Ekonomske ideje i praksa 4

Kvartalni Časopis iz oblasti ekonomije, poslovne ekonomije i menadŽmenta, statistike i poslovne informatike

Ekonomski fakultet univerziteta u Beogradu / Beograd, mart 2012 / www.eip.org.rs

Čedomir Čupić // AnÐelko Lojpur - Milivoje Radović - Sanja Peković // Branislav Borčić // Bojan Ristić // Ljiljana Kontić // Jovana Miljanović // Miomir Jakšić // Darko Vuković

BROJ 4

U OVOM IZDANJU:

EKONOMSKE IDEJE I PRAKSA

EKONOMSKE IDEJE I PRAKSA

Kvartalni Časopis iz oblasti ekonomije, poslovne ekonomije i menadŽmenta, statistike i poslovne informatike

Izdavač Centar za izdavačku delatnost Ekonomskog fakulteta u Beogradu Kamenička 6, tel. 3021-045, faks 3021-065 E-mail:cid@ekof.bg.ac.rs Dekan Ekonomskog fakulteta Prof. dr Marko Backović Dizajn korice i priprema za štampu Maxnova Creative www.maxnova.rs Štampa Čugura Print, Beograd www.cugura.rs Godina 2012.

Redakcija časopisa Ekonomske ideje i praksa Glavni urednik časopisa prof. dr Miomir Jakšić Urednici časopisa dr Aleksandra Praščević, vanr. prof. dr Vlade Milićević, vanr. prof. dr Saša Veljković, vanr. prof. Članovi Redakcije prof. dr Miomir Jakšić prof. dr Marko Backović prof. dr Ðorđe Ðukić prof. dr Siniša Zarić prof. dr Nebojša Janićijević prof. dr Radovan Kovačević prof. dr Stipe Lovreta prof. dr Dragana Pokrajčić prof. dr Gojko Rikalović prof. dr Božidar Cerović prof. dr Čedomir Čupić dr Predrag Bjelić, vanr. prof. dr Radmila Dragutinović Mitrović, vanr. prof. dr Saša Veljković, vanr. prof. dr Vlade Milićević, vanr. prof. dr Aleksandra Praščević, vanr. prof. dr Žaklina Stojanović, vanr. prof. dr Miroslav Todorović, docent Svetozar Tanasković – sekretar redakcije Tehnički sekretar Jelena Cvetanović Kontakt redakcije Telefon: +381 11 3021 068 Faks: +381 11 3021 068 e-mail: ekonomskeideje-praksa@ekof.bg.ac.rs

sadržaj SMISAO I ULOGA NADZORA I KONTROLE ZA VLADAVINU PRAVA – ANTROPOLOŠKO-POLITIČKI PRISTUP

07

Čedomir Čupić

PATOLOŠKA MOĆ SAVREMENIH KORPORACIJA KAO PRODUKT IDEOLOGIJE NEOLIBERALNOG KAPITALIZMA

21

EROU-SENOVA TEORIJA U KOMBINOVANOJ FON RAJTOVOJ TEORIJI PREFERENCIJE

35

PRIMENA ANALIZE KRITIČNOG GUBITKA PRI SPROVOÐENJU TESTA HIPOTETIČKOG MONOPOLISTE

47

Anđelko Lojpur Milivoje Radović Sanja Peković

Branislav Borčić

Bojan Ristić

PREDVIÐANJE SPREMNOSTI NA PROMENE

61

Ljiljana Kontić

„ZELENI” LANAC SNABDEVANjA KAO IMPERATIV DRUŠTVENO ODGOVORNIH KOMPANIJA

75

Jovana Miljanović

ROGER BACKHAUSE, ZAGONETKA MODERNE EKONOMIJE – Nauka ili ideologija

87

Miomir Jakšić

SRBIJA I SVET – RAZVOJ I INTEGRACIJE Darko Vuković

93

Ekonomske ideje i praksa | broj 4 | MART 2012.

Čedomir Čupić 1

cupic@drenik.net

JEL KLASIFIKACIJA: K40, H70

Smisao i uloga nadzora i kontrole za vladavinu prava

– Antropološko-politikološki pristup –

Apstrakt:

Tri uzroka i razloga za nadzor i kontrolu vlasti: problematičnost ljudske prirode, obrasci kulture, mešavina korisnog i poštenog. Kantova žudnja za moći. Tri opasna svojstva moći u okviru vlasti: častohleplje, vlastohleplje i gramzivost. Pretpostavke za dobru i efikasnu kontrolu: prihvatanje normi i zakona, zakonodavstvo i vladavina prava. Šta posebno treba da podleže kontroli: predlozi i donošenje zakona, izvršna vlast, finansiranje političkih partija, osetljivi državni organi (bezbednosne službe i tužilaštvo, poreske, inspekcijske i carinske službe), državna i javna administracija, javne nabavke, zdravstvena zaštita, državne institucije i mediji. Uloga kazni u nadzoru i kontroli.

KLJUČNE REČI: nadzor, kontrola, častohleplje, vlastohleplje, gramzivost, korisno, pošteno, vladavina prava, kazne.

1

Fakultet političkih nauka, Univerzitet u Beogradu

7

8

Smisao i uloga nadzora i kontrole za vladavinu prava

Abstract:

Three causes and reasons for oversight and control of the authority: problematic human nature, patterns of culture, mixture of useful and honest. Kant’s longing for power.

Three dangerous features of power within authority: vanity, power-greed and greed.

Preconditions for good and efficient control: acceptance of norms and laws, legislation and rule of law. What should in particular be subject to control: draft laws and legislative process, the executive power, political parties financing, sensitive state authorities (security services and prosecution, tax, inspection and customs authorities), state and public administration, public procurement, healthcare, state institutions and media.

The role of punishment in oversight and control.

key words: oversight, control, vanity, power-greed, greed, useful, honest, rule of law, punishment.

Ekonomske ideje i praksa | broj 4 | MART 2012.

1. Tri uzroka i razloga za nadzor i kontrolu vlasti Tri su uzroka i razloga za nadzor i kontrolu vlasti: prvi je problematičnost ljudske prirode, drugi proističe iz obrazaca kulture jednog naroda i treći iz problema koji stvara mešavina korisnog i poštenog.

S prvim organizovanim zajednicama iskrsao je problem: kako ih urediti da budu i korisne i dobre i pravedne za sve članove. Iz tog problema proizišao je sledeći: da li je bolje upravljati zajednicom pravilima u obliku zakona ili to prepustiti ljudima, posebno onima koji su se pokazali i dokazali da su sposobni, mudri i razboriti. Tako se Platon u početku, u delu Država, zalagao da političkom zajednicom upravljaju najbolji – mudraci (filozofi). Posle sopstvenog rđavog iskustva sa učenikom, tiraninom Dionizijem iz Sirakuze na Siciliji, opredelio se za pravila, odnosno zakone. Zaključio je da i najbolja ljudska volja može la0ko da završi kao neograničena samovolja i da samo zakoni to mogu da spreče i da urede zajednicu. U delu Zakoni, iz njegovog poznog stvaralačkog perioda, upozorava da u državi u kojoj „zakon zavisi od vlasti upravljača, i gde on sam nema snage, ja vidim da je spremna propast. A u državi gde je zakon gospodar upravljača, i gde je vlast potčinjena zakonima, ja dobro vidim da postaje spas i sreća i sve blagodeti koje bogovi dadoše državama“.1 Na Platona iz Zakona naslanja se Aristotel pitanjem: „Da li je korisnije potčinjavati se najboljem čoveku ili najboljim zakonima?“2 Aristotel u odgovoru ističe da „zakon nema osećanja koja bi se obavezno našla u svakoj ljudskoj duši“.3 To je razlog zbog kojeg se Aristotel zalaže za vladavinu zakona a ne vladavinu upravljača (najboljih i najmudrijih ljudi).

Temeljne razloge za vladavinu zakona, odnosno vladavinu prava, daće Imanuel Kant.

Po njemu ljudsku prirodu karakteriše žudnja za moći. Ona u pojedinačnoj upotrebi može da daje i dobre i rđave rezultate. Opasnost od nje preti kada se ostvari u okviru vlasti. Pomoću nje razvija se sposobnost sticanja uticaja na druge ljude. Prema Kantu, „dobiti u svoju vlast sklonost drugih ljudi kako bi se moglo upravljati njihovim namjerama i određivati ih gotovo je isto što i biti u posjedu drugih, kao puko oruđe njihove volje. Nije nikakvo čudo što težnja za takvom sposobnošću posjedovanja uticaja na druge postaje strast“.4 Prema Kantu, sposobnost uticaja na druge ljude sadrži trostruku moć: čast, vlast i novac.

On je ukazao da se pomoću njih, „ako ih imamo, svakom čovjeku, ipak može priteći u pomoć i upotrebiti ga za svoje namjere“.5 U okviru vlasti, kada te moći postanu strasti, nastaju tri opasna svojstva: častohlepljivost, vlastohlepljivost i gramzivost.6 Za razliku od častoljublja, koje proizilazi iz unutrašnjih vrednosti, posebno moralne i gde drugi cene i daju značaj, častohlepljivost je „težnja za glasom časnosti, gdje se zadovoPlaton, Zakoni (715 A), BIGZ, Beograd, 1971, str. 145.

Aristotel, Politika (1286 a), Kultura, Beograd 1970, str. 104.

Op. cit. str. 104.

4 Immanul Kant, Antropologija u pragmatičnom pogledu, Breza, Zagreb, 2003, str. 151.

5 Op. cit. str. 151.

6 „Častohleplje je slabost ljudi kojom se na njih može imati utjecaj u njihovom mnijenju, vlastohlepnje, slabost kojom se na njih može utjecati zbog njihovog straha a gramzivost slabost kojom se na njih može utjecati zbog njihovog vlastitog interesa. – Posvuda ropski osjećaj zahvaljujući kojem, kada ga se dočepa netko drugi, on ima sposobnost da ga putemnjegovih vlastitih sklonosti upotrebljava u svoju korist. – Ali svijest o toj sposobnosti u sebi I o posjedovanju sredstava zadovoljavanja svojih sklonosti potiče strast još više nego njihova upotreba“.

(Op. cit. str. 151 – 152).

1 2 3

9

10

Smisao i uloga nadzora i kontrole za vladavinu prava

ljava prividom“.7 Prema Kantu, častohlepljivost je bahata.8 Ona traži od drugih ulizištvo (privijanje i savijanje) i licemerstvo.9 Kant smatra da je vlastohleplje nepravedno, kao i vlastoljublje. Ono nastaje iz straha da ne padnemo u vlast drugih. Zbog toga se usmeravamo da vremenom steknemo „vlast nad njima“.10 Prema Kantu, to je „loše i nepravedno sredstvo korišćenja drugih ljudi za svoje namjere“.11 Vlastohlepljem se pribavlja naklonost drugih tako što se oni upotrebljavaju kao sredstva. Onaj koga vlastohleplje zahvati traži od okoline stalnu potvrdu privrženosti i divljenje i u ime toga u stanju je da upotrebi sva sredstva da bi stalno održavao vlastoljubivo stanje. Vlastohleplje vodi nepravdi i neslobodi.

Gramzivost je zgrtačka strast. Prema Kantu, ona „sadrži moć za koju se vezuje da je dovoljna da zameni nedostatak svake druge“. 12 Gramzivost je rđava i u privatnoj i u ličnoj upotrebi, a izuzetno je opasna kada se razvija u organizovanom delu društvenog i političkog života. Posebno je štetna kada se toleriše u okviru vlasti. Tek se korišćenjem položaja u vlasti vide njene razorne posledice. Kada se pojavi u okviru vlasti ona se kao virus širi. Postiče je još jedna rđava strast i osećanje – zavist.

Gramzivci jedni drugima zavide i jedni druge mrze, a povezuje ih isključivo interes.

Ta vrsta zavisti ne sprečava već širi gramzivost. Logika je sledeća: kad može on i oni, mogu i ja i mi. Gramzivost postiče a ne zaustavlja apetite gramzivih. Gramzivi u vlasti skloni su zloupotrebi i upotrebi svih sredstava da zadovolje tu strast. Gramzivost je neograničena i beskonačna. Ona je najčešće uzrok korupcije i kriminala u okviru vlasti. „Ðavolske“ je prirode – iskušava, podstiče i nagovara. Ona je istovremeno i gutačke prirode. Za gramzivost je karakteristična nezasitost. Zato je tu opaku strast potrebno stalno nadzirati i kontrolisati.

Drugi razlog za uspostavljanje nadzora i kontrole vlasti radi funkcionisanja vladavine prava je kulturološke prirode. Poznata je činjenica da je menjanje obrazaca kulture i navika u zajedničkom životu izuzetno teško, sporo i opterećujuće. Obrasci kulture i navika spadaju u obrasce i navike dugog trajanja koje, kad se uspostave u zajednici, porobljavaju ljude. Istorijski je dokazano da su ljudi najčešće robovi obrazaca kulture Op. cit. str. 152.

Prema Kantu, bahatost je „promašena žudnja za čašću koja djeluje protiv svoje vlastite svrhe I ne može se promatrati kao namjerno srjedstvo da se druge ljude (koje on odbija od sebe) upotrebljava za svoje svrhe; naprotiv, bahat je čovjek instrument bitange, zvan budala. Jednom me je jedan uman, čestit trgovac upitao: zašto je bahat čovijek uvijek i podlac? (on je naime iskusio: da onaj tko se hvali svojim bogatstvom kao nadmoćnom trgovačkom silom, prilikom kasnije propasti njegove imovine uopće nije dvojio da se ulizuje). Moje je mišljenje bilo to: da, budući da je bahatost zahtijevanje od drugih da preziru sami sebe u usporedbi s njom, ali da takva misao ne može pasti na pamet nikom drugom nego samo onome tko se i sam osjeća spremnim na niskost, bahatost po sebi navješćuje bez pogreške niskost takvih ljudi“. (Op. cit. str. 152).

9 Rečju licemer Kant označava „prevaranta koji ističe svoju pobožnu poniznost pred mnogo moćnijim duhovnicima pomoću navirućih suza što mu se miješaju u njegov govor“. (Op. cit. str. 152).

10 Op. cit. str. 153.

11 Op. cit. str. 153.

12 Op. cit. str. 153. „Novac je riješenje i onaj kome je naklonjen Plut (Bog bogatstva – primedba ČČ), pred njim se otvaraju sva vrata koja su zatvorena manje bogatima. Izum tog sredstva, koje nače nema nikakvu upotrebljivost (barem ne smije imati) osim samo za razmjenu ljudske marljivosti, a time I da ono sve fizički – dobro služi među njima, naročito po tome što se reprezentira kovinom, stvorilo je gramzivost koja na poslijetku I bez uživanja u pukom posjedu, pa i s odricanjem (šktrtog čovjeka) od svake upotrebe, sadrži moć za koju se vjeruje da je dovoljna da zamijeni nedostatak svake druge. Ova sasvim duha lišena, ali ne uvijek i moralno loša, no ipak samo mehanički vođena strast, koja je poglavito vezana za starost (kao zamjena za njezinu prirodnu nemoć) i koja je onom općem sredstvu zbog njegova velikoga utjecaja priskrbila naprosto i ime imovine, jeste jedna takva strast koja, kada nastupi, ne dozvoljava nikakvu promjenu iako se prva od tri strasti mrzi a druge se boji, ova se kao treća prezire“. (Op. cit. str. 153, 154.).

7

8

Ekonomske ideje i praksa | broj 4 | MART 2012.

i navika. Ako nisu postojala pravila, norme i zakoni kada su ti obrasci formirani, oni se kasnije sporo i teško uključuju, primaju i opstaju. Iz toga proizilazi da se vladavina zakona, odnosno vladavina prava u takvom kulturološkom miljeu sporo i teško prima ili se uopšte ne prima. Nesrećne istorijske okolnosti po zajednice, posebno ropstvo, ostavljaju dug trag. U novim okolnostima, povoljnijim, odnosno kada se izlazi iz pokornosti i ropstva, oni se s otporom i postepeno ugrađuju. Činjenica je da ropstvo dugo ostavlja ožiljke koji se teško isključuju iz kolektivne memorije. Ti ožiljci najčešće se ponavljaju u okviru poniznosti i poslušništva, ali i pritvornosti, podlosti, neiskrenosti, nepoverljivosti, do surovosti i nasilništva. Kod njih je na delu svojevrsna ropska moralna mimikrija.13 U oslobađanju od fizičkog ropstva ustoličili su se i njegovi obrasci u obliku hajdučije (sačekivanja), uskočije (uskakanja u nečije živote) i socijalne šizofrenije (koja je posledica ropskih i ideoloških vladavina).

Primeri „hajdučkog“ (sačekivačkog) i „uskočkog“ (uskakajućeg) obrasca kulture manifestuju se u funkcionisanju savremene države. To se ispoljava tako što vlast stalno izbegava da objavi svoje namere i što ih ne stavlja na proveru građanima. Naravno, potrebno je u dobro uređenom poretku da vlast sve namere obrazloži i temeljno argumentuje. Pošto to ne čini, u građane se useljava sumnja koja se izražava moralnom mimikrijom. Primeri tog izražavanja posebno su povezani s porezima i raznim taksama i uplatama čije se trošenje precizno ne obrazlaže i gde se novčani tokovi kojima se nešto finansira ne znaju, niti se mogu proveriti za šta su i na koji način utrošeni. Bez jasnoće i vidljivosti zašta se novac iz budžeta izdvaja, kao i bez procedura bitnih za izdvajanje ali i za korišćenje, stvara se uverenje građana da ih vlast stalno sačekuje ili im uskače u njihove lične ili privatne budžete (džepove). Građani to doživljavaju kao iznudu i zloupotrebu. Pošto nemaju političku kulturu koja bi kod njih izazvala građansku neposlušnost, oni se iz te sumnje i nepoverenja prema vlasti na razne načine dovijaju da izbegnu obavezna plaćanja, posebno poreze. Tako počinju da praktikuju moralnu mimikriju prema vlasti koja se doživljava kao savremena hajdučija ili uskočija, a obavezna plaćanja kao samovoljni harač. I jedna i druga strana (vlast i građani) na taj način sprečavaju da se vladavina prava uspostavi ili je urušavaju ako je formalno uspostavljena. Tako nastaje obrazac sumnjičenja, nepoverenja i obostrane prevare.

U uspostavljanju vladavine prava nije dovoljno samo doneti dobre zakone već ih i primenjivati na dosledan način. To podrazumeva potpunu javnost u primeni. Za donošenje zakona i primenu treba da stoje ne samo nabrojane zakonske odredbe već i temeljna obrazloženja sa valjanom i boljom argumentacijom. Posebno su i vlast i građani osetljivi na raspodelu budžetskih sredstava. Ona vlast koja u potpunosti uključi javnost u namere i trošenje sredstava stvara poverenje građana. Drugim rečima, to znači poverenje u državu, odnosno u vlast. Zbog toga je, da bi obrazac nepoverenja i moralne mimikrije bio sveden na minimum ili iskorenjen, potrebno da vlast budžet potpuno osvetli. Budžet

Ovo je kod nas sjajno opisao još početkom XX veka Jovan Cvijić. Pod moralnom mimikrijom Cvijić podrazumeva „uticaj surovosti i nasilja gospodara na mentalitet… stanovništva ili posledice podražavanja… gospodarima.

Poslušnost i napor robova da se ugodi željama i ukusu gospodara bili su glavni činioci… preobražaja… Od moralnih osobina se usled mimikrije najpre razvije poniznost prema… nasilnicima…“. Prema Cvijiću, ljudi koji se služe moralnom mimikrijom „postaju prituljeni, skriveni, nepoverljivi, i podmukli, naviknu se na pretvaranje i na podlost, jeri m to pomaže da mogu živeti i da se sačuvaju od nasilja“. Cvijić, takođe, ističe da moralna mimikrija pokazuje „nedostatak iskrenosti i otvorenosti, odsustvo junačkoga ili viteškog duha“. Prema njemu „u teškoj borbi za život“ kod onih koji žive život moralne mimikrije razvijaju se „osećanja zavisti, mržnje, kadkad i pakosti“.

Cvjić zaključuje da podjarmljenost i robovanje uvek i svuda prouzrokuju iste posledice. (Jovan Cvijić, Balkansko Poluostrvo, Sabrana dela, knj. 2, Srpska akademija nauka i umetnosti, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Književne novine, Beograd, 1991, str. 409-410).

13

11

12

Smisao i uloga nadzora i kontrole za vladavinu prava

treba da za građane bude „stakleni džep“14 u koji se uvek može pogledati i videti s čime se raspolaže i za šta se upotrebljava.15 Često se izriču sudovi da je naš obrazac kulture mentalitetskog karaktera. Na taj način se zaključuje da je to nešto što dugo traje, što je nepromenljivo i što će uvek da nas prati, posebno da će dolaziti do izražaja kada se pojave novine koje treba da modernizuju zajednički život pa i da utemelje vladavinu prava. Tačno je da mentalitet porobljava i mnogo toga zadržava i otežava, ali nije tačno da nije promenljiv. Oni na vlasti koji mentalitet koriste kao alibi i opravdanje za svoja nečinjenja, kada se ne ponašaju onako kako nalažu norme, zakoni i propisi i prema obećanjima koja su građanima dali u predizbornoj kampanji zbog kojih su i dobili njihovo poverenje, time pokušavaju da prikažu da je mentalitet uzrok njihovog nelegalnog ponašanja i sklonosti koruptivnim radnjama.16 Ono što je kod ljudi trajnije jeste karakter. Kao filozof morala i utemeljivač filozofije liberalizma, Kant je pridao veliki značaj vaspitanju za formiranje karaktera. Prema njemu, „čovek samo vaspitanjem može postati čovekom“.17 Da bi vaspitanje za dobar karakter uspelo, „čoveka može vaspitavati samo čovek koji je vaspitan“.18 Za dobar karakter bitno je da se još u detinjstvu a kasnije i u mladosti, uz pomoć vaspitanja i obrazovanja, ugrade u ličnost univerzalne ideje, vrednosti i principi kao što su istina, pravda, dobro,

Džep je onaj deo ljudske odeće u koji čovek stavlja stvari koje su mu potrebne a za spoljašnji svet najčešće nevidljive. U toj upotrebi džep je pitanje slobode i prava privatnosti. Za razliku od ličnog džepa, opšti džep služi svima i zbog toga treba da bude od materijala koji dopušta vidljivost. Za to je najbolje providno staklo – dovoljno da zaštiti sadržinu, ali i da je učini vidljivom za sve.

15 Dobar primer je budžet Švedske. Svaki građanin u Švedskoj može da preko interneta poseti sajt Ministarstva finansija i dozna koliko novca ima, koliko u toku dana pristiže, gde je planiran utrošak i šta se trenutno realizuje od planiranog. Građani mogu i da uđu u sajt javnih nabavki gde mogu da vide podatke o tome šta se nabavlja, šta se trenutno gradi, kako je obavljen tender za nabavku i gradnju, ko je dobio na tenderu, a potom da na licu mesta provere da li se to obavlja i da li je u skladu sa standardima propisanim i odobrenim na tenderu. Na primer, ako se gradi autoput da se sazna koliko je sredstava izdvojeno za određenu deonicu, ko izvodi radove, kako ih je na tenderu dobio i potom da na licu mesta ustanovi da li se primenjuju uslovi iz tendera. Da li je debljina asfalta onolika kako stoji u tenderu. Ako građanin ustanovi da se odstupa od uslova i standarda u gradnji, on to prijavljuje nadležnim inspekcijskim organima. Ukoliko ti organi ustanove da je prijava tačna, izvođači radova gube posao i odgovaraju za učinjenu štetu kao što odgovaraju i oni koji su bili dužni da nadziru i kontrolišu radove. Za kontrolu javnih nabavki, od lokalnih do centralne vlasti u Švedskoj, zadužena je Revizorska institucija kao nezavisni kontrolni organ države. Na lokalnom nivou u Švedskoj postoji 2.300 revizora raspoređenih po opštinama, od kojih su 300 stručni a 2.000 partijski, koji pre toga prolaze obaveznu revizorsku obuku. Na nivou centralne državne vlasti postoji još 400 stručnih revizora. Takvu revizorsku mrežu teško iko može da zaobiđe kada su u pitanju javne nabavke i trošenje budžeta, odnosno da se upusti u bilo koju vrstu nelegalnosti ili koruptivnog delovanja.

16 Problem mentaliteta u zajedničkom životu razrešio je Maks Veber u Protestantskoj etici i duhu kapitalizma kada je pokazao da je on podložan promenama, posebno kada se ljudima ponude viši i kvalitetniji standardi života, odnosno ako im se ponudi red, sigurnost i stabilnost. U tom slučaju mentalitet nereda, zapuštenosti, ravnodušnosti i nemoći brzo se gubi. Ako se dobro ljudima garantuje lako se dovodi u pitanje ono loše što ih je okivalo i zaustavljalo. Ako se ljudima u socijalnom životu ponudi bolje, pravednije, sigurnije i stabilnije brzo napuštaju mentalitet neurednosti, nelegalnosti, kouptivnosti i prepuštenosti nepovoljnim životnim okolnostima. U našoj nedalekoj prošlosti, kada se iz Srbije krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina XX veka odlazilo na rad u Nemačku (ekonomska migracija), upravo su odlazili oni iz privredno i kulturno najnerazvijenijih i najzaostalijih krajeva. Često su ti ljudi bili formalno nepismeni ili polupismeni. Njihov mentalitet je pripadao onom što se može označiti kao zapuštenost. U Nemačkoj, gde su mnogi od njih naučili i kako da higijenski održavaju telo, osposobili se za mnoge poslove i gde ih je sačekala urednost, ugovori i na osnovu njih izmerene radne norme i plaćanja, brzo je nestajao prethodni mentalni obrazac i sve ono što pripada mentalitetu. Ti ljudi su i na godišnjem odmoru u svojim krajevima pokazivali vidne i skokovite promene u ponašanju – sve veću urednost, disciplinu, odgovornost, kultivisanost i civilizovanost. Što je vreme odmicalo ostajalo je sve manje prethodnog mentaliteta.

17 Imanuel Kant, Vaspitanje dece, Beta, Beograd, 1997, str. 11.

18 Op. cit. str. 11.

14

Ekonomske ideje i praksa | broj 4 | MART 2012.

ljubav, lepota, sloboda, solidarnost, ljudsko dostojanstvo, ravnopravnost. Sve to ugrađeno u karakter čini čoveka moralno kulturnim, odnosno čovečnim. I to je ono trajno što je za ljude poželjno. Moralni karakter dopušta promene u ličnosti na osnovu novih znanja i iskustava. To je ono što je promenljivo i što je poželjno u okviru karaktera ličnosti. Ali potpuna promena ličnosti sa stanovišta moralnog karaktera je opasna. Ona pokazuje da kod jedinke (čovek kao biološko biće) nije utemeljena moralna kultura, odnosno izgrađena ličnost. Teške su, često i nemoguće, promene rđavih karaktera. Zato se oni u dobro uređenom društvu i poretku drže pod nadzorom i kontrolom da se ne bi otrgli i zavladali zajednicom i državom. Tamo gde oni ovladaju nastaje pakao za normalan život. Iz tog razloga je važno da se vodi računa o tome kakvi se karakteri u jednom društvu formiraju.

Za ozbiljna i odgovorna društva to je prvo i najbitnije strateško pitanje.

Treći uzrok i razlog za nadzor i kontrolu vlasti proizilazi iz problema koji nastaje kada se izmešaju korisno i pošteno. Postavlja se pitanje da li je sve ono što je korisno istovremeno i pošteno? Iskustvo pokazuje da najčešće nije ujedno i pošteno sve što je korisno. Pošteno je uvek korisno a korisno ne mora da bude pošteno. Nesporno je da neke koristi mogu biti i poštene. U praktičnom životu, ako ljudi svoja delovanja i ponašanja podrede samo koristi, mogu lako da završe u upotrebi svih sredstava da ih ostvare. Sredstva su ta koja karakterišu ostvarenje koristi. Upotreba mnogih sredstava u ostvarenju koristi sukobljava se s poštenjem. Drugim rečima, ne bi se smela upotrebiti sva moguća sredstva u ostvarivanju koristi, već samo ona koja podležu poštenom odnosu, odnosno istini, dobru i pravdi.

Zato je potrebno kod ljudi u zajednici, kako je preporučivao Mišel Fuko, „pospešiti i oživeti interes za korisno i pošteno“.19 Jer, kad taj interes slabi slede nelegalnosti pa i zločin.20 Lična korist, ako nije zasnovana na poštenju, dobija egoističku karakteristiku, odnosno predstavlja zadovoljenje potrebe za njom po bilo koju cenu. Egoizam je patološka pojava kod ličnosti, ona ličnost vraća i svodi na jedinku (biološku činjenicu). Za jedinku važi logika – preživeti. To je organsko stanje koje urušava čovečnost. Posebne koristi, ako nisu usklađene s opštom, takođe su izvor raznih vrsta uzurpacija određenih grupacija. One pospešuju neravnopravnost, iskorišćavanje, podelu društva na mali broj osiono i oholo bogatih i veliki broj siromašnih i bednih. Posebne koristi u društveni život mogu da unesu neravnotežu – na jednoj strani mali broj prebogatih koji se guše u luksuzu i veliki broj siromašnih i bednih koji su na ivici egzistencijalnog opstanka.

Lična i posebna korist dobijaju posebno mesto u ideologijama pragmatizma, utilitarizma i instrumentalizma. Pragmatičnost nije po sebi ni rđava ni dobra, ali ako ona postaje ideološko sredstvo onda završava u ogoljenom pragmatizmu. Ogoljeni pragmatizam je nemilosrdan u svojim namerama i realizaciji, jer poseže za svim sredstvima u ostvarivanju ciljeva. Na žalost, društva bez demokratske tradicije, kada počinju da promenama uspostavljaju demokratsku vladavinu, često bivaju žrtve ogoljenog pragmatizma. Ti ogoljeni pragmatici u početku promena u društvima brzo se pojave na sceni, iako ih u vreme prevrata nigde nije bilo ili su bili nevidljivi.

Izlazeći iz nevidljivosti, oni pokazuju spretnost i spremnost da se uključe u tokove promena koji omogućavaju veliku korist. Poput veštih cirkuskih mađioničara nametnu se društvenoj sceni.

Kada se dokopaju bitnih mesta i uloga u društvu i politici, pokažu pravu prirodu – egoističnu (sebičnu), grupnointeresnu, s ogromnom voljom da iskoriste situaciju pometnje koja prati svaku

Mišel Fuko, Nadzirati i kažnjavati, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci, Novi Sad, 1997, str. 104.

20 „Kada krade, kleveće, otima ili ubija, zločinac je izgubio osećanje poštovanja za vlasništvo – za vlasništvo nad bogatstvima, ali i nad čašću, slobodom, životom. Treba mu, dakle povratiti to osećanje“ (Op. cit. str. 104).

19

13

14

Smisao i uloga nadzora i kontrole za vladavinu prava

promenu da svoje potrebe i interese zadovolje ne birajući sredstva. Goli pragmatici su beskonačni i beskrupulozni gramzivci. U politički život ulaze kao gliste; odsečete im jedan deo oni ga se odriču i nastavljaju sa onim što imaju. Njihova logika je – snađi se i preživi. Iskustvo je pokazalo da se oni uvek prvi snađu i da omogućavaju sebi veliku gramzivost bez ikakvog osećaja za druge koji za njih vremenom postaju smetnja. Zloupotrebljavajući liberalne ideje, oni ističu da su svi koji im smetaju nesposobni i škart, kojega se treba osloboditi. U blažem obliku nekako bi ih poslali na put bez povratka (trajnu ekonomsku migraciju) ili u svojoj iskrenosti izbacili na neko društveno smetlište. Goli pragmatizam u savremenosti završava kao novi varvarizam.21 Ovaj treći uzrok i razlog za nadzor i kontrolu vlasti proizvod je događanja u savremenoj stvarnosti. Suočavanje s pojavama koje ona produkuje, kao i njihovo zaustavljanje, preispitivanje i nalaženje pravednih rešenja, bitno je za uspostavljanje sigurnosti i stabilnosti u društvu i državi.

2. Pretpostavke za dobru i efikasnu kontrolu Da bi kontrola bila dobra i efikasna potrebno je da norme i zakoni budu oslonjeni na univerzalne vrednosti ili izvedeni iz njih. Za razliku od vrednosti, koje su apstraktne (uopštavajuće), norme su konkretne. Norme su merila i pravila. Iza svake norme nalazi se neka vrednost. U slučaju nadziranja i kontrole vlasti, ta vrednost je pravda. Norme zasnovane na pravdi su pravične. Nesporno je da se normama mnogo toga ograničava i zabranjuje, ali se mnogo toga omogućuje i uređuje.

Pravnim normama se osigurava sigurnost i stabilnost života građana u društvu i državi.22 Nametnuta pravila ponašanja u obliku zakona stara su koliko i organizovana društva.

Jer, „samo upražnjavanje pravila omogućava mirnu egzistenciju pojedinaca u društvu“.23 Stvaranje zakona, što čini zakonodavstvo, „opisano (je) kao ono koje je skopčano s najozbiljnijim posledicama, po svojim efektima čak dalekosežnijim od pronalaska vatre i baruta“.24 Zakonodavstvo za ljude je instrument velike moći koja im je potrebna da pribave neko dobro i da ga održavaju. Ono što im je potrebno, a što još nije naučeno, jeste kontrola zakonodavstva da bi bilo izbegnuto veliko zlo.25 Nesporno, zakonodavstvo je „čoveku otvorilo potpuno nove mogućnosti i dalo mu osećanje moći nad njegovom sudbinom“.26

Iza frazeologije „neoliberala“ u zemljama u kojima su u toku promene sistema krije se goli pragmatizam koji se stavlja u službu opravdanja bogatstva stečenog na brzinu, najčešće na osnovu raznih oblika nelegalnosti: – od monopolskih pozicija, ratnog profiterstva, finansijskih mahinacija, prevara, otimačina i lopovluka, kriminalnih radnji i poslova, uticaja na donošenje selektivnih zakona i uredbi ili zakona koji su nepotpuni („rupe u zakonu“), odnosno rđavi. Stečeno bogatstvo na taj način nije poželjno bogatstvo već je to gomilanje materijalnih stvari stečenih prevarom. Bogatstvo dolazi od reči Bog – što znači simbolički težnju da se podražava stvoritelj tako što se svojim sposobnostima i rukama stvara na legalan i pošten način. Sticanje bogatstva van toga je nepoželjno i nasilno. Obogatiti se u vremenu kada je većini građana rđavo nije ništa drugo nego monstruozan zločin. Onima za koje je pravo vreme nevreme svih u zajednici – zveri su i zločinci. Na kulturnom planu novi varvarizam se manifestuje kao urušavanje istinskih vrednosti i forsiranje dominacije estradizacije i „intimizacije kao bestijalizacije“ na javnoj sceni. Na taj način sve je ogoljeno u bukvalnom značenju. Jeftina, surova i nehumana javna zabava ide na ruku dominaciji rđave periferije, marginalaca, kriminalaca i ljudi sumnjive prošlosti na društvenoj sceni.

22 „Pravna norma predstavlja jedno pravilo, tj. pravilo o određenom ponašanju: na primer – zabranjeno je ubijati pod pretnjom sankcije, ko učini štetu dužan je nadoknaditi je itd“. (Dr Radomir Lukić, Uvod u pravo, Naučna knjiga, Beograd, 1968, str. 200.).

23 Hajekov zaključak na osnovu Hjuma. (Fridrih A. Hajek, Pravo, zakonodavstvo i sloboda, Službeni list, CID, Beograd, Podgorica, 2002, str. 72.).

24 Prema Rehfeldu i Fridrihu A. Hajeku. (Op. cit. str. 72.).

25 Nacisti su u Nemačkoj uz pomoć zakonodavstva ozakonili zlo i počinili monstruozne zločine.

26 Fridrih A. Hajek, Pravo, zakonodavstvo i sloboda, Službeni list, CID, Beograd, Podgorica, 2002, str. 72.

21

Ekonomske ideje i praksa | broj 4 | MART 2012.

Zakonodavstvo bi trebalo da bude zasnovano na pravdi.27 To je pretpostavka za uspostavljanje dobro uređenog društva. Takvo društvo oblikovano je „da unapredi dobro svojih članova“.28 Ono je društvo „u kome svako prihvata iste principe pravde i zna da ih drugi prihvataju i u kome osnovne društvene ustanove zadovoljavaju ove principe i da se zna da ih zadovoljavaju“.29 Suprotno, ako zakonodavstvo ne počiva na pravdi, moguća je samovolja i zloupotreba onih na vlasti. Zbog toga je značajno uspostaviti vladavinu zakona, odnosno vladavinu prava, oslonjenu na pravdu. Cilj vladavine zakona, odnosno vladavine prava, jeste da sve u zajednici i državi stavi u okvire zakona. Drugim rečima, da niko ne može biti iznad zakona.

Može neko biti izvan zakona. Ali ako su zakoni dobri i pravedni i ako se primenjuju, oni će biti privedeni zakonu. Cilj ideje o vladavini prava jeste da ograniči vlast „kako bi se izbegla svaka apsolutna i lična vlast, otklonila njena dejstva pod uticajem interesa ili izliva strasti, i kako bi se različite dominacije i tiranije čoveka nad čovekom zamenile uspostavljanjem vladavine bezličnih, bezpristrasnih, objektiviziranih i relativno racionalnih, umnih pravila“.30 Na značaj ograničenja vlasti upozorio je Kant kada je istakao da „praksa kojom se diče političari (pod. Č.Č.) u stvari je majstorija pri čemu su im sve misli uperene na to kako da povlađuju najvišoj vlasti (da ne bi promašili svoju privatnu korist), da izneveri narod, a po mogućnosti i ceo svet“.31 To je razlog da vladavina prava treba da obezbedi nadzor i kontrolu njegove primene. Jer, „vladavina prava je očigledno tijesno povezana sa slobodom. Ovo možemo vidjeti razmatrajući pojam pravnog sistema i njegovu tijesnu povezanost sa propisima koji određuju pravdu kao pravilnost. Pravni sistem je prinudni poredak javnih pravila oslovljenih na racionalne osobe sa ciljem da uredi njihovo ponašanje i obezbijedi okvir za društvenu saradnju. Kada su ova pravila pravedna ona ustanovljavaju osnov za legitimna očekivanja.

Ona konstituišu osnove u odnosu na koje osobe mogu da se oslone jedna na drugu i da „Pravda je prva vrlina društvenih ustanova, kao što je istina prva vrlina sistema mišljenja. Jedna teorija koliko god bila elegantna i ekonomična mora se odbaciti ili izmijeniti ako je neistinita; Na isti način zakoni i ustanove, ma koliko bili efikasni i dobro uređeni, moraju se reformisati ili ukinuti ako su nepravedni. Svaka osoba posjeduje nepovredivost zasnovanu na pravdi koju čak ni društva blagostanja ne može da prenebregne. Iz ovog razloga pravda poriče da se gubitak slobode nekih poravnava većim udjelom u dobru ostalih. Ona ne dozvoljava da se žrtve koje su nametnute nekolicini nadoknade većim zbirom prednosti koje uživaju mnogi. Prema tome, u pravednom društvu slobode jednakog građanskog statusa smatraju se riješenim; prava obezbijeđena pravdom nijesu predmet političkog pogađanja niti račun društvenih interesa… Kao prve vrline ljudskih aktivnosti, istina i pravda su bezkompromisne“. (Džon Rols, Teorija pravde, Službeni list, CID, Beograd, Podgorica, 1998, str. 21-22.).

28 Op. cit. str. 405.

29 Op. cit. str. 405. „Dobro uređeno društvo je takođe uređeno njegovim javnim shvatanjem pravde. To podrazumijeva da njegovi članovi imaju snažnu i obično dijelotvornu želju da djelaju onako kako principi pravde zahtijevaju. Pošto dobro uređeno društvo traje u vremenu, njegovo shvatanje pravde je vjerovatno stabilno: to jest, kada su ustanove pravedne (onako kako je definisano ovim shvatanjem), oni koji učestvuju u ovim uređenjima stiču odgovarajući osjećaj za pravdu i želju da urade svoj dio za njihovo održanje. Jedno shvatanje pravde je stabilnije od drugog ako je osjećaj za pravdu koji ono teži da proizvede snažniji, ako vjerovatnije prevazilazi sklonosti ka razdoru i ako ustanove koje ono dozvoljava slabije bodre inpulse i iskušenja da se postupa nepravedno.

Stabilnost shavatanja zavisi od ravnoteže motiva: osećaj za pravdu koji ono kultiviše i ciljevi koje ono ohrabruje moraju obično pobijediti sklonosti ka nepravdi.” (Op. cit. str. 406.).

30 Iz sjajnog teksta Vojislava Stanovčića, Vladavina prava i izgradnja pravne države, Rukopis, str. 1 „Ideja o vladavini prava tiče se temelja pravne zgrade, a njeno ostvarivanje bi uticalo na sve grane prava, te na status građana i na gotovo sve oblasti društvenog, privrednog, političkog života. Kvalitet, pa čak i legitimnost celog pravnog sistema jedne zemlje, njegovih grana, kao i pojedinačnih normi, ustanova, akata, odluka, procedura – danas umnogome zavise od dosledne primene načela vladavine prava. To je, kao i demokratija, nužan ali nije dovoljan uslov. Primena vladavine prava u velikoj meri omogućuje i garantuje da pravnii akti u procesu donošenja i primene dobijaju sadržinu i smisao svojstven ideji prava, pravde, pravnih rezona (ratio legis), zaštite čoveka i racionalnosti u stvaranju i primeni prava“. (Op. cit. str. 6.).

31 Immanuel Kant, Um i sloboda, Spisi iz filozofije istorije, prava i države, Ideje, Beograd, 1974, str. 159.

27

15

16

Smisao i uloga nadzora i kontrole za vladavinu prava

ispravno prigovore kada se njihova očekivanja ne ispune. Ako su osnove ovih zahtijeva nesigurne, nesigurne su i granice sloboda ljudi“.32 Vladavina prava podrazumeva da će ljudi prihvatiti sve radnje ili delatnosti koje pravna pravila zabranjuju ili zahtevaju. Prve izbegavajući a druge obavljajući. „Sistem pravila koji je naslovljen na racionalne osobe da bi organizovale svoje ponašanje odnosi se na to šta one mogu i ne mogu da urade. On ne može nametnuti dužnost da se radi ono što se ne može uraditi“.33 Takođe, vladavina prava podrazumeva „da oni koji donose zakone i izdaju naredbe to rade u dobroj vjeri. Članovi zakonodavnog tijela, sudije i drugi službenici sistema, moraju da vjeruju da se zakoni mogu poštovati; oni treba da pretpostave da bilo koje naredbe koje se izdaju mogu biti izvršene. Štaviše, ne samo da vlasti moraju da djeluju u dobroj vjeri, nego njihova dobra vjera mora biti priznata od onih koji su podređeni njihovim pravnim aktima. Zakoni i zapovijesti prihvataju se kao zakoni i zapovijesti samo ako se uopšteno vjeruje da će se oni poštovati i izvršavati. Ako se to dovede u pitanje, djelovanje vlasti, vjerovatno ima neki drugi cilj a ne cilj organizovanja ponašanja. Konačno, ovo pravilo izražava zahtjev da pravni sistem treba da prizna nemogućnost izvršenja kao odbranu ili makar kao ublažavajuću okolnost. U primjeni pravila pravni sistem ne može posmatrati nesposobnost izvršenja kao beznačajnu“.34 Ako zakon nije pravedan onda ne bi trebalo da ga poštujemo niti da mu se pokoravamo. Izvršavanje tog nepoštovanja treba da se manifestuje kao građanska neposlušnost.

Građanska neposlušnost podrazumeva da nepravednost zakona bude jasno formulisana i argumentovano potkrepljena, da se nenasilno pokaže neposlušnost i da se u zahtevu za izmenu zakona do kraja izdrži i istraje. Takođe, građansku neposlušnost treba upotrebiti i u situacijama kada se zakoni ne primenjuju i na taj način omogućavaju štetu ili stanje nelegalnosti i bezakonja. Tamo gde pravo nema moći a moć postaje pravo, urušava se vladavina prava. Upravo, da bi to bilo sprečeno potrebno je nadzirati i kontrolisati primenu prava.

Nejasni zakoni, kao i nejasan jezik u zakonima, izvor su velikih problema koji dovode u pitanje vladavinu prava. Iskustvo pokazuje na osnovu formulisanja zakona da je naš pravni jezik doživeo nervni slom.

Još jedan problem koji dovodi u pitanje vladavinu prava jeste inflacija drugorazrednih zakona i nedostatak sistemskih zakona. U dobro uređenom pravnom sistemu logično je da iz sistemskih zakona proizilaze svi ostali zakoni koji regulišu neku od posebnih oblasti života u društvu i državi. Suprotno, kod nas imamo previše drugorazrednih zakona (koji često jedni druge dovode u potanje i isključuju) na malo građana ili analogno kako jedan mudar autor izreče – „previše istorije na malo geografije“.

Naše iskustvo, sa pokušajima uspostavljanja vladavine prava, pokazalo je u dva veka moderne srpske državnosti da „naši ljudi vole pravdu ali ne poštuju pravni poredak“.35 Drugim rečima, očekuju za sebe pravdu ali se teško pridržavaju normi, zakona i propisa. Takođe, vlast je pokazala u tom periodu sklonost da bez kontrole i nadzora sklizne u nelegalnost i samovolju. Vlast je sklona često da arbitrira van zakona i da u mnogim slučajevima ignoriše ili suspenduje vladavinu prava. Nekontrolisana vlast nečinjenjem i neodgovornošću proizvodi društvenu i državnu anomiju.

Džon Rols, Teorija pravde, Službeni list, CID, Beograd, Podgorica, 1998, str. 221.

Op. cit. str. 222-223.

34 Op. cit. str. 223.

35 Ðuro Šušnjić, Drama razumevanja, Čigoja štampa, Beograd, 2004, str. 174.

32 33

Ekonomske ideje i praksa | broj 4 | MART 2012.

Bez prihvatanja i življenja normi u najširem smislu i obliku (običajnih, religijskih, moralnih i pravnih) i vladavine prava, odnosno zakona – ideje o uređenju društva i države završavaju u populističkim ideologijama; partije u autoritarnim organizacijama; a pojedinci u samovolji (tirani i diktatori) ili poslušništvu (podanici).

3. Šta nadzirati i kontrolisati?

Primarno bi trebalo kontrolisati predloge i donošenje zakona, izvršnu vlast, finansiranje političkih partija, osetljive državne organe (bezbednosne službe, tužilaštvo, poreske, inspekcijske i carinske službe) državnu i javnu administraciju, javne nabavke, zdravstvene državne institucije i medije.

Zašto kontrolisati predloge i donošenje zakona? Iz dva razloga: da se utvrdi da li predloženi zakon obuhvata pojavu ili odnos ili problem ili delatnost ili oblast optimalno i pravično; i da se prilikom donošenja zakona u zakonodavnoj vlasti amandmanima predlozi zakona ne obezvrede i obesnaže. Iskustvo je pokazalo da se stručnjaci bez savesti po diktatu moćnika iz vlasti ili zbog korumpiranosti stručnom mimikrijom stavljaju u službu egoističkih i posebnih interesa i da prema njima formulišu predloge zakona. To je razlog za kontrolu nezavisnih državnih organa pri predlaganju zakona, ali i da zakonski predlozi podležu obaveznoj javnoj stručnoj proveri pre nego što dođu u zakonodavno telo. Takođe, potrebno je kontrolisati i donošenje zakona da posebni partijski interesi ne obesnaže i obezvrede dobre zakonske predloge. U donošenju zakona jedini kriterijum koji treba primenjivati jeste bolji i moćniji argument.

Kontrolisanje finansiranja političkih partija je izuzetno bitno zbog moguće političke korupcije. Politička korupcija je najopasniji oblik korupcije, s najtežim posledicama u društvu i državi. Preko nje se korumpiraju vrhovi vlasti i svi važni i vitalni državni organi. Korupcija u političkim partijama najčešće se razvija u obliku „trgovine uticaja“ preko koje se mogu poručivati i izglasavati selektivni zakoni i omogućavati razne vrste nelegalnosti. Putem političke korupcije mogu se kupovati važna mesta u vlasti i državnim organima. Takođe, ona spaja vlast i kriminal, što završava u raznim oblicima ucena. Politička korupcija na političkoj sceni razvija vladavinu ucena. Pomoću nje celokupni politički život može se gunuti u mrežu ucena iz kojih se teško izlazi.

Izuzetno je bitna kontrola bezbednosnih službi. Posebno zbog toga što one mogu biti zloupotrebljene u lične i posebne svrhe. Kod nas su u proteklom periodu moćnici u vlasti teško zloupotrebljavali bezbednosne službe – za ucene i likvidacije. Civilna kontrola tih važnih službi svodi ih u zakonske okvire i podstiče visoki profesionalizam u njima.

Kontrola je važna i zbog saradničke mreže koja može, a to se i događalo, da službe uvuče u razne opasne poslove i zloupotrebe vezane za diskvalifikaciju ideoloških i drugih neistomišljenika. Ta kontrola onemogućava mešetarenja u tamnim prostorima njihovog delovanja. Kontrola tih službi sprečava i uticaj moćnika. Bitna je i kontrola tužilaštva kao izuzetno osetljivog organa bitnog za istrage i podizanje optužnica.

17

18

Smisao i uloga nadzora i kontrole za vladavinu prava

Kontrolom javnih nabavki kontroliše se trošenje budžetskih sredstava koja se često zloupotrebljavaju i izvor su nelegalnog bogaćenja pojedinaca na funkcijama. U toj oblasti u prošlosti kod nas carovala je korupcija koja je između ostalog omogućila monopolske pozicije određenih poslovnih krugova u poslovanju s državom.

Bez kontrole omogućavaju se nelegalnosti i korupcija u državnoj i javnoj administraciji.

S tom korupcijom se najčešće suočavaju građani prilikom realizovanja svojih obaveza, potreba i interesa. U našoj prošlosti mnogo toga je nelegalnog i koruptivnog urađeno, na šta ukazuju i građani u istraživanjima korupcije. Državna i javna administracija su u percepciji građana na visokom mestu po koruptivnosti.

Osetljiva oblast kada su u pitanju potrebe građana je zdravstvo. Ono, ako nije pod kontrolom, omogućava dve vrste korupcije: malu (iznosi koji se daju ili traže nisu veliki ali je zato korupcija masovna i konkretno pogađa građane) i veliku (nabavke lekova, instrumenata i medicinske tehnologije). Velika korupcija je manje vidljiva za građane, ali je izvor ogromnog bogatstva za one koji u njoj učestvuju. Stoga ovu izuzetno značajnu oblast za život ljudi treba stalno kontrolisati. Prema istraživanjima, građani pored partija i sudstva zdravstvo i lekare označavaju kao najkorumpiranije.

Ono što je osetljivo za javni prostor, odnosno javnost, jesu mediji. Zbog teških zloupotreba u ime slobode mediji su često uzrok i izvor zagađenja javnog prostora – neistinama, poluistinama, klevetama, mržnjom, verbalnim ratovima i huškanjem i podsticanjem na nasilje. Bez kontrole vlasništva ta važna javna delatnost može lako da završi u rukama opakih i rđavih, čak i kriminalaca i kriminalnih grupa. Mediji u rukama bogataša takođe mogu da budu zloupotrebljeni, usmeravajući i forsirajući svoje interese koji najčešće dovode u pitanje konkurenciju. Često se nelegalni poslovi u zagađenom i propagandom otrovanom javnom prostoru prikrivaju usmeravanjem javnosti na sporedne i nebitne stvari i događaje. Kontrola u medijskom prostoru ne znači gušenje slobodne reči i uvođenje cenzure ili autocenzure već sprečavanje manipulacija s javnošću zbog sebičnih, egoističkih i posebnih interesa. Mediji su dužni da promovišu javni duh i javnu odgovornost i da na taj način podržavaju vladavinu prava. Vladavina prava, upravo, garant je slobodnog i profesionalnog delovanja medija u javnom prostoru.

Za nadzor i kontrolu značajna je kaznena politika koja treba da preventivno deluje na one koji kreću u nelegalnost, zloupotrebe, društvenu i državnu štetu ili dovode u pitanje i urušavaju vladavinu prava. Vladavina prava preko kaznene politike pokazuje efikasnost i daje konkretne rezultate. Prekršioci i počinioci krivičnih dela, ako se ne privedu zakonu i ne kažnjavaju, kompromituju vladavinu prava.

Kazne „treba da utiču na mehanizam sila: da slabe želju koja čini zločin privlačnim, da jačaju interes koji kaznu čini strašnom; da preokrenu odnos snaga tako da ideja o kazni i njenim nepovoljnim posledicama bude življa od ideje o zločinu i koristima od njega. Reč je, znači, o mehanizmu interesa, njegovih promena, načina na koji ga čovek sebi predočava i živosti te idejne predstave“.36 Kaznom treba da kažnjeni „oseti šta znači izgubiti mogućnost slobodnog raspolaganja svojim dobrima, svojom čašću, svojim vremenom i Nadzirati i kažnjavati, Izdavačka knjžarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci, Novi Sad, 1997, str. 103.

36

Ekonomske ideje i praksa | broj 4 | MART 2012.

svojim telom, da bi isto to poštovao i kod drugih. Kazna koja obrazuje postojane i lako razumljive znake treba i da prestrukturiše raspored interesa i dinamiku strasti“.37 Često se kaznena politika obeležava kao represija. To nije tačno jer je represija vezana za zloupotrebu zakona i sredstava prilikom kažnjavanja. Iskustvo pokazuje da blage kazne mogu da se održavaju u društvima u kojima većinu građana odlikuje razumno ponašanje i delovanje i gde postoji prilično velika saglasnost između osećaja dužnosti, odgovornosti i prihvatanja pravnog poretka. Gde to ne postoji i gde je društvo u stanju velike nesigurnosti, nestabilnosti i kolebanja potrebno je oštrim kaznama zaustaviti pojave i odnose koji ga čine nesigurnim i nestabilnim, posebno nelegalnosti, kriminal i korupciju. Na to je upozoravao i jedan od filozofskih tvoraca građanskog društva Hegel: „Ako je društvo po sebi još kolebljivo, tada se kažnjavanjem mora dati primjer, jer je sama kazna primjer naspram zločina“.38 Prema Hegelu, u nestabilnom društvu „oštre kazne po sebi i za sebe nisu ništa nepravedno nego stoje u odnosu sa stanjem vremena (pod. Č.Č.)“.39 Oštre kazne u kolebljivom i nestabilnom društvu deluju preventivno. One pomažu da se učvrsti i funkcioniše vladavina prava.

7. Literatura Aristotel, Politika, Kultura, Beograd, 1970.

Cvijić, Jovan, Balkansko poluostrvo, Sabrana dela knj. 2, Srpska akademija nauka i umetnosti, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Književne novine, Beograd, 1991. Čupić, Čedomir, Politika i poziv, Jugoslovensko udruženje za političke nauke, Čigoja štampa, Beograd, 2002. Čupić, Čedomir, Politika i odgovornost, Udruženje za političke nauke Srbije, Čigoja štampa, Beograd, 2010.

Fuko, Mišel, Nadzirati i kažnjavati, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci, Novi Sad, 1997.

Hegel, Georg Wilhelm Friedrich, Osnovne crte filozofije prava, Veselin Masleša, Svjetlost, Sarajevo, 1989.

Hajek, Fridrih, A., Pravo, zakonodavstvo i sloboda, Službeni list, CID, Beograd, Podgorica, 2002.

Kant, Imanuel, Vaspitanje dece, Beta, Beograd, 1997.

Kant, Immanuel, Antropologija u pragmatičnom pogledu, Breza, Zagreb, 2003.

Kant, Immanuel, Um i sloboda, Ideje, Beograd, 1974.

Lukić, Radomir, Uvod u pravo, Naučni knjiga, Beograd, 1968.

Op. cit. str. 104.

Georg Wilhem Friedrich Hegel, Osnovne crte filozofije prava, Veselin Masleša – Svijetlost, Sarajevo 1989, str. 347.

39 Op. cit. str. 37.

37

38

19

20

Smisao i uloga nadzora i kontrole za vladavinu prava

Platon, Zakoni, BIGZ, Beograd, 1971.

Rols, Džon, Teorija pravde, Službeni list, CID, Beograd, Podgorica, 1998.

Stanovčić, Vojislav, Vladavina prava i izgradnja pravne države, rukopis. Šušnjić, Ðuro, Drama razumevanja, Čigoja štampa, Beograd, 2004.

Weber, Max, Protestantska etika i duh kapitalizma, Veselin Masleša, Sarajevo, 1989

Ekonomske ideje i praksa | broj 4 | MART 2012.

Prof. dr Andjelko S. Lojpur1 andjelko@ac.me

Prof. dr Milivoje Radović2 micor@ac.me

Dr Sanja Peković3

pekovic.sanja@yahoo.fr

JEL KLASIFIKACIJA: G30, M14

PATOLOŠKA MOĆ SAVREMENIH KORPORACIJA KAO PRODUKT IDEOLOGIJE NEOLIBERALNOG KAPITALIZMA Apstrakt:

Šta je sadržaj i zadaća korporativnog upravljanja u oblasti korporativne društvene odgovornosti i zašto je ono važno i kako ograničiti tzv. patološku moć savremenih korporacija, ključna su pitanja koja će biti elaborirana u ovom radu. U smislu prethodno kazanog, u radu ćemo potražiti odgovore i na pitanja koja se sama od sebe nameću i dolaze od kritičara korporativne društvene odgovornosti, od kojih neka glase: Zbog čega biti moralan (pošten)? Zašto raditi ono što je ispravno, pogotovo kada mnogi oko vas profitiraju radeći upravo suprotno? S druge strane, jedna od polaznih teza je da se ne mali broj pobornika naglašenije korporativne društvene odgovornosti zaista trudi da „objasni” koliko su ovakva pitanja izlišna, a ključni argument im je da kompanija može uspješno da posluje ukoliko to čini (i) pošteno. Drugim riječima, firma može imati profit a da pri tom posluje odgovorno u odnosu na stejkholdere i životnu okolinu.

KLJUČNE REČI: Korporacija, menadžment, društvena korporacijska odgovornost, poslovna etika..

Ekonomski Fakultet, Univerzitet Crne Gore; Ekonomski Fakultet, Univerzitet Crne Gore 3 Fakultet za turizam i hotelijerstvo Kotor, Univerzitet Crne Gore 1 2

21

22

PATOLOŠKA MOĆ SAVREMENIH KORPORACIJA KAO PRODUKT IDEOLOGIJE NEOLIBERALNOG KAPITALIZMA

Abstract:

What is the context and demands of the corporate management in the area of corporate social responsibility and why it is important and how to limit, so called, pathological power of modern corporation, are the key questions that would be elaborated in this paper. Following what was previously said, in the paper we will try to find answers concerning questions that comes from those that criticize corporate social responsibility and some of them are: Why should we be moral (honest)? Why should we do what is correct, especially when lot of market actors make a profit doing opposite? On the other hand, one of the starting thesis is that one small number of the supporters of the social responsibility try to “explain” that those questions are obsolete and the key argument is that the company can perform well even if does business (i) honestly. In other words, firms can gain profit even if they make business responsibly relating to other stakeholders and environment.

key words: Corporation, management, Corporate Social Responsability; Business Ethics

Ekonomske ideje i praksa | broj 4 | MART 2012.

1. UVODNE NAPOMENE Korporacijska društvena odgovornost (Corporate Social Responsibility, engl.) se u najkraćem može predstaviti kao očekivanje da će firme ili pojedinci dobrovoljno učiniti „nešto“ za poboljšanje stanja u društvu uopšte. Mada su se slično drugim normama i vrijednostima, aktivnosti korporacija koje se smatraju društveno odgovornim vremenom mijenjale, danas kada živimo u sistemu kojim dominiraju korporacije, i gdje su naslovi tipa ”patološka moć korporacija” dio naše svakodnevice, objektivno posmatrano nameću se brojna pitanja, kao npr.: Da li je ponašanje savremenih korporacija posljedica greške u konstrukciji samog modela kapitalizma ili je model „primjenjen“ u korist malog broja odabranih? Kako je moguće da su ideje o globalizaciji i gigantizmu produkovale nesumnjivu moć korporacija koje „jedu“ svoje akcionare, uključujući preko neodgovornog ponašanja prema okruženju i potrošače? Ko kontroliše i i da li uopšte i kome odgovaraju korporacije? Da li su zagovornici menadžerskog aktivizma promašili temu? Isplati li se biti društveno odgovoran i ima li tu mjesta za održivi razvoj ili je riječ o još jednoj pomodnoj frazi nametnutoj onim manje razvijenim državama? Ima li mjesta očekivanju da se korporacije ponašaju etički? Gdje je tu moral? Da li su društveno odgovornije kompanije i uspješnije? Da li je “biti etičan” u „modi”?

2. IMA LI UOPŠTE IMA VREMENA I POTREBE ZA REMONT „IDEOLOGIJE” NEOLIBERALNOG KAPITALIZAMA Tri su uzroka globalne ekonomske krize: pohlepa, špekulacije i netransparentnost.

To su moralna i etička pitanja“.

Dalaj Lama Dalaj-lama, tibetanski duhovni vođa koji se povukao iz politike, je od vremena nastupanja globalne ekonomske krize u svijetu više puta izrazio zabrinutost zbog njenih posljedica. “Ako čovjek temelji svoju egzistenciju i sve svoje djelovanje na bogatstvu i novcu, usponi i padovi monetarnih fluktuacija sasvim će ga destabilizovati”, rekao je. Nemamo razloga da mu ne vjerujemo, jer koliko nam je poznato nije član borda ni jedne kompanije, tako da nismo sigurni da je iz njega progovorila ljudska sujeta.

U svijetu i u stvarnosti zemalja u tranziciji proces korporacijskog upravljanja je, po nama, tek izašao iz faze „povoja”, i negdje je po nama, kazano jezikom teorije životnih ciklusa, blizu „faze puberteta”, što upućuje na zaključak da konačan ishod u smislu posljedica može da bude ambivalentan. Inače, pitanje koja se povodom datog naslova danas objektivno nameću, više manje, pred kreatore ekonomske politike i vlade, podjednako kako vodećih ekonomskih „sila“ tako i siromašnih zemalja je, da li će neslućeni vrtlog na Volstritu značiti i definitivni slom ideologije o svemoći ideologije

23

24

PATOLOŠKA MOĆ SAVREMENIH KORPORACIJA KAO PRODUKT IDEOLOGIJE NEOLIBERALNOG KAPITALIZMA

“nevidljive ruke”, za koju su nam „kazali” da na tržištu uređuje sve za dobrobit svih?.

Da li će taj, sada već evidentan poraz značiti kraj politike ekonomskog neoliberalizma, tj. onoga što se začelo “reganomikom”, a svoju kopiju produžilo u eri “tačerizma”. Da li je spomenuti ideološki obrazac bio pogrešan ili ako nije, zašto su svjetski, tj. "finansijski policajci”, oličeni u MMF-u i Svjetskoj banci” bili dosta pasivni, ili se to može objasniti njihovom nemoći kao posljedicom stanja u kome je finansijska globalizacija nadrasla institucije koje je trebalo da je regulišu.

Dalje, da budemo još pragmatičniji, šta će sve ovo značiti na „domaćem terenu“, tj. kada su u pitanju zemlje koje prolaze kroz proces tranzicije, a koje su istovremeno od početka tog procesa izložene pritisku radikalnog koncepta oličenog u formi tzv. Washingtonsog konsenzusa, za zemlje koje su se zatekle na putu pridruživanja EU i sl.? Da li to, na koncu, može da znači da je krah tržišta istovremeni krah neoliberalizma, i šta bi to značilo u zemljama koje su na pola puta da usvoje vrijednosti građanskog društva i demokratije, što se, kako se dugo vjerovalo, može obezbijediti višim nivoom „tržišne prosvjećenosti“, tj. jedino liberalizmom i slobodnim tržištem.

U traženju odgovora na prethodno pitanje krenimo od jednog stava Dž.R. Sola, koji, po nama s pravom, tvrdi da će „snaga globalizma, putem trgovačkih ugovora, deregulacije i privatizacije oslabiti sposobnost nacionalnih država da djeluju s bilo kakvom političkom nezavisnošću1.

Proistekli vakum”, nastavlja dalje isti autor, „moći će ispuniti očigledna alternativa - multinacionalan korporacija”. Prethodno nedvosmisleno iskazanom stavu dobro pristaje sljedeći: “Kapitalizam nije moralan. Na nama je, dakle, da budemo moralni, ako smo to kadri biti” (A. Compte-Sponville; str. 100). Dakle, već ovdje nameće se zaključak da se današnji neoliberalni kapitalistički sistem koji su stvorile zajedno korporacije i države je, posmatrano na globalnom nivou, vođen pohlepom i inherentnom sebičnošću pokazao neosjetljivim na bilo šta osim na zadovoljavanje nezasite gladi za profitom2. U kontekstu tako postavljenog pitanja valja istaći da nas istorija podsjeća „da se malo ko obogatio radeći vlastitim novcem”. Tako, kada su u pitanju zemlje u tranziciji, mogli bi kazati da smo u vezi sa navedenim problemom „uspjeli” da samo prije stignemo na „pogrešno” mjesto. Naime, definitivnim slomom tzv. „sovjetskog bloka” krajem osamdesetih godina tranzicioni, a i zapadni svijet je saznao krajnji rezultat. To se može označiti kao trijumf kapitalizma, koji se time našao u poziciji da nam omogući sve blagodeti svojevrsnog „ideološkog kvazimonopola”.

Bez obzira ne neke od prethodno dosta „tvrdo“ saopštenih stavova, pođimo od spoznaje se sveukupna svrha poslovanja neke korporacije ogleda u nastojanju da maksimizira dugoročni prinos svojim vlasnicima. To je u početku, složićemo se, izgledalo logično, dosta jednostavno, smisleno, i na kraju, zvučalo je posve idilično. U prilog tezi da je obezbjeđivanje dugoročnog prinosa akcionarima primarni cilj svake korporacije govori i izjava bivšeg potpredsjednika Chrysler-a, R. Lutza koji je to iskazao na sljedeći način: „Mi smo tu da služimo akcionarima i da im obezbijedimo ostvarivanje profita”. Međutim, i uprkos tome što je generisanje profita za akcionare od primanog značaja, menadžeri koji su usredsređeni samo na interese vlasnika često su u prilici da donesu ili će donijeti odluke koje za posljedicu nerijetko imaju negativan ishod, i to ne samo za korporaciju nego i njeno okruženje. Konkretnije, Globalni trgovac sa malo nižim cijenama“Vall-Mart” ima godišnji promet od preko 250 milijardi američkih dolara što je skoro dva procenta američkog bruto proizvoda i mnogo više od bruto proizvoda koji ima većina zemalja u razvoju, uključujući i one razvijene industrjiske zemlje, tako da se ipred ove kompanije nalazi svega dvadesetak ekonomski najrazvijenijih zemalja svijeta. Medjutim, konsultantska kuća McKinsey za ovu kompaniju kaže da njena „produktivnost“ potiče od „neprestanih inovacija menadžera“ koji su moć skoncentrisali u središte tog diva, oslabili sindikate, a zaposlene tretiraju kao da su privremeni radnici pod ugovorom“, (R. Senett, 10;113).

2 Npr. kompanija „Aple“ ima više novca nego SAD gotovine; vlada SAD raspolaže sa 73,7 milijardi dolara, dok rezerve ove kompanije iznose 76,4 milijarde.

1

Ekonomske ideje i praksa | broj 4 | MART 2012.

pri tome mislimo na razne malverzacije (Artur Andersen, WorldCom, Enron, Parmalat, Tyco, ImClone i dr.), koje su izazvale eroziju i pad povjerenja javnosti u korporativno upravljanje, moralnost današnjih menadžera i kompanija i sve skupa, u društveno odgovorno ponašanje korporacija3. Istovremeno, N. Chomski ističe da je „korporacija posebna vrsta osobe, koja nema moralnu savjest. Ona je organizovana u skladu sa zakonom i da bi se jedino brinula o njenim vlasnicima”. Chomski dalje ističe: „Pojedinci koji participiraju u korporaciji mogu biti najbolji koje možete zamisliti, ali u njihovoj institucionalnoj ulozi oni su čudovišta budući da je institucija monstruozna”.

Dakle, brojna pitanja su otvorena, ali kada je o moralu riječ, izgleda da se nerijetko nije odmaklo dalje od beskorisne i nespretno formulisane iluzije, ili da se pak radi o malograđanskom idealizmu, a nerijetko militantnom kapitalizmu4, slijepoj naivnosti siromašnih i sl. Da li je taj pojam vremenom izanđao ili je sam „nečastivi” umiješao svoje prste, slično onome što je naslikano na koricama Bakanove knjige, „korporacije često imaju aureolu nad glavom kad podstiču društveno prihvatljive vrijednosti, ali istovremeno iza sebe vitlaju repom vraga (S. Horvat). Ako nemamo potrebe za moralom, u redu; ali mislim da je nešto drugo u pitanju. Po nama, blizu smo poimanju korporacije na način kako to čini J. Bakan5 u svom kultnom dijelu „Patološka moć korporacije”. No, zlo kojim danas zrače korporacije nije od juče, nego čak još mnogo prije slučaja Enron, što je vrlo brzo označeno kao „ugaoni kamen”, poslije čega u biznisu više ništa neće biti isto, tako da se može kazati da su primjeri nemorala stari koliko i same korporacije.

Korporacije su, prvenstveno u njenim začecima u SAD kako se to može naći u literaturi bile male, imale su jasno ustanovljene ugovore sa državom, znalo se šta rade i šta mogu da proizvode, koliko dugo imaju pravo raditi, visina kapitala je bila regulisana, nije bilo dozvoljeno preuzimanje drugih kompanija i sl. Dakle, iako sve nije ni u početku bilo idilično, uočljivo je da je svrha njenog stvaranja sadržana u tome da bude podređena i da služi čovjeku6. Međutim, protekom vremena odstupilo se od početne ideje, korporacije su narasle do neslućenih razmjera od kojih ne mali broj u ekonomskom smislu nadilazi moć i najvećih ekonomskih sila svijeta, i nesumnjivo, kada je u pitanju zapadna civilizacija, nametnule su se kao temelj cjelokupnog društvenog razvoja. Već spomenuti trijumf kapitalizma desio se, i rezultirao je neslućenom finansijskom moći savremenih korporacija, tako da nam se „ničim izazvan” desio „neoliberalni kapitalizam kao poslednja faza korporativnog kapitalizma” (B. Dragaš). S. Young, kao krajnje domete ili bolje reći specijalne oblike tržišnog kapitalizma, naravno, u negativnom smislu, prepoznaje dva koje naziva „Crony capitalism” i „Brute capitalism”, gdje se oba navedena tipa u krajnjem vezuju za mogućnost sticanja jedne ekstremne pozicije i ponašanja privatnog biznisa u funkciji zaštite i potpunog trijumfa privatnog interesa na tržištu (vid. šire, S. Young, 28-44)..

Najskorija istraživanja Galupa su pokazala da 90% Amerikanaca smatra da ljudi koji vode korporacije ne brinu o interesima svojih zaposlenih, da svega 18% anketiranih smatra da korporacije brinu o svojim akcionarima, zatim, oko 43% ispitanika smatra da su članovi izvršnog menadžmenta zaokupljeni samo brigom oko lične koristi. Jedna slična anketa u V.Britaniji je pokazala da je ovakvo mišljenje prisutno kod zapanjujućih visokih 95%.

4 Da korporacije ne biraju sredstva čime postaju nalik na totalitarističke režime pokazuju primjeri koje navodi J.Bakan, kao što su npr. da je General Motors za vrijeme Drugog svjetskog rata pomagao Opelu u proizvodnji vozila za potrebe nacista, zatim da je IBM svjesno prodavao uređaje koji su korišteni u koncentracionim logorima i sl..

5 Joel Bakan, profesor prava na University of British Columbia: „Corporation-the Pathological Pursuit of Profit and Power'“ 6 Tako, npr. knjiga „Hugo Bos 1924-1945“, čiji je autor njemački ekonomski istoričar sa Univerziteta Bundesver u Minhenu, bavi se istorijom čovjeka koji je 1924. godine otvorio tekstilnu fabriku u Mecingenu u pokrajini Baden-Virtemberg, a jedan od njegovih prvih ugovora odnosio se na braon košulje Nacističke partije. Otude se toj njemačkoj modnoj kući odavno pripisuje etiketa „Hitlerovog krojača“, a njenom osnivaču se sudilo poslije Drugog svjetskog rata kada je bio novčano kažnjen.

3

25

26

PATOLOŠKA MOĆ SAVREMENIH KORPORACIJA KAO PRODUKT IDEOLOGIJE NEOLIBERALNOG KAPITALIZMA

I konačno dolazimo do onoga što prema J. Bakan-u vodi prema nedvosmislenom zaključku da je savremena korporacija patološka institucija koju u životu održava potjera za profitom i moći.

U tom smislu navodimo možda i ključni nalaz njegove, sada već kultne knjige gdje zaključuje sljedeće: "U posljednjih 150 godina korporacija se izdigla iz određene opskurnosti kako bi postala dominantnom svjetskom ekonomskom institucijom. Korporacije danas gospodare našim životima. Određuju ono šta jedemo, šta gledamo, šta odijevamo, gdje i šta radimo. Neminovno smo okruženi njihovom kulturom, ikonografijom i ideologijom i kao što su monarhija i crkva to isto činile u drugim vremenima, one se danas također postavljaju kao nepogrešive i svemoćne, slaveći sebe same kroz velike reklame i monumentalne građevine. Sve više i više korporacije diktiraju načine odlučivanja i same odluke u njima paralelnim institucijama u vladama i nadzornim dimenzijama društva koje su nekada bile čvrsto ukorijenjene u javnoj (političkoj i društvenoj) sferi života. Uspon korporacije do dominacije jedan je od najvećih događaja moderne istorije i to čak već i poradi njezinog dvojnog nastanka i utemeljenja" (Bakan 2004:5).

Dakle, kao što smo to ovdje pokušali ukratko argumentovati, u suštini svim korporacijama pripadaju navedene osobine psihopate. Međutim, ako je korporacija „istaknuti član” našega društva, koji uz to predstavlja i odlučujuću instituciju našeg doba, poprimila osobine psihopate, logičnim se čini pitanje, ko onda treba da snosi moralnu odgovornost za njene postupke? Najbliži našem poimanju je odgovor koji nudi A. Compte-Sponville, da odgovornost može biti samo lična, samo pojedinačna, pa kako dalje ističe navedeni autor, „ne vidi kakva smisla ima govoriti – kao što se to gotovo uvijek radi, posebno u direktorskom svijetu - o etici firme ili o moralu firme. Prije bih rekao obratno, da firma nema morala: ona ima samo računovodstvo i klijente. Firma nema dužnosti: ona ima samo interese i obaveze. Firma nema osjećaja, nema etike, nema ljubavi: ona ima samo ciljeve i bilanse”. I na kraju, zaključuje spomenuti autor, „ukratko, ne postoji moral firme ni etika firme” (Compte-Sponville, str 92.).

3. KORPOPRACIJSKO UPRAVLJANJE I DRUŠTVENA ODGOVORNOST KORPORACIJA Ako u uvodu rada postavljena pitanja posmatramo u cjelini, možemo već ovdje kazati da je tokom posljednjih godina poraslo interesovanje za korporativni etički učinak ili sveukupnost aktivnosti koje jednim imenom označavamo kao korporacijska društvena odgovornost. Tako se, u novijoj literaturi koja se bavi pitanjima korporacijske društvene odgovornosti, mogu čuti nedvosmisleni stavovi da se korporacijska društvena odgovornost nameće kao jedno od najvažnijih razvojnih pitanja u 21 vijeku. Vjerovatno razloge treba tražiti u nedostatku povjerenja u pogledu ukupnih korporativnih aktivnosti, prevelikom isticanju kvaliteta života, sigurnosti proizvoda i zaštiti potrošača, bujici korporativnih skandala koje vode do sloma čitavih nacionalnih ekonomija i sl.

S druge strane zatiču nas skoro svakodnevno i ovakve izjave: “Krupan biznis je isuviše velik da bi bio human”, kazao je jednom prilikom H. Ford. U prilog ovakvom poima-

Ekonomske ideje i praksa | broj 4 | MART 2012.

nju biznisa vrijedi navesti “definiciju” prema kojoj korporacija predstavlja “genijalno sredstvo za sticanje individualnog profita bez individualne odgovornosti” (The Devil’s Dictionary, A. Birs).

Prethodno bi moglo da znači da nema dvojbe da je ideja o društvenoj odgovornosti korporacija stara koliko i sama korporacija, odnosno njihovo poslovanje. Pitanje je samo u kojoj je mjeri vremenom bila nametnuta poslodavcima, bilo kao produkt nužde ili pak kao rezultat njihove povremeno probuđene svijesti ili vlastitog poimanja odgovornosti i etike, u što je malo teže povjerovati. S toga ne treba da čudi da je i sam pojam korporativne društvene odgovornosti veoma širok, tako da stoji spoznaja da ne postoji jedinstveno shvatanje korporativne društvene odgovornosti, niti postoji spisak aktivnosti i oblasti koje on sadrži. Novija istorija korporativne odgovornosti se vremenski locira u posljednijih tridesetak godina i vezuje se prevashodno za SAD i Veliku Britaniju. U evropskim stručnim, akademskim i poslovnim krugovima jedan snažan zaokret i uopšte dinamičniji pristup u izučavanju ovog pitanja (uključujući i njegov semantički aspekt7), desio se krajem prošlog i početkom ovog vijeka. Moć koproracija koja je danas poprimila neslućene granice začela se onog trenutka kada je korporacija postala legalna “osoba”, čime je ona preuzela mjesto ljudi u čijem se vlasništvu nalazi. i mada s društvena odgovornost ponovo nameće kao novo vjerovanje korporacije, Bakon zaključuje da se ništa nje bitno promijenilo: “Ona ostaje onakva kakva je bila u početku, sredinom devetnaestog vijek, tj. savremena poslovna institucija, zakonski određena ‘osoba’ zamišljena da vrednuje vlastiti interes i obezvrijedi moralna pitanja”.

U funkciji potpunijeg razumijevanja u radu tretiranog problema polazimo od toga da se društvena odgovornost odnosi na obavezu “osobe”, pojedinca ili korporacije, da razmotri posljedice svojih odluka i postupaka na čitav društveni sistem. U tom smislu korporacije ili poslovni ljudi primjenjuju društvenu odgovornost kada uzmu u obzir potrebe i interese onih koji mogu da pretrpe posljedice njihovih poslovnih odluka. Tako čineći, oni imaju u vidu interese koji su znatno širi od njihovih sopstvenih ili uskih tehničkih interesa njihove firme.

Korporativna društvena odgovornost podrazumijeva da za profit koji ostvaruju, preduzeća, ista nisu odgovorna samo akcionarima nego i pojedincima i grupama (tj. svim stejkholderima) na koje se profit na bilo koji način odražava. Društvenu odgovornost čini obaveza menadžera da slijedi one propise, donosi one odluke i da preduzima one korake koji su poželjni u odnosu na ciljeve i vrednosti zastupljene u našem društvu čineći jednu važnu istinu koja ubuduće mora da bude vodilja u poslovanju (Hauard Bouen, 1953). Inače, najčešće navođena u literaturi je definicja Svjetskog poslovnog savjeta za održivi razvoj8 koja glasi da je društvena odgovornost preduzeća “neprestano obavezivanje poslovnog svijeta da se ponaša etički i doprinosi ekonomskom razvoju, u isto vrijeme poboljšavajući kvalitet života, kako radne snage i njihovih porodica, tako i lokalne zajednice i društva uopšte”.

Ujedno, biti društveno odgovoran ne znači samo ispunjavati zakonske obaveze, već ići dalje od pukog pridržavanja zakona i ulagati još više u ljudski kapital, okruženje i odnose sa stejkholderima (Evropska unija, Zelena knjiga, 2001.). S pravom, M. Sve ćešće je u upotrebi pojam “korporacijska održivost“, engl. “Corporate sustanaibility”.

World Business Council on Sustainable Development, 2000.

7 8

27

28

PATOLOŠKA MOĆ SAVREMENIH KORPORACIJA KAO PRODUKT IDEOLOGIJE NEOLIBERALNOG KAPITALIZMA

Porter ističe da društvena odgovornost u mnogim svojim pojavnim oblicima, uključujući i filantropsku, direktno opredjeljuje konkurentsku prednost kompanije, tako da bi se moglo zaključiti da je ista u globalnim razmjerama “tražena roba”. Ovim se, kao ključni zahtjevi, odnosno principi koji povezuju postojeće osnovne pristupe korporativne društvene odgovornosti nameću sljedeći: uključivanje u život zajednice, polaganje računa, održivost, transparentnost, etičko ponašanje (bez korupcije), poštenje i sl..

Problem koji se nedvosmisleno očituje ogleda se u tome što su postojeća shvatanja i koncepti društvene odgovornosti priličito “udaljeni”, što upućuje na zaključak da ne postoji univerzalan obrazac CSR. Tako, npr. vrijedi posebno istaći „dodatno” objašnjenje M. Friedmana, svakako jednog od vodećih autoriteta u ovoj oblasti koji vjeruje da je društvena odgovornost prihvatljiva samo u jednom slučaju – kada je neiskrena.

“Menadžer koji tretira društvene i ekološke vrijednosti kao način za maksimalno povećanje bogatstva akcionara, a ne kao cilj sam po sebi, ne griješi. To je kao ‘kad lijepu djevojku stavite pored automobila kako biste ga prodali’, rekao je Friedman. ‘Cilj nije promocija ljepote, nego prodaja automobila’. Dobre namjere, baš kao i lijepe djevojke, mogu povećati prodaju”.

Za razliku od Friedmana, poimanje CSR od strane A. Carrolla nam je više od koristi, time što spomenuti autor ističe da “društvena odgovornost poslovanja povezuje i ujedinjuje ekonomska, pravna, etička i filantropska očekivanja koja društvo ima s obzirom na organizacije u određenom trenutku (Carroll, Buchholtz, 36). Ovim bi konačni zaključak mogao da se saopšti u vidu jedne opštevažeće formule koja je blizu da uvaži intencije različitih koncepata, a koja glasi da korporacijska društvena odgovornost treba da obuhvati (uvaži) ekonomsku, pravnu, etičku i filatropsku odgovornost, iskazano u formi njihovog sinergijskog dejstva. Iskustva pokazuju, ili skoro da bi mogli da konstatujemo, da nema sumnje da korporacijsko upravljanje utiče na suštinu firme. U tom smislu navodimo neke od razloga zašto bi neko preduzeće trebalo da podržava strategiju CSR-a:

•E videntan je rizik da može biti ugrožena reputacija preduzeća9; ono ne može sebi da priušti da to ne učini.

• Sve izraženiji i raznovrsniji pritisci od strane potrošača; oni od preduzeća očekuju mnogo više od običnih proizvoda i usluga.

• Mogućnost da se pridobije lojalnost potrošača; potrošači su spremni da nagrade etična preduzeća sa stabilnim poslovanjem.

• Sloboda djelovanja; dobijanje “licence” preduzeća usmjerenog ka dobrobiti društva.

• Dobrobit u pogledu ljudskih resursa; privući i zadržati uspješno, motivisano i lojalno osoblje10.

• Uvećana vrijednost brenda; potrošači po pravilu žele da se poistovjete sa brendom koji smatraju dobrim.

• Konkurencija; preduzeća koja sprovode strategiju CSR stiču konkurentsku prednost.

• Firme postaju atraktivnije za ulaganja; investitori traže prilike za investiranje u kompanijama koje praktikuju etiku i uvažavaju društvenu dobrobit.

Studija urađena na Boston College Center for Corporate Community Relatons pokazala je da 84% zaposlenih ispitanika smatra da je imidž koji kompanija ima u društvenoj zajednici važan, a 54% da je on veoma važan.

10 Istraživanje (Walker Information Survey) obavljeno 1997. pokazalo je da bi 30% zaposlenih u kompanijama koje podstiču svoje radnike da se uključe u aktivnosti društvene zajednice rado nastavilo da radi za takvu kompaniju i pomoglo joj da napreduje.

9

Ekonomske ideje i praksa | broj 4 | MART 2012.

Prethodno upućuje na potrebu da se ukaže na pozitivnu vezu između CSR i reakcije potrošača kada je u pitanju kupovina proizvoda ili usluga neke kompanije. Pri tome, treba imati u vidu da su potrošači upravo ključna stejkholderska grupa spremna u svakom momentu da pokrenu pitanje društvene odgovornosti kompanije, i s toga su od posebne koristi nalazi brojnih anketa koji istražuju taj odnos (G. Dess i dr., 22):

• Anketa Corporate Citizenship koju je 2002. godine sprovela kompanija Cone Communications pokazala je da bi 84% Amerikanaca u slučaju da su cijena i kvalitet slični, najvjerovatnije prešli sa jedne marke proizvoda na drugu ukoliko tu drugu proizvodi kompanija koja daje sredstva u dobrotvorne svrhe”.

• Interaktivna anketa koju su 2001. godine sproveli Hill&Knowlton&Harris je pokazala ”da 79% Amerikanaca uzima u obzir neprofitne aktivnosti kompanije kada odlučuje da li će da kupe proizvod određene kompanije, a 37% ispitanika smatra korporativni društveni angažman, tzv. „korporativno građanstvo” („corporate citizneship”) važnim faktorom kada odlučuje šta će da kupe11.

• The Association of British Insurers (ABI) skoro je publikovala istraživanje koje pokazuje da kompanije sa najboljim korporativnim upravljanjem imaju 18% veći povraćaj investicija nego kompanije sa slabim upravljanjem.

Dakle, ne može se osporiti spoznaja da se mnogo napora ulaže kako bi se menadžeri i investitori privolili na moralno i društveno odgovorno ponašanje. Međutim, nekoliko vrlo prostih pitanja mogu veoma ozbiljno da načnu čitavu konstrukciju doktrine o društvenoj odgovornosti. Npr. Zar ne bi bilo pametnije učiti menadžere da prave veći profit? Ili, kakav interes ima preduzeće da otvori manji pogon ili izgradi put u nekom nerazvijenom području, opremi računarsku učionicu na fakultetu, dovede struju i slično? Što će se dogoditi kad briga menadžera za društveno dobro dođe u sukob sa materijalnim interesima akcionara?

Nadalje, treba kazati da istovremeno ni pobornici naglašenije društvene odgovornosti korporacije ne osporavaju legitimitet profita. Oni nastoje da ga redefinišu kako bi se uključio i set ciljeva koji su od opšteg društvenog interesa. Predstava o "savjesti korporacije" znači pokušaj da se firma humanizuje, da se njeni menadžeri obdare čitavim nizom motiva koji prevazilaze sebičnu trku njihovih vlasnika (akcionara) za bogatstvom. Argumenti "za" naglašeniju društvenu odgovornost polaze od toga da je organizacija prirodni član društva, da ona uzima od društva resurse i da za to treba da plati odgovarajuću protuvrijednost, pomažući društvu u rješavanju brojnih problema. Pored ovog, kao argumenti "za", najčešće se čuju da organizacije treba da poprave ono što su same pokvarile (zagađenje vazduha, ekološke nesreće i sl.), zatim da organizacije koje se pažljivo odnose prema društvenoj zajednici stiču po tom osnovu goodwill, društvo se prema njima odnosi blagonaklono i drugo.

Ostaje nam da zaključimo da je nerazumevanje pozitivnog uticaja koje društveno odgovorno poslovanje može da ima jedna od glavnih prepreka, a posebno viđenje da je korporativna društvena odgovornost samo "stvar dobre volje", a ne suštinski dio odgovornog poslovanja.

11

Istraživanje koje je sprovela agencija „Synovate“ pokazalo je da dvije trećine građana Srbije nije čulo za pojam „društveno odgovorno poslovanje“.

29

30

PATOLOŠKA MOĆ SAVREMENIH KORPORACIJA KAO PRODUKT IDEOLOGIJE NEOLIBERALNOG KAPITALIZMA

4. DA LI JE MOGUĆ POVRATAK MORALA U BIZNIS „Profit je nusprodukt dobrog menadžmenta”, kazao je jednom prilikom stari, dobri P. Drucker. Po nama, teško prihvatljiva maksima u današnjim uslovima, posebno ako se ima u vidu već skoro opšteprihvaćena spoznaja da „etika i biznis ne mogu zajedno”.

Etika se može definisati kao skup principa, normi i standarda u ponašanju koji se odnose na pojedince i grupe. Bilo da ih posmatramo na nivou pojedinca ili kompanije, za sve naše aktivnosti postoje dvije vrste pokretača; prva, naša logična potreba za zadovoljenjem ličnih ekonomskih interesa, i druga, potreba za ispunjenjem moralne strane ličnosti. Za veliki broj pojedinaca etika, još ako je dovedemo u direktnu vezu s biznisom, predstavlja nešto misteriozno, skriveno, nepraktično i udaljeno od javnosti.

Inače, problem poslovne etike se javio uporedo sa željom pojedinca da stvara profit.

Bolje reći, on je evidentan od početka nastanka tržišne privrede. Ostvariti što veći profit je, izgleda, za brojne menadžere dovoljan razlog da se preskoče moralne ograde i zanemare etička stanovišta. Ključno pitanje, kada je o menadžerskoj etici riječ, je: Da li želja za profitom nagriza poslovnu etiku? ”Novac je kurva koja nikad ne spava”, kaže Gordon Geko12. Ne mali broj menadžera se svojim podređenima obraća na sljedeći način: ”Ne znam kako ćete postići cilj, važno je da ga postignete!”, Kako, to je vaš stvar!”, ”Ne zanima me način...”. Ovi stavovi u sebi nose nedvosmislenu poruku da su dozvoljena sva raspoloživa ”sredstva” za postizanje ciljeva, uključujući i ona moralno sumnjive prirode. Vratimo se iznova na uvodni dio rada i iskazanu vjeru u ”povratak morala” u biznis, ili se pak radi samo o novoj „modi”. Tako, npr. već citirani A. Comte-Sponville zaključuje da nije, dakle, samo riječ o modi, ali je to pitanje zaista u modi. Naime, kao što spomenuti autor dalje kaže, i ovaj put, ”prije nekoliko godina kao i obično s druge starne Atlantika stigla nam je moda koju možemo nazvati modom etike tvrtke – koja je uvijek samo menadžerska inačica gore spomenutog ”povratka morala” (A. Comte-Sponville; 33).

U literaturi se često ne pravi razlika između društvene odgovornosti korporacije i poslovne etike i ti pojmovi se koriste skoro kao sinonimi. Tome je vjerovatno doprinijela činjenica da traženje odgovora na jedno te isto pitanje kao npr. da li je moralno da nekoliko generacija iskoristi prirodne izvore stvarane bilionima godina, podjednako zadire u područje društvene odgovornosti korporacije i poslovne etike. Mišljenja smo da ima dovoljno razloga da se ove dvije kategorije posmatraju odvojeno. Prije svega, etika se zasniva na ličnim vrijednostima sticanim tokom više godina. Posljedice etičkog ponašanja se ne odnose na društvo u cjelini. Nekad su to pojedini zaposleni, nekad akcionari, nekad potrošači i sl.. Može se konstatovati da je etika u osnovi personalno pitanje, dok se društvena odgovornost odnosi na organizaciju kao cjelinu i ima značajnije posljedice na društvo.

Iskustva i rezultati brojnih istraživanja pokazuju da mnoge firme prihvataju spoznaju da one nisu ostrva izolovana od svoje šire zajednice, te da upravo zbog toga što koriste društveno raspoložive resurse imaju moralnu obavezu da joj vrate dio stvorenog bogatInače, Majkl Daglas, glavni junak nove verzije starog filma „Volstrit“. „Svaki lopov ima neko opravdanje“, dodaje na to prateći lik u u priči koja se zbiva „usred“ globalne finansijske krize.

12

Ekonomske ideje i praksa | broj 4 | MART 2012.

stva i da se uključe u i rješavanje brojnih društvenih i socijalnih problema kao što su; siromaštvo, kriminal, sigurnost, zaštita okruženja, zdravstvena zaštita, obrazovanje, održivi razvoj i sl. S druge strane, svi poznajemo ili znamo za pojedince ili organizacije koji su stekli bogatstvo na način koji nije moralan, ili su na neki drugi način oštetili društvenu zajednicu, kao što znamo za pojedince i organizacije koje su poznate po poštovanju etičkih normi. Ujedno, polazeći od toga da se ”biti etičan” u biznisu definitivno isplati, pitanje koje ovdje postavljamo je: Mogu li se rješenja u pogledu prihvatanja moralnih principa u donošenju odluka ”instalirati” zakonom, ili to ipak treba prepustiti vlastitom osjećaju svakog pojedinca?

Dokle seže patološka spremnost korporacija i pojedinaca koji ih vode, gdje se bezumljem ponekad potpuno stranim normalnom ljudskom biću po svaku cijenu pokušava ostvariti profit, može se vidjeti na nekoliko sljedećih primjera:

• GM-u je 70-ih godina prošlog vijeka promakla konstrukcijska greška na novom automobilu. Međutim, oni su zaključili da bi ih popravak greške koštao 8,6$ po automobilu. Istovremeno su, uz predviđenu prodaju od 41 milion vozila procijenili da će kao posljedica njihove greške biti otprilike 500 smrtnih slučajeva tako da bi ih to sve skupa uz odštetu od 200.000 $ za svaku smrtnu povredu koštalo 2,4$ po automobilu. GM nije napravio neophodne izmjene, već je odlučio isplaćivati odštete porodicama poginulih. Pokazalo se da je ušteda od 6,15 dolara po vozilu previše primamljiv zalogaj za kompaniju.

• „Baby killer scandal“ je drastičan primjer a odnosi se na Nestle koji je 60-ih i 70-ih godina započeo svoju agresivnu kampanju po siromašnim zemljama nagovarajući ih da majke, umijesto svoju hrane dojenčad hrane mlijekom u prahu.

Uz prateću poruku kako proizvod diluju „ljudi koji brinu za bebe i majke“, zemlje u razvoju su bile preplavljene Lactogenom i drugim vrstama mlijeka u prahu.

Međutim, kako iz Nestle-a majkama nisu kazali da upotreba mlijeka u prahu zahtijeva sterilizovano posuđe i određene higijenske uslove koje nije bilo moguće obezbijediti u tim zemljama, kao krajnji rezultat desio se, vjerovatno najveći pomor dojenčadi u istoriji.

• U Indiji se ljudi koji žive u blizini Coca Colinih postrojenja žale na isušivanje bunara, te nedostatak i zagađivanje vode. Nadalje, u u toku 2003. godine je u V. Britaniji otkriveno kako njihova odlična voda „Desani“ nije ništa drugo do voda iz Temze.

• Phillip Morris je punih četrdeset godina skrivao podatke o štetnosti cigareta, s tim da su u izvještaju koji je pripremljen u okviru kompanije poručili da je pušenje „dobro“ za državu jer ubrzava umiranje ljudi čime se smanjuje opterećenje za državu.

• Ili, jedan noviji primjer: MD-82 koji je trebao poletjeti u Las Palmas, srušio se i poginule su 153 osobe. „Spanair“ je kasnije priznao da je pilot prije uzlijetanja upozorio na problem pregrijavanja , ali je sve „učinjeno u skladu sa propisima“.

Budući da se u osnovici navedenog problema radi o dominantno pravnom aspektu, najbolje je pođemo od toga kako pravnici ”vide” taj problem. Tako, npr. prof. Vasiljević, na pitanje ”da li se može reći da je društveno odgovorna kompanija koja poštuje važeće pravo i na njemu zasnovane zahteve državnih organa?”, nudi odgovor i kaže da ”društveno odgovorna kompanija je ona koja je pravno odgovorna”, a uporište vidi u liberalnom

31

32

PATOLOŠKA MOĆ SAVREMENIH KORPORACIJA KAO PRODUKT IDEOLOGIJE NEOLIBERALNOG KAPITALIZMA

modelu13. Spomenuti autor se u svojim daljnjim elaboracijama naslanja na mišljenja drugih autora i izvlači, kako i sam kaže, logičan zaključak da je ”društvena odgovornost kompanija14 prvenstveno moralni zahtev koji društvo postavlja kompanijama kao korelat uz dva zahteva sa kojima su one već suočene: ekonomskim (profit) i pravnim”.

U smislu prethodno kazanog, logičnim se postavlja pitanje, da li je kada je u pitanju CSR na sceni neka nova paradigma koja odgovara multinacionalnim kompanijama, može li se uspostaviti ravnoteža između onoga šti bi mogli prepoznati kao “moralni kapitalizam” i koncepta “održivog razvoja koji se želi nametnuti korporacijama, ima li šanse da se koncept korporacijske odgovornosti “prilagodi” fenomenologiji svjetskog tržišta i izazovima globalne civilizacije u 21. vijeku? Ako bi sva prethodna pitanja sintetizovali, ključno pitanje bi glasilo: Ko stvarno i kako treba da kontroliše savremenu korporaciju? Prof. H. Mintzberg u tom pravcu nudi rješenje u formi tzv. „konceptualne potkovice“, čijih osam ključnih zahtijeva ovdje redom navodimo15:

1. Povjerite korporaciju menadžerima (Trust it!); jer će oni sa svojim znanjima i credom najbolje postići ravnotežu između ekonomskih i socijalnih ciljeva.

2. Povjerite je vanjskoj kontroli - nadzoru, nacionalizujte je (Nationalize it!); jer će jedino vanjski nadzor osigurati socijalne ciljeve.

3. Obnovite akcionarsko vlasništvo i vlasnički nadzor nad korporacijom (Restore it!); jer će jedino vlasnici znati što je najbolje za njihovo vlasništvo.

4. Demokratizirajte korporaciju (Democratize it!); jer će demokratska načela i procedure koje vrijede u sferi politike zasigurno osigurati društvenu odgovornost (CSR) korporacije.

5. Regulišite rad korporacije (Regulate it!); jer će djelomični nadzor države zasigurno pomoći da se ostvari društvena odgovornost.

6. Izvršite društveni pritisak (Pressure it!); jer će pritisak društvenih aktivnosti i pritisak javnosti značajno uticati na korporaciju.

7. Podstaknite CSR u korporaciji (Induce it!); jer će korporacija sama preuzeti CSR ukoliko se pokaže da je ključan. Naime, ako se pokaže da je CSR dio profitabilnosti, korporacija će, istini za pravo, iz krivih razloga, ipak postupati moralno ispravno i društveno odgovorno.

8. Neki tvrde da je cijela rasprava suvišna i da ju stoga treba ignorisati (Ignore it!).

Dakle, možemo zaključiti da navedeni i brojni primjeri „neodgovornog“ ponašanja kao što su npr. oni: GM, Forda, Enrona, Coca Cole, Mitsubishi-ja i drugih, ukazuju na još nešto opasnije od samih činjenja. Naime, postaje sve jasnije da postoji sprega i da se brojna nedjela odvijaju pod zaštitom pravnog sistema, a što se najjasnije očituje u tome kad pojedinci s pozicije državnih autoriteta otvoreno služe i stavljaju se u odbranu korporacija. Time postaje jasnije da upravo zbog brojnih i krupnih grešaka koje nastaju u procesu korporacijskog upravljanja, koristi koje mogu da proisteknu iz efikasne prakse i njegovog unapređenja bivaju sve evidentnije.

Vid, šire, M.Vasiljević; str.56.

Indeks CSRI je kreiran od strane Reputation Institute’s 2010 Global Pulse Study u saradnji sa Boston College Center for Corporate Citizenship; ukupno je rangirano 230 kompanija na bazi odgovora 7.790 potrošača. Tako, se npr. na ovoj listi na prvom mjestu nalazi Johnson & Johnson, zatim redom The Walt Disney Company, Kraft Foods Inc., Microsoft, PepsiCo, Apple, Hershey Company, SC Johnon, Kellog, Google, dok se Coca Cola nalazi tek na 42 mjestu; Yahoo! na 35; GE na 40; Starnacks na 47; Hewlett-Packard na 48; 3M na 50 i sl.

15 Mintzberg, H.: „Who shoulad control the corporation“?; California management review, Vol.27; No 1. str 90-114. (prema K.Krkač, str.332-334).

13 14

Ekonomske ideje i praksa | broj 4 | MART 2012.

5. . ZAKLJUČNA RAZMATRANJA Ostaje nam da u zaključku ponovimo neke opšte poznate stvari, a jedna od njih je da „etika počinje tamo gdje zakoni završavaju“, ali to nije dovoljno. U smislu prethodno kazanog, u radu smo neovisno o kom preovlađujućem konceptu je riječ, ukazali da zahtjevi za većom odgovornošću korporacija s pravom dolaze od strane brojnih stejkholdera i da sa porastom broja raznih skandala i malverzacija, vremenom dobivaju na intenzitetu.

Uporedo, naša je procjena da sa brojnim negativnim posljedicama koje društveno neodgovorno ponašanje kompanija prouzrokuje, stasa i jedna druga svijest, a to su potvrdila brojna istraživanja uključujući i iznesene i argumentovane stavove u ovom radu, da se društvena odgovornost isplati, tj. da postoji pozitivan uticaj koji CSR ima na potrošače. Dalje, to znači da je jedan ne mali broj vodećih kompanija na putu da izgradi jednu novu paradigmu odgovornog ponašanja. Inače, promjena postojeće paradigme ogleda se u tome da kompanije potrebe društvene zajednice više ne treba da shvataju kao nedaće koje su snašle društvo i koje time očekuje finansijsku pomoć od kompanije, već se potrebe društvene zajednice poimaju kao nova i izuzetna prilika da se razviju nove ideje, demonstriraju nove tehnologije i novi načini za opsluživanje tržišta i zadovoljenje potreba koje ranije nisu postojale, čime čitav postupak postaje isplativ, istovremeno za kompaniju i za društvenu zajednicu.

6. Literatura Bakan, J. (2004). “The Corporation, The Pathological Pursuit of Profit and Power”, Free Press, New York.

Baračkai, Z. (2010). Dileme donositelja odluka; Sinergija; Zagreb.

Carroll, A.B., Buchholtz, A.K. (2003). “Business and Society: Ethics and Stakeholder” Management. 5th ed. Australia: Thomson South-Western.

Compte-Sponville, A. (2006). „Je li kapitalizam moralan“, Masmedia, Zagreb.

Goldberg, J.(2007). Liberal Fascism, Penguin books, London.

Hediger, W. (2010).“Welfare and capital-theoretic foundations of corporate social responsibility and corporate sustainability“, The Journal of Socio-Economics, 39.

Horrigan, B. (2010). „Corporate Social responsibility in the 21 centery“, Edward Elgar, Cheltenham, UK. Horvat, S.: „Korporacija – dominantna svjetska institucija“; preuzeto s Interneta.

Krkač, K.(red), (2007). Uvod u poslovnu etiku i korporacijsku odgovornost, Mate, Zagreb.

Senett, R. (2006). The Culture of the New Capitalizme; London, prevod Arhipelag, Beograd.

33

34

PATOLOŠKA MOĆ SAVREMENIH KORPORACIJA KAO PRODUKT IDEOLOGIJE NEOLIBERALNOG KAPITALIZMA

Sol, R. Dž. (2010). „Propast globalizma i preoblikovanje sveta, Arhipelag, Beograd.

Steurer, R., Konrad, A. (2009). „Business-society relations in Central-Eastern and Western Europe: How those who lead in sustainability reporting bridge the gap in corporate (social) responsibility“, Scandinavian Journal of management, 25.

Young, S. (2011). „Moral Capitalism, Reconciling private interest with the Public Good“; Berret-Koehler Oublishers, Inc. San Francisco.

Mafija sa Volstrita, Politika, Beograd, 15.maj, 2011. Šimleša, D.: „Patologija kao stvar principa; Četvrti svjetski rat“, Preuzeto s Interneta.

Guidance on social responsibility; International standard ISO 26000; First edition, ISO; 2010.

The 10 Most Sociallly Responsible Companies In The World.

HKQAA-HSBC CSR Index - Hong Kong CSR Advocate Index; Hong Kong Quality Assurance Agency..

Corporate Social Responsibility Index Report, 2010.

Ekonomske ideje i praksa | broj 4 | MART 2012.

Branislav Boričić1

boricic@ekof.bg.ac.rs

JEL KLASIFIKACIJA: D70, D71

EROU-SENOVA TEORIJA U KOMBINOVANOJ FON RAJTOVOJ LOGICI PREFERENCIJA2

Apstrakt:

Predlažemo kako da se predstave najznačajniji rezultati Erou-Senove teorije društvenog izbora, teoreme nemogućnosti, u kontekstu Fon Rajtove logike preferencija, interpretirajući osnovne aksiome Eroua i Sena kao čiste skoro iskazne formule. Ovakav pristup, mada veoma formalan, zasnovan na Gabaijevom konceptu kombinovanja logika, uslovljava do blagu modifikaciju rezultata nemogućnosti, ali i čuva njihovu suštinu.

KLJUČNE REČI: LOGIKA PREFERENCIJA, TEORIJA DRUŠTVENOG IZBORA, KOMBINOVANJE LOGIKA 1

Ekonomski fakultet, Univerzitet u Beogradu.

Rad na ovom članku je delom finansiran sredstvima Ministarstva za nauku i tehnologiju Republike Srbije, projekt broj 179005.

2

35

36

EROU-SENOVA TEORIJA U KOMBINOVANOJ FON RAJTOVOJ LOGICI PREFERENCIJA2

Abstract:

We propose how to present the crucial results of the Arrow-Sen social choice theory, impossibility theorems, in the context of von Wright's preference logic, by interpreting the basic Arrow's and Sen's axioms as pure almost propositional formulae. This approach, although, very formal, based on Gabbay's combining logics concept, provides a slight modification of impossibility results, but saves their essence.

key words: PREFERENCE LOGIC, SOCIAL CHOICE THEORY, COMBINING LOGICS.

Ekonomske ideje i praksa | broj 4 | MART 2012.

1. UVOD U ovom članku želimo da potenciramo mogućnost koju smo naznačili u samom naslovu. Naime, Erou-Senova teorija društvenog izbora se tradicionalno izlaže na jeziku predikata teorije binarnih relacija (v. K. Arrow (1951), A. K. Sen (1970b), R. Routley (1979), B. Boričić i dr.

(1986) i B. Boričić (1993, 2007a, 2007b, 2009, 2011)), i njen centralni rezultat predstavljaju teoreme nemogućnosti (v. K. Arrow (1951), A. K. Sen (1970a, 1970b, 1995), R. Routley (1979), B. Boričić i dr. (1986) i B. Boričić (1993, 2007a, 2007b, 2009)). Logika preferencija, inspirisana ovom teorijom, bavi se, na jeziku iskaza, dakle, uz bitno sužene izražajne mogućnosti, fenomenom preferencija i njihovim osobinama, i korpus njenih glavnih rezultata predstavljaju teoreme o odlučivosti, nezavisnosti i sl. (v. G. H. von Wright (1963, 1972), N. Resher (ed.)

(1967), Y. Murakami (1968), B. Boričić i dr. (1986) i B. Boričić (1993, 2011)). Primetimo da u dosadašnjem razvoju ovih dveju teorija, teorije društvenog izbora i logike preferencija, među njima, uz niz evidentnih dodirnih tačaka, nije postojala tendencija «mešanja». Teorija društvenog odlučivanja egzistira uz sledeće ozbiljno ograničenje: alternative su u njoj predstavljene kao elementarne, bez mogućnosti njihovog usložnjavanja, što nije slučaj sa logikom preferencija u kojoj se od elementarnih alternativa, pomoću iskaznih veznika, mogu konstruisati i složenije alternative. Logika preferencija, pak, ima ambiciju i mogućnost da predstavi samo «jednodimenzione» preferencije, tj. preferencije samo jedne individue, bez mehanizma da istovremeno tretira više individualnih preferencija i vrši njihovu agregaciju, te i bez šanse da izrazi fenomen nemogućnosti kako ga tretiraju Erou i Sen. Naš cilj će, dakle, biti prevazilaženje navedenih ograničenja ova dva pristupa konstrukcijom jedne složenije logičke strukture bazirane na postojećem konceptu logike preferencija koja će omogućiti kako da se unutar samog sistema od elementarnih definišu i složene alternative, tako i da ta struktura omogući istovremeno posmatranje (konačno mnogo) individualnih preferencija i iz njih agregiranu društvenu preferenciju. Ovakvu konstrukciju zasnivamo na novouvedenim i od strane Gabaija razvijenim postupcima kombinovanja logika (v. D. M. Gabbay (1995, 1996a, 1996b, 1999)).

Prva dva dela ovog rada su posvećena, redom, logici preferencija Fon Rajta i Erou-Senovoj teoriji društvenog izbora, dok se treći deo bavi problemom «fuzije» ova dva koncepta sa ciljem dobijanja logičkog sistema koji će omogućiti koegzistenciju složenih alternativa i «višedimenzionih» preferencija. Povezivanje ovih pristupa omogućava metoda kombinovanja logičkih sistema, koju ćemo mi ovde primeniti kombinujući originalnu logiku Fon Rajta samu sa sobom konačno mnogo puta.

2. FON RAJTOVA LOGIKA PREFERENCIJA G. H. fon Rajt3 objavljuje 1963. godine (G. H. von Wright (1963)) prvu knjigu koja se bavi logikom preferencija na apstraktan i formalan način, inspirisan pojmom preferencije koji se do tada eksplicitno pojavljuje u ekonomiji i teoriji društvenog izbora. Po Fon Rajtu preferencije se zasnivaju na sledeća tri principa: preferncije su unutrašnje i subjektivne; preferencije se odnose na ’stanja stvari’, koja predstavljaju elementarne alternative; ako se odnosi među stanjima stvari, kao ni spoljne okolnosti, ne menjaju, neće se menjati ni preferencije. Prvi princip znači da se preferencije ne odnose na dodatne spoljne infor3

Georg Henrik von Wright (1916-2003), finski filozof i logičar.

37

38

EROU-SENOVA TEORIJA U KOMBINOVANOJ FON RAJTOVOJ LOGICI PREFERENCIJA2

macije i razloge. Na primer, prema ovom principu prihvatljiv je stav ’Ja više volim x nego y.’, međutim ne i stav ’Ja bih više voleo x nego y, ali ću poslušati svog prijatelja (inače eksperta) koji savetuje da je za mene y bolja alternativa od x.’ Prema drugom principu, ’stanje stvari’ je najjednostavnija moguća alternativa o kojoj se, prema prvom, sasvim lično i subjektivno izjašnjavamo, za razliku od preferencija nad ’instrumentima’ ili ’akcijama’, što su složene i izvedene alternative iz ’stanja stvari’. Treći princip treba da obezbedi da se pri promenama sveta oko nas i naše preferencije mogu menjati, ali, ako promena nema, onda ’pod istim uslovima’, ceteris paribus, preferencije ostaju iste.

Sada ćemo, polazeći od klasične logike iskaza i jedne relacije stroge preferencije, navesti neke od aksioma logike preferencija najčešće prisutnih u literaturi (v. G. H. von Wright (1963, 1972), N. Resher (ed.) (1967), Y. Murakami (1968), B. Boričić i dr. (1986) i B. Boričić (1993, 2011)). Pretpostavićemo da se u nekom procesu odlučivanja elementarne relevantne alternative predstavljaju kao iskazi p, q, r,..., a složenije alternative se formiraju pomoću iskaznih logičkih veznika kao u klasičnoj logici iskaza, što nas vodi složenim iskaznim rečeničnim formama ozna- čenim sa A, B, C,... Složene, kao i proste alternative međusobno upoređujemo pomoću jednog simbola binarnog predikata P, i tako dolazimo do atomičnih formula, tj. najjednostavnijih formula logike preferencija, koje su oblika: APB4. Formule logike preferencija se definišu induktivno pomoću sledećeg pravila: ako su X i Y formule, onda su, ¬X, X ˄ Y, X ˅ Y, X → Y i X ↔ Y takođe formule. Podrazumevaju se i sve uobičajene konvencije o prioritetima pojedinih logičkih operacija i, s tim u vezi, o upotrebi zagrada, kao, na primer, u okviru sistema klasične logike iskaza (v. B. Boričić (1993, 2011)).

Među shema–aksiome logike preferencija spadaju sledeće formule: (As) APB → ¬(BPA) (Cnn) APB → APC ˅ CPB (Tr) APB ˄ BPC → APC Ovakve aksiome su, očigledno, u skladu sa već poznatim principima prisutnim u definiciji relacije stroge preferencije. Od njih polaze svi autori pri definisanju sistema logike preferencija, od kojih je, svakako, najznačajniji Fon Rajt koji je predložio osnovni koncept prema kojem se dalje razvijala ova teorija. Od interesantnih aksioma koje su prisutne kod Fon Rajta, navodimo još i sledeće: (w1) (w2) (w3) (w4)

APB ↔ (A ˄ ¬B)P(¬A ˄ B) A _ BPC ↔ APC ˄ BPC APB _ C ↔ APB ˄ APC APB ↔ ((A ˄ C)P(B ˄ C)) ˄ ((A ˄ ¬C)P(B ˄ ¬C))

uz napomenu da navedeni spisak ne iscrpljuje sve aksiome predložene kod Fon Rajta, ali, ipak, predstavljaju osnovu njegovog sistema.

Dakle, prema (w1), moguća je konjunktivna ekspanzija preferencije P. Takođe, prema (w2) i (w3), disjunktivne preferencije su ’konjunktivno distributivne’. Prokomentarišimo i Istaknimo da klasičan pristup Erou-Sena, zasnovan na teoriji binarnih relacija, ne dopušta konstruisanje i razmatranje složenih alternativa.

4

Ekonomske ideje i praksa | broj 4 | MART 2012.

(w4). U jednom smeru: ako je alternativa A bolja od alternative B, onda je alternativa A, zajedno u sprezi sa bilo kojom alternativom C, bolja od sprege alternativa B i C. Obrnuto: ako je sprega alternative A sa nekom alternativom C bolja od alternative B spregnute sa tom istom alternativom C, i ako je to slučaj kada se umesto alternative C uzme alternativa ¬C, onda je svakako alternativa A bolja od alternative B. Među navedenim uslovima (As), (Tr) i (Cnn) prepoznajemo asimetriju, tranzitivnost i povezanost relacije P. Čitaocu prepuštamo da dokaže da iz (As) i (Cnn) sledi (Tr), ali i da iz (As) i (Tr) ne sledi (Cnn). Stoga se, u novijim verzijama logike preferencija fon Rajta polazi od sistema u kojem se, zbog ukazane logičke međuzavisnosti pomenutih aksioma, uslov tranzitivnosti izostavlja.

Posredstvom ovako definisane relacije stroge preferencije P mogu- će je uvesti jednu relaciju indiferencije I kao: AIB akko(def) ¬(APB) ˄ ¬(BPA) Može se dokazati, što prepuštamo čitaocu, da je I refleksivna, simetri-čna i tranzitivna, tj. jedna relacija ekvivalencije. Takođe, može se pokazati: APB ˄ BIC → APC APB ˄ AIC → CPB U ovom kontekstu možemo definisati i odgovarajuću relaciju slabe preferencije R na sledeći način: ARB akko(def) (APB) ˅ (AIB) koja će biti linearna i tranzitivna (pa, sledstveno, i refleksivna), što će značiti da R zadovoljava aksiome racionalnog izbora.

Može se dokazati da R i P poseduju sledeća svojstva: APB ˄ BRC → APC ARB ˄ BPC → APC Kod nekih drugih autora (v. N. Rescher, (1967)) pojavljuju se i sledeći principi: APB ↔ ¬BP¬A ¬(APB) ˄ ¬(BPC) → ¬(APC) A ˄ BPC ↔ APC ˄ BPC A ˅ BPC → APC ˅ BPC Upravo opisani logički sistem, zasnovan na aksiomama (As), (Cnn) i (w1)—(w4), u slavu njegovog začetnika, označavaćemo sa W(P). Slično, sistem koji zadovoljava iste aksiome, ali je definisan na jeziku sa simbolom Q za relaciju preferencije, označavamo sa W(Q).

39

40

EROU-SENOVA TEORIJA U KOMBINOVANOJ FON RAJTOVOJ LOGICI PREFERENCIJA2

3. ELEMENTI KLASIčNE EROU–SENOVE TEORIJE DRUšTVENOG IZBORA Tradicija formalnog tretiranja relacije preferencije seže još u XVIII vek kada Kondorse5 ukazuje na probleme sa izborom već u slučaju izbora između tri alternative, sa društvom koje čine tri individue, fenomen koji je danas poznat u literaturi kao Kondorseov paradoks (v. B. Boričić (1993, 2007b)). Dobitnici Nobelove nagrade za ekonomiju za 1972. i 1998. godinu Erou6 i Sen7 su proslavili teoriju društvenog izbora korpusom teorema nemogućnosti (impossibility theorems), a pomenute nagrade su svakako doprinele većem interesovanju šireg kruga istra živača iz domena matematičke ekonomije za datu temu, kao i samoj popularizaciji ove teme.

U ovom delu rada ćemo precizno definisati kontekst i predstaviti duh originalne Erou–Senove teorije društvenog izbora. Polazište same teorije predstavlja formalna varijacija odabranih principa koji definišu odraz odgovarajućeg koncepta preferencije. Osnovni među njima su relacija slabe preferencije R, koja je najmanje linearna (ili potpuna): ∀x∀y(xRy ˅ yRx) i tranzitivna: ∀x∀y∀z(xRy ˄ yRz → xRz), relacija stroge preferencije P, koja pored uslova tranzitivnosti, zadovoljava takođe i uslov asimetrije: ∀x∀y(xPy →¬ yPx), kao i relacija indiferencije I, koju, uz refleksivnost, karakteriše i uslov simetrije: ∀x∀y(xIy → yIx). Ovi uslovi, u teoriji društvenog izbora, čine tzv. aksiome racionalnog izbora.

Nijedna relacija slabe preferencije ne može biti, u isto vreme, i relacija stroge preferencije, a ne može se desiti ni obrnuto. Pored toga, kako se svojstva simetrije i asimetrije međusobno isključuju, to nijedna relacija indiferencije neće biti relacija stroge preferencije, niti obrnuto. Takođe, dokazuje se da ako je R relacija slabe preferencije, onda je relacija ER=def R ∩ R-1jedna relacija indiferencije, PR = def R ∩ R-1jedna relacija stroge preferencije i važ ER ∪ PR = R, gde je sa R označen komplement relacije R, a sa R-1 njena inverzna relacija. Za relacije ER i PR definisane na ovaj način, posredstvom relacije slabe preferencije R, kaže se još da su generisane relacijom R. Preferencije jedne grupe individua moraju se posmatrati kao rezultat pojedinačnih interesa i preferencija svake od individua koja pripada posmatranoj grupi. Polazeći od toga da pojedinačni interesi nisu istovetni, štaviše, često su međusobno suprotstavljeni, nije jednostavno definisati društveni interes. Osnovni problem teorije društvenog izbora je, dakle, da od ukupno n različitih individualnih relacija preferencije (R1, R2,..., Rn) definišemo jednu novu relaciju preferencije R, koja će, na adekvatan način, odražavati individualne preferencije. Pravilo pridruživanja relacije R društvene preferencije nizu (R1, R2,..., Rn) individualnih preferencija naziva se funkcijom društvenog blagostanja, pa bi se, stoga moglo reći da se ovaj segment teorije društvenog izbora zapravo bavi pitanjem egzistencije funkcije društvenog blagostanja.

Ostale pretpostavke od kojih se polazi najčešće se zadaju na slede-ći način. Sa V se označava skup od n individua, a same individue iz tog skupa sa i, j,..., dok se moguća alternativna društvena stanja prema kojima date individue formiraju svoje preferencije označavaju sa x, y, z,... i konačan skup svih ovih alternativa sa X. Slaba Marie Jean Antoine Nicolas de Caritat, marquis de Condorcet (1743-1794) francuski filozof i matematičar.

K. J. Arrow (1921–), američki matematičar i ekonomista.

7 A. K. Sen (1933–), američki matematičar i ekonomista indijskog porekla.

5 6

Ekonomske ideje i praksa | broj 4 | MART 2012.

relacija preferencije koja odgovara pojedincu i je Ri, a rezultirajući društveni interes se označava sa R. Podrazumeva se, dakle, da relacija Ri, za svaki i ∈ V, zadovoljava aksiome racionalnog izbora što bi, dalje, prirodno, uslovilo zadovoljenje istih aksioma i od strane rezultirajuće relacije R. Sa P i i Ii, odnosno sa P i I, označavamo relacije stroge preferencije generisane relacijom Ri, odnosno relacijom R. Aksiome koje određuju vrednosni sadržaj ovakvog pristupa analizi procesa društvenog odlučivanja su sledeće: U (neograničeni domen): Procedura generisanja društvene preferencije se može primeniti na svaki mogući skup individualnih preferencija.

IIA (nezavisnost od irelevantnih alternativa)8: za sve Y ⊆ X, (∀x,y ∈ Y) (∀i ∈ V)(xPiy ↔ xP’iy) → (∀x,y ∈ Y) (xPy ↔ xP’y) P (Paretov9 princip): (∀x, y ∈ X)((∀i ∈ V )xPiy → xPy) ND (nediktatorstvo): ¬(∃i ∈ V )(∀x, y ∈ X)(xPiy → xPy) Pretpostavka U o neograničenom domenu osigurava prihvatljivost svih mogućih individualnih preferencija nad bilo kojim konačnim skupom alternativa. Paretovim principom P se izražava zahtev da u slučaju kada svaka individua strogo preferira alternativu x u odnosu na alternativu y, onda i društvo takođe preferira x u odnosu na y.

Aksioma nezavisnosti od irelevantnih alternativa IIA bi se mogla ovako jednostavno parafrazirati: ’način na koji društvo rangira par alternativnih društvenih stanja x i y treba da zavisi od individualnih preferencija samo u pogledu tog para — dakle, ne od toga kako su rangirane druge (”irelevantne”) alternative’ (v. A. K. Sen (1995)). Ukoliko diktatora definišemo kao individuu čije se stroge preferencije nužno prihvataju kao društvene preferencije, i to nezavisno od preferencija ostalih pojedinaca, onda uslov nediktatorstva ND tvrdi da diktator ne postoji.

Na ovaj način smo došli do konteksta u kojem je moguće iskazati prvo tvrđenje, teoremu nemogućnosti Eroua ili paradoks Eroua: Teorema nemogućnosti. (K. Erou) Nije moguće definisati proceduru koja će svakom nizu R1, R2,..., Rn individualnih relacija slabe preferencije pridruživati odgovarajuću društvenu relaciju slabe preferencije R, a da su pri tom zadovoljeni svi gore navedeni uslovi U, P, IIA i ND. Drugim rečima, uslovi U, P, IIA i ND su protivrečni.

Kao drugi interesantan primer u ovom delu članka navodimo jedan od Senovih rezultata koji takođe pripada korpusu teorema nemogućnosti. Naime, inspirisan pojmom liberalizma, kako ga definiše Mil10, Sen uvodi aksiomu L liberalizma, koju ćemo predstaviti u sledećem obliku: (∀i ∈ V) (∃x, y ∈ X) (x ≠ y → (xPiy → xPy) ˄ (yPix → yPx)) Koliko je ovo po mnogim autorima sporan uslov, videti P. Ray (1973). Naime, tu još uvek postoji prostor za novu analizu međusobnih odnosa svih aksioma koje se pojavljuju u literaturi pod ovim nazivom.

9 V. Pareto (1848–1923), italijanski ekonomista.

10 J. S. Mill (1806–1873), engleski filozof i logičar.

8

41

42

EROU-SENOVA TEORIJA U KOMBINOVANOJ FON RAJTOVOJ LOGICI PREFERENCIJA2

pod pretpostavkom da su P i Pi, redom, društvena i individualne relacije stroge preferencije.

Samu aksiomu L bismo mogli ’tumačiti’ kao zahtev da svakoj individui bar jednom, u odnosu na neke dve različite alternative, bude ispunjena želja u smislu da je ta želja prihvaćena i kao društevni interes. Dakle, preferencije svake individue su, za bar dve različite alternative, odlučujuće.

Tvrđenje koje sada navodimo poznato je u literaturi kao nemogućnost Paretovog liberala ili kao paradoks liberala: Teorema nemogućnosti. (A. Sen) Uslovi U, P i L su protivrečni.

Ovim i završavamo kratak prikaz osnovnih postavki Erou–Senove teorije.

4. EROU–SENOVA TEORIJA U KOMBINOVANOJ FON RAJTOVOJ LOGICI PREFERENCIJA Sada dajemo formalni opis konstrukcije sistema kombinovane Fon Rajtove logike preferencija.

Neka su W(P) i W(Q) dve logike preferencija i neka je W(P, Q) deduktivno zatvorenje unije W(P) U W(Q) svih dokazivih formula u W(P) ili W(Q), tj. minimalno proširenje skupa W(P) U W(Q) koje je zatvoreno za modus ponens (što bi značilo da iz dokazivosti stavova X i X → Y, sledi i dokazivost stava Y ), gde su P i Q simboli koji označavaju osnovne binarne relacije preferencije sistema W(P) i W(Q), redom.

Indukcijom po dužini dokaza, može se dokazati da logika W(P, Q) predstavlja jedno konzervativno proširenje logike W(Q), što će nam dati za pravo da novouvedenu logiku W(P, Q) možemo smatrati kombinacijom polaznih logika W(P) i W(Q), u skladu sa ključnim zahtevima procedure kombinovanja (v. D. M. Gabbay (1995, 1996a, 1996b, 1999), B. Boričić (2012)).

Upravo opisani proces se dalje može nastaviti, pa uvodimo kombinovanu Fon Rajtovu logiku preferencija, u oznaci W(P, P1,..., Pn). Ova logika nastaje širenjem jezika logike W(P) konačnom listom simbola za binarne predikate preferencija P1,, ..., Pn, za n≥2.

Atomične formule logike W(P, P1,..., Pn) su izrazi oblika APB i APiB (1≤i≤n), gde su A i B (složene) alternative. Formule logike W(P, P1,..., Pn) su nastale kao bulovske kombinacije atomičnih formula, tj. poštujući sledeće pravilo: ako su X i Y formule, onda su ¬X, X ˄ Y, X ˅ Y , X → Y i X ↔ Y takođe formule. Na primer, formule logike W(P, P1,..., Pn) će imati sledeću formu: AP1B → BPnC, BPA ˅ ¬(AP1B),... Namera nam je da značenje formule APiB bude da ’osoba i preferira alternativu A u odnosu na alternativu B’, dok APB znači da ’društvo preferira A u odnosu na B’11.

Ovde napominjemo da klasičan pristup Fon Rajta, zasnovan na samo jednoj relaciji preferencije, ne dopušta istovremeno tretiranje društvene i individualnih preferencija u okviru jedinstvenog logičkog sistema.

11

Ekonomske ideje i praksa | broj 4 | MART 2012.

Tako, pod kombinovanom Fon Rajtovom logikom preferencija podrazumevamo deduktivno zatvorenje unije sledećih Fon Rajtovih logika preferencije W(P) i W(Pi) (1 ≤ i ≤ n), tj. skup svih posledica unije logika W(P) i W(Pi) (1 ≤ i ≤ n), koje je, očigledno, zatvoreno i za pravilo izvođenja modus ponens. Polazeći od prethodnog tvrđenja, indukcijom po n, može se dokazati da logika W(P, P1,..., Pn) predstavlja konzervativno proširenje svake od logika W(P) i W(Pi), za svaki i (1 ≤ i ≤ n), što znači da W(P, P1,..., Pn) predstavlja rezultat kombinovanja logika W(P), W(P1),..., W(Pn).

Kombinovana Fon Rajtova logika preferencija W(P, P1,..., Pn) predstavlja dobru osnovicu za uvođenje odgovarajućih iskaznih analogona za aksiome diktatorstva D, liberalizma L i Paretovog pravila P, redom, u sledećem obliku12: D postoji i (1 ≤ i ≤ n), takav da, za sve A i B, APiB → APB, L za svaki i (1 ≤ i ≤ n), postoje dve međusobno neekvivalentne

alternative A i B, takve da

(APiB → APB) ˄ (BPiA → BPA) P APiB → APB

˄

1≤i≤n

kao i njihove logičke negacije, nediktatorstvo ND, neliberalizam NL i negacija Paretovog pravila NP, kao: ND za svaki i (1 ≤ i ≤ n), postoje dve alternative A i B takve da

APiB ˄ ¬APB NL za neki i (1 ≤ i ≤ n) i svake dve međusobno neekvivalentne

alternative A i B,

(APiB ˄ ¬(APB)) ˅ (BPiA ˄ ¬(BPA)) NP

postoje A i B takve da

Ove aksiome, izražene kao formule proširenog iskaznog jezika na kojem je izgrađena Fon Rajtova logika preferencija, omogućavaju ne samo formalnu logičku analizu stavova, već i formulisanje i dokazivanje, uz manje modifikacije, teorema nemogućnosti Eroua i Sena (v. B. Boričić (2012)).

S obzirom na izraziti metateorijski karakter aksioma U i IIA, te nemogućnosti njihovog neposrednog uključenja u spisak aksioma, i u ovom pristupu ćemo im takvu ulogu dodeliti.

12

43

44

EROU-SENOVA TEORIJA U KOMBINOVANOJ FON RAJTOVOJ LOGICI PREFERENCIJA2

5. ZAKLJUčAK Nasuprot tradicionalnom pristupu Erou–Senove teorije društvenog izbora (v. K. Arrow (1951), A. K. Sen (1970a, 1970b, 1995)) i Fon Rajtove logike preferencija (v. G. H. von Wright (1963, 1972)) predlažemo jednu interpretaciju Erouove i Senove teoreme nemogućnosti u okviru kombinovane Fon Rajtove logike preferencija (v. D. M. Gabbay (1995, 1996a, 1996b, 1999)). Originalna Erou–Senova, mada zasnovana na skoro istim principima kao Fon Rajtova logika preferencija, ne omogu ćava konstruisanje i izražavanje složenih alternativa, dok, s druge strane, Fon Rajtova logika ne dopušta istovremeni tretman više individualnih preferencija i društvene preferencije. Pristup koji nudimo u ovom radu, zasnovan na nedavno reanimiranoj metodi kombinovanja logičkih sistema, koju razvija Gabai (v. D. M. Gabbay (1999)), prevazilazi ove nedostatke i, zbog svoje jednostavnosti, pruža mogućnost da se ovi, tako značajni i duboki rezultati, pristupačno predstave širem krugu istraživača i čitalaca. Pored toga, ovakav pristup dopušta jasnije korišćenje formalnih logičkih argumenata u dokazivanju, kao i lakše određivanje minimalnog konteksta u kojem bi bila dokaziva slavna tvrđenja o nemogućnosti. Ipak, kao otvoren problem ostaje tretman aksioma neograničenog domena i nezavisnosti od irelevantnih alternativa, zbog njihovog izrazitog metateorijskog karaktera.

6. Literatura Arrow, K. (1951), Social Choice and Individual Values, John Wiley, New York (2nd ed., 1963).

Boričić, B. i dr. (1986), Savremena metodologija u teorijskoj ekonomiji, Ekonomski fakultet, Beograd.

Boričić, B. (1993), Elementi teorije sistema, Ekonomski fakultet, Beograd.

Boričić, B. (2007a), “Some logical aspects of dictatorship, liberalism and Pareto rule”, Contemporary Challenges of Theory and Practice in Economics, Quantitative Economics and Finance - Proceedings, Inernational Conference, Belgrade, pp. 31-35.

Boričić, B. (2007b), “Logičko i istorijsko određenje teorema nemogućnosti Eroua i Sena”, Ekonomski anali LI 172, str. 7-20.

Boričić, B. (2009), “Dictatorship, liberalism and the Pareto rule: possible and impossible”, Economic Annals LIV 181, pp. 45-54.

Boričić, B. (2011), Logic and Proof, Ekonomski fakultet, Beograd.

Boričić, B. (2012), “Combining logics in social choice theory”, in preparation.

Gabbay, D. M. (1995), “Fibred semantics and the weaving of logics. Part 2: Fibring non-monotonic logics”, Logic Colloquium '92, (Veszprem, 1992), L.

Ekonomske ideje i praksa | broj 4 | MART 2012.

Csirmaz, D. M. Gabbay, M. de Rijke (eds.), Stud. Logic Lang. Inform., CSLI Publ., Stanford, CA, pp. 75-94.

Gabbay, D. M. (1996a), “Fibred semantics and weaving of logics. Part I: Modal and intuitionistic logic”, The Journal of Symbolic Logic 61, pp. 1057-1120.

Gabbay, D. M. (1996b), “An overview of fibred semantics and combination of logics”, Frontiers of combining systems, F. Baader, K. U. Schulz (eds.), Appl.

Log. Ser., 3, Kluwer Acad. Publ., Dordrecht, pp. 1--55.

Gabbay, D. M. (1999), Fibring Logics, Clarendon Press, Oxford, pp. 475+xiii.

Murakami, Y. (1968), Logic and social choice, Monographs in modern logic, Dover publications, Dover.

P. Ray, “Independence of irrelevant alternatives“, Econometrica 41 (1973) No. 5, pp. 987-991.

Resher, N. (ed.) (1967), The Logic of Decision and Action, University of Pitsburgh Press, Pitsburg.

Routley, R. (1979), “Repairing proofs of Arrow's general impossibility theorem and enlarging the scope of the theorem”, Notre Dame Journal of Formal Logic 20, pp. 879-890.

Sen, A. K. (1970a), “The Impossibility of a Paretian Liberal”, Journal of Political Economy 78 (1), pp. 152-157.

Sen, A. K. (1970b), Collective Choice and Social Welfare, Holden-Day, San Francisco (the 4th impression: Elsevier, Amsterdam, 1995).

Sen, A. K. (1995), “Rationality and social choice”, American Economic Review 85, pp. 1-24 (v. Ekonomski anali 160 (2004), str. 221-253.) von Wright, G. H. (1963), The Logic of Preference, Edinburgh Univ. Press, Edinburgh. von Wright, G. H. (1972), “The logic of preference reconsidered”, Theory and Decision 3, pp. 140-169.

45

46

Ekonomske ideje i praksa | broj 4 | MART 2012.

Bojan Ristić1

bristic@ekof.bg.ac.rs

JEL KLASIFIKACIJA: L41, L44, L51

PRIMENA ANALIZE KRITIČNOG GUBITKA PRI SPROVOÐENJU TESTA HIPOTETIČKOG MONOPOLISTE Apstrakt:

U ovom radu će biti prikazano kako se test hipotetičkog monopoliste, koji se koristi za definisanje relevantnog tržišta, može primeniti pomoću koncepta poznatog kao analiza kritičnog gubitka. Analiza kritičnog gubitka se može primeniti za definisanje relevantnog tržišta proizvoda, ali i za definisanje relevantnog geografskog tržišta, uz uvažavanje specifičnosti koje ove dve različite definicije nose. Poređenjem takozvanog kritičnog i stvarnog gubitka ova analiza ukazuje na to da li je dato povećanje cene profitabilno za hipotetičkog monopolistu na osnovu čega se donosi zaključak o relevantnosti tržišnog opsega koji je predmet testiranja. Procedura analize kritičnog gubitka će biti izložena na primeru horizontalnog spajanja preduzeća (koncentracije), za koje je nužno definisati relevantno tržište. Učestala primena ove metode u razvijenim regulatornim praksama EU i SAD kao i brojne naučne debate na ovu temu poslednjih deset godine, čine analizu kritičnog gubitka aktuelnom i nezaobilaznom temom u antimonopolskoj sferi.

KLJUČNE REČI: RELEVANTNO TRŽIŠTE, HIPOTETIČKI MONOPOLISTA, KRITIČNI GUBITAK, STVARNI GUBITAK 1

Ekonomski fakultet, Univerzitet u Beogradu

47

48

PRIMENA ANALIZE KRITIČNOG GUBITKA PRI SPROVOÐENJU TESTA HIPOTETIČKOG MONOPOLISTE

Abstract:

In this paper it will be shown how the hypothetical monopolist test, which is used for defining the relevant market, can be applied by using the concept known as critical loss analysis. Critical loss analysis can be applied in order to define the relevant product market, but also to define the relevant geographic market, taking into account the specificities that these two distinct definitions bear. By comparing the so-called critical and actual loss this analysis indicates whether a given increase in price is profitable to the hypothetical monopolist which is the basis for decision making about the relevance of market range which is the subject of testing. Critical loss analysis procedure will be presented on the horizontal merger example (concentration), for which it is necessary to define the relevant market. Repeated application of this method in developed regulatory practices of the EU and the U.S. as well as numerous scientific debates on this subject in the last ten years, make a critical loss analysis actual and the inevitable topic in antimonopoly sphere.

key words: RELEVANT MARKET, HYPOTHETICAL MONOPOLIST, CRITICAL LOSS, ACTUAL LOSS

Ekonomske ideje i praksa | broj 4 | MART 2012.

1. UVODNE NAPOMENE Bilo da je reč o regulaciji horizontalnih spajanja preduzeća (koncentracije), ili o nekom drugom vidu regulacije nekonkurentskog ponašanja, prvi korak svake analize tog tipa zahteva definisanje tržišta na koje će regulacija biti usredsređena. U najrazvijenijim antimonopolskim sistemima, EU i SAD, stav nadležnih sudova je da regulatorna tela moraju definisati tržišta za predmetne slučajeve pre analiziranja mogućih uticaja na konkurenciju.

Pitanje relevantnog tržišta, koje čini osnovu standardne regulatorne analize – utvrđivanje tržišnih udela i merenje nivoa i promena tržišne koncentracije, atraktivno je polje brojnih naučnih ali i drugih javnih debata.

Cilj ovog rada je da prikaže mehanizam definisanja granica relevantnog tržišta koji se zasniva na primeni testa hipotetičkog monopoliste. Postoji više načina da se test sprovede, pri čemu, analiza kritičnog gubitka (critical loss anlysis – CLA) predstavlja jedan od najčešće korišćenih u naprednim antimonopolskim praksama.

Relevantno tržište koje je definisano za potrebe konkretnog antimonopolskog slučaja, koji rešava nadležno regulatorno telo,2 smatra se vrednim monopolizacije od strane hipotetičkog monopoliste. Hipotetički monopolista je pretpostavljeno (fiktivno) preduzeće, koje smatramo jedinim prodavcem nekog proizvoda na određenoj teritoriji. „Cenovna varijanta“ testa hipotetičkog monopoliste je tzv. test pretpostavljenog monopolskog povećanja cene (SSNIP – Small but Significant and Nontransitory Increase in Price). Često se test hipotetičkog monopoliste i SSNIP test poistovećuju, iako je test hipotetičkog monopoliste obuhvatniji pojam, jer se može primeniti i za druge necenovne strateške varijable kao što su kvalitet, količina, inovacije i sl. Osnovni princip definicije relevantnog tržišta podrazumeva da relevantno tržište čini najuža grupa proizvoda na najužem geografskom prostoru, koji zadovoljavaju kriterijum koji nameće test hipotetičkog monopoliste. U „cenovnoj varijanti“ ovog testa kriterijum je zadovoljen za najuži skup supstituta i najužu teritoriju na kojoj se isti prodaju tako da se hipotetičkom monopolu isplati povećanje cene za određeni iznos u periodu ne kraćem od godinu dana. Najuža grupa proizvoda koja zadovoljava postavljeni kriterijum formira relevantno tržište proizvoda, dok se najuža teritorija koja zadovoljava kriterijum naziva relevantnim geografskim tržištem.

Prema tome, može se reći da relevantno tržište čini relevantno tržište proizvoda na relevantnom geografskom tržištu.

Polazeći od proizvoda koje prodaju firme učesnici u spajanju kao i geografske regije na kojoj te proizvode prodaju, primenjuje se test hipotetičkog monopoliste, kako za definisanje relevantnog tržišta proizvoda tako i za definisanje relevantnog geografskog tržišta. U praksi, kao što je navedeno, test se može sprovesti kroz analizu kritičnog gubitka, kako za definisanje relevantnog tržišta proizvoda, tako i za definisanje relevantnog geografskog tržišta. Logika i teorijski okvir analize kritičnog gubitka, kao i praktični problemi sa kojima se regulatorna tela mogu suočiti prilikom njenog sprovođenja biće predmet razmatranja u narednom delu.

2

Iz tog razloga, pojam relevantnog tržišta se u stranoj literaturi uglavnom pojavljuje pod nazivom „competition policy market“ ili „antitrust market“.

49

50

PRIMENA ANALIZE KRITIČNOG GUBITKA PRI SPROVOÐENJU TESTA HIPOTETIČKOG MONOPOLISTE

2. ANALIZA KRITIČNOG GUBITKA Analiza kritičnog gubitka fokusira se na gubicima u obimu prodaje hipotetičkog monopoliste za dato povećanje cene. Suština tehnike je da se utvrdi da li su gubici u obimu prodaje značajni u meri da dovedu do smanjenja profita dotičnog preduzeća. Sud o profitabilnosti povećanja cene zasniva se na poređenju kritičnog gubitka (critical loss) i stvarnog gubitka (actual loss).

Kritični gubitak (KG) definisan je, za pretpostavljeno povećanje cene, kao maksimalno smanjenje u broju prodatih jedinica u odnosu na nivo pre povećanja cene, pri kojem bi profit firme ostao nepromenjen. Sa druge strane, stvarni gubitak (SG) predstavlja stvarno smanjenje obima prodaje koje se može očekivati pri datom povećanju cene proizvoda.

Ako se ispostavi da je stvarni gubitak veći od kritičnog, fiksirano povećanje cene nije profitabilno, a samim time ni testirano tržište (tržište proizvoda ili geografsko tržište, u zavisnosti od toga šta se testira). Važi i obratno, ako je stvarni gubitak manji od kritičnog.

Slika 1 ilustruje vezu koja postoji između kritičnog i stvarnog gubitka u obimu prodaje, što je osnov za donošenje zaključka o relevantnosti predmetnog tržišta.

Slika 1. PoreÐenje kritičnog i stvarnog gubitka p

(1+x)pa A1

A2

A3

A4 A5

pa ca ∆qSG ∆qKG 0

qKG qSG qa

q(p) q

Kriva tražnje sa kojom se hipotetički monopolista suočava je predstavljena funkcijom q(p).

Sa pa označena je preovlađujuća tržišna cena pri kojoj se prodaje qa jedinica proizvoda. Jednostavnosti radi pretpostavićemo da hipotetički monopolista u svom asortimanu ima samo jedan proizvod koji nudi tržištu. Granični troškovi su konstantni na nivou ca i ne menjaju se nakon povećanja cene. Profit pri ceni pa predstavljen je površinom pravougaonika A3, A4 i A5. Nakon povećanja početne cene za x procenata cena proizvoda će iznositi (1+x)pa.

Da bismo odredili kritični gubitak, postavićemo pitanje koji obim prodaje obezbeđuje jednak profit kao i pre povećanja cene. Na prethodnom grafikonu može se uočiti da je površina pravougaonika A3, A4 i A5 ekvivalentna površini pravougaonika A1 i A3. Da bi se pri ceni (1+x)pa ostvario profit reprezentovan površinom pravougaonika A1 i A3, to povlači za sobom obim prodaje qKG. Prema tome, razlika između qa i qKG (∆qKG) predstavlja kritični gubitak u apsolutnoj vrednosti, pa je KG = – ∆qKG /qa, jer je ∆qKG<0, s obzirom na to da se pretpostavlja porast cene.

Ekonomske ideje i praksa | broj 4 | MART 2012.

U cilju određenja stvarnog gubitka, potrebno je proceniti obim prodaje preduzeća koji će (zaista) biti realizovan pri ceni (1+x)pa. Na osnovu krive tražnje q(p), može se zaključiti da je reč o obimu prodaje qSG. Razlika između qa i qSG (∆qSG) predstavlja stvarni gubitak u obimu prodaje (u apsolutnom iznosu) sa kojim bi se preduzeće suočilo kad bi povećalo cenu za x procenata. Po analogiji sa KG, SG = – ∆qSG /qa, jer je ∆qSG<0. Pri ceni (1+ x)pa, obimu prodaje qSG i konstantnim graničnim troškovima, na nivou ca, profit bi bio jednak zbiru površina pravougaonika A1, A2, A3 i A4.

Na Slici 1 može se primetiti da je ∆qKG>∆qSG, pa je i KG>SG, što ukazuje da se povećanje cene za x procenata može smatrati profitabilnim. Profit monopoliste uvećaće se u odnosu na pređašnji nivo za iznos koji reprezentuju površine pravougaonika A2 i A4. Najuže tržište proizvoda/ geografska regija za koje se ispostavi da je KG>SG smatra se relevantnim tržištem proizvoda.

Prethodni grafikon ilustruje jednu takvu okolnost. U suprotnom, ako bi se dobilo da je KG<SG, tržište bismo morali proširiti za barem još jedan proizvod ukoliko se testira relevantno tržište proizvoda ili za dodatnu geografsku oblast ukoliko utvrđujemo relevantno geografsko tržište.

Očekivano je da se CLA analiza dodatno komplikuje kada se testira tržište koje broji više od jednog proizvoda. I pored toga što se u svakoj iteraciji testa povećava cena proizvoda iz prve iteracije, profitabilnost tog povećanja zavisi od promene profita od prodaje svih proizvoda iz asortimana hipotetičkog monopola. Na primer, ako je KG<SG na tržištu proizvoda A, tržište nije relevantno sa aspekta proizvoda, pa se proizvodu A pridružuje prvi najbliži supstitut, npr. proizvod B. U novoj iteraciji profit se ostvaruje po osnovu prodaje proizvoda A i B koji su najbliži supstituti. Logično, pad tražnje za proizvodom A, kao rezultat povećanja cene neće u potpunosti biti izgubljen za monopolistu, jer će se jedan deo te tražnje preliti ka proizvodu B, čija cena ostaje nepromenjena.

Prilikom sprovođenja analize kritičnog gubitka mora se voditi računa da se cena pa već ne nalazi na monopolskom nivou. Naime, u nedostatku informacije da je pa monopolska cena, sprovodeći analizu, dobija se da je svakako SG>KG, što znači da povećanje cene nije profitabilno. Odatle može uslediti pogrešan zaključak da bi tržište koje je već monopolisano, trebalo proširiti barem za još jedan proizvod i/ili dodatnu geografsku oblast.

Prema O’Brien & Wickelgren (2004) i Filistrucchi (2008), analiza kritičnog gubitka može biti svedena u okvire procedure koja podrazumeva tri koraka: (i) izračunavanje kritičnog gubitka, (ii) procena stvarnog gubitka i (iii) poređenje dobijenih vrednosti KG i SG na osnovu čega se formira zaključak o relevantnosti tržišnog opsega koji se testira. Pošto je izložena osnovna logika funkcionisanja analize kritičnog gubitka, koja je zajednička za obe dimenzije relevantnog tržišta, u nastavku će one biti posebno razmatrane. Time će biti ukazano na specifičnosti, pri praktičnom sprovođenju analize, koje imaju ove dve komplementarne odrednice relevantnog tržišta.

Kao što je napomenuto analiza će biti ilustrovana na primeru horizontalnog spajanja preduzeća.

2.1. Utvrđivanje tržišta sa aspekta proizvoda Pretpostavlja se horizontalno spajanje dva preduzeća koja proizvode i prodaju homogen proizvod, A. Pri tome, reč je o jedina dva preduzeća koja se bave njegovom proizvodnjom i prodajom. Spajanjem preduzeća neće doći do promene njihove delatno-

51

52

PRIMENA ANALIZE KRITIČNOG GUBITKA PRI SPROVOÐENJU TESTA HIPOTETIČKOG MONOPOLISTE

sti. U prvoj iteraciji testa hipotetičkog monopoliste, nameće se pitanje da li je tržište A relevantno sa aspekta proizvoda. Ako analiza kritičnog gubitka pokaže suprotno, proizvodu A se dodaje njegov prvi i najbliži supstitut, proizvod B i procedura se nastavlja drugom iteracijom. Radi jednostavnosti pretpostavlja se linearnost funkcija tražnje za proizvodima, čime se ne gubi na opštosti zaključaka, pošto se primenjena logika može upotrebiti i kada ova pretpostavka ne važi.3 Prateći korake procedure kroz dve iteracije testa hipotetičkog monopoliste „analiziraćemo kritični gubitak“ sa namerom da se ukaže na različite okolnosti pod kojima se test može primenjivati.

Prvo, na bazi informacija koje regulator ima o tržišnoj ceni i troškovima proizvodnje i prodaje proizvoda A računa se kritični gubitak za dato (procentualno) povećanje cene proizvoda A. Pretpostavlja se simetrična situacija pri kojoj obe firme pre spajanja imaju konstantne granične troškove na nivou ca, dok je proizvedena količina obe firme qa4.

Ujedno, ca i qa su granični troškovi i obim proizvodnje pre povećanja cene. Cena proizvoda A, pre povećanja, biće označena sa pa.

Navedeno je da kritični gubitak (KG) predstavlja maksimalno smanjenje u broju prodatih jedinica u odnosu na nivo pre povećanja cene, pri kojem bi profit firme ostao nepromenjen. Drugim rečima, prema O’Brien & Wickelgren (2003) i Kaplow & Shapiro (2008) KG se može predstaviti kao maksimalno smanjenje u broju prodatih jedinica kojim se izjednačavaju koristi i gubici u vezi sa pretpostavljenim povećanjem cene.

Koristi mogu biti prikazane kao proizvod apsolutne promene cene i količine koju će monopolista prodati nakon povećanja cene tj. Δpa(qa+Δqa). Gubitak sa kojim će se hipotetički monopolista suočiti za dato povećanje cene može se prikazati kao –(pa–ca)Δqa, jer je Δqa<0. Izjednačavanjem „koristi i gubitaka“ dobija se ,

(1)

Obe strane jednakosti podelićemo sa paqa sa namerom da daljim preuređivanjem dobijenog izraza izolujemo kritični gubitak, formalno KG = – Δqa /qa ≡ – ΔqKG /qa (Slika 1).

,

(2)

Preuređivanjem (2) dobija se izraz za kritični gubitak.

(3) ,

Svakako, za infinitezimalne promene cena i količina pretpostavka o linearnosti funkcija tražnje ne mora biti zadovoljena.

U Coate & Fischer (2008) konstatuje se da pretpostavka o simetričnosti preduzeća nužno navodi na zaključak da je reč o horizontalnom spajanju na tržištu homogenih proizvoda. U prilog tome sledi činjenica da obe firme proizvode i prodaju proizvod A.

3 4

Ekonomske ideje i praksa | broj 4 | MART 2012.

Izraz (pa–ca)/pa može se zameniti sa La, pošto je reč o Lernerovom indeksu5, a Δpa/pa zamenićemo sa x, što predstavlja dato povećanje cene.

(4)

,

Na osnovu (4), za dato povećanje cene (x), kritični gubitak (KG) povećava se sa smanjenjem cenovno-troškovne margine i obrnuto. Veća margina u odnosu na manju znači i veći potencijalni dobitak u slučaju povećanja obima prodaje, ali i veći gubitak, ako se prodaja smanji za isti iznos.

Drugi korak procedure podrazumeva procenu stvarnog gubitka (SG) koji bi nastao nakon povećanja cene proizvoda A za x procenata. U skladu sa O’Brien &Wickelgren (2004) i Daljord et al. (2007a), (2007b) i (2008) ako nam je poznata tražnja za proizvodom A, stvarni gubitak (SG) može se aproksimirati proizvodom koeficijenta cenovne elastičnosti tražnje (εa) i relativnog povećanja cene proizvoda A (x), pri čemu je SG = – Δqa / qa ≡ – ΔqSG / qa (Slika 1).

,

(5)

U trećem koraku potrebno je doneti zaključak da li tržište A ispunjava kriterijum profitabilnosti testa hipotetičkog monopoliste, poređenjem izraza (4) i (5). Prethodno je naglašeno da je tržište A relevantno tržište proizvoda ako i samo ako važi da je KG>SG,6 tj. ,

(6)

Ako uslov (6) nije zadovoljen, ni povećanje cene nije profitabilno, što ukazuje na potrebu da se tržištu (u narednoj iteraciji) doda još jedan proizvod koji se smatra prvim najbližim supstitutom proizvoda A. Imajući u vidu prirodu veze koja postoji između KG i La, evidentno je da veće cenovno-troškovne margine u odnosu na manje, pri datom povećanju cene, dovode do nižih vrednosti kritičnog gubitka. Veća vrednost La u odnosu na manju znači i veću tržišnu moć preduzeća iz koje proizilazi i manji (stvarni) pad tražnje koji se očekuje nakon povećanja cene, što se reflektuje u nižim vrednostima koeficijenta cenovne elastičnosti tražnje.

Ako je utvrđeno da tržište A ne predstavlja relevantno tržište proizvoda, tržištu se dodaje prvi najbliži supstitut proizvoda A, proizvod B, a potom se testira hipoteza o relevantnosti tržišta AB prema utvrđenoj proceduri iz prve iteracije. Drugim rečima, preduzećima koja prodaju proizvod A za koja je utvrđeno da samostalno ne mogu činiti relevantno tržište proizvoda dodaje se treće preduzeća za koje ćemo pretpostaviti da je jedini prodavac proizvoda B. Postavlja se, međutim, pitanje da li se logika kritične analize iz prve iteracije može u potpunosti primeniti i u drugoj, kad se testira relevantnost tržišta koje čine diferencirani Lernerov indeks, kao relativno odstupanje cene od graničnog troška, može se koristiti kao mera tržišne (monopolske) moći preduzeća. U uslovima savršene konkurencije, gde se cena nalazi na nivou graničnih troškova, vrednost indeksa je jednaka nuli, dok se u ravnoteži monopola cena uvek nalazi iznad nivoa graničnih troškova, pa je vrednost indeksa veća od nule. Teorijski, vrednost Lernerovog indeksa se nalazi u intervalu od 0 do 1. U Kaplow & Shapiro (2008) Lernerov indeks se naziva „prirodnom merom tehničke tržišne moći preduzeća“.

6 Videti objašnjenje Slike 1.

5

53

54

PRIMENA ANALIZE KRITIČNOG GUBITKA PRI SPROVOÐENJU TESTA HIPOTETIČKOG MONOPOLISTE

proizvodi. Da bi se došlo do odgovora proveru tržišta AB potrebno je nastaviti u skladu sa izabranom orijentacijom, posmatranjem efekata povećanja cene proizvoda A, uz pretpostavku da se cena proizvoda B ne menja. Razlika u odnosu na prvu iteraciju je u tome što se mora uzeti u obzir da smanjenje u obimu prodaje proizvoda A, usled povećanja njegove cene, nije u potpunosti gubitak za preduzeće, jer će se jedan deo tog gubitka preliti ka proizvodu B. Prema Katz & Shapiro (2003), o tom momentu se dakako mora voditi računa pri sprovođenju analize kritičnog gubitka ako testirano tržište proizvoda sačinjavaju diferencirani proizvodi.

Prema proceduri koja je već bila predmet diskusije polazi se od definisanja kritičnog gubitka (KG) koji predstavlja relativno smanjenje u obimu prodaje proizvoda A za dato povećanje cene, tako da profit preduzeća ostane nepromenjen (∆πhm=0). Prema tome, kao što je navedeno, osnovna razlika u odnosu na prvu iteraciju je činjenica da se profit hipotetičkog monopoliste (πhm) sastoji od profita koji će biti ostvaren po osnovu prodaje proizvoda A (πa) i profita koji će biti ostvaren po osnovu prodaje proizvoda B (πb) pa je ,

(7)

odnosno (8)

,

Sa πa(x) i πb(x) u izrazu (8) označen je profit koji se ostvaruje prodajom proizvoda A i B nakon povećanja cene proizvoda A za x procenata. Ako je Δπhm u funkciji od kritičnog gubitka (KG = – Δqa /qa) izraz (8) bi se mogao predstaviti kao

,

(9)

U uslovu (9) εba je koeficijent unakrsne elastičnosti tražnje za proizvodom B pri porastu cene proizvoda A, te ja za potrebe daljeg razvijanja izraza procentualni porast prodaje proizvoda B prikazan kao εba x. Preuređivanjem i zamenama iz uslova (9) dobija se izraz za kritični gubitak. ,

(10)

Izrazi (10)7 i (4) razlikuju se za (1+λbaDba). Korekcija (4) u drugoj iteraciji je očekivana s obzirom na to da su proizvodi u asortimanu hipotetičkog monopoliste nesavršeni supstituti, što je razlika u odnosu na prvu iteraciju. Pri čemu, λba predstavlja odnos između profitnih margina proizvoda A i B, formalno, λba=(pb–cb)/(pa–ca), dok Dba prikazuje deo apsolutnog smanjenja obima prodaje proizvoda A koji će se „preliti“ ka proizvodu B, tj.

Dba=Δqb/Δqa. U literaturi je koeficijent Dba poznat kao koeficijent preusmerenja (diversion ratio), u ovom slučaju, proizvoda A ka proizvodu B.8 Već je napomenuto da smanjenje u 7

Izvođenje izraza (10) iz uslova (9) videti u dodatku na kraju rada.

U Shapiro (1996) Dba zavisi od unakrsne elastičnosti tražnje između dva proizvoda. To se preciznije može zapisati kao, Dba=(qb/qa)(εba/|εa|)=Δqb/Δqa, što odgovara okolnostima koje prate promenu cene proizvoda A. U suprotnom, Dab bi odgovaralo promeni cene proizvoda B.

8

Ekonomske ideje i praksa | broj 4 | MART 2012.

prodaji jednog proizvoda nije u potpunosti gubitak za hipotetičkog monopolistu, jer će se jedan deo kupaca preorijentisati ka drugom proizvodu koji takođe formira njegov profit.

Ako je λba Dba>0, vrednost KG na osnovu (10) je veća u odnosu na vrednost koja se dobija izrazom (4). Time se umanjuje opasnost da relevantno tržište proizvoda bude suviše usko definisano, što bi se dogodilo kada bi obrazac (4) bio upotrebljen pri okolnostima koje prate drugu iteraciju. Na osnovu (10) može se konstatovati da se visina KG menja upravo srazmerno sa promenama vrednosti x, λba i Dba, i obrnuto srazmerno u odnosu na La. Stvarni gubitak u prodaji proizvoda A (SG) za dato povećanje cene, ne menja se u odnosu na prvu iteraciju i izraz (5). Ostaje da je SG=εax, što bi se moglo zapisati kao SG=x/ La, pri važenju recipročnog odnosa između Lernerovog indeksa i koeficijenta cenovne elastičnosti tražnje.9 Kao i u prvoj iteraciji, tržište AB je relevantno tržište proizvoda ako i samo ako je zadovoljen uslov da je KG>SG. Kad se uporede izrazi (5) i (10) dobija se uslovna nejednakost ,

(11)

Shodno prethodnom izrazu povećanje cene proizvoda A se smatra profitabilnim pod uslovom da je ,

(12)

Uz pretpostavku da su cenovno-troškovne margine proizvoda A i B jednake, pri λba=1, na osnovu (12) zaključujemo da ako i samo ako je koeficijent preusmerenja (Dba) veći od stvarnog gubitka (SG), hipotetički monopolista je u mogućnosti da ostvari profitabilno povećanje cene. Uz λba=1 ispostavlja se da je Dba isto što i KG, te ukoliko je Dba>SG, tada je i KG>SG. Ukoliko nejednakost (12) važi tržište proizvoda AB se može smatrati relevantnim. U suprotnom, tržištu je potrebno dodati drugi najbliži supstitut proizvoda A i test se ponovo primenjuje za (isto) pretpostavljeno povećanje cene proizvoda A. Zaključci do kojih se dolazi, sledeći prikazanu proceduru, relevantni su u meri u kojoj su pouzdane pretpostavke na kojima su zasnovani obrasci za obračun kritičnog i stvarnog gubitka, kao i neophodni podaci. Za sprovođenje testa hipotetičkog monopoliste na osnovu izraza (12) regulatoru su potrebni podaci o cenovno-troškovnim marginama proizvoda kao i podaci o senzitivnosti tražnje na promenu cene, da bi bio u mogućnosti da dođe do koeficijenata λba, Dba i La.11 Pošto su cene proizvoda pre horizontalnog spajanja uglavnom poznate, problem pri utvrđivanju margine predstavlja nepoznavanje troškovnih funkcija preduzeća. Do troškova se može doći na osnovu obaveznih računovodstvenih izveštaja.

To otvara pitanje u kojoj meri je računovodstveni profit blizak ekonomskom profitu koji se smatra relevantnim za donošenje regulatornih sudova.12 La=1/εa se dobija maksimizacijom profita monopoliste od prodaje proizvoda A. Daljord et al. (2007a), str. 6.

11 U Davis and Garcés (2010) ukazuje se, između ostalog, na praktične aspekte izračunavanja ovih koeficijenata za potrebe regulacije u antimonopolskoj sferi.

12 Regulacija (u domenu definisanja relevantnog tržišta) je usredsređena na ekonomski profit. Videti: Federal Trade Commission & U.S. Depatrment of Justice (1997), Horizontal Merger Guidelines, str. 2.

9

10

55

56

PRIMENA ANALIZE KRITIČNOG GUBITKA PRI SPROVOÐENJU TESTA HIPOTETIČKOG MONOPOLISTE

U tom kontekstu, ne bi se smela zanemariti činjenica da je preduzećima koja nameravaju da se integrišu u interesu da relevantno tržište bude što šire određeno. Ako je tržište preširoko određeno, tržišni udeo preduzeća koja planiraju spajanje je relativno manji u odnosu na situaciju kada je tržište realno određeno. Samim tim je manji i značaj koji se spajanju pridaje u regulatornom procesu, što povećava verovatnoću da će ishod regulatornog procesa biti povoljan za dotična preduzeća. Na osnovu izraza (12) može se izvesti zaključak da učesnici u spajanju imaju podsticaj da, kroz računovodstvene izveštaje ili druga poslovna dokumenta koja mogu doći pod lupu regulatornog tela, prikažu nerealno visoke troškove, kako bi smanjili vrednost La. Slična ekonomska logika, koja ukazuje da preduzeća imaju podsticaj da osujete nameru regulatora (koja u ovom slučaju podrazumeva adekvatno definisanje tržišta), prisutna je u teoriji kao Averč-Džonsonov efekat (Averch-Johnson effect).13 Kako učesnici u spajanju mogu uticati na profitnu marginu preko manipulacija u vezi sa računovodstvenim izveštajima?

Odgovor se nalazi u alokaciji zajedničkih troškova proizvodnje na različite proizvode.

Ako preduzeće proizvodi dva proizvoda A i B, a predmet regulacije je proizvod A, ali ne i proizvod B, preduzeće može izvršiti računovodstvenu alokaciju zajedničkih troškova kako bi prekomerno opteretilo proizvod koji je predmet regulacije. Na taj način se proizvodu A pripisuje nerealno visok nivo graničnih troškova, što smanjuje profitnu marginu koju regulator koristi u analizi kritičnog gubitka.

Konačno, ako bismo pošli od recipročnog odnosa Lernerovog indeksa i apsolutne vrednosti specifične elastičnosti tražnje, zaključci bi se mogli formirati na bazi ekonometrijske ocene tražnje za proizvodima čija je pripadnost relevantnom tržištu predmet testiranja, kao i njihovih unakrsnih veza izraženih preko „odnosa preusmerenja“. Kvalitet ocene zavisiće od izabranog ekonometrijskog modela tražnje, ali i od dostupnosti i relevantnosti podataka o njihovoj prodaji.

2.2. Prostorna definisanost tržišta Po određivanju relevantnog tržišta sa aspekta proizvoda potrebno je dati njegovu prostornu, odnosno geografsku definiciju. Drugim rečima, potrebno je odrediti granice geografske oblasti na kojima ima smisla analizirati određeni vid monopolskog ponašanja. Preduzeća koja se nalaze unutar tih granica spadaju u domen relevantnog geografskog tržišta.

Shodno tome, relevantno geografsko tržište jeste teritorija na kojoj tržišni učesnici deluju na strani tražnje ili ponude za proizvodima i na kojoj postoje relativno homogeni uslovi konkurencije, koji se bitno razlikuju od uslova konkurencije na susednim teritorijama.14 Prilikom definisanju skupa proizvoda (proizvođača) koji čine relevantno tržište proizvoda bile su važne karakteristike proizvoda, ali se nije uzimala u obzir geografska raspoređenost njihovih prodavaca. Realno je očekivati da se potrošači ne orijentišu isključivo prema karakteristikama proizvoda već i prema mogućnosti da dođu do njega.

O problematici koju opisuje Averč-Džonsonov model, iz kojeg proizilazi istoimeni efekat, videti u Baumol & Klevorick (1970), Pp 162-190. Izvorno, ovaj efekat se odnosi na takozvanu regulaciju stopom povraćaja na investirani kapital. Namera regulatora je da ograniči preduzeće pri maksimiranju profita, tako što će mu nametnuti dozvoljenu stopu povraćaja na investirani kapital. To znači da preduzeće ne može zadržati više profita nego što mu fiksirana stopa povraćaja i kapitalni stok, kojim raspolaže, omogućavaju. Profitni motiv podstiče preduzeće da poveća svoj kapitalni stok, što inače ne bi činilo, u odsustvu regulatornog ograničenja. I pored toga što se Averč-Džonsonov efekat ne spominje u kontekstu definisanja relevantnog tržišta, njegova logika je primenjiva i u ovom slučaju. Razlika je u tome što preduzeća ne povećavaju svoj kapitalni stok, već smanjuju svoju profitnu marginu, iskazujući troškove većim u odnosu na realni nivo, kako bi tržište za određeni proizvod bilo definisano na što široj osnovi.

14 Videti: European Commission (1997), Commission’s Notice for the Definition of the Relevant Market for the Purposes of Community Competition Law, str. 2.

13

Ekonomske ideje i praksa | broj 4 | MART 2012.

I ovde bi se mogla koristiti analiza kritičnog gubitka, s tom razlikom što bi se firme dodavale tržištu prema kriterijumu geografske udaljenosti u odnosu na granice najuže teritorije od koje se polazi. Jednostavnosti radi i ovde ćemo se ograničiti na supstituciju tražnje kao jedini izvor kontrakcije u broju prodatih jedinica nakon povećanja cene.

Ako bismo pretpostavili da je reč o horizontalnom spajanju (jedina) dva preduzeća koja proizvode i prodaju homogen proizvod A15 u datoj oblasti, onda moramo biti svesni činjenice da se potrošači dotičnog proizvoda nalaze kako unutar date oblasti tako i izvan nje. Shodno tome, sa ρ ćemo označiti udeo od ukupnog broja potrošača (proizvoda hipotetičkog monopoliste) koji se nalaze unutar najuže teritorije koja se testira, dok (1–ρ) reprezentuje udeo preostalih potrošača koji se nalaze izvan teritorije. U skladu sa različitom udaljenošću ove dve grupe od mesta prodaje postoji razlika u elastičnostima njihove tražnje za proizvodom.

Moglo bi se pretpostaviti da lokalni kupci imaju manje elastičnu tražnju u odnosu na kupce koji su više udaljeni. Ako sa εl označimo elastičnost tražnje lokalnih kupaca, a sa εnl elastičnost svih ostalih (ne-lokalnih) kupaca onda je |εnl|>|εl|. Imajući u vidu da su kupci podeljeni u dva segmenta, cenovna elastičnost tražnje za proizvodom hipotetičkog monopoliste bi se mogla zapisati kao εhm=ρεl+(1–ρ)εnl.16 Imajući u vidu prethodni izraz i činjenicu da je |εnl |>|εl|, εhm u apsolutnoj vrednosti raste sa povećavanjem broja kupaca koji se nalaze izvan teritorije koja se testira, tj. sa smanjenjem ρ. U zavisnosti od procene cenovno-troškovne margine pre spajanja i procene εhm zavisiće i zaključci koji se zasnivaju na poređenju stvarnog i kritičnog gubitka. Zamenom εa sa εhm u izrazu (6) moglo bi se doći do odgovora na pitanje da li je testirano regija zaista relevantno geografsko tržište.

Ako dato geografsko tržište nije relevantno potrebno ga je proširiti u narednoj iteraciji. To podrazumeva pridruživanje hipotetičkom monopolisti svih preduzeća sa pridodate teritorije, pod uslovom da se bave prodajom proizvoda za koje je utvrđeno da pripadaju relevantnom tržištu proizvoda. Glavna dodatna teškoća17 pri upotrebi analize kritičnog gubitka za definisanje relevantnog geografskog tržišta odnosi se na proračun εhm u zavisnosti od prostorne raspoređenosti kupaca u odnosu na granice teritorije čija relevantnost se testira.

3. ZAKLJUČAK Preciznost u definisanju obe dimenzije relevantnog tržišta ima esencijalni značaj za kvalitet analize koju sprovodi regulatorno telo. Ako je tržište preširoko definisano (obuhvatom proizvoda i/ili prostorno-geografski) može se ispostaviti da određeni nivo tržišne koncentracije ne predstavlja dominantan položaj na takvom tržištu, iako bi ga nedvosmisleno predstavljalo da je tržište adekvatno definisano. Takođe, ukoliko je tržište preusko definisano, to nosi opasnost da koncentracija bude proglašena dominantnom i da bude zabranjena. U prvom slučaju, koncentracija bi bila odobrena iako preti da ugrozi efektivnu konkurenciju, dok bi u drugom slučaju bila neopravdano zabranjena. U oba slučaja bi bila ugrožena efektivna konkurencija, u prvom slučaju neposredno, a u drugom posredno, jer se gube potencijalne koristi od koncentracije, koje baziraju na sinergiji koja nastaje spajanjem.

Kao u prvoj iteraciji analize kritičnog pri definisanju relevantnog tržišta proizvoda.

Videti: Kaplow & Shapiro (2008), Pp 96-97.

17 Pod terminom „dodatno“ misli se dodatno u odnosu na situaciju kada se analiza kritičnog gubitka sprovodi za potrebe definisanja relevantnog tržišta proizvoda, što znači da svi ostali zaključci i identifikovani problemi koji prate ovaj tip analize važe i pri testiranju relevantnosti datog geografskog tržišta.

15 16

57

58

PRIMENA ANALIZE KRITIČNOG GUBITKA PRI SPROVOÐENJU TESTA HIPOTETIČKOG MONOPOLISTE

Analiza kritičnog gubitka je samo jedna od alternativnih tehnika za primenu testa hipotetičkog monopoliste. Preciznost definicije zavisiće od procene kritičnog i stvarnog gubitka, je se njihovim poređenjem dolazi do zaključka da li je određena dimenzija tržišta vredna monopolizacije. Pre svega, kada je reč o stvarnom gubitku, procena reakcije tražnje na izmenjene uslove prodaje može biti izuzetno težak poduhvat, jer zahteva veliki broj informacija koje se moraju ugraditi u proračun. Te informacije se mogu dobiti na osnovu iskaza koje daju akteri u regulatornom procesu, dokumenata koja preduzeća poseduju u vezi sa poslovnim planiranjem, računovodstvenih izveštaja, statističke evidencije o prethodnim prodajama, te ekonometrijske ocene tražnje sa kojom se suočava hipotetički monopolista i drugo.

Pri uzimanju u obzir zvaničnih računovodstvenih izveštaja, regulator bi trebalo da vodi računa o podsticaju učesnika u koncentraciji da prikažu niže profitne margine proizvoda koji su predmet regulacije u odnosu na realne. Na taj način dimenzije relevantnog tržišta se šire, što posledično smanjuje tržišne udele učesnika spajanja, ali i koncentrisanost tržišta kao celine.

Kao što je napomenuto, analiza kritičnog gubitka, je samo jedna od tehnika koje se mogu koristiti za identifikovanje relevantnog tržišta. Često se u regulatornim praksama događa da pored primarne analize regulator preduzme i dodatna istraživanja putem anketa ili korišćenjem drugih dostupnih podataka kako bi potvrdio ili opovrgnuo dobijene rezultate.

Dodatna istraživanja se preduzimaju sa ciljem da se dobije što preciznije definisano tržište, kako bi se izbegli problemi koje neprecizna definicija može da prouzrokuje.

Takođe, trebalo bi imati u vidu da je vreme za sprovođenje regulatornog procesa zakonom ograničeno, ali i fondovi za sprovođenje istraživanja, te se pored preciznosti definicije zahteva kako vremenska tako i materijalna efikasnost pri dolaženju do iste. Posledično, to može nametnuti potrebu za kompromisom između efikasnosti postupka i preciznosti definicije. U prilog tome može se konstatovati da je u praksi antimonopolskih tela EU i SAD analiza kritičnog gubitka uglavnom primenjivana za velike koncentracije sa značajnim uticajem na efektivnu konkurenciju.

4. DODATAK Izvođenje izraza za kritični gubitak (10) iz uslova (9).

Zamenom paqa sa Ra i (pa–ca)/pa sa La, ostavljajući (1–KG), dobija se (13)

, ,

(14)

Ekonomske ideje i praksa | broj 4 | MART 2012.

Sređivanjem izraza (14) dobija se (15)

Razdvajanjem sabiraka u imeniocu izraz (15) transformiše se u

,

(16)

Pošto se LbRb zameni sa πb izraz (16) bi mogao biti zapisan kao

,

(17)

Izraz u zagradi sa desne strane jednakosti (17) može biti prikazan drugačije, zamenom Lb, Ra i Rb ekvivalentnim izrazima i množenjem sa |εa|/|εa|

(18) , Pošto je λba=(pb–cb)/(pb–cb) i Dba=(qb/qa)(εba/|εa|) i ukoliko važi |εa|=1/La, tada je

(19)

Dodatnim sređivanjem izraza (19) dobija se izraz (10),

.

59

60

PRIMENA ANALIZE KRITIČNOG GUBITKA PRI SPROVOÐENJU TESTA HIPOTETIČKOG MONOPOLISTE

6. Literatura Baumol, J. W. and Klevorick, K. A. (1970), “Input choices and rate-of-return regulation: an overwiev of the discussion”, The Bell Journal of Economics and Management Science, Vol. 1, No. 2, Autumn 1970 Coate, B. M. and Fischer, H. J. (2008), “A Practical Guide to The Hypothetical Monopolist Test for Market Definition”, Journal of Competition Law & Economics, Vol. 4, April, Pp 1031-1063 Daljord, O., Sorgard, L. and Thomassen, O. (2007a), “Making sense of market delineation with the aggregate diversion ratio”, Discussion paper, Norwegian Scholl of Economics and Business Administration, August, 2007 Daljord, O., Sorgard, L. and Thomassen, O. (2007b), “Market Definition with Shock Analysis”, Discussion paper, Norwegian Scholl of Economics and Business Administration, November, 2007 Daljord, O., Sorgard, L. and Thomassen, O. (2008), “The SSNIP Test and Market Definition with the Aggregate Diversion Ratio: A Replay to Katz and Shapiro”, Journal of Competition Law & Economics, Vol. 4, June, Pp 263-270 Davis, P. and Garcés, E. (2010), Quantitative Techniques for Competition and Antitrust Analysis, Princeton University Press, Princeton and Oxford.

European Commission (1997), “Commission’s Notice for the Definition of the Relevant Market for the purposes of Community competition law”, Official Journal of the European Union (OJ C 372) Filistrucchi, L. (2008), “A SSNIP Test for Two-sided Markets: The case of Media”, Working paper 08-34, October, Net institute.http://www.NETinst.org Farrell, J. and C. Shapiro (2008), “Antitrust Evaluation of Horizontal Mergers: An Economic Alternative to Market definition”, Competition Policy Center, Discussion paper, CPC08-081, November, 2008 Katz, M. L. and C. Shapiro (2003), “Critical Loss: Let’s Tell the Whole Story”, Antitrust magazine, ABA Section of Antitrust Law, Spring, 2003 O’Brien, P. D. and Wickelgren, L. A. (2003), “A Critical Analysis of Critical Loss Analysis”, Antitrust Law Journal, No. 71, Pp 161-184 O’Brien, P. D. and A. L. Wickelgren (2004), “The State of Critical Loss Analysis: Replay to Scheffman and Simons”, The Antitrust Source, March, 2004 Shapiro, C. (1996), “Mergers with Differentiated Products”, Antitrust, Spring, 1996, http://www.faculty.haas.berkeley.edu/shapiro/diversion.pdf

Ekonomske ideje i praksa | broj 4 | MART 2012.

Ljiljana Kontić1

ljiljanak@neobee.net

JEL KLASIFIKACIJA: M10, M12

PREDVIÐANJE SPREMNOSTI NA PROMENE

Apstrakt:

Osnovni cilj rada je da pokaže upotrebu Weisbordovog dijagnostičkog modela za predviđanje spremnosti na promene. Uzorak čini 137 menadžera srednjeg nivoa iz jedne banke. Šest faktora iz Weisbordovog modela zajedno značajno predviđaju spremnost na promene u banci. Kao pozitivni prediktori pokazali su se faktori svrha, relacije i pomoćni mehanizmi dok se faktor liderstvo pokazao kao negativni prediktor, iako pozitivno korelira sa spremnošću na promene. Rezultati imaju značajne implikacije za menadžere koje pokušavaju da efektivno upravljaju promenama.

KLJUČNE REČI: SPREMNOST NA PROMENE, DIJAGNOZA, BANKA, UPRAVLJANJE PROMENAMA 1

Institucija/Afilijacija:Ekonomski fakultet, Univerzitet u Beogradu

61

62

PREDVIĂ?ANJE SPREMNOSTI NA PROMENE

Abstract:

The main aim of this paper is to show how Weisboard's diagnostic model can be used to predict readiness for change. The sample consisted of 137 middle managers from one bank. The six factors from Weisboard's model together significantly predicted readiness for change in the bank. Purpose, relationships and helpful mechanism have proven to be positive predictors as leadership shown as a negative predictor, although positively correlated with readiness for change. The findings have important implications for practitioners attempting to manage change effectively.

key words: READINESS FOR CHANGE, DIAGNOSIS, BANK, CHANGE MANAGEMENT

Ekonomske ideje i praksa | broj 4 | MART 2012.

1. UVOD Analiza literature iz oblasti menadžmenta pokazala je da se upravljanje promenama nalazi u fokusu istraživanja velikog broja autora.2 Međutim, mnogim organizacionim promenama se ne postignu željeni rezultati zbog ograničavajućih faktora iz organizacije, ali i od strane zaposlenih. Rezultati istraživanja pokazuju da su pozitivni stavovi zaposlenih i spremnost na promene ključni faktori njihovog uspeha.3 Organizacione promene predstavljaju proces koji se sastoji iz različitih faza. Jedna od najvažnijih faza je dijagnoza stanja.4 Ona se može posmatrati kao poseban istraživački projekat čiji rezultati predstavljaju opcije za dizajniranje i preporuke za proces promena. Dijagnozu organizacije sprovode interni ili eksterni konsultanti. Oni koriste rezultate dijagnoze stanja za iniciranje promena kao što su reorganizacija, strategijske alijanse ili merdžeri.

Dijagnoza stanja je istraživačka aktivnost koja doprinosi procesu promena i organizacionom učenju.5 Osnovni cilj rada da se pokaže da se Weisbordov model šest kutija može koristiti za predikciju spremnosti banke na promene. 137 menadžera iz jedne banke koja posluje u Srbiji procenjivali su šest organizacionih varijabli iz Weisbordovog modela (svrhu, strukturu, relacije, nagrađivanje, liderstvo i pomoćne mehanizme). Kako bi se ispunio cilj formulisana su sledeća istraživačka pitanja:

1.

2.

3.

4.

Da li se Weisbordov dijagnostički model može primeniti u srpskim organizacijama?

Kakav je odnos između internih faktora u EFG banci?

Koji interni faktori određuju spremnost na promene u banci?

Da li postoje razlike u proceni internih elemenata u odnosu na socio-demografske karakteristike ispitivanih menadžera?

2. TEORIJSKA RAZMATRANJA Prva faza modela za stvaranje spremnosti na promene je procena.6 Procena spremnosti na promene omogućava menadžerima da utvrde da li postoji jaz između njihovih očekivanja i očekivanja ostalih zaposlenih u organizaciji. Ukoliko postoji značajna razlika i ne preduzmu se preventivne aktivnosti mogu se očekivati veliki otpori promenama od strane zaposlenih.

Procena spremnosti na promene može se sprovesti primenom kvalitativnih i kvantitativnih metoda. Iako kvalitativne metode omogućavaju veliki broj specifičnih podataka o promenama u konkretnoj organizaciji, kvantitativni instrumenti su podesniji za distribuciju i obradu podataka.7 Institucija/Afilijacija:Ekonomski fakultet, Univerzitet u Beogradu Schraeder (2004), str. 332.

3 Nevia, Ros & da Paz (2005), str. 82.

4 Postma and Kok (1999), str. 584.

5 Harrison (1987) 6 Armenakis et al. (1993) 7 Holt et al. (2007), str. 233.

1 2

63

64

PREDVIÐANJE SPREMNOSTI NA PROMENE

Spremnost na promene je jedan od najvažnijih pokazatelja inicijalne podrške zaposlenih predloženim promenama.8 Procena se vrši pre uvođenja promena i za tu svrhu postoji nekoliko istraživačkih instrumenata.9 Merenje spremnosti na promene može se sprovoditi iz nekoliko dimenzija:10 procesa promena, vrste promena, organizacionog konteksta, kao i individualnih karakteristika zaposlenih. Definisanjem procesa promena određuje se stepen participacije zaposlenih u procesu. Vrsta promena određuje spremnost zaposlenih da ih podrže. Treća perspektiva je organizaciona dimenzija koja obuhvata interne elemente funkcionisanja organizacije. Četvrta perspektiva analizira individualne karakteristike zaposlenih.

Opredeljenje da se istraže interni elementi funkcionisanja organizacije primenom kvantitativnih metoda usmerava istraživanje ka primeni dijagnostičkih modela.

Dijagnostički modeli predstavljaju osnovu istraživačkih instrumenata jer usmeravaju aktivnosti i sadrže interne elemente (npr. zadaci, strategije, zaposleni, struktura, organizaciona kultura itd.) i njihove međusobne odnose.

Prednosti korišćenja dijagnostičkih modela ogledaju se u jednostavnosti, sistematičnosti, brzini i uporedivosti rezultata analize. Neke od navedenih prednosti uslovljavaju pojednostavljenje realnosti a postoji i opasnost od neadekvatne primene od strane agenta promena.11 Ne postoji najbolji dijagnostički model. Prema jednom istraživanju najčešće korišćeni dijagnostički modeli su Weisbordov model šest kutija (25% analiziranih organizacija koristile su ovaj model prilikom dijagnoze stanja), 7S (19%), a po 10% analiziranih organizacija STAR model i Nadler Tushmanov model.12 Weisbord je predložio model šest kutija za dijagnozu organizacije koji se sastoji od sledećih elemenata:13 svrhe, strukture, relacija, nagrada, liderstva i mehanizama podrške.

Osnovna svrha poslovanja sadržana je u misiji organizacije. Neophodno je ukazati na dva važna elementa: jasnoće cilja (nivo u kojem je zaposlenima jasna misija) i stepen prihvatanja ciljeva (kako zaposleni podržavaju misiju organizacije).

Struktura ukazuje na način organizovanja koji može funkcionalna organizaciona struktura, matrična, divizionalna ili različiti oblici mrežnih organizacionih struktura.

Interakcije između zaposlenih kao i odnosi zaposlenih prema tehnologiji obuhvaćena je relacijama. Dimenzija relacije ispituje i povezanost između pojedinaca i odeljenja koja izvršavaju različite zadatke, kao i između zaposlenih i zahteva posla. Unutar ove dimenzije su problemi izvora i rešavanja konflikata u organizaciji.

Nagrade predstavljaju materijalne i nematerijalne stimulacije koje mogu dobiti zaposleni.

Dimenzija nagrade meri nivo satisfakcije zaposlenih nagradama koje nudi organizacija (kompenzacije, sistemi inicijative i slično).

Armenakis et al. (1999) Cunningham et al. (2002); Jones et al. (2005); Weeks et al. (2004) 10 Holt et al. (2007), str. 234.

11 Janićijević (2007) 12 Jones and Brazel (2006) 13 Weisbord (1976) 8 9

Ekonomske ideje i praksa | broj 4 | MART 2012.

Liderstvo je osnova modela i esencijalno je za uspeh organizacije. Efektivnost poslovanja zavisi od adekvatnog održavanja balansa internih elemenata.

Pomoćni mehanizmi ukazuju na sve procese koje organizacija sprovodi prilikom realizacije ciljeva kao što su planiranje, kontrola, budžetiranje, informacioni sistemi.

Weisbordov model se pokazao kao koristan instrument u dijagnozi i identifikovanju strategijskih opcija u jednoj komercijalnoj banci u Velikoj Britaniji.14 Model se pokazao pouzdanim za dijagnozu dve australijske kompanije iz sektora telekomunikacija i osiguravajućeg fonda.15 Weisbordov model je uspešno testiran prilikom dijagnoze jedne organizacije iz Rumunije.16 Praktična primena modela potvrđena je na uzorku četiri organizacije civilnog društva u Indiji.17 Prema saznanjima autora, Weisbordov model nije empirijski testiran u kontekstu organizacija koje posluju u Srbiji.

3. METODOLOGIJA ISTRAŽIVANJA Prilikom izbora organizacije osnovni kriterijum je bio pristup menadžerima i mogućnosti da se dobiju relevantni podaci u razumnom vremenskom periodu. Predmet našeg istraživanja bila je Eurobank EFG. Eurobank EFG započinje poslovanje u Srbiji, marta 2003. godine, nakon akvizicije Postbanke od strane Eurobank EFG Grupe. Tri godine kasnije nakon merdžera sa Nacionalnoj štedionicom nastaje Eurobank EFG a.d. Beograd. Banka je jedna od najvećih u Srbiji prema broju filijala, visini bilansne aktivnosti i tržišnom učešću. Banka zapošljava 1.604 stručnjaka u 119 filijala u Srbiji.

Koristili smo metodu ispitivanja reprezentativnog uzorka anketiranjem. Analizirano je šest organizacionih varijabli iz Weisbordovog modela (svrha, struktura, međuljudski odnosi, nagrađivanje, liderstvo i pomoćni mehanizmi). Navedene varijable su operacionalizovane kroz Weisbordov upitnik. Upitnik se sastoji od 30 stavki sedmostepene skale Likertovog tipa. Od ispitanika se tražilo da odrede stepen slaganja sa pročitanom tvrdnjom. Postoji sedam kategorija slaganja, od 1 - uopšte se ne slažem do 7 - potpuno se slažem.

Istraživanje je sprovedeno u novembru 2010 godine. U cilju podsticanja menadžera da učestvuju u istraživanju koristili smo lične kontakte a ispitanicima smo ponudili dve verzije upitnika (papirnu i elektronsku). Od 150 distribuiranih upitnika dobili smo 137 popunjenih (91,33%).

3.1. Uzorak Uzorak čini 137 menadžera banke na različitim hijerarhijskim pozicijama (od brenč menadžera do regionalnih menadžera banke). Profil ispitanika prikazan je u tabeli 1. Procentualno učešće ispitanika i njihove demografske varijable čine uzorak reprezentativnim za određivanje spremnosti na promene u banci.

Heracleous and DeVoge (1998) Lok and Crawford (2000) 16 Stegerean et al. (2010) 17 Nair and Vohra (2011) 14 15

65

66

PREDVIÐANJE SPREMNOSTI NA PROMENE

Korišćene su sledeće metode za obradu podataka: deskriptivna i frekventna analiza, Pirsonova produkt-moment korelacija, parcijalna korelacija, t test na jednom uzorku, t test na nezavisnim uzorcima, multiregresiona analiza i jednostrana analiza varijanse (OneWay ANOVA). Obrada podataka izvršena je korišćenjem softverskog paketa SPSS 19.0.

Tabela 1. Profil ispitanika Opis Pol Ženski Muški Obrazovanje Srednja škola Viša škola Visoka škola Master Magistar nauka Starost 21-30 31-40 41-50 51-60 Preko 60 Region Beograd Kragujevac Niš Vojvodina Ukupno

Broj ispitanika

Procentualno učešće u uzorku

82 55

60,3 39,7

34 37 58 3 1

25,6 27,8 43,6 2,3 0,8

30 60 28 13 1

22,7 45,5 21,2 9,8 0,8

34 38 33 32 137

24,8 27,7 24,1 23,4 100,0

4. REZULTATI ISTRAŽIVANJA I DISKUSIJA Rezultati istraživanja prikazani su istim redosledom kao što su postavljana istraživačka pitanja.

4.1. Primena dijagnostičkog upitnika U cilju utvrđivanja mogućnosti primene dijagnostičkog upitnika urađena je procena interne konzistentnosti i faktorska analiza.

Na osnovu Kronbah alfa koeficijenta može se zaključiti da je skala u celini visoko pouzdana (0,92) što znači da su greške merenja izuzetno male. Kada je reč o subskalama, odnosno faktorima, najveću pouzdanost imaju faktor struktura (0,824), nagrađivanje (0,779) i liderstvo (0,724). Slabije pouzdani faktori su relacije (0,596) i svrha (0,649).

U subskalama koje mere te faktore u većoj meri su prisutne greške merenja.

Ekonomske ideje i praksa | broj 4 | MART 2012.

Vrednosti Kronbah alfa koeficijenata u subskalama koje mere interne elemente kreću se u rasponu od 0,596 do 0,824. Stepen pouzdanosti podskala za merenje je veći od rezultata istraživanjima drugih autora.18 Faktorska analiza je pokazala da 30 ajtema iz Weisbordov upitnika opisuje predmet istraživanja. Sledeće istraživačko pitanje obuhvatilo je analizu korelacija između internih faktora.

4.2. Povezanost internih faktora u banci Na osnovu rezultata deskriptivne statistike od šest internih faktora menadžeri u banci najbolje su procenili liderstvo, a najlošije sistem nagrađivanja (videti tabelu 2). Može se zaključiti da su meki elementi koji govore o međuljudskim odnosima i vrednostima za nijansu bolje procenjeni od tvrdih elemenata, kao što su struktura i nagrađivanje.

Tabela 2. Deskriptivna statistika i korelacije izmeÐu internih faktora **Korelacije na nivou značajnosti p<0.01 2.

3.

4.

5.

Aritmetička sredina

Standardna devijacija

1. Svrha

5,63

,72

1

,64(**)

,63(**)

,37(**)

,54(**)

,60(**)

2. Struktura

5,33

,89

,64(**)

1

,58(**)

,40(**)

,59(**)

,60(**)

3. Liderstvo

5,79

,68

,63(**)

,58(**)

1

,53(**)

,53(**)

,66(**)

4. Relacije

5,75

,67

,37(**)

,40(**)

,53(**)

1

,25(**)

,50(**)

5. Nagrade

4,70

1,11

,54(**)

,59(**)

,53(**)

,25(**)

1

,72(**)

6. Pom. mehanizmi

5,41

,81

,60(**)

,60(**)

,66(**)

,50(**)

,72(**)

1

1.

6.

Dobri međuljudski odnosi rezultat su direktnih i otvorenih komunikacija, kao i višegodišnjeg zajedničkog rada. Većina ispitanika pripada istoj starosnoj grupi što olakšava komuniciranje i razmenu informacija. Ispitanici procenjuju da je njihov odnos sa kolegama jednako prijateljski koliko i profesionalan. Prilikom selekcije novih kandidata prednost imaju oni internu preporuku iz banke. Nekoliko puta godišnje organizuju se neformalni susreti zaposlenih u banci. Menadžment banke svake tri godine sprovodi ispitivanje zadovoljstva zaposlenih. Na osnovu rezultata istraživanja sprovodi se niz aktivnosti za povećanje zadovoljstva poslom.

Struktura se odnosi na podelu rada i uloga. Rezultati ukazuju na manje zadovoljstvo načinom na koji su uloge i radni zadaci podeljeni, kao i na obim posla. Ispitanici smatraju da imaju veliki broj zadataka i da su rokovi za njihovo izvršavanje veoma kratki. Osim obima posla, od menadžera se očekuju stalna usavršavanja, edukacije i obuke. Detaljnije analize su ukazale i na česte promene radnih zadataka.

Nagrade se odnose na nivo satisfakcije zaposlenih nagradama koje im nudi banka kroz sisteme evaluacije, unapređenja, kompenzacije, inicijative.19 U ovom slučaju, to je dimenzija sa najnižom prosečnom vrednošću (AS=4,70), ali i sa relativno visokim prosečnim odstupaLok and Crowford (2000) Kontić (2006)

18 19

67

68

PREDVIÐANJE SPREMNOSTI NA PROMENE

njem (SD=1,11). Ispitanici su uglavnom saglasni sa tvrdnjom da je njihova zarada srazmerna poslu koji obavljaju, ali je saglasnost manja kod stavki koje opisuju mogućnost razvoja, promene, dodatnih podsticaja i unapređenja. Jedan od razloga što je nagrađivanje ocenjeno za nijansu lošije od ostalih internih elemenata može biti taj što su novčani bonusi retki, kao i činjenica da ispitanici smatraju da sistem dodele bonusa treba pojasniti. Konkretno, svi definisani ciljevi podrazumevaju timski rad, a u pojedinim slučajevima su bonusi individualni.

Nagrade su niže procenjene od ostalih dimenzija i u istraživanjima drugih autora.20 I struktura i nagrade u najvećoj meri zavise od aktivnosti menadžmenta, za razliku od ostalih, koji su integrisani u organizacionu kulturu koju je najteže promeniti. Za navedene formalizovane aspekte poslovanja postoje mehanizmi planiranja i implementacije koji omogućavaju relativno brzu promenu.

U cilju analize odnosa između internih elemenata izračunati su Pirsonovi koeficijenti korelacije (videti tabelu 2). Korelacije iznad 0,70 smatraju su visokim, između 0,40 i 0,60 srednjim, a između 0,10 i 0,30 slabim.

Na osnovu matrice korelacija može se zaključiti da su svi elementi u banci visoko i statistički značajno povezani (sve korelacije su na nivou p<0.01). Razlog tome je što su svi ocenjeni pozitivno od strane menadžera banke. Najviše su povezani nagrade i pomoćni mehanizmi (r = 0,718), a najmanje relacije i nagrade (r = 0,254). Ispitanici visoko vrednuju pružanje podrške i pomoći saradnicima da ostvare svoje zadatke i lični profesionalni razvoj što predstavlja nematerijalne nagrade. Takođe, menadžeri u banci smatraju da je sistem nagrađivanja baziran na rezultatima rada i ne zavisi od prijateljskih odnosa u banci.

Struktura je najviše povezana sa svrhom i pomoćnim mehanizmima, zatim nagradama i liderstvom, a najmanje sa relacijama. Rezultat da je organizaciona struktura usklađena sa njenom misijom predstavlja važan podatak za iniciranje promena. Prema mišljenju autora, zasnovanom na kvantitativnim i kvalitativnim podacima, relativno niža procena strukture rezultat je velikog obima posla koji je neophodno preraspodeliti postojećim zaposlenima.

Nagrade su najviše povezane sa pomoćnim mehanizmima, zatim strukturom, svrhom i liderstvom. Navedeni rezultat sugeriše da će promena formalnih sistema i procedura usloviti i promenu sistema nagrađivanja.

4.3. Spremnost na promene Za utvrđivanje spremnosti banke na promene formulisan je sledeći multiregresioni model:

, (1) gde je: Ya zavisna varijabla - spremnost na promene nezavisne varijable: Lok and Crowford (2000); Stegerean et al. (2010)

20

Ekonomske ideje i praksa | broj 4 | MART 2012.

S - svrha, ST - struktura, L - liderstvo, R - relacije, N - nagrade, PM - pomoćni mehanizmi.

Tabela 3. Multiregresiona analiza Varijable

R squere

F

p

St. B

t

p

.458

18.322**

,000

Svrha

,335

3,540**

,001

Struktura

,062

,658

,512

Liderstvo

-,209

-2,124*

,036

Relacije

,247

3,047**

,003

Nagrade

-,040

-,397

,692

Pom. mehanizmi

,392

3,482**

,001

** Korelacija je značajna na nivou p<0.01 * Korelacija je značajna na nivou p<0.05

Multiregresioni model za predikciju spremnosti na promene u banci može se prikazati sledećom formulom:

(2)

Obzirom na visoke korelacije, očekivana je značajna predikcija. Šest faktora iz Weisbordovog modela zajedno značajno predviđaju spremnost na promene (oko 46% ukupne varijanse). Kao pozitivni prediktori pokazali su se faktori svrha, relacije i pomoćni mehanizmi (na nivou značajnosti manjem od 0.01). Faktor liderstvo pokazao se kao negativni prediktor, iako pozitivno korelira sa spremnošću na promene. To je posledica zajedničke varijanse koju faktori dele, pa su tako ostalih pet prediktorskih varijabli već obuhvatili zajedničku varijansu između liderstva i promena koja je pozitivno povezana, te je preostala ona koja je negativno povezana. U daljem traganju za zajedničkom, negativnom povezanom varijansom između pomenutih varijabli urađena je parcijalna korelacija. Rezultati su pokazali da su ajtemi 10 - Stil liderstva u banci doprinosi njenom napredovanju, 24 - Jasno mi je kada moj šef pokušava da utiče na moje zalaganje na poslu i 31 - Razumem napore svog šefa da utiče na mene i ostale zaposlene u negativnoj korelaciji sa spremnošću na promene. Navedeno implicira na odsustvo vođstva sa vrha. Sva tri navedena ajtema govore o tome da lideri treba da daju norme, pomažu i upućuju zaposlene u to kako da rade i da se snađu u promenama. Vođstvo je negativno korelisano sa spremnošću na promene jer srednji nivo menadžmenta oseća da lideri ne daju dovoljne smernice i podršku u promenama. To je povezano sa visokom distancom moći koja je prisutna u srpskoj nacionalnoj kulturi. Visoka distanca moći implicira da menadžeri srednjeg nivoa očekuju

69

70

PREDVIÐANJE SPREMNOSTI NA PROMENE

od menadžera najvišeg nivoa da demonstriraju autoritet kao i da se proces promena vodi od vrha ka dole. Prethodna analiza značajnosti organizacionih faktora pokazala je da su najbolje ocenjeni međuljudski odnosi, odnosno da ispitanici ocenjuju svoj odnos sa kolegama kao prijateljski i profesionalan. U banci je kreirana atmosfera zajedništva i timskog rada u kojoj ne postoje dominantni lideri.

4.4. Testiranje razlika u internim faktorima u odnosu na demografske varijable Kada je reč o polnim razlikama, rezultati nisu statistički značajni. Muškarci i žene menadžeri u banci na isti način procenjuju organizacione elemente. Postoje značajne razlike u proceni liderstva i relacija s obzirom na nivo obrazovanja. Menadžeri sa završenom višom školom bolje procenjuju liderstvo od ostalih. Međuljudski odnosi su najvažniji faktor za ispitanike sa završenom visokom školom.

Detaljnije analize kvantitativnih podataka izvršene su sa ciljem utvrđivanja razloga uočenih razlika. Procentualno učešće menadžera sa višom školom u uzorku iznosi 27%. Detaljna analiza obuhvatila je starosnu i polnu strukturu menadžera sa višom školom. Za razliku od poprilične ujednačenosti procentualnog učešća menadžera sa višom školom prema starosnim grupama, polna struktura je 85% žena i 15% muškaraca. Ovaj podatak pokazuje da u ovoj grupi ispitivanih menadžera postoje polne razlike u proceni liderstva. Menadžerke sa završenom višom školom bolje procenjuju liderstvo od svojih muških kolega.

Na osnovu prethodne analize možemo izneti sledeću hipotezu: Menadžeri sa završenom višom školom su uglavnom ženskog pola i one bolje procenjuju liderstvo u banci od svojih muških kolega.

Menadžeri sa završenom visokom školom su najviše zastupljeni u reprezentativnom uzorku (46,7% ispitanika). Pretpostavili smo da stepen stručne spreme pozitivno korelira sa boljom procenom relacija, odnosno da sa porastom nivoa obrazovanja raste značaj međuljudskih odnosa u banci.

Druga hipoteza: Menadžeri sa završenom visokom školom više vrednuju međuljudske odnose od ostalih menadžera u banci. Sa porastom nivoa obrazovanja menadžera u banci povećava se značaj relacija.

Postoje statistički značajne razlike u proceni relacija i nagrađivanja između četiri bančina regiona (potvrđeno One-way ANOVA). Menadžeri iz regiona Kragujevca procenjuju kao značajnije međuljudske odnose od menadžera iz regiona Niša. Važan podatak je da su menadžeri iz regiona Kragujevca procenili relacije sa prosečnom ocenom 5,99 od maksimalnih 7 i visokim nivoom saglasnosti između anketiranih menadžera. Menadžeri iz regiona Niša su isti faktor procenili sa 5,56 što se smatra visokom ocenom, takođe uz visok nivo saglasnosti anketiranih. U domenu ovih razlika nismo vršili dodatne analize. Menadžeri iz regiona Vojvodine su bolje rangirali nagrađivanje od svih ostalih menadžera.

Ekonomske ideje i praksa | broj 4 | MART 2012.

U analizi faktora zaključili smo da je nagrađivanje lošije ocenjeno od ostalih internih elemenata u banci. Menadžeri iz regiona Beograda i Kragujevca su dali prosečnu ocenu 4,49 nagrađivanju uz nizak nivo saglasnosti, a menadžeri iz regiona Niša su dali nešto višu ocenu 4,66. Ispitanici su saglasni sa tvrdnjom da je njihova zarada srazmerna poslu koji obavljaju, ali je saglasnost manja kod stavki koje opisuju mogućnost razvoja, promene, dodatnih podsticaja, unapređenja. Kod menadžera iz regiona Vojvodine zadovoljstvo sistemom nagrađivanja je nešto veća (AS=5,19) uz visok stepen prosečne usaglašenosti (SD=0,88). Sistem nagrađivanja je jedinstven za celu banku. Detaljnije analize su pokazale da u regionu Kragujevca postoji značajna povezanost između nagrada i pomoćnih mehanizama, ali i nagrada i liderstva. Menadžeri iz ovog regiona smatraju da timski duh koji kod njih postoji ne prate adekvatni bonusi i podsticaji.

U regionu Beograda postoji značajna korelacija između pomoćnih mehanizama i nagrada, kao i između struktura i nagrada. Menadžeri iz regiona Beograda smatraju da podela rada, konkretnije veliki obim posla nije adekvatno nagrađen. Iste rezultate smo dobili i u regionu Niša.

Na osnovu rezultata testiranja razlika možemo zaključiti da su menadžeri u banci, sa malim izuzecima, poprilično homogeni kada je reč o proceni internih elemenata bančinog funkcionisanja.

4. PREPORUKE ZA MENADŽMENT BANKE Na osnovu prikazanih rezultata može se zaključiti da su interni faktori obuhvaćeni Weisbordovim dijagnostičkim modelom procenjeni kao podsticajni za bančino funkcionisanje i dalji razvoj. Menadžeri u banci najbolje su procenili liderstvo, a najlošije sistem nagrađivanja.

Može se zaključiti da su meki elementi koji govore o međuljudskim odnosima i vrednostima za nijansu bolje procenjeni od tvrdih elemenata, kao što su struktura i nagrađivanje. Detaljne analize su pokazale da je osnovni razlog što je struktura za nijansu lošije procenjena od ostalih internih elemenata preveliki obim posla. Najbolje rešenje bi bilo zapošljavanje novih čime bi se smanjio obim poslova postojećih menadžera. Jedna od dominantnih vrednosti banke je timski duh što uslovljava da bi nagrađivanje trebalo da bude timsko, a ne individualno. Kriterijume nagrađivanja treba precizno definisati i dosledno ih primenjivati.

Na osnovu postojeće misije, pomoćnih mehanizama i uspostavljenih međuljudskih odnosa i uz vođenje promene od vrha ka dole može se očekivati uspešno sprovođenje promena. Lideri treba da daju jasne smernice i podršku u procesu promenama.

5. ZAKLJUČAK Pozitivni stavovi zaposlenih i spremnost na promene ključni su faktori uspeha organizacionih promena. Jedna od najvažnijih faza upravljanja promenama je dijagnoza stanja.

Istraživanjem su obuhvaćeni interni elementi iz Weisbordovog modela šest kutija: svrha, struktura, relacije, nagrade, liderstvo i mehanizmi podrške.

71

72

PREDVIÐANJE SPREMNOSTI NA PROMENE

Faktorska analiza pokazala je visok stepen pouzdanosti korišćenja Weisbordovog dijagnostičkog upitnika za procenu spremnosti na promene (Kronbah alfa celog upitnika je 0,92).

Zatim smo identifikovali odnose između internih elemenata funkcionisanja banke. Rezultati ispitivanja korelacija pokazali su srednji i jak uticaj između ispitivanih internih elemenata. Najjača korelacija utvrđena je između nagrada i pomoćnih mehanizama u banci.

Sistem nagrađivanja ne zavisi od međuljudskih odnosa u banci. Dobri međuljudski odnosi rezultat su direktnih i otvorenih komunikacija, kao i višegodišnjeg zajedničkog rada. Postoji razvijen timski duh. Ne postoje problemi ni u jednom od mekih elemenata banke koji su neformalizovani i za čiju promenu je neophodna promena mentalnih shema menadžera.

Na osnovu rezultata testiranja razlika možemo zaključiti da su menadžeri u banci, sa malim izuzecima, poprilično homogeni kada je reč o proceni navedenih internih elemenata.

Pozitivni prediktori spremnosti na promene su svrha, relacije i pomoćni mehanizmi. Liderstvo se pokazalo kao negativni prediktor promena što je povezano sa visokom distancom moći prisutnom u srpskoj nacionalnoj kulturi. Uspešno upravljanje promenama u banci treba zasnovati na postojećoj misiji, pomoćnim mehanizmima i uspostavljenim međuljudskim odnosima ali uz davanje jasnih smernica i podrške od strane najvišeg nivoa menadžmenta.

Iz teorijske perspektive, istraživanje predstavlja važan korak u razumevanju spremnosti na promene menadžera srednjeg nivoa u Srbiji. Za predikciju spremnosti na promene korišćen je dijagnostički model što predstavlja jednu od novina u istraživanju.

Ograničenja istraživanja ogledaju se u veličini uzorka. Uzorak je činilo 137 menadžera iz jedne banke. Ispitivanje većeg broja menadžera iz različitih privrednih grana omogućilo bi uopštavanje rezultata na ukupno poslovno okruženje u Srbiji. Rezultati istraživanja primenjivi su na predmetnu banku i ne mogu se generalizovati na ceo bankarski sektor niti na ostale privredne grane. Naredna istraživanja će obuhvatiti veći broj i organizacija i ispitanika različitih socio-demografskih varijabli u cilju potvrđivanja pouzdanosti primene Weisbordovog modela za predikciju spremnosti na promene.

6. Literatura Armenakis, A. A. et al. (1999), “Making change permanent: A model for institutionalizing change interventions” in Pasmore, W. A. and Woodman, R. W. (eds.) (1999), Research in organizational change and development, JAI, New York, Pp. 97-128 Armenakis, A. A. et al. (1993), “Creating readiness for organizational change, Human Relations” Vol. 46, Pp 681-703 Cunningham, C. E. et al. (2002), “Readiness for organizational change: A longitudinal study of workplace, psychological, and behavioral correlates” Journal of Occupational and Organizational Psychology, Vol 75, Pp 377-392

Ekonomske ideje i praksa | broj 4 | MART 2012.

Harrison, M.I. (1987), Diagnosing Organizations: Methods, Models, and Processes, Sage, Newbury Park.

Heracleous, L. and DeVoge, S. (1998), “Bridging the Gap of Relevance: Strategic Management and Organisational Development” Long Range Planning, Vol. 31, No 5, Pp 742 -754 Holt, D.T. et al. (2007), “Readiness for Organizational Change: The Systematic Development of a Scale” Journal of Applied Behavioral Science, Vol. 43, Pp 232-255 Janićijević, N. (2007), Upravljanje organizacionim promenama, Centar za izdavačku delatnost Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, Beograd.

Jones, B. and Brazzel, M. (2006), The NTL Handbook of Organization Development and Change: Principles, Practices, and Perspectives, Pfeiffer, San Francisco, California.

Jones, R. A. et al. (2005), “The impact of organizational culture and reshaping capabilities on change implementation success: The mediating role of readiness for change” Journal of Management Studies, Vol. 42, Pp 361-386 Kontić, Lj. (2006), Strategija ozdravljenja preduzeća, Zadužbina Andrejević, Beograd.

Lok, P. and Crawford, J. (2000), “The application of diagnostic model and surveys in organizational development” Journal of Managerial Psychology, Vol. 15, No 2, Pp 108-125 Nair, N. and Vohra, N. (2011), “The case of OD in an NGO in India” Journal of Management Development, Vol. 30, No 2, Pp 148-159 Neiva, E.R. et al. (2005), “Attitudes towards organizational change: Validation of a scale” Psychology in Spain, Vol. 9, No 1, Pp 81-90 Postma, T. and Kok, R. (1999), “Organizational Diagnosis in Practice: A Crossclassification Analysis using the DELTechnique” European Management Journal, Vol. 17, No. 6, Pp 584–597 Schraeder, M. (2004), “Organizational assessment in the midst of tumultuous change” The Leadership and Organization Development Journal, Vol. 25, No 4, Pp 332-348 Stegerean, R. et al. (2010), “The application of the diagnostic model: An empirical study” Studia Universitates Babes-Bolyai, Negotia, Vol. LV, No 3, Pp 3-13 Weeks, W. A. et al. (2004), “Organizational readiness for change, individual fear of change, and sales manager performance: An empirical investigation” Journal of Personal Selling & Sales Management, Vol. 24, Pp 7-18 Weisbord, M. B. (1976), “Organizational diagnosis: Six places to look for trouble with or without a theory” Group & Organization Studies, Vol. 1, No 4, Pp 430-447

73

74

Ekonomske ideje i praksa | broj 4 | MART 2012.

Jovana Miljanović1 malijoja@eunet.rs

JEL KLASIFIKACIJA: M11, M14 i M20

“ZELENI” LANAC SNABDEVANjA KAO ELEMENT DRUŠTVENO ODGOVORNOG PONAŠANjA KOMPANIJA Apstrakt:

U radu se govori o inovacijama u okviru menadžmenta lanca snabdevanja i stvaranju nove poslovne filozofije tzv. zelenog lanca snabdevanja. Koncept zelenog lanca podrazumeva da se sad sve funkcije u distributivnom kanalu posmatraju iz ugla očuvanja životne sredine i poboljšanja ekoloških performansi nabavke, proizvodnje, marketinga i servisa potrošača.

Samo donošenje odluka o uvođenju programa zaštite životne sredine je strategijske prirode, a sam proces odlučivanja je vrlo složen, pošto će te odluke imati interne i eksterne implikacije na menadžment organizacije. Na polju razvoja potencijalnih strategija postoje značajne mogućnosti. Najznačajnije strategije su: strategija minimiziranja rizika, strategija efikasnosti, strategija inovacija i strategija zatvorene petlje. Broj kompanija, koje zeleni lanca snabdevanja vide kao sastavni deo ukupne strategije preduzeća, je sve veći, a principi društvene odgovornosti postaju relevantni i u upravljanju lancem snabdevanja. Na kraju rada daju se i rezultati istraživanja, koje je sprovedeno u našoj zemlji, kada je reč o primeni koncepta zelenog lanca snabdevanja i društveno odgovornog ponašanja kompanija u Srbiji. Istraživanja pokazuju da će se u budućnosti sve više uvažavati ekološke, zakonske i etičke dimenzije društvene odgovornosti radi stvaranja ekološki determinisanog lanaca snabdevanja.

KLJUČNE REČI: ZELENI LANAC SNABDEVANjA, EKOLOŠKE KOMPONENTE, DRUŠTVENO ODGOVORNO PONAŠANjE 1

Master ekonomista, trenutno radi u Ministarstvu finansija- Poreska uprava

75

76

“ZELENI” LANAC SNABDEVANjA KAO ELEMENT DRUŠTVENO ODGOVORNOG PONAŠANjA KOMPANIJA

Abstract:

The paper discusses about innovations in the supply chain management and creation of a new business philosophy so called- green supply chain. The concept of a green chain that now includes all the features observed in the distribution channel from the viewpoint of environmental protection and improves the environmental performance of the procurement, production, marketing and customer service. Only decisions on the introduction of environmental programs is a strategic nature, and the decision making process is very complex, since these decisions will have internal and external implications for the management of the organization In the field of development of potential strategies, there are significant opportunities. Most important strategies are: Risk-based Strategies, Efficiency-based Strategies, Innovation-based Strategies and Closed-loop Strategies. Number of companies that green supply chain seen as an integral part of an overall strategy for the company, is increasing, and the principles of social responsibility become more relevant in supply chain management. Finally, the paper presents the results of research conducted in our country when it comes to applying the concept of green supply chain and socially responsible behavior of companies in Serbia. Research shows that in the future, more respected environmental, legal and ethical dimensions of social responsibility for completing environmentally deterministic supply chain.

key words: GREEN SUPPLY CHAIN, ENVIRONMENTAL COMPONENTS, SOCIALLY RESPONSIBLE BEHAVIOR

Ekonomske ideje i praksa | broj 4 | MART 2012.

1. UVOD Do pre nekoliko decenija pitanje zaštite životne sredine nije se ni postavljalo. Potom je koncept očuvanja životne sredine značio čistiji vazduh i čistija voda, a danas je to zdrav ekosistem, zdrava organska hrana i voda za piće, sigurno upravljanje i odlaganje otpada i restauracija kontaminiranih lokacija.2 Očuvanje prirodnog okruženja privlači veliku pažnju medija, ali i različitih interesnih grupa (pokreta zelenih, potrošača, stejkholdera i dr.)

Prvi korak je proširivanje lanca snabdevanja i stvaranje tzv. „zelenog” lanca, koji podrazumeva inovaciju u okviru menadžmenta lanca snabdevanja, jer se sama nabavka i ceo distributivni lanac posmatraju sa aspekta očuvanja životne sredine.3 Upravljanje zelenim lancem snabdevanja identifikuje se i usmerava ekološki uticaj na izvršavanje procesa i aktivnosti lanca snabdevanja. Cilj je ostvarivanje ekološke dimenzije, u smislu obavljanja aktivnosti učesnika lanca snabdevanja, koji će uvažavati i poštovati zahteve zaštite životne sredine, da bi se u ekološkom smislu ostvario održivi lanac snabdevanja.

2. DEFINISANjE MENADžMENTA LANCA SNABDEVANjA Menadžment lanca snabdevanja kao koncept naučne i primenjene metodologije je relativno nov. Prvi naučni rad na temu upravljanja lancem snabdevanja se javlja 1982. godine od strane dvoje konsultanata, pod nazivom „Supply Chain Management: Logistics Catches Up with Strategy".4 Ovaj rad po prvi put uvodi termin menadžmenta lanca snabdevanja i stavlja logističke aktivnosti u stratešku dimenziju. Ovaj naučni i strategijski koncept upravljanja doživeo je svoju ekspanziju unutar samog koncepta logističkog menadžmenta, i zato je bilo teško razlikovati ova dva termina.

U svojoj knjizi „Purchasing and Supply Chain Management” objavljenoj 1996. godine Dobler i Bart definišu menadžment lanca snabdevanja u okviru ulazne logistike preduzeća, vezujući ovaj koncept isključivo za sistem nabavke firme. Iako, ovo predstavlja samo mali deo menadžmenta lanca snabdevanja, velika je zasluga ovih autora, koji su u to vreme pisali o ulaznoj logistici, za popularizaciju menadžmenta lanca snabdevanja i njegovo naučno utemeljenje.

Kao što se za svaki novi koncept, pojam i pristup menadžmentu teško pronalazi jednostavna, opšteprihvaćena i sveobuhvatna definicija, tako je i sa definisanjem menadžmenta lanca snabdevanja. Tako bi na primer, sa aspekta analize životnog ciklusa (u ovom slučaju koncepta) koncept lanca snabdevanja bio tek u ranoj uzlaznoj fazi životnog ciklusa, tek petnaestak godina od ulaska na tržište, za razliku od logistike koja se već nalazi blizu faze saturacije.5 Kristofer daje precizniju definiciju menadžmenta lanca snabdevanja i ističe da se pod tim podrazumeva „upravljanje vezama između preduzeća koja se nalaze iznad i/ili ispod matič Council on Environmental Quality (2000), The 25th Anniversary Report of the Council on Environmental Quality.

Green, K., B. Morton, i S. New. 1998. “Green purchasing and supply policies: Do they improve companies’ environmental performance?” Supply Chain Management. 3 (2): 89-95.

4 Keith, O. & Webber, M., 1982, citirano prema Christopher M. 1992, Logistics: The Strategic Issue. Chapman & Hall, London 5 Aćimović S., (2006), „Razumevanje lanca snabdevanja“, Ekonomski anali br. 170, 67-89.

2

3

77

78

“ZELENI” LANAC SNABDEVANjA KAO ELEMENT DRUŠTVENO ODGOVORNOG PONAŠANjA KOMPANIJA

nog preduzeća u jednom lancu snabdevanja, odnosno menadžment odnosa sa dobavljačima u cilju isporuke dodate vrednosti, po nižim troškovima duž celog lanca snabdevanja”.6 Simči – Levi i Kaminski definišu menadžment lanca snabdevanja kao „set usklađenih pristupa integraciji dobavljača, proizvođača, skladišta i prodavnica na taj način što se proizvodi i doprema prava količina proizvoda, na prave lokacije, u pravo vreme, uz minimiziranje troškova i uz određeni nivo servisa potrošača, radi zadovoljavanja potrošačkih potreba”.7 Stoks i Lamber ne definišu precizno termin menadžment lanca snabdevanja, već se fokusiraju na ideju šta je to što proces upravljanja lancem snabdevanja čini uspešnim tj. „strukturu lanca snabdevanja čine veze između članica sistema snabdevanja, poslovni procesi unutar sistema snabdevanja su aktivnosti koje proizvode vrednost za kupca na kraju lanca, dok su menadžerske komponente metodološke tehnike koje integrišu procese i mrežu u okviru lanca snabdevanja”8 Lanac snabdevanja je širi koncept od logistike koja predstavlja organizacionu funkciju u preduzeću. Lanac snabdevanja predstavlja poslovnu filozofiju preduzeća i celog distributivnog kanala. Koncept menadžmenta lanca snabdevanja treba da bude tako postavljen da integriše sve poslovne funkcije, ne samo u jednom preduzeću, već duž celog distributivnog lanca. Danas, lanac snabdevanja predstavlja mrežu uzajamno povezanih i međuzavisnih organizacija, koje radeći zajedno kontrolišu, upravljaju i obezbeđuju nesmetan tok materijala i informacija duž distributivnog kanala.

3. KONCEPT ZELENOG LANCA SNABDEVANjA Zeleni lanac snabdevanja podrazumeva inovaciju u okviru menadžmenta lanca snabdevanja, jer se sama nabavka i ceo distributivni lanac posmatraju sa aspekta očuvanja životne sredine.9 Sada sama nabavka uključuje aktivnosti redukovanja, reciklaže i ponovne upotrebe materijala, kao i praksu praćenja i stalnog usavršavanja ekoloških performansi unutar lanca snabdevanja. Takođe, ekološki transport i odlaganje proizvodnog otpada su sastavni deo zelenog lanca snabdevanja.10 Prema Sarkisu, unutar lanca snabdevanja postoje mogućnosti za poboljšanje ekoloških performansi koje doprinose ozelenjavanju lanca snabdevanja. Autor navodi da je primarni fokus na adekvatnom upravljanju tokovima materijala kroz lanac snabdevanja i saradnji između različitih funkcija (ulazne logistike, proizvodnje, nabavke, marketinga, izlazne logistike, servisa potrošača itd.).11 U predstojećem periodu biće sve više reči o održivom lancu snabdevanja. Ekološki određen lanac snabdevanja podrazumeva da se promene u procesima i odnosima učesnika lanca Christopher, M. (2005), Logistics and Supply Chain Management, op.cit. strana 4-5 Simchi-Levi, D. , Kaminsky P. & Simchi-Levi E. 2003. Designing & Managing the Supply Chain, op.cit. strana 1.

8 Stocs, J & Lambert D. 2001. Strategic Logistics Management, op.cit.strana 57-59.

9 Green, K., B. Morton, i S. New. 1998. “Green purchasing and supply policies: Do they improve companies’ environmental performance?” Supply Chain Management. 3 (2): 89-95.

10 Messelbeck, J., i M. Whaley. 1999. “Greening the health care supply chain: Triggers of change, models for success.” Corporate Environmental Strategy. 6 (1): 39-45.

11 Sarkis, J., „How Green is the Supply Chain? Practice and Research”, Graduate School of Management, Clark University, USA, August, 1999, str. 3-5.

6 7

Ekonomske ideje i praksa | broj 4 | MART 2012.

snabdevanja ostvaruju uvažavanjem ekoloških uticaja i efekata. Ozelenjavanje lanca snabdevanja vezuje se za kompanije koje zahtevaju određeni nivo ekološke odgovornosti svojih dobavljača. Ekološka komponenta održivog lanca snabdevanja podrazumeva primenu ekološki podobnih inputa i njihovu transformaciju u autpute, uz korišćenje mogućnosti poboljšanja i dorade nusproizvoda u nove proizvode ili recikliranje već korišćenih osnovnih proizvoda.

Takođe, ekološka komponenta lanca snabdevanja podrazumeva i proizvodnju autputa koji mogu da budu popravljeni, ili čak i ponovno upotrebljeni na kraju njihovog životnog ciklusa. Na ovaj način se stvara jedan održivi lanac snabdevanja, čija je poenta u očuvanju životne sredine i istovremenom smanjenju troškova. U stvaranju održivog lanca snabdevanja učestvuju ne samo zaposleni i menadžeri, već i dobavljači, kupci i konkurenti, čime se vrši integrisanje ekoloških performansi u sastavni deo ukupne strategije preduzeća, kao suštine proaktivnog načina razmišljanja.

Slika 1. Aktivnosti i praksa unutar zelenog lanca snabdevanja12 Energija

Energija

Eksterni transport Sirovine i osnovni materijal

Interni transport

Upravljanje zalihama

Dobavljači

Nove komponente i delovi

Proizvodnja po principu "zatvorene petlje", ponovna proizvodnja, smanjenje ulaganja

Energija

Analiza lokacije, upravljanje zalihama, skladištenje, transportovanje, pakovanje

Fabrikovanje Skladište

Recikliran, ponovo upotrebljen materijal i delovi

Nabavka materijala, ulazna logistika

Distribucija, "forward" logistika Montaža

Raspoloživo za finalnu upotrebu Odnosi sa potrošačima, "zeleni marketing", upravljanje proizvodom Korišćenje

Skladište

Izlazna logistika

Energija

Proizvodnja

Dizajn proizvoda/ procesa

Inženjering

Rasipanje

Otpad

Rasipanje

Ponovo korišćen, popravljen, recikliran materijal i komponente

Marketing

Rivesna logistika

Rasipanje

Sarkis, J. 1999b. “Supply chain management and environmentally conscious design and manufacturing.” International Journal of Environmentally Conscious Design and Manufacturing. 4 (2): 43-52.

12

79

80

“ZELENI” LANAC SNABDEVANjA KAO ELEMENT DRUŠTVENO ODGOVORNOG PONAŠANjA KOMPANIJA

Na slici se jasno mogu videti aktivnosti i praksa unutar lanca snabdevanja. Politika izbora dobavljača je centralni zadatak nabavke. Potom sledi skladištenje i upravljanje zalihama kao zadacima proizvodne funkcije. Sam proces dizajniranja proizvoda zahteva uključivanje svih funkcija i svih dobavljača u proces nastanka i kreiranja proizvoda.

Sama proizvodnja obuhvata montiranje, fabrikovanje i proizvodnju proizvoda. Ekološki zahtevi koji se odnose na proizvodnju podrazumevaju proizvodnju po principu zatvorene petlje, upravljanje ukupnim kvalitetom, reciklažu, ponovnu proizvodnju i smanjenje ulaganja.

Upotreba i konzumiranje proizvoda zahteva upravljanje proizvodom. U ovoj fazi, servis potrošača je bitan, ali iz ekološke perspektive proizvodi i svi materijali biće odlagani i vraćeni u lanac snabdevanja, kroz kanale povratne logistike. Na ovaj način, proizvod će se reciklirati, doraditi i ponovo upotrebiti u narednom procesu proizvodnje. Tako da je uloga povratne logistike u obezbeđivanju povratnog kanala za te proizvode direktno do dobavljača, uz redukciju energetske potrošnje i količine generisanog otpada.

Uzimajući u obzir napred navedeno, možemo da zaključimo da primena koncepta zelenog lanca snabdevanja u praksi zahteva da organizacioni segmenti - funkcije i dobavljači sarađuju, kako bi postigli zajednički cilj u pogledu ostvarivanja dimenzija ekološkog proizvoda.13

4. STRATEGIJSKI OKVIR ZELENOG LANCA SNABDEVANjA Samo donošenje odluka o uvođenju programa zaštite životne sredine je strategijske prirode, a sam proces odlučivanja je vrlo složen, pošto će te odluke imati interne i eksterne implikacije na menadžment organizacije. Odlučivanje u zelenom lancu snabdevanja je jedan od najnovijih zadataka sa kojim se suočavaju kompanije i njihovi menadžeri. Odluke poput koji tip tehnologije da se uvede, koji tip organizacione prakse da se usvoji ili koga uzeti za partnera, samo su neka od mnogobrojnih pitanja na koja se mora dati odgovor, ukoliko kompanije žele da imaju efikasan i uspešan zeleni lanac snabdevanja.

Jedan od bitnijih strategijskih faktora koji utiče na menadžment lanca snabdevanja je životni ciklus proizvoda. Različite faze životnog ciklusa proizvoda imaju različit uticaj na ozelenjavanje lanca snabdevanja. U fazi uvođenja proizvod je pod velikim uticajem dizajna i dizajniranje ekološkog proizvoda imaće značajnu ulogu u ovoj fazi. U fazi zrelosti i fazi opadanja efikasan proces povratne logistike i poboljšanje procesa uticaće na ekološke zahteve lanca snabdevanja.

Sa druge strane, lanac vrednosti predstavlja više taktički element koji će uticati na to kako će se upravljati lancem snabdevanja. Tipični elementi lanca vrednosti su nabavka, proizvodnja, distribucija i povratna logistika, mada bi ovde trebalo uključiti i pakovanje (ambalažu), pošto njegov uticaj na lanac snabdevanja nije zanemarljiv.

Krstić B., Jovanović S., „Performanse ekološkog proizvoda u funkciji zaštite potrošača i konkurentske prednosti preduzeća“, Ekonomske teme, br. 1, 2007, str. 275-290.

13

Ekonomske ideje i praksa | broj 4 | MART 2012.

Očekivanja i rizici u lancu snabdevanja rastu iz dana u dan. Praćeni su društvenim pritiscima, izmenama i dopunama zakona, rastućim ekološkim zahtevima kako na strani dobavljača tako i na strani krajnjih kupaca čime se samo potvrđuje značaj i uloga lanca snabdevanja.

Trebalo bi reći da na polju razvoja potencijalnih strategija postoje značajne mogućnosti za bolje razumevanje našeg poimanja zelenog lanca snabdevanja i njegove namene, i koja je to strategija najadekvatnija iz ugla konkretnog proizvoda, procesa ili cele grane.14 Minimiziranje rizika je najpraktičnija strategija zelenog lanca snabdevanja kada je u pitanju interorganizacijsko ulaganje sredstava. Firme usvajaju ovu strategiju obrazlažući da je ona u skladu sa zahtevima interesnih grupa. Strategija minimiziranja rizika je idealna za kompanije koje izdvajaju minimalna sredstva za menadžment zaštite životne sredine ili koje su tek nedavno počele da razmišljaju o uvođenju programa zelenog lanca snabdevanja.

Strategija efikasnosti je kompleksnija i zahtevnija od prethodne strategije. Ova strategija pruža troškovnu prednost u smislu redukcije troškova, ali se lako uklapa i u već postojeće ciljeve organizacije. Međutim, strategija efikasnosti ne dozvoljava tehnološki intenzivnije aktivnosti menadžmenta zaštite životne sredine, kao što su dizajn proizvoda, supstitucija sirovina i materijala ili inovacije. Proizvod podseća na one jeftinije, zbog lošijeg odabira materijala i predstavlja stalni rizik, jer je fokus isključivo na ostvarivanju efikasnosti unutar lanca snabdevanja.

Strategija inovacija vidi ekološke performanse kao specifične ekološke zahteve koji se ne mogu ispuniti jednostavnom nabavnom politikom ili posedovanjem sertifikata.15 Lanac snabdevanja se posmatra kao čitav niz specijalizovanih procesa, tehnologija i merila performansi koji menjaju nivo neophodnog znanja i nivo saradnje učesnika.

Razvoj ove strategije podrazumeva ozbiljnije novčane izvore koji mogu da doprinesu bržem uključivanju inovativnih rešenja (kao što su ekodizajn, ekološke karakteristike proizvoda, opravka upotrebljenih proizvoda ili reciklaža) u strategiju zaštite životne sredine, čime se razvija snažan, ekološki svestan sistem proizvodnje, distribucije i upotrebe proizvoda.

Strategija zatvorene petlje je najmlađa od svih strategija zelenog lanca snabdevanja i predstavlja vrlo kompleksnu formu saradnje između učesnika. Često se poistovećuje sa pojmom povratne logistike koji je mnogo uži pojam. „Zatvorena petlja” treba da omogući zadržavanje materijala i njegov oporavak kroz proces dorade koji predstavlja proces visoke vrednosti ili kroz proces reciklaže (proces niske vrednosti).16 Strategija zatvorene petlje povezuje i integriše ekološke performanse kroz čitav lanaca snabdevanja. Ona predstavlja pristup koji neprimetno integriše pitanje ekonomskih, organizacionih i ekološki performansi. Organizacije koje su implementirale ovu strategiju imaju visok nivo kontrole nad celim procesom organizovanja povratne logistike.

Cilj svake privrede i njenih sektora je da shvate i razumeju ulogu lanca snabdevanja, kako bi na najbolji mogući način mogli da odgovore na pritiske kada je u pitanju zaštita životne sreFisher, M. (1997). What is the right supply chain for your product? Harvard Business Review, March-April, 105-116.

Bowen, F., Cousins, P., Lamming, R., & Faruk, A. (2001a). The role of supply management capabilities in green supply.

Production and Operations Management, 10(2), 174-189.

16 Kocabasoglu, C., Prahinski, C., & Klassen, R. (2007). Linking forward and reverse supply chain investments: The role of business uncertainty. Journal of Operations Management, 25(6), 1141-1160.

14 15

81

82

“ZELENI” LANAC SNABDEVANjA KAO ELEMENT DRUŠTVENO ODGOVORNOG PONAŠANjA KOMPANIJA

dine. Imajući u vidu činjenicu da postoji veliki broj dokaza koji idu u prilog tvrdnji da efikasno upravljanje lancem snabdevanja utiče značajno na finansijske i operativne performanse preduzeća, nije teško pretpostaviti šta je to što neki lanac snabdevanja čini „savršenim”.17 Kao prvo, uspešan lanac snabdevanja je sastavni deo ukupne strategije preduzeća, a samim tim bi trebalo da bude i deo ukupne strategije zaštite životne sredine preduzeća. Lanac snabdevanja prožima sve cikluse proizvodnje i predstavlja sveukupni uticaj proizvoda na životnu sredinu, zato je i logično uverenje da ukoliko kompanija ima razvijenu strategiju zaštite životne sredine, da će ova strategija biti implementirana kroz aktivnosti lanca snabdevanja.

Druga karakteristika, koja neki lanac snabdevanja čini uspešnim, je sposobnost lanca snabdevanja da uskladi različite operativne modele kako bi se ostvarila konkurentska prednost. Operativni model definiše sve opšte strategije organizacije i mnoge se često svode na jednostavne izjave poput „ponuditi proizvod po najnižoj ceni” ili „obezbediti najveću ponudu proizvoda” .

Savremeni lanci snabdevanja treba da su dinamične, fleksibilne i responzivne mreže, koje rade po principu „oseti i odreaguju” nasuprot tradicionalnom shvatanju „napravi i prodaj”.

Brz odgovor na promenu tražnje zahteva efikasna rešenja u svim fazama lanca snabdevanja (proizvodnji, skladištenju, distribuciji, transportu). To znači da je u današnjim konkurentskim uslovima ključan faktor opstanka i razvoja kompanije inteligentno i efikasno korišćenje resursa.

Zahvaljujući internetu i informacionim tehnologijama redefiniše se i koncept upravljanja lancem snabdevanja. Koncept se zasniva na ideji deljenja i razmeni informacija između učesnika u lancu.

Informacione tehnologije koje su imale najveći uticaj na razvoj koncepta upravljanja lancem snabdevanja su sistemi ERP (Enterprise Resource Planning) i APS (Advanced Planning and Sheduling).

Lanac snabdevanja ima sve karakteristike složenog sistema kao što je veliki broj komponenata, brojne interakcije, neizvesnost, slučajnost pojava i promenljivost u vremenu. Zato upravljanje lancem snabdevanja nije nimalo lak i jednostavan zadatak već predstavlja jedan od najvećih izazova savremenim praktičarima i teoretičarima menadžmenta.

5. DRUŠTVENA ODGOVORNOST I UPRAVLjANjE ZELENIM LANCEM SNABDEVANjA U REPUBLICI SRBIJI Društvena odgovornost menadžmenta u upravljanju lancem snabdevanja naziva se i odgovorno snabdevanje. Podrazumeva dobrovoljno obavezivanje organizacije da upravlja odnosima sa dobavljačima na ekonomski efikasan i društveno odgovoran način. Kao rezultat aktivnosti u lancu snabdevanja preduzeće može pozitivno da utiče na performanse (ekonomske, socijalne, ekološke i etičke) kroz razvoj dugoročnih, partnerskih odnosa sa kupcima i dobavljačima.18 Pokretači društveno odgovornog ponašanja menadžmenta u upravljanju ekološkim performansama mogu da budi interni i eksterni. Eksterni pokretači su vlada, vladine Lapide, L., “Supply Chain 2020 Project – Phase 1 Excellent Supply Chains: Working Hypothesis and Research Plan,” Center for Transportation and Logistics, Massachusetts Institute of Technology, July 2004, available at www. supplychain202.net.

18 Darnall, N. et al., „Environmental Management Systems and Green Supply Chain Management: Coplements for Sustainability?”, Business Strategy and the Environment, 18, 2008, pp. 30-45.

17

Ekonomske ideje i praksa | broj 4 | MART 2012.

lokalne agencije, tržište i konkurencija, dok su interni pokretači vezani za interne faktore u samoj kompaniji.19 Da bi impresionirale kupce, kompanije moraju da se u ponudi kontinuirano izdvajaju u odnosu na konkurenciju, a jedan od načina je da u svom delovanju postanu sve više ekološki usmerene i ostvare epitet „prijatelja životne sredine”.

Takođe, ekološki pritisci su uslovili i da se više pažnje posvećuje pitanjima povratne logistike. Razlozi su visoke naknade za odnošenje i odlaganje otpada, sve veći broj proizvoda koji se više ne mogu odlagati na deponijama usled ekoloških regulativa, sve izraženija briga i svest o prirodnom okruženju, korišćenje ekopakovanja i eko ambalaže itd.

Evropska unija prednjači kada je reč o mendžmentu zaštite životne sredine, zelenim inicijativama i „zelenom” lancu snabdevanja uopšte. Kao najsvetliji primer uzima se zakon o ambalaži i pakovanju20 koji je donesen u Nemačkoj davne 1991. godine koji je na snazi i danas, sa manjim izmenama i dopunama i koji je poslužio kao baza za mnoge druge zemlje i njihove zakone. Prema ovom zakonu, čak 72 % vraćene staklene i metalne ambalaže, 64 % papirne, plastične i kompozitne ambalaže i 4 % ambalaže kada je reč o pićima, kućnoj hemiji, bojama i lakovima mora da se ponovo upotrebi i iskoristi.21 Što se tiče Srbije i primene „zelenog” lanca snabdevanja, priznajemo da još uvek nema ni govora o tome. Razlog je svakako izostanak kako pravne, tako i finansijske podrške Vlade, zatim nesaradnja i nerazumevanja učesnika u distributivnom lancu, i naravno nepoznavanje samog koncepta lanca snabdevanja i njegove suštine.

Prilikom pripreme ovog rada napravljena je neka vrsta upitnika na temu povratne logistike i njene primene i značaja za konkretno preduzeće. Ideja je bila da se taj upitnik prosledi većem broju preduzeća iz različitih grana. Upitnik je poslat putem mejla sledećim kompanijama: Fijat Automobili, Karneks, Agroživ, Delta DMD i Delta Agrar, Hjulit Pakard, Tehnomanija, Nekst, Koka-Kola, Metro Keš end Keri, Tempo i Fudlend.

Od ovih jedanaest kompanija samo su se dve odazvale i popunile upitnik. Interesantno je da ni jedna ni druga nisu dale odgovore na pitanja koja upravo govore o uticaju povratne logistike na profit kompanije i učešću troškova povratne logistike u ukupnim troškovima logistike. Bez ovih kvantitativnih pokazatelja nema govora o strateškom pristupu povratnoj logistici, a i kanalu snabdevanja. Bez analize troškovi/ koristi nema efikasnosti ni smislenosti organizovanja sistema povratne logistike.

Međutim, većina kompanija koje posluju u našoj zemlji ističu koliko je važno očuvanje životne sredine, održivi razvoj i ekološka svesnost društva. Nastoje da svedu njihov uticaj na životnu sredinu na minimum, primenjuju međunarodno priznate sisteme upravljanja životnom sredinom ISO 14001, sarađuju sa vladinim agencijaKhiewnavawongsa, S., Schmidt, E.K.,“Green Power to the Supply Chain”,Purdue University, USA, preuzeto sa www. tech.purdue.edu/it/Green Supply Chain Management.cfm.

Duales System Deutschland, Why do companies become licensees of the Dual System? (Cologne, Germany: Duales System Deutschland AG, 1998),citirano prema Rogers, D. S. and Tibben-Lembke, str. 137.

21 Frank Ackerman, Why do We Recycle?: Markets, Values, and Public Policy, (Washington, D.C.: Island Press, 1997)., pp 100-120.

19

20

83

84

“ZELENI” LANAC SNABDEVANjA KAO ELEMENT DRUŠTVENO ODGOVORNOG PONAŠANjA KOMPANIJA

ma, nevladinim organizacijama i drugim interesnim grupama na očuvanju životne sredine i podizanju svesti javnosti.

Na primer, kompanija Koka-Kola Helenik nastoji da smanji uticaj na životnu sredinu koji potiče od ambalaže u bilo kom delu njenog životnog ciklusa. Cilj je zatvaranje kruga reciklaže, pretvaranjem već korišćene ambalaže u novu. Pored toga što rade na svođenju ambalažnog otpada na minimum, nastoje da umanje proizvodni otpad njihovih punionica. Kreirali su Rosa Dunav PET bocu, koja je jedna od najlakših na tržištu i teži svega 15 g i skoro je tri puta lakša od prethodne. Aluminijumske limenke i staklene boce sadrže i do 60 % recikliranog materijala.22 Osnivači su Sekopak organizacije koja se zalaže za donošenje zakonskih okvira u oblasti ambalaže i ambalažnog otpada.23 Sekopak kompanija osnovana je 2006. godine, nakon što je u našoj zemlji prepoznata potreba za rešavanjem pitanja sakupljanja i zbrinjavanja ambalažnog otpada.

Ova organizacija se zalaže za usklađivanje zakonskih okvira u oblasti ambalaže i ambalažnog otpada sa zakonima iz ove oblasti koji postoje u EU (Direktiva 94/62/ EU). Sekopak nudi svoje usluge i rešenja svim partnerima u lancu snabdevanja za efikasno upravljanje ambalažnim otpadom, pre svega državi, industrijama, lokalnim samoupravama i komunalnim službama, kao i zainteresovanim potrošačima.24 Takođe, cementara Holcim kao alternativno gorivo koristi automobilske gume, smanjujući količinu otpada koji bi se našao na deponijama i emisiju štetnih gasova. U ovom slučaju postoji obostrani interes države i cementare, jer se industrijski i komunalni otpad zbrinjavaju na pravi način. Troše oko 1.5 tona guma na sat i godišnje iskoriste 25.000 tona traktorskih i automobilskih guma.25 Pitanje zaštite životne sredine postavlja se ozbiljnije tek nekoliko godina unazad, jer su tek 2009. godine doneseni Zakon o upravljanju otpadom („Službeni glasnik RS”, broj 36/09 i 88/10) i Zakon u upravljanju ambalažom i ambalažnim otpadom („Službeni glasnik RS”, broj 36/09). Ekološki pritisci gotovo ni da ne postoje u našoj zemlji, a najbolji primer su sami potrošači koji nisu spremni da plate više za neki ekološki proizvod (primer tzv. sijalice štediše koje su i do deset puta skuplje od običnih sijalica).

Sličnog mišljenja su i same kompanije, koje ozelenjavanje lanca snabdevanja, tj. njegovih aktivnosti nabavke, proizvodnje, marketinga, distribucije i povratne logistike vide isključivo samo i jedino kao nepotrebno povećavanje troškova poslovanja. Što i jeste donekle tačno, jer je investiranje u „zeleni” lanac snabdevanja i povratnu logistiku, kao njegovu najvažniji funkciju, na kratak rok neisplativo, na srednji rok vrlo neizvesno, a tek na dugi rok profitabilno.

Ipak, kompanije i firme treba da prepoznaju značaj ekološkog lanca snabdevanja i da urade sve kako bi promovisale zelenu ekonomiju, održivi rast i razvoj sa jedne strane, a sa druge strane država treba da bude ta koja će da stvori ambijent i obezbedi sredstva za postizanje „zelenih” ciljeva. http://www.cocacolahellenic.rs/Towardssustainabilit/Environment/Packagingandrecyclin/, pristupljeno 1. juna 2011. godine. http://www.sekopak.com/clanice.php, pristupljeno 30. maja 2011. godine.

Ibid., 2011.

25 http://staklenozvono.rs/?p=3366, pristupljeno 2. juna 2011. godine.

22

23 24

Ekonomske ideje i praksa | broj 4 | MART 2012.

6. ZAKLjUČAK Mnoga istraživanja koja su rađena pokazala su da je životna sredina i njeno očuvanje jedan od tri najozbiljnija problema sa kojima se susreću kompanije. Ljudi su uvereni da stanje životne sredine utiče na njihovo zdravlje i zdravlje njihove dece i zato izbegavaju proizvode koji su štetni po okolinu.

Samo gradsko stanovništvo u Srbiji prosečno napravi jedan kilogram otpada po glavi stanovnika za jedan dan, a tokom 2010. godine naša zemlja je otežala za 30.000 tona otpada. Procena za 2014. godinu je oko 35.000 tona. Ovi zastrašujući podaci ukazuju na nužnost hitnog uspostavljanja standarda o odlaganju otpada i širenje kapaciteta za prikupljanje i reciklažu. Zdraviji život na planeti zahteva uključivanje svih struktura društva, od pojedinca i porodice, do države i najznačajnijih institucija. Rešavanje ovog problema mora biti ispred ekonomskih interesa.

Era ekološke svesnosti predstavlja nov izazov za proizvodne kompanije kako kod nas tako i u svetu. Cilj je stvaranje sredine u kojoj će industrijski razvoj, proizvodnja i očuvanje životne sredine moći zajedno da koegzistiraju. Redefinisanjem strukture čitavog lanca snabdevanja sa aspekta ekološke svesnosti koja je povezana sa manjom potrošnjom energije, resursa i smanjenjem količine generisanog otpada postiže se cilj. Ekološka komponenta postaje sastavni deo menadžmenta ukupnog kvaliteta i kompanije pokazuju globalnu zabrinutost kada je reč o prirodnom okruženju, proizvodnim procesima i životnom ciklusu proizvoda.

Kompanijama na raspolaganju stoje različite alternative. Različite alternative zahtevaju različite strategije koje sa sobom nose različite uticaje na životnu sredinu i ekološke performanse. Najbolja strategija je ona koja neprimetno objedinjuje pitanje ekonomskih, ekoloških i organizacionih performansi i koja je sastavni deo ukupne strategije preduzeća.

Pokazalo se da uspešno upravljanje zelenim lancem snabdevanja znači efikasno upravljanje kanalom povratne logistike. Svest o značaju i veštini upravljanja povratnom logistikom stalno raste i postoji veliko interesovanje za njeno uvođenje. Danas se posvećuje dosta pažnje, vremena i energije za razumevanje povratne logistike. Za pojedine industrijske grane aktivnosti povratne logistike su kritične, posebno u kompanijama koje kreiraju proizvode visoke vrednosti.

Pored svih navedenih prednosti zelenog lanca snabdevanja i povratne logistike u praksi su prisutna i mnoga ograničenja u primeni ovih koncepata. Troškovi recikliranih proizvoda mogu da budu veći u odnosu na regularne, zbog troškova kanala povratne logistike koji povećavaju troškove recikliranog proizvoda i do 30 %. Loša oprema za rukovanje proizvodima u većini kanala povratne logistike povećava troškove povratne logistike i do devet puta, a tu je i nedostatak motivisanosti i ekspertize samih menadžera. Isti menadžeri nisu spremni da snose odgovornost za pogrešan izbor, jer smatraju da su već odgovorni ѕa troškove, kvalitet i isporuku.

Iako se, kako smatraju mnogi kritičari, povratna logistika nalazi u fazi nezrelosti i da postoje mnogobrojne mogućnosti za njeno usavršavanje, razlozi zbog kojih će se u budućnosti sve više govoriti o povratnoj logistici i konceptu zelenog lanca snabdevanja biće opravdani ciljanim marketingom, održivošću resursa, nižim troškovima, većom efikasnošću, proizvodnom diferencijacijom, većom konkurentskom prednošću i većim moralom zaposlenih.

85

86

“ZELENI” LANAC SNABDEVANjA KAO ELEMENT DRUŠTVENO ODGOVORNOG PONAŠANjA KOMPANIJA

6. Literatura Aćimović S., (2006), „Razumevanje lanca snabdevanja“, Ekonomski anali br. 170 Ackerman Frank, Why do We Recycle?: Markets, Values, and Public Policy, (Washington, D.C.: Island Press, 1997).

Bowen, F., Cousins, P., Lamming, R., & Faruk, A. (2001a). The role of supply management capabilities in green supply. "Production and Operations Management", 10(2) Christopher, M. (2005), "Logistics and Supply Chain Management" Council on Environmental Quality (2000), The 25th Anniversary Report of the Council on Environmental Quality Darnall, N. et al., (2008)„Environmental Management Systems and Green Supply Chain Management: Complements for Sustainability?”,Business Strategy and the Environment, 18.

Fisher, M. (1997). What is the right supply chain for your product? Harvard Business Review, March-April Green, K., B. Morton, i S. New. (1998) “Green purchasing and supply policies: Do they improve companies’ environmental performance?” Supply Chain Management. 3 (2) Keith, O. & Webber, M., 1982, citirano prema Christopher M. 1992, Logistics: The Strategic Issue. Chapman & Hall, London Kocabasoglu, C., Prahinski, C., & Klassen, R. (2007). Linking forward and reverse supply chain investments: The role of business uncertainty. Journal of Operations Management, 25(6) Lapide, L., (2004) “Supply Chain 2020 Project – Phase 1 Excellent Supply Chains: Working Hypothesis and Research Plan,” Center for Transportation and Logistics, Massachusetts Institute of Technology, July Messelbeck, J., i M. Whaley. (1999) “Greening the health care supply chain: Triggers of change, models for success “Corporate Environmental Strategy. 6 (1) Sarkis, J. (1999b) “Supply chain management and environmentally conscious design and manufacturing.” International Journal of Environmentally Conscious Design and Manufacturing. 4 (2) Simchi-Levi, D. , Kaminsky P. & Simchi-Levi E. (2003). Designing & Managing the Supply Chain Stocks, J & Lambert D. (2001) Strategic Logistics Management, Chapman & Hall, London Internet reference http://www.cocacolahellenic.rs/Towardssustainabilit/Environment/Packagingandrecyclin/, pristupljeno 1. juna 2011. godine. http://www.sekopak.com/clanice.php, pristupljeno 30. maja 2011. godine. http://staklenozvono.rs/?p=3366, pristupljeno 2. juna 2011. godine

Ekonomske ideje i praksa | broj 4 | MART 2012.

dr Miomir Jakšić

mjaksic@ekof.bg.ac.rs

Roger Backhause

ZAGONETKA MODERNE EKONOMIJE – Nauka ili ideologija

1

Ekonomski fakultet, Univerzitet u Beogradu

87

88

ZAGONETKA MODERNE EKONOMIJE – Nauka ili ideologija

Ekonomske ideje i praksa | broj 4 | MART 2012.

Da li je ekonomija ključ za sve probleme ili je skorašnja ekonomska i finansijska kriza otkrila njene neuspehe. Rodžer Bekhaus, profesor istorije i filozofije ekonomije na Univerzitetu u Birmingemu pokazuje da je ekonomija bila uspešna kada je razrešavala pojedinačne dobro definisane probleme koji su se mogli uklapati u teoriju, a bivala neuspešna kada je trebalo objašnjavati krupne probleme koji prevazilaze okvire pozitivne ekonomije, metodološkog individualizma i usko definisanog tržišnog liberalizma; jednom rečju, kada je trebalo uvažavati veštinu ekonomije, imati viziju i ekonomske ishode tumačiti u institucionalnom i društvenom okruženju. U drugoj polovini XX veka to je bivalo potiskivano, u meri u kojoj je naučnost ekonomije izjednačavana za rigoroznošću modela koji su po, svom karakteru matematičko-ekonometrijski, sve više gubili vezu sa realnošću i validnost i značaj vezivali za robusnost i unutrašnju koherentnost.

Za ovu knjigu nobelovac Solou piše: "značajna novost je naći nekog ko modernu ekonomiju sagledava kao zagonetku, a ne kao čisto kapitalističku zaveru ili trijumf zdravog razuma. Bekhaus se usredsređuje na teškoće skopčane sa primenom teorije na modernu ekonomiju koja je složena i promenljiva. A upravo o tome treba razmišljati i delati".

U Uvodu Bekhaus piše da je u novembru 2008. Kraljica Elizabeta Druga na ceremoniji održanoj na LSE prisutnim ekonomistima rekla: "To je strašno. Zašto niko nije video da ona (kriza) dolazi?" Ili, u Gardijanu S. Dženkins je taj neuspeh ovako objasnio: "ekonomisti smatraju svojom dužnošću da vladi govore ono što ona želi da čuje...ne ljuljajte brod i indeksirana penzija vam je osigurana". Nobelovac Krugman veruje da odgovornost za krizu podjednako deli i ekonomisti, sa finasijerima, bankarima i političarima: "ekonomska struka je zalutala, jer su ekonomisti lepotu impresivne matematike uzeli zdravo za gotovo".

Pitanje je kako jedni ekonomisti veruju da je njihova nauka uspešna u rešavanju problema sa kojima se društvo suočava, dok drugi ukazuju da apstraktno teoretisanje nema veze sa realnim svetom? U tome treba tražiti razloge protesta studenata Sorbone, LSE, Ekol normal superior protiv Samo Jedne Teorije (SJT – neoklasične) i zalaganja za Post-autističku ekonomiju u junu 2000. godine kada su protestvovali protiv univerzitetskih programa ekonomije koji su isključivali svaki pluralizam mišljenja i vezu sa realnošću, pretvoreni u svojevrsni fundamentalizam, čak i ideološko sektaštvo.

Sličnog mišljenja su bili i studenti Harvarda koji su 2003. izrazili svoje nezadovoljstvo činjenicom da znaju sve o naprednim matematičkim tehnikama, a veoma malo o institucijama i procesu formiranja i sprovođenja ekonomske politike. U tome treba tražiti i razlog za nagli uspon Političke makroekonomije čiji vodeći predstavnici poput A. Alesine i D. Ačemoglua već danas ulaze u krug najuticajnijih makroekonomista.

Više razloga može da objasni različito tumačenje uspešnosti-neuspešnosti ekonomije.

Prvo, uzimaju se naučni rezultati koji odgovaraju početnoj tezi, a oni su neretko iz kruga istomišljenika i skoro hermetički zatvorenih časopisa gde se stalno iznova publikuje jedno te isto. Drugo, jedni insistiraju na relevantnosti za svakodnevicu, drugi na čistoti modela. Treće, iako prećutane, ideološke premise su u osnovi razlika: liberali veruju u svemoć tržišta, njihovo vjeruju je tržišni fundamentalizam, dok heterodoksna ekonomi-

89

90

ZAGONETKA MODERNE EKONOMIJE – Nauka ili ideologija

ja (radikalna, postkejnzijanska, marksistička, institucionalistička) ukazuje na važnost države i regulacije. Četvrto, naglašava se važnost različite vrste znanja – ortodoksna ekonomija insistira na tehničkim veštinama, a heterodoksna na širem interdisciplinarnom pristupu.

Bekhaus u ovoj knjizi dokazuje da nije najbolji put polaženje od apstraktne teorije, već od njene sposobnosti da rešava praktične probleme: kada su problemi usko i precizno definisani, kada su u razmatranje uključeni subjekti čiji su motivi dobro shvaćeni i koji delaju u uslovima dobro objašnjenih ograničenja ekonomska analiza pokazuje se veoma moćnom. Primeri koje Bekhaus analizira – Ruska tranzicija, 3G mobilna telefonija u Britaniji, finansijska kriza u SAD, infltorno targretiranje od strane centralnih banaka pokazuje da, ukoliko se rezultati tumače prema relativno usko definisanim kriterijumima, ovo su primeri uspešnosti ekonomske nauke: međutim, ukoliko se u analizu uključe i drugi faktori okruženja uspeh je daleko manji, ili ga čak i nema.

Možda je najupečatljiviji primer ruske tranzicije: tehnički gledano i to je bio model koji je počivao na čvrstim osnovama privatizacije u skladu sa Vašingtonskim konsensusom, a njegovi zagovornici bili su svetski priznati ekonomisti (Saks, Lajard, Aslund). Ono što je izostalo, svesno ili nesvesno, namerno ili nenamerno, bilo je smeštanje tih ekonomskih reformi u ambijent društvenih i političkih institucija. J. Gajdar, mladi ekonomista-tehnokrata samouvereno je izjavljivao: "Oni kradu, kradu i kradu. Oni kradu apsolutno sve i nemoguće ih je zaustaviti. Ali pustimo ih da kradu i zadrže svoju imovinu. Oni će tada postati vlasnici i pristojni upravljači ove imovine". Posle dvadeset godina apriorizam privatizacione šok terapije i navodna oslobođenost od društvenih i moralnih normi postala je neprihvatljiva, baš kao i korupcija, loše institucije i rizik od svakovrsne eksproprijacije u uslovima nedemokratskih režima koji počivaju na sprezi tako stečene svojine i vlasti političke elite.

Da li je to neko već tada predviđao ili ne možda je manje važno, važno je da te dimenzije nisu smele biti izostavljene iz robusnih, tehnički uglancanih stabilizacionih šok-terapijskih modela. Ekonomiste koji su dolazili iz kruga Harvard institute for international development (Saks), Centre for economic performance London school of economics (Lajard) Bekhaus ovako opisuje: "mnoge ekonomiste koji su postali 'eksperti' za tranziciju najbolje možemo opisati kao 'ekonomiste opšte prakse' koji su standardne ekonomske teorije i tehnike primenjivali na nove probleme. Odsustvo poznavanja postojećeg sistema bilo je kamen spoticanja sa Rusima, njihove posete bile su kratke, i bilo je potrebno mnogo truda i sredstava da se oni upoznaju sa lokalnim uslovima". Rusi su se, za razliku od Kineza, opredelili za strane savetnike i njihovo insistiranje na radikalnoj šok-terapiji uz argumentaciju da će jedino to stvoriti kredibilitet reformatora i poništiti eventualni otpor reformama.

Bio je to svojevrsni ekonomski fundamentalizam da pravo na reforme pripada izabranoj (ekonomskoj) eliti, a ne i širokoj javnosti koju treba mobilisati na projektu dugotrajnih i održivih reformi. Šok terapija se legitimizovala uverenjem da novoustanovljena privatna svojina neće dopasti u ruke stare elite, što se, upravo i dogodilo: privatizaciju, piše Bekhaus, pratila je prihvatizacija – svojinu su prigrabili (prihvatili) predstavnici stare elite koji su se najbolje snašli u tami prekonoćne privatizacije i tranzicije.

Ekonomske ideje i praksa | broj 4 | MART 2012.

Bekhaus svoju knjigu zaključuje sledećim stavom: "teško je poverovati da ideologija nije igrala svoju ulogu u entuzijazmu za planiranje odmah po završetku Drugog svetskog rata ili od skora u entuzijazmu za tržišna rešenja. Međutim, bolje je osloboditi se optužbi za ideologizaciju i usredsrediti se na mitove u ekonomiji; ove reč mit ne koristim kao nešto pogrešno, već kao duboko ukorenjeno verovanje, intuitivnu ideju o svetu. Ako pođemo od toga tada nema ničeg čudnog u tome da kada su dokazi protivrečni i kada treba da donesemo neki sud, ekonomisti, kao i svi drugi, bivaju pod uticajem mitova."

Ako je tako, a jeste, neodrživo je da samo jedni imaju pravo na svoj mit, bilo se se on tiče apstraktnih modela, tržišnih principa, vrednosne neutralnosti, a drugi ne.

91

92

Ekonomske ideje i praksa | broj 4 | MART 2012.

mr Darko Vuković

vdarko@hotmail.rs

SRBIJA I SVET – RAZVOJ I INTEGRACIJE

1

Univerzitet Union, Beograd

93

94

SRBIJA I SVET – RAZVOJ I INTEGRACIJ

Ekonomske ideje i praksa | broj 4 | MART 2012.

Monografija Srbija i svet – razvoj i integracije, pojavljuje se u pravo vreme, krajem decembra 2011. godine, da pokaže jasne putokaze Srbiji, koji će joj obezbediti efikasno priključivanje Evropskoj uniji. Recenzenti monografije su prof. dr Siniša Zarić, dr Živojin Ðurić, naučni savetnik, i dr Slobodan Vuković, naučni savetnik. Izdavač ove monografije je Institut društvenih nauka, Beograd. Ministarstvo prosvete i nauke Republike Srbije je finansirajući podržalo izdavanje ovog vrednog naučnog dela.

Monografija Srbija i svet – razvoj i integracije, prezentirana je na 234 stranice, uključujući predgovor urednika monografije dr Snežane Grk, naučnog savetnika, sadržaj, rezime na srpskom i engleskom jeziku uz tekst, kao i literaturu uz svaki rad. U drugom delu knjige dat je prošireni rezime na engleskom jeziku za svaki rad, tako da taj engleski tekst predstavlja jednu zasebnu zaokruženu celinu monografije. Već sam pregled sadržaja knjige otkriva da se radi o aktuelnim i relevantnim temama razvoja i integracije, koje su danas u fokusu interesovanja međunarodne i domaće naučne javnosti.

Kroz interdisciplinarni pristup, prikazani su naučni rezultati uglednih autora, njihova mišljenja o ekonomskim, finansijskim, regionalnim i razvojnim problemima, kao i stavovi autora o razvojnom putu Srbije, mogućnostima njene integracije u evropske i svetske tokove. Upotrebom brojnih naučnih metoda, od kojih prednjače kvantitativne i komparativne analize, prezentovani su podaci koji ukazuju na aktuelne probleme u svetu, Evropskoj uniji i Srbiji kroz ključne oblasti: makroekonomska politika, globalno-političke integracije, proces tranzicije, indeks humanog razvoja, uticaj ekonomske krize, nezaposlenost, obrazovni sistem, održivi razvoj, informacione i komunikacione tehnologije, regionalni razvoj i problemi regionalnih nejednakosti. Urednik je koncipirao monografiju tako da je jedanaest originalnih naučnih radova grupisao prema tematskim oblastima i povezao u jednu logičku celinu.

Snežana Grk (9-34) najpre ukazuje na uticaj ekonomske i finansijske krize u nekoliko zemalja u svetu, sa posebnim osvrtom na Kinu, Japan, zemlje Južne Amerike, SAD i Evropu. U okviru ovog poglavlja, autorka objašnjava političke i ekonomske probleme u Evropi, kretanje osnovnih makroekonomskih agregata zemalja OECD-a i evropskih država. Drugi deo poglavlja odnosi se na konstrukcione greške u sistemu Srbije i brojne društvene probleme koji su kočnica društvenom razvoju i daljim svetskim integracijama Srbije. Posebna pažnja posvećena je negativnim makroekonomskim trendovima: opadadajuća - zaposlenost, društveni proizvod, investicije i životni standard; uz rast javnog duga Srbije. Na kraju ovog dela, autorka daje smernice kako bi se izbegao mogući „grčki scenario“.

Rajko Bukvić (35-54) u svom tekstu podseća na proces reformi zemalja u razvoju, sa akcentom na bivše jugoslovenske republike i Srbiju. Autor razmatra proces tranzicije društva i privrede Srbije u kontekstu globalizacije tokom dvadeset godina. Nakon analiziranih rezultata procesa tranzicije Srbije i poređenja pojedinih rezultata sa rezultatima zemalja koje su završile proces tranzicije, predstavljen je tekst o primeni politike Vašingtonskog dogovora. U drugom delu teksta, prikazani su mogući modeli i putevi tranzicije: model šok-terapije, gradualistički neoklasičan model, post-kejnzijanski model, pluralistički socijalistički model i nepluralistički socijalistički model.

95

96

SRBIJA I SVET – RAZVOJ I INTEGRACIJ

Biljana Jovanović Gavrilović (55-82) piše o Indeksu humanog razvoja (HDI), kao antropocetričnom pristupu, koji je usredsređen na unapređivanje blagostanja ljudi. Ovaj indeks obuhvata i meri brojne indikatore koji su ključni za iskazivanje kvaliteta ljudskog života, znanja i životnog standarda - agregatni pokazatelj koji objedinjuje ekonomski i socijalni aspekt razvoja. Autorka analizira i opisuje staru i novu metodologiju indeksa humanog razvoja, sa posebnim akcentom na merenje humanog razvoja osetljivim na nejednakost (IHDI) i pokazateljom koji meri razlike u dostignutom nivou humanog razvoja između muškaraca i žena (GII). Na kraju ovog teksta, prikazana je empirijska analiza trenda humanog razvoja u Evropi i Srbiji, gde je zaključeno da Srbija ostvaruje bolje rezultate po pokazateljima humanog razvoja u odnosu na kretanje ekonomije.

Veljko Radovanović i Marijana Maksimović (83-99) upozoravaju na goruće probleme prouzrokovane svetskom krizom, sa kojima se suočava većina zemalja u svetu poslednjih godina. Kriza je imala veliki uticaj na nekoliko dužničkih zemalja iz evro zone, koje se i danas nalaze u zabrinjavajućoj situaciji i dovode u pitanje poštovanje gotovo svih kriterijuma Mastrihtskog dogovora. Fokus ovog teksta je problem velike nezaposlenosti, dodatno pogoršane talasom svetske krize, koja nije zaobišla ni zemlje Centralne i Istočne Evrope (uključujući i Srbiju). Kroz teoretsku pozadinu Kejnza i Semjuelsona, preko empirijske analize zaposlenosti u Evropskoj uniji, autori su predstavili jasnu sliku problema u kojima se nalaze mnoge države Evrope. Poseban osvrt je problem rastuće nezaposlenosti u Srbiji zbog kašnjenja u sprovođenju reformi i uticaja tekuće ekonomske krize.

Gordana Pešaković (100-108) upotrebom cost benefit analize obrazovnog sistema Srbije traži odgovor na pitanja: Da li ulagati u obrazovanje? Da li su promene u obrazovnom sistemu neophodne? Da li je struktura obrazovanja u Srbiji adekvatna potrebama privrede? Autorka posebno naglašava problem „odliva mozgova“ u inostranstvo, čiji gubici predstavljaju alarmantan podatak. Na kraju teksta, prikazana je uporedna analiza problema u obrazovanju i nezaposlenosti zemalja okruženja i Srbije.

Ljubica Komazec (109-125) u svom tekstu ukazuje na probleme održivog razvoja u Srbiji. Srbija je prepoznala važnost ovog koncepta i usvojila Strategiju održivog razvoja, kao i druga važna dokumenta i propise koji regulišu polje ove problematike. Ipak, implementacija ove Strategije predstavlja najveći izazov, imajući u vidu: ekološku svest i ponašanje, unapređenje obrazovanja i druge probleme koji čine ovu Strategiju veoma kompleksnom. Autorka je predstavila rezultate ankete 400 zaposlenih ispitanika u nekoliko preduzeća u AP Vojvodini, u vezi njihovih stavova o pitanjima životne i radne sredine.

Dragana Šećerov (126-143) upozorava na kvalitet životne sredine, kao bitne odrednice kvaliteta života i novog kriterijuma održivog razvoja. Autorka najpre polazi od ekoloških ishoda ekonomskih aktivnosti i kvaliteta života, koje iskazuje različitim indikatorima i indeksima: Indeksom ekološke održivosti (ESI), Indeksom ekoloških performansi (EPI) i Indeksom humanog razvoja (HDI). Nakon ovog dela, opisan je nastanak ideje o održivom razvoju i mogućnost implementacije u Srbiji. Poslednji deo teksta posvećen je analizi problema otpada i reciklaže u okviru održivog razvoja, sa posebnim, empirijskim osvrtom na Srbiju.

Ekonomske ideje i praksa | broj 4 | MART 2012.

Marijana Vidas-Bubanja (144-171) analizira ulogu informaciono komunikacione tehnologije (IKT), kao važnog faktora konkurentnosti preduzeća i rasta nacionalne privrede. Autorka najpre naglašava značaj IKT, koje je prepoznala i ekonomska teorija, kao pokretača rasta, produktinosti i inovacija. Uticaj IKT može se posmatrati trostruko: kao uticaj na ekonomiju, poslovanje i društvo. U drugom delu teksta, naglašava se neophodnost mreža, kroz promene u infrastrukturi, tehnologiji i razvoju novih servisa i aplikacija. U okviru toga, nov tehnološki prodor, kao što su: WEB 2.0 tehnologija, virtualizacija, dinamika mobilne telefonije i širokopojasne konekcije; utiču na ekonomski razvoj kroz nove razvojne modele, organizacione transformacije i nova tehnološka znanja. Na kraju je zaključeno, da je Srbija na samom početku IKT razvoja i da je među najlošije plasiranim zemljama merene Indeksom mrežne spremnosti (NRI).

Stevan Devetaković (172-191) istražuje mogućnosti i ograničenja za podsticanje regionalnog razvoja merama fiskalne politike i izgradnjom elemenata ekonomske i socijalne infrastrukture. Autor, na početku teksta, najpre govori o mogućnostima i ograničenjima u primeni podsticaja, primeni metodologije nomenklature teritorijalnih statističkih jedinica i ukazuje na značaj geografske koncentracije međusobno povezanih subjekata. U ovom delu, naglašeno je da su ekonomsko-politički, prvenstveno fiskalni podsticaji regionalnom razvoju poželjni i potenecijalno doprinose ekonomskom i ukupnom društvenom napretku regiona. Drugi deo teksta govori o nasleđenim teritorijalnim razlikama i proteklom razvoju. Na kraju, analiza empirijskih podataka govori da su samo Beograd i Vojvodina ušle u zonu pozitivnog kumulativnog kretanja stanovništva, dok ostali regioni Srbije nisu.

Dejan Molnar (192-211) analizira regionalne nejednakosti u dohotku. Autor smatra da postoji „slojevita“ priroda teritorijalnih nejednakosti - što je niži nivo teritorijalnih jedinica koje su predmet analize, nejednakost je veća. U tekstu su objašnjeni kriterijumi za merenje ekonomske nejednakosti, obuhvaćeni principima, deskriptivnim merama nejednakosti. Poseban osvrt je na Theil-ov indeks entropije koji se pokazao kao jedini pokazatelj nejednakosti koji zadovoljava kriterijum dekompozicije. Ovaj indeks omogućuje dekomponovanje regionalne nejednakosti na dva dela, jednostepeno i na tri dela, dvostepeno. U zaključnom delu, naglašen je značaj ovih modela za regionalne razvojne strategije i mera regionalne politike.

U čemu se krije značaj ove monografije? Odgovor na ovo pitanje nalazi se u analizama, predlozima i stavovima autora o aktuelnim problemima u kojima se nalaze privrede evropskih država, te i privreda Srbije. Kroz svoje tekstove, autori su dali značajan naučni doprinos u okviru analizirane problematike.

97

CIP - Кaтaлогизaцијa y пyбликaцији Нaроднa библиотекa Србије, Беогрaд 33 Ekonomske ideje i praksa : kvartalni časopis iz oblasti ekonomije, poslovne ekonomije i menadžmenta, statistike i poslovne informatike / glavni urednik Miomir Jakšić. - 2012, br. 4 (mart). - Beograd (Kamenička 6) : Centar za izdavačku delatnost Ekonomskog fakulteta u Beogradu, 2012(Beograd : Čugura print). - 24cm Tromesečno ISSN 2217-6217 = Ekonomske ideje i praksa COBISS.SR-ID 184934668

© 2012.

Sva prava su zadržana. Nijedan deo ove publikacije ne može biti reprodukovan niti smešten u sistem za pretraživanje ili transmitovanje u bilo kom obliku, elektronski, mehanički, fotokopiranjem, snimanjem ili na drugi način, bez prethodne pismene dozvole autora.