Ekonomske ideje i praksa 8 by MaxNova Creative

Kvartalni Časopis iz oblasti ekonomije, poslovne ekonomije i menadŽmenta, statistike i poslovne informatike

Ekonomski fakultet univerziteta u Beogradu / Beograd, mart 2013 / www.eip.org.rs

Veselin Drašković - Radislav Jovović - Mimo Drašković // Miomir Jakšić // Aleksandra Praščević // Radoje Žugić - Nikola Fabris // Ružica Radulj // Milutin Ješić

BROJ 8

U OVOM IZDANJU:

EKONOMSKE IDEJE I PRAKSA

Kvartalni Časopis iz oblasti ekonomije, poslovne ekonomije i menadŽmenta, statistike i poslovne informatike

Izdavač Centar za izdavačku delatnost Ekonomskog fakulteta u Beogradu Kamenička 6, tel. 3021-045, faks 3021-065 E-mail:cid@ekof.bg.ac.rs Dekan Ekonomskog fakulteta Prof. dr Branislav Boričić Dizajn korice i priprema za štampu Maxnova Creative www.maxnova.rs Štampa Čugura Print, Beograd www.cugura.rs Godina 2013.

Redakcija časopisa Ekonomske ideje i praksa Glavni urednik časopisa prof. dr Miomir Jakšić Urednici časopisa dr Aleksandra Praščević, vanr. prof. dr Vlade Milićević, vanr. prof. dr Saša Veljković, vanr. prof. Članovi Redakcije prof. dr Miomir Jakšić prof. dr Marko Backović prof. dr Ðorđe Ðukić prof. dr Siniša Zarić prof. dr Nebojša Janićijević prof. dr Radovan Kovačević prof. dr Stipe Lovreta prof. dr Dragana Pokrajčić prof. dr Gojko Rikalović prof. dr Božidar Cerović prof. dr Čedomir Čupić dr Predrag Bjelić, vanr. prof. dr Radmila Dragutinović Mitrović, vanr. prof. dr Saša Veljković, vanr. prof. dr Vlade Milićević, vanr. prof. dr Aleksandra Praščević, vanr. prof. dr Žaklina Stojanović, vanr. prof. dr Miroslav Todorović, vanredni profesor Svetozar Tanasković – sekretar redakcije Tehnički sekretar Jelena Cvetanović Kontakt redakcije Telefon: +381 11 3021 068 Faks: +381 11 3021 068 e-mail: ekonomskeideje-praksa@ekof.bg.ac.rs

sadržaj FENOMENOLOŠKI I PARADIGMATIČNI ELEMENTI „EKONOMIJE ZNANJA“

MAKROEKONOMIJA I REALNI SVET

PRAVILA ILI KOORDINACIJA MONETARNE I FISKALNE POLITIKE – TEORIJSKI ASPEKT

KOORDINACIJA MONETARNE I FISKALNE POLITIKE U CRNOJ GORI

GEOGRAFSKO POREKLO KAO ELEMENT BRENDIRANJA POLJOPRIVREDNIH I PREHRAMBENIH PROIZVODA

FISKALNA ODGOVORNOST: ZNAČAJAN FAKTOR CENOVNE STABILNOSTI

Veselin Drašković Radislav Jovović Mimo Drašković

Miomir Jakšić

Aleksandra Praščević

Radoje Žugić Nikola Fabris

Ružica Radulj

Milutin Ješić

Ekonomske ideje i praksa | broj 8 | mart 2013.

Veselin Drašković1 Radislav Jovović2 Mimo Drašković3 JEL KLASIFIKACIJA: D 83; O 17

FENOMENOLOŠKI I PARADIGMATIČNI ELEMENTI „EKONOMIJE ZNANJA“ Apstrakt:

Pojedini autori negiraju postojanje „ekonomije znanja“ i svode je samo na retoriku. Drugi ukazuju na teškoće njenog definisanja i nesavršenosti opisivanja, shvatanja i mjerenja znanja, koje proizilaze iz njegove neopipljive i prećutne prirode. Samim tim dovode u pitanje konzistentnost razmatranog termina. Treći tvrde da je ekonomija znanja toliko očigledna da je preciznija definicija nepotrebna, što podrazumijeva njenu paradigmatičnost. U ovom članku se navode argumenti kojima se afirmiše pravo na postojanje termina „ekonomija znanja“. Predmet istraživanja je analiza i objašnjenje glavnih savremenih razvojnih tendencija, koje ukazuju na praktični karakter paradigmatičnosti znanja. Cilj je identifikacija fenomenoloških i paradigmatskih elemenata, koji karakterišu funkcionisanje „ekonomije znanja“ kao pozitivne i revolucionarne transformacije poslovne i naučne prakse. Polazi se od hipoteze da značaj, primjena i razvoj znanja direktno zavise od stepena institucionalne razvijenosti, odnosno da je znanje moć samo u razvijenom i pluralističkom institucionalnom ambijentu.

KLJUČNE REČI: ZNANJE, EKONOMIJA ZNANJA, PARADIGMATIČNOST ZNANJA, INSTITUCIONALNI PLURALIZAM.

1 2 3

Univerzitet Crne Gore, Fakultet za pomorstvo Kotor Univerzitet Mediteran Podgorica Univerzitet Crne Gore, Fakultet za pomorstvo Kotor

FENOMENOLOŠKI I PARADIGMATIČNI ELEMENTI „EKONOMIJE ZNANJA“

Abstract:

Some authors deny the existence of the knowledge economy confining it to the rhetoric. Other authors point out difficulties of its defining and imperfections regarding description, understanding and survey of knowledge, resulting from its untouchable and tacit nature. Therefore, in this case, the consistency of the considering term is questionable. Third ones admit that knowledge economy is so obvious that the more precise definition is not required. This paper lists the arguments to affirm the right relating to the existence of the knowledge economy term. The subject of research is the analysis and explanation of the major contemporary development tendencies indicating the practical character of paradigmatic knowledge. The aim is to identify phenomenological and paradigmatic elements which characterize functioning of the knowledge economy as a positive and revolutionary transformation of business and science practice. The starting hypothesis is that significance, application and development of knowledge depends directly on a degree of institutional development, i.e. that knowledge only has power in the developed and pluralistic institutional environment.

key words: knowledge, knowledge economy, paradigmatic knowledge, institutional pluralism

Ekonomske ideje i praksa | broj 8 | mart 2013.

„Ono što može biti izmjereno, nije uvijek bitno, a ono što je bitno, ne može uvijek biti izmjereno“. Albert Ajnštajn

1. UVOD Znanje, fundamentalna i primijenjena nauka su uvijek mijenjali svijet nabolje. Oni su rešavali većinu razvojnih problema. Poslednjih 15-ak godina naglo je porastao značaj mnogih pitanja vezanih za znanje i upravljanje njime, kako u biznisu, tako i u akademskim i istraživačkim krugovima. Uspjeh i stabilnost savremenih firmi dominantno zavisi od neprekidnosti inovacija. Ona nameće skraćenje životnog ciklusa roba i usluga. Ekonomski rast i razvoj zavise od kontinuiteta tehnoloških revolucija, koje mijenjaju strukturne karakteristike društvenoekonomskih odnosa. U svim navedenim oblastima znanje je obavezujuća komponenta, zbog čega nam se, pored ostalog, nametnula ideja o njegovoj praktičnoj paradigmatičnosti u ekonomiji znanja. Postoje socijalni, ekonomski i tehnološki korijeni ekonomije znanja. Paradigmatičnost znanja je uvijek bila, a posebno je danas nesporna, i to iz više razloga. Prvenstveno zbog njegovog dominantnog značaja za budućnost čovječanstva i održivi razvoj. Pored toga, dodatni razlog je nekoliko teorijskih koncepcija u kojima se pojavljuje znanje, i to: a) koncepcija znanja kao jedinog neograničenog resursa i ključnog faktora održivog razvoja, b) koncepcija znanja kao proizvoda, jer je proizvodnja znanja najznačajniji faktor savremene ekonomije, c) koncepcija kodifikovanog znanja, koje postaje najvažnija komponenta ekonomskih odnosa, d) koncepcija ekonomije znanja i društva znanja kao najvažnijih posledica razvoja informacionog društva i e) koncepcija tzv. „nove ekonomije“ kao diskutabilne teorijsko-metodološke konstrukcije, koja je zaživjela u žargonu i djelima mnogih autora. Za razliku od nesporne paradigmatičnosti znanja, potrebno je argumentovano razmotriti postoji li i paradigmatičnost „ekonomije znanja“, kojoj neki autori spore terminološku i fenomenološku konzistentnost. Zato je cilj ovog istraživanja da se, pored ostalog, pokuša objasniti postojanje praktičnog (a ne teorijskog!) karaktera savremene paradigmatičnosti ekonomije znanja. Ekonomska i društvena stvarnost se poslednjih decenija mijenjaju i usložnjavaju izuzetno brzo. Promjene sustižu jedna drugu. Uspostavljaju se i razvijaju nove veze među pojedincima, firmama, organizacijama i državama. Složenost, neizvjesnost i promjenjivost okruženja su jedine stalne komponente u životu organizacije. U takvim uslovima, održivost bilo kojeg poslovnog sistema prioritetno zahtijeva znanje, njegovu primjenu i stalno usavršavanje. To je takođe razlog za bezuslovno prihvatanje ideje o paradigmatičnosti znanja. Razmišljanja o stvarnom funkcionisanju privrede postindustrijskog tipa (tzv. „nove ekonomije“, koju neki uslovno poistovjećuju sa „ekonomijom znanja“) i „društva znanja“ nameću dva značajna pitanja: prvo, znači li ekonomija znanja u teorijskom smislu novu paradigmu ili ne i drugo, koji su to ključni uslovi (institucionalni ili neki drugi) koji određuju značaj i ulogu znanja u društvu?

FENOMENOLOŠKI I PARADIGMATIČNI ELEMENTI „EKONOMIJE ZNANJA“

U odgovoru na prvo pitanje, smatramo da ekonomija znanja stvara novu paradigmu, ali isključivo u strategijskom menadžmentu (Drašković 2003, s. 30) i velikom dijelu privredne prakse, u smislu potrebe paradigmatske promjene načina razmišljanja ekonomskih subjekata i njihovog ekonomskog ponašanja. Odgovor na drugo pitanje je rezultat naših dugogodišnjih istraživanja respektivne neoinstitucionalne ekonomije i primjene njenih pozitivnih ideja i rezultata u praksi razvijenih država i privreda. Bez obzira na sve ostale potrebne uslove, nesumnjivo je da je karakter institucionalnih uslova ključni za određivanje značaja i uloge znanja u nekom društvu i privredi. Pri tome smatramo da za objektivno istraživanje institucionalnih uslova nijesu ni približno dovoljni indikatori koje nudi Globalni ekonomski forum u tački 1 pod nazivom institucije kao pod-indeksa globalne konkurentnosti. Zašto? Zato što specifika institucionalne izgrađenosti i funkcionisanja zahtijeva mnogo dublje i složenije kritičke analize uticaja neformalnih (alternativnih) institucija na društvenu i ekonomsku stvarnost, njihove pojavne oblike i posledice, njihov anti-razvojni karakter i dr.

2. TEORIJSKI PRISTUP Fenomen ekonomije znanja je doživio brzi civilizacijski i paradigmatičan iskorak, koji zaslužuje svestrano razmatranje. On je značajno uticao na praktične i fenomenološke tokove „ekonomije znanja“ i „društva znanja“. O znanju je već sve ili skoro sve napisano s pozicija savremene nauke i metodologije. Znanje je naučna oblast koja je obimno obrađena u međunarodnoj literaturi iz perspektive mnogih naučnih disciplina: ekonomije, organizacije, menadžmenta, informatike, psihologije i dr. Najširi pristup „knowledgeable societies“ datira iz ranih 1960-ih godina. On se fokusirao na porast nove industrije zasnovane na nauci i njenoj ulozi u socijalnim i ekonomskim promjenama. U radu „The production and distribution of knowledge in the United States“ iz 1962. F. Machlup se kandidovao za idejnog tvorca koncepta informacionog društva, navodeći da „industrija znanja predstavlja 29% ukupnog nacionalnog proizvoda Amerike“ (prema: Clark, 2004). Neki analitičari (Machlup; Porat, Stanback, Noyelle, Bel) tu uključuju profesionalne usluge i druge industrije bogate informacijama, u kojima je primijetan porast zaposlenosti. A. Toffler (1980) je najavio novu kulturu zasnovanu na informaciji. Širenje znanja i inovacija je Romer (1986; 1990) uključio u novu teoriju ekonomskog rasta (uz napomenu da se inovacije razlikuju od drugih inputa jer nemaju konkurenciju i podstiču dalje inovacije). Koncept „knowledgeable societies“ je 1966. među prvima pomenuo R. Lane, a nešto kasnije (1973) i D. Bell. Lane-ov koncept je tijesno povezan sa mrežnim pristupom. Tu pojavu je M. Castells okarakterisao da po prvi put u istoriji više nije osnovna organizaciona jedinica subjekat, nego mreža povezanih subjekata. Strukturu „knowledgeable societies“ prvi je definisao Institut Svjetske banke, u okviru programa „Znanje za razvoj“. Ona uključuje dugoročna ulaganja u obrazovanje, razvoj inovacionih sposobnosti, modernizaciju informaciono-komunikacione infrastrukture i efikasan

Ekonomske ideje i praksa | broj 8 | mart 2013.

pravno-ekonomski (institucionalni – prim. autora) okvir, koji treba da stimuliše inovativnost, preduzetništvo i održiv ekonomski razvoj. Novija literatura o „društvu znanja“ u dijelu organizacije i menadžmenta tvrdi da mu odgovaraju fleksibilni radni aranžmani (Kelly, 1998; Atkinson & Court, 1998). Ključna komponenta društva znanja je veća zavisnost od intelektualnih sposobnosti istraživačko-razvojnih (R&D) laboratorija nego od fizičkih i/ili prirodnih resursa, odnosno od povećanja relativnog doprinosa bruto domaćeg proizvoda, koji se pripisuje „nematerijalnom“ kapitalu (Abramovitz & Dejvid, 1996). Ekonomisti su primijetili da se promjene u proizvodnji kreću u pravcu od materijalnih prema nematerijalnim ili informacionim dobrima (Shapiro & Varian, 1999). Objašnjen je doprinos onih sektora, koji su zasnovani na intenzivnom znanju i rastu produktivnosti (Brynjolfsson & Hitt, 2000). Po mišljenju mnogih autora, pojam „ekonomija znanja“ predstavlja sinergističku cjelinu koju čine: znanje (intelektualna svojina), digitalizovane komunikacije i informacije, Internet, mrežno poslovno povezivanje s veoma labavim granicama, inovacije, virtualno i dinamično poslovanje, intrafirmska razmjena s eliminisanjem posrednika i redukcijom tržišta, globalna konkurencija, Web elektronski biznis, fleksibilni proizvodni sistemi i organizacione strukture, svojinska i nesvojinska partnerstva. U skladu s navedenim trendovima formiraju se nove privredne grane, modifikuju se klasični oblici poslovanja, eliminišu se i/ili relativizuju tradicionalne vertikalne organizacione hijerarhije i horizontalne strukture, mijenjaju se strukture zaposlenosti i pomjeraju u pravcu uslužnog sektora, multiplikuje se ljudsko znanje preko dostupnosti informacija i njihove brze obrade i distribucije, automatizuju se poslovne transakcije, doživljavaju pravi bum elektronska trgovina, bankarski On-line servisi i elektronski mediji. Posledice po ekonomiju su različite, ali ćemo istaći samo pozitivne: skraćuje se vrijeme obavljanja poslovnih transakcija, smanjuju se troškovi poslovanja i cijene, povećavaju se ukupan prihod i dobit, smanjuju se angažovanja poslovnih sredstava, povećava se produktivnost, efikasnije se obavlja popisivanje, bolje i brže se opslužuju kupci, omogućuju se mnoge savremene poslovne strategije kao što su kontroling, outsourcing, mrežno poslovno povezivanje, virtualizacija poslovanja itd.

3. PRAKTIČNI KARAKTER PARADIGMATIČNOSTI EKONOMIJE ZNANJA Svaka od razvojnih etapa ljudskog društva imala je svoju paradigmu4 s odgovarajućim kriterijumima i sistemima vrijednosti. Svaki novi istorijski period zahtijevao je (najčešće paradigmatičnu) promjenu načina razmišljanja i ponašanja. Ona se u principu svodila na prilagođavanje civilizacijskim normama, dostignućima i izazovima. Progres se odavno shvata kao kontinuiran procesa razvoja znanja i nauke, praćen multi-disciplinarnim inovacijama i formiranjem novih struktura i organizacija privrede i društva. Smatra se da budućnost pripada ekonomskom rastu i održivom razvoju, koji će se ostvarivati na bazi produktivnog korišćenja znanja i stalnih inovacija (a ne nikako na rastu u tzv. „inovacio4

Grčka riječ ( ), koja znači primjer za ugled, uzor, obrazac, ali se upotrebljava u različitom smislu. U kontekstu našeg izlaganja se misli na fundamentalnu ekonomsku teoriju, koja dominira u određenom momentu (periodu) njenog razvoja. U osnovi svake paradigme leži neka opšta ideja vodilja ili koncepcija, koja svoj konkretni izraz nalazi u a) polaznim shvatanjima i b) sistemu osnovnih principa, zakona i/ili dovoljno vjerovatnih hipoteza.

FENOMENOLOŠKI I PARADIGMATIČNI ELEMENTI „EKONOMIJE ZNANJA“

nim granama“, kako to neki autori pogrešno tumače). Nije sporno da je ekonomija (kao nauka i kao privreda) uvijek bila zasnovana na znanju. Ali, znanje do skoro nije bilo toliko razvijeno i presudno u svim ekonomskim aktivnostima i društvu uopšte, niti je ikad ranije društveni i ekonomski razvoj u tolikoj mjeri zavisio od znanja. Posebno je to aktuelno kroz prizmu potrebe rešavanja gorućeg problema između ekonomije i ekologije, od čega zavisi sudbina čovječanstva. Ekonomija znanja je stvorila nova pravila poslovanja. Znanje i njegov transfer su postali preovlađujući izvor inovacija i komparativne prednosti. Otvorena virtualizacija ekonomije, njena dematerijalizacija i denacionalizacija su postale uobičajena poslovna praksa. Tržišna vrijednost akcija nekih kompanija veća je stotinama puta od njihovog godišnjeg profita. Brz i snažan naučno-tehnološki razvoj u oblasti informacionih, komunikacionih, transportnih i drugih tehnologija je potencirao ulogu i značaj znanja (uslovno: intelektualnog kapitala). Ali, posmatrajući s aspekta nove paradigme, čini nam se da „ekonomija znanja“ zaslužuje taj epitet samo u pogledu formiranja sasvim nove ekonomske stvarnosti, vještine i organizacije privređivanja, nove prirode firme, njene strukture i organizacije. Ugovorni pristup je inače realitivizovao ulogu firme kao „crne kutije“ u koju ulaze resursi, kombinuju se i onda iz nje izlaze gotovi proizvodi. Ekonomija znanja pred ekonomsku nauku postavlja nova pitanja, od kojih je možda najviše protivurečno sledeće: zašto unutar firme kao tržišnog subjekta sve više djeluju netržišni odnosi (intrafirmska razmjena)? To implicira još jedno značajno pitanje: koliko u ekonomskoj stvarnosti suštinski ima „pravog“ tržišnog privređivanja? Prema nekim podacima, intrafirmska razmjena je prije dvije decenije iznosila oko 30% svjetske trgovine. Danas je to mnogo više. Koliko god se „ekonomiji znanja“ pridaje manji ili veći paradigmatski značaj, u periodu njenog formiranja su prouzrokovane značajne i revolucionarne promjene, koje se naučno prate, analiziraju i proučavaju. Ekonomska nauka i ekonomska stvarnost su odavno zakoračili u novu epohu, koja se može označiti kao pluralistička, institucionalna i ekonomska sinergetika. Ona počiva na evoluciji složenih, dinamičkih, otvorenih i vurtualnih poslovnih sistema, zasnovanih na principima fleksibilne samo-organizacije, ravnopravne i „plivajuće“ (pokretne, privremene) partnerske saradnje i ograničene autonomije. Može se očekivati da će brze promjene ekonomske stvarnosti (pod uticajem „ekonomije znanja“), strukture protivurečnosti, prioriteta, sistema i kriterijuma vrijednosti značajno uticati na razvoj mnogih novih pravaca ekonomske misli. Prednost „ekonomije znanja“ u odnosu na standardnu (tradicionalnu) ekonomiju zasnovanu na principu alternativnosti resursa i izbora je u tome što razmjenom znanja dolazi do njegove multiplikacije u kojoj niko ništa ne gubi. To radikalno, pa čak i paradigmatično mijenja teorijski pristup procesu razmjene. Kao osnovni problem za rješavanje i regulisanje pojavljuju se prava intelektualne svojine. To zahtijeva nadogradnju postojeće neoinstitucionalne ekonomske teorije prava svojine. Znanje i inovacije su postali ključni elementi civilizacijskog shvatanja društva, privrede i njegovog održivog razvoja. S aspekta teorije, paradigma ekonomije znanja je, naravno, ne samo krajnje diskutabilna, nego i neodrživa. Jer, nema objektivnih elemenata koji dokazuju njeno postojanje. Još djeluju i važe tradicionalni zakoni, principi i kategorijalni aparat ekonomske

Ekonomske ideje i praksa | broj 8 | mart 2013.

nauke. Međutim, „ekonomija znanja“ objektivno istupa kao novo socio-istorijsko i ekonomsko okruženje, koje (u sprezi s globalizacijom kao njenim generatorom) relativizuje čak i nacionalni suverenitet, instituciju državnog regulisanja i primjenjivost bilo koje poznate ekonomske teorije u objašnjenju nekih njenih fenomena. Na žalost, detaljnijom kritičkom analizom ekonomske stvarnosti se može dovesti u sumnju čak i dodela epiteta praktične paradigmatičnosti „ekonomije znanja“, zbog činjenice da ona u određenim slučajevima značajno redukuje izbor kao suštinu ekonomije, stvaranjem top kompetencija pojedinih privilegovanih ekonomskih subjekata (monopolista), kao i forsiranjem intrafirmske razmjene i mrežnih partnerstava, koji na određeni način predstavljaju savremenu sofisticiranu „naturalizaciju“ robnonovčanih odnosa i ograničavanje tržišne konkurencije. Pa ipak, paradigmatičnost „ekonomije znanja“ se ogleda u praktičnom smislu u činjenici da su visoke tehnologije direktno uticale na ekonomsko okruženje i promijenile neke uobičajene zakone, prvenstveno tržišne. Pošto se mrežna dobra mogu proizvoditi praktično pri nultim graničnim troškovima i pošto proizvode mrežne spoljne efekte za korisnike, to u specifičnim slučajevima kod nekih mrežnih dobara dovodi do ne-tradicionalnog ponašanja individualne ponude i tražnje. Pa ipak, savremene ekonomske teorije moraju da rešavaju iste zadatke u uslovima složene „ekonomije znanja“ i dinamičkih promjena koje ona inicira. S aspekta prakse, nijesu sporna informatička, telekomunikaciona, inovaciona, organizaciona, globalizaciona i druga dostignuća i manifestacije, koje „ekonomiju znanja“ čine „novom“, čak i u paradigmatskom smislu riječi. Najnovija tehničko-tehnološka revolucija ima velike, pa čak i nesagledive ekonomske posledice. Najznačajnija se možda sastoji u stvaranju osnovnih infrastrukturnih pretpostavki za tzv. postindustrijsku eru, u kojoj se relativizuju mnoge razlike (prostorne, vremenske, kulturne, etičke, političke, ideološke, institucionalne, infrastrukturne i druge) i verifikuje teorija konvergencije (ali ne i ekonomska konvergencija!). Postoji još jedan značaj fenomen za društvo znanja, koji se odnosi na stvaranje novih monopolista, kao što je npr. „Microsoft“, a zasnovan je na znanju i inovacijama. C. Shapiro (1999, p. 352) je dokazao da kombinacije efekta obima na strani ponude i na strani tražnje pojačava monopolske tendencije. Pored toga, ovdje je prisutan i jedan interesantan paradoks: monopoli na tržištu informacionih proizvoda povećavaju obim proizvodnje, performanse i kvalitet proizvoda, a višestruko smanjuju cijenu! Na primjer, prvi hard disk od 5Mb je 1956. koštao 50.000USA$ (što znači da je 1Mb koštao 10.000 USA$). Od početka 1980-ih do danas cijena hard diska kapaciteta 0,1 GB je smanjena sa 20.000 USA$ na 300 USA$ (1000GB). Dakle, u periodu od 30 godina (1980-2010) cijena 1Mb je smanjena sa 200 USA$ na 0,0003USA$, odnosno za 666.666 puta! A u periodu od 1956-2010 čak za 33,3 miliona puta! Prednje izgleda nevjerovatno, ali je tačno. „Ekonomija znanja“ pojedinim svojim konkretnim praktičnim manifestacijama zaobilazi sve do sada poznate paradigme teorijske ekonomije, pa čak i neoinstitucionalnu. To se događa na paradoksalan način: vodeći (povlašćeni) akteri maksimalno forsiraju slobodu sopstvenog izbora, zasnovanu na dostupnosti savremenih tehnologija, ograni-

FENOMENOLOŠKI I PARADIGMATIČNI ELEMENTI „EKONOMIJE ZNANJA“

čavajući izbor onih drugih, kojima iste nijesu dostupne. Naravno, to nema veze s teorijskom ekonomijom. To se može tumačiti kao nova (praktična) paradigma dominacije i eksploatacije, koja je u određenoj mjeri generisana u globalnoj konkurenciji. Njena suština je u grupno-partnerskom konkurisanju i top kompetencijama najrazvijenijih u odnosu na sve ostale, nadnacionalnoj institucionalizaciji i kontroli, kao i prevazilaženju mnogih razlika (zbog dominacije ekonomskih interesa), uz zadržavanje i forsiranje najvažnije razlike – u ekonomskoj razvijenosti i moći. Navedena razlika se, na žalost, pretvara u kompetenciju kao najviši oblik konkurentnosti.

4. INDIKATORI INSTITUCIONALNE IZGRAÐENOSTI I NIVO (PRIMJENE) ZNANJA Dokazano je (D. North i dr.) da ekonomski razvoj zavisi od nivoa razvijenosti institucija. Može se iz mnogih analiza i praktičnih pokazatelja primijetiti da tempo i stepen ekonomskog rasta i razvoja direktno i indirektno utiču na porast inovativnosti i ekspertskih znanja. U tom smislu se nameće logični silogizam o postojanju relacije institucije-ekonomski razvoj-znanje. Naravno, navedenoj relaciji treba dodati i kategoriju ulaganja u znanje (slika 1), o kojoj će biti riječi u nastavku.

Slika 1: Razvojna formula „ekonomije znanja“

Šira naučna elaboracija navedene relacije zahtijeva dublje analize. Ali, navedena tendencija je postala toliko očigledna i značajna da se počeo koristiti termin „ekonomija znanja“ za opisivanje dominirajuće osobine institucionalno, inovaciono i infrastrukturno razvijenih privreda, u kojima „caruje“ znanje. Prednje dokazuju mnoga i poznata istraživanja o broju i distribuciji inovacija po pojedinim državama (slika 2).

Ekonomske ideje i praksa | broj 8 | mart 2013.

Slika 2: Inovaciona „topografija“

Izvor: OECD (2010),

„Ekonomija znanja“ se, pored ostalog, može posmatrati i kao civilizacijski iskorak u sistem razvijenih i međusobno povezanih institucija (institucionalni pluralizam), koji regulišu ekonomske odnose i ekonomsko ponašanje na način koji pogoduje proizvodnji, formalizaciji, širenju i korišćenju znanja. Nije slučajno što najmoćnije svjetske sile (ekonomske, vojne, političke i dr.) najviše ulažu u znanje, imaju najveći nivo privredne i institucionalne razvijenosti (iako to neki indikatori u svim slučajevima ne pokazuju) i raspolažu najvećim zalihama znanja i multidisciplinarnih inovacija, koje predstavljaju odgovarajuću nagradu ili povraćaj od tog ulaganja. Međutim, može se postaviti pitanje sveobuhvatnosti, vjerodostojnosti i kvaliteta uopštenih ocjena (preko indikatora) razmatranih kategorija - nivoa znanja i institucija. Samim tim se pitanje svodi na sumnju u potpunu (apsolutnu) konzistentnost, pouzdanost i validnost pojedinih indikatora, kao što su npr. indeks ekonomije znanja - Knowledge Economy Index /KEI/ i indeks znanja - Knowledge Index /KI/, koje nudi Svjetska banka i/ili indeks globalne konkurentnosti - Global Competitivenss Index / GSI/, koji nudi Svjetski ekonomski forum, u kojem se kao prvi indikator pojavljuje institucionalna izgrađenost (dio GSI). Navedeno pitanje je posebno važno za države tranzicije, jer za neke od njih nijesu uopšte izračunati pomenuti indikatori. Šta tek reći o „kvalitetu“ posredne, uopštene i suštinski diskutabilne „indikatorske“ ocjene glavnih ekonomskih institucija (državnog regulisanja, tržišnog regulisanja i svojinskih odnosa). Kad bi se to tako (na „indikatorski“ način) moglo pouzdano uraditi, ne bi onda bila potrebna sva obimna istraživanja, analize i kritike, koje su do sada napisali mnogi svjetski i naši ekonomisti.

FENOMENOLOŠKI I PARADIGMATIČNI ELEMENTI „EKONOMIJE ZNANJA“

Poseban analitički, metodološki i praktični problem za ukazivanje povjerenja pomenutim i drugim „indikatorima“ (koji su dostupni na Internetu i koje pojedini autori uporno i nekritički forsiraju u svojim „naučnim analizama“) predstavlja nemogućnost tipskog mjerenja kvaliteta institucija u sredinama u kojima djeluje npr. kvazi-institucionalni monizam, predstavljen u vladajućoj vulgarizovanoj i visoko interesnoj neoliberalnoj ekonomskoj politici (koja nema nikakve sličnosti sa teorijskim neoliberalnim modelom). Vjerovatno zato za neke države i ne postoje navedeni indikatori. Postavlja se pitanje: kako je moguće mjeriti kvalitet institucija (tj. institucionalni pluralizam) u uslovima dominacije dugogodišnjeg institucionalnog vakuuma i/ili institucionalnog monizma, koji suštinski djeluje u svom surovom kvazi obliku? Drugim riječima, kako je moguće mjeriti djelovanje institucija u ambijentu njihovog ogromnog zatajivanja, da ne kažemo nepostojanja? Već smo objavili nekoliko članaka u kojima razmatramo ideju institucionalnog nihilizma u pojedinim državama tranzicije, koji možemo najjednostavnije definisati kao višedecenijsko reprodukovanje institucionalnog vakuuma, odnosno kao programirano institucionalno zatajivanje i dominaciju alternativnih (paralelnih) institucija. Nezavisno od prednjih kritičkih napomena i konstatacija, koje se odnose na navedene indikatore, kao i nemoguća poređenja u pojedinim slučajevima (zbog nepostojanja podataka), odlučili smo da prikažemo samo mjesta koja zauzimaju selektovane države prema određenim indikatorima (tabela 1). Indikatore smo izabrali prema funkcionalnom kriterijumu, radi pokušaja izvođenja određenih (makar uopštenih) zaključaka po pitanju odnosa između institucionalne izgrađenosti i nivoa primjene znanja u pojedinim državama.

Table 1: Uporedni pregled KEI indeksa i GCI indeksa (u dijelu institucija) prema mjestu za 2012. godinu Država Švedska Finska Danska Holandija Norveška Novi Zeland Kanada Njemačka Australija Švajcarska Irska SAD Tajvan V. Britanija Belgija

KEI

Institucije

Država Island Austrija Hong Kong Estonija Luksemburg Singapur Katar Ujed. Ar. Emirati Češka MaÐarska Rusija Slovenija Hrvatska Srbija Bosna i Herc.

Izvori: a ) KEI and KI indexes KAM 2012), p. 1-4. b) The Global Competitiveness Report 2012-2013, pp. 16-17.

KEI

Institucije

Ekonomske ideje i praksa | broj 8 | mart 2013.

Analiza podataka iz tabele 1 pokazuje da ne postoji ni jedan slučaj apsolutne podudarnosti u pogledu mjesta pojedinih država po pitanju nivoa znanja i institucionalne izgrađenosti. Najbliža tome je Rusija. Očigledno je da bi se iz te činjenice moglo paušalno i nekritički zaključiti da ne postoji značajna zavisnost između navedenih kategorija. Pa ipak, među prvih 10 država sa spiska nalazi se njih šest i po jednom i po drugom indikatoru, među prvih 15 država sa spiska nalazi se njih osam i po jednom i po drugom indikatoru, a među prvih 20 država sa spiska nalazi se čak njih 14 i po jednom i po drugom indikatoru. Ali, na primjeru tri selektovane države (Singapur, Katar i Ujedinjeni arapski emirati) vidi se drastično odstupanje između mjesta koje zauzimaju po navedenim indikatorima. Naime, kod njih je izgrađenost institucija na mnogo većem nivou od nivoa znanja. Slično je i kod SAD, samo što je u tom slučaju mnogo veći nivo znanja od institucionalne izgrađenosti. Posmatrajući četiri države Jugosistočne Evrope (boldirana slova), takođe se može primijetiti priličan nesklad, osim u slučaju Bosne i Hercegovine. Slično je sa Češkom i Mađarskom. Sve bi to, po pravilu, trebalo da demantuje postojanje uzročne zavisnosti između posmatranih indikatora. Posmatrajući kroz prizmu ponuđenih indikatora, koje mnogi autori nekritički (zlo) upotrebljavaju da bi „naučno dokazali“ pojedine „zavisnosti“, ostvarene rezultate u pojedinim državama i sl., smatramo da je potrebno dati tri osnovne napomene. Prvo, mnogo je jednostavnije i pouzdanije definisati (izmjeriti u skladu s određenim kriterijumima) nivo znanja i njegove primjene u pojedinim državama, nego što je to slučaj sa institucijama, odnosno sa nivoom institucionalne izgrađenosti. Drugo, kod ocjene institucionalne izgrađenosti pojedinih država postoji previše specifičnih i najčešće heterogenih faktora uticaja, koje nije moguće konzistentno i potpuno izmjeriti i kvantitativno obuhvatiti, a kamoli definisati unifikovane kriterijume, na osnovu kojih bi bilo moguće vršiti kvalitetna poređenja. Npr. nije moguće utvrditi uticaj neformalnih i alternativnih institucija. Ili, ne može se ni približno utvrditi uticaj i značaj tržišnog regulisanja u uslovima dominacije deformisanih tržišnih struktura, koje su karakteristične za mnoge države. Treće, na bazi mnogih teorijskih i empirijskih istraživanja, dokazana je direktna povezanost institucionalne razvijenosti i ekonomskog razvoja, kao i ekonomskog razvoja i nivoa znanja. U tom smislu se može logično pretpostaviti, pa čak i silogistički konstatovati da se navedene uzročne relacije mogu spojiti u relaciju institucije-ekonomski razvoj-znanje. Kao što bez ekonomske razvijenosti nema dovoljno sredstava za ulaganje u obrazovanje i nauku, a samim tim nema ni znanja kao njihovog opšteg reprezenta, isto tako bez izgrađenih formalnih institucija nema ni svijesti, ni želje da se ulaže u znanje (iz poznatih razloga). Praksa je pokazala da i ono malo sredstava koje se odvaja za obrazovanje i nauku može da se odlije netržišnim (nekonkurentnim, interesno orijentisanim i anti-institucionalnim) kanalima u projekte, koji nemaju mnogo veze sa njihovom osnovnom ciljnom funkcijom. Takvi slučajevi postoje. Oni su široko poznati, ali ne zaslužuju dokazivanje i reklamu u naučnim člancima.

FENOMENOLOŠKI I PARADIGMATIČNI ELEMENTI „EKONOMIJE ZNANJA“

5. TRETMAN ZNANJA U POJEDINIM DRŽAVAMA Privredna nerazvijenost u većini tranzicijskih država, kojima pripadaju države Jugoistočne Evrope, itekako utiče na tretman znanja. Tome treba dodati nepostojeću, nedorečenu i/ili površnu ocjenu postojećih kapaciteta, sistemskih i institucionalnih rešenja u ovoj oblasti, kao i nepouzdane statističke podatke. Bez značajnih novčanih izdvajanja za obrazovanje (preporuka UNESCO je 6% od BDP) i nauku (preporuka EU je 3% od BDP) ne mogu se očekivati veća i kvalitetna istraživanja, a samim tim ni inovacije kao dokazani osnov konkurentske prednosti.

Slika 3: Ukupni domaći izdaci za istraživanje i razvoj u % od BDP u 2009. (u izabranim državama)

Izvori: OECD (2011), Main Science and Technologa Indicators, Vol. 2011/1, p. 19; Nacionalni statistički podaci

Na slici 3 je prikazana stopa procentualnog izdvajanja za naučna istraživanja i razvoj od BDP u izabranim državama u 2009. godini. Komentar skoro da nije ni potreban, kad se zna da su npr. Crna Gora i Srbija izdvojili respektivno 0,41% i 0,30% iz svog BDP. Ako se zna da su inovaciono uspješne samo „države znanja“ (vidi sliku 1), neizbježno se mora postaviti pitanje: zašto se u nedovoljno razvijenim državama veoma malo izdvaja za znanje? Odgovor je poznat i sadržan u brojnim objavljenim naučnim radovima, pa i u raznim medijskim sadržajima. Ali, od kritičke retorike do pozitivne i održive prakse po prednjem je vjerovatno dalek put. On zahtijeva velike, duboke i opsežne društvene, političke i institucionalne reforme. Očigledno je da u mnogim državama postoje nepremostive barijere na putu u razvoj. Ne može se reći da je to nedostatak svijesti o povezanosti ulaganja u znanje sa razvojem. Ona postoji, ali nasuprot nje stoje ogromne interesne naslage, koje su se gomilale u uslovima institucionalnog vakuuma. Više puta smo predlagali institucionalni pluralizam kao moguće rješenje tranzicijske krize i njenog bijednog računa. Vjerovatno bi trebalo bolje i preciznije istražiti paradoksalni fenomen otežanih institucionalnih reformi u malim državama i privredama, u odnosu na velike. Kao specijalni slučaj se može poslužiti slučaj nekad monističke Kine, koja je ubjedljivo dokazala da „nije važna boja mačke, nego da lovi miševe“ i da je čak i rekombinovani i kontrolisani institucionalni plu-

Ekonomske ideje i praksa | broj 8 | mart 2013.

ralizam mnogo bolji od njegovog odsustva i supstitucije od strane vulgarizovanih oblika institucionalnog monizma.

Slika 4: Ukupni domaći izdaci za istraživanje i razvoj u % od BDP u periodu 1994-2008. (za izabrane države)

Izvor: OECD (2009), Main Science and Technology Indicators 2009/2, December.

Na slici 4 je prikazano izdvajanje za naučna istraživanja i razvoj od BDP u Japanu, SAD, Kini i grupi razvijenih država (OECD i EU 27) u periodu od 15 godina. Bilo bi interesantno uporediti i analizirati mnoge makroekonomske indikatore navedenih država i utvrditi njihovu zavisnost od izdvajanja za nauku i obrazovanje. Na slici 3 je primijetan najbrži relativni rast posmatranih izdvajanja kod Kine, koji je počeo 1998. Zato nije slučajan njen skok sa petog na drugo mjesto u pogledu privredne razvijenosti u periodu 2000-2010 (tabela 2). Predviđa se da će Kina sredinom vijeka preuzeti primat od SAD, pod uslovom da nastavi sa dinamičnim privrednim rastom koji je ostvarivala u periodu 1991-2010. (po prosječnim godišnjim stopama od 7% do 13,4%).

Tabela 2. Rast BDP za izabrane države (sa prognozom do 2050) 2000

2010

2020

2030

2040

2050

SAD JAPAN nJEMAČKA V. BRITANIJA FRANCUSKA ITALIJA KINA BRAZIL INDIJA RUSIJA

SAD JAPAN nJEMAČKA V. BRITANIJA KINA FRANCUSKA ITALIJA INDIJA RUSIJA BRAZIL

SAD KINA JAPAN NJEMAČKA V.BRITANIJA INDIJA FRANCUSKA RUSIJA ITALIJA BRAZIL

SAD KINA JAPAN INDIJA RUSIJA V. BRITANIJA NJEMAČKA FRANCUSKA BRAZIL ITALIJA

SAD KINA INDIJA JAPAN RUSIJA BRAZIL V. BRITANIJA Njemačka FRANCUSKA ITALIJA

KINA SAD JAPAN JAPAN BRAZIL RUSIJA V. BRITANIJA Njemačka FRANCUSKA ITALIJA

Izvor: Statistički podaci i prognoze WTO,World Bank i UNCTAD

FENOMENOLOŠKI I PARADIGMATIČNI ELEMENTI „EKONOMIJE ZNANJA“

Paradoksalno je da se u uslovima minimalnog (ponižavajućeg) izdvajanja za obrazovanje i nauku u poslednje vrijeme u državama okruženja imperativno zahtijeva objavljivanje naučnih radova na SCI i SSCI bazama podataka. Kao da država finansira naučna istraživanja? Kao da se možemo takmičiti sa državama u kojima se mnogo izdvaja i koji su mnogo odmakli u pogledu naučne razvijenosti, čiji su nam autori najčešće uzor? Kao da nijesu dovoljne ostale međunarodne baze podataka, poput Cabells-a, koji se priznaje za izbor u naučno zvanje američkim ekonomistima? Kao da oni koji to sad propisuju imaju na tim listama objavljene radove? Kao da nema raznih (očiglednih i mnogih) zloupotreba, pa i skandala, koje su povezane s navedenim bazama podataka, o čemu su mnogi mediji pisali? Kao da je objavljivanje rada na SSCI listi jedini kvalitet naučnih radnika? Kao da su naši cijenjeni profesori imali objavljene radove u tim bazama podataka i kao da su uopšte znali za njih (kao i mnogi od nas do prije nekoliko godina)? Kao da najveći svjetski naučnici ne čekaju objavljivanje u npr. mnogim prestižnim ruskim časopisima, koji nijesu na navedenim listama, niti ih to interesuje? Kao da se izmišljeni kabinetski podaci često ne stavljaju u razne formule, metode i regresije, pa se od njih dobijaju rezultati za koje niko ne zna kako i kome mogu da koriste i šta stvarno pokazuju? Kao da nijesu poznati slučajevi pisanja rada kolegi, ili njegovo „šlepanje“ u radu? Kao da nije lako dokazati da u pojedinim državama ne postoji laboratorijska oprema na kojoj su navodno dobijeni „naučni rezultati“ u objavljenim radovima? Itd. Takođe je paradoksalno da se npr. prema istim (iako diskutabilnim i veoma nedorečenim) kriterijumima za dobijanje naučnih zvanja ocjenjuje nastavno osoblje iz heterogenih nauka kao što su npr. tehničke, društvene i umjetničke! Pa onda neopravdano otvaranje velikog broja privatnih fakulteta i univerziteta, koji nemaju elementarne uslove za obavljanje djelatnosti, da ne govorimo o naučnim rezultatima. Zatim utrkivanje državnih fakulteta sa privatnim po pitanju prijema što većeg broja studenata, uz reklame i agitacije po srednjim školama. Pa posledični ogromni raskorak između politike zapošljavanja i politike obrazovanja (ako te politike uopšte postoje). Šta tek da se kaže o „znanju“ pojedinih Akademika, u čijem jednom te istom naslovu „naučne monografije“ u izdanju jedne Akademije nauka iz našeg regiona figuriraju pogrešan padež, čak dva (!) pleonazma i gramatički potpuno nepismena konstrukcija! Najzad, šta reći o nacionalnim projektima sa anonimnim ocjenjivačima (!), od kojih su jedni autori (neopravdano i povlašćeno) podržani i finansirani, iako ne zadovoljavaju čak ni konkursne kriterijume (da ne govorimo o njihovoj disertabilnosti), dok su drugi neopravdano odbačeni. U tom pogledu je korisno znati činjenicu da su ocjenjivači iz okruženja čestitali nekim autorima na izuzetnom projektu, koji su ocijenili najvećom ocjenom, da bi isti autori dobili niske ocjene od „anonimnih“ ocjenjivača!? Postavlja se, naravno, pitanje anonimnosti za ocjenu projekata, na istoj instituciji gde se fakulteti ocjenjuju javno, uz potpis. Kao da su mnogo značajniji nastavnici, nego fakulteti na kojima rade! Neki su čak dobili sav novac za pojedina tematska područja, i to za dva projekta! U takvim anti-institucionalnim uslovima se ne može očekivati uspostavljanje „društva znanja“ i „ekonomije znanja“, niti bilo kakav smisao i funkciju imaju pomenuti indikatori. U državama tranzicije se pokazalo da neznanje (koje se brzo i sistemski širi preko diploma bez pokrića, svjesno i/ili nesvjesno) ponekad može biti upotrebljeno kao uspješan interesni metod i primitivno sredstvo navodnih „elita“ i alibi-reformatora za izazivanje masovnih

Ekonomske ideje i praksa | broj 8 | mart 2013.

zabluda, konfuzija, zamjena teza i sl. Koliko god to zvučalo (i bilo) apsurdno, paradoksalno i nelogično. Primjera za to ima mnogo. Jedan je forsiranje kvazi-institucionalnog monizma (ekonomskog vulgarizovanog neoliberalizma) i ignorisanje institucionalnog pluralizma. Drugi je nametanje „ekspertskog“ stava da je najnovija globalna finansijska i ekonomska kriza izazvana navodnom prekomjernom javnom potrošnjom i nekontrolisanim rastom plata (a ne pohlepom banaka i finansijska tržišta za zaradom na nekontrolisanim tokovima virtualnog kapitala i nerazumnom sekjuritizacijom na tržištu nekretnina). Treći je retoričko i praktično negiranje institucije državnog regulisanja u elementarnim funkcijama, izostanak njene kontrole i upravljivosti u dugoročnim tranzicijskim procesima, što je omogućilo širenje socijalne patologije. Četvrti je favorizovanje najprostijih radnih operacija, (koje čak nijesu ni zanat) i nekakvih kurseva na fakultetima u odnosu na nauku. Riječ je o obuci na zastarjelim simulatorima, koji su prosti u poređenju sa dječijim kompjuterskim igrama. „Instruktori“ za prednje „vještine“ primaju enormne svote novca u rasponu od 5-17000 € svakih 2-3 mjeseca, u skladu s nekakvim nakaradnim pravilnikom, koji omogućuje nerelan broj časova dnevno (preko 100, što je podatak za Ginisa). Može se mnogo pisati o tretmanu znanja, pa da priča ostane nedorečena. Izlaz je isti i jedini za sve ostale probleme: realna institucionalizacija na svim poljima. Jedino ona može aktivizovati znanje i eliminisati razvojne barijere. Priča nije potrebna. Za otrežnjenje i dokaze je dovoljan samo pogled u razvijeni svijet, na bilo koji način. Npr. običan pogled na porijeklo savremenih tehničkih proizvoda, koje često kupujemo. Ne treba izmišljati toplu vodu. Dovoljno je za početak korišćenje tuđih uzornih modela.

5. ZAKLJUČAK Ključni zaključak koji se nameće iz ovog teksta je hitna potreba civilizacijskog naučnog iskoraka država tranzicije u pravcu maksimalnog uvažavanja znanja. To nije moguće bez uspostavljanja kvalitetnih i stabilnih institucija. U oblasti znanja i institucionalnih promjena je potrebna tranzicija od „destruktivne konstrukcije“ prema „konstruktivnoj destrukciji“ (Shumpeter). Ovaj rad opominje i upućuje sve releventne društvene strukture, djelatnosti i nivoe odlučivanja u državama tranzicije na neophodnost bezuslovnog prihvatanja paradigme znanja kao razvojnog imperativa u svim društvenim i privrednim oblastima. On jasno i argumentovano upozorava da bilo kakvo ignorisanje, zaobilaženje i supstituisanje znanja vodi na stranputicu, koja se naziva kriza i zaostajanje u razvoju. Nekritički i neodgovarajući odnos prema znanju isto je što i njegovo zapostavljanje i negiranje. Neznatna ulaganja u znanje proizvode slične efekte. Intelektualni kapital se ne može stvoriti u uslovima zapostavljanja znanja, forsiranja neznanja i negativne selekcije kadrova. Novom razvojnom epohom, odnosno „ekonomijom znanja“ dominiraju znanje, kreativnost, inovacije, vještine i originalnost. To uslovljava promjenu integralne razvojne para-

FENOMENOLOŠKI I PARADIGMATIČNI ELEMENTI „EKONOMIJE ZNANJA“

digme, ekonomske i društvene, koju moraju prihvatiti svi koji iskreno žele razvoj. Savremeno privređivanje stvara određene ontološke pretpostavke za formiranje postindustrijske paradigme, koja se često poistovjećuje sa „ekonomijom znanja“. Postoje i gnoseološke pretpostavke nove praktične paradigme, jer je postindustrijska civilizacija uticala na usavršavanje procesa saznanja. Može se govoriti o tehnološkoj paradigmi (informacionoj, komunikacionoj, transportnoj i dr.), ali ne i o ekonomskoj. Prva se primjenjuje u „ekonomiji znanja“, koja se na nju oslanja i od nje prima dominantan uticaj. Stari ekonomski zakoni i dalje djeluju, ali ne u svim slučajevima. Značaj znanja treba uzdići na najveći mogući nivo. Znanje, obrazovanje i nauku treba institucionalno regulisati i forsirati, po uzoru na razvijene države, kako bi se izbjegle razne njegove supstitucije, manipulacije, negativne selekcije i neprincipijelne (zlo)upotrebe. Jer, velike su koristi od ekonomije znanja: ekonomski rast i razvoj, društveno-politička stabilnost, enhanced produktivnosti itd.

6. Literatura Abramovitz, M. and David, P. A. (1996), „Technological change and the rise of intangible investments. The U.S. economy's growth-path in the twentieth century“, in Employment and Growth in the Knowledge-Based Economy, OECD, Paris, 35-60. Atkinson, R. D. and Court, R. H. (1998), The New Economy Index: Understading America's Economc Transformation, Progres, Policy Inst., Washington. Brynjolfsson, E. and Hitt, L. M. (2000), „Paradox lost? Firm-level evi-dence on the returns to information sistems spending“, Management Science, 42, 541-548. Brinkley, I. (2006), Defining the knowledge economy, The Work Foundation 3 Carlton House Terrace, London. Clark, D. (2004), Fritz Machlup — Knowledge Industry, A Brief History of Information and Knowledge, www.nwlink.com Drašković, M. (2009), „Znanje kao neograničeni resurs i objekt upravljanja“, Montenegrin Journal of Economics, 5(10), 111-117. Drašković, V. (2003), „Strategija virtualizacije kao proizvod nove ekonomije“, Strategijski menadžment, 1-2, 29-33. Drašković, V., Jovović, R., Lakić, S., Rutović, Ž. i Drašković, M. (2010), Globalizacija u ogledalu razvoja, krize i medija, Elit, Podgorica. Jakšić, M. (2005), „Vizija, institucije i privredni razvoj“, Ekonomski anali, 163, 6370.

Ekonomske ideje i praksa | broj 8 | mart 2013.

Jovovic, R. (2009), „Role Of Learning organization For Knowledge Creation“, Montenegrin Journal of Economics, 5(10), 111-117 Kelly, K. (1998), New Rules for the New Economy: Ten Radical Strategies for a Connected World, Penguin Books, New York. KEI and KI indexes (KAM 2012), www.info.worldbank.org/, preuzeto 11.03.2013. OECD (2009), Main Science and Technology Indicators 2009/2, December. OECD (2010), Measuring Innovation: A New Perspective, OECD, Paris based on Scopus Custom Data, Elsevier, December 2009. Romer, P. M. (1986), „Increasing returns and long-run growth“, Journal of Political Economy, 94, 1002-1037. Romer, P. M. (1990), „Endogenous technological change“. Journal of Political Economy, 98 (5), 345-399. Shapiro, C. (1999), Information Rules: A Strategic Guide to the Network Economy, Harvard Business School Press, Boston. Shapiro, C. and Varian, H. R. (1999), Information Rules: A Strategic Guide to the Network Economy, Harvard Business Press, Boston. The Global Competitiveness Report 2012-2013 (2012), World Economic Forum, Geneva. Toffler, A. (1980), The Third Wave, New York.

Ekonomske ideje i praksa | broj 8 | mart 2013.

Miomir Jakšić1 JEL KLASIFIKACIJA: E02, E62

MAKROEKONOMIJA I REALNI SVET

Apstrakt: Za rešavanje globalne ekonomske krize važna su dva ključna načela kejnzijanizma: 1. efektivna tražnja: privreda je uvek, i na kratak i dugi rok, definisana tražnjom i investicije determinišu štednju, a ne obratno; 2. istorijsko vreme: promene nisu mehaničke, automatske i jednolinijske sa osiguranim uspehom, nego itekako zavise od početnih uslova, što potvrđuje iskustvo tranzicije.

KLJUČNE REČI: makroekonomija, kredibilitet, reputacija, samostalnost, odgovornost.

Ekonomski fakultet Univerziteta u Beogradu.

MAKROEKONOMIJA I REALNI SVET

Abstract: Two basic keynesian postulates are essential for finding solution for global economic crisis: 1. effective demand: economy is always, on short and long run, determined by demand and investments are determining saving, not vice versa; 2. historical time: changes are not mechanical, automatic and unilinear, but critically dependant upon initial conditions, which is confirmed by results of transition.

key words: macroeconomics, credibility, reputation, independance, accountability.

Ekonomske ideje i praksa | broj 8 | mart 2013.

1. Šta je ispravno u makroekonomiji Džordž Akerlof je u predavanju Nedostajuća motivacija u makroekonomiji 2007. godine ukazao na neophodnost uvođenja sociologije i institucionalne ekonomije u makroekonomiju, i da fundamentalne hipoteze o racionalnom ekonomskom ponašanju moraju biti dopunjene novim postulatima o kredibilitetu, reputaciji, posvećenosti, interesima, motivaciji. Po njemu pet stavova nastalih na antikejnzijanskoj tradiciji čini suštinu moderne makroekonomije; on ih je, po ugledu na fiziku, nazvao neutralnostima i po njemu to su fundamentalni zakoni. Tih pet neutralnosti su:2

1. n ezavisnost tekuće potrošnje od tekućeg dohotka, što je osnova Fridmanove teorije o permanentnom dohotku i Modiljanijeve teorije o životnom ciklusu potrošnje; ovo znači da su pojedinci oslobođeni finansijskih ograničenja i izloženosti nepovoljnim šokovima. 2. nezavisnost investicija od tekućih profita, što je osnova Modiljani-Milerove teoreme, što znači da i za proizvođače postoji permanentni dohodak, kao i za potrošače, i da njihove odluke isključivo zavise od granične profitabilnosti investicija; 3. Rikardijanska ekvivalentnost, odnosno, neutralnost javnog duga, što znači da je sadašnji dug budući porez i da je svojevrsni računovodstveni trik – današnja aktiva je sutrašnja pasiva, pa aktivna fiskalna politika nema nikakav realni efekat. 4. Filipsova kriva - hipoteza o prirodnoj stopi nezaposlenosti, odnosno, nepostojanju dugoročne nagodbe između inflacije i nezaposlenosti, što je svojevrsna neutralnost u odnosu inflacije i nezaposlenosti. 5. efikasnost tržišta kapitala - svojevrsna neutralnost Pareto tipa – što znači da su raspoložive i iskorišćene sve informacije o ulaganju kapitala, jer svi akteri su racionalni i raspolažu svim informacijama.

Velika stagflacija 2007. godine potpuno dovodi u pitanje pomenutih pet neutralnosti: kako da pojedinac u uslovima krize odredi permanentni dohodak? Kako da kompanije nastave da investiraju nezavisno od tekuće bilansne pozicije? Kako to da je javni dug neutralan, kada vlade pribegavaju ogromnim fiskalnim stimulansima? Kako i dalje dokazivati odsustvo veze inflacije i nezaposlenosti, kada je težište na savladavanju masovne i trajne nezaposlenosti? Kako to da su sva tržišta automatski efikasna, kada se dogodila trajna globalna kriza? Vendi Karlin pomoću sledećih dijagrama opisuje strukturu matice makroekonomije, izazove sa kojima se suočava i moguće pravce njihovog rešavanja.3

2 3

What's Right with Macroeconomics?, urednici R. Solow i J. P. Touffut, Edvard Elgar, 2012, str. 10. Isto, str. 196 i sl.

MAKROEKONOMIJA I REALNI SVET

Makroekonomija pre krize: uža verzija Neoklasični model rasta + racionalna očekivanja, tehnološki šokovi

↓ Model realnih poslovnih ciklusa

+ novac, nesavršena konkurencija na tržištu dobara, rigidne cene

↓ Novokejnzijanski DSGE (dinamički stohastička opšta ravnoteža) model (IS, Filipsova krive, Monetarno pravilo)

Makroekonomija pre krize: šira verzija likvidnošću ograničena i neograničena domaćinstva i firme (IS kriva) + nesavršeno konkurentska tržišta dobara i rada (Filipsova kriva) + Centralna banka okrenuta budućnosti (monetarno pravilo) + Makroekonomija Tejlorovog pravila (IS kriva, Filipsova kriva, Monetarno pravilo

Matica makroekonomije utemeljena na Tejlorovom pravilu pre krize Nedostaje: finansijski sektor Uža

Šira likvidnošću ograničena i neograničena domaćinstva i firme (IS kriva)

Neoklasični model rasta

↓ Model realnih poslovnih ciklusa

↓ Novokejnzijanski DSGE (dinamički stohastička opšta ravnoteža) model (IS, Filipsova krive, Monetarno pravilo)

+ nesavršeno konkurentska tržišta dobara i rada (Filipsova kriva) + Centralna banka okrenuta budućnosti (monetarno pravilo)

Režim politike: Makroekonomija Tejlorovog pravila (IS kriva, Filipsova kriva, Monetarno pravilo

Ekonomske ideje i praksa | broj 8 | mart 2013.

M. Lavoi piše da je postkejnzijanizam efikasan antidot tržišnom liberalizmu u sledećem: rast agregatne tražnje nužno ne izaziva rast cena; rast minimalnih i realnih nadnica ne vodi rastu nezaposlenosti; rast realnih nadnica ne izaziva pad profita; pad štednje ne izaziva ni pad investicija, niti usporavanje rasta; fleksibilne cene ne vraćaju privredu u ravnotežu; budžetski deficit ne vode isključivo inflaciji i rastu kamata. Te razlike autor ovako sumira:4 Postkejnzijanci

Tržišni liberali

Realizam

Instrumentalizam

Organicizam

Individualizam

Proceduralna racionalnost

Urođena racionalnost

Proizvodnja, rast

Razmena, retkost

Državna intervencija

Slobodno tržište

Dva ključna načela zaboravljenog kejnzijanizma po Lavoiju su:

1. e fektivna tražnja: privreda je uvek, i na kratak i dugi rok, definisana tražnjom i uvek investicije determinišu štednju, a ne obratno. Bankarsko-finansijski sektor nije industrija koja nudi proizvode, nego sektor koji nudi usluge, kako to neki i kod nas tvrde; 2. istorijsko vreme: ne mehaničko vreme – to znači da promene nisu automatske i jednolinijske sa osiguranim uspehom, nego itekako zavise od početnih uslova, što potvrđuje iskustvo tranzicije i kod nas.

Rodžer Bekhaus dokazuje da nije najbolji put polaženje od apstraktne teorije, već od njene sposobnosti da rešava praktične probleme: kada su problemi usko i precizno definisani, kada su u razmatranje uključeni subjekti čiji su motivi dobro shvaćeni i koji delaju u uslovima dobro objašnjenih ograničenja ekonomska analiza pokazuje se veoma moćnom.5 On zaključuje: „teško je poverovati da ideologija nije igrala svoju ulogu u entuzijazmu za planiranje odmah po završetku Drugog svetskog rata ili od skora u entuzijazmu za tržišna rešenja. Međutim, bolje je osloboditi se optužbi za ideologizaciju i usredsrediti se na mitove u ekonomiji; ovde reč mit ne koristim kao nešto pogrešno, već kao duboko ukorenjeno verovanje, intuitivnu ideju o svetu. Ako pođemo od toga tada nema ničeg čudnog u tome da kada su dokazi protivrečni i kada treba da donesemo neki sud, ekonomisti, kao i svi drugi, bivaju pod uticajem mitova.“

2. Konflikt fiskalne i monetarne politike Odnos monetarne i fiskalne politike, dva temeljna oslonca makroekonomske politike po pravilu češće je konfliktan nego kooperativan, što je dovelo do zaključka da se to može rešiti delegiranjem odgovornosti za monetarnu politiku na subjekte koji su čvršće opredeljeni za borbu protiv inflacije od vlade – centralnu banku. Međutim, vlada uvek zadržava 4 5

Lavoie, M., Introduction to post keynesian economics, Palgrave Macmillan, 2009. Backhause, R., The Puzzle of Modern Economics – Science or Ideology, Cambridge University Press, 2010.

MAKROEKONOMIJA I REALNI SVET

kontrolu nad fiskalnom politikom i postavlja se pitanje odnosa monetarne i fiskalne politike, jer se tim merama mogu poništiti antiinflatorni uticaji centralne banke. Odgovor na ovo pitanje zavisi od redosleda formulisanja monetarne, odnosno, fiskalne politike: šta se prvo formuliše nezavisno, a drugo se tome prilagođava. Najjednostavniji primer konflikta monetarne i fiskalne politike je kada je vlada (G) isključivo zainteresovana za target autputa ili zaposlenosti, i želi da minimizira njihovo odstupanje od targeta - ciljne veličine:6 LG = (y - yT)2 gde je LG funkcija gubitka vlade: ona nastoji da minimizira gubitak, a ne da maksimizira funkciju korisnosti. Monetarna vlast (CB) je zainteresovana isključivo da minimizira odstupanje inflacije od targeta nulte inflacije: LCB = π2 Filipsova kriva je: π= πE+ y - ye Neka vlada G koristi fiskalni instrument f koji uvećava agregatnu tražnju, a CB koristi kamatu r, koji agregatnu tražnju smanjuje. Jednostavni model agregatne tražnje tada je: y=f-r U modelu WS uvek prvi povlači potez. Nakon toga postoje dve mogućnosti: 1. G prva povlači potez, a sledi CB, ili 2. CB prva povlači potez, sledi G. Sekvenca 1. G prva povlači potez, a sledi CB Pošto su WS i G već povukli svoje poteze, CB zna za fiskalnu politiku f G, i πE WS, pre nego što pristupi minimiziranju svoje funkcije gubitka. π = (πE + y - yE)2 = (πE + f - r - ye)2; r = πE + f - ye (s obzirom da je y = f - r). Za sve vrednosti f π•= πE + f - r - yE = 0, πE = 0, i tada: r = f - ye. Sada G treba da izabere f da bi mimimizirala (y - yT)2, i G ne može da učini ništa da bi promenila y: (y - yT)2 = (f - r - yT)2 = (f - (f - ye) - yT)2 = (ye - yT)2.7 W. Carlin, D. Soskice, Macroeconomics – Imperfections, Institutions and Policies, Oxford University press, 2006., str. 648. 7 Isto, str. 649. 6

Ekonomske ideje i praksa | broj 8 | mart 2013.

Pošto je CB poslednja na potezu jedino što preostaje je da se kamata r podiže da bi se očuvao uslov y = ye. Sekvenca 2. CB prva povlači potez, a sledi G S obzirom na uslov: (f - r - yT)2 = (ye - yT)2 G će sada nastojati da osigura uslov y = yT, i tu CB ne može ništa da uradi, jer za bilo koji odabrani nivo r od strane CB G jednostavno podiže f da bi poništio moguće efekte r na π ili y. Za političku makroekonomiju igre sa nepotpunim ili asimetričnim informacijama su veoma važne, s obzirom da jednom akteru nedostaju informacije ili je u poziciji da prima signale o preferencijama drugog aktera koji nisu tačni. Zato se ove igre zovu signalne igre.8 Sada ćemo ovu metodologiju primeniti na igru druga dva igrača, Centralne banke (CB) i radnika (WS), u kojoj i jedni i drugi nastoje da pošalju signal da su jaki. U osnovi ovo je isti model igre kao i prethodna igra pivo - pita. Radnici (WS) ne znaju da li je centralna banka (CB) jaka (T) ili slaba (W), već samo znaju da je verovatnoća da je CB jaka T je p, a da je slaba W je (1 - p). U ovoj signalnoj igri koraci su sledeći:

1. P riroda (N) je prva na potezu i bira tip CB, pa CB, naravno, zna da li je T ili W, a to ne znaju WS; 2. CB (pošto zna da li je T ili W) povlači potez birajući visok (H) ili nizak (L) nivo autputa u periodu 1; 3. WS bira očekivanu inflaciju i periodu 2, i ona je ili visoka (h) ili niska (l), imajući u vidu signal koji je CB poslala izborom autputa u periodu 1.

Dobici za CB su gore, a dobici za WS su dole. Za jaku (T) CB koja se opredelila za nizak L autput, dobitak za WS ako i oni izaberu nisku inflaciju l je 1, a ako WS izaberu visoku inflaciju h dobitak je 0. Za slabu (W) CB, za nizak dohodak i visoku inflaciju h dobitak za WS je 1, a za nisku inflaciju l dobitak je 0. Za slučaj slabe W CB i njenog izbora visokog dohotka H, i izbora visoke inflacije h od strane WS, dobitak za WS je 2+x. i u ovom slučaju moguće su dve strategije, združena i razdvojena.

Isto, str. 651.

MAKROEKONOMIJA I REALNI SVET

Slika 1: Izbor niskog autputa L: i jaka i slaba CB šalje signal niskog autputa

U ovom slučaju WS znaju da će CB, bez obzira da li je jaka T, ili slaba W, uvek birati niski autput L. WS nemaju drugih informacija o CB, osim da je verovatnoća da je ona jaka T je p, a da je slaba W je (1 - p). Ako WS primi signal niskog autputa L od strane CB, očekivani dobitak od izbora visoke inflacije h je p • 0 + (1 - p) • 1 = 1 - p, a očekivani dobitak od izbora l je p + (1 - p) • 0 = p. Zato WS bira visoku inflaciju h, ako je p < 1/2, i bira nisku inflaciju l ako je p > 1/2. Da li se jakoj T CB isplati da bude jaka i bira niski autput L ? Odgovor je nedvosmisleno da, jer u tom slučaju WS bira nisku inflaciju l, i dobitak za CB je 4. Ukoliko bi u ovoj igri CB izabrala visoki autput H, WS bi na osnovu toga zaključili da je CB slaba W, i izabrali bi visoku inflaciju h. Vrednost x je kritična u tom slučaju: ako je x < 0, slaba CB W bi poslala signal niskog dohotka L; ako je x > 0, slaba CB W bi poslala signal visokog dohotka H; ako je x = 0, slaba CB W je indiferentna.9

Slika 2: Jaka CB šalje signal niskog autputa, slaba CB šalje signal visokog autputa

Isto, str. 661.

Ekonomske ideje i praksa | broj 8 | mart 2013.

Isprekidane linije pokazuju strategiju:

1. jaka CB T bira niski autput L, a WS biraju nisku inflaciju l. 2. slaba CB W bira visoki autput H, a WS biraju visoku inflaciju h.

Prva strategija združivanja je verovatnija, a to je da će CB, i kada je jaka T, i slaba W slati signal niskog autputa L, koju primalac poruke WS treba da protumači da je CB zaista jaka: u tom slučaju očigledno je da se slaba CB W pretvara da je jaka T.

MAKROEKONOMIJA I REALNI SVET

6. LITERATURA Backhause, R., The Puzzle of Modern Economics – Science or Ideology, Cambridge University Press, 2010. Carlin, W., D. Soskice, Macroeconomics – Imperfections, Institutions and Policies, Oxford University press, 2006. Jakšić. M., Praščević, A., Politička makroekonomija, Ekonomski fakultet, Beograd, 2011. Lavoie, M., Introduction to post keynesian economics, Palgrave Macmillan, 2009. What's Right with Macroeconomics?, urednici R. Solow i J. P. Touffut, Edvard Elgar, 2012.

Ekonomske ideje i praksa | broj 8 | mart 2013.

Aleksandra Praščević1 alja@ekof.bg.ac.rs

JEL KLASIFIKACIJA: E52, E58, E61, E62

PRAVILA ILI KOORDINACIJA MONETARNE I FISKALNE POLITIKE – TEORIJSKI ASPEKT Apstrakt:

Rad je posvećen aktuelnom pitanju – da li je primena monetarnih i fiskalnih pravila odgovarajuća forma zamene za koordinaciju ove dve politike, a u cilju realizacije ključnog cilja makroekonomske politike – dostizanja neinflatornog, stabilnog rasta ekonomije. Ovo pitanje se razmatra uzimajući u obzir da su razvoj makroekonomske teorije, teorija ekonomske politike, ali i institucionalnih aranžmana za monetarnu i fiskalnu politiku, doveli do primarnog korišćenja pravila u vođenju oba segmenta ekonomske politike. Međutim, globalna ekonomska kriza je predstavljala za ekonomski sistem šok na koga pravila nisu mogla dovoljno efikasno da reaguju (jer nisu formulisana tako da obezbede dovoljnu fleksibilnost). Zbog toga se od pravila privremeno odustalo, a naročito je to slučaj sa fiskalnim pravilima, što je reafirmisalo pitanje da li koordinaciju treba vršiti direktno – stalnim usaglašavanjem oko ciljeva i realizacije monetarne i fiskalne politike, od strane monetarnih i fiskalnih vlasti, vraćanjem na pravila uz njihovu modifikaciju (kroz formu „nove generacije“ fiskalnih pravila), ili ne postoji potreba za usklađivanjem – koordinacijom monetarne i fiskalne politike.

KLJUČNE REČI: FUNKCIJA REAKCIJE MONETARNE POLITIKE, FISKALNA PRAVILA, KOORDINACIJA MONETARNE I FISKALNE POLITIKE

Ekonomski fakultet, Univerzitet u Beogradu

PRAVILA ILI KOORDINACIJA MONETARNE I FISKALNE POLITIKE – TEORIJSKI ASPEKT

Abstract: The paper focuses on an important question - whether the use of monetary and fiscal policies is an appropriate form of replacement for the coordination of these two policies, in order to implement the key objectives of macroeconomic policy – achieving uninflatory stable growth of the economy. This issue is considered taking into account that the development of macroeconomic theory, the theories of economic policy, and institutional arrangements for monetary and fiscal policy, leading to the primary use of the rules in the conduct of economic policy in both segments. However, the global economic crisis came as a shock to the economic system the rules of which were not efficient enough to respond (because they are not constructed to provide sufficient flexibility). Therefore, the rules were temporarily abandoned especially in the case of fiscal rules, which is reviving the question of whether coordination should be done directly – constant alignment of the objectives and implementation of monetary and fiscal policy by the monetary and fiscal authorities, or return to the rules with their modifications (in the form of a „new generation“ of fiscal rules), or there is no need for harmonization - the coordination of monetary and fiscal policy.

key words: MONETARY POLICY REACTION FUNCTION, FISCAL POLICY, COORDINATION OF monetary AND FISCAL POLICIES

Ekonomske ideje i praksa | broj 8 | mart 2013.

1. UVOD Globalna ekonomska kriza 2007-09. označila je makar privremeni kraj dominacije pravila u ekonomskoj politici i povratak diskrecije, sa značajnim oslanjanjem na fiskalnu politiku, kao pokretača ekonomske aktivnosti u privredama pogođenim krizom. Povratak diskrecionoj politici – dinamiziranju agregatne tražnje u svim ekonomijama čiji je fiskalni sistem mogao to da podnese u srednjem roku, a veoma često i u onim ekonomijama koje za to nisu imale prostora, označio je neminovno ponovno razmatranje pitanja za koja se smatralo da su ranije zaključena i to „pobedom“ pravila i Vašingtonskog konsenzusa. Među pitanjima koja je trebalo ponovo razmotriti neminovno je bilo ono koje se odnosi na ciljeve monetarne politike, odnos između monetarne i fiskalne politike i moguću potrebu za njihovom koordinacijom. Ova su pitanja bila aktuelna i važna za razmatranje tokom delovanja globalne ekonomske krize, ali i nakon nje, pošto je oporavak ekonomske aktivnosti bio slab i praćen problemima javnih finansija koji su dobrim delom generisani merama ekonomske politike za izlazak iz krize – za podsticanje ekonomske aktivnosti i za pomoć bankarskom sektoru. Rešavanje fiskalnih problema visokog budžetskog deficita i javnog duga, u većini ekonomija otvorilo je pitanje mogućih kratkoročnih i dugoročnih efekata na ekonomsku aktivnost fiskalne kontrakcije, neophodne za fiskalnu konsolidaciju, uz razlike u efektima konsolidacije bazirane na smanjenju državnih rashoda u odnosu na efekte koji bi proistekli iz rasta poreza. To je reafirmisalo razlike u efektima ekonomske politike na kratak i dug rok, a učinilo je aktuelnim i pitanje u kojoj meri je uopšte trebalo posegnuti za ekspanzivnom ekonomskom politikom, ako je ona rezultovala dramatičnim problemima javnih finansija, koje je naknadno trebalo rešiti i to u okolnostima ekonomske stagnacije i visoke nezaposlenosti. Slično tome, ali sa suprotnog stajališta, kritikovana je i promena ekonomske politike do koje je došlo 2010. godine, a koja se okrenula štednji i smanjenju javnog duga, zbog čega će u mnogim ekonomijama gep BDP-a ostati prisutan i u narednima godinama. Ipak, svakako da nakon što su nekoliko godina dominirali stavovi da je moguće ekonomska kretanja poboljšati snagama koje deluju sa strane agregatne tražnje, prisustvujemo povratku ideje o potrebi za merama ekonomske politike kojima bi se podsticala strana agregatne ponude – merama industrijske politike, reformama tržišta rada i povećanjem njegove fleksibilnosti, merama podsticanja tehnoloških inovacija i razvoja ekonomije zasnovane na znanju. Uporedo sa tim bi se realizovala politika ozdravljenja javnih finansija i njihovog povratka na čvrste osnove. Za ovakve rezultate, međutim, neophodne su pored odgovarajuće fiskalne politike i mere monetarne politike, kao i određena koordinacija među njima, ali i društveni konsenzus o raspodeli tereta stabilizacije između ključnih društvenih aktera – rada, kapitala i države. Rešavanje ovih problema se pokazalo kao posebno kompleksno u vodećim razvijenim ekonomijama (poput SAD-a, Japana, ekonomijama Evropske Unije) u kojima je slab ekonomski oporavak ukazivao da je možda neophodno nešto više od danas poznatih mera ekonomske politike, a što bi se odnosilo na novi društveni dogovor i „otkrivanje“ novog pokretača razvoja, kao i na moguću novu ideološku osnovu ekonomskog razvoja. Ništa manje kompleksno nije rešavanje ovih problema ni u manje razvijenim ekonomijama sa nastajućim tržištima koje ne beleže značajnije stope ekonomskog rasta. U njima, problem javnih finansija u kombinaciji sa niskim ili negativnim stopama rasta i visokim stopama nezaposlenosti postaje naročito težak.

PRAVILA ILI KOORDINACIJA MONETARNE I FISKALNE POLITIKE – TEORIJSKI ASPEKT

U ovakvim okolnostima do izražaja dolazi problem koordinacije monetarne i fiskalne politike koja podrazumeva i kratkoročne efekte na održavanje normalnih finansijskih uslova i cenovne stabilnosti, što se postiže monetarnom politikom i upravljanjem javnim dugom, ali i dugoročno održavanje ekonomije na putanji ravnotežnog rasta. Postizanje pozitivnog makroekonomskog efekta u dugom roku zahteva da deficit državnog budžeta bude ograničen tako da se može finansirati na tržištu kapitala, a da pri tome ne generiše distorzije u alokaciji resursa u ekonomiji, da ne izazove monetizaciju duga, kao i da ne izazove preobimno zaduživanje u inostranstvu. Tekuća ekonomska kretanja u velikom broju zemalja dovela su u pitanje ovaj dugoročni efekat, delimično i zbog neodgovarajuće koordinacije.

2. KONFLIKTNOST MONETARNE I FISKALNE POLITIKE Ključni cilj makroekonomske politike je da se obezbedi da ekonomija dostigne neinflatorni, stabilan rast. Međutim, navedeni opšti cilj makroekonomske politike, zapravo, sadrži tri važna elementa korišćenja makroekonomske politike: u cilju kontrole inflacije, u cilju promovisanja stabilnosti – smanjenja fluktuacija nivoa dohotka i u cilju obezbeđenja dugoročnog rasta životnog standarda. Pri tome se koriste instrumenti makroekonomske politike – monetarna politika koju formuliše i realizuje centralna banka i fiskalna politika koju kontroliše vlada (Allsop and Vins, 2000)2. Navedeni instrumenti u različitoj meri doprinose realizaciji ovih ciljeva, zbog čega imaju i različit značaj za njih. Pitanje da li je neophodna koordinacija monetarne i fiskalne politike se zapravo svodi na pitanje da li su makroekonomski rezultati u domenu realizacije makroekonomskih ciljeva bolji u situaciji kada su ove politike koordinisane u odnosu na rezultate kada se koordinacija ne vrši. Činjenica je da konačni efekat primenjenih mera u oba segmenta ekonomske politike (monetarne i fiskalne) zavisi od toga kako svaka od politika utiče na onu drugu, pri tome fiskalnu i monetarnu politiku kreiraju i realizuju različita tela, imajući različite ciljeve, resurse, ograničenja i motive. To neminovno dovodi do pitanja koji su ciljevi monetarne, odnosno fiskalne politike i ima li konfliktnosti među njima. Ograničenost instrumenata makroekonomske politike dovodi do konfliktnosti između uloge politike u održavanju cenovne stabilnosti i uloge politike u stabilizaciji dohotka. Koordinacija politika se može realizovati kroz dogovaranje fiskalnih i monetarnih vlasti koje bi zajedno odlučivale o kreiranju politike i njenoj implementaciji, ili se može realizovati kroz minimalnu interakciju – korišćenjem monetarnih i fiskalnih pravila koja određuju monetarnu, odnosno, fiskalnu politiku, kada se smanjuje potreba za dogovaranjem i zajedničkim delovanjem. Nepostojanje koordinacije, u bilo kojoj od ove dve forme, rezultovaće u lošim ekonomskim rezultatima – fiskalna nedisciplina dovešće do pritisaka na monetarnu politiku da bude još čvršća, iako ni to neće obezbediti da se u potpunosti kompenzuju fiskalne neravnoteže. S druge strane, nedostatak kredibiliteta ukupne ekonomske politike, izazvan problemom vremenske nekonzistentnosti miksa ekonomske politike, umanjiće efikasnost monetarne politike.

Allsop and Vins (2000), str. 1-2

Ekonomske ideje i praksa | broj 8 | mart 2013.

Uspešna koordinacija podrazumeva da oba instrumenta ekonomske politike budu održiva, kao i da i monetarne i fiskalne vlasti imaju kredibilitet. Ukoliko je to ispunjeno, monetarna politika će biti uspešna u otklanjanju inflatornih očekivanja sve dok stanje javnih finansija ne izazove pojavu inflatornih očekivanja, rast kamatne stope ili smanjenje deviznih rezervi. Fiskalna politika je izgubila svoj primat u makroekonomskoj teoriji i politici još od vremena kada je sedamdesetih godina XX veka monetarizam pobedio kejnzijanizam, otpočevši dominaciju neoliberalne paradigme (Praščević, 2012). Promene u teorijskoj makroekonomiji podudarile su se sa promenama u ekonomskim kretanjima i ekonomskoj politici. Među njima je svakako od velikog značaja bilo odustajanje od Bretonvudskog posleratnog međunarodnog ekonomskog poretka baziranog na sistemu fiksnih deviznih kurseva (kvazi zlatan standard), 1971. godine. Sa ovom promenom i prelaskom na sistem fleksibilnih deviznih kurseva u kome valute „plivaju“ u različitim smerovima, centralne banke kao ključne monetarne institucije dobile su na značaju, umesto dotadašnjih savetnika za fiskalnu politiku. Isto tako, umesto dotadašnjeg fiksnog deviznog kursa, kao nominalno sidro se javlja niska i stabilna stopa inflacije, za koju je odgovorna centralna banka. Razvojem makroekonomskih novo-klasičarskih modela racionalnih očekivanja koji se oslanjaju na mikroekonomsku optimizaciju ponašanja ekonomskih subjekata i kreatora ekonomske politike, u savremenoj makroekonomiji su promovisani problemi kredibiliteta i reputacije, teorijski dokazujući potrebu za nezavisnošću centralne banke. Pored nezavisnosti centralne banke, monetarnoj politici se nameće zahtev da bude transparentna i najčešće prepuštena konzervativnom guverneru čiji je primarni (a često i jedini) cilj cenovna stabilnost. Odustajanje od monetarne politike kojom bi se podsticala ekonomska aktivnost, teorijski i empirijski je imalo pokriće u dokazima da nagodba inflacija – nezaposlenost u dugom roku ne postoji, a da u kratkom roku samo doprinosi povećanju fluktuacija realnih makroekonomskih agregata. Uvođenje pravila u vođenje ekonomske politike podrazumevalo je podjednako i monetarnu i fiskalnu politiku, za koje se smatralo da je njihova podvojenost neophodan preduslov da ne dođe do zloupotrebe monetarne politike od strane fiskalne politike, jer je cilj monetarne politike prvenstveno održavanje cenovne stabilnosti, a ne pune zaposlenosti. Uzimajući u obzir razlike u ciljevima monetarnih u odnosu na fiskalne vlasti, koordinacija monetarne i fiskalne politike se često izjednačava sa politikom ekspanzivnije monetarne i čvršće fiskalne politike, dok se odsustvo koordinacije povezuje sa čvršćom monetarnom i ekspanzivnijom fiskalnom politikom. Upravo su pravila mogla da obezbede rešavanje problema koordinacije, obezbeđujući alternativu za miks ekonomske politike (fiskalna – monetarna politika). Međutim, problem je nastao kada se od pravila, makar privremeno, odstupilo, zbog neophodnosti da se reaguje na nepredviđeni šok, kakav je bila poslednja globalna ekonomska kriza. Inače je u godinama pre otpočinjanja krize u makroekonomiji postignut konsenzus povodom sledećih elemenata makroekonomske politike: dominantan zahtev makroekonomskoj politici da obezbedi „nominalno sidro“ – da kontroliše stopu inflacije i inflatorna očekivanja; kontrola inflacije je prepuštena posebnoj instituciji koja vodi monetarnu po-

PRAVILA ILI KOORDINACIJA MONETARNE I FISKALNE POLITIKE – TEORIJSKI ASPEKT

litiku – centralnoj banci (može biti odgovorna ili ne za određivanje sopstvenih ciljeva sve dok postoji cenovna stabilnost); u ekonomijama sa razvijenim finansijskim sistemom najvažniji instrument monetarne politike je kratkoročna kamatna stopa koja se koristi radi kontrolisanja inflacije i inflatornih očekivanja; kratkoročna kamatna stopa se koristi i radi stabilizacije dohotka, tako da može biti primenjena i „ograničena diskrecija“; fiskalna politika je važna za ukupna makroekonomska kretanja. (Allsop and Vins, 2000)3. Razlike u preferencijama monetarnih, u odnosu na fiskalne vlasti, dobro su poznate u makroekonomiji. Monetarna politika se prepušta nezavisnoj centralnoj banci, koja je upravo nezavisna od fiskalnih vlasti – vlade, čime se izbegavaju problemi nametnuti političkom zloupotrebom ekonomske politike od strane kreatora ekonomske politike, a istovremeno se rešava i problem vremenske nekonzistentnosti ekonomske politike. Međutim, ne samo što se obezbeđuje samostalnost centralne banke, već je obezbeđeno i da ciljevi centralne banke u domenu stope inflacije, stope nezaposlenosti i dohotka budu značajno konzervativniji u odnosu na društvo, koga u modelima predstavlja vlada (fiskalne vlasti). S druge strane, fiskalnim vlastima, odnosno vladi, se na raspolaganju može ostaviti mogućnost da se fiskalnom politikom anuliraju mere centralne banke. Tako se i nameće potreba za koordinacijom monetarne i fiskalne politike. Koordinacija fiskalne i monetarne politike zahteva i da se odluči o sistemu koordinacije, što znači izbor načina upravljanja koordinacijom – da li su obe strane ekonomske politike (fiskalne i monetarne vlasti) ravnopravne u odlučivanju u domenu ekonomske politike (imaju iste mogućnosti u izboru politike za koju su odgovorni), ili postoji jedna strana koja ima poluge da kontroliše (neutrališe) politiku druge strane, odnosno da dominira i odlučuje u krajnjoj instanci o preduzetim merama obe politike (uključujući i ciljeve ekonomske politike). Od odlučujućeg značaja je pri tome vremensko određenje monetarne, odnosno fiskalne politike (koja se politika formuliše prva) i za koje targete su opredeljene fiskalne, odnosno monetarne vlasti. Fiskalne vlasti su zainteresovane isključivo za stabilizaciju dohotka (minimiziranje odstupanja dohotka od targetiranog nivoa) – vladina funkcija gubitka je4: Monetarne vlasti su zainteresovane isključivo za minimiziranje odstupanja stope inflacije od njenog targetiranog nivoa (inflacija jednaka nuli) – funkcija gubitka centralne banke:

Ograničenje je predstavljeno Filipsovom krivom upotpunjenom očekivanjima:

Instrument je agregatna tražnja (y) koju fiskalne vlasti koriste (preko fiskalnog instrumenta: f) da bi je povećale, a monetarne vlasti koriste (preko kamatne stope: r) da bi je smanjivale: Allsop and Vins (2000), str. 2 Carlin and Soskice (2006), str. 648-650

3 4

Ekonomske ideje i praksa | broj 8 | mart 2013.

Treći igrač – subjekti koji određuju visinu nadnica su prvi na potezu da racionalno formiraju očekivanja o visini inflacije: πe. Nakon tako formirane očekivane stope inflacije, može se pratiti najpre odluka fiskalnih, a nakon toga i monetarnih vlasti, ili obrnuto – može najpre reagovati centralna banka, nakon čega i fiskalne vlasti. Za visinu dohotka i stopu inflacije koje će biti generisane od odlučujućeg značaja je redosled poteza – između monetarnih i fiskalnih vlasti. Niža stopa inflacije biće generisana ukoliko centralna banka može da reaguje nakon fiskalnih vlasti i da izborom kamatne stope anuliraju fiskalnu ekspanziju – tako da dohodak ostane jednak ravnotežnom, a stopa inflacije ostane na targetiranom nivou (π=0). Ovo rešenje je optimalno, ali odgovara vremenski nekonzistentnom stanju. Međutim, ukoliko se monetarna politika prepusti nezavisnoj monetarnoj instituciji – nezavisnoj centralnoj banci koja bi imala punu kontrolu nad monetarnom politikom, rešenje će biti održivo. Zbog toga će fiskalne vlasti postati indiferentne u vezi sa vrednošću fiskalnog instrumenta koga izaberu. S druge strane, ukoliko vlada, odnosno fiskalne vlasti, imaju primat, tako da odlučuju nakon centralne banke birajući fiskalni instrument tako da dinamiziraju agregatnu tražnju i povećaju dohodak, a inflacija biva generisana na nivou višem od očekivanog, tada država minimizira svoju funkciju gubitka:

za datu – već izabranu kamatnu stopu (r). Tako da fiskalni instrument postaje:

Odnosno, država može odrediti fiskalnu politiku tako da obezbedi da je dohodak jednak targetiranom – preferiranom od strane vlade, odnosno, fiskalnih vlasti: ( ). Centralna banka gubi svoju moć da utiče preko kamatne stope, koja postaje neefikasna, jer koju god visinu kamatne stope izabere, vlada jednostavno može povećati svoje izdatke, tako da anulira efekte rasta kamatne stope. Međutim, za vladu se može pretpostaviti da neće biti potpuno indiferentna u vezi sa stopom inflacije (tako da stopa očekivane stope inflacije neće težiti beskonačnosti), odnosno, može se pretpostaviti da je i ona averzna prema inflaciji, tako da funkcija gubitka postaje:

fiskalni instrument se bira tako da je:

PRAVILA ILI KOORDINACIJA MONETARNE I FISKALNE POLITIKE – TEORIJSKI ASPEKT

Očekivana stopa inflacija se bira tako da je i za datu vrednost fiskalnog instrumenta , treba da bude zadovoljeno da je:

Očekivana stopa inflacije je:

Ovo je mnogo realističnija funkcija cilja vlade, koja tačnije predstavlja stvarne preferencije fiskalnih vlasti tako da stopa inflacije ne može biti beskonačna, već je:

ali uz ograničenje da vlada određuje dohodak na nivou ravnotežnog. Važno je uočiti da se prilagođavanja monetarne i fiskalne politike dešavaju u različitim vremenskim okvirima – treba mnogo vremena da bi se izmenila fiskalna politika, dok se monetarna politika može prilagođavati na dnevnoj bazi da bi promenila monetarne uslove. Zbog toga se od monetarne politike očekuje da ponese najveći teret „finog prilagođavanja“ kroz stabilizacionu politiku. U realnosti, ukoliko zakonska regulativa pretpostavlja postojanje nezavisne centralne banke, onda je verovatniji prvi sled događaja, odnosno, centralna banka ima mnogo veću fleksibilnost u brzini odgovora na izbor fiskalne politike, jer se lakše menja kamatna stopa koja je pod kontrolom centralne banke, nego fiskalna politika koja se, u principu, formuliše za jednu godinu. Zbog toga bi nezavisnost centralne banke bila dovoljan uslov da bi se postigla niska stopa inflacije, čak i ukoliko vlada zadrži punu kontrolu nad fiskalnom politikom. Isto tako je prisustvo deficita državnog budžeta u razvijenim ekonomijama rasprostranjeno još od šezdesetih godina XX veka, tako da se deficit može smatrati pravilom, a ne izuzetkom. Efikasna koordinacija politika zahteva zajedničko utvrđivanje ciljeva i politika od strane monetarnih i fiskalnih vlasti. Pasivna reakcija i prilagođavanje jedne politike na poteze druge politike neće omogućiti maksimizaciju efekata ekonomske politike. Tako fiskalna ekspanzija koja je praćena monetarnom restrikcijom, kako bi se održala cenovna stabilnost, može imati negativne posledice kroz efekat istiskivanja privatnih investicija i rasta troškova zaduživanja države radi pokrića deficita. Koordinacija je utoliko važnija ukoliko se radi o ekonomiji u kojoj domaće tržište kapitala nije dovoljno razvijeno, kao i u slučaju strukturnih reformi i liberalizacije finansijskog sektora. (Laurens and de la Piedra, 1998)5

Laurens and de la Piedra (1998), str. 7

Ekonomske ideje i praksa | broj 8 | mart 2013.

3. KONZERVATIVIZAM ILI NEZAVISNOST CENTRALNE BANKE? Kao što je za fiskalne vlasti bilo nerealno očekivati da nemaju preferencije u vezi sa stopom inflacije, tako se i za monetarne vlasti može pretpostaviti da imaju određene preferencije u vezi sa stopom nezaposlenosti ili stopom privrednog rasta. Upravo uključivanje dva cilja u vođenje monetarne politike i izbor u hijerarhiji ta dva cilja, kao i pondera koji se realizaciji ova dva cilja pridaju od strane monetarnih vlasti dovodi do razlika u tipu guvernera centralne banke: konzervativnog i nekonzervativnog guvernera. Prvi guverner, konzervativan, primat daje cenovnoj stabilnosti, a drugi održavanju dohotka na prirodnom nivou (odnosno održavanju niske stope nezaposlenosti). Konzervativizam guvernera koji direktno proističe iz određenih ciljeva monetarne politike koju centralna banka formuliše često se pogrešno poistovećuje sa nezavisnošću centralne banke, jer se nezavisnost primarno odnosi na finansijsku, političku i personalnu nezavisnost. Upravo ta nezavisnost podrazumeva odvojenost od vlade i fiskalnih vlasti, zbog čega će centralna banka biti prvenstveno odgovorna za onu veličinu na koju direktno svojom politikom može da utiče, a to je stopa inflacije, dok će biti oslobođena dela odgovornosti za ostale makroekonomske pokazatelje, kao što su stopa nezaposlenosti ili privredni rast.6 Time se povećava efikasnost nezavisnosti centralne banke, kao i transparentnost monetarne politike. S druge strane, odsustvo nezavisnosti centralne banke po pravilu bi vodilo korišćenju monetarne politike u mnogo većoj meri u pokušaju da se utiče na privrednu aktivnost, a može se očekivati i da bi se monetarna politika prilagođavala fiskalnim instrumentima. Druga polovina XX veka, a naročito period od sedamdesetih godina, obeležilo je povećanje značaja centralne banke i mera monetarne politike. Takođe je došlo i do značajnih promena u vođenju monetarne politike u pravcu nezavisnosti, transparentnosti i predvidivosti monetarne politike. Među mnogobrojnim razlozima treba istaći sledeće: epizode sa visokim stopama inflacije u mnogim ekonomijama, tokom 1970-ih i 1980-ih, zbog čega je postignut konsenzus da stopa inflacije ograničava realni rast, tako da se kao primarni cilj monetarne politike javlja cenovna stabilnost. Zatim, istraživanja u mnogim ekonomijama pokazuju da je tražnja za novcem ipak nestabilna veličina, tako da je targetiranje monetarnih agregata otežano, odnosno, ovo targetiranje nije samo dovoljno da bi se obezbedila cenovna stabilnost. Sa dominantnom ulogom centralne banke i monetarne politike, osnažena je i ideja da inflacija treba da bude primarni cilj vladine politike, bilo direktno, ili preko mehanizma nezavisne centralne banke (Doyle and Weale, 2000)7. Teorijska osnova izbora između jednog ili dva cilja monetarne politike proističe iz razlike u viđenju neutralnosti novca, odnosno, održivosti klasične dihotomije. Ukoliko se pretpostavi neodrživost klasične dihotomije, onda se od centralne banke može očekivati da svojom monetarnom politikom stabilizuje ne samo cene, nego i dohodak – kroz stabilnu stopu realnog rasta. Time se pretpostavlja i da je centralna banka, odnosno Primer centralne banke sa jednim primarnim ciljem u formi stabilnosti cena je Evropska centralna banka, ali i centralna banka Japana, kao i centralne banke ekonomija u tranziciji. 7 Doyle and Weale (2000), str. 67 6

PRAVILA ILI KOORDINACIJA MONETARNE I FISKALNE POLITIKE – TEORIJSKI ASPEKT

njena monetarna politika u stanju da smanji fluktuacije poslovnog ciklusa (Cecchetti, 2000)8, nasuprot mnogih ekonomskih teorija koje su tvrdile, upravo suprotno, da je monetarna politika u osnovi izvor, a ne rešenje za ciklične fluktuacije9 (Praščević, 2007). U tom slučaju se monetarne vlasti suočavaju sa problemom da kreiraju monetarnu politiku tako da menjajući visinu kamatne stope, a poznajući ekonomska kretanja, kao i reakcije ekonomskog sistema, održavaju stabilan realni rast i stabilne cene10. Problem minimiziranja gubitka, uz ograničenje nametnuto stanjem ekonomskih varijabli – dohotka i stope inflacije, rezultira pravilom monetarne politike za kontrolu koje opisuje reakciju instrumenta kamatne stope. To znači da će kreatori monetarne politike imati pravilo prema kome će kratkoročna kamatna stopa reagovati na ekonomsku aktivnost11. Na taj način se pravilo za vođenje monetarne politike pretvara u funkciju reakcije monetarne politike prema kojoj se u monetarno pravilo uvodi i povratna sprega – odgovor monetarne politike na odstupanja u stopi inflacije i odstupanja u visini dohotka. Na ovome se bazira poznato Tejlorovo pravilo (Taylor, 1993) za vođenje monetarne politike koga prate Federalne rezerve SAD-a. Originalno Tejlorovo pravilo glasi12:

FED određuje nominalnu federalnu kamatnu stopu (it) tako da je jednaka zbiru stope inflacije ( ), „prirodne“ realne kamatne stope (r*, koja odgovara ravnotežnoj kamatnoj stopi, odnosno punoj zaposlenosti), ponderisanim prosecima dva gepa: 1) inflacije u odnosu na targetiranu ( ); 2) gepa realnog BDP-a u odnosu na njegov procenjeni potencijalni nivo (pri punoj zaposlenosti). Ponderi koji se pri tome pridaju odstupanju i inflacije i dohotka su jednaki, odnosno iznose: 0.5. Jednakost ovih pondera ukazuje na ravnopravnost oba cilja monetarne politike u SAD-u: cenovne stabilnosti i pune zaposlenosti. Zaista je dug period od devedesetih godina XX veka do poslednje globalne ekonomske krize ukazivao na delotvornost primene pravila povratne sprege i funkcija reakcije monetarnih vlasti jer je održavanje neinflatornog stabilnog privrednog rasta bilo prvenstveno pripisivano uspešnoj aktivnoj monetarnoj politici koju je uz uvođenje eksplicitnih ili implicitnih inflacionih targeta vodila nezavisna centralna banka, obezbeđujući stabilizaciju i dohotka i inflacije. Mora se tome dodati da se kao jedno od najčešćih objašnjenja uzroka poslednje globalne ekonomske krize navodi odstupanje monetarne politike FED-a od Tejlorovog pravila, u periodu 2003-04., a nakon blage recesije u SAD-u iz 2001. (Praščević, 2008b)13. Poslednja globalna kriza, kao i ekonomska kretanja nakon nje, koje je karakterisao slab oporavak, doprinela su zaključku da je uprkos evidentnom napretku makroekonomije u Cecchetti (2000), str. 44 Među ovim teorijama su teorija Knuta Viksela, austrijska teorija, monetaristička teorija Fridmana, pristup Nove klasične makroekonomije br. 1. 10 Ovo je problem optimalne kontrole – sličan onom sa kojim se susreće pilot u avionu koji leti iz jedne tačke u drugu, koristeći komande, a uzimajući u obzir podatke o vremenu i vetru. Tokom leta on mora da menja brzinu i visinu, kako bi odgovorio na meteorološke okolnosti sa kojima se suočava, a koje samo delimično može predvideti. 11 Džon Tejlor, novi kejnzijanac, određuje novu normativnu makroekonomiju kao subdisciplinu koja istražuje normativno pitanje: kako da monetarna politika bude formulisana tako da se na najbolji način kreiraju ova sistemska pravila (Taylor (2000), str. 61). 12 Judd and Rudebusch (1998), str. 5 13 Praščević (2008b), str. 50 8 9

Ekonomske ideje i praksa | broj 8 | mart 2013.

proteklim decenijama, a što se prvenstveno odnosi na uspešnost u reagovanju na slabe makroekonomske šokove, ipak sposobnost kreatora ekonomske politike u reagovanju na velike negativne makroekonomske šokove, korišćenjem pravila, ograničena. (Wren-Lewis, 2011)14

4. POTREBA ZA FISKALNIM PRAVILIMA Globalna ekonomska kriza pretvorila se u fiskalnu krizu u velikom broju zemalja, što je reafirmisalo probleme deficita državnog budžeta i javnog duga (kriza suverenog duga) i potrebu nametanja fiskalne discipline. Dugotrajnost postojanja deficita državnog budžeta u razvijenim ekonomijama koja se okončala kulminacijom krize suverenog duga, najočiglednije u ekonomijama evro zone, pokazala je da to nije pojava ekskluzivno vezana za zemlje u razvoju ili za one sa nastajućim tržištima. Takođe je pokazala da „dugovi mogu rasti neopaženo sve dok ne postanu opaženi“ (Wyplosz, 2012)15. Eskalacija ovog problema u razvijenim ekonomijama izaziva strah da je reč i o povratku na raniji trend koji je bio prisutan od ranih 1970-ih do sredine 1990-ih kada se većina ekonomija OECD-a suočavala sa brzim rastom državnog duga (Calmfors and Wren-Lewis, 2011)16, a što je okončano nametanjem fiskalnih pravila kojima se disciplinuju kreatori ekonomske politike i otklanja mogućnost diskrecione fiskalne politike. Danas su fiskalna pravila rasprostranjena forma nametanja fiskalne discipline, ali ne tako davno, 1990. godine samo je pet zemalja imalo fiskalna pravila: Japan, Nemačka, SAD, Luksemburg i Indonezija, da bi 2012. godine različite forme pravila imalo čak 76 ekonomija (Schaechter et al., 2012)17. Fiskalna disciplina uključuje dve važne komponente: numerička fiskalna pravila i fiskalne institucije. Obe komponente služe da bi se ograničili kreatori ekonomske politike u vođenju fiskalne politike, odnosno da bi se usmerile njihove odluke u domenu fiskalne politike. Disciplina se ne može postići u kratkom roku (od jedne godine), već ima srednjoročan ili dugoročan karakter, a pored zdravih javnih finansija mora se u obzir uzeti i stanje zaduženosti ekonomskih subjekata i domaćinstava jer u situaciji krize privatni dug može postati javni dug. Kriza suverenog duga imala je još jednu važnu implikaciju po ekonomsku politiku – koliko god centralna banka bila nezavisna institucija kojoj je poveren drugi instrument ekonomske politike – monetarna politika i ona je involvirana u rešavanje krize, odnosno, ova kriza neizbežno utiče i na vođenje monetarne politike. Fiskalna pravila, restriktivno definisana, uključuju numerička pravila vezana za različita kvantitativna ograničenja budžetskih agregata18 koja treba da obezbede dugoročna ograničenja fiskalne politike19, prvenstveno uravnoteženje državnog budžeta, ili visine dozvoljenog deficita budžeta i javnog duga. Fiskalnim pravilima se obezbeđuje fiskalWren-Lewis (2011), str. 31 Wyplosz (2012), str. 3 16 Calmfors and Wren-Lewis (2011), str. 651 17 Schaechter et al. (2012), str. 10 18 Numerički targeti agregata javnih finansija – deficita, duga, izdataka, prihoda. 19 Primeri fiskalnih pravila su pravila za vođenje fiskalnih politika u Evropskoj Uniji (Paktom za stabilnost i rast) kojima su određeni limiti za visinu nacionalnog deficita i duga, uz srednjoročne budžetske ciljeve. Pakt predstavlja okvir za koordinaciju nacionalnih fiskalnih politika u okviru Evropske monetarne unije. Neke zemlje, kao što su Britanija i Švedska su uvele svoja nacionalna fiskalna pravila. Prema MMF-u fiskalna pravila su uvedena u 80 zemalja. 14 15

PRAVILA ILI KOORDINACIJA MONETARNE I FISKALNE POLITIKE – TEORIJSKI ASPEKT

na odgovornost i održivost duga, i to ograničavanjem motivacije za preteranom javnom potrošnjom, naročito u godinama povoljnih ekonomskih kretanja20. Međutim, zbog potencijalnih obaveza koje se ne mogu uvek tačno anticipirati, pravila mogu postati suboptimalna, što smanjuje kredibilitet politike. Zbog toga je pravila neophodno kombinovati sa institucijama koje se definišu kao formalni aranžmani kreirani da mogu da ponude optimalan odgovor na nepredviđene obaveze. Upravo ovakve, efikasne institucije koje oblikuju budžetski proces, su u praksi, međutim, retkost. Ukoliko bi fiskalna politika bila prepuštena slučaju, odnosno, ukoliko ne bi postojala jasno definisana ograničenja za visinu budžetskog deficita, tada bi se moglo očekivati da kretanje u visini deficita, odnosno suficita, bude rezultat primarno cikličnih privrednih fluktuacija, odnosno, da zavisi od ekonomskih i političkih uslova. Međutim, ograničenje nametnuto fiskalnom disciplinom, zahteva da u dugom roku učešće duga u BDP-u bude stabilno i definisano u određenim okvirima. Pretnju za ostvarenje ovog uslova, odnosno za održavanje fiskalne discipline, predstavljaju različiti nepredviđeni događaji – ekonomski ili politički, koji mogu dovesti do neočekivanih državnih izdataka, tako da se problem duga ne mora uvek javiti kao posledica sistematski loših odluka fiskalnih vlasti u vezi sa deficitom državnog budžeta, odnosno fiskalnom nedisciplinom. Ipak, u fokusu literature su oni faktori koji dovode do svesnih odluka fiskalnih vlasti da se ne pridržavaju budžetskog ograničenja, iako im je poznato da će posledice takvog ponašanja biti u formi inflacije ili visokog javnog duga. Kao dva ključna razloga za ovakvo ponašanje navode se (Wyplosz, 2012)21: 1. pokušaj da se teret fiskalne discipline i smanjenja javne potrošnje prebaci na narednu vladu ili naredne generacije (međugeneracijsko prevaljivanje duga); 2. uticaj demokratskog procesa i interesnih grupa na fiskalnu politiku i njenu zloupotrebu u političke svrhe radi pobede na političkim izborima („budžetski politički ciklusi“), kojima se povećavaju državni izdaci, i to oni koji su vidljivi i značajni za većinu glasača ili kojima se vrši preraspodela u korist određenih interesnih grupa čija je podrška važna za uspeh na izborima. Interesantno je da se problem rasta deficita i javnog duga javlja iako kreatori ekonomske politike, ali i stanovništvo poznaju značenje budžetskog ograničenja. Delimično, to može biti posledica nestrpljenja fiskalnih vlasti, ali i javnosti, oko realizacije nekih ciljeva u kratkom roku koji podrazumevaju povećanu fiskalnu ekspanziju. Takođe, povećan deficit može poticati i od pritiska određenih interesnih grupa koje ignorišu činjenicu da prevaljuju teret duga na naredne vlade, odnosno na sve ostale poreske obveznike u budućnosti. Na ovaj način nastaju intertemporalne eksternalije. Takođe, sa povećanjem izborne neizvesnosti, kreatori ekonomske politike postaju manje zainteresovani za eventualni deficit ili dug koji ostavljaju narednoj vladi, te se lakše odlučuju za fiskalnu ekspanziju. Otklanjanje ovih faktora zahteva ispunjavanje nerealnih zahteva da glasači budu homogeni (u svojim ekonomskim ciljevima), kao i da podjednaku pažnju posvećuju i sebi i narednim generacijama (potomcima) u izboru visine javne potrošnje. Zbog toga je i neophodno uvesti i pridržavati se jasnih fiskalnih pravila, ali i unaprediti fiskalne institucije Sklonost deficitu se uglavnom duguje nesposobnosti kontrole povećanja izdataka i smanjenja poreza tokom ekonomski „dobrih vremena“. 21 Wyplosz (2012), str. 5 20

Ekonomske ideje i praksa | broj 8 | mart 2013.

(u oba svoja značenja: kao procedure i formalna „pravila igre“, i kao institucije – tela koje odlučuju o fiskalnoj politici održavajući fiskalnu disciplinu). Međutim, pored jasnih numeričkih pravila za vođenje fiskalne politike, javlja se i potreba da se poveća njihova fleksibilnost, na sličan način kako je to učinjeno sa monetarnim pravilima koja su prerasla u funkcije reakcije monetarnih vlasti. Zbog toga se danas govori o „novoj generaciji“ fiskalnih pravila koja moraju biti kompleksna jer istovremeno moraju obezbediti i održivost i fleksibilnost kako bi se odgovorilo na šokove koji ekonomiju pogađaju (Schaechter et al., 2012). Takva pravila, međutim, mogu biti teška za nadgledanje, ali i neefikasna za primenu. Fiskalna pravila treba da budu formulisana i tako da bude izbegnut problem vremenske nekonzistentnosti, koji se inače javlja kada postoje pravila za vođenje ekonomske politike. Ukoliko se fiskalna politika može koristiti da bi se povećao dohodak i inflacija u kratkom roku, to može izazvati sklonost deficitu, zajedno sa sklonošću ka inflaciji. Naročito će to biti slučaj ukoliko se monetarna politika prepusti nezavisnoj centralnoj banci koja je zainteresovana za nisku stopu inflacije. Tada se može dogoditi da se na pravila gleda kao na targete kojima treba težiti ex-ante, ali ne i dostizati ih ex-post. Ukoliko se pravila mogu kršiti, ona će postati beskorisna. Zbog toga se moraju uključiti izvesne okolnosti i događaji kada se odstupa od pravila, kao i način tog odstupanja, uz ogradu da se mnoge okolnosti ne mogu unapred predvideti, a time ni reakcija fiskalne politike na njih. Ipak, fiskalna pravila svakako moraju uključiti i mogućnost primene kontraciklične fiskalne politike, koja ne mora uvek biti povezana sa fiskalnom nedisciplinom i može, naravno, prvenstveno u zavisnosti od amplitude cikličnog pada, biti kompatibilna sa stabilnim javnim dugom. Da bi se to obezbedilo, treba onemogućiti ekspanzivnost fiskalne politike u periodu ekonomske ekspanzije, jer ona ne bi ostavila prostora za neophodnu kontracikličnu fiskalnu politiku tokom godina loših ekonomskih kretanja. Sklonost ka generisanju deficita može biti rezultat i preteranog optimizma vezanog za budući privredni rast, i to, ili od strane biračkog tela koje bira vladu koja reflektuje ovaj optimizam, ili od strane vlade koja je optimističnija od glasačkog tela. Preterani optimizam se u ovom slučaju ogleda u precenjivanju poreskih prihoda, kao i u precenjivanju sposobnosti vlade da utiče na privredni rast. Glasači ne moraju u potpunosti poznavati pravu fiskalnu situaciju, tako da mogu poverovati u održivost fiskalne ekspanzije (rast državnih izdataka i smanjenje poreza) kojom bi vlast povećala svoje šanse za ponovnom pobedom na izborima, zbog čega se generišu budžetski politički ciklusi. Međutim, ukoliko bi javnost bila upoznata potpuno sa stvarnom fiskalnom pozicijom ona bi, možda, pristala da prihvati kratkoročne troškove nametnute fiskalnom disciplinom zarad dugoročnih dobitaka. Zbog toga je transparentnost fiskalne politike od posebnog značaja. Sledeći važan faktor koga treba uzeti u obzir kada se formulišu fiskalna pravila i ukupna fiskalna politika, tiče se demografskog problema starenja populacije, zbog koga se u narednom periodu može očekivati smanjenje ukupne populacije, a naročito radno aktivnog stanovništva (zbog produženja životnog veka stanovništva i smanjenja nataliteta). To će otvoriti pitanje finansiranja troškova zdravstvenog osiguranja i naročito finansiranja penzija. Da bi se smanjio teret koji će biti prevaljen na narednu generaciju neophodno je preduzeti sledeće mere: povećanje poreza, smanjenje penzija i produženje radnog veka

PRAVILA ILI KOORDINACIJA MONETARNE I FISKALNE POLITIKE – TEORIJSKI ASPEKT

već zaposlenih. Međutim, prihvatanje ovih mera od strane današnje generacije podrazumeva da ih prihvate današnji glasači, odnosno, da kreatori ekonomske politike prihvate da podnesu visoku cenu mogućeg gubitka vlasti kako bi se ove mere usvojile i primenile. Fiskalna pravila treba i da ograniče, ako ne i da u potpunosti otklone, korišćenje fiskalne politike radi favorizovanja određenih interesnih grupa (često određenih privrednih subjekata), koje se nadmeću za blagonaklonost vlade i njene ekonomske politike, a na račun ostalih poreskih obveznika. Rešenje ovog problema bi bilo u vladinom odbijanju svih formi podsticaja, transfera ili olakšica, osim onih koji su u skladu sa principom blagostanja. To je malo verovatno, ako se u obzir uzme da se u demokratskim društvima kreatori ekonomske politike (vlada) biraju na izborima, tako da oni neizbežno prilikom odlučivanja o fiskalnoj politici i mogućem favorizovanju nekih segmenata društva ili pojedinih ekonomskih subjekata (koji su veoma često organizovani u interesne grupe) prosuđuju o efektima koje će to imati na izborne rezultate. Široka literatura iz oblasti budžetskih političkih ciklusa pokazuje da su veći budžetski deficiti upravo prisutni u onim zemljama u kojima postoji veća politička heterogenost, politička nestabilnost, nejednakost u raspodeli, etničke razlike, korupcija i aktivnosti traganja za rentom (rent seeking aktivnosti), ali i koalicione vlade, kao i proporcionalni izborni sistem. Fiskalna pravila treba da pomognu i rešavanju problema odnosa između centralnih i lokalnih vlasti u realizaciji budžetskog procesa, koji se tiče i prihoda i rashoda, kao i njihovog usklađivanja, kako bi se izbeglo da transfer sredstava na lokalni nivo vlasti ne bude praćen odgovarajućim transferom obaveza na lokalne vlasti, što bi stvorilo problem deficita centralnog budžeta. Slično bi, ukoliko se obaveze prebace na lokalni nivo, a da to nije praćeno i prenošenjem odgovarajućih budžetskih sredstava (ubiranja poreza) to stvorilo problem deficita lokalnih budžeta. I ovaj problem u svojoj osnovi može imati jako političko uporište, kroz neku formu stranački motivisanog odlučivanja o budžetskom procesu i njegovoj zloupotrebi. Povećanje fiskalne discipline zahteva da se utiče na one koji odlučuju o budžetskom procesu tako da se ograniče njihovi motivi da dozvole postojanje budžetskog deficita. To se čini u različitim formama, koje u osnovi prate viđenje da se budžetski deficit i fiskalna nedisciplina javljaju kao neka forma neuspeha demokratskog političkog procesa (odnosno, vlade). Uzimajući to u obzir može se postaviti pitanje da li je problem političke motivacije i zloupotrebe fiskalne politike moguće rešiti na sličan način kao što je to učinjeno sa monetarnom politikom koja je predata u ruke nezavisne institucije – centralne banke. Zaista bi se poboljšanje moglo očekivati kada bi se fiskalna politika mogla prebaciti na neko nezavisno telo koje ne podleže političkim izborima, time bi se otklonile moguće zloupotrebe fiskalne politike u predizborne – političke svrhe, smanjio bi se uticaj izborne (političke) neizvesnosti, a time i uticaj političke nestabilnosti na generisanje ekonomske nestabilnosti, smanjio bi se uticaj i interesnih grupa i njihovi pritisci, tako da fiskalna politika ne bi mogla biti izraz interesa moćnih pojedinaca. Međutim, u vezi sa ovakvim rešenjem postavljaju se sledeća važna pitanja: koje bi to telo moglo biti (kako bi bili izabrani njegovi članovi), kako bi se otklonile mogućnosti zloupotrebe od strane ovog tela i

Ekonomske ideje i praksa | broj 8 | mart 2013.

uticaj na njega. A pre ovih pitanja nameće se jedno fundamentalno – da li se u sistemu parlamentarne demokratije može govoriti o prenošenju nadležnosti u oblasti raspodele i preraspodele (što fiskalna politika upravo predstavlja), u bilo kakvoj formi, na neko telo koje nije direktno odgovorno zakonodavnoj vlasti. Naime, čak i danas, vlada ne može samostalno da odlučuje o fiskalnoj politici, već o njoj prvenstveno odlučuje zakonodavna vlast (parlament), kroz usvajanje budžeta, poreskih stopa i sl. S obzirom da se fiskalna politika, za razliku od monetarne, tiče preraspodele dohotka i bogatstva, ona se u demokratskim društvima nikako ne može odvojiti od narodnih predstavnika i glasača, jer bi svako drugačije rešenje predstavljalo neki oblik diktature. Zato se ne mogu na ovaj način onemogućiti fiskalne vlasti da fiskalnom politikom „podilaze“ glasačima ili interesnim grupama koje su fiskalnim vlastima važne. Uzimajući u obzir nemogućnost da se forma nezavisnosti centralne banke prekopira u nezavisnost fiskalnih institucija, preostaju fiskalna pravila, koja bi bila rezultat odgovarajućih demokratskih procedura odlučivanja (prihvatanja od strane zakonodavne i izvršne vlasti). To još jednom ističe da sama pravila, koja nisu praćena odgovarajućom političkom voljom, neće imati željene rezultate na poboljšanju fiskalnih pokazatelja. Fiskalna pravila nisu bila mnogo uspešna u protekle dve decenije, jer se pokazalo da imaju inherentni problem sa nagodbom između izvršavanja i optimalnosti. Nijedno jednostavno fiskalno pravilo, kao što je ono o budžetskom uravnoteženju, gotovo da se nikada nije pokazalo i kao optimalno (Wren-Lewis, 2011)22. Nova generacija pravila koja su nastala kao odgovor na globalnu ekonomsku krizu su kreirana upravo sa ciljem da se obezbedi bolja ravnoteža između ciljeva održivosti i fleksibilnosti, jer pokušavaju da u obzir uzmu ekonomske šokove, a često su dopunjena drugim formama institucionalnih aranžmana, kao što je uvođenje fiskalnih saveta. Ova tela se javljaju kao komplementarna fiskalnim pravilima u pokušaju da se obezbedi fiskalna disciplina. Ona mogu imati važnu ulogu, između ostalog i u kontroli ex-post odstupanja od ex-ante utvrđenih fiskalnih targeta, kao i izvora ovih odstupanja – da li su odstupanja rezultat delovanja ekonomskih šokova, ili nisu. Takođe, fiskalni saveti mogu biti od odlučujućeg značaja za nadgledanje realizacije kompleksnih fiskalnih pravila koja uključuju direktno reagovanje na ekonomske šokove. Fiskalni savet, kao nezavisno kontrolno telo, može odigrati veoma važne uloge u otklanjanju ili smanjenju sklonosti deficitu i to: 1. ublažavanje problema nedostatka ili neodgovarajućih informacija kojima raspolaže javnost (biračko telo), kroz pružanje odgovarajućih informacija o fiskalnoj situaciji; 2. otklanjanje „nestrpljenja“ koje postoji u kratkom roku u realizaciji određenih ciljeva koji zahtevaju fiskalnu ekspanziju, a što se postiže upozoravanjem od strane fiskalnog saveta na negativne posledice po rast deficita, bez straha da će to izazvati političku nepopularnost (kao što bi to bio slučaj sa upozorenjima koja bi poticala od vlade); 3. smanjenje motivacije za predizbornu manipulaciju fiskalnom politikom, kada su zbog neizvesnosti u vezi sa izbornim rezultatima vladajući političari skloni da prekrše fiskalna pravila, što fiskalni savet može otkloniti obaveštavanjem javnosti o

Wren-Lewis (2011), str. 34

PRAVILA ILI KOORDINACIJA MONETARNE I FISKALNE POLITIKE – TEORIJSKI ASPEKT

stvarno preduzetim fiskalnim merama, kao i njihovim potencijalnim makroekonomskim efektima što može značajno narušiti reputaciju vlade i smanjiti političku podršku fiskalnim vlastima; 4. smanjenje uticaja lobiranja i favorizovanja određenih političkih struktura, kao i interesnih grupa, osnaživanjem pozicije ministra finansija i rešavanjem problema fiskalne stabilizacije u uslovima koalicionih vlada ili značajnih političkih konflikata u društvu, što se postiže kroz davanje preporuka od strane fiskalnog saveta u vezi sa održavanjem fiskalne discipline; 5. održavanje fiskalnih pravila u uslovima moguće vremenske nekonzistentnosti i korišćenja fiskalne ekspanzije u odsustvu korišćenja monetarne politike; 6. smanjenje prebacivanja tereta fiskalnog opterećenja na buduće generacije, kada se fiskalni savet javlja kao jedini subjekt koji može govoriti i u ime budućih generacija.

Fiskalni saveti su nezavisne institucije osnovane od strane država radi nadgledanja državnih finansija. Radi uspešnog ispunjenja važnih zadaka, fiskalni saveti, bez obzira na razlike koje postoje u njihovoj veličini, strukturi ili obimu aktivnosti, moraju u svim zemljama da obezbede sledeće (Calmfors and Wren-Lewis, 2011)23: 1. da obavljaju jasnu funkciju čuvara fiskalne discipline, a da ne budu institucija za predviđanje ili javno istraživanje; 2. da imaju makroekonomske kompetencije, a da ne budu revizorske institucije; 3. da imaju veliki stepen nezavisnosti od političkog sistema. Iako su nepovoljna ekonomska kretanja i dalje prisutna (visoke stope nezaposlenosti, niske ili negativne stope rasta) u izboru između dalje stimulacije privredne aktivnosti i rešavanja problema fiskalne neravnoteže, pristupilo se ovom drugom i to kroz fiskalnu konsolidaciju. Problem fiskalne konsolidacije svodi se na izbor između smanjenja državnih izdataka i povećanja poreza. Ovaj se izbor tiče razlika u efektima između ova dva načina konsolidacije, a u domenu njihovog uticaja na ekonomsku aktivnost, odnosno, njihovih mogućih recesionih efekata. Argumenti za preduzimanje fiskalne konsolidacije daju prednost smanjenju izdataka, kao načinu za fiskalnu konsolidaciju koji neće podstaći recesiona kretanja, već će upravo suprotno, podstaći ekonomski rast (Alesina and Perotti, 1995, Alesina and Ardagna, 2010).

5. ZAKLJUČAK Globalna ekonomska kriza (2007-09) dovela je do značajnih promena u vođenju ekonomske politike, a u makroekonomskoj teoriji i analizi izazvala je ponovno otvaranje mnogih pitanja vezanih za vođenje ekonomske politike, od kojih su najznačajnija ona koja se tiču ciljeva i načina vođenja monetarne politike od strane nezavisne centralne banke, a u uslovima recesionih pritisaka, kada do izražaja dolazi i drugi cilj monetarne politike – puna zaposlenost i privredni rast, a ne samo cenovna stabilnost. Od podjednakog, ako ne i većeg značaja, javlja se pitanje načina vođenja fiskalne politike, u veoma nepovoljnim uslovima visokih deficita i javnog duga. Fiskalna ekspanzija kao način za podsticanje

Calmfors and Wren-Lewis (2011), str. 667

Ekonomske ideje i praksa | broj 8 | mart 2013.

ekonomske aktivnosti i rasta u većini zemalja je odbačen (još tokom 2010. godine), uz nametanje još strožih fiskalnih pravila, ali i uz uvođenje nove generacije kompleksnijih pravila koja sadrže i moguće odgovore na ekonomske šokove. Upravo se ovakva pravila, koja u sebi sadrže „ograničenu diskreciju“, mogu smatrati dobrom formom zamene za stalnu koordinaciju monetarne i fiskalne politike.

6. LITERATURA Alesina A. and Ardagna, S. (2010), „Large Changes in Fiscal Policy: Taxes Versus Spending“, in: Tax Policy and the Economy, Vol. 24, ed. J.R.Brown, Alesina, A. and Perotti, R. (1995), „Fiscal Expansions and Adjustments in OECD Economies“, Economic Policy, No. 23, Pp. 207-247. Allsop, C. and Vins, D. (2000), „The Assesment: Macroeconomic Policy“, Oxford Review of Economic Policy, Vol. 16, No. 4., Pp. 1-32. Calmfors, L. and Wren-Lewis, S. (2011), „What Should Fiscal Councils Do?“, Economic Policy, CEPR, CES, MSH, Pp. 651- 695. Carlin, W. and Soskice, D. (2006), Macroeconomics: Imperfections, Institutions, and Policies, OUP Cecchettti, S. G. (2000), „Making Monetary Policy: Objectives and Rules“, Oxford Review of Economic Policy, Vol. 16, No. 4., Pp. 43-59. Doyle, C. and Weale, M. R. (2000), „Do We Really Want An Independent Central Bank?“, Oxford Review of Economic Policy, Vol. 16, No. 4., Pp. 61-77. Judd, J. P. and Rudebusch, G. D. (1998), „Taylor's Rule and the Fed: 1970-1997“, Economic Review, Federal Reserve Bank of San Francisco, http://www.frbsf.org/econrsrch/ econrev/98-3/3-16.pdf Laurens B. and de la Piedra, E. G. (1998), „Coordination of Monetary and Fiscal Policies“, IMF Working Paper, WP/98/25 Praščević, A. (2008a), Poslovni ciklusi u makroekonomskoj teoriji i politici, Ekonomski fakultet, Beograd Praščević, A. (2008b), „The Return To Keynesianism In Overcoming Cyclical Fluctuations?“, Economic Annals, No. 177, Pp. 30-58. Praščević, A. (2012), Ekonomske krize i modeli makroekonomske politike, Ekonomski fakultet, Beograd Schaechter, A., Kinda, T., Budina, N. and Weber, A. (2012), „Fiscal Rules in Response to the Crisis – Toward the „Next-Generation“ Rules. A New Dataset“, IMF Working Paper, WP/12/187

PRAVILA ILI KOORDINACIJA MONETARNE I FISKALNE POLITIKE – TEORIJSKI ASPEKT

Taylor, J. (1993), „Discretion versus policy rules in practice“, Carnegie-Rochester Conference Series on Public Policy 39, North-Holland, Pp. 195-214. Taylor, J. (2000), „Alternative Views of the Monetary Transmission Mechanism: What Difference Do They Make For Monetary Policy?“, Oxford Review of Economic Policy, Vol. 16, No. 4., Pp. 60-73. Wren-Lewis, S. (2011), „Lessons From Failure: Fiscal Policy, Indulgence and Ideology“, National Institute Economic Review, 217: R 31, http://ner.sagepub.com/ content/217/1/R31 , Pp. 31- 46. Wyplosz, C. (2012), „Fiscal Rules: Theoretical Issues and Historical Experiences“, NBER Working Paper Series 17884, http://www.nber.org/papers/w17884

Ekonomske ideje i praksa | broj 8 | mart 2013.

Radoje Žugić1

radoje.zugic@mif.gov.me

Nikola Fabris2

nikola.fabris@ekof.bg.ac.rs

JEL KLASIFIKACIJA: E52, H60

KOORDINACIJA MONETARNE I FISKALNE POLITIKE U CRNOJ GORI Apstrakt:

U Crnoj Gori kao eurizovanoj ekonomiji koordinacija monetarne i fiskalne politike ima veći značaj nego u zemljama sa sopstvenom valutom. Mehanizmi koordinacije su prilično razvijeni i oni se sprovode kroz: Savet za finansijsku stabilnost, kreiranje preporuka za vođenje ekonomske politike od strane centralne banke Crne Gore, kroz formiranje različitih zajedničkih radnih grupa za rešavanje ad hoc problema, kao i kroz periodične (najmanje kvartalne) sastanke predstavnika CBCG i Ministarstva finansija na kojima se razmatra ekonomska situacija, ključni izazovi i potrebne mere ekonomske politike za naredni period. U dosadašnjem periodu koordinacija između monetarne i fiskalne politike može se oceniti pozitivno, a naročito je bila izražena u periodu izbijanja globalne finansijske krize. Crna Gora će se i u narednom periodu suočiti sa brojnim izazovima poput očuvanja finansijske stabilnosti, zaustavljanja tendencije rasta javnog duga, harmonizacije sistema u procesu pristupanja EU, koje će tražiti visok stepen koordinacije između monetarne i fiskalne politike. Rad se sastoji iz tri dela. U prvom delu su prikazani teorijski argumenti u prilog koordinacije monetarne i fiskalne politike. U drugom delu rada su objašnjeni praktični mehanizmi koordinacije u Crnoj Gori, a u trećem delu ključni izazovi za monetarnu i fiskalnu politiku u narednom periodu.

KLJUČNE REČI: KOORDINACIJA, MONETARNA POLITIKA, FISKALNA POLITIKA, CRNA GORA. 1

Ministar finasija Crne Gore. Ekonomski fakultet, Beograd.

KOORDINACIJA MONETARNE I FISKALNE POLITIKE U CRNOJ GORI

Abstract:

Due to its being a euroised economy, the coordination of monetary and fiscal policies is of greater importance in Montenegro than in countries with their own currency. The coordination mechanisms are rather developed and they are carried out through: the Financial Stability Council, communication of the Central Bank of Montenegroâ&#x20AC;&#x2122;s recommendations for the pursuit of economic policy, the establishment of various joint working groups to tackle ad hoc issues, as well as through periodic (at least quarterly) meetings of representatives of the Central Bank of Montenegro and the Ministry of Finance whereat the counterparts discuss the economic situation, key challenges and necessary economic policy measures to be taken in the upcoming period. The longstanding coordination between monetary and fiscal policies can be assessed as positive and particularly pronounced during the global financial crisis. Montenegro will still face a number of challenges in the future such as the preservation of financial stability, discontinuation of the public debt upward trend, the system harmonization during the EU accession process, all of which will require a high degree of coordination between monetary and fiscal policies. This paper consists of three parts. In the first part is presented theoretical argumenst in the favour of coordination of monetary and fiscal policy. Second part analyse practical mechanism of coordination in Montenegro and the third part presents key challenges for fiscal and monetary policy in the next period.

key words: COORDINATION, MONETARY POLICY, FISCAL POLICY, MONTENEGRO.

Ekonomske ideje i praksa | broj 8 | mart 2013.

1. UVODNE NAPOMENE O KOORDINACIJI EKONOMSKIH POLITIKA Koordinacija ekonomskih politika predstavlja usklađivanje ciljeva i aktivnosti pojedinih ekonomskih politika. Ključno pitanje koordinacije ekonomskih politika je da li kao rezultat koordinacije ekonomskih politika dolazi do povećanja blagostanja ili ne. Koordinacija politika može se sagledavati u svetlu igre dva igrača, ili kao nekooperativna ili kooperativna igra: u slučaju nekooperativne igre svaki subjekt akcije partnera uzima za date i nepromenljive i reaguje na njih, a u slučaju kooperativne jedan učesnik igra ulogu lidera, a svi ostali ga slede.3 Koordinacija može biti potpuna kada postoji koordinacija svih ekonomskih politika ili delimična kada je predmet koordinacije samo deo ekonomskih politika, na primer monetarna politika. Od posebnog značaja, pored koordinacije, je i da svaka politika, nezavisno jedna od druge, mora imati visok nivo kredibiliteta. Svakako dve najvažnije ekonomske politike su fiskalna i monetarna, tako da je ključna koordinacija ove dve politike. Ključna interakcija između fiskalne i monetarne politike se manifestuje u finansiranju budžetskog deficita i monetarnom menadžmentu.4 Merama monetarne politike se u velikoj meri utiče na mogućnosti finansiranja budžetskog deficita, jer one utiču i na troškove finansiranja budžetskog deficita i na raspoloživa sredstva za finansiranje. Sa druge strane budžetski deficit i javna potrošnja utiču i na nivo inflacije i na finansijsku stabilnost. Konkretni miks instrumenata će u velikoj meri zavisiti od tipa režima deviznog kursa. Što je veći nivo fleksibilnosti deviznog kursa, to će biti veća uloga monetarne politike, mada veliki značaj igraju i strukturne karakteristike ekonomije, kao i stabilnost fiskalne i monetarne politike.5 Loše odluke u jednoj od ove dve politike opterećivaće i nosioce u drugoj. Na primer, ukoliko centralna banka sprovodi restriktivnu monetarnu politiku radi obaranja inflacije, ekspanzivna fiskalna politika će imati kontraefekat. Odsustvo koordinacije ove dve politike rezultiraće u lošim makroekonomskim performansama, koje se pre svega mogu manifestovati u rastu inflacije, rastu kamatnih stopa, ugrožavanju finansijske stabilnosti, prekomernoj apresijaciji ili depresijaciji deviznog kursa i na kraju opadanja BDP-a. Neophodan preduslov za uspešnu koordinaciju fiskalne i monetarne politike je postojanje održivog kursa obe politike.6 Koordinacija fiskalne i monetarne politike se može postići na različite načine: preko usaglašavanja politika na zajedničkim sastancima, pridržavanjem smernica ekonomske politike koje definišu koordinaciju, nametanjem rešenja od strane lidera (premijera, ministra finansija i sl.), potpisivanjem posebnog sporazuma, definisanjem fiskalnih i/ili monetarnih pravila i dr. Indikativan primer može biti Srbija, gde se Vlada Sporazumom o ciljanju Dimitrijević, B. i Fabris, N. (2012), Ekonomska politika, Ekonomski fakultet, Beograd. U poslednje vreme su prisutne i ideje o potrebi odvajanja upravljanja javnim dugom od fiskalne politike. Na primer pogledati rad Togo, E. (2007), „Coordinating Public Debt Management with Fiscal and Monetary Policy: an Analitical Framework“, World Bank, PRWP no 4369. 5 Laurens, B. and Piedra, E. G. (2008), „Coordination of Monetary and Fiscal Policies“, IMF, WP 98/25. 6 Kvrgić, G. i Čolić, Z. (2011), „Značaj koordinacije mera monetarne i fiskalne politike“, Bankarstvo, br. 3-4, str 32 – 61. 3 4

KOORDINACIJA MONETARNE I FISKALNE POLITIKE U CRNOJ GORI

(targetiranju) inflacije obavezala da će sprovoditi održivu i predvidivu fiskalnu politiku u skladu s ciljanom inflacijom.7 Koordinacija ekonomskih politika nije prisutna samo na nacionalnom nego i na međunarodnom nivou. Međunarodna koordinacija ekonomskih politika predstavlja dogovor o instrumentima, smernicama ili okvirima za vođenje nacionalnih politika više zemalja. Može se razlikovati koordinacija ekonomskih politika i kooperacija ekonomskih politika. Koordinacija označava čvršće povezivanje kada zemlje prihvataju obavezujuća pravila, a kooperacija predstavlja labavije povezivanje kada zemlje samo usvajaju smernice i međusobno razmenjuju informacije. Imajući u vidu da su u različitim zemljama različiti prioriteti (ciljevi) ekonomske politike, utoliko je komplikovanije postići dogovor o koordinaciji ekonomskih politika. Neravnomeran tehnički progres i razvoj, različita koncentracija resursa i društvenog bogatstva u pojedinim zemljama otežava procese međunarodne koordinacije ekonomske politike. Sa druge strane, međunarodna koordinacija ekonomskih politika podrazumeva odricanje od dela nacionalnog suvereniteta. Verovatno najuspešniji primer međunarodne koordinacije ekonomskih politika na regionalnom planu je Evropska unija, a na globalnom planu Svetska trgovinska organizacija. Veliki broj studija je potvrdio da međunarodna koordinacija ekonomskih politika povećava blagostanje zemalja.8

2. SPECIFIČNOSTI CRNOGORSKOG SISTEMA Kao rezultat pogrešno vođene monetarne politike, tokom devedesetih i kao rezultat druge najduže hiperinflacije, u ekonomskoj istoriji, Crna Gora je i pre sticanja nezavisnosti težila monetarnoj nezavisnosti. Polazeći od višegodišnje opredeljenosti, kako stanovništva tako i privrede, za obavljanje transakcija i štednju u nemačkoj marki, crnogorska Vlada se odlučila za model dolarizacije (markizacije) sa korišćenjem nemačke marke kao domaće nacionalne valute9. Crna Gora je umesto dinara, uvela dvovalutni sistem sa nemačkom markom i dinarom uz slobodno fluktuiranje dinara prema marki (2. Novembar 1999.). Ceo proces je sproveden brzo i bez podrške i sugestija Međunarodnog monetarnog fonda. U trenutku uvođenja nemačke marke kao platežnog sredstva budžetski deficit je iznosio oko 20% BDP-a. Od januara 2001. godine jedino platežno sredstvo postaje DEM, a od marta 2002. godine zvanično platežno sredstvo postaje evro. Od prelaska na nemačku marku, pa do osnivanja CBCG, tadašnjom Narodnom bankom Crne Gore upravljao je Monetarni savjet10. Ovo telo donijelo je tokom 2000. godiNarodna Banka Srbije (2012), „Strategija monetarne politike“, NBS, Beograd. Za više detalja o nalazima ovih studija pogledati Spagnolo, G. (1999), Issue Linkage, Delegation and International Policy Cooperation, Stockholm School of Economics, Holmlund, B. i Kolm, A. (1999), Economic Integration, Imperfect Competition and International Policy Cooperation, Department of Economics, Upsala University, Andersen, T. i Sorensen, J. (1996), „Optimal Fiscal Policy in Open Economies with Labour Market Distorsions“, Journal of Public Economies, No 63. 9 Odluka o upotrebi njemačke marke kao sredstva plaćanja radi zaštite ekonomskih interesa Crne Gore („Sl.list RCG“, br. 41/99 i 22/00). 10 Odluka o imenovanju članova Monetarnog savjeta („Sl.list RCG“, br. 41/99, 45/99 i 39/00). 7

Ekonomske ideje i praksa | broj 8 | mart 2013.

ne i tokom 2001. godine, do osnivanja Centralne banke Crne Gore, niz odluka i drugih akata kojima je omogućeno da nemačka marka u Crnoj Gori u potpunosti zaživi kao sredstvo plaćanja, obračuna i tezaurisanja. Centralna banka Crne Gore je osnovana u martu 2001. godine, a nakon nestanka nemačke marke, od marta 2002. godine uveden je evro kao zvanično platežno sredstvo. Crna Gora je zadovoljavala i sve teorijske preduslove za uspešno sprovođenje dolarizacije. U pitanju je mala zemlja, u velikoj meri otvorena, sa hiperinflatornim iskustvima u prošlosti, prihodi od emisione dobiti gotovo da nisu postojali, učešće spoljnotrgovinske razmene sa EU je veliko i prisutna je određena fleksibilnost radne snage (veliki broj stanovnika je zaposlen izvan Crne Gore).11 Imajući u vidu dolarizaciju (eurizaciju) možemo konstatovati da je crnogorski ekonomski sistem vrlo specifičan. Ključna specifičnost se ogleda u ograničenim instrumentima monetarne politike. CBCG nema emisionu funkciju, kao ni referentnu kamatnu stopu. Ključni instrument monetarne politike je politika obaveznih rezervi. Obavljanje operacija na otvorenom tržištu je predviđeno kao mogućnost, ali nisu nikada sprovođene, zbog odsustva emisione funkcije i ograničenog kapitala kojim raspolaže CBCG. Funkcija zajmodavca u krajnjoj instanci je predviđena zakonskim rešenjima, ali njeno obavljanje u velikoj meri zavisi od raspoloživih deviznih rezervi. Imajući u vidu ograničenja instrumenata monetarne politike, osnovni cilj CBCG nije cenovna stabilnost12, već finansijska stabilnost. Jasno je da je u takvim uslovima ključna fiskalna politika, koja u eurizovanom sistemu mora da vodi računa i o monetarnim ciljevima poput stabilnosti cena i obezbeđenje sredstava za sprovođenje funkcije zajmodavca u krajnjoj instanci, imajući u vidu ograničenost sredstava CBCG. Stoga je u takvim uslovima koordinacija monetarne i fiskalne politike od većeg značaja nego što je u slučajevima zemalja sa sopstvenom valutom.

3. MEHANIZMI KOORDINACIJE U CRNOJ GORI Koordinacija monetarne i fiskalne politike se sprovodi preko više kanala. Prvi kanal je neposredna komunikacija predstavnika CBCG i Ministarstva finansija. Naime, periodično se organizuju sastanci između predstavnika ove dve institucije na kojima se zajednički razmatra aktuelna ekonomska situacija, ključni izazovi za naredni period i poželjni pravci ekonomske politike. Drugi kanal koordinacije se sprovodi preko izrade preporuka za vođenje ekonomske politike. CBCG je Zakonom obavezna da izradi preporuke za vođenje celokupne ekoFabris, N. i dr. (2004), Ekonomska politika u dolarizovanim ekonomijama sa posebnim osvrtom na Crnu Goru, radna studija, br. 1., CBCG. 12 Zakonom o Centralnoj banci Crne Gore je predviđeno da CBCG doprinosi ostvarenju cenovne stabilnosti. 11

KOORDINACIJA MONETARNE I FISKALNE POLITIKE U CRNOJ GORI

nomske politike, koje potom prosleđuje vladi. Cilj izrade ovih preporuka je da se Vladi ukaže na mere ekonomske politike, koje bi bilo poželjno voditi sa aspekta koordinacije sa merama ekonomske politike, ali i sa aspekta opšteg interesa (rast BDP-a, zaposlenosti i dr.). Vlada nije obavezna da primeni preporuke koje kreira CBCG, ali je u prošlosti postojao visok stepen harmonizovanosti oko onih preporuka koje su uticale na očuvanje finansijske stabilnosti, što je osnovni cilj CBCG. Treći i verovatno najvažniji kanal koordinacije se sprovodi kroz Savjet za finansijsku stabilnost. U pitanju je savetodavno telo koje se sastoji od guvernera CBCG, koji predsedava ovim telom, Ministra finansija, predsednika Komisije za HOV i direktora Agencije za nadzor osiguranja. U ovom telu su predstavnici svih institucija koje utiču na očuvanje finansijske stabilnosti u Crnoj Gori. Da bi se akcentirao značaj ovog tela, predviđeno je da su članovi Savjeta samo „prve ličnosti“ pomenutih institucija i njih u radu Savjeta ne može niko zameniti. Delokrug rada Savjeta je sledeći:

1) o dređuje, prikuplja i analizira podatke i informacije od značaja za stabilnost finansijskog sistema i upravljanje potencijalnom finansijskom krizom; 2) obezbeđuje koordinaciju i razmenu podataka i informacija između nadležnih tela; 3) procenjuje opasnosti za finansijski sistem, odnosno ranjivosti finansijskog sistema i identifikuje ih; 4) prepoznaje rizike u finansijskom sistemu i utvrđuje stepen njihovog uticaja na stabilnost finansijskog sistema; 5) utvrđuje plan za upravljanje finansijskom krizom na nivou celokupnog finansijskog sistema („Contingency plan“), kao i stresno testiranje i vežbe simulacije finansijske krize; 6) prati razvoj finansijskog sistema i 7) prati najbolje prakse u cilju usvajanja regulatornih standarda u oblastima finansijskog sistema.

Ovako definisan delokrug rada Saveta omogućuje koordinaciju ekonomskih politika svih institucija koje mogu uticati na finansijsku stabilnost, kao i zajedničko upravljanje krizom u slučaju njene eventualne pojave. Ključni doprinos Savjeta za finansijsku stabilnost se odnosio na izradu nacionalnog plana za djelovanje u vanrednim okolnostima (kriznim situacijama). Ovim planom je unapred predviđeno koordinirano delovanje monetarne i fiskalne politike, kao i ostalih regulatora, u slučaju izbijanja finansijske krize. Okosnica ovog plana se može predstaviti sledećom piramidom finansijske stabilnosti.

Ekonomske ideje i praksa | broj 8 | mart 2013.

slika 1: Piramida finansijske stabilnosti

Izvor: Žugić, R. i Fabris, N. (2010) „Finansijska stabilnost kao cilj centralnih banaka“ u monografiji „Aktuelna pitanja crnogorske ekonomije“, redaktor, Fabris, N., Centralna banka Crne Gore

Četvrti kanal koordinacije se sprovodi kroz formiranje različitih ad hoc radnih grupa. U pitanju su radne grupe koje treba da ponude rešenje za neki specifičan problem, a koje se sastoje od predstavnika Ministarstva finansija, CBCG i drugih relevantnih institucija. Dobar primer ovakve prakse je nedavno formirana radna grupa za suzbijanje sive ekonomije. Peti kanal koordinacije se sprovodi kroz izradu zakona. Naime, svi zakoni koji utiču na ciljeve CBCG se pre slanja Skupštini šalju na mišljenje CBCG i mišljenje CBCG se prilaže Skupštini uz predlog Vlade. Koordinacija je bila naročito značajna i uspešna tokom „prvog talasa“ globalne finansijske krize, kada su CBCG i ministarstvo finansija zajednički doneli set mera za ublažavanje posledica krize, zajednički kreirali Zakon o zaštiti depozita, kao i kroz finansijsku podršku Vlade jednoj banci koja je bila nelikvidna.

4. KLJUČNI IZAZOVI ZA NAREDNI PERIOD Osnovni preduslov za rast crnogorske ekonomije je fiskalna i finansijska stabilnost. Imajući u vidu evro kao zvanično sredstvo plaćanja u Crnoj Gori, uspešno vođenje ekonomske politike podrazumeva dominantno korišćenje instrumenata fiskalne politike, dok su dometi monetarne politike ograničeni. Fiskalna kriza, tj. kriza javnog duga u eurozoni dodatno je podigla nivo odgovornosti u vođenju fiskalne politike.

KOORDINACIJA MONETARNE I FISKALNE POLITIKE U CRNOJ GORI

Crna Gora preduzima značajne mere za prevazilaženje efekata krize, koji su se u velikoj meri osetili u Crnoj Gori. Iako je Crna Gora ostvarila pozitivne stope rasta u 2010. i 2011. godini, preliminarne procene ukazuju da je u 2012. godini ostvarena negativna stopa rasta BDP-a (oko -0,5%). Negativni trendovi u kretanju svetske ekonomije u prethodnom periodu, pre svega, u eurozoni i regionu, neminovno su se odrazili i na Crnu Goru. S obzirom na karakteristike Crne Gore kao male i otvorene ekonomije, podložne eksternim šokovima, došlo je do prenošenja novog talasa krize na crnogorsku ekonomiju, i pogoršanje ekonomskih performansi. Ključni makroekonomski pokazatelji su prikazani u sledećoj tabeli.

tabela 1: Ključni makroekonomski indikatori

Fiskalni pokazatelji

Makroekonomski pokazatelji

Makroekonomski i fiskalni okvir (u % BDP-a)

2008. Nominalni rast BDP-a 15.1 Realni rast BDP-a 6.9 Inflacija 7.1 Uvoz 82.7 Izvoz 38.9 Ostalo 3.8 Deficit tekućeg računa -40.0 Neto strane direktne 18.8 investicije Domaći krediti 88.5 Bankarski depoziti 50.5 (domaći) Izvorni javni prihodi 50.1 Javna potrošnja 50.5 Deficit/Suficit -0.4 Deficit/Suficit (bez -0.4 garancija) Kamate 0.8 Primarni deficit/ 0.4 suficit Primarni deficit/suficit 0.4 (bez garancija) Državni dug 29.0

Ostvarenje

Procjena13

Osnovni scenario

35.8 17.8 12.0

11.4

10.0 10.0 10.0

77.7 68.6 60.6

58.7

57.1 55.6 55.4 55.1 52.3 51.7

48.5 46.8 46.3

49.4

50.0 50.0 50.0 48.4 48.5 49.0

45.4 42.3 39.7 51.1 47.2 45.2 -5.7 -4.9 -5.4

39.1 43.0 -4.0

37.0 36.0 35.6 37.0 36.0 35.3 39.4 37.7 36.3 39.5 38.5 37.7 -2.3 -1.7 -0.7 -2.5 -2.5 -2.3

-5.7

-3.2

-2.3 -1.7 -0.7

2009. -3.4 -5.7 3.4 65.9 32.8 3.0 -30.1

2010. 4.1 2.5 0.5 63.7 35.6 3.0 -25.1

-4.9

2011. 2012. 2013. 4.2 2.8 5.1 3.2 0.5 2.5 3.1 4.0 2.5 64.9 62.7 60.7 40.9 38.3 35.7 4.5 4.5 4.0 -19.6 -20.0 -21.0

-4.4

2014. 5.6 3.0 2.5 60.2 36.3 3.5 -20.4

2015 6.1 3.5 2.5 59.7 37.0 3.0 -19.7

Scenario nižeg rasta

2013. 3.0 1.0 2.4 59.6 35.8 4.0 -19.8

2014. 3.5 1.5 2.2 58.4 36.7 3.5 -18.2

2015. 4.0 2.0 2.2 58.3 37.0 3.0 -18.3

9.0

0.9

1.0

1.5

1.8

2.1

2.4

2.6

2.2

2.5

2.8

-4.9

-3.9

-4.0

-2.2

-0.2

0.7

1.9

-0.3 -0.1

0.5

-4.9

-3.9

-2.9

-1.5

-0.2

0.7

1.9

38.2 40.9 46.0

51.2

50.7 49.3 46.5 55.7 57.2 56.9

Izvor podataka: Bilten Ministarstva finansija za decembar 2012. godine

Fiskalnu politiku Crne Gore u prethodnom periodu karakterisala je konzistentna poreska politika. Konzistentnost je podrazumevala da su osnovne poreske stope (PDV, porez na dobit i dohodak), po kojima je Crna Gora prepoznata kao konkurentna investiciona destinacija, zadržane na istom nivou. Prihodi budžeta su u periodu ekonomskog rasta 2007. godine, dostigli najviši nivo od 42% BDP-a. Kako je ekonomska kriza uzimala maha, postepeno su padali i u 2011. godini zabeležili su najniži nivo od 34,9% BDP-a. Preliminarni podaci za 2012. godinu pokazuju da je došlo do daljeg pada naplate prihoda budžeta, koji su pali na 33,7% BDP-a. Takođe, učešće direktnih i indirektnih prihoda u poreskim prihodima se menjalo tokom posmatranog perioda. Učešće indirektnih prihoda je sa oko 56%, opalo na 52% u 2012. godini.

Makorekonomski pokazatelji za 2012. su procena Ministarstva finansija koja je rađena u oktobru 2012. godine. Navedena procena bila je osnova za izradu Zakona o budžetu za 2013. godinu. Fiskalni pokazatelji u 2012. su preliminarno izvršenje.

Ekonomske ideje i praksa | broj 8 | mart 2013.

Period 2010-2011. u velikoj meri karakteriše konsolidacija javnih finansija, stagnacija javnih prihoda, te rast državnog duga i deficita. Iako trendove u ukupnim javnim finansijama Crne Gore dominantno opredeljuju trendovi u budžetskim kretanjima, treba ipak pomenuti da je u u ovom periodu došlo do dodatnog značajnog fiskalnog prilagođavanja i na lokalnom nivou, kako na prihodnoj, tako i na rashodnoj strani. Poseban napredak je urađen u delu unapređenja poslovnog ambijenta, kroz skraćivanje pojedinih procedura (građevinske dozvole, zapošljavanje stranaca, naplata poreza i doprinosa, registracija imovine itd.), kao i smanjivanje transakcionih troškova (administrativne takse). Istovremeno, proširenjem poreske osnovice i smanjenjem sive ekonomije, kao i većom naplatom poreza na imovinu i koncesije otvoren je prostor za povećanje budžetskih prihoda. Ključni ciljevi fiskalne politike u narednom periodu odnose se na dalji nastavak fiskalne konsolidacije, koji podrazumeva smanjenje državne i javne potrošnje i povećanje poreskih prihoda, kroz sprovođenje mera za suzbijanje sive ekonomije, smanjenje poreskih potraživanja i širenje poreske osnove. Takođe, u toku je rad i na izradi fiskalnih pravila, ali i harmonizaciji sistema u skladu sa očekivanjima EU. Mere usmerene ka stabilizaciji su primenjivane i tokom 2013. godine. Početkom 2013. godine, uveden je privremeni krizni porez na zarade koji će važiti do kraja 2013. godine. Krizni porez na dohodak građana predviđa primenu poreske stope od 15% na zarade iznad prosečne mesečne zarade. Doneta je odluka o zamrzavanju rasta penzija, tj. obustavi usklađivanja penzija sa rastom zarada i inflacije u toku 2013. Takođe, preduzet je čitav set mera usmerenih na suzbijanje sive ekonomije, a uskoro se očekuje i usvajanje Zakona koji će imati osnovni cilj suzbijanje sive ekonomije. Na kraju 2012. godine poreska potraživanja su dostigla iznos od 350 mil €. Plan za naredni period je objavljivanje liste dužnika i identifikacija dijela potraživanja koji se može naplatiti i naplata istog, kao i otpis nenaplativog dijela. Kretanje državnog duga Crne Gore u poslednjih deset godina može se podeliti u dve faze. Prva faza - period smanjivanja državnog duga - od 2002. godine kada je dug iznosio 1,149 milijardi eura ili 88,3 odsto BDP-a do 2008. godine kada je dug iznosio 894 miliona eura ili 26,8 odsto BDP-a. Druga faza – period brzog povećanja državnog duga - počinje 2008. godine, odnosno od prvog udara finansijske krize i još uvek traje. Dug je na kraju 2012. dostigao iznos od 1,703 miliona eura, odnosno 51,2 odsto BDP. Rast duga je, pre svega, posledica relativno visokog budžetskog deficita u godinama ekonomske krize, koji je dominantno finansiran zaduživanjem. Deficit je rezultat konstantnog rasta mandatornih rashoda i smanjenja budžetskih prihoda u „kriznim“ godinama. Povećana potreba za zaduživanjem i rast državnog duga u kriznom periodu bila je neminovnost. Međutim, zaustavljanje tendencije daljeg rasta javnog duga i njegovo postepeno „obaranje“ predstavljaju ključne izazove za očuvanje i fiskalne i finansijske stabilnosti u narednom periodu. Podaci iz prvog kvartala ove godine deluju ohrabrujući. Podaci o naplati prihoda pokazuju da su prihodi ostvarili značajan rast i u odnosu na plan i u odnosu na prošlu godinu. Kategorije koje su najviše doprinele rastu je rast poreza na dodatnu vrednost, 9,6 mil € ili 13,8% u odnosu na plan, i 12,8 mil € ili 19,4% u odnosu na prošlu. Takođe, evidentan je i rast poreza i doprinosa na zarade. Navedeni pokazatelji ostvarenja daju dokaz da

KOORDINACIJA MONETARNE I FISKALNE POLITIKE U CRNOJ GORI

mjere na suzbijanju sive ekonomije daju rezultate, ali i da je ekonomska situacija ove godine bolja od prošlogodišnje.14 Prioritetni cilj fiskalne politike u narednom periodu jeste dalje obezbjeđivanje stabilnosti javnih finansija, sa posebnim akcentom na smanjivanje potrebe za finansiranjem, a samim tim i smanjenjem nivoa javnog duga u budućim godinama.

tabela 2: Kretanje javnog duga Crne Gore u periodu 2013 – 2015. godina DRŽAVNI DUG Bdp u mil € Inostrani dug u % bdp-a Domaći dug u % bdp-a Državni dug u % bdp-a

2013

2014

2015

3493

3687

3912

1548,1

1682,6

1738,1

44,32

45,64

44,43

355,9

320,6

285,5

10,19

8,70

7,30

1904

2003,2

2023,6

54,51

54,33

51,73

Monetarna politika je nakon prvog „talasa“ globalne finansijske krize bila dominantno usmerena na očuvanje likvidnosti bankarskog sistema i sprečavanje odliva depozita banaka. U tom periodu je bila od izuzetnog značaja koordinacija sa Ministarstvom finansija, jer je kroz zajednički rad kreiran Zakon o zaštiti bankarskog sistema, kao i odobren kredit za likvidnost jednoj nelikvidnoj banci. Takođe, je zajednički kreiran set mera za ublažavanje posledica globalne finansijske krize. Tendencija povlačenja depozita je usporena od sredine 2009. godine, a ponovni rast depozita je prisutan od 2010. godine. Međutim, tada se u „drugom talasu“ kriza prenela na realni sektor koja se manifestovala u rastu nelikvidnih preduzeća, što je imalo za direktnu posledicu rast loše aktive, koja je dostigla vrednost od 25% ukupnih kredita u avgustu 2010. godine. Posledično bankarski sektor je ograničio kreditnu aktivnost, tako da je u čitavom posmatranom periodu iznos naplaćenih kredita bio viši od iznosa novoodobrenih kredita. Kretanje ključnih monetarnih indikatora je prikazano u sledećoj tabeli.

tabela 3: Kretanje ključnih monetarnih indikatora Aktiva 2006 2007 2008 2009 2010 2011 2012

1,431,415

Krediti

Depoziti

Kapital

Nekvalitetni krediti

847,166 1,075,769

148,761

24,187

2,975,433 2,245,684 2,091,075

236,937

70,994

3,309,661 2,797,533 1,990,590

279,377

201,394

3,025,231 2,397,756 1,824,688

331,733

324,259

2,943,654 2,199,973 1,789,851

310,905

461,301

2,809,720 1,955,767 1,817,060

305,229

303,767

2,808,282 1,862,540 1,980,718

288,686

327,846

Treba imati u vidu i da je u I kvartalu prošle godine ekonomska situacija bila pod uticajem vremenskih nepogoda.

Ekonomske ideje i praksa | broj 8 | mart 2013.

Stoga je fokus monetarne politike bio na odobravanju olakšica bankarskom sistemu u cilju restrukturiranja loših kredita i podsticanja kreditne aktivnosti. Tokom 2011. godine došlo je do značajnog pada „loših kredita“, čije „čišćenje“ je u velikoj meri bilo bazirano na podršci matičnih banaka, koje su kroz osnivanje faktoring kompanija otkupile značajan deo loših kredita. Međutim, pogoršanje ekonomske situacije tokom 2012. godine je uticalo na ponovni blagi rast loših kredita. Stoga je rešavanje ovog problema jedan od ključnih izazova za monetarnu politiku u 2013. godini. U toku su aktivnosti na programu restrukturiranja loših kredita, po ugledu na „Londonski“ i „Istambulski“ model uz određene specifičnosti. Ovaj program nazvan „Podgorički“ pristup trenutno zajednički realizuju CBCG, Ministarstvo finansija i Svetska banka. U pitanju je još jedan program, za koji je značajan, visok stepen harmonizacije monetarne i fiskalne politike, a koji će u velikoj meri uticati na nivo ekonomske aktivnosti i finansijsku stabilnost u narednom periodu.

5. ZAKLJUČNA RAZMATRANJA Veliki broj studija je pokazao da koordinacija fiskalne i monetarne politike povećava blagostanje zemlje. Ona se može postići na različite načine: preko usaglašavanja politika na zajedničkim sastancima, pridržavanjem smernica ekonomske politike koje definišu koordinaciju, nametanjem rešenja od strane lidera (premijera, ministra finansija i sl.), potpisivanjem posebnog sporazuma, definisanjem fiskalnih i/ili monetarnih pravila i dr. Imajući u vidu specifičan monetarni režim Crne Gore – eurizaciju – koji je nametnuo ograničene instrumente monetarne politike, koordinacija ove dve politike je još značajnija u odnosu na zemlje koje imaju sopstvenu valutu. U takvim uslovima ključna politika je fiskalna politika, koja mora da vodi računa i o fiskalnoj i o finansijskoj stabilnosti. Mehanizmi koordinacije fiskalne i monetarne politike u Crnoj Gori su prilično razvijeni. Oni se sprovode kroz: • Savet za finansijsku stabilnost, • Formiranje ad hoc zajedničkih radnih grupa za rešavanje tekućih problema, • Preporuke za ekonomsku politiku koje CBCG daje Vladi Crne Gore, • Periodične zajedničke sastanke CBCG i Ministarstva finansija, • Kroz zajedničku izradu zakona. Dosadašnja koordinacija ekonomskih politika se može oceniti uspešnom, a njeni direktni pozitivni efekti su bili najvidljiviji tokom „prvog talasa“ globalne finansijske krize. Fiskalna politika, u periodu finansijske krize, koncipirana je i usmerena na smanjenje makroekonomskih i fiskalnih rizika, kao i na nastavak usklađivanja javnih finansija sa regulativom i praksom u EU. Za predstojeći srednjoročni period planira se nastavak reformi u oblasti upravljanja javnim finansijama i budžetiranja, kao i primena fiskalne politi-

KOORDINACIJA MONETARNE I FISKALNE POLITIKE U CRNOJ GORI

ke usmjerene na jačanje fiskalne stabilnosti (unapređenje budžetske discipline i jačanje unutrašnje finansijske kontrole, suzbijanje sive ekonomije). U cilju unapređenja fiskalne discipline u pripremi je i nacrt zakona o fiskalnoj odgovornosti, koji predviđa uvođenje fiskalnih pravila, kao posebnog pravnog akta. Kada je u pitanju monetarna politika u periodu finansijske krize ključni izazov se odnosio na očuvanje likvidnosti bankarskog sistema. U poslednjih par godina ključni izazovi za monetarnu politiku se odnose na ponovno oživljavanje kreditne aktivnosti i snižavanje visokog učešća loših kredita u ukupnim kreditima. Crna Gora će u narednom periodu biti suočena sa brojnim izazovima poput očuvanja fiskalne i finansijske stabilnosti, „oživljavanja“ ekonomije, rešavanja loših kredita, harmonizacije sistema u procesu pristupanja u EU i dr. Sva ova pitanja će zahtevati i u narednom periodu visok stepen harmonizacije fiskalne i monetarne politike.

6. LITERATURA Andersen, T. i Sorensen, J. (1996), „Optimal Fiscal Policy in Open Economies with Labour Market Distorsions“, Journal of Public Economies, No 63. Dimitrijević, B. i Fabris, N. (2012), Ekonomska politika, Ekonomski fakultet, Beograd. Fabris, N. i dr. (2004), „Ekonomska politika u dolarizovanim ekonomijama sa posebnim osvrtom na Crnu Goru“, radna studija, br. 1., CBCG. Holmlund, B. i Kolm, A. (1999), Economic Integration, Imperfect Competition and International Policy Cooperation, Department of Economics, Upsala University. Kvrgić, G. i Čolić, Z. (2011), „Značaj koordinacije mera monetarne i fiskalne politike“, Bankarstvo, br. 3-4, str 32 – 61. Laurens, B. and Piedra, E. G. (2008), „Coordination of Monetary and Fiscal Policies“, IMF, WP 98/25. Ministarstvo finansija (2012), „Bilten“, decembar, Ministarstvo finansija, Podgorica. Narodna Banka Srbije (2012), „Strategija monetarne politike“, NBS, Beograd Službeni listovi Crne Gore brojevi: 41/99, 45/99, 22/00 i 39/00. Spagnolo, G. (1999), Issue Linkage, Delegation and International Policy Cooperation, Stockholm School of Economics. Togo, E. (2007), „Coordinating Public Debt Management with Fiscal and Monetary Policy: an Analitical Framework“, World Bank, PRWP no 4369. Žugić, R. i Fabris, N. (2010) „Finansijska stabilnost kao cilj centralnih banaka“ u monografiji Aktuelna pitanja crnogorske ekonomije, redaktor, Fabris, N., Centralna banka Crne Gore

Ekonomske ideje i praksa | broj 8 | mart 2013.

Ružica Radulj

radulj.ruzica@gmail.com

JEL KLASIFIKACIJA: M31, Q13, Q18

GEOGRAFSKO POREKLO KAO ELEMENT BRENDIRANJA POLJOPRIVREDNIH I PREHRAMBENIH PROIZVODA

Apstrakt:

U procesu globalizacije, dostupna i jasna informacija o posebnom brendu postaje nedovoljno izražena u svesti potrošača, te se pred preduzeća postavlja novi zadatak u strategijskom pristupu brendiranja, isticanja specifičnosti proizvoda. Neke od definicija brenda upravo govore o potrebi proizvoda da u prezasićenom tržištu budu dragačiji od ostalih, naglašavajući specifične karakteristike, a to je biti drugačiji idejom. Prezentovana su ponašanja potrošača u Kučevu i Beogradu za proizvode koji se povezuju sa geografskim poreklom – sir, vino i suhomesnate proizvode.

ključne reči: GEOGRAFSKO POREKLO, BREND, POLJOPRIVREDNI PROIZVODI, PREHRAMBENI PROIZVODI

GEOGRAFSKO POREKLO KAO ELEMENT BRENDIRANJA POLJOPRIVREDNIH I PREHRAMBENIH PROIZVODA

Abstract:

In the proces of globalization, available and clear information about specific brand, becomes less exposed in customer's mind, so, companies have a new task to be solved in strategic way of branding, exposing specific atributes of products. Some of definitions about branding is that needs of products in the overload market is to be different than others by emphasizing theirs specific atributes and that is to be different by idea. There are presented consumer attitudes in Kucevo and Belgrade for the products that are associated with the geographical origin - cheese and meat products.

key words: GEOGRAPHICAL ORIGIN, BRAND, AGRICULTURAL PRODUCTS, FOOD PRODUCTS

Ekonomske ideje i praksa | broj 8 | mart 2013.

1. UVOD Usled konstantog razvoja tržišta pred preduzeća se postavljaju novi zadaci u brendiranju proizvoda. Razvojem agrarne ekonomije sve je veći akcenat na brendiranju prehrambenih i poljoprivrednih proizvoda. Unapređenje tržišta lokalnih proizvoda dovodi do potrebe za istraživanjem načina diferenciranja ovih proizvoda i prepoznavanja elemenata brendiranja. Na izbor elemenata za diferenciranje poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda utiče i pronalaženje faktora motivacije finalnog i poslovnog potrošača da se opredeli za kupovinu datog brenda. To dovodi do pitanja uticaja elemenata geografskog porekla na diferenciranje poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda. Naime, geografsko poreklo se pojavljuje kao nov pojam u procesu stvaranja brenda ali i direktno vezan za ovu vrstu proizvoda preko karakteristika jedinog definisanog načina i mesta proizvodnje. U zavisnosti od vizije kompanije i ciljne grupe potrošača predviđaju se i karakteristike brendiranja. Brendiranje danas predstavlja mnogo više od samog diferenciranja proizvoda i ekonomskog rezultata, ono se ukorenjuje i kao društveni, odnosno, kulturni trend. Veliki uticaj na kulturu jednog naroda ima istorija kroz koju se prenose običaji drugih zemalja, kako u drugim oblastima tako i u ishrani. Kultura u Srbiji pa i način ishrane razvijao se pod uticajem Turaka i Austrije. Takođe kultura njenog naroda se sačuvala kroz tradiciju – paganske običaje, religiju i druge oblike istorijskog nasleđa. U mnogim slabije razvijenim krajevima zadržani su paganski običaji koji se oslikavaju u načinu govora, ponašanja, obeležavanja bitnih događaja, pa i u načinu ishrane i pripreme hrane za jelo. U istočnoj Srbiji, neka od ovih jela (npr. kačamak), način pripreme, obrade sirovina (npr. belo kukuruzno brašno) autentična su po ukusu, sastavu i zbog sve ređe prisutnosti u narodu postaju traženiji oblik hrane. Brendiranje kao strategija pozicioniranja prozvoda na tržište predstavlja značajan a sve više i neophodan način u filozofiji stvaranja i promovisanja kvaliteta. Stvaranje kvalitetnog brenda ima za cilj sticanje odnosno učvršćivanje njegove pozicije na tržištu. Strategije brendiranja poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda posebnu ulogu imaju u zemljama čiji se privredni razvoj zasniva na poljoprivredi i prehrambenoj industriji, posebno u zemljama u tranziciji. Takođe, stvaranje prepoznatljivih brendova ovih proizvoda je važno u za razvoj turizma određene zemlje. Naime, jedan od pravaca razvoja turizma jedne zemlje podrazumeva promociju turističkih potencijala preko hrane. S tim u vezi, stvaranje brendova ovih proizvoda jeste sagledavanje njihove uloge kao promotera određenog geografskog područja Srbije odnosno njenog turističkog potencijala. U tom smislu razvoj turizma republike Srbije, a posebno pojedinih destinacija treba da se zasniva na stvaranju brendova sa geografskim poreklom koji asociraju na date destinacije.

2. Značaj geografskog porekla kao elementa brendiranja poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda Brendiranje poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda omogućava posebno proizvođačima hrane da deklarišu kvalitet proizvoda, prenesu iskustvo firme u proizvodnji datih proizvoda na nove proizvode, kao i da na neki drugi način diferenciraju svoj proizvod od konkurencije.

GEOGRAFSKO POREKLO KAO ELEMENT BRENDIRANJA POLJOPRIVREDNIH I PREHRAMBENIH PROIZVODA

Posebni uslovi razvoja tržišta poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda idu u korist stvaranja jakih brendova za ovu vrstu proizvoda: 1. uvođenje standarda kvaliteta poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda i proizvodnje ovih proizvoda; 2. omogućavanje pravne zaštite poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda („Zakon o zaštiti geografskog porekla poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda“, „Zakon o zaštiti potrošača“, „Zakon o zaštiti robne marke“); 3. razvoja tržišta industrijski standardizovane proizvodnje poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda, i 4. razvoja marketinga poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda i regionalnog marketinga (posebno onih namenjenih ishrani ljudi). Kreiranje identiteta brenda proizvoda sa geografskim poreklom započinje definisanjem željenog pozicioniranja i propozicija vrednosti za svako ciljno tržište. Razvoj brenda počinje uspostavljanjem međusobnih veza proizvođača i uočavanjem njihovog zajedničkog interesa koji se ogleda u kreiranju i zaštiti brenda koja će podsticati prodaju. Prva faza lanca vrednosti je razvijanje strategije brenda i marketing programa koji uspešno održavaju ili poboljšavaju svesnost brenda, jačaju pozitivne asocijacije brenda, naglašavaju kvalitet i korisnost brenda. Strategija brenda podrazumeva stalna ulaganja u istraživanje i razvoj, promociju i usluge potrošačima.1 U SAD-u oko 40% agrarnih proizvoda je brendirano dok se ostalih 60% prodaje nebrendirano. [5] Brendovi mogu predstavljati i sinonim za izuzetan kvalitet proizvoda. Ovakvi brendovi zauzimaju veći deo tržišta i veću profitabilnost. Kvalitet agrarnih proizvoda, posebno onih koji su namenjeni ishrani, dobija sve veći značaj u 21. veku razvojem menadžmenta kvaliteta u oblasti menadžmenta, što utiče na ostvareni kvalitet proizvoda i poslovni uspeh proizvođača hrane. Kvalitet kao prepoznatljiv element brenda može se kod agrarnih proizvoda (hrane) izražavati kroz garanciju kvaliteta putem oznake kvaliteta. Pored energetskih svojstava ovih proizvoda, kvalitet se može iskazati i zdravstvenom bezbednošću proizvodnje odnosno upotrebe proizvoda. Ta informacija dolazi do potrošača kroz posedovanje odgovarajućih sertifikata kao što je npr. HACCP standard kontrole kvaliteta proizvodnje. Uopšte, posedovanje oznake – standarda kvaliteta predstavlja neophodnu ako ne i polaznu tačku u građenju brenda kako drugih vrsta proizvoda tako i poljoprivrednih i prehrambenih. Prilikom istraživanja kod ispitanika u Kučevu i Beogradu, svega 1% ispitanika znao je da navede bilo koju oznaku kvaliteta poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda. [10] Geografsko poreklo proizvoda, pojavljuje se, putem oznake kvaliteta, a i samo kao element brenda, kao informacija o kvalitetu proizvoda (pretežno kod poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda). Mnogi prehrambeni proizvodi ne poseduju geografske oznake kvaliteta – proizvodnje, ali njihov brend asocira na geografsko poreklo što takođe može uticati na potrošača i njegovu odluku o kupovini datog proizvoda. Takođe, u Srbiji postoji veliki broj prehrambenih i poljoprivrednih proizvoda koji su zaštićeni geografskim poreklom dok je njihova dostupnost na tržištu mala. Na osnovu podataka Zavoda za intelektualnu svojinu, odnosno registra geografskih oznaka, ukupno je u Srbiji 58 registrovanih oznaka geografskog porekla. Prilikom ispitivanja faktora originalnosti porekla proizvoda, dovođenjem u vezu poreklo proizvoda sa mestom porekla uglavno se u literaturi pronalaze četiri grupe faktora: 1. teritorijalnost – fizička povezanost aktivnosti u lancu nabavke sa mestom porekla, 2. tipičnost – detalji specifičnosti mesta ili specifične prakse proizvodnje, Videti opširnije Stanković Ljiljana, 2004, Povezivanje malih i srednjih preduzeća u funkciji razvoja marke proizvoda sa geografskim poreklom, Ekonomske teme, broj 4, str. 30-33.

Ekonomske ideje i praksa | broj 8 | mart 2013.

3. tradicionalnost – koreni u praksi proizvodnje, 4. društvenost – podela iskustva i prakse u okviru prakse proizvodnje.

Cilj isticanja datih osobina je da brend u svesti potrošača zauzme mesto „bolji“ u odnosu na konkurenciju, odnosno „najbolji“ u svojoj kategoriji. Upravo zbog protoka kvalitetnih proizvoda kroz tržište Evropske Unije i zaštite njihove reputacije u odnosu na druge proizvode iste vrste koji se prodaju pod istim imenom 1992. godine Evropska Unija kreira sistem zaštite proizvoda sa oznakom geografskog porekla. Na osnovu Lisabonskog sporazuma prema Zakonu o oznakama geografskog porekla – zaštita imena porekla PDO (engl. Protected designation of origin), zaštita geografske oznake PGI (engl. Protected geographical indication) i zaštita tradicionalnog naziva TSG (engl. Traditional Speciality Guaranteed) predstavljaju geografske oznake definisane zakonom Evropske Unije sa ciljem zaštite hrane regionalnog porekla. Od trenutka prihvatanja datih oznaka u toku 1992. godine registrovano je više od 526 agrarnih proizvoda. [12] Česta pitanja koja se javljaju prilikom analize samog geografskog porekla [10] jesu: 1. da li zaštita porekla predstavlja opštu prepoznatljivost kvaliteta ili je samo indikator pojedinih specifičnih atributa kvaliteta?; 2. ako je indikator kvaliteta da li to važi za sve grupe potrošača (domaće i strane), bilo za potrošače koji jesu ili nisu prethodno konzumirali date proizvode?; 3. da li se prihvata kao „made in“ informacija ili kao informacija o specifičnom brendu?; 4. da li proizvođači pokazuju veću želju za kupovinom ovih proizvoda u odnosu na druge nediferencirane proizvode?; 5. da li je oznaka geografskog porekla i dalje dobar signal kvaliteta iako firma promoviše drugačiji specifičan brend tog proizvoda? Rezultat istraživanja geografskog porekla [1] pokazuje da je naglašena informacija o ceni kao atributu proizvoda ipak odlučujući faktor kod želje za kupovinom domaćih proizvoda iako postoji visoka želja da se kupe po višoj ceni i jaka namera za kupovinom ovih proizvoda kod starijih ljudi. Takođe pokazuju da informisanje o pozitivnim atributima proizvoda kao što su svežina i ukus agrarnih proizvoda namenjenih ishrani predstavljaju najbolja sredstva za rastom inicijative za kupovinom datih proizvoda. Značajna uloga u brendiranju agrarnih proizvoda sa aspekta geografskog porekla se ogleda i u regenerisanju ruralnih sredina jer se time može omogućiti da ovi proizvodi budu proizvedeni na način koji se tiče lokalnih planova, nagrada lokalnom stanovništvu, podršci ruralnoj diversifikaciji i socijalnoj koheziji, promocije novih mogućnosti zapošljavanja, proizvodnje i drugih usluga. Potrebe današnje populacije su zadovoljene, dok su prirodne sirovine i tradicionalne veštine osiguranje generacijama koje dolaze. Vrednost proizvoda sa geografskim poreklom nije samo u njihovom kvalitetu, tradiciji i ugledu, oni takođe znatno doprinose održivom ruralnom razvoju. Različite kategorije poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda zahtevaju i različit pristup brendiranju. Kod nekih proizvoda se ističe zemlja porekla dok je kod nekih bitan region porekla. Prilikom brendiranja vina mnoga istraživanja pokazuju da su zemlja porekla i geografsko poreklo izraženi atributi brendiranja. Analizom stavova prema stranim vinima u odnosu na domaća vina u Srbiji,

GEOGRAFSKO POREKLO KAO ELEMENT BRENDIRANJA POLJOPRIVREDNIH I PREHRAMBENIH PROIZVODA

u istraživanju na teritoriji Srbije najviše ocene dobile su zemlje opšte poznate po kvalitetnim vinima kao što su Italija i Francuska.2

3. Oznaka geografskog porekla kao poseban oblik brendiranja agrarnih proizvoda Zaštita imena porekla PDO podrazumeva da se proizvodnja, prerada i priprema moraju u celosti odvijati u određenom geografskom području. Kvalitet i karakteristike proizvoda isključivo nastaju pod uticajem posebnih poljoprivrednih i ljudskih faktora određenog geografskog područja. Zaštita geografske oznake PGI podrazumeva da se samo jedan proces odnosno proizvodnja ili prerada ili priprema mora odvijati u određenom geografskom području dok se specifičan kvalitet, reputacija ili druge karakteristike mogu pripisati isključivo tom geografskom području. Zaštita tradicionalnog naziva TSG podrazumeva zaštitu naziva koji je specifičan sam po sebi ili se kroz taj naziv izražava specifičan karakter proizvoda. Ovaj naziv mora biti tradicionalan, ili utvrđen nekim običajem, koji je dugom upotrebom u prometu postao opštepoznat kao tradicionalan naziv ili je u pitanju istorijski naziv tog područja. Geografske oznake porekla prvi put se spominju još u Jugoslaviji gde su pravno regulisane 1981. godine kao kategorija industrijske svojine u okviru Zakona o zaštiti pronalazaka, tehničkih unapređenja i znakova razlikovanja. Prema odredbama zakona iz 1981. godine svrstane su u znake razlikovanja, a definisane su kao geografski naziv proizvoda čija su posebna svojstva pretežno uslovljena mestom, tj. područjem na kojem je proizveden, ako su ta svojstva nastala prirodnim putem, pod uticajem klime ili zemljišta, ili ustaljenim načinom postupka proizvodnje. Ova definicija unosila je određene zabune, pa se prema osnovnim odredbama u novom Zakonu o geografskim oznakama podrazumeva pravo kojim se štite dve vrste oznaka: ime porekla i geografska oznaka porekla. Ime porekla je geografski naziv zemlje, regiona ili lokaliteta koji služi da označi proizvod koji odande potiče, čiji su kvalitet i posebna svojstva isključivo ili bitno uslovljena geografskom sredinom, koja obuhvata prirodne i ljudske faktore i čija se proizvodnja, prerada i priprema u celini odvijaju na određenom ograničenom području. Geografska oznaka je oznaka koja identifikuje određenu robu poreklom sa teritorije određene zemlje, regiona ili lokaliteta sa te teritorije, gde se određeni kvalitet, reputacija ili druge karakteristike robe suštinski mogu pripisati njenom geografskom poreklu. Oznakama geografskog porekla obeležavaju se prirodni proizvodi (sir, kajmak pršut ...), poljoprivredni proizvodi (paradajz, paprika, grašak...), zanatski proizvodi (ćilim, opanci, i drugi slični proizvodi koji se proizvode zanatskim putem), industrijski proizvodi, kao i proizvodi domaće radinosti (proizvodi ručne izrade). [13] Osnovne karakteristike zakona o oznakama geografskog porekla u Srbiji predstavljaju i priliku za uspešnost poslovanja proizvođača tradicionalnih proizvoda, koji bi zaštitom geografskog porekla podigli konkurentnost svojih proizvoda. Registre prijava u Srbiji vodi Zavod za intelektualnu svojinu. Prijava sadrži zahtev, podatke o geografskom području, elaborat o načinu proizvodnje i posebnim svojstvima i kvalitetu proizvoda. PoPrema Grujičić Ivana, Stvaranje brenda Nacionalne Vinoteke Srbije, specijalistički rad, Ekonomski fakultet, Beograd, 2008, str. 49.

Ekonomske ideje i praksa | broj 8 | mart 2013.

daci o geografskom području obuhvataju bliže podatke o području, mape i druge podatke. U prijavi se moraju dati podaci o podnosiocu prijave i proizvodu, o načinu i postupku proizvodnje, o posebnim svojstvima proizvoda, o načinu obeležavanja proizvoda kao i ko ima pravo na upotrebu oznake porekla i pod kojim uslovima. Geografsko poreklo, odnosno zaštita proizvoda sa oznakom geografskog porekla može se iskoristiti za stvaranje prepoznatljivog brenda. Brend je u savremenim uslovima od suštinskog značaja za uspeh strategije poslovanja preduzeća. Osnovni elementi koji čine identitet brenda, odnosno koji identifikuju i diferenciraju brend jesu: 1. naziv/ime brenda; 2. znak brenda (logo, simbol); 3. likovi maskote; 4. slogan; 5. džingl; 6. pakovanje; 7. boja; 8. miris; 9. gestikulacije, i 10. web adresa i stranice; vizit karte, prevozna i transportna sredstva; radne uniforme i oblačenje zaposlenih; objekti; ponašanje zaposlenih,...3 Ime brenda sa asocijacijom na geografsko poreklo može uključivati: ime određenog regiona, specifično mesto ili zemlju, tradicionalno ime koje ne mora obavezno ukazivati na region ali mnogo asocira na određen region, specifično mesto ili zemlju. Poreklo imena brenda „Zlatiborac“ potiče od planine Zlatibor. Složenica Zlatiborac u svom sastavu sadrži zlato i bor. Gde se misli na zlato - rudu i bor vrstu drveta na toj planini odnosno na zlatiborski zlatni bor koji predstavlja poseban varijetet bora. 4 Brendiranjem agrarnih proizvoda sa aspekta geografskog porekla, i informacija o regionu porekla postaje bliže dostupna potrošačima datih proizvoda. Informacija o regionu porekla proizvoda predstavlja ključni element kod preferiranja pojedinih regionalnih proizvoda stvaranjem imidža koji potrošača povezuje sa mestom rođenja, mestom gde je proveo svoje detinjstvo, mestom gde provodi odmore ili poseduje vikendice i ostala mesta koja emotivno korespondiraju sa potrošačem. Najčešće se kod znaka brenda sa asocijacijom na geografsko poreklo ili mesto porekla uočavaju elementi iz prirode karakteristične za to područje (narodne nošnje datog kraja, karakterističnih pokreta u narodnim igrama tog kraja i dr.). [11] „Regioni porekla proizvoda predstavljaju područje, koje se nalazi u jednoj ili više zemalja i formira entitet baziran na lokalnim karakteristikama kao što su tradicija, kultura i nasleđe. Regionalni proizvod kao proizvod čiji kvalitet ili reputacija mogu biti pripisani njegovom regionu porekla i koji je marketiran upotrebljavajući ime regiona porekla. Regioni u okviru zemalja jesu mnogo homogenija celina od države gde regionalni indikatori mogu obezbediti duže održiv imidž.“5 Prema Veljković Saša, 2009, Brend menadžment u savremenim tržišnim uslovima cit. rad, str. 74. Videti opširnije Ljubičić Micko Dragoljub, Nacionalni parkovi Srbije, Kreativni centar, Beograd, 2007. 5 Ittersum Van Koert, 2003, The influence of the image of a product’s region of origin on product evaluation, str. 3 4

GEOGRAFSKO POREKLO KAO ELEMENT BRENDIRANJA POLJOPRIVREDNIH I PREHRAMBENIH PROIZVODA

Kroz imidž brenda koji asocira na geografsko poreklo projektuje se uticaj, s jedne strane socioloških promena i stvaranja globalnog potrošača koji kupuje zdravu hranu, ekološku hranu, i proveren kvalitet proizvoda, a s druge strane interni faktori u kojima se potrošač kao ličnost identifikuje sa sigurnom, zaštitničkom, nostalgičnom i porodičnom ličnošću. Pojava da brend koji asocira na geografsko poreklo utiče na ponašanje potrošača u kupovini i potrošnji domaćih proizvoda naspram brenda druge vrste utvrđena je u mnogim istraživanjima. Jačina uticaja geografskog porekla kao brenda i faktora koji na njega utiču varira od zemlje do zemlje, što je posledica kulture naroda, različite istorije, ekonomskog stanja i drugih faktora. Kao glavni nedostatak stvaranja brenda koji asocira na geografsko poreklo Wierenga opisuje nisku prepoznatljivost datog regiona u svetu od strane potrošača.6 Značajna uloga u brendiranju agrarnih proizvoda sa aspekta geografskog porekla se ogleda i u regenerisanju ruralnih sredina jer se time može omogućiti da ovi proizvodi budu proizvedeni na način koji se tiče lokalnih planova, nagrada lokalnom stanovništvu, podrške ruralnoj diversifikaciji i socijalnoj koheziji, promocije novih mogućnosti zapošljavanja, proizvodnje i drugih usluga. Potrebe današnje populacije su zadovoljene, dok su prirodne sirovine i tradicionalne veštine osiguranje generacijama koje dolaze.

3.1. Ispitivanje uticaja geografskog porekla na brend Ispitivanje uticaja geografskog porekla na brendiranje proizvoda većinom se odnosi na vrstu proizvoda kao što su poljoprivredni i prehrambeni proizvodi namenjeni ishrani ljudi. Dosadašnja istraživanja u Srbiji odnosila su se na ekonomsku analizu postojećih brendova većinom prehrambenih proizvoda, i bila su usmerena na ispitivanja vezana za statističke pokazatelje potrošnje hrane. U skorije vreme pojavljuju se istraživanja vezana za uticaj potrošačkog etnocentrizma i „made in“ efekta na potrošnju ovih brendova. Istraživanje uticaja geografskog porekla u razvijenim zemljama kao što su Grčka, Italija, Španija, Francuska, Engleska odnose se na različite vrste ispitivanja npr. odnos geografskog porekla proizvoda i regionalnog imidža (npr. Dimitris, Dimara, 2004; Meike, Sabine Kbitzki, Ramona Teuber), odnos proizvoda geografskog porekla i razvoj ruralne ekonomije (npr. Ittersum, Hayes, Lence, Stoppa; Deminique, Chappuis, Dufour; Lobb, Arnoult, Chambers 2006) informisanost potrošača i uticaj zemlje porekla (npr. Schaefer Anja, 1997) uticaj geografskog porekla na donošenje odluke potrošača (npr. Luomala T. Harri, 2006; Mora Cristina; Ittersum, Van K., 2003). Osnovni ciljevi analiziranih istraživanja koja se odnose na ponašanje potrošača su: utvrđivanje značajnosti uticaja geografskog porekla na donošenje odluke o kupovini proizvoda, nivoa uticaja geografskog porekla na svest potrošača i nivoa uticaja geografskog porekla na ruralni razvoj zemlje. Kada je fokus posebno na ulogu porekla hrane kao značenja izbora i kao determinante izbora, neki istraživači dele uticaj „porekla“ na kognitivni, afektivni i normativni aspekt. Saglasno sa Verleghom i Van Ittersumom: „Kognitivni aspekti geografskog porekla odnose se na verovanja koja su vezana za geografsko poreklo proizvoda, dok se afektivni aspekti odnose na osećanja ili emocije Wierenga, Berend, 1997, Agricultural Marketing and Consumer Behavior in a Changing world, Springer.

Ekonomske ideje i praksa | broj 8 | mart 2013.

izazvane mestom porekla. Normativni aspekti se odnose na individualne i socijalne norme koje utiču na kupovinu i upotrebu proizvoda određenog porekla“.7 Jedan od osnovnih ciljeva istraživanja, koji istraživači i naučnici postavljaju u analiziranju ponašanja potrošača u odnosu na geografsko poreklo, jeste upravo oblik i rezultat informacije koju potrošač dobija preko informacije o geografskom poreklu. Česta pitanja koja se javljaju prilikom analize samog geografskog porekla jesu:

1. d a li proizvod geografskog porekla utiče na stvaranje regionalnog imidža proizvoda i regiona, i da li zaštita porekla predstavlja opštu prepoznatljivost kvaliteta ili je samo indikator pojedinih specifičnih atributa kvaliteta?; 2. ako je indikator kvaliteta da li to važi za sve grupe potrošača (domaće i strane), bilo za potrošače koji jesu ili nisu prethodno konzumirali date proizvode?; da li proizvođači pokazuju veću želju za kupovinom ovih proizvoda u odnosu na druge nediferencirane proizvode?; da li je oznaka geografskog porekla i dalje dobar signal kvaliteta iako firma promoviše drugačiji specifičan brend tog proizvoda? 3. Koje se vrste proizvoda mogu zaštititi geografskim poreklom, koji su elementi brendiranja i strategije pozicioniranja?

Proizvodi geografskog porekla, koji su po svojim obeležjima jedinstveni u odnosu na druge, predstavljaju dobru osnovu za kreiranje prepoznatljivog brenda i za uspeh svih poslovnih subjekata koji učestvuju u tom procesu. Geografsko poreklo, opredeljuju karakteristike i kvalitet proizvoda kao i tradicionalni način proizvodnje, pri čemu i doprinose da se ovi proizvodi bitno razlikuju od konkurentskih proizvoda. Ključna determinanta u sticanju trajne konkurentne prednosti jeste izvor koji se ne može lako imitirati. Primer: Na području južne i jugoistočne Srbije to su proizvodi kao što je kozji sir, pirotski kačkavalj, lozova rakija, oblačinska višnja, prirodno sirće od divljih jabuka, razne vrste proizvoda od lekovitog i šumskog bilja i dr. Proizvode sa karakteristikama ovih sredina teško je naći na drugim lokalitetima U specifične poljoprivredne i prehrambene proizvode sa geografskim poreklom ubrajaju se ratarski proizvodi, proizvodi animalnog porekla, proizvodi od mleka, pekarski proizvodi, piva, mineralne vode, vina i dr. Svi ratarski proizvodi su uslovljeni geografskim i ostalim faktorima. U Srbiji se kao poseban region izdvaja Vojvodina koja je karakteristična po ratarskim proizvodima i to: žitu, kukuruzu, suncokretu i soji kao specifičnim vrstama uslovljenim geografskim područjem proizvodnje. Neke od vrsta proizvoda koje se izdvajaju (zaštićene geografskim poreklom prema podacima Zavoda za intelektualnu svojinu) su: kod voća, povrća, žitarica i njihovih proizvoda – ariljska malina, futoški kupus, kiseli kupus, pekmezi i slatko od voća; kod proizvoda od mesa – petrovska klobasa, sremski kulen, valjevski duvan čvarci, drugih proizvoda animalnog porekla: homoljski med, fruškogorski lipov med; kod sireva, kačkavalj, kajmak i drugi proizvodi od mleka: homoljski ovčiji sir, homoljski kozji sir, homoljski kravlji sir, krivovirski kačkavalj, staroplaninski kačkavalj; kod piva – apatinsko Jelen pivo; kod voda – Vrnjci, mineralna voda Duboka, mineralna voda Knjaz Miloš, rakije od grožđa i voća, i vina – banatski rizling, jagodinska ružica, crnogorski vranac i dr. Prema Luomala T. Harri, Exploring the role of food origin as a source of meaning for consumers and as a determinant of consumers actual food choice, Journal of business research 60, 2006, str. 124.

GEOGRAFSKO POREKLO KAO ELEMENT BRENDIRANJA POLJOPRIVREDNIH I PREHRAMBENIH PROIZVODA

Na području opštine Arilje najrazvijenija grana poljoprivrede je voćarstvo u kome dominira proizvodnja maline, koja je ekonomski najznačajniji proizvod poljoprivredne proizvodnje i poznata je pod nazivom „Ariljska malina“. Sjenica je mesto u jugozapadnoj Srbiji, u prostornom Sjeničkom polju. Središte tržišta stoke i stočnih proizvoda pa je naročito poznata sjenička ovca i sjenički sir. Bačka je plodna oblast u Vojvodini između Tise, Dunava i državne granice karakteristična po uzgoju žitarica, krmnog i industrijskog bilja. Bačku Topolu takođe karakteriše razvijena poljoprivreda i stočarstvo odakle potiču mnogi prepoznatljivi suhomesnati proizvodi pod nazivom „Bačka Topola“ kao i prepoznatljiv „Bački kulen“. Po povrtarstvu su prepoznatljivi Futog i Horgoš - Futoški kupus i Horgoška paprika kao specifičan proizvod ovog geografskog područja. U Srbiji se pojavljuju i sledeći proizvodi: Feketićka crna višnja, Sremski kulen, med sa Deliblatske peščare, Homoljski med, Homoljski sir, Siva šljiva, Jagodinsko pivo, Zaječarsko pivo, Zlatiborski sir, voda Zlatibor, Minakva, Kraljevski kajmak, Sjenički pršut, Vranjanska pita, Svrljiški sir i Pirotski kačkavalj i dr.8

4. Metodologija istraživanja Pri razvijanju metodologije polazi se od specifičnosti sa jedne strane fenomena koji je predmet posmatranja, a sa druge strane od specifičnosti koje sa sobom nosi terensko istraživanje u smislu uobičajenih faza i procedura. Kako bi se rasvetlio fenomen geografskog porekla specifičnih poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda na području Republike Srbije sprovedeno je terensko istraživanje u periodu januar-februar 2010. god. Uzorci su birani na teritoriji grada Beograda i opštine Kučevo u istočnoj Srbiji. Da bi podaci istraživanja bili što realniji, za ispitivanje stavova potrošača, odabrane su tri vrste prodavnica po principu uzorka tipičnih jedinica: megamarketi, diskonti i zelene pijace, na kojima su najzastupljeniji poljoprivredni proizvodi sa geografskim poreklom kao i zbog specifičnog profila potrošača. Lokacija prodavnica je izabrana po principu prigodnog, tj. oportunitetnog uzorka. Na osnovu plana istraživanja i urađenih pripremnih radnji u određenom gradu, Beogradu i opštini Kučevo, izvršeno je ispitivanje stavova potrošača. Izabrane su dve kategorije potrošača prema mestu anketiranja. To su: 1. Potrošači za koje se pretpostavlja da su izraženo informisani o geografskom poreklu pojedinih vrsta specifičnih poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda (Homoljski sir) – Kučevljani i 2. potrošači za koje se pretpostavlja da su relativno informisani o geografskom poreklu pojedinih vrsta specifičnih poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda (Homoljski sir) – Beograđani. Prilikom upotreba skala u upitniku, najčešća osnova skala bila je Likertova skala. Sva pitanja su formulisana na način da se jasno mogu šifrirati (kvantifikovati), i uneti odgovori u bazu, koja je osnova obrade i analize podataka. Prema Radulj Ružica, (2012), „Uloga geografskog porekla u brendiranju agrarnih proizvoda“ Beograd

Ekonomske ideje i praksa | broj 8 | mart 2013.

Validne ankete su putem šifara unete u računar i formirana je baza podataka. Obrada podataka je vršena u SPSS programu. Nakon obrade podataka, izvršena je izrada tabela, utvrđivanje veza između varijabli na osnovu statističkih analiza T- testa, hi-kvadrat i Cramerovog koeficijenta.

4.1. Cilj istraživanja Osnovni cilj istraživanja jeste ispitati nivo i stepen uticaja geografskog porekla na reprezentativnom uzorku kako bi se utvrdio njegov opšti nivo, ali i varijable koje na njega utiču. Dobijeni rezultati poslužiće za testiranje hipoteza. U konkretnom slučaju osnovni cilj istraživanja je bio da se ispita koliki procenat ljudi u reprezentativnom uzorku konzumira specifične poljoprivredne i prehrambene proizvode sa geografskim poreklom, kakve su im preferencije i navike u odnosu na brend specifičnih poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda koji asocira na geografsko poreklo. Istraživanjem je obuhvaćeno ispitivanje pojedinih stavova potrošača u Srbiji (opština Kučevo i grad Beograd) o prepoznatljivosti geografskog porekla poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda: 1. stavovi potrošača prema poljoprivrednim i prehrambenim proizvodima – domaće proizvodnje u odnosu na strane, kao i u odnosu na druge vrste domaćih proizvoda; 2. stavovi potrošača prema pojedinim faktorima koji utiču pri odlučivanju u kupovini poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda; 3. stavovi potrošača prema određenim geografskim područjima proizvodnje specifičnih poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda; 4. odnos prema kvalitetu pojedinih vrsta specifičnih poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda sa geografskim poreklom u zavisnosti od cene.

5. Analiza rezultata istraživanja Ispitivanje je izvršeno putem ankete, metodom ličnog intervjua, na slučajnom - pogodnom uzorku u Beogradu i Kučevu. U Beogradu je intervjuisano 65 osoba (donje starosne granice 16 godina) od kojih je posle eliminisanja nepotpunih anketa ostalo 57 validnih anketa koje su unete u bazu. U opštini Kučevo intervjuisano je 85 osoba od kojih je posle eliminisanja nepotpunih anketa ostalo 75 validnih anketa koje su unete u bazu. Prosek članova domaćinstva prema anketiranim ispitanicima u Beogradu je 3.58 člana. U Beogradu ispitan je približno jednak broj muškaraca i žena, zanimljiva je i spremnost muškaraca da učestvuje u ispitivanju koje se odnosi na ovu vrstu problematike. Tako da je na ovu anketu odgovorilo 43.9% muškaraca i 56.1% žena. Prosečna zabeležena starost uzorka u Beogradu je 25.25 godina. U Kučevu je prosek članova domaćinstva 3.32 člana. Ispitan je takođe broj muškaraca i žena (33&42). Prosečna zabeležena starost je 40.55 godina. Dominiraju osobe u radnom odnosu (92%) dok je na školovanju (5.3%).

GEOGRAFSKO POREKLO KAO ELEMENT BRENDIRANJA POLJOPRIVREDNIH I PREHRAMBENIH PROIZVODA

Najviše je osoba sa srednjim obrazovanjem (41.3%) zatim sa visokim (33.3%). Sa stanovišta ostvarenog prihoda 54.7% su sa prihodom od 300-499 evra. Ukupno u Beogradu i Kučevu je intervjuisano 150 osoba od kojih je posle eliminisanja nepotpunih anketa ostalo 132 validne ankete koje su unete u bazu. Prosek članova domaćinstva na nivou ukupnog broja validnih anketa u uzorku Beograd – Kučevo je 3.43 člana. Prosečna zabeležena starost je 33.94 godina.

5.1. Opšti stavovi ispitanika prema poljoprivrednim, prehrambenim, tehničkim proizvodima i uslugama. slika 1: Ocena kvaliteta domaćih i stranih proizvoda

Slika br.1 pokazuje rezultate o prosečnoj visini ocene kvaliteta domaćih i stranih proizvoda na osnovu subjektivne percepcije kvaliteta za sledeće vrste proizvoda: poljoprivredni, prehrambeni, tehnički proizvodi i usluge. Potrošači su ocenili najvećom prosečnom ocenom strane tehničke proizvode. Domaći poljoprivredni proizvodi u odnosu na ostale vrste domaćih proizvoda potrošači su ocenili sa najvišom prosečnom ocenom i to 4.02, vrlo dobrog kvaliteta. Takođe, veću prosečnu ocenu imaju domaći poljoprivredni proizvodi (4.02) u odnosu na strane poljoprivredne proizvode (3.09) i domaći prehrambeni u odnosu na strane prehrambene proizvode (3.86&3.66).

5.2. Opšti stavovi ispitanika prema domaćim poljoprivrednim i prehrambenim proizvodima Pri kupovini domaćih poljoprivrednih proizvoda uzorak je pokazao da se u Kučevu pridaje veći značaj regionu iz koga potiče poljoprivredni proizvod u odnosu na Beograd

Ekonomske ideje i praksa | broj 8 | mart 2013.

(4.01&3.65) što možemo videti na slici br.2. Primenom T-testa utvrdili smo da ta razlika nije statistički značajna (p=0.069>0.05).

slika 2: ocena karakteristika prilikom kupovine prehrambenih proizvoda

Kod kupovine prehrambenih domaćih proizvoda uzorak je pokazao da se u Kučevu pridaje veći značaj regionu iz koga potiče proizvod u odnosu na Beograd (4&3.46). T-test je pokazao da postoji statistički značajna razlika u prosečnoj oceni regiona u kome se proizvode prehrambeni proizvodi između Kučeva i Beograda (p=0.007<0.05). Posedovanje standarda kvaliteta kod kupovine domaćih poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda potrošači su u proseku ocenili vrlo dobrom i najvišom ocenom u odnosu na ostale karakteristike proizvoda i u Kučevu (4.13,4.17) i u Beogradu (4.09,4.07) dok 94.35% ispitanika ne poznaje ni jedan standard kvaliteta niti oznaku kvaliteta odnosno samo 11 osoba od 132 poznaje standard (ISO 9000. ISO 9001) ili oznaku kvaliteta (PDO) poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda.

5.3. Opšte asocijacije u odnosu na tri vrste poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda: sir, suhomesnati proizvodi i vino. Na osnovu internog istraživanja sprovedenog na teritoriji opštine Kučevo i grada Beograda, prilikom utvrđivanja asocijacija potrošača na delove Srbije/sveta za vrstu proizvoda: sir, vino i suhomesnati proizvodi došlo se do sledećih rezultata: • delovi Srbije ili sveta koji potrošače najčešće asociraju na sir su: Švajcarska, Zlatibor, Sjenica, Homolje (slika br.3). U Kučevu potrošače uglavnom Homolje (50.7%) asocira

GEOGRAFSKO POREKLO KAO ELEMENT BRENDIRANJA POLJOPRIVREDNIH I PREHRAMBENIH PROIZVODA

na sir dok Beograđane najviše Sjenica (43.9%). Pored ovih područja javljaju se i asocijacije na Krivi Vir, Vojvodinu, Šumadiju, Holandiju, Pirot, Pešter, Zlatar i Rtanj.

slika 3: Delovi srbije/sveta koji asociraju na sir

•d elovi Srbije ili sveta koja se javljaju kao asocijacije na suhomesnate proizvode (slika br.4) su: Novi Sad, Negotin, Vršac, Nemačka, Mađarska i Francuska. Potrošače u Beogradu i Kučevu, geografsko područje Zlatibor najviše asocira na suhomesnate proizvode (49.1%&40%).

slika 4: Delovi srbije/sveta koji asociraju na suhomesnate proizvode

• Francuska, Župa, Vršac i Negotinska Krajina su najčešći delovi Srbije odnosno sveta koji asociraju na vino (slika br. 5). Potrošače u Beogradu na vino najčešće asocira Župa

Ekonomske ideje i praksa | broj 8 | mart 2013.

(47.4%) zatim Francuska (29.8%) dok potrošače u Kučevu na vino najčešće asocira Francuska (32%) pa Negotinska Krajina (26.7%).9

slika 5: Delovi srbije/sveta koji asociraju na vino

Prehrambeni i poljoprivredni proizvodi čije posebne karakteristike proizlaze iz njihovih fizičkih, hemijskih i organoleptičkih osobina, načina proizvodnje ili prerade, kao i podneblja iz kojeg potiču, i koji su zbog toga posebni na domaćem i svetskom tržištu jesu specifični poljoprivredni i prehrambeni proizvodi. Oni imaju poreklo, istoriju, tradiciju, poseban jezik, kulturu, predstavljaju život, svakodnevnu potrebu i grade duboku emociju. Svi navedeni aspekti mogu predstavljati polaznu tačku u njihovoj strategiji brendiranja. Posmatranjem faktora kupovine (slika br.6) kao što su: preporuka prijatelja, marka proizvoda/ proizvođača, emotivna vezanost za region porekla proizvoda, osobine proizvoda pod uticajem geografskog područja iz kojeg potiče, zemlja porekla proizvoda i moderan proizvod za sve tri vrste proizvoda – sir, suhomesnati proizvodi i vino na celom uzorku dobijamo sledeće rezultate:

slika 6: Ocena faktora kupovine poljoprivredno-prehrambenih proizvoda

Prema Radulj Ružica, Brendiranje specifičnih poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda sa aspekta geografskog porekla, magistarski rad, Ekonomski fakultet, Beograd, 2010, str. 89.

GEOGRAFSKO POREKLO KAO ELEMENT BRENDIRANJA POLJOPRIVREDNIH I PREHRAMBENIH PROIZVODA

Osobinu proizvoda pod uticajem geografskog područja iz kojeg potiče potrošači su ocenili u proseku kod sve tri navedene vrste proizvoda vrlo značajnom (3.82,3.62,3.95). Najviše je u proseku ocenjen uticaj geografskog područja na osobinu proizvoda kod vina (3.95) zatim sira (3.82) a najniže kod suhomesnatih proizvoda (3.62). Stav potrošača o osobini suhomesnatih proizvoda pod uticajem geografskog područja iz kojeg potiče se statistički značajno razlikuje kod muškaraca i žena (T-test). Ako posmatramo date faktore posebno kod potrošača u Beogradu i Kučevu dobijamo sledeće rezultate:

slika 7: Ocena faktora kupovine poljoprivredno-prehrambenih proizvoda

Ekonomske ideje i praksa | broj 8 | mart 2013.

Na slici br. 7 vidimo da je prilikom ocene uticaja datih faktora na kupovinu sira, suhomesnatih proizvoda i vina, uzorak pokazao da se u Kučevu pridaje veći značaj osobini proizvoda pod uticajem geografskog područja iz kojeg potiče u odnosu na Beograd (4.01&3.56, 3.88&3.28, 4.16&3.68). Takođe uzorak je pokazao da potrošači u Kučevu pridaju veći značaj emotivnoj vezanosti za region porekla proizvoda u odnosu na Beograd (sir 3.4&2.91, suhomesnati proizvodi 3.36&2.75, vino 3.41&2.98). Statističku značajnost razlike u prosečnom značaju uticaja geografskog područja na osobinu proizvoda prilikom opredeljenja kupovine sira, suhomesnatih proizvoda i vina u Kučevu i Beogradu proveravamo pomoću T-testa baziranom na studentovom t rasporedu. P vrednost koja odgovara realizovanoj vrednosti statistike T-testa manja je od nivoa značajnosti α=0.05 kod sve tri vrste proizvoda (sira p=0.028<0.05, suhomesnatih proizvoda p=0.03<0.05 i vina p=0.022<0.05). Možemo zaključiti da postoji statistički značajna razlika u stavovima potrošača o prosečnom značaju osobine proizvoda pod uticajem geografskog područja iz koga potiču sir, suhomesnati proizvodi i vino između Beograda i Kučeva. T-test je pokazao da postoji statistički značajna razlika u stavovima potrošača o prosečnoj emotivnoj vezanosti za region porekla između Kučeva i Beograda kod sira (p=0.028<0.05) i suhomesnatih proizvoda (p=0.017<0.05).

5.4. Stavovi ispitanika prema brendovima sir: Homoljski i Sjenički Na osnovu ispitivanja stavova potrošača prema brendu specifičnih poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda sa aspekta geografskog porekla na teritoriji opštine Kučevo i grada Beograda, ispitanici su imali zadatak da kvalitet pojedinih brendova ocene višom cenom koju su spremni da plate za dati brend. Ispitanici su imali za zadatak da se na osnovu svojih subjektivnih percepcija o kvalitetu proizvoda odluče za koji bi proizvod platili višu cenu. Kod vrste proizvoda – sir, ispitanicima su predstavljeni (slika br.8) „Homoljski sir“ i „Sjenički sir“ slabije prepoznatljivi brendovi koji asociraju na geografsko poreklo (Homolje, Sjenica) i dva prepoznatljiva brenda „Grekos“ i „Šabačka feta“.

slika 8: Odluka potrošača o višoj ceni sira

GEOGRAFSKO POREKLO KAO ELEMENT BRENDIRANJA POLJOPRIVREDNIH I PREHRAMBENIH PROIZVODA

Prema tabeli kontigencije 91.8% potrošača iz Kučeva bi se opredelilo da plati višu cenu za „Homoljski sir“ dok bi se za isti proizvod opredelilo samo 8.2% potrošača iz Beograda. Najviše potrošača iz Beograda (75%) bi se opredelilo da plati višu cenu za kupovinu „Sjeničkog sira“ koji asocira na geografsko poreklo (Sjenica). Testiranjem oblika rasporeda i postojanja veze između mesta anketiranja i odluke potrošača da plati višu cenu za određenu vrstu sira utvrđeno je da postoji veza između Beograda i Kučeva na osnovu hi-kvadrat statistike i pridružene značajnosti za Sig=0.000. Postoji umerena zavisnost između potrošača u Beogradu i Kučevu i odluke da plate višu cenu za datu vrstu sira prema stepenu zavisnosti merenom koeficijentom kontingencije (Contigency Coefficient=0.492) i Kramerovim V koeficijentom (Cramer`s V= 0.566).10

5.5. Stavovi ispitanika prema suhomesnatim proizvodima: Zlatiborac i Topola. slika 9: Odluka potrošača o višoj ceni suhomesnatih proizvoda

Predstavljena su i četiri brenda suhomesnatih proizvoda (slika br.9) od kojih su dva koja asociraju na geografsko poreklo „Zlatiborac“ (Zlatibor) i „Topola“ (Bačka Topola) i jos dva prepoznatljiva brenda koja ne asociraju na geografsko poreklo „Carnex“ i „Yuhor“. Veći broj potrošača u Kučevu bi se odlučilo da plati visu cenu za brend „Carnex“ u odnosu na Beograd (52.7%&47.3%) i za brend „Zlatiborac“ (60.06%&37.4%). Dok bi se u Beogradu više potrošača opredelilo da plati višu cenu za brend „Yuhor“ u odnosu na potrošače u Kučevu (60%&40%). Između mesta anketiranja i odluke potrošača da plati višu cenu za određeni brend suhomesnatih proizvoda utvrđeno je da ne postoji statistički značajna veza (Hi-kvadrat statistika i pridružena značajnost Sig=0.548).11

Prema Radulj Ružica, Brendiranje specifičnih poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda sa aspekta geografskog porekla, magistarski rad, Ekonomski fakultet, Beograd, 2010, str. 93. 11 Isto. 10

Ekonomske ideje i praksa | broj 8 | mart 2013.

6. Zaključci i preporuke za dalja istraživanja Obzirom na izražen trend u svetu i u Srbiji se javlja uticaj geografskog porekla na potrošače u znatno manjoj meri ali sve sa jačim intezitetom. Posledica toga je uticaj s jedne strane socioloških promena i stvaranja globalnog potrošača koji kupuje zdravu hranu, ekološku hranu, i proveren kvalitet proizvoda a s druge strane interni faktori u kojima se potrošač kao ličnost identifikuje sa sigurnom, zaštitničkom, nostalgičnom i porodičnom ličnošću koja se projektuje kroz imidž marke sa geografskim poreklom. Posebna pitanja koja se javljaju kod brendiranja poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda geografskim poreklom odnose se na identifikovanje regiona kao celine za brendiranje kako se geografske celine razlikuju od društveno uređenih celina. Pod nazivom „Homoljski“ možemo naći proizvode koji sadrže elemente prepoznavanja Homolja kao planinskog predela dok Homolje kao jasno definisan region nije utvrđen ali asocira na istočnu Srbiju. Iz tog razloga se brendiranje ovih proizvoda može vezati za geografske elemente datog područja (planine, reke, regije, jezera,...) kao što su: Homolje, reka Pek, Zlatibor, Zlatar, i dr. i može obuhvatiti brendiranje više gradova, opština i država. Kod nekih istraživanja uočena je i zavisnost između stepena informisanosti potrošača o datom geografskom području – regionu i prepoznavanja brenda koji asocira na dati region. Kod potrošača u Kučevu i Beogradu na osnovu urađenog istraživanja, prepoznatljiva područja u Srbiji koja ih asociraju na sir su: Zlatibor, Sjenica, Homolje, Krivi Vir, Pešter, Zlatar i Rtanj, na suhomesnate proizvod su: Novi Sad, Negotin, Zlatibor i Vršac, na vina su: Župa, Vršac i Negotinska Krajina. Uticaj geografskog porekla na brendiranje poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda se ogleda u isticanju specifičnosti proizvoda elementima geografskog porekla. Elementi geografskog porekla koji postaju prepoznatljivi kroz brend predstavljaju geografske, istorijske i druge specifične karakteristike područja sa koga potiče proizvod ili na koje asocira. Mnoga istraživanja se bave upravo ispitivanjem i grupisanjem ovih elemenata. Geografsko poreklo kao element brenda može se posmatrati kroz oznaku geografskog porekla kojom su mnogi proizvodi pravno zaštićeni i diversifikovani od konkurencije. Neka istraživanja dokazuju da ova oznaka doprinosi povećanju vrednosti proizvoda. Ova obeležja proizvoda su postojala još u srednjem veku i tada se njihovo svojstvo dovodilo u vezu sa kvalitetom proizvoda znatno manje sa socijalnom, državnom identifikacijom čije elemente danas nosi pogotovu kod nerazvijenih zemalja. Istraživanje na uzorku u Beogradu i Kučevu je pokazalo da informacija o geografskom poreklu utiče na izbor i kupovinu brenda proizvoda npr. Homoljskog sira koji asocira na geografsko poreklo - Homolje. Potrošači se identifikuju sa datim regionom, spremni su i voljni da plate značajno više za proizvod sa tog regiona.

7. LITERATURA Chambers S.A., Lobb, A.E., Arnoult, M.H. &, June (2006), „Wilingness to pay for, and consumers' attutzdes tim kicakm batuibak and imported foods“, The University of Reading, UK survey, Workpackage No.2, Report No. 2.

GEOGRAFSKO POREKLO KAO ELEMENT BRENDIRANJA POLJOPRIVREDNIH I PREHRAMBENIH PROIZVODA

Grujičić Ivana, (2008), „Stvaranje brenda Nacionalne Vinoteke Srbije“, specijalistički rad, Ekonomski fakultet, Beograd. Ittersum, Van K., (2003), „The influence of the image of a product’s region of origin on product evaluation.“ Elsevier. Karadžić Vuk, (1977) „Enciklopedija u boji“, Izdavačka organizacija Vuk Karadžić, Beograd. Kohls Richard L., Uhl, Joseph N., (1990), „Marketing of Agricultural products“, Macmillan Publisher Co., New York. Kotler Philip., Keller Kevin Lane, (2006), „Marketing Menadžment“, Data Status, Beograd. Luomala T. Harri, Exploring the role of food origin as a source of meaning for consumers and as a determinant of consumers actual food choice, Journal of business research 60, 2006, str. 124. Ljubičić Micko Dragoljub, Nacionalni parkovi Srbije, Kreativni centar, Beograd, 2007. Porter M., (1996), „Competitive Strategy“,The Free Press, New York. Radulj Ružica, (2010), „Brendiranje specifičnih poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda sa aspekta geografskog porekla“, magistarski rad, Ekonomski fakultet, Beograd. Radulj Ružica, (2012), „Uloga geografskog porekla u brendiranju agrarnih proizvoda“ Fondacija Andrejević, Zadužbina Andrejević Beograd. Skuras, Dimitris and Efthalia Dimara (2004), Regional Image and the Consumption of Regionally Denominated Products, Urban Studies, June, Vol. 41, No. 4. Službeni list SFRJ, (1981), br. 34. Stanković Ljiljana, (2004), „Povezivanje malih i srednjih preduzeća u funkciji razvoja marke proizvoda sa geografskim poreklom“, Ekonomski fakultet, Niš, Ekonomske teme, broj 4. Stanković Ljiljana, Radenković-Jocić Dragana i Ðukić Suzana, (2007), „Unapređenje poslovne konkurentnosti“, Ekonomski fakultet, Niš. Veljković Saša M., (2005), „Uticaj potrošačkog etnocentrizma na izbor marke proizvoda“, Ekonomski fakultet, Beograd. Veljković, Saša M., (2009), „Brend menadžment u savremenim tržišnim uslovima“, Ekonomski fakultet, Beograd. Wierenga, Berend, (1997), „Agricultural Marketing and Consumer Behavior in a Changing world“, Springer. Internet izvori: www.pks.rs – zvanični sajt Privredne Komore Srbije www.zis.gov.rs – zvanični sajt Zavoda za intelektualnu svojinu Srbije www.wipo.org - zvanični sajt Svetske organizacije za zaštitu intelektualne svojine

Ekonomske ideje i praksa | broj 8 | mart 2013.

Milutin Ješić1

milutinjesic@ekof.bg.ac.rs

JEL KLASIFIKACIJA: E61, E63, P16

FISKALNA ODGOVORNOST: ZNAČAJAN FAKTOR CENOVNE STABILNOSTi Apstrakt:

Veliki broj ekonomista je pristalica stava da je koordinacija monetarne i fiskalne politike neophodna zarad uspešnog ostvarivanja ciljeva obe politike. U uslovima monetarnog režima targetiranja inflacije, osnovni cilj monetarne politike je cenovna stabilnost. Iz tog razloga fiskalna politika ima zadatak da bude podrška monetarnoj politici, a ne da neodgovornošću opstruira ostvarenje cilja stabilnosti cena. U radu se najpre ukazuje na teorijski aspekt veze fiskalna – monetarna politika, a potom specifičnosti ove veze u režimu targetiranja inflacije. Na primeru Srbije uočeno je korišćenje fiskalne politike u predizbornim periodima u svrhu ostvarenja kratkoročnih dobiti, što je imalo reperkusije na visinu inflacije. Shvatanje značaja fiskalnih varijabli za stabilnost cena obavezuje na unapređenje svesti kreatora ekonomske politike o značaju poštovanja fiskalnih pravila i nezavisnosti centralne banke, koji predstavljaju ključne preventivne mere fiskalne odgovornosti. Do sada u Srbiji ovo nije bila odlika, što se odrazilo na opšti privredni ambijent i perspektive razvoja zemlje.

KLJUČNE REČI: FISKALNA ODGOVORNOST, TARGETIRANJE INFLACIJE, FISKALNA PRAVILA, NEZAVISNOST CENTRALNE BANKE

Ekonomski fakultet, Univerzitet u Beogradu

FISKALNA ODGOVORNOST: ZNAÄ&#x152;AJAN FAKTOR CENOVNE STABILNOSTI

Abstract:

The great number of economists are supporters of the attitude that the coordination between monetary and fiscal policy is necessary for successful fulfilling aims of both policies. In the monetary regime of inflation targeting, the main objective of monetary policy is price stability. Because of that reason, fiscal policy has the task to be support to monetary policy, and not to obstruct the fulfilling price stability goal. In the paper, theoretical aspect of the relationship between fiscal and monetary policy is first presented, and then particularities of this relationship in inflation targeting regime. In the case study of Serbia, the use of fiscal policy has been noticed in pre-election periods in the purpose of short term gains, which has had repercussions on the level of inflation. The apprehension of importance of fiscal variables for price stability obliges to economic policy creators conscience development about the significance of respecting the fiscal rules and central bank independence, which are main preventive measures of fiscal responsibility. Up to now this hasnâ&#x20AC;&#x2122;t been characteristic in Serbia, which has had implications for overall economic environment and perspectives of country development.

key words: FISCAL RESPONSIBILITY, INFLATION TARGETING, FISCAL RULES, CENTRAL bank INDEPENDENCE

Ekonomske ideje i praksa | broj 8 | mart 2013.

1. UVOD Koordinacija monetarne i fiskalne politike je preduslov razvoja svake ekonomije. Njihov međusobni uticaj je dvostrane prirode. Vođenje jedne nezavisno od druge je neodrživo i kontraproduktivno, pa je potrebno unapređivati zalaganje i saradnju kreatora obe makroekonomske politike, da bi određeni cilj bio ostvaren. Pojam koordinacije monetarne i fiskalne politike ima više značenja, koja se razlikuju po svojoj obuhvatnosti. Najčešće se pod tim konceptom podrazumeva njihovo zajedničko delovanje radi rešenja problema koji pogađaju jednu državu u toku krize. U ovom radu, razmatra se znatno uža definicija, koja koordinaciju svodi na značaj fiskalne odgovornosti za monetarnu stabilnost. U tom slučaju, fiskalna politika treba da doprinese ostvarenju cilja stabilnosti cena, koji je u poslednje vreme najčešće postavljan kao jedini cilj monetarne politike. Prvi deo rada je posvećen teorijskom aspektu uticaja fiskalne politike na stabilnost cena. Sagledavanje tih postulata je značajno jer tako može da se utiče na smanjenje verovatnoće grešaka nosilaca ekonomske politike. Pregled širokog spektra mogućih posledica nekooperativnosti idejnih tvoraca ovih politika podiže svest o značaju ove tematike. Drugi deo rada ima za cilj približavanje ka praktičnim rešenjima koordinacije monetarne i fiskalne politike u uslovima monetarnog režima targetiranja inflacije. Posvećena je pažnja određenim preduslovima uspešnosti ovog monetarnog okvira, a ključno mesto pripada fiskalnoj odgovornosti. Treći deo rada predstavlja studiju slučaja Srbije. Analizom je obuhvaćena poslednja decenija i pružen je pregled relevantnih dokaza o značaju sprege fiskalna – monetarna politika, pri čemu je naglašeno važenje teorije političkih privrednih ciklusa. Četvrti deo, polazeći od dokazanog značaja fiskalne odgovornosti za cenovnu stabilnost, se bavi najznačajnijim preventivnim merama fiskalne odgovornosti direktne i indirektne prirode – fiskalnim pravilima i nezavisnošću centralne banke, respektivno. Analizira se postojeće stanje u Srbiji i daju predlozi i smernice za budućnost.

2. TEORIJSKI PRISTUP SPREZI FISKALNA ODGOVORNOST – CENOVNA STABILNOST Stav većine ekonomista danas je da fiskalno neodgovorna politika države u jednom trenutku biva uzročnik inflacije. Međutim, konsenzus ne postoji po pitanju roka u kome će se ona pojaviti, kao ni samog mehanizma veze fiskalna odgovornost – monetarne posledice. Pored toga, postavlja se pitanje koji je to prelomni trenutak kada fiskalna politika postaje neodrživa. Koliko perzistentni deficiti budžeta moraju biti da bi u krajnjoj instanci doveli do inflacije? Da bi odgovori na ova pitanja bili dostupni, potrebno je sagledati sve relevantne teorijske koncepcije značajne za ovu oblast. Svaka država koja vodi politiku na bazi deficita budžeta se nalazi pred kompleksnim problemom načina finansiranja istog. Ova odluka nije laka, jer ne postoji alternativni

FISKALNA ODGOVORNOST: ZNAČAJAN FAKTOR CENOVNE STABILNOSTI

način finansiranja deficita koji ne nosi neke negativne konsekvence. Dva osnovna metoda finansiranja deficita su: emisija novca i emisija obveznica. Prvi metod na direktan način osvetljava vezu fiskalna politika – monetarna politika. Drugi metod ima svoja ograničenja, koja ako su inicirana neodgovornom fiskalnom politikom, primoravaju državu da krene putem koji za posledicu opet ima inflaciju. Pored dva navedena načina za finansiranje deficita, koji su najviše izučavani jer su i najfrekventniji, postoje i neki koji imaju privremen i povremen karakter, kao npr. prodaja državne aktive ili donacije. Koordinacija monetarne i fiskalne politike je važna, nezavisno od načina pokrivanja budžetskog manjka, jer odluke koje donosi ministarstvo, koje u svojoj nadležnosti ima i zadatak menadžmenta javnog duga, utiču na brojne makroekonomske agregate, što je od ključne važnosti i za vođenje monetarne politike. No, fokus rada je na analizi ključnih preduslova fiskalnog karaktera za ostvarenje cilja koji je definisan od strane velikog broja centralnih banaka, pa i naše, a to je stabilnost cena. Dakle, akcenat je na znatno užoj definiciji koordinacije između ove dve makroekonomske politike. Uspešnost vođenja ekonomske politike zavisi od brojnih faktora, a jedan od najvažnijih jeste i poznavanje svih relevantnih teorijskih koncepcija i teorije ekonomske politike. Sagledavanje pretpostavki na kojima su zasnovane određene teorije, kao i mogućih predloga koji se konstituišu na bazi tih postulata, znatno olakšava predviđanje efekata mera ekonomske politike i redukuje mogućnost greške njenih kreatora. Iz tog razloga, korisno je ukratko predstaviti pojedine teorije inflacije. Naravno, akcenat je samo na onim teorijama koje objašnjavaju inflaciju u svetlu odnosa fiskalne i monetarne politike. Monetaristička teorija inflacije se zasniva na kvantitativnoj teoriji novca. U standardnim modelima inflacije monetarističkog tipa, pretpostavlja se da je budžetsko ograničenje uvek zadovoljeno. Država uvek može da podigne poreske stope da postigne to ograničenje, a inflacija jedino ima veze sa visinom novčane mase. U ovakvom režimu dominacije monetarne politike i pasivnosti fiskalne politike, budžetski deficit, javni dug i visina emisionog prihoda su unapred određeni, tako da fiskalna politika ne utiče na inflaciju, koja je isključivo monetarni fenomen. Ako imamo u vidu takvu podvojenost monetarne i fiskalne politike, onda je i koordinacija između ove dve makroekonomske politike stavljena u drugi plan. Monetarna politika je neophodan i dovoljan uslov za cenovnu stabilnost, jer ona sama po sebi disciplinuje fiskalne vlasti i tera ih na vođenje „zdrave“ fiskalne politike. To onda znači da sve dok postoji nezavisna centralna banka koja vodi monetarnu politiku na bazi jasno definisanog pravila o rastu novčane mase, do inflacije neće doći. Fiskalna teorija inflacije (tzv. blaža varijanta) razvijana je nakon pojavljivanja čuvenog rada Sardženta i Valasa 1981. god.2 Pošlo se od dva moguća slučaja - dominacije monetarne ili dominacije fiskalne politike. U prvom slučaju, monetarne vlasti određuju targetiranu vrednost inflacije, a fiskalne vlasti se tome prilagođavaju radi ostvarenja budžetskog ograničenja. Monetarne vlasti imaju punu kontrolu nad nivoom cena. Dakle, to je klasičan slučaj objašnjenja inflacije. Drugi slučaj, koji je pokrenuo brojne rasprave u vezi izvora nastanka inflacije, jeste dominacija fiskalne politike, kada i fiskalne varijable imaju udela u generisanju inflacije. Naime, tada fiskalne vlasti Sargent, T. and Wallace, N. (1981), „Some unpleasant monetarist arithmetic“ Federal Reserve Bank of Minneapolis Qaurterly Review, Vol. 5, No. 3, Pp 1-17

Ekonomske ideje i praksa | broj 8 | mart 2013.

prvo određuju željene veličine deficita i javnog duga, a na osnovu toga se određuje neophodna emisija novca da bi budžetsko ograničenje bilo zadovoljeno, naravno sa višim nivoom cena. Politika ponude novca više nema egzogenu prirodu prema putanji fiskalnih varijabli. Iako je ova teorija otišla korak dalje, tražeći uzročnike inflacije i među fiskalnim varijablama, ona ipak objašnjava inflaciju rastom novčane mase, pa se smatra da je inflacija i dalje samo monetarni fenomen. Fiskalna teorija nivoa cena (tzv. jača varijanta ili kvantitativna teorija javnog duga) je novija teorija inflacije čiji su najznačajniji predstavnici E. Leeper, C. Sims i M. Woodford. Glavna teza fiskalne teorije nivoa cena jeste da su budžetsko ograničenje države (dugoročni uslov solventnosti javnih finansija) i fiskalna politika dominantni faktori objašnjenja inflacije. Ako je diskontovana vrednost budućih primarnih suficita manja od željene visine javnog duga, onda se nivo cena prilagođava da zadovolji budžetsko ograničenje. Pojedinci nisu racionalni, ne važi Rikardijanska ekvivalenca, te pojedinci državne obveznice smatraju bogatstvom i na osnovu tog imovinskog efekta se vrši prilagođavanje. To onda indukuje rast agregatne tražnje i rast inflacije, nezavisno od monetarne politike, tj. po ovoj teoriji monetarna politika nije dovoljan uslov za stabilnost cena. Bez obzira na različita tumačenja pojave inflacije od strane različitih makroekonomskih škola, danas je većina ekonomista pristalica stava da mora postojati koordinacija monetarne i fiskalne politike i da fiskalne varijable imaju ulogu objašnjavajućih faktora inflacije. Ova uzročno – posledična veza je naročito intuitivna ako se analizira kredibilitet nosilaca ovih makroekonomskih politika. Kada se u ekonomskoj teoriji razmatra pojam kredibiliteta, obično se u vidu ima kredibilitet monetarnih vlasti. Međutim, neretko se pod ovim pojmom javlja šira definicija koja kredibilitet povezuje i sa fiskalnim vlastima. U suštini, međuzavisnost fiskalne i monetarne politike uslovljava i međuzavisnost kredibiliteta nosilaca ekonomske politike. Da bi koordinacija monetarne i fiskalne politike bila uspešna, mora se oslanjati na održive i kredibilne akcije i jednih i drugih kreatora ekonomske politike. Ako je kredibilitet jedne od ovih politika ugrožen, to će značiti veće opterećenje za uspešno vođenje druge politike. Međutim, cilj ovog rada dopušta analiziranje veze samo u jednom smeru. Suština je kako se menja kredibilitet idejnih tvoraca ekonomske politike u uslovima neodgovorne fiskalne politike, pri čemu je cilj opravdati tezu da je konačni kredibilitet monetarnih vlasti neraskidivo vezan za kredibilitet fiskalnih vlasti.3 Nedostatak kredibiliteta, koji je definitivno uslovljen i nekonzistentnošću miksa monetarne i fiskalne politike, uticaće na urušavanje efikasnosti monetarne politike u ispunjenju cilja stabilnosti cena. Ceo mehanizam uzročnosti ima određeni redosled. Ako država duže vreme kroz politiku deficita budžeta vodi neodgovornu fiskalnu politiku koja preti da ugrozi održivost javnog duga, finansijska tržišta treba to da prepoznaju i signaliziraju neodrživost takve putanje. Glavni signal će biti rast kamatne stope i sve manja zainteresovanost investitora za kupovinu državnih obveznica. Dakle, kreditna premija raste, što je očigledan znak državi da mora da uđe u fazu konsolidacije javnih finansija. Ako država to ne učini, njen kredibilitet sve više i više opada, te u krajnjem slučaju dolazi do zasićenja državnim obveznicama (u kontekstu Sardžent – Valasovog modela). To onda orijentiše državu ka centralnoj banci i monetizaciji duga. Siklos, P. (2002), p. 38.

FISKALNA ODGOVORNOST: ZNAČAJAN FAKTOR CENOVNE STABILNOSTI

Pitanje je visine te prelomne tačke (zasićenja državnim obveznicama), kada će se neminovno pristupiti emisiji novca radi pokrića deficita budžeta. Održivost javnog duga je funkcija njegove visine, ročne strukture, stope privrednog rasta, prosečne kamatne stope na uzete zajmove i trenutnog smera fiskalne politike. Ako je nivo javnog duga veoma visok, pri čemu je prosečna kamatna stopa koja se plaća na dug veća od stope privrednog rasta, onda je jedino rešenje u pravcu konsolidacije javnih finansija ostvarivanje primarnog fiskalnog suficita koji treba da bude veći od kamata koje se plaćaju na postojeći dug. Ako se ne sprovede fiskalna konsolidacija, te država zapadne u teškoće, kao posledica prethodno loše vođene fiskalne politike, vrlo lako može krenuti putem koji može doneti još veće troškove – značajnim oslanjanjem na monetizaciju duga, što u krajnjem stadijumu može dovesti do hiperinflacije. Empirijski je potvrđeno da su svim hiperinflacijama prethodili visoki budžetski deficiti. Posledice su višestruke i negativne prirode. Pošto je inflacija monetarni fenomen, kada centralna banka podlegne pritisku i monetizuje dug pojaviće se inflacija, a jedino otvoreno pitanje jeste rok u kome će se to desiti. Taj rok će zavisiti i od brzine prilagođavanja subjekata na nove okolnosti. Postavlja se pitanje kolika je stopa rasta novčane mase neophodna da bi se ostvario određen nivo prihoda. Realni prihod od emisije novca se naziva emisioni prihod (EP).

(1)

Iz navedene formule je jasno da je emisioni prihod jednak proizvodu stope rasta novčane mase i realnih novčanih bilansa. Uz poznat nivo željenog prihoda i nivo realnih novčanih bilansa, jednostavno je naći potrebnu stopu rasta novčane mase za ostvarenje tog nivoa prihoda. Međutim, rastom nivoa inflacije realni novčani bilansi padaju (subjekti se prilagođavaju), pa je potrebna sve viša i viša stopa rasta novčane mase da bi se ostvario određeni prihod. Ako inflaciju posmatramo kao jednu vrstu poreza na realne novčane bilanse, onda je poreski prihod po tom osnovu – inflatorni prihod jednak proizvodu stope i osnovice, tj. proizvodu stope inflacije i realnih novčanih bilansa. U uslovima adaptivnih očekivanja, stvarna inflacija premašuje očekivanu inflaciju, pa stanovništvo drži veću količinu realnih novčanih bilansa nego što je potrebno. Postoji jedinstvena stopa inflacije (π*) pri kojoj je inflatorni porez najveći. Za stopu inflacije jednaku nuli, inflatorni porez ne postoji. Sa rastom stope inflacije raste i inflatorni porez do određenog trenutka, kada počinje da opada, zbog kašnjenja od trenutka razrezivanja poreza do trenutka njegove naplate. Ovo se zove Olivera - Tanzi efekat.4 Ako se i dalje nastavi novčana emisija, preti opasnost od hiperinflacije. Treba napomenuti i da inflatorni porez i emisioni prihod ne moraju biti jednaki, mada je izražena konvergencija u dugom roku. Dok je inflatorni porez jednak proizvodu inflacije i realne novčane baze, emisioni prihod je jednak proizvodu stope rasta ponude novca i realne novčane baze. Dakle, u kratkom roku stopa rasta ponude novca, ne završava odmah u inflaciji, već se deo preliva i na realan rast. To implicira da su moguće različite kombinacije stope inflacije i ponude novca, što se može videti i sa sledećeg grafika. Jakšić, M. (1997), str. 163.

Ekonomske ideje i praksa | broj 8 | mart 2013.

slika 1: Moguće kombinacije stope inflacije i ponude novca

Izvor: Jakšić, M. (1997), „Budžetski deficit i kredibilitet vlade“, Ekonomski anali, br. 131, str. 162.

Sa grafika se jasno vidi da postoji vrednost inflatornog prihoda koji je optimalan za državu. To se postiže u tački tangentnosti izotroškovne i izoprihodne linije. Međutim, važno je to da kredibilitet koji monetarne vlasti imaju takođe biva urušen ovakvim scenariom. Često se previđa činjenica da je značaj odluka monetarnih vlasti pod uticajem fiskalne politike. Čak i kada je povezanost budžetskih deficita, kamatnih stopa i inflacije empirijski beznačajna, postoje dobri razlozi da verujemo da kredibilitet i uspeh monetarne politike zavisi delom i od očekivanja i stvarnih performansi fiskalne politike.5 Iz svega navedenog je jasno da stav po pitanju uzročnika inflacije mora biti proširen, te da se adekvatno mesto mora dati uticaju fiskalne politike na monetarnu stabilnost. Monetarna politika, sama po sebi ne može biti dovoljan garant stabilnosti cena. Čak i ako se ona vodi racionalno u cilju ostvarenja cilja cenovne stabilnosti, može izazvati kontraproduktivne efekte. U slučaju postojanja inflatornih pritisaka centralna banka, u želji da ostvari svoj cilj, povećanjem kamatne stope koja je pod njenom kontrolom, utiče i na ostale kamatne stope u ekonomiji. Pod pretpostavkom otvorene privrede, to dovodi do priliva kapitala i realne apresijacije domaće valute. Međutim, tada država mora da plaća još veću kamatnu stopu, što u slučaju nepovoljnih početnih uslova (visok javni dug, deficit budžeta, nizak kredibilitet) može dovesti do pada poverenja tržišta i povećanja verovatnoće bankrota. Tada ni visoke kamatne stope nisu dovoljno stimulativne za pojedince da investiraju svoj kapital u takve pozajmice državi, pa dolazi do odliva kapitala i depresijacije valute, što u krajnjoj iteraciji ima za posledicu rast inflacije. Dakle, restriktivna monetarna politika u takvim okolnostima ima efekat suprotan željenom. Zato je u takvoj situaciji jedino moćno sredstvo dezinflacije

Siklos, P. (2002), p. 36.

FISKALNA ODGOVORNOST: ZNAČAJAN FAKTOR CENOVNE STABILNOSTI

odgovorna fiskalna politika. Primer Brazila 2002-2003. god. je odlična ilustracija ovog stava (Blanchard, O. (2004)).

3. KOORDINACIJA MONETARNE I FISKALNE POLITIKE U REŽIMU TARGETIRANJA INFLACIJE Targetiranje inflacije predstavlja monetarni režim koji se javlja 1989. god., a prva zemlja koja je primenila ovaj koncept je Novi Zeland. Ovaj okvir monetarne politike podrazumeva objavljivanje numeričkog cilja za visinu inflacije u vidu zone, zone sa centralnim paritetom ili samo centralne vrednosti, koji treba da bude ostvaren u onom roku u kome je postignuta delotvornost instrumenata monetarne politike, imajući u vidu vremenska kašnjenja koja se mogu javiti. Pri tome je cenovna stabilnost jedini cilj monetarne politike, a objavu cilja vrši ili centralna banka ili vlada ili obe zajedno. Centralna banka u monetarnom režimu ciljanja inflacije ima veliku odgovornost. Razlike između zemalja koje primenjuju ovu strategiju se ogledaju i kroz eventualne kazne koje snose monetarne vlasti u slučaju neostvarivanja inflacionog targeta. To onda ima za ishod smanjenje verovatnoće vođenja vremenski nekonzistentne monetarne politike. Naravno, treba voditi računa o tome da centralna banka ne može sa lakoćom uticati na ostvarenje targetirane inflacije, jer je to proces koji prolazi kroz nekoliko faza, a na neke stvari monetarne vlasti ne mogu da utiču. Iz tog razloga neostvarenje targetiranih vrednosti inflacije u kratkom roku ne znači neuspešnost same strategije. Za strategiju targetiranja inflacije veoma je bitna komunikacija sa javnošću. Kroz komunikaciju, centralna banka povećava transparentnost poslovanja i utiče na očekivanja javnosti. Pored uobičajenih sadržaja konferencija, izveštaja, intervjua i biltena vezanih za domen monetarne politike, u poslednje vreme, shvatajući značaj fiskalne politike za stabilnost cena, centralne banke uvode u komunikaciju sa javnošću i određene informacije o kretanju fiskalnih pokazatelja. Uglavnom ti delovi komunikacije centralnih banaka sa javnošću imaju pozitivan i normativan karakter, ali su pojedine centralne banke (npr. Švedska Riks banka) otišle korak dalje i redovno prave sopstvene fiskalne projekcije (Allard, J. et al. (2012)). Pre usvajanja ove monetarne strategije moraju se ispuniti određeni uslovi. U suprotnom, velika je verovatnoća da očekivani rezultati neće biti postignuti. Neki od najznačajnijih preduslova uvođenja ovog monetarnog režima su: 1) konsenzus svih interesnih strana o tome šta je jedini cilj monetarne politike; 2) razvijenost finansijskog sistema, naročito finansijskih tržišta; 3) fleksibilni devizni kurs; 4) fiskalna odgovornost. Prvi preduslov pretpostavlja da je jedini cilj centralne banke koja sprovodi monetarnu politiku u ovom okviru stabilnost cena, te da ona ne može imati druge ciljeve. Ovo proizilazi i ako važi tzv. nemoguće trojstvo: fleksibilni devizni kurs, otvoreno tržište kapitala, ekspanzivna monetarna politika usmerena na domaće razvojne ciljeve. Pri tome

Ekonomske ideje i praksa | broj 8 | mart 2013.

je bitno da se i ostale interesne strane (naročito vlada) saglase sa vođenjem monetarne politike na bazi ovog jedinog cilja. Drugi preduslov pretpostavlja da je koordinacija monetarne i fiskalne politike u zemljama sa razvijenijim finansijskim tržištem dosta lakša nego u zemljama koje ne ispunjavaju taj preduslov ili su tzv. male otvorene ekonomije. Finansijsko tržište deluje kao posrednik i signalizira eventualnu nekonzistentnost miksa fiskalna – monetarna politika. Nasuprot ovim zemljama, male otvorene ekonomije često imaju nerazvijeno finansijsko tržište, koje odlikuje nelikvidnost i visoka koncentracija kapitala. U tom slučaju, alternativa je da se koordinacija monetarne i fiskalne politike ostvari ex ante.6 To, pored uobičajenih procedura koje su imanentne i razvijenim zemljama, podrazumeva širok društveni konsenzus oko ciljeva ekonomske politike. Postizanje kompromisa zahteva puno odricanja svih strana, ali to je jedini uspešan način za održavanje inflacije na stabilnom niskom nivou. Naravno, razvoj finansijskog tržišta je proces koji ne treba da staje, a koristi od njega imaju i monetarna i fiskalna politika. Treći preduslov je fleksibilni devizni kurs. U ovom režimu nije moguće koristiti devizni kurs kao nominalno sidro, ali to ne isključuje intervencije na deviznom tržištu koje se primarno koriste za prevazilaženje posledica povremenih šokova.7 Najviše pažnje je svakako potrebno posvetiti četvrtom preduslovu – fiskalnoj odgovornosti, koja je fundamentalni uslov za kontrolu inflacije u ovom monetarnom režimu (Mishkin, F. (2004), Allard, J. et al. (2012), Blanchard, O. (2004), Jakšić, M. i Praščević, A. (2010), Fabris, N. (2006)). Dakle, ako su sve interesne strane prihvatile stabilnost cena kao osnovni cilj monetarne politike, onda fiskalna odgovornost predstavlja najznačajniji aspekt koordinacije ove dve makroekonomske politike. Problem koordinacije monetarne i fiskalne politike proističe iz njihove međusobne uslovljenosti, iako svaka od njih ima sopstvene ciljeve, instrumente, ograničenja i podsticaje. Da bi se postigao cilj u režimu targetiranja inflacije, koordinacija monetarne i fiskalne politike mora biti na visokom nivou. Moguće su dve putanje unapređenja ovog procesa: • Kontakti fiskalnih i monetarnih vlasti formalne i neformalne prirode; • Formalni institucionalni aranžmani. Prvi tip koordinacije se odnosi na operativnu koordinaciju i sastanke između kreatora ekonomske politike. U istraživanju koje se bavilo problematikom koordinacije monetarne i fiskalne politike na primeru razvijenih i zemalja u razvoju, došlo se do nekoliko bitnih zaključaka (Moser-Boehm, P. (2006)): • Sastanci na najvišem nivou monetarnih i fiskalnih vlasti su češći u razvijenim nego u zemljama u razvoju. Suprotno, zemlje u razvoju češće praktikuju da predstavnik fiskalnih vlasti bude prisutan na sednicama monetarnih vlasti. Generalno posmatrano, broj sastanaka na svim nivoima je znatno viši kod zemalja u razvoju nego kod razvijenih zemalja. •Z a polovinu ispitivanih zemalja u razvoju, najznačajnija svrha sastanaka monetarnih i fiskalnih vlasti je aktivna koordinacija monetarne i fiskalne politike. Kod

6 7

orrell, D. (2000), p. 16. W Fabris, N. (2006), p. 392.

FISKALNA ODGOVORNOST: ZNAČAJAN FAKTOR CENOVNE STABILNOSTI

razvijenih zemalja sastanci su imali druge svrhe, npr. pristup međunarodnim problemima, krizni menadžment, informisanje o planiranim aktivnostima itd. Drugi tip koordinacije se odnosi na formalna ograničenja moći fiskalne politike kroz jačanje nezavisnosti centralne banke i uvođenje fiskalnih pravila. Uspešna koordinacija ovog tipa izražena poštovanjem navedenih aranžmana ne zahteva direktne susrete kreatora monetarne i fiskalne politike, već kroz unapred postavljena ograničenja određuje podeljene zadatke koje svaka strana mora izvršiti u cilju stabilnosti cena. Usmeno obavezivanje kreatora ekonomske politike na vršenje dužnosti u skladu sa interesima društva nije dovoljno, pa je potrebno preventivno delovati. Sve dok fiskalna politika igra jaku ulogu u determinisanju inflacije i deflacije tokom vremena, uspostavljanje fiskalnih pravila i izgradnja institucija u cilju osiguranja zdrave fiskalne i monetarne politike su kritični faktori tog uspeha.8 Da bi sprovodila režim ciljanja inflacije centralna banka mora imati određen stepen nezavisnosti. Uobičajeno je da ona ima slobodu da sama određuje instrumente koje će koristiti u svrhu ostvarenja cilja. Za miks fiskalna – monetarna politika presudna je samostalnost centralne banke, s obzirom da delegirana odgovornost za nisku inflaciju i stabilne cene pripada centralnoj banci, koja na taj način ograničava ekspanzivnu fiskalnu politiku vlade i politiku nadnica sindikata.9 Političari su kratkoročno orijentisani, te teže da ostvare ciljeve koji mogu biti u kontradiktornosti sa ciljem stabilnosti cena. Ukoliko centralna banka nije nezavisna, onda je značaj monetarne stabilnosti potcenjen. Konačno, pored ovog indirektnog načina podržavanja fiskalne odgovornosti, fiskalna pravila predstavljaju direktnu preventivnu meru. Ona pored reputacije, poverenja i pokretanja nepopularnih mera značajno utiču na rast kredibiliteta vlade. Fiskalne reforme koje unapređuju transparentnost državnog budžeta i fiskalna pravila koja drže deficite budžeta pod kontrolom su neophodni da bi se sprečili fiskalni poremećaji koji vode ka kolapsu režima targetiranja inflacije.10 Nema sumnje da su oba tipa koordinacije neophodna da bi režim targetiranja inflacije bio uspešan, te se oni moraju paralelno ispunjavati i unapređivati. Ovo je conditio sine qua non za sve zemlje koje koriste ovakav okvir monetarne politike, nevezano za stepen njihove razvijenosti.

4. FISKALNA NE(ODGOVORNOST) U SRBIJI U PRETHODNOJ DECENIJI – REPERKUSIJE NA CENOVNU STABILNOST Na osnovu do sada razmatranog užeg aspekta koordinacije monetarne i fiskalne politike, moglo bi se zaključiti koliko održivost fiskalne politike predstavlja bitan faktor cenovne stabilnosti. Veliki značaj razmatrani teorijski postulati imaju i u slučaju Srbije. Siklos, P. (2002), p. 37. Jakšić, M. i Praščević, A. (2010), str. 115. 10 Mishkin, F. (2004), p. 8. 8 9

Ekonomske ideje i praksa | broj 8 | mart 2013.

Zbog toga je potrebno analizirati da li je fiskalna politika u Srbiji u prethodnoj deceniji bila podrška monetarnoj politici u ostvarenju cilja stabilnosti cena ili je ona imala neke druge ciljeve koji su često kontradiktorni sa ciljem monetarne politike.

Tabela 1. Javni dug, deficit i inflacija u Srbiji 2002-2012. god.

godina

Javni dug Srbije (% BDP-a)

Konsolidovani fiskalni rezultat (u % BDP-a)

Potrošačke cene* (u % u odnosu na isti mesec prethodne godine)

2002.

72.9

-1.8

14.8

2003.

66.9

-2.4

7.8

2004.

55.3

0.8

13.7

2005.

52.2

0.9

17.7

2006.

37.7

-1.9

6.6

2007.

31.5

-2.0

11.0

2008.

29.2

-2.6

8.6

2009.

34.7

-4.5

6.6

2010.

44.5

-4.7

10.3

2011.

48.7

-5.0

7.0

2012.

59.2

-7.3

12.2

pokazatelji

* Napomena: cene na malo do 2006. god. Izvor: Osnovni makroekonomski pokazatelji, NBS, http://www.nbs.rs/internet/cirilica/80/index.html

Na osnovu podataka iz ove tabele, moguće je izvući nekoliko bitnih zaključaka. Prvo, javni dug Srbije je opadao u periodu 2002-2008. god. pre svega zbog otpisa dela duga, kao i zbog toga što je deo deficita finansiran prihodima od privatizacije i donacijama. Jasno je da u ovom trendu opadanja relativne visine javnog duga nema mnogo akcija fiskalnog karaktera, već je takvo kretanje postignuto drugim privremenim ili atipičnim instrumentima. Međutim, tokom perioda 2009-2012. god. javni dug je značajno porastao i znatno premašio zakonom dozvoljenu granicu. To, u skladu sa teorijom može dovesti do pada kredibiliteta fiskalnih vlasti, te usled neodrživosti javnog duga usloviti pad tražnje za državnim obveznicama. Posle toga, zbog depresijacije kursa postojaće pritisci na inflaciju. Druga bitna pouka koja se može izvući na bazi ovih, ali i dopunskih, podataka jeste da u Srbiji najverovatnije važi teorija političkih budžetskih ciklusa. Iako je pre svega fiskalna politika služila u svrhe ostvarivanja ciljeva kreatora fiskalne politike, ne može se prenebregnuti njen uticaj na monetarnu politiku koji dolazi sa određenim zakašnjenjem, a što nosioci fiskalne politike zanemaruju, vodeći računa o kratkoročnim dobitima. Prilikom donošenja budžeta, svaka interesna grupa, koja ima moć da utiče na vođenje fiskalne politike, teži da tu moć iskoristi za ostvarenje sopstvenih ciljeva, u nadi da će kada efekti takve politike dođu na naplatu moći da troškove svoje politike eksternalizuje. Dakle, po-

FISKALNA ODGOVORNOST: ZNAČAJAN FAKTOR CENOVNE STABILNOSTI

stoji konflikt između interesnih strana, koji može biti jasnije ili slabije iskazan u zavisnosti od brojnih uslova, a u Srbiji je primetan iz razloga nepoštovanja institucionalnog okvira za uspostavljanje fiskalne discipline, kao i koalicionih vlada. Pored toga, ono što je imanentno za političku scenu u Srbiji jeste neopredeljenost partija po pitanju ideološke orijentacije, a posebno njihove orijentacije u pogledu ekonomskih ciljeva (Jakšić, M. i Praščević, A. (2010)). Za razliku od evropskih zemalja u kojima su partijski lideri u svom delovanju značajnije ograničeni preferencijama članova i simpatizera svojih partija, koji čine jasno ideološki i sociološki profilisani deo biračkog tela, u Srbiji je obrnut slučaj – članovi partija, simpatizeri, pa čak i birači svoje preferencije prilagođavaju stavovima lidera.11 Fiskalna politika je u pojedinim periodima bila procikličnog karaktera (pogotovo 2007. i 2008. god.) što se može zaključiti na bazi visine fiskalnog impulsa i proizvodnog jaza, pri čemu fiskalni impuls predstavlja razliku ciklično prilagođenog deficita u dve uzastopne godine. Postavlja se pitanje opravdanosti fiskalnog impulsa u Srbiji, s obzirom na pretpostavljenu visinu fiskalnih multiplikatora, režim deviznog kursa, neadekvatnu strukturu i ciljanost fiskalnog stimulansa itd. Srbija je jedna od zemalja u razvoju koja je vodila fiskalnu politiku na bazi trajnih deficita budžeta. Na osnovu vođenja fiskalne politike u prošlosti može se zaključiti da razvojna komponenta budžeta nije negovana na pravi način. Dodatni problem je što se neodrživim rastom određenih pokazatelja fiskalne pozicije, sve više iscrpljuju mogućnosti da se brže i lakše pokrene pozitivni aspekt sprege država – privatni sektor. Ovakav scenario vođenja fiskalne politike svakako je imao značajnu ulogu u kreiranju inflacije, a imao bi još veću da se restriktivnom monetarnom politikom nije ublažavala ta veza. Iako inflacija zavisi od brojnih faktora i na strani tražnje i strani ponude, jedan od bitnih u slučaju Srbije jeste ekspanzivna fiskalna politika, naročito pred izbore. Nekoliko godina u prethodnoj deceniji je karakteristično u tom smislu. U 2004. god. inflacija (merena odgovarajućim indeksom cena) je bila 13,7% i viša nego u 2003. god. Uzrok tome se može tražiti i u održavanju predsedničkih i parlamentarnih izbora krajem 2003. god. U 2005. god. inflacija je bila čak 17,7%, a jedan od najznačajnijih faktora je uvođenje PDV-a i održavanje predsedničkih izbora u 2004. god. Jedna od retkih godina u poslednjoj deceniji u kome nije vođena predizborna kampanja u Srbiji je bila 2005. god., a već 2006. god. je ostvarena znatno niža inflacija. Krajem 2006. god. počela je predizborna kampanja za parlamentarne izbore u januaru 2007. god., što je opet uzrokovalo ekspanzivnu fiskalnu politiku i rast inflacije u 2007. god. na 11%. U 2008. god. su održani i predsednički i parlamentarni izbori, a inflacija je bila 8,6%. U narednim godinama i pored visokog deficita, inflacija je bila na stabilnijem nivou, a uzrok je restriktivna monetarna politika i zaduživanje na finansijskom tržištu za finansiranje deficita. U 2012. god. su održani novi predsednički i parlamentarni izbori. Kao po pravilu, vođena je ekspanzivna fiskalna politika, naročito krajem 2011. god. i početkom 2012. god. jer se znalo da će izbori sigurno biti održani zbog isticanja mandata prethodnoj vladi. To je do kraja 2012. god. uslovilo inflaciju od 12,2%, mada su za ovoliku inflaciju zaslužni i neki drugi faktori na strani ponude. Na osnovu ovog hronološkog pregleda, može se reći da je vođenje izborne kampanje visoko korelisano sa ekspanzivnom fiskalnom politikom, te da takva politika ostavlja posledice na monetarnu politiku uglavnom u sledećoj godini posle izbora. Jasno je da inflacija u Srbiji zavisi od brojnih uzročnika koji nemaju fiskalni karakter, ali se ne može prevideti značaj fiskalnih varijabli za stabilnost cena. Zbog svega navedenog

Jakšić, M. i Praščević, A. (2010), str. 319.

Ekonomske ideje i praksa | broj 8 | mart 2013.

bilo bi razumno proširiti viđenje generatora inflacije, jer je postalo jasno da inflacija nije samo monetarni fenomen. NBS čini napore u tom pravcu, jer se uticaj fiskalnih varijabli na inflaciju određuje na posredan način, preko agregatne tražnje, dok će to u budućnosti biti eksplicitnije sadržano u novim modelima koje razvija naša centralna banka. Što se tiče empirijskih studija veze fiskalne politike i monetarne politike, one su uglavnom dokazale ovu spregu, pogotovo kod zemalja koje imaju nerazvijeno finansijsko tržište i manju nezavisnost centralne banke. Jedno od njih je proučavalo uzroke inflacije u 12 zemalja u tranziciji i Srbiji (Petrović, P. i Nojković, A. (2008)). Posmatrajući celokupni period (19932008.) i ceo panel zemalja, zaključak je da je izborni period značajan faktor za inflacionu epizodu (u proseku je 41% veća verovatnoća da će doći do inflacije), ali i da deficit budžeta takođe predstavlja značajan faktor i povećava verovatnoću inflacije za 13%. Ako se posmatra samo period posle 2000. godine, rezultati sugerišu da je kvalitet makroekonomske politike značajno unapređen u tranzicionim zemljama, te da fiskalna politika sada u proseku deluje u pravcu smanjivanja verovatnoće izbijanja inflacije.12 Zanimljivo je da što se tiče Srbije, fiskalni deficit nije bio značajan faktor u objašnjavanju inflacije, međutim, autori to objašnjavaju činjenicom da je promenljiva koja opisuje pojavu izbora verovatno „pokupila“ značajan deo varijabiliteta inflacije koji se odnosi na deficit budžeta (izbori povećavaju verovatnoću da će doći do inflacije za 73% u 2004. god. i 46% 2008. god.) Međutim, analiza perioda posle 2008. god., kada nije bilo izbora, a jeste visokih deficita budžeta, bi verovatno pokazala drugačije rezultate i signifikantnost deficita budžeta. Na osnovu svega navedenog je jasno da Srbija prema brojnim karakteristikama (razvijenost finansijskog tržišta, visina inflacije, fiskalna dominacija, pa i nezavisnost centralne banke) pogotovo u dugom roku može biti „žrtva“ veze deficit budžeta – inflacija, te se takav neželjeni scenario mora preduprediti fiskalnom disciplinom, razvojem finansijskog tržišta i jačanjem nezavisnosti monetarnih vlasti.

5. KLJUČNE PREVENTIVNE MERE JAČANJA FISKALNE ODGOVORNOSTI Na osnovu svega do sada navedenog, može se zaključiti da se kod nosilaca ekonomske politike, posebno kreatora fiskalne politike, mora razvijati svest o značaju koji odgovorna fiskalna politika ima za cenovnu stabilnost, ali i za dugoročne razvojne ciljeve Srbije. Iz tog razloga, potrebno je ukazati na ključne faktore institucionalne prirode, koji imaju zadatak da namećući ograničenja, doprinesu disciplinovanoj i dugoročno održivoj fiskalnoj politici, a to su: 1) fiskalna pravila; 2) nezavisnost centralne banke. Ovi faktori de facto imaju preventivnu prirodu i najznačajniji su činioci uspešne koordinacije monetarne i fiskalne politike. Izmenom Zakona o budžetskom sistemu 2010. god. uvedena su pravila o fiskalnoj odgovornosti u Srbiji. Ovim pravilima je određeno da će ciljani godišnji srednjoročni deficit budžeta iznositi 1%, što je u suštini strukturni deficit. Pored toga, utvrđena je granica za

Petrović, P. i Nojković, A. (2008), str. 66.

FISKALNA ODGOVORNOST: ZNAČAJAN FAKTOR CENOVNE STABILNOSTI

racio duga prema BDP-u u iznosu od 45%. Pored opštih, postoje i posebna fiskalna pravila koja obezbeđuju da se smanjenje fiskalnog deficita u odnosu na BDP, najvećim delom ostvari preko smanjenja tekućih javnih rashoda. Da bi stvarni fiskalni deficit u srednjem roku bio jednak ciljnom, primenjuje se formula za izračunavanje budžetskog deficita, gde su označeni deficit u tekućem periodu (dt), prošlom periodu (dt-1), ciljani deficit (d*), realna stopa rasta u godini t (gt), potencijalna srednjoročna realna stopa rasta (g*), a formula ima sledeći oblik: 13

(2)

Treba naglasiti da je ovo maksimalna vrednost deficita budžeta u jednoj godini, što znači da se ova jednačina pretvara u nejednačinu. U datoj formuli koeficijent a je jednak 0,3, koeficijent b je jednak 0,4, a g* je 4 %. Ovo važi do kraja 2013. god., a kasnije će ove koeficijente određivati Fiskalni savet, koji ima i značajnu ulogu da unapredi transparentnost i finansijsku odgovornost države. Važnost pridržavanja fiskalnih pravila je neosporna. Posledice, pogotovo za zemlju poput naše, mogu biti veoma teške. Jedna od najznačajnijih, svakako je i visoka inflacija, koja se može javiti na prethodno opisane načine, ukoliko učesnici na finansijskim tržištima procene da je javni dug neodrživ. U Srbiji se fiskalna pravila sistematski krše. Javni dug je znatno iznad dozvoljene granice. Deficit budžeta poslednjih godina je izuzetno veliki, što se pravdalo krizom. Međutim, istraživanja pokazuju da su uzroci visokog deficita u suštini strukturne prirode, te da bi on bio visok i bez ekonomske krize. Pored toga, deficiti su uglavnom karakterisani neodgovarajućim odnosom razvojne i socijalne komponente, jer su kapitalna ulaganja bila svedena na minimum, dok je tekuća potrošnja države, koja može biti generator inflacije, bila veoma visoka. Srbiji predstoji težak period fiskalne konsolidacije, jer su postojeća fiskalna kretanja apsolutno neodrživa i negativno utiču na ekonomski razvoj zemlje. Problem je kompleksne prirode, a sve napred navedene greške moraju biti ispravljene. Naravno, jedan od razloga ovakve fiskalne neodgovornosti je i nepoštovanje donetih fiskalnih pravila, pa se u budućnosti mora raditi na osnaživanju istih, kroz propisivanje mehanizama za dovođenje fiskalnih pokazatelja u granicu normale i kaznenu politiku, jer se, zbog karaktera političke scene i odlika birača, ne može očekivati da oni sami na izborima na demokratski način kazne neodgovornost kreatora fiskalne politike. Drugi bitan faktor je jačanje nezavisnosti centralne banke, pogotovo u režimu ciljanja inflacije koji je na snazi u Srbiji. Ovaj režim formalno je počeo sa primenom od 2009. god., mada je principe ovog režima NBS postepeno uvodila u praksu od 2006. god. Sporazumom Narodne banke Srbije i Vlade republike Srbije o ciljanju (targetiranju) inflacije14, vlada se obavezala da će voditi predvidivu i odgovornu fiskalnu politiku i prihvatila da je osnovni cilj NBS cenovna stabilnost. Međutim, ovo je ostalo na nivou obećanja, dok se realni napor u tom smeru nije video. U poslednjoj deceniji u Srbiji je monetarnu politiku vodilo pet guvernera, što dovoljno govori o stvarnoj nezavisnosti centralne banke i pored relativno zadovoljavajućih zakonskih propisa. Kada postoji nezavisna centralna banka, te umeren nivo inflacije, pri čemu su i inflaciona očekivanja na niskom nivou i ne Zakon sa izmenama i dopunama Zakona o budžetskom sistemu, Službeni glasnik R. Srbije, br. 54/2009, 73/2010, 101/2010, 101/2011, 93/2012, čl. 27e 14 Sporazum o ciljanju (targetiranju) inflacije, NBS i Vlada RS, decembar 2008., čl. 7 13

Ekonomske ideje i praksa | broj 8 | mart 2013.

pokazuju značajnu volatilnost, mnogo je povoljniji ambijent za privredni razvoj. Tačno je da će dezinflacija biti bolan proces, tj. stopa žrtvovanja će postojati, međutim, kada se taj problem reši i monetarna politika stekne dovoljan nivo kredibiliteta, privredna ekspanzija omogućiće postepenu nadoknadu u početku napravljenih troškova. Problem ovog procesa je što zahteva vreme i istrajnost, koju do sada nismo imali. Pouka koja se može izvući jeste da se zakon mora poštovati, te da niko, pa ni država, nema prava da se selektivno odnosi prema istom, a rezultati će u doglednom periodu svakako biti vidljivi.

6. ZAKLJUČAK Analizom teorija inflacije u radu je pokazano da monetarna politika ne može biti dovoljna da spreči monetarnu nestabilnost, te da fiskalna politika, delujući kao podrška monetarnoj, ima značajnu ulogu u ostvarenju cilja monetarne politike. Poslednja ekonomska kriza inicirala je potrebu za boljom koordinacijom monetarne i fiskalne politike. Fokus ovog rada je na užem aspektu koordinacije ove dve makroekonomske politike, jer se kroz stabilnost cena omogućava znatno bolji ekonomski ambijent za privredni razvoj. Ipak, taj put nije jednostavan i do konačnog cilja se ne stiže brzo. Gubici mogu biti veliki, ali se oni moraju istrpeti, da bi dugoročno posmatrano inflatorna očekivanja bila usidrena. Samo prihvatanje režima targetiranja inflacije ne garantuje uspeh. Zemlje u razvoju koje su prešle na ovaj način vođenja monetarne politike, često nisu uspevale da ostvare zacrtane ciljeve. Jedan od razloga ovakvog scenarija je i slabiji institucionalni kapacitet povezan sa neodrživošću fiskalne politike, nerazvijenim finansijskim tržištima i nedovoljnom nezavisnošću centralne banke. U Srbiji je u prethodnoj deceniji zanemarivan značaj fiskalne odgovornosti za cenovnu stabilnost. Veliki broj održanih izbora na raznim nivoima, bio je propraćen ekspanzivnom fiskalnom politikom u predizbornom periodu, čime je ona postala dominantno sredstvo upotrebe ekonomske politike u političke svrhe. Pri tome su dugoročne posledice takvog scenarija bile podređene kratkoročnim dobitima. Zbog svega toga je postalo jasno da se mora načiniti korak dalje, uvođenjem fiskalnih pravila i jačanjem nezavisnosti centralne banke. No, vreme je pokazalo da u Srbiji ono što piše na papiru nije dovoljan garant da će preuzete obaveze biti ispoštovane, te navedena ograničenja nisu odigrala ulogu preventivnih mera fiskalne odgovornosti. Fiskalna pravila su prekršena, a nezavisnost NBS nije dostigla nivo koji je definisan zakonskim rešenjima. Sve ovo treba da bude upozorenje za kreatore ekonomske politike, jer je putanja kojom se krećemo rizična i neodrživa. Restriktivna monetarna politika ne može trajno suzbijati pozitivnu korelisanost sprege neodrživa fiskalna politika – inflacija, već to može biti slučaj samo u određenom periodu vremena. Prelomna tačka označiće dva moguća pravca kretanja: popuštanje monetarne politike ili fiskalna i strukturna prilagođavanja. I jedan i drugi proces nose troškove, ali druga putanja svakako predstavlja bolju soluciju koja treba da bude primenjena što pre. Nosioci ekonomske politike, posebno fiskalne, treba da pokažu

100

FISKALNA ODGOVORNOST: ZNAČAJAN FAKTOR CENOVNE STABILNOSTI

odgovornost u ovakvim situacijama, jer će to doprineti boljoj perspektivi Srbije. Dakle putokaz koji oni treba da slede stoji na dva stuba – poštovanje donetih pravila i strpljenje.

7. LITERATURA Allard, J. et al. (2012), „Central Bank Communication on Fiscal Policy“, European Central Bank, Frankfurt am Main, Working paper, No. 1477, September 2012 Blanchard, O. (2004), „Fiscal Dominance and Inflation Targeting: Lessons from Brazil“, National Bureau of Economic Research, Cambridge, Working paper, No. 10389, March 2004 Fabris, N. (2006), „Inflation Targeting With Special Review on Appliction in Serbia“ Panoeconomicus, Vol. 4, Pp 389-405 Jakšić, M. (1997), „Budžetski deficit i kredibilitet vlade“ Ekonomski anali, br. 131, str. 161-172 Jakšić, M. i Praščević, A. (2010), Politička makroekonomija, Centar za izdavačku delatnost Ekonomskog fakulteta u Beogradu, Beograd. Mishkin, F. (2004), „Can Inflation Targeting Work in Emerging Market Countries?“, International Monetary Fund, Washington, DC, Festschrift in honour of G.A. Calvo, April 2004 Moser-Boehm, P. (2006), „The Relationship Between the Central Bank and the Government“ Central Banks and the Challenge of Development, Bank for International Settlements, Basle, Pp 45-63 Osnovni makroekonomski pokazatelji, NBS, http://www.nbs.rs/internet/cirilica/80/index. html [Pristup: 10/03/2013] Petrović, P. i Nojković, A. (2008), „Šta pokreće inflaciju u ekonomijama u tranziciji?“ Kvartalni monitor br. 14, str. 60-69 Sargent, T. and Wallace, N. (1981), „Some unpleasant monetarist arithmetic“ Federal Reserve Bank of Minneapolis Qaurterly Review, Vol. 5, No. 3, Pp 1-17 Siklos, P. (2002), The Changing Face of Central Banking - Evolutionary Trends Since World War II, Cambridge University press, New York. Sporazum o ciljanju (targetiranju) inflacije, NBS i Vlada RS, decembar 2008. Worrell, D. (2000), „Monetary and Fiscal Coordination in Small Open Economies“, International Monetary Fund, Washington, DC, Working paper, No. 00/56, March 2000 Zakon sa izmenama i dopunama Zakona o budžetskom sistemu, Službeni glasnik R. Srbije, br. 54/2009, 73/2010, 101/2010, 101/2011, 93/2012

CIP - Кaтaлогизaцијa y пyбликaцији Нaроднa библиотекa Србије, Беогрaд 33 Ekonomske ideje i praksa : kvartalni časopis iz oblasti ekonomije, poslovne ekonomije i menadžmenta, statistike i poslovne informatike / glavni urednik Miomir Jakšić. - 2013, br. 8 (mart). - Beograd (Kamenička 6) : Centar za izdavačku delatnost Ekonomskog fakulteta u Beogradu, 2013(Beograd : Čugura print). - 24cm Tromesečno ISSN 2217-6217 = Ekonomske ideje i praksa COBISS.SR-ID 184934668

© 2013. Sva prava su zadržana. Nijedan deo ove publikacije ne može biti reprodukovan niti smešten u sistem za pretraživanje ili transmitovanje u bilo kom obliku, elektronski, mehanički, fotokopiranjem, snimanjem ili na drugi način, bez prethodne pismene dozvole autora.