Ekonomske ideje i praksa 9-10

TEMATSKI BROJ

EKONOMSKE IDEJE I PRAKSA

Kvartalni Časopis iz oblasti ekonomije, poslovne ekonomije i menadŽmenta, statistike i poslovne informatike

Izdavač Centar za izdavačku delatnost Ekonomskog fakulteta u Beogradu Kamenička 6, tel. 3021-045, faks 3021-065 E-mail:cid@ekof.bg.ac.rs Dekan Ekonomskog fakulteta Prof. dr Branislav Boričić Dizajn korice i priprema za štampu Maxnova Creative www.maxnova.rs Štampa Čugura Print, Beograd www.cugura.rs Godina 2013.

Redakcija časopisa Ekonomske ideje i praksa Glavni urednik časopisa prof. dr Miomir Jakšić Urednici časopisa dr Aleksandra Praščević, vanr. prof. dr Vlade Milićević, vanr. prof. dr Saša Veljković, vanr. prof. Članovi Redakcije prof. dr Miomir Jakšić prof. dr Marko Backović prof. dr Ðorđe Ðukić prof. dr Siniša Zarić prof. dr Nebojša Janićijević prof. dr Radovan Kovačević prof. dr Stipe Lovreta prof. dr Dragana Pokrajčić prof. dr Gojko Rikalović prof. dr Božidar Cerović prof. dr Čedomir Čupić dr Predrag Bjelić, vanr. prof. dr Radmila Dragutinović Mitrović, vanr. prof. dr Saša Veljković, vanr. prof. dr Vlade Milićević, vanr. prof. dr Aleksandra Praščević, vanr. prof. dr Žaklina Stojanović, vanr. prof. dr Miroslav Todorović, vanredni profesor Svetozar Tanasković – sekretar redakcije Tehnički sekretar Jelena Cvetanović Kontakt redakcije Telefon: +381 11 3021 068 Faks: +381 11 3021 068 e-mail: ekonomskeideje-praksa@ekof.bg.ac.rs

Akademija ekonomskih nauka

Ekonomski fakultet Univerzitet u Beogradu Naučni časopis Ekonomske ideje i praksa

Izgledi i alternative izlaska iz recesije Akteri, dometi i teorijski koncepti Urednici: Prof. dr Miomir Jakšić Prof. dr Jurij Bajec

Beograd, 2013.

sadržaj Globalna recesija: Sistemske alternative i izgledi prevladavanja

13

The Global Economic Crisis - Still Unresolved

35

Osnovni uzroci savremene ekonomske krize

55

Tržište, država i kriza: pre i posle velikih turbulencija

107

Dolarska alhemija i prokažena država

129

Nemoć ekspanzivne monetarne politike u prevazilaženju globalne recesije: distorzija kamatnih stopa

157

Svetska ekonomska kriza: stvarnost, mitovi i poukE

169

Matrica reformskih, fiskalnih i monetarno finansijskih preduslova za izlazak iz krize i dolazak na kolosek održivog razvoja

189

Jačanje domaće proizvodnje i ponude - uslov za izlazak privrede Srbije iz sadašnje recesije i zaduženosti

205

Država po meri

221

Uzroci, posledice i putevi izlaska iz ekonomske i društvene krize Srbije

247

Slučaj Kine u svetlu liberalne misli

269

Ljubomir Madžar Kori Udovički

Mlađen Kovačević Petar Ðukić

Jovan Dušanić

Ðorđe Ðukić

Nebojša Katić

Miladin Kovačević

Milan Šojić

Radovan Pešikan Saša Ðogović

Ljubomir Madžar

Prilozi: Trnoviti putevi do odgovorne države

311

Šta je, a šta nije napisano?

341

Ljubomir Madžar

Radovan Pešikan

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

PREDGOVOR Prof. dr Ljubomir Madžar Predsednik Akademije ekonomskih nauka

Nastavljajući aktivnosti za koje smo sve uvereniji da su značajne i profesionalno produktivne, objavljujemo kolekciju priloga sa četvrtog po redu naučnog skupa koji je Akademija ekonomskih nauka (AEN) organizovala 26. aprila 2013. godine. Ovaj osobeni i po jednom broju karakteristika sasvim prepoznatljiv posao započet je razmatranjem krupnog teorijskog i metodološkog pitanja uloge nauke u regulisanju ekonomskih tokova i usmeravanju privrednog razvoja, a naredni skupovi u organizaciji AEN ostali su na istoj strategijskoj magistrali. Predmet plodnih i uvek temperamentnih rasprava bile su velike, neretko principijelne razlike u shvatanjima o dometu nauke u upravljanju razvojem, a potom i o ulozi i mogućim učincima različitih aktera u tom nadasve značajnom opštedruštvenom pregnuću. Prirodno je da su se rasprave, u sukcesiji koja je bila očekivana i predvidiva, usredsredile na ulogu države u regulisanju privrednih procesa i usmeravanju razvoja. Ispostavilo se da u raspravi ima mnogo da se kaže ne samo o obimu nego, pre svega, i o karakteru te uloge, tj. o meri u kojoj će to biti neposredna intervencija naspram stvaranja opštih uslova kako bi važne akcije i poduhvate u realizaciji privrednog razvoja preduzimali drugi subjekti. Čim je država postala predmet ovog doktrinarnog pretresa, neizbežno se razvila i diskusija o potencijalima i dometima tržišta, o njegovim poznatim manjkavostima i o manje poznatim ali zato ništa manje realnim defektima državne regulative.

Teško je zamisliti neku alternativnu problemsku oblast koja bi bila podsticajnija za naglašeno angažovana i inspirativna razvijanja brojnih propozicija i za njihovo konfrontiranje na način koji je polemički efikasan i spoznajno delotvoran. Ovaj četvrti po redu skup uklopio se u sadržinske i konceptualne okvire postavljene prethodnim skupovima. O jednoj dosledno izvedenoj i sadržinski prepoznatljivoj liniji svedoče i sami nazivi skupova koji su bez izuzetka vrhunili izdavanjem odgovarajućih zbornika i pratećim naporima da sa rezultatima tih žustrih rasprava bude upoznata što šira javnost. Tako je AEN u periodu od četiri godine organizovao četiri naučne rasprave pod sledećim nazivima: (1) Ekonomska nauka i privredna kriza, održan 4. novembra 2010.

9

10

Globalna recesija: sistemske alternative i izgledi prevladavanja

(2) Neoliberalizam, održan 17. juna 2011.

(3) Globalna kriza i ekonomska nauka – neoliberalizam i alternative od 16. marta 2012. i (4) Izgledi i alternative izlaska iz recesije – akteri, dometi i teorijski koncepti koji je održan 26. aprila 2013. godine.

Iz tih rasprava proistekla su i objavljena tri zbornika priloženih radova za koje verujemo da su u stručnoj javnosti ostavila prepoznatljiv trag. Evolutivno i nenametljivo ovaj posao postaje jedna lepa tradicija. Verujemo da je i broj i sadržaj zbornika dobra i rečita mera rada AEN u ovom četvorogodišnjem intervalu, mera rada koji nije bio preforsiran niti bolesno ambiciozan, a ipak dovoljno obiman i dovoljno plodan da u punoj meri opravda postojanje i misiju AEN. Kontinuitet dolazi do izražaja u još jednoj uočljivoj dimenziji: u zborniku se objavljuju svi prispeli radovi, bez intervencija u aspekte tekstova koji bi imali sadržinski karakter i principijelan značaj. Ovoga puta, kao i ranije, recenzenti nisu ulazili u elemente suprotstavljenih propozicija niti su intervenisali sa stanovišta apriorno prihvaćenih paradigmatskih pozicija ili vrednosnih sudova. Njihova intervencija i ocena išla je linijom univerzalno prihvatljivih formalnih kriterija uz strogo respektovanje autorskih idejnih opredeljenja i stavova koje zastupaju o bitnim pitanjima kao osnovi tekućih kontroverzi. Tako je sačuvana tradicija objavljivanja svih priloženih tekstova, omogućavajući pun uvid u aktuelne teorijske raspre i obezbeđujući reprezentativnost u toj važnoj dimenziji ekonomske misli na ovim prostorima.

Uvereni smo da na opisani način – uvažavajući suprotstavljene stavove i osiguravajući reprezentativnost – doprinosimo punijem razumevanju krupnih teorijskih pitanja i s njima skopčanih analitičkih nedoumica. Za one koji visoko vrednuju diverzitet ovaj bi zbornik mogao da bude kognitivno atraktivan i doživljen kao dobrodošao oslonac intelektualne satisfakcije. Sučeljavanje suprotstavljenih argumenata omogućava i čak obezbeđuje dublje poniranje u prirodu razmatranih problema. Tu je od posebne važnosti iznalaženje dubinskih razlika u vrednosnim sudovima, pretpostavkama i procenama koje vode velikim razlikama u konačnim zaključcima čak i ljude koji strogo poštuju pravila logičkog mišljenja i istinski su posvećeni traganju za istinom.

Bila je to u isti mah i prilika za sve učesnike da (pre)ispitaju sopstvenu argumentaciju i da je jasnije i preciznije sagledaju u svetlosti posve drukčijih, pa i dijametralno suprotstavljenih argumenata. Polemike pružaju priliku za nove i duboke spoznajne domete kakvu ne pružaju drugi oblici naučne komunikacije.

Iako se tiče najdubljih, neizbežno visoko apstraktnih saznajnih slojeva u ekonomskoj nauci, ima osnova za nadanje da bi ova rasprava, pružajući neke opšte ali temeljne orijentire za institucionalna prilagođavanja i ekonomskopolitičke intervencije, mogla da bude i praktičnopolitički relevantna. Privreda je u dramatično teškom stanju i sa svih strana rastu pritisci za najrazličitije oblike intervencije. Iskrsava, pored ostalog, i velika dilema o tome šta država treba da radi i da li ima mesta reviziji shvatanja o širini zahvata i oblicima ekonomske regulative. Da li je na dnevnom redu modifikacija podele funkcija između državnog intervencionizma i tržišnog automatizma i koji su modaliteti te modifikacije s obzirom na kapacitet i efikasnost države sa kojom hic et

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

nunc raspolažemo? Različita shvatanja o tome šta država sme i treba, a šta nipošto ne sme i ne može da takne – tako bogato zastupljena i temperamentno izražena u ovom zborniku – mogla bi da pruže dragocena uputstva u razrešavanju dilema državnog delovanja u turbulentno zaljuljanoj privredi Srbije.

Većina tekstova u ovom zborniku uobličeni su u znaku velikog polemičkog naboja.

To je dovelo do jednog tehničkog problema. Kad je više autora upleteno u polemiku, a zbornik ima svoj prirodni kraj, ne može se osigurati da svi oni imaju poslednju reč. Završetkom zbornika neki autori imaju priliku da daju željeni utuk svojim oponentima, ali oni na koje je utuk upravljen – tu šansu. ne bar u okviru ovog zbornika – prirodno nemaju. Opisani tehnički razlog ima, dakle, za posledicu da neki autori imaju „poslednju reč“, a drugi su u tom pogledu neizbežno prikraćeni. Zbog toga je organizator ovog skupa, da sama organizacija ne bi delovala kao manipulacija na račun oponenata, prihvatio ulogu onoga koji u samom zborniku nema poslednju reč.

On apeluje na čitaoca da shvati da to nije zato što nema šta da odgovori – naprotiv! – nego zato što je smatrao da prednost poslednje reči treba, kao organizator, da da svojim, uslovno rečeno, gostima. No, ovim zbornikom nipošto nije okončana ova opežna rasprava. Ona ionako možda spada u one razmene (kontra)argumenata koje se i ne mogu okončati. AEN će nastojati da se nastave ova inspirativna i podsticajna naučna savetovanja, pa će to biti prilika za odgovore na mnoge kritike koji iz opisanih razloga nisu mogli da budu smešteni u ovaj zbornik.

Na kraju ostaje da se pruže izrazi velike zahvalnosti onima koji su je u punoj meri zaslužili. Najveća zahvalnost ide Ekonomskom fakultetu u Beogradu koji je stalni i velikodušni domaćin kako Naučnom društvu ekonomista Srbije (NDES) tako i AEN kao njegovom delu. Nije preterano ako se kaže da bez ove dragocene podrške NDES, pa ni AEN kao njegov deo, ne bi mogao da opstane. Naša zahvalnost je samerljiva sa značajem te podrške, a značaj ne može da ne bude velik jer je doslovno izveden iz onog što je najvažnije za jednu organizaciju, a to je pitanje opstanka. Sam opstanak je mera zahvalnosti Ekonomskom fakultetu u Beogradu. Veliku zahvalnost takođe dugujemo časopisu Ekonomske ideje i praksa koji je, takođe velikodušno, prihvatio inicijativu da ovaj zbornik bude objavljen kao specijalni broj časopisa. Budući da je reč o časopisu Ekonomskog fakulteta, evo još jednom posrednog puta – Kornai bi rekao byway – kojim se i ova zahvalnost dotiče Ekonomskog fakulteta kao našeg trajnog sponzora. Osobita zahvalnost ide gospodinu Miliji Mihailoviću koji je strpljivo i efikasno, a nikad ni sa trenom kašnjenja, kao i obično obavio ogroman broj operativnih poslova, pravu masu vrlo raznovrsnih operacija koje su utoliko mučnije što se, poput ledenog brega, mogu videti samo delimično i tek povremeno.

Neka ovaj predgovor bude okončan artikulacijom nade da će čitaoci doživeti bar deo onog uzbuđenja koje su u intenzivnoj razmeni argumenata doživeli i autori i potpisnik teksta kao organizator te naučne manifestacije.

Ljubomir Madžar, predsednik AEN

11

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

Ljubomir Madžar1

ljmadzar@fepn.edu.rs

Globalna recesija:

sistemske alternative i izgledi prevladavanja Apstrakt:

Svetska privreda se razvija stalno i na manje-više održiv način dok istovremeno prolazi kroz nizove recesija. U dugoj sukcesiji ovih uzmaka, od kojih je neke temeljno proučavao čak i Marx, sve su se na kraju nekako završavale. Da li će se aktuelna recesija pokazati kao izuzetak? Doduše, ovde iskrsava svojevrstan problem identifikacije uslovljen činjenicom da je u završnim fazama većih recesija, uključujući i Veliku krizu 1929-1933, dolazilo do širokih i energičnih državnih intervencija. Da li su recesije okončavane zahvaljujući takvim državnim uplitanjima ili uprkos njima? Ili bi se možda uspešno privodile kraju i u jednom i u drugom slučaju, sa ili bez ovakvih uplitanja vlasti? Ovaj tekst nudi osnovu za odgovarajuća razmišljanja u nastojanju da izazove sučeljavanje suprotstavljeniih gledišta i što življu prateću polemiku. Stanovište ugrađeno u ovaj rad jeste da ni privreda, ni društvo, pa čak ni civilizacija nisu zamislivi bez osnovnog jezgra državnih funkcija, ali se kao krupan hazard nameće tvrdokorna i preterana tendencija države da se razraste preko razumnih, a u nekim zemljama čak i društveno podnošljivih granica. Ukazano je na nekoliko načina na koje hipertrofirana država iscrpljuje društvenu energiju i podseca razvojni potencijal privrede. Navedena su razna redistributivna ustrojstva koja ozbiljno ometaju razvojni proces, kao i talasi regulacija i deregulacija koji produkuju neprekinute nizove udara, nanoseći i na taj način štetu razvojnom procesu u mnogim privredama. Naznačena je i ideja da državne politike naročito štetne posledice produkuju kad suspenduju tržišta ili ih čak blokiraju na trajnoj osnovi. Tržištu ne mogu da se pripisuju propusti nastali kao posledica kontraindikovanih ili prosto pogrešnih politika koje onemogućuju ili drastično deformišu njegovo funkcionisanje. Ako javna politka uopšte može da se pokaže kao korisna u suzbijanju recesija, to može da se dogodi samo ako relevantni igrači odgovarajuće poteze budu percipirali kao politički isplative.

KLJUČNE REČI: recesija, država, tržište, ekonomska politika, regulacija, redistributivna ustrojstva, ograničeni administrativni kapacitet.

1

utor je saradnik Instituta za strategijske studije i razvoj „Petar Karić“ Alfa univerziteta u Novom Beogradu. StimulaA tivni ambijent i logistička podrška koju uživam u tom Institutu uvek su bili od uticaja i značaja za moj profesionalni rad, pa su mnogo doprineli i prilikom pisanja ovog teksta. Gospodin Milja Mihailović, izvršni sekretar Predsedeništva NDES, mnogo je pomogao da se dotera i poboljša ovaj tekst. Njegove intervenicuije su, kao i obično, išle daleko izvan i preko pukih jezičkih i pravopisnih ispravki, čime je i ovoga puta unapređena i suštinska, sadržinska komponenta ovog teksta.

13

14

Globalna recesija: sistemske alternative i izgledi prevladavanja

Abstract:

World economy is developing steadily and in a more or less sustainable way while going through a series of recessions. In the long series of such drawbacks, some of which were thoroughly examined even by Marx, all of them eventually came to an end. Is the current recession going to be an exception? True, there pops up an identification problem of sorts due to the fact that in the closing stages of some bigger recessions, including the World Crisis 1929-1933, there has been wide spread and energetic governmental intervention. Did recessions end thanks to such state interventions or despite them? Or, would they have been successfully ended either way, with and without meddling of the authorities? This paper lays down the basis for such deliberation attempting to incite confrontation of opposite views and lively accompanying polemics.

The stand taken in this work is that no economy, no society and even no civilization is thinkable without a basic core of governmental functions, but the big hazard is the persistent and exaggerated tendency for government to grow beyond reasonable and, in some states, even socially bearable limits. A number of ways is ascertained in which oversized governments saps societal energies and undercuts the growth potential of the economy. Various redistributive schemes are adduced as hampering seriously growth process and waves of regulation and deregulation are producing continuous series of shocks also harming growth potential of most economies. The idea is suggested that governmental policies produce particularly harmful effects by suspending the markets of even blocking them permanently. The market cannot be blamed for failures which result from counter indicated or plain wrong policies which obstruct or drastically distort its functioning. Should governmental policies turn out to be of any help in curbing the recessions, that can only happen if the corresponding moves are seen as politically profitable by the relevant players.

key words: recession, government, market, economic policies, regulation, redistributive schemes, limited administrative capacity.

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

1. Uvodne opaske: čemu povratak na temu privredne recesije?

Nijedan generalni zastoj u privrednoj aktivnosti, pogotovo ako se ispoljava na planetarnom nivou, nije jednostavna niti lako objašnjiva pojava. Pogotovo se za takve zastoje ne može reći da su morfološki siromašni – broj oblika u kojima se manifestuju i množina činilaca koji dovode do raznih devijantnih skretanja dovoljno su veliki da pruže prostor za različita tumačenja i suprotstavljene teorijske konstrukcije. Nije slučajno da se u kriznim vremenima naučni sporovi produbljuju i zaoštravaju, a doktrinarne razlike izlaze na površinu u oštrini i reljefnosti kakve se u mirnim vremenima po pravilu ne zapažaju. Ako i od recesionih potonuća može da bude neke vajde, onda je to prilika za preciziranje i zaokruživanje teorijskih platformi, za sučeljavanje argumenata i odmeravanje težine koju zadržavaju ili gube i u novim konstelacijama za koje ponajčešće i nisu bili razvijani. Za one među nama koji su donekle kolebljivog karaktera i reklo bi se tanje naučne obaveštenosti to je prilika da promene, možda baš iz samog osnova, svoja gledišta, kako bi eventualno već u dogledno vreme, kad se makroekonomske turbulencije smire, još jednom promenili svoja stanovišta i eventualno se čak vratili na ona prethodno napuštena.

Za one koji su naučno dublje ukopani, pa tako manje savitljivi pod naletima konjunkturnih kolebanja, to je prilika da ispolje određenu doslednost i da sebi i drugima dokažu da su analitički uvidi stabilniji od prilika na koje se odnose i da razumevanje privrednih međuzavisnosti (ipak!) prevazilazi dovoljno mučne i preteće ali ipak efemerne promene u planetarnom ekonomskom i finansijskom krajoliku. Biće tu, dakle, prostora i za one trezvenije glasove (Mijatović 2012) koji su i u ranijim raspravama skrenuli pažnju na tvrde empirijske činjenice i dobrim izborom i umešnim sortiranjem podataka pokazali da ova „kriza“ baš i nije tako duboka. Pokazali su, naime, da dobar deo nerazvijenog sveta i dalje grabi krupnim koracima na putanji ekonomskog napretka i da će, kad se sve istutnji, u analima privrednih obrata sve ovo ostati kao tek još jedna, možda duža recesija. Jedan uzmak u inače održivom dugoročnom rastu, jednovremenski ipak ograničeno odstupanje kakvih je u bližoj i daljoj prošlosti bilo podosta. Ti dobro odmereni i argumentima propraćeni akcenti prava su suprotnost kreščendu prodornih glasova ovde i po svetu, među kojima ima i takvih koji su doslovno neozbiljni, npr. okrenuti iznalaženju načina zaoštravanja konflikata i zatezanja napetosti u savremenom svetu. Mi ne bismo bili takvi kakvi smo kad neke od tih bukadžijskih knjiga ne bismo po kratkom postupku i preveli (v. npr. Berč i Mihnjenko 2012/2010/). U ovom slučaju reč je o kolekciji priloga jedne šarolike grupe u kojoj, izgleda, dominiraju geografi, koji iz petnih žila prognoziraju „propast kapitalizma“ ne budući svesni da je njihova sreća u tome što će od momenta ove zaludne prognoze do trenutka kad će biti jasno da je ona totalno promašena proći dovoljno vremena da ta besmislica bude potpuno zaboravljena i da ih niko ne pozove da objasne kako su baš tako mogli da vide ekonomsku budućnost sveta.

Svrha ovoga teksta je da posluži ne toliko kao predložak koliko kao podsticaj za obnovu rasprava u Akademiji ekonomskih nauka, dakako uz učešće svih koji su za ovu materiju zainteresovani a svojim dosadašnjim angažovanjima su dokazali da u njima mogu sadržajno da učestvuju, o vrlo krupnim, doslovno temeljnim pitanjima savremene privrede, o njenim strukturnim i funkcionalnim svojstvima, o eventualnim inherentnim slabostima i o

15

16

Globalna recesija: sistemske alternative i izgledi prevladavanja

alternativama njihobog ublažavanja, uz nadu da akcije inspirisane željom da se slabosti suzbiju ili otklone ne produkuju nove, možda i dublje nevolje. To je kontekst u kome se sama po sebi nameću zaista krupna pitanja: gde su izvorišta slabosti i koji su i kakvi njihovi generativni mehanizmi, koje zakonitosti upravljaju njihovim širenjem kroz sistem i posebno koji su to društveni subjekti ili njihove skupine koji pružaju nadu da bi svojim delovanjem mogli da ograniče, suzbiju, pa i trajno eliminišu nevole koje nas danas tako žestoko pritiskaju.Naravno da će u tom sklopu iskrsnuti razlike u mišljenjima o mogućoj ulozi države, o njenoj sposobnosti da ublaži tekuće pošasti i o izgledima da umesto iskustveno poznate i mnogokratno istestirane države najzad dobijemo jednu bitno drukčiju, odsudno superiornu državu, državu koja je sposobna da u ovaj haos unese red, državu koja će konačno prestati da bude poligon destruktivnih, zloupotrebama sklonih partikularnih intersa – jednom rečju državu „kakvu zaslužujemo, ne ulazeći u to kakvi smo sami i da li baš zaslužujemo to što mislimo da nam zbog nečega pripada.

Recesija je bogato razuđena i mnogodimenzionalna. Mnogo je procesa i pojava koje ona donosi, a još je gušća mreža njihvovih interakcija i međusobnih uslovljenosti. Ni sva naučna društva, škole, istraživački centri i časopisi ovoga sveta neće iscrpsti bogato, zapravo nesagledivo mnoštvo pojava koje ova recesija obuhvata i kroz koje se manifestuje.

Nema, dakle, bojazni da smo krizu „pokrili“ o obradili i da je necelishodno zapodevati još jednu raspravu „na istu temu“. Tema poput ove ne može se iscrpsti, a uz sve ona je živa i dinamična; menja se iz dana u dan i recesija o kojoj smo diskutovali u par navrata u prošlosti nije više ona koju smo tada imali u vidu. Ovo je jedna drukčija recesija, kao što i mi imamo osnova za nadu da smo drukčiji u odnosu na vreme koje smo utrošili na onu recesiju iz prošlosti. Još uvek važi ona stara Tempora mutantur et nos mutamur in illis; zaključak je neosporan: mi ovako promenjeni krećemo u raspravu jedne pojave koja još uvek nosi isto ime ali je i ona nova i mnogostrano izmenjena. Sve i da se recesija, poput kakvog živog bića i ne menja u vremenu, i sve da je morfološki posna i siromašna manifestacijama, mi još uvek imamo izbor da njenim neizmenjenim elementima, ako takvih uopšte ima, priđeno iz novih uglova i da ih tumačimo u različitim perspektivama. Polje za raspravu je, dakle, u svim varijantama veoma široko, a tema recesije ostaje trajno inspirativna i sva u izgledima da će poslužiti kao bogato izvorište novih ideja, novih misaonih konstrukcija i novih ivida. Uz sve, iskustvo pokazuje da ove rasprave znaju da budu veoma rekreativne, pa sa dobrim razlozima možemo da očekujemo da će biti zanimljive i uzbudljive i ubuduće. Opšte usmerenje ove rasprave bilo bi sagledavanje alternativa izlaska iz recesije, kako za svet u celini tako i za Srbiju ponaosob. Sagledavanje opcija izlaska samo je po sebi fascinantno, a još je fascinantnija šansa da u tom sklopu još jednom sučelimo svoja tiliko različita, upravo suprotstavljena viđenja. Nema sumnje da je ovde u pitanju jedan repertoar tema koje će ostati trajno aktuelne, koje se nikada neće iscrpsti niti će prestati da deluju kao plodna osnova za nova viđenja i nove naučne uvide.

Nadati se da je ovim pružen dovoljno širok registar razloga koji ovu temu opravdavaju i čine je atraktivnom za vrlo širok krug potencijalnih učesnika, kao i onih čije se ambicije iscrpljuju daleko skromnijom željom da se o jednom zadivljujuće složenom i neizbežno zagonetnom fenomenu prosto obaveste.

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

2. Odnos subjektivnih činilaca i objektivnih determinanti društvenih pojava, teorija zavere i uloga države Kompleksne društvene pojave imaju pre svega svoje objektivne, sistemske i druge objektivno date, uzroke. Onaj ko ima ambiciju da pojave realistično i tačno sagleda mora već u prvom navratu da se okrene potrazi za tim objektivno datim determinantama. Najlakše je, ali u isti mah naivno i misaono neproduktivno, okrenuti se nekim lošim političarima ili nekompetentnim stručnjacima, pa u njihovim greškama „videti“ uzročnike teških deformacija u privrednom i društvenom razvoju. Popper (2002/1963/, ss. 195, 484) je sa dobrim razlozima takav pristup okvalifikovao kao svođenje složenih pojava i njihovih međuzavisnosti na teoriju zavere. Toga u Srbiji ima koliko hoćeš, a među ekonomistima, uključujući i one koji slove kao vrhunski, mnogo je onih koji uzroke ove pošasti vide u „pogrešnim ljudima na pogrešnim mestima“. Ne pada im na pamet da postave pitanje kako su se ti „pogrešni“ ljudi našli na čelnim društvenim pozicijama, a još manje da li bi neka druga garnitura na njihovom mestu delovala bitno drukčkije. Uostalom, izbori se događaju, garniture se uveliko menjaju, a Srbija ostaje ista sa svojim mukama i neotklonjivim involutivnim tendencijama. Čini se da veliki broj ekonomista, a još daleko veći broj delatnika u drugim društvenim naukama, ne sagledava objektivne činioce krupnih socijalnih pomeranja, a baš zato što su krupne, ove pojave moraju imati pre svega objektivne uzročnike. Time „društveni naučnici“ mimoilaze svoju istinsku misiju: jer, ako je išta u „opisu posla“ čoveka koji se bavi nekom kategorijom društvenih pojava, to je da u njima nađe ne posledice delovanja nekavih „mangupa u našim (ili njihovim!) redovima“ nego činioce koji ih objektivno determinišu. Takvih koji zaboravljaju ono što je istraživačev osnovni ako ne i jedini zadatak, koji svoju veliku misiju zanemaruju i zaboravljaju, u Srbiji ima na lopate – a jedna manjina vrlo učenih i stručno spremnih ekonomista (i pokoji izvan ove struke) rezonuje dijametralno suprotno. Ovi „lopataši“ neumorno zazivaju državu i preporučuju da se ona konačno nađe u rukama mudre i časne elite, ali taj Godo nikako da se ne pojavi. Kao da bi istorija čekala samo na njihovu preporuku i kao da se to ne bi odavno i uveliko ostvarilo kad bi bilo moguće i dostupno. „Lopataši“ nikako da shvate da su problemi u krajnjoj liniji nastali zbog spore, preglomazne i, čini se, brojnim zloupotrebama podložne države, pa, konstatujući da nas je država u crno zavila, zazivaju iznova državu i preporučuju upravo ono za šta su prethodno konstatovali da nas je u crno zavilo! Priča o nekoj bitno boljoj državi pusta je tlapnja i puka iluzija koja samo kontaminira i muti rezonovanje ovih tragalaca za društvenim spasom.

Trebalo bi da je očigledno da nije nikakva slučajnost da se država zatekla baš takva kakva je: gramzljiva, eksploatatorski postavljena i poražavajuće neefikasna, ona je u svojoj kolosalnoj nedelotvornosti i pogubnoj rastrošnosti velikim delom objektivno uslovljena i, posebno, sistemski opredeljena. Kad se to šire sistemsko opredeljenje ima u vidu, lako se dolazi do zaključka da bi bilo neobično i kontraidikovano da se u jednoj zaostaloj privredi i nerazvijenom društvu nađe nekakva moderna i efikasna država. Optužiti

17

18

Globalna recesija: sistemske alternative i izgledi prevladavanja

državu za postojeće degenerativne procese, a spas tražiti u njenom dodatnom, mnogo širem angažovanju, očigledna je i drastična protivrečnost, koja ne može drukčije da se okarakteriše nego kao bolest mišljena. Vredi iznova istaći: da je ta anđeoski nadahnuta i posebno efikasna država moguća, ona bi se valjda već pojavila, a istorija ne bi čekala na naše preporuke da je već jednom isporuči.

Jedina logična preporuka jeste boriti se za što manju državu, onu orijentisanu na obavljanje poslova koje niko drugi na može da obavi, za državu koja je u toj njoj primerenoj ulozi apsolutno nezaobilazna za svaki pomena vredan progres. To je izgradnja institucija, usavršavanje zakonskog poretka, učvršćivanje vladavine prava i obezbeđivanje stabilnog poslovnog ambijenta, Država je nezamenjiva kao kreator i činilac okruženja u kome će poslovni ljudi moći normalno da planiraju i da bez nepotrebnih državno generisanih rizika ostvaruju svoje odluke. Tu je naravno i zdravstvo i školstvo; sudstvo, tužilaštvo i policija. Neki smatraju da je tu još i vojska (ja odavno predlažem da se vojska postepeno, civilizovano i humano demontira i ukloni), a pored nje možda još par resursno ne mnogo zahtevnih funkcija. Ove akcesorne funkcije mogle bi, npr., da uključe zaštitu prirodnog okruženja, uz nadu da i to neće biti zloupotrebljeno u promovisanju vrlo partikularnih interesa u režiji ekskluzivnih, bezmalo ezoteričnih elita koje zvucima jerihonskih truba o tobožnjoj propasti planete iznuđuju velike pare za neka tobožnja istraživanja od kojih nema velike vajde.

Kad se sve to sabere (obrazovanje 5%, zdravstvo 6%, policija i unutrašnji poredak 8%, naučna istraživanja 2%, socijalna zaštita najugroženijih 3%, druge nepomenute stvari 4%; sve ovo ne daje se sa većom pretenzijom nego da posluži kao puka ilustracija) dolazi se do cifre koja ne prelazi 30%. Setićemo se penzija koje su dostigle nekih 14% bruto domaćeg proizvoda (BDP), ali one su koncipirane tako da se finansiraju iz zasebnog fonda izvan budžeta, a u sređenoj situaciji taj sistem bi morao sam sebe da podmiruje i da bude posve nezavisan od budžeta. To što se danas ogroman deo neizdrživog penzijskog tereta navalio na budžet posledica je katastrofalnih grešaka iz prošlosti, počinjenih dobrom delom još u socijalističkom periodu – treba se samo setiti ogromne mase prava koja je emitovao socijalistički poredak a koja danas moraju finansijski da servisiraju potomci, tj. oni koji nisu ni luk jeli ni lukom mirisali. Taj cirkus je produkt levijatanski narasle države i njenog proizvoljnog vršljanja po društvu, bez prave demokratske kontrole i bez svesti o tome kakva se gorka i teška baština ostavlja budućim naraštajima. I to je moćan argument protiv države; da država nije bila tako hipertrofirana i toliko (pre)moćna, sigurno je da takav cirkus i toliko zlo ne bi moglo da ostane iza nje.

Kad iziđe van okvira onih funkcija koje samo ona može na pravi način da obavlja, država za društvno postaje egzistencijalni hazard, prava napast zbog koje valja očekivati samo nazadak, tragične lomove i propast. Raspolagati informacijama o tome kakvo je zlo država pričinila društvu u daljoj ali i u bližoj prošlosti, a nekakav spas tražiti u više a ne manje državnog angažovanja očigledan je dokaz da „mislilac“ koji nudi takve recepte nije povezao sve elemente, a njihovo tek delimično obuhvatanje uz njihovo ležerno i proizvoljno povezivanje može dovesti samo do toga da i sama celina bude arbitrarno i izopačeno protumačena.

Stav o odgovornosti države može i da se pojača. Razume se da za ogrešenja o zakon prekršioci moraju da odgovaraju, ali je za ukupnu količinu prestupa i za tako karakteri-

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

stične tendencije njihovog uvećavanja nesumnjivo odgovorna država. Ona ima monopol na institucionalizovanu prinudu i kad god se javi neki prekršaj koji nije blagovremeno ili nije uopšte policijski i sudski obrađen, jasno je da je za to odgovorna država čiji je to i zadatak i posao. Začuđuje veliki broj pojedinačno pokrenutih slučajeva u kojima se gotovo i ne pominje odgovornost nekih službenika koji su bili dužni – a nisu to učinili – da preduzmu odgovarajuće radnje. Kad se gomilaju zloupotrebe, a ispostavi se da povodom njih ništa nije preduzeto, isključiva pa ni pretežna odgovornost nije na počiniocima nego na državi koja ima i sredstva i ovlašćenja da takve delikte i otkriva i kažnjava. Dobar broj tih prestupa čak je i neposredno iniciran u brojnim, slabo nadgledanim i u voluntarizam ogrezlim državnim institucijama, ali i ono što je podstaknuto i uz goleme štete realizovano izvan države moralo bi opet pretežnim delom njoj da ide na dušu kad – i zato što – svoj posao nije valjano odradila.

Ovo je naročito tačno kad je reč o korupciji. U koruptivnim transakcijama pojedinci i organizacije iz poslovnog sveta plaćaju neke usluge, kršeći zakon, ali oni bar ne izvlače jednostrane koristi. Dok je koruptivno tentanje, naravno, nedozvoljeno i kažnjivo, mnogo više bi moralo da bude kažnjivo postupanje političara i državnih službenika: oni u transakciju ulaze sa onim što im ne pripada i zloupotrebljavaju položaj, koji je javna stvar i nije u njihovom vlasništvu. Krnjeći i zloupotrebljavajući javno i društveno, oni prave mnogo veći prekršaj i očigledno krupniji moralni prestup. Kad oni ne bi bili podmitljivi, korupcije ne bi moglo ni da bude. U aktuelnoj hajci, međutim, sa izuzetkom jednog ili dva ministra i tek par službenika, u zatvor se trpaju samo poslovni ljudi, dakle pripadnici one strane koja je po logici stvari manje kriva i manje odgovorna.

Uz sve to važna je još jedna činjenica koju slabo sagledava i razume ne samo šira nego i stručna javnost. Reč je o sledećem. Kad vlast dozvoli da bude korumpirana od jednog dela poslovnog sveta, nekorumpirani ostatak poslovnih krugova biva i sam primoran – ili bar stavljen pod veliki pritisak – da se upusti u koruptivne aktivnosti. Razlog je lako uočljiv i sadržan je u konkurenciji: onaj koji se upusti u korupciju stiče, svakako nelegitimnu ali zato ništa manje delatnu, komparativnu prednost, a oni opredeljeni za čisto i korupcijom nezagađeno poslovanje, stavljaju sebe u očito inferioran položaj, gubeći dohodak i neretko se suočavajući sa doslovno egzistencijalnim pretnjama. Teško je opstati na tržištu na kome deo subjekata koristi (koruptivne) prednosti kojih se drugi odriču ili su prosto u situaciji da im one nisu dostupne.

Mnogi veruju da je država postala plen beskrupuloznih i gramzivih (hic – teorija zavere!) bogataša i ostalih etički problematičnih moćnika. Ima i takvih koji smatraju da je država sa svojim zakonski ustanovljenim monopolom na primenu sile i prinude najmoćniji činilac u društvu i da o nekom diktatu pojedinačnih aktera nad državom ne može biti govora.

Koja god grupa da je u pravu, rodno mesto socijalnih izopačenja ostaje država. Ako je država slaba, pa njenim ustrojstvima ovladaju tajkuni i slični, ta država ne može biti dobra i izvan funkcija koje joj po logici stvari pripadaju treba da je bude što manje. Ako je jaka i nedostupna diktatu tajkuna, a ipak je u društvu izazvala takvu katastrofu, onda je utoliko pre treba saterati u domen njenih prikladnih i prirodnih funkcija, Bilo da je slaba ili jaka, kad krene da gazduje raspoloživim resursima i nastupa u ulozi nekakvog vlasnika, preduzetnika, inovatora i menadžera, ona može da bude samo štetna. Državu valja ograničiti

19

20

Globalna recesija: sistemske alternative i izgledi prevladavanja

na njene prirodne funkcije – utvrđivanje tih funkcija može da bude predmet legitimnih kontroverzi, ali nema sumnje da se može doći do nekih predstava o tome šta može da obavlja na društvenu dobrobit a u čemu je štetna – što nije jednostavan posao, ali spada u domen ustavnog inženjeringa, fundamentalnog nivoa društvenog organizovanja na kome se lakše dolazi do društvene saglasnosti nego u stvarima vezanih za tekuću politiku.

3. Politička motivacija kao činilac destruktivnog delovanja države Zašto država ne treba da upravlja postojećim privrednim potencijalima i nastupa u ulozi nekoga ko gazduje resursima, dakako preko granice definisane njenim već pomenutim pravim (proper) fukcijama? Razlog je u tome što država ne stvara dohodak. Da bi dala Petru, ona mora, uz primenu zakonske prinude, da uzme od Pavla. Na taj način destimulišu se i Petar i Pavle. Petar tako što nije u mogućnosti da prisvoji dobar deo onoga što je na tržištu, uz važenje pravila jednako primenjivih na sve, nego biva lišen dela dohotka koji mu po elementarnoj pravdi i zdravoj pameti pripada. Pavle tako što se navikava na hleb bez motike i, umesto da se da u štednju, investiranje, rad i učenje, razvija veštine i ulaže napore da kroz političke procese prisvaja ono što je stvorio neko drugi. Tako se doslovno ubija nasušno potrebni razvojuni impuls u privredi, ona gubi svoju vitalnost i, vegetirajući, propušta mnogo od onoga što se razumno može okvalifikovati kao ekonomska prilika i razvojna šansa. Razni redistributivni zahvati, neprestane raspodele i preraspodele, spadaju u aktivnosti koje su po ekonomski prosperitet i privredni napredak doslovno ubitačne, ali u isti mah politički rentabilne. Pritom je od presudne važnosti činjenica da se goleme ekonomske štete, kao posledica pogubne demotivacije, javljaju na nivou obeju skupina subjekata, i onih koji su redistribucijom privilegovani i onih koji su njome zakinuti. Redistribucioe intervencije i same imaju jasnu, ali i jasno izopačenu, motivacionu podlogu. One su tako uobličene i smišljeno usmerene da političarima koji eksproprišu tuđi dohodak i njime beskrupulozno manipulišu donose maksimalnu izbornu podršku i najveću verovatnoću ponovnog izbora. Kako god da se definiše javno dobro i opšti interes, vlast i država su mu suprotstavljene mnogo češće i na mnogo širem frontu nago što se to sagledava u široj, pa i stručnoj javnosti.

Jedno dramatično svedočanstvo o razornom dejstvu državnog nasilja i političkog voluntarizma, uz žrtvovanje ogromnih ekonomskih vrednosti za isterivanje partikularnih političkih interesa, pružio je nedavno Browning (2008). On, pored ostalog, konstatuje da na razne oblike, dobrim delom politički inspirisanog a u društvenom smislu disfunkcionalnog socijalnog staranja ide čitavih 8% BDP-a (s. 97), da je zbog destimulativnih učinaka redistributivnih intervencija per capita dohodak SAD za čitavu četvrtinu manji nego što bi bio bez državno izvedenog redistributivnog vršljanja po raspodeli dohotka (s. 188) i da su zbog mogućnosti da se kroz socijalno staranje obezbedi „hleb bez motike“ socijalno i moralno upropašteni čitavi stratumi stanovništva (ss. 98-100). Oformila se, pored ostalog, brojna skupina ekonomski neaktivnih porodica koje zasnivaju samohrane majke, mahom iz crnačkih sredina, sa po troje i više samohrane dece, koje žive od dečjeg dodatka i

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

takvu egzistenciju su pretvorile u profesiju i životni stil. Empirijsme studije bez izuzetka pokazuju da su deca iz tih okrnjenih i defektnih porodica u svojim karijerama izrazito neuspešna, u punoletstvo ulaze kao nezavršeni srednjoškolci (dropouts), o univerzitetskom školovanju bezmalo nema ni govora, a iz tih životno zalutalih slojeva obilno se regrutuju kohorte nezaposlenih i, dakako, delikventi, narkomani i druga jezgra socijalne patologije.

Jedan sasvim svež prikaz katastrofalne situacije u kojoj se obreo američki fiskalni sistem (fiscal cliff je dovoljno ekspresivan termin da izrazi svu dramatičnost u koju je uvaljen američki budžet, ali i poreski sistem, zajedno sa ubitačnim, dugoročno neodrživim javnim dugom, dao je u jednom kraćem ali više nego rečitom napisu A. Meltzer (2012). Tekući budžetski deficit od oko trilion dolara (reč je o američkom trilionu, tj. 10exp12), porast duga u poslednje četiri godine (2009-12) u iznosu koji se iskazuje kao 55.000 dolara po porodici, 10 (američkih) triliona javnog duga koji je na putu da se izjednači sa američkim BDP-om i ogromna masa prava koja su neodgovorno emitovana a nemaju svoje finansijsko pokriće (unfunded). Krajnje je vreme da se shvati da SAD nisu paradigma liberalnog modela nego njegova negacija, zemlja koja se krupnim koracima socijalizuje, uz poznate hazarde kolektivističkih, nedavno urušenih sistema.

Neobavešten svet, uključujući i brojne slabo upućene pojedince u ekonomskoj profesiji, iz silnih promašaja države u SAD i degenerativnih socijalnih procesa koji svoje duboke korene imaju u destruktivnim akcijama i naglašeno kontraindikovanim potezima države, zaključuju da su sve to učinci izopačenog „neoliberalizma“, pa kobne posledice te naopake politike tumače kao predvidive posledice „neoliberalizma“. Liberalizam podrazumeva red i poslovnu (posebno finansijsku) disciplinu, a to šte se događa u SAD negacija je jednog zdravog poretka koji je dao dubok pečat razvojno uspešnoj američkoj privrednoj istoriji. To što se događa u SAD puzeća je socijalizacija – uz mogućnost da je Marx u krajnjoj liniji bio u pravu kad je predviđao da će socijalizam najpre nastupiti u najrazvijenijim zemljama – a kao istinsko ovaploćenje liberalnih ideja, kao (bar u izgledima) autentična kapitalistička zemlja , ukazuje se u sve većem stepeuu brzo rastuća Kina. Zemlja koja je otvorila široke prostore za preduzetničku inicijativu, koja je narodu dala dosad (tamo!) neviđene mogućnosti da radi i zaradi, a u kojoj je država uspela da uspešno upravlja sa onih nekoliko ključnih parametara (kurs, tržišno formiranje nadnica bez uobičajenog državnog „uređivanja“ i režim stranog direktnog investiranja). Kina je možda jedna od retkih zemalja koje su dobro razumele da je država jedna glomazna, inertna i trapava tvorevina koja sa monogo više od pukog minimuma – ali ključnih – parametara niti nije u stanju da barata.

To što je dobro za vlast čisto je loše za društvo i obrnuto. Vlast ne preza od poteza koji podižu njen prestiž u javnosti i uvećavaju njenu izbornu podršku čak i kad se time na društvo navaljuju ogromni, ničim opravdani troškovi. Jedan posebno štetan oblik državne intervencije su subvencije, koje su kod nas prevršile svaku meru. Subvencije imaju smisla samo ako su sredstvo za premošćavanje privremenih likvidnosnih i drugih teškoća u nekim organizacijama koje su, inače, na dugi rok životno sposobne, razvojno perspektivne i na dugi rok rentabilne. To kod nas nije slučaj. Pod upravom Agencije za privatizaciju još uvek je nekih 650 preduzeća koja su bez ikakve poslovne budućnosti. Dosadašnje iskustvo to nedvosmisleno potvrđuje iako se vlast još uvek zavarava nadom da neka od njih

21

22

Globalna recesija: sistemske alternative i izgledi prevladavanja

može da oživi, pa pravi neku njihovu klasifikaciju sa stanovišta njihovog tobožnjeg poslovnog reaktiviranja. Ni u nekoliko uzastopnih navrata niko nije hteo da ih kupi, iz godine u godinu „proizvode“ strašne gubitke opterećujući republički budžet u meri koja je više nego opasna, a za budžet bi bilo jeftinije da tamo zaposlenima direktno isplaćuje zarade nego ovako, održavajući u životu propale firme i „hraneći vrapca posredstvom konja“.

Dubinski motiv ove ekonomski štetna politike u prvoj aproksimaciji je svakako socijalni, ali iza njega je onaj još dublji i odistinski – politički. Ti zaposleni su budući glasači i vlast ih zadržava na ubitačno skup način na njihovim radnim mestima jer zna da tako uvećava svoju političku podršku. Ona to čini na ovakav ekonomski destruktivan način, doslovno uništavajući oskudna i dragocena sredstva, jer hoće po svaku cenu da očuva, makar za neko vreme, radna mesta koja će ionako morati da propadnu. U ovoj proceni naši se ekonomisti u potpunosti slažu iako se razilaze povodom mnogih drugih bitnih stvari. Eto još jednog eklatantnog primera raskoraka između opšteg interesa i partikularnog interesa vlasti: idući za svojim glasačkim efektom, vlast prosto uništava ogromne količine sredstava, podsecajući razvojne izglede privrede i stavljajući ubitačnu hipoteku na ekonomsku budućnost zemlje. I sada, kad su nadležni držaavni činioci počeli takoreći da se zaklinju da će energično saseći subvencije i na tom području uvesti potpuno novu, dijametralno preokrenutu politiku, već su obavljene pripreme da se sa tom štetnom politikom zapravo nastavi: napravljena je neka klasifikacija subvencionisanih a poslovno besperspektivnih firmi sa dve obimom skromne grupe firmi koje će ili biti puštene u stečaj ili će se pokušati sa prodajom njihove imovine, dok dve daleko obimnije grupe ostaju i dalje na državnim jaslama, uz opterećenje budžeta kakvo ni mnogo bogatije zemlje ne bi trebalo sebi da priušte (Nišavić 2012). Kad vlast iziđe iz granica svojih normalnih funkcija, sva je prilika da će, jureći za svojom korišću, društvu naneti ogromne štete.

4. Sistemski činioci ekonomskih ponašanja i sekundarni značaj individualnih osobenosti Lako se da naslutiti da ja nisam pristalica teorije o preteranoj pohlepi i moralnoj izopačenosti poslovnih ljudi, čak i kad su njihova primanja basnoslovno velika. Ja nastojim da pojave tumačim kao objektivno determinisane i sistemski uslovljene. Da ne postoje sistemski mehanizmi koji te plate gone u astronomske visine, one ne bi ni mogle da budu tolike. Sistem koji ovo uslovaljava jeste konkurentska struktura tržišta kadrova u finansijskoj sferi, kao i u drugim domenima. Predvidiva posledica takvih struktura jesu konkurentski procesi koji nameću odgovarajuće obrasce ponašanja nezavisno od subjektivnih stavova i moralnih opredeljenja konkretnih aktera koji na tim tržištima delujju. Dobru banku ne čine svi zaposleni nego njeno najuže upravljačko jezgro, često jedan jedini čovek. Poslovni uspeh, pa i sam opstanak banke (važi i za druge finansijske institucije kao što su fondovi, osiguravajuće kompanije, revizorske kuće...) zavisi doslovno od toga da li će moći da se dočepa i zadrži takve vrhunske kadrove, te čarobnjake finansijskih operacija i vrlo krupnih pratećih transakcija. Ogromne plate su neminovna i gotovo očigledna posledica takve konstelacije. Ovde sam ja pomalo na tragu Marxa, koga je u ovoj stvari i Popper afirmativno citirao. Marx, naime, kaže da je

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

naivno i nedotupavno za eksploataciju optuživati kapitaliste kao pojedince, kao (ne)moralne ličnosti; oni su, kaže Marx, zarobljenici sistema na isti način kao i pripadnici radničke klase; oni moraju da se ponašaju onako kako sistem diktira, inače im nema opstanka.

Oni koji krizne nesreće pripisuju (ne)činjenju kapitalista, odnosno bankara i drugih poslovnih gurua, i tako padaju u zamke teorije zavere, zaboravljaju da se personalni sastavi svih rukovodećih struktura po prirodi stvari menjaju, ali ishodi ostaju neizmenjeni sve dok neizmenjen ostaje i sam sistem. Mnogi će reći da to nije kosmički sistem, da su ga stvorili ljudi, pa ga ljudi mogu i promeniti, odnosno temeljno rekonstruisati i usavršiti. Ta vera je naivna.

Za izgradnju tog dobrog sistema nema, pre svega potrebnih znanja, jer se stvarnost menja strelovito, a naše istraživanje i razumevanje kaska za njom na velikoj distanci, ponekad i sasvim beznadno. Čak je i Keynes svoje najvažnije delo objavio 1936. kad je Velika kriza bila uveliko prevladana. Drugi veliki razlog je političke naravi i sastoji se u odnosima moći.

Svaka promena menja nečiji položaj, a one koje idu za tim da naprave jedan „pravičniji“ sistem udaraju upravo na one koji su dovoljno moćni da takve promene, baš zato što im ne idu u račun, jednostavno spreče.

Tu je i oportunizam masa, tj. biračkog tela, koje uvek traži trenutne efekte, a o onima koji se nude u daljoj budućnosti najčešće neće ni da čuje. Ovaj oportunizam je u najvećem broju konstelacija nesavladivo političko ograničenje. Zbog strašnih političarskih manipulacija i velikog broja dugo akumuliranih neispunjenih obećanja, biračko telo je na svoj način u pravu kad traži politike koje rezultat daju danas i sada. A velike transformacije upravo podrazumevaju – bar po pravilu – sadašnje žrtve zarad značajnih budućih poboljšanja. Zbog toga najvrednije sistemske promene jednostavno nisu u domenu mogućeg: blokiraju ih moćnici koji ne pristaju na ukidanje njihovih monopolskih i eksploatatorskih privilegija, a blokira ih i običan puk koji percipira i vrednuje samo kratkoročne, takoreći trenutne rezultate i ne pristaje na programe koji podrazumevaju sadašnja odricanja zarad budućih poboljšanja, pa makar da su ti budući pomaci i spektakularni. Često je i sa više nego dobrim razlozima isticano da nije moguće detaljno prikazati kako bi svet izgledao ako bi država rešila da ne spasava (bail out) krupne a jednako krupnim promašajima opterećene finansijske institucije. To su one koje su sebe preambicioznim i neodmerenim poslovnim potezima prevele preko ivice ponora i našle se u bezizlaznom položaju. Niko to ne može određeno da kaže. No, moguće je reći nešto drugo, a u ovoj stvari vrlo relevantno, i to sa sigurnošću koja gotovo da ne ostavlja nikakav prostor za sumnju.. Pustiti te privredne subjekte da sami kusaju to što su zamesili svakako bi imalo krupne i teško podnosive posledice; individualni i društveni troškovi bili bi ogromni. No, oni ipak ne bi bili takvi da ne mogu da se podnesu i da privreda, nakon što protutnji taj uragan, ne bi mogla da se vrati u neku normalnu kolotečinu. Otkud se to zna i kako se može dokazati? Odgovor je u iskustvima prikupljenim u prethodnim krizama kojih je bilo tušta i tma. Sam Marx je izanalizirao njihov impresivan broj. Jedan broj tih kriza bio je takav da su bile dublje i razornije od ovoga što se dešava danas a što mnogi, sa dobrim razlozima, definišu kao recesiju. One su ipak „protutnjale“ bez nekakvih markantnih državnih intervencija ili sa intervencijama koje su daleko manje od ovih sada. Gubici su veliki i odricanja bolna, ali nisu takvi da nepovratno skreću privredu na nekakav put propasti bez povratka. Znanja izvučena iz dosadašnjih iskustava daju dobru osnovu za zaključak da su i veće krize bez većih intervencija mogle da

23

24

Globalna recesija: sistemske alternative i izgledi prevladavanja

budu prevazilažene i u doglednoj budućnosti savladavane. No, pošto su gubici implicirani ovim scenarijem ogromni i troškovi zabrinjavajući, naravno da se postavlja pitanje čemu ti troškovi i zašto im se uopšte izlagati. U svojoj knjizi nedavno objavljenoj u prevodu na naš jezik i u nastavcima prenesenoj u Politici, Krugman (2012) insistira baš na tome, crtajući u dramatičnim potezima kolosalne štete i sistemska iskliznuća.

Dobici su ipak kudikamo veći od ovih zastrašujućih troškova. Oni se sastoje u eliminisanju osnove za ponavljanje ovih destriktivnih scenarija u budućnosti. Spasavanje posrnulih banaka i drugih finansijskih institucija očigledno i neizbežno stvara moralni hazard: oni koji su svoje grehe uspeli da naplate iz državnih fondova umesto da ih plate svojim sredstvima, naći će jasnu računicu da se na isti način ponašaju i u budućnosti. To je nazvano gambling with other people’s money, a sastoji se u tome da akteri finansijskih tržišta i oni sa njima povezani uskaču u prevelike i nerazumne rizike: kad poduhvati uspeju, oni inkasiraju rezultujuće obilne dobitke, a ako slome vrat, tu je država da ih spasava o trošku poreskih obveznika.

Svemu ovome valja dodati jedan zanimljiv kuriozitet koji se sastoji u teškoj i neoprostivoj protivrečnosti onih brojnih i razgalamljenih ekonomista koji sve korene tekućeg kriznog zla vide u anarhičnom i haotičnom tržištu a ništa u državi, zaboravljajući da je zapravo država dobrim delom odgovorna i za ono što na površini izgleda kao manjkavost ili otkaz tržišta.

Protivrečnost je, naime, u tome što oni s jedne strane drvlje i kamenje bacaju na poslovne ljude, posebno na bankare i njihovu „nečuvenu pohlepu“ (greed), a s druge strane, uplašeni nesumnjivim lomovima i gubicima koji bi proistekli iz odbijanja da se o javnom trošku spasavaju oni koji su u ambis poslovnih vratolomija uvalili sami sebe, gromko insistiraju upravo na dalekosežnim državnim intervencijama. U tom insistiranju oni su inspirisani željom da se izbegnu posledice bankrota preigranih, u ponor nesolventnosti utonulih finansijskih i sličnih organizacija.

Ova dilema inače muči i najumnije i najuglednije svetske ekonomiste. Nobelovac Becker i slavni institucionalni ekonomista Posner ukrstili su povodom ovog koplja u svojim blogovima: Posner bi da država uskoči i spasava ove posrnule privredne aktere, prihvatajući rizik moralnog hazarda, dok je Becker odlučno protiv toga. Ovo naravno nije izbor između opcije koja ne podrazumeva nikakve troškove i alternative koja je opterećena kolosalnim troškovima – kad bi to bio slučaj, izbor bi bio previše lak – nego je to izbor između dva velika zla, a procene se, valjda legitimno razlikuju, u pogledu toga koje je od ova dva (pre)velika zla veće i pogubnije. Moja je procena da je skuplja opcija koja omogućava ponavljanje ovakvih razornih kriza, uz opasnost da ih maltene pretvori u pogibeljni deo ekonomske svakidašnjice.

5. Stvarno naspram idealnog: percepciona asimetrija u evaluaciji institucionalnih alternativa Svet su, izgleda, zahvatili talasi regulacije i deregulacije. Trebalo bi odmah da bude jasno da ne bi moglo da se dokaže da je za valove regulacije odgovorna država, a za talase deregulacije poslovni svet i tržište na kome on ostvaruje svoje funkcije i realizuje svoje ciljeve. I za regulaciju i za deregulaciju odgovorna je država. Krupnih instituci-

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

onalnih promena koje su oblik u kome se odvijaju velike sistemske transformacije ne može biti bez učešća države i bitnog oslonca na nju. Razvijanje institucija i gradnja pravnog poretka tvore skupinu poslova koji spadaju u „opis radnog mesta“ države.

Neki se sa ovom tvrdnjom neće saglasiti ukazujući na inače nesumnjivu pojavu da širokim područjima državnog delovanja ovladavaju moćni poslovni činioci. Ovladavši državom, nastavili bi ovi kritičari, ti „tajkuni“ i drugi poslovni činioci zapravo oblikuju sistem prema svojim interesima, krojeći ga kako njima odgovara. Odgovor na ovu kritiku je jednostavno podsećanje na činjenicu da je država koja „dozvoljava“ da bude ovladana vandržavnim faktorima vrlo slaba država, da je činjenica ovladavanja prvenstveno znak ne jakosti poslovnog sveta nego slabosti države. Država kojom neko van nje može da ovlada loša je i slaba država, njena podložnost eksternim uticajima važan je razlog zbog koga bi države trebalo da bude što manje i osnov na kome može dobro da se zasnuje stav da ona treba da se vrati u okvire svoji pravih funkcija u čijem obavljanju je društveno korisna, gde je zapravo nezaobilazna i gde je, štaviše, najmanje podložna koruptivnim i drugim zloupotrebama.

Uzajamno i gotovo zakonito smenjivnje regulacije i deregulacije nije nimalo slučajno.

U evaluaciji ustanova i odabiru pravaca institucionalnog prilagođavanja postoji jedna opasna percepciona asimetrija. U svakom društvu i u svakom trenutku postoji neka institucionalna mašinerija koja ovako ili onako, ali nikad idealno, obavlja važne funkcije koordinacije i, koliko je moguće, usmeravanja privredne aktivnosti. U onome što postoji i što dejstvuje na naše oči lako se zapažaju defekti i propusti; to je stvar registrovanja pojava u živoj privrednoj realnosti. Ljudi i organizacije su po svojoj prirodi okrenuti nekim promenama i zaokupljeni planovima o nekim poboljšanjima. To utoliko pre što se u stvarnom životu iz trena u tren zapažaju i registruju stalne manjkavosti. Radeći u postojećim, čovek neprestano sneva o nekim bitno boljim, delotvornijim aranžmanima. Čovek nije samo homo faber, homo ludens i homo sapiens; čovek je i homo reformans. U toj zaokupljenosti reformama, prirodno je da se prethodno prave koncepti, mentalne skice alternativnih aranžmana koji treba da zamene ove postojeće, pune opserviranih defekata i manjkavosti. Upravo to predstavlja pomenutu opasnu opservacionu asimetriju koja se svodi na poređenje onog stvarnog i delujućeg što postoji sa onim idealnim koje je još u sferi naše imaginacije i naših apstraktnih nacrta.

Ono što je idealno i zamišljeno nikad u punoj meri ne omogućava sagledavanje manjkavosti i nedostataka, sigurno ne u onoj meri u kojoj se ti propusti registruju u svetu stvarnih sistemskih ustrojstava. I tako se stiže do jednog netačnog i čak nefer poređenja koje je u osnovi mnogih institucionalnih zaluta, kako bi rekao Laza Kostić, i koje je dovodilo do mnogih institucionalnih vratolomija protegnutih na čitave decenije, sa razornim posledicama utkanim u pogubne razvojne devijacije i naizgled beskrajne, za mnoge beznadne periode privredne i svekolike društvene stagnacije. Trenutno smo u fazi preovlađujuće deregulacije. Sasvim prirodno, u velikoj modi je iznalaženje funkcionalnih opačina koje je deregulacija navodno proizvela. Ta faza generalnog kritikovanja deregulacije u isti mah je, dakako, i faza kreiranja zamišljenih i idealnih regulativnih ustrojstava koja navodno treba ovaj ekonomski haos konačno da okončaju. Opet se idealno poredi sa stvarnim i opet su ogromna iskušenja da se zamišljena a u mnogim elementima i neostvariva ustrojstva prihvate kao tobože superiorna zamena za ovu „deregulacionu anarhiju“. I opet su veliki

25

26

Globalna recesija: sistemske alternative i izgledi prevladavanja

rizici da se zaletanjem u institucionalne vratolomije, iza kojih je sirenski zov idealizovanih alternativa, naprave ogromne privredne štete i razvojna iskliznuća.

Ne treba zaboraviti da je i do ove, moguće preterane, deregulacije došlo pod pritiskom proverene spoznaje brojnih manjkavosti prethodnih regulativnih ustrojstava. Tako su činioci zaduženi i ovlašćeni za institucionalna prilagođavanja nastaviti da sebe zapliću i raspliću, uz štete koje sigurno neće moći posve da se okvalifikuju kao neizbežne i pored nesumnjivih objektivnih determinanti, uključujući i upravo razmatranu percepcionu asimetriju. Tu se upliću i učinci međunarodne konkurencije. Već je i u udžbenike prodrla informacija kako je u kompleksnom svetu finansijskih institucija neke krupne segmente svoje aktivnosti među prvima deregulisala Pariska berza; posledica je bilo impresivno smanjivanje troškova onih subjekata koji su na njoj poslovali. Dalja posledica je bila da su mnogi akteri svoje poslovanje pregli da premeštaju iz Londona u Pariz. U potrazi za sasecanjem troškova uvek se javljaju i neumoljivo deluju moćne sile. Šta je London mogao drugo da uradi nego i sam da krene putem deregulacije? Evo primera u kome institucioalne promene nisu u tolikoj meri, ili bar ne isključivo, opredeljene nekim svesnim delovanjem, nastupom institucionalizovane društvene volje. One su, naprotiv, izazvane – bar dobrim delom – funkcionisanjem spontanog mehanizma konkurencije između aktera na odgovarajućim tržištima, produkovane su, dakle, posredstvom decentralizovanih i sigurno ne posve dirigovanih procesa. Ko bi mogao da bude kriv za to što je, pod pritiskom tržišnih impulsa i konkurentskih silnica i London morao da krene putem deregulacije? Šejtan!

6. Država – vinovnik kriza ili žuÐeni spasilac?

Iluzije uveliko preovadavaju u traganju za putevima izlaska iz krize. Oči se uveliko i masovno upiru u državu. To je još jedna u dugom nizu pogrešnih i opasnih iluzija. Za ovu krizu je i na opštem, tj. načelnom planu i na sasvim konkretnoj razini odgovorna država. Na načelnom planu odgovorna je jer je glavni, odlučujuće važan akter i regulacije i deregulacije. Na konkretnom planu odgovorna je jer je pokrenula dobro poznati talas masovnog zaduživanja, anulirajući tradicionalna načela bankarske opreznosti i kriterije za alokaciju kredita. Država je nametnula jedan režim u kome je kredite dobijalo i kuso i repato i čak zakonski nametnula obavezu da se stambeni krediti odobravaju i onima koji ne ispunjavaju ni najkomotnije tumačene kriterije bankarskog poslovanja. O tome je dokumentovano pisao M. Prokopijević (2009) u radu u kome skreće pažnju na jedan kod nas potpuno ignorisan detalj, na mogućnost da je „krizu“ po svoj prilici izazvala država svojim nepromišljenim i gotovo apsurdnim upadom u tržišta, jednim nasiljem nad zdravim kriterijima finansijskog poslovanja – nečim što je ličilo na zakonsku prinudu da se krediti daju finansijski slabim i nesolidnim klijentima, takoreći kusom i repatom – kakvo ni najrobustniji finansijski sistem ne bi mogao da podnese. Daleko potpuniji ali sa Prokopijevičevim tumačenjem savršeno konzistentan prikaz nastajanja tekuće recesije, i to u opsegu jedne voluminozne knjige od čitavih 330 strana, dali su Morgenson i Rosner (2011), opisujući u živim bojama i drastičnim potezima nečuvene manipulacije velikih igrača na finansijskom tržištu (Fanni Mae i Fredie Mac, zajedno sa začuđujuće širokim

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

krugom subjekata koji su sa njima bili povezani višestrukim nitima špekulativnog delovanja). Noseća poenta ove impresivne knjige jeste da su svi ti manipulatori i njihova gotovo nedostupna delanja imali svoj čvrst oslonac u američkoj državi i njenoj izopačenoj politici. Posebno je upečatljiva dokumentacija kojom se (p)(d)okazuje da je u osnovi bila jedna kolosalna podvala koja se sastojala u svesno stvorenom utisku da iza već privatizovanih i na slobodnu pašu puštenih kompanija još uvek, sa svim poznatim sigurnosnim garancijama, stoji američka država. Kritika na račun zagovornika ionako nezdrave intervencije sasvim je jasna, a valjda i poučna: budući da država predstavlja epicentar ali i dubinsko žarište razornih kriznih poremećaja, oni koji u državi vide aktera prevladavanja aktuelnih turbulencija nisu ni svesni da, tražeći nove državne intervencije, zapravo traže još više krize od ove koja nam već izlazi na nos.

Naš svet se teško oslobađa od iluzije da država može da ukloni izvorišta i manifestacije trusnih poremećaja koji potresaju svekoliku privredu, pa i društvo u celini. Za obavljanje tog utopijski postavljenog, gigantskog zadatka država bi morala da bude opremljena sa mnogo većom količinom znanja nego što će ga ona ikad posedovati i čak država koja bi bila sposobna da ogromnu masu znanja rasutu diljem socijalnog bića skupi u nekim svojim centralnim skladištima. To se nikada neće desiti. No, u toj iluziji državi se pripisuje i nešto više i još manje verodostojno, a to je da bi to bila organizacija koja bi se u potpunosti posvetila javnom dobru i opštedruštvenom interesu. Takva anđeoska država ne postoji i nikada se neće pojaviti. Država se, kao i mnoge druge kompleksne organizacije sastoji od mnoštva različitih pojedinaca i jednako široko izdiferenciranih organizacija. Ti pojedinci i organizovane grupe pre svega isteruju svoj partikularni i pojedinačni interes i utoliko su opasniji što barataju ne sopstvenim nego društvenim sredstvima, tj. novcem poreskih obveznika. Širi interes će im se naći na srcu samo kad se poklopi sa njihovim individualnim. Čak i u tome mogu da napave silnu štetu. Najnoviji primer je hajka na poslovne ljude zbog nekakvih zloupotreba za koje sam već naglasio da nisam uspeo da ih razumem ni posle prilično brojnih konsultacija sa drugim ekonomistima. Među takvima ima čkanova AEN, vrhunskih profesora, specijalista za poslovno pravo i ekonomiju...Ni oni ne uspevaju da ih razumeju. Da li je rasudno, pa i dopušteno, trpati u zatvor poslovne ljude za navodne prestupe koje ni oni što važe za najkompetentnije ne mogu da razumej?

Lični interes se ovoga puta poklopio sa jednim (pogrešnim) prividom opšteg interesa, pa su političari spremni da obezglave privredu zarad uvećavanja svoje političke podrške. Eklatantan primer sukoba između političke aritmetike i ekonomske računice (Madžar 2011, s. 431): ono što je politički isplativo ne samo da ne donosi neke pozitivne ekonomske učinke nego po privredu može da bude pogubno u doslovnom smislu reči.

Podvlačeći crtu ispod ovog heterogenog mnoštva izukrštanih interakcija i uticaja, bez rizika se može ustvrditi da je naivno i čak apsurdno pretpostavljati da, s jedne strane, postoji kategorija tržišnih aktera koji maksimiziraju (samo) neke individualne lfunkcije cilja, a s druge neka anđeoska bića u javnoj upravi, državnim organizacijama i političkim strukturama koja zbog nečega zaboravljaju sopstvene ciljeve i umiru za opšte interese, predano se trudeći da unaprede javno dobro koje se kroz njih ispoljava. Ta zabluda je u ekonomskoj misli odavno i definitivno prevaziđena, a deo je profesionalne klasike da se i za pripadnike političkih struktura i javne uprave postuliraju individualne utilitetne funkcije čijim se maksimizirnjem nastoji formalizovati njihovo ponašanje (kao davna referenca u

27

28

Globalna recesija: sistemske alternative i izgledi prevladavanja

tom smislu može da posluži Niskanen 1974/1968/, a da je takav tretman ponašanja birokratije definitivno sankcionisan i dobio svoju udžbeničku obradu vidi se, uz ostalo, i po tretmanu činovništva u temeljnoj i merodavnoj studiji Muellera 2003, gde je ponašanju birokratije posvećeno više od 25 strana 359-385, a na snažne uticaje birokratskih posezanja u javne resurse i odgovarajuće nezdravo širenje državnih organizacija utrošeno je još čitavih pedeset strana, 501-550). Kad su posredi interesi, motivacija i rezultujuća ponašanja, ljudski materijal je u temeljnim odrednicama istovetan i homogen: svako se trudi da u brojnim i složenim interakcijama postigne ono što mu najviše prija i odgovara; verovatno nije odveć rizično reći da nam je svima košulja bliža od kaputa. Ta osobina je uglavnom pozitivna i dobrodošla u tržišnim međudejstvima i poslovnim transakcijama, ali je potencijalno opasna a pokadšto i pogubna u državnim aranžmanima i odnosima zasnovanim na vlasti i prinudi. u obavljanju javnih funkcija gde ljudi ne barataju sopstvenim novcem niti za svoje odluke snose rizik sopstvenim sredstvima nego raspolažu i upravljaju novcem poreskih obveznika. A tuđa ruka svrab ne češe, pa onaj kome drugi konja sedla – slabo jaše.

Odnos prema državi u našim je raspravama izvor mnogih nesporazuma i razlog sukobljavanja u kojima ima mnogo dima a malo vatre. Neka ovde bude jasno istaknuto da je za gro liberala – prema mom tumačenju za sve njih – država suštinski važan i nezaobilazan element društvene organizacije. Savremena civilizacija, a biće da to važi i za bilo kakvu civilizaciju, nezamisliva je bez države. Ona je kostur i oslonac na koji se naslanja gro društvenih odnosa i međudejstava, uključujući doslovno i zasigurno i one najvažnije, istinski opredeljujuće. I samo tržište, bar u obliku kako ga danas svi percipiramo i razumemo, nezamislivo je bez države i teško da bi bez nje moglo da funkcioniše, pa i opstane. Kao garant i utemeljitelj svojine država tržištu obezbeđuje onaj osnovni preduslov, element bez koga nema transakcija niti pomeranja resursa na ekonomski najdelotvornije opcije. Isto je toliko važna uloga države u garantovanju ugovora i obezbeđivanju finansijske discipline. Bez sudstva, tužilaštva i policije ceo tržišni sistem urušio bi se pod teretom kontraktualnog oportunizma koji je jednom broju suštinski važnih, doslovno nosećih transakcija (krediti, ulaganje, finansiranje...) prosto inherentan. Verujem da nisam jedini liberal koji će pristati čak i na sledeću propoziciju: u privrednoistorijskoj retrospektivi nema primera istinski uspešnog privrednog razvoja a da u odgovarajućem procesu bitnu ulogu nije igrala i država. No, valjda je ovo mesto na kome je prikladno istaći da je država samo potreban ali ne i dovoljan uslov za krupne i trajno održive razvojne uspehe. Bez države istinski veliki razvojni podvizi nisu mogući, ali država sama po sebi takve uspehe zasigurno ne garantuje.

Sa državom se, međutim, javlja permanentni i uvek iznova aktualizovani problem njene sklonosti ka hipertrofiji i posezanja za funkcijama i domenima u kojima joj nije mesto.

Kad se jednom oformi zbog stvari u kojima je i neophodna i društveno nemerljivo korisna – bolje rečeno kad se sa puno razloga uvaži njeno postojanje kao činjenice bez koje je i sama civilizacija nezamisliva – ona predvidivo i skoro bezizuzetno kreće u svoj neodmereni i maligni rast. Velikan ekonomske misli M. Friedman bi rekao da je raspolaganje tuđim novcem u poslovima zadovoljavanja tuđih potreba toliko privlačno za one koji se nađu u posedu odgovarajućih ovlasti da bi bilo pravo čudo kad moćna motivacija koja iz takvog raspolaganja izvire ne bi produkovala snažne tendencije preteranog, malignog (neka još

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

jednom bude upotreblejna ta reč) širenja države. Ko med tuši, taj i prste liže. Ovlašćenja za raspolaganje tuđim sredstvima (tj. tuđim novcem, onim koji pripada poreskim obveznicima) dobijaju se na izborima, a izborna podrška tako se lako pribavlja pružanjem kratkoročnih poboljšanja po cenu višestruko većih dugoročnih troškova i gubitaka. Ovo dugoročnih ne mora ni da bude u nekoj predalekoj budućnosti, računi za politički oportunizam redovno prispevaju brže nego što se očekuje. Usmerenost na kratkoročne dobitke i nepopravljiva miopija, prava slabovidost kad je reč o efektima u nešto dugoročnijoj perspektivi predstavlja univerzalnu elektoralnu slabost, a biće da je duboka, strukturno ugrađena osobenost i daleko širih društvenih segmenata. Ona je, pored ostalog, i tipično izvorište krupnih grešaka u ekonomskom rezonovanju (v. Hazlit (2011/1962/, s. 21-2) i rodno mesto zabluda koje i na najširem socijalnom planu izazivaju teška izopačenja u bitnim razvojnim trendovima.

7. Politički koreni deformacija u funkcionisanju države Političari žive od kratkoročnih efekata, njihov horizont odlučivanja je kratak i deprimirajuće skučen. Istinski racionalne alternative društvenog razvoja po pravilu se karakterišu vremenskim profilom efekata koji je upravo suprotan od onoga koji odgovara političarima.

Kad krenu neposredno da gazduju resursima – kad sebi neopravdano prisvoje uloge preduzetnika, privrednika, ulagača i upravljača u privredi – političari sasvim predvidivo i lako objašnjivo postaju prava pošast po ekonomski uspeh i privredni razvoj u celini. Država je nezaobilasna i dragocena dok ostaje na terenu sebi svojstvenih funkcija, krupnih poslova u kojima je niko na pravi način ne može zameniti. Ali kad se upusti u neposredno raspolaganje sredstvima i lati „popravljanja“ distributivnih ishoda koje generiše tržište, ona postaje jednako štetna i po razvojni potencijal fatalna. Na terenu koji u pravom smislu treba da bude stvar tržišne koordinacije ona ne može biti ništa drugo nego predatorna i štetna.

Prvo, činovnici nisu osposobljeni za donošenje privrednih odluka, njihova specijalizacija je daleko od ekonomskog odlučivanja, oni ne bi znali kako upravljati privrednim tokovima sve i kad bi se sa svom ozbiljnošću latili ovog presudno važnog društvenog posla. Drugo, čak i kad bi znali da upravljaju poslovnim procesima, oni ekonomski celishodne odluke ne bi donosili prosto zato što za takve odluke nisu zainteresovani. Njihova funkcija cilja bitno je različita u odnosu na kriterije odlučivanja poslovnih ljudi: to što poslovni ljudi čine u sopstvenom cilju u dobroj meri će, i pod pretpostavkama koje nisu odveć restriktivne, biti i u interesu privrede i društva u celini. Ono, međutim, što činovnici i njihovi politički patroni čine u vlastitom interesu principijelno se razilazi od onoga što bi bio interes cele privrede ili društva kao celine.

Najporaznije je državno uplitanje u kontrolu cena, najčešće u infrastrukturnim delatnostima i stambenoj privredi. I ovde se, nažalost, javlja pogubna asimetrija u percipiranju i razumevanju. Vidljivi su dobici onih koji uživaju niske stanarine, jeftinu struju, povoljne cene gasa i grejanja..., ali se ne vide ogromni gubici koji nastaju usled alokativnih deformacija i zakivanja resursa za ekonomski inferiorne upotrebe. Nađu se i oni koji uspevaju da se domognu novih stanova izgrađenih u državnoj preduzetničkoj i upravljačkoj kombi-

29

30

Globalna recesija: sistemske alternative i izgledi prevladavanja

natorici. Stvara se čak i utisak da je država i voljna i sposobna da isporuči onoliko stanova koliko je u datoj situaciji „društvu potrebno“. Zaboravlja se, i nikada se u punoj meri ne sagledava, koliko je na drugim mestima u sistemu izgubljeno zato što je država, koristeći monopol institucionalizovane prinude, prisvojila (preotela) resurse koji zapravo u njeno pritežanje nisu ni smeli da dospeju. S druge strane, međutim, fiksirane i potcenjene stanarine ne samo da preduzimačima ne daju motivaciju za porizvodnju novog stambenog prostora, nego su često tako niske da niti podstiču niti omogućavaju tekuće održavanje.

Rezultat ove prazne politike jeste da su se nekada prosperitetna i zadivljujuće uobličena gradska jezgra pretvorila u jezive krajolike i urbanu pustoš koju u širokim krugovima zaobilaze i pojedinačni korisnici i poslovni krugovi.

Drugi aspekt pogibelji koju političari izazivaju kad se late da resursima neposredno upravljaju jeste napred istaknuto opet razorno žirenje redistributivnih odnosa i rezultujućih patogenih pomeranja u raspodeli. Tek je taj efekat generalno vidljiv i bukvalno očigledan.

Ovde se samo dodatno precizira splet političkih aspekata i pratećih učinaka državno vođenih redistributivnih procesa. Da bi dala jednima, država, budući da je neproizvodna i poslovno uglavnom neaktivna, mora odgovarajući dohodak da oduzme od drugih. Kako je broj onih kojima se daje nesravnjivo veći od broja onih od kojih se oduzima, to je bogomdani način za berbu glasova i uvećavanje političkog kapitala. Neka bude parafrazirano: tako vlast od biračkog tela kupuje glasove njegovim vlastitim novcem. A vredno je opetovanog isticanja da se destimulativni efekti javljaju na oba kraja ovog redistributivnog procesa: poslovno se dezangažuju i oni koji ovim preraspodelama dobijaju i oni od kojih se oduzima. Rezultat je opšta redukcija ekonomski relevantnih i razvojno podsticajnih pregnuća i malaksavanje privredne dinamike zbog koga su u konačnoj računici svi na gubitku.

Bez obzira na različita ideološka usmerenja i doktrinarne orijentacije ekonomisti su saglasni u dijagnozi da je aktuelna ekonomska situacija više nego nepovoljna i da se približava samoj ivici sloma. Koliko god da su u toj oceni jedinstveni, silno se razlikuju u predstavama o tome kako tu pošast konačno prevladati ili bar ublažiti. U tim dijametralno suprotstavljenim preporukama za ekonomskopolitičko delovanje dolaze do izražaja još dublja njihova neslaganja u sagledavanju karakteristika funkcionisanja političkog procesa i u oceni njegovih brojnih učinaka. Jedni se okreću državi i u njenom pojačanom angažmanu traže izlaz iz „krize“. Drugi bi hteli da državno angažovanje bitno smanje i da privredu oslobode razornih posledica državnog gazdovanja. Oni prvi smeću s uma da je država odgovorna i za regulaciju i za deregulaciju jer je to fluktuiranje između dva regulatorna režima njeno delo; strateške promene u temeljnim odrednicama koordinacije i usmeravanja bez države su jednostavno nezamislive. Tako se zahtev pristalica državnog intervencionizma svodi na traženje veće zastupljenosti onoga što je krizu zapravo i proizvelo. Njihov odgovor bi bio da oni ne traže intervencije iste one države koja je vinovnik ovog privrednog haosa, nego jedne bitno različite države – delotvorne, dalekovide i odane javnom interesu.

Argumentacija razvijena u ovom odeljku dovodena je do nivoa na kome je prikladno da se ti dirižisti obaveste da takva država ne postoji, da ona ovde ne stanuje niti u toj idealizovanoj formi boravi bilo gde pod kapom nebeskom. Da je takva država moguća, sigurno

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

je da ne bi čekala savete naših ili bilo kojih drugih „državozboraca“ i odavno bi i uveliko postojala i delovala. Ovo je tačka na kojoj je takođe uputno tek da se podseti na očitu ali često zanemarivanu činjenicu da (1) zbog ograničene obaveštenosti i neizbežnih defekata mišljenja državi često biva pripisano i ono što ona nije produkovala; iz činjenice da se nešto dogodilo u nekoj zemlji skloni smo da, po nekom automatizmu i liniji manjeg otpora u mišljenju, to bezrezervno uknjižimo i državi koja se zatekla u posmatranoj zemlji; (2) nisu sve države iste, a iz činjenice da je neka eventualno i postigla nekakve uspehe ne sledi da je taj domet dostupan i svakoj državi, i (3) država u Srbiji je notorno raštimovana i neefikasna, što nije samo posledica subjektivnih slabosti, koje u ovako važnim konstelacijama retko kad izostaju, nego i jedne skupine objektivnih determinanti, posebno uslovljenih koalicionim vladama (Begović i Mijatović red. ss. 14-16 i Madžar 2011, ss. 447-8 i 459-60). Zbog dubokih i neotklonjivih osobenosti društvenog bića Srbije, specifičnih svojstava koja izviru iz njene etničke heterogenosti, a potom i mnogih drugih raznorodnosti, Srbiju će dugo pratiti teškoće koje su dobro poznate i u literaturi rigorozno obrazložene (Begović i Mijatović, red. 2007). Priroda im je takva da ni sadašnje i buduće elite neće u dogledno vreme moći da im dohakaju, pa je osobito neumesno i kontraindikovano iz primera uspešnog ili „uspešnog“ delovanja države na drugim, često dalekim meridijanima izvlačiti analogne zaključke za Srbiju. Oni koji traže efikasnu i čestitu državu redovno i bezizuzetno propuštaju da kažu šta bi to u društvu (ili čak van njega) moglo, pa i moralo, da se dogodi pa da umesto alave, eksploatatorski postavljene i trapave države takoreći iznebuha bane patriotski nadahnuta, benevolentna i zbog nečega vrlo efikasna država. Ta utopija nema uporište ni u jednom elementu ekonomske strarnosti.

8. Zaključak: endemski skepticizam u gledanju na emancipatorsku ulogu države Liberalno orijentisani ekonomisti imaju u ovoj stvari bitno drukčija opredeljenja, te tako i praktične preporuke koje bi htele da budu i operativne. Generalno, oni se zalažu za daleko manje angažovanje države. Oni su naročito opredeljeni za redukovanje, pravo sasecanje državne moći. Jer, i kad uvodi tvrda regulativna ustrojstva i kad kreće u dalekosežnu deregulaciju, država te mahom remetilačke a često i direktno štetne promene može da generiše zato što ima dovoljno, tj. previše moći. Razložan ustavni inženjering je put kojim se ograničava država i vraća u okvire svojih „prirodnih“ funkcija, beskrajno važnih poslova u kojima je nezamenljiva i društveno silno korisna. Valja uočiti da ni taj zadatak nije lak i da i on možda sadrži teško ostvarljive utopijske elemente. No, on je sigurno lakše ostvarljiv i bliži realnosti od očekivanja da se iz čista mira dobije nekakva suštinski različita, pa uz to i nesravnjeno efikasnija država. Lakše je postići cilj da se država navede na to da jednostavno manje radi negoli se dokopati nekakve bezmalo idealne države koja bi radila mnogo i dobro a po svoj prilici i ne postoji. A kad država smanji oblast svog intervenisanja, skoro da je očigledno da će neuporedivo efikasnije delovati na onom racionalno suženom području na kome je nezamenjiva. To pored ostalog znači koncepcijski bolje postavljena, pravno celishodnije uobličena i neupredivo bolje zaštićena vlasnička prava, potpuniju i dosledniju zaštitu ugovora i daleko veći stepen finansijske discipline,

31

32

Globalna recesija: sistemske alternative i izgledi prevladavanja

bolje stečajno zakonodavstvo i superiornu institucionalizaciju finansijskog sistema...Iznad svega, to znači efikasniju i dosledniju primenu propisa uz blagovremeno i neizostavno izvršavanje svega što propisi sadrže i podrazumevaju. Zadatak koji pred ekonomsku politiku i vazda hazardne poduhvate institucionalnog prilagođavanja postavljaju liberalno orijentisani ekonomisti kudikamo je manji, te zato i lakše ostvariv.

Možda se sme na kraju ukazati na jednu potencijalnu okolnost koja otvara izvesne nade i liberalima i njihovim doktrinarnim protivnicima. U našoj zemlji, ali i drugde, velike društvene potrebe i strateški značajne sastavnice javnog dobra dobijaju izvesnu šansu da budu ozbiljno uključene u organizovano društveno delovanje samo kad i ako postanu politički isplative. Nezadrživo širenje globalnih poremećaja i produbljivanje recesionih pojava, uz percipirane hazarde njihovog prerastanja u razorna i teško podnošljiva krizna pustošenja, menja sastav i pomera lokaciju pojedinih elemenata u funkcijama cilja političkih delatnika. Pravo, beskompromisno hvatanje u koštac sa kriznim hazardima može da postane politički rentabilno, uz izglede da na prevladavanju aktuelne ekonomske nedođije mogu da se zarade politički poeni i dobije jaka izborna podrška. To bi bio početak kraja ovog naizgled beskrajnog urušavanja i promena kojom bi se – da se pribegne poprilično rabljenoj metafori – upalilo svetlo na kraju tunela. No, valja naglasiti da je i taj proces pomeranja i transformacije funkcija cilja političkih delatnika egzogeno opredeljen i neupravljiv. Ako se ikad i dogodi, on neće biti stvar mudrog i promišljenog upravljačkog delovanja nego element ne baš osobito verovatne koincidencije velikog broja teško predvidivih sastavnica i pitanje sreće koju ne možemo planski da proizvedemo a možemo samo da joj se nadamo.

9. Literatura Begović, Boris i Boško Mijatović, red. (2007), Korupcija u Srbiji pet godina posle, Beograd: Centar za liberalno-demokratske studije.

Berč, Kin i Vlad Mihnjenko, ur. (2012/2010/), Uspon i pad neoliberalizma – Kraj jednog ekonomskog poretka, Beograd: Zavod za udžbenike, prevele Mira i Vera Gligorijević.

Browning, Edgar K. (2008), Stealing From Each Other – How the Welfare State Robs Americans of Money and Spirit, Westport, Conn.&London: Praeger.

Hazlit, Henri (2011/1962/), Ekonomija u jednoj lekciji, Beograd: JP Službeni glasnik.

Krugman, Pol (2012), Okončajte ovu depresiju. Odmah!, monografija objavljena u nastavcima, Politika CIX, u brojevima od petka, 12. oktobra do nedelje, 4. novembra 2012.

Meltzer, Allan (2012), „An Extraordinary Economic Mess“, National Interest, December 28, pp. 1-2.

Mijatović, Boško (2012), „O tzv. neoliberalizmu“, Lj. Madžar i M. Jakšić, red., Globalna kriza i ekonomska nauka – Neoliberalizam i alternative, Beograd: AEN u sastavu NDES i Ekonomski fakultet u Beogradu – Časopis Ekonomske ideje i praksa, 95-105.

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

Morgenson, Gretchen and Joshua Rosner (2011), Reckless Endangerment: How Outsized Ambition, Greed, and Corruption Led to Economic Armageddon, New York: Times Books and Henry Holt and Company.

Mueller, Dennis (2003), Public Choice III, Cambridge: Cambridge University Press.

Niskanen, W. (1974/1968/), „The Peculiar Economics of Bureaucracy“, Eirik G. Furubotn and Svetozar Pejovich, eds. The Economics of Property Rights, Cambridge, Mass.: Ballinger Publishing Company, 1974, pp. 187-199.

Nišavić, Danijela (2012), „Neizvesna sudbina za 50.000 radnika“, Blic 5708, subota 29. decembar, Novac 219, s. 1.

Poper, Karl (2002/1963/), Pretpostavke i pobijanja – Rast naučnog znanja, Sremski Karlovci i Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, preveo Dragan Lakićević.

33

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

Kori Udovički

kori@ceves.org.rs

The Global Financial Crisis – Still Unresolved Abstract: The Global Economic Crisis 2008/2009, Still Unresolved The goal of this paper is to identify the factors that distinguish the 2008/2009 financial crisis from previous recessions and economic downturns, and argue that as these have not yet been properly tackled, the perspective is one of sluggish global growth at best, or another major upheaval soon. Three major distinguishing factors gave the crisis a large scope, and make the recovery an uncertain and incremental process: 1. the length of the period of prosperity, and financial sector technology and regulatory changes allowed the financial bubble and its effect on real economic structures to reach an unprecedented size, 2. the financial bubble masked the growing imbalances in developed country income distribution and in global savings and trade; these today conspire to depress the global demand needed to generate a full-blown recovery, and 3. a truly globalized economy, in which the role of emerging markets has transformed from merely mirroring processes in the developed world into actively shaping them, and which requires global regulation (not on the horizon).

Key words: Global Financial Crisis, Recession, Globalization, Financial Bubble, Income Distribution, Financial Derivate, Monetary Policy, Fiscal Policy, Advanced Economies Debt Crisis, Stock-market Crash 1

Ekonomski fakultet Univerziteta u Beogradu.

35

36

The Global Financial Crisis – Still Unresolved

Apstrakt: Globalna kriza 2008/2009- Nerešena Pitanja Cilj ovog rada je identifikacija faktora koji čine finansijsku krizu iz 2008. godine drugačijom od ranijih recesija. Zbog neadekvatnog rešavanja i razumevanja procesa koji će biti diskutovani u ovom radu, u skorijoj budućnosti nas u najboljem slučaju očekuje slab ekonomski rast, dok je u najgorem slučaju moguć jos jedan ekonomski krah. Tri faktora su doprinela velikom obuhvatu ove krize, kao i nesigurnom i sporom oporavku: 1. dug period ekspanzije ciklusa pre krize, kao i tehnološke i regulatorne promene u finansijskom sektoru, su dovele do stvaranja finansijskog mehura čija su veličina i efekat na realnu privrednu strukturu bez presedana u istoriji, 2. finansijski mehur je maskirao rastuću nejednakost u raspodeli zarada u razvijenim zemljama, kao i postojanje debalansa u svetskoj štednji i trgovini, koji danas onemogućavaju oporavljanje globalne tražnje na nivo koji je potreban za postojani i zdravi oporavak globalnog rasta, i 3. istinska globalizacija, u kojoj se privrede novih tržišta ne ponašaju više kao čisti odraz privrednih procesa u razvijenom svetu, vec one aktivno oblikuju ono sto se dešava na globalnom nivou, i u kojoj je globalna regulacija neophodna a odsutna.

ključne reči: Globalna finansijska kriza, recesija, globalizacija, finansijski mehur, raspodela dohotka, finansijski derivati, monetarna politika, fiskalna politika, kriza duga u razvijenim zemljama, berzanski slom.

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

1. Introduction The IMF in its latest World Economic Outlook1 (WEO) forecasts the world’s economy to grow 3¼ percent in 2013 and 4 percent in 2014. Driving the recovery are emerging economies and the commodity boom that they are generating in the developing world – together emerging and developing economies are forecast to grow by 5.3 percent in 2013 and 5.7 in 2014. Growth in the United States is forecast to slow down slightly in 2013, to 1.9 percent, owing to a strong fiscal adjustment. However, the underlying strong private demand is expected to take the US economy to 3.0 percent growth in 2014. This time, Europe is the “sick man” of the world, it is expected to stagnate in 2013 and come out of the recession only in 2014. Mr. Blanchard calls this “a three speed recovery”. If these forecasts materialize, the whole world will be out of the Great Recession 5 ½ years after it started, and 7 years after the onset of the financial crisis in the US. As we present below, the IMF discusses remaining key risks and policy challenges, challenges that reasonable governments should be able to overcome.

Overall, setting their sights on the shorter-term, advanced economy policy-makers are sighing a sigh of relief. Assuming Europe continues to at least give an impression of making credible progress towards monetary and fiscal integration, it is reasonable to expect that the whole world will be back to growth by 2014. The spirit is less optimistic for the medium-term, because of concern that the large debt overhang is likely to weigh down on growth for some time. In our view, however, the medium and long-term prospects give cause for even more concern – for less obvious and less tractable reasons – than the debt overhang. The world appears to be managing the short-term fiscal-monetary mix, but the factors that made this crisis as big, and as threatening, have not been truly addressed.

If not addressed, those factors will lay the ground for an even greater crisis in the future.

2. A Comparative Perspective on the Stylized Facts of the Global Financial Crisis To assess global economic prospects and policies needed in the aftermath of the Global Financial Crisis, it is useful to put the crisis in historical perspective. We analyze annual changes in the real GDP for the World, and the BRICS and quarterly real GDP changes for the United States, the EU152, and Japan for the period 1970-2012. Graph 1 depicts annual real GDP changes with vertical lines presenting years in which triggers initiated recessions in at least two of the advanced country groups (Japan is left off the Graph for clarity).

These identified incidents are: the first oil crisis, which started in October 1973, due to an increase in oil prices, as a result of the oil embargo proclaimed by OAPEC countries against the United States and other nations;

1 2

World Economic Outlook, International Monetary Fund, April 2013.

The EU 15 are observed jointly since the beginning of the period

37

38

The Global Financial Crisis – Still Unresolved

Graph 1: Global GDP Growth, 1970 - 2012: Selected Regions

Source: World Bank - 1970-2011 data, IMF - projections for 2012

Table 1. 40 Years of Crises: Key Facts Crisis

First Oil Crisis

Second Oil Crisis

1987 Stock Market Crash

Gulf War

Dot-Com Crisis

Global Financial Crisis

GDP Decline from Max to Min3, in %

World United States EU 15 BRICS Japan

-

-

-

-

-

-2.2

-3.2

-2.9

-

-1.4

-0.3

-4.7

-1.9

-0.1

-0.3

-1.1

-

-5.7

-

-

-

-0.2

-

-

-3.4

-0.2

-0.1

-0.6

-1.6

-9.2 1

No of Quarters to GDP Recovery

World United States EU 15 BRICS Japan

-

-

-

-

-

7 4

6

-

5

2

16

1

1

7

-

19+

-

-

-

1

-

-

5

1

1

1

5

19+

Stock Market Valuation (S&P 500 Index)

Index Fall, in % No. of Quarters to Recovery

43.3

25.5

33

16.3

45.3

56.1

23

7

7

1

28

20

Source: OECD statistics, World Bank database, S&P, Google Finance

3

Max - Maximum level of quarterly GDP, just before the crisis Min - Minimum level of quarterly GDP in crisis

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

the second oil crisis started in 1979, as an effect of the Iranian revolution and resulting increase in oil prices; the Gulf war crisis – another crisis induced by an increase in oil prices, as a result of the Iraqi invasion of Kuwait in 1990; the dot-com crisis – following the stock markets crash late in 2000, after the unprecedented rise driven by companies developing business based on new IT and Internet technology; and the Global Financial Crisis – which developed as low interest rates and subprime mortgage lending resulted in the growth of real estate prices. The housing bubble burst when policy interest rates began to rise in the spring of 2007.

Although it was not followed by a recession, we also show the stock market crash of 1987 (also known as Black Monday), as we believe this crash marks the start of policies that propped the 20-year prosperity that preceded the Global Financial Crisis. The cause of the crash was never definitely determined, but some of the proposed triggers include changes in anti-takeover legislation, and market psychology.

In the entire post-war period, GDP growth suffered the deepest decline during the Global Financial Crisis. It bottomed out in 2009, reaching remarkably low depths, not only in United States and EU15, but also in the World as a whole. This is the only year in which the output of the world economy dropped since 1945, by 2.2%. The BRICS continued to “grow’’, but significantly slower. While some regions have by now recovered from the negative impact of the crisis, recovery of EU 15 is not yet in sight.

Table 1 shows some key facts about the crises. The First part of the table shows the effect of each crisis on GDP growth and the number of periods required for return to the pre-crises level. Second part of the table indicates development of stock market during the crisis. Standard and Poor’s Index S&P500 is used as an approximation of changes in global stock market valuation. The period needed for recovery is the number of quarters until the index reached its prior level.

The indicators presented in the table show that the 1973 Oil Crisis was the sharpest until the Global Financial Crisis. During that recession, United States’ GDP dropped by 3.2 percentage points, before bottoming out. It took the United States 7 quarters to return to its pre-crisis GDP level. Stock market valuation also dropped, by 43%, and it took 23 quarters for this value to recover.

For comparison, The Global Financial Crisis had a more devastating effect, especially on developing countries, and required a much longer recovery period. During the associated recession United States’ GDP dropped by 4.7 percentage points and that of EU 15 countries by 5.7 percentage points. Japan’s GDP dropped by 9.2 percentage points, although developing countries like the BRICS experienced only a slowdown. Six years since, many countries and regions have still not fully recovered. For example, it took the United States 4 years (16 quarters) to reach the real GDP level prior to the crisis, while EU 15 countries and Japan are still struggling to attain that level 19 quarters on. Stock market valuation, measured by the S&P500 Index, fell by 56%, which is the deepest fall in all observed crises. However, it recovered quickly, as we argue in this paper – too quickly, in only 5 years.

While unprecedented in the post-war period, in its effects the Global Financial Crisis

39

40

The Global Financial Crisis – Still Unresolved

3. The Policy Challenges Ahead – the Mainstream View has not turned out to be nearly as bad as it threatened at the outset. As the US subprime mortgage crisis transformed into a global bank crisis with the collapse of Lehman Brothers in September 2008, a clear sense of panic gripped the world. The behemoth of global financial markets was suddenly in complete paralysis, with inter-bank lending nearly absent, credit to the economy (where it really matters) coming to a halt, and unemployment figures shooting up. The immediate policy response was massive and, under the circumstances, certainly appropriate. Fiscal expenditures skyrocketed, fed by support to large shaken financial institutions, and by investment and other spending stimulus packages, while massive liquidity was injected in the markets through unconventional means. By early 2010 the IMF was expressing somewhat surprised relief at the “solid” and “tepid” recoveries in the emerging and developing economies, respectively4.

The world would likely have emerged from this crisis even faster had it not been for Europe’s inability to pursue coherent and decisive policies and, to a lesser extent, for the policy uncertainty in the US. However, in the Spring of 2010 a sovereign debt crisis erupted in Europe.

While Europe reacted through unprecedented liquidity support, new financing instruments and substantial fiscal action, it stopped short of offering the necessary, essentially unconditional, assurances to the markets. Thus the sovereign debt crisis spread to Spain and Italy, pushing Europe back into recession late in 2011 and leading the rest of the world to a slowdown through 2012.

The European Central Bank’s (ECB) decision in the summer of 2012 to adopt the Outright Monetary Transactions program, i.e. to commit to purchasing sovereign bonds when their interest rates become too high, presented a watershed. It is only with this commitment that the ECB became the lender of last resort for the euro. This, not surprisingly, greatly calmed the European markets. To be sure, much remains to be done. Principally, the European Council September 2012 decision to effectively create a banking union, still needs to be implemented – and not much progress has been evidenced in this regard so far. Importantly, the WEO also puts a great emphasis on the “need for further financial repair and reform, including restructuring weak banks”, and on the need for more activist measures that would improve the transmission of monetary stimulus to final beneficiaries. Over the longer term, the need is for greater fiscal integration, initially at least as a backstop for the banking union.

As regards the US, the greatest risk the IMF sees is in the possible, but unlikely, failure of Congress to raise the debt ceiling.

Assuming no major shocks from the EU or US policy uncertainties, the challenge in the short-term for the advanced economies is one of fine tuning the fiscal-monetary policy mix in a situation where there is little fiscal policy space, and in which aggressive and active monetary policies are reaching their limits.

The advanced countries entered the crisis with generally higher debt levels than in earlier crises, and some of them with structural fiscal deficits. Most notably, in the years up to the start of the crisis, the US economy was running probably above long-term potential, yet it run a general government deficit of over 2% of GDP. In Table 2, we show fiscal deficits in selected World Economic Outlook, International Monetary Fund, April 2010

4

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

countries during the periods (between the beginning of the crisis and two years later) of two most recent crises – Dot-com crisis and Global Financial Crisis; and fiscal deficits five years after each crisis. In 2009, fiscal deficits in all observed countries reached its maximum level, due to increased fiscal expenditures and decreased fiscal revenues.

Table 2. Fiscal Deficits During Two Most Recent Crises: Selected Years and Selected Advanced Economies Dot-com Crisis 2000

2001

2002

Global Financial Crisis 2005

2008

2009

2010

2012

-11.1 -10.1 -7.1 -4.2 -9.3

-8.5 -8.3 -4.6 0.2 -10.2

In percent of GDP

United States United Kingdom France Germany Japan

1.5

-0.5

-3.9

-3.2

-6.7

-13.3

3.6

0.5

-2.1

-3.4

-5.1

-11.4

-1.5

-1.7

-3.3

-2.9

-3.3

-7.6

1.1

-3.1

-3.8

-3.3

-0.1

-3.1

-8.0

-6.0

-7.7

-4.8

-4.1

-10.4

Source: IMF

As a consequence of the strong initial fiscal response, a slump in revenues, and of the inevitable direct and indirect assumption of private debt by the public sector, public debt soared in the years immediately following the crisis. Table 3 shows the level of general government gross debt in selected advanced economies, presented as percent of GDP, at the outset of the crises since 1980 and five years later. In 2012, five years after the Global Financial Crisis had started, public debt in the advanced economies reached its highest level in the post war period. We can see that public debt reached 107% of GDP in the US (See Table 3), at the end of 2012; in the Euro area public debt increased from 66.5% of GDP at the eve of the crisis to 92.9% today.

Table 3. Public Debt at the Beginning of Selected Crises and 5 Years Later: Selected Countries Second Oil Crisis 1980

1985

Gulf War 1990

1995

Dot-com 2000

Global Financial Crisis

2005

2007

2012

In percent of GDP

United States Japan United Kingdom France Germany Italy Spain Source: IMF

42

56

64

71

55

67

66

107

51

67

67

91

140

186

183

238

46

46

32

46

41

42

44

90

21

31

35

55

57

67

64

90

-

-

-

56

60

69

65

82

-

-

94

121

109

106

103

127

17

42

42

63

59

43

36

84

41

42

The Global Financial Crisis – Still Unresolved

Considering the very limited fiscal space, there has been agreement following the strong initial fiscal response that monetary policy needs to do most of the stimulation work in this crisis. The FED responded immediately by pushing down policy rates to the lowest level in the last fifty years. Graph 2 shows the FED funds rate since 2000 as an indicator of the US monetary policy against 1 year Libor. The level reached by the FED funds rate (1%) in 2003-2004 was the lowest until the current crisis, where it has hovered close to zero since late 2008.

Graph 2: Aggressive monetary policies by FED and EU – Since 2000

Source: FED, http://www.fedprimerate.com, http://www.newyorkfed.org

However, views remained divided over how soon and how fast to pursue fiscal adjustment. Should the fiscal stimulus be continued? Or will the huge debt overhang cancel its effect, being as it might, a deterrent to private sector activity? US policy-makers have until recently followed the first advice. At present, after the last minute agreement between the US Administration and Congress, at the end of 2012, expenditure is being strongly and rather indiscriminately cut, resulting in a stronger short-term fiscal adjustment than the Administration or the IMF consider desirable. It is hard to predict, at this point, if a more fine-tuned adjustment can be expected in the short-term. Europe, on the other hand, has itself been divided over the speed of fiscal adjustment, but in general the more conservative view has prevailed. Britain adopted sharp adjustment policies as early as 2010,while early in 2012 25 EU countries signed the “Fiscal Compact”5, committing to adopt by 2014 national legislation limiting structural fiscal deficits to a maximum 0.5 % of GDP (1 percent of GDP for countries with debt levels below 60 percent and low sustainability risks). In particular the EU’s center has aimed to impose a sharp fiscal and structural adjustment to the countries to the periphery in crisis.

However, the “correct” way to put the fiscal dilemma is not “how much, how soon” but rather “what kind-when”. Stimulative fiscal policies are necessary in the short run; the consequent increase in debt will be accepted by the markets, the more credible is the „The Treaty on Stability, Coordination and Governance in the Economic and Monetary Union“

5

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

commitment that adequate adjustment policies will be followed over the medium-term.

Expansionary policies in the short run should be selected for their immediate liquidity effect (automatic stabilizers are therefore well advised), with more structural measures deployed over the medium-term.

It has added to the difficulties of resolving the Global Financial Crisis that politics in both the US and EU have created much scope for uncertainty. The US has repeatedly failed to reach political agreement on medium-term adjustment, and has suffered reversals in its position on policies in the short-run, while the EU has shown little capacity for timely actions. Its capacity to effect the reforms needed for it to be able to manage its macroeconomics more decisively in the future remains under question. Europe should also have done much more to boost demand over the short-term.

In retrospect, practice in the two camps has converged, but not necessarily following the best advice. The US has tightened fiscal spending, but indiscriminately, and while Europe frequently softened its initial commitments to radical adjustment, this was more often than not, too little too late. This is particularly true with regard to support to the periphery countries, which typically received additional assistance (repeated rescheduling in the case of Greece) only after economic activity contracted in response to excessive retrenchment efforts.

The mainstream view has been more harmoniously in support of aggressively proactive monetary policy, and this has been pursued by all major central banks so far. Debate has run around the risks of inflation, but as the IMF argues in its most recent WEO, as long as expectations remain firmly non-inflationary, inflation will not be stoked until greater capacity utilization has been reached. The risk remains, nevertheless, that when the time comes to absorb the liquidity that has been so creatively generated, it might be difficult to do this quickly without provoking a new slump.

Meanwhile, the prospects are bright for the “emerging markets and developing economies”. They face, of course, a diverse set of challenges, but seem generally to be managing their macroeconomies fairly well. Emerging and developing countries entered this crisis with incomparably more fiscal space than in any of the previous ones. This allowed them to respond adequately and “decouple” from the advanced country travails early on. The main challenge they face today is to keep their economies on sustainable tracks despite heavy capital inflow pressures stocked by the very low interest rates on global markets. It is a striking measure of the extent to which growth in the emerging markets is self-generated that the IMF characterizes the effect of the “bumpy” recovery in the advanced economies as a “complication” in their policy management. What is more, it recommends some tightening of policies over the medium-term.

Overall, the IMF has become cautiously optimistic that, barring imprudent policies on either side of the Atlantic and assuming that Japan implements decisive structural policies it has announced, the advanced country world might be safely on track for recovery, albeit a rather gradual one. As to emerging markets, it is outright optimistic.

43

44

The Global Financial Crisis – Still Unresolved

On the medium-term outlook, however, the IMF shows greater concern. Sustained growth depends heavily on how the debt overhang is dealt with. The advanced country debt overhang is presently the highest in peacetime history, and only a few countries have succeeded in beginning to reduce it. The debts of countries such as the US, Belgium, Portugal and Italy, all stand above 100% of GDP (see table 3), and those of Greece and Japan as of end-2012 stood, respectively, at 158% and 238%. The IMF devotes a special chapter of the WEO of October 20126 to the challenges of reducing such large debt overhangs, carefully studying 26 cases when advanced country debt surpassed 100% of GDP in the past 100 years. The study concludes that successful reduction of such high levels of debt takes a long time, and that it requires a monetary-fiscal policy mix that supports solid rates of GDP growth throughout. As fiscal policies need to be tight to reduce debt, growth has to be supported with monetary and structural policies. An unorthodox and risky alternative is debt erosion through inflation.

4. The Factors That Remain Unaddressed The mainstream discourse, let alone policies, are not addressing the fundamental reasons that contributed to the severity of the present crisis, and that in our opinion seriously threaten advanced countries growth prospects over the medium and long-term.

Three sets of factors interacted to create the unique features of this crisis. First, this was the first crisis to show the full complexity of managing a globalized world. We have here two key aspects of globalization in mind: the integration of global economic activity, with the attendant change in the organization of production and in the global division of labor; and the globalization of finance, with the manifold increase of the number and size of financial institutions with global operations, and of the size of international capital flows. These were the consequence of the ICT revolution (especially the development of the internet), capital market liberalization and the sustained development of emerging markets.

Globalization changed the nature, speed and intensity, of international contagion. In addition to the usual trade channel, which clearly has to be more impactful in a world of “global factories”, financial contagion also became much more direct. Economic agents in locations peripheral to the location of an initial shock will today be affected not only through international dealings between financial institutions in the two locations, but also directly – because they interact directly with the financial institutions of the epicenter.

For example, German pensioners actually held US subprime debt. The key implication of such globalization is that much greater international policy coordination is needed for an adequate response to a shock. It also, complicates monitoring and the regulation necessary to prevent similar shocks.

The second set of factors relates to the size of the financial bubble that burst and its effects on financial leverage. A useful measure of stock market valuation is Shiller and

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

Campbell’s7 cyclically adjusted price-earnings ratio, or CAPE index, shown in Graph 3, for the period 1880 to the present. It is the inflation-adjusted Standard & Poor’s 500 index divided by a 10-year average of real S&P earnings. (The averaging of earnings removes their cyclical component.) We can see that it has moved markedly cyclically throughout history, but it averaged rather consistently around 15 in the first 100 years. On the eve of the Global Financial Crisis it reached 27, one of the highest levels in the history (less than the 46, a record, reached in the Spring of 20008). In Graph 3, another Shiller’s Index is shown – the Shiller Home Price Index (HPI), which measures the value of residential real estate in USA. The HPI shows prices in real terms, corrected for inflation. The movement of the HPI shows a long-term correlation with those of the CAPE Index.

Graph 3: CAPE Index and Shiller HPI

Source: S&P, Spindices, http://www.econ.yale.edu

To illustrate the accompanying leverage – Graph 4 shows household debt as % of GDP juxtaposed to the HPI. By the summer of 2008, households had increased their debt level to near 100% of GDP. Increasing debt had been the effect of the “wealth illusion’’, which was created under influence of constantly growing real estate prices.

John Y. Campbell, Robert J. Shiller, Stock Prices, Earnings, and Expected Dividends, The Journal of Finance, Vol. XLIII, July 1988.

8 Robert J. Shiller, „Yes, We’re Confident, but Who Knows Why“, The New York Times, March 2013.

7

45

46

The Global Financial Crisis – Still Unresolved

Graph 4: Financial Bubble – Shiller HPI and Household Debt

Source: McKinsey

To understand the extent of the damage caused by the stock-market crash, one has to keep in mind that the real estate bubble was just at the root of the financial leverage, as mortgages underlay a complex web of bank and other financial institutions’ assets that multiplied its effect - globally. Just the loss of homeowners’ wealth by 2009 amounted to over 5 trillion dollars9. The complex web of financial derivatives that combined and diversified the risk inherent to the underlying securities (mortgages) gave a false sense of security to their owners. The invention of ever more complex financial derivatives, and that they comprised a growing share of bank asset portfolios (often off-balance sheet) was made possible by progressive deregulation throughout the previous decade and a half.

When this huge bubble burst it affected the real economy through two channels. One was the usual withdrawal of private sector demand due to the wealth effect of household and financial institutions’ asset collapse. The other was a stop in bank credit because financial intermediaries were saddled with assets of unclear value that increased uncertainty and paralyzed their intermediation. And while banks in the US have been largely cleaned up, those in Europe continue weak, and continue to hold back from intermediation.

The third factor, responsible more for the difficulties for resolving this crisis, and less for its depth, is a striking inequality of income distribution within the advanced economies, in the three decades preceding the Global Financial Crisis. In the US, the income share Dean Baker (2009), Plunder and Blunder: The Rise and Fall of the Bubble Economy, Published by: PoliPoint Press, LLC.

9

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

of the top 1% of the population has more than doubled since the late 70s, to more than 20 % recently10. Inequality has also increased in Europe, although the trend has been much dampened by its proactive redistributive policies11.

Growing inequality is frequently attributed to the swing towards more conservative policies during and following the Regan Administration’s and Prime Minister Thatcher’s conservative reforms. While tax and welfare policies have certainly contributed to it, and especially in the US, the secular increase in inequality has to be primarily linked to globalization, the increased competition from developing country wages and the move of wholesale industries to the East12. It is also likely that unequal income distribution and the financial bubble reinforced each other, as excess income of high income earners fuelled market growth.

Deep income inequality is considered by many to have played an important part in the generation of the bubble, as the bubble was necessary to support the generation of demand to fill the gap resulting from the unequal distribution itself13. Meanwhile, inflated home prices allowed US low and middle-income consumers to fund consumption from growing debt, whereas they would not have been able to consume as much relying solely on income. In other words, because of the lower marginal propensity to consume of households in higher income brackets an economy with a heavily skewed income distribution and relatively little investment opportunity, does not generate sufficient demand to stay on a growth path. In order to grow, it needs to either rely on exports (a difficult option for the US in competition with emerging markets, moreover, an option that would have further pushed real wages down), or on unsustainable fiscal and monetary policies.

An unsustainable policy mix is exactly what sustained US growth and consumption in the prelude to the Global Financial Crisis, and it is not clear that a sustainable mix is feasible without addressing income inequality. As investment demand collapsed after the dot-com crash the policy mix deployed was one of tax reductions, and a full year of a 1% Fed rate, the lowest in half a century. The tax reductions disproportionally benefited the rich, so they did not contribute much to consumption demand, but they did contribute to a rise in the fiscal deficit and, together with a strong dollar, to a large current account deficit.

The accompanying loose monetary policy did not result in a full recovery of the strong investment that marked the 90s. It appears that this investment growth was associated with productivity gains that had run their course by the early 2000s14. Instead, it resulted, in the fuelling of debt financed consumption, as mentioned above. That it had been possible for the US to keep interest rates low and the currency strong is a consequence of emerging market policies. The current account surpluses generated by the emerging markets had reduced the scope for US policy choice since the early 90s by ruling out export led growth. Now, however, the emerging markets were willing to invest their surpluses in US government securities, despite low returns, and thus funded the US fiscal deficit.

Kemal Dervis, The Inequality Trap, Project Syndicate, March 2012.

Bonesmo Fredriksen, (2012), Income Inequality in the European Union, OECD Economics Department Working Papers, No.952, OECD Publishing 12 RaghuramRajan (2010),Fault Lines: How Hidden Fractures Still Threaten the World Economy., Princeton University Press, 2010 13 This account follows closely RaghuramRajan (2010),Fault Lines: How Hidden Fractures Still Threaten the World Economy., Princeton University Press, 2010, and Dean Baker (2009), Plunder and Blunder: The Rise and Fall of the Bubble Economy, Published by: PoliPoint Press, LLC. 14 Where exactly do the productivity gains of the Clinton era come from is a matter of debate, but it is highly likely that they were associated with the technological changes that led to globalization, and with globalization itself.

10 11

47

48

The Global Financial Crisis – Still Unresolved

It should be underscored that the Fed’s bold interventions in support of the market date back further than the two most recent crises. An argument could be made of Fed intervention having been asymmetric since the late 80s, with the FED lowering rates decisively to prevent slumps in demand, or support institutions such as the Long-Term Capital Management Fund in 1998, but not raising them as much in the face of bubble, and bad credit, build-up.

This was possible because periods of high economic and market activity over the past two decades have not been accompanied by increases in inflation similar to those in the 70s or 80s. Note the upward drift in the CAPE price-equity ratio since the mid-80s. None of the crashes in this period brought the ratio close to historical lows. Theories have been constructed to explain this phenomenon, particularly during the dot-com frenzy, such as a permanent increase in US productivity. But it is difficult to escape the impression of there rather being a permanent bubble, never quite fully dis-inflated, since the early 80s.

While the world has applauded the (initially) quick bottoming of the recession in 2010 it is actually worrying that, following the 2008 crash, the CAPE barely fell to average historical levels before it rose again, with the S&P 500 recovering to pre-crash levels in 20 quarters, only a year after the US recovered its pre-crash output (See Table 1). By comparison, it took the markets 28 quarters to recover after the dot-com crisis and 23 to recover after the First Oil Crisis, even if both the stock market and GDP declines in those crises were shallower. Some authors are already questioning the most recent stock market exuberance, but their concerns are unlikely to enter the mainstream before it is too late15. There can be little doubt that the currently aggressive monetary policy accounts for a large part of the stock market recovery.

Graph 5 shows the aggregate of so called FED factors supplying reserve balances to US banks against M1 since 2002. As can be observed, the value of the factors that generate reserves, mainly the FED’s outright purchases of securities, increased from 930 to 2250 billion in 2008. This aggregate had well surpassed total M1 since 2008 and still continues to grow. It is currently unclear how all this generation of reserves will be reversed when the time comes.

Graph 5: – US Monetary Policy Indicators: FED Factors Supplying Reserve Balances and M1

Source: World Bank, Federal Reserve Kemal Dervis, „The Great Disconnect“, Project Syndicate, March 2013., Robert J. Shiller, „Yes, We’re Confident, but Who Knows Why“,The New York Times, March 2013.

15

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

And so we obtain the picture of a complex set of fundamental imbalances underpinning the Global Financial Crisis that have not been addressed, are not even prominent in policymakers discourse, and that are likely to hamper the recovery from the crisis over the longer term, or play an important part in the generation of the next one. Of course, at the outset of the crisis much was said of “macroeconomic imbalances”, referring to the large current account surpluses of some countries and large deficits of others. The resistance of surplus countries to reduce their surpluses has played a part in slowing the recovery, has been a key topic of early G20 meetings, and continues a muted issue in the European discourse today. Ideal policy coordination would have traded some of those surpluses in exchange for healthy adjustment policies in deficit countries. In the event, the imbalances shrunk considerably anyway (see IMF WEO, April 2013, Figure 1.11). The IMF leaves somewhat open the question whether this reflects an improvement in structural imbalances or whether they may grow again when the US output comes closer to its long-term potential.

However, the more fundamental imbalance is inherent to advanced market economies.

It is that between their ability to produce and generate consumption. Hence, the real question is – can the US GDP return to its potential level without a fiscal deficit, and without relying on a bubble to support private demand? Income distribution has continued to deteriorate with 90% of all income gains in the post-crisis period accruing to the top 1% of households16. Where is the demand going to come from? If not from debt-saddled households, could something motivate investment to step in? An attending question, of course, is if anybody would be willing to fund the deficit at the low interest rates that will be needed to prop investment demand. And let us not forget the debt overhang. As concluded in the previous section, growth in the medium to longterm will require tight fiscal policies and activist monetary ones. The IMF did not say anything about generating a new bubble.

Presumably, China aims to reduce its surplus by gradually adjusting its economy toward more consumption, but this requires a restructuring that China is finding difficult to make. Anyway, it is hard to imagine that this adjustment will be sufficiently radical to drive investment in advanced countries any time soon. Moreover, the emerging markets have been burned by dollar paper, and are now diversifying their reserves by accumulating real assets. This may reduce the direct support that global financial markets may receive from them in the future, but with today’s globalization indirectly they will contribute to any future bubble.

Of course, new technological breakthroughs may come to the rescue. These would generate productivity growth and investment demand. But these are hard to count on, even for the dynamic US economy.

Another imbalance that is seldom mentioned anymore is the imbalance between globalization, and the continued decidedly national character of regulation. Early after the outset of the crisis the need for policy coordination was a central topic, including of G20 meetings. However, as national level demand and financial institution resolution policies began to give sufficient results, the topic subsided with the exception of the European Union. Europe’s difficulties in achieving policy coordination are a telling preKemal Dervis, „The Great Disconnect“, Project Syndicate, March 2013

16

49

50

The Global Financial Crisis – Still Unresolved

sage of the difficulties that the world will be increasingly likely to encounter as global policy coordination becomes increasingly needed.

The imbalance between the global nature of financial institutions and economic activity, and national regulation was also implicit in the early discourse about the need for financial regulations reforms. Regulators in the US and Britain must be given credit for moving fast to the drawing board to amend the many regulatory gaps that allowed such an explosive bubble to build up. Some reforms were adopted decisively, mainly tightening bank prudential regulations such as increasing capital requirements and a much more demanding and nuanced treatment of risk in Basel III, as well as the reintroduction of some restrictions on bank trading practices (see table listing regulatory initiatives in the Appendix). Other initiatives have been discussed since the crisis and are gradually fading into oblivion. One such initiative is the creation of supranational or internationally coordinated funds that could be used for bank resolution17 in the case of failure of systemic banks. Until the EU completes its banking union, bank resolution remains entirely a national affair. Another such initiative is to bring non-bank institutions and particularly hedge funds under much closer scrutiny of regulators. This initiative has been replaced with a few measures increasing the transparency of OTC derivatives trading. And yet, a third kind of reforms – those that would introduce global policies for global phenomena have not been considered.

We can safely expect that globalization will continue to deepen, and that global financial markets will continue to find ways to innovate, reach new remote corners of the world, but also to use their financial power to extract, or manufacture profits – as was the case with the multiplication of financial derivatives. The next financial bubble would be more likely prevented, or the fallout far more easily controlled if some of the early international regulatory ideas come to fruition.

5. Conclusion The Global Financial Crisis, also called the Great Recession, has been the biggest economic meltdown since the Great Depression. That this crisis did not turn out to be the implosion that it threatened, has to be credited to the massive and decisive supportive fiscal and monetary policies pursued early in its set off. These policies were necessary, and we have Keynes and seven decades of business cycle management to thank for their success. The crisis may have lasted shorter and have been less destructive but for policy uncertainty in the US, and especially, for difficulties in the EU’s management of the sovereign debt crisis that gripped its periphery. There is concern, however, that the successful deployment of short-term policies might allow policy-makers to indefinitely postpone addressing fundamental long-term issues.

The advanced countries of the world are now on the path to gradual recovery, but facing substantial risks. Other than those emanating from possible continued policy

In 2010 the IMF proposed that governments levy a fee from financial institutions to pay for the cost of future rescues.

Beattie A., IMF warns of lack of regulation against another crisis, Financial Times, 2010.

17

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

inconsistencies, the main short-term challenge will be dealing with a massive public debt accumulated by advanced countries throughout the crisis. In the IMF’s view, this will require tight fiscal, activist monetary, and above all, structural policies supportive of growth.

The Global Financial Crisis presents a watershed in the global balance of economic power. The emerging economies entered the crisis with comfortable fiscal space and foreign exchange reserves, and for the first time played an essential role in financing global stabilization. Moreover, they successfully decoupled their economies from advanced country trends, and have served as locomotives of global GDP growth since.

However, the global economy, advanced countries included, is entering uncharted territory. Over the two decades preceding the crisis two large imbalances developed.

Emerging markets competition has held advanced economies’ wages down, skewing their income distribution, while asymmetric monetary policies probably account in large part for the evident trend of increase in stock market price-earnings ratios and in financial leverage. The risks inherent in these two imbalances are greatly augmented by the globalization of both real and financial operations. These are the more worrisome as the global mechanisms of policy and regulatory coordination are much too weak to provide the policy instruments that would be necessary for policy-makers to respond adequately if these risks materialize.

While Europe has succeeded in substantially alleviating income inequality through redistributive and human capital development policies, policies in the US have exacerbated the differences. As higher income earners save more, and as investment demand remains weak in the absence of exogenous factors driving technological change or productivity growth, it is not clear where the demand that could drive sustained GDP growth in the US will come from.

In the period up to the crisis, demand was propped by the housing market bubble. In the absence of a better outlet, aggressive monetary policies that are currently pursued appear to again be generating a bubble. Can the world economy remain stable with a chronic bubble? Maybe. Alternatively, the US economy and with it Europe as well, may be doomed to a slow growth-high debt overhang scenario – until the next technological revolution, or the next global crisis.

51

52

The Global Financial Crisis – Still Unresolved

table 4: Appendix - A Snapshot of New Financial Market Regulatory Initiative Key reforms

Global reforms Basel III capital standards Basel III capital charges

Elements Banks

Timeline

Changes to the definition of capital.

Completion 2019

Better valuation of risk.

Incremental risk charge for trading-book activity.

Higher capital charges for counterparty exposures in derivatives, repo trading.

Additional capital conservation and countercyclical buffers.

Additional capital surcharge for G-SIFIs. Capital charge assessed on (clearing member) banks’ central counterparty default fund exposures.

Additional amount of common equity for systemically G-SIB surcharge important banks.

Liquidity coverage ratio: requires high-quality liquid Basel III liquidity assets sufficient to meet 30days’ outflows. requirements Net stable funding ratio: requires better maturity matching of assets and liabilities.

Sets a ceiling on the measure of exposures (regardless Basel III leverage ratio of risk weighting) against capital (3 percent Tier 1 capital over total exposures).

FSB compensation guidelines Responsibility of boards for compensation policies.

Compensation should be aligned with risks and time horizons.

Supervisors should monitor compensation policies.

Emphasis on robust corporate governance, including the Corporate governance role of banks’ boards.

Reduce the likelihood that institutions will need to Resolution of G-SIFIs use public funds when they fail.

Completion 2019 Completion 2019 Completion 2019 Completion 2019 Completion 2019 Completion 2019 Completion 2019 Completion 2015 Completion 2018 Completion 2019 Implemented

National reforms Volcker rule (Dodd-Frank Act) Deposit-taking institutions restricted from trading Vickers report

Law passed activities, ownership of private equity and hedge funds. implementation pending Ring-fencing of U.K. retail banks from investment banking activities; additional capital for ring-fenced entity.

Completion 2019

Markets

Global reforms OTC derivatives

Standardization of derivatives contracts.

Clearing of standardized derivatives contracts through central counterparties (CCPs).

Trading of standardized derivatives contracts on exchanges or electronic trading platforms where appropriate.

Reporting of contracts to trade repositories.

Higher capital and margin requirements for derivatives that are not centrally cleared.

Varied

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

Nonbanks

Global reforms Shadow banking

Monitoring of shadow banking and evaluation of risks.

Registration of hedge funds; improved standards for securitization.

Future regulatory reforms include enhancements to indirect regulation (regulation of shadow banks through their interaction with banks); increased liquidity and valuation rules for money market funds; rules governing repos and securities lending.

Other Initiatives Credit ratings

Registration and regulation of credit rating agencies; regulation includes further transparency on rating methodologies, on the performance of ratings, and raw data.

Reduction of regulatory reliance on ratings. In the United States, this has triggered removal of references to credit ratings in laws and regulations.

Implementation ongoing Implementation ongoing

Source: IMF staff, Global Financial Stability Report, October 2012 Note: No entry for timeline means that the reforms are still being developed. FSB = Financial Stability Board; G-SIB = global systemically important bank; G-SIFIs = global systemically

6. References World Economic Outlook, International Monetary Fund, April 2013.

World Economic Outlook, International Monetary Fund, April 2010.

World Economic Outlook, International Monetary Fund, October 2012. „The Treaty on Stability, Coordination and Governance in the Economic and Monetary Union“ John Y. Campbell, Robert J. Shiller, Stock Prices, Earnings, and Expected Dividens, The Journal of Finance, Vol.XLIII, July 1988.

Robert J. Shiller, „Yes, We’re Confident,but Who Knows Why“, The New York Times, March 2013 Dean Baker (2009), Plunder and Blunder: The Rise and Fall of the Bubble Economy, Published by: PoliPoint Press, LLC. Kemal Dervis, The Inequality Trap, Project Syndicate, March 2012.

Bonesmo Fredriksen, (2012), Income Inequality in the European Union, OECD Economics Department Working Papers, No.952, OECD Publishing Raghuram Rajan (2010), Fault Lines: How Hidden Fractures Still Threaten the World Economy., Princeton University Press, 2010

53

54

The Global Financial Crisis – Still Unresolved

Kemal Dervis, „The Great Disconnect“, Project Syndicate, March 2013 Beattie A., IMF warns of lack of regulation against another crisis, Financial Times, 2010.

Global Financial Stability Report, International Monetary Fund, October 2012 Carmen M. Reinhart, Kenneth S. Rogoff (2009), This Time Is Different: Eight Centuries of Financial Folly, Princeton University Press Internet References: http://databank.worldbank.org http://www.imf.org/external/pubs/ft/weo/2013/01/weodata/index.aspx http://stats.oecd.org/ https://www.google.com/finance?q=INDEXSP:.INX http://www.standardandpoors.com/indices/sp-500/en/us/?indexId=spusa-500-usduf-p-us-l-http://www.newyorkfed.org http://www.econ.yale.edu http://eu.spindices.com/ http://www.mckinsey.com/insights/global_capital_markets/debt_and_deleveraging_ the_global_credit_bubble_update http://research.stlouisfed.org/ http://www.federalreserve.gov/

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

MlaÐen Kovačević blok29@scnet.rs

Uzroci savremene ekonomske krize Apstrakt: Od 2007, pa zaključno sa 2012. god. vrlo veliki broj zemalja se susreće sa vrlo ozbiljnim ekonomskim problemima, pa se stanje u kome se one nalaze ne može karakterisati kao „recesija“, već kao ekonomska kriza. Sa puno prava se može govoriti o svetskoj ekonomskoj krizi.

Mnoge zemlje se susreću i sa sve izraženijom društvenom krizom i te dve krize se međusobno pospešuju.

U svakoj zemlji koja se nalazi u privrednoj krizi postoji niz specifičnih faktora koji su doprineli toj krizi. I pored toga, kod većine zemalja zahvaćenih privrednom krizom osnovni faktor koji je doprineo toj krizi je prihvaćena ideologija neoliberalizma.

Teške posledice prihvaćene ideologije neoliberalizma su bitno usporavanje rasta BDP, a u velikom nizu zemalja i njegovo smanjenje. Uz to, u vrlo velikom broju zemalja došlo je do ogromne neravnomernosti u raspodeli dohotka, tako da je vrlo mali segment stanovništva postao ekstremno bogat, a istovremeno je kod ogromnog dela stanovništva prihod stagnirao ili opadao. U takvim uslovima odnosi budžetskog deficita i BDP, kao i javnog i spoljnog duga prema BDP, u vrlo velikom broju zemalja, su dramatično rasli i dostigli enormne, neodržive veličine, pa su zbog toga perspektive njihovog izlaska iz ekonomske krize vrlo tmurne.

U nekim zemljama u razvoju i zemljama u tranziciji ideologija neoliberalizma nametnuta je vojnom silom. U nekim je uvedena uz prevaru biračkog tela, a nekim iz ubeđenja političke i intelektalne elite da će im njena primena omogućiti trajan prosperitet. U ogromnoj većini ovih zemalja primena neoliberalizma dovela je do sve većeg zaostajanja u nivou razvijenosti u odnosu na razvijene zemlje, a mnoge su upale u dužničko ropstvo i društvenu krizu i krajnje je neizvesno kad će i da li će iz nje izaći. Neke su postale savremene kolonije jer su u procesu primene neoliberalizma svi vredniji resursi prešli u vlasništvu stranih kompanija.

55

56

Uzroci savremene ekonomske krize

I Srbija se ne nalazi u recesiji već u vrlo teškoj ekonomskoj krizi koja se ispoljava preko smanjenja BDP koji je u 2012. godini bio za 2,7% manji nego što je bio 2008. g. On je u 2012. godini dostigao tek nešto preko 60% nivoa iz daleke 1989. godine, pa se može zaključiti da je ona još uvek u ekonomskoj depresiji. To je posledica svega tragičnog što se dešavalo u poslednjoj deceniji prošlog veka, ali i pogrešnog koncepta reformi koji je velikim delom nametnut od strane MMF. Kriza se ispoljava i preko dramatičnog smanjenja broja zaposlenih lica i istovremenog enormnog rasta budžetskog deficita, javnog i spoljnog duga i vrlo visokog stepena zaduženosti. Gubici i nesolventnost privrede takođe su dostigli enormno visoke nivoe. I kriza u dvadesetak segmenata društvenog života je dostigla ogromne razmere.

Da ne bi upadala u još dublju krizu i da bi iz nje vremenom izlazila, Srbija mora usvojiti viziju budućeg društvenog i privrednog sistema i u skladu sa tim uraditi i dosledno realizovati niz konkretnih strategija.

KLJUČNE REČI: svetska, ekonomska, recesija, kriza, depresija, uzroci, neoliberalizam, evrozona, vizija, privredni, društveni sistem, Srbija.

Abstract: Since 2007 till 2012, a large number of countries was faced with very serious economic problems, so the state in which they are, can't be characterized as «recession» but as economic crisis. Actually, we are talking about world economic crisis.

Many countries are facing ever growing social crisis. Economic and social crisis are mutually facilitated.

In each country, which is in economic crisis, there are a number of specific factors that contributed to the crisis. Nevertheless, in the majority of countries affected by the economic crisis, the main factor that contributed to this crisis is the accepted ideology of neo-liberalism.

The severe consequences of accepted neo-liberalism ideology are firstly delayed GDP growth, and its reduction in a large number of countries. In addition, there is a tremendous variation in income distribution in a very large number of countries, so very small segment of population has become extremely wealthy, while in most population the income stagnated or declined.

In such conditions, the ratio between budget deficit and GDP, as well as public and external debt, in relation to GDP,in a very large number of countries, is dramatically increasing and it reached enormous, unsustainable size, and therefore their perspectives of overcoming the economic crisis are very gloomy.

In some developing countries in transition, the ideology of neo-liberalism was imposed by military force. In some countries it was introduced by electorate deception whereas in some countries political and intellectual elite was convinced that its implementation will enable lasting prosperity.

In the vast majority of these countries the implementation of neo-liberalism has led to a growing development imbalance, compared to developed countries, and many countries are in a debt

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

bondage and in a social crisis, and it is quite uncertain when, or if they will come out of it at all. Some countries have become modern colonies because in the process o of neo-liberalism implementation, all valuable resources became the property of foreign companies.

Serbia is not in recession but in a very difficult economic crisis which is manifested through GDP reduction which, in 2012 was 2,7% less than in 2008. In 2012, it was a bit over 60% of the level from far 1989, so it is evident that it is still in economic depression.

It is a consequence of all tragic things that happened in the last decade of the last century, but also of the wrong reforms concept, mostly imposed by the IMF. The crisis is also manifested through a dramatic reduction in the number of employees and simultaneous enormous growth of the budget deficit, public and external debt, and a very high level of indebtedness.

Losses and insolvency of the economy also reached enormously high levels together with the crisis in twenty segments of social life.

In order not to get into a deeper crisis, and to get out of it eventually, Serbia must adopt a vision of future social and economic system, and realize and implement a number of specific strategies accordingly.

key words: world, economic, recession, crisis, depression, causes, neo-liberalism, Euro zone, vision, economic, social system, Serbia

57

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

1. UVOD Više od mesec dana sam bio u dilemi da li da pišem rad za naučni skup na temu Izgledi i alternative izlaska iz recesije – akteri, dometi i teorijski koncepti koju je predložio predsednik Akademije ekonomskih nauka prof. dr Ljubomir Madžar. Prvo, o ekonomskoj krizi u svetu, a posebno u Srbiji, napisao sam nekoliko stotina stranica, pa je za mene veliki problem da napišem referat u kome se neću puno ponavljati. U poslednje dve-tri godine napisao sam preko 200 stranica kritike na račun stavova prof. dr Lj. Madžara i malog broja njegovih agresivnih pulena, ali to nije imalo nikakvog efekta na ispoljavanja njihovih tvrdih stavova. I obrnuto prof. dr Lj. Madžar je napisao preko 250 stranica tekstova u kojima kritikuje mene i moje stavove i u njima je apelovao i izražavao želju da ja promenim svoja gledišta i da izađem iz grupe „loših ekonomista“, ali to nije imalo nikakvog efekta. Neki od njegovih pulena koje on uvek, pa i u svom priloženom radu veliča, žestoko su me kritikovali, lepili razne etikete, a neki od njih su se, pri tome, služili krajnje nekorektnim sredstvima, pa i neistinama, pa se pitam neće li se to nastaviti i posle ovog mog rada. Pa ipak, odlučio sam da učestvujem u ovoj raspravi iz sledećih razloga: (a) predsednik Akademije ekonomskih nauka prof. dr Lj. Madžar je u svojim stavovima otišao nekoliko koraka napred, ali u nekim drugim nekoliko koraka unazad u odnosu na njegove ranije vrlo tvrde stavove i to zaslužuje kako pohvale tako i kritike, (b) od poslednje rasprave na sličnu temu, u svetskoj privredi, privredi vrlo velikog broja zemalja, a posebno u privredi Srbije došlo je do značajnih promena, najčešće negativnih, što govori u prilog opravdanosti naših kritika na račun primene koncepta neoliberalizma, kao i opravdanosti naših pohvala na račun zemalja koje su napustili ili nisu prihvatile ovu ideologiju, (c) Srbija je danas u znatno većoj ekonomskoj i društvenoj krizi nego što je bila pre dve (a pogotovu pre četiri godine), kada su akademski ekonomisti, matematičari i statističari kreirali, kako su oni isticali, „ambiciozne ali realno ostvarive projekcije“ koje su preuzele tadašnja vlada i Demokratska stranka, pa je kritički osvrt na sve to izazovan, (d) nova Vlada, a naročito Ministarstvo za finansije i privredu i njen čelnik mr M. Dinkić i Narodna banka Srbije, njen Savet guvernera i guvernerka J. Tabaković već mesecima preduzimaju i forsiraju krajnje problematične mere koje mogu, ali ne moraju, doneti trenutno poboljšanje, ali će njihovi srednjoročni i dugoročni efekti biti negativni, pa se kritički osvrt na to prosto nameće, (e) i naravno, nameće se najteže pitanje - kako zaustaviti upadanje zemlje u sve dublju ekonomsku i društvenu krizu?

Pretenzije ovog rada nisu da kompletno obradi sva navedena pitanja, već samo da ukaže na njih i da dâ samo neke načelne preporuke.

2. Terminološka konfuzija U uvodnom referatu prof. dr Lj. Madžara, kao i u literaturi iz društvenih nauka uopšte, kako u svetu u celini, tako i u Srbiji, postoji prava konfuzija oko terminoloških kvalifikacija vezanim za sve ono neprijatno što se događalo i događa i u svetu i u Srbiji u periodu 20072012.g. O tome bi se mogla napisati čitava knjiga, a ja ću se zadržati samo na nekim od

59

60

Uzroci savremene ekonomske krize

njih, a, počeću sa terminima koje koristi uvodni referent Lj. Madžar. U naslovu njegovog referata prve dve reči su „globalna recesija“, a u prvom podnaslovu se najavljuje da će tema njegovog rada biti „privredna recesija“. Na prvoj strani on koristi termine „duža recesija“ i „recesiono potonuće“. U Summary on govori o seriji recesija (Series of recessions).

U celom referatu on je čak 15 puta upotrebio reč „recesija“. Uz to, on na sedam mesta u tom radu za stanje privrede u razvijenim zemljama, zemljama evrozone i Srbije, koristi i pojam „kriza“, s tim što na tri mesta uz reč „kriza“ stavlja znakove navoda, što bi moglo da znači da se on ne slaže sa tim terminom koji drugi koriste za stanje u svetskoj privredi, privredama zemalja EU i zemljama evrozone ili privredi Srbije. I na kraju, za ono što se dešavalo u periodu 1929-1933. g., bolje reći od 1929, pa do početka Drugog svetskog rata, on karakteriše kao „Velika kriza“. Odmah pada u oči da sada Lj. Madžar za stanje u svetskoj privredi najčešće koristi pojam „recesija“ dok je u radovima koje je prezentirao na savetovanjima 2010. i 2011. god. koristio termine „svetska“, „ekonomska i finansijska kriza“, pa čak i „globalna kriza“. On je, koliko znam, bio autor naziva tema za prethodna dva savetovanja i publikacije Globalna kriza i ekonomska nauka – neoliberalizam i alternative, kao i publikacije Ekonomska nauka i privredna kriza. Iz toga se stiče utisak da je u 2010. i 2012. godini, kada su održana prethodna dva skupa posvećena aktuelnim problemima svetske privrede i privrede Srbije, prof. dr Lj. Madžar bio ubeđen da je svet bio suočen sa globalnom ekonomskom i finansijskom krizom i da je i Srbija bila u vrlo ozbiljnoj privrednoj krizi. Postavlja se pitanje zašto on sada u svom prezentiranom referatu ne koristi pojmove „globalna kriza“ ili „svetska ekonomska i finansijska kriza“ već pojmove „globalna recesija“, „duža recesija“, „učestala recesija“, i sl.. Moguće je da ga je njegov pulen, koga on gotovo u svakom svom radu uzdiže u nebesa, B. Mijatović ubedio „da se svet ovih godina ne nalazi u velikoj, opasnoj ekonomskoj krizi... nalik na onu strašnu iz 1929. godine“ (Mijatović, 2012,str.100). Ne znam nikoga u Srbiji koji je dokazivao da se svet ponovo susreće sa „strašnom krizom nalik na onu iz 1929. godine“ (bolje reći iz perioda 1929-1933.g.). U ovom radu Lj. Madžar, kao što smo napomenuli, tu krizu naziva „Velika kriza“, ali i napominje da je bolje nju označiti kao „Velika ekonomska depresija“ (o čemu će kasnije biti više reči). Drugo moguće objašnjenje za promenu termina koje sada Lj. Madžar koristi, kada je u pitanju stanje u svetskoj privrede i privredi Srbije, jeste njegovo verovanje da je ono sada tj. na kraju 2012. i početkom 2013.g. osetno bolje nego što je bilo u periodu od sredine 2007, pa zaključno sa sredinom 2012.g. I treće moguće objašnjenje umekšavanja terminologije koju on koristi za stanje u svetskoj privredi, privredi EU, privredi zemalja evrozone, privredama zemalja u tranziciji, privredi SAD, a posebno u privredi Srbije, tako komplikovano i krajnje neizvesno u budućnosti da ni njemu više nije jasno kako da ga nazove Mđutim, ali ipak živi u uverenju da je ono bolje nego što je bilo do sredine 2012. godine, što je vrlo problematično (o čemu će, takođe, kasnije biti više reči). U svom referatu (str.9) Lj. Madžar govori o impresivnom broju kriza u prošlosti, pa konstatuju: „sve ovo što se dešava danas, može se, sa dobrim razlozima, definisati kao recesija“. Istovremeno, (na strani 17) on ističe da su „ekonomisti, bez obzira na različita ideološka usmerenja i doktrinarne orijentacije, saglasni u dijagnozi da je aktuelna ekonomska situacija više nego nepovoljna i da se približava samoj ivici sloma“.

Na istom mestu on za stanje u privredi (ali nije jasno na koju privredu misli) koristi termine „pošast“ i „haos“, što, sve skupa nije u skladu sa pojmom „recesija“ koja potiče od latinske reči „recessio“ i koja se u ogromnoj većini rečnika stranih reči opisno prevodi kao stagnacija, usporeni privredni rast, ili pad privredne aktivnosti, ali u kratkom vremenskom

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

periodu. Na primer, u rečniku stranih reči Ivana Klajna i Milana Šipke za recesiju se kaže da to podrazumeva „stagnaciju ili usporeni ekonomski razvoj zemlje“ (str. 1075) odnosno rast, što podrazumeva pad privredne aktivnosti. Češće pojave recesije stručnjaci MMF su nazvali „sinhronizovane recesije“ (IMF, 2009,str.111-112), a to i prihvatio i prof. dr Gojko Rikalović, što se vidi u udžbeniku Nacionalna ekonomija (deveto izdanje). Tačno je da reč „sinhronizacija“ podrazumeva periodične promene u okruženju, ali najčešće podrazumeva usklađenost kojoj najviše doprinose ljudi, odnosno njihova racionalna aktivnost. Pod pojmom „sinhronizovanim recesijama“ podrazumeva se takav tip recesije koja protekom vremena zahvata sve zemlje, koja traje duže od obične recesije i oporavak privrede, nakon ovakve recesije, vrlo je spor (IMF, 2009, str. 111-112). Po tom kriterijumu, posle Drugog svetskog rata bilo je pet takvih recesija: sredinom 70-tih, početkom 80-tih, početkom 90tih, početkom prve decenije 21. veka i ubedljivo najjača koja traje tokom poslednjih pet godina. I što je važno naglasiti da su SAD uvek bile glavni akteri tih recesija iako su uloga države i makroekonomska politika u tim vremenima bile znatno različite.

Meni su bliske definicije recesije, privredne krize i privredne deprecije koje je koristio najuniverzalniji ekonomista 20. veka Pol Samuelson.

U njegovom udžbeniku Economics (sa W. Nordhausom) koji je doživeo 19 izdanja i preveden na 17 jezika (a među njima je bio i srpsko-hrvatski), kaže se da se pod pojmom „recesija“ najčešće podrazumeva silazna faza konjunkturnog ciklusa i definiše kao razdoblje u kome se realni BDP smanjuje u bar dva uzastopna tromesečja. U tom kapitalnom delu ističe se da su tipične pojave koje karakterišu recesiju: (a) kupovina potrošača trajnih dobara, naročito automobila naglo se smanjuje, (b) zalihe proizvedenih dobara široke potrošnje u preduzećima u kojima se proizvode naglo se povećavaju, (c) preduzeća su prinuđena da smanje proizvodnju, pa se realni nivo BDP smanjuje, (d) ubrzo nakon toga, privredne investicije u preduzeća i opremu naglo se smanjuju, (e) smanjuje se tražnja za radnom snagom, smanjuje se broj radnih sati u nedelji, a zatim sledi privremena (podvukao M.K.) otpuštanja sa posla i time raste nezaposlenost, ali je manje verovatno da će doći do pada nadnica i pada cena proizvođača finalnih proizivoda, ali istovremeno dolazi do naglog pada cena sirovina i reprodukcionog materijala, (f) profiti preduzeća znatno se smanjuje itd. (Samuelson i W.Nordhaus (1992, str. 567-569).

Po ovoj dvojici autora (u četrnaestom izdanju njihovog udžbenika Economics) kaže se da recesija ima mnoga obeležja krize, ali je ipak blaži oblik u odnosu na pravu privrednu krizu koju karakterišu: (a) visoka nezaposlenost, (b) pad privredne aktivnosti, (c) pad investicija, (d) pad poverenja u mogućnost brzog izlaska iz takvog nepovoljnog stanja, (e) duži pad kupovne moći, (f) pad cena, (g) gomilanje zaliha i propast mnogih proizvođača i pružaoca usluga, (h) pad životnog standarda sve većeg broja porodica i stanovnika itd. I na kraju, oni pod pojmom „velika kriza“ ili „velika depresija“ podrazumevaju višegodišnji drastičan pad privredne aktivnosti, odnosno BDP, koji je praćen drastičnim povećanjem nezaposlenosti, drastičnim padom svetske trgovine, drastičnim padom cena primarnih proizvoda itd. (Ibid, str.399 i 567).

I Svetska banka je dugo koristila gotovo identičnu definiciju recesije. I u jednom radu objavljenom 2008. g. konstatuje se da se pod recesijom podrazumeva pad realne

61

62

Uzroci savremene ekonomske krize

vrednosti bruto domaćeg proizvoda u dva uzastopna kvartala (T. Callen, 2008, str.

49).

U Izveštaju Komisije koju je formirala Generalna skupština UN koju su činili 20 nezavisnih akademskih ekonomista (iz SAD, V. Britanije, Ruske Federacije, Nemačke, Francuske, Japana, Brazila, Kine, Indije i td.), koji se pojavio 2009.g. kaže se da je ova kriza najkrupnija globalna kriza (podvukao M.K.) za poslednjih 80 godina (UN, 2009), U naslovu rada posvećenog reformi, Međunarodnom monetarnom i finansijskom sistemu, koriste se reči „globalna kriza“ (global crisis) (UN, 2010), U ogromnom broju radova napisanih širom sveta, pa i u Srbiji od početka 2009. g, pa zaključno sa krajem 2012.g., umeto reči „recesija“, koriste se pojmovi „globalna kriza“ (global crisis), pa i „blaga depresija“ (lesser depression).

U najnovijem Izveštaju Svetske banke (World Development Report 2013) stanje u svetskoj privredi krakteriše se kao „velika recesija“ ili „globalna recesija“ (global recession), pa i globalna kriza (global crissis).

Iz ogromnog broja radova posvećenih savremenoj ekonomskoj krizi u svetu, Evropskoj uniji, zemljama u tranziciji, SAD, Japanu, Italiji, Španiji, Irskoj, Portugalu, Grčkoj, Sloveniji, Kipru i td., odabrao sam jedan od najnovijih koji se odnosi, pre svega, na krizu u SAD, a njen autor je profesor ekonomije čuvenog Berklija, a njegovo ime je Džej Bredford Delond. Moguće da bi prof. dr Lj. Madžar i ovaj članak svrstao u „bukadžijske,“ koji nikako ne bi smeo da se prevode na srpski jezik. U tom članku taj profesor konstatuje, da su, zbog ekonomske krize, SAD, u poslednjih pet godina, izgubila 60% iznosa godišnjeg BDP. Uz to, on ističe da se posledice krize koju on naziva „manja depresija“, neće sanirati ni u naredne četiri godine i da je „šteta gotovo jednaka onoj iz vremena ’Velike depresije’ i bolna je u istoj meri“ (Danas, 1.04.2013, str.V, a original www.project.syndicate.org). On dalje konstatuje da je stanje krize u ostatku razvijenog sveta znatno gore, a Evropa očajnički želi da dođe u stanje SAD i da je to potpuno opravdano. I ovaj profesor zaključuje „da bi trebalo da prestanem da aktuelnu krizu nazivam „Manja depresija“. On dalje kaže da se savremena kriza „po formi razlikuje od Velike depresije, ali ne postoji nijedan razlog zbog kojeg bi trenutna kriza trebalo da zauzme nižu poziciju na lestvici makroekonomskih katastrofa (podvukao M.K.). I njegov zaključak je da sada „ne možemo naći novog Kejnza, a globalni konsenzus nalik dogovora iz Breton Vudsa o reformi centralnih banaka se ne nazire“.

S druge strane, saradnici „Centra za demokratske i liberalne studije“, a među njima posebno B. Mijatović, su od 2008.g. više puta isticali da nema ekonomske krize, već da se radi o jednoj od bezbroj ranijih sličnih recesija koja će brzo proći. U jednom radu B. Mijatović kaže: „precizno govoreći, svet se ovih godina ne nalazi u velikoj, opasnoj ekonomskoj krizi“ (Mijatović, 2012, str. 100). S druge strane, u nizu drugih vrlo ozbiljnih studija dokazuje se suprotno.

Na osnovu svega navedenog, nameće se zaključak da su neoliberali iz Srbije, koji još pričaju o privremenoj recesiji u svetskoj privredi – izgubljeni u prostoru i vremenu.

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

Na osnovu svega izloženog može se zaključiti da se, od sredine 2007, pa zaključno sa krajem 2012. god, svet susreće sa ozbiljnom ekonomskom krizom, bez obzira na to što neke zemlje, kao što su Kina, Indija, Ruska Federacija, Turska, Brazil i td., ostvaruju pozitivne stope rasta BDP. Zbog toga, ogroman broj ekonomista širom sveta, pa i u Srbiji (a među njima sam i ja), potpuno opravdano govore o svetskoj ekonomskoj krizi. Uostalom, ako je krajem 1995. proglašeno ustanovljenje Svetske trgovinske organizacije, a samo je 76 zemalja (od preko 190), bilo registrovano kao zemlje osnivači – zašto se u uslovima, kada je ogroman procenat, odnosno broj zemalja pogođen sa svim onim neprijatnim što se dešava u svetskoj privredi – ne bi govorili o svetskoj ekonomskoj krizi ili o globalnoj ekonomskoj krizi.

I na kraju, trebalo bi imati u vidu da je u nekim zemljama koje svetska ekonomska kriza nije odmah pogodila, u 2012.g. osetno usporio rast BDP. Uostalom, sa stanovišta Srbije i naroda koji živi u njoj nije bitna činjenica što Kina, Indija, Brazil i neke druge manje zemlje ostvaruju visoke stope rasta BDP, jer je ukupan izvoz iz Srbije u te zemlje manji od izvoza u Hrvatsku, ili izvoza u Crnu Goru, a neuporedivo je manji od izvoza u EU. Takođe, je i priliv stranih direktnih investicija iz tih zemalja u Srbiju simboličan.

Iz svega izloženog, po svemu sudeći, predsednik naše Akademije ekonomskih nauka prof. dr Lj. Madžar nekritički je prihvatio tvrdnje dr Boška Mijatovića i nekih drugih saradnika CDLS, da ovo sa čime se ogroman deo sveta već pet godina susreće – nije kriza već „recesija“ (kao što su bile i one u daljoj i bližoj prošlosti). Znam da će on i njegovi puleni ponovo reći da je citiranje stranih ekonomista i dobitnika Nobelove nagrade za ekonomiju – „nivo nekog diplomatskog rada“. Oni bi, kao i Lj. Madžar, čak da su u mogućnosti, čak zabranili prevođenje „bukadžijskih“ (kako Lj. Madžar kaže) knjiga i članaka i to je u frapantnom neskladu sa njihovim predstavljanjem, tj. da su oni demokratski orijentisani i da je njihov Centar (koji nije naučni institut, već grupa građana) kvalifikovan za izradu „demokratskih“ i „liberalnih studija“ (šta li to znači?).

Upadanje u recesiju, odnosno pad BDP u dva uzastopna kvartala, izlazak iz nje i ponovni povratak u stanje recesije (double – dip) neki ekonomisti označavaju latinskim slovom w, ali se pri tome postavlja pitanje da li se može govoriti o „recesiji“ ako privreda, nakon oporavka, ponovo brzo upadne u stanje „recesije“, pogotovu ako je taj oporavak nastao preko ogromnog državnog, finansijskog dopinga. Dodajmo da saradnici američkog Nacionalnog biroa za ekonomska istraživanja (National Bureau of Economic Research – NBER) pri opisu recesije, osim pada BDP, koristi i podatke o zaposlenošću, realnom dohodku stanovništva, prodaji industrijskih proizvoda i td. Međutim, uključivanjem nekih od tih pokazatelja, na primer rast nezaposlenih, pad kupovne moći stanovništva u celini i sl., su pre obeležje privredne krize kako je definiše P. Samuelson. U skladu sa tim, za ogroman broj stranih vrhunskih ekonomista, a među njima i brojnih dobitnika Nobelove nagrade, nije bilo dileme – vrlo veliki broj zemalja se u 2009. našao u ekonomskoj krizi, jer je u njima došlo do većeg ili manjeg smanjenja BDP, smanjenja zaposlenih, smanjenje izvoza i uvoza sirovina, reprodukcionog materijala i opreme, smanjenje investiranja i sl. i u skladu sa tim, oni su govorili o svetskoj ili globalnoj ekonomskoj krizi.

Poznati su primeri duboke privredne krize nekih zemalja u poslednjoj deceniji prošlog veka, kao što su Rusija, Srbija, Ukrajina i sl. S obzirom na činjenicu da je u tim zemljama

63

64

Uzroci savremene ekonomske krize

za desetak godina bruto domaći proizvod više nego prepolovljen, s puno prava se može govoriti o privrednoj depresiji kojom su one bile zahvaćene. Dodajmo da postoji visok stepen saglasnosti ekonomista širom sveta da je svetska privreda, kao i privrede vrlo velikog broja zemalja u periodu 1929-1933.g. bile u velikoj depresiji, a znatno manji broj njih, a među njima i Lj. Madžar, za to stanje koriste i pojam „Velika kriza“. Za to što se dešavalo u velikom broju zemalja u tom periodu, neki ekonomisti koriste i pojam „Velika svetska ekonomska kriza“.

U petogodišnjem periodu Velike depresije BDP u mnogim zemljama je drastično smanjen, posebno u SAD koje su u 1933. godini imale realan nivo BDP koji je bio za 24,2% niži nego 1929. godine. Međutim, čak i u takvim uslovima brojne zemlje su zabeležile rast BDP, a među njima se ističu Japan koji je u 1933. g. imao za oko 14,8% viši nivo BDP nego 1928. god. (A. Maddison 1995/1998, str. 150). U tom periodu rast su zabeležili SSSR, Norveška, Bugarska, Mađarska, Rumunija, Kina, Indija, Tajvan, Južna Koreja i td.

(A. Maddison, isto). Za vreme te depresije vrednost svetskog izvoza u tekućim cenama je drastično smanjena, tako da je u 1932. g. bila za čak oko 74% manja nego u 1928. g. U mnogim zemljama, a naročito u SAD, nezaposlenost je dostigla enormne razmere.

I pored toga što je i u vreme te Velike depresije niz zemalja uspevao da nastavi, istina najčešće skroman privredni rast, ona se i tada i sada karakteriše kao svetska ili globalna ekonomska kriza, a još češće kao Velika ekonomska depresija.

Imajući u vidu sve prethodno navedeno, kao i činjenicu da se od 2008. godine, suprotno tvrdnjama pulena Lj. Madžara (koji ih stalno javno hvali), mnogi ugledni strani ekonomisti, stanje svetske privrede od 2008. g. pa do današnjeg dana kvalifikuju kao svetsku ekonomsku krizu.

3. Dimenzije savremene ekonomske krize Već sam ranije citirao masu poznatih stranih ekonomista i političara koji su tvrdili da je veliki broj zemalja, kako najrazvijenih (SAD, V. Britanija itd.), tako i ogromna većina zemalja u tranziciji i vrlo veliki broj nerazvijenih zemalja upao u 2009. g. u vrlo ozbiljnu ekonomsku krizu, kao i njihova obrazloženja uzroka te krize (Kovačević, 2009a, 2010e. i 2012a). Mnogi od tih ekonomista su isticali da nije moguć brz izlazak iz ekonomske krize. Čak i u uslovima kada je objavljeno da je svetski bruto domći proizvod u 2009. god. bio realno na nižem nivou nego 2008. g. (istina simbolično), da je on u EU bio smanjen za čak 4,1%, u SAD takođe smanjen,da je u velikom broju zemalja u tranziciji više ili manje smanjen, a među njima i u Srbiji (za 3,5%) i da je takođe smanjen u velikom broju nerazvijenih zemalja i da su obim i vrednost svetske trgovinske osetno smanjeni – neoliberali uopšte, a posebno oni iz Srbije, to nisu smatrali svetskom ekonomskom krizom. A kada je 2010.g. došlo do skromnog oživljavanja privredne aktivnosti u nizu razvijenih i zemalja u tranziciji, a posebno u nizu zemalja u razvoju i kada je to bilo praćeno osetnim porastom svetske trgovine, oni su, a posebno dr B. Mijatović i prof. dr Danica Popović, takođe ekonomista CDPS, tvrdili da nema govora o svetskoj ekonomskoj krizi. Oni, a

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

posebno akademski ekonomisti i samouki ekonomisti tj. matematičari i statističari su u prvoj polovini 2010.g. poverovali da je i Srbija izašla iz ekonomske krize, pa su neki od njih kreirali „studiju“ Postkrizni model ekonomskog rasta i razvoja Srbije 2011-2020, i u njoj su obećavali „med i mleko“, što se ispoljava i kroz date, kako su oni pisali, „ambiciozne, ali realno ostvarive projekcije“.

Za mene nije bilo niti sada ima dileme - ogromna većina zemalja se ne nalazi ni u kakvoj „recesiji“ već u vrlo ozbiljnoj ekonomskoj i društvenoj krizi. To se odnosi i na neke od najrazvijenijih zemalja, kao što su Velika Britanija, Francuska, SAD, Japan, a posebno Italija, Španija, Portugal, Irska, i sl., veliki niz zemalja u tranziciji, kao što su Bugarska, Rumunija, Mađarska, Litvanija, Estonija, Ukrajina, Hrvatska, Slovenija, Crna Gora, Srbija itd. i masa nerazvijenih zemalja za koje se više ne može koristiti eufemizam „zemlje u razvoju“. Za mene nema spora da su sve zemlje u kojima je prihvaćen ili im je nametnut koncept neoliberalizma i koje su ga dugo praktikovale, zapala u tešku ekonomsku i društvenu krizu.

Većina ekonomski i politički najvažnijih zemalja Zapada upale su u vrlo ozbiljnu ekonomsku krizu koja se posebno ispoljila u 2009. godini kada su zemlje EU u proseku zabeležile smanjenje BDP od čak 4,1% dok je u toj godini njegovo smanjenje u SAD iznosilo 2,6%.

Zahvaljujući enormnom prilivu kapitala iz inostranstva, koji je ostvaren po osnovu emitovanja državnih obveznica i zapisa i klasičnih kredita, došlo se do blagog oživljavanja privredne aktivnosti u razvijenim zemljama, zemljama u tranziciji i brojnim zemljama u razvoju, a ostvareno je izvesno oživljavanje i međunarodne trgovine, ali je taj rast ipak znatno skromniji nego što je bio u periodu do 2007. g. Tako je BDP u svetu u celini u 2010. g. povećan za 5,1%, ali je u 2011.g. rast bio znatno skromniji – samo 3,8%. Razvijene zemlje ostvarile su u 2010.g. rast BDP od 3,0%, i u 2011. g. samo 1,6%. Zemlje evrozone su u proseku ostvarile rast u 2010.g. od 2,0%, a u 2011.g. samo 1,4%. Najveći pobornik neoliberalizma među zemljama EU – V. Britanija zabeležila je još skromniji rast nego EU u celini – u 2010.g. 1,8%, a u 2011.g. samo 0,8%. I SAD su ostvarile skroman rast: u 2010.g. 2,4%, a u 2011.g. 1,8%, Japan, koji se već dve decenije nalazi u vrlo teškoj ekonomskoj krizi, ostvario je u 2010. god. relativno visoku stopu rasta od 4,5%, ali je u 2011.g. stopa rasta bila negativna – 0,8%. Oživljavanje privredne aktivnosti u razvojnim zemljama bilo je praćeno nizom pogoršanja u drugim oblastima. Najneprijatnije je povećanje nezaposlenosti. Stopa nezaposlenosti u evrozoni u 2010. god. iznosila 9,4%, a u 2011. g. čak 10,1%, dok su one u Evropskoj uniji u proseku iznosile 9,6%, odnosno 9,8%. Dodajmo da je stopa nezaposlenosti u SAD u 2010. g. dostigla 9,3%, a u 2011.g. 9,6%. Vrlo neprijatna činjenica jeste da je kvantitativni odnos javnog duga i BDP nastavio dinamičan rast tako da je za sve zemlje EU u proseku u 2010.g. dostigao 80%, a u 2011. g. čak 82,5%. U zemljama evrozone taj odnos je u 2010.g. iznosio 85,3%, a u 2011. g. čak 87,2%. U Irskoj, Italiji, Portugaliji i Grčkoj taj odnos je prešao 100%, a u Grčkoj je dostigao čak 165,3%. I u SAD kvantitativni odnos javnog duga i BDP je nastavio dinamičan rast tako da je u 2011.g. iznosio čak 102,5%. Japan je zabeležio ekstremno nepovoljan odnos javnog duga i BDP tako da je on u 2011.g. iznosio čak 229,8% i on je po tom pokazatelju bio na neslavnom prvom mestu (World Economic Forum, 2012, str.425).

Vrlo neprijatna činjenica jeste osetno usporavanje privrednog rasta, pa i smanjenje BDP u nizu zemalja u 2012.g, a posebno u poslednjem kvartalu. Po proceni stručnjaka MMF,

65

66

Uzroci savremene ekonomske krize

datoj u oktobru 2012.g., svetski bruto domaći proizvod u prethodnoj godini je trebalo da bude povećan za oko 3,3%, u razvijenim zemljama on je trebalo da bude povećan za samo 1,3%. I što je posebno nepovoljno jeste da su oni procenjivali da će BDP u 27 zemalja EU u proseku biti smanjen za 0,2%, a u evrozoni za 0,4%. Po njihovoj tadašnjoj proceni, u 2012. g. BDP je trebalo da bude smanjen u V. Britaniji za 0,4%, Španiji za 1,5%, a u Italiji za čak 2,3%. I dodajmo da su oni procenjivali da će u 2012.g. rast BDP u SAD i Japanu iznositi po 2,2% (IMF 2012, str. 2 i tabela 1.1.).

Nakon publikovanih navedenih procena i projekcija MMF, došlo je do znatnog pogoršanja ekonomske situacije u nizu razvijenih, zemalja u tranziciji, zemalja u razvoju i nerazvijenih zemalja. Niz zemalja evrozone ostvarilo je u četvrtom kvartalu osetan pad privredne aktivnosti, pa se ona u celini zadržala u „recesiji“. Evrozona je u poslednjih šest kvartala zabeležila smanjenje privredne aktivnosti u odnosu na prethodni kvartal. Najvažnija zemlja evrozone – Nemačka zabeležila je u četvrtom kvartalu pad BDP, u odnosu na treći kvartal, od 0,6%, a u Italiji pad je iznosio 0,9%. Španija, Portugal, Slovenija, Mađarska, Češka Republika, Hrvatska i Kipar su u 2012.g., a pogotovu u poslednjem kvartalu te godine bile u „recesiji“, bolje reći u vrlo ozbiljnoj privrednoj krizi. Privredna aktivnost u Rumuniji i Bugarskoj je u 2012.g. bila u stagnaciji, ali je u njima, kao i u nizu drugih zemalja, došlo do pada zaposlenosti, životnog standarda i investicija. Neočekivano, privredna aktivnost u SAD u poslednjem kvartalu 2012. g. bila je u stagnaciji (u odnosu na prethodni kvartal), pa je i ostvarena stopa rasta BDP niža nego što je bila ranije očekivana. Uz to, stopa nezaposlenosti dostigla visokih 7,9%.

Visina i kvantitativni odnosi javnog i spoljnog duga i BDP nastavili su rast, i inače enormno visoke nivoe u vrlo velikom broju zemalja. Na kraju drugog kvartala 2012. g. u 27 zemlje EU odnos javnog duga i BDP je u proseku dostigao 84,9%, a u zemljama evrozone čak 90,0%.

Nekim zakonom bila je fiksirana gornja granica apsolutnog nivoa spoljnog duga SAD – čak 16 hiljada milijardi dolara, ali je ona krajem 2012. g. bila prekoračena, a političkim odlukama sprečena je sa tzv. „fiskalna litica“. Svakog meseca SAD se dodatno zadužuju za oko 125 milijardi dolara, kako bi uredno servisirale obaveze po osnovu servisiranja javnog duga koji je osetno prešao 100% BDP. Japan je ponovo upao u „recesiju“, bolje reći privredno-finansijska krizu koja je u toj zemlji u 2012. god, pogotovu u poslednjem kvartalu te godine, ponovo pojačana.

Do pre desetak godina vladalo je pravilo da su najrazvijenije zemlje neto kreditori. Od početka novog veka, a posebno od 2007. g. situacija se bitno promenila, pa su njihovi spoljni dugovi i njegovi odnosi prema BDP enormno povećani. Tako je sredinom 2011.g. odnos spoljnog duga i BDP u proseku za sve članice EU iznosio čak 85%, tj. bio je za 5 indeksnih poena viši od gornje granice kojom se jedna zemlja tretira kao visokozadužena.

Ili, u tom momentu odnos spoljnog duga i BDP iznosio je u Španiji 84%, Italiji 108%, Grčkoj 174%, Švedskoj 187%, Austriji 200%, Švajcarskoj 229%, Belgiji 266%, Holandiji 344%, a u V. Britaniji čak 390%. Dodajmo da je po istom izvoru, odnos spoljnog duga prema BDP tada je u SAD iznosio 103% (Grečić, 2012, str. 5-6)1. S obzirom na činjenicu da je u međuvremenu javni dug gotovo svih tih zemalja od tada povećan i da se

Originalan izvor podataka je http://en.wikipendia.org/wiki/-of – countries – by external_debt (pristup 25.10.2012).

1

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

on ostvaruje preko zaduživanja u inostranstvu, a da je bruto domaći proizvod u nekim od tih zemalja vrlo skromno povećan, a u nekim čak i smanjen, neosporno da su ti, i inače ranije navedeni užasno neprijatni koeficijenti u 2012.g, dodatno pogoršani.

Uz sve prethodno navedeno, vrlo je neprijatno saznanje da je, sem SAD i Nemačke, u 2012. g. stopa nezaposlenosti, kako u EU u celini tako i evrozoni, Francuskoj, Italiji, Portugaliji, a posebno u Grčkoj i Španiji dalje povećana i u slučaju nekih zemalja je dostigla dramatične razmere. I što je takođe vrlo neprijatno jeste činjenica da je stopa nezaposlenosti u evrozoni u proseku dostigla čak 11,7%, dok je u Španiji dostigla 26,1%, a Grčkoj čak 27%. Takođe je krajnje neprijatne činjenice da se stopa nezaposlenosti mlađih od 25 godina dramatično povećala i u mnogim zemljama je dostigla više nego dramatične razmere. Prema Eurostatu, u 2012. god. stopa nezaposlenosti mladih je u EU – 27 dostigla 22,6%, u eurozoni 22,2%, u Bugarskoj 32,8%, Irskoj 30,3%, Slovačkoj 33,9%, Italiji 35,9%, Portugaliji 36,1%, i u Španiji čak 51.1%.

Iz svega prethodnog navedenog, a može se navesti i masa drugih vrlo nepovoljnih podataka, i najvećem optimisti postaje jasno da se najrazvijenije zemlje Zapada i gotovo sve zemlje u tranziciji ne nalaze u „recesiji“, „sinhronizovanoj recesiji“, „dugoj recesiji“, „velikoj recesiji“, "dubokoj recesiji", "strukturnoj recesiji" ili nekim drugim „recesijama“ – već u vrlo ozbiljnoj privrednoj krizi kojoj se ne vidi kraj.

U periodu od pojave i eskalacije svetske ekonomske krize Međunarodni monetarni fond se svojim optimističkim prognozama o rastu svetske privrede, privrede EU, evrozone, SAD i najvažnijih zemalja u razvoju dodatno iskompromitovao. To važi i za njegove projekcije koje su lansirane krajem 2012. i početkom tekuće godine, jer je svakom novom prognozom rasta priznavao da je njegov raniji optimizam o pozitivnom preokretu – bio neopravdan. To je u slučaju sa najnovijim prognozama datim u Perspektivama svetske privrede (World Economic Outlook) publikovanim sredinom aprila. Po toj prognozi, svetska privreda će u 2013. g. imati rast od samo 3,3% (umesto 3,5% koliko je bilo prognozirano u januaru). SAD će, po najnovijoj prognozi, imati vrlo skroman rast od samo 1,9%, dok je prošle godine zabeležila rast od 2,2%. Po istoj prognozi 17 zemalja Evrozone, u proseku će zabeležiti pad BDP od – 0,6%, te će u tom slučaju smanjenje biti identično onom iz 2012 g. Po ovoj prognozi zemlje u razvoju će zabeležiti rast, pre svega, zahvaljujući rastu privrede Kine od 8% i Indije od 5,7%. I po starom običaju MMF za iduću godinu prognozira oživljavanje privredne aktivnosti, pa bi došlo čak i do rasta BDP u Evrozoni od 1,1%. I što bi Šumadinac rekao ovo obećanje o oživljavanju svetske privrede u 2014. g. „može da bidne, ali ne mora da znači“, ili „živi bili, pa videli“. Bilo bi, naravno, jako dobro da se njihove prognoze za 2014. g. ostvare, ali dosadašnja iskustva ne daju dovoljno povoda da se u njih veruje.

Najnovije prognoze stručnih službi OECD-a su takođe revidirane naniže u odnosu na one date u novembru prošle godine. Naime, umesto ranije prognoziranog rasta svetske privrede za tekuću godinu od 3,4%, sada se računa sa rastom od 3,1%. Ili, umesto ranije prognoziranog pada BDP u evrozoni od 0,1%. U toj zoni će, po proceni stručnjaka ove organizacije, sadašnja stopa nezaposlenosti koja iznosi 12,1% i dalje rasti, a u idućoj godini će se stabilizovati na vrlo visokom nivou. Revidirana je prognoza rasta BDP u SAD

67

68

Uzroci savremene ekonomske krize

sa ranijih 2,0%, na 1,9%. I stručnjaci ove organizacije veruju da će u 2014. god. doći do izvesnog, ali vrlo skromnog ubrzanja rasta svetske privrede i privreda većine razvijenih zemalja, ali to, zbog višegodišnjih demantija ispoljenog optimizma i ove, kao i drugih međunarodnih institucija, ne uliva poverenje.

4. Uzroci privredne krize u sve većem broju zemalja Prof. dr Lj. Madžar je u uvodnom referatu učinio pokušaj da odgovori na pitanje uzroka „recesije“, ili „duge recesije“ ili, znatno manjeg pominjanja, krize (sa ili bez znakova navoda). Smatram da su njegova objašnjenja, bar za mene, neubedljiva, jednostrana i ne mogu se odnositi na većinu zemalja koje su zapale u tešku privrednu krizu. Malo ima šale, ali verujem i istine sledeća moja konstatacija: ako bismo iz njegovog referata izbacili deo teksta koji se odnosi na hapšenje biznismena Miškovića (i njegovog sina) i taj tekst, bez imena autora, dali nekom od boljih ekonomista iz Nemačke ili Švedske sa molbom da, nakon detaljnog čitanja, proceni odakle je njegov autor, on bi verovatno rekao da je to ekonomista poreklom iz Srbije koji je upisao čuveni Čikaški Economics school u vreme predizborne kampanje i izbora R. Regana za predsednika SAD i koji se nakon tridesetogodišnjeg boravka u toj zemlji, vratio u Srbiju. Verujem da bi taj ekonomista rekao da su obrazloženja autora tog teksta o uzrocima „recesije“ u privredi SAD prilično jednostrana i da je njegova najveća slabost što on veruje da su uzroci privredne krize u svim drugim zemljama u osnovi isti kao i u slučaju SAD, ili su nastale njenim prelivanjem iz SAD. Za mene nema spora – postoje zajednički uzroci privrednih kriza u vrlo velikom broju zemalja. U većoj ili manjoj meri uzroci privredne krize u ekonomski najmoćnijim zemljama su u uglavnom isti, ali u nekim postoji niz specifičnih uzroka, a u malom broju njih, kao što je slučaj sa Japanom, isključivo su specifični faktori uzročnici duboke ekonomske krize.

Ekonomska katastrofa u Iraku i Libiji je posledica potpuno neopravdane, stravične vojne agresije NATO i razvijenih zemalja. Katastrofalna ekonomska situacija u Siriji, Tunisu, Egiptu, Alžiru i nekim drugim zemljama na Bliskom Istoku i Africi posledica je političkog haosa (kome su znatno doprinele razvijene zemlje Zapada). Vrlo teška ekonomska kriza u Kubi i D.R. Koreji posledica su centralističkog privrednog sistema ali, još više višedecenijskih sankcija. Više decenijska kriza u Avganistanu je posledica užasne društvene krize, ali i okupacije od strane stranih zemalja – pre svega SAD. Mnoge zemlje u tranziciji, koje se u poslednjih nekoliko godina upale u tešku privrednu krizu, bile su prinuđene ili su dobrovoljno prihvatile svih deset „božijih zapovesti“ iz Vašingtonskog sporazuma i neke od tih zapovesti, kao što su liberalizacija uvoza i potpuna liberalizacija tzv. stranih direktnih investicija, što brža i što potpunija privatizacija, preterana deregulacija, morale su ostaviti vrlo neprijatne posledice po privredu i životni standard stanovništva i sl. Po mom mišljenju, neke od njih su prevremeno ušle u EU a neke prerano prihvatili evro kao svoju valutu, što je uz druge faktore, doprinelo njihovom upadanju u tešku ekonomsku krizu. Takav je slučaj sa Mađarskom, Bugarskom, Rumunijom, Slovenijom, pa čak i sa Slovačkom i Češkom. Većina od ovih, ali i drugih zemalja koje se susreću sa teškom ekonomskom krizom, delom su došle u tu situaciju jer su se, kao i preduzeća u njima, olako enormno zadužili u inostranstvu, pa su, u uslovima globalne krize zapale u dužničku krizu. Mađarska i Irska,

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

koje su neoliberali u svetu, a posebno u Srbiji, isticali kao ilustrativne primere kako se ostvaruje uspešan rast i razvoj na bazi privlačenja stranih direktnih investicija, liberalizacije uvoza i maksimalne orijentacije na strano tržište, zapale su u tešku ekonomsku krizu, jer su se mnogi strani investitori povukli, a zbog toga i smanjenih mogućnosti rasta izvoza po osnovu pada (u 2009.g.) i usporenog rasta svetskog uvoza. Brojni specifični faktori doprineli su eskalaciju privredne krize u Italiji, Španiji, Portugalu, a posebno u Ukrajini, Litvaniji, Estoniji, Bosni i Hercegovini, Islandu (2008. i 2009.g), Grčkoj i Kipru.

Neke monokulturne ili pretežno monokulturne zemlje u poslednjih nekoliko godina zapale su u tešku privrednu krizu velikim delom i zbog drastičnog pada cena na svetskom tržištu njihovog osnovnog izvoznog proizvoda, pa i fizičkog obima, do čega je došlo zbog svetske ekonomske krize, a posebno krize u zemljama najvećim kupcima njihovog osnovnog, ali najvažnijeg izvoznog proizvoda. Uz to, ako su se te nerazvijene zemlje, u periodu pre pada cena njihovog dominantnog izvoznog proizvoda, znatnije zadužile, one su se našle i u dužničkoj krizi, a sve to je dovelo ili pojačalo društvenu krizu u njima. S druge strane, zemlje u čijoj strukturi izvoza i privrede u celini dominiraju nafta i prirodni gas, zahvaljujući rastu i visokom nivou njihovih cena na svetskom tržištu, nalaze se u vrlo solidnom stanju, a neki od njih nikad nisu bile u boljem ekonomsko-finansijskom stanju. Ali to važi samo pod uslovom ako je eksploatacija i izvoz tog u privredi i izvozu dominantnog proizvoda u njihovom vlasništvu, a ne u vlasništvu stranih transnacionalnih kompanija. I sigurno je da bi stanje u privredi tih zemalja danas bilo neuporedivo nepovoljnije da one nisu 70-tih godina prošlog veka izvršile nacionalizaciju svojih naftnih izvora. Međutim, i u ovoj grupi zemlja ima i onih u kojima je ekonomska situacija vrlo teška. Takav slučaj je sa Irakom i Libijom, usled strane vojne intervencije i katastrofalnih socijalnih i ekonomskih posledica koje je ona proizvela. Teška privredna situacija je i u Alžiru, što je posledica pre svega socijalnih i političkih nemira koji su delom nastale preko uticaja stranih zemalja. Dakle, zemlje u čijoj strukturi izvoza dominiraju nafta i prirodni gas i u kojima je socijalna i politička situacija stabilna, čak i uslovima svetske ekonomske krize, nisu u privrednoj krizi, kao što je slučaj sa Saudijskom Arabijom, Ujedinjenim Arapskim Emiratima, Ruskom federacijom i td. Slična, ali ipak ne tako povoljna situacija je i sa nekim zemljama u razvoju u čijoj strukturi izvoza visoko učešće imaju primarni proizvodi čije su cene na svetskom tržištu takođe rasle i nalaze se na visokom nivou. Takav je slučaj sa Čileom u čijoj strukturi izvoza daleko najveće učešće ima bakar čije su cene vrlo visoke, tj. znatno više nego što su bile pre desetak, a pogotovu pre tridesetak godina. Naravno, da je i u ovakvim slučajevima od bitne važnosti da je eksploatacija i izvoz tog najvažnijeg proizvoda u vlasništvu države, a ne stranih transnacionalnih kompanija. I ako je išta dobro ostalo iza diktatora i zločinca Pinočea – jeste što njegov režim nije dozvolio da se najvažnije preduzeće Čilea „Codelco“ proda stranim, bolje reći američkim kompanijama, jer bi u tom slučaju Čileu i njegovom narodu od ogromnog deviznog prilva koji se ostvaruje izvozom bakra – ostajale samo „mrvice“ i on bi danas bio u znatno nepovoljnijoj ekonomskoj i socijalnoj situaciji.

S druge strane, u uslovima svetske ekonomske krize, posebno krize u razvijenim zemljama, cene niza primarnih proizvoda i proizvoda niskog stepena obrade su drastično smanjene, pa su se monokulturne ili zemlje u čijim strukturama izvoza visoko učešće imaju ti proizvodi – našle u većoj ili manjoj ekonomskoj krizi. I u ovom slučaju, neke od njih su upale i u dužničku krizu.

69

70

Uzroci savremene ekonomske krize

Postoji čitav niz zemalja čije privrede se nalaze u teškoj depresiji, a ona je samo delimično ili gotovo da nije ni najmanje nastala zbog svetske ekonomske krize. Navešću samo dve.

Somalija se, zbog teških političkih problema i višegodišnje jake suše, a samo delimično zbog svetske ekonomske krize, već godinama susreće sa teškom ekonomskom depresijom, a posledica toga je, teško siromaštvo i oko 260.000 umrlih lica od gladi i masovan egzodus stanovništva. Još je drastičniji primer Eritreje koji će ekstremni neoliberali koristiti kao dokaz kako država i državne institucije i u savremenim uslovima mogu bukvalno uništiti privredu.

Naime, nakon tridesetogodišnje borbe sa moćnijom Etiopijom, ova zemlja je pre tačno 20. godina stekla nezvisnost. Od tada vlada samo jedna stranka, a predsednik je samo jedna ličnost i od njega je stvoren kult ličnosti. O postojanju opozicije, slobode, štampe, kritike vlasti – nema ni govora. I tako je Eritreja sada jedna od najrepresivnijih i najzatvorenijih zemalja.

Uz sve to – ona se susreće sa odlivom stanovništva u inostranstvo, teškom krizom ljudskog kapitala. I na kraju, i suša koja je prisutna poslednjih godina dodatno je doprinela da je privreda uništena, što je imalo katastrofalne socijalne posledice. Sve u svemu, s obzirom na vrlo visok stepen autarkičnosti ekstremno teška depresija privrede Eritreje, nije posledica svetske ekonomske krize, već unutrašnjih faktora i višegodišnje suše.

Na kraju, navedimo da je o uzrocima ekonomske krize u Japanu koja, po zvaničnoj statistici traje više od dve decenije napisan veliki broj radova širom sveta, pa i u Srbiji.

Međutim, ako bi se u statistiku uključila aktivnost ogromnog broja filijala japanskih kompanija koje posluju širom sveta – slika o ekonomskoj krizi u toj zemlji bila bi znatno povoljnija.

Kao što sam već napomenuo, prof. dr Lj. Madžar je izuzetnu pažnju posvetio „recesiji“ u SAD i uzrocima koji su, po njemu, njoj doprineli. Stiče se utisak da on smatra da je nepotrebno, i preterano uplitanje države u privredu i finansije glavni, malte ne, jedini uzrok te „recesije“ i da je prelivanje u druge zemlje glavni uzrok „recesije“ u njima. Neosporno je da je u poslednjih pet godina uplitanje američke državne administracije u privredu neuporedivo veće, nego što je bilo pre desetak godina, pa i pre pet-šest godina. Ipak, on je preterao kada je zaključio da je Kina više kapitalistička zemlja nego što su SAD. I što posebno iznenađuju jeste da on, kao „stari marksista“ (kako je sebe u jednom radu okarakterisao) citira Marksa koji je „u krajnjoj liniji bio u pravu kada je predviđao da će socijalizam najpre nastupiti u najrazvijenijim zemljama“. I uopšte, prilično me iznenađuje da Lj. Madžar u ovom referatu pet puta pominje Marksa, pa čak i šesti put u Summary, pa bi se moglo predpostaviti, pogotovu što i u brojnim drugim radovima Marksa često pominje, da je on ne samo „stari“ već i novi „remarksista“. Već sam dobio neki mali kompleks što, koliko se sećam, nikada nisam u mojim radovima citirao Marksa, kako sada vidim, on je to zaslužio. S druge strane, Lj. Madžar se slaže sa A. Meltzer-om koji ističe katastrofalnu situaciju u kojoj se obreo američki fiskalni sistem... dramatičnost u koju je uvaljen američki budžet, ali i poreski sistem, zajedno sa ubitačnim dugoročno neodrživim javnim dugom“ i zaključuje da je krajnje vreme da se shvati da SAD nisu paradigma liberalnog modela nego njegova negacija, zemlja koja se krupnim koracima socijalizacije, uz poznate hazarde kolektivističkih nedavno urušenih sistema“ (str.6). Čitajući ove redove, vidim da je ponovo postala aktuelna pesma koju je Madžareva i moja generacija u mladosti pevala „Amerika i Engleska, biće zemlja proleterska“. To pogotovu što je situacija u Engleskoj, po mnogo čemu, još teža od one u SAD.

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

Već sam naveo niz podataka za SAD (pa i za V. Britaniju) koji pokazuju da je aktuelna ekonomsko-finansijska i dužnička situacija još dramatičnija nego što je Madžar naveo – pogotovu kada je u pitanju javni i spoljni dug i njihov odnos prema BDP. Može se navesti još masa podataka za SAD, i V. Britaniju (naravno i za mnoge druge razvijene zemlje), a ja ću navesti samo neke od njih. Iz Izveštaja o konkurentnosti2 koju je u septembru 2012. publikovao Svetski ekonomski forum (SEF) proizilazi da se po obimnosti državne regulative V. Britanija našla na, doskora, nezamislivom nepovoljnom 72, a SAD čak na 76 mestu3. Ili, po relativnoj veličini državnih izdataka, V. Britanija je bila na 34 a SAD na ponižavajućem 76 mestu4. Za te dve zemlje posebno su poražavajuća njihova mesta na rang listama po kvantitativnom odnosu budžetskog deficita i BDP, kao i javnog duga i BDP. Naime, po odnosu budžetskog deficita i BDP V. Britanija je bila na čak 137, a SAD na 140 mestu, i samo su četiri zemlje sa te rang liste bile u goroj poziciji. Ili, po kvantitativnom odnosu javnog duga i BDP, V. Britanija se našla na 127 a SAD na 136 mestu (WEF, 2012, str. 359 i 361). Da je država SAD, pa i V.Britanije postala „krvopija“ privrede vidi se i po vrlo visokim stopama oporezivanja profita. Po podacima WEF za 2011. ta stopa je u V. Britaniji iznosila 37,3% i ona je po tom pokazatelju bila na 67 mestu, a SAD su sa stopom od čak 46,7% bila na neslavnom 103 mestu (od 144 zemlje) i to sve više destimuliše aktivnost kompanija, pa je one sve više prenose u zemlje gde su te stope znatno niže. I da ponovimo, po pouzdanosti, odnosno po poverenju u banke obe ove zemlje su vrlo loše plasirane: V. Britanija je na 97, a SAD na 80 mestu (WEF, 2012, str. 359 i 361). Da li zbog toga ili zbog nekog drugog zajedničkog uzroka, po visini nacionalne stope štednje, V. Britanija je (12,9%), tek na 113, a SAD (takođe 12,9%) na tek 114 mestu, što znači da samo 30 zemalja sa te rang liste ima nižu stopu štednje, što bitno smanjuje mogućnost investiranja iz domaćih izvora. Dodajmo da je po veličini godišnje stope inflacije V. Britanija (4,5%) bila na 65, a SAD (3,1%) na 30 mestu te rang liste, pa se može zaključiti da se ove dve, kao i mnoge druge zemlje, nalaze u stanju koje se gotovo može okarakterisati kao stagflacija. I da ne ponavljamo ekstremno nepovoljne pokazatelje o vrlo visokim stopama nezaposlenosti, a posebno o užasno visokim kvantitativnim odnosima spoljnog duga i BDP, kao i odnosa javnog duga i BDP. I što je posebno potrebno naglasiti jeste činjenica da se i SAD i V. Britanija nalaze u ozbiljnom društvenoj krizi jer: po stepenu organizovanog kriminala i nasilničkog ponašanja SAD se nalaze na ponižavajućem 86, po izdacima za borbu protiv organizovanog kriminala na 87, a po finansijskim izdacima za borbu protiv kriminala na čak 124 mestu (WEF (2012, str. 361)5 V. Britanija se po visini troškova u borbi protiv organizovanog kriminala i nasilničkog ponašanja nalazi na 51, a po izdacima u borbi protiv terorizma na vrlo neprijatnom 98 mestu. I obe ove zemlje ističu, da su glavni vinovnici ovog zla – imigranti, ali je neosporno da je to posledica, pre svega, sve veće ekonomske i društvene krize u njima.

I u ovom referatu i u nizu prethodnih radova, prof. dr Madžar zastupa stav da američka država (kao i druge države tržišne privrede), nije trebalo da finansijski pomaže banke, osiguravajuća društva i preduzeća, koja su zapala u velike finansijske dubioze, koje bi ih dovele World Economic Forum (2012), Av2012-2013,p. 359-361.

Najboje su plasirane sledeće zemlje: Singapur, Ruanda, Katar, Hong-Kong, Ujedinjeni Arapski Emirati, Finska, a Kina je bila na 23 mestu i itd. (WEF, 2012, str. 396).

4 Na ovoj rang listi najbolje plasirane su: Singapur, UAE, Katar, Ruanda, Saudijska Arabija, Oman, Švajcarska, Švedska, Finska, a Kina je bila na 39. mestu.

5 I u ovom slučaju zemlje gde ima najmanje organizovanog kriminala a u kojima su izdaci za borbu protiv tog zla nalaze se na rang-listi od 1-10 mesta.

2 3

71

72

Uzroci savremene ekonomske krize

do nestanka sa scene. On je protiv tih mera, jer će to, po osnovu moralnog hazarda, imati za posledicu da će u budućnosti druge banke, osiguravajuća društva i preduzeća, pa i ova koja je finansijskim „dopingom“ spašena ulaziti u hazardne poduhvate, verujući da će ih država spašavati ako zbog toga dođu u velike probleme. To je u osnovi tačno, a ja bih dodao da je u dugom roku krajnje problematičan efekat tog finansijskog „dopinga“. Ubeđen sam da su efekti isti kao i kod dopinga kod sportista kod kojih se time trenutno povećava njihova konkurentnost, tj. sposobnost takmičenja. Međutim, kod sportista je utvrđeno da, se u slučaju češćeg i dužeg korišćenja dopinga, posledice po njihov organizam bile vrlo neprijatne, a ponekad i katastrofalne, jer dovode do teških deformacija i prerane smrti. S druge strane, postavlja se pitanje šta bi bilo da država SAD, pa i države drugih zemalja, nisu izvršile upumpavanje ogromnih količina novca u banke, osiguravajuće kompanije i preduzeća, i da nisu izvršile, do pre pet godina nezamislive, čak i neke nacionalizacije. Da do toga nije došlo, postavlja se pitanje da li bi se ostvarilo nešto slično kao kada grudva snega krene sa vrha planine i dovede do lavine koja donese nesagledive nepovoljne posledice. Uz to, nisu sva preduzeća i sve banke same „zakuvale sos“, čije kusanje dovodi do njihove smrti. Čuveni američki Dženeral Motors se susreo sa naglim padom prodaje svojih kola, a to je bila posledica ekonomske krize, pre svega, u SAD, ali i u drugim zemljama, a on tome nije doprineo. I da je država ostavila to preduzeće da se snalazi kako zna i ume, ono bi se možda ugasilo, a time bi se verovatno ugasile i hiljade proizvođača delova i sklopova koji se ugrađuju u brojne tipove kola. Zbog toga bi desetine hiljada lica ostalo bez posla, pa bi njihova kupovna moć i njihovih porodica bila znatno smanjena, što bi pogodilo proizvođače dobara široke potrošnje, pa bi se i u njima smanjio broj zaposlenih radnika i tako bi se vrzino kolo širilo u nedogled.

Zbog svega toga, smatram da je američka država dobro uradila što je „upumpala“ oko 70 milijardi dolara u Dženeral Motors, jer se on, zahvaljujući i tome, izvukao iz krize, ali je jasno da njegova dugoročna perspektiva u velikoj meri, a možda u najvećoj meri zavisi od toga da li će se svetska ekonomska kriza brzo prevazići. Uopšte, postavlja se pitanje šta bi se desilo sa svetskom privredom, odnosno privredama ogromnog broja zemalja da države, pre svega američka, nisu ništa preduzimale i da su pustile da samo tržište to reguliše. Po mom ubeđenju posledice bi bile stravične i svetska privreda bi možda upala i dugo ostala u još većoj depresiji nego što je bila ona u periodu 1929-1933. godine.

Kada se imaju u vidu svi prethodno navedeni vrlo neprijatni podaci o SAD i stanju njene privrede, njenih dugova, društvenih problema, bolje reći deformacija i kriza, moglo bi se čak pomisliti da je sve to nastalo kao posledica neke vrste cunamija koji je pre pet ili više godina preplavio tu, po prostoru jednu od najvećih zemalja. Međutim, za razliku od Japana koji je delom bio preplavljen cunamijem koji je dodatno pojačao ekonomsku krizu, u SAD, to nije bio slučaj. Čitajući tekst prof. dr Lj. Madžara, stiče se utisak da je u SAD pre pet godina došlo do neke „oktobarske revolucije“ slične onoj u Rusiji iz 1918.g., pogotovu kada tvrdi da je Kina više kapitalistička zemlja nego što su SAD, što je naravno, najblaže rečeno, potpuno neprihvatljivo.

Zbog ekonomske krize koja traje pet godina, prenošenja proizvodnje kompanija iz razvijenih zemalja u zemlje sa nižim troškovima radne snage i nižim troškovima zaštite ljudske i prirodne sredine, kao i tehnološkog progresa, koji ima za posledicu smanjenje potreba za radnom snagom, kao i zbog ogromnog uvoza proizvoda više cenovne konkurentnosti iz zemalja u razvoju, posebno iz Kine i drugih azijskih zemalja, pada industrijske pro-

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

izvodnje u razvijenim zemljama, posebno u SAD, pojavljuje se i egzistira sve veći broj „gradova duhova“. Konkretnije, dolazi do izumiranja gradova, pa i čitavih regiona u SAD i Evropi i oni se pretvaraju u centre kriminala i nalaze se pred finansijskim bankrotom.

Kao ilustraciju navedimo da se nekadašnja prestonica automobilske industrije Detroit našao pred bankrotstvom i stavljen je pod prinudnu upravu, i prinudni upravnik je dobio ogromna ovlašćenja. I u slučaju njegovog neuspeha, ovaj grad će postati najveći grad u istoriji SAD koji je bankrotirao, a takav scenario je vrlo verovatan ako se zna da je njegov godišnji budžetski deficit dostigao 327 miliona dolara, a njegov ukupan dug je premašio enormnih 14 milijardi dolara. I u čitavom nizu regiona i gradova evropskih zemalja, posebno Španiji, beleži se ista pojava. I kao posledica svega toga, sve je intenzivniji odliv, pre svega kvalifikovane radne snage iz evropskih zemalja u Australiju, Novi Zeland, ali i u Brazil, Rusku Federaciju, Kinu itd., što je pre dvadesetak godina bilo nemoguće i zamisliti.

5. Elementi društvene krize i krize sistema Zapada Uz vrlo ozbiljnu ekonomsku krizu, vrlo veliki broj zemalja, bez obzira na kom su nivou razvijenosti – susreću se i sa teškom društvenom krizom koja je velikim delom posledica ekonomske krize, ali i mnogo čega drugog. I što je posebno neprijatno jeste neosporna činjenica da se te dve krize međusobno pospešuju i time pojačavaju. Sve jača društvena kriza u sve većem broju zemalja ispoljava se kroz sve jača krize u brojnim segmentima, među kojima se, po mom mišljenju, ističu: (a) kriza sistema uopšte, (b) kriza ljudskog kapitala, (c) kriza vrednosnog sistema, (d) kriza morala, (e) kriza poverenja, (f) demografska kriza i kriza porodice, (g) kriza demokratije, (h) kriza političkog sistema i politike uopšte, (i) kriza zdravstva, (j) kriza obrazovanja i nauke i naučnoistraživačkog rada, (i) kriza kulture, umetnosti i medija, (k) ekološka kriza, (l) kriza religije, naročito katoličke i njene crkve itd.

Trebalo bi mnogo prostora i mnogo stručnih ljudi iz više naučnih disciplina da bi se dala kompletna slika teške krize u svim navedenim segmentima u vrlo velikom i sve većem broju zemalja, kako razvijenih, tako i zemalja u tranziciji i nerazvijenih zemalja, a ja ću ukazati samo na neke od njih.

Poverenje u međunarodne finansijske institucije, posebno u Međunarodni monetarni fond, pa i Svetsku trgovinsku organizaciju, godinama, a naročito u poslednjih pet godina, osetno je smanjeno. Zbog nametanja, od strane MMF neoliberalnog koncepta privrednog sistema i reformi svim zemljama korisnicima kredita te institucije i kredita Svetske banke i sve prisutnijeg verovanja u tim zemljama da taj koncept ima teške ekonomske i socijalne posledice u njima i da ih gura u kolonijalni status – poverenje u tu instituciju širom sveta je drastično opadalo, pa je sve veći broj zemalja prevremeno vraćao dugove MMF, ali se neprijatne posledice po privredu i životni standard i dalje osećaju. Neposredno pre pojave svetske ekonomske krize raspoloživa suma novčanih sredstava MMF se svela na samo 150 milijardi dolara i on se našao pred propašću, odnosno pred gašenjem. I samo

73

74

Uzroci savremene ekonomske krize

zahvaljujući eskalaciji svetske finansijske, a kasnije svetske ekonomske krize, MMF je dodeljena nova uloga i za to je dobio ogromna finansijska sredstva. Međutim, i nakon toga, njegovo insistiranje da sve zemlje koje su zapale u ekonomsku krizu i koje su prinuđene da koriste kredite te institucije i kredite Svetske banke, primene žestokih mera štednje naišlo je na oštru kritiku mnogih zemalja i brojnih vrlo uglednih ekonomista, pa su njegov ugled i poverenje u njega dodatno smanjeni. Naime, nakon trogodišnje politike štednje koju je MMF nametao svim zemljama koje su pretendovale za dobijanje kredita i njegovih preporuka svim zemljama EU, njegov doskora glavni ekonomista Olivije Blanšer je priznao da je ta politika dodatno pojačala krizu. On ističe da u uslovima državne štednje brže rastu državni dugovi, a istovremeno se smanjuje BDP, a time se smanjuju poreski prihodi, sve veći broj firmi odlazi u bankrot, a sve veći broj lica ostaje bez posla i postaju korisnici naknade za nezaposlene ili socijalne pomoći. Tu politiku koju je Fond nametao ili „preporučivao“ zemljama u krizi prihvatile su i Evropska centralna banka i Evropska komisija, pa je princip „štedi pa koliko košta da košta“ pogodio ogroman broj zemalja.

D. Blanšer ističe da je od početka oštre štednje tj. od 2010.g. odnos javnog duga i BDP povećan u Grčkoj sa 148% na 177%, u Irskoj sa 92% na 118%, a u Portugalu sa 94% na 119%, a istovremeno je stopa nezaposlenih dostigla u Irskoj 15%, Portugalu 17%, a Grčkoj – čak 26%. I što je tragično, ovaj ekonomista otkriva da je već 2003. godine nezavisno odeljenje MMF objavilo izveštaj o 133 fiskalna programa koje je MMF nametao zemljama koje su mu se obratile za pomoć i u njemu je ubedljivo pokazano da je insistiranje na štednji bilo kontraproduktivno i da je to guralo zemlje u još veću krizu, a često i u duboku krizu i time se uništavala egzistencija miliona ljudi širom sveta, a naročito u nerazvijenim zemljama.

Nakon vazdušne agresije NATO na SR Jugoslaviju i Irak, bez saglasnosti Saveta bezbednosti, za mnoge (pa i mene) potpuno neopravdane strane agresije na Libiju i drastičnog mešanja stranih zemalja u politički život niza zemalja sa vrlo problematičnim motivima i mnogo čega drugog, ugled Ujedinjenih nacija i Saveta bezbednosti pao je na nizak nivo i poverenje u te institucije je sve manje.

S obzirom na vrlo problematične odluke Međunarodnog suda pravde, a posebno niza skandaloznih presuda Haškog tribunala, i njegovog odbijanja da sudi NATO-u zbog agresije na SR Jugoslaviju, poverenje u te institucije je znatno smanjeno.

Zbog pada etike kompanija, čak i iz sfere farmacije i prehrambene industrije, a u brojnim slučajevima njihovog teškog nemorala, poverenje i u njih širom sveta je sve manje.

Nakon izbora K. Valdhajma za generalnog sekretara Ujedinjenih nacija, izbora i skandala vezanog za bivšeg predsednika SAD R. Niksona, pa i Klintona, skandala koji su pratili Širaka, Berluskonija, Sarkozija, Stros–Kana, Sanadera i sl. poverenje u političere i funkcije na kojima se oni nalaze, osetno je palo u vrlo velikom broju zemalja. Tako je, prema podacima Svetskog ekonomskog foruma, po poverenju u etiku političara u 2011 ili 2012.godine, V. Britanija bila tek na 31 mestu, Belgija na 40, Francuska na 44, SAD na 54, Japan na 57, Austrija na 61, Španija na 79, Meksiko 97, Slovenija 116, R. Koreja 117, Italija 131, a Grčka tek na 141 mestu, tj. samo su tri zemlje bile lošije plasirane od nje.

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

Kriza demokratije u sve većem broju zemalja dobija u intenzitetu o čemu je vrlo detaljno pisao prof. dr Zoran Vidojević u studiji Demokratija na zalasku (Vidojević, 2010) i to se indirektno nepovoljno odražava na privrednu i finansijsku krizu u brojnim zemljama, a u nekim od njih, kao što je Eritreja, to je glavni razlog uništene privrede.

Sa eskalacijom ekonomske i društvene krize, nivo demokratije je smanjen nizu zemalja koje su doskora bile tretirane kao visoko demokratske. Prema najnovijoj rang listi londonskog Economist Intelligence Unit – EIU na vrhu rang liste te oblasti se, ne slučajno, nalaze nordijske zemlje: Norveška, Švedska, Danska i Island, dok se Nemačka nalazi na 14, V. Britanija na 16 mestu (od 167 analiziranih zemalja), SAD se nalaze tek na 21 mestu, a ispred nje su čak i Urugvaj, Mauricijus, R. Koreja itd., dok se Francuska nalazi tek na 28 mestu (Teokarević, 2013, str. 25). Još su slabije plasirane Italija i Grčka, a da ne govorimo o Hrvatskoj (50 m), Bugarskoj (54), Rumuniji (59), itd. I što je bitno naglasiti jeste da je došlo do pada poverenja u institucije demokratije u gotovo celoj Evropi. Sada u Zapadnoj Evropi samo oko 20%, a u Istočnoj Evropi manje od 10% građana veruje političkim partijama, dok su odgovarajuće cifre za poverenje vladama i parlamentima 1/3, odnosno 1/5 (Ibidem). I taj fenomen direktno i indirektno ima i imaće nepovoljne posledice po privredu.

Ekološka kriza koja je zahvatila celu planetu ispoljava se preko sve veće zagađenosti vazduha, vode, rasta temperature, drastičnog uništavanja ribljeg i šumskog fonda itd. i ona sve više negativno utiče na privredu i stanovništvo i ako se, na međunarodnom i na nacionalnim planovima, ne preduzmu adekvatne mere, posledice po stanovništvo i privredu svih zemalja biće vrlo nepovoljne, a u slučaju nekih zemalja i katastrofalne, bolje reći kataklizmične.

U sve većem broju zemalja kriza ljudskog kapitala, posebno u godinama svetske ekonomske krize, dobija na intenzitetu, a u nekim zemljama ona dostiže dramatične razmere. U preko 80 zemalja ispoljava se demografska kriza, tj. veći broj ljudi umire nego što se rađa, pa je prosečna starost stanovnika sve veća. U mnogim od tih zemalja postoji kriza porodice i braka kao legalne institucije. Uz to, osiromašenje sve većeg procenta porodica (čak i u SAD), privatizacija obrazovanja i njegovo poskupljenje i visoka nezaposlenost imaju za posledicu znatno smanjene mogućnosti školovanja mladih, kao i „odliv mozgova“, odnosno obrazovane i visokoobrazovane radne snage u inostranstvo. Uz to, trebalo bi naglasiti do kada mladi, obrazovani ljudi po završetku školovanja dugo ne mogu da dobiju posao, gube deo stečenog znanja, ne stiču nova znanja do kojih bi došli da su bili zaposleni, gube samopouzdanje, pa i samopoštovanje i oni kao radna snaga vremenom gube u kvalitetu. Vrlo veliko siromaštvo u velikom broju zemalja i kriza porodice sve više sužavaju mogućnost normalnog razvoja dece i njihovog školovanja, što takođe smanjuje kvalitet ljudskog kapitala.

Otkako se pojavila svetska finansijska kriza, tj. od sredine 2007. godine poverenja stanovništva i privrede u banke u velikom broju zemalja znatno je smanjeno i to ima vrlo nepovoljne posledice. Po podacima Svetskog ekonomskog foruma za 2011-2012. g. poverenje u banke je najveće u Kanadi, Južnoj Africi, Novom Zelandu, Panami, Australiji, Finskoj, Hong Kongu, Singapuru i Norveškoj. S druge strane, Švajcarska, koja

75

76

Uzroci savremene ekonomske krize

je važila kao sinonim vrlo visoke pouzdanosti njenog bankarstva se nalazi tek na 26 mestu. Holandija se nalazi tek na 47 mestu, Francuska na 54, Japan na 63, Italija na 68, SAD na tek 80 a V. Britanija na tek 97 mestu (od 144 zemlje). Od razvijenih zemalja po ovom pokazatelju najslabije su plasirane Španija (109 mesto), Belgija (116), Portugal (122), Island (136), Grčka (141), a na poslednjem mestu te rang liste je zemlja koju su neoliberali Srbije i samozvani „vizionari“ ekonomskih reformi do pre pet godina isticali kao primer za ugled – Irska. To što se desilo sa štednim ulozima u kiparskim bankama užasno je smanjilo poverenje stanovništva i nauke širom sveta. Dakle, očigledno je da je poverenje, bolje reći nepoverenje u banke u vrlo velikom broju zemalja od SAD, V. Britanije, Islanda pa do Grčke i Kipra, dostiglo ogromne razmere, što je imalo i imaće teške ekonomske posledice. Zašto je do toga došlo tema je ogromnih razmera, a tumačenje Lj. Madžara je, po mom dubokom ubeđenju – jednostrano i neprihvatljivo. Moguće je da je u SAD bilo pritisaka države, odnosno njenih institucija na banke da daju dugoročne stambene kredite licima za koje se moglo predpostaviti da neće moći da ih uredno servisiraju. Međutim, trebalo bi naglasiti da su SAD imale jako dug period (od čak 180 meseci) dinamičnog rasta BDP, da su godinama bile prve na rang listi zemalja po konkurentnosti, pa je zbog toga bilo sve prisutnije verovanje da je Fridmanova ekonomska škola postala jedina prihvatljiva ideologija, filozofija za koju se u SAD sve više verovalo da je ona kraj ekonomske nauke i da će se dinamičan rast privrede nastaviti, da će životni standard ogromnog dela stanovništva rasti, da će nezaposlenost biti vrlo niska i da će zbog svega toga i one porodice koje u momentu dobijanja kredita nisu bile ubedljivo kreditno sposobne – to brzo postati. Uz to, i bankarski činovnici u vrlo velikom broju banaka, od SAD do Islanda i Kipra, su se ponašali kao „šibicari“, ili kao naši „čuveni“ Dafina i Jezda, a države to nisu sprečavale ako su u tom biznisu učestvovala punoletna lica. Dakle, mnoge banke su praktikovale tzv. Poncijeve šeme i to je moralo dovesti do njihovog kraha. U mnogim zemljama, od SAD, V. Britanije, pa do Islanda, Grčke i Kipra, banke su se otrgle od državne kontrole i sve su se više ponašale sebično, pohlepno pa i krajnje nemoralno i to je moralo imati teške posledice. I uopšte, pad morala na svim nivoima i u vezi sa tim gubljenje poverenja i u državne institucije, zvaničnike, a posebno u banke i bankarski sektor uopšte u velikom broju zemalja, neminovno se moralo vrlo nepovoljno odraziti na privrednu aktivnost u vrlo velikom broju zemalja.

Gubljenje poverenja i u međunarodne institucije, međunarodne sudove, nacionalne institucije, zvaničnike na najvažnijim funkcijama, kompanije i njihove tvrdnje (čak i iz farmaceutske i prehrambene industrije), banke, zdravstvene i obrazovne ustanove, odnosno osoblje koje u njima rade itd. sve je prisutnije u sve većem broju zemalja i to se po nizu osnova nepovoljno odražava na privredu.

Na osnovu svega navedenog, verujem da je svakom objektivnom istraživaču potpuno jasno da su obrazloženja prof. dr Lj. Madžara o uzrocima svetske ekonomske krize – pogrešna. Za ogroman broj najpoznatijih, najuglednijih intelektualaca – osnovni uzrok svetske ekonomske i društvene krize Zapada, vrlo velikog broja zemalja u tranziciji i zemalja u razvoju, bolje reći nerazvijenih zemalja – jeste neoliberalizam koji se forsirao od početka 80-tih godina prošlog veka.

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

6. Neoliberalna ideologija – glavni uzrok svetske ekonomske i društvene krize Vremenom je širom sveta postalo sve jasnije da je „marksista“ Karl Polonji bio u pravu kada je u svojoj knjizi Velika transformacija koja je prvi put objavljena 1944.g., a koliko znam kasnije doživela bar 14 izdanja i objavljena na dvadesetak jezika zapisano, pa i na srpski,: „Naše je stanovište da ideja o samoregulativnom tržištu predstavlja čistu utopiju.

Takva institucija ne bi mogla da postoji ni u jednom dobu, a da ne uništi ljudsku i prirodnu supstancu zajednice: ona bi čoveka fizički razorila, a prirodnu okolinu opustošila“.

Koliko je po njegovo upozorenje postalo aktuelno, postaje jasno ako se zna da su njegovi stavovi i njegovo ime po aktuelnosti u 2009. godini, na teritoriji SAD bilo poželjnije pominjati nego ime i delo M. Fridmana (najčešće u negativnoj konotaciji)6. Dodajmo da je čuveni samit u Davosu 2011.g., u znak poštovanja K. Polonjija, imao moto „Velika transformacija“.

I nakon 66 godina od te tvrdnje Polonjija, vrlo slično je rekao jedan od najuticajnijih i najpoznatijih filozofa u svetu Jirgen Habermas: „Društveno-darvinistički potencijal slobodnog tržišta proglašen je za neprikosnoveni princip i na Zapadu su se pobedili fundamentalisti slobodnog tržišta i to se sada odražava ne samo na politiku prema društvu nego i na spoljnu politiku. Svi su, izgleda, poverovali da jedino neoliberalizam predstavlja vrhunac svetske mudrosti i da se, eto, došlo do večne istine“ (Prevod intervjua NIN, 12.03.2009).

U referatu za prethodno savetovanje koje je organizovala Akademija ekonomskih nauka naveo sam žestoke kritike dvadesetak najpoznatijih ekonomista sveta, vrhunskih svetskih stručnjaka iz drugih nauka, funkcionera međunarodnih i nacionalnih institucija koje su se odnosile na ideologiju i teške ekonomske i socijalne posledice neoliberalizma. Na moje, a verujem ne samo moje, zaprepašćenje dr B.Mijatović kaže da je moja „kritika neoliberalizma ostala na pamfletskom nivou i da je zasnovana na neozbiljnom izvoru“ (Mijatović 2012. str-100). I tada, a pogotovu sada mogu navesti još veći broj širom sveta poznatih ličnosti od predsednika Ekvadora Rafaela Korea), koji je doktorirao ekonomiju u SAD, pa od (filozofa, kao što su francuski filozof, sociolog i interdisciplinarni mislilac Edgar Moren i filozof Peter Sloterdajk), politikologa Fransisa Fukujame, bivšeg predsednika Australije itd., koji veoma kritički govori o zabludama i teškim posledicama koje je doneo neoliberalizam. I na kraju, poznato je da je novi papa Franjo bio i ostao veliki kritičar neoliberalizma, što je potpuno razumljivo jer on najbolje zna kako je neoliberalizam, uz žrtve od oko 30.000 ljudi, uveden i forsiran u Argentinu, i kako se ta zemlja znatno oporavila nakon napuštanja te ideologije, bolje reći religije.

Iako, za razliku od prof. dr Lj. Madžara i nekih njegovih pulena – ekstremnih neoliberala, ni u jednom svom radu nisam citirao ni Marksa, ni Engelsa, ni Lenjina, znam da će mi oni, kada pročitaju tekst koji sledi, ponovo lepiti etikete da sam komunista, neo komunista, marksista, socijalista, ekstremni levičar i sl., ali to je stvar njihovog morala pa se time ne opterećujem. Prvo, ponoviću moje ranije tvrdnje da je neoliberalizam osnovni uzrok ekonomske i društvene krize koji je u vrlo velikom broju zemalja, u nekim zemljama on je legalno prihvaćen u nekim je nametnut, nekada i vojnom silom ili vojnim pučevima O tome je detaljnije pisao Danilo Mandić, naš zemljak, doktorant, na doktorskim studijama na Harvardu, u nedeljniku NIN, 16.07. 2009. g.

6

77

78

Uzroci savremene ekonomske krize

organizovanim uz punu pomoć inostranih zemalja, a pre svega SAD. Već sam ranije isticao da je neoliberalizam prvi put posle Drugog svetskog rata silom uveden u Čileu posle vojnog puča. On je osmišljen i finansiran od strane SAD i njenih transnacionalnih kompanija, koje nisu mogle da se pomire sa realnom mogućnošću da se i u toj zemlji razvija neki tip socijalizma. Formalno, program ekonomskih neoliberalnih reformi, uz svesrdnu savetničku ulogu njihovog gurua M. Fridmana, uradili su „čileanski čikaški momci“ koji su se obučili u Fridmanovoj ekonomskoj školi u Čikagu. Na veliku, tragičnu žalost čileanskog naroda, realizacija celog tog poduhvata bila je praćena sa ubistvom oko 3.000 ljudi i donela je katastrofalne ekonomske i socijalne posledice. Nekoliko godina nakon toga, i u Argentini, posle vojnog puča, odnosno diktaturom i ubistva oko 30.000 ljudi, uveden je ekstremni neoliberalizam. U slučaju obe ove zemlje primena ideologije neoliberalizma imala je katastrofalne ekonomske i socijalne posledice u celom višegodišnjem periodu – ogromnu nezaposlenost, upadanje u dužničku krizu, pad nivoa per capita dohotka, pad životnog standarda ogromnog dela stanovništva i td. Navedimo samo nekoliko ilustracija koje to potvrđuju. Čile je 1986. god. tj. 13 godina nakon vojnog puča, imao niži nivo per capita dohotka nego što je on bio 1972. godine. Pri kraju Pinočeovog režima, tj. u 1988. g. nivo per capita dohotka bio je samo za oko 8% viši nego što je bio 1972. godine. I pored toga, u to vreme, M. Fridman kao savetnik zločinca Pinočea, piše o nekom čileanskom privrednom čudu i odmah nakon smrti Pinočea (2006) u SAD se na sva zvona ističe neko, navodno „čileansko privredno čudo“. I samo šest godina nakon silaska sa političke scene Pinočea, napuštanja ekstremnog neoliberalizma i prihvatanja originalnog socijaldemokratskog sistema, do čega je došlo 1988. i 1989.g., Čile je 1994. godine imao nivo per capita dohotka koji je bio za čak 32% viši nego 1988. godine (Maddison, str.203).

Uz to, zbog nagle liberalizacije uvoza i tzv. stranih direktnih investicija i surove primene ekstremnog neoliberalizma, Čile je 1982. godine upao u tešku dužničku krizu. I samo zahvaljujući činjenici da „čileanski čikaški momci“ nisu doneli odluku, da se strancima proda, za vreme Aljendea nacionalizovana „zlatna koka“ – moćno 100 postotno državno preduzeće iz obojene metalurgije“Kodelko“ (na koje je otpadalo od 50% do 75% robnog izvoza Čilea), visokom rastu cena bakra na svetskom tržištu, a posebno nakon silaska s političke scene Pinočea (koji je emigrirao u V. Britaniju) i njegove političke kamarile i, što je najvažnije istaći, prihvatanja socijaldemokratskog režima, Čile nije ostao u stalnom dužničkom ropstvu. Naprotiv, ostvario je vrlo solidan napredak i na poslednjoj rang listi zemalja po konkurentnosti on se nalazi na visokom 33 mestu (WEF, 2012, str.14).

Nakon uvođenja vojne diktature (1976. g.), u novoj vladi Argentine, ministar za finansije je postao izvesni Mario Blejer koji je doktorsku titulu iz ekonomije stekao na Univerzitetu u Čikagu (godinu dana pre puča). I Adolfo Diz je takođe doktorirao na istom univerzitetu, a za vreme diktature je bio guverner Centralne banke. U istoj banci na jednoj važnoj funkciji bio je i Fernardo De Santibânes a i on je doktorirao na tom univerzitetu. Čitav niz direktora i visokih činovnika, konsultanata i savetnika koji su bili na nekim funkcijama posle izvršenog vojnog puča, magistrirali su na Čikaškoj ekonomskoj školi (N. Klajn, str.

547-548). I pored toga, bolje reći baš zbog toga, finansijska i privredna situacija Argentine je bivala sve teža, pa je ona 1981. g. upala u tešku dužničku krizu.

Iako je vojna hunta sišla sa vlasti, neoliberalizam je i dalje forsiran i početkom 90-tih godina govori se o argentinskom privrednom čudu (za vreme Menema). Tako se u časo-

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

pisu Time international 13. jula 1992. godine pojavio hvalospev „Menem’s Miracle“. Ili, šef MMF, veliki pobornik ideologije neoliberalizma, Kemdesi je na godišnjoj skupštini te institucije, održanoj 2000.g. istakao da slučaj Argentine treba da uđe u sve udžbenike makroekonomije kao ilustrativan primer kako se privreda jedne zemlje uspešno razvija kada primenjuje recepte te institucije tj. ideologiju neoliberalizma. Na njegovu, ali još više na žalost argentinskog naroda, sledeće godine Argentina je doživela privredni slom.

I što je smešno, dr B. Mijatović ( u citiranom radu) tvrdi da je do toga došlo zbog politike precenjene vrednosti nacionalne valute, ali se ne pita zašto je MMF tu politiku tolerisao ako se u toj zemlji radilo striktno po receptima te institucije i drugo pitanje jeste da li je precenjena vrednost nacionalne valute delom nastala zbog primene tih recepata i obilne finansijske podrške iz inostranstva koje je svesrdno pomagalo „uzornog đaka“. Na kraju, navedimo da Dž. Stiglic tvrdi da su strani eksperti, uključujući i one iz MMF, ohrabrivale Argentinu da fiksira valutni kurs (Stiglic, 2002, str.248). I što je vrlo važno naglasiti jeste činjenica da je realni nivo per capita dohotka u Argentini u 1990. godini bio za oko 20% niži nego što je bio 1974. godine, a tek je 1994. dostignut nivo koji je zabeležen dvadeset godina ranije (Maddison, 1995/1998). Do pravog oporavka je došlo tek nakon napuštanja logike „šok terapije“ i ekstremnog neoliberalizma o čemu sam detaljnije pisao u referatu za savetovanje koje je organizovala Akademija ekonomskih nauka (Kovačević, 2012a). Neki od ekstremnih neoliberala u Srbiji ističu da je Argentina pre dve godine upala u ozbiljnu krizu, što je tačno, jer ni ona nije mogla izbeći posledice svetske ekonomske krize (zbog koje je njen izvoz znatno smanjen), ali oni pri tome prećutkuju da je ona od 2001.g., pa zaključno sa 2008.g. ostvarila vrlo visoku prosečnu stopu rasta BDP koja je u periodu primene „šok terapije“ i ekstremnog neoliberalizma bila nezamisliva.

Pobornici i branitelji ideologije neoliberalizma, kako u svetu uopšte, tako i u Srbiji, ističu da sve ono što se dešavalo u Čileu, Argentini, Brazilu, Urugvaju i drugim zemljama Latinske Amerike 70-ih i 80-tih godina prošlog veka – nema nikakve veze sa neoliberalizmom, pogotovu kada su bila ubistva hiljade ljudi. Međutim, oni ne shvataju, ili se prave da neshvataju, da bez torture i ubistava ogromnog broja neistomišljenika – ekonomski neoliberalizam u tim zemljama ne bi mogao biti uveden. On je mogao biti uveden samo vojnom i policijskom silom, odnosno preko stravičnih zločina. Što se tiče pitanja da li je to što su te zemlje praktikovale 70ih i 80ih godina prošlog veka, neoliberalizam – odgovor je bez sumnje potvrdan. Sama činjenica da je posle vojnog puča, u Čileu reč „neoliberalizam“ bila vrlo često u upotrebi, valjda nešto znači. I što je još važnije jeste činjenica da je guruu liberalizma ili neoliberalizma F. Hajek, nakon posete Čileu i upoznavanja sa onim što je u reformi privrednog sistema bilo praktikovano, bio toliko oduševljen da je poslao pismo Margaret Tačer u kome joj preporučuje da maksimalno koristi iskustvo Čilea, o čemu detaljnije piše, za neoliberale zloglasna, N. Klajn. I što je najvažnije jeste činjenica da su koncept reformi u Čileu uradili ekonomisti Čilea koji su se školovali u Čikaškoj ekonomskoj školi i naravno uz maksimalnu pomoć profesora iz te škole, a M. Fridman je postao čak i savetnik Pinočeu i njegovog tima, o čemu takođe detaljno piše N. Klajn u knjizi Doktrina šoka. Taj „velikan ekonomskih nauka“ tada je hvalio sve ono što je u Čileu urađeno, jedino mu se nije svidelo to što se mnogo oslanjao na strana sredstva. On u Newsweek-u (21. I 1974) piše o privrednom čudu koje će biti ostvareno u toj zemlji. Pri tome potpuno ignoriše njemu upućena pisma i porazne analize njegovog bivšeg studenta Nemca Gunder Franka o ekonomskom genocidu u Čileu, do čega je, neosporno, došlo u

79

80

Uzroci savremene ekonomske krize

toj zemlji, a on je živeo u njoj i bio je neosporno veoma ubedljiv, o čemu detaljno piše N. Klajn.

Dodajmo da je nakon pada vojne hunte u Argentini, utvrđeno da su koncept privrednih reformi (koji je bio prezentiran na oko 1400 stranica), uradile stručne službe dve američke banke, a ne argentinski ekonomisti na čelu sa „čuvenim“ D. Kavalom (Cavallo, Domingo), kako se tvrdilo čitavih desetak, pa i više od desetak godina.

Sredinom devedesetih godina prošlog veka u Svetskoj banci bilo je prihvaćeno mišljenje Majkla Bruna i Džona Vilijamsona da je potrebno učiniti sve što je moguće da se kriza u nekoj zemlji, koja nije prihvatila neoliberalizam, merama sa strane, što više pojača, jer će, navodno, samo nakon toga, ona prihvatiti radikalni program reformi koji zahtevaju MMF i Svetska banka, tj. neoliberalizam. Izvanredno svedočanstvo o tome ostavio je ekonomista koji se školovao i diplomirao na u čuvenoj London School of Economics izvesni Badhu koji je, nakon 12 godina rada u MMF na pisanju programa tzv. strukturnog prilagođavanja za zemlje Afrike, Latinske Amerike i Kariba, 1988.g. dao otkaz i nakon toga uputio otvoreno, šokantno pismo tadašnjem šefu MMF, ekstremnom neoliberalu M. Kemdesiju.

U tom pismu kaže se: „Ja sam, kao činovnik Fonda, 12 godina utrapljivao Vašu medicinu i Vašu vreću sa smicalicama vladama i narodima Latinske Amerike, Kariba i Afrike. Ova ostavka za mene predstavlja oslobođenje koje nema cenu, jer sam njome napravio prvi veliki korak prema mestu za koje se nadam da ću tamo moći oprati ruke od onoga što u sebi doživljavam kao krv miliona siromašnih i gladnih ljudi... Te krvi ima toliko mnogo, teče kao reka... Ponekad mi se čini da na celom svetu nema dovoljno sapuna da me opere od svega što sam radio u Vaše ime“. I on, konkretizuje sve to vrlo teškom, namernom zloupotrebom statističkih podataka o zemlji bogatoj naftom – Trinidad i Tobago. On ističe da je Fond „izmislio, doslovno niodkud, ogromne, dospele a neplaćene državne dugove te zemlje, što je imalo za posledicu da su vlasnici kapitala to shvatili kao činjenicu, pa nisu ulagali nova sredstva u tu zemlju, a neki su iz nje povlačili kapital, što je, uz pad cene nafte – glavnog izvoznog proizvoda te zemlje, imalo katastrofalne posledice, pa je ona zatražila hitnu pomoć od MMF. Pomoć je dobijena, ali je Fond to uslovio prihvatanjem, kako Badhu kaže, „smrtonosnog leka“ tj. „strukturnog prilagođavanja“ koji je značio primenu tzv. šok terapije: privatizaciju, liberalizaciju spoljne trgovine i stranih direktnih investicija, deregulaciju i sl., a rezultat svega toga je bio otpuštanje radnika, smanjivanje zarade, smanjenje radnih prava radnika itd7. Kasnije je vlada Trinidada i Tobagoa, u dva nezavisna istraživanja, utvrdila da su optužbe Badhua bile tačne, ali to nije moglo otkloniti ogromne štete koje je, zbog laži službenika Fonda, ova zemlja pretrpela“8. Interesantno je da je taj činovnik Fonda koji je radio na programima tzv. strukturnog prilagođavanja koje je nametao MMF, te programe okarakterisao kao vid masovne torture, pri čemu se „Vlade i narodi koji vrište od bola, primoravaju da padnu na kolena pred njima, slomljeni, prestravljeni i razoreni i preklinju za mrvicu razboritosti i pristojnosti sa naše strane.

Međutim, mi im se okrutno smejemo pravo u lice i mučenje se nastavlja nesmanjenom žestinom“9. Podsećam da su i neke zemlje iz Jugoistočne Azije takođe zapale u ogromne ekonomske i dužničke probleme i da su morale bukvalno da kleče pred funkcionerima MMF, Svetske banke i da mole za pomoć, a u krizu su upale, jer su pod stranim pritiskom, pre svega, MMF, naglo liberalizovale finansijske tokove sa inostranstvom.

Navedeno prema Naomi Klajn, Doktrina šoka, str.294.

Ibid, str.295.

9 Ibidem.

7 8

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

U aprilu 2001. godine najpoznatiji "disident" Zapada Jozef Stiglic je objavio u listu Guardian žestoku kritiku na račun ponašanja MMF prema zemljama korisnicima njegovih kredita. Ova Stiglicova žestoka kritika dobija na značaju ako se zna da je on pre toga tri godine bio glavni ekonomista i bivši potpredsednik Svetske banke gde je, kako kaže, „iz prve ruke video pustošeće efekte koje globalizacija može imati na zemlje u razvoju, a posebno preko liberalizacije spoljne trgovine“ (Stiglitz, 2002, str.1). Prikazaćemo ukratko njegove nalaze i stavove u tom čuvenom, ali kod nas manje poznatom članku koji su se vremenom sve više potvrđivali. Po njemu, taj „perfidno smišljen scenario“ odvija se na sledeći način10: Najpre se snimi i detaljno analizira privredno i kadrovsko stanje svake zemlje koja zatraži finansijsku pomoć. Nakon toga, Svetska banka u svoje ime i ispred MMF-a uručuje tipizirani program vladi zemlje koja je zainteresovana za finansijsku pomoć, koji bi ona morala ispuniti pre i nakon dobijanja kredita. Prvo što se zahteva jeste brza i sveobuhvatna privatizacija, naročito velikih javnih i najvažnijih industrijskih preduzeća koja čine kičmu cele privrede. Stiglic dalje konstatuje da mnogi političari tih zemalja, umesto da se argumentovano usprotive zahtevu za brzopletu prodaju tih preduzeća, odlučuju da rasprodaju elektroprivredu, naftnu industriju, vodoprivredu, rudarske kompanije (ako već nisu u rukama stranih transnacionalnih kompanija), pogotovo nakon što im se ponudi provizija od te prodaje. I naravno da svi ti vitalni sektori, po pravilu, postaju vlasništvo stranih kompanija. On dalje ističe da nakon kampanjski sprovedene privatizacije, obavezno sledi usvajanje regulative o liberalizaciji propisa koji regulišu priliv stranog kapitala, čime se omogućava nesmetan ulazak i izlazak stranog kapitala, a posebno onog koji ima obeležje investicionog kapitala i investicionih fondova. Brojni primeri pokazuju da u zemlju-žrtvu de facto ulazi relativno malo kapitala, ali iz nje na zakonit način izlazi znatno veći iznos raspoloživog kapitala. Taj, kako Stiglic kaže, pljačkaški kapital ulazi u zemlju-žrtvu pre svega iz špekulativnih motiva, a te špekulacije se ostvaruju pre svega preko prometa nekretnina i valute, i pri prvom znaku nadolazećih problema koji bi mogli ugroziti njegovu sigurnost i visoku profitabilnost, beže „glavom bez obzira“. U takvom čestom scenariju, zemlja-žrtva, po pravilu ostaje bez deviznih rezervi. U tom slučaju, MMF ultimativno traži od te zemlje da odmah podigne kamatne stope na 30, 50, pa i 80% kako bi, navodno, privukla svež kapital, bolje reći svetske špekulante da bar privremeno vrate kapital koji su izneli iz te zemlje. Pošto zemlja nema drugog izlaza, prihvata taj ultimatum, pa se špekulativni kapital vraća, ali se time, po nizu osnova, razara industrijska proizvodnja i na taj način glavni nacionalni resursi zemlje-žrtve, prelaze u vlasništvo stranih lica. I nakon toga, MMF toj zemlji – nameće koncept „tržišnog određivanja cena“, što podrazumeva dramatično povećanje cena hrane, energenata, infrastrukturnih usluga, vode i ostalih komunalnih usluga. S druge strane, taj koncept ne dozvoljava rast plata i penzija koje, realno, drastično padaju, pa se životni standard ogromnog broja „domorodaca“ dramatično smanjuje. Sve to zemlju-pacijenta, bolje reći žrtvu, dovodi do bankrota i do kolapsa njene privrede. I u takvim uslovima, ističe Stiglic, MMF programirano pojačava strogoću u zemlji žrtvi, pa dolazi do ogromnih socijalnih tenzija, sa vrlo teškim posledicama. Ilustracija svega toga, po Stiglicu, su Indonezija (posebno u 1998. godini) ili Bolivija (u 2000. godini), u kojima su izbili veliki socijalni nemiri, a u takvim uslovima dolazi do novog bega kapitala iz zemlje i do panične prodaje, bolje reći rasprodaje preostalih državnih preduzeća po bagatelnim cenama. Uz sve to, Fond zemljama-žrtvama Vidi: URL: ttp://www.guardian.co.kk/bussiness/2001/aps/29/business.mbas/print (page 2 of d; datum posete stranice 10.10.2010).

10

81

82

Uzroci savremene ekonomske krize

nameće slobodnu spoljnu trgovinu, bolje reći uvoza, i to omogućuje nesmetanu prodaju proizvoda iz razvijenih zemalja u zemljama u razvoju, i zemaljama u tranziciji, dok razvijene zemlje istovremeno jakim carinskim i vancarinskim merama štite svoje tržište od dotoka poljoprivredno-prehrambenih proizvoda iz tih zemalja. I tako se, preko svega toga, kako naglašava Stiglic, stvaraju države bogalji, a strane banke i strane transnacionalne kompanije koje su ušle u njih beskrupulozno se bogate. Drugim rečima, na ovaj način se stvaraju savremene kolonije.

I na kraju, poenta ovog njegovog žestokog teksta jeste: (a) da se planovi ovih međunarodnih institucija uvek rukovode ideologijom kojoj je strana svaka humanost i altruizam i (b) oni nikada nisu otvoreni za stručnu raspravu i primedbe i tako su razrađeni da programirano urušavaju demokratiju u zemlji koja ih nekritički primenjuje, bolje reći kojoj se oni nameću. Navedimo da je te godine Dž. Stiglic dobio Nobelovu nagradu za ekonomiju, ali naravno ne zbog ovog rada. Sledeće godine on je objavio izuzetno zapaženu knjigu Globalization and Its Discontens (koja je iste godine prevedena i na srpski jezik) u kojoj je kritika na račun ideologije neoliberalizma i vrlo teških ekonomskih i socijalnih posledica, bila još ubedljivija i konkretnija i ja je svesrdno preporučujem, a finansijeru Budimiru Rudoviću i prevodiocu Jovanu Veljkoviću puno zahvaljujem, što se ona pojavila i na našem jeziku.

Sve do pojave svetske finansijske, odnosno svetske ekonomske krize, navedene žestoke kritike bivših visokih funkcionera u MMF i Svetskoj banci, pristalice ideologije neoliberalizma, pa i onog ekstremnog, tretirale su kao izraz neke njihove frustracije i disidentske poremećene psihe, što je, naravno, bilo bez ikakve osnove. Stiglic je u prvoj dekadi novog veka jedan od, a verovatno i najcitiraniji ekonomista sveta, a dobio je i niz značajnih međunarodnih priznanja.

O sve prisutnijoj, moglo bi se reći dominantnoj svesti da je neoliberalizam bio najveća zabluda ekonomske nauke i katastrofalnim posledicama njegove primene u vrlo velikom broju zemalja, detaljnije sam pisao u referatu za prethodno savetovanje koje je organizovala Akademija ekonomskih nauka, pa o tome sada neću govoriti (Kovačević, 2012a.)

Samo ću još jednom ponoviti da je, koliko ja znam, pet dobitnika Nobelove nagrade za ekonomiju uvidelo svoje ranije zablude o samoregulativnom tržištu, a ne znam ni jednoga koji je bio kritičar neoliberalizma, a kasnije prešao na drugu stranu. Čuveni Džefri Saks i Frensis Fukujama u nizu radova nepisanih posle 2008.g. su se „posipali pepelom po glavi“. U referatu „Katastrofalne posledice najveće zablude ekonomske nauke – neoliberalizma“ (Kovačević, 2012a), naveo sam tvrdnje dvadesetak poznatih ličnosti, kako iz sfere ekonomskih nauka, drugih nauka i politike koje govore o teškim posledicama primene, kao i o potrebi napuštanja ideologije, bolje reći religije – neoliberalizma. Ovde bih mogao navesti izjave i zaključke još čitavog niza poznatih ličnosti – od bivšeg premijera Australije Kevina Ruda, do predsednika Ekvadora Rafaela Korea, koji je doktorirao ekonomiju u SAD, vrlo poznatih filozofa, politkologa, sociologa, pa do sadašnjeg, novoizabranog Pape, koji veoma oštro kritikuju neoliberalizam i svi oni skupa dokazuju da neregulisano tržište proizvodi ogromne probleme i da može, ako se ne napusti, odvesti kapitalizam u propast, ali to na Lj. Madžara i njegove malobrojne istomišljenike ne bi imalo nikakvog uticaja i

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

oni bi, verovatno, ponovo tvrdili da je takvo citiranje karakteristično samo za diplomske radove. Ipak, moram naglasiti da svi ti stavovi i kritike puno znače za objektivne intelektualce, a njihovo potpuno ignorisanje i žestoke kritike od strane neoliberala nas koji kritikujemo ideologiju neoliberalizma neodoljivo podseća na vreme komunizma, kada se pored komunističke, zastupanje nijedne druga ideologija nije dozvoljavalo. I tragikomično je da se oni predstavljaju kao, navodni, autori "ekonomskih i liberalnih studija".

Profesor Lj. Madžar i njegovi sledbenici potpuno ignorišu katastrofalne posledice primene neoliberalizma u Čileu, Argentini, Brazilu, Ruskoj Federaciji i nizu drugih zemalja i ekonomski uspon tih zemalja nakon napuštanja te ideologije. Oni ne postavljaju pitanja kako je to bilo moguće i šta su one činile, što je doprinelo tim pozitivnim preokretima.

Da je profesor Lj. Madžar živeo u tim zemljama u poslednjim godinama primene neoliberalizma, on bi, vrlo verovatno, isto rekao kao što sada piše za Srbiju: „Priča o nekoj bitno boljoj državi pusta je tlapnja (ma šta to značilo – MK) i puka je iluzija koja samo kontraminira i muti rezonovanje pregalaca za društvenim spasom ... Optužiti državu za postojeće degerativne procese, a spas tražiti u njenom dodatnom, mnogo širom angažovanju, očigledna je drastična protivrečnost, koja ne može drugačije da se okarakteriše nego kao - „bolest mišljenja“ (str.3, a podvukao M.K). Iz ovoga sledi moj, a verujem ne samo moj, zaključak da on kritičare koncepta reformi, mera privredne, monetarne, fiskalne i devizne politike smatra za velike štetočine i mentalne bolesnike. I što je tragikomično, taj i takav predsednik Akademije ekonomskih nauka vrlo brzo pada u kontradikciju tj. „skače sam sebi u usta“, jer kaže da se treba „boriti za što manju državu, onu orijentisanu na ... izgradnju institucija, usavršavanje zakonskog poretka, učvršćivanje vladavine prava i obezbeđenje stabilnog poslovnog ambijenta“. Uz to, on od te, kako kaže „spore, preglomazne i, čini se, brojnim zloupotrebama podložne države... koja nas je u crno zavila“ i očekuje da bude „nezamenljiva kao kreator i činilac okruženja u kome će poslovni ljudi moći normalno da planiraju i da bez nepotrebnih državno generisanih rizika ostvaruju svoje odluke. On dalje dodaje da je tu naravno i zdravstvo, školstvo,sudstvo, tužilaštvo i policija. Neki smatraju da je tu još i vojska (ja odavno predlažem da se vojska postepeno civilizovano i humano demontira i ukloni), a pored nje možda još par resursno ne mnogo zahtevnih funkcija uključujući zaštitu prirodnog okruženja“ (str.4). Nešto kasnije on ističe da za izgradnju tog dobrog sistema - nema, pre svega potrebnih znanja, jer se stvarnost menja strahovito brzo, a naše istraživanje i razumevanje kaska za njim na velikoj distanci, ponekad i sasvim beznadno“. Uz sve to, on ističe da je „oportunizam u najvećem broju konstelacija nesavladivo političko ograničenje (str. 8, a podvukao M.K.). On takođe ističe „strašne političke manipulacije“ i zaključuje da zbog svega toga „najvrednije sistemske promene jednostavno nisu u domenu mogućeg“ (str.8). Da ne ponavljam njegovu kvalifikaciju da je u pitanju „bolest mišljenja“ već ću, teška srca, reći, da je on "sudeći po svemu", , izgubljen u prostoru i vremenu. Ovde bih još naglasio da su ekstremni neoliberali u Srbiji svojim pisanjem, raznim funkcijama na kojima su bili i sveukupnim angažovanjem – znatno doprineli dramatičnom stanju privrede Srbije, ogromnoj nezapslenosti i drastičnom padu standarda stanovništva.

Kada se čitaju kritike Lj. Madžara i male ali odabrane čete neoliberala u Srbiji na račun nas koji kritikujemo koncept reformi, vlade, ministarstva, Narodnu banku Srbije, ministre, guvernere, može se steći utisak, da se mi zalažemo za neku komunističku državu.

83

84

Uzroci savremene ekonomske krize

Podvlačim da je njegov pulen dr M. Prokopijević, napisao da su prethodno savetovanje na temu Globalna kriza i ekonomska nauka „uglavnom iskoristili komunisti, socijalisti i etatisti raznih boja da još malo kritikuju tj. neznalački pljuju po liberalizmu“ (str.127).

Na istom skupu B. Mijatović kaže da prof. dr J. Dušanić, piše u „starom komunističkom maniru“ (str.97). Povodom toga ponovo ističem da nema govora da se ja ili kolege koje kritikuju neoliberalizam zalažemo za neku komunističku državu. Bitna razlika između nas i neoliberala koji su pobornici samoregularnog tržišta i svođenje uloge države na ono što navodi Lj. Madžar jeste u sledećem: (a) Pri navođenju funkcije države Milton Fridman „velikan ekonomske nauke“ (kako kaže Lj. Madžar) i masa inostranih i malobrojnih domaćih neoliberala, imaju u vidu samo institucionalno uređenu visokorazvijenu zemlju, kao što su SAD, Velika Britanija i itd.

Sve je veći skup stranih vrhunskih ekonomista, stručnjaka iz drugih društvenih nauka, političara, koji su uvideli da su bili u zabludi pri veličanju i propagiranju neoliberalizma, a posebno ekstremnog neoliberalizma i sada se zalažu za veću ulogu države i dobar savez države i tržišta u mnogim oblastima o kome, do pojave tekuće svetske ekonomske krize, nije bilo moguće ni razgovarati, a kamoli preduzimati neke konkretne mere. Prof. dr Lj. Madžar i njegova malobrojna skupina ekonomista i samoukih ekonomista i dalje se u svojim pisanjima i istupanjima, ponašaju kao da se ništa nije desilo, ili kao da su prespavali poslednjih pet godina, kada je svetska ekonomska kriza dobila ogromne razmere. (b) Lj. Madžar i njegovi sledbenici i danas tzv. Vašingtonski sporazum tretiraju kao sveto pismo, vrhunsku mudrost koju je iznedrila ekonomska nauka, a njegovih deset „božijih zapovesti“, smatraju kao univerzalni recept za uspešan privredni rast i razvoj svake zemlje. S druge strane, kritičari tog Sporazuma su dokazivali da on zbog nekih „zapovesti“, nije prihvatljiv za nerazvijene zemlje i zemlje u tranziciji i da će njegova dosledna primena mnoge zemlje dovesti u status kolonije, što se u praksi i desilo. (c) Prof. dr Madžar i njegovi istomišljenici – ekstremni neoliberali ignorišu samit 20 ekonomski najmoćnijih zemalja koji je održan u novembru 2010. god. u Seulu na kome je postignuta saglasnost da ne postoji univerzalni skup „božijih zapovesti“ (à la Vašingtonski sporazum), odnosno da ne postoji univerzalna formula za uspešno reformisanje privrede, pa da bi svaka zemlja trebalo da formuliše, usvoji i dosledno sprovodi strategiju privrednog razvoja koja bi uvažavala njene ekonomske i društvene specifičnosti, što podrazumeva znatnu ulogu države i njenih institucija (detaljnije o tome u, Dušanić, 2012).

Ove zemlje su imale u vidu pozitivna iskustva Čilea (od 1989. g.), Rusije (od 1999.g.), Argentine, Brazila, a posebno Kine i Indije, kao i negativna iskustva brojnih zemalja koje su prihvatile ili im je nametnut skup deset „božijih zapovesti“ iz tzv. Vašingtonskog konsenzusa. Biću neskroman, a znam da će mnogi reći da sam prepotentan ako kažem da sam, pored kolege J. Dušanića, od 2001, a posebno od 2006.g. slično govorio, ali samo za Srbiju. Nažalost, sve to je od zvaničnih institucija ignorisano, pa čak i nipodaštavano. (d) Ekstremni strani i domaći neoliberali, pa i prof. dr Lj. Madžar, smatraju da država nema šta da traži u proizvodnji tj. da je državni sektor u privredi nedopustiv. Ja, verujem, kao i niz drugih domaćih i stranih ekonomista, da je za zemlju i njeno stanovništvo korisno, pa čak nužno, da prirodni resursi, prirodni monopoli i neke strateške delatno-

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

sti, budu u državnom vlasništvu. Norveška sigurno ne bi imala per capita dohodak od 97.255 da je dozvolila privatizaciju naftnih izvora i drugih prirodnih resursa, jer bi se oni, vrlo verovatno, našli u rukama stranih kompanija, koje su po prirodi vrlo pohlepne, pa bi u slučaju da su one, umesto državnih norveških kompanija, vršile eksploataciju od toga biznisa udeljivale samo „mrvice“ norveškoj državi i stanovništvu te zemlje. Norveška je uopšte primer kako se zemlja uspešno razvija, iako je u njoj prisutno tridesetak državnih kompanija u svim najvažnijim sektorima. U njoj su, u sektoru eksploatacije i prerade nafte prisutne samo dve kompanije koje su u stopostotnom državnom vlasništvu. Ili, Čile bi i danas bio u dužničkom ropstvu da je daleko najvažniji sektor privrede – obojena metalurgija prešla u vlasništvo stranih, vrlo verovatno američkih, ekstremno pohlepnih, kompanija i sigurno ne bi od 2000, pa zaključno sa 2011.g. ostvario porast per capita dohotka od 55% i on ne bi iznosio – oko 14,5 hiljada dolara. Zemlje izvoznice nafte su bile teška sirotinja dok je eksploatacija tog često jedinog resursa bila u rukama privatnih, ekstremnih pohlepnih stranih kompanija. Nakon izvršene nacionalizacije, koja je ostvarena 70-tih godina prošlog veka, većina ovih zemalja ostvarila je impresivan rast i razvoj, pa je u 2011. god. per capita dohodak, na primer u Saudijskoj Arabiji iznosio 20,5 hiljada dolara, a u Ujedinjenim Arapskim Emiratima čak 67 hiljada dolara. Znam da će moji kritičari reći da u tim zemljama postoji vrlo velike socijalne razlike, pa i zloupotrebe države pri trošenju para, ali je, bar meni potpuno jasno da bi stanovništvo tih zemalja i njihov životni standard i dalje bili na vrlo niskom nivou da je eksploatacije nafte i gasa ostala u vlasništvu stranih privatnih kompanija. U ovom i u mnogim sličnim slučajevima zemlje u kojima bi strane kompanije vršile eksploataciju osnovnih prirodnih resursa ostale bi u kolonijalnom statusu, pa bi životni standard stanovništva bio neuporedivo niži nego što je sada. I danas postoji niz nerazvijenih zemalja u kojima eksploataciju osnovnih prirodnih resursa vrše strane, privatne transnacionalne kompanije koje često, bez ikakvih skrupula i elementarne etike to čine i posledica toga je vrlo nizak nivo razvijenosti i vrlo nizak životni standard stanovništva u tim zemljama. Sledi zaključak da primena ekstremnog neoliberalizma u bilo kojoj nerazvijenoj zemlji neminovno tu zemlju de facto dovodi u status savremene kolonije.

Na kraju, kao što smo napomenuli, neoliberali, a posebno prof. dr Lj. Madžar (koji ipak ne spada u tu vrstu) smatraju da je glavni uzrok vrlo ozbiljne ekonomske i društvene krize u najrazvijenijim zemljama, a posebno u SAD i Velikoj Britaniji, posledica zloupotreba položaja države i njenih institucija, i po tom osnovu destimulisanja privredne aktivnosti.

S druge strane, mi, kritičari neoliberalizma, pogotovu ekstremnog neoliberalizma kakvog su početkom 80-tih godina prošlog veka prihvatile te dve zemlje, smatramo da je to bio i još uvek ostao osnovni uzrok njihove teške ekonomske krize koja se privremeno kamuflira enormnim, ali neodrživim, zaduživanjem u inostranstvu. Žestoke zamerke nama koji kritikujemo neoliberalizam i dokazujemo da je njegova primena donela teške ekonomske i socijalne posledice, pored lepljenja beskrupuloznih etiketa, ispoljene arogancije, pa i zloupotrebe podataka, često su zaista i smešni u svojim „argumentima“. Jedan od takvih bisera napisao je, po Lj. Madžaru ekonomista br. 1. u Srbiji, dr B. Mijatović. Naime, on svoju diskusiju, koju je kao kukavičije jaje „zalepio“ za svoj opskurni referat u kome je dokazivao da svetske krize nema, valjda kao poentu, završio na sledeći način: „Da zaključim ovaj tekst zabavnim detaljem: naši kritičari tzv.

85

86

Uzroci savremene ekonomske krize

neoliberalizma, pa i Mlađen Kovačević, ne propuštaju da pomenu kao ubitačan argument tekst Džozefa Stiglica „Kraj neoliberalizma“. Jedini je problem što opet ne citiraju tačno: nedostaje im jedan znak pitanja, jer originalan naziv teksta glasi: „Kraj neoliberalizma“? („The End of Neo-liberalism?“), što bitno menja smisao, zar ne?“. Međutim, krajnje je nekorektno kad on kaže „što opet ne citiraju tačno“. Takvu optužbu, na moj račun, bez ikakvih dokaza, prvi put čujem i duboko sam ubeđen da je to izrekao bez ikakve osnove, što govori o njegovom moralu. Bitno je da on pri tome prećutkuje zaključak Stiglica u tom članku koji je glasio: „Svet nije bio milosrdan prema neoliberalizmu, tom bućkurišu ideja, baziranom na predpostavci fundamentalista da tržište, kao samoregulirajući sistem, efikasno alocira resurse i odlično služi interesima društva. Upravo taj tržišni fundamentalizam leži u osnovi tačerizma, reganomike i takozvanog ’Vašingtonskog dogovora’ i njegove orijentacije na privatizaciju, liberalizaciju i nezavisnost centralne banke koja koncentriše svoju pažnju isključivo na inflaciju. Četvrt veka zemlje u razvoju su se međusobno takmičile i neuspesi su očigledni: zemlje koje su se pridržavale politike neoliberalizma, izgubile su trku“. I na osnovu detaljne analize, on zaključuje: „Neoliberalni tržišni fundamentalizam je uvek bio politička doktrina u službi određenih interesa. On nije nikada bio potvrđen u ekonomskoj teoriji. Sada je jasno da ga nije potvrdila ni istorijska praksa. Izvlačenje pouka iz toga može da bude zračak svetlosti među zgusnutim oblacima koji su se nadvili nad globalnom ekonomijom“ (http://www.project-sindicate.org).

Zaista ne znam kako je u mom tekstu izostao taj famozni znak pitanja. Ali je, nakon navedenog citata Stiglica koji čini poentu tog članka, za iole vispremijeg ekonomistu potpuno jasno da je on tu stavljen tek reda radi i da bi zaintrigirao maštu potencijalnih čitalaca i da samim tim on ni slučajno ne menja smisao naslova tog rada. Iz njega sledi da nobelovac Stiglic smatra da je neoliberalizmu koji je prvi put vojnom silom uveden u Čileu, a odmah zatim, takođe vojnom silom, u Argentini, kao i onom koji je kasnije forsiran u SAD i Velikoj Britaniji, a zatim u vrlo velikom broju drugih zemalja (bilo vojnom silom, bilo prevarama birača, bilo preko pritisaka i ucena međunarodnih finansijskih institucija, a samo ponegde milom, tj. uz naivnu veru da će nakon njegovog uvođenja „poteći med i mleko“) – zaista došao kraj. Zbog svega toga smešna je poenta žestoke kritike od strane „najboljeg ekonomiste Srbije“ na moj i na račun kolege prof. dr Jovana Dušanića. Jadna nam struka, pa i Akademija ekonomskih nauka kada sve to dozvoljava i objavljuje. S druge strane, to je u nekom smislu i dobro, jer najbolje pokazujje kako su „ubojiti“, bolje reći kukavni argumenti, po Madžaru, ekonomiste br. 1. u Srbiji.

Za mene je, a verujem za ogroman broj ekonomista u Srbiji, smešna tvrdnja dr B. Mijatovića i dr M. Prokopijevića da nema osnova da se koristi neki, navodno, izmišljeni pojam „neoliberalizam“. To je prosto frapantno ako se, na primer, zna da jedan od dvadesetak najcitiranijih autora iz svih društvenih nauka Dejvid Harvej u svojoj knjizi Kratka istorija neoliberalizma taj pojam i pojmove koji počinju sa neoliberal koristi preko 500 puta.

Izgleda da je prof. dr Lj. Madžar, pao pod uticaj tih njihovih tvrdnji, jer u uvodnom referatu u nizu slučajeva uz taj termin stavlja znake navoda, što znači da i on taj pojam pripisuje samo kritičarima neoliberalizma. Ranije to nije bio slučaj što se vidi iz njegovih brojnih radova, posvećenih ovoj temi.

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

Sve to, jasno pokazuje da se ostrašćeni neoliberali Srbije, a posebno dr B. Mijatović, kada je reč o neoliberalizmu, ponašaju kao što se, navodno, ponaša ptica noj – kada se susretne sa opasnošću po bezbednost i život – zabada glavu u pesak i tako „rešava“ svoj problem. Međutim, biolozi tvrde da ta ptica nije toliko glupa i da je to neistina, već da se ta priča odnosi na ljude koji ne znaju kako da reše neki problem, pa ga ignorišu ili počnu da veruju i tvrde da ga nema. I tako, dr B. Mijatović „otkriva“ i dokazuje da „nema neoliberalizma i da nema svetske ekonomske krize“ (Mijatović, 2012,str.95-107).

Neverovatno, ali, istinito.

Koliko su tvrdnje da neoliberalizam, kao pojam i suština ne postoji besmislene, postaje jasnije ako se samo pogledaju spiskovi literature, koju u brojnim radovima navode strani i domaći istraživači. U tom pogledu se naročito po dokumentovasti ističe knjiga Naomi Klajn Doktrina šoka. I u „bukadžijskoj“ knjizi odnosno zborniku referata Uspon i pad neoliberalizma – kraj jednog ekonomskog poretka?, navodi se vrlo veliki broj radova u čijim naslovima figurira reč „neoliberalizam“ („neoliberalism“). Ili, u vrlo vrednom delu Dejvida Harveja Kratka istorija neoliberalizma koja je objavljena na čuvenom Oxfordu 2005.g. (a kod nas prevedena 2010.g.) o nastanku i razvoju tog pojma, bolje reći ideologije ili religije, detaljno i vrlo dokumentovano se piše, a reči neoliberalizam, neoliberalna filozofija, ili neoliberalna ideologoja, neoliberalna država, i druge reči koje počinju sa neolibera koriste se na preko 500 mesta. Dodajmo da to čini intelektualac iz društvenih nauka koji živi u Engleskoj i spada među 18 najcitiranijih autora iz društvenih nauka i da je to delo napisano pre svetske ekonomske krize.

I na kraju, dovoljno je pogledati spiskove navedene literature brojnih autora radova u zborniku Globalna kriza i ekonomska nauka – neoliberalizam i alternative, koji su 2012. g. izdali Akademija ekonomskih nauka i Ekonomski fakultet u Beogradu, pa zaključiti da su dr B. Mijatović, dr M. Prokopijević, pa i prof. dr Lj. Madžar (koji počinje da stavlja znakove navoda uz reč neoliberalizam) – izgubljeni u prostoru i vremenu. Za njih su svi autori koji pišu o nastanku, razvoju i teškim ekonomskim i socijalnim posledicama primene ideologije neoliberalizma, bez obzira da li su strani ili domaći – komunisti, (neo)komunisti, socijalisti i levičari, što je, zaista, neverovatno, pa i beskrupulozno.

Još sam više razočaran, pa i rastužen, što je predsednik Akademije ekonomskih nauka prof. dr Lj. Madžar, pao pod uticaj njegovog pulena dr M. Prokopijevića, koji je tvrdio da postoji „nepregledno more ekonomista po fakultetima i institutima, čija su uverenja vrlo neliberalna, neinspirativna i izraz slabog obrazovanja, a koji čine 99,99% intelektualnog establišmenta“ (Prokopijević, 2012, str.127). I umesto da se ogradi od ovakve nepristojne arogancije svog pulena, predsednik Akademije ekonomskih nauka, suštinski, čak i bezobzirnije kaže: "Takvih koji zaboravljaju ono što je istraživačev osnovni ako ne i jedini zadatak, koji svoju veliku misiju zanemaruju i zaboravljaju, u Srbiji ima na lopate – a jedna manjina vrlo učenih i stručno spremnih ekonomista (i po koji izvan ove struke) rezonuju dijamentralno suprotno. Ovi „lopataši“ nikako da shvate da su problemi u krajnjoj liniji nastali zbog spore, preglomazne i čini se brojnim zloupotrebama podložne države... i priča o nekoj bitno boljoj državi, pusta je tlapnja i puka iluzija, koja samo kontaminira i muti rezonovanje ovih tragalaca za društvenim spasom“ (Madžar, 2013, str.3). I što

87

88

Uzroci savremene ekonomske krize

je posebno ponižavajuće za te „lopataše“, jeste činjenica da se u savremenim uslovima lopata koristi za prebacivanjem nevažnog i bezvrednog materijala (snega, blata, peska, pa i đubreta) sa važnog na nevažno mesto. Biću i ja surov, pa ću povodom ovih konstatacija reći da su one bile karakteristične za nekog predsednika ideološke komisije nekog opštinskog komiteta komunističke partije, ali u 1946. ili 1947. godini, a taj predsednik je pre rata bio fizički radnik i u svojim rukama je imao samo lopatu.

Vrlo sam iznenađen i razočaran kako se naš predsednik Akademije ekonomskih nauka odnosi prema nekim stranim autorima koji kritički pišu o ideologiji neoliberalizma i katastrofalnim posledicama primene te ideologije. On kaže da Naomi Klajn „ne treba ni pominjati a kamoli citirati i da je treba držati van dometa puškometa“ (Madžar, 2011).

Koliko je ta izjava van zdravog razuma postaje jasnije ako se zna da je njena ranija knjiga No Logo, prevedena na čak 28 jezika, a „zloglasna“ Doktrina šoka na čak 36 jezika (a među njima i na srpski), a po San Francisco Chronicl, ova knjiga „možda spada među najvažnije knjige decenije“. I sama činjenica da je Univerzitet Kraljevskog koledža N. Klajn dodelio titulu počasnog doktora, govori o potpunoj neosnovanosti nipodaštavanja Naomi Klajn od strane prof. dr Lj. Madžara i dr B. Mijatovića, i da je to, najblaže rečeno – zapanjujuće. Za mene je ona vrlo umna osoba i njena knjiga Doktrina šoka je zaista fantastično dokumentovana.

Za mene je takođe zapanjujuća kvalifikacija prof. dr Lj. Madžara da je knjiga, odnosno zbornik radova Uspon i pad neoliberalizma - kraj jednog ekonomskog poretka? „bukadžijska“ i da je nije trebalo prevoditi na srpski jezik. Pri tome on potpuno ignoriše vrlo pozitivne ocene recenzenata i njenih prikazivača profesora sociologije na Njujorškom univerzitetu Neil Brenner-a i profesora međunarodnih odnosa na Univerzitetu OksfordBruks Magnus Ryner-a, profesora humane geografije i sociologije na Briselskom univerzitetu Weudy Larner i profesora Univerziteta u Džordžiji Nik Neynen-a. Uz to, trebalo bi naglasiti da ova knjiga nije izdata u Havani ni u Minsku (kako bi se moglo zaključiti iz kvalifikacije „bukadžijska“), već u prestonici Engleske (Londonu), koja je do pre pet godina, pored SAD, bila najveći pobornik neoliberalizma.

Za mene je zaista tužno saznanje da se pri ovim diskvalifikacijama, prof. Lj. Madžar ponaša kao predsednik Ideološke komisije Centralnog komiteta Komunističke partije u nekim pedesetim godinama prošlog veka. Njegovi puleni dr B. Mijatović i dr M. Prokopijević i dr B. Begović se pri svojim beskrupuloznim kritikama, nas koji kritikujemo ideologiju neoliberalizma, ponašaju kao članovi te iste komisije. I što je zaista krajnje komično i apsurdno, jeste da oni nas koji smo „na drugoj strani“ kvalifikuju kao komuniste,(neo) komuniste; socijaliste i levičare. I on se tu sve ugleda na svoje pulene. Kao ilustraciju navedimo da je po Lj. Madžaru, ekonomista br.1 u Srbiji dr B. Mijatović kaže „Neoliberalizam ne postoji. Radi se jednostavno, o ideološkoj uvredi... a kritičari neoliberalizma su na krajnje levoj strani političkog spektra, tamo gde su do pre dve decenije nalazio komunistički pokret. I oni jesu (neo)komunisti koji su posle pada Berlinskog zida promenili dlaku (retoriku) ali ne i ćud (ciljeve). Suštinska meta im nije tržište već kapitalizam“ (Mijatović, 2012,str.96-97). Iz ovoga sledi zaključak da je i jedan od dvadesetak najcitiranijih stvaralaca iz društvenih nauka Dejvid Harvi (David Harvey) čiju je moćnu knjigu A Brief History of Neoliberalism 2005. god. objavio Oxford University Press, a 2012.

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

prevedena u Srbiji, a koja je prezentirana na gotovo 300 strana, takođe (neo)komunista.

Preporučlio bih dr B. Mijatoviću, dr M. Prokopijeviću i ostalim malobrojnim ostrašćeim neoliberalima, pa i prof. dr Lj. Madžaru da ovu knjigu pročitaju, mada verujem da čak i ako to učine, svoje tvrde stavove i besmislene tvrdnje i nakon toga neće promeniti. Duboko verujem da bi prof. Lj. Madžar, nakon čitanja, nju proglasio kao ekstremno „bukadžijskom“. Predpostavljam da on, a pogotovu njegovi puleni ne bi ni dozvolili da se ta knjiga prevede na srpski jezik. Ta predpostavka se zasniva na saznanju da je neko u „Službenom glasniku“ zaustavio dogovoreno izdanje prevedene knjige Renea Pasea (René Passet) Iluzija neoliberalizma (I’llusion neoliberalle). S druge strane, taj isti „Službeni glasnik“ je finansirao izdanje dve knjige prof. dr Lj. Madžara, 5 zbornika radova saradnika Centra za liberalno-demokratske studije i plus 2 zbornika kratkih članaka dr B. Mijatovića i prof. dr Danica Popović koji su prethodno objavljeni u Politici. Sve to postaje razumljivo ako se zna da je dr B. Mijatović u to vreme bio urednik ekonomske biblioteke u „Službenom glasniku“, pa je imao važnu ulogu pri odlukama šta štampati. I na kraju, postavlja se pitanje nije li to sve u ogromnom neskladu sa osnovnim principima demokratije i nekim „demokratskim studijama“ (ma šta to značilo). Žao mi je što moj prijatelj Lj. Madžar sve više pada pod uticaj njegovih pulena, kako iz sfere struke tako i sfere politike, koji su po njemu „najbolje što struka ima“, „vrlo učenih i stručno spremnih“, „obrazovanijih“ od nas koji ih „kritikujemo“ (Lj. Madžar, 2010. i 2011). On se ugleda na njih i po lansiranju raznih „bisera“ ili „nestašluka“ (kako on kaže za te njihove „mudrosti“). O brojnim „nestašlucima“ Lj. Madžara sam detaljno pisao u drugim radovima (Kovačević, 2010e. i 2012d). Već sam naveo njegov „biser“ o tzv. ogromnom doprinosu Miltona Fridmana što je „napravio“ tako „genijalnog“ sina o kome se tako malo zna, a Lj. Madžar ga kuje u zvezde. Ovde ću još jednom navesti samo njegovu konstataciju da je Kina u sve većem stepenu autentična kapitalistička zemlja, dok je, s druge strane „krajnje vreme da se shvati da SAD, nisu paradigma liberalnog modela nego njegova negacija .... uz mogućnost da je Marks u krajnjoj liniji bio u pravu kada je predviđao da će socijalizam najpre nastupiti u najrazvijenijim zemljama“ (str.6). Vrlo čudno i hrabro rezonovanje, pogotovu ako se zna da se u Kini oko 35% BDP formira u državnim preduzećima (od kojih ima preko 20.000), a u SAD, verovatno, samo oko 2%, i ako se zna da u Kini postoji samo jedna - komunistička partija, a u SAD masa raznih partija i ako se zna da se na Zapadu ističe da u Kini nema demokratije, a da su SAD „bastion“ i glavni „izvoznik“ demokratije.

7. Srbija nije u recesiji već u teškoj društvenoj i ekonomskoj krizi, pa i u ekonomskoj depresiji Nakon značajnih društvenih promena, iz oktobra 2000.g., niz akademskih ekonomista i tadašnjih istaknutih lidera opozicionih stranaka, obećavali su spektakularan rast i razvoj privrede SR Jugoslavije i Srbije. Nakon formiranja nove Savezne vlade i Vlade Srbije, ta obećanja su bila još više naglašena. U tom pogledu posebno se istakao bivši

89

90

Uzroci savremene ekonomske krize

asistent u timu „čuvenog“ Džefri Saksa, novi ministar za finansije Božidar Đelić, koji je krajem 2001. godine, na savetovanju koje je organizovalo Naučno društvo ekonomista izjavio: „Kroz tri godine Srbija će biti ekonomski lider na Balkanu, u 2004.g. će postati kandidat za članstvo u EU, a do kraja decenije postaće punopravni član“, biće zemlja koja doživljava najbrži privredni rast i o kojoj će se pričati kao o „srpskom čudu“ (Đelić, 2002,str.24). Ovo obećanje je neodoljivo podsećalo na ranije citirana obećanja o čileanskom ili argentinskom „privrednom čudu“. Znajući neslavnu ekonomsku istoriju tih zemalja, koja je stvarana nakon tih obećanja, a naročito zbog ubeđenosti da model reformi koji je velikim delom Srbiji nametnut, ima ozbiljnu konstrukcionu grešku, na istom tom savetovanju sam dokazivao da će njegova primena imati vrlo neprijatne ekonomske i socijalne posledice (Kovačević, 2002a). Te moje kritike je sa nipodaštavanjem, arogantno, ali bez argumenata odbacio tadašnji guverner NBJ (Dinkić, 2002). Koliko mi je poznato, pored mr M. Dinkića, iz struke me je (u 2002. godini) jedino kritikovao dr Boris Begović i to zbog moje kritike nagle i preterane liberalizacije uvoza čemu je on, kao savetnik tadašnjeg saveznog ministra za spoljnu trgovinu dr M. Labusa znatno doprineo. Te kritike on je izneo u nekom časopisu Centra za demokratske i liberalne studije (ako se dobro sećam, on se zvao Tema). Odgovorio sam na te kritike, a glavni urednik dr B. Mijatović me je telefonom obavestio da taj moj rad neće biti objavljen jer se, nvodno ne uklapa u profil časopisa. Taj razgovor sam zaključio sa „jadna vam ta demokratija koju širite kroz Centar i taj časopis“. Deset godina nakon toga, dr B. Mijatović je na skupu koji je organizovala Akademija ekonomskih nauka izjavio da taj moj tekst nije objavljen je, navodno bio obiman – oko 20 stranica. Taj članak, pre predaje redakciji, pročitao je prof. dr Lj. Madžar i sem nekih tehničkih poboljšanja nije imao primedbi, pa je svakom neutralnom, objektivnom ekonomisti jasno zašto je dr B. Begović mene kritikovao i zašto moj odgovor nije objavljen u tom časopisu.

Krajem 2002. godine, na savetovanju koje je organizovalo Naučno društvo ekonomista podneo sam referat pod naslovom „Nužnost napuštanja dosadašnjeg koncepta ekonomske politike“ (Kovačević, 2002c), a već sam dobio tek oko 15 sati, što je bio izraz verovanja, organizatora da je taj moj vapaj bez osnova. Iste godine u jednom velikom intervjuu Privrednog pregleda dokazivao da je privreda Srbije, zbog veoma precenjenog valutnog kursas i nagle i preterane liberalizacije uvoza zahvaćena tzv. „holandskom bolešću“ (Kovačević, 2002d), i da će se ona širiti ako se ta politika ne napusti ali ni to nije imalo nikakav efekat. Naprotiv, tadašnji samozvani „vizionari“ ekonomskih reformi su isticali „velike uspehe“ reformi, a tu se posebno „istakao“ tadašnji guverner NBJ mr M. Dinkić na savetovanju koje je organizovalo Naučno društvo ekonomista u Novom Sadu (Dinkić, 2002b). Na tom skupu sam sa obiljem podataka dokazivao da njegovo isticanje ostvarenih privrednih i spoljnotrgovinskih i stabilizacionih performansi nemaju nikakvu realnu osnovu (Kovačević, 2002b). Čak i kada su predstavnici MMF, na čelu sa poznatom En Kruger, isticali „impresivne“, „vrlo solidne privredne i spoljnotrgovinske performanse SR Jugoslavije“, dokazivao sam da je to pre virtuelni nego realni, održivi rast (Kovačević 2004a). U više radova sam se zalagao da se model reformi napusti i da se zameni adekvatnijim modelom, kao što su činile Slovenija ili Poljska (od 1994.g.), ali moram biti samokritičan i priznati da je to, zbog ogromnog uticaja MMF koji se ostvarivao po osnovu tzv. Sporazuma o produženom

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

finansiranju, ali i zbog shvatanja i arogancije i poslušnosti samozvanih „vizionara“ ekonomskih reformi i guvernera NBS – bilo nerealno.

Pored sankcija i vazdušne agresije NATO-a, Zapad je i preko finansiranja raznih aktivnosti direktno i indirektno uticao na događaje i kreiranje modela ekonomskih i društvenih reformi, pa i kadrovskih rešenja na najvažnijim državnim funkcijama. Izvesni Tim Maršal je napisao i potpisao da je Zapad potrošio oko 60 miliona dolara, kako bi eliminisao sa političke scene Miloševićev režim (Marshal, 2002, str.179). U toj sumi nalazi se deo sredstava za obrazovanje, kako bi kolega D. Cvjetičanin rekao, „segedinskih kursadžija“, koji su pripremani za visoke funkcije nakon pada dotadašnjeg režima, što se i desilo posle 2000. g. I oni su, iz ubeđenja ili po diktatu MMF, a u manjoj meri i Svetske banke, usvojili i isforsirali i provodili privredni sistem koji se u osnovi zasnivao na deset „božijih zapovesti“ sadržanih u Vašingtonskom sporazumu, a među njima su liberalizacija spoljne trgovine (pre svega uvoza), što brže i sveobuhvatna privatizacija, liberalizacija tzv. stranih direktnih investicija i deregulacija. Da je to tako, pokazuju brojne pohvale međunarodnih institucija, a posebno vrlo važne ličnosti u MMF En Kruger (Anne Krueger)11. Taj, tada zamenik generalnog direktora MMF, sredinom aprila 2003.g. izjavila je: „Međunarodni monetarni fond pohvaljuje vlasti Srbije i Crne Gore za impresivan (podvukao M.K.) napredak koji je postignut u procesu stabilizacije i sprovođenju reformi“. Sredinom iste godine ona je izjavila, „Ekonomska situacija Srbije i Crne Gore nastavlja da se poboljšava uz dalje smanjenje inflacije, poboljšanje spoljnotrgovinskog deficita“ (podvukao M.K.). Dakle, ona je u ovoj izjavi iznela potpunu neistinu, jer je spoljnotrgovinski deficit iz godine u godinu dinamično rastao. Za nju i za MMF kao instituciju, činjenice da se iz godine u godinu povećavala stopa nezaposlenosti i da se smanjivao broj zaposlenih nisu bile vredne pažnje, jer to za njih nije bio ekonomski već socijalni problem. Ona i MMF su tada hvalili privredne performanse iako je bilo evidentno da se stopa rasta BDP iz godine u godinu – smanjivala. Zbog toga, ali i zbog mnogih drugih vrlo neprijatnih trendova i pokazatelja, krajem 2004. godine sam ponovo napisao referat u čijem je naslovu bio apel da se dotadašnji model reformi i mera ekonomske politike napusti i zameni adekvatnijim (Kovačević. 2004.d).

S druge strane, Svetska banka je, na bazi podataka za period 2001-2004, u svom godišnjem Izveštaju za 2005. godinu, Srbiju proglasila liderom u privrednim reformama u regionu.

Sve do kraja 2008. godine samozvani „vizionari“ ekonomskih reformi, ali i niz akademskih ekonomista i tzv. ekonomskih analitičara i dalje obećavaju „med i mleko“. Da pomenem samo obećanja sada jedinog člana tima „vizionara“ koji je još uvek vrlo važna politička figura je na čelu Ministarstva za privredu i finansije. Naime, kao ministar za finansije M. Dinkić je početkom aprila 2006.g. izjavio „da je ponosan što se Srbija može takmičiti sa najboljim u svakoj ne samo u sportu i nauci, već i u oblasti javnih finansija“ (Politika, 2.04.2006). Ili, u dva intervjua kaže: „Kada sprovedemo sve što smo naumili i najavili ’matiraćemo’ sve one koji su poput radikala i neozbiljnih analitičara koji govore o nekakvoj nadolazećoj dužničkoj krizi... Srbija će, u stvari od srednje zadužene zemlje uskoro postati država sa relativno niskim spoljnim dugom. Za mene je, zapravo, uvek bio najveći izazov da razne vračare koje javnosti večno prodaju crne prognoze mogu da Izgleda da se njeno prezime žestoko utisnulo u memoriju Lj. Madžara, pa ga u svom referatu, bez ikakve osnove, navodi, a to što je rekao odnosi se na P. Krugmena.

11

91

92

Uzroci savremene ekonomske krize

demantujem u praksi, da postignem pozitivne rezultate koji su dijamentralno suprotni njihovim predviđanjima. Srbija će postati ne samo jedna od manje zaduženih zemalja u regionu već i u Evropi (Vreme, 31. 08. 2006. i Politika, 9.09.2006). Kada su zvaničnici i brojni akademski ekonomisti, posebno autori Kvartalnog monitora tokom 2006. i 2007. g. isticali snažan rast privrede, dokazivao sam da je i taj rast više virtuelna nego realna kategorija, ali se to nije svidelo organizatorima savetovanja i redakciji Zbornika, pa sam reč dobio tek oko 17 časova, a moj referat je objavljen u drugom tomu Zbornika, i to u rubrici „Ekonomski odnosi sa inostranstvom“(Kovačević, 2008a). U tom i nizu radova napisanim pre i tokom 2008-2010.g., dokazivao sam da je Srbija u vrlo ozbiljnoj ekonomskoj krizi i da su joj perspektive tmurne, ali je to pripisivano mom (navodnom) defetizmu i mojoj (navodnoj) katastrofičnosti. I već sam i sebi postao monoton tvrdeći da je to posledica, pre svega, Velikim delom, nametnutog koncepta reformi koji je imao ozbiljnu konstrukcionu grešku, ili kao što bi Stiglic rekao, sistemsku grešku.

I taj defektan koncept je primenjivan do isteka sporazuma sa MMF, tj. do početka 2006. godine. Kao što sam napomenuo u brojnim radovima od 2001. g. dokazivao sam da će primena tog modela imati katastrofalne ekonomske i socijalne posledice i da ga treba sada što pre napustiti, ali to nije imalo nikakvog efekta. Moram biti samokritičan i reći da mi je tek od intervjua N. Čomskog objavljenog u Politici, početkom maja 2006.g. postalo jasno da ti moji, kao i slični apeli malog broja domaćih ekonomista, kao i stranih ekonomista među kojima su se isticali Dž. Stiglic i Jože Mencinger, u velikom delu nije bilo moguće ostvariti, ali mi je i dalje bilo jasno da su se samozvani „vizionari“ (kako je dr M. Labus njih kvalifikovao) i dalje pravili „većim katolicima od Pape“ i samo oni znaju zašto su to činili, ali je bitno da su posledice njihovog „vizionarstva“ bile i do danas ostale vrlo teške. Moram podsetiti da me je i 2001. i sve do kraja 2008. godine, u mojim kritikama podržavao i prof. dr Lj. Madžar, što se može videti iz njegovih radova iz tog perioda navedenih u spisku literature.

Od 2006.g. za mene nema više dileme – SR Jugoslaviji odnosno Srbiji je nametnut neoliberalni program privrednih reformi, a glavni akteri u tom nametanju su bili NATO, SAD (preko vazdušne agresije) i Međunarodni monetarni fond kao neposredni „izvršilac radova“. Naime, 6. i 7. maja 2006. godine dnevni list „Politika“ objavila veliki intervju sa najpoznatijim i po mnogima najcenjenijim intelektualcom današnjice Naomom Čomskim u kome on prepričava tvrdnje bivšeg zamenika državnog sekretara u vreme Klintona Strouba Talbota koje je on izneo u autorskom tekstu objavljenom u predgovoru memoarske knjige njegovog šefa Džona Norisa. I kako Čomski ističe, taj glavni pregovarač ispred američke administracije sa tadašnjim rukovodstvom Srbije je napisao da SR Jugoslavija, odnosno Srbija, nije bombardovana zbog Kosova već zato što američka administracija nije uspela da ubedi tadašnje rukovodstvo Srbije da prihvati neoliberalni sistem koji su prihvatile sve istočnoevropske zemlje, pa se tada praktikovani sistem u Srbiji morao silom uništiti. Povodom toga, i pored stava Lj. Madžara da Naomi Klajn „treba izbegavati na puškomet“, ipak ću navesti deo autentičnog teksta tog Talbota koji je ona navela u knjizi Doktrina šoka: „Dok su zemlje širom regiona težile da reformišu svoje privrede, ublaže etičke tenzije i uspostave građansko društvo, Beograd kao da je uživao u kontinuiranom kretanju u su-

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

protnom pravcu. Nije nimalo čudno što su se NATO i Jugoslavija našli u sukobu. Najbolje objašnjenje za rat koji je NATO započeo - jeste otpor Jugoslavije širim trendovima političkih i ekonomskih reformi – a ne težak položaj kosovskih Albanaca“ (N. Klajn, 2009, str.372). I ako znamo da je Srbija zbog toga bila izložena surovoj sedamdesetosmodnevnoj vazdušnoj agresiji NATO-a, možemo pretpostaviti i da su iz istih razloga bile uvedene sankcije i da su trajale osam godina. Na to ukazuje primena višedecenijskih sankcija prema Kubi i Severnoj Koreji koje se održavaju zbog insistiranja SAD. Zbog svega toga, Srbija je krajem prošlog i početkom ovog veka, po mom mišljenju, znatno manje svojom nego tuđom krivicom, pre svega SAD, upala u tešku ekonomsku i dužničku krizu. S obzirom na činjenicu da je njen društveni proizvod u 2000. g. bio manji za bar 52% nego što je bio 1989. g. jasno je da je Srbija u posčlednjoj deceniji prošlog veka doživea privrednu depresiju znatno većih razmera nego što je to bio slučaj u SAD u periodu 1929-1933. godina.

Moje žestoke kritike na račun politike nagle i preterane liberalizacije uvoza i precenjene vrednosti dinara, sve do kraja 2008.g., podržavao je i prof. dr Lj. Madžar. Zbog toga me je sada jako iznenadila njegova konstatacija u ovom referatu da nije više ubeđen da je bilo pogrešno što je u 2001. bilo ostvareno znatno smanjenje carinskih stopa (Madžar 2011. s50). Predpostavljam da je to posledica njegovog oduševljenja nalazima sina M. Fridmana. U jednom radu Lj. Madžar kaže „Po jednoj teoremi iz oblasti spoljne trgovine, zemlji se isplati da ukine svoju carinsku zaštitu čak i kad njeni partneri nastavljaju da se štite“ (podvukao Lj. Madžar, 2011,str.50). On dalje nastavlja „Ta prelepa matematička teorema dokazana je u knjizi jednog Friedmana, čoveka na čije ime je profesor Kovačević prilično alergičan. Ovoga puta ipak nije reč o Miltonu Friedmanu nego o njegovom sinu Davidu... i njegova knjiga (u kojoj to dokazuje) istinski je fascinantno-provokativna, neobična, neopisivo lucidna i originalna“, itd. (Lj. Madžar, 2011,str.51). I poenta ovog hvalospeva, je bar za mene neverovatna, a ona glasi „Da Milton Friedman ništa drugo nije stvorio osim što je profesiji podario takvog sina, već bi samim tim mnogo učinio za ekonomsku nauku“ (Ibiden). I ovde se, naravno, postavlja pitanje Lj. Madžaru zašto ovaj čovek nije dobio Nobelovu nagradu za ekonomiju, pogotovu ako se zna da su mnoge zemlje, pa i njegove SAD od pojave svetske ekonomske krize uvele niz carinskih a još više vancarinskih barijera kojim štite svoje privrede. I u takvim uslovima neka zemlja koja bi potpuno prihvatila savete „ekstra mudrog fascinantnog“ D. Fridmana provela bi se kao bokser koji boksuje sa samo čistim rukama dok njegovi konkurenti na prstima svojih ruku imaju ubojite metalne bodeže.

Drugi mogući razlog za ovu tvrdnju Lj. Madžara jeste da on time želi da opravda delo jednog od svojih pulena dr Borisa Begovića koji je, kao savetnik bivšeg saveznog ministra za spoljnu trgovinu prof. dr M. Labusa, znatno doprineo snižavanju carinske i vancarinske zaštite privrede, do čega je došlo 2001. godine. Uz to, on, izgleda, bespogovorno veruje sve što kaže, po njegovom mišljenju ekonomista br. 1 u Srbiji, dr Boško Mijatović, čak i kad on iznosi notornu neistinu, kao što je bila njegova izjava kasnije objavljena, a ona je glasila: „I pored smanjenja za koje je Boris Begović navodno kriv, carinska zaštita u Srbiji je ostala prilično visoka; prosečno oko 15%, a to nije malo – čak je sasvim dovoljno kao carinska zaštita tzv. mlade industrije“ (Mijatović, 2012, str.103). Da je hteo, Mijatović je mogao saznati od svog najbližeg saradnika B.

93

94

Uzroci savremene ekonomske krize

Begovića ili je mogao pročitati u nizu radova da je prosečna, neponderisana carinska stopa pre tog smanjenja iznosila nešto preko 15%, a nakon toga se svela na oko 9,5%.

Uz to, on je mogao iz Izveštaja Svetske trgovinske organizacije za 2005. god. videti da je prosečna neponderisana carinska stopa u Srbiji u 2004. g. bila samo 8,7%, dok je u istoj godini ona bila u Rumuniji 16,9%, u Bugarskoj 10,0%. Dodajmo da je, po istom izvoru, maksimalna carinska stopa u toj godini u Srbiji iznosila 30%, dok je u Bugarskoj bila 75%, a Rumuniji čak 248%, ali su te dve zemlje forsirale razumnu politiku postepenog smanjenja carinskih stopa. I za Srbiju je takva politika bila jedino ispravna ako se zna u kakvoj je situaciji bila njena privreda nakon osmogodišnjih sankcija, surove vazdušne agresije NATO, desetogodišnjeg procesa dezinvestiranja, stanja raspoložive tehnologije koja se tada koristila i sl.

I što je još važnije, jeste činjenica, koju i Mijatović i Madžar previđaju ili zanemaruju - da se prosečna ponderisana carinska stopa u Srbiji tada svela i ostala je u proseku samo nešto preko 5%. Prema Izveštaju Svetskog ekonomskog foruma, Srbija je u 2011. godini imala prosečnu ponderisanu carinsku stopu od 5,3%, a bila je tek na 95 mestu rang liste po konkurentnosti. Po istom izvoru, Tajvan je u toj godini imao prosečnu ponderisanu carinsku stopu od 5,4%, a bio je na vrlo visokom 13 mestu po konkurentnosti. Ili, R. Koreja je u 2007. g. imala prosečnu carinsku stopu od čak 8,5% a u 2011. je bila na visokom 19 mestu rang liste po konkurentnosti. Odgovarajuće veličine su bile za Maleziju 6,0% i 25, Brazil 11,6% i 48, Kinu 11,5% i 29, Tajland 6,4% i 38, Indiju 12,6% i 59, Rusiju 10,3% i 67, Meksiko 8,3% i 70, itd. (WEF 2012, str. 14. i 459).

Po svemu sudeći, ni Mijatović, ni Madžar nisu bili obavešteni ili su zanemarivali nalaze International Trade Center – a koje je detaljno prikazao prof. dr Predrag Bjelić (Bjelić, 2010, str.95) da su prosečne carinske stope u Srbiji za sve važnije sektore u 2009.god. takođe bile znatno niže nego što su u proseku bile u zemljama najvažnijim spoljnotrgovinskim partnerima Srbije (nttp://www.intercen.org). Naime, po toj analizi, prosečna carinska stopa za poljoprivredne proizvode u Srbiji, bila je 9,8%, a u zemljama njenim najvažnijim spoljnotrgovinskim partnerima u proseku 13,0%. Odgovarajuće veličine za sektor hrana, piće i duvan bile su 16,5%, odnosno 19,0%, proizvode šumarstva i ribarstva 6,0% i 11,0%, za nemetalne mineralne proizvode 7,3% i 11.4%, proizvode rudarstva i kamena 1,8% i 5,4%, naftu 2,4% i 5,5%, ugalj, naftni derivati i nuklearna goriva 1,9% i 6,0%, drvo i proizvodi od drveta 4,7% i 9,5%, proizvodi od gume i plastika 8,0%, odnosno 11,5%, tekstil, odeća i koža 12,1% i 14,6%, hemijski proizvodi 2,7% i 6,0%, metali i proizvodi od metala 4,8% i 8,4%. Čak u slučajevima finalnih proizvoda iz mašinske, elektro i elektronske industrije prosečne carinske stope u Srbiji su u 2009. g. bile osetno niže od prosečnih carinskih stopa zemlja, najvažnijih njenih spoljnotrgovinskih partnera. Prosečna carinska stopa pri uvozu mašina i opreme iznosila je u Srbiji 5,7%, a zemljama sa kojima Srbija ima najveću spoljnotrgovinsku razmenu u proseku 6,8%. Kada su u pitanju elektro i elektronska oprema, te stope su iznosile 5,9%, odnosno 9,0%, kod motornih vozila i druge opreme 3,9% i 9,5%, a kod preciznih instrumenata 3,1%, odnosno 8,4%. I na kraju, po toj analizi prosečna carinska stopa za ostale industrijske proizvode iznosila je u Srbiji 8,1%, a u tim zemljama čak 14,1%. I što je bitno naglasiti, jeste da su sve te zemlje, a među njima čak i Albanija, Makedonija, pa i Bosna i Hercegovina su, po najnovijoj rang listi zemalja po konkurentnosti ispred Srbije

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

(WEF, 2012, str. 14), pa bi bilo logično da imaju niže carinske stope od Srbije koja se na rang listi konkurentnosti nalazi tek na 95 mestu.

Uz sve to trebalo bi naglasiti da mnoge od tih zemalja, od brojnih zemalja EU do Hrvatske, svojim znatno većim subvencijama poljoprivredi nego što to čini Srbija – omogućavaju visoku cenovnu konkurentnost njihovih poljoprivredno-prehrambenih proizvoda uopšte, pa i onih koji se prodaju u Srbiji.

Nagla, preterana liberalizacija uvoza i kao takvo zadržavanje sve do danas, neodoljivo me podseća na sličan slučaj sa Čileom u 70-tim i 80-tim godinama prošlog veka. Naime, odmah nakon vojnog puča (1973) „čileanski čikaški momci“, uz maksimalnu saradnju sa profesorima Čikaške ekonomske škole, pa i samog M. Fridmana, uklonjene su sve uvozne kvote, a sem automobila, carinske stope su bitno, a često i drastično smanjene, pa se njena prosečna stopa svela na 10%.

Zato sam od 2001. god. sistematski kritikovao naglu i preteranu liberalizaciju uvoza sa kojom se prof. dr M. Labus i tada i sada ponosi, a Mijatović izmišljenim, bolje reći lažnim podacima želi da sve to opravda. Duboko sam ubeđen da je bilo ekonomski i socijalno štetna ta nagla, preterana liberalizacija uvoza, pri čemu se prof. dr M. Labus i prof. dr B. Begović „pravili većim katolicima od Pape“.

I što je najbitnije jeste da ovi ekonomisti, pa i Lj. Madžar, zanemaruju da je liberalizacija uvoza koja je bila praćena enormnom precenjenošću vrednosti dinara, odnosno podcenjenošću vrednosti stranih valuta, a posebno evra, imali za posledicu „sprženu zemlju“, odnosno gušenje, bolje reći uništavanje velikog dela industrije, pa i poljoprivrede, a posebno preduzeća i poljoprivrednih kombinata tzv. neto izvoznika.

Podsetiću još jednom da je po obračunu stručnih službi Narodne banke Srbije, realna vrednost dinara krajem 2008. godine bila za čak 110% na višem nivou nego krajem 2000. g. (NBS, 2012, str. 106). I to je, naravno imalo za posledicu enorman rast uvoza proizvoda i usluga, enorman rast spoljnotrgovinskog deficita, uništavanje i gušenje domaće proizvodnje, deformisanje potrošnje, neracionalnu alokaciju resursa, posebno deviznih sredstava, olako zaduživanje u inostranstvu i td, o čemu sam više puta detaljno kritički pisao. Od početka eskalacije svetske ekonomske krize i ekonomske krize u Srbiji, tj. od septembra 2008.g. pa zaključno sa majem 2011.g. realna vrednost dinara je osetno smanjena, ali je nakon toga ponovo nastavila rast, tako da je krajem decembra 2012. godine bila za oko 9% na višem nivou nego krajem maja 2011.g., a za čak 92,45% viša nego krajem 2000.g. (NBS,2013,str.106) I naravno da je to imalo i još uvek ima katastrofalne posledice na koje sam od 2001.god. sistematski, uporno dokazivao, ali sve prethodne vlade, Narodna banka i druge relevantne institucije i zvaničnici to su jednostavno ignorisali. I sada sam duboko ubeđen da je politika precenjene vrednosti dinara imala katastrofalne ekonomske i socijalne posledice koje i te kako sada osećaju milioni građana, bolje reći ogromna većina građana Srbije.

Pored nagle i preterane liberalizacije uvoza i politike ekstremno precenjene vrednosti dinara, na tešku ekonomsku krizu u Srbiji bitan uticaj imao je i defektan koncept privatizacije. Uz to,

95

96

Uzroci savremene ekonomske krize

država, odnosno njene institucije, a posebno vlade, relevantna ministarstva i Narodne banke Srbije preduzimale su mnogo pogrešnih mera, a često su radile loše, a mnogo toga što su morale da rade – uopšte nisu radile. O svemu tome sam detaljno pisao u brojnim radovima (navedenim u spisku literature ovog rada). I na kraju, od 2001. godine dokazujem da su samozvani „vizionari“ bili politički prihvatljivi za međunarodne finansijske institucije i moćne strane zemlje (pre svih SAD), ali da su stručno bili na niskom nivou, a mnogi od njih su, po svemu sudeći, bili i moralno problematični, pa se od njihove aktivnosti ili neaktivnosti dok su bili na funkcijama, nisu mogla očekivati velika dela. To se pogotovu odnosi na jedinog od njih koji je i sada na vrlo važnoj funkciji – ministar za finansije i privredu – mr M. Dinkića.

Uprkos silnom optimizmu ispoljavanom u 2010. godini, kako od strane tadašnje vlade, visokih zvaničnika, vladajućih stranaka i niza akademskih ekonomista i samoukih ekonomista, bolje reći, matematičara i statističara, tokom 2010. i 2011. g. sam dokazivao da je Srbija u vrlo ozbiljnoj ekonomskoj i društvenoj krizi, i da su samo teorijske šanse da se ostvare „optimističke ali realno ostvarive“ projekcije (kako su pisali autori) Postkriznog modela ekonomskog rasta i razvoja Srbije 2011-2020). Kada se ta „studija“ pojavila, u autorskom tekstu za dnevni list Politika napisao sam da je veća verovatnoća da Srbija postane svetski prvak u fudbalu 2018, a pogotovu 2022.g. nego da se ostvare te projekcije.

Za savetovanje ekonomista, koje je održano u decembru 2011. godina, bilo je posvećeno perspektivama za 2012. god., prijavio sam referat pod naslovom „Srbija pred privrednim i finansijskim kolapsom“ (Kovačević, 2012c). I kada me je predsedavajući, predsednik Naučnog društva ekonomista prof. dr Božidar Cerović prozvao da izađem za govornicu, rekao je „E, sad da čujemo jednog katastrofičara“. Na opštu žalost, ponovo se pokazalo da su makroekonomski i socijalni pokazatelji u 2012. god. bili nepovoljniji nego što sam najavljivao. Navedimo samo najvažnije: • Bruto domaći proizvod je, po procenama Republičkog zavoda za statistiku, realno bio za 1,7% manji nego 2011. god., što znači da je u toj godini bio za 2,7% na nižem nivou nego što je bio pre četiri godine tj. 2008.g.

• Broj zaposlenih lica u decembru iznosio je samo milion i 722.794, tj. bio je za 15.750 manji nego u istom mesecu 2011.god., dok je u septembru 2008. g. on iznosio milion i 993 hiljade.

• Industrijska proizvodnja je smanjena za 2,9%, a njen fizički obim je u 2012. g. bio za 11,3% niži nego što je bio u 2008. godini.

• Fizički obim poljoprivredne proizvodnje je smanjen za 17%, a moguće i za 20%.

• Vrednost izvedenih građevinskih radova u 2012. god. bila je za 3,3% manja nego 2011.g.

• Na najnovijoj rang listi zemalja po konkurentnosti, objavljenoj u septembru 2012.g., čak se i Bosna i Hercegovina našla ispred Srbije, pa sada nema nijedne evropske zemlje u tranziciji koja nije ispred Srbije.

• Spoljnotrgovinski deficit izražen u evrima, i bio je za 2,36% veći nego 2011.god., a njegov odnos prema BDP iznosio je 19,79%, tj. bio je za preko jedan indeksni poen viši nego 2011.g.

• Javni dug je krajem 2012. g. dostigao čak 17,67 milijardi evra i bio je za 3,21 milijardu veći nego krajem 2011.g., a njegov odnos prema, statistički „naduvanom“, BDP

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

dostigao je čak 61,5% i bio je za preko 13 indeksnih poena viši nego krajem 2011. godine i bio je za preko 16 indeksnih poena viši od zakonskog maksimuma (45%).

• Javni dug Srbije na kraju februara 2013. godine prešao je 19 milijardi evra i nema spora da će on do kraja godine biti za nekoliko milijardi evra veći nego što je bio na kraju 2012. g. Podsetimo da je javni dug na kraju 2008. g. iznosio samo 8,8 milijardi evra, što znači da je on krajem februara tekuće godine bio za 2,16 puta veći nego krajem 2008. g. dok je BDP u 2012. g. bio za 2,7% manji nego u 2008.g.

• Uz to, obaveze dve propale banke preuzela je Poštanska štedionica što znači da je primenjen princip „presipanje iz šupljeg u prazno“, a njihove gubitke će platiti građani, pre svega poreski obveznici Srbije, a moguće i štediše i vlasnici kapitala tih banaka.

• Inflacija je iznosila čak 12,2%, a životni standard je znatno pao (bez zvanične pomoći).

• Deficit tekućeg računa platnog bilansa iznosio je 3,3 milijarde evra i bio je nominalno za 7,3% veći nego u 2011. godini.

• Spoljni dug je krajem decembra 2012. godine dostigao 25,7 milijardi evra i bio je za milijardu i 575 miliona veći nego krajem 2011. godine, a njegov odnos prema BDP dostigao je čak 85,63% tj. bio je za 5,57 indeksnih poena veći od gornje kritične granice, pa se Srbija i po tom kriterijumu našla u grupi visokozaduženih zemalja.

• U septembru 2012. g. devizne rezerve su bile pale na samo 9,8 milijardi evra, ali su, zahvaljujući novom zaduženju u inostranstvu, krajem 2012. godine dostigle 10,94 milijarde evra, ali su, i pored toga, bile za preko milijardu evra manje nego što su bile krajem 2011. godine.

• I što je posebno neprijatno jeste podatak da je devizni saldo po svim osnovama u 2012. god. bio negativan i iznosio je milijardu i 489 miliona dolara, dok je u 2011. god. on bio pozitivan i iznosio je dve milijarde i 446 miliona dolara. Ili, izražen u evrima taj negativan saldo iznosio je milijardu i 137 miliona, dok je u 2011. njegov pozitivan iznos dostigao milijardu i 802 miliona.

• Gubici u privredi i nesonveltnost su dostigli enormno visoke nivoe.

I kao posledica svega navedenog, jeste činjenica da se Srbija zaista našla pred bankrotom i privrednim kolapsom. I tek kada su na to upozorile strane finansijske institucije i predstavnici EU i kada je to bezbroj puta izrekao ministar za finansije i privredu – to je prihvaćeno kao činjenica. Dakle, moja navodna katastrofičnost ispoljena krajem 2011.

(Kovačević 2011b. a i 2012c), pokazala se potpuno opravdanim.

Bankrot države i odlaganje kolapsa finansija i privrede Srbije, trenutno je rešen ogromnim zaduživanjem države, kako u inostranstvu tako i u zemlji, naročito po osnovu emitovanja državnih zapisa i državnih obveznica uz visoku kamatu. Navedimo da se samo u prva dva meseca Srbija po tom osnovu zadužila za oko milijardu i pet stotina miliona dolara i 80 miliona evra, a zaduživanje u dinarima je iznosilo 68 milijardi. Intenzivno se pregovara sa Ruskom Federacijom, Kinom, Ujedinjenim Arapskim Emiratima i nekim međunarodnim finansijskim institucijama o uzimanju novih, obimnih klasičnih kredita. Uz to, planirano je (i u Službenom glasniku objavljeno) vrlo obimno zaduživanje u devizama i dinarima do kraja jula tekuće godine po osnovu emitovanja državnih zapisa i obveznica.

97

98

Uzroci savremene ekonomske krize

S obzirom na to da je Republički zavod za statistiku krajem 2012. godine procenio da je u poslednjem kvartalu 2012. g. ostvaren porast bruto domaćeg proizvoda u odnosu na njegov nivo u trećem kvartalu, zvaničnici ali i mnogi akademski ekonomisti su na sva zvona objavili da je Srbija izašla iz „recesije“.

Glavni urednik Kvartalnog monitora prof. dr Milojko Arsić je, verovatno na bazi procene RZS, napisao da je „desezonirani BDP u četvrtom kvartalu porstao za 0,5% u odnosu na prethodni kvartal i privreda Srbije pokazuje oporavak za koji ocenjujemo da predstavlja nagoveštaj trajnijeg ali relativno sporog oporavka“ (Arsić, 2013, str.1). On tu konstatuje da je „oporavak privredne aktivnosti u Srbiji koncentrisan na svega nekoliko delatnoti, kao što su automobilska, farmaceutska i naftna industrija, dok je većina ostalih delatnosti u stagniciji ili recesiji“ (Ibidem). Nažalost, i u ovom slučaju se pokazalo da su prethodne procene Republičkog zavoda za statistiku bile optimističke, ovih dana je ta ustanova objavila da je BDP u poslednjem kvartalu 2012. godine ipak, istina simbolično, bio manji nego u trećem kvartalu, što znači da Srbija ipak nije izašla iz „recesije“. Međutim, imajući u vidu sve što je izneto u ovom mom radu, za mene nema dileme – Srbija nije u recesiji već u vrlo ozbiljnoj ekonomskoj krizi. I ako dođe do izvesnog oporavka privredne aktivnosti u 2013.g., to će biti ostvareno, pre svega, po osnovu osetno povoljnih klimatskih uslova koji bi omogućili osetniji rast poljoprivredne proizvodnje. Uz to, posebno bi trebalo naglasiti da će eventualni skroman rast BDP biti ostvaren uz znatno povećanje spoljnog duga, pa i prodaje zemlje stranim licima, a to nije, ni za kakvu hvalu i nije održivo ni u srednjem roku. Pored toga, bitno je naglasiti da se Srbija nalazi u vrlo teškoj i sve težoj društvenoj krizi i te dve krize se međusobno pospešuju. Sve teža društvena kriza ispoljava se u dvadesetak segmenata, a među njima su najvažniji: kriza identiteta zemlje (posebno zbog Kosova), kriza vrednosnog sistema, kriza poverenja, kriza morala, demografska kriza, odnosno kriza kvaliteta ljudskog kapitala, kriza pravosuđa, kriza zdravstva, kriza obrazovanja na svim nivoima, kriza nauke i naučnoistraživačkog rada, kriza kulture, kriza sela, kriza lokalnih samouprava, ekološka kriza, kriza pisanih medija, pa i kriza Srpske pravoslavne crkve itd.

Imajući u vidu vrlo neprijatne trendove i katastrofalno stanje u privredi i društvu, kao i završetak tzv. Sporazuma o produženom finansiranju sa MMF, odnosno nestanka njegovog diktata vezanog za privredni sistem i mere ekonomske politike, od 2006. godine sam zagovarao potrebu okupljene naučne elite iz više naučnih disciplina, ali uz maksimalnu saradnju sa svim akademijama nauka i naučnih društava koja bi kreirala viziju društvenog i privrednog sistema i predložila niz konkretnih strategija koja bi se, nakon svestranog razmatranja, usavršila i nakon toga u Parlamentu usvojila i kasnije dosledno realizovala, ali taj moj apel nije imao nikakvog odjeka. Naprotiv, nastavljena je praksa preživljavanja od danas do sutra i enormnog zaduživanja po principu „uzmi sve što ti život pruža“, a nastavljena je, zakonski i ekonomski užasno problematična, prodaja zemlje strancima. I to dodatno visoko zaduživanje, uz postojeći ogroman spoljni i javni dug, jeste i nemoralno i pri tome se sve više pokazuje da je pok. premijer Z.Đinđić bio delimično u pravu kada je izgovorio „kome je do morala nema šta da traži u politici – neka ide u crkvu“. Kažem „delimično“ je bio u pravu kada se radi o moralu brojnih političara u Srbiji koji su se nalazili ili se sada nalaze na visokim fukcijama, ali nije bio u pravu kada se radi o moralu crkve – kako pravoslavne, tako i još više katoličke crkve.

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

Kada se radi o mogućnosti realizacije ove moje ideje, moram reći da je sada znatno manja šansa nego što je bila pre šest godina. Prvo, u političkim i naučnim krugovima ima puno protivnika bilo kakvog „društvenog inženjeringa“. Uz to, u društvenim naukama je došlo do velike idejne i političke, pa i stručne podele, a mnogi vrlo ozbiljni naučni radnici, zbog opšte ekonomske i društvene krize, su se pasivizirali i sada ih je znatno teže angažovati u izradi te vizije nego što je bio slučaj pre desetak, pa i pre šest godina. I na kraju, kada znamo šta se sve poslednjih meseci dešava oko Kosova, postavlja se pitanje da li Srbija može prihvatiti i realizovati neki originalan društveni i privredni sistem, odnosno da li i u ovom slučaju mora prihvatiti diktat Zapada, pre svega SAD. Znam da će mnogi reći da Srbiji tako nešto nije ni potrebno, već da ona treba samo da preuzme sistemska i zakonska rešenja EU i da što pre postane njena članica. Međutim, već se pokazalo da je Srbija bukvalno prevela preko 200 zakona i uredbi iz EU, ali se pokazalo da su mnogi u praksi neprimenjivi. Uz to, krajnje je neizvesno da li će EU preživeti i da li će u narednim godinama hteti da prima nove članice pogotovo takve, kao što je Srbija. Zbog toga se postavlja pitanje da li će i kada će Srbija postati punopravna članica EU. I na kraju, iluzija je da će u Srbiji „poteći med i mleko“ kada ona postane punopravna članica, što jasno pokazuju slučajevi Irske, Mađarske, Španije, Portugala, Italije, a posebno Slovenije, Bugarske, Rumunije, Grčke i Kipra.

Još uvek verujem da bi Srbija, uz kvalitetnu diplomatsku aktivnost, ipak mogla steći mogućnost da se oslobodi diktata Zapada, pre svega, SAD i međunarodnih finansijskih institucija i da ipak kreira originalan društveni i privredni sistem, pri čemu bi maksimalno koristila rešenja EU, ali i svih zemalja koje nisu prihvatile ili su napustile ideologiju neoliberalizma i koje su ostvarile solidne, a ponekad i vrlo vredne privredne performanse. To je naša moralna i, ako smem da kažem, patriotska obaveza prema budućim generacijama.

Duboko sam ubeđen, da će, ako se nastavi sa dosadašnjim lutanjem i opštom konfuzijom i ako se nastavi prodaja stranim licima svih vrednih resursa, a pre svega zemlje – Srbija stvarno postati de facto kolonija i to bi bio neoprostiv greh sadašnje generacije prema budućim generacijama.

8. Pitanje smisla aktivnosti Akademije ekonomskih nauka Imajući u vidu sadržaj prethodna dva savetovanja koje je organizovala Akademija ekonomskih nauka i sadržaj uvodnog referata prof. dr Lj. Madžara, predsednika te Akademije, postavlja se, bar meni, niz pitanja, a među njima se ističu sledeća: 1. Da li ima smisla dalje organizovati slična savetovanja u kome je stalno uvodničar predsednik prof. dr Lj. Madžar i koji sistematski zastupa suprotna gledišta od, kako on kaže, „lopataša“. Ili, kako njegovi ekstremno arogantni puleni kažu „komunista, (neo)socijalista i levičara“?

99

100

Uzroci savremene ekonomske krize

2. Da li je dopustivo da se takve, gotovo ponižavajuće kvalifikacije, kao što su „lopataši“, lepe za oponente jednoumlju koje forsiraju predsednik Akademije ekonomskih nauka i nekoliko njegovih istomišljenika – ekstremnih neoliberala?

3. Ako predsednik Akademije ekonomskih nauka u prvi tim „najboljih ekonomista“ ne uključuje ni jednog člana AEN-a, čak i ni onog koga je on predložio, postavlja se pitanje čemu postojanje te Akademije ako su u njoj ekonomisti – „drugoligaši“.

4. Da li je ispoljena arogancija predsednika Akademije, a posebno njegovih arogantnih pulena, koje on poziva na savetovanja, uzrok apstinencije većine članova Akademije od aktivnog učešća na savetovanjima?

5. Ako predsednik ima tako nepovoljno mišljenje o stručnosti članova Akademije, zašto je prihvatio da bude njen predsednik i zašto je još uvek na njenom čelu.

6. Nije li došlo vreme da prof. Lj. Madžar, sa svojom malom, ali odabranom četom koju stalno kuje u zvezde, formira srpsko društvo Mon Perlen, a da napusti Akademiju ekonomskih nauka?

7. Ima li smisla da predsednik Akademije ekonomskih nauka tako žestoko kritikuje vlast zbog hapšenja biznismena M. Miškovića i to u vreme istražnih radnji, a da istovremeno prećutkuje da su dr Prvoslav Davinić i biznismen Mile Dragić potpuno oslobođeni optužbi, a iza njih je, pre svega, stajao glavni Madžarev pulen u politici - ministar za finansije i privredu Mlađan Dinkić, pogotovu ako se ima u vidu da je u vreme višemesečnog boravka u zatvoru, firma Mileta Dragića, koja je zapošljavala oko 2.500 radnika, potpuno ugašena?

Ne želim da se o svemu tome razgovara na ovom savetovanju, niti da ova pitanja uđu u Zbornik radova (ako ga bude i ako moj referat bude uključen), već mi je cilj da postavljanjem ovih pitanja stimulišem članove Akademije na razmišljanje o svemu tome i da uzmu aktivno učešće na prvoj budućoj, njenoj godišnjoj skupštini.

9. LITERATURA Akademija ekonomskih nauka i Ekonomski fakultet u Beogradu, Globalna kriza i ekonomska nauka (2012).

Arsić, Milojko (2013), uvodnik, Kvartalni monitor ekonomskih trendova i politika u Srbiji, br. 31, mart 2013.

Berč Kin i V. Mihljenko (2010/2012), Uspon i pad neoliberalizma, kraj jednog ekonomskog poretka, Zavod za udžbenike – Beograd (Prevod zbornik radova The Rise and Fall of Neliberalism, the Collapse of an Economic Order?, Zed book, Ltd, London, 2010.

Bjelić, Predrag (2010), „Evropski globalni trgovinski integracioni procesi – komplementarnost i uticaj na konkurentnost Srbije“, Zbornik Kako povećati konkurentnost privrede i izvoza Srbije, izdanje Naučno društvo ekonomista sa Akademijom ekonomskih nauka i Ekonomski fakultet, Beograd, 2010.

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

Callen, T. (2008), „What is Gross Domestic Product, Finance Development, Vol.45, No4.

Chang, Ha Ioon (2008). Bad Samaritans The myth of Free Trade and the Secret History of Capitalism, Bloomsbury Press, New York, 2008. Čomski, Naom (2006), Intervju Politika 7. i 8. maj, 2006. Čomski, Naom (2010), Neuspele države, prevod, Beograd. Čomski, Naom (2013), Intervju, Nedeljnik, 21-28. mart.

Devetaković, Stevan, Jovanović Gavrilović, Biljana i Rikalović, Gojko (2012), Ekonomski fakultet u Beogradu.

Dinkić, Mlađan (2002a), „Replika na izlaganje M. Kovačevića i Lj. Madžara“, u: zbornik Ekonomska politika 2001/2002, Ekonomski anali, Beograd: Ekonomski fakultet, tematski broj, januar, 2002.

Dinkić, Mlađan (2002b), „Mehanizmi za podsticanje izvoza u uslovima makroekonomske stabilizacije", Ekonomski anali, tematski broj, oktobar.

Dušanić, Jovan (2007), Washington Consensus - Kodifikovani program ekonomskog neokolonijalizma, Beograd, 2007.

Dušanić Jovan (2010), Destrukcija ekonomije (knjiga I), Beograd Dušanić, Jovan (2011), „Seulski umesto Vašingtonskog konsenzusas i pokušaj reanimacije neoliberalnih dogmi“, Nova srpska politička misao, januar 2011.

Dušanić, Jovan (2012), „Neoliberalizam i kriza“, zbornik radova, Globalna kriza i ekonomska nauka – Neoliberalizam i alternative, izdanje Akademije ekonomskih nauka i Ekonomski fakultet u Beogradu, Beograd, 2012. Ðelić, Božidar (2002), „Srednjoročna ekonomska vizija i glavne smernice ekonomske politike za 2002“, Ekonomski anali, tematski broj, januar 2002.

Fukujama, F. (2007), Građenje države (prevod), izdanje Filip Višnjić, Beograd, 2007.

Fukujama, F. (2009), „Rasipnici i zaboravljeni nauk štednje“, prevod iz American Interest, NIN br. 3042, 16.04.2009.

Grečić, Vladimir (2012), „Svetske ekonomske prilike danas i perspektive do 2015“, Aktuelna kretanja u evropskoj i svetskoj privredi – implikacije na Srbiju“, izdanje Naučno društvo ekonomista Srbije sa Akademijom ekonomskih nauka i Ekonomski fakultet u Beogradu.

Habermas, Jirgen (2009), Prevod intervjua, NIN, 12.03.2009.

Harvi, Dejvid (2012), Kratka istorija neoliberalizma, prevod, Mediteran Publishing 2012.

101

102

Uzroci savremene ekonomske krize

Horvat, Branko (2002), Kakvu državu imamo, a kakvu državu trebamo, Zagreb: Prometej, (2002).

IMF (2010), World Economic Outlook, april 2011, Washington D. S. IMF (2009), World Economic Outlook, april 2009.

IMF (2012), World Economic Outlook, oktober,.

IMF (2013), World Economic Outlook, april.

Klajn, Naomi (2007), Doktrina šoka – Procvat kapitalizma - katastrofe, prevod RDP B92 – Samizdat B92, Beograd 2009.

Kolodko W. Grzegorz (2000), From Shock to Therapy – The Political Economy of Postsocialist Transformation, Oxford: Oxford University Press.

Kovačević, Mlađen (2002a), „Efekti postojeće politike valutnog kursa i liberalizacije uvoza“, u: zbornik Ekonomska politika 2001/2002, Ekonomski anali, Beograd: Ekonomski fakultet, tematski broj.

Kovačević, Mlađen (2002b), „Pokazatelji ekonomsko-finansijskih odnosa sa inostranstvom periodu januar-avgust 2002. godine - replike na referat i izlaganje guvernera M. Dinkića“, Ekonomski anali, tematski broj, oktobar, str. 96-103.

Kovačević, Mlađen (2002c), "Nužnost napuštanja dosadašnjeg koncepta ekonomske politike", Ekonomski anali, tematski broj, decembar.

Kovačević, Mlađen (2002d), „Holandski virus i među nama“, u: Privredni pregled, Beograd: novembar, br. 2-4.

Kovačević, Mlađen (2004a), „Efekti reformskog koncepta ekonomske politike u protekle tri i po godine“ (zbornik referata Strategija i efekti reformi u Srbiji), u: Ekonomski anali, Beograd: Ekonomski fakultet, tematski broj, april.

Kovačević, Mlađen (2004b), „Spoljna zaduženost Srbije i Crne Gore (uvodno izlaganje na Okruglom stolu na temu: Spoljna zaduženost Srbije i Crne Gore; stanje, perspektive, politika“), u: Ekonomski anali, Beograd: Ekonomski fakultet, tematski broj.

Kovačević, Mlađen (2004c), „Dugoročne tendencije, stanje i ograničavanja rasta konkurentnosti privrede i izvoza Srbije“, (uvodni referat na savetovanju na temu: „Ekonomsko-finansijski odnosi sa inostranstvom – Konkurentnost privrede i izvoza“), u: Ekonomski anali, Beograd: Ekonomski fakultet, tematski broj.

Kovačević, Mlađen (2004d), „Nužnost napuštanja postojeće spoljnotrgovinske politike i valutnog kursa“, (zbornik referata sa savetovanja na temu: „Ekonomske politike i razvoj 2004/2005.godine“), u: Ekonomski anali, Beograd: ekonomski fakultet, tematski broj.

Kovačević, Mlađen (2005a), „Nepodnošljiva lakoća zaduživanja”, u: Politika, Beograd: Politika, 11. mart.

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

Kovačević, Mlađen (2005b), „Rizici daljeg olakog zaduživanja Srbije u inostranstvu“, (uvodni referat na Okruglom stolu na temu: Spoljna zaduženost Srbije i pretnja dužničke krize“), u: Ekonomski anali, Beograd: Ekonomski fakultet, tematski broj, maj.

Kovačević, Mlađen (2005c), „Uzroci i posledice aprecijacije dinara“, u: Ekonomska misao, Savez ekonomista Srbije, br.3-4.

Kovačević, Mlađen (2006), „Stanje i perspektive privrede Srbije” (uvodna studija za savetovanje u organizaciji Instituta ekonomskih nauka i Bankarske akademije), u: zbornik radova, Stanje i perspektive privrede Srbije.

Kovačević, Mlađen (2007b), „Spoljni dug i stepen spoljne zaduženosti Srbije”, časopis Nova srpska politička misao, Beograd: IIC NSPM, broj 3-4.

Kovačević, Mlađen (2008a), „Realne i virtuelne performanse privrede Srbije u periodu 2000-2007. godine“, u: zbornik Tekuća privredna kretanja, ekonomska politika i strukturne promene u Srbiji 2007/2008. godine, Beograd: Naučno društvo ekonomista, Akademija ekonomskih nauka i Ekonomski fakultet u Beogradu.

Kovačević, Mlađen (2008b), „Trendovi, stanje i perspektive ekonomsko-finansijskih odnosa Srbije sa inostranstvom“, u: zbornik Ekonomsko-finansijski odnosi sa inostranstvom – aktuelna pitanja i perspektive, Beograd: Naučno društvo ekonomista, Akademija ekonomskih nauka i Ekonomski fakultet u Beogradu.

Kovačević, Mlađen (2009a), Uzroci i posledice svetske ekonomske krize i efekti na Srbiju“ (uvodno izlaganje na savetovanju u Institutu za međunarodnu politiku i privredu), u: Ekonomska diplomatija, Beograd: Institut za ekonomsku diplomatiju, br. 1-2/3-4.

Kovačević, Mlađen (2009b), „Uzroci dramatičnog stanja u realnom sektoru privrede Srbije“ (zbornik radova Ekonomska kriza i realni sektor privrede Srbije), u: Ekonomski vidici, Beograd: Društvo ekonomista Beograda, br. 2.

Kovačević, Mlađen (2009c), „Ekonomsko-finansijski odnosi Srbije sa inostranstvom – Nužnost nove strategije“, u: zbornik radova Ekonomsko-finansijski odnosi Srbije sa inostranstvom – nužnost nove strategije, Beograd: Naučno društvo ekonomista, Akademija ekonomskih nauka i Ekonomski fakultet u Beograd, oktobar.

Kovačević, Mlađen (2010a), „Privatizacija u začaranim krugovima“, u: zbornik radova Kraj privatizacije – posledice po razvoj i zaposlenost, Beograd: Institut ekonomskih nauka.

Kovačević, Mlađen (2010b), „Uzroci niskog nivoa i pada konkurentnosti Srbije“, u: zbornik Kako povećati konkurentnost privrede i izvoza Srbije, Beograd: Naučno društvo ekonomista, Akademija nauka i Ekonomski fakultet u Beogradu, oktobar.

Kovačević, Mlađen (2010c), „Geneza i uzroci teških problema u sferi ekonomskofinansijskih odnosa Srbije sa inostranstvom“, u: zbornik radova Položaj i perspektive Srbije u evropskoj i svetskoj privredi, Beograd: Naučno društvo ekonomista Srbije (sa Akademijom ekonomskih nauka) i Ekonomski fakultet u Beogradu, Beograd, 2010.

103

104

Uzroci savremene ekonomske krize

Kovačević, Mlađen (2010d), „Dimenzija i uzroci ekonomske krize u Srbiji“, u: časopis Nacionalni interes, br. 1/2010, izdanje Institut za političke studije, Beograd, 2010.

Kovačević, Mlađen (2010e), „Uzroci duboke ekonomske krize u Srbiji“, u: časopis Glasnik za društvene nauke, br. 2/2010.

Kovačević, Mlađen (2010f), „Dimenzije i uzroci dramatičnog stanja realnog sektora privrede Srbije“, u: zbornik radova Stanje i perspektive realnog sektora: ima li izgleda za reindustrijalizaciju i veće zapošljavanje?, časopis Ekonomski vidici, jun 2010.

Kovačević, Mlađen (2011a), „Srbiji je potrebna vizija društvenog i ekonomskog sistema“, u: zbornik Strategija ekonomskog razvoja Srbije i Ekonomske unije 20112020, časopis: Ekonomski vidici, tematski broj, jun 2011.

Kovačević, Mlađen (2011b), „Geneza i uzroci teških problema u sferi ekonomskofinansijskih odnosa Srbije sa inostranstvom“, u: zbornik referata Položaj i perspektive Srbije u evropskoj i svetskoj privredi, izdanje Naučno društvo ekonomista Srbije (sa Akademijom ekonomskih nauka i Ekonomski Fakultet u Beogradu, Beograd, 2011.

Kovačević, Mlađen (2012a), „Katastrofalne posledice najveće zablude ekonomske nauke – neoliberalizma“, u: zbornik Globalna kriza i ekonomska nauka – neoliberalizam i alternative, izdanje Akademija ekonomskih nauka i Ekonomski fakultet u Beogradu, Beograd, 2012.

Kovačević, Mlađen (2012b), „Da li postoji izlaz iz teške društvene i privredne krize?“, časopis: Ekonomski vidici, tematski broj, jun 2012, izdanje Društvo ekonomista, Beograd.

Kovačević, Mlađen (2012c), „Srbija pred privrednim i finansijskim kolapsom“, zbornik Privreda Srbije u drugom talasu krize – izgledi za 2012, izdanje Naučno društvo ekonomista (sa Akademijom ekonomskih nauka) i Ekonomski fakultet u Beogradu, 2012.

Kovačević, Mlađen (2012d), „Uzroci duboke ekonomske krize u Srbiji (II) – ko je od nas izgubljen u prostoru i vremenu“, Glasnik za društvene nauke, br. 4, 2012.

Krugman, Pol (2009), „Spor i težak put ekonomske obnove“, u: NIN. 24. 09. 2009, str.28-29.

Krugman, Pol (2010), Povratak ekonomske depresije i kriza, 2008, prevod Heliks, 2010.

Krugman, Pol (2012), Okončajte ovu krizu, Heliks, 2012.

Maddison, Augus (1995), Monitoring the World Economy 1820-1992, (Reprinted 1998), OECD Development Centre Studies, Paris, 1995. i 1998.

Madžar, Ljubomir (2002), „Politika deviznog kursa, alternativa i dileme“, u zborniku Ekonomska politika 2001/2002,u: Ekonomski anali, tematski broj, januar 2002, str.

195-207.

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

Madžar, Ljubomir (2002b), „Dodatne varijacije na temu politika deviznog kursa“, u: Ekonomski anali, tematski broj, Beograd, oktobar.

Madžar, Ljubomir (2005), „Voznesenije dinara“, u: Ekonomska misao, Beograd: Savez ekonomista Srbije, br. 3-4.

Madžar, Ljubomir (2009), „Dometi ekonomske politike u svetlu institucionalnih ograničenja“, u: Glasnik za društvene nauke, Beograd: Fakultet za trgovinu i bankarstvo Alfa Univerziteta br. 1.

Madžar, Ljubomir (2010), „Moć i nemoć ekonomske nauke (uvod u predgovor), zbornik sa naučne tribine Ekonomska nauka i privredna kriza, Akademija ekonomskih nauka i Ekonomski fakultet u Beogradu, 4. 12. 2010.

Madžar, Ljubomir (2011), „Od distopije prema utopiji i nezad – Između beznadžne stvarnosti i umišljene Arkadije“, Glasnik za društvene nauke, br. 2/2011.

Madžar, Ljubomir (2012), „Avet neoliberalizma“, zbornik: Globalna kriza i ekonomska nauka – Neoliberalizam i alternativa, izdanje Akademija ekonomskih nauka i Ekonomski fakultet u Beogradu, Beograd, 2012.

Madžar, Ljubomir (2013), „Globalna recesija: sistemske alternative i izgledi prevladavanja“, rukopis za savetovanje koje organizuje Akademija ekonomskih nauka, koje se održava 26. aprila 2013, Beograd, mart 2013.

Mandić, Danilo (2009), „Kriza akademika“, NIN, 16.02.2009.

Maršal, T (2002), Igra senki petooktobarska smena vlasti u Srbiji, Samizdat, Beograd.

Narodna banka Srbije (2013), Statistički bilten, februar 2010. i februar 2013.

Polanyi, Karl (1944), The Great Transformation: The Political and Economic Origins of Our Time, College of Arts and Sciences, University of Tennesse.

Polanji, Karl (2003), Velika transformacija: politička i ekonomska ishodišta našeg vremena, Beograd: Filip Višnjić.

Postkrizni model ekonomskog rasta i razvoja Srbije 2011-2020, izdanje USAID, Freien, Ekonomski fakultet i Ekonomski institut, Beograd, 2010.

Prokopijević, Miroslav (2012), „Liberalizam“, zbornik radova Globalna kriza i ekonomska nauka – neoliberalizam i alternative, izdanje Akademija ekonomskih nauka i Ekonomski fakultet u Beogradu, Beograd, 2012.

Rodric, Dani (2008), „Zbogom Vašingtonski konsenzusu, zdravo vašingtonskoj pometnji – Kritički osvrt na studiju Svetske banke, Ekonomski rast devedesetih: lekcije na osnovu decenije reformi, Panoeconomicus, No2.

Rodric, Dani (2011), The Globalization Paradox, New York, www.Norton&Company Salvadore, Dominik (2009), Međunarodna ekonomija (deveto izdanje), izdanje Centar za izdavačku delatnost Ekonomskog fakulteta u Beogradu, Beograd, 2009.

105

106

Uzroci savremene ekonomske krize

Samuelson, P. And Nordhaus (1992), Ekonomija, prevod 14. izdanje, Zagreb, 1992.

Sekulović, Marko (2012a), „Kriza bez kreativne destrukcije“, zbornik Privreda Srbije u drugom talasu krize – izgledi za 2012, izdanje Naučno društvo ekonomista (sa Akademijom ekonomskih nauka) i Ekonomski fakultet u Beogradu, Beograd, 2012.

Sekulović, Marko (2012b), „O sudbini neoliberalizma“, zbornik radova Globalna kriza i ekonomska nauka – Neoliberalizam i alternative, izdanje Akademija ekonomskih nauka i Ekonomski fakultet u Beogradu, 2012.

Stiglic, Džozef (2001a), Intervju u: Ekonomist magazin, Beograd: Ekonom:east Media Gropup, 12.03.2001.

Stiglitz, Joseph (2001b), „IMF’s Four Steps to Damnation“, u: The Observer, London: Guardian Media Group, 29. 04.2001.

Stiglic, Džozef (2001c), „Zamke prebrze privatizacije“, u: Politika, Beograd: Politika, 15.10.2001, str. 14.

Stiglitz Joseph (2002), Globalization and Its Discontents, New York: W. W. Norton & Company.

Stiglic, Džozef (2002), Protivrečnosti globalizacije, Beograd: SBM – X. Stiglic, Džozef (2008), „Kraj neoliberalizma?“, http://www.project-sindicate.org.

Stiglic, Džozef (2002), Intervju, u: NIN, Beograd: politika, 04.12.2009, str.30.

Stiglic, Džozef (2009), Izlaganje na Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija, u: Politika, Beograd: Politika, 27.06.2009.

Spens, Michael and Solow, Robert (2008), The Growth Report: Strategies for Sustained Growth and Inclusive Development, US Washington.

Teokarević, Jovan (2013), „O našim i drugim faličnim demokratijama“, Politika, 26.

03.2013.

Vidojević, Zoran (2010), Demokratija na zalasku, Službeni glasnik i Institut društvenih nauka, Beograd, 2010.

World Bank (2013), World Development Report 2013, Jobs, Washington, D.C. World Economic Forum (2012), The Global Competitiveness Report 2012-2013, Geneva 2012. (www.weforum.org/ger.)

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

Petar Ðukić1

djukic@tmf.bg.ac.rs

TRŽIŠTE, DRŽAVA I KRIZA - PRE I POSLE VELIKIH TURBULENCIJA2 Apstrakt:

Mnoge nedoumice karakterišu aktuelni, sve duži, period u kome se govori o globalnoj ekonomsko-finansijskoj krizi. To važi, kako za teoriju tako i za praksu, i ne samo za opšti odnosno svetski nivo, već i za nacionalne "krizne" analize i strategije. Kao da su najnovija događanja u vezi sa krizom dovela u pitanje sve ranije nalaze o funkcionisanju globalne ekonomije. Ili se bar tako ponašaju oni u čijim ekonomijama, bar po stopama rasta BDP, investicijama i stopi nezaposlenosti, a nakon više od pet godina potonuća, ne može još da se govori o napretku, ili bar o naznakama izlaska iz recesije.

Sliku globalne krize kao i načina i uloga ključnih faktora radi njenog lakšeg prevladavanja u velikoj meri određuju prethodna iskustva, karakter institucija, sama ekonomska teorija kao i praksa suprotstavljanja tržišnog automatizma poziciji neophodne spoljne vantržišne intervencije, odnosno regulacije. I jedna i druga varijanta su samo različiti uglovi posmatranja suštinski raznorodnih, višeslojnih, pa i kontroverznih fenomena kriza, recesija, padova i oporavaka. Shodno teoriji ekonomskih ciklusa, svaki oporavak i kasnija konjuktura, samo su uvod u neku novu sledeću recesiju u okviru ciklusa i obrnuto. Ipak, u svetlu starih i novih ekonomskih strategija, mnoge mere će se donositi, i akcije sprovoditi, da do tih zastoja ne dođe, ili da se oni lakše prevaziđu.

Ključne reči: kriza, tržište, deregulacija, kontrolni mehanizmi, eksternalije, prevencija krize, ekonomski ciklusi, ekonomska politika 1

Redovni prof. Ekonomije, Tehnološko-metalurški fakultet, Univerzitet u Beogradu Ovaj rad rađen je u okviru projekta “Modeliranje razvoja i integracije Srbije u svetske tokove u svetlu ekonomskih, društvenih i političkih gibanja”, evidencioni broj 179038, koji finansira Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije

2

107

108

TRŽIŠTE, DRŽAVA I KRIZA - PRE I POSLE VELIKIH TURBULENCIJA

Abstract:

A great number of dilemmas characterize the current, ever longer, period in which we talk about global economic-financial crisis. That goes for both theory and practice, and not only for general or world level, but also for the national “crisis” analyses and strategies. It is as if the newest events related to the crisis questioned all prior findings about functioning of the global economy. Or at least that is the behaviour of those in whose economies, observing by the GDP growth rates, investments and rates of unemployment, and after more than five years of sinking, one still cannot talk about progress, or at least about the signs of coming out of the recession.

The picture of the global crisis as well as of the ways and roles of key factors for its easier overcoming are defined to the great extent by the previous experiences, nature of institutions, an economic theory itself, as well as the practice of confronting market automatism to the position of the necessary external out-of-market intervention or regulation. Both options are only different perspectives of essentially various, multi-layer and even controversial phenomena of crisis, recessions, declines and recoveries. According to the economic cycle theory, each recovery and later conjunction are just an introduction into some new following recession within the cycle and vice versa. However, in the light of old and new economic strategies, numerous measures will be taken and actions implemented to stop creating these deadlocks, or to overcome them more easily.

Key words : crisis, market, de-regulation, control mechanisms, externalities, crisis prevention, economic cycles, economic policy

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

Ako hoćete da utičete na nekoga, dozvolite mu da utiče na vas" Blain Lee (Moć principa)

1. UVOD Ova rasprava se ne može osloboditi snažnog uticaja razlika u temeljnim pogledima na ekonomski rast i razvoj, pa i na krizu u svetu i u nas, koje su produkt ekonomske nauke i prakse, kao i ideologija koje su se na njih ne retko pozivale. Ključna vododelnica je razjašnjenje delovanja tržišta kao mehanizma manje više slobodnog privrednog razvoja u odnosu na uticaj vantržišnih faktora, među kojima se, uobičajeno država smatra ključnim, naročito u veoma turbulentnim vremenima prolongiranja krize.

Uprkos povremenim disonantnim tonovima, pa i žestokim protivstavljanjima koja dolaze iz vrazličitih stručnih krugova oko uzroka, pa i načina izlaska iz krize, potpisnik ovog teksta smatra da se među ekonomistima i drugim teoretičarima društva i društvenog razvoja vode normalne rasprave i da su razlike u njima poželjne. Međutim, poruke koje iz tih rasprava i razlika proističu trebalo bi da budu što više konkretne, orijentisane na probleme, a zaključci u većoj meri da se zasnivaju na zajedničkim elementarnim premisama vezanim za temu. U ovom referatu polazište je zasnovano delimično i na antičkoj privrednoj istoriji.

2. Mere intervencije u krizi - Pouke iz Dioklecijanove prakse U velikim gradovima Evrope, baš kao i u Beogradu i Srbiji danas, velika je povika na banke u vezi sa globalnom finansijskom krizom. One, prema pisanju tamošnje i ovdašnje štampe i dalje isplaćuju bonuse, kockajući se sa kapitalom drugih. Samo Londonske isplatile su navodno čak 65 milijardi funti 2009. Zato su na dnevnom redu državne finansijske politike upravo na snazi tzv. bankarske reforme koje se preduzimaju u Berlinu, Londonu, Parizu… Ako banke prekrše nešto strožije regulatorne finansijske propise o poslovanju vlada, će moći da ih podeli na više manjih Neodgovornim bankarima u Francuskoj preti pet godina zatvora. Regulatorna tela dobijaju velika ovlašćenja - između ostalog, moći će da intervenišu na finansijskom tržištu da bi otklonile nove rizike krize. Do sada se o tome govorilo samo kao o merama tzv. antimonopolske politike, koje su već više od sto godina legitimne u politici i pravu zaštite konkurencije (Bajalović, Ðukić, 2008).

Državna intervencija samo u bankarskom sektoru ili uopšte? To je samo jedno od pitanja.

Druga pitanja odnose se na karakter intervencija i njihovo zadržavanje nakon krize. U kojoj meri intervencije urušavaju institucije?

109

110

TRŽIŠTE, DRŽAVA I KRIZA - PRE I POSLE VELIKIH TURBULENCIJA

Intervencionizam radi prevazilaženja krize nešto je sa čime su se sretali vladari starog veka, posebno ekonomski najmoćnijih zemalja. Rimski imperator Dioklecijan (rođen na mestu današnje Podgorice - bivša rimska provincija Deuklea) suočio se sa posledicama čuvene "krize trećeg veka" tako što je došao u iskušenje da bitno interveniše u privredi i državi, na ekonomskom, administrativno-pravnom, vojnom i verskom području, razume se sa nejednakim uspehom.

Smatra se da je u periodu pozne antike u Rimskoj imperiji pad vrednosti novca suštinski oslabio privredu starog Rima i doprineo njegovom slomu. Ali možda je još bitnija reakcija vlasti na taj problem. Naime, pokušavajući da izađe na kraj sa "krizom trećeg veka" sam Dioklecijan je 293. godine uveo si¬stem te¬trar¬hi¬je (vlast četvorice koja je trajala krajem III i početkom IV veka NE) između ostalog pokušavajući da podeli odgovornost, ali i na decentralizovan način stvori infrastrukturne i tehnološke pretpostavke za oporavak privrede i trgovine preko gradnje i javnog finansiranja desetina hiljada kilometara puteva i mostova do rimskih provincija, vojnih utvrđenja, vladarskih palate, pa sve do plebejskih objekata kao što su rimske terme.

Sa druge strane, reforma poreskog sistema donela je brojne izmene u fiskalom sistemu (opterećenje prema ekonomskoj snazi i prinosima) kao i zakonodavstvu na kome je Rim počivao. Zato Dioklecijana neki ekonomski istoričari nazivaju Ruzveltom njegovoga doba. Čvrsta opredeljenost Dioklecijana (ključnog savladara tetrahije) bila je vladavina zakona.

Upravo te činjenice tokom dvadesetogodišnje Diolkecijanove vladavine, uporedo sa uspesima na vojnom planu, omogućile su stabilizaciju i reforme. Sagrađeno je mnoštvo puteva do najudaljenijih provincija Rima, kojim su se kretali trgovci i vojska, oživela trgovina, poljoprivredna proizvodnja i zanati. Mora se naglasiti da je Dioklecijan sproveo reforme na svakom planu, od vojske i državne uprave, preko organizacije javnih finansija, i investicija, do reforme verskih pitanja.

Samo na dva polja delovanja mere državnih reformi nisu uspele. Obe su bile restriktivne prirode, odnosile su se na izričite zabrane Jedna je administrativna kontrola cena i njihovo maksimiranje. Loš novac koji se pojavio iz kovnica koje su u promet ubacivale legure ili neodgovarajuću masu plemenitog metala, kovači lažnog novca, podizao je cene izazvavši inflaciju koja je postala nepredvidiva i opasna po ekonomsku aktivnost. Naročito tamo gde je zbog vojnih i civilnih projekat tražnja za pojedinim dobrima rasla.

Razume se da je praktični problem bio takav da je Dioklecijanov Edikt o cenama 301. godine bio jalov pokušaj da se one zaustave. Taj dokument sadrži mnoštvo normi i relacija propisanih vrednosti. Tako, naprimer, popis sadrži čak oko 1400 podataka, što je na izvestan način bilo veoma poučno za ekonomski život i trgovačku praksu toga doba. Tako je rob uzrasta između 16 i 40 godina (Edictum Diocletiani 29) koštao koliko i polovina jedne kamile (ED. 30, 7), a profesor viših ustanova obrazovanja je zarađivao pet puta više od učitelja u osnovnoj školi. Iako je prekršiteljima pretila smrtna kazna, i tu su meru pripisivali svemoćnoj administraciji koja u stvarnosti nije mogla da uspe ( Demandt A, 2013.).

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

Druga je zabrana hrišćanstva na osnovu brojnih edikata, posebno onaj iz 303, kojima su bezuspešno, nakon više od trista godina od Hristovog rođenja, Dioklecijan i njegovi savladari pokušavali da suzbiju jednu drugačiju veru, koju su tada nazivali "čudna sekta" pre svega kao ideologiju, koja je bila u suprotnosti sa tadašnjim vladarskim načelima i verom antičkih rimskih bogova (Dowley, ed by, 1990). Neuspeli pokušaj imperatorskih rimskih vlasti da suzbiju i unište hrišćanstvo, odnosno da propišu obaveznu državnu religiju, doveli su do svojevoljne ostavke imperatora, kao moralnog čina. Naime i pored žestoke verske i moralne kontra ofanzive prema Ediktu, Dioklecijan je uveo obavezu žrtvovanja kojom su rimski građani bili dužni da iskažu lojalnost rimskim bogovima i oficijelnoj državnoj ideologiji, što je donelo mnoge nevolje, ne samo hrišćanima već i vlastima. Naime, zabeleženo je da je u to vreme zbog mnoštva pozatvaranih episkopa i sveštenika "nije bilo mesta u zatvorima za kriminalce, pa su puštali na slobodu". Sve to bilo je uzalud pa je najpre Galerije 311. godine doneo Edikt o toleranciji vera, a zatim i Konstantin Veliki čuveni Milanski edikt 313. godine, kojim je hrišćanstvo ozvaničeno kao službena vera Rimska imperije.

Pouke od Dioklecijanove antikrizne politike i reformi su višestruke ali se mogu podeliti na pozitivne i negativne: Pozitivne govore o tome da reforme moraju ići u pravcu ne samo boljih zakona već pre svega u smislu nove zakonodavne prakse, odnosno primene zakona3. Same ekonomske reforme treba da se odnose kako na reorganizaciju ekonomske aktivnosti, tako i na efikasniju državnu upravu. Fiskalno procenjivanje svakog dela imovine, na osnovu iuga i capita, odnosno po fiskalnoj jedinici, zahtevalo je preispitivanje poreza svake godine, ali je za posledicu imao bolji proračun izvora kojima je carstvo raspolagalo, kao i određeni napredak u fiskalnoj pravičnosti. Podsticajan pravni ambijent donosi uspehe na mnogim drugim poljima. Javne investicije mogle su da poprave stanje širom carstva, naročito kada je u pitanju infrastruktura.

Negativne pouke odnose se na ono što vlasti ne bi trebalo da čine, a ključne oblasti su administrativna kontrola plata i cena, kao i zabrana vera i mešanje u verske slobode ljudi. Edikt o cenama i njihovo limitiranje "pod pretnjom smrti" pokazali su se kao potpuno neprimenljivi, ali i kao zgodna parabola za kasnije analitičare ekonomskih prilika i monetarnih tokova. Borba protiv hrišćanske religije u usponu, samo je ojačala hrišćansko duhovno uporište i pripremila kasnije Konstantinovo priznanje Hrišćanstva kao oficijelne državne vere.

Kada su u fokusu samo ekonomske reforme, implikacije sežu do odnosa tržišta i države.

Ekonomska uloga države i vlasti u celini, sudeći po Dioklecijanovom iskustvu, nije za potcenjivanje. Sasvim je druga stvar to što slobodno tržište nije moglo da ima dovoljno uspeha u tadašnjoj, u čitavom svetu dominantnoj i faktički samodovoljnoj ekonomiji Rima, bez odgovarajuće međunarodne konkurencije. Ali su država i vlast itekeko bitni za uspostavljanje pravne i druge infrastrukture na kojoj se kasnije uspostavljaju odnosi konkurencije.

Da li takva intervencija može da donese dugotrajni rast i trajni uspeh? Iz iskustva rimskih imperatora, pa ni iz onih kasnijih, to ne sledi.

Norme žrtvovanja radi pokazivanja lojalnosti veri u starorimske bogovasprovođene su i u imperatorovoj kući. Na isti način ssu se primenjivali i poreski zakoni, na koje je uticao sam imperator, koji je uveo princip presumpcije nevinosti, odnosno da je optuženi kriv samo ako sud tako presudi.

3

111

112

TRŽIŠTE, DRŽAVA I KRIZA - PRE I POSLE VELIKIH TURBULENCIJA

3. Relativitet i slojevitost današnje krize Prva teza/pretpostavka analize koja se direktno tiče predmeta ovog rada glasi: krize su sasvim normalna posledica razvoja svakog sistema ali je njihovo doživljavanje sasvim različito, s obzirom na specifične pozicije i interese onih koji krizu tumače. U tom smislu treba poći i od različitih manifestacija i posledica aktuelne globalne krize, koja je iza sebe ostavila ogromnu nezaposlenost, kao i siromašenje i socijalno raslojavanje na jednoj strani, ali i promenu relativnih pozicija zemalja - ekonomskih lidera na drugoj. Mnoge zemlje koje su doskora bile neprikosnoveni tehnološki i ekonomski džinovi, na koje se moglo samo ugledati (Japan, Engleska, Italija) danas polako prepuštaju vodeće pozicije u globalnoj privrednoj dinamici zemljama BRIKS-a (Brazil, Rusija, Indija, Kina, Južna Afrika).

Prognoze rasta u svetu danas nisu mnogo optimistične. One govore da je prošlo vreme visokih stopa globalnog rasta. Naime rast u svetu, narednih decenija mogao bi da se kreće oko 3%. Pri tome izgleda da je Evropa duže od ostalih osuđena na recesiju . Da li je to gresi prošlosti - birokratizacija i hiperregulacija, redistributivne sklonosti, skupa socijalna država, heterogenost neusaglašenih nacionalnih ekonomskih sistema i politika, prevelika uloga ekonomsko-političke i institucionalne tradicije, pa možda i sama depopulacija, kao više od ostalih izražen, problem produktivnosti i razvoja (Vukotić 2011) ?. O tome bi se još moglo diskutovati, ali je bez sumnje najveća kriza Evropske unije - ona institucionalna - usaglašavanje zajedničkih ciljeva monetarne i fiskalne politike, standarda finansijske discipline i prihvatljivosti recepture za prevladavanje tzv. krize duga.

Relativno niska polazna osnova Kine omogućava joj, kao i drugim brzorastućim ekonomijama sveta, da zadrži visoke stope rasta, kao i izvoza, sasvim solidnu zaposlenost radne snage, kao i brže i lakše prevazilaženje uticaja globalne recesije. U stvari, globalna ekonomska slika nije tako loša kao što po nekom izgleda, a naročito ako je taj iz recesijom pogođenih zemalja Evrope, Afrike, Azije… Ako su globalni pad tražnje i izostanak poslovnih narudžbi prauzrok krize, onda su nedostatak investicija i mrtvilo koje vlada u međunarodnoj trgovini prvi pokazatelj njenog produžavanja.

Kriza traje dok se ne počne bitno popravljati globalna investiciona klima, ili dok se ne prevaziđe ukupni jaz stvoren prethodnim potonućem. Ako je samo ovo poslednje tačno, onda bi se mogao izvesti zaključak da više u svetu nema krize, jer globalna ekonomska aktivnost, koliko-toliko raste, mada su stope rasta više nego skromne. Razmotrimo ih u sledećem međunaslovu ovog teksta.

4. Argument rasta "Ekonomski rast" podstiče gotovo sve ostale makro i mikro ekonomske parametre. Ovaj termin pozajmljen iz biologije i medicine, kao što uostalom važi za većine ekonomskih kategorija, znači mnogo, pre svega u psihološkom smislu, jer izgledi za povećanje ekonomske

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

aktivnosti vode ka investicijama, višem dohotku, većoj zaposlenosti i standardu. A psihološki faktor je ključ potrošačkih odluka, kao i budućih prihoda i rashoda.

Ako stvari idu loše, očekivanja su po pravilu pesimistična, pa se uslovi i izgledi za promene time čine još lošijim. I obrnuto, kada stvari za duži period idu na bolje, očekivanja su optimistična, da će tako biti i kada "perfektna oluja" prođe. Kejnzijanski pristup samo u toj ograničenoj varijanti priziva državnu intervenciju (Kejns, J. M. 1936; Robinson J. 1984.).

Tu činjenicu zaboravljaju mnogi koji olako odbacuju učenje i poruke oficijelno najvećeg ekonomiste XX veka. O tome kako i šta je ekonomska teorija i društvena nauka uopšte nasledila iz Kejnsove teorije razvoja i kriza može se danas sporiti s razlogom, ali je definitivno da njegov uticaj ostaje paradigmatičan (Ðukić P., 2009).

A ova aktuelna kriza, za svet u celini nije baš onakva kakva je izgledalo da će biti na početku krize. Obim svetske ekonomske aktivnosti je radikalno smanjena samo tokom 2009. godine, iako je kriza najpre počela u SAD 2007, da bi se na Evropu proširila 2008. (pre svega kroz redukovane stope rasta) a recesija na globalnom nivou ispostavila se kao statistička činjenica samo u 2009. godini. Šta više kao da nije ni zahvatila brzorastuće ekonomije već je dovela samo do snižavanja stopa njihovog prosečnog rasta.

Međutim, ne treba zaboraviti ni da velika ekonomska kriza tridesetih godina XX veka nije bitno ugrozila ekonomski rast i razvoj tadašnjeg, po svemu posebnog SSSR-a, ma šta to kasnije sve podrazumevalo u pogledu kvaliteta tog rasta i razvoja.

A u današnjem svetu, nakon prvog talasa krize (2008-2009) veoma niske stope rasta uslovljene su produžavanjem recesije u razvijenom delu sveta, odnosno prvenstveno u zemljama OECD, kao i smanjivanjem pozitivnih stopa rasta u nekim zemljama EU, uzdanicama oporavka iz 2010, (Nemačka, Francuska) kao i Japana.

Ekonomske prognoze institucionalizovanih istraživača stanja svetskih resursa i globalnih pretpostavki rasta i razvoja, kao što je Rimski klub4 naprimer, govore da su visoke stope rasta globalnog BDP u narednim decenijama malo verovatne, naročito za razvijeni deo sveta, da se one mogu očekivati jedino u zemljama BRIKS-a (Brazil, Rusija, Indija Kina, Južna Afrika) i da bi trebalo poći od pretpostavki da one na dugi rok biti oko 3%.

Godišnji rast svetske ekonomije u prvoj deceniji XXI veka bio je 3,7%, dok je u protekle tri decenije prosečna stopa rasta iznosila oko 3,4%. Niske stope rasta će i dalje biti karakteristika razvoja razvijenih zemalja, naročito Evrope "(http://www.clubofrome. org/?p=2107). Evropska unija kako u 2012, tako i tokom 2013. još uvek poslovati u zoni negativnog rasta, naročito ako se ima u vidu pritisak krize duga i problemi oko funkcionisanja pa i opstanka Evrozone.

Rimski klub, 1972, objavio prvu studiju serije „Granice rasta“. Tada je upozorio na uznemiravajuće tendencije u vezi sa populacionim rastom i eksloatacijom neobnovljivih resursa, koje su se delom obistinile u stagflaciji sedamdesetih godina XX veka. U izveštaju pod radnim naslovom „2052“ prognoyira da će rast svetskog stanovništva početi da stagnira ranije nego što se očekivalo, usled dramatičnog smanjenja broja novorođenih u gradskoj populaciji. Broj stanovnika naše planete će 2040. dostići najviši nivo sa 8,1 milijardom ljudi, a zatim će početi da opada, a „svetski bruto domaći proizvod će takođe rasti sporije nego što se očekivalo, jer će se smanjivati i rast proizvodnje" (http:// www.clubofrome.org/?p=2107)

4

113

114

TRŽIŠTE, DRŽAVA I KRIZA - PRE I POSLE VELIKIH TURBULENCIJA

slika 1: Sve skromnije stope rasta i prognoze za svet, kao i većinu razvijenih zemalja OECD

Izvor: http://www.clubofrome.org/?p=2107

Razvijene zemlje imaće još skromnije stope rasta. Početkom 2013. iz sveta je došla obespokojavajuća ekonomska vest - mimo svih očekivanja u SAD je u poslednjem kvartalu 2012. zabeležen pad od 0,2%. Japanska privreda je sve vreme pri niskim stopama rasta (prognoza za 2013. od svega 0,8%). Nemačka ekonomija, koja je bila uzdanica izglednog oporavka 2010. dospela je u zonu rasta ispod 1% za naredne dve godine.

Globalnu ekonomsku scenu karakterišu pre svega izrazito niska globalna tražnja, recesija ili stagnacija u velikom delu sveta.

Pojedinačni primeri održavanja konjukture u Kini, Indiji, Rusiji, Južnoafričkoj Republici, Brazilu ili tek nešto bolje stanje privrede Nemačke u odnosu na ostale zemlja razvijene Evrope, ne mogu biti uzdanica za optimističke prognoze. Evropa je završila 2012. sa padom od 0,5% i sa izgledima za recesiju, čak i u tekućoj godini (slika 1).

Najnovije prognoze redukovane su još u većoj meri. Prema World Economic Outlook od februara 2013. stope rasta ostaju veoma niske, pre svega zbog stanja u razvijenim zemljama. Na slici 2. jasno je vidljivo da nakon pozitivnih pokazatelja u 2010. relativno oštar zastoj globalnog ekonomskog oporavka nastupio u prvom kvartalu 2011, faktički u svim delovima sveta, odnosno da je značio vidno usporavanje čak i u brzorastućim ekonomijama, ali se cik cak linija rasta, (ubrzanje-usporavanje) zadržala tokom cele 2011. pa i početkom 2012 samo za najrazvijeniji deo sveta.

Globalni rast će se prema prognozama IMF, lagano ubrzavati ali do stope od oko 4% koja bi važila tek za kraj 2013. Međutim, treba imati u vidu "neizvesnost" kao jednu od temelj-

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

nih odrednica svih prognoza nakon 2009, koja bi po sebi, iz brojne globalne strukturalne probleme kao što su oni u vezi sa klimatskim promenama, cenama hrane i energije, kao i problemima vodosnabdevanja, odnosno pada globalne zaposlenosti tokom poslednje krize mogla da bude pokazatelj trajanja i specifičnosti najnovije krize (slika 2).

slika 2: Prognoze rasta za svet kao i posebno za brzorastuće i razvijene ekonomije

5. Argument zaposlenosti Verovatno je najobeshrabrujući podatak da je u svetu početkom 2013. godine bez posla 197 miliona ljudi, a da je u mnogim, ne baš minornim ekonomijama sveta (Španija, Grčka, Portugal) taj broj prevazilazi jednu četvrtinu radno aktivnog stanovništva. Samo nekoliko zemalja Evrope zadržalo je relativno nisku stopu nezaposlenosti (Austrija, Švajcarska, Nemačka, Poljska). Na drugoj strani su Španija gde je stopa nezaposlenosti (26%) Grčka (25%), Italija (18%), inače zemlje sa ogromnim dužničkim problemima. U pojedinim zemljama EU masovno i sve češće se demonstrira protiv siromaštva, nezaposlenosti, korupcije i nesposobnosti vlasti, ali i zbog visokih cena električne energije5.

Globalni podaci ne govore mnogo o težini problema nezaposlenosti u svetu s obzirom da, po proceni ILO, u Izveštaju "Svet rada za 2012" (World Work Reprort 2012) oko Interesantno je da su takve demonstracije prisutne kako u starom delu EU (Italija, Grčka, Portugal) tako i u Bugarskoj, gde su u vreme rada na ovom tekstu (početak marta 2013.) gde su evidentne sve masovnije i oštre demonstracije velikog broja ljudi protiv siromaštva, kao i protiv "visokih cena električne energije" naprimer, odnosno protiv "nesposobnih političara". Povod su uglavnom socijalne posledice krize, ali su na dnevnom redu i veliki zastoji usled lošeg strategije razvoja.

5

115

116

TRŽIŠTE, DRŽAVA I KRIZA - PRE I POSLE VELIKIH TURBULENCIJA

6,1 odsto globalne radne snage nije moglo da nađe posao. Još 2007. dostignuta stopa nezaposlenosti u svetu bila je blizu 7%, da se i ne pominju neka prethodna vremena.

Međutim, više od svega zabrinjavaju tendencije. Već početkom 2013. organizacija iz Ženeve saopštava da je trenutno 6,5 procenata od ukupne radne snage (2,5 milijarde ljudi) nezaposleno. A broj nezaposlenih se za samo pola godine povećao za 17 miliona.

Analitičari i tvorci Izveštaja 2012. u ILO smatraju da je "otpuštanje radnika sve više rezultat primenjenih mera štednje i surovih reformi na tržištu u okviru EU". U Španiji sve veći broj radno sposobnog stanovništva nema posao, kao i u Grčkoj, a sve više u u Bugarskoj, Hrvatskoj, na Kipru, u Moldaviji i u Rumuniji, itd.

Ako je iz podataka za veliku depresiju (1929-1934) preostala informacija da je tadašnji broj nezaposlenih u svetu dostizao preko 50 miliona ljudi, onda je, poređenje (ma koliko nepouzdano zbog tadašnje i sadašnje metodologije i sklonosti ka zapošljavanju, broja domaćica, dece i sl..) za sadašnju sliku nezaposlenosti prilično obespokojavajuće. Naime tridesetih godina u svetu je bilo oko 2,5 milijardi stanovnika, a trenutni broj stanovnika Planete procenjuje se na nešto manje od 7,5 milijardi, tako da se može reći da je planetarna populacija, za proteklih osamdeset godina, povećala tri puta, a broj nezaposlenost je povećan za četiri puta.

Stopa zaposlenosti porasla je samo u 6 od 36 analiziranih naprednih ekonomija (Austrija, Nemačka, Izrael, Luksemburg, Malta i Poljska). Naime u Izveštaju se navodi da je ono širom sveta pretrpelo krupne posledice usporavanja globalnog rasta. I nije se oporavilo od globalne krizne erupcije još od 2008. godine, pa postoji još uvek deficit od 50 miliona radnih mesta u poređenju sa pretkriznim vremenom.

Smatra se da je svetu neophodan miran i stabilan rast u nizu od nekoliko sledećih godina koji bi povećao broj nezaposlenih za preko 80 miliona koliko se procenjuje da iznosi broj novih učesnika na tržištu rada. Pri tome je trend posebno zabrinjavajući u Evropi gde stopa nezaposlenosti raste u dve trećine njenih zemalja nakon 2010. ali oporavak tržišta rada je takođe usporen i u drugim naprednim ekonomijama, kao što je Japan i SAD.

6. Tržište rada Možda ključni pokazatelj dubine i karaktera globalne krize predstavljaju njene posledice po tržište rada. Naime posledice porasta globalne nezaposlenosti na pogoršanje stanja na tržištu rada, prema ovom izveštaju, veoma su dugoročne i zabrinjavajuće, tako da mogu voditi i ka smanjuju potreba za boljim obrazovanjem radne populacije, kao u Kini naprimer.

Nedostatak radnih mesta za koja bi se apliciralo na tržištu rada oseća se i u Arapskom regionu i Africi. To pokazuje da globalna kriza zaposlenosti ulazi u novu strukturalni fazu, jer, četiri godine koliko traje globalna kriza poremećeno je tržište rada, a to postaje u ve-

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

ćoj meri strukturalni dugoročni problem i sve teži za rešavanje. O čemu je reč? Određene društvene grupe izložene dugoročnoj nezaposlenosti su u opasnosti da budu isključene sa tržišta rada. To znači da bi ti ljudi sve više nesposobni da ovladaju radnim mestom bez snažne podrške. U razvijenim zemljama kategorija delimične i privremene zaposlenost narasla je za dve trećine, a porašće i preko 50%. Pri tome udeo neformalne zaposlenosti ostaje i dalje visok, oko 40%, posebno u brzorastućim ekonomijama.

Ekonomska politika koja se sprovodi u uslovima krize ne ide na ruku novom zapošljavanju. Otpuštanje radnika je, uglavnom rezultat primenjenih mera štednje i surovih reformi na tržištu, posebno u okviru EU. Žene i omladina su posebno na udaru. Nezaposlenost mladih je porasla oko 80% u razvijenim ekonomijama i dve trećine u zemljama u razvoju.

To je prava ljudska tragedija za radnike i njihovu porodicu. Jer, veštine i radne sposobnosti se gube kao i produktivnost tako da postoji "spirala nezaposlenosti i neaktivnosti" ljudi.

Veća radna nestabilnost znači i slabiju produktivnost a to znači i osipanje radnih karijera.

Deficit radnih mesta ide ruku pod ruku sa produžavanjem nedostatka investicija, što je još jedan znak da kriza ulazi u novu fazu.

Investicije su sve nesigurnije svuda pa bi se nezadovoljstvo moglo preliti u zemlje u razvoju. Konačno to po pravilu vodi ka podizanju anksioznosti, što vodi i u socijalne i političke nemire. U 57 od 106 zemalja, prema Izveštaju ILO, pokazuje se da je porastao indeks socijalnih nemira, u 2011. godinu u odnosu na 2010, prema modelu koji su razvijen u okviru metodologije Izveštaja (ILO: World of Work Report (2012) To se posebno odnosi na Evropu, Srednji Istok, Severna Afrika, Subsaharsku Afrika čije sve izraženije političke i socijalne turbulencije imaju osnovu i u masovnoj nezaposlenosti mladih. Čak i Latinska Amerika, u kojoj su ti problemi trenutno uprosečeni i u kojoj se nivo zaposlenosti lagano oporavlja, pokazalo se da kroz nekoliko prethodnih kriza kvalitet rada na tržištu u dobroj meri se izgubio i pao usled socijalnih nemira.

ILO takođe smatra da je od 2010. uprkos dobroj volji državnika okupljenih posebno, u okviru G20 i drugih foruma u svetu da se ciljevi globalne ekonomske politike pomere ka zapošljavanju i kreiranju radnih mesta, politička strategija je pomerila fokus sa radnih mesta, ka kresanju fiskalnih deficita, koje postaje ključni za finansijska tržišta.

Tako je začarani krug recepture deregulacijom ka efikasnijem tržištu rada, investicijama i većoj zaposlenosti , pokazao, posebno u vreme krize da ova strategija ne može da dovede do porasta proizvodnje i zaposlenosti na kratak rok. Izveštaj potvrđuje tezu iz prethodnih studija da nema jasne veze između reforme tržišta rada i nivoa zaposlenosti. Prema stanju većine zemalja odgovarajuća regulativa zapošljavanja teži ka pozitivnom uticaju na zaposlenost. To se odnosi i na socijalni dijalog, kao i mere socijalne zaštite. Takva politika je nedavno uspela u Austriji i Brazilu. Prema istom zaključku mnoge brzorastuće zemlje sprovode strategiju podsticaja domaće tražnje, u pokušaju da nadomeste slabe izglede međunarodne tražnje iz naprednih ekonomija. Postoje znaci da se u zemljama kao što su Indija, Latinska Amerika, Južna Afrika, a još skorije Kina, realno narasle plate u direktnoj vezi sa produktivnošću. Javne investicije i socijalna zaštita takođe su bile deo mera koji

117

118

TRŽIŠTE, DRŽAVA I KRIZA - PRE I POSLE VELIKIH TURBULENCIJA

je obezbedio da se regionalna integracija sprovede uspešno. Zato ILO u podnaslovu već poručuje: za bolju ekonomiju bolja radna mesta. Ne može se jednostavno odbaciti ova argumentacija usled bilo kakvih teorijskih ili ideoloških razlika.

7. Argument siromaštva Nije baš izvesno da će se pronaći saglasnost oko toga ko se sve u svetu i u pojedinim nacionalnim društvima smatra siromašnim. Ali je izvesno to da se povećanje broja siromašnih, bez obzira na kriterijume ne može smatrati ekonomski normalnim stanjem niti socijalno prihvatljivim.

Naime, bez obzira na političke opcije u vezi sa socijalnim raslojavanjem ili tzv. "socijalnom pravdom" siromaštvo bitno ugrožava socijalnu koheziju i predstavlja jedan od ključnih faktora ukupne održivosti razvojnih procesa. Sa tim stavom slažu se ne samo zagovornici već i kritičari koncepta održivog razvoja, kako oni sa "leve" tako i oni sa "desne" pozicije (Gidens 2010. Klaus 2011.). Sasvim je druga stvar koja se tiče recepture za borbu protiv siromaštva.

To je samo jedan od pokazatelja ozbiljnosti problema zaposlenosti i zapošljavanja u današnjem svetu, odnosno dubine socijalne krize kojoj je izložen veliki deo svetske populacije. Prognoze date u Izveštaju ILO u 2012. godini koje se tiču siromaštva i zapošljavanja, kao i drugih problema kao što su socijalna i ekološka prava nisu povoljne jer se pretpostavlja da će nezaposlenost i siromaštvo u svetu rasti sve do kraja 2014. godine. Šta više smatra se da se kriza globalne nezaposlenosti verovatno neće razrešiti u toku naredne tri godine, naročito u evropskim zemljama sa naprednom ekonomijom.

Za ovu analizu bitno je i to što se početkom 2013. takođe povećao broj zaposlenih koji zarađuju manje od 1 USD dnevno: on je dostigao nivo iz 1998. godine u kojoj je taj iznosio 730 miliona ljudi.

U svetu se više nego jasno podvlači da su upravo ovi parametri ključne determinante sadašnje globalne krize. Gore od svega je što stopa zaposlenog stanovništva u svetu permenentno pada tako da se procenat radno angažiovanih u okviru radno akrivne populacije bitno smanjuje u najvećem delu sveta (World of Work Report (2012) To po mišljenju eksperata ILO (Tores 2012) predstavlja preteću tendenciju po kretanja i funkcije tržišta rada koje gubi podsticajne karakteristike i stimulativne efekte po efikasnost.

Naročito su ugrožene starije osobe, kao i žene u zemljama u stagnaciji, faktički u celom svetu.

Mladi ljudi su manje izloženi udarima siromaštva nego starije generacije. Svesni te činjenice, naročito nakon prvog većeg talasa globalizacije i njegovih posledica po ekonomsku aktivnosti , pa i porast stope siromaštva u svetu do 2000. godine, lideri nacija organizovanih u okviru OUN doneli su tzv. Milenijumske ciljeve sa perspektivom za 2015. godinu.

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

Naime ukupno osam Milenijumskih ciljeva mogu se grubo podeliti na socijalne, kulturnoobrazovne i ekološke. Čini se da su ključni oni koji se odnose na smanjivanje siromaštva.

8. Srbija - siromaštvo zaposlenost i kriza U Srbiji su, u vreme nastanka ovog teksta, veoma popularne tzv. socijalne potrošačke korpe kojima bi trebalo da se osiromašenim pojedincima obezbedi troškovno povoljnija kupovina. Upravo to je poručilo Ministarstvo trgovine u javnim glasilima početkom 2013.

Kako je poručio ministar, formiranje socijalne korpe je dobrovoljno. Ono će, navodno doneti trgovinskim kućama veću prodaju i viši nivo konkurentnosti a "socijalnim" kupcima povoljnije cene i potrošačku dobit. Sve deluje veoma privlačno jer su "jednim metkom" pogođena dva cilja. U poruci sa nacionalne televizije išlo se dotle da je najavljena konkurencija socijalnih korpi, s obzirom da je uz posredovanje Ministarstva među trgovinskim lancima krajem 2012. potpisana "trgovačka deklaracija".

Druga varijanta krizne socijalne politike je igra sa regulisanim cenama. Neplaćeni računi za javne usluge kao što su grejanje i druge stavke "Infostana", kao i mnogo puta ranije podležu reviziji u režiji države. Ministarstvo finansija poručuje da se kamata na neplaćene račune, kao i poreze, otpisuju ukoliko se izmire trenutno dospeli računi po hitnom postupku. Iz toga se dobija veoma bitan keš-flou efekat jer se u državnu kasu kratkoročno slivaju veća sredstva nego inače.

Prethodna antikrizna strategija gotovo svih vlada (a od oktobarskih promena 2000, bilo ih je 7) pokazuje da ni jedna nije bila imuna od populizma. A od populizma do administriranja u sektoru tržišta i cena veoma je mali prostor. Cene električne energije u Srbiji u ovom momentu važe za najniže u Evropi. Pored toga mora se istaći da su veoma netransparentne, s obzirom da sadrže veliki deo nepoznanica za običan svet (noćna i dnevna tarifa, tzv tri "kolor" zone, angažovana snaga, od čega obične smrtnike- potrošače "boli glava", pa uglavnom odustaju od precizne računice, što je najbolji način da se monopolski dobavljač oslobodi odgovornosti za isporučenu robu i njeno jednostrano vrednovanje.

Upravo zbog toga u Srbiji slede reforme energetskog sektora kao i sektora snabdevanja električnom energijom. Opet su najavljene, a šta bi drugo do "socijalne energetske karte", koje izrađuje Ministarstvo, niko ne zna prema kom kriterijumu. Zna se samo da će se i dalje različito plaćati električna energija po utrošenoj jedinici u zavisnosti od socijalnog statusa potrošača.

Evropska unija je uvela socijalnu komponentu električne energije, zašto ne i gasa ili nafte - pitali bi se mnogi ekonomisti? Odgovor je jednostavan, standardi prema tzv. minimalnim uslovima potrošnje se menjaju. Nekada je samo visina dohotka bila kriterijum siromaštva, a danas je to i mogućnost zadovoljavanja elementarnih potreba među koju spada raspolaganje električnom energijom. A borba protiv siromaštva podrazumeva sve pretpostavke eliminacije njegovih faktora.

119

120

TRŽIŠTE, DRŽAVA I KRIZA - PRE I POSLE VELIKIH TURBULENCIJA

Međutim, ako se zna da je do pre samo nekoliko godina bilo nekoliko milijardera sa stokom imovine od preko 100 milijardi dolara pojedinačno, onda je jasnije da se u krizi smanjuje vrednost kapitala, a možda dolazi i do disperzije milijardera sa druge strane, što bi bila neka vrsta "socijalizacije kapitala" koju je Marks već u XIX veku odslikao kao klicu buduće "asocijacije slobodnih proizvođača" u formi akcionarskih društava. Nedavno je objavljena vest da se u svetu danas broj milijardera stalno povećava.

9. Kriza i strategije Evrope: "Europe 2020" Ne može sa govoriti na isti način o udarima krize u Kini, Indiji, Rusiji ili Južnoj Africi, kao što se o njoj govori u Evropi. Čak i tu veoma su različite manifestacije krize institucija EU, evropske monetarne politike, finansijskog sistema ili trgovine, u pojedinim zemljama i regijama. Ono što se danas dešava u Grčkoj, Španiji i Portugalu, tek da je za nijansu drugačije od pojavnih oblika krize u Italiji. Ali sa druge strane, dok nastaje ovaj tekst iz Bugarske dolaze informacije o tome da je socijalno nezadovoljstvo zbog pada standarda, korupcije, pa čak i "previsoke cene električne energije" preraslo u političke zahteve za ostavkom Vlade.

Ni manje ni više krizni tokovi i njihove socijalne posledice vode ka novim izborima.

Za razliku od Lisabonske strategije koja se pokazala kao prilično nerealistična, Evropska unija danas gotovo permanentno redefiniše razvojne ciljeve, oslanjajući se sve više na "argument rasta". Naime, ispostavilo se verovatno da su očekivanja da se zajednica samo tek tako razvija na osnovu utemeljenja ekonomije i društva znanja (Lisabon Strategy 2000) nisu bila dovoljno realistična.

Redefinicija ciljeva EU ide u pravcu naglašavanja uloge rasta kao pretpostavke razvoja.

Zato se sve više govori o kvalitetu rasta. Tako, na primer Strategija Europe 2020 iz 2011 sadrži opredeljenja za društvo zasnovano na znanju, na ekološkim principima i na socijalnoj inkluziji , ali je sve to upakovano u poruke o rastu.

Oficijelno, Evropska unija nastoji da iz aktuelne krize izađe snažnija nego što je to bio slučaj pri okončanju krize tridesetih godina XX veka, koja je bila najteža koja je ikada zabeležena, ali nakon koje je sve vodilo ka II svetskom ratu.

Nova evropska strategija govori o sledećim ciljevima Evrope 2020: • "pametan" rast (obrazovanje, znanje i inovacije) • održivi rast (veća resursana efikasnost, zelenija i konkurentnija privreda) kao i • inkluzivni rast (viša zaposlenost, kao i ekonomska, socijalna i teritorijalna kohezija) Takva vizija evropske socijalno-tržišne privreda za XXI vek gradi se na partnerstvu između Evropske komisije i zemalja članica. Dok zemlje članice podešavaju nacionalne ciljeve, identifikujući smetnje rastu, i podešavaju politike prema njima, Komisija evaluira napredak, daje političke preporuke i razvija inicijativu da bi stimulisala održivi rast i zapošljavanje na nivou EU" (Europe 2020)

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

Sa druge strane sve govori da su krize deo života i prakse u evoluciji svakog sistema, i kao takve predstavljaju izazov za ponovna suočavanja i sučeljavanja argumenata, strategija i nešto izmenjene teorijske zaključke. Ako se postavi pitanje da li nakon novih iskustava o delovanju tržišta, države, javnih i drugih društvenih institucija može da se dođe do drugačijih teorijskih zaključaka, odgovor je: Da, jer teorija nema mnogo smisla ukoliko nije u saglasnosti sa praksom iz koje ona najvećim delom proističe.

Nema, međutim mnogo načina da se iz svega izađe sa potpuno drugačijim uverenjima koja su vladala pre krize. Ali je sigurno da će se bacanje svetla na nove krizne fenomene značiti.

Ekonomična (štedljiva, racionalna) uprava odnosno economic governance, predstavlja nešto o čemu se u EU nije mnogo razmišljalo prilikom usvajanja principa upravljanja konsenzusom ili trasiranja puta za EU 2010. kao "najkonkurentnije i najdinamičnije ekonomije sveta, zasnovane na znanju koja produkuje održivi ekonomski rast sa više radnih mesta i većom socijalnom kohezijom" (Lisabonska strategija, 2000).

Ispalo je sasvim drugačije. U vremenu kada nastaje ovaj tekst, EU 15 BDP pao je ispod nivoa SAD a u svetskom BDP učestvuje sa oko 14%. Evropa je usvojila novu strategiju koja se odnosi na drugu deceniju XX veka, kojom ona pokušava da obezbedi sopstveni ekonomski, socijalni i tehnološki razvoj na bazi pametne, inkluzivne i održive ekonomije, zasnovane na znanju, boljem i efikasnijem obrazovanju ali i štednji, pa i jeftinijoj i efikasnijoj upravi, o čemu je bilo reči. A što se tiče globalne krize u kojoj se svet, po svemu sudeći još uvek nalazi, deo svetskih i naših autora tvrdi da je ona "uslovljena sistemom i da je potrebno uspostvaiti nova pravila ponašanja i delovanje regulatornih tela" (Bošnjak 2011).

Ako je reč o tome da li tržište ili drugi faktori treba da obezbede strateški pomak iz krize, nema sumnje da je tržišni sistem bio i ostao temeljna pretpostavka privrednog napretka, pre svega kao sistem podsticaja, nezamenljiv je u alokaciji resursa i razvoju tehnologija, interesima potrošača. Međutim, tržište ponekad ne može da "uhvati" sve troškove i koristi koje uzrokuje određeno prirodno bogatstvo, a prisutne su i važne eksternalije, tržišta šalju pogrešne signale i dolazi do iskrivljivanja cena". To se dešava na kratak pa i dugi rok, a može biti potencirano asimetričnim informacijama što deluje veoma ubedljivo u pravcu nedovoljne efikasnosti. (Samuelson, Nordhouse, 2010: 365) Na dugi rok ključni su faktor institucije koje omogućavaju sigurnost ugovora, stabilnost svojine i vlasničkih prava što sve obezbeđuje dugoročni pozitivni uticaj inovacija. Džejms Kanton podvlači da nije inovacija ono što nije dovoljno tržišno utemeljeno. Naprimer, Leonardovi crteži helikoptera nisu bili tržišno usmereni i artikulisani pa se nisu mogli pretvoriti u inovaciju (Kanton 2009; 31). Inovacijama mora da se upravlja. One nisu samo stvar. Preciznije rečeno one su "proces pretvaranja novih zamisli u opipljivi artefakt, koji može biti proizvod ili proces" (Stošić, 2013; 2,3).

Internalizacija eksternalija je dobar primer da je tržište neophodno ali često i nedovoljno u savladavanju kriza. Li Ajajkoka je 1979. zahvaljujući pozajmici od Kongresa od 1,2

121

122

TRŽIŠTE, DRŽAVA I KRIZA - PRE I POSLE VELIKIH TURBULENCIJA

milijarde dolara spasao Krajsler6 (Ajakoka:1998). Kasnije su početkom krize 2007, pa nadalje mnogi drugi pošli istim primerom. Da li je to dobro?

Brzopleto zaključivanje moglo bi da dovede do pogrešnog zaključka. Nema tog državnog plana koji može da zameni tržište, kao što takođe nema tog spontanog sistema koji će stvari pokrenuti iz mrtve tačke, bez određenih vantržišnih podsticaja kada su u pitanju neophodne reforme, naprimer.

10. Tržište i/ili država - dilema ili rešenje U okviru rasprava "o neoliberalizmu" koje je organizovala Akademija ekonomskih nauka tokom 2011. i 2012. došle su do izražaja relativno velike razlike među učesnicima, koje nisu samo deo ovdašnje teorijske scene. Prisutne su gotovo u čitavom svetu, kao što su to bile i prethodno, ali ponajviše potencirane krizama. O krizi kao mogućoj "propasti kapitalizma", odnosno tržišnog sistema organizacije privrede, ne može se govoriti. Boško Mijatović dobro je uočio da je socijalizam kao alternativa doživeo jednu veliku krizu koju nije preživeo, a kapitalizam je iz mnoštva kriza izlazio ojačan (Mijatović 2011). Međutim, kao što piše Ljubomir Madžar " država ima potencijal da ponudi niži rizik gubitaka kao i pouzdaniji vremenski horizont" (Madžar 2013). Manje su šanse da propadne, iako se i to dešava. Tome bi se moglo dodati o sledeće: može da bude garant međunarodnih pozajmica, garant međunarodnih investicionih tokova, faktor podsticanja zelenih projekta i zelenih radnih mesta. Nataša Golubović i Srđan Marinković smatraju da "postoji određeno podudaranje" između liberalnih ideja i zbivanja u mnogim kapitalističkim privredama, ali sa druge strane i "jasna diskrepanca između neoliberalne teorije i političke i ekonomske prakse". Ne sledi da je kriza produkt neoliberalizma. Zato, ovo pitanje treba ostaviti u nasleđe istoričarima i prihvatiti se posla oko određivanja odgovarajuće strategije za prevladavanje krize (Golubović, Marinković 2011).

Međutim, jedno je pitanje tržišnog sistema a drugo njegovog načina savremenog funkcionisanja i konsekvenci strukturne prirode. Upravo zbog toga, težnje za preispitivanjem su poruke koje se čuju odasvud. Tako na primer, o promeni strukture kapitalističke privrede se još odavno govori u okviru specijalizovanih agencija OUN, kao i već citirane ILO. I to ne samo u okviru političkih institucija već i na svetskim biznis forumima. Tako, naprimer, rodonačelnik i prvi inspirator već Svetskog ekonomskog foruma u Davosu prof. Klaus Švab na januarskom skupu 2012, rekao je doslovno: "Nalazimo se u eri temeljnih promena koje hitno zahtevaju novi načini razmišljanja. Imamo opštu krizu morala, nismo voljni da investiramo u budućnost, podrili smo socijalnu skladnost i u opasnosti smo da u potpunosti izgubimo poverenje budućih generacija"7.

Ako se samo odaberu i povežu ključne reči i izrazi u ovoj rečenici: "novi način razmišljanja", "moral", "poverenje", "socijalna skladnost", konačno i "buduće generacije" , nema dileme da je reč o kritici sa stanovišta održivog razvoja. A ako se malo razmotre poruke sa Li Ajakoka je u Kongresu poručio: Bolje je da država pozami Krajsleru sada 1,2 milijarde dolara, nego da kasnije za otpremnine utroši 1,7 milijradi. Kredit je vraćen pre vremena.

7 Prema: http://www.slobodnaevropa.org/content/davos_da_li_kapitalizam_ima_buducnost/24461895.html 6

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

ovog i sličnih skupova, onda se dolazi do zaključka da nema dovođenja u pitanje tržišnog sistema alokacije resursa, ali i da se moralna komponenta ekonomskog poslovanja sve više postavlja u prvi plan. Međutim, nigde se ne kaže decidirano da je u pitanju nova uloga države niti se govori o komandnoj ekonomiji.

Pri tome je izvesno da nema reči o zameni tržišta drugim mehanizmima, kao ni o svemoći tržišne samoregulacije. Primeri su brojni: od energetike, preko eksternalija, javnih dobara, pa do klimatskih promena i sporazuma o njihovoj prevenciji. Tzv. "tržišni fundamentalizam" ide ka eliminaciji bilo kakve kooperacije u usaglašavanju globalnih razvojnih interesa pa je i protiv "zelene ekonomije" ili održivog razvoja uopšte, kao svojevrsnog "zelenog totalitarizma". Prvi je tako decidirano stvari postavio Vaclav Klaus koji je rekao da je najbolji način da se preveniraju klimatske promene da se zemljama u razvoju dopusti da se dovoljno razviju, da bi počele da štite životnu sredinu (Klaus 2010).

Sa druge strane, Nobelova laureatkinja Elinor Ostrom pokazala je na dobrim primerima netržišnog gospodarenja zajedničkim dobrima od strane potrošačkih kooperativa, da na održivost presudno mogu da utiču treći faktori, dakle ni država ni tržište (Ostrom 2006). Ti "spoljni faktora" kao što su kultura, tradicija, institucije, bitni su i za održivi razvoj, "zelenu ekonomiju", javna dobra, itd. Međutim, i sama je poručila da to ni u kom slučaju ne znači da su neispravni teorijske nalazi autora koji su pre nje pisali o "tragediji zajedničkih resursa".

Drugi primeri se odnose na još brojnije i upečatljivije primere od regionalnog razvoja, do populacione politike. Ako se vrši različito oporezivanje, eto prilike da se i demografska i svaka politika dohotka napadne kao redistributivna. Redistribucija nema mnogo izgleda u smislu razvojnog podsticaja, ali ni pripisivanje loših ekonomskih izgleda samo zato što su porezi progresivni, nije mnogo uverljivo. Mnogi ljudi znaju da to podrazumeva i određeni konflikt interesa pa prema tome i volju da se društvo razvija sa manje ili više društvenih razlika.

Sledeći izazov je problem ponude javnih dobara u kontekstu političkog odlučivanja. Literatura saopštava nalaze po kojima se pojedinci u politici ponašaju kao i u privatnom životu - sebično. Vlade po definiciji pokušavaju da prikriju teret poreza koje predlažu, a sa druge strane da ih povećaju, pokušavajući da stvore "fiskalnu iluziju" da su porezi manji nego što jesu, a da su državni rashodi korisniji nego što zaista jesu" preferirajući zbog toga indirektne poreze (Petak 2001: 164). Ta činjenica mora da bude u žiži antikriznih strategija.

Konačno, inovacije i upravljanje inovacijama postaje jedan od ključnih izazova modernih startegija razvoja. Ona zahteva, pored tržišno duboko utemeljenog mehanizma inovacija i jednu posebnu podsticajnu organizacionu ulogu države u formi nacionalnih inovacionih sistema, kao i nadnacionalnih inovacionih mreža, u slučaju EU naprimer. (Stošić 2013: 147,157) U prilog postavljenim tezama mogu se navesti i najnovije preporuke MMF-a pojedinim državama i nosiocima ekonomske politike, kako bi se neophodnim promenama sistema i ponašanja tržišni sistem učinio efikasnijim. Naime MMF u najnovijem izveštaju WEO 2013, govori da je još uvek, rast pod znakom pitanja, i to najviše u najrazvijenijim ekonomijama. Naime, postoji stalna ponovna pretnja rastu iz mnoštva razloga. Ako bi se iz

123

124

TRŽIŠTE, DRŽAVA I KRIZA - PRE I POSLE VELIKIH TURBULENCIJA

svega izvukla zajednička poruka, ona bi po MMF-u bila ta da pred razvijenim zemljama ostaju "dva krupna izazova: •p rvi je potreba fiskalne konsolidacije (čitaj uravnotežena javna potrošnja i budžetska ravnoteža i finansijska disciplina), • i drugi, neophodnost reforme finansijskog sektora da bi se minimizovao rizik koji dolazi od finansijskog sistema."

Da li i kako svet prihvata ove preporuke. Ako se države mešaju u finansijski sektor, nije dobro, ali takođe je problem što princip nemešanja podrazumeva možda neki budući još veći rizik. Zato su pod lupom državne administracije danas mnoge banke u svetu. Velika Britanija je nedavno ponovo stavila pod lupu isplatu bonusa u bankama i limitirala je.

Da li je to dobro? Nije i jeste, reklo bi se eufemistički, s obzirom na posledice na kratak i dugi rok. A da li se to radi zbog ekonomije ili politike, ili je u pitanju uplitanje politike u privredne tokove? Iako jeste, postoji dovoljno dobar razlog za to.

11. Ka novoj sintezi u kontekstu kriza i strategija Vraćajući se raspravi o kriznim i drugim strategijama u nas, kao deo sistemskog pristupa moglo bi se jedino pouzdano pretpostaviti da će one da se nastave. Razume se da će tu biti i krajnje neutemeljenih pa i besmislenih teza o propasti tržišnog sistema i uspostavljanju nekog novog, valjda pravičnijeg (mada nema naznaka konkretno kakvog) sistema organizacije privredne aktivnosti. Ljubomir Madžar s pravom podvlači da je u raspravama o krizi došla do izražaja jedna "šarolika grupa" koja "iz petnih žila potpuno nesuvislo propagira propast kapitalizma", ali koja je srećna što neće biti dovoljno vremena da se ta "besmislica u potpunosti pokaže kao takva" (Madžar 2013).

Potpuno je u pravu jer nije propast kapitalizma u pitanju već njegovo funkcionisanje. Tačnije rečeno, preispitivanje sistema u celini, uključujući njegove preovlađujuće društvene vrednosti koji čine ne samo tržište po sebi, već i način kako ono deluje, mimo ekonomskih modela formulisanih pre sto pedeset godina. Kada je Piter Drucker pisao o "postkapitalističkom društvu" mislio je na ekonomiju i društvo znanja, tačnije rečeno na ekonomiju u kojoj prevladava uticaj i učešće nematerijalnih faktora kao što su nauka, istraživanja, informacije, obrazovanje i znanje u najopštijem smislu. Ali je pri tome podvlačio da "postkapitalističko društvo neće biti niti antitržišno niti marsksističko". (Drucker, 1995:189) Ali, kada su u pitanju poruka o strategijama za izlazak iz krize, pitanje institucija ne može se ostaviti po strani. One su jedna od paradigmi teorije razvoja. Dominacija ovog ili onog razvojnog faktora ili determinante u prevladavanja kriza ne može da umanjuje značaj institucija na kojima se gradi poverenje. Širok je spisak radova koji to dokazuju i poručuju, posebno kada je u pitanju održivi razvoja (Ðukić, 2011). Ili poruka po kojoj su institucije i institucionalne promene "ključni faktor napretka, preduslov kontinuiranog rasta, ambijent za inovacije, promene, učenje". Pri tome je ključna uloga institucija upravo "obezbeđivanje stabilnosti i kontinuitet, što je potvrđeno u prelomnim istorijskim događajima". (Jakšić, 2012:12).

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

Briga države o ekonomskim interesima nacije je nesumnjiva ali ona po pravilu uslovljava veoma trapave praktične korake ekonomske intervencije. Zašto je finansijski sistem današnjom krizom više pogođenog dela sveta pod posebnom lupom? I na to treba tražiti odgovor u značaju ovog sistema za stabilnost celokupne ekonomije i društveno-ekonomskog sistema. Ako propadne ovaj ili onaj privredni subjekt, ili preduzetnik, stvari se lakše podnose, ali ako se stvori panika u bankama, eto onda dovoljnog povoda za krizu i urušavanje kompletnog poverenja na kome se zasniva ceo novčano-kreditni i realni ekonomski sistem.

U zaključku bi se moglo ponoviti onaj nalaz sa početka ovog teksta da su krizne pojave pa i turbulencije koje dovode u pitanje uzročno-posledične relacije i način funkcionisanja sistema normalne, ali istovremeno i da predstavljaju određena iskušenja, kako za teoriju tako i za praksu. Pri tome se ne može uzeti kao ispravno da određena receptura svuda daje jednake rezultate. Takođe se ne bi moglo reći da određena, pa i optimalna kombinacija tržišne i javne organizacije privrede u svim uslovima deluju jednako. Nosioci privrednih odluka i ekonomskih strategija tokom XX veka došli su do zaključka o neophodnosti postojanja regulatornih kontrolnih mehanizama, koji funkcionišu kao posebna četvrta grana vlasti i regulišu, posmatraju i koliko-toliko nezavisno reaguju, u sferi monetarne politike, finansijskih tržišta, konkurencije, energetike, informatike... Ta regulacija pojavljuje se kako na nacionalnom planu, tako i na regionalnom, federalnom, itd (primeri pojedinih država i federalne vlasti u SAD, kao i nacionalnih država i same EU).

Veoma je tanka granica koja deli neophodnu regulaciju i sistema monitoringa od štetnih administrativnih zahvata koji oduzimaju efikasnost ekonomiji u celini. I samo tržište kao sistem relativno slobodne utakmice, bez pravila igre i arbitara na sportskom terenu, može da bude zloupotrebljeno i ta činjenica zahteva institucionalizovanu zaštitu.

Nije istina da vlada ne doprinosi razvoju. Njena uloga može da bude itekako podsticajna, a posebno ako ona doprinosi izgradnji kredibiliteta države. Mnoštvo je primera za to. Finska ne bi bila proglašena najpoželjnijom državom za život, kada je u pitanju koncept održivog razvoja, da nije bilo doprinosa mnogih njenih vlada izgradnji njenog državnog ugleda i održivosti mnogih državnih i drugih institucija (Ðukić, 2011:53).

Sa druge strane, stara je istina da vlast kvari, utoliko više ukoliko je apsolutistička. Intervencije u ekonomiji po pravilu teže da se multiplikuju. Svaka nova uzrokuje sledeću. To je verovatno problem sa kojim će se sretati, ne samo države u krizi već i veoma dugo nakon nje, kako bi se obezbedio nesumnjivo na dugi rok presudan, uticaj spontanog tržišnog poretka na ekonomski i prvenstveno tehnološki progres.

Ali, u demokratskom poretku nova kriza treba da bude izazov za alternativna rešenja, tražeći načine i sredstva da ih ponudi građanima i privredi. Krizne turbulencije, koje mogu nastati i kao rezultat najrazličitijih iskušenja kao što su prirodne katastrofe, klimatske promene, promene i krize na pojedinim svetskim tržištima, poremećaji tržišta energije i hrane na globalnom tržištu, pa i one koje dolaze usled zastoja globalnih finansijskih poremećaja i dužničkih kriza, bilo kako bilo, zahtevaće nove strategije koje će ponovo biti manje ili više etatistički obojene.

125

126

TRŽIŠTE, DRŽAVA I KRIZA - PRE I POSLE VELIKIH TURBULENCIJA

12. LITERATURA Ajakoka Li, (1998) Autobiografija, Grmeč- Privredni pregled 1997.

Demandt, A., U.K. (2003) "Dioklecijan", Predavanje za Kongres o Dioklecijanu u Splitu, Hrvatska 2. travnja 2003. publikovano na sajtu http://www.croatia.org/crown/ articles/6337/1/H-Dioklecijan---drzavnicki-genij-najviseg-reda.html Dowley Tim (ed) (1990) The History of the Christianity, A Lion Handbook, A Lion Book, Oxford, Batavia, Sydney Drucker F. Petter (1995) Postkapitalističko društvo, Poslovni sistem Grmeč, Beograd Ðukić M. Petar (2011) Održivi razvoj - utopija ili šansa za Srbiju, Tehnološko-metalurški fakultet, Univerzitet u Beogradu Ðukić M. Petar i Marković-Bajalović Dijana, (2008), „Razvoj politike i prava konkurencije: Svet i Srbija“, u tematskom zborniku Tekuća privredna kretanja, ekonomska politika i strukturne promene u Srbiji 2007/2008 godine, P Petrović ur., Naučno društvo ekonomista sa Akademijom ekonomskih nauka i Ekonomski fakultet u Beogradu, Beograd, str. 161-193. Ðukić M. Petar., (2009) “Globalna i nacionalna ekonomska kriza – izazov za reforme i održivi rast ekonomije”, Zbornik Poslovno okruženje u Srbiji i svetska ekonomska kriza, tematski zbornik, str. 45, elektronski izvor, (red. R. Tomić, G. Rikalović) Novi Sad, oktobar 2009. str. 45, http://www.croatia.org/crown/articles/6337/1/H-Dioklecijan---drzavnickigenij-najviseg-reda.html Europa 2020, A Strategy for smart, sustainable and inclusive growth, http://ec.europa. eu/europe2020/europe-2020-in-a-nutshell/priorities/smart-growth/index_en.htm Službeni listovi Crne Gore brojevi: 41/99, 45/99, 22/00 i 39/00.

Golubović Nataša, Marinković Srđan (2012), O teorijskoj i empirijskoj utemeljenosti - kritika neoliberalizma, tekst objavljen u monografiji O neoliberalizmu (2012) Jakšić Miomir (2011) Tržišni fundamentalizam i poreklo demokratije, tekst za raspravu o neoliberalizmu, Akademija ekonomskinh nauka Srbije, Beograd Ekonomski fakultet Klaus Vaclav., (2010) Plava planeta u okovima - šta je u opasnosti: klima ili sloboda?, crnogorski prevod, CID, Podgorica Madžar Ljubomir, (2013) Globalna recesija: sistemske alternative i izgledi prevladavanja, uvodni tekst za raspravu "Izgledi i alternative izlaska iz recesije – Akteri, dometi i teorijski koncepti"; Askademija ekonomskih nauka, Ekonomski fakultet u Beogradu, 19. aprila 2013 Ostrom Elinor, (2006) Upravljanje zajedničkim dobrima: evolucija institucija za kolektivnom delovanje, Naklade Jesenski i Turk, Zagreb.

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

Petak Zdravko, (2001) Javna dobra i političko odlučivanje, Fakultet političkih zanosti Sveučilišta u Zagrebu Raymond Torres, "How to move out of the austerity trap?", Viii World of WorkResport 2012: Better jobs for a better economy Samjuelson, Nordhaus (2009) Ekonomija XVIII izdanje, originalno 2005, prevod MATE, Zaagreb 2010.

Stošić Biljana (2013) Menadžment inovacija, Fakultet organizacionih nauka, Univerzitet u Beogradu Vukotić Veselin, et al. ur. (2011) Stanovništvo i razvoj, Institut društvenih nauka Beograd.

World Economic Outlook Update, Gradual Upturn in Global Growth During 2013, http://www.imf.org/external/pubs/ft/weo/2013/update/01/index.htm, 23. I 2013.

World of Work Report (2012) Better jobs for a better economy, Inter National Labour Organization, International Institute For Labour Studies, Geneva: ILO, 2012.

127

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

Jovan B. Dušanić

dusanicr@gmail.com

DOLARSKA ALHEMIJA I PROKAŽENA DRŽAVA

Apstrakt:

O aktuelnoj svetskoj ekonomskoj krizi mnogo se piše poslednjih godina, ali u tim raspravama (kako naučnim tako i u publicističkim) ima mnogo zabluda i mitova koji se veoma vešto medijski plasiraju i održavaju, a onda samo masovno reprodukuju. Da bi se našli adekvatni odgovori na izazove sa kojima se svet suočio na početku XXI stoleća, a koji su vezani sa aktuelnu globalnu ekonomsku krizu neophodno je razumevanje suštine i osnovnih uzroka koji su do nje doveli, kako bi se mogle preduzeti adekvatne mere za njeno eliminisanje.

U suprotnom, slušaćemo o sve novim talasima i oblicima krize i ona će još dugo da traje i imaće sve razornije posledice.

ključne reči: kriza, dolarska alhemija, derivati, neoliberalizam, tržište, država.

129

130

DOLARSKA ALHEMIJA I PROKAŽENA DRŽAVA

Abstract:

It has been written a lot about the current global economic crisis over the last couple of years, but most discussions (both academic and popular) feature a lot of misconceptions and myths. Those are then very ably placed and distributed in the media, and subsequently reproduced on a large scale. To find the adequate responses to the challenges the world faces in the beginning of 21 century, it is necessary to understand the essence and major causes which produced the current crisis, as to be able to find the adequate measures to tackle it. Otherwise, we will be facing the new phases and shapes of the current crisis and it will last much longer having more disastrous consequences.

key words: crisis, dolar alchemy, derivatives, neoliberalism, markets.

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

1. UVOD Kada sam iz Akademije ekonomskih nauka (AEN) dobio poziv da pripremim tekst i učestvujem u raspravi na temu Izgledi i alternative izlaska iz recesije – akteri, dometi i teorijski koncepti odlučio sam se da napišem tekst o suštini i osnovnim uzrocima globalne krize, pošto i posle pet godina od izbijanja svetske ekonomske krize ona još uvek traje, a o ključnim uzrocima koji su do nje doveli skoro da se ništa ne može da čuje i pročita.1 Tome sam posvetio prvi (Dolarska alhemija), a u drugom delu teksta (Prokažena država) osvrnuo sam se na rad predsednika AEN, kolege Ljubomira Madžara (pod nazivom: Globalna recesija: sistemske alternative i izgledi prevladavanja), koji sam dobio uz poziv za raspravu. Neposredno pred raspravu dobio sam novi tekst kolege Lj. Madžara pod nazivom: Slučaj Kine u svetlu liberalne misli i u vezi sa njim napisao sam i treći deo (Kina u svetlu pragmatizma).

2. Dolarska alhemija Velika nacionalna iluzija Amerike je ubeđenje da se zdravo društvo može organizovati na usredsređenosti ka trci za bogatstvom.

Okrutna trka za zgrtanjem bogatstva zahvatila je celo društvo i iznurila Amerikance, lišila ih koristi koju pruža poverenje, čestitost i saosećanje.

Jeffrey Sachs, The Price of Civilization2 Većina autora, kako u Srbiji tako i u svetu, aktuelnu krizu tretiraju kao posledicu zakonitih kolebanja privrednih ciklusa (takozvani Kondratjevljevi ciklusi) koji su svojstveni kapitalizmu kao što su zemljotresi svojstveni geologiji Zemlje odnosno kao prehlada ili grip u organizmu, a da se osnovni uzroci menjaju od jedne do druge krize. Tako se i aktuelna svetska kriza tretira kao posledica sloma tržišta stambenih kredita u SAD koji je izazvan deregulacijom finansijskih tržišta i bankarskog sistema.

Smatram da se ovde ne radi o konjukturnoj nego sistemskoj krizi, odnosno ne prisustvujemo samo jednom u nizu zakonitih privrednih ciklusa koji će proći bez nekih većih posledica kao prehlada ili grip u organizmu nego da se radi o mnogo ozbiljnijoj sistemskoj krizi. Ona označava početak završnice jednog istorijski značajnog hegemonističkog ciklusa SAD koji je svoj uspon započeo u drugoj polovini XIX veka, a vrhunac dostigao sa završetkom dva svetska rata u XX stoleću – koji nisu vođeni na teritoriji SAD i u kojima su O tome sam pisao odmah po izbijanju svetske ekonomske krize. (http://www.nspm.rs/ekonomska-politika/dolarskaalhemija-i-kazino-ekonomija.html?alphabet=l) 2 Džefri Saks piše da je tužan što mora sve ovo da piše ali je veoma zabrinut stanjem u svojoj zemlji. Na samo nekoliko prvih strana, ove veoma obimne knjige, možemo da pročitamo i sledeće: U osnovi ekonomske krize, koju sada preživljava Amerika, leži moralna kriza. SAD se ne suočavaju sa kratkoročnim cikličnim kolebanjima ekonomske aktivnosti nego sa dugoročnim socijalnim, političkim i ekonomskim trendovima... Nema sumnje da je u američkoj ekonomiji, politici i društvu u celini došlo do velikih deformacija. Američko društvo je postalo surovo i agresivno, a elita i vodeći političari pokazuju maksimalnu neodgovornost i egoizam. Amerikanci su razdraženi, pesimistički raspoloženi i cinični. Ukoliko bogati i moćni nisu sposobni da se ponašaju dostojno, moralno i da pokazuju iskreno saosećanje prema ostalom delu društva i svetu, pokazaće se da tržište, zakoni i izbori nisu dovoljni. Bez obnove duha socijalne odgovornosti nije moguće osmisliti i obnoviti stabilnu ekonomiju.

1

131

132

DOLARSKA ALHEMIJA I PROKAŽENA DRŽAVA

njeni konkurenti doživeli ogromna ratna razaranja. Tokom Drugog svetskog rata SAD su postale kreditor čitavom svetu, koji joj je svoje dugove otplaćivao zlatom, te se u posedu SAD našlo 70% svetskih rezervi zlata. Iz rata su SAD izašle kao hegemonistička sila na vojnom, političkom i ekonomskom polju i bile u stanju da odlučujuće utiču na kreiranje posleratnog ustrojstva sveta prema sopstvenim interesima.

Takvu hegemonističku poziciju SAD su odmah upotrebile za izgradnju posleratne arhitekture novog ekonomskog poretka (koji će odgovarati njenim hegemonističkim interesima), a u čije temelje je ugrađena „konstrukciona“ greška čije posledice su danas očigledne. Drugi svetski rat je još trajao, a pod dominantnim uticajem SAD stvoreni su temelji posleratnog uređenja međunarodnih ekonomskih odnosa. Na konferenciji u američkom mestu Breton Vudsu (Bretton Woods) 1944. godine, doneta je odluka o osnivanju Međunarodnog monetarnog fonda (MMF) i Međunarodne banke za obnovu i razvoj (sadašnje Svetske banke).

Američka nacionalna novčana jedinica – dolar postao je svetski novac,3 a Američka centralna banka (odnosno Sistem federalnih rezervi – Federal Reserve System), garantovala je konvertibilnost dolara u zlato (35 dolara za jednu uncu – oko 31 grama – zlata).4 Problem se ne bi pojavio da su SAD emitovale dolar u obimu za koje su imali pokriće u zlatu. Ali oni nisu mogli da odole iskušenju da (zlo)upotrebe mogućnost koja im se pružila, te da uvoz realnih resursa (materijalnih dobara) iz drugih zemalja jednostavno plaćaju dolarima emitovanim bez adekvatnog pokrića. Kada francuski predsednik De Gol, sredinom 60-ih godina prošlog veka, pokušava da francuske državne rezerve iz dolara konvertuje u zlato ispostavlja se da je samo manji deo emitovanih dolara pokriveno zlatnim rezervama. Ubrzo posle toga SAD (1971. godine) jednostrano ukidaju konvertibilnost dolara za zlato. Papir je zamenio zlato, odnosno dolar odštampan na papiru (bez realnog pokrića) i dalje je opstao kao svetski novac, jer su to SAD, zbog svoje ekonomske, političke i vojne moći, mogle da nametnu ostalima.

Tako smo došli u situaciju u kojoj se činilo da su SAD napokon uspeli da pronađu čarobnu formulu za viševekovne bezuspešne pokušaje alhemičara da stvore bogatstvo ni iz čega.

Amerikanci su sada mogli jednostavnim štampanjem dolara da dolaze do ogromnih realnih materijalnih dobara iz celoga sveta.

Neposredno posle Drugog svetskog rata SAD su ovu mogućnost koristili u manjoj meri, ali kako apetit dolazi u toku jela nisu mogli odoleti iskušenju da se ostvaruju ogromni profiti ni iz čega. Da bi povećavani apetiti mogli biti zadovoljeni SAD su preduzimale aktivne mere kako bi širile zonu korišćenja američkog dolara, bilo preko novih teritorije ili novih aktiva trgovanja.

Kada se (krajem 80-ih i početak 90-ih godina prošlog veka) urušio i blok socijalističkih zemalja, dolar se proširio i na ove teritorije, te nakon toga novih teritorija za dalje širenje skoro da više i ne postoji, a kako je ukupna količina materijalnih aktiva ograničena, nastupa period intenzivnog stvaranja novih aktiva sa kojima se trguje na finansijskim tržištima. „Nametnut je dolar a sa njim i hegemonija SAD. Američki rukovodioci mogli su da čine šta su hteli, jer su to drugi plaćali. Kada situacija postane teška, oni jednostavno unilateralno promene pravila igre. Ovo stanje odlično ilustruje slavna izjava Džona Konelija, američkog ministra finansija – Dolar je naša moneta a vaš problem“. (Le Mond diplomatique, srpsko izdanje, 37/08) 4 Krajem 2011. godine jedna unca zlata vredela je 1.567 američkih dolara.

3

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

* * * Obim finansijskih u odnosu na materijalne aktive stalno raste i dostiže zabrinjavajuće razmere. U poslednjoj četvrti prošlog stoleća pojavljuju se nove finansijske aktive – takozvani finansijski derivati ili izvedene hartije od vrednosti (kao što su fjučers, opcija, svop), čija se vrednost izvodi (derivira) ne samo iz vrednosti materijalnih (na primer, sirovina – nafta, metali, žitarice i slično) nego i finansijskih aktiva. Ako finansijske aktive na tržištu kapitala (akcije, obveznice) i imaju neku vezu sa realnim kapitalom, aktive sa tržišta finansijskih derivata predstavljaju čistu virtuelnu nadgradnju nad realnom bazom.

Za tradicionalne hartije od vrednosti (akcije, obveznice) često se kaže da predstavljaju papirni ili fiktivni kapital, a finansijski derivati fiktivni kapital drugog stepena5 koji sa svoje strane ozbiljno deformiše formiranje cena materijalnih resursa. To odlično ilustruje ogromno kolebanje cena na tržištu sirovina. Njihove cene ne određuje ponuda i tražnja na promptnom tržištu sirovina, nego cene na tržištu derivata gde se trguje količinama koje nekoliko puta premašuju ukupnu količinu tih resursa u celom svetu. Stalno se povećava tražnja za resursima koji fizički i ne postoje u tom obimu, a niti za njima u tim količinama postoje potrebe u materijalnoj sferi. Sve više se gubi veza između realnih materijalnih aktiva i virtuelne trgovine na finansijskom tržištu koja spekulantima donosi ogromne profite (i to profite realno ni iz čega). Finansijski derivati su postali idealan instrument uticaja na kretanje tržišnih cena kojima se povećavala profitabilnost spekulativnih operacija na finansijskom tržištu. Spekulanti svoj rastući kapital ponovo ulažu na finansijska tržišta (gde je profitabilnost znatno veća nego u realnom sektoru ekonomije). Na spekulativnim operacijama, praktično iz vazduha, stvorena je masa finansijskih aktiva, koja je po vrednosti nekoliko puta veća od ukupne vrednosti realnog sektora ekonomije. Ta razlika se stalno povećavala i sve više naduvavala vazdušni balon.

Visoka profitabilnost spekulacija na finansijskom tržištu dovela je do toga da je postalo nerentabilno investirati u realni sektor ekonomije, pogotovo u SAD gde su i najveće mogućnosti ulaganja na finansijskom tržištu, a investicije u realni sektor neatraktivne kako zbog skupe radne snage tako i ogromnih ulaganja kako bi se ispoštovali visoki ekološki standardi. Ogromne količine novca odlivaju se iz proizvodnje i kapital se preusmerava iz realnog u finansijski sektor privrede ili se seli u druge zemlje sa jeftinom radnom snagom (malih ili bez bilo kakvih socijalnih prava) i gde se ne mora ulagati u zaštitu radne i životne sredine.

Zbog toga je u SAD poslednjih decenija veoma izražen proces deindustrijalizacije i proizvodnja se prebacuje u druge države, pre svega, na Daleki istok (zemlje istočne i jugoistočne Azije) gde je cena radne snage i sada čak 35 puta manja nego u SAD. Vremenom su Amerikanci ovaj region pretvorili u svoju fabriku, a sebe u čudovišnog potrošača.6 Uvozeći ogromnu količine roba SAD stvara i veliki spoljnotrgovinski deficit koji pokrivaju emisijom dolara i dolarskih hartija od vrednosti, koje sa svoje strane dobrim delom apNa finansijskom tržištu poslednjih godina dolazi do veoma sofisticiranih finansijskih inovacija i na tržištu se pojavljuje velika količina ne samo dvostepenih (derivati) nego i trostepenih (derivati derivata), četvorostepenih i višestepenih finansijskih aktiva.

6 Nuriel Rubini, profesor Šternove poslovne škole u Njujorku, jedan od retkih ekonomista koji je predvideo sadašnju svetsku krizu, na Azijskom ekonomskom forumu u Hong Kongu izneo je podatak (videti: http://www.roubini.com/roubini-monitor/258312) da 2,2 milijarde Kineza i Indijaca zajedno konzumiraju samo šestinu potrošnje 300 miliona Amerikanaca.

Drugim rečima, potrošnja jednog Amerikanca je 44 puta veća od potrošnje jednog Indusa odnosno Kineza.

Sadašnja situacija veoma je slična situaciji koja je postojala pri kraju britanske imperije, kada je Mahatma Gandi rekao: kada bi mi trošili kao Velika Britanija onda bi Indija, sa svojim ogromnim stanovništvom, brzo - kao skakavci - pojela ceo svet.

5

133

134

DOLARSKA ALHEMIJA I PROKAŽENA DRŽAVA

sorbuju iste te zemlje koje zbog velikog izvoza robe u SAD, ostvaruju suficit spoljnotrgovinskog bilansa, povećavajući sopstvene devizne rezerve koje opet drže, dobrim delom, u dolarima ili ih plasiraju u dolarske hartije od vrednosti.7 Ali postoji i druga strana deindustrijalizacije SAD. Sa njom su se i radna mesta takođe selila iz zemlje i kod Amerikanaca više ne dolazi do rasta plata. Prema zvaničnim statističkim podacima (U.S. Census Bureau) prosečna godišnja plata zaposlenog muškaraca sa punim radnim vremenom rasla je do sredine 1970-ih godina kada je dostigla maksimum i od tada stagniraju (oko 45.000 dolara).

Pošto prosečne plate u SAD već dugi niz godina stagniraju (zbog neravnomerne raspodele8 one su, sem uskog sloja najbogatijih, kod većine zaposlenih sve manje i manje) građani su prisiljeni da se zadužuju pogotovo što su mnogi izdaci osetno porasli (naprimer troškovi zdravstvenih usluga u periodu od 2000. do 2007 godine, porasli su za 68%). Tako je za poslednjih 30 godina dug prosečne američke porodice porastao sa 50 na 138% godišnjeg dohotka. Ekonomija SAD je i postrojena na velikoj i brzo rastućoj potrošnji i bez velike potrošnje ona ne bi mogla da funkcioniše na način kako je to činila decenijama pre toga, te je bilo teško pretpostaviti da bi se Amerikanci jednostavno pomirili sa ograničavanjem svoje velike i stalno rastuće potrošnje. * * * Zbog toga je bilo neophodno dodatno stimulisati potrošnju što je činjeno na razne načine, a pre svega preko jeftinih i lako dostupnih kredita koji su se nudili građanima SAD. Četvrt stoleća je postojala tendencije stalnog snižavanja kamatne stope od strane centralne banke SAD. Kamatna stopa centralne banke SAD pokazuje stalnu tendenciju smanjenja od početka 80-ih godina prošlog veka (kada je iznosila skoro 20%) da bi u junu 2003. godine postepeno došla do 1% i na tom nivou se zadržala više od godinu dana).9 Osim jeftinim kreditima velika potrošnja stanovništva je u velikoj meri podsticana i veoma liberalnim uslovima pod kojima su se krediti odobravali, a što se lepo može videti na primeru hipotekarnih kredita koji su i bili jedan od katalizatora aktuelne krize.

U SAD je 1977. godine donet CRA zakon (Community Reinvestment Act) koji je imao za cilj sveobuhvatnije obezbeđenje kreditnih potreba građana. Ovaj zakon je doživeo mnoge promene i amandmane (1989, 1992, 1994) kojima su banke bile ohrabrivane da odobravaju kredite građanima sa niskim i srednjim prihodima kako bi i ovi slojevi stanovništva obezbedili sebi krov nad glavom. Bila je to svojevrsna politika svojinske demokratije. Godine 1995. donet je možda i najznačajniji amandman na ovaj zakon kojim Tako je među SAD i ostalim delom sveta stvorena svojevrsna „podela rada“. Pojednostavljeno bi se moglo reći da Amerika troši robu koja je proizvedena u drugim državama, a te iste države svojom štednjom finansiraju američku potrošnju. SAD ostaje jedino da štampaju novac i na bazi njega emituju sve sofisticiranije hartije od vrednosti.

8 Sredinom 1970-ih godina prosečna primanja 100 najbolje plaćenih generalnih direktora su bila 10 puta veća od prosečne plate zaposlenog, a od tada brzo rastu i početkom ovog veka ona iznosila 1.000 prosečnih plata. (Videti: Sachs Jeffrey, The Price of Civilization, 2011) 9 Alen Grinspen (dugogodišnji prvi čovek centralne banke SAD – u vreme vladavine četiri predsednika: R. Regana Dž.

Buša Starijeg, B. Klintona i Dž. Buša Mlađeg) bio je uveren da će niske kamatne stope omogućiti novi potencijal rasta i dovesti do značajnog porasta BDP, zaposlenosti i plata, te da će tempo rasta proizvodnje napokon premašiti stopu rasta potrošnje. Vreme je pokazalo da do toga nije došlo. Naprotiv, u stvarnosti je došlo do slabijeg rasta BDP i zaposlenosti, a plate stagniraju. U isto vreme, dolazi do masovnog uvoza roba iz Kine, što još više podstiče i onako ogromnu potrošnju u SAD. 7

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

je omogućena takozvana sekjuritizacija stambenih kredita i prodaja hartija od vrednosti stvorenih po tom osnovu.

Pored CRA zakona (pogotovo posle amandmana na njega donetim sredinom 90-ih godina prošlog stoleća) hipotekarnoj krizi u SAD doprinelo je i odluka iz 1999. godina kojom je ukinut GSA zakon (Glass-Steagall Act) iz 1933. godine čime je izbrisana razlika između komercijalnih i investicionih banaka i uvedena potpuna liberalizacija koja je komercijalnim bankama dozvolila da se bave berzanskim operacijama čime su omogućene dodatne nekontrolisane spekulacije. Time je stvorena klima za nastanak sofisticiranih finansijskih instrumenata, koji nisu ništa drugo nego opklada, odnosno kockanje u kazinu.

Izmenjenom finansijskom regulativom u SAD omogućeno je bankama da građanima sve više odobravaju takozvane sabprajm (subprime) ili drugorazredne kredite. Ovi krediti se odobravaju klijentima sa lošim kreditnim rejtingom, odnosno onima koji imaju niska i neredovna primanja i lošu kreditnu istoriju (kašnjenje u otplati raniji uzetih kredita).

Drugorazredni krediti se, po pravilu, odo-bravaju uz varijabilne (promenljive) kamatne stope, a koje su građanima preporučivani i od strane tadašnjih zvaničnih državnih lica.10 Drugorazredni krediti se popularno nazivaju Nindža11 kreditima (NINJA – No Income, No Job, No Assets), čime se sugeriše da se ovi krediti odobravaju licima, odnosno porodicama bez dohotka, posla i imovine.

Ovi krediti su često odobravani i bez bilo kakvog učešća zajmoprimca (pri uzimanju kredita), te sa značajnim grejs periodima vraćanja (odloženi početak otplate kredita). Zbog svega toga kamatne stope na ove kredite je više nego u slučaju prime klijenata koji imaju dobar kreditni rejting.

Masa hipotekarnih kredita se ubrzano povećavala, a takođe i učešće drugorazrednih u ukupnoj masi hipotekarnih kredita. Pored toga, i konstantno smanjenje kamatnih stopa (sa 20% početkom 80-ih godina XX veka do 1% sredinom nultih godina XXI) dovodi do brzog rasta hipotekarnih kredita koji u periodu posle 2000. godine beleže prosečan godišnji rast od 10%. Broj vlasnika nekretnina u SAD konstantno je rastao i 2005. godine dostigao skoro 70% ukupne populacije.

Velika tražnja na tržištu nekretnina dovela je do brzog rasta cena kuća i stanova. Sve do sredine 1990-ih godina cene nekretnina su rasle samo u visini stope inflacije, da bi one u periodu 1998-2006. godina porasle za oko 150%. U uslovima brzo rastućih cena na ovom segmentu tržišta pojavljuje se veliki broj spekulanata koji kuće kupuju u investicione svrhe – da bi ih kasnije prodavali po znatno višim cenama.12 Tako se takozvani balon nekretnina sve više naduvava i bilo je samo pitanje vremena kada će doći do njegovog pucanja.

Kao što smo već pisali kamatna stopa centralne banke SAD od sredine 2003. godine do sredine 2004. godine iznosila je svega oko 1%, da bi posle toga počela da raste. Rast

Mada je to neobično za jednog guvernera, Alan Grinspen je 2004. godine izašao u javnost sa neslavnom izjavom kako su vlasnici kuća „tokom poslednje decenije mogli da sačuvaju desetine hiljada dolara da su hipotekarne kredite uzimali sa promenljivim, a ne sa fiksnim kamatnim stopama“. (Preuzeto iz knjige: J.E. Stiglitz, Freefall – America, Free Markets, and the Sinking of the World Economy, 2010) 11 Analogija sa drevnim japanskim ratnicima bez primanja i bez imovine.

12 To je bilo podstaknuto i poreskom regulativom kojom je u ovoj oblasti ukinut porez na kapitalnu dobit.

10

135

136

DOLARSKA ALHEMIJA I PROKAŽENA DRŽAVA

kamatnih stopa centralne banke SAD bio je signal rasta i ostalih tržišnih kamatnih stopa, pa su mnogi potencijalni zajmotražioci hipotekarnih kredita postali oprezniji, a postojeći dužnici po hipotekarnim kreditima sve teže mogu da servisiraju svoje kredite i sve češće prestaju da otplaćuju kredite. Nakon perioda burnog rasta tražnje i cena nekretnina nastupa period smanjenja tražnje i pada njenih cena.

Posle dugog vremena smanjenja kamatnih stopa sredinom nultih godina XXI veka na tržištu dolazi do značajnog rasta kamatnih stopa.13 Povećanje kamatnih stopa u uslovima stagnacije plata u SAD, te značajnog porasta cena hrane i nafte 2007. godine, dovodi do ozbiljnih poteškoća pri otplati izuzetno velikog broja hipotekarnih kredita. Već u 2007. godini se pojavljuju ozbiljniji problemi nevraćanja duga po hipotekarnim kreditima. Zbog nemogućnosti otplate kredita hipotekarni dužnici se iseljavaju iz kuća i stanova koji se nude na prodaju, te na tržištu dolazi do pada cena nekretnina. U isto vreme, spekulanti masovno napuštaju ovo tržište što dodatno obara cenu nekretnina. Samo za nekoliko meseci krajem 2007. godine cene nekretnina u SAD su pale za 17,5%, a u nekim saveznim državama (Florida) čak 50%.

Ali ovo je samo jedan (može se reći, manji) deo problema. Mnogo veći problem leži u činjenici da je vršena sekjuritizacija tih stambenih kredita i prodaja hartija od vrednosti stvorenih po tom osnovu. Kroz veoma složen proces sekjuritizacije (u koji je uključen veliki broj komercijalnih i investicionih banaka, konsalting kuća, marketinško-reklamnih agencija, brokersko-dilerskih firmi, rejting agencija, osiguravajućih kuća itd) problematični stambeni krediti su konvertovani, odnosno prepakovani14 u hartije od vrednosti koje su bile plasirane na finansijskom tržištu. Pored toga, vrši se i takozvano poboljšanje kvaliteta (oplemenjavanje)15 kredita u odnosu na kvalitet bazične aktive.

U procesu sekjuritizacije kredita veliku ulogu je imalo pet investicionih banaka (Goldman Sachs, Morgan Stanley, Lehman Brothers, Merrill Lynch, Bear Stearns), dva finansijska konglomerata (Citigroup, JP Morgan Chase), tri firme koje su se bavile osiguranjem (AIG, MBIA, AMBAC), tri rejting agencije za procenu rizika (Moody´s, Standard & Poor´s, Fitch) i dve kvazidržavne16 hipotekarne korporacije (Fannie Mae, Fredie Mac).17 Mehanizam aktuelne, kao i prethodnih finansijskih kriza, sastojao u iznenadnoj promeni politike dugoročnog sniženja kamatnih stopa na politiku brzog i značajnog rasta istih, kako bi se izazvala masovna bankarstva od kojih bi profitirali oni koji ovakvu politiku planiraju i provode. (N. Starikov, Krizis – Kak эto delaetsя, Piter, 2009) 14 Otkupljena potraživanja po hipotekarnim kreditima su „prepakivana“ sa drugim otkupljenim potraživanjima po kreditima (za kupovinu automobila, za studiranje…) da bi se stvorili novi finansijski derivati – CDO (collateralized debt obligations, odnosno kolateralne dužničke obligacije ili dužničke obligacije sa kolateralom). Zbog katastrofalnih posledica koje su ove obligacije izazvale skraćenica CDO se često dešifruje kao Chernobyl Death Obligations, odnosno černobilske smrtonosne obligacije.

15 Kroz proces „oplemenjavanja“ rejting agencije vrše procenu sigurnosti (odnosno rizičnosti) CDO i one, po pravilu, dobijaju najbolji rejting (AAA), a CDO se i osiguravaju (uglavnom je to vršilo najveće osiguravajuće društvo AIG) kroz kreditne svopove za slučaj neizvršavanja obaveza (credit default swaps – CDS). CDS je bilateralni finansijski aranžman na osnovu koga strana koja želi da se obezbedi od rizika, strani koja preuzima rizik plaća dogovorenu premiju (slično kao i kod polisa osiguranja).

16 Mada su privatizovane 1970. godine ostale su u bliskoj vezi sa administracijom SAD i (bivajući od države izdašno sponzorisane) realizovale su njenu politiku „svojinske demokratije“.

17 Sve ove velike finansijske firme preživele su krizu 2008. godine jer im je vlada SAD dala infuziju od više hiljada milijardi dolara. Izuzetak je bila jedino banka Lehman Brothers. Interesantno da je ona i dva dana pred bankrotstvo kod sve tri rejting agencije imala maksimalnu ocenu (AAA) sigurnosti, a što rečito govori o objektivnosti i profesionalnosti rejting agencija.

13

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

Ključnu ulogu u ovom procesu imale su dve federalne (savezne) kvazidržavne hipotekarne korporacije Fani Mej (Fannie Mae) i Fredi Mek (Fredie Mac) koje su kupovale kredite od banaka i vršili njihovo prepakivanje u hartije od vrednosti plasirajući ih dalje na finansijska tržišta. U isto vreme prodajući te kredite, banke (umesto da čekaju priliv sredstava po osnovu otplate hipotekarnih kredita u skladu sa dugoročnim rokovima dospeća) odmah dobijaju novac za odobrene kredite i na bazi tog priliva mogu odmah da odobravaju nove kredite. To je otvaralo spiralu sve novih i novih kredita i dovelo do velike kreditne multiplikacije,18 a sa druge strane otkup i prepakivanje tih novih kredita brzo su uvećavali masu hartija od vrednosti emitovanih na bazi hipotekarnih kredita.

Pored toga, prodajom hipotekarnih kredita banke se oslobađaju kreditnog rizika (rizika naplate kredita), te i ne moraju da vode računa kome odobravaju hipotekarne kredite pošto će rizik naplate preneti na kupca tih kredita,19 a to su uglavnom bili Fani Mej i Fredi Mek koji su činili preko 70% sekundarnog tržišta nekretnina u SAD. Fani Mej i Fredi Mek su taj rizik (prepakivajući kredite u hartije od vrednosti) sa sebe brzo prenosili i disperzovali na kupce hartija od vrednosti emitovanim na bazi hipotekarnih kredita, pogotovu što ove hartije kroz proces oplemenjavanja od najvećih rejting agencija bivaju visoko ocenjene (najčešće AAA)20 i još od najvećih osiguravajućih kuća osigurane od rizika. Prodajom hartija od vrednosti Fani Mej i Fredi Mek dolaze do sredstava kojima kupuju od banaka nove kredite, prepakuju ih u hartije od vrednosti i oplemenjene ih prodaju po celom svetu i tako se spirala nastavlja i ogromni hipotekarni balon se sve više naduvava, a rizik loših (toksičnih) kredita disperzuje se širom sveta Pošto su cene nekretnina konstantno rasle u dužem vremenskom periodu, a sam proces prepakivanja i oplemenjavanja odobrenih bankarskih kredita je bio veoma komplikovan za razumevanje i pošto su hartije od vrednosti od strane rejting agencija visoko ocenjivani, a od osiguravajućih kuća i osiguravani od rizika, stvoreno je uverenje da se radi o kvalitetnim hartijama od vrednosti, a uz to su nosile i visoke prinose. Visoki prinosi uz konstantan rast njihove tržišne vrednosti imali su za posledicu da svi imaoci ovih hartija u svojim bilansima stanja evidentirali rast aktive, a u bilansima uspeha velike profite.21 Knjiženje visokih nerealizovanih profita (krah hipotekarnog tržišta pokazao je da je rast aktiva bio, u velikoj meri naduvan, te da iskazivani – i podeljeni – profiti nisu ni postojali), sa svoje strane predstavljali su godinama ranije (sve do kraha hipotekarnog tržišta) osnovu za dalji rast cena akcija ali i isplatu velikih menadžerskih bonusa, te povećanih

Ovde se nalazi i odgovor na često postavljano pitanje: Od kuda američkim bankama toliki novac za masovno odobravanje jeftinih stambenih kredita?

19 A ovde nalazimo odgovor i na sledeće logično pitanje: Kako su američke banke mogle da neselektivno odobravale stambene kredite i građanima koji ne ispunjavaju standardne bankarske kriterijume kreditne sposobnosti?

20 U vreme kreditnog buma približno 60% ovih hartija od vrednosti imaju rejting AAA, a isti taj rejting obično ima manje od 1% svih korporativnih obveznica. Prve hartije od vrednosti izgledale su mnogo atraktivnije za investitore jer su predlagale znatno veću dohodovnost nego korporativne hartije od vrednosti istog rejtinga. (Videti: Raghuram G. Rajan, Fault Lines: How Hidden Fractures Still Threaten the World Economy, Princeton University Press, New Jersey, 2011) 21 To omogućava anglosaksonska računovodstvena regulativa koja vrši bilansiranje po konceptu takozvane fer vrednosti i po kome se u uslovima nerealnih (naduvenih) cena iskazuju visoki (nerealizovani) profiti, koji predstavljaju osnovu za isplatu dividendi i enormni rast bonusa menadžera.

18

137

138

DOLARSKA ALHEMIJA I PROKAŽENA DRŽAVA

dividendi.22 U isto vreme i velikoj većini građana (koji su tradicionalno ulagali u razne vrste finansijskih aktiva) takođe se nominalno uvećavalo bogatstvo i ono je bilo sve više sklono ka povećanoj potrošnji. Na kraju i država je imala veće prihode od oporezivanja zbog stalnog povećanja imovine, prihoda i potrošnje. Tako je sve zahvatio optimizam kao masovna šizofrenija, koji je u potpunosti zamaglio sliku uspešnosti poslovanja svih subjekata u ovom lancu, gde je ogromni balon napumpan realno ni iz čega davao prividnu sliku privrednog rasta.23 U uslovima jeftinih kredita i velikog rasta vrednosti finansijskih aktiva došlo je do brzog pada štednje i povećanja zaduživanja stanovništva, odnosno stanovništvo je više trošilo nego što su bila njegova ukupna primanja. Stvoren je takozvani efekat bogatstva zbog stalnog rasta vrednosti aktive sa kojom su raspolagala domaćinstva što je kod njih stvaralo lažan osećaj blagostanja i tupio stimulanse ka štednji. Od 80-ih godina prošlog veka pa sve do finansijskog kraha sredinom prošle decenije, dolazi do stalnog smanjenja štednje i njeno učešće u ukupnom raspoloživom dohotku domaćinstva, u tom periodu, palo je sa 10% na manje od 2%. Isto to što se dogodilo na nivou domaćinstva vidljivo je i kod države. Budžetski deficit SAD, od Drugog svetskog rata pa sve do kraja 1970-ih godina, po pravilu, nije bio veći od 2% BDP, da bi poslednjih godina iznosio 10% BDP.24 Kada je došlo do kraha hipotekarnog tržišta i velikog pada cena nekretnina više nije bilo moguće nastaviti sa ustaljenom praksom da se dobijaju kredite pod zalog nekretnina, čija je cena, pre toga godinama brzo rasla. Odjednom su milioni porodica shvatilo da je vrednost njihovih kuća i domova postala niža od iznosa koji duguju po hipotekarnim kreditima, pa su prestali da otplaćuju kredite i iselili se iz svojih domova.

Tako su mnoge porodice ostale bez nekretnina, a zbog finansijske krize došlo je i do smanjenja vrednosti njihovih finansijskih portfelja, pa se brzo rasplinuo efekat bogatstva nastao zbog prethodnog stalnog rasta vrednosti aktive sa kojom su raspolagala domaćinstva, a što je kod njih stvaralo lažan osećaj blagostanja i podsticalo sklonost ka povećanoj potrošnji i istovremeno tupio stimulanse ka štednji. Očigledno da se više ne može nastaviti da radi po starom i treba tragati za rešenjima koji će ponuditi izlaz iz krize koja već dugo traje.

Stalnoj trka berzanskih indeksa i kapitalizacije dominirala je nad povećanjem realne efikasnosti poslovanja i orijentisala je menadžere na spekulativne aktivnosti i ostvarivanje što većih prihoda u kratkom roku (umesto da se orijentišu na sprovođenje dugoročne razvojne politike).

23 I zvanična statistika SAD, prikazujući inflaciju manjom od realne, nominalno povećava stopu rasta BDP, podstiče optimizam. Kao glavni indikator inflacije, koji se uzima i kao deflator BDP, koristi se indeks potrošačkih cena (Consumer Price Index – CPI). Korpa proizvoda na bazi koga se on obračunava nije se praktično menjala već nekoliko decenija, a struktura američke privrede se korenito promenila. U sferi usluga danas radi oko 80% zaposlenih i skoro sa tim procentom učestvuje u BDP. U strukturi potrošnje usluge zauzimaju, iz godine u godinu, sve veći procenat i njihove cene rastu brže od cena na drugu potrošnu robu, a indeks potrošačkih cena još uvek se izračunava prvenstveno na bazi cena roba, a ne usluga. Pored toga, poslednjih godina kao deflator BDP koristi se bazni indeks potrošačkih cena (core CPI), odnosno indeks iz koga je isključen rast cena na energiju i hranu, a koji su poslednjih godina imali izuzetno visok rast. Ovakva kreativna statistika je, potcenjujući realnu stopu inflacije, nominalno naduvavala BDP SAD. 24 Navodeći ove podatke Džefri Saks (u knjizi: The Price of Civilization) naglašava da je u toku prethodne tri decenije američko domaćinstvo izgubilo samodisciplinu štednje za budućnost, koja je osnovni vid samokontrole neophodan za stabilno blagostanje porodice.

22

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

* * * U traženju izlaza iz velike ekonomske krize sa kojom smo se danas suočili treba da pođemo od osnovnih uzročnika koji su do krize i doveli i koje je potrebno eliminisati.

To znači, pre svega, da je neophodno napustiti dolar kao svetsku rezervnu valutu i onemogućiti emitovanje svetskog novca bez realnog pokrića. Pored toga, neophodno je da dođe do izduvavanja balona, te da se onemogući njegovo ponovno naduvavanje kako bi umesto virtuelne imali ekonomiju realnih vrednosti. Zbog dubine ove ekonomske krize, ali i zbog otpora moćnih (u prvom redu, SAD), koji su do sada imali privilegovanu poziciju i koje se ne žele odreći, nerealno je očekivati da će to biti urađeno brzo i bez većih otpora.

Već nekoliko godina prisutna je tendencija da mnoge zemlje koje imaju značajnije rezerve u dolarima pokušavaju da ga se reše. To čine dosta oprezno i postupno jer ukoliko bi pokušale da se u kratkom roku otarase dolara njegov kurs bi vrtoglavo pao i rezerve tih zemalja bi se u tom odnosu realno obezvredile. Kina (koja sada ima ogromne devizne rezerve od oko 3,5 hiljada milijardi dolara) se već godinama postepeno oslobađa dolara kupujući za njega sve što se kupiti može. Poslednjih godina ona u mnogim zemljama po svetu (naročito u Africi) kupuje velika nalazišta nafte i drugih prirodnih bogatstava. Pored toga, od razvijenih zemalja sve više zakupljuje moderne tehnologije i nabavlja savremenu tehniku. Tako na primer, nedavno je Kina kupila veliki broj aviona u Evropi, pri čemu je koristila veoma interesantnu shemu. Avione je kupila na kredit, a kao sredstvo obezbeđenja plaćanja u zalog je dala dolarske hartije od vrednosti koje je imala u svom portfelju.

Kina je uspela da za nekoliko poslednjih godina svoje rezerve diverzifikuje i skoro polovinu svojih rezervi iz dolara prebaci u zlato ili druge valute. Šta će doći na smenu dolaru, ostaje da se vidi. Neki predlažu povratak zlatnom standardu, neki stvaranju sasvim nove međunarodne nadnacionalne valute (kako je to predlagao Kejns još u Breton Vudsu 1944, ukazujući na opasnost prihvatanja nacionalne valute SAD za svetsku rezervnu valutu), a neki istovremeno postojanje nekoliko jakih regionalnih valuta (evro, rublja, juan i slično).

Buduća ekonomija mora da bude ekonomija realnih vrednosti. Do nje se mora doći izduvavanjem ogromnog balona virtuene ekonomije, pri čemu će dobar deo finansijskih aktiva da ispari. Potrebno je otpisati sve loše aktive i izbaciti iz bilansa vrednosti koje u suštini to i nisu. Ali to u isto vreme znači da će mnogi ostati sa mnogo manjim vrednostima aktiva od onih sa kojima su računali da raspolažu. Kolika je vrednost njihovih finansijskih portfelja kada su se berzanski indeksi obrušili, koliki su njihovi penzioni računi čija su sredstva penzioni fondovi plasirali na finansijska tržišta – samo su neka od bolnih pitanja koja sebi mnogi postavljaju i pokušavaju da izračunaju svoje naglo osiromašenje. Uz to mnogi su ostali bez krova nad glavom i bez posla, a ostalim zaposlenim se smanjuju plate. Sve to će imati velike dugoročne implikacije (i to ne samo ekonomske).

Međutim, antikrizne mere koje za sada preduzimaju najrazvijenije zemlje (pre svih, SAD iz koje se kriza proširila na ceo svet) svode se na ogromno (nekoliko hiljada mi-

139

140

DOLARSKA ALHEMIJA I PROKAŽENA DRŽAVA

lijardi dolara)25 upumpavanje svežeg novca, kako bi se spasile velike kompanije, pre svega, iz finansijskog sektora, te smanjenje kamatnih stopa, kako bi se dodatno podstakla potrošnja. Pošto je aktuelna kriza prouzrokovana upravo viškom novca, niskim kamatnim stopama, i velikom potrošnjom teško da rešenje može da bude ono što je bio izvor problema. Zbog toga ove mere, posmatrane sa globalnog nivoa, izgledaju nelogične jer će imati učinak sličan onome koji se postiže gašenjem požara benzinom.26 Sa stanovišta interesa SAD (bar što se tiče kratkoročnih, a videćemo kako će to izgledati u dugoročnoj perspektivi) ove mere su logične i imaju za cilj da se (dodatnim upumpavanjima) ne dozvoli značajnije izduvavanja balona, jer bi to, pre svega za njih, imalo ogromne posledice. Zbog toga nas svetska oligarhija i njeni kompradori širom sveta ubeđuju da je to u interesu i svih nas jer je privreda SAD lokomotiva svetske ekonomije,27 koja se mora spašavati po svaku cenu, te da će ona potom (brzo oporavljena) ceo svet povući putem prosperiteta.

Očigledno da ovakve antikrizne mere imaju zadatak da se njima kupi vreme, odnosno što pre zakrpe balon kako bi se, uz neke kozmetičke korekcije, ponovo radilo po starom, dok se ne pronađe neko novo – alternativno rešenje za ekonomsku hegemoniju SAD, pošto je dolarskoj alhemiji očigledno došao kraj.

Na kraju samo da dodam kako sam odmah po izbijanju globalne krize pisao28 da je aktuelna svetska kriza mnogo ozbiljnija nego što se na prvi pogled čini, te da ona nije samo velika ekonomska nego i duboka kriza duhovnosti i morala, pa se i izlaz iz nje ne nalazi samo (možda čak i ne prevashodno) na strani ekonomije.

P.S. Aktuelnu globalnu ekonomsku krizu mnogi porede sa krizom iz 30-ih godina prošlog veka čije posledice su bile katastrofalne. Došlo je do ogromnog pada BDP, nezaposlenost je Samo u poslednje dve godine u okviru antikriznih mera refinansiranja sopstvenih banaka uz simbolične nominalne (a realno negativne) kamatne stope u SAD je emitovano 1,5 hiljada milijardi dolara (u tom periodu i EU je sa istim ciljem emitovano 1,2 hiljade milijardi evra). U isto vreme dužnici istih tih banaka refinansiraju svoje obaveze po sve većim realnim kamatnim stopama i brzo padaju u dužničko ropstvo u kome gube mogućnost da značajnije utiču na sopstvenu sudbinu. Navodeći ove podatke, poznati ruski akademik i ekonomski savetnik predsednika V. Putina, Sergej Glazjev, ovakvu politiku naziva legalizovanom agresijom, odnosno finansijskim ratom za ovladavanje tuđim realnim resursima. (http://www.glazev.ru) 26 Američka centralna banka od početka krize nudi kredite praktično sa nultom kamatom stopom, a pored toga masovno kupuje i američke državne obveznice čija masa se povećava neverovatnom brzinom i na taj način emituju enormne količine dolara. Slična situacija je i u slučaju Evropske centralne banke koja drži kamatnu stopu na istorijsko niskom nivou i masovno kupuje obveznice država evrozone koje su u nevoljama i zasipa tržište ogromnim količinama evra. Sada i Japan najavljuje svoju nameru da krene istim putem i da počne sa masovnim emitovanjem jena. Zbog toga, nemački ministar finansija Volfgang Šojble upozorava da bi mogla izbiti nova globalna kriza, te da će doći do novog kolapsa ukoliko se nastavi sa ovakvom praksom – masovnim upumpavanjem novca u ekonomije razvijenih zemalja. (http://www.b92.net/biz/vesti/svet.php?yyyy=2013& mm= 02&dd=13&nav_id=686569) 27 Ova argumentacija me podseća na jednu anegdotu koju sam slušao 70-ih godina prošlog veka. Učiteljica, slikovito na primeru železničke kompozicije, deci objašnjavao avangardnu ulogu Saveza komunista. Lokomotiva je Savez komunista, putnički vagoni su radni narod, sem poslednjeg vagona u kome su neprijatelji naroda (disidenti, kritičari, ostaci poraženih snaga – jednom rečju kočničari društva) koji stalno postavljaju klipove u točkove na našem putu u svetlu budućnost. Na sledećem času mali Perica, sve lepo ponovi, naglašavajući da Savez komunista – avangarda radničke klase, svom snagom (kao lokomotiva) vuče celo društvo u prosperitet i svetlu budućnost, lepo reče i ko se nalazi u poslednjem vagonu, ali na učiteljičino podpitanje (šta bi bilo da ne postoje kočničari?) on, umesto da kaže da bi mnogo brže stigli u svetlu budućnost, reče: Kako nas oni iz lokomotive bezglavo voze, da nema onih iz zadnjeg vagona koji koče svi bi odavno otišli u p(rovaliju) m(račnu).

28 http://www.nspm.rs/ekonomska-politika/da-li-je-globalna-kriza-prevashodno-ekonomska. html 25

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

dostigla neverovatne razmere, depresija je trajala sve do Drugog svetskog rata. Poznati američki ekonomista Džon Kenet Galbrajt napisao je (1955) knjigu The Great Crash 1929 koja se od tada neprekidno objavljuje u velikim tiražima na mnogim jezicima sveta.

Na početku knjige Dž. K. Galbrajt citira deo iz poslednjeg obraćanja naciji 30-og predsednika SAD (1923-1929) Kalvina Kulidža pred Kongresom u decembru 1928. godine, u kome između ostalog kaže: Ni jedan Kongres u istoriji SAD, analizirajući stanje nacije, nije se suočio sa tako izvanrednim perspektivama, kao što je to slučaj sada. Mi se nalazimo u periodu najdužeg procvata zemlje. Predsednik je uveravao zakonodavce da oni kao i cela nacija mogu sa zadovoljstvom oceniti sadašnjost i sa optimizmom gledati u budućnost. Nasuprot jednoj od najdrevnijih američkih tradicija, on je rešio da sve zasluge ne pripiše samo svojoj administraciji, ističući da glavni izvor takvog ogromnog blagostanja jeste radinost i karakter američkog naroda.

U nastavku Dž. K. Galbrajt piše: Jednu činjenicu u dvadesetim godinama morao je da primeti čak i Kulidž. Ona je u direktnoj vezi sa američkim narodom, o karakteru koga govori sa hvalospevima. Uporedo sa pozitivnim karakteristikama američkom narodu je takođe svojstvena neumerena težnja brzom bogaćenju uz ulaganje minimalnih napora.

Prvo snažno svedočanstvo te crte karaktera demonstrirano je u Floridi sredinom 1920ih godina kada je došlo do pravog buma nekretnina. Floridska groznica imala je sve elemente klasičnog spekulativnog balona.

Dž. K. Galbrajt je predvideo da do krize slične onoj iz 30-ih godine prošlog veka, može da dođe pišući da šanse na ponavljanje spekulativnih orgija su prilično velike. Niko ne sumnja da je američki narod kao i ranije podložan spekulativnim aktivnostima. U knjizi Dž. K. Galbrajt, između ostalog, konstatuje: Društvo, koje je preokupirano isključivo pitanjima bogaćenja, ima prilično mračne perspektive.

3. Prokažena država Prepoznali smo da će se uz pomoć države pronaći rešenja za stalno rastuće probleme civilizacije...

Da bismo to uradili morali smo uspostaviti kontrolu nad slepim ekonomskim silama i egoističnim pojedincima.

Franklin Ruzvelt, Drugi inauguralni govor 1937.

Uz poziv da pripremimo tekst i učestvujemo u raspravi (koju organizuje Akademija ekonomskih nauka – AEN) dobio sam i veoma interesantan rad (pod nazivom: Globalna recesija: sistemske alternative i izgledi prevladavanja)29 predsednika AEN, kolege Ljubomira Madžara, pa bih se u ovom tekstu osvrnuo na neke stavove koji su u njemu izloženi.

Kao što se može videti i iz naziva rasprave u AEN (kao i teksta kolege Lj. Madžara, koji smo dobili uz poziv) za stanje u svetu koje traje već godinama i ne nazire mu se kraj, umesto krize naši neoliberali koriste izraz recesija.

Budući da jezikom neoliberala krizu nije moguće objasniti, oni već pet godina uporno negiraju da kriza postoji, nazivajući je (u početku) blagom ili (sada) dužom recesijom.

29

141

142

DOLARSKA ALHEMIJA I PROKAŽENA DRŽAVA

Saglasan sam sa kolegom Lj. Madžarom da je u našim raspravama odnos prema državi izvor mnogih nesporazuma i razlog sukobljavanja. To nije ništa čudno pošto još od vremena A. Smita i nevidljive ruke tržišta ne prestaju oštre diskusije o optimalnom balansu između tržišta i države u ekonomiji. Za razliku od kolege Lj. Madžara koji u državi vidi glavnog krivca za sve ekonomske probleme, ja državu posmatram kao instrument za rešavanje tih problema.

Kolega Lj. Madžar i ja smo saglasni da svoje mesto u ekonomiji imaju kako tržište tako i država, ali razlike nastaju kada reč ide o pitanju gde (u kojim oblastima) i u kom obimu država treba da reguliše i usmerava privredna kretanja i razvoj. Na jednoj od prethodnih rasprava u AEN (jun 2011) osporavao sam stav kolege Lj. Madžara da je Srbija osuđena na glomazne, spore, neučinkovite i korumpirane vlade, te da je nemoguće, u principu, imati uspešnu državu na čijem bi čelu bila autentična efikasna i časna vlada, jer ona – po mišljenju kolege Ljubomira Madžara – postoji samo u mašti utopijski zanesenih (i izgubljenih) antiliberala.

Sada bih želeo da obrazložim zašto smatram da je zalaganje za što manju ulogu države u privredi (u meri koju prihvata kolega Lj. Madžar) nije dobro sa stanovišta osnovnih zadataka koje treba da rešava ekonomija. To se odnosi na efikasnost (gde ulogu države kolega Lj. Madžar suviše redukuje), a naročito na pravednost pošto on smatra da razni redistributivni zahvati, neprestane raspodele i preraspodele, spadaju u aktivnosti koje su po ekonomski prosperitet i privredni napredak doslovno ubitačne.30 Među nama postoji potpuna saglasnost da tržište samo po sebi ne obezbeđuje efikasnost ekonomije, te da je ono nezamislivo bez države i teško da bi bez nje moglo da funkcioniše, pa i opstane. Razlike se pojavljuju po pitanju balansa koji treba da postoji između tržišta i države, odnosno funkcija koje bi država imala kako bi se obezbedio uspešan privredni razvoj.31 Po mišljenju kolege Lj. Madžara treba se boriti za što manju državu, onu orijentisanu na obavljanje poslova koje niko drugi na može da obavi: izgradnja institucija, usavršavanje zakonskog poretka, učvršćivanje vladavine prava i obezbeđivanje stabilnog poslovnog ambijenta, te naravno zdravstvo i školstvo; sudstvo, tužilaštvo i policija.32 Kada izađe van okvira ovih funkcija, smatra kolega Lj. Madžar, država za društvo postaje egzistencijalni hazard, prava napast zbog koje valja očekivati samo nazadak, tragične lomove i propast.

Uglavnom i drugi neoliberali navode samo ove funkcije države, previđajući da je za obezbeđenje opštedruštvene dobrobiti koju tržište samo po sebi ne može da obezbedi ili Ako bi to bilo tačno kako onda objasniti da su (u deceniji pre izbijanje globalne krize 1998-2008) veći udeo javne potrošnje u odnosu na BDP imale razvijenije evropske zemlje (Danska 54%, Švedska 52%, Austrija 51%, Finska 50%, Belgija 50%) koje je kriza manje pogodila, nego mediteranske zemlje koje su slabije razvijene i koje su direktno pogođene krizom (Španija 39%, Portugal 44%, Grčka 46%, Italija 48%).

31 Kada govorim o optimalnom balansu između tržišta i države u regulisanju i usmeravanju privrednih kretanja i razvoja treba imati u vidu da on nije nepromenjen i nije isti u svim vremenima, a u istom vremenu različit je za pojedine zemlje. Po pravilu, kako privredni život postaje složeniji uloga države postaje značajnija. U današnjim uslovima to uslovljava veoma brzi procesi globalizacije, zabrinjavajući ekološki problemi, ekonomijom koja je sve više zasnovana na naučnim istraživanjima, ali i globalna ekonomska kriza. Isto tako, uloga države danas mora da bude naglašenija u ekonomski nerazvijenijim državama kako bi one mogle da zaštite vitalne nacionalne in¬terese od jakih udara globalizacije, gde krupni kapital, odnosno moćne i agresivne transnacionalne kompanije nastoje omogućiti slobodno kretanje robe i kapitala (ali ne i radne snage) radi stvaranja maksimalnog profita.

32 Kolega Lj. Madžar dalje piše: Neki smatraju da je tu još i vojska, a ja odavno predlažem da se vojska postepeno, civilizovano i humano demontira i ukloni. Narodna mudrost kaže da oni koji nisu spremni da hrane svoji, hraniće tuđu vojsku.

30

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

ne obezbeđuje u adekvatnom obimu (kao naprimer: infrastruktura, naučna istraživanja, efikasna regulacija – eksternalije, asimetričnost informacija, agencijski problem itd), neophodno angažovanje države, da bi se obezbedila efikasnost ekonomije.

O ispravnosti različitih teorijskih pogleda najubedljivije govore rezultati koji se ostvaruju u praksi na bazi politika koje su se zasnivale na različitim ekonomskim teorijama. Raskorak između neoliberalne teorije kojom se obećava blagostanje za sve i rezultata koji se u praksi ostvaruju je očigledan.

Posle relativno dugog perioda dinamičkog rasta svetske privrede po završetku Drugog svetskog rata (kada se u ekonomskoj teoriji, ali i praksi, naglašava potreba za aktivnom ulogom države u privredi, koja deluje paralelno sa privatnom tržišnom privredom), 1970ih godina najmoćnija ekonomija SAD pokazuje znake slabosti. Tome doprinosi nekoliko faktora, a pre svega: inflatorna monetarna i fiskalna politika koja se provodi u vreme kulminacije rata u Vijetnamu (prva polovina 1970-ih godina); destabilizacija svetske privrede zbog jednostranog odustajanja SAD (15.08.1971) od konvertibilnosti dolara u zlato; višestruki skok cena na naftu (1973-1974) itd. Privreda SAD beleži ekonomsku stagnaciju u uslovima relativno visoke inflacije i vreme 1970-ih godina odmah je proglašeno periodom „velike stagflacije“.

Novi ideolozi slobodnog tržišta – neoliberali (predvođeni Miltonom Fridmanom)33 su to iskoristili kao dokaz nesposobnosti države da upravlja privredom. Ovaj intelektualni prevrat stvorio je plodno tlo da na vlast u SAD, odmah početkom 1980-ih godina dođe Ronalda Regana koji su ideje slobodnog tržišta realizovali u praksi. U svome prvom inauguralnom govoru (januar 1981) on je izjavio da u sadašnjoj krizi država ne rešava naše probleme i da je ona postala problem, te da namerava da ograniči njen obim i uticaj. U tom cilju on je preduzeo sledeće četiri mere: smanjenje poreza na visoke prihode, ograničavanje federalnih rashoda, veću deregulaciju i predaju ključnih državnih funkcija privatnom sektoru.

Recepti neoliberala koji su trebali da prelome negativan trend u privredi SAD, ne samo da to nisu uspeli – situaciju su samo pogoršali. Prema zvaničnim statističkim pokazateljima (preuzeto iz knjige: Džefri Saks, The Price of Civilization) privreda SAD beleži niži prosečan godišnji rast BDP u vreme ekonomskog prosperiteta (19551970) od 3,6%, u vreme stagflacije (1971-1980) od 3,2%, a u vreme neoliberalizma (1981-2010) 2,8%, smanjenje stope rasta zaposlenosti (1,7%, 2,7% i 1,1%), te stagnaciju plata (2,7%, 0,4% i 0,1%). U isto vreme, i na nivou svetske privrede umesto da je došlo do dinamiziranja, kako su obećavali teoretičari neoliberalizma, posle 80-ih godina HH veka u praksi se desilo potpuno suprotno. Godišnja stopa rasta svetske privrede u 70-im godinama iznosila je 2,4%, u 80-im 1,4%, u 90-im U interviju za Global Economic Vienpoint jedan od najvećih ekonomista HH veka, nobelovac Pol Samjuelson, je rekao (videti prevod: NIN, 12.03.2009): Sada vidimo koliko je Milton Fridman grešio tvrdeći da tržište može da se reguliše samo. Danas shvatamo koliko je Regan pogrešio kada je izjavio da vlada nije rešenje već problem. Danas se ideologija koja je bila dominantna poslednjih decenija pokazuje kao pogrešna. Danas svi shvataju da, suprotno prethodnom uverenju, problem ne može da bude rešen bez učešća vlade. Danas ponovo prihvatamo Kejnsovu ideju po kojoj poreska politika i deficitna potrošnja igraju glavnu ulogu u vođenju tržišne ekonomije. Voleo bih da je Fridman poživeo da vidi kako je njegov ekstremizam doprineo uništenju njegovih ideja. Srećom, moji oponenti neoliberali, doživeli su ovo vreme, ali nažalost ne mogu (ili ne žele) da vide katastrofalne rezultate ideologije koju još uvek vatreno propagiraju.

33

143

144

DOLARSKA ALHEMIJA I PROKAŽENA DRŽAVA

1,1%, a u prvoj deceniji ovog veka nastupila je globalna ekonomska kriza koja je dovela do velikog pada privredne aktivnosti, a i nezaposlenost je dostigla zabrinjavajuće razmere.34 Tako se neoliberalizam pokazao kao ekonomski neefikasan, a uz to je i nepravedan – socijalno neodgovoran i moralno neosetljiv.

Uporedo sa pitanjem ekonomske efikasnosti (koja treba da dovede do prosperiteta u društvu), mora se istrajavati i na pitanju ekonomske pravednosti35 (koja treba da omogući jednake mogućnosti za sve), a u tome država ima i te kako važnu ulogu.

Istina i tržištu obezbeđuje neke elemente fundamentalne pravednosti (vrednoća se nagrađuje, a lenjost kažnjava), ali su oni nedovoljni i ne treba ih preuveličavati.

Mnogi ljudi nisu lično zaslužni za ogromno bogatstvo kojima raspolažu (nasledili ga od bogatih roditelja), kao što mnogi nisu krivi zbog toga što su siromašni36 (rođeni u bednim porodicama, oboleli ili postali invalidi ne svojom krivicom, nastradali od elementarnih nepogoda – zemljotresi, poplave, suše itd).

Ekonomska pravednost je važna sama po sebi ali i zbog činjenice da ona sa svoje strane omogućava i porast ekonomske efikasnosti. Tako naprimer, pomoć siromašnim, pored rešavanja njihovih kratkoročnih problema, može da predstavlja investiranje u ljudski kapital (naprimer, pomoć u kvalitetnijoj ishrani majki i male dece, a kasnije razne vrste pomoći za boravak u obdaništima i obrazovanje u školama i univerzitetima) i omogući siromašnim porodicama da u dugoročnoj perspektivi povećaju svoje ekonomske mogućnosti.37 Na taj način se istovremeno obezbeđuje i veća pravednost ali i bolja efikasnost.

Međutim, kako priznaje i Džefri Saks (u knjizi: The Price of Civilization), osnovne posledice neoliberalne „revolucije Regana“ bile je nova opšta antipatija prema ulozi države, novi odnos pun prezrenja prema siromašnima, i novi poziv bogatima da se odreknu moralnih obaveza prema ostalom delu društva. Regan je propovedao da je za društvo korisno, ne da se insistira na solidarnosti prema siromašnim, nego na smanjenju poreza bogatima kako bi se stimulisalo njihovo preduzetništvo...

Na jednoj od prethodnih rasprava u AEN (jun 2011) od saradnika široko afirmisanog istraživačkog centra (kako to tvrdi kolega Ljubomir Madžar) CLDS-a (Centar za liberalno-demokratske studije) smo mogli da čujemo kategoričnu tvrdnju da su ekonomija i socijalna odgovornost nespojivi, te da ekonomija ne poznaje kategorije pravičnosti i morala.

35 Pravednost podrazumeva ne samo raspodelu u sadašnjosti, nego pravednost u raspodeli među generacijama. Ne možemo misliti samo na sebe, nego i na generacije koje dolaze posle nas.

36 Poznati ekonomista Ha-Džun Čang, profesora na Univerzitetu u Kembridžu, u tekstu Grebatori i lenjivci (http:// www.freitag.de/autoren/der-freitag/penner-und-gammler) piše da su mnogi tokom perioda tržišno-liberalne dominacije podlegli mitu o tome da svaki pojedinac snosi isključivu odgovornost za svoju sudbinu. To je počelo sa Diznijevim filmovima koje smo gledali kao deca i koji su nam govorili: „Ako veruješ u sebe, sve možeš da postigneš!“ Bombardovani smo porukama da su pojedinci – i samo oni – zaslužni za sve što im se dogodi u životu.

L’Oreal princip: „Ako neko godišnje zarađuje milione, to je zbog toga što – toliko vredi. A ako je neko siromašan, to je zato što nije dovoljno dobar ili se nije dovoljno trudio“. Budući da je politički riskantno kritikovati siromašne zbog njihove nesposobnosti, napad se usmerava na lenje grebatore bez trunke morala, da bi se na kraju, u ime borbe protiv lenjivaca, uništavale institucije koje pomažu siromašnima. Onima koji od tog sistema neumereno profitiraju, prednosti ovakvog pogleda na svet su očigledne: oni svet redukuju na pojedince i time skreću pažnju sa strukturnih uzroka siromaštva i nejednakosti.

37 Veliko je pitanje koliko bi nas koji učestvujemo na ovoj raspravi u AEN (uključujući i kolegu Lj. Madžara i mene) bilo danas ovde da smo odrastali u uslovima slobodnog tržišta po meri neoliberala.

34

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

To je oslobodilo ogromnu skrivenu pohlepu i uništilo sistem što prati Ameriku do današnjih dana.38 Kao posledica toga dohoci i bogatstvo se koncentriše u rukama jednog malobrojnog sloja najbogatijih. Dok je krajem 70-ih godina 1% najbogatijih prisvajalo manje od 9% ukupnih dohodaka, taj procenat je 2007. godine iznosio 23,5% (videti grafikon koji je preuzet iz knjige Aftershok, Roberta Rajha).39

Pri većoj nejednakosti u raspodeli i koncentraciji dohodaka i bogatstva u uskom krugu ljudi, postoji manja tražnja za robama i uslugama nego što bi to bio slučaj da imamo Džefri Saks je, 80-ih i 90-ih godina prošlog veka savetujući mnoge vlade u postsocijalističkim i zemljama Latinske Amerike, postao svojevrsna svetska ekonomska megazvezda. Njegovi saveti vladama svih zemalja bili su univerzalni i svodili su se na neophodnost sprovođenja radikalnih neoliberalnih ekonomskih reformi. Kada je postalo očigledno do čega je to dovelo Džefri Saks je priznao svoje zablude.

Ne znam da li je kolega Lj. Madžar mislio i na njega kada je (u tekstu pripremljenom za ovu raspravu u AEN) pisao: Za one među nama koji su donekle kolebljivog karaktera i možda tanje naučne obaveštenosti to je (u ova krizna vremena) prilika da promene, možda baš iz osnova, svoja gledišta, kako bi eventualno već u dogledno vreme, kad se makroekonomske turbulencije smire, još jednom promenili svoja stanovišta i možda se čak vratili na ona prethodno napuštena. Za one koji su naučno dublje ukopani, pa tako manje savitljivi pod naletima konjunkturnih kolebanja, to je prilika da ispolje određenu doslednost i da sebi i drugima dokažu da su analitički uvidi stabilniji od prilika na koje se odnose i da razumevanje privrednih međuzavisnosti (ipak!) prevazilazi dovoljno mučne i preteće ali ipak efemerne promene u planetarnom ekonomskom i finansijskom krajoliku.

39 Robert Rajh je profesora na Univerzitetu u Kaliforniji – Berkli, a radio je i u administraciji trojice američkih predsednika (bio je i ministar rada od 1993 do 1997, a sada je savetnik u administraciji B. Obame). Prema časopisu Time jedan je od deset najuspešnijih ministara prošlog stoleća, a The Wall Street Journal ga je uvrstio u deset najuticajnijih biznis-mislioca HH veka. U navedenoj knjizi, analizirajući aktuelnu globalnu krizu, on tvrdi da nismo izvukli osnovnu pouku iz velike krize od pre osam decenija – nepravedna raspodela pri kojoj se ogroman deo dohodaka koncentriše u rukama uskog sloja stanovništva neminovno dovodi do ekonomske krize.

38

145

146

DOLARSKA ALHEMIJA I PROKAŽENA DRŽAVA

pravedniju raspodelu, a što neminovno vodi usporavanju stope privrednog rasta i zapošljavanja. Kada nejednakosti dostignu kritične tačke dolazi i do ozbiljnih ekonomskih kriza. To lepo ilustruju i podaci iz grafikona i nije slučajno da je u godinama pred izbijanje velikih kriza (1928. i 2007) četvrtina ukupnog dohotka SAD odlazila u ruke samo jednog procenta najbogatijih Amerikanaca.

Izuzetno bogati ljudi, po pravilu, ne troše sav dobijeni novac za svakodnevnu potrošnju i ulaganje u realnu ekonomiju jer im to – ma kako to paradoksalno zvučalo – nije jednostavno pošto nemaju ni dovoljno vremena, a i želje da to čine se postepeno smanjuje. Najveći deo novca odlazi na finansijske špekulacije koje mogu da obezbede ogromne profite, ali ne stvaraju novu vrednost nego predstavljaju isisavanje vrednosti iz realnog sektora.

Primera radi, za godinu (2007) koja je prethodila bankrotstvu banke Lehman Brothers, prvi čovek ove banke, Ričard Fuld,40 zaradio je 500 miliona dolara.41 Ostavićemo sada po strani pitanje koliko su ovako velika primanja uopšte zaslužena i opravdana i da li postoji direktna veza između plata top menadžera i visine njihovih primanja, odnosno da li bi R. Fuld više ili manje (ne)uspešno rukovodio bankom Lehman Brothers da je imao mnogo veće (ili mnogo manja) primanja. Da bi potrošio taj ogroman novac R. Fuld je trebao svakodnevno u proseku da troši 1,37 miliona dolara, a on za to nije imao ni dovoljno vremena, a ni jakih motiva. Kada postoji mogućnost da se kupi bilo koji proizvod koji se poželi, sa vremenom se radost od kupovine smanjuje, jer kada se ima sve bilo kakva dodatna kupovina postaje sve manje interesantna. Teško da bi se R. Fuld – koji ima penhauz na Park aveniji i imanje u Grinviču – radovo kupovini neke nove nekretnine, kao što je to bio slučaj pri kupovini prve svoje kuće. Uvek je prvo parče torte slađe od narednih.

U isto vreme, kolega Lj. Madžar ističe da on nije pristalica teorije o preteranoj pohlepi i moralnoj izopačenosti poslovnih ljudi, čak i kad su njihova primanja basnoslovno velika... Dobru banku ne čine svi zaposleni nego njeno najuže upravljačko jezgro, često jedan jedini čovek. Poslovni uspeh, pa i sam opstanak banke (važi i za druge finansijske institucije kao što su fondovi, osiguravajuće kompanije, revizorske kuće...) zavisi doslovno od toga da li će moći da se dočepa i zadrži takve vrhunske kadrove, te čarobnjake finansijskih operacija... Ogromne plate su neminovna i gotovo očigledna posledica takve konstelacije.

Aktuelna globalna kriza jasno pokazuje do čega su nas doveli upravo ti čarobnjaci finansijskih operacija, kako ih naziva kolega Lj. Madžar.

Za primer sam uzeo R. Fulda jer je ogromna primanja imao za vođenje kompanije koju je odveo u bankrot, mada je u istoj godini rekorder po primanjima bio Džon Polson, menadžer hedž fonda koji je imao primanja od čak 3,7 milijarde dolara.

41 Ukoliko pretpostavimo da se 500 miliona dolara, koje je za 2007. godinu dobio Ričard Fuld, ravnomerno rasporedi na 10.000 ljudi, svaki od njih dobija po 50.000 dolara (nešto više od prosečne plate u SAD) i tokom godine bi u celosti, ili skoro u celosti, ova sredstva potrošio na kupovinu realne robe i usluga. Tako bi se svih 500 miliona dolara (ili neznatno manje) ulilo u realnu ekonomiju, što bi doprinelo očuvanju radnih mesta i realnom rastu privrede.

40

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

4. Kina u svetlu pragmatizma Nije bitno da li je mačka crna ili bela, bitno je da lovi miševe.

Deng Sjaoping Jedna poslovica, koja kaže da uspeh ima mnogo roditelja, a poraz je uvek siroče, pala mi je na pamet kada sam pročitao uzgrednu opasku kolege Ljubomira Madžara u tekstu Globalna recesija: sistemske alternative i izgledi prevladavanja (koji sam dobio uz poziv za raspravu koju organizuje Akademija ekonomskih nauka – AEN), a koja glasi: Krajnje je vreme da se shvati da SAD nisu paradigma liberalnog modela nego njegova negacija, zemlja koja se krupnim koracima socijalizuje, uz poznate hazarde kolektivističkih, nedavno urušenih sistema ... a kao istinsko ovaploćenje liberalnih ideja, kao (bar u izgledima) autentična kapitalistička zemlja, ukazuje se u sve većem stepenu brzo rastuća Kina. Zemlja koja je otvorila široke prostore za preduzetničku inicijativu, koja je narodu dala dosad (tamo!) neviđene mogućnosti da radi i zaradi, a u kojoj je država uspela da uspešno upravlja sa onih nekoliko ključnih parametara (kurs, tržišno formiranje nadnica bez uobičajenog državnog „uređivanja“ i režim stranog direktnog investiranja). Kina je možda jedna od retkih zemalja koje su dobro razumele da je država jedna glomazna, inertna i trapava tvorevina koja sa mnogo više od para – ali ključnih – parametara niti nije u stanju da barata.

Nekoliko meseci posle toga dobio sam obaveštenje o pomeranju termina rasprave u AEN (za sedam dana) i novi tekst kolege Lj. Madžara pod nazivom: Slučaj Kine u svetlu liberalne misli. U ovom dosta opširnom tekstu (na više od 30 strana) detaljno se razrađuje uzgredna opaska iz prethodnog teksta42 i konstatuje da je Kina tumačena kao upadljivo i samo po sebi očigledno opovrgavanje ogromnog teorijskog korpusa koji je okrenut tržištu i samo u njegovim impulsima i dejstvima vidi put ka uspešnom i dugoročno održivom razvoju. Kina je isticana i slavodobitno tumačena kao poraz čitavog mnoštva doktrinarnih i ekonomskopolitičkih sistema i opredeljenja kao što su (neo)liberalizam, neoklasična sinteza, I u novom tekstu kolega Lj. Madžar ima takođe jednu uzgrednu opasku, koja mnogo govori, a koja glasi: Ovdašnji znakovit primer je Austrougarska monarhija za koju neki od nas veruju da je najbolja država koju je, ilustracije radi, srpski narod ikada imao u svojoj istoriji. U vezi sa tim, a naročito sa ulogom države u privredi, kolega Blagoje Babić (Ekonomsko stanje i perspektive Srbije, okrugli sto u organizaciji Centra za geostrateška istraživanja, održan 14.04.2008. godine u Međunarodnom pres centru) piše: Ekonomska istorija uči da su se razvili samo narodi koji su imali svoju državu. Upravo danas je postalo aktuelno proročko upozorenje Nikolaja J. Daniljevskog: Narodi koji izgube nezavisnost, osuđeni su da svoje trajanje nastave - ukoliko fizički prežive - kao "etnički materijal" za druge narode. U najvećoj opasnosti od takve sudbine je upravo naš narod. Zato je pitanje organske zaštite našeg društva i privrede od sudbonosne važnosti.

Inače, od kada postoji država, nesporno je da je njen glavni posao ekonomski. U pogledu uloge države ekonomska istorija ostavlja nam sledeće poruke: a) Ni jedno društvo se nije ekonomski razvilo pre nego što je dobilo suverenu državu. b) Uvođenjem zaštite domaćeg tržišta od spoljne konkurencije Aleksandar Hamilton je postao praotac industijalizacije SAD. To je u Nemačkoj postao njegov najpoznatiji sledbenik, Fridrih List, koji se smatra utemeljivačem protekcionizma. v) Sem Velike Britanije, koja je kolevka industrijalizacije, ni u jednoj drugoj zemlji industrija nije zasnovana bez intervencije države. U Francuskoj za to je zaslužna Koblerova uprava. U Nemačkoj i Japanu industrijalizaciju je još neposrednije zasnovala država. I u drugim "uspešnim pričama", kao što su Južna Koreja i Kina, su nove potvrde te pouke ekonomske istorije. U ovim zemljama država je «naklonjena tržištu» (market friendly). Drugim rečima, intervencija države je «tržišno usmerena». g) Ni oblik vladavine ni priroda političkog režima nisu odlučujući u pogledu uspešnosti intervencije države u privredi.

42

147

148

DOLARSKA ALHEMIJA I PROKAŽENA DRŽAVA

„tržišni fundamentalizam“, Vašingtonski konsenzus... Noseća poruka ovoga rada, a i razlog zbog koga se piše, upravo je suprotna netom pomenutom slavodobitnom hvatanju za Kinu kao tobožnji dokaz poraza doktrinarnih tvorevina koje su u odnosu na neposredni državni intervencionizam ispoljavale velike rezerve i direktno kritičko suprotstavljanje.

Ističući da je tumačenje kineskog uspeha koje će ovde biti ponuđeno veoma jednostavno, kolega Lj. Madžar na kraju zaključuje: U vezi sa kineskim ekonomskim uzletom ključna reč nije državna intervencija nego upravo sloboda. Doprinos politike kineskom uspešnom privrednom razvoju nije, dakle, pre svega u nekakvom „konstruktivnom“ ili bilo kakvom drugom činjenju nego, opet suprotno u odnosu na lako sklopljenu hipotezu, u nečinjenju. Može se reći da se epohalni potez, pa tako i doprinos visoke politike, a potom i ekonomske politike koja je njome uslovljena, sastoji u tome što je ona i privredu i društvo u celini oslobodila od sebe same, prestavši sa održavanjem ograničavajućih sistemskih rešenja i sa vođenjem odgovarajućih ekonomskih politika.

U nastavku ću pokušati da iznesem nešto drugačije viđenje privrednog uspeha Kine (ali i drugih istočnoazijskih zemalja), imajući u vidu upozorenje našeg najboljeg poznavaoca privreda azijskih zemalja, kolege Blagoja Babića (u knjizi Ekonomija Azije) da mnogi ponavljaju istu grešku pokušavajući da jednu složenu pojavu objasne samo jednim činiocem, te da su takve interpretacije, iako korisne, silom prilika jednostrane pa stoga nedovoljne. Pored toga, takođe ću pokušati da imam u vidu upozorenja ozbiljnih sinologa da se logikom zapadnog sveta ne može objasniti uspeh ni jedne azijske zemlje, a pogotovo drevne civilizacije kao što je Kina.

Pre svega, treba istaći da ekonomija Kine već duže od tri decenije beleži impresivne rezultate sa prosečnim godišnjim rastom BDP od 9,9%. Međutim, Kina je samo najsvežiji primer uspešnih istočnoazijskih zemalja koje su beležile, u dugim periodima od nekoliko decenija, isto tako visoke prosečne stope rasta BDP, počevši sa Japanom od 50-ih godina HH veka, te kasnije Južnom Korejom i drugim nešto manjim istočnoazijskim zemljama. Zajedničko za ove zemlje jeste i činjenica da su one otpočele sa dinamičnim privrednim rastom u uslovima koji nisu to obećavali. Japan je iz rata izašao kao poražena država, u Koreji je posle Drugog svetskog rata izbio i građanski rat, a Kina je posle Velikog skoka (1959-61) imala i Kulturnu revoluciju (1966-77). Bile su to nerazvijene zemlje koje su oskudevale u kapitalu, sa veoma siromašnim stanovništvom čiji standard se poredio sa afričkim.43 Sve ove zemlje pri modernizaciji svojih privreda primenjivale su takozvani azijski model, a kome su naročito svojstveni sledeći faktori: strategija razvoja zasnovana na izvozno orijentisanoj industrijskoj politici, izuzetno visok nivo štednje i investiranja, te postupnost i pragmatičnost u reformisanju privrede. Pored toga, sve ove zemlje karakteriše sličan tradicionalni sistem vrednosti i odsustvo demokratije.

Profesor Univerziteta u Kembridžu, Ha-Džun Čang (u knjizi: Loši Samarićani: Mit o slobodnoj trgovini i tajna istorija kapitalizma) podseća na situaciju u Južnoj Koreji pre početka impresivnog privrednog rasta: 1961. godine, osam godina po završetku bratoubilačkog rata sa Severnom Korejom, godišnji prihod Južne Koreje bio je 82 dolara po stanovniku. Prosečni Korejac zarađivao je upola manje od prosečnog stanovnika Gane (179 dolara). Polovina južnokorejske industrije i preko 75 odsto njene železničke mreže bili su uništeni u ratu. Interni izveštaj USAID-a iz 50-ih godina proglasio je Koreju za ’rupu bez dna’... Koreja, jedno od najsiromašnijih mesta na svetu, bila je žalosna zemlja u kojoj sam se rodio 7. oktobra 1963. godine. Tokom mog života per capita prihod u Koreji porastao je oko 14 puta, mereno kupovnom moći stanovnika. Velikoj Britaniji trebalo je više od dva veka (između kasnog XVIII veka i danas) a Sjedinjenim Državama oko vek i po (između 1860-ih i danas) da postignu isti rezultat.

43

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

Izvozno orijentisana industrijska politika. U skladu sa klasičnom teorijom o razmeštaju industrije (location theory) nije se očekivalo da Japan (pa kasnije i Južna Koreja i Kina) krene putem industrijalizacije pošto ne ispunjava osnovni preduslov za to – velika oskudica u prirodnim bogatstvima (ugalj, nafta, rude metala). Međutim, sve tri ove zemlje oslonile su se na strategiju razvoja zasnovanu na korišćenju najobilnijeg i najjeftinijeg činioca proizvodnje – radne snage, te industrijalizaciju otpočinjali sa radno intenzivnom proizvodnjom u lakoj industriji, pre svega u proizvodnji odeće i obuće. Regrutujući ogromnu novu radnu snagu sa sela, koja je uz to i jeftina, ostvarivani su značajni profiti koji su ulagani u proširenje i modernizaciju proizvodnje.

Sve ove zemlje ne samo da su svoj razvoj zasnivali na industrijalizaciji nego su preduzimale aktivne mere da ona bude izvozno orjentisana. To se realizovalo uz pomoć korišćenja protekcionističkih barijera i postepene, veoma dozirane liberalizacije spoljnoekonomske i devizne sfere. Uporedo sa carinskim i drugim merama zaštite domaćih proizvođača (ograničavanje uvoza pomoću kvota, uvoznih dozvola) država je raznim instrumentima podsticala izvoz (poreskim olakšicama, kreditnim subvencijama) gde se kao izuzetno efikasan pokazao veštački održavan (nizak) devizni kurs domaće valute.44 Upravo izvozna orijentacija omogućila je dinamičan razvoj industrije i vremenom izmenu njene strukture.

Kako se zemlja ekonomski razvija industrijska radna snaga postaje sve kvalifikovanija45 ali i skuplja, pa se postepeno prelazi sa radom intenzivnih na kapitalom intenzivne grane sa sve većim nivoom tehnologije. Tako se sada Kina sve više orijentiše na elektroniku (pa i na visoku), a proizvodnja obuće i odeće seli se u druge zemlje (Vijetnam, Kambodžu...) koje su tek nedavno krenule azijskim modelom ubrzanog razvoja. Pored toga, kako se zemlje razvijaju one veću pažnja poklanjaju i ekologiji, pa se postepeno oslobađaju prljavijih industrija.

Visok nivo štednje i investiranja. Za sve zemlje koje slede azijski model razvoja karakterističan je izrazito visok nivo štednje, visoke stope investiranja i visoke stope privrednog rasta. U periodu intenzivnog razvoja stopa štednje u Japanu i Južnoj Koreji iznosila je oko 35%, a u Kini čak 45% BDP. (Primera radi, u SAD ona iznosi manje od 10% BDP).

Visok nivo štednje i investiranja (i nizak nivo potrošnje) ovih azijskih zemalja objašnjava se njihovim tradicionalnim sistemom vrednosti (o čemu će biti više reči kasnije) ali i čisto ekonomskim razlozima. Radi se naime o svojevrsnom začaranom krugu u kome svi žele da što više štede i investiraju jer privreda brzo raste i omogućava velike profite, a brz rast privrede i visoki profiti obezbeđuje visok nivo štednje i investicija.

Viši nivo štednje Kine u odnosu na Japan i Južnu Koreju Džonatan Anderson (magistrirao i doktorirao na Univerzitetu Harvard, te u Kini godinama radio kao predstavnik MMF-a) objašnjava (u knjizi: The Five Great Myths About China and the World) činjenicom da je Ha-Džun Čang ističe kako neoliberalni establišment želi da poverujemo da je Koreja, tokom svojih čudesnih godina između 60-ih i 80-ih, sprovodila neoliberalnu razvojnu strategiju. Stvarnost je, međutim, sasvim drugačija. Koreja je, zapravo, tokom ovih decenija gajila nekoliko novih industrija koje je vlada odabrala u konsultaciji s privatnim sektorom, kroz carinsku zaštitu, subvencije i druge oblike vladine podrške, sve dok te industrije nisu ’porasle’ dovoljno da izdrže međunarodnu konkurenciju. Vlada je bila vlasnik svih banaka, tako da je mogla da upravlja životnom tečnošću biznisa – kreditima. Korejsko ekonomsko čudo bilo je rezultat pametne i pragmatične mešavine tržišnih podstreka i državnog upravljanja. Iako je tržište shvatila ozbiljno, korejska strategija prepoznala je da zakoni tržišta često moraju da budu ispravljani državnim intervencijama.

45 Kina je 1986. godine zakonski obavezno obrazovanje produžila sa pet na devet godina.

44

149

150

DOLARSKA ALHEMIJA I PROKAŽENA DRŽAVA

Kina sačuvala visoko učešće državnog sektora ekonomije koji takođe posluju po tržišnim principima kao i privatna ali ima i jednu specifičnost – ostvareni profit automatski reinvestiraju pošto ne isplaćuju dividende jer su vlasniku (državi) obavezna samo da plaćaju poreze kao i ostala privatna preduzeća (koja privatnim vlasnicima, pored toga, isplaćuju i dividende). Kako on navodi nivo štednje stanovništva u Kini ne razlikuje se od istih pokazatelja u Japanu i Južnoj Koreji, pa razlika potiče od štednje privrede, a u Kini, za razliku od Japana i Južne Koreje, državno vlasništvo u privredi je još uvek visoko.

Budući da je Kina sada jedna od najvećih privreda u svetu koja uz to ima najveći nivo štednje i investicija, pa je logično da su i strane investicije u apsolutnom iznosu ogromne.

Međutim, učešće stranih u ukupnim investicijama u Kini je relativno malo. Saradnici dva instituta iz Vašingtona (Centar strategijskih međunarodnih istraživanja i Institut međunarodne privrede) (u knjizi: China: The Balance Sheet - What the World Needs to Know Now about the Emerging Superpower) navode podatak da strane investicije, poslednjih godina, iznose samo 5% od ukupnih investicija u kinesku privredu.46 Tome treba dodati i podatak da 80% ukupnih stranih investicija potiče od kineske dijaspore.

Postepenost i pragmatičnost. Azijski model takođe karakteriše postepenost u reformisanju privrede i pragmatizam koji najbolje ocrtava izreka (citirana na početku ovog dela teksta) koja se pripisuje Deng Sjaopingu: Nije bitno da li je mačka crna ili bela, bitno je da lovi miševe.

Kina je reformisanje svoje privrede otpočinjala u određenim segmentima ekonomije i na odabranim manjim teritorijama. Krenulo se sa pilot projektima (osnovano je nekoliko posebnih ekonomskih zona) i zavisno od dobijenih rezultata eksperiment se dalje širio (ako su efekti bili dobri) ili su se vršile određene korekcije (ako su uočeni nedostatci) ili se definitivno odustajalo (ako se nisu mogli dobiti očekivani rezultati). U zemlji postoji poseban Državni komitet koji se upravo bavi razradom reformi, a ta razrada se vrši na bazi ozbiljne naučnog pristupa o čemu svedoči i postojanje veoma uglednog naučno istraživačkog instituta koji se nalazi pod njegovim okriljem.

Privatizacija je takođe vršena postepeno. Preduzeća iz državnog sektora nisu privatizovana nego su ostala u istom svojinskom statusu, a uporedo sa njima su osnivana nova preduzeća investiranjem privatnog kapitala. Kasnije je privatnim investitorima omogućeno da mogu kupovati i akcije državnih preduzeća ali je u njima većinski paket akcija država zadržala u svojim rukama.

Vremenom se državni sektor smanjivao ali on i danas u Kini ima značajno učešće od oko 25%. Energetika, telekomunikacije, železnički i avio saobraćaj i mnogi sektori teške industrije nalaze se u celini ili u većinskom vlasništvu države. Ono što je važno državna preduzeća se u Kini malo razlikuju od privatnih – prepuštena su tržišnoj konkurenciji. Ona moraju ravnopravno da se nose sa privatnim preduzećima, a u oblastima gde ne postoje privatna preduzeća (ili ih ima malo) postoji jaka konkurencija između samih državnih Profesor na Univerzitetu u Čikagu, Raghuram Radžan (u knjizi: Fault Lines) piše kako je njegovo dosta opsežno istraživanje, na primeru velikog broja zemalja u razvoju, pokazalo da ekonomije ovih zemalja beleže visoke stope rasta kada svoje investicije finansira sopstvenom štednjom. I obratno, što se investicije više finansiraju iz stranih izvora sve je sporiji njihov ekonomski rast. Profesor R. Radžan zaključuje da su brzi i održivi rast imale samo one zemlje u razvoju koje nisu imale značajnije strane investicije.

46

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

preduzeća kojih ima na desetine u energetici i avio saobraćaju, a na stotine i hiljade u telekomunikacijama i teškoj industriji. Tako u Kini postoji 20-ak avio kompanija i sve one su državne, ali među njima se odvija veoma oštra tržišna konkurencija. Kinezi su odlično shvatili da ključ uspehu ne leži u privatizaciji nego u konkurenciji.47 Država je zadržala ulogu organizatora socijalnog i ekonomskog razvoja, biznis inkubatora, sprečavanje monopola i podsticanje konkurencije, zaštite unutrašnjeg tržišta i podrške domaćih proizvođača,48 regulatora između domaćeg i inostranog kapitala, graditelja infrastrukture i drugih aktivnosti koje država mora da obavlja u svakoj zemlji. U kriznim vremenima država je odlučno reagovala i pomagala preduzećima svih formi sopstvenosti. Za vreme finansijske krize 1998. godine država je stimulisala investicije i dodatno povećala kreditiranje preduzeća u iznosu od 4.000 milijardi dolara, a po izbijanju globalne krize 2008. godine država je na sebe preuzela glavnu ulogu investitora, te omogućila preduzećima (bez obzira na formu vlasništva) reprogramiranje kredita kod državnih banaka. Na taj način država je doprinela da preduzeća uspešno preovladaju teška vremena, a zemlja održi relativno dinamičan privredni rast i u uslovima krize.

Tradicionalni sistem vrednosti. Pored toga što su sve istočnoazijske zemlje imale sličnu strategiju ekonomskog razvoja, brzom privrednom usponu pogodovao je i njihov tradicionalni sistem vrednosti čiji se koreni nalaze u konfučijanstvu, a koga karakteriše trudoljubivost, štedljivost, pravičnost, spremnost na žrtvovanje, a naročito izražen kolektivizam i hijerarhijska struktura društva gde postoji prioritet opštih nad individualnim interesima.

Kolektivna svest o nacionalnom interesu i kolektivna spremnost na žrtvovanje za njegovo ostvarenje49 suprotstavljeni su zapadnom (protestantskom)50 sistemu vrednosti u osnovu koga je premisa o neprikosnovenim pravima čoveka koja ne mogu biti otuđena od pojedinca ni pod kojim uslovima, čak ni za ostvarivanje bilo kakvih viših opštih interesa, naprimer dugoročno održivog visokog privrednog rasta i životnog standarda, te socijalne stabilnosti.

Iz prioriteta opštih nad individualnim interesima proističe i princip kompromisa (neophodan kako bi se dostigli viši opšti ciljevi), tolerantnost prema raznim oblicima društveSredinom 1996. godine predsedniku Borisu Jelcinu poznati američki (nobelovci Kenet Erou, Vasilij Leontijev, Lorenc Klajn, Robert Solou i Džejms Tobin, te svetski poznati ekonomisti – profesori Majkl Intriligejtor i Maršal Poumer) i ruski (akademici Leonid Abalkin, Oleg Bogomolov, Stanislav Šatalin, Valerij Makarov, Jurij Jeremenko i Dmitrij Lavov) ekonomisti su uputili zajednički dokument u kome predlažu izmenu kursa dotadašnje ekonomske politike, a u kome između ostalog piše da ukoliko i postoji tajna tržišne privrede, ona se ne nalazi u privatnoj svojini nego u konkurenciji. U dokumentu takođe piše da dotadašnja politika nemešanja države, koja je deo šok terapije nije bila opravdana, te da jedna od posledica povlačenja države iz privrednog života jeste prelaz ne ka tržišnoj, nego ka kriminalnoj privredi. Koristeći nemešanje vlade, kriminalni elementi su popunili vakuum. (Integralni tekst objavljen je i u knjizi: O.T. Bogomolov, Moя letopisь perehodnogo vremeni, 2000) 48 Pri tome Kina ne pravi razliku da li se radi o državnim ili privatnim preduzećima. Tako subvencije iz državnog budžeta dobija energetika (u državnom vlasništvu) ali i poljoprivreda (u privatnom vlasništvu).

49 Kolega Blagoje Babić piše (u tekstu: Ekonomsko stanje i perspektive Srbije) da je stanovništvo pokazalo visoku spremnost da podnosi žrtve koja je bila praćena obavezom države da obezbedi pravično učešće svih u plodovima obnove. Upravo je pravednost u raspodeli obezbeđivalo pristajanje stanovništva na žrtve i otuda politički i socijalni mir pogodan za ekonomski razvoj.

50 Azijski sistem vrednosti u kome postoji prioritet opštih nad individualnim interesima bio je univerzalni princip celog čovečanstva sve do pojave protestantizma u XVI veka. Setimo se samo Biblije: koliko je naroda Mojsije žrtvovao u ime opšteg cilja – dovesti svoj narod u obećanu zemlju i od njih stvoriti moćan i mnogobrojan narod.

47

151

152

DOLARSKA ALHEMIJA I PROKAŽENA DRŽAVA

nog uređenja,51 uvažavanje alternativa, potreba za eksperimentisanjem, shvatanje da za opstanak i opšti napredak (nacije, civilizacije) ne treba robovati bilo kojim ideološkim „izmima“.

Samo nekoliko decenija unazad smatralo se da smo došli do „kraja istorije“ i da je Zapad, sa svojim sistemom vrednosti (u centru koga su individualne slobode i prava čoveka) izvojevao definitivnu pobedu nad drugim civilizacijama i svi treba samo da kopiraju zapadno iskustvo da bi postigli uspeh.52 Međutim, zbivanja poslednjih decenija pokazuju da je još prerano za donošenje definitivnih zaključaka, te da su mnogi prerano otpisali najstariju među drevnim civilizacijama koja skladno povezuje duboku drevnost sa aktuelnom realnošću i na budućnost gleda kroz prizmu prošlosti.53 Verovatno se upravo u tradicionalnom sistemu vrednosti i krije tajna drevnosti i stabilnosti kineske civilizacije i državnosti.

Odsustvo demokratije. Sve istočnoazijske države su u periodu dugoročnog uspešnog ekonomskog rasta, skoro bez izuzetka, imale jednopartijski sistem i bilo je primetno odsustvo demokratije, kako se ona shvata na Zapadu. Međutim, to nije bila prepreka da ove zemlje decenijama ostvaruju veoma dinamičan privredni rast. Džonatan Anderson ističe da Kinezi pažljivo prate bučnu i bezdarnu demokratiju u Indoneziji i Filipinima koja onemogućava stabilan rast i plaše se da bi demokratija po zapadnom obrascu izazvala haos i u njihovoj zemlji i sprečila privredni prosperitet.

Kolega Lj. Madžar ističe da je početkom 1990-ih godina došlo do regresivnog obrata (policy reversal) u kineskoj razvojnoj politici, te da je on uslovljen poznatim događajem na Tjenanmenu iz juna 1989. godine,54 koji je doveo do jačanja konzervativnih snaga, onih na liniji ortodoksnog marksizma i pravovernog sociajlizma. Na dva, neosporno velika istorijska događaja iz 1989. godine (masakr na Tjenanmenu i rušenje Berlinskog zida) isključivo se gleda kroz crno-bele naočare, mada oni nisu tako jednoznačni. Veliko je pitanje da li bi smo danas uopšte govorili o izvanrednim razvojnim rezultatima Kine da su se događaju na Trgu nebeskog mira odigrali na način kako su to priželjkivale pristalice zapadne demokratije.

Upravo ta tolerantnost izaziva simpatije mnogih zemalja i često se protivpostavlja američkoj isključivosti i agresivnosti koja svet deli na naše i tuđe. Kina, za razliku od SAD, se ne meša u poslove drugih država, ne nameće im svoj sistem vrednosti i ne uči ih kako treba (moraju) da žive. Kina ne uvodi sankcije i embarga protiv drugih zemalja, smatrajući ih neumesnim u principu.

52 Prenebregavala se činjenica da je Kina stara civilizacija koja je uglavnom (sem poslednjih par stoleća) bila i najmoćnija država sveta, te jedna od malobrojnih starih civilizacija koja nije prekinula vezu sa svojim drevnim korenima.

Poštovanje prema precima obezbedilo je neprekidnost tradicije i sačuvalo ogromno pismeno nasledstvo. Drevni pisani dokumenti beleže istoriju zemlje za poslednjih pet hiljada godina. Kinezi su sačuvali svoje pismo (sa skoro 50.000 znakova) jer nisu želeli da obescene svoje ogromno pismeno nasleđe.

53 Oni koji su duže boravili u Kini videli su kako i njihova televizija (umesto raznih rijaliti programa i filmova prepunih patologija raznih vrsta) uglavnom ima obrazovne i vaspitne sadržaje gde se stanovništvo stalno podseća na drevnu i slavnu istoriju; prikazuju se savremena dostignuća u različitim oblastima nauke, kulture, ekonomije; veličaju se rad i tradicionalne moralne vrednosti i ljudima objašnjava da se samo tako može doprineti prosperitetu svoga naroda i obezbediti sopstveno blagostanje. Kinezi već decenijama mogu da vide kako svake godine žive mnogo bolje nego prethodne i uvereni su da će sledeće živeti bolje nego ove i da je samo pitanje dana kada će njihova zemlja postati najmoćnija država u svetu, kako je to i bila u relativno dugom periodu ljudske istorije.

54 O događajima na Trgu nebeskog mira 1989. godine (takozvanom «masakru na Tjenanmenu») decenijama je stvorena propagandna slika kako su bezdušni kineski vojnici na Trgu hladnokrvno masakrirali mirne prodemokratski nastrojene demonstrante. Nedavno smo mogli da pročitamo da diplomatske depeše iz Ambasade SAD u Kini pokazuju da tokom protesta na Trgu Tjenanmen 1989. kineski vojnici nisu pucali na demonstrante, što delimično potvrđuje verziju događaja kineskih vlasti (prema pisanju Dejli Telegrafa – videti: http:// www.naslovi.net/tema/278157).

51

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

Sve što je kolega Lj. Madžar pisao o Kini čini mi se da bi se pre moglo odnositi na Rusiju iz vremena Borisa Jelcina55 u kojoj ključna reč nije bila državna intervencija, odnosno gde se nije radilo o nekakvom „konstruktivnom“ ili bilo kakvom drugom činjenju nego, opet suprotno u odnosu na lako sklopljenu hipotezu, u nečinjenju. Upravo su se u Rusiji reforme zasnivale na ekonomskoj teoriji (neoklasična ekonomska misao), strategiji (šok terapija) i politici (Vašingtonski dogovor)56 i rezultati su bili katastrofalni, da bi u avgustu 1998. godine Rusija doživela finansijski krah.

BDP je u 1998. godini iznosio 52% istog iz 1989. godine.57 Tako strmoglav pad BDP zemlje nije zabeležen ni u vreme Prvog svetskog rata (1914-1917, smanjenje od 25%), Građanskog rata koji je posle toga usledio (1918-1922, pad od 23%), a niti za vreme Drugog svetskog rata (1941-1945, smanjenje od 21%) kada je veliki deo zemlje bio fizički okupiran od strane fašista. Naročito drastičan pad beleži industrijska proizvodnja, a investicije u privredu Rusije smanjuju se iz godine u godinu i u 1998. godini činili su samo 20% onih iz 1991. godine. U isto vreme došlo je do brzog pada životnog standarda stanovništva i njihovog ogromnog raslojavanja.

Ekonomske teškoće prati i demografska katastrofa. U Rusiji dolazi do veoma zabrinjavajućeg procesa depopulacije (procenat smrtnosti stanovništva raste i veći je od procenta rođenih koji se smanjuje) što je u XX veku u Rusiji bilo zabeleženo jedino u ratnim vremenima. Smrtnost u Rusiji je veća nego u bilo kojoj zemlji Evrope, Amerike, Australije i Azije (sa izuzetkom Avganistana i Kambodže), te većine zemalja Afrike. Prosečni životni vek je znatno skraćen i danas trećina umrlih ne doživi penzioni uzrast. Kod muškaraca prosečni životni vek iznosi samo 57 godina i za više od 7 godina je kraći nego pre jedne decenije. Smrtnost jačeg pola u uzrastu od 16-59 godina veća je nego što je bila krajem XIX veka. Stručna istraživanja pokazuju da preko 70% odraslih živi u stanju dugotrajnog psihoemocionalnog i socijalnog stresa koji izaziva zabrinjavajući rast depresije, psihoze, alkoholizma i narkomanije.

Za razliku od Kine čije reforme karakteriše postepenost (gradualizam), Rusija se opredelila za šok terapiju. U skladu sa politikom Vašingtonskog dogovora (koji insistira na liberalizaciji, privatizaciji i stabilizaciji) Rusija je izvršila sveobuhvatnu i radikalnu liberalizaciju, masovnu i brzu privatizaciju državne imovine i finansijsku stabilnost, koja se svela na politiku precenjenog kursa nacionalne valute. Nasuprot Rusiji Kina je carinskim i necarinskim merama štitila domaće proizvođače, državna preduzeća nisu privatizovana, Rusiju iz tog vremena Zapad je hvalio kako brzo uspešno napreduje ka tržišnoj ekonomiji i divio se njenom brzom prihvatanju demokratije (čak i kada su tenkovi uvedeni u centar Moskve i iz njih pucano po Parlamentu), a za vreme Vladimira Putina (koji je zemlju odveo sa ivice ambisa, povratio nacionalno dostojanstvo ruskom narodu i poštovanje i uvažavanje u ogromnom delu sveta, te Rusiju učinio ekonomski i politički stabilnom i jakom) Zapad ima samo zamerke.

56 Dejvid Harvi (u knjizi: Kratka istorija neoliberalizma) piše: Ono što se može reći sa sigurnošću, jeste da je Kina, ne prihvatajući put «šok terapije» koji je podrazumevao instant privatizaciju, a koju su kasnije MMF, Svetska banka i «Vašingtonski konsenzus» utrapili Rusiji i Centralnoj Evropi, uspela da otkloni mogućnost izbijanja ekonomske katastrofe koje su spopale te zemlje. Preuzimajući svoj vlastiti neobični put prema «socijalizmu sa koneskim karakteristikama» , ona je uspela da izgradi formu državno manipulisane tržišne ekonomije koja je dala spektakularan privredni rast (krećući se u proseku oko 10% godišnje) i rastući životni standard za značajan deo stanovništva... Ključne odluke ratifikovane na kongresima partije postavljaju platformu za svaki korak na reformskom putu... Barijere podignute da spreče međunarodne portfelj investicije delotvorno ograničavaju moć međunarodnog finansijskog kapitala širom kineske države. Nevoljnost da se dozvoli bilo kakva forma finansijske intermedijacije (poput berzi i tržišta kapitala) osim državnih banaka lišava kapital jednog od njegovih ključnih oružja vis-a-vis državne moći.

57 Dok je tada u (demokratskoj) Rusiji BDP prepolovljen u isto vreme (nedemokratska) Kina je udvostručila BDP. 55

153

154

DOLARSKA ALHEMIJA I PROKAŽENA DRŽAVA

a vodi se politika potcenjenog kursa nacionalne valute da bi se obezbedila cenovna konkurentnost domaćih preduzeća.

Na kraju recimo da je kolega Lj. Madžar ceo svoj tekst zasnovao na stavovima Amerikanca kineskog porekla Huanga Jašenga i njegovoj knjizi Capitalism With Chinese Characteristics58. Ozbiljni sinolozi upozoravaju da su u SAD, kao stručnjaci za Kinu, medijski najeksponiraniji upravo američki Kinezi koji tamošnje događanja objašnjavaju logikom zapadne civilizacije i na način kako bi Amerikanci voleli da vide Kinu. Dugo vremena u SAD je to bio Gordon Čeng (koji je čak i «dokazivao» kako će Kina 2005. godine doživeti privredni slom), a sada ga je zamenio Huang Jašeng.

Očigledno da nije dobro nekritički prihvatati ni ono što učitelji preporučuju i propovedaju, a naročito ono što učenici doturaju ili (ne)svesno poturaju.

5. literatura Anderson Jonathan, The Five Great Myths About China and the World, 2003.

Babić Blagoje, Ekonomija Azije, 2007.

Babić Blagoje, Ekonomsko stanje i perspektive Srbije, 2008.

Bates Gill, C. Fred Bergsten, Nicholas R. Lardy, and Derek Mitchell, China: The Balance Sheet - What the World Needs to Know Now about the Emerging Superpower, 2006.

Bogomolov O.T. Moя letopisь perehodnogo vremeni, 2000.

Chang Ha-Joon, Bad Samaritans: The Myth of Free Trade and the Secret History of Capitalism, 2010.

Dušanić J.B, Dolarska alhemija i kazino ekonomija, 2009.

Galbraith, J.K, The Great Crash 1929, 1955.

Harvy D, Kratka istorija neoliberalizma, 2012.

Le Mond diplomatique, srpsko izdanje, 37/08 Madžar Lj, Globalna recesija: sistemske alternative i izgledi prevladavanja, 2013.

Madžar Lj, Slučaj Kine u svetlu liberalne misli, 2013.

U svome tekstu posvećenom Kini, kolega Lj. Madžar na početku piše: Koristim ovu priliku da izrazim svoju veliku zahvalnost svom prijatelju i učeniku – toliko davnašnjem da mi iz ove perspektive taj determinativ zgleda pomalo smešan – dr Bošku Mijatoviću koji mi je, dobro znajući ta me inspiriše, elektronskom poštom poslao Huangovu izvanrednu njigu. On i rofesor Boris Begović, doturajući mi velike količine iterature, zaslužni su (i odgovorni!) a mnogo toga što sam naučio, a i onoga što sam objavio. Iako bi dr Mijatović verovatno pristao da nosi i deo odgovornosti za moje greške, moram da naglasim da je dgovornost za sve što u ovom tekstu ne valja isključivo moja.

58

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

Reich B. R, Aftershok, 2010.

Raghuram G. R, Fault Lines: How Hidden Fractures Still Threaten the World Economy, 2011.

Sachs Jeffrey, The Price of Civilization, 2011.

Starikov N, Krizis – Kak эto delaetsя, 2009.

Stiglitz J.E, Freefall – America, Free Markets, and the Sinking of the World Economy, 2010. http://www.b92.net/biz/vesti/svet.php?yyyy=2013& mm= 02&dd=13&nav_id=686569 http://www.glazev.ru http://www.naslovi.net/tema/278157 http://www.freitag.de/autoren/der-freitag/penner-und-gammler http://www.roubini.com/roubini-monitor/258312

155

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

ÐorÐe Ðukić1

d.djukic@eunet.rs

NEMOĆ EKSPANZIVNE MONETARNE POLITIKE U PREVAZILAŽENJU GLOBALNE RECESIJE – DISTORZIJA KAMATNIH STOPA2 Apstrakt:

Centralne banke u razvijenim industrijskim zemljama su početkom 2013. godine najavile da će nastaviti da sprovode izuzetno ekspanzivnu monetarnu politiku, u vidu nekonvencionalnih mera (quantitative easing). Ovo nakon pet godina od izbijanja globalne finansijske krize, a u cilju podsticanja banaka da povećaju ponudu kredita kompanijama i sektoru stanovništva po nižim kamatnim stopama, kako bi se omogućio brži izlazak evrozone iz druge recesije i smanjila stopa nezaposlenosti u SAD-u na ciljani novo. U radu se analiziraju ograničeni dometi vođene antirecesione monetarne politike u SAD-u i evrozoni. i ukazuje na njenu nemoć u 2012. i na početku 2013. godine. Uzroci za to se traže u distorziji kamatnih stopa na relaciji: tržišta novca – tržišta bakarskih kredita tj. u činjenici da kamatne stope na kredite banaka mogu beležiti povećanje uprkos kontinuiranom padu ključnih kamatnih stopa na tržištu novca. Za zemlje sa tržištima u razvoju antirecesiona monetarna politika u razvijenim industrijskim zemljama donosi pogodnosti kod zaduživanja na međunarodnom tržištu kapitala po nižim kamatnim stopama. Vraćanje sarih dugova novim zaduživanjem može značajno smanjiti teret servisiranja kamata, što bi trebalo da iskoristi i Srbija.

KLJUČNE REČI: Ekspanzivna, monetarna politika, nemoć, globalna recesija, distorzija, kamatne stope.

1

Ekonomski fakultet, Univerzitet u Beogradu Ovaj rad je rezultat istraživanja u okviru projekta Ministarstva za nauku i tehnološki razvoj Republike Srbije: „Uloga države u novom modelu rasta privrede Srbije“, broj projekta: 179065.

2

157

158

NEMOĆ EKSPANZIVNE MONETARNE POLITIKE U PREVAZILAŽENJU GLOBALNE RECESIJE – DISTORZIJA KAMATNIH STOPA

Abstract:

Central banks in developed industrialized countries are announces at the beginning of 2013 that they will continue with extremely expansionary monetary policy in the form of nonconventional measures (quantitative easing). This is after five years after emergency of global financial crisis, aimed to stimulate banks to offer credits to companies and household sector at lower interest rates, in other to allow faster exit of euro zone from the second recession and reduction of rate of unemployment at targeted level in the USA. In this paper limited scopes of antirecessionary monetary policy in the USA and euro zone are analysed, as well as its helplessness in year 2012 and at the beginning of 2013. The reasons for that are found in interest rate distortions in relation: money market – bank credit markets, i.e. in the fact that interest rates on bank credits can record increase despite of continues decrease of key interest rates on money market. For emerging market economies antirecessionary monetary policy in developed industrialized countries allowing borrowing on international capital market at lower interest rates. Old debt repayment with new borrowing can substantially reduce interest repayment burden, which should be exploit by Serbia.

key words: Expansionary, monetary policy, helplessness, global recession, distortions, interest rates.

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

1. Ek spanzivna monetarne politike u SAD-u, evrozoni i Japanu u borbi protiv produženog dejstva globalne finansijske krize Jedna od prvih reakcija monetarnih vlasti u razvijenim industrisjkim zemljama nakon izbijanja globalne finansijske krize 2008. godine je smanjivanje referentnih kamatnih stopa centralnih banaka na nulti nivo (slučaj SAD-a, Japana, Velike Britanije, Švajcarske) ili na nivo od 1% (slučaj evrozone). Sa protekom vremena ispostavilo se da banke nisu reagovale na način kako bi trebalo na osnovu udžbeničke literature. Ovo u smislu smanjivanja ponuđenih kamatnih stopa na kredite koji bi podstakli privrednu aktivnost i time doprineli bržem izlasku iz krize.

Na prvi pogled, paradoksalno ponašanje banaka izazavalo je novu reakciju centralnih banaka koja se materijalizovala kroz najrazličitije nekonvencionalne forme upumpavanja ogromnih količina novca u privrede navedenih zemalja, merene stotinama milijardi USA dolara, ne bi li banke konačna odreagovale na željeni način - povećajući obim plasiranih kredita kompanijama i sektoru stanovništva u funkciji podsticanja tražnje i rasta realnog BDP-a i zaposlenosti. Među nekonvencionalne politike štampanja novca (lansirane pod eufemističkim nazivom: „quantitative easing“) koje je počela prva da sprovodi američka centralna banka – Federal Reserve System (Fed), a nakon nje Bank of England i ECB, spadaju: • Kupovina od strane centralne banke državnih hartija od vrednosti; •K upovina od strane centralne banke hartija od vrednosti koje su emitovane na podlozi hipotekarnih kredita (mortgage-backed bonds); •O dobravanje bankama kredita za likvidnost na kratak rok, kadgod zatreba, po niskoj kamatnoj stopi; •D avanje mogućnosti da banke u evrozoni koriste dugoročne operacije refinansiranja kod centralne banke po tekućoj referentnoj kamatnoj stopi; •K upovina od strane centralne banke kratkoroćnih državnih hartija od vrednosti (sa rokom dospeća do tri godine) na sekundarnom tržištu, kako bi se u evrozoni smanjila razlika između kamatnih stopa na dugove zemalja pogođenih dužničkom krizom (Grčka, Portugalija, Španija i Italija) i kamatnih stopa na dugove najrazvijenijih zemalja članica evrozone.

U slučaju evrozone spektar preduzetih nekonvencionalnih mera monetrane politike nije bio dovoljan, pa je zbog rastućih kamatnih stopa na tržištima bankarskih kredita i sve manjeg poverenja u opstanak evrozone u postojećoj konfiguraciji i evra kao valutu, predsednik ECB-a Draghi morao da izrazi spremnost da će sve preduzeti u cilju spašavanja evrozone i evra. Na konferenciji investitora (Global Investment Conference) održanoj u Londonu 26. jula 2012. godine, on je izjavio sledeće: „U okviru našeg manadata, ECB je spremna da učini štagod je potrebno da sačuva evro (podvukao Ð.Ð). Verujte mi, to će biti dovoljno.“3 Akteri na finansijskim tržištima su ovu izjavu Draghi-a prihvatili sa olakšanjem i verom da će zaista postupiti kako je najavio, te da je time on preuzeo odgovornost za sudbinu Izvor: Bloomberg, July 26, 2012, www.bloomberg.co

3

159

160

NEMOĆ EKSPANZIVNE MONETARNE POLITIKE U PREVAZILAŽENJU GLOBALNE RECESIJE – DISTORZIJA KAMATNIH STOPA

evra u uslovima kada političari ispoljavaju nesposobnost da reše krizu javnih dugova u zemljama na periferiji evrozone i krizu u bankarskom sektoru. De facto on je tim potezom odgovoronost za izlazak iz krize preneo na politička tela Evropske unije.

Međutim, nakon proteklih pet godine - 2008-2012, razultatai nisu zadvoljavajući, pa se sprovođenje ekspanzivne monetarne politike nastavlja uz izjave najviših zvaničnika centralnih banaka pomenutih zemalja da će zadržati takav kurs u politici dokle god ne bude jasnih signala o trajnom izlasku iz produžene recesije.4 Početkom aprila 2013. godine iz centralnih banaka SAD-a i evrozone dolaze jasni signali čelnih ljudi da će kurs ekspanzivne monetarne politike biti nastavljen u naredne dve godine. Što se tiče Japana, početak 2013 godine karakteriše najava nedavno imenovanog guvernera Bank of Japan Shirakawa da će centralna banka, na osnovu usaglašenog programa mera sa vladom, slediti kurs izuzetno ekspanzivne monetarne politike kako bi realni sektor privrede pokrenula iz letargičnog stanja. O kojim operativnim merama navedene tri centralne banke je reč?

Prvo, Fed je u martu 2013. godine eksplicitno najavio kontinuitet kupovine američkih hartija od vrednosti, i to po 85 mlrd. USA dolara mesečno, te da će nastaviti kupovine sve dok tržište radne snage ne zabeleži “suštinski” napredak.5 Pri tom Fed nije precizirao ključni parametar na osnovu koga bi prestao sa tim kupovinama. U svakom slučaju, na osnovu izjava pojedinih zvaničnika Fed-a, želi se dalje smanjivanje stope nezaposlenosti koja je nakon objavljivanja podataka za mart 2013. godine iznosila 7,7%.

Oni žele da vide da je smanjivanje stope nezaposlenosti trajnije, a ne da to bude samo karaktersitika poslednjeg meseca za koji su raspoloživi podaci. Predsednik Fed-a Bernanke, osvedočeni neokejnzijanac, namerava uz podršku većine u Odboru guvernera Fed-a da nastavi sa daljom kupovinom obveznica na američkom tržištu. Ovo uprkos činjenici da je bilansna suma Fed-a narasla na enormnih 3 100 mlrd. USA dolara. U svom svedočenju pred Kongresom, 27. februara 2013, Bernanke je ukazao na delimično prisustvo snaga koje vuku napred u oblasti gradnje kuća, kao i tražnje automobila, investicija i u oblasti gradnje poslovnog prostora, te da on i većina zvaničnika Fed-a „... ne vidi da potencijalni troškovi preuzimanja rastućih rizika na nekim finansijskim tržištima prevazilaze koristi od promovisanja snažnijeg ekonomskog oporavka.“6 Bernanke je u aprilu 2012. godine istako da bi bilo neophodno kreirati od 150.000 do 200.000 dodatnih radnih mesta mesečno, da bi se stopa nezaposlenosti „postupno smanjivala“ tempom koji nosioci ekonomske politike prognoziraju u datom periodu.

Prilikom objavljivanja programa o kupovini obveznica bez vremenskog ograničenja („open-ended bond-purchase program“) u septembru 2012. godine Bernanke je istakao da zvaničnici centralne banaka predviđaju održiv pad nezaposlenosti čak i ako ti padovi nisu „brzi“.7 Šire o nepovernju na međubankarskom tržištu novca i uzrocima neelastičnosti kamatnih stopa na tržištima bankarskih kredita na niže u evrozoni, do početka 2011. godine vidi: Ðukić, Ð. Bankarstvo i kriza – međunarodni i domaći aspekti, Ekonomski fakultet Beograd, 2012, str. 25-44.

5 Izvor: Ibid.

6 Izvor: Bloomberg, March 9, 2013, www.bloomberg.co 7 Izvor: Bloomberg, September 28, 2012, www.bloomberg.co 4

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

Drugo, što se tiče evozone, predsednik Evropske centralne banke (ECB-a) Draghi je 4. aprila poslao signal tržištima da će ECB zadržati labavu monetarnu politiku za produženi (prolonged) period i da je dalje popuštanje u monetarnoj sferi moguće ukoliko se ekonomski uslovi pogoršaju.

Prema poslednjoj prognozi ECB-a privreda evrozone će beležiti pad BDP-a u 2013. godini po stopi od 0,3%. Pozitivna stopa rasta tog agregata može se očekivati tek u 2014. godini – na niovu od 1,4%. Prognozirane stope inflacije za pomenute godine su osetno ispod ciljanog nivou – 2%. U 2013. godini prosečna stopa inflacija će iznositi 1,6%, a u 2014. godini će biti smanjena na 1,4%.

Kako reaguju banake u evrozoni na signale koji dolaze od ECB-a početkom 2013. godine?

Banke su krajem januara 2013. godine počele da otplaćuju korišćene zajmove sa rokom dospeća od tri godine (u sklopu aranžmana: “Longer Term Refinancing Operations”) koji su uvedeni kao mera sa ciljem da spreči smanjivanje kreditne aktivnosti banaka i da podstaknu banke da odobravaju nove kredite preduzećima i sektoru domaćinstava. To je delovalo na povećanje troškova pozajmljivanja na finansijskim tržištima, ali i dovelo do zabrinutosti o mogućem ranijem zaokretu monetarne politike ECB-a ka restriktivnom kursu. U bilansu ECB-a korišćeni zajmovi od strane banaka, sa rokom dospeća od tri godine, iznosili su 25. januara 2013. godine 1.030,93 mlrd. evra, a 22. mart 2013. godine taj iznos je smanjen na 786,66 mlrd. evra.8 Treće, Bank of Japan je lansirala program stimulisanja privredne aktivnosti, navodeći da će udvostručiti količinu primarnog novca (monetary base) tokom predstojećeg dvogodišnjeg perioda. Krajem januara 2013. godine njen Odbor za politiku (Policy Board of the Bank of Japan) je odlučio da uvede ciljanu stopu inflacije i da u sprovođenju monetarne politike uvede metod kupovine aktive na tržištu, bez najave do kada bi on mogao da važi (“openended asset purchasing method”) u okviru Programa za kupovinu aktive (“Asset Purchase Program”).9 Reč je o metodu koji već upražnjava Sistem federalnih rezervi – Fed u SAD-u . Devizna tržišta su već odreagovala na pomenute mere centralne banke Japana, pa je jen (JPY) u odnosu na USA dolar 8. aprila 2013. godine zabeležio najnižu vrednost od maja 2009. godine - USA dolar se razmenjivao za 99 JPY. Međutim, ekstremno ekspanzivana monetarna poltika ili, kako je nazivaju u londonskom The Economist-u, “agresivna monetarna ekspanzija”, u razvijenim industrijskim zemljama koje pate od sindroma nedovoljne tražnje i beleže izuzetno nisku stopa inflacije je, bar delimično, dobra za ostatak sveta tj. njihove glavne spoljnotrgovinske partnera. Prema procenama MMF-a, prva runda monetarne relaksacije (quantitative easing - QE1) u SAD-u doprilnela je da BDP kod njihovih glavnih spoljnotrgovinskih partnera poraste za 0,3%.10 Kritičari vođene ekstremno ekspanzivne monetarne politike u razvijenim industrijskim zemljama u periodu nakon izbijanja globalne finansijske krize (2008) navode tri ključna argumenta protiv: •P rvo, niske ili nulte kamatne stope centralnih banaka doprinose stvaranju balona (mehura) na sektoru nakretnina.

Izvor: Bloomberg, April 5, 2013, www.bloomberg.com Izvor: Bank of Japan, Introduction of the “Price Stability Target” and the “Open-Ended Asset Purchasing Method”, January 22, 2013, www.bloomberg.com 10 Izvor: The Economist, February 16th , 2013, p. 11.

8

9

161

162

NEMOĆ EKSPANZIVNE MONETARNE POLITIKE U PREVAZILAŽENJU GLOBALNE RECESIJE – DISTORZIJA KAMATNIH STOPA

•D rugo, najave centralnih banaka tih zemalja da će tokom 2013-2014. godine sprovoditi takvu politiku deformiše finansijska tržišta tj. daje pogrešne signale finansijskim tržištima o tome gde treba alocirati slobodna sredstva.

• Treće, takva politika kažnjava štediše i deluje obeshrabrujuće na potreban zaokret u privredi od potrošnje ka investicijama i proizvodnji.

• Četvrto, zbog takve politike kamatne stope povećavaju se rizici za materijalizovanje visokih stopa inflacije u budućnosti.

Istina, većina najviših zvaničnika Fed-a prihvata da vođena politika nulte referentne kamatne stope centralne banke ima negativne implikacije na ponašanje štednje. Međutim, kao protivargument ističu da su pozitivni efekti podsticanja privrednog rasta i veće zaposlenosti značajniji od negativnih efekata.11 U kojoj meri postoji razlika među ekonomistima o dometima antikrizne monetarne politike u SAD-u ukazuje činjenica da je u 2012. godini u akademskim krugovima obrazlagan predlog da bi zbog oganičenog uspeha primenjenih nekonvencionalnih mera monetarne politike, Fed trebalo da pribegne radikalnijim merama. Woodford, poznati ekonomsta iz oblasti monetarne ekonomije (sa Columbia University) je na konferenciji koju je u avgustu 2012. godine organizovao Fed obrazložio predlog da bi Fed trebalo da primenjuje politiku nulte referentne kamatne stope sve dok se nominalni BDP ne vrati na putanju tj. liniju trenda pre izbijanja globalne finansijske krize. Najbolji dokaz za radikalizam ove ideje je činjenica da je na kraju drugog kvartala 2012. godine nominalni BDP u SAD-u bio 15,6% ispod linije trenda pre krize (vidi grafikon 1). Dakle, pri sadašnjoj stopi rasta nominalnog BDP-a od 4%, od čega je polovina rast relanog BDP-a, a druga polovina inflacija, Fed bi u nizu godina trebalo da zadrži nultu referentnu kamatnu stopu kakao bi se navedeni gep otklonio. Ovo po cenu da nedavno zvanično usvojena ciljana stopa inflacije Fed-a od 2% ne bude ostvarena.12

grafikon 1: Rast nominalnog BDP u SAD-u (period: 2003:Q1-2012:Q2)

Izvor: Woodford, M. „Methods of Policy Accommodation at the Interest-Rate Lower Bound“, p. 45.

O različitim mišljenjima članova Komitete za operacije na otvorenom tržištu (Federal Open Market Commitee) na osnovu zapisnika sa sednica vidi : Financial Times, Friday, Januray 4, 2013.

12 Šere o tome vidi: Woodford, M. „Methods of Policy Accommodation at the Interest-Rate Lower Bound“, presented at the Jackson Hole Symposium,“The Changing Policy Landscape,” August 31-September 1, 2012, www.kansascityfed.org 11

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

Na ovakav predlog Woodford-a većina ekonomista reaguje sa sumnjom, a zvaničnici Fed-a smatraju da bi čak i samo privremeno napuštanje koncepta ciljane inflacije koji je usvojen početkom 2012. godine, moglo da potkopa kredibilitet centralne banke i unese dodatnu neizvesnost u privredu SAD-a.

Nasuprot razvijenim industrijskim zemljama, tržišne privrede u razvoju (emerging market economies), koje imaju problem sa visokom stopom inflacije, gotovo inercionog karaktera, nisu u mogućnosti da posegnu za ekspanzivnom monetarnom politikom u borbi protiv recesije ili dolazećih negativnih efekata produžene recesije, pre svega u evrozoni.

Na drugoj strani, kod tih zemalja „...ograničena kontrola kapitala mogla bi biti osetljiva kratkoročna odbrana od destabilizujućih priliva vrućeg novca.“13 Suprotno poziciji razvijenih industrijskih zemalja, tržišne privrede u razvoju, predvođene Brazilom, na sastanku predstavnika najvećih privreda (G20), održanom u Moskvi sredinom februara 2013. godine, optužile su SAD za podstrekivanje “rata valutama” (“currency war”) u 2010. godini, kada je Fed kupio ogromnu količinu obveznica na domaćem tržištu sa novokreiranim novcem. Ta runda QE je dovela do toga da su investitori preusmerili ogromnu količinu USA dolara ka zemlajma sa tržištima u razvoju, u potrazi za većim prinosima. To je, sa svoje strane, imalo negativne reperkusije po te zemlje jer su nacionalne valute zemalja u kojima je prisutan veliki priliv deviza, beležile tendeciju aprecijacije koja nema veze sa fundamentalnim faktorima u njihovom relanom sektoru.

Svako veštačko jačanje nacionalnih valuta negativno se odražava na izvoz tih zemalja i pogoršava njihovu platnobilansnu poziciju.

2. Uzroci distorzije kamatnih stopa na relaciji tržišta novca – tržišta bankarskih kredita Potpredsednik ECB-a V. Constâncio je u septembru 2012. godine istakao da je monetarna politika manje-više dostigla limite u pogledi davanja doprinosa pokretanju privredne aktivnosti: „Mi smo ponudili gotovo nulte kamatne stope. To nije vodilo snažnoj ekspanziji kredita. Ljudi se razdužuju. Domaćinstva, preduzeća, banaka – svi se razdužuju posle velikog mehura koji je prethodio krizi. U takvom okruženju mi moramo podneti period sporog rasta.“14 Sama činjenica da su centralne banke razvijenih industrijskih zemalja poput Fed-a u tri velika talasa pribegavale korišćenju nekonvencionalnih mera monetarne politike – QE1, QE2 i QE3, nije li već to, po sebi, dokaz da te mere ne rešavaju problem? Svakako da jeste. Zašto samo prvi talas ili prvi i drugi talas ubrizgavanja do sada neviđenog iznosa likvidnosti u privredu nisu bili dovoljni? U tom smislu, potpuno je utemeljen skepticizam čelnih ljudi u pojedinim investicionim fondovima koji ukazuju na činjenice da privrede SAD-a i drugih razvijenih industrijskih zemalja pate od izuzetno niskih stopa privrednosg rasta, suviše velikih dugova javnog i privatnog sektora i suviše velike polarizacije među

Izvor: The Economist, February 16th , 2013, p. 11.

Izvor: Institutional Investor, September 2012, pp. 27-28.

13 14

163

164

NEMOĆ EKSPANZIVNE MONETARNE POLITIKE U PREVAZILAŽENJU GLOBALNE RECESIJE – DISTORZIJA KAMATNIH STOPA

ključnim akterima na političkoj sceni. Pri tom zaključuju da centralne banke ne poseduju instrumente sa kojima bi mogle da tretiraju navedene probleme. One samo kroz sve agresivniju monetarnu ekspanziju mogu kupovati vreme.15 Nasuprot željama centralnih banaka razvijenih industrijskih zemalja da u uslovima produženog dejstva globalne finansijske krize podstaknu stanovništvo i korporacije da se zadužuje kod banaka u cilju povećanja potrošnje kao vučne snage rasta realnog BDP, ta dva sektora ispoljavaju suprotno ponašanje. To se najbolje može videti na primeru evrozone. Prikazana dinamika odobrenih kredita domaćinstvima u evrozoni na grafikonu 2, ukazuje da potrošački krediti beleže negativan rast u kontinuitetu od 2009. godine, a da krediti za kupovinu kuća, nakon izvesnog blagog povećanja u 2010. godini i prvoj polovini 2011. godine, beleže ponovo usporavanje rasta. Drugi krediti su beležili sporiji rast od hipotekarnih kredita u datom periodu, s tim što su u 2012. godini ušli u zonu negativnih stopa rasta. U celini gledano, obim korišćenih kredita sektora domaćinstava u 2011. godini povećan je u odnosu na prethodnu godinu za svega 1,6%, a u 2012. godini u odnosu na prethodnu godinu za 0,5%.

grafikon 2: Krediti sektoru domaćinstava u evrozoni (godišnje stope rasta; serije nisu prilagoÐene za sezonu)

Krediti za kupovinu kuća.

Potrošački krediti.

Drugi krediti.

Izvor: ECB, Monthly Bulletin, April, 2013, p. S14, www.ecb.int

Na grafikonu 3 prikazana je dinamika kredita banaka finansijskim posrednicima i nefinansijskim korporacijama u evrozoni. Korporativni sektor u evrozoni se tokom krize razduživao kod banaka. Obim korišćenih kredita kod banaka beleži negativne stope rasta u drugoj polovini 2009. godine i 2010 godini. Blagi rast tokom 2011. godine od 1,2% Ibid, str. 28.

15

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

nije nastavljen u 2012. godini. Obrnuto, zabeležen je pad obima korišćenih kredita kod banaka od 2,3%.

grafikon 3: Krediti finansijskim posrednicima i nefinansijskim korporacijama u evrozoni (godišnje stope rasta; serije nisu prilagoÐene za sezonu)

Krediti finansijskim posrednicima.

Krediti nefinansijskim korporacijama.

Izvor: Ibid.

Na grafikonu 4 prikazana je dinamika kamatnih stope na nove kredite sa promenljivom kamatnom stopom u evrozoni, sa inicijalnim fiksiranjem kamatne stope do jedne godine.

Na ovom grafikonu se najbolje može videti prisustvo distrorzije kamatnih stopa na relaciji kamatne stope centralne banke – kamatne stope na tržištima bankarskih kredita. U periodu od početka 2010. godine do početka 2012. godine sve navedne kamatne stope na kredite sektoru domaćinstava i korporativnom sektoru beleže tendenciju rasta, uprkos padu ključne kamatne stope ECB-a na glavne operacije refinansiranja i njenom približavanju nultom nivou.

165

166

NEMOĆ EKSPANZIVNE MONETARNE POLITIKE U PREVAZILAŽENJU GLOBALNE RECESIJE – DISTORZIJA KAMATNIH STOPA

grafikon 4: Kamatne stope na nove kredite sa promenljivom kamatnom stopom u evrozoni, sa inicijalnim fiksiranjem kamatne stope do jedne godine (prosečne godišnje stope rasta, isključujući bankarske naknade)

Potrošački krediti.

Krediti za kupovinu kuća.

Krediti nefinansijskim korporacijama do 1 mln. evra.

Krediti nefinansijskim korporacijama preko 1 mln. evra.

Izvor: Ibid.

Tokom 2012. godine ponuđene kamatne stope banaka na nove kredite beleže tendenciju pada. Međutim, te kamatne stope su dalje visoke, pre svega kod potrošačkih kredita i kredita nefinansijskim korporacijama do 1 mln. evra. Nespremnost banaka da kreditiraju mala i srednja preduzeća u evrozoni, a uz to i visoke kamatne stope koje nude na kredite tim entitetima u uslovima fragmentisanog tražišta bankarskih kredita, izazvala je nedavnu reakciju Draghia. Ovo u smislu njegovog nezadovoljstva uslovima finansiranja malih i serdnjih preduzeća, naročito u zemljama koje su pogođene dužničkom krozom i kod kojih ta preduzeća zapošljavaju više od polovine od ukupnog broja zaposlenih – slučaj Italije i Španije. Dragi zaključuje sledeće: „Mi primećujemo fragmentaciju evrozone, renacionalizaciju bankarskih sistema, razlike u troškovima finansiranja koje se kreću van fundamenata“.16 Prema poslednjim raspoloživim podacima ECB-a, iz pregleda rađenog u novembru 2012. godine, u Italiji je 75% malih i srednjih preduzeća u izveštaju navelo više troškove finansiranja, a 47% je istaklo da su banke manje spremne da im odobravaju kredite. U Španiji su slični nepovoljni uslovi za mala i srednja preduzeća, što je suprotno položaju tih preduzeća u Nemačkoj i Francuskoj.17

16 17

I zvor: Bloomberg, April 4, 2013, www.bloomberg.com Ibid.

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

Za tržišne privrede u razvoju politika nulte referentne kamatne stope centralnih banaka razvijenih industrijskih zemalja donosi, nedvosmisleno, velike pogodnosti kod zaduživanja na međunarodnom tržištu kapitala po nižim kamatnim stopama. Jednostavno, investitori tragaju za alternativnim ulaganjima koja donose veće prinose od navedenih kamatnih stopa. Tražnja za dužničkim hartijama od vrednosti čiji su emitenti zemlje sa tržištima u razvoju naglo raste, a prosečna stopa prinosa na obveznice koje su prodale zemlje u razvoju, prema podacima koje je prikupila američka investiciona banka JPMorgan Chase & Co, smanjena je na rekordno nizak nivo - od 4,59% na dan 19. oktobar 2012. godine.

Do polovine novembra 2012. godine tržišne privrede u razvoju su mobilisale 394,4 mlrd.

USA dolara prodajući obveznice na inostranim tržištima, u poređenju sa 278,23 mlrd. dolara u celoj 2011. godini. Dakle reč je o izuzetno velikom povećanju – od približno 42%.18 Vraćanjem starih dugova novim zaduživanjem (emisijom obveznica na evrodolarskom tržištu i novim kreditima) po nižim kamatnim stopama može se značajno smanjiti teret servisiranja kamata po osnovu spoljnog duga tržišne privrede u razvoju, što bi trebalo da iskoristi i Srbija.

3. ZAKLJUČAK Centralne banke u razvijenim industrijskim zemljama su početkom 2013. godine najavile da će nastaviti da sprovode izuzetno ekspanzivnu monetarnu politiku, u vidu nekonvencionalnih mera (quantitative easing). Ovo nakon pet godina od izbijanja globalne finansijke krize, a u cilju podsticanja banaka da povećaju ponudu kredita kompanijama i sektoru stanovništva po nižim kamatnim stopama, kako bi se omogućio brži izlazak evrozone iz druge recesije i smanjila stopa nezaposlenosti u SAD-u na ciljani nivo. Analiza dometa ekstremno ekspanzivne monetarne politike u SAD-u i evrozoni ukazuje na njenu nemoć u 2012. i na početku 2013. godine. Fundamnetalne uzroke za to treba tražiti u distorziji kamatnih stopa na relaciji: kamatne stope na tržištima novca – kamatne stope na tržištima bakarskih kredita tj. u činjenici da kamatne stope na kredite banaka mogu beležiti tendenciju povećanje, uprkos višegodišnjoj politici nulte referentne kamatne stope centralne banke i tendenciji smanjivanja kamatnih stopa na međubankarskom tržištu novca.

Međutim, za tržišne privrede u razvoju do sada neviđena ekspanzivna monetarna politika u razvijenim industrijskim zemljama donosi pogodnosti kod zaduživanja na međunarodnom tržištu kapitala po nižim kamatnim stopama. Jednostavno, investitori tragaju za alternativnim ulaganjima koja donose veće prinose od navedenih kamatnih stopa u razvijenim industrijskim zemljama.Vraćanjem starih dugova novim zaduživanjem (emisijom obveznica na evrodolarskom tržištu i novim kreditima) po nižim kamatnim stopama može se značajno smanjiti teret servisiranja kamata po osnovu spoljnog duga tržišne privrede u razvoju, što bi trebalo da iskoristi i Srbija.

18

Izvor: Bloomberg, November 19, 2012, www.bloomberg.co

167

168

NEMOĆ EKSPANZIVNE MONETARNE POLITIKE U PREVAZILAŽENJU GLOBALNE RECESIJE – DISTORZIJA KAMATNIH STOPA

4. LITERATURA Aloui, R., M. Safouane, B. Aïssa, D. K. Nguyen, „Global financial crisis, extreme interdependences, and contagion effects: The role of economic structure“, Journal of Banking & Finance, Volume 35, Issue 1, January 2011, pp.130-141.

Altunbas, Y., L. Gambacorta, D. Marques-Ibanez, „Does monetary policy affect bank risk-taking? “, BIS Working Paper No 298, March 2010.

Bank of Japan, „Introduction of the "Price Stability Target" and the "Open-Ended Asset Purchasing Method", January 22, 2013, www.bloomberg.com Kashyap, A. K., R. Rajan, J. Stein, „The Global Roots of the Current Financial Crisis and its Implications for Regulation“, in: B. Maćkowiak, F.P. Mongelli, G. Noblet, F. Smets (eds), The Euro at Ten – Lessons and Challenges, European Central Bank, 2009, pp.

180-222, www.ecb.europa.eu Hui, C-H. T-K. Chung, „Crash risk of the euro in the sovereign debt crisis of 2009– 2010“, Journal of Banking & Finance, Volume 35, Issue 11, November 2011, pp.

2945-2955.

Institutional Investor, September 2012.

European Central Bank, Monthly Bulletin, April, 2013.

Evanoff , D.D., P. Hartmann, G. G. Kaufman (eds), The First Credit Market Turmoil of the 21st Century, World Scientific, New Jersey, 2009, p. 391. Ðukić, Ð. Bankarstvo i kriza – međunarodni i domaći aspekti, Ekonomski fakultet Beograd, 2012, str. 152.

Ejsing, J., W. Lemke, „The Janus-headed salvation: Sovereign and bank credit risk premia during 2008-2009“, Economics Letters, Volume 110, Issue 1, January 2011, pp. 28-31.

The Economist, February 16th, 2013.

Wehinger, G. „Bank deleveraging, the move from bank to market-based financing and SME financing“, OECD, Financial Market Trends, Volume 2012/1.

Woodford, M. „Methods of Policy Accommodation at the Interest-Rate Lower Bound“, presented at the Jackson Hole Symposium, “The Changing Policy Landscape,” August 31-September 1, 2012, www.kansascityfed.org

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

Nebojša Katić

nebojsa.katic@gmail.com

Svetska ekonomska kriza – stvarnost, mitovi i pouke Apstrakt:

Globalna ekonomska kriza iz 2007. godine, ili „Velika recesija“ kako se često naziva, neposredna je posledica deregulacije finansijskog sektora. Ova kriza nije „samo jedna od mnogih, sličnih kriza finansijskih kriza“ kako neki sugeriraju, i njena dubina se može uporediti jedino sa Velikom depresijom iz 1929. godine. Njeno izvorište je jasno vezano za krizu privatnog sektora (sa izuzetkom Grčke krize). Javna potrošnja u periodu pre izbijanja krize nije izazvala finansijsku krizu. Istovremeno, veliki rast javnih dugova nije uzrok krize, već je njena posledica. Između visine javne potrošnje i visine javnog duga i verovatnoće izbijanja finansijske krize nema jasne korelacije. Deficit tekućeg bilansa i visina spoljnog duga su mnogo bolji indikatori verovatnoće izbijanja finansijskih kriza. Ova kriza razbija neoliberalne mitove o nespornoj racionalnosti privatnog sektora i vrlinama slobodnog, deregulisanog tržišta. Aktuelna politika izlaska iz krize počiva na Fridmanovoj analizi krize iz 1929. godine, a ne na kejnzijanskoj politici, kako se to pogrešno sugerira. U radu se naglašava da se putevi izlaska iz krize fundamentalno razlikuju kada je reč razvijenim državama i onima koje su u razvoju. U tekstu smo naveli i deset lekcija koje zemlje u razvoju mogu naučiti iz aktuelne krize.

KLJUČNE REČI: recesija, ekonomska kriza, neoliberalizam, javna potrošnja, javni dug, tekući bilans, spoljni dug, tržište, deregulacija, iznenadno zaustavljanje, prvobitni greh

169

170

Svetska ekonomska kriza – stvarnost, mitovi i pouke

Abstract:

The Global economic crisis of 2007., or the Great Recession as it is often referred to, was a direct consequence of deregulation of the financial industry. The crisis is not “just one of many similar financial crises” as some try to suggest and its depth could be compared only with the Great depression of 1929. The crisis clearly stems from the private sector crises (with the exception of Greece).

Government expenditure prior to the crisis was not the cause of the financial crisis.

Equally, the currently tremendous growth in public debt is not the cause of the crisis, rather its consequence. There is no clear correlation between the level of government expenditure or the level of public debt and the risk of a financial crisis occurring. The current account deficit and the level of external debt are much better indicators of financial crisis risks, more reliable than the level of public debt. This crisis also shatters the neoliberal myths of unquestionable private sector rationality and the myth of the virtues of free and deregulated markets. The current anti-crisis economic policy is based on Friedman's analysis of the crisis of 1929. and is not Keynesian policy, as is wrongly suggested. In the paper we stress the fundamental difference between the policies that could be pursued by developed countries and policies that developing countries could opt for. We also list 10 lessons that developed countries could learn from the current crisis.

key words: recession, economic crises, neoliberalism, government expenditure, public debt, current account, external debt, market, deregulation, sudden stop, original sin.

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

1. uvod S jeseni 2008. godine kada je svetski finansijski sistem gledao u ambis, ili da se poslužim Nietzscheom, kada je ambis gledao u svetski finansijski sistem, činilo se da postoji saglasnost u vezi sa neposrednim uzrocima krize koja je počela u prvoj polovini 2007. godine. Deregulacija finansijskog sistema i na toj osnovi izgrađena poslovna kultura neobuzdanih i neodgovornih finansijskih špekulacija, smatrali su se najvažnijim uzrokom krize. Moralni hazard, tipičan za finansijski sektor, samo je pojačavao i ohrabrivao ove globalne trendove. Krivica za krizu je jasno i bez dileme bila locirana u finansijskom sektoru.

Te, 2008. godine sve je bilo relativno jasno. Nije bilo sporno da je reč o najvećoj globalnoj finansijskoj i ekonomskoj krizi od Drugog svetskog rata, da ta kriza ne spada u ciklične krize, i da se radi o fenomenu koji se mogao uporediti samo sa krizom iz 1929. godine.

Alan Greenspan (predsednik američkih Federalnih rezervi od avgusta 1987. do januara 2006. godine), čovek duboke vere u moć tržišta i obožavalac lika i dela Ayn Rand, svedočio je 23. oktobra 2008. godine pred komitetom američkog Kongresa. Kada je ekonomski sistem u pitanju, teško je naći boljeg i informisanijeg učesnika od Greenspana.

U tom važnom svedočenju, on je izjavio da je otkrio manjkavost u ideologiji slobodnog tržišta i da je njegova prevelika vera u moć samoregulacije slobodnog tržišta bila greška. Greenspan je ukazao da je ogromno, i najvećim delom neregulisano tržište finansijskih derivata izmaklo kontroli i da je pojačalo krizu. On nije prihvatio pojas za spasavanje koji su mu republikanski članovi komiteta galantno dobacivali u želji da se sva krivica za krizu prevali na agencije Fannie Mae i Freddie Mac, dakle na državu.

Greenspan je glavnim krivcima za krizu proglasio finansijere sa Vol strita. Oni su uporno zahtevali snižavanje kreditnih standarda prilikom dodeljivanja hipotekarnih kredita kako bi time dobili što više vrednosnih papira za kreiranje derivata za kojima je postojala velika tražnja. Kako je povećani rizik mogao biti prevaljen na ostatak sveta, niko se nije previše uzbuđivao zbog ovakvog snižavanja standarda, pa ni Federalne rezerve.

Te jeseni se niko ozbiljan nije junačio ni tražio da država ostane po strani i da se finansijski sektor prepusti sudbini samoregulišućeg tržišta. Niko od ugleda i reputacije se nije pozivao na Hayeka niti predlagao terapiju samoizlečenja, bez obzira na kojoj strani ekonomskog diskursa se nalazio.

Ni u Srbiji te mračne jeseni nije grmelo od upozorenja državi da se uzdrži od mešanja u tržišne procese. Niko nije zahtevao od vlade da ne traži pomoć od MMF-a, da odbaci Bečki (bankarski) sporazum, te da sudbinu ekonomskog sistema hrabro prepusti tržištu i kreativnoj destrukciji. Činilo se da su i ekonomisti neoliberalne orijentacije interes svojih deviznih štednih uloga stavili ispred odbrane doktrine, i diskretno, ćutanjem ponajviše, prešli na intervencionističku stranu.

171

172

Svetska ekonomska kriza – stvarnost, mitovi i pouke

Ukratko, 2008. godine nije bilo dileme da tržište ne funkcioniše na način na koji to neoliberalna škola propoveda, te da se avanturizam finansijskog sektora mora obuzdati.

Nije bilo dileme da države moraju intervenisati kako bi se sprečila propast finansijskog sistema, ekonomski kolaps i socijalni haos koji sa tim ide. Kako je Robert Lucas tih dana izjavio, svi su ponovo postali kejnzijanci.

Danas se saglasnost o neposrednim uzrocima1 krize polako gubi i pomaljaju se drugačije teze o njenim uzrocima. Da li je ovde reč o boljim analizama i dubljim uvidima, ili se možda radi o prikrivenom pokušaju spasavanja neoliberalne2 doktrine po svaku (intelektualnu) cenu?

2. Analiza krize ili odbrana doktrine Ovom ekonomskom krizom neoliberalna doktrina je doživela strahovit udarac, a njeni vodeći teoretičari i propagandisti su na vrhuncu krize mudro zaćutali čekajući da se prašina slegne3. Oni nisu mogli ponuditi ni valjano objašnjenje krize, a još manje rešenje koje bi bilo na liniji neoliberalne doktrine4. Par godina kasnije, posle perioda hibernacije, počela je borba za rehabilitaciju žestoko uzdrmane doktrine.

2.1. Dekomponovanje krize i ponovno svaljivanje krivice na državu a) Visina javnog duga kao faktor rizika izbijanja finansijske krize Mudriji deo neoliberalnog korpusa pokušava doktrinu da rehabilituje time što ovu krizu koja u kontinuitetu traje od 2007. godine, prikazuje kao dve potpuno odvojene, gotovo nezavisne krize. To dekomponovanje krize ima solidnu političku i medijsku podršku, a računa se i sa kratkim pamćenjem svetske javnosti. Kako je finansijski sektor delom saniran na teret budžeta i kroz nezapamćeno štampanje novca, čini se da kriza finansijskog sektora polako tone u zaborav, ili se u njega gura. U prvi plan sada izbija kriza javnog duga, a to je teren na kome se neoliberalna misao oseća sigurno i sa koga može započeti odbranu svoje doktrine.

Po neoliberalnom tumačenju aktuelna kriza javnog duga nije direktna posledica finansijske krize i ogromnih, iznuđenih direktnih troškova saniranja finansijskog sistema. Ona nije po-

vde naglašavam neposredne uzroke krize budući da verujem da se dublji, strukturni razlozi krize kriju u domenu O raspodele, kao i u prekompoziciji svetske ekonomske moći. Videti tekstove „Srce finansijske tame“ (http://nkatic. wordpress.com/2008/01/29/srce-finansijske-tame/) i „Kraj epohe i sumrak imperije“ (http://nkatic.wordpress. com/2011/08/22/kraj-epohe-i-sumrak-imperije/) 2 Neoliberalizam kao pojam nije u akademskom smislu dovoljno precizan, i obuhvata više različitih škola. Sve one imaju jednu fundamentalnu karakteristiku - višak vere u tržište i manjak vere u državu, bar kada je reč o aktivnoj ulozi države u ekonomskom sistemu. Pojam je usvojen, odomaćen, nije pogrdan i ne dovodi u zabludu.

3 U tekstu “Neoliberalni koreni ekonomske krize” sam pokušao da ukažem na vezu između neoliberalne doktrine i ekonomske krize (http://nkatic.wordpress.com/2010/01/20/neoliberalni-koreni-svetske-ekonomske-krize/) 4 Teze da su za krizu krivi Fannie Mae i Freddie Mac, ili premeka monetarna politika FED-a ( period 2001-2005. godina) nisu uzimane previše ozbiljno.

1

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

sledica ni ogromnih troškova koji su proistekli iz recesije koju je izazvao finansijski sektor.

U ovoj današnjoj interpretaciji, kriza javnog duga je posledica sklonosti modernih zapadnih država da previše troše, pogotovo da previše troše na socijalnu zaštitu. I ponovo, po staroj doktrini kod koje je privatni sektor uvek racionalan i bezgrešan, krivica se traži u ekonomskim nepočinstvima države.

Iz neoliberalnog ugla ova teza se čini toliko logičnom, pa verovatno nema nikakve potrebe potkrepljivati je i empirijskim podacima. Vredi ipak pogledati šta cifre govore, i intelektualne konstrukte uporediti sa stvarnošću.

Tabela 1. Visina javnog duga u odnosu na BDP (%) Država Grčka Italija Portugal Španija Island Irska

2007

2012

107

171

103

126

68

119

36

91

29

94

25

118

Ako bi teza da je javni dug osnovni faktor rizika i generator krize bila tačna, tada, osim Italije i Grčke, ni jedna od država koje su navedene u tabeli ne bi smela biti u velikoj krizi.

Kada je o visini javnog duga reč, Španija, Island i Irska su se 2007. godine nalazile u zoni finansijskih snova.

Podaci za 2012. godinu jasno pokazuju i kakav strašan efekat je finansijska kriza imala na rast javnog duga. „Racionalni“ bankarski sektor, u kome, bar sudeći po zaradama, radi najbolji kadar kojim svet raspolaže, ispostavio je državama ogromne račune za svoju sanaciju. Uz malo ironije, mogli bi se zapitati, kakav bi efekat krize bio da taj kadar nije tako spektakularno kvalitetan?

Nije loše podsetiti se i da se slični, možda još radikalniji zaključci mogu izvesti iz krize koja je 1997. godine pogodila države jugoistočne Azije. U tabeli 2. se jasno vidi da su države koje su bile najteže pogođene krizom imale izuzetno zdrave javne finansije u periodu koji je prethodio krizi.

Tabela 2. Visina javnog duga u odnosu na BDP (%) Indonezija (1996) Tajland (1996) J. Koreja (1996) Izvori: MMF

27 15 9

173

174

Svetska ekonomska kriza – stvarnost, mitovi i pouke

To uporno i pogrešno povezivanje makroekonomske stabilnosti i javne potrošnje se najbolje ogleda u rečima pohvale koje je nekadašnji direktor MMF-a Michel Camdessus u novembru 1996. uputio državama jugoistočne Azije: “And, of course, you already know my answers when asked about the secret of your success. I point to the policies that your countries have pursued. In particular, I emphasize the role that prudent fiscal policy has played in bringing about macroeconomic stability.“5 Samo par meseci kasnije, stvarnost je grubo demantovala ovaj iskaz tada prvog čoveka MMF-a. Upravo je kriza jugoistočne Azije definitivno razbila mitove o mehanizmima koji dovode do finansijskih kriza.

Ako na isti način i kroz istu prizmu sagledamo domaće iskustvo, uočićemo da je Srbija krajem 2008. godine bila na ivici bankrota, iako je javni dug u odnosu na BDP bio svega oko 30 odsto. b) Visoka javna potrošnja kao faktor rizika izbijanja krize Ako je visoka javna potrošnja izvor svih zala, ako je država generator svih neracionalnosti, tada je zaključak jednostavan – države koje imaju najveću javnu potrošnju su na sigurnom putu u ekonomsku propast i u najvećem su riziku od izbijanja krize. I ovaj logički konstrukt mora biti empirijski testiran.

U tabeli 3. dati su podaci o prosečnoj visini javne potrošnje u državama koje su najteže pogođene krizom.

Tabela 3. Prosečan udeo javne potrošNJe u odnosu BDP (%) za period 1998-2008 Italija Grčka Portugal Island Španija Irska

48 46 44 44 39 34

Izvori: MMF

Ako bi se krize Italije i Grčke mogle bar nategnuto objasniti visokom javnom potrošnjom, za Španiju ili Irsku to objašnjenje nije moguće. (Uzgred, i države jugoistočne Azije su 1997. godine ušle u veliku krizu, iako se nivo javne potrošnje u tom regionu kretao u rasponu od oko 15 do 30 odsto u odnosu na BDP.) Tabela 4. još bolje ilustruje problem negativne mitologizacije problema javne potrošnje. U tabeli su dati podaci za države koje imaju najveće učešće javne potrošnje u odnosu na BDP.

5

Michel Camdessus na konferenciji "Macroeconomic Issues Facing ASEAN Countries" , Džakarta, November 7, 1996

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

Tabela 4. Prosečan udeo javne potrošnje u odnosu BDP (%) za period 1998-2008 Danska Francuska Švedska Austrija Finska Belgija Nemačka Holandija

54 53 52 51 50 50 47 46

Izvori: MMF

Ako je visoka javna potrošnja jedan od ključnih faktora rizika, bilo bi za očekivati da umesto velike mediteranske krize imamo mnogo veću, skandinavsku krizu? Zašto države sa najvećom javnom potrošnjom nemaju i najveće javne dugove? Zašto države sa najvećom javnom potrošnjom nemaju najveću stopu nezaposlenosti? Kako to da sve ove države nisu odavno propale, kako uopšte opstaju itd.?

Da li je moguće da su neoliberalne „zakonitosti“ toliko jake, da determinišu društvo i ekonomske odnose potpuno nezavisno od volje ljudi koji u njemu žive? Držim i da se Karl Popper, na primer, ne bi složio sa ovakvom vrstom ekonomskog determizma.

2.2. Minimiziranje dubine i ozbiljnosti globalne krize Svi vodeći inostrani ekonomisti su svesni dubine krize, njenih rizika i potencijalnih posledica.

Na globalnoj sceni već godinama prevlađuju briga i tamni, često i vrlo mračni tonovi. Iako nema saglasnosti o načinima izlaska iz krize, svest o njenoj dubini je opšta. Teško je naći zapadnog ekonomistu ili političara koji bi se usudio da aktuelnu krizu minimizira, ili da je tretira kao uobičajnu ekonomsku pojavu.

Ako je pažljivo građena struktura Evropske unije dovedena do ivice sloma, ako američka država stoji na ivici fiskalnog ambisa i održava se samo besomučnim štampanjem dolara, ako je svet na ivici valutnih ratova, ako se nagoveštavaju radikalne promene monetarne doktrine i finansijske regulative, mora biti da je onda reč o veoma dubokoj krizi, bez obzira da li je nazivamo krizom, depresijom, dugom recesijom itd..

S druge strane, u delu stručne javnosti u Srbiji postoji vrlo jaka tendencija minimiziranja krize, ili bar relativiziranja njene dubine6. Taj čudni poriv da se najveća posleratna ekonomska kriza minimizira, možda se može objasniti pokušajem odbrane doktrine - ako je ova kriza kao i svaka druga, ako je njena dubina mala, tada je ona samo jedna od mnogobrojnih posleratnih ekonomskih kriza. U takvoj interpretaciji, neoliberalna doktrina ne snosi za nju odgovornost, budući da su krize u logici ekonomskih procesa i da se ponavljaju bez obzira na doktrine pod čijim uticajem se ekonomska politika vodi.

6

Videti na primer tekst prof. Danice Popović Trinaesta majka (svih kriza)“ http://www.politika.rs/pogledi/Danica-Popovic/TRINAESTA-MAJKA-SVIH-KRIZA.sr.html ili tekst Dr Boška Mijatovića „ Odgovor Jovanu Dušaniću ili o tzv. neoliberalizmu“ http://mail.nspm.rs/polemike/odgovor-jovanu-dusunicu-ili-o-tzv-neoliberalizmu.html?alphabet=l

175

176

Svetska ekonomska kriza – stvarnost, mitovi i pouke

Za ovakvu liniju razmišljanja je izuzetno važno da se aktuelna kriza nikako ne upoređuje i ne izjednačava sa svetskom krizom iz 1929. godine, sa krizom koja se takođe odigrala u deregulisanom tržišnom ambijentu i kojoj je takođe prethodio period špekulativnog berzanskog ludila.

Bazni argumenti kojima se pokušava razbiti veza između ove dve krize oslanjaju se, s jedne strane na različite performanse američke privrede, a s druge strane na činjenicu da su regioni van zapadnog sveta znatno manje pogođeni krizom.

Dubina američke kriza iz 1929. godine merena padom BDP-a bila je neuporedivo veća, a oporavak mnogo sporiji nego što je to danas slučaj. Ovaj argument jeste formalno tačan, ali ima krupan metodološki defekt, vezan za nedopustivo zanemarivanje ukupnog ekonomskog konteksta.

U prvim godinama velike ekonomske krize iz 1929. godine, američka država nije intervenisala. Naprotiv, radila je „ništa“ - upravo onako kako to danas (sa zakašnjenjem od par godina) zagovara najradikalnije neoliberalno krilo. Nasuprot apsolutno pasivnoj politici iz 1929., poslednjih pet godina karakteriše žestoki državni intervencionizam. Od jeseni 2008. godine, države su započele sa programima monumentalne koordinirane intervencije, kako kroz budžete, tako još snažnije kroz intervencije centralnih banaka i nezapamćeno štampanje novca. MMF (koji 1929. godine nije postojao) je sa svoje strane pružio veliku finansijsku pomoć dobrom broju zemalja, i time na primer, sprečio katastrofu Srbije.

Pad BDP-a kakav je viđen tokom velike ekonomske krize nije se ponovio, ali ne zato što se radilo o plitkoj, uobičajenoj krizi, već stoga što se radilo o kontinuiranom, spektakularnom državnom intervencionizmu bez presedana. Koliko je taj intervencionizam delom neutralisao posledice, toliko je prikrio i stvarnu dubinu krize. Uz to, žrtvama recesije u SAD se ovih godina dele bonovi za hranu, pa sirotinja ne mora čekati ispred kazana kao u krizi 1929. godine. (Za bonove za hranu se kvalifikovalo preko 60 miliona Amerikanaca.)

Kada se hrana deli u radnjama a ne na ulici, kriza izgleda manja.

Pravovremene, snažne i koordinirane intervencije država i međunarodnih finansijskih organizacija sprečile su i da kriza snažnije pogodi regione van zapadnog sveta.

S Obzirom na stepen globalizacije svetske ekonomije, može se samo pretpostaviti kakav bi razoran domino efekat pogodio države u razvoju da do intervencije nije došlo.

No uprkos svim naporima da se ekonomska kriza ublaži, rezultati ni posle pet godina krize nisu impresivni. Ako se pogledaju razvijene države (kategorizacija MMF-a) najveći broj njih još uvek nije dostigao realni nivo BDP-a (per capita) iz 2007. godine, kako to pokazuje tabela 5. Velikom broju država će trebati još vremena da taj nivo BDP-a dostignu, što će samo uvećati broj izgubljenih godina. Uprkos intervencijama, uprkos radikalnim „spasilačkim“ merama, grčki BDP je još uvek 19 procenata ispod nivoa na kome je bio 2007., irski je niži 11 procenata itd.. SAD će tek tokom 2013. godine dostići nivo BDP-a iz 2007. godine.

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

Tabela 5. BDP per capita 2012/2007 Grčka Irska Kipar Italija Island Luksemburg Španija Estonija Portugal Danska Ujedinjeno Kraljevstvo Slovenija Finska Norveška Novi Zeland Francuska Holandija

0.81 0.89 0.90 0.91 0.91 0.91 0.93 0.93 0.93 0.94 0.94 0.94 0.95 0.97 0.98 0.98 0.98

Belgija SAD Češka Japan Švajcarska Kanada Austrija Švedska Malta Nemačka Australija Izrael Slovačka Hong Kong Singapur J. Koreja Tajvan

0.98 0.99 0.99 0.99 1.00 1.00 1.01 1.02 1.03 1.04 1.05 1.07 1.10 1.10 1.12 1.13 1.13

Izvor: MMF

Slika krize je još teža kada se analiziraju podaci o nezaposlenosti. I pet godina kasnije, posle svih intervencija i potrošenih ili naštampanih hiljada milijardi, nezaposlenost u najvećem broju država ostaje na veoma visokom nivou.

Tabela 6. Stope nezaposlenosti I indeksi rasta stope nezaposlenosti razvijenih država Država Island Irska Španija Kipar Grčka Estonija Portugal Slovenija Novi Zeland SAD Italija Ujedinjeno kraljevstvo DansKa Holandija Luksemburg Švajcarska Češka Izvor: MMF

2007 1.0 4.6 8.3 3.9 8.3 4.7 8.0 4.9 3.7 4.6 6.1 5.4 3.8 3.6 4.4 2.4 5.3

2012 6.1 14.8 24.9 11.7 23.8 10.1 15.5 8.8 6.6 8.2 10.6 8.1 5.6 5.2 6.2 3.4 7.0

2012/2007 602 325 301 300 287 216 194 181 179 178 173 151 148 145 141 141 132

Država Slovačka Norveška Švedska Francuska Kanada Australija Japan Tajvan Finska J. Koreja Singapur Austrija Malta Belgija Hong Kong Izrael Nemačka

2007

2012

11.0 2.5 6.1 8.4 6.1 4.4 3.8 3.9 6.9 3.3 2.1 4.4 6.5 8.6 4.0 9.2 8.8

13.7 3.1 7.5 10.1 7.3 5.2 4.5 4.5 7.6 3.3 2.1 4.3 6.0 7.4 3.4 7.0 5.2

2012/2007 124.3 123.4 122.6 121.1 121.0 119.5 117.7 115.1 111.2 101.5 100.2 97.7 92.7 85.9 84.5 76.5 59.4

177

178

Svetska ekonomska kriza – stvarnost, mitovi i pouke

U tabeli 6. dati su uporedni podaci o stopi nezaposlenosti za 2007. i 2012. godinu.

Redosled država u tabeli je urađen po opadajućem skoku nezaposlenosti u odnosu na baznu 2007. godinu.

I ovako loša slika je zapravo još gora, budući da su stvarne razmere problema na tržištu rada delimično skrivene metodom statističkog praćenja. Sve je veći broj građana, kako u SAD tako i u Evropi, koji ne rade puno radno vreme, koji su privremeno zaposleni, koji ne rade ali su prestali da se prijavljuju centrima za nezaposlene itd.. U tom smislu, stvarna stopa nezaposlenosti u SAD je verovatno bliža cifri od oko 15% (takozvani pokazatelj U-6) nego zvaničnoj od 8.2%. Ovi podaci se mogu naći na adresi američkog statističkog biroa za praćenje tržišta rada (Bureau of Labor Statistics) pod naslovom „Table A-15.

Alternative measures of labor underutilization“7.

3. Razvijene države i kontroverze ekonomske politike 3.1. Doktrina na kojoj popočiva antikrizna politika zapadnih država Iako se danas često sugerira kako je antikrizna politika razvijenih država poslednjih godina kejnzijanska, to je daleko od istine, to je i nefer podmetanje kukavičjeg jajeta Keynesu. Pokušaji saniranja ove ekonomske krize vrše se pre svega monetarnom ekspanzijom, po modelu koji bazira na Friedmanovoj analizi krize iz 1929. godine.

U svom poznatom delu „Monetarna istorija SAD, 1867–1960“ koji je napisao zajedno sa Annaom Schwartz, Friedman je za krizu iz 1929. godine okrivio restriktivnu monetarnu politiku Federalnih rezervi, tvrdeći da je ona dovela do eskalacije i produbljivanja krize. Fridman pravi razliku između ekonomske kontrakcije koja pomaže da se sistem oslobodi neefikasnih i slabih i gde je stezanje kaiša potrebno, i bankarske krize i krize likvidnosti, kada se mora intervenisati. Čini se da je upravo ekonomska politika koja počiva na ovakvoj logici danas na delu.

Istovremeno sa monetarnom ekspanzijom bez presedana, insistira se na štednji države i na rezanju javne potrošnje, koja neminovno dovodi i do pada privatne potrošnje.

Fokus je van svake sumnje na spasavanju bankarskog sistema na teret svih ostalih sektora. Dakle, intervencionizam i pomoć finansijskom sektoru, ali kontrakcija za sve ostale. Ovo nije i nikako ne može biti kejnzijanska politika. Keynes nikada ne bi sugerirao rezanje javne potrošnje u recesiji, niti bi tako dugo ignorisao problem nezaposlenosti. Umesto oslanjanja na stimulisanje ponude, Keynes bi insistirao na stimulisanju tražnje, pre svega kroz investiranje države.

7

http://www.bls.gov/news.release/empsit.t15.htm

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

Kako bilo, ključno pitanje nije vezano za doktrinu na kojoj ekonomska politika razvijenih država danas počiva, već za njenu uspešnost. Veliki broj ekonomista upozorava na slabe rezultate aktuelne politike, ukazujući da se radi o nepotrebnom žrtvovanju rasta, o maltretiranju miliona zaposlenih i nezaposlenih čije žrtvovanje ne popravlja ekonomsko stanje ni za jotu. Uprkos rezanju javne potrošnje, uprkos rastu nezaposlenosti, javni dugovi (u odnosu na BDP) i dalje rastu.

Tabela 7. Udeo javnog duga u odnosu BDP (%) sa projekcijama do 2015. godine Država Grčka Italija Portugal Španija Island Irska

2007

2008

2009

2010

2011

2012

2013

2014

2015

107

113

129

145

165

171

182

180

174

103

106

116

119

120

126

128

127

126

68

72

83

93

108

119

124

124

121

36

40

54

61

69

91

97

100

101

29

70

88

93

99

94

90

87

84

25

44

65

92

106

118

119

118

115

3.2. Smanjivanje javne potrošnje i problem fiskalnog multiplikatora Tabela 7. jasno pokazuje da politika stezanja kaiša ne daje rezultate, i da javni dug najugroženijih država raste. Ljuti (ekonomski) lek na ljutu ranu preti da usmrti pacijenta. Pogotovo je indikativan primer Grčke, gde ni radikalno stezanje kaiša, ni otpis dobrog dela duga nije zaustavio veliki rast javnog duga.

U tom kontekstu, problem fiskalnog multiplikatora dolazi u prvi plan. Na početku krize se verovalo da se ovaj multiplikator kreće oko nivoa od 0.5. To znači da smanjenje učešća javne potrošnje u BDP-u za 1 odsto, dovodi do pada BDP-a od 0.5 procenata.

U krajnjem ishodu, takav multiplikator bi morao dovesti do relativnog smanjivanja javnog duga.

Stalni rast javnog duga demantuje tu raniju pretpostavku o visini multiplikatora. Ako su O. Blanchard i D. Leigh (ekonomisti MMF-a) u pravu, multiplikator bi mogao biti mnogo veći i mogao bi se kretati u rasponu od 0.9 do 1.7. Na primeru multiplikatora od 1.7, smanjivanje javne potrošnje od 1 odsto, bi dovelo do pada BDP od 1.7 procenata8.

Iako zastrašujuće, ovo je jedino objašnjenje za događanja na globalnoj sceni i vrtlog u kome rezanje javne potrošnje značajno usporava rast BDP-a, i u konačnom ishodu dovodi do daljeg rasta javnog duga u odnosu na BDP.

8

„Growth Forecast Errors and Fiscal Multipliers“ http://www.imf.org/external/pubs/cat/longres.aspx?sk=40200.0

179

180

Svetska ekonomska kriza – stvarnost, mitovi i pouke

3.3. Potencijalne posledice niskih kamata i ekspanzivne monetarne politike Ekspanzivna monetarna politika koja se tretira kao spasonosno i jedino rešenje, nosi sobom ogromne rizike koji se još uvek ne mogu sagledati u celosti. Drastično obaranje kamatne stope i njeno svođenje gotovo na nulu je opasna politika. Pristalice Austrijske škole su ovde u pravu. Koliko god izgledalo razumno obarati kamatne stope u recesiji, efekti takve politike su krajnje problematični.

S jedne strane, uprkos velikom padu kamata, efekat na potrošnju je neproporcionalno mali. Keynes je upozoravao da u uslovima recesije oporavak ne može doći kroz upravljanje ponudom, već pre svega kroz rast tražnje. Kada tražnja privatnog sektora stagnira ili opada, investicioni bum se ne može podstaći niskim kamatama. Koliko god kamatne stope bile niske, besmisleno je ulagati u proizvodnju kada za robama i uslugama tražnja opada ili stagnira. Sayov zakon ovde ne funkcioniše. Uz to, kada se nivo kamatnih stopa približi nuli, i kada takvo stanje dugo traje, monetarna politika postaje bespomoćna.

S druge strane, niske kamate neminovno guraju finansijski sektor u nove hazarde. U ambijentu negativnih realnih kamatnih stopa nema finansijskog profita, pa se nužno traže novi izvori zarade koji se mogu naći samo na špekulativnoj strani. Otuda i paradoks da berzanski indeksi rastu sve brže, dok privredna aktivnost ili stagnira, ili raste mnogo sporije. Čini se da ovaj monetarni lek priziva istu onu bolest, koja je do krize i dovela.

Očekivalo bi se da države koje imaju veliku i očiglednu potrebu za ogromnim ulaganjima u obnovu zapuštene infrastrukture krenu sa javnim radovima (koje zaista ne moraju izmišljati) i za čije finansiranje postoje izuzetno jeftini izvori. Pošto to one (poput SAD, na primer) ipak ne čine, ostaje pitanje zbog čega se jedan racionalni mehanizam stimulisanja privredne aktivnosti tako malo koristi. Da li je i to danak neoliberalnoj doktrini?

3.4. Poreska politika u ekonomskoj krizi Poreska politika je teren na kome su ekonomisti različitih opredeljenja najbliži saglasnosti. Svi se uglavnom slažu da u recesiji ne treba podizati poreze, pogotovo ne njihov opšti nivo. Niži porezi ostavljaju više novca za trošenje i investiranje i u tom smislu pomažu oporavak.

Ovo je načelni stav koji se sada koristi u ideološkoj borbi i služi za održavanje status quo pozicije uspostavljene poslednjih decenija, koja nedvosmisleno favorizuje bogate. Kriza je danas postala izgovor da se sa takvom politikom nastavi. Problemi u vezi sa tzv. „fiskalnom liticom“ u SAD su najbolja ilustracija takve prakse.

Ako se ideološki razlozi i preferencije ostave po strani, ekonomske posledice poreske politike ne opravdavaju status quo. Ako se za većinu zaposlenih porezi smanjuju, to bi trebalo da ubrza izlazak iz krize. Tako oslobođeni novac će najverovatnije završiti u potrošnji, jer su se veliki delovi stanovništva uzdržavali od trošenja u krizi. S druge strane, niski porezi

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

koji više novca ostavljaju bogatima neće povećati potrošnju, budući da za njih recesija i nije velika prepreka trošenju.

Teza da će visoki porezi obeshrabriti preduzetnike da investiraju je u najmanju ruku teško dokaziva. Zanimljivo je u tom smislu razmišljanje Warrena Buffetta9. Uprkos činjenici da je jedan od najbogatijih ljudi na svetu, Buffett je aktivni pristalica podizanja poreza. Njegovo stav je da su preduzetnici uvek preduzetni, bez obzira na nivo poreskih opterećenja. To nije u skladu sa Lafferom, ali jeste u skladu sa Buffettovim velikim iskustvom.

3.5. Koraci ka uvođenju snažnije regulacije u finansijski sistem Najveće promene u razmišljanju do kojih je aktuelna kriza dovela odnose se na regulisanje finansijskog sektora, a još više na promenu odnosa prema inflaciji, kao i mestu i ulozi centralnih banka.

O neophodnosti jačanja finansijske regulative više nema spora. Sporni su intenzitet i modaliteti tog regulisanja. Reforma finansijskog sistema ide u pravcu razdvajanja komercijalnog (retail) bankarstva od investicionog. Ideja koja stoji iza ovog stava je da banke svojim lošim investicionim odlukama i špekulacijama ne smeju ugroziti depozite svoji komintenata. U tom smislu, između sredstava deponenata i sredstava banke mora se postaviti čvrsta ograda (ringfencing). Ova mera sledi logiku i iskustvo Glass-Steagal akta iz daleke 1933. godine.

Na sličnoj logici počivaju i predlozi koji idu ka postepenom jačanju kapitalne baze banaka, kako bi se gubici u budućnosti mogli pokriti sredstvima akcionara, a ne poreskih obveznika. Iako potrebu za ovakvom merom malo ko spori, kvantifikovanje potrebnog kapitala ostaje i dalje sporno. Ima još pitanja bez odgovora – treba li uvesti ista pravila za sve finansijske institucije, treba li ista pravila primeniti za finansijske sisteme svih država, da li je Basel III zapravo Prokrustova postelja itd.?

Najveći broj inicijativa usmerenih ka pokušaju da se finansijski sektor uredi i reguliše dolazi iz EU. Ova razmišljanja su i u skladu sa planiranim stvaranjem bankarske unije. S druge strane, najviše otpora ovim inicijativama stiže iz Londona i Vašingtona. Ove razlike nisu samo političke i interesne, one su i doktrinarne.

EU planira da od 01. januara 2014. godine uvede porez na finansijske transakcije koji bi bio 0.1 i 0.01 odsto – u zavisnosti od finansijskih instrumenata. Ideja počiva na starom predlogu Jamesa Tobina iz 1972. godine i ima za cilj da smanji frekventnost špekulativnih transakcija kroz povećanje transakcionih troškova.

EU razmišlja i o dodatnim merama regulacije finansijske oblasti – postoji predlog da se od 01-og januara 2018. i kreditori banaka primoraju na prihvatanje eventualnih gubitaka kao i na učešće u sanaciji posrnulih banaka – kada do toga dođe.

9

„Minimum Tax for the Wealthy“ http://www.nytimes.com/2012/11/26/opinion/buffett-a-minimum-tax-for-the-wealthy.html?WT.mc_id=NYT-E-I-NYT-E-AT-1128-L11&nl=el

181

182

Svetska ekonomska kriza – stvarnost, mitovi i pouke

Države EU planiraju i da ograniče prekomerne isplate bonusa koje finansijski vladari univerzuma sebi dodeljuju. Ministri finansija su početkom marta 2013. godine usvojili plan po kome odnos plata i bonusa ne može preći 1:1, s tim da bonusi mogu biti maksimalno dva puta veći od plate, pod uslovom da to odobri kvalifikovana većina na skupštini akcionara.

Sve ove mere koje su u najavi i koje EU pokušava da nametne moguće je efikasno sprovesti samo u slučaju da postoji saglasnost svih velikih finansijskih centara i moćnih država.

Ako takve saglasnosti nema, a za sada je nema, interesi evropskog finansijskog sektora bi mogli biti ugroženi i profiti smanjeni, budući da bi se deo aktivnosti prelio drugima.

Naravno, kako vreme prolazi i kako iskustva krize polako odlaze u zaborav, moguće je da će i ovaj regulativni aktivizam gubiti na snazi i razvodnjavati se pod uticajem finansijskih centara moći.

3.6. Najava promene monetarne politike i njenog odnosa prema inflaciji Kada je monetarna politika u pitanju, čini se da smo na pragu velikih promena i preispitivanja vladajuće prakse. Ogromne javne dugove koji su nastali tokom ove krize je veoma teško smanjiti i dovesti ih na održivi nivo. Privredni rast kakav god da bude kada se kriza zaista okonča, neće radikalno promeniti sliku javnog duga. Razvijene države nekakav izlaz vide u inflaciji uz čiju bi pomoć delimično umanjile visinu javnih dugova i svele ih u razumne okvire.

Kako se ovakvi stavovi ne smeju javno i eksplicitno saopštavati, pribegava se kodiranom, eufemističkom ekonomskom jeziku kojim se nagoveštava promena monetarne politike najvažnijih svetskih centralnih banaka.

U SAD je najavljeno da će FED voditi politiku jeftinog novca sve dok se stopa nezaposlenosti ne spusti na nivo od 6.5 procenata. U Londonu se najavljuje da bi Centralna banka, pod novim guvernerom Markom Carneyem (Kanađaninom), od leta mogla prestati sa targetiranjem inflacije i preći na targetiranje nominalnog BDP-a. Razmišlja se i o promeni inflatornog targetiranja, gde bi se odustalo od kontrole cenovne inflacije i prešlo na targetiranje rasta plata. Japan podiže targetiranu stopu inflacije na 2% i priziva malo inflacije.

Evropska centralna banka, iako ništa slično ne najavljuje, nastavlja sa štampanjem novca.

Najradikalnije ideje koje se odnose na javne dugove, sada koketiraju i sa poništavanjem dela državnih dugova koji su u portfelju centralnih banka, kao i sa rutinskom monetizacijom budžetskog deficita. U ovakovom ambijentu, mantra o nezavisnosti centralnih banaka se polako razgrađuje10.

Posledice ovako meke monetarne politike ne nose opasnost samo za razvijene države i ne prete samo novim inflacionim ciklusom. Obilje jeftinog zapadnog novac dovodi do jačanja 10

ideti tekst Gavyna Daviesa u Financilal Timesu „ Will Central Banks Cancel Governement Debt“ u kome se V sumiraju neke od novih ideja http://blogs.ft.com/gavyndavies/2012/10/14/will-central-banks-cancel-governmentdebt/#axzz2APE3pdUG.

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

valuta država koje su van zapadnog kruga, a time i do ugrožavanja njihove konkurentske pozicije i usporavanja rasta. Kao odgovor se nameće potreba za ponovnim uvođenjem snažne kapitalne kontrole, a u takvom ambijentu ni carinski ratovi ne mogu biti daleko.

4. Pouke ekonomske krize za zemlje u razvoju u 10 lekcija11 Kada su zemlje u razvoju u pitanju, ništa novo pod Suncem. Globalna ekonomska kriza je samo još jedno ponavljanje istih lekcija i utvrđivanje gradiva koje se učilo poslednjih četrdeset godina, mada su lekcije, čini se, namerno zaboravljane. Iskustva aktuelne krize, kao i svih prethodnih kriza, mogla bi se možda grupisati u deset lekcija.

Lekcija 1. Visina javne potrošenje i njeno učešće u BDP-u ne može poslužiti kao indikator verovatnoće izbijanja krize Visina javne potrošnje u uređenoj državi reflektuje socijalne preferencije društva - ni manje, ni više od toga. Logično je, i u skladu sa tezama Adolpha Wagnera na primer, da industrijski i civilizacijski razvoj dovode do nužnog rasta javne potrošnje. Države koje javnu potrošnju pokrivaju visokim porezima (poput Skandinavije, ili Nemačke na primer) ne rizikuju da javnom potrošnjom izazovu finansijsku krizu. Rizik javne potrošnje, kao i svake druge potrošnje, proističe iz načina na koji se javna potrošnja finansira, a ne iz njene visine.

Lekcija 2. Krizu izaziva prekomerno trošenje nacije kao celine, dakle svih njenih sektora Finansijske krize mogu biti izazvane dugogodišnjim prekomernim trošenjem i zaduživanjem kako privatnog sektora (npr. Španija, Portugal, Irska, Island, J. Koreja itd.) tako i države (npr. Grčka, Italija). Iako to ne daje za pravo državama da neodgovorno troše, iskustva ranijih kriza jasno ukazuju da se njeni uzroci češće vezuju za probleme i zaduženost privatnog sektora12.

Veoma je opasno skretati pogled sa ove činjenice i verovati u fatalnu zabludu da zaduživanje privatnog sektora neće dovesti do izbijanja finansijskih kriza. Upravo je privatni finansijski sektor bio generator današnje velike globalne krize, baš kao što je to bio i 1929. godine.

Lekcija 3. R izik izbijanja finansijske krize nije vezan za visinu javnog duga već pre svega za način njegovog finansiranja Države koje su u stanju da svoj javni dug finansiraju viškovima i štednjom domaćeg privatnog sektora, mnogo su manje izložene riziku finansijskih kriza. Time se može objasniti činjenica da Japan, na primer, nije (još uvek) u finansijskoj krizi, uprkos činjenici da se njegov javni dug danas kreće oko nivoa od 240 odsto BDP-a, a da je u poslednjih dvanaest godina uvek bio iznad nivoa od 140 odsto. Isto objašnjenje (ali sa suprotnim Iskustva finansijskih kriza sam pokušao da sažeto iznesem u tesktu „Finansijske krize – faktografija, mitovi i zablude“ http://nkatic.wordpress.com/2011/11/20/finansijske-krize-faktografija-mitovi-zablude/. Vrlo sličnu analizu mojoj, dao je i Martin Wolf u Financial Timesu pod naslovom „ Merkozy failed to save the eurozone“ 12 Videti moj tekst „Beogradska lakirovka“ http://nkatic.wordpress.com/2008/08/26/beogradska-lakirovka/ 11

183

184

Svetska ekonomska kriza – stvarnost, mitovi i pouke

predznakom) važi i za problem Španije koja je u mnogo težoj poziciji nego Nemačka, iako je javni dug Španije sve do 2012. godine bio znatno niži od nemačkog.

Lekcija 4. Stanje tekućeg bilansa i visina spoljnog duga su najbolji indikatori rizika krize Tekući bilans je svodni pokazatelj trošenja nacije kao celine, dakle svih njenih sektora uzetih zajedno. Visina deficita tekućeg bilansa pokazuje koliko nacija više troši od onoga što je u stanju da stvori i zaradi.

Visina spoljnog duga u odnosu na BDP pokazuje zavisnost države od spoljnog finansiranja i od volje stranaca. Najveći rizici po finansijski sistem proističu upravo iz činjenice da stabilnost sistema zaduženih zemalja zavisi od volje „drugih“ i da država ne može samostalno upravljati svojim dugom. Male države koje kontinuirano imaju deficit tekućeg bilansa će se, pre ili kasnije, neminovno suočiti sa teškom finansijskom krizom.

Lekcija 5. Prvobitni greh (original sin) i rizik izbijanja krize „Prvobitni greh“ je izraz kojim se u ekonomiji opisuje nemogućnost država u razvoju da se na inostranom tržištu zadužuju u svojoj valuti. Nemogućnost država da svoje obaveze prema inostranstvu izmiruju sopstvenom valutom, dovodi ih u situaciju visokog rizika i potencijalnih valutnih kriza.

Sve države u razvoju su sklone ovom grehom, i teško ga mogu izbeći. Rizik strahovito raste kada država pri tome zanemaruje deficit tekućeg bilansa, ili kada inostrana sredstva koristi za pokrivanje tekuće budžetske potrošnje (što Srbija uporno radi).

Logika prvobitnog greha bi se mogla primeniti i na države koje, poput Srbije, funkcionišu u dvovalutnom režimu. Pogotovo su ranjive države u kojima su i štednja i zaduživanje na lokalnom tržištu nominirani u stranoj valuti. Nepodudaranje valuta u kojima se zarađuje i u kojim se duguje na domaćem tržištu, ima isti efekat kao i prvobitni greh. Devizna štednja građana u uslovima krize dovodi do istih rizika kao i spoljna zaduženost. Sklon sam da u analizi rizika Srbije deviznu štednju građana sabiram sa spoljnim dugom.

Lekcija 6. Iznenadno zaustavljanje priliva kapitala (sudden stop) je najčešći uzrok krize Države sa visokim spoljnim dugom i zavisnošću od spoljnog finansiranja prepuštene su milosti inostranih kreditora. U trenutku kada kreditori (iz bilo kog razloga) prestaju da finansiraju državu i privatni sektor, ili počnu da povlače kapital iz nje, dolazi do neminovnog izbijanja finansijske krize. Ovaj mehanizam je bio u korenu svih finansijskih kriza od Latinske Amerike, preko jugoistočne Azije, pa do Grčke danas.

Najmaligniji elemenat ovog lošeg scenarija je njegova nepredvidivost – zaustavljanje priliva kapitala se može dogoditi u svakom trenutku, i na znatno nižem nivou spoljne zaduženosti u odnosu na onu koja se smatra preteranom (80 odsto u odnosu na BDP).

Lekcija 7. Država sa predimenzioniranim finansijskim sektorom (u odnosu na veličinu ekonomije) su izuzetno ranjive Male države koje imaju ambiciju da postanu veliki finansijski centri, poput Islanda, Irske ili Kipra na primer, danas uče teške lekcije života. U trenutku izbijanja finansijske krize,

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

ekonomski i budžetski kapacitet nacije je premali da stabilizuje predimenzionirani finansijski sistem i tako spreči bankarski kolaps.

Lekcija 8. Kada kriza izbije, njeni efekti su dramatično različiti u razvijenom državama jakih globalnih valuta u odnosu na ostatak sveta Razvijene države se u krizi mogu pomoći ne samo snažnim budžetskim intervencijama, već i štampanjem novca. Kratkoročno, ovakve monetarne intervencije prolaze bez velikih inflatornih rizika, ili rizika kolapsa vrednosti valute. Delimično objašnjenje leži u činjenici da razvijene države ne pate od problema prvobitnog greha, kao i da se monetarna ekspanzija vrši u trenucima kada je korišćenje proizvodnih kapaciteta daleko ispod optimalnog nivoa.

Zemlje u razvoju, pogotovo kada se radi o malim ekonomijama osuđene su na duboku recesiju, štednju i deflatorno prilagođavanje krizi. Sudbina malih država, naročito u prvim godinama krize, zavisi pre svega od inostrane pomoći.

Lekcija 9. Devalvacija je najbrži način makroekonomskog usklađivanja Devalvacija ili ubrzana deprecijacija najbrži su mehanizmi uspostavljanja eksterne konkurentnosti i makroekonomske stabilnosti. Taj proces je uvek veoma bolan, ali u pravilu traje znatno kraće od procesa mučnog deflatornog usklađivanja. Grčka bi, na primer, danas imala makar jedan problem manje kada bi bila u mogućnosti da depreciranjem valute delimično popravi konkurentnost svog industrijskog i servisnog sektora. U skladu sa ovom lekcijom, dolarizacija, evroizacija ili fiksiranje kursa su loše ideje za male zemlje koje imaju hroničan problem sa trgovinskim bilansom.

Lekcija 10. Kada kriza izbije, vera u državu doživljava svoju renesansu – za kratko Kada kriza izbije, državna intervencija ostaje jedina politika na sceni – i u razvijenim i u nerazvijenim državama. Surova realnost i privatni sektor uvek iznuđuju državne intervencije, direktne i indirektne subvencije. Nema konteksta u kome moderna demokratska država može sebi dopustiti da ostane po strani i ekonomiju prepusti stihiji i spontanom tržišnom uravnoteženju - socijalne posledice bi bile nesnošljive.

Kada se krize okončaju, države ponovo postaju meta upravo onih u čijem su spasavanju odigrale ključnu ulogu. Novac i moć koji stoje nasuprot državama u globalizovanom svetu su takvi, da mogu promeniti sliku prošlosti, implantirati lažna iskustva i stvoriti virtuelnu realnost. U tom virtuelnom svetu, države, kakve god da su, prolaze loše.

5. Zaključak Svetska ekonomska kriza koja je počela 2007. godine nije „samo“ jedna od mnogih posleratnih kriza, već fenomen uporediv jedino sa krizom iz 1929. godine. Kriza i dalje traje, a njene konačne efekte i račun ćemo videti tek u godinama koje dolaze. Dubina krize je skrivena državnim intervencijama bez presedana i njeni efekti su vidljiviji na strani

185

186

Svetska ekonomska kriza – stvarnost, mitovi i pouke

zaposlenosti, nego na strani pada BDP-a. Troškovi krize su ogromni i ogledaju se u izgubljenom rastu BDP-a, u strahovitom rastu javnih dugova i ogromnoj monetarnoj ekspanziji čije posledice za sada nisu jasno vidljive.

Model izlaska iz krize počiva na Friedmanovom, a ne na Keynesovom modelu. Rezanje javne potrošnje ne daje očekivane rezultate i fiskalni multiplikator je verovatno mnogo veći nego što se ranije mislilo.

Razvijene države preispituju vladajuću monetarnu praksu i doktrinu i iskazuju mnogo veću toleranciju prema inflaciji nego ikada u protekle tri decenije. Istovremeno, planira se uvođenje mnogo snažnije finansijske regulative i sa takvim inicijativama prednjači EU. Na globalnoj sceni nema saglasnosti u vezi sa stepenom kontrole koju bi trebalo uvesti u finansijsku sferu.

Države u razvoju su uvek mnogo ranjivije u finansijskim krizama jer se ne mogu pomoći štampanjem novca. Za njih je ova kriza samo potvrdila ranija iskustva. Rizici krize su uvek ogromni kada nacija kontinuirano troši preko mogućnosti. Sasvim je svejedno da li je prekomerno trošenje vezano za privatni ili javni sektor, ili za njihovu kombinaciju. Rizik krize se mnogo jasnije vidi kroz deficit tekućeg bilansa i visinu spoljnog duga, nego kroz visinu budžetskog deficita i visinu javnog duga. Otuda je velika iluzija da se samo kontrolom javne potrošnje može izbeći kriza, a da se sme zanemariti trošenje i zaduživanje „racionalnog“ privatnog sektora.

U trenucima izbijanja kriza svi postaju kejnzijanci i svi traže spas od države, bez obzira na kojoj strani ekonomskog diskursa i teorije su bili do tada. Kada se kriza bliži kraju, svi se vraćaju na stare pozicije i zaboravljaju dotadašnja iskustva i faktografiju kriza. Fakti su najveći i najprezreniji neprijatelj doktrine, pogotovo neoliberalne.

6. Literatura Arslanalp, Serkan & Takahiro Tsuda (December 2012), „Tracking Global Demand for Advanced Economy Sovereign Debt “ IMF Working Paper (TWP/12/284 ) International Monetary Fund Blanchard, Olivier & Daniel Leigh (January 2013), „Growth Forecast Errors and Fiscal Multipliers“ IMF Working Paper ( WP/13/1) International Monetary Fund Chang , Ha-Joon (2010), „23 Things They Don’t Tell You about Capitalism“ Allen Lane De Grauwe, Paul & Ji Yuemei (2013), “Panic-driven austerity in the Eurozone and its implications” http://www.voxeu.org/article/panic-driven-austerity-eurozone-and-its-implications Friedman, Milton & Anna Jacobson Schwartz, (1993) A Monetary History of the United States, 1867–1960” Princeton University Press

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

Greider, William (1989), “Secrets of the Temple” Simon & Schuster; Lin, Justin Yifu (2012), “The Quest for Prosperity: How Developing Economies Can Take Off” Princeton University Press Murphy, Richard (2011), “The Courageous State: Rethinking Economics, Society and the Role of Government” [Kindle Edition] Reinhart, C. & Rogoff, K. (2009), “This Time is Different: Eight Centuries of Financial Folly” Princeton University Press Rothbard, Murray N. (2010), “For a New Liberty: The Libertarian Manifesto (LvMI)” [Kindle Edition] Skidelsky, Robert (2009), “Keynes: The Return of the Master” Allen Lane Turner, Adair (2013), “DEBT, MONEY AND MEPHISTOPHELES: HOW DO WE GET OUT OF THIS MESS?” CASS BUSINESS SCHOOL, 6th February 2013 White, William R. (2012), “Ultra Easy Monetary Policy and the Law of Unintended Consequences” Federal Reserve Bank of Dallas Globalization and Monetary Policy Institute, Working Paper No. 126

187

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

Miladin Kovačević1

m.kovacevic@stat.gov.rs

Matrica reformskih, fiskalnih i monetarno finansijskih preduslova za izlazak iz krize i dolazak na kolosek održivog razvoja Apstrakt:

Plazeći od analize tranzicije i razvoja ekonomije Srbije u prošlosti a posebno u periodu posle dvehiljadite godine, uočavaju se glavne karakteristike jednog neodrživog modela zasnovanog na inercijama javne potrošnje kroz kanale nereformisanog javnog sektora i prilivu kapitala iz inostranstva, najviše u obliku komercijalnog zaduživanja do izbijanja svetske finansijeke krize u 2008-oj godine a posle javnim zaduživanjem u svim oblicima. Veliki priliv kapitala po osnovu privatizacije i zaduživanja pratio je pad zaposlenosti, slab oporavak industrije i poljoprivrede i razvoj uslužnih delatnosti koje ne proizvode razmenjiva dobra, neopravdano jačanje domaće valute uz štetne uticaje na rast izvoza i podsticanje uvoza potrošnih dobara.Akumulirani rizici i neravnoteže zbog odlaganja reformi, uz promenjene uslove finansiranja ekonomije i države zbog svetske finansijske krize, doveli su državu i ekonomiju na rub bankrota. Stoga je postavljeno pitanje šta je izlazna strategija iz takvog stanja u momentu kada se već dugo trajući finansijski i vremenski tesnaci sve oštrije ispoljavaju u padu ekonomske aktivnosti,javnih prihoda,zaposlenosti i standarda. Odgovor je ,kao jedna sinteza, zasnovan na radovima 1

Republički zavod za statistiku

189

190

Matrica reformskih, fiskalnih i monetarno finansijskih preduslova za izlazak iz krize i dolazak na kolosek održivog razvoja

o reformama koje je autor,najčešće uz koautorstvo sa grupom autora okupljenih oko MAT-a („Makroekonomske analize i trendovi“,mesečni forum Ekonomskog instituta), objavljivao u MAT-u ili zbornicima Naučnog društva ekonomista u proteklih sedam godina kao i najnovijim razmatranjima uloge monetarnih i finansijskih politika u sadejstvu sa reformama i fiskalnom konsolidacijom.

Uočeno je da izolovane reformske i fiskalne mere ne mogu rezultirati trajnom konsolidacijom i izlaskom iz ciklusa neravnoteža i recesionih pritisaka. Preporučeni koncept se zasniva na četiri stuba: dugoročne i srednjoročne reforme javnog sektora, ubrzana fiskalna konsolidacija zahvaljujući i kratkoročnim i dugoročnim merama koje rasterećuju privredu, finansijski kanali i mehanizmi u kojima država i finansijski sektor imaju komplementarane uloge u blagotvornim uslovima fiskalne konsolidacije i aranžman sa Međunarodnim monetarnim fondom. Reforme javnog sektora kao prvi stub su nezaobilazne i preduslov svemu ostalom.Opšti reformski koncept se zasniva na racionalizaciji i korporativizaciji ukupnog javnog sektora ali i pre svega na pomeranju težišta i uloge fiskalnog opterećenja u smislu relaksacije opterećenja faktora prizvodnje(angažovanog rada i kapitala) indirektnim fiskalnim obavezama a na račun uvođenja autentičnih fiskalnih oblika kao što je gradska renta odnosno zauzeće prostora koja isključuje paušalno opterećenje investitora za infrastrukturu i suzbija tzv rentnu ekonomiju.

KLJUČNE REČI: održivost,konsolidacija,reforme,instrumenti,fiskalni, finansijski

AbstraCt:

Starting from the studies of the Serbian transition and economic development, especially in the period after 2000, notable are the major characteristics of an unsustainable model based on inert trends of public consumption via the channels of unreformed public sector and inflow of capital from abroad, mainly in the form of commercial loans until the outbreak of the world financial crisis in 2008, and then after through public debiting of various forms. The large capital inflow on the basis of privatisation and loans-taking was followed by fall in employment, slow recovery of industrial and agricultural production and increased service activities that produce no exchangeable goods, unjustified strengthening of the national currency with hampering impact on exports growth and resulting induced imports of consumable goods. The accumulated risks and misbalance due to delayed reforms, accompanied with changed circumstances of economic and government financing due to the global financial crisis, have drawn the country and its economy on the verge of bankruptcy. The arising issue is what could be the resolving strategy in the moment when long-lasting financial and time deadlocks become ever more expressive through the fall of economic activity, public revenues, employment and living standards.

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

The solution could only be, as a synthesis, grounded on the researches on reforms that the author, often with co-authors of the group gathered around MAT (Macroeconomic analyses and trends, the monthly forum of the Economic Institute), released in the MAT or the collections of the Scientific association of economists in the last seven years, as well as in the recent studies of the role of monetary and financial policies in conjunction with the reforms and fiscal consolidation.

It was found that isolated reform and fiscal measures could not result in the lasting consolidations and be a way out form the cycle of misbalances and recession pressures. The recommended approach is grounded on for pillars: long-term and mid-term reform of the public sector, facilitated fiscal consolidation owing to both long-term and mid-term measures that relax economic pressures, financial channels and tools where the government and financial sector have complementary roles in beneficial conditions of fiscal consolidation and the arrangements reached with the IMF. The public sector reforms, as the first pillar, are regarded as unavoidable and constitute a prerequisite for all other actions. The general reform concept is based on the rationalisation and corporative transformation of the whole public sector, however primarily also on relocating the focal point and role of fiscal burdens in order to relax the burdening for production agents (engaged labour and capital) with indirect fiscal duties, on account of introducing authentic fiscal forms, such as city rental, i.e. occupation of space that excludes lump-sum burdens for investors in infrastructure and suppresses so-called rental economy.

key words: sustainability, consolidation, reforms, instruments, fiscal, financial

191

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

1. uvod Fiskalna paradigma o nesavladivosti recesione tendencije oštrim(‘surovim’) restriktivnim merama Na kratak rok, privredni rast se ne može ubrzati samo fiskalnim merama, niti fiskalna restriktivnost sme biti jedini alat prilagođavanja. Na privredni rast podjednako loše utiču i nedovoljna i radikalna fiskalna štednja. Prva generiše fiskalnu krizu, u kojoj smo i sada bez obzira na značajno predupređenje fiskalnog sloma zahvaljujući kratkoročnim merama fiskalne konsolidacije iz 2012. , dok druga za posledicu ima kontrakciju tražnje koja opet deluje recesiono. S druge strane, i dobro skrojene, ali nepovezane strukturne reforme, koje bi bile u funkciji rasta i podsticanja izvoza (deregulacija, reforma javnih preduzeća i tržišta rada), takođe ne daju rezultate. Rezultat izostaje, jer je gravitacija nereformisanih segmenta (pre svega javnog sektora i sistemskog ambijenta) mnogo snažnija. Prema tome, postizanje i održavanje značajnog privrednog rasta na srednji rok presudno je za uspešno prilagođavanje. Veza između rasta i fiskalne politike, koja sada ima oblik spirale usmerene naniže ili u najboljem slučaju stagnantne linije , mora se preokrenuti. To bi olakšalo implementaciju reformi, pri čemu fiskalna restriktivnost ,mada neophodna i u nastavku fiskalne konsolidacije, ne sme biti jedini alat prilagođavanja.

Inercija potrošačkog modela Fiskalna ekspanzivnost u prošlosti koja je bila ključni uzrok neodrživog rasta kao da je stalna pretnja perpetuacije. Ona je pre 2012. bila ‘drajver’ izvesnog rasta bruto domaćeg proizvoda,tražnje i standarda ali uz neodrživu ekspanziju komercijalnog zaduživanja koje je smenila spirala ubrzanog javnog zaduživanja,po principu ‘spojenih sudova’, od momenta ‘sudden stop’-a u oktobru 2008 kao jedinog načina usporavanja pada likvidnost,zaposlenosti,bruto domaćeg proizvoda i industrijskog autputa. Znatan priliv kapitala u vremenu pre oktobra 2008 nije ,međutim, rezultirao promenom potrošačkog modela i zaokretom prema proinvesticionom modelu u sektorima razmenjivih dobara. Reforme u javnom sektoru koje su započete u 2001. i 2002. godini nisu nastavljene i bez obzira na prateće aranžmane sa Međunarodnim monetarnim fondom i prilagođavanja drugim međunarodnim standardima i evropskoj integraciji potrošački model jedne kvazi-državne ekonomije dobijao je na zamahu sa sve većim prilivom kroz zaduživanje i privatizaciju. Zato i nije bio moguć snažniji proinvesticioni ciklus u sektorima razmenjivih dobara (uglavnom u industriji i poljoprivredi) već se najviše ulagalo u delatnosti usluga (trgovina,nekretnine,telekomunikacije...). Rezultat je bio duboki nesklad u propulziji priliva kapitala iz vana i zapošljavanja.(Prikaz 1.)

193

194

Matrica reformskih, fiskalnih i monetarno finansijskih preduslova za izlazak iz krize i dolazak na kolosek održivog razvoja

Prikaz 1: Priliv kapitala i nezaposlenost strane direktne Portfolio investicije (neto) investicije (neto) 2001 2002 2003 2004 2005 2006 2007 2008 2009 2010 2011 ukupno

SREDNJOROČNI I DUGOROČNI KREDITI (neto)

UKUPAN BROJ ZAPOSLENIH*

UKUPAN BROJ PROCENAT NEZAPOSLENIH** NEZAPOSLENIH***

184

0

244

2,787,858

777,356

21.80

500

0

721

2,736,087

885,742

24.46

1,194

0

880

2,710,161

954,794

26.05

774

0

1,253

2,678,509

946,512

26.05

1,250

0

1,805

2,654,137

1,007,652

27.38

3,323

355

2,293

2,521,405

1,007,657

28.55

1,821

678

3,100

2,502,276

882,882

26.08

1,824

-91

2,566

2,582,144

790,319

23.43

1,372

-51

1,221

2,404,487

816,057

25.34

860

39

941

2,223,587

809,595

26.69

1,827

1,619

740

2,140,106

820,876

27.72

14,930

2,549

15,762

33,241 (u milionima Euro)

Izvori: Narodna banka Srbije i Republički zavod za statistiku

Investiciona predistorija nije podstakla reinustrijalizaciju a obnovila je dužničku poziciju.

U posmatranom periodu, priliv kapitala po osnovu zaduživanja i privatizacije iznosio je 33,241 mlrd evra, ali investicioni projekti u infrastrukturi i industriji, kao aktivna strana bilansa, praktično i statistički nisu vidljivi ako se zanemari delimična obnova postojećih kapaciteta u prehrambenoj industriji. Proces privatizacije je praćen podindustrijalizacijom, što je dalje onemogućilo razvoj malih i srednjih preduzeća koja treba da servisiraju industriju. Infrastruktura je u isključivom vlasništvu države, preko javnih državnih i komunalnih preduzeća, koja su, sem retkih primera, gubitaši. Ta situacija je dovela do toga da se uglavnom tekuće i investiciono održavanje infrastrukture obavlja na račun kredita, čiji povraćaj garantuje država. (Izuzetak je izgradnja pojedinih delova Koridora 10, a u dogledno vreme će na račun kredita početi da se grade i delovi Koridora 11.) Osim auto-industrijskog kompleksa u zajednici sa Fijatom, nema velikih industrijskih projekata. Greenfield projekti se uglavnom kreću u oblasti srednjih preduzeća, s nekoliko desetina do nekoliko stotina zaposlenih. Od ove slike odudara izgradnja komercijalnih i stambenih objekata, koji su nicali na sve strane, ali najviše u Beogradu. Izgradnja tržnih centara podstaknuta je uvozom robe široke potrošnje, a izgradnja stanova motivisana je visokim profitom i relativno lakim odobravanjem stambenih kredita, iako su kamate uvek bile znatno veće od onih u okolnim zemljama.

Dobar deo kredita poslužio je i za predfinansiranje profita, jer su bankama troškovi prikazivani vrlo visokim i, osim stvarnih troškova izgradnje i opremanja, sadržali su i planirani profit. Čitav ovaj proces praćen je vrlo visokim cenama nekretnina, što je proizvelo veliki broj precenjenih kolaterala (hipoteka), koje nisu utržive kada klijenti

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

ne mogu uredno da servisiraju svoje dugove. Na taj način se održavaju nerealni bilansi banaka u delu vanbilansne pasive. Pozicija ukupnog duga(javnog i komercijalnog) približava se godišnjoj veliičini bruto domaćeg proizvoda a servis duga(otplata glavnice i kamata) je na cca 40 % ukupnog izvoza roba i usluga(’debt service ratio’). Ako se ne prekine rast zaduživanja kroz fiskalnu konsolidaciju i reforme, kriterijumi krize duga ukazuju na velike rizike ulaska u krizu duga i spoljne likvidnosti odnosno nužnog i radikalnog prilagođavanja sa najtežim socijalnim posledicama.

Izlaz u pogledu stvaranja finansijske baze za podršku infrastrukturnim i privrednim investicijama jesu reforme u javnom sektoru.

Ključno pitanje je kako do većih javnih investicija kada je prostor za fiskalnu politiku drastično sužen? Iskustva drugih zemalja ukazuju na to da je oporavak oslonjen na javne investicije dobrim delom opredeljen odnosom između različitih nivoa vlasti koje sastavljaju i sprovode investicioni miks, koordinacijom javnog i privatnog sektora, ali i nivoom transparentnosti i odgovornosti u korišćenju sredstava na svim nivoima.

Investicione strategije, kao i druge podsticajne mere, morale su biti pravovremene, privremene i ciljane, brzo implementirane, usklađene sa strateškim prioritetima, a da pri tom budu transparentne i izložene strogom nadzoru. Generalno, fokus je bio na širenju resursa duž cele teritorije zemlje, a nacionalne vlade su bile orijentisane uglavnom na sektorske investicione prioritete, posebno infrastrukturne. Prioritet su svakako imali infrastrukturni projekti za koje je ranije postojala planska dokumentacija.

Ipak, da bi država investirala potreban je novac, ali novca nema. Dotok kredita iz inostranstva je presahnuo. Banke su uglavnom nezainteresovane za finansiranje privrede, pogotovo dugoročno i investiciono, a uz to, i visina kamata destimuliše bilo kakvo ulaganje na dugi rok. Još uvek je za banke isplativije i manje rizično ulaganje na tržištu hartija države ili Narodne banke, mada se i ovde osipa interesovanje i realizacija tih hartija slabi. Kako je finansijski sistem dominantno u stranim rukama, a krediti se usmeravaju u skladu s interesima banaka, a ne potrebama razvoja, čini se da izlaza nema.

Alternativa su nekonvencionalna rešenja koja u ovom trenutku jedina mogu biti pokretačka poluga kojom bi se načinio odlučniji zaokret od recesionih tendencija. Recesione tendencije, inače, same po sebi ruše stabilnost i vode krizi duga, destabilizaciji tržišta i spoljne likvidnosti. Sveobuhvatna i povezana reforma javnog sektora, uz finansijsku podršku koja se ne bazira na rastu javnog duga, jeste izlazna strategija. Reforma može da stvori prostor u javnim finansijama za investicioni ciklus, tj. za podršku projektima.

Istovremeno, a nipošto manje važno, sistemska reforma i reforma javnog sektora mogu da podignu rejting zemlje i pokrenu ciklus stranih i domaćih direktnih investicija, kao i kreditnu ekspanziju.

Iako se mora zahvatiti šira sistemska platforma (npr. na liniji evropske agende), za izlazak iz krize, uz nadu da će evropsko okruženje dati potencijalni impuls (čim evrozona prevlada kritični period prilagođavanja i krize duga), nužno je sve upravljačke resurse skoncentrisati na dva povezana zadataka: fiskalnu konsolidaciju i reformu javnog sektora.Preduslov nastavka projektovane fiskalne konsolidacije Fiskalnom stra-

195

196

Matrica reformskih, fiskalnih i monetarno finansijskih preduslova za izlazak iz krize i dolazak na kolosek održivog razvoja

tegijom (dokumentom vlade s kraja 2012.) do 2015. i dalje i postizanja održivog uravnoteženja javnih finansija jesu sveobuhvatne i povezane reforme u javnom sektoru i sistemskom ambijentu.

2. Kratkoročni program za „gašenje požara” u javnim finansijama Ograničeni domet izolovanih kratkoročnih mera.

Kratkoročni program je lakše napraviti, pošto on ne donosi teška pitanja promene zakonskog okvira, kalibracije postojećih instrumenata i sagledavanja vremenski odloženog dejstva mera. Najveći deo aktuelnog programa konsolidacije ima kratkoročni karakter. Reč je,pre svega o podizanju normi u postojećem instrumentariju poreskih oblika(PDV,akcize, porez na profit, porez na zarade i njegova ranija redistribucija ,takse i dr.). Na osnovu prva dva meseca 2013. kretanja u javnim finansijama i privredi može se zaključiti da je i dalje aktuelan imperativ štednje u javnim finansijama. Čini se neminovnim rebalans budžeta uz nominalno zamrzavanje plata i penzija na određeni rok,uz nove mere socijalne zaštite. Mere štednje, iako neophodne, nisu glavna karika kratkoročnog programa.

Glavna karika su postojeći poreski instrumenti i neki novi koji mogu dati brze ali ne i trajne efekte pre nego se opštom reformom javnog sektora postignu veći prilivi i uštede.

Moguća ekstenzija kratkoročnih mera i mera koje ne zahtevaju odlaganje zbog duže pripreme regulatornog okvira U raspoložive kratkoročne mere (neke od njih su i dugoročne ali se mogu primeniti nezavisno od međusobno povezanih dugoročnih reformskih mera , kao dorađeni porezi na imovinu i ukupne prihode ili podizanje starosne granice penzionisanja) svakako i u nastavku konsolidacije spadaju: (1) porez na dodatu vrednost (privremeno podizanje stope za par procentnih poena, kasnije se može i relaksirati kada reforme i razvoj poprime zamah; PDV nije poluga reformske fiskalne politike jer je indirektni porez koji, s jedne strane gura cene na više, a s druge opterećuje stanovništvo i potiskuje tražnju i na taj način deluje prorecesiono; (2) oporezivanje ukupnih prihoda: dividendi, investicionih jedinica i drugih neobuhvaćenih prihoda; (3) podizanje poreza na profit (ne toliko zbog većih budžetskih prihoda koliko zbog stimulacije ulaganja kroz amortizaciju i destimulacije bežanja profita iz zemlje; (4) progresivno oporezivanje imovine uz diferenciranje utilizovane imovine za stanovanje i obavljanje delatnosti; (5) uvođenje diferencirane gradske rente na prostor (‘air rights’), za početak kao lokalnog budžetskog prihoda dok se kroz reformu ne kreiraju zemljišni fondovi i jedinstven instrument gradske rente kao autentično lokalnog fiskalnog oblika koji odbacuje postojeći sistem nadoknada ; (6) podizanje starosne granice penzionisanja i racionalizacije u penzionom sistemu; (7) pooštravanje fiskalne kontrole i sprečavanje poreske evazije u širem smislu (porezi i doprinosi na zarade, kontrola poslovanja javnih preduzeća i fondova, racionalizacija mreže regulatornih tela i agencija, obuhvat trezorskom i poreskom procedurom i sistemom svih subjekata koji imaju karakter fiskalnih korisnika).

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

Neophodnost preraspodele fiskalnog tereta kroz proces reformi Poreski sistem, kroz reforme na duži rok (povezane reforme u javnom sektoru) i kroz kratkoročne mere, mora da izvrši preraspodelu tereta s indirektnih na direktne poreske oblike, s angažovanog rada i kapitala na neutilizovanu imovinu i ukupne prihode. Suština je u tome da se na vreme izvrše nužne preraspodele opterećenja kako bi se izbegle reforme „na nož” kada iscuri vreme i da se sačuva poslednje finansijsko uporište (devizne rezerve). Ukoliko se zakasni, reforme „na nož” su socijalno i politički neprihvatljive i, kao što se vidi u evropskom okruženju, teško izvodljive jer ugrožavaju ne samo razvoj, zaposlenost nego i elementarne socijalne funkcije države. Drugim rečima, teret reformi i fiskalnog opterećenja mora biti kalibriran tako da, s jedne strane, ne ugrozi dodatno privredu, a da, s druge strane, ne ugrozi socijalno osetljive slojeve stanovništva. Jedan od ključnih ciljeva reforme je fiskalana relaksacija faktora proizvodnje tj angažovanog rada i kapitala.Radi se, pre svega o porezu i dorinosima na zarade. Sadašnji fiskalni teret po ovom osnovu je veoma destimulativan kod zapošljavanja . To ,međutim, nije moguće bez izvesne kompenzacije na drugim instrumentima fiskalnog sistema. U tom smislu, moraju se proporcionalno više obuhvatiti prihodi i imovina (koja nije u funkciji proizvodnje ili osnovnih životnih potreba). Pozitivan primer u evropskom okruženju je Letonija, pa i baltičke zemlje u celini.2 Letonija je primer države u kojoj su povezane kratkoročne surove mere fiskalne konsolidacije i duboke strukturne reforme (pre svega u javnom sektoru), uz podršku MMF-a i brigu o socijalnim funkcijama države i društva.

3. Reforme bez kojih kratkoročna fiskalna konsolidacija nema značaja Srednjoročne i dugoročne reforme javnog sektora (ako ovde zanemarimo širi kontekst izgradnje odgovarajućeg ambijenta) obuhvatile bi javnu upravu, javne finansije, javna preduzeća, fondove obaveznog socijalnog, zdravstvenog i penzijskog osiguranja, kao i važan segment upravljanja državnom i javnom imovinom, u okviru koga je najvažnije upravljanje gradskim i građevinskim zemljištem. Svi budući rezultati javne uprave i političkog delovanja treba da se mere nivoom zaposlenosti i pouzdanošću obaveznog penzijskog sistema. Ukoliko sagledamo budućnost na ovaj način, onda je veliki problem i smetnja daljem razvoju donošenje i primena određenih sistemskih zakona. U referatu izloženom 5. maja 2012. godine3 analizirani su neki od važećih zakona koji najviše zaprečavaju normalno funkcionisanje države u domenu tržišnog i socijalno prihvatljivog ambijenta i, shodno tome, zaprečavaju predvidiv, na dugi rok pouzdan i ravnomeran razvoj. To su: Zakon o planiranju i izgradnji, Zakon o obaveznom penzijsko-invalidskom osiguranju, Zakon o javnoj svojini, Zakon o restituciji, nacrt Zakona o razvojnoj banci Srbije, zakoni koji regulišu fiskalnu politiku i poreski sistem. Ovde se ne razmatraju širi regulatorni okvir i praksa u pogledu ustavnog i pravnog sistema ili pak instrumentarij Jörg Asmussen, Member of the Executive Board of the ECB: „Introductory remarks to panel ’Lessens from Latvia and the Baltics“, High-level conference on Latvia, Riga 5 June 2012.

3 Mahmud Bušatlija, Miladin Kovačević, Stojan Stamenković: „Zakoni kao smetnja daljem razvoju i nedovršenoj tranziciji“,“Evropska unija i Srbija-od tranzicije do pridruživanja“,monografija radova prezentiranih na savetovanju Naučnog društva ekonomista i Ekonomskog fakulteta održanom 5.maja 2012. godine na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, izdanje Ekonomskog fakulteta u Beogradu.

2

197

198

Matrica reformskih, fiskalnih i monetarno finansijskih preduslova za izlazak iz krize i dolazak na kolosek održivog razvoja

prinude i sankcionisanja negativnih pojava i smetnji razvoju slobodnog tržišta, kao što su monopoli, korupcija i dr. Ipak, navedeni regulatorni okvir (mada bi se mogli dodati i neki drugi zakoni koji su povezani sa rešenjima o kojima je reč, npr. Zakon o privatizaciji i Zakon o lokalnoj samoupravi ) smatramo ključnim i u pogledu iskorenjivanja generatora i prostora za takve pojave.

Centralna tačka reforme javnog sektora je penzijski sistem odnosno Fond obaveznog penzijskog osiguranja (PIO sistem, PIO fond), jer je uslov svih uslova fiskalne konsolidacije emancipacija PIO fonda u što većoj meri od budžeta (sada zahvata trećinu ukupnih rashoda budžeta uz neprekidnu ekspanziju što zbog demografije a što zbog smanjenja zaposlenosti). Ona je moguća kroz povezane reforme u javnom sektoru (fiskalne, koorporativne i rentne tj. utilizaciju i zaštitu rentnog kapitala ), ali nije održiva samo na restrikcijama i tzv. formulama prilagođavanja (inflaciji, rastu i sl), iako neophodnim, jer udara u ‘zid socijalne održivosti’ a ne doprinosi stavljanju u funkciju likvidnosti koju i u sadašnjim uslovima socijalni fondovi akumuliraju u jednom kratkom vremenskom pomaku. Neophodna je tzv kapitalizacija PIO fonda (kroz privatizaciju i korporativizaciju javnog sektora) i njegova transformacija u ograničeno-investicioni uz individualizaciju penzijskog računa. Time se ne umanjuje značaj za dalju budućnost razvoja čisto privatnog penzijonog osiguranja.4

4. Državni podsticaj bržem razvoju i mehanizam podrške novim investicijama i zapošljavanju kroz kooperaciju sa bankarskim sektorom Paradigma mehanizma državne podrške Radi podsticaja bržem razvoju, država mora ustanoviti nove vidove i zatvoriti neke od dosadašnjih načina finansiranja. Mehanizam državne podrške moguć je sa procesom sveobuhvatnih reformi u javnom sektoru. U protivnom svaka industrijska politika i razvoj u smislu značajnih agregatnih efekata su bez šanse jer nema osnovnih preduslova: snižavanja rizika investicija , fiskalne relaksacije i potrebnog prostora u javnim finansijama za razvoj infrastrukture i podršku industrijskim investicijama. Ideja mehanizma podsticaja (od strane države) opravdanih komercijalnih investicija sastoji se u jednom vidu garantnog fonda preko koga država ulaže relativno mala sredstva u komercijalne projekte ali preuzima veliki deo rizika u finansiranju projekta(posla) od strane komercijalnog finansijskog sektora a koji i sada raspolaže znatnom likvidnošću koja je sve manje usmerena ka ekonomiji.

4

iladin Kovačević i dr.: (1) „Reforma javnog sektora”, MAT br 159, januar 2008; „Karakteristike i nasleđe sistema M penzijsko-invalidskog osiguranja i pravci reforme sa ciljem utemeljenja održivog sistema i emancipacije od budžeta“, MAT br 164, juni 2008; (2) „Sveobuhvatna reforma javnog sektora“, „Ekonomska politika Srbije u 2009. godini i izazovi svetske ekonomske krize“, tematski zbornik radova posvećen decembarskom (2008) Savetovanju Naučnog društva ekonomista o ekonomskoj politici za narednu godinu; (3) „Neophodna reforma javnog sektora i njeni potencijalni efekti (Tranzicija u Srbiji i globalna ekonomska kriza), Savetovanje Naučnog društva ekonomista sa Akademijom ekonomskih nauka i Ekonomskim fakultetom u Beogradu, maj 2009; (4) „Da li je moguće sprovesti dugo očekivanu restituciju“, MAT br 181, novembar 2009. (5) „Principi reforme penzijsko-invalidskog osiguranja“ i „Aktuelnosti u ekonomskoj politici“, MAT br 209, mart 2012.

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

Problemi bankarskog sektora moraju se budno pratiti i preduprediti eskalacija posledica u čitavom sektoru Prvo, mora se ubrzano istisnuti bankarski sektor sa postojećeg HOV tržišta države, što će biti rezultata fiskalne konsolidacije, i destimulisati njegovo učešće na postojećem REPO tržištu Narodne banke što će ,takođe ,biti rezultat fiskalne konsolidacije i snižavanja strukturnih inflacionih pritisaka i rizika destabilizacije kroz proces reformi, kako bi se banke orjentisale na razvojne (prioritetno industrijske i energetske) projekte privrede i države (javnog sektora). U sadašnjoj konstelaciji fiskalnih, ekonomskih i monetarnih politika, banke u Srbiji su orjentisane već dugo i gotovo sasvim na supsidijarni odnos sa državom u širem smislu (uključujući i Narodnu banku), tako da su sve direktnije naslonjene na fiskalnu bazu i na taj način se kreira finansijska piramida koja je neodrživa.

Upravljanje državnim kapitalom u bankarskom sektoru nužno je transformisati radi predupređivanja razvoja rizika, rasterećenja dela privrede i stimulisanja većeg zapošljavanja Prelivanje globalne krize na našu zemlju, dovelo je do produbljivanja problema u bankarskom sektoru, a posebno u vezi sa upravljanjem državnim kapitalom u komercijalnim bankama. Kriza je uslovila veću potrebu za kreditiranjem privrednih delatnosti, prebacujući težište sa investiranja na održavanje likvidnosti, što je usporilo razvoj (investiranje) i dovelo do daljeg pada zaposlenosti. U ovu krizu su banke ušle sa relativno loše pozicije kreditiranja privrede uz obezbeđenje hipotekama a ne kroz konzervativni kriterijum selekcije na bazi ocene održivosti i prinosa privredne aktivnosti koja se finansira iz kredita. Početkom ovog veka, hipoteke su korištene konzervativno, pokrivajući kredite do visine od 50% vrednosti imovine pod hipotekom. Taj trend se vrlo brzo promenio i većina banaka je dostigla pokrivenost kredita do 90% od vrednosti imovine, a neke banke su čak i nekoliko puta premašivale vrednost imovine pod hipotekom. Ovaj način pasivnog obezbeđivanja kredita kolateralom čija vrednost vremenom opada i bez tržišnih poremećaja, u situaciji plitkog tržišta nekretnina i posebnog problema koji nastaje nerealno visokom procenom vrednosti imovine, doveo je do toga da je dobar deo kredita vremenom postao problematičan za naplatu (NPL), a posebno kroz aktiviranje hipoteke. Izbegavajući konzervativni pristup u osiguranju povraćaja kredita kroz ocenu poslovne aktivnosti, koja mora obezbediti profit dovoljan za povraćaj, a oslanja se na istoriju poslovanja, većina banaka je radije kreditirala ’start-up’ aktivnosti koje se mogu osigurati jedino zalogom već stečene imovine. Ova situacija je posebno izražena u bankama, ali i u finansiskim institucijama (razvojni fondovi Srbije i Vojvodine i fond za podsticaj izvoza) sa državnim kapitalom. Obznanjeni dosadašnji rezultati istrage vezane za upravljanje Agrobankom, jasno ukazuju na spregu političara sa njima povezanih lica i firmi, gde se političkim uticajem obezbeđuje kredit uz slabo ili nikakvo osiguranje povraćaja, koji cirkuliše kroz čitav niz vlasnički povezanih preduzeća, bez ikakve privredne aktivnosti. Na žalost, iz kontrole poslovanja i najavljenih istraga u Razvojnoj banci Vojvodine i nizu drugih banaka, biće jasno da se taj proces zloupotreba političkog položaja i sa njom povezana korupcija neće zaustaviti na Agrobanci, čime se izlaže riziku bankarski sektor u celini. Ono što je naročito zabrinjavajuće jeste da za zloupotrebe u poslovanju banaka nije bilo potrebno da država ima apsolutnu većinu, nego samo neformalnu kontrolu poslovanja kroz pojedince, konsultantske firme i direktan uticaj političara.

199

200

Matrica reformskih, fiskalnih i monetarno finansijskih preduslova za izlazak iz krize i dolazak na kolosek održivog razvoja

Problemi koji su bazično nastali u bankama sa državnim kapitalom, rešavaju se jednim delom podizanjem kredita i u privatnim bankama, radi reprograma ili delimičnog razduživanja, pa se na taj način isti problemi prelivaju i na te banke. Doduše, privatne banake sa stranim kapitalom se lakše kapitalizuju iz matičnih izvora, a siguran profit na našem tržištu obezbeđuju u dobroj meri preko REPO tržišta i državnih obveznica, uz minimalnu aktivnost u privredi. Stoga se mora voditi računa da se banke što više potisnu iz REPO operacija i trgovine državnim obveznicama, čime bi im se ograničilo sigurno visokoprofitno poslovanje, što bi ih usmerilo na kreditiranje privrede i konzervativnije upravljanje kapitalom.

Ukoliko država ne bude vodila računa o stanju i perspektivama u bankama sa državnim kapitalom, nizak nivo povraćaja komercijalnih kredita i nemogućnost naplate iz kolateralnog obezbeđenja, nastaviće da generišu gubitke i konačno ugroziti privatnu štednju. Da bi se to predupredilo, potrebno je pristupiti transformaciji banaka sa državnim kapitalom, bez obzira na učešće državnog u ukupnom kapitalu banke. Time bi se moralo konsolidovati poslovanje tih banaka, zaštititi privatnu štednju i rasteretiti jedan deo privrede, prvenstveno mala i srednja preduzeća koja su u suštini žilavija i elastičnija, a lako se prilagođavaju, što bi trebalo da bude i osnova znatnijem zapošljavanju. Prvi korak u transformaciji mora biti strukturno i kadrovsko prilagođavanje Agencije za osiguranje depozita i sanaciju banaka, koja mora pored osnovne delatnosti da odigra ulogu regulatora rasterećenja privrede.

Transformacija banaka sa državnim kapitalom mora ići pravcem ukrupnjavanja i izdvajanja problematičnih plasmana u najslabiju banku, koja bi kroz proces likvidacije otpisivala deo duga, ali samo onaj koji je bio direltno aktiviran u razvoj, koji je kreirao nova radna mesta ne skuplja od 10-12.000,00 € po zaposlenom. Ovaj limit je potreban da bi se jasno razdvojili oni koji su kredite koristili u stvaranju rentnog kapitala5 uz malo ili nikakvo povećanje zaposlenosti, od onih koji su uz velike lične žrtve pokušavali da zadrže i povećaju svoju privrednu aktivnost. Otpisom i onako nenaplativog duga tim firmama bi se deblokirali računi i omogućilo normalno poslovanje, ali samo pod uslovom ekstenzivnijeg zapošljavanja. Opravdanje za ovaj postupak se može naći u velokom dugovanju države prema privredi i neažurnosti u povraćaju PDV-a , što je u dobroj meri pogodilo mala i srednja preduzeća, pogotovo pod pritiskom globalne krize i smanjene potrošnje. Otpis ni u kom slučaju ne bi smeo da se primenjuje u slučaju privrednih subjekata koji su stvarali rentni kapital, ili neto profit u velikoj meri ili u celosti prenosili u ličnu potrošnju. Ovi privredni subjekti moraju biti tretirani sa dužnom pažnjom i opterećeni dugom čak i po cenu dovođenja u stanje bankrota, jer su posledice po gubitak radnih mesta minimalne6.

Ukurupnjene banke sa očišćenim bilansima i konsolidovanim poslovanjem bi sačuvale privatnu štednju i bile mnogo spremnije za privatizaciju, ali isključivo kroz dokapitalizaciju, a ne kroz prodaju državnog kapitala. Ovaj princip privatizacije je jako važan, jer država zadržava svoju imovinu kroz svoj kapital u bankama, a banke dokapitalizacijom dobivaju veći operativni kapital kojim će podsticati razvoj privrede. Privatizacija banaka kroz dokapitalizaciju, provedenu uz restriktivnu i oštru kontrolu porekla kapitala, dovela Prosečan trošak izgradnje jednog tržnog centra poput Delta Sytija ili Ušća, je 70-80 miliona €, a broj novootvorenih radnih mesta iz te investicije ne prelazi 20-30, što znači da jedno radno mesto košta 2,34-4 miliona €.

6 Dublja analiza odosa kapitala i zaposlenosti u preduzećima u vlasništvu tajkuna i off-shore kompanija, pokazala bi ogromnu nesrazmeru, kao i neproporcionalan odliv kapitala u inostranstvo preko naduvanih obaveza i legalnim iznosom nisko oporezovanog profita.

5

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

bi do depolitizacije i profesionalizacije upravljanja, ali bez temeljitih promena u sferi bankarskog poslovanja, koje će sistemski okrenuti banke ka osnovnom poslovanju sa privredom, teško će se popraviti stanje u bankarskom sektoru. Čitav ovaj proces, a naročito ocena kome bi bili otpisani dugovi, mora biti potpuno depolitizovan i profesionalizovan, inače će se proces propadanja banaka nastaviti pod uticajem dnevne politike. S toga je vrlo važno da se uloga Agencije za osiguranje depozita i sanaciju banaka, kao osnovne poluge provođenja predloženog prilagođavanja bankarskog sistema, učvrsti zakonodavno i profesionalno, a oslobodi svakog političkog uticaja u čijoj sferi do sada deluje.

Preduslov naznačenog zahvata u delimičnom saniranju nelikvidnosti, blokada i rizika u bankarskom sektoru, kao što je već rečeno, je ubrzana trajna konsolidacija javnih finansija kroz reforme javnoga sektora i sistema . Konsolidacija javnih finansija će svakako imati znatan uticaj i na monetarnu politiku smanjujući kreiranje novčane mase odnosno tražnje i potrošnje i samim tim relaksirati potrebu za restriktivnom monetarnom politikom.

Država bi imala dovoljno prostora u javnim finansijama da uđe u proces sukreditiranja komercijalnih investicionih projekata kao garant i platilac dela kamatnog opterećenja o čemu se govori u nastavku.

Monetarna relaksacija kao posledica fiskalne konsolidacije kroz reformski proces.

Istovremeno sa procesom reforme penzionog sistema i transformacije PIO fonda u ograničeno investicioni ,prepušta se prioritet tom fondu na HOV tržište države koje služi stabilizaciji tekuće likvidnosti. Sve to zajedno gradi oportunitet i za relaksaciju monetarne politike koja u sadašnjim uslovima ima određenu cenu u pogledu izgubljenog ’autputa’ .

Takozvana zamka likvidnosti ,koja se u stabilnim razvijenim ekonomijama-tržištima kreće u zoni 2%-3% godišnje inflacije,pa je sa recesijom i deflacijom likvidnost u sistemu tržišnih aktivnosti ’podhranjena’ zbog tzv averzije na rizik, u tranzicionoj ekonomiji i tržištu kakvo je tržište Srbije, ’zamka likvidnosti’ je svakako na višem nivou godišnje inflacije,za sada neocenijivanom u stručnim i naučnim radovima. Razvijene ekonomije su u prilici da zbog neuporedivo manjih strukturnih slabosti koriste mehanizme fiskalne i monetarne podrške likvidnosti i kontracikličnim tekućim politikama.

Razvojna banka.

Razvoj se ne može osloniti na razvojnu banku čije je osnivanje predviđeno zakonskim predlogom (nacrt Zakona o Razvojnoj banci) iz tri fundamentalana razloga: (1) Razvojna banka nema kapital, niti se on može brzo kreirati; (2) nacrt zakona ne omogućuje razvoj javno-privatnog partnerstva u važnim infrastrukturnim projektima kao što je energetika; (3) potrebno je vreme (najmanje dve godine) da se Razvojna banka postavi na noge i tada može imati jednu pomoćnu ulogu u ovde naznačenom konceptu izlaska iz krize i razvoja. (Ta pomoćna uloga bi se sastojla u domenu podrške ograničene na mehanizaciju poljoprivrede, stimulisanje malih i srednjih preduzeća kao servis velikih privrednih subjekata i državnih sistema i projekte energetske efikasnosti koji imaju mali ili umeren finansijski obim.) Razvojna banka ne može da se bavi velikim industrijskim ili infrastrukturnim projektima. Veliki poslovi (industrijski i agroindustrijski ili infrastruktura koja podržava proizvodnju razmenjivih dobara, energije, hrane) moraju biti oslonjeni na finansijsku, plansku, kontrolnu i drugu kooperaciju

201

202

Matrica reformskih, fiskalnih i monetarno finansijskih preduslova za izlazak iz krize i dolazak na kolosek održivog razvoja

države i komercijalnog finansijskog sektora. Razvojna banka je samo jedna produžena ruka države bez mogućnosti raspolaganja osnovnim resursima države (kao što su imovina i prava) koji mogu poslužiti u tzv javno-privatnim partnerstvima. Inače, pre razvojne banke veći imperativ je osnivanje jedne EXIM (eksportno-importne) banke zbog direktnije podrške izvozno orijentisanim privrednim subjektima.

Monetarno-finansijski mehanizam u kome držagva ima ulogu katalizatora prioriteta i garanta Država mora prestati sa svim vrstama subvencionisanja, osim u poljoprivredi. Jedini vid državne intervencije mora se zadržati u industriji i to na osnovu zajedničkog ulaganja (joint venture) ili dokapitalizacije. Osnovni motivi ovog ulaganja moraju biti: brža industrijalizacija u sektoru izvoznih razmenljivih dobara i usluga i ekstenzivnije zapošljavanje.

Predloženi model se mora primenjivati isključivo u greenfield projektima. Država(tj državni garantni fond) bi za ovaj proces obezbeđivala preduzećima kolateral – državne dinarske obveznica ročnosti od 5 do 10 godina. Ove obveznice bi bile osnova za ulaganje u odabrane projekte, pokrivajući 15%-45% ukupne investicije, prema jasno utvrđenim kriterijumima i prioritetima. Država postaje suvlasnik projekta u istom procentu u kome pokriva investiciju.

Finansiranje ukupne investicije obezbeđuje se preferencijalnim (znatno povoljnijim od sadašnjih) dinarskim kreditom kod komercijalnih banaka, a na bazi kolaterala koji čine državne obveznice. Nosilac projekta, naime, kada je pozitivno ocenjen (na bazi kriterijuma koje banke i država filtriraju i usklađuju – „dupli ključ“- drzava odabere projekat po prioritetima, a banka po komercijalnim performansama) dobija od države neprenosive obveznice koje su njegov kolateral za dobijanje preferencijalnog kredita kod komercijalnih banaka. Kada se otplati kredit, obveznice se vraćaju državi, koja privatnom partneru ostavlja mogućnost da otkupi državni udeo u mešovitom preduzeću. Nosilac projekta može biti bilo koji pravni subjekt u svim oblicima svojine. Tu spadaju i javna i komunalna preduzeća, kao potencijalno i u prvom zamahu kreatori većih projekata koji mogu apsorbovati jedan deo radne snage različitog nivoa kvalifikovanosti, ali u ovom slucaju upravljanje JP mora biti depolitizovano i deetatizovano i visoko profesionalizovano kroz korporativizaciju.

Da bi komercijalne banke bile zainteresovane za ovu vrstu plasmana, a to je ključni preduslov, potrebno je da državne obveznice imaju prinos ustanovljen na odnosu: vece ucesce drzave u vlasnickoj strukturi zajednickog preduzeca = manji prinos na obveznicu.

Banka ima u isto vreme i prtinos od kredita. Zahvaljujući prinosu od obveznica ,banka je u mogućnosti da obezbedi preferencijalni kredit sa nominalnom kamatnom stopom ne većom od 4%-5%.Ukupna prinosna stopa za banku bila bi svakako veća od osnovne kamate po kojoj centralana banka operiše na REPO tržištu. To bi značilo da se mora unekoliko modifikovati i jednostrani monetarni mehanizam repo tržišta, što je Narodna banka već uradila inicirajući mogućnost lombardnih kredita kao i zamenu deviznih rezervacija u dinarske. Funkcija modifikovane monetarne politike i modela finansijske podrške o kome je reč jeste stimulacija banaka da se okrenu realnim projektima i realnom sektoru ekonomije, tj. destimulacija supsidijarnog korišćenja postojećeg državnog tržišta hartija od vrednosti (u širem smislu). Banke će imati dodatnu stimulaciju kroz prinos na kolateral (kvalitetne obveznice koje drže u svojoj aktivi) i na koje država plaća određeni prinos, koji će biti adekvatno procenjen, a da se pri tome ne ruši dužničko-poverilački odnos između nosioca projekta (dužnika) i poverioca (banke).

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

Suština je u tome da je predloženi model s aspekta banke isto što i subvencionisani kredit, ali u novim uslovima. Novi uslovi nastaju kada banke ne mogu da zadrže supsidijarnu poziciju na HOV tržištu države i NBS i ne mogu autonomno (u aranžmanu sa zajmoprimaocem) da odlučuju o celishodnosti zajma odnosno projekta, već se kroz mehanizam države (planiranja, kontrole, prioretizacije razvoja itd) i u saradnji sa državom donose odluke u skladu s razvojnom politikom i politikom zapošljavanja. Kroz fiskalnu konsolidaciju i reforme, banke se potiskuju sa HOV tržišta države, ustupajući mesto razvoju finansijskog tržišta na osnovama procesa korporativizacije( Fond penzijskog i invalidskog osiguranja i drugi) , na jednoj strani, a na drugoj se stimulišu da svoju postojeću likvidnost usmeravaju u razvojne plasmane i nove projekte. Time je istovremeno podstaknuta monetizacija na razvojnim osnovama (osnovama investicione potrošnje), a predupređena je monetizacija na osnovama potrošnje (kroz emisije trezorskih zapisa i druge pozajmice).

Ukoliko se na ovaj način banke destimulišu da ulažu u REPO i trezorske zapise, a njihov interes se prenese na državne obveznice kroz finansiranje razvojnih projekata, stvorio bi se sistem multiplikacije, koji bi od duga države kroz emisiju obveznica na godišnjem nivou od jedne milijarde evra u dinarima, bio stvoren investicioni kapital adekvatan sumi od 2,2 do 6,7 milijardi evra. Državne obveznice u ovom mehanizmu ne mogu biti predmet trgovine na finansijskom tržištu tj determinisane su kao neprenosive.

Da bi se predložena državna podsticajna politika sprovela, potrebno je obezbediti nezavisno regulatorno telo (garantni fond), koje bi donosilo odluku o dodeli državnih obveznica razvojnom projektu, pratilo realizaciju i sankcionisalo nepoštovanje dogovorenog.

Upravljanje i odlučivanje tog tela mora biti profesionalizovano i potpuno depolitizovano.

Predloženi model je moguće ostvariti na osnovu postojećih korporativnih zakona i zakona koji uređuju poslovanje banaka. Jedina zakonodavna intervencija je potrebna u cilju formiranja nezavisnog regulatornog tela. Subvencionisani krediti su bili neselektivni s aspekta države, pošto su bili orjentisani samo na poslovne odnose između banaka i privrede.

Prednosti opisanog modela finansiranja.

Opisani model uvodi u kreditne odnose i državu shodno prioritetima razvoja i očuvanja postojećih delatnosti, čime se postižu sledeći efekti: •D ržava svoj dug (emisiju obveznica) stavlja direktno u funkciju razvoja; •K roz sistem multiplikacije država u investicijama učestvuje s relativno podnošljivim nivoom duga, a obezbeđuju se znatna investiciona sredstva; •D ržava na ovaj način stiče imovinu kroz zajedničko ulaganje, koje je svojevrstan vid javno-privatnog partnerstva, a ostvareni profit postaje izvorni budžetski prihod; • Ukoliko se privatni partner po otplati kredita odluči da otkupi državni udeo u zajedničkom preduzeću, ostvaruje se budžetski priliv po osnovu privatizacije; •K roz greenfield projekte obezbeđuje se otvaranje novih radnih mesta; • Komercijalnim bankama se otvara mogućnost plasmana u državne obveznice, pod uslovom da kreditiraju razvojne projekte; • Privatnom sektoru se obezbeđuju preferencijalni razvojni krediti.

203

204

Matrica reformskih, fiskalnih i monetarno finansijskih preduslova za izlazak iz krize i dolazak na kolosek održivog razvoja

5. Preteća kriza duga i nastavak saradnje sa MeÐunarodnim monetarnim fondom.

Finansijski i vremenski tesnac u kome se Srbija našla još od početka 2011. (s nereformisanim javnim sektorom koji je u prošlosti bio generator tražnje i kreditne propulzije i generator neravnoteža, pre svega spoljnotrgovinske i fiskalne, te razlog nedovoljnih investicija u delatnosti razmenljivih dobara i njihove nepovoljne strukture) zaoštrio se u prvoj polovini 2012. do krajnjih granica. Projekcijama i perspektivama do 2015. posvećen je uvodni referat autora na decembarskom savetovanju Naučnog društva ekonomista8. Fiskalni savet je, takođe, u svojoj studiji iz juna 2012. („Predlog mera fiskalne konsolidsacije 2012-2016“) naglasio da, bez hitne fiskalne konsolidacije, kriza duga može izbiti već 2012. Akutna kriza je prevaziđena zahvaljujući merama fiskalne konsolidacije i delimično relaksacijom svetskih finansijskih tržištra ali je i dalje uporna fiskalna i spoljnotrgovinska neravnoteža uz neprekinutu spiralu rasta javnog zaduživanja i neodrživu stopu servisiranja duga(oko 40%)9. Pomenute projekcije pokazuju da je pod uslovima nevelikog rasta bruto domaćeg proizvoda do 2015. i održanja sadašnjeg standarda(nivoa potrošnje) uz izvestan prostor za investicije, neophodan kapital od oko 3 milijarde evra prosečno godišnje ,kroz strane direktne investicije ili na račun deviznih rezervi (najviše po 1,5-2 milijarde evra prosečno godišnje). Stoga je izvesno da je neophodan novi aranžman sa Međunarodnim monetarnim fondom kao potpora za prevazilaženje preteće krize duga u javnim finansijama i za sprečavanje mogućih bankrotstava u privredi i finansijskom sektoru. Pitanje koje se postvalja tiče se vrste aranžmana.

Standardni aranžman ’iz predostrožnosti’ nije dovoljan a nije verovatan ni klasični ’stand by’ aranžman sa reprogramom. Poželjan bi bio aranžman sa određenim ’paketom’ za relaksaciju spoljnog duga. Time bi se došlo do preko potrebnog vremena i finansijskog prostora za implementaciju jednog kompleksnog i sveobuhvatnog programa reformi i prilagođenih politika kakav je ovde skiciran.

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

Milan S. Šojić1

milan.sojic@nbs.rs

Jačanje domaće proizvodnje i ponude - uslov za izlazak privrede Srbije iz sadašnje recesije i zaduženosti Apstrakt:

U privredi Republike Srbije, kao i u drugim evropskim i svetskim privredama, ima asimetričnih cikličnih kretanja. Važna je ocena da je izlazak privrede Srbije iz ekonomske krize moguć samo ukoliko se osetno poveća domaća proizvodnja i ponuda i ukupna zaposlenost. Ovo zbog činjenice što je bruto domaći proizvod (BDP ) u Srbiji u 2012. godini bio na nivou od 61,8% BDP iz 1989. godine, a industrijska proizvodnja je na nivou od 38,4% od njenog nivoa iz 1989. godine. Ekonomski oporavak znatno otežava i visoka otplata spoljnog duga. U poslednjih šest godina je otplata spoljnog duga iznosila 10-13% bruto domaćeg proizvoda godišnje. U tom periodu je gep između otplate spoljnog duga i rasta BDP, iznosio - 64,2%. Otplata spoljnog duga je u 2011 i u 2012. godini dostigla čak oko 71,4% bruto domaćeg proizvoda ukupne industrije ili čak 97,7% bruto domaćeg proizvoda prerađivačke industrije. Usled navedenog rasta spoljnog duga, nužno je sačiniti strategiju njegovog daljeg ograničavanja samo na produktivne investicije. Zbog recesije i nerešenih dugoročnih problema, finansijski položaj privrede je nepovoljan. Neto profitna stopa, merena neto finansijskim rezultatom (neto dobit, minus neto gubitak) u odnosu na iskazani kapital privrednih društava u Republici Srbiji je u proteklim godinama bila sasvim niska (od -2,5% do 1,6% godišnje).

KLJUČNE REČI: asimetrični ekonomski ciklusi, datiranje ciklusa, oživljavanje domaće ponude, teret otplate spoljnog duga, niska neto profitna stopa, odliv mozgova, strategija spoljnog duga.

1

član NDES

205

206

Jačanje domaće proizvodnje i ponude - uslov za izlazak privrede Srbije iz sadašnje recesije i zaduženosti

Abstract:

Like other European and global economies, the Serbian economy displays asymmetric cyclical movements. It is important to note that the Serbian economy will exit from the crisis only if domestic production and supply are significantly augmented and the overall employment is increased. Note that Serbia’s gross domestic product (GDP) in 2012 was 61.8% of its 1989 level and industrial production 38.4% of its 1989 level.

Economic recovery is further hampered by high external debt obligations. During the last six years, external debt was 10–13% of GDP per annum. Hence, the -64.2% gap between external debt payment obligations and GDP growth in this period. In 2011 and 2012, external debt was as high as 71.4% of the total industry’s GDP or even 97.7% of manufacturing GDP. It is imperative that a strategy is composed to limit debt growth in the future to productive investments only. The recession and unresolved longterm issues have resulted that the net profit rate compared to the disclosed capital of business entities in the Republic of Serbia over the past years, was rather low ( -2.5% to 1.6% annually).

key words: asymmetric economic cycles, dating business cycle, revival of domestic supply, the burden of external debt repayment, low net profit rate, the brain drain, the strategy of external debt.

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

1. Ekonomski ciklusi-različiti teorijski pristupi Brojna su međunarodna teorijska i praktična iskustva u vezi sa istraživanjem recesija i ekonomskih ciklusa. Kao što je poznato, klasifikacija ekonomskih ciklusa se razlikuje po pojedinim autorima, među kojima su najpoznatiji: •K ičinovi ciklusi zaliha, dužine...................................................3-5 godina, • Žiglarovi ciklusi fiksnih investicija, dužine................................7-11 godina, • Kuznjecovi ciklusi infrastrukturnih investicija, dužine..............15-25 godina, • Kondratijevi dugoročni tehnološki ciklusi, dužine...................45-60 godina, • Super ciklusi, dužine..................................................preko 70 godina i dr.

Isto tako, u ekonomskoj teoriji se cikličnost ekonomske aktivnosti i pojave kriza i depresija različito definišu, a među poznatijim teorijama ciklusa su: • Kejnsova teorija ekonomskih ciklusa, • Monetarna teorija ciklusa, • Austrijska škola ekonomskih ciklusa, • Kanemanova kumulativna teorija ciklusa (cumulative prospect theory), • Marksistička teorija ciklusa, • Teorija politički uslovljenih ekonomskih ciklusa, •H enri Džordžova teorija ciklusa uzrokovana cenama zemljišta i druge teorije (čak i takve kao teorija fluktuacije gradnje nebodera-Skyscraper index i dr.).

Oblici recesija i depresija su različiti. Pri tome cilj svake vlade je produženje perioda uspona privrede i skraćivanje period kontrakcije realne ekonomske aktivnosti. U dosadašnjim istraživanjima, uočeni su uglavnom sledeći oblici recesija u svetu: • V- oblik • U- oblik • W- oblik • J- oblik • L- oblik i dr.

Viktor Zarnovič i Džefri Mur su dali vrlo značajan doprinos analizama recesije i ekonomskih ciklusa, posebno u SAD. Oni su bili članovi Komiteta za datiranje ciklusa pri Nacionalnom birou za ekonomska istraživanja. Imao sam priliku da ih pre tri decenije lično upoznam i razgovaram o metodama analize i istraživanja recesija, depresija i privrednih ciklusa.

Smatra se da je Viktor Zarnovič, pored Vesli Mičela i Artura Bernsa, jedan od najznačajnijih ekonomista u oblasti ekonomskih ciklusa, tako da je dobio naziv „Mr Business Cycle“ i pravi se paralela njegovog rada sa radom Pola Samuelsona kao „oca modernih ekonomskih nauka“.

Džefri Mur se 62 godine (od 1949.) bavio istraživanjima recesije insistirajući na tzv. 3D-e analizama (Duration, Depth, Diffusion), imajući u vidu trajanje recesije, dubinu recesije i njenu difuziju po delatnostima privrede.

207

208

Jačanje domaće proizvodnje i ponude - uslov za izlazak privrede Srbije iz sadašnje recesije i zaduženosti

Privreda SAD, kao najveća privreda u svetu je od 1945. godine do sada imala 12 ekonomskih recesija, od kojih je poslednja bila najveća. Te recesije bile su: februar-oktobar 1945; novembar 1948-oktobar 1949; jul 1953-maj 1954; avgust 1957-april 1959; april 1960-februar 1961; decembar 1969-novembar 1970; novembar 1973-mart 1975; januar –jul 1980; jul 1981-novembar 1982; jul 1990-mart 1991; mart-novembar 2001; i najveća recesija: decembar 2007-jun 2009. godine.

Recesiona kretanja, ali i oživljavanje se najčešće prenosi sa jedne privrede na drugu, što se vidi i na osnovu sledećeg osciliranja ekonomske aktivnosti u SAD i zemljama Evropske unije (EU27) u periodu 1970-2012.

slika 1: Rast bruto domaćeg proizvoda SAD i Evropske unije 1970-2012

2. Osciliranje ekonomske aktivnosti u Srbiji Prema našoj oceni, u Srbiji je u periodu od 1960. do 2013. godine bilo ukupno sedam ekonomskih ciklusa, manjeg ili većeg stepena osciliranja, mereno stopama realnog rasta bruto domaćeg proizvoda (ranije: rastom društvenog proizvoda).

Moglo bi se reći da je dno ciklusa u nas bilo u sledećim godinama: 1968 ; 1975; 1983; 1987-1988; 1990-1993; 1999 i 2012. Pri tome je, usled delovanja poznatih spoljnih i unutrašnjih faktora (dugotrajne sankcije, ekonomska i finansijska blokada Srbije, rat, sužavanje tržišta, ukidanje kliringa sa istočnoevropskim zemljama, neuspele privatizacije i dr.), bruto domaći proizvod Srbije sada na nivou od 61,7% bruto domaćeg proizvoda iz 1989. godine. To je zabrinjavajuće nizak nivo i zato je potrebno ubrzati razvoj i rast realnog sektora privrede.

Izlazak iz krize i sprečavanje bankrota neke privrede je znatno teže, ako preovlađujući deo ekonomske aktivnosti i ostvarenog BDP-a čini sektor usluga (primer Kipra, Grčke, Irske, Islanda i sl.).

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

Od 2008. do 2012. godine, realna ekonomska aktivnost i zaposlenost proizvodnih faktora bila je vrlo niska, ne samo zbog svetske finansijske krize, nego i zbog nepovoljnog delovanja brojnih domaćih faktora, među kojima je svakako i neproduktivno trošenje privatizacionih prihoda i enormno uvećanje spoljnog i unutrašnjeg zaduživanja države i privrede.

slika 2: Kretanje bruto domaćeg proizvoda Republike Srbije 1989-2012

slika 3: Kretanje bruto domaćeg proizvoda Republike Srbije 2001

Zaposlenost je u Srbiji sada na sasvim niskom nivou. Nivo ukupne zaposlenosti je sada znatno niži nego na početku protekle decenije. Karakterističan je i odliv mlade i visokoobrazovane radne snage u inostranstvo, što će otežati oporavak domaće ekonomske aktivnosti.

209

210

Jačanje domaće proizvodnje i ponude - uslov za izlazak privrede Srbije iz sadašnje recesije i zaduženosti

Prema poslednjim rapoloživim podacima u Srbiji je 2012. godine bilo zaposleno 1.72 miliona lica, što je znatno niže nego na početku protekle decenije. Naime, u 2001. godini je bilo zaposleno 2,10 miliona stanovnika. Ne može se govoriti o izlasku iz krize dok se osetno ne poveća zaposlenost i smanji visoka nezaposlenost.

slika 4: Zaposlenost u Srbiji 1997-2012

Industrija Srbije je 2012. godine bila na nivou od svega 38,4% od njenog nivoa iz 1989. godine. To znači da je izvršena velika dezindustrijalizacija u nas, iako je prodat najveći deo državnih i društvenih firmi industrije i drugih delatnosti, a prihodi od privatizacije nisu bili usmereni u pravcu ponovne industrijalizacije i jačanja realnog sektora privredđivanja, već su pretežno završili u potrošnji.

slika 5: Kretanje industrijske proizvodnje u Republici Srbiji 1989-2012 ( C by Milan S.Sojic)

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

Poljoprivreda je u nas stagnirala, s tim što je suša u 2012. godini dodatno destabilizovala domaću poljoprivredu, a delom i prehrambenu industriju.

Kretanja prerađivačke industrije je još nepovoljniji u odnosu na ukupnu industriju. U periodu od 2001. do 2012. godine, prerađivačka industrija je u Srbiji, imala pad za 3,8%, sa najvećim padom u 2009.godini, 2003.godini i 2012.godini.

Građevinarstvo je imalo najveći pad u 2009. godini, 2001. godini i 2010. godini, a u ostalim godinama protekle decenije je imalo osetan rast.

tabela 1: Indikatori realne ekonomske aktivnosti 2001-2012 Godina

Stopa rasta industrije ( u %)

2001.

2002.

2003.

2004.

2005.

2006.

2007.

2008.

2009.

2010.

2011.

2012.

Stopa rasta poljoprivrede (u %)

Stopa rasta preraÐivačke industrije ( u %)

Stopa rasta graÐevinarstva (u %)

Stopa rasta BDP ( u %)

0.1

17.5

-0.1

-13.3

4.8

1.8

-3.2

4.8

36.1

4.3

-2.9

-7.0

-4.5

14.8

2.5

6.5

19.2

6.4

20.2

9.3

0.6

-5.0

-0.8

7.9

5.4

4.2

-0.1

3.0

5.9

3.6

4.1

-7.8

4.8

10.8

5.4

1.4

8.7

0.8

4.7

3.8

-12.6

0.8

-15.8

-19.7

-3.5

2.5

-0.6

0.9

-6.3

1.0

2.1

0.9

0.6

17.0

1.6

-3.1

-17.5

-2.0

5.0

-1.7

Izvor: podaci RZS.

slika 6: Industrijska proizvodnja Republike Srbije 1970-2012

211

212

Jačanje domaće proizvodnje i ponude - uslov za izlazak privrede Srbije iz sadašnje recesije i zaduženosti

Spoljnoekonomska aktivnost je u poslednjih 11 godina bila u neprekidnoj neravnoteži.

Ukupna vrednost izvoza je u periodu od 2002. do 2012. godine iznosila 84,5 milijardi evra, ukupna vrednost uvoza 141,8 milijardi evra, tako da je kumulirani trgovinski deficit u tom periodu iznosio 52 milijardi evra.

Krajnje je nepovoljna činjenica da je u proteklih 11 godina, udeo trgovinskog deficita u bruto domaćem proizvodu Srbije iznosio 20,9% godišnje. Drugim rečima, trgovinski deficit za proteklih 11 godina je čak na nivou 2,3 bruto domaća proizvoda u posmatranom periodu, što je izuzetno visoka spoljna neravnoteža.

tabela 2: Spoljnotrgovinska aktivnost Republike Srbije 2002-2012 (Iznosi u milionima evra) Godina 2002 2003 2004 2005 2006 2007 2008 2009 2010 2011 2012* Ukupno 2002-2012

Izvoz roba i usluga Uvoz roba i usluga Trgovinski bilans

Trgov. bilans prema BDP u%

BDP

3125

6387

-3262

16028

-20.4

3847

7206

-3359

17306

-19.4

4475

9543

-5068

19026

-26.6

5330

9613

-4283

20306

-21.1

6949

11971

-5022

23305

-21.5

8686

16016

-7330

28468

-25.7

10157

18843

-8686

32668

-26.6

8478

13577

-5099

28957

-17.6

10070

14838

-4768

28006

-17.0

11472

16627

-5155

31140

-16.6

11913

17211

-5298

30034

-17.6

84.502

141.832

-52.032

245.210

-20.9

*Procena BDP za 2012.godinu.

Deficit tekućeg platnog bilansa od 2008. do 2012. godine bio je izuzetno visok i iznosio 11,2% bruto domaćeg proizvoda, godišnje. Tako visok deficit nije održiv ne samo na duži i srednji rok, nego i na kraće rokove, obzirom na nisku ekonomsku aktivnost u zemlji i istovremenu potrebu otplate velikih godišnjih rata spoljnog duga.

Enorman deficit tekućeg platnog bilansa je bio u 2008. godini i iznosio je čak 21,6% bruto domaćeg proizvoda u toj godini, a zatim i u 2007. godini, kada je iznosio 17,7% BDP. Prema međunarodnim kriterijumima i iskustvima, deficit tekućeg platnog bilansa ne bi trebalo da prelazi 3% BDP, a u zemljama u usponu, po našem mišljenju, ne bi trebalo da prelazi 5% BDP godišnje.

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

U periodu od 2001.do 2012. godine, kumulirani deficit tekućeg platnog bilansa iznosio je 31,2 milijarde evra ili 10,8% BDP, godišnje.

tabela 3: Tekući platni bilans Republike Srbije 2001-2012 (u milionima evra) Godina

BDP u mil. evra

Tekući platni bilans

2001.

2002.

2003.

2004.

2005.

2006.

2007.

2008.

2009.

2010.

2011.

2012.* Ukupno 2002-2012 Ukupno 2002-2012

Tekući platni bilans prema BDP u %

282

12820.9

2.2

-671

16028.4

-4.2

-1347

17305.9

-7.8

-2620

19026.2

-13.8

-1778

20305.6

-8.8

-2356

23304.9

-10.1

-5053

28467.9

-17.7

-7054

32668.2

-21.6

-2108

28956.6

-7.3

-2080

28006.1

-7.4

-2976

31140.0

-9.6

-3150

30034.0

-10.5

-31.193

275.243.8

-10.8

-17.368

150.804,9

-11,2

Izvor: publikovani podaci NBS i RZS. *Procena BDP za 2012. Tekući platni bilans bez zvanične pomoći (2007-2012)-procena za 2012. godinu.

Usled niza razloga navedenih u ovom radu, kao i drugih nepomenutih faktora, finansijski položaj privrede Srbije je već duže vreme nepovoljan.

Neto profitna stopa privrednih društava u Republici Srbiji je u proteklim godinama bila vrlo niska, a u periodu 2008-2010. godine, čak i negativna. Sa takvom profitnom stopom se ne može ubrzati ekonomski razvoj i rešiti problemi nezaposlenosti, naročito u razdobljima oskudnijeg priliva inostranih investicija i potrebe otplate spoljnog duga.

Ta neto profitna stopa, merena kao odnos neto finansijskog rezultata (neto dobit minus neto gubitak) prema iskazanom kapitalu privrednih društava iznosila je: -0,94% u 2008. godini; -2,51% u 2009. godini; -2,19% u 2010. godini i 1,60% u 2011. godini, odnosno -1,01% prosečno godišnje. U ranijim godinama, pre svetske finansijske krize, neto profitna stopa privrednih društava bila je pozitivna i iznosila je: 1,70% u 2006. godini i 0,69% u 2007.godini.

Za 2012. godinu još nisu obrađeni finansijski izveštaji, ali se procenjuje da bi neto profitna stopa prema kapitalu mogla iznositi blizu prosečnog rezultata u periodu 2006. godine do 2011. godine.

213

214

Jačanje domaće proizvodnje i ponude - uslov za izlazak privrede Srbije iz sadašnje recesije i zaduženosti

Finansijski rezultati privrede su takođe, u većem ili manjem stepenu, povezani sa trgovinskim deficitom, tekućim platnim bilansom, rastom spoljnog duga, promenama bruto domaćeg proizvoda, promenama domaće potrošnje, obimom i strukturom investicija, nedovoljnom likvidnošću u privredi i drugim ključnim ekonomskim tokovima.

tabela 4: Finansijski pokazatelji privrednih društava u Republici Srbiji (2006-2011) Iznosi u milijardama dinara (tekuće cene) Kapital Ukupna sredstva Neto dobit Neto gubitak Neto finansijski rezultat Dugoročne obaveze Kratkoročne obaveze Odložene poreske obaveze Ukupna dugovanja Ukupne obaveze prema kapitalu u % Ukupne obaveze prema aktivi u% Gubitak iznad visine kapitala Kumulirani gubitak Neto finansijski. rezultat/ Kapital, % Neto finansijski rezultat/ Ukupna sredstva, % Neto finansijski rezultat/ Stalna imovina, % Stalna imovina

2006.

2007.

2008.

2009.

2010.

2011.

3238.9

3818.9

3968.4

4068.5

4104.4

5311.6

6359.5

7737.3

8931.7

9622.2

10303.0

12036.3

285.6

328.5

299.3

282.9

316.5

485.6

177.5

275

336.5

385.1

406.2

373.7

108.1

53.5

-37.2

-102.2

-89.7

84.8

847.6

1159.9

1465.5

1680.1

1848.9

1933.1

2217.3

2668.8

3399.5

3750.2

4215.7

4585.2

24.8

47.2

49.7

51.1

52.3

118

3089,7

3875,9

4914,7

5481,4

6.116,9

6.636,3

95.4

101.5

123.8

134.7

149.0

124.9

48.6 229.5

50.1 276.8

55.0 364.5

57.0 485.1

59.4 654.5

55.1 806.2

905.9

1092.9

1316.5

1606.94

1947.9

2.233,1

3.34

1.40

-0.94

-2.51

-2.19

1.60

1.70

0.69

-0.42

-1.06

-0.87

0.70

2.76 3911.1

1.13 4741.8

-0.71 5204.7

-1.86 5482

-1.61 5567.6

1.24 6849.7

Izvor: Agencija za privredne registre

Ukupan kapital privrednih firmi u 2011. godini iznosio je 5.311,6 milijardi dinara ili oko 50,8 milijardi evra.

Ukupna sredstva privrednih firmi u 2011. godini bila su 12.036 milijardi dinara ili oko 115 milijardi evra.

Stalna imovina je krajem 2011. godine iznosila oko 6.850 milijardi dinara ili 65,5 milijardi evra.

Ukupne obaveze privrednih firmi, koje uključuju dugoročne obaveze, kratkoročne obaveze i odložene poreske obaveze, su krajem 2011. godine iznosile 6.636 milijardi dinara ili 58,4 milijardi evra.

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

Time su ukupne obaveze privrednih društava veće za 24,9% od ukupnog kapitala firmi. Ukupne obaveze privrednih društava su dostigle nivo od 55,1% od ukupnih sredstava kojima raspolažu privredna društva.

Ukupan kumulirani guibitak privrednih društava je krajem 2011. godini, uključujući nepokrivene gubitke iz ranijih godina, iznosio 2.233,1 milijardi dinara, odnosno 21,3 milijardi evra.

Neto dobit je u 2011. godini iznosila 4,6 milijardi evra, neto gubitak je u 2011. godini iznosio 3,6 milijardi evra, tako da je neto finansijski rezultat u 2011. godini iznosio 1 milijardu evra.

U periodu od 2008. do 2010. godine, neto finansijski rezultat privrednih društava je bio negativan i kumulativno posmatrano je iznosio 2,4 milijarde evra i to: oko 400 miliona evra u 2008. godini; oko 1,1 milijardu evra u 2009. godini i oko 900 miliona evra u 2010. godini. U 2011.godini je neto finansijski rezultat bio pozitivan i iznosio oko 1,1 milijardi evra.

Spoljni dug je u proteklih pet godina imao visok rast i njegova otplata predstavlja sve veći problem. Tako je krajem 2007. godine spoljni dug iznosio 17,1 milijardi evra, da bi krajem 2012. godine bio povećan 25,7 milijardi evra. U vreme prethodne vlade, najviše je povećana zaduženost privrede prema inostranstvu, tako da otplata duga predstavlja sve veći problem.

Prema raspoloživim podacima, u 2013.godini je potrebo otplatiti preko 4,5 milijardi evra spoljnog duga, tako da je ta jednogodišnja otplata duga znatno veća od ukupno naplaćenih priovatizacionih prihoda od prodaje državnih i društvenih preduzeća.

Usled navedenog rasta spoljnog duga, nužno je sačiniti strategiju njegovog daljeg ograničavanja. Spoljno zaduživanje je nužno ograničiti samo na produktivne investicije.

U 2010. i 2012. godini, spoljni dug je prešao u zonu visoke zaduženosti, prema kriterijumima međunarodnih finansijskih organizacija. U 2010.godini je spoljni dug iznosio 84,9% ostvarenog bruto domaćeg proizvoda, a u 2012. godini 85,6% BDP.

215

216

Jačanje domaće proizvodnje i ponude - uslov za izlazak privrede Srbije iz sadašnje recesije i zaduženosti

tabela 5: Spoljni dug Republike Srbije 2002-2012 Godina 2002.

2003.

2004.

2005.

2006.

2007.

2008.

2009.

2010.

2011.

2012.*

Spoljni dug (mil.evra)

Bruto domaći proizvod ( mil.evra)

Odnos spoljnog duga prema BDP, u %

9402

16028.4

58.7

9678

17305.9

55.9

9466

19026.2

49.8

12196

20305.6

60.1

14182

23304.9

60.9

17139

28467.9

60.2

21088

32668.2

64.6

22487

28956.6

77.7

23786

28006.1

84.9

24125

31140.0

77.5

25721**

30.034*

85.6

*Procena BDP za 2012. **) U septembru 2012.

slika 7: Spoljni dug prema BDP,% (Spoljni dug u septembru 2012., BDP procena )

Izvor: NBS

Otplata spoljnog duga je dostigla vrlo visok nivo, pa je u 2011. godini iznosila čak 13,1% BDP, a u 2012. godini oko 13% BDP, računato na bazi procenjenog BDP Republike Srbije.

U poslednjih šest godina otplata spoljnog duga iznosila je 10-13% bruto domaćeg proizvoda godišnje, što je veliko opterećenje privrede i prelazi jednu polovinu neophodnih godišnjih investicija za razvoj Srbije.

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

slika 8: Udeo otplate duga u BDP Republike Srbije u % 2012. (procena)

Koliko je veliko opterećenje otplate spoljnog duga, može se videti na osnovu sledećih komparacija. Tako je otplata spoljnog duga u 2011. godini, prema proračunu autora na osnovu javno objavljenih zvaničnih podataka RZS i NBS za 2011. godini, iznosila: • 155% bruto domaćeg proizvoda poljoprivrede ili • 71,4% bruto domaćeg proizvoda industrije ili • 48,9% bruto domaćeg proizvoda industrije i poljoprivrede, posmatrano zajedno ili • 97,7% bruto domaćeg proizvoda prerađivačke industrije ili • 3,9 godine ukupne vrednosti bruto domaćeg proizvoda energetike u Republici Srbiji.

slika 9: Otplata spoljnog duga prema bruto domaćem proizvodu i rast BDP u % ( 2001-2012)

(C by Milan S. Sojic)

217

218

Jačanje domaće proizvodnje i ponude - uslov za izlazak privrede Srbije iz sadašnje recesije i zaduženosti

Ovde takođe pokrećemo inicijativu da se u Republici Srbiji formira nezavisni Komitet za datiranje ekonomskih ciklusa Srbije, koji bi, po najboljoj međunarodnoj metodologiji i praksi, označavao najniže tačke (dno) i vrhove ekonomskih ciklusa, po ugledu na takav nezavisni komitet za datiranje ciklusa (Business Cycle Dating Committee-BSDC) pri Nacionalnom birou za ekonomska istraživanja (National Bureau of Economic Research-NBER) u SAD. Inače, NBER je osnovan 1920. godine, a Komitet za datiranje ciklusa-BSDC u SAD je osnovan 1978. godine.

3. Literatura Dr Milan Šojić :„Ekonomska nauka i prevazilaženje ekonomske krize u nas“ u okviru edicije: Ekonomska nauka i privredna kriza“ , Akademija ekonomskih nauka, Naučno društvo ekonomista Srbije, Ekonomski fakultet Beograd, 4. novembar 2010.godine Dr Milan Šojić: „Otplata spoljnog duga Republike Srbije i novi model privrednog razvoja“, časopis „Ekonomski vidici“2/2012, Beograd, 14/15 jun 2012. godine, US Business Cycle Expansions and Constractions, NBER, Business Cycle Dating Committee, Massachusetts, 9/20/2010.

Analiza duga Republike Srbije, Narodna banka Srbije, decembar 2012. (internet sajt NBS, februar 2013.), Dr Milan Šojić: „Ekonomske i finansijske krize i indikatori ranog upozoravanja“, časopis „Ekonomski vidici“ 3/ 2009, Beograd.

Statistički bilten, NBS, januar 2013.

Dr Milan Šojić :„Najznačajniji finansijski rezultati poslovanja privrede Srbije 20062010“, časopis „Ekonomski vidici“ 1/ 2012, Beograd, 2012. godine, „Monetary policy in the Kingdom of Yugoslavia during the Great Depression (1929-1934)“ u knjizi: Monetary Policy during Economic Crisis: A Comparative and Historical Perspective, Authors: Branko Hinic, Milan Sojic and Ljiljana Djurdjevic, National Bank of Serbia, The Fifth Annual South-Eastern European Monetary History Network (SEEMHN) Conference; Central Bank of Turkey, Istanbul, April 2010. „How Yugoslav hyperinflation was curbed in 1994“, Authors: Branko Hinic, Milan Sojic, PhD, Sixth Conference of the, South-East Europe Monetary History Network (SEEHMN), Authors: Mr. Branko Hinic, Mr. Milan Sojic, RNB, Bucharest, March 1718, 2011.

Milan dr Šojić: „Ekonomska kriza i indikatori ranog upozoravanja“, Institut društvenih nauka-Centar za ekonomska istraživanja, Beograd, 2010.

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

Dr Milan Šojić :„Redukovanje eksterne neravnoteže ključno u novom modelu rasta“, časopis „Ekonomski vidici“1/2011 „National Bank of Serbia’s Monetary Policy in Inflation Targeting Regime“ Authors: Branko Hinic, Milan Sojic, PhD, 9th International Scientific Conference, Serbia Facing the Challenges of Globalization and Sustainable Development, Megatrend University, Belgrade, November 25th, 2011. dr Milan S. Šojić: „Okončajte ovu depresiju odmah“, NBS-info, br.37, Narodna banka Srbije, septembar/oktobar 2012, „Some Elements of Competitiveness of the Economy of Serbia“, Authors: Branko Hinic, Milan Sojic, NBRM Conference, Skopje, 30 May 2008. dr Milan S. Šojić: „Realni efektivni devizni kurs dinara i eksterna neravnoteža u privredi Republike Srbije“, Interni rad, NBS,14. 04. 2011. dr Milan S. Šojić: „Kako se finansira Evropska unija“ rad objavljen u okviru publikacije „Balkan i EU“.

Victor Zarnowitz and Geoffrey H. Moore, 1982 „Sequential Signals of Recession and Recovery,“ Journal of Business, Volume 55, pages 57-85.

Izveštaj o inflaciji, NBS, februar 2013.

219

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

Radovan Pešikan

pesikanradovan@open.telekom.rs

Država po meri1 Apstrakt:

Kada je u pitanju stanje u našoj privrede, danas postoje dva ključna pitanja za koja nemamo odgovor, a to su: spoljni dug i nezaposlenost. Sa ovim problemom moraće da se suoči svaka vlast: liberalna, antiliberalna ili neka druga koju će nam nametnuti poverioci.

Jedino rešenje, bez alternative, je povećanje – prirast proizvodnje razmenljivih dobara, ali ono traži ogromna ulaganja i odricanja. Ali, ovaj autor je ubeđenja da su određene sistemske promene isto tako važne kao preduslov za rešenje ovih zadataka. U tom smislu, predložene su dve promene: Prvo, treba podići odgovornost za učinjeno na svim nivoima vlasti. Izbornim zakonom političke partije treba dovesti u poziciju odgovornosti za izvršenje obećanja a za tu meru predložena je stopa rasta BDP. Ovaj predlog počiva na pretpostavci da će sadašnje partokratske vlade biti zamenjene sa vladama koje će ostrvarenje svojih interesa poistovetiti sa javnim interesom, kao i činjenice da je samokontrola efektnija od kontrole.

Drugo, naš sadašnji odnos prema privrednom razvoju treba preusmeriti iz pasivnog u aktivno stanje. Umesto traženja kredita treba nuditi projekte ne samo u zemlji nego i ino kupcima. Dobri projekti će uvek da nađu kupca. Zato je, kao nova institucija, predloženo formiranje tržišta projekata sa osnovnim zadatkom prikupljanja rasutog znanja i njegovog stavljanja na raspolaganje potencijalnim kupcima, ali sada u obliku projekata. Realnost ovog predlog počiva na pretpostavci da je potencijal znanja u društvu daleko veći od znanja koje poseduju političke partije u vlasti.

Ovaj drugi predlog je komplementaran sa prvim, a i jedan i drugi imaju za cilj da svakog pojedinca dovedu u poziciju da boreći se za sopstvene interese ostvaruje i zajednički. Realno je da će predsednik vlade preduzeti sve kadrovske i organizacione mere za ostvarenje preuzetih obećanja, a svaki nezaposleni građanin prepoznati priliku da svoje probleme reši samozapošljavanjem, a ne čekanjem da ga država zaposli.

Posmatrano iz ugla aktuelne podele EN za rad se može reći da počiva na liberalnim osnovama, ali sa jednom, na nov način definisanom ulogom države. Vizija isključuje potrebu bilo kakvog dirižizma, ali isto tako i liberalni stav da država ne treba da se meša.

KLJUČNE REČI: liberalizam, antiliberalizam, kriza, država, preduzetništvo, odgovornost, interes, razvoj, znanje, tržište projekata, državno bankarstvo, zapošljavanje.

1

utor ovog rada oseća potrebu da se posebno zahvali gospodinu Miliji Mihailoviću na brojnim sugestijama koje su A doprinele poboljšanju teksta ovog rada.

221

222

Država po meri

Abstract:

When the state in our economy is in question, two key questions are being asked nowadays, but with no answers, and these questions are related to the following: external debt and unemployment. Each and every government will have to confront these problems: liberal, anti-liberal or some other which will be imposed by creditors. The only solution, without alternative, is the increase – growth of the tradable production, but it demands enormous investments and waivers. But this author is of the conviction that certain systematic changes are also important, as the prerequisite for solving of these tasks. Regarding that, two changes have been proposed: Firstly, responsibility should be increased at all levels of government. Political parties should, by the Election law, be brought into position of responsibility in relation to the fulfilment of the promises given to the voters that led them to power. For that responsibility control measurement BDP growth rate has been proposed. This proposal is based on the assumption that present partocratic government will be replaced by the government which will equate the fulfilment of its interests with the public interest, as well as the facts that self-control is more efficient than the control.

Secondly, our current attitude towards economic development should be directed from passive to active state. Instead of asking for loans, project should be offered not only to the domestic but to foreign buyers too. Good projects will always find a buyer. That is why, as the new institution, the forming of project market has been proposed, with the basic task of collecting the scattered knowledge and making it available to the potential buyers, but now in the form of projects. Validity of this proposal has been based on the assumption that the knowledge potential in the society is much higher than the knowledge held by individuals and political parties in power.

The second proposal is complementary with the first one and both aim to bring every individual into the position to fulfil the common interests fighting for his own interests.

It is obvious that the Prime Minister will undertake all personnel and organization measures for fulfilment of taken promises, in this case BDP, and every unemployed citizen will recognize the opportunity to solve his own problems by self-employment without waiting for the state to give him the job.

Observed from the actual EN division point of view, it can be said that the labour rests on liberal grounds, but with one, in a new way defined role of the state. Vision excludes the need for any dirigisme, as well as the liberal attitude that the state should not be involved.

key words: liberalism, anti-liberalism, crisis, state, entrepreneurship, responsibility, interest, development, knowledge, project market, state banking, employment.

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

1. Uvodne napomene Danas nije samo kriza svetske privrede nego i ekonomske nauke (EN). Sve terorije na kojima je ekonomska nauka počivala sada su uzdrmane-poljuljane.Niti ima pouzdanih ocena uzroka kako je kriza nastala, niti pouzdanih saveta o putevima oporavka.Već mnogo puta smo čuli procene o izlasku iz krize ali, nažalost, ona i dalje traje, a rekao bih i da se produbljuje.

Rasprava vođena na poslednje dve sednice AEN pokrenula je suštinska pitanja uzroka naše krize kao i odgovornosti i podelama u okviru same EN. Rasprava je, sa predlošcima prof. Madžara pa i drugih učesnika dobro pripremljena, ali je, po našem mišljenju, ostala nedovršena. Na to posebno ukazuje naknadni rad prof. Madžara Antiliberalizam u 22 slike koji je ostao bez rasprave iako po svojoj sadržini to i te kako zaslužuje. Naime, autor je lako prepoznatljiv kao pristalica (neo)liberalističke vizije (NL) daljeg privrednog razvoja, ali to svoje ubeđenje izkazuje negirajući antiliberalističku opciju (ANL), odnosno šta nije a ne šta jeste NL, što nije dovoljno. Naime, u nedostaku mere za odmeravanje ideja sve diskusije su podjednako dobre ili loše tako da svakog od učesnika ostavljaju pod utiskom korisnosti i sa osećanjem da su njegovi argumenti nadjačali, a ipak, i pored svega, rezultata rasprave - nema. Ovaj autor je pod utiskom da je u svim ovim raspravama previše kritika a malo ili nimalo rešenja. Kritike sve više postaju same sebi cilj, a ne poziv na raspravu kako bismo došli do boljih rešenja. U našem slučaju to je aktuelno stanje u privredi. Zato bi celu raspravu trebalo preusmeriti na odmeravanje rešenja koje pomenute opcije nude, a ne samo iznošenju kritika na račun onih drugih.

Ubeđenje ovog autora je da mi, i sve da hoćemo, nemamo bolju osnovu za uređenje privrednog sistema od liberalne koncepcije. Ali, to ne znači i poistovećivanje sa njenom formulacijom kakva je data u viziji njenih privrženika. Valjanost svake ekonomske teorije, pa i liberalističke, mora da se ogleda u meri koliko sadrži odgovore na aktuelne probleme privrede sa kojima se društvo susreće. Nažalost tih odgovora nema. Obe opcije su za sebe rezervisale jednu vrlo lagodnu poziciju da čekaju i kritikuju, ali ne i sebe izlože kritici za predloge koje bi trebalo da imaju, ali ih, nažalost, nemaju. To se ne bi moglo baš nazavti fer pozicijom. Izgovor da smo u svađi, podeljeni na dve opcije, nije dovoljan.

Naime, javnost očekuje preporuku o preuređenju postojećeg sistema koja će biti jasna, ne samo izvršno-političkim organima nego i široj javnosti kako bi svako od nas mogao da vidi neposredne aktivnosti kojie slede, kao i svoju poziciju na tom putu privrednog oporavka. Pored toga, javnost mora da stekne ubeđenje da je to jedini i pravičan put za koji se vredi založiti i podržati izvršno političke organe da ga realizuju.Bez tako jasno izkazane i prihvaćene vizije nije moguća mobilizacija društva, a samim tim ni oporavk privrede.

Zato, ovaj autor, u ovom radu, želi da pokaže da je takav program moguće sačiniti , pa ga sada prilaže kao doprinos traženju puta izlaska iz krize. Naime, taj program je u osnovnim crtama već izložen u prethodnim radovima ( RP:13,14, 15 ), ali ne tako u eksplicitoj formi i obimu kako će ovde biti prikazan. Tom izoštravanju slike ovog programa svakako da su doprinele i kritike upućene od strane prof. Madžara, kao i neke konstatacije izvedene iz analize razlika između NL i ANL opcije, koje su takođe sadržane u ovom radu.

223

224

Država po meri

2. Utuk na utuk – slikom na slike Poslednji predložak2 prof. Madžara Antiliberalizam u 22 slike shvatam kao prilog (ne) održanoj raspravi o viziji daljeg razvoja našeg privrednog sistema. U konkurenciji liberalne i antiliberalne opcije privrednog razvoja autor je, zalažući se za liberalnu opciju, izrazio posredno, negirajući, široko i temeljno, opciju antilibralizma. U ovoj kritici se našao i autor ovog rada kome je u celini posvećena jedna slika (8, odeljak 7.6, slika 22) a prepoznao se i u nekoliko drugih, ali ne u glavnoj ulozi. S obzirom na sistematičnost i svestranost prof. Madžara, s jedne strane, i na značaj teme, s druge, kritiku sam shvatio kao nastavak rasprave i još jednu priliku za sučeljavanje i preispitivanje sopstvene vizije koju sam izložio u radu Liberali i antiliberli – stvarna ili lažna dilema (RP,14). Reč je o stavu ovog autora da ključnu odgovornost za stanje u našoj privredi nose političke partije koje su svoje partijske pa i lične interese stavili iznad zaštite javnog interesa, za koji su birane. Za prevazilaženje ovog stanja predložio sam izmenu izobronog zakona u smislu uvođenja merljivosti i kontrole izvršenja izbornih obećanja. Međutim, pored određenih prijatnih ocena za rad u celini, ovaj predlog je naišlao na brojne kritike prof. Madžara. Da li su kritička zapažanja izazvana neubedljivošću mojih obrazloženja ili pogrešnih ocena njihovog autora, to je, sa gledišta postavljenog cilja, manje važno, ako ne i nebitno. Bitna je održivost ili neodrživost ponuđenog programa u celini.

Zato ću svoje odgovore izneti po sistemu utuk na utuk, citat ↔ komentar. Nadam se da izdvajanje citata iz celine teksta neće promeniti smisao njihove sadržine, a ako se to i desi, sigurno neće biti namerno. Naprotiv, u mom je interesu, ali ne samo u mom, da se sve to temeljno raspravi. Najveću slabost ovih zapažanja vidim u antistavu autora za sve predloge koji dolaze iz grupacije ANL, ili onih za koje se pretpostavlja da joj pripadaju, a ne da li i koliko doprinose rešenju privrednih teškoća sa kojima se suočavamo. Zato ću postupno, po istom redosledu kako su primedbe date, izložiti i svoje odgovore.

2.1. Fiksiranje ciljeva O znanju i obećanjima političkih partija autor kaže (8, tačka 1, s.105): „Za „tačno“ fiksiranje ciljeva nijedna stranka nema, niti će ikada imati, dovoljno znanja“. To je sasvim tačno! Ali, one neko znanje imaju, ili bolje reći da bi trebalo da ga imaju.Valjda se obećanja biračima daju na osnovama nekog poznavanja stanja u privredi i mogućnosti privrednog razvoja. Niko njima ne nameće koja će to stopa rasta da bude. I dalje, ako stranke obećavaju porast plata, zaposlenosti, život dostojan čoveka i sl, to ne može da se ostvari iz nultog privrednog rasta. Znači da one računaju na neki prirast proizvodnje. Od njih se samo traži da ta svoja obećanja prevedu u neku brojku. Naravno, ovo je najmanje računski problem. Ali , ta obaveza bi, ukoliko bi bila prihvaćena, promenila ponašanje političkih partija za 180 stepeni. I to: a) S tranke bi bile prinuđene da svoj opstanak na političkoj sceni stave u zavisnost od stepena ostvarenja javnog interesa.To je njihova obaveza bila i do sada, ali su one javni interes zamenile, svaka za sebe svojim, i to u istoj vladi, pa umesto jedinstva imamo višestruko nejedinstvo vlade.

2

U daljem tekstu autor.

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

b) B ilo bi uspostavljeno, da tako kažemo, političko tržište, što znači međusobna konkurencija i uporedivost stranačkih ponuda biračima. Konstituisanje ovog tržišta sigurno bi iz temelja promenilo ponašanje političkih partija. To ubeđenje zasnivam na nekoliko činjenica, i to: Niko stranke ne tera koju će stopu rasta da ponude biračima. Da li će to biti 2 , 5, ili n% manje je važno nego izkazivanje odgovornosti koje stranke sa tim upisivanjem preuzimaju prema biračima. Taj broj pokazuje da su one spremne da preuzmu rizik koji će, eventualno, proizvesti neispunjenje datih obećanja.

Obavljanje javnih funkcija je veoma složen i odgovoran posao. Bilo bi prirodno da se za njihovo obavljanje konkurišu stranke sa jakom kadrovskom strukturom, primerenom poslovima koji ih očekuju. Čini mi se da to kod nas nije slučaj; Imamo pravu poplavu stranaka koje u tome vide svoje uhljebljenje.Ali, ako vidimo koliko imamo partija, ne samo parlamentarnih, onda vidimo i (ne)ozbiljnost stranaka koje pretenduju da sutra vode ovu zemlju. Svako ima pravo da za sebe misli da je pametan i lep, bolje je i to nego da zapadne u depresiju, ali isto tako i mi, svi ostali, imamo pravo da se zaštitimo, koliko god možemo, ako to ne bude tako.

Njima se ne može ograničavati pravo kako će i šta će nuditi biračima. Mahom sve partije, pa i one najveće, obmanjuju birače, i to svesno. Ali, posledice tih lagarija ne trpe one, nego mi svi – građani i to sa, malte ne, zhvalnošću jer je moglo da bude i gore. ∙ U osporavanju ove merljivosti obećanja autor navodi i sledeće: „U svet slučajnosti niko ne može biti siguran da je postavio prave, a to između ostalog znači dovoljno zahtevne, a ipak ostvarive, razvojne i stabilizacione ciljeve“. Tačno, ali niko nikome ne postavlja ciljeve. Svaka stranka to radi za sebe. Ostvarivost nekog obećanja u brojčanom opisu je, u svetu slučajnosti , podjednako ostvarljivo kao to isto obećanje, samo sada izraženo rečima. To je jedno isto obećanje izraženo na dva jednako važeća opisa, pa je neshvatljivo osporavanje bilo kojeg izražavanja. Suština nije u formi tih obećanja nego njihovoj realnosti i održivosti. Autor je stao u u zaštitu stranaka iako ih niko ne napada. „U političkoj konkurenciji valja računati sa strankama koje će neodgovorno obećavati vrlo visoke buduće učinke .... a ne vidi se način na koji bi se ti ostapbenderovski planovi mogli razlikovati od realnih obećanja ozbiljnih i odgovornih političkih organizacija“.Tačno je! Nema načina, pa smo zato takve trpeli ne samo jedan mandat negi i više. Uvek se nalazio neki izgovor-pravdanje za poršlo i neka nova lagarija za buduće vreme. Ali, sa predloženim izmenama u izbornom sistemu, posle prve parlamentarne rasprave, one ne bi imale čemu da se nadaju. Autor kaže da će te ostapbenderovske partije prve zaglaviti i da je to:“ ... suviše skup“ način utvrđivanja izbornih prevara. Ja ne znam da li ih to autor žali, ali ja sigurno ne. Nisu to socijalni slučajevi koje treba žaliti ili pomagati. To su partije iz porodice Šojić. Najmanja je šteta to što će njihovu kampanju da plaća država, to je cena demokratije, ali ako takvi dođu na vlast sigurno ne možemo da očekujemo da će nam one izgraditi institucije i uvesti vladavinu prava. Jedino što nam u tom slučaju preostaje jeste da se sa njima što pre oprostimo, ne čekajući istek mandata. Može se prihvatiti da je mera koju predlažem suviše tvrda, ali nije nepravična. Ona bi za sve partije – interesne grupe bila nepremostiva brana, pravo sito. Broj partija koje bi preostale mogao bi se prebrojati sa prstima jedne ruke, a to je ono što nam treba.

225

226

Država po meri

∙ Autor dalje kaže„Izgleda ... da je aktuelna vlast neefikasna i neuspešna, ali brojni snimci javnog mnenja, kao i tekuća naučna produkcija, jednako uverljivo pokazuju da preovladava i uverenje da je alternativa toj vlasti još manje povoljna“.

Svrha ovog rada nije da brani narod od samog sebe, a još manje da ga menja. Stvar je birača za koga će da glasaju. Naš je zadatak da predizborna ponuda bude jasna. Ne može se odgovorno glasati ako se odgovorno-jasno ne zna šta se nudi. Međutim, činjenica je i to da privredni rast nije jedino merilo niti jedina izborna tema, ali mislim da jeste najvažnija.

Pored toga, sve te druge teme zavise, direktno ili indirektno, od stanja u privredi. Zato mi je teško poverovati da će birači glasači protiv svojih interesa.

2.2. Jednakost ili nejednakost Kada je u pitanju odnos prema političkim partijama, dobija se utisak da sada autor odstupa od principa jednakosti koji zastupa. Navodeći da je BDP stohastička veličina, vremenske (ne)prilike, i sl, što sve naginje traženju nekih olakšica, da bi završio sa pitanjem (8,Tačka (2), s.106) : „Da li smo zaista spremni da sudbine vlada prepustimo nepredvidivim i nepodnošljivo stohastičnim hirovima eksternih uslova pod kojima su prinuđene da rade, a na koje, dakako, nisu u stanju da utiču“? a) Mislim da se za to ne treba bojati. Otvaranje rasprave o poverenju nije neka novina. I do sada se to dešavalo, ali ako se za to prikupi dovoljan broj poslanika. U situaciji koju sam predložio, parlament bi o tome raspravljao po slili zakona, ali samo u slučaju neispunjenja izbornih obećanja.U ovoj viziji, da bi vlada opstala, neophodna je dvotrećinska podrška poslanika, što znači, najčešće, i podršku jednog dela opozicije.Ovo za vladu ne bi bila otežavajuća okolnost. Naprotiv, opozicija će, u nekim otežanim uslovima, radije glasati za poverenje vladi nego za njeno rušenje. Ovde nije u pitanju neka ljubav ili solidarnost, nego čista računica. Ako opozicija nema šta da ponudi bolje, onda njoj ne bi odgovarali ni novi izbori niti mandat za sastav vlade. Sve se odvija pred očima javnosti, pa ako neko ruši vladu, a nije spreman da preuzme odgovornost, sigurno da na sledećim izborima neće proći. Čak i u slučaju pada vlade raspisivanje novih izbora nije jedino rešenje. Uvek su mogući novi koalicioni sporazumi ili rekonstrukcija vlade. b) Ništa u životu nije sigurno, samo je u pitanju stepen izvesnosti da li će se nešto desiti ili neće. Ne znam zašto bi se postavljali ili tražili neke olakšavajuće okolnosti za političke partije, a ne za preduzetnike. I jedni i drugi rade u stohastčkim uslovima.Kada se potražnja za našim proizvodima na svetskom tržištu prepolovi, autor je, izgleda, spreman da traži olakšavajuće okolnosti za vladu, a ne pominje na stotine ili hiljade preduzetnika koji su najvećim delom otišli u stečaj ili su prepolovili svoju proizvodnju.

Primer poljoprivrede je još prikladniji. Tako, seljak trpi ne samo varijacije na svetskom i domaćem tržištu, nego i klimatske promene, ali nema kome da se žali. On jedino zna da će bolje proći od drugih-konkurencije, samo ako je bolje obradio svoje oranice i primenio sve agrotehničke mere. Isto to treba da važi i za političke stranke. Ona partija koja preventivno deluje, grabi vreme, ima alternative, razvija domaće tržište i sl. uvek će lakše da podnosi sve udare i spoljne i unutrašnje od one koja to ne zna. U ovoj utakmici između stranaka važno je samo biti bolji i brži. Uslovi su za sve stranke isti.

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

c) P olitičke stranke ne treba nimalo štedeti. One znaju, ili treba da znaju, da je privreda jedan složeni dinamički sistem i plus stohastički, pa se ipak grčevito bore da ostanu na vlasti. Od njih se očekuje da rešavaju probleme, a ne da se žale na zatečeno stanje ili na teškoće na koje nailaze. To nije mesto za odmor i dividende ako se radi o ozbiljnim partjama, a ako to nisu, onda nam i ne trebaju.

2.3. Političke partije – odgovornost ili neodgovornost Ova briga za političke partije postaje malo prejaka (8,Tačka 3, s.106-108). Cela ideja o potrebi normiranja političkih obećanja potiče od konstatacije da za ekonomsko stanje u zemlji nije odgovrna samo ekonomska nauka, nego političke partije koje su svoje interese stavile iznad javnih. Njihov način upravljanja našom privredom je poznat, sa tendencijom daljeg pogoršanja. Sada se postavlja pitanje hoćemo li da tražimo neko rešenje da rade svoj posao ili ne. Mislim da nije dovoljno samo reći mi nismo krivi - kriv je politički sistem. Ako bilo ko zna bolje rešenje dobro je došao. I zato ću ovaj skup primedbi koje je autor naveo da razlučim, koliko je to moguće, i da pojedinačno odgovorim na svaku od njih. a) Upoređenje sa socijalističkim iskustvom nije baš primereno. Normiranje političkih obećanja ne obavezuje ni jednog preduzetnika. To je čisto stranačka stvar i njihovog odnosa sa biračima. Dakle,to je brojka koju nude, usvajaju i kontrolišu političke partije. Iza tih brojki ne stoje elaborati, modeli, i dr. instrumenti za planiranje, a iako postoje, oni se ne podnose parlamentu.U parlamentu se nalaze predstavnici tih istih birača koje su strankama dale poverenje na osnovu ponuda njihovih partija. To da su politički faktori ... „ u funkcionalnom smislu galatički udaljeni od ekonomskih procesa posredstvom kojih se oni realizuju“, ili ... „da jedni piju a drugi plaćaju“ to bi se moglo shvatiti da ovi prvi i nemaju neku odgovornost. Ubeđen sam da tako autor nije mislio. b) Bojazan o elimisanju kvalitetnih aktera na političkom tržištu je u potpunosti neosnovana. Naprotiv, cela koncepcija usmerena je da oni koji nemaju ni znanja ni morala budu elimisani. Bojazan da će u slučaju „...povoljnih eksternih okolnosti“ izostati mogući razvoj i preko ponuđenog-fiksiranog je neodrživa. Pa, valjda, svakoj stranci odgovara da pred biračima pokaže da je učinila i više od obećanog. To bi joj bila velika referenca da i na sledećim izborima dobije poverenje. c) Kao jedan od ključnih argumenata u prilog teze o(ne)merljivosti, autor se poziva na gospodina Pejovića i njegove formulacije o efikasnosti ... „da su samo procesi poznati... a da su učinci unapred nepoznati i da će eventualno tek ex post biti spoznatljivi“... . Ova formulacija verno opisuje sve procese, a posebno proizvodne.

Pa tek sad nije jasno kako ova konstatacija može da se koristi kao argument o neodrživosti predloga koji sam ponudio. Kada je u pitanju buduće vreme, ništa nije sigurno, ali se nijedan proces ne pokreće ako nije verovatnoća uspeha zadovoljavajuća. U tehničkim naukama prvo se rade eksperimenti, modeli, probna proizvodnja, pa se na kraju, posle svih provera, pokreće proces proizvodnje. d) N ajbolja je država koja se malo ili uopšte ne meša u privredne procese. Naravno, da bi došla u tu poziciju, pre toga treba mnogo rada. Organizovati jedan složeni privredni sistem tako da svi akteri radeći svoj posao i za sebe u isto vreme rade i za društvo u celini veoma je teško, ali ne i nemoguće. To je cilj za koji se vredi boriti i koji nema alternative.

227

228

Država po meri

2.4. Stope rasta – Objektivnost merila Kao dalju slabost ponuđenog predloga autor navodi dve mogućnosti (ne)ostvarenja stope rasta koja može ali i ne mora da se pripiše kao rezultat rada političkog direktorijuma u posmatranom periodu (8, tačka 4, s.108) . a) Mogućnost da stopa rasta bude rezultat napora preduzetih u prethodnom periodu (t-r) ili da se prenese na neki drugi mandatni period (r+s), je sasvim moguća. Ali, ne treba zaboraviti da se sve stranke nalaze u istom stepenu informisanosti o stanju u privredi. Naravno, svaka stranka će, zavisno od svoje kadrovske osposobljenosti, različito čitati te informacije, ali to je njen problem. Kakve su pripreme igrača bilo kog tima individualna je stvar ali uslovi za igru, ili u ovom slučaju izlazak na političko tržište, moraju da budu ravnopravni. Neka bolji pobedi! U toj utakmici ne igra se uvek na znanje nego i neznanje, ali drugih-onih koji su u igri. b) Autor posebno navodi slučaj sticanja prednosti po osnovu javnog zaduživanja, s jedne, i prebacivanje mučnog otplaćivanja tih dugova budućim generacijama, s druge strane. Nažalost, to vreme otplaćivanja je već pristiglo, a potreba za novim zaduživanjima nije prestala. Naprotiv, mi uopšte ne možemo da se oporavimo bez novih zaduženja, reprogramiranja ili oboje. Jedina razlika u odnosu na dosadašnja zaduživanja bila bi samo u toma da sva raspoloživa sredstva, iz ino i domaćih izvora, uložimo u proizvodnju razmenjivih potrošnih dobara. Samo na ovaj način sadašnje vlasti bi mogle da budućim generacijama olakšaju otplatu kredita koje smo im ostavili. Bez uspostavljanja spoljnotrgovinske ravnoteže mi ne možemo očekivati nikakav privredni oporavak. Što se tiče zaduživanja to je zločin koji se desio a otplaćivanje kazna koja će da potraje i koju ni sadašnja ni buduće vlade ne mogu da izbegnu.

2.5. Neprihvatljivost normiranja? A šta je drugo rešenje?

Na kraju, posle pojedinačnih primedbi na predlog uvođenja normiranja političkih obećanja, prof. Madžar izvodi opšte zaključke o neprihvatljivosti bilo kakvog normiranja pa kaže (8,tačka (5), ss. 109-110): „Nema takve reforme političkog sistema koja bi stranke dovela u red i učinila ih u potrebnom stepenu društveno odgovornim.“, ili „ ... politički sistem ne može biti dobar u smislu u kom reč dobar tumače ekonomisti“. Sve ovo završava poznatim zaključcima da državnu intervenciju treba minimizirati i okrenuti je „... razvijanju i jačanju institucija...“.

U svim dosadšnjim analizama, ne samo liberala nego i drugog skupa ekonomista nazvanih antiliberalima, već više puta je izveden zaključak da su za sadašnje stanje u privredi odgovorne političke stranke, pa je zaključak da je nemoguće političke stranke dovesti u red isto kao i zaključiti da ne postoji rešenje za stanje u kome se nalazimo. Ponovno pozivanje na minimiziranje uloge države i okretanje razvoju i jačanju institucija izgleda da nema adresu. Političke stranke su i do sada imale taj zadatak ali ga nisu obavile pa očekivati da će to, posle ovog, po ko zna koji put ponovljenog apela biti učinjeno - nije baš uverljivo. Kada su interesi u pitanju, apeli ne pomažu. Međutim, ovakav status političkih partije ne može i ne sme da ostane. Bez razvoja dobrih institucija sistema ne može se ni očekivati razvoj privrede, makar ne u meri koja je nama, u ovom trenutku, neophodna. Zato je najefikasnija mera za dovođenje u red nametanje- uspostavljanje zavisnosti

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

ostvarenja njihovih sopstvenih interesa u odnosu na obećanja koja su ih dovela na vlast.

Niko ne treba da im nameće normu, neka to one same sebi učine. Za onoga koji ne zna šta predlaže najteža je kazna ako to mora i da sprovede. Sam se spotakao, sam se ubio.

Nikoga za to ne može da krivi, ali će drugi put da pazi kako i kuda ide, ili će promeniti stazu- u ovom slučaju zanat.

Kada bismo danas pitali bilo koga iz biračkog tela šta su pojedine stranke predlagale i kakva im je program, teško da bi bilo ko znao bilo šta da ponovi, izuzev nekoliko politčkih partija.

Osim toga, one su prekršle i neka izričita obećanja o departizaciji i koalicijama i to sve „u interesu građana“. Pored toga, jedan broj partija prerasta u porodični biznis sa pravom nasleđivanja. Činjenica je da tu više nema ni morala ni ideologije i da to apelima nije moguće sprečiti. Naš sadašnji izborni sistem je takav da se poverenje partijama daje i meri brojem glasova - znači matematički, a obaveze partija, kao protuvrednost za iskazano poverenje, ostaju neodređene, kao i da ne postoje.

No, i pored svih ovih i drugih nelogičnosti, bez uspostavljanja merljivosti učinka i naših dužnosnika, sistem ostaje neprincipijelan i gubi onu, tako važnu ideološku čistotu i odgovornost.

2.6. Ugrožavanje slobode Profesor Madžar upozorava da obavezivanje stranaka na vlasti da isporuče ... obećano, u krajnjoj liniji vodi ugrožavanju sloboda pojedinaca i njihovih autonomnih odluka (8,tačka 6, ss.110-113). Svakako da je ovo pitanje najvažnije, od svih napred iznetih primedbi, jer, ukoliko bi se pokazalo tačnim, ruši celokupnu koncepciju programa koji sam izneo. On posebno ističe da je to pripadnicima ANL opcije teško da razumeju a još teže da prihvate.

Ako je to tako, onda se postavlja pitanje zašto bi neko numerički izraženo obećanje ugrožavalo slobode a nenumeričko ne bi. Pa valjda, kada stranke obećaju povećanje životnog standarda to za njih isto znači obavezu kao kad to obećanje izraze, malo preciznije, nekom brojkom. Opisna obećanja građani doživljavaju mnogo višim nego ako bi ih ponuđači izrazili brojčano. Za naše birače obećanja od nekoliko procenata bi shvatali malte ne uvredljivim, a život dostojan čoveka sa zadovoljstvom. Zato brojčano izražavanje ponuda treba prihvatiti, ako ništa drugo ono zbog privikavanja na realnost. Sve u svemu, ako od stranaka ne očekujemo da isporuče pruzete obaveze, bilo kako merene,onda i stranke i izbori gube svaki smisao – sve postaje prevara.

Razmatrajući značaj slobode pojedinca, u ovom slučaju kao preduzetnika, prof Madžar je, na indirektan način, otvorio jedno pitanje našeg mentaliteta i očekivanja da nam neko nešto pkloni. Naime on kaže „...pojedinac prestaje da bude slobodan ... kada svoj boljitak ... ne vezuje za sopstvene akcije i poduhvate...“, pa navodi da je najočigledniji način lišen slobode „... onaj koji je vezan za državne jasle ...“. Nažalost, u nas, ljudi rado zamenjuju svoju slobodu za državne jasle. Prava je jagma za rad na platnom spisku države. Broj zaposlenih se više nego utrostučio. Plaćanje lojalnosti svojih članova partije su prebacile na državu.

Ova očekivanja su u stalnom porastu sa željom da se prošire i na Evropsku uniju. A osnovni razlog za tu jagmu je nemerljivost učinka, u prevodu, posao bez ili sa neznatnim rizikom, a sigurnom i redovnom platom.

229

230

Država po meri

3. Liberali i antiliberali - Sukob koji to nije Činjenica je da, kada je u pitanju stanje u privredi, naša javnost odgovornost pripisuje liberalizmu i neoliberalizmu. Naime, kada se imaju u vidu sva uveravanja političkih garnitura kao i istaknutih predstavnika EN, u poslednjih desetak godina, to nije ni čudo. Sve vlade su se izjašnjavale kao (neo)liberalističke a prema procenama koje su upućivane javnosti mi bi danas trebalo da imamo standard EU i manjak radne snage. Nažalost, u realizaciji tih projekcija sve je suprotno od obećanog, tako da se sada nalazimo u predstečajnom postupku, prezaduženi , sa manjkom u prihodima, ne samo građana nego i države i privrede, a što je najgore i manjkom vere da će sutra biti bolje. Zato se ne treba čuditi što su se sve kritike sručile na liberalizam kao paradigmu našeg privrednog sistema. Tim kritikama se pridružio i najveći deo stručne javnosti, ukazujući na potrebu većeg angažovanja države. Ne može se zaobići, pa sve i da to hoćemo, opravdanost brojnih kritika, bilo da je reč o krupnim promašajima u ekonomskoj politici, privatizaciji, sistemaskim i kadrovskim pitanjima, nedostataku stručnosti, o partkratiji, i sl., ali njihova najveća slabost je to što se zaustavljaju na pojavnim oblicima tih grešaka. Naime, da bi se neko rešenje zamenilo drugim, onda ta drugo mora da bude bolje od prethodnog. U našem slučaju da li, i u kojoj meri, jačanje uloge države - dirižizma, može ili treba da zameni liberalnu viziju privrednog razvoja.

3.1. O rastoku – u čemu je razlika?

U sadašnjoj situaciji traženja izlaza iz stanja u kome se nalazimo ne može se zaobići raskol koji je nastao u ekonomskoj nauci. Naime, ni za EN ni za korisnike njenih usluga nije svejedno da li će saveti ili preporuke EN, biti na osnovama liberalizma, neoliberalizma, državnog dirižizma ili nečeg drugog. Zato je potrebno prvo odgovoriti da li ovaj raskol postoji, ili, u čemu se on satoji, kao i šta bi bila preporuka o izboru koncepcije daljeg preuređenja- popravke privrednog sistema?

U viđenju ovog autora ova podela ne postoji, u svakom slučaju ne kako je formulisana, a da je to tako navešćemo nekoliko razloga za koje smatramo da dobro podupiru ovo opredeljenje:

3.1.1. Podela nema logičku podršku. a) Prisvajanje osnovnih postulata liberalizma, kao političke filozofije, od strane bilo koje opcije je neumesno. To, što je neko sebe nazvao liberalom ne isključuje da i drugi to mogu da budu, a ne znači ni neko prvenstvo ili monopol nad tom idelogijom.To su nedeljive civilizacijske vrednosti. Zato, kada su u pitanju ljudske slobode, jednakost pred zakonom, ravnopravnost, itd, ne postoji nijedan skup ekonomista, ili bilo koje druge struke, koji bi se danas izjasnio protiv tih vrednosti. To dalje znači da je reč o podeli EN u okviru iste koncepcije, a ne dve, jer ova druga ne postoji. b) Niko više ne zagovara povratak socijalističkog uređenja koji se, u našem iskustvu, pokazao kao neefikasan. Isto tako, niko ne osporava kapitalizam, kao mnogo efikasniji sistem, pa je zato osporavanje idejnih osnova na kojim on počiva neodrživo.

Zato, nadgornjavanje ko je a ko nije za ljudske slobode, samo je prizivanje protivnika koga nema.

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

c) D a bismo govorili o nekoj podeli na dve opcije, one moraju da imaju dve različite ideje.Opcija NL je liberalizam prisvojila kao svoju ideologiju, a sve druge proglasila njenim protivnicima. S druge strane, dirižizam nije nikakva ideologija. Iza dirižizma stoji sila. Znači, upoređivanje liberalizma kao ideologije sa dirižizmom koji to nije, nema smisla. Jedno je objedinjavanje oko ideje a drugo oko sile. Ideja je predvidljiva. Može se shvatiti šta nudi, šta treba očekivati, a sila nije. Ona je „odokativna“, zavisna od volje i procene njenih nosilaca, a tu je teško dobru nadati se. d) U izboru, između rešenja koja se prihvataju svojevoljno ili drugih uz prinudu, izbor je poznat. Građani se ne mogu prisiljavati na bilo šta što nije u njihovom interesu, a ako je taj interes zadovoljen, onda prisila nije ni potrebna. Zato, iako država u svom arsenalu ima i silu kao instrument upravljanja, upotreba sile u politici daljeg razvoja nema mesta. e) I pored svih upiranja da se jedni istaknu kao pristalice ljudskih sloboda, a drugi kao pristalice dirižizma, svele su se na nesposobnost političkih direktorijuma, koji su bili, ili su sada na vlasti. Razlika je samo u metodama kako treba podići tu njihovu odgovornost. Preuređenje privrednog sistema je neophodno, personalne promene nužne, ali sve to je bolje ako se izvode u okviru, a ne mimo sistema. f) Vreme Dioklicijana je prošlo (8, t. 8.2, s. 119)). pa je pitanje koja bi to partija ili pojedinac smeo da prihvati tu odgovornost, pa i kada bi mu se nudila. Dalje, ako oslanjanje na silu nije moglo da opstane u uslovima državne svojine, u uslovima privatne bi to bilo još manje. Danas je, na ovom civilizacijskom nivou, upotrebu sile moguće zamisliti samo u nekim vanrednim sistuacijama, ali ne kao njeno trajno opredeljenje - ideologija. Naterati narod da se vrati nekoj novoj diktaturi - to više, ni organizacijski, ni civilizaciski, nije održivo. g) Činjenica je da postoji, na izvestan način, strah od povratka države u smislu preuzimanja upravljanja privredom, njenog dirižizma i moguće preraspodele i preusmeravanja privrednih tokova. Zato, ne samo u široj nego i stručnoj javnosti , postoje brojna prizivanja države da interveniše ili podeli pravdu. Međutim, treba reći i činjenicu da tome, svojim ćutanjem, najviše doprinosi i EN. U ovoj situaciji beznađa, EN ne nudi nikakva rešenja koja bi mogla sve opcije i podele da usmeri i mobiliše u drugom, utemeljenijem pravcu, pa građanima kao jedini oslonac ostaje država - nada. Ona će to i ostati ako se ne predlože bolja rešenja, a ona se mogu naći samo na osnovama liberalizma. h) U prilog ovog shvatanja možemo da se oslonimo i na vreme kada je nastao liberalizm kao politička filozofija. Naime, N.Golubović (4, ss. 108-9, ) kaže da je liberalizam nastao kao potreba smanjenja uticaja crkve. Trebalo je razbiti crkvenu dogmu da ona „ ... poznaje božju volju i da zna šta je najbolje za čoveka“ i zameniti je sa shvatanjem da narodni suverenitet počiva na pojedincu, koji je slobodan i tvorac svoje sudbine, a ne božjoj volji. Posmatrano u širem smislu, i ovde vidimo da se radi regulisanju odnosa delova i celine. Jedna centralistička vlast, od boga data, zamenjuje se suverenitetom naroda, ali ograničenim u korist države koja treba da zaštiti poredak, privatnu svojinu i sprovođenje ugovora.

Ako sada, ovaj proces osvajanja slobode posmatrano iz ugla podela na NL i ANL opciju to bi moglo da se posmatra i kao dilema odricanja ili neodricanja uređenja političkog

231

232

Država po meri

života na osnovama narodnog suvereniteta i sloboda pojedinaca i prepuštanje tog uređenja, verovatno ne bogu ili njegovim namesnicima, nego nekom demokratski izabranom autoritetu. Iako se ovako rešenje čini besmislenim, ono nije nemoguće. U svim teškim situacijama, kada narod ne vidi izlaz iz teškoća u kojima se nalazi, on će se sigurno okrenut državi oličenoj u liku nekog partijskog vođe, koji će ponuditi pravdu i čvrstu ruku.

Ako malo bolje pogledamo našu političku scenu, neki kandidati su se već oglasili. Zato, najveća odgovornost, ako se to desi, biće na pristalicama liberalizma koji nisu umeli ili znali da ponude rešenje na principima koje podržavaju.

3.1.2. Ne postoje ni programske razlike a) Kada su u pitanju programske osnove na kojima treba da počiva ekonomska politika, opcija NL nabraja sledeća pitanja: nemešanje države, razvoj institucija, devizni kurs, skupa država, giljotina propisa i sl. Ako tome dodamo i objašnjenje da se pod nemešanjem države podrazumeva neulaženje u konkretne proizvodne procese, onda bi, najverovatnije, sve ove teze prihvatila i opcija ANL kao deo svog programa. b) Obe opcije, negiraju bilo kakvu odgovornost za stanje u privredi, ali kada je u pitanju šta bi i kakve bi preporuke ili mere predložle, izgleda da nijedna od opcija nema neku, ni približno realnu viziju. Po istom autoru, ANL priziva neku efikasnu državu koja ne postoji a Nl poriče svaku povezanost sa sadašnjim stanjem u privredi pa i svetu, što je, praktično, u istoj ravni sa prizivanjem nepostojeće države.

Niti postoji ANL država niti NL privreda.

3.2. Jedino mogući zaključak Po svemu sudeći, razlike su prenaglašene ili nedovoljno zasnovane. Ubeđenje ovog autora je da mi, sve da hoćemo, nemamo bolju osnovu za uređenje privrednog sistema od liberalne koncepcije. Ali, to ne znači i poistovećivanje sa njenom formulacijom kako je data u liku (viziji) NL opcije. Naime, njeni zagovornici čvrsto stoje na stavu da država treba da se drži po strani, da se ne meša u poslove privrede i da sve treba prepustiti tržištu pa i privredni razvoj. Ako se ona ne meša neko drugi hoće. Za razliku od ovog shvatanja, autor ovog rada je ubeđenja da država ne služi za ukras, već da ima odgovornost od koje ne može pobeći.

Njena uloga u organizaciji privrednog razvoja je nezamneljiva, što ne isključuje i odgovornost za razvoj institucija. Naime, mogućnosti koje pruža ova vizija nije iscrpljena i ne treba je pre vremana negirati. Liberalizam ne isključuje ulogu države, pa se slobodno može reći da sukob nije nastao na njegovoj negaciji, u smislu za i protiv, već naprotiv počiva na liberalizmu ali sa malo manje ili malo više države, a to nije sukob koji se ne može prevazići, izuzev ako se on ne traži. Ovaj stav počiva na nekoliko konstatacija. i) Društvo počiva na pojedincu, a ne obrnuto. Prema tome, država ne može biti bolji prijatelj pojedincu nego što je to on sam sebi. Zato svi predlozi-preporuke, za bilo koje promene u privrednom sistemu, moraju počivati na interesu tog pojedinca, njegovoj odgovornosti prema sebi i društvu kao i spremnosti da sam za sebe traži najbolje rešenje. j) Liberalizam počiva na prirodnim osobinama čoveka pojedinca i čoveka kao jedinice društvenog bića. Njegova sebičnost, s jedne strane i potreba da živi u društvu- druš-

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

tvenost, s druge strane, nisu promenljiva obeležja, već naprotiv postojana-prirodna, tako da traženje grešaka u osnovama na kojima počiva liberalizam je gubljenje vremena. Zato, izgradnji odnosa u društvu na tim osnovama treba izaći u susret, a ne gušiti je pri samom pomenu države.

4. Država u ogledalu liberalizma 4.1. Optimalni razvoj privrede – cilj koji treba ostvariti Autor ovog rada je ubeđenja da je antiliberalizam nastao na nemoći privrženika liberalizma, da primereno svom učenju, nađu odgovore za prevazilaženje aktuelnog stanja u privredi.U toj situaciji, kada suvereni narod ne ume da se organizuje na principu slobode pojedinca, onda će to biti učunjeno na principu njegove neslobode. Umesto suvereniteta naroda pojaviće se neki suveren, nezavisno od toga kako će se zvati.

Kako se danas suverenitet naroda stavlja pod prinudnu upravu, i to „ dobrovoljno“ , vidimo na primeru Grčke. To je odgovor poverilaca narodu koji ne zna da upravlja svojom državom. S obzirom na to kako mi upravljamo svojom, ne bih rekao da se nalazimo daleko od ovog scenarija. Posmatrano iz ugla ove odgovornosti, koja nas sve očekuje, a posebno političku i akademsku elitu, vreme je da se svi zajedno, a i pojedinačno, preispitamo šta smo učinili ili šta još možemo da učinimo da ne bismo doživeli taj isti scenario. Zato je ovaj deo rada posvećen traženju rešenja - preporuka za preuređenje sistema koje bi trebalo, a verujem i mogle, da preusmere privredu na putanju oporavka. Dakle, stanje nam je poznato, treba naći uzroke i predložiti mere za njegovo prevazilaženje.

U oceni uzroka ovog stanja - sunovrata privrede ne može se obići ni liberalizam kao vladajuća paradigma. Iako ovaj rad počiva na liberalističkoj filozofiji uređenja društva, mislimo da je u njegovoj primeni i tumačenju učinjeno nekoliko krupnih grešaka.

Prvo, potcenili smo sami sebe i sopstvene mogućnost.Odmah smo, posle 5-to oktobarskih promena, proglasili da je sve što dolazi iz EU bolje, lepše i jeftinije. Sve je bilo podređeno stvarnju uslova za slobodno kretanja kapitala i uređenje tržišta onako kako je to diktirala Evropska unija (EU), a država je sebe proglasila nenadležnom – da se ne meša. Očekivalo se da će priliv tog kapitala i novih tehnologija da preporodi našu privredu. Nažalost ta iščekivanja traju do današnjih dana, ali bez vidljivih rezultata. Broj strateških partnera se stalno povećava, ali ne i investicije. Čekamo ih, udvaramo im se, vučemo za rukav, ali nam se slabo odazivaju. Čak, ako malo zađemo u sadržaj i način realizacije dobijenih kredita, pa i dobijene pomoći, onda vidimo da su oni, po pravilu, uslovljavani angažovanjem njihovih ino izvođača, a naš zadatak je bio samo da ih opslužujemo. Ino izvođače plaćamo iz tekućeg priliva deviza a otplatu kredita smo ostavili sledećim generacijama. Naš najveći domet u realizaciji tih kredita je status podizvođača. Sve smo radili kako je to EU od nas tražila, ali su sada svi problemi sa kojima se suočavamo, ostali samo naši i naše države i pored toga što se ona nije mešala u svoj posao.Sada o tome više ne treba ni polemisati. Država će morati da se meša, samo je ostalo pitanje kako.

233

234

Država po meri

Drugo, mi smo naše društvo u celini pasivizirali. Sve nešto iščekujemo, sve nekoga čekamo. Živimo od datuma do datuma kao da će neko preuzeti rešavanje naših problema, a neće.

Treba da shvatimo da je problem privrednog razvoja bio i ostaće samo naš a svaka podrška ili pomoć je dobrodošla i to sa zahvalnošću. Sve u svemu, mi više nemamo šta, ni koga da čekamo. Naš odnos prema razvoju privrede treba prevesti iz pasvnog u aktivno stanje. Mi, u ovom slučaju država, ne treba da tražimo kredite nego da nudimo projekte i u zemnlji i van zemlje. Naime, problem naše privrede nije u preduzetništvu koje sačinjava tu privredu. Oni, kako-tako, i pored svih teškoća opstaju. Sa boljim institucijama sigurno da bi im bilo bolje i lakše, ali, ipak, i u ovim uslovima oni to rade bolje nego što bi to radila država. Međutim, problem je u tome što je njih nedovoljno ne samo po broju nego i po strukturi. Dakle, treba nam prirast broja preduzetnika i to u delatnostima čiji su proizvodi razmenljivi. To dalje znači da nije samo bitan obim proizvodnje nego i njegova struktura. Najteža karakteristika naše privrede je danas je devizni manjak. Po svemu sudeći, ova tendencija se ubrzava. Zato, nama treba prirast proizvodnje za povećanje izvoza, i to sa neto deviznim prlivom od 0,8 i više. To dalje znači da nam trebaju proizvodi višeg stepena obrade, sa malim učešćem deviznih komponenti i velikim učešćem živog rada.

Treća greška je u vezivanju liberalizma samo za privredu, odnosno deo društva koji neposredno radi u privredi. Naime, liberalizam je politička filozofija koja počiva na slobodama pojedinca i njegovom življenju u društvu, a ne samo u delu tog društva tj. u delatnosti privrede. Zato, optimalni razvoj privrede ne možemo očekivati bez uspostavljanja optimalnih odnosa i podizanja odgovornosti institucija i pojedinaca u celom društvu. Činjenica je da od pozicije pojednca u društvu počinje i napredak i propadanje društva, ali je, i jedno i drugo, zavisno od načina uređenja odnosa u tom istom društvu. Prava i slobode se ne mogu posmatrati odvojeno od odgovornosti. Mi smo imali sistem samoupravljanja u kome su sva prava i slobode bile individualizovane, ali ne i odgovornost za posledice, tako da je sistem propao. Kako je to nekada funkcionisalo u nas, sada to isto vidimo na primeru Evropske unije. Samoupravljanje i efikasnost ne idu zajedno. Ovo nam sve govori da nijedan društveni sistem ne može da opstane bez ravnoteže prava i odgovornosti između delova i celine odnosno pojedinca i države. Zato je, za postavljanje optimalne organizacije u društvu, najbolje je preslikati odnose na kojima počiva preduzetništvo. Svi rade ono što najbolje znaju i svi su motivisani da to urade na najbolji način. Znači, na nama je da vidimo da li je odgovornost i organizacija društva usklađena sa osnovama liberalizma ili nije. Oslanjajući se na aktuelno stanje u privredi slobodno možemo reći da nije. Četvrto, stavljanje držve u poziciju nemešanja, mi smo naše društvo ostavili bez svog kapetana. Ne može se očekivati da će sadašnje stanje u privredi samo od sebe razreši, pa ni sa mnogo boljim institucijama i uspostavljanjem vladavine prava. To je nedvosmisleno pokazao i destogodišnji period razvoja privrede koji stoji iza nas. Država se ne može osloboditi odgovornosti za razvoj privrede i kad bi htela, ali se i ta uloga i dalje osporava (Madžar Lj. 8, s. 90). Posebno je zanimljivo negiranje države kao organizatora i preduzetnika. Pre svega, niko ne predlaže da država organizuje proizvodnju. Praksa je pokazala da to mnogo efikasnije rade organizatori proizvodnje preduzeća u privatnom nego u državnom vlaništvu. Međutim, značenje organizacije i organizatora je mnogo šire, nije vezano samo za proizvodnju i privredni sistem. Posmatrano iz ugla liberalizma u pitanju je organizacija

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

društva – ljudi u društvu, odnosno uspostavljanja optimalnih odnosa između pojedinaca ili grupa - delova i celine, tako da svako radi ono što najbolje zna, ili bi trebao da zna. To dalje znači da optimalni razvoj privrede nije moguće postići bez uspostavljanja optimalnih odnosa u celom društvu. Zato, ovaj autor ulogu države vidi, ne da ona vodi preduzeća, nego da uređuje odnose u društvu tako da celo društvo stavi u poziciju odgovornosti za razvoj privrede (bliže, RP, 13, t.4, ss. 95-99). Zadatak preduzetenika-menadžera nije da ore, kopa, ili drži bič, nego harmonizuje odnose između ljudi, horizontalno i vertikalno, tako da što manje bude pokazivo svoju moć, to će rezultati biti bolji. Njegovo je da kontroliše i popravlja organizaciju, da prati šta se dešava u okruženju i blagovremeno preduzima mere za ostvarenje postavljenog zadatka. Zato, problem razvoja preduzetništva, ovaj autor vidi kao organizacioni problem sa državom kao preduzetnikom koji treba da uspostavi ili preuredi postojeći sistem i tako omogući njegov optimalni razvoj. Ako je to moguće u preduzeću, zašto ne bi moglo i u društvu.

4.2. Institucije koje treba preurediti Do ovog zaključka nije teško doći ako, analitički - korak po korak, uzvodno, potražimo uzroke koji su doveli do stagnacije preduzetništva. Naime, ako isključimo uzroke izazvane merama ekonomskopolitičkog karaktera, onda odgovor za stagnaciju preduzetništva treba tražiti u nedostataku projekata i novca. Naša praksa pokazuje da mi prvo tražimo novac pa onda pravimo projekte3.Tako smo došli u jednu paradoksalnu situaciju da čak imamo i odobrene kredite, a ne možemo da ih povučemo zbog nedostatka projekata. A odgovor zašto nemamo projekata potiče iz nedostatka znanja, što nas dalje vodi ka zaključku da su dva ključna faktora od kojih zavisi razvoj preduzetništva znanje i novac. Sigurno je da su i znanje i novac oskudni, ali to nas samo delimično može opravdati. Naime, ako znamo da je država svojevrsni proizvođač i znanja i novca, onda se pitanje svodi da li država dobro upravlja ovim svojim resursima ili ne. To dalje znači, da se koreni stagnacije naše privrede nalaze u rukama države. I na kraju, ako se upitamo kako ona upravlja sa tim resursima, onda je odgovor, ovog autora, negativan i po jednom i po drugom pitanju.

S obzirom na temu ovog rada mi se ne možemo zaustaviti samo na ovim konstatacijama šta ne valja, a bez odgovora kako bi to trebalo i moglo da bude.

Zato, jedino država može i mora da preuzme ulogu organizacije (organizatora) proizvodnje novih projekata i upravljanja novcem. Ovo nikako ne znači da vlada o tome treba neposredno odlučuje, već naprotiv uvede nove i preuredi postojeće institucije koje će to da rade mimo vlade. Po našem ubeđenju to bi trebalo da se izavrši uvođenjem: • Berze-tržišta projekata, i • Državnog bankarstva.

Osnovni smisao obrazovanja, a posebno visokog, jeste u tome da svaka sledeća garancija bude obrazovanija od prethodne a to znači i produktivnija. Međutim, po svemu sudeći naš obrazovni sistem je izneverio ta očekivanja. Ovo konstatacija se ogleda u kvalitetu znanja, strukturi studenata i odnosu prema diplomiranim akademcima. Naime, danas je prava poplava ne samo novih fakulteta nego i univerziteta. Imamo ubrzanu proizvodnju doktora nauka i profesora da bismo proizvodili diplome koje nikome ne trebaju. Besplatno školovanje gubi smisao. Ispada da od celog finasiranja visokog školstva društvo ima samo Ruski kredit za železnicu još nije aktiviran iako je odobren pre četiri godine.

3

235

236

Država po meri

štete. Jedan deo akademaca, posebno tehničkih nauka lako prelazi granice zapadnih zemalja, ali ne i njihovi roditelji. Oni ostaju na teret naših socijalnih institucija i zdravstva. Kada su u pitanju ostale struke oni najčešće završavaju na birou za zapošljavanje, a što je najgore, svi očekuju zapošljenje u nekoj budžetskoj ili parabudžetskoj instituciji, i to sa pravom.Umesto da svojim znanjem pokrenu sopstveno preduzetništvo oni i dalje očekuju da žive na budžetskim jaslama4. Nažalost, ova proizvodnja uzaludnih diploma se nastavlja sa tendencijom ubrzanja. Ne može se reći da ovo stanje u obrazovnom sistemu nije vidljivo, ali se toleriše.Vlast jednostavno ne zna kako da ih zaposli, pa kupuje vreme.

Sve u svemu, može se zaključiti da je sistem visokog obrazovanja najslabija tačka u našem društvu. Naša akademska elita je, htela ona to ili ne, izneverila svoj narod. Zato sistem obrazovanja mora da se pretrese u celini. Privreda ne može da se oporavi brojem diploma i zvanjima nego znanjem. Tek kada naše akademce dovedemo u situaciju da se bave projektovanjem i predzetništvom onda će se sistem i struktura studenata promeniti.

Kada je u pitanju novac, mi smo verovatno jedina zemlja u svetu koja je svoju valutu ustupila ino bankama da na njoj zarađuju, a rizik propadanja štednje preuzela na sebe.

U društvenom smislu to je povlašćeni sloj građana, ne samo po društvenom statusu, nego i po visini primanja i svih drugih privilegija i bonusa, i to bez ikakvog rizika. Banke svoj profit ostvaruje na tuđoj robi davajući je u zakup pri čemu sav rizik nosi korisnik. Zadatak bankara je samo da se što bolje osiguraju, i pravno i ekonomski, za njihov povraćaj. U ekstremnom slučaju, svi korisnici kredita mogu da propadnu, ali banka neće. Naprotiv, ona će da ostvare svoj profit makar u stečajnom postupku. Posmatrano sa gledišta države može se postaviti pitanje šta će nam onda i novac i banke, kada privreda propadne. Praktično, država je svoju privredu stavila na milost i nemilost ino bankama. Jedini zaključak koji bi se iz ovog mogao izvesti jeste da novac treba staviti u funkciju privrede, a ne obrnuto kako je to sada. Situacija bogatih banaka a siromašne ili propale privrede nije prirodna. Novac bez robnog pokrića je samo običan papir, bez obzira na to kako se zove.

4.3. Tržišta projekata-Berza Po prirodi stvari nijedan preduzetnički posao ne može da se pokrene bez odgovarajućeg projekta. Manje je važno da li je on pisan ili nije, ali u svakom slučaju on je uslov bez koga se ne može. Posedovanje projekta pokazuje da njegovi vlasnici znaju šta hoće, kako se to radi, koliko to košta, šta može da se očekuje od njegove realizacije, i dr. Informacije koje pružaju projekti nisu samo potreba preduzetnika nego i kreditora. Novac se ne poklanja, već daje na pozajmicu da bi se vratio uvećan. Najbolji su oni krediti koji se vraćaju iz profita, a ne aktiviranjem garancija.

Danas, s obzirom na situaciju u kojoj se nalazimo, postoji glad za poslom. Veliki broj mladih, školovanih i nezaposlenih, čeka da ih neko drugi zaposli, a ne da sami, ili udruženo, naprave projekat sopstvenog zapošljavanja. Pored toga, za samostalno ulaženje u bilo koji novi posao potrebna su sredstva i vreme. Nije baš tako jednostavno doći do registracije preduzeća a još teže do pristupa tržištu. Međutim, da bi se uopšte pristupilo proizvodnji, bilo kojeg ili kakvog proizvoda, potrebno je imati ideju i pouzdanu procenu konkurentnosti proizvoda na tržištu.

Ali, kada se i to prekorači, onda se pojavljuje probem novca. Naime, nosioci ideja i projekata i imaoci sredstava, u najvećem broju slučajeva, nisu ista lica. Zato se, prirodno, nameće poSlučaj zapošljavanja 2000 agronama kao savetnika u ministarstvu poljoprivrede.

4

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

treba formiranja berze projekata. Njen osnovni zadatak bi bio da poveže autore projekata i imaoce sredstava. Za organizaciju ove berze uloga države je nezaobilazna. Ponuđači na ovoj berzi bi bila sva lica bez bilo kakvog statusnog ograničenja, koja imaju i mogu da pokažu konkurentnost svojih projekata. U najširem smislu to bi bio poziv svim građanima da ponude svoje ideje poboljšanja ili uvođenja novih proizvodnih procesa, pružanja usluga ili projekata hijerarhijskog uređenja reprodukcionih celina. U nekom taksativnom opisu ti ponuđači bi bili: građani, nosioci patenata, inovatori, preduzeća, naučni instituti, fakulteti, Itd. U najširem smislu to bismo mogli da nazovemo našom intelektualnom i akademskom elitom. Pored toga, učesnici ove berze, kako u kreiranju projekata, tako i njihovom finasiranju, ne bi bila samo pravna i fizička lica iz zemlje, nego i lica drugih država koja tu prepoznaju svoj interes.

Osnovni kriterijum za odabir projekata bila bi njihova profitabilnost.

Uloga države bila bi da organizaje izradu i ponude projekata u skladu sa strategijskim planom privrednog razvoja( RP, 12) ili po slobodnom izboru, a mogla bi da se podeli u tri grupe, i to: A. Proizvodnih procesa B. Složenih ekonomskih-reprodukcionih sistema, i C. Informacionih projekata A. Projekti proizvodnih procesa A1. Po slobodnom izboru

- Poljoprivrede: raratstva, stočarstva, voćarstva, povrtarstva, ribarstva, itd.,

- Elektro industrije i elektronike,

- Prerađevačke industrije,

- Mašinske industrije,

- Tekstilne industrije,

- Šumarstava

- Građevinarstva i sobraćaja

- Ekologija, i dr.

A2. Projekti po zahtevu države, regiona, opština i to za:

- Izvoz proizvoda i usluga,

- Uštedu energije,

- Brdsko planinska područja,

- Proizvodnju zdrave hrane,

- Sezonski projekti,

- Porodični projekti, i dr.

B. Projekti složenih ekonomskih sistema C. Informacioni projekti, Administrativni projekti i sl.

Klasifikacija projekata, po grupama i podgrupama, nema pretenziju da bude isključiva i konačna. Njena svrha je da čitaocu što bliže i obuhvatnije pokaže sadržaj rada Berze. Svaki od ponuđenih projekata bi bio predstavljen potencijalnim kupcima po svim parametrima koji govore o njegovoj sadržini, i to: opis tehnologije, tehničko tehnološke specifikacije i

237

238

Država po meri

zahtevi, kapacitet proizvodnje, potrebna sredstva, broj zaposlenih, očekivani profit , ekološka i druga ograničenja, itd. Pristup i mogućnost kupovine projekata bio bi omogućen svim pravnim i fizičkim licima ne samo iz naše zemlje nego i ino okruženja.

Međutim, za razumevanje rada ove nove institucije, smatramo da je za osnovne grupe. A, B i C potrebno dati i dodatna objašnjenja. ∙ Projektovanje proizvodnih procesa Realno je pretpostaviti da da bi ova grupa projekata bila najmasovnija. Njihovo predstavljanje bi bilo podešeno potencijalnim korisnicima po sistemu potpune informacije. Kada je u pitanju poljoprivreda, projekti bi bili svrstani ne samo po delatnostima nego i veličini. Ako su to u pitanju npr., voćnaci aronije, onda bi projekat morao da sadrži sve podatke i karakteristike sadnica, njihovu raspoloživost, prinose, ambalažu, sadnju, negu sadnica, potreban broj radnika, skladištenje, oblici dalje prerade, potrebna znanja i obuka, potencijalne kupce i sl. Sve potrebne specifikacije bi morale da budu date i po odgovarajućim standardima za veličine voćnaka: male, srednje i velike voćnjake, itd. Ponude bi kupcima mogle da se prodaju po sistemu ključ u ruke, kako bi se izbegla sva lutanja potencijalnih preduzetnika i uštedelo vreme za obuku i pripremu gajenja i korišćenja voćnaka. U ovu grupu projekata bi bili izloženi projekti po osnovu inovacija i ponude za akcionarsko udruživanje sredstava, ∙ Projekti složenih ekonomskih sistema U našoj javnosti pojam projektovanja je prvenstveno vezan za građevinstvo ili izgradnju pojedinih fabrika. Međutim, projektovanje složenih ekonmskih sistema je daleko teže, ali javnosti gotovo i nepoznato. Ovde je reč o projektovanju odnosa, tehnoloških i ekonomskih, između više međusobno uslovljenih pojedinačnih preduzeća. Po svom organizacijskom, ekonomskom i pravnom statusu to su odvojeni subjekti. Ova povezanost može da bude horizentalna, vertikalna ili obe – i jedna i druga ( RP 16, ss.77-80). Da bi projekat bio uspešan neophodno je, unapred, postići usklađivanje međusobnih interesa, uključujući i cenovne.

Tako, na primer, potreba povećanja proizvodnje svinjskog mesa, ne može se zadržati samo na kapacitetima prerade klanica. Ona mora da obuhvati, između ostalog, i kapacitete prasilišta, proizvodnju stočne hrane i kapacitete uzgoja tovljenika. Ili još jedan složeniji, takođe iz stočarstva. Ovčji sir iz Sjenice bi, po svom kvalitetu, sigurno mogao da postane naš izvozni brend, ali po svemu sudeći, mi smo daleko od toga. Naime, da bismo to postigli, umeće proizvodnje bilo kog proizvoda jeste potreban ali ne i dovoljan uslov za uspeh njegovog proizvođača. Pre svega, potrebna je odgovarajuća količina i stabilan kvalitet proizvoda. Ali, povećanje količine proizvoda zavisi od broja ovaca, povezivanja svih ovčarskih farmi, izgradnje zajedničke mlekare, transporta mleka do mlekare i proizvoda do tržišta, izgradnja laboratorije za kontrolu kvaliteta, nabavke transportnih sredstava, itd. Međutim, posmatrano iz ugla vlasnika farmi, ni sve to nije dovoljno. Njegova farma ne može da proizvodi samo sir nezavisno od proizvodnje ovčjeg i jagnjećeg mesa, kože, vune, loja i dr. Sve to znači da se ovčarstvo ne može posmatrati preko pojedinačnih proizvoda nego u celini. To dalje govori da bi se povećavao broj grla ove stočarske grane, ili bilo koje druge, treba nuditi celovito razrađene programe. Problem postaje još složeniji ako bi taj proizvod trebalo da preskoči naše granice i nađe, na primer, na tržište Abu Dabija. U tom slučaju pored našeg zakonodavstva

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

treba savladati i njihove zahteve i standarde, što projekat čini još složenijim. Pored toga, ovi projekti se ne mogu raditi danas za sutra, nego danas sa rokom realizacije kako to tehnološki proces delatnosti zahteva, koji može da bude i više godina. Glavni oslonac izrade ovih projekata norao bi da bude Strategijski plan privrednog razvoja i mere ekonomske politike države (12, ss. 410, 411) Onaj ko želi da se bavi ovom proizvodnjom ili ko hoće da uloži novac, to sigurno neće učiniti bez celovitog sagledavanja efekata koje može da se očekuje. Za izradu ovakvih projekata potreban je čitav spektar znanja, pre svega, inženjera, ekonomista, informatičara, pravnika i dr.To su projekti koji nama danas najviše nedostaju, a najmanje im posvećujemo pažnju.

Mi se moramo osloboditi shvatanja da je rad samo fizički a ne i misaoni. Naprotiv, danas je daleko lakše ostvariti bilo koju proizvodnju nego preskočiti sve te prepreke dok taj proizvod nađe svoje mesto na tržištu. ∙ Informacioni projekti Jedan od projekata ove vrste sigurno je i projekat Berze, predložen u ovom radu. Da bi projekti bili dostupni javnosti, potrebno je mnogo toga razraditi da bi oni to i bili. Dalje, neophodna je određena standarizacija izrade, informacija o sadržaju, podaci o autoru, način pretraživanja, itd.

U ovu grupu projekata spadaju i gotovo svi projekti iz oblasti tkz. giljotine propisa. Da bi se bilo koji dokument isključio iz upotrebe, neophodno je poznavanje sadržaja svih povezanih dokumenata iz te oblasti a koji se u svom analitičkom obliku najčešće pojvljuju kao mrežni sistemi. Činjenica je da svaka administracija, svesno ili nesvesno, nameće više dokumenata i dupliranje informacija, ali se bez znalačkog proučavanja ne može znati koji su dokumenti ili informacije duplirane i nepotrebne.

4.4. Finansiranje projekata Druga karika po važnosti za razvoj preduzetništva je novac; njegova raspoloživost i cena.

Ne može se reći da u proteklom vremenu nije bilo perioda kada je bilo novca, ali nije bilo projekata. Investiranje je najvećim delom bilo po izboru i interesu ino-partnera. No, na nešto, što ne možemo uticati ne treba se ni žaliti. Ako bude dobrih projekata, biće i novca. Država će lakše doći do investitora ako bude nudila projekte, a ne samo tražila novac.

4.4.1. Izvori sredstava Međutim, ovaj autor je ubeđen da je, i u sadašnjim uslovima, moguće obezbediti znatna sredstva za finasiranje razvoja. Uostalom, nismo u situaciji ni da biramo, ali bez pretenzije na iscrpnost i preciznost, mislimo da je određena sredstva moguće prikupiti računajući na nekoliko izvora, i to: •Š tednja svakako predstavlja najznačajni izvor finasiranja projekata. Naravno, ovde, prvenstveno mislimo, na deviznu štednju. Dinarska štednje je gotovo beznačajna.

Neosporno da su za naše prilike ova sredstva vrlo značajna ali još i više ograniče-

239

240

Država po meri

nja za promenu njihove namene. Bežanje dinarske u deviznu štednju je, pre svega, znak nepoverenja u državu. Za najveći deo štediša to su zlatne rezeve za nedaj bože- crne dane. Patriotizam kao argument bilo bi, s jedne strane, nepošteno potezati a, s druge, on je već poprilično istrošen. Mnogo su značajniji argumenti koji bi podstakli interes štediša da to učine, a oni nisu baš mali. Prvo, u slučaju bankrotstva države, sadašnje garancije države za te uloge bi postale bezvredne. Niko ih neće povlačiti, ali ni platiti. To iskustvo sa garancijama smo već imali. Koje bio bliži informacijama i vlasti svoju štednju je podigao na vreme a ostalima se još isplaćuje.

Najveću garanciju da građani sačuvaju njihovu namenu jeste da tu štednju ulože u profitabilne projekte po sopstvenom izboru. Drugo, kao dodatni podsticaj, država bi trebalo da u svim tim projektima učestvuje u finasiranju u određenom procentu.

Treće, sadašnja kamata na oročenu deviznu štednju trebalo bi smanjiti najviše do 2%. Visina ove kamate je, delimično, i uzrok visoke cene bankarskih kredita, pa bi to dovelo i do pada njihove cene a samim tim i povoljnijih uslova za zaduživanje preduzetnika. Međutim, to smanjenje kamata ne bi bilo na račun štediša koji svoju štednju preusmerili na finansiranje novih projekata. Naprotiv, oni preko učešća u profitu sve to moglu da nadoknade pa i da svoje devize vrednuju po, u datom momentu, realnom kursu.

• I pored ubeđenja da smo se preterano i nepotrebno toliko zadužili, kada su u pitanju projekti sa visokim neto deviznim efektom bilo bi veoma povoljno, makar za početak imati odgovarajuća finansijska sredtsva na raspolaganju. Nadam se da bi to za još neko vreme bilo moguće. Prednost ovom načinu zaduživanja bih čak stavio iznad kredita za pokriće budžetskog deficita.

• Namenska oporezivanja po osnovu rasprodaje stambenog fonda takođe mogu da budu značajna za kreditiranje tekućih potreba za stanbene izgradnje.

• Kao jedan od značajnih oblika realizacije mnogih projekata mogu da budu i koncesije.

• Prikupljena sredstva po osnovu progresivnog oporezivanja lične potrošnje.

• Prihodi od nelegalno stečene imovina i sl.

4.4.2. Kreditiranje projekata Bez konstituisanja sopstvenog bankarskog sistema država ne bi mogla da taj svoj proizvod stavi u funkciju razvoja privrede, a ne trgovine novcem. Za pozajmljivanje novca najvažnija je politika i uslovi tog pozajmljivanja, ali za to mora da bude odgovorna država5., a ne banke. Zavisno od interesa privrede ovaj novac bi se mogao davati; sa i bez profita, sa ili bez podele rizika, sa ili bez učešća i svim drugim kombinacijama, ali uvek u podsticaju razvoja privrede. Za jednu ovakvu politiku država mora da ima svoj bankarski sistem sa odgovarajućom mrežom filijala i ekspozitura Osnovni zadatak ove banke bio bi obezbeđenje finansijske podrške razvojnoj politici privrede. Generalno posmatrano, država bi morala da obezbedi finansijska sredstva za svaki profitabilni projekat, bilo kog podnosioca, ali uvek uz obezbeđenje njihovog povraćaja u realnoj vrednosti. Na ovaj način država bi problem sredstava-finasiranja prenela na problem projekata. Nedostatak dobrih projekata je veći problem nego nedostatak novca. Formiranje državnog bankarstva može se posmatrati sa gledišta različitih interesa pojedinih subjekata odlučivanja, kao i društvenih slojeva. U tržišnom smislu realno bi bilo očekivati pad kamatnih stopaKovačević Miladin ( 7, s.8 ) predlaže formiranje garantnog fonda i Izvozno uvozne banke.

5

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

cene novca. Sadašnji, neformalni monopol bankarskih organizacija bio bi eliminisan, a saradnja između banaka uspostavljena na novim za privredu boljim osnovama, što je sa društvenog stanovišta i najvažnije.

4.4.3. Monetarna politika Naša monetarna politika se bavi podržavanjem neodrživog. Hoćemo stabilne cene i fiksni kurs. Realno stanje u ekonomiji i monetarna politika se nalaze u raskoraku. Sa ogromnim spoljotrgovinskim deficitom i još većim raskorakom između potrebnih i raspoloživih deviznih sredstava mi tu politiku ne možemo da održimo. Svako zagovaranje fiksnih kurseva je samo još jedno obmanjivanje građana. Kad bismo mogli da održimo fiksni kurs onda bismo imali i konvertabilni, ali, nažalost, to je podalja budućnost. Isto tako se zavaravamo oko inflacije. U ovom stanju privredne neravnoteže, ona je naša prateća pojava. Mi ne možemo imati stabilne cene sa deficitom spoljne trgovine. Najveća mana sadašnjem plivanju kursa je što je postao instrument dnevne politike – udvarački , a ne postepenog približavanja njegovoj konvertibilnosti.

4.5. Zapošljavanje odmah!

Ono što je danas najteži problem našeg društva jeste nezaposlenost. Ta armija radno sposobnih a nezaposlenih je najmanje dva puta veća od broja zaposlenih. Svi se oni nalaze u statusu čekanja i očekivanja da će, kako - tako, dočekati neko radno mesto. Nije redak slučaj da se na oglasu za nekoliko radnih mesta prijavi nekoliko hiljada ljudi, a kako se stavri razvijaju te mogućnosti postaju još teže. Država je problem zapošljavanja prenela na zavod za zapošljavanje. Ovi zavodi predstavljaju svojevrsnu berzu ponude i tražnje radnika, daju stručnu i materijalnu pomoć, socijalnu zaštitu i sl. Međutim, pitanje nezaposlenosti je, po brojnosti, već daleko prevazišlo mogućnosti Zavoda . To je postao nacionalni problem koji ne može da bude rešen bez angažovanja države.

To sigurno nije sadašnji način partokratskog pogađanja političkih aktera koje se u krajnjoj liniji svodilo na ličnu ili partijsku promociju. Ako predsednik države treba da otvara fabriku brisača koja zapošljava 30-ak radnika, onda to sigurno nije put za rešenje problema zaposlenih niti privrednog oporavka. Država ne može nametati šta će i gde će nešto da se proizvodi. Sa takvim aranžmanima država bi, hteli mi to ili ne, ostala odgovorat za neuspeh te investicije. Ti isti radnici će, u slučaju neuspeha takvih preduzeća, ponovo zakucati na vrata države sa obrazloženjem da to nije bio njihov izbor, što znači da problem njihovog zaposlenja i dalje ostaje državni, a ne i državni. Znači, poistovećujući ovaj način vođenja privrede sa najboljim namerama, iako je to teško prihvatiti, vidimo da on iza sebe ostavlja jedan nečist odnos u kome država i dalje ostaje rame za plakanje. I tako, ceo taj napor, trčanje za investitorima, vučenje za rukav, brisanje znoja, itd, ispada u krajnjoj liniji pogrešan. Pre svega, koliko je god vlada velika malo je to ruku, a još manje znanja, koja treba da se angažuje na poslovima zapošljavanja i razvoja. Drugo, ovaj način zapošljavanja postaje sredstvo lične promocije aktuelnih ministara, pa može da dovede u pitanje izbor investicija naročito u vreme izbora.Treće, podstiče regionalna trvenja i jagmu za naklonost vlade. I četvrto, što je najgore, sputava: ličnu inicijativu, sopstveni izbor i odgovornost pojedinca za uspeh predu-

241

242

Država po meri

zetništva. Onom ko zna šta želi da radi to treba omogućiti, a onaj koji ne zna, a trebalo bi, treba pomoći, ali nikako preuzeti njegovu odgovornost. Vlada mora i treba da se angažuje za realizaciju velikih međunarodnih projekata ali, i u tom slučaju, u društvu preduzetnika koji će taj posao da realizuju.

Do zaključka kakva nam država ne treba najlakše ćemo doći ako se osvrnemo na postojeće stanja. Naime, privreda je posustala, nezaposlenost raste a i jedni i drugi očekuju pomoć države - jedni subvencije a drugi za zaposlenje. Od države se očekuje da odgovori za ono što nije u njenoj moći. Ne bi se moglo reći da se ne angažuju, ali to rade na pogrešan način.

Prvo, ne može država preuzeti, kao svoj zadatak, da zaposli milion radnika. Zaposlenje nije samo sebi cilj. Bogatstvo društva se postiže povećanjem količine i kvaliteta potrošnih dobara i usluga a zato su nama potrebna nova preduzetništva koja će zapošljavati radnike. Zapošljavanja koja će značiti preraspodelu postojećeg dohotka proizvela bi suprotni efekat- ugasila bi i postojeću proizvodnju.

Drugo, kada država preuzme obavezu zapošljavanja, onda ona praktično skida odgovornost sa građana koji to i ne traže. To dalje znači da građani mogu da uče ili ne uče, završavaju specijalističke škole da bi nešto naučili, a kada to treba da primene, onda se taj problem prebacuje na državu. Takav odnos nije održiv.

Treće, preuzimanje obaveze zapošljavanja bi, indirektno, dovelo i do podrivanja postojećeg preduzetništva i približavanje onoj poznatoj samoupravnoj paroli radio ne radio svira mi radio. Naravno, stvarnost je danas sasvim drugačija, ali uplitanjem države, na pogrešan način, vodi nas ka tome.

Ovaj kraći osvrt na sadašnji način zapošljavanja pokazuje do taj pristup nije pravo rešenje, ali nije ni odgovor kako rešiti problem zapošljavanja. U ovoj koncepciji predložene izmene privrednog sistema umesto radnih mesta država treba da nudi stručnu i kreditnu pomoć za pokretanje preduzetništva počevši od porodičnih projekata pa do udruživanje u akcionarska preduzetništva. Svejedno je da li će to biti po sopstvenom ili kupljenom projektu. Pored toga, država treba svakome ko je za to spreman da obezbedi doškolavanje ili prekvalifikaciju primerenu izabranom projektu.

Za one koji ne žele da se u okviru svoje struke izjanse za preuzimanje bilo koje aktivnosti za pokretanje preduzetništva, to se dugačije ne može shvatiti osim kao nezainteresovanost, pa taj njihov izbor država ne bi mogla više da plaća u obliku materijalne naknade i socijalnih davanja. Svako mora da nosi posledice svog izbora.

4.6. Program – osnov za mobilizaciju društva Program preuređenja odnosa u društvu i privrednog sistema je sačinjen čisto preduzedtnički.

Zastoj u privrednom razvoju je posmatran kao jedna neosporna činjenica koju treba prevazići. Traženo je usko grlo, kočnica privrednog razvoja i nađena u neiskorišćenom znanju i upravljanju novcem. I jedno i drugo su funkcije o kojima odlučuje država. Zato se od države traži da se, sjedne strane, oslobodi sadšnjeg načina mešanja u privredi a, s druge, stvori

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

uslove za nesputan privredni način, i to odmah a ne sutra. Ovaj program ima dve svoje dimenzije; formalnu i društvenu.

U formalnom smislu to su formiranje tržišta projekata i stvaranje državnog bankarstava. To nisu neka velika prestrojavanja koja bi, sama po sebi, izazvala otpor, ali su velika po uticaju na promenu ponašanja svih institucija u društvu pa, čak i pojedinaca. Polazne osnove su liberalističke; slobode, jednakost, odgovornost ali na način primene kako se one danas ostvaruju u preduzetništvu. Niko nikoga nije naterao da prihvati uslove rada na bilo kom radnom mestu u preduzećima. Možda nije imao mnogo izbora, ali je prihvatio, pa to mu ne može biti razlog da ne obavlja poslove, za koje se opredelio, kako treba. Ako te poslove ne zna da radi ili, recimo, neće on će sigurno dobiti otkaz. Neznanje jednog radnika ne može i ne treba da plaća celo preduzeće. Ta dilema za gazdu uopšte ne postoji. O solidarnosti se može govoriti, ali mimo proizvodnog procesa. Ako je to tako za pojedinca u preduzeću zašto to ne bi bilo za pojedince ili celu vladu. Zašto bi ih građani plaćali za poslove koje ne znaju da rade? Ili, kada su u pitanju akademski građani, zašto bi oni bili plaćani na biroima ili institutima a ne mogu ili neće sami sebe da zaposle za ono što su učili i dobili potvrdu da su naučili, a ipak čekaju na birou da ih neko drugi zaposli. Ako imaju znanja, a najveći deo sigurno ima, neka to znanje prodaju u obliku projektata, a ako nemaju neka se prekvalifikuju. Država je u ovom konceptu spremna da sve finasira, ali ne i čekanje.

Predložene izmene privrednog sistema i uređenja odnosa društva u celini, omogućuje optimalan razvoj privrede. Naime, programe optimizacije ukupnih resursa, materijalnih i ljudskih, zamenili smo uspostavljanjem optimalnih odnosa između ljudi, hoprizontalno i vertikalno, a njihova motivacija i znanje nama su najveća garancija da će i ukupni resursi biti optimalno vođeni. Dakle, sada je čovek iz uloge- pozicije objekta u državnim planovima ili programima optimizacije, preuzeo ulogu subjekta.Sistem odnosa u društvu je prilagođen karakteru privrede kao jednom složenom i dinamičkom sistemu, što znači da će i naš životni standard zavisiti od naše sposobnosti da se u tom stalnom kretanju i neizvesnosti snađemo.

Da li će to biti na nivou EU ili Obale Slonovače to sve zavisi od nas. I jedno i drugo ostvarenje je optimalno, malo ili veliko, jer će biti slika naših mogućnosti. Nemamo kome da se žalimo.

Ali, ono što možemo i moramo jeste da stalno podižemo nivo znanja i odgovornosti svakog pojedinca i nacije u celini.

Sve u svemu, ovaj program zanči zaokret iz jednog pasivnog, propadajućeg i čekajućeg položaja u jedno aktivno i dostojanstveno stanje sa osećanjem da možemo i hoćemo upornim radom i učenjem da izađemo iz ovog beznađa.

5. Umesto zaključka Kada govorimo o liberalizmu to uvek povezujemo sa slobodama, ali ne i sa ogovornošću.

Međutim, tajna efikasnosti preduzetništva počiva na motivaciji ali i na odgovornosti za učinjeno koja se proteže do svakog pojedinca. Ocenu o odgovornosti pojedinca u preduzeću, u pozitivnom ili negativnom smislu, utvrđuje gazda a za preduzeća tržište. Ako je to moguće

243

244

Država po meri

za pojedince u preduzeću zašto ne bi moglo i za sve pojedince u društvu? Svako ima svoj proizvod, svoje tržište i svoje mere, pa i političke partije.

Međuzavisnosti u društvu su danas toliko isprepletane, sa tendencijom ubrzanja, tako da svi zavisimo od svih. Ovaj stepen međuzavisnosti nameće potrebu stalnog povećanja odgovornosti prema društvu. Prema tome, nečinjenje ili nedovoljan učinak pojedinaca mora biti na odgovarajući način kažnjen, pa i kada je vlada u pitanju. Zato je svako opiranje odgovornosti za učinjeno neprihvatljivo.

Traženje uzroka naše krize ne može se ograničiti samo na privredu. Osnovni impulsi koji su privredu doveli u ovo stanje dolaze iz okruženja - iz svega onog što čini njenu logistiku. Naime, naš problem nisu preduzetnici koji čine tu privredu, Oni se i u sadašnjoj situaciji snalaze bolje nego što bi to iko drugi mogao, pa ni država. Međutim, problem je u tome što je njih nedovoljno, ne samo po broju nego i po strukturi. Dakle, treba nam prirast proizvodnje koga godinama nemamo. Ako to dalje prevedemo na akcioni nivo, onda vidimo da nam nedostju projekti ili, drugim rečima, nemamo dovoljno ni znanja ni novca. S obzirom na to da i sa jednimi sa drugim upravlja država, onda i odgovornost za privredni razvoj pripada državi.

Zato je uspostavljanje optimalnih odnosa i odgovornosti u celom društvu preduslov i za optimalni razvoj privrede. U delu preuređenja privrednog sistema predloženo je nekoliko izmena.

Prvo, predloženo je formiranje tržišta projekata sa zadatkom da se, koliko god je to moguće, prikupi rasuto znanje nacije i pretoči u projekte za razvoj privrede.To je ujedno i poziv, svim građanima, a posebno sa akademskim obrazovanjem da svoje znanje, u obliku ideja i projekata, ponude tržištu. Drugo, država bi, sa svoje strane, morala da preuzme obavezu finansiranja svih projekata za kupce koji su spremni da ih realizuju i pruže odgovarajuće kreditne garancije. Svakako, da to dalje podrazumeva formiranje državnog bankarstva koje bi neposredno finansiralo ponuđene projekte a sve u skladu sa kreditnom politikom države.

Autor je ubeđenja da bi realizacija ovog programa mogla vrlo brzo da dovede do masovne ponude projekata, a to znači i do masovnog zapošljavanja. Država treba da nezaposlenim nudi projekte za samozapošljavanje, a ne čekanje radnih mesta kojih nema. Nemogućnost zapošljavanja je lažno objašnjenje. Mi nismo zemlja gde nema šta da se radi, ali organizaciju i odgovornost u društvu treba podići na veći nivo a to, ipak, bez države nije moguće. Pored toga ovaj program pruža realnu osnovu za mobilizacija celog društva, ali ne po osnovu apela ili pozivanja na patriotizam, nego samo štiteći svoj interes.

6. Citirani i korišćeni radovi Dušanić dr Jovan, Dolarska alhemija i prokažena država, Akademija ekonomskih nauka u sastavu Naučnog društva ekonomista i Ekonomski fakultet , u Beogradu, 2013. Ðukić Petar, Tržište, država i kriza – pre i posle velikih turbulencija, Akademija ekonomskih nauka u sastavu Naučnog društva ekonomista i Ekonomski fakultet , u Beogradu, 2013.

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

Golubović dr Nataša, Ekonomska nauka i privredna kriza, Naučna tribina, Ekonomska teorija u ogledalu globalne finansijske i ekonomske krize, Akademija ekonomskih nauka u sastavu Naučnog društva ekonomista i Ekonomski fakultet u Beogradu, 2010.

Golubović dr Nataša, O teorijskoj i naučnoj utemeljenosti kritika neoliberalizma, Akademija ekonomskih nauka u sastavu Naučnog društva ekonomista i Ekonomski fakultet , u Beogradu, 2012.

Jakšić dr Miomir, Tržišni fundamentalizam i poreklo demokratije, Akademija ekonomskih nauka u sastavu Naučnog društva ekonomista i Ekonomski fakultet , u Beogradu, 2012.

Katić Nebojša, Svetska ekonomska kriza – stvarnost, mitovi i pouke, Akademija ekonomskih nauka u sastavu Naučnog društva ekonomista i Ekonomski fakultet , u Beogradu, 2013.

Kovačević dr Miladin, Matrica reformskih, fiskalnih i monetarno finansijskih preduslova za izlazak iz krize i dolazak na kolosek održivog razvoja Madžar dr Ljubomir, Antiliberalizam u 22 slike, Akademija ekonomskih nauka u sastavu Naučnog društva ekonomista i Ekonomski fakultet, 2012.

Madžar dr Ljubomir, Ekonomska nauka i privredna kriza, naučna tribina, Moć i nemoć ekonomske nauke, Akademija ekonomskih nauka u sastavu Naučnog društva ekonomista i Ekonomski fakultet u Beogradu, 2010.

Madžar dr Ljubomir, Naučna tribina, Avet neoliberalizma, Akademija ekonomskih nauka u sastavu Naučnog društva ekonomista i Ekonomski fakultet u Beogradu, 2011.

Madžar, dr Ljubomir, Globalna recesija: sistemske alternative i izgledi prevladavanja, Akademija ekonomskih nauka u sastavu Naučnog društva ekonomista i Ekonomski fakultet, u Beogradu, 2013.

Pešikan mr Radovan, Kako povećati konkurentnost privrede i izvoza Srbije, Privredna kriza i spoljni dug. Kako dalje, Naučno društvo ekonomista sa akademijom ekonomskih nauka i Ekonomski fakultet u Beogradu, 2010.

Pešikan mr Radovan, Ekonomska nauka i privredna kriza, naučna tribina, Interes, osnov za uređenje privrednog sistema, Akademija ekonomskih nauka u sastavu Naučnog društva ekonomista i Ekonomski fakultet u Beogradu, 2010.

Pešikan mr Radovan, Liberali i anti liberali – stvarna ili lažna dilema, Akademija ekonomskih nauka u sastavu Naučnog društva ekonomista i Ekonomski fakultet , u Beogradu, 2012.

Pešikan mr Radovan, Šta će biti sutra mnogo je važnije nego šta je bilo juče, Start 013, broj 292, izdanje „Stari pres“, 2012.

245

246

Država po meri

Pešikan mr Radovan, Upotrebne mogućnosti linearnih programa, SYM-OP-IS 2010 Zbornik radova, izdaje Medija centar „Odbrana“, Tara 2010.

Prokopijević dr Miroslav, Budućnost evra, Evropska unija i Srbija od tranzicije do pridruživanja, Naučno društvo ekonomista sa akademijom ekonomskih nauka i Ekonomski fakultet u Beogradu, 2012.

Prokopijević dr. Miroslav, Liberalizam, Akademija ekonomskih nauka u sastavu Naučnog društva ekonomista i Ekonomski fakultet , Časopis ekonomske ideje i praksa,u Beogradu, 2012.

Sekulić dr Marko, O sudbini neoliberalizma, Akademija ekonomskih nauka u sastavu Naučnog društva ekonomista i Ekonomski fakultet , u Beogradu, 2012.

Uvalić Milica, Problemi dosadašnjeg modela razvoja Srbije, Nova strategija razvoja privrede Srbije, Izazovi ekonomske politike u 2011. Godini, Naučno društvo ekonomista sa akademijom ekonomskih nauka i Ekonomski fakultet u Beogradu, 2011.

Hajek. F.A. Korišćenje znanja u društvu, Ekonomski anali br. 168, Ekonomski fakultet, Beograd 2006.

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

Saša Ðogović1

saledj@hotmail.com

UZROCI, POSLEDICE I PUTEVI IZLASKA SRBIJE IZ EKONOMSKE I DRUŠTVENE KRIZE Apstrakt:

Partokratska država koja u fokusu ima lične i uske grupne interese, a ne ostvarivanje opštih ciljeva zemlje, predstavlja okosnicu ambijenta privredjivanja na srpskom tržištu.

Takva klima pogoduje bujanju javnog sektora, što za posledicu ima intenzivno zaduživanje države da bi mogla sama sebe da hrani, te gušenje privrede prevelikim fiskalnim opterećenjima i raznim vidljivim i nevidljivim troškovima poslovanja, bilo kroz razne naknade ili pak preko složene netransparentne birokratske procedure i šume nevidljivih kabinetskih ruku. Tek sa otklonom od ekonomske politike koja je tetošila i osnaživala stvaranje partokratske države, a to znači bolnim rezanjem metastaze javnog sektora, stavljajući ga u funkciju razvoja ekonomije ove zemlje, a ne kao do sada državu u funkciju opstanka metastaziranog javnog sektora i privilegija političke elite u sprezi sa krupnim kapitalom, možemo računati sa laganim izlaskom srpske privrede iz krize u kojoj se nalazi, a koja ima karakteristike grčke tragedije prvog čina, odnosno još uvek ne punog kapaciteta.

Ključne reči: poslovni ambijent, partokratska država, tržište, kriza, restrukturiranje, devizni kurs, reindustrijalizacija, javni dug, javni sektor, institucije, kupovna moć.

1

Institut za tržišna istraživanja, Beograd

247

248

UZROCI, POSLEDICE I PUTEVI IZLASKA SRBIJE IZ EKONOMSKE I DRUŠTVENE KRIZE

Abstract:

Multi – party state being focused on its personal and narrow targeted interests, and not meeting the main goals, is the framework of the business climate on the Serbian market. This business climate is good for flourishing of the public sector, which could result in intensified indebtedness of the country so it could survive, as well as the burdening of the businesses by too huge fiscal obligations and various visible and invisible business costs, whether through compensations or complicated non-transparent red tape.

Only with the separation from the economic policy, making too much pressure and thus resulting in the creation of the multiple-party state, which means the reduction of the metastatic public sector and putting it in the function of the development of economy, and not in the service of the survival of the public sector and privileges of the political elite, we could count on the slow recovery of the Serbian economy from the crisis showing the features of the first chapter of the Greek tragedy, yet not in its full extent.

key words: business climate, multi – party state, market, crisis, restructuring, exchange rate, reindustrialization, public debt, public sector, institutions, purchasing power.

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

1. Pojavni oblici krize, rešenja i tekuće mere aktuelnih kreatora ekonomske politike Uslovi privredjivanja na srpskom tržištu su izrazito nepovoljni, ne samo zbog hronične nelikvidnosti u privredi, prevelikih poreskih opterećenja, metastaze nabujalog javnog sektora, monopolsko-kartelskog ponašanja u pojedinim sektorima i erupcije potrošačkih cena u poslednjem kvartalu 2012. godine, koja se u nešto blažoj formi preliva i na početku 2013. godine, nego i zbog sve naglašenijih političkih turbulencija. Naime, pojavili su se prvi signali na horizontu poslovne klime u Srbiji koji ukazuju da je vlada počela da jede samu sebe, bavi se sobom, postavlja u prvi plan zakulisne radnje, poput permanentnih priča o izborima, potom rekonstrukciji vlade te spinovanim ili zaista realnim aferama ili pak kombinacijom marketinga i realnih dogadjanja. U takvom okruženju igre iza paravana sa doziranom predstavom ispred javne pozornice postaju primarne, te se ne razmišlja strateški, nego više u duhu ostvarivanja partikularnih interesa. Dakle, rejtinzi i kratkoročne vizure sagledavanja ukupnih ekonomskih i društvenih prilika u zemlji poprimaju jasnije obrise, jer upravo takve vizure u prvi plan i stavljaju igre, dok se hleb, odnosno briga o ekonomskoj i društvenoj snazi zemlje nalazi u pratećoj ulozi, kao kolateral, tek u svrhu održavanja tih igara. Najeklatantniji primeri tih igara su stvarne ili pak spinovane afere zvane banana, mleko. Tome, svakako treba pridružiti i nejasnoće oko najavljene rekonstrukcije vlade, što limitira promišljanja na duže staze i time potvrdjuje tezu o početnim inputima metastaze same vlade, nametnutim što iznutra, a delom i spolja. Ukoliko bi se napravio odsečan iskorak u kratkom roku u pravcu stabilizovanja krvne slike nosilaca političke i ekonomske vlasti u Srbiji, onda bi se prvi koraci metastaze sanirali i stvorile pretpostavke za sprovodjenje preko potrebnih reformskih zahvata, pre svega, u javnom sektoru. U suprotnom, Srbija će ući u nove neizvesnosti sa nejasnim ishodom, što će svakako produžiti i produbiti agoniju u kojoj se nalazi. A ta agonija nije samo ekonomske prirode. Radi se o agoniji same mentalne mape društva, koja se reflektuje kroz ksenofobiju i sumnjive moralne vrednosti, potom agoniji kulture (Narodni muzej ne radi duži vremenski period, bez ikakve jasne vizije kad bi mogao da proradi i podučava nove naraštaje, nema sredstava za domaću kinematografiju), agoniji identiteta, sa nejasnim granicama same zemlje, agoniji braka i porodice u sve većem siromaštvu i beznadju, agoniji nataliteta u sadejstvu sa odlivom ljudskih resursa iz zemlje, agoniji same crkve, koja se ne snalazi u novim savremenim društvenim tokovima i izazovima, agoniji medija, sa nejasnom strukturom vlasništva u istima, agoniji obrazovanja, koju pored neuskladjenosti obrazovnog sistema sa potrebama privrede, prate i sumnjivi kriterijumi ocenjivanja, primarno na privatnim visokoškolskim ustanovama, agoniji nauke, koja tavori sa malim finansijskim resursima i pati od odliva mozgova, agoniji sporta, primarno lukrativnih sportskih oblasti poput fudbala, u sprezi sa političkim i tajkunskim establišmentom, agoniji zdravstva, prepoznatljivoj po nedovoljnoj opremljenosti zdravstvenih ustanova i mitu i korupciji, pri čemu je, doduše ova društvena devijantna pojava karakteristična za sve oblasti života, agoniji društvene odgovornosti, jasno odredjene po preziru bar većeg dela onih koji imaju novac da investiraju u društveno korisne projekte, ističući gramzivost, pohlepu i uskogrudost kao osobine koje dominiraju u srpskom društvu, agoniji potrošača, čija su prava kroz kartele i monople na tržištu, te neefikasne državne institucije koje brinu o ispravnosti proizvoda, ugrožena. Samim time dolazimo i do krize institucija, koje očigledno niti su dovoljno kadrovski, a niti tehnološki osposobljene da samostalno i profesionalno obavljaju zadatke iz opisa svojih poslova. To ukazuje na njihovu

249

250

UZROCI, POSLEDICE I PUTEVI IZLASKA SRBIJE IZ EKONOMSKE I DRUŠTVENE KRIZE

nedovršenost i invalidnost, vrlo često namerno kreiranu, kako bi se u uslovima partokratske države slabašne institucije stavile u funkciju onih koji imaju političku moć ili su u sprezi sa krupnim kapitalom.

Pored ovih elemenata, vredno je istaći i krizu koja postoji u poljoprivredi, nastalu kao plod maćehinskog odnosa prema ovoj strateškoj razvojnoj oblasti zemlje. Taj odnos je bio baziran na realizaciji ličnih ili grupnih interesa, i vrlo često su se menjali propisi i mere iz oblasti agrara, upravo u skladu sa potrebama tih interesa, a ne interesa same zemlje. Stoga je domaća poljoprivreda još uvek u poziciji indijanskih poglavica koji kroz molitve za kišu upućuju molbu nebesima da se smiluju kako bi rod bio bar na nekom prosečnom nivou. Uz poljoprivredu, i energetika se, kao strateška grana, nalazi u komatoznom stanju, zbog nebrige i neracionalnog ponašanja onih koji su vodili ovaj sektor, odnosno javna preduzeća u tom sektoru. A ta nebriga u stvari je logična posledica partokratske države koju živimo i prema čijim načelima je moguća negativna selekcija kadrova i stavljanje javnih resursa u funkciju ostvarivanja ličnih i grupnih interesa. Najzad, sama preradjivačka industrija je u agoniji, jer nema novih većih investicija koji bi je pokrenuli. Tek se pojavi poneka lastavica, ali kako jedna lasta ne čini proleće, tako ne može ni da na duže staze obezbedi održiv rast i razvoj preradjivačkih kapaciteta u domaćoj industriji.

U napred opisanom tržišnom okruženju u kome rade poslovni ljudi, galopirajuće zaduživanje Srbije postaje zakonomerno. Ono je poprimilo tolike razmere u poslednje četiri godine, da je Srbija prešla crvenu liniju i ušla u zonu alarma, odnosno visoke zaduženosti. Sa mlitavom privrednom dinamikom i naraslim ukupnim javnim dugom, Srbija živi život grčke krize nižeg intenziteta, uz ozbiljnu pretnju da ona preraste u pravu tragediju, ako se ne bi preduzeli ozbiljni rezovi u transformaciji javnog sektora u svim oblastima i na svim nivoima. A samo kroz transformaciju javnog sektora, moguće je započeti preko potreban proces reindustrijalizacije ozbiljno, strateški, na duže staze. Sa otpočinjanjem tih procesa, tek tada ima smisla razmnišljati o popuštanju isuviše restriktivnih dizgina u kormilarenju kreditno-monetarnom politikom NBS, što bi rezultiralo postepenim depresiranjem vrednosti domaće valute i na taj način pomoglo privrednicima da ostvaruju bolje izvozne rezultate i stimuliše ih da investiraju u realni sektor izvozne orjentacije. Jednostrano relaksiranje kreditno-monetarne politike centralne banke, bez ozbiljnijih poteza vlade Republike Srbije da se pokrene u pravcu stvaranja efikasnijeg i efektivnijeg realnog sektora, samo bi poguralo i oživelo inflacione tokove u privredi i kreiralo nove nestabilnosti, dok se ne bi obezbedili uslovi za održiv rast izvoza i ukupnih privrednih aktivnosti. Fudbalskim rečnikom rečeno, lopta se nalazi na polovini terena kojim diriguje vlada Republike Srbije i od nje se očekuje da početne stidljive signale reformi ojača i upotpuni ih sa jasnim planovima restrukturiranja javnih i podržavljenih preduzeća, ali i racionalizacije mreže administracije na svim nivoima. To sve iziskuje i nepopularne rezove (na primer, otpuštanje viška zaposlenih, pa i stečaj nekih preduzeća, za koje analize ukazuju da nemaju tržišnu perspektivu) koji jesu bolni, ali su i neophodni da bi se iskoračilo iz začaranog kruga demagogije i populizma čija je cena sve veće zaduživanje zemlje, siromašenje stanovništva i urušavanje preostalih državnih resursa. Istovremeno, to podrazumeva promovisanje ekonomije rada i etike rada, što bi uz nužne navedene pretpostavke koje treba ispuniti da bi takva ekonomija uzela maha, dovelo do suštinskog započinjanja procesa postepenog prelaska iz partokratske u državu koja bi polako uzimala atribute demokratske sa jakim institucijama u službi privrede i gradjana zemlje, a ne u službi pojedinačnih ili partij-

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

skih interesa. Time bi se trasirao put za dugoročno održiv izlazak Srbije iz postojeće ne samo ekonomske nego i opšte društvene krize u kojoj se nalazi.

Uz prethodni opis i analizu poslovne klime na srpskom tržištu, nesumnjivo je važno ukazati na početne pozitivne korake koje je povukla nova vlada Republike Srbije, ali i na odredjene negativne iskorake koji su ili se nameravaju učiniti.

Pozitivni elementi koji se mogu izdvojiti odnose se na: • Ozbiljnost u borbi protiv mita i korupcije, pri čemu je jasno da se radi o bolesti društva sistemskog karaktera i da je za njegovo sprovodjenje potrebna izgradnja mreže kredibilnih mera i institucija, a čine se i prvi praktični koraci u realizaciji tih aktivnosti. No, ostaje upitno da li će se ovaj proces nastaviti i poprimiti strateško promišljanje ili će biti samo ad hoc potez; • Jasno odredjenje ka evorpskim integracijama u cilju osnaživanja državnih kapaciteta kroz ekonomski rast i razvoj i stabilnost državnih institucija preko transformisanog pravosudja. U tom smislu na realnim osnovama gradi se plan rešavanja problema kosovskog čvora koji neće ugrožavati put Srbije ka približavanju standardima EU. Umesto deklarativnog i često trgovačkog, sada je prisutan praktičan državnički pristup rešavanja problema Kosova i Metohije i svih zadataka u pravcu uredjenja zemlje po pravilima kluba EU; • Prepoznavanje dubine ekonomske i društvene krize u kojoj se zemlja nalazi i u skladu s tim kreiranje ambicioznog budžeta za 2013. godinu. Tim budžetom nastoji se smanjiti visina budžetskog deficita za skoro polovinu u odnosu na 2012. godinu, odnosno na kotu od 3,6%. Takodje, jasno je koncipiran i značaj MMF-a u savladjivanju postojeće ekonomske krize i posle demagoških stavova o MMF-u, uskoro se mogu očekivati ozbiljniji razgovori sa ovom medjunarodnom finansijskom institucijom koji bi mogli produkovati i novi ugovorni aranžman, kao temelj sigurnosti našeg tržišta za potencijalne investitore; • Konkretizovanje i dalje unapredjivanje ekonomske saradnje sa Ruskom federacijom (odobren kredit za modernizaciju železnice), što bi pored produbljivanja saradnje u energetskom sektoru, moglo da se proširi i na domen namenske industrije i kupovinu nekih preduzeća koja su u procesu restrukturiranja; • Prepoznavanje širih tržišnih horizonata koji su ostavljeni u zapećku u prethodnom tranzicionom periodu. U tom smislu su konkretniji poslovni potezi sa partnerima iz UAE, Angole, Azerbejdžana i Kuvajta, te najava konkretnije ekonomske saradnje u oblasti namenske industrije sa Alžirom, potezi koji ohrabruju; • Prepoznavanja energetike i poljoprivrede kao strateških grana koje mogu pokrenuti novi investicioni ciklus i time ukupan privredni razvoj zemlje. U tom smislu je značajno izdašniji poljoprivredni budžet za sledeću godinu, a najavljene su i nove investicije u elektroenergetski sektor. S tim u vezi su pojednostavljene i poptuno zaokružene procedure i propisi za investiranje u obnovljive izvore energije i raspisan javni poziv investitorima; • Otklonjene su prepreke oko imovinsko-pravnih sporova na izgradnji azerbejdžanskog dela Koridora XI, tako da su ti poslovi pokrenuti, a potpisani su i predugovori sa kineskim kompanijama za preostale deonice do Čačka na Koridoru XI, te za autoput Pojate – Preljina;

251

252

UZROCI, POSLEDICE I PUTEVI IZLASKA SRBIJE IZ EKONOMSKE I DRUŠTVENE KRIZE

• I zmena odredbe da se više ne plaća naknada za konverziju prava korišćenja gradjevinskog zemljišta u pravo svojine, čime se stvaraju uslovi za oživljavanje gradjevinskih aktivnosti, odnosno realizacije ranije planiranih investicija: • Pooštrena finansijska disciplina skraćenjem roka plaćanja na 60 dana, te izvršeno pročešljavanje parafiskalnih nameta; Nasuprot tome, negativni elementi koji se mogu navesti u toku dosadašnjeg rada nove vlade su: • Nedostatak jasnog plana restrukturiranja javnog sektora, koji je u fazi metastaze i sprečava da organizam srpske privrede počne da diše bez aparata za infuziju u vidu raznih subvencija ili kredita, pa i kreditnih subvencija.U tom smislu je odluka o ponovnom puštanju u pogon nekadašnjeg Sartida nastala kao plod više političke potrebe, nego ekonomske svrsishodnosti i ukoliko plan pokretanja iste proizvodnje bude sproveden, to će biti od koristi na kratak rok samo inicijatorima takve odluke i zaposlenima, dok će se Srbija dodatno zaduživati u cilju očuvanja privida socijalnog mira; • Novi budžet baziran uglavnom na povećanim poreskim prihodima, upravo zbog nepostojanja programa transformacija javnog sektora u svim oblastima, bez koga nema ni fiskalne relaksacije privrede, te stoga treba biti obazriv u vezi sa ispunjenjem zacrtanih ciljeva u budžetu; • Primese populizma o neotpuštanju zaposlenih u javnom sektoru u vreme krize ili pak povećanje plata i penzija za 2%. Time se stvara sloj privilegovanih kojima ta kriza može i da odgovara, jer su zaštićeni na svojim radnim mestima. S druge strane, plate u javnom sektoru i penzije i pored nominalnog povećanja od 2%, realno će biti u padu zbog naglašenih inflacionih tokova u privredi. Dakle, umesto osvežavanja temperaturne groznice andolima, vlada bi u narednom periodu morala da se pozabavi strukturnim reformama koje će sanirati žarište inflacije i svih unutrašnjih i spoljnih deficita.

Pored navedenih negativnih zapažanja na rad novih kreatora ekonomske politike, treba još jednom podvući prve klice njihove dezorjentisanosti otkad je počela sama sebe da jede i da se više bavi sama sobom nego menjanjem ambijenta rada i života gradjana zemlje. To, u slučaju da se u kratkom roku ne sanira, može značajno limitirati da se prvi pozitivni signali delovanja vlade razvodne ili u potpunosti utrnu, umesto da se pojačavaju i polako postaju opipljiviji kroz privredne rezultate i životni standard stanovništva.

2. Analitička ocena dimenzije ekonomske krize i preporuke njenog saniranja U ovom delu rada osvrnućemo se na nasledje neodgovorne ekonomske politike iz celog tranzicionog perioda. Ta politika, koja je poprimala sve elemente kazino ekonomije u uslovima neizgradjene pravne infrastrukture i ostalih državnih institucija, bazirala se na prebrzoj i pre-

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

širokoj liberalizaciji tržišta, precenjenom deviznom kursu dinara, strimulisanju potrošnje, primarno tekuće, motivisanju uvozničkog lobija i neosmišljenoj privatizaciji, koja je sama sebi postala cilj, a ne sredstvo za unapredjenje privrednih performansi zemlje. Sledeća analiza po ključnim indikatorima na kraju 2012. godine, koja je u celini evidentirala, prema prvim statističkim procenama, pad BDP-a od 1,9%, argumentovano će ukazati na pogubno dejstvo tako skrojene ekonomske politike, ali i dati sugestije za prevazilaženje postojeće krize: •F izički obim industrijske proizvodnje je završio u dubokom minusu po stopi od 2,9%.

Istina, primećuje se izvesno otupljivanje oštrice negativne dinamike industrijske proizvodnje (posle prva tri kvartala 2012. godine ta negativna dinamika kotirala se po stopi od 3,8%), ali primarno kao plod pokretanja proizvodnje u kragujevačkom Fijatu i modernizacije rafinerije u Pančevu.

U svakom slučaju, negativni smer kretanja fizičkog obima industrijske proizvodnje nije narušen, samo je otupljen. Ovakav predznak posledica je nedostatka novih investicija, slabih impulsa sa domaćeg i inostranog tržišta, te potpunog zastoja u restrukturiranju metastaziranog javnog sektora, a samim time i na otvaranju vrata za dolazak potencijalnih investitora u ta preduzeća, što bi poboljšalo krvnu sliku srpske industrije. I dalje ta preduzeća imaju privilegiju da uzimaju novac od poreskih obveznika putem subvencija i tavore na tržištu bez ikakve jasne tržišne perspektive. Mišljenja smo da je 2013. godina poslednja u kojoj procesi restrukturiranja javnog sektora moraju biti preduzeti, kako bi se sprečilo dalje metastaziranje kanceroznog tkiva u privredi i postavio efikasniji državni aparat oslobodjen suvišne papirologije i potrebe za namirivanjem više nevidljivih kabinetskih ruku, čime se samo gubilo na vremenu i novcu, ali i gubili potencijalni investitori.

tabela 1: Dinamika industrijske proizvodnje po robnim grupama u Srbiji XII 2012 XI 2012 Energija, Intermedijarni proizvodi, osim energije Kapitalni proizvodi Trajni proizvodi za široku potrošnju Netrajni proizvodi za široku potrošnju Industrijska proizvodnja - ukupno

Indeksi I - XII 2012 I - XII 2011

XII 2012 XII 2011

113,3

103,4

93,9

92,7

91,6

91,4

96,4

100,7

103,3

80,0

78,9

105,6

102,8

107,0

103,3

102,0

100,7

97,1

Izvor: Podaci RZS

Da bi postojeća pozitivna dinamika bila održiva na duže staze, Srbiji su potrebna jata investicija poput Fijata. Jedna investicija takvog kalibra može napraviti pozitivan odskok na godinu do eventualno dve godine, i to sa popuštajućim tempom rasta. Stoga se ne sme biti pasivan i zavaravati na postojećim pozitivnim tendencijama, jer će se one vrlo brzo po isteku navedenog vremenskog perioda izduvati, ako ne budu našle potporu u novim investicijama.

Tu je u velikoj meri neiskorišćen potencijal javnog sektora. Primera radi, investicije u elektroenergetski sektor, ne samo što bi pojačale nivo proizvodnih i izvoznih aktivnosti tog sektora,

253

254

UZROCI, POSLEDICE I PUTEVI IZLASKA SRBIJE IZ EKONOMSKE I DRUŠTVENE KRIZE

nego bi imale multiplikativni efekat i na neke druge segmente proizvodnje srpske industrije, privlačeći potencijalne investitore da otvaraju proizvodne pogone na našem tržištu i budu na usluzi investicijama u srpsku elektroprivredu. Na žalost, poslednja dešavanja oko EPS-a ne ulivaju nadu da će se uskoro započeti sa ozbiljnim procesima restrukturiranja ovog velikog preduzeća na državnim jaslama. Upitno je da li će ove godine biti i remonta postojećih kapaciteta, a o nekim većim investicionim zahvatima iluzorno je i pričati kada se ova kompanija dovela u poziciju davljenika. Umesto da se pristupi reorganizaciji preduzeća i smanjenju broja zaposlenih, te na bazi tih procesa transformacije poslovanja i sa postepenim postavljanjem cene električne energije u tržišne okvire, i dalje smo svedoci naglašenog populizma i socijalne demagogije usidrenih u socijalnim cenama i neproduktivnoj zaposlenosti zarad očuvanja mrene od socijalnog mira i očuvanja političkih pozicija u javnom mnjenju. Ta mrena može da dovede do potpunog slepila i sam EPS uvede u mračne perspektive razvoja, što bi onda gradjani plaćali skuplje i direktno (preko osetno veće cene struje) i indirektno (zaduživanjem države za potrebe EPS-a) nego da se sada pristupi ozdravljenu ove kompanije. Ovaj scenario se već polako i odvija pred našim očima, samo se nastoji razvodniti i prolongirati, što će u uslovima konfuzije i bez jasnih smernica, dodatno pogoršati stanje u poslovanju EPS-a i erodirati njegovu vrednost, a samim time smanjiti i potencijale razvoja i rasta srpske industrije u celini. EPS treba osloboditi socijalne uloge kao bi mogao da prodiše punim plućima, čime bi njegov doprinos privredi bio osetno veći i temeljen na zdravim nogama. Ukoliko je neophodan kredit za trenutno prevazilaženje finansijskih dubioza, onda se on treba uzeti samo pod uslovom da se izvrši transfer socijale sa preduzeća ka državi i da sam EPS krene u racionalizaciju svoje mreže i broja zaposlenih, uz jasno definisan biznis plan daljih investicija. Bez toga, zaduživanje kome je cilj uzimanje vazduha na cevčicu do sledećeg kredita, nema svrhe i pokazaće svu zloćudnost metastaze političke neodgovornosti kojoj su u fokusu kratkoročni interesi, a ne državna vizura sagledavanja i rešavanja problema.

Jedan od primera metastaze političke neodgovornosti jeste i nekadašnji Sartid. Dok na prvi pogled ta metastaza deluje benigno, jer se čuva veliki broj radnih mesta, on već na srednje staze pokazuje svoje pravo lice, a ono je zloćudnog karaktera. Naime, država se zadužuje da bi pokrenula proizvodnju koja u startu proizvodi gubitke. Tržišna ekonomija ne trpi ovakvo poslovno ponašanje i oni koji kreću u realizaciju ovakvog plana, u fokusu imaju samo svoje političke pozicije, a ne i šire državne okvire i posledica koje takva odluka po državu može imati. Da je to tako svako može potvrditi odgovorajući na pitanje - Kako to da država može uspešnije da posluje na tržištu čelika kada to nije uspelo jednom globalnom igraču kakav je US Steel? Proizvodnja hoće rasti, jer je baza za poredjenje izrazito niska, ali ta proizvodnja neće biti efektivna i za sobom će povući sve deblju i tvrdju dužničku omču oko sve tanjeg vrata Srbije. Pokretanje te proizvodnje eventualno bi imalo smisla ako se očekuje da se u roku mesec-dva javi neki ozbiljniji investitor. Pravi smisao bi postojao tek ukoliko bi se pokrenula proizvodnja limova za potrebe Fijata u Kragujevcu, a to traži investicije, koje bi ipak imale izvesniji pozitivan ishod. To pretpostavlja restrukturiranje preduzeća i profesionalni menadžment koji bi uz podršku države pokrenuo taj proces, uz prethodne dogovore sa Fijatom i sagledavanjem njihovih potreba. Dakle, tek posle ozbiljne biznis analize mogla bi se doneti odluka da li ulaziti u taj investicioni poduhvat ili ugasiti potpuno proizvodne kapacitete, ostavljajući minimalan broj radnika za održavanje pogona dok se ne steknu tržišni uslovi za njihovo eventualno pokretanje i to od strane nekog ino partnera. U suprotnom, sa Sartidom bi i Srbija mogla da prodje kroz vrata bankrotstva.

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

U 2013. godini, fizički obim industrijske proizvodnje će svakako biti u plusu, usled skokovitog rasta proizvodnih aktivnosti na sektoru motornih vozila, modernizacije kapaciteta u rafineriji Pančevo, te očekivanja da bi uz bar prosečan poljoprivredni rod ovogodišnji prehrambeni preradjivački kapaciteti trebali da budu uposleni na višem nivou nego lane. Uz to i restrukturiranje železničke mreže i najavljeni infrastrukturni radovi na koridorima mogli bi podstaći rast proizvodnje u industriji gradjevinskog materijala. Naravno, pokretanje proizvodnje u nekadašnjem Sartidu će posebno doprineti jačanju pozitivne dinamike industrijske proizvodnje, što će biti ugodna statistička brojka, ali ponavljamo, imaće svoju tamnu stranu u kreiranju sve većih gubitaka koji će padati na teret celog stanovništva Srbije. Stoga sa pokretanjem ove proizvodnje po cenu lepših statističkih brojki i dodvoravanja javnosti treba sačekati dok se ne izvrši ozbiljnija biznis analiza; • Vrednost izvedenih radova u Srbiji u 2012. godini bila je za 3,3% manja nego godinu dana ranije. To je posledica osetnijeg pada gradjevinskih aktivnosti u poslednjem kvartalu 2012. prema istom periodu 2011. godine za čak 11,7%. Takodje, i u odnosu na stanje iz prethodnog kvartala registrovan je pad vrednosti izvedenih radova za 9,4%.

To ukazuje da je poslednje tromesečje 2012. godine u potpunosti podbacilo. Istina, uobičajeno je zbog sezone da je niži nivo gradjevinskih radova u poslednjem kvartalu nego u trećem tromesečju, no, podaci na godišnjem nivou (poslednji kvartala 2012 / četvrto tromesečje 2011. godine) su oslobodjeni sezonskog faktora i ukazuju na tromost u organizovanju radova na saobraćajnoj mreži, iako postoje ugovoreni poslovi, ali i na nizak investicija u stambenu izgradnju i zgrade namenjene privredi. Tako je vrednost izvedenih radova u tom komparativnom vremenskom periodu na zgradama smanjena za 29,2%, a na ostalim gradjevinama, što uključuje predominantno infrastrukturne radove, za 17,8%. Dakle, ovi podaci ukazuju na izuzetno nisku investicionu aktivnost na našem tržištu i na nepovoljan poslovni ambijent za investiranje.

tabela 2: Vrednost izvedenih i ugovorenih radova izvoÐača iz Republike Srbije -kvartalni indeksiIV 2012 I – IV 2012 III 2011 I – IV 2011

IV 2012 IV 2011 Vrednost izvedenih radova • Zgrade • Ostale gradjevine Vrednost radova izvedenih u inostranstvu Vrednost ugovorenih radova

78,3

90,6

96,7

70,8

82,9

98,2

82,2

94,5

95,9

177,9

103,3

110,9

121,4

128,8

88,6

Izvor: Podaci RZS

Nažalost, vrednost ugovorenih radova ne ohrabruje. Tako je u 2012. godini njihova vrednost za 11,4% bila manja nego u 2011. godini. Medjutim, ukoliko se naprave aranžmani sa kineskim partnerima za realizaciju investicija na Koridoru XI, te krene u realizaciju ruskog kredita u oblasti železnice, uz eventualne radove na energetskom sektoru (Južni tok i eventualno efektuiranje upućenog javnog poziva investitorima za ulaganje u izvore obnovljive energije, posebno u mini hidroelektrane), i izmenu odredbe da se više ne plaća naknada za konverziju prava korišćenja gradjevinskog zemljišta

255

256

UZROCI, POSLEDICE I PUTEVI IZLASKA SRBIJE IZ EKONOMSKE I DRUŠTVENE KRIZE

u pravo svojine, nivo gradjevinskih radova bi trebao da bude na višem nivou nego onaj ostvaren u 2012. godini; • Turistički promet u Republici Srbiji je 2012. godinu završio u dubokoj recesiji. Naime, realizovan je ukupan broj noćenja od skoro 6,5 miliona, što je za 2,4% manje nego u 2011. godini, i uz retke pozitivne iskorake sezonskog karaktera, tokom cele 2012. godine turistički promet registruje negativnu dinamiku koja ima zakonomeran karakter.

Do redukovanja broja noćenja došlo je primarno zbog smanjenja broja noćenja domaćih gostiju za čak 6,3%, zbog erozije njihovog životnog standarda. Nasuprot tome, dinamika turističkog prometa na bazi noćenja stanih turista je povećana za čitavih 9,3%. No, kako domaći gosti sa ostvarenih blizu 4,7 miliona noćenja u 2012. godini participiraju sa čak 72,3% u ukupnom broju noćenja, to je bilo kakav pomak u pozitivnom ili negativnom smeru na ovom polju dinamike turističkog prometa i ukupno opredeljujući za predznak u turističkom prometu Srbije. To je posledica neprepoznatljivosti Srbije kao turističke destinacije na medjunarodnom tržištu, ali i neorganizovanosti i sporosti, pa jednim delom i nezainteresovanosti države u pravcu investiranja ili stvaranja pretpostavki za investiranje u saobraćajnu infrastrukturu (luke, puteve, železnicu, aerodrome) i turističku suprastrukturu (marine, smeštajne kapacitete, sportske terene, ski staze, i slično). Bez tih osnovnih pretpostavki ni dobra promo kampanja ne može da da dobre rezultate, a to su rezultati koji bi imali kontinuirano pozitivno rastuće tendencije, posebno obezbedjivanjem lojalnosti turista. U ambijentu kada odnos cena – kvalitet usluge nije harmoničan, to ni damping cene prema stranom gostu neće obezbediti njegovu lojalnost, jer je kvalitet nešto što se podrazumeva i bez čega ni niža, a kamoli postojeće cene naspram pruženih turističkih usluga, ne mogu privući u većem broju strane turiste.

Srbija ima neiskorišćene potenicijale na Dunavu, potom u planinskim centrima, te banjskim odmaralištima. Da bi se oni valjano iskoristili, treba promptno raditi na realizaciji navedenih pretpostavki, kako kroz javno-privatnu inicijativu, tako i kroz koncesiju.

tabela 3: Turistički promet u Republici Srbiji – broj noćenja

Republika Srbija Beograd Novi Sad Banjska mesta Planinska mesta Ostala turistička mesta Ostala mesta

Ukupno Domaći Strani I – XII 2012 I – XII 2012 I – XII 2012 I - XII 2012 I - XII 2012 I – XII 2012 I – XII 2011 I – XII 2011 I – XII 2011 6,484.702 97,6 4,688.485 93,7 1,796.217 109,3 1,245.211

108,4

326.483

108,4

918.728

108,4

220.842

103,4

76.211

107,5

144.631

101,4

2,035.938

88,2

1,901.499

87,4

134.439

102,1

1,600.489

100,7

1,445.368

100,2

155.121

105,0

1,198.988

102,2

805.978

95,1

393.010

120,7

183.234

86,8

132.946

81,3

50.288

105,9

Izvor: Podaci RZS

Koliko je Srbija neprepoznatljiva kao turistička destinacija vidi se iz podatka da 31% stranih turista čine gosti iz nekadašnjih jugoslovenskih republika. Iz Bosne i Herce-

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

govine (148.784), Crne Gore (132.083), Slovenije (115.718), Hrvatske (91.645) i Makedonije (68.087) u periodu januar – decembar 2012. godine u Srbiji je noćilo ukupno 556.317 turista. Od ostalih zemalja iz kojih su dolazili gosti i noćili u Srbiji izdvajaju se Italija (148.147), Nemačka (103.325) i Rusija (91.517). Tu se primarno radi o dolasku gostiju iz poslovnih pobuda, što potvrdjuju i podaci o tome da su tri najznačajnija spoljnotrgovinska partnera Srbije upravo ove tri zemlje. Tako je sa realizacijom investicije u kragujevačkom Fijatu, sasvim uzvesno naglo porastao broj noćenja italijanskih gostiju u 2012. prema 2011. godini za čitavih 62,7%. Takodje, dalji razvoj privrednih odnosa Rusije i Srbije, posebno u energetskom sektoru, rezultirao je povećanjem broja noćenja gostiju iz Ruske federacije za čak 21,5%. Sa Nemačkom je ta stopa rasta bila znatno blaža i iznosila je 6,7%. Ono što zabrinjava je pad broja noćenja turista iz Bosne i Hercegovine (-10,1%) i Slovenije po stopi od 7,1%, a radi se o zemljama čiji stanovnici ostvaruju značajan broj noćenja u našim turističkim centrima. Uzroci tog pada nalaze se u osetno opadajućoj kupovnoj moći u tim zemljama.

Da bi se poboljšala krvna slika srpskog turizma bitne su dve stavke, prva, povećanje zaposlenosti i životnog standarda stanovništva, i druga, brendiranje Srbije kao turističke destinacije iz slabo vidljive u jasnu vidljivu zonu na mapi turističkih destinacija.

Ispunjenje prve stavke zahteva reindustrijalizaciju privrede i potpunu transformaciju javnog sektora u cilju privlačenja novih investicija, dok realizaciju druge stavke zahteva ulaganje u, ne samo promociju, nego i u infrastrukturne projekte.

U 2013. godini, kada se u najboljem slučaju može računati sa realno istom kupovnom moći stanovništva kao i u 2012. godini, uz postojeću slabu prepoznatljivosti Srbije kao turističke destinacije u širim medjunarodnim relacijama, treba računati sa negativnom dinamikom ukupnog turističkog prometa u Srbiji. Da bi ta dinamika bila blaža neophodno je da turistički poslenici koriguju svoje cenovnike na niže i time ne samo da amortizuju smanjenje turističkog prometa, nego i pokušaju da zadrže bar njegov prošlogodišnji, iako će i u uslovim nižih cena, taj cilj biti teško dokučiv. Ukoliko bi se ove godine krenulo ozbiljno u restrukturiranje javnog sektora, proaktivno u privlačenju stanih investicija i dalje energično i sistemski u brobi protiv korupcije, stekli bi se uslovi da u 2014. godini dodje do realnog rasta životnog standarda stanovništva, a samim time i do stidljivog oporavljanja turističkog prometa. No, ukoliko bi ova godina bila izborna ili bi se pak na reforme stavljala samo šminka, to bi značilo da bi i 2013. godina bila izgubljena, tako da ni u 2014. godini ne bi trebalo računati sa oživljavanjem životnog standarda stanovništva, a sledstveno tome i turističkog prometa; • Promet robe u trgovini na malo u 2012. godini zabeležio je oštar pad po stopi od 6,2%, mereno u stalnim cenama. To je posledica opadanja kupovne moći stanovništva i ustručavanja od ulaska u bespotrebne kupovine u uslovima nesigurnosti na tržištu rada. Ta negativna dinamika je izraženija na jugu zemlje (-9%), nego na severu (-4,8%), što ukazuje na veoma veliku diskrepancu u privrednom razvoju zemlje, ali i na pogubne posledice brzopletog procesa privatizacije i liberalizacije tržišta.

257

258

UZROCI, POSLEDICE I PUTEVI IZLASKA SRBIJE IZ EKONOMSKE I DRUŠTVENE KRIZE

tabela 4: Promet robe u trgovini na malo XII 2012 XI 2012 Mereno u tekućim cenama Mereno u stalnim cenama

XII 2012 XII 2011

-indeksiI - XII 2012 I - XII 2011

110,6

98,9

102,3

111,4

88,1

93,8

Izvor: Saopštenje RZS

Poskupljenja proizvoda i usluga, posebno proizvoda egzistencijalnog karaktera, kao posledica lošeg poljoprivrednog roda i kartelsko-monopolskih struktura, te ukupna zamrla privredna aktivnost, koja ugrožava i postojeću nisku kupovnu moć stanovništva, uzrok su smanjenja maloprodajnog prometa robe u 2012. u odnosu na stanje iz 2011. godine. Istina, na mesečnom nivou se beleži osetan rast maloprodajnog prometa od čitavih 11,4% u realnim okvirima. No, i pored toga, to nije bilo dovoljno da promeni smer ukupne dinamike prometa robe u trgovini na malo. Ovaj mesečni pozitivni iskorak ostaće samo jedan kratkotrajni pozitivni izlet, baziran tradicionalno na pretprazničnoj potrošačkoj groznici i u skladu s tim povećanim nabavkama robe. Medjutim, maloprodajni promet u decembru 2012. godine, premda pojačan prema novembru, bio je za čak 11,9% lošiji nego u poslednjem mesecu 2011. godine. I ovaj podatak eklatantno ukazuje na šokantno nizak obim maloprodajnog prometa, čak i u uslovima kada je potrošnja uobičajno najveća. Dakle, u decembru 2012. godine lična tražnja je bila daleko ispod one u istom mesecu 2011. godine, što govori o sve racionalnijem ponašanju potrošača, ali i o sve kraćem guberu ispod koga mogu da se ispruže.

U 2013. godini se, zbog eruptirajućeg rasta cena, posebno u prvom delu godine, očekuje zakonomernost negativnih tendencija u prometu robe u trgovini na malo. Da bi se oživila trgovina na malo, potrebno je oporaviti kupovnu moć stanovništva, a za to treba postojanje ozbiljnosti političke elite u sprovodjenju reformi u svim oblastima, koje bi polučile i proces reindustrijalizacije i poboljšanja konkurentnosti domaće ekonomije u celini; • U 2012. godini ukupan nivo spoljnotrgovinske razmene iznosio je blizu 30,4 mlrd. USD i za 4% bio je niži nego godinu dana ranije. Pri tome je izvezeno robe u vrednosti od nešto više od 11,3 mlrd. USD, dok je sa ino tržišta nabavljeno proizvoda u vrednosti od 19 mlrd. USD. I izvozne i uvozne aktivnosti su redukovane u odnosu na stanje iz 2011. godine. No, stopa pada uvoza, zbog opadanja kupovne moći stanovništva i slabije uposlenosti domaćih proizvodnih kapaciteta, bila je nešto izraženija i iznosila je 4,3%, dok je izvoz redukovan po stopi od 3,6%. To znači da je smanjen i spoljnotrgovinski deficit, sa oko 8 mlrd. USD u 2011. na skoro 7,7 mlrd. USD u 2012. godini, ili za 5,2%. To je većim delom posledica kursnih razlika.

Skokovit rast izvoznih aktivnosti zabeležen je na sektoru proizvodnje motornih vozila i prikolica zahvaljujući pokretanju proizvodnje u kragujevačkom Fijatu. Tako je sa 463 miliona USD u 2011. plasman ove grupe proizvoda na inostrano tržište povećan na oko 895 miliona USD, ili pak za čitavih 93,3%. Upravo ovaj segment proizvodnje značajno je doprineo, uz povoljne kursne razlike, ublažavanju pada plasmana robe na inostrano tržište. Takodje, na ovom sektoru je redukovan i negativni spoljnotrgovinski saldo, sa 741 milion USD u 2011. na 366 miliona USD u 2012. godini. Računa se da će proizvodjači motornih vozila, u sadejstvu sa

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

proizvodjačem naftnih derivata, posle osvajanja susednih tržišta i modernizacije proizvodnje u svojim rafinerijskim pogonima, biti glavni motor jačanja izvoza srpske privrede u 2013. godini. Tome svoj doprinos može dati i prehrambena industrija ukoliki ovogodišnji poljoprivredni rod bude bar na nivou proseka.

Velike neiskorišćene potencijale na izvoznom polju Srbija ne uspeva da efektuira, kako zbog pasivnosti države, tako i zbog stavljanja u fokus ličnih ili grupnih, a ne opštih interesa. Tako na segmentu proizvodnje električne energije i gasa, Srbija uspeva na ino tržište da plasira proizvoda u vrednosti od samo 126 miliona USD, ili za čak 30,2% manje nego u 2011. godini.

Time je registrovan negativni spoljnotrgovinski saldo od 102,5 miliona USD. Stoga je od velikog značaja da se učini zaokret u odnosu na prethodnu vizuru energetskog poslovanja. Takvi prvi koraci su i načinjeni smanjivanjem procedura za odobravanje investicija u energetskom sektoru, a dodatni napori moraju biti učinjeni u restrukturiranju poslovanja samog EPS-a, koji moraju da završe od transfera iz socijalne uloge koju EPS trenutno ima u tržišnu rolu, preko nalaženja strateškog partnera u pravcu modernizovanja kapaciteta srpske elektroenergetske kompanije i dalje racionalizacije poslovanja. U tom smislu, cena električne energije mora da ima tržišnu, a nikako socijalnu kategoriju.

tabela 5: Dinamika izvoza i uvoza po razvijenosti zemalja u milionima USDJanuar - decembar Indeks

Izvoz Industrijske zemlje Zemlje u razvoju Ukupno

2011.

2012.

5.842,2

5.596,1

5.937,3

5.757,5

11.779,5

11.353,6

Uvoz

Indeks

2011.

2012.

95,8

10.453,4

10.549,1

100,9

97,0

9.408,5

8.464,2

90,0

96,4

19.861,9

19.013,3

95,7

Izvor: Podaci RZS

Bez obzira na skokovit rast izvoza motornih vozila, i dalje u robnoj strukturi plasmana na ino tržište dominiraju proizvodi niže faze prerade. Naime, sa izvezenih skoro 6,9 mlrd. USD u 2012. godini, sirovine i repromaterijala su participirali sa 60,7% u ukupnoj robnoj strukturi izvoza. Dakle, jedna lasta u vidu Fijata, svakako, može da podstakne, ali ne i da i u potpunosti napravi zaokret u kvalitetu izvoznih perfomansi zemlje. Za to je neophodan priliv većeg broja investicija u proizvodnju sofisticiranih proizvoda. Jedna takva je u najavi, a odnosi se na ulaganje Mubadale u proizvodnju čipova i poluprovodnika. Da li će ona biti i realizovana ostaje da vreme da odgovor na to pitanje. Ono što je važno jeste da vlada Republike Srbije nastavi sa postojećim proaktivnim pristupom u privlačenju novih investitora, istovremeno radeći i na pojednostavljivanju papirologije i procedura i reformi celokupne javne uprave, uz reformisanje fiskalnog sistema.

Kako je srpska privreda sirovinski zavisna od nabavki iz inostranstva, logično je da u strukturi uvoza pretežu upravo intermedijarni proizvodi. Njihov uvoz u 2012. godini iznosio je oko 1 mlrd. USD, što je činilo 52,8% ukupnih nabavki sa ino tržišta. Medjutim, usled smanjene ino i domaće tražnje, proizvodni kapaciteti u srpskoj industriji su bili slabije uposleni, što je

259

260

UZROCI, POSLEDICE I PUTEVI IZLASKA SRBIJE IZ EKONOMSKE I DRUŠTVENE KRIZE

iziskivalo i redukovanje potreba za proizvodnim inputima iz inostranstva, rezultirajući na kraju smanjenjem uvoza sirovina i repromaterijala u 2012. godini za 5,4% u odnosu na stanje iz 2011. godine. Zabrinjavajuće je da je uvoz opreme sa blizu 1,4 mlrd. USD u 2012. godini bio manji za 12,2% nego godinu dana ranije, što je predstavljalo svega 7,1% ukupnih nabavki van nacionalnih granica. To ukazuje da nema novih značajnijih investicija, posle one okončane u Fijatu, tako da u skorijoj budućnosti ne možemo računati sa vidljivijim popravljanjem proizvodnih i izvoznih performansi zemlje.

U 2013. godini bi se na račun automobilske industrije, proizvodnje osnovnih metala (ako se pokrene proizvodnje u nekadašnjem Sartidu), te proizvodnje naftinih derivata, po osnovu modernizovanih kapaciteta u Pančevu, ali i zahvaljujući niskoj statističkoj bazi iz ove godine, moglo računati sa rastućom dinamikom izvoznih aktivnosti (oko 20%), a samim time i na popravljanje ukupnog spoljnotrgovinskog salda zemlje. Da bi te pozitivne tendencije bile održive na duže staze, potrebno je obezbediti jato novih investicija u realnom sektoru. Samo tako se može računati na makroekonomsku stabilnost zemlje i uredno servisiranje njenih dugova; • Prema poslednjim raspoloživim podacima NBS, krajem decembra 2012. godine ukupan spoljni dug Republike Srbije iznosio je 25,7 mlrd. evra i bio je na skoro istom nivou kao i prethodnog meseca. No, u odnosu na stanje s kraja 2011. godine, spoljni dug Srbije je povećan za 6,6%, odnosno u apsolutnom iznosu za 1,6 milijardi evra. Glavni pokretač rastućih tendencija u dinamici ukupnog spoljnog duga bio je javni sektor.

Tako je na tom sektoru ostvaren spoljni dug u visini od skoro 12,2 milijarde evra, što je za 0,4% manje nego u novembru, ali ipak za 13,1% više u odnosu na stanje s kraja decembra 2011. godine. Nasuprot tome, privatni sektor je indukovao spoljni dug u visini od oko 13,5 milijardi evra ili za tek 0,5% više u odnosu na stanje od pre mesec dana ili pak za 1,4% više prema stanju s kraja 2011. godine. Uticaj javnog sektora na formiranje ukupnog spoljnog duga Srbije posebno dolazi do izražaja kada se podaci s kraja 2012. godine kompariraju sa podacima iz 2008. godine kada se otvorila pandorina kutija svetske ekonomske krize i neuspešne ekonomske politike Republike Srbije.

Naime, u tom vremenskom periodu komparacije, ukupan spoljni dug je porastao za čak 22%, pri čemu je onaj u portfelju države narastao za čitavih 86,9% ili sa oko 6,5 mlrd. evra na blizu 12,2 mlrd. evra, dok je onaj u posedu privatnog sektora redukovan sa oko 14,6 mlrd. evra na oko 13,5 mlrd. evra ili za 7,1%. Dakle, dok se privatni sektor razduživao, kako otplatom dospelih kreditnih obaveza, tako i konverzijom duga u imovinu, to se država nezajažljivo zaduživala bez ikakve jasne strategije izlaska iz postojeće ekonomske i društvene krize u kojoj se nalazi. Cilj je bio da se stvori magla od makroekonosmke stabilnosti zarad ostvarivanja kratkoročnih, primarno partikularnih interesa. Razmišljanja na duže staze su izostajala i zbog te političke neodgovornosti Srbija sada pliva u ropcu prevelike zaduženosti, sa još uvek nejasnim planovima revitalizacije celokupnog društva. Ta nejasnoća naročito dolazi do izražaja kad se pokrene pitanje restrutkturiranja celokupnog javnog sektora, posebno preduzeća čiji je država vlasnik. Još uvek ima dosta primesa populizma i demagogije, pa većina tih preduzeća više predstavljaju socijalne centre za uhlebljavanje neproduktivne radne snage, nego što su profitni centri koji generišu investicije i rast prihoda u budžetu Republike Srbije. Sve dok se ne promeni mentalna mapa kreatora ekonomske politike i same političke elite i ne naprave rezovi u metastaziranom tkivu javnog sektora, Srbija neće moći da računa

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

na jasne ekonomske i društvene perstpektive svog razvoja. Svaki iole pozitivan pomak biće pojeden nabujalim neproduktivnim javnim sektorom.

tabela 6: s poljnog duga po vrsti dužnika u milionima USDPeriod 31. 12. 2008.

Javni sektor Privatni sektor Ukupno

31. 12. 2011.

31. 12. 2012.

6.520,7

10.773,3

12.187,3

10.453,4

10.549,1

100,9

14.567,7

13.352,1

13.533,7

9.408,5

8.464,2

90,0

21.088,4

24.125,4

25.721,0

19.861,9

19.013,3

95,7

Izvor: Podaci NBS

Da je Srbija visokozadužena zemlja, nesumnjivo ukazuje podatak o odnosu ukupnog spoljnog duga i BDP-a, koji je iznosio 85,6%. A granica ulaska u zonu visoke zaduženosti zemlje je kada se predje 80%. I prema odnosu ukupnog javnog duga Republike Srbije i procenjenom BDP-u (61,5%), Srbija se nalazi, takodje u zoni alarma, jer je prekoračena granica od 60% koja ukazuje na ulazak neke zemlje u prostor visoke zaduženosti. Inače, ukupan javni dug je na kraju 2012. godine iznosio 17,7 milijardi evra, što predstavlja rast od 10,5% prema stanju s kraja 2011. godine ili za čak 2,9 milijardi evra. On je rastao preko emitovanja hartija od vrednosti bilo na domaćem ili pak na medjunarodnom finansisjkom tržištu, te preko davanja garancija za zaduživanje javnog sektora i povlačenjem nekih tranši kredita ugovorenih sa zajmodavcima, bilo bankama ili državama kreditorima.

Usled postojeće dinamike u zaduživanju javnog i privatnog sektora, permanentno je raslo učešće države, a smanjivalo se učešće banaka i preduzeća u kreiranju ukupnog spoljnog duga zemlje. Tako je sa 30,9% u 2008. godini, spoljni dug javnog sektora u ukupnom dugu Srbije prema inostranstvu na kraju decembra 2012. godine učestvovao sa 47,4%.

S druge strane, udeo privatnog sektora je smanjen sa 69,1% na 52,6%. Već u 2013. godini moglo bi doći da u strukturi ukupnog spoljnog duga preteže javni sektor. Na to ukazuje novo emitovanje evroobveznica, te signali koji upućuju da bi država opet mogla da daje kreditne garancije nekim podržavljenim preduzećima poput Sartida ili državnim preduzećima kao što je EPS. Uz to, kreće i realizacija ruskog kredita za modernizaciju železnica, kuvajtskog kredita za Prokop, azerbejdžanskog kredita za trasu koridora XI, kao i kredita od medjunarodnih finansijskih institucija. Dok krediti za jačanje infrastrukturne mreže Srbije imaju smisla, to oni koji se odnose na održavanje i jačanje metastaze javnog sektora nemaju ozbiljnog osnova i bili bi vrlo brzo pojedeni od samog naraslog javnog sektora koji se ne transformiše, što bi tražilo nove finansijske infuzije iz inostranstva i upadanje Srbije u vrtlog grčke društvene krize. Sprečavanje takvog scenarija zahteva radikalan otklon od politike kreni – stani, a to znači od politike ozbiljnih najava reformi i puštanja odredjenih znakovitih signala u tom pravcu, da bi se opet vratili na staru matricu punu političke retorike dodvoravanja širim masama zarad ubiranja političkih poena, dok se rešavanje ekonomskih problema prenosi na neko drugo vreme, koje će onda zahtevati još višu cenu za izlazak iz postojeće ekonomske i društvene agonije;

261

262

UZROCI, POSLEDICE I PUTEVI IZLASKA SRBIJE IZ EKONOMSKE I DRUŠTVENE KRIZE

•U kupne devizne rezerve Srbije redukovane su sa 12,867 mlrd. evra u decembru 2011. godine, na 11,970 mlrd. evra ove godine. Gledano u relativnim izrazima, u decembru 2012. godine ukupne devizne rezerve su, mada na mesečnom nivou jedva porasle za 0,3%, smanjene za 7% u odnosu na stanje s kraja 2011. godine.

Do ove negativne dinamike došlo je usled galopirajuće erozije deviznih rezervi u portfelju NBS. Tako su te devizne rezerve redukovane sa 12,058 mlrd. evra krajem 2011. na 10,9 mlrd. evra u poslednjem mesecu 2012. godine, odnosno za 9,5%. Nasuprot tome, devizne rezerve poslovnih banaka su na kraju 2012. godine dostizale iznos od 1,056 mlrd. evra i za čitavih 30,5% bile su više nego koncem 2011. godine.

tabela 7: Devizne rezerve - u mil. evra NBS 2010. godina Decembar 2011. godina Decembar 2012. godina Januar FEBRUAR MART APRIL MAJ JUN JUL AVGUST SEPTEMBAR OKTOBAR NOVEMBAR DECEMBAR

Stanje deviznih rezervi Poslovne banke

Ukupno

10.001,6

1.684,3

11.685,9

12.057,7

809,1

12.866,8

11.603,7

761,8

12.365,5

11.174,6

752,0

11.926,6

11.073,1

672,8

11.745,9

10.387,2

1.020,2

11.407,4

10.172,3

1.116,4

11.288,7

10.160,7

1.130,0

11.290,7

10.140,7

1.017,6

11.158,3

9.905,3

1.159,4

11.064,7

9.833,1

923,1

10.756,2

10.159,0

1.214,8

11.373,8

10.649,4

1.284,1

11.933,5

10.914,1

1.056,0

11.970,1

Izvor: Podaci NBS

Najveći odliv deviznih rezervi NBS u izveštajnom mesecu zabeležen je po osnovu izmirivanja obaveza prema ino kreditorima u iznosu od 58,3 miliona evra i na bazi servisiranja stare devizne štednje u visini od 2,8 miliona evra. U suštini, od početka ove godine, pa i ranije, do redukovanja deviznih rezervi zemlje dolazilo je zbog direktnih intervencija na medjubankarskom tržištu u cilju odbrane precenjenog deviznog kursa dinara i delom zbog vraćanja ranije preuzetih kreditnih obaveza prema poveriocima. Nasuprot tome, najveći priliv deviznih rezervi NBS u decembru je obezbedjen zahvaljujući izdvajanju deviznih obaveznih rezervi poslovnih banaka u vrednosti od skoro 334 miliona evra, te korišćenja kredita i donacija u iznosu od 44 miliona evra i prodaje hartija od vrednosti na domaćem finansijskom tržištu od 33,6 miliona evra.

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

Da bi se sprečilo erodiranje deviznih rezervi zemlje neophodno je suštinski krenuti u procese ekonomske i društvene transformacije, koji bi za rezultat imali popravljanje konkurentske pozicije zemlje, a time redovno i izdašnije punjenje deviznog blaga u trezoru NBS. Bez poboljšanja izvoznih performansi, devizne rezerve zemlje će samo prividno biti stabilne, a vrlo lako opet mogu da skliznu ispod 10 mlrd. evra, posebno u uslovima visoke zaduženosti zemlje; • Nakon apreciranja vrednosti dinara u odnosu na evro tokom 2011. godine (krajem 2010. godine evro je vredeo 105,5 dinara, a krajem 2011. godine 104,64 dinara), a da to nije zasluženo poboljšanjem izvoznih performansi domaće ekonomije, nego primarno prodajom lukrativnih hartija od vrednosti, u 2012. godini je takva monetarna politika, uz neodgovornu fiskalnu politiku došla na naplatu, što se ilustruje gubljenjem vrednosti domaće valute. Tako je svoju najnižu vrednost dinar registrovao krajem avgusta kada se za jedan evro dobijalo 118,45 dinara. No, od tog momenta pa do kraja 2012. godine, dinar počinje da jača i da se stabilizuje, što je plod pooštravanja restriktivnog kursa u kormilarenju kreditno-monetarnom politikom preko povećavanja referentne kamatne stope koja je u januaru 2013. godine dostigla kotu od 11,5% (9,5% u januaru 2012. godine). Pored toga, povećanje dinarskog dela devizne obavezne rezerve poslovnih banaka, te odobravanje subvencionisanih kredita privredi dodatno su stimulisali tražnju za domaćom valutom, što je uz pojačanu kontrolu poslovanja poslovnih banaka nakon smene guvernera, sve zajedno proizvelo stabilizaciju vednosti domaće valute. Na kraju 2012. godine za jedan evro se dobijalo 113,72 dinara, što znaći da je na godišnjem nivo domaća valuta depresirala za 7,6% nominalno ili pak apresirala u pojačanim inflatornim tokovima u privredi, za 1,5%.

tabela 8:Kretanje deviznog kursa Vrednost evra u odnosu na dinar 2010. godina Decembar 2011. godina Decembar 2012. godina Januar FEBRUAR MART APRIL MAJ JUN JUL AVGUST SEPTEMBAR OKTOBAR NOVEMBAR DECEMBAR Izvor: Podaci NBS

105,50 104,64 106,06 110,19 111,36 111,90 116,61 115,82 117,73 118,45 115,03 113,28 112,64 113,72

263

264

UZROCI, POSLEDICE I PUTEVI IZLASKA SRBIJE IZ EKONOMSKE I DRUŠTVENE KRIZE

No, postojeća vrednost dinara je, kao što smo prikazali, više plod mera NBS i nekih odluka Vlade kao što je odobravanje subvencionisanih kredita, a ne i suštinskog jačanja proizvodnih i izvoznih performansi privrede, što znači da je stabilnost dinara i dalje krhka i zavisi od poverenja investitora u vladu i njene mere, odnosno hartije od vrednosti koje država emituje.

Svako pogoršanje političkih prilika ugrozilo bi postojeću fragilnu makroekonomsku stabilnost i samim time devizni kurs dinara, te je najpreči zadatak kreatora ekonomske politike da stvore uslove za priliv investicija u realni sektor, koji i jeste baza za jačanje deviznog kursa i na čvrstim temeljima osnov za poboljšanje makroekonomskih prilika zemlje. Kao garant ozbiljne reformatorske ekonomske politike potreban je MMF, kako bi investitori pojačali svoje poverenje prema našem tržištu, da bi u perspektivi kao zemlja ojačali pozicije na finansijskom tržištu i trasirali put izlaska iz postojeće ekonomske i društvene depresije.

Može se računati da će, uz najavljene investicije u poljoprivredno-prehrambenom sektoru, obnovljivim izvorima u energetici i saobraćajnim infrastrukturnim radovima, uz uslov da ne dodje do jačih političkih turbulencija, dinar u 2013. godini biti na stabilnim nogama, uz mogućnost daljeg jačanja. No, pitanje je koliko je postojeća politika deviznog kursa, koja u fokusu svog posmatranja ima targetiranu inflaciju, održiva u uslovima deindustrijalizacije.

Mišljenja smo da bi NBS trebalo da podstakne razvoj privrede i proces reindustrijalizacije kroz snižavanje referentne kamatne stope i samim time postepeno depresiranje dinara koji treba da bude u funkciji stimulisanja investiranja u realni sektor, posebno onog namenjenog izvozu. Naravno, to traži i sadejstvo fiskalne politike kroz kresanje javne potrošnje i restruktiriranje celokupnog javnog sektora, te plana oporavka podržavljenih preduzeća za koje prethodne analize utvrde da postoji tržište za njihove poslovne aktivnosti. Bez jasne koordinacije i programa aktivnosti vlade, s jedne, i NBS, s druge strane, teško je očekivati bilo kakve vidljivije, naročito dugoročno održive perspektive privrednog razvoja Srbije; • Na godišnjem nivou (decembar 2012 / decembar 2011. godine), prosečne neto plate su nominalno porasle za 6,9%. No, kada se u analizu uključi faktor inflacija, onda se ipak beleži realan pad prosečnih neto plata po stopi od 4,7%. To je sasvim pouzdan indikator o opadajućoj, ionako niskoj kupovnoj moći stanovništva. Koliko je loša kupovna moć stanovništva dovoljno govori i podatak da posle skoro 13 godina tranzicije sa prosečnom neto platom ne mogu da se pokriju troškovi statističke standardne potrošačke korpe (za njeno pokriće potrebno je oko 1,5 prosečnih neto zarada).

Da bi se obezbedio kontinuirano na održivim nogama rast prosečnih neto plata, a time i suštinsko povećanje kupovne moći stanovništva, neophodno je stimulisati privatni inicijativu postepenim povlačenjem države iz privrede reformisanjem javnog sektora, kako bi se obezbedila povoljnija poslovna klima sa stimulativnom poreskom politikom i efikasnijom administracijom. Time bi se kreirali tržišni uslovi predvidljivi i jednaki za sve igrače, bez privilegovanih, čime bi se širom otvorila vrata za dolazak investicija u većem obimu i samim time popravljanja konkurentske pozicije privrede, njene produktivnosti rada, a to bi sve na realnim temeljima stvorilo osnovu za rast prosečnih neto zarada. Bez toga, ne može se računati sa održivim rastom plata na srednje i duže staze, nego samo kratkoročno kao plod sezone ili pak socijalne demagogije preusmeravanjem novca poreskih obveznika u nezaradjene plate metastaziranog javnog sektora. Dakle, umesto demagogije i politikanstva koji daju rezultat na vrlo kratak rok, treba imati državničko usmerenje koje će razmišljati o budućim generaci-

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

jama ove zemlje obezbedjujući im uslove za normalan rad i život. U vizuri interesa ne smeju više da budu kratkoročni lični ili grupni, neko srednjoročni i dugoročni interesi zemlje, čime bi se otvorila vrata za perspektivan ekonomski i društveni razvoj Srbije.

tabela 9: Prosečne neto zarade i indeksi nominalnih zarada bez poreza i doprinosa

Srbija Srbija - sever Beogradski region Vojvodina Srbija - jug Šumadija i Zapadna Srbija Južna i Istočna Srbija

110,7

106,9

-dinariI - XII 2012 I - XII 2011 109,0

52.670

112,8

108,1

109,1

56.609

109,9

104,9

108,8

48.266

116,5

111,9

109,4

39.518

107,7

105,2

108,8

39.832

109,3

106,7

108,7

39.126

105,6

103,4

108,9

Pros. neto zarada 46.923

XII 2012 XI 2012

XII 2012 XII 2011

Izvor: Podaci RZS

Posmatrano po regionima, na severu Srbije su u decembru 2012. godine ostvarene prosečne neto zarade u visini od 52.670 dinara, dok su na jugu Srbije one dostigle nivo od 39.518 dinara. Najviši prosek plata registrovan je u Beogradskom regionu (56.609 dinara), a najniži u regionu Južne i Istočne Srbije (39.126 dinara). Znači, beogradska prosečna neto zarada je za skoro 45% viša nego u regionu u kome je evidentirana najniža zarada u Srbiji.

Ovakva diskrepanca u visini prosečnih neto plata u Srbiji, a samim time i u nivou privredne razvijenosti, posledica je procesa deindustrijalizacije kao produkta nekontrolisane privatizacije i prebrze liberalizacije tržišta, koji su doveli do gašenja industrijskih postrojenja, te preko kazino ekonomije, fokusiranja na uslužne delatnosti, posebno one špekulativnog karaktera u finansijskoj sferi, što je koncentrisalo kapital u Beogradu.

I rang lista opština po visini ostvarenih prosečnih neto plata u decembru 2012. godine potvrdjuje konstatacije o neravnomernoj razvijenosti Srbije i sve većoj migraciji stanovništva ka Beogradu ili severnije od njega, pa i van nacionalnih granica. Tako se u naznačenom mesecu po visini prosečnih neto plata na vrhu piramide, nalaze beogradske opštine: • Novi Beograd (71.038 dinara), • Stari grad (63.740 dinara), • Lazarevac (62.940 dinara), • Vračar (62.734 dinara), • Surčin (59.812 dinara).

Izuzetak je samo Vršac koji se umešao u ovu top listu sa prosečnom neto platom od 65.718 dinara.

265

266

UZROCI, POSLEDICE I PUTEVI IZLASKA SRBIJE IZ EKONOMSKE I DRUŠTVENE KRIZE

Najniže prosečne neto zarade na kraju decembra 2012. godine ostvarene su u: • Bajinoj Bašti (24.620 dinara), • Golupcu (25.020 dinara), • Vranjskoj Banji (25.540 dinara), • Beloj Palanci (26.304 dinara), • Kuršumliji (26.477 dinara), itd.

U svakom slučaju, radi se o Beogradu ili opštinama severnije od Beograda koje ostvaruju najviše prosečne neto plate u Srbiji i zato je prisutna migracija stanovništva, prvenstveno ka Beogradu, ali i dalje ka severu, pa i van same Srbije. Zbog odliva mozgova, južni deo Srbije je dodatno osiromašen i na državnim institucijama je da preko poreskih olakšica ili pak subvencija u nerazvijenim područjima, uz ulaganja u sve vidove infrastrukture motivišu potencijalne investitore da plasiraju svoj kapital u ta područja i time stvore perspektivu razvoja kako same sredine, tako i pojedinaca.

Koliko je izražena migracija sa siromašnog juga na uslovno rečeno bogati sever Srbije potvrdjuju preliminarni podaci popisa, prema kojima je smanjen broj stanovnika u regionu Šumadije i Zapadne Srbije za oko 123 hiljade, a u regionu Južne i Istočne Srbije za skoro 202 hiljade stanovnika. Samo je Beogradski region bogatiji za novih skoro 63 hiljade stanovnika u odnosu na popis iz 2002. godine. Ovakve migracije unutar zemlje sa juga ka, u srpskim uslovima, bogatijem severu, te dalje van nacionalnih granica, uz belu kugu, mogu dugoročno da stvore negativne političke reperkusije, ali svakako već sada osiromašavaju potencijale tih južnih krajeva da kreiraju izglednije ekonomske perspektive razvoja; • Posle novembarske stagnacije potrošačkih cena, u decembru 2012. godine je usledilo njihovo smanjenje po stopi od 0,4% na mesečnom nivou. Da nije zabeleženo osetnije sniženje cena od naznačenog krivac su jednim delom i trgovci, jer dok u ostalim razvijenim tržišnim ekonomijama u decembru beležimo značajnija pomeranja cena naniže usled božićnih i novogodišnjih praznika, to u Srbiji nije slučaj i više se radi o fingiranju, nego o suštinskom korigovanju cenovnika na niže kote. Primer za to jesu odeća i obuća, čije cene u decembru na mesečnom nivou, ne samo da nisu redukovane, nego su i porasle za 0,6%. Ono što je napravilo deflaciju u poslednjem mesecu 2012. godine jeste smanjenje potrošačkih cena na sektoru hrane po stopi od 1,8%. To je rezultat stabilizacije tržišta poljoprivredno-prehrambenih proizvoda posle eruptiranja cena ovih proizvoda tokom septembra i oktobra, što je delom bila posledica opravdanih objektivnih, ali velikim delom i neopravdanih subjektivnih okolnosti, kao što je kartelskomonopolsko ponašanje u pojedinim delovima posmatranog sektora. Deflatorni tokovi u decembru uslovili su da se ublaži godišnja stopa inflacije, tako da je ona na kraju dostizala kotu od 12,2%, što je, ipak, znatno iznad projektovane gornje kote od 5,5%. To znači da srpska privreda neuspešno restriktivnom kreditnomonetarnom politikom tokom tranzicionog perioda, a ne samo u 2012. godini, pokušava da sanira problem inflatornog žarišta. No, umesto trajne sanacije, tek se uspeva osvežiti temperaturna groznica, ali ne i potpuno ugasiti. Do njene potpune kontrole moguće je doći tek kresanjem javne potrošnje i obuzdavanjem nabujalog javnog sektora.

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

tabela 10: Indeks potrošačkih cena XII 2012 XI 2012 Ukupno HRANA I BEZALKOHOLNA PIĆA ALKOHOLNA PIĆA I DUVAN ODEĆA I OBUĆA STAN, VODA, EL. ENERGIJA, GAS NAMEŠTAJ, POKUĆSTVO, TEKUĆE ODRŽAVANJE ZDRAVSTVO TRANSPORT KOMUNIKACIJE REKREACIJA I KULTURA OBRAZOVANJE RESTORANI I HOTELI OSTALA ROBA I USLUGE

XII 2012 XII 2011 99,6

112,2

98,5

115,4

100,3

131,7

100,6

104,1

100,4

106,9

101,1

112,6

101,3

105,8

99,4

111,5

100,1

104,5

100,3

110,2

100,4

105,5

100,9

109,6

100,5

109,6

Izvor: Podaci RZS

Ono što je uzrokovalo pravi cunami cena tokom 2012. godine, a ima svoje nasledje i u proteklom delu tranzicije, posledica je strukturnih problema u domaćim ekonomskim tokovima, koji se jasno očitavaju preko sve izraženijih deficita, kako unutrašnjih, tako i spoljnih, te kartelsko-monopolskih struktura u privredi. To je u 2012. godini rezultiralo i povećanjem poreza na dodatu vrednost za 2%. Takodje, u 2012. godini se u svoj punoj snazi iskazalo politikanstvo u kreiranju poljoprivredne politike, pa je ekstremna suša sa svoje strane doprinela dodatnom širenju inflacionog virusa po onemoćalom organizmu srpske privrede.

Ukoliko poljoprivredni rod bude prosečan, u uslovima opadajuće kupovne moći stanovništva koji je veliki teg proizvodjačima i trgovcima da ne pomišljaju na neracionalno povećanje svojih cena, u 2013. godini se može očekivati jednocifrena stopa inflacije, ali malo verovatno u projektovanim okvirima od 5,5%. Realnije je računati sa inflacijom od oko 7,5%.

• Najzad, ukažimo i da se procenjuje da je poljoprivredna proizvodnja redukovana za 17,5%, što potvrdjuje navode o potpunom odsustvu strategije poljoprivrednog razvoja zemlje i adekvatne politike koja bi bila u funkciji sprovodjenja te strategije. To uslovljava da je poljoprivreda dominantno zavisna od klimatskih prilika i veoma podložna udarima na berzi, što znatno umanjuje izvozne potencijale Srbije i njen ukupan privredni rast. Bez ulaganja u irigacione sisteme i jasno proklamovanih subvencija, unapred poznatih poljoprivrednicima, ne može se ni računati sa oživljavanjem ove zvanično proglašene strateške privredne grane u Srbiji.

Na kraju, može se zaključiti da su srpskoj privredi potrebni kreatori ekonomske politike državničke orjentacije, čija će vizura rešavanja problema biti na dugoročnim analizama, a ne bazirana na marketinškim kartkoročnim populističkim premisama. Takve

267

268

UZROCI, POSLEDICE I PUTEVI IZLASKA SRBIJE IZ EKONOMSKE I DRUŠTVENE KRIZE

premise Srbiju guraju u još dublje virove ekonomske i društvene krize i bacaju je u okove grčkog slučaja. Sa protokom ili bolje rečeno gubljenjem vremena, na žalost, ti okovi postaju izvesniji. Stoga je promptno potrebno pokrenuti procese restrukturiranja javnog sektora na svim nivoima i u svim oblastima, kreirajući ambijent jačanja privatne inicijative i pravne sigurnosti, bez privilegovanih igrača na tržištu.

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

Ljubomir Madžar1

Slučaj Kine u svetlu liberalne misli Abstrakt:

Kineski spektakularni razvoj često se pogrešno tumači kao rezultat intenzivnog i sveobuhvatnog državnog dirižizma, dok su činjenice dijametralno suprotstavljene toj konceptualnoj zabludi. Lako se može pokazati da je Kina paradigmatski slučaj ogromnog razvojnog potencijala ekonomske slobode, efikasnosti relativno slobodnog tržišta i decentralizovanog sistema ekonomskog odlučivanja. Doduše, veliki zaokret koji je u samoj osnovi kineskog poleta iniciran je u režiji najvišeg političkog rukovodstva zemlje, ali tu se završava uticaj politike u ovom impresivnom podstreku ukupnom razvitku. Političke elite su demontirale glomaznu i disfunkcionalnu mašineriju starog centralnoplanskog sistema i otvorile široka prostranstva preduzetničkog aktivizma za ogromno mnoštvo privrednih subjekata. Tajna kineskog ekonomskog uspeha sastoji se u činjenici da su vlasti dozvolile narodu da slobodno radi i posluje, i to posle dugog perioda ograničavanja i tlačenja. Ljudi su najzad pušteni da se ekonomski i finansijski staraju sami o sebi. Sama činjenica oslobađanja privrednih aktera bila je dovoljna da nadoknadi sve formalne nedostatke u projektima institucionalnih promena i njihovoj praktičnoj primeni, kao i da kompenzira jak otpor preostalog sektora kolektivnog vlasništva i administrativnog upravljanja. Kineski fenomen može da se shvati kao uspešan povratak elementarnim načelima slobodnog tržišta i poslovne autonomije privrednih aktera u okviru ozbiljno shvaćene zakonske regulative. Veoma

1

utor je saradnik Instituta za strategijske studije i razvoj „Petar Karić“. To mesto oduvek i godinama doživljava A kao idealno za razmišljanje, intenzivno čitanje pa čak i pisanje, najmanje prijatnu među nabrojanim aktivnostima.

Koristim ovu priliku da izrazim svoju veliku zahvalnost svom prijatelju i učeniku – toliko davnašnjem da mi iz ove perspektive taj determinativ izgleda pomalo smešan – dr Bošku Mijatoviću koji mi je, dobro znajući šta me inspiriše, elektronskom poštom poslao Huangovu izvanrednu knjigu. On i profesor Boris Begović, doturajući mi velike količine literature, zaslužni su (i dogovorni!) za mnogo toga što sam naučio, pa i onoga što sam objavio. Iako bi dr Mijatović verovatno pristao da snosi i deo odgovornosti za moje greške, moram da naglasim da je odgovornost za sve što u ovom tekstu ne valja isključivo moja. Gospodin Milija Mihailović i ovoga puta je svojim jezičkim intervencijama i suštinskim primedbama mnogo doprineo poboljšanju ovog teksta, kao što je to bio slučaj sa gotovo svim tekstovima koje sam pisao poslednjih godina.

269

270

Slučaj Kine u svetlu liberalne misli

značajnu ulogu u pokretanju i potonjem održavanju kineskog izvanrednog razvitka igrala je i sama činjenica promene – a to znači brzina promene i velika razlika između novog regulativnog poretka i starog napuštenog institucionalnog ustrojstva.

Podsticajni razvojni impulsi dolaze ne samo od strukturnih svojstava datih institucija nego i od stimulativnog učinka same promene. Najveći rizik za budući kineski razvoj dolazi od preostalih olupina kolektivnog sektora koji je u državnom vlasništvu i u režimu administravnog upravljanja, a čiji se gubici redovno pokrivaju ispumpavanjem sredstava iz vitalnog i rentabilnog privatnog sektora privrede. Aktuelna makroekonomska situacija može da se okarakteriše na sledeći način: svi brzo rastući i uspešni delovi kineske privrede locirani su u dinamičnom i efikasnom privatnom sektoru, dok svi ograničavajući uticaji i retrogradne snage potiču iz predimenzioniranog javnog sektora i hipertrofirane, a uz to još i brzo rastuće državne birokratije.

Ekonomska budućnost zemlje u velikoj će meri zavisiti od opredeljenja u vezi sa glomaznim i rigidnim javnim preduzećima i od načina njihovog eventualnog uklanjanja sa ekonomskog krajolika ove inspirativne zemlje.

KLJUČNE REČI: ekonomska sloboda, institucionalni obrati, decentralizacija, tržište, svojina, državni dirižizam, primerena uloga države, bauk birokratije, demokratija naspram liberalizma.

AbstraCt:

Chinese spectacular development is oftentimes mistakenly interpreted as a result of intensive and comprehensive state dirigisme whereas the facts are diametrically opposed to this conceptual fallacy. China is easily demonstrated to be a paradigmatic case of enormous growth potential of economic freedom, of the efficiency of a relatively free market and a powerful performance of a decentralized system of economic decision making. True, the big turnaround which is at the very roots of the Chinese upswing was initiated by the top political leadership of the country but that is as far ad the influence of politics in this impressive boost to development goes. Political elites have dismantled the clumsy and dysfunctional institutional machinery of the old system of central planning and opened wide sweeps of entrepreneurial undertakings for a vast multitude of economic subjects.

The secret of the Chinese economic success consists in the fact that authorities have let people to work and do business freely: after a long period of restraint and oppression. At long last people are left to look economically and financially after themselves. The sheer fact of freeing economic actors was sufficient to make up for all formal deficiencies in the institutional blueprints and their implementation, as well as the strong resistance of the extant sector of collective ownership and administrative management. Chinese phenomenon can be seen as a successful comeback to the elementary principles of free markets and the business autonomy of economic actors within the framework of seriously taken

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

law. A rather significant role in starting and subsequent maintaining Chinese extraordinary development has been played by the change itself – by the rapidity of change and by the contrast between the new regulatory system ad the old institutional set-up. Galvanizing impulses of development come not only from the characteristics of institutions as they are structured but also from the encouraging impact of their change. The principal hazard for future development of China comes from the remaining chunks of the state owned and operated inefficient public sector of the economy and large losses currently covered by siphoning resources from the vigorous and profitable private sector of the economy. The macroeconomic situation so far can be characterized as follows: all thriving and successful parts of Chinese economy are contained in the dynamic and efficient private sector, whereas all constraining influences and regressive forces stem from the oversized public sector and hypertrophied and still rising governmental bureaucracy. The future of the economy will to a large extent depend upon the policy stand towards the large and inflexible public enterprises and the ways of their eventual elimination from the economic landscape of this exciting country.

Key words: economic freedom, institutional turnarounds, decentralization, market, property, state dirigisme, the proper role of government, the specter of bureaucracy, democracy vs. liberalism.

271

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

1. Uvodne opaske Odavno i uveliko prihvata se kao očigledna, bezmalo aksiomatski utvrdiva istina da je privredni razvoj Kine nešto posebno i nesvakidašnje, spektakularni fenomen kome nema ravna u novijoj privrednoj istoriji sveta. On ne prestaje da fascinira brojne analitičare i specijaliste, potom i pripadnike ekonomske profesije čija je orijentacija okrenuta drugim područjima, ali ne prestaje da pleni pažnju niti najšire javnosti. Kina impresionira svojom veličinom, posebno jedinstvenim i nenadmašivim brojem svog stanovništva, opsegom i raznovrsnošću svoje privrede, svojom ekonomskom i razvojnom politikom kao i nipošto tipičnim obrascima ponašanja množine aktera u raznim segmenitima svog ekonomskog bića. Ona ostavlja neizbrisiv utisak i načinom na koji se suočava sa golemim i neprestano rastućim izazovima vremena. Zadivljuje ova velika zemlja i razmerama i žestinom turbulencija kroz koje je prolazila ne baš tako davno, u vremenu koje mnogi od nas zasigurno nose u još uvek živom sećanju, a potom i načinom na koji su te turbulencije stišane, pa velikim delom i uklonjene. Kina je velika i u fazama rasplamsavanja tih epohalnih nemira, ali i u etapama njihovog smirivanja i vraćanja u prirodnu kolotečinu racionalnog privređivanja i produktivnog razvojnog delovanja. Iznad svega, Kina, dakako, imponuje svojim spektakularnim rastom, svojom naglom a ipak kontinuiranom ekspanzijom koja jedva da ima presedan u privrednoj istoriji sveta. Teško je bilo verovati a ipak se dogodilo da je to što je izgledalo kao vremenski ograničen polet u razvoju kineske privrede već uveliko ušlo u četvrtu deceniju svog trajanja i svi su izgledi da će biti prilike da se ta zadivljujuća ekspanzija prati i proučava i u doglednoj budućnosti. Nije jedinstven i osoben samo zapanjujući tempo ekonomskog rasta ove ogromne zemlje, nego i način na koji je ostvaren. Kao takav on je bez sumnje jedinstven i retko gde registrovan, čak i ako se analitički pogled baci u dalju prošlost i u dublje slojeve privredne istorije sveta.

Svrha ovoga teksta ipak nije deskripcija i analiza te neobične pojave u svetskom ekonomskom razvitku. Namena mu je da ponudi tumačenje ovog osobennog fenomena; sa stanovišta bazičnih ekonomskih načela, onih koji se sistematično razrađuju u svim dobrim udžbenicima (npr. Mankiw i Taylor 2008/2006/, ss. 3-14, ili Begg et al. 2010/2005/, ss. 3-12) Tekst je, dakle, namenjen utvrđivanju mere u kojoj je ova nečuvena ekonomska ekspanzija konzistentna sa poznatim implikacijama tih principa. Konkretnije uzevši, cilj je da se ustanovi nadasve važna činjenica karaktera kineskog rasta: da li je on ostvaren tako što su do punog izražaja došli ti poznati, moglo bi se reći elementarni principi ili je možda kineski politički direktorijum i ekonomskopolitiki establišment pronašao neku posebno strategiju, nešto što niko ranije nije isprobao i što je posve novo i nepoznato. Ili je možda posredi daleko prizemnija i nimalo misteriozna činjenica da je kinesko vođstvo i društvno u celini, naprotiv, krenulo manje-više poznatim stazama, čineći korake kakvi se u literaturi redovno preporučuju i lako obrazlažu. Ne bi trebalo da bude sumnje da je ovim identifikovana jedna ozbiljna ne samo spoznajna nego i akciona dilema sa dalekosežnim implikacijama po ekonomsku politiku i razvojnu strategiju. U jednoj varijanti preporuka bi bila okretanje ozbiljnim i sistematskim istraživanjima uz ulaganje velikih napora i sredstava sa ciljem pomeranja spoznajnih ograničenja u iznalaženju novih, bitno efikasnijih alternativa za razvojnu strategiju i dugoročnu politiku. U drugoj varijanti napor bi bio usmeren ka otklanjanju smetnji za primenu poznatih, dugom praksom mnogokratno istestiranih rešenja.

273

274

Slučaj Kine u svetlu liberalne misli

Alternativni način artiklisanja iste ideje bio bi sledeći. Razumno je postulirati da kineski uspeh neće zadugo biti ponovljen u svetu kakav poznajemo i u kome živimo. Da li je ta nemogućnost realizacije uporedivog razvojnog poduhvata – ako se kojim slučajem poneki izuzetak ipak pojavi, on će se tu naći samo da potvrdi opšte pravilo – rezultat nekih novih, ezoteričnih i za druge zemlje zasad nedostupnih znanja ili je posledica proste okolnosti da se neki dobro poznati i svima pristupačni recepti ne mogu primeniti usled ne uvek vidljivih ali teških prepreka koje se svode na upravljačke otkaze, prvenstveno i poglavito na nesavladiva politička ograničenja. Da li upadljivo preovlađujuća većina zemalja ne može ponoviti kineski podvig, ili ostvariti nešto što bi mu bilo analogno, zato što nisu otkriveni i ostaju nepoznati putevi i načini brzog razvoja ili zato što dobro poznati a političkim zaprekama blokirani recepti jednostavno ne mogu da se primene? Treba li u vrh razvojnopolitičkih prioriteta da opsežna i ambiciozna istraživanja ili otklanjanje upravljačkih ograničenja koja zemlje sprečavaju da primene notorno efikasne baš zbog tih ograničenja nedostupne recepte? Obe alternative delovanja mogu se okončati neuspešno: do novih znanja ne dolazi se ni brzo ni lako čak i ako bi bilo izvesno postojanje odgovarajućih neotkrivenih naučnih istina, a s druge strane se i sama politička ograničenja tako često u praktičnoj akciji pokazuju kao nesavladiva.

Prvi elementi razrešenja ove istinski krupne razvojnopolitičke dileme mogu se naznačiti već u ovoj, očigledno uvodnoj, fazi razmatranja. I najpovršniji, sasvim ovlašan pregled geografije ekonomske znanosti, jasno pokazuje da Kina nije nekakvo žarište vrhunske ekonomske nauke niti mesto kome bi se profesionalac sa nekim posebnim žarom okrenuo radi upoznavanja sa nekim osobito uzbudljivim istraživačkim nalazima. U prošlosti koja je dovoljno bliska da je nosimo u živom sećanju, Kina je kao i sve socijalističke zemlje bila okovana marksističkom dogmom i tako, poput drugih, bila teško hendikepirana u razvijanju istinski kreativne ekonomske nauke. Verovatno niko neće negirati upadljivu pojavu opšteg relativnog zaostajanja društvenih nauka u socijalističkim zemljama niti pojavu relativnog zaostajanja tih zemalja u valjda svim društvenim naukama, ukljčujući posebno ekonomiju.

Sa oslobađanjem od marksističke dogme pokrenut je jedan novi, odista ohrabrujući razvitak na području društvenih nauka, u domenu ekonomije možda i više nego u drugim sferama, ali će mnogo vremena morati da prođe da se bivše socijalističke zemlje dignu na nivo ekonomskih znanja u savremenim razvijenim zemljama, posebno na nivo kakav preovladava u anglosaksnonskim državama. Ukratko, Kina je vrlo daleko od toga da zauzme mesto zemlje sa vrhunskom, odistinski avangardnom ekonomskom naukom, a tako će morati zadugo još da ostane. Uprkos tome ona ostvaruje spektakularan rast, daleko brži od onog kakav ostvaruju zemlje sa neuporedivo višim nivoom ekonomskih znanja i jednako superiornom razvojnom razinom ekonomske profesije. Tako se dolazi do nalaza koji je bezmalo paraadoksalan ali i odsudno važan za celokupno ovo razmatranje: konfiguracija razvojnih trendova i odgovarajućih dostignuća u svetskoj privredi takva je da se najviši razvojni dometi ostvaruju u zemljama sa relativno skromnim ekonomskim naučnim potencijalima i dometima. O nekakvoj znatnijoj korelaciji između privrednog rasta i nivoa ekonomske nauke ne može se govoriti. To onda zasigurno znači da dubinske činioce daleko natprosečnog rasta, kao i one koji u daleko većem broju zemalja uslovljavaju neuspešan razvoj i tromu dinamiku, valja tražiti ne u naučnoj sferi nego u domenu širih društvenih odnosa, pre svega političke organizacije i inhibitornog delovanja odgovarajućih upravljačkih sistema. Lokaciju determinanti ovakvog ili onakvog rasta valja tražiti ne u nauci nego u politici.

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

2. Velika zabuna oko uloge države i načina na koji je ostvarena Povodom neočekivanog i retko sretanog kineskog privrednog napretka nastala je jedna krupna zabuna koja se vremenom iskristalisala u duboko ukorenjenu i dugotrajnu zabludu.

Uzeto je, naime, zdravo za gotovo da iza tako velikog uspeha mora da postoji neki veličanstveni institucionalni i politički inženjering, da je otkrivena velika tajna ubrzavanja razvoja velikih i potencijalno moćnih zemalja i da iza spektakularnog kineskog učinka zasigurno stoji spoznajni prodor bez koga takav učinak ne bi bio ostvariv. Ovoj oceni tipično se dodaje da naporedo sa tim jedinstvenim saznajnim tekovinama i naučnim rezultatima postoje i povoljni društveni uslovi za njihovu primenu. Biće da je takvo viđenje kineskog razvoja plod jedne inercije mišljenja, nekog duboko usađenog uverenja da veliki ekonomski uzleti moraju biti povezani sa odgovarajućom svesnom akcijom, sa planskim sagledavanjem krupnih dinamičkih alternativa i smišljenim izborom najboljih varijanti, takvih što u grandioznoj konstelaciji optimiziraju razvitak ne samo cele privrede nego i društva shvaćenog kao impozantna celina. Čini se da je u oblikovanju ovako idealizovane slike došla do izražaja i neiskorenjiva ljudska sklonost ka mističnom i teško dokučivom, jedna vrsta sujeverja koje je prava pošast za razložno i objektivno mišljenje. Budući da je dobro je poznato, pa i najširoj javnosti dostupno, da Kina nije u usko definisanom krugu zemalja koje su u prvom, avangardnom ešalonu savremene ekonomske nauke, pripisivanje kineskog privrednog poleta nekom novom spoznajnom prodoru paradigmatičan je i krajnje znakovit slučaj, pa i rečita ilstracija pribegavanja predstavama o nečem što je mistično i običnom razmišljanju nedokučivo. To je pravac razmišljanja koji izmiče svim pokušajima racionalnog diskursa i trezvenog sagledavanja svima dostupnih činjenica. Drastična kontradikcija između evidentno oskudnog ekonomskog znanja i skromnih profesionalnih dometa u ovoj oblasti, s jedne, i ogromne ekspertize kakvu podrazumeva predstava da je posmatrano ubrzanje rasta plod neke visoko racionalne, na najvišem drutšvenom nivou osmišljene akcije – ta monumentalna kontradikcija nije pokolebala pristalice ove neviđene utopije.

Druga komponenta, možda baš druga strana, iste zablude jeste uverenje da je kineski slučaj živi primer i nepobitan dokaz potencijalne efikasnosti državnog, etatističkog usmeravanja privrede kao celine, potvrda predubeđenja da se pravo ubrzavanje razvoja ne može postići spontanim delovanjem decentralizovanih mehanizama i podsticajnim impulsima tržišnih procesa. Na kineskom primeru razvijana su shvatanja da istinski razvojni uspesi mogu da budu ostvareni samo vidnim otklonom od tržišta i njegovih poznatih ustrojstava. Sa ovakvim potiskivanjem tržišta u daleki drugi plan postulirana je snažna državna intervencija kao nezamenljivi izvor moćnih i racionalno usmerenih razvojnih dejstava. Kina je tumačena kao upadljivo i samo po sebi očigledno opovrgavanje ogromnog teorijskog korpusa koji je okrenut tržištu i samo u njegovim impulsima i dejstvima vidi put ka uspešnom i dugoročno održivom razvoju. Kina je isticana i slavodobitno tumačena kao poraz čitavog mnoštva doktrinarnih i ekonomskopolitičkih sistema i opredeljenja kao što su (neo)liberalizam, neoklasična sinteza, „tržišni fundamentalizam“, Vašingtonski konsenzus...Noseća poruka ovoga rada, a i razlog zbog koga se piše, upravo je suprotna netom pomenutom slavodobitnom hvatanju za Kinu kao tobožnji dokaz poraza doktrinarnih tvorevina koje su u odnosu na neposredni državni intervencionizam ispoljavale velike rezerve i direktno kritičko suprotstavljanje.

275

276

Slučaj Kine u svetlu liberalne misli

Kina nije primer i dokaz delotvornosti neposrednog državnog zahvata u alokaciju resursa niti je potvrda uverenja da se pravi recepti za razvojne uspehe mogu kreirati samo u državnim biroima, i to uz njihov trajni angažman u fazi implementacije nekih grandioznih državnih projekata. Neka bez zazora bude rečeno da je ovo što sledi najdirektnije suprotstavljanje toliko čestim a tako neodmerenim panegiricima upućenim državi i njenim visokim idealima i superiornim akcionim sposobnostima. Tumačenje kineskog uspeha koje će ovde biti ponuđeno veoma je jednostavno: posle decenija nečuvenog državnog terora nad stanovništvom, posle teških udara koji su u državnoj režiji zadavani celom društvu (detaljne informacije o Velikom skoku iz 1959-61. i Kulturnoj revoluciji 1966-77, sa analizom pratećih dešavanja i njihovih pogibeljnih posledica daje u svojoj obuhvatnoj i merodavnoj studiji B. Babić 2007, ss. 358-71) i nakon što je ogromna većina stanovništva bila faktički zatvorena u tzv. narodnim komunama – došlo je vreme velikog oslobađanja. To oslobađanje nije moglo da bude veliko po nekim međunarodnim standardima, ali je bilo više nego veliko, moglo bi se reči spektakularno, u odnosu na neviđeno surove uslove u kojima su ljudi bili prinuđeni da žive. Jednostavna teza koja će u nastavku biti razrađivana jeste da je vlast, posle decenija nečuvenog sputavanja i tlačenja, najzad ljude, relativno gledano, oslobodila i pustila ih najzad da rade, privređuju i svoj radni učinak verifikuju tamo gde je takva verifikacija jedino i moguća – na konačno oslobođenom tržištu. I opet, ovo tržišno oslobađanje treba razumeti u relativnom smislu: to je tržište bilo veoma daleko od normativnih standarda kakve srećemo u traktatima iz ekonomske teorije, ali je predstavljalo ogroman korak, pravi čin civilizacijske emancipacije u odnosu na neopisivo teško stanje koje mu je prethodilo i iz koga je izronilo. Stoga ozbiljne analize fenomena kineskog brzog razvoja deluju kontradiktorno: s jedne strane tamošnje institucije još uvek su rudimentarne, očito nerazvijene i daleko od standarda sa kojima operiše ekonomska nauka, a s druge upravo se u institucijama i politikama, tačnije rečeno u fenomenu njihove markantne promene traži i nalazi odgovor na pitanje determinanti tog spektakularnog uzleta.

Vlast i država sigurno imaju zasluge za impresivne učinke kineske privrede, razultate kakvi jedva da imaju presedan u novijoj, ali bogme i u onoj daljoj privrednoj istoriji. Međutim, taj doprinos se ne sastoji u činjenju vlasti i države, u nekim neposrednim i konkretnim akcijama iz kojih su proizišli svi ti uspesi. Pravi doprinos države i njene politike, kao i vlasti koja, kao i svaka druga, državu koristi kao svoj instrument gospodarenja, sastoji se u tome što je država odustala od jednog broja svojih inače kontraproduktivnih aktivnosti, što je prestala da čini mnogo toga što je prethodno činila, a u šta se nikada ne bi ni upuštala da Kina nije bila sudbinski pritisnuta svojom epohalnom nesrećom. Ta nesreća se sastojala u neprikosnovenoj dominaciji vlasti koja se protezala na čitave milenije i koja je stanovništvu, lišenom elementarnih prava, nametala trajnu prikraćenost i neviđena stradanja. Kineska reforma, vesnik i uzročnik potonjeg razvojnog uspeha, donela je epohalni preokret u ponašanju države i njenim politikama. Nečinjenje, odnosno prestanak delovanja kljjučne su reči kojima se da opisati doprinos države kineskom ekonomskom poletu. Ideja o državnom nečinjenju, o njenom povlačenju iz široko opredeljenog kruga aktivnosti, daleko je od toga da bude nova. Browning (2008, passim, posebno pp. 101-132) je na toj ideji izgradio jednu celovitu konstrukciju koja bi mogla da se okvalifikuje kao velika, odistinski načelna alternativa u koncipiranju ekonomske politike.

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

Država zasigurno nije proizvela kineski privredni uspon niti mu je aktivno doprinosila; njena zasluga sastoji se u tome što je društvu najzad dozvolila izvesne slobode – vredi ponoviti: male po neđunarodnim standardima ali ogromne u odnosu na ono što je prethodilo – i što je u stilu A. Smita omogućila motivisanim, vrednim i štedljivim ljudima da, idući sasvim ljudski za sopstvenim interesom, posledično proizvedu poznati razvojni podvig na nivou društva kao celine. Država nije generisala razvoj, ona je samo dozvolila da taj razvoj produkuju drugi – stotine miliona najraznovrsnijih privrednih aktera koji su u jednom konačno decentralizovanom ekonomskom aranžmanu dobili mogućnost da se sami angažuju na unapređivanju svog ekonomskog položaja. Ovde ponavljanje ne bi smelo da bude zamorno: država nigde ne stvara dohodak niti realizuje proizvodnju. U meri u kojoj ona pozitivno utiče na razvojne trendove, ona to čini ili podsticanjem masovnog entuzijazma ili naredbama oslonjenim na surovu prinudu ili oslobađanjem ljudi uz odgovarajuću motivacionu nadgradnju. Iz iskustva je poznato da entuzijazam ne može dugo da traje, sila i prinuda su se pokazale kao ekonomski nedelotvorne, a kao jedina održiva opcija ostalo je delovanje (makar u relativnom smislu) slobodnih ljudi koji će, vođeni sopstvenim interesom, a uz neke institucije koje nisu baš izopačene, posledično produkovati prihvatljive rezultate i na nivou celine.

Iz nagle ekspanzije dohotka, uključujući posebno onaj koji je registrovan na nivou kineskih domaćinstava, jasno je da je individualna motivacija, omogućena neočekivanim oktroisanjem ekonomskih sloboda, predstavljala pravi put ka ekonomskom napretku. Nedvosmisleno sledi da su decentralizovana ustrojstva i tržišni sistem u koji se prirodno uklapaju odigrali ključnu ulogu u iniciranju i realizaciji kineskog ekonomskog preporoda. Fenomen kineskog privrednog poleta potvrda je ne delotvornosti državnog vođenja privrede nego, sasvim suprotno, svedočanstvo efikasnosti tržišnog pokretanja velikog ekonomskog zaokreta i odlučnog povratka liberalnim načelima. Iz kineskog slučaja se, dakle, nipošto ne može zaključiti da se državni dirižizam pokazuje kao epohalna magistrala što vodi ka ubrzavanju razvoja, nego, upravo suprotno, da takav jedinstveni poduhvat na delotvoran i održiv način može da osigura isključivo tržište.

Neposrednost i jednostavnost ovog zaključka može da bude i varljiva ako se smetne s uma jedan suštinski preduslov: generalni povratak tržištu mora da bude politički ostvarljiv: povratak elementarnim principima tržišne alokacije u mnogim bi zemljama bio put izlaska iz ekonomske zaostalosti, ali je taj put nažalost najčešće zakrčen političkim preprekama. Tipična je situacija u kojoj je opšti ekonomski napredak praćen pogoršavanjem položaja jednog broja uticajnih društvenih grupa, a one imaju jaku motivaciju i dovoljno moći da poželjnu društvenu transformaciju blokiraju, štiteći vlastiti interes uz žrtvovanje javnog dobra i po cenu nesravnjeno većih društvenih troškova, takve grupe jednostavno onemogućavaju realizaciju velikih dinamičkih alternativa koje su inače tehnološki i resursno dostupne, pa izvesne prednosti na vrlo uskom segmentu društvenog bića ostvaruju po cenu zakivanja ogromne većine stanovništva u nepomerljivim konstelacijama odricanja i siromaštva (šire kod Begović 2011, ss. 171-309). Tamo gde nema političkih smetnji tržište je pravi mehanizam neposrednog upravljanja resursima u poduhvatu pokretanja i ubrzavanja rasta; tamo, pak, gde se te smetnje javljaju kao ograničenja, ne mogu da posluže ni vantržišna ustrojstva.

277

278

Slučaj Kine u svetlu liberalne misli

3. Tržišni pristup kao osnova kineskog razvoja U daljem tekstu biće istaknute i neke markantne crte kineske izvanredno racionalne, više nego dobro pogođene razvojne politike, kao i neke koje bi u dugoročnoj perspektivi mogle da zasmetaju kineskom razvitku. Za ovaj kontekst dovoljno je da se istakne da je ekonomska politika, uz sve nedoslednosti i protivrečnosti, bila okrenuta i prilagođena tržištu i da je osigurala neke ključne preduslove za njegovo uspešno funkcionisanje. Tržišna orijentacija ekonomske politike osnov je po kome se kineski razvojni uspeh može bez ustezanja i njoj pripisati. Država može svojom ekonomskom politikom da deformiše tržište, da ga osakati, pa i da ga potpuno onemogući. Ona može u tržišnoj privredi da izazove i ozbiljnu krizu, i to tako da se ta kriza ispolji upravo kroz tržišna kretanja i u široj pa i profesionalnoj javnosti bude percepirana kao poremećaj izazvan isključivo tržišnim ustrojstvima! Kriza izazvana državnim promašajima, što činjenjem što nečinjenjem, pripisuje se, drugim rečima, tržištu i potom tumači kao izraz i dokaz njegovih funkcionalnih manjkavosti i otkaza (Prokopijević 2009).

Državi se, dakle, može i mora pripisati u zaslugu kad ne zapreči delovanje tržišta ili ga ne ukine na pojedinim segmentima, utoliko pre što je savremena stvarnost prepuna takvih razočarajućih slučajeva. No, iz činjenice da država nije sprečila funkcionisanje tržišta i njegov doprinos u generisanju poželjnih učinaka nipošto ne sledi da ih je ona sama produkovala! Kad osoba A odustane od atentata na osobu B, nipošto ne sledi da joj je spasila život. To što je ekonomska politika Kine u nekim važnim sastavnicama pružila uslove za efikasno funkcionisanje tržišta i što je omogućila da ono ispolji vidove sopstvene delotvornosti – tj. odustala od „atentata na tržište“ – sigurno ne znači da se rezultati mogu pripisati državi. Učinci su generisani na tržištu i posredstvom njega, a pružanje elemenata neophodnih za njegovo delovanje i propuštanje da se ono onemogući, iako dobrodošlo i neophodno kao pretpostavka efikasnosti, sigurno u odnosu na tržišno produkovane dinamičke tendencije ne predstavlja kreativni čin, bar ne na nivou neposredne i konkretne implementacije razvojnih dostignuća..

Tržište je nezamislivo bez institucionalizovanja nekih, makar rudimentarnih, oblika svojine (Nutter 1983/1968/). Svojina podrazumeva i obezbeđivanje jednog broja dopunskih uslova, pratećih institucionalnih pomeranja bez kojih ona ne može pružiti učinke kakvi su joj svojstveni i koji se u vezi s njom očekuju. Iscrpnu, neuobičajeno informativnu listu uslova koji su – opet više kroz povlačenje države iz jednog niza funkcija nego posredstvom njenog aktivizma – specifikovao je Huang (2008; ss. 25-7), autor čija je studija ocenjena kao najmerodavnija i za razumevanje kineskog fenomena najpouzdanija. U njoj je sadržana celovita slika promena u institucijama i politici, kao i u odgovarajućim zadivljujućim prelomima razvojnih tendencija. Kineska ekonomska politika i prateća institucionalna izgradnja pružila je, dakle, privrednim subjektima sistemsku tvorevinu koja se generalno i van svakog spora smatra prvom karikom u oblikovanju tržišne privrede, a to je neka nipošto savršena i zaokružena ali ipak funkcionalno važna varijanta vlasništva. Uz svojinu pružena je, u granicama koje su u socijalistički uređenoj Kini bile jedino moguće, i određena sigurnost vlasništva koja je privrednim subjektima omogućila planiranje na duži rok.. Huang (2008, p. 25) navodi sigurnost kao jednu dodatnu, izdvojenu dimenziju svo-

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

jinskog uređenja privrede: bez izvesnog stepena sigurnosti svojina ostaje prazna pravna ljuštura, bez izgleda da se dostignu očekivani efekti u domenu ponašanja i za uspešan razvoj neophodnih preduzetničkih pregnuća. Sigurnost vlasništva u mnogim prilazima predstavlja jednu dimenziju svojine kao institucije; no, Huang ima dobre razloge da je izdvoji i posebno istakne s obzirom na neposrednu kinesku prošlost načelnog odbacivanja i operativnog poništavanja svih oblika individualizovane svojine. Obezbeđeni su i elementi finansijske discipline i zaštite ugovora. Sasvim neočekivano a donekle čudnovato čak i u sadašnjoj ex post retrospektivi, sistemskim promenama omogućena je i liberalizacija finansijskih transakcija i deregulacija pratećih upravljačkih ustrojstava. I sam Huang ističe kao gotovo začuđujuću okolnost opredeljenje vlasti da nizom koraka u oslobađanju tržišnih transakcija dozvoli čak i privatna ulaganja u tek začetom.finansijskom sektoru.

Uz sve, učinjen je vidan i sasvim delatan napor da ekonomska politika bude stabilna, predvidiva i kredibilna (Huang 2008, p. XII). Huang tu takođe govori o „usmerenom liberalizmu“ (directional liberalism) kao o jednom upravljačkom manevru, svojevrsnom inženjerskom poduhvatu, koji je privrednim subjektima znatno proširio prostore slobode iako nije bio demokratski inaugurisan niti je bio pod bilo kakvom širom društvenom kontrolom. Ti minimalni ali suštinski važni zahtevi bili su dovoljno brzo obezbeđeni, a time je otvorena široka i podsticajna magistrala za aktiviranje tržišta i njegovo delotvorno funkcionisanje.

U tom velikom liberalnom poduhvatu ključnu ulogu odigrala je rešenost ekonomske politike da u najvećoj mogućoj meri dozvoli i podstakne priliv stranih direktnih investicija (SDI). Donekle je iznenađujuće da Huang ne ulazi u razmatranje razloga koji su vlast naveli na tako radikalan i dalekosežan potez forsiranja SDI, ali biće da je posredi bio jedan pragmatičan stav koji kinesku politiku karakteriše od samog početka velike reforme inicirane krajem 1978. godine. U osnovi tog strateški značajnog pragmatičnog poduhvata biće da je ležala ocena da je to brz i efikasan način iniciranja uspešnog razvoja, pomeranja privrede na trajektoriju koja bi je u dužoj perspektivi održavala u režimu stabilnog i dugoročno održivog rasta. Očigledno se računalo na SDI kao polugu tehnološke modernizacije privrede, kao sredstvo penetracije na svetska tržišta, kao važan izvor dodatnog kapitala, kao put organizacione rekonstrukcije privrede i kao način uvođenja novih metoda rukovođenja i sveukupne savremene filozofije upravljanja. Huang (p. 26) izveštava da je favorizovanje SDI išlo dotle da se bez kvalifikacija moglo govoriti o diskriminaciji domaće privrede u prilog i za račun firmi u stranom vlasništvu. Tada se desilo nešto što je moglo unapred da se predvidi: mnoge domaće firme su nalazile načina da se „preobuku u strano ruho“, tj. da se registruju i prikažu kao strane firme. Došlo je i do toga da se domaći kiineski kapital izveze u inostranstvo da bi se otud smesta vratio kao strani kapital omogućavajući osnivanje firmi strane registracije ali u potpunom domaćem, tj. kineskom vlasništvu. Huang slikovito konstatuje da je to pojava nastanka firmi koje su formalnopravno strane, a etnički čisto kineske!

U tom kolopletu prilično složenih, kadikad baš ekstremno komplikovanih transakcija, dodatno osloženih da se izbegne paska i intervencija vlasti, veliku ulogu odigrao je Hongkong. I kad je prešao u sferu kineskog suvereniteta, Hongkong je zadržao mnoge bitne crte prethodnog institucionalnog aranžmana izgrađenog tokom stogodišne engleske vladavine. Hongkong je, zapaža Huang (2008, p. 32), bio jedna od retkih enklava organiza-

279

280

Slučaj Kine u svetlu liberalne misli

cije privrednih društava i institucionalnog oblikovanja sistema tačno na liniji udžbeničkih deskripcija tržišta i odgovarajućih preporuka kako subjekti privređivanja treba da budu strukturno konstituisani i kako treba da su locirani u širem institucionalnom poretku.

Hongkong je omogućio da se mimo zakona, a često sasvim neprimećeno i nasuprot njemu, novoosnovane firme registruju kao preduzeća u stranom vlasništvu i valjano urede shodno kanonima tržišne, na liberalnim načelima zasnovane privrede. Više od toga, on je bio izvor ideja i saznanja kako firme pravno modelirati, kako ih organizaciono izgraditi i kako urediti njihovo upravljanje. Nema sumnje da su intelektualni uticaji iz Hongkonga bili od velikog značaja i za organizovanje onog dela privrede kome nije pošlo za rukom da se putem makar i fiktivnih registracija uključi u korporativno organizovani segment, onaj što je nastojao i uspevao da se strukturira kao replika uvek modernog i u regionu jugoistočne Azije avangardnog poslovnog Hongkonga.

4. Gradualizam i tržište kao otelotvorenje ekonomskih sloboda Dalja osobenost kineske tranzicije je gradualizam. Jedino što se u kineskom poduhvatu nije odvijalo postepeno, prema funkcionalno uslovljenom sledu, jeste oslobađanje privrednih aktera, pre svega njihovo vraćanje iz prinudnog članstva u totalitarno uređenim kolektivnim organizacijama („narodne komune“) u status autonomnih aktera koji svoje odluke u granicama datih pravila donose vođeni individualnim interesom. Van i mimo tog spekatakularnog čina masovnog oslobađanja, gradualizam je kompatibilan upravo sa tržištem i sa njim u mnogim dimenzijama spregnut. Tržište ne funkcioniše posredstvom ograničenog broja veoma krupnih („strateških“) odluka nego kroz ogroman, gotovo nesaglediv broj sitnih odluka kakve su jedino dostupne jednako velikom, dakle ogromnom broju ekonomskih aktera. A tom spregom gradualizam je faktički predodređen. Verovatno je da je orijentacija na gradualizam posledica i gorkog iskustva stečenog tokom socijalističke prošlosti koja je velikim delom tekla u znaku teških udara vlasti i politike i dramatičnih poremećaja kakve je državna politika izazivala gotovo rutinski i bez osvrtanja na ogromne žrtve i neviđene društvene troškove.

Neće biti preterano ako se kaže da je kineska politika iz predreformskog vremana bila i slepa i gluva za tragične posledice po najšire shvaćeni socijalni sistem. Treba se samo setiti Velikog skoka 1959-61. i Kulturne revolucije 1966-77. godine (detaljnije u Babić 2007, ss. 35871). Huang (2008, p. 19) govori o „spuštanju u laganom ritmu“ (slowly paced descent) sa vrletne marksističke upravljačke planine. U nekim, iako po svoj prilici izuzetnim, društvenim situacijama dolazi do izražaja kolektivno sećanje i kao jednako uočljiv javlja se fenomen svojevrsnog društvenog učenja; kao što su Nemci tokom inflacije ranih dvadesetih godina minulog stoleća naučili da zaziru od inflacije, pa su i dan-danas činilac izvanredne cenovne stabilnosti u celoj Evropskoj uniji a posebno u Evrozoni, tako su, reklo bi se, i Kinezi stekli imunitet na neodmerena i vratolomna zaletanja u institucionalnoj izgradnji i ekonomskoj politici.

Jedan krajnje nekonvencionalan, van uobičajenih standarda osmišljen prikaz kineskog gradualizma dao je u svom nedavno objavljenom radu jedan od vrhunskih savremenih

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

ruskih ekonomista V. Polterovič (2012). Najupadljivija crta Polterovičevog pristupa jeste generalni stav da privreda, baš kao i drugi veliki sistemi, u osnovi i po pravilu ne trpi nagle promene i da se racionalno koncipirane reforme moraju sprovoditi kroz niz sukcesivnih koraka, pri čemu se svaki naredni funkcionalno naslanja na neposredno prethodeći, i to tako da sam za sebe ne predstavlja (pre)veliku promenu koju bi privreda trpela kao nepovoljan i ekonomski štetan udar. Druga krupna poenta u Polterovičevom pristupu jeste učenje. On je uočio da je jedan broj inovacija uveden u kinesku privredu tek nakon produženog i brižljivo sprovedenog eksperimentisanja, pa je postepenost u ostvarivanju promena kombinovana sa sistematskim učenjem: svaki naredni korak ne samo što se naslanja na ono što je učinjeno u prethodnom nego na odsudno relevantan način koristi saznanja stečena u prethodećem koraku a pre njega u stvari nepostojeća. U Polterovičevoj viziji čak su i obuhvatni reformski procesi institucionalne transformacije i dogradnje u isti mah postavljeni daleko šire, tako da se ispoljavaju i kao društveno značajni procesi učenja. Na taj način izbegnuti su ogromni rizici naglih i dalekosežnih promena, pri čemu se sistem pomera u konstelacije odveć udaljene od početnog položaja, uz prirodne rizike da promena ne bude celishodna i čak da se okonča pogubnim epilogom. Dopadljivost Polterovičevog pristupa doprinosi i neodoljiva sličnost sa poznatim Popperovim (1993/1971/, ss. 208-16 u I tomu) konceptom društvenog inženjeringa korak po korak (step-by-step engineering) u kome hazard pomeranja u neistražene prostore, pa tako i koncept celishodnog društvenog učenja, igra ključnu ulogu.

Polteroviča je očigledno impresionirala gotovo principijelna razlika, pravi kontrast, između naglog, makrosistemski hazardnog, ne baš temeljno promišljenog i u nekim slučajevima gotovo slepog srljanja Rusije u tranzicione hazarde, s jedne, i opreznog, odmerenog i – kako se mnogima činilo – pažljivo proračunatog kineskog pristupa, s druge strane.

Veliko je pitanje, međutim, da li je ovakva percepcija kineske reforme tačna. Koliko god da je delovala gradualistički, pa se tako u stvarnosti i odvijala, ta reforma je u jednom važnom aspektu imala karakter nagle, bezmalo revolucionarne promene: to je napred istaknuto spektakularno oslobađanje privrednih subjekata likvidirajem narodnih komuna i vraćanjem ekonomskih aktera u normalan režim individualizovanog, može se reći radikalno privatizovanog, privređivanja. Utisak postepenosti u kineskom slučaju proistekao je iz generalnog okretanja ka tržištu i transformisanja institucionalnog poretka putem masovnog decentralizovanog uključivanja skoro nesagledivog mnoštva subjekata u obrasce tržišnog privređivanja zasnovanog na njihovoj autonomiji i strogo individualnoj motivaciji.

Za neko tako pažljivo i metodično esperimentisanje, akumuliranje potrebnih znanja i promišljeno oblikovanje pojedinačnih sistemskih pomeranja nijedan režim vlasti nema dovoljan kapacitet, pa ga sigurno nije imala ni kineska država. Kineski razvojni spektakl nije plod promišljenog inženjeringa niti obuhvatnih, na nivo celog društva dignutih procesa kakvog masovnog učenja, nego je posledica odsudnog oslobađanja milionskih masa raznovrsnih ekonomskih aktera, te tako i rezultat masovno aktiviranih novih procesa poslovnog upravljanja kroz koje je mnoge krupne probleme alokacije i mobilizacije resursa rešio sam život. Nezavisno od mogućih razilaženja u tumačenju kineskog iskustva i (ne) prihvatanja snažnih Polterovičevih poenti, taj tekst ostaje u sećanju kao jedan od najefektnijih i najuzbudljivijih, živi dokaz da kompetentno uobličena i uz impresivnu analitičnost priređena dela izazivaju divljenje nezavisno od (ne)prihvatljivosti poruka koje u krajnjem rezultatu slede kao njihove poente.

281

282

Slučaj Kine u svetlu liberalne misli

Sa gradualizmom u strategiji tranzcije tesno je povezano okretanje tržištu kao mehanizmu za koordinaciju ekonomskih odluka i regulisanje privrednih tokova. Tržište ima svoja oscilatorna kretanja koja su mu inherentna, ali velike poremećaje i epohalna iskliznuća može da proizvede samo (ekonomska) politika. Štaviše, mnogo toga što se na površini percipira kao posledica tržišnih manjkavosti (“inherentne“ oscilatornosti) zna u krajnjoj liniji da se pokaže kao rezultat nerasudnog državnog intervencionizma. Prethodno je već konstatovano, a ovaj kontekst zahteva podsećanje, da je začetnik i aktuelne svetske produžene recesije/depresije u krajnjoj liniji država (Prokopijević 2007) iako je najšira javnost, a bogme i dobar deo profesionalnih krugova, doživljava kao spasioca i kao nezaobilaznog stabilizatora privrednih tokova Kroz Huangovu studiju provlači se poput crvene niti ideja da je u samoj osnovi spektakularnog kineskog razvojnog uspeha tržište sa svojim dragocenim alokativnim signalima i moćnim motivacionim impulsima. Nije ekonomska politika unapred stvorila neki koncept, pa potom aktivirala tržište kao instrument realizacije onoga špto je vlast smislila u svojoj makrosistemskoj mudrosti; naprotiv, u kineskom slučaju do izražaja je došla upravo obrnuta logika i njome uslovljeni sled poteza.

Kineska vlast je shvatila da van tržišta nema delotvornog i valjanog mehanizma za registrovanje daleko najvećeg dela društvenih potreba. Stoga se punom svojom akcionom opredeljenošću i dobrim delom pratećeg kapaciteta okrenula upravo tržištu. Ovaj stav se da dokazati pozivanjem na nekoliko jednostavnih a praktički očiglednih činjenica (Huang 2008, pp. 7-9). Prvo, veliki uzlet (take-off) kineske privrede dogodio se u ruralnoj a ne urbanoj Kini. Huang sve vreme govori o dve Kine, urbanoj i ruralnoj; dok je ruralna inicijativna, preduzetna i produktivna, urbana je sva u znaku kolektivizma, etatistički i dirižistički orijentisana i u zabrinjavajućem stepenu redistributivno orijentisana, što će reći neproduktivna i eksploatatorska. Ruralni sektor je veoma masovan: te mase koje se broje na stotine miliona moguće je u produktivnom pregnuću mobilisati samo na tržišnoj osnovi. Nekakvi mehanizmi komandovanja, zasnovani na vlasti i prinudi, ne mogu pokrenuti te ogromne mase, pogotovo ne na razvojno delotvornoj osnovi, a iskustvo pokazuje da su pothvati mobilisanja masa na netržišnoj osnovi završavali katastrofalno, pa i tragično.

Drugo, nezavisno od ruralne lociranosti kineskog razvojnog podviga, ustanovljeno je da se cela akcija kretala odozdo naviše, od seljačke baze ka višim slojevima piramidalno strukturirane društvene organizacije. Treće, reforma nije osmišljena kao neki apriorno formalizovan koncept sa kojim se krenulo u realizaciju – ni o kakvoj koncepciji razvoja ne može u kineskom slučaju da se govori – nego je preduzet jedan veliki akt ekonomskog oslobađanja, posebno napred istaknutog ukidanja opresivnih integrativnih kolektivnih organizacija („narodne komune“), sa predvidivom posledicom brzog oživljavanja privrednih aktivnosti zasnovanih na (konačno!) individualizovanom privređivanju i motivaciji subjekata u institucionalno osiguranom ambijentu za donošenje autonomnih odluka. I, najzad, četvrto, u ovom sveukupnom ekonomskom oživljavanju, izazvanom (za Kinu) neviđenim širenjem ekonomskih sloboda, od samog početka veliku, da se ne kaže ogromnu, ulogu igrala je takođe impresivna ekspanzija izvoza.

Izvoz je očigledno upućen na tržište, i to ono svetsko, tj. najšire, pa se već po samom značaju izvoza u kineskom ekonomskom poletu jasno vidi da je ceo grandiozni poduhvat pokretanja ekonomskog razvitka u Kini bio i ostao tržišno inspirisan i orijentisan. Teško da je moguć jedan takav razvojni scenario sa tolikim učešćem i značajem izvoza a da i sam

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

on nije tržištu okrenut i za njega vezan. Kineski „slučaj“ pokazuje se stoga – pa čak i nameće – kao paradigmatičan primer impresivnog razvojnog dostignuča koje je najčvršćim funkcionalnim međuzavisnostima, baš kao i jednako dokazivim logičkim implikacijama, vezano za tržište i njime uslovljeno. Huang (2008, pp. 2-3) sa ne libi da ustvrdi da je u pitanju povratak elementarnim načelima tržišne privrede, neizostavno artikulisanim u udžbenicima ekonomije, institucionalizacija jednog (pravilima uređenog – Lj.M.) sistema laissez faire koji je u konačno oslobođenom privrednom ambijentu doneo i očekivane i neizbežne efekte.

5. Tri dragocena strateška opedeljenja kineske razvojne politike Prethodno rečeno sadrži veliki broj nalaza koji nisu međusobno usklađeni niti imaju isti predznak u nastojanjima da so objasni enigma kineskog privrednog razvoja. To i ne treba shatiti kao neko veliko iznenađenje. Kina je velika zemlja a njen je privredni i opšti razvitak grandiozan i multidimenzionalan. Kao što je već rečeno, a mora se i ovde ponoviti, registrovanje krupnih a međusobno suprotstavljenih karakteristika tog impresivnog rasta mora dovesti do prividno, ali i faktički, protivrečnih nalaza u njegovoj analizi. Izvesne kontradiktornosti u analitičkim nalazima nezaobilazna su posledica objektivnih protivrečnosti fenomena koji su predmet analize. Da bi se slika dodatno komplikovala, sledeći korak je osvrt na jedan broj strateških crta ekonomske politike za koje će se ipostaviti da su izvanredno dobro pogođene i da su mnogo doprinele uspešnom razvoju kineske privrede. Našle su se u srećnom odnosu komplementarnosti sa opštom tendencijom oslobađanja u kineskoj institucionalnoj izgradnji. Tako će se u istom pregledu skupiti kontraproduktivna orijentacija na forsiranje urbanog sektora na račun razvojuo propulzivnijeg i zdravijeg ruralnog sektora, zatim pogubna orijentacija na očuvanje i subvencionisanje glomaznog i gubicima opterećenog kolektivnog sektora, potom zabrinjavajuće narasla, nepojmljivo birokratizovana i neverovatno skupa državna mašinerija čiji se raison d’etre najvećim delom iscrpljuje u servisiranju jednako predimenzioniranog državnog sektora privrede, a u isti mah i brojne diskriminatorne mere tekuće politike prema privatnom sektoru...Naročito je drastična asimetrija tekuće, operativne ekonomske politike – za razliku od politike velikog i generalnog oslobađanja lansirane sa najvišeg državnog vrha – u tretmanu privatnog i kolektivnog (državnog) sektora uz u makroekonomskom smislu kranje skupo forsiranje državnog sektora koji za privredu kao celinu ionako pedstavlja težak kamen o vratu.

A sad je, u duhu neobične logike kontrasta koji je za kineske prilike toliko karakterističan, na redu upravo najavljeni prikaz izvanrednih komponenti u onom dubinskom, umnogome opedeljujućem segmentu odsudno važne ekonomske politike. Tako se kompletira pritivrečna slika kineskog razvojnog krajolika, slika u kojoj, bar zasad, posve razumljivo ipak dominiraju pozitivne i značajne, razvojno više nego produktivne komponente. Time se potvrđuje već formulisani sud o visokoj društvenoj racionalnosti ekonomske politike,

283

284

Slučaj Kine u svetlu liberalne misli

pa i politike u celini, na najvišim ešalonima kineske upravljačke hijerarhije i o prilično problematičnim dejstvima ekonomske politike na nižim, operativnim nivoima.

U ekonomskoj politici Kine daju se identifikovati tri ključne, strateški opredljujuće komponente koje su već decenijama izvanredno postavljene a na nivou cele privrede daju zadivljujuće rezultate. To su još uvek, iako u novije vreme nešto brže rastuće, sasvim skromne plate i nadnice, potom umereno ali primetno potcenjen devizni kurs i više nego liberalan, u stvari naglašeno afirmativan odnos prema stranim direktnim investicijama (SDI). Što se plata i nadnica tiče, one odsudno i na suštinski način opredeljuju i rentabilnost kineske privrede, razume se profitabilnost njenog privatnog sektora, i njenu spoljnoekonomsku konkurentnost. U kalibriranju tog apsolutno opredeljujućeg parametra ekonomska politika je jako potpomognuta opštom faktorskom raspoloživošću u kineskom ekonomskom sistemu i odgovarajućom konfiguracijom proizvodnih činilaca. Kina je zemlja sa velikim obiljem radne snage, zemlja koja je – za razliku od drugih donedavno socijalističkih zemalja, uključujući posebno bivši Sovjetski Savez – ostajući u ranoj fazi industrijalizacije sačuvala veliki deo obilnih radnih resursa u poljoprivredi i na selu. Nakon što je pokrenut proces industrijalizacije i modernizacije društva, ruralna Kina je sve potrebe za radnom snagom mogla obilno da podmiruje iz svojih ogromnih, upravo na selu lociranih, radnih rezervi. Kina je ušla u klasični luisovski model privrednog razvoja sa neograničenom ponudom radne snage, održavajući nadnicu niskom uz velike radne učinke i uz retko sretani stepen industrijske discipline. Sa jeftinim a relativno efikasnim radom – a to je prednost kakvu teško da je uspevala da ostvari ijedna druga zemlja – razvojni uspeh jedva da može da izostane. Jeftin rad kroz poznatu mrežu međusektorskih odnosa omogućava generalno niske troškove i velike profite kao osnovu obilne akumulacije. A oba ova elementa od suštinske su važnosti za akceleraciju rasta i dalju brzu ekonomsku ekspanziju. Treba uočiti da je ova prednost eminentno tržišna i sa tržištem usaglašena. Nadnica je, kad je ovakva privreda u pitanju, notorno tržišna kategorija – kad država ne defomiše odnose, ona je u osnovi tržišno opredeljena tako da u biti odražava opštu faktorsku raspoloživost.

Opredeljena u bitnim elementima na tržištu, ona potom opet kroz tržišni sistem osigurava niske troškove i visoku rentabilnost.

Slična je situacija i sa deviznim kursom. Ako bi se na skupu faktorskih cena morale izabrati dve ključne, onda bi to bile one koje se generalno uzimaju kao opredeljujuće: nadnica i devizni kurs. Obe ove opredeljujuće cene Kina je uspela da uspostavi, a potom i održi, na nivou koji nije daleko od razvojno idealnog. Povoljan, odmereno potcenjen, devizni kurs omogućio je kolosalnu ekspanziju izvoza. Danas valjda nema zemlje u kojoj uvoz iz Kine nije krupan, u neku ruku dominantan izvor snabdevanja, a Kina odavno i uveliko figuriše kao radionica sveta, bezmalo onako kako je tokom XIX veka delovala V. Britanija. Povoljan, izvozno podsticajan devizni kurs bio je i ostaje moguć zahvaljujući sposobnosti Kine da definiše i sprovodi svoju samostalnu politiku, bez uticaja ili diktata neke moćne svetske sile. Iskušenju spuštanja deviznog kursa na nivo koji bi silno stimulisao izvoz podlegle bi mnoge zemlje kad ne bi bilo spoljnih uticaja i međunarodnih ograničenja. Kina je jedna od retkih zemalja, možda jedina, koje su izborile takav položaj da deviznu politiku vode shodno svojim interesima, bezmalo ne dozvoljavajući bilo kakav uticaj sa strane. Ovu crtu njene politike nije ozbiljnije dovelo u pitanje čak ni njeno članstvo u Svetskoj trgovinskoj organizaciji. To što je postignuto

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

dobro postavljenim deviznim kursom može se tumačiti kao svojevrsna renta ostvarena po osnovu nezavisnog međunarodnog položaja i autonomnog odlučivanja koje samo takav položaj može da omogući. Takva politika ima očigledne međunarodne reperkusije od kojih neke mogu da budu nepovoljne po druge države. No, to je jedno posebno pitanje koje uglavnom ostaje bez uticaja na čisto ekonomske efekte (dakako, povoljne po samu Kinu a nipošto ne i po druge učesnike opredeljujućih procesa na svetskom tržištu) pogodno odabranog i – vredi isticati – na duži rok unekoliko potcenjenog deviznog kursa.

Potcenjen devizni kurs ipak ima i svoju drugu stranu: obezbeđujući visok nivo konkurentnosti, on podrazumeva i izaziva gubitak jednog zamašnog dela dohotka, oticanje supstance u pravcu i u prilog spoljnotrgovinskih partnera. Tu cenu Kina sebi može da priušti s obzirom na „neograničenu ponudu radne snage“ i na relativnu lakoću sa kojom nadnice ostaju ograničene povoljnom faktorskom raspoloživošću. Ipak, izvozno podsticajan i razvojno stimulativan devizni kurs ima tako svoju ne samo posrednu nego i posve vidljivu cenu. Standard naroda i njegovo blagostanje ne raste po periodima tempom kakav bi odgovarao impresivnoj ekspanziji proizvodnje i BDP. Potrošnja je znatno ispod nivoa koji bi odgovarao impozantno narasloj proizvodnji i koji bi u velikoj većini drugih zemalja bio u relativnom smislu daleko viši nego u Kini. Diskrepancu u dinamici, a posebno u obimu proizvodnje i potrošnje Huang (2008, ss. XVI- XVI) opisuje čak jakim rečima. Među posledicama tog raskoraka on pominje porast siromaštva u dobrom delu Kine, uključujući posebno onu ruralnu. Tu je i favorizovanje poslovnih krugova koji su povezani sa državom a pored kolektivnog uključuju i deo privatnog sektora. Iz takvih veza predvidivo izvire maligno rasprostranjena korupcija za koju se i u Kini i van nje veruje da je u toj zemlji ogromna i endemična. Sa jednakom zabrinutošću Huang ističe opadanje učešća rada u funkcionalnoj raspodeli dohotka i velike regionalne neravnomernosti. On krupnim i teškim rečima govori o opasnoj dominaciji Šangaja gde se regrutuje dobar deo visokog državnog i partijskog rukovodstva, koji preti da se od protagoniste tržišnog sistema privređivanja pretvori u politički oslonac parazitski pozicioniranog javnog sektora u državnom vlasništvu.

U svakom slučaju, Huang u vrlo velikom i rastućem uticaju Šangaja vidi već sada znatnu, a u budućnosti opasno rastuću, podršku kolektivistički institucionalizovanom a redistributivno orijentisanom javnom sektoru. Shodno tom uticaju, tokovi resursa u alokacionim aranžmanima na nivou cele privrede mogli bi pogubno da se preusmere sa propulzivnog i vitalnog privatnog sektora na trom i gubitaški, subvencijama održavan, sektor kolektivnog vlasništva.

Odnos između proizvodnje i potrošnje mogao bi da bude predmet posebnog rada, ali će ovde biti dato tek nekoliko napomena. Veliki raspon između proizvodnje i potrošnje uslov je i činilac visoke akumulativne sposobnosti kineske privrede i pretpostavka njenog (zasad) održivo brzog rasta. U taj raspon, međutim, ugradio se neefikasan kolektivni sektor sa svojim subvencijama i drugim oblicima državne potpore. To je razvojno inhibitorna kompenzatorna silnica koja sprečava da kineska privreda dostigne i održi još više stope rasta od onih koje su empirijski registrovane. Povoljna je okolnost da pozitivni učinci zasad uočljivo pretežu. Trošenje resursa na održavanje razvojno posustalog državnog sektora stoga je više pretnja za ekonomsku budućnost zemlje nego što se nameće kao

285

286

Slučaj Kine u svetlu liberalne misli

razvojno ograničenje u sadašnjoj fazi kineske ekspanzije. Režim rasta ipak u osnovi ostaje dinamički efikasan i razvojno delotvoran: zbog manjeg učešća potrošnje u globalnoj raspodeli, stanovništvo u svakom datom momentu troši manje nego što bi trošilo u nekoj drugoj zemlji, uz oportunističko forsiranje sadašnjosti u odnosu na budućnost; međutim, baš zbog takve razvojno podsticajne raspodele, kineska privreda brže raste i kineska javnost, sve uz manje tekuće učešće potrošnje, u dinamičkom kontekstu ostvaruje sve veći i veći njen apsolutni obim. To je dobro poznata varijacija na temu racionalno postavljene razvojne politike i pratećih ponašanja: trošeći u svakom periodu manji procenat raspoloživog proizvoda, zajednica sa racionalno postavljenim ponašanjima, uključujući i politiku, zahvaljujući višem tempu rasta, u dugoročnijem kontekstu postiže u odnosu na oportunistički orijentisane alternative i veće apsolutne obime potrošnje. Bilo kako bilo, dobrodošla diskrepanca između proizvodnje i potrošnje o(p)staje. U nekim potperiodima javlja se i raskorak između stopa rasta BDP i potrošnje, ali se može pokazati da u dugoročnom režimu ravnotežnog rasta diskrepance u apsolutnim veličinama mogu da opstanu, ali se stope rasta moraju izjednačiti.

Treća krupna i dalekosežno značajna karakteristika kineske razvojne politike jeste ne samo široko tolerantan nego baš afirmativan i vidno podsticajan odnos prema SDI. Tu je valjda trebalo najviše snage i odlučnosti da se slome otpori ortodoksnih socijalista i prevaziđu predrasude, ali je to Kina uspešno ostvarila i u toj komponenti je širom sveta pobrala i iznenađujuće i zadivljujuće reakcije. Dobro je poznato šta sve SDI donose jednoj zemlji, od napredne tehnologije do promene metoda, pa i filozofije upravljanja.

Manje je istican, pa verovatno i manje sagledan blagotvoran uticaj stranog kapitala na reformske aktivnosti i traganje za superiornim institucionalnim rešenjima. Kad se u ekonomski i društveno nerazvijenoj sredini nađe skupina privatnih firmi, pa još takvih koje su pravno uređene i organizaciono strukturirane shodno najvišim međunarodnim standardima, to ne može a da ne ostavi dubok utisak na domaće privredne krugove i na stanovništvo u celini.

Kad se uključe u domaći poslovni svet, stranci ne deluju samo svojim primerom – a po tom osnovu imitacije su neizbežne – nego počinju i aktivno da utiču na vođenje ekonomske politike i usmeravanje institucionalne izgradnje. Mnogo toga što nije dobro postavljeno biva ispravljeno i unapređeno zahvaljujući njihovoj intevenciji. Kad su posredi tehnički aspekti usavršavanja sistema, a to je široko područje konvergencije i podudaranja interesa, intervencija stranaca zasigurno je na liniji opšteg ekonomskog interesa sve i da je (i kad je) inspirisana njihovim sopstvenim ciljevima i potrebama.

SDI se zapravo na vrlo efektivan način uključuju u veliki proces učenja na koji se dobrim delom svodi svekoliki i ekonomski i društveni razvoj. Nikada se strane tehnologije i proizvodni postupci, kao i organizaciona rešenja i upravljačke paradigme, ne mogu naučiti na daljinu, npr. praćenjem literature i prikupljanjem informacija, kao što mogu kad se uspešne strane firme ukomponuju u domaće privredno tkivo. Posebno delotvoran za procese učenja biva način na koji se firme u stranom vlasništvu suočavaju sa tekućim problemima i većim izazovima. Tada se njihove reakcije i obrasci ponašanja mogu posmatrati iz neposredne blizine i novi vredni uvidi dobijaju se sinergijskim ukrštanjem njihovih nezavisnih pogleda na ekonomsku zbilju zemlje sa akumuliranim elementima neposrednog vlastitog iskustva.

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

6. Ideološki preduslovi i politički okviri kineskog privrednog poleta Ceo kineski razvojni spektakl u krajnjoj liniji je politički omogućen, pa i izazvan. U jednom sistemu naglašeno totalitarne vladavine ništa drugo niti drukčije ne može se ni očekivati. Lišena demokratskih ograničenja, vlast je imal širok akcioni prostor za veliku skupinu mogućih politika. Ako je Kina tako radikalno i dalekosežno promenila svoju politiku na tako velikom broju područja društvenog života, onda je to bilo moguće samo zato što je tako odlučila apsolutno dominirajuća vlast. Ovo simplifikovano tumačenje može da bude tačno samo u prvoj aproksimaciji. Vlast je imala mogućnost arbitrarnog odlučivanja samo s obzirom na (ne)mogući eventualni otpor vidljivih društvenih snaga, samo u smislu nepostojanja jačih konkurentnih centara moći koji bi je u njenim često problematičnim naumima možebitno sprečili. Ne može se isključiti postojanje nekih drugih ograničenja i nekih sila koje i najmanje demokratizovane mehanizme vlasti mogu sputati ili ih pritisnuti na neke oblike delovanja koji nisu plod njenog opredeljenja.

Takođe su mogući i sasvim netransparentni i trajno nesagledivi procesi unutar struktura totalitarne vlasti, pomeranja koja nisu rezultat impulsa proisteklih izvan struktura same vlasti a koja mogu da produkuju obrte kakvi se naupućenima mogu pokazati kao potpuno neobjašnjivi a takvi trajno i ostati. Posmatrani u perspektivi spoljnih pritisaka i pobočnih silnica, obrasci ponašanja totalitarne vlasti ostaju uglavnom neobjašnjeni, a posmatračima koji nisu specijalizovani za praćenje ovakvih sistema i trajno nejasni.

Zato se ovde pitanje determinante promena u strateškoj orijentaciji vlasti, a posebno pitanje nekih internih mehanizama koji su mogli da produkuju obrte u ponašanju tako centralizovanih ustrojstava vladavine, neće uopšte ni postavljati. Te determinante ostaće, dakle, po strani iako dobrim delom imaju objektivan karakter, te tako mogu da budu – a verovatno već i jesu – predmet minucioznih i konkretnih politikoloških analiza. Za rasplitanje takvih pitanja ovaj autor nema ni specijalizovanih znanja ni potrebnih informacija.

Uz sve ove ograde ipak će biti ukazano na jednu okolnost u vezi sa kojom bi bila umesna i neka doza insistiranja. Poznato je da je u teoriji ponašanja političkih organizacija i birokratskih struktura došlo do velikog paradigmatskog obrata. Sve do pre nekih pola veka u pokušajima objašnjenja organa vlasti i, šire, organizacija sa javnim ovlašćenjima sve ključne propozicije polazile su od tzv. teorije javnog interesa (public interest theory). To je značilo da se polazilo od toga da sve ustanove sa javnim ovlašćenjima u svojim akcijama imaju jedan jedini motiv – maksimalno dostizanje javnog interesa i predano služenje opštem dobru. Ako je i dolazilo do kakvih deformacija i grešaka u politikama i praksama, onda je to bilo uzrokovano deficitima znanja ili ograničenim administrativnim kapacitetom ili i jednim i drugim. A onda se došlo do elementarnog uvida da je neuverljivo i prosto nelogično pretpostaviti da jedan deo date zajednice u posmatranoj državi, upućen na tržište, ide isključivo za vlastitim interesom, dok se drugi deo istog naroda satire u borbi za opšti interes. Ljudski materijal ne može tako dijametralno da se razlikuje; i poslovni ljudi i državni delatnici deo su istog društvenog

287

288

Slučaj Kine u svetlu liberalne misli

bića, a njihova distribucija po sektorima – tj. na javne službe i na tržišno orijentisan privatni sektor – pre je stvar stohastičkih okolnosti nego neke načelne raspodele na individualno orijentisane, sopstvenim interesom motivisane pojedince i one koji se nesebično i predano stavljaju u službu opšteg interesa.

Tako se pojavila teorija javnog izbora (public choice theory) kojom je postulirano da svi pojedinci, posve nezavisno od područja svog radnog i aktivističkog angažmana idu isključivo i bez odstupanja koja bi tvorila nekakve izuzetke – za svojim strogo individualizovanim, „sebičnim“ interesom. Nije mali broj autora koji smatraju da je to jedan od najdalekosežnijih prodora u vaskolikoj množini društvenih nauka. I zaista, ovaj novi teorijski prilaz omogućio je objašnjavanje mnogo toga što je ranije bilo teško neobjašnjivo ili čak dokraja enigmatično. Posebno je moćan ovaj teorijski okvir bio u objašnjavanju brojnih deformacija i zloupotreba, kao i pojava kroz koje se mehanizmi vladavine ispoljavaju kao krupne mogućnosti i drastična sredstva eksploatacije na nivou globalnog društva. No, u razvijanju ove teorije izostala je jedna dimenzija koja, čini se ni do dan-danas nije na pravi način artikulisana. Političari i činovnici rukovode se, naravno, u svojim akcijama elementima koje sagledavaju kao povoljne za njih same; drukčije nije ni moguče ako se uzme u obzir da sve odluke moraju da prođu kroz subjektivne evaluacione sisteme i da, makar i u kolektivnim aranžmanima, budu donesene tako što će ih pojedinci proceniti kao poželjne i prihvatiti kao celishodne. No, izostala je veza između subjektivnih sistema ukusa i prefererencija i opšteg interesa, kako god ovaj potonji da se definiše.

U sistemima subjektivnog vrednovanja pojedinaca angažovanih na obavljanju javnih funkcija – može se sa dozom prenaglašenog formalizma reći u njihovim utilitetnim funkcijama – figuriše i javno dobro. Kod nekih će to biti zato što javno dobro vrednuju kao intrinsični dezideratum, a kod većine tako što će uspešnom realizacijom javnog dobra poboljšati svoje šanse u karijernom napredovanju ili u akumuliranju bogatstva i društvene moći. Sledi zaključak koji bitno modifikuje teoriju javnog izbora: u funkcijama cilja pojedinaca mogu u svojstvu (jednog dela) argumenata da figurišu i elementi javnog dobra i opšteg interesa. Nekim pojedincima može da se isplati – i to bilo na principijelnom i etičkom planu ili u smislu strogo pragmatičnih opredeljenja za maksimiziranje novčanih i sličnih koristi – da se snažno angažuju na realizaciji opšteg interesa. Kao upečatljiva ilustracija neka bude navedeno da su u „utiiltetnim funkcijama“ Katarine Velike i Marije Terezije u svojstvu argumenata figurisale samo komponenete javnog dobra i interesa tih moćnih carevina. Trenutna borba protiv korupcije u Srbiji mogla bi da bude na liniji opšteg interesa – iako u pogledu te sastavnice postoje poprilične sumnje – ali nema sumnje da su protagonisti te borbe osetili da njome mogu silno uvećati svoj politički kapital i da taj stvarni ili nabeđeni opšti cilj slede zato što u tome vide mogućnost da mnogo ućare za sebe same. Teorija javnog izbora biva ovim putem podvrgnuta dalekosežnoj reviziji.

U nekoliko poteza ona, tako modifikovana, može da bude primenjena na kineski slučaj. Upravljačka piramida kineske privrede, ali i društva u celini, hijerarhijski je uređena, sa mnogo slojeva i daleko pružena u svim dimenzijama, kako u širinu tako bogme i u visinu. Motivacija učesnika u toj kompleksnoj piramidalnoj tvorevini bitno

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

zavisi od njihove lokacije, od mesta koje u tom glomaznom upravljačkom ustrojstvu zauzimaju. Nema sumnje da je motivacija učesnika utoliko prizemnija, pragmatičnija i više u znaku sebičnih, opštem interesu suprotstavljenih koristi ukoliko su niže locirani u toj upravljačkoj strukturi. I obrnuto, zvaničnici na visokim nivoima u toj hijerarhiji biće više okrenuti opštem interesu jer je to na liniji efikasne realizacije njihovih strogo ličnih aspiracija. Raskorak između individualnog i opšteg interesa utoliko je manji ukoliko je viši upravljački sloj u kome je pojedinac unutar sistemske hijerarhije lociran.

Kad se sintetišu informacije iz različitih izvora, dolazi se do zaključka da je prava inicijativa za pokretanje, a potom i podrška velikom aktu oslobađanja iz koga je potekao veliki kineski privredni polet, potekla iz najvišeg ešalona najuže definisanog kineskog rukovodstva. Nasuprot tome, niži su slojevi kontinuirano delovali kao opozicija tom veličanstvenom razvojnom poduhvatu. Tako bi kinesko spektakularno ekonomsko buđenje moglo eventualno da se protumači kao rezultat koalicije najvišeg političkog vođstva i najšire društvene osnove kao obilnog izvora privrednog preduzetništva, uz opoziciju masovnih i na svakoj značajnijoj tački zastupljenih slojeva nižeg, mahom lokalnog političkog rukovodstva i veoma brojnog, a uz to i brzo rastućeg kineskog činovništva.

Ispostavilo se da je ona prva, razvojno orijentisana koalicija politički moćnija i da će tako zadugo i ostati. Pomalo paradoksalno, u ovom kontekstu pokazuje se kao veoma povoljan visok stepen centralizacije kineske javne uprave i državne mašinerije (Huang 2008, pp. 27-8). Reformski nastrojeni (naj)viši slojevi u vladajućoj strukturi u stanju su da administrativnom nadređenošću i komandnim vezama obuzdavaju masovne niže slojeve u toj strukturi i da zasad uspešno kontrolišu njihovo antireformsko delovanje.

Sva je prilika da će odnosi unutar kineske političke elite i međudejstva suprotstavljenih velikih društvenih koalicija, jedne razvojno orijentisane a druge konzervativne, biti predmet daljih dubinskih istraživanja, sa nalazima koji iz ove perspekive mogu samo da se nagađaju. Zato ni u genezu koalicionih raskola niti u dubinske determinante tamošnjih političih pomeranja i preorijentacija ovde neće dalje moći da se ulazi. Umesto toga biće izdvojeni i donekle analizirani samo opažljivi postupci vlasti, njene dokumentovano ustanovljene odluke i spolja opservabilini elementi i aspekti njenog ponašanja. Neće se, dakle, ulaziti u opredeljujuće mehanizme promena u ponašanju vlasti nego samo u vidljive elemente promena u tom ponašanju i u posledice tih promena u domenu privrede i na planu preduslova za akceleraciju i potom održavanje njenog rasta. Ukratko, kad je reč o političkim činiocima velikog kineskog prevrata, inače toliko važnog za kineski privredni uzlet, neće se (a i ne može) ulaziti u njihove determinante nego u njihove razvojne učinke. Uzgred se ipak može napomenuti da i autoritarne vlasti podležu pritisku nekih objektivnih, što će reći strukturnih i materijalnih okolnosti. Jedna važna a ponekad nedovoljno uvažena takva okolnost jeste činjenica da u brzo rastućoj privredi broj i opseg promena dostižu takve razmere da administrativno upravljanje udara o čisto fizičke granice i u bitnim komponenetama postaje logistički nemoguće. Već i sam ogroman, pa uz to i brzo rastući broj privrednih jedinica čini direktivno upravljanje zasnovano na naređenjima i birokratskim ograničenjima fizički nesavladivim. Usput može da se napomene da ogroman broj i teško savladivi opseg promena može da se nametne kao ograničenje ne samo u tehničkoj koordinaciji odluka na nižim nivoima upravljačke hijerarhije – a sa prelaskom na niže nivoe broj odluka

289

290

Slučaj Kine u svetlu liberalne misli

se brzo povećava i koordinacija postaje sve teža – nego i na najvišim razinama u toj hijerarhiji, uključujući i sam najuže definisani vrh na kome se donose strateške odluke o oslobađanju privrednih subjekata i pomeranju upravljanja sistemom kao celinnom na režim opredeljen bazičnim liberalnim načelima.

Valja pre svega uvideti da je kineski razvojni fenomen, koji ostaje skoro neverovatan čak i u sadašnjoj retrospektivi, u vremenu u kome se naveliko empirijski i na druge načine mere i analiziraju njegovi brojni i blagodatni učinci, u krajnjoj liniji indukovan u političkoj sferi. On ne bi bio moguć da na najvišem vladajućem vrhu nije bila donesena dalekosežna i strateški dimenzionirana odluka da se u dotadašnjem ekonomskom i društvenom razvoju zemlje načini ogroman preokret. To je smisao u kome se zasluga za inicijalno ubrzanje razvoja, kao i njegovo potonje održavanje uz dinamiku koja je zadugo izgledala neverovatna i nedostupna, može bezrezervno pripisati politici. Ali tu se njen domet i pokretački značaj završavaju. Politička tela, organi i ustanove nisu produkovali impozantnu ekspanziju kineske privrede u operativnom i materijalnom smislu. Političke institucije i upravljački procesi nisu ostvarili ogromni kineski izvoz niti izazvali tako visoku stopu njegovog rasta, nisu politički krugovi ni zaslužni ni odgovorni za pokretanje stotina hiljada novih poslovnih jedinica, politika sama po sebi nije mogla da izvede operacije i pokrene akcije neophodne za burnu ekspanziju gotovo svih značajnih makroekonomskih agregata u toj privredi. Ključni doprinos politike sastoji se u tome što je prestala da ograničava i sputava milione autonomnih subjekata u ostvarivanju njihovih zadivljujuće brojnih i nesagledivo raznovrsnih poslovnih pregnuća.

Politika nije ništa opipljivo radila na realizaciji razvojnih tendencija nego je omogućila, može se reći dozvolila, da to ostvare drugi. Na to se zapravo svode istorijske razmere epohalnog obrta u kineskoj ukupnoj strategiji, definisanoj tako da se odnosi ne samo na privredu nego i na celo društvo, a to je već naglašeno oslobađanje privrednih aktera i svih društvenih subjekata. Politika je na širokim područjima društvenog života prestala da sprečava i onemogućava ljude, ona ih je najzad pustila da rade. U najdubljim slojevima enigme kineskog privrednog uspeha stoji zapravo jedno nečinjenje, bolje rečeno prestanak činjenja.

7. Liberalizam i demokratija na primeru Kine Krajnje determinante privrednog razvoja, i to one dubinske i presudne, uvek su van samog korpusa privrede. Lanci uzročnih veza uvek nekako vode ka političkom sistemu. Kroz političke procese rešavaju se pitanja koja se tiču institucija, a odavde se uzročne međuzavisnosti šire prema množini razvojno relevantnih aktivnosti, počev od preduzetništva sve do učenja i rada. A način na koji se u sistemu tretiraju te aktivnosti i stepen u kome se podstiču opredeljuje i razvoj privrede i ostalih sa njom spregnutih delatnosti. Kina u tom pogledu nije izuzetak. Sve što je pozitivno i generalno hvaljeno u kineskom razvoju inicirano je iz domena politike. Isto tako, sve ono što se u razvoju te velike zemlje zapaža kao smetnja i balast – svoje duboke korene ima u politici.

Mnogi upućeni analitičari – i to, čini se, oni najmerodavniji – tvrdo i bez ikakvih kva-

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

lifikacija istuču nužnost dalekosežnih političkih reformi u Kini (npr. Huang 2007, p.

45 i, nešto posrednije i opreznije, Babić 2007, s. 376 i dalje). Niko ne može, ne bar uverljivo i dokumentovano, predvideti evoluciju političkog sistema u Kini, kao što to nismo u stanju ni u svojim vlastitim zemljama. Najčešće se pominje verovatna, a po nekima i neizbežna demokratizacija Kine. Dosta je uverljivih argumenata koji govore u prilog takvih predviđanja, iako se ne može reći da su baš određujući. Često se događa da se baš i ne ostvari nešto u prilog čega govore vrlo ozbiljni razlozi. No, u prilog tvrđenju o velikoj verovatnoći demokratizacije kao da govore iskustveni argumenti. Izgleda da postoji jedna dovoljno vidljiva empirijska pravilnost da se u društvima nakon što dostignu određeni nivo ekonomske razvijenosti javljaju snažni zahtevi za demokratijom. Ti zahtevi često i urode odgovarajućim rezultatom. Kina sigurno nije izuzeta od te pravilnosti. Tražnja za demokratijom, i to u razmerama koje su se približile okidaču za pravu društvenu revoluciju, pojavila se u Kini još početkom prošloga veka. Ako ništa drugo, sa pritiscima za demokratizaciju valja u doglednoj budućnosti računati.

Ono što nosi veliki eksplanatorni naboj a što bi u ovom kontekstu možda trebalo snažnije istaći jeste da demokratija ne mora da bude i u mnogo relevantnih slučajeva i nije uslov za uspešan ekonomski razvitak. Istorija obiluje primerima autoritarno uređenih a razvojno veoma uspešnih zemalja. Ovdašnji znakovit primer je Austrougarska monarhija za koju neki od nas veruju da je najbolja država koju je, ilustracije radi, srpski narod ikada imao svojoj istoriji. Informacije i nalazi o uticaju demokratije na privredni razvitak šaroliki su, neujednačeni i u najboljem slučaju ambivalentni. Poprilično rasprostranjena uverenja da bez demokratije nema uspešnog dugoročnog razvitka (npr.

Huang 2008, p. 45 tvrdi da je politička reforma uslov za trajno lociranje Kine na održivu dinamičku trajektoriju, pri čemu se ne izjašnjava da je baš reč o demokratizaciji, ali kao da to u neku ruku podrazumeva) izgleda da su plod kombinovanja, i to uz implicitno poistovećivanje, demokratije i slobode.

Demokratija i sloboda se u većem broju aspekata dodiruju a u nekin nipošto nevažnim elementima baš i prepliću. No, one su daleko od toga da budu svodive na istu stvar.

Koncepcijski a potom i funkcionalno one se iz samog temelja razlikuju. Posredi je standardno sučeljavanje liberalizma kao konceptualnog i institucionalnog oličenja slobode i demokratije koju kao noseća karakterisitka odlikuje ravnopravno učestvovanje svih članova jednog kolektiviteta u donošenju odluka koje se tiču svih. Principijelnu razliku i konceptualnu udaljenost liberalizma i demokratije Hayek (1998/1960/, s. 373) razjasnio na istinski uverljiv i, reklo bi se, definitivan način. Liberalizam se tiče raspodele celokupnog društvenog prostora za odlučivanje na javnu i privatnu sferu, tj. na domen kolektivnog odlučivanja o zajedničkim pitanjima koja su takva po prirodi stvari ili su takvima učinjena, i na drugi, komplementarni domen u kome vlada princip slobode i autonomije u odlučivanju, tj. u kome svaki pojedinac sledi vlastite preferencije i odlučuje isključivo prema svojim interesima i ukusima. Reč je o strogo privatnom domenu u kome je svako suveren i slobodno odlučuje na pitajući druge, nezavisno da li ti drugi nastupaju u svojstvu zasebnih osoba ili kao organizovan kolektiv.

Granica između da dva noseća domena nije definitivno povučena, nije sama po sebi očigledna i jednom za svagda data. Primera radi, liberalno nastrojeni mislioci naginju

291

292

Slučaj Kine u svetlu liberalne misli

ka što dosledinijem uvažavanju slobode i autonomije, pa su skloni da raspodela dohotka bude u što većoj meri opredeljena tržišnim ishodima kako bi se pojedinci nagrađivali prema svojim proizvodnim doprinosima datoj zajednici; nasuprot tome egalitarno nastrojeni i intervencionistički pozicioniani mislioci skloni su državnom uplitanju u raspodelu kako bi se smanjile nejednakosti nezavisno od moguće velike diferencijacije u doprinosima. Liberalizam je, dakle, filozofska i politička orijentacija koja ide za maksimalinim širenjem prostora slobode i što manjim diktatom zajednice nad delovanjem i obrascom ponašanja pojedinaca. Demokratija je opredeljenje za jedan participativni sistem upravljanja nad onim segmentom odlučivanja u jednom društvu – koliki god da je, a nikada se ne svodi na prazan skup – koji je zajednički i kolektivno uređen.

Lako se zaključuje da demokratija i liberalizam nisu podudarni niti se preklapaju čak ni u osnovnim sastavnicama; naprotiv, to su dva paralelna načela društvene organizacije koji su u bitnoj dimenziji raspodele odluka i odgovarajućih nadležnosti u neporecivom supstitucionom odnosu. Širi prostori slobode i individualne autonomije očigledno povlače sužavanje prostora za javne politike i odgovarajuće kolektivno odlučivanje.

Države se u ovom kontekstu ne odriče nijedna od suprotstavljenih i konkurentski pozicioniranih strana. Za liberale je sistem pravila i pratećih institucija, uključujući posebno pravni poredak i vladavinu prava, presudno važno javno dobro koje na pravi način može da isporuči jedino država. Možda će delovati egzotično i provokativno, ali zato ništa mane neće biti istinito ako se kaže da u liberalnoj viziji dobro uređenog društva država ima mnogo veću težinu nego što individualne slobode i autnomija imaju u viziji društva kakvu su razvili pobornici etatizma.

Kad se pojmovi preciziraju i učini pokušaj da se u svetlu njihovih implikacija sagleda kompleksni kineski slučaj, prvo što treba konstatovati jeste da očigledno odsustvo demokratije ne mora – a ispostavilo se i da nije – nikakva smetnja za uspešni razvoj te velike zemlje. Jer, pogonska snaga privrednog razvitka i nije sadržana u demokratiji koja je kolektivna, redistributivna, poravnavajuća i inhibitorna u domenu individualne inicijative i pojedinačnih pregnuća u ekonomskom i svakom drugom delanju. Izvor moćnih razvojnih impulsa je u stvari sloboda: za slobodne pojedince može se očekivati da će se učestalo i smelo upuštati u preduzetničke poduhvate, pokretati različite inovacije, u raspodeli tekućeg dohotka forsirati štednju, investirati, učiti i vredno raditi.

Sloboda je dubinska i opredeljujuća pretpostavka svih oblika kreativne motivacije.

Neslobodan čovek ne može da bude motivisan, a i kad bi se pojavila kakva motivacija, ne bi vredelo. Iz istih razloga bez slobode gube smisao druge velike društvene vrednosti, kao što su solidarnost i jednakost, za koje se pogrešno veruje da su sa slobodom konkurentne na istom nivou. Neslobodan čovek ne može da bude solidaran jer ni o čemu bitnom ne može da odlučuje, a i kad bi se kod njega pojavili impulsi solidarnosti, to ne bi moglo da se zapazi niti iskustveno da potvrdi jer se ne bi znalo čija volja stoji iza manifestacija takve eventualne solidarnosti. U odsustvu slobode smisao gubi i jednakost, jer kako bi uopšte pojedinci unutar nekog kolektiviteta mogli da budu jednaki ako nisu jednaki u slobodi? Pojedinci mogu da budu uskraćeni za slobodu samo tako što će nad njima vlast i dominaciju uspostaviti drugi članovi istog kolektiviteta; a može li se i zamisliti veća nejednakost od neravnopravnosti u tako shvaćenoj individualnoj suverenosti?

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

8. Tržište kao mehanizam podizanja jednakosti: emancipatorski pomaci u vezi sa Kinom Vraćajući se Kini, valja uočiti da se ona u normativno postavljeni spisak velikih društvenih vrednosti (sloboda, jednakost, solidarnost, pravda, istina...) uklapa na način koji za mnoge zemlje nije karakterističan. Njen uspešan razvitak ostvaren je, i još uvek se odvija, u nedemokratskim uslovima. Moguće promene u načinu odlučivanja unutar vrhunskog vladajućeg direktorijuma – moguće odsustvo jedne dominantne ličnosti kakav je bio Mao i nužnost usklađivanja stavova unutar te moćne grupe – ne menja ništa na stvari u vezi sa ovom konstatacijom: iz odlučivanja o bitnim aspektima drušvenog razvoja isključeni su oni koje definicija demokratije kategorički podrazumeva. To su očito građani, i to svi građani koji ispunjavaju standardne uslove za participaciju u izbornim i drugim političkim procesima. Kina se, dakle, uspešno razvija bez demokratije. Ona je, međutim, u meri koja nije impresivna ali je generelno iznenađujuća, ispunila onaj drugi uslov, pretpostavku koja je bitna za razvoj, a to je sloboda. Radi izbegavanja nesporazuma, valja precizirati da je ovde zapravo reč o ekonomskim slobodama. Kina nije prvi slučaj na kome se ispoljila mogućnost slobode bez demokratije, ali je svakako najsvežiji i najimpresivniji takav slučaj. Zarad daljeg preciziranja, posredi su ekonomske slobode shvaćene u strogo relativnom smislu, tj. slobode privređivanja u odnosu na očigledno totalitarni režim koji je prethodio velikom preokretu iz 1987. godine. Kina je, dakle, slučaj kombinovanja autoritarne vlasti i znatnih – u pitanju je poređenje sa jednom doslovno drastičnom konstelacijom, sa prethdodnim stanjem iz vremena narodnih komuna – ekonomskih sloboda.

Ta relativnost neočekivano stečenih sloboda dodatno je, pojačano i sasvim neuobičajeno naglašena s obzirom na još uvek veoma aktuelno udaljavanje od toga izopačenog repera, tj. s obzirom na još uvek visok tempo njihove ekspanzije Pokazuje se da je ta velika zemlja u nekim bitnim aspektima slična Austrougarskoj: autoritarna ali liberalno, ili bar sve liberalnije, uređena država. Poznato je, uostalom, da se velika načela državne i društvene organizacije mogu kombinovati na različite načine: kad se ima u vidu da je suprotnost demokratiji autoritarna vladavina a suprotnost liberalizmu totalitarizam, sledi da su logički i funkcionalno moguće četiri kombinacije u strukturnom konfigurisanju upravljanja društvom: autoritarni totalitarizam, totalitarna demokratija, autoritarni liberalizam i, verovatno najbolja varijanta od svih, liberalna demokratija. Sa svojim autoritarnim liberalizmom Kina je srećno iskombinovala načela koja su razvojno produktivna a, s obzirom na zatečenu političku konstelaciju, jedino dostupna.

Svojim zadivljujućim razvojnim podvigom Kina je očigledno mnogo učinila za sebe samu.

Mase koje se broje na stotine miliona dobile su perspektivu izvlačenja iz skoro nezamislive bede, i to perspektivu koja se iz dana u dan pretvara u živu društvenu stvarnost. No, Kina je mnogo učinila i za ostatak sveta. Gotovo da nije moguće zamisliti zemlju koja se nije okoristila fantastičnim prilivom jeftine kineske robe. Da ostatak sveta ima koristi od silovite kineske ekspanzije vidi se najbolje po tome da se tendencije u razvoju Kine pažljivo prate širom sveta i još više po tome što se diljem sveta javljaju brižne opaske kad se dogodi da nešto u kineskom razvoju zapne ili se uspori. Svet se u osnovi raduje brzom razvitku Kine i želi da se on nastavi i na dugi rok. To je lako uočljiv znak koristi koje svet ima od razvoja Kine.

293

294

Slučaj Kine u svetlu liberalne misli

Uspešno se razvijajući, Kina je dala nemerljiv doprinos ne samo blagostanju svog naroda, pa u izvesnoj meri i širokom međunarodnom okrženju, nego, pomalo neočekivano i ne baš valjano uočeno, i jednakosti kao drugoj velikoj univerzalno prihvaćenoj vrednosti čovečanstva. Uočljivo se smanjila razlika u standardu i blagostanju između milijardske kineske sirotinje i stanovništva najrazvijenijih država sveta. Zahvaljujući jeftinom i efikasnom radu, Kina je preuzela proizvodnju mnogih radno intenzivnih proizvoda – savremena globalizacija je kroz prestrukturiranje trgovine uspešno zamenila nedostajuću međunarodnu mobilnost proizvodnih činilaca, baš u duhu Heckscher-Ohlinove teoreme (Salvatore 2009/1988/ gl. V, ss. 138-41, a potom posebno 144-5) – i tako silno poboljšala položaj siromašnih i vrednih radnika, doduše uz vidno pogoršavanje položaja daleko imućnijih radničkih slojeva u razvijenim zemljama, onih koji su pokadšto nazivani radničkom aristokratijom i u neomarksističkoj literaturi karakterisani kao onaj privilegovani sloj u novouspostavljenoj osovini globalne eksploatacije. Degenerativne tendencije pojavile su se i u ekonomskom položaju tzv. srednje klase u razvijenim zemljama. To je nesumnjivo ozbiljan društveni trošak na nivou tih zemalja i na svetskom nivou, činjenica koja nije za likovanje nego za žaljenje, ali velika društvena pomeranja retko se kad mogu događati bez znatnih društvenih troškova, a korist od emancipacije i napretka milijardske kineske sirotinje mogla bi se u generalnom sistemu vrednovanja pokazati kao daleko veća od gubitaka koje na razvijenom Zapadu mora, nažalost, da trpi srednja klasa. Uostalom, to je rezultat globalizacije svetske privrede i u tom sklopu tržišta kao njenog osnovnog regulativnog mehanizma; budući da tržište predstavlja jedino institucionalno ustrojstvo koje, makar aproksimativno, subjekte nagrađuje prema njihovim ekonomskim doprinosima, ove promene u položaju velikih kolektiviteta na svetskom nivou uklopile bi se kao dobrodošle i poželjne u predstave i kriterije pravičnosti kod velikog broja posmatrača, unutar profesije a bogme i van nje.

Neka bude dodato i to da je samo tržište, zasnovano na njemu inherentnom načelu slobode i autonomije privređivanja, moglo da produkuje takvo spektakularno a i za liberale toliko poželjno sasecanje nejednakosti u raspodeli dohotka u međunarodnim razmerama.

Rečeno je poželjno i sa liberalnog stanovišta; o tome koliko je to poželjno sa stanovišta njihovih ideoloških oponenata – raznih intervencionista, etatista i egalitarijanaca – da se i ne govori. Naviknuti smo da u vezi sa tržištem i očekujemo i konstatujemo da je sklono generisanju velikih nejednakosti u raspodeli dohotka – što je bez sumnje jedna od njegovih karakteristika, a mnogi od nas bi, doduše sa vidno izvariranim stepenom entuzijazma, dodali da je to i jedna od njegovih mana – ali kineski fenomen sjajno pokazuje da globalizacija i tržište, produkujući krupna, strateška pomeranja na najvišem planetarnom nivou mogu jednakosti kao nesumnjivo univerzalnoj vrednosti u nekim konstelacijama doprineti više nego bilo kakvo međunarodno usklađivanje nacionalnih ekonomskih politika. Tržište se ovde javlja ne samo kao moćan instrument toliko potrebnog i uvek dobrodošlog dizanja efikasnosti privređivanja nego i kao snažan emancipatorski mehanizam uklanjanja najdrastičnijih nejednakosti u raspodeli dohotka. Kineski privredni polet verovatno je više doprineo redukciji dispariteta u raspodeli dohotka na najvišem, globalnom nivou nego ukupan iznos strane pomoći koja je tokom poslednje razvojne epizode od nepunih pola veka odobrena nerazvijenim zemljama. Zbog onih koji su unekoliko alergični na samo pominjanje tržišta vredi posebno istaći: za one koji su prikraćeni u raspodeli dohotka tržište silno doprinosi poboljšavanju ekonomskog položaja i podizanju balgostanja ne samo

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

dizanjem efikasnosti i ubrzavanjem razvoja, nego i neposredno – omogućavajući da se u nekim srećnim konstelacijama dohodak siromašnih mnogo brže povećava od dohotka onih u gornjem delu distribucione skale.

9. Institucionalni aktivizam i politička opozicija aktuelnoj strategiji razvoja Prethodno oštro karakterisanje uloge politike kao nečinjenja i prestanka činjenja treba shvatiti kao nastojanje da se što jasnije istakne ono što je u kineskom obratu zaista bitno i odlučujuće. Taj novi pristup privrednom razvoju zahtevao je pružanje nekih, makar i rudimentarnih, institucionalnih pretpostavki za stvaranje novog stila privređivanja i njegovo konsolidovanje uz masovno prihvatanje. Tržišta nema bez nekakvog vlasništva niti pouzdanog pravnog prometa može biti bez garantovanja ugovora kakvo može da pruži samo državna vlast sa svojom silom i prinudom. Država se pritom potrudila da svoj zaokret učini kredibilinim. Baš tu, u toj odlučujućoj sastavnici delovanja politika je načinila ogroman i nezamenljiv doprinos. Huang (2008, pp. 34-6) sa dobrim razlogom ističe svoje iznenađenje da su milionske mase seljaka i drugih članova društva uopšte poverovale da će država ostati na radikalno promenjenom kursu koji je inaugurisala. Izgleda da je u tome izvesnu ulogu odigrala i harizma lidera koji su stajali iza velikog preokreta. Deng je u prethodnom režimu, na čijem je demontiranju počeo da radi, tri puta trpeo čistku (purged) a sin mu je osakaćen u nemirima koje su izazivali i širili ostrvljeni pripadnici crvenih brigada. Kontrast između starog koje se napušta i novog koje se rađalo bio je takav da je istovremeno izazivao i nevericu – prevelika promena – ali i poverenje – ono staro bilo je isuviše loše da bi iko uspeo da prikupi dovoljnu podršku da ga restauriše. Čin oslobađanja i efekat poverenja pokazali su se kao dovoljno moćni da više nego kompenziraju posve očekivane tehničke defekte u konstrukciji novih institucionalnih aranžmana. No, iz činjenice da nisu izostale ni neke konkretne akcije na planu stvaranja minimalnih institucionalnih pretpostavki za uspostavljanje a potom i funkcionisanje tržišne privrede mnogo se može zaključiti o dalekovidosti i svojevrsnoj progresivnosti najvišeg rukovodstva. Nije u zatečenom političkom sistemu i opštem društvenom ambijentu bilo lako – a nije bilo ni izvodljivo bez poprilične doze hrabrosti – niti institucionalizovanje nekih oblika svojine niti inkorporiranje u ustav eksplicitnih odredbi o zaštiti vlasništva i privatnog sektora. Trebalo je imati zaokruženu i koherentnu viziju, kao i nepokolebljivo i, ponovo hrabro, opredeljenje da se uvede poznati dvokolosečni (double-track) sistem u kome je, nakon podmirenja obaveznih isporuka za potrebe države, svako sa viškom mogao slobodno da ide na tržište i da u dostizanju vlastitog dohotka ni od koga ne bude ograničavan. Jedna zadivljujuća doza neortodoksnosti, može se reći i posebne revolucionarnosti, došla je do izražaja u načinu na koji je u samom ustavu formulisana zaštita eksplicitno institucionalizovanog privatnog preduzetništva. Bilo je nedvosmisleno i odlučno obnarodovano ne samo da će svojinska prava uživati državnu zaštitu nego da će sa jednakom izvesnošću biti štićeno i sve ono što iz tih prava proističe – tržišno ostvareni rezultati privređivanja i raspodela dohotka koja bude njima opredeljena. Drugim rečima,

295

296

Slučaj Kine u svetlu liberalne misli

kineski politički establišment opredelio se za ništa manje nego uvođenje jednog novog društvenog odnosa i njegovu zaštitu u odnosu na konzervativni (u smislu socijalističke ortodoksije) opšti društveni milje.

Lako je dokumentovati ovu za to vreme gotovo neverovatnu političku orijentaciju suprotstavljenu svemu što je u kineskom društvu bilo dominantno u vladajućoj ideologiji. Opredeljenje da se vlasnička prava i šire i štite vrhunilo je na izvestan način u promenjenom ustavu (datum promene 12. april 1988. pomalo je i istorijski) gde je otvoreno i sa svom odlučnošću rečeno „Država dozvoljava postojanje i razvoj privatnog sektora...Država štiti zakonita prava privatnog sektora...“ (Babić 2007, s. 375). Odsudna je, dakle, ta strateška odluka da se narod ne sprečava u svojim preduzetničkim poduhvatima i radnim naporima, ali je od izvesnog značaja i to što su za novi stil privređivanja ponuđeni i skromni ali presudno važni institucionalni preduslovi.

Od značaja je i stil vođenja ekonomske politike, odabir mera na koje se orijentiše i način na koji sprovodi to što se prihvati kao cilj. Ovde opet mora da se istakne da je opšta slika u dobroj meri ambivalentna. S jedne strane, zadržan je glomazan, birokratski vođen, gubicima opterećen i neefikasan a potom i trom i prilagođavanjima nesklon kolektivni sektor. Uz sve, on je bio i ostao i leglo retko sretane korupcije, izvorište koruptivnih manipulacija po kojima se Kina i citira i uočava kao paradigmatično drastičan primer. To je segment privrede, pa valjda i šire opredeljenog društvenog sistema, u kome se sačuvao stari birokratski način upravljanja, sa svim atriibutima poznatim iz vremena centralnoplanskog sistema uz ručno upravljanje i razočarajuće slabu sposobnost zadovoljavanja bilo kakvih smislenih društvenih potreba. Huang (p. 44) izveštava da je u posmatranom periodu od nekih par decenija kineska birokratija brojčano udvostručena. Preživeli i žilavo ukorenjen, kolektivnovlasnički ustrojen državni sektor tamna je mrlja na vaskolikom kineskom institucionalnom pejsažu i teško regulativno opterećenje koji će kineskoj privredi zadugo otežavati razvoj i smanjivati stopu rasta ispod nivoa koji bi bio dostupan da se u političkom sistemu nisu našle snage zainteresovane i dovoljno moćne da ga sačuvaju. To je, dakle, tamna strana kineske privrednosistemske konfiguracije.

Druga strana je ona koja je povezana sa naglo izraslim privatnim sektorom, uključujući i znatan segment privrede u stranom vlasništvu stasalom zahvaljujući decenijama održanom liberalnom režimu SDI. Tu se ekonomska politika, baš u duhu modernih normativa i standarda, okrenula posrednom upravljanju i, dakako, izgradnji poslovičnog „ambijenta“.

Jačanje vlasništva i zaštita ugovora, udruženo sa pružanjem infrastrukturnih elemenata i javnih dobara u čijem obezbeđivanju je država nezamenljiva, bitne su osobenosti te politike koja je sa prirodom dominantnog privatnog sektora dobro usaglašena i u domenu svojih funkcionalnih opredeljenosti uspešno doprinosi visokom tempu rasta privrede kao celine.

Posmatran u celini, baš zbog koegzistencije anahronog državnog i propulzivnog, na liniji modernizacije zahuktalog privatnog sektora, sistem je očito nekoherentan. Ako se tržišno usmerena i decentralizovanom ambijentu prilagođena ekonomska politika definiše posredstvom normativno utemeljenog zahteva da upravljački organi i regulativne ustanove ne treba da imaju bilo kakve neposredne komunikacije sa privrednim akterima, pogoto-

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

vo ne takve koje mogu da se izrode u selektivna posezanja, onda je jasno da je dualizam i institucionalnom poretku Kine upadljiva i nepovoljna činjenica svekolikog društvenog života. U državnom sektoru vlast neposredno komunicira sa preduzećima, ograničava njihovu autonomiju do same granice ukidanja, od ekonomskih poduhvata pravi političke poteze, nameće firmama mnogo toga što one nikada ne bi činile kad bi im bilo dozvoljeno da idu linijom sopstvene motivacije i, dakako, mnogo toga što se ističe kao tobožnji društveni interes koriste samo kao koprenu kojom prikrivaju svoje partikulrarne političke ciljeve pa čak i sasvim individualizovane privatne interese ogrezle u zloupotrebama i korupciji. Politika prema državnom sektoru spada u najveće izazove sveukupnog kineskog razvoja. U kineskom političkom sistemu našlo se dosta snage da se izvede veliki oslobađajući zaokret, ali ne i dovoljno odlučnosti i moći da se ukloni razvojno disfunkcionalan kolektivni sektor. Naravno reč je o njegovom potiskivanju iz onih sektora neposrednog potencijalno tržišnog privređivanja gde mu nije mesto a ne u domenu infrastrukture i sferi javnih dobara gde je neophodan i u jednom broju funkcija nezamenjiv.

10. Senke na kineskom razvojnom učinku: slabosti u institucijama i politikama i trajnost efekta oslobaÐanja kao njihove kompenzacije U nastavku razmatranja iz prethodnog odeljka biće artikulisano nekoliko stavova uz veliki rizik padanja u prividnu protivrečnost, pa i delimičnog pristajanja na stvarne protivrečnosti, sve u pokušaju da se osmotri i protumači jedan monumentalni poduhvat institucionalne transformacije koji je tako širok i tako heterogen da sadrži objektivno protivrečne elemente. Ovakav ishod je pomalo u duhu marksističke dijalektike: protivrečnosti u analizi, razne teze i antiteze, javljaju se pokatkad kao rezultat suprotstavljenih elemenata u samoj stvarnosti, tj. protivrečne prirode same te stvarnosti koja je predmet analize.

U kineskom iskustvu u domenu institucionalnog preobražaja, tj. u konkretnim rešenjima koja su tokom reforme došla do izražaja, mnogo je toga što je drastično neracionalno.

Huang (2008) kroz celu svoju impozantnu studiju provlači poruku o velikoj zbunjenosti svetske profesionalne javnosti povodom nečega što ona doživljava kao drastičnu protivrečnost: tolike analitički lako dokazive slabosti u institucionalnom poretku Kine, i to kako početkom tako i u poodmaklim stadijima institucionalnog preobražaja, a ipak tako spektakularni rezultati tokom sada već dugog razvitka, protegnutog na neke tri i po decenije. U traganju za odgovorom na pitanje kako su ta – prema opšteprihvaćenim akademskim standardima neefikasna – institucionalna rešenja mogla produkovati ili bar dozvoliti tako uspešan razvoj pribegavalo se, bez mnogo uspeha, identifikovanju nekih dubinskih, nevidljivih metainstitucija koje daju impresivne učinke suprotno opšteprihvaćenim propozicijama akademske ekonomije. Čak se obrazlagalo da neke očigledno disfunkcionalne crte i regulativnih ustrojstava i ekonomskih politika u specifičnom kineskom kontekstu daju, suprotno široko poznatim istinama, neočekivano dobre, kontraintuitivno pozitivne rezultate (Huang 2008, p. 27)! Kod Huanga je ipak sadržan implicitan odgovor na tu

297

298

Slučaj Kine u svetlu liberalne misli

veliku nedoumicu. Učinak decentralizacije i oslobađanja toliko je snažan da preteže nad svim vidljivim, pa i onim manje vidljivim, slabostima pravno formalizovanog privrednog poretka.

U vezi sa činiocima koji omogućavaju i uslovljavaju tako dinamičan privredni razvoj, pored tako brojnih i snažnih učinaka onog inicijalnog oslobađanja iz 1978. godine, valja ukazati i na nekoliko dodatnih okolnosti koje su u dosadašnjim proučavanjima kineskog fenomena ostale mahom nezapažene ili tek tangencijalno dotaknute. Efekti jednog institucionalnog aranžmana nisu uslovljeni samo strukturnim karakteristikama i funkcionalnim svojstvima datog ustrojstva, nego i činjenicom njegove promene, pa čak i dinamikom te promene. Puka promena institucija, zajedno sa očekivanjima koja kod privrednih subjekata generiše, može da bude moćniji generator ekonomske dinamike nego i same karakteristike aranžmana koji iz tih promena proizlazi kao rezultat. Dobar regulativni poredak moćan je generator razvojno podsticajne motivacije i bitan činilac uspešnog privrednog i svekolikog društvenog razvitka. Međutim, njegova promena, posebno kad je ireverzibilna i kad nagoveštava dalju pozitivnu institucionalnu evoluciju, može da bude još snažniji činilac ubrzavanja rasta. Promena institucija uzrokuje po logici stvari razliku između aranžmana koji su napušteni i onih koji su trenutno važeći, a posebno između prethodnih regulativnih ustrojstava i onih koji se realistično mogu očekivati u doglednoj budućnosti.

U toj dinamici razvojno su podsticajna bar tri činioca. Prvo, povoljna razlika u odnosu na prethodna, svakako inferiorna sistemska ustrojstva deluje kao bitan podsticajni činilac i snažan generator razvojnih impulsa. Ovo je analogno teoriji relativnog dohotka u analizi agregatne potrošnje. (Friedman u odnosu na Kejnza koji je razvio i koristio naučno manje produktivnu teoriju apsolutnog dohotka). Kao što potrošači donose svoje odluke u sferi potrošnje pod snažnim uticajima drugih aktera sa kojima se porede, tako i poređenje institucija i povoljan sud o nastaloj promeni vrši brojne i često snažne uticaje na sveukupno ponašanje, a posebno s obzirom na odnos aktera prema razvojno relevantnim delatnostima (preduzetništvo, inovatorstvo, štednja, ulaganje, učenje, rad). Drugi činilac je distanca postojećih aranžmana u odnosu na prethodne: što je veći odmak, to su veći i podsticajni impulsi koji ubrzavaju privredni razvitak. Tu, je najzad i sama dinamika promena: ritam institucionalnih promena može se prepoznati kao zaseban i dodatno stimulativan činilac privredne dinamike.

U nekim područjima ekonomske analize uočen je i uverljivo prikazan značaj promene i njene dinamike u sagledavanju alternativnih ekonomskih stanja i u njihovom dijagnostifikovanju. U analizu regionalnog razvoja P. Sicherl (2004) je tempo rasta po pojedinim celinama uneo kao bitnu odrednicu posmatrane makroekonomske konstelacije: ako neki region toliko zaostaje da je tek na petini per capita dohotka nekog drugog regiona, slika je bitno drukčija ako taj zaostali region ima dvostruko veću stopu rasta od onoga sa kojim se u svom nepovoljnom položaju poredi, a potpuno različita ako pored nižeg dohotka ima i manju stopu rasta. Sasvim je umesno i logično što on, kroz interakciju zatečenih nivoa i stopa rasta izračunava broj godina sustizanja kao dinamički indikator situacije u kojoj se nalazi neki region ili zemlja u odnosu na relevantne komparativne repere (ss. 81-99).

Slične ideje razrađene su i u drugim područjima ekonomske analize: u izučavanju spoljne

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

zaduženosti Gnjatović i Jovancai (2009) vrlo efektno uključuju i dalje umešno kombinuju ne samo veličinu spoljnog duga, odnosno njegovog količnika prema BDP, nego i njegovu dinamiku, upozoravajući da rizici zaduživanja mogu da budu veoma opasni i pri relativno niskim količnicima duga i BDP ukoliko ti količnici rastu po visokim stopama.

U razmatrnju dinamike institucionalnih promena kao dodatnog i zasebnog činioca uspešne, brze i kontinuirane privredne ekspanzije treba uzeti u obzir da je taj činilac ipak ograničenog trajanja i vremenski limitiranog dometa. Institucionalne promene ostvaruju se mahom prihvatanjem i adaptiranjem sistemskih rešenja iz ekonomski razvijenih društava, a napredak po tom osnovu ne može biti neograničen: kad se društvo manje-više upari sa društvima koja su poodmakla u svom razvoju, dalja napredovanja u toj dimenziji predvidivo se okončavaju. U evoluciji ovih geršenkronovskih odnosa između zemalja ili regiona na znatno izdiferenciranim nivoima razvijenosti kao da vlada jedan specifičan i neobičan zakon opadajućih prinosa čija pojava i u najrazličitijim kontekstima ekonomiste jedva da može da iznenadi.

Upravo ta suprotnost, da se ne kaže protivrečnost, između evidentnih institucionalnih defekata i velikih razvojnih dostignuća daje kontekst u kome je više nego prikladno izneti baš te sistemske manjkavosti. Naspram zadivljujućoj stopi rasta – impresivnoj ne samo po visini nego i po višedecenijskom trajanju – burnoj ekspanziji i masovnom uklanjanju siromaštva još uvek stoji skromno zastupljen, nedovoljno proširan privatni sektor, posebno domaći (za razliku od onog u stranom vlastništvu) kao i zabrinjavajuće nerazvijen, doslovno rudimentaran finansijski sektor, posebno sektor finansijskog posredovanja (Huang 2008, pp. 8-9). Tu je potom i krajnje nezadovoljavajući „socijalni učinak“ (social performance) koji se ogleda u zaostajanju sektora obrazovanja i zdravstvene zaštite. Huang izveštava da je razvoj toliko neravnomeran i u mnogim komponentama nepredvidiv, da je u nekim delovima zemlje, bezizuzetno ruralnim, došlo do nazatka u zdravstvenoj zaštiti i do involucije obrazovnog sistema. U skrajnutim, razvojem slabo dotaknutim delovima zemlje došlo je tokom razdoblja od nekih par decenija do rasta broja nepismenih: izveštava se o prirastu tog broja od čitavih četrdeset miliona, što je veliki nazadak u odnosu na period do 1990. koji u sagledavanju kineskog razvojnog spektakla služi kao posebno uspešan, u skoro svim aspektima zadovoljavajući interval kineske modernizacije.

Tu je potom nedoumica, koja vodi još jednoj analitičkoj kontradikciji uslovljenoj protivrečnošću objektivno date privredne konstelacije, vezana sa „preduzeća u društvenom vlasništvu“ tzv. SOE (socially owned enterprises). Zanimljiva crta kineske tranzicije jeste odustajanje od namere da se ona privatizuju. Sudeći po svemu što se u vezi sa njima da pročitati, a Huang (2008, pp. 16-19) u tom pogledu nije izuzetak, ona su sva odreda drastično neefikasna, sa ogromnim gubicima koje država štedro pokriva crpeći životne sokove iz zdravog i propulzivnog privatnog sektora kineske privrede. To je velika slabost celokupne strategije jer država ne samo da održava ona preduzeća koja su se u kolektivnoj svojini zatekla nego u taj sektor obilno i investira. Ako taj sektor nastavi da raste, potkopaće vitalnost privrede u celini i za kineski ekonomski razvitak ozbiljno će se postaviti pitanje održivosti. U duhu i stilu već istaknute protivrečnosti, stav prema SOE sadrži anahronične, zbunjujuće kontradiktorne aspekte. S jedne strane, dobro je što je politika odustala od zaludnog pokušaja da privatizacijom od beznadno neefikasnih državnih

299

300

Slučaj Kine u svetlu liberalne misli

preduzeća stvori dugoročno održive, životno sposobne privredne jedinice, viable going concerns, kako se to često formuliše. S druge strane, njihovo iznuđeno i skupo održavanja veliko je opterećenje za ukupnu privredu i ozbiljna pretnja održivosti toliko uspešnog razvitka ove privrede.

Preduzeća nastala u uslovima kolektivnog vlasništva, grbo rođena i pogrešno kodirana (izraz pok. Vidosava Tričkovića), ne daju mogućnost za pravi poslovni preobražaj, od tog materijala ne može se načiniti zdravo privredno tkivo. Sa stanovišta razvojnih izgleda dobra je i logična implikacija tog neupuštanja u faktički besperspektivnu avanturu privatizacije. Međunarodna iskustva pokazuju da se ono što je nasleđeno iz socijalističkog vakta ni privatizacijom ni drugim merama nije dalo rehabilitovati do nivoa koji bi odgovarao zahtevima uspešnog uključivanja u tržišnu utakmicu. Najuverljiviji iskustvani uvid u prilog ove konstatacije jeste sudbina celokupne privrede bivše I. Nemačke. To je jedina socijalistička privreda koja se u trenutku velikog sistemskog obrata smesta uključila u otvoreno tržište razvijenog privatnovlasničkog sistema i zbog toga je praktično cela morala da bude likvidirana (Sinn und Sinn 1991). Što se drugih socijalističkih zemalja tiče, život socijalističkih firmi je produžavan i sudnji dan odlagan, uz velike društvene troškove i uglavnom istovetan krajnji ishod. Uspešan razvoj u većini tranzicionih zemalja ostvarivan je otvaranjem širokih prostora za razvijanje novog, autohtonog privatnog sektora.

Kad se najzad definitivno okrenula tržišnoj privredi, tu lekciju je Kina brzo naučila i sve ono što je registrovano kao veliki kineski privredni polet ostvareno je pokretanjem i brzim razvijanjem autohtonog privatnog sektora.

Tačno je da je par poznatih bivših socijalističkih firmi uspešno saniran i nakon temeljne rakonstrukcije krenuo u vrlo uspešan poslovni razvoj; no, to je ostvareno uz strateško partnerstvo sa moćnim stranim firmama koje su na socijalističkim „lokacijama“ izvele tako duboku i dalekosežnu rekonstrukciju da može da se govori o stvaranju posve novih firmi, takvih koje prekidaju svaku funkcionalnu i razvojnu vezu sa svojim socijalisičkim predšasnicima. Dobro je, dakle, što se kineska politika mahnula zaludnog poduhvata osposobljavanja socijalističkih mastodonata za normalno tržišno poslovanje i što su energija i kapacitet reformskog transformisanja bili usmereni za produktivnije reformske aktivnosti. Loše je što su ipak ostali u životu mnogi socijalistički giganti koji su politički atraktivni iako su ekonomski pogubni. Oni neproduktivno troše resurse generisane u vitalnom, privatno vođenom delu privrede uz rizik primetnog otežavanja ukupnog privrednog razvitka. U novije vreme, doduše, preduzimaju se izvesne mere oko njihovog pravnog prestrukturiranja i korporatizovanja, ali upućeni cene da tom formalnom preobražaju ni vlasti ne pridaju poseban značaj. Ti spomenici nepovratno minulom socijalističkom stilu privređivanja ostaće kao zgodna pribežišta odanih partijskih kadrova i kao pogodno sredstvo nagrađivanja njihove lojalnosti, što nije kineski specifikum nego, nažalost, široko rasporostranjena praksa u bivšim socijalističkim zemljama, jedan obrazac delovanja tako uočljiv i žilavo neiskorenjiv i u našoj zemlji.

Opstanak SOE je, dakle, činjenica koja je istovremeno povoljna (štednja na refromskom kapacitetu koji bi oko njihovog privatizovanja bio zaludno angažovan) i nepovoljna (apsorbovanje dragocenih resursa i smanjivanje akumulacije neophodne za daleko racionalnije investicione poduhvate). Očito je u pitanju politička a ne ekonomska motivacija; Brzo

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

rastuće i sve moćnije formacije kineske birokratije nalaze u tim kolektivno posedovanim preduzečima svoj ekonomski i finansijski oslonac, pa je to područje na kome se interes vladajuće elite žestoko sukobljava sa opštim društvenim interesom. Održavanje i širenje SOE, skretanje dohodnih tokova sa zdravih i finansijski vitalnih firmi u tržišno orijentisanom privatnom sektoru na te kolektivistički strukturirane mastodonte velika je slabost kineske razvojne strategije i oblik etatističkog aktivizma koji bi održivost impresivne ekspanzije kineske privrede mogao već u doglednoj budućnosti da stavi pod ozbiljan znak pitanja. Ako u Kini dođe do dalje ekspanzije etatističkog intervencionizma, onda to neće biti činilac ubrzavanja ili održavanja već dostignute zavidne razvojne dinamike, nego, naprotiv, velika pretnja po uspešan dalji razvitak.

Analitičari inače upozoravaju da je razlika u efikasnosti između državnog i privatnog sektora čak i veća od one koja se statistički prikazuje i uzima kao merodavna budući da u Kini demarkaciona linija između dva sektora još nije jasno povučena. To je posledica slabosti odgovarajućeg informacionog sistema – još jedna sistemska slabost u savremenoj Kini – a posebno slabost zvanične statistike. Ceteris paribus, ekonomska politika ne može da bude efikasna uz nepouzdanu informacionu osnovu, pa, uz ostalo, ni racionalan stav prema razvoju ili likvidiranju parazitizmu okrenutog državnog sektora ne može na pravi način da dođe do izražaja. Utoliko pre što se još uvek kao deo državnog sektora računaju tzv. „prigradsko seoska preduzeča“ (TVE – township village enterprises) koja su potpuno privatna, ali se u zvaničnom saobraćaju, pored ostalog i radi izbegavanja neprijateljskih obrušavanja birokratski dominirane ekonomske politike, vode kao preduzeća u javnom, tj. državnom sektoru. Ovaj efekat je pojačan i vremenskom međuzavisnošću kako u tempu tako i u drugim karakteristikama rasta. Naime, početkom 1990ih godina došlo je do regresivnog obrata (policy reversal) u kineskoj razvojnoj politici u smislu vidne diskriminacije privatnog sektora u korist kolektivistički organizovanog (Huang 2008, pp. 19-24). Ceni se da je obrat uslovljen poznatim događajem na Tjenanmenu iz juna 2009. godine, koji je doveo do jačanja konzervativnih snaga, onih na liniji ortodoksnog marksizma i pravovernog sociajlizma.

11. Sektorska diskriminacija u ekonomskoj politici, alokativne distorizije i ograničenja rasta po osnovu mobilizacije resursa Huang nalazi da je privreda nastavila da raste po visokoj statistički registrovanoj stopi i u 1990im godinama, ali da su izmereni razvojni učinci velikim delom uslovljeni uspešnim prethodnim razvojem iz 1980ih godina: učinci valjano koncipiranih politika ne iscrpljuju se u intervalima njihovog sprovođenja, nego se ispoljavaju i u narednim periodima, često u budućnosti protegnutoj na prilično duga razdoblja. I ovo je kontekst u kome se ispoljavaju protivrečne ocene ukupnog razvoja i društvene akcije koja ga pokreće ili omogućava.

Pokazalo se da je tekuća, operativna ekonomska politika (za razliku od one globalne i strateške koja je pokrenula veliko oslobađanje i još uvek ga podržava) direktno neprija-

301

302

Slučaj Kine u svetlu liberalne misli

teljski orijentisana prema privatnom sektoru koji je nosilac svekolike privredne dinamike.

No, uprkos takvoj politici, kao i nedovršenom i u mnogim sastavnicama kontradiktornom institucionalnom poretku, privreda nastavlja da grabi krupnim koracima. Ta prividna pa i stvarna protivrečnost objašnjava se time što je podsticajna moć inicijalnog oslobađanja privrednih subjekata tako velika da više nego kompenzira depresivno delovanje antitržišno orijentisane i prema privatnom vlasništvu neprijateljske ekonomske politike (Huang 2008, pp. 19-20). Upućeni posmatrači uviđaju da – ne gubeći iz vida epohalni značaj inicijalnog velikog praska, oslobađanja privrednih subjekata likvidiranjem narodnih komuna – privatni sektor uspešno raste ne zahvaljujući podršci tekuće ekonomske politike nego upravo zbog toga presudno važnog početnog impulsa, a njegova ekspanzija se neretko odvija sa velikim uspehom čak i uprkos njenom destimulativnom delovanju.

Ovim je možda najbolje pokazana tržišna zasnovanost kineskog ekonomskog buma nasuprot mogućim tvrdnjama o njegovom osloncu na nekakav ekonomskopolitički inženjering.

Srećna je okolnost da epohalni momentum inicijalnog oslobađanja nadmoćno preteže nad inhibitornim elementima tekuće, tehnokratsko-birokratski vođene ekonomske politike, ali se ne sme gubiti iz vida da su ta progresu suprotstavljena ekonomskopolitička dejstva kamen o vratu kineske privrede, da ona ukupni razvoj čine i sporijim i kvalitativno lošijim nego što bi inače bio i da se u budućnosti mogu nametnuti kao mnogo pogubnija kočnica ekonomskoj ekspanziji nego što je to sada slučaj.

Pored pomenutih, da se uočiti još jedan broj pretnji uspešnom privrednom razvitku Kine.

Jedna pretnja je prethodno naglašena, za aktuelnu poodmaklu razvojnu etapu nedovoljna, zastupljenost privatnog sektora u kineskoj privredi – merena učešćem u ukupnoj proizvodnji, bruto domaćem proizvodu, ukupnim investicijama u fiksne fondove (v. posebno Huang 2008, pp. 19-23) ili ukupnom zaposlenošću – koja prema merodavnim procenama može da se nametne ne samo kao resursno nego i kao institucionalno i ekonomskopolitičko ograničenje. Ekonomska politika nikad nije bez snažnog uticaja odnosa moći u društvu, a oni su zasigurno pod dejstvom vlasničke strukture privrede i odgovarajuće raspodele resursa između privatnog i državnog sektora. Pored elementarne činjenice da raspodela resursa neposredno povlači i odgovarajuću alokaciju kontrole, ona produkuje i brojna posredna dejstva koja se šire kroz ceo društveni sistem utičući i na pomeranja u političkom sistemu, dalje promene u odnosima moći, pa čak i na etička opredeljenja i vrednosne orijentacije. Pretnja proistekla iz sektorske distribucije resursa i kontrole nad njima utoliko je ozbiljnija što se službenom politikom investicioni tokovi sve više skreću u prilog neefikasnog i, veruje se, dugoročno neodrživog kolektivnog sektora. Kako se sredstva za ekspanziju kolektivnog sektora i pokrivanje njegovih gubitaka namiču tako što se sve više oporezuje privatni sektor, dobar deo učinaka ekonomske politike svodi se na preusmeravanje resursa sa efikasnih opcija u privatnom na neefikasne alternative u kolektivnom sektoru. U vazda značajnoj sektorskoj dimenziji ekonomska politika (p)ostaje razvojno kontraproduktivna, a to za uspešan dugoročni razvoj i njegovu održivost može da se pokaže kao pogubno u doslovnom smislu reči. .

Finansijski sistem je sledeće potenicijalno ograničenje razvoja. Sa ekspanzijom privrede i povećavanjem njene složenosti sve potrebniji bivaju institucionalni mehanizmi koji osiguravaju mobilnost resursa, posebno investicionih sredstava. Raspored investicionih šansi i

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

njihova relativna potencijalna efikasnost nikad se ne podudara sa rasporedom akumulacije i sredstava iz kojih potencijalno najbolji projekti treba da se finansiraju. Nepostojanje mehanizama koji bi logikom automatskog funkcionisanja upućivali resurse na superiorne alternative u sve većoj će se meri nametati kao ograničavajući činilac privrednog razvoja.

Zasad nema izgleda da bi na otklanjanju tog ograničenja počelo uspešno da se radi.

Naredna pretnja privrednom razvoju sastoji se u sve većem oslanjanju na formiranje akumulacije i odgovarajuća investiciona ulaganja. U tom pogledu razvojna strategija sve više liči na poznatu strategiju ekstenzivnog razvoja iz vremena široko forsirane socijalističke industrijalizacije. Porast faktorske produktivnosti sve manje je zastupljen kao komponenta ukupne stope rasta. A poznato je da razvoj oslonjen na mobilizaciju resursa ima svoja ograničenja i pre ili kasnije mora da se iscrpi. Takođe je poznata teorema o konverganiciji stope (ekstenzivnog!) rasta stopi ekspanzije najsporije rastućeg faktora, a to znači perspektivu privredne stagnacije, pa eventualno i opadanja. Vrlo su ozbiljni razlozi zbog kojih je reč ekstenzivnog ubačena u zagrade: konvergencija ka tempu najsporije rastućeg faktora neizbežno se javlja u slučaju odsustva tehničkog napretka. U Kini tehnički napredak neće izostati, ali se može znatno usporiti. Njegovo usporavanje može da nastane kao posledica forsiranja notorno neefikasnog kolektivističkog sektora u razvojnoj strategiji i, možda još i više, zbog toga što će postepeno izostajati geršenkronovska komponenta imitiranja strane tehnologije i postepenog tehnološkog sustizanja razvijenih privreda. Stoga će iščeznuti i po tom osnovu obezbeđivane komponente tehničkog napretka. Konvergencija ka ritmu ekspanzije najsporije rastućeg proizvodnog činioca ne mora da se javi, ali će se po tom osnovu nesumnjivo pojaviti usporavajući činilac ekonomskog razvitka.

Huang (p. 39) je uočio pojavu centralizacije na nivou lokalnih finansija i otežavanje pristupa privatnom sektoru dodatnim investicionim sredstvima. Takođe je otežan ulazak privatnih preduzetnika u sam finansijski sistem. I jedno i drugo delovaće kao ograničavajući činilac rasta. Uočeno je i opadanje sigurnosti vlasništva, posebno svojine nad zemljištem: nepoželjno ojačali lokalni politički moćnici počinju da preotimaju zemlju od onih koji su nad njom uveliko uspostavili pritežanje, odnosno državinu. To je utoliko lakše što vlasništvo nad zemljom nije institucionalno zaokruženo: umesto potpunog i pravno osiguranog vlasništva većina poljoprivrednih proizvođača drži zemlju u režimu dugoročnog zakupa.

Huang (p. 44) konstatuje da je tokom poslednjih dveju decenija došlo do znatnih troškovnih pritisaka – zasigurno izazvanih izvesnim tendencijama porasta plata i nadnica, a podržanih konstantno potcenjenim juanom koji generiše troškovne pritiske po osnovu relativno skupog a pokadšto sve skupljeg uvoza – a zatim i do široko zastupljenog slabljenja mikroekonomske efikasnosti u celoj privredi. Rezultanta ovih nekoliko dejstava očigledno je u punoj meri konzistentna sa tendencijama opadanja ukupne faktorske produktivnosti, tj. sa opadanjem stope tehničkog progresa konstatovanim u prethodnom pasusu. Uočena je čak i tendencija opadanja produktivnosti, a potom i mehuri u tržišnom vrednovanju nekretnina i ostalih oblika imovine. Uočljivo je stoga da kineska privreda sa sve većim oslanjanjem na tržište počinje da pati i od njegovih inherentnih slabosti. Te slabosti ipak ostaju daleko od stepena u kome bi bile samerljive sa poznatim slabostima netržišnog administrativnog upravljanja ekonomskim tokovima. Ipak i ta tržišna fluktuabilnost ulazi u poduži red izazova sa kojima će imati da se suočava kineska privreda.

303

304

Slučaj Kine u svetlu liberalne misli

12. Zaključni stavovi i noseće poruke Početni impuls spektakularnog kineskog ekonomskog poleta došao je iz sfere (visoke) politike. Time je opredeljen smisao u kome se on može pripisati politici i tumačiti kao produkt dalekovidosti najvišeg rukovodstva te ogromne zemlje. Tu se uticaj politike na kineski ekonomski razvitak i završava. Politika se u Kini nije angažovala u stilu nekog veličanstvenog socijalnog inženjeringa niti je tom rastu doprinela u operativnom smislu preduzimanjem konkretnih akcija koje bi se opredmetile u fizičkom širenju kapaciteta ili merljivom povećavanju proizvodnje i dohotka. Naprotiv, politika je inicirala i izvela veliki čin oslobađanja, dozvolila privrednim subjektima da se relativno neometano angažuju u jednom nizu razvojno relevantnih aktivnosti i stvorila jednu – u odnosu na prethodno stanje – vidno liberalizovanu društvenu situaciju u kojoj su sve ono što je impresivno u tom razvoju produkoali drugi. Ti drugi su najzad oslobođeni akteri koji su snažno pokrenuli celokupnu privredu obezbedivši ne samo impresivan skok nego i kontinuiran rast po neuobičajeno visokim stopama. Reč je o posve očekivanom rastu privatnih dohodaka, a u rezultatu, sasvim predvidivo, i o skoku i kontinuiranom rastu ukupnog BDP. Retko sretana i gotovo neviđena kineska privredna ekspanzija daleko je od toga da bude primer uspešnog državnog intervencionizma nego je, sasvim suprotno, primer ogromnog razvojnog potencijala ekonomskih sloboda i neslućeno velikih potencijalnih učinaka svakog odlučno izvedenog i dosledno podržavanog akta opšteg društvenog oslobađanja. U vezi sa kineskim ekonomskim uzletom ključna reč nije državna intervencija nego upravo sloboda.

Doprinos politike kineskom uspešnom privrednom razvoju nije, dakle, pre svega u nekakvom „konstruktivnom“ ili bilo kakvom drugom činjenju nego, opet suprotno u odnosu na lako sklopljenu hipotezu, u nečinjenju. Može se reći da se epohalni potez, pa tako i doprinos visoke politike, a potom i ekonomske politike koja je njome uslovljena, sastoji u tome što je ona i privredu i društvo u celini oslobodila od sebe same, prestavši sa održavanjem ograničavajućih sistemskih rešenja i sa vođenjem odgovarajućih ekonomskih politika.

Veliki učinci često su praćeni jednako velikim zabludama. Preovlađujuće uverenje o ogromnoj konstruktivnoj ulozi ekonomske politike i svesnog društvenog aktivizma neprimereno je i pogrešno. O nekom konstruktivističkom aktivizmu ne može biti govora. Tajna kineskog uspeha je u takvom oslobađanju koje je podrazumevalo silno aktiviranje tržišta.

Deo tog dragocenog institucionalnog pomeranja jeste vraćanje elementarnim načelima dobrog privređivanja koje je bezmalo definitivno razjasnio još A. Smit. To znači da u kineskom privrednom poletu nema neke posebne ekspertize, nekih novootkrivenih znanja koja su u toj zemlji primenjena a nisu dostupna drugima. To vraćanje elementarnim načelilma, koje nije stvar duboke spoznaje nego je rezultat jednog pozitivnog, društveno više nego racionalnog političkog zaokreta, sadrži jasan i lako razumljiv odgovor na jedan prividni paradoks: kako to da je zemlja za koju se zna da nije u prvim i najvišim redovima savremene ekonomske nauke i da je podaleko od neke istraživačke avangarde – danas nedvosmisleno najuspešnija u privrednom razvitku.

Insistiranje na stavu da velika ekspanzija kineske privrede nije prvenstveno plod nekakvog istančanog ekonomskopolitičkog inženjeringa ne znači da u Kini nisu povućeni

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

potezi koji su vid sistemskog aktivizma a koji su za uspeh u razvoju zemlje bili takođe veoma važni. Kineska ekonomska politika, pa i politika u širem smislu, pružila je, makar i u ne sasvim dovršenoj a mestimično baš u posve elementaroj formi, institucionalne pretpostavke za povratak i redovno funkcionisanje tržišta. Pruženi su i ustavno zagarantovani elementi svojinskih prava, uključujući i ustanovu dugoročnog zakupa zemljišta koja je bliska jednostavnijem pravu svojine, i učinjena sistemska prilagođavanja na liniji garantovanja i sigurnosti ugovora. Iz činjenice da je institucionalna izgradnja, zajedno sa ekonomskom politikom, u svom najefektnijem delu bila okrenuta pruženju elemenata za jačanje tržišta sledi da je fenomen brzog razvoja Kine tržišno (a ne etatistički) zasnovan i decetralizovano utemeljen. Kina je paradigma uspešne primene liberalnih načela a ne kakvog svesnog društvenog usmeravanja. Kina je živi primer potencijalnih ekonomskih dometa koje pruža sloboda kao generalno načelo društvene organizacije.

Kineski slučaj je pokazao domete tržišta kakvih ni liberalno usmereni mislioci nisu bili dokraja svesni. Uobičajilo se da se tržištu pripisuju samo atributi alokativne efikasnosti i razvojnog potencijala, te da se bezmalo podrazumeva da se ti dezideratumi ostvaruju po cenu rastućih nejednakosti u dohotku i bogatsvu, sa problematičnim posledicama po društveno blagostanje (relevantnost relativnog umesto apsolutnog nivoa standarda i blagostanja) i, možda još i više, po socijalnu stabilnost. Kineski slučaj pokazuje da tržište, sa autonomijom privrednih subjekata i decentralizovanim odlučivanjem kao svojim logičkim i funkconalnim pretpostavkama, može silno da doprinese čak i jednakosti, velikoj društvenoj vrednosti koju jedva da iko odbacuje iako joj svi ne pripisuju isti ponder. Kineski tržišni zaokret i njegov spektakularni učinak omogućio je značajno podizanje dohodaka i standarda maltene milijardske mase ljute kineske sirotinje. Time je na globalnom planu učinjen neviđeno krupan doprinos čak i jednakosti, vrednosti za koju se, uostalom ne bez razloga, veruje da u tržišnim procesima slabo prolazi. Ovakvo globalno pomeranje, i to u planetarnim razmerama, moglo je da se dogodi samo posredstvom tržišta i očigledno je van dometa nacionalnih ekonomskih politika sa njihovim vidljivim i skrivenim antagonizmima i predvidivo nepovoljnim akcijama koje su inspirisane suprotstavljenim interesima. Kineski „slučaj“ verovatno je više doprineo obaranju dohodovne nejednakosti na planetarnom nivou nego ukupna strana pomoć odobrena nerazvijenim zemljama tokom poslednjih pola veka.

Institucionalni poredak je isuviše kompikovan i zahtevan element ukupnog društvenog uređenja da bi mogao brzo, takoreći preko noći, da bude stvoren a da bude na nivou savremenih stadarda delotvornosti i društvene racionalnosti. Kina u tom pogledu nije nikakav izuzetak. Upućeni posmatrači su u kinseskom institucionalnom sistemu otkrili brojne nedostatke i ne treba sumnjati da su njihovi nalazi tačni. Uprkos tome, sam čin oslobođenja bio je razvojno toliko produktivan da je više nego kompenzirao tehničke nedostatke u institucijama i odgovarajućim propisima. Ekonomske slobode su se pokazale kao takva „proizvodna snaga“ čije ravojne domete ne mogu da ponište ili bitnije potisnu konstruktivne neusklađenosti u institucionalnoj mašineriji. Tome je mnogo doprinela i činjenica da je i promena institucija zajedno sa tempom te promene i ostvarenom distancom u odnosu na prethodni totalitarni regulativni aranžman, moćan dodatni činilac privredne dinamike i razvojnih učinaka kakvi na drugim mestima u

305

306

Slučaj Kine u svetlu liberalne misli

svetu nisu zabeleženi. Ogromna važnost i razvojno podsticajni potencijal upravo same promene spada u relativno zanemarene, može se reći ignorisane činjenice u analizama razvoja i formulacijama alternativnih koncepata ekonomske politike.

Aktuelna panorama kineske ekonomske stvarnosti ipak nije jednoznačna i ne sastoji se isključivo od dinamički podsticajnih i ekonomski povoljnih elemenata. Ostao je u Kini praktično netaknut glomazni sektor državnog upravljanja i kolektivnog vlasništva koji je veliko opterećenje kineskog razvoja i krupan razlog dalekosežnih redistributivnih zahvata kakvi su u ekonomskom smislu više nego disfunkcionalni. Razloge njegovog opstanka i čak uvećavanja, uz znatno predatorsko angažovanje oskudnih investicionih resursa, treba opet tražiti u politici i nekakvoj ravnoteži suprotstavljenih snaga. Politika je zaslužna za grandiozni kineski privredni preokret, ali i odgovorna za održavanje državnog sektora koji je jedna od prepreka u tekućem razvoju i, još više, pretnja za uspešan razvoj u budućnosti. Pored znatnih investicionih sredstava, taj sektor neproduktivno apsorbuje i potencijale rasploživog administrativnog i regulativnog kapaciteta koji bi mnogo produktivnije mogli da se primene na drugom mestu. Stopa privrednog rasta vidno će zavisiti i od politike koja će se voditi prema državnom sektoru.

No, već sada je bilans učinaka sasvim jasan. Razvojni uspesi veliki su i zasad održivi u onim širokim područjima na kojima država ne nastupa kao investitor, proizvođač, preduzetnik...I obrnuto, ogromni gubici i velike smetnje u razvoju javljaju se na onim područjima na kojima je država aktivna sa svojim dirižizmom, gde nastupa u znaku kontinuireta ručnog upravljanja i gde glomazna i neodmereno moćna birokratija ima odlučujuću ulogu. Sve dok skoro neokrnjena opstaje hipertrofirana administracija, u Kini valja računati sa neefikasnostima različitih oblika, uključujući posebno brojne zloupotrebe i korupciju. Sve što je pozitivno u kineskom razvoju rezultat je decentralizacije, tržišta i afirmisanja ekonomskih sloboda, a ono što je nepovoljno i sputavajuće potiče od preostalih etatističkih posezanja, administrativnog regulisanja i birokratskih izopačenja. U samom sistemu vlasti razvojno su najproduktivniji njeni najviši slojevi i vrhunski ešaloni, a velika su smetnja niži ali brojno prezastupljeni slojevi koji su prava opozicija aktuelnom progresu i, već i zbog bezmalo zbunjujuće brojnosti i zabrinjavajuće brzog rasta, još uvek velika politička snaga. Kad je o tom nepovoljnom momentu kineske stvarnosti reč, srećna je okolnost da je sistem kineske državne i partijske uprave još uvek visoko centralizovan, pa najviši vrh političkog direktorijuma još uvek delotvorno ograničava masovnu birokratiju na nižim slojevima upravljačke piramide.

Ostaje u zaključku još samo da se iznova naglasi ceterum censeo koji se poput crvene niti provlači kroz ceo ovaj tekst. Kina je paradigmatičan primer zadivljujuće razvojne delotvornosti ekonomskih sloboda i velikih dometa koje može da ostvari tržište u režimu dosledno decentralizovanog upravljanja. Daleko od toga da bude dokaz efikasnosti državne intervencije, ona je rečita ilustracija neporecive univerzalnosti liberalnih načela u privređivanju. Ona je takođe svojevrstan dokaz da demokratija nije ni potreban uslov za brzo razvijanje privrede, a o tome da nije dovoljan uslov uspešnog razvitka da se i ne govori. O razvojnoj produktivnosti demokratije ponešto, uostalom, govori i naše sopstveno iskustvo: ovde u Srbiji stanje privrede nije tokom dugih socijalističkih decenija bilo tako dramatično kao što je sada. Ostavljajući po strani silnu misaonu

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

nadgradnju koja tim povodom može da se uobliči, sigurno je da ekonomsko opravdanje demokratije postaje na našim meridijanima sve veći i veći izazov. Kineski slučaj, međutim, ostaje kao teško osporiva indikacija da liberalizam kao načelo privredne organizacije ima ogroman potencijal i da daje izglede za održivo ubrzavanje ekonomskog razvitka i tamo gde njegove totalitarne alternative očigledno otkazuju.

13. Citirana dela Babić, Blagoje S. (2007), Ekonomija Azije, Beograd: Megatrend univerzitet.

Begg, David sa Stanley Fischerom and Rudigerom Dornbuschom (2010/2005/), Ekonomija, Beograd: Datastatus.

Begović, Boris (2011), Institucionalni aspekti privrednog rasta, Beograd: JP Službeni glasnik i Centar za liberalno-demokratske studije.

Browning, Edgar K. (2008), Stealing from Each Other – How the Welfare State Robs Americans of Money and Spirit, Westport, Conecticat and London: Praeger.

Gnjatović, Dragana i Ana Jovancai (2009), Stepen spoljne zaduženosti Srbije, referat na savetovanju Ekonomski odnosi Srbije sa inostranstvom – Nužnost nove strategije u organizaciji Naučnog društva ekonomista Srbije sa Akademijom ekonomskih nauka i Ekonomskog fakulteta u Beogradu održanom 15. oktobra u Kragujevcu, objavljen u istoimenom zborniku, Beograd: Ekonomski fakultet u Beogradu, 129-136.

Hayek, Friedrich A. (1998/1960/), Poredak slobode, Novi Sad: Global Book.

Huang, Yasheng (2008), Capitalism With Chinese Characteristics, Cambridge: Cambridge University Press.

Mankiw, N. Gregory i Mark P. Taylor (2008/2006/), Ekonomija, Beograd: Datastatus.

Nutter, G. Warren (1974/1668/), Markets Without Property: A Grand Illusion, Eirik G. Furubotn and Svetozar Pejovich, eds., The Economics of Property Rights, Cambridge, Mass.: Ballinger Publishing Company, 217-224.

Polterovich, Viktor (2012), Proektirovanie reform: kak iskat’ promezhutočnye instituty, Yochanan Shachmurove and Veselin Draškovic, eds., Ekonomski instituti kao uslov ekonomskog i društvenog razvoja tranzicijskih država, zbirka referata podnetih na naučnom skupu oktobra 2012, objavljeno u Mntenegrin Journal of Economics – Special Issue, Vol. 8, No. 2, October, 25-44.

Poper, Karl (1993/1971/), Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji, Beograd: Beogradski izdavačko-grafički zavod.

307

308

Slučaj Kine u svetlu liberalne misli

Prokopijević, Miroslav (2009), Ekonomska kriza u svetu i njen uticaj na Srbiju, referat na savetovanju Tranzicija u Srbiji i globalna ekonomska kriza u organizaciji Naučnog društva ekonomista Srbije sa Akademijom ekonomskih nauka i Ekonomskog fakulteta u Beogradu održanom 30. maja, objavljen u istoimenom zborniku, red. B. Cerović i M. Kovačević, Beograd: Ekonomski fakultet, 139-156.

Sicherl, Pavle (2004), Time-distance Analysis: Method and Applications, Vienna: Wiener Institute for Social Science Documentation.

Sinn, Gerlinde und Hans-Werner Sinn (1991), Kaltstart – Volkswirtschaftliche Aspekte der deutschen Vereinigung, Tuebingen: Deutscher Taschenbuch Verlag.

prilozi

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

311

Ljubomir Madžar1 prilog

Trnoviti putevi do odgovorne države

Još jednom o raskoraku između ciljeva i sredstava Abstrakt: Svrha rada je razmatranje jednog skorašnjeg predloga o mogućem prestrukturiranju političkog sistema Srbije sa namerom da se političke stranke obavežu na pružanje numerički konkretizovanih ciljeva i, ako dobiju izbore, na njihovu realizaciju onako kako su predloženi. Predlog sadrži postupak za smenu vlade u slučaju da ne isporuči rezultate specifikovane u programu obnarodovanom i reklamiranom tokom izborne kampanje. Autor se polemički suprotstavlja ideji o pokretanju procedure za odgovornost vlade u slučaju da stvarna privredna kretanja budu ispod onoga što je obećano. Fiksiranje kvantitativnih obavezujućih ciljeva nije prihvatljivo zbog aleatorne prirode kretanja makroekonomskih agregata: slučajni činioci redovno izazivaju znatna odstupanja od onoga što je planirano, pa se lako može dogoditi da vlada bude smenjena iako faktički nije odgovorna za manjak performanse naspram planiranog. Štaviše, mnogo toga što se registruje kao ekonomski učinak u tekućem periodu odražava brojne ranije donesene odluke, neretko u udaljenoj prošlosti. S druge strane, odluke koje su istinski značajne i od nesumnjivog strateškog dometa ne produkuju trenutne niti samo kratkoročne efekte; što je krupnija odluka, to je veća verovatnoća da će njene posledice doći do izražaja u dugom rasponu i u posve dalekoj budućnosti, daleko izvan i preko mandata tekuće vlade. Takođe je istaknuto da bi ovakav sistem forsirao orijentaciju na politike usmerene na kratak vremenski horizont i na prateća oportunistička ponašanja.

ključne reči: političke stranke, oportunističko ponašanje, stohastičnost makroekonomskih agregata, preduzetništvo, investicije, poreska politika, javni dug, državni dirižizam, liberalizam, institucionalni razvoj.

1

utor je saradnik Instituta za strategijske studije i razvoj Alfa univerziteta u Novom Beogradu. U tom institutu on A je odavno i uveliko našao svoj pravi milje, svoj podsticajni ambijent za razmišljanje i stvaranje, pa se nikada neće umoriti od isticanja ove prijatne a izuzetno važne činjenice..

312

Trnoviti putevi do odgovorne države − Još jednom o raskoraku izmeÐu ciljeva i sredstava −

Abstract:

The purpose of the paper is to discuss a recent proposal on the possible restructuring of the political system of Serbia with the intent of making it obligatory for the political parties to come up with the concrete numerical objectives and, if elected, to be bound to realize them as proposed. The proposal contains a procedure for ousting the government in the case it fails to deliver the results as numerically specified in the program launched and advertised in the course of the electoral campaign. The issue is taken with the idea of taking the government to answer before the parliament in the case of actual developments being short of what has been promised. Fixing quantitative obligatory targets is not acceptable in view of the stochastic nature of movement of macroeconomic aggregates: the random factors regularly cause wide deviations from what had been planned and it may easily happen for the government to be dismissed without in fact being responsible for the shortfalls. Moreover, much of what is registered as economic performance during the current period reflects numerous decisions taken previously, not infrequently in the distant past. On the other hand, truly significant and really strategic decisions do not produce immediate or exclusively short term effects; the more weighty decision, the higher the probability that its consequences will be materialized in an extended span and in quite a distant future, far beyond the mandate of the current government. It is also pointed out that such a system would favor orientation to the short horizon policies and the accompanying opportunistic practices.

key words: political parties, oportunistic behavior, randomness of macroeconomic aggregates, entrepreneurship, investment, tax policies, public debt, state dirigisme, liberalism, institutional development.

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

1. Uvodne napomene Gospodin Radovan Pešikan (2012) priložio je prethodne godine na naučnom skupu AEN (Globalna kriza i ekonomska nauka) jedan referat koji je zasluženo privukao profesionalnu pažnju. Ispostavilo se da je taj tekst istovremeno visoko relevantan i po više osnova zanimljiv, a s druge strane provokativan i neodoljivo izazovan za neslaganja i polemike.

Važnost toga teksta sastoji se u tome što je snažno i ubedljivo skrenuo pažnju na činioce koji su u samom korenu sadašnjih, ali i prethodnih – može se slobodno reći trajnih – neprilika koje žestoko pritiskaju privredu ove zemlje i društva u celini, a njegova upitnost sastoji se u činjenici da je predloženi mehanizam, bar prema razumevanju ovog autora, neprimeren, nezadovoljavajući, nesprovodiv i postavljen na osnove kakve u institucionalnom poretku i političkom procesu ne mogu da budu realizovane. Značaj teksta sadržan je u izvanredno postavljenoj dijagnozi da neadekvatnost ovdašnje ekonomske politike – njen neuspeh da najzad konsoliduje ovu privredu i njeno izopačenje ispoljeno u generisanju brojnih poremećaja – valja tražiti u političkom sistemu i odsustvu instrumenata i mehanizama kojima bi taj sistem obezbedio odgovornost vlasti i njenu smenu kad se pokaže kao nesposobna ili neodgovorna.

Pešikan je dobro ocenio, a to uverljivo i obrazložio, da krajnje uzročnike ekonomskog položaja jednog društva, njegovog privrednog napredovanja ili stagnacije, odnosno nazadovanja, treba tražiti van same privrede, u teško odredivom i umnogome difuznom mnoštvu činilaca koji opredeljuju njene reakcije na spolje udare i njenu sposobnost da prepozna i iskoristi egzogeno opredeljene šanse koje dozvoljavaju ali ne garantuju realizaciju velikih pojedinačnih i društvenih koristi. Mnogo toga može se i objasniti i unaprediti (pre)okretanjem ka teško kontrolabinim, ali potencijalno značajnim procesima koji se u tom teško spoznatljivom domenu neprestano i delom nepredvidivo odvijaju. Ovaj autor je uočio i snažno istakao tu dragocenu vrlinu Pešikanovog teksta, ali nije mogao da se ne upusti u opširnu analizu nerealističnosti i ekonomskoteorijske nezasnovanosti operativnih mehanizama i praktičnih postupaka predloženih na liniji praktične realizacije njegove vredne ideje da se izgrade aranžmani koji će vlast (najzad!) učiniti odgovornom (Madžar 2012, ss. 164-179). Pešikan je za sledeće po redu savetovanje AEN pripremio novi tekst, izrazito polemički intoniran, u kome umesno insistira na svojoj ideji institucionalizacije odgovornosti vlasti, ali nažalost opet razrađuje mehanizme koji taj uzvišeni cilj ni slučajno ne bi mogli da oživotvore. Polazeći od načelnog stava da vrednost i radova i autora treba ceniti po onome što je u njima i kod njih pozitivno i upotrebljivo, ovde će opet biti istaknut nesumnjiv značaj Pešikanovog intelektualnog doprinosa. Bez rezerve naglašava se i podržava njegova vredna i visoko relevantna ideja da jedan od presudno važnih puteva, možda i jedini, ka ekonomskom ozdravljenju ovog društva vodi preko institucionalizacije odgovornosti političkih činilaca koji se u datom vremenu zateknu na vlasti.

Međutim, aranžman posredstvom koga bi taj nesporno značajan cilj bio postignut i praktični način koji bi ka njemu vodio opet je teorijski problematičan i u pogledu operacionalizacije nezadovoljavajući, pa će ostatak teksta biti posvećen obrazlaganju te tvrdnje i mogućim realističnim alternativama neobičnoj, unekoliko ezoteričnoj mašineriji koju je Pešikan predložio u prethodnom tekstu (2012) a na kojoj i u ovom najnovijem radu (2013) istrajava. I kad se sve sabere i oduzme, kad se celovito sagledana kolekcija do-

313

314

Trnoviti putevi do odgovorne države − Još jednom o raskoraku izmeÐu ciljeva i sredstava −

prinosa prebere i saldira, ostaje da se, bar po mišljenju ovog autora, Pešikanovi doprinosi pozitivno ocene: to što je vredno ima da se prihvati, uz traženje alternativnih puteva oživotvorenja, a od onoga što je neprihvatljivo, makar da u njegovim tekstovima zauzima gro prostora, ne može biti velike štete. Sve ono što je u sukobu sa životnim datostima ionako brzo tone u maglu zaborava, ali će memento koji je Pešikan tako uverljivo artikulisao u svojim tekstovima ostati kao značajan doprinos i inspiracija za dalja traganja.

Ostaje da se primeti da će ovaj tekst sav biti u znaku upadljive ambivalencije: s jedne strane Pešikanovi radovi se naglašeno hvale, a s druge nalaze se u njima brojne i dalekosežne teorijske manjkavosti i analitičke nedoslednosti. Utoliko pre što je u ovom drugom radu (2013) dao mnogo materijala za britka kritička preispitivanja i što je ovaj novi rad daleko lošije (pravopis, jezik, stil) napisan nego onaj prethodni (da li je zbog vremenske stiske izostala lektura ili ponovno pažljivo čitanje uz neizostavne korekcije i glačanja?).

Budući da je, kako je već istaknuto, ono pozitivno bezmalo jedino što je važno, a ono što je nezadovoljavajuće ionako ostaje bez značaja, ostaje da se njegovi prilozi još jednom temeljno pretresu i da se istraži ne postoje li u odnosu na ono što je operativno predložio vredno alternative njegovim rešenjima. To je opet pozitivan i svakako neuobičajen pristup njegovim tekstovima, uz izvesne šanse da se dođe do vrednih nalaza ne samo u domenima i formama koje nije predložio nego i u onima koje izričito odbacuje i negira. Ako bi se razmena mišljenja pokazala kao plodna i kreativna, došlo bi do intelektualnog razvoja koji on, kao ni bilo ko drugi, nije mogao predvideti, u kom bi slučaju dao doprinos i u onoj dimenziji u kojoj je izazvao ne slaganja i podršku nego polemiku i osporavanja. To nije najava nekog posebnog doprinosa u nastavku ovog teksta, nego tek dalje otkrivanje onoga što bi se u Pešikanovim tekstovima moglo istaći kao vredno pažnje. Kao kolateralna dobit može se okarakterisati okolnost da je svojim prilozima dao dobru priliku za polemičke rasprave, pa i žestoka pobijanja, što je znak u kome će biti oblikovan ostatak ovoga teksta. Ne treba, međutim, isključiti mogućnost da se pojave drugi autori kojima predmet rasprave neće biti slabosti u ponuđenom konceptu, kako je to ovoga puta slučaj, nego traganje za rešenjima koja će se kvalitativno razlikovati od Pešikanovih, ali će ipak biti izazvana tim početnim impulsima proisteklim iz njegovih analiza.

2. Opšti osvrt na predloženu shemu odgovornosti države Pod odgovornošću države valja, dakako, razumeti odgovornost vlasti koja se u datom vremenu nađe u poziciji da njome upravlja i da je koristi za regulisanje drugih ekonomskih i društvenih procesa. Zamisao da stranke tokom kampanje predlože skupinu ekonomskih (eventualno i drugih) ciljeva, da se potom obavežu na njihovu realizaciju, te da u slučaju izostalog isporučivanja onoga što je prethodno obećano – postavljena je utopijski i unapred učinjena nesprovodivom. Bogato iskustvo bivših socijalističkih zemalja, ali i iskustvo dobrog broja zemalja koje nisu bile socijalističke, ali su socijalističkim obrascima društvene organizacije vidno naginjale, obilno i uverljivo pokazuje da se takve prognoze i prateća obećanja ne mogu realizovati niti sa približnim stepenom tačnosti. Literatura o privrednom rastu i pla-

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

niranju iz toga vremena pokazuje da se planovi nisu ni izdaleka zadovoljavajuće ostvarivali, da su odstupanja bila drastična i da su iz nemogućnosti da se dostigne ono što je planirano izvirala mnoga društvena nezadovoljstva, napetosti i kolektivne frustracije. Neki ekonomisti iz generacije ovog autora svoje karijere su gradili na analizama neostvarivanja planova i razočarajućih diskrepanci između planiranog i faktički isporučenog.

Da ne bude zabune, greške u predviđanjima i neostvarivanje ciljeva nisu nekakva osobenost centralnoplanskih privreda; one su takoreći postale deo folklora i u tržišnim (“kapitalističkim“) privredama. One su uveliko već postale i predmet udžbenika makroekonomije.

Blanchard (2006/1997/, pp. 55-57) daje efektnu i upečatljivu analizu (ne)uspeha u prognoziranju makroekonomskih trendova u SAD, zemlji koja je u ekspertizi analiza i prognoza najrazvijenija. Njegovi nalazi su prosto šokantni: greške su ogromne, a na pitanje da li su ekonomisti uspeli da predvide jednu krupniju recesiju on odlučno odgovara: The answer is no (p. 56). Postoje komparativne analize prediktivnih kapaciteta najvećih, najdetaljnijih, najsloženijih i najprefinjenijih ekonometrijskih modela sa slično razočarajućim rezultatima. Korelacija između njihovih prognoza je zapanjujuće niska, nijedan od njih nema potrebnu tačnost, a vrlo loše prolaze u poređenju sa tzv. naivnim predviđanjima koja se sastoje u prostoj ekstrapolaciji registrovanih tendencija iz relativno bliske prošlosti! Zar je ikome nepoznato da i Međunarodni monetarni fond u novije vreme svaka tričetiri meseca revidira svoje prognoze?! Čovečanstvo ne raspolaže dovoljnim znanjem za predviđanje, pa tako niti za planiranje budućih makroekonomskih kretanja; prediktivna sposobnost nije dovoljna ni za mnogo manje zahtevne namene rutinskog formulisanja pojedinih sastavnica ekonomske politike, a kamoli za tako rigorozno postavljene standarde koji bi poslužili kao osnov za prispitivanje vlasti, pa eventualno i za njenu smenu u slučaju neisporučivanja onoga što je obećano.

Uputno je dodati i jedan drugi, po implikacijama jednako dalekosežan, deficit znanja, a to je slaba obaveštenost i sasvim ograničena analitička sposobnost biračkog tela. Može se, dakle, govoriti o dva krupna i višestruko relevantna kompleksa nedovoljnog znanja i male obaveštenosti u razmerama društva kao celine: o uvek ograničenom saznajnom i obaveštajnom kapacitetu tvoraca institucionalnih prilagođavanja i ekonomske politike i o skučenoj obaveštenosti i nedostatnoj analitičkoj sposobnosti biračkog tela. Ne samo da biračko telo poseduje limitirane sposobnosti prikupljanja informacija i njihove prerade, nego je ono lišeno i motivacije da u te potencijalne spoznajne domete osobito intenzivno investira. Parafrazirajući jednu latinsku poslovicu, biračko telo ne samo da ne zna mnoge stvari dobrodošle u evaluaciji alternativnih političkih programa, nego, znajući šta radi, pokazuje i malu sklonost da na tom području nešto dodatno, a eventualno upotrebljivo tokom političkih procesa i nauči. Naime, dodatne individualne koristi od bolje obaveštenosti, te od veće analitičke sposobnosti da se to što stiže u vidu obaveštenja i preradi, odveć su male da bi poslužile kao okidač za dalje napore da se količina informacija uveća, a sposobnost njihove prerade pojača. Optimalni nivo neobaveštenosti odavno je i uveliko postao standardni sastavni element ekonomske analize političkog ponašanja (Downs 1957, part III, pp. 207-276).

U nastavku će biti reči o dubokoj protivrečnosti između stohastičke prirode (makro)ekonomskih procesa i rigidne, nestohastičke naravi Pešikanovih obavezujućih indikatora za

315

316

Trnoviti putevi do odgovorne države − Još jednom o raskoraku izmeÐu ciljeva i sredstava −

ocenu (uz moguće smenjivanje) vlasti, ali je ovde otkriven još jedan važan, a ranije nepomenut (a što se ovog autora tiče i neuočen) izvor stohastičnosti: stohastični su ne samo procesi čiji bi rezultati trebalo da budu unapred planirani nego i same prognoze, odnosno planovi ishoda tih procesa! Pešikanov „sistem“ je utopijski i nerealan jer podrazumeva daleko više znanja nego što je na raspolaganju i naučno najrazvijenijim društvima, a postavljen je tako da ta „znanja“ treba da budu znatno preciznija i pouzdanija nego što se očekuje i zahteva u svim standardnim upotrebama makroekonomskih prognoza. Kad se stvarni tokovi nađu u raskoraku sa prognozama, u razvijenim zemljama i u ostatku sveta to se (po svoj prilici nepovoljno) odrazi na formulisanje ekonomske politike, a Pešikan bi ništa manje nego smenjivao stranke na vlasti kad se tako nešto – u svetu, kako je upravo istaknuto, posve uobičajeno – dogodi i kod nas!

Da bi se „implementirao“ Pešikanov sistem – preispitivanje vlasti, uz mogućnost smene, kad ne ostvari skup numerički specifikovanih ciljeva – podrazumeva i vrlo široku, ako ne i kompletnu, kontrolu vlasti nad državom i ovladavanje čitavom dobrano razuđenom mašinerijom institucionalnih mehanizama i ekonomskopolitičkih instrumenata. U našem zabrinjavajuće nedovršenom institucionalnom poretku to vlast sigurno nema, a pošto i izgradnju institucionalnog sistema žestoko ograničavaju zatečena (takođe) institucionalna ograničenja, to vlast, čak i kad bi se i prihvatilo opredeljenje za implementaciju Pešikanovog modela, u dovoljno dalekoj doglednoj budućnosti sigurno neće ni imati. Pešikan bi vlasti i njenoj državi hteo da nametne jedan režim obaveza za čiju implementaciju ona nema poluge niti oruđa, a neće ni moći da ih ima. Dalji važan momenat je da u dobro uređenoj državi veliki broj tzv. institucija mora da ima punu nezavisnost i vlasti ne mora niti sme da se pokorava. Primera radi, nezavisnost centralne banke je univerzalno prihvaćeno civilizacijsko dostignuće, pa je teško poverovati da bi Pešikan to hteo da ukine. A ova nezavisnost podrazumeva da dobar deo tekuće politike ostaje izvan kontrole vlasti, pa se i po tom osnovu vlast čini odgovornom za ono na šta ne može da utiče.

A tu je i naredni više nego važan momenat koji su, izgleda prihvatili i sami antiliberali:država ne treba i ne sme da kontroliše ekonomske tokove, nego joj je zadatak samo da formuliše i razvija (i primenjuje!) pravila koja će obavezivati privredne i ostale subjekte. Nije njeno da ostvaruje poželjna kretanja nego samo da stvara uslove pod kojima će takva kretanja moći (i biti na odgovarajći način stimulisani) da ostvare drugi. Država treba da stvara povoljne institucionalne pretpostavke, a kako svetsko iskustvo sa prognozama upečatljivo pokazuje, ona ne može ni izdaleka precizno ni znati kakvi će sve tačno rezultati proisteći iz institucionalnih prilagođavanja za koja je ona zadužena. Određivanje ciljeva na nivou vlasti i države u sukobu je sa, bar nekim, krupnim institucionalnim opredeljenjima: ljudi su različiti, pa se diferenciraju i u pogledu ciljeva koje bi želeli da vide ostvarene u budućnosti; neka se država stoga mane i pomisli da fiksira nekakve, makar i agregatno formulisane ciljeve, a neka se drži svog pravog posla – gradnje pravila, procedura i institucija, u kojima će akteri, kao slobodni pojedinci i autonomne organizacije, moći da se okrenu realizaciji svojih sopstvenih ciljeva. Prihvatajući se jedne delom metaforičke, ali dobrim delom i doslovne analogije, ni u dalekoj budućnosti ni uz najmoćnije računare država u saobraćaju neće moći, a na sreću to ni za koga ne bi bilo ni privlačno, da za svaki automobil na javnom putu tačno planira putanju kojom će se kretati; sasvim je dovolno da smisli, operacionalizuje i dosledno primeni saobraćajna pravila i pusti vozače

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

i automobile da sami iznađu svoju specifičnu trajektoriju; zahvaljujući pravilima oformiće se spontani poredak u kome će se sve optimalno odvijati, a da država ni na koji način u saobraćaj neće neposredno intervenisati (cf. Heyne et al. 2003/1997/, p. 5). Insistirajući na kvantitativnoj konkretizaciji opštesistemskih ciljeva, Pešikanov aranžman odbija u stvari državu od onoga što treba da joj bude stalan i najvažniji posao.

Ne bi se reklo da je gospodin Pešikan svestan da je sistem koji predlaže analogan, štaviše visoko korespodentan napuštenom sistemu centralnog planiranja. Analogija se sastoji u tome što se opredelio za fiksiranje ciljeva na nivou sistema kao celine – bruto domaći proizvod (BDP) i/ili njegova stopa rasta i pokrivenost uvoza izvozom, dok je u logici sistema da bi se tome lako mogli, pa i morali, dodati takvi indikatori kao što su (ne)zaposlenost, inflacija, izvoz i drugi učinci u sferi platnog bilansa...− a baš tako su bila postavljana opšta opredeljenja centralnih planova. Opštesistemski ciljevi iziskuju i brojna i veoma moćna sredstva za njihovo ostvarivanje, pa je time implicirana i zastrašujuća koncentracija i ekonomskopolitičkih instrumenata i novčanih sredstava u rukama onih koji se u datom vremenu zateknu na pozicijama vlastodržaca. To su bitne crte predloženog aranžmana koje ga čine veoma bliskim sistemima centralnog planiranja. Razlika je u tome što se ciljevi ne bi dekomponovali do nivoa preduzeća i što ne bi bili praćeni odgovarajućim centralnim komandama, ali ni to se ne bi smelo isključiti u situacijama u kojima bi vlast uviđala da neke elemente obećanog neće moći da isporuči. Predloženo ustrojstvo podrazumeva i necelishodnu alokaciju ograničenog, a dragocenog upravljačkog kapaciteta države na neposrednu kontrolu ekonomskih tokova, a na račun pravog posla za svaku prosvećenu državu – na račun gradnje institucija i njihovog stalnog usavršavanja. Treba dodati da država postaje posebno opasna i štetna kad krene neposredno da upravlja tokovima i raspolaže resursima: svetsko iskustvo neporecivo pokazuje da su upravo tu izvorišta korupcije, traganja za rentom i svakovrsnih zloupotreba, dok su takve mogućnosti izrazito ograničene, a na mnogim segmentima i nepostojeće u oblasti oblikovanja i sprovođenja pravila, što i jeste ključna funkcija svake vlasti i države. Uz sve, vlast koja u tako pretećoj meri koncentriše sredstva, nadležnosti i ekonomskopolitičke instrumente postaje zastrašujuće moćna, dovoljno jaka da obezbedi sopstvenu nesmenjivost, ako treba i uz promenu ustava ili zakona kojim je uređen politički život zemlje. Rezimirajući, niti vlast kontroliše celu državu niti država kontroliše sve resurse. Ta bitna činjenica inkompatibilna je sa idejom da se vlast učini odgovornom za konkretne, numerički specifikovane rezultate na nivou privrede kao celine.

Sistem koji zagovara gospodin Pešikan ignoriše jednu kardinalno važnu osobinu praktično svih ekonomskih agregata i pratećih indikatora. Oni su premreženi mnoštvom brojnih i jakih vremenskih međuzavisnosti. Ono pozitivno što u tekućem periodu učini data vlast daje po pravilu rezultate u vremenu koje je izvan mandata date garniture, u daljoj budućnosti koja od relevantnog mandata može da bude godinama, a ponekad i pokoju deceniju udaljena. Što je krupnija akcija na koju bi trebalo da se odluči jedna vlast, to je duži, a i u budućnost više protegnut, period u kome se mogu očekivati povoljni efekti takve akcije.

To znači da vlast, ako je dobra, popriličnim delom radi za neke buduće naraštaje i vladajuće garniture, za koje ne može da zna ni ko će ni kakvi će biti. S druge strane, neko je povlačio neke poteze u više ili manje udaljenoj prošlosti, što znači da tekuća vlast uživa ili trpi posledice, možda i davno donesenih, odluka nekih drugih, možda već i zaboravljenih

317

318

Trnoviti putevi do odgovorne države − Još jednom o raskoraku izmeÐu ciljeva i sredstava −

garnitura. Ovim je identifikovana dodatna velika slabost Pešikanovog koncepta: tekuća vlast bi snosila (povoljne ili nepovoljne) posledice tuđih odluka, a u isti mah ne bi ubirala sve posledice sopstvenih odluka jer bi se neke od njih – i to kad je reč o najvažnijim, strateškim odlukama – protegle do u daleku budućnost.

3. Makroekonimski troškovi ekonomskopolitičkih učinaka i ambivalencija u vezi sa poželjnim smerom evaluacionih indikatora Oko troškova koji prate svaki rezultat, pa i one učinke koje ostvaruje ekonomska politika, ne vredi trošiti reči. To je detaljnije obrazloženo u citiranoj studiji o manjkavostima antiliberalizma (Madžar 2012, s. 173). Vlast i država ne proizvode, ne izvoze, ne trguju masovno robom...ukratko, ne opredeljuju neposredno ekonomske tokove (osim onih u javnom sektoru i državnim organizacijama). Da bi nekome namakla sredstva, ona moraju da budu oduzeta, poreski ili na druge načine, od nekog drugog. U ograničenom vremenskom intervalu vlast može da isforsira povećavanje indikatora posredstvom kojih se ocenjuje njena efikasnost, ali troškovi mogu da budu takvi da cela konstelacija učinaka nije društveno racionalna. Ako iza neke žive investicione aktivnosti, pa još takve da pruža „brze“ rezultate – a za druge vlast nije zainteresovana jer će se pojaviti za vakta neke druge, možda baš opozicione garniture – stoje velika povećanja poreza, onda to znači da će utoliko manji rezultati biti postignuti u privatnom sektoru, možda u nekom udaljenijem budućem vremenu. Trošak za društvo može da bude znatno veći od efekta, dok u ograničenoj vremenskoj perspektivi vlasti (notorni skraćeni horizont) koristi mogu za nju da budu daleko veći od troškova. Standardni slučaj neodmerenog javnog, posebno onog inostranog, zaduživanja da bi se na brzu ruku ishodili povoljni rezultati drugi je ilustrativan primer pogrešnog rezonovanja koje u procenjivanju privrednih tokova zanemaruje troškove. Slabost Pešikanovog koncepta sastoji se u tome što troškove uopšte ne uzima u obzir, pa time previđa mogućnost da se mogu pojaviti i takve konfiguracije koristi i troškova pri kojima vlast, idući za svojim interesom koji bi Pešikanovim konceptom bio institucionalno opredeljen, nastojala da ostvari takav splet makroekonomskih trendova koji je u direktnom sukobu sa društvenim interesom, kako god ovaj da bude definisan. Zanemarivanje troškova je jedan od sigurnijih načina za prepoznavanje ekonomista i ostalih koji nisu dorasli do potrebnog nivoa ekonomskog rezonovanja. Jedan ministar je nedavno izjavio da je izgradnja jednog ogromnog kanala, koji bi prolazio kroz nekoliko država, sama po sebi atraktivna i društveno isplativa sasvim nezavisno od toga koliko bi koštala.

Nema te stvari koja bi na bilo kom nivou – mikro, makro ili nekom između – mogla da bude rentabilna ili racionalno poželjna sasvim nezavisno od troškova.

Pešikan (2012, s. 246) se u predlogu kako ceniti kakvoću vlasti opredeljuje za stopu rasta BDP i količnik izvoza i uvoza. On sasvim razložno dozvoljava da se krug indikatora proširi i izvan i preko ova dva. Ali, tu se već javlja jedan problem koji bi mogao da se ispostavi i kao nepremostiv. Kako ponderisati te indikatore? Ostajući čak i na ona inicijalna

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

dva, predložena na citiranom mestu Pešikanovog teksta, kako leksikografski razvrstati dve hipotetičke vlasti od kojih je jedna ostvarila stopu rasta BDP od 5% i količnik izvoza i uvoza od 0,6 i drugu sa odgovarajućim ciframa od 4% i 0,8. Objektivnih pondera za takvu vrstu evaluacije nema, a da se to ostavi dogovaranju i usaglašavanju u samom političkom procesu bio bi pravi recept za propast celog ovog koncepta. Svako bi insistirao na što većem ponderu za indikator u kome je najviše uspešan i, osim ozbiljnih napetosti i političkih sukoba, prepuštanje da se o ponderima dogovore sami učesnici – ništa drugo ne bi moglo da da. Sa ovim je usko povezan, iako ne i identičan, problem supstitucionog odnosa (trade-off) između pojedinih indikatora: jedan se može povećati samo uz prateće smanjivanje drug(og)(ih). Paradigmatičan slučaj je supstitutabilnost između stope inflacije i stope nezaposlenosti, što je bilo formalizovano, sada unekoliko izobičajenom Phillipsovom krivuljom: nezavisno od vere koja se polaže u ovu krivulju, u tipičnoj situaciji jedno se da smanjiti samo po cenu, ne baš tačno odredivog ali izvesnog, povećavanja onog drugog. Vrlo karakterističan, a po svojim potencijalnim učincima naglašeno suptilan, jeste supstitucioni odnos između očekivanih vrednosti i varijansi pojedinih indikatora. U nekom važnom pokazatelju, kao što je stopa rasta BDP, jedna politika može da bude superiorna u smislu obezbeđivanja njene veće očekivane vrednosti, ali zbog veće disperzije može da se desi da u nekoj godini padne znatno ispod nivoa koji joj je inherentan; po kriteriju na kome se temelji predloženi koncept, ta superiorna politika bila bi prokazana, a vlada koja stoji iza nje parlamentarno stigmatizovana uz veliku verovatnoću prevremenog prekida mandata i raspisivanja novih izbora!

Mnogo je teži problem nejednoznačnost poželjnog smera kretanja odabranih indikatora uspeha državne politike. Postoje, naime, situacije u kojima pravi pokazatelj ozbiljnosti državne politike i prateća mera uspeha nije povećavanje stopa rasta pojedinih agregata.

Privreda se, recimo, našla u ozbiljnim inflacionim turbulencijama i stopa rasta opšteg nivoa cena već je visoka i pokazuje upadljive tendencije daljeg ubrzavanja. Pravi, neupitno prioritetni zadatak ekonomske politike u toj situaciji jeste stabilizacija privrede i finansijska konsolidacija njenog realnog sektora i svih subjekata vezanih na ovaj ili onaj način za tržište kapitala. To je veliki poduhvat koji, zahvaljujući eventualno uspeloj stabilizaciji, daje pozitivne efekte do u vrlo daleku, zapravo neodređeno udaljenu budućnost, ali na kraći rok, dok traje mandat takve hrabre i čestite vlade, daje kao rezultat markantno smanjivanje stope rasta, a neretko i negativnu vrednost ove stope, tj. opadanje BDP. Sistem koji predlaže gospodin Pešikan vodio bi parlamentarnom preispitivanju, pa možda i smeni ovakve vlade, a u najpovoljnijem slučaju ogromne koristi od takvog hrabrog, a nasušno potrebnog ekonomskopolitičkog poduhvata ne bi uopšte inkorporirao, te tako ni uvažio. Dobro su poznate i nimalo egzotične okolnosti u kojima se indikatori kod kojih se povećavanje obično uzima kao znak uspešne državne politike u nekim situacijama smanjuju kad se vlast lati društveno prioritetne i u svakom pogledu korisne politike.

Opisani (u Pešikanovom konceptu nerešiv) problem ima i svoju drugu stranu. Kao što se u nekim konstelacijama uočljivo smanjuju standardni indikatori za koje se obično očekuje da u slučaju uspeha rastu, tako se na kratak rok mogu isforsirati društveno pogubna povećavanja pokazatelja koja u Pešikanovom sistemu vladu prikazuju u najpovoljnijem svetlu. Poznata su predizborna dopingovanja privrede. Meltzer (2012, pp. 124-130) informiše o slučajevima u kojima su američki predsednici na vlasti (incumbents) uspevali

319

320

Trnoviti putevi do odgovorne države − Još jednom o raskoraku izmeÐu ciljeva i sredstava −

da ishode snažne monetarne ekspanzije uoči izbora uvećavajući tako svoje elektoralne izglede. Takva dopingovanja po pravilu aktiviraju snažne inflacione tendencije koje se kasnije mogu srezati samo uz goleme ekonomske i političke troškove. Onaj koji privredu dopinguje ubrzavajući njen rast po cenu pogubnih inflacionih tendencija bio bi u Pešikanovom sistemu nagrađen, a onaj koji kasnije bere gorke plodove takve zloupotrebe, ulažući mnogo i politički i ekonomski da privredu vrati u normalan režim funkcionisanja, bio bi u tom sistemu surovo kažnjen. Sve i da nema drugih argumenata koji govore protiv ovakvog sistema, on bi samo zbog ovog defekta bio neprihvatljiv.

Postoji i problem jakih ekonomskih interesa, koji dobijaju svoju jednako delatnu političku artikulaciju, koji bi sprečili promene kakve bi proisticale iz sistema predloženog u prilozima gospodina Pešikana. Recimo da se neka vlast afirmiše kao gorljivi zastupnik penzionerskih interesa, a da pokazatelji uspeha – možda baš i zbog prevelikih (naravno u odnosu na skučene i sve oskudnije mogućnosti) penzija – budu takvi da po imperativima ugrađenim u ovaj sistem mora da odstupi. Može li se poverovati da bi milionsko telo koje živi na ovom obliku preraspodele mirno gledalo udaljavanje vlasti koja mu se umilila i da bi se našla politička sila koja bi tu operaciju izvela nasuprot protivljenju penzionera? Isti skepticizam bio bi opravdan ako bi napor da se ubrza rast iziskivao smanjivanje penzija ili bar zaustavljanje njihovog rasta. To znači da bi svaka vlast funcionisala uz žestoka socijalna ograničenja – što samo po sebi za ovaj koncept ne predstavlja neki problem – ali se i sama ta ograničenja menjaju u vremenu stavljajući u nejednak položaj vlade u različitim madatima, uključujući i one koje neposredno slede jedna za drugom. To već jeste problem jer bi jedna vlada mogla sasvim neopravdano da ispadne uspešna u odnosu na drugu, uvećavajući, opet posve neopravdano, svoje reelektoralne izglede.

Ne sme se zaboraviti i jedna trajna i univerzalna manjkavost biračkog tela (BT). Sva BT su kratkovida i visoko vrednuju trenutne koristi, pa i insistiraju na njima. Buduće koristi mogu da se formalizuju samo u vidu obećanja, a BT obećanjima po pravilu ne veruju.

Mnogo je razloga za to nepoverenje, a među ponajvažnije spada činjenica da su BT u prošlosti mnogo puta bila izigrana. Poverenje, u meri u kojoj ga je i bilo, potrošile su neke danas već zaboravljene garniture. Drugi razlog je takoreći epistemološki. Sve što je tekuće, trenutno i kratkoročno lako se i percipira i razume. Dugoročni efekti su i deo i produkt kompleksnih međuzavisnosti koje se teško primećuju, a još teže razabiraju. S obzirom na okolnost da važne, nekad i opredeljujuće, buduće efekte BT slabo zapaža, još slabije analitički sagledava, po pravilu uopšte ne kvantifikuje, nesporno je da ono nije u stanju na pravi način da samerava efekte i troškove kod poduhvata koji imaju iole izraženiju vremensku dimenziju. Kod krupnijih akcija, kod kojih je ta dimenzija neizbežna i veoma naglašena, može se bez zaziranja govoriti o nesposobnosti BT da odmeri koristi i troškove pojedinih znatnijih ekonomskopolitičkih poteza. Tu se otvara područje za nelojalnu konkurenciju između stranaka i ostalih političkih organizacija. Budući da nisu poznati slučajevi da je BT odbijalo programe sa kratkoročnim, trenutnim efektima, glasovi se lako pobiraju na programima koji su prilagođeni toj biračkoj kratkovidosti. Principijelni igrači koji nude istinski vredne programe na najboljem su putu da po kratkom postupku izgube od političkih oportunista. Primenjeno na Pešikanov koncept političke konkurencije i odgovornosti, to znači da on otvara prostor (i) za aktere koji idu na brzu i laku pobedu, a društvu nude slabašna poboljšanja po cenu mnogokratno većih dugoročnijih oportunitetnih

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

troškova. Prava državnička politika mora često da ide nasuprot tekućim preferencijama BT, ona mora usput i da ga podučava i prosvećuje, ali u sistemu koji bi sudbinu stranaka vezao za tekuće merljive pokazatelje očito ne bi imala pomena vredne izglede.

Posle svega, valja uzeti u obzir i ograničen upravljački kapacitet svake države, a pogotovo državnih ustrojstava u nedovoljno razvijenim zemljama. Mnogo toga država ne pruža zbog izopačene stimulacije u javnoj upravi i drugim organizacijama ovlašćenim za obavljanje državnih funkcija. Ali i mnogo od onoga što je u nadležnosti države ostaje neurađeno zbog poznate reguloatorne klopke i još više raširene evazije regulatornih učinaka (capture and circumvention). To su, razume se, ograničenja sa kojima se država suočava nezavisno od toga kako je institucionalizovan sistem njene odgovornosti i transparentnosti u radu njenih organa (Bok 2002/2001/, pp. 123-146), pa tako i nezavisno od toga da li je u konkretnom slučaju prihvaćen ili ne Pešikanov koncept.

Međutim, u jednom dinamičkom kontekstu stvari se menjaju. Koncept koji u delovanju države skraćuje ionako kratak vremenski horizont, te koji vlasti goni da što više isporuče u ograničenom periodu mandata, destimuliše izgradnju administrativnog kapaciteta i sve krupne zahvate koji državu podižu na više nivoe učinkovitosti, a efekte, razume se, daju na prilično dug rok. Deformisanje motivacije državne mašinerije i cele javne uprave u smislu okretanja na kratak rok i lociranja učinaka u ograničen period mandata – destimuliše, dakle, rast državnog upravljačkog kapaciteta, pa tako državu ograničava u njenoj delotvornosti da ostvari potrebne učinke sasvim nezavisno od roka i vremenskog intervala za koji se ti učinci definišu.

4. Teškoće u vezi sa uticajem eksternih efekata Očigledan slučaj eksternih činilaca jesu već raspravljeni stohastički efekti. Nekontrolabilni stohastički činioci mogu ostvareni nivo indikatora da pomere znatno ispod ili iznad planiranog, u izbornoj kampanji obećanog nivoa. Mehanička primena predloženog sistema podrazumeva neopravdano kažnjavanje vlasti u slučaju da eksterna aleatorna komponenta uzme vrednost koja je u apsolutnom smislu dovoljno velika, a znakom suprotnu od one koja se u postupku evaluacije uzima kao poželjna. I obrnuto, u slučaju da aleatorni činioci prorade u prilog vlasti, napravili bi joj prostor za partikularno nadahnuta destruktivna ponašanja, omogućavajući joj da dosta toga učini za sebe, a na račun društva i ne potpadajući pod kaznene odredbe Pešikanovog aranžmana. Jedan manje uočljiv aspekt stohastičnosti u velikom sistemu kakva je privreda, jeste i tretman sistema kao jedinstvene jedinice posmatranja, bez njegovog smeštanja u statistički skup većeg broja sa njim uporedivih i njemu analognih sistema. To što je sistem jedinstven i neuključen u širi skup u kome bi se ishodi agregirali, a rizik bivao raspršen i što, zbog ograničenosti mandata, nema ni znatnijeg agregiranja u vremenu, jednostavno znači da je rizik velik i da ne postoje širi sistemski uslovi za njegovu spontanu redukciju. Drugim rečima, ovo je kontekst u kome ne deluje zakon velikih brojeva (Prohorov i Rozanov 1973, ss. 45-49, v. i Milošević 2000, ss. 362. 460), pa se hazardi odstupanja pojedinih pokazatelja od nivoa koji se podrazumeva kao standardan javljaju u svoj svojoj neugodnoj razmeri. Tu su

321

322

Trnoviti putevi do odgovorne države − Još jednom o raskoraku izmeÐu ciljeva i sredstava −

i ranije obrazlagani (Madžar 2012, ss. 168-9) uticaji čisto egzogenih činilaca kao što su klimatski faktori koji deluju na poljoprivrednu proizvodnju, a potom i stanje konjunkture u ekonomskom sistemu sveta koje deluje na celu privredu.

U svom odgovoru (2012, ss. 6-7 i passim) Pešikan se uopšte ne dotiče argumenta o stohastičnosti makroekonomskih pokazatelja kao smetnji za primenu koncepta jednoznačno fiskiranih i nestohastičnih razvojnih ciljeva/obaveza. Umesto toga on opetovano ističe potrebu kontrole vlasti i poželjnost mehanizma koji bi je bezmalo na automatskoj osnovi kontrolisao. No, poželjnost nečega može da bude van svake sumnje, ali to nikada nije, niti može da bude dokaz ostvarivosti onoga što je poželjno. Privredni, pa i naš lični život pun je stvari koje su primamljive i poželjne, pa iz toga automatski ne sledi da je ono što nam je atraktivno, pa i potrebno, u isti mah i dostupno. Osuđeni smo da živimo u svetu svakovrsnih oskudica i tek delimične zadovoljenosti naših – koliko god da su skromne – želja, nadanja i aspiracija.

Nešto pažljivija analiza serije stopa rasta BDP otkriva jednu izvanredno zanimljivu, gotovo šokantnu osobenost. I pored izvesnih pomaka, koji međutim i sami ispoljavaju uočljive pravilnosti, te stope nepogrešivo prate promene u pomenuta dva egzogena činoca – u klimatskim kolebanjima i svetskoj konjunkturi – a sa tekućom ekonomskom politikom, pa i onom vođenom u skorašnjim proteklim godinama, ne razabira se nikakva veza.

Predloženi politički aranžman kažnjavao bi vlade za loše obrte u svetskoj konjunkturi i za nepovoljne poljoprivredne godine, a na ekonomskopolitičke promašaje bio bi, kako izgleda, posve nedovoljno osetljiv. Nema sumnje da politika vrši uticaje, i to kako svojim činjenjem tako i nečinjenjem. Ako ništa drugo, imala je (pre)velikog udela u dovođenju celokupnog ekonomskog sistema Srbije na ivicu epohalnog kraha. Međutim, uticaji ekonomske politike, kako god ona da se definiše i nezavisno od toga obuhvata li ili ne i sektorske politike, pa i kontraindikovane politike prema pojedinim privrednim subjektima, kontinuirani su i kumulativni, a po prirodi stvari ispoljavaju se takođe kontinuirano. To znači da se rasrpostiru do u neodređenu budućnost, što će reći na vrlo duge vremenske intervale, na različite načine i sa promenljivim intenzitetom. A to očigledno znači da se ona ne može povezati sa makroekonomskim rezultatima izmerenim u bilo kom periodu.

Kako je u drugom kontekstu već istaknuto, ti rezultati posledica su brojnih mera preduzetih u dugom proteklom razdoblju, a mere koje se u tekućem intervalu preduzimaju delovaće na duge nizove budućih privrednih učinaka.

Meltzer (2012, pp. 112-3) upozorava na dugo akumulirana i sada već doista obimna međunarodna iskustva nemogućnosti uspostavljanja dovoljno jasne i pouzdane veze između onoga što je najavljivano i planirano i onoga što je isporučivano. Kao posebno indikativna, Meltzer u tom smislu ističe iskustva Svetske banke. Poznato je da je ona kreditirala veliki broj zemalja širom sveta i da je zajmove odobravala nastojeći da raznim uslovljavanjima ishodi određena institucionalna prilagođavanja. Njena dijagnoza i prateća teorijska platforma bivala je ponajčešće pouzdana i nesumnjivo ispravna. Nizak nivo i nedovoljna stopa rasta jedne privrede nije rezultat slabe rasploživosti resursa ili njihovog nezadovoljavajućeg kvaliteta. I količina resursa i njihov kvalitet uglavnom su i u svojoj dubokoj osnovi rezultat i posledica, a ne preduslov i činilac privrednog rasta. Banka je ispravno konstatovala da determinante ekonomskog napretka moraju da budu znatno

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

dublje. One se tiču ne količine i kakvoće resursa, nego informacionih i motivacionih struktura, kao i aranžmana posredstvom kojih se opredeljuje raspored nadležnosti odlučivanja, koji determinišu ko i sa kakvim ciljevima resursima upravlja i alocira ih na alternativne upotrebe. Pa ipak, između dogovorenih institucionalnih prilagođavanja i empirijski izmerenih realnih promena nije uspevala da ustanovi veze na osnovu kojih bi mogla da oceni kvalitet javne politike i delotvornost vlade.

Načelna postavka da dublje uzročnike rasta treba tražiti u institucionalnoj osnovi bila je ispravna (u novije vreme u traganju za krajnjim determinantama razvoja ide se još dublje pa se razmatraju političke međuzavisnosti kao činioci evolucije institucionalnih aranžmana, v. Begović 2011, ss. 227-309), ali se između poteza u institucionalnoj izgradnji i onih u domenu ekonomske politike nije dala uspostaviti ni sasvim aproksimativna operativna veza. Efekti onoga što se u izvedbi vlasti preduzimalo, a ticalo se institucija i politika, bili su u vremenu odveć razliveni da bi mogli da se vežu za skupinu numerički specifikovanih ili na drugi način identifikovanih makroekonomskih rezultata. Nema sumnje da se ovim baca jarko svetlo i na upotrebljivost sheme koju je predložio gospodin Pešikan u evaluaciji učinaka vlasti i definisanju operativne sheme za parlamentarno pokretanje njene odgovornosti i njene eventualne smene.

5. Društveni aspekti sistema sa numerički fiksiranim ciljevima Sistem implicira markantno povećavanje odgovornosti vlasti, što samo po sebi ne samo da nije problematično, nego je u načelu i poželjno. Problem u vezi sa ovim aranžmanom, međutim, nije u samom povećavanju odgovornosti već u vrsti i obliku odgovornosti koja bi sistemom bila natovarena na vlast. To nije odgovornost za kreiranje i razvijanje pravila igre i za jačanje institucija uz povećavanje doslednosti u primeni propisa, nego odgovornost za numerički precizirane rezultate, kako je to bio slučaj u sad već generalno napuštenim sistemima cetralnog planiranja. Trebalo bi da je očigledno i da ne iziskuje posebno dokazivanje da taj vid odgovornosti traži veliku koncentraciju moći u posedu države, posebno moći kod njenih potencijalno najopasnijih izvršnih organa. Velika koncentracija moći golema je opasnost u svim društvima: što je veća moć, to je veća i verovatnoća njene zloupotrebe.

Ispoljila se, i to čak i na svetskom nivou, jedna čvrsta i valjda bezizuzetna iskustvena pravilnost: neodmerena koncentracija moći ugrožavala je ljudske slobode i kršila prava, sputavala je i sakatila individualnu inicijativu, a na većini područja društvenog života vidno sasecala sklonost ka novim pregnućima i, zajedno sa njom, sveukupnu kreativnost. Preterano gomilanje moći inherentno je nepoželjno, tj. kao pretnja slobodama loše je samo po sebi, ali je kontraproduktivno i u strogo instrumentalnom smislu jer, sputavajući inicijativu, sapinje stvaralačke impulse i ograničava razvojni potencijal.

Dobrano akumulirano i zaista bogato iskustvo sa centralnoplanskim sistemima pokazuje da odgovornost vlasti za realizaciju ovako osmišljenih konkretnih ciljeva, posebno onih

323

324

Trnoviti putevi do odgovorne države − Još jednom o raskoraku izmeÐu ciljeva i sredstava −

koji su numerički specifikovani, otvara široke prostore za razne oblike prinude, pa su pojedinci i organizacije ne samo sputani u svojim inicijativama i pothvatima nego i prinuđeni na ponašanja i činjenja koja ne odgovaraju njihovim preferencijama. U političkoj ekonomiji institucija i državnih funkcija prihvaćeno je da sloboda ima veliku normativnu vrednost, dok je prinuda kao njena suprotnost tačno na suprotnom kraju, na samom ekstremu, ove valorizacione lestvice. Ovaj sistem kvantitativnog planiranja i oblik državne organizacije koji iz njega logički proističe mogli bi da podrže samo oni kojima sloboda nije visoko u skali preferencija i kojima reglementacija društvenog života nije pojava koju treba po svaku cenu sprečavati. Disperzija moći, kao suprotnost njenog neodmerenog gomilanja, ima prema tome, i veliku instrumentalnu vrednost jer silno povećava razvojni potencijal sistema.

Ovo je tačka na kojoj je prikladno istaći da jaka država, u meri u kojoj se ta snaga sastoji u njenoj osposobljenosti – dakako, putem pratećih ovlašćenja – da neposredno utiče na privredne procese i da upravlja realnim resursima i finansijskim sredstvima, zakonito i predvidivo postaje činilac nečuvenih zloupotreba i posvemašnje korupcije. Ko u to ne veruje, neka pogleda Srbiju, a ni obilna strana iskustva neće ga pokolebati u izvođenju ovakvog zaključka. Ko traži da se vlast i država obavežu na ostvarivanje konkretnih kvantitativno specifikovanih ciljeva, taj ne samo što pristaje na korupciju i zloupotrebe, nego ih neposredno zaziva. U Pešikanovom aranžmanu država bi imala mnogo onoga posla iz koga je treba apsolutno isključiti, a to je neposredno upravljanje raznovrsnim resursima i finansijskim sredstvima, te ovladavanje odgovarajućim ekonomskim procesima..

Da je reč o upravljanju resursima vidi se po tome što se na više mesta govori o državi kao preduzetniku (2013, s. 12).2 Konkretnije i detaljnije, da država, suprotno Pešikanovim uveravanjima, nastupa u ulozi nekog privrednika, u roli nekog makrodomaćina, vidi se po sledećim pojedinostima. Na s. 18 on od države traži da se u rešavanju problema nezaposlenosti angažuje preko mere koja je došla do izražaja u delovanju njene institucije, Nacionalne službe za zapošljavanje, odnosno Zavoda, kako je skraćeno nazvana u Pešikanovom tekstu. Ako država treba da se lati tog posla preko i povrh njenih institucija koje su za to i osnovane i ovlašćene, onda nema šta drugo da se zaključi nego da treba najneposrednije, „domaćinski“ da uđe u ovaj zametni posao. Na s. 17 kaže se da bi trebalo da država „u svim tim projektima učestvuje u finansiranju u određenom procentu“.

Na s. 20 stoji da bi država „...morala da preuzme obavezu finansiranja svih projekata za kupce koji su spremni da ih realizuju i pruže odgovarajjuće kreditne garancije“. Usput, zna li gospodin Pešikan da je naša država u tako kritičnoj finansijskoj situaciji da uveliko već finansira svoje tekuće izdatke iz raznih zajmova, mahom dignutih u inostranstvu, te da je premašila zakonsku granicu dozvoljenog deficita i količnika javnog duga prema BDP? (Fiskalni savet 2012, posebno ss. 19-51, a potom 52-66). Kako Fiskalni savet eksplicitno konstatuje, ona se uveliko približila „krizi javnog duga“, što može da se shvati kao eufemizam za neku vrstu državnog bankrota.

Kako bi u neko širokopojasno finansiranje projekata mogla da se upusti država koja mora da se zadužuje da bi mogla da isplati takve najobičnije tekuće izdatke kao što su penzije Ovde se pozivanje na strane vrši na osnovu rukopisne verzije Pešikanovog teksta, pošto u vreme pisanja ovog teksta, zbornik koji čitalac ima u rukama, naravno, nije postojao. Pravopis propisuje da se pozivanje na strane vrši skraćenicom str. Ovde se, međutim, za pozivanje na jednu stranu vrši jednim slovom: s. dok se pozivanjem na više strana vrši udvostručenim istim slovom: ss. Pored toga što je ovaj način ekonomičniji, on je informaciono efikasniji jer dozvoljava distinkciju između pozivanja na jednu i pozivanja na više strana, analogno konvenciji na engleskom jeziku: p. i pp.

2

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

i plate u državnim službama i delu javnog sektora? Na s. 13 preporučuje se da država nastupi kao „svojevrsni proizvođač i znanja i novca“ (podvukao gospodin Pešikan). Možda je u svemu ovome najuzbudljivija ideja državnog bankarstva (s. 13), pri čemu se na stranama 12 i 13 da zapaziti da država ne treba da organizuje proizvodnju, a potom da, kako je već napomenuto, proizvodi i znanje i novac. Kako bi to država proizvodila novac a da iza toga ne bude nekakva proizvodnja? Jedino što u tom kontekstu može da padne na pamet jeste da bi trebalo da se lati štampanja novca, prakse koju smo u nekoliko mahova dobrano iskusili a od koje smo uvek imali teške glavobolje. U svakom slučaju u ponuđenom konceptu za državu se našlo mnogo posla u obliku sasvim neposrednog upravljanja raznim resursima i na njima zasnovanim procesima, a to je ona njena aktivnost u kojoj je, kako je mnogokratno potvrđeno bogatim iskustvima, izrazito neefikasna ali zato vrlo „produktivna“ u generisanju korupcije i u multiplikovanju najrazličitijih zloupotreba.

Vid i način angažovanja države u aranžmanu kakav predlaže gospodin Pešikan kontraproduktivni su pa stoga i kontraindikovani. Ključna konstatacija u vezi sa ovim nalazom jeste da u mogućem delovanju države postoji jedna dragocena asimetrija, Država je, naime, destruktivna i razvojno inhibitorna kad se upušta u neposredno rukovanje privrednim procesima, tj. kad nastupa onako kako to gospodin Pešikan predlaže. Naprotiv, kad se drži svojih pravih funkcija, onih koje niko osim nje ne može da obavi – a to su tako često naglašavani pravila, procedure, institucije – mogućnosti za zloupotrebe su nesravnjeno manje, gotovo nepostojeće. Oblikovanje pravila, razrada procedura i donošenje propisa gotovo da su nespojivi, a u svakom slučaju ograničeno kompatibilni, sa podmićivanjem i svesnim skretanjem na neke partikularne interese, iako je teško zamisliti neku aktivnost države koja nije podložna ovakvim i sličnim izopačenjima. No, ako se kao kriterijum izbora i odlučivanja prihvati minimiziranje najšire definisanih zloupotreba, uključujući i korupciju, onda je nesumnjivo svrsishodna jedino njena orijentacija na njene autentične funkcije (razvijanje pravila i ostalo), što znači upravo suprotno od ravnanja kakvo gospodin Pešikan tako zdušno preporučuje.

Kad na tako širokom frontu priziva državu, gospodin Pešikan priziva i državnu stegu i prinudu, a dobro je poznato kakva sve zla mogu da poteknu od obimne upotrebe tih postupaka i sredstava državnog dirigovanja pojedinačnim sudbimana i širokim područjima društvenog života. Izgleda da ovu potencijalnu pošast državnog diktata nad teško odredivim ali svakako ne i beznačajnim područjima društvenog života negde u dubini svog promišljanja sluti i sam gospodin Pešikan, te zato, valjda da bi zajedno sa našim strahovima odagnao i svoj sopstveni, čitaoca uverava da „...oslanjanje na silu nije moglo da opstane“ (s. 9). Neće biti da je ta ograda od bilo kakve pomoći: država bez prinude ja kao religija bez koncepta greha ili kao tiganj bez drške.

Uz sve, ne sme se smetnuti s uma da sistemi zasnovani na kvantitativno utvrđenim smernicama imaju slab razvojni potencijal i da, sudeći po iskustvu centralnoplanskih poredaka i nipošto dopadljivom načinu na koji su napustili svetsku pozornicu, čak na dugi rok nisu ni održivi. Jakim i efektnim rečima, formulacijama koje se pamte, Meltzer (2012, pp. 113-4) opisuje debakl privreda sa centralnim planiranjem, a neku stranicu kasnija (p. 119) konstatuje da je malo institucionalnih pomaka koji su u tolikoj meri oslobodili razvojne potencijale u čitavom nizu zemalja kao što je to bio slučaj sa golim demontiranjem centralnoplanske mašinerije.

325

326

Trnoviti putevi do odgovorne države − Još jednom o raskoraku izmeÐu ciljeva i sredstava −

Kod Pešikana se, kao i kod preovlađujuće većine privrženika antiliberalnog stanovišta – a insistiranjem na državi kao preduzetniku i finansijeru i na vraćanju moćnog i obuhvatnog državnog bankarstva on se, suprotno svojim izjašnjavanjima, jasno legitimisao kao antiliberal – lako zapaža (još!) jedna krupna kontradikcija. Kroz ceo njegov tekst provlači se poput markantne crvene niti nepovoljna ocena države i veliko nezadovoljstvo i onim što je ona učinila i onim što je propustila da ostvari. To, uostalom, i jeste inspiracija koja leži u osvnovi njegove cele zamisli da se institucionalizuje mašinerija koja će najzad osigurati odgovornost države. Pa, ipak, on, i pored toga što tvrdi suprotno, nudi koncept koji je sav u znaku države, i to veoma moćne države. Tako on veruje i dokazuje da se jedno nesumnjivo društveno zlo može izlečiti povećavajući dozu one supstance koja je ovu teško izlečivu boljku i izazavala. To je neka vrsta homeopatije, nešto u znaku latinske Similia similibus curabantur, u ovom slučaju nažalost kontraindikovane i poražavajuće nedelotvorne, kako je iskustvom mnogokratno dokazano. Uz sve, izgleda da sistem sa tolikom koncetracijom moći nije ni u domenu dostupnog, čak i kad bi bio društveno poželjan, kao što nije. Ocena je ovog autora – a moguće su, dakako, i drukčije pa i posve suprotne ocene – da su u Srbiji dovoljno narasle, iako su daleko od toga da budu učinkovite i zadovoljavajujće, demokratske snage koje bi se ovakvoj viziji institucionalne transformacije energično i uspešno suprotstavile. U planovima rekonstrukcije i radikalne reforme političkog sistema važe i deluju politička ograničenja kao i u svim drugim sličnim planovima.

Ignorisanje tih ograničenja može analitičara i reformatora samo da odvede na beznadnu stranputicu, na napore da se ostvari nedostižno i realizuje nedostupno.

6. Pitanje alternative ustrojstvu zasnovanom na kvantitativnim obavezama Gospodin Pešikan na više mesta u svom tekstu konstatuje da je kvantitativno normiranje obavezujućih učinaka za predstojeći mandat prosto nezaobilazno i da nema prave alternative ovako striktnom uzimanju vlasti na neizbeživu odgovornost. Alternativa ipak postoji. Nije to neka idealna alternativa, ali neće ovo biti jedina konstelacija u kojoj su alternative daleko od toga da budu savršene, pa čak i zadovoljavajuće. Neće to biti prvi put da moramo da se zadovoljimo sa onim što nam se pruža kad već ne možemo da se dokopamo onoga što bi nam se istinski svidelo. Kad nema kiše, dobar je i grad.

Nešto temeljnija i pažljivija analiza otkriva da žal zbog odsustva alternativa u ovom konkretnom spletu strukturno datih okolnosti – baš i nema mnogo smisla. Konstatacija izostanka alternativa ne treba da bude odveć zabrinjavajuća prosto zato što ono čemu nema valjane zamene čak i pri pažljivom prebiranju opcija ne mora u opštem slučaju da bude povod za zabrinutost. Stvar nije samo u tome što je (1) ono povodom čega se sa žaljenjem nalazi da tobože nema alternative dovoljno loše da bolju alternativu i nije tako teško identifikovati (neki će se saglasiti sa ovim autorom u poruci Sve, sve, samo ne to), nego i u tome što (2) čak i ako se ispostavi da alternative nema, to ne mora da bude povod za potištenost: ne bi se reklo da je velika šteta ako se pokaže da je nešto rđavo nezadovoljavajuća alternativa u odnsu na nešto što je još gore. Važnija od toga, međutim, jeste

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

okolnost da ono što je predloženo i ono što bi na brzu ruku, a pogrešno, moglo da mu se suprotstavi kao alternativa nisu elementi istog logičkog reda.

Trebalo bi, naime, da je očigledno da ne postoji skup institucionalnih pomeranja i ekonomskopolitičkih mera koji bi već u prvom mandatu dali rezultate kao učinak vlasti koja na izborima uspeva da pobedi svoje rivale. Pomeranja i mere sa tako brzim rezultatima jednostavno ne postoje. Već je pokazano da u jednom sistemu u kome vlast nema komandnu poziciju u stilu nekakvog centralnog planiranja – potezi koje povlači ne daju tako brze rezultate. Naprotiv, ti rezultati, ako ih bude, javljaju se sa velikim vremenskim pomacima, a po pravilu su rasuti duž ogromnih vremenskih intervala koji se protežu do u daleku budućnost. Nema potrebe da se traga za alternativom nečemu što u stvari i ne (treba da) postoji. Čak i kad bi se prihvatilo opredeljenje za kvantitativno merenje učinaka vlasti, to bi bilo bez značaja jer je njen pravi zadatak da povlači poteze čije se posledice u vremenu odabira mogu samo kvalitativno oceniti. Svaki napor brojčanog kalibriranja bio bi bespredmetan jer bi se u periodu mandata realizovao tek mali, i to nipošto reprezentativan, deo očekivanih efekata. To što bi bilo „izmereno“, pa potom upotrebljeno za odlučivanje da li da se u parlamentu eventualno pokrene procedura za izglasavanje (ne) poverenja vladi, ne bi predstavljalo ni približnu meru valjanosti odluka koje je aktuelna vlada donela.

Prethodno je, u drugom kontekstu, bilo istaknuto da ova „mera“ pogotovo nije prihvatljiva, u stvari i nije nikakva mera, kad su u pitanju oni najvažniji, strateški i radikalni, zahvati u delikatnom poslu institucionalnog transformisanja zatečenog poretka. Rezimirajući, to što je predloženo kao način merenja učinaka vlasti niti ne daje valjanu meru kakva se u predloženom postuku više umišlja nego zamišlja, a ta „mera“ i ne odražava ono što je njen autor istakao kao važno i neophodno; „mera“ više zavodi nego što informiše, pa joj se neka alternativa i ne javlja kao nešto oko čega valja trošiti reči. Nečemu što je nezadovoljavajuće ne treba tražiti alternativu u onome što bi ono produkovalo a ničemu ne bi služilo, nego je potrebna alternativa koja će sistem kvalitativno odmaći od predloženog evaluacionog ustrojstva.

Zaključak ovog neizbežno osloženog i prilčno dugog rezonovanja jednostavniji je od puta kojim se do njega dolazi. Najpre, u prvoj aproksimaciji stranke se u političkoj konkurenciji i kroz međusobna poređenja mogu delimično oceniti pre nego što i povuku bilo kakve poteze i pre nego što uopšte dođu na vlast. Mogu se ceniti po svojim osnovnim opredeljenjima. Poznato je da postoje stranke koje nikada nisu bile na vlasti a o kojima u javnosti postoje sasvim nedvosmislene i dobro artikulisane ocene. Primera radi, stranka za koju glasam još od uvođenja višepartijskog sistema – u centralnoj vlasti nikada nije imala udela, a svi su izgledi da će tako i ostati dok sam ja živ. Uprkos tome, zna se njen profil, a njeni potezi, u malo verovatnom slučaju da dođe na vlast, mogu se u opštim crtama dosta pouzdano predvideti. Drugo, ekonomisti dobro znaju da u ekonomskim sistemima i sistemima odlučivanja koji su im inherentni postoje kaskade vremenskih pomaka, zbog kojih je od trenutka povlačenja nekih poteza do vremena empirijske merljivosti odgovarajućih rezultata dug period i čitava lančanica neizvesnosti. Donošenju mera mora da prethodi određeni istraživački rad, samo pretakanje principijelno skrojenih rešenja u pravne propise traži dodatna izučavanja i intelektualni angažman, a zatim predstoji nipošto trenutan

327

328

Trnoviti putevi do odgovorne države − Još jednom o raskoraku izmeÐu ciljeva i sredstava −

zakonodavni postupak; potom se propisi moraju objaviti i mora se ostaviti neki rok za njihovo prihvatanje od strane privrednih i drugih aktera – i oni sami moraju da ulože vreme i svojevrstan istraživački napor da se sa propisima upoznaju i pronađu optimalan put njihovog inkorporiranja u poslovnu politiku – a šta tek reći o velikom pomaku između primene (novih) propisa i pojave (ako ih bude!) odgovarajućih rezultata?!

Ignorisati sve te pomake i očekivati da se vlast oceni na osnovu onoga što preduzme kad uzme komandu, pa da i rezultati i ocena padnu u interval znano ograničenog mandata – sve to verovati i na tome zasnivati sistem ocene vlasti prosto je naivno. Povoljna je okolnost da se alternativne koncepcije reforme i odgovarajućeg institucionalnog preobražaja mogu oceniti a priori, nezavisno od (dobrano zakasnelih) rezultata, i to čak i za one političke organizacije koje se vlasti nikada neće dočepati. Postoji možda jedan manji segment na kome se akcije mogu preduzimati brže nego što proizlazi iz upravo skiciranog opisa, a to je da se obustave ičigledno štetne politike koje je sprovodila prethodna vlast.

Nova vlast bi, na primer, mogla smesta da prestane da dodeljuje veliku masu nepotrebnih i razvojno besperspektivnih subvencija u kojima je ogrezla prethodna, mogla bi da ugasi besmisleno (bar sa ekonomske tačke gledišta) upaljenu visoku peć u Smederevu ili da okonča štetnu praksu prilično brojnih netransparentnih individualnih dilova koje, posve kontraindikovano, sa pojedinačnim subjektima pravi prethodna, tj. aktuelna vlast. No, ni tu se politika ne može osloboditi vremenskih docnji: interval između vremena donošenja ovakvih mera i vremena pristizanja odgovarajućih efekata dovoljno je dug da obespredemeti predloženi koncept kontrole vlasti, a uz to je još i naglašeno neizvestan. Dužina i neizvesnost pomaka dve su nezavisne karakteristike koje stavljaju pod znak pitanja ne samo pojedine ekonomskopolitičke poteze nego nego i čitave politike u koje ti potezi spadaju. Veliki M. Friedman dokazivao je da vlasti treba da se u potpunosti okanu monetarne politike jer su docnje velike a vreme pojave rezultata toliko nepredvidivo da oni mogu da se pojave ne samo kad je za njima prestala potreba nego u vreme kad su neophodna dijametralno suprotna dejstva u odnosu na ono što se očekivalo od tih rezultata. Među vrhunske domete ljudskog spada sagledavanje njegovih vlastitih ograničenja i skromnih dometa, a u tome su veliki liberali iz dalje, pa delom i bliže prošlosti bili daleko ispred svojih doktrinarnih suparnika.

7. Naučna i jezička pismenost Pod naučnom pismenošću ovde se podrazumeva poznavanje osnovnih elemenata iz oblasti ekonomske teorije i analize i tačno razumevanje, tumačenje i primena termina koji su u struci opšteprihvaćeni i trebalo bi da budu dokraja poznati svim znanstvenicima.

To je uglavnom materijal koji je sadržan, a bezizuzetno dobro izložen u svim boljim udžbenicima ekonomije, onima sa kojima se u razvijenom svetu započinje studiranje ove discipline, a koji se nažalost kod nas slabo čitaju i nedovoljno poznaju. Pod jezičkom pismenošću ovde se podrazumeva ovladavanje pre svega pravopisnim pravilima, a potom i standardnim gramatičkim znanjima, uključujući i elementarnu bliskost sa onim što nalaže ispravan, ne nužno briljantan ili u bilo kom smislu dopadljiv stil.

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

U ovom odeljku biće obuhvaćena oba upravo definisana oblika pismenosti, za šta postoje sledeća dva tvrda razloga. Oba razloga imaju svoje utemeljenje u subjektivnom utisku ovog autora. Utisak je impresija i ne predstavlja rigorozan dokaz za bilo šta, pa sigurno ne i za ovo što sledi u nastavku ovog pasusa. Prvi razlog, što će reći utisak, jeste da su naučna i jezička pismenost usko korelirane: retko se događa i doživljava se kao atipičan izuzetak da je neko naučno pismen a jezički nedovoljno obrazovan, iako je obrnuta kombinacija po prirodi stvari mnogo češća i manje egzotična. Drugi razlog je jak subjektivni utisak, koji se, međutim, formira i učvršćuje kroz dugi niz godina, da je tabor protivnika liberalizma neuporedivo manje pismen od njemu suprotstavljenog liberalnog bloka, a da su neki antiliberali čak i drastično nepismeni, što se kod liberala nije dalo primetiti. Da nepismenost među zagovornicima države i njene direktne intervencije može da se digne na doslovno šokantan nivo može se videti i po tome – ni ovo valjda nije logički utemeljen dokaz ali je sigurno više od neobavezujuće indikacije – što je u svojoj najnovijoj knjizi (2012, ss. 30-33) ovaj autor eksplicitno i prilično iscrpno pisao upravo o pravopisnoj nedostatnosti i gramatičkoj nepismenosti pripadnika te grupacije među ekonomistima.

Na visoku korelaciju dva definisana oblika (ne)pismenosti ukazuje i činjenica da je u istoj knjizi (ss. 33-37, a potom 37-44), a u naslonu na pregled jezičkih omaški, u nastavku data analiza logičkih grešaka i „koncepcijskih iskliznuća“ koja su razrađena kao manifestacija naučne nepismenosti.

Ovo je tačka na kojoj bi kao prikladna mogla da se ispostavi jedna reminiscencija na našu socijalističku prošlost. Dobro je poznato da ni tada ekonomisti nisu bili jedinstveni, a jedna od najmarkantnijih deobnih linija bila je ona koja je razdvajala pristalice i protivnike tržišta. Nije teško proveriti da su na strani „tržišnika“ bili najobrazovaniji, daleko najbolji ekonomisti. Podsećanja radi, među njima su bili pokojni Branko Horvat, Aleksander Bajt, Ivan Lavrač..., a od naših pokojni Strašimir Popović i, pomalo iznenađujuće, Mijalko Todorović i Milentije Popović. Škola tzv. dohodaša, koncepcijski znatno idaljenih od tržišta, imala je svoju tvrdu bazu kod nas u Srbiji, u zavidnom stepenu bila je zastupljena u Hrvatskoj, a koliko otkriva (nikad sasvim pouzdano sećanje) u ekonomski (relativno) obrazovanoj Sloveniji nije bilo nijednog. Bilo je par očito manjinski zastupljenih tvrdih marksista, ali pripadnika te škole, koja je jedno vreme slovila kao samoupravna ortodoksija, u Sloveniji nije bilo. Stekne li se makar i površan uvid u tekuću naučnu produkciju u Srbiji, lako se zapaža upadljivo veća naučna obaveštenost liberalno orijentisanih ekonomista; od B. Begovića do I. Tasića, od B. Mijatovića do B. Stojanovića...pada u oči pravo bogatstvo stranih, i to veoma vrednih i relevantnih, citiranih izvora, kao i veliki obim produkcije, neporeciva plodnost tih ekonomista. U nastavku se daje osvrt na oba pomenuta vida piismenosti u najnovijem radu gospodina Pešikana (2013), prvo na naučnu, a potom na jezičku varijantu te pismenosti.

7.1. Naučna pismenost: liberalizam kao oživotvorenje državnog intervencionizma.

Prvo što u ovoj ravni pada u oči i deluje donekle šokantno jeste da gospodin Pešikan u svom pojmovnom vokabularu spaja nespojivo. On se, naime, na nekoliko mesta u svom tekstu, uključujući i ono na samom početku (s.1, a u nastavku ponovo na ss. 8, 10, 11

329

330

Trnoviti putevi do odgovorne države − Još jednom o raskoraku izmeÐu ciljeva i sredstava −

i, posredno iako posve jasno, na s. 19), izričito i tvrdo izjašnjava kao liberal. Taj „liberal“, međutim, zagovara ideju države kao „/organizatora/ novih projekata i upravljanja novcem“ (s. 13), tvrdi da se „sunovrat privrede“ vezuje za činjenicu da je dominirao „liberalizam kao vladajuća paradigma“ (s. 11), izričito insistira na uvođenju „državnog bankarstva“ iako se prethodno ograđuje da, kad je reč o pokretanju „ proizvodnje novih projekata i upravljanju novcem...vlada o tome /ne/ treba neposredno da odlučuje“ (s.13), postulira „da /bi/ država...trebalo u svim tim projektima /da/ učestvuje u finansiranju/ (s.

17), te da bi „država...morala da obezbedi finansijska sredstva za svaki profitabilni projekat (s. 17, podvlačenje Pešikanovo). Govoreći o „neiskorišćenom znanju i upravljanju novcem“ on eksplicitno i bez ikakvih kvalifikacija traži otvorenu državnu intervenciju, jer „i jedno i drugo su funkcije o kojima treba da odlučuje država“. Da ne bi bilo nesporazuma, gospodin Pešikan neke svoje ideje artikuliše na više mesta. Tako sa tvrdom ubeđenošću kaže da „država mora da ima svoj bankarski sistem sa odgovarajućom mrežom filijala i eskpozitura“ (s.17). Za preporuku da se u institucionalni poredak uvede državni bankarski sistem on kaže da su joj „polazne osnove...liberalističke“, a potom, kao da to nije dovoljno upečatljivo, da u te osnove – u redu, pored slobode – spada i jednakost. Na ss. 12, 17 i 20 sadržana je ocena, a na osnovu nje izveden i ekonomskopolitički naputak, da država treba i da „proizvodi“ projekte i finansira ih preko svog bankarstva! Da stvar bude uzbudljivija; gospodin Pešikan postulira da „država treba da nudi kreditnu pomoć za pokretanje sopstvenog preduzetništva“, čime je izrazio zahtev, a da toga po svoj prilici nije ni svestan, da država treba da kreditira samu sebe! Ovo je mesto na kome su se u neugodnoj kombinaciji našli propust u naučnoj i nedostatnost u jezičkoj pismenosti.

Prisvojna zamenica svoj može se koristiti samo kad objekat na koji se odnosi pripada subjektu u istoj ili sadržinski povezanoj rečenici.

Zazorno je i krajnje neugodno upuštati se u kritiku ovih elementarnih iskliznuća. Uputno je stoga, pa i obligatorno, ograničiti se na goli minimum komentara. Pre svega, mora se sa velikim znakom čuđenja završiti rečenica u kojoj će biti formulisano pitanje gde je to Pešikan zapazio da se u Srbiji razbokorio „liberalizam kao vladajuća paradigma privrede“ (s. 11) kad je Srbija od načela liberalizma galaktički udaljena?! Neka ovde bude ponovljena već više puta davana ocena da Srbija sa liberalizmom ima otprilike isto toliko veze koliko je Enver Hodžina Albanija imala sa demokratijom. Naglašen i doslovno drastičan antiliberalni karakter institucija i politika u Srbiji maestralno je pokazao, na način kakav jedva da iko može osporiti, neponovljivi B. Mijatović (2012, ss. 102-3), U neverovatno konciznom (15 redova), ali isto toliko efektnom spisku od čitavih 16 drastično, moglo bi se reći i tragično, antiliberalnih crta našeg institucionalnog sistema i pratećih politika, dao je dokaze koji bi i najdogmatičnijeg liberala morali da uvere da je ovo što imamo u Srbiji sušta suprotnost načelima liberalne organizacije društva. Mijatovićev spisak nije lako dopuniti, ali neka bude dodat najnoviji politički inspirisan policijski progon poslovnih ljudi i njihovo višemesečno zatvaranje u dugom očekivanju da se najzad pojavi i ta optužnica, U međuvremenu ni konsultacije sa većim brojem doslovno vrhunskih specijalista – među njima su profesori ekonomije i prava i veliki znalci trgovinskog i privrednog prava – nikako nisu pomogle da se dokuči po kom će osnovu oni najviše eksponirani biti optuženi. U nedostatku neke blaže i mekše formulacije, ovde nema druge nego da se podvuče da je Pešikanovo dijagnostifikovanje javne politike u Srbiji, i to onog dela koji se odnosi na privredu, jedan potpun i gotovo neverovatan promašaj. Promašaj utoliko teži

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

što je Mijatovićev fundamentalni doprinos dat u tekstu objavljenom u istom zborniku u kom je štampan Pešikanov prethodni članak (2012). Dokle ćemo stići ako ne čitamo, ili neoprostivo površno čitamo, i radove objavljene zajedno sa našim sopstvenim prilozima?

Ta dijagnostička pogreška utoliko je teža i u jednom dodatnom smislu, a naime u svetlu činjenice da se sam gospodin Pešikan na nekoliko, ovde inače citiranih, mesta u svom tekstu eksplicitno izjasnio kao liberal.

Ekstravagantno je i bizarno izjašnjavati se kao liberal a insistirati na „državnoj proizvodnji projekata i novca“, razvijenoj mreži državnog bankarstva, sve sa filijalama i ekspoziturama, na politici u kojoj će država biti obavezana da finansira svaki profitabilan projekt (ako izostanu drugi izvori)...Koliko se da razabrati, kod gospodina Pešikana pojavio se i istrajava neki krupan nesporazum. Njegovo poimanje liberalizma nije od ovoga sveta, a i o državi kao da ima predstave koje su daleko od opšteprihvaćenih. Kad se povrh svega na 12. strani emfatično zatraži da „svi rade ono što najbolje znaju“, pa kad se nešto dalje na istoj strani insistira na tome da država u svojstvu preduzetnika „treba da uspostavi ili preuredi postojeći sistem i tako omogući njegov optimalni razvoj“, onda iz toga proizlazi da država treba na neviđeno širokom planu da nastupi i kao finansijer, investitor, bankar, pa čak i kao preduzetnik. Ovakav etatizam ne da se zapaziti ni kod najzagriženijih pristalica dirižizma, a ovde se u ulozi zagovornika posvemašnjeg angažovanja države našao niko drugi nego jedan ekonomista koji zbog nečega misli da je liberal. Takvo gromko i na (pre)širok teren upravljeno zazivanje države, uz opetovano isticanje tobožnje liberalne platforme deluje kao da smo neočekivano dobili zastupnika jedne javnopolitičke orijentacije koja bi mogla da se nazove državni liberalizam. No, pojam državnog liberalizma je čist oksimoron, to je, kako bi Marks rekao contradictio in adiecto, nešto kao drveno gvožđe, užareni led ili osušena voda. Takvo iskliznuće gospodin Pešikan nije smeo sebi da dozvoli. Sve da mu je sve ostalo što je napisao ispravno i konzistentno, kao što nije, ovaj jedini detalj bio bi dovoljan da ga sasvim kompromituje.

Kad obrazlaže da je njegova ideja državnog bankarstva liberalistički utemeljena, on se poziva na jednakost kao jedno od opredeljujućih liberalnih načela. Jednakost kao takva, bez neophodnog pratećeg determinativa, noseće je načelo onog teorijskog i paradigmatskog sistema koji je upravo suprotan liberalizmu, a kome gospodin Pešikan pripada a da toga, kako izgleda, nije ni svestan. Doduše, i u liberalizmu kao jedno od ključnih vrednosnih i akcionih opredeljenja figuriše jednakost, ali to nije jednakost kako je shvata gospodin Pešikan ili kako je kod njega bar formulisano, nego jednakost u primeni pravila, jednakost pred zakonom. Baš onako kako je to Ciceron neponovljivo formulisao pre dve hiljade godina: Legum omnes servi sumus, ut liberi esse possimus. To omnes znači da smo zakonu u istoj meri svi jednako podložni da bismo mogli da budemo slobodni.

U sklopu poteza koje bi trebalo da povuče država, ovaj samoproklamovani liberal postulira da bi se kamatna stopa na devizne uloge „trebalo...smanjiti na najviše do 2%“.

Gde je tu tržište? Zbog čega su se banke upustile u tako intenzivnu konkurenciju, što se možda najbolje vidi po žestokoj reklami kojom razglašavaju i promovišu svoje usluge ili „proizvode“, kako to oni vole da formulišu? Valjda na tom tržištu postoji i strana ponude i valjda se treba zapitati kako bi na tako drastično sasecanje kamatne stope reagovala ponuda štednje. Ne bi li u celu ovu sliku trebalo uneti i rizik koji je u ovom miljeu trajno i

331

332

Trnoviti putevi do odgovorne države − Još jednom o raskoraku izmeÐu ciljeva i sredstava −

zabrinjavajuće visok? Ne bi se smelo zaboraviti da je rizik sastavnica troškova i da se na više načina manifestuje kao povećanje cene kredita, pa tako i cene koju banke moraju da ponude da bi privukle i mobilisale štednju. Sa tih do 2% Pešikan bi kamatnu stopu znatno približio kamatnim stopama u razvijenim zapadnim zemljama, sa obiljem kapitala, zaboravljajući da, kao cena jednog važnog resursa, mora da odražava oskudicu činioca koji se njome vrednuje i da Srbija nije na zapadu nego, kako nas je pre više od sto godina podsetio Svetozar Marković, baš na istoku. Uz sve, na svim stranama zapažaju se jake indikacije da je Srbija danas istočnija nego što je bila u Markovićevo vreme.

Kad na 17. strani sugeriše da bi u politici zaduživanja prednost trebalo dati dizanju zajmova za finansiranje ulaganja, i to u projekte sa visokim deviznim efektom, Pešikan izgleda kao da nije svestan da se tim uslovljavanjem ne može bogzna šta postići. U koliko-toliko normalnoj situaciji država treba za javne investicije da izdvaja iz tekućih prihoda, u stručnoj literaturi se iskristalisalo neko učešće tih ulaganja u fiskalnim prihodima od 5%. Kad se država zaduži za neke projekte, to uopšte ne mora da znači da će se bitno promeniti struktura trošenja u prilog investicija: ona može iz tekućih prihoda da izdvoji za onoliko manje za ulaganja u infrastrukturne i druge projekte za koliko se zadužila, pa da usmeravanje sredstava za predodređene namene ostane bez ikakvog učinka. Ulaganja iz sopstvenih prihoda i iz zajmovnih priliva aritmetički se poravnavaju po logici same stvari. A ideja o tome da štediše usmeravaju to što nakupe u nekakve konkretne projekte takođe je ekstravagantna i potpuno van domena bilo kakve praktične primenljivosti. Kad bi štediše znali i mogli da biraju projekte, oni bi bili preduzetnici i investitori a ne štediše.

U društvenoj podeli rada oni za biranje projekata nemaju ni ekspetizu ni radni kapacitet.

Pored toga, pojedinačna štednja je isuviše mala da bi mogla da isfinansira bilo kakav ozbiljniji projekat.

Ako gospodin Pešikan zamišlja da bi veliki broj sitnih štediša – a mora da ih bude veoma mnogo jer je pojedinačna štednja zanemarljivo mala u odnosu na tipične projekte – mogao da se dogovori, usaglasi i koordinira u preduzimanju projekata, onda je to još jedna njegova iluzija. Zbog činjenice da je neposredno usaglašavanje velikog broja subjekata operativno i logistički nemoguće, indikativno je da se nigde na svetu nije dogodilo da štediše nastupe u ulozi investitora onako kako to u svojoj bezgrešnoj uobrazilji zamišlja gospodin Pešikan. Pa, još kad kaže da bi ovakvo investiciono angažovanje štediša kompenziralo smanjenje kamatne stope na ispod 2%, onda se u punoj meri pokazuje naivnost cele zamisli: štediše nikad i nigde nisu uticali na investiciono angažovanje štednje koju su poveravali institucijama u finansijskom sistemu, pa niti je moguće niti zamislivo da oni tako izbegnu štete od predloženog smanjivanja kamatne stope tako što bi „svoju štednju preusmerili na finansiranje novih projekata“ (s. 17).

7.2. Naučna pismenost: pitanje odgovornosti za privredni sunovrat.

Standardni stav u teoriji odlučivanja jeste da je za odluke i njihove posledice odgovoran onaj koji je posedovao nadležnosti odlučivanja. Kad na s. 10 gospodin Pešikan zaključuje da „neoliberalizam“ ne može poricati „svaku povezanost sa sadašnjim stanjem u privredi,

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

pa i u svetu“, ostaje nejasno kako to treba razumeti. Jasno je da ljudi od nauke nemaju nikakva ovlašćenja za odlučivanje, pa je nejasno kakvu bi opipljivu odgovornost mogli da snose; pogotovo ako se uvaži davno izrečena misao pokojnog profesora A. Bajta da su političari, i to samo oni, odgovorni za izbor svojih savetnika. „Neoliberalne“ savetnike mogli su da odaberu samo iz jednog od sledeća dva razloga: (1) ta doktrina pokazala se kao spoznajno superiorna ili bar uverljivija od relevantnih alternativa, u kom slučaju „odgovornost“ pada na te alternative, ili (2) u pitanju su interesi koji su u nekom učenju našli svoju doktrinarnu potporu, u kom slučaju „odgovornost“ prvenstveno pada na te interese; kad je praćen odgovarajućom moći, interes će ići za realizacijom onoga što mu odgovara, a biće uvek u stanju da prepozna doktrinu koja će mu se zgodno naći pri ruci. Prevaljivati svu ili glavnu odgovornost na neko učenje neutemeljeno je i neumesno.

Stvar se dalje komplikuje patetičnim iskazom da je „naša akademska elita..., htela ona to ili ne, izneverila svoj narod“ (s. 13), pa je izostao neki konkretnije određen segment uunutar nje na koji bi mogla da se prevali odgovornost. Ako je cela elita izneverila narod, a „svako treba da radi svoj posao“, onda istraživačke i spoznajne poslove nije ni imao ko drugi da odradi, pa ova optužba ostaje bez svog smislenog cilja. Ako su baš svi „izneverioci“, onda niko konkretno niti ne može biti odgovoran. Odgovornost je ili individualizovana, odnosno vrlo precizno i usko locirana ili je generalizovana na celu elitu i široko rasuta, u kom je slučaju zapravo i nema. Osim toga, pišući ovaj tekst (2013, kao i onaj iz 2012. i sve ostale), Pešikan se samolegitimisao kao pripadnik elite, pa ako bi tu bilo kakve odgovornosti, prema njegovom rezonovanju deo bi morao da padne i na njega. Neki su tu odgovornost precizirali pa je natovarili na „neoliberalizam“; budući da se (u tekstu iz 2013) sam izjasnio kao liberal, gospodin Pešikan bi i po tom osnovu mogao da se pokaje i samokritikuje. Oni koji rezonuju drukčije, nisu opterećeni tim „moralnim“ imperativom pokajanja.

I pored liberalnog samolegitimisanja, u delovima teksta stvara se dosta jak utisak da je gospodin Pešikan ipak sklon da prevali odgovornost na liberale izuzimajući sebe samog: kad govori o „sunovratu“ privrede, on daje već citiranu ocenu da se ne može prenebregnuti okolnost da je liberalizam bio „vladajuća paradigma“ (s. 11). No, već na sledećoj strani, pitajući se „da li je odgovornost i organizacija društva usklađena sa osnovama liberalizma“rezolutno odgovara „možemo reći da nije“. Tako gospodin Pešikan vrlo upadljivo protivreči sam sebi, a u meri u kojoj za „sunovrat“ krivi vladajuću „neoliberalnu“ paradigmu svojom prvom konstacijom da društvom faktički vlada liberalizam, a drugom da njegova organizacija nije u znaku liberalne paradigme upada u protivrečnost na još jedan način. Rezimirajući ove dve sadržinski bliske protivrečnosti, jednom se kaže da je društvo liberalno organizovano, a drugi put da nije, dok se u ravni odgovornosti na jednom mestu kaže da je „neoliberalizam“ kriv za sunovrat, a na drugom mestu je implikacija da te „krivice“ nema jer „neoliberalizam“ društvom nije ni vladao.

Pored već razmotrene protivrečnosti između liberalnog samoizjašnjavanja i nečuvenog zagovaranja sveobuhvatne državne intervencije, javlja se na drugom mestu i određena nedoslednost ako ne i protivrečnost između iskaza da je uloga „države u organizaciji privrednog razvoja (ima li privredni razvoj organizaciju?) nezamenljiva“ (s. 10) i iskaza već na istoj strani da liberalizam, kome se on verbalno priklanja, ne isključuje ulogu dr-

333

334

Trnoviti putevi do odgovorne države − Još jednom o raskoraku izmeÐu ciljeva i sredstava −

žave, što je manje tvrda, zapravo daleko mekša konstatacija. Zaključuje se da sukob nije nastao na negaciji liberalizma, „već naprotiv počiva na liberalizmu ali sa malo manje ili malo više države“ (s. 10), šta god to značilo. Kako je rečenica sastavljena, reklo bi se da sledi da sukob između liberalizma i njegovog doktrinarnog antipoda počiva na (ovakvom ili onakvom) liberalizmu! Sukob između dve strane morao bi valjda da počiva na nečemu što je predmet spora, nekoj ideji ili interesu koji te dve strane antagonizuje, na nečem trećem oko čega strane ne mogu da se usaglase.

Izvesna protivrečnost da se razaznati i između konstatacije da je u institucionalnoj trasformaciji sve bilo podređeno „onome kako je diktirala Evropska unija“ (EU) (s. 11) i one tvrdnje po kojoj je liberalizam bio „vladajuća paradigma“ (s. 11). Ako se radi po nečijem diktatu, onda to ne može da ima veze sa opšteprihvaćenim poimanjem liberalizma. Liberalizam podrazumeva slobodu delovanja a ne prihvatanje diktata onoga o čijem se akcionom statusu radi. Tu, dakle postoji kontradikcija; nje, međutim, nema između tvrdnje da se sve radilo po diktatu EU i propozicije sa 12. strane po kojoj organizacija društva nije bila usklađena sa osnovama liberalizma. Ovde se gospodin Pešikan unekoliko spotakao o tri svoje propozicije: A društvo je bilo u znaku dominacije liberalnog učenja, B društvo nije bilo organizovano u skladu sa osnovama liberalizma, i C sve je bilo podređeno diktatu EU. Jasne su protivrečnosti između A i B i između A i C, dok između B i C nema protivrečnosti.

7.3. Naučna pismenost: slobode, individualna inicijativa, elita i planiranje preduzetništva.

Gospodin Pešikan poistovećuje nas, što bi trebalo da znači građane, i državu. On to čini sintagmom „Mi, u ovom slučaju država“. To je neopravdano i nedozvoljeno. A zasigurno nije u skladu sa načelima liberalizma, što je jedna od dve Pešikanove međusobno suprotstavljene afilijacije. Država je jedan skup institucija pojmovno i funkcionalno strogo odvojen od građana kao pojedinaca koji bi trebalo da budu slobodni i autonomni. Država je (nezaobilazni!) organ sile i prinude, a građani su čestice slobode sa autonomijom i – trebalo bi – kreativne inicijative. Bez države nema tržišta, nema osigurane slobode ni civilizovanog opstanka; no, iz toga ne proističe da se ona može poistovetiti sa građanima kojima tvori deo nasušno potrebnog institucionalnog poretka. Zbog ključne uloge u oblikovanju tog poretka država je i sama nasušno potrebna. No, to nije država koja će biti preduzetnik, tvorac projekata, „proizvođač“ novca i sa sveukupnim ekonomskim tkivom čvrsto povezani bankar; drugim rečima, to bi bila država po zamisli i opredeljenjima ovog autora, a nikako skrojena po Pešikanovoj recepturi.

Nedovoljno je precizna, a izgleda i netačna Pešikanova konstatacija da su u samoupravnom sistemu „sva prava i slobode bile individualizovane, ali ne i odgovornost za posledice“ (s. 12). Prama ovako formulisanom iskazu ispada da je sistem samoupravljanja bio institucionalno oživotvorenje svih sloboda, a dobro je poznato da su principijelno bile izostale važne političke slobode: sloboda političkog organizovanja, uključujući i osnivanje konkurentskih političkih stranaka, sloboda neometanog govora i javnog opštenja, posebno onog s političkim porukama, zna se da je zakonom bio formalizovan i tzv. verbalni de-

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

likt...Možda je ideja bila u tome da se kaže da su sva prava koja je oktroisala autoritarna politička vlast bila inidividualizovana, no prava i ne mogu da ne budu individualizovana, a u meri u kojoj na jedan ili drugi način nisu individualizovana, čini se da prestaju da budu prava. Mora se i ovde istaći da i odgovornost prestaje da bude to što se pod tom rečju podrazumeva u meri u kojoj nije individualizovana. Kolektivna odgovornost često i nije nikakva odgovornost; preciznije rečeno, odgovornost postaje to u pravom smislu reči u meri u kojoj se sužava i precizira.

Zato je više nego čudna, a u svakom slučaju logički defektna i semantički pomerena Pešikanova ideja da država treba tako da uredi odnose da „celo društvo stavi u poziciju odgovornosti za razvoj privrede“. Šta god da iskrsne kao predmet razmatranja, ako se celo društvo učini u vezi sa njim odgovornim, sam pojam gubi svoj smisao i o pravoj (ili bilo kakvoj) odgovornosti ne može biti ni reči. Slično stvar stoji i sa idejom po kojoj treba „naše akademce – tu Pešikan tačno zapaža da su, iako su snabdeveni zvanjima i diplomama, slabo opremljeni znanjem – da dovedemo u situaciju da se bave projektovanjem i preduzetnišvom“. Kako je ideja artikulisana, ispada da nijedan akademac ne bi bio oslobođen obaveze da projektuje i bavi se preduzetništvom, ali je ostalo nejasno treba li svi paralelno da se bave i jednom i drugom delatnošću ili bi se išlo na nekakvu podelu rada tako da bi jedni projekovali a drugi se bavili preduzetništvom. Bilo kako bilo, nemoguće je zamisliti situaciju u kojoj bi se svi bacili na te dve delatnosti. Ko bi pokrivao nesagledivo mnoštvo drugih poslova za koje je potrebno akademsko obrazovanje a ne svode se niti na projektovanje niti na preduzetništvo? Ko bi, primera radi, polemisao sa ljudima kao što je ovaj autor, te sa onima koji, poput gospodina Pešikana, rade na grandioznim projektima transformacije države i preobražaja celokupnog sistema vlasti?

Netačna je Pešikanova konstatacija da svi korisnici kredita mogu da propadnu a da banke ne propadnu. Najpre, razumni korisnici kredita neće uzimati zajmove koji bi ih vodili u propast, a potom banke ne mogu da ne propadnu ako ispropadaju svi korisnici kredita; banke su u obliku tih zajmova svoja sredstva uložile, pa ako dužnici propadnu, nemaju od koga da ih povrate; automatski gube i one, a ako je pomor dužnika tako masovan, jednostavno ne mogu da ne propadnu. Isto tako, govoriti o bankama koje posluju „bez ikakvog rizika“ (s. 13) znači pokazati potpuno nerazumvanje za način poslovanja i finansijski položaj banaka. Mora se dodati da u stečajnom postupku niko – osim eventualno stečajnih upravnika, pa i oni, da bi nešto dobro ućarili moraju da se očešu o zakon – ne ostvaruje profit. U stečajnom postupku svako nastoji tek da spasi ono što se spasti može i ne radi se ni o kakvoj zaradi nego o, po pravilu tek delimičnom, spasavanju uloženog koje se topi i propada zajedno sa bankrotiranim ili stečajno hendikepiranim dužnikom. U stečaju se ne radi o dohotku, dobiti ili bilo kakvim analognim tokovima, nego o (po pravilu tek delimičnom!) spasavanju imovine koja nije tok već fond ili, kako Šumadinci sve češće govore, stok. Na 14. strani Pešikan bi od svih građana da napravi preduzetnike i čak inovatore (od ovog autora to ne bi mogao da učini ni za sto godina), a uloga države bi bila da ih u toj delatnosti – za koju se inače zna da je oslonjena na vrlo mali procenat stanovništva i krajnje nepredvidiva – celishodno organizuje i planski usmeri. Hayek je u mnogo svojih radova objasnio da je preduzetništvo toliko individualizovana i retkom pojedinačnom inicijativom uslovljena aktivnost da ne samo da ne može da se planira, nego ne može niti da se po školama nauči. Poeta nascitur, orator fit. Pešikan se čak ne zado-

335

336

Trnoviti putevi do odgovorne države − Još jednom o raskoraku izmeÐu ciljeva i sredstava −

voljava ovim državnim planiranjem preduzetništva, nego predlaže i kriterijume za izbor projekata. On pritom ide na često sretane i u lošim udžbenicima opetovano i uvek iznova ponavljane, inače pogrešne kriterije izbora: produktivnost, ekonomičnost i rentabilnost (s.

14). Teorijski su sva tri bez osnova i opravdanja, a njihova pogrešna utemeljenost opada onim redosledom kojim su u prethodnoj rečenici navedeni.

I pored toga što na neki nerazjašnjen, a čini se i neobjašnjiv, način državi pripisuje sposobnost, pa i obavezu, proizvodnje novca (pa čak i znanja i projekata), gospodin Pešikan, idući valjda za rudimentarnim još preostalim impulsom liberalnog pristupa svetu privrede i poslovnih transakcija, odriče potrebu i prihvatljivost ideje da država upravlja privrednim procesima. Država se dakle ne bavi proizvodnjom – to je misija poslovnog sveta – ali na neki način „proizvodi novac“ (12 i 13). Ostaje da se vidi kako bi izgledao taj perpetuum mobile i kako bi mogao da proradi. Jednako je zanimljivo i Pešikanovo poimanje elite. Elita bi morala da ima izvesne veze sa tom čudesnom delatnošću proizvodnje novca u režiji države, ali se ispostavlja da ona nije dovoljno jasno, pa čak ni koherentno opredeljena.

Po Pešikanovoj zamisli svi bi građani bili pozvani „da ponude svoje ideje poboljšanja ili uvođenja novih proizvodnih procesa, pružanja usluga ili hijerarhijskog uređenja reprodukcionih celina...U najširem smislu to bismo mogli da nazovemo našom intelektualnom i akademskom elitom“ (s. 14). Ovo je jedinstveno i više nego neobično poimanje elite.

Ispada da elita, definisana za neki statistički skup, obuhvata sve jedinice toga skupa. Ova definicija je izvan prihvaćenih standarda i izvan sveta na koji smo navikli. U rečnicima se, baš kao i u naučnoj i najširoj komunikaciji, elita definiše kao vrlo uzak, posebno osposobljen i na specijalni način predodređen podskup jedne celine koji ima posebnu misiju i u toj celini obavlja osobite poslove, takve koje većina članova zajednice u odnosu na koju je elita definisana prosto nije u stanju i nije pozvana da obavlja. Preciznije, „elita je odabrani, vrhunski, najistaknutiji krug ljudi u jednom društvu ili u određenom njegovom delu“ (Klajn i Šipka 2006, s. 427). Ili, elitu čine „izabrani ljudi, odličnici, ’cvijet’ nekog društva, neke zajednice“ (Klajić 1966, s. 339). U jeziku kojim se sporazumevamo elita ne znači ono što pod tim terminom podrazumeva gospodin Pešikan, pa je to ilustracija teškoća koje se javljaju kad se jeziku ne pokloni dovoljna pažnja i kad se dobro poznatim rečima pripisuju neka neobična, ni za koga razumljiva značenja. Uz defekte u sferi naučne pismenosti idu i manjkavosti u domenu ona jezičke.

7.4. Naučna pismenost: finansiranje stambene izgradnje, konvertibilnost, spoljna i unutrašnja ravnoteža i pošumljavanja gradova.

Spisak ekscentričnih iskaza ne iscrpljuje se gornjim inventarisanjem. Samo stranicu nakon ove neobične upotrebe reči elita autor se latio da neke dijagnoze postavi u vezi sa problemom pošumljavanja, ističući da su ti projekti važni jer drvetu treba „10-ak godina“ da dostigne pun uzrast, a potom naglašava da je taj problem (N. B. Reč je o pošumljavanju) „problem gotovo svih gradskih naselja (2013, s. 15, podvukao Lj. M.).Vraćajući se nešto ozbiljnijim pitanjima, gospodin Pešikan predlaže progresivno oporezivanje lične potrošnje (s. 17). Valja kratko obavestiti autora da takvog oporezi-

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

vanja nema nigde u svetu, a razlog se jednostavan i sastoji u tome da ono prosto nije moguće. Statistički se na nivou domaćinstava regustruje uz ostalo dohodak i razni oblici štednje, ali se na individualnom nivou, koji bi bio neophodan za oporezivanje, niigde ne prati, niti se može pratiti, koliko je ko, gde, na šta i kako potrošio. Takva statistika je zapravo nezamisliva, pa će ovaj predlog ostati kao svojevrstan kuriozum, kao dokaz da znanstvenici znaju da dođu na pomisli za koje se unapred ne bi moglo ni poverovati da će se pojaviti.

Na istoj strani pojavilo se i nešto što se nije dalo razumeti. On tu predlaže da se stambena izgradnja finanisra iz sredstava čiji će izvor biti „namensko oporezivanje po osnovu rasprodaje stambenog fonda“. Koliko je poznato, privatizacija stambenog fonda davno je okončana, pa ni o kakvoj „rasprodaji“ više ne može biti reči. A i kad bi ga bilo, takva „rasprodaja“ podrazumevala bi kapitalne transakcije, a one se sigurno ne oporezuju na isti način kao tekući dohoci. A i kad bi bilo još šta da se „rasproda“, pa i kad bi se uprkos mnogim znacima upitnika prihvatila ideja oporezivanja tog prometa stanova, to očito nije redovan prihod kako je implicirano u Pešikanovom tekstu, nego je jednokratni priliv na koji redovna i kontinuirana gradnja stanova ne može da računa. Kad bi o „rasprodaji“ i moglo smisleno da se govori, to ne bi bio stalni prihod kakav se u stambenoj izgradnji podrazumeva: kad se rasproda to što se (inače nije!) zateklo, po tom osnovu više „prihoda“ nema. Kako bi „prihodi od nelegalno stečene imovine“ (s. 17) mogli da se jave kao izvor za finansiranje stambene izgradnje? Prihodi mogu da se pojave samo u režimu korišćenja (bilo kakve, legalno posedovane ili nelegalno stečene) imovine, a koristiti je može samo imalac, svakako ne i država koja bi je eventualno zaplenila i sudski, npr., sekvestrirala.

Prema tome, ako ima prihoda od korišćenja imovine, oni pritiču vlasniku – legalnom ili nelegalnom, svejedno – pa kao izvor za neko javno kreditiranje stambene izgradnje ne mogu da posluže. Sva je prilika da je gospodin Pešikan imao u vidu novac koji se dobija prodajom ove imovine kad i ako država uspe da je uzapti; no, tako ostvarena sredstva nisu prihod nego utržak. I nisu trajna nego jednokratna.

Neobično je, moglo bi se reći i ekscetrično, Pešikanovo lamentiranje nad izostalom konvertibilnošću nacionalne valute, pa još i zabrinjavajuće skeptična opaska da je ona „podalja budućnost“ (s. 18). Tu ostaje samo da se autor kratko obavesti da je dinar odavno konvertibilan, i to već više od jedne decenije. On jedino nije konvertibilan u kapitalnim transakcijama, ali to je potpuno zasebna tema i ne predstavlja ništa čudnovato: odsustvo konvertibilnosti u kapitalnim transkacijama česta je pojava u svetu, a do pre par decenija bila je skoro univerzalna. Mora se korigovati i rečenica koja govori o vezi između spoljne i unutrašnje stabilnosti: „Mi ne možemo imati stabilne cene sa deficitom spoljne trgovine“ (2013, s. 18). Spoljna i unutrešnja ravnoteža nisu komplementarne, pa kad se naruši jedna da se u istom smeru narušava i druga. Deficit u bilansu tekućih transakcija nije činilac porasta cena nego, naprotiv, činilac njihovog smirivanja, tj. stabilizacije. Stabilizacioni učinci deficita u odnosima sa svetom šire se i kroz realni i kroz monetarni sistem. U realnom sistemu višak uvoza nad izvozom znači veću ponudu i bolju snabdevenost na domaćem tržištu, što sigurno smanjuje stopu inflacije. U monetarnim sistemu, višak uvoza podrazumeva da su uvoznici morali od centralne banke da kupuju stranu valutu; tako se povlači primarni novac i smanjuje novčana masa, što sa strane novca smanjuje inflacione pritiske.

337

338

Trnoviti putevi do odgovorne države − Još jednom o raskoraku izmeÐu ciljeva i sredstava −

7.5. Pravopisna i jezička pismenost.

Prethodna četiri pododeljka otegla su se preko očekivanja. Zato će se na jezičku i pravopisnu stranu dati najkraći mogući osvrt. I na ovom primeru se pokazalo ono što je u uvodu 7. odeljka navedeno kao opšta pravilnost. Teorijske i analitičke manjkavosti našle su se u sprezi sa jezičkim propustima i defektima. To je iznenađujuće budući da je prethodni Pešikanov rad (2012) sa jezičke i pravopisne strane bio ne samo zadovoljavajući nego i dopadljiv. Možda će ispasti iznenađujuće i zato što prezime Pešikan u našoj jezičkoj kulturi i gramatičkim referencama ima poznatu, znatnu težinu. Jezička strana onog prvog rada (Pešikan 2012) pozitivno je istaknuto u osvrtu koji je na njegov predlog državne reorganizacije načinio ovaj autor (2012, ss. 165-7). Sa ovim novim radom gospodin Pešikan kao da je baš hteo da se uklopi u empirijsku pravilnost koju je ovaj autor postulirao kao specifičan zakon uske korelacije između dobre ili loše naučne i jezičke pismenosti. Ukratko, sa jezičke strane ovaj tekst prosto nije zadovoljavajući.

Ako tekst ne prođe kroz radikalno lektorisanje, čitalac će imati priliku da se u to sam uveri. Ovde će, međutim, biti navedeni neki ilustrativni primeri.

Jedan primer je već raspravljen napred, u pododeljku 7.3, s tim što nije razmatran kao pitanje loše upotrebe jezika nego sadržinski i logički problematičan tretman odgovarajuće materije. Reč je o terminu elita za koji se pokazalo da je pogrešno korišćen. Na s. 12 pada u oči dali; ispravno je odvojeno pisanje da li. Na istoj strani pridev ekonomskopolitički napisan je kao ekonomsko politički; kako se ovde ne naglašava ravnopravnost sastavnih pojmova i odvojenost reči koje tvore ovaj pridev, nego se on odnosi na jedan pojam – ekonomska politika – u pitanju je jedna reč. Reč akademac znači „pitomac akademije (obično vojne)“ (Klajn i Šipka 2006, s. 79), a gospodin Pešikan upotrebljava je u značenju akademski obrazovanog građanina. Na s. 15 govori se o kadrovima „koji bi to trebali da urade“, a hir istočne varijante našeg jezika traži da se u ovakvom kontekstu upotrebljava oblik trebalo. Na 16. strani 1. lice množine glagola biti dato je u obliku bi smo, a treba bismo. Skraćenicu tkz. na istoj strani trebalo je pisati tzv. Reč ino partner treba pisati kao inopartner. Na 18. strani na dva mesta se 1. lice množine glagola biti ovoga puta javlja u obliku mi bi mogli, imali..., a treba, dakako, mi bismo. Na istoj strani čita se za nekog subjekta trebao bi umesto trebalo bi. Na istoj strani stoji će mo umesto ćemo. Na 20. strani stoji S obzirom da bez onog obligatnog na to, dodatka na kome pravopis istrajno insistira. U poslednjoj rečenici teksta govori se o programu (onom koji predlaže gospodin Pešikan) koji poziva na mobilizaciju društva, ali ne putem apela na patriotizam, „nego samo štiteći svoj interes“; ispada da program može da ima svoj interes, pa još uz to i da ga štiti! Na 16. strani se kaže da bi „kvalitet ovčeg sira iz Sjenice...po svom kvalitetu“ mogao postati izvozni brend. Pored konstrukcione greške u rečenici (kvalitet...po...kvalitetu) neće biti zgoreg podsetiti na detalj iz jednog novog rečnika (Šipka 2010, s. 726) „ovči ne nego ovč(i)ji“. Imponit finem sapiens et rebus honestis – neka to što je navedeno bude dovoljno kao ilustracija, iako bi u Pešikanovom tekstu još toga moglo da se nađe. * Neka ovaj tekst bude završen konstatacijom sa kojom je i započet. Gospodin Pešikan je pokrenuo jedno izvanredno važno pitanje i zbog toga zaslužuje i komplimente i pohvale.

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

Držeći se načela da autore valja ceniti po onome što je dobro i korisno, a ne po onome gde su manje ili nedovoljno uspešni, može se zaključiti da je njegov doprinos koristan i stimulativan. On je koristan ne samo po onome što je dao, nego i po tome što je pružio dobru priliku za raspravu, pa i za celovita kritička pobijanja. Kad je reč o korisnosti po ovom drugom osnovu, možda će od posebnog značaja biti to što je kroz kritičke reakcije omogućio uvid da putevi do odgovorne države nisu onako prohodni kako se njemu čini i da taj krupni civilizacijski izazov traži mnogo više nego što većina društava može da obezbedi. Kad bi se do odgovorne države moglo stići posredstvom nekog domišljatog ustrojstva, toga bi se mnogi setili pre nas dvojice. Istorija i društvena nauka ne bi čekale baš na nas da bi se došlo do rešenja za taj golemi problem.

8. Citirana dela Begović, Boris (2011), Institucionalni aspekti privrednog rasta, Begrad: JP Službeni glasnik i Centar za liberalno-demokratske studije.

Blanchard, Olivier (2006/1997/), Macroecnomics – Fourth Edition, Upper Saddle River, New Jersey: Pearson Prentice Hall.

Bok, Derek (2002/2001/), The Trouble With Government, Cambridge, Massachusetts and London, England: Harvard University Press.

Downs, Anthony (1957), An Economic Theory of Democracy, New York: HarperColloinsPublishers.

Fiskalni savet Republike Srbije (2012), Predlog mera fiskalne konsolidacije 20122016. godine, Beograd: 30. maj.

Heyne, Paul, Peter J. Boetke and David L. Prychitko (2003/1997/), The Economic Way of Thinking, Tenth Edition, Upper Saddle River NJ: Prentice Hall.

Klaić, Bratoljub (1966), Veliki rječnik stranih riječi, Zagreb: Zora.

Klajn, Ivan i Milan Šipka (2006), Veliki rečnik stanih reči i izraza, Novi Sad: Prometej.

Madžar, Ljubomir (2012), Antiliberalizam u 22 slike, Beograd: JP Službeni glasnik.

Meltzer, Allan H. (2012), Why Capitalism?, Oxford and New York: Oxford University Press.

Mijatović, Boško (2012), O tzv. neoliberalizmu, Lj. Madžar i M. Jakšić, red., Globalna kriza i ekonomska nauka – Neoliberalizam i alternative, Beograd: Akademija ekonomskih nauka u sastavu NDES i Ekonomski fakultet u Beogradu – Časopis Ekonomske ideje i praksa, 95-105.

Milošević, Vladislav (2000), Teorija verovatnoće II, Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.

339

340

Trnoviti putevi do odgovorne države − Još jednom o raskoraku izmeÐu ciljeva i sredstava −

Pešikan, Radovan (2012), Liberali ili antiliberali – stvarna ili lažna dilema, Lj. Madžar i M. Jakšić, red., op. cit., 235-251. (2013), Država po meri, rukopis priloga za naučni skup u organizaciji Akademije ekonomskih nauka Izgledi i alternative izlaska iz recesije – Akteri, dometi i teorijski koncepti, planiran za 26. april 2013.

Prohorov, Ju. V. i Ju. A. Rozanov (1973), Teorija verojatnostjej, Moskva: Izdatel’stvo „Nauka“ Glavnoj redakcii fiziko-matematičeskoj literatury.

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

341

radovan pešikan prilog

Šta je, a šta nije napisano?1 S obzirom na to da se kritički osvrt profesora Madžara na moj rad oslanja na neke stavove koje nisam ni rekao ni napisao, dužnost mi je da na to ukažem. No, bez obzira na to, ja dugujem zahvalnost prof. Madžaru jer verujem da nije bilo ove žestoke kritike, da bi moj rad malo učesnika pročitalo. Ako to nisu imali nameru, ja ih sada molim da to učine jer će tek onda jasno videti šta je, a šta nije napisano i koje su i kakve poruke rada koji sam napisao.

1. O merljivosti predizbornih obećanja: U čemu je razlika?

Da ne bih prepričavo tekstove i na taj način se izložio eventualnom riziku grešaka ili različitog tumačenja, citiraću sporne delove teksta. Upoređenjem sadržaja citata čitaocima će biti omogućeno da neposredno vide šta je, a šta nije rečeno.

Profesor Madžar navodi da sam predložio „... skupinu ekonomskih (eventualno i drugih) ciljeva ...(s.2)“, da bi na strani 4 naveo da sam „...se opredelio za fiksiranje ciljeva na nivou sistema kao celine – bruto domaći proizvod (BDP) i/ili njegova stopa rasta i pokrivenost uvoza izvozom, dok je u logici sistema da bi se tome lako mogli, pa i morali, dodati takvi indikatori kao što su (ne)zaposlenost, inflacija, izvoz i drugi učinci u sferi platnog bilansa...− a baš tako su bila postavljana opšta opredeljenja centralnih planova. Opštesistemski ciljevi iziskuju i brojna i veoma moćna sredstva za njihovo ostvarivanje, pa je time implicirana i zastrašujuća koncentracija i ekonomskopolitičkih instrumenata i novčanih sredstava u rukama onih koji se u datom vremenu zateknu na pozicijama vlastodržaca. To su bitne crte predloženog aranžmana koje ga čine veoma bliskim sistemima centralnog planiranja“. (podvukao RP) Ja bih se veoma zabrinuo za moje mentalno zdravlje da sam ovako nešto napisao. Nažalost, profesor Madžar je kritici ovog aranžmana, kako ga je on nazvao, posvetio više od polovine teksta pozivajući se na desetak autora, da bi pokazao neodrživost onog što nije napisano, niti se u bilo kom kontekstu moglo tako protumačiti. Zalažući se za uspostavljanje merljivosti predizbornih obećanja političkih stranaka predložio sam da to bude jedan 1

Povod za pisanje ovog teksta je rad prof. Madžar „Trnoviti putevi do odgovorne države“ koji je naknadno dostavljen, a u celini je posvećen kritici moga rada „Država po meri“

342

Šta je, a šta nije napisano?

indikator i to; stopa rasta BDP ili odnos izvoza prema uvozu I/U. Da je to tako, poređenja radi, citiraću deo sopstvenog teksta kako je objavljen u zborniku radova sa naučnog skupa AEN 2012 godine. „Kada je u pitanju privreda, to nije neizvodljivo. Stopa rasta BDP je, ne samo u stručnoj nego i široj javnosti, poznata kao merilo privrednog razvoja. Ovo ne znači da nema i drugih merila koja bi mogla pojedinačno ili u kombinaciji da budu prihvaćena kao indikatori razvoja. Međutim, imajući u vidu aktuelnu situaciju, verujemo da bi najbolja mera privrednog oporavka bila stopa spoljnotrgovinske razmene izražena kao odnos izvoza prema uvozu I/U. (Rad je priložen naučnom skupu AEN 2012. na temu „Globalna kriza i ekonomska nauka“ strana 246.)

Dakle, predložio sam samo jedan indikator - stopu BDP, a ne skupinu. Alternativno, ali ne u kombinaciji sa BDP, predložio sam i stopu spoljnotrgovinske razmene. Ostavio sam i mogućnost drugog izbora, ali se za to nisam opredelio. Stopa privrednog rasta se i onako prati i izračunava mesečno. Koliko se sećam, ove godine je planirana 2,5%.

Znači, nepostoji nikakva skupina indikatora o kojoj govori profesor Madžar (s.2 i s.4), a samim ti ni vraćanja centralnog planiranja, ekonometrijskih modela, zanemarivanje troškova, ponderisanja i dr. Nema nikakve nove, dodatne koncentracije moći u posedu države da bi se pokazao i sproveo taj vid odgovornosti, ali je činjenica da postoji povećana odgovornost i mogućnost kontrole stranaka za izvršenje obećanja koje su ih i dovele na vlast. Jedina promena, u odnosu na sadašnje stanje, bila bi da se uporedi ostvarena stopa rasta sa obećanom. To bi ujedno i bila prilika da se stranke pohvale biračima kada ostave brži rast, ali, isto tako, i da parlamentu podnesu u obrazloženje za neizvršenje obećanog. Svakako da bi u tom slučaju, za te iste partije, postojao i rizik da im parlament ne izglasa poverenje i na taj način dovede do prevremenih izbora. U tom slučaju, sledeći izbori bi bili mnogo ozbiljniji, realniji, a ubeđen sam i sa mnogo manje partija koje bi se usudile da uđu u politička nadmetanja za osvajanje vlasti. Pretpostavljam da bi ovakva trijaža podigla izbore i izborne kampanje na jedan viši nivo, a broj partija svela najmanje na polovinu. Ja u tome ne vidim ništa loše.

Ovde treba naglasiti da niko strankama ne nameće koju će stopu rasta BDP da ponude biračima. To nije državno nego partijsko pitanje. Od njih se samo traži da svoja usmena obećanja o boljem životu, makar kada je privreda u pitanju, izraze i brojčano preko stope rasta privrede i ništa više!

Sve je usmereno na podizanje odgovornosti vlasti, što i sam prof. Madžar kaže da nije sporno, pa čak i da je poželjno. Ovaj predlog nije nepošten ni prema strankama. Od njih se ništa više ne traži nego da se maksimalno angažuju na poslovima koje su htele i za koje su dobile poverenje birača, a ako ne rade kako treba red je i da im se zahvalimo pre isteka mandatnog roka. One su se svojevoljno opredelile da se bave poslovima od zajedničkog interesa, pa se od njih traži samo da same sebi postave normu. One tu svoju obavezu mogu da ostvare samo preko razvoja preduzetništva. Ako budu blagovreno razrešavale sve probleme preduzetnika, ili onih koji to žele da budu, onda će i stopa BDP da raste, a to je i cilj koji želimo da postignemo. Svakako da su to pitanja institucija sistema, finasijske discipline, ali i obezbeđenje finasiranja projekata.

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

2. Još jednom o liberalizmu Činjenica je da profesor često ume bolje i lakše da oblikuje i prikaže neku moju ideju nego što bih to ja sam mogao. Tako, za moj priloženi rad, kaže (ss. 12 i 13): „Kroz ceo njegov tekst provlači se poput markantne crvene niti nepovoljna ocena države i veliko nezadovoljstvo i onim što je ona učinila i onim što je propustila da ostvari. To, uostalom, i jeste inspiracija koja leži u osnovi njegove cele zamisli da se institucionalizuje mašinerija koja će najzad osigurati odgovornost države“. To je sasvim tačno, ali i pored toga, sve moje napore i predloge kako da tu našu državu učinimo više odgovornom, on proglašava antiliberalnim, mene kao tipičnog antiliberala, a moja zalaganja i predloge da su kontradiktorna. Sve mi se čini da ovakve kvalifikacije potiči iz različitog gledanja na ulogu države u privrednom razvoju, što nas ponovo vodi na teren rasprave između liberala i antiliberala. Što se mene tiče ja sam ove podele obradio u priloženom radu na skoro tri strane (ss. 8-11) pod naslovom „Liberali i antiliberali – sukob koji to nije“. Bez želje da prepričavam napisano, samo ću navesti neke zaključke do kojih sam došao: a) To što je neko sebe proglasio liberalom ne isključuje da i drugi to mogu da budu, a, isto tako, ni prvenstvo ili monopol nad tom ideologijom. Mislim da danas ne postoji nijedan skup ekonomista, pa ni bilo koje druge grupacije, koja bi se izjasnila protiv ljudskih sloboda, jednakosti pred zakonom, ravnopravnosti, itd. Sve to dalje znači da je reč o podeli u okviru iste koncepcije, a ne dve, jer ova druga ne postoji. b) Liberalizam ne isključuje ulogu države, pa se sigurno može reći da sukob nije nastao na njegovoj negaciji, u smislu za i protiv, već naprotiv počiva na liberalizmu sa malo manje ili malo više države. Strah od povratka države i njenog pozivanja da podeli pravdu objektivno postoji. Međutim, treba istaći da je tome, svojim ćutanjem, doprinela i ekonomska nauka. U ovoj situaciji beznađa, EN ne nudi nikakva rešenja koja bi mogla sve opcije i podele da usmeri i mobiliše u drugom, utemeljenijem pravcu, pa građanima kao jedini oslonac i nada ostaje država. Ona će to i ostati ako se ne predlože bolja rešenja, a ona se mogu naći samo na osnovama liberalizma. c) Nije isključeno da će nas poverioci iz EU ubrzo osloboditi ovih problema i to za duže vreme, zato bi trebalo sve učiniti da do toga ne dođe, pa bi, već jednom, EN trebalo da upozna javnost sa svojim stavovima i preporukama o merama privrednog oporavka. Ovde mislim na njene institucije AEN i NDES, a ne pojedince.

3. Država za koju se zalažem U radu koji sam priložio za naučni skup, moje viđenje mesta i uloge države dao sam pod naslovom “Država u ogledalu liberalizma“. Naime, u pristupu pisanja ovog rada pošao sam od ubeđenja da najveći deo odgovornosti za sadašnje stanje u privredi pripada državi, a da ekonomska nauka, a posebno privrženici liberalizma, nisu ponudili odgovarajuće, prvenstveno sistemske promene koje bi postepeno prevele privredu na putanju oporavka. Kada su u pitanju uzroci postojećeg stanja navešću samo nekoliko činjenica.

343

344

Šta je, a šta nije napisano

Prvo, veliku grešku smo napravili potcenjujući sami sebe i sopstvene mogućnosti. Prihvatili smo politiku drastičnog smanjenja carinske zaštite, a sa precenjenim dinarom uništili smo našu prerađivačku industriju. Sve što je dolazilo iz EU bilo je bolje, lepše i jeftinije.

Sve smo radili kako je to EU od nas tražila, ali su sada svi problemi, sa kojima se suočavamo, ostali samo naši i naše države i pored toga što se ona nije mešala u svoj posao.

Drugo, svi nešto čekamo. Živimo od datuma do datuma. Zadužujemo se ne znajući kako ćemo kredite da vraćamo. Sav teret otplata dugova ostavljamo sledećim generacijama, koje sada čekaju na biroima za zapošljavanje. Vlade su srećne kada dobiju kredit da zakrpe budžet kao da su dobile poklon. Ali, sve i da hoćemo, to neće moći da traje još dugo. Sve u svemu, mi više nemamo šta, ni koga da čekamo. Naš odnos prema razvoju privrede treba prevesti iz pasivnog u aktivno stanje. Umesto traženja para i čekanja, treba da koncentrišemo sve naše znanje, da pravimo i prodajemo projekte, kako u zemlji tako i u inostranstvu. Lakše je dobiti sredstva za projekat nego tražiti kredite za investicije bez projekata. Samo sa ponudom i finasiranjem novih projekata mi možemo očekivati razvoj preduzetništva, a time i oporavak privrede. Ali, za projekte je potrebno znanje i novac, ali je i jedno i drugo oskudno. Međutim, mi ne možemo pobeći od činjeničkog stanja i jedino što možemo jeste da ono što imamo to i iskoristimo na najbolji način. S obzirom na činjenicu da je to znanje rasuto i neorganizovano, mislimo da jedino država može da ga okupi i organizuje, uvođenjem novih i preuređenjem postojećih institucija. U tom smislu sam predložio: • Uvođenje tržišta projekata, i • Državnog bankarstva.

Osnovni zadatak berze projekata bi bio da poveže autore projekata i imaoce sredstava.

Ponuđači na ovoj berzi bila bi sva lica bez statusnog ograničenja, koja mogu da pokažu konkurentnost svojih projekata. U najširem smislu to bi bio poziv svim građanima da ponude svoje ideje poboljšanja ili uvođenja novih proizvodnih procesa, pružanja usluga ili projekata hijerarhijskog uređenja reprodukcionih celina. U nekom taksativnom opisu ti ponuđači bili bi: građani, nosioci patenata, inovatori, preduzeća, naučni instituti, fakulteti, itd. U najširem smislu to bismo mogli da nazovemo našom intelektualnom i akademskom elitom. Pored domaćih autora, za davanje ponuda na berzi, ne bi bili isključeni ni inostrani ponuđači – građani drugih država.

Ovi moji predlozi takođe su naišli na kritiku, pa tako profesor za finasiranje projekata kaže: „Zna li gospodin Pešikan da je naša država u tako kritičnoj situaciji da uveliko već finansira svoje tekuće izdatke iz raznih zajmova ...?“ Moj odgovor je da znam, ali bih profesora Madžara pitao da li zna kada ćemo prestati da uzimamo te zajmove, šta ćemo raditi ako doživimo grčki ili kiparski scenario, kako ćemo objasniti građanima oduzimanje i oporezivanje štednje, smanjenje plata i penzija, otpuštanje radnika, itd. Nama je proizvodnja razmenljivih dobara jedini izlaz iz ovog stanja. Zato, kada me pitate o sredstvima, sigurno je da su mala, ali ako građani vide rešenje svojih problema u realizaciji ponuđenih projekata, trudiće se svim sredstvima, lično i porodično, da razviju neku proizvodnju.

Moja osnovna pretpostavka je da smo u proteklom vremenu potcenili stvaralačke mogućnosti naših građana, a posebno tehničke inteligencije. Ne vidim razloge zašto se ubrzo ne pojavi, na primer 1000, a verujem i više projekata iz oblasti poljoprivrede. Zašto neki

Ekonomske ideje i praksa | dvobroj 9 i 10 | jun-septembar 2013.

ljudi, koji su vični spoljnotrgovinskim poslovima, ne ponude projekte izvoza? Na primer, milion tona svinjskog mesa za Rusiju, ili bilo koje druge vrste roba, itd. Znate li gospodine profesore koliko ima toplih izvora u Srbiji? Zar to nije jeftina, ako ne i besplatna, energija, vrlo pogodna za razne vrste povrtarstva, ali je, i pored toga, niko ne koristi. Moj predlog o konstituisanju berze projekata je vredan isto toliko koliko su i ove moje procene tačne, a mislim da jesu.

Povodom ovih kritičnih zapažanja profesora Madžara, imam potrebu da se osvrnem i na primedbe o zapošljavanju. Svakako da je to naš najveći problem. Prema strategiji ministarstva finansija nama će, sa 2% godišnjeg povećanja zaposlenih, trebati 40 do 50 godina da bi zaposlili sadašnji broj nezaposlenih. Država i kad bi htela da ih zaposli, ona to ne može niti u to treba direktno da se upliće. Dovoljno je što zapošljava svoje partijske drugove. Međutim, po mom viđenju, država može i mora da stvori uslove za njihovo zapošljavanje. Pogubno je i za njih, i za državu, da na Zavodu čekaju neko slobodno radno mesto. Na takvim konkursima se, već sada, za nekolko radnih mesta prijavljuje nekoliko hiljada nezaposlenih. Zato sve njih treba, uz dodatnu obuku ili prekvalifikaciju, uputiti da se prihvate nekog projekta i žive od svog rada. To je jedini ispravan put zapošljavanja.

4. O pismenosti, naučnoj i jezičkoj Kada je u pitanju naučna pismenost, ja unapred prihvatam sve kritike koje su mi upućene. U ovom tekstu profesor Madžar je naveo destak imena naučnika iz ekonomske struke za koje uopšte nisam ni čuo, a verovatno ih ima najmanje još toliko. Pored toga, želim da dodam da mi je i znanje engleskog jezika tanko i da ne čitam kvalitetnu literaturu.

Ja se sa tim ne ponosim, ali to ne smatram ni nekom velikom manom kada je reč o našoj, a ne svetskoj krizi. Svako je od nas sticao znanje i iskustvo na svoj način, kako je izabrao ili morao. Profesor Madžar je ceo svoj radni vek proveo učeći, čitajući, pišući i predajući na raznim univerzitetima, i to uspešno. Bilo bi čudo da do sada nije savladao svu terminologiju i pravila pisanja i ja mu na tome čestitam. Međutim, za razliku od prof. Madžara, ja sam ceo svoj radni vek od 18-te godine proveo radeći u privredi, u više preduzeća, na svim hijerarhijskim lestvicama - od referenta do direktora, uvek rešavajući aktuelne problema sa kojima sam se suočavao. Međutim, ja sam, i pored toga, napisao kakav-takav predlog sistemskih izmena za oporavak naše privrede, ali predlog profesora Madžara nisam imao prilike da pročitam. Pitanje razvoja i jačanja institucija je tema koju niko ne osporava, ali mislim da nam, za današnje probleme sa kojima se suočavamo, nije dovoljna. Činjenica je da se kvalitet naših institucija, iz godine u godinu poboljšava, ali je isto i činjenica da nam je stanje u privredi i društvu svake sledeće godine gore od prethodne. Zar Vam, profesore Madžar, ovo ne govori da uzroke stanja ne treba tražiti samo u razvoju institucija?

U Pančevu 25. aprila 2013 godine

345

CIP - Кaтaлогизaцијa y пyбликaцији Нaроднa библиотекa Србије, Беогрaд 33 Ekonomske ideje i praksa : kvartalni časopis iz oblasti ekonomije, poslovne ekonomije i menadžmenta, statistike i poslovne informatike / glavni urednik Miomir Jakšić. - 2013, br. 9/10 (jun-septembar)- . - Beograd (Kamenička 6) : Centar za izdavačku delatnost Ekonomskog fakulteta u Beogradu, 2013(Beograd : Čugura print). - 24cm Tromesečno ISSN 2217-6217 = Ekonomske ideje i praksa COBISS.SR-ID 184934668

© 2013.

Sva prava su zadržana. Nijedan deo ove publikacije ne može biti reprodukovan niti smešten u sistem za pretraživanje ili transmitovanje u bilo kom obliku, elektronski, mehanički, fotokopiranjem, snimanjem ili na drugi način, bez prethodne pismene dozvole autora.