Hugh laurie Vrlo komplicirana trgovina

Hugh Laurie

VRLO KOMPLICIRANA TRGOVINA

s engleskog prevela Ivana Ameri

Mom ocu

Zahvaljujem Stephenu Fryu na njegovim komentarima; Kim Harris i Sari Williams na njihovu neodoljivo dobrom ukusu i inteligenciji; svom književnom agentu Anthonyju Goffu na besprijekornoj potpori i ohrabrenju; svojoj kazališnoj agentici Lorraine Hamilton jer joj nije smetalo što imam i književnog agenta, i svojoj supruzi Jo, na stvarima koje bi ispunile dužu knjigu od ove.

PRVI DIO

Jedan Vidjeh čovjeka jutros koji umrijeti nije htio...

P S. STEWART

Recimo da nekome morate slomiti ruku.

Desnu ili lijevu, nebitno. Poanta je da je trebate slomiti, jer u protivnom... ne, ni to nije bitno. Recimo tek da neće biti dobro ukoliko je ne slomite.

E sad, moje pitanje glasi: hoćete li tu ruku slomiti brzo – krc, ups, ţalim sluĉaj, daj da ti pomognem s improviziranom udlagom – ili ćete cijelu stvar razvući na dobrih osam minuta, svako malo postupno pojaĉavajući pritisak dok bol ne postane ruţiĉasta i zelena i vruća i hladna i sve u svemu urlajuće nepodnošljiva?

Toĉno tako. Naravno. Ispravno, jedino ispravno jest završiti s time što je brţe moguće.

Slomi ruku, polij je rakijom, budi uzoran graĊanin. Nema drugog odgovora.

Osim ako.

Osim osim osim ako. Što ako mrzite osobu kojoj ta ruka pripada? Mislim stvarno, stvarno je mrzite.

To je stvar koju sad moram razmotriti.

Kaţem sada, misleći na tada, misleći na trenutak koji opisujem; neznatan trenutak, tako prokleto neznatan, prije nego što će mi zapešće doseći šiju, a lijeva će mi se nadlaktica slomiti na bar dva, a moguće i više, labavo spojena komada.

Jer, gledajte, ruka o kojoj govorimo je moja. Nije neka apstraktna, metaforiĉka ruka.

Kost, koţa, dlaĉice, mali bijeli oţiljak na vrhu lakta zaraĊen na rubu grijalice u osnovnoj školi – sve to pripada meni. A sad je došao trenutak kad moram uzeti u obzir mogućnost da me ĉovjek koji stoji iza mene, steţe mi ruĉni zglob i gura ga uzduţ moje kraljeţnice s gotovo seksualnom paţnjom mrzi. I to mislim stvarno, stvarno mrzi.

Ne ţuri mu se.

Preziva se Rayner. Ime nepoznato. Bar ga ja ne znam, a stoga, po svoj prilici, ni vi.

Pretpostavljam netko, negdje, valjda zna kako se zove – valjda ga je krstio tim imenom, zazivao ga njime na doruĉak, uĉio ga kako da ga napiše – netko drugi je to ime izvikivao u kafiću nudeći piće ili ga mrmljao tijekom seksa, ili ga je pak upisao u okvir na obrascu za ţivotno osiguranje. Sve su to stvari koje su zasigurno radili. Samo mi ih je teško zamisliti.

Rayner je, po mojoj procjeni, bio deset godina stariji od mene. Što je sasvim OK. Ništa tome ne fali. Imam dobre, tople, nerukolomne odnose s mnogim ljudima koji su deset godina stariji od mene. Ljudi koji su deset godina stariji od mene uglavnom su divljenja vrijedni. Ali Rayner je i osam centimetara viši od mene, 25 kilograma teţi i barem osam puta, kako god se mjerne jedinice za nasilje zvale, nasilniji. Ruţniji je od javne garaţe, s velikom golom lubanjom prepunom udubina i izboĉina kao neki balon pun alata, s plosnatim štemerskim nosom, evidentno u njušku uguranim neĉijom lijevom rukom, ili moţda ĉak stopalom, a koji se širio u asimetriĉnu deltu punu meandara ispod grube ploĉe ĉela.

A, Boţe svemogući, kojeg li ĉela! Cigle, noţevi, boce i razumni argumenti su se, u svoje vrijeme, neškodljivo odbijali od ove masivne ĉeone ploĉe, ostavljajući tek slabašna uleknuća meĊu dubokim i široko razmaknutim porama. Mislim da su to bile najdublje i najšire razmaknute pore koje sam ikad vidio na ljudskoj koţi, što me je navelo da se prisjetim pruga za vjeţbanje golfa u Dalbeattiju krajem dugog, suhog ljeta „76. godine.

Pomiĉući se boĉno, shvaćamo da su Raynerove uši bile jednom davno odgrizene i ispljunute natrag na glavu, jer mu je lijevo uho definitivno bilo naopaĉke, ili izvrnuto na krivu stranu, što god, svakako nešto što vas tjera da se neko vrijeme zabuljite prije nego vam sine, “aha, pa to je uho”.

A povrh svega, ako još niste shvatili. Rayner je na sebi imao crnu koţnu jaknu iznad crne dolĉevite.

No naravno da ste to skontali. Rayner je bio takav lik kojem bi, i kad bi bio sav umotan u finu svilu te imao orhideju iza oba uha, nervozni prolaznici i dalje prvo dali sav svoj novac, a tek se poslije pitali jesu li mu uopće išta dugovali.

Ja mu, igrom sluĉaja, ništa nisam dugovao. Rayner spada meĊu ono malo ljudi kojima apsolutno ništa ne dugujem, i da su se stvari meĊu nama bolje odvijale, moţda bih mu ĉak predloţio da si on i kolege izrade posebnu kravatu kao znak pripadanja tom probranom društvu.

Moţda s kariranim uzorkom.

Ali, kao što rekoh, stvari meĊu nama nisu baš dobro stajale.

Jednoruki instruktor borilaĉkih vještina zvan Cliff (poduĉavao je goloruku borbu, a imao je samo jednu ruku – da, znam, ţivot je ponekad takav) jednom mi je rekao da je bol nešto što zadaješ sam sebi. Drugi ti ljudi nešto naprave – udare te ili izbodu ili ti pokušaju slomiti ruku – ali bol si stvaraš sam. Dakle – rekao je Cliff koji je proveo dva tjedna u Japanu i stoga se smatrao pozvanim naplaćivati ovakva sranja – samo o tebi ovisi hoćeš li zaustaviti vlastitu bol.

Cliffa je tri mjeseca kasnije, u tuĉnjavi u pubu, ubila pedesetpetogodišnja udovica pa sumnjam da ću ikada biti u prilici razuvjeriti ga.

Bol je dogaĊaj. DogaĊa ti se, a nosiš se s njim kako god moţeš.

Jedino što je zasad bilo na mojoj strani jest ĉinjenica da nisam ni pisnuo.

Nema to veze s hrabrošću, da se razumijemo, jednostavno nisam stigao do toga. Do tog trenutka Rayner i ja smo se odbijali o zidove i namještaj u znojnoj testosteronskoj tišini, sa samo ponekim groktajem kojim smo obojica davala do znanja da se još dobro drţimo. Ali sad, s ne više od pet sekundi prije nego što se onesvijestim ili kost napokon pukne – sad je bio savršen trenutak za uvoĊenje novog elementa. A zvuk je jedino što mi je palo na pamet.

Stoga sam duboko udahnuo kroz nos, izvinuo se kako bih se što više pribliţio njegovu uhu, na trenutak sam zadrţao dah, a onda ispustio ono što japanski borci zovu kiai – vi biste to vjerojatno nazvali strašno glasnim zvukom i ne biste bili u krivu – urlik takvog zasljepljujućeg, šokantnog, koji-je-to-kurac-bio intenziteta da sam sâm sebe priliĉno prestrašio.

Na Raynera je to utjecalo više-manje kao što sam i opisao, jer se nehotice pomaknuo na jednu stranu i na dvanaestinu sekunde popustio stisak oko moje ruke. Svom sam snagom zamahnuo glavom unatrag prema njegovu licu te osjetio hrskavicu njegova nosa kako se prilagoĊava obliku moje lubanje i svilenkastu tekućinu kako se širi po mom skalpu, a zatim sam petu povukao gore prema njegovim preponama, zastrugavši mu nogu prije kontakta s impresivnim sklopom genitalija. Kad je prošla ta dvanaestina sekunde, Rayner mi više nije lomio ruku, a ja sam odjednom postao svjestan da sam obliven znojem.

Maknuo sam se od njega, plešući na vrhovima prstiju kao jako stari bernardinac i pogledom traţio oruţje.

Mjesto odrţavanja ovog profesionalno-amaterskog turnira od jedne petnaestominutne runde bila je mala, neotmjeno namještena dnevna soba u rezidencijalnoj ĉetvrti Belgravia.

Dekorater interijera je do perfekcije uţasno odradio svoj posao, kao što to svi dekorateri interijera rade, svaki put, bez greške i iznimke – ali u tom se trenutku njegova ili njezina sklonost teškim, prenosivim objektima sluĉajno poklapala s mojom. Zdravom sam rukom s police nad kaminom odabrao Budu od pola metra i otkrio da ušesa tog ĉovjeĉuljka otvaraju mjesto za prikladan stisak jednorukom igraĉu.

Rayner je sada kleĉao i povraćao po kineskom tepihu, ĉime mu je uvelike uljepšao boju.

Odabrao sam mjesto, pripremio se i bekhendom ga opalio tako da se kut Budina postolja zabio u mekani prostor iza njegova lijevog uha. Ĉuo se promukli, dvodimenzionalni zvuk kakav moţe proizvesti samo napadnuto ljudsko tkivo, a zatim se boĉno prevalio.

Nisam se zamarao provjeravanjem je li još ţiv. Moţda bezosjećajno, ali što se moţe.

Obrisao sam si dio znoja s lica i izašao u hodnik. Pokušao sam osluškivati, no ako je bilo ikakvih zvukova u kući ili s ceste, ne bih ih ĉuo jer mi je srce rondalo kao bušilica za asfalt. Ili je vani moţda stvarno netko bušio asfalt. Bio sam prezaposlen udisanjem velikih pakiranja zraka

da bih razaznao.

Otvorio sam ulazna vrata i istog trena na licu osjetio hladno rominjanje. Kišica se miješala sa znojem, razrjeĊujući ga, razblaţujući bol u ruci, razblaţujući sve, pa sam zatvorio oĉi i pustio je da pada. Bila je to jedna od najljepših stvari koje sam ikada doţivio. Moţda ćete reći da mi je ţivot bio priliĉno jadan. Ali ipak, znate, sve je pitanje konteksta.

Pritvorio sam vrata, zakoraĉio na ploĉnik i zapalio cigaretu. Postupno, uz malo grintanja, srce mi se smirilo, a zatim se smirilo i disanje. Bol u ruci bila je uţasna, i znao sam da će me pratiti danima, ako ne i tjednima, ali to barem nije bila ruka kojom pušim.

Vratio sam se u kuću i vidio da Rayner leţi tamo gdje sam ga ostavio, u lokvi bljuvotine.

Bio je mrtav ili su mu nanesene teške-tjelesne-ozljede, a bilo koja od tih opcija znaĉila je barem pet godina. S vremenom dodanim zbog lošeg ponašanja, deset. Ukupno gledano, loše.

Naime, već sam bio u zatvoru. Samo tri tjedna i samo u pritvoru, ali kad ste dva puta dnevno primorani igrati šah s monosilabiĉnim navijaĉem West Hama, koji ima tetovaţu “MRŢNJA” na jednoj ruci i “MRŢNJA” na drugoj – i to s kompletom šaha kojem su nedostajali šest pješaka, svi topovi i dva lovca – poĉnete cijeniti male stvari u ţivotu.

Primjerice, to da niste u zatvoru.

Kontemplirao sam o ovim i sliĉnim stvarima, pa sam poĉeo razmišljati o svim toplim zemljama koje još nisam stigao posjetiti, kad sam shvatio da taj zvuk – taj mekani, pucketavi, škripavi zvuk – definitivno nije proizlazio iz mog srca. Niti iz mojih pluća, niti iz bilo kojeg drugog dijela moga napaćenog tijela. Taj je zvuk definitivno bio izvanjski.

Netko se krajnje bezuspješno upuštao u pothvat neĉujnog silaska niz stepenice.

Budu sam ostavio tamo gdje je bio, uzeo odvratni stolni upaljaĉ od alabastra i krenuo prema vratima, koja su bila jednako tako odvratna. Kako netko moţe napraviti odvratna vrata, moţda se pitate. Pa, potrebno je nešto truda, ali vjerujte mi, vrhunski dekorateri interijera takve stvari smandrljaju dok trepneš okom.

Pokušao sam zadrţati dah, ali nije išlo, pa sam ĉekao glasno dišući. Negdje se upalilo svjetlo, zasvijetlilo na trenutak, a zatim ugasilo. Vrata su se otvorila – pauza, nema ni tamo ništa – pa zatvorila. Stoji u tišini. Razmišlja. Ajmo probati u dnevnu sobu. Ĉulo se šuštanje odjeće, mekani odjek koraka, a onda sam iznenada osjetio kako popuštam stisak oko alabastrenog upaljaĉa i oslanjam se o zid s osjećajem nalik olakšanju. Jer ĉak i u mom uplašenom, ranjivom stanju, dam glavu ako je parfem Fleur de Fleurs Nine Ricci borilaĉki miris.

Zaustavila se na pragu i pogledom obuhvatila sobu. Svjetla su bila ugašena, no zastori su bili širom otvoreni i s ceste je dolazilo puno svjetla. Ĉekao sam da joj pogled padne na Raynerovo tijelo prije nego što joj rukom prekrijem usta.

Prošli smo kroz sve uobiĉajene faze koje nalaţu Hollywood i pristojno društvo.

Pokušala je vrisnuti i ugristi mi dlan, a ja sam joj rekao da bude tiho, jer je neću povrijediti osim ako zaviĉe. Zavikala je, pa sam upotrijebio silu. U biti, priliĉno standardan postupak.

Uskoro je sjedila na odvratnom kauĉu s ĉašom neĉega za što sam mislio da je brendi, ali se ispostavilo da je kalvados, dok sam ja stajao na vratima sa svojim najboljim, najpametnijim, “nemam dijagnozu” izrazom lica.

Raynera sam prevalio na bok u svojevrstan poloţaj za oporavak kako se ne bi ugušio vlastitom bljuvotinom. Ili u bilo ĉijoj, ako do tog doĊe. Htjela se dići i prĉkati po njemu da vidi je li u redu – jastuĉići, mokre gaze, zavoji, sve ono što sluĉajnom promatraĉu pomaţe da se osjeća bolje – ali rekao sam joj da ne mrda jer sam već pozvao hitnu i, sve u svemu, bolje ga je pustiti na miru.

Poĉela je lagano drhtati. Poĉelo je od ruku koje su stezale ĉašu, nastavilo se prema laktovima i gore do ramena, a pogoršalo bi se svaki put kad bi pogledala Raynera. Naravno, drhtavica vjerojatno nije neuobiĉajena reakcija na otkriće kombinacije mrtve osobe i bljuvotine na vlastitom tepihu usred noći, ali nisam htio da joj se stanje pogorša. Dok sam palio cigaretu alabastrenim upaljaĉem – i da, ĉak je i plamen bio odvratan – pokušao sam upiti što više informacija prije nego što je kalvados reanimira i ona zapoĉne s pitanjima.

Tri puta sam joj mogao vidjeti lice u toj sobi: jednom na fotografiji u srebrnom okviru iznad kamina, s Ray Ban naoĉalama dok joj se noge klate na skijaškoj ţiĉari; jednom na golemom i groznom ulju na platnu koje je visjelo pokraj prozora, portretu koji je vjerojatno naslikao netko tko je nije baš previše volio, i konaĉno, i definitivno najbolje, na kauĉu par metara od mene.

Nije joj moglo biti više od devetnaest godina, sa šiljatim ramenima i dugom smeĊom kosom u vrckavim valovima. Visoke, okrugle jagodice dale bi naslutiti istoĉnjaĉko porijeklo, no taj dojam nestaje ĉim joj dosegnete oĉi, a one su isto tako bile okrugle, velike i svijetlo sive.

Ako me razumijete. Na sebi je imala kućni ogrtaĉ od crvene svile i jednu elegantnu papuĉu s kitnjastom zlatnom niti preko prstiju. Pogledom sam provjerio prostoriju, no druge nije bilo na vidiku. Moţda si je mogla priuštiti samo jednu.

Proĉistila je grlo. “Tko je on?” pitala je.

Mislim da sam znao da će biti Amerikanka i prije nego što je progovorila. Prezdrava je da bi bila išta drugo. I gdje li samo nalaze te zube?

“Zvao se Rayner”, rekao sam, shvativši odmah da to zvuĉi malo šturo i da trebam nešto nadodati. “Bio je vrlo opasan ĉovjek.”

“Opasan?”

Izgleda da ju je to zabrinulo, i to s punim pravom. Vjerojatno joj je prošlo kroz glavu – kao, uostalom, i meni – da ako je Rayner bio opasan, a ja sam ga ubio, onda to, hijerarhijski gledano, znaĉi da sam ja vrlo opasan.

“Opasan”, ponovio sam, pomno je promatrajući kad je skrenula pogled. Ĉinilo se da je manje drhtala, a to je bilo dobro. Ili je njeno drhtanje uhvatilo takt s mojim, pa sam ga manje zamjećivao.

“Dobro... a što radi ovdje?” konaĉno je rekla. “Što je htio?”

“Teško je reći.” Bar meni je bilo teško reći. “Moţda je htio novac, moţda srebrninu...”

“Hoćeš reći... da ti nije rekao?” Iznenada je povisila ton. “Izudarao si ovog lika ne znajući ni tko je? Ni što radi ovdje?”

Unatoĉ šoku, izgleda da joj je mozak sasvim dobro procesuirao.

“Lupio sam ga jer me je pokušao ubiti”, rekao sam. “Takav sam.”

Probao sam se mangupski nasmiješiti, no onda sam se vidio u ogledalu iznad kamina i shvatio da nije uspjelo.

“Takav si”, ponovila je, bez trunke simpatije. “A tko si ti?”

E, sad. Tu nailazi vrlo klizav zavoj. Ovdje bi stvari mogle postati puno lošije nego što to već jesu.

Pokušao sam izgledati iznenaĊeno, moţda i malo povrijeĊeno.

"Hoćeš reći da me ne prepoznaješ?”

“Ne.” “Hm. Ĉudno. Fincham. James Fincham.” Ispruţio sam ruku. Nije ju prihvatila, pa sam pretvorio taj pokret u nonšalantni prolazak kroz kosu.

“To je samo ime”, rekla je. “To ne objašnjava tko si.”

“Prijatelj sam tvog oca.”

Razmislila je malo o tome.

“Poslovni prijatelj?”

“Tako nešto.”

“Tako nešto.” Kimnula je glavom. “Zoveš se James Fincham, nešto kao poslovni prijatelj mog oca, i upravo si ubio ĉovjeka u našoj kući.”

Nagnuo sam glavu na stranu i pokušao dati do znanja da, jest, ţivot je ponekad prava kurva. Ponovno je pokazala zube. “I to je to, je li? To ti je ţivotopis?” Ponovno sam pokušao s mangupskim osmijehom, ali opet nije uspjelo. “Samo malo”, rekla je.

Pogledala je Raynera, odjednom malo uspravnije sjela, kao da joj je upravo nešto sinulo. “Nisi nikoga pozvao, zar ne?”

Kad bolje razmislim, uzevši sve u obzir, morala je imati bar dvadeset i ĉetiri godine.

“Hoćeš reći...” Sad sam se već koprcao.

“Hoću reći”, nastavila je, “da nema hitne na putu. Isuse!”

Ĉašu je stavila na tepih pokraj nogu, ustala i krenula prema telefonu.

“Gle”, rekao sam, “prije nego napraviš neku glupost...”

Krenuo sam prema njoj, no naĉin na koji se okrenula jasno mi je dao do znanja da je vjerojatno bolje ostati miran. Otisak telefonske slušalice vjerojatno bi mi tjednima ostao na licu.

“Ostani gdje jesi, gospodine James Fincham!” prosiktala je. “Ovo nije nikakva glupost.

Zovem hitnu i zovem policiju. To je meĊunarodno prihvaćen postupak. Doći će ljudi s palicama i odvesti te. Nema niĉega glupog u tome.” “Ĉuj”, rekao sam, “nisam bio baš sasvim iskren prema tebi.” Okrenula se prema meni i suzila oĉi. Ako znate što mislim time reći. Suzila ih je vodoravno, ne vertikalno. Pretpostavljam da bi se moglo i reći drukĉije, ali dobro.

Suzila je oĉi.

“Kako to, dovraga, misliš, ne baš sasvim iskren? Rekao si mi samo dvije stvari. Ţeliš reći da je jedna od njih bila laţ?”

Drţala me je u šaci, jasno ko dan. Bio sam u gabuli. Ali ipak, tek je okrenula prvu brojku.

“Zovem se Fincham”, rekao sam, “i poznajem tvog oca.”

“Aha, a koju marku cigareta puši?”

“Dunhill.”

“U ţivotu nije popušio cigaretu.”

Mogla je biti u kasnim dvadesetima. Najviše je mogla imati trideset, uvrh glave.

Duboko sam uzdahnuo dok je okretala drugi broj.

“Okej, ne poznajem ga. Ali pokušavam pomoći.”

“Da, baš. Došao si zbog kvara u kupaonici?”

Treća brojka. Bacaj adut.

“Netko ga pokušava ubiti”, rekao sam. Ĉuo se tihi škljocaj, a netko je negdje pitao koja se usluga traţi. Vrlo se polagano okrenula prema meni, drţeći slušalicu podalje od lica. “Što si rekao?”

“Netko pokušava ubiti tvog oca”, ponovio sam. “Ne znam tko i ne znam zašto. Ali pokušavam to sprijeĉiti. Eto, sad znaš tko sam i što radim ovdje.”

Dugo me je i pronicljivo gledala. Negdje je sat ogavno otkucavao.

“A ovaj ĉovjek”, pokazao sam na Raynera, “ima neke veze s tim.”

Mogao sam vidjeti kako misli da to nije pošteno jer Rayner nije baš bio u poziciji da mi proturjeĉi; stoga sam malo ublaţio ton, zabrinuto pogledao oko sebe kao da sam jednako zbunjen i uznemiren kao i ona.

“Ne mogu reći da je došao ovamo da ga ubije”, rekao sam, “nismo imali prilike popriĉati. Ali to nije nemoguće.” Još je uvijek buljila u mene.

Operater na liniji je skviĉao halo, halo i vrlo vjerojatno pokušavao locirati poziv. Ĉekala je. Što toĉno, nisam siguran.

“Hitnu, molim”, konaĉno je rekla, i dalje me gledajući, a zatim se neznatno okrenula i dala adresu. Kimnula je glavom, a zatim je polako, vrlo polako, spustila slušalicu i okrenula se prema meni.

Uslijedila je jedna od onih stanki za koje znate da će biti duge ĉim poĉnu, pa sam istresao još jednu cigaretu iz kutije i ponudio joj kutiju.

Krenula je prema meni i stala. Bila je niţa nego što je izgledala dok je bila na drugoj strani sobe. Ponovno sam se nasmiješio, a ona je iz kutije izvadila cigaretu, ali nije ju upalila.

Samo se lagano igrala njome, a zatim je usmjerila par sivih oĉiju prema meni.

Kaţem par oĉiju. Mislim na njezin par oĉiju. Nije izvukla par tuĊih iz ladice i usmjerila ih prema meni. Usmjerila je svoj par velikih, sivih, svijetlih, velikih oĉiju prema meni. Onakvih kakve odraslog muškarca mogu natjerati da blebeće gluposti. Skockaj se, tako ti svega.

“Laţeš”, rekla je.

Bez ljutnje. Bez straha. Gola ĉinjenica. Laţeš.

“Pa sad”, odgovorio sam, “naĉelno to radim. Ali u ovom odreĊenom trenutku, eto, sluĉajno, govorim istinu.”

Nastavila je buljiti mi u lice, onako kako to i sam ponekad radim nakon brijanja, ali ĉinilo se da ni ona nije otkrila ništa više od mene. Zatim je jednom trepnula, a taj je treptaj nekako sve promijenio. Nešto se otpustilo, ili iskljuĉilo, ili bar malo utišalo. Poĉeo sam se opuštati.

“Zašto bi itko htio ubiti mog oca?” Glas joj je sad bio mekši.

“Iskreno, nemam pojma”, rekao sam. “Tek sam doznao da ne puši.”

Nastavila je s pitanjima, kao da me nije ni ĉula. “Recite mi, gospodine Fincham”, rekla je, “kako ste to sve doznali?”

Ovo je bilo zeznuto. Vrlo zeznuto. Zeznutost na treću.

“Tako što mi je ponuĊen taj posao”, rekao sam.

Prestala je disati. Mislim, stvarno je prestala disati. I nije izgledalo da planira ponovno prodisati u skorijoj budućnosti.

Nastavio sam što sam mogao mirnije.

“Netko mi je ponudio puno love da ubijem tvog oca”, rekao sam, a ona se u nevjerici namrštila. “Odbio sam.”

Nisam to trebao dodati. Stvarno nisam.

Kad bi postojao Newtonov treći zakon konverzacije, glasio bi da za svaku izjavu postoji jednako vrijedna njoj suprotna izjava. Reći da sam odbio ponudu uvodilo je u igru mogućnost da to moţda i nisam napravio. Trenutno nisam htio da to ostane visjeti u zraku. Ali, ponovno je prodisala, pa moţda nije ni primijetila.

“Zašto?” “Što zašto?”

Lijevo joj je oko imalo tanku zelenu crtu koja je išla od zjenice prema sjeveroistoku.

Stajao sam, gledao joj u oĉi, istodobno se trudeći to ne ĉiniti jer sam u ovom trenutku bio, na više naĉina, u gadnoj gabuli.

“Zašto ste to odbili?”

“Zato...” poĉeo sam, a zatim zastao jer sam ovo morao odigrati bez greške.

“Da?” “Jer ne ubijam ljude.”

Uslijedila je pauza tijekom koje je ona dobivenu informaciju proţvakala nekoliko puta.

Onda je bacila pogled prema Raynerovu tijelu.

“Rekao sam ti”, nastavio sam. “On je prvi poĉeo.”

Još je nekih tristo godina buljila u mene, a zatim je, i dalje se prstima poigravajući cigaretom, ustuknula prema kauĉu, naizgled duboko zamišljena. “Ĉasna rijeĉ”, rekao sam, u nastojanju da ovladam situacijom i samim sobom. “Ja sam dobar. Darujem u dobrotvorne svrhe, recikliram novine, i sve tako.”

Došla je do Raynerova tijela i stala.

“Dakle, kad se sve to dogodilo?”

“Pa... sad, maloprije”, promucao sam idiotski.

Na trenutak je zatvorila oĉi. “Mislila sam na to kad si dobio ponudu.”

“Aha, to”, rekao sam. “Prije deset dana.”

“Gdje?”

“U Amsterdamu.”

“Nizozemska, je li?”

To je bilo olakšanje. Odjednom sam se puno bolje osjećao. Lijepo je kad vas mlado biće pogleda s vremena na vrijeme. Ne ţeliš to stalno, samo ponekad.

“Baš tako”, rekao sam.

“A tko ti je ponudio taj posao?”

“Nisam ga nikad vidio ni prije ni poslije.”

Sagnula se da uzme ĉašu, popila gutljaj kalvadosa i namrštila se na njegov okus.

“I ja bih ti to trebala vjerovati?”

“Pa...”

“Mislim, pomozi mi”, rekla je i glas joj se ponovo poĉeo dizati. Kimnula je prema Rayneru. “Ovdje imamo tipa koji neće potvrditi tvoju priĉu, bar sumnjam da hoće, i zašto bih ti ja trebala vjerovati? Jer imaš lijepo lice?”

Nisam si mogao pomoći. Trebao sam si pomoći, znam, ali nisam mogao.

“A zašto ne?” rekao sam i pokušao izgledati šarmantno. “Ja bih povjerovao u sve što ti kaţeš.”

Gadna greška. Stvarno gadna. Jedan od najglupljih, najblesavijih komentara koji sam ikada izrekao u svom dugom ţivotu prepunom glupih komentara.

Okrenula se prema meni, odjednom vrlo ljuta.

“Prestani odmah s tim sranjima.”

“Samo sam htio reći...” rekao sam, no bio sam sretan kad me je prekinula jer zapravo nisam znao što sam htio reći.

“Rekla sam da prestaneš. Tip je ovdje na umoru.”

Kimnuo sam glavom, s osjećajem krivnje, i oboje smo pogledali prema Rayneru, kao da mu ukazujemo poštovanje. Onda kao da je zakljuĉila tu priĉu i krenula dalje. Opustila je ramena i pruţila mi ĉašu.

“Zovem se Sara”, rekla je. “Moţeš pogledati ima li negdje kole.”

Na kraju je ipak nazvala policiju, a oni su se pojavili upravo dok je hitna na nosila stavljala Raynera, koji je oĉito još bio disao. Mrmljali su i išĉuĊavali se, pa dizali stvari s police iznad kamina i gledali u kamin i općenito odavali dojam da ţele biti negdje drugdje.

Policajci uglavnom ne vole doznati za nove sluĉajeve. Ne zato što su lijeni, nego zato što ţele, kao što to, uostalom, svi ţele, naći smisao, poveznice, u ogromnoj kaotiĉnoj koliĉini nasumiĉne nesreće kojom se bave. Ako ih usred lova na nekog tinejdţera koji krade ratkape pozovu na poprište masovnog ubojstva, ne mogu si pomoći a da ne provjere ispod kauĉa nema li tamo sluĉajno koja ratkapa. Ţele naći nešto što će se povezati s onim što su već vidjeli, nešto što će unijeti smisao u kaos. Tako da bi si mogli reći, ovo se dogodilo zato što se ono dogodilo.

A kad to ne naĊu – kad samo vide novu hrpu stvari o kojima moraju pisati izvješća, pa ta izvješća nekome predati, pa će ta izvješća biti izgubljena, pa pronaĊena u neĉijoj donjoj ladici, pa će se ponovno izgubiti i konaĉno pripisati nepoznatom poĉinitelju – e pa onda se razoĉaraju.

Naša priĉa ih je vrlo razoĉarala. Sara i ja smo izvjeţbali nešto što smo smatrali razumnim scenarijem, pa smo odigrali tri performansa s policajcima sve višeg i višeg ranga, dok na kraju nismo došli do zapanjujuće mladog inspektora koji je rekao da se zove Brock.

Brock je sjedio na kauĉu, povremeno pogledavao nokte na rukama i mladenaĉki kimao glavom dok je prolazio kroz priĉu o neustrašivom Jamesu Finchamu, obiteljskom prijatelju,

koji je odsjeo u sobi za goste na prvom katu. Ĉuo je buku, krenuo dolje vidjeti o ĉemu se radi, naletio je na gadnog ĉovjeka u koţnoj jakni i crnoj dolĉeviti, ne, nikad ga prije nije vidio, tuĉnjava, pad, o boţe, lupio je glavom. Sara Woolf, datum roĊenja taj i taj, ĉula je zvukove borbe, spustila se, sve je vidjela. Jeste li za piće, inspektore? Ĉaj? Gusti sok?

Da, naravno da je mjesto radnje pomoglo. Da smo istu tu priĉu pokušali prodati u socijalnom stanu u Deptfordu, bili bismo na podu marice dok trepneš i molili kratko ošišane mladiće u dobroj kondiciji, ako im nije teško, da nam se moţda na trenutak maknu s glave dok se bolje namjestimo. No, u zelenoj Belgraviji s ukrašenim fasadama, policija ti je sklonija povjerovati. Mislim da je to ukljuĉeno u cijenu.

Dok smo potpisivali izjave, rekli su nam da ne uĉinimo ništa glupo kao što bi bilo, na primjer, otići iz zemlje a da ne obavijestimo lokalnu policijsku postaju, te su nas naĉelno potaknuli da i ubuduće poštujemo zakone.

Dva sata nakon što mi je pokušao slomiti ruku, sve što je preostalo od Raynera, ime nepoznato, bio je miris.

Izašao sam iz kuće i u hodu osjetio kako bol ponovno u potpunosti ovladava mnome.

Zapalio sam cigaretu i pušeći hodao do ugla, gdje sam skrenuo lijevo do uparaĊenih graĊevina, gdje su nekoć davno drţali konje. Danas moraš biti iznimno bogat konj da bi tamo ţivio, no to ozraĉje konjušnica ostalo je kao dio karaktera te ulice, pa sam zato smatrao shodnim tamo ostaviti motor. Uz kantu zobi i malo slame pod straţnjim kotaĉem.

Motor je bio tamo gdje sam ga i ostavio, što zvuĉi kao glupa izjava, ali ne ovih dana.

Ostaviti makinu na tamnome mjestu dulje od sata, pa makar pod lokotom i s ukljuĉenim alarmom, i naći je na istom mjestu kad se vratite, to je nešto vrijedno spomena. Posebice ako je motor Kawasaki ZZR 1100.

Ne poriĉem da su Japanci zastranili s onim u Pearl Harboru, niti da je njihova ideja pripreme ribe za jelo nesumnjivo loša – ali što jest, jest, treba im priznati da znaju napraviti motor. Dajte gas do daske u bilo kojoj brzini na ovom motoru i oĉi će vam se zalijepiti za straţnju stranu lubanje. No dobro, moţda to baš i nije osjećaj koji većina ljudi ţeli prilikom odabira osobnog prijevoznog sredstva, no kako sam ga dobio igrajući trik-trak, bacanjem 4-1 i tri duple šestice zaredom, zbog tih drskih sluĉajnosti popriliĉno uţivam na njemu. Crn, velik, ĉak i prosjeĉnim vozaĉima omogućuje posjete drugim galaksijama.

Pokrenuo sam motor, dodao gas dovoljno glasno da probudim nekoliko debelih belgravijskih financijaša i krenuo prema Notting Hillu. Morao sam voziti polako zbog kiše, tako da sam imao dosta vremena da razmislim o veĉerašnjim dogaĊanjima.

Jedna stvar mi je stalno bila na pameti, dok sam motorom vijugao po skliskim ulicama obasjanim ţutom svjetlošću – to kako mi Sara govori da “prestanem s tim sranjima”. Zbog toga što je u sobi ĉovjek na umoru.

Newtonovska konverzacija, pomislio sam. Implicira da sam mogao nastaviti s tim

sranjima da u sobi nije bio ĉovjek na umoru.

To me razvedrilo. Poĉeo sam razmiťljati kako stvari srediti tako da jednog dana budem s njom u sobi bez ikakvih ljudi na umoru, i ne zvao se ja James Fincham ako ne uspijem!

A James Fincham se, naravno, ni ne zovem.

Dva

Dugo sam vremena rano lijegao.

MARCEL PROUST

Vratio sam se natrag u stan i prošao kroz uobiĉajenu rutinu provjere poruka na sekretarici. Dva besmislena piskava bipa, jedan krivi broj, jedan poziv od prijatelja prekinut u prvoj reĉenici, pa zatim troje ljudi s kojima se nisam htio ĉuti, a ĉije sam sad pozive trebao uzvratiti. Boţe, kako sam mrzio taj ureĊaj.

Sjeo sam za stol i prošao kroz dnevnu poštu. Neke sam raĉune bacio u smeće, a onda sam se sjetio da sam smeće pomaknuo u kuhinju – pa sam se ozlovoljio, gurnuo ostatak pošte u ladicu i odustao od ideje da će mi obavljanje sitnih poslova po kući pomoći da razbistrim glavu.

Bilo je prekasno da pustim glasno glazbu, a jedina druga razonoda koju sam mogao naći u stanu je bio viski pa sam uzeo ĉašu i bocu Famous Grousea, nalio prst, dva i otišao u kuhinju.

Dodao sam dovoljno vode da Grouse od famous postane tek donekle ugledan, a onda sjeo za stol s dţepnim diktafonom, jer mi je netko jednom rekao kako je lakše rašĉistiti stvari dok se priĉa naglas. Pitao sam šljaka li to i kad se radi o masnoći, rekli su ne, ali trebalo bi djelovati na što god vam već tištalo dušu.

Stavio sam kasetu u ureĊaj i pritisnuo gumb za snimanje.

“Dramatis personae”, rekao sam. “Alexander Woolf, otac Sare Woolf, vlasnik kurĉevite georgijanske kuće u Ulici Lyall, Belgravia, poslodavac slijepih i osvetoljubivih dekoratera interijera, te predsjednik i glavni izvršni direktor tvrtke Gaine Parker. Nepoznati muškarac, bijelac, Amerikanac ili KanaĊanin, oko pet banki. Rayner. Krupan, nasilan, hospitaliziran. Thomas Lang, trideset i šest, stan D, Westbourne Close 42, bivši pripadnik Škotske garde, ĉasno otpušten s ĉinom satnika. To su zasad poznate ĉinjenice.”

Ne znam zašto me snimaĉi zvuka tjeraju da ovako govorim, ali tako je kako je.

“Nepoznati muškarac pokušava unajmiti T. Langa u svrhu poĉinjenja protuzakonitog

djela ubojstva A. Woolfa. Lang odbija ponudu na osnovi ĉinjenice da je u suštini dobar ĉovjek.

Principijelan. Pošten. Pravi gospodin.”

Popio sam gutljaj viskija i pogledao diktafon, pitajući se hoću li ikada ikome pustiti ovaj monolog. KnjigovoĊa mi je rekao da je razumno kupiti diktafon jer bih za njega mogao dobiti povrat poreza. No, kako nisam plaćao porez, taj mi ureĊaj nije nimalo trebao, k tome knjigovoĊi vjerujem koliko je crno pod noktom pa mi je, shodno tome, ta kupovina bila jedan od glupljih poteza.

Jipi-je.

“Lang odlazi u Woolfovu kuću s namjerom da ga upozori na mogućnost pokušaja atentata. Woolf odsutan. Lang odluĉi malo istraţiti.”

Zastao sam nakratko, što se protegnulo nadugo, pa sam odloţio diktafon da uz pijuckanje viskija malo razmislim.

Istraţivanje Woolfove kuće došlo je otprilike do rijeĉi “što” – koju sam jedva stigao izustiti prije negoli me je Rayner pogodio stolicom. Osim toga, sve što sam napravio jest da sam napola ubio ĉovjeka i otišao, ţeleći, priliĉno ţarko, da sam ubio i njegovu drugu polovicu. A to nije baš nešto što ţelite tek tako zabiljeţiti na magnetsku vrpcu osim ako znate što radite. A ja, zaĉudo, to nisam znao.

Ali, znao sam dovoljno da prepoznam Raynera, ĉak i prije nego što sam mu saznao ime.

Ne bih se baš mogao zakleti da me je pratio, ali dobro pamtim lica – što nadoknaĊuje moje uţasno pamćenje imena – a Raynerovo lice je bilo pamtljivo. Zraĉna luka Heathrow, pub Devonshire Arms na King‟s Roadu, pa ulaz na postaju podzemne ţeljeznice Leicester Square, malo previše sluĉajnosti ĉak i za idiota poput mene.

Imao sam osjećaj da ćemo se sresti kad-tad, pa sam se pripremio za crni dan posjetivši Blitz Electronics na Tottenham Court Streetu, gdje sam istresao 2,80 funti za pola metra elektriĉnog kabela širokog promjera. Fleksibilan je, teţak, a kad doĊe do toga da treba tući razbojnika i dţeparoša, bolji je od bilo koje namjenski izraĊene palice. Ne funkcionira kao oruţje samo kad ga ostavite u kuhinjskoj ladici, još zapakiranog. U tom sluĉaju nije uopće uĉinkovit.

A što se tiĉe nepoznatog bijelca koji mi je ponudio posao, e pa nisam se baš previše nadao da ću ga ikada pronaći. Prije dva tjedna bio sam u Amsterdamu kao pratnja kladioniĉaru iz Manchestera koji je oĉajniĉki ţelio vjerovati da ima opasne neprijatelje. Mene je zaposlio da pojaĉam fantaziju. Pa sam mu otvarao vrata auta, provjeravao da na zgradama nema snajperista za koje sam znao da ne postoje, a zatim sam proveo mukotrpnih ĉetrdeset i osam sati sjedeći s njim u noćnim klubovima, gledajući kako baca novac u svim smjerovima osim mojega. Kad bi napokon klonuo, ja bih završio dangubeći u hotelskoj sobi i gledajući porniće na televiziji.

Zazvonio je telefon – baš usred jednog posebno soĉnog dijela, koliko se sjećam – i muški me je glas pozvao u bar na piće.

Provjerio sam je li kladioniĉar sigurno ušuškan u krevetu s dobrom, toplom prostitutkom, a onda se polako spustio do bara u nadi da ću si uštedjeti ĉetrdeset funti tako što ću iskamĉit par rundi od nekog starog vojnog druga.

Ali ispalo je da je glas na telefonu pripadao niskom debelom tijelu u skupom odijelu, kojeg definitivno nisam poznavao. A i nisam ga baš ţelio upoznati, dok nije posegnuo u jaknu i izvukao smotuljak novĉanica debeo otprilike kao ja.

Ameriĉkih novĉanica. Razmjenjivih za robu i usluge na, doslovce, tisućama prodajnih mjesta diljem svijeta. Prema meni je, preko stola, gurnuo novĉanicu od sto dolara, pa sam proveo pet sekundi priliĉno lajkajući kurĉevitog malca, a onda je, gotovo trenutaĉno, ljubav umrla.

I dao mi je neke osnovne podatke o ĉovjeku koji se zove Woolf gdje stanuje, ĉime se bavi, zašto se time bavi, za koliko to novca radi a onda mi je rekao da novĉanica na stolu ima tisuću malih prijatelja koji bi mi došetali u ruke ako bi postojao naĉin da se Woolfov ţivot diskretno okonĉa.

Morao sam priĉekati dok se ne isprazni naš dio bara – znao sam da to neće dugo potrajati. S obzirom na cijenu cuge ovdje, na svijetu postoji moţda nekoliko desetaka ljudi koji si mogu priuštiti zadrţavanje na drugom piću.

Kad se bar rašĉistio, nagnuo sam se prema debeljku i odrţao mu govor. Bio je to dosadan govor, no svejedno ga je paţljivo pratio jer sam ruku ispruţio ispod stola i zgrabio ga za muda. Objasnio sam mu kakav sam ja ĉovjek, kakvu je pogrešku upravo napravio te što moţe obrisati tim svojim novcem. A onda smo se razišli.

To je bilo to. To je sve što sam znao, a ruka me je boljela.

Otišao sam leći.

Sanjao sam puno toga, poštedjet ću vas sramotnih detalja, a na kraju sam pomislio da moram usisati tepih. Usisavao sam i usisavao, no što god da je ostavilo trag na tepihu jednostavno nije htjelo nestati.

Onda sam shvatio da sam budan i da je trag na tepihu sunĉeva svjetlost jer je netko upravo naglo raširio zavjese. U tren oka tijelo sam zategnuo u svijen, napet, doĊi-da-te-vidim ĉuĉanj, uz elektriĉni kabel u ruci i krvavo ubojstvo na pameti.

A onda sam shvatio da sam i to sanjao i da zapravo leţim u krevetu gledajući veliku, dlakavu ruku vrlo blizu mog lica. Ruka je nestala, ostavljajući za sobom šalicu, a para koja se pušila iz nje imala je miris popularne infuzije, u trgovinama prodavane pod markom PG tips1.

Vjerojatno sam u tom djeliću sekunde skontao da provalnici koji ti ţele prerezati grkljan ne 1 Vrsta ĉaja.

pristavljaju ĉaj i ne razgrću zavjese.

“Sati je...?”

“Osam sati i trideset i pet minuta. Vrijeme da navuĉete gaće, Mr. Bond.”

Izvukao sam se iz kreveta i pogledao prema Solomonu. Bio je nizak i veseo kao i uvijek, u istom groznom smeĊem baloneru koji je kupio u oglasniku Sunday Expressa.

“Pretpostavljam da si došao istraţiti kraĊu?” rekao sam, trljajući oĉi sve dok se nisu pojavile bijele toĉkice svjetlosti.

“Kakva bi to kraĊa bila, Sir?” Solomon je svakoga oslovljavao sa Sir, samo ne svoje nadreĊene.

“KraĊa mog zvona na vratima”, rekao sam.

“Ako to, u svom sarkastiĉnom stilu, aludirate na moj tihi ulazak u ove prostorije, dopustite da Vas podsjetim da sam maĊioniĉarski mag. A mag, da bi opravdao tu titulu, mora maĊijati. A sad budite dobar deĉko i navucite nešto na sebe, moţe? Kasnimo.”

Nestao je u kuhinju i mogao sam ĉuti škljocanje i zujanje svog tostera iz ĉetrnaestog stoljeća.

Izvukao sam se iz kreveta, trznuvši se kad mi je lijeva ruka oteţala, navukao sam košulju i hlaĉe i ponio elektriĉni brijaĉ u kuhinju.

Solomon mi je postavio mjesto za kuhinjskim stolom i stavio tost na stalak za koji nisam ni znao da ga imam. Osim ako ga je donio sa sobom, što baš nije bilo vjerojatno.

“Još ĉaja, preuzvišeni?”

“Kamo to kasnimo?” pitao sam.

“Na sastanak, gospodine, na sastanak. A sad, imate li kravatu?”

Njegove velike, smeĊe oĉi zatreperile su s nadom u mom smjeru.

“Imam dvije”, odgovorio sam. “Jedna je od kluba Garrick, ĉiji nisam ĉlan, a druga je priĉvršćena za vodokotlić.”

Sjeo sam za stol i vidio da je negdje ĉak našao teglicu Keiller‟s Dundee marmelade.

Nikad mi nije bilo jasno kako mu to uspijeva, ali Solomon je mogao ĉeprkati po kanti za otpatke i izvući iz nje auto ako treba. Savršen suputnik ako ideš u pustinju.

Moţda upravo tamo idemo.

“Dakle, gospodine, što vam ovih dana plaća raĉune?” Parkirao je pola svog dupeta na stol i gledao me kako jedem.

“Nadao sam se da si to ti.”

Marmelada je bila ukusna i htio sam da uţitak potraje, ali vidio sam da Solomon jedva ĉeka da krenemo. Pogledao je na sat i nestao u spavaćoj sobi, odakle sam mogao ĉuti kako ronda po ormaru traţeći jaknu.

“Ispod kreveta”, doviknuo sam. Uzeo sam diktafon sa stola. Kaseta je još bila unutra.

Dok sam pio ĉaj, Solomon je ušao i donio mi sako na dvoredno kopĉanje kojem su nedostajala dva dugmeta. Pruţio mi ga je kao batler. Nisam se pomaknuo.

“O, Sir”, rekao je. “Molim vas, ne budite tvrdoglavi. Barem ne dok sve njive ne budu preorane i sve krave pomuzene.”

“Samo mi reci gdje idemo.”

“Niz cestu, u velikom sjajnom autu. Uţivat ćete. A na putu kući moţete dobiti sladoled.”

Polako sam ustao i uvukao se u sako. “Davide”, rekao sam.

“I dalje prisutan, Sir.” “Što se dogaĊa?”

Napućio je usne i lagano se namrštio. Loše postavljeno pitanje. Bio sam ustrajan.

“Jesam li u gabuli?” pitao sam.

Još se malo namrštio, a onda je pogledao prema meni svojim mirnim, postojanim oĉima. “Ĉini se.” “Ĉini se?”

“U onoj je ladici pola metra teškog kabela. Mladi gospodin ima zanimljiv izbor oruţja.”

“Da, i?”

Malko se, pristojno osmjehnuo.

“Netko je sigurno u gabuli.”

“Daj skini mi se, Davide”, rekao sam. “Imam ga već mjesecima. Planirao sam nešto zavariti.”

“Aha. Raĉun je od prije dva dana. Još je u vrećici.”

Neko smo se vrijeme gledali.

“Oprostite, gospodine.”

“Ajmo, Hudini.”

Auto je Rover, što znaĉi da je sluţbeno. Hrpa drveta i koţe loše zalijepljene na svakom šavu i pukotini u unutrašnjosti, mislim, stvarno... To idiotski snobovsko sranje voziš samo ako stvarno moraš. A to stvarno moraju samo vlada i uprava Rovera.

Solomon i automobili bili su u vrlo zategnutim odnosima, tako da ga nisam ţelio ometati dok vozi – smetao mu je i ukljuĉen radio. Nosio je vozaĉke rukavice, vozaĉku kapu, vozaĉke naoĉale i vozaĉki izraz lica, a volan je drţao rukama onako kako to svi rade prve ĉetiri sekunde nakon što poloţe vozaĉki. No, dok smo milili onkraj Gardijske konjiĉke parade, vrteći

se više-manje oko brzine od ĉetrdeset kilometara na sat, odluĉio sam riskirati.

“Pretpostavljam da nema šanse da doznam što je to što sam navodno napravio?”

Solomon je stisnuo zube i još grĉevitije zgrabio volan, bijesno se koncentrirao dok smo se probijali kroz posebno neugodan komad široke, prazne ceste. Kad je provjerio brzinu, broj okretaja, gorivo, ulje, temperaturu, vrijeme i svoj pojas, dva puta, odluĉio je da si moţe priuštiti odgovor.

“To što ste navodno napravili”, rekao je kroz stisnute zube, “jest da ste bili dobri i plemeniti, Sir. Kao i uvijek.”

Skrenuli smo u dvorište iza Ministarstva obrane.

“Da?” pitao sam.

“Bingo. Parkirno mjesto. Umrli smo i stigli u raj.”

Unatoĉ velikoj sigurnosnoj obavijesti u kojoj stoji da su sva postrojenja Ministarstva obrane na najvišoj razini pripravnosti, zaštitari na vratima jedva da su nas i pogledali dok smo ulazili.

Primijetio sam da britanski zaštitari to uvijek rade; osim ako kojim sluĉajem fakat radite u zgradi koju ĉuvaju, tada će pregledati sve, od plombi u vašim zubima do zavrnutih nogavica, da bi utvrdili jeste li ista osoba koja je prije petnaest minuta izašla van po sendviĉ. Ali ako im je vaše lice nepoznato, propustit će vas bez beda jer, ruku na srce, naprosto im je previše neugodno gnjaviti vas.

Ako ţelite propisno ĉuvano mjesto, zaposlite Nijemce.

Solomon i ja prošli smo tri kata stepenicama, pa onda kroz pet-šest hodnika i dvaput smo koristili lift, putem me je na nekoliko mjesta prijavljivao, sve dok nismo došli do tamnozelenih vrata s oznakom C188. Solomon je pokucao, na što smo ĉuli ţenski glas kako viĉe “priĉekajte”, a zatim “naprijed”.

Unutra, na udaljenosti od jednog metra, nalazio se zid. A izmeĊu zida i vrata, u tom nevjerojatno sićušnom prostoru, za stolom je sjedila djevojka u košulji boje limuna. Na stolu su bili raĉunalo, stolna biljka, šalica s olovkama, plišana igraĉka i bunt naranĉastog papira.

Nevjerojatno je da itko ili išta moţe funkcionirati u takvom prostoru. Bilo je to kao da odjednom otkrijete obitelj slonova u jednoj od svojih cipela.

Ako takvo što moţete zamisliti.

“Oĉekuje vas”, rekla je, nervozno ispruţivši obje ruke preko stola da, ne dao bog, nešto ne pomaknemo.

“Hvala, gospoĊo”, rekao je Solomon provlaĉeći se pokraj stola.

“Agorafobiĉna?” pitao sam dok sam ga slijedio. Da je bilo dovoljno mjesta, udario bih se zbog tog pitanja koje vjerojatno ĉuje pedeset puta dnevno.

Solomon je pokucao na unutarnja vrata i ušli smo ravno kroz njih.

Svaki kvadratni centimetar koji je tajnica izgubila, ovaj je ured dobio.

Ovdje smo imali visoki strop, prozore na dvije strane s mreţastim zavjesama u vladinu stilu, a izmeĊu prozora stol otprilike velik kao igralište za skvoš. Iza stola, proćelava je glava bila koncentrirano pognuta.

Solomon je krenuo prema središnjoj ruţi perzijskog tepiha, a ja sam zauzeo mjesto tik uz njegovo lijevo rame.

“G. O‟Neal?” rekao je Solomon. “Lang je ovdje.” Ĉekali smo.

O‟Neal je, ako se doista tako zvao, u što sam sumnjao, izgledao kao svi ljudi koji sjede iza velikih stolova. Kaţe se da vlasnici pasa sliĉe svojim psima, no ja sam uvijek mislio da to isto stoji, moţda ĉak i više, za vlasnike stolova i njihove stolove. Bilo je to veliko, plosnato lice, s velikim, plosnatim ušima i puno korisnih mjesta za drţanje klamerica. Ĉak je nedostatak brade bio u skladu s blistavom francuskom politurom. Na sebi je imao skupu košulju i nigdje nisam mogao vidjeti jaknu.

“Mislio sam da smo rekli pola deset”, rekao je O‟Neal, a da nije podigao pogled ili pogledao na sat.

Taj glas nije bio nimalo uvjerljiv. Napinjao se zvuĉati aristokratski nonšalantno, i potpuno je promašio u tome. Ton je bio zategnut, visok i tanak; u drugim bih okolnostima moţda saţalijevao g. O‟Neala. Ako se tako doista zvao. U što sam sumnjao. “Ţao mi je, guţva u prometu”, rekao je Solomon. “Došli smo što smo brţe mogli.”

Solomon je pogledao kroz prozor kao da ţeli reći da je on svoje odradio. O‟Neal je buljio u njega, letimiĉno me pogledao, a onda se vratio svojem performansu Ĉitanja Neĉeg Vaţnog.

Sad kad me Solomon sigurno dostavio i nije bilo šanse da ću ga uvaliti u nevolje, odluĉio sam da je vrijeme da se malo nametnem.

“Dobro jutro, g. O‟Neal”, rekao sam glupavo glasnim glasom. Jeka tog zvuka odskoĉila je od dalekih zidova. “Ţao mi je što vam ovo vrijeme nije zgodno. Ni meni baš ne odgovara. Što kaţete na to da moja tajnica dogovori drugi termin s vašom tajnicom? Zapravo, zašto naše tajnice zajedno ne bi otišle na ruĉak? To bi definitivno riješilo sve svjetske probleme.”

O‟Neal je na trenutak zaškrgutao zubima, a onda me pogledao pogledom koji je oĉito smatrao prodornim.

Kad je pretjerao u tome, odloţio je papire i stavio ruke na rub stola. Onda ih je maknuo sa stola i stavio u krilo. Pa je postao ojaĊen jer mu je bilo jasno da mi nisu promaknuli ti

nespretni postupci.

“G. Lang”, rekao je. “Jasno vam je gdje ste?” Usne je napućio na izvjeţban naĉin.

“Kako ne, g. O‟Neal. U sobi sam C188.”

“U Ministarstvu obrane ste.”

“M-hm. Oduševljen sam. Ima li koja stolica?”

Opet je zurio u mene, a zatim je glavom dao znak Solomonu koji je otišao do vrata i dovukao kopiju georgijanske stolice do sredine tepiha. Ostao sam na istome mjestu.

“Sjednite, g. Lang.”

“Hvala, radije bih stajao”, rekao sam.

Sad je istinski bio izbaĉen iz takta. Imali smo obiĉaj raditi ovakve stvari nastavniku zemljopisa u školi. Nakon dva semestra otišao je i postao svećenik na Zapadnom otoĉju.

“Recite, molim vas, što znate o Alexanderu Woolfu?” O‟Neal se nagnuo naprijed s podlakticama na stolu, i pogled mi je zapeo za vrlo zlatan sat. Malo previše zlatan da bi bio zlatan.

“Kojem?”

Namrštio se.

“Kako to mislite – kojem? Koliko Alexandera Woolfova poznajete?”

Lagano sam micao usne dok sam u sebi brojio. “Pet.” Razdraţeno je uzdahnuo. Polako, ĉovjeĉe, skulirajte se.

“Alexander Woolf na kojega mislim”, rekao je onim odreĊenim tonom sarkastiĉne pedanterije za kojim svaki Englez koji sjedi iza stola kad-tad posegne, “ima kuću u Ulici Lyall, Belgravia.”

“Ulica Lyall. Naravno.” Tccc, a taaaj, mislio sam u sebi. “Onda šest.”

O‟Neal je strijeljao pogledom Solomona, ali s te mu strane nije stizala nikakva pomoć.

Okrenuo se natrag prema meni, s pomalo jezivim osmijehom.

“Pitam vas, g. Lang, što znate o njemu?”

“Ima kuću u Ulici Lyall, Belgravia”, rekao sam. “Je li to od ikakve pomoći?”

Ovaj je put O‟Neal isprobao drugu taktiku. Duboko je udahnuo i polako izdahnuo, što je bilo inscenirano kako bih pomislio da u bucmastom okviru ĉuĉi podmazan stroj za ubijanje, te da će za tren oka skoĉiti preko stola i premlatiti me na mrtvo ime. Bila je to bijedna predstava.

Posegnuo je u ladicu i izvadio koţnu mapu, zatim je poĉeo ljutito prebirati njen sadrţaj.

“Gdje ste bili sinoć u dvadeset dva sata i trideset minuta?”

“Surfao sam na Obali Bjelokosti”, odgovorio sam, i prije nego je završio s pitanjem.

“Postavljam vam ozbiljno pitanje, g. Lang”, rekao je O‟Neal. “Najozbiljnije vam savjetujem da mi ozbiljno i odgovorite.”

“A ja vam kaţem da to nisu vaša posla.”

“Moj posao...” zapoĉeo je.

“Vaš posao je obrana.” Odjednom sam vikao, baš sam se derao, a krajiĉkom oka mogao sam vidjeti da se Solomon okrenuo i gledao. “A ono za što ste plaćeni je da branite moje pravo da radim što god hoću i da ne moram odgovarati na hrpu jebenih pitanja.” Spustio sam ton na normalnu glasnoću i brzinu. “Još nešto?”

Nije odgovorio, pa sam se okrenuo i krenuo prema vratima. “Ţivio, Davide”, rekao sam.

Ni Solomon nije odgovorio. Ruka mi je bila na kvaki kad se O‟Neal oglasio.

“Lang, ţelim da znaš da te onog trena kad napustiš zgradu mogu uhititi.”

Okrenuo sam se i pogledao ga.

“Zbog ĉega?”

Odjednom mi se ovo nije sviĊalo. Nije mi se sviĊalo jer je O‟Neal, prvi put otkad sam ušao, izgledao opušteno.

“Urote za ubojstvo.”

U sobi je bilo vrlo tiho.

“Urote?” rekao sam.

Znate kako je to kad vas ponese slijed okolnosti. Obiĉno mozak šalje rijeĉi prema ustima, a negdje na tom putu zastanete provjeriti ih, vidjeti jesu li to doista one rijeĉi koje ste naruĉili i jesu li lijepo umotane, prije nego što ih spakirate i usmjerite prema jeziku i van na svjeţi zrak.

Ali kad vas ponese slijed okolnosti, onaj dio mozga koji bi trebao izvršiti provjeru moţe zatajiti na zadatku.

O‟Neal je izgovorio tri rijeĉi: “Urota za ubojstvo.”

Ispravno bi bilo da je rijeĉ “ubojstvo” ona koju ću ponoviti s tonom nevjerice u glasu; vrlo mali dio stanovništva moţda bi odabrao “za”; ali jedina rijeĉ od tri izreĉene koju nikako nisam trebao odabrati i ponoviti je “urota”.

Naravno, kad bismo ponovili razgovor, sve bih napravio znatno drugaĉije. Ali nismo ga ponovili.

Solomon je gledao mene, a O‟Neal je gledao Solomona. Ja sam se bavio verbalnom metlicom i lopaticom.

“O ĉemu to, dovraga, priĉate? Zar stvarno nemate pametnija posla? Ako priĉate o onome od sinoć, trebali biste znati, ako ste proĉitali moju izjavu, da tog ĉovjeka nikad prije u ţivotu nisam vidio, reagirao sam u samoobrani, a prilikom okršaja on je... udario glavom.”

Odjednom sam postao svjestan koliko je ta reĉenica šlampava.

“Policija je”, nastavio sam, “bila sasvim zadovoljna tim objašnjenjem i...” Zaustavio sam se.

O‟Neal se ugodno zavalio na stolcu i obje ruke stavio iza glave. Ispod svakog se pazuha vidio poveći okrugli trag znoja.

“Pa naravno, i logiĉno je da budu zadovoljni time, zar ne?” rekao je i izgledao strašno samouvjeren. Ĉekao je da nešto kaţem, ali ništa mi nije padalo na pamet pa sam ga pustio da nastavi. “Ali oni nisu znali tada ono što mi znamo sada.”

Uzdahnuo sam.

“O Boţe, toliko sam fasciniran ovim razgovorom da mislim da bi mi nos mogao prokrvariti. Što znate sada i tako je jebeno vaţno da sam morao biti dovuĉen ovamo u ovo, budimo iskreni, glupo doba dana?”

“Dovuĉen?” rekao je, obrve su mu poskoĉile prema kosi. Okrenuo se prema Solomonu.

“Jeste li dovukli g. Langa ovamo?”

O‟Neal je odjednom postao banalno razigran, što je bilo priliĉno muĉno gledati. Mora da je Solomon bio jednako zaprepašten kao i ja, jer nije odgovorio.

“Posijedit ću u ovoj sobi”, rekao sam razdraţeno. “Dajte, molim vas, prijeĊite na stvar.”

“U redu”, rekao je O Neal. “Sada znamo, a policija tada nije znala, da ste se prije tjedan dana našli s kanadskim trgovcem oruţjem koji se zove McCluskey. McCluskey vam je ponudio sto tisuća dolara ako... eliminirate Woolfa. Sada znamo da ste se pojavili na Woolfovoj londonskoj adresi i da ste se sukobili s ĉovjekom koji se zove Rayner – poznat i kao Wyatt, i kao Miller – kojeg je Woolf legitimno zaposlio u svojstvu svog tjelohranitelja. Znamo da je Rayner ozbiljno ozlijeĊen u tom sukobu.” Ţeludac mi se stegnuo na veliĉinu i gustoću lopte za kriket. Kap znoja klizila mi je niz leĊa kao u lošem krimiću.

O‟Neal je nastavio. “Znamo da je, unatoĉ priĉi koju ste prodali policiji, operater sinoć primio ne jedan, nego dva poziva na 112; prvi je bio samo za hitnu pomoć, a drugi za policiju.

Razmak izmeĊu poziva bio je petnaest minuta. Znamo da ste policiji dali laţno ime, iz razloga koje još nismo utvrdili. I, konaĉno”, pogledao me je kao loš maĊioniĉar sa šeširom punim zeĉeva, “znamo da je na vaš raĉun u banci Swiss Cottage prije ĉetiri dana prebaĉen iznos od dvadeset i devet tisuća i ĉetiristo funti, što je ekvivalent za pedeset tisuća ameriĉkih dolara.”

Zatvorio je mapu uz prasak i osmjehnuo se. “Kako vam to zvuĉi za poĉetak?”

Sjedio sam na stolici nasred O‟Nealova ureda. Solomon je otišao napraviti kavu za mene i ĉaj od kamilice za sebe, a u mojoj se glavi sve vrtjelo u usporenom ritmu.

“Gledajte”, rekao sam, “savršeno je jasno da mi netko iz nekog razloga ţeli smjestiti.”

“Molim vas, objasnite mi, g. Lang”, rekao je O‟Neal, “zašto je taj zakljuĉak jasan.”

Ponovno se poĉeo prenemagati. Duboko sam uzdahnuo.

“Dakle, kao prvo, ne znam pod milim bogom ništa o tom novcu. Bilo tko je to mogao napraviti, iz bilo koje banke na svijetu. To je barem lako.”

O‟Neal je napravio veliku predstavu od otvaranja svojeg Parker Duofold nalivpera i ĉrĉkanja neĉega po papiru.

“A tu je, k tome, i kći”, rekao sam. “Vidjela je sukob. Jamĉila je za mene policiji sinoć.

Zašto nju niste doveli ovamo?”

Vrata su se otvorila i Solomon je ušao natraške, balansirajući s tri šalice. Negdje se usput riješio svog smeĊeg balonera i sad je bio u sportskoj vesti iste boje. O‟Neala je to oĉito nerviralo, a ĉak sam i ja mogao vidjeti da to nije bilo saţivljeno s ostatkom sobe.

“Budite sigurni da namjeravamo razgovarati s gospoĊicom Woolf u prikladnom trenutku”, rekao je O‟Neal, oprezno ispijajući svoju kavu. “MeĊutim, ono što je trenutno od izravne vaţnosti u radu ovog odjela ste vi. Od vas se, g. Lang, traţilo da poĉinite ubojstvo.

Novac je transferiran na vaš raĉun, s vašim odobrenjem ili bez njega. Pojavljujete se u kući mete i zamalo ubijate njezina tjelohranitelja. A zatim...”

“Samo malo”, rekao sam. “Dajte mi jednu jebenu minutu. Kakva je to priĉa o tjelohranitelju? Woolf nije ni bio tamo.”

O‟Neal me je gledao na zlobno staloţen naĉin.

“Dajte mi recite”, nastavio sam, “kako to tjelohranitelj štiti tijelo koje se uopće ne nalazi u istoj zgradi? Preko telefona? Radi se o digitalnom zaštitarstvu, je li?”

“Pretraţili ste kuću, Lang, zar ne?” rekao je O‟Neal. “Otišli ste do kuće u potrazi za Alexanderom Woolfom?” Osmijeh je nespretno titrao na njegovim usnama.

“Ona mi je rekla da nije doma”, rekao sam, iziritiran njegovim uţitkom. “I, uostalom, odjebite.”

Malĉice se trgnuo.

“Kako bilo”, rekao je nakon nekog vremena, “s obzirom na okolnosti, vaša prisutnost u kući ĉini vas dostojnim našeg dragocjenog vremena i truda.”

Još mi nije bilo jasno.

“Zašto?” rekao sam. “Zašto vi, a ne policija? Po ĉemu je Woolf tako poseban?”

Pogledao sam od O‟Neala do Solomona. “Kad smo već kod toga, po ĉemu sam ja tako poseban?”

Telefon na O‟Nealovu stolu je zazvonio, a on se javio izvjeţbanim zamahom, pomiĉući ţicu iza lakta dok je slušalicu pribliţavao uhu. Gledao me je dok je razgovarao.

“Da? Da... Doista. Hvala.”

Slušalica se u tren oka našla natrag u svojoj kolijevci i spavala snom pravednika. Dok sam ga gledao kako njome barata, bilo mi je jasno da je telefon bio O‟Nealova velika vještina.

Naĉrĉkao je nešto u notes i pozvao Solomona za stol. Solomon je zavirio u napisano, a

zatim su me obojica pogledala. “Posjedujete li vatreno oruţje, g. Lang?”

O‟Neal je pitanje postavio veselim, uĉinkovitim osmijehom. Ţelite li mjesto uz prozor ili kraj prolaza?

Poĉelo mi je biti muĉno.

“Ne, ne posjedujem.”

“Imate li pristup bilo kakvom vatrenom oruţju?”

“Ne otkad nisam u vojsci.”

“Razumijem”, rekao je O‟Neal i kimao glavom. Uslijedila je duga stanka, tijekom koje je on provjeravao notes da vidi jesu li svi detalji apsolutno toĉni. “Dakle, iznenadila bi vas vijest da je u vašem stanu naĊen devetmilimetarski pištolj marke Browning s petnaest komada streljiva?”

Razmislio sam o tome.

“Više me iznenaĊuje ĉinjenica da mi je stan pretraţen.”

“To nije bitno.”

Uzdahnuo sam.

“No, dobro”, rekao sam. “Ne, nisam osobito iznenaĊen.”

“Kako to mislite?”

“Hoću reći da se polako poĉinjem navikavati na tijek današnjeg dana.” O‟Neal i Solomon su bezizraţajno gledali. “No, dajte molim vas”, rekao sam. “Svatko tko je spreman potrošiti trideset tisuća funti da namjesti da izgledam kao plaćeni ubojica vjerojatno se neće ustruĉavati potrošiti još tristo kako bih izgledao kao plaćeni ubojica koji posjeduje oruţje kojim će izvršiti ubojstvo za koje je plaćen.”

O‟Neal se na tren poigravao donjom usnom, stišćući je s obje strane palcem i kaţiprstom.

“Ovdje postoji problem, zar ne, g. Lang?”

“Da?” “Da, mislim da postoji”, rekao je. Pustio je usnu koja je ostala visjeti gomoljasto napućena, kao da se ne ţeli vratiti u svoj izvorni oblik. “Ili ste ubojica ili se netko vraški trudi da izgledate kao da to jeste. Problem je u tome što se svi dokazi koje imamo jednako dobro uklapaju u obje mogućnosti. Nije mi lako.”

Slegao sam ramenima.

“Valjda su vam zato dali tako velik stol”, rekao sam.

Morali su me pustiti kad-tad. Iz tko zna kojeg razloga, nisu htjeli ukljuĉiti policiju i optuţiti me

za nezakonito posjedovanje vatrenog oruţja, a Ministarstvo obrane, koliko znam, nema vlastiti pritvor.

O‟Neal je zatraţio moju putovnicu i prije nego što sam uspio smuljati neku priĉu tipa gubljenje u sušilici, Solomon ju je izvadio iz svog dţepa na hlaĉama. Reĉeno mi je da ostanem dostupan te da im javim ako mi se kakav stranac opet pribliţi. Nisam mogao uĉiniti ništa drugo doli se sloţiti.

Kad sam napustio zgradu, šećući kroz park St. James, obasjan travanjskim suncem, pokušavao sam ukapirati osjećam li se drukĉije sad kad znam da je Rayner samo pokušavao raditi svoj posao. TakoĊer sam se pitao zašto nisam znao da je on Woolfov tjelohranitelj. Ili barem da ga je imao.

Ali puno, puno više zanimalo me je zašto to nije znala Woolfova kći.

Tri

Boga i doktora jednako obožavamo Ali tek kad stradavamo Ne prije.

JOHN OWEN

Priznajem da sam se poĉeo saţalijevati.

Navikao sam biti dekintiran, i nezaposlenost mi doĊe nešto kao vjerna supruga.

Ostavljale su me ţene koje sam volio, a svojevremeno sam doţivio i neke priliĉno ţestoke zubobolje. Ali, nekako se ništa od toga ne moţe usporediti s osjećajem da je cijeli svijet protiv vas.

Poĉeo sam razmišljati o prijateljima koje bih mogao zamoliti za pomoć, ali, kao i uvijek kad bih se upustio u ovu vrstu socijalne revizije, shvatio bih da ih je puno – previše – u inozemstvu, preminulo, u braku s partnerima koji me ne trpe ili, ako bolje promislim, zapravo mi i nisu prijatelji.

I zbog toga sam se našao u telefonskoj govornici na Piccadillyju i zvao Paulieja. “Ţao mi je, ali trenutno je na sudu”, rekao je neki glas. “Imate li kakvu poruku?”

“Recite mu da je zvao Thomas Lang i ako se ne pojavi u Simpson‟su na Strandu toĉno u trinaest sati da mi plati ruĉak, moţe se pozdraviti sa svojom pravnom karijerom.”

“Moţe se pozdraviti... pravnom karijerom”, deklamirao je sluţbenik. “Prenijet ću mu tu poruku kad se javi, g. Lang. Lijep pozdrav.”

Paulie, punim imenom Paul Lee, i ja imali smo neobiĉan odnos. Ĉudnovat utoliko što smo se viĊali svakih nekoliko mjeseci, na iskljuĉivo formalan naĉin – pubovi, veĉera, kazalište, opera, koju Paulie oboţava – a ipak obojica smo priznavala da

si nismo ni najmanje dragi. Ni mrvicu. Kad bi nam osjećaji bili toliko jaki kao mrţnja, moglo bi se to tumaĉiti kao neki nastrani izraz ljubavi. Ali nismo se mrzili. Naprosto nismo bili dragi jedan drugom, to je sve.

Smatrao sam Paulieja ambicioznim, pohlepnim lopovom, a on mene lijenim, nepouzdanim i aljkavim. Jedina pozitivna stvar koja se mogla reći o našem prijateljstvu jest da je ono obostrano. Našli bismo se, proveli sat vremena druţeći se, a zatim bismo se razišli, obojica se osjećajući jednako dotaknuto boţanskom milošću. Za peĉenu govedinu i crno vino u vrijednosti pedeset funti koje bi mi platio, Paulie bi priznavao da je dobio osjećaj nadmoći u cent vrijedan koliko i moj obrok.

Morao sam zamoliti šefa sale da mi posudi kravatu, za što me je kaznio izborom izmeĊu ljubiĉaste i ljubiĉaste, no u 12.45 sam sjedio za stolom u Simpson‟su i utapao dio jutrošnjih neugodnosti u velikoj ĉaši votka-tonika. Većina ostalih posjetitelja bili su Amerikanci, što je objašnjavalo zašto su se goveĊe koljenice prodavale puno bolje od janjećih. Mislim da su Ameri ovce kao hranu smatrali nekom vrstom slabosti.

Paulie se pojavio poslije jedan, ali znao sam da će se ispriĉati zbog kašnjenja.

“Oprosti što kasnim”, rekao je. “Što to piješ? Votku? Dajte i meni jednu.”

Konobar je odmaglio, a Paulie je pogledao uokolo, izgladio kravatu na košulji, gurajući bradu povremeno prema van da olakša pritisak kragne na vratne nabore. Kosa mu je, kao i uvijek, bila lepršava i upadljivo ĉista. Tvrdio je da to pozitivno utjeĉe na porotu, no otkad ga znam, briga za kosu bila je Pauliejeva opsesija. Pravo govoreći, nije bio blagoslovljen vanjštinom, no kao utjehu za njegovo nisko, okruglo, zdepasto tijelo Bog mu je dao finu kosu, koju će vjerojatno, u raznim nijansama, imati do svojih osamdesetih.

“Nazdravlje, Paulie", rekao sam i trgnuo votku.

“Ahoj. Kako je?” Paulie nikad nije gledao u vas dok je govorio. Mogli biste stajati oslonjeni o cigleni zid, svejedno bi vani gledao preko ramena.

“Nije loše, gura se”, rekao sam. “A kod tebe?”

“Oslobodio sam onu pedersku gnjidu, nakon svega.” Odmahnuo je glavom u ĉudu. Ĉovjek koji je stalno bio zadivljen vlastitim sposobnostima.

“Nisam znao da se baviš sluĉajevima seksualnih zloĉina, Paulie.”

Nije se osmjehnuo. Paulie se stvarno smiješio jedino vikendom.

“Ma ne”, rekao je. “Priĉao sam ti o tom liku. Nećaka je pretukao na smrt lopatom.

Oslobodio sam ga.”

“Ali rekao si da je kriv.”

“I jest.”

“Kako ti je to onda uspjelo?”

“Jebeno laţući”, rekao je. “Što ćeš pojesti?”

Priĉali smo o svojim karijerama dok smo ĉekali juhu, meni je svaka Pauliejeva pobjeda bila dosadna, a svaki moj neuspjeh njega je radovao. Pitao me je kako stojim s parama iako smo obojica znala da mu nije ni na kraj pameti išta poduzeti u sluĉaju da sam dekintiran. A ja sam njega pitao o praznicima, prošlim i budućima. Paulie je jako drţao do godišnjeg odmora.

“Nas nekoliko unajmljujemo brod na Mediteranu. Ronjenje, daskanje, što ti duša poţeli.

Cordon bleu, izuĉen kuhar, sve.”

“Na jedra ili motor?”

“Jedra.” Namrštio se na trenutak i odjednom je izgledao dvadeset godina stariji. “Iako, kad bolje razmislim, vjerojatno ima motor. No, tu je posada koja se bavi svim tim stvarima. Ideš li ti na odmor?”

“Nisam razmišljao o tome”, rekao sam.

“Hm, da, tebi je svaki dan praznik, nije li? Ne postoji ništa od ĉega bi se trebao odmoriti.”

“Lijepo reĉeno, Paulie.”

“Pa zar nije tako? Ĉime se baviš otkad si izašao iz vojske?”

“Savjetodavnim poslom.”

“Savjetuješ moje dupe.”

“Radije se ne bih u to upuštao, Paulie.”

“Da, dobro. Pitajmo našeg ugostiteljskog savjetnika koji se kurac dogodio s juhom.”

Dok smo pogledom traţili konobara, ugledao sam svoje pratitelje.

Dva muškarca sjedila su za stolom pokraj vrata, pila mineralnu i okrenula se ĉim sam pogledao u njihovu smjeru. Stariji je izgledao kao da ga je dizajnirao isti arhitekt kao i Solomona, a mlaĊi se trudio ići u tom smjeru. Obojica su izgledala ĉvrsto i zasad mi nije smetalo što ih imam u blizini.

Nakon što je juha stigla, Paulie ju je kušao te presudio da je relativno prihvatljiva, a ja sam primaknuo stolicu i nagnuo se prema njemu. Nisam zapravo planirao traţiti podatke od njega, jer, ako ćemo iskreno, još nisu pravo sazreli. Ali nije mi se ĉinilo da bih time išta izgubio.

“Znaĉi li ti išta ime Woolf, Paulie?”

“Osoba ili tvrtka?”

“Osoba”, rekao sam. “Amerikanac, mislim. Poslovnjak.” “Što je napravio? Vozio pijan? Ne bavim se više takvim stvarima. A ako se i bavim, radim to za hrpu love.”

“Koliko znam, nije napravio ništa”, rekao sam. “Samo me je zanimalo jesi li ĉuo za njega. Ime tvrtke je Gaine Parker.”

Paulie je slegnuo ramenima i raskomadao ţemlju. “Mogu se raspitati, ako hoćeš. O ĉemu je rijeĉ?”

“O poslu”, rekao sam. “Odbio sam ponudu, ali ipak sam znatiţeljan.”

Kimnuo je glavom i gurnuo komad kruha u usta.

“Prije nekoliko mjeseci predloţio sam te za jedan posao.” Ţlica juhe zastala mi je na pola puta od tanjura do usta. Nije bilo nalik Paulieju da mi i na kakav naĉin bude pri ruci u ţivotu, a kamoli da mi pomaţe. “Kakvu vrstu posla?”

“Neki KanaĊanin. Traţio je nekog za posao u kojem je bitna snaga. Tjelohranitelj, nešto takvo.”

“Kako se zvao?”

“Ne sjećam se. Poĉinje s J, ĉim mi se.”

“McCluskey?”

“McCluskey ne poĉinje s J, nije li tako? Ne, zvao se Joseph, Jacob, tako nekako.” Ubrzo je prestao s pokušajima da se sjeti. “Je li te kontaktirao?”

“Nije.” “Šteta. Bio sam uvjeren da sam mu prodao priĉu.”

“I dao si mu moje ime?”

“Ne, nego sam mu dao tvoj jebeni broj cipela. Naravno da sam mu dao tvoje ime.

Dobro, ne odmah. Prvo sam mu predloţio neke privatne detektive koje ponekad angaţiramo.

Imaju neke krupne likove koji rade zaštitarske poslove, ali nije htio takve. Htio je nekoga kvalitetnijeg. Bivšeg vojnika, rekao je. Ti si mi jedini pao na pamet. Osim Andyja Hicka, ali on zaraĊuje dvjesto tisuća godišnje u investicijskoj banci.”

“Dirnut sam, Paulie.”

“Nema na ĉemu.”

“Kako si ga upoznao?”

“Došao je vidjeti Toffeeja pa me povukao za sobom.”

“A Toffee je ĉovjek?”

“Spencer. Šef. Sam sebe zove Toffee. Nemam pojma zašto. Nešto vezano uz golf.

Poĉetni udarac, moţda.”

Malo sam razmislio.

“Ne znaš zašto se našao sa Spencerom?”

“Tko kaţe da ne znam?”

“Znaš li?”

“Ne.”

Paulie je fiksirao pogled negdje iza moje glave pa sam se okrenuo da vidim što gleda.

Dva ĉovjeka kraj vrata sad su stajala. Stariji je nešto rekao glavnom konobaru, koji je poslao drugog konobara prema našem stolu. Nekoliko drugih gostiju je gledalo. “G. Lang?”

“Ja sam Lang.”

“Telefonski poziv za Vas, gospodine.”

Pogledao sam Paulieja, koji je sad lizao prst i kupio mrvice sa stolnjaka, i slegnuo ramenima.

Dok sam stigao do vrata, mlaĊi od dvojice koji su me pratili je nestao. Pokušao sam uloviti pogled starijeg, no on je prouĉavao anonimnu grafiku na zidu. Podigao sam slušalicu.

“Gospodaru”, rekao je Solomon, “nešto je trulo u drţavi Danskoj.”

“O, kakva šteta”, rekao sam. “A tako nam je lijepo krenulo.”

Solomon je krenuo odgovoriti, no ĉuo se škljocaj, a onda prasak, a na liniji se zaĉuo O‟Nealov pištav glas. “Lang, vi ste?”

“Jap”, rekao sam.

“Cura, Lang. Pardon, mlada djevojka. Imate li ikakvu ideju gdje bi trenutno mogla biti?” Nasmijao sam se.

“Mene pitate gdje je?”

“Da, tako je. Ne moţemo je locirati.”

Pogledao sam pratitelja, još je buljio u grafiku.

“Naţalost, g. O‟Neal, ne mogu Vam pomoći”, rekao sam. “Vidite, nemam devet tisuća djelatnika i proraĉun od dvadeset milijuna funti pomoću kojih bih mogao pronaći i pratiti ljude.

Ali znate što, moţda da probate s djelatnicima sluţbe sigurnosti pri Ministarstvu obrane.

Navodno su jako dobri u ovakvim stvarima.”

Poklopio je slušalicu na pola rijeĉi “obrane”.

Ostavio sam Paulieja da plati raĉun i skoĉio na autobus za Park Holland. Htio sam vidjeti koliko je velik nered O‟Neal ostavio u mom stanu, a zatim i vidjeti jesu li me kontaktirali još neki KanaĊani sa starozavjetnim imenima.

Solomonovi pratitelji su se ukrcali u bus sa mnom i gledali kroz prozor kao da im je ovo prvi posjet Londonu.

Kad smo stigli do Notting Hilla, nagnuo sam se prema njima.

“Slobodno siĊite sa mnom”, rekao sam. “Poštedite se trĉanja natrag sa sljedeće stanice.” Stariji

je odvratio pogled, no mlaĊi se nacerio. U svakom sluĉaju, zajedno smo sišli, oni su ostali na drugoj strani ulice, a ja sam se vratio u svoj stan.

Znao bih da je izvršena premetaĉina bez da mi je to itko rekao. Nisam baš oĉekivao da mi promijene posteljinu i usišu stan, no mislio sam da će ga ipak ostaviti u boljem stanju od ovog. Nijedan komad namještaja nije bio na svome mjestu, onih par slika koje imam bilo je nakrivljeno, a knjige na policama bile su poslagane ţalosno krivim redoslijedom. Ĉak su u liniju stavili i drugi CD. Ili su moţda smatrali da je Professor Longhair prikladna glazbena podloga za pretraţivanje stana.

Nije mi se dalo vraćati stvari na njihovo mjesto. Umjesto toga, došao sam do kuhinje, ukljuĉio aparat za prokuhavanje vode i glasno pitao: “Ĉaj ili kava?” Ĉulo se tiho šuškanje iz spavaće sobe.

“Ili bi radije kolu?”

Bio sam okrenut leĊima prema vratima dok je voda polako poĉela kljuĉati, no svejedno sam je ĉuo dok je prilazila pragu kuhinje. Ubacio sam malo kave u šalicu i okrenuo se.

Umjesto svilenog ogrtaĉa, Sara Woolf je trenutno popunjavala izblijedjele traperice i tamnosivu pamuĉnu polo-majicu. Kosa joj je bila podignuta i labavo svezana na naĉin za koji nekim ţenama treba pet sekundi, a drugima pet dana. Kao modni dodatak, koji je bojom bio usklaĊen s majicom, u desnoj je ruci drţala Walther TPH .22 automatik.

Zgodna je stvarĉica taj TPH. Ima direktni povrat zatvaraĉa, spremnik za šest metaka i cijev od 2,25 inĉa. I apsolutno je beskoristan kao vatreno oruţje, jer ako ne moţete garantirati da ćete isprve pogoditi srce ili mozak, samo ćete ozlovoljiti osobu na koju pucate. Većini je ljudi mokra skuša bolji odabir oruţja.

“Dakle, g. Fincham”, rekla je, “kako ste znali da sam ovdje?” Zvuĉala je kako je i izgledala.

“Fleur de Fleurs”, rekao sam. “Poklonio sam ga svojoj ĉistaĉici za prošli Boţić, ali znam da ga ne koristi. Nije mogao biti nitko drugi doli ti.”

Skeptiĉno podignutom obrvom letimiĉno je pogledala stan.

“Imaš ĉistaĉicu?”

“Da, znam”, rekao sam. “Blagoslovljena bila. Malo je ostarjela. Artritis. Ne ĉisti ništa ispod koljena ili iznad ramena. Pokušavam sve svoje prljave stvari postaviti na razinu struka, no ponekad...” Nasmiješio sam se. Nije mi uzvratila osmijeh. “Kad smo već kod toga, kako si ušla?”

“Nije bilo zakljuĉano”, rekla je.

S gnušanjem sam pretresao glavom.

“To je stvarno aljkavo. Morat ću kontaktirati vojnu oblast.”

“Zašto?”

“Jutros su ovaj stan”, rekao sam, “premetali ĉlanovi britanskih sigurnosnih sluţbi.

Profesionalci, obuĉeni o trošak poreznih obveznika, a na kraju ne zakljuĉaju vrata na odlasku.

Kakav je to naĉin? Imam samo dijetnu kolu. Je l‟ ti to okej?”

Pištolj je još bio uperen više-manje u mom smjeru, no nije me pratio do friţidera. “Što su traţili?” Sad je gledala kroz prozor. Stvarno je izgledala kao da je imala pakleno jutro.

“Nemam blage”, rekao sam. “Na dnu ormara imam majicu od gaze. Moţda je to sada uvreda za kraljevinu.”

“Jesu li našli pištolj?” I dalje me nije gledala. Kotlić je škljocnuo i natoĉio sam vruću vodu u šalicu.

“Da, pronašli su ga.”

“Pištolj pomoću kojeg si planirao ubiti mog oca.”

Nisam se okrenuo. Samo sam nastavio praviti kavu.

“Taj pištolj ne postoji”, rekao sam. “Ovaj je podmetnut ovdje kako bi izgledalo da sam ga planirao upotrijebiti za ubojstvo tvog oca.”

“E, pa upalilo je.” Sad je gledala izravno u mene. Jednako kao i dvadesetdvojka. Ali uvijek sam se ponosio svojom hladnokrvnošću i pribranošću u teškim okolnostima, pa sam jednostavno natoĉio mlijeko u kavu i zapalio cigaretu. To ju je razbjesnilo.

“Koji si ti umišljeni kurvin sin?”

“Nije na meni da to kaţem. Majka me voli.”

“Daa? Je li to razlog da te ne upucam?”

Nadao sam se da neće spomenuti pištolje ili pucanje jer si ĉak i britansko Ministarstvo obrane moţe priuštiti da propisno prisluškuje prostorije, no kad je već naĉela temu, nisam je samo tako mogao ignorirati.

“Smijem li samo nešto reći prije nego što zapucaš?”

“Izvoli.”

“Da sam planirao upotrijebiti pištolj kako bih ubio tvog oca, zašto ga sinoć, kad sam došao u vašu kuću, nisam imao sa sobom?”

“Moţda i jesi.” Zastao sam i popio gutljaj kave.

“Dobar odgovor", rekao sam. “No, dobro – ako sam ga sinoć imao sa sobom, zašto ga nisam upotrijebio na Rayneru dok mi je lomio ruku?”

“Moţda si pokušao. Moţda ti je zato lomio ruku.”

Za gospu blaţenu, ova me je ţena izluĊivala. “Još jedan dobar odgovor. U redu, a sad mi reci. Tko ti je rekao da su ovdje našli pištolj?”

“Policija.”

“Malo sutra”, rekao sam. “Moţda su se predstavili kao policija, ali nisu to bili.”

Razmišljao sam o tome da se bacim na nju, ili da je prvo zalijem kavom, ali to sad baš nije imalo smisla. Preko njezina ramena mogao sam vidjeti Solomonovov dvojac kako se polako kreće kroz dnevni boravak. Stariji je objema rukama drţao velik pištolj ispred sebe, a mlaĊi se samo smiješio. Odluĉio sam pustiti da se kotaĉi pravde malo zavrte.

“Nije bitno tko mi je rekao”, rekla je Sara.

“Naprotiv, mislim da je to jako bitno. Ako ti prodavaĉ kaţe da je perilica odliĉna, to je jedna stvar. Ali, ako ti nadbiskup Canterburyja kaţe da je odliĉna i da uklanja prljavštinu i pri niskim temperaturama, to je potpuno drukĉije.”

“O ĉemu ti... Ĉula ih je kad su već bili na samo nekoliko metara od nje, a dok se okretala, mlaĊi ju je zgrabio za zapešće i povukao ga prema dolje pa prema van na vrlo kompetentan naĉin. Kratko je zacvilila, a pištolj joj je kliznuo iz ruke.

Podigao sam ga i predao, kundakom prema naprijed, starijem pratitelju. Ţelio sam pokazati kako sam ja zapravo sasvim dobar deĉko, kad bi samo i svijet to mogao shvatiti.

Do dolaska O‟Neala i Solomona, Sara i ja smo bili udobno zavaljeni u kauĉ, a pratitelji su stajali svaki s jedne strane vrata i nitko od nas nije se baš trudio zapoĉeti neki razgovor. Kad se O‟Neal poĉeo muvati po stanu, odjednom se ĉinilo kao da je u njemu strašno puno ljudi. Ponudio sam se da skoknem po kolaĉe, ali mi je O‟Neal pokazao svoj najţešći “obrana zapadnog svijeta na mojim je plećima” izraz lica pa smo svi utihnuli i buljili u svoje ruke.

Nakon došaptavanja s pratiteljima, koji su se nakon toga tiho povukli, O‟Neal je koraĉao amo-tamo, dizao stvari i frktao usnama. Oĉito je nešto ĉekao, a to nije bilo u sobi, niti je planiralo doći kroz vrata, pa sam ustao i krenuo prema telefonu na drugoj strani sobe.

Zazvonio je kad sam došao do njega. Vrlo rijetko, ţivot je upravo takav.

Podigao sam slušalicu.

“Postdiplomski studij”, rekao je oštar ameriĉki glas. “Tko je to?”

“Je li O‟Neal?” Sad mu se ĉuo traĉak srdţbe u glasu. Nije to bila osoba koju bi zamolio da ti posudi malo šećera.

“Ne, ali g. O‟Neal je ovdje”, rekao sam. “Tko je pri aparatu?”

“Daj mi O‟Neala na prokleti telefon, što ĉekaš?” rekao je glas. Okrenuo sam se i vidio O‟Neala kako koraĉa prema meni s ispruţenom rukom.

“Idi nekamo i nauĉi se bontonu”, rekao sam i spustio slušalicu.

Uslijedio je kratak muk, a onda se odjednom mnogo toga istovremeno poĉelo dogaĊati.

Solomon me vodio natrag prema kauĉu, ne jako grubo, ali ne baš ni jako njeţno, O‟Neal je urlao na pratitelje, pratitelji su urlali jedan na drugoga, a telefon je opet zazvonio.

O‟Neal ga je zgrabio i odmah se poĉeo igrati ţicom, što se baš nije poklapalo s njegovim prethodnim pokušajima da izrazi mahersku pribranost. Bilo je jasno da u O‟Nealovu svijetu postoje puno manji igraĉi od grubog Amerikanca na drugoj strani linije.

Solomon me je gurnuo natrag kraj Sare, koja se s gaĊenjem odmaknula. Stvarno je poseban osjećaj kad vas toliko puno ljudi mrzi u vlastitom domu.

O‟Neal je minutu, dvije kimao glavom i dadakao, a zatim je paţljivo spustio slušalicu.

Pogledao je Saru.

“GospoĊice Woolf”, rekao je najpristojnije što je mogao, “morate što je prije moguće otići do g. Russella Barnesa u ameriĉkom veleposlanstvu. Ova će Vas gospoda odvesti.”

O‟Neal je odvratio pogled kao da oĉekuje da će ona odmah skoĉiti na noge i nestati. Sara je ostala gdje je i bila.

“Jebi se u šupak stolnom lampom”, rekla je.

Nasmijao sam se.

Igrom sluĉaja, ja sam se jedini nasmijao, a O‟Neal me je prostrijelio jednim od svojih sve poznatijih pogleda. Ali Sara je još uvijek buljila u njega. “Ţelim znati što ćete napraviti s ovim likom”, rekla je. Pokazala je glavom prema meni pa sam zakljuĉio da je najbolje da se prestanem smijati.

“G. Lang je naš problem, gospoĊice Woolf”, rekao je O‟Neal. “A Vi ste odgovorni svom Ministarstvu vanjskih poslova, od...”

“Vi niste policija, zar ne?” pitala je. O‟Neal je izgledao kao da mu je nelagodno.

“Ne, mi nismo policija”, rekao je paţljivo.

“Dobro, ţelim da policija doĊe ovamo i ţelim da se ovog lika privede zbog pokušaja ubojstva. Pokušao je ubiti mog oca i ne mogu biti sigurna da neće opet pokušati.”

O‟Neal je pogledao nju, pa mene, pa Solomona. Ĉinilo se kao da ţeli pomoć nekog od nas, no sumnjam da ju je i od koga dobio.

“GospoĊice Woolf, ovlašten sam Vas obavijestiti...”

Zaustavio se, kao da se ne moţe sjetiti je li doista ovlašten, a ako jest, je li taj koji ga je ovlastio to stvarno i mislio. Na trenutak je naborao nos, no ipak je odluĉio nastaviti.

“Ovlašten sam obavijestiti Vas da je u ovom trenutku Vaš otac predmet istrage agencija vlade Sjedinjenih Drţava, kojima pomaţe moj odjel pri Ministarstvu obrane.” Ovo je zvuĉno odjeknulo. Svi smo ostali sjediti. “Na nama je odluka hoćemo li optuţiti g. Langa ili poduzeti bilo kakve druge radnje koje se tiĉu Vašeg oca ili njegovih aktivnosti.”

Nisam neki poseban struĉnjak za ekspresivnost ljudskih lica, no ĉak sam i ja mogao

vidjeti da je Sara u popriliĉnom šoku. Lice joj je od sivoga postalo bijelo.

“Koje aktivnosti?” pitala je. “Istrage u vezi s ĉim?” Glas joj je bio napet.

O‟Neal je izgledao kao da mu je neugodno i znao sam da ga je mogućnost da će se ona rasplakati uţasavala.

“Sumnjamo da Vaš otac”, rekao je konaĉno, “uvozi zabranjene tvari kategorije A u Europu i Sjevernu Ameriku.”

U sobi je zavladao grobni muk i svi su gledali Saru. O‟Neal je proĉistio grlo.

“Vaš otac krijumĉari drogu, gospoĊice Woolf.” Sad je na njoj bio red da se nasmije.

Četiri

Postoji zmija skrivena u travi.

VERGILIJE

Svemu doĊe kraj, i dobrom, i lošem. U jednom od svojih Rovera, Solomonovi klonovi su odvezli Saru prema Trgu Grosvenor, a O‟Neal je pozvao taksi kojemu je trebalo priliĉno dugo da doĊe, što mu je pruţilo još vremena da se podsmjehuje mojim stvarima. Pravi je Solomon ostao iza njih da opere šalice, a zatim je predloţio da nas dvojica odemo van na toplo, hranjivo pivo.

Bilo je tek 17.30, ali pubovi su već bili puni mladih muškaraca u odijelima i s brkovima koji im nisu pristajali, i svi su redom raspravljali o stanju u svijetu. Uspjeli smo naći stol u lounge-baru The Swan With Two Necks, gdje je Solomon napravio cijelu predstavu od kopanja po dţepovima da izvadi sitniš. Rekao sam mu da to prikaţe kao trošak, a on je meni rekao da to odbijem od svojih trideset tisuća funti. Bacali smo novĉić i ja sam izgubio.

“Vjeĉni sam duţnik Vaše dobrote, gospodine.” “Ţivio, Davide.” Oboje smo dobro potegli, a ja sam zapalio cigaretu.

Oĉekivao sam da će Solomon zapoĉeti s nekim komentarima o dogaĊanjima tijekom protekla dvadeset i ĉetiri sata, ali je djelovao sasvim sretno dok je sjedio i slušao obliţnju bandu trgovaca nekretninama kako raspravlja o alarmnim sustavima u automobilima. Uspjelo mu je da se osjećam kao da je naše sjedenje tu moja ideja, što mi se nije nimalo sviĊalo, “Davide.”

“Sir” “Je li ovo formalno? Druţenje, mislim. Traţili su od tebe da me izvedeš van, zar ne? Da me tapšaš po leĊima, napiješ, doznaš spavam li s princezom Margaret?”

Solomona je ljutilo kad bi netko spominjao kraljevsku obitelj uzalud, zato sam to i uĉinio.

“Trebam ostati blizu Vas, Sir”, konaĉno je rekao. “Mislio sam da bi bilo zabavnije ako smo za istim stolom, to je sve.” Ĉinilo se da misli kako je time odgovorio na moje pitanje.

“Dakle, u ĉemu je stvar?” pitao sam.

“Stvar?”

“Davide, budeš li samo sjedio ovdje, razrogaĉenih oĉiju, i ponavljao sve što kaţem kao da si cijeli ţivot proveo u kućici na drvetu, ovo će biti priliĉno dosadna veĉer.”

Uslijedila je stanka.

“Priliĉno dosadna veĉer?”

“Joj, zaveţi. Znaš me, Davide.”

“Uistinu imam tu povlasticu.”

“Ja sam štošta, ali definitivno nisam plaćeni ubojica.”

“Dugogodišnje iskustvo u takvim stvarima”, otpio je još jedan veliki gutljaj piva i oblizao usne, “nauĉilo me je da nitko, definitivno, nije plaćeni ubojica dok to ne postane.”

Na trenutak sam ga pogledao.

“Davide, sad ću opsovati.”

“Kako vam drago, Sir.” “Koji bi kurac to trebalo znaĉiti?”

Trgovci nekretninama prešli su na temu ţenskih grudi, koja ih je neizmjerno veselila.

Dok sam ih slušao, osjećao sam se kao da mi je sto i ĉetrdeset godina.

“To je kao s vlasnicima pasa”, rekao je Solomon. “Moj pas nikome ne bi naudio, govore, sve dok jednog dana ne doĊu u situaciju da kaţu: To nikad prije nije napravio.” Pogledao me i vidio da sam se namrštio. “Ţelim samo reći da nitko nikad nikoga ne moţe stvarno poznavati.

Ni ĉovjeka ni psa. Uistinu poznavati.” Ĉašom sam glasno lupio o stol.

“Nitko nikoga ne moţe poznavati? To je inspirativno. Hoćeš reći da, unatoĉ tome što smo dvije godine proveli praktiĉki jedan drugome u dţepu, ne znaš jesam li sposoban ubiti ĉovjeka za lovu?” Priznajem da me je ovo pomalo iznerviralo. A nisam tip koji će se tek tako iznervati.

“Misliš li da ja jesam?” pitao je Solomon. Veseli osmijeh još mu je bio na usnama.

“Mislim li da bi ti mogao ubiti ĉovjeka za lovu? Ne, ne mislim.”

"Jesi li siguran?”

“Da.” “Onda ste budala, Sir. Ubio sam jednog muškarca i dvije ţene.”

To sam već znao. TakoĊer sam znao i koliko ga to muĉi.

“Ali ne za novac”, rekao sam. “To nije bilo plaćeno ubojstvo.”

“Sluga sam Krune, gospodine. Vlada mi plaća hipoteku. Kako god gledao na to, a vjeruj mi da sam gledao na mnogo naĉina, smrt to troje ljudi stavila je kruh na moj stol. Još jedno pivo?”

Prije nego sam išta mogao reći, uzeo mi je ĉašu i krenuo prema šanku.

Dok sam ga gledao kako razgrće put kroz trgovce nekretninama, sjetio sam se kako smo se Solomon i ja igrali kauboja i Indijanaca u Belfastu.

Sretni dani, svijetle toĉke priliĉno mizernih mjeseci.

Bilo je to 1985. godine, a Solomon je, s još desetak drugih kolega iz posebne jedinice metropolitanske policije, premješten kao pojaĉanje privremeno sjebanoj sjevernoirskoj policiji.

Vrlo je brzo dokazao da je jedini ĉlan svoje grupe vrijedan troška avionske karte. Zato su ga na kraju ture neki nikad do kraja zadovoljni likovi traţili da ostane i okuša ruku na lojalistiĉkim paravojnim ciljevima – što je on i uĉinio.

Pola milje dalje, u nekoliko sobiĉaka iznad turistiĉke agencije Freedom, ja sam sluţio zadnju od osam godina u vojsci kao pojaĉanje u jedinici upeĉatljivog naziva GR24. Bila je to jedna od mnogih jedinica vojne obavještajne sluţbe koje su se natjecale za posao u Sjevernoj Irskoj i vjerojatno to još rade. Moji kolege ĉasnici su, svi redom, bili fina gospoda – stari etonci koji su u uredu nosili kravate i za vikend letjeli u Škotsku loviti prepelice, pa sam sve više i više vremena poĉeo provoditi sa Solomonom, uglavnom ĉekajući u autima u kojima nije radilo grijanje.

No, svako malo bismo izašli i uĉinili nešto korisno, a tijekom devet mjeseci koje smo proveli zajedno, vidio sam Solomona kako radi mnoge hrabre i izvanredne stvari. Uzeo je tri ţivota, ali spasio je desetke drugih, ukljuĉujući i moj.

Trgovci nekretninama su se smijuljili njegovu smeĊem baloneru.

“Woolf je loš ĉovjek, znaš”, rekao je.

Bilo smo na trećem pivu, a Solomon je otkopĉao gornji gumb košulje. Ja bih uĉinio isto da sam ga imao. Pub je sad bio prazniji, jer su mnogi otišli doma suprugama ili van u kino.

Upalio sam svoju već preprekobrojnu cigaretu tog dana.

“Zbog droge?”

“Zbog droge.”

“Još nešto?”

“Treba li postojati još nešto?”

“Kako ne.” Pogledao sam Solomona. “Ako se svim tim ne bavi jedinica za narkotike, onda mora postojati još nešto. Kakve veze on ima s tvojima? Ili vam trenutno fali posla pa

smećarite?”

“Ovo nisi ĉuo od mene.”

“Naravno.”

Solomon je napravio stanku, odvagnuo rijeĉi i bilo je oĉito da je neke smatrao pomalo teškima.

“Vrlo bogat ĉovjek, industrijalac, doĊe u zemlju i kaţe da ţeli ulagati ovdje.

Ministarstvo trgovine i industrije ponudi ga ĉašicom šerija i da mu nekoliko brošura, a on krene na posao. Kaţe im da će proizvoditi niz metalnih i plastiĉnih komponenti te pita je li u redu ako u Škotskoj i sjeveroistoĉnoj Engleskoj sagradi pet-šest tvornica. Par njih iz Ministarstva se sruši od uzbuĊenja i ponudi mu dva milijuna funti subvencija i godišnju parkirnu kartu u Chelseaju.

Nisam siguran što od tog više vrijedi.”

Solomon je otpio malo piva i rukom si obrisao usta. Bio je jako ljut.

“Prolazi vrijeme. Ĉek je unovĉen, tvornice su sagraĊene, a u Whitehallu zazvoni telefon. MeĊunarodni poziv, iz Washingtona. Jesmo li znali da bogati industrijalac koji proizvodi plastiĉne stvarĉice takoĊer prodaje i velike koliĉine opijuma iz Azije? Za ime boga, ne, nismo to znali, puno vam hvala što ste nas upozorili, puno pozdrava ţeni i djeci. Panika.

Bogati industrijalac sad sjedi na velikoj hrpi naše love i zapošljava tri tisuće naših graĊana.”

U tom trenutku ĉinilo se da je Solomonu nestalo energije, kao da mu je bio prevelik napor kontrolirati svoj bijes. Ali, ja nisam mogao ĉekati.

“Da, i?”

“I povjerenstvo sastavljeno od ne posebno mudrih muškaraca i ţena upregnulo je svoje mozgove da bi odluĉilo o mogućim koracima. Na popisu se našlo ne ĉiniti ništa, ne ĉiniti ništa, ne ĉiniti ništa ili nazvati 112 i pozvati murjake upomoć. Jedino u što su bili sigurni je da im se ne sviĊa ova zadnja opcija.”

“A O‟Neal...?”

“O‟Neala je zapao taj posao. Nadzor. Tajnost. Kontrola štete. Nazovi to kako ti vraški odgovara.” Za Solomona je “vraški” priliĉno ţestoka rijeĉ. “Ništa od ovoga, naravno, nema apsolutno nikakve veze s Alexanderom Woolfom.”

“Naravno da nema”, rekao sam. “Gdje je Woolf sada?” Solomon je pogledao na sat.

“U ovom je trenutku na sjedalu 6C leta 747 British Airwaysa iz Washingtona prema Londonu. Ako je iole pametan, za ruĉak je odabrao govedinu Wellington. Moţda preferira ribu, ali ĉisto sumnjam.”

“A film?”

“Dok si spavao.”

“Impresioniran sam”, rekao sam.

“Sve je u detaljima, gospodaru. Samo zato što je posao loš, ne znaĉi da ga moram loše

obavljati.”

Pijuckali smo pivo u opuštenoj tišini. Ali, morao sam ga pitati. “Reci, Davide.”

“Vama na usluzi, gospodaru.”

“Moţeš li mi objasniti koja je moja uloga u svemu tome?” Pogledao me je na “reci ti meni” naĉin, pa sam uţurbano nastavio. “Mislim, tko ga ţeli mrtvoga i zašto to radi tako da ja izgledam kao ubojica?”

Solomon je ispio svoju ĉašu.

“Ne znam zašto”, rekao je. “A tko, mislimo da bi to mogla biti CIA.”

Tijekom noći malo sam se bacao, malo više vrtio i dvaput ustao da snimim kretenske monologe o stanju na terenu na svom porezno olakšavajućem diktafonu. Neke su me stvari u cijeloj toj priĉi muĉile, neke su me strašile, ali Sara Woolf je bila ta koja mi je zaokupila glavu i odbijala iz nje otići.

Nisam bio zaljubljen u nju, da budemo jasni. Kako sam i mogao biti? U konaĉnici, u njezinu sam društvu proveo samo nekoliko sati, od kojih ni jedan nije bio u opuštajućim okolnostima. Ne, definitivno nisam bio zaljubljen u nju. Treba više od para svjetlosivih oĉiju i valova lepršave tamnosmeĊe kose da se ja zatelebam.

Za boga miloga.

U devet sati sljedećeg jutra vezao sam Garrick kravatu i navukao jaknu s manjkom dugmeta, a u devet i pol sam zvonio na vrata National Westminster banke u ĉetvrti Swiss Cottage. Nisam imao neki jasan plan, ali sam mislio da bi moglo biti dobro za moral da prvi put u deset godina pogledam u lice svojeg bankara, ĉak i ako novac na raĉunu nije bio moj.

Pustili su me u ĉekaonicu ispred njegova ureda i dali mi plastiĉnu šalicu plastiĉne kave koja je bila puno prevruća za pijenje dok u stotinki sekunde nije odjednom postala puno prehladna. Pokušavao sam je se riješiti iza plastiĉne biljke kad je riĊokosi devetogodišnjak pomolio glavu kroz vrata, pozvao me da uĊem i predstavio se kao Graham Halkerston, voditelj poslovnice.

“Dakle, kako Vam mogu pomoći, g. Lang?” rekao je i smjestio se iza ganc novog riĊeg stola.

Sjeo sam u stolicu nasuprot njemu, zauzeo pozu za koju sam brijao da dolikuje velikom poslovnjaku i popravio kravatu.

“Dakle, g. Halkerston”, rekao sam, “brine me odreĊena svota novca koja je nedavno prebaĉena na moj raĉun.”

Pogledao je na raĉunalni ispis na stolu.

“Radi li se o doznaci od sedmog travnja?”

“Sedmog travnja”, paţljivo sam ponovio trudeći se da je ne pobrkam s drugim isplatama od trideset tisuća funti koje sam taj mjesec primio. “Da”, rekao sam. “To bi trebala biti ta.”

Kimnuo je glavom.

“Dvadeset devet tisuća, ĉetiristo jedanaest funti i sedamdeset i šest penija. Kamo ste namjeravali prebaciti taj novac g. Lang? Nudimo niz raĉuna s visokim kamatama koji bi odgovarali Vašim potrebama.”

“Mojim potrebama?”

“Da. Lakoća pristupa, visoke kamate, bonus od šezdeset dana, sve ovisi o Vašim potrebama.”

Nekako mi je bilo ĉudno ĉuti kako ljudsko biće koristi takve fraze. Do tog trenutka viĊao sam ih samo na reklamnim panoima.

“Odliĉno”, rekao sam. “Odliĉno. Za sada se moje potrebe, g. Halkerston, sastoje od toga da taj novac jednostavno drţite u sobi s pristojnim lokotom na vratima.” Tupo je zurio u mene.

“Više me zanima porijeklo te transakcije.” Izraz lica mu je od tupog došao do posve zgranutog.

“Tko mi je dao taj novac, g. Halkerston?”

Bilo mi je jasno da neţeljene donacije nisu redovna znaĉajka bankarskog ţivota.

Trebalo je još nekoliko trenutaka zbunjenosti, popraćane šuštanjem papira, prije nego što je Halkerston došao k sebi.

“Isplata je bila u gotovini”, rekao je, “tako da nemam stvarne evidencije o porijeklu.

Ako malo priĉekate, mogu nabaviti kopiju uplatnice.” Pritisnuo je tipku na interfonu i zatraţio Ginny, koja se uĉinkovito dokotrljala noseći mapu. Dok ju je Halkerston pregledavao, morao sam se zapitati kako je Ginny uspijevala drţati glavu uspravnom pod teţinom kozmetike natrackane preko cijelog lica. Ispod svega toga moţda je mogla biti priliĉno lijepa. Ili je mogla biti Dirk Bogarde. Nikad neću znati.

“Evo ga”, rekao je Halkerston. “Nema imena uplatitelja, ali tu je potpis. Offer. Ili moţda Offee. T. Offee, to je to.”

Paulijev ured se nalazio u ĉetvrti Middle Temple, a sjetio sam se da mi je rekao da je to negdje blizu Ulice Fleet, pa sam konaĉno i došao dotle crnim taksijem. To nije prijevoz koji inaĉe koristim, no dok sam bio u banci, zakljuĉio sam da svijet neće propasti podignem li par stotina funti svog prljavog novca da pokrijem troškove.

Paulie je na sudu, u sluĉaju bjeţanja s mjesta prometne nesreće, igrao svoju ulogu ljudske koĉnice na kotaĉima pravde, tako da nisam imao posebnu vezu za pristup odajama Miltona Crowleyja Spencera. Umjesto toga morao sam se pokoriti ispitivanju ĉinovnika o prirodi mog “problema”, a kad je napokon bio gotov, osjećao sam se gore nego što sam se ikad osjećao u klinici za spolne bolesti.

Nije da sam bio u mnogim klinikama za spolne bolesti.

Nakon što sam prošao otrcani prijamni test, pustili su me da hladim muda u ĉekaonici punoj starih brojeva Expressionsa, ĉasopisa za vlasnike American Express kartice. I tako sam sjedio i ĉitao o vrhunskim krojaĉima hlaĉa po mjeri u Ulici Jermyn, tkalcima ĉarapa u Northamptonu i izraĊivaĉima šešira u Panami te vjerojatnosti da će ove godine Kerry Packer pobijediti u polo-kupu Veuve Cliquot na terenu Smith‟s Lawn i općenito sam tako pohvatao sve velike priĉe koje se dogaĊaju u pozadini vijesti, dok se sluţbenik nije vratio i podigao par drskih obrva prema meni.

Uveden sam u veliku, hrastovinom obloţenu sobu s policama Regina protiv Ostatka svijeta na tri zida i nizom drvenih ormarića za arhivu na ĉetvrtom. Na stolu je bila slika troje djece, tinejdţera, koji su izgledali kao da su kupljeni iz kataloga, a pokraj nje slika Denisa Thatchera s autogramom. Preţvakavao sam neobiĉnu ĉinjenicu da obje slike gledaju sa stola prema van, kad su se otvorila povezna vrata i odjednom se pojavio Spencer.

A bogme je bio pojava! Viša verzija Rexa Harrisona, s prosijedom kosom, naoĉalama u obliku polumjeseca i toliko bijelom košuljom da je zacijelo bila pod naponom. Nisam primijetio da je aktivirao štopericu dok je sjedao za stol.

“G. Fincham, oprostite na ĉekanju, izvolite sjesti.”

Rukom je pokazao po sobi, kao da me poziva da odaberem gdje ću sjesti, no postojala je samo jedna stolica. Sjeo sam i odmah opet skoĉio na noge kad je stolica zavrištala zvukom škripećeg drva koje se cijepa. Bilo je to tako glasno i tako bolno da sam mogao zamisliti ljude vani na ulici kako se zaustavljaju i gledaju gore prema prozoru, razmišljajući bi li pozvali policiju ili ne. Spencer to, izgleda, nije ni primijetio.

“Ne sjećam se da sam Vas vidio u klubu”, rekao je uz osmijeh.

Ponovno sam sjeo popraćen još jednim urlikom stolice i pokušao naći poloţaj koji bi dopustio našem razgovoru da se koliko-toliko ĉuje ponad jauka drvenarije.

“Klubu?” rekao sam i pogledao prema dolje dok je on pokazivao na moju kravatu.

“Aha, mislite na Garrick?”

Kimnuo je glavom, i dalje s osmijehom.

“A što ćete”, rekao sam, “ne stignem do grada koliko bih to ţelio.” Mahnuo sam rukom gestom kojom se podrazumijeva par tisuća jutara u Wiltshireu i mnogo labradora. Kimnuo je glavom kao da toĉno moţe zamisliti to mjesto, pa bi mogao i navratiti sljedeći put kad se naĊe u blizini.

“Onda”, rekao je, “kako Vam mogu pomoći?”

“Pa, ovo je priliĉno osjetljivo...” poĉeo sam.

“G. Fincham”, vješto me je prekinuo, “ako ikada doĊe dan kad mi se klijent pojavi i kaţe da pitanje po kojem on ili ona zahtijeva moj savjet nije osjetljivo, zauvijek ću pospremiti

svoju odvjetniĉku periku.” Izraz njegova lica sugerirao je da sam to trebao shvatiti kao dosjetku. Ali jedino sam mogao razmišljati o tome da me je to vjerojatno koštalo trideset funti.

“E, pa to ulijeva povjerenje”, rekao sam dajući do znanja da kontam foru. Lagodno smo se jedan drugome osmjehnuli. “Ĉinjenica je”, nastavio sam, “da mi je prijatelj rekao da ste mu nedavno jako pomogli tako što ste ga predstavili nekim ljudima s neuobiĉajenim vještinama.”

Slijedila je stanka, kao što sam i predvidio.

“Tako, dakle”, rekao je Spencer. Osmijeh mu je lagano izblijedio, skinuo je naoĉale, a bradu podigao za pet stupnjeva. “Moţete li mi uĉiniti uslugu i reći mi ime tog svog prijatelja?”

“Zasad vam to radije ne bih rekao. Rekao mi je da je trebao... pa nešto kao tjelohranitelja, nekoga tko bi bio spreman obaviti neke priliĉno neuobiĉajene zadatke, te da ste mu vi ponudili nekoliko imena.”

Spencer se nagnuo natrag na stolici i promatrao me. Od glave do pete. Bilo mi je jasno da je razgovor već gotov, te da samo smišlja najelegantniji naĉin da mi to priopći. Nakon nekog vremena polako je udahnuo kroz svoj fino skulpturirani nos.

“Moguće je”, rekao je, “da ste krivo shvatili kakve usluge ovdje nudimo, g. Fincham.

Mi smo odvjetniĉka tvrtka. Odvjetnici. Vodimo sluĉajeve na sudu. To je naša funkcija. Mi nismo – a mislim da je tu moţda došlo do zabune – agencija za zapošljavanje. Ako je Vaš prijatelj zadovoljan našim uslugama, drago mi je. No, nadam se i vjerujem da je to bilo zbog pravnih savjeta koje smo mu bili ponudili, a ne zbog bilo kakvih preporuka o zapošljavanju djelatnika.” U njegovim je ustima rijeĉ djelatnik poprimila priliĉno ruţan prizvuk. “Ne bi li bilo bolje da kontaktirate svog prijatelja i tako doĊete do tih, kakvih god informacija koje trebate?”

“E, pa u tome i jest problem”, rekao sam. “Prijatelj mi je otputovao.”

Uslijedila je tišina, a Spencer je polako trepnuo. Bilo je nešto ĉudnovato uvredljivo u polaganom treptanju. Znam, jer to i sam koristim.

“Slobodno se posluţite telefonom u sluţbenikovu uredu.”

“Nije mi ostavio broj.”

“Onda, naţalost, g. Fincham, imate problem. A sada, ispriĉavam se...” Naoĉale je vratio natrag na nos i zaposleno listao neke papire na stolu.

“Moj prijatelj je traţio osobu”, rekao sam, “koja bi bila spremna nekoga ubiti.”

Naoĉale dolje, brada gore.

“Stvarno.”

Dugaĉka stanka.

“Stvarno”, ponovno je rekao. “Budući da je to protuzakonito djelo, vrlo je malo vjerojatno da je primio bilo kakvu pomoć djelatnika ove tvrtke, g. Fincham...”

“Uvjeravao me je da ste bili više nego od pomoći...”

“G. Fincham, bit ću iskren.” Glas je znatno pooštrio i shvatio sam da bi bilo jako zabavno Spencera gledati na sudu. “Poĉinjem sumnjati da ste ovdje u svojstvu agent provocateura. Francuski naglasak bio je samouvjeren i besprijekoran. Ima vilu u Provansi, garant. “S kojim motivom, ne bih znao”, nastavio je. “Niti me to posebno zanima. U svakom sluĉaju, odbijam Vam išta više reći.”

“Bar dok ne doĊete u prisutnosti odvjetnika.”

“Do viĊenja, g. Fincham.” Naoĉale nataknute na nos.

“Prijatelj mi je takoĊer rekao da ste sredili isplatu njegovu novom zaposleniku.”

Nema odgovora. Znao sam da neću više ništa saznati od g. Spencera, ali ipak sam odluĉio nastaviti.

“Prijatelj mi je rekao da ste potpisali uplatnicu”, rekao sam. “Vlastoruĉno.”

“Polako me zamaraju vijesti o Vašem prijatelju, g. Fincham. Ponavljam, doviĊenja.”

Polako sam ustao i krenuo prema vratima. Stolica je zavrištala od olakšanja.

“Vrijedi li još ponuda da se posluţim telefonom?”

Nije ĉak ni pogledao prema meni.

“Trošak poziva dodat ćemo na Vaš raĉun.”

“Raĉun za što?” pitao sam. “Ništa mi niste dali.”

“Dao sam Vam svoje vrijeme, g. Fincham. Vaš je problem što ga niste iskoristili.”

Otvorio sam vrata.

“U svakom sluĉaju, hvala, g. Spencer. Usput budi reĉeno...” Priĉekao sam dok nije podigao pogled. “Garrickom kolaju ruţne glasine da varate u bridţu. Rekao sam deĉkima da je to notorna glupost, no znate kako to bude. Deĉki si nešto utuve u glavu. Mislio sam da biste trebali znati.”

Prejadno. Ali jedino što mi je u tom trenutku palo na pamet.

Sluţbenik je nanjušio da nisam baš persona grata i upozorio me, zlovoljno, da u sljedećih nekoliko dana mogu oĉekivati raĉun za pruţene usluge.

Zahvalio sam mu na ljubaznosti i okrenuo se prema stubištu. Dok sam to ĉinio, primijetio sam da je netko drugi sad kroĉio mojim koracima kroz stare brojeve ĉasopisa Expressiosa za vlasnike American Express kartice.

Niski debeli muškarci u sivim odijelima: to je velika kategorija.

Niski debeli muškarci u sivim odijelima koje sam drţao za muda u hotelskom baru u Amsterdamu: to je vrlo mala kategorija.

Minijaturna, zapravo.

Pet

Uzmi slamku i baci je u zrak, po tom ćeš vidjeti u kojem smjeru vjetar puše.

JOHN SELDEN

Pratiti nekoga, a da taj to ne primijeti, nije baš tako lako kao što se prikazuje u filmovima. Imam ponešto iskustva s profesionalnim praćenjem i puno više iskustva s profesionalnim vraćanjem u ured s rijeĉima “izgubili smo ga”. Ukoliko onaj koga slijedite nije gluh, slijep i šepav, trebate najmanje desetak ljudi i kratkovalnih radija vrijednih oko petnaest tisuća funti da biste imali ikakve šanse.

Problem s McCluskeyjem je što je on, ţargonski reĉeno, bio “igraĉ” – netko tko zna da je moguća meta i zna što poduzeti po tom pitanju. Nisam mogao riskirati preveliko pribliţavanje, a jedini naĉin da to izbjegnem je trĉanje, zadrţavanje na ĉistinama, sprint punom parom kad zaĊe za ugao, pa pravovremeno usporavanje za sluĉaj da se okrene. Ništa od toga, naravno, ne bi upalilo kod profesionalca jer se time ignorira mogućnost da on ima nekoga tko mu ĉuva leĊa, a taj bi se moţda zapitao koji to luĊak trĉi, vrluda amo-tamo i gleda izloge.

Prvi je dio bio priliĉno lagan. McCluskey se gegao Ulicom Fleet prema Strandu, no kad je došao do Savoya, pretrĉao je preko ceste i krenuo sjeverno u Covent Garden. Tamo je besposliĉario meĊu bezbroj besmislenih trgovina, a pet minuta je stajao i gledao ţonglera ispred crkve sv. Pavla. Odmoren, brzim je tempom krenuo St. Martin‟s Laneom, prešao ulicu putem do Leicester Squarea i onda me nasanjkao kad je odjednom skrenuo juţno na Trafalgar Square.

Dok smo došli do kraja Haymarketa, s mene se cijedio znoj i molio sam Boga da pozove taksi. Nije to napravio dok nije došao do Ulice Lower Regent, a mukotrpnih dvadeset sekundi kasnije ja sam ulovio drugi.

Oĉito da je bio drugi. I amater ovog zanata zna da ne ulaziš u isti taksi kao i osoba koju slijediš.

Bacio sam se na straţnje sjedalo i doviknuo vozaĉu da “slijedi taj taksi” i pritom shvatio kako je to ĉudno izgovoriti u stvarnom ţivotu. Taksistu se oĉito nije tako ĉinilo.

“Recite mi”, rekao je, “spava li on s vašom ţenom ili vi spavate s njegovom?”

Nasmijao sam se kao da je to najbolja fora koju sam zadnjih godina ĉuo, jer tako se postupa s taksistima ako ţelite da vas odvedu na pravo mjesto pravim putem.

McCluskey je izašao kod Ritza, ali mora da je vozaĉu rekao da ga priĉeka i ne gasi taksimetar. Priĉekao sam tri minute prije nego što sam to i sam uĉinio sa svojim taksijem, ali dok sam otvarao vrata, McCluskey se vratio, pa smo ponovno krenuli.

Puzali smo neko vrijeme Piccadillyjem, a onda skrenuli desno u neke uske prazne ulice koje uopće nisam poznavao. Nalazili smo se na teritoriju gdje vješti obrtnici ruĉno izraĊuju donji veš za vlasnike American Express kartice.

Nagnuo sam se naprijed kako bih vozaĉu rekao da se ne pribliţava previše, ali on je ili nešto sliĉno već radio ili je to vidio na televiziji, pa je odrţavao solidan razmak.

McCluskeyjev taksi zaustavio se u Ulici Cork. Vidio sam kako plaća vozaĉu, pa sam svojem rekao da ga polako zaobiĊe i ostavi me kojih dvjesto metara dalje niz ulicu.

Na mjeraĉu je pisalo šest funti pa sam kroz prozor pruţio novĉanicu od deset i gledao petnaest sekundi izvedbe “nisam siguran da imam sitnog” s licenciranim taksistom broj 99102 u glavnoj ulozi prije nego što sam izašao i krenuo natrag ulicom.

U tih je petnaest sekundi McCluskey nestao. Upravo sam ga slijedio dvadeset minuta i pet milja, a izgubio sam ga u posljednjih dvjesto metara. A pravo mi i bilo kad sam škrtario s napojnicom.

U Ulici Cork uglavnom su umjetniĉke galerije, s velikim izlozima, a jedna od stvari koje sam primijetio o izlozima jest da su jednako dobri za gledanje iznutra prema van koliko i za gledanje izvana prema unutra. Nisam mogao zabadati nos u svaku galeriju dok ga ne naĊem pa sam odluĉio riskirati. Procijenio sam gdje je McClusky izašao i okrenuo se prema najbliţim vratima.

Bila su zakljuĉana.

Stajao sam i gledao na sat, pokušavajući skontati koje bi moglo biti radno vrijeme galerije ako je u dvanaest sati zatvorena, kad je plavuša u maloj crnoj haljini izronila iz mraka i otkljuĉala vrata. Vrata je otvorila s osmijehom dobrodošlice i ĉinilo se da nemam izbora nego ući, a nada da ću naći McCluskeyja nestajala je sa svakom isteklom sekundom.

S jednim okom na prednjem izlogu, utonuo sam u relativni mrak trgovine. Osim plavuše, ĉinilo se da unutra nema nikog drugog, što nije bilo tako iznenaĊujuće kad sam pogledao slike.

“Poznajete li Terencea Glassa?” pitala je, predajući mi katalog i cjenik. Bila je komad, mlada i strahovito zgodna.

“Da, znam ga”, rekao sam. “Štoviše, imam tri njegova komada.”

Dakle, mislim. Ponekad se jednostavno moraš uţivjeti u ulogu, zar ne?

“Tri komada ĉega?” pitala je.

Ne uspijeva uvijek, oĉito.

“Slika.”

“O Boţe”, rekla je. “Nisam znala da on slika. Sara”, doviknula je, “jesi li znala da Terence slika?”

Iz straţnjeg dijela galerije odgovorio je hladan ameriĉki glas. “Terry u ţivotu ništa nije naslikao. Jedva da se zna potpisati.”

Podigao sam glavu baš u trenu kad je Sara Woolf prošla kroz zaobljen prolaz, savršena u pepita suknji i sakou, obavijena njeţnim valom Fleur de Fleursa. Ali nije gledala u mene.

Gledala je prema prednjem dijelu galerije.

Okrenuo sam se slijedeći njen pogled i vidio McCluskeyja kako stoji u otvoru vrata.

“Ali ovaj gospodin tvrdi da ima tri”, rekla je plavuša, smijući se.

McCluskey se brzo kretao prema Sari, dok mu je desnica klizila preko prsa prema unutrašnjosti kaputa. Desnom sam rukom odgurnuo plavušu, ĉuo kako je uzviknula nešto pristojno, a McCluskey je istodobno okrenuo glavu prema meni.

Dok je okretao tijelo, ciljao sam ga volejom u trbuh. Da bi blokirao udarac, morao je desnicu izvući iz kaputa. Udarac je pogodio metu i na trenutak su se McCluskeyjeve noge odigle s poda. Glava mu je krenula prema naprijed dok se borio za dah, a ja sam došao iza njega i lijevom rukom obuhvatio njegov vrat. Plavuša je profinjenim naglaskom vikala “O, boţe” i grabila telefon sa stola, ali Sara je ostala na mjestu, ruku ukoĉenih uz tijelo. Viknuo sam joj da trĉi, ali me ili nije ĉula ili me nije htjela ĉuti. Dok sam sve ĉvršće stiskao McCluskeyjev vrat, on se borio da ugura prste u udubinu izmeĊu mog lakta i svog grkljana. Nije bilo šanse.

Desni sam lakat stavio na McCluskeyjevo rame, a desnu ruku na njegov potiljak. Lijevu sam ruku gurnuo u pregib desnog lakta i eto mene, modela na slici poglavlja pod naslovom Kako slomiti nečiji vrat: osnove.

Budući da se McCluskey koprcao i borio, lijevu podlakticu gurnuo sam natrag, a desnu ruku naprijed – i vrlo se brzo prestao koprcati. Prestao se koprcati jer mu je postalo jasno ono što sam i htio da mu bude jasno – da mu s nešto dodatnog pritiska mogu okonĉati ţivot.

Nisam sto posto siguran, ali mislim da je tada opalio pištolj.

Ne sjećam se samog osjećaja da sam pogoĊen. Samo monotonog zvuka u galeriji i mirisa baruta ili ĉega god što se danas koristi.

Prvo sam mislio da je pogodila McCluskeyja, pa sam joj poĉeo psovati sve po spisku jer sam situaciju imao pod kontrolom i, uostalom, rekao sam joj da nestane. A onda sam pomislio, Isuse, sigurno se strašno znojim, jer sam mogao osjetiti curenje niz tijelo i mokre kapi oko

struka. Pogledao sam i shvatio da se Sara sprema ponovno pucati. Ili moţda već i jest.

McCluskey se oslobodio, a ja sam padao natraške na jednu od slika.

“Glupa kujo”, mislim da sam rekao, “na tvojoj... sam strani. To je on... onaj... on je taj... traţio da ubijem tvog oca. Sranje.”

Teško sranje, sve je odjednom postalo ĉudno. Svjetlo, zvuk, radnja.

Sara je stajala iznad mene i pretpostavljam da bih moţda, pod drugim okolnostima, uţivao u njezinim nogama. Ali okolnosti su bile kakve su bile. I pištolj je bio jedino u što sam sad mogao gledati.

“To bi bilo jako ĉudno, g. Lang”, rekla je. “To je mogao napraviti i sam.” Odjednom više ništa nisam razumio. Puno toga je bilo pogrešno, vrlo pogrešno, pa i utrnuće mojega lijevog boka. Sara je kleknula pokraj mene i pod bradu mi stavila cijev pištolja.

“Ovo”, palcem je pokazala na McCluskeyja, “je moj otac.”

S obzirom na to da se više niĉeg ne sjećam, pretpostavljam da sam se onesvijestio.

“Kako se osjećate?”

To je pitanje za koje moţete raĉunati da će vam se postaviti kad na leĊima leţite u bolniĉkom krevetu, ali bilo bi mi draţe da ga nije postavila. Mozak mi je bio sprţen do one mjere kad obiĉno pozovete konobara i traţite raĉun, pa bi imalo više smisla da ja nju pitam kako se osjećam. Ali ona je bila medicinska sestra i stoga je bilo malo vjerojatno da me pokušava ubiti, te sam odluĉio da mi za sada bude draga.

S velikim sam naporom odlijepio usne i zakreštao: “Dobro.”

“To je dobro”, rekla je. “Doktor će vas uskoro doći pogledati.” Potapšala me je po ruci i nestala.

Na trenutak sam zaklopio oĉi, a kad sam ih otvorio, vani je bio mrak. Bijela je kuta stajala iznad mene i unatoĉ ĉinjenici da je njen nositelj izgledao dovoljno mlad da bude moj osobni bankar, mogao sam pretpostaviti da je lijeĉnik. Odloţio mi je ruku, iako nisam bio svjestan ni da je drţi, i zapisao nešto na bolesniĉki karton.

“Kako ste?”

“Dobro.”

Nastavio je pisati.

“Pa, ne biste trebali biti. Ustrijeljeni ste. Izgubili ste mnogo krvi, ali nije u tome problem. Imali ste sreće. Metak vam je prošao kroz pazuho.” Rekao je to na naĉin kao da je cijela stvar bila moja blesava krivnja. Što je, na neki naĉin, i bila.

“Gdje sam?” pitao sam.

“U bolnici.”

Otišao je.

Kasnije je vrlo debela ţena ušla s kolicima i stavila tanjur neĉeg smeĊeg i smrdljivog na stolić pokraj mene. Ne mogu zamisliti što sam joj ikad skrivio, no što god da je to bilo, mora da je bilo strašno. Oĉito je shvatila da je pretjerala jer se pola sata kasnije ponovno pojavila i odnijela tanjur. Prije nego što je otišla, rekla mi je gdje sam. Bolnica Middlesex, odjel Williama Hoylea.

Prvi pravi posjetitelj mi je bio Solomon. Ušao je, postojan i stamen, sjeo na krevet i bacio papirnatu vrećicu s groţĊem na stolić.

“Kako se osjećaš?”

Poĉeo se nazirati odreĊeni uzorak.

“Osjećam se”, rekao sam, “otprilike kao da sam upravo ustrijeljen, pa sad leţim u bolnici i pokušavam se oporaviti, a policajac Ţidov mi sjedi na nozi.” Lagano je premjestio teţinu na krevetu. “Ĉujem da ste imali sreće, šefe.” Ubacio sam bobicu groţĊa u usta.

“U kojem smislu sreće?”

“U smislu da vas je metak pogodio samo par centimetara od srca.”

“Ili me je samo par centimetara od srca promašio. Ovisno o gledištu.”

Kimnuo je glavom i promislio o tome. “A koje je vaše?” rekao je nakon izvjesnog vremena.

“Koje je moje što?”

“Gledište.”

Pogledali smo se.

“Mislim da bi Engleska protiv Nizozemske trebala igrati s ĉetvoricom igraĉa u obrambenoj liniji”, rekao sam.

Solomon se digao s kreveta i krenuo svlaĉiti baloner, za što sam imao potpuno razumijevanje. Temperatura se kretala iznad 35 stupnjeva i ĉinilo se kao da je u sobi puno previše zraka. Bio je zgusnut i krcat, ulazio u lice i oĉi, pa se soba doimala kao da je podzemna za vrijeme špice i puno se dodatnog kisika uspjelo uvući u vagon dok su se vrata zatvarala.

Zamolio sam medicinsku sestru da malo smanji temperaturu, ali je rekla da grijanje kontrolira raĉunalo u Readingu. Da sam tip osobe koja piše pisma The Daily Telegraphu, napisao bih pismo The Daily Teleyraphu.

Solomon je objesio kaput na vrata.

“Dakle, Sir”, rekao je, "vjerovali ili ne, ali dame i gospoda na ĉijoj sam platnoj listi,

traţili su da iz Vas izvuĉem objašnjenje o tome kako ste se našli na podu prestiţne galerije umjetninama na West Endu s rupom od metka u prsima.”

“Pazuhu.”

“Okej, ako vam je tako draţe, pazuhu. E sad, hoćete li mi to reći ili ću morati drţati jastuk iznad vašeg lica dok ne odluĉite suraĊivati?”

“Pa”, rekao sam, razmišljajući o tome kako da sroĉim izvještaj, “pretpostavljam da znaš da je McCluskey – Woolf.”

Naravno da nisam ništa sliĉno pretpostavljao. Samo me je zanimala njegova reakcija, a Solomonov izraz lica jasno je govorio da o tom nije imao pojma, pa sam nastavio. “Pratio sam McCluskeyja do galerije, brinuo sam se za Saru. Svladam ga dok rekneš keks, Sara me upuca, a zatim mi kaţe da je svladani zapravo njen otac, Alexander Woolf.”

Solomon je mirno kimao glavom, kao što je to uvijek ĉinio kad bi ĉuo nešto ĉudno.

“A ti si”, rekao je na kraju, “mislio da je to ĉovjek koji ti je ponudio novac da ubiješ Alexandera Woolfa?”

“Tako je.”

“I pretpostavili ste, gospodaru, kao što sam siguran da bi to uĉinili mnogi na Vašem mjestu, da kad Vas netko traţi da nekoga ubijete, taj netko nije zapravo isti ĉovjek kojeg ţeli da ubijete.”

“Svakako to tako ne radimo na planetu Zemlji.”

“Hmm.” Solomon je otišao prema prozoru gdje mu je paţnju, izgleda, zaokupio toranj Britanskog telekoma.

“I to je to?” rekao sam. “Hmm? Izvješće Ministarstva obrane o ovom sluĉaju sastojat će od hmm uvezenog u koţnate korice sa zlatnim peĉatom i potpisom Kabineta?”

Solomon nije odgovorio, nego je i dalje buljio u BT-ov toranj.

“Pa dobro”, rekao sam, “reci mi sljedeće. Što se dogodilo s Woolfovima, muškim i ţenskim? Kako sam došao ovdje? Tko je nazvao hitnu pomoć? Jesu li bili uz mene dok nije došla?”

“Jesi li ikada jeo u restoranu, onom na vrhu, koji se vrti u krug?”

“Isuse Boţe, Davide...”

“Osoba koja je pozvala hitnu pomoć jest g. Terence Glass, vlasnik galerije u kojoj ste ustrijeljeni, a ujedno i onaj koji je traţio da se Vaša krv poĉisti s njegova poda o trošku Ministarstva.”

“Dirljivo.”

“Iako su Vam ţivot spasili Green i Baker.”

“Green i Baker?”

“Oni koji Vas u posljednje vrijeme dosta prate. Baker je drţao rupĉić preko rane.”

To me je šokiralo. Nakon seanse ispijanja piva sa Solomonom pretpostavio sam da su me prestali pratiti. Bio sam nepaţljiv. Hvala Bogu.

“Hura za Bakera”, rekao sam.

Izgledalo je kao da će mi Solomon još nešto reći, ali vrata koja su se tad otvorila u tom su ga omela. O‟Neal se vrlo brzo našao meĊu nama. Došao je posve do ruba mog kreveta, a razdraganost na njegovu licu je govorila kako je ĉinjenica da sam ustrijeljen baš super razvoj dogaĊanja.

“Kako se osjećate?” rekao je, jedva suspreţući smiješak.

“Odliĉno, hvala na pitanju, g. O‟Neal.”

Uslijedila je pauza, a lice mu se malo uozbiljilo. “Ĉujem da ste imali sreće što ste ostali ţivi”, rekao je. “A moţda ćete ubuduće misliti kako niste imali sreće što ste ostali ţivi.” O‟Nealu se jako svidjelo kako je to sroĉio. Mogao sam ga zamisliti kako vjeţba u dizalu. “Ovako stoje stvari, g. Lang. Ne vidim kako ovo moţemo tajiti od policije. Pokušali ste ubiti Woolfa, u prisutnosti svjedoka, to je neoborivo...”

O‟Neal se zaustavio i oboje smo bacili pogled po sobi, u razini poda, jer se ĉuo zvuk koji kao da je pripadao psu koji povraća. Opet smo ga ĉuli i obojica smo shvatila da to Solomon proĉišćava grlo.

“Uz duţno poštovanje, g. O‟Neal”, rekao je Solomon, sad kad je privukao našu pozornost, “Lang je bio uvjeren da je ĉovjek kojeg napada zapravo McCluskey.”

O‟Neal je zatvorio oĉi.

“McCluskey? Woolfa je identificirao...”

“Da, upravo tako”, rekao je Solomon njeţno. “Ali Lang tvrdi da su Woolf i McCluskey jedna te ista osoba.”

Duga tišina.

“Oprostite, što?” rekao je O‟Neal.

Nadmoćan osmijeh napustio mu je lice i odjednom sam htio skoĉiti iz kreveta.

Pod O‟Nealovim nosom pojavili su se mali masni šmrklji. “McCluskey i Woolf su ista osoba?” rekao je, a glas mu je puknuo u falsetto. “Jeste li potpuno poludjeli?”

Solomon me je pogledao da dobije potvrdu.

“Da, to je više-manje to”, rekao sam. “Woolf je ĉovjek koji mi se obratio u Amsterdamu i zatraţio da ubijem ĉovjeka koji se zove Woolf.”

Svi tragovi zdrave boje upravo su napustili O‟Nealovo lice. Izgledao je kao netko tko je upravo shvatio da je ljubavno pismo poslao u krivoj kuverti.

“Ali to nije moguće”, zamucao je. “Hoću reći, to nema smisla.”

“Što ne znaĉi da nije moguće”, rekao sam.

Ali O‟Neal više ništa nije ĉuo. Bio je u groznom stanju. Pa sam zbog Solomona nastavio.

“Znam da sam ja samo sitna riba”, rekao sam, “i nije na meni da išta kaţem, ali ovo je moja teorija. Woolf zna da diljem svijeta postoje zainteresirani koji bi ga rado vidjeli mrtvog.

Obavi sve uobiĉajene radnje, kupi psa, angaţira tjelohranitelja, ne kaţe nikome kamo ide dok već nije tamo, ali”, i tu sam mogao vidjeti kako se O‟Neal prodrmao da pohvata konce, “zna da to nije dosta. Ljudi koji ga ţele mrtvog su jako predani, jako struĉni i prije ili kasnije će otrovati psa i podmititi tjelohranitelja. Ostaje mu samo jedan izbor.”

O‟Neal je buljio u mene. Odjednom je shvatio da su mu usta otvorena, pa ih je zvuĉno zatvorio.

“Da?” “Ili moţe rat prebaciti na njihovu frontu”, rekao sam, “a to, koliko mi znamo, nije baš izvedivo. Ili moţe uskoĉiti u vatru.” Solomon si je grickao usnu. I imao je pravo, jer je sve ovo grozno zvuĉalo. Ali bilo je bolje od bilo ĉega što su oni trenutno mogli smisliti. “NaĊe nekoga za koga zna da neće prihvatiti zadatak i zaposli ga. Pusti glasine da je naruĉeno njegovo ubojstvo i nada se da će stvarni neprijatelji na neko vrijeme usporiti jer misle da će netko ionako obaviti posao bez da sami moraju riskirati ili upadati u trošak.”

Solomon je ponovno motrio BT-ov toranj, a O‟Neal se mrštio.

“Stvarno to vjerujete?” pitao je. “Hoću reći, mislite li da je to moguće?” Vidio sam da se grĉevito ţeli uhvatiti za slamku, bilo kakvu, makar nakratko.

“Da, mislim da je moguće. Ne, ne vjerujem u to. Ali se oporavljam od ozljede metkom i to je najbolje što mi zasad pada na pamet.”

O‟Neal je poĉeo šetati amo-tamo, rukama prolazeći kroz kosu. I na njega je utjecala vrućina u sobi, ali nije imao vremena riješiti se kaputa.

“Dobro”, rekao je, “netko moţda ţeli Woolfa mrtvog. Ne mogu se praviti da bi se srce vlade Njezina Veliĉanstva slomilo kad bi sutra pao pod autobus. Istina je da su mu neprijatelji moţda znaĉajni, a mjere opreza beskorisne. Sve pet, za sada. Da, ne moţe rat prebaciti na njihovu frontu”, O‟Nealu se baš svidjela ta fraza, vidio sam, “pa plati laţno ubojstvo. Ali to ne funkcionira.” O‟Neal se prestao prešetavati i pogledao me. “Mislim, kako je mogao znati da će biti laţno? Kako je mogao znati da to nećete izvršiti?”

Pogledao sam Solomona, koji je znao da ga gledam, ali nije me pogledao.

“Nije mi prvi put ponuĊen takav posao”, rekao sam. “I to za puno više novca. Rekao sam ne. Moţda je znao to.”

O‟Neal se odjednom sjetio koliko mu nisam drag.

“Jeste li svaki put rekli ne?”

Buljio sam u O‟Neala što sam mirnije mogao.

“Mislim, moţda ste se promijenili”, rekao je. “Moţda vam odjednom treba novac. Rizik je ridikulozan.”

Slegnuo sam ramenima i zaboljelo me pazuho. “Pa baš i ne”, rekao sam. “Imao je tjelohranitelja, a sa mnom je barem znao otkud mu dolazi prijetnja. Rayner se muvao oko mene danima prije nego sam ušao u kuću.”

“Ali ste otišli do njegove kuće, Lang. Vi ste stvarno...”

“Otišao sam tamo da ga upozorim. Smatrao sam to dobrosusjedskom gestom.”

“Dobro. Dobro.” O‟Neal je ponovo zaglavio u koraĉanje amo-tamo. “A kako je pustio glasine da mu je glava na panju? Mislim, napiše li se to na pregradama WC-a, stavi oglas u Standard, kako?”

“Pa vi ste znali za to.” Poĉeo sam se umarati. Htio sam spavati i moţda ĉak pojesti tanjur neĉeg smeĊeg i smrdljivog.

“Mi mu nismo neprijatelji, g. Lang”, rekao je O‟Neal. “Barem ne u tom smislu.”

“A kako ste onda doznali da ga ja navodno ţelim ubiti?”

O‟Neal se zaustavio i vidio sam da razmišlja o tome kako mi je već previše toga rekao.

Ljutito je pogledao Solomona, kao da je on kriv za to. Solomon je bio utjelovljenje spokoja.

“Ne vidim zašto mu ne bismo rekli, g. O‟Neal”, rekao je. “Metak ga je pogodio u prsa, a da nije ništa skrivio. Moţda će rana brţe zacijeliti ako dozna zašto se to dogodilo.”

O‟Neal je na trenutak zastao da to probavi i zatim se okrenuo prema meni.

“Onda dobro”, rekao je. “Obaviješteni smo o Vašem sastanku s McCluskeyjem, odnosno Woolfom...” Ovo mu je bilo mrsko. “Tu smo informaciju dobili od Amerikanaca.”

Vrata su se otvorila i ušla je medicinska sestra. Mogla je to biti ona koja mi je potapšala ruku kad sam se tek probudio, ali ne bih se zakleo u to. Nije ni pogledala Solomona i O‟Neala, nego je došla ravno do mene da mi namjesti jastuke, prvo ih je protresla, zatim ih ispritiskala, dok nisu bili znatno manje udobni nego prije. Pogledao sam O‟Neala. “Hoćete reći, CIA?” Solomon se nasmijao, a O‟Neal se zamalo upišao. Medicinska sestra nije ni trepnula.

Šest

Došao je čas, ali ne i čovjek.

WALTER SCOTT

Moj boravak u bolnici trajao je sedam obroka, koliko god to dugo bilo. Gledao sam televiziju, pio analgetike, pokušao riješiti napola ispunjene kriţaljke u starim brojevima ĉasopisa Womans’Own. I postavljao si mnoga pitanja.

Za poĉetak, što to radim? Zašto stajem na put mecima, koje ispaljuju ljudi koje ne poznajem, iz razloga koje ne razumijem? Kakvu korist imam od toga? Kakvu korist Woolf ima od toga? Kakvu korist od toga imaju O‟Neal i Solomon? Zašto su kriţaljke poludovršene? Jesu li pacijenti ozdravili ili umrli prije nego su ih stigli dovršiti? Jesu li došli u bolnicu da im se izreţe pola mozga, a ovo je dokaz vještine kirurga? Tko je strgnuo omote sa svih ovih ĉasopisa i zašto? Moţe li odgovor na “suprotno od ţena (8)” doista biti “muškarac”?

A povrh svega, zašto je slika Sare Woolf visjela s unutrašnje strane vrata mog uma, tako da kad god bih ih otvorio da mislim o bilo ĉemu – popodnevnom televizijskom programu, pušenju cigarete u WC-u na kraju odjela, ĉešanju noţnog prsta koji me svrbi – evo nje kako mi se istodobno i smiješi i mršti? Mislim, već stoti put, radi se o ţeni u koju definitivno nisam bio zaljubljen.

Mislio sam da bi Rayner mogao odgovoriti na barem nekoliko od ovih pitanja pa kad sam prosudio da sam dovoljno dobro da ustanem i promuvam se okolo, posudio sam ogrtaĉ i krenuo gore prema odjelu Barrington.

Kad mi je Solomon rekao da je i Rayner u bolnici Middlesex, bio sam, bar na trenutak, iznenaĊen. Ĉinilo mi se ironiĉno to što smo obojica završila na servisu u istoj radionici, nakon svega što smo zajedno prošli. Ali, kao što je Solomon istaknuo, više nema mnogo bolnica u Londonu i ako se ozlijedite bilo gdje juţno od Watford Gapa, zagarantirano je da ćete prije ili kasnije završiti u Middlesexu.

Rayner je imao svoju sobu, odmah prekoputa pulta za medicinske sestre, i bio je prikopĉan na mnogo bipećih elektroniĉkih kutija. Oĉi su mu bile zatvorene, ili spava ili je u komi, a glava mu je bila omotana u ogroman zavoj iz crtića, kao kad na kojota onaj sef padne previše puta. I imao je plavu flanelsku pidţamu u kojoj je, moţda prvi put u mnogo godina, izgledao kao dijete. Neko sam vrijeme stajao pokraj njegova kreveta i bilo mi ga je ţao, sve dok se nije pojavila medicinska sestra i pitala me što ţelim. Rekao sam joj da ţelim mnogo toga, ali da ću se zadovoljiti ako doznam Raynerovo ime.

Bob, rekla je. Stajala je tik do mog lakta, s rukom na kvaki u ţelji da odem, ali uz duţno poštovanje prema mom bolesniĉkom ogrtaĉu. Ţao mi je. Bob, pomislio sam.

Bio si tamo, radio samo ono što su ti naloţili, za što su te platili, kad tamo, pojavi se neka budala i udari te mramornim Budom. Gadno je to.

Naravno, znao sam da Bob nije baš korski djeĉak. Nije ĉak bio ni deĉko koji maltretira korskog djeĉaka. U najboljem je sluĉaju bio stariji brat djeĉaka koji maltretira djeĉaka koji maltretira korskog djeĉaka. Solomon je potraţio Raynera u spisima Ministarstva obrane i doznao da su ga izbacili iz Kraljevskog velškog pješaštva zbog trgovine na crno – sve, od vezica za vojne ĉizme do oklopnih vozila Saracen, prošlo je kroz vrata vojarne ispod veste Boba Raynera – ali ipak, ja sam taj koji ga je udario, pa sam time i onaj kojemu ga je ţao.

Ostavio sam preostalo groţĊe koje sam dobio od Solomona na stoliću pokraj njegova kreveta i otišao.

Muškarci i ţene u bijelim kutama pokušali su me nagovoriti da ostanem u bolnici još nekoliko dana, ali odmahnuo sam glavom i rekao im da sam dobro. Negodovali su i natjerali me da potpišem nekoliko papira, a onda su mi pokazali kako promijeniti gazu ispod ruke te mi rekli da se smjesta vratim ako osjetim da me rana peĉe ili svrbi.

Zahvalio sam im na ljubaznosti i odbio kolica koja su mi ponudili. I dobro da jesam, jer je dizalo prestalo raditi.

Pa sam odšepao na autobus i otišao doma.

Stan je bio tamo gdje sam ga i ostavio, ali mi se ĉinio manji nego što sam se sjećao. Na sekretarici nije bilo poruka, a u friţideru je bilo samo pola litre prirodnog jogurta i celer koji sam naslijedio od prethodnog stanara.

Boljela su me prsa, baš kako su mi i rekli, pa sam se zavalio na kauĉ i gledao utrku u Doncasteru s velikom ĉašom Vrlo Razblaţenog Grousea pokraj sebe.

Mora da sam nakratko zadrijemao, a telefon me je probudio. Brzo sam sjeo, zinuo od

boli u pazuhu i pruţio ruku za bocom viskija. Praznom. Osjećao sam se fakat uţasno. Pogledao sam na sat dok sam dizao slušalicu. Osam i deset ili dvadeset do dva. Nisam bio siguran što je toĉno.

“G. Lang?”

Muškarac. Amerikanac. Klik, rrrrr. Ma daj, ovog znam. “Da.” “G. Thomas Lang?” Imam ga. Da, dat ću ime tom glasu zaĉas. Protresao sam glavom u pokušaju da se razbudim i osjetio kako nešto zvecka.

“Kako ste, g. Woolf?” rekao sam.

Tišina na drugom kraju linije. A zatim: “Mnogo bolje nego vi, po onome što ĉujem.”

“Ne baš toliko”, rekao sam.

“Da?” “Najveća mi je briga u ţivotu bila da neću imati što priĉati svojim unucima. Moje dogodovštine s obitelji Woolf drţat će ih barem do njihove petnaeste, rekao bih.” Ĉinilo mi se da ga ĉujem kako se smije, no moţda je to samo bila smetnja na liniji. Ili se to moţda netko iz O‟Nealove ekipe spotaknuo o opremu za prisluškivanje.

“Slušaj, Lang”, rekao je Woolf, “ţelim da se negdje naĊemo.”

“Naravno da to ţelite, g. Woolf. Da vidimo. Sad biste mi htjeli ponuditi novac da na vama izvršim vazektomiju, a da to ne primijetite. Jesam li pogodio?”

“Htio bih objasniti, ako ti je to OK. Voliš li talijansku hranu?”

Pomislio sam na celer i jogurt i shvatio da zapravo jako volim talijansku hranu. No, postojao je problem.

“G. Woolf”, rekao sam, “prije nego što se odluĉite za restoran, rezervirajte mjesta za barem deset ljudi. Nešto mi govori da je ovo linija za partijanje.”

“Sve pet”, rekao je veselo. “Odmah kraj telefona imaš turistiĉki vodiĉ.” Pogledao sam na stolić i vidio meko uvezanu crvenu knjiţicu. Ewanov Vodič po Londonu. Izgledao je nov, i ja ga sigurno nisam kupio. “Slušaj sad paţljivo”, rekao je Woolf, “otvori na dvadeset i šestu stranicu, pod brojem pet. Vidimo se tamo za trideset minuta.”

Na liniji se ĉulo meškoljenje i na trenutak sam pomislio da je prekinuo, ali onda se opet oglasio.

“Lang?”

“Da?” “Nemoj vodiĉ ostaviti u stanu.” Duboko sam i umorno uzdahnuo.

“G. Wool!”, rekao sam, “moţda izgledam glupo, ali nisam glup.”

“Tome sam se i nadao.”

Veza je prekinuta.

Pod brojem pet na stranici dvadeset i šest Ewanova sveobuhvatnog vodiĉa kako potratiti dolare na podruĉju šireg Londona bio je “Giare, 216 Roseland, Talijanski restoran, 2 WC-a, klima-ureĊaj, Visa, Master, Amex”, s tri para prekriţenih ţlica iza toga. Kratak pregled knjige bio je dovoljan da vidim da je Ewan priliĉno škrtario s motivom od tri ţlice, pa sam se barem mogao veseliti priliĉno dobroj veĉeri.

Sljedeći je problem bio kako tamo doći bez tegljenja hrpe drţavnih sluţbenika u smeĊim balonerima iza sebe. Nisam mogao biti siguran da će i Woolf uspjeti u tome, ali ako si je dao truda za trik s vodiĉem, koji mi se – moram priznati – svidio, morao je biti priliĉno siguran da se moţe kretati po gradu, a da ga nepoznati ljudi ne ometaju.

Izašao sam iz stana i spustio se prema uliĉnim vratima. Kaciga je bila tamo, odloţena na mjeraĉu plina, zajedno s parom pohabanih koţnih rukavica. Otvorio sam prednja vrata i glavu pomolio na ulicu. Nikakav lik s filcanim šeširom nije se uspravio iza uliĉne svjetiljke i bacio cigaretu bez filtra. Ali opet, to nisam ni oĉekivao.

Pedeset metara lijevo vidio sam tamnozeleni kombi Leyland s gumenom antenom na krovu, a desno, na kraju ulice, crveno-bijeli prugasti šator za radove na cesti. I jedno i drugo moglo je biti bezazleno.

Ponovno sam ušao unutra, navukao kacigu i rukavice i izvukao kljuĉeve. Polako sam otvorio poštanski sanduĉić na prednjim vratima, daljinski upravljaĉ za alarm na motoru spustio sam na razinu utora i pritisnuo gumb. Kawasaki mi je jednom namignuo da mi kaţe da mu je alarm sad iskljuĉen, pa sam brzo otvorio vrata i potrĉao niz ulicu brzinom koju mi je pazuho dopuštalo.

Motor je krenuo isprve, kao što je to obiĉno sluĉaj s japanskim motorima, pa sam dao gas, ubacio ga u prvu brzinu i otpustio spojku. A i popeo sam se na njega, za sluĉaj da vas je to zabrinulo. Dok sam prolazio pokraj tamnozelenog kombija, već sam išao brzinom od šezdeset kilometara na sat i na trenutak me zabavila pomisao na hrpu muškaraca u jaknama kako taktovima lupaju o stvari i govore k vragu. Kad sam došao do kraja ulice, u retrovizoru sam mogao vidjeti svjetla auta koji je krenuo za mnom. Bio je to Rover.

Skrenuo sam lijevo u Ulicu Bayswater, za dlaku unutar dopuštene brzine, i zaustavio se na semaforu na kojem, otkad pamtim, nisam naišao na zeleno svijetlo. Ali nije me smetalo.

Neko sam se vrijeme igrao rukavicama i štitnikom dok nisam osjetio da mi se s unutrašnje strane pribliţava Rover, a zatim sam pogledao brkato lice za volanom. Htio sam mu reći da ide doma da se ne osramoti.

Dok se svjetlo prebacivalo na ţuto, potpuno sam zatvorio ĉok i dao gas dok nisam došao na oko pet tisuća okretaja, a zatim prebacio teţinu naprijed preko spremnika za gorivo, kako bih prednji kotaĉ zadrţao na zemlji. Otpustio sam spojku kad se upalilo zeleno i osjetio Kawasakijev ogromni straţnji kotaĉ kako se luĊaĉki bacaka poput repa dinosaura, sve dok nije

našao dovoljno ĉvrst oslonac da me lansira naprijed niz ulicu.

Dvije i pol sekunde kasnije vozio sam brzinom od sto kilometara na sat, a dvije i pol sekunde nakon toga uliĉne su se svjetiljke poĉele stapati u jednu i ja sam zaboravio kako izgleda vozaĉ Rovera.

Giare je bio iznenaĊujuće vedar restoran, s bijelim zidovima i podom od keramiĉkih ploĉica iste boje, od kojih je odzvanjao eho koji je svaki šapat pretvarao u uzvik, a svaki osmijeh u grohotan smijeh.

Ralph Lauren plavuša s ogromnim oĉima uzela mi je kacigu i odvela me do stola kraj prozora, gdje sam naruĉio tonik za sebe i veliku votku za bol u svom pazuhu. Da skratim vrijeme prije Woolfova dolaska, mogao sam birati izmeĊu Ewanova vodiĉa i jelovnika.

Jelovnik mi se ĉinio malĉice duţi, pa sam poĉeo s njime.

Prva se stavka borila za paţnju pod nazivom Crostini od tarroce u kukuruznom brašnu s krumpirima Benatore i teţila je impresivnih dvanaest funti šezdeset i pet. Ralph Lauren plavuša je prišla i pitala me trebam li pomoć s jelovnikom, pa sam je zamolio da mi objasni što su to krumpiri. Nije se nasmijala.

Tek sam poĉeo odgonetati opis drugog jela, koje je moglo biti pohana braća Marx po tome koliko sam razumio, kad sam vidio Woolfa na vratima kako odluĉno drţi aktovku dok mu konobar skida kaput.

A zatim, istog trena kad sam primijetio da je stol postavljen za tri osobe, vidio sam Saru Woolf kako hoda iza njega.

Izgledala je – mrzim to reći – senzacionalno. Apsolutno senzacionalno. Znam da je to klišej, ali ima trenutaka kad shvatiš zašto su klišeji postali klišeji. Imala je haljinu jednostavnog kroja od zelene svile, a stajala joj je onako kako bi sve haljine htjele stajati kad bi za to dobile priliku – bila je mirna na svim dijelovima gdje treba ostati mirna, a micala se na svim dijelovima gdje je trebalo. Skoro svi su je gledali na putu do stola, a prostorijom je zavladao muk dok je Woolf gurao stolicu iza nje da sjedne.

“G. Lang”, rekao je Woolf, “lijepo od vas što ste došli.” Kimnuo sam mu. “Moju kćer poznajete?”

Pogledao sam prema Sari, a ona je gledala dolje prema salveti i mrštila se. Ĉak joj je i salveta izgledala bolje nego bilo ĉija druga.

“Mislim da sam imao ĉast”, rekao sam. “Da se podsjetim. Wimbledon? Henley?

Vjenĉanje Dicka Cavendisha? Ne, znam. Na kontra strani cijevi pištolja, tad smo se posljednji put sreli. Baš je lijepo vidjeti vas opet.”

Trebalo je to biti prijateljski, moţda ĉak i šala, ali kad me nije pogledala, te su se rijeĉi zgrušale u nešto agresivno, i dao bih sve da sam zaĉepio i samo joj se osmjehnuo. Sara je

posloţila servis za jelo u formaciju koju je oĉito smatrala ljepšom.

“G. Lang”, rekla je, “došla sam ovamo na prijedlog svojeg oca da se ispriĉam. Ne zato što mislim da sam nešto krivo uĉinila, nego zato što ste ozlijeĊeni, a nije tako trebalo biti. I zbog toga mi je ţao.”

Woolf i ja smo ĉekali da nastavi, no ĉinilo se da je to sve što ćemo zasad ĉuti. Samo je sjedila i kopala po torbi kako bi našla razlog da me ne gleda. Oĉito ih je našla nekoliko, što je pravo ĉudo jer bila je to priliĉno mala torbica.

Woolf je mahnuo konobaru i okrenuo se prema meni.

“Jeste li već stigli prouĉiti jelovnik?”

“Proćirio sam”, rekoh. “Ĉujem da je odliĉno što god da se naruĉi.”

Konobar je došao, a Woolf je malo olabavio kravatu. “Dva martinija”, rekao je, “vrlo suha i...” Pogledao me je, a ja sam kimnuo glavom.

“Votka-martini”, rekao sam. “Iznimno suh. U prahu, ako ga imate.”

Konobar je otišao, a Sara je poĉela prouĉavati salu kao da se već dosaĊuje. Tetive na njezinu vratu bile su prekrasne.

“Dakle, Thomas”, rekao je Woolf. “Smijem li vas zvati Thomas?”

“Ne smeta mi”, rekao sam. “Na kraju krajeva, to mi je ime.”

“Dobro. Thomas. Kao prvo, kako tvoje rame?”

“Dobro”, rekao sam, a na licu mu se vidjelo olakšanje. “Puno bolje od mog pazuha, gdje me je metak pogodio.”

Napokon je okrenula glavu i pogledala me. Oĉi su joj bile puno mekše nego dojam koji je ostatak nje nastojao ostaviti. Lagano je pognula glavu, a glas joj je bio nizak i napuknut.

“Rekla sam vam da mi je ţao”, rekla je.

Oĉajniĉki sam ţelio nešto odgovoriti, nešto lijepo i njeţno, no ništa mi nije padalo na pamet. Došlo je do pauze koja je mogla postati ruţna da se ona nije nasmiješila. Ali nasmiješila se i odjednom se puno krvi poĉelo slijevati oko mojih ušiju, noseći stvari i padajući okolo.

Uzvratio sam joj osmijeh i nastavili smo se gledati.

“Pretpostavljam da moţemo reći da je moglo biti i gore”, rekla je.

“Naravno da je”, rekao sam. “Da sam meĊunarodni model za pazuha, mjesecima bih bio bez posla.”

Ovaj se put nasmijala, stvarno nasmijala, a ja sam se osjećao kao da sam osvojio sve olimpijske medalje koje su ikad iskovane.

Poĉeli smo s juhom serviranom u zdjeli veliĉine mog stana i još je bila vrlo ukusna. Ĉavrljali

smo o sitnicama. Ispalo je da i Woolf voli utrke konja i da sam gledao jednog njegova konja kako se utrkuje u Doncasteru to popodne, tako da smo malo popriĉali o tome. Do dolaska glavnog jela upravo smo dovršavali lijepo oblikovan trominutni razgovor o nepredvidljivosti engleske klime. Woolf je uzeo zalogaj neĉeg mesnatog prekrivnog umakom i obrisao si usne.

“Dakle, Thomas”, rekao je, “pretpostavljam da mi ţeliš postaviti par pitanja?”

“Pa, da.” I ja sam obrisao usne. “Mrzim biti predvidljiv, ali koji kurac radiš?” Ĉuo se uzdah za obliţnjim stolom, no Woolf nije ni trepnuo, a nije ni Sara.

“Tako”, rekao je i kimnuo glavom. “Pitanje je na mjestu. Kao prvo, bez obzira na to što su ti rekli ljudi iz Ministarstva obrane, nemam nikakve veze s drogama. Nikakve. Svojedobno sam uzimao penicilin, no to je sve. Toĉka.”

To baš nije bilo dovoljno dobro objašnjenje. Ni pribliţno. Reći “toĉka” na kraju neĉega ne znaĉi da je to neosporivo.

“Da, dobro”, rekao sam, “oprostite mi na mom otrcanom engleskom cinizmu, ali i krijumĉar bi rekao upravo to, zar ne?” Sara me je ljutito pogledala i odjednom sam pomislio da sam moţda pretjerao. No, onda sam pomislio – k vragu, bez obzira na ljepotu tetiva, postoje stvari koje jednostavno treba rašĉistiti.

“Ispriĉavam se što to spominjem odmah na poĉetku”, rekao sam, “ali pretpostavljam da smo ovdje da bismo otvoreno razgovarali, pa otvoreno razgovaram.”

Woolf je uzeo još jedan zalogaj hrane i nastavio gledati tanjur pa nisam odmah shvatio da odgovor prepušta Sari.

“Thomas”, rekla je, a ja sam se okrenuo i pogledao je. Oĉi su joj bile velike i okrugle i prostirale se s jednog kraja svemira na drugi. “Imala sam brata. Michaela. Ĉetiri godine starijeg od mene.”

O, boţe. Imala.

“Michael je umro na polovici prve godine na Sveuĉilištu Bates. Amfetamini, metakvalon, heroin. Imao je dvadeset godina.”

Zastala je i trebao sam nešto reći. Nešto. Bilo što. “Moja sućut.”

A što se drugo moţe reći? Jebiga? Dodaj mi sol? Shvatio sam da sam pognut prema stolu u pokušaju da se sjedinim s njihovom tugom, no bilo je uzaludno. Kod ovakve teme ostajete po strani.

“To vam govorim”, konaĉno je rekla, “iz samo jednog razloga. Da vam dam do znanja da se moj otac”, okrenula se prema njemu dok je on i dalje sjedio pognute glave, “ne bi mogao baviti prodajom droga, kao što ne bi mogao odletjeti na Mjesec. To je to. Jednostavno. Dam ruku u vatru za to.”

Toĉka.

Neko vrijeme nisu gledali jedno drugo, a ni mene.

“Ţao mi je”, ponovio sam. “Stvarno mi je jako ţao.” Sjedili smo tako neko vrijeme, kao mali štand tišine usred huka restorana, a zatim je Woolf ukljuĉio svoj osmijeh i odjednom ţivnuo.

“Hvala, Thomas”, rekao je. “No što je bilo, bilo je. Meni i Sari je ovo stara stvar, davno smo se suoĉili s tim. A sada ţeliš znati zašto sam traţio da me ubiješ?” Ţena za stolom pokraj nas se okrenula i pogledala Woolfa, mršteći se. Nije to mogao reći. Ili je? Odmahnula je glavom i vratila se svom jastogu.

“Saţeto, da”, rekao sam.

“Pa zapravo je vrlo jednostavno”, rekao je. “Htio sam znati kakav si ĉovjek.”

Pogledao me, usana zatvorenih u lijepu, ravnu crtu.

“Razumijem”, rekao sam, ne razumijevajući ama baš ništa. Pretpostavljam da se to dogaĊa kad traţiš saţetak stvari. Trepnuo sam nekoliko puta, a zatim se oslonio o stolac i pokušao izgledati razljućeno.

“Tako ste to odluĉili saznati. Mogli ste nazvati ravnatelja škole u koju sam išao?” rekao sam. “Ili bivšu curu? Mislim, jasno vam je koliko to preglupo zvuĉi?”

Woolf je odmahnuo glavom.

“Ne, ni najmanje”, rekao je. “Sve prethodno navedeno sam napravio.”

To je bio šok. Stvarni šok. Još me oblijeva hladni znoj kad se sjetim kako sam varao na maturi iz kemije na kojoj sam dobio peticu, dok su uĉitelji oĉekivali da padnem. Znao sam da će to jednog dana izaći na vidjelo. Jednostavno sam znao.

“Stvarno”, rekao sam. “I što su rekli?”

Woolf se nasmiješio.

“Da si okej”, rekao je. “Nekoliko te cura smatra gadom, ali inaĉe si okej.”

“Drago mi je ĉuti”, rekao sam.

Woolf je nastavio kao da ĉita s popisa. “Pametan si. Ţilav. Pošten. Dobra karijera u Škockoj gardi.” “Škotskoj”, rekao sam, ali me je ignorirao i nastavio.

“A najbolje od svega, s mojeg gledišta, jest to što si totalno dekintiran.”

Ponovno se nasmiješio, što me je iritiralo.

“Nisi spomenuo moje akvarele”, rekao sam.

“I to? Grom od ĉovjeka. Jedina stvar koju sam trebao doznati jest moţe li te se kupiti.”

“Da”, rekao sam. “Stoga onih pedeset tisuća.”

Woolf je kimnuo glavom.

Ovo se polako otimalo kontroli. Znao sam da bih u nekom momentu morao odrţati neki odluĉan govor o tome kakav sam ja ĉovjek i što oni misle tko su, ĉeprkajući mi po prošlosti.

Ĉim pojedem desert reći ću im sam tko sam i kakav sam – no nekako se pravi trenutak za to jednostavno nije ukazao. Unatoĉ tome kako se ponašao prema meni i usprkos kopanju po mojim školskim danima, Woolf mi nije bio antipatiĉan. Jednostavno je imao nešto što mi se sviĊalo. A što se tiĉe Sare, no, da. Lijepe tetive.

Pa ipak, naznake ĉeliĉne naravi ne bi bile naodmet.

“Da pogaĊam”, rekao sam, ozbiljno pogledavši Woolfa. “Kad ste doznali da me nije moguće kupiti, odluĉili ste me pokušati kupiti.”

Nije ni trepnuo.

“Upravo tako”, rekao je.

Eto ga. To je bilo to, a ovo je bio pravi trenutak. Pravi gospodin ima svoje granice, a imam ih i ja. Bacio sam svoju salvetu na stol.

“Ovo je fascinantno”, rekao sam, “i pretpostavljam da sam drugaĉija osoba da bi mi to moţda ĉak i laskalo. Ali sada stvarno ţelim znati o ĉemu se ovdje radi. Jer ako mi smjesta ne kaţete, diţem se od stola, napuštam vaše ţivote, a moţda i ovu zemlju.”

Vidio sam da me Sara gleda, ali oĉima sam fiksirao Woolfa. Lovio je zadnji krumpir po tanjuru i stjerao ga u lokvu umaka. No, zatim je odloţio vilicu i poĉeo vrlo brzo priĉati. “Ĉuli ste za Zaljevski rat, g. Lang?” pitao je. Ne znam što se dogodilo s Thomasom, no atmosfera se u svakom sluĉaju nekako promijenila.

“Da, g. Woolf”, rekao sam, “ĉuo sam za Zaljevski rat.”

“Ne, niste. Dam se kladiti u sve što imam da ne znate ama baš ništa o Zaljevskom ratu.

Jeste li upoznati s pojmom vojno-industrijski kompleks?”

Govorio je kao trgovac, pokušavajući me nekako preveslati, a ja sam htio usporiti stvari.

Otpio sam veliki gutljaj vina.

“Dwight Eisenhower”, konaĉno sam rekao. “Da, upoznat sam s time. Bio sam dio toga, ako niste zaboravili.”

“Uz duţno poštovanje, g. Lang, bih ste jako mali dio toga. Premali – oprostite što to kaţem – premali da biste znali ĉega ste dio.”

“Kako god”, rekao sam.

“A sada pogodite koja je najvaţnija roba na svijetu. Tako vaţna da proizvodnja i prodaja sve druge robe ovisi o njoj. Nafta, zlato, hrana, što biste rekli?”

“Imam dojam da ćete mi reći da se radi o oruţju.”

Woolf se nagnuo preko stola, prebrzo i previše za moj ukus. “Tako je, g. Lang”, rekao je. “To je najveća industrija na svijetu i sve vlade na svijetu to znaju. Ako ste politiĉar i odluĉite se zakvaĉiti s industrijom oruţja, u kojem god obliku, sutradan ćete se probuditi i više nećete biti politiĉar. U nekim se sluĉajevima moţda nećete ni probuditi. Nije vaţno borite li se za zakone o registraciji vlasnika pištolja u drţavi Idaho ili pokušavate zaustaviti prodaju F-16

iraĉkoj avijaciji. Stanete li im na ţulj, oni će vama stati na glavu. Toĉka.” Woolf se naslonio natrag na stolac i obrisao znoj s ĉela.

“G. Woolf”, rekao sam, “shvaćam da je vama vjerojatno ĉudno to što se nalazite u Engleskoj. Shvaćam da vam se sigurno ĉinimo kao zemlja seljaka koji su dobili toplu i hladnu vodu dan prije nego što ste sletjeli, no unatoĉ tome, moram vam reći da sam već ĉuo puno toga.”

“Daj samo poslušaj”, rekla je Sara, a ja sam se trgnuo na bijes u njezinu glasu. Kad sam je pogledao, samo je buljila u mene, ĉvrsto stisnutih usana.

“Jeste li ikada ĉuli za Stoltojev blef?” pitao je Woolf.

Okrenuo sam se prema njemu.

“Stoltojev... ne, mislim da nisam.”

“Nije ni bitno”, rekao je. “Anatolij Stoltoj bio je general Crvene armije. Ĉelnik generalštaba pod Hrušĉovom. Cijelu je svoju karijeru proveo uvjeravajući SAD da Rusi imaju trideset puta više raketa od njih. To je bio njegov posao. Njegov ţivotni zadatak.”

“Pa uspio je, zar ne?”

“Za nas, da.”

"A mi smo...?”

“Pentagon je od poĉetka do kraja znao da je to gomila sranja. Znali su to. Ali ih to nije sprijeĉilo da se time posluţe kako bi opravdali najveće gomilanje oruţja ikad viĊeno.”

Moţda je bilo do vina, ali jako sam polako shvaćao poantu svega ovoga.

“Da”, rekao sam. “Pa poduzmimo nešto oko toga, moţe? Ĉekaj, gdje sam ono ostavio svoj vremeplov? Aha, znam, u sljedećoj srijedi.”

Sara je nešto tiho prosiktala i odvratila pogled od stola. Moţda je bila u pravu, moţda sam olako sve shvaćao. Ali, za gospu blaţenu, kamo je sve ovo vodilo?

Woolf je na tren zaklopio oĉi, skupljajući odnekud strpljenje. “Što mislite”, polako je rekao, “što je to što je industriji oruţja potrebno više od iĉega drugog?”

Pokorno sam se poĉešao po glavi.

“Kupci?”

“Rat”, rekao je Woolf. “Sukob. Problemi.”

Eto ga na, pomislio sam. Sad ćemo ĉuti teoriju.

“Sad shvaćam”, rekao sam. “Ţelite mi reći da su Zaljevski rat poĉeli proizvoĊaĉi oruţja?” Iskreno sam se trudio biti što pristojniji, koliko god je to moguće.

Woolf nije odgovorio. Samo je sjedio, s glavom malĉice pognutom na stranu, gledao me i pitao se je li moţda ipak na kraju odabrao krivog ĉovjeka, ja se to nisam ni morao pitati.

“Ne, ozbiljno”, rekao sam. “To mi ţelite reći? Jer stvarno ţelim znati što mislite. Ţelim

znati o ĉemu se ovdje radi.”

“Vidjeli ste snimke koje su prikazivali na televiziji?” pitala je Sara, dok je Woolf i dalje samo gledao. “Pametne bombe, raketni sustavi Patriot, sve te stvarĉice?”

“Vidio sam”, rekao sam.

“ProizvoĊaĉi tog oruţja, Thomas, koriste te snimke u promotivnim spotovima na sajmovima oruţja diljem svijeta. Ljudi umiru, a oni to koriste za reklame. To je besramno.”

“Da”, rekao sam. “Slaţem se. Svijet je priliĉno grozno mjesto i svi bismo radije ţivjeli na Saturnu. No, kako to utjeĉe na mene osobno?”

Dok su Woolfovi razmjenjivali znaĉajne poglede, ja sam oĉajniĉki pokušavao sakriti golemo saţaljenje koje sam trenutno osjećao prema njima. Oĉito su se upustili u neku strašnu teoriju urote na koju će, po svoj prilici, potratiti najbolje godine svojih ţivota, izrezujući ĉlanke iz novina i pohaĊajući seminare na temu travnatih breţuljaka, a nije bilo niĉeg što bih mogao reći da ih skrenem s puta koji su odabrali. Najbolje što sam mogao uĉiniti jest dati im par funti za troškove selotejpa i krenuti svojim putem.

Duboko sam se zamislio, pokušavajući naći prave rijeĉi da se ispriĉam i odem, kad sam shvatio da Woolf petlja oko svoje aktovke – a sada ju je otvorio i vadio van pregršt sjajnih fotografija veliĉine 20 x 30 cm.

Dodao mi je gornju, pa sam je uzeo.

Na slici je bio helikopter u letu. Nisam mogao procijeniti veliĉinu, ali nije bio sliĉan bilo kojem tipu koji sam ikad vidio ili za kojeg sam ĉuo. Imao je dva glavna rotora na jednoj osovini, koji su radili na pol metra jedan od drugoga i nije bilo rotora na repu. Trup je izgledao kratko u odnosu na središte i nigdje se nisu vidjele identifikacijske oznake. Bio je crne boje.

Pogledao sam u Woolfa traţeći objašnjenje, no samo mi je dodao sljedeću fotografiju.

Ova je slikana odozgo, pa se vidjela pozadina. Zaĉudilo me je da je urbana. Ista letjelica ili jedna poput nje lebdjela je izmeĊu bezliĉnih nebodera. Mogao sam vidjeti da je to mali stroj, moţda jednosjed.

Treća je fotografija bila izbliza i prikazivala helikopter na zemlji. Moţda je imao i drugih svrha, ali definitivno je bio vojni, jer je ĉitava zbirka vrlo zastrašujuće opreme visjela iz drţaĉa za naoruţanje koji se pruţao kroz trup iza kabine. Hydra rakete od 70 mm, Hellfire projektili zrak-zemlja, mitraljezi kalibra .50, i još svašta povrh toga. Bila je ovo velika igraĉka, za velike deĉke.

“Gdje ste to nabavili?” rekao sam.

Woolf je odmahnuo glavom.

“To nije vaţno.”

“E, pa ja mislim da je vaţno”, rekao sam. “Imam vrlo jak dojam, g. Woolf, da ne biste trebali imati ove fotografije.”

Woolf je glavu nagnuo prema nazad, kao da konaĉno poĉinje gubiti strpljenje sa mnom.

“Nije bitno otkud sam ih dobio”, rekao je. “Bitno je što se nalazi na slikama. Ovo je vrlo vaţna letjelica, g. Lang. Vjerujte mi. Vrlo, vrlo vaţna.”

Vjerovao sam mu. Zašto i ne bih?

“Pentagonov LH program”, rekao je Woolf, “aktivan je već dvanaest godina i pokušava naći zamjenu za Kobre i Superkobre koje ameriĉke zrakoplovne snage i mornarica koriste još od Vijetnamskog rata.”

“LH?” rekao sam oprezno.

“Laki helikopter”, odgovorila je Sara s izrazom lica “ne mogu vjerovati da to ne znaš”.

Woolf senior je nastavio.

“Ova je letjelica odgovor na taj program. Proizvodi je ameriĉka korporacija Mackie i konstruirana je za korištenje u protupobunjeniĉkim akcijama. Terorizam. Izvan Pentagonove nabave, trţište nalazi i meĊu policijama i rezervnim snagama diljem svijeta. No, po cijeni od dva i pol milijuna po komadu, teško će ih biti prodati.

“Da”, rekao sam. “Mogu zamisliti.” Ponovno sam pogledao slike i pokušavao smisliti neko pametno pitanje. “A ĉemu dva rotora? Izgleda malo komplicirano.” Vidio sam ih kako su se pogledali, ali nije mi bilo jasno što taj pogled znaĉi.

“Ne znate ništa o helikopterima, zar ne”, konaĉno je izustio Woolf.

Slegnuo sam ramenima.

“Glasni su”, rekao sam. “Ĉesto se ruše. To je više-manje to.”

“Spori su”, rekla je Sara. “Spori, a time i lake mete na bojištu. Suvremeni jurišni helikopteri mogu letjeti na brzini od otprilike dvjesto pedeset milja na sat.”

Upravo sam htio reći da mi to zvuĉi priliĉno brzo kad je nastavila: “Suvremeni borbeni zrakoplov moţe preletjeti milju u ĉetiri sekunde.”

Bez da pozovem konobara i zatraţim papir i olovku, nije postojala i najmanja šansa da izraĉunam je li to brţe ili sporije od dvjesto pedeset milja na sat, pa sam samo kimnuo glavom i pustio je da nastavi.

“Ono što ograniĉava brzinu konvencionalnog helikoptera”, rekla je polagano, svjesna moje nelagode, “jest jedan rotor.”

“Naravno”, rekao sam i namjestio se na stolici da pratim njezino impresivno struĉno izlaganje. Mnogo toga što je rekla promašilo me u širokom luku, no poanta je, ako sam dobro shvatio, sljedeća.

Popreĉni presjek propelera helikoptera, objasnila je Sara, više je ili manje isti kao i kod krila zrakoplova. Takav oblik stvara diferencijalni tlak zraka koji prolazi preko gornje i donje

površine, što dovodi do njegova podizanja. No, razlikuje se od krila zrakoplova po tome što zrak, kad se helikopter kreće naprijed, poĉinje prolaziti preko lopatice koja ide prema naprijed brţe nego preko one koja ide natrag. Time dolazi do nejednakog podizanja dviju strana helikoptera, a što on brţe leti, dizanje postaje neujednaĉenije. Konaĉno, lopatica koja se “povlaĉi” u nekom momentu sasvim prestaje podizati letjelicu, a helikopter se preokrene naopaĉke i pada s neba. To je, prema njezinu mišljenju, negativna strana.

“Ljudi iz Mackieja su stavili dva rotora na koaksijalnu osovinu, koji se okreću u suprotnim smjerovima. Jednako podizanje s obje strane, mogućnost gotovo dvostruko veće brzine. TakoĊer nema ni obrtnog momenta, pa nema potrebe ni za repnim rotorom. Manji je, brţi i pokretniji. Vrlo je vjerojatno da će ovaj stroj moći razviti brzinu veću od ĉetiristo milja na sat.”

Polako sam kimnuo glavom, pokušavajući dati do znanja da sam impresioniran, ali ne previše.

“Pa dobro”, rekao sam. “Ali zemlja-zrak projektil Javelin postići će brzinu i od gotovo tisuću milja na sat.” Sara me je bezizraţajno pogledala. Kako joj se usuĊujem suprotstaviti u tehniĉkim pitanjima? “Hoću reći”, rekao sam, “da se ništa nije tako jako promijenilo. Još je to helikopter i još ga je moguće srušiti. Nije nepobjediv.”

Sara je na trenutak zatvorila oĉi, traţeći rijeĉi koje bi i idiot mogao razumjeti.

“Ako je rukovatelj projektilom zemlja-zrak dobar”, rekla je, “i ako je poduĉen i spreman, ima šansu. Ali samo jednu. No, poanta ovog stroja je da se meta neće imati vremena pripremiti. Već će mu biti za vratom dok on još trlja krmelje iz snenih oĉiju.” Buljila je u mene.

Jesi li sad shvatio? “Vjerujte mi, g. Lang”, nastavila me kaţnjavati zbog moje drskosti, “ovo je sljedeća generacija vojnog helikoptera.” Glavom je pokazala na fotografije.

“Da”, rekao sam. “U redu. Mora da su onda vraški zadovoljni.”

“I jesu, Thomas”, rekao je Woolf. “Jako su, jako zadovoljni ovom mašinom. Trenutno deĉki u Mackieju imaju samo jedan problem.”

Netko je oĉito morao reći “a to je?”.

“A to je?” rekao sam.

“Nitko u Pentagonu ne vjeruje da će funkcionirati.” Malo sam razmislio.

“Pa ne mogu li zatraţiti probnu voţnju? Provozati ga par puta po kvartu?”

Woolf je duboko uzdahnuo i osjetio sam da se napokon pribliţavamo glavnoj temi veĉeri.

“Pentagon i pedeset drugih zrakoplovnih sila diljem svijeta”, polako je rekao, “kupit će ovu mašinu ako je vide na djelu protiv velike teroristiĉke akcije.”

“Da”, rekao sam. “Hoćete reći da trebaju priĉekati da se dogodi minhenska Olimpijada?”

Woolf si je dao vremena, rasteţući poantu do krajnje granice.

“Ne, nisam to htio reći, g. Lang”, rekao je. “Htio sam reći da će stvoriti minhensku Olimpijadu.”

“A zašto mi to sve priĉate?”

Sad smo već bili na kavi, a fotografije natrag u svojoj mapi.

“Mislim, ako ste u pravu”, rekao sam, “a ja sam osobno zapeo usred tog „ako‟ s praznom gumom i bez rezervne – ali ako ste u pravu, što planirate poduzeti po tom pitanju? Pisati Washington Postu? Esther Rantzen? Što?”

Oboje su Woolfovih zašutjeli i nisam baš bio siguran zašto. Moţda su mislili da će biti dovoljno da iznesu svoju teoriju – da ću skoĉiti na noge ĉim je ĉujem, naoštriti posudu za maslac i objaviti rat proizvoĊaĉima oruţja. No, meni to nije bilo ni pribliţno dovoljno. A kako bi i bilo?

“Smatrate li se dobrim ĉovjekom, Thomas?”

To me je pitao Woolf, ali me još nije gledao.

“Ne, ne smatram”, rekao sam.

Sara je pogledala prema meni.

“Nego?”

“Smatram se visokim ĉovjekom”, rekao sam. “Siromašnim ĉovjekom. Ĉovjekom punog ţeluca. Ĉovjekom s motorom.” Zaustavio sam se i osjetio njen pogled na sebi. “Ne znam što mislite kad kaţete „dobrim‟.”

“A valjda mislimo da ste na strani anĊela”, rekao je Woolf.

“AnĊeli ne postoje”, brzo sam odgovorio. “Ţao mi je, ali ne postoje.”

Utihnuli smo, a Woolf je polako kimao glavom kao da priznaje da je, eto, i to odreĊeno gledište, koje je sasvim sluĉajno razoĉaravajuće. Sara je potom udahnula i ustala.

“Ispriĉavam se”, rekla je.

Woolf i ja zagrebli smo stolcima u namjeri da ustanemo. Sara je već bila na drugom kraju restorana, a da se mi nismo pošteno ni odigli. Dolepršala je do konobara, nešto mu šapnula, kimnula na njegov odgovor i krenula prema prolazu na kraju prostorije.

“Thomas”, rekao je Woolf. “Dopusti da stvari ovako postavim. Neki se loši ljudi spremaju napraviti neke loše stvari. Imamo ih priliku zaustaviti. Hoćeš li nam pomoći?”

Pauzirao je. I nastavio pauzirati. “Ĉujte, pitanje još stoji”, rekao sam. “Što planirate napraviti? Recite mi. Što fali medijima? Ili policiji? Ili CIA-i? Mislim, stvarno, moţemo uzeti telefonski imenik, par novĉića i sve ćemo srediti.”

Woolf je iziritirano odmahnuo glavom i prstima poĉeo lupkati po stolu.

“Nisi me paţljivo slušao, Thomas”, rekao je. “Priĉam o interesima. Najvećim interesima na svijetu. Kapitalu. Ne boriš se protiv kapitala telefonom i nekolicinom pristojnih pisama parlamentarnom zastupniku.”

Digao sam se i lagano zaljuljao pod utjecajem vina. Ili razgovora.

“Odlaziš?” pitao je Woolf, bez podizanja glave.

“Moţda”, rekao sam. “Moţda.” Nisam zapravo znao što planiram napraviti. “Ali prvo idem na WC.” I to sam stvarno u tom trenutku i planirao napraviti jer sam bio zbunjen i jer mi porculan pomaţe razmišljati.

Polako sam hodao preko restorana prema nadsvoĊenom prolazu, dok su mi mozgom zveckale svakakve loše pohranjene osobne stvari koje bi mogle ispasti i ozlijediti koga – uostalom, zašto sam uopće i razmišljao o uzlijetanjima, pistama i poĉecima dugaĉkih putovanja? Morao sam se izvući iz ovoga, i to što prije. Samo to što sam drţao te slike u rukama bilo je dovoljno glupo.

Prošao sam kroz prolaz i vidio Saru kako stoji u udubini kraj telefonske govornice. Bila mi je okrenuta leĊima, s glavom nagnutom naprijed, kao da se odmara naslonjena na zid. Zastao sam na trenutak i gledao joj vrat, i kosu, i ramena, i da, u redu, moguće je da sam joj pogledao i straţnjicu.

“Bok”, rekao sam glupo.

Okrenula se i u djeliću sekunde ĉinilo mi se da joj na licu vidim stvarni strah – od ĉega, stvarno nemam blage veze – a zatim se nasmiješila i spustila slušalicu.

“Dakle”, rekla je i krenula prema meni. “Jesi li s nama?”

Neko smo se vrijeme gledali, a zatim sam joj uzvratio osmijeh i slegnuo ramenima i poĉeo izgovarati rijeĉ “vau”, jer mi je ponestalo rijeĉi. A otkrit ćete, ako to probate u vlastitom domu, da za oblikovanje zvuka “vau” usne morate pomalo skupiti dok ih ne napućite u oblik sliĉan onome koji biste napravili da hoćete, recimo, fućkati. Ili se moţda ljubiti.

Poljubila me.

Ona je mene poljubila.

Hoću reći da sam samo tako stajao, usne naborane, mozak naboran, a ona se jednostavno pribliţila i gurnula mi jezik u usta. Na trenutak sam pomislio da se moţda spotaknuta o parket i jezik gurnula van kao refleks – ali to mi se nekako nije baš ĉinilo vjerojatnim. Uostalom, jednom kad bi opet uhvatila ravnoteţu, ne bi li jezik pospremila natrag u usta?

Ne, definitivno me je ljubila. Baš kao u filmovima. Ne baš kao u mom ţivotu. Par sam sekundi bio previše iznenaĊen i prezahrĊao da bih znao što poduzeti po tom pitanju, jer je prošlo jako puno vremena otkad mi se nešto sliĉno dogodilo. Ustvari, ako se dobro sjećam, bio sam beraĉ maslina za vladavine Ramsesa III. kad mi se to posljednji put dogodilo i nisam

siguran kako sam i onda reagirao.

Imala je okus paste za zube, i vina, i parfema, i lijepog sunĉanog dana u raju.

“Jesi li s nama?” ponovila je i shvatio sam po jasnoći njezinih rijeĉi da je u nekom momentu morala izvući jezik iako sam ga još mogao osjetiti u ustima, na usnama. Znao sam da ću ga uvijek moći osjetiti. Otvorio sam oĉi.

Stajala je i gledala u mene i da, definitivno je to bila ona. Nije bio konobar ili vješalica za šešire.

“Vau”, rekao sam.

Vratili smo se za stol, a Woolf se potpisivao na slip kreditne kartice, a moţda su se i druge stvari dogaĊale u svijetu, ali nisam siguran.

“Hvala na veĉeri”, rekao sam kao robot.

Woolf je odmahnuo rukom i nacerio se.

“Zadovoljstvo je bilo moje, Tom”, rekao je.

Bio je zadovoljan jer sam rekao “da”. Da, u smislu “da, razmislit ću o tome”.

O čemu ću toĉno razmisliti, nitko, izgleda, nije mogao precizirati, ali je Woolfu to bilo dovoljno, pa smo u tom momentu svi imali svoje razloge da se dobro osjećamo. Podigao sam mapu i ponovno poĉeo listati slike i gledati ih jednu po jednu.

Malen, brz i nasilan.

I Sara je bila zadovoljna, ĉini mi se, iako se sad ponašala kao da se nije dogodilo ništa osim dobrog jela i ĉašice razgovora o novim vremenima.

Nasilan, brz i malen.

Moţda se ispod sve te staloţenosti skrivao uzburkani vrtlog emocija koje je prikrivala samo zato što joj je otac ovdje sjedio.

Malen, brz i nasilan.

Prestao sam razmišljati o njoj.

Dok su mi pred oĉima prolazile slike ovog zlokobnog stroja, kao da sam se polako poĉeo buditi iz neĉega ili odnekuda. U nešto drugo ili negdje drugdje. Znam da zvuĉi nategnuto, no oštrina ove mašine – ruţnoća, gola uĉinkovitost, puka nemilosrdnost – kao da se iz papira pretakala u moje ruke i hladila mi krv. Moţda je Woolf slutio što osjećam.

“Nema sluţbeni naziv”, rekao je, pokazujući na slike. “Ali privremeno se zove Urban Control and Law-enforcement Aircraft.”

“UCLA2”, rekao sam bespredmetno.

“A znaš i slovkati”, rekla je Sara, s neĉim gotovo nalik na osmijeh.

“Odatle i radni naziv ovog prototipa”, rekao je Woolf.

“A to je?”

Ni jedan ni drugi nisu odgovorili pa sam podigao pogled i vidio da Woolf ĉeka da nam se oĉi sretnu.

“Postdiplomac”, rekao je.

2 UCLA je Kalifornijsko sveuĉilište u Los Angelesu (engl. University of California. Los Angeles;, kratica UCLA) ĉije se glavno sjedište nalazi u naseljenom podruĉju ĉetvrti Westwood (doslovni prijevod letjelica za urbanu kontrolu i provedbu zakona)

Sedam

Dlaka jedne žene može vući više od stotinu pari goveda.

JAMES HOWELL

Nagazio sam Kawasaki duţ nasipa Victoria iz ĉistog gušta. Da proĉistim i njegove i svoje cijevi.

Nisam rekao Woolfovima za telefonski poziv i neugodni ameriĉki glas s druge strane.

“Postdiplomski studiji” moglo je znaĉiti svašta – pa ĉak i doslovno postdiplomski studiji – a pozivatelj je mogao biti bilo tko. No, kad imate posla s teoretiĉarima zavjere – što je definitivno bio sluĉaj kod mene, s poljupcem ili bez njega – nema smisla hraniti ih dodatnim sluĉajnostima da se ne zanesu previše.

Restoran smo napustili u ugodnom ozraĉju primirja. Vani na ploĉniku Woolf mi je stisnuo ruku i rekao da prespavam, što me je neugodno trgnulo jer sam gledao Saru u straţnjicu dok je priĉao. No, ĉim sam shvatio na što misli, obećao sam da hoću i iz pristojnosti pitao kako mogu stupiti u kontakt s njime ako bude trebalo. Namignuo mi je i rekao da će on pronaći mene, što mi se nije previše svidjelo.

Postoji, za mene naravno, jedan iznimno dobar razlog da ostanem dobar s Woolfom.

Moţda je bio prevrtljiv i ĉudak, a kći mu moţda nije bila ništa više od vrlo atraktivne ljušture, ali nisam mogao poreći da su njih dvoje imali neki svoj šarm.

Ono što ţelim reći jest da su stavili priliĉno veliku svotu tog šarma na moj bankovni raĉun.

Molim vas, nemojte me krivo shvatiti. Naĉelno mi nije previše stalo do novca. Mislim, nisam jedan od onih koji rade zabadava li nešto sliĉno. Naplaćujem svoje usluge, kakve god da bile, i popizdim kad mi netko ostane duţan. Ali, isto tako mislim da mogu iskreno reći kako se zapravo nikad nisam trgao za novac. Nikad nisam uĉinio nešto u ĉemu nisam uţivao, bar malo, tek da bih imao koju stvarĉicu više. Netko poput Paulieja, primjerice – a to mi je i sam mnogo

puta rekao – većinu vremena troši na to da doĊe do novca ili razmišljajući kako da doĊe do njega. Paulie je bio u stanju raditi neugodne stvari – nemoralne ĉak – ako ga je na kraju toga ĉekao podeblji ĉek, i nije ga to nimalo smetalo. Samo dajte, rekao bi Paulie.

Ali ja jednostavno nisam takav. Posve sam drugog kova. Jedino dobro što sam ikada primijetio kod novca, jedini pozitivan aspekt te inaĉe priliĉno vulgarne robe, jest da ga moţete koristiti za kupovinu stvari.

A stvari mi se uglavnom priliĉno sviĊaju.

Woolfovih pedeset tisuća dolara nisu kljuĉ do vjeĉne sreće, to sam znao. Ne mogu njima kupiti vilu u Antibesu, pa ĉak je ni unajmiti na dulje od dan i pol. No, svejedno je bilo zgodno.

Pruţalo je utjehu. Stavljalo mi je cigarete na stol.

A ako u cilju da zadrţim nešto od tog komfora moram provesti još par veĉeri u poglavljima romana Roberta Ludluma, gdje me povremeno ljubi prekrasna ţena, mislim da se mogu nositi s tim.

Bilo je iza ponoći i nije bilo puno prometa na nasipu. Cesta je bila suha, a bajku je trebao galop, pa sam ga stavio u treću brzinu i ponovio si u glavi neke rijeĉi kapetana Kirka Mr. Chekhovu3 dok se svemir ponovno preslagivao oko mog straţnjeg kotaĉa. Vjerojatno sam letio sto deset milja na sat kad se ukazao Westminsterski most pa sam pritisnuo koĉnicu i malĉice prebacio teţinu, spreman nagnuti motor za desni zavoj. Semafor na Parliament Squareu pokazivao je zeleno i tamnoplavi Ford je krenuo pa sam dodao još mrvicu gasa i pripremio se prijeći ga s vanjske strane zavoja. Kad sam dolazio u ravninu s njime, a desno se koljeno pribliţavalo asfaltu, Ford je poĉeo kliziti ulijevo, a ja sam se poravnao da dobijem širi krug.

U tom sam trenutku pomislio da me jednostavno nije vidio. Mislio sam da se radi tek o prosjeĉnom vozaĉu automobila.

Vrijeme je ĉudna stvar.

Jednom sam upoznao pilota RAF-a koji mi je priĉao kako su on i njegov navigator morali iskoĉiti iz svog vrlo skupog Tornada GR1 tristo metara iznad jorkširske doline zbog neĉeg što je on nazvao “napad ptice”. (Ovo je, po mom mišljenju, skroz nepravedno: zvuĉi kao da je ptica kriva, kao da je mali pernati stvor iz ĉistog inata namjerno pokušao glavom udariti u dvadeset tona metala koje putuju u suprotnom smjeru na nešto niţoj brzini od brzine zvuka.)

Kako god, poanta priĉe je da su nakon nesreće pilot i navigator bili podvrgnuti ispitivanju, bez prekida, sat i petnaest minuta o onome što su vidjeli, ĉuli, osjetili i napravili u trenutku kontakta.

Sat i petnaest minuta.

3 Likovi iz Zvjezdanih staza.

A crna kutija, kad su je napokon pronašli meĊu ostacima zrakoplova, pokazala je da je vrijeme koje je proteklo od momenta kad je ptica uletjela u motor do iskakanja posade bilo nešto manje od ĉetiri sekunde. Ĉetiri sekunde. To je: beng! Jedan, dva, tri, van na zrak.

Nisam stvarno vjerovao toj priĉi kad sam je ĉuo. Uz sve ostalo, pilot je bio ţilavi ţgoljavac, sa sablasnim plavim oĉima koje ĉesto imaju fiziĉki nadareni ljudi.

Uostalom, nisam si mogao pomoći – u ovoj sam priĉi bio na strani ptice.

Ali sada vjerujem.

Vjerujem jer vozaĉ Forda uopće nije skrenuo desno. A dok me je izguravao s ceste prema rešetkama duţ zgrade parlamenta, ja sam proţivio nekoliko ţivota, od kojih nisu svi bili ugodni i ispunjeni. Kad bih zakoĉio, on bi zakoĉio. Kad bih ubrzao, on bi ubrzao. Kad bih nagnuo motor da skrenem, on bi nastavio i išao ravno prema rešetkama ograde, gurajući mi rame staklom suvozaĉeva prozora.

Da, definitivno bih mogao priĉati sat vremena o tim rešetkama. I još puno dulje o trenutku kad sam shvatio da vozaĉ Forda uopće nije prosjeĉan vozaĉ. Naime, bio je fakat dobar.

Nije se radilo o Roveru, što je ipak bilo nešto. Mora da je imao radio kad je stigao doći na tu poziciju, jer me po nasipu nitko nije pretekao. Suvozaĉ me je gledao kad sam se pribliţio i oĉito nije rekao ništa poput “pripazi na motorista” dok je auto išao na mene. Imali su po dva retrovizora, a to nikad nije bio dio standardne opreme na Fordu. I boljeli su me testisi. To me je trgnulo.

Vjerojatno ste na svojim putovanjima primijetili da motoristi nemaju sigurnosne pojaseve, što je i dobro i loše. Dobro je, jer nitko ne ţeli biti privezan na dvjesto kilograma jako vrućeg metala kad klizi niz cestu. Loše, jer kad naglo zakoĉiš, motor se zaustavlja, a vozaĉ ne.

Piĉi dalje dok mu se genitalije ne prilijepe na spremnik za gorivo i suze navru na oĉi, spreĉavajući da vidi upravo ono što koĉenjem pokušava izbjeći. Ţeljeznu ogradu.

Tu ĉvrstu, ozbiljnu, fino postavljenu ţeljeznu ogradu. Ogradu kakva i pristoji okruţivanju majke svih parlamenata. Ogradu koju bi u proljeće 1940. godine razmontirali za proizvodnju Spitfirea, i Hurricanea, i Wellingtona, i Lancastera, i koji je bio onaj drugi zrakoplov s razdijeljenim repom? Je li to bio Blenheim?

Osim što 1940. godine te ograde, naravno, tamo nije bilo. Postavljena je 1987. godine kako bi sprijeĉila lude Libijce da prekidaju parlamentarne rasprave ĉetvrtinom tone jakih eksploziva uguranih ispod straţnjeg sjedala obiteljskog Peugeota.

Ta ograda, moja ograda, postavljena je da obavi zadatak. Tu se nalazila u obrani

demokracije. Bila je ruĉni rad obrtnika imena Ted ili Ned, a moţda i Bill.

Bila je to ograda dostojna heroja.

Spavao sam.

Lice. Vrlo veliko lice. Vrlo veliko lice s jedva dovoljno koţe da pokrije i vrlo malo lice, tako da je sve na njemu izgledalo vrlo napeto. Napeta vilica, napeti nos, napete oĉi. Svaki mišić i tetiva na licu bili su nabrekli i namreškani. Izgledalo je kao pretrpano dizalo. Trepnuo sam, a lice je nestalo.

Ili sam moţda spavao sat vremena, a lice je tu bilo pedeset i devet minuta. Nikad neću znati. Umjesto lica, sad je tu bio samo strop. Što je podrazumijevalo sobu. Što je podrazumijevalo to da sam premješten. Poĉeo sam razmišljati o bolnici Middlesex, ali sam odmah bio svjestan da sam u sasvim drugoj priĉi.

Pokušao sam napinjati razliĉite dijelove tijela. Njeţno, ne usuĊujući se pomaknuti glavu za sluĉaj da mi je slomljen vrat. Noge su mi se ĉinile okej, iako moţda malo daleko. Dok god nisu dalje od metar devedeset i pet, neću se buniti. Lijevo koljeno mi je na pismo odgovorilo povratnicom, što je bilo lijepo, no osjećaj u desnom nije bio dobar. Gust i vruć. Vratit ćemo se na to. Bedra. Lijevo je okej, desno ne baš predobro. Zdjelica se ĉinila u redu, ali neću biti siguran u to dok je neĉim ne opteretim. Testisi. E, to je već bilo sasvim nešto drugo. Njih nisam trebao opteretiti da bih znao da su u lošem stanju. Bilo ih je previše i previše su boljeli. Trbuh i prsa dobili su minus ĉetiri, no desna je ruka ostala neocijenjena. Jednostavno se nije micala. A nije ni lijeva, iako sam mogao malo pomaknuti dlan, po ĉemu sam znao da se ne nalazim na odjelu Williama Hoylea. Drţavne su bolnice danas moţda praktiĉne i grube, no ipak vam uglavnom neće privezati ruke za krevet bez opravdanog razloga. Vrat i glavu sam ostavio za neki drugi dan i utonuo u onoliko dubok san koliko je to bilo moguće sa sedam testisa.

Lice se vratilo, napetije nego ikad. Ovaj je put nešto ţvakalo, a mišići obraza i vrata su se isticali kao dijagram u priruĉniku Gray’s Anatomy. Oko usana su mu bile mrvice i svako malo bi vrlo ruţiĉasti jezik izletio van i jednu povukao u pećinu svojih usta.

“Lang?” jezik se sada vrtio po unutrašnjosti usta, prelazio preko desni i napućio bi mu usne tako da sam na trenutak pomislio da će me poljubiti. Pustio sam ga da ĉeka.

“Gdje se nalazim?” Bio sam zadovoljan kad sam ĉuo da mi je glas zvuĉao sasvim solidno kreštavo i bolesno.

“Aha”, reklo je lice. Da je imalo dovoljno koţe, mislim da bi se nasmiješilo. Umjesto toga, odmaklo se od onog što god to bilo na ĉemu sam leţao i ĉuo sam vrata kako se otvaraju.

Ali se nisu zatvorila.

“Budan je”, rekao je isti glas, priliĉno glasno, a vrata se još nisu zatvorila. Što je znaĉilo da tko god kontrolira sobu, kontrolira i hodnik. Ako je to bio hodnik. S obzirom na to koliko

sam znao, mogla je to biti i pokretna traka prema Space Shuttleu. Ili od njega. Moţda sam u šatlu koji samo što nije ostavio svijet daleko iza sebe.

Koraci. Dva para. Jedan gumenih, drugi koţnatih. Tvrd pod. Koţnati koraci su sporiji.

Koţa je glavni. Guma je ulizica, drţi vrata, propušta koţu. Guma je lice. Gumeno lice. Lako se pamti.

“G. Lang?” Koţa se zaustavila kraj kreveta. Ako je to bio krevet. Oĉi sam drţao zatvorene, lice blago namršteno od boli.

“Kako se osjećate?” Amerikanac. Puno je Amerikanaca trenutno u mom ţivotu. Mora da je do deviznog teĉaja.

Poĉeo se kretati oko kreveta, a ja sam mogao ĉuti prašinu kako pucketa ispod njegovih cipela. I osjetiti losion poslije brijanja. Puno prejak. Ako se sprijateljimo, reći ću mu. Ali ne sada.

“Kad sam bio mali, uvijek sam htio motor”, rekao je glas. “Harley. Otac mi je rekao da su opasni. Pa, kad sam nauĉio voziti, razbio sam auto ĉetiri puta u prvoj godini samo da mu se osvetim. Bio je seronja, moj stari.”

Vrijeme je prolazilo. Na to nisam mogao utjecati.

“Mislim da mi je vrat slomljen”, rekao sam. Oĉi sam drţao zatvorene, a kreštanje mi je sasvim dobro išlo od ruke.

“Da? Baš mi je ţao. A sad mi priĉaj o sebi, Lang. Tko si? Što si? Ĉime se baviš? Voliš li filmove? Knjige? Jesi li ikad bio na ĉaju s kraljicom? Priĉaj mi.” Ĉekao sam da se cipele okrenu i onda sam polako otvorio oĉi. Nije mi bio u vidokrugu pa sam pogled fiksirao na strop.

“Jeste li vi lijeĉnik?”

“Ne, Lang, nisam lijeĉnik”, rekao je. “Nipošto nisam lijeĉnik. Jebeni-kuĉkin-sin sam.”

Negdje se u sobi ĉulo cerekanje pa sam pretpostavio da je Gumeno Lice još uvijek bilo kraj vrata.

“Molim?”

“Jebeni-kuĉkin-sin. To sam ja. To je moj posao, to je moj ţivot. Ali hej, priĉajmo o tebi.”

“Trebam lijeĉnika”, rekao sam. “Moj vrat...” Suze su mi navrnule na oĉi i pustio sam ih da teku. Malo sam šmrcao, malo sam gutao suze, baš sam to dobro odglumio, ako mene pitate.

“Pravo da ti kaţem”, rekao je glas, “boli me kurac za tvoj vrat.”

Odluĉio sam da mu nikada neću reći za losion nakon brijanja. Ama baš nikada.

“Zanimaju me druge stvari”, rekao je glas. “Mnoge i mnoge druge stvari.”

Suze su samo navirale.

“Ĉujte, ne znam tko ste, niti gdje se nalazim...” Zastao sam, trudeći se uzdignuti glavu s jastuka.

“Odjebi, Richie”, rekao je glas. “Idi na zrak.” Ĉulo se gunĊanje kraj vrata i dvije su cipele napustile sobu. Morao sam pretpostaviti da se u njima nalazio Richie.

“Gle, stvari stoje ovako, Lang. Ne trebaš znati tko sam i ne trebaš znati gdje se nalaziš.

Poanta je da ti meni kaţeš neke stvari, a ne ja tebi.”

“Ali što?”

“Jesi li ĉuo što sam rekao?” Odjednom mi se ispred lica našlo drugo lice. Glatka, izribana koţa i kosa poput Pauliejeve. Lepršavo ĉista i poĉešljana do smiješne savršenosti.

Imao je oko ĉetrdeset godina i vjerojatno je provodio dva sata dnevno na sobnom biciklu.

Moglo ga se opisati jednom rijeĉju. Njegovan. Pobliţe me je promotrio i po naĉinu na koji mu je pogled zastao na mojoj bradi dalo se naslutiti da tamo imam priliĉno spektakularnu ozljedu, što me je donekle razveselilo. Oţiljci uvijek dobro posluţe za zapoĉinjanje razgovora.

Konaĉno su nam se oĉi srele, no ta dva para se nisu nimalo meĊusobno slagala.

“Dobro”, rekao je i odmaknuo se.

Mora da je bilo rano ujutro, jedini izgovor za toliku jaĉinu parfema je da se upravo obrijao.

“Upoznao si Woolfa”, rekao je Njegovani. "I njegovu praznoglavu kćer.”

“Da.” Zašutjeli smo. Bilo je oĉito da je bio zadovoljan odgovorom, jer je osmijeh promijenio zvuk njegova disanja. Da sam nijekao, krivi broj, ne govoriti vaš jezik, znao bi da ga zajebavam. Ako sve priznam, moţda će misliti da sam idiot. Uostalom, svi su dokazi na to ukazivali.

“Dobro. A sada. Moţeš li mi reći o ĉemu ste razgovarali?”

“Pa”, rekao sam i namrštio se dok sam se koncentrirao, “pitao me je o mom iskustvu u vojsci. Bio sam u vojsci, kad smo kod toga.”

"Ne seri. Znao je to ili si mu ti to rekao?”

Još jedna velika misao od idiota.

“Nisam siguran. Ali sad kad ste to spomenuli, mislim da je to već valjda znao.”

“I cura je isto znala?”

“E, pa, ne mogu biti siguran u to. Nisam baš obratio previše pozornosti na nju.” Dobro da me nisu spojili na detektor laţi za ovo posljednje. Igla bi od moje laţi preskoĉila u drugu sobu i malo otpoĉinula. “Pitao me za moje planove i ĉime se trenutno bavim. Da budem iskren, nemam baš posla.”

“Jesi li obavještajac?”

“Molim?”

Naĉin na koji sam to rekao trebao je biti odgovor na njegovo pitanje, ali je nastavio.

“U vojsci. Borio si se protiv terorista u Irskoj. Jesi li suraĊivao s obavještajcima?”

“O blagi Boţe, ne, nisam”, nasmijao sam se, kao da mi ta pomisao laska. “Što je smiješno?”

Prestao sam se smijati.

"Ništa, samo... znate.”

“Ne, ne znam. To je jedan od razloga zašto i pitam. Jesi li bio u vojnoj obavještajnoj sluţbi?”

Bolno sam uzdahnuo prije nego što sam odgovorio.

“Ulster je bio sustav”, rekao sam. “To je sve. Sve što se tamo dogodilo, dogodilo se već stotinu puta. Sve je bilo do sustava. Ljudi poput mene samo su pijuni. Muvao sam se. Malo igrao skvoš. Ponekad se i zabavljao. Zapravo sam se dobro provodio.” Mislio sam da sam time moţda pretjerao, no ĉini se da mu nije smetalo. “Ĉujte, moj vrat... Ne znam, nešto nije u redu.

Stvarno mi treba lijeĉnik.”

“Zao je to ĉovjek. Tome.”

“Tko to?” rekao sam.

“Woolf. Stvarno zao. Ne znam što ti je rekao o sebi. Pretpostavljam da ti nije rekao za trideset i šest tona kokaina koje je unatrag ĉetiri mjeseca donio u Europu. Je li ti rekao za to?”

Pokušao sam odmahnuti glavom. “Da, i mislio sam da je to zaboravio spomenuti. Ali to je zlo s velikim Z, ne bi li se sloţio, Tome? Ja bih. Vrag ţivi na zemlji i prodaje krek i kokain. Da, zvuĉi kao pjesma. A što se rimuje s koka?”

“Boljka”, rekao sam.

“Da”, rekao je Njegovani. Uţivao je u tome. “Boljka.” Koţnate su se cipele malo prošetale. “Jesi li ikada primijetio kako se zloĉinci druţe sa zloĉincima, Tome? Ja sam to primijetio. DogaĊa se stalno. Ne znam, kao da se osjećaju doma, zajedniĉki interesi, isti horoskopski znak, što god. Vidio sam to tisuću puta. Tisuću puta.” Cipele su se zaustavile. “Pa kad se lik poput tebe poĉne drţati za ruke s likom kao što je Woolf, moram priznati da mi se baš i ne sviĊate.” “Ĉujte, dosta više”, rekao sam nestrpljivo. “Neću više ni rijeĉi zucnuti dok ne vidim lijeĉnika. Nemam blage veze o ĉemu priĉate. O Woolfu znam otprilike onoliko koliko znam o vama, a to je ništa, i mislim da postoji poveća mogućnost da mi je vrat slomljen.” Bez odgovora. “Zahtijevam lijeĉnika”, ponovio sam, pokušavajući što više mogu zvuĉati poput britanskog turista na francuskoj carini.

“Ne, Tome. Mislim da ne ţelimo tratiti lijeĉnikovo vrijeme.” Glas mu je bio miran, ali

sam osjetio da je uzbuĊen. Koţa je zaškripila, a vrata su se otvorila. “Ostani s njime. Svakog trenutka. Ako trebaš na WC, pozovi me.” “Ĉekaj malo”, rekao sam. “Kako to mislite – tratiti vrijeme? OzlijeĊen sam. Za boga miloga, boli me.”

Cipele su se okrenule prema meni.

“Moţda je doista tako, Tome. Moţda je stvarno tako. Ali tko, pobogu, pere papirnate tanjure?”

Nije bilo mnogo dobroga što sam mogao reći ili osjećati o situaciji u kojoj sam se nalazio. Ni najmanje. Ali pravilo je da nakon bilo kakve bitke, pobijeĊene ili izgubljene, istu vrtite u glavi da vidite koliko iz nje moţete nauĉiti. Pa sam to i napravio, dok je Richie bio naslonjen na zid kraj vrata.

Kao prvo, Njegovani je mnogo znao i brzo je to doznao. Dakle, imao je ljude ili dobre veze ili oboje. Drugo, nije rekao “pozovi Igora ili jednog od deĉki”. Rekao je “pozovi me”. Što je vjerojatno znaĉilo da su samo Njegovani i Richie u Space Shuttleu.

Treće, a u tom trenutku i najvaţnije, ja sam jedini sa sigurnošću znao da mi vrat nije slomljen.

Osam

Vojnikom sam postao da postanem slavan i da me za siću ustrijele.

CHARLES DIBDIN

Prošlo je neko vrijeme. Moglo je biti puno vremena i vjerojatno je tako i bilo, ali nakon nesreće s motorom postao sam pomalo sumnjiĉav prema vremenu i njegovu ponašanju. Nakon svakog bih susreta provjerio dţepove i tome sliĉno.

Nije bilo naĉina da se išta izmjeri u ovoj sobi. Svjetlo je bilo umjetno i stalno upaljeno.

A ni razina buke nije pomagala. Da sam ĉuo kako boce za mlijeko zveckaju u kutiji ili kako netko viĉe “Evening Standard, upravo je stiglo popodnevno izdanje”, to bi mi priliĉno pomoglo. Ali nije moguće sve imati.

Jedini mjerni ureĊaj koji sam imao pri sebi bio je moj mjehur, koji mi je govorio da je prošlo otprilike ĉetiri sata od restorana. Što se nije poklapalo s mirisom losiona poslije brijanja koji se širio od Njegovanoga. No, ovi jeftini suvremeni mjehuri znaju biti vraški nepouzdani.

Richie je samo jednom izašao iz sobe, da donese stolicu. Dok ga nije bilo, pokušao sam se osloboditi, spojiti plahte i skoĉiti kroz prozor, no prije nego što se vratio, uspio sam si samo poĉešati bedro. Jednom kad se namjestio, nije više ni zvuka ispustio, po ĉemu sam došao do zakljuĉka da je vjerojatno donio i nešto za ĉitanje. Ali nije bilo zvuka listanja stranica pa je ili ĉitao jako sporo ili je bio sasvim sretan dok je sjedio i buljio u zid. Ili u mene.

“Moram na WC”, zakreštao sam.

Nije bilo odgovora.

“Rekao sam da trebam...”

“Zaĉepi jebenu gubicu.”

To je bilo dobro. Tako sam se mogao puno bolje osjećati zbog onog što ću morati napraviti Richieju. “Gle, moram...”

“Jesi ĉuo što sam rekao? Zaĉepi gubicu. Ako ti se piša, popišaj se tu gdje jesi.”

“Richie...”

“Ko ti je, kretenu, dozvolio da me zoveš Richie?”

“A kako bih te trebao zvati?” Zatvorio sam oĉi.

“Nemoj me nikako zvati. Nemoj zvati. Ostani gdje jesi i popišaj se. Razumiješ?”

“Ne ţelim pišati.”

Gotovo da sam mogao ĉuti moţdane vijuge kako se okreću.

“Kako?”

“Sere mi se, Richie. Stara britanska tradicija. A sad, ako ti ţeliš sjediti u istoj sobi dok ja serem, nek‟ ti bude. Al‟ sam mislio da bi bilo pošteno da te upozorim.”

Richie je neko vrijeme razmišljao o ovome, a ja sam bio siguran da mu ĉujem nos kako frkće. Stolica je ostrugala o pod, a gumene su cipele krenule prema meni.

“Ne ideš na WC i nećeš se usrat‟.” Lice mu je došlo u vidokrug, nategnuto kao i uvijek. “Ĉuješ me? Ostani gdje jesi i ĉkomi...”

“Nemaš djecu, je l‟ tako, Richie?”

Namrštio se, što je na njegovu licu izgledalo kao velik napor. Obrve, mišići, tetive, sve sazvano na akciju za ovaj jedan, priglup izraz.

“Kako?”

“Ni sam ih, da budem iskren, nemam, ali imam kumĉe. I jednostavno mu ne moţeš reći da ne ode na WC. Ne ide to tako.” Još se jaĉe namrštio.

“O ĉemu to, jebote, priĉaš?”

“Pa nije da nisam pokušao. Djeca su ti u autu i jedno ţeli ići srati i kaţeš mu da se strpi, da stisne, ĉeka dok negdje ne doĊemo, ali to ne ide tako. Kad se tijelu prisere, treba se posrati.”

Malo manje se mrštio, a to je bilo dobro, jer sam se poĉeo umarati od samog pogleda na njega. Sagnuo se prema meni i nos doveo do razine moga “Slušaj me, govno..

Dalje nije dospio, jer sam na rijeĉ “govno” desno koljeno podigao što sam jaĉe mogao i pogodio ga u obraz. Na sekundu je zastao, djelomiĉno od iznenaĊenja, djelomiĉno od udarca, a ja sam digao lijevu nogu i obavio mu je oko šije. Dok sam ga vukao prema krevetu, uspio je izvući lijevu ruku i staviti je ispred sebe u pokušaju da se odrţi uspravno. Ali pojma nije imao kako su noge snaţne. Noge su, naime, jako snaţne.

Mnogo snaţnije od grkljana.

Priliĉno je dugo potrajao, moram mu to priznati. Pokušao je sve uobiĉajene stvari, zgrabiti me

za jaja, nogom me udariti u lice, ali da biste takvo nešto uspješno napravili, potreban vam je zrak, a ja jednostavno nisam bio raspoloţen pruţiti mu ga u bilo kakvim korisnim koliĉinama.

Otpor mu se krivuljom kretao prema gore: od bijesa, do divljanja, do prestravljenosti, postigao je svoj vrhunac i onda se lagano spustio sve do nesvijesti. Drţao sam ga još dobrih pet minuta nakon zadnjeg njegova udarca jer da sam bio na njegovu mjestu, pokušao bih se praviti mrtav onog trena kad bih shvatio da sam izgubio igru.

Ali, Richie se definitivno nije pravio mrtav.

Ruke su mi bile zavezane remenjem pa je to potrajalo, jedini alat koji mi je bio dostupan bili su zubi. Kad sam bio gotov, imao sam dojam kao da sam pojeo nekoliko kemijskih WC-a. A i jasno mi je potvrĊena ozljeda brade, jer sam mislio da ću skoĉiti na strop prvi put kad sam njome dodirnuo kopĉu. No, umjesto toga sam pogledao dolje i vidio hrpu krvi na koţnatoj traci, nešto tamne i stare, nešto crvene najnovijeg izdanja.

Kad sam završio, pao sam natrag na krevet, dašćući od napora, i pokušao trljanjem vratiti ţivot u zapešća. Zatim sam ponovno sjeo i njeţno noge prebacio preko ruba kreveta i na pod.

Puka raznolikost boli sprijeĉila me je da ne zavrištim. Dolazila je s toliko razliĉitih mjesta, govorila toliko jezika, imala na sebi sve vrste narodnih nošnji, da sam punih petnaest sekundi samo sjedio usta razjapljenih od ĉuda. Zgrabio sam rubove kreveta i ĉvrsto zatvorio oĉi dok se urlikanje nije stišalo u ţamor, a zatim sam ponovno napravio inventuru. Što god da sam prvo udario, udario sam desnom stranom tijela. Koljeno, bedro i kuk su vrištali na mene, a vrisci su im bili još jaĉi zbog nedavnog kontakta s Richiejevom glavom. Rebra su se osjećala kao da su izvaĊena i vraćena natrag krivim redoslijedom, a vrat, iako definitivno nije bio slomljen, bio je jedva pokretan. A tu su i testisi.

Promijenili su se. Jednostavno nisam mogao vjerovati da su to isti testisi koje sam sa sobom nosio cijeli ţivot i, da, prema njima se odnosio kao prema prijateljima. Bili su veći, puno veći, i posve krivog oblika.

Samo je jedna stvar mogla pomoći.

Postoji tehnika, poznata onima koji se bave borilaĉkim vještinama, kojom se moţe ublaţiti bol u mošnjama. Ĉesto se koristi u japanskom dojou, kad god vam sparing-partner bude malo prerevan i uspije vas napucati blizu genitalija.

Evo što napravite: skoĉite petnaestak centimetara u zrak i doĉekate se na pete s nogama što ravnijima kako biste na trenutak pojaĉali utjecaj sile teţe na mošnje. Ne znam po kojem bi to principu trebalo funkcionirati, no funkcionira. Ili ne funkcionira. Pa sam pokušao nekoliko puta, skakućući po sobi onoliko koliko mi je to desna noga dopuštala, dok se vrišteća bol postupno i pomalo povlaĉila.

A onda sam se sagnuo pregledati Richiejevo tijelo.

Etiketa na odijelu svjedoĉila je o talentu Falkusa, Finih Krojaĉa, no ništa drugo. U desnom dţepu hlaĉa imao je šest funti i dvadeset penija i noţić kamuflaţnog uzorka u lijevom.

Košulja je bila od bijelog najlona, a cipele su mu bile sportske na vezanje, bordo koţnate. I to je više-manje bilo to. Ništa drugo nije isticalo Richieja od gomile i ubrzavalo puls pronicljivog istraţitelja. Nije bilo karte za autobus. Nije bilo iskaznice za knjiţnicu. Nije bilo stranice osobnih oglasa iz lokalnih novina s jednim oglasom zaokruţenim crvenim flomasterom.

Jedino što sam mogao pronaći što se iole isticalo bila je Bianchi futrola, s jednim potpuno novim devetmilimetarskim poluautomatskim pištoljem Glock 17.

Moţda ste svojedobno proĉitali neke besmislice koje su se pisale o Glocku. Ĉinjenica da mu je tijelo napravljeno od nekog fensi-šmensi polimera nekoć je jako uzbudila jednog ili dva novinara zbog mogućnosti da ga rendgenski ureĊaji na aerodromima ne otkriju – što je ĉista glupost. Pomiĉni zatvaraĉ, cijev i dobar dio unutrašnjih elemenata su metalni, a kad i to ne bi bilo dovoljno, sedamnaest parabelum metaka priliĉno je teško prodati pod umetke za ruţ za usne. Ali, ono što nudi jest magazin velikog kapaciteta, malu teţinu, veliku preciznost i praktiĉki nenadmašnu pouzdanost. I zbog svega toga Glock 17 je odabir kućanica diljem svijeta.

Pomaknuo sam zatvaraĉ i stavio metak u leţište. Na Glocku nema sigurnosnog mehanizma. Samo naciljaš, pucaš i trĉiš koliko te noge nose. Pravi pištolj za mene.

Polako sam otvorio vrata prema hodniku i definitivno nisam bio u Space Shuttleu. Bio je to obiĉan, bijeli hodnik s još sedam vrata. Sva su bila zatvorena. Na kraju hodnika nalazio se prozor, koji je gledao na siluete nebodera koji su se mogli nalaziti u bilo kojem od pedeset gradova. Bio je dan.

U koju god da je svrhu zgrada sagraĊena, odavno nije u funkciji. Hodnik je bio prljav i prepun smeća – kartonskih kutija, snopova papira, vrećica za smeće, a na pola puta stajao je brdski bicikl bez kotaĉa.

E sad, izlazak iz neprijateljske zgrade je igra za troje ili više igraĉa. Šest je dobar broj.

Igraĉ lijevo od glavnog provjerava prostorije dok ga dvojica ili više prate, a ostala trojica paze na hodnik. Tako to funkcionira. Ali ako ste prisiljeni igrati sami, pravila su potpuno drukĉija.

Polako otvarate svaka vrata, provjeravate iza sebe dok to radite, škiljite kroz šarke i trebate otprilike sat vremena da proĊete tri metra hodnika. To piše u svakom priruĉniku koji je ikad napisan na tu temu. Što se priruĉnika tiĉe, smatram da ih je i druga strana vjerojatno proĉitala.

Hodnikom sam prošao trĉeći cik-cakom koliko sam brţe mogao, s pištoljem ispred sebe, i svih sam sedam vrata brzo otvorio dok nisam došao do drugog kraja, gdje sam se bacio na pod ispod prozora i pripremio isprazniti magazin u bilo koga tko bi se moţda pojavio. No, nitko se nije pojavio.

Ali sad su sva vrata bila otvorena, a prva slijeva vodila su do stubišta. Vidio se prvi metar ograde, a iznad nje ogledalo. Podignuo sam se u ĉuĉanj i protrĉao kroz vrata, mašući pištoljem uz i niz stepenice na što sam više zastrašujući naĉin mogao. Ništa.

Spustio sam desnicu, ruĉku Glocka zabio usred ogledala i razbio staklo. Izvukao sam poveći komad i njime porezao lijevu ruku. Što nije bilo namjerno, u sluĉaju da ste se zapitali.

Podigao sam razbijeno ogledalo i škicnuo odraz svoje brade. Rana nije bila nešto za što bi se reklo da je lijepo.

Natrag u hodniku ponovno sam se vratio laganoj metodi provjere, šuljajući se do svakih vrata, gurajući ogledalo preko praga i koristeći ga da pregledam sobu. Bila je to nespretna metoda, a s obzirom na to da su zidovi bili od gipsanih ploĉa debljine jedva dva i pol centimetra te kao takvi ne bi mogli zaustaviti košticu trešnje koju bi prstima bacio trogodišnjak, bila je i priliĉno beskorisna. Ali, ĉinila mi se boljom nego da stanem na vrata i poviĉem: “Halooo?”

Prve dvije sobe bile su u istom stanju kao i hodnik. Prljave i prepune smeća. Stare pisaće mašine, telefoni, tronošci. Razmišljao sam o ĉinjenici da ništa ni u jednom od velikih svjetskih muzeja ne izgleda tako staro kao deset godina stara fotokopirka, kad sam ĉuo neki zvuk.

Ljudski zvuk. Uzdah.

Priĉekao sam. Nije se ponovilo, pa sam zvuk ponovo reproducirao u glavi. Dolazio je iz sljedeće sobe niz hodnik. Radilo se o muškarcu koji se ili seksa ili je totalna šteta. Ili je to bila zamka.

Polagano sam se vratio u hodnik i krenuo prema sljedećim vratima, pa legao uza zid.

Gurnuo sam ogledalo ispred sebe i podesio njegov poloţaj. Na stolici usred sobe, s glavom pognutom na prsa, sjedio je muškarac. Nizak, debeo, srednjih godina i vezan za stolicu.

Koţnatim remenima.

Na prednjoj strani košulje bilo je krvi. Puno krvi.

Ako je to bila zamka, ovo je bio trenutak kad bi neprijatelj oĉekivao da poskoĉim i viknem: “Ajme, majko, mogu li vam ikako pomoći?” Pa sam ostao tamo gdje sam bio i nastavio promatrati. Ĉovjeka i hodnik.

Nije bilo nikakvih novih zvukova, a hodnik je bio kakvi već hodnici jesu. Nakon pune minute promatranja bacio sam ogledalo u stranu i uz dovratak dopuzao u sobu.

Mislim da sam moţda znao da je to Woolf od momenta kad sam ĉuo prvi uzdah. Ili sam mu prepoznao glas ili sam cijelo vrijeme mislio da bi Njegovani, ako je mogao uhvatiti mene, bez problema ulovio i Woolfa.

Ili Saru, kad smo već kod toga.

Zatvorio sam vrata i stolicu podboĉio na dvije noge ispod kvake. Ne bi nikoga zaustavila, ali bi mi pruţila priliku da ispalim dva ili tri metka prije nego se vrata otvore.

Kleknuo sam ispred Woolfa i istog trena opsovao zbog bola u koljenu. Pomaknuo sam se unatrag i pogledao pod. Sedam ili osam masnih matica i šarafa leţalo je pod Woolfovim nogama pa sam se sagnuo da ih maknem.

Ali nisu to bile matice i šarafi, niti je to bilo ulje. Kleĉao sam na njegovim zubima.

Odvezao sam remene i pokušao mu dići glavu. Oba su mu oka bila zatvorena, ali nisam bio siguran je li to zato što je izgubio svijest ili zato što mu je tkivo na licu i oko oĉnih šupljina strašno nateklo. Mjehurići krvi i sline visjeli su mu oko usta, a disanje mu je zvuĉalo strašno.

“Bit ćeš dobro”, rekao sam. Ali nisam si sam vjerovao, a sumnjam da je i on. “Gdje je Sara?”

Nije odgovorio, ali vidjelo se da se bori da otvori lijevo oko. Glavu je nagnuo unatrag, a tihi je jecaj probušio neke od mjehurića oko njegovih usana. Nagnuo sam se naprijed i uhvatio ga za ruke.

“Gdje je Sara?” Ponovio sam, kad me je debela, dlakava desnica brige zgrabila za grkljan. Neko se vrijeme nije pomaknuo, pa sam pomislio da se onesvijestio, no onda su mu se prsa uzdigla i otvorio je usta kao da zijeva. “Što kaţeš, Thomas?” Glas mu je slabašno zaškripio, dok mu se disanje svakom sekundom pogoršavalo. “Jesi li...” Zaustavio se i uvukao još zraka.

Znao sam da ne bi trebao nastaviti priĉati. Znao sam da bih mu trebao reći da ne govori i da ĉuva snagu, ali nisam to mogao. Htio sam da priĉa. Da bilo što kaţe. O tome kako se loše osjeća, o tome tko je ovo napravio, o Sari, o utrkama u Doncasteru. Bilo što vezano uz ţivot.

“Jesam li što?” rekao sam.

“Jesi li dobar ĉovjek?”

Mislim da se osmjehnuo.

Ostao sam tako neko vrijeme, gledao ga i pokušavao smisliti što da napravim. Ako ga pomaknem, moţe umrijeti. Ako ga ne pomaknem, umrijet će. Mislim da je taj dio mene ĉak i ţelio da umre, da bi me oslobodio potrebe da nešto napravim. Da se osvetim. Pobjegnem.

Naljutim.

A onda odjednom, skoro prije nego što sam toga bio svjestan, pustio sam mu ruke i uzeo Glock te krenuo postrance preko sobe u što sam mogao većem ĉuĉnju.

Jer je netko bio na vratima.

Stolica je izdrţala jedan do dva udarca, a onda skliznula kad je noga razbila kvaku. Vrata su se širom otvorila, a na njihovu mjestu stajao je muškarac, viši nego ga se sjećam, pa mi je zato trebalo par desetinki sekunde da shvatim da je to Njegovani i da drţi pištolj uperen u sredinu sobe. Woolf se poĉeo dizati sa stolice ili je moţda jednostavno padao prema naprijed, a onda se ĉuo dug, glasni prasak na koji se nadovezao niz tupih udaraca dok sam ja ispaljivao šest metaka u glavu i tijelo Njegovanog. Pao je natrag u hodnik, a ja sam ga slijedio i ispucao još tri metka u njegova prsa dok je padao. Pištolj sam nogom odbacio od njegove ruke i naciljao Glockom nasred njegove glave. Ĉahure od metaka kotrljale su se po podu hodnika.

Okrenuo sam se natrag prema sobi. Woolf je bio dva metra od mjesta gdje sam ga zadnji put vidio i leţao je na leĊima u crnoj lokvi koja se zgušnjavala. Nije mi bilo jasno kako mu je tijelo tako daleko dospjelo dok nisam pogledao prema dolje i vidio oruţje Njegovanog.

Bio je to MAC 10. Gadna automatska puška dţepnog izdanja kojoj nije bilo stalo koga gaĊa, moţe isprazniti svoj magazin od trideset metaka u manje od dvije sekunde. Njegovani je uspio Woolfa pogoditi većinom od tih trideset, i to ga je rastrgalo na komadiće.

Nagnuo sam se prema naprijed i još jedan metak ispalio u usta Njegovanog.

Trebalo mi je sat vremena da proĉešljam cijelu zgradu odozgo do dolje. Kad sam završio, znao sam da joj je straţnji izlaz na High Holborn, da je nekoć udomljavala poveću tvrtku za osiguranja i da je sad bila prazna, koliko to zgrade mogu biti. Baš kao što sam i mislio.

Pucnjava nepopraćena policijskim sirenama obiĉno znaĉi da nikoga nema doma.

Nisam imao drugog izbora nego ostaviti Glock. Richiejevo sam tijelo povukao u sobu gdje je bilo i Woolfovo, polegao ga na pod, košuljom obrisao drţak i okidaĉ Glocka i stavio ga u Richiejevu ruku. Podigao sam MAC i posljednja tri metka ispalio u Richiejevo tijelo prije nego što sam ga vratio pokraj Njegovanog.

Scena koju sam ostavio nije imala puno smisla. Ali ni stvarni ga ţivot nema, a ĉesto je lakše povjerovati konfuznoj slici nego jednostavnoj. Tome sam se barem nadao.

Zatim sam se povukao u The Sovereign, prljavi pansion u King‟s Crossu, gdje sam proveo dva dana i tri noći dok mi se brada sušila, a masnice na tijelu mijenjale prekrasne boje. Kroz prozor, britanski graĊani su prodavali krek, spavali jedni s drugima za novac, borili se u pijanim bitkama kojih se ujutro nisu sjećali.

Dok sam bio tamo, razmišljao sam o helikopterima i oruţju, Alexanderu i Sari Woolf te mnogim zanimljivim stvarima.

Jesam li dobar ĉovjek?

Devet

Čizme, sedlo, na konja i aj’mo!

BROWNING

“Postdiplomski što?”

Cura je bila lijepa, na oĉaravajući naĉin lijepa, pa sam se pitao koliko će se dugo zadrţati na svom sadašnjem poslu. Usudio bih se reći da je kao recepcionarka u ameriĉkom veleposlanstvu na Grosvenor Squareu pristojno zaraĊivala i mogla si priuštiti sve najlonke svijeta, ali i da joj je posao bio dosadniji od prošlogodišnjeg govora o proraĉunu.

“Postdiplomski studiji”, rekao sam. “G. Russella Barnesa.”

“Oĉekuje li Vas?” Neće izdrţati ni šest mjeseci, zakljuĉio sam. Ja sam joj bio dosadan, dosadna joj je bila zgrada, dosadan joj je bio cijeli svijet.

“Nadam se da da”, rekao sam. “Iz mog ureda su danas zvali da potvrde. Reĉeno im je da će me netko doĉekati.”

“Solomon, je li tako?”

“Tako je.” Pregledala je nekoliko popisa. “S jednim M”, revno sam ponudio.

“A Vaš je ured?”

“Onaj koji je nazvao jutros. Ispriĉavam se, mislio sam da sam to već spomenuo.”

Bilo joj je ĉak predosadno da ponovi pitanje. Slegnula je ramenima i poĉela ispunjavali propusnicu za goste.

“Carl?”

Carl nije bio samo Carl. Bio je CARL. Bio je pet centimetara viši od mene i u slobodno vrijeme, kojega je oĉito imao napretek, dizao je utege. A bio je i ameriĉki marinac i nosio uniformu koja je bila toliko nova da sam oĉekivao nekoga kraj gleţnjeva tko mu dovršava rub

na nogavici.

“G. Solomon”, rekla je recepcionarka. “Soba broj 5910. Za Barnesa, Russella.”

“Russella Barnesa”, ispravio sam je, ali ni jedno od njih dvoje to nije primijetilo.

Carl me je proveo kroz cijeli niz skupih sigurnosnih provjera, gdje su neki drugi Carli prošli detektorima za metal preko moga tijela i popriliĉno mi guţvali odjeću. Posebno ih je zanimala moja aktovka, a ĉinjenica da joj je jedini sadrţaj kopija novina Daily Mirror ih je zabrinula.

“Aktovkom se sluţim samo kao scenskim rekvizitom”, veselo sam objasnio, a to ih je iz nekog razloga izgleda zadovoljilo. Da sam im rekao da je koristim samo kako bih iznio tajne dokumente iz stranih veleposlanstava, moţda bi me potapšali po leĊima i ponudili se da mi je nose.

Carl me odveo do dizala i maknuo se u stranu dok sam ulazio. IzluĊujuće tiho su puštali glazbu. Da se nije radilo o veleposlanstvu, kladio bih se da je to Johnny Mathis koji pjeva Bat Out of Hell. Carl me je slijedio u lift i provukao plastiĉnu karticu kroz elektroniĉki ĉitaĉ, a zatim u tipkovnicu ukucao šifru prstom koji je bio savršeno umotan u rukavicu.

Dok nas je lift lansirao prema gore, pripremao sam se za nešto što će vjerojatno biti priliĉno škakljiv razgovor. Govorio sam si da samo radim ono što vam kaţu da radite kad vas jaka struja povuĉe prema puĉini. Plivaj niz struju, kaţu, a ne protiv nje. U nekom ćete momentu doći do kopna. Izašli smo na petome katu. Slijedio sam Carla dobro ulaštenim hodnikom do sobe 5910 – Zamjenik voditelja Europskog odjela, Barnes, Russell P. Carl je priĉekao dok sam ja pokucao, a kad su se vrata otvorila, zamalo sam mu u rukavicom omotanu ruku tutnuo nekoliko funti i zamolio ga da mi rezervira stol u restoranu L’Epicure. Na svu sreću me zaustavio ţestokim salutiranjem, a zatim se okrenuo na peti i vratio hodnikom brzinom od sto deset koraka na minutu.

Russell P. Barnes je ĉovjek koji je vidio svijeta. Moţda ne znam najbolje ĉitati ljude, ali znam da nećeš izgledati kao Russell P. Barnes ako pola ţivota provedeš sjedeći za stolom, a drugu polovicu ispijajući koktelĉiće na prijemima u veleposlanstvu. Imao je skoro pedeset godina.

Bio je visok i vitak, a na licu su mu se za prevlast nad preplanulim licem borili brojni oţiljci i bore. Jedino na što sam mogao pomisliti je bilo kako je on sve što se O‟Neal tako trudi biti.

Dok sam ulazio, pogledao je povrh naoĉala u obliku polumjeseca, ali je nastavio ĉitati i oznaĉavati po margini skupim nalivperom dok je ĉitao. Svaki dio njegova tijela uzvikivao je mrtvi vijetkongovci, dobro naoružani kontraši, a general Schwarzkopf zove me Rusty.

Okrenuo je list papira i viknuo na mene: “Aha.” “G. Barnes”, rekao sam i stavio aktovku kraj stolice nasuprot njemu te ispruţio ruku.

“Tako piše na vratima.” Nastavio je ĉitati. I dalje sam drţao ispruţenu ruku.

“Drago mi je, Sir.” Pauza. Znao sam da ću ga dobiti sa “Sir”. Pronjušio je zrak, osjetio miris kolege ĉasnika i polako podigao glavu prema meni. A onda se dugo zagledao u moju ruku prije nego što je ispruţio vlastitu. Suha kao barut.

Oĉima je pokazao na stolicu pa sam sjeo, a dok sam to radio, uspio sam vidjeti fotografiju na zidu. Baš kao što sam i mislio, bio je to Jurišajući Norman, odjeven u kamuflaţnu pidţamu, s dugom ruĉno ispisanom posvetom ispod lica. Slova su bila premala da bih ih proĉitao, ali bih se kladio u sve što imam da su negdje u tekstu pisale rijeĉi “prebiti” i “mater”.

Uz nju je bila veća fotografija Barnesa u nekakvom kombinezonu za skakanje, a ispod pazuha drţi pilotsku kacigu.

“Britanac?” Skinuo je naoĉale i bacio ih na stol.

“Do srţi, g. Barnes”, rekao sam. “Do srţi.” Znao sam da misli na britansku vojsku.

Razmijenili smo nakrivljene vojne poglede kojima smo jedan drugome izrazili koliko mrzimo ona sitniĉava govna koja veţu ruke poštenim muškarcima pod krinkom politike. Kad nam je toga bilo dosta, rekao sam: “David Solomon.”

“Kako Vam mogu pomoći, g. Solomon?”

“Mislim da Vam je tajnica spomenula, gospodine, da sam iz O‟Nealova ministarstva. G. O‟Neal ima par pitanja i nada se da ćete nam pruţiti odgovore.”

“Pucaj.” Rijeĉ mu je tako lako kliznula s usana da sam se pitao koliko ju je puta i u koliko razliĉitih konteksta izgovorio.

“Vezano je uz Postdiplomske studije, g. Barnes.”

“Aha.” To je bilo to. Aha. A ne “mislite na shemu po kojoj se neodreĊena skupina ljudi uroti u svrhu sponzoriranja teroristiĉkih akcija s ciljem poticanja prodaje antiteroristiĉke vojne opreme?”. Priznajem da sam zapravo nekako raĉunao na to. Ako ne to, onda bih se zadovoljio i trzajem u znaku krivnje. Ali “aha” sam po sebi nije mi nimalo pomagao.

“G. O‟Neal se nada da ćete nas moţda prosvijetliti najnovijim razmišljanjima na tu temu.”

“A je li?”

“Da, tako je”, ĉvrsto sam rekao. “Nada se da ćete nas poĉastiti svojim tumaĉenjem nedavnih dogaĊaja.”

“A o kojim bi se to nedavnim dogaĊajima moglo raditi?”

“Trenutno radije ne bih zalazio u detalje, g. Barnes. Siguran sam da me razumijete.”

Osmjehnuo se i negdje iz unutrašnjosti usta bljesnulo je zlato.

“Imate li bilo kakve veze s Nabavom, g. Solomon?”

“Apsolutno nikakve, g. Barnes.” Pokušao sam glumiti snuţdenost. “Ţena mi neće povjeriti niti nabavu hrane.”

Osmijeh mu je nestao. U krugovima u kojima se kretao Russell P. Barnes, brak je bio nešto ĉime su se pristojni ratnici bavili iza zatvorenih vrata. Ako su to uopće radili.

Telefon na stolu mu je tiho zazvonio, a on je slušalicu potegao prema uhu.

“Barnes.” Podigao je nalivpero i dok je slušao, nekoliko ga je puta otvorio i zatvorio.

Kimnuo je i nekoliko puta potvrdio, a zatim poklopio. Nastavio je gledati nalivpero pa je izgledalo kao da je na meni red da progovorim.

“No, mislim da mogu reći da smo zabrinuti za sigurnost”, zaustavio sam se da bih naglasio eufemizam, “dvoje ameriĉkih drţavljana koji trenutno borave na britanskom tlu.

Prezivaju se Woolf. Gospodina O‟Neala zanima imate li kakvih informacija koje bi mogle biti od pomoći našem Ministarstvu i osigurati njihovu trajnu zaštitu.”

Ruke je prekriţio na prsima i zavalio se u stolicu.

“Pa proklet da sam.”

“Gospodine?”

“Kaţu da ako dovoljno dugo mirujete, cijeli će vam svijet doći u posjet.”

Pokušao sam izgledati zbunjeno.

“Ispriĉavam se, gospodine Barnes, no ne pratim vas.”

“Već se jako dugo nisam nagutao ovakvih sranja.”

Negdje je sat otkucavao. Priliĉno brzo. Prebrzo, ĉinilo bi mi se, da otkucava sekunde.

No, ovo je bila ameriĉka zgrada, a moţda su Ameri odluĉili da su sekunde jednostavno prejebeno spore, što kaţete da napravimo sat koji otkuca šezdeset u dvadeset sekundi? Na taj ćemo naći imati više jebenih minuta u jebenom danu od ovih pedera Engleza.

“Imate li kakvih informacija, g. Barnes?” uporno sam nastavio. Ali on nije dopuštao da ga se ikamo poţuruje.

“A otkud bih ja dobio te informacije, g. Solomon? Vi ste ti koji imaju pješaštvo. Ja samo ĉujem ono što mi O‟Neal kaţe.”

“E, pa sada”, rekao sam, “pitam se je li doista tako.”

“Stvarno?”

Nešto nije bilo u redu. Nisam pojma imao što toĉno, ali znao sam da nešto stvarno nije u redu.

“Ako to pustimo sa strane, g. Barnes”, rekao sam, “recimo da Ministarstvu trenutno malo nedostaje pješaštva. Vlada gripa. Ljeto je, pa su tu i godišnji. Recimo da je naše pješaštvo, zbog svog smanjenog broja, trenutno izgubilo trag ovim pojedincima.”

Barnes je pucketao prstima i nagnuo se preko stola.

“Ne vidim kako se to moglo dogoditi, g. Solomon.”

“Nisam rekao da se to dogodilo”, odgovorio sam. “Nudim to kao pretpostavku “Svejedno, ne slaţem se s Vašom pretpostavkom. Ĉini mi se da, ako išta, trenutno imate i višak osoblja.” “Ţao mi je, ali ne slaţem se s Vama.” “Štoviše, ĉini mi se da su vam ljudi svagdje, love sami svoje repove.” Sat je otkucavao.

“Kako to toĉno mislite?”

“Toĉno tako da ako si vaše Ministarstvo moţe priuštiti da za isti posao zapošljava dva Davida Solomona, onda imate proraĉun na kojem vam stvarno zavidim.”

Uuuups.

Ustao je i poĉeo šetati oko stola. Nipošto prijeteći, samo je malo protezao noge.

“Moţda ih imate još? Moţda imate cijelu diviziju Davida Solomona. Je li tako?”

Zaustavio se. “Nazvao sam O‟Neala. David Solomon je trenutno u avionu za Prag, a O‟Neal, izgleda, misli da je to jedini David Solomon kojeg ima. Pa moţda svi vi Davidi Solomoni dijelite jednu te istu plaću.” Došao je do vrata i otvorio ih. “Mike, dovedi tim E gore. Smjesta.”

Okrenuo se i nagnuo na dovratak, prekriţenih ruku, i gledao me.

“Imaš otprilike ĉetrdeset sekundi.”

“Dobro”, rekao sam. “Ne zovem se Solomon.”

Tim E sastojao se od dva Carla, jednog sa svake strane moje stolice. Mike je zauzeo mjesto kod vrata, a Barnes je bio opet za stolom. Ja sam izigravao potištenog gubitnika.

“Zovem se Glass. Terence Glass.” Nastojao sam da to zvuĉi što je moguće dosadnije.

Toliko dosadno da nikome ne bi palo na pamet to izmisliti. “Vodim likovnu galeriju u Ulici Cork.” Posegnuo sam u dţep i našao posjetnicu koju mi je dala dobro odgojena plavuša. Predao sam je Barnesu. “Izvolite. Zadnja. Uglavnom, Sara radi za mene. Nekoć je radila za mene.”

Uzdahnuo sam i još niţe spuzao. Ĉovjek koji je sve stavio na kocku i izgubio. “Posljednjih par tjedana ponaša se... Ne znam. Ĉini se zabrinuta. Ĉak i prestrašena. Poĉela je priĉati o nekim ĉudnim stvarima. A onda se jednog dana jednostavno nije pojavila. Isparila. Zvao sam je. Ništa.

Nekoliko sam joj puta pokušao nazvati oca, ali izgleda da je i on nestao. Pregledao sam joj i stvari u stolu, bilo je tu svaĉega, a pronašao sam i neki dosje.”

Barnes se na ovo jedva primjetno ukoĉio pa sam odluĉio da ću ga pokušati još malo ukoĉiti.

“Postdiplomski studiji. Na koricama. Prvo sam mislio da se radi o povijesti umjetnosti, ali ne. Ruku na srce, nisam baš shvatio o ĉemu se radi. Poslovanju. Proizvodnji ili ĉemu već.

Napravila je neke bilješke. O ĉovjeku koji se zove Solomon. Tu je bilo i vaše ime. Ameriĉko veleposlanstvo. I... Smijem li biti potpuno iskren s vama?”

Barnes me je pogledao. Na licu mu nije bilo ništa do oţiljaka i bora.

“Nemojte joj to reći”, rekao sam. “Hoću reći, ona to ne zna, ali... Zaljubljen sam u nju.

Već mjesecima. Zato sam je zapravo zaposlio. Nije mi trebao nitko drugi da radi u galeriji, no htio sam biti blizu nje. Samo mi je to padalo na pamet. Znam da to zvuĉi prejadno, ali... poznajete je? Hoću reći, jeste li je vidjeli?”

Barnes nije odgovorio. Samo se poigravao posjetnicom koju sam mu dao i pogledao Mikea podignutom obrvom. Nisam se okrenuo, no Mike mora da je bio jako zaposlen.

“Glass”, rekao je neki glas. “Okej je.”

Barnes je na trenutak cuclao zube, a zatim pogledao kroz prozor. Osim sata u sobi je bilo nevjerojatno tiho. Nije bilo telefona, pisaćih mašina, buke prometa. Mora da su prozori imali ĉetverostruka stakla.

“O‟Neal?”

Izgledao sam skroz potuĉen. “Što je s njime?”

“Otkud vam sve to o O‟Nealu?”

“Iz dosjea”, slegnuo sam ramenima. “Rekao sam vam, proĉitao sam njen dosje. Htio sam znati što joj se dogodilo.”

“Postoji li razlog zašto mi to niste rekli odmah na poĉetku? Ĉemu sva ova sranja?”

Nasmijao sam se i pogledao prema Carlima.

“Nije lako doći do vas, gospodine Barnes. Već vas danima pokušavam dobiti na telefon.

Stalno su me spajali s odjelom za vize. Mislim da su mislili da se pokušavam dokopati zelene karte. Oţeniti Amerikankom.”

Nastala je dugaĉka tišina.

To je zapravo jedna od najglupljih priĉa koju sam ikada ispriĉao, ali sam se kockao – opasno, moram to priznati – Barnesovom muţevnošću. Ĉitao sam ga kao arogantnog muškarca, zatoĉenog u stranoj zemlji i nadao sam se da će veći dio njega htjeti povjerovati da su svi s kojima se suoĉava jednako blesavi kao moja priĉa. Ako ne i blesaviji.

“Jeste li to sve pokušali i s O‟Nealom?”

“Ministarstvo obrane kaţe da tamo ne radi nitko tog imena i da radije prijavim nestalu osobu u nadleţnoj policijskoj postaji.”

“A to ste i napravili?”

“Pokušao sam to napraviti.”

“U kojoj postaji?”

“Bayswater.” Znao sam da to neće provjeravati. Samo je htio vidjeti kako ću brzo

odgovoriti. “U policiji su mi rekli da priĉekam nekoliko tjedana. Izgleda da misle da je našla drugog ljubavnika.” Bio sam zadovoljan time. Znao sam da će pasti na to. “Drugog ljubavnika?”

“Pa...” pokušao sam se zarumeniti. “Dobro. Ljubavnika.” Barnes si je grickao usnu.

Izgledao sam tako jadno da mu nije bilo druge nego da mi povjeruje. Ja bih si povjerovao, a mene je jako teško zadovoljiti.

Donio je odluku.

“A gdje se sada nalazi dosje?”

Podigao sam pogled, iznenaĊen da dosje uopće nekoga zanima. “Još je u galeriji.

Zašto?”

“Opiši?”

“Pa, to je zapravo... samo neka vrsta galerije. Likovne umjetnosti.” Barnes je duboko uzdahnuo. Stvarno mu se gadilo imati posla sa mnom.

“Kako izgleda dosje?”

“Kao dosje. Od kartona...”

“Isuse i Majko Boţja”, rekao je Barnes. “Koje boje?”

Malo sam razmislio. “Ţute, ĉini mi se. Da. Ţute.”

“Mike. Pokret.”

“Samo malo...” poĉeo sam se dizati, no jedan od Carla mi se naslonio na rame pa sam odluĉio opet sjesti. “Što radite?”

Barnes se već vraćao svojoj papirologiji. Nije me pogledao.

“Poći ćete s gospodinom Lucasom do svog mjesta poslovanja i predati mu dosje. Jeste li razumjeli?”

“A zašto bih to napravio, pobogu?” Nisam znao kako bi vlasnici galerija trebali zvuĉati, no odluĉio sam se za mrzovoljnost. “Došao sam ovamo da doznam što se dogodilo s jednom mojom djelatnicom, a ne da biste vi kopali po njezinu osobnom vlasništvu.”

Kao da je odjednom spustio pogled i vidio da je zadnja toĉka dnevnog reda “pokazati svima koja sam ja muškarĉina” – iako je Mike već napustio sobu, a Carli su se već poĉeli povlaĉiti.

“Slušaj me, jebeni pederu”, rekao je. Iskreno, mislim da je malo pretjerao. Carli su se poslušno zaustavili da bi se divili testosteronu. “Dvije stvari. Prvo. Nećemo znati dok ga ne vidimo je li to njeno osobno vlasništvo ili naše. Drugo. Što jebeno bolje ne obratiš paţnju na ono što ti kaţem da radiš, to su ti veće šanse da ponovno vidiš tu ludu piĉku. Jesi li me shvatio?”

Mike je bio sasvim simpatiĉan lik. U kasnim dvadesetima, Ivy League, britak kao biĉ. Vidio sam da mu nije baš bilo ugodno od ovakve ţestine i zbog toga mi je bio još draţi.

Išli smo prema jugu niz Park Lane u svjetloplavom Lincoln Diplomatu, odabranom izmeĊu tridesetih istih takvih iz voznog parka veleposlanstva. Ĉinilo mi se malo preoĉitim što se diplomati sluţe autom koji se zove Diplomat, no moţda se Amerikancima sviĊa takva vrsta oznaĉavanja. Tko bi ga znao, moţda se prosjeĉan ameriĉki prodavaĉ osiguranja vozi u neĉem što se zove Chevrolet Prodavaĉ Osiguranja. Valjda je to jedna odluka manje u ţivotu.

Sjedio sam otraga, igrao se pepeljarama, dok je Carl u civilu sjedio naprijed pokraj Mikea. Ovaj je Carl imao slušalicu u uhu, sa ţicom koja je nestajala u njegovoj košulji. Tko zna kamo je išla.

“Dobar je to ĉovjek, taj g. Barnes”, rekao sam nakon nekog vremena.

Mike me je pogledao u retrovizoru. Carl je glavu okrenuo par centimetara, a nudeći po veliĉini vrata, više od toga nije ni mogao. Htio sam se ispriĉati što sam mu oduzimao vrijeme od dizanja utega.

“A i dobro radi svoj posao, rekao bih. G. Barnes. Uĉinkovit je.”

Mike je bacio pogled na Carla, pitajući se treba li mi odgovoriti.

“G. Barnes je doista izvanredan ĉovjek”, rekao je.

Mislim da je Mike vrlo vjerojatno mrzio Barnesa. Priliĉno sam siguran da bih i ja da radim za njega. No Mike je dobar, ĉastan, ĉovjek profesionalac koji se stvarno trudio biti odan, pa nisam smatrao da bi bilo fer da pokušam još nešto izvući iz njega pred Carlom. Vratio sam se petljanju po elektriĉnim prozorima.

Automobil zapravo nije bio opremljen za posao kojem je bio namijenjen – što znaĉi da je na straţnjim vratima imao obiĉne brave pa sam mogao izaći na bilo kojem semaforu da sam to htio. No, nisam to napravio, a ĉak to nisam ni htio. Ne znam zašto, no odjednom sam se baš oraspoloţio.

“Izvanredan, da”, rekao sam. “Tu bih rijeĉ i ja upotrijebio. Dobro, ne, to je rijeĉ koju biste Vi upotrijebili, no smijem li je i ja upotrijebiti?”

Baš sam se dobro zabavljao. Ne dogaĊa mi se to ĉesto.

Skrenuli smo na Piccadilly, a onda prema Ulici Cork. Mike je spustio štitnik od sunca, gdje je stavio Glassovu posjetnicu, i proĉitao broj. Osjetio sam ogromno olakšanje što nije mene traţio da mu ga dam.

Zaustavili smo se ispred broja ĉetrdeset i osam, a Carl je otvorio svoja vrata i izašao iz auta prije nego što smo se uopće zaustavili. Naglo je otvorio straţnja vrata i pogledao gore i

dolje niz ulicu dok sam izlazio. Osjećao sam se kao predsjednik. “Ĉetrdeset i osam, je 1‟ tako?” pitao je Mike.

“Tako je”, rekao sam.

Pozvonio sam i sva trojica smo priĉekala. Nakon nekoliko trenutaka pojavio se oniţi, elegantan gospodin i poĉeo mrdati bravama i lokotima na vratima.

“Dobro jutro, gospodo”, rekao je. Vrlo udaljen glas.

“Jutro, Vince. Kako noga?” rekao sam i ušao u galeriju.

Elegantan gospodin bio je predobar Englez da pita Tko je Vince? Koja noga? i, usput, O čemu ti to pričaš? Umjesto toga zakroĉio je unatrag s pristojnim smiješkom i propustio Mikea i Carla iza mene.

Nas ĉetvorica smo stala usred galerije i promotrila slike. Stvarno su bile grozne. Ĉudilo bi me da prodaju ijednu godišnje.

“Ako vidite nešto što Vam se sviĊa, moţda Vam mogu ponuditi popust od deset posto”, rekao sam Carlu, koji je polagano trepnuo.

Zgodna plavuša, ovaj put u crvenoj haljini, pojavila se odostraga i blistavo se nasmiješila. Onda me je pogledala, a njena lijepo odgojena brada pala joj je na još ljepše odgojena prsa.

“Tko ste Vi?” Mike se obraćao elegantno odjevenom ĉovjeku. Carl je buljio u slike.

“Ja sam Terence Glass”, rekao je elegantan ĉovjek.

Bio je to odliĉan trenutak. Uvijek ću ga se sjećati. Nas petero je stajalo tamo, a samo Glass i ja nismo razjapili usta od ĉuĊenja. Mike je prvi progovorio. “Ĉekajte malo”, rekao je. “Vi ste Glass.” Okrenuo se prema meni s izrazom oĉaja na licu. Ĉetrdesetogodišnja karijera s mirovinom i brojnim putovanjima na Sejšele poĉela mu je sijevati pred oĉima. “Ţao mi je”, rekao sam. “To nije baš sasvim toĉno.” Pogledao sam prema podu da vidim nazire li se trag moje krvi, no nije bilo niĉega. Glass je ili vrlo brzo posegnuo za sredstvom za pranje ili je to laţirao kao poslovni trošak.

“Nešto nije u redu, gospodo?” Glass je osjetio nelagodu u zraku. Kao da nije bilo dosta što nismo saudijski prinĉevi. A sad se ĉinilo da nismo uopće ni kupci.

“Ti si... ubojica. Ĉovjek koji je...” Plavuša se borila s rijeĉima.

“I meni je drago što vas vidim”, rekao sam.

“Isuse Kriste”, rekao je Mike, a zatim se okrenuo prema Carlu, koji se okrenuo prema meni.

Bio je krupan lik.

“E, pa ispriĉavam se zbog ovog malog nesporazuma”, rekao sam. “No, kad ste već tu,

zašto ne odete?” Carl je krenuo prema meni. Mike ga je uhvatio za ruku, a zatim me pogledao, trgnuvši se.

“Samo malo. Ako niste... Hoću reći, shvaćate li što ste napravili?” Mislim da mu se stvarno zapetljao jezik. “Isuse.”

Okrenuo sam se prema Glassu i plavuši.

“Samo da vas smirim, jer znam da se sigurno barem malo pitate što se ovdje dogaĊa.

Nisam onaj za koga me smatrate. A nisam ni onaj za koga me oni smatraju. Vi”, prstom sam uperio u Glassa, “vi ste onaj za kojeg me oni smatraju, a vi”, plavuši, “ona s kojom ţelim porazgovarati kad svi ostali odu. Jasno?”

Nitko se nije javio. Krenuo sam prema vratima, tjerajući ih prema van. “Ţelimo taj dosje”, rekao je Mike.

“Koji dosje?” rekao sam.

“Postdiplomski studiji.” Još uvijek je par krugova kaskao za nama. Nije, jadan, bio kriv. “Ţao mi je što Vas moram razoĉarati, no dosje ne postoji. Ni onaj koji se zove „Postdiplomski studiji‟, ni bilo kakav drugi.” Mikeovo se lice snuţdilo i iskreno mi se smilio.

“Slušajte”, rekao sam da olakšam stvari, “bio sam na petom katu, na teritoriju Sjedinjenih Drţava, prozori su bili dvostruki, i jedini naĉin koji mi je pao na pamet da se izvuĉem je ako spomenem dosje. Ĉinilo mi se da bi vam se to svima moglo svidjeti.”

Još jedna dugaĉka pauza. Glass je poĉeo škrgutati zubima, kao da mu se ovakve neugodnosti dogaĊaju malo preĉesto u posljednje vrijeme. Carl se okrenuo prema Mikeu.

“Da ga zgrabim?” Glas mu je bio zaĉuĊujuće visok, skoro falset.

Mike si je grickao usnu.

“To, zapravo, nije Mikeova odluka”, rekao sam. Obojica su me pogledala. “Hoću reći, na meni je ţelim li da me zgrabite ili ne, da upotrijebim vaše rijeĉi.”

Carl je buljio u mene, odmjeravajući me.

“Slušaj”, rekao sam, “bit ću iskren. Velik si tip i siguran sam da moţeš napraviti više sklekova od mene. I zbog toga ti se divim. Ljudima su potrebni ljudi koji mogu raditi sklekove.

To je bitno.” Prijeteći je podigao bradu. Nastavi priĉati, frajerĉino. To sam i napravio. “No, borba je nešto sasvim deseto. Sasvim deseto, i to nešto u ĉemu sam vrlo vješt. Ne znaĉi to da sam jaĉi od tebe ili muţevniji ili bilo što sliĉno. Samo da mi to leţi.”

Vidio sam da Carlu ne paše ovakva vrsta razgovora. Vjerojatno je educiran u školi “srce ću ti išĉupati itd.” i to je jedino na što je znao odgovoriti, samo na to. “Ţelim reći”, rekao sam što sam njeţnije mogao, “ako se ţelite poštedjeti sramotne scene, sada ćete otići odavde nekamo na neki dobar ruĉak.” Što su, nakon malo šaputanja i buljenja, konaĉno i napravili.

Sat vremena kasnije sjedio sam u talijanskom kafiću s plavušom, koju ćemo dalje u tekstu zvati Ronnie jer je tako zovu njeni prijatelji, a ja sam oĉito upravo postao jedan od njih.

Mike se povukao podvijenog repa, a Carl je odavao “dobit ćeš ti svoje jednog dana” dojam. Ja sam im zauzvrat veselo mahnuo, no znao sam da ţivot ne bih smatrao katastrofom kad ga nikada više ne bih vidio.

Ronnie je pomno pratila moju skraćenu verziju dogaĊanja u kojoj sam izostavio pojedinosti o mrtvacima i općenito sam joj mišljenje koje je imala o meni promijenio do te mjere da me je sad, izgleda, smatrala fenomenalnim likom, što je bila lijepa promjena. Naruĉio sam još jednu rundu kave i zavalio se u stolac kako bih upijao njezino divljenje.

Malo se namrštila.

“Dakle, ne znate gdje je Sara sada?” pitala je.

“Pojma nemam. Moţda je sasvim dobro, moţda se skriva, a moţda je u gadnim problemima.”

Ronnie se naslonila i zagledala se kroz prozor. Mogao sam vidjeti da joj je stalo do Sare, jer je ozbiljno shvatila svoju brigu. Onda je odjednom slegnula ramenima i popila gutljaj kave.

“Bar im nisi dao dosje”, rekla je. “I to je nešto.”

To je, naravno, jedna od opasnosti kad laţeš ljudima. Poĉnu brkati što je istina, a što nije. Valjda me ne bi trebalo ĉuditi.

“Ne, ne razumiješ”, njeţno sam objasnio. “Dosje ne postoji. Rekao sam da postoji jer sam znao da će morati provjeriti prije nego me zatvore ili me bace u rijeku ili što već ĉine s ljudima poput mene. Vidiš, ljudi koji rade u uredima vjeruju u dosjee. Dosjei su im vaţni. Ako im kaţeš da imaš dosje, ţele povjerovati, jer puno vaţnosti polaţu na dosje.” Ja, veliki psiholog.

“Naţalost, ovaj jednostavno ne postoji.”

Ronnie se uspravila i vidio sam da se odjednom uzbudila. Dvije su se crvene toĉke pojavile na njenim obrazima. Bio je to priliĉno draţestan prizor.

“Ali postoji”, rekla je.

Glavu sam jednom protresao, da provjerim nalaze li mi se uši tamo gdje sam ih ostavio.

“Molim?”

“Postdiplomski studiji”, rekla je. “Dosje Sare Woolf. Vidjela sam ga.”

Deset

Hladan nam pepeo vrelu vatru gasi.

CHAUCER

Dogovorio sam se s Ronnie da se naĊemo u pola pet, kad se galerija zatvara i vrata zakljuĉavaju pred nosom divljeg stampeda kupaca koji noć provode ispred nje, slineći po nogostupu na svojim poljskim leţajevima i s otvorenim ĉekovnim knjiţicama.

Nisam se aktivno trudio angaţirati je da mi pomogne, no Ronnie je hrabro mlado biće, pa je iz nekog razloga nanjušila spoj dobrih djela i lude avanture i nije tome mogla odoljeti.

Nisam joj rekao da je to dosad znaĉilo samo rupe od metaka i zgnjeĉene testise, jer nisam mogao zanemariti mogućnost da bi mogla biti vrlo korisna. Kao prvo, ostao sam bez prijevoza, a kao drugo, ĉesto bolje razmišljam kad je kraj mene netko drugi tko to radi umjesto mene.

Nekoliko sam sati proveo u Britanskoj knjiţnici, pokušavajući pronaći sve što mogu o ameriĉkoj korporaciji Mackie. Najveći dio vremena potrošio sam na to da skontam sustav indeksiranja, no u posljednjih deset minuta prije negoli sam morao krenuti uspio sam ustanoviti sljedeće dragocjene podatke – da je Mackie bio škotski inţenjer koji je radio s Robertom Adamsom na proizvodnji pouzdanog okvira za revolver s okidaĉem na povlaĉenje, udarnom kapsulom i zrnom, koji su zajedno izloţili na Velikom sajmu u Londonu 1851. godine. Nisam se trudio to zapisati.

Minutu prije kraja nabrzinu sam prošao kroz ubitaĉno dosadnu knjigu pod naslovom Zubi tigra, koju je napisao bojnik J. S. Hammond (u mirovini), i u kojoj sam otkrio da je Mackie osnovao tvrtku koja je od onda postala peti najveći dobavljaĉ obrambenih materijala za Pentagon. Sjedište tvrtke trenutno se nalazilo u Vensomu, Kalifornija, a zadnji godišnji izvještaj o porezu na dobit imao je više nula na kraju nego što bi mi stalo na poleĊinu šake.

Vraćao sam se natrag prema Ulici Cork, probijajući se kroz popodnevne kupce, kad sam

zaĉuo uzvik prodavaĉa novina, a to je ujedno moţda i prvi put u ţivotu da sam zapravo razumio što je prodavaĉ novina rekao. Drugi su prolaznici gotovo sigurno ĉuli “To je muti u glasnoj kuhinji”, ali meni je bilo dovoljno da samo letimiĉno pogledam naslovnicu i da shvatim da je htio reći “Troje mrtvih u gradskoj pucnjavi”. Kupio sam jedan primjerak i ĉitao u hodu.

U tijeku je “velika policijska istraga” nakon otkrića tijela trojice muškaraca, od kojih su svi preminuli od ozljeda uzrokovanih vatrenim oruţjem, u derutnoj uredskoj zgradi u srcu Cityja. Tijela, koja još nisu identificirana, našao je ĉuvar, g. Dennis Falkes (51), otac troje djece, kad se vratio na posao nakon posjeta zubaru. Glasnogovornik policije odbio je spekulirati o razlozima ovih ubojstava, no oĉito nije mogao iskljuĉiti drogu. Nije bilo fotografija. Samo podugaĉka popratna priĉa o rastu broja smrti povezanih s drogama u glavnom gradu u posljednje dvije godine. Bacio sam novine u smeće i nastavio svojim putem.

Dennis Falkes je od nekoga pokupio kuvertu s novcem, to je bar bilo oĉito. Vrlo ga je vjerojatno potplatio Njegovani, tako da Falkes, kad se vratio i našao svog dobroĉinitelja mrtvog, nije imao puno poticaja da ne nazove policiju. Za njegovo se dobro nadam da je priĉa o zubaru istinita. Jer ako nije, policija će mu gadno zagorĉati ţivot.

Ronnie me je ĉekala u svojem autu ispred galerije. Bio je to jarko crveni TVR Griffith, s petolitarskim V8 motorom i zvukom ispušne cijevi koji se mogao ĉuti skroz do Pekinga. Nije baš bio najidealniji automobil za diskretno praćenje i nadzor, ali (a) nisam bio u mogućnosti cjepidlaĉiti i (b) neosporivo je zadovoljstvo ući u kabriolet koji vozi prekrasna ţena. Imate osjećaj kao da ulazite u metaforu.

Ronnie je bila dobrog raspoloţenja, što nije znaĉilo da u novinama nije vidjela priĉu o Woolfu. A i da je, ĉak i da je znala da je Woolf mrtav, nisam siguran da bi je to baš omelo.

Ronnie je imala ono što mislimo kad kaţemo da netko ima muda. Stoljeća plemenitog uzgoja, bilo unutar obitelji, bilo izvan, rezultirali su visokim jagodicama i apetitom za rizik i avanture.

Mogao sam je zamisliti kao petogodišnjakinju, kako leti preko ograda od dva i pol metra na poniju koji se zove Winston, riskirajući glavu sedamdeset puta prije doruĉka.

Odmahnula je glavom kad sam je pitao što je našla u stolu Sare Woolf i u galeriji, a zatim me davila pitanjima cijelim putem do Belgravije. Zahvaljujući urlanju ispušne cijevi TVR-a, nisam nijedno ĉuo, no kimao sam glavom i potvrĊivao kad god mi se to ĉinilo prikladnim.

Kad smo stigli do Ulice Lyall, viknuo sam joj da proĊe mimo kuće i ne gleda ništa osim ceste ispred sebe. Našao sam kasetu AC/DC-ja, ubacio je u kasetofon i navio zvuk do daske. Što ste upadljiviji, to ste manje upadljivi. To je bilo naĉelo po kojem sam radio. Da sam imao izbora, obiĉno bih rekao što ste upadljiviji, to ste upadljiviji, no izbor je nešto ĉega trenutno nisam imao u izobilju.

Potreba je majka samozavaravanja.

Dok smo prolazili pokraj Woolfove kuće, podigao sam ruku do oka i poĉeo prĉkati, što

mi je omogućilo da se zabuljim u proĉelje kuće dok sam po svoj prilici popravljao leću.

Izgledala je prazno. No, nisam baš ni oĉekivao da ću vidjeti ljude s koferima za violine na ulaznom stepeništu.

Skrenuli smo za ugao i dao sam znak Ronnie da se zaustavi stotinjak metara od kuće.

Ugasila je motor i nekoliko trenutaka uši su mi odzvanjale iznenadnom tišinom. Onda se okrenula prema meni i vidio sam da su joj se crvene toĉke vratile na obraze. “Što sada, šefe?”

Stvarno se ufurala u ovo.

“Prošetat ću kraj kuće i vidjeti što će se dogoditi.”

“Dobro. A što da ja radim?”

“Bilo bi super kad bi ostala ovdje”, rekao sam. Lice joj se rastuţilo. “Za sluĉaj da moram brzo pobjeći”, dodao sam i lice joj se ponovno razvedrilo. Zavukla je ruku u torbicu i izvadila malu mesinganu boĉicu koju mi je gurnula u ruku. “Što je to?” pitao sam.

“Alarm u sluĉaju silovanja. Pritisni vrh.”

“Ronnie...”

“Uzmi ga. Ako ga ĉujem, znat ću da te trebam pokupiti.”

Ulica je izgledala normalno da normalnije nije mogla, ako uzmemo u obzir da svaka kuća u njoj košta više od dva milijuna funti. Sama vrijednost automobila parkiranih s obje strane ceste vjerojatno je bila veća od bogatstva mnogih malih drţava. Desetak Mercedesa, desetak Jaguara i Daimlera, pet Bentleyjevih limunzina, kabriolet Bentley, tri Aston Martina, tri Ferrarija, Jensen, Lamborghini. I Ford.

Tamnoplavi, okrenut od mene, prekoputa kuće na drugoj strani ceste, pa ga stoga nisam odmah primijetio. Dvije antene. Dva retrovizora. Udubljenje na sredini prednjih vrata.

Udubljenje kakvo bi mogao ostaviti veliki motor u boĉnom sudaru. Jedan muškarac na suvozaĉkom mjestu.

Prvi mi je osjećaj bio olakšanje. Ako su promatrali Woolfovu kuću, postojala je velika šansa da su to radili jer nisu uhvatili Saru, a kuća im je bila sljedeća po redu. No, tko bi ga znao, moţda već imaju Saru i sada su samo poslali nekoga da joj donese ĉetkicu za zube. To jest, ako još uvijek ima zube.

Ali, nema se smisla brinuti o tome. Nastavio sam hodati prema Fordu.

Ako ste ikada prošli bilo kakvu poduku o vojnoj teoriji, moguće je da ste trebali odslušati predavanje o neĉemu što se zove Boydova petlja. Boyd je bio momak koji je proveo mnogo vremena prouĉavajući zraĉnu borbu tijekom Korejskog rata i analizirao uobiĉajene

“sljedove dogaĊaja” – ili, jezikom laika, redoslijed dogaĊaja – da vidi zašto je pilot A uspio srušiti pilota B te što je o tome kasnije mislio pilot B i tko je od njih za doruĉak jeo peĉena jaja.

Boydova se teorija temelji na posve banalnom zapaţanju da kad bi A nešto napravio, B bi reagirao, A bi uĉinio nešto drugo, B bi opet reagirao i tako dalje, stvarajući petlju akcije i reakcije. Boydova petlja. Super je to posao, ako ga uspijete dobiti, moţda mislite. No Boydov “heureka” moment, zbog kojeg mu se ime do dana današnjeg spominje na vojnim akademijama diljem svijeta, dogodio se kada je došao do spoznaje da kada bi B mogao napraviti dvije stvari u istom vremenu koje mu je uobiĉajeno trebalo da napravi samo jednu, “ušao bi u petlju”, a time bi prevladale snage pravde.

Langova teorija, koja se više-manje svodi na istu stvar po znatno niţoj cijeni, jest da onog drugog mazneš u facu prije nego što je ovaj ima priliku maknuti.

Pribliţio sam se Fordu odostrag s lijeve strane i zaustavio se kraj njega, promatrajući Woolfovu kuću. Ĉovjek u Fordu nije me pogledao. Što bi uĉinio da je civil, jer ljudi gledaju druge ljude kad nemaju pametnijeg posla. Sagnuo sam se i pokucao mu na prozor. Okrenuo se i dugo buljio u mene prije nego što ga je spustio, no bilo je oĉito da me nije prepoznao. Bio je u ĉetrdesetima i volio je viski.

“Vi ste Roth?” provalio sam svojim najboljim ameriĉkim naglaskom a bio je priliĉno dobar, iako to sam kaţem.

Odmahnuo je glavom.

“Je li Roth bio ovdje?” pitao sam.

“Tko je jebeni Roth?” Oĉekivao sam da će biti Amerikanac, no imao je izniman prizvuk Londona.

“Sranje”, rekao sam, ustao i pogledao prema kući. “ Tko ste Vi?” “Dalloway”, rekao sam mršteći se. “Nisu Vam rekli da dolazim?” Ponovno je odmahnuo glavom. “Jeste li izašli iz auta? Propustili poziv?” Baš sam navaljivao, priĉao brzo i glasno, a on je djelovao zbunjeno. No, ne i sumnjiĉavo. “Jeste li ĉuli vijesti? Vidjeli novine, pobogu? Troje mrtvih, a Lang nije meĊu njima.” Buljio je u mene. “Sranje”, ponovno sam rekao, za sluĉaj da me nije ĉuo prvi put. “Što sada?”

Cigara za g. Langa. Imao sam ga. Neko sam vrijeme grickao usnu, a onda se odluĉio riskirati. “Sami ste ovdje?” Kimnuo je glavom prema kući.

“Micky je unutra.” Pogledao je na sat. “Za deset minuta se mijenjamo.”

“Zamijenite se sada. Moram unutra. Je li se itko dosad pojavio?”

“Nitko.”

“Telefon?”

“Jednom. Ţenski glas, prije otprilike sat vremena. Traţila je Saru.”

“Dobro. Ajmo.”

Bio sam unutar njegove Boydove petlje, to je bilo evidentno. Nevjerojatno je na što ljude moţete nagovoriti ako pogodite prvu notu. Izvukao se iz auta, ţeljan pokazati kako brzo moţe izaći iz automobila, i pratio me zalijepljen za mene dok sam išao prema kući. Izvadio sam kljuĉeve svog stana iz dţepa i zatim se zaustavio.

“Imate li lozinku?” pitao sam dok smo prilazili prednjim vratima.

“Molim?”

Nestrpljivo sam zakolutao oĉima.

“Lozinku. Znak. Ne ţelim da mi Micky probuši prsni koš dok ulazim kroz ta prokleta vrata.”

“Ne, mi samo... Hoću reći, samo doviknem „Micky‟.”

“Ma, krasno, pa to je genijalno”, rekao sam. “Tko se toga dosjetio?” Namjerno sam vršio pritisak, kako bi se nakostriješio i bio još spremniji pokazati koliko je djelotvoran. “Ajde, uĉini to.”

Usta je prislonio uz poštanski sanduĉić.

“Micky”, rekao je i pogledao me kao da se ispriĉava. “Ja sam.”

“Aha, kuţim”, rekao sam. “Tako zna da si to ti. Fora.”

Uslijedila je tišina, a zatim se brava okrenula, i ja sam ušao ravno u kuću.

Pokušao sam ne gledati previše Mickyja kako bi odmah shvatio da nije problem u njemu. No, letimiĉnim pogledom vidio sam da je u ĉetrdesetima i da je mršav kao vrlo tanak štap. Nosio je otvorene koţne rukavice i pištolj, a vjerojatno i neku odjeću, no na nju nisam baš obraćao pozornost.

Pištolj je imao Smith & Wesson polituru od nikla, kratku cijev i zatvoreni ĉekić, zbog ĉega je bio dobar za pucanje iz dţepa. Vjerojatno je to bio model Bodyguard Airweight, ili nešto sliĉno. Podmukli pištolj. Moţda se pitate mogu li navesti neki iskreni, pristojni pištolj s fer razmišljanjem. Naravno da ne mogu. Svi pištolji bacaju olovo na ljude s namjerom da ih ozlijede, no jednom kad to ustanovimo, imaju više ili manje razliĉite karaktere. Neki su malo podmukliji.

“Ti si Micky?” pitao sam dok sam pregledavao hodnik.

“Jesam.” Micky je Škot i oĉajniĉki je pokušavao dobiti neki znak od partnera kako bi doznao tko sam pobogu sad ja. Micky će biti problem.

“Pozdravlja te Dave Carter.” Išao sam u školu s Daveom Carterom.

“Aha. Da”, rekao je. “Dobro.”

Bingo. Dvije Boydove petlje u pet minuta. S vrtoglavim osjećajem pobjede krenuo sam

prema stoliću u hodniku i podigao slušalicu.

“Gwinevere”, rekao sam enigmatiĉno. “Ušao sam.”

Spustio sam slušalicu i krenuo prema stubištu, proklinjući se zbog tako ţestoke melodrame. Sigurno je nisu popušili. No, kad sam se okrenuo, obojica su još stajali na mjestu, krotki poput jaganjaca, s parom “ti si šef” izraza na licima.

“Gdje je curina spavaća soba?” nestrpljivo sam pitao. Jaganjci su razmijenili preplašene poglede. “Provjerili ste sobe, zar ne?” Kimnuli su glavom. “No, pa koja, dovraga, ima ĉipkaste jastuke i plakat Stefana Edberga?”

“Druga nalijevo”, rekao je Micky.

“Hvala.”

“Ali.” Ponovno sam se zaustavio.

"Ali što?”

“Nema plakata.”

Poklonio sam im obojici solidnu verziju prezrivog pogleda i nastavio stubištem prema gore.

Micky je bio u pravu, nije bilo plakata Stefana Edberga. A nije ni bilo baš puno ĉipkastih jastuĉića. Moţda osam. No, u zraku se osjetio Fleur de Fleurs, u omjeru jedan na milijardu, i osjetio sam nagli, fiziĉki udarac brige i ĉeţnje. Prvi sam put shvatio koliko ţelim zaštititi Saru od ĉega već ili koga već.

E sad, moţda je to samo hrpa gluposti o zaštiti dame u nevolji, a moţda bi mi se neki drugi dan hormoni pozabavili skroz drugim predmetom. No, u tom trenutku, dok sam stajao usred njezine sobe, ţelio sam spasiti Saru. Ne samo zato što je dobra, a negativci to nisu, nego zato što mi se sviĊala. Jako mi se sviĊala.

No, dosta o tim glupostima.

Prišao sam noćnom ormariću, podigao slušalicu i stavio je ispod ĉipkastog jastuĉića.

Ako bi koji od jaganjaca ponovno smogao hrabrosti ili znatiţelje i odluĉio se za poziv-za-objašnjenje, ĉut ću ga. Ali, jastuĉić bi trebao sprijeĉiti da oni mene ĉuju.

Prvo sam pregledao ormare, nagaĊajući je li nestao znaĉajan dio Sarine odjeće. Tu i tamo bilo je nekoliko praznih vješalica, no nedovoljno da bi ukazalo na uredan odlazak na neko udaljeno mjesto.

Na toaletnom su se stoliću nalazile posudice i ĉetkice. Krema za lice, krema za ruke, krema za nos, krema za oĉi. Na trenutak sam se zapitao što bi se dogodilo kad biste doma došli pijani i sluĉajno kremu za lice stavili na ruke ili kremu za ruke na lice.

Ladice toaletnog stolića bile su više-manje istog sadrţaja. Svi alati i maziva potrebni za odrţavanje suvremene Formula 1 ţene na cesti. No, definitivno nije bilo dosjea.

Sve sam ih zatvorio i ušao u njezinu kupaonicu. Svileni ogrtaĉ koji je Sara imala na sebi kad sam je prvi put vidio visio je na vratima. Na polici pokraj umivaonika stajala je ĉetkica za zube.

Vratio sam se u spavaću sobu i još je jednom pregledao, nadajući se znaku neĉega. Ne mislim stvarnom znaku – nisam oĉekivao adresu napisanu ruţem na ogledalu – no nadao sam se neĉemu, neĉemu što se tamo trebalo nalaziti, a nije, ili što se nije tamo trebalo nalaziti, a jest.

No, nije bilo nikakvog znaka, a ipak nešto nije bilo u redu. Morao sam stati usred sobe i neko vrijeme osluškivati prije nego što sam shvatio o ĉemu se radi.

Nisam mogao ĉuti jaganjce kako razgovaraju. A to nije bilo u redu. Trebali su imati puno toga reći jedan drugome. Ta ipak sam ja Dalloway, a Dalloway je novi element u njihovim ţivotima; trebali su priĉati o meni.

Prišao sam prozoru i pogledao prema ulici. Vrata Forda bila su otvorena i ĉinilo se da iz njega viri noga viski jaganjca. Priĉao je na radiju. Telefonsku slušalicu maknuo sam s kreveta i ponovno spustio, a dok sam to radio, automatski sam otvorio ladicu noćnog ormarića. Bila je mala, no ĉinilo se da je u njoj više toga nego u ostatku sobe. Kopao sam po paketićima papirnatih maramica, blazinica, papirnatih maramica, škaricama za nokte, polupojedenoj Suchard ĉokoladi, papirnatim maramicama, kemijskim olovkama, pincetama, papirnatim maramicama, papirnatim maramicama – jedu li ţene te jebene stvari ili koji kurac? – i tamo, na dnu ladice, ugnijeţĊen meĊu papirnatim maramicama, nalazio se teţak smotuljak zamotan u ţutu koţu. Njezin atraktivan mali Walther TPH. Izbacio sam magazin i provjerio boĉni utor.

Pun. Pištolj sam stavio u dţep, još jednom duboko udahnuo Ninu Ricci i izašao iz sobe.

Nešto se promijenilo izmeĊu jaganjaca otkad sam posljednji put s njima razgovarao.

Definitivno nagore. Prednja su vrata bila otvorena, Micky je bio naslonjen na zid pokraj njih s desnicom u dţepu, a Viski je stajao vani na prednjem stubištu i motrio lijevo i desno niz ulicu.

Okrenuo se kad me je ĉuo na stubištu.

“Ništa”, rekao sam, a onda sam se sjetio da sam navodno bio Amerikanac. “Ništa pod milim bogom. Zatvorite vrata, no?”

“Dva pitanja”, rekao je Micky.

“Da?” pitao sam. “Ajde, brzo.”

“Tko je jebeni Dave Carter?”

Nije mi se ĉinilo previše smislenim da mu objašnjavam kako je Dave Carter bio juniorski prvak rukometa u školi te da sad radi za oĉevu tvrtku koja se bavi elektriĉnim inţenjerstvom u Hoveu. Pa sam rekao: “A koje je drugo pitanje?”

Micky je pogledao Viskija, koji je prišao vratima i popriliĉno se isprijeĉio preko mog izlaza. “Tko si ti, jebote?”

“Dalloway”, rekao sam. “Hoćeš da ti zapišem? Koji vam je kurac?” Desnicu sam stavio u dţep i vidio kako se Mickyjeva desnica miĉe u njegovu.

Ako se odluĉi ubiti me, znao sam da neću ni ĉuti pucanj. No, ipak sam uspio ruku ubaciti u desni dţep. Samo šteta što sam Walthera stavio u lijevi. Ponovno sam izvadio ruku, polagano, sa zatvorenom šakom. Micky me je gledao kao zmija.

“Goodwin kaţe da nikada nije ĉuo za tebe. Nikoga nije poslao. Nikome nije ni rekao da smo ovdje.”

“Goodwin je lijena budala koja nije dorasla ovom zadatku”, rekao sam iznerviran.

“Kakve veze on ima sa svim time?”

“Apsolutno nikakve", rekao je Micky. “Zanima li te zašto?”

Potvrdno sam kimnuo. “Da, zanima me zašto.”

Micky se nasmiješio. Imao je grozne zube. “Zato što ne postoji”, rekao je. “Izmislio sam ga.”

I eto ga. Sad sam ja Zapetljan. Kako siješ tako ćeš i ţeti.

“Ponovno ću te pitati”, rekao je, buljeći prema meni. “Tko si ti?”

Dopustio sam da mi ramena klonu. Izgubio sam partiju. Ispruţio sam ruke ispred sebe gestom koja je izraţavala “stavite mi lisice, g. policajĉe”. “Ţelite znati kako se zovem?” pitao sam.

“Aha.” Razlog zašto nisu ĉuli odgovor jest to što nas je prekinuo probij-bubnjić urlik nevjerojatnog intenziteta. Zvuk se odbio od poda i stropa hodnika i vratio dvostrukom snagom, ljuljajući mozak i muteći vid.

Micky je napravio grimasu i krenuo natrag uza zid, a Viski je poĉeo dizati ruke prema ušima. U tih pola sekunde koje su mi dali, otrĉao sam prema otvorenim vratima i desnim ramenom udario Viskija u prsa. Odbio se prema natrag i pao na ogradu dok sam se ja okrenuo nalijevo i poĉeo bjeţati niz ulicu brzinom kojom nisam trĉao otkad sam imao šesnaest godina.

Ako se uspijem udaljiti dvadeset metara od Airweighta, imam šansu.

Ruku na srce, nisam siguran jesu li pucali na mene. Nakon nevjerojatnog zvuka iz Ronniene malene mjedene kutijice, uši nisu bile u stanju procesuirati takvu vrstu informacija.

Samo znam da me nisu silovali.

Jedanaest

Ništa nije grijeh osim gluposti.

OSCAR WILDE

Ronnie nas je odvezla natrag u svoj stan pokraj Ulice King, a kraj njega smo prošli desetak puta u svakom smjeru. Nismo provjeravali prati li je netko, nego smo samo traţili parkirno mjesto.

Bilo je to doba dana kad Londonci koji imaju automobile, a to je većina njih, skupo plaćaju to što su si priuštili – vrijeme se ne miĉe ili ide unatrag ili radi neki kurac koji nije u skladu s normalnim pravilima svemira – i sve one televizijske reklame koje prikazuju seksi sportske aute kako piĉe po napuštenim cestama kroz prirodu poĉinju blago ići na ţivce. Mene, naravno, ne iritiraju, jer vozim motor. Dva kotaĉa – dobro; ĉetiri kotaĉa – loše.

Kad je napokon uspjela zgurati TVR u parkirno mjesto, razmotrili smo da se taksijem dovezemo natrag do njezina stana, no odluĉili smo da je dovoljno lijepo vani i da bi nam pasala šetnja. Odnosno da bi Ronnie pasala šetnja. Ljudima poput Ronnie uvijek paše šetnja, a onima poput mene uvijek pašu ljudi poput Ronnie, pa smo oboje obuli ĉvrst par nogu za šetnju i krenuli. Putem sam joj ukratko ispriĉao što se dogodilo u Ulici Lyall, a ona me je oĉarano slušala u gotovo apsolutnoj tišini. Visjela je o svakoj rijeĉi na naĉin na koji ljudi, a posebice ţene, obiĉno ne vise. Obiĉno se puste, u padu iskrenu gleţanj i okrive mene za to.

Ali, Ronnie je bila nekako drugaĉija. Drugaĉija utoliko što je mislila da sam ja drugaĉiji.

Kad smo napokon stigli do njezina stana, otkljuĉala je prednja vrata, stala po strani i pitala, ĉudesnim glasom male curice, ako me ne bi smetalo da prvi uĊem. Na trenutak sam je pogledao. Mislim da je moţda htjela procijeniti koliko je cijela stvar ozbiljna, kao da još nije sigurna u to ili u mene; pa sam stavio strog izraz na lice i ušao u stan na naĉin za koji sam se nadao da nalikuje Clintu Eastwoodu – odgurnuvši vrata nogom, naglo otvarajući ormare – dok je ona stajala u hodniku, rumenih obraza.

U kuhinji sam rekao: “O, boţe.”

Ronnie je uzdahnula, a zatim potrĉala prema naprijed i povirila iza dovratka.

“Je li ovo bolonjez?” pitao sam i podigao kuhaĉu punu neĉeg starog i krivo procijenjenog.

Prekorila me i nasmijala se s olakšanjem, a zatim sam se i ja nasmijao i odjednom smo bili kao jako stari prijatelji. Ĉak i bliski. Stoga sam je oĉito morao pitati.

“Kada se vraća?”

Pogledala me, malo se zarumenjela i prionula na ĉišćenje bolonjeza iz lonca. “Kada se tko vraća?”

“Ronnie”, rekao sam. Pomaknuo sam se dok nisam došao više-manje ispred nje. “Jako si lijepo graĊena, ali ne nosiš veliĉinu ĉetrdeset i ĉetiri po prsima. A i da nosiš, ne bi je nosila u mnogo identiĉnih prugastih odjela.”

Pogledala je prema spavaćoj sobi, sjetila se ormara, a zatim otišla do sudopera i poĉela vrućom vodom ispirati lonac.

“Jesi li za piće?” pitala je, a da se nije okrenula.

Izvadila je bocu votke dok sam ja bacao kockice leda po kuhinjskom podu i konaĉno odluĉila reći da joj je deĉko, to sam i pretpostavljao, prodavao robu u Cityju; nije svaku noć provodio kod nje, a i kad je, nikad nije dolazio prije deset naveĉer. Iskreno, da mi je funta za svaki put kad mi je to neka ţena ispriĉala, sada bih imao barem tri. Zadnji put kad se to dogodilo, deĉko se vratio u devetnaest sati. “Nikad to prije nije uĉinio”, zaĉuo sam, a onda me udario stolicom.

Po glasu, a i iz rijeĉi, zakljuĉio sam da im veza ne ide baš tako glatko kako bi to mogla i, unatoĉ znatiţelji, smatrao sam da je moţda najbolje promijeniti temu.

Kad smo se smjestili na kauĉ, uz milozvuĉnu glazbu koje su kockice leda stvarale u ĉašama, poĉeo sam joj pruţati malo potpuniju verziju dogaĊaja – poĉevši od Amsterdama i završavajući u Ulici Lyall, no izostavljajući dio o helikopterima i Postdiplomskim studijima. A i tako je to bila podulja priĉa, s dosta junaĉkih pothvata, a dodao sam i neke “ne-baš-junaĉke-ali-dobro-zvuĉe” kako bi zadrţala blistavo mišljenje o meni. Kad sam završio, malo se namrštila.

“Ali nisi našao dosje”, pitala je razoĉarano.

“Jok”, rekao sam. “Što ne znaĉi da nije tamo. Ako ga je Sara doista htjela sakriti u kući, ekipi graditelja trebalo bi otprilike tjedan dana da je pravilno pretraţe.”

“Ja sam pretraţila galeriju i tamo definitivno nema niĉega. Ostavila je nešto papirologije, ali sve je vezano uz posao.” Otišla je do stola i otvorila svoju aktovku. “Našla sam njen dnevnik, ako to moţe biti od koristi.”

Ne znam je li to ozbiljno mislila. Sigurno je proĉitala dovoljno romana Agathe Christie

da zna da je naći dnevnik gotovo uvijek dobra stvar.

Ali, moţda ne i ovaj Sarin. Formata A4 u koţnim koricama, koji je napravila dobrotvorna organizacija za cistiĉnu fibrozu, nije mi rekao puno više o svojoj vlasnici od onoga što sam i sam mogao nagaĊati. Ozbiljno je shvaćala svoj posao, malo jela za ruĉak, umjesto toĉke na “i” nije stavljala kruţiće, ali je crtala maĉke dok je razgovarala na telefon. Nije imala mnogo planova za sljedećih par mjeseci, a zadnja je zabilješka glasila samo “CED OK 7.30”.

Pregledavajući prethodne tjedne, vidio sam da je CED bio OK još tri puta, jednom u 7.30, a dva puta u 12.15.

“Znaš li moţda tko je ovo?” pitao sam Ronnie, pokazujući joj zabilješku. “Charlie?

Colin? Carl, Clive, Clarissa, Carmen?” Potrošio sam ţenska imena koja poĉinju na C. Ronnie se namrštila.

“Zašto bi napisala i srednji inicijal?”

“Pojma nemam”, rekao sam.

“Mislim, ako je ime Charlie Dunce, zašto nije napisala CD?” Pogledao sam na stranicu.

“Charlie Etherington Dunce? Bog zna. To je tvoj teritorij.” “Što bi to trebalo znaĉiti?” ZaĉuĊujuće brzo se uvrijedila.

“Oprosti, samo sam mislio... ma, pretpostavljam da dane provodiš s likovima s dva prezimena”, utihnuo sam. Vidio sam da se to Ronnie ne sviĊa.

“Da, imam i pretenciozan glas i pretenciozan posao i deĉko mi radi u Cityju.” Digla se i otišla natoĉiti si još jednu votku. Mene nije ponudila i imao sam, definitivno, osjećaj da plaćam za tuĊe grijehe.

“Gledaj, ţao mi je”, rekao sam. “Nisam ništa loše mislio.”

“Nisam kriva što zvuĉim kako zvuĉim, Thomas”, rekla je. “Niti kako izgledam.” Otpila je gutljaj votke i ostala okrenuta leĊima prema meni.

“O kakvoj krivnji priĉaš? Super zvuĉiš, a izgledaš još bolje.”

“Joj, zaveţi.”

“I hoću, za trenutak”, rekao sam. “Zbog ĉega se toliko ljutiš?”

Uzdahnula je i ponovno sjela.

“Jer mi to ide na ţivce, eto, zato. Polovica ljudi koje susrećem ne doţivljava me ozbiljno zbog toga kako govorim, a druga polovica me uzima ozbiljno samo zbog toga kako govorim.

Nakon nekog vremena, sve ti to poĉne ići na ţivce.”

“Okej, znam da će ti ovo sad zvuĉati ljigavo, ali ja te doţivljavam ozbiljno.”

“Stvarno?”

“Naravno. Nevjerojatno ozbiljno.” Priĉekao sam malo. “Uopće me ne smeta što si umišljena kuĉka.”

Dugo me je gledala, a ja sam za to vrijeme poĉeo razmatrati mogućnost da sam je moţda krivo procijenio i da će nešto baciti na mene. A onda se odjednom nasmijala, odmahnula glavom i ja sam se puno bolje osjećao. Nadam se da je i ona.

Oko šest sati zazvonio je telefon i po naĉinu kako je Ronnie drţala slušalicu bilo mi je jasno da joj deĉko daje do znanja kad će doći. Buljila je u pod i puno puta rekla “aha”, ili zato što sam ja bio u prostoriji ili zato što im je veza došla u tu fazu. Uzeo sam jaknu i ĉašu odnio u kuhinju.

Oprao sam je i osušio, za sluĉaj da to ona zaboravi, i vraćao je natrag u ormarić kad se Ronnie pojavila.

“Hoćeš li me nazvati?” Izgledala je pomalo tuţna. A moţda sam i ja bio.

“Moţeš se kladit u to”, rekao sam.

Pustio sam je da reţe luk i priprema se za povratak brokera i izašao iz njezina stana.

Oĉito su imali dogovor da ona njemu kuha veĉeru, a on njoj priprema doruĉak. Budući da je Ronnie tip osobe koja će par komada grejpfruta nazvati ogromnom gozbom, pretpostavljam da je on bolje prošao.

Stvarno. Muškarci.

Taksi me odvezao Ulicom King u West End i u pola sedam lunjao sam ispred Ministarstva obrane. Nekoliko me je policajaca promatralo dok sam se prešetavao gore-dolje, ali sam se naoruţao planom grada i fotićem za jednokratnu upotrebu te slikao golubove na dovoljno glupav naĉin da se smire. Puno je više sumnjiĉavosti pokazao trgovac kad sam ga zatraţio za plan grada i rekao da mi je svejedno kojeg grada.

Nisam napravio nikakve druge pripreme za ovo i nikako nisam htio da mi glas bude snimljen na bilo kakvim ulaznim pozivima Ministarstvu. Odluĉio sam testirati svoj dojam da je O‟Neal štreber i na temelju prve izvidnice ĉinilo se da sam bio u pravu. Sedmi kat, ured u kutu, a O‟Neal je vrijedno radio dugo u noć. Mreţaste zavjese vladina zdanja, kakve su visjele na prozorima svih njenih “osjetljivih” zgrada, moţda su i bile zaštita od telefotografskih objektiva, no ne mogu sprijeĉiti da se s ulice ne vidi svjetlo koje je unutra upaljeno.

Jednom davno, u punom jeku hladnog rata, glupan u jednoj od nadzornih sigurnosnih sluţbi donio je odluku da svi uredi koji bi mogli biti mete trebaju dvadeset i ĉetiri sata na dan drţati upaljeno svjetlo kako neprijateljski agenti ne bi mogli pratiti tko gdje radi i koliko dugo.

Svojedobno su tu zamisao doĉekali kimanjem glavom i tapšanjem ramena te mumljanjem “taj će lik Carruthers daleko dogurati, pazite što vam kaţem” – sve dok raĉuni za struju nisu poĉeli padati na otiraĉe nadleţnih financijskih odjela, kada su toj zamisli momentalno, a i Carruthersu, elegantno pokazali vrata.

O‟Neal se ukazao na glavnim vratima Ministarstva u sedam i deset. Kimnuo je ĉuvaru koji ga je ignorirao i zakoraĉio u sumrak Whitehalla. Nosio je aktovku, što je bilo ĉudno jer ga nitko ne bi pustio van iz zgrade s neĉim vaţnijim od nekoliko listova WC papira – tako da je moţda jedan od onih ĉudaka koji se sluţe aktovkom kao rekvizitom. Ne znam.

Pustio sam da se udalji nekoliko stotina metara od Ministarstva prije nego što sam krenuo za njim i morao sam se potruditi da usporim hod jer je O‟Neal hodao iznimno polagano.

Mogli biste pomisliti da je uţivao u vremenu, kad bi ga bilo da se u njemu uţiva.

Sve dok nije prešao Mal i poĉeo ubrzavati, nisam shvatio da šeta; igra ulogu tigra iz Whitehalla koji se šulja, gospodar svega na što mu oĉi padnu, ĉuvar moćnih drţavnih tajni od kojih bi svaka oborila s nogu prosjeĉnog zadivljenog turista kada bi on ili ona samo znali. Kada je napokon izašao iz dţungle na otvorenu savanu, više se nije isplatilo glumiti, pa je normalno hodao. O‟Neal je ĉovjek kojeg biste mogli saţalijevati, samo kad biste za to imali vremena.

Ne znam zašto, ali oĉekivao sam da ode ravno doma. Zamišljao sam kuću u nizu u Putneyju, gdje mu strpljiva dugogodišnja supruga sluţi šeri i peĉeni bakalar te glaĉa košulje dok on gunĊa i odmahuje glavom na televizijske vijesti, kao da svaka rijeĉ za njega ima neko dodatno, mraĉnije znaĉenje. Umjesto toga, odskakutao je stepenicama, prošao Institut suvremenih umjetnosti i ušao u Pall Mall i Putniĉki klub.

Nije imalo smisla da tamo bilo što pokušam. Promatrao sam kroz staklena vrata dok je O‟Neal zamolio portira da provjeri njegov pretinac – bio je prazan – a zatim, kad sam vidio kako skida kaput i ide prema baru, došao sam do zakljuĉka da ga bez brige mogu ostaviti na neko vrijeme.

Kupio sam pomfrit i hamburger na kiosku u Haymarketu i malo prošetao, putem ţvaĉući, i gledao ljude u ţarkim majicama kako se guraju da bi vidjeli mjuzikle koji se, izgleda, prikazuju još otkako sam se ja rodio. Depresija je poĉela polako sjedati na moja ramena dok sam šetao i iznenada sam shvatio da radim apsolutno isto što i O‟Neal – gledam svoje sugraĊane umornim, ciniĉnim pogledom “ah, vi jadnici, da samo znate”. Trgnuo sam se iz toga, a hamburger bacio u smeće.

Izašao je u pola devet i Haymarketom krenuo prema Piccadillyju. Odatle je nastavio Avenijom Shaftesbury, zatim skrenuo lijevo u Soho, gdje je ţamor kazališne publike prerastao u dublje lupanje pomodnih barova i striptiz-klubova. Ogromni brkovi s muškarcima koji vise s njihove poleĊine vucarali su se po haustorima i mrmljali nešto o “seksi predstavama” dok sam prolazio mimo njih.

I O‟Neala su jednako tako prizivali vratari, ali on je, izgleda, znao kamo ide i nijednom nije okrenuo glavu prema reklamiranoj robi. Umjesto toga je nekoliko puta skrenuo lijevo i desno, ne osvrnuvši se, dok nije stigao do svoje oaze, The Shale. Okrenuo se i ušao ravno unutra.

Nastavio sam hodati do kraja ulice, tamo sam šetuckao minutu, a zatim se vratio kako

bih se divio intrigantnoj fasadi The Shale. Rijeĉi “uţivo”, “cure”, “erotski”, “ples” i “seksi" nasumiĉno su naslikane po vratima, kao da vas pozivaju da pokušate od njih sroĉiti reĉenicu, a u staklenoj vitrini bilo je zakvaĉeno nekoliko izblijedjelih fotografija ţena u donjem rublju.

Cura u uskoj koţnoj suknji šepurila se na ulazu, a ja sam joj se nasmiješio na naĉin koji govori da sam iz Norveške i da The Shala izgleda kao pravo mjesto ako se ţeliš osvjeţiti nakon napornog dana u ţivotu Norveţanina. Jednako sam tako mogao i zaurlati da upravo upadam s bacaĉem plamena, sumnjam da bi i trepnula. Kad bi mogla trepnuti od teţine maskare.

Platio sam joj petnaest funti i ispunio ĉlansku pristupnicu na ime Larsa Petersena, s adresom odjela za poroke, New Scotland Yard, i spustio se stepenicama u podrum da vidim koliko toĉno uţivo, seksi, erotski ples i cure The Shale zapravo mogu biti.

Bila je to jadna rupĉaga. Baš jako, jako jadna. Uprava je davno odluĉila da je prigušivanje svjetala jeftina alternativa ĉišćenju lokala i pratio me stalan osjećaj da mi se komadi tapisona lijepe za Ċonove cipela. Dvadesetak stolova postavljeni su oko malene pozornice, na kojoj su tri cure staklenih oĉiju hopsale uz neku glasnu glazbu. Strop je bio tako nizak da je najviša od njih morala plesati sagnuta; no na veliko ĉudo, s obzirom na to da su sve tri bile gole, a glazba Bee Gees, uspijevalo im je to sve odraditi priliĉno dostojanstveno.

O‟Neal je imao stol naprijed i ĉinilo se da mu se sviĊa cura lijevo, blijedi stvor koji je meni izgledao kao da bi joj dobro došao veliki odrezak i mesna štruca te dobar san. Oĉi je drţala uperene na straţnji zid kluba i nijednom se nije nasmiješila.

“Piće?” Ĉovjek s ĉirevima na vratu preko šanka je bio nagnut prema meni.

“Viski, molit ću”, rekao sam i okrenuo se prema pozornici.

“Pet funti.”

Pogledao sam ga.

“Kako, molim?”

“Pet funti za viski. Plaćate odmah.”

“Ne moţe”, rekao sam. “Dajte mi viski. Onda ću platiti.”

“Prvo plaćate.”

“Prvo se jebite vrtnim vilama.” Nasmiješio sam se kako bih ublaţio svoje rijeĉi. Donio je viski. Platio sam mu pet funti.

Nakon deset minuta za šankom, došao sam do zakljuĉka da je O‟Neal ovdje kako bi uţivao u predstavi i ništa drugo. Nije pogledavao na sat ili prema vratima, a dţin je pio dovoljno opušteno da me je uvjerio da definitivno više nije bio na duţnosti. Popio sam svoje piće i prišao njegovu stolu.

“Da pogodim. To ti je nećakinja, a ovo samo radi kako bi se uĉlanila u društvo dramskih umjetnika i pridruţila druţini Royal Shakespeare Company.” O‟Neal se okrenuo i buljio u

mene dok sam izvlaĉio stolicu i sjedao. “Bok”, rekao sam. “Što ti ovdje radiš?” pitao je ljuto. Mislim da mu je moţda bilo malo neugodno.

“Samo malo”, rekao sam. “To je sasvim krivi redoslijed. Ti bi trebao reći „bok‟, a ja na to kaţem „što radiš ovdje‟.”

“Gdje si, dovraga, bio?”

“A, tu i tamo”, rekao sam. “Kao što znate, ja sam latica koja lebdi na jesenjem povjetarcu. Trebalo bi mi to pisati u dosjeu.”

“Pratio si me.”

“Pst. Pratio je tako ruţna rijeĉ. Draţa mi je „ucjena‟.”

“Molim?”

“Ali to, naravno, ima posve drugo znaĉenje. Stoga recimo da sam te pratio.”

Poĉeo se osvrtati po prostoriji, da vidi imam li kakvih povećih prijatelja sa sobom. A moţda je traţio svoje poveće prijatelje. Nagnuo se prema naprijed i prosiktao: “U gadnoj si nevolji, Lang, baš gadnoj. Mislim da je fer od mene da te upozorim na to.”

“Da, mislim da si vjerojatno u pravu”, rekao sam. “Gadna nevolja svakako je jedno od mjesta u kojima sam, a drugo je striptiz-bar. S drţavnim sluţbenikom koji će barem sat vremena ostati neimenovan.”

Zavalio se natrag u stolicu, a ĉudna mu se grimasa poĉela rastezati licem. Podignute obrve, usta zakrivljena prema gore. Shvatio sam da je to poĉetak osmijeha. U komadima.

“O boţe”, rekao je. “Stvarno me pokušavaš ucijeniti. To je prejadno.”

“Stvarno? Pa to onda ne smijemo dozvoliti.”

“Nalazim se s nekime ovdje. Odabir mjesta za sastanak nije bio moj.” Iskapio je svoj treći dţin. “Bio bih ti jako zahvalan kad bi otišao negdje drugdje, da ne moram pozvati vratara da te izbaci.”

Glazba se glatko prebacila u glasnu, ali bezliĉnu verziju pjesme War, What Is It Good For?, a O‟Neilova nećakinja se pomaknula prema prednjem dijelu pozornice i poĉela tresti vaginom prema nama, gotovo u ritmu glazbe.

“Ne znam baš”, rekao sam. “Mislim da mi je sasvim okej ovdje.”

“Lang, upozoravam te. Trenutno ti je jako slab rejting u banci. Imam vaţan sastanak ovdje, a ako ga ometeš ili mi na bilo koji naĉin zasmetaš, uništit ću te. Jesi li me shvatio?”

“Kapetan Mainwaring”, rekao sam. “Na njega me podsjećaš.”

“Lang, ovo je zadnji put...”

Zaustavio se kad je vidio Sarin Walther. Mislim da bih vjerojatno i ja tako postupio na njegovu mjestu.

“Mislio sam da si rekao da ne nosiš oruţje”, rekao je nakon nekog vremena. Bilo ga je

strah, ali je to pokušavao sakriti. “Ţrtva sam mode”, rekao sam. “Netko mi je rekao da su moderni ove godine, pa sam ga morao nabaviti.” Poĉeo sam skidati jaknu. Nećakinja je bila udaljena manje od metra od nas, ali je još buljila u straţnji zid.

“Nećeš ovdje pucati, Lang. Ne vjerujem da si toliko lud.”

Jaknu sam smotao u ĉvrstu loptu, a pištolj gurnuo u jedan od nabora.

“O, da, jesam”, rekao sam. “Sasvim. Zvali su me Thomas „Bijesni Pas‟ Lang.”

“Poĉinjem” O‟Nealova je prazna ĉaša eksplodirala. Komadići su se razletjeli po stolu i podu.

Problijedio je kao krpa.

“Boţe...” zamucao je.

Sve je u ritmu. Ili ga imaš ili ga nemaš. Pucao sam na jednom od glasnih, snaţnih akorda Warn i nisam proizveo više huke nego da sam polizao omotnicu. Da je to nećakinja uĉinila, ispalila bi izmeĊu akorda i sve pokvarila.

“Još jedno piće?” pitao sam i zapalio cigaretu da prikrijem miris spaljenog baruta. “Ja ĉastim.”

War je završio prije Boţića i tri su cure napustile pozornicu, a zamijenio ih je par ĉiji je ĉin uvelike ovisio o biĉevima. Oĉito je bilo da su brat i sestra i zajedno nisu imali manje od sto godina. Muškarĉev biĉ bio je samo metar dugaĉak zbog spuštenog stropa, ali je on njime baratao kao da je deset metara dugaĉak, biĉujući sestru u ritmu pjesme We Are The Champions.

O‟Neal je ĉedno pijuckao novi dţin i tonik.

“Dakle”, rekao sam, popravljajući poloţaj jakne na stolu, “samo jednu stvar trebam od tebe.”

“Idi k vragu.”

“Svakako ću ga posjetiti, a pazit ću da i tebi pripremi sobu. Ali ţelim znati što si napravio sa Sarom Woolf.” Ĉašu je zaustavio izmeĊu gutljaja i okrenuo se prema meni, iskreno zbunjen. “Što sam ja napravio s njom? Što te je, pobogu, navelo da pomisliš da ja imam ikakve veze s njom?”

“Nestala je”, rekao sam.

“Nestala. Da. Pretpostavljam da je to melodramatiĉan naĉin da kaţeš kako je ne moţeš naći?”

“Otac joj je mrtav”, rekao sam. “To si znao?”

Dugo me vremena gledao.

“Da, znao sam”, rekao je. “Ali me zanima kako ti to znaš.”

“Ti prvi.”

Ali O‟Neal se ohrabrio, a kad sam mu pribliţio jaknu, nije ni trepnuo.

“Ubio si ga”, rekao je, djelomiĉno ljut, djelomiĉno zadovoljan. “U tome je stvar, zar ne?

Thomas Lang, hrabri plaćenik, napokon je obavio posao i ubio ĉovjeka. E, dragi prijatelju, teško ćeš se izvući iz ovoga, nadam se da si toga svjestan.” “Što su Postdiplomski studiji?”

Ljutnja i zadovoljstvo postupno su mu išĉezli s lica. Nije izgledao kao da planira odgovoriti, pa sam odluĉio nastaviti.

“Reći ću ti što ja mislim o Postdiplomskim studijima”, rekao sam, “a ti ćeš me bodovati od jedan do deset po toĉnosti.” O‟Neal je nepomiĉno sjedio.

“Za poĉetak, Postdiplomski studiji znaĉe razliĉite stvari razliĉitim ljudima. Jednoj grupi to znaĉi razvoj i marketing nove vrste vojne letjelice. Oĉito vrlo tajne. Jednako tako vrlo neugodne. Vrlo ilegalne – dobro, to vjerojatno i ne. Drugoj grupi, a ovdje sad postaje vrlo zanimljivo, Postdiplomski se studiji odnose na pokretanje teroristiĉke akcije koja će omogućiti kreatorima ove letjelice da demonstriraju prednosti svoje igraĉke. Na naĉin da ubiju ljude. I zarade stvarno ogromnu hrpu love od entuzijastiĉnih kupaca koji će uslijediti. Vrlo tajno, vrlo neugodno i vrlo, vrlo, vrlo na desetu, ilegalno. Alexander Woolf je doznao za ovu drugu grupu, odluĉio da to ne moţe dopustiti i poĉeo im smetati. Tako da je druga grupa, od koje neki moţda imaju legitimne poloţaje unutar obavještajne zajednice, poĉela spominjati Woolfa na koktelima kao prodavaĉa droge, kako bi ga ocrnili i potkopali bilo kakvu kampanju koju bi on moţda pokrenuo. A kad to nije uspjelo, prijetili su mu ubojstvom. A kad ni to nije uspjelo, ubili su ga. A moţda su mu ubili i kćer.”

O‟Neal se još nije pomaknuo.

“No, oni koje doista ţalim u svemu ovome”, rekao sam, “osim obitelji Woolf, oĉito su oni koji misle da pripadaju prvoj grupi, koja nije ilegalna, ali cijelo vrijeme pomaţu i podrţavaju i na druge naĉine pruţaju podršku drugoj grupi, koja je vrlo ilegalna, a da to ni ne znaju. Rekao bih da je netko u tom poloţaju definitivno ulovio tvora za rep.”

Sad mi je gledao preko ramena. Prvi put otkad sam ga upoznao nisam mogao pogodili o ĉemu razmišlja.

“Eto, to je to”, rekao sam “Osobno, mislim da je to bila odliĉna predstava, ali sada prepuštam stvar Judith i mišljenju sudaca.”

No, još nije odgovorio. Pa sam se okrenuo i pratio mu pogled prema vratima kluba, gdje je stajao jedan od vratara i prstom pokazivao na naš stol. Vidio sam da je kimnuo glavom i povukao se prema natrag, a vitak, snaţan lik Barnesa, Russella P. zakoraĉio je u prostoriju i krenuo prema nama.

Obojicu sam ih ubio na licu mjesta, uhvatio sljedeći let za Kanadu, gdje sam se oţenio

ţenom koja se zove Mary-Beth i pokrenuo uspješan posao s keramikom.

Ili sam to trebao napraviti.

Dvanaest

Nije osjećao zadovoljstvo u snazi konja; Niti je uživao u čovječjim nogama.

MOLITVENIK 1662

“Hm, pravi ste gad, g. Lang. Baš ste kopile, ako vam taj izraz išta znaĉi.”

Barnes i ja smo sjedili parkirani ispod mosta Waterloo, u drugom Lincoln Diplomatu – ili je moţda bio isti, što bi znaĉilo da je netko oĉistio pepeljare otkad sam zadnji put bio u njemu. Veliki osvijetljeni natpis prikazivao je ponudu obliţnjeg Nacionalnog kazališta, kazališnu verziju serije It Ain’t Half Hot, Mum koju je reţirao Sir Peter Hall. Nešto u tom stilu.

Ovaj je put O‟Neal sjedio na suvozaĉkom mjestu, a Mike Lucas je opet bio za volanom. Ĉudio sam se da nije u platnenoj vreći u avionu za Washington, ali je Barnes oĉito odluĉio pruţiti mu još jednu priliku nakon neuspjeha u galeriji u Ulici Cork. Ne da je bila njegova krivnja, ali krivnja ima jako malo veze s krivnjom u ovakvim krugovima.

Još je jedan Diplomat bio parkiran iza nas, s kako god da glasi zbirna imenica za Carle.

Moţda “vrat” Carla. Dao sam im Walther jer se ĉinilo da ga neizmjerno ţele.

“Mislim da znam što pokušavate reći, g. Barnes”, rekao sam, “i primam to kao kompliment.” “Ţivo mi se jebe kako to primate, g. Lang. Ţivo mi se jebe.” Gledao je kroz prozor sa strane. “Isuse, koje pizdarije imamo ovdje.”

O‟Neal je proĉistio grlo i vrpoljio se na sjedalu.

“Ono što g. Barnes ţeli reći, Lang, jest da ste nabasali na priliĉno sloţenu akciju. Postoje implikacije o kojima ne znate apsolutno ništa, no svojim ste nam radnjama ipak znatno oteţali stvari.” O‟Neal je pomalo riskirao s onim „nam‟, no Barnes mu je progledao kroz prste.

“Mislim da iskreno mogu reći...” nastavio je.

“Ma odjebi”, rekao sam. O‟Neal se blago zarumenio. “Samo me jedna stvar zanima, a to

je sigurnost Sare Woolf. Sve ostalo je, što se mene tiĉe, samo šlag na torti.”

Barnes je ponovno pogledao van kroz prozor.

“Idi kući, Dick”, rekao je.

Nastala je tišina, a O‟Neal je izgledao povrijeĊeno. Poslali su ga u krevet bez veĉere, a nije ništa loše napravio.

“Mislim da...”

“Rekao sam da odeš doma”, rekao je Barnes. “Javit ću ti se.”

Nitko se nije pomaknuo dok se Mike nije sagnuo preko O‟Neala i otvorio mu vrata. S obzirom na okolnosti, morao je izaći.

“Pa doviĊenja, Dick”, rekao sam. “Bilo mi je neizrecivo zadovoljstvo. Nadam se da ćeš lijepo misliti o meni kada vidiš kako mi tijelo izvlaĉe iz rijeke.”

O‟Neal je izvukao aktovku iza sebe, zalupio vratima i otišao stepenicama do mosta Waterloo bez osvrtanja.

“Lang”, rekao je Barnes. “Prošećimo.”

Već je izašao iz auta i šetao nasipom prije nego što sam mu stigao odgovoriti. Pogledao sam u retrovizor i vidio da me Lucas promatra.

“Izvanredan ĉovjek”, rekao sam.

Lucas je okrenuo glavu kako bi promatrao Barnesovu kako nestaje, a zatim ponovno pogledao u retrovizor. “Pazi se, moţe?” rekao je.

Zaustavio sam se, s rukom na kvaki. Mike Lucas nije zvuĉao sretno. Nimalo.

Na što toĉno da pazim?”

Malo je pognuo ramena i ruku stavio na usta, prikrivajući pokret usana dok je govorio.

“Ne znam”, rekao je. “Kunem se Bogom, ne znam. No, gadna se sranja dogaĊaju...”

Zaustavio se na zvuk otvaranja i zatvaranja vrata automobila iza nas.

Stavio sam mu ruku na rame.

“Hvala”, rekao sam i izašao iz auta. Nekoliko je Carla došetalo do auta i nakostriješilo vratove na mene. Dvadeset metara dalje Barnes je promatrao i oĉito ĉekao da ga dostignem.

“Mislim da više volim London noću”, rekao je kad smo jednom uhvatili korak.

“I ja”, rekao sam. “Rijeka je baš lijepa.”

“Ma kurac je lijepa”, rekao je Barnes. “Više volim London noću jer ga ne mogu tako dobro vidjeti.”

Nasmijao sam se, a zatim sam se brzo zaustavio jer mislim da je to ozbiljno rekao.

Izgledao je ljut i odjednom mi je sinula pomisao da mu je moţda mandat u Londonu kazna za

neke prošle prijestupe i evo ga sad ovdje, kipi od bijesa i svaki dan razmišlja o nepravdi koja mu je nanesena i sad se iskaljivao na gradu.

Prekinuo je moje filozofiranje. “Ĉuo sam od O‟Neala da imaš neku teoriju”, rekao je. “Neku ideju na kojoj radiš. Je li tako?”

“Apsolutno”, rekao sam.

“Ispriĉaj mi, moţe?”

I tako, s obzirom na to da nisam imao neki poseban razlog to ne napraviti, poĉeo sam i ponovio govor koji sam odrţao O‟Nealu u The Shall, nešto dodajući, a ponešto oduzimajući.

Barnes je slušao ne pokazavši da ga baš zanima, a kad sam završio, uzdahnuo je. Dugaĉak, umoran, “Isuse, što da radim s tobom” uzdah.

“Da budemo jasni”, rekao sam kako ne bi došlo do nesporazuma o tome što osjećam, “mislim da si opasno, korumpirano, laţljivo, devet dana staro govno komarca. Rado bih te ovog trena ubio kad ne bih mislio da bih time Sarino stanje ugrozio više nego što to već jest.” Ĉak ga ni to nije previše zasmetalo.

“Aha”, rekao je. "A ovo što si mi upravo rekao?”

“Da, što s time?”

“Naravno da si sve zapisao? Kopiju dao advokatu, banci, majci, kraljici, da otvore u sluĉaju tvoje smrti. I sliĉna sranja?”

“Naravno. Imamo i mi televizijske programe ovdje, da znaš.”

“Dalo bi se o tome raspravljati. Cigaretu?” Izvadio je kutiju Marlbora i ponudio me.

Neko smo vrijeme zajedno pušili, a ja sam razmišljao o tome kako je ĉudno kako dva muškarca koja se ţestoko mrze mogu, zajedniĉkim uvlaĉenjem nekog papira koji gori, poĉiniti priliĉno društveni ĉin.

Barnes je zastao i naslonio se na ogradu, gledajući glatku, crnu vodu Temze. Drţao sam se par metara podalje, kako ne bih pretjerao s ovim društvenim glupostima.

“Okej, Lang. Ovako stoje stvari”, rekao je Barnes. “Sve ću odjednom reći jer znam da nisi kreten. Sasvim si u pravu.” Bacio je cigaretu. “I što s time. Napravit ćemo malo rusvaja, potaknuti prodaju. Bu-hu. Je li to tako strašno?”

Odluĉio sam se za miran pristup. A ako to ne upali, probat ću ga baciti u rijeku i primijeniti jebeš-sve pristup te pobjeći.

“Strašno je to”, polako sam rekao, “jer smo i ti i ja roĊeni i odgojeni u demokratskim zemljama, gdje se smatra da volja većine nešto znaĉi. A ja vjerujem da je volja ljudi, u ovom trenutku, da vlade ne idu i ne ubijaju svoje ili bilo ĉije graĊane samo kako bi si omastile brk.

Sljedeću srijedu graĊani će moţda reći da je to odliĉna ideja. Ali u ovom trenutku njihova je volja da koristimo rijeĉ „loše‟ kad priĉamo o takvoj vrsti aktivnosti.” Povukao sam posljednji

dim i bacio opušak u vodu. Ĉinilo se da jako dugo pada.

“Dvije mi stvari padaju na pamet, Lang”, rekao je Barnes nakon duge stanke, “iz tvojeg lijepog govora. Prvo, ni ti ni ja ne ţivimo u demokraciji. Odrţavanje izbora svake ĉetiri godine nije isto što i demokracija. Nimalo. Drugo, tko je uopće spomenuo da ćemo omastiti brk?”

“Da, naravno.” Udario sam se po ĉelu. “Nisam shvatio. Sav novac iz prodaje ovog oruţja darovat ćete udruzi za spašavanje djece. To je ogromno filantropsko djelo, a ja to nisam ni primijetio. Alexander Woolf će se oduševiti.” Malo sam se udaljio od mirnog pristupa. “Aha, ali samo tren, crijeva mu struţu sa zida u Cityju. Moţda neće biti tako srdaĉan s izrazima zahvalnosti kao što bi to poţelio. Tebi, g. Barnes”, ĉak sam i prst uperio u njega, “treba pregledati jebenu glavu.”

Pošao sam od njega niz rijeku. Dva Carla sa slušalicama u ušima bila su me spremna zaustaviti.

“Kamo misliš da novac odlazi, Lang?” Barnes se nije pomaknuo, samo je glasnije priĉao. Zaustavio sam se. “Kad neki arapski plejboj svrati u dolinu San Martin i kupi si pedeset M1 Abrams borbenih tenkova i nekoliko F-16. Ispiše ĉek na pola milijarde dolara. Kamo misliš da taj novac odlazi? Misliš da ga ja dobivam? Misliš da ga Bill Clinton dobiva? David Jebeni Letterman? Kamo misliš da odlazi?”

“No, reci mi, hajde”, rekao sam.

“Reći ću ti. Iako već i sam znaš. Ide ameriĉkom narodu. Dvjesto pedeset milijuna ljudi dobiva taj novac.”

Odradio sam ne baš brzu aritmetiku. Podijeli s deset, dva dalje... “Dobivaju dvije tisuće dolara svaki, je li? Svaki muškarac, ţena i dijete?” Stisnuo sam zube. “Zašto mi to ne zvuĉi baš istinito?”

“Sto pedeset tisuća ljudi”, rekao je Barnes, “zaposleno je zbog tog novca. Tim novcem uzdrţavaju još tristo tisuća ljudi. A s tih pola milijarde dolara ti ljudi mogu kupiti puno nafte, puno pšenice, puno Nissan Micri. I još pola milijuna ljudi prodat će im Nissan Micre, a druga polovica će popravljati Nissan Micro, prati im vjetrobrane i provjeriti gume. A još pola milijuna sagradit će ceste po kojima će se jebene Nissan Micro voziti, i tako priliĉno brzo dobivaš dvjesto pedeset milijuna dobrih demokrata, kojima je potrebno da Amerika i dalje nastavi raditi ono što joj dobro ide. Praviti oruţje.”

Buljio sam u rijeku jer mi je od ovog lika preplavljena glava. Mislim, odakle uopće poĉeti?

“Dakle, zbog svih ovih dobrih demokrata, pokoji leš tu, pokoji leš tamo, i nije tako strašna stvar. To si htio reći?”

“Aha. I nema nijednog dobrog demokrata koji se ne bi sloţio sa mnom.”

“Mislim da se Alexander Woolf ne bi sloţio s tobom.”

“Koga briga.”

Nastavio sam gledati rijeku. Izgledala je gusto i toplo. “Stvarno, Lang. Koga jebeno briga. Jedan protiv mnogo. Nadglasan je. To je demokracija. Da ti još nešto kaţem?” Okrenuo sam se pogledati Barnesa, a sad je i on bio okrenut prema meni, a obrisi lica ocrtavali su se u svjetlu reklame za kazalište. “Ima još dva milijuna graĊana Amerike koje nisam ni stigao spomenuti. Znaš li što će oni raditi ove godine?”

Hodao je polagano prema meni. Pun samopouzdanja.

“Postati advokati?”

“Umrijet će”, rekao je. Ta ga pomisao nije baš uznemiravala. “Starost, prometne, leukemija, srĉani udar, barske tuĉnjave, padovi s prozora, tko zna koji sve kurac? Ove će godine dva milijuna Amerikanaca umrijeti. Pa ti meni reci. Hoćeš li za svakog od njih pustiti suzu?”

“Ne.” “Zašto, dovraga, ne? U ĉemu je razlika? Mrtav je mrtav, Lang.”

“Razlika je to što nisam imao nikakve veze s njihovom smrću”, rekao sam.

“Pa bio si vojnik, pobogu!” Sad smo stajali jedan nasuprot drugom, a on je vikao najglasnije što je mogao bez da ljude digne iz kreveta. “Obuĉen si da ubijaš ljude za dobrobit svojih sugraĊana. Nije li to istina?” Poĉeo sam odgovarati, no nije mi dao do rijeĉi. “Je li ili nije to istina?” Dah mi je mirisao ĉudno slatko.

“To je jako loša filozofija, Rusty. Doista je. Mislim, proĉitaj neku knjigu, za ime boţje.”

“Demokrati ne ĉitaju knjige, Lang. Ljudi ne ĉitaju knjige. Ljudima se ţivo jebe za filozofiju. Jedino do ĉega je ljudima stalo i sve što ţele od svoje vlade jest plaću koja stalno raste. Godinu za godinom ţele da im plaće rastu. Ako ikad stane, nabave si novu vladu. To ljudi ţele. To je sve što su ikada ţeljeli. To je, prijatelju moj, demokracija.”

Duboko sam uzdahnuo. Zapravo sam nekoliko puta duboko uzdahnuo, jer ono što sam sada htio uĉiniti Russellu Barnesu moglo je dovesti do toga da priliĉno dugo ne mogu disati.

Još me je promatrao ne bi li vidio kakvu reakciju, kakvu slabost. Pa sam se okrenuo i otišao. Carli su krenuli da me presretnu, prilazeći mi s obje strane, no nastavio sam jer sam pretpostavljao da neće uĉiniti ništa sve dok im Barnes ne da znak. Vjerojatno ga je nakon nekoliko koraka dao.

Carl s lijeve strane posegnuo je i uhvatio me za ruku, ali sam se lako riješio njegova stiska tako da sam mu okrenuo zglob i snaţno ga pritisnuo prema dolje, pa je i on morao poći za njim. Drugi mi je Carl na sekundu ruku ovio oko vrata, sve dok mu nisam jako nagazio gornji dio stopala i udario ga prema natrag u prepone. Popustio mu je stisak, a onda sam se našao izmeĊu njih dvojice dok su kruţili oko mene, a ja sam ih tako jako htio ozlijediti da me nikada, nikada ne zaborave.

A onda odjednom, kao da se ništa nije dogodilo, poĉeli su se povlaĉiti, poravnavati

kapute, a ja sam shvatio da je Barnes sigurno nešto rekao što ja nisam ĉuo. Došao je izmeĊu dva Carla i primicao mi se jako blizu.

“U redu, shvatili smo, Lang”, rekao je. “Jako si ljut na nas. Nimalo ti se ne sviĊam i slomio si mi srce. Ali nije u tome poanta.”

Istresao je još jednu cigaretu, a mene nije ponudio.

“Ako nam ţeliš praviti probleme, Lang”, rekao je, lagano ispuštajući dim kroz nos, “bolje bi bilo da znaš koliko će te to koštati.”

Pogledao je preko mog ramena i nekome kimnuo.

“Ubojstvo”, rekao je.

A onda mi se osmjehnuo.

Gle, gle, pomislio sam. Ovo bi moglo biti zanimljivo.

Vozili smo se po M4 kojih sat vremena i skrenuli, ĉini mi se, negdje blizu Readinga. Rado bih vam rekao, kad bih mogao, na kojem kriţanju toĉno i brojeve sporednih cesta kojima smo se vozili, no kako sam veći dio puta proveo na podu Diplomata licem pritisnutim o tepih, unos osjetilnih podataka bio mi je malo ograniĉen. Tepih je bio tamnoplav i mirisao je na limun, ako to iole pomaţe.

Automobil je usporio posljednjih petnaest minuta voţnje, ali to je moglo biti zbog guţve ili magle ili ţirafa na cesti, ako se mene pita.

A onda smo stigli do šljunĉanog puta i pomislio sam – nema još puno. Mogli biste pokupiti šljunak s većine puteva u Engleskoj i dobiti gotovo dovoljno da napunite kozmetiĉku torbicu. Sad ću svakog trena biti vani, pomislio sam, nedaleko od autoceste.

Ali ovo nije bila prosjeĉna voţnja.

Ova je trajala i trajala. A onda je trajala i trajala. A onda, kad sam već pomislio da skrećemo, zaustavljamo se i parkiramo, trajala je i trajala.

Konaĉno smo se zaustavili.

A onda smo opet krenuli, a voţnja je trajala i trajala.

Poĉeo sam pomišljati da to moţda uopće i nije voţnja; moţda je Lincoln Diplomat jednostavno dizajniran fantastiĉno preciznom proizvoĊaĉkom vještinom, da se raspadne u jako male komadiće ĉim proĊe jamstvenu kilometraţu; moţda je ovo što sam sad ĉuo bilo fijukanje komada karoserije dok se odbijaju o lukove kotaĉa.

A onda smo se konaĉno zaustavili. Znao sam da smo se sada doista zaustavili jer je cipela veliĉine 45 koja se odmarala na mojoj šiji sada bila dovoljno odmorna da se spusti i siĊe iz auta. Digao sam glavu i škicnuo kroz otvorena vrata.

Bila je to velika kuća. Jako velika kuća. Oĉito, na kraju ovakvog prilaza nikad se neće

nalaziti obiĉna dvokatnica, no svejedno, ova je bila ogromna. Kasno devetnaesto stoljeće, procijenio sam, uz imitaciju i ranijih razdoblja, s mnogo ubaĉene francuštine. OK, naravno da nije bilo ubaĉeno, nego s ljubavlju spojeno i oblikovano, ukrašeno, iskošeno i uţlijebljeno, a vrlo su vjerojatno sve to odradili isti frajeri koji su napravili i ogradu oko zgrade Parlamenta.

Moj zubar drţi prošle brojeve ĉasopisa Country Lije u ĉekaonici pa sam mogao zamisliti koliko otprilike košta ovakva kuća. Ĉetrdeset spavaćih soba, sat vremena od Londona.

Nezamisliva svota. Nezamislivo nezamisliva, ako ćemo iskreno.

Poĉeo sam indolentno raĉunati koliko je ţarulja potrebno za ovakvu kuću, kad me je Carl zgrabio za ovratnik i izvukao iz auta, lako kao da sam torba za golf bez puno palica u sebi.

Trinaest

Svaki čovjek preko četrdesete je gad.

GEORGE BERNARD SHAW

Uveli su me u sobu. Crvenu sobu. Crvene zidne tapete, crvene zavjese, crveni tepih. Rekli su da je to dnevni boravak, ali ne znam zašto su joj odluĉili ograniĉiti svrhu na puko sjedenje u njoj.

Oĉito je sjedenje bilo jedna od stvari koju moţete raditi u sobi ove veliĉine, ali mogle bi se i izvoditi opere, odrţavati biciklistiĉke utrke i imati fenomenalan meĉ frizbija, sve istovremeno, bez potrebe da pomaknete ijedan komad namještaja.

Kiša bi mogla padati u ovako velikoj sobi.

Zadrţao sam se kraj vrata neko vrijeme, razgledavao slike, donje strane pepeljara i tome sliĉno, a onda mi je postalo dosadno pa sam krenuo prema kaminu na drugom kraju sobe. Na pola puta morao sam se zaustaviti i sjesti jer nisam više mlad kao što sam nekoć bio i dok sam tako sjeo, otvorio se još jedan par dvostrukih vrata i došlo je do mrmljanja izmeĊu jednog Carla i majordomskog lika u sivim prugastim hlaĉama i crnom sakou.

Obojica su svako malo pogledavala prema meni, a zatim je Carl kimnuo glavom i izašao iz sobe.

Majordom je krenuo prema meni, priliĉno opušteno, pomislio sam, a zatim je na dvjesto metara doviknuo: “Ţelite li nešto popiti, g. Lang?”

Nisam dugo trebao razmišljati.

“Viski, molim", odvratio sam.

To će mu pokazati.

Na sto se metara zaustavio kod stolića i otvorio malu srebrnu kutijicu i izvadio cigaretu, a da nije ni pogledao prema dolje kako bi provjerio ima li ih unutra. Zapalio ju je i nastavio se pribliţavati.

Kad se pribliţio, mogao sam vidjeti da je u pedesetima, atraktivan kao ljudi koji ne izlaze na svjetlost sunca, i da mu se lice ĉudno sjaji. Odrazi stolnih lampi i lustera plesali su mu po ĉelu, tako da je izgledao gotovo kao da svjetluca dok hoda. A nekako sam ipak znao da to nije ni znoj ni ulje, da je samo sjaj.

Kad je došao na desetak metara, osmjehnuo mi se i ispruţio ruku i tako ju je drţao da sam, prije nego što sam toga bio svjestan, ustao, spreman ga primiti kao starog prijatelja.

Stisak mu je bio vruć, ali suh i primio me je za lakat i poveo natrag prema kauĉu, klizeći dolje kraj mene, tako da su nam se koljena gotovo dodirivala. Ako uvijek sjedi ovako blizu svojih posjetitelja, moram konstatirati da jednostavno ne zna optimizirati vrijednost ove sobe.

“Ubojstvo4”, rekao je.

Uslijedila je stanka. Sigurno vam je jasno zašto.

“Molim?” pitao sam.

“Naimh Murdah”, rekao je i zatim strpljivo promatrao dok sam u glavi presloţio slova.

“Veliko mi je zadovoljstvo. Veliko zadovoljstvo.”

Glas mu je bio njeţan, a naglasak obrazovan. Imao sam dojam da jednako dobro vlada s još barem pet-šest jezika. Pepeo s cigarete otresao je nemarno u smjeru pepeljare, a zatim se nagnuo prema meni.

“Russell mi je puno priĉao o Vama. I moram reći da apsolutno navijam za Vas.” Izbliza, dvije su stvari bile jasne o g. Murdahu: nije bio majordom, a sjaj na njegovu licu bio je novac.

Nije ga uzrokovao novac, niti je kupljen novcem. Jednostavno je to novac. Novac koji je pojeo, nosio, vozio, disao u takvim koliĉinama i tako dugo da ga je poĉeo luĉiti kroz pore na koţi. Moţda mislite da to nije moguće, no novac ga je zapravo uĉinio prekrasnim.

Smijao se.

“Apsolutno, da. Znate, Russell je vrlo znaĉajna osoba. Baš znaĉajna. Ali ponekad mislim da mu dobro doĊe da bude frustriran. Ima odreĊenu sklonost, rekao bih, aroganciji. A Vi, g. Lang, imam dojam da ste jako dobri za takvog ĉovjeka.”

Tamne oĉi. Nevjerojatno tamne oĉi. S tamnim rubovima kapaka, za koje sam mislio da su šminka, ali to nisu.

“Mislim”, rekao je Murdah, sav još zraĉeći, “ljude frustrirate. Mislim da je to moţda razlog što Vas je Bog stavio ovdje meĊu nas, g. Lang. Slaţete li se?”

I ja sam se nasmijao. Bogzna zašto, jer nije rekao ništa smiješno. No, ipak sam se cerekao, kao pijani luĊak.

Negdje su se otvorila vrata i odjednom se izmeĊu nas našao posluţavnik s viskijem, koji 4 Prezime Murdah izgovara se jednako kao i engleska rijeĉ “murder”, koja znaĉi ubojstvo.

je donijela sluţavka odjevena u crno. Uzeli smo svaki svoju ĉašu, a sluţavka je priĉekala dok je Murdah svoj utopio u sodi, a ja svoj jedva tek navlaţio. Otišla je bez osmijeha ili kimanja glavom. Bez da je ispustila glas.

Otpio sam veliki gutljaj viskija i osjećao se pijan prije nego što sam ga progutao.

“Vi ste trgovac oruţjem”, rekao sam.

Ne znam koju sam toĉno reakciju oĉekivao, no nešto sam oĉekivao. Mislio sam da će moţda trepnuti ili se zacrvenjeti, naljutiti ili dati me ustrijeliti, znaĉi bilo što od gore navedenog, no nije bilo niĉega. Ĉak ni stanke. Nastavio je kao da je već godinama znao što ću reći.

“Da, tako je, g. Lang. Takva mi je karma.”

Ajme, pomislio sam. To je fenomenalno slatko. Prodavaĉ sam oruţja jer mi je takva karma. Ovo je bilo znaĉajno, baš kao i on sam.

Spustio je pogled iz oĉigledne skromnosti.

“Da, kupujem i prodajem oruţje”, rekao je. “A moram reći da mislim da to radim uspješno. Vi to, naravno, ne odobravate, kao ni mnogi vaši sunarodnjaci, to je jedna od kazni moje struke. Nešto s ĉime se moram nositi, ako mogu.”

Pretpostavljam da se izrugivao, ali nije tako zvuĉalo. Stvarno je zvuĉalo kao da je nesretan zbog mog neodobravanja.

“Preispitao sam svoj ţivot i svoje ponašanje, uz pomoć mnogih ljudi koji su vjernici. I vjerujem da mogu Bogu polagati raĉun. Ustvari – ako smijem unaprijed odgovoriti na Vaša pitanja – vjerujem da mogu samo Bogu polagati raĉun. Moţemo li ovo pitanje smatrati zatvorenim?” Ponovno se nasmiješio. Toplo, šarmantno pokajniĉki. Postupao je sa mnom kao ĉovjek koji je navikao na postupanje s ljudima poput mene – kao da je pristojna filmska zvijezda, a ja sam ga u nezgodan trenutak zamolio za autogram.

“Lijep namještaj”, rekao sam.

Krenuli smo u obilazak sobe. Protezali noge, ispunjavali pluća, probavljali ogroman obrok koji nismo pojeli. Da bismo upotpunili sliku, nedostajalo nam je par pasa koji nam se motaju oko nogu i ograda na koju bismo se naslonili. Nismo ih imali pa sam se nastojao zadovoljiti namještajem.

“To je Boulle”, rekao je Murdah pokazujući veliku drvenu komodu pod mojim laktom.

Kimnuo sam glavom, na isti naĉin kao kad mi ljudi govore imena biljaka, i pristojno pognuo glavu prema sloţenoj mesinganoj inkrustaciji.

“Uzmu ploĉu furnira i ploĉu mesinga, zajedno ih zalijepe, a zatim izreţu uzorak u tome.

Ovaj ovdje”, pokazao je na komodu koja je oĉigledno srodna, “kontra je Boullea. Vidite?

Potpuni negativ. Ništa nije protraćeno.”

Zamišljeno sam kimnuo glavom i pogledavao prema jednom pa prema drugom komadu i pokušao zamisliti koliko bih još motora morao imati prije nego bih odluĉio novac poĉeti trošiti na stvari poput ovih.

Murdah se oĉito dovoljno nahodao pa je krenuo natrag prema kauĉu. Naĉin kako se kretao kao da je govorio da je kutija s ugodnim ĉavrljanjem gotovo prazna.

“Dvije suprotne slike istog predmeta, g. Lang”, rekao je i posegnuo za još jednom cigaretom. “Mogli biste reći, ako ţelite, da ove dvije komode nalikuju na naš mali problem.”

“Da, mogao bih.” Priĉekao sam, no nije bio spreman produţiti misao. “Naravno, prvo bih trebao ugrubo znati o ĉemu priĉate.”

Okrenuo se prema meni. Sjaj je još bio prisutan, a i atraktivan izgled ljudi koji ne izlaze van. No, prisnost se gasila, pucketala na dnu kamina, i nikog nije grijala.

“Oĉito govorim o Postdiplomskim studijima, g. Lang.” Izgledao je zaĉuĊeno.

“Oĉito”, rekao sam.

“Povezan sam”, rekao je Murdah, “s odreĊenom grupom ljudi.”

Sada je stajao ispred mene, ruke širom ispruţene u onoj dobro-došli-u-moju-viziju gesti koju politiĉari danas vole koristiti, dok sam ja bio zavaljen na kauĉu. Osim toga malo se što promijenilo, osim što je netko u blizini kuhao riblje štapiće. Bio je to miris koji nekako nije išao uz ovu sobu.

“Ti su ljudi”, nastavio je, “u mnogim sluĉajevima, moji prijatelji. Ljudi s kojima poslovno suraĊujem već mnogo, mnogo godina. To su ljudi koji imaju povjerenja u mene, koji se uzdaju u mene. Razumijete?”

Naravno, nije me pitao razumijem li ovaj specifiĉan odnos. Samo je htio znati imaju li rijeĉi poput Povjerenje i Pouzdanost ikakvo znaĉenje tamo gdje ja ţivim. Kimnuo sam kako bih pokazao da bih ih u sluĉaju nuţde znao napisati.

“Kao ĉin prijateljstva prema tim ljudima, preuzeo sam odreĊeni rizik. Što je za mene neuobiĉajeno.” To je, ĉini mi se, bila šala, pa sam se nasmiješio, što ga je, izgleda, zadovoljilo.

“Osobno sam potpisao za prodaju odreĊene koliĉine robe.” Zaustavio se i pogledao me, traţeći neku reakciju. “Mislim da ste moţda upoznati s karakterom proizvoda?”

“Helikopteri”, rekao sam. U ovoj fazi nije više imalo smisla praviti se blesav.

“Upravo tako, helikopteri”, rekao je Murdah. “Moram Vam reći da mi se osobno ne sviĊaju, no reĉeno mi je da iznimno dobro vrše neke funkcije.” Poĉeo se malo ĉudno ponašati, pomislio sam – glumi da mu se gade vulgarne, masne mašine kojima je platio ovu kuću i, lako moguće, još desetak sliĉnih – pa sam odluĉio pokušati malo na vidjelo postaviti neke stvari, u

ime obiĉnog ĉovjeka.

“Svakako”, rekao sam. “Oni koje prodajete mogli bi uništiti selo prosjeĉne veliĉine u manje od minute. Zajedno sa svim ţiteljima, oĉito," Na trenutak je zatvorio oĉi, kao da mu samo pomisao na takvo što zadaje bol, što moţda i je. No, ako i jest, ne zadugo.

“Kao što sam rekao, g. Lang, mislim da se ne moram Vama opravdavati. Mene se ne tiĉe na koji će se naĉin ova roba u konaĉnici koristiti. Mene se tiĉe, za korist mojih prijatelja i mene samog, da roba naĊe kupce.” Sklopio je ruke i priĉekao. Kao da je cijela stvar sad moj problem.

“Pa dajte oglas”, rekao sam nakon izvjesnog vremena. “Na straţnjoj strani Cosmopolitana.”

“Hm”, rekao je. Kao da sam idiot. “Vi niste poduzetnik, g. Lang.”

Slegnuo sam ramenima.

“Vidite, ja jesam”, nastavio je. “Pa smatram da morate vjerovati da poznajem vlastito trţište.” Kao da mu je misao pala na pamet. “Na kraju krajeva, ja Vam se ne bih usudio savjetovati kako najbolje...” a zatim je shvatio da je u škripcu jer ništa u mom ţivotopisu ne ukazuje na to da ja znam na najbolji naĉin raditi išta.

“Voziti motor?” ponudio sam velikodušno.

Osmjehnuo se.

“Baš to što ste rekli.” Ponovno je sjeo na kauĉ. Ovaj put nešto dalje. “Proizvod kojim trgujem zahtijeva sofisticiraniji pristup, rekao bih, nego što su to stranice Cosmopolitana. Ako pravite novu mišolovku, onda je, kao što Vi kaţete, oglašavate kao novu mišolovku. Ako, s druge strane”, ispruţio je drugu ruku kako bi mi pokazao gdje je ta druga strana, “pokušavate prodati zmijolovku, prvi vam je zadatak onda da demonstrirate zašto su zmije nešto loše. Zašto ih je potrebno uloviti. Pratite me? A zatim mnogo, mnogo kasnije nastupite sa svojim proizvodom. Ima li Vam to smisla?” Strpljivo se osmjehnuo.

“Dakle”, rekao sam, “sponzorirat ćete teroristiĉki ĉin i pustiti da vaša mala igraĉka odradi svoje na veĉernjim vijestima. To sve znam. Rusty zna da to sve znam.” Pogledao sam na sat, pokušavajući odati dojam da se za deset minuta moram naći s još jednim prodavaĉem oruţja. Ali Murdah nije ĉovjek kojega se moţe poţurivati ili usporavati.

“To je, u suštini, upravo ono što planiram napraviti”, rekao je.

“A koja je toĉno moja uloga u tome? Mislim, sad kad ste mi to rekli, što bih trebao napraviti s tim informacijama? Pribiljeţiti to u svoj dnevnik? Napisati pjesmu o tome? Što?”

Murdah me je na trenutak pogledao, a zatim je duboko udahnuo i lagano i paţljivo izdahnuo kroz nos, kao da ga je netko poduĉavao kako disati.

“Vi ćete, g. Lang, izvršiti taj teroristiĉki ĉin za nas.”

Tišina. Dugaĉka tišina. Osjećaj vodoravne vrtoglavice. Zidovi ove ogromne sobe hrle unutra, a onda opet van, a ja se osjećam manjim i slabijim nego ikada prije.

“Aha”, rekao sam.

Opet tišina. Miris ribljih štapića bio je jaĉi nego prije.

“A imam li ja, kojim sluĉajem, ikakvog izbora?” zakreštao sam. Iz nekog razloga mi je grlo stvaralo poteškoće. “Mislim, kad bih, primjerice, rekao jebite se vi i sva vaša rodbina, što bih otprilike mogao oĉekivati da će se dogoditi, po današnjim cijenama?”

Bio je sad red da Murdah malo pogledava na sat. Odjednom kao da se poĉeo dosaĊivati i više mi se uopće nije smiješio.

“G. Lang, to nije opcija na ĉije biste razmatranje trebali gubiti vrijeme.”

Na šiji sam osjetio hladniji zrak, pa sam se okrenuo i vidio Barnesa i Lucasa kako stoje kraj vrata. Barnes je izgledao opušteno. Lucas nije. Murdah je kimnuo glavom, a Amerikanci su krenuli prema naprijed i pridruţili mu se s obje strane kauĉa. Okrenuti prema meni. Murdah je ispruţio ruku, dlan prema gore, ispred Lucasa, bez da ga je pogledao.

Lucas je povukao prema natrag rub jakne i izvadio automatski pištolj. Steyr, ĉini mi se, 9 mm. Ne da je to bitno. Paţljivo je spustio pištolj u Murdahovu ruku, zatim se okrenuo prema meni, oĉima raširenim pod pritiskom neke poruke koju nisam mogao dešifrirati.

“G. Lang”, rekao je Murdah, “trebate imati na umu sigurnost dvoje ljudi. Vlastitu, naravno, i gospoĊice Woolf. Ne znam koju cijenu stavljate na vlastitu sigurnost, no mislim da bi bilo vrlo galantno kad biste razmotrili njezinu. I ţelim da njezinu detaljno razmotrite.”

Odjednom je zablistao, kao da je najgore prošlo. “No, naravno da ne oĉekujem da to napravite bez dobrog razloga.”

Dok je priĉao, napeo je okidaĉ, i podigao bradu prema meni, dok je pištolj labavo drţao u ruci. Znoj mi je siktao iz dlanova, a grlo nije htjelo suraĊivati. Ĉekao sam. Jer je to bilo jedino što sam mogao napraviti.

Murdah me je na trenutak promotrio. Onda je pruţio ruku, pritisnuo cijev pištolja na Lucasov vrat i dvaput opalio.

Tako se brzo dogodilo, bilo je toliko neoĉekivano, toliko apsurdno, da sam se na desetinku sekunde htio nasmijati. Tri su muškarca tamo stajala, a onda se ĉulo bum-bum, a onda ih je bilo dvoje. Zapravo je bilo smiješno.

Shvatio sam da sam se pomokrio. Ne puno. Ali dovoljno.

Jednom sam trepnuo i vidio da je Murdah pištolj predao Barnesu, koji je pokazivao prema vratima iza moje glave.

“Zašto je to napravio? Zašto bi itko napravio nešto tako strašno?”

Trebao je to biti moj glas, ali nije. Bio je Murdahov. Tih i miran, u potpunosti pod

kontrolom. “To je bilo nešto strašno, g. Lang”, rekao je. “Strašno. Strašno, jer nije bilo razloga.

A uvijek moramo pokušati naći razlog za smrt. Ne slaţete li se?”

Podigao sam pogled prema njegovu licu, ali se nisam mogao usredotoĉiti na njega.

Pribliţavalo se i udaljavalo, kao i njegov glas, koji mi je istovremeno bio i u uhu i kilometrima daleko.

“Dobro, recimo da iako nije imao razloga da umre, ja sam imao razlog da ga ubijem. To je bolje, ĉini mi se. Ubio sam ga, g. Lang, da vam jednu stvar pokaţem. I samo jednu stvar.”

Zaustavio se. “Da Vam pokaţem da mogu.”

Oborio je pogled prema Lucasovom tijelu i ja sam slijedio njegov pogled.

Bio je to ruţan prizor. Cijev je bila tako blizu tkiva da je od plinova koji su metak gurnuli unutra rana strašno natekla i pocrnjela. Nisam dugo mogao gledati.

“Razumijete li što govorim?”

Bio je nagnut naprijed, glavom pognutom u stranu.

“Ovaj ĉovjek”, rekao je Murdah, “bio je akreditirani ameriĉki diplomat, zaposlenik ameriĉkog Ministarstva obrane. Siguran sam da je imao mnogo prijatelja, ţenu, a moţda i djecu. Tako da nipošto ne bi bilo moguće da takav ĉovjek samo tako nestane? Išĉezne?”

Muškarci su se saginjali ispred mene, a jakne su im šuškale dok su se naprezali da pomaknu Lucasovo tijelo. Natjerao sam se da slušam Murdaha. “Ţelim da vidite istinu, g. Lang. A istina je da ako ţelim da nestane, tako će i biti. Ubio sam ĉovjeka ovdje, u vlastitoj kući, pustio da iskrvari na moj vlastiti tepih, jer je to bila moja ţelja. I nitko me neće zaustaviti. Ni policija, ni tajni agenti, ni prijatelji g. Lucasa. A svakako ni Vi. Jeste me ĉuli?”

Ponovno sam ga pogledao i jasnije mu vidio lice.

Tamne oĉi. Sjaj. Popravio je kravatu.

“G. Lang”, rekao je, “jesam li Vam dao razlog da razmislite o sigurnosti gospoĊice Woolf?”

Kimnuo sam glavom.

Odvezli su me natrag u London, pritisnutog u tepih Diplomata, i izbacili me van negdje juţno od rijeke.

Prešao sam preko mosta Waterloo i krenuo Strandom, tu i tamo zastajkujući bez razloga, povremeno spuštajući novĉiće u ruke osamnaestogodišnjih prosjaka i priţeljkujući da ovaj dio stvarnosti bude san više nego što sam ikada ţelio da se ostvari neki san.

Mike Lucas mi je rekao da se pazim. Riskirao je kad mi je rekao da se pazim. Nisam ga poznavao i nisam traţio da se izlaţe zbog mene, no to je ipak napravio jer je bio pošteni profesionalac kojemu se nisu sviĊala mjesta na koja ga je posao vodio i nije htio da i mene tamo odvedu.

Bum-bum.

Nema povratka. Nema zaustavljanja svijeta.

Saţalijevao sam sâm sebe. Bilo mi je ţao Lucasa, bilo mi je ţao prosjaka, ali mi je bilo i jako ţao samog sebe, a to sam morao prekinuti. Poĉeo sam hodati prema doma.

Više nisam imao bilo kakvog razloga da se brinem o boravku u stanu jer su mi ljudi koji su mi prošli tjedan disali za vratom sada disali u lice. Prilika da spavam u vlastitom krevetu bila je jedina dobra stvar koja se iz ovoga izrodila. Pa sam brzim hodom krenuo prema Bayswateru i dok sam hodao, pokušavao sam vidjeti smiješnu stranu situacije.

Nije bilo lako i još uvijek nisam siguran da sam baš uspio, no to je nešto što jednostavno rado radim kad mi stvari ne polaze za rukom. Jer što to znaĉi reći da mi stvari ne polaze za rukom? U usporedbi s ĉime? Moţete reći: u usporedbi s time kako su stvari stajale prije par sati ili prije par godina. Ali nije u tome poanta. Ako dva automobila jure prema zidu od cigli bez koĉnica, a jedan udari u zid trenutak prije drugog, ne moţete provesti taj trenutak govoreći da je drugom automobilu puno bolje nego prvom.

Smrt i katastrofa uvijek su nam za vratom, svake sekunde ţivota, i pokušavaju nas sustići. Ĉesto ne uspijevaju. Mnogo kilometara na autocesti bez gumi-defekta na prednjoj gumi.

Puno virusa koji se prošvercaju našim tijelom bez problema. Mnogo klavira koji padaju minutu nakon što proĊemo. Ili mjesec dana kasnije, svejedno.

Dakle, osim ako ćete pasti niĉice i zahvaliti za svaki put kad vas katastrofa promaši, nema smisla cviliti kad vas pogodi. Nas ili bilo koga drugoga. Jer je ne usporeĊujemo s bilo ĉim drugim.

I, uostalom, svi smo mrtvi ili nismo roĊeni, a cijela je stvar zapravo san.

Eto, vidite. To bi bila smiješna strana.

Četrnaest

Sloboda se danas tako rijetko budi, Da jedino znaka od sebe nam daje, Ogorčeno srce kad puca sred grudi, Da pokaže ipak da živi i traje.

THOMAS MOORE

Dvije su stvari bile parkirane u mojoj ulici koje nisam oĉekivao kad sam u nju skrenuo. Jedna je bio moj Kawasaki, pun masnica i krvav, no inaĉe u sasvim pristojnom stanju. Druga je bila svijetlocrveni TVR. Ronnie je spavala za volanom, s kaputom navuĉenim do nosa. Otvorio sam suvozaĉka vrata i kliznuo unutra pokraj nje. Podigla je glavu i škicnula prema meni.

“Veĉer”, rekao sam.

“Bok.” Trepnula je nekoliko puta i pogledala van na ulicu. “Boţe, koliko je sati?

Smrzavam se.”

“Petnaest do jedan. Ţeliš li ući?”

Razmislila je.

“Vrlo si direktan, Thomas.”

“Direktan sam?” pitao sam. “Pa, to ovisi, zar ne?” Ponovno sam otvorio vrata.

“O ĉemu?”

“O tome jesi li se ti ovamo dovezla ili sam ja ulicu sagradio oko tvog auta.”

Još je malo razmislila. “Ubila bih za šalicu ĉaja.”

Sjedili smo u kuhinji, bez puno priĉe, samo pijuckali ĉaj i pušili. Ronniene su misli bile drugdje, a da idem pogaĊati, amaterski bih rekao da je plakala. Ili to, ili je išla za otmjenim imidţem nanošenja maskare kuhinjskom krpom. Ponudio sam joj viski, no nije bila

zainteresirana, pa sam sâm otpio zadnje ĉetiri kapi iz boce i pokušao otegnuti da što dulje traju.

Pokušavao sam se usredotoĉiti na nju, izbaciti iz glave Lucasa, Barnesa i Murdaha, jer je bila uzrujana i nalazila se u ovoj sobi. A drugi nisu.

“Thomas, smijem te nešto pitati?”

“Naravno.”

“Jesi li ti gej?”

Mislim, stvarno. Odmah na prvu. Trebali biste priĉati o filmovima i predstavama i najdraţim skijalištima. Takvim stvarima. “Ne, Ronnie, nisam gej”, rekao sam. “A ti?”

“Ne.” Buljila je u šalicu. No, upotrijebio sam ĉaj u vrećicama, tako da tu neće naći nikakve odgovore. “Što se dogodilo s onim, kako se već zove?” pitao sam i zapalio cigaretu.

“Philip. Spava. Ili je negdje vani. Stvarno ne znam. I da budem iskrena, nije me previše briga.”

“No, no, Ronnie. Mislim da to samo kaţeš.”

“Ne, stvarno. Ţivo mi se jebe za Philipa.”

Uvijek postoji nešto ĉudesno uzbuĊujuće kad ĉuješ rjeĉitu ţenu kako psuje.

“PosvaĊali ste se”, rekao sam.

“Prekinuli smo.”

“PosvaĊali ste se, Ronnie.”

“Mogu li noćas spavati s tobom?” pitala je.

Trepnuo sam. A onda, da provjerim da to nisam umislio, ponovno sam trepnuo. “Ţeliš spavati sa mnom?” pitao sam.

“Da.” “Ne misliš samo spavati istovremeno kao i ja, nego misliš u istom krevetu?”

“Molim te.”

“Ronnie...”

“Neću se skinuti, ako ţeliš. Thomas, nemoj da te opet moram moliti. To je strašno loše za ţenski ego.”

“To je strašno dobro za muški ego.”

“Joj, zaveţi.” Lice je sakrila u šalicu. “Sad sam izgubila interes.”

“Ha”, rekao sam. “Upalilo je.”

Napokon smo se digli i otišli u spavaću sobu.

Ispalo je da je ostala odjevena. A ispalo je da sam i ja. Legli smo jedno pokraj drugoga na krevet i dugo buljili u strop, a kad sam odluĉio da je to dugo dovoljno dugo, ispruţio sam ruku i uzeo jednu od njenih. Bila je topla i suha i vrlo ugodna na dodir.

“O ĉemu razmišljaš?”

Da budem iskren, ne sjećam se tko je to prvi rekao. Prije zore smo to oboje izgovorili jedno pedeset puta.

“Ni o ĉemu.”

Oboje smo i to puno puta rekli.

Ukratko, Ronnie nije bila sretna. Ne mogu reći da mi je ispripovijedala svoju ţivotnu priĉu. Dolazila je u ĉudnim dijelovima, s velikim razmacima izmeĊu, kao da pripada jeftinom knjiţevnom klubu, no do trenutka kad je ševa došla zamijeniti slavuja, podosta sam doznao.

Bila je srednje dijete, za koje bi mnogi vjerojatno rekli “aha, u tome je stvar”, ali i ja sam i nikada mi to nije naroĉito smetalo. Otac joj radi u Cityju i izrabljuje sirotinju, a njena dva brata, i mlaĊi i stariji, izgleda da su krenuli istim putem. Njezina majka otkrila je strast prema ribolovu na velikim dubinama dok je Ronnie bila tinejdţerica i od onda šest mjeseci godišnje uranja u tu strast na dalekim oceanima dok otac mijenja ljubavnice.

“O ĉemu razmišljaš?” Ovaj put ona.

“Ni o ĉemu.” Ja. “Ma, hajde.”

“Ne znam. Samo... razmišljam.”

Malo sam joj pogladio ruku.

“O Sari?”

Nekako sam znao da će me to pitati. Iako sam svoje servise namjerno slao duboko u teren i nisam ponovno spomenuo Philipa, kako se ona ne bi pojavila na tapetu.

“IzmeĊu ostaloga. Ostalih, hoću reći.” Lagano sam joj stisnuo ruku. “Budimo iskreni, jedva poznajem tu ţenu.”

“SviĊaš joj se.”

Nisam se mogao ne nasmijati.

“To je astronomski malo vjerojatno. Prvi put kad smo se upoznali mislila je da joj ţelim ubiti oca, a zadnji put provela je veći dio veĉeri u ţelji da mi da medalju za kukaviĉluk pred neprijateljem.”

Smatrao sam da je trenutno najbolje ne spominjati poljubac.

“Kojim neprijateljem?” pitala je Ronnie.

“Dugaĉka je to priĉa.”

“Imaš lijep glas.”

Okrenuo sam glavu na jastuku i pogledao je.

“Ronnie, u ovoj zemlji kad netko kaţe da je nešto dugaĉka priĉa, to je samo pristojan naĉin da kaţe da ti je neće ispriĉati.”

Probudio sam se. Što otvara mogućnost da sam zaspao, no pojma nemam kad se to dogodilo.

Sve što mi je padalo na pamet je da zgrada gori.

Skoĉio sam van iz kreveta i otrĉao u kuhinju, gdje sam našao Ronnie kako pregara slaninu na tavi. Dim sa štednjaka poigravao se pod snopovima svjetla koje je ulazilo kroz prozor, a Radio 4 ţuborio je negdje u blizini. Obukla je moju jedinu ĉistu košulju, što me je pomalo zasmetalo jer sam je ĉuvao za nešto posebno, recimo unukov dvadeset i prvi roĊendan – no dobro joj je stajala, pa sam to prešutio.

“Kako ţeliš slaninu?”

“Hrskavu”, slagao sam, gledajući joj preko ramena. Nisam ni mogao reći nešto drugo.

“Napravi kavu ako ti se da”, rekla je i okrenula se natrag prema tavi.

“Kava. Da.” Poĉeo sam otvarati teglu nesice, ali je Ronnie negodovala i kimnula prema ormariću gdje je preko noći došla u posjet dobra vila namirnica i ostavila hrpu dobrih stvari.

Otvorio sam friţider i vidio neĉiji tuĊi ţivot. Jaja, sir, jogurt, odresci, mlijeko, maslac, dvije butelje bijelog vina. Stvari kakvih nikad nisam imao u bilo kojem svojem friţideru u trideset i šest godina. Napunio sam ĉajnik i ukljuĉio ga.

“Dopustit ćeš da ti sve ovo platim”, rekao sam.

“Ma daj, odrasti.” Pokušala je jednom rukom razbiti jaje na rubu tave i gadno je sve zasvinjila.

“Ne bi li trebala biti u galeriji?” pitao sam dok sam ţlicom grabio Melfordovu mješavinu tamno prţene kave. Sve je to bilo jako ĉudno.

“Nazvala sam ih. Rekla Terriju da mi je auto u kvaru. Koĉnice su otkazale pa ne znam koliko ću kasniti.”

Malo sam razmišljao o ovome.

“Ali ako su ti otkazale koĉnice, valjda si trebala stići prije vremena?”

Nasmijala se i gurnula tanjur neĉeg crnog, bijelog i ţutog prema meni. Izgledalo je uţasno i bilo je jako ukusno.

“Hvala ti, Thomas.”

Hodali smo kroz Hyde Park, nismo nikamo posebno išli, neko smo se vrijeme drţali za ruke, a onda ih pustili kao da drţanje ruku ne znaĉi puno u ţivotu. Sunce je svratilo u grad na

dan i London je izgledao veliĉanstveno.

“Hvala za što?”

Ronnie je spustila pogled prema tlu i nogom udarila nešto ĉega vjerojatno nije ni bilo. “Što nisi pokušao voditi ljubav sa mnom sinoć.”

“Molim, nema na ĉemu.”

Nisam zapravo znao što oĉekuje da kaţem, pa ni to je li ovo poĉetak razgovora ili njegov kraj. “I hvala ti što si mi zahvalila”, dodao sam, ĉime je zazvuĉalo više kao da je kraj.

“Joj, zaveţi.”

“Pa zapravo”, rekao sam, “stvarno sam ti zahvalan na tome. Svaki dan pokušavam ne voditi ljubav s milijunima ţena, a većina ni ne pisne u znak zahvalnosti. Ovo je lijepa promjena.”

Malo smo prošetali. Golub se zaletio u nas i onda u zadnjem trenutku odletio, kao da je odjednom shvatio da nismo oni na koje je mislio. Nekoliko je konja kaskalo niz stazu Rotten Row, s muškarcima u jaknama od tvida na leĊima. Domaća konjica, vjerojatno. Konji su izgledali priliĉno inteligentno.

“Imaš li nekoga, Thomas?” pitala je Ronnie. “Trenutno?”

“Pretpostavljam da misliš na ţene.”

“Da, tako je. Spavaš s nekime?”

“A kad kaţeš spavaš, misliš...?”

“Smjesta odgovori na pitanje ili ću pozvati policajca.” Smiješila se. Zbog mene. Zbog mene se nasmiješila i to je bio lijep osjećaj.

“Ne, Ronnie, trenutno ne spavam ni s jednom ţenom.”

“Muškarcem?”

“Ili muškarcem. Ili ţivotinjom. Ili bilo kojom vrstom crnogoriĉnih stabala.”

“Zašto ne, ako smijem pitati? A i ako ne smijem.”

Uzdahnuo sam. Nisam ni sam znao odgovor na ovo pitanje, no i da to kaţem, ne bi me pustila na miru. Poĉeo sam priĉati bez jasne ideje o tome što će iz toga proizaći.

“Zato što seks donosi više nesreće nego što pruţa zadovoljstva”, rekao sam.

“Zato što muškarci i ţene ţele razliĉite stvari i jedno od njih na kraju uvijek bude razoĉarano.”

“Zato što me ne traţe baš ĉesto, a ja mrzim pitati.”

“Zato što mi ne ide baš dobro.”

“Zato što sam navikao biti sam.”

“Zato što mi ne padaju drugi razlozi na pamet.” Zaustavio sam se da ulovim dah.

“Aha, tako je”, rekla je Ronnie. Okrenula se i poĉela hodati natraške da bi mi bolje vidjela lice. “I koji je od ovih pravi?”

“B”, rekao sam nakon što sam malo promislio. “Ţelimo razliĉite stvari. Muškarci se ţele poševiti sa ţenom. Onda se ţele poševiti s još jednom ţenom. I onda još jednom. Onda ţele pojesti pahuljice i malo odspavati, a onda se ţele poševiti s još jednom ţenom, pa još jednom, sve dok ne umru. Ţene”, i tu sam mislio da bi bilo bolje da malo paţljivije biram rijeĉi da opišem spol kojem ne pripadam, “ţele vezu. Moţda je neće dobiti ili će moţda spavati s mnogo muškaraca prije nego što je dobiju, no u konaĉnici to je ono što ţele. To je cilj. Muškarci nemaju ciljeve. Prirodne. Pa ih izume i raspodijele na oba kraja nogometnog igrališta. A onda izume nogomet. Ili zapoĉinju tuĉnjave ili se pokušaju obogatiti ili zapoĉinju ratove ili pronaĊu cijelu hrpu gluposti kako bi nadoknadili ĉinjenicu da nemaju nikakvih stvarnih ciljeva.”

“Ma kurac”, rekla je Ronnie.

“To je, naravno, druga velika razlika.”

“Doista misliš da ţelim biti u vezi s tobom?”

Lukavica. Ravna palica, glava iznad lopte.

“Ne znam, Ronnie. Ne bih se usudio nagaĊati što ţeliš u ţivotu.”

“Joj, opet se preseravaš. Usredotoĉi se, Thomas.”

“Na tebe?”

Ronnie se zaustavila. I onda nacerila.

“To je već bolje.”

Našli smo telefonsku govornicu i Ronnie je nazvala galeriju. Rekla im je da se osjeća premoreno od stresa zbog kvara na autu te da će ostatak popodneva preleţati. Onda smo ušli u auto i odvezli se u Claridges na ruĉak.

Znao sam da ću u nekom momentu morati ispriĉati Ronnie nešto od onoga što se dogodilo i nešto o tome što mislim da će se dogoditi. Vjerojatno će to zahtijevati i pokoju laţ, i za moje dobro kao i za njeno, a znaĉit će to i da priĉamo o Sari. A zato sam to i odgaĊao što sam dulje mogao.

Jako mi se sviĊala Ronnie. Da je ona bila dama u nevolji, zatoĉena u crnom dvorcu na crnoj planini, moţda bih se u nju zaljubio. Ali ona to nije bila. Sjedila je meni nasuprot, sretno ĉavrljala, naruĉivala salatu od rikole uz doverski list, dok je gudaĉki kvartet u austrijskim narodnim nošnjama prebirao i svirao Mozarta u predvorju iza nas.

Paţljivo sam pregledao sobu da ustanovim gdje bi se mogli nalaziti moji pratitelji, svjestan da sad moţda ima već više od jedne ekipe. U blizini nije bilo oĉitih kandidata, osim ako je CIA poĉela regrutirati sedamdesetogodišnje udovice s neĉim nalik vrećicama dizanog brašna

zalijepljenim preko lica.

U svakom sluĉaju, manje me je zabrinjavala mogućnost da su me slijedili nego da me ĉuju. Claridges smo nasumiĉno odabrali, tako da nije bilo prilike da instaliraju opremu za prisluškivanje. LeĊa su mi bila okrenuta prema ostatku prostorije, tako da bilo kakvi ruĉno usmjereni mikrofoni ne bi mogli puno pokupiti. Natoĉio sam nam oboma veliku ĉašu savršeno pitkog Pouilly-Fuisse koji je Ronnie odabrala i poĉeo priĉati.

Za poĉetak sam joj rekao da je Alexander Woolf mrtav i da sam ga gledao kako umire.

Htio sam se što prije riješiti onog najgoreg, pustiti je u rupu i onda je polako izvući van, pruţiti njenoj prirodnoj hrabrosti malo vremena da proradi. A nisam ni htio misliti da se bojim jer to ni njoj ni meni ne bi pomoglo.

Dobro je to primila. Bolje nego se primila lista, koji je nedirnut leţao na njezinu tanjuru, s tuţnim “jesam li nešto krivo rekao?” pogledom u oku, dok ga konobar nije uklonio.

Kad sam završio, gudaĉki je orkestar zamijenio Mozarta špicom iz Supermana, a boca vina bila je naopako u svom rashlaĊivaĉu. Ronnie je buljila u stolnjak i mrštila se. Znao sam da ţeli otići i nekoga nazvati ili nešto lupiti ili vikati po cesti da je svijet grozan i kako ljudi samo mogu nastaviti jesti i kupovati i smijati se kao da nije takav. Znao sam to jer je to upravo ono što sam ja htio napraviti otkako sam vidio onog idiota s pištoljem kako je raznio Alexandera Woolfa preko cijele sobe. Konaĉno je progovorila, a glas joj se još uvijek tresao od bijesa.

“I ti ćeš to napraviti, je li? Napravit ćeš ono što ti kaţu?” Pogledao sam je i lagano slegnuo ramenima.

“Da, Ronnie, upravo ću tako postupiti. Ne ţelim to napraviti, no mislim da su alternative malo gore.”

“I ti to smatraš razlogom?”

“Da, smatram. To je razlog zašto većina ljudi radi većinu stvari. Ako ne budem suraĊivao, vjerojatno će ubiti Saru. Već su joj ubili oca, tako da nije kao da baš imaju nekih velikih prepreka pred sobom.”

“Ali ljudi će umrijeti.” U oĉima su joj bile suze i da konobar nije došao i pokušao nam uvaliti još jednu butelju Pouillyja u tom momentu, vjerojatno bih je bio zagrlio. No, umjesto toga sam je primio za ruku preko stola.

“Ljudi će ionako umrijeti”, rekao sam i mrzio sam sebe jer zvuĉim poput Barnesova ruţnog kratkog govora. “Ako ja to ne napravim, naći će nekog drugog ili neki drugi naĉin.

Rezultat će biti isti, no Sara će biti mrtva. Takvi su.”

Ponovno se zagledala u stol i vidjelo se da zna da sam u pravu. Ali je sve ipak provjeravala, kao netko tko planira napustiti dom zadugo. Iskljuĉen plin, televizija iskljuĉena, friţider odmrznut.

“A što će biti s tobom?” pitala je nakon nekog vremena. “Ako su takvi, što će se tebi

dogoditi? Ubit će te, zar ne? Bez obzira budeš li im pomagao ili ne, na kraju će te ubiti.”

“Vjerojatno će pokušati, Ronnie. Ne mogu lagati o tome.”

“O ĉemu moţeš lagati?” rekla je brzo, no ne mislim da je to mislila onako kako je to ispalo.

“Ljudi su me već prije pokušavali ubiti, Ronnie”, rekao sam, “i nije im uspjelo. Znam da misliš da sam aljkavac koji nije u stanju sebi ni namirnice kupiti, no na druge se naĉine znam brinuti za sebe.” Zaustavio sam se da vidim hoće li se nasmiješiti. “Ako ništa drugo, znam naći dobru curu sa sportskim autom da pazi na mene.”

Podigla je pogled i umalo se nasmiješila.

“Već imaš jednu takvu”, rekla je i izvadila torbicu.

Dok smo bili unutra poĉela je padati kiša, a Ronnie je ostavila otvoren krov na TVR-u, pa smo morali što smo brţe mogli projuriti kroz Mayfair zbog njenih koţnih Connolly sjedala.

Borio sam se s kopĉama krova automobila, pokušavajući odgonetnuti kako ću ispuniti jaz od petnaest centimetara izmeĊu okvira i vjetrobrana, kad sam osjetio ruku na ramenu.

Nastojao sam ostati opušten.

“A tko si ti, jebote?” rekao je glas.

Polako sam se uspravio i osvrnuo. Bio je otprilike moje visine, nedaleko od moje dobi, ali je bio znatno bogatiji. Košulja mu je bila iz Ulice Jermyn, odijelo iz Savile Rowa, a glas iz jedne od naših skupljih javnih škola. Ronnie je podigla glavu iz prtljaţnika u koji je spremala pokrivaĉ auta.

“Philip”, rekla je, što je bilo više-manje upravo ono što sam oĉekivao da kaţe.

“Tko je ovo, jebote?” rekao je Philip, još uvijek zabuljen u mene.

“Kako si, Philipe?”

Pokušao sam biti prijazan. Stvarno jesam.

“Odjebi”, rekao je Philip. Okrenuo se prema Ronnie. “Ovo je taj govnar koji pije moju votku?”

Jato turista u šarenim jaknama zaustavilo se i nasmiješilo nama troma, u nadi da smo zapravo svi jako dobri prijatelji. I ja sam se nadao, ali nekada nada nije dosta.

“Philipe, molim te ne budi naporan.” Ronnie je zalupila prtljaţnik i prišla boĉnoj strani auta. Dinamika se malo promijenila, a ja sam se pokušao izmigoljiti van iz grupe. Biti ukljuĉen u tuĊu predbraĉnu svaĊu, bilo je zadnje što sam htio, no Philip mi nije dao.

“Kuda si ti, jebote, krenuo?” rekao je i još malo uzdigao bradu. “Što dalje”, rekao sam.

“Philipe, nemoj.”

“Ti, malo govno. Što ti, dovraga misliš, tko si?” Ispruţio je desnu ruku i zgrabio moj rever. Ĉvrsto ga je primio, ali ne tako ĉvrsto da bismo se potukli. Što je bilo olakšanje. Pogledao sam prema njegovoj ruci, a zatim prema Ronnie. Htio sam joj dati priliku da smiri situaciju.

“Philipe, molim te, ne budi glup”, rekla je. Što je oĉito bilo najgora moguća stvar od svih najgorih stvari koje je mogla reći. Kad se muškarac nedvojbeno povlaĉi natraške u kut, apsolutno zadnje što mu treba da ga uspori je ţena koja mu govori koliko je glup. Da sam to bio ja, ispriĉao bih se, ili bih ga pogladio po ĉelu, ili bih napravio bilo što da usporim nasrtaj hormona.

“Postavio sam ti pitanje”, rekao je Philip. “Što ti misliš, tko si? Piješ iz mog bara, zapišavaš mi stan?”

“Molim te, pusti me”, rekao sam. “Guţvaš mi jaknu.” Razumno, vidite. Nisam agresivno piljio u njega, vrijeĊao ga, suprotstavljao mu se ili ga izazivao na bilo koji drugi naĉin. Samo sam vrlo jasno izrazio svoju brigu o jakni. Kao muškarac muškarcu. “Ţivo mi se jebe za tvoju jaknu, pederu jedan.”

I eto ga. Nakon što su bezuspješno isprobani svi mogući diplomatski kanali, odluĉio sam se za nasilje.

Prvo sam se unio u njega, a on se odupro, kao što to ljudi uvijek rade. Onda sam se povukao pred njegovim guranjem, ispruţio mu ruku i okrenuo se tako da je morao iskrenuti zglob da bi zadrţao rever. Jednu sam ruku stavio na njegovu kako ne bi ispustio rever, a drugom sam se podlakticom njeţno naslonio na njegov lakat. Ako vas to zanima, ovo je aikido tehnika koja se zove nikkyo, a uzrokuje priliĉno fenomenalnu koliĉinu boli uz gotovo nikakav trud.

Koljena su mu otkazala i lice problijedjelo dok se spuštao na pod, oĉajniĉki pokušavajući maknuti pritisak sa zapešća. Pustio sam ga prije nego što je koljenima dotaknuo zemlju, jer sam smatrao da što mu više dostojanstva ostavim, manje će imati razloga da proba nešto drugo. A i nisam htio ostaviti Ronnie da kleĉi nad njim i govori “dobro, dobro, tko je moj hrabri vojnik?” ostatak popodneva.

“Oprosti”, rekao sam i nesigurno se osmjehnuo, kao da ni sam ne znam što se zapravo dogodilo. “Jesi u redu?”

Philip si je promasirao ruku i prostrijelio me pogledom punim mrţnje, no oboje smo znali da neće ništa drugo poduzeti. Iako nije mogao biti siguran da sam ga namjerno ozlijedio.

Ronnie je stala izmeĊu nas i njeţno poloţila ruku na Philipova prsa.

“Philipe, ovo si skroz krivo protumaĉio.”

“Stvarno?”

“Da, stvarno. Ovo je poslovno.”

“Je kurac. Spavaš s njim. Nisam budala.”

Ovaj posljednji komentar svakog bi dobrog zastupnika tuţiteljstva doveo do toga da skoĉi na noge, no Ronnie se samo okrenula prema meni i namignula.

“Ovo je Arthur Collins”, rekla je i priĉekala da se Philip namršti. Što je konaĉno i uĉinio. “On je naslikao onaj triptih koji smo vidjeli u Bathu, sjećaš se? Rekao si da ti se sviĊa.”

Philip je pogledao Ronnie, a onda mene, a onda opet Ronnie. Svijet se još malo okretao dok smo ĉekali da to probavi. Dio njega se sramio mogućnosti da je pogriješio, no puno veći dio osjetio je olakšanje što je sad imao priliku uhvatiti se za pristojan razlog da me ne udari – eto ti mene, kuţiš, spreman pedera sravnat‟ sa zemljom, već me i preklinjao za milost, no ispalo je da sam imao krivu adresu. Ĉisto drugi tulum. Da pukneš od smijeha. Philipe, smiješan si do boli.

“Onaj s ovcom?” pitao je, poravnao kravatu i namjestio manšete vrlo uvjeţbanim pokretom. Pogledao sam Ronnie, no nije mi planirala pomoći s ovime.

“AnĊelima, zapravo”, rekao sam. “No, mnogi ih ljudi vide kao ovce.”

Taj ga je odgovor zadovoljio i osmijeh mu se raširio licem.

“Boţe, baš mi je ţao. Što mora da mislite o meni? Mislio sam... no, nije sad ni bitno, je li? Postoji jedan frajer... ma, nije bitno.

Bilo je još toga u ovom tonu, no ja sam samo raširio ruke kako bih pokazao da stvarno razumijem i da se ista greška dogodi i meni tri ili ĉetiri puta dnevno.

“Oprostite na trenutak, g. Collins?” rekao je Philip i primio Ronnie za lakat.

“Naravno”, rekao sam. Philip i ja smo sad bili najbolji kompići.

Udaljili su se par metara od mene i shvatio sam da barem pet minuta nisam zapalio, pa sam to odluĉio popraviti. Šarene jakne i dalje su usplahireno kruţile ulicom pa sam im mahnuo da im pokaţem kako je London ludo mjesto, no oni bi svejedno trebali nastaviti putem i lijepo provesti dan.

Philip se pokušavao iskupiti kod Ronnie, to je bilo oĉito – ali je izgledao kao da je odigrao kartu “opraštam ti” umjesto puno jaĉe karte “molim te, oprosti mi”, kojom se na kraju uvijek pobjeĊuje. Ronniena usta bila su iskrivljena u poluprihvaćajući, poludosaĊujući oblik, a svako malo me pogledavala da mi pokaţe kako je sve to zamara.

I ja sam se njoj osmjehnuo, baš u trenutku kad je Philip posegnuo u dţep i izvadio list papira. Dugaĉak i tanak. Avionska karta. Otputuj-sa-mnom-za-vikend karta i ševit ćemo se kao zeĉevi i piti pjenušac. Predao ju je Ronnie i poljubio joj ĉelo, što je bila još jedna greška, mahnuo istaknutom slikaru iz jugozapadne Engleske Arthuru Collinsu i uputio se niz ulicu.

Ronnie ga je gledala kako odlazi i onda se došetala do mjesta gdje sam ja stajao.

“AnĊeli”, rekla je.

“Arthur Collins”, rekao sam.

Pogledala je kartu i uzdahnula. “Smatra da bismo trebali još jednom probati. Veza nam je predragocjena, itd.”

Rekao sam “ah” i oboje smo neko vrijeme gledali ploĉnik.

“Dakle, vodi te u Pariz? Malo ofucano, rekao bih, da se mene pita.”

“Prag”, rekla je Ronnie, a meni je negdje u glavi zazvonilo zvono. Otvorila je kartu.

“Prag je nova Venecija, kaţe Philip.”

“Prag”, rekao sam i kimnuo glavom. “Govore da je u Ĉehoslovaĉkoj u ovo doba godine.”

“Republici Ĉeškoj, zapravo. Philip je to vrlo jasno precizirao. Slovaĉka je propala i nije ni upola tako lijepa. Rezervirao nam je hotel blizu glavnog trga.”

Ponovno je pogledala otvorenu kartu i ĉuo sam kako joj je dah zastao u grlu. Pratio sam joj pogled, no nisam vidio nikakvu tarantulu kako joj plazi po rukavu.

“Nešto nije u redu?”

“CED”, rekla je i naglo zatvorila kartu. Namrštio sam se. “Što s njim?” Nisam vidio na što cilja, iako mi je zvono još zvonilo. “Znaš li tko je on?”

“On je OK, nije li?” rekla je Ronnie. “Prema dnevniku Sare Woolf, CED je OK, je li tako?”

“Tako je.”

“Dobro.” Predala mi je kartu. “Pogledaj aviokompaniju.”

Pogledao sam.

Moţda sam već trebao znati. Moţda su svi znali osim Ronnie i mene. No, prema ispisanom rasporedu agencije Sunline Travel za gĊicu R. Crichton, nacionalna aviokompanija nove Republike Ĉeške piše se slovima CEDOK.

Petnaest

U ratu, koja god strana sebe zvala pobjednikom, nema pobjednika, nego su svi gubitnici.

N. CHAMBERLAIN

I tako se dvije niti mog ţivota spajaju u Pragu.

Sara je otišla u Prag, a u Prag me šalju Amerikanci za prvu fazu onog što oni inzistiraju da se zove Akcija Mrtva šuma. Odmah sam im rekao da je to grozno ime, ali – ili ga je netko vaţan odabrao ili su već otisnuli memorandume, pa su ga odbili promijeniti. Zove se Mrtva šuma, Tom. Sama akcija, bar sluţbeno, bila je standardna, generiĉka shema infiltracije u skupinu terorista i onda kad si jednom u njoj; pomrsiti im planove, pomrsiti planove njihovih dobavljaĉa, sponzora, simpatizera i voljenih, u onoj mjeri koliko je to izvedivo. Nema ni izdaleka ništa posebno u tome. Obavještajne agencije diljem svijeta stalno pokušavaju napraviti nešto poput ovoga, s razliĉitim stupnjevima neuspjeha.

Druga nit, ona Sare, Barnesa, Murdaha, nit Postdipomskih studija, bavi se prodajom helikoptera zlim despotskim vladama, a nju sam imenovao po vlastitom izboru. Nazvao sam je O, Kriste.

Obje se niti spajaju u Pragu.

Trebao sam letjeti u petak naveĉer, što je znaĉilo da imam još šest dana brifinga s Amerikancima i pet noći ispijanja ĉaja i drţanja za ruke s Ronnie.

Momĉe Philip odletio je u Prag istog dana kad sam mu gotovo slomio zapešće, kako bi sklopio neke vrlo unosne poslove s baršunastim revolucionarima, i ostavio je Ronnie zbunjenu i malo, više nego malo, jadnu. Ţivot joj moţda i nije bio ludo uzbudljiv vlak smrti prije nego što sam se ja pojavio, ali nije bio ni bolno muĉenje, a ovaj iznenadni upad u svijet terorizma i ubojstava, udvostruĉen brzim raspadom ljubavne veze, sigurno nije vodio k osjećaju savršene

opuštenosti jedne ţene.

Jednom sam je poljubio.

Pripreme za Mrtvu šumu odvijale su se u kući od crvene opeke iz tridesetih, odmah izvan Henleyja. Imala je oko dva ĉetvorna kilometara parketa, od kojih se svaka treća dašĉica izvijala prema gore od vlage, a samo se u jednom WC-u moglo pravilno pustiti vodu.

Donijeli su namještaj sa sobom, nekoliko stolica i stolova i poljskih leţajeva te ih pobacali po kući bez puno promišljanja. Većinu sam vremena proveo u salonu, gledao prezentacije, slušao kasete, napamet uĉio postupke za kontakt i ĉitao o ţivotu pomagaĉa na farmi u Minnesoti. Ne mogu reći da je bilo kao da sam opet u školi, jer su me natjerali da se trudim više nego što sam to ikad radio kao školarac, no ipak mi je ta atmosfera bila ĉudno poznata.

Svaki dan sam se Kawasakijem, koji su mi dali popraviti, vozio do tamo. Htjeli su da i prenoćim, no objasnio sam im da se trebam još duboko nadisati londonskog zraka prije nego što odem i izgleda da im se to svidjelo. Amerikanci poštuju patriotizam.

Postava se stalno mijenjala i nikad ih nije bilo manje od šest. Bio je tu potrĉko zvan Sam, Barnes je dolazio i odlazio, nekoliko Carla se motalo po kuhinji, pijuckajući biljne ĉajeve i vjeţbajući zgibove na vratima. A tu su bili i specijalci.

Prvi je sebe zvao Smith, što je bilo toliko nevjerojatno da sam mu povjerovao. Bio je podbuhao ĉovjeĉuljak s naoĉalama i tijesnim prslukom, koji je mnogo priĉao o šezdesetima i sedamdesetima, odliĉnim godinama za terorizam ako se bavite onime ĉime se bavio Smith – a to se izgleda sastojalo od praćenja Baadera-i-Meinhof i odabranih crvenih brigadira po cijelom svijetu poput šiparice koja prati turneju Jackson Five. Plakati, bedţevi, fotografije s autogramima, sve ţivo.

Marksistiĉki revolucionari bili su veliko razoĉaranje za Smitha, s obzirom na to da se većina povukla i podigla hipoteke i ţivotna osiguranja u ranim osamdesetima, iako su se talijanske Crvene brigade ponekad ponovno formirale kako bi otpjevale neke stare pjesme.

Sendero Luminoso i sliĉne skupine u Središnjoj i Juţnoj Americi nisu bile Smithu po volji. To je bilo kao da ljubitelju Motowna puštate jazz, jedva vrijedno spomena. Postavio sam par pitanja za koja sam smatrao da su pronicljiva o odredima IRA-e, no Smith je sloţio facu Cerigradske maĉke5 i promijenio temu.

Sljedeći po redu, Goldman, bio je visok, mršav i uţivao je u ĉinjenici da ne uţiva u svom poslu. Izgleda da je Goldmanova glavna briga bio bonton. Imao je pravi i krivi naĉin kako bilo što napraviti, od spuštanja slušalice do lizanja marke, i nije podnosio bilo kakva odstupanja.

5 Cerigradska maĉka izmišljena je maĉka koju je popularizirao Lewis Carroll u “Alisi u zemlji ĉudesa”, a poznata je po svojem prepoznatljivom nestašnom osmijehu.

Nakon dana njegove poduke osjećao sam se kao Eliza Doolittle.

Goldman mi je rekao da se od sada trebam odazivati na ime Durrell. Pitao sam ga mogu li sam odabrati svoje ime pa je rekao da ne, jer Durrell je već zapisano u dosjeu akcije Mrtva šuma. Pitao sam ga je li ĉuo za korektor, no rekao je da je to glupo ime, da je bolje da se naviknem na Durrell.

Travis je bio lik za borbu bez oruţja i kad su mu rekli da ima samo sat vremena sa mnom, samo je uzdahnuo, rekao “oĉi i genitalije” i otišao.

Posljednji dan su stigli planeri: dva muškarca i dvije ţene, odjeveni kao bankari, nosili su velike aktovke. Pokušao sam oĉijukati sa ţenama, no nije se primilo. Kod niţeg od dvojice muškaraca moţda i bi.

Visoki, Louis, bio je najprijazniji od njih ĉetvero i najviše je priĉao. Ĉinilo se da zna svoj posao, premda uopće nije dao do znanja koji je to posao, što je na neki naĉin potvrĊivalo kako ga dobro zna. Zvao me je Tom. Jedna stvar i samo jedna stvar bila je oĉita iz sveg ovoga. Mrtva šuma nije bila improvizacija i ovi ljudi nisu dan prije nabavili priruĉnik MeĎunarodni terorizam za neznalice.

Ovaj vlak je bio na traĉnicama mjesecima prije nego što su mene ukrcali.

“Tome, znaĉi li ti Kintex išta?” Louis je prekriţio noge i nagnuo se prema meni kao televizijski voditelj.

“Ništa, Louise”, rekao sam. “Prazno sam platno.” Zapalio sam još jednu cigaretu samo da ih sve zajedno ţivciram.

“To je dobro. Prvo što trebaš znati, a rekao bih da to već znaš – u svijetu više nema idealista.”

“Osim tebe i mene, Louise.”

Jedna od ţena pogledala je na sat.

“Tako je, Tome”, rekao je. “Ti i ja. No, borci za slobodu, oslobodioci, arhitekti nove zore, sve je to otišlo u nepovrat skupa s trapezicama. Današnji su teroristi poduzetnici.” Ţensko se grlo nakašljalo, negdje u pozadini sobe. “I poduzetnice. A teror je vrlo obećavajuća karijera za suvremene klince. Stvarno. Odliĉne mogućnosti za napredovanje, puno putovanja, troškovnik, rana mirovina. Da imam sina, rekao bih mu ili pravo ili terorizam. A budimo iskreni, moţda teroristi ĉine manje zla.”

To je bila šala.

“Moţda se pitaš otkud im novac?” Upitno je podigao obrve, a ja sam kimnuo kao

voditelj Vrtića6. “Imamo dakle loše deĉke, Sirijce, Libijce, Kubance, koji teror još smatraju drţavnom industrijom. Povremeno ispisuju velike ĉekove i sretni su ako ameriĉkom veleposlanstvu kao rezultat cigla razbije prozor. No, u posljednjih deset godina, oni su na neki naĉin sišli s pozornice. Danas se radi o dobiti, a kad smo kod dobiti, svi putevi vode u Bugarsku.”

Zavalio se natrag u stolac, a to je bio znak za jednu od ţena da krene prema naprijed i ĉita iz biljeţnice, iako je oĉito bilo da svoj govor zna napamet, a biljeţnicu drţi jer joj je tako ugodnije.

“Kintex”, rekla je, “toboţnje je trgovaĉko društvo u drţavnom vlasništvu, sa sjedištem u Sofiji, s petsto dvadeset i devet zaposlenika na uvozno-izvoznim djelatnostima. Tajno, kroz Kintex prolazi više od osamdeset posto prometa narkoticima koji s Bliskog istoka stiţu u zapadnu Europu i Sjevernu Ameriku, ĉesto u zamjenu za legalne i ilegalne pošiljke oruţja koje se poslije preprodaju bliskoistoĉnim pobunjeniĉkim grupama. Heroin se na sliĉan naĉin preprodaje odabranim srednjoeuropskim i zapadnoeuropskim narkokrugovima. Kadrovi koji se bave tim radnjama uglavnom nisu Bugari, no dan im je skladišni i smještajni prostor u Varni i Burgasu na Crnom moru. Kintex, pod novim radnim nazivom Globus, sudjeluje i u pranju novca od prodaje droga diljem Europe, daje zlato i drago kamenje za gotovinu i preraspodjeljuje sredstva svojim klijentima putem cijelog lanca poslovnih operacija u Turskoj i istoĉnoj Europi.” Podigla je pogled prema Louisu, da vidi ţeli li još toga ĉuti, ali Louis je pogledao mene, vidio da buljim u prazno i lagano odmahnuo glavom.

“Dobri likovi, zar ne?” rekao je. “Isti oni koji su naoruţali Mehmeta Ali Ageu.” Ni to mi nije puno znaĉilo. “Pucao na papu Ivana Pavla Drugog „81. godine. Bilo je na nekoliko naslovnica.”

Rekao sam “ah da” i zavrtio glavom da pokaţem koliko me se to dojmilo.

“Kintex je”, nastavio je, “pravi dućan koji pruţa sve na jednom mjestu, Tome. Ţeliš li izazvati nevolje u svijetu, devastirati nekoliko zemalja, uništiti nekoliko milijuna ţivota, samo zgrabi kreditnu karticu i otiĊi ravno u Kintex. Nitko nema povoljnije cijene.”

Louis se smiješio, ali bilo je oĉito da izgara od pravedniĉkog gnjeva. Bacio sam pogled po sobi i, da, bez ikakve sumnje, i ostaloj trojici je oko glava lebdjela ista vrsta fanatiĉne vatre.

“A Kintex”, rekao sam u oĉajniĉkoj nadi da će zanijekati, “to su ljudi s kojima je Alexander Woolf poslovao.”

“Da”, rekao je Louis.

Zbog tog odgovora, u stvarno uţasnom trenutku, shvatio sam da nitko od ovih ljudi, ĉak ni

6 Engl. Play School – obrazovni program za djecu predškolske dobi koji se prikazuje u mnogim zemljama

Louis, nije imao pojma što Postdiplomski studiji stvarno predstavljaju – ili što bi se stvarno trebalo postići akcijom Mrtva šuma. Ti su ljudi stvarno vjerovali da se bore u jednostavnoj bitki protiv narkoterorizma ili terora narkotika ili kako su god to, dovraga, zvali, u ime zahvalnog Ujaka Sama i Ujne Ostatka Svijeta. Ovo je redovna CIA-ina akcija, bez ijedne “kvake” u svemu tome. Mene su stavili u teroristiĉku grupu druge divizije u jednostavnoj, nekompliciranoj nadi da ću, kad budem slobodan naveĉer, otrĉati do telefonske govornice i dati im hrpu imena i adresa.

Slijepi instruktori uĉili su me voziti, a ta me je spoznaja malo šokirala.

Iznijeli su plan infiltracije i tjerali me da ponovim svaku njegovu fazu milijun puta. Mislim da su se brinuli da zbog toga što sam Englez neću moći u glavi drţati više od jedne misli istovremeno, a kad su vidjeli da sam cijelu stvar priliĉno brzo skopĉao, puno su tapšali jedan drugoga po leĊima i govorili “dobro odraĊeno”.

Nakon odvratne veĉere koja se sastojala od ćufti i crvenog vina, koju je posluţio vidljivo uznemireni Sam, Louis i njegovi kompanjoni spakirali su aktovke, pruţili mi ruku i znaĉajno kimali glavama prije nego su ušli u aute i nastavili natrag cestom od ţutih opeka.

Nisam mahnuo.

Umjesto toga rekao sam Carlima da idem prošetati i otišao u vrt iza kuće, gdje se prostirao travnjak do rijeke i pogled na najljepši pejzaţ uz Temzu.

Noć je bila topla, a na suprotnoj strani rijeke mladi parovi i stariji šetaĉi pasa još su šetali. U blizini je bilo usidreno nekoliko brodica, voda im je njeţno zapljuskivala trup, a svjetla na prozorima svijetlila su njeţnom i toplom ţutom bojom. Ljudi su se smijali i osjetio sam miris njihove juhe iz konzerve.

Bio sam duboko u govnima.

Barnes je stigao odmah nakon ponoći i izgledao je znatno drugaĉije nego pri našem prvom susretu. Nije bilo više Brooks Brothers odjeće, i sad je izgledao spreman uputiti se u dţungle Nikaragve dok kaţeš keks. Beţ hlaĉe, tamnozelena košulja od kepera, Red Wing ĉizme. Sat vojnog izgleda s platnenim remenom bio je na mjestu elegantnog Rolexa. Imao sam dojam da bi se u sekundi mogao naći ispred ogledala i natrackati se kamuflaţnim bojama. Bore su mu bile dublje nego ikad.

Otpustio je Carle i mi smo se smjestili u salonu, gdje je otvorio pola boce Jacka Danielsa, šteku Marlbora, a bio je tu i Zippo upaljaĉ u kamuflaţnim bojama.

“Kako je Sara?” pitao sam. Ĉinilo se kao glupo pitanje, ali morao sam ga postaviti. Ipak je ona bila razlog zbog

kojeg sve to radim – a ako bi se ispostavilo da je to jutro zakoraĉila pod autobus ili umrla od malarije, definitivno bih se prestao baviti tim sluĉajem. Nije da bi mi Barnes rekao da se to dogodilo, ali moţda bih nešto proĉitao s njegova lica.

“Dobro”, rekao je. “Sasvim je dobro.” Nalio je viski u dvije ĉaše i jednu od njih gurnuo po parketu prema meni. “Ţelim razgovarati s njom”, rekao sam. Nije ni trepnuo. “Trebam znati da je u redu. Da je još ţiva i da je još u redu.”

“Kaţem ti da je dobro.” Srknuo je iz ĉaše.

“Znam da mi ti to kaţeš”, rekao sam. “Ali ti si psihopat ĉija rijeĉ ne vrijedi ni kap bljuvotine.”

“Ni ti meni nisi baš drag, Thomas.”

Sjedili smo jedan nasuprot drugom, pili viski i pušili cigarete, ali atmosfera je bila daleko od ideala tajne sluţbe i sa svakim se trenutkom pogoršavala.

“Znaš koji je tvoj problem?” pitao je Barnes nakon nekog vremena.

“Da, znam savršeno dobro koji je moj problem. Lik koji kupuje odjeću iz kataloga L. L. Bean i trenutno sjedi nasuprot meni.”

Pravio se da nije ĉuo. Moţda i nije.

“Tvoj je problem, Thomas, što si Britanac.” Poĉeo je zakretati glavu ĉudnim pokretima.

Svako malo krcnulo bi mu u vratu, što mu je, izgleda, pruţalo zadovoljstvo. “Ono što nije u redu s tobom nije u redu s ovom cijelom jebenom popišanom vukojebinom od otoka.” “Ĉekaj minutu”, rekao sam. “Ĉekaj cijelu, dobro zaokruţenu minutu. Ovo se ne dogaĊa.

Nije valjda da mi jebeni Amerikanac govori što nije u redu s ovom zemljom.”

“Nemaš muda, Thomas. Nemaš ih. Ova ih zemlja nema. Moţda ste ih nekoć imali, ali ste ih izgubili. Ne znam i iskreno, zaboli me.”

“Rusty, budi oprezan”, rekao sam. “Moram te upozoriti da ovdje ljudi rijeĉ „muda‟ koriste da bi naznaĉili hrabrost. Ne razumijemo ameriĉko znaĉenje, zbog lajavosti i erekcije na rijeĉi „Delta‟, „udri‟ i „razvali‟. To je vaţna kulturološka razlika. A kad kaţem kulturološka razlika”, dodao sam, jer mi je, moram priznati, krv već pomalo kljuĉala, “ne mislimo na razilaţenje u vrijednostima. Mislimo na jebali te u šupak ţiĉanom ĉetkom.”

Na to se nasmijao. Što nije bila reakcija kojoj sam se nadao. Polagao sam priliĉno velike nade u to da će me pokušati odalamiti kako bih ga mogao udariti u grlo i mirne duše odjahati u suton.

“Dakle, Thomas”, rekao je, “nadam se da smo sad malo rašĉistili stvari. Nadam se da ti je sad lakše.”

“Puno lakše, hvala”, rekao sam.

“I meni isto.”

Ustao je da mi ponovno napuni ĉašu, a zatim mi je bacio cigarete i upaljaĉ u krilo.

“Thomas, bit ću iskren. Trenutno ne moţeš razgovarati sa Sarom Woolf, niti je vidjeti.

Jednostavno nije moguće. No, istovremeno ne oĉekujem da ćeš maknuti prstom da mi pomogneš dok je ne vidiš. Kako ti se to ĉini? Zvuĉi li ti to pravedno?”

Pijuckao sam viski i polako izvukao cigaretu iz kutije.

“Nemate je, zar ne?”

Ponovno se nasmijao. Nekako sam morao ovo zaustaviti.

“Nikad nisam ni rekao da je imamo, Thomas. Što si mislio, da je drţimo negdje prikovanu za krevet? Ajde, malo poštovanja, molim? Ovime se profesionalno bavimo, znaš.

Nismo se juĉer rodili.” Ponovno se zavalio u svoju stolicu i nastavio s istezanjem vrata, a ja sam mu ţelio pomoći. “Sara se nalazi tamo gdje moţemo do nje, ako nam to bude potrebno. Budući da si tako dobar engleski deĉkić, ovog nam trenutka to nije potrebno. U redu?”

“Ne, nije u redu.” Ugasio sam cigaretu i ustao. Barnesa to nije zasmetalo. “Vidim je, provjerim je li dobro, ili neću ovo raditi. Ne samo da neću ovo raditi nego ću te moţda i ubiti samo da dokaţem koliko to više neću. U redu?”

Poĉeo sam mu se polako pribliţavati. Mislio sam da bi mogao zazvati Carle, ali to me nije zabrinjavalo. Kad bi do toga došlo, meni je trebalo samo par sekundi – a Carlima bi trebalo oko sat vremena da ona svoja smiješna tijela zakurblaju u akciju. A onda sam shvatio zašto je tako opušten.

Ruku je spustio u aktovku koja se nalazila s njegove strane i vidio se bljesak sivog metala dok je vadio ruku van. Pištolj je bio velik i drţao ga je labavo preko prepona, uperenog u moj trbuh, na udaljenosti od otprilike dva i pol metra.

“Vau, Jiminy Crickete7”, rekao sam. “Samo što vam se nije digao, g. Barnes. Nije li to Colt Delta Elite meĊu vašim nogama?”

Ovaj put mi nije odgovorio. Samo je gledao.

“Desetmilimetarski”, rekao sam. “Pištolj za ljude koji ili imaju mali penis ili malo vjere u svoju sposobnost da pogode sredinu mete.” Razmišljao sam o tome kako prijeći tih dva i pol metra, a da me ne pogodi. Neće biti lako, ali je izvedivo. Pod uvjetom da imaš muda. Prije i poslije samog dogaĊanja.

Zacijelo je osjetio o ĉemu razmišljam jer je zategnuo okidaĉ. Vrlo polagano. Moram priznati da je napravio uvjerljiv klik.

“Znaš li što je Glaser Slug, Thomas?” rekao je meko, gotovo sneno.

“Ne, Rusty”, rekao sam, “ne znam što je Glaser Slug. Zvuĉi kao prilika da me ubiješ

7 Jiminy Cricket (Cvrĉak Cvrĉko) Disneyjeva verzija Cvrĉka Koji Govori (talijanski Il Grillo Parlante), izmišljeni lik koji je Carlo Collodi stvorio za svoju djeĉju knjigu Pinokio, a Disney adaptirao u istoimenom animiranom filmu 1940.

dosadom umjesto pištoljem. Samo naprijed.”

“Metak Glaser Safety Sluga, Thomas, mala je ĉašica napravljena od bakra. Ispunjena je sitnom saĉmom zalivenom u teflon.” Priĉekao je da ovo upijem, svjestan da ću znati što to znaĉi. “Pri udarcu, Glaser će jamaĉno devedeset pet posto svoje energije prenijeti na metu.

Nema probijanja, nema rikošeta, samo mnogo razaranja.” Zaustavio se i popio gutljaj viskija.

“Velike, velike rupe u tvom tijelu.”

Mora da smo priliĉno dugo tako ostali. Barnes kušajući viski, a ja iskušavajući ţivot.

Osjetio sam kako se znojim i kako me poĉinju svrbjeti lopatice.

“U redu”, rekao sam. “Moţda te ovog trenutka i neću pokušati ubiti.”

“Zadovoljstvo mi je to ĉuti”, rekao je Barnes nakon dulje stanke, no Colt se nije pomaknuo.

“Golema rupa u mom tijelu neće ti biti od velike koristi.”

“Neće me ni jako zaboljeti.”

“Moram razgovarati s njom, Barnes”, rekao sam. “Zbog nje sam ovdje. Ako ne budem razgovarao s njom, sve ovo nema smisla.”

Prošlo je još nekoliko stotina godina i onda sam poĉeo misliti da se Barnes smiješi. Ali nisam znao zašto niti kada je poĉeo. Bilo je to kao kad sjediš u kinu prije projekcije filma i pokušavaš dokuĉiti gase li stvarno svjetla.

I onda mi je sinulo. Odnosno, njeţno mi je zatreperilo. Fleur de Fleurs Nine Ricci, jedan na milijardu.

Bili smo negdje na obali rijeke. Samo nas dvoje. Carli su se negdje šetali, no Barnes im je rekao da se drţe podalje pa su to i napravili. Mjeseĉina se rasula po vodi prema mjestu gdje smo sjedili i osvijetlila joj lice mlijeĉnim sjajem.

Sara je izgledala grozno i prekrasno. Malo je smršavila i plakala je više nego što je zdravo. Dvanaest sati prije rekli su joj da joj je otac preminuo i u tom sam je trenutku htio zagrliti objema rukama, više nego što sam ikada išta htio. Ali to ne bi bilo u redu. Ne znam zašto.

Neko smo vrijeme sjedili u tišini i gledali prema vodi. Barĉice su ugasile svoja svjetla, a patke su davno zaspale. S obje strane Mjeseĉeve mrlje rijeka je bila crna i tiha.

“Dakle”, rekla je.

“Da”, rekao sam.

Opet je uslijedila dugaĉka pauza dok smo razmišljali o tome što bismo trebali reći. Bilo je to poput velike betonske kugle koju moraš podići. Moţeš hodati ukrug i ukrug, traţiti mjesto gdje je primiti, ali jednostavno ga nema.

Sara je prva pokušala.

“Budi iskren. Nisi nam vjerovao, zar ne?”

Zamalo se nasmijala, pa sam skoro odgovorio da ona nije vjerovala da nisam pokušavao ubiti njezina oca. Na vrijeme sam se zaustavio.

“Ne, nisam”, rekao sam.

“Mislio si da se šalimo. Par ludih Amerikanaca vidi duhove u noći.”

“Nešto u tom stilu.”

Ponovno je zaplakala, a ja sam sjedio i ĉekao da proĊe oluja. Kad je prošla, zapalio sam dvije cigarete i pruţio joj jednu. Duboko je povukla, a zatim nepostojeći pepeo svakih par sekundi otresala u rijeku. Gledao sam je i glumio da je ne gledam.

“Sara”, rekao sam. “Jako mi je ţao. Zbog svega. Zbog onog što se dogodilo. I zbog tebe. Ţelim...” Nikako mi nije padalo na pamet što bi trebalo reći. Samo sam osjećao da nešto trebam govoriti. “Htio bih nekako ispraviti stvari. Mislim, znam da je tvoj otac...”

Podigla je pogled prema meni i osmjehnula se, kao da mi kaţe da se ne brinem. “Ali uvijek postoji izbor”, nastavio sam trkeljati, “hoćemo li uĉiniti ispravnu ili pogrešnu stvar, bez obzira na to što se dogodilo. A ja ţelim napraviti ispravu stvar. Razumiješ li?”

Kimnula je glavom. Što je bilo prejebeno lijepo od nje, jer ja pojma nisam imao što sam sâm htio reći, previše sam toga imao reći, a tako mali mozak da to sve posloţim. Glavna pošta, tri dana prije Boţića, takva je bila moja glava.

Uzdahnula je.

“Bio je dobar ĉovjek, Thomas.”

Pa, što reći? “Siguran sam da jest”, rekao sam. “SviĊao mi se.” To je bila istina.

“Nisam to stvarno znala do prije godinu dana”, rekla je. “Nekako ne razmišljaš o tome da su ti roditelji ikakvi, zar ne? Dobri ili loši. Samo postoje.” Zaustavila se.

“Dok ne prestanu postojati.”

Neko smo vrijeme buljili u rijeku. “Roditelji su ti ţivi?”

“Ne”, rekao sam. “Otac mi je umro kad sam imao trinaest godina. Srĉani udar. Majka prije ĉetiri godine.” “Ţao mi je.” Nisam mogao vjerovati. Evo je, pristojna usred svega ovoga.

“Sve pet”, rekao sam. “Imala je šezdeset osam godina.”

Sara se nagnula prema meni i shvatio sam da vrlo tiho govorim. Ne znam zašto. Moţda je to bilo poštovanje prema njenoj boli ili moţda nisam htio da mi glas probije to malo garda koji je zadrţala.

“Koje ti je najdraţe sjećanje na majku?”

Nije to bilo tuţno pitanje. Zvuĉala je kao da ţeli znati, kao da se sprema uţivati u nekoj

priĉi iz mog djetinjstva.

“Najdraţe sjećanje.” Malo sam razmislio. “Svaki dan, izmeĊu sedam i osam sati naveĉer.”

“Zašto?”

“Pila bi dţin i tonik. Toĉno u sedam. Samo jedan. I u tih sat vremena postala bi najsretnija, najduhovitija ţena koju sam ikada poznavao.”

“A nakon toga?”

“Tuţna”, rekao sam. “Nema druge rijeĉi da je opišem. Moja je majka bila jako tuţna ţena. Tuţna zbog mog oca, tuţna zbog sebe. Da sam bio njen doktor, prepisao bi joj dţin šest puta dnevno.” Na trenutak sam bio na rubu suza. Prošlo je. “A tvoje najdraţe sjećanje?”

Nije morala dugo razmišljati o tome, no ipak je zastala, proţivjela to u mislima i samu sebe nasmijala.

“Nemam nikakvih sretnih sjećanja na moju majku. Poĉela je jebati svog instruktora tenisa kad sam imala dvanaest godina i nestala sljedeće ljeto. Najbolja stvar koja nam se ikad dogodila. Moj otac”, i sklopila je oĉi na toplinu tog sjećanja, “nauĉio je mog brata i mene igrati šah. Imali smo osam ili devet godina. Michael je bio dobar, brzo je kopĉao. I ja sam bila priliĉno dobra, no Michael je bio bolji. No, dok smo uĉili, tata je igrao protiv nas bez kraljice. Uvijek bi uzeo crne figure i uvijek bi igrao bez kraljice. I kad smo Michael i ja postajali sve bolji, nikad nije ponovno uzeo tu figuru. Nastavio je igrati bez kraljice i kad ga je Michael pobjeĊivao u deset poteza. Došlo je do toga da je Michael mogao igrati bez svoje kraljice i svejedno pobijediti. No, tata je samo nastavio, gubio igru za igrom i nikad, nijednom, nije odigrao sa svim figurama.”

Nasmijala se i u tom se smijehu izvila unatrag pa je sad leţala na leĊima, naslonjena na taktove.

“Za tatin pedeseti roĊendan Michael mu je poklonio crnu kraljicu u maloj drvenoj kutijici. Rasplakao se. Ĉudno je vidjeti vlastitog oca kako plaĉe. No, mislim da mu je pruţalo toliko uţitka da nas gleda kako uĉimo i postajemo jaĉi da nikada nije htio izgubiti taj osjećaj.

Htio je da pobijedimo.”

A onda su odjednom suze potekle u ogromnom valu, slomile se preko nje i potresle joj mršavo tijelo dok gotovo više nije mogla disati. Legao sam kraj nje i zagrlio je, ĉvrsto je privinuo k sebi kako bih je zaštitio od svega.

“U redu je”, rekao sam. “Sve je u redu.”

Ali naravno da nije bilo u redu. Ni blizu.

Šesnaest

Ona jezikom vječnim vješto treperi, Zauvijek božanski i u krivoj vjeri.

EDWARD YOUNG

Na letu za Prag imali smo prijetnju bombom. Bombe nije bilo, ali je bilo straha.

Upravo smo sjedali na svoja mjesta kad se preko interfona ĉuo pilotov glas, koji nam je naloţio da izaĊemo iz aviona što je brţe moguće. Bez “dame i gospodo, u ime tvrtke British Airways” ili neĉeg sliĉnog. Samo smjesta izaĊite iz aviona. Ĉekali smo u prostoriji boje jorgovana, u kojoj je bilo deset stolica manje nego putnika, bez glazbe, i nije nam bilo dopušteno pušiti. Meni jest, ipak. Jako našminkana ţena u uniformi mi je rekla da je ugasim, no objasnio sam joj da sam astmatiĉar i da je cigareta zapravo biljni lijek koji trebam uzimati kad god sam pod stresom. Svi su me zbog toga mrzili, pušaĉi još više nego nepušaĉi.

Kad smo se napokon vratili u zrakoplov, svi smo pogledali ispod sjedala, zabrinuti da je pas tragaĉ moţda taj dan bio prehlaĊen i da se negdje nalazi mali crni neseser kojeg su pretraţivaĉi previdjeli.

Jedan je ĉovjek jednom išao psihijatru, bojao se letenja. Fobija mu se temeljila na vjerovanju da će u bilo kojem zrakoplovu na koji se ukrca biti bomba. Psihijatar je pokušao prebaciti fobiju, ali nije mogao, pa je pacijenta poslao statistiĉaru. Statistiĉar je malo kuckao po kalkulatoru i obavijestio tog ĉovjeka kako su šanse da će se na sljedećem letu nalaziti bomba pola milijuna prema jedan. Ĉovjek još nije bio sretan i ostao je u uvjerenju da će on biti na tom jednom zrakoplovu od njih pola milijuna. Pa je statistiĉar opet kuckao po kalkulatoru i rekao: “Dobro, biste li se

osjećali sigurnije kad bi šanse bile deset milijuna prema jedan?” Ĉovjek je rekao da naravno da bi. Onda je statistiĉar rekao: “Šanse da se na vašem sljedećem letu nalaze dvije zasebne, nepovezane bombe su toĉno deset milijuna prema jedan.” Ĉovjek je izgledao zbunjeno i rekao: “To je sve super, no što to meni znaĉi?” Statistiĉar je odgovorio: “Vrlo je jednostavno. Uzmite bombu sa sobom u zrakoplov.”

Ispriĉao sam to poduzetniku iz Leicestera u sivom odijelu koji je sjedio pokraj mene, no nije se uopće nasmijao. Nakon toga je pozvao stjuardesu i rekao kako misli da imam bombu u svojoj prtljazi. Priĉu sam morao ponovno ispriĉati stjuardesi i po treći put kopilotu koji je došao do mene i ĉuĉao kraj mojih nogu namrgoĊene face. Nikad se više neću upuštati u pristojno ĉavrljanje.

Moţda sam krivo procijenio kako na ljude djeluje podatak o bombama u zrakoplovima.

To je moguće. Vjerojatnije je objašnjenje da sam ja jedina osoba na letu koja je znala odakle je došao poziv s laţnom prijetnjom i što je to znaĉilo.

To je bio prvi nezgrapan potez postavljanja scene za akciju Mrtva šuma.

Aerodrom u Pragu nešto je manji od znaka na kojem piše da je to upravo to mjesto. Velebna staljinistiĉka veliĉina znaka navela me je da se zapitam jesu li ga napravili prije radionavigacije, kako bi ga piloti mogli proĉitati dok su još na pola puta preko Atlantika.

Unutra, eh sad, zraĉna luka je zraĉna luka je zraĉna luka. Nije bitno gdje se na svijetu nalazite, za kolica za prtljagu trebate imati kamene podove, trebate imati kolica za prtljagu i trebate imati staklene vitrine u kojima su izloţeni remeni od krokodilske koţe koje nitko neće poţeljeti kupiti još tisuću godina civilizacije.

Vijest da se Ĉeška oslobodila sovjetske ĉeljusti nije doprla do sluţbenika za imigraciju, koji su sjedili u svojim staklenim kutijama i ponovo vodili hladni rat svakim zgroţenim pogledom koji bi prebacivali sa slike u putovnici na dekadentnog imperijalista koji stoji pred njima. Ja sam bio taj imperijalist i uĉinio sam tu pogrešku da sam obukao havajsku košulju, koja je, pretpostavljam, naglašavala moju dekadenciju. Sljedeći put ću biti pametniji. Osim što će moţda do sljedećeg puta netko naći kljuĉeve staklenih kutija i reći ovim jadnicima da sad dijele kulturološki i ekonomski prostor s Euro-Disneyjem. Odluĉio sam pokušati nauĉiti kako se na ĉeškom kaţe “već mi nedostajete”.

Razmijenio sam novac i otišao van pozvati taksi. Veĉer je bila svjeţa, a zbog velikih staljinistiĉkih lokvi na parkiralištu, s kojih su se zrcalili plavi i sivi odrazi novopostavljenih neonskih reklama visoko u zraku, ĉinilo se još hladnije. Skrenuo sam za ugao zgrade terminala gdje mi je vjetar poţelio dobrodošlicu, liţući mi lice kišom s aromom dizela i zatim mi zaigrano

skakućući oko nogu i povlaĉeći me za nogavice. Zastao sam na trenutak i upijao stranost mjesta, jako svjestan toga da sam na raznorazne naĉine prešao granicu.

Konaĉno sam našao taksi i vozaĉu na teĉnom engleskom jeziku rekao da ţelim do trga Vaclavske Namesti. Ovaj je zahtjev, sad to znam, fonetiĉki ekvivalent ĉeškoj frazi za “ja sam priglupi turist, molim vas uzmite sve što imam”. Auto je bio Tatra, a vozaĉ kuĉkin sin; vozio je brzo i dobro, sam sebi sretno pjevušio, kao ĉovjek koji je upravo dobio na lotu.

Bio je to jedan od najljepših prizora koji sam ikad vidio u bilo kojem gradu. Trg Vaclavske Namesti nije uopće trg, nego dvostruka aleja, koja se proteţe nizbrdo od ogromnog Nacionalnog muzeja koji gleda na njega. Ĉak da ništa nisam znao o ovome mjestu, osjetio bih da je vaţno. Povijest, drevna i suvremena, odvijala se dobrim dijelom na ovih gotovo kilometar sivog i ţutog kamenja i ostavila je miris. L’Air Du Temps de Praha. Praška proljeća, ljeta, zime i jeseni došle su i prošle i vjerojatno će ponovno doći.

Kad mi je vozaĉ rekao koliko novca ţeli, trebao sam provesti nekoliko minuta da mu objasnim da ne ţelim zapravo kupiti taksi, nego samo podmiriti petnaest minuta koje sam u njemu proveo. Rekao mi je da je to usluga limuzine, ili je barem rekao “limuzina”, i puno puta slegao ramenima, te se nakon nekog vremena sloţio da smanji svoje zahtjeve na samo astronomske.

Podigao sam torbu i poĉeo hodati.

Amerikanci su mi rekli da sâm potraţim stan, a jedini siguran naĉin da izgledaš kao ĉovjek koji je dugo vremena proveo traţeći smještaj jest to da provedeš puno vremena traţeći smještaj. Pa sam tako našao ugodan tempo i u otprilike dva sata odradio Prag Jedan, koji pokriva središnji dio starog grada. Dvadeset i šest crkvi, ĉetrnaest galerija i muzeja, operno kazalište – gdje je deĉko Mozart prvi put postavio Don Giovannija – osam kazališta i McDonald‟s. Ispred jednog od navedenih protezao se red od pedeset metara.

Svratio sam u nekoliko birceva da upijem lokalni ambijent, koji je serviran u visokim, ravnim ĉašama s “Budweiser” napisom sa strane i gledao sam kako suvremeni Ĉesi hodaju, priĉaju, odijevaju se i zabavljaju. Većina konobara pretpostavljala je da sam Nijemac, što je bila sasvim prirodna greška s obzirom na to da je grad vrvio njima. Putovali su u grupama od dvanaest, s naprtnjaĉama i ogromnim bedrima, i raširili bi se preko ceste dok su šetali. Ali, naravno, za većinu Nijemaca Prag je udaljen samo nekoliko sati brzim tenkom, pa nije ĉudo da se prema gradu odnose kao da je rub njihova vrta.

U kafiću pokraj rijeke uzeo sam tanjur kuhane svinjetine i knedle i prema savjetu para Velšana za susjednim stolom prošetao preko Karlova mosta. Gospodin i GospoĊa Velšan su me

uvjeravali da je to zapanjujuća graĊevina, no nisam ga uopće vidio zbog tisuću uliĉnih pjevaĉa raširenih preko svakog njegova metra koji su svi pjevali Dylanove pjesme.

Konaĉno sam našao smještaj u Zlatnoj Prahi, otrcanom pansionu na brijegu blizu dvorca. Gazdarica mi je dala da odaberem izmeĊu velike prljave sobe i male ĉiste, a ja sam odabrao veliku prljavu, misleći da je mogu i sam oĉistiti. Nakon što je otišla, shvatio sam koliko je to bilo glupo. Nisam nikad oĉistio ni vlastiti stan.

Raspakirao sam se, legao na krevet i zapalio. Razmišljao sam o Sari, njezinu ocu i Barnesu. Razmišljao sam o svojim roditeljima i Ronnie, i helikopterima, i motorima, i Nijemcima, i hamburgerima iz McDonald‟sa.

Razmišljao sam o mnogoĉemu.

Probudio sam se u osam i osluškivao zvukove grada koji se budi i ide na posao. Jedini nepoznati zvuk stvarali su tramvaji, koji su kloparali i siktali po kamenim ulicama i preko mostova. Pitao sam se trebam li ostati u havajskoj košulji ili ne.

U devet sati već sam bio na gradskom trgu i zagnjavio me je nizak ĉovjek s brkovima, koji mi je nudio razgledavanje grada u koĉiji s konjima. Trebala me pridobiti draţesna autentiĉnost njegova pristupa, no prilikom usputne provjere uĉinilo mi se da je koĉija jako nalik na donji dio Mini Mokea, s izvaĊenim motorom i rudama za konja tamo gdje su se inaĉe nalazili farovi.

Pet-šest puta sam rekao ne, hvala i odjebi jednom.

Traţio sam kafić s Coca-Cola suncobranima iznad stolova. Tako su rekli. Tome, kad stigneš, vidjet ćeš kafić s Coca-Cola suncobranima iznad stolova. A ono što nisu rekli, ili ĉega nisu bili svjesni, jest da je predstavnik Coca-Cole bio fenomenalno savjestan u ovom dijelu svijeta i suncobrane ostavio u dvadesetak lokala u krugu od sto metara od trga. Predstavniku cigareta Camel samo se dvaput posrećilo, pa je vjerojatno leţao mrtav negdje u nekom jarku, dok je ĉovjek iz Coca-Cole dobio mjedenu spomen-ploĉu i personalizirano parkirno mjesto u središnjici u Uti. Našao sam ga nakon dvadeset minuta. Nicholas. Dvije funte za šalicu kave.

Rekli su mi da uĊem, no bilo je lijepo jutro i nije mi se dalo raditi ono što su mi rekli, pa sam sjeo vani s pogledom na trg i Nijemce u prolazu. Naruĉio sam kavu i dok sam to radio, vidio sam dva muškarca kako su izašli iz kafića i sjeli za obliţnji stol. Obojica su bili mladi, izgledali kao da su u kondiciji, i nosili su sunĉane naoĉale. Ni jedan ni drugi nisu pogledali prema meni. Vjerojatno su bili unutra sat vremena, lijepo se smjestili za sastanak, a ja sam sve pokvario.

Odliĉno.

Podesio sam poloţaj stolice i zatvorio oĉi na neko vrijeme, dopuštajući da mi sunce prodre izmeĊu razgranatih bora oko oĉiju. “Gospodine”, rekao je glas, “kakvo rijetko i posebno zadovoljstvo.”

Osvrnuo sam se i vidio lika u smeĊem baloneru kako škilji u mene.

“Je li ovo mjesto slobodno?” rekao je Solomon. Sjeo je ne ĉekajući odgovor.

Buljio sam u njega.

“Bok, David”, konaĉno sam rekao.

Izbacio sam cigaretu iz kutije dok je on prizivao konobara. Pogledao sam prema dvojcu Sunĉane naoĉale, no svaki put kad bih se okrenuo, gledali su što su dalje mogli od mene.

“Kava, prosim”, rekao je Solomon, s naglaskom koji mi se ĉinio priliĉno dobrim.

Okrenuo se prema meni. “Dobra kava, grozna hrana. To pišem na razglednice.”

“To nisi ti”, rekao sam.

“Nisam li? Tko je onda?”

Nastavio sam buljiti. Sve je to bilo tako neoĉekivano. “I dopusti da stvari ovako postavim”, rekao sam. “Jesi li to ti?”

“Misliš sjedim li ja to ovdje ili jesi li se sa mnom trebao naći?”

“I Davide.”

“Oboje, Sir.” Solomon se odmaknuo unazad kako bi konobar mogao servirati kavu.

Popio je gutljaj i u znak odobravanja cmoknuo usnama. “Imam ĉast igrati ulogu trenera tijekom vašeg boravka na ovom teritoriju. Vjerujem da će vam takav odnos biti od koristi.”

Kimnuo sam glavom u smjeru Sunĉanih naoĉala. “Oni su s tobom?”

“Takva je zamisao, gospodine. Nije da mi se previše sviĊa, ali je u redu.”

“Ameri?” Kimnuo je glavom.

“Kao pita od jabuka. Ova je akcija vrlo, vrlo udruţena. Zapravo, ovako nešto udruţeno već jako dugo nismo imali. Sve u svemu, to je dobro.”

Malo sam razmislio.

“Ali zašto mi to nisu rekli?” pitao sam. “Mislim, znaju da te poznajem, dakle zašto mi nisu rekli?”

Slegnuo je ramenima.

“Nismo li samo zupci na zupĉanicima golemog stroja, gospodine?”

Upravo tako.

Naravno, ţelio sam Solomona o svemu ispitati.

Htio sam da se vratimo na sam poĉetak – da rekonstruiramo sve što znamo o Barnesu i

O‟Nealu i Murdahu i Mrtvoj šumi i Postdiplomskim studijima – kako bismo izmeĊu sebe formirali kakvu-takvu trokutnu poziciju u ovom sranju, a moţda ĉak i skovali neki plan da se iz njega izvuĉemo.

No, postojali su razlozi zašto to nisam mogao. Visoki, kršni razlozi koji su iz zadnjih klupa u razredu digli ruke u zrak i meškoljili se na sjedalima, tjerajući me da ih poslušam. Kad bih mu ispriĉao ono što mislim da znam, Solomon bi napravio ili ispravnu stvar ili pogrešnu stvar. Ispravna stvar bi vrlo vjerojatno uzrokovala moju i Sarinu smrt, a sasvim sigurno ne bi sprijeĉila ono što nadolazi. Moţda bi to odgodila, prebacila na drugo mjesto i vrijeme, no ne bi to sprijeĉila. O pogrešnoj se stvari nije ni isplatilo razmišljati. Jer bi pogrešna stvar znaĉila da Solomon igra za protivniĉku momĉad i kad zapravo bolje promisliš, da nitko nikoga ne poznaje.

Tako da sam zasad drţao jezik za zubima i slušao dok je Solomon prešao na sitna slova iz uputa o tome što se oĉekuje od mene u sljedećih ĉetrdeset i osam sati. Priĉao je brzo, ali mirno i puno smo toga prošli u devedeset minuta zahvaljujući ĉinjenici da nije osjećao potrebu reći “ovo je jako vaţno” nakon svake druge reĉenice, kao što su to radili Ameri.

Sunĉane naoĉale su ispijale kolu.

Popodne sam imao za sebe, a kako je izgledalo kao da će mi to biti zadnje koje ću do daljnjega imati, ekstravagantno sam ga potratio. Ispijao sam vino, ĉitao stare novine, poslušao izvedbu Mahlera na otvorenom i općenito se provodio kao dokoni gospodin.

U bircu sam upoznao Francuskinju koja je rekla da radi u tvrtki koja se bavim kompjuterskim softverom i pitao sam je bi li se seksala sa mnom. Samo je slegnula ramenima, vrlo francuski, što sam protumaĉio kao ne.

Dogovoreno vrijeme je bilo osam sati, pa sam dangubio u kafiću do osam i deset, gurkajući još jednu porciju kuhane svinjetine i knedli po tanjuru i pretjerano pušeći. Platio sam raĉun i izašao u svjeţu veĉer, konaĉno osjećajući kako mi se puls ubrzava zbog moguće akcije.

Znao sam da nemam razloga da se osjećam dobro. Znao sam da je zadatak gotovo nemoguć, da je put preda mnom dugaĉak, brdovit i s vrlo malo benzinskih crpki, te da su mi šanse da ću doţivjeti sedamdesetu propale kroz pod.

No, boga pitaj zašto, osjećao sam se dobro.

Solomon me je ĉekao na dogovorenom mjestu s jednim od Sunĉanih naoĉala. Jednim od dva para Sunĉanih naoĉala, htio sam reći. Iako sada nije nosio sunĉane naoĉale, jer je bila noć, tako da sam mu nabrzinu morao sklepati novo ime. Nakon nekoliko trenutaka razmišljanja, palo mi je napamet Bez sunĉanih naoĉala. Mislim da u meni ima nešto Cree indijanske krvi.

Ispriĉao sam se na kašnjenju, a Solomon se osmjehnuo i rekao da sam stigao toĉno na vrijeme, što me iritiralo, a zatim smo nas troje ušli u prljavi, sivi dizel Mercedes, s Bez sunĉanih naoĉala za volanom, i krenuli glavnom cestom iz istoĉnog dijela grada.

Nakon pola sata izašli smo iz predgraĊa Praga, a cesta se suzila na dva priliĉno brza traka, po kojima smo se lagano vozili. Skoro najgori mogući naĉin da sjebeš tajnu akciju na tuĊem terenu je taj da dobiješ kaznu za prebrzu voţnju, a Bez sunĉanih naoĉala je oĉito priliĉno dobro nauĉio ovu lekciju. Solomon i ja smo razmjenjivali pokoji komentar o pejzaţu, o tome kako je zelen, kako djelomice sliĉi na Wales – iako nisam siguran da smo i ja i on ikada tamo bili – no osim toga nismo puno priĉali. Umjesto toga smo crtali po zamagljenim prozorima dok se vani Europa razotkrivala; Solomon je crtao cvijetke, a ja smajlije.

Nakon sat vremena poĉeli su se pojavljivati znakovi za Brno, što nikad ne izgleda kao da je pravilno napisano i nikad ne zvuĉi kao da je dobro izgovoreno, no znao sam da ne idemo tako daleko. Skrenuli smo na sjever prema Kostelcu, a zatim skoro odmah opet na istok, na još uţu cestu, bez ikakvih znakova. Što je bilo priliĉno znakovito.

Vijugali smo kroz nekoliko kilometara borove šume, a onda je Bez sunĉanih naoĉala upalio samo pozicijska svijetla, što nas je usporilo. Nakon nekoliko kilometara u potpunosti je ugasio svijetla i rekao mi da ugasim cigaretu jer mu “sjebava noćni vid”.

I onda smo se odjednom našli na cilju.

Drţali su ga u podrumu seoske kuće. Koliko dugo, to nisam mogao znati – samo sam znao da neće još dugo. Bio je otprilike mojih godina, moje visine, vjerojatno je bio i više-manje moje teţine prije nego što su ga prestali hraniti. Rekli su da se zove Ricky i da je iz Minnesote.

Nisu rekli da umire od straha i da se ţeli što prije vratiti u Minnesotu jer nisu ni trebali. Vidjelo se to u njegovim oĉima, jasnije nego ikad išta u iĉijim oĉima.

Ricky je pobjegao sa sedamnaest godina. Pobjegao iz škole, pobjegao od obitelji, pobjegao od gotovo svega od ĉega mladi muškarac moţe pobjeći no onda je priliĉno brzo upao u neke druge stvari, alternativne stvari, pomoću kojih se više osjećao svojim. Barem neko vrijeme.

Ricky trenutno nije baš bio sav svoj; najvjerojatnije jer se uspio uvaliti u jednu od onih situacija gdje se nalaziš gol u podrumu nepoznate zgrade u stranoj zemlji, dok stranci bulje u tebe, od kojih su te neki oĉigledno već neko vrijeme muĉili, dok su drugi samo ĉekali da i oni doĊu na red. Negdje u pozadini Rickyjeva uma, znao sam to, vrte se slike iz tisuće filmova, u kojima glavni lik, kojeg su spopale iste nevolje, zabacuje glavu s drskim podsmijehom i kaţe svojim muĉiteljima da odjebu. A Ricky je sjedio u tami, zajedno s milijunima drugih tinejdţera i revno upijao lekciju da se muškarci trebaju tako ponašati kad ih zadese poteškoće. Prvo izdrţe, a zatim se osvete.

No, kako baš nije bio tako pametan – falila su mu dva jaja da pojebe svinju ili kako to

već kaţu u Minnesoti – Ricky nije uspio primijetiti vaţne prednosti koje filmski bogovi imaju za razliku od njega. Zapravo, postoji samo jedna prava prednost, no vrlo je bitna. Ta je prednost da filmovi nisu stvarni. Doista. Nisu.

U stvarnosti, i ispriĉavam se ako narušavam neke vrlo duboko usaĊene stereotipe, muškarci u Rickyevoj situaciji nikome ne kaţu da odjebu. Ne podsmjehuju se drsko, ne pljuju nikome u oĉi i svakako, definitivno, apsolutno se ne oslobaĊaju jednim potezom. Ono što zapravo rade jest da mirno podrhtavaju i plaĉu i zazivaju, doslovno zazivaju svoju majku. Curi im nos, noge im se tresu i cvile. Takvi su muškarci, svi muškarci, i takav je ţivot u stvarnosti. Ţao mi je, ali tako je.

Moj je otac uzgajao jagode ispod mreţice. Svako malo, kad bi vidjela debele, crvene, slatke plodove na zemlji, neka bi se ptica pokušala provući ispod mreţe i ukrasti voće te pobjeći. I svako bi malo ta ptica prve dvije stvari uspješno obavila – nema trke, to je ĉas posla – a onda bi on ili ona u potpunosti sjebali onu treću. Zapetljali bi se u sitnu mreţicu i bilo bi puno kreštanja i mahanja krilima, a otac bi podigao pogled s gredice s krumpirima, zviţdukom me prizvao i naloţio mi da izvuĉem pticu. Paţljivo. Da je zgrabim, otpetljam i oslobodim.

Taj sam zadatak mrzio više od bilo kojeg drugog u cijelom svemiru djetinjstva.

Strah je zastrašujući. Od svih osjećaja, najstrašnije ga je gledati. Bijesna ţivotinja je jedna stvar, ĉesto priliĉno alarmantna stvar, no prestravljena ţivotinja – taj drhtavi, piljeći, migoljavi smotuljak pernate panike – to je nešto što nikada više nisam htio vidjeti.

A ipak, eto me, opet to gledam.

“Jebeno govno”, rekao je jedan od Amerikanaca pri ulasku u kuhinju, gdje je odmah pristavio vodu za kavu.

Solomon i ja smo se pogledali. Sjedili smo za stolom dvadeset minuta nakon što su odveli Rickyja bez da smo i rijeĉ razmijenili. Znao sam da je to i njega potreslo jednako kao i mene, a on je znao da ja znam, pa smo tako samo sjedili, s tim da sam ja buljio u zid, a on noktom urezivao crte u svoju stolicu. “Što će sada biti s njime?” pitao sam, još uvijek buljeći u zid.

“Nije tvoj problem”, rekao je Amerikanac dok je stavljao kavu u šalicu. “Od danas više neće biti niĉiji problem.” Mislim da se nasmijao kad je to rekao, no nisam sto posto siguran.

Ricky je bio terorist. To su Amerikanci mislili o njemu i zato su ga mrzili. Ionako su mrzili sve teroriste, no ono po ĉemu je Ricky bio poseban, zbog ĉega su njega mrzili više nego većinu njih, jest ĉinjenica da je bio ameriĉki terorist. A to jednostavno nije bilo u redu. Do Oklahoma Cityja prosjeĉni je Amerikanac bacanje bombi na javnim mjestima smatrao

šarmantnom europskom tradicijom, poput borbe s bikovima ili Moreške. A ako bi se sluĉajno proširilo izvan Europe, svakako bi išlo prema istoku, prema jahaĉima deva, prokletim turbanima, sinovima i kćerima islama. Dizanje u zrak šoping-centara i veleposlanstava, atentati na izabrane drţavne duţnosnike, otmice aviona 747 u ime bilo ĉega osim novca bilo je skroz neameriĉki i neminesotski. Ali Oklahoma City je mnogo toga promijenio, sve nagore, a kao rezultat toga Ricky će platiti najvišu cijenu za svoju ideologiju.

Ricky je bio ameriĉki terorist i iznevjerio je vlastite ljude.

Do zore sam bio natrag u Pragu, ali nisam otišao u krevet. To jest, otišao sam do kreveta, ali nisam ušao u njega. Sjeo sam na rub, s pepeljarom koja se punila i kutijom Marlbora koja se praznila i buljio u zid. Da se u sobi nalazio televizor, moţda bih ga gledao. A moţda i ne bih.

Deset godina stara epizoda Magnuma na njemaĉkom nije mnogo zanimljivija od zida.

Rekli su mi da će policija doći u osam, no na kraju je bilo tek par minuta iza sedam kad sam ĉuo prvu ĉizmu na prvoj stepenici. Tom malom varkom valjda su htjeli biti sigurni da će me iznenaditi krmeljavih oĉiju, za sluĉaj da to ne uspijem uvjerljivo odglumiti. Stvarno nemaju vjere ti ljudi.

Bilo ih je desetak, svi su bili u uniformama i napravili su pravu kašu od cijele stvari, nogom otvorili vrata, vikali i bacali stvari na pod. Glavni je deĉko govorio malo engleskog, ali oĉito ne dovoljno da bi razumio “to boli”. Odvukli su me niz stubište mimo blijede gazdarice – koja se vjerojatno nadala da su dani kad stanare u zoru vuku u marice davno iza nje – dok su druge raskuštrane glave usplahireno virile prema meni kroz odškrinuta vrata.

U postaji su me neko vrijeme drţali u sobi – bez kave, bez cigareta, bez prijateljskih lica – a zatim su me, nakon još malo vikanja, nekoliko šamara i guranja u prsa, bacili u ćeliju; sans8 remena, sans vezica za cipele.

Sve u svemu, bili su priliĉno efikasni.

U ćeliji su bila još dva stanara, obojica muškog roda, i nisu ustala kad sam ušao. Jedan se od njih vjerojatno ne bi mogao dići ni da je htio, s obzirom da je bio pijaniji nego što mislim da sam ja to ikada u cijelom svom ţivotu bio. Imao je šezdeset godina i bio je bez svijesti, a alkohol mu je išao van kroz svaki dio tijela, dok mu je glava visjela tako nisko na prsima da gotovo ne biste vjerovali da se tamo unutra nalazi kraljeţnica koja je povezuje s ostatkom tijela.

Drugi je ĉovjek bio mlaĊi, tamniji, a na sebi je imao majicu i beţ hlaĉe. Jednom me je pogledao, od glave do pete i obratno, a zatim je nastavio pucketati košĉicama u zapešćima i prstima dok sam ja podignuo pijanca iz njegove stolice i poloţio ga, ne prenjeţno, u kut. Sjeo sam nasuprot Majici i zatvorio oĉi.

8

Fr. sans – bez

“Deutsch?”

Nisam siguran koliko sam dugo spavao jer su mi i sat uzeli – valjda u sluĉaju da uspijem pronaći naĉin da se njime objesim – no mrtvilo mog dupeta sugeriralo je barem nekoliko sati.

Pijanac je otišao, a Majica je sad ĉuĉao kraj mene.

“Deutsch?”pitao je.

Odmahnuo sam glavom i ponovno zatvorio oĉi, uzimajući zadnji udah u sebe prije negoli zakoraĉim u drugu osobu. Ĉuo sam Majicu kako se ĉeše. Dugaĉko, polagano, promišljeno ĉešanje.

“Amerikanac?” pitao je.

Kimnuo sam glavom, oĉiju još uvijek zatvorenih, i osjetio ĉudan trenutak mira. Toliko je lakše biti netko drugi.

Majicu su drţali ĉetiri dana, a mene deset. Nisu mi dopustili da se obrijem ili pušim, a tko god da je pripremao hranu, aktivno je poticao post. Jednom ili dva puta su me ispitivali o prijetnji bombom na letu iz Londona i traţili me da gledam fotografije – dvije-tri za poĉetak, a zatim, kad sam ih prestao zanimati, cijele imenike zloĉinaca – no ja sam napravio cijelu predstavu od toga da ih ne gledam i pokušao zijevnuti kad god bi me ošamarili.

Desete noći su me odveli u bijelu sobu i slikali me iz sto razliĉitih kutova, a onda su mi opet dali remen, vezice i sat. Ĉak su mi i ţilet ponudili. No, s obzirom na to da je ruĉka izgledala oštrije od oštrice, a brada mi je oĉito pomagala da se preobrazim, odbio sam ga.

Vani je bila tama, bilo je hladno i tamno i kiša je pokušavala padati na slabašan "uf, stvarno mi se ne da gnjavili ovim" naĉin. Sporo sam hodao, kao da me nije briga za kišu ili bilo što drugo što ţivot na ovoj zemlji moţe ponuditi i nadao sam se da neću morati ĉekati dugo.

Nisam uopće morao ĉekati.

Bio je to Porsche 911, tamnozelene boje, i nije zahtijevalo posebnu pronicljivost da ga se zapazi jer su Porschei na ulicama Praga jednako rijetki kao i ja. Vozio je kraj mene stotinjak metara, a onda se odluĉio, poţurio do kraja ulice i zaustavio se. Kad sam došao na nekih desetak metara, otvorili su suvozaĉeva vrata. Usporio sam, provjerio iza i ispred i pognuo glavu da vidim vozaĉa.

Bio je u srednjim ĉetrdesetima, s jakom vilicom i uspješno prosijedom kosom i ljudi iz marketinga Porschea vrlo bi ga rado istaknuli kao “tipiĉnog vlasnika” – kad bi on doista bio vlasnik, što je bilo malo vjerojatno s obzirom na njegovo zanimanje.

Naravno, u tom trenutku nisam trebao znati koje je njegovo zanimanje.

“Hoćete li da vas prebacim?” rekao je. Mogao je biti od bilo kuda. Vjerojatno je to i bio.

Vidio je da razmišljam o njegovoj ponudi, ili da razmišljam o njemu, pa je dodao osmijeh kako bismo zakljuĉili posao. Vrlo dobri zubi.

Pogledao sam iza njega, gdje je sjedio Majica, sklupĉan na malenom straţnjem sjedalu.

Sada, naravno, nije na sebi imao majicu, nego neku groznu ljubiĉastu stvar koja se nije guţvala.

Nekoliko trenutaka je uţivao u mom izrazu ĉuĊenja, a zatim je kimnuo prema meni – djelomiĉno u smislu bok, djelomiĉno u smislu upadaj – a kad sam ušao, vozaĉ je ubacio u brzinu i u zaigranoj ţurbi otpustio spojku, tako da sam morao loviti vrata da ih zatvorim. Njima dvojici je ovo oĉito bilo jako zabavno. Majica, ĉije pravo ime definitivno nije i nikad nije bilo Hugo, gurnuo mi je kutiju Dunhilla pod nos, pa sam uzeo jednu cigaretu i pripalio je auto-upaljaĉem. “Kuda si krenuo?” pitao je vozaĉ.

Slegnuo sam ramenima i rekao da moţda u centar, no da nije ni bitno. Kimnuo je glavom i nastavio si pjevušiti. Puccinija, ĉini mi se. Ili moţda ipak Take That. Sjedio sam i pušio i nisam ništa rekao, kao da sam navikao da mi se ovakve stvari dešavaju. “Usput”, rekao je vozaĉ konaĉno, “ja sam Greg.” Osmjehnuo se, a ja sam si pomislio; pa naravno da jesi.

Digao je ruku s volana i ispruţio je prema meni. Rukovali smo se, kratko ali prijateljski, a zatim sam zašutio, kako bih pokazao da sam svoj ĉovjek i priĉam kad se meni priĉa, a ne prije toga.

Nakon nekog vremena okrenuo se i pogledao me. Stroţi pogled. Ne tako prijateljski. Pa sam mu odgovorio.

“Zovem se Ricky”, rekao sam.

DRUGI DIO

Sedamnaest

Mora da se šališ.

JOHN MCENROE

Sad sam dio momĉadi. Postave. I kaste. Ima nas iz šest zemalja, s tri kontinenta, ĉetiri vjere i dva spola. Mi smo sretna skupina braće s jednom sestrom, koja je isto tako sretna i ima vlastiti WC. Ozbiljno radimo, ozbiljno igramo, ozbiljno pijemo, ĉak i spavamo ozbiljno. Zapravo smo ozbiljni. Oruţjem baratamo na naĉin koji ukazuje na to da znamo rukovati oruţjem, a o politici raspravljamo na naĉin koji ukazuje da gledamo širu sliku.

Mi smo Maĉ pravde.

Kamp se mijenja svakih nekoliko tjedana, a dosad je vodu crpio iz rijeka Libije, Bugarske, Juţne Karoline i Surinama. Ne vodu za piće, naravno, nju dobivamo u plastiĉnim bocama koje nam dostavljaju avionom dvaput tjedno s ĉokoladom i cigaretama. Ĉini se da se trenutno Maĉ pravde odluĉio u korist Badoita jer je “blago gazirana” i time pomiruje, više-manje, i frakciju gazirane i frakciju obiĉne vode.

Nekoliko posljednjih mjeseci, ne mogu to poreći, svima nam je donijelo promjene.

Teret fiziĉkog treninga, borba bez oruţja, vjeţbe komunikacije, vjeţbe s oruţjem, taktiĉko i strateško planiranje, sve smo to isprva odraĊivali u mraĉnom duhu sumnje i konkurencije. Toga više nema, zadovoljstvo mi je reći, i umjesto toga sad cvate iskren i silan esprit de corps.

Postoje šale koje sad svi konaĉno razumijemo nakon tisućitog prepriĉavanja; bilo je romantiĉnih veza koje su se prijateljski ugasile; kuhanje dijelom uz komplimente jedan drugome zborom kimanja glave i mmmmmm na našim razliĉitim specijalitetima. Moj, koji je vjerujem jedan od najpopularnijih, jesu hamburgeri sa salatom od krumpira. Tajna je u sirovu jajetu.

Sad je sredina prosinca i spremamo se putovati u Švicarsku – gdje planiramo malo skijati, malo se odmarati i malo upucati nizozemskog politiĉara.

Zabavljamo se, dobro ţivimo i osjećamo se vaţni. Što se još moţe traţiti od ţivota?

Naš je voĊa, onoliko koliko priznajemo koncept vodstva, Francisco; neki ga zovu Francis, drugi Cisco, a ja Ĉuvar u mojim tajnim porukama Solomonu. Francisco kaţe da je roĊen u Venezueli, peto od osmero djece te da je kao mali imao djeĉju paralizu. Nemam razloga sumnjati u to.

Djeĉja bi paraliza trebala objasniti slabu desnu nogu i teatralno šepanje, koje se pojavljuje i nestaje ovisno o njegovu raspoloţenju i o tome koliko te traţi da napraviš ili daš. Latifa kaţe da je prekrasan i pretpostavljam da je moţda u pravu, ako volite metar duge trepavice i tamnopute.

Mali je i mišićav, i da traţim nekoga za ulogu Byrona, vjerojatno bih se javio Franciscu, ne samo zato što je apsolutno fenomenalan glumac.

Za Latifu Francisco je heroj i stariji brat – mudar, njeţan i spreman oprostiti. Za Bernharda on je mraĉan, nepokolebljiv profesionalac. Za Cyrusa i Huga vatreni idealist kojemu nikad niĉega nije dosta. Za Benjamina je on probni znanstvenik, jer Benjamin vjeruje u Boga i ţeli biti siguran u svaki korak. A za Rickyja, anarhista iz Minnesote s bradom i naglaskom, Francisco je roker avanturist koji ga tapša po leĊima i pije pivo i koji zna rijeĉi pjesama Brucea Springstina. Stvarno zna igrati sve uloge.

Ako postoji stvarni Francisco, mislim da sam ga vidio jednom na letu iz Marseillea u Pariz. Sustav je takav da putujemo u parovima, ali sjedimo odvojeno. Ja sam sjedio pet-šest redova iza Francisca uz prolaz, kad je neki deĉko, u dobi od oko pet godina, koji je sjedio u prednjem dijelu aviona, poĉeo plakati i tuliti. Majka je djeĉaka odvezala sa sjedala i povela ga prolazom do WC-a, kada se avion blago nagnuo na stranu, a djeĉak je posrnuo na Franciscovo rame.

Francisco ga je udario.

Ne jako. I ne šakom. Da sam odvjetnik koji je preuzeo taj sluĉaj, moţda bi to mogao prikazati kao ništa više od snaţnog guranja, da pomogne djeĉaku da se ponovno uspravi. Ali nisam odvjetnik, a Francisco ga je definitivno udario. Mislim da to nitko nije vidio osim mene, ali sam djeĉak bio je toliko zaprepašten da je prestao plakati; no ta instinktivna, odjebi reakcija na petogodišnjaka zaista mi je mnogo toga govorila o Franciscu.

Osim toga, a bog zna da svi imamo loše dane, nas sedmero se dosta dobro slaţemo meĊusobno. Stvarno. Zviţdimo dok radimo.

Jedina stvar za koju sam mislio da bi nas mogla posvaĊati, kao što je to napravila u gotovo svakom zajedniĉkom pothvatu u povijesti ĉovjeĉanstva, jednostavno se nije ostvarila.

Jer mi, Maĉ pravde, arhitekti novog svjetskog poretka i nositelji norme borbe za slobodu, zapravo, doista, dijelimo pranje suĊa.

Nisam ĉuo da se to ikada prije dogodilo.

Selo Mürren – bez automobila, bez smeća, bez kašnjenja u plaćanju raĉuna – leţi u sjeni tri velike i poznate planine: Jungfrau, Mönch i Eiger. Ako vas zanimaju stvari legendarnog karaktera, moţda će vas zanimati da je monah Month navodno provodio vrijeme u obrani ĉednosti Mlade Ţene od nasrtaja Svirepog Ĉudovišta – zadatak koji uspješno i s vrlo malo vidljivog napora vrši od oligocenskog razdoblja, kad su ta tri komada kamena neumoljivom geologikom istrgnuta i baĉena u postojanje.

Mürren je jako malo selo, s vrlo malom mogućnošću da će ikad postati veće. Budući da se do njega moţe doći samo helikopterom ili uspinjaĉom, ograniĉena je koliĉina kobasica i piva koju je moguće dopremiti uz brdo za prehranu njegovih stanovnika i posjetitelja i, sve u svemu, mještani to baš tako vole. Postoje tri velika hotela i desetak manjih pansiona te stotinjak razbacanih seoskih kuća i planinskih koliba, sve napravljene s tim pretjerano visokim kosim krovovima zbog kojih svaka švicarska kuća izgleda kao da je većim dijelom ukopana u zemlju. Što, s obzirom na njihov fetiš na nuklearna skloništa, vjerojatno i jest.

Iako je selo dizajnirao i sagradio Englez, danas nije neko posebno odredište za Engleze.

Nijemci i Austrijanci dolaze šetati i voziti bicikl ljeti, a Talijani, Francuzi, Japanci, Amerikanci – svi zapravo koji govore meĊunarodnim jezikom ţarko obojenih tkanina za odmor – dolaze skijati zimi. Švicarci dolaze tijekom cijele godine zaraditi. Uvjeti za zaraĊivanje novca su fenomenalno odliĉni od studenog do travnja, s nekoliko maloprodajnih trgovina i mjenjaĉnica, a postoji velika nada da će sljedeće godine – a i krajnje je vrijeme – zaraĊivanje novca postati olimpijski sport. Švicarci tiho zamišljaju svoje šanse.

No, Mürren je zbog jedne svoje karakteristike bio posebno privlaĉan Franciscu, jer je ovo naš prvi izlet i svi osjećamo leptiriće. Ĉak i Cyrus, a on je tvrd orah. Budući da je selo malo, švicarsko, poštuje zakone i teško je pristupaĉno, Mürren nema policiju. Ĉak ni na pola radnog vremena.

Bernhard i ja smo stigli jutros i prijavili se u hotele, on u Jungfrau, a ja u Eiger.

Cura na recepciji prouĉavala mi je putovnicu kao da nikad prije nije vidjela takvo što i trebalo je dvadeset minuta da prodorno kroz fenomenalan popis stvari koje švicarski hotelijeri ţele znati o vama prije negoli vam dopuste da spavate u jednom od njihovih kreveta. Mislim da sam moţda na trenutak zapeo na djevojaĉkom imenu svoje uĉiteljice zemljopisa, a definitivno sam zastao na poštanskom broju babice koja je bila prisutna poroĊaju moje prabake, no osim toga prošao sam sve glatko.

Raspakirao sam se i presvukao u fluorescentno naranĉastu, ţutu i ljubiĉastu vintericu, što moraš nositi na skijalištu ako se ne ţeliš isticati, a zatim sam lagano izašao iz hotela i prošetao brdom do sela.

Popodne je bilo prekrasno, jedno od onih kad shvatite da bog ponekad moţe biti jako milostiv s vremenom i pejzaţom. Njeţne su padine bile gotovo puste u ovo doba dana, preostalo je još barem sat vremena za skijanje prije nego što sunce zaroni iza Schilthorna i ljudi se iznenada sjete da se nalaze na više od dva kilometra nadmorske visine usred prosinca.

Neko sam vrijeme sjedio ispred kafića i pravio se da pišem razglednice, svako malo pogledavajući prema ĉoporu nevjerojatno mlade francuske djece koja su slijedila instruktoricu skijanja niz padinu u krokodilskoj formaciji. Svi su bili otprilike veliĉine aparata za gašenje poţara i svako je na sebi nosilo oko tristo funti vrijednosti Gortexa i paĉjeg paperja, klizili su i vijugali iza svoje voĊe amazonke, neki uspravni, neki sagnuti napola, a neki su bili premali da bi se moglo vidjeti jesu li uspravni ili sagnuti.

Poĉeo sam se pitati koliko će dugo trebati da se trudne majke poĉnu pojavljivati na skijaškim stazama, spuštajući se na trbusima, uzvikujući tehniĉke upute i zviţdeći Mozarta.

Dirk Van Her Hoewe, u pratnji svoje škotske supruge Rhone i njihove dvije kćeri tinejdţerice, stigao je u Edelweiss u osam sati iste te veĉeri. Dugo su putovali, šest sati od vrata do vrata, i Dirk je bio umoran, ţivĉan i debeo.

Politiĉari u današnje vrijeme obiĉno nisu debeli – ili zbog toga što više rade nego prije ili zbog toga što su moderni biraĉi izrazili da cijene mogućnost vidjeti obje strane osobe za koju glasaju a da se ne moraju nagnuti – no Dirk je, izgleda, prkosio tom trendu. Bio je ţivi podsjetnik na neko ranije stoljeće, kad su se ljudi bavili politikom izmeĊu dva i ĉetiri popodne, prije uvlaĉenja u neke moderne hlaĉe za veĉernji izlazak na kartanje i foie gras. Na sebi je imao trenirku i krznene ĉizme, što se ne smatra ĉudnim ako ste Nizozemac, i naoĉale koje su mu poskakivale na grudima vezane za ruţiĉastu vrpcu.

On i Rhona stajali su usred predvorja i usmjeravali svoju raskošnu prtljagu, na kojoj je posvuda pisalo Louis Vuitton, dok su im se kćeri mrštile i udarale o pod, duboko u svom ljutom, adolescentnom paklu.

Promatrao sam iz kafića. Bernhard je promatrao s kioska za novine.

Sljedeći je dan tehniĉka proba, rekao je Francisco. Sve ćemo obaviti u pola brzine, ĉak i ĉetvrt brzine, a ako postoji neka poteškoća ili išta što bi moglo izgledati kao potencijalni problem, zaustavljamo se i provjeravamo. Prekosutra ćemo imati generalnu probu, pri punoj brzini, kada ćemo se posluţiti skijaškim štapom umjesto puške, ali danas je tehniĉka.

Tim se sastojao od mene, Bernharda i Huga, a Latifa je bila rezerva. Nadali smo se da je nećemo trebali upregnuti jer nije znala skijati. Nije ni Dirk – jer u Nizozemskoj ima jako malo brda viših od kutije cigareta – ali je platio svoj godišnji i organizirao da se tamo naĊe i fotoreporter i snimi briţnog drţavnika kako se igra, i sve u svemu proklet bio ako bar ne pokuša.

Promatrali smo Dirka i Rhonu kako unajmljuju opremu, stenju i lupaju s pancericama; promatrali smo ih dok su se na jedvite jade pentrali pedeset metara uz poĉetniĉki spust, zastajkujući povremeno da se dive pogledu i prtljaju po opremi; promatrali smo dok se Rhona pripremala okrenuti se niz brdo, a Dirk pronalazio sto pedeset razloga da ne ide nikamo; a onda smo, konaĉno, kad smo već bili na iglama od tolikog mirovanja bez da išta radimo, vidjeli nizozemskog zamjenika ministra financija kako blijed od silnog stresa klizi tri metra nizbrdo i sjeda.

Bernhard i ja smo razmijenili pogled. Jedini koji smo si dopustili od našeg dolaska, i ja sam se morao okrenuti i poĉešati koljeno.

Kad sam ponovno pogledao Dirka, i on se smijao. Bio je to smijeh koji je govorio ja sam adrenalinski luĊak i ovisnik o brzini, koji ţudi za opasnošću u onoj mjeri kako drugi muškarci ţude za ţenama i vinom. Puno riskiram i po svim pravilima ne bih trebao biti meĊu ţivima. Ţivim na posuĊenom vremenu.

Tu su vjeţbu ponovili tri puta, s tim da su se za svaki spust popeli dodatni metar, prije negoli je debljina savladala Dirka, nakon ĉega su se povukli u kafić na ruĉak. Dok su njih dvoje stupali kroz snijeg, ja sam se okrenuo prema planinama ne bih li zapazio kćeri, u nadi da ću moći prosuditi kako dobro njima ide skijanje i time izraĉunati koliko bi se prosjeĉno u danu mogle udaljiti. Ako su trapave i nespretne, pretpostavio sam da će se vjerojatno zadrţavati na niţim spustovima, u blizini svojih roditelja. A ako su imalo vješte i ako Dirka i Rhonu mrze samo upola toliko koliko se ĉini, sad bi već mogle biti u MaĊarskoj.

Nisam ih nigdje vidio i upravo sam se spremao natrag prema spustu, kad sam zapazio ĉovjeka kako stoji na grebenu iznad mene i gleda u dolinu. Bio je predaleko da bih mu mogao vidjeti lice, no svejedno se apsurdno isticao. I ne samo zato što nije imao ni skije, ni štapove, ni pancerice, ni sunĉane naoĉale, pa ĉak ni vunenu kapu.

Isticao se po smeĊem baloneru koji je kupio preko oglasa u Sunday Expressu.

Osamnaest

Ta noć na bolan dana sjaj mi sliči.

“MLETAĈKI TRGOVAC”

“Tko će povući okidaĉ?”

Solomon je morao priĉekati odgovor.

U biti je morao priĉekati svaki odgovor, jer sam ja bio na klizalištu, klizao se, a on nije.

Trebalo mi je otprilike trideset sekundi da napravim jedan krug i doĊem s odgovorom, pa sam imao puno prostora da budem iritantan. Nije da mi treba puno prostora, kuţite. Dajte mi samo mrviĉak prostora i izludjet ću vas do boli.

“Misliš li na metaforiĉki okidaĉ?” rekao sam u prolazu.

Osvrnuo sam se preko ramena i vidio da se Solomon nasmiješio i malo podigao bradu, kao strpljivi roditelj, a zatim se okrenuo natrag prema igri curlinga koju je navodno pratio.

Još jedan krug. Zvuĉnici su treštali veselom švicarskom um-pa glazbom.

“Mislim na okidaĉ okidaĉ, Sir. Pravi. “ “Ja.” I opet sam se udaljio.

Definitivno mi je krenulo klizanje. Poĉeo sam oponašati komplicirani polukruţni okret koji je izvodila mala Njemica ispred mene i sasvim mi je dobro išlo. Ĉak sam išao gotovo istom brzinom, što me silno radovalo. Rekao bih da je imala oko šest godina.

“Puška?” Ovo je opet bio Solomon, priĉao je kroz skupljene ruke, kao da ih dahom zagrijava.

Morao je priĉekati dulje na ovaj odgovor, jer sam pao na drugoj strani klizališta i na par trenutaka sam sebe uvjerio da sam slomio zdjelicu. Ali nisam. Na ţalost, jer bih time riješio hrpu raznoraznih problema.

Ponovno sam došao do njega.

“Sutra stiţe”, rekao sam.

To baš i nije bila potpuna istina. No, s obzirom na okolnosti ovog sastanka, istini će trebati otprilike tjedan i pol da stigne na odredište.

Puška ne stiţe sutra. Komadi su već bili ovdje.

Uz puno mog nagovaranja, Francisco se sloţio da uzme PM L96A1. Znam da to nije lijepo ime ili ĉak neko koje se lako pamti; no PM, u britanskoj vojsci poznata kao Zelena stvar – na osnovu toga što je zelena i što je stvar, pretpostavljam – sasvim solidno radi svoj posao; a taj posao je da ispali metak od 7,62 milimetra s dovoljnom preciznošću da sposoban rekreativni strijelac, što sam ja definitivno i bio, moţe biti siguran da će pogoditi metu na šesto metara.

S obzirom na to kakve su garancije proizvoĊaĉa, rekao sam Franciscu da ako meta bude samo centimetar dalje od dvjesto metara – a ako bude unakrsnog vjetra, još i manje – neću pucati.

Uspio je nabaviti Zelenu stvar u rasklopivom obliku ili, kako to proizvoĊaĉi kaţu, “tajni sustav snajperske puške”. Drugim rijeĉima, isporuĉuje se u dijelovima i većina tih dijelova već je stigla u selo. Stisnuti snajperski nišan stigao je u sklopu dvjestomilimetarskog objektiva na prednjem dijelu Bernhardove kamere, s postoljem skrivenim unutra; zatvaraĉ je vršio duţnost drške na Hugovu ţiletu, dok je Latifa uspjela staviti po dva Remington Magnum metka u svaku petu bezobrazno skupog para lakiranih cipela. Samo nam je nedostajala cijev, a to je stizalo u Wengen na krovu Franciscova Alfa Romea – zajedno s mnogo drugih dugaĉkih metalnih predmeta koje ljudi koriste u zimskim sportovima.

Okidaĉ sam donio ja osobno, u dţepu hlaĉa. Valjda jednostavno nisam kreativni tip.

Odluĉili smo se snaći bez kundaka i prednjeg dijela jer ih je teško sakriti i, ruku na srce, nisu prijeko potrebni. Baš kao i dvonoţac. Vatreno oruţje, na kraju cijele balade, nije ništa više od cijevi, komada olova i nešto baruta. Ako stavimo mnogo karbonskih vlakana na njega i okov sa strane, neće onaj koga pogodite zbog toga biti više mrtav. Jedini dodatni sastojak koji vam je potreban da bi oruţje bilo stvarno smrtonosno – a, srećom, to se priliĉno teško nalazi ĉak i u ovom starom zlom svijetu – jest netko tko je spreman nanišaniti i pucati iz njega.

Netko poput mene.

Solomon mi nije rekao ništa o Sari. Apsolutno ništa. Ni kako je, ni gdje je – bilo bi mi dovoljno ĉak da mi je rekao što je imala na sebi posljednji put kad ju je vidio, no nije rekao ni rijeĉi.

Moţda su mu Amerikanci rekli da ništa ne kaţe. Ni dobro ni loše. “Slušaj, Davide, i slušaj paţljivo. Naša analiza Langova profila pokazuje da bi mogao negativno reagirati na ulazne romantiĉne podatke.” Nešto u tom stilu. Uz nekoliko ubaĉenih reĉenica “ajmo ih sad

razvalit”. No, Solomon me je dovoljno poznavao da sâm donosi odluke o tome što će mi reći ili što mi neće reći. I nije mi rekao. Tako da ili nije imao nikakve vijesti o Sari ili vijesti koje je imao nisu bile dobre. Ili moţda, pak, najbolji razlog zašto mi nije rekao, jer najjednostavniji je obiĉno i najbolji, jest to što nisam ni pitao.

Ne znam zašto.

Leţao sam u kadi u Eigeru, okretao slavine stopalima i dodavao po pola litre do litru vruće vode svakih petnaest minuta i kasnije razmišljao o tome. Moţda me je bilo strah što bih ĉuo. To je moguće. Moţda sam razmišljao o opasnosti svojih tajnih sastanaka sa Solomonom; kad bih ih produljio ĉavrljanjem o svojima doma, time bih i svoj i njegov ţivot još više ugrozio.

I to je bilo moguće, iako ne vrlo vjerojatno.

Ili moţda – a do ovog sam objašnjenja zadnjeg došao, paţljivo kruţeći oko njega, vireći na njega, gurkajući ga povremeno oštrim štapom da vidim hoće li se dići i ugristi me – moţda mi više nije bilo stalo. Moţda sam se samo pravio da je Sara razlog zbog kojeg ovo sve radim kad je, u biti, ovo bio dobar trenutak da priznam kako sam sklopio bolja prijateljstva, otkrio dublji smisao, imao više razloga da ustanem iz kreveta ujutro otkad sam se pridruţio Maĉu pravde.

Oĉito, to uopće nije bilo moguće. To je bilo apsurdno.

Uvukao sam se u krevet i spavao snom premorenog.

Bilo je hladno. To sam prvo primijetio kad sam rastvorio zastore. Prljava, siva “imaj samo na pameti da si u Alpama, sinko” hladnoća, i to me je pomalo zabrinjavalo. Istina je da će to moţda neke manje okorjele skijaše zadrţati u krevetu, što bi bilo korisno; ali će mi jednako tako usporiti prste na 33 o/min i strašno oteţati nišanjenje, ako ne i onemogućiti ga. Što je još gore, zvuk pucnja će se tako još dalje ĉuti.

U usporedbi s drugim puškama, Zelena stvar nije posebno buĉan ureĊaj – ni pribliţno kao M16, koja ljude preplaši na smrt trenutak prije negoli ih pogodi metak – no unatoĉ tome, ako ste vi taj koji je sluĉajno drţi u ruci i zauzeti ste namještanjem kriţića na istaknutom europskom politiĉaru, vjerojatno ćete biti pomalo osjetljivi na stvar poput buke. Kao, uostalom, i na sve ostale stvarĉice. Ţelite da ljudi na trenutak drugdje gledaju, ako im je to u redu. Kad znate da će se, kad povuĉete okidaĉ, pola kilometra dalje šalice zaustaviti na svom putu do usana, uši naćuliti, obrve podići i “koji je to kurac bio?” otrgnuti s nekoliko stotina usta na desetak jezika, to vam jednostavno malĉice kvari doţivljaj. U tenisu za to kaţu da je zadrhtala ruka. Ne znam kako to zovu kod atentata. Vjerojatno da je zadrhtala ruka.

Obilno sam doruĉkovao, taloţeći u sebe kalorije zbog mogućnosti da će mi se prehrana drastiĉno promijeniti u sljedećih dvadeset i ĉetiri sata i ostati promijenjena dok mi brada ne

posijedi, a zatim sam se uputio prema prostoriji za skije u podrumu. Francuska je obitelj umirala od smijeha dok su se prepirali oko toga tko ima ĉije rukavice, kamo je nestala krema za sunĉanje, zašto pancerice toliko bole – pa sam sjeo na najudaljeniju klupicu koju sam mogao naći i odluĉio lijepo na tanane sloţiti svoju opremu.

Bernhardov je fotić bio teţak i nespretan i bolno me lupao o prsa, a imao sam dojam da je dvaput laţniji nego što jest. Zatvaraĉ i streljivo bili su spakirani u najlonskoj pederuši vezanoj oko mog pojasa, a cijev smještena u jednom od skijaških štapova – s crvenom toĉkom na ruĉki, za sluĉaj da ne mogu razlikovati štap teţak sto sedamdeset grama od drugog, koji je teţak gotovo dva kilograma. Još sam tri metka bacio kroz prozor u kupaonici, raĉunajući da mi jedan mora biti dovoljan, jer ako ne bude, naći ću se u još većoj gabuli a nisam mislio da bi se trenutno mogao nositi s još većom gabulom. Potratio sam minutu ĉisteći nokte krajem okidaĉa, a zatim sam paţljivo umotao sićušan komadić metala u papirnatu salvetu i ugurao ga u dţep.

Ustao sam, duboko uzdahnuo i teškim korakom prošao kraj la famille prema WC-u.

OsuĊenik je povratio obilan doruĉak.

Latifa je sunĉane naoĉale nosila na vrhu glave, što je znaĉilo stanje pripravnosti, što nije ništa znaĉilo. Ako nema sunĉanih naoĉala, obitelj Van Der Hoewe ostala je unutra igrajući čovječe, ne ljuti se. Sunĉane naoĉale na oĉima znaĉile su da su krenuli prema skijalištu. Na vrhu glave znaĉile su da bi oni mogli, vi biste mogli, ja bih mogao, sve i svašta bi moglo.

Prošao sam kraj poĉetniĉkog spusta i uputio se prema uspinjaĉi. Hugo se već nalazio tamo, odjeven u naranĉasto i tirkizno, i isto je sunĉane naoĉale drţao na vrhu glave.

Prvo me je pogledao.

Unatoĉ svim našim predavanjima, unatoĉ svoj našoj poduci, unatoĉ svim našim ozbiljnim, potvrdnim kimanjima glavom na Franciscove savjete – unatoĉ svemu tome, Hugo je gledao ravno u mene. Odmah sam znao da će me gledati dok nam se pogledi ne sretnu, pa sam mu uzvratio, u nadi da to što prije privedemo kraju.

Oĉi su mu se sjajile. Nemam druge rijeĉi da to upišem. Sjajile su od dobrog provoda i uzbuĊenja, kao djetetu na boţićno jutro.

Ruku u rukavici je podigao do uha i namjestio slušalice walkmana. Prosjeĉni strastveni skijaš, negodovali biste u sebi kada biste ga vidjeli; nije dovoljno kliziti kroz najljepši pejzaţ na boţjem svijetu, već si povrh toga mora pustiti Guns N‟Roses. I mene bi vjerojatno ţivcirale te slušalice da nisam znao da su one u biti povezane s kratkovalnim prijemnikom na njegovu kuku te da s drugog kraja Bernhard emitira svoju vlastitu i posebnu špeditersku prognozu.

Dogovorili smo se da ja neću nositi radio. Razlog za to bio je da, u sluĉaju da me ulove – Latifa se ĉak nagnula k meni i stisnula mi ruku kada je Francisco to rekao – nitko nema neposredan razlog pomisliti kako imam suuĉesnika.

Tako da sam imao samo Huga i njegove sjajne oĉi.

Na vrhu planine Schilthorn, na visini iznad tri tisuće metara, uzdiţe se ili prostire restoran Piz Gloria; zapanjujuća graĊevina od stakla i ĉelika gdje za cijenu priliĉno dobrog sportskog auta moţete sjediti i piti kavu i za vedrog dana gledati na, ni manje ni više, šest drţava.

Ako ste iole poput mene, moguće je da će vam trebati veći dio tog vedrog dana da shvatite kojih bi to šest drţava moglo biti, no ako vam preostane imalo vremena, vjerojatno ćete se pitati kako su, pobogu, Mürrenci tamo dovukli zgradu i koliko ih je moralo umrijeti dok su je sklepali. Kad jednom vidite takvu graĊevinu i razmislite o tome koliko treba prosjeĉnom britanskom graĊevincu da vam pošalje procjenu za proširenje kuhinje, ne moţete se ne diviti Švicarcima.

Druga stvar po kojoj je restoran poznat je po tome da je jednom posluţio kao set za film o Jamesu Bondu; taj filmski naziv, Piz Gloria, od onda se zadrţao na tom mjestu, zajedno s pravom operatera da prodaje 007 suvenire svima koji ne bankrotiraju nakon šalice kave.

Ukratko, bilo je to mjesto koje je bilo koji posjetitelj Mürrena morao posjetiti ako mu se pruţi prilika, a Van Der Hoewovi su odluĉili, dok su prethodnu noć veĉerali boeuf en croute, da im se definitivno pruţila prilika.

Hugo i ja smo sišli na najgornjoj stanici ţiĉare i razdvojili se. Ja sam otišao unutra i uzdisao te pokazivao prstom i kimao glavom kako su sve ove planinske stvari fora, dok je Hugo ostao vani, pušio i prĉkao po svojim vezovima. Pokušavao je odavati dojam ozbiljnog skijaša, koji ţeli strme spustove i sitan prah, a uostalom, ne obraćaj mi se jer je solo bas na ovoj pjesmi prejak. Ja sam bio sretan igrati ulogu kretena koji zjapi.

Napisao sam još nekoliko razglednica – iz nekog razloga sve ĉovjeku koji se zove Colin – i svako malo pogledavao prema Austriji ili Italiji ili Francuskoj ili nekom drugom mjestu pod snijegom, dok se konobari nisu poĉeli nervirati. Upravo sam se poĉeo pitati bi li se proraĉun Maĉa pravde mogao nategnuti da pokrije i drugu kavu, kad mi je pogled privuklo kretanje ţarkih boja. Pogledao sam i vidio Huga kako maše s pokretnog postolja.

I svi drugi u restoranu su ga primijetili. Vjerojatno su ga primijetile tisuće ljudi u Austriji, Italiji i Francuskoj. Sve u svemu, bio je to beznadni ĉin amaterizma i da je Francisco bio ovdje, opalio bi Hugu pravu šamarĉinu, baš kako je to napravio mnogo puta tijekom obuke.

Ali, Francisca nije bilo i Hugo je od sebe radio šarenu budalu, a od mene frfljajući slom ţivaca, bez ikakvog dobrog razloga. Jedino što je iole spasilo situaciju bilo je da nitko od mnogobrojnih znatiţeljnih promatraĉa nije mogao prokljuviti kome ili ĉemu toĉno maše.

Jer je na oĉima imao sunĉane naoĉale.

Prvi dio spusta prošao sam laganim tempom iz dva razloga: prvo, jer sam htio da mi dah bude što mirniji kad doĊe vrijeme da pucam; drugo i vaţnije, jer nisam htio – svim svojim srcem nisam htio slomiti nogu i da me na nosilima odnesu s planine zajedno sa skrivenim dijelovima puške.

Pa sam klizio boĉno i koĉio rubovima te radio što veće i sporije zavoje, njeţno prelazeći najcrnje dijelove staze sve dok se nisam spustio do visine do koje raste drveće. Teţina spusta je bila pomalo zabrinjavajuća. I budala je mogla vidjeti da Dirk i Rhona jednostavno nisu bili dovoljno dobri da je proĊu bez puno padova, moguće ĉak i bez ponovnog ustajanja na noge. Da sam Dirk ili Dirkov prijatelj ili ĉak samo zainteresirani suskijaš, rekao bih mu da zaboravi na to.

Da se spusti uspinjaĉom i nade nešto blaţe.

Ali, Francisco se pouzdao u Dirka. Smatrao je da poznaje svog ĉovjeka. Franciscova analiza ukazivala je da Dirk pazi na novac – što je valjda jedna od kvaliteta koju ţeliš od ministra financija – i da su Dirk i Rhona odluĉili odustati, morali bi platiti poveću kaznu za povratak uspinjaĉom.

Francisco je bio spreman staviti moj ţivot na kocku u okladi da će Dirk to odskijati.

Kako bi bio siguran u to, ubacio je noć prije Latifu u bar u Edelweissu dok je Dirk sipao nekoliko konjaka niz grlo i naredio joj da se glasno divi hrabrosti svakog muškarca koji je spreman uhvatiti se u koštac sa Schilthornom. U poĉetku je Dirk izgledao zabrinuto, no Latifine treptajuće trepavice i uzdišuće grudi napokon su ga razuvjerile i obećao je da će joj platiti piće sljedeću noć ako se spusti u komadu.

Latifa je iza leĊa napravila figu i obećala da će ga ĉekati toĉno u devet.

Hugo je oznaĉio mjesto i tamo je sada stajao, pušio i smiješio se, i općenito se ludo zabavljao. Proskijao sam kraj njega i zaustavio se deset metara dalje u stablima, da se podsjetim, a i Huga, da još znam donositi odluke. Okrenuo sam se i pogledao gore uz planinu, provjerio poloţaj, kutove, pokrov – a onda glavom dao znak Hugu.

Bacio je cigaretu, slegnuo ramenima i poĉeo se spuštati niz planinu, radeći od malog hupsera bespotrebno spektakularan skok, a zatim je u zrak digao lepezu snijega savršenim paralelnim zaustavljanjem na drugom kraju spusta, oko sto metara niţe. Okrenuo se od mene, otkopĉao skafander i poĉeo pišati na stijenu.

I meni se pišalo. Ali sam imao dojam da se, ako krenem, neću nikada zaustaviti; samo ću pišati i pišati dok od mene ne bude više ni traga osim hrpe odjeće.

Otkvaĉio sam objektiv s prednje strane fotića, skinuo poklopac i uperio ga na planinu, škiljeći kroz okular. Slika je bila zamagljena, pa sam otkopĉao jaknu i gurnuo objektiv u nju kako bih ga ugrijao uz svoje tijelo.

Bilo je hladno i tiho i mogao sam ĉuti svoje prste kako se tresu dok sklapaju pušku.

Sad sam ga imao. Na nekih tri ĉetvrtine kilometra udaljenosti. Bio je debeo kao uvijek, sa siluetom o kojoj snajperisti sanjaju. Ako i o ĉem sanjaju. Ĉak sam i na toj udaljenosti mogao vidjeti da Dirku ide strašno loše. Govor tijela odjekivao mu je kratkim, jednostavnim reĉenicama. Ja... Ću... Umrijeti. Dupe mu je stršalo prema natrag, prsa prema van, noge krute od straha i iznemoglosti i kretao se brzinom ledenjaka.

Rhona se nešto bolje spuštala, ali ne puno bolje. Nezgrapno, uz trzaje, ali ipak pokazujući neki napredak, spuštala se padinom što je sporije mogla, trudeći se da ne ostavi svog jadnog muţa predaleko. Ĉekao sam.

Na nekih šesto metara poĉeo sam jaĉe disati, ispunjavajući krv kisikom kako bih bio spreman iskljuĉiti dovod i drţati ga iskljuĉenim od tristotoga metra. Izdahnuo sam na kut usta, njeţno ispuhujući dalje od objektiva.

Na ĉetiristo metara Dirk je pao po petnaesti put i nije izgledalo kao da mu se ţuri podići.

Dok sam ga gledao kako dašće, povukao sam zakrivljeni jeziĉak zatvaraĉa i ĉuo udarnu iglu kako se napinje uz prodorno glasan klik. Isuse, što će ovaj pucanj biti glasan. Odjednom sam se ulovio kako razmišljam o lavinama i morao sam se zaustaviti da se ne predam ludoj maštariji o tome kako sam zatrpan ispod tisuća tona snijega. Što ako mi tijelo ne naĊu nekoliko godina? Što ako ova vinterica bude skroz izašla iz mode dok me izvuku? Pet puta sam trepnuo u pokušaju da smirim dah, vid i paniku. Bilo je prehladno za lavine. Za lavine je potrebno puno snijega, a zatim puno sunca. Nismo imali ni jedno ni drugo. Saberi se. Škicnuo sam kroz objektiv i vidio da je Dirk ponovno na nogama. Na nogama i gleda me.

Ili je barem gledao u mom pravcu, buljeći u drveće dok je brisao snijeg sa skijaških naoĉala.

Nije me mogao vidjeti. Nije bilo moguće. Sakrio sam se iza nanosa snijega i iskopao najuţi mogući kanal u koji sam poloţio pušku, a koji god oblik da je pokušavao razaznati, prikrio bi ga nepravilan raspored drveća. Nije me mogao vidjeti. Pa što je onda gledao?

Lagano sam spustio glavu ispod razine nanosa i okrenuo se u potrazi za nekim usamljenim skijaškim trkaĉem, zalutalom divokozom ili korom iz mjuzikla Ne, ne, Nanette – bilo ĉime što je moglo privući Dirkov pogled. Zadrţao sam dah i polako okrenuo glavu slijeva nadesno, osluškujući zvukove na brdu.

Ništa.

Ponovno sam se dovukao do vrha nanosa i pogledao kroz objektiv. Lijevo, desno, gore, dolje.

Nema Dirka.

Podigao sam glavu gore, onako kako ti kaţu da to nikada ne radiš, i oĉajniĉki

pretraţivao bliješteću, zasljepljujuću bjelinu ne bih li ga ugledao. U ustima sam odjednom osjetio okus krvi, a srce mi je lupalo u prsima, kao da luĊaĉki ţeli iskoĉiti van.

Eto ga. Tristo metara. Brţe se kretao. Pokušao je ići ravno nizbrdo na ravnijem dijelu padine i to ga je odvelo do drugog kraja spusta. Ponovno sam trepnuo, desno oko poloţio na objektiv i zatvorio lijevo oko.

Na dvjesto metara uvukao sam dugaĉak, miran dah, zatvorio ga kad su mi pluća bila triĉetvrt puna i zadrţao ga.

Dirk je sada skijao popreĉno. Popreĉno je prelazio spust i moju liniju vatre. Lako sam ga drţao na nišanu – mogao sam pucati u bilo kojem trenutku – ali znao sam da ovo mora biti najsigurniji pogodak mog ţivota. Namjestio sam prst na okidaĉ, da osjetim mekoću mehanizma, mekoću mesa izmeĊu mog drugog i trećeg zgloba i priĉekao.

Zaustavio se na oko sto pedeset metara. Pogledao gore uz planinu. Dolje niz planinu.

Onda je okrenuo tijelo prema meni. Jako se znojio, dahtao od napora, od straha, od spoznaje.

Nišan sam namjestio na sam centar njegovih prsa. Kao što sam obećao Franciscu. Kao što sam svima obećao.

Stisni ga. Nikad ne povlaĉi. Stisni ga polako i što njeţnije moţeš.

Devetnaest

Dobra večer. Ovo su BBC-jeve vijesti u devet sati.

PETER SISSONS

Idućih trideset i šest sati nismo napustili Mürren. To je bila moja ideja.

Rekao sam Franciscu kako je prva stvar koju će napraviti da provjere vlakove na odlasku. Svakoga tko ode ili pokuša otići unutar dvanaest sati od pucnjave podvrgnut će samom paklu, bio kriv ili neduţan.

Francisco je neko vrijeme grickao usnu, prije negoli se njeţno osmjehnuo u znak suglasnosti. Mislim da mu se ostanak u selu ĉinila kao super kul, odvaţnija opcija, a super kul i odvaţan su osobine koje Francisco definitivno priţeljkuje vidjeti jednog dana pokraj svojeg imena u profilu Newsweeka. Sumorna slika s naslovom: “Francisco: kul i odvaţan”. Nešto u tom stilu.

Glavni razlog zbog kojeg sam ja htio ostati u Mürrenu je kako bih imao priliku popriĉati sa Solomonom, no smatrao sam da je bolje da to ne kaţem Franciscu.

Pa smo se tako motali, odvojeno, buljili zajedno sa svima ostalima kada su helikopteri stigli. Prvo policija, zatim Crveni kriţ, a onda neizbjeţno i televizijske ekipe. Za snimanje se u selu proĉulo za petnaest minuta, no većina turista je izgledala prezaprepašteno da bi o tome popriĉali jedan s drugim. Šetali su amo-tamo, gledali, mrštili se i djecu drţali blizu. Švicarci su sjedili u kafićima i šaputali jedni drugima; bili su ili uzrujani ili zabrinuti kako će to utjecati na posao. Bilo je to teško razlikovati. Nisu imali razloga za brigu, naravno.

Do veĉeri su kafići i restorani puniji nego ikada prije. Nitko nije ţelio da mu promakne mišljenje, glasina, komadićak tumaĉenja koje bi se mogli objesiti na ovaj grozni, strašni dogaĊaj.

Prvo su okrivili Iraĉane, što je danas izgleda standardni postupak. Ta je teorija trajala oko sat vremena, dok mudre glave nisu poĉele sugerirati da to Iraĉani nisu mogli izvesti, da nisu

ni mogli doći u selo, a da to ljudi ne primijete. Naglasak, boja koţe, kleĉanje u smjeru Meke.

Takve stvari jednostavno ne mogu promaknuti prosjeĉnom pronicljivom Švicarcu.

Sljedeća je bila petobojac izvan kontrole; iscrpljen nakon dvadeset i pet kilometara skijaškog trĉanja, ĉovjek se spotiĉe i pada, uslijed ĉega 22-milimetarska puška okida i ubija gospodina Van Der Hoewea u nesretnom sluĉaju astronomske nevjerojatnosti. Koliko god je ova teorija bila ĉudna, privukla je znaĉajnu podršku; ponajviše zato što nije ukljuĉivala zlonamjernost, a zlonamjernost je nešto što Švicarci jednostavno ne ţele tolerirati u svojem raju prekrivenom snijegom.

Neko su se vrijeme te dvije glasine i spojile, da bi nešto kasnije izrodile zaista ludi hibrid: iraĉkog petobojca, rekle su nimalo mudre glave. Lud od zavisti zbog uspjeha Skandinavaca na posljednjoj zimskoj Olimpijadi, iraĉki je petobojac (netko je poznavao nekoga tko je ĉuo da se spominje ime Mustafa) podivljao; ustvari, vjerojatno je još negdje vani i na planini vreba visoke, plavokose skijaše.

A onda je došlo zatišje. Barovi su se poĉeli prazniti, kafići zatvarati, a konobari razmjenjivati zaĉuĊene poglede dok su odnosili tanjur za tanjurom nepojedene hrane.

I meni je trebalo neko vrijeme da shvatim što se dogaĊa.

Turisti, koji nisu bili zadovoljeni većinom objašnjenja kojima se u gradu nabacivalo, povukli su se u svoje hotelske sobe kako bi pojedinaĉno ili u paru kleĉali ispred svemogućeg, svevidećeg CNN-a, ĉiji je Ĉovjek na Licu Mjesta Tom Hamilton ĉak i sada svijetu pruţao blagodat “najnovijih, tek pristiglih izvještaja”.

Okupljeni ispred televizora u baru Zum Wilden Hirsch, Latifa i ja, s desetak pripitih Nijemaca za vratom, slušali smo Toma kako izlaţe zamisao da je “ubojstvo moţda djelo aktivista" za što je, po mojoj procjeni, Tom plaćen oko dvjesto tisuća dolara godišnje. Ţelio sam ga pitati kako je uspio tako nemilosrdno iskljuĉiti mogućnost da je to bilo djelo pacifista; ustvari, to sam mogao lako i uĉiniti s obzirom na to da je Tom obavljao svoj posao, okupan dreĉavim volframskim svjetlom, ni dvjesto metara od mjesta s kojeg smo pokušavali ustati. Samo dvadeset minuta prije stajao sam i gledao dok je tehniĉar CNN-a namještao radiomikrofon na Tomovu kravatu, a Tom odmahivao rukom i govorio mu da će to uraditi sam, zato što nije htio da mu netko pokvari ĉvor. Izjavu su trebali pustiti u deset sati po lokalnom vremenu. Ako je Cyrus obavio svoj posao i izjava im je pristigla po planu, onda je CNN uzeo vremena da je provjeri. Ili, što je vjerojatnije, ako su drugi zaposlenici iole nalik Tomu, uzeli su si vremena da je proĉitaju. Francisco je inzistirao na korištenju rijeĉi “hegemonija” i to ih je vjerojatno dosta usporilo.

Konaĉno su je emitirali u jedanaest i dvadeset pet, iznijeli su je polako i jasno, s osjetnim podtekstom “boţe, bljuje mi se od tih likova” glavnog komentatora CNN-a, Douga Rosea.

Maĉ pravde.

Mama, brzo doĊi. To smo mi. Taj ĉovjek o nama priĉa.

Da sam to ţelio, mislim da sam tu noć vjerojatno mogao spavati s Latifom.

Ostatak CNN-ove reportaţe sastojao se od povijesnih snimki o terorizmu kroz razliĉita razdoblja, vraćajući sjećanje gledatelja na sam poĉetak prošlog tjedna, kada je grupa baskijskih separatista bacila bombu na zgradu vlade u Barceloni. Pojavio se ĉovjek s bradom i pokušao reklamirati primjerke knjige o fanatizmu koju je napisao, a onda smo se vratili glavnom dnevnom redu CNN-a: poruĉiti ljudima koji gledaju CNN da ono što doista trebaju raditi jest gledati CNN. Po mogućnosti u nekom elegantnom hotelu poput onog u kojem se oni nalaze.

Leţao sam na krevetu u Eigeru, sam, unoseći naizmjeniĉno u sebe viski i nikotin i poĉeo sam se pitati što bi vam se dogodilo kad biste se ikada doista nalazili u elegantnom hotelu upravo dok ga reklamiraju pa to gledate. Bi li to znaĉilo da ste umrli? Ili otišli u paralelan svemir? Ili da je vrijeme poĉelo teći unatrag?

Polako sam se napijao, razumijete, pa zato isprva nisam ĉuo da netko kuca. Ili sam isprva ĉuo, pa se samo uvjerio da nisam i da kucanje traje već deset minuta, a moţda i deset sati, dok mi se mozak izvlaĉio iz mrtvila uzrokovanog CNN-om. Izvukao sam se iz kreveta.

“Tko je?”

Tišina.

Nisam imao nikakvo oruţje niti neku posebnu ţelju da se njime posluţim, pa sam širom otvorio vrata i gurnuo glavu van. Što bude, bit će.

Vrlo nizak ĉovjek stajao je u hodniku. I dovoljno nizak da stvarno mrzi nekog moje visine.

“Herr Balfour?”

Mozak mi je na trenutak skroz zablokirao. Zablokirao na naĉin koji ĉesto spopadne agente na tajnom zadatku – kada tanjuri poĉnu padati sa štapova i zaborave tko bi trebali biti, tko zaista jesu, u kojoj ruci drţe olovku ili kako funkcioniraju kvake na vratima. Otkrio sam da ispijanje viskija samo povećava uĉestalost ovakvih epizoda.

Bio sam svjestan da bulji u mene pa sam se nakašljao dok sam se pokušavao sabrati.

Balfour, da ili ne. Balfour je ime koje sam koristio, ali s kime? Solomonu sam bio Lang, Ricky Franciscu, Durrell većini Amerikanaca, a Balfour... to je to. Za hotel sam Balfour; stoga, ako oni tako odluĉe, a nema sumnje da su tako odluĉili. Balfour sam bio i za policiju.

Kimnuo sam glavom.

"DoĊite sa mnom.”

Okrenuo se na peti i uputio niz hodnik. Zgrabio sam jaknu i kljuĉ od sobe i pošao za njim, jer je Herr Balfour bio dobar graĊanin, koji je poštivao sve zakone koje je mogao pronaći

i isto to oĉekivao od drugih. Dok smo hodali do lifta, bacio sam oko na njegove noge i vidio da nosi cipele na platformu. Stvarno je bio enormno nizak.

Snijeg je padao vani (da, u pravu ste, tamo obiĉno pada snijeg, no imajte na umu da sam se tek poĉeo trijezniti) i ogromni bijeli diskovi su lelujali prema tlu, poput ostataka neke nebeske tuĉnjave jastucima, sve su prekrivali, sve ublaţavali, sve ĉinili manje vaţnim.

Hodali smo otprilike deset minuta, s tim da je njemu za svaki moj korak trebalo sedam, dok nismo stigli do male zgrade na rubu sela. Bila je to drvena jednokatnica i moţda je bila jako stara, a moţda i nije. Na prozorima je imala labavo priĉvršćene kapke, a tragovi u snijegu su govorili da je u posljednje vrijeme tu dolazilo mnogo ljudi. Ili je to moţda bila jedna osoba, koja je stalno nešto zaboravljala.

Bio je to ĉudan doţivljaj, ulazak u tu kuću, a mislim da bi bio jednako ĉudan i da sam bio trijezan. Osjećao sam se kao da sam nešto trebao donijeti: u najmanju ruku zlato ili tamjan.

Nisam se tako loše osjećao zbog smirne, jer nikad nisam bio presiguran što to toĉno jest.

Vrlo Nizak Ĉovjek se zaustavio na boĉnom ulazu, pogledao me preko ramena i jednom pokucao. Nakon, ĉinilo mi se, priliĉno mnogo vremena, negdje se zaĉulo otvaranje zasuna, zatim još jednog, pa još jednog i još jednog i konaĉno su se otvorila vrata. Sjedokosa ţena se na trenutak zagledala u Vrlo Niskog Ĉovjeka, u mene na tri trenutka, klimnula je glavom i pomaknula se u stranu da nas propusti.

Dirk Van Der Hoewe je sjedio na jedinoj stolici u sobi i ĉistio naoĉale. Na sebi je imao teţak kaput, šal omotan oko vrata, a debela su mu stopala izvirivala iz cipela. Bile su to skupe cipele, crne oksfordice s koţnatim vezicama. To sam primijetio samo zato što je izgledao kao da ih pomno studira.

“Ministre, ovo je Thomas Lang”, rekao je Solomon kad je izašao iz sjene, gledajući više u mene nego u Dirka.

Dirk je polako brisao naoĉale, a zatim se zagledao u pod dok ih je paţljivo stavljao na nos. Konaĉno je podigao glavu i pogledao me. Pogled nije bio prijateljski. Disao je kroz usta, kao dijete koje se jako trudi da ne okusi brokulu.

“Drago mi je”, rekao sam, ispruţivši ruku.

Dirk je pogledao Solomona, kao da ga nitko nije upozorio da će i on mene moţda morati dodirnuti, a zatim mi je mrzovoljno pruţio mlohavu, mokru stvar s prstima.

Neko vrijeme smo se gledali. “Mogu li sada ići?” pitanje.

Solomon se na trenutak zaustavio, tuţan, kao da se nadao da ćemo se nas troje podruţiti i odigrati koju partiju karata.

“Naravno, gospodine”, rekao je.

Tek kad je Dirk ustao, vidio sam da, iako je debeo – oh Isuse Boţe, definitivno je bio debeo – još nije bio ni pribliţno one veliĉine kao kad je došao u Mürren.

Vidite, tako je to s Life-Tec tjelesnim oklopom. Odliĉna je to stvar i ĉini sve što se nadate da će uĉiniti u cilju vašeg odrţavanja na ţivotu. Ali ne istiĉe ljepotu. Linije, hoću reći. U kombinaciji sa skijaškim odijelom, od debeljuškastog će ĉovjeka napraviti da izgleda jako debeo, a ĉovjek poput Dirka na kraju izgleda kao baraţni balon.

Ne bih se usudio nagaĊati kako su se s njim nagodili. Ili s nizozemskom vladom, kad smo već kod toga. Svakako se nitko od njih neće inkomodirati time da mi to kaţe. Moţda je bio spreman dobiti slobodnu godinu ili su ga planirali poslati u penziju ili ga nogirati – ili su ga moţda uhvatili u krevetu s desetak desetogodišnjih djevojĉica. Ili su mu moţda samo dali mnogo novca. Ĉujem da to nekad djeluje na ljude.

Kako god da su to uspjeli, Dirk će se sljedećih nekoliko mjeseci morati dobro pritajiti, i za svoje i za moje dobro. Kada bi se sljedeći tjedan pojavio na meĊunarodnoj konferenciji razlaţući potrebu za mehanizmom fleksibilnog teĉaja izmeĊu sjevernoeuropskih zemalja, bilo bi to priliĉno ĉudno i postavljala bi se mnoga pitanja. Moţda bi to ĉak i CNN popratio.

Dirk se nije ispriĉao i otišao je. Sjedokosa ţena ga je izgurala van kroz vrata, pa su on i Vrlo Nizak Ĉovjek zajedno nestali u noć.

“Kako se osjećate, Sir?” Sad sam ja bio na stolici, a Solomon se, nakon našeg razgovora, polako šetao amo-tamo oko mene, odmjeravajući moje raspoloţenje, moj karakter, moje pijanstvo. Jedan je prst drţao na usnama i pravio se da me ne promatra.

“Dobro sam, hvala, Davide. A ti, kako si?”

“Lakše mi je, gospodine. Tako bih to rekao. Da. Definitivno mi je lakše.” Nastala je tišina. Puno je više razmišljao nego što je priĉao.

“Usput”, rekao je, “rekli su mi da vam ĉestitam na odliĉnom hicu, Sir. Moji ameriĉki kolege su vam to htjeli poruĉiti.”

Solomon mi se osmjehnuo, na pomalo bolestan naĉin, kao da je sada došao do dna kutije s lijepim stvarima za govorenje i sad treba otvoriti neku drugu.

“Pa, veliko mi je zadovoljstvo što su zadovoljni”, rekao sam. “Što sada?”

Upalio sam cigaretu i pokušao praviti kolutove od dima, no Solomonovo šetuckanje mi je narušavalo prostor za igru. Gledao sam dim kako nestaje, iscrtkan i nepravilnih oblika, i

konaĉno sam shvatio da mi Solomon nije odgovorio.

“Davide?”

“Da, gospodine”, rekao je nakon stanke. “Što sada? To je svakako inteligentno, relevantno pitanje koje zasluţuje najpotpuniji mogući odgovor.”

Nešto definitivno nije bilo u redu. Solomon obiĉno nije ovako govorio. Ja ovako govorim kad sam pijan, ali Solomon nikada.

“No?” pitao sam. “Je li to to? Posao obavljen, zlikovci uhvaćeni s rukama u ladici s novcem, kolaĉići i viteštvo za sve?”

Zaustavio se, negdje iza mog desnog ramena.

“Istina je, gospodine, da se stvari malĉice kompliciraju od sada.”

Okrenuo sam se da ga pogledam. I pokušao se osmjehnuti. Nije mi uzvratio osmijeh.

“A koji bi, po tebi, bio pridjev kojim bi se opisalo kakve su stvari bile do sada? Mislim, ako pokušaj gaĊanja nekoga usred zaštitne jakne nije kompliciran...”

Ali nije me slušao. I to mu nije bilo nalik. “Ţele da nastaviš”, rekao je.

Pa naravno da ţele. To sam znao. Uloviti teroriste nije cilj ovog zadatka, niti je to ikad bio. Htjeli su da nastavim, htjeli su da se to sve nastavi, dok se ne postave prave kulise za veliku predstavu. CNN prisutan na licu mjestu, kamere snimaju – a ne da tek stiţu ĉetiri sata nakon dogaĊaja.

“Gospodine”, rekao je Solomon nakon izvjesnog vremena, “moram vam postaviti pitanje i ţelim da mi iskreno odgovorite.”

Nije mi se sviĊalo kako to zvuĉi. Ovo je sve bilo strašno pogrešno. Ovo je bilo crno vino s ribom. Ovo je bio ĉovjek u smokingu i smeĊim cipelama. Ovo je bilo onoliko pogrešno koliko je to moguće biti.

“Da te ĉujem”, rekao sam.

Stvarno je izgledao zabrinuto.

“Iskreno ćete mi odgovoriti? Trebam znati prije nego što postavim pitanje.”

“Davide, ne mogu ti to reći.” Nasmijao sam se u nadi da će spustiti ramena, opustiti se, prestati me zastrašivati. “Ako me pitaš zaudara li ti ili ne iz usta, iskreno ću ti odgovoriti. Ako me pitaš... Ne znam, gotovo bilo što drugo, onda da, vjerojatno ću ti lagati.”

To kao da ga baš i nije zadovoljilo. Naravno da nije ni bilo razloga da ga zadovolji, no što sam drugo mogao reći? Proĉistio je grlo, polako i namjerno, kao da mu se moţda dugo neće ukazati prilika da to napravi.

“Kakva je toĉno vaša veza sa Sarom Woolf?”

Sad me je totalno izbacio iz takta. Ništa mi nije bilo jasno. Pa sam gledao dok je

Solomon polako hodao naprijed-natrag, napućio usne i namrštio se gledajući u pod, kao netko tko pokušava naĉeti temu masturbacije sa svojim sinom tinejdţerom. Ne da sam ikada prisustvovao takvom razgovoru, no pretpostavljam da ukljuĉuje puno crvenila i nervoznog mrdanja i otkrivanje mikroskopskih ĉestica prašine na rukavima jakne koje iznenada zahtijevaju ogromnu koliĉinu paţnje.

“Zašto me to pitaš, Davide?”

“Molim vas, gospodine. Samo...” Ovo nije bio Solomonov najsretniji dan, bilo je oĉito.

Duboko je uzdahnuo. “Samo odgovorite. Molim vas.”

Neko sam ga vrijeme gledao, otprilike jednako ljut na njega kao što sam ga i saţalijevao.

“Za stara dobra vremena, htio si reći?”

“Za bilo što”, rekao je, “zbog ĉega ste spremni odgovoriti na pitanje, gospodine. Stara vremena, nova vremena, samo mi recite.”

Upalio sam još jednu cigaretu i pogledao ruke, pokušavajući, kao i mnogo puta prije toga, prvo sebi odgovoriti na pitanje, prije negoli odgovorim njemu.

Sara Woolf. Sive oĉi s trakom zelenoga. Lijepe tetive. Da, sjećam je se.

Što sam doista osjećao? Ljubav? Na to baš i nisam mogao odgovoriti, zar ne? Jednostavno nisam dovoljno upoznat s tim stanjem da bih si ga samo tako mogao prišiti. Ljubav je rijeĉ.

Zvuk. Asocijacija s odreĊenim osjećajem je proizvoljna, nemjerljiva i u konaĉnici besmislena.

Ne, na to ću se morati vratiti, ako dopustite.

A saţaljenje? Ţao mi je Sare Woolf zbog... ĉega? Izgubila je brata, a onda oca, a sad je zakljuĉana u tamnom tornju dok Childe Roland prtlja oko sklopivih ljestava. Mogao sam je ţaliti zbog toga, valjda, zbog ĉinjenice da ima mene za spasitelja.

Prijateljstvo? Zaboga, jedva da poznajem tu ţenu. Pa o ĉemu se onda radi?

“Zaljubljen sam u nju”, ĉuo sam nekoga kako to kaţe, a zatim sam shvatio da sam to bio ja.

Solomon je na sekundu zatvorio oĉi, kao da je to pogrešan odgovor, opet – a zatim je polako, preko volje, prišao stolu pokraj zida, odakle je podigao malu plastiĉnu kutijicu. Na trenutak ju je odvagnuo u ruci, kao da razmišlja o tome hoće li mi je dati ili baciti kroz vrata u snijeg, a zatim je poĉeo kopati po dţepovima. Što god da je traţio, nalazilo se u zadnjem dţepu koji je prekopao, a ja sam razmišljao o tome kako je lijepo gledati kako se napokon ovo nekom drugom dogaĊa, kad je izvadio baterijsku lampu u obliku olovke. Dao mi je bateriju i kutiju, a zatim mi okrenuo leĊa i odmaknuo se, kako bi me pustio na miru.

E pa, otvorio sam kutiju. Naravno da jesam. To je ono što se radi sa zatvorenim kutijama koje vam ljudi daju. Otvarate ih. Pa sam tako podigao ţut plastiĉni poklopac, doslovce i

metaforiĉki, i istog trena mi je srce još malo potonulo.

U kutiji su se nalazili dijapozitivi i znao sam, apsolutno sam to znao, da mi se neće sviĊati što god da se na njima nalazilo.

Izvadio sam prvi, podigao ga i stavio ispred baterije.

Sara Woolf. Bez ikakve sumnje.

Sunĉani dan, crna haljina, izlazi iz londonskog taksija.

Dobro. Sasvim OK. Ništa tome ne fali. Smiješila se – veliki, sretan osmjeh ali i to je dopušteno. To je u redu. Nisam oĉekivao da rida u jastuk dvadeset i ĉetiri sata dnevno. Dakle.

Sljedeći.

Plaća vozaĉu, i opet ništa tome ne fali. Voziš se taksijem, trebaš platiti taksistu. Takav je ţivot. Fotografija je slikana dugim objektivom, najmanje 135 mm, a vjerojatno i duţim. A blizina kadra je podrazumijevala automatski fokus. Zašto bi se itko potrudio slikati...

Sada se udaljava od taksija prema nogostupu. Smije se. Taksist promatra njezinu straţnjicu, što bih i ja napravio da sam taksist. Ona je gledala njegovu šiju, on sad gleda njenu straţnjicu. Pravedna razmjena. Okej, moţda ne baš pravedna, ali nitko nije rekao da je svijet savršen.

Pogledao sam Solomonova leĊa. Glava mu je bila sagnuta. I sljedeći, molim.

Muška ruka. Ruka i rame, zapravo, u tamnosivom odijelu. Grli je oko struka dok ona zabacuje glavu, spremna za poljubac. Još veći osmijeh. Opet, koga briga? Nismo puritanci. Ţena smije otići na ruĉak s nekim, moţe biti pristojna, sretna što ga vidi – ne znaĉi da moramo zvati policiju, jebote.

Sada ruke jednog oko drugoga. Glava joj je ispred kamere, pa mu je lice zaklonjeno, ali definitivno se grle. Pravi, potpuni zagrljaj. Dakle, vjerojatno se ne radi o njezinu bankaru. I što onda?

Ova je gotovo ista, no poĉeli su se okretati. Glava mu se udaljuje od njezina vrata.

Sada idu prema nama, još rukama zagrljeni. Ne vidi mu se lice, jer prolaznik prolazi, blizu fotića, mutno. No njeno lice. Njeno lice je kakvo? Raj na zemlji? Blaţenstvo? Sreća?

Zanesenost? Ili samo pristojnost. Sljedeći i zadnji dijapozitiv.

Pa dobar dan, pomislio sam. To je taj.

“Pa dobar dan”, rekao sam naglas. “To je taj.”

Solomon se nije okrenuo.

Muškarac i ţena nam se pribliţavaju i oboje ih poznajem. Upravo sam priznao da sam zaljubljen u ţenu, iako nisam baš siguran da je to istina, a svakim sam trenutkom sve manje siguran, dok muškarac... da, dobro.

Visok je. Zgodan je, na vremenom istrošen naĉin. Na sebi ima skupo odijelo. I on se smiješi. Oboje se smiješe. Jako se smiješe. Tako se jako smiješe da izgleda kao da će im vrhovi

glava otpasti.

Naravno da bih htio znati koji ih kurac toliko usrećuje. Ako se radi o nekoj šali, rado bih je ĉuo da sâm odluĉim je li dostojna toga da li zbog nje pukne gušteraĉa, je li to ona vrsta šale od koje poţeliš zagrliti osobu kraj sebe i stisnuti je na ovakav naĉin. Ili je uopće stisnuti.

Oĉito ne znam o kakvoj se to šali radi, samo sam siguran da me ne bi nasmijala.

Nevjerojatno siguran.

Muškarac na fotografiji, s rukom oko moje gospodarice iz mraĉne kule, koji je nasmijava – ispunjava je smijehom, ispunjava je zadovoljstvom, ispunjava je dijelovima sebe, koliko ja znam – jest Russell P. Barnes.

I tu ćemo uzeti malu stanku. Pridruţite nam se nakon što bacim kutiju dijapozitiva preko sobe.

Dvadeset

Od tri se stvari život čini: jecanja, šmrcanja i osmijeha – a šmrcanje bude u većini.

O. HENRY

Rekao sam Solomonu sve. Morao sam.

Jer shvaćate, on je pametan ĉovjek, jedan od najpametnijih koje sam ikad upoznao i bilo bi glupo pokušati srljati dalje, a da se ne posluţim njegovim intelektom. Dok nisam vidio ove slike, bio sam više-manje prepušten sam sebi, orao usamljenu brazdu, no sad je bilo vrijeme da priznam da je plug skrenuo pod pravim kutom i naletio na zid štale.

Bilo je ĉetiri ujutro kada sam završio, a puno prije toga Solomon je otvorio svoju naprtnjaĉu i izvadio stvari bez kojih Solomoni ovog svijeta, izgleda, nikad nikamo ne idu. Imali smo termosicu ĉaja i dvije plastiĉne ĉaše; za svakoga po jednu naranĉu i noţ da ih ogulimo; i dvjesto grama Cadbury mlijeĉne ĉokolade.

I tako, dok smo jeli, pili i pušili, i negodovali protiv pušenja, ispriĉao sam priĉu o Postdiplomskim studijama od poĉetka do sredine: da nisam ovdje gdje jesam i ne radim ovo što radim za dobrobit demokracije; noću nikome ne osiguravam miran san, niti je zbog mene svijet slobodniji, ni sretniji; sve što radim – i što sam radio otkako je sve ovo poĉelo – jest prodaja oruţja. Što znaĉi da ga je i Solomon prodavao. Ja sam trgovac oruţjem, predstavnik prodaje, a Solomon ima neku funkciju u odjelu za marketing. Znao sam da mu se taj osjećaj neće baš svidjeti.

Solomon je slušao, kimao glavom i postavljao prava pitanja pravim redoslijedom i u pravo vrijeme. Nisam bio siguran vjeruje li mi ili ne, no to ionako nikad nisam bio siguran sa Solomonom i vjerojatno nikad i neću biti.

Kad sam završio, zavalio sam se i poigrao s nekoliko kockica ĉokolade, pitajući se je li donošenje Cadbury ĉokolade u Švicarsku isto kao donošenje ugljena u Newcastle i odluĉio da nije. Kvaliteta švicarske ĉokolade strahovito se srozala otkad sam ja bio mali, pa je danas prikladna samo kao poklon tetama. A cijelo to vrijeme Cadbury ĉokolada stalno napreduje te je bolja i jeftinija od svih drugih ĉokolada na svijetu. Bar ja tako mislim.

“Vraţja je to priĉa, Sir, ako se smijem tako izraziti.” Solomon je stajao i buljio u zid. I da je bilo prozora, vjerojatno bi kroz njega gledao, ali ga nije bilo.

“Aha”, sloţio sam se.

Pa smo se vratili na slike i razmišljali o tome što bi mogle znaĉiti. Pretpostavljali smo i postavljali hipoteze, nagaĊali, zamišljali i ĉudili se, sve dok nismo odluĉili da smo konaĉno pokrili sve kutove, taman kad je snijeg odnekud poĉeo skupljati svjetlo i ubacivati ga kroz kapke na prozorima i ispod vrata.

Postojale su tri mogućnosti.

Oĉito priliĉno mnogo podmogućnosti, ali tog smo trenutka htjeli gledati što veću sliku, pa smo podmogućnosti stavili na tri glavne hrpe, koje su ovako glasile: on je zajebava; ona zajebava njega; nitko nikoga ne zajebava, samo su se zaljubili jedno u drugo – sunarodnjaci Amerikanci, provodeći duga popodneva zajedno u stranom gradu.

“Ako ona njega zajebava”, poĉeo sam, valjda stoti put, “s kojim to ciljem radi? Mislim, što time ţeli postići?”

Solomon je kimnuo glavom, zatim brzo protrljao lice i ĉvrsto zatvorio oĉi.

“Priznanje nakon snošaja?” Trgnuo se na zvuk vlastitih rijeĉi. “Ona ih slika, snimi, što već, i pošalje u Washington Post.”

To mi se nije baš svidjelo, a ni njemu.

“Ne baš uvjerljivo, rekao bih.”

Solomon je ponovno kimnuo glavom. Još se uvijek slagao sa mnom više nego što sam to zasluţio – vjerojatno jer mu je laknulo što se nisam skroz raspao, zbog jedne stvari ili oko milijun drugih, pa mi je htio ići niz dlaku ne bi li me vratio u razumno i optimistiĉno duševno stanje.

“Dakle, on nju zajebava”, rekao je i nagnuo glavu na jednu stranu, podignutih obrva, gurkajući me kroz prolaz kao njeţan pas ovĉar.

“Moţda”, rekao sam. “Dobrovoljni zatvorenik stvara manje problema nego nedobrovoljni. Ili joj je moţda prodao neku priĉu, rekao da će sve srediti. Da ima samog

predsjednika na liniji, nešto poput toga.”

Ni to baš nije zvuĉalo predobro. Što nas je dovelo do mogućnosti broj tri.

E sad, zašto bi se ţena poput Sare Woolf htjela spetljati s ĉovjekom poput Russella P. Barnesa? Zašto bi se šetala s njime, smijala s njime, stvarala ĉetveronogu zvijer s njime? Ako to doista i radi, a u mojoj glavi nije baš bilo mjesta za sumnju. Dobro, bio je zgodan. Bio je u kondiciji. Bio je inteligentan, na glup naĉin. Imao je moć. Dobro se odijevao. No, osim svega toga, što je ona imala od toga? Za boga miloga, pa bio je dovoljno star da bude korumpirani zastupnik njene vlade.

Razmatrao sam seksualni šarm Russella P. Barnesa dok sam se vukao natrag u hotel.

Zora se definitivno već pribliţavala, a snijeg je poĉeo pulsirati elektriĉnom, svjeţe palom bjelinom. Popeo mi se u hlaĉe i škripeći primao za Ċonove ĉizama, a onaj odmah ispred mene kao da je govorio, nemoj hodati po meni, molim te nemoj hodati... aha.”

Russell jebeni Barnes.

Vratio sam se u hotel i krenuo prema sobi što sam tiše mogao. Otkljuĉao sam vrata, ušuljao se unutra i odmah se zatim zaustavio: zaledio, s poluskinutom vintericom. Nakon puta kroz snijeg, bez iĉeg u organizmu osim alpskog zraka, bio sam spreman snimiti sve nijanse unutarnjih mirisa – ustajalo pivo iz bara, šampon u tepihu, klor iz bazena u podrumu, odasvud miris kreme za smicanje koji podsjeća na plaţu i sada ovaj novi miris. Miris neĉega što se stvarno nije trebalo nalaziti u sobi.

Nije se trebalo nalaziti jer sam plaćao za samo jednu osobu, a švicarski su hoteli poznati po svojoj strogoći u tom pogledu.

Latifa je bila razvaljena na mom krevetu, spavala je, a gornja je plahta bila omotana oko njezina golog tijela poput Rubensova laţnjaka.

“Gdje si bio, jebote?”

Sad je sjedila s plahtom ĉvrstom omotanom do brade, dok sam ja sjedio na rubu kreveta i svlaĉio ĉizme. “Prošetao sam se”, rekao sam.

“Kuda si se prošetao?” uzvratila je Latifa, još zguţvana od sna i ljuta što je takvu vidim.

“Jebote, vani je snijeg. Kuda se šećeš po jebenom snijegu? Što si radio?”

Skinuo sam i drugu ĉizmu i polako se okrenuo da je pogledam.

“Danas sam ustrijelio ĉovjeka, Latifa.” Osim što sam njoj bio Ricky, pa sam to izgovorio Laddifa. “Povukao sam okidaĉ i ustrijelio ĉovjeka.” Okrenuo sam se od nje i buljio u pod, vojnik pjesnik, kojemu se gadi ruţnoća bitke.

Osjetio sam plahtu kako se opustila ispod mene. Malĉice. Neko me je vrijeme gledala.

“Cijelu si noć šetao?”

Uzdahnuo sam. “Šetao sam. Sjedio sam. Razmišljao sam. Ljudski ţivot, shvaćaš.”

Ricky, kakvim sam ga stvorio, bio je ĉovjek koji se nije baš osjećao doma sa svim tim priĉama, tako mu da je trebalo priliĉno dugo da iznjedri ovaj odgovor. Pustili smo ljudski ţivot da neko vrijeme visi u zraku.

“Mnogi ljudi umiru, Rick”, rekla je Latifa. “Smrti ima posvuda. Ubojstva ima posvuda.”

Plahta se još malo opustila i vidio sam da joj se ruka lagano pribliţava rubu kreveta, do moje.

Zašto sam stalno slušao ovaj argument, gdje god da sam bio? Svatko to radi, pa bi bio lud kad se ne bi i ti ukljuĉio i malo potpomogao stvari. Odjednom sam je htio ošamariti, reći joj tko sam i što zapravo mislim; da ubijanje Dirka, ubijanje bilo koga, neće ništa promijenili osim Franciscova jebenog ega, koji je ionako već dovoljno velik da se u njega dvaput smjeste svi siromasi svijeta, s nekoliko milijuna burţoazije u sobi za goste.

Na svu sam sreću besprijekoran profesionalac, pa sam samo kimnuo glavom i objesio glavu i još malo uzdisao i gledao kako joj se ruka dovlaĉi sve bliţe i bliţe mojoj.

“Dobro je da se loše osjećaš”, rekla je nakon malo promišljanja. Ne puno promišljanja, oĉito, ali malo. “Kad ništa ne bi osjećao, to bi znaĉilo da nema ljubavi, nema strasti. A nismo ništa bez strasti.”

Nismo baš nešto ni s njom, pomislio sam i poĉeo skidati košulju.

Stvari su se mijenjale, razumijete. U mojoj glavi.

Fotografije su bile zasluţne za to – pomoću njih sam shvatio da se već toliko dugo drugi poigravaju sa mnom unutar svojih argumenata da sam stigao do toĉke kada me više nije bilo briga. Nije me bilo briga za Murdaha ni njegove helikoptere; nije me bilo briga za Saru Woolf i Barnesa; nije me bilo briga za O‟Neala i Solomona, niti za Francsisca i Maĉ jebene pravde. Nije me zanimalo tko je pobijedio u raspravi, niti tko je dobio rat.

A posebice me nije bilo briga za mene samoga.

Latifini su mi prsti milovali ruku.

Imam dojam da se po pitanju seksa muškarci nalaze izmeĊu zla i nedobra, mekana, mlohava, jadna mjesta.

Seksualni mehanizmi dvaju spolova jednostavno nisu kompatibilni, to je grozna ĉinjenica. Jedan je mali autić, prikladan za šoping, kratke izlaske po gradu i vrlo jednostavno parkiranje; drugi je pak karavan, napravljen za velike udaljenosti s teškim teretom – sve u svemu, veći, sloţeniji i teţi za odrţavanje. Nećete kupiti Fiat Pandu za prijevoz antikviteta iz Bristola za Norwich, a Volvo ćete kupiti upravo iz tog razloga. Ne radi se o tome da je jedan bolji od drugoga. Jednostavno su drugaĉiji.

To je istina koju se ne usuĊujemo priznati u današnjici – jer je jednakost naša religija i heretike ni danas ne cijenimo više nego prije – ali ja ću je priznati, zato što sam oduvijek smatrao da je ponizno prihvaćanje ĉinjenica kljuĉno za duševno zdravlje razumnog muškarca.

Ponizno prihvati ĉinjenice i ponosno prihvati stavove, kao što je to nekoć rekao George Bernard Shaw.

Zapravo i nije. Samo sam htio ovom svom zapaţanju pridodati autoritet, jer znam da vam se neće svidjeti.

Ako se muškarac preda seksualnom trenutku, e pa to je onda samo to. Trenutak.

Spazam. DogaĊaj bez trajanja. Ako se pak suzdrţi, pokušavajući se prisjetiti što više naziva s popisa boja tvrtke Dulux ili sluţeći se već nekom drugom tehnikom odgaĊanja, onda ga optuţe da je hladan tehniĉar. U bilo kojem sluĉaju, ako ste heteroseksualan muškarac, izaći iz modernog seksualnog susreta i ostati na dobrom glasu nešto je što je straviĉno teško postići.

Da, naravno, dobar glas nije poanta cijele stvari. Ali, to je lako reći ako ga već imate.

Dobar glas, naime. A muškarci ga jednostavno danas više nemaju. U seksualnoj areni muškarce se ocjenjuje ţenskim standardima. Moţete siktati i negodovati i duboko uzdahnuti, no to je tako. (Da, oĉito muškarci ocjenjuju ţene na drugim podruĉjima – podcjenjuju ih, tlaĉe ih, iskljuĉuju ih, mrcvare ih, ĉine ih apsolutno nesretnima – no po pitanjima mrdajućeg karaktera, ţene su postavile mjerila. Fiat Panda treba pokušati biti poput Volva, a ne obratno.)

Jednostavno ne ĉujete muškarce kako kritiziraju ţene što im treba petnaest minuta da postignu klimaks, a ako ih i ĉujete, to nije s implicitnom optuţbom zbog slabosti, arogancije ili sebiĉnosti. Muškarci uglavnom pognu glave i kaţu: da, takvo je njeno tijelo, to je ono što je od mene trebala, a ja joj to nisam mogao dati. Govno sam i smjesta ću otići, ĉim naĊem drugu ĉarapu. Što je, ruku na srce, nepošteno i graniĉi sa suludim. Na isti naĉin na koji bi bilo suludo reći da je Fiat Panda sranje od auta samo zato što vam u prtljaţnik ne stane ormar. Moţe biti sranje zbog hrpe drugih razloga – ĉesto se kvari ili troši puno ulja ili je vrišteće zelen s rijeĉju “turbo” napisanom preko straţnjeg prozora – ali nije sranje zbog jedne od karakteristika zbog koje je i stvoren: kompaktnost. Ni Volvo nije sranje od auta samo zato što se ne moţe progurati pokraj rampe u parkiralištu supermarketa i omogućiti vam izlazak bez plaćanja.

Spalite me na lomaĉi od suhog pruća ako ţelite, no te su dvije mašine jednostavno drugaĉije, to je sve. Dizajnirane da rade drugaĉije stvari, po drugaĉijim brzinama, na drugaĉijim vrstama cesta. Razliĉite su. Nisu iste. Nenalik su. Što, sad sam to izgovorio. I ne osjećam se nimalo bolje.

Latifa i ja smo vodili ljubav dvaput prije doruĉka i jednom nakon, i do podneva sam se uspio sjetiti zagasitomrke, što me je dovelo do trideset i jedne boje, ĉime sam postavio svoj osobni rekord.

“Cisco”, rekao sam, “reci mi nešto.”

“Naravno, Rick. Da ĉujem.”

Pogledao me je i posegnuo prema upravljaĉkoj ploĉi i pritisnuo upaljaĉ.

Razmislio sam dugaĉak, polagan, minesotski trenutak.

“Otkud dolazi novac?”

Prošli smo oko dva kilometra prije nego što je odgovorio. Bili smo u Franciscovu Alfa Romeu, samo nas dvojica, polako smo se kotrljali po Autoroute de Solei iz Marseillea do Pariza, a kada bi samo još jednom pustio Born In The USA, vjerojatno bi mi krenula krv iz nosa.

Prošla su tri dana od atentata na Dirka Van Der Hoewea i Maĉ pravde se poĉeo osjećati priliĉno nepobjedivim, jer su novine poĉele raspravljati o drugim stvarima, a policija je ĉeškala kompjuterizirane, obavještajne glave zbog nedostatka bilo kakvih ĉvrstih tragova.

“Otkud dolazi novac”, konaĉno je Francisco ponovio, lupkajući prstima po volanu.

“Da”, rekao sam.

Autocesta je zujala pored nas. Široka, ravna, Francuska.

“Zašto to ţeliš znati?”

Slegnuo sam ramenima.

“Samo... a znaš... samo razmišljam.”

Nasmijao se poput ludog rokera.

“Nemoj se ti baviti razmišljanjem, Ricky, prijatelju moj. Samo radi. Dobro ti to ide. Drţi se toga.”

I ja sam se nasmijao, jer je to bio Franciscov naĉin da me oraspoloţi. Da je bio petnaest centimetara viši, pomrsio bi mi kosu kao velikodušni stariji brat.

“Aha. Ali samo sam razmišljao...”

Zaustavio sam se. Tridesetak smo sekundi obojica malo uspravnije sjeli u sjedalima dok je tamnoplavi Gendarme Peugeot prolazio kraj nas. Francisco je lagano otpustio gas i pustio ga da proĊe.

“Razmišljao sam”, rekao sam, “znaš, kao kad sam platio raĉun u hotelu... i onda sam si pomislio, kuţiš, pa to je hrpa love... a znaš, ono, šestero nas je, kuţiš, hoteli i pizdarije... avionske karte... hrpa love. Pa sam si pomislio, ono, otkud dolazi? Kuţiš, netko to plaća, ne?”

Francisco je mudro kimao glavom, kao da mi pokušava pomoći oko sloţenog problema s curama.

“Naravno, Ricky. Netko plaća. Netko uvijek mora platiti.”

“Tako je”, rekao sam. “To sam i mislio. Netko mora platiti. Pa sam tako, kuţiš, pomislio... znaš... tko?”

Neko je vrijeme pogled drţao usmjeren prema naprijed, a onda se polako okrenuo i pogledao me. Dugo me je gledao. Tako dugo da sam morao pogledavati na cestu ispred nas da provjerim da se ispred nas ne nalaze kamioni koji voze u škaricama.

IzmeĊu tih letimiĉnih pogleda gledao sam i ja njega sa svom nevinom blesavoćom koju sam mogao pronaći. Ricky nije opasan, pokušavao sam dati do znanja. Ricky je iskren vojnik u pješaštvu. Ricky je jednostavnog duha i samo ţeli znati tko mu isplaćuje plaću. Ricky nije – nikad nije bio i nikad neće biti – prijetnja.

Nervozno sam se zacerekao.

“Ej, daj pazi na cestu?” rekao sam. “Mislim, hoću reći... kuţiš.”

Francisco je malo grickao usnicu, a onda se odjednom nasmijao zajedno sa mnom i okrenuo opet prema naprijed.

“Sjećaš se Grega?” rekao je sretnim, cvrkutavim glasom.

Namrštio sam se, popriliĉno, jer ako se nešto nije dogodilo u proteklih par sati, Ricky nije siguran da se toga baš predobro sjeća.

“Grega”, ponovno je rekao. “S Porscheom. S cigarama. Slikao te je za putovnicu.”

Priĉekao sam malo, a onda sam snaţno kimnuo glavom. “Greg, da, naravno, sjećam ga se”, rekao sam. “Vozio je Porsche.” Francisco se osmjehnuo. Moţda je mislio da nije bitno što mi kaţe, jer ću ionako sve zaboraviti dok doĊemo do Pariza.

“To je taj. E sad, Greg je bistrica.”

“Da?” rekao sam, kao da mi je to novi koncept.

“O, da", rekao je Francisco. “Stvarno je pametan. Pametan lik s lovom Pametan tip s mnogo toga.”

Malo sam promislio o tome.

“Meni se ĉinio ko kreten”, rekao sam.

Francisco me je iznenaĊeno pogledao, a onda se oduševljeno nasmijao i šakom udario volan.

“Naravno da je kreten”, viknuo je. “Jebeni kreten, o da.”

Smijao sam se s njime, blistajući od ponosa što sam rekao nešto što je zadovoljilo gospodara. Konaĉno smo se oboje postupno smirili, a zatim je ispruţio ruku i ugasio Brucea Springsteena. Došlo mi je da ga poljubim.

“Greg radi s jednim drugim tipom”, rekao je Francisco, a lice mu se odjednom uozbiljilo. “Zürich. Oni su neki Financijaši. Obrću novac, sklapaju poslove, upravljaju mnogim vaţnim stvarima. Razliĉitim stvarima. Kuţiš?” Pogledao me je, a ja sam se poslušno namrštio, u znak jake koncentracije. To je, izgleda, bilo sve što je htio. “U svakom sluĉaju, Greg prima poziv. Stiţe lova. Napravi to s njom, napravi ovo. Sjedi na njoj. Izgubi je. Što li već.”

“Kao, ono, imamo bankovni raĉun?” pitao sam, cereći se. I Francisco se nacerio.

“Naravno da imamo bankovni raĉun, Ricky. Imamo mnogo bankovnih raĉuna.”

Odmahnuo sam glavom ĉudeći se takvoj pronicljivosti, a onda sam se opet namrštio.

“Dakle, Greg plaća lovu za nas, je l‟ tako? Ali ne svoju lovu?”

“Ne, ne svoju lovu. On je obrće, uzima proviziju. Veliku proviziju, rekao bih s obzirom na to da vozi Porsche, a ja samo imam ovu jebenu Altu. No, to nije njegova lova.”

“Pa ĉija je onda?” rekao sam. Vjerojatno prebrzo. “Ono, od jednog tipa? Ili od više njih, kako?”

“Jedan tip”, rekao je Francisco, a zatim mi uputio zadnji, dugi, odluĉujući pogled – ispitujući me, odmjeravajući me – pokušavao je sjetiti se svih situacija kada sam mu išao na ţivce, svih situacija kada je bio zadovoljan mnome; premišljao se jesam li uĉinio dovoljno da bih zaradio ovu jednu informaciju koju nisam imao prava steći. Onda je šmrcnuo, nešto što je Francisco radio kad god se spremao reći nešto vaţno.

“Ne znam kako se zove”, rekao je. “Koje mu je pravo ime, hoću reći. Ali koristi ime za lovu. Za banke.”

“Da?” rekao sam.

Trudio sam se da se ne vidi kako drţim dah. Cisco me sada zafrkavao, bilo mu je zabavno pa je odugovlaĉio.

“Da?” ponovno sam rekao.

“Zove se Lucas”, konaĉno je rekao. “Michael Lucas.” Kimnuo sam glavom.

“Fora”, rekao sam.

Nakon nekog vremena glavu sam ponovno naslonio na prozor i pravio se da spavam.

Ima tu nešto, mislio sam si dok smo klizili prema Parizu, ali sam bog zna što. Ĉudna je neka filozofija na djelu. Samo to nisam prije shvatio.

Ne ubij, uvijek sam smatrao da je na vrhu popisa, davna stvar. Ne poţeljeti tuĊe magarce je oĉito bilo nešto što treba izbjegavati, kao i preljub, nepoštivanje oca i majke i štovanje izrezbarenih kipova.

Ali “Ne ubij” – e, to je Zapovijed. To je ona koju svi mogu zapamtiti, jer se ĉini najpravilnija, najispravnija, najapsolutnija.

Ona koju svi zaboravljaju jest ne svjedoĉi laţno protiv svog bliţnjega. Ĉini se kao trica u usporedbi s “Ne ubij”. Sitniĉarenje. Pogrešno parkiranje.

No, kad ti je gurnu u lice i kad ti utroba reagira prije nego što mozak uopće ima priliku probaviti što je ĉuo, shvatite da ţivot, moralnost, vrijednosti, jednostavno ne funkcioniraju

onako kako ste mislili da funkcioniraju.

Murdah je ustrijelio Mikea Lucasa kroz grlo i to je jedna od najgorih stvari koje sam ikad vidio u ţivotu koji se ne odlikuje nedostatkom gadnih prizora. No, kad je Murdah odluĉio, zato što mu je tako pasalo ili ga je to zabavljalo ili zbog administrativne ispravnosti, laţno optuţiti ĉovjeka kojeg je ubio – ne mu samo oduzeti fiziĉki ţivot nego i moralni; njegovo postojanje, sjećanje na njega, ugled; koristeći se njegovim imenom, kaljajući ga kako bi prikrio vlastite tragove – tako da bi mogao pripisati krivnju za sve što će se dogoditi dvadesetosmogodišnjem CIA-inu agentu koji je malĉice prolupao, e pa u tom trenutku mi se sve promijenilo.

U tom sam se trenutku stvarno naljutio.

Dvadeset i jedan

Mislim da sam potrgao gumb na hlačama.

MICK JAGGER

Francisco nam je dao deset dana slobodno da se odmorimo i zabavimo.

Bernhard je rekao da će ih provesti u Hamburgu, a imao je izraz na licu koji kao da je govorio da se radi o neĉem seksualnom; Cyrus je otišao u Evian Les Bains jer mu je majka umirala – iako je poslije ispalo da je umirala u Lisabonu, ali je Cyrus samo htio biti što dalje od nje kad konaĉno odapne; Benjamin i Hugo su odletjeli u Hadu malo roniti; Francisco je ostao u kući u Parizu, igrajući ulogu usamljenog voĊe.

Ja sam rekao da idem u London, a Latifa je rekla da će poći sa mnom.

“Jebeno ćemo se provesti u Londonu. Pokazat ću ti ga. London je fenomenalan grad.”

Smiješila mi se i treptala kao luda.

“Jebi se”, rekao sam. “Ne ţelim da mi dašćeš za jebenim vratom.”

To su, oĉito, bile grube rijeĉi i stvarno bih bio sretan da nisam morao stvari tako postaviti. Ali pomisao na to, koji bi to rizik bio da šećem Londonom s Latifom uza se i onda mi na ulici neki balavac dobaci: “Thomas, nismo se vidjeli sto godina, tko ti je komad?” bila mi je jednostavno prestrašna. Trebala mi je sloboda kretanja, a jedini naĉin na koji sam to mogao postići je da se otarasim Latife.

Naravno da sam mogao izmisliti neku priĉu o tome kako moram posjetiti baku i djeda ili svoje sedmero djece ili svog lijeĉnika za spolne bolesti, no na kraju sam odluĉio da je odjeb jednostavniji.

Od Pariza do Amsterdama putovao sam s Balfourovom putovnicom, a onda sam proveo sat vremena pokušavajući se riješiti svih Amerikanaca koji su eventualno bili dovoljno ustrajni da

me prate. Nije da su imali nekog posebnog razloga za to. Atentat u Mürrenu većinu je njih uvjerio da sam solidan timski igraĉ, a uostalom, Solomon je preporuĉio dugaĉku uzicu do sljedećeg kontakta.

Pa ipak nekoliko idućih dana nisam htio izazivati iĉiju paţnju, niti sam htio da mi itko, s bilo koje strane, priĊe i kaţe: “Hej, a što je ovo?” zbog neĉega što sam napravio ili zbog mjesta na koje idem. Pa sam tako u zraĉnoj luci Schiphol kupio kartu za Oslo i bacio je, a onda sam kupio novu odjeću i novi par sunĉanih naoĉala i potratio malo vremena u WC-u prije negoli sam izronio van kao Thomas Lang, dobro poznati nitko.

Stigao sam na Heathrow u osamnaest sati i prijavio se u hotel Post House: zgodno mjestašce jer je blizu zraĉne luke i grozno mjestašce jer je blizu zraĉne luke.

Dugo sam se namakao u kadi, a onda sam se prebacio na krevet s kutijom cigareta i pepeljarom i okrenuo Ronnien broj. Morao sam je zamoliti da mi uĉini uslugu – vrstu usluge za koju vam treba vremena da je spomenete – pa sam se pripremao za dugaĉak razgovor.

Dugo smo priĉali, što je bilo lijepo; u svakom je sluĉaju bilo lijepo, ali posebice lijepo zato što je u konaĉnici taj poziv trebao platiti Murdah. Baš kao što će morati platiti pjenušac i odrezak koji sam naruĉio u sobu i svjetiljku koju sam razbio kad sam se spotaknuo o rub kreveta. Znao sam, naravno, da će mu vjerojatno trebati otprilike nešto poput stotinke sekunde da zaradi dovoljno novca da to sve pokrije – no kad već idete u rat, morate biti spremni ţivjeti za ovakve male pobjede.

Dok ĉekate veliku pobjedu.

“G. Collins. Molim Vas, sjednite.”

Recepcionarka je pritisnula prekidaĉ i govorila u prazno.

“G. Collins ovdje za g. Barraclougha.”

Naravno da nije govorila u prazno. Govorila je u tanahan mikrofon spojen za slušalicu, zakopanu negdje unutar njezine ogromne frizure. Ali trebalo mi je dobrih pet minuta da to shvatim, a za to sam vrijeme htio nekoga nazvati i reći im da recepcionarka priliĉno ţestoko halucinira.

“Neće dugo”, rekla je. Meni ili u mikrofon, nisam siguran.

Ona i ja smo se nalazili u uredima Smeets Velde Kerkplein, što bi vam, ako ništa drugo, donijelo priliĉno mnogo bodova u partiji Scrabblea; a ja sam bio Arthur Collins, slikar iz Tauntona.

Nisam bio siguran hoće li se Philip sjetiti Arthura Collinsa i nije mi zapravo bilo ni bitno ako neće, no trebala mi je malena odskoĉna daska da doĊem gore do dvanaestog kata i Collins mi se ĉinio kao najbolja prilika. U svakom sluĉaju bolje od Nekog Frajera Koji Je Jednom

Spavao s Tvojom Zaruĉnicom.

Digao sam se i polako šetuckao po sobi, naginjući glavu na stranu na slikarski naĉin pred raznim komadima korporativne umjetnosti koji su prekrivali zidove. Uglavnom su to bile ogromne sivo-tirkizne mrlje s ponekom ĉudnom prugom ţarko crvene. Izgledale su kao da su dizajnirane u laboratoriju, što vjerojatno i jesu, sa specifiĉnim ciljem maksimiziranja osjećaja povjerenja i optimizma u grudima nekoga tko prvi put ulaţe u SVK. Mene nisu dirale, no ja sam se tamo nalazio iz drugih razloga.

Na dnu hodnika su se otvorila ţuta vrata od hrastovine, a Philip je pomolio van glavu.

Na trenutak je zaškiljio da me vidi, a onda je izašao i otvorio vrata.

“Arthure”, oslovi me, malo neodluĉno. “Kako ste?”

Imao je ţarko ţute tregere.

Philip je leĊima bio okrenut prema meni i taman mi je toĉio kavu u šalicu.

“Ne zovem se Arthur”, rekao sam i uvalio se u stolicu.

Brzo je glavu okrenuo prema meni, a onda odmah natrag.

“Sranje”, rekao je i poĉeo cuclati manšetu na svojoj košulji. Zatim se okrenuo i viknuo prema otvorenim vratima. “Jane, dušo, donesi mi krpu, molim te.” Pogledao je dolje na nered kave, mlijeka i natopljenih keksa i odluĉio da ga nije briga.

“Oprostite”, rekao je, još uvijek liţući si košulju, “što ste ono rekli?” Prošetao je iza mene, traţeći sklonište svog stola. Kad je stigao do njega, vrlo je polako sjeo. Ili zbog toga što je imao hemoroide li zbog toga što postoji šansa da bih mogao napraviti nešto opasno.

Osmjehnuo sam se, da mu dam do znanja da ima hemoroide.

“Ne zovem se Arthur”, ponovio sam.

Nastupila je tišina dok je tisuću mogućih odgovora zveckalo Philipovim mozgom, okrećući mu se pred oĉima kao kod aparata za kockanje.

“Da?” konaĉno je rekao.

Dva limuna i trešnje. Probajte ponovno. “Ţao mi je, ali Ronnie ti je onaj dan lagala”, rekao sam, ispriĉavajući se.

Nagnuo se natrag u stolici, s licem zamrznutim u hladan, ljubazan “ništa što mi moţeš reći ne moţe me uznemiriti” osmijeh.

“A stvarno?” Tišina. “To je baš bilo zloĉesto od nje.”

“Nije to bilo zbog osjećaja krivnje. Mislim, vjeruj mi, nije bilo niĉega izmeĊu nas.”

Utihnuo sam – dovoljno dugo da se izgovori “Utihnuo sam” – a zatim naglasio glavnu foru. “U toj fazi.”

Trgnuo se. Vidljivo.

Naravno da je bilo vidljivo. Jer to inaĉe ne bih primijetio. Mislim, ţelim reći da se jako trgnuo, skoro poskoĉio. Dovoljno ţestoko, u svakom sluĉaju, da to primijeti i linijski sudac.

Pogledao je prema svojim tregerima i jednu je mesinganu kopĉu poĉeo grepsti noktom.

“U toj fazi. Shvaćam.” Onda je podigao pogled prema meni. “Oprosti”, rekao je Philip, “no imam dojam da bih te trebao pitati kako se zapravo zoveš, prije nego što nastavimo.

Mislim, ako nisi Arthur Collins, znaš...” Glas mu je odlutao, oĉajan i paniĉan, ali nije to htio pokazati, bar ne preda mnom.

“Zovem se Lang”, rekao sam. “Thomas Lang. I kao prvo, dopusti da ti kaţem da apsolutno shvaćam da će ti sve ovo biti ogroman šok.”

Odmahnuo je na moj pokušaj da se ispriĉam i ostao sjediti na trenutak, grickajući zglob prsta dok je razmišljao o tome što sljedeće napraviti.

I pet minuta kasnije još je tako sjedio, kad su se otvorila vrata i na njima se pojavila cura u prugastoj majici, vjerojatno Jane, s krpom, i s Ronnie. Ţene su se zaustavile na pragu, bacajući poglede amo-tamo, dok smo Philip i ja ustali i jednako tako treperili pogledima. Da ste bili redatelj filma, gadno biste se namuĉili dok biste odluĉili na koga staviti kameru. Ţiva slika je ostala tako nepomiĉna, sa svima nama grĉeći se u istom društvenom paklu, dok Ronnie nije prekinula tišinu.

“Dušo”, rekla je.

Philip, budala jadna, iskoraĉio je kad je to rekla.

No, Ronnie je sada išla prema mojoj strani stola, tako da je Philip svoj korak morao pretvoriti u neodreĊenu gestu prema Jane evo što se dogodilo s kavom, a i ti keksi, bi li bila tako ljubazna pa...

Kad se ponovno okrenuo prema nama, Ronnie mi je bila u naruĉju, grleći me poput brzog vlaka. I ja sam nju zagrlio jer mi se ĉinilo da to situacija zahtijeva i zato što sam to ţelio.

Vrlo je lijepo mirisala.

Nakon nekog vremena Ronnie se polako odmaknula i nagnula prema natrag da me pogleda. Mislim da je moţda imala i suze u oĉima, tako da se definitivno uţivjela u ulogu. A onda se okrenula prema Philipu.

“Philipe... što da ti kaţem?” rekla je, što je bilo otprilike sve što je i mogla reći.

Philip si je poĉešao šiju i onda se vratio mrlji od kave na manšeti svoje košulje. Bio je pravi pravcati Englez.

“Pusti to na trenutak, Jane, molim te”, rekao je, ne diţući pogled. To je bila glazba Janeinim ušima i u sekundi je zbrisala van kroz vrata. Philip se pokušao galantno nasmijati.

“Dakle”, rekao je.

“Da”, rekao sam. “Dakle.” I ja sam se nasmijao, podjednako nelagodno. “To je, valjda,

to. Ţao mi je, Philipe. Znaš...”

Stajali smo tako, nas troje, još cijelu jednu vjeĉnost, i ĉekali da nam šaptaĉ iz svog kuta došapne tekst. A zatim se Ronnie okrenula prema meni, a oĉi su joj poruĉivale da to sad napravim.

Duboko sam uzdahnuo.

“Philipe, kad smo već kod toga”, rekao sam, odvojio se od Ronnie i prišao njegovom stolu, “mogu li te zamoliti, znaš, da mi uĉiniš uslugu.”

Philip me je pogledao kao da sam ga upravo udario zgradom.

“Uslugu?” rekao je i mogao sam vidjeti kako odmjerava plusove i minuse za to da se jako naljuti.

Ronnie je negodovala iza mene.

“Thomas, ne ĉini to”, rekla je. Philip ju je pogledao i malĉice se namrštio, no ona nije obraćala pozornost. “Obećao si da to nećeš napraviti”, šapnula je.

Prekrasno je procijenila situaciju.

Philip je pomirisao zrak i odluĉio da ako nije baš sladak, svakako je manje gorak nego prije, jer unutar trideset sekundi od trenutka kad smo mu rekli da smo jedini sretni par u sobi, sad je izgledalo kao da ćemo se Ronnie i ja upravo posvaĊati.

“Kakvu uslugu?” pitao je, prekriţivši ruke preko prsa.

“Thomas, rekla sam ne”, Ronnie je ponovila, sad priliĉno ljuta.

Na pola sam se okrenuo i obratio joj se, ali gledajući u vrata, kao da smo već nekoliko puta vodili ovu svaĊu.

“Gle, moţe reći ne, zar ne?” rekao sam. “Mislim, Isuse, samo pitam.”

Ronnie je napravila nekoliko koraka prema naprijed, zaobilazeći kut stola, dok nije bila gotovo na pola puta izmeĊu nas. Philip je pogledao njena bedra i vidio sam da procjenjuje naše relativne poloţaje. Još nisam ispao iz igre, mislio je.

“Nećeš ga iskorištavati, Thomas”, rekla je Ronnie, miĉući se još malo dalje iza stola.

“Jednostavno nećeš. Nije u redu. Ne sada.”

“O, za boga miloga”, rekao sam i pognuo glavu.

“Kakvu uslugu?” ponovio je Philip i osjetio sam kako se u njemu budi nada.

Ronnie se još više pribliţila.

“Ne, nemoj, Philipe”, rekla je. “Nemoj to raditi. Idemo, pustit ćemo te na miru...”

“Gle”, rekao sam, još pognute glave, “moţda više nikad neću imati ovakvu priliku.

Moram ga pitati. To mi je posao, sjećaš se? Ljudima postavljati pitanja.” Postajao sam sarkastiĉan i neugodan, a Philip je uţivao u svakoj sekundi.

“Philipe, molim te ne slušaj, ţao mi je...” Ronnie me ljutito pogledala.

“Ne, sve pet”, rekao je Philip. Pogledao je natrag prema meni, uzeo si vremena, razmišljajući o tome kako jedino što sad treba ĉiniti jest ne napraviti neku grešku. “Kad smo kod toga, Thomas, ĉime se baviš?”

To je bilo lijepo, to s Thomasom. Simpatiĉan, prijateljski, ĉvrst naĉin da se obratiš muškarcu koji ti je upravo oteo zaruĉnicu.

“Novinar je”, rekla je Ronnie prije nego što sam imao priliku odgovoriti. Rijeĉ “novinar” je izletjela van kao priliĉno grozno zanimanje. Što, ruku na srce...

"Novinar si i ţeliš me nešto pitati?” rekao je Philip. “Pa, da ĉujemo.” Philip se sada smješkao. Velikodušan u porazu. Pravi gospodin.

“Thomas, ako ga pitaš, u ovakvom trenutku, nakon što smo se dogovorili...” pustila je da visi u zraku. Philip je htio da nastavi. “Što?” pitao sam, strašno bahato.

Ronnie je bijesno piljila u mene, a onda se okrenula na peti prema zidu. Dok se okretala, okrznula je Philipov lakat i vidio sam kako se lagano izvio. Prekrasno je to napravila. Vrlo sam blizu sada, mislio je. Samo polagano.

“Pišem nešto o raspadu nacionalnih drţava”, rekao sam umorno, skoro pijano. Tih nekoliko novinara s kojima sam u ţivotu razgovarao svi su, ĉini mi se, to imali zajedniĉko: stav trajne iznemoglosti, prouzrokovan time što imaju posla s ljudima koji jednostavno nisu tako fantastiĉni kao oni. Sad sam to pokušavao reproducirati i mislim da mi je sasvim dobro išlo.

“Ekonomska nadmoć multinacionalnih kompanija nad vladama”, nerazgovijetno sam promumljao, kao da bi svaka budala u zemlji trebala već znati da je to vruća tema.

“Za koje to novine pišeš, Thomas?”

Ponovno sam se zavalio u stolicu. Sad su njih dvoje stajali, zajedno, s druge strane stola, dok sam ja nemarno sjedio sam. Sve što sam trebao napraviti je podrignuti se par puta i poĉeti ĉeprkati špinat iz zubi i Philip bi znao da će pobijediti.

“Pa, zapravo, za bilo koje novine koje budu zainteresirane”, rekao sam i mrzovoljno slegnuo ramenima.

Philip me sad ţalio, pitajući se kako je ikada mogao povjerovati da sam mu prijetnja.

“I ţeliš neke... što, informacije?” Klizio je po zadnjoj dionici do pobjede.

“Da, tako je”, rekao sam. “U biti, samo o kretanju novca. Kako ljudi zaobilaze razne zakone o platnom prometu, bacaju novac naokolo, a da to nitko nikada ne sazna. Uglavnom se radi više o pozadini teme, ali postoje jedan ili dva stvarna sluĉaja koja me zanimaju.” Ĉak sam se malo i podrignuo dok sam to govorio. Ronnie me je ĉula i okrenula se prema meni.

“Joj, Philipe, reci mu da se gubi, zaboga”, rekla je. Ljuto me je gledala. Bila je pomalo zastrašujuća. “Upao je ovdje...”

“Slušaj, gledaj svoja posla, u redu?” rekao sam. I ja sam u nju ljutito gledao i mogli biste se kladiti da smo nas dvoje već godinama u nesretnom braku. “Philipa ne smeta, je li, Phil?”

Philip samo što nije rekao da mu uopće ne smeta, da je s njegova stajališta ovo fenomenalno, ali Ronnie mu nije dopustila. Rigala je vatru.

“Samo je pristojan, kretenu jedan”, viknula je. “Philip je beĉka škola.”

“Za razliku od mene?”

“Ti si to rekao.”

“Ti nisi ni morala.”

“Joj, stvarno si preosjetljiv.”

Baš smo se gadno svaĊali. A gotovo ništa nismo vjeţbali. Došlo je do dugaĉke, neugodne tišine. Philip je moţda pomislio kako će mu sve iskliznuti u posljednjem trenutku jer je rekao: “Ţeliš pratiti odreĊena kretanja novca, Thomas? Ili samo općenito, kojim se mehanizmima ljudi mogu posluţiti?”

Bingo.

“Idealno bi bilo oboje, Phil”, rekao sam.

Sat i pol kasnije ostavio sam Philipa za njegovim kompjuterskim terminalom i iz londonskog Cityja, s popisom “stvarno dobrih kompića koji mu duguju”, otišao sam u Whitehall, gdje sam imao apsolutno odvratan ruĉak s O‟Nealom. Iako je hrana bila priliĉno dobra.

Neko smo vrijeme priĉali o svemu i svaĉemu, a onda sam gledao kako se O‟Nealu boja postupno mijenja iz ruţiĉaste u bijelu pa u zelenu dok sam mu iznosio priĉu. Kada sam mu izloţio kakav bi po mom mišljenju mogao biti razumno privlaĉan završetak cijele priĉe, posivio je.

“Lang”, graknuo je preko kave, “ne moţeš... Mislim... Ne mogu si nikako zamisliti da ti imaš ikakve...”

“G. O‟Neal”, rekao sam, “ne traţim vaše odobrenje.”

Prestao je graktati i samo sjedio, s neodreĊeno zjapećim ustima. “Samo vam kaţem što mislim da će se dogoditi. Iz pristojnosti.” Što je, priznajem, ĉudna rijeĉ u situaciji poput ove. “Ţelim da vi i Solomon i vaš odjel uspijete izaći iz sveg ovoga sa što manje putra na glavi.

Iskoristite to ili nemojte to iskoristiti. Do vas je.”

“Ali...” zapinjao je, “ne moţete... Mislim... Mogao bih vas prijaviti policiji.” Mislim da je ĉak i on shvatio koliko je to jadno zvuĉalo.

“Naravno da biste mogli”, rekao sam. “Ako biste htjeli da vam odjel zatvore unutar ĉetrdeset i osam sati, a urede pretvore u vrtić za Ministarstvo poljoprivrede i šumarstva, onda da, prijaviti me policiji bio bi odliĉan naĉin da to postignete. Dakle, imate li tu adresu?”

Još je malo pućio usne, a onda se trgnuo, donio odluku i poĉeo teatralno krišom pogledavati po restoranu kako bi drugim posjetiteljima rekao “sada ću ovom ĉovjeku dati vaţan komad papira”.

Uzeo sam adresu od njega, ispio kavu i ustao od stola. Kada sam se osvrnuo s vrata, imao sam vrlo snaţan osjećaj da je O‟Neal mozgao kako da ode na godišnji na sljedećih mjesec dana.

Adresa je bila u Kentish Townu i ispostavilo se da je to jedna od niskih socijalnih zgrada iz šezdesetih, sa svjeţe obojenom drvenarijom, prozorskim oknima, podšišanom ţivicom i nizom garaţa na jednoj strani. Ĉak je i lift radio.

Zastao sam na otvorenom odmorištu na drugom katu i pokušao zamisliti koji je to uţasni splet birokratskih grešaka doveo do toga da se ova ĉetvrt tako dobro odrţava. U većini londonskih ĉetvrti kante za smeće odnose iz ulica u kojima ţivi srednja klasa i prazne ih na socijalne blokove, prije nego što zapale nekoliko Fordova Cortina na ploĉniku. Ali ovdje, oĉito, ne. Ovo ovdje bila je zgrada koja funkcionira, gdje su ljudi doista mogli ţivjeti s odreĊenim dostojanstvom, bez osjećaja da ostatak društva nestaje iza obzorja u Butlinsovu otvorenom turistiĉkom autobusu. Došlo i je da nekome napišem ţestoko pismo. A onda da ga poderem i komadiće pobacam po travnjaku dolje.

Staklena vrata na broju ĉetrnaest naglo su se otvorila i na njima je stajala ţena.

“Dobar dan”, rekao sam. “Zovem se Thomas Lang. Došao sam vidjeti gospodina Raynera.”

Bob Rayner je hranio zlatne ribice dok sam mu govorio što ţelim.

Ovaj je put na sebi imao naoĉale i ţutu vestu za golf, što valjda prave muškarĉine smiju raditi u slobodno vrijeme, a ţeni je rekao da mi donese ĉaj i kolaĉiće. Proveli smo nelagodnih deset minuta dok sam se raspitivao o njegovoj glavi, a on mi je rekao da još ponekad dobiva glavobolje, a ja sam rekao da mi je ţao zbog toga, a on meni da se ne brinem jer ih je imao i prije nego što sam ga udario. Ĉinilo se da je to to. Nikom ništa. Bob je, vidite, bio profesionalac.

“Mislite da ćete moći nabaviti?” pitao sam.

Lupkao je po stranici akvarija, što, po svemu sudeći, nije ni najmanje oduševilo ribe.

“Koštat će te”, rekao je nakon izvjesnog vremena.

“Sasvim u redu”, rekao sam.

I bilo je tako. Jer će Murdah platiti.

Dvadeset i dva

U Oxfordu pameti je mnogo al’ ne pomaže. Sve im je džaba.

Od te gospode bi li tko smogo znanje što ima gospodin Žaba?

KENNETH GRAHAME

Ostatak svog izleta u London potrošio sam na kojekakve pripreme.

Natipkao sam dugaĉku i nerazumljivu izjavu u kojoj sam opisao samo one dijelove svoje avanture u kojima sam postupio kao dobar i pametan ĉovjek i pohranio je kod gospodina Halkerstona u banci National Westminster u Swiss Cottageu. Dugaĉka je bila jer nisam imao vremena napisati kratku, a nerazumljiva jer moja pisaća mašina nema slova “d”.

Halkerston je izgledao zabrinuto, nisam siguran je li zbog mene ili zbog debele smeĊe kuverte koju sam mu dao. Pitao me je imam li posebne upute u vezi s okolnostima u kojima je treba otvoriti, a kad sam mu rekao neka sam procijeni, brzo je odloţio kuvertu i zatraţio nekog drugog da doĊe i odnese je u sef.

Pretvorio sam i ostatak novca koji mi je Woolf inicijalno platio u putniĉke ĉekove.

Sav uzbuĊen, otišao sam onda natrag u Blitz Electronics u ulici Tottenham Court, gdje sam proveo sat vremena s vrlo ljubaznim ĉovjekom s turbanom, raspravljajući o radijskim frekvencijama. Uvjerio me je da je Sennheiser Mikroport SK 2012 apsolutno najbolji i da se ne smijem zadovoljiti nekom zamjenom, pa i nisam.

Zatim sam krenuo istoĉno prema Islingtonu do svog odvjetnika, koji se rukovao sa mnom i proveo petnaest minuta uvjeravajući me da moramo ponovno igrati golf. Rekao sam mu da je to odliĉna ideja, no ako ćemo biti precizni, prvo bismo trebali igrati golf prije negoli bi ga mogli ponovno igrati, na što se zacrvenio i rekao kako je zacijelo mislio na Roberta Langa.

Rekao sam da mora da je tako, a zatim sam izdiktirao i potpisao oporuku, u kojoj sam sve svoje

nekretnine i pokretnine ostavio fondaciji za spašavanje djece.

A onda sam, samo ĉetrdeset i osam sati prije nego što sam se trebao vratiti u rovove, naletio na Saru Woolf.

A kad kaţem naletio na nju, stvarno ţelim reći da sam naletio na nju.

Unajmio sam Ford Fiestu na nekoliko dana da se provozam po Londonu dok se opraštam od svog Stvoritelja i svojih vjerovnika, a zadaci koje sam morao obaviti doveli su me do ĉeţnjive udaljenosti od Ulice Cork. I tako, ni iz kakvog razloga koji sam spreman priznati, skrenuo sam lijevo, pa desno, pa opet lijevo i uhvatio se kako lagano vozim pokraj uglavnom zatvorenih galerija, razmišljajući o sretnijim danima. Naravno, nisu oni uopće bili sretniji. Ali bili su dani i u njima je bila Sara, a to je bilo sasvim dovoljno.

Sunce je bilo nisko i ţarko i mislim da je Isn’t She Lovely? curilo iz radija kada sam okrenuo glavu, na samo trenutak, prema zgradi Class. Okrenuo sam se upravo kada se neki plavi bljesak pojavio iza kombija i projurio ispred mene.

Projurio je bila rijeĉ koju bih upotrijebio na obrascu za odštetu. No, pretpostavljam da bi iskoraĉio, prošetao, zaobišao, ĉak i prošao – bilo što od toga – bili bliţe istini.

Nagazio sam koĉnicu, puno prekasno, i gledao s rukama ukoĉenim od uţasa kako je plavi bljesak najprije ustuknuo, zatim se ukopao na mjestu, a onda zalupio šakama po haubi Fieste dok je prednji branik klizio prema njezinim cjevanicama.

Nije bilo mjesta ni za dlaku. Baš nimalo. Da je branik bio prljav, dodirnuo bih je. Ali nije i nisam, što mi je dopustilo da se odmah razbjesnim. Naglo sam otvorio vrata i napola izašao iz auta s namjerom da kaţem koji-ti-je-kurac, kad sam uvidio da su mi noge koje sam zamalo slomio poznate. Pogledao sam prema gore i vidio da plavi bljesak ima i lice i zapanjujuće sive oĉi zbog kojih muškarci poĉnu mrmljati gluposti, i odliĉne zube koji su se sada vidjeli.

“Isuse”, rekao sam. “Sara.”

Piljila je u mene, blijeda. Pola u šoku i druga polovica u šoku.

“Thomas?”

Pogledali smo se.

I dok smo se gledali i stajali tako u Ulici Cork, London, Engleska, na jakome suncu, a Stevie Wonder cmoljio neki sentiš u autu, stvari oko nas su se nekako promijenile.

Ne znam kako se to dogodilo, no u tih nekoliko sekundi, svi kupci i poslovnjaci i graĊevinci i turisti i prometnici, sa svim svojim cipelama i košuljama i hlaĉama i haljinama i ĉarapama i torbama i satovima i kućama i autima i hipotekama i brakovima i apetitima i ambicijama... svi su jednostavno nestali.

I ostavili Saru i mene da tamo stojimo, u nekom vrlo tihom svijetu.

“Jesi u redu?” pitao sam, nakon nekih tisuću godina.

To sam rekao samo da nešto kaţem. Ne znam zapravo što sam mislio time. Jesam li mislio je li u redu jer je ja nisam ozlijedio ili je li u redu jer je mnogi drugi ljudi nisu ozlijedili?

Sara me je pogledala kao da ni sama ne zna, ali nakon nekog vremena mislim da smo se odluĉili za prvu varijantu.

“Dobro sam”, rekla je.

A onda, kao da se vraćaju s ruĉka, statisti u našem filmu ponovno su se poĉeli kretati i stvarati zvukove. Brbljati, vući noge, kašljati, ispuštati stvari. Sara je njeţno stiskala svoje ruke.

Okrenuo sam se pogledati haubu Forda. Ostavila je trag na njoj.

“Sigurna si?” pitao sam. “Mislim, sigurno si...”

“Stvarno, Thomas, dobro sam.” Nastao je muk, koji je iskoristila da popravi haljinu, a ja da je promatram kako to radi. Onda je podigla pogled prema meni. “A ti?”

“Ja?” pitao sam. “Ja sam...”

Dakle, hoću reći. Odakle da poĉnem?

Otišli smo u pub. Vojvoda od Nekepokrajine, uvuĉen u kut konjušnica blizu trga Berkeley.

Sara je sjela za stol i otvorila torbicu i dok je kopala po njoj, kao što to ţene rade, pitao sam je što ţeli popiti. Rekla je veliki viski. Nisam se mogao sjetiti treba li ljudima koji su upravo doţivjeli šok davati alkohol, no znan sam da nisam raspoloţen naruĉivati vruć slatki ĉaj u londonskom pubu pa sam otišao do bara i naruĉio dva dupla Macallansa.

Promatrao sam nju, prozore i vrata.

Mora da su je pratili. Sigurno.

S obzirom na sve što je na kocki, bilo je nezamislivo da bi je pustili da lunja bez nadzora. Ja sam bio lav, ako to moţete na trenutak povjerovati, a ona je bila privezana koza.

Bilo bi ludo pustiti je da slobodno luta.

Osim ako.

Nitko nije ušao, nitko nije virio unutra, nitko nije prošao pokraj i tajno pogledavao unutra. Ništa. Pogledao sam je.

Završila je s torbicom i sada je sjedila okrenuta prema sredini prostorije, apsolutno bezizraţajnog lica. Bila je ošamućena i ni na što nije mislila. Ili je bila u trci i mislila je na sve.

Nisam znao. Priliĉno sam bio siguran da zna da je gledam, tako da je ĉinjenica da me nije pogledala bila ĉudna. Ali nije zloĉin biti ĉudan.

Pokupio sam pića i krenuo prema stolu.

“Hvala”, rekla je, uzevši ĉašu od mene i popivši sadrţaj naiskap.

“Polako”, rekao sam.

Na trenutak me je pogledala sa stvarnom agresijom, kao da sam ja samo još jedna osobna na kraju dugog reda koja joj stoji na putu, govoreći joj što da radi. A onda se sjetila tko sam ja – ili se sjetila da se treba praviti kao da se sjeća tko sam ja – i osmjehnula se. Uzvratio sam joj osmijeh.

“Dvanaest godina sazrijevanja u baĉvi za šeri”, vedro sam rekao, “zaglavljen negdje u škotskim planinama, ĉeka svoj veliki trenutak – a onda bum, ni grlo ne stigne dotaknuti. Tko bi htio biti viski?”

Blebetao sam, oĉigledno. No, s obzirom na okolnosti, smatrao sam da imam pravo na to.

Upucali su me, pretukli, srušili s motora, zatoĉili, lagali mi, prijetili, spavali sa mnom, povlaĊivali mi i natjerali me da pucam na ljude koje nisam poznavao. Mjesecima već ţivot stavljam na kocku i za samo nekoliko sati ponovo ću ga morati riskirati, zajedno s mnogo tuĊih ţivota, od kojih su neki pripadali ljudima koji su mi bili priliĉno dragi.

A razlog za to sve – nagrada na kraju tog japanskog kviza u kojem ţivim otkad znam za sebe – sjedi sada ispred mene, u sigurnom, toplom londonskom pubu i pijucka piće. Dok vani ljudi šeću amo-tamo, kupuju dugmad za manšete i komentiraju neuobiĉajeno lijepo vrijeme.

Mislim da biste i vi blebetali.

Ušli smo opet u Ford i provozao sam nas.

Sara još nije rekla puno, osim da je sigurna da je nitko ne prati, a ja sam rekao super, sad mi je lakše, i ni na trenutak nisam povjerovao. Pa sam se vozikao i gledao u retrovizor. Vozio sam nas uskim jednosmjernim ulicama, prolistalim praznim avenijama, premještao se iz trake u traku na Westwayu i ništa nisam primijetio. Mislio sam nismo cicije i ušao, a zatim odmah izašao iz dvije višekatne garaţe, što je vozilu koje te prati uvijek noćna mora. Ništa.

Ostavio sam Saru u autu, dok sam ja izašao i potraţio magnetni odašiljaĉ, prelazeći prstima ispod branika i blatobrana petnaest minuta, dok se nisam uvjerio da ga nema. Ĉak sam se i nekoliko puta zaustavljao i promatrao nebo u potrazi za klepetanjem policijskog helikoptera.

Ništa.

Da se volim kockati i da sam imao u što se kladiti, stavio bih sve na to da smo ĉisti, da nas nitko ne prati i ne promatra.

Sami na pustom svijetu.

Ljudi kaţu da noć pada ili mrak pada ili sumrak pada, a meni se taj izraz nikad nije ĉinio dobrim. Moţda se nekad zapravo govorilo napada. U smislu da nas napada. Noć nas napada.

Moţda su oni, tko god bili, mislili na sunce koje pada. Moglo bi se o tome raditi, ali onda bi rekli da dan pada. Dan je pao na meĊu Ruperta. A znamo, ako smo ikad proĉitali neku knjigu, da dan ne pada niti izlazi. Dan se budi. U knjigama, dan se budi, a noć pada.

U ţivotu, noć se diţe iz zemlje. Dan se zadrţava što dulje moţe, svijetao i nadobudan, apsolutno i pozitivno zadnji gost koji napušta tulum, dok zemlja tamni, ispuštajući vam noć oko gleţnjeva gutajući zauvijek tu ispuštenu kontaktnu leću, tjerajući vas da u završnici utakmice ispustite tu nisko baĉenu posljednju loptu.

Noć je svanula na Hampstead Heath dok smo se Sara i ja zajedno šetali, ponekad se drţeći za ruke, a ponekad ne.

Uglavnom smo šetali u tišini, samo osluškujući zvukove svojih stopala na travi, blatu, kamenju. Lastavice su letjele amo-tamo, bjeţeći u drveće i ţbunje kao skriveni homoseksualci, dok su skriveni homoseksualci letjeli amo-tamo, više-manje poput lastavica. Heath je vrvio od aktivnost te noći. Ili je moţda tako svake noći. Posvuda je bilo muškaraca, samih, u parovima, u troje ili grupama, procjenjuju, daju znakove, pregovaraju, obavljaju to: povezuju se kako bi dali ili primili tu mikrosekundu elektriĉnog naboja koji će im pomoći vratiti se doma i smireno se usredotoĉiti na radnju Inspektora Morsea.

Takvi su muškarci, pomislio sam. Ovo je nesputana muška seksualnost. Nije bez ljubavi, ali je odvojena od ljubavi. Kratka, uredna, uĉinkovita. Zapravo, Fiat Panda.

“O ĉemu razmišljaš?” pitala je Sara, uporno buljeći u zemlju dok je hodala.

“O tebi”, rekao sam, gotovo bez oklijevanja.

“Meni?” rekla je i nastavili smo šetati. “Dobro ili loše?”

“O, pa dobro, svakako.” Pogledao sam je, ali se mrštila, još buljeći prema dolje.

“Svakako dobro”, rekao sam.

Došli smo do jezerca i stali pokraj njega i buljili u njega, a ja sam bacao kamenĉiće i općenito bio zahvalan na njemu i kojem god prastarom mehanizmu koji ljude privlaĉi vodi.

Prisjetio sam se posljednjeg puta kad smo bili sami zajedno, na obali rijeke kod Henleyja. Prije Praga, prije Maĉa, prije svakakvih drugih stvari.

“Thomas”, rekla je.

Okrenuo sam se i izravno je pogledao, jer sam odjednom imao dojam da je nešto vjeţbala u glavi i da je to sad htjela nabrzinu izbaciti iz sebe.

“Sara”, rekao sam.

I dalje je gledala prema dolje.

“Thomas, što kaţeš na to da pobjegnemo?”

Zašutjela je neko vrijeme, a onda je napokon podigla pogled prema meni svoje prekrasne, ogromne sive oĉi – a u njima se vidio oĉaj, duboko i na površini. “Hoću reći, zajedno”, rekla je. “Jednostavno sve odjebati i nestati.”

Pogledao sam je i uzdahnuo. U drugom svijetu, pomislio sam, moţda bi to ĉak i uspjelo.

U drugom svijetu, drugom svemiru, drugom vremenu, kao dvoje sasvim drugaĉijih ljudi, moţda bismo stvarno mogli sve ovo ostaviti iza sebe, pobjeći na neki suncem obasjan karipski otok i ševiti se i piti sok od ananasa, neprekidno, godinu dana.

Ali sada to ne bi uspjelo. Stvari koje sam dugo vremena mislio, sad sam znao, a stvari koje sam dugo već znao, sad sam mrzio zato što ih znam.

Duboko sam uzdahnuo.

“Koliko dobro poznaješ Russella Barnesa?” pitao sam.

Trepnula je.

“Molim?”

“Pitao sam te koliko dobro poznaješ Russella Barnesa.”

Na trenutak je buljila u mene, zatim se ĉudno nasmijala; onako kako to ja radim kada shvatim da sam u velikoj gabuli.

“Barnes”, rekla je i odvratila pogled, tresući glavom, pokušavajući se ponašati kao da sam je upravo pitao voli li više Coca-Colu ili Pepsi. “Kakve to, dovraga, veze ima...”

Zgrabio sam je za lakat, stisnuo i okrenuo da opet gleda prema meni.

“Odgovori na jebeno pitanje, molim te.”

Oĉaj u njezinim oĉima pretvarao se u paniku. Strašio sam je. Ako ćemo biti iskreni, i sam sebe sam strašio.

“Thomas, ne znam o ĉemu priĉaš.”

E, to je bilo to.

Time je nestao i zadnji traĉak nade. Kad mi je lagala dok je stajala kraj vode, a noć svitala, znao sam što sam znao.

“Ti si ih nazvala, zar ne?”

Na trenutak se borila protiv mog stiska, a zatim se opet nasmijala.

“Thomas, ti si... koji ti je vrag?”

“Molim te, Sara”, rekao sam, još je drţeći za lakat, “ne glumi.”

Sad se već jako prestrašila i poĉela se boriti da se izmakne. I dalje sam je drţao.

“Isuse Kriste...” poĉela je, no odmahnuo sam glavom pa je prestala. Odmahnuo sam glavom kad se namrštila na mene i odmahnuo sam glavom kad je pokušala izgledati prestrašeno. Priĉekao sam da prestane sa svim time.

“Sara”, rekao sam konaĉno, “slušaj me. Znaš tko je Meg Ryan, zar ne?” Kimnula je

glavom. “E pa, Meg Ryan plaćaju milijune dolara da radi ono što ti sad pokušavaš raditi.

Desetke milijuna. Znaš li zašto?” Zabuljila se u mene. “Zato što je to jako teško raditi dobro i nema više od desetak ljudi na svijetu kojima bi to uspjelo na ovoj udaljenosti. Dakle, ne glumi, ne pravi se, ne laţi.”

Zatvorila je usta i odjednom je izgledalo kao da se opustila, pa sam i ja popustio stisak na njezinu laktu i onda je u potpunosti pustio. Stajali smo kao odrasle osobe.

“Ti si ih nazvala”, ponovio sam. “Ti si ih nazvala onu prvu noć kad sam došao k tebi doma. Nazvala si ih iz restorana, onu noć kad su me srušili s motora.”

Nisam htio biti prisiljen izgovoriti ovo zadnje, no netko je to morao.

“Ti si ih nazvala”, rekao sam, “i došli su ubiti tvog oca.”

Plakala je oko sat vremena, na Hampstead Heathu, na klupici, na mjeseĉini, u mom naruĉju.

Sve suze cijelog svijeta slijevale su joj se niz lice i natapale zemlju.

U jednom je momentu tako grĉevito plakala i tako glasno da se oko nas poĉela sakupljati udaljena, raštrkana publika, koja se došaptavala o tome treba li pozvati policiju, a onda se ipak predomislila. Zašto sam je zagrlio? Zašto sam drţao ţenu koja je izdala vlastitog oca, a mene iskoristila kao komadićak papirnatog ruĉnika?

Pojma nemam.

Kad je plakanje konaĉno poĉelo jenjavati, nastavio sam je drţati i osjetio kako joj se tijelo grĉi i trese od štucanja koje obiĉno dobiju djeca nakon plaĉa.

“Nije trebao umrijeti”, rekla je odjednom, jasnog, ĉvrstog glasa, tako da sam se upitao dolazi li odnekud drugdje. Moţda i jest. “To se nije trebalo dogoditi. Zapravo”, nos je obrisala rukavom, “zapravo su mi obećali da će biti dobro. Rekli su da ako ga zaustave, ništa se neće dogoditi. Oboje ćemo biti sigurni i oboje ćemo biti...”

Pokolebala se i unatoĉ smirenom glasu, bilo mi je jasno da umire od griţnje savjesti. “Vi biste oboje bili...?” pitao sam.

Glavu je povila unatrag, ispruţivši svoj dugi vrat, nudeći grlo nekome tko nisam ja.

Onda se nasmijala. “Bogati”, rekla je.

Na trenutak sam i sâm bio u iskušenju da se nasmijem. Ta je rijeĉ zvuĉala tako smiješno.

To je tako smiješno biti. Zvuĉalo je poput imena ili drţave ili neke vrste salate. O kojoj god da se rijeĉi radilo, sigurno nije mogla znaĉiti imati puno love. Bilo je to, kratko i jasno, presmiješno.

“Obećali su da ćete biti bogati?” pitao sam.

Duboko je udahnula i izdahnula, a smijeh joj je tako brzo išĉeznuo, kao da ga nikad nije ni bilo.

“Aha”, rekla je. “Bogati. Lova. Rekli su da bismo imali hrpu love.”

“Kome su to rekli? Oboma?”

“O, zaboga, ne. Tata se ne bi...” Zastala je na trenutak i ţestoki drhtaj protresao joj je tijelom. Onda je bradu podigla prema gore i zatvorila oĉi. “On je bio daleko, daleko iznad toga da uopće sluša takve stvari.”

Vidio sam mu lice. Revan, odluĉan izraz nekoga tko je iznova roĊen. Izraz ĉovjeka koji je ţivot protratio zaraĊivanjem novca, plaćanjem raĉuna, a onda je, taman na vrijeme, otkrio da u tome uopće nije smisao igre. Vidio je priliku da to ispravi.

Jesi li dobar ĉovjek, Thomas?

“Dakle, ponudili su ti novac”, rekao sam.

Otvorila je oĉi i osmjehnula se, brzo, a zatim opet obrisala nos.

“Svašta su oni meni ponudili. Sve što bi ţena mogla poţeljeti. Sve što je ţena zapravo već i imala, dok joj otac nije odluĉio sve to oduzeti.”

Sjedili smo tako neko vrijeme, drţali se za ruke, razmišljali i razgovarali o tome što je napravila. No, nismo daleko stigli.

Kad smo poĉeli, oboje smo mislili da će ovo biti najveći, najdublji, najdulji razgovor koje je ijedno od nas vodilo s drugim ljudskim bićem. Skoro odmah shvatili smo da nije tako.

Jer nema smisla. Toliko je toga bilo za reći, trebali bismo prijeći tako ogromno brdo objašnjenja, a ipak nekako ništa od toga nije uopće bilo potrebno izgovoriti.

Stoga ću ja to reći.

Pod vodstvom Alexandera Woolfa, tvrtka Gaine Parker Inc. proizvodila je opruge, poluge, šarke za vrata, drţaĉe za tepih, kopĉe za remenje i tisuće drugih komada i komadićaka zapadnjaĉkog ţivota. Proizvodili su plastiĉne stvari, i metalne stvari, i elektroniĉke stvari, i mehaniĉke stvari, neke od njih za maloprodaju, neke za druge proizvoĊaĉe, a neke za vladu Sjedinjenih Drţava.

To je, na poĉetku, bilo dobro za Gaine Parker. Ako znate napraviti dasku za WC koja će zadovoljiti glavnog nabavljaĉa Woolworthsa, zarada vam je zajamĉena. Ako moţete napraviti dasku koja će zadovoljiti ameriĉku vladu, poštivanjem specifikacija potrebnih za vojnu dasku za WC – e uvjeravam vas da takvo što postoji i ima svoje specifikacije, koje, pretpostavljam, vjerojatno ispunjavaju trideset stranica A4 formata – ako to moţete, onda vam je zarada zajamĉena još milijun puta više.

Kako stvari stoje, Gaine Parker nije proizvodio daske za WC. Proizvodili su elektroniĉki prekidaĉ koji je jako malen i radi nešto pametno s poluvodiĉima. Osim što je prijeko potreban proizvoĊaĉima termostata za klima-ureĊaje, prekidaĉ je ugraĊen i u

mehanizam za hlaĊenje nove vrste dizelskog generatora vojnih specifikacija. I tako je došlo do toga da su u veljaĉi 1972. godine Gaine Parker i Alexander Woolf postali poddobavljaĉi ameriĉkoga Ministarstva obrane.

Bezbrojne su bile blagodati tog ugovora. Osim što je dozvoljavao ili ĉak poticao tvrtku Gaine Parker da raĉuna osamdeset dolara za nešto za što bi inaĉe na trţištu mogla uz puno sreće dobiti pet dolara, ugovor je sluţio i kao peĉat zajamĉene, istinske, vrhunske kvalitete, zbog ĉega su kupci iz cijelog svijeta utrli široku šljunĉanu stazu do Woolfovih vrata zbog tih malih, pametnih prekidaĉkih stvarĉica.

Od tog trenutka ništa nije moglo poći po zlu i ništa i nije. Woolfov status u materijalnom poslovanju sve je više rastao, a uz to je rastao i njegov pristup vrlo vaţnim ljudima koji upravljaju tim svijetom – i za koje se stoga sa sigurnošću moglo reći da upravljaju cijelim svijetom. Smiješili su mu se, šalili se s njim i predlagali ga za ĉlanarinu golf-kluba St. Regis na Long Islandu. Zvali su ga u ponoć da dugo ĉavrljaju o svaĉemu. Pozivali su ga da ide s njima jedriti u Hamptons i, što je još vaţnije, prihvaćali njegov uzvratni poziv. Njegovoj su obitelji slali ĉestitke za Boţić, zatim boţićne poklone, a konaĉno su ga poĉeli pozivati i na republikanske domjenke za dvjesto uzvanika, gdje bi se mnogo razgovaralo na temu proraĉunskog deficita i oporavka ameriĉke ekonomije. Što se više uspinjao, to je više ugovora dobivao, a veĉere su postajale manje i intimnije. Dok konaĉno nisu prestale imati bilo kakvu vezu sa stranaĉkom politikom. Više su veze imale s politikom zdravog razuma, ako me pratite.

Na kraju jedne takve veĉere kolega, vodeći industrijalac, ĉije je rasuĊivanje zamaglilo nekoliko butelja crnog vina, rekao je Woolfu za glasine koje je naĉuo. Glasine su bile priliĉno nevjerojatne i Woolf im, naravno, nije povjerovao. Zapravo su mu bile smiješne. Toliko smiješne da je odluĉio šalu podijeliti s jednom od vrlo vaţnih osoba, tijekom jednog od redovnih kasnoveĉernjih telefonskih poziva – i vidio da je linija prekinuta prije nego je došao do samog štosa.

Onog dana kada se Alexander Woolf odluĉio suprotstaviti vojnoindustrijskom kompleksu, sve se promijenilo. Za njega, za njegovu obitelj, za njegovo poslovanje. Stvari su se brzo promijenile i promijenile su se zauvijek. ProbuĊen iz svog sna, vojnoindustrijski kompleks digao je golemu, lijenu šapu i smrvio ga, kao da nije ništa više nego ljudsko biće.

Otkazali su sve njegove postojeće ugovore i povukli moguće buduće ugovore.

Bankrotirali su mu dobavljaĉe, uveli nered meĊu radnu snagu i istraţivali ga zbog utaje poreza.

Nekoliko mjeseci su kupovali dionice njegove tvrtke i onda udio prodali za par sati, a kad ni to nije uspjelo, optuţili su ga za trgovinu drogom. Ĉak su ga izbacili iz St. Regisa, jer je navodno oštetio travnjak.

Ništa od toga nije ni najmanje smetalo Alexandera Woolfa jer je znao da je prosvijetljen, a to je svjetlo bilo zeleno. No, smetalo je njegovu kćer i zvijer je to znala. Zvijer je znala da je Alexander Woolf ţivot zapoĉeo s njemaĉkim kao materinskim jezikom, a

Amerikom kao svojom vjerom, da je u dobi od sedamnaest godina prodavao vješalice za kapute iz prtljaţnika kombija, sam ţivio u podrumskoj sobi u Lowesu, New Hampshire, da su mu oboje roditelja već bili mrtvi i da nije imao ni deset dolara ušteĊevine. Otud je Alexander Woolf potekao i tome se bio spreman vratiti, ako bude potrebno. Alexanderu Woolfu siromaštvo nije bilo ni strašno, ni nepoznanica, niti nešto ĉega se na bilo koji naĉin treba bojati. U bilo kojem razdoblju ţivota.

No, kći mu je bila drugaĉija. Njegova kći imala je iskustva samo s velikim kućama, i velikim bazenima, i velikim automobilima, i velikim ortodontskim tretmanima, i siromaštva se smrtno bojala. Strah od nepoznatog ĉinio ju je ranjivom, a zvijer je i to znala. Ĉovjek joj je dao prijedlog.

“Dakle”, rekla je.

“Upravo tako”, rekao sam.

Zubi su joj cvokotali, pa sam shvatio koliko smo dugo tamo sjedili. I koliko još toga moram napraviti.

“Bolje je da te odvezem doma”, rekao sam i ustao.

Umjesto da ustane sa mnom, još se jaĉe stisnula na klupicu, s rukama prekriţenim preko trbuha kao da je boli. Jer je boljelo. Kad je progovorila, glas joj je bio nevjerojatno tih i morao sam ĉuĉnuti kraj njenih nogu da je ĉujem. Dok sam se spuštao, sve je više saginjala glavu da nam se pogledi ne susretnu.

“Ne kaţnjavaj me”, rekla je. “Ne kaţnjavaj me za oĉevu smrt, Thomas, jer to mogu i sama bez tvoje pomoći.”

“Ne kaţnjavam te, Sara”, rekao sam. “Samo ću te odvesti doma, ništa više.”

Podigla je glavu i opet me pogledala i vidio sam novi strah kako joj se uvlaĉi u oĉi.

“Ali zašto?” pitala je. “Mislim, ovdje smo, sad. Zajedno. Moţemo raditi što god. Otići kamo god.”

Pogledao sam prema zemlji. Još nije shvaćala.

“A kamo bi ti išla?” pitao sam.

“Pa nije ni bitno, je li tako?” rekla je, a glas joj se pojaĉavao zajedno s oĉajem. “Poanta je da moţemo ići. Mislim, zaboga, Thomas, pa znaš... tebe su kontrolirali jer su prijetili meni, a mene su kontrolirali jer su prijetili tebi. Tako su to postigli. A to je sad gotovo. Moţemo ići.

Nestati.”

Odmahnuo sam glavom. “Ţao mi je, ali više to nije tako jednostavno”, rekao sam. “Ako je ikada i bilo.”

Zaustavio sam se i razmislio na trenutak, pitajući se koliko bih joj trebao reći. Ništa joj

zapravo ne bih trebao reći. Ali, jebi ga.

“Ovdje se ne radi samo o nama”, rekao sam. “Ako samo odemo, drugi će ljudi umrijeti.

Zbog nas.”

“Drugi ljudi?” pitala je Sara. “O ĉemu to priĉaš? Koji drugi ljudi?”

Osmjehnuo sam joj se, jer sam je htio oraspoloţiti i da je ne bude toliko strah, i zato što sam ih se svih prisjećao.

“Sara”, rekao sam. “Ti i ja...”

Posustao sam. “Što je?” pitala je.

Duboko sam uzdahnuo. Nije bilo drugog naĉina da to kaţem.

“Moramo napraviti ono što je ispravno”, rekao sam.

Dvadeset i tri

Ali ne postoji ni istok ni zapad, granica, ni rasa, ni porijeklo, kada dva snažna muškarca stanu licem u lice, iako dolaze s različitih krajeva zemlje.

RUDYARD KIPLING

Ne idite u Casablancu s oĉekivanjem da će biti kao u filmu.

U biti, ako niste prezauzeti i ako vam to raspored dopušta, nemojte uopće ići u Casablancu.

Ljudi ĉesto priĉaju o Nigeriji i susjednim obalnim drţavama kao o pazuhu Afrike, što nije pravedno, jer su ljudi, kultura, pejzaţ i pivo u tom dijelu svijeta, po mom iskustvu, prvorazredni. MeĊutim, istina je da ako pogledate kartu kroz poluzatvorene oĉi u zatamnjenoj prostoriji usred igre Na što te taj dio obale podsjeća, moţda ćete reći da, dobro, Nigerija jest blago pazuholikog oblika.

Nemaš sreće, Nigerijo.

No, ako je Nigerija pazuho, Maroko je rame. A ako je Maroko rame, Casablanca je velika, crvena, ruţna mrlja na tom ramenu, onakva kakve se pojavljuju ujutro onog dana kad sa svojim dragim odluĉite otići na plaţu. Mrlja koja se bolno trlja o naramenice na grudnjaku ili tregere, ovisno o tome koji spol preferirate, i zbog koje obećavate da ćete od sada definitivno jesti više svjeţeg povrća.

Casablanca je tusta, razvaljena i industrijalizirana; grad betonske prašine i ispušnih plinova, gdje Sunĉeva svjetlost kao da je izblijedjela boje umjesto da ih oţivi. Nema nijednu znamenitost vrijednu razgledavanja, osim ako su vam pola milijuna siromaha koji se bore za ţivot u straćarama sklepanim od kartona i limenih ploĉa razlog da poţelite spakirati kofere i skoĉiti na avion. Koliko znam, nema ĉak ni muzej.

Moţda ste dobili dojam da mi se Casablanca ne sviĊa. Moţda ste dobili dojam da vas

pokušavam odvratiti od nje ili vas nagovoriti, no nije zapravo na meni da to uĉinim. Stvar je u tome da ako ste iole poput mene – i ĉitav ste ţivot proveli promatrajući vrata nekog bara, kafića, puba, hotela ili zubarske ordinacije u kojoj sluĉajno sjedite u nadi da će Ingrid Bergman ulepršati kroz njih u haljini boje slonovaĉe i pogledati direktno u vas, zarumenjeti se i dizati grudi posvud na naĉin koji kaţe “hvala bogu, ţivot ipak ima neki smisao” – ako vam išta od ovoga zvuĉi poznato, onda će vam Casablanca biti ogromno jebeno razoĉaranje.

Podijelili smo se na dva tima. Svjetloputi i tamnoputi.

Francisco, Latifa, Benjamin i Hugo bili su Tamni, dok smo Bernhard, Cyrus i ja ĉinili Svijetle.

Moţda ovo zvuĉi staromodno. Moţda ĉak i skandalozno. Moţda ste zamišljali teroristiĉke organizacije kao poslodavce koje svima pruţaju jednake mogućnosti te da u našem poslu jednostavno nema mjesta za razlike koje se temelje na boji koţe. E pa, moţda bi u idealnom svijetu teroristi i bili takvi. Ali u Casablanci stvari su drugaĉije.

Ako ste svjetloputi, ne moţete šetati ulicama Casablance.

Ili moţete, ali samo ako ste to spremni ĉiniti na ĉelu kolone pedesetero raštrkane djece, koja viĉu i vrište i pokazuju prstom i smiju se i prodaju vam ameriĉke dolare, dobra cijena, najbolja cijena, jednako tako i hašiš.

Ako ste svjetloputi turist, s time se jednostavno nosite. Oĉito. Uzvratite osmijeh i odmahnete glavom i kaţete la, shokran – što izaziva još više smijeha i vikanja i pokazivanja prstom, što pak vodi do toga da još pedesetero djece doĊe i slijedi vaš ĉopor, a svi, zaĉudo, isto nude najbolju cijenu za ameriĉke dolare – a naĉelno, dajete sve od sebe da uţivate u tom iskustvu. U konaĉnici, posjetitelj ste, izgledate ĉudno i egzotiĉno, vjerojatno nosite kratke hlaĉe i glupu havajasku košulju, pa kako, dovraga, i ne bi prstom pokazivali na vas? Zašto put od pedeset metara do kioska ne bi trajao triĉetvrt sata i zaustavio promet u svim smjerovima i praktiĉki izašao u kasnim izdanjima marokanskih veĉernjih novina? Na kraju krajeva, zato ste i otputovali u inozemstvo. Da biste bili u inozemstvu.

Ako ste turist, naime.

Ako ste, pak, otputovali u inozemstvo da biste preuzeli zgradu ameriĉkog konzulata pomoću automatskog oruţja, kako biste konzula i njegove djelatnike drţali kao taoce, traţili deset milijuna dolara i trenutno osloboĊenje dvjesto trideset politiĉkih zatvorenika, a zatim otišli privatnim zrakoplovom nakon što ste minirali zgradu sa šezdeset kilograma C4 plastiĉnog eksploziva – ako ste to gotovo naveli u okvir Svrha posjeta na imigracijskom obrascu, no ipak niste jer ste visokokvalificirani profesionalac kojem se takve stvari ne omaknu – onda bi vam zapravo pasalo i da klinci na ulici ne bulje i ne pokazuju prstom na vas.

Tako su Tamni bili zaduţeni za nadzor, dok su Svijetli pripremali napad.

Zauzeli smo napuštenu školsku zgradu u ĉetvrti Hay Mohamedia. Nekoć je to moţda bilo elegantno, travnato predgraĊe, ali više nije. Preko trave su odavno podigli kuće prekrivene limom, odvodi su bili jarci kraj ceste, a cesta je nešto što će se moţda jednog dana i sagraditi. lnšalah.

Bilo je to siromašno mjesto, prepuno siromašnih ljudi, gdje je hrana bila loša i oskudna, a pitka voda nešto o ĉemu su starci priĉali svojim unucima tijekom dugih zimskih noći. Ne da je bilo mnogo staraca u Hay Mohamediji. Ovdje su ulogu staraca uglavnom igrali krezubi ĉetrdesetpetogodišnjaci, zahvaljujući bolno slatkom ĉaju od metvice koji je sluţio kao zamjena za ţivotni standard. Škola je bila velika zgrada. Dvokatnica koja je gledala na tri strane, sagraĊena oko cementnog dvorišta, gdje su djeca nekoć valjda igrala nogomet ili molila ili imala instrukcije o tome kako gnjaviti Europljane; a okolo, izvana, nalazio se zid visok ĉetiri i pol metra, na kojem su se nalazila ţeljezna vrata koja su vodila u dvorište.

To je bilo mjesto na kojem smo mogli planirati i vjeţbati i opuštati se.

I ţestoko se meĊusobno svaĊati.

Poĉinjalo je s malim, nebitnim tricama. Iznenadne nervoze oko pušenja i tko je popio zadnju kavu i tko će danas sjediti na prednjem sjedalu Land Rovera. Postupno se pogoršavalo.

Prvo sam to pripisao pukim ţivcima, jer je igra koju smo ovdje igrali bila veća, mnogo veća od bilo ĉega što smo do sada iskusili. U usporedbi s ovim, Mürren je izgledao kao prava poslastica, bez marcipana.

Marcipan u Casablanci bila je policija i moţda je ona imala neke veze s porastom napetosti i mrzovoljom i svaĊama. Jer je bila posvuda. Dolazila je u desecima oblika i veliĉina, s desecima razliĉitih uniformi koje su oznaĉavale desetke razliĉitih moći i ovlasti, od kojih su se većina svodile na ĉinjenicu da ako ih sluĉajno i ovlaš pogledate na naĉin koji im se ne sviĊa, ţivot ti mogu zauvijek sjebati.

Na ulazu u svaku policijsku stanicu u Casablanci, primjerice, stajala su dva muškarca s automatskim pištoljima.

Dva muškarca. S automatskim pištoljima. Zašto?

Mogli biste stajati tamo cijeli dan i gledati te muškarce kako naoĉigled nisu ulovili niti jednog kriminalca, smirili niti jednu pobunu, obranili se od niti jednog napada strane neprijateljske sile – nisu napravili, zapravo ni jednu jedinu stvar koja bi na bilo koji naĉin poboljšala ţivot prosjeĉnog Marokanca.

Naravno da tko god da je odluĉio potrošiti novac na ove muškarce – tko god da je odluĉio da bi njihove uniforme trebale imati potpis milanskog modnog dizajnera i da bi im sunĉane naoĉale trebale biti one koje idu oko cijele glave – taj bi rekao “naravno da nas nisu

napali, kad ispred svake policijske stanice imamo dva muškarca koja tamo stoje s automatskim pištoljima i košuljama koje su dva broja premale za njih”. I morali biste pognuti glavu i izaći iz ureda, hodajući unatraške, jer nema naĉina da se uhvatite u koštac s takvom logikom.

Marokanska je policija izraz te drţave. Zamislite drţavu kao povećeg frajera u baru, a graĊane kao nekog ţgolju u tom istom baru. Veliki frajer pokaţe tetovirani biceps i pita ţgolju: “Jesi li ti prolio moje pivo?”

Marokanska je policija tetovaţa.

A nama je definitivno predstavljala problem. Bilo ih je previše raznoraznih vrsta, previše njih od svake vrste, bili su previše naoruţani, previše svega.

Moţda smo zato i postajali ţivĉani. Moţda je zato prije pet dana Benjamin – nenametljivi Benjamin koji oboţava šah i nekoć je mislio da će postati rabin – moţda me je zato Benjamin nazvao jebenim usranim kopiletom.

Sjedili smo za stolom u blagovaonici i polako ţvakali tajine gulaš koji su skuhali Cyrus i Latifa i nikome se nije baš nešto priĉalo. Svijetli su proveli dan gradeći detaljnu maketu u punoj veliĉini prednjeg dijela konzulata i bili smo umorni i mirisali na drvo.

Maketa je sad stajala iza nas, poput kulise za školsku predstavu i svako malo bi netko digao pogled s hrane i prouĉavao je, pitajući se hoće li je ikada vidjeti u stvarnosti. Ili, ako je vide, hoće li ikada ponovno nešto drugo vidjeti.

“Ti si jebeno usrano kopile”, rekao je Benjamin i skoĉio na noge, stišćući i otpuštajući šake dok je tamo stajao.

Nastala je tišina. Svima je trebalo neko vrijeme da shvate koga gleda. “Što si to rekao?” rekao je Ricky, uspravivši se malĉice na svojoj stolici – ĉovjek koji se teško naljuti, no postane gadan neprijatelj jednom kad doĊe do toga. “Ĉuo si me”, rekao je Benjamin.

Na trenutak nisam bio siguran hoće li me udariti ili će se rasplakati.

Pogledao sam Francisca, oĉekujući od njega da kaţe Benjaminu da sjedne ili ode van ili napravi nešto, ali Francisco je samo gledao u mene i nastavio ţvakati.

“Koji sam ti kurac ja skrivio?” rekao je Ricky i okrenuo se natrag prema Benjaminu.

Ali on je samo i dalje stajao, buljio, stiskao šake, dok se nije oglasio Hugo i rekao da je gulaš odliĉan. Svi su se na to zahvalno bacili i rekli da jest, nije li fenomenalan, i ne, definitivno nije preslan. Svi, naime, osim mene i Benjamina. Buljio je u mene, a ja sam buljio u njega, a samo je on izgleda znao o ĉemu se ovdje radi.

Onda se okrenuo na peti i izjurio iz prostorije. Nešto kasnije smo ĉuli škripanje dok su se otvarala ţeljezna vrata, a onda je oţivio motor Land Rovera.

Francisco me je i dalje gledao.

Prošlo je pet dana odonda, Benjamin mi se uspio nasmiješiti nekoliko puta i sad smo svi spremni za akciju.

Demontirali smo maketu, spakirali kofere, spalili mostove i pomolili se. Stvarno je uzbudljivo.

Sutra ujutro, u devet i trideset i pet, Latifa će se raspitivati za vizu u ameriĉkom konzulatu. U devet i ĉetrdeset Bernhard i ja ćemo se pojaviti na sastanku s gospodinom Rogerom Buchananom, trgovaĉkim atašeom. U devet i ĉetrdeset i sedam Francisco i Hugo će doći s kolicima na kojima će nositi ĉetiri plastiĉne boce mineralne vode i fakturom koja glasi na Sylvie Horvath u konzularnom odjelu.

Sylvie je doista i naruĉila vodu, no ne i šest kartonskih kutija na kojima će stajati boce.

U devet i pedeset i pet, plus ili minus koja sekunda, Cyrus i Benjamin će zabiti Land Rover u zapadni zid konzulata.

“Zašto to?” pitao je Solomon.

“Zašto što?” pitao sam.

“Land Rover.” Izvadio je olovku iz usta i pokazao na crteţe. “Nećete se probiti kroz zid na taj naĉin. Debeo je šezdeset centimetara, armirani beton, a duţ njega imate i te stupiće. Ako se ĉak i probijete kroz njih, jako će vas usporiti.”

Odmahnuo sam glavom.

“To je samo buka”, rekao sam. “Stvaraju jaku buku, sjednu na trubu, Benjamin ispada na vozaĉeva vrata s majicom natopljenom krvi, a Cyrus viĉe upomoć. Dovodimo što je više ljudi moguće u zapadno krilo zgrade kako bi doznali ĉemu ta buka.”

“Imaju li prvu pomoć?” pitao je Solomon.

“Na prizemlju. Skladište kraj stubišta.”

“Je li itko kvalificiran da je pruţi?”

“Svi su Amerikanci prošli teĉaj, no Jack je najvjerojatniji.”

“Jack?”

“Webber”, rekao sam. “Konzularni ĉuvar. Osamnaest godina u ameriĉkoj mornarici.

Nosi standardnu devetmilimetarsku Berettu na desnom boku.”

Zaustavio sam se. Znao sam o ĉemu Solomon razmišlja.

“I?” rekao je.

“Latifa ima suzavac”, rekao sam.

Nešto je pribiljeţio, ali polako, kao da je znao da ono što zapisuje neće biti od prevelike vaţnosti. I ja sam to znao.

“U torbi na ramenu nosit će i Micro Uzi”, rekao sam.

Sjedili smo u Solomonovom iznajmljenom Peugeotu, parkirani na uzvisini blizu La Squale – ruševne zgrade iz osamnaestog stoljeća u kojoj se nekoć nalazio glavni artiljerijski poloţaj s pogledom na luku. Bio je to najljepši pogled koji se mogao naći u Casablanci, no ni on ni ja nismo baš uţivali u njemu.

“Dakle, što će se sada dogoditi?” rekao sam i upalio cigaretu Solomonovom komandnom ploĉom. Rekao sam komandnom ploĉom, jer se veći dio nje podigao s upaljaĉem cigareta kad sam ga povukao i trebalo mi je malo da to sve opet sastavim. Onda sam udahnuo i pokušao, ne preuspješno, izdahnuti dim van kroz otvoreni prozor.

Solomon je i dalje buljio u svoje bilješke.

“Pa pretpostavljamo”, poticao sam ga, “da će brigada marokanske policije i ljudi iz CIA-e biti sakriveni u ventilacijskim otvorima. I pretpostavljamo da će iskoĉiti kad uĊemo i reći da smo uhićeni. I pretpostavljamo da će Maĉ pravde i svi koji su ikad imali bilo kakve veze s njima biti odvedeni pred sud udaljen samo dvjesta metara od ove predstave. I pretpostavljamo da će se ovo sve dogoditi bez da si itko i lakat okrzne.”

Solomon je duboko udahnuo i polako izdahnuo. Onda je poĉeo gladiti trbuh onako kako ga nisam već deset godina vidio da to radi. Solomonov ĉir na dvanaestercu jedino je što ga je moglo sprijeĉiti da razmišlja o poslu.

Okrenuo se i pogledao me. “Šalju me doma”, rekao je.

Neko vrijeme smo se gledali. A onda sam prasnuo u smijeh. Situacija baš i nije bila smiješna – ali smijeh mi se jednostavno oteo iz usta.

“Naravno da te šalju”, konaĉno sam rekao. “Naravno da te šalju doma. To ima savršenog smisla.”

“Gledaj, Thomas”, poĉeo je, a na licu mu se vidjelo koliko je to sve mrzio.

“Hvala vam na vrlo dobro odraĎenom poslu, gospodine Solomone”, rekao sam oponašajući glas Russella Barnesa. “Svakako vam želimo zahvaliti na profesionalnosti i predanosti, no sada ćemo mi preuzeti stvari u svoje ruke, ako nemate ništa protiv. Ma, to je savršeno.”

“Thomas, slušaj me.” Oslovio me je Thomas dvaput u trideset sekundi. “Samo idi.

Pobjegni, ajde.”

Osmjehnuo se, zbog ĉega je samo brţe priĉao.

“Mogu te odvesti do Tangera”, rekao je. “DoĊi nekako do Ceute, a onda uzmi trajekt do Španjolske. Nazvat ću lokalnu policiju, reći im da parkiraju kombi ispred konzulata i cijela stvar propada. Kao da se ništa nikad nije dogodilo.”

Pogledao sam u Solomonove oĉi i vidio koliko je uznemiren. Vidio sam i krivnju i sram.

Vidio sam ĉir na dvanaestercu u njegovim oĉima.

Bacio sam cigaretu van kroz prozor.

“Zanimljivo”, rekao sam. “To je i Sara Woolf htjela da napravim. Pobjegnimo, tako je rekla. Suncem obasjane plaţe, daleko od izluĊujuće CIA-e.”

Nije me pitao kad sam je vidio niti zašto je nisam poslušao. Bio je previše zaokupljen vlastitim problemom. A to sam bio ja.

“No?” pitao je. “Uĉini to, Thomas, za boga miloga.” Nagnuo se prema naprijed i zgrabio me za ruku. “Ovo je ludost, ova cijela stvar. Ako uĊete u tu zgradu, nećete iz nje izaći ţivi. Znaš to i sam.” Ostao sam samo sjediti, što ga je razbjesnilo. “Isuse Kriste, ti si taj koji je to cijelo vrijeme govorio. Ti si taj koji je to cijelo vrijeme znao.”

“Joj, ma daj, David. I ti si to znao.”

Gledao sam mu lice dok sam govorio. Imao je otprilike stotinku sekunde da se namršti ili zine od ĉuĊenja ili kaţe “o ĉemu ti to priĉaš”, i propustio ju je. Ĉim je ta stotinka sekunde prošla, znao sam i on je znao da znam.

“Slika Sare i Barnesa zajedno”, rekao sam, a Solomonovo lice je ostalo bezizraţajno.

“Znao si što to znaĉi. Znao si da postoji samo jedno objašnjenje.”

Konaĉno je spustio pogled i olabavio stisak na mojoj ruci.

“Kako se njih dvoje uspjelo skompati, poslije onog što se dogodilo?” pitao sam. “Samo jedno objašnjenje. Nije to bilo poslije. Bilo je to prije. Ta je slika nastala prije negoli je Alexander Woolf ubijen. Znao si što Barnes radi i znao si, ili si vjerojatno nagaĊao, što Sara radi. Samo mi to nisi rekao.”

Zatvorio je oĉi. Ako je traţio oprost, nije to napravio naglas i nije ga traţio od mene.

“Gdje je UCLA sada?” pitao sam, nakon nekog vremena. Solomon je njeţno odmahnuo glavom.

“Ne znam ništa o takvom ureĊaju”, rekao je, još uvijek zatvorenih oĉiju.

“Davide...” poĉeo sam, no Solomon me je prekinuo. “Molim te", rekao je.

Pa sam ga pustio da razmisli o ĉemu je već trebao razmišljati i da donese odluku kakvu je morao donijeti.

“Sve što znam, gospodine”, napokon je rekao Solomon i odjednom je zvuĉao kao u dobra stara vremena, “jest da je ameriĉka vojna transportna letjelica sletjela u zraĉnu bazu na Gibraltaru danas u podne i istovarila odreĊenu koliĉinu rezervnih mehaniĉkih dijelova.”

Kimnuo sam glavom. Solomon je otvorio oĉi.

“Kakvu koliĉinu?”

Solomon je još jednom duboko udahnuo, u ţelji da sve odjednom izbaci van.

“Prijatelj prijatelja koji je bio tamo rekao je da se radi o dva sanduka, svaki otprilike šest metara puta tri puta tri, u pratnji šesnaest muškaraca, devet u uniformi, i da su ti ljudi odmah preuzeli sanduke i sklonili ih u hangar pored vanjske ograde, iskljuĉivo za svoju upotrebu.”

“Barnes?” pitao sam.

Solomon je malo razmislio.

“Nisam siguran, gospodine. No taj je prijatelj mislio da je moţda prepoznao ameriĉkog diplomata meĊu njima.” Diplomat? Moja guzica, a ne diplomat. Odnosno, njegova guzica, kad smo već kod toga.

“Kaţe taj prijatelj”, Solomon je nastavio, “da je bio i jedan ĉovjek koji je definitivno bio u civilu.”

Naglo sam se uspravio i osjetio znoj kako probija kroz moje dlanove.

“Kako to definitivno?” pitao sam.

Solomon je nagnuo glavu na stranu, silno se trudeći da se sjeti preciznih detalja. Kao da je to bilo potrebno.

“Crna jakna, crne prugaste hlaĉe”, rekao je. “Prijatelju se ĉinilo da izgleda kao konobar u hotelu.”

I ta blistava koţa. Sjaj novca. Sjaj Murdaha.

Aha, pomislio sam si. Cijelo se društvo okupilo.

Dok smo se vozili natrag u centar grada, opisao sam Solomonu što planiram napraviti i što ţelim da on napravi.

Svako malo kimnuo bi glavom. Ni na trenutak mu se to nije svidjelo, no mora da je primijetio da ni ja nisam baš skakutao od sreće.

Kad smo stigli do zgrade konzulata, Solomon je posve usporio, a onda Peugeotom došao iza ugla, dok nismo stigli do stabla araukarije. Neko smo vrijeme gledali njegovu visoku, obilnu krošnju, a zatim sam kimnuo glavom Solomonu i on je izašao i otvorio prtljaţnik automobila.

U njemu su se nalazila dva paketa. Jedan ĉetvrtasti, otprilike veliĉine kutije za cipele, a drugi cilindriĉni, dugaĉak gotovo metar i pol. Oba su bila omotana u smeĊi masni papir. Nije bilo oznaka, ni serijskih brojeva, ni datuma isteka valjanosti.

Bilo je oĉito da ih Solomon zapravo ne ţeli dodirnuti, pa sam se nagnuo i sâm izvadio

pakete.

Zalupio je vratima auta i pokrenuo motor, dok sam ja krenuo prema zidu konzulata.

Dvadeset i četiri

Ali čuj mi bilo! Dok kročim cilju svom sve bližem, Ono kao bubanj tih najavljuje da stižem.

BISKUP HENRY KING

Ameriĉki konzulat u Casablanci smješten je na pola zelenog bulevara Moulay Yousses, savršeno minijaturnoj enklavi francuske veliĉanstvenosti iz devetnaestog stoljeća, sagraĊenoj kao pomoć umornim kolonijalistima da se opuste nakon napornog dana dizajniranja infrastrukture.

Francuzi su došli u Maroko sagraditi ceste, ţeljeznicu, bolnice, škole, osjećaj za modu – sve što prosjeĉni Francuz smatra neophodnim za modernu civilizaciju – a kada je otkucalo pet sati i Francuzi pogledali svoja djela i vidjeli da su dobra, odluĉili su da su jebeno zaradili svoje pravo da ţive kao maharadţe. Što neko vrijeme i jesu.

No, kad im je susjedni Alţir eksplodirao u facu, Francuzi su shvatili da je nekad bolje pustiti ih da ţele još, pa su tako otvorili svoje Louis Vuittone i spakirali svoje boĉice losiona poslije brijanja i svoje druge boĉice losiona poslije brijanja i onu dodatnu boĉicu koja je skliznula iza vodokotlića i za koju se ispostavilo, nakon paţljivije provjere, da i ona sadrţi losion poslije brijanja, i iskrali su se u noć.

Nasljednici ogromnih palaĉa sa štukaturama koje su Francuzi ostavili iza sebe nisu bili prinĉevi, sultani ili industrijalci milijunaši. Nisu to bili ni pjevaĉi u noćnim klubovima, ni nogometaši, ni gangsteri, ni zvijezde televizijskih sapunica. Bili su, nekim ĉudnim ĉudom, diplomati.

Ja to zovem ĉudnim ĉudom jer je to sada redovna pojava. U svakom gradu, u svakoj zemlji na svijetu, diplomati ţive i rade u najvrednijim i najpoţeljnijim nekretninama koje se mogu pronaći. Vile, dvorci, palaĉe, zgrade s privatnim parkovima u kojima šeću jeleni: što god da bilo i gdje god se nalazilo, diplomati uĊu, pogledaju uokolo i kaţu. "Da, mislim da bih se

mogao nositi s ovime.” Bernhard i ja smo popravili kravate, provjerili satove i popeli se stubištem do glavnog ulaza.

“Dakle, kako vam mogu pomoći, gospodo?”

Zovite-Me-Roger Buchanan bio je u ranim pedesetima i postigao je svoj vrhunac u ameriĉkoj diplomatskoj sluţbi. Casablanca mu je zadnji mandat, tu je već tri godine i naravno, sasvim mu je dobro ovdje. Divni ljudi, divna zemlja, hrana je malo premašila, no inaĉe je sve super.

Masna hrana oĉito nije previše usporila Zovite-Me-Rogera, jer je sigurno nosio sto kila, što je na njegovu visinu od metar i sedamdeset pet bio popriliĉan teret.

Bernhard i ja smo se pogledali, podignutih obrva, kao da nije previše bitno tko prvi od nas progovori.

“G. Buchanan”, ozbiljno sam mu rekao, “kao što smo Vam kolega i ja objasnili u pismu, smatramo da proizvodimo trenutno najbolje kuhinjske rukavice na podruĉju sjeverne Afrike.”

Bernhard je kimnuo glavom, polagano, kao da je moţda mogao i dalje ići i reći na cijelom svijetu, ali nije bitno.

“Imamo pogone”, nastavio sam, “u Fezu, Rabatu i uskoro ćemo otvoriti tvornicu i u neposrednoj blizini Marrakecha. Naš je proizvod dobar proizvod. U to smo uvjereni. Moţda ste i ĉuli za njega, a moţda ste ga i koristili, ako ste takozvani novi muškarac.”

Ja sam se cerekao kao budala, a Bernhard i Roger su mi se pridruţili. Muškarci. Koji koriste kuhinjske rukavice. Dobra fora. Bernhard je nastavio priĉu, nagnuo se naprijed u stolici i progovorio ozbiljnim, dostojanstvenim njemaĉkim naglaskom.

“Naš obujam proizvodnje”, rekao je, “sada je došao do toĉke kada smo vrlo zainteresirani za dobivanje izvozne dozvole na sjevernoameriĉko trţište. I mislimo da bismo od Vas, gospodine, ţeljeli da nam pomognete s raznoraznim mehanizmima koji su u tu svrhu potrebni.”

Zovite-Me-Roger je kimnuo glavom i nešto pribiljeţio u notes. Vidio sam da pred sobom na stolu ima naše pismo i ĉinilo se da je zaokruţio rijeĉi “guma”. Rado bih ga pitao zašto, no ovo nije bio pravi trenutak.

“Roger”, rekao sam i ustao, “prije nego što nastavimo s detaljima.”

Roger je digao pogled s notesa.

“Niz hodnik dolje, pa druga vrata na desno.”

“Hvala”, rekao sam.

WC je bio prazan i mirisao na borove. Zakljuĉao sam vrata, provjerio sat, a zatim se popeo na školjku i lagano otvorio prozor.

Na lijevoj je strani prskalica bacala ljupke lukove vode po lijepo odrţavanom travnjaku. Ţena u haljini s cvjetnim uzorkom stajala je kraj zida i ĉeprkala nokte, dok je nekoliko metara dalje jedan psić intenzivno praznio crijeva. U dalekom kutu vrtlar u kratkim hlaĉama i ţutoj majici je kleĉao i petljao oko nekog ţbunja.

Nadesno, ništa.

Još zida. Još travnjaka. Još gredica s cvijećem.

I stablo araukarije.

Skoĉio sam dolje sa školjke, ponovno pogledao na sat, otkljuĉao vrata i izašao u hodnik.

Bio je prazan.

Brzo sam otišao do stubišta i veselo odskakutao prema dolje, dvije stepenice istovremeno, lupkajući rukom po ogradi neku neodreĊenu melodiju. Prošao sam muškarca u kratkim rukavima koji je nosio papir, no glasno sam rekao “jutro” prije negoli je uspio nešto reći.

Stigao sam do prvog kata i okrenuo se desno i vidio da je taj hodnik ţivahniji.

Dvije su ţene stajale na sredini, udubljene u razgovor, a muškarac lijevo zakljuĉavao je ili otkljuĉavao vrata ureda.

Pogledao sam na sat i poĉeo se opuštati, kopajući po dţepovima za neĉim što sam moţda ostavio negdje, a ako ne tamo, onda negdje drugdje, a moţda to nisam nikad ni imao, no ako jesam, trebam li se vratiti i potraţiti to? Stajao sam u hodniku, mršteći se, a ĉovjek nalijevo je otvorio vrata ureda i gledao me, spreman pitati me jesam li se izgubio.

Izvukao sam ruku iz dţepa i osmjehnuo mu se, drţeći kljuĉeve.

“Našao sam”, rekao sam, a on je lagano, neodreĊeno kimnuo glavom dok sam ga ja prolazio.

Na kraju je hodnika zazvonilo zvono pa sam malo ubrzao korak, zveckajući kljuĉevima u desnoj ruci. Otvorila su se vrata lifta i niska su kolica pomolila nos u hodnik.

Francisco i Hugo u svojim urednim plavim kombinezonima paţljivo su kolica izgurali iz lifta; Francisco je gurao, a Hugo obje ruke drţao na bocama vode. Smiri se, htio sam mu reći, usporivši kako bih propustio kolica. To je samo voda, zaboga. Ideš za njom kao da se radi o tvojoj ţeni na putu do raĊaonice.

Francisco se polako kretao, provjeravajući brojeve na uredskim vratima, stvarno je jako dobro izgledao, dok se Hugo stalno osvrtao i vlaţio usne.

Ja sam se zaustavio kraj oglasne ploĉe i prouĉavao je. Strgnuo sam tri komadića papira, od kojih su dva bila upute u sluĉaju poţara, a jedan otvorena pozivnica na roštilj kod Boba i Tine u nedjelju u podne. Stajao sam i ĉitao ih kao da ih je potrebno proĉitati, a zatim pogledao

na sat.

Kasnili su. Ĉetrdeset i pet sekundi.

Nisam mogao vjerovati. Nakon svega što smo se dogovorili i vjeţbali i proklinjali i opet vjeţbali, pizdeki su kasnili.

“Da?” rekao je neki glas. Ĉetrdeset i pet sekundi.

Pogledao sam niz hodnik i vidio da su Francisco i Hugo stigli do otvorenog dijela ispred prijemnog pulta. Za stolom je sjedila ţena i gledala ih preko svojih velikih naoĉala. Šezdeset i pet jebenih sekundi.

“Selam alejkum”, rekao je Francisco tihog glasa.

“Alejkum selam”, odgovorila je ţena.

Sedamdeset.

Hugo je rukom lupio vrh boca s vodom, a zatim se okrenuo i pogledao me.

Krenuo sam prema naprijed, uzeo dva koraka i onda sam ĉuo. Ĉuo i osjetio. Bilo je poput bombe.

Kad gledate aute kako se sudaraju na televiziji, tonci vam puste odreĊenu razinu zvuka i vi vjerojatno mislite da je to to, da tako zvuĉi sudar. Zaboravljate ili uz malo sreće nikad ne doznate koliko se energije oslobaĊa kada pola tone metala udari drugu polovicu tone metala. Ili zid zgrade. Ogromne koliĉine energije, koje su u stanju protresti vam tijelo od glave do pete, ĉak ako ste udaljeni tristotinjak metara.

Land Roverova truba, zaglavljena Cyrusovim noţem, presijeca tišinu kao zavijanje ţivotinje. A onda brzo nestaje, zamijenjena zvukovima vrata koja se otvaraju, stolice koje se odguravaju, tijela koja se guraju u vrata – pogledavaju se pa gledaju opet niz hodnik.

A onda su svi odjednom poĉeli priĉati, a većina je govorila Isuse, i jebote, i koji je to kurac bio, i odjednom sam gledao desetak leĊa koja su se odmicala od nas, spoticala, preskakivala i padala jedna preko drugih da doĊu do stubišta.

“Misliš da bismo trebali pogledati?” pitao je Francisco ţenu iza stola.

Pogledala ga je, a zatim škicnula niz hodnik.

"Ne mogu... a, znate...” rekla je i ruka joj je krenula prema telefonu. Ne znam koga je mislila nazvati.

Francisco i ja smo se pogledali na otprilike stotinku sekunde.

“Je li to...” zapoĉeo sam, prestrašeno gledajući ţenu, “mislim, je li to zvuĉalo kao

bomba?”

Jednu je ruku stavila na telefon, a drugu ispred, dlanom prema prozoru, traţeći svijet da se jednostavno zaustavi i priĉeka na trenutak dok se ona ponovno ne sabere.

Odnekud se ĉuo vrisak.

Netko je vidio krv na Benjaminovoj košulji, ili je pao, ili mu se samo vrištalo, i to je ţenu zamalo podiglo na noge.

“Tko bi to mogao biti?” pitao je Francisco, dok je Hugo krenuo prema rubu njenog stola.

Ovaj ga put nije pogledala.

“Reći će nam”, rekla je, gledajući preko mene niz hodnik. “Ostajemo tu gdje jesmo, a oni će nam reći što nam je ĉiniti.”

Dok je to govorila, ĉuo se metalni škljocaj i ţena je odmah znala da mu tu nije mjesto, da se nešto jako loše dogaĊa, jer postoje dobri škljocaji i loši škljocaji, a ovo je definitivno bio jedan od najgorih.

Brzo se okrenula i pogledala Huga.

“GospoĊo”, rekao je sjajnih oĉiju, “imali ste svoju priliku.”

I tako, eto nas.

Mirno sjedimo i dobro se osjećamo.

Sad već ĉetrdeset i pet minuta imamo kontrolu nad zgradom i sve u svemu, moglo je biti puno gore.

Marokansko osoblje otišlo je iz prizemlja, a Hugo i Cyrus su ispraznili drugi i treći kat od jednog kraja do drugog, goneći muškarce i ţene niz glavno stubište pa van na ulicu uz mnogo nepotrebnih uzvika “ajde” i “brţe malo”.

Benjamin i Latifa su se smjestili u predvorju, odakle po potrebi mogu brzo otići iz prednjeg dijela zgrade u straţnji. Iako smo svi znali da to neće trebati. Bar neko vrijeme.

Policija se pojavila. Prvo u autima, onda u dţipovima, a sada u kamionima. Raštrkani su vani u uskim majicama, viĉu i miĉu vozila i još nisu odluĉili hoće li nonšalantno prijeći cestu ili pretrĉati s nisko pognutim glavama kako bi izbjegli snajpersku vatru. Vjerojatno mogu vidjeti Bernharda na krovu, no još ne znaju tko je ili što tamo radi.

Francisco i ja smo u konzulovu uredu.

Ovdje imamo ukupno osam zarobljenika – pet muškaraca i tri ţene, povezani zajedno Bernhardovom zbirkom policijskih lisica – i zamolili smo ih, ako im to nije problem, da sjednu na vrlo impresivan ćilim. Ako se itko od njih makne s tepiha, objasnili smo im, ĉine to uz rizik da ih Francisco ili ja ubijemo na licu mjesta, uz pomoć para Steyr AUG sub mitraljeza, koje smo se mudro sjetili ponijeti.

Jedina iznimka koju smo napravili jest sam konzul, jer nismo ţivotinje – svjesni smo hijerarhije i protokola i ne ţelimo prisiliti vaţnog ĉovjeka da sjedi prekriţenih nogu na podu – a

uostalom, mora biti sposoban razgovarati na telefon.

Benjamin se poigrao s telefonskom centralom i obećao nam je da će bilo koji poziv na bilo koji broj u zgradi proći kroz ovaj ured.

Tako gospodin James Beamon, kao sluţbeni predstavnik vlade Sjedinjenih Drţava u Casablanci, drugi u zapovjednom lancu na marokanskom tlu odmah iza ambasadora u Rabatu, sada sjedi za svojim stolom i bulji u Francisca i procjenjuje ga hladnim pogledom.

Beamon, kao što dobro znamo iz naših istraţivanja, diplomat je po struci. Nije penzionirani prodavaĉ cipela kakvog biste mogli oĉekivati na ovakvom mjestu – ĉovjek koji je dao pedeset milijuna dolara za predsjednikovu izbornu kampanju pa je nagraĊen velikim stolom i tristo besplatnih ruĉkova godišnje. Beamon je u kasnim pedesetima, visok i jake graĊe i vrlo je oštrouman. Znat će se dobro i mudro postaviti u ovoj situaciji.

A to je upravo ono što ţelimo.

“A što je s WC-om?” pita Beamon.

“Jedna osoba, svakih pola sata”, odgovara Francisco. “Oko redoslijeda se dogovorite sami, idete s jednim od nas, ne zakljuĉavate vrata. Francisco prilazi prozoru i gleda na ulicu.

Diţe dalekozor do oĉiju.

Gledam na sat. Deset i ĉetrdeset i jedna.

Doći će u zoru, pomislim. Onako kako to napadaĉi rade otkad je napad izmišljen.

U zoru. Kad budemo umorni, gladni, kad se budemo dosaĊivali i kad nas bude strah.

Doći će u zoru i doći će s istoka, sa Suncem nisko na horizontu iza sebe.

U jedanaest i dvadeset konzul je zaprimio prvi poziv.

Wafiq Hassan, policijski inspektor, predstavio se Franciscu, a zatim pozdravio Beamona. Nije imao ništa posebno reći, osim da se nada da će se svi ponašati razumno i da će se sve ovo moći srediti bez bilo kakvih problema. Francisco je kasnije rekao da je dobro govorio engleski, a Beamon je rekao da je bio kod Hassana doma na veĉeri prije dva dana. Njih dvojica su razgovarala o tome kako je Casablanca mirna.

U jedanaest i ĉetrdeset zvali su novinari. Ispriĉavaju se na smetnji, oĉito, ali ţelimo li dati kakvu izjavu? Francisco je dao svoje ime, dvaput, i rekao da ćemo predati pisanu izjavu predstavniku CNN-a ĉim se pojavi.

U pet do dvanaest telefon je ponovno zazvonio. Beamon se javio i rekao da ne, sad baš ne moţe priĉati, moţe li se javiti sutra ili moţda prekosutra? Francisco je uzeo slušalicu od njega i slušao na trenutak, a zatim prasnuo u smijeh na turista iz Sjeverne Karoline koji je htio znati moţe li konzulat garantirati pitkost vode u hotelu Regency. Ĉak se i Beamon nasmiješio na to.

U dva i petnaest poslali su nam ruĉak. Gulaš od janjetine i povrća, s velikom zdjelom kus-kusa. Benjamin ga je preuzeo na prednjem stubištu, dok je Latifa nervozno mahala Uzijem lijevo-desno na vratima.

Cyrus je negdje našao papirnate tanjure, ali ne i pribor za jelo pa smo sjedili i ĉekali da se hrana ohladi prije nego smo je poĉeli grabiti prstima.

S obzirom na sve, bila je fina.

U tri i deset ĉuli smo kamione kako se pokreću, a Francisco je otrĉao do prozora.

Nas smo dvojica gledala policajce kako prebacuju u brzinu, kreću naprijed pa nazad u višestrukom pokušaju skretanja.

“Zašto se miĉu?” pitao je Francisco dok je gledao kroz dalekozor.

Slegnuo sam ramenima.

“Prometni policajac?”

Ljuto me je pogledao.

“Jebiga, ne znam”, rekao sam. “Time nešto rade. Moţda ţele praviti buku dok kopaju tunel. Ništa tu ne moţemo.”

Francisco je na trenutak grickao usnu, a onda je pristupio stolu. Podigao je slušalicu i nazvao predvorje. Mora da se Latifa javila.

“Lat, budi spremna”, rekao je Francisco. “Ako išta ĉuješ, ako išta vidiš, nazovi me.”

Zalupio je slušalicom, malo prejako.

Nikad nisi bio tako hladnokrvan kao što si se pretvarao, pomislio sam.

Oko ĉetiri sata telefon je postao jako popularan; Marokanci i Amerikanci su zvali svakih pet minuta i uvijek traţili da razgovaraju s nekim drugim, a ne onim tko se javio.

Francisco je odluĉio da je vrijeme da se zamijenimo pa je pozvao Cyrusa i Benjamina na prvi kat, a ja sam otišao dolje i pridruţio se Latifi.

Stajala je nasred hodnika, gledala kroz prozore i skakutala s noge na nogu, prebacujući mali mitraljez iz ruke u ruku. “Što ti je?” pitao sam. “Piša ti se?”

Pogledala me je i kimnula glavom pa sam joj rekao da ode i olakša se i da se ne brine toliko.

“Sunce zalazi”, rekla je Latifa, pola kutije cigareta kasnije.

Pogledao sam na sat, a zatim kroz straţnje prozore i da, definitivno, sunce je padalo, a

noć svitala.

“Da”, rekao sam.

Latifa je poĉela sreĊivati kosu, gledajući se u staklenom prozoru na prijamnom pultu.

“Idem van”, rekao sam.

Pogledala me je, zaprepaštena.

“Molim? Jesi lud?”

“Samo ţelim baciti oko, ništa više.”

“Baciti oko na što?” pitala je Latifa i bilo je oĉito da je bijesna na mene, kao da je napuštam zauvijek. “Bernhard je na krovu, on moţe vidjeti bolje od bilo koga. Zašto bi ti išao van?”

Na trenutak sam stisnuo zube i ponovno pogledao na sat. “Smeta me to stablo”, rekao sam. “Ţeliš ići gledati jebeno stablo?” pitala je Latifa.

“Grane idu preko zida. Samo ţelim baciti oko.”

Prišla mi je s leda i pogledala kroz prozor. Prskalica je još uvijek radila.

“Koje stablo?”

“Ono tamo”, rekao sam. “Araukarija.”

Pet i deset.

Sunce je napola zašlo.

Latifa je sjedila na dnu glavnog stubišta, ĉizmom strugala po mramornom podu i igrala se mitraljezom.

Pogledao sam je i pomislio, naravno, na seks koji smo dijelili, ali i na smijeh, frustracije i špagete. Latifa je ponekad bila nesnosna. Definitivno je bila sjebana i beznadna na skoro svaki mogući naĉin. Ali bila je i genijalna.

“Bit će dobro”, rekao sam.

Podigla je glavu i pogledala me.

Pitao sam se je li se i ona prisjećala istih stvari.

“Jebote, a tko je rekao da neće?” rekla je i provukla prste kroz kosu i pritom povukla pramen preko lica da me ne vidi.

Nasmijao sam se.

“Ricky”, viknuo je Cyrus, naginjući se preko ograde s prvog kata.

“Molim?” rekao sam.

“DoĊi. Cisco te treba.”

Taoci su sada bili rašireni po tepihu, s glavama u krilima, naslonjeni leĊima na leĊa. Disciplina je dovoljno popustila da su neki protegnuli noge preko ruba tepiha. Troje ili ĉetvero je tiho, malodušno pjevušilo Swannee River.

“Molim?” rekao sam.

Francisco je pokazao na Beamona, koji mi je pruţao tefetom. Namrštio sam se i odmahnuo rukom, kao da je to vjerojatno moja ţena i ionako ću biti doma za pola sata. No, Beamon je i dalje drţao slušalicu.

“Znaju da si Amerikanac”, rekao je.

Slegnuo sam ramenima u stilu: da, i?

“Porazgovaraj s njima, Ricky”, rekao je Francisco. “A zašto ne?”

Pa sam opet slegnuo ramenima, nadureno, Isuse, koje gubljenje vremena, i polako prišao stolu. Beamon je piljio u mene dok sam uzimao telefon.

“Jebeni Amerikanac”, šapnuo je.

“Popuši mi”, rekao sam, i slušalicu prislonio na uho. “Da?” Ĉuo se škljocaj, pa zujanje, pa opet škljocaj.

“Lang”, rekao je neki glas.

Eto ga na, pomislio sam.

"Da”, rekao je Ricky.

“Kako si?”

Bio je to glas Russella P. Barnesa, šupka ove ţupe, a ĉak i kroz pišteće smetnje na liniji, glas mu je odraţavao neodoljivo samopouzdanje.

“Koji ti kurac hoćeš?” rekao je Ricky.

“Mahni, Thomas”, rekao je Barnes.

Dao sam znak Franciscu da mi doda dalekozor i predao mi ga je preko stola. Prišao sam prozoru.

“Htjet ćeš pogledat‟ nalijevo”, rekao je Barnes.

Nisam to zapravo htio.

Na kraju bloka, u barikadi dţipova i vojnih kamiona, stajala je šaĉica muškaraca. Neki su bili u uniformi, a neki i ne.

Digao sam dalekozor i vidio stabla i kuće kako poskakuju u povećanom omjeru, a onda je Barnes preletio preko objektiva. Vratio sam se i fokusirao te ga ugledao s telefonom na uhu i dalekozorom na oĉima. On je ĉak i mahnuo.

Pregledao sam ostatak grupe, ali nisam mogao vidjeti prugaste sive hlaĉe.

“Samo da te pozdravim, Tome”, rekao je Barnes.

“Naravno”, rekao je Ricky.

Linija je pucketala dok smo jedan drugoga ĉekali. Znao sam da mogu ĉekati dulje od njega.

“Dakle, Tom”, rekao je konaĉno Barnes, “kada moţemo oĉekivati da ćete se pokupiti?”

Skinuo sam pogled s dalekozora i pogledao Francisca i Beamona i taoce. Njih sam gledao, a na ostale sam mislio.

"Ne izlazimo”, rekao je Ricky, dok je Francisco polako kimnuo glavom.

Pogledao sam kroz dalekozor i vidio Barnesa kako se smije. Nisam to ĉuo, jer je slušalicu drţao podalje od lica, ali sam vidio kako je zabacio glavu i iskesio zube. Onda se okrenuo grupi muškaraca koji su se nalazili oko njega i nešto rekao, a onda su se i neki od njih nasmijali.

“Naravno, Tome. Kada ćete...”

“Ozbiljan sam”, rekao je Ricky, a Barnes se i dalje smiješio. “Tko god da si, ništa što pokušaš neće ti upaliti.”

Barnes je odmahivao glavom, uţivajući u mojoj predstavi.

“Moţda si pametan frajer”, rekao sam i vidio kako kima glavom. “Moţda si obrazovan.

Moţda si ĉak i fakultet završio.”

Smijeh je polako nestajao s Barnesova lica. To je bilo lijepo.

“Ali ništa što pokušaš neće ti upaliti.” Spustio je dalekozor i buljio. Ne zato jer me je htio vidjeti, nego zato što je htio da ja vidim njega. Lice mu je bilo kameno. “Vjeruj mi, gospodine Diplomĉe”, rekao sam.

Ostao je mrtav hladan, dok su mu oĉi poput lasera rezale tih dvjesto metara izmeĊu nas.

A onda sam vidio kako je nešto viknuo i ponovno stavio slušalicu na uho.

“Slušaj, ti jedno govno, briga me hoćeš li izaći otamo ili ne. A ako izaĊeš, briga me je li to na nogama ili u velikoj gumenoj vreći ili u mnogo malih gumenih vrećica. Ali moram te upozoriti, Lang...” Telefon je jaĉe pritisnuo usnama i mogao sam mu ĉuti pljuvaĉku u glasu.

“Bolje ti je da ne ometaš napredak. Razumiješ ti mene? Napredak je nešto što jednostavno moraš pustiti da se dogodi.”

“Naravno”, rekao je Ricky.

“Naravno”, rekao je Barnes.

Vidio sam da je pogled skrenuo sa strane i kimnuo glavom.

“Pogledaj udesno, Lang. Plava Toyota.”

Napravio sam kako mi je naloţio i u obzor dalekozora mi je uletjela slika vjetrobrana.

Smirio sam se.

Naimh Murdah i Sara Woolf, jedno pokraj drugoga na prednjim sjedalima Toyote i piju nešto vruće iz plastiĉnih ĉaša. Ĉekaju poĉetni udarac finala kupa. Sara je gledala nešto ili ništa prema dolje, a Murdah se provjeravao u retrovizoru. Ĉini se da mu se svidjelo što je vidio.

“Napredak”, Lang, rekao je Barnesov glas. “Napredak je svima koristan.”

Zaustavio se i ponovno sam dalekozorom kliznuo nalijevo, taman na vrijeme da ga vidim kako se smiješi.

“Gledaj”, rekao sam, i pustio da mi se u glasu ĉuje zabrinutost, “samo daj da razgovaram s njom, moţe li?”

Iz kuta oka vidio sam kako se Francisco uspravio na stolici. Morao sam se pozabaviti s njime, smiriti ga, pa sam telefon odmaknuo od lica i posramljeno mu se osmjehnuo preko ramena.

“Moja mama”, rekao sam. “Brine se za mene.”

Oboje smo se malo nasmijali na to.

Ponovno sam zaškiljio kroz dalekozor i vidio da je Barnes sada stajao kraj Toyote. Sara je u autu namjestila telefon do usana, a Murdah se okrenuo na sjedalu kako bi je gledao.

“Thomas?” rekla je! Glas joj je zvuĉao tiho i ranjivo.

“Bok”, rekao sam.

Utihnuli smo i razmijenili jednu ili dvije zanimljive misli preko pišteće linije, a zatim je rekla: “Ĉekam te.”

To sam htio ĉuti.

Murdah je rekao nešto što nisam ĉuo, a zatim je Barnes gurnuo ruku kroz prozor i uzeo telefon od Sare.

“Nemamo vremena za sve ovo, Tom. Moţete priĉati do mile volje kad jednom izaĊemo.” Osmjehnuo se. “Dakle, ţeliš li nešto podijeliti sa mnom, Thomas? Koju rijeĉ, moţda? Malu rijeĉ, poput da ili ne?”

Stajao sam i gledao Barnesa kako gleda mene i ĉekao sam koliko sam se usudio. Htio sam da osjeti veliĉinu moje odluke. Sara me ĉeka.

Molim te, Boţe, daj da ovo upali.

“Da”, rekao sam.

Dvadeset i pet

Daj pripazi s time, jer je strašno ljepljivo.

VALERIE SINGLETON

Nagovorio sam Francisca da priĉeka malo s izjavom.

Htjeli smo je odmah objaviti, ali sam rekao da nam još nekoliko sati neizvjesnosti neće naškoditi. Kad jednom doznaju tko smo i mogu nam prikvaĉiti ime, priĉa će se pomalo ohladiti. Ĉak ako i uslijedi vatromet, više neće biti tajanstveno.

Samo još nekoliko sati, rekao sam.

I tako smo bdjeli cijelu noć, smjenjujući se na razliĉitim pozicijama.

Krov je bio najmanje popularan, jer je bio hladan i usamljen i nitko ga nije preuzimao na dulje od sat vremena. A inaĉe smo jeli, priĉali ili nismo, i razmišljali o svojim ţivotima i kako su nas doveli dovde. O tome jesmo li zatoĉitelji ili zatoĉenici.

Nisu nam više poslali hrane te noći, ali je Hugo našao zamrznuta peciva za hamburgere u kantini pa smo ih stavili na Beamonov stol da se odmrznu i pipkali ih kad nam nije padalo ništa drugo na pamet da napravimo.

Taoci su uglavnom dremuckali i drţali se za ruke. Francisco je razmišljao o tome da ih razdvojimo i raspodijelimo po zgradi, no na kraju je odluĉio da bi ih tako samo više trebalo ĉuvati i vjerojatno je bio u pravu. Francisco je bio u pravu u mnogo ĉemu. I slušao je savjete, što je bila lijepa promjena. Pretpostavljam da nema toliko terorista na svijetu koji su toliko dobro upoznati s uzimanjem taoca da si mogu priuštiti da se ponašaju dogmatski i kaţu: ne, ovako se to radi. Francisco se nalazio u nepoznatim vodama baš kao i većina nas i zbog toga je nekako postao bolji.

Bilo je malo iza ĉetiri, a ja sam namjestio stvari tako da budem u predvorju s Latifom kad se Francisco dovukao niz stepenice s izjavom za medije.

“Lat”, rekao je sa šarmantnim osmijehom, “idi kaţi svijetu u naše ime.”

Latifa mu je uzvratila osmijeh, oduševljena što joj je mudri stariji brat dodijelio tu ĉast, a istovremeno ne ţeleći to previše pokazati. Uzela je kuvertu od njega i gledala ga s ljubavlju dok je šepao natrag prema stubištu. “Ĉekaju te sada”, rekao je, a da se nije okrenuo. “Daj, reci im da to ide ravno na CNN, nikome drugome, a ako je ne proĉitaju, svaku rijeĉ, imat će mrtvih Amerikanaca ovdje.”

Zaustavio se kad je stigao na polukat i okrenuo se prema nama. “Dobro je pokrivaj, Ricky.”

Kimnuo sam glavom i gledali smo ga kako odlazi, a zatim je Latifa uzdahnula. Koji frajer, mislila je. Moj junak, a odabrao je mene.

Glavni razlog zašto je Francisco odabrao Latifu, naravno, bio je taj što je pretpostavio da će se smanjiti vjerojatnost oruţanog napada od strane galantnih Marokanaca ako znaju da meĊu nama ima ţena. No, nisam joj htio pokvariti doţivljaj takvim komentarom.

Latifa se okrenula i pogledala kroz glavna vrata, drţeći kuvertu i ţmirkajući prema jarkim svjetlima televizijskih ekipa. Ruku je podigla prema kosi.

“Konaĉno slavna”, rekao sam, a ona je napravila grimasu.

Krenula je preko, prema prijamnom pultu i poĉela namještati bluzu prema odrazu u staklu. Pratio sam je. “Ĉekaj”, rekao sam i uzeo kuvertu od nje te joj pomogao srediti kragnu na bluzi da izgleda kul. Kosu sam joj oslobodio iza uha i malo našušurio i obrisao joj mrlju neĉega s lica.

Samo je stajala i pustila da to napravim. Ne kao intimnost. Više kao boksaĉ u svom kutu, koji se priprema za sljedeću rundu dok ga sekundanti prskaju i trljaju i ispiru i dotjeruju.

Posegnuo sam u dţep, izvadio kuvertu i predao joj, a ona je par puta duboko udahnula.

Lagano sam joj stisnuo rame.

“Bit će sve dobro”, rekao sam.

“Nikad prije nisam bila na televiziji”, odgovorila je.

Zora. Svitanje. Praskozorje. Što god.

Obzor je još taman, ali se pojavila naranĉasta mrlja na njemu. Noć se povlaĉi natrag u zemlju, dok se sunce bori da zgrabi rub obzora.

Taoci uglavnom spavaju. Tijekom noći su se pribliţili jedan drugome, jer je bilo hladnije nego što je to itko oĉekivao i noge im više nisu prelazile rub tepiha.

Francisco izgleda umorno dok mi pruţa telefon. Noge je stavio na rub Beamonova stola i gleda CNN s iskljuĉenim zvukom, u znak paţnje prema Beamonu koji spava.

I ja sam, naravno, umoran, ali moţda u krvi trenutno imam malo više adrenalina.

Uzimam telefon od Francisca.

“Aha.” Pucketanje i elektroniĉki šumovi. A onda Barnes. “Naruĉili ste buĊenje u pet i trideset”, rekao je s osmijehom u glasu. “Što hoćeš?” I odmah shvatim da sam to rekao s engleskim naglaskom. Pogledam preko u Francisca, ali ĉini se da nije primijetio. Pa se onda okrećem natrag prema prozoru i slušam Barnesa neko vrijeme, a kad je završio, duboko udahnem, oĉajno se nadajući i ne mareći nimalo, oboje istovremeno.

“Kada?” pitam.

Barnes se cereka. I ja se nasmijem, bez bilo kojeg odreĊenog naglaska.

“Pedeset minuta”, kaţe i poklapa slušalicu. Kad se okrećem od prozora, Francisco me gleda. Trepavice mu izgledaju dulje nego ikada. Sara me ĉeka.

“Donose nam doruĉak”, rekao sam, ovaj put razvlaĉeći svoje minesotske samoglasnike.

Francisco kima glavom.

Sunce će se uskoro dići i polako popeti preko ruba prozora. Ostavljam taoce i Beamona i Francisca dok dremuckaju ispred CNN-a. Izlazim iz ureda i penjem se liftom do krova.

Tri minute kasnije, ĉetrdeset i sedam preostalo, sve je spremno koliko to moţe biti.

Stepenicama se spuštam natrag u predvorje.

Prazan hodnik, prazno stubište, prazan ţeludac. Krv mi glasno lupa u ušima, puno glasnije od zvuka nogu na tepihu. Zastajem na odmorištu drugog kata i gledam van na ulicu.

Poštena gomila, s obzirom na rano jutro.

Razmišljao sam unaprijed, zato sam zaboravio na sadašnjost. Sadašnjost se nije dogodila, ne dogaĊa se, postoji samo budućnost. Ţivot i smrt. Ţivot ili smrt. To su, shvaćate, velike stvari.

Puno veće od koraka. Koraci su malene stvarĉice, u usporedbi sa zaboravom.

Prešao sam još pola stubišta i upravo zašao za ugao polukata, kad sam ih ĉuo i shvatio koliko nisu tu pripadali – nisu pripadali jer su to bili trĉeći koraci, a nitko nije trebao trĉati u ovoj zgradi. Ne sada. Ne kada je preostalo ĉetrdeset i šest minuta.

Benjamin se pojavio iza ugla i zaustavio. “Što ima, Benj?” pitao sam što sam mirnije mogao. Na trenutak se zabuljio u mene.

Teško je disao.

“Gdje si ti, jebote?” pitao je.

Namrštio sam se.

“Na krovu sam bio”, rekao sam. “Bio sam...”

“Latifa je na krovu”, oštro je odgovorio.

Buljili smo jedan u drugoga. On je dahtao na usta, djelomiĉno zbog napora, a djelomiĉno od bijesa.

“Pa, Benj, rekao sam joj da ode u predvorje. Stiţe nam doruĉak...”

I tada, jednim ţustrim ljutitim pokretom, Benjamin je podigao Steyr na rame i privinuo obraz na kundak, dok je prstima naizmjeniĉno stiskao i puštao dršku.

A cijev puške je nestala.

Sad, kako se to moglo dogoditi, pitao sam se. Kako je cijev Steyra, dugaĉka ĉetiristo dvadeset milimetara, sa šest ţljebova u smjeru kazaljke na satu – kako je ona mogla samo nestati?

Naravno da nije mogla i da nije.

Samo mi se tako ĉinilo iz moje perspektive.

“Ti, jebeno, usrano kopile”, kaţe Benjamin.

Samo stojim tamo i buljim u crnu rupu.

Preostalo je još ĉetrdeset i pet minuta i, budimo iskreni, ovo je vjerojatno najgore moguće vrijeme da Benjamin pokrene tako veliku, široku i razgranatu temu kao što je Izdaja.

Predlaţem mu, nadam se ljubazno, da bismo mogli o tome kasnije, no Benjamin smatra da je sada bolje.

“Ti, jebeno, usrano kopile”, veli on.

Dio problema jest da mi Benjamin nikada nije vjerovao. U tome je srţ problema. Benjamin je od poĉetka imao svoje sumnje i sada ţeli da ih ĉujem, za sluĉaj da se pokušam prepirati s njime.

Poĉelo je sve, kaţe mi, s mojom vojnom obukom.

O, stvarno, Benj?

Da, stvarno.

Benjamin je leţao budan noću, buljio u krov svog šatora i pitao se gdje je i kako priglupi lik iz Minnesote nauĉio rastaviti M16 zavezanih oĉiju za upola kraće vrijeme nego što je to trebalo svima drugima. Zatim je, navodno, poĉeo razmišljati o mom naglasku i mom ukusu u odjeći i glazbi. I kako sam nabio takvu kilometraţu na Land Roveru kad sam samo išao van po pivo?

Sve su to nebitne stvari, naravno, i do sada ih je Ricky mogao sve odbaciti bez ikakvih poteškoća.

No, drugi dio problema – i ako ćemo iskreno, trenutno i veći dio – jest da je Benjamin

prtljao s telefonskom centralom tijekom mog razgovora s Barnesom. Ĉetrdeset i jedna minuta.

“Dakle, što ćemo sada, Benj?” pitam.

On lice jaĉe pritisne o kundak i ĉini mi se da vidim kako mu je prst pobijelio na okidaĉu.

“Ubit ćeš me?” pitam. “Sada? Hoćeš li povući taj okidaĉ?”

Oblizuje usne. Zna o ĉemu razmišljam.

Lagano se trza, zatim odmiĉe lice od Steyra, ali me i dalje gleda svojim ogromnim oĉima.

“Latifa”, viĉe preko ramena. Glasno. Ali ne dovoljno glasno. Ĉini se da ima poteškoća s glasom.

“Ako ĉuju pucnje, Benj”, rekao sam, “pomislit će da si ubio taoca. I napast će zgradu.

Sve će nas ubiti.”

Rijeĉ “ubiti” pogaĊa ga i na trenutak mi se ĉini da bi mogao pucati.

“Latifa”, ponavlja. Glasnije ovaj put i to mora biti zadnje. Ne smijem mu dozvoliti da treći put vikne. Krećem prema njemu, vrlo polako. Lijeva ruka mi je opuštena koliko to moţe biti.

“Mnogi tamo vani, Benj”, kaţem, miĉući se, “sada baš ţele ĉuti pucanj. Hoćeš li im to pruţiti?”

Ponovno oblizuje usne. Jednom. Dvaput. Okreće glavu prema stepenicama.

Grabim cijev lijevom rukom i guram mu je na rame. Nemam izbora. Ako mu pokušam oteti oruţje, okinut će okidaĉ, i gotov sam. Stoga ga guram prema natrag i sa strane i kako mu se lice udaljava od kundaka, desnom šakom udaram Benjamina ispod nosa.

Pada poput kamena – brţe od kamena, kao da ga neka masivna sila gura dolje na pod – i na trenutak pomislim da sam ga moţda ubio. No, onda mu se glava poĉinje micati s jedne na drugu stranu i vidim da mu krv curi s usana.

Lagano mu vadim Steyr iz ruku i povlaĉim osiguraĉ, baš kad Latifa viĉe sa stubišta.

“Da?” Mogu joj ĉuti korake sada na stepenicama. Ne brze, ali ni spore. Pogledam Benjamina.

To je demokracija, Benj. Jedan protiv mnogih.

Latifa se pojavljuje iza kuta donjeg djela stubišta, s mitraljezom još na ramenu.

“Isuse”, kaţe kad vidi krv. “Što se dogodilo?”

“Ne znam”, odgovaram. Ne gledam je. Nagnut sam preko Benjamina i uznemireno mu gledam lice. “Valjda je pao.”

Latifa prolazi kraj mene i ĉuĉne kraj Benjamina i dok to radi, ja pogledavam na sat.

Trideset i devet minuta.

Latifa se okrenula i pogledala me.

“Ja ću ovo obaviti”, kaţe. “Preuzmi predvorje, Rick.”

Tako i napravim.

Preuzimam predvorje, prednji ulaz i stepenice i sto šezdeset sedam metara od stepenica do policijske barikade.

Glava mi se uţarila dok sam stigao do tamo jer su mi ruke stegnute na njoj.

Ne ĉudi što su me pretresli kao da polaţu ispit iz pretresanja. Prijemni ispit za Kraljevski fakultet pretresanja. Pet puta, od glave do pete, usta, uši, prepone, Ċonove cipela. Gotovo svu su odjeću strgnuli s mene i ostavili me da izgledam kao otvoreni boţićni poklon. Trebalo im je šesnaest minuta.

Pustili su me još pet minuta, naslonjenog na policijski kombi s raširenim rukama i nogama, dok su oni vikali i gurali se jedni pokraj drugih. Buljio sam u tlo. Sara me ĉeka.

Kriste, i bolje joj je.

Još je jedna minuta prošla, još vikanja, još guranja i poĉeo sam pogledavati okolo, misleći o tome da ako se nešto ne dogodi uskoro, ja ću sam nešto morati poduzeti. Jebeni Benjamin. Poĉela su me boljeti ramena koliko sam već bio naslonjen.

“Dobro si to napravio, Thomas”, rekao je neki glas.

Pogledao sam na lijevo, ispod ruke, i vidio par iznošenih ĉizama Red Wing. Jedna je bila poloţena ravno na tlo, a druga iskrivljena pod pravim kutom, s prstima ukopanim u prašini.

Polako sam podigao pogled i našao ostatak Russella Barnesa.

Bio je naslonjen na vrata kombija, smiješio se i nudio mi svoju kutiju Marlbora. Nosio je koţnu pilotsku jaknu s imenom Connor zašivenim preko lijeve strane. Tko je, jebote, Connor?

Pretresaĉi su se malo udaljili, ali samo malo, iz oĉitog poštovanja prema Barnesu.

Mnogi su me još promatrali, misleći da im je moţda nešto promaknulo.

Odmahnuo sam glavom na cigarete.

“Daj da je vidim”, rekao sam.

Jer me ĉeka.

Barnes me je na trenutak promatrao, a zatim se ponovno nasmiješio. Dobro se osjećao, i opušteno i slobodno. Za njega je igra završena.

Pogledao je nalijevo.

“Naravno”, rekao je.

Leţerno se odmaknuo od kombija, od ĉega je metal na vratima odskoĉio, i rukom me je pozvao da poĊem za njim. More uskih majica i sunĉanih naoĉala razmicalo se dok smo polako hodali prema plavoj Toyoti.

S desne strane, iza ĉeliĉne barikade, stajale su televizijske ekipe, s kabelima omotanim oko nogu i plavo-bijelim svjetlima koja su probadala ostatke noći. Neke su se usmjerile na mene dok sam hodao, no većina je ostala uperena na zgradu.

CNN je oĉito imao najbolji poloţaj.

Murdah je prvi izašao iz auta, dok je Sara samo sjedila i ĉekala, buljeći kroz vjetrobran, ĉvrsto steţući ruke u krilu. Došli smo na par metara kad se okrenula da me pogleda i pokušala se osmjehnuti. Ĉekam te, Thomas.

“G. Lang”, rekao je Murdah, dok je obilazio auto i stao izmeĊu mene i Sare. Nosio je tamnosivi kaput i bijelu košulju bez kravate. Sjaj na ĉelu mi se ĉinio nešto bljeĊi nego što se sjećam i imao je izrast od nekoliko sati, ali inaĉe je dobro izgledao.

A zašto i ne bi?

Sekundu ili dvije mi je buljio u lice, a zatim kratko, zadovoljno klimnuo glavom. Kao da nisam napravio ništa više nego mu razumno dobro pokosio travnjak.

“Dobro”, konaĉno je rekao.

Uzvratio sam pogled. Prazan pogled, jer mu trenutno nisam baš ništa htio pruţiti. “Što je dobro?” rekao sam.

Ali, Murdah je gledao preko mog ramena, nešto signalizirao i osjetio sam da se nešto miĉe iza mene.

“Vidimo se, Tom”, rekao je Barnes.

Okrenuo sam se i vidio da je poĉeo odlaziti, polagano hodajući unatraške nehajnim, opuštenim, nedostajat-ćeš-mi stilom. Kad su nam se sreli pogledi, lagano, ironiĉno mi je salutirao, a zatim se okrenuo na peti i krenuo prema vojnom dţipu koji je bio parkiran iza gomile vozila. Plavokosi muškarac u civilu je pokrenuo motor kad se Barnes pribliţio, a zatim dvaput zatrubio kako bi rastjerao gomilu koja je bila ispred dţipa. Okrenuo sam se prema Murdahu.

Sad je studiozno prouĉavao moje lice, malo pobliţe, malo struĉnije. Poput plastiĉnog kirurga. “Što je dobro?” Ponovio sam i priĉekao dok je moje pitanje proputovalo golemu udaljenost izmeĊu naša dva svijeta.

“Napravio si što sam ţelio”, konaĉno je rekao Murdah. “Kao što sam i predvidio.”

Ponovno je kimnuo glavom. Ovdje malo recnuti, ovdje malo zategnuti – da, mislim da moţemo nešto napraviti s ovim licem.

“Neki ljudi, g. Lang”, nastavio je, “neki moji prijatelji rekli su mi da ćete praviti

probleme. Da ste ĉovjek koji će nas moţda pokušati odjebati.” Još je dublje uzdahnuo. “Ali bio sam u pravu. I to je dobro.”

Onda, dok mi je još promatrao lice, stao je u stranu i otvorio suvozaĉka vrata na Toyoti.

Promatrao sam Saru kako se polako okreće u sjedalu i izlazi van. Ispravila se, s rukama prekriţenim na prsima kao da se brani od hladne zore i podigla je lice prema meni.

Bili smo tako blizu.

“Thomas”, rekla je i na sekundu sam si dopustio da utonem u te oĉi, duboko u njih, i dodirnem to nešto što me je dovelo ovdje. Nikada neću zaboraviti taj poljubac.

“Sara”, rekao sam.

Ispruţio sam ruke i zagrlio je objeruĉke – zaklanjajući je, obavijajući je, skrivajući je od svega i svih – a ona je samo stajala tako i drţala ruke ispred svog tijela.

Zato sam spustio desnu ruku sa strane i zavukao je izmeĊu naših tijela, preko naših trbuha, opipavajući, traţeći kontakt.

Dodirnuo sam ga. Primio sam ga.

“Zbogom”, šapnuo sam.

Pogledala me je.

“Zbogom”, rekla je.

Metal je bio topao od njenog tijela.

Pustio sam je i okrenuo se polako prema Murdahu.

Tiho je priĉao na mobitel, gledao prema meni, smiješio se, glave lagano pognute na stranu. A kad je snimio moj izraz lica, znao je da nešto nije u redu. Spustio je pogled na moju ruku i osmijeh mu je išĉeznuo s lica kao kora od naranĉe s automobila u punoj brzini.

“Isuse Kriste”, rekao je glas iza mene, pa sam pretpostavio da je još netko valjda vidio pištolj. Nisam mogao biti siguran jer sam se zagledao u Murdahove oĉi.

“Gotovo je”, rekao sam.

Murdah me je gledao i spustio je mobitel s usta.

“Gotovo je”, ponovio sam. “Nije otkazano.” “Što... o ĉemu to priĉaš?” pitao je.

Murdah je stajao i gledao pištolj i ta spoznaja, ljepota ovog našeg malog prizora, talasala se kroz more uskih majica.

“Nisam vas odjebao”, rekao sam, “već sam vas zajebao.”

Dvadeset i šest

Sunce je stavilo svoj šešir, Hip hip Hura L. ARTHUR ROSE I DOUGLAS FURBER

Sad smo opet na krovu konzulata. Samo da znate.

Sunce već poskakuje duţ obzorja, pretvarajući tamni nebeski pokrivaĉ u magloviti pojas bjeline. Mislim si kako bi, da je po mome, helikopter do sada već bio u zraku. Sunce je tako snaţno, tako ţarko, tako beznadno zasljepljujuće, da je, koliko ja znam, helikopter moţda već i stigao – moţda pedeset helikoptera već lebdi dvadesetak metara iznad mene i promatraju me kako odmotavam dva paketa smeĊeg, masnog papira.

Osim što bih ih, naravno, ĉuo.

Nadam se.

“Što ţeliš?” pita Murdah.

Iza mene je, na udaljenosti od nekih šest metara. Lisicama sam ga privezao za poţarne stepenice dok sam nastavljam svojim poslom i sve mi se ĉini da mu se to baš i ne sviĊa. Djeluje nervozan. “Što ţeliš?” viĉe.

Ne odgovaram, pa nastavlja vikati. Ne baš rijeĉima. Ili bar ne nekima koje bih ja prepoznao. Fućkam par taktova neke melodije da blokiram tu buku i nastavljam spajati spojnicu A s potpornim jeziĉkom B, dok pazim da se kabel C ne zapetlja s drţaĉem D. “Ono što ţelim”, napokon kaţem, “je da vidiš kako dolazi. To je sve.”

Okrećem se sada da ga pogledam, da vidim kako se loše osjeća. Jako loše, ali uviĊam da me to ne smeta previše.

“Lud si”, viĉe i trza zapešćima. “Tu sam. Vidiš?” Nasmije se ili se gotovo nasmije jer ne moţe vjerovati koliko sam glup. “Tu sam. Postdiplomac neće doći jer sam ja ovdje.”

Ponovno se okrećem i ţmirkam prema niskom zidu Sunĉeve svjetlosti.

“Pa, nadam se, Naimh”, kaţem. “Stvarno se nadam. Nadam se da još imaš više od jednog glasa.”

Nastupio je muk, a kad se ponovno okrećem prema njemu, vidim da je sjaj zamijenjen mrštenjem.

“Glas”, konaĉno kaţe, tihog glasa.

“Glas”, ponavljam.

Murdah me paţljivo promatra.

"Ne razumijem te”, kaţe.

Pa uzimam duboki dah i pokušavam mu objasniti.

“Nisi ti trgovac oruţjem”, kaţem. “Više nisi. Oduzeo sam ti taj privilegij. Jer ti je takva karma. Nisi bogat, nisi moćan, nemaš veza, nisi ĉlan Garricka.” To ne doţivljava, tako da moţda nikad nije ni bio. “U ovom si trenutku samo ĉovjek. Poput svih nas ostalih. A kao ĉovjek, imaš pravo na samo jedan glas. A nekada ni na to.”

Paţljivo promišlja prije nego odgovori. Zna da sam ljut i da mora njeţno postupati sa mnom.

“Ne znam o ĉemu priĉaš”, kaţe.

“Da, znaš”, odgovaram. “Samo ne znaš znam li ja o ĉemu priĉam.” Sunce malo više migolji, propinje se na vrhove prstiju da nas bolje vidi. “Priĉam o dvadeset i šest drugih ljudi koji će imati neposredne koristi od uspjeha Postdiplomca i stotinama, moţda i tisućama, ljudi koji će imati posredne koristi. Ljudi koji su radili i lobirali i podmićivali i prijetili, pa ĉak i ubijali, samo da bi došli ovako blizu. I oni svi imaju pravo glasa. Barnes sada s njima razgovara, traţit će da odgovore s da ili ne i tko zna kakve će na kraju biti brojke?”

Murdah je sada vrlo miran. Oĉi su mu širom otvorene kao i usta, kao da mu se ne sviĊa okus neĉega.

“Dvadeset i šest”, kaţe vrlo tiho. “Kako znaš da ih je dvadeset i šest? Kako to sve znaš?”

Sloţim facu da izraţava skromnost.

“Bio sam financijski novinar”, kaţem. “Otprilike sat vremena. Ĉovjek iz Smeets Velde Kerpleina pratio je tvoj novac za mene. Puno sam tako doznao.”

Spušta pogled i jako se koncentrira. Mozak ga je u ovo uvalio, pa ga mozak mora iz ovoga i izvući.

“Naravno”, kaţem i tjeram ga da me prati, “moţda si u pravu. Moţda će se tih dvadeset i šest dogovoriti i otkazati, obustaviti zadatak, što već. Samo, ja se ne bih kladio svojim ţivotom

na to.”

Zašutim jer smatram da sam na ovaj ili onaj naĉin zasluţio to pravo.

“Ali vrlo ću se rado kladiti tvojim”, kaţem.

To ga protrese i trgne iz mrtvila.

“Lud si”, viĉe. “Znaš to? Znaš da si lud?”

“Tako je”, kaţem. “Pa nazovi ih. Nazovi Barnesa, reci mu da zaustavi sve. Na krovu si s luĊakom i tulum se odgaĊa. Iskoristi svoj jedan glas.”

Odmahuje glavom.

“Neće doći”, kaţe. A onda puno tišim glasom: “Neće doći jer sam ja ovdje.”

Slijeţem ramenima jer mi to jedino pada na pamet. Trenutno mi se baš slijeţe ramenima. Tako sam se osjećao prije skakanja padobranom.

“Reci mi što ţeliš”, zaviĉe Murdah odjednom i poĉinje lisicama lupati po ţeljeznim poţarnim stepenicama. Kad ga ponovno pogledam, vidim svijetlu, svjeţu krv na njegovim zapešćima.

Jadniĉak. “Ţelim gledati izlazak Sunca”, kaţem.

Francisco, Cyrus, Latifa, Bernhard i krvavi Benjamin pridruţili su nam se na krovu jer je ovo izgleda mjesto gdje se trenutno nalaze zanimljivi ljudi. Preplašeni su i zbunjeni na razne naĉine, ne mogu shvatiti što se to dogaĊa; izgubili su mjesto u scenariju i nadaju se da će netko uskoro uzviknuti broj stranice na kojoj se nalazimo.

Nepotrebno je reći da je Benjamin dao sve od sebe da druge okrene protiv mene. No, to više nije bilo dovoljno kad su me vidjeli kako se vraćam u konzulat s pištoljem uperenim o Murdahov vrat. To im je bilo ĉudno. Neobiĉno. Ne u skladu s Benjaminovim ludim teorijama o Izdaji.

I tako sad stoje preda mnom, a pogledi im lete od mene do Murdaha, njuše zrak, dok se Benjamin trese od napora da me ne ubije.

“Ricky, koji se kurac dogaĊa?” pita Francisco.

Polako ustajem, osjećam kako mi nešto krĉka u koljenima i odmiĉem se da se divim plodovima svog truda.

A onda se okrećem i mašem rukom prema Murdahu. Ovaj sam govor nekoliko puta vjeţbao i mislim da sam ga više-manje savladao.

“Ovaj je ĉovjek”, kaţem im, “bio trgovac oruţjem.” Malo se pribliţujem poţarnim stepenicama jer ţelim da me svi dobro ĉuju. “Zove se Naimh Murdah, direktor je sedam razliĉitih tvrtki i većinski vlasnik u još ĉetrdeset jednoj. Ima kuće u Londonu, New Yorku, u Kaliforniji, na jugu Francuske, zapadu Škotske i na sjeveru svega s bazenom. Ukupna neto vrijednost mu je nešto više od milijarde dolara”, što me tjera da pogledam Murdaha, “a to mora da je bio uzbudljiv trenutak, Naimh. Velika torta tog dana, mogu zamisliti.” Ponovno gledam svoju publiku. “Što je još vaţnije, s naše toĉke gledišta, jedini je potpisnik više od devedeset zasebnih bankovnih raĉuna, a s jednog nam posljednjih šest mjeseci isplaćuje plaće.”

Izgleda da se nitko ne ţeli ovdje ubaciti pa ţurim zadati glavni udarac.

“Ovaj je ĉovjek zamislio, organizirao, opskrbio i financirao Maĉ pravde.” Nastala je tišina.

Samo je Latifa ispustila zvuk, malo je frknula u nevjerici ili od straha ili bijesa. Ostali su tiho.

Dugo bulje u Murdaha, kao i ja. Sada primjećujem da ima krvi i na vratu – moţda sam ga malo grubo vukao uz stepenice – no osim toga, dobro izgleda. A zašto i ne bi?

“Sranje”, konaĉno kaţe Latifa.

“Tako je”, kaţem. “Sranje. Gospodine Murdah, to je sranje. Slaţete li se vi s time?”

Murdah se isto zagledao u nas i oĉajniĉki pokušava odmjeriti tko je od nas najmanje lud.

“Slaţete li se vi s time?” ponavljam.

“Mi smo revolucionarni pokret”, kaţe Cyrus odjednom, što me tjera da pogledam Francisca – jer je zapravo njegov posao to reći. Ali Francisco se mršti, gleda oko sebe, i znam da razmišlja o razlici izmeĊu planirane akcije i stvarne akcije. Nije ovako izgledalo u brošuri, jada se u sebi Francisco.

“Naravno da jesmo”, potvrĊujem. “Mi smo revolucionarni pokret s komercijalnim sponzorom. To je sve. Ovaj ĉovjek”, i pokazujem na Murdaha što dramatiĉnije mogu, “vam je namjestio, namjestio je svima nama, namjestio je svijetu, kako bi kupovali njegovo oruţje.”

Malo se pomiĉu. “To se zove marketing. Agresivni marketing. Stvaranje potraţnje za proizvodom na mjestu gdje su nekoć samo rasli narcisi. To je ono ĉime se ovaj ĉovjek bavi.”

Okrećem se i gledam ovog ĉovjeka u nadi da će se pridruţiti i reći da, sve je to istina, sve do rijeĉi. Ali Murdah, izgleda, ne ţeli razgovarati, pa umjesto toga svi šutimo. Mnogo nepovezanih misli nam vrluda po glavi i sudaraju se jedna s drugom.

“Oruţje”, konaĉno kaţe Francisco. Glas mu je tih i prigušen, kao da se javlja odnekud kilometrima udaljeno. “Kakvo oruţje?”

To je to. Trenutak kada im moram objasniti tako da shvate.

I da povjeruju.

“Helikopter”, kaţem i sad me svi gledaju. I Murdah. “Šalju helikopter ovdje da nas

ubije.”

Murdah se nakašljava.

“Neće doći”, kaţe, a ja nisam siguran pokušava li u to uvjeriti mene ili sebe. “Ja sam ovdje i neće doći.”

Okrećem se prema ostalima.

“Svakog trenutka”, kaţem, “helikopter će se pojaviti, iz onog smjera.” Pokazujem prema Suncu i primjećujem da se jedino Bernhard okreće. Ostali me samo i dalje gledaju.

“Helikopter koji je manji, brţi i bolje naoruţan nego išta što ste prije vidjeli u ţivotu. Doći će ovdje, vrlo brzo, i sve će nas poskidati s krova ove zgrade. Vjerojatno će i krov skinuti, kao i sljedeća dva kata, jer je ta mašina nevjerojatno moćna.”

Zavlada tišina, a neki se zagledaju u svoja stopala. Benjamin otvara usta da nešto kaţe ili, još vjerojatnije, nešto vikne, ali Francisco pruţa ruku i spušta je na Benjaminovo rame.

Onda me pogleda.

“Znamo da šalju helikopter, Rick”, kaţe.

Opa. To ne zvuĉi dobro. To ne zvuĉi ni pribliţno dobro. Pogledom im prelazim preko lica i kada mi se oĉi susretnu s Benjaminovima, on se više ne moţe kontrolirati.

“Ne shvaćaš li, ti, govno jedno jebeno?” viĉe i gotovo se smije koliko me mrzi. “Uspjeli smo.” Poĉinje skakutati na mjestu i vidim da mu je nos ponovno prokrvario. “Uspjeli smo, a tvoja je izdaja bila uzalud.”

Ponovno gledam Francisca.

“Nazvali su nas, Rick”, kaţe, a glas mu je još uvijek tih i udaljen. “Prije deset minuta.”

“Da?” pitam.

Svi me sad gledaju dok Francisco govori. “Šalju helikopter”, kaţe. “Da nas odvede na aerodrom.” Uzdahne, a ramena mu se malo spuste. “Pobijedili smo.”

O, jebo vas ja, mislim u sebi.

I tako mi tu stojimo, u pustinji prljavog asfalta, s nekoliko ventilacijskih ispusta nalik na palme, dok ĉekamo ţivot ili smrt. Mjesto na suncu ili mjesto u tami.

Moram sad progovoriti. Već sam ih nekoliko puta pokušao dobiti da me saslušaju, ali kolege su zapoĉeli neki neobvezan, blesav razgovor o tome kako će me baciti s krova, pa sam se povukao. Ali sada je Sunce savršeno. Bog se sagnuo, stavio Sunce na metu i upravo u torbi traţi štap za golf. Ovo je savršeno vrijeme i moram progovoriti.

“I što će se dogoditi?” pitam.

Nitko ne odgovara iz jednostavnog razloga što nitko i ne moţe. Svi znamo što ţelimo da se dogodi, naravno, ali ţelja više nije dovoljna. Sjena pada izmeĊu ideje i stvarnosti, i tako to.

Svi upiru poglede u mene. Upijam ih.

“Ostat ćemo ovdje, to je plan?”

“Zaveţi, jebote”, kaţe Benjamin.

Ignoriram ga. Moram. “Ĉekamo ovdje, na krovu, da doĊe helikopter. Tako su rekli?” Još nitko ne odgovara.

“Jesu li kojim sluĉajem rekli da stanemo u red, s velikim ţarkim naranĉastim krugovima oko nas?” Tišina. “Mislim, samo se pitam kako im ovo još moţemo olakšati.”

Uglavnom se obraćam Bernhardu, zato što imam dojam da on jedini nije siguran. Ostali su se primili za slamku. UzbuĊeni su, nadaju se, odluĉuju hoće li sjediti kraj prozora ili ne, i hoće li imati vremena da odu u duty free – ali Bernhard se poput mene svako malo okreće i ţmiri prema suncu i moţda isto misli da bi ovo bilo dobro vrijeme za nekoga napasti. Ovo je savršeno vrijeme i Bernhard se osjeća izloţeno ovdje na krovu.

Okrećem se prema Murdahu.

“Reci im”, kaţem.

Odmahuje glavom. Ne odbija. Samo je zbunjen i strah ga je i još štošta drugo. Napravim par koraka prema njemu, što ponuka Benjamina da zrak probode svojim mitraljezom.

Moram nastaviti.

“Reci im da je ono što sam rekao istina”, kaţem. “Reci im tko si.”

Murdah na trenutak zatvara oĉi i onda ih širom otvara. Moţda se nadao da će naći lijepo odrţavane travnjake i konobare u bijelim jaknama ili strop jedne od svojih spavaćih soba; no kad je jedino što vidi nekolicina prljavih, gladnih, prestrašenih ljudi s oruţjem, skljoka se uz ogradu.

“Znaš da sam u pravu”, kaţem. “Helikopter koji će doći, ti znaš ĉemu sluţi. Što će napraviti. Moraš im reći.” Napravim još nekoliko koraka. “Reci im što se dogodilo i zašto će umrijeti. Iskoristi svoj glas.”

Ali Murdah je iscrpljen. Brada mu je na prsima i oĉi su mu se ponovno sklopile.

“Murdah...” kaţem i zaustavljam se jer je netko ispustio kratak, sikćući zvuk. To je bio Bernhard. Stoji mirno i gleda dolje na krov, glavom nagnutom na jednu stranu. “Ĉujem ga”, kaţe.

Nitko se ne miĉe. Ukoĉili smo se.

A onda ga i ja ĉujem. A zatim Latifa, pa onda Francisco.

Daleka muha u dalekoj boci.

Murdah ga je ili ĉuo ili je vjerovao da smo ga mi ostali ĉuli. Brada mu se podigla s prsa i oĉi su mu širom otvorene.

No, ne mogu ga ĉekati. Pribliţavam se ogradi. “Što to radiš?” pita Francisco.

“Ova će nas stvar ubiti”, kaţem.

“Dolazi da nas spasi, Ricky.”

“Ubit će nas, Francisco.”

“Ti, jebeno govno”, viĉe Benjamin. “Koji kurac sad radiš?”

Svi me sad gledaju. Slušaju i gledaju. Zato što sam posegnuo za svojim malim šatorom smeĊeg masnog papira i razotkrio blago koje se u njemu nalazilo.

Britanski Javelin je lagani, supersoniĉni, samostalan raketni sistem zemlja-zrak. Ima dvofazni raketni motor na kruto gorivo te pruţa domet djelovanja izmeĊu pet i šest kilometara, teţak je, sve u svemu, tridesetak kilograma i isporuĉuje se u svim bojama, pod uvjetom da je maslinastozelena.

Sustav se sastoji od dvije priruĉne jedinice; prva je zapeĉaćena lansirna kutija koja sadrţi projektil, a druga poluautomatski sustav navoĊenja, koji ima mnogo vrlo malih, vrlo pametnih, vrlo skupih elektroniĉkih stvarĉica u sebi. Kada se sklopi, Javelin je u stanju fenomenalno obaviti jedan zadatak.

Obara helikoptere.

Zato sam ga i zatraţio, znate. Bob Rayner bi mi nabavio automatski ĉajnik, sušilo za kosu ili BMW kabriolet kada bih mu platio odgovarajuću svotu.

Ali, rekao sam ne, Bob. Skloni te primamljive stvari. Ţelim veliku igraĉku. Ţelim Javelin.

Ovaj specifiĉni model, prema Bobu, pao je na straţnji dio kamiona koji je napuštao vojno skladište blizu Colchestera. Moţda se pitate kako se takvo što moţe dogoditi u ovo moderno doba, s kompjuteriziranim popisom robe i priznanicama i naoruţanim ljudima koji stoje na kapijama – ali, vjerujte mi, vojska se ne razlikuje od Harrodsa. Gubitak zaliha je stalan problem.

Javelin su paţljivo s kamiona skinuli neki Raynerovi prijatelji, te su ga prebacili na donju stranu VW minibusa, gdje je i ostao, hvala Bogu, sljedeće dvije tisuće kilometara na putu do Tangera.

Ne znam je li par koji je vozio autobus znao da se tamo nalazi. Samo znam da su bili NovozelanĊani.

“Spusti to”, viĉe Benjamin.

“Ili?” pitam.

“Ubit ću te, jebote”, viĉe i pribliţava se rubu krova.

Nastala je tišina koju je ispunilo zujanje. Muha u boci je ljuta.

“Briga me”, odgovaram. “Stvarno. Ako to spustim, ionako sam mrtav. Zato ću ga se i dalje drţati, hvala na pitanju.”

“Cisco”, viĉe Benjamin oĉajniĉki. “Pobijedili smo. Rekao si da smo pobijedili.” Nitko mu ne odgovara, pa tako Benjamin ponovno poĉinje cupkati. “Ako puca na helikopter, ubit će nas.”

Sada se ĉuje više uzvika. Puno više. Ali teţe je odrediti otkuda vika potjeĉe jer se zujanje postupno pretvara u klepetanje. Klepetanje iz smjera Sunca.

“Ricky”, kaţe Francisco i shvaćam da sada stoji odmah iza mene. “Spusti to.”

“Ubit će nas, Francisco”, kaţem.

“Spusti to, Ricky. Brojim do pet. Spusti to ili ću te ubiti. Ne šalim se.”

I mislim da to stvarno i misli. Mislim da stvarno vjeruje da je ovaj zvuk, ovo lupanje krilima Milost, a ne Smrt.

“Jedan”, kaţe.

“Na tebi je, Naimh”, kaţem i postavljam oko na gumeni obrub nišana. “Reci im sada istinu. Reci im kakva je ovo mašina i što će napraviti.”

“Ubit će nas”, viĉe Benjamin i ĉini mi se da ga vidim kako skakuće negdje s moje lijeve strane.

“Dva”, kaţe Francisco. Prelazim na sustav navoĊenja. Zujanje je nestalo, prigušeno niţim frekvencijama buke helikoptera. Bas tonovi. Klepetanje krila.

“Reci im, Naimh. Ako me ubiju, svi ćete umrijeti. Reci im istinu.”

Sunce prekriva nebo, prazno i nemilosrdno. Prisutni su samo Sunce i klepetanje.

“Tri”, kaţe Francisco i odjednom mi se iza lijevog uha naĊe nešto metalno. Moţda je to ţlica, ali mislim da nije.

“Da ili ne, Naimh? Što će biti?” “Ĉetiri”, kaţe Francisco.

Buka je sada golema. Golema kao Sunce.

“Ubij ga”, kaţe Francisco.

Ali to nije Francisco. To je Murdah. I ne govori, nego vrišti. Poludio je. Trga lisice, krvari, viĉe, baca se, šutira šljunak po krovu. A sada mi se ĉini da je Francisco poĉeo vikati na njega, govoriti mu da zaveţe, dok Bernhard i Latifa viĉu jedno na drugoga ili na mene.

Ĉini mi se, ali nisam siguran. Svi su poĉeli nestajati, znate. Blijede, ostavljaju me u vrlo tihom svijetu.

Jer ga sada mogu vidjeti.

Malen, crn, brz. Mogao bi to biti i kukac ispred nišana. Postdiplomac.

Hydra rakete. Hellfire rakete zrak-zemlja. Cilindri od 0,50. Šesto kilometara na sat, po potrebi. Samo jedna prilika.

Doći će i odabrati svoje mete. Od nas se nema ĉega bojati. Hrpa ludih terorista puca iz automatskih pušaka. Ne bi pogodili ni vrata na štali.

Dok Postdiplomac moţe izbrisati cijelu prostoriju zgrade jednim pritiskom gumba.

Samo jedna prilika.

Ovo jebeno sunce. Zasljepljuje me, zaklanja mi prizor na nišanu.

Oĉi su mi zasuzile od blještavila slike, ali drţim ih otvorene.

“Spusti to”, govori Benjamin. Viĉe u moje uho, s udaljenosti od tisuće kilometara.

“Spusti to.”

Isuse, što je brz. Vrluda izmeĊu krovova, na oko osamsto metara.

“Ti jebeno usrano kopile.”

Hladno i tvrdo na mom vratu. Netko me definitivno pokušava sprijeĉiti. Gura mi cijev kroz vrat.

“Ubit ću te!” viĉe Benjamin.

“Skini sigurnosni poklopac i povuci okidaĉ. Vaš je Javelin sada spreman, gospodo.”

Ruka podrhtava.

“Spusti to.”

Krov je eksplodirao. Jednostavno se raspao. A zatim, djeliĉak sekunde kasnije, zvuk topovske paljbe. Nevjerojatna, zaglušujuća buka koja trese tijelom. Komadi kamena poletjeli su uvis i u stranu, svaki komad jednako smrtonosan kao i granate koje su ih podigle. Prašina i nasilnost i razaranje. Ustuknuo sam i okrenuo se, a suze su mi potekle niz lice ĉim sam se oslobodio sunca.

Izvršio je prvi napad. Nevjerojatnom brzinom. Brţe od iĉega što sam ikada vidio, svega osim borbenog aviona. I nevjerojatno je okretan. Samo je spustio lakat i zarotirao se. Bez oklijevanja na jednu stranu, okret, bez oklijevanja na drugu. Ništa izmeĊu.

Mogao sam osjetiti okus njegovih ispušnih dimova.

Ponovno sam digao Javelin i kad sam to napravio, vidio sam Benjaminovu glavu i

ramena na desetak metara od sebe. A ostatak, jebo me svak‟ ako znam gdje je.

Francisco je ponovno vrištao na mene, ali ovaj put na španjolskom, tako da nikad neću doznati što je htio.

Evo ga, dolazi. Na ĉetiristo metara.

I ovaj put ga stvarno mogu vidjeti.

Sunce je sada bilo iza mene, diţe se, dobiva na brzini i sja punom snagom na taj mali crni smotuljak mrţnje koji mi se pribliţava. Kriţić na nišanu. Crna toĉka.

Ravno leti. Bez vrludanja. Ĉemu? Hrpa ludih terorista, nema se s te strane ĉega bojati.

Vidim pilotovo lice. Ne na nišanu, već u mislima. Od prvog napada, u misli mi se uvukla slika pilotova lica.

Ajmo.

Povlaĉim okidaĉ, ispaljujem termalnu bateriju i hrabrim samog sebe dok me u prvoj fazi silina ispaljenog projektila odbacuje na ogradu.

Newton, pomislio sam.

Pribliţava se sada. Brz kao i prije, brţi od iĉega, ali mogu te vidjeti.

Vidim te, ti jebeno usrano kopile.

Ukljuĉila se druga faza motora, odbacivši Javelin naprijed, oduševljeno i nestrpljivo.

Pustimo psa goniĉa.

Samo ga drţim. To je sve što radim. Drţim ga na nišanu.

Kamera u jedinici za nišanjenje prati trag plamena projektila, usporeĊuje ga sa signalima iz nišana – a ako doĊe do nepodudaranja, projektilu se šalje znak za ispravljanje greške.

Sve što trebam napraviti je drţati ga na nišanu.

Dvije sekunde.

Jedna sekunda.

Latifu je izbijeni komad zida porezao po obrazu i gadno je krvarila.

Sjedili smo u Beamonovu uredu, a ja sam pokušavao zaustaviti krvarenje ruĉnikom, dok nas je Beamon pokrivao Hugovim Steyrom.

Neki su se drugi taoci isto doĉepali oruţja i sada su bili raštrkani po sobi i usplahireno gledali van kroz prozore. Pogledao sam unaokolo ta usplahirena lica i odjednom sam osjetio iscrpljenost.

I glad. Strašnu glad.

U hodniku su se ĉuli neki zvukovi. Koraci. Vikanje na arapskom i francuskom, a zatim na engleskom.

“Daj to pojaĉaj!” rekao sam Beamonu.

Preko ramena je bacio pogled na televizor, gdje je neka plavuša otvarala usta. Ispod je pisalo “Connie Fairfax – Casablanca”. Nešto je ĉitala.

Beamon je koraknuo prema naprijed i pojaĉao glasnoću. Connie je imala lijep glas.

Latifa je imala lijepo lice. Krv iz rane se poĉela zgušnjavati. “...predala je prije tri sata CNN-u mlada ţena arapskog izgleda”, rekla je Connie, a onda su prikazali snimku malog, crnog helikoptera, koji su oĉigledno snašle ozbiljne poteškoće.

Connie je nastavila ĉitati.

“Zovem se Thomas Lang”, rekla je. “Na ovu su me akciju prisilili duţnosnici ameriĉke obavještajne sluţbe kako bi se toboţe ubacili u teroristiĉku organizaciju Maĉ pravde.” Slika se vratila na Connie kako podiţe pogled i pritišće slušalicu u uhu.

Muški je glas rekao: “Connie, nisu li oni bili odgovorni za atentat u Austriji?”

Connie je rekla da, apsolutno si u pravu. Osim što je u pitanju bila Švicarska.

A onda je spustila pogled na list papira.

“Maĉ pravde zapravo financira trgovac oruţjem sa Zapada, zajedno s odmetnicima ameriĉke CIA-e.”

Vikanje u hodniku se smirilo i kad sam pogledao prema vratima, vidio sam Solomona kako tamo stoji i gleda me. Kimnuo je glavom, jednom, a zatim je polako ušao u sobu, probijajući se kroz uništeni namještaj. Iza njega se pojavio ĉopor uskih majica.

“Istina je”, urlao je Murdah, a ja sam se okrenuo prema televiziji, da vidim kako su uspjeli snimiti njegovo priznanje na krovu. Da budem iskren, nije baš bilo nešto. Vrhovi nekoliko glava, koje se povremeno miĉu. Murdahov je glas bio izobliĉen, obavijen pozadinskom bukom, djelomice zato što nisam mogao postaviti radiomikrofon dovoljno blizu poţarnih stepenica. Ali ja sam ga svejedno mogao prepoznati, što znaĉi da će to moći i drugi.

“G. Lang završava svoju izjavu”, kaţe Connie, “tako da CNN-u daje valnu duţinu od 254,125 megaherca, VHF frekvenciju na kojoj je napravljena ova snimka. Nitko još nije identificirao snimljene glasove, no ĉini se...”

Rukom sam dao Beamonu znak.

“Sada moţete iskljuĉiti, ako ţelite”, rekao sam. No, ostavio ga je i nisam se namjeravao svaĊati s njime.

Solomon se naslonio na rub Beamonova stola. Na trenutak je pogledao Latifu, a onda mene.

“Ne bi li trebao okupljati osumnjiĉenike?” rekao sam.

Solomon se malo osmjehnuo.

“G. Murdah je trenutno doista priliĉno zaokupljen”, rekao je. “I gospoĊica Woolf je u dobrim rukama. A što se tiĉe gospodina Russella P. Barnesa...”

“On je upravljao Postdiplomcem”, rekao sam.

Solomon je podigao obrvu. Odnosno, ostavio ju je na mjestu i malĉice spustio tijelo.

Izgledao je kao da danas više ne ţeli nikakva iznenaĊenja.

“Rusty je nekada upravljao helikopterima u mornarici”, rekao sam. “Tako se zapravo i upleo u ovo.” Lagano sam odmaknuo ruĉnik s Latifina obraza i vidio da se krvarenje zaustavilo.

“Misliš li da mogu telefonirati odavde?”

Deset dana kasnije letjeli smo u Englesku u RAF-ovu Herculesu. Sjedala su bila tvrda, kabina je bila buĉna i nije bilo filmova. Ali, bio sam sretan.

Sretan sam bio dok sam gledao Solomona kako spava, zavaljen na drugom kraju kabine, sa smeĊim balonerom smotanim ispod glave i rukama sklopljenim na trbuhu. Solomon je uvijek bio dobar prijatelj, no kad je spavao, gotovo da sam ga volio.

Ili sam moţda samo zagrijavao svoj mehanizam za ljubav i spremao ga za nekog drugog.

Da, vjerojatno se o tome radi.

Sletjeli smo na RAF-ov Coltishall odmah nakon ponoći i jato automobila nas je slijedilo dok smo se vozili do hangara. Nešto kasnije, vrata su se glasno otvorila i hladan norfolški zrak se popeo gore. Duboko sam ga udahnuo.

Vani je ĉekao O‟Neal, s rukama duboko zavuĉenima u dţepove balonera i ramenima skupljenim oko ušiju. Bradom je trznuo prema meni, a Solomon i ja smo pošli za njim do Rovera.

O‟Neal i Solomon su sjeli naprijed, a ja sam klizimo iza njih, polagano, jer sam htio uţivati u ovom trenutku. “Hej”, rekao sam.

“Hej”, rekla je Ronnie.

Nastupila je stanka, ali jedna od onih ugodne vrste. Ronnie i ja smo se nasmiješili jedno drugome i kimnuli.

“GospoĊica Crichton je jako ţeljela biti ovdje da vas doĉeka”, rekao je O‟Neal i rukavicom obrisao vlagu s prednjeg stakla.

“Stvarno?” rekao sam.

“Stvarno”, rekla je Ronnie.

O‟Neal je pokrenuo motor, a Solomon je petljao po odmagljivaĉu.

“E pa”, rekao sam, “ono što gospoĊica Crichton ţeli, to svakako mora i dobiti.”

Ronnie i ja smo se i dalje smiješili, dok je Rover krenuo iz baze u norfolšku noć.

U idućih šest mjeseci meĎunarodna prodaja zemlja-zrak raketa Javelin povećala se za nešto više od četrdeset posto.

KRAJ

Bilješka o piscu

James Hugh Calum Laurie (1959., Oxford), poznat kao Hugh Laurie – a za mnoge jednostavno doktor House – engleski je glumac, pisac, glazbenik i redatelj. Obrazovao se na Eton Collegeu i Selwyn Collegeu u Cambridgeu, gdje je studirao arheologiju i antropologiju.

Njegov je otac osvojio zlatnu olimpijsku medalju u Londonu 1948. kao ĉlan britanske veslaĉke momĉadi, a Laurie se u mladosti takoĊer uspješno bavio veslanjem. On i njegov partner osvojili su nacionalno prvenstvo u dvojcu 1977., a na svjetskom juniorskom prvenstvu završili su kao ĉetvrti. Sljedeće ga je godine mononukleoza povukla iz daljnjeg natjecanja.

U to doba se Laurie pridruţuje dramskom klubu studenata Cambridgea Footlights Club, gdje upoznaje Emmu Thompson, kasnije poznatu glumicu. Dok je bio na turneji s Footlightsom, upoznao je glumca i dramatiĉara Stephena Frya. Njih dvojica suraĊuju na The Cellar Tapes, predstavi s kojom su 1981. nastupili na edinburškom Fringe festivalu i osvojili Perrier Pick, nagradu za najbolju komediju. Zatim Laurie autorski sudjeluje i glumi u humoristiĉkoj seriji Alfresco (1983./„84.), zajedno s Benom Ekonom, Emmom Thompson i Fryem. To je Laurieja dovelo do angaţmana u seriji Blackadder (Crnaguja), a izmeĊu 1987. i 1995. on i Fry su napisali i izveli 26 epizoda komiĉkog serijala A Bit of Fry and Laurie. IzmeĊu ostalih humoristiĉkih serija, radio je i na Jeeves and Wooster (1990. – 1993.), ponovo s Fryem.

Laurie je uvjerljivo usvojio ameriĉki naglasak za ulogu dr. Gregoryja Housea u medicinskoj drami House (2004. – 2012.), koja mu je donijela svjetsku popularnost, a za nju je, izmeĊu ostalih priznanja, dobio dva Zlatna globusa (2006., 2007.). Laurie je i reţirao nekoliko epizoda u serijalu. Što se filmskih uloga tiĉe, komedija Peter’s Friends (1992.) ponovno je ujedinila nekoliko bivših kolega iz studentskog Footlightsa, a Laurie je poslije dijelio scene s Thompson u adaptaciji romana Jane Austen Razum i osjećaji (1995.). Nakon toga se pojavio u filmovima kao što su Cousin Bette (1998.), Stuart Little (1999.), Flight of the Phoenix (2004.), i The Oranges (2011). Obaveze u Houseu omele su Lauriejevu karijeru na velikom platnu i njegove se znaĉajnije filmske uloge tek mogu oĉekivati.

Uz glumu, Laurie se iskazao i kao glazbenik koji svira klavir, gitaru, bubnjeve,

harmoniku i saksofon, a nastupa i kao pjevaĉ. Objavio je zapaţene solo albume Let Them Talk (2011.) i Didn’t It Rain (2013.), nastupao na festivalima i turnejama, okupivši oko sebe bend vrsnih glazbenika. U glazbi takoĊer ponekad vidimo Lauriejevu humoristiĉnu crtu, primjerice u blues-pjesmi Sperm Pest in the Morning (2010.).

U kontekstu Lauriejeve zaista fascinantne višestruke nadarenosti, njegov knjiţevni talent ostao je u blagoj medijskoj sjeni i mnogima u Hrvatskoj dosad nepoznat, premda je kao pisac izvanredno talentiran i slojevit humorist – ne posve “neozbiljan”, ali definitivno smiješan – što samo svjedoĉi da sve što Laurie radi nosi prepoznatljiv, osobni peĉat. Tko god voli dr.

Housea, voljet će, uvjereni smo, i ovu knjigu, koja je napisana prije serije, što samo svjedoĉi o tome koliko je Laurie dr. Housea modelirao prema svojim zamislima s obzirom na to da je i glavni junak romana Vrlo komplicirana trgovina (1996., naslov izvornika The Gun Seller) po duhu i tipu humora, zapravo, vrlo blizak Houseu mada je daleko od titule doktora.

Laurie je roman nakladniku poslao pod pseudonimom, ne ţeleći da odluka o objavljivanju ima veze s njegovom glumaĉkom karijerom. Djelo je dobilo odliĉne kritike i bilo izvrsno prihvaćeno od publike i prije Lauriejeve houseovske reputacije. Ukratko, nije ovdje rijeĉ o izletu u knjiţevnost jedne zvijezde, nego o ĉovjeku ĉiji su talenti ispremiješani i povezani u kompletnu umjetniĉku liĉnost ĉiji se lucidan humor, ispod kojeg se uvijek nazire i drama, osjeća u svemu što radi. To je Lauriejev duh i moţete ga naći u ovoj knjizi.