Sidny Sheldon Andjeo tame

1

Sidni Šeldon i Tili Bagšo ANDJEO TAME

2

Njegova krila su siva i polegla, Azrael, anđeo smrti, Pa ipak, duše koje Azrael donosi Iz tame i hladnoće, Dižu pogled ispod tih savijenih krila, I vide ih optočene zlatom.

ROBERT GILBERT VELŠ, „AZRAEL“ (1917)

3

PRVI DEO PRVO POGLAVLJE

LOS Anđeles 1996.

Primio je poziv oko devet sati uveče. „Jedinice 8A73. Javite se, molim vas.“ „Aha, Da, ovo je 8A73.“ Policajac u patroli je zevao ispred radio-stanice. Bila je to dugačka, dosadna noć tokom koje je obilazio Zapadni Holivud i bio je spreman da ode na spavanje. „Šta se dešava?“ „Imamo hitan poziv. Ženska osoba. Histerična.“ „Verovatno moja žena“, našalio se. „Zaboravio sam da nam je juče bila godišnjica. Želi moja jaja na tanjiru.“ „Vaša žena je Špankinja?“ „Jok.“ „Onda nije ona.“ Ponovo je zevnuo. „Adresa?“ „Loma vista četiristo dvadeset.“ „Fini kraj. Šta se desilo, služavka je zaboravila da stavi dovoljno kavijara na njen tost?“ Telefonista se nasmejao. „Verovatno PN.“ Porodično nasilje. „Verovatno?“ „Ta Gospođa je toliko vrištala da je bilo teško razumeti šta govori. Mi šaljemo podršku, ali ste vi najbliži. Koliko brzo možete vi, momci, da stignete do tamo?“ Policajac je oklevao. Miki, njegov ortak, već je ranije bio napustio smenu da bi se sastao sa još jednom droljom na Bulevaru Holivud. Miki je menjao kurve kao što drugi muškarci menjaju čarape. Znao je da ne bi trebalo da ga pokriva, ali je Miki bio tako đavolski šarmantan, da bi odbiti tog momka bilo ravno pokušaju da plivate uz rečnu bujicu. Šta da radi? Ako prizna da je sam, obojica će biti otpušteni. Ali ni alternativa da se sam pojavi na PN nije bila nimalo privlačna. Nasilni muževi obično nisu bili veliki obožavaoci LAPD-ja*.

Jebiga. *LAPD-(LosAngeles Police Department), policija Los Anđelesa. (Prim. prev.)

4

„Bićemo tamo za pet minuta.“ Bilo bi bolje za Mikija da ta njegova drolja nešto vredi.

Ispostavilo se da je Loma vista četiristo dvadeset ogromno, prostrano imanje uređeno u stilu španske misije iz dvadesetih godina, smešteno visoko na Holivud Hilsu. Neupadljiva kapija obrasla bršljanom, ugrađena u zid debljine četiri i po metra, davala je malo nagoveštaja o raskoši koja se krila iza nje: široka prilazna staza i vrtovi toliko veliki i savršeno uređeni da su više podsećali na privatna sportska igrališta nego na okruženje privatne kuće.

Pozornik jedva da je zapazio luksuzno imanje. Posmatrao je mesto zločina.

Otvorena kapija.

Ulazna vrata odškrinuta.

Nema znakova nasilnog ulaska.

Mesto je bilo jezivo tiho. Izvadio je svoje oružje. „Policija!“ Nije bilo odgovora. Kad je zamro eho njegovog glasa, negde iznad je začuo tiho ječanje, kao čajnik koji samo što nije proključao. Uzrujano se popeo stepenicama.

Proklet bio, Miki. „Policija!“ uzviknuo je ponovo, ovog puta glasnije. Jecanje je dolazilo iz jedne od spavaćih soba. Upao je unutra sa upernim pištoljem. Kog đavola? Začuo je neku ženu kako vrišti, zatim gadno krckanje svoje lobanje kad je udarila u patos. Drvene daske su bile klizave kao naftna mrlja.

Ali nisu bile klizave zbog nafte. Bile su klizave zbog krvi.

Detektiv Deni Makgvajer iz Odeljenja za ubistva pokušao je da sakrije svoje razočaranje.

Služavka je govorila nerazumljivo. „Pudo haber sido el diablo! El diablo!“ To nije njena greška, detektiv Deni Makgvajer je podsećao sebe. Sirota žena je bila sama u kući kad ih je pronašla. Nije čudo što je i dalje histerična. „Esa pobre mujer! Quien podia hacer una cosa terrible como esa?“ Posle šest godina provedenih u Ubistvima, bilo je potrebno mnogo da se detektivu Deniju Makgvajeru prevrne želudac. Ali mu se ovde to dogodilo.

Posmatrajući pokolj ispred sebe, Deni je bio svestan da se hamburger iz In-N-Out, koji je ranije pojeo, bori da dođe do njegovog jednjaka na očajničkom putu prema slobodi. Nije čudno što je policajac koji je prvi došao na mesto zločina izgubio tu bitku. Pred njim je bilo delo manijaka.

Da nije bilo crvenog mora krvi, koja je curila na patos, možda bi izgledalo kao provala.

Spavaća soba je bila ispreturana, fioke otvorene, kutije za nakit prazne, odeća i fotografije svuda razbacane. Ali pravi užas je ležao na dnu kreveta. Dva tela, muškarac i žena. Prva žrtva, stariji muškarac u pižami, grla prerezanog sa nekoliko suludih rezova, da mu je glava bila skoro potpuno rastavljena od vrata. Bio je vezan, čvrsto vezan, poput životinje u klanici, nečim što je izgledalo kao konopci za penjanje. Ko god da ga je ubio, vezao je njegovo unakaženo telo uz nago telo druge žrtve, neke žene. Veoma mlade, veoma lepe 5

žene, sudeći po savršenom obliku njene figure, mada joj je lice bilo tako strašno izudarano da je teško bilo reći išta sa sigurnošću. Jedan pogled na njena krvava bedra i pubični predeo, međutim, jasno je ukazivao na jedno: ona je bila divljački silovana.

Pokrivši usta rukom, detektiv Deni Makgvajer se primakao telima. Miris sveže krvi je bio veoma jak. Ali nije zbog toga ustuknuo. „Donesite nož“, rekao je služavki. Gledala ga je bezizražajno. „Cuchillo“, ponovio je. „Odmah! I neka neko pozove hitnu pomoć. Ona diše.“ Donet je nož. Veoma pažljivo je Deni Makgvajer počeo da seče kanape kojima su muškarac i žena bili vezani. Izgleda da je njegov dodir probudio ženu. Počela je tiho da plače, gubeći svest i povremeno se ponovo vraćajući sebi. Deni se nagnuo nisko tako da su mu usta bila blizu njenog uveta. Bez obzira na užasno stanje u kome se nalazila, nije mogao da ne primeti koliko je lepa, sa tamnom kosom i jedrim grudima, sa mekanom, mlečnom kožom deteta. „Ja sam policajac“, prošaputao je. „Sada ste bezbedni. Odvešćemo vas kod lekara.“ Kad su se kanapi olabavili, glava starog čoveka se groteskno naslonila na Denijevo rame, kao neka jeziva maska za Noć veštica. On se zagrcnuo.

Jedan od njegovih ljudi ga je dotakao po ramenu. „Očigledno provala, gospodine. Sef je ispražnjen. Nestao je nakit i neke slike.“ Deni je klimnuo glavom. „Imena žrtava?“ „Kuća pripada Endruu Džejksu.“ Džejks. Ime mu je bilo poznato. „On je trgovac slikama.“ ,,A devojka?“ „Anđela Džejks.“ „Njegova ćerka?“ Policajac se nasmejao. „Unuka?“ „Ne, gospodine. Ona mu je supruga.“ Glupo, pomisli Deni. Naravno da mu je supruga. Ipak je ovo Holivud. Matori Džejks je sigurno vredeo čitavo bogatstvo.

Konačno su konopci popustili. Dok nas smrt ne rastavi, pomislio je Deni kad se Anđela Džejks bukvalno stropoštala u njegove ruke, odvojivši se od tela supruga. Skinuvši svoj mantil, Deni ga prebaci preko njenih ramena, prekrivši njenu golotinju. Bila je ponovo svesna i drhtala je. „Sve je u redu“, rekao joj je. „Sada ste bezbedni. Anđela, zar ne?“ Devojka je klimnula glavom bez reči. „Možete li mi reći šta se dogodilo, draga?“ Digla je pogled prema njemu i tek tada je Deni video razmere njenih povreda. Dva modra oka, jedno toliko otečeno da je bilo sasvim zatvoreno, i poderotine po čitavom gornjem delu tela. Ožiljci od ogrebotina. Deni je pomislio, Sigurno se borila kao vrag. „On me je povredio.“

6

Jedva je šaputala. Činilo se da joj sam govor predstavlja napor i iscrpljuje je.

„Samo polako.“ Zastala je. Deni je čekao. „Rekao je da će pustiti Endrua ako... ako ja...“ Spazivši krvavo telo svog supruga, briznula je u nekontrolisan plač. „Neka ga neko pokrije, za boga miloga“, odbrusi Deni. Kako očekuju da čuje od devojke išta smisleno sa tim jezivim prizorom baš tu pored nje. „Ne možemo, gospodine. Još ne. Forenzičari nisu završili posao sa telom.“ Deni je sevnuo očima prema svom naredniku. „Rekao sam da ga pokrijete.“ Narednik je pobledeo. „Gospodine.“ Navukli su ćebe preko tela Endrua Džejksa, ali je bilo previše kasno. Njegova supruga je već bila u duboko potresena, njihala se napred-nazad, staklastog pogleda, mrmljajući nešto za sebe. Deni nije bio siguran šta to ona govori. Zvučalo je kao: „Nemam život.“ „Da li je stigla hitna pomoć?“ „Da, gospodine. Upravo je došla.“ „Dobro.“ Detektiv Deni Makgvajer se malo udaljio od žrtve, pozvavši rukom svoje ljude da se okupe oko njega u malu gomilu. „Potreban joj je lekar i procena psihijatra.

Policajče Menendez, vi idite sa njom. Pobrinite se da je prvo pregleda lekar sudske medicine i da mi dobijamo kompletnu sliku o silovanju, briseve, testove krvi, sve neophodno. „Naravno, gospodine.“ Sutra će detektiv Deni Makgvajer ispitivati Anđelu Džejks natenane. Večeras nije sposobna za tako nešto. „Bilo bi bolje da povedete služavku sa sobom dok to radite“, dodao je. „Ne mogu da zamislim da je slušam ovde kako mi cvili na uvo.“ U sobu je ušao mršav, plavokos mladić sa naočarima od roga. „Izvinite što sam zakasnio, gospodine.“ Detektiv Dejvid Hening je možda bio osvedočen čudak, ali je zato imao najbolji smisao za logično zaključivanje u policiji. Detektiv Deni Makgvajer je bio oduševljen što ga vidi. „A, Hening. Dobro. Pozovi osiguranje, napravi mi spisak svega što je uzeto. Zatim proveri zalagaonice i veb-sajtove, vidite šta će se pojaviti.“ Hening je klimnuo glavom. „A neko neka ide do preduzeća za bezbednost. Ovakva kuća sigurno ima najsavremeniji alarmni sistem, ali izgleda kao da se naš ubica samo ušetao ovde večeras.“ Policajac Menendez reče: „Služavka je pomenula daje čula neki glasan udarac oko osam sati uveče.“ „Pucanj?“

7

„Ne. To sam je pitao, ali je rekla da je više ličilo kao da pada komad nameštaja. Bila je krenula na sprat da proveri šta je to, ali ju je Gospođa Džejks sprečila, jer ona će lično otići.“ „Zatim šta?“ „Zatim ništa. Služavka je otišla na sprat oko osam i četrdeset pet da odnese starcu kakao, kao i obično. Tada ih je pronašla i pozvala 911.“ Njegov kakao? Deni Makgvajer je pokušao da zamisli bračni život Džejksovih. Zamislio je bogatog, razvratnog starca kako svake večeri proteže svoje artritične udove u krevetu pored svoje vitke, seksi mlade neveste a zatim čeka služavku da mu donese šolju slatkog kakaoa! Kako je Anđela Džejks mogla da podnese da bude pion u rukama tako oronulog stvorenja? Deni je zamišljao kako njegovi koščasti, pegavi prsti miluju Anđeline grudi, njene kukove. Mada je bilo nerazumno, ta pomisao ga je razljutila.

Da li je još nekog tako razljutila? Deni se pitao. Dovoljno razljutila da bi ubio?

Rano sledećeg jutra, detektiv Deni Makgvajer se odvezao do Zdravstvenog centra Sidars Sinaj. Bio je uzbuđen. Bio je to njegov prvi važan slučaj ubistva. Žrtva, Endru Džejks, bio je izdanak visokog društva Beverli Hilsa. Slučaj, kao što je ovaj, mogao bi da ubrzano lansira Denijevu karijeru u orbitu ako bude vukao dobre poteze. Ali Deni nije bio uzbuđen samo zbog mogućnosti napredovanja u karijeri. Bilo je to i zato što će ponovo videti Anđelu Džejks.

Mlada Gospođa Džejks je posedovala neku neodoljivu privlačnost, nešto izvan te njene lepote i tog unakaženog tela stvorenog za seks, koje je proganjalo Denija u snovima prošle noći. Svi posredni dokazi su ukazivali na to da je devojka besramni lovac na blago. Ipak, Deni se nadao da to nije tačno. Da postoji neko drugo objašnjenje za njen brak sa čovekom koji je mogao da joj bude deda. Deni Makgvajer je mrzeo lovce na blago. Nije želeo da prezire Anđelu Džejks. „Kako je pacijentkinja?“ Dežurna bolničarka ispred privatne sobe Anđele Džejks je pogledala Denija podozrivo. „Ko se raspituje?“ Deni joj je pokazao svoju značku i najzanosniji irski osmeh. „O! Dobro jutro, detektive.“ Bolničarka mu je uzvratila osmehom, krišom bacivši pogled na njegovu levu ruku da proveri nosi li burmu. Za jednog policajca je bio neobično zgodan: zelenoplave oči i bujna, gusta, kovrdžava, crna kosa za koju bi njen mladić ubio. „Pacijentkinja je umorna.“ „Koliko je umorna? Mogu li da je ispitam?“ Možete da ispitate mene, pomislila je bolničarka, diveći se Denijevoj bokserskoj građi ispod jednostavne bele košulje bruks braders. „Možete je posetiti ako budete pažljivi sa njom. Dali smo joj malo morfijuma zbog bola po licu. Polomljena joj je leva jagodična kost, a jedno oko je prilično povređeno. Ali je svesna.“ „Hvala“, reče Deni. „Biću što je moguće kraći.“

8

Za bolničku sobu, bila je luksuzna. Na zidovima su visila odabrana ulja na platnu.

Tapacirana stolica vezli-berel stajala je u uglu za posetioce, a pored prozora je treperila nežna orhideja u saksiji. Anđela Džejks je bila naslonjena na dva perjana jastuka. Modrice oko njenih očiju su prešle iz boje šljive od prethodne noći u tamne dugine boje. Sveži šavovi preko čela davali su joj zabrinjavajući izgled krojačke lutke, ali je i dalje bila zadivljujuće lepa, privlačna na onaj način koji Deni nikada da tada nije video. „Dobar dan, gospođo Džejks.“ Ponovo je izvadio svoju značku. „Detektiv Makgvajer.

Nisam siguran da li se sećate. Upoznali smo se sinoć.“ Anđela Džejks se slabašno nasmešila. „Naravno da vas se sećam, detektive. Vi ste mi dali svoj kaput. Lajle, ovo je policajac o kome sam ti pričala.“ Deni se osvrnuo oko sebe. Naslonjen na zid iza njega, mirno je stajao verovatno najzgodniji čovek koga je Deni video sa ove strane filmskog platna. Visok i maslinastog tena, sa savršenim crtama jednog lovca, zift-crne kose i plavih očiju bademastog oblika kao kod sijamske mačke, mrko je pogledao Denija. Kad se pomerio, u skupocenom odelu šivenom po meri, bilo je to kao da gledate ulje koje se razliva preko jezera, glatko i tečno, skoro viskozno.

Deni ga je odmah ispravno procenio. Advokat. Prezrivo je iskrivio gornju usnu. Osim nekih časnih izuzetaka, detektiv Deni Makgvajer nije bio ljubitelj advokata. „Ko ste vi i šta radite ovde? Gospođa Džejks ne bi trebalo da prima posete.“ „Lajl Renalto.“ Glas ovog čoveka je podsećao na mačje predenje. Prišavši Anđelinom krevetu, položio je ruku samouvereno preko njene. „Ja sam porodični prijatelj.“ Deni je pogledao u dvoje neverovatno zgodnih mladih ljudi kako se drže za ruke i doneo neizbežan zaključak. Aha, tako je. A ja sam kraljica od Sabe.

Porodični prijatelj, sutra malo. „Lajl je bio Endruov advokat“, rekla je Anđela. Glas joj je bio tih i promukao, nimalo nalik na prestravljeni šapat od prethodne večeri. „Končita ga je zvala prošle večeri da ga obavesti šta se dogodilo i on je došao pravo ovamo.“ Stegla je zahvalno ruku Lajla Renalta, dok su joj na oči navirale suze. „On je neverovatan.“ Kladio bih se da jeste. „Ako ste u stanju da govorite, gospođo Džejks, želeo bih da vam postavim nekoliko pitanja.“ Lajl Renalto reče osorno: „Ne sada. Gospođa Džejks je preumorna. Ako dostavite pitanja meni, pobrinuću se da na njih odgovori, ali tek pošto se odmori.“ Deni odvrati prezrivo: „Mislim da se nisam vama obratio, gospodine Renalto.“ „Bilo kako bilo, Gospođa Džejks je upravo preživela jedno neopisivo mučenje.“ „Znam. Pokušavam da uhvatim čoveka koji je to uradio.“ „Ne samo da je prisustvovala ubistvu svog supruga, već je i divljački silovana.“ 9

Deniju je ponestajalo strpljenja. „Sasvim mi je jasno šta se dogodilo, gospodine Renalto. Bio sam tamo.“ „Ja nisam bila svedok Endruovog ubistva.“ Oba muškaraca su se okrenula da pogledaju Anđelu, ali je njena pažnja bila u potpunosti usmerena ka Deniju. To mu je dalo besmisleno osećanje trijumfa, pa se primakao njenom krevetu, okrznuvši Renalta. „Da li biste hteli da mi kažete šta ste vi lično videli?“ „Anđele, ne moraš ništa da kažeš“, umešao se advokat. Deni je podigao obrvu zbog ovako prisnog oslovljavanja. „Anđeo, tako me je od milja zvao suprug“, objasnila je Gospođa Džejks. „Svi njegovi prijatelji su me tako zvali. Ni u kom slučaju zato što sam ja neki anđeo.“ Nasmejala se slabašno. „Sigurna sam da sam povremeno umela i da namučim sirotog Endrua.“ ,,U to uopšte ne verujem“, reče Deni. „Pričali ste mi o prošloj večeri. O onome što se dogodilo.“ „Da. Endru je bio u krevetu na spratu. Ja sam bila u prizemlju i nešto sam čitala.“ „Koliko je bilo sati?“ Razmišljala je. „Mislim, oko osam. Čula sam buku na spratu.“ „Kakvu buku?“ „Udarac. Pomislila sam da je Endru možda pao sa kreveta. Imao je sličnih padova u poslednje vreme. Bilo kako bilo, Končita je utrčala, i ona je čula buku, ali sam joj rekla da ću ja otići gore. Endru je bio dostojanstven čovek, detektive. Kad bi on...“, pokušavala je da nađe pravu reč. „Kad bi osetio nemoć iz bilo kog razloga, ne bi želeo da ga takvog zatekne Končita. Želeo bi da ja budem tamo.“ „Znači, otišli ste sami?“ Duboko je udahnula i zatvorila oči, skupljajući snagu da se priseti događaja. Lajl Renalto je zakoračio napred. „Anđele, molim te. Nema potrebe da se potresaš.“ ,,U redu je, Lajle, stvarno, detektiv treba da zna.“ Okrenula se ponovo prema Deniju. „Otišla sam sama. Kad sam ulazila u spavaću sobu, neko me je udario otpozadi. To je poslednje čega se sećam, bola u glavi. Kad sam se probudila, on je... on me je silovao.“ „Možete li da opišete tog čoveka?“, upitao je Deni. Iz iskustva je znao da je najbolji način da smirite usplahirenog svedoka, držati se konkretnih činjenica. Ako započnete sa glupostima kao: „Znam da je za vas ovo sigurno veoma bolno“, bujica osećanja navire i vi ste ga zauvek izgubili.

Anđela Džejks je odmahnula glavom. „Volela bih da mogu, ali je nosio masku, fantomku.“ „A kakve je građe?“ „Većinu vremena je bio iza mene. Ne znam. Zdepast, čini mi se. Ne visok, ali svakako jak. Ja sam se borila, i on me je udario. Rekao je da će povrediti Endrua ako mu ne

10

dozvolim da nastavi. Zato sam prestala da se borim.“ Suze su joj se slivale niz natečene obraze. „Gde je bio vaš muž tada? Da li je pokušao da vam pomogne? Da aktivira alarm?“ „On je...“ Preko lica joj prelete zbunjen izraz. Bacila je pogled prema Lajlu Renaltu, ali je on gledao u stranu. „Ne znam gde je bio Endru. Nisam ga videla. Na krevetu, možda? Ne znam.“ ,,U redu je“, reče Deni, osećajući da je sve uznemirenija. “Nastavite.

Prestali ste da se borite.“ „Da. Pitao me je za kombinaciju našeg sefa i ja sam mu je dala. Onda me je ponovo silovao. Kad je završio, ponovo me je udario. Kad sam se osvestila... prvo čega se sećam bili ste vi, detektive.“ Pogledala je Denija u oči i on je osetio kako mu se želudac grči, usled čega je odmah zaboravio sledeće pitanje. Lajl Renalto je neopaženo iskoristio zatišje. „Končita, domaćica Džejksovih, rekla mi je da je odnet sav Anđelin nakit i nekoliko vrednih minijatura. Da li sam u pravu?“ Pre nego što je Deni mogao da odgovori da nema običaj da odaje poverljive informacije o istrazi ubistva „porodičnom prijatelju“, Anđela je upala ljutito: „Baš me briga za prokleti nakit! Endru je mrtav! Volela sam svog supruga, detektive.“ „Siguran sam da je tako, gospođo Džejks.“ „Molim vas da pronađete životinju koja je to učinila.“ Deni se vratio u mislima na scenu zločina od prošle noći: krvlju natopljen pod, skoro otkinuta glava starog čoveka, odvratne, skaredne ogrebotine na butinama Anđele Džejks, zadnjici i grudima. Životinja je prava reč.

Ispred sobe Anđele Džejks nije bilo ni traga ni glasa od simpatične bolničarke. Dok je Deni stajao i čekao lift, Lajl Renalto mu je nečujno prišao. „Ne cenite mnogo advokate, zar ne, detektive?“ Advokatov glas se promenio od neprijateljskog do poniznog. Deniju se više dopadao neprijateljski ton. Bez obzira na sve, bio je to neobično pronicljiv komentar. „Zbog čega tako mislite, gospodine Renalto?“ Lajl se nasmejao. „Zbog vašeg lica. Osim, naravno, ukoliko samo mene, lično, ne simpatišete.“ Deni nije ništa rekao. Lajl je nastavio. „Niste jedini, znate. Moj otac je strašno mrzeo advokate. Bio je duboko razočaran kad sam završio prava. Vidite, potičem iz pomorske porodice. Što se tate tiče, za njega je postojala samo Pomorska akademija SAD ili ništa.“ Deni se pitao: Zašto li mi on priča sve ovo?

Stigao je lift. Deni je ušao i pritisnuo dugme G ali je Lajl podmetnuo ruku da zadrži vrata. Njegove lepe crte lica su se uozbiljile, a mačije oči blesnule u znak opomene. „Anđela Džejks je moja bliska prijateljica. Ne želim da je uznemiravate.“ Deni je izgubio strpljenje.

11

„Ovo je istraga o ubistvu, gospodine Renalto, a ne kviz sa dvadeset pitanja. Gospođa Džejks mi je ključni svedok. U stvari, trenutno su ona i njena kućna pomoćnica moji jedini svedoci.“ „Anđela nije videla tog čoveka. To vam je već bila kazala.“ Deni se namrštio. „Mislio sam da je gospodin Džejks bio i vaš bliski prijatelj. Pomislio sam da biste i vi želeli da nađemo njegovog ubicu?“ „Naravno da želim“, odbrusio je Lajl. „Ili možda niste bili toliko bliski sa Endruom Džejksom kao s njegovom suprugom. Da li je to posredi?“ Činilo se da ovo zabavlja Lajla Renalta. „Moram vam reći da, za jednog detektiva, prilično loše procenjujete ljude. Mislite da smo Anđela i ja ljubavnici?“ „Da li ste?“ Advokat se zlobno nasmejao. „Ne.“ Deni je očajnički želeo da mu poveruje. „Ovo je trostruki zločin, gospodine Renalto“, rekao je, sklanjajući advokatovu ruku sa vrata lifta. „Silovanje, pljačka i ubistvo. Iskreno vam savetujem da ne pokušavate da ometate moju istragu, stajući između mene i svedoka.“ „Da li je to pretnja, detektive?“ „Nazovite to kako vam drago“, reče Deni.

Renalto je otvorio usta da odgovori ali su se vrata lifta zatvorila, uskraćujući mu priliku da njegova reč bude poslednja. „Doviđenja, gospodine Renalto.“ Pet minuta nakon toga, kad je stigao na Bulevar Vilšir, zazvonio je Denijev mobilni telefon. „Hening. Šta imaš za mene?“ „Nažalost, ne mnogo toga, gospodine. Nema ničega u zalagaonicama, ničeg onlajn.“ Deni se namrštio. „Ipak, još je rano.“ „Da, gospodine. Proverio sam i Džejksov testament.“ Deni se razvedrio. ,,I?“ „Supruga sve nasleđuje. Nema drugih rođaka. Nema dobrotvornih ustanova.“ „Koliki je ukupan iznos?“ „Posle odbijanja poreza, oko četiri stotine miliona dolara.“ Deni je zviznuo. Četiri stotine miliona dolara. To je popriličan razlog za ubistvo. Nije posredi to da je Anđela Džejks osumnjičena. Teško da je jadna žena mogla da sebe siluje i pretuče. Čak i da je tako, Deni se setio reči koje je Anđela neprestano ponavljala mrmljajući sebi u bradu prošle večeri: Nemam život.

Sa četiri stotine miliona u banci, sada svakako ima život. Život kakav poželi.

12

„Još nešto?“, upitao je svog narednika. „Samo još jedno. Nakit. Iz sefa je odneto nakita u vrednosti nešto više od milion dolara i kutija za nakit gospode Džejks.“ Deni je čekao na poentu. ,,I?“ „Ništa od toga nije bilo osigurano. Dijamanti vredni sedmocifrene sume, i vi ih ne ubacite u polisu vlasništva domaćinstva. Malo je čudno, slažete li se?“ Stvarno je izgledalo čudno. Ali Denijeve misli nisu bile usmerene na propuste Endrua Džejksa u vezi sa osiguranjem. „Slušaj“, rekao je. „Želim da mi proveriš čoveka po imenu Lajl Renalto. R-E-N-A-L-T-O. Kaže da je bio advokat starog Džejksa.“ „Svakako“, reče detektiv Hening. „Šta tačno tražim?“ Detektiv Deni Makgvajer reče iskreno: ,,U tome je i problem. Nemam pojma.“

13

DRUGO POGLAVLJE

Marakeš, Maroko 1892.

Devojčica je gledala kroz prozor kočije na ulice koje su bile prepune prljavštine i živosti i buke i smrada i sirotinje i smeha, i sa sigurnošću osećala: ona će umreti u ovom mestu.

Poslata je ovamo da umre.

Odrasla je u izobilju, uz privilegije i, iznad svega, u miru, u prostranoj palati u pustinji.

Jedinica jednog plemića i njegove mnogo voljene žene, dobila je ime Mirjam, po majci velikog proroka, i Bahija, što je značilo „veoma lep“, i od najranijeg detinjstva nije znala ni za šta drugo osim za pohvale i ljubav. Spavala je u sobi sa zlatnim listićima na zidovima, u krevetu od fino rezbarene slonove kosti. Nosila je svilu tkanu u Uarzazatu i bojenu u Esauiri u oker i indigo i crveno, dopremljenu po visokoj ceni sa Bliskog istoka. Imala je sluge koji su je oblačili, koji su je kupali, koji su je hranili, i još sluga da je podučavaju Kuranu i muzici i poeziji, drevnoj poeziji njenih pustinjskih predaka. Bila je lepa i spolja i iznutra, dete lepog lica i blage naravi kakvo bi svaki plemeniti otac samo poželeo, dragulj visoko cenjen iznad svih rubina i ametista i smaragda koji su krasili vratove i zglobove sve četiri žene njenog oca.

Ta palata, sa svojim svežim, senovitim dvorištima, vodoskocima i ptičijom pesmom, tacnama ušećerenog badema i srebrnim šoljama zaslađenog čaja od nane, bila je ceo Mirjamin svet. Bilo je to mesto zadovoljstva i spokoja, gde se igrala sa braćom i sestrama, skrivala se iza debelih kamenih zidina od okrutnog pustinjskog sunca i svih drugih životnih opasnosti. Da nije bilo jednog strašnog, neočekivanog događaja, Mirjam bi bez sumnje proživela život u tom blagoslovenom pozlaćenom zatvoru. Ovako, kada joj je bilo deset godina, njeno idilično detinjstvo se naglo i zauvek završilo. Mirjamina majka, Lejla Bahija, napustila je njenog oca i otišla sa drugim čovekom, odjahavši jedne noći u pustinju da se više nikada ne vrati.

Mirjamin otac, Abdulah, bio je dobar i častan čovek, ali ga je Lejlino neverstvo slomilo.

Kako se Abdulah sve više povlačio iz života i svakodnevnog vođenja domaćinstva, istupile su ostale supruge. Oduvek su zavidele mlađoj, lepšoj Lejli, i smetala im je pristrasnost koju je Abdulah pokazivao prema njihovom detetu. One su počele borbu da se otarase Mirjam.

Predvođene Rimom, Abdulahovom slavoljubivom prvom ženom, nagovarale su svog supruga da negde pošalje dete.

Porašće u zmiju, kao i njena majka, i sve nas upropastiti. Ista je kao ona.

Već sam je videla kako baca poglede prema slugama, pa čak i prema Kasimu, svom rođenom bratu!

Na kraju, previše slab da bi se odupro, i previše skrhan bolom da bi svoju kćer mezimicu pogledao u lice to je tačno, Mirjam je zaista bila ista kao i Lejla, sve do mekane krivine njenih trepavica, Abdulah je popustio pod Riminim pritiskom. Mirjam će poslati da živi kod jednog od njegove braće, Sulejmana, bogatog trgovca tkaninama u Marakešu.

Devojčica je plakala kad je kočija tandrčući prošla kroz kapije palate i kad je napustila, prvi i poslednji put, jedini dom za koji je znala. Pred njom se pružalo peščano prostranstvo, očigledno beskrajno, turobno ali divno platno iscrtano narandžastom i žutom bojom, što se 14

menjaju od boje tamne rđe do najbleđe mlaćenice. Trebalo je tri dana jahanja do grada, i dok se zidine drevnih grudobrana nisu pojavile na vidiku, prošli su samo kraj nekoliko nomadskih kolibica i ponekog trgovačkog karavana koji se s mukom probijao kroz pustoš.

Mirjam je počela da se pribojava da možda uopšte ne postoji taj grad. Ako je to samo zlobni plan njenih maćeha da je izbace u divljinu, kao što to rade sa zločincima u pesmama koje joj je mama nekada čitala. A onda, iznenada, našla se usred tog ljudskog mravinjaka, zbrke lepote i ružnoće, minareta i straćara, izobilja i siromaštva, gospodara i gubavaca.

To je to, pomislila je prestrašena devojčica, zaglušena galamom bučnih ruku koje su udarale u kočiju dok su prolazili, pokušavajući da joj prodaju urme ili kim ili male ružne drvene lutke. Apokalipsa. Rulja. Oni će me ubiti.

Ali Mirjam nije ubijena. Umesto toga, dvadeset minuta kasnije, sedela je u jednoj od mnogobrojnih kitnjastih gostinskih soba u stričevom rijadu u blizini suka, kako pijucka isti čaj od nane na koji je bila navikla u svojoj kući i kako joj umivaju ruke i noge ružinom vodicom.

Uskoro je u sobu ugegao mali, okrugli čovečuljak sa najdubljim i najsnažnijim glasom koji je Mirjam ikada čula. Smešeći se, zgrabio ju je u naručje i obasuo poljupcima. „Dobro došla, dobro došla, najdraža devojčice!“ brundao je. „Abdulahova kćer, da, da, da. Dobro došla, pustinjska ružo. Dobro došla, i želim da napreduješ i cvetaš još više u mom skromnom domu.“ U stvarnosti, rijad strica Sulejmana je bio sve samo ne skromni dom. Manja po prostranstvu od palate njenog oca, ipak je to bila Aladinova pećina raskošnog bogatstva, lepote, i prefinjenosti, sve plaćeno prihodima uspešnog trgovačkog posla mlađeg brata. I Mirjam je tamo zaista cvetala. Neoženjen i bez dece, njen stric Sulejman zavoleo ju je kao rođenu kćer. Ostatak života Sulejman je osećao zahvalnost prema svom bratu Abdulahu što mu je podario tako veliki i neprocenjiv poklon. Ako je to moguće, on je voleo Mirjam više nego njeni roditelji, ali je Sulejmanova ljubav imala drugačije obličje. Dok su Abdulah i Lejla štitili Mirjam od opasnosti spoljašnjeg sveta, Sulejman ju je podsticao da okusi i istraži njegova zadovoljstva. Naravno, nije nikada odlazila iz rijada bez pratnje. Pratioci su išli svuda sa njom. Ali pod njihovim budnim okom, imala je slobodu da luta kroz sokake suka pune života i žagora. Tu su oživljavali prizori i zvuci i mirisi što behu vešto dočarani u knjigama koje je čitala. Marakeš je bio ukusan nasrtaj na svako čulo, živ, grad što diše i pulsira i koji je ispunio Mirjaminu tihu dušu uzbuđenjem, radoznalošću i glađu. Kad se zadevojčila, sve lepša sa svakim novim danom, njen ljubavni odnos sa gradom bio je tako snažan da je i sam predlog da ide na odmor na obalu izazvao kod nje nezadovoljstvo i nestrpljenje. „Ali zašto moramo da idemo, striče?“ Sulejman se nasmejao svojim bučnim, zadovoljnim smehom. „Po tebi to zvuči kao kazna, najdraža moja. Esauira je prilično lepa, a uz to, niko ne želi da ostane u Marakešu u vrelini leta.“ „Ja želim.“ „Gluposti. Žega je nepodnošljiva.“ „Ja je podnosim. Nemoj me terati da idem, striče, preklinjem te. Učiću dvostruko više ako mi dozvoliš da ostanem.“ 15

Sulejman se nasmejao još glasnije. „Dva puta po ništa je ništa, najmilija!“ Ali kao i uvek kad je Mirjam nešto želela, on je popustio. Ići će dve nedelje na obalu sam. Mirjam može da ostane u kući sa svojim pomoćnicima i dadiljom.

Kasnije će se Džibril sećati toga kao časa kada je započeo njegov život. I časa kad se završio. Šesnaestogodišnji sin Sulejmanovog glavnog trgovca, Džibril, bio je srećno, društveno dete, i činilo se bez ikakvih muka na svetu. Prijatnog izgleda, smeđe kovrdžave kose i uvek nasmejan, bio je takođe bistar i za nauku, naročito matematiku.

Njegov otac se potajno nadao da će Džibril jednog dana imati svoje poslovno carstvo. A zašto i ne bi? Maroko je postajao sve više kosmopolitski grad, njegovi stanovnici mnogo pokretniji nego dotad. Ni nalik onome kada je on bio mlad. Taj mladić bi mogao imati svet pod nogama, ako bi to poželeo, svetlu i blistavu budućnost po svom izboru.

Njegov otac nije znao da i Džibril ima skrivene nade. Nijedna od njih nije se ticala posla.

One su se vrtele oko užarene, blistave, neverovatno ljupke prilike Sulejmanove nećake, gospođice Mirjam.

Džibril je prvi put video Mirjam onog dana kada je došla u rijad kao preplašena desetogodišnjakinja. Pošto mu je tada bilo trinaest godina i bio je veoma ljubazan dečak, osetljiv na tugu drugih, Džibril je uzeo Mirjam pod svoje skute. Njih dvoje su ubrzo postali prijatelji i drugari u igri, provodeći zajedno beskrajne srećne sate u lutanju po suku i trgovima grada dok su Džibrilov otac i Mirjamin stric radili duge sate u trgovini.

Džibril nije umeo tačno da kaže kada su se njegova osećanja prema Mirjam promenila. Možda rano bujanje njenih grudi, ubrzo nakon njenog dvanaestog rođendana, ima neke veze sa tim. Ili je, možda, postojao neki drugi, plemenitiji razlog. U svakom slučaju, kada mu je bilo petnaest godina, Džibril se zaljubio duboko, beznadežno, strasno u svoju drugaricu iz igre. A to bi bilo divno da nije bilo jednog malog, nepobitnog problema: Mirjam nije bila zaljubljena u Džibrila.

Kada bi, povremeno, izokola pomenuo svoja osećanja, Mirjam bi se samo zvonko smejala. „Ne budi smešan!“, zadirkivala bi ga, vukući ga za ruku što je kod Džibrila izazivalo još veću žudnju. „Ti si mi brat. Pored toga, ja se nikada neću udati.“ Sećanja na majčino bekstvo i očevo očajanje još su je proganjala. Srećna nezavisnost strica Sulejmana činila joj se daleko bezbednija, razumnija mogućnost.

Džibril je plakao zbog razočaranja i očaja. Zašto se ikada ponašao prema njoj kao brat?

Zašto nije ranije shvatio kakva je ona boginja? Kako će ikada moći da ispravi tu štetu?

A onda jednog dana, to se i dogodilo. Bilo je to u vreme kad je Mirjamin stric Sulejman bio na odmoru u Esauiri. Džibril se vratio u rijad posle jutarnjeg učenja i zatekao kako dim kulja iz prozora. Vrelina je mogla da se oseti još sa udaljenosti od stotinak metara. „Šta se događa?“ Džibrilov otac, ruku i lica crnih od gara, kroz kašalj je odgovorio. „Počelo je u kuhinji. Nikada nisam video da se plamen tako brzo širi. Pravo je čudo da smo sve izvukli.“ 16

U grupicama oko njih bila je preplašena kućna posluga, neki su bili opečeni i plakali su, drugi su žestoko kašljali. Pridružili su im se mnogobrojni susedi i prolaznici. Gomila je ubrzo postala tolika da je bilo teško ljudima sa kofama vode da se probiju.

Džibrilovo srce se zgrčilo od užasa. „Gde je Mirjam?“ „Ne brini“, reče njegov otac. „Izašla je rano jutros i otišla do kupatila. U kući nema nikoga.“ Ali baš kad je on to izgovorio, najednom prozoru na spratu neko se pojavi i poče divlje da mlatara rukama. Kroz gust, oštar oblak dima bilo je teško razaznati ko je to. Ali je Džibril odmah znao.

Pre nego što je otac ili bilo ko drugi mogao da ga spreči, poleteo je prema zgradi.

Toplota ga je pogodila kao udarac. Crni dim mu je ispunio pluća. Bilo je to kao da udiše oštrice. Džibril je pao na kolena, zaslepljen, potpuno pometen. Moram da ustanem. Moram da je nađem. Pomozi mi, Alahu.

I bog mu je zaista pomogao. Kasnijih godina, Džibril je opisao to osećanje kao da ga je neko nevidljiv uzeo za ruku i stvarno ga vukao prema kamenom stepeništu. Nije imao pojma kako je, u tom paklu, prokrčio put do Mirjam, kako ju je podigao u naručje kao krpenu lutku i poneo kroz plamenove dole, pa na ulicu. Bilo je to čudo. To se nije moglo opisati drugim rečima. Alah nas je spasao jer On želi da nas dvoje budemo zajedno. To je naša sudbina.

Kad je Mirjam otvorila oči i pogledala u oči svog spasioca, Džibrilove molitve su bile uslišene.

Ona ga voli. On joj više nije brat.

Kad se Sulejman vratio kući u svoj opustošeni rijad, jedino je mislio na svoju voljenu Mirjam i kako ju je zamalo izgubio. Pozvao je Džibrila k sebi. „Mladiću moj, dugujem ti život. Reci mi kako mogu da ti se odužim.

Kakav poklon ti mogu dati u znak zahvalnosti za tvoje junaštvo. Novac? Drago kamenje? Svoju sopstvenu kuću? Kaži. Samo reci i to će biti tvoje.“ „Ne želim od vas novac, gospodine“, odgovori Džibril ponizno. „Tražim samo vaš blagoslov. Nameravam da se oženim vašom bratanicom.“ On se nasmešio i Sulejman je mogao da vidi kako mu ljubav blista u pogledu. Jadni mladić. „Žao mi je, Džibrile. Stvarno mi je žao. Ali to nije moguće.“ Džibrilov osmeh se sledio. „Zbog čega?“ „Mirjam je plemenitog roda“, Sulejman je ljubazno objasnio. „Kad mi ju je njen otac poverio na čuvanje, bilo je to uz sporazum da će se jednog dana udati za nekoga ko joj odgovara po staležu i statusu u životu. Ja sam već izabrao tog gospodina. On je stariji od Mirjam, ali je veoma ugledan, ljubazan...“ „NE!“ Džibril nije mogao da se obuzda. „Ne možete to da uradite! Mirjam voli mene.

Ona... to neće učiniti.“ Sulejmanov izraz lica je otvrdnuo.

17

„Mirjam će učiniti ono što tražim od nje.“ Džibril je izgledao tako ojađen da je stari čovek popustio. „Slušaj. Rekao sam da mi je žao i to sam stvarno mislio. Takva su pravila u svetu, Džibrile. Mi smo svi zatvorenici, svako na svoj način. Ali ti moraš da zaboraviš moju bratanicu. Traži mi nešto drugo. Bilo šta.“ Džibril nije ništa tražio. Kako bi mogao? On nije želeo ništa drugo.

Pokušavao je da umiri sebe mišlju da još ima vremena da ubedi Sulejmana. Možda će se starac predomisliti. Možda će Mirjam stvarno odbiti da se uda za čoveka kome je bila obećana, mada je u dubini duše znao da je to uzaludna nada. Mirjam je volela Sulejmana kao oca i ne bi nikada obrukala sebe ili porodicu time što ga neće poslušati, posebno ne u tako važnoj stvari kao što je brak. Čak ni otac nije mogao da pomogne Džibrilu. „Moraš zaboraviti tu devojku, sine. Veruj mi, biće ih gomile drugih. Pred tobom je svetla budućnost, uz pomoć Sulejmanovog novca, kad bi ga samo uzeo. Bićeš u mogućnosti da priuštiš sebi kuću punu žena!“ Džibril je sumorno razmišljao: Niko ne razume. I mada je Mirjam pokušala da ga uteši, uveravajući ga da će ga uvek voleti bez obzira na to za koga da se uda, bila je to jadna uteha za mladića koji je goreo za njenim telom svom žestokom snagom jednog vulkana.

Na kraju je došao dan kada su sve Džibrilove nade uvenule. Mirjam se udala za šeika Mahmuda Bastu, trbušastog ćelavog muškarca koji je po godinama mogao da joj bude otac. Ako je i bila uznemirena, dobro je to podnosila, i tokom cele ceremonije zadržala dostojanstvenu gracioznost, i kasnije, kad se oprostila od svoje druge, mnogo voljene kuće.

Mladenci su živeli blizu grada, u palati porodice Basta u podnožju planine Atlas, i Mirjam je mogla da posećuje kuću svog strica veoma često. Tokom tih poseta, ponekad bi ugledala Džibrila upalog pogleda, kako zuri u nju sa drugog kraja sobe, sa bolom koji mu je bio urezan u lice kao maska. U takvim trenucima je osećala sažaljenje i veliku tugu. Ali su ta osećanja bila zbog Džibrila, a ne zbog nje same. Mahmud je bio ljubazan suprug, nežan, odan i uljudan. Kad mu je Mirjam rodila sina krajem prve godine braka, plakao je od radosti. Za sledećih pet godina, rodila mu je još tri dečaka i jednu devojčicu, Lejlu.

Vremenom, Mirjamina deca su popunila prazninu koja je nastala zbog njene nesuđene ljubavi prema Džibrilu. Dok ih je gledala kako se igraju, a njihov popustljivi otac pazi na njih, ponekad bi osećala grižu savesti što je ona tako srećna dok je Džibril, znala je to, ostao slomljen i izgubljen. Čula je od prijatelja da mnogo pije i provodi vreme u barovima sa nargilama i javnim kućama u suku, protraćivši sav novac koji mu je njen stric dao.

Poslednji put Mirjam je videla Džibrila na sahrani svog supruga. Mahmud, koji nikada nije mogao da obuzda svoju ljubav prema baklavi i slatkim marokanskim vinima, umro je od srčanog udara kad mu je bilo šezdeset dve godine. Mirjam je bilo četrdeset godina, i sa mrežicom tankih bora oko očiju i malo sala na bokovima još je bila lepa žena. Džibril je, sa druge strane, užasno ostario. Uveo i pogrbljen, sa popucalim kapilarima i žućkastim očima okorelog pijanca, izgledao je dvadeset godina stariji od nje, i bio je isto onoliko tužan i ogorčen koliko je Mahmud bio srećan i velikodušan.

Doteturao se do Mirjam, koja je stajala sa svojim najstarijim sinom, Rafikom. Odmah je shvatila da je pijan.

18

„Pa“, promumlao je Džibril, „stari lupež je konačno odapeo, je li? Kad mogu da dođem kod tebe, Mirjam? Reci mi. Kada?“ Mirjam je pocrvenela. Nikada nije bila tako postiđena. Kako može to da uradi? Meni, i sebi? Od svih dana, baš danas.

Rafik je kročio napred. „Moja majka je u žalosti. I svi mi. Morate da odete.“ Džibril je zarežao. „Sklanjaj mi se s puta!“ „Vi ste pijani. Niko vas ne želi ovde.“ „Tvoja majka me želi. Tvoja majka me voli. Oduvek me je volela. Reci mu, Mirjam.“ Mirjam se okrenula prema njemu i rekla tužno: „Danas sam sahranila dve svoje ljubavi.

Svog supruga. I mladića kakav si nekada bio. Zbogom, Džibrile.“ Te noći se Džibril obesio o drvo u Vrtovima Menara. Ostavio je poruku od jedne reči: Izneveren.

Mlada devojka spusti knjigu dok su joj suze navirale na oči. Iako beše pročitala tu priču već stotinu puta, nikada joj nije dosadila i nikada je nije ostavila ravnodušnom. Svakako, ona je živela 1983, a ne 1892. godine; i ona je čitala knjigu u sumornom, ledenom sirotištu u Njujorku, a ne u nekoj marokanskoj palati. Ali je tragična ljubav Mirjam i Džibrila njoj govorila kroz vekove.

Devojka je znala kako je to kad si bespomoćan. Kada te napusti majka. Kada te muškarci smatraju za nagradu koju treba osvojiti. Kada te guraju kroz život kao jagnje na klanje, a ti nemaš nikakvog udela u sopstvenoj sudbini. „Da li si dobro, Sofija?“ Mladić je stavio zaštitnički bratsku ruku oko njenog ramena. Jedino je njemu ispričala za knjigu, jedini ju je on razumeo. Ostala deca u sirotištu nisu razumela. Ismevali su nju i njenu staru knjigu zavrnutih ušiju sa ljubavnom pričom. Ali on nije. „Oni su ljubomorni“, rekao joj je. „Zato što ti imaš porodičnu istoriju, a oni nemaju. Ti imaš kraljevsku krv u svojim venama, Sofija. Zato si ti različita. Posebna. Oni te zbog toga mrze.“ To je bilo tačno. A nije se samo zbog toga Sofija poistovetila sa Mirjaminom pričom. Po krvnom srodstvu. Mirjam je bila Sofijina čukunbaka. Negde duboko u njoj, Mirjamini geni su nastavili da žive. Knjiga koju je Sofija držala u rukama, njeno najdragocenije bogatstvo, nije bila neka bajka. To je bila istina. Bila je to njena prošlost. „Dobro sam“, odgovorila je dečaku, grleći ga dok je navlačila tanko sintetičko ćebe preko oboje. Čak i ovde, iako su se priljubili uz radijator u sobi za rekreaciju, bilo je užasno hladno.

Ja nisam niko i ništa, govorila je sebi, udišući toplotu tela svog prijatelja. Potičem iz plemenite porodice sa romantičnom, tragičnom istorijom. Ja sam Sofija Basta.

Jednog dana, daleko odavde, ja ču proživeti svoju sudbinu.

19

TREĆE POGLAVLJE

Centar Parker u centru LA bio je sedište treće po veličini agencije za sprovođenje zakona u Sjedinjenim Državama od sredine pedesetih godina. U toj jednoličnoj, bezličnoj zgradi od betona i stakla u ulici Severni Los Andeles 150, koja se proslavila šezdesetih u televizijskoj emisiji Mreža, bila je smeštena, do 1996, najskuplja, najsavremenija tehnologija koja se nije mogla naći ni u jednoj policijskoj stanici u zemlji, od skenera za identifikaciju putem mrežnjače do termovizijskih kamera. Detektivski biro je bio naročito dobro opremljen, sa specijalizovanim sobama opremljenim redovima kompjutera i prostranim skladišnim prostorom sa širokim izborom spravica za nadzor.

Nažalost, detektiv Deni Makgvajer je bio suviše niskog čina da bi njegovu istragu smatrali vrednom jedne od tih soba. Umesto toga, šestočlana ekipa koja je radila na istrazi u slučaju Džejksovog ubistva bila je strpana kao zlovoljne sardine u rupu bez prozora u suterenu, sa belom tablom i nekoliko umrljanih flomastera da raspale njihove instinkte zaključivanja.

Stojeći ispred neugledne table, sa flomasterom u ruci, Deni je nažvrljao nekoliko ključnih reči: Nakit. Minijature. Osiguranje. Alarm. Prošlost/Neprijatelji. „Šta imate za mene?“ Detektiv Hening je prvi progovorio. „Razgovarao sam sa sedam zlatara, uključujući i dvojicu iz Korejskog grada koje ste vi predložili, gospodine. Svi su rekli isto. Nakit Džejksovih sigurno je raskomadan, a kamenje ili ponovo stavljeno u prstenje ili prodato neobrađeno. Šanse da povratimo neoštećenu ogrlicu ili minđuše ravne su nuli. Osim ako posao nije obavio neki slučajni narkoman koji ne ume ništa bolje.“ „Što nije bio slučaj.“ „Što nije bio slučaj“, složio se Hening.

Jedna od izvesnih činjenica bila je da je u u palatu Džejksovih provalio profesionalac, upoznat sa složenim alarmnim sistemom na imanju i u stanju da ga onesposobi samostalno.

Takođe je uspeo da savlada dve žrtve, silujući jednu i ubivši drugu, sa minimalnim ometanjem i za zastrašujuće kratko vreme. Anđela Džejks je bila sigurna da nikada ranije nije videla napadača. Imao je masku, ali nije prepoznala njegov glas ili način hoda. Bez obzira na to, detektiv Deni Makgvajer je bio siguran da čovek koga traže od ranije poznaje porodicu. To nije bila provala zarad pljačke. „Što se tiče umetnina, situacija je malo bolja“, reče detektiv Hening. Deni podiže obrvu, ispunjen nadom. „O?“ „Džejks je bio diler, kao što znamo, tako da je normalno što je kuća bila ispunjena skupocenim slikama, većinom savremenika.“ ,,Oh“, ubaci drugi policajac sarkastično. „Ne znam kako dolaziš do tih zaključaka, Hening. Ti si kao zlatna prašina* čoveče.“ 20

Svi su se nasmejali. Heningov položaj Makgvajerovog ljubimca bila je omiljena šala.

Hening nije obratio pažnju na tu upadicu. „Da je ubica stvarno poznavao svoj zanat, on bi pokupio dve Baskije koje su visile u radnoj sobi, ili Kunsa u jednoj od gostinskih spavaćih soba.“ Neko od njih je rekao: „Možda su bile previše teške? Taj tip je bio sam.“ ,,U to smo prilično sigurni, zar ne?“, upita Deni. „Da, gospodine“, reče detektiv Hening. „Forenzičari su potvrdili da je pronađen samo jedan par otisaka stopala u kući, pored onih koji pripadaju porodici i posluzi. A slike nisu bile teške. Sve tri su bile dovoljno male da ih ponese jedan čovek, a zajednička vrednost im je preko trideset miliona dolara. Ali naš momak je izabrao minijature, izgleda jedine antikvitete u Džejksovoj kolekciji.“ „Da li su bile skupocene?“, upita Deni. „Sve je to relativno. Vredele su po nekoliko stotina hiljada svaka, pa možda milion dolara ukupno. To su porodični portreti iz devetnaestog veka, uglavnom evropski. Tržište za njih je prilično malo, pa ne bi trebalo da bude teško da uđemo u trag ukradenoj robi.

Dobio sam ime ovdašnjeg eksperta. On živi u Venis Biču. Imam zakazan susret sa njim danas posle podne.“ „Odlično“, reče Deni. „Ima li još neko nešto?“ Ostali članovi tima su izvestili o svom „napredovanju“, takvom kakvo je. Konopac koji je korišćen za vezivanje bračnog para je bio običan, mogao se kupiti u svakoj radnji za kamp ili sportsku opremu. Čvor koji je ubica napravio da zaveže par bio je komplikovan dvostruki polučvor još jedan znak, ako im je bio potreban, da traže profesionalnog kriminalca. Ali osim toga, bilo je malo dragocenih fizičkih dokaza koji bi bili od neke koristi. Testovi krvi i sperme nisu odgovarali nijednom u bazi podataka u celoj zemlji. „Šta je sa Džejkovom biografijom? Ima li nečega značajnog što bi nam moglo pomoći?“ Kratak odgovor na to pitanje je bio da nema. Poslovanje Endrua Džejksa je bilo čisto kao suza. Bio je istaknuti filantrop, kao i značajan donator Policijskog dobrotvornog udruženja LAPD-ja.

Deni je pomislio: Znao sam da sam negde već bio čuo to ime. Čudno da takav plemenit čovek nije ostavio ništa u dobrotvorne svrhe u svom testamentu.

Starac nije imao poznatih neprijatelja, niti porodicu, ni bližu ni dalju, osim bivše žene od koje se razveo pre više od dvadeset pet godina i koja je sada ponovo srećno udata i živi u Freznu.

Iznenada su se otvorila vrata. Policajac Džon Bolt, skroman crvenokos momak i najmlađi član Denijevog tima, utrčao je u sobu držeći u ruci komad papira. Svi su podigli pogled ka njemu. „Advokat gospođe Džejks je upravo dao izjavu za javnost.“ Na pominjanje Lajla Renalta, Denijeva ramena su se ukočila. Istraživanja detektiva Heninga o Renaltu nisu otkrila ništa neuobičajeno, ali su Denijeve sumnje ostale. „Nemoj nas držati u neizvesnosti, Bolte. Šta ona kaže?“ „Daje sav novac koji je nasledila od muževljeve imovine u dobrotvorne dečje ustanove.“ Deni reče: 21

„Ne baš sve, svakako?“ Bolt pruži novine Deniju. „Svaki peni, gospodine. Preko četiri stotine miliona dolara.“ Dok je čitao izjavu, Deni je osetio čudno ushićenje.

Znao sam da nije lovac na blago. Jednostavno sam to osećao. Moram naučiti da više verujem svojim instinktima.

Jedan sat kasnije Deni se zaustavio ispred kapije velike, neotjudorske palate u Beverli Hilsu. Kad je otpuštena iz bolnice, Anđela Džejks mu je dala adresu, Kenon drajv 2020. To je adresa nekog prijatelja. „Ne mogu da se vraćam u Loma vistu, detektive“, objasnila je Deniju. „Suviše je bolno. Ostaću kod prijatelja dok se ne proda imanje.“ Uniformisana služavka je povela Denija do tople, sunčane dnevne sobe ispunjene udobnim kaučima i velikim vazama sa frezijama i ljiljanima jakog mirisa. Bila je to ženska soba i Anđela Džejks, koja je prešla sobu da pozdravi Denija, bosonoga i u džinsu, osećala se u njoj kao kod kuće. Prošlo je dve nedelje od napada i modrice na njenom licu su sazrele i prešle u bledu kajsija-žutu boju. Prvi put je Deni video boju njenih očiju: duboke, tamnosmeđe, kao istopljena čokolada. Nijedna žena nema pravo da bude toliko lepa. „Detektive.“ Rukovala se s njim, smešeći se. Deni je osetio kako mu se suše usta. „Da li ima nekih novosti? Da li ste ga već pronašli?“ „Još nismo.“ Titraj nezadovoljstva je preleteo preko njenog lica i Deni oseti neprimeren nemir.

Anđelu Džejks nipošto nije želeo da razočara. „Još smo na početku istrage, gospodo Džejks“, uveravao ju je. „Pronaći ćemo ga.“ Anđela sede na jedan od kauča i pokretom ruke dade znak Deniju da joj se pridruži. „Molim vas, zovite me Anđela. Čime mogu da vas poslužim? Možda malo čaja?“ „Neka, hvala.“ Deni razlabavi kravatu. Da li ja imam neki problem, ili je ovde previše toplo? “Želeo bih da vam postavim još nekoliko pitanja, ako dozvoljavate. O vašem braku.“ Anđela je izgledala zbunjena. „O mom braku?“ „Što bolju sliku uspemo da napravimo o vašem zajedničkom životu, to će nam biti lakše da zaključimo ko je mogao da vam naudi. I zbog čega.“ Razmišljala je o tome, i klimala glavom sa razumevanjem. ,,U redu. Pa, šta biste želeli da znate?“ „Hajde da krenemo od početka. Kako ste se vas dvoje upoznali?“ „Na času slikanja u U CL A .“ Oči su joj zasijale prisećajući se toga i Deni pomisli: Bože moj, ona ga je stvarno volela. „To nije bio redovan kurs ili tako nešto. Samo večernji časovi koje sam pohađala. Kad sam bila u srednjoj školi uživala sam u časovima slikanja. Ali nisam bila baš dobra u tome.“

22

Denija je zapanjilo to što jedna tako zgodna žena ima tako malo samopouzdanja, ali je izgledalo da Anđela Džejks uvek umanjuje svoju vrednost. „U koju srednju školu ste išli?“, upita on usput. „Srednja škola Beverli Hils. Zašto?“ „Onako. Samo radoznalost. To je loša osobina nas detektiva.“ „Naravno.“ Ponovo se nasmešila. Denijev stomak je poskočio kao palačinka. ,,U svakom slučaju, Endru je došao u UCLA da održi predavanje o poslovanju umetničkim predmetima. Kako da dođete do galerije da bi ljudi videli vaš rad, takve stvari. Šta privlači kolekcionare. Bio je tako pametan i duhovit. Odmah smo se zaljubili jedno u drugo.“ Deni je pokušao da zamisli starog Džejksa i još mlađu verziju Anđele „kako se odmah zaljubljuju“. Nije mu bilo lako da to zamisli. „Da li je vaš muž imao neprijatelje za koje ste vi znali?“ „Nijednog.“ Glas joj je bio odlučan, skoro prkosan. „Sigurni ste?“ „Sasvim sigurna. Endru je bio duša od čoveka. Svi su ga voleli.“ Ne svi. Deni je pokušao drugu taktiku. ,,U noći ubistva, ne znam da li se sećate, ali ste stalno nešto ponavljali.“ „Stvarno?“ „Da. Bezbroj puta ste ponavljali iste reči.“ Zbunjeno ga je pogledala. „Nemam život. Tu rečenicu ste izgovarali. Možete li da objasnite zašto ste to rekli?“ Oklevala je. „Ne baš. Samo da, kada sam srela Endrua, on mi je podario život. On me je spasao. I tako sam možda rekla 'Nemam život' jer sam znala da je to kraj.“ „Kraj?“ „Kraj mira i sreće koju sam imala sa Endruom. Ali se ne sećam da sam to govorila, detektive. Ne sećam se ničega osim Endrua i krvi. I vas.“ „Kažete da vas je muž spasao? Od čega?“, upita Deni.

Anđela je zbunjeno zurila u krilo. „Jedne neprijatne situacije.“ Deni je znao da bi trebalo da zahteva objašnjenje, ali nije mogao da podnese da je dalje uznemirava. Bilo je očigledno da ne želi da priča o tome. Ispričaće mi kad bude spremna. „Shvatam. A šta je sa vama, gospođo Džejks?“ „Sa mnom?“ „Da li je postojao neko ko bi mogao biti kivan na vas, lično?“ Anđela Džejks se za trenutak zamislila. „Znate, nikada nisam mislila da postoji. Mada, kao što možete pomisliti, detektive, zbog tolike razlike u godinama između mene i Endrua više od pedeset godina ljudi često prebrzo osuđuju. Znam da je bilo mnogo onih u Endruovom krugu prijatelja koji mi nisu verovali. Pretpostavljali su da lovim njegov novac. Mislim da ste i vi pomislili isto.“ „Naravno da nisam“, slagao je Deni, izbegavajući njen pogled.

23

„Pokušala sam da nagovorim Endrua da me izostavi iz testamenta, da dokaže ljudima da naš brak nije nikada bio zbog novca. Ali on nije hteo za to ni da čuje. Govorio je da su 'neverne Tome' siledžije, a čovek nikada ne treba da popusti pred siledžijama.“ „Da li ste zbog toga dali sav njegov novac u dobrotvorne svrhe? Da dokažete da ljudi nisu bili u pravu?“ Slegnula je ramenima. „Možda delimično zbog toga, podsvesno.“ „Da li je vaš suprug znao da nameravate da razdelite sav novac kad on umre?“ „Ne.“ Zavrtela je glavom. “To bi možda povredilo njegova osećanja.

Endru je želeo da ja imam taj novac, a ja sam želela da ga usrećim. Ali istina je da ja nemam gde da potrošim takvo bogatstvo.“ Bez ikakve namere, Deni je podigao obrvu, iznenađen.

Anđela Džejks se nasmejala, toplim, milozvučnim smehom, kao kad med curi sa kašike. „Sumnjičavi ste, detektive. Ali zaista, šta bih ja, pobogu, radila sa četiri stotine miliona dolara? Ja volim da slikam, volim da se šetam po kanjonima. To ne košta milione. Mnogo je bolje da idu onima kojima su potrebni, kojima stvarno mogu koristiti. Na neki način, zbog toga osećam da sve što se desilo nije bilo uzaludno.“ Ponovo je spustila pogled na svoje ruke i Deni je video kako se bori da zadrži suze.

Nagonski je ispružio ruku i stavio je preko njene. Bilo mu je neprijatno da prizna, ali je taj dodir bio divan. Izuzetno nabijen emocijama. „Šta se to, dođavola, ovde događa?“ Deni je poskočio. Glas Lajla Renalta je razbio raspoloženje kao kamen koji probija vetrobransko staklo. „Šta vi radite ovde?“, zapovednički je uzviknuo advokat.

Dok je stajao na vratima, Renaltove lepe crte lica su bile izobličene u ljutitu masku, a ramena su mu se agresivno povila napred. Nosio je istovetno odelo kao ono koje je imao u bolnici, sa bledoplavom kravatom koja mu se slagala s bojom očiju. Deni je pomislio da nikada u životu nije bio manje zadovoljan što vidi neku osobu nego sada. ,,U toku je policijsko ispitivanje“, odgovorio je suzdržano. ,,I kao i obično, gospodine Renalto, vi to ometate. Mogu li da vas pitam šta vi radite ovde?“ „To je lako“, odgovori Lajl. „Ja živim ovde. Zar vam nije Anđela rekla?“ Deni se okrenuo prema Anđeli. „On je prijatelj kod koga boravite? Niste to uopšte pomenuli.“ Slegla je ramenima. „Niste me pitali. Lajl je bio tako ljubazan da mi ponudi gostoprimstvo u svojoj kući dok se ne oporavim. Kao što sam vam rekla, on mi je neverovatna podrška u svemu ovom.“ Lajl Renalto reče odsečno: „Ako ste završili sa maltretiranjem gospođe Džejks, detektive, bilo bi mi drago da vas ispratim.“ „Detektiv Makgvajer me ne maltretira“, reče Anđela. „Veoma je učtiv.“ „Hmm.“ Renalto promrmlja sumnjičavo. Ne obraćajući pažnju na njega, Deni reče:

24

„Imam još jedno pitanje za vas, gospođo Džejks, ako vam ne smeta. Pomenuli ste da ste gospodina Džejksa prvi put videli na času slikanja.“ „Tako je.“ „Možete li mi reći koje je bilo vaše ime tada?“ Anđela uznemireno pogleda prema Lajlu Renaltu. „Moje ime? Ne razumem.“ „Vaše devojačko ime“, objasnio je Deni. „Pre nego što ste se vi i gospodin Džejks venčali.“ ,,Oh!“ Videlo se da joj je laknulo. „Pitala sam se za trenutak šta to zaboga želite.“ Treći i poslednji put pogledala je Denija pravo u oči svojim očima boje čokolade. „Rajmen.

Devojačko ime mi je bilo Rajmen.“ Soba je bila mala i jednolična i klaustrofobična, a miris juče dostavljene kineske hrane bio je nepodnošljiv. Detektiv Hening je pomislio: Ukradena umetnička dela nisu tako unosan posao kako ga mediji predstavljaju.

Roug Lindemajer, preprodavac ukradenih umetničkih dela i povremeno policijski doušnik, živeo je u trošnoj jednospratnici u jednoj prilično propaloj ulici u Venis Biču, sa uzanim prolazima samo za pešake, koja je vodila od Avenije Oušn do plaže. Nekoliko ulica dalje na sever, „kolibe“ iz dvadesetih godina, kao što je Rougova, renovirane su u moderne kuće poput onih u zapadnom Los Anđelesu i išle su od vlasnika do vlasnika za sedam stotina hiljada dolara ili više. Ali ne i ove ovde. Ovo je bio Venis Bič kao i ranije: beda. „Izložbeni prostor“ Rouga Lindemajera bio je oronuo i osiromašen kao i svaka narkomanska straćara. „Pa? Da li ste videli neku od ovih?“ Hening je nestrpljivo posmatrao dok je Lindemajer okretao listove sa fotografijama osiguranih Džejksovih minijatura. Preprodavač umetničkih dela je bio smežurani hobit u srednjim pedesetim godinama, sa prstima crnim od duvana. Ostavio je otiske prstiju na svakoj fotografiji. „Koliko vrede po vašem mišljenju?“ Sa odbojnošću, mladi detektiv je izvukao dve novčanice od dvadeset dolara iz novčanika. Lindemajer je promumlao. „Sto.“ „Šezdeset, i neću te prijaviti za iznudu.“ „Dogovoreno.“ Pohlepno, stariji čovek je ugurao novac u džep i vratio zamazane fotografije. „Pa?“ Ponovio je detektiv Hening. „Da li si video ove minijature na crnoj berzi?“ „Jok.“ „I to je sve? 'Jok'? To je sve što imaš za mene?“ Lindemajer je slegnuo ramenima. „Postavio si mi pitanje. Ja sam odgovorio.“ Hening napravi nagli pokret da uzme nazad svoj novac. Lindemajer se zgrči. „Dobro, dobro. Slušaj detektive, da su one za prodaju, ja bih ih video. Ja sam jedini tip na Zapadnoj obali koji može da pokrene to ništavilo, viktorijansko sranje. Ti to znaš, a 25

takođe i svi ostali. Znači, ili je tvoj momak pobegao iz grada ili neće da proda. To ti je prava informacija, čoveče. Možda su potrebne za ličnu upotrebu.“ Psihopata, ubica silovatelj koji voli nepoznate portrete devetnaestog veka?

Detektiv Hening nije tako mislio. „Možda je već imao spremnog kupca“, naglas je razmišljao. ,,U tom slučaju nisu mu bile potrebne tvoje usluge.“ „Može biti.“ „Znaš li nekog poznatog kolekcionara koji bi mogao naručiti takvu transakciju?“ „Možda.“ Lindemajer je pogledao u narednikov novčanik. Biće to dugačko i skupo poslepodne.

„Možete li mi učiniti uslugu i proveriti ponovo?“ Detektiv Deni Makgvajer je ponovo uputio onaj isti bleštav, neodoljiv osmeh recepcionerki kao i bolničarki u Sidarsu, ali ovog puta bez uspeha. „Nema potrebe da ponovo proveravam. Već sam proverila.“ Danas je čuvar u Državnom uredu za evidenciju veterana bila crnkinja od oko sto kilograma, i očigledno nije bila raspoložena da prima naredbe od nekog glupavog irskog policajca koji je smatrao da je bogomdan za žene. „Nemamo podatke za Anđelu Rajmen. Ne postoji Rajmen sa RA, niti Rejmen sa REJ, niti ijedna Anđela Rajmen. Nema podataka o rođenju, venčanju, smrti, nema socijalnog, nema poreza. Ne u Kaliforniji.“ Denijeve misli su bile ophrvane sumnjama. Jednu po jednu, on je pokušao da ih obrazloži.

Možda nije rođena u ovoj državi.

Možda su se ona i Džejks venčali na Karibima, ili u Parizu. Ljudi koji imaju toliko novca ne otrče jednostavno u opštinu kao većina običnih ljudi. Venčani list može biti bilo gde.

To ništa ne znači. Čak i da je tako, kad je ušao u kancelariju administrativne službe Srednje škole Beverli Hils pola sata kasnije, osećanje nemira u dnu stomaka nije nestalo. „Potrebni su mi podaci o bivšoj učenici.“ Pokušao je da unese malo entuzijazma u svoj glas. „Trebalo bi da je maturirala pre osam ili devet godina.“ Službenik se nasmejao uslužno. „Svakako, detektive. Kako je ime mlade dame?“ „Anđela Rajmen.“ Osmeh je iščezao. „Pa, ovde sam deset godina i to ime mi uopšte nije poznato.“ Otvorio je visok metalni orman sa dokumentacijom i izvukao fioku sa oznakom Ra-Si. „Pretpostavljam da nemate sliku?“ Deni otvori svoju akten-tašnu. On pruži službeniku Anđelinu fotografiju koju su njegovi policajci uzeli iz kuće. U venčanici je izgledala još zanosnije nego obično, jer su 26

njene savršene crte lice blistale od sreće i zadovoljstva, a tamna kosa joj je bila začešljana sa mlečnobelog lica i oči boje čokolade su iskrile.

Službenik reče: „O, bože. Pa, takvo lice ne bih zaboravio tek tako. Ne, žao mi je. Ta devojka nije nikada bila ovde.“ „To me boli!“ Lajl Renalto je tako snažno stezao Anđelu Džejks za ramena da su joj se njegovi nokti zarivali u meso. „Žao mi je, Anđela.“ Popustio je stisak. „Ali moraš da nestaneš odavde. Sada, danas, pre nego što se on vrati.“ Anđela je zaplakala. „Ali ja... nisam ništa zgrešila.“ „Naravno da nisi“, reče Lajl malo nežnije. „Ja to znam. Ti to znaš. Ali Makgvajer neće to shvatiti.“ Anđela je oklevala. „Da li si siguran da neće? Čini mi se da je tako divan čovek.“ „Ubeđen sam“, reče Lajl odlučno. Izvukavši ručnu torbu iz plakara, pruži joj. „Stavi nešto odeće. Možda nemamo mnogo vremena.“ Detektiv Deni Makgvajer se probudio u pet sati ujutru. Otišao je na spavanje u dva sata i skoro uopšte nije spavao. U glavi mu je vladao haos.

Anđela Džejks ga je slagala. O svom imenu i obrazovanju. Šta li ga je još slagala?

I zbog čega?

Zašto bi slagala o svom imenu i prošlosti čoveka koji pokušava da uhvati onoga ko ju je silovao i ubio joj muža? Čoveka koji pokušava da joj pomogne? Postoji samo jedan razlog.

Anđela Džejks se stidi nečega iz svoje prošlosti. Užasno se stidi. Očigledna misao nametnula se Deniju: Da li je u prošlosti bila kurva? Da li je to „nesrećan život“ od koga ju je spasao Endru Džejks?

Takva priča u Los Anđelesu zvuči poznato: mlada, lepa provincijalka dolazi u Holivud snevajući da postane glumica. Upada u tešku situaciju. Priključuje se pogrešnom društvu...

Ipak, kad god bi Deni zamislio to anđeosko lice, te oči ispunjene poverenjem i dobrotom, nije mogao da primora sebe da poveruje da je Endru Džejks pokupio svoju mladu na Bulevaru Holivud. On nije poverovao da je Anđela Džejks lovac na bogatstvo, čak i kad su sve činjenice ukazivale na to. Bio sam u pravu povodom toga. Treba više da verujem svojim instinktima.

Ali šta mu sada govore njegovi instinkti? U tome je bio problem. Nije imao pojma.

Kada je juče izašao iz zgrade srednje škole, vozio se unaokolo čitav sat, pokušavajući da odluči o svom sledećem potezu. Očigledan redosled stvari bi bio: otići pravo kod Lajla Renalta i suočiti se sa Anđelom Džejks na licu mesta. Da se radi o bilo kom drugom svedoku, Deni ne bi razmišljao ni sekundu. Ali nije mogao da prisili sebe da ispituje ljupku gospođu Džejks pred njenim odvratnim advokatom, koji će bez sumnje zahtevati da ostane 27

priljubljen uz nju. Ako zaista ima grešne tajne, a ko ih od nas nema, ona zaslužuje da joj se pruži prilika da ih ispovedi nasamo. Deni će je razumeti. Nakon svega što je upravo preživela, može da joj pokaže bar toliko osećajnosti.

Tako se Deni vratio u stanicu da razmeni ideje sa ostatkom tima. Samo što je to bila više razmena gluposti. Svaki trag koji su njegovi ljudi pratili, pretvorio se u ćorsokak. Heningov stručnjak za umetnička dela zaradio je na minijaturama za veliku debelu krofnu. Stanovište o prevari zbog osiguranja bilo je sve manje i manje izgledno, pošto su jedini ljudi koji bi mogli imati koristi od organizovane pljačke bili sami Džejksovi, od kojih je gospodin mrtav, dok se Gospođa odrekla celokupnog novca. Dvojica Denijevih policajaca su proveravali dobrotvorne ustanove koje su imale sreću da uživaju u velikodušnosti Anđele Džejks. Obe su izgledale potpuno čiste, sa krajnje transparentnim računima. Izuzetno složen kompjuterski program je prošao kroz svako surovo silovanje u oblasti LA u proteklih pet godina, tražeći bilo kakvu vezu sa krađom umetničkih dela ili nakita, ili bilo kakvu vezu koja bi mogla da poveže nekog od tih osumnjičenih sa mestom zločina kod Džejksovih.

Ništa. Ista priča je bila i sa forenzičarima. Otisci: ništa. Analiza sperme: ništa.

Deni je navukao donji deo trenerke i odvukao se do kuhinje da spremi sebi šolju jake kafe. Napolju je još bilo mračno. Prigradska ulica oivičena drvećem u Zapadnom Holivudu, gde je Deni živeo proteklih šest godina, bila je pusta i tiha kao groblje. Da li Anđela još spava? Deni ju je zamislio, tamna kosa rasuta po mekom belom jastuku, njeno božanstveno telo toplo i golo ispod čaršava Lajla Renalta. Da li je ona u gostinskoj spavaćoj sobi? Bože, nadao se da je tako.

Setio se Lajlovog prezrivog komentara u bolnici: “Za jednog detektiva, prilično slabo procenjujete ljude. Anđela i ja nismo ljubavnici.“ Detektiv Deni Makgvajer se svim srcem nadao da su Renaltove reči iskrene.

Pogledao je na sat: 5 i 20.

Ako se sada odvezem tamo, oni će još spavati. Mogu lično da se uverim u kojim sobama su spavali.

Uskočio je pod tuš.

Bilo je tačno šest sati ujutru. Ona ista uniformisana kućna pomoćnica koja je juče bila na dužnosti, otvorila mu je vrata. Deni je pomislio: Jadna žena. Koliko rano mora biti na poslu?

Kućna pomoćnica je pogledala u Denija i pomislila: Jadan čovek. Koliko rano mora biti na poslu? „Tražim gospođu Džejks.“ „Gospođa Džejks ne biti ovde.“ „Važi, slušajte, znam da je gospodin Renalto vaš šef. I znam da nije baš oduševljen što ispitujem gospođu Džejks, posebno u ovo doba dana. Ali ovo je istraga ubistva. Zato vas molim da probudite gospođu Džejks, i gospodina Renalta ako baš morate.“ „Ne, vi ne razumete. Ona ne biti ovde. Ona otići sinoć. Slobodno uđite i pretresite kuću ako vi meni ne verovati.“ Nažalost, Deni joj je verovao. Srce je počelo neprijatno da mu poskakuje. „Otišla? Gde je otišla?“ „Ne znam. Ona imati kofer. Gospodin Renalto odvesti nju na aerodrom.

28

Deniju je karijera sevnula pred očima. Trebalo je da se vratim ovde juče iz istih stopa.

Uhvatio bih ih. Sada je moj glavni svedok pobegao bog te pita gde. „Šta je sa Renaltom? Da li je i on otišao sa njom?“ Kućna pomoćnica je izgledala zbunjena zbog ovakvog pitanja. „Naravno da nije. Gospodin Renalto, on je ovde. On je uspavan na spratu.“ Deni ju je odgurnuo i prošao pored nje, preskačući po dva stepenika kitnjasto izrezbarenog stepeništa. Dvokrilna vrata u dnu hodnika, očigledno, vodila do glavne spavaće sobe. Otvorio ih je udarcem noge. Uspavana figura ispod pokrivača se nije ni pomerila. „Okej, dupeglavče. Gde je ona?“ Deni je odmarširao do kreveta. ,,I bolje bi ti bilo da smisliš neki dobar odgovor, inače ću te optužiti za ometanje istrage o ubistvu i lično se pobrinuti da se više nikada ne baviš advokaturom u ovom gradu.“ Zgrabivši težak svileni prekrivač, Deni ga svuče sa kreveta. I zaista, zaista je zažalio što je to uradio.

29

ČETVRTO POGLAVLJE

Dve godine ranije...

Sofija Basta je spustila telefonsku slušalicu i cupkala od sreće. Njen muž dolazi kući.

Biće ovde za jedan sat.

Muž. Kako je volela da ponavlja tu reč, prevrćući je po glavi i preko jezika kao parče sočne čokolade. Sada su bili venčani. Istinski venčani. Frenki, njen jedini prijatelj svih tih dugih, mračnih, očajničkih godina u Njujorku. Frenki, najzgodniji, najpametniji, najsavršeniji čovek na svetu. Frenki, koji je mogao da ima svaku koju poželi, izabrao je nju, Sofiju, za svoju nevestu. Većinu jutara se i dalje budila zbunjeno opipavajući svoju burmu, ne mogavši da poveruje u svoju sreću. Ali bi zatim podsetila sebe.

Ja sam Sofija Basta, praunuka marokanske princeze Mirjam. Ja sam posebna.

Zašto ne bi izabrao baš mene?

Njihov apartman je bio skroman dvosoban stan u poštanskom okrugu Beverli Hilsa, ali ga je Sofija učinila toplim i prijatnim, uživajući u tome da stvori savršeno gnezdo za Frenkija kad dođe kući. Jastučići jarkih boja krasili su kauč u dnevnoj sobi, koja je po ceo dan bila obasjana bleštavom sunčevom svetlošću Kalifornije. Kako je Sofija volela tu sunčevu svetlost, posle osamnaest sumornih, oblačnih godina u Njujorku! Prljavi grad, usamljenost u domu za nezbrinutu decu. Sofijin život tamo bio je košmaran. Ali je sada sve to izgledalo kao san, priča koja se dogodila nekom drugom.

A kakva je tek bila ta priča.

Sofijina majka, Kristina, bila je narkomanka i povremeno kurva, isto toliko nesposobna da brine o svom detetu koliko je bila nesposobna da se stara o sebi. Ali nije oduvek bilo tako. Kristina Basta je odrasla u velikom bogatstvu, prvo u Maroku a zatim u Parizu, gde su je roditelji poslali u ekskluzivan ženski internat. Visoka i vitka kao gazela, kremaste kože i blagih radoznalih smeđih očiju, neverovatna sličnost sa bakom Mirjam, Kristina je ubrzo zapala za oko pariškim lovcima na modele koji su se vrzmali oko Ulice Fobur tražeći sveže talente. Sa nepunih šesnaest godina, Kristina je radila skoro puno radno vreme. Sa osamnaest godina je živela u Njujorku, i delila apartman sa još tri devojke iz svoje modne agencije i uživala u bezbrojnim zadovoljstvima koje je grad nudio.

Propast Kristine Basta bio je brz i katastrofalan. Prvo je došao kokain. Zatim je usledio heroin. Sa dvadeset godina, nakon previše propuštenih poslova, Kristinu su otpustili iz agencije. Pošto se tada već bila udaljila od svoje porodice, a previše ponosna da bi zatražila njihovu pomoć, okrenula se „momcima“ da bi finansirali njenu sve veću zavisnost u suštini bili su to dileri i makroi, koji su je sve više i više vukli prema paklu.

Sofija i njena sestra bliznakinja Ela bile su rezultat Kristinine treće trudnoće. Kristina je pokušala da abortira, kao što je radila i ranije, ali je postupak loše urađen i obe bebe su preživele. Rođene su u porodilištu Bervind u Harlemu, i majka ih je ostavila te iste večeri.

Bliznakinje Basta su bile samo nekoliko nedelja zajedno pre nego što su Elu, lepšu od dve devojčice, usvojili jedan tamošnji doktor i njegova žena. Od tada pa nadalje, Sofija je živela kao što joj je bilo suđeno: sama.

Ali ne u potpunosti.

30

Sofiji je bilo šest godina i živela je u Ženskom domu Sv. Meri u Bruklinu, kada je osoblje doma primilo obaveštenje, preko vrhunske advokatske firme iz Medison avenije, da je Sofijina majka umrla. Kristina je ostavila „malo zaveštanje“ svojim kćerima. Pošto su se doktor i njegova porodica odselili, i odveli Elu sa sobom, odlučeno je da to zaveštanje pripadne Sofiji. „Nije ništa naročito“, objasnio je advokat, na veliko razočaranje upravnika Sv. Meri. „Ipak, možda će imati sentimentalnu vrednost, verovatno kad dete malo poraste. To je jedna knjiga, stara knjiga i pismo.“ Knjiga je bila ona koja je opisivala ljubavnu priču Mirjam i Džibrila, i nad kojom će nekoliko godina kasnije Sofija i Frenki provesti mnogo srećnih sati pažljivo je pregledajući.

Pismo je bilo od Sofijine majke, u kome objašnjava da knjiga nije neka legenda, nego istinita priča jedne od Sofijinih pretkinja, relikvija za koju Sofija nije znala, i iscrpno opisuje pojedinosti njenog rođenja.

Frenki je video to pismo. Sofija mu ga je pokazala kad je bila tinejdžerka. On je bio jedni kome je verovala, i shvatio je da su ta knjiga i pismo promenili sve kod sirotice Sofije. Preko noći je, od toga da nije bila niko i ništa, neželjeni plod kurve i makroa, postala neko, neko poseban, kraljevska marokanska princeza tragično rastavljena od svoje lepe sestre bliznakinje. Naravno druga deca u sirotištu su je ismevala, govorili joj da je njena knjiga gomila smeća, da ne postoji sestra, niti egzotična kraljevska prošlost. Ali Frenki je pomogao Sofiji da se uzdigne iznad njihove zavisti i poruga. On je bio njen oslonac, njeno spasenje, njen jedini prijatelj, a knjiga je bila njeno najdragocenije blago.

Do današnjeg dana Sofija nije bila sigurna čime je privukla Frenkija.

Možda zato što je i on bio siroče, pravo siroče, kao i ona. Većina dece u domu je imala porodice, samo ne one koje su želele da se brinu o njima. Frenki i Sofija nisu imali nikoga.

Ali po svemu ostalom bili su krajnje različiti. Dok je Sofija oduvek bila usamljena i bez prijatelja, jer su joj devojčice u domu zavidele zbog njene lepote a dečaci je maltretirali iz istog razloga, Frenkija su svi obožavali, kako osoblje tako i deca. Zgodan bože moj, bio je tako zgodan! pametan, duhovit, harizmatičan, samo jedan pogled njegovih ledenoplavih očiju učinio bi da se osećate posebno.

Frenki je često odmeravao Sofiju. Ali ne onako, zastrašujuće, grabljivo kao ostali dečaci.

Frenkijeva pažnja je na neki način bila plemenitija, nežnija, i beskrajno dragocenija od udvaranja ostalih koje je pokretao testosteron. Sofija je bila polaskana ali nezadovoljna. Žudela je da je dodirne, ali on nikada nije učinio prvi korak.

Počela je da očajava strahujući da se to neće nikada ni dogoditi. A onda se jednog dana dogodilo čudo. Čitali su zajedno knjigu u dnevnom boravku, kao i mnogo puta do tada.

Frenkiju se knjiga dopadala gotovo isto kao i Sofiji. Smatrao je da je Mirjamina priča neverovatno romantična i unedogled je ispitivao Sofiju o njenoj porodičnoj istoriji i davno izgubljenoj sestri bliznakinji Eli. Ali tog dana joj je uputio drugačije pitanje. Najdivnije, neočekivano, nenadano pitanje. I razumljivo je što je Sofija rekla da, a Frenki joj je obećao da će čim se venčaju, biti sa njom fizički, kao što to rade muž i žena.

Od tog trenutaka nadalje, bar u njenoj svesti, život Sofije Baste se preobrazio u jednu dugačku bajku. Ona i Frenki su se venčali na njen osamnaesti rođendan i preselili se iz

31

sirotišta u maleni stan u Harlemu gde je, kao što je i obećao, Frenki vodio ljubav sa njom prvi put. Bila su to četiri najsrećnija minuta u Sofijinom životu.

Sledeće dve godine, Sofija je radila kao konobarica dok je Frenki išao u školu. Bio je tako bistar da je mogao postati šta god poželi, lekar, advokat, biznismen. Ponuđen mu je posao u Los Anđelesu i pre nego što je diplomirao, toliko je bio pametan. Preselili su se u Kaliforniju, spakovavši jedan jedini kofer ličnih stvari i oprostivši se sa Njujorkom tako radosno kao niko do tada.

Los Anđeles je bio sve o čemu je Sofija mogla da sanja, i mnogo više od toga. U stvari, njen život je sada bio tako savršen da je osećala krivicu kad bi se na nešto požalila kao, na primer, to što Frenki mora da putuje službeno ili ostaje do kasno u kancelariji. Ili što do sada nisu uspeli da naprave dete. Mada je to verovatno imalo veze sa tim što je njen muž retko želeo da vodi sa njom ljubav. „Ja želim da to bude nešto posebno“, objasnio je Frenki. „A neće biti tako ako dozvolimo da postane rutina.“ Sofija je pokušala da ubedi Frenkija da će za nju to biti posebno bez obzira na to koliko puta oni to urade, ali je on ostajao neumoljiv. Sofija je govorila sebi da ne treba da dozvoli da je to previše nervira. On joj je pokazivao ljubav na mnogo drugih načina snimajući intimne fotografije, goreći od ljubomore kad bi joj drugi muškarci poklanjali pažnju, hvaleći neprekidno njen izbor odeće, parfema, frizure. Seksualna strana će doći, s vremenom.

Ispekla je jednu partiju kolačića i dok je bila usred menjanja posteljine na njihovom bračnom krevetu, začula je u bravi Frenkijev ključ. Cičeći od radosti, bacila mu se u zagrljaj. „Dušo.“ Poljubio ju je teme. „Da li sam ti nedostajao?“ „Naravno da jesi. Svake sekunde! Zašto mi nisi ranije rekao da je tvoj let danas? Došla bih na aerodrom da te sačekam.“ „Znam da bi došla. Želeo sam da te iznenadim.“ Frenki je pogledao u svoju prekrasnu mladu suprugu i čestitao sebi, još jednom. Sofijina lepota ga je uvek iznova iznenađivala. Posle samo nekoliko dana razdvojenosti, izgledalo mu je da je ona postala još ljupkija, još savršenija. Ona je jedan anđeo. Pomisao da je dodirne neki drugi muškarac odmah je izazivala ubitačne misli kod Frenkija. Ipak, bio je potpuno siguran da on nikada ne može biti ljubavnik kakvog ona želi. U tome je nevolja.

Te noći u krevetu, osećajući njeno nezadovoljstvo dok je ležala pored njega, Frenki je upita: „Da li ikada pomišljaš na to da spavaš sa drugim muškarcima?“ Sofija je bila zgrožena. „Ne! Nikako. Pre bih umrla. Kako možeš da me pitaš tako nešto?“ „Pre bi umrla?“ Gledao ju je sa takvom silinom kakvu nikada pre nije videla kod njega.

Sofija je razmislila pre nego što je odgovorila, zatim je rekla ,da', jer je to bila istina. Ne bi bila u stanju da živi ako bi izneverila Frenkija. On je sada bio njen život, dah u njenom telu. „Dobro“, reče Frenki. ,,U tom slučaju, postoji jedan čovek koga želim da upoznaš. Jedan veoma značajan čovek.“ Polako, on pruži ruku i stavi je između njenih nogu. Sofija zaječa bespomoćno. Prošlo je tako mnogo vremena od kad ju je poslednji put dodirnuo. Molim te... molim te, nastavi. Ali Frenki nije nastavio, sklonio je ruku i stavio prst na njene usne. Bilo joj je došlo da zaplače.

32

„Želim da budeš ljubazna prema tom čoveku. Da uradiš sve što ti ja kažem da uradiš. Čak iako je teško.“ „Naravno, dragi.“ Dodirnula ga je. „Znaš da bih uradila sve za tebe. Ali šta ti to smeraš?“ „Ne brini sada o tome. Ja ću to udesiti. Ti samo radi kako ti kažem.“ Frenki se okrenuo i legao preko nje. Na Sofijino zaprepašćenje, bio je nadražen.

Skliznuvši u nju, on je pet-šest puta kratko gurnuo i skoro odmah svršio.

Nakratko su ćutali. Zatim Sofija tiho upita: „Kako se on zove?“ „Hmm?“ „Taj čovek koga želiš da upoznam. Kako se on zove?“ U mraku, Frenki se nasmejao. „Džejks. Njegovo ime je Endru Džejks.“

33

PETO POGLAVLJE

Lion, Francuska 2006.

Met Dejli je pogledao na sat. Proveo je poslednjih pola sata sedeći na neudobnom kauču u jednoličnoj čekaonici, duboko u glavnom sedištu Interpola u Lionu. Ta zgrada, nadnesena nad reku na Keju Šari de Gol, bila je svetilište ružnoj funkcionalnosti, mesto koje su izgradile birokrate za birokrate. Erotski san analitičara podataka, pomislio je Met, zapažajući da nema ni jedne jedine slike ili bar ponekog šarenog ćilima ili vaze sa cvećem bilo gde u lavirintu hodnika koje je do sada video. Nije ni čudo što osoblje izgleda tako potišteno.

Pošteno govoreći, njegova procena se zasnivala na uzorku od dvoje ljudi. Strogi mladi Francuz koji mu je izdao propusnicu za posetioce i poveo ga do kancelarije čoveka zbog koga je preleteo pola sveta da bi ga video, i sekretarica tog čoveka, čije su ratoborne crte lica zračile sa, otprilike, isto toliko topline koliko i sibirska nuklearna zima. „Da li mislite da će još dugo biti zauzet?“, upita Met. Sekretarica je prezrivo slegnula ramenima i vratila se svom kompjuterskom ekranu.

Met je pomislio na svog oca. Hari Dejli nije bio nikada u Francuskoj, ali se uvek iz daljine divio Francuskinjama zbog njihove staloženosti i šarma i zavodljivosti. Čoveče, da li bi Roza Kleb preko puta razbila njegovu iluziju!

Razmišljanje o ocu je izmamilo smešak Metu.

Da nije bilo Harija Dejlija, on ne bi sedeo ovde.

Hari Dejli je bio divan otac, i još bolji muž. Hari i Mari, Metova majka, bili su u braku četrdeset godina, i jedno drugom bili sve. Na sahrani Harija Dejlija prošle godine, desetine prijatelja su stajali pored groba, prisećajući se uspomena na čoveka koga su Met i njegova sestra, Kler, voleli otkad znaju za sebe. Za vreme ceremonije, Meta je spopalo strašno kikotanje kada je hrvatski sveštenik izgovorio „Neka počiva u miru“ sasvim jasno kao da kaže „Neka počiva u mokraći“.

Pošto je Hari umro od raka bešike, ovo se i Metu i njegovoj sestri učinilo smešno. Rakel, Metova čarobna južnoamerička supruga, nije videla ništa smešno u tome. „Bože moj“, prosiktala je u Metovo uvo, „šta nije u redu sa tobom? Zar nemaš poštovanja? Ovo je sahrana tvog oca.“ „O, hajde, dušo. 'Neka počiva u mokraći'? To je smešno. Tata bi u tome video humor.

Zamisli šta bi Džeri Sajnfeld* uradio sa takvom rečenicom.“ Rakel je odbrusila: „Teško da bi ti mogao biti Džeri Sajnfeld, dragi.“ To ga je povredilo jer je bilo istina. Met Dejli je bio pisac komedija, ali poslednjih godina ne tako uspešan. Privlačan na neki dečački, razbarušen način sa slamom plave kose i očima boje zelene jabuke, njegova najizrazitija karakteristika je bio njegov zarazan osmeh, doživljaj na licu koji kao da je savijao celu njegovu fizionomiju u jednu ogromnu liniju smeha. Na početku njihove veze, Rakel je privukao Metov smisao za humor i bila je polaskana kad su smešni događaji iz njihovog zajedničkog života našli mesto u popularnoj 34

televizijskoj emisiji na kojoj je Met tada kratko radio. Ali posle osam godina draž svega toga je izbledela, zajedno sa nadom da će im preostale Metove ideje obezbediti atraktivan holivudski način života, za kojim je Rakel žudela. Met je sada radio za kablovsku mrežu, koja je plaćala njihove račune ali im je malo ostajalo za finije stvari u životu. „Na šta se žali ovog puta?“, Metova sestra, Kler, nije bila ljubitelj svoje snahe. „Ne voli sahrane“, odgovori Met lojalno. „Verovatno je uplašena da će neko usmeriti večnu svetlost u nju i svi ćemo moći da vidimo ožiljke od njenog poslednjeg zatezanja.“ Met se nasmejao. Voleo je Kler. Voleo je i svoju suprugu, ali je čak i on počeo bolno da shvata da osećanje verovatno nije uzajamno.

Posle sahrane, dok su se vozili nazad prema Los Anđelesu, Met je pokušao da premosti problem sa Rakel. „Treba da počnem da radim na novoj zamisli“, rekao joj je. “Nešto različito.

Dokumentarac.“ Jedva primetan titraj interesovanja se pojavio u njenom oku. „Dokumentarac? Za koga?“ „Pa, još ni za koga“, priznao je Met. „Pišem to na sopstveni rizik.“ Titraj je zamro. Baš ono što nam treba, pomisli Rakel. Još jedan neprodat rukopis. „Bio bi o mom ocu“, Met je objasnio. „Mom biološkom ocu.“ Rakel je zevnula. Iskreno govoreći, ona je sasvim bila zaboravila da Hari Dejli nije Metov pravi otac. Hari se oženio Metovom majkom kad je Met tek prohodao, a Kler bila beba. „Nedavno sam otkrio da je ubijen pre više od deset godina.“ Ako je ova vest trebalo da zapanji Rakel, ili bar podstakne njeno interesovanje, nije uspela. „Ljude svakodnevno ubijaju u ovom gradu, Metju. Zašto bi neko želeo da sedi sat vremena ispred televizora zbog smrti tvog nepoznatog oca?“ „Ah, ali u tome je stvar“, reče Met, zagrevajući se za svoju temu. „On nije bio nepoznat.

On je bio trgovac umetničkim delima u Beverli Hilsu. Poznat, bar u Los Anđelesu. I ozbiljno bogat.“ Sada je privukao Rakelinu pažnju. „Nikada mi to nisi do sada pomenuo. Koliko bogat?“ „Nepristojno bogat“, reče Met. ,,U pitanju su stotine miliona dolara.“ „Stotine miliona? Bože moj, Met“, Rakel procedi, krivudajući opasno kroz saobraćajne trake. „Šta se desilo sa svim tim novcem?“ „Pripao je njegovoj udovici“, reče Met, ravnodušno. „Šta, sav novac? A šta je sa tobom i Kler?“ „Ja i Kler? O, pusti to, draga. Nismo imali nikakav kontakt sa njim više od trideset godina.“ „Pa, šta onda?“ Rakeline zenice su se proširile od uzbuđenja. „Vi ste njegova deca, njegovo krvno srodstvo. Možda možete da osporite testament?“

35

Met se nasmejao. „Na osnovu čega? To je bio njegov novac i mogao je da ga ostavi kome je želeo. Ali, u svakom slučaju, ti ne shvataš suštinu. Ova priča postaje sve sočnija.“ Rakel se trudila da zamisli ima li nečeg sočnijeg od isplate stotine miliona, ali je prisilila sebe da sluša. „Udovica, kojoj je tada bilo tek malo više od dvadeset godina i koju je surovo silovao onaj što je ubio mog starog, podelila je celokupan novac dobrotvornim dečjim ustanovama.

Sve do poslednjeg penija. Bio je to največi dobrotvorni poklon pojedinca u istoriji LA. Ali malo ljudi zna za to jer, umesto da se pojavljuje okolo i uživa u slavi, ta devojka uskače u avion samo nekoliko nedelja posle ubistva i nestaje. Bukvalno nestaje sa lica zemlje i o njoj se više ništa ne zna. To je ludilo, zar ne? Zar ne misliš da je to sjajna priča?“ Rakel nije davala ni pare za Metovu glupu priču. Kakav to čovek ne mrdne prstom da bi uložio tužbu zbog multimilionerskog bogatstva? Ona se udala za tupoglavca. „Kako to da nikada pre nisi o tome pričao?“ Ljutnja u njenom glasu je bila neosporna. Metovo raspoloženje je splasnulo. Zašto je ja, izgleda, uvek razljutim? „Da budem iskren, nekako sam zaboravio na to. Čuo sam za to pre nekoliko meseci, ali sam smatrao da bi to moglo da naljuti tatu ako bih pokazao previše interesovanja, pa sam odustao. Ali sada pošto je Hari umro, mislim da nije loše da malo istražim. Televizijske mreže su zaista opsednute 'ličnom istorijom' sada. A ubistvo i novac se uvek dobro prodaju.“ Ostatak vožnje je protekao u tišini. Dok su Dejlijevi stigli kući, rođene su dve opsesije.

Rakelina je bila bogatstvo od četiri stotine miliona dolara.

Metova je bila nerešeno ubistvo njegovog biološkog oca: Endrua Džejksa.

U sledećih nekoliko meseci, dok je njegova žena provela sate i sate uzaludno se savetujući sa advokatima, loveći rupu u zakonu koja bi im vratila „njihovo“ bogatstvo, kako je sada smatrala Džejksovu imovinu, ono što je započelo kao istraživački projekat za dokumentarac, postalo je središte Metovog života. Preko dana je posećivao losAnđeleske biblioteke i galerije, pohlepno iskopavajući o Endruu Džejksu svaki delić informacije do kog je mogao doći: o njegovom poslu, njegovoj modernoj umetničkoj zbirci, svim njegovim nekretninama, prijateljima, neprijateljima, poznanicima, ljubavnicama, interesovanjima, ljubimcima, zdravstvenim problemima i verskim uverenjima. Preko noći, skriven u svojoj radnoj sobi kao pustinjak, Met je dalje istraživao preko interneta. Ubrzo skoro uopšte nije spavao. Kao ptić kukavice koji zahteva pažnju, dosije obeležen sa Endru Džejks postajao je sve veći i deblji svakog dana, dok je ono malo što je ostalo od braka Meta i Rakel Dejli polako bilo na umoru.

Posle izvesnog vremena, čak se i Kler Majkls zabrinula da njen brat preteruje. „Šta se nadaš da ćeš postići sa svim tim?“, konačno ga je upitala jednog dana.

Dok je stajala u kuhinji svoje bučne kuće u Vestvudu, sa bebom na jednom boku i zdelom paradajz-sosa u ruci, okružena vrevom i gužvom radosnog porodičnog života, Kler je istovremeno i usrećila i rastužila Meta.

36

Bio je srećan zbog nje, tužan zbog sebe. Da li bi bilo drugačije da smo Rakel i ja imali decu? „Rekao sam ti“, odgovori joj on. „To je za dokumentarac.“ Kler ga je gledala nepoverljivo. „Kako napreduje scenario?“ Met napravi grimasu. „Još nisam počeo da pišem scenario.“ „Pa, šta radiš?“ „Istražujem.“ „Kome si izložio tu svoju zamisao?“ Met se nasmejao. „Šta si ti, moj agent?“ Pokušao je da se našali, ali u sebi je znao da je njegova sestra u pravu. Svi prijatelji su mu rekli isto. Misterija koja okružuje ubistvo njegovog biološkog oca počela je da prerasta u zavisnost, opasnu, dugotrajnu naviku koja ga je odvajala od braka, posla, njegovog 'stvarnog' života. Ipak, kako može Met da odustane od toga kad je istraga LAPD-ja ostavila tako mnogo rupa, tako mnogo upadljivih, neodgovorenih pitanja?

Prema zvaničnim dokumentima, Endrua Džejksa ubio je nepoznati uljez, profesionalni lopov koji se pretvorio u nasilnika. Niko nikada nije uhapšen zbog tog zločina. Čak nije naveden nijedan osumnjičeni. U međuvremenu, njegova udovica Anđela kao da je u zemlju propala, kao i nakit i minijaturni portreti koji su odneti iz kuće bračnog para te večeri. Njen advokat, Lajl Renalto, odvezao ju je na aerodrom ali je tvrdio da nema pojma kuda je otišla i očigledno nije imao sa njom kontakte od tada. Policija ga je ispitivala uporno, ali on nikada nije promenio svoj iskaz. Pričalo se i da je Gospođa Džejks viđena u Grčkoj, ali ništa nije nikada dokazano. Deni Makgvajer, detektiv zadužen za taj slučaj, napustio je policiju ubrzo nakon toga i otišao iz Los Anđelesa, odnoseći sa sobom sva saznanja do kojih je možda došao. U isto vreme, sperma sa forenzičkog ispitivanja Anđele Džejks, uzeta posle silovanja, nije nikada odgovarala nijednom drugom zločinu, pre ili posle toga. Niti nekoliko zamazanih otisaka prstiju pronađenih na mestu zločina u Loma visti 420.

Met je rekao Kler: „Taj bračni par je živeo svoj život u divnoj palati, planirajući budućnost. A već sledećeg dana, fiju, sve je nestalo. Kuća, novac, slike. Sam bračni par. A posle ubistva, njegova udovica samo uskoči u avion jednog jutra i gubi joj se svaki trag.“ „Da, Mete, znam tu priču“, reče Kler strpljivo. „Ali, zar te to ne plaši? Pomisao da bi sve ovo“, Met mahnu rukom po kuhinji prema svojih nećacima, njihovim školskim knjigama, svem kršu Klerinog punog, užurbanog života, „moglo da nestane sutra? Nestane?“ Pljesnuo je rukama da bi naglasio. „Kao da nikada nije postojalo.“ Kler je dugo ćutala. Na kraju reče: „Brinem za tebe, Mete. Mislim da treba s nekim da porazgovaraš.“ Met se složio. Treba svakako s nekim da porazgovara.

Problem je u tome što taj neko s kojim treba da porazgovara živi u Lionu, u Francuskoj.

37

ŠESTO POGLAVLJE

Bacio je pogled na bleštava plava svetla u svom retrovizoru i proverio brzinu. Šezdeset pet. Samo pet preko ograničenja, na bukvalno praznom delu puta na gradskoj periferiji.

Sitničavost. Zbog malih štosova kao što je ovaj, lionska policija je bila na lošem glasu.

Dok je spuštao prozor ne bi li preneo previše revnosnom policajcu delić svojih misli, njegov namrgođen izraz se pretvorio u osmeh.

Policajac koji ga je zaustavio bila je žena. Jedna izuzetno zgodna žena.

Imala je crvenu kosu bio je slab prema riđokosim ženama plave oči i pune grudi koje ni njena neprijatna policijska uniforma nije mogla u potpunosti da sakrije. „Čemu tolika žurba, gospodine?“ Oh, i taj glas! Tih i promukao, kakav samo Francuskinje imaju. Savršeno. Glas je to potvrdio. Smešio se koketno. „Zapravo, policajko, imam sastanak.“ „Sastanak? Ma, ne pričajte.“ Božanstvene riđe obrve su se izvile. „Pa, da li će se ona pokvariti ako ne stignete tamo baš ovog sekunda?“ „Već se pokvarila.“ Naginjući se kroz prozor, strasno ju je poljubio u usta. „Kada ćeš stići kući na večeru, dušo?“, upitala ga je supruga, kad su konačno došli do vazduha.

Deni Makgvajer se nasmeja. „Čim budem mogao, srce. Čim budem mogao.“ Kada je petnaest minuta kasnije ušao u sedište Interpola kasneći na sastanak, Deni se nadao da neće morati da ostane previše kasno. Selin je bila tako seksi u svojoj tesnoj plavoj policijskoj uniformi da je bilo bolno što mora da se odvoji od nje. Bila je u uniformi i onog dana kad su se upoznali, a tako ju je najviše voleo i sad.

Tamo, u Los Anđelesu, nikada ne bi izlazio sa nekom iz policije. Ali ovde u Francuskoj, sve je bilo drugačije. Preselio se ovamo pre jedne decenije, tragajući za senkom. Senkom Anđele Džejks. Nikada je nije pronašao. Umesto nje Deni je pronašao Selin, ljubav, francusku kulturu i kuhinju, unosnu karijeru i jedan sasvim novi život. Sada je Lion bio dom Deniju Makgvajeru i on ga je voleo više nego što je verovao da će biti u stanju.

Bilo je sve toliko drugačije kad je prvi put stigao ovde.

Deni Makgvajer je mrzeo Francusku. Mrzeo ju je jer ga je podsećala na neuspeh. Njegov neuspeh. Ubistvo Endrua Džejksa 1997. godine bilo je značajno iz mnogo razloga, a jedan od njih je bio i taj što je to bio prvi i jedini potpun neuspeh u karijeri Denija Makgvajera.

Nije nikada pronašao čoveka koji je ubio Džejksa na tako pomahnitali, sadistički način i koji je silovao njegovu divnu ženu.

Deni neće nikada zaboraviti ono jutro kad je došao u palatu Lajla Renalta na Beverli Hilsu, i strgao čaršave sa njega i zatekao advokata golog i očigledno seksualno uzbuđenog, 38

koji mu se smejao. Anđela Džejks je nestala, Renalto ga je sa uživanjem obavestio. Skrhana pritiskom Denijevog „agresivnog“ ispitivanja, prema Lajlovim rečima, odlučila je da započne novi život preko okeana. Skrivajući se iza poverljivog odnosa advokat-klijent, Renalto je tvrdoglavo i postojano odbijao da otkrije bilo kakve dodatne informacije policiji.

Otprilike u to vreme je Deni Makgvajer prvi put stupio u vezu sa Interpolom. Prijavio se na 1-24/7, Interpolovu svetsku bazu podataka napravljenu da pomogne policijskim snagama zemalja članica u potrazi za osumnjičenima preko granica, i na kraju je ušao u trag Anđeli Džejks u Grčkoj i počeo svakodnevno da sarađuje sa vlastima u Atini, pokušavajući da je pronađe i uhvati, ali bez uspeha. U međuvremenu, kada se vratio u LA, ostali tragovi su iščezli jedan po jedan, kao pritoke reke pogođene sušom. Ubica Endrua Džejksa je ispario, baš kao i njegova supruga i ukradena umetnička dela i nakit. Zaista, sve što je ostalo od zajedničkog života Džejksovih bilo je Endruovo bogatstvo, koje je našlo svoj put bezbedno (i bez poreza) u blagajne dve različite dobrotvorne dečje ustanove, od kojih su obe bile nesumnjivo oduševljene da ga dobiju.

Denijevi pretpostavljeni iz LAPD-ja bili su krajnje zbunjeni. Oni su bezobzirno ubili svako zanimanje štampe za slučaj Džejks, navodno kako ne bi ohrabrivali „imitiranje ubistva“, ali u stvari da bi zaštitili sebe. Taj slučaj je zatvoren. Motiv: krađa. Napadač: nepoznat. Deni je premešten iz Ubistava u Odeljenje za prevare, jasna degradacija, i rečeno mu da zaboravi na Anđelu Džejks ukoliko želi da zadrži posao.

Ali on nije mogao da zaboravi. Kako iko može da zaboravi to očaravajuće lice?

I on nije želeo da zadrži svoj posao. Napustivši policiju, potrošio je sledeće dva godine i bukvalno celu ušteđevinu na putovanje po Evropi, sumanuto tragajući za Anđelom. Pošto je radio kao privatno lice, shvatio je da dobija veoma malu pomoć od lokalnih policijskih snaga, pa je morao da se osloni na pomoć beskrupuloznih privatnih detektiva kako ne bi izgubio trag. Konačno, švorc i ojađen, završio je u Francuskoj, gde mu je jedan stari poznanik u Lionu rekao da Interpolu trebaju radnici i predložio mu da tamo konkuriše.

Polako je Deni ponovo izgradio svoju uništenu karijeru. Zaposlio se kao mladi član kriminalističkog IRT-a i brzo je stekao ugled kao sjajan samostalan mislilac i strateg. IRT je mogao biti angažovan bilo gde u svetu u roku od dvanaest do dvadeset četiri časa nakon incidenta da bi pružili pomoć policiji zemlje članice. Prilagodljivost, brzo razmišljanje i sposobnost za timski rad u stresnim situacijama bili su ključ za uspeh jedinice. Deni Makgvajer se istakao na svim nivoima. Zaradio je aplauze za hrabrost i veštinu u slučaju ubistava koje su počinile korzikanske kriminalne bande. Malo stranih policajaca bi uspelo da nagovori ljude u toj tesno povezanoj zajednici da govore, ali je Deni osvojio srca i misli, uspešno osuđujući petoricu vođa bande. Nakon toga je sekirom ubijen arapski šeik u Severnoj Africi to ubistvo nije bilo toliko teško rešiti; taj tip je ostavio otiske prstiju svuda po stanu žrtve i nestanak kraljice lepote u unutrašnjosti Venecuele. Devojka je bila ljubavnica imućnog ruskog naftnog magnata, i to se ispostavio kao sjajan slučaj za Denija, koji je dobio lepu čistu presudu. (Lepotica nije prošla tako sjajno. Delovi njenog tela su najzad nađeni u kesama za smeće u motelu u Marakaiju.)

Deni je uživao u poslu i novom životu u Francuskoj, i počeo je da oseća kako mu se samopouzdanja postepeno vraća. Upoznavanje i venčanje sa Selin bio je šlag na torti. Ali tokom svih tih nedavnih pobeda, dok se meteorski uspinjao kroz činove Interpola, on nikada nije zaboravio Anđelu Džejks. Ko je bila ona pre nego što se udala za svog supruga?

Zašto je pobegla? Znao je da njegovo ispitivanje nije to što ju je zaplašilo, kao što je tvrdio 39

Renalto. Sigurno je postojao neki drugi povod. Najvažnije od svega: Ko ju je silovao i ubio njenog supruga na tako jeziv, svirep način? Zvanična informacija, da je pljačkaš uspeo spektakularno da izmakne, bila je čista besmislica. Kradljivci umetničkih dela ne režu starcu grlo tako nasilno da skoro odvoje glavu.

Na kraju je Selin uspela da ga ubedi da zaboravi na to. Naslućujući da u osećanjima njenog novopečenog supruga prema Anđeli Džejks postoji nešto više, a ne samo profesionalno interesovanje, otvoreno mu je rekla da se oseća ugroženom. „Nje nema“, rekla mu je suznih očiju, „ali sam ja ovde. Zar ti nisam ja dovoljna?“ „Naravno da jesi, draga“, uveravao ju je Deni. „Ti si meni sve.“ Ali godinama kasnije, u svojim snovima, Anđela Džejks ga je i dalje opčinjavala svojom mlečnobelom kožom, i molećivim pogledom očiju boje čokolade: „Pronađite životinju koja je ovo učinila.“ Deni je obećao da će to učiniti, ali nije uspeo. Ta životinja je i dalje bila na slobodi.

Međutim, Deni je ipak krenuo napred. Njegov brak sa Selin je bio izuzetno srećan. Pre dva meseca, kad je Deni unapredjen u šefa celokupnog odreda I RT da rukovodi sa dvadeset osam svetskih specijalizovanih timova za pomoć u slučajevima zločina i katastrofa, činilo se kao da je sve obišlo krug od košmara u Loma visti 420 i ubistva Endrua Džejksa. I profesionalno i lično, Deni Makgvajer je konačno našao spokoj.

A onda je dobio prvu elektronsku poruku.

Prva poruka Meta Dejlija je imala jednostavan naziv Anđela Džejks. Krv se sledila u venama Denija Makgvajera samo od pogleda na te dve reč i na ekranu. Dejli je u poruci malo rekao o sebi, napomenuvši samo da je „zainteresovana strana“ i da ima „nove informacije“ o tom slučaju, a o kojima bi želeo da razgovara sa Denijem u četiri oka. Odbacujući ga kao luđaka, Deni nije odgovorio. Ali su poruke nastavile da pristižu, zatim telefonski pozivi u Denijevu kancelariju, u svako doba dana i noći. Konačno je Deni odgovorio, obaveštavajući gospodina Dejlija da ukoliko ima bilo kakve nove informacije, treba da ih dostavi Odeljenju za ubistva LAPD. Ali Dejli se nije dao zavarati. Uporno tvrdeći da mora da razgovara sa njim lično, Met Dejli je najavio da dolazi u I.ion sledeće nedelje i da „neće otići“ dok Deni ne pristane da ga primi.

Sada, dosledan svojim rečirna, bio je ovde. Matilda, Denijeva izvrsna sekretarica, zvala je pre jednog sata. „Plavi Amerikanac“ je sedeo ispred Denijeve kancelarije i tvrdio da ima zakazan sastanak i da je hitno. Šta Deni želi da ona uradi? Želim da ga otpremiš. Želim da mu kažeš da prestane da me podseća na Anđelu Džejks i da nestane iz mog života. „Reci mu da dolazim. Ali nemam mnogo vremena. Moraće brzo da kaže šta ima.“ „Gospodine Dejli.“ U glasu Denija Makgvajera nije bilo srdačnosti. „Izvolite, uđite.“ Makgvajerova kancelarija je bila prostrana i udobna. Met je znao da je bivši detektiv bio uspešan od kad je napustio LAPD, ali je bio iznenađen da je toliko ugledan. Po celoj kancelariji bile su fotografije zgodne riđokose mlade žene.

Met uze jednu od njih nehajno.

40

„Vaša supruga?“ Makgvajer je odsečno klimnuo glavom. „Veoma je lepa.“ „Znam. I u ovom trenutku je kod kuće i čeka me.“ Deni je zurio u njega. „Šta mogu da učinim za vas, gospodine Dejli?“ Metovo srce je ubrzano kucalo. Toliko što se tiče ćaskanja. Duboko je uzdahnuo i rekao: „Možete ponovo da otvorite istragu o ubistvu Endrua Džejksa.“ Deni se namrštio. ,,A zbog čega bih ja to želeo da uradim?“ „Zato što postoje novi dokazi.“ „Kao što sam vam rekao u elektronskoj poruci, gospodine Dejli, ako imate važne dokaze, treba da ih prijavite policiji Los Anđelesa. Ja se više ne bavim tim slučajem, niti je on u okviru moje nadležnosti.“ „Vi ste Interpol“, reče Met razložno. „Ceo svet je u vašoj nadležnosti, zar ne?“ „Nije to tako jednostavno“, Deni Makgvajer promrmlja. „Pa, ja mislim da jeste.“ Met Dejli se nagnu napred, netremice gledajući Denija prodornim pogledom. Bio je isto toliko uporan uživo kao što je bio i telefonom. „LAPD ne daje ni pišljiva boba za to. Oni su zatvorili slučaj i odustali. Zato ste vi i dali otkaz.“ Deni je ćutao. Nije mogao to da porekne.

Sledeće reči Meta Dejlija sledile su mu krv u žilama. „Šta ako vam kažem da je bilo još jedno ubistvo?“ Deni Makgvajer je prisiljavao sebe da ostane pribran. „Izvrši se mnogo ubistava, gospodine Dejli. Po celom svetu, svakog sata svakog dana.

Mi, ljudska rasa, nasilna smo rulja.“ „Ne kao ovo.“ Otvorivši akten-tašnu, Met Dejli izvuče debelu fasciklu sa papirima i baci je na Denijev sto. „Istovetan MO*. Stariji čovek surovo preklan, mlada žena silovana, ostavlja sav novac dobrotvornim ustanovama, zatim nestaje.“ Usta Denija Makgvajera su se osušila. Ruke su mu podrhtavale kad je dodirnuo dosije. Može li to biti istina? Posle toliko godina, da li je ta životinja krenula ponovo u akciju? „Gde?“, ova reč je bila jedva malo glasnija od šapata. „London. Pre pet godina. Ime žrtve je Pirs Henli.“

41

SEDMO POGLAVLJE

London, 2001. Čester skver se nalazi u srcu Belgravije, iza Iton skvera i u neposrednoj blizini moderne Elizabetine ulice. Njegove klasične zgrade sa fasadama od gipsanog maltera poredane su oko ljupkog skrivenog vrta. U uglu trga, ispod velikog drveta divljeg kestena dostojanstveno se ugnezdila Crkva Sv. Marka, sa starinskim mesinganim zvonima koja su zvonila na svaki sat, zgodno spasavajući stanovnike trga truda da gledaju u svoje satove patek filip. Sa ulice, kuće na Čester skveru su izgledale prostrane i udobne.

Ali nisu takve.

One su ogromne i izuzetno raskošne. Često ponavljan kliše u Belgraviji jeste da nijedan Englez ne može sebi priuštiti da živi na Čester skveru. Kao i većina klišea, to je tačno. Roman Abramovič, ruski oligarh i vlasnik Fudbalskog kluba Čelsi, imao je tamo kuću, pre nego što je pobegao sa mladom ljubavnicom i ostavio imovinu svojoj supruzi. Tokom godina, susedi gospode Abramovič postale su dve holivudske filmske zvezde, francuski fudbalski as, švajcarski osnivač Evropskog fonda za osiguranje od gubitka, grčka princeza i indijski softverski tajkun.

Ostale kuće na trgu su, bez izuzetka, pripadale američkim investicionim bankarima.

Sve do onog dana kada je jedan od tih američkih investicionih bankara, poremećen zbog propadanja njegovih investicija, stavio retki poluautomatski pištolj bersa tander u usta i povukao oroz. Njegovi naslednici su prodali kuću jednom engleskom baronetu. I tako se dogodilo da je ser Pirs Henli postao prvi Englez koji je posedovao kuću na Čester skveru, više od dvadeset pet godina.

Bio je on i prvi koji je tamo ubijen.

Detektiv inspektor Vilard Dru iz Skotland jarda pružio je ženi šolju zaslađenog čaja i pokušavao da ne bulji u njene pune, senzualne usne dok je pijuckala vruć napitak. Ispod njene poluotvorene kućne haljine, krvni podlivi su bili još jasno uočljivi na njenim bledim, pomalo pegavim butinama. Silovanje je bio izuzetno nasilno. Ali ne toliko svirepo kao samo ubistvo.

Dok je inspektor Dru razgovarao sa ženom u prizemlju, gore na spratu u spavaćoj sobi njegovi ljudi su strugali moždano tkivo njenog supruga sa persijskog tepiha. Zidovi velike spavaće sobe su izgledali kao sveže naslikana slika Džeksona Poloka. Eksplozija krvi, besa, životinjskog ludila dogodila se u toj sobi, nešto što detektiv-inspektor Dru nije nikada do tada video. Postojala je samo jedna reč za to: pokolj.

Inspektor Dru reče: „Razgovor možemo obaviti kasnije, gospođo, ako vam je to sada previše bolno. Možda kad se oporavite od šoka.“ „Ja se nikada neću oporaviti, inspektore. Bolje je da to sada obavimo.“ Gledala je pravo u njega dok je govorila, što je detektiva Drua ometalo.

Lepa, nije bila prava reč za ovu vitku riđokosu ženu. Bila je seksi. Bolno seksi.

42

Imala je nežnu kožu i baršunasto meku i treperavu, ranjivu ženstvenost, dama u svakom svom deliću. Jedina neskladna pojedinost u vezi sa njom bio je njen glas. Ispod kućnog ogrtača frete, vrednog četiri stotine dolara, ova žena je bila Kokni do srži.

Inspektor Dru reče: „Ako ste sigurni da ste u stanju to da obavite, možemo početi tako što ćemo proveriti neke osnovne podatke.“ „Spremna sam.“ „Ime i prezime pokojnika?“ Ledi Trejsi Henli je duboko uzdahnula. „Pirs... Vilijam... Artur... Ganing Henli.“ Pirs Vilijam Artur Ganing Henli, jedinac pokojnog ser Redžinalda Henlija, baronet, rođen je na skromnom zemljišnom posedu. Do tridesetog rođendana, postao je najbogatiji čovek u Engleskoj.

Iako u školi nije bio naročito uspešan njegov nadzornik u Itonu ga je precizno opisao kao „šarmantnog rasipnika vremena“ Pirs je imao urođeni smisao za posao. Posebno, posedovao je tu retku alhemiju koja mu je omogućila da nasluti tačno kada je neuspešna kompanija na najnižoj tački, hoće li se uzdići, kada i koliko visoko. Kupio je svoju prvu propalu firmu, malu provincijsku posredničku firmu u Norfoku, kada mu je bilo dvadeset dve godine. Svi, uključujući njegovog oca, mislili su da je lud. Kada je Pirs prodao kompaniju šest godina kasnije, oni su imali kancelarije u Londonu, Mančesteru, Edinburgu i Parizu i za tu godinu su prijavili, pre oporezivanja, dvadeset osam miliona funti prihoda.

Bio je to mali uspeh za Pirsa Henlija, ali veoma važan. Naučio ga je da veruje svojim instinktima. Takođe je povećao njegov apetit za rizikom. Proračunati rizik. U narednih trideset pet godina, Pirs je kupio i prodao više od petnaest firmi, a držao se samo dve: svog Fonda za osiguranje od gubitka Henli investicije i Džesops, lanca juvelirnica, koje je Pirs u potpunosti oživeo dok nisu bolje poslovale od firmi iz iste branše, kao što su Espri i Graf.

Takođe je stekao (a kasnije se i oslobodio nje) suprugu Karolinu, i dvoje dece: ćerku Anu, sa suprugom, i sina Sebastijana, sa ljubavnicom. Oba deteta i njihove majke su obezbeđeni, u udobnim domovima i sa velikodušnim prinadležnostima. Ali Pirs nije imao ni vremena ni sklonosti prema porodičnom životu. Niti je bio zainteresovan za konvencionalna shvatanja romantike.

Bar ne do svog šezdesetog rođendana, kada je slučajan susret sa mladom ženom Trejsi Stoun promenio njegov život zauvek.

Za svoju rođendansku proslavu, ser Pirs (nasledio je baronstvo mesec dana ranije, nakon smrti svog oca) iznajmio je privatnu sobu u klubu Graučo u Sohou. Meka za uspešne iz sveta medija i književnosti, Graučo je bio ekskluzivan, ali je ipak uspeo da zadrži neku vrstu stare i izanđale engleštine u kojoj je Pirs oduvek uživao. Podsećala ga je na detinjstvo, na potamneli sjaj Kingham hola, porodičnog imanja Henlijevih, gde su na zidovima visila platna Konstabla i Tarnera*, ali se grejanje nije nikada uključivalo, a svi tepisi su bili prepuni rupa od moljaca.

Ser Pirsu Henliju se dopalo mesto, ali je bio razočaran spiskom gostiju. Kao i obično, sastavila ga je njegova sekretarica, Džejni. Posmatrajući okolo ista lica, industrijski i finansijski čelnici, u pratnji svojih prvih supruga ledenog izraza lica ili lepih ali grabljivih 43

drugih supruga, Pirs je pomislio sumorno: Kada su svi toliko ostavili? Postali toliko dosadni?

Kada je on tačno zamenio svoje stare prijatelje za ovo? Kontakte i poslovne partnere.

Dok je on razmišljao o tim važnim pitanjima, desilo se da mu je konobarica prosula vrelu čorbu od jastoga pravo na prepone. Do kraja života, ser Pirs Henli će imati modre belege od opekotina na unutrašnjoj strani butina svaki put kad bi ih pogledao, on je zahvaljivao svojoj srećnoj zvezdi.

Zabava u Grauču je bila prvi radni dan Trejsi Stoun kao konobarice, i njen poslednji.

Kad je ser Pirs zakukao i skočio na noge, Trejsi je pala na kolena, otkopčala mu pojas i svukla pantalone brže nego kurva po narudžbini. Zatim, bez onog: „Da li dozvoljavate, moj gospodaru?“, pocepala mu je gaćice po šlicu i ispraznila činiju ledene vode preko baronetovih otkrivenih genitalija. Hladna voda mu je pružala čudesno osećanje. Činjenica da stoji golih-golcatih testisa usred kluba Graučo pred polovinom londonskog društva pružala mu je osećanje... još čudesnije. Uprkos gorućem bolu u nogama i testisima, ser Pirs Henli je shvatio da se osetio više živim u tih nekoliko trenutaka nego u poslednjih petnaest godina. Evo ga gde preklinje za povratak mladosti, života, uzbuđenja... i puf, divna devojka je pala u njegovo krilo. Ili tačnije, divna devojka je ispustila vrelu supu u njegovo krilo, ali zašto cepidlačiti? Nije mogao biti srećniji.

Trejsi Stoun je bila u kasnim dvadesetim godinama, sa veoma kratkom, tršavom crvenom kosom, tamnosmeđim očima, i mršavom, dečačkom figurom koja je izgledala prilično neverovatno seksi u crno-beloj uniformi konobarice. Ona je kao ljudsko palidrvce, pomislio je Pirs, poslata da me zapali.

I Trejsi ga je stvarno zapalila.

Kad je Trejsi pristala da izađe na sastanak sa Pirsom, njeni prijatelji su mislili da je luda. „On ima oko sto devet godina, Trejs.“ ,,I prebogat je.“ „Sa đokom kao pregorela koktel-kobasica, zahvaljujući tebi.“ „To je odvratno.“ Pirsovi prijatelji su bili podjednako zgroženi. „Ona je mlađa od tvoje ćerke, stari moj.“ „Ona je konobarica, Pirse. I to prilično loša.“ „Ona će te opelješiti do gole kože.“ Nijedno od njih dvoje se nije obaziralo na te priče. Trejsi i Pirs su znali da njihovi prijatelji greše. Trejsi nije bila zainteresovana za Pirsov novac. A Pirs nije mogao mariti manje što su Trejsini roditelji bili isto toliko Kokni kao i zvona Bou. Ona je zapalila onaj njegov deo za koji je mislio da je odavno ugašen. Kako su opekotine na njegovim preponama zaceljivale, nije mislio ni o čemu drugom već o odlasku u krevet s njom.

Na njihovom prvom sastanku, Pirs je odveo Trejsi na večeru u Ajvi. Smejali su se grohotom dok su jeli tri ukusna jela, ali je posle toga Trejsi uskočila u crni taksi pre nego što je Pirs uspeo na brzinu da je poljubi u obraz.

Na drugom sastanku, otišli su u pozorište. To je bila greška. Trejsi se dosađivala. Pirs se dosađivao. Pozvala je taksi, opet, i Pirs je pomislio: Izgubio sam je.

Sledećeg jutra u sedam sati, začulo se zvono na vratima Pirsovog stana u Kadogan Gardensu. Bila je to Trejsi. Nosila je kofer.

44

„Moram nešto da te pitam“, reče ona bez uvijanja. „Da li si ti peder?“ Pirs protrlja krmeljive oči. „Da li sam ja...? Šta? Ne, nisam peder. Zašto bi pobogu pomislila da sam peder?“ „Voliš pozorište.“ Pirs se glasno nasmeja. „O tome se radi. To je tvoj dokaz?“ „To i činjenica da ne pokušavaš da me ševiš.“ Pirs ju je gledao u neverici. „Nikad ne pokušavam...? Blagi bože, ženo. Ne dozvoljavaš mi da ti priđem na manje od jednog kilometra. A usput, iako je dragoceno, ja ne volim pozorište.“ „Pa, zašto onda ideš tamo?“ „Hteo sam da ostavim utisak na tebe.“ „Nije uspelo.“ „Da, primetio sam, Trejsi, draga moja, ne bih želeo ništa više nego da pokušam da te ,ševim', kao što si ti tako poetično rekla. Ali mi nisi nikada pružila priliku.“ Probivši se pored njega u hodnik, Trejsi spusti kofer i zatvori vrata za sobom. „Sada ti pružam priliku.“ Takvo vođenje ljubavi Pirs nije doživeo nikada do tada. Trejsi je imala svilenkastu kožu i nežno telo i bujne grudi i vlažne, tople dubine koje su ga uzbudile kao što ga nijedna žena nije izludela. Kad je sve bilo gotovo, on ju je odmah zaprosio. Trejsi se nasmejala. „Ne budi takav drkadžija. Ja nisam tip za udaju.“ „Nisam ni ja“, reče Pirs iskreno. „Zašto me onda pitaš? Moraš prestati da me pitaš da radim stvari u kojima ni ti sam ne uživaš. To je loša navika.“ „Pitao sam jer te želim. A ja uvek dobijem ono što želim.“ „Ha. Da li je to činjenica? Pa, ovoga puta ne, vaše gospodstvo“, odgovori Trejsi prkosno. „Nisam zainteresovana.“ Pirs je nije mogao voleti više ni da je bila zaronjena u platinu. Venčali su se šest nedelja kasnije.

Prvih osamnaest meseci braka Henlijevih bili su blagosloveni srećom. Pirs je obavljao svoj posao kao i obično, a Trejsi se nikada nije žalila zbog njegovog dugog odsustvovanja, ili njegove navike da prima telefonske pozive usred večere, kao što su to radile žene sa kojima se ranije viđao. Pirs nije imao pojma kako njegova žena provodi vreme tokom dana.

U početku je pretpostavljao da ide u kupovinu, ali kako su pristizali izvodi ameriken ekspresa, on je uvideo da Trejsi nije skoro ništa potrošila, bez obzira na to što je za trošak imala platinastu karticu bez ograničenja i popriličan džeparac. Jednom ju je upitao: „Šta ti radiš kad sam u kancelariji?“ „Snimam porno-filmove, Pirse“, odgovorila je staloženo. „To je ponedeljkom, sredom i petkom. Utorkom oružana pljačka, sredom imam slobodan dan.“ Pirs se nasmejao i pomislio: ja sam najsrećniji čovek na svetu. Odneo ju je u krevet.

45

Trejsi je bila savršena seksualna partnerka, uvek željna, uvek maštovita, nikad zahtevna da imaju snošaj onih noći kad je bio previše umoran ili pod stresom zbog posla. Jedini oblak na bračnom horizontu je bila činjenica da, prema Trejsinim rečima, ona ne može da ima decu. „Ništa se ne može učiniti na tom planu, bojim se. Moja aparatura je pokvarena“, rekla mu je otvoreno. „Pa, koji deo tvoje aparature?“ „Nemam pojma. Celokupna, pretpostavljam. Zašto? Zar nisi malo star da razmišljaš o menjanju pelena, ljubavi?“ Pirs se nasmejao. „Neću ih ja menjati! Uz to, ti nisi stara. Zar ne želiš svoje dete?“ Trejsi ga nije želela. Bez obzira na to koliko puta je ponovila tu činjenicu, njen muž nije hteo u to da poveruje. Tokom sledeće godine, Pirs je vukao svoju mladu ženu kod svakog specijaliste za plodnost u Ulici Harli, podvrgavajući je iznova veštačkoj oplodnji, ali bez uspeha. Rešen da „razmišlja pozitivno“, kupio je veliku porodičnu kuću u Belgraviji i angažovao dekoratera za enterijer iz Pariza da uredi dečje sobe, jednu za dečaka, jednu za devojčicu i jednu neutralnu žutu. „Čemu sve to? U slučaju da rodim zeca ili nešto tako?“, zadirkivala ga je Trejsi.

Setila se šta joj je rekao one noći kad ju je zaprosio. „Uvek dobijem ono što želim.“ Nažalost, izgleda da je u Majci Prirodi, ser Pirs Henli našao sebi dostojnog protivnika. „Vaša deca.“ Detektiv inspektor Vilard Dru otrgnu pogled od Trejsinih grudi, primamljivo izloženih u čipkanom la perla prslučetu boje breskve. Za tako vitku ženu, ledi Henli je bila uočljivo dobro obdarena i stvarno je izgledalo da ima ogromne probleme da svoj bademantil drži zakopčan. „Otišli su negde da prenoće?“ Njeno lepo lice se smračilo. „Mi nemamo decu. Zbog mene. Ja nisam mogla da ih imam.“ Inspektor Dru se zacrveneo. ,,Oh, izvinite. Video sam spavaće sobe na spratu i pretpostavio...“ Trejsi je slegnula ramenima. ,,U redu je. Zašto ne biste pretpostavili? Imate li još neko pitanje?“ „Samo jedno.“ Već im je mnogo pomogla, dajući podroban opis ukradenih komada nakita ledi Henli je znala mnogo o nakitu, kompletima, karatima, čistoći, samo recite šta vas interesuje a isto tako i o svom napadaču. U vreme napada je bio maskiran, pa mu uopšte nije videla lice, ali je po njenom opisu bio snažne građe, zdepast, sa ožiljkom na zadnjem delu leve ruke, dubokog glasa, i „čudnog“ akcenta koji nije mogla tačno da prepozna. Uzevši u obzir teško iskušenje kroz koje je upravo prošla, ona je dosta toga zapamtila. Bila je sigurna da ga nikada ranije nije srela. „Ovo bi moglo biti teško“, reče inspektor Dru ljubazno, „ali, da li je vaš muž imao neke neprijatelje? Bilo koga ko bi mogao da bude kivan na njega?“

46

Trejsi se nasmeja bučnim smehom šankerice, a inspektor Dru pomisli kako mora da je bilo zabavno biti oženjen njom. Pre nekoliko sati, ser Pirs Henli je sebe sigurno smatrao najsrećnijim čovekom na svetu. „Samo nekoliko hiljada. Moj muž je imao više neprijatelja nego Hitler, inspektore.“ Inspektor Dru se namršti. „Kako to?“ „Pirs je bio bogat čovek. Čovek koji je sam stvorio karijeru. U tom poslu sa Fondom za osiguranje od gubitka, zar ne? Niko ne voli profesionalca. Ni oni koji opremaju svoje kuhinje, ni njihovi partneri, ni njihovi konkurenti, čak ni njihovi ulagači polovinu tog prokletog vremena, bez obzira na to koliko novca zarade od vas. Ovo je svet u kome pas jede psa, inspektore, a moj Pirs je bio sjebani doberman sa lošim zubima.“ Trejsi Henli je ovo izgovorila sa ponosom. „Ljudi su ga mrzeli. I to je samo zbog tog Fonda. Ako želite da zađete u lične stvari, tu je čovek koga je namamio prevarom da kupi ovo mesto, prodavač automobila kome nije nikada platio za aston jer mu se nije dopadalo kako mene gleda, svi protiv kojih je glasao u Vajtsu* to je dugačak spisak, tvrdim vam. Zatim je tu njegova bivša žena, bivša ljubavnica. Njegova sadašnja ljubavnica, koliko ja znam.“ Inspektoru Druu je bilo teško da poveruje da neko ko je oženjen Trejsi Henli treba da traži seksualno zadovoljstvo na drugom mestu. Prema njenoj izjavi, njoj je trideset dve godine, ali je izgledala kao da je deset godina mlađa. „Pirs je imao armiju neprijatelja“, nastavila je Trejsi. „Ali je imao samo jednog pravog prijatelja.“ ,,Oh? A ko je to bio?“ „Ja.“ Prvi put te večeri, Trejsi Henli se zaplakala.

47

OSMO POGLAVLJE

Deni Makgvajer je podigao pogled sa fascikle pred sobom kao da je upravo video duha. Čitao je, u potpunoj tišini, poslednjih dvadeset minuta. „Kako ste čuli za ovaj slučaj?“ Met Dejli je slegnuo ramenima. „Pročitao sam o tome na internetu. Zainteresovao sam se za slučaj Džejks i ja... pa, naišao sam na to. Henlijevo ubistvo je bio veliki događaj u Engleskoj. Digla se velika prašina oko toga.“ „Zašto je slučaj Džejks privukao vašu pažnju, gospodine Dejli?“, upita Deni. „To niste uopšte spomenuli u svojim porukama.“ „Ja sam pisac. Opčinjavaju me nerešena pitanja.“ Deni je zažmirio sumnjičavo. „Vi ste novinar?“ „Ne, ne, ne, scenarista. Televizija. Komedija, uglavnom.“ Deni ga pogleda iznenađeno. Klimao je glavom gledajući u fasciklu. „Ovde nemate mnogo toga što bi izazvalo smeh.“ „Ne“, složio se Met. „Ali ja sam i lično povezan. Endru Džejks je bio moj otac.“ Deni se zagledao u Meta. Da li je Endru Džejks imao decu? Bilo mu je potrebno nekoliko trenutaka da iskopa podatak iz pamćenja. U pravu je. Postojala je prva žena, decenijama pre nego što je upoznao Anđelu. Jedan od mlađih članova njegovog tima je otišao da proveri taj trag, ali je očigledno pomislio da nije mnogo značajno. Da li je postojalo dete?

Pretpostavljam da je sigurno postojalo. „Nikada ga nisam upoznao“, objasnio je Met. „Džejks i moja majka su se razveli kad sam ja imao dve godine. Moj očuh je usvojio i odgajio mene i moju sestru, Kler. Ali biološki, ja sam Džejks. Vidite li neku porodičnu sličnost?“ Slika Endrua Džejksa sa skoro odsečenom, sedom glavom kako oklembešeno visi na njegovom trupu blesnula je u Denijevoj svesti. Prođe ga jeza. „Stvarno ne, ne.“ „Kad sam saznao da mi je otac ubijen, postao sam radoznao. A kada sam počeo da čitam o tom slučaju, postao mi je opsesija.“ Nasmejao se. „Vi znate kako to može biti zarazno, nerešena misterija.“ „Znam“, priznao je Deni.

I kako bolno. Ovaj momak izgleda fin, ali je tako željan, kao labrador sa štapom. Ne bi izgledao ovako srećan da je video pokolj u onoj spavaćoj sobi. Uvezana tela. Džejksovu glavu kako visi sa vrata kao jo-jo na kanapu. „Kad sam pročitao za slučaj Henli, pokušao sam da stupim u vezu sa vama, ali sam tada saznao da ste napustili LA. Pokušao sam neposredno preko Skotland jarda, ali oni nisu bili raspoloženi da pomognu. Nisu imali želju da razgovaraju sa nekim ludim američkim piscem ništa više negoli što je hteo LAPD.“ Met Dejli se ponovo nasmejao, i Deni je pomislio kako ima prijatno, iskreno lice. „Vi, policajci, svakako znate kako da se ogradite od svega kad postane gusto.“ 48

To je tačno, pomisli Deni, sećajući se svojih godina u nemilosti, kada je preklinjao za pomoć da pronađe Anđelu Džejks, pre nego što je stupio u Interpol. Sada mu se činilo da je od tada prošla čitava večnost. ,,U svakom slučaju, posle toga mi je trebalo izvesno vreme da vam uđem u trag. Nisam mogao da verujem kad sam otkrio da ste u Interpolu. Da ste vi, u stvari, u mogućnosti da mi pomognete.“ Deni Makgvajer se namršti. „Bolje da ne donosimo zaključke pre vremena. Slažem se da ta dva slučaja imaju sličnosti. Ali, da bi se angažovalo moje odeljenje, da Interpol ovlasti IRT, mora da nam se neposredno obrati policija zemlje članice.“ Met se nagnu napred uzbuđeno. „Mi ne pričamo o ,sličnostima'. Ti zločini su kao preslikani. Obe žrtve ubistva su bile stariji, bogati muškarci, oženjeni mnogo mlađim ženama. Obe žene su silovane i pretučene.

Obe žene su u zgodnom trenutku nestale ubrzo posle napada. Oba bogatstva su otišla u dobrotvorne svrhe. Nema osude. Nema tragova.“ Deni Makgvajer je osetio kako mu srce ubrzano kuca. „Čak i da je tako“, rekao je neuverljivo, hvatajući se za slamku. „To bi mogla biti slučajnost.“ „ðavola bi mogla biti. Taj tip je čak koristio isti čvor na konopcu kojim je vezao žrtve.“ Dupli polučvor.

Deni Makgvajer stavi glavu u šake. Nije moguće da mu se ovo događa. Ne nakon deset godina. „Slušajte, ja znam da vi morate da postupate po određenim procedurama“, reče Met Dejli. „Protokol i slične stvari. Ali on je još na slobodi, taj manijak. Zapravo“, izjavio je, potežući svoj adut, „on je u Francuskoj.“ „Kako to mislite?“, upita Deni oštro. „Kako uopšte možete znati tako nešto?“ Met Dejli se zavali u stolici. „Dve reči za vas“, reče on samouvereno. „Didije Anžu.“

49

DEVETO POGLAVLJE

Sen Trope, Francuska 2005.

Lisjen Deforž je bezbrižno koračao Ulicom Miraž. Život je, zaključi Lisjen, dobar. Tog božanstvenog dana kasnog proleća u Sen Tropeu svuda su bili nagoveštaji leta. Sa obe strane puta koji ide od La Rout des Plages sve do čuvenog Kluba 55, svetloroze cvetovi su već izbijali iz žbunova lovora, prelivajući se kao cvetni vodoskoci preko okrečenih zidova kuća.

Lisjenu su često smetali ti zidovi okrečeni u belo. Izgledalo je neprikladno imati tako skromne eksterijere koji okružuju tako raskošne palate, opremljene svim luksuzom koji novac može da priušti.

Lisjen je išao baš prema jednoj od tih palata, onoj koju su mnogi stanovnici Sen Tropea smatrali najgrandioznijom od svih: vila Paradi.

Užasno ime, pomislio je Lisjen. Nagoveštava nešto vulgarno. Ali šta očekivati od bivše pop zvezde i idola matinea, deteta ulice iz Marselja, koje je postiglo neverovatan, čudesan uspeh? Svakako ne dobar ukus.

Vlasnik vile Paradi bio je Lisjenov klijent. Jedan od najboljih, najvažnijih, najunosnijih klijenta. Istina je da nije uvek bilo lako raditi sa njim. Uporno se družio sa kriminalcima sa kojima je odrastao, beznačajnim marseljskim mafijašima sklonim iznudi, prevari i još gorim stvarima, što je donelo Lisjenu nebrojene glavobolje tokom godina, kao i njegova krajnja nesposobnost da ga drži u pantalonama (ili, ako je van pantalona, bezbedno umotan u dureks. A, na kraju krajeva, Lisjen Deforž je bio advokat za razvode. I ako je postojalo nešto što je vlasnik vile Paradi znao kako da radi, skupo, javno i često, to je bilo kako da se razvede.

Dok je pio jutarnju kafu u Gorili, Lisjen se glasno smejaokad je shvatio da je, u stvari, zaboravio koliko je razvoda obavio za ovog posebnog klijenta. Da li ih je bilo četiri, ili pet?

Da li će ovo biti peti? Lisjen je zaradio toliko novca od honorara ovog čoveka da je izgubio računicu. Que Dieu benisse lamour!

Ukucavši poznatu šifru na interfonu kapije, Lisjen se pitao koliko dugo može razvlačiti ovo najnovije razdvajanje bračnih puteva. Njegov klijent je sa ovom suprugom bio venčan samo nekoliko meseci, tako da slučaj neće biti tako unosan kao neki iz prošlosti. Da je stari jarac bar imao dete sa njom. Onda bi stvarno imali posla preko glave. Ali kad su se kapije otvorile, a kristalno plavi Mediteran svetlucao pred njim kao azurni san, Lisjen je sebe podsetio da nikada ne gleda u zube poklonjenom konju.

Stvar je bila u tome da se Didije Anžu razvodi. Ponovo!

Biće to divan dan.

Taj brak je počeo tako dobro. Što je bilo čudno, s obzirom na to da su svi ostali brakovi počeli izuzetno loše.

Prvo je bila Lusil. Ah, la belle Lusil! Koliko ju je samo želeo! Koliko je patio! Didijeu je tada bilo dvadeset godina, i glumio je u svom prvom filmu. Entre les draps, što je upravo mesto na kome je Didije želeo da bude sa Lusil Kami. Lusil je bilo četrdeset četiri godine, 50

bila je udata i igrala je Didijeovu majku u filmu. Režiser ju je preklinjao da prihvati tu ulogu. Lusil mu je uvek bila slaba tačka.

Verovatno se zato i oženio njom.

Godine l951. Žan Kami je bio najuticajniji čovek u francuskom filmu. On je bio pariški Volt Dizni, Luj B. Majer iz ranijeg vremena, čovek koji je mogao da stvori ili uništi karijeru mladog glumca samo klimanjem svoje sjajne ćelave glave ili trzajem svojih prosedih brkova. Žan Kami je lično dao glavnu mušku ulogu Didijeu Anžuu u Entre les draps, izvukavši privlačnog, crnokosog mladića sa još crnjim očima iz potpune anonimnosti, i lansirao ga u čaroban svet slave i bogatstva, limuzina i luksuza... i Lusil.

Kad se osvrnuo na to, decenijama kasnije, Didije se tešio da on u stvari nije imao nikakav izbor. Lusil Kami je bila boginja, njeno telo hram koji je preklinjao, ne, zahtevao da bude obožavan. Te jedre, zrele grudi, te nepristojne pune usne, uvek rastavljene, uvek primamljive, izazovne... Didije Anžu nije mogao više da izdrži da ne zavede Lusil Kami, kao što nije mogao da diše na laktove ili pliva kroz tvrdo kamenje. Elle etait uneforee de la nature!

Svakako, da je prestao da je zavodi, sve bi se dogodilo drugačije nego što se dogodilo.

Nažalost, posle tri nedelje njihove veze, Lusil je zatrudnela sa Didijeom. „Ja ne vidim problem.“ Zbunjeni Didije se branio, izbegavajući još jedan porcelanski predmet koji je Lusil besno bacila prema njegovoj lobanji. „Cherie, molim te. Samo reci da je Žanovo. Ko će znati?“ „Svi će znati, ti tupoglavče, ti budalo!“ Didije savi glavu jer je još jedan tanjir za dlaku promašio njegov dušnik. „Žan je neplodan!“ „Oh.“ „Da. Oh.“ ,,Pa, onda, moraćeš da ga se oslobodiš.“ Lusil je bila zgrožena. „Abortus? Šta ti misliš o meni, da sam čudovište?“ „Ali, cherie, budi praktična.“ „Jamais! Non, Didije. Postoji samo jedno rešenje. Moraš se oženiti mnome.“ Razvod Kamiovih bio je glavna tema razgovora u Kanu te godine. Lusil Kami, u poodmakloj trudnoći, venčala se sa svojim mlađanim ljubavnikom, i nekoliko čudesnih meseci, Didije je bio istinski slavan. Ali je onda beba umrla, Žan Kami je primio nazad Lusil skrhanu od bola, i filmski krugovi su se zatvorili oko njih. Tokom sledećih devet godina, sve dok Žan nije umro, Didije Anžu nije mogao u Francuskoj da dobije ulogu čak ni u reklami za deterdžent za veš. Bio je otpisan sa samo dvadeset tri godine.

Tek kada je napunio tridesetu, stvari su konačno počele da se poboljšavaju. Didije se oženio, po drugi put, divnom Elen Marso, nevinom naslednicom iz Tuluza. Elen je bila nevina i nije želela da spava sa Didijeom dok se ne venčaju. To je Didijeu savršeno odgovaralo. Spavao je sa drugim ženama dok su se zabavljali, sve vreme se radujući danu kada će postati vlasnik Elenine uzane chatte i debelog bankovnog računa. Ko bi mogao poželeti više?

Venčanje je bilo vrhunac, najsrećniji dan Didijeovog života. Sve dok nije pala noć i nisu konačno ostali sami u bračnom krevetu, Didije nije otkrio zašto je njegova mlada nevesta bila tako stidljiva da spava sa njim. Ispostavilo se da jadna Elen ima groteskno deformisane 51

genitalije, tajnu koju je čuvala od detinjstva. Ceo taj štos nevinosti i straha od seksa bio je samo fasada, smicalica. Ta kučka ga je uhvatila u zamku!

Taj brak je bio jadan od početka, pa ipak je Didije ostao sa Elen pet godina.

Razumljivo je da ju je stalno varao, izvlačeći i poslednji franak njenog bogatstva da sam producira filmove, svaki od njih bio mu je odskočna daska. Elen je znala šta njen muž smera, ali ga je ipak beznadežno volela. Didije je imao takav uticaj na žene. Svakog dana se Elen molila usrdno da se Didije prosvetli i uzvratiti joj ljubav, uprkos njenoj nesrećnoj fizičkoj mani. Ali se to nikada nije dogodilo. Sa trideset pet godina, slavan po drugi put u životu, a bogat prvi put, Didije Anžu se razveo od Elen Marso. Vratio se na tržište.

Sledeća je došla Paskal, još jedna naslednica koja je učinila Didijea još bogatijim i rodila mu dva sina, ali nažalost nije imala slobodne poglede na njegovo vanbračno koketiranje.

Jedna od tih koketa, Kamij, postala je četvrta Gospođa Anžu, one godine kad je Didije napunio pedeset. Trideset godina mlađa od njega i neverovatno zgodna, vrhunska manekenka u svoje vreme, Kamij je podsetila Didijea na njega u tim godinama. Savršen izgled, sebična, ambiciozna, nezasita. Bili su stvoreni jedno za drugo. Ali posle tri godine braka, Kamij je spavala sa Didijeovim sinom tinejdžerom, Likom. Uz pomoć Lisjena Deforža, Didije ih je oboje isključio iz nasledstva bez penija i zakleo se da se više neće nikada ženiti.

Povukao se u Sen Trope, gde je postao legendaran po svojoj taštini, naročito po obimnoj kolekciji perika, koje je čuvao u specijalnoj garderobi u vili Paradi, na veliku radost ruskih kurvi koje su mu tamo redovno grejale krevet. Niko, a najmanje njegov advokat, nije očekivao da če se Didije Anžu ponovo oženiti.

Ali pre četiri meseca, kao grom iz vedra neba, stari raskalašnik je učinio baš to, tajno se venčavši sa Ruskinjom za koju niko od njegovih prijatelja nije nikada čuo, a kamoli je sreo.

Njeno ime je bilo Irina Minčenko, i opšta pretpostavka je bila da je ona jedna od kurvi koja je nekako uspela da opčini Didijea i navede ga na brak.

Opšta pretpostavka je bila pogrešna. U svojim srednjim tridesetim godinama, aristokratskog porekla i obrazovana, Irina je bila i sama bogata. Čak i da je bila siromašna, bila je suviše lepa i pametna da bi bila kurva. Od dana kad su se sreli, na kućnoj zabavi u Ramatuelu, Didije je bio opčinjen.

Odveo je svoju novu nevestu na Tahiti za medeni mesec, u usamljenu kolibu na plaži.

Prvi put u životu, Didije Anžu nije želeo da ga prate mediji. Rekao je Lisjenu, sa kojim je sada već bio prijatelj: „Irina je previše izuzetna da bih je delio sa svetom. Kad god vidim nekog da je samo pogleda, bilo muškarac ili žena, dobijem želju da ga ubijem. Šašavo je to što mi radi!“ Ma šta da mu je Irina radila, sa tim je sada gotovo, Lisjen je razmišljao cinično, idući prema zadnjoj terasi vile. Samo tri nedelje po povratku sa medenog meseca Didije Anžu ga je zvao, bukvalno urlajući od gneva i besa. „Želim razvod!“, vrištao je u slušalicu. „Želim da isprašim tu kučku, čuješ li me? Neću joj dati ni prebijenu paru!“ To se događalo prethodne večeri. Nadao se da će Didije biti smireniji jutros. Bilo je previše rano za vrištanje.

Nažalost, kad je Lisjen zakoračio kroz francuska vrata u dnevnu sobu, začuli su se zaglušujući krici. Ali nije ih ispuštao Didije.

52

Dolazili su od njega samog. Prodorne krike ispuštao je Lisjen.

53

DESETO POGLAVLJE

Deni Makgvajer je dugo zurio u Meta Dejlija. Ili tačnije rečeno, zurio je dugo u prazan prostor. Metovo iskrivljeno, srdačno lice puno nade samo se slučajno našlo tu.

Naravno, Deni je znao za ubistvo Didijea Anžua. Kao i svi u Francuskoj, čuo je o tome na televiziji i čitao u novinama. Svi, od Monda do Figaroa, objavili su priču o Anžuovoj živopisnoj, romantičnoj prošlosti i nagađali koji je prevareni suprug ili neplaćeni kreditor mogao da naruči pucanj u starog raskalašnika. Ali je malo napisano o poslednjoj supruzi idola matinea, osim da je Ruskinja i da se veruje da se vratila u domovinu posle ubistva.

Svakako da Deni nije čuo ništa o silovanju. To je i rekao Metu Dejliju. „Nije primljena nijedna zvanična tužba“, složio se Met. „Ali na blogovima ima glasina da je gospođu Anžu seksualno zlostavljao ubica, i da je čovek koji je došao na mesto zločina, pronašao žrtve vezane zajedno. Problem je u tome, ponovo, što udovica nije ovde da je pitamo. Otišla je.“ „Da, ali samo kući u Rusiju. Ona nije nestala kao ostale.“ Met je slegnuo ramenima. „Tako kažu novine. Ali ko zna kakva je stvarno istina. Ovde je policija tako korumpirana da je Skupština grada Čikaga za njih Mirovni korpus.“ Deni se nasmejao. Bio je to prazan smeh, ali ispunjen slutnjom. Ako je ubica Endrua Džejksa još tu negde, i ponavlja svoje užasne zločine, onda su još dve smrti dva nevina čoveka na savesti Denija Makgvajera. A šta je sa udovicama, lepim mladim ženama, koje su tako zgodno nestale samo dve nedelje posle ubistva? Ako su i one mrtve, onda on ima još više krvi na svojim rukama. Tog čoveka, tu životinju, sve više će ohrabrivati svaki uspešan poduhvat. Deni ne može tek tako da sedi i ništa ne preduzima, i da mu dozvoli da ponovo napadne. Sa druge strane, rekao je Metu Dejliju istinu. Nisu ga samo njegova neodlučnost da otvara stare rane i uznemiri Selin sprečavale da dela. Ukoliko lokalna policija ne zatraži pomoć Interpola, zvanično, Deniju su ruke vezane.

Rekao je Metu Dejliju: „Ne možemo biti sigurni da je to isti čovek. Ne znam za ser Pirsa Henlija, ali Didije Anžu je imao dugačak spisak ljudi koji su želeli njegovu smrt.“ „Slažem se da ne možemo biti sigurni“, reče Met uzbuđeno. „Zato treba da otvorimo ponovo slučaj. Ili započnemo nov slučaj, posmatrajući sva tri slučaja zajedno. Ima toliko toga što ne znamo. Samo vam mogu reći da osećam u kostima da je to jedan čovek, jedan pomahnitali, glupavi luđak, i da stežemo krug oko njega.“ Deni Makgvajer pomisli: On već koristi mi. On pretpostavlja da sam ja u igri. „Obaviću neke telefonske razgovore sa Skotland jardom i ovdašnjom francuskom policijom. Videću šta mogu da iščačkam. Ali ništa ne obećavam.“ Ako je Met bio razočaran, on je to dobro prikrio. „Shvatam. Znam da verovatno zvuči uvrnuto, pošto je moj otac napustio mene i moju sestru i sve to. Ali bih voleo da vidim da je pravda zadovoljena u vezi sa njim. Smatrao sam, kada biste imali te informacije, možda biste mogli da pomognete.“ „Šta ćete sada uraditi?“, upita Deni. „Da li se vraćate u Sjedinjene Države?“ 54

Met ga je pogledao u neverici. „Nazad u Sjedinjene Države? Dovraga, ne. Zašto bih to uradio? Kao što vam rekoh, ja mislim da je ubica ovde, u Francuskoj. Večeras u šest letim za Nicu. Trebalo bi da budem u Sen Tropeu do deset.“ „Budite obazrivi“, upozorio ga je Deni. „Ako je mafija uključena u ubistvo Didijea Anžua, možda se izlažete opasnosti.“ „Vi ne verujete istinski da je to bilo delo mafije? Ma, hajde. To je samo razmišljanje lenjog detektiva, linija najmanjeg otpora.“ „Ne znam“, reče Deni. „Ne znam ništa konkretno u ovom trenutku, a ne znate ni vi, gospodine Dejli. Glasine na blogu ne čine slučajeve ubistva. Uz to, čak i da ste vi u pravu, i da su sva tri ubistva povezana...“ „... što ona jesu. Vi znate da jesu.“ „.,. francuska policija ne prihvata ljubazno strance koji gaze njihov teren i mešaju se u njihove istrage. Naročito ne Amerikance.“ Met je ispružio ruke široko kao gest nevinosti. „Ne brinite za mene.“ Nasmejao se. „Šarmiraću ih pa će mi se pokoriti.“ Kasnije tog popodneva, u sali za odlaske na lionskom aerodromu, Met Dejli je isprobao svoj šarm na svojoj supruzi. „Biću ovde još nedelju dana, dušo, najviše deset dana. Doneću ti neke lepe Šanelove stvarčice, šta kažeš?“ „Ne želim lepe stvarčice“, zarežala je Rakel. „Ja želim naš deo tog novca! Zar ne shvataš da svaki dan koji si odsutan, te proklete dobrotvorne ustanove troše naš novac? Ne mogu da se borim protiv toga sama, Mete, i ne mogu da se borim bez novca. U utorak je u Beverli Hilsu sastanak advokata. Očekujem te tamo.“ „Ali, dušo, ovo Anžuovo ubistvo...“ „Neće platiti naše račune“, odbrusila je Rakel. „Ozbiljna sam, Mete. Ili dođi kući do utorka ili se nemoj uopšte vraćati.“ Na drugoj strani grada, kod kuće sa Selin, Deni Makgvajer je ležao ispružen na krevetu, blaženo uživajući posle vođenja ljubavi. „Kako je bilo danas?“, upitala ga je žena. “Tvoj sastanak, sa tim Amerikancem. Tvojom uhodom! Šta je on, napokon, želeo?“ „Hmm? O, ništa.“ Ispruživši ruku, Deni je pomilova po grudima. „On je neki momak sa televizije, pravi dokumentarac o LAPD-ju. Nije ništa bitno.“ Bilo je to prvi put da ju je Deni slagao. Osećaj krivice zbog toga pritisnuo mu je stomak kao olovo.

Te noći, dok je Selin Makgvajer spavala, Deni je ležao budan, razmišljajući o savršenom licu Anđele Džejks.

55

JEDANAESTO POGLAVLJE

Met Dejli je zurio kroz prozor srednjovekovnog zamka Elen Marso, i činilo mu se kao da je zalutao na stranice neke bajke. Nije to bilo samo zbog kuće. Radilo se o celokupnom gradu Eze, neobično slikovitom planinskom selu, tridesetak kilometara od Monte Karla.

Volt Dizni ne bi mogao da naslika bolje to mesto, sa kulama i tornjevima, sa krivudavim kaldrmisanim ulicama, lampama na gas i kutijama sa cvećem, i raštrkanim starinskim, zanatskim kućicama. Met je pomislio: Savršeno je. Gotov filmski dekor za Lepoticu i zver.

Pre dvadeset godina, Elen Marso bi bila divna Bela. Čak i sada, sa pedeset godina, bivša žena broj dva Didijea Anžua bila je privlačna. Sa vitkom figurom, skladne građe i iskričavim smaragdnozelenim očima, Elen je još mogla da privuče pažnju. Naravno, svi u Ezeu su znali glasine: da je Elen deformee, u donjem delu. Ali je to, izgleda, nije sprečilo da potroši dva muža posle Didijea, od kojih su obojica bili bogati. Nameštaj samo u ovoj sobi sigurno vredi stotine hiljada. „Žao mi je što ne mogu više da vam pomognem, gospodine Dejli.“ Elenin engleski je bio savršen. „Ali Didije i ja nismo bili u kontaktu mnogo godina. Pročitala sam o njegovoj smrti u novinama, kao i svi ostali.“ Met je uzdahnuo. Uprkos Rakelinom besu, on je bio na jugu Francuske već devet dana, i bio mu je potreban neki trag. Bilo kakav trag. Uzeo je gutljaj the au eitron. „Da li ste bili u lošim odnosima kad ste se rastali?“ „Didije me je napustio, gospodine Dejli. Čim je potrošio svaki santim koji je bio na moje ime.“ „Shvatam. Znači, bili ste u lošim odnosima kad ste se rastali.“ Elen se nasmešila. „Mi smo se razveli, gospodine Dejli. Pošteno je reći da u to vreme gospodin Didije nije bio na vrhu moje liste za božićne čestitke. Ali ja nisam veliko zlopamtilo. Vreme je prošlo. Ponovo sam se udala. Bilo mi je žao kad sam čula šta se dogodilo Didijeu. Niko ne zaslužuje da tako okonča život.“ Jedan pogled na lice Elen Marso kazao je Metu da je iskrena. Ova žena nije želela smrt Didijea Anžua, i očigledno nema nikakve veze sa njegovim ubistvom. Ista priča se ponovila i sa njegovim ostalim bivšim ženama. Met je uspeo da uđe u trag svakoj od njih. Lusil Kami je sada bila krhka osamdesetogođišnjakinja, jedva u stanju da se seti svog imena, a još manje sposobna da planira ubistvo čoveka koga nije videla decenijama. Paskal Anžu se preudala za grčkog tajkuna i bila je previše bogata da bi joj bilo stalo. Kamij, četvrta Gospođa Anžu, još je živela srećno sa Likom, Didijeovim razbaštinjenim sinom, na farmi u Pirinejima. Delovala je istinski uznemirena kad ju je Met pozvao da se raspita o Didijeovoj smrti.

Nije u pitanju to da je Met mnogo verovao u teoriju „nema ničeg opasnijeg...“, koja je njemu izgledala neuverljiva, kao i u povezanost sa mafijom, koju je policija bila sklona da sledi. On je bio ubeđen da je isti čovek koji je ubio njegovog oca i ser Pirsa Henlija, učinio to i Didijeu Anžuu. Ali, Deni Makgvajer je bio u pravu. Treba mnogo više od pretpostavki da

56

bi izgradili slučaj ubistva, ili čak i da naprave polupristojan dokumentarac. Met je morao da istraži sve aspekte.

Naravno, jedina bivša sa kojom je stvarno želeo da razgovara i dalje mu je izmicala.

Policija je tvrdila da se Irina Anžu vratila kući u Rusiju, kao što je imala pravo da učini nakon što je dala iskaz kao svedok. Izgleda, međutim, da niko nije znao gde je ona tačno otišla, ko je njena porodica ili, uistinu, bilo šta drugo o njoj. Sva Metova istraživanja o Irini naišla su na nezainteresovano galsko sleganje ramenima policije Sen Tropea, a izgleda da ju je veoma malo meštana ikada upoznalo. Samo jedan čovek je bio raspoložen đa priča sa Metom o Irini Anžu. Oprostivši se od Elen, Met Dejli je pošao da se sastane sa njim.

Smešten u samom srcu bučne luke Sen Tropea, kafič Gorila je mesto u koje se odlazilo da se vidi i da se bude viđen. Dok uplovljavaju superjahte, vi pijuckate jutarnju kafu, piljite u glamurozne putnike kad se pojave na palubi u svojim svilenim košuljama kavali i bikinijima eres, i možete skoro zamisliti da ste jedan od njih. Privilegovani. Zlatni.

Nedodirljivi. I to košta koliko kafa sa mlekom i jedan sat sedenja na prilično neudobnim stolicama od pruća zbog kojih je pozadina vaših butina izgledala kao da ste sedeli na spravi za pečenje vafla.

Lisjen Deforž je odmah poznao Meta Dejlija. Ne zato što su se ranije upoznali, već zato što je Met imao taj iskren, poverljiv, budalast izraz zajednički za sve Amerikance provincijalce. Kako je to čudno, pomisli Lisjen, nacija koja je opšte omražena u inostranstvu ima tako neverovatnu veru u svoj sopstveni šarm. „Gospodine Dejli.“ „Gospodine Deforž. Hvala vam što ste pristali da se nađemo.“ Lisjen Deforž je dobro razmislio pre nego što je prihvatio današnji sastanak. Nije imao nikakve veze sa policijom otkad uopšte nisu uzeli u obzir to što im je ispričao da je Irina Anžu silovana. „Jedan po jedan zločin“, rekao je glupavi glavni policajac Lisjenu, ne potrudivši se da napravi belešku o pojedinostima njegovog iskaza. Ako je dama odbila da to prijavi a očigledno je to slučaj silovanje zvanično nije postojalo. Manje zbrke, manje papirologije, i svi su bili srećni.

Svi osim Lisjena Deforža, koji još ima košmare zbog onog što je video u vili Paradi tog strašnog jutra. Svuda krv, na zidovima, tepihu, kaučima. Jezive rane na Didijeovom vratu i licu. Irina, gola i u modricama, vezana uz unakaženo telo svog supruga. Istine radi, on više nije želeo da priča o tome, ne sa ovim upornim, mladim Amerikancem, niti s bilo kim. Ali na kraju je preovladala radoznalost. Met Dejli je tvrdio da je njegov otac ubijen na isti sadistički način kao i jadni Didije. I u tom slučaju je bilo silovanje, i Dejli je bio ubeđen da postoji veza između ta dva ubistva. Toliko siguran da je napustio posao i prešao pola sveta da to istraži. „Ne znam od kakve pomoći mogu ja da budem“, Lisjen je priznao. Met je rekao: „Pa, ne možete nikako biti od manje pomoći nego policajci, to je sigurno. Ti momci izrazu 'nisam zainteresovan' daju sasvim novo značenje.“ Lice Lisjena Deforža se ukočilo. „Nisu uspeli u ovom slučaju. Ubica je nestao, a oni ne znaju ništa. Mi, Francuzi, ne volimo da nas podsećaju na neuspeh. Naročito ne volimo da to čine Amerikanci. Kako mogu da vam pomognem?“ 57

Met je izvukao nalivpero i beležnicu. Kao i većina pisaca, svuda je nosio nalivpero i beležnicu, u slučaju da vidi ili čuje nešto smešno što bi mogao da koristi kao materijal.

Istraživanje ubistva nije bilo baš kao i pisanje sitkoma, ali je zahtevalo posvećenost pojedinostima. „Želim da znam o Irini.“ „Šta želite da saznate? Rekao sam policiji da je silovana. Sirotica je imala modrice svuda po butinama i grudima i tragove davljenja na vratu. Bila je histerična kad sam je pronašao.

Ali nikoga nije uopšte bilo briga.“ „Mene je briga“, reče Met. „Treba da znam više o tome ko je ona bila. Ko je ona. Imali su nameru da se razvedu, zar ne?“ Deforž je klimnuo glavom. „Koliko su bili loši ti odnosi između njih dvoje?“ „Prilično loši, čini mi se.“ „Hoću da kažem, nijedna Didijeova bivša žena nije želela njegovu smrt. Ali, da li je to Irina želela?“ Lisjen Deforž popi gutljaj kafe. „Ja sam advokat za razvode, gospodine Dejli. Iz mog iskustva, većina žena kad-tad poželi smrt svog supruga. Međutim, jedno vam mogu reći sa sigurnošću. Ne postoji nimalo sumnje da Irina Anžu ima ikakve veze sa Didijeovim ubistvom. Silovanje... ono što je pretrpela...“ Zavrteo je glavom, kao da pokušava da odagna sećanje. „Taj čovek, ta životinja, on nije normalan. On je fon, luđak. Detraque .“ Met primeti kako je krv jurnula u advokatovo lice, pa je sačekao da se pribere. „Didije je želeo da okonča taj brak. Zbog toga sam išao u vilu tog dana, da razgovaramo o razvodu. Bio je zbog nečega besan na Irinu, ali nisam ustanovio zbog čega.“ „Da li znate nešto o njenoj prošlosti?“ Lisjen Deforž odmahnu glavom. „Ne mnogo. Bila je Ruskinja, nova u ovom kraju. Nisam je upoznao sve do tog dana.

Venčanje je sve iznenadilo. Ali sam shvatio da je i ona sama bogata. Nije joj bio potreban Didijeov novac. Što ne znači da drugima nije bio potreban. Didije Anžu je se kretao u sumnjivom društvu do kraja života. Bio je 'prijatelj' sa nekoliko šefova mafije u Marselju.“ „To sam i ja čuo.“ „Ti momci se ne zamajavaju. Ako je Didije bio nepošten na neki način prema njima, oni su više nego spremni da ga ubiju i siluju njegovu ženu. Oni su životinje.“ Zgodna, tamnokosa konobarica je prišla da uzme narudžbinu od Meta, smejući se koketno njegovom mucavom francuskom jeziku. „Dopadate joj se“, reče Lisjen kad je devojka otišla, namerno njišući kukovima. „Stvarno?“ Met se okrenuo i buljio za njom, snuždeno vrteći svoju burmu. „Zašto je ne pozovete na sastanak?“

58

„Ne mogu. Oženjen sam.“ To je izgleda razveselilo Francuza. „Pa šta?“ Grohotom se nasmejao. „Ja sam šećeraš, ali ipak volim sladoled.“ Bilo je to dobro rečeno. U nekom drugom životu, Met bi to pribeležio.

Ovako, silom je vratio razgovor na temu o kojoj su pričali. „Šta mislite da se dogodilo sa Irinom? Udovice iz druga dva slučaja što ih ispitujem nestale su ubrzo nakon napada i o njima se od tada ništa više nije čulo.“ Lisjen slegnu ramenima. „Nisam iznenađen. Pretpostavljam da su želele da sve ostave za sobom, sve jezive uspomene, i počnu iznova. Ne možete kriviti Irinu Anžu što je otišla iz Francuske.“ Met se namrštio. „Pa, mogli bismo je okriviti. Mogli bismo reći da je uzela novac i pobegla.“ Lisjen Deforž je bio istinski iznenađen. „O, ne. Za to je niko ne može optužiti. Didije nije bio toliko bogat kao što su ljudi pretpostavljali, znate. Posle četiri razvoda, skoro niko nije. Ali pre nego što je Irina otišla, ona je ispraznila svoj i Didijeov bankovni račun i dala sve što su imali u dobrotvorne svrhe.“ Met je posmatrao kako mu se koža ježi na nadlakticama i osetio kako počinju da mu se dižu dlačice na potiljku. „Da li ste sigurni u to?“ „Sasvim siguran“, reče Lisjen. „Face au Monde, mislim da je ime te dobrotvorne ustanove. Neka hirurška stvar u Parizu koja ima veze sa nesraslim nepcem. Oni pomažu deci.“

59

DVANAESTO POGLAVLJE

Deni Makgvajer je povećao brzinu na pokretnoj traci za trčanje, nadajući se da će mu bol u nogama odvući pažnju. Ali nije bio u pravu.

U upravnoj zgradi Interpola nalazila se dobro opremljena teretana, ali je Deni više voleo da ide u Sport vites u Rue de la Paix. Delimično i zato što mu je povremeno trebalo da se odvoji od policajaca iz Interpola. Ma koliko daje uživao u svom poslu, da rukovodi IRT odeljenjem, sama organizacija je bila birokratska i okrenuta sebi, istinsko svetilište preteranog formalizma. Ali uglavnom zato što su trake za trčanje u klubu bile okrenute prema ogromnim prozorima kroz koje se videla saobraćajna gužva, koja gaje podsećala na LA. Deniju se dopadao život u Francuskoj, mirniji ritam života, istorija, arhitektura, hrana.

Ipak, povremeno su mu nedostajale Sjedinjene Države, fudbalski prenosi ponedeljkom i pileća krilca na žaru. Susret sa Metom Dejlijem snažno mu je oživeo nostalgiju.

Deniju Makgvajeru se dopadao Met Dejli. Dopadala mu se njegova iskrenost, njegov smisao za humor, istrajnost. Ali je želeo svim srcem da ga Met Dejli nije nikada pronašao.

Onog trenutka kad je Met izašao iz njegove kancelarije, Deni nije mogao da misli ni na šta drugo osim na slučaj Džejks i na ta druga, očigledno povezana, ubistva. Pošto ga je Met, veoma uzbuđen, zvao iz Sen Tropea da mu kaže da je i Irina Anžu ostavila sav svoj novac dobrotvornoj dečjoj ustanovi, on je najzad otvorio raspravu o tom predmetu sa svojim pretpostavljenima. „Brakovi od maja do decembra, silovanja, sumanuta priroda ubistava, uvezivanje žrtava zajedno. Već to nagoveštava obrazac. Ali činjenica da su sve tri udovice isparile posle ubistva, i sve su prenele svoje nasleđe dobrotvornim dečjim ustanovama, uključujući i Irenu Anžu... to vredi proveriti, zar ne, gospodine?“ Zamenik direktora Anri Fremo je zagonetno treptao, a njegovo punačko lice nije ništa odavalo. U srednjim šezdesetim godinama, skroz ćelav i sa naduvenim stomakom koji bi mogao izgledati veselo kod čoveka sa više smisla za humor, Anri Fremo je bio sve ono što se Deniju Makgvajeru nije dopadalo kod Interpola: nametljiv, nepopustljiv, svesno uskogrud. Bio je takođe izuzetno inteligentan, istrajan rešavač problema, prvoklasan mislilac.

Ali nije se iz tih razloga Anri Fremo uzdigao do vrha Interpola. To je postigao ropskim poštovanjem pravila. „Koja zemlja članica je zahtevala našu pomoć?“, upitao je Denija nabusito. „Ne sećam se da sam video išta slično na svom stolu.“ „Ne, gospodine. Još nije stiglo. Primio sam informacije iz privatnih izvora.“ Obrve Anrija Fremoa su se polako podigle. „Privatan izvor?“ „Da, gospodine.“ „Zameniče direktora Makgvajere. Mislim da ne treba da vas podsećam da Interpol nije kao ostale službe za sprovođenje zakona. Naša svrha je da funkcionišemo kao

60

administrativna veza između službi za sprovođenje zakona zemalja članica, da omogućimo saradnju među njima i obezbeđimo im pristup bazi podataka.“ Deni je uzdahnuo. „Da, gospodine. Pročitao sam uputstvo. Ali ako je taj ubica na slobodi, i sprema se da ponovo napadne, zar onda nije naša dužnost da delujemo?“ „Ne. Naša dužnost je jasna: da omogućimo međusobnu saradnju zemalja članica i obezbeđimo pristup bazi podataka, na zahtev. Da li nam je prosleđen takav zahtev povodom tih zločina?“ Deni je isto tako mogao pričati i sa zidom od cigle.

Ista priča se ponavljala i kod Skotland jarda. Glavni inspektor Vilard Dru je bio niži detektiv-inspektor kada je vodio istragu Henlijevog ubistva. Primio je Denijev telefonski poziv krajnje suzdržano.

Da, Trejsi Henli je napustila zemlju. Ne, vlasti ne znaju ništa o njenom trenutnom prebivalištu, ali ne sumnjaju ni u kakvu nepoštenu radnju. Ne, niko nikada nije bio optužen za ubistvo ser Pirsa Henlija, uprkos iscrpnim razgovorima sa više od osamdeset mogućih osumnjičenih.

Ne, glavnog inspektora Drua ni najmanje ne zanima da pokrene slučaj ponovo „jer su neku beznačajnu francusku filmsku zvezdu ubili lokalni mafijaši“.

Deni je razumeo odbrambeni stav Vilarda Drua. I on sam se tako osečao, nakon što je ubica Endrua Džejksa pobegao. Neuspeh je pekao kao so na otvorenoj rani. A on se osečao nemoćno.

Francuska policaja je bila još gora, puštajući da prođu dani pre nego što su odgovorili na Denijev poziv, zatim ismejavši njegov nagoveštaj o vezi između ubistava u Los Anđelesu i Londonu kao „maštovit“, a dokaze Meta Dejlija kao „posredne u najboljem slučaju“. Niko nije želeo da ponovo otvori taj slučaj, da raspetljava tako užasno zamršen, krvav čvor. Po celom svetu, zvuk kolektivnog pranja ruku bio je zaglušujuć.

Znoj se slivao Deniju niz leđa, skupljajući se na dnu kičme, dok su mu stopala udarala u pokretnu gumenu traku pod njim. Dok je trčao, njegove sopstvene sumnje su se vraćale puzeći. Da, francuska policija je lenja, a britanska je zauzela odbramben stav. Ali da li su oni u pravu? Mnogo toga u ta tri ubistva se nije uklapalo. Interpolova baza podataka 124/7 bila je najveća i najsveobuhvatnija takve vrste u svetu, baza koja čuva zbirku otisaka prstiju i snimke pljački, spiskove nestalih osoba, uzorke DNK i putna dokumenta. Njihova baza podataka samo za izgubljena i ukradena putna dokumenta je sadržala više od dvanaest miliona dosijea. Ali posle iscrpnog pretraživanja, Deni nije pronašao nijedan zločin koji je makar i približno podsećao na slučajeve Džejks, Henli i Anžu. Ako je to stvarno bio jedan isti ubica, zašto je čekao tako dugo između ubistava? I zašto je izabrao žrtve prostorno toliko udaljene? Šta je radio između ubistava? Kako se izdržavao? Skoro sve serijske ubice za koje je Deni čuo radile su u okviru jedne teritorije, poznatog „terena za ubistvo“ i držale su se njega. Profesionalne ubice su se kretale stalno zato što su usredsređene na svoju metu; oni se nisu muvali okolo i silovali nevine posmatrače.

Postojale su i druge protivurečnosti u Metovim „preslikanim“ ubistvima.

Didije Anžu i Endru Džejks su ubijeni nožem. Ser Pirsu Henliju su smrskali glavu.

Nakit je ukraden iz kuće Henlija i Džejksa, ali ne iz kuće Didijea Anžua, uprkos činjenici da je on imao skupocenu zbirku na toaletnom stočiću u spavaćoj sobi. A šta je sa krađom 61

umetničkih dela kod Džejksa? Retke viktorijanske minijature? Gde se one uklapaju u mogući motiv?

Iscrpljen, Deni uspori traku na brzi hod, puštajući da srce počne ravnomerno da mu kuca. Met Dejli je bio na putu za Los Andeles. Sledeće nedelje Deni će morati da ga pozove, da ga obavesti nezvanično o „napredovanju“. Kakva šala. Nije imao ništa, ništa osim prostog broja: tri.

Tri žrtve. Endru Džejks, ser Pirs Henli, Didije Anžu.

Tri države.

Tri nestale supruge. Anđela Džejks, Trejsi Henli, Irina Anžu.

Tri. Teško da bi se moglo nazvati otkrićem veka.Instinktivno, Deni je osetio da ključ za rešenje ove misterije leži u silovanju mladih supruga. Negde iza tih zločina se nalazi lovac na žene. Nasilna, seksualno motivisana zver.

Pomislio je na svoju suprugu, Selin, i osetio kako ga je preplavio talas odvratnosti i gađenja, obojen strahom. Ako bi se njoj slučajno nešto dogodilo, bilo šta, on ne zna šta bi učinio. Razmišljao je po hiljaditi put o lepoj Anđeli Džejks i ostalim ženama, Trejsi i Irini.

Da li su žive i provode novi, povučen život negde, kao što su policajci iz Los Anđelesa, Londona i Sen Tropea tako strašno želeli da veruju? Ili su i one mrtve, a njihova tri tela trunu u neobeleženim grobovima, tihe žrtve tog najbezobzirnijeg i najlukavijeg od svih ubica?

Met Dejli zaustavi automobil na stazi ispred svoje kuće, uzbuđen kao tinejdžer koji se sprema za prvi sastanak. Bio je odsutan skoro tri nedelje. Otkad su se venčali nije toliko dugo bio odvojen od Rakel. Bez obzira na njenu ljutnju pošto je odbio da se vrati kući zbog sastanka njenih advokata pre nedelju dana, nije kontaktirala sa njim nijednom i odbijala je njegove pozive ili elektronske poruke Met je bio iznenađen kad je shvatio da mu je nedostajala. Ovaj odmor mu je dao novu odlučnost da poradi na svom braku.

Zapostavljam je, rekao je sebi. Nije čudo što provodi tako mnogo vremena tražeći zamišljeni ćup sa zlatom u svojoj advokatskoj kancelariji. Zašto i ne bi, kad sam ja zatvoren u kancelariji po ceo dan, ili letim po svetu ne bih li rešio ta ubistva?

Kroz glavu mu je proletela misao da ako on stvarno razotkrije ovaj slučaj, uz pomoć Denija Makgvajera, ako pronađe ubicu i privede ga pravdi, možda će se Rakel ponovo ponositi njim. Zatim bi mogao da napiše scenario za to, proda ga nekom većem studiju, i zaradi više novca nego što bi Rakel ikada mogla da zamisli. Bila je to lepa maštarija, ali u međuvremenu treba da provodi više vremena sa njom. I učiniće to. Sada kad se vratio, sve će izgladi među njima.

U kući je bilo mračno. Met je potisnuo u stranu svoje razočaranje. Još je rano, govorio je sebi. Ona će uskoro doći kući. Bar će imati vremena da se istušira i presvuče posle tog dugačkog putovanja. Sedišta u ekonomskoj klasi Er Fransa očigledno je smislio neki savitljivi kepec, pa je donji deo leđa „ubijao“ Meta.

Spavaća soba na spratu je bila netaknuta, svedočanstvo njegovog dugotrajnog odsustva.

Met baci kofer na bledoroze prekrivač i poče da se rasprema. Tek tada je video koverat naslonjen na lampu pored uzglavlja. Na prednjoj strani je bilo ispisano njegovo ime Rakelinim prepoznatljivim krupnim, razvučenim rukopisom.

62

Metu se zgrči želudac.

Prestani da misliš na najgore. Možda je to čestitka za dobrodošlicu.

Ali još dok je otvarao koverat, znao je da nije.

Probudilo ga je lupanje na vratima. Bilo je zaglušujuće. Dok je ležao na podu, a mala barica pljuvačke ispred njegovog lica prljala čupavi tepih boje breskve, prva pomisao mu je bila: Neko pokušava da mi sruši kuću. Dok sam ja unutra.

Druga misao mu je bila: Neka im je sa srećom.

Rakel se razvodi od njega. On ju je oterao i ona se nikada neće vratiti. U tom trenutku je najviše želeo da ga odmah ubiju gomilom krša, ruševinama onoga što je nekada bio srećan dom.

BUM, BUM, BUM! To nije bila čelična kugla. Pesnica. Na vratima. Ljutita pesnica. „Otvori, Mete. Znam da si unutra.“ Glas mu je bio poznat, ali nije mogao tačno da ga se seti. Nije ni čudo, posle dve boce vina koje je sručio sa bocom loše votke koja je preostala od poslednjeg dočeka Nove godine.

Met nije mogao da stane na noge.

Privremeno je podigao glavu sa poda, gurajući se nazad rukama tako da je bio na kolenima. Spavaća soba se vrtela oko njega u breskvastim krugovima. Povratio je.

BUM, BUM, BUM! „Dolazim! Bože.“ Met je posrtao niz stepenice, čvrsto hvatajući ogradu, kao paraplegičar u trambolini. Svaki korak je bilo mučenje, ali je morao da zaustavi tu buku.

Otvorio je ulazna vrata. „Oh. To si ti.“ Kler Majkls je nabrala nos kad ju je talas alkoholnih isparenja zapahnuo u lice. Njen brat kao da je ostario deset godina. „Rakel me je napustila.“ „Znam“, reče Kler ravnodušno. „Svratila je do mene i ostavila gomilu neplaćenih računa za tebe, 'u slučaju da se ikada udostojiš da dođeš kući', kako je ona to rekla.“ „Šta ja sada da radim?“, jecao je Met beznadežno. „Ja je volim, Kler. Ne mogu da živim bez nje.“ „O, koještarije“, reče mu sestra, prošavši pored njega u hodnik. „Idi gore i istuširaj se, a ju ću ti napraviti doručak. Možeš mi ispričati o Francuskoj. Oh, i Met...? Popij kofu vodice za ispiranje usta dok si gore, hoćeš li? Iz usta ti smrdi kao da ti je u njima nešto što je uginulo pre dve nedelje.“ Kler je napravila izvrstan doručak. Sveže napravljene palačinke sa borovnicama, orasima i sirupom od javora, omlet od dimljenog lososa i veliku šolju jake kolumbijske kafe.

Posle toga, Met se ponovo osećao delimično kao čovek. „Već je podnela zahtev za razvod, što bi trebalo da bude neka vrsta svetskog rekorda u brzini“, rekao je sestri sumorno. „Želi polovinu svega.“ „Osim računa.“ „Osim računa. Koje ja nikako ne mogu da platim. Kad mi preseku kartice napola, pobrinuću se da joj pošaljem njen deo.“ Nasmešio se slabašno. „Šta ću, zaboga, da radim?“ 63

Kler je počela da rasklanja tanjire. „Uvek možeš da pokušaš nešto da radiš. Znaš, da nađeš posao? To je ona situacija kad ideš u kancelariju i radiš nešto za druge ljude, i oni ti za to plate. To je zaista primamljivo.“ „Ha, ha“, reče Met. „Ja imam posao. Ja sam reditelj.“ „Oh!“ Kler izvi obrve podsmešljivo. „Shvatam, Ingmare Bergmane. I kako napreduje veliki opus? Da li je Francuska sve ono o čemu si maštao?“ „Bilo je sjajno.“ Metove oči su zaiskrile prvi put tog jutra. Ispričao je sestri o susretu sa Denijem Makgvajerom i o neočekivanom razvoju u slučaju Didijea Anžua Irina je ostavila imovinu svog supruga u dobrotvorne svrhe, baš kao što su uradile i druge dve udovice. „Znam da je to isti ubica, čovek koji je ubio našeg tatu. A prilično sam siguran da i Makgvajer to zna, mada lukavo ništa neće da obeća.“ Kler se namrštila. „Endru Džejks nije bio 'naš tata'. Tata je bio naš tata. Džejks je bio samo neki prokleti donator sperme.“ Met je bio zatečen njenom ljutnjom. ,,U redu. Možda jeste. Ali nije zaslužio da mu glavu preseče neki psihić i da se zatim izvuče nekažnjen za to.“ „Možda je on ipak to zaslužio?“, reče Kler, puneći Metovu mašinu za pranje posuda uz seriju bučnih udaraca. „Možda je bio vašljivi kučkin sin. Možda su svi oni bili takvi.“ Okrenula se da pogleda brata. „Već si upropastio brak, Mete. Mama se sekira zbog tebe, ja se sekiram zbog tebe. Ti si bez prebijene pare. Zar nije krajnje vreme da prestaneš uzalud da tragaš za ubicom i da povratiš svoj život? Ako policije tri zemlje i Interpol nisu uspeli da reše ta ubistva, zbog čega misliš da ti to možeš da uradiš?“ „Ja sam pametniji od njih?“ Met se nasmeja, a Kler mu uputi pogled pun prezira, što ga je porazilo. Znao je da je ona u pravu. Mora pronaći posao koji se plaća, i to uskoro, ako želi da preživi ovaj razvod i zadrži krov nad glavom. Može i dalje da radi na dokumentarcu, i održava kontakt sa Denijem Makgvajerom. Ali ne sme dozvoliti da ga nerešena ubistva onako obuzmu kako je to bilo do sada.

Zazvonio je telefon. Oboje su zurili u njega, razmišljajući o istom. Rakel. „Zadrži prisebnost“, upozorila ga je Kler. „Nemoj da vičeš na nju. I nemoj da plačeš.“ Met je drhteći podigao slušalicu. „Halo?“ Glas Denija Makgvajera je zvučao udaljen i promukao, ali su uzbuđenje i adrenalin bili jasni kao dan. „Desilo se još jedno ubistvo. Sinoć, u Hongkongu.“ „Da li je to naš momak?“ „Isti MO“, reče Deni. “Silovanje, tela zavezana zajedno, bogata starija žrtva. Majls Bering.“ Met je ćutao za trenutak. Bilo je potrebno nekoliko sekundi da se sasvim slegne ono o čemu je Makgvajer govorio. Ubica ne samo da je još tu. On postaje sve smeliji i aktivniji.

Prošlo je jedva godinu dana od poslednjeg napada, i evo njega opet, udara na suprotnoj strani sveta. Skoro kao da zna da ga neko posmatra, zna da je neko konačno pronašao

64

razbacane delove slagalice i stalo mu je toliko da ih poreda u koherentnu sliku. Posle deset dugih godina, on igra za publiku, Met je shvatio da mu te misli prolaze kroz glavu. On igra za mene. „Gde je udovica?“ Ushićenje u glasu Denija Makgvajera je bilo očigledno. „To je najbolji deo. Policija Hongkonga je drži u obezbeđenom pritvoru. Ja sam pozvao odgovornog službenika i rekao mu šta se dogodilo sa drugim suprugama. Liza Bering ne ide nikuda.“ Met je završio razgovor potpuno ošamućen. „Ko je to bio?“, upita Kler. „Nije Rakel, koliko sam razumela.“ „Hmm? Ne“, odgovori Met. „Moram da se pakujem.“ „Pakuješ?“ Kler ga pogleda očajnički. „Metju! Da li si čuo ijednu reč od onoga što sam upravo rekla?“ Met ode do sestre i poljubi je u obraz. „Moram. I ja se slažem sa svim tim. Potpuno si u pravu, i obećavam da ću potražiti posao čim se vratim iz Azije. U međuvremenu, imaš li malo vremena? Da li bi, kojim slučajem, mogla da me odvezeš do aerodroma?“

65

DRUGI DEO TRINAESTO POGLAVLJE

Hongkong se razlikovao od svega što je Met Dejli video u životu.

Sebe je smatrao svetskim čovekom. Ne u smislu Džejmsa Bonda, očigledno. Niko ne bi mogao da nazove Meta Dejlija prefinjenim, još manje uglađenim. Smatrao je to uspehom ako bi se setio da obuje odgovarajuće čarape kad izlazi. Ali nije on bio ni neki farmer sa Srednjeg zapada koji nije nikada imao dodira sa drugim kulturama. Met je možda odrastao u malom mestu ali je živeo u Njujorku i mnogo putovao po Evropi i Južnoj Americi kad je napunio dvadeset godina. I pored svega toga, Hongkong je ispunio Meta Dejlija istinskim strahopoštovanjem.

Central, glavni trgovački okrug ostrva, bio je načičkan kulama tako neverovatno visokim da je Menhetn prema njima izgledao kao Liliput. Lan Kvaj Fong, četvrt noćnog života i područje crvenog svetla, svetlucao je i vrištao i zaudarao, a njegove uske ulice su bile pretrpane nekim od najuvrnutijih primeraka koje je ljudski rod imao da ponudi: patuljci koji žongliraju, plesači bez ruku, slepi transvestiti, prostitutke i sveprisutni, američki vojnici na kratkom odsustvu, koji su sve to širom otvorenih očiju upijali. To je Meta malo podsetilo na Venis Bič, samo hiljadu puta snažniji. Kad se bolje razmisli, ceo Hongkong je bio takav. Pojačan. Trava u Novim teritorijama je bila tako zelena da je plamtela kao crtani film. U Njujorku i Londonu, trgovačke ulice su bile krcate. Ovde su bile preplavljene, opustošene, vrvele su od ljudi kao lešina prepuna crva. Metov najsnažniji utisak je bio da je to mesto gde se sve događa prekomerno. Glasovi su bili bučniji, mirisi jači, svetlost bleštavija a dani duži, očigledno beskrajni. Zaboravite Njujork. Hongkong je bio pravi „grad koji nikada ne spava“. Posle nedelju dana Met još nije mogao da odluči da li ga voli ili mrzi.

To i nije stvarno imalo nekog značaja. On nije ovde bio na odmoru. On je ovde bio na zadatku.

Preko telefona, Deniju Makgvajeru je to izgledalo kao jednostavan predlog. Denijevo odeljenje u Interpolu je sada „aktivno pomagalo“ kineskoj policiji u Hongkongu. U praksi, to je značilo da nešto više od dve organizacije razmenjuju podatke. Nije bilo priče o timu za hitne situacije na zemlji niti išta slično. Ali je Makgvajer bar imao sada službeno Interpolovo odobrenje da posveti vreme tom slučaju, uključujući i to da dublje zakopa u ranija ubistva „gde je potrebno“. Metov posao je bio da odleti u Hongkong, sastane se sa Lizom Bering, udovicom poslednje žrtve, i sazna sve što može. On će, zatim, preneti te informacije nazad Deniju strogo nezvanično, naravno. „Kad bi moji šefovi saznali da koristim civilne kontakte u ovoj oblasti, ili se mešam u domaću istragu zemlje članice, bio bih konzerviran brže nego delfin u mreži za tune.“ Ne obazirući se na Kler, koja je kršila ruke i molila ga da bude pažljiv, 66

Met je sa velikim nadama uskočio na Kvantasov let za Hongkong. Do sada se te nade nisu nimalo ostvarile. Ispostavilo se da je stupanje u kontakt sa Lizom Bering nemoguća misija. Majls Bering, njen muž, bio je hongkonški Donald Tramp, i njegovo ubistvo i seksualno zlostavljanje njegove zgodne mlade žene bili su na naslovnim stranama svih novina na ostrvu. Interesovanje medija za taj slučaj bilo je još veće zbog skoro potpunog odsustva informacija. Policija Hongkonga je uspešno vladala situacijom i nije bila sklona da organizuje konferenciju za štampu samo da bi zadovoljili radoznalost pohotljive publike.

Majls i Liza Bering su uvek pomno čuvali svoju privatnost, i Gospođa Bering, očigledno, nije videla potrebu da menja tu naviku samo zato što je njen suprug hladnokrvno i brutalno ubijen. Udobno smeštena u bolnici Kvin Elizabet u Geskojn roudu, nije davala izjave za javnost i jasno je da nije imala nameru da to uradi. Delimično zahvaljujući Interpolovim upozorenjima, bolnička zgrada je bila opkoljena naoružanim policajcima. Posetioci drugih bolesnika strogo su kontrolisani, i čak ni raznosači niti medicinsko osoblje nisu ulazili ili izlazili bez svakodnevne provere. Što se tiče same gospođe Bering, pristup kod nje su imali samo njeni lekari i načelnik Lju, kineski detektiv zadužen za tamošnju istragu.

U nemogućnosti da koristi ime Denija Makgvajera, ili da se pozove na bilo kakvu vezu sa Interpolom, Met se opredelio za oprobana i proverena telefonska lukavstva.

On je reporter magazina 60 minuta, koji pravi reportažu o neverovatnoj delotvornosti Ljua i njegovog tima.

On je ataše američke ambasade, koji vrši kurtoazne posete sunarodnicima u nevolji.

(Liza Bering je bila Amerikanka po rođenju, Njujorčanka, ako je verovati dokumentima.)

On je advokat koji poseduje veoma važna dokumenta i jedino Gospođa Bering može da ih potpiše. Odgovor je uvek bio isti: „Nema posetilaca.“ U početku je Met odseo u malom pansionu na Piku. Ali ga je vlasnica zamolila da ode pošto je neobeleženi automobil zlokobnog izgleda sa zatamnjenim staklima počeo da se parkira ispred zgrade dan i noć, i odlazio je samo kad bi i Met odlazio. Met je ispričao Deniju Makgvajeru za automobil. „Da li mislite da me možda Kinezi prate?“ Deni je zvučao zabrinuto. „Ne znam. Moguće je, mada ne mogu da shvatim zašto. Budite pažljivi, Mete.

Zapamtite, ubica jer možda ipak odatle. Dok je Liza Bering u Hongkongu, postoje velike šanse da se on vrzma okolo, čeka pogodno vreme da je otpremi odatle kao što je učinio sa ostalima.“ „Vi mislite da je prevario ostale udovice da odu?“ „Mislim da je moguće, da. Možda je imao saučesnika, nekog ko je izmamio žene iz sigurnosti njihovog doma i policijske zaštite da bi mogao i sa njima da završi.“ Met nije bio u to ubeđen. „Kad bi želeo smrt žena, zašto ih ne bi ubio na licu mesta? Zašto da se dvaput muči?“ „Ne znam“, reče Deni. „Možda, što se njega tiče, to nije uopšte mučenje.

Možda u tome uživa.“ Met je zadrhtao. „Sve što sa sigurnošću znamo o tom čoveku jeste da je opasan kao đavo i da ne traći vreme. Ako posumnja da ste mu na tragu, mogli biste biti u ozbiljnoj opasnosti.“

67

Met se preselio u Mariot, veliki bezlični hotel u centru, i tamni automobil je nestao.

Povremeno je još uvek imao jeziv osećaj da ga neko prati, u DLR, podzemnoj železnici Hongkonga, ili na putu za Starbaks u blizini bolnice, gde je Liza Bering ostala pod oružanom stražom. Ali nikada nije video nikoga, niti je mogao o nečem određenom da izvesti Denija.

Kako mu je sve više ponestajalo novca, a nimalo nije bio bliži razgovoru sa neuhvatljivom gospođom Bering, Met je ozbiljno razmišljao da se vrati kući praznih ruku kad je stigla elektronska poruka sa privatne imejl-adrese Denija Makgvajera. „Obrišite ovo čim pročitate“, pisao je Deni. „Lju mi je ovo dostavio danas. Pomislio sam da vam možda može dati neko usmerenje.“ Sledeće reči elektronske poruke ubrzale su kucanje Metovog srca.

Iskaz pod zakletvom Liza S. Bering 16. 09. 2006, Bolnica Kraljica Elizabeta, Hongkong Tvrdim da je moje ime Liza Bering i da sam ja supruga pokojnog Majlsa Beringa. Potvrđujem da sam bila sa pokojnikom u noći njegove smrti, 04. 09. 2006, u prospekt roudu u hongkongu.

POtvrđujem da je iskaz dat u nastavku istinit i potpun opis događaja, pri zdravoj svesti i pamćenju.

Majls i ja smo bili u kući kao i obično. Anita, naša kuvarica, napravila je večeru sa piletinom i pirinčem i popili smo bocu crnog vina, ne bih rekla da je ijedno od nas bilo pijano. Posle večere smo otišli u spavaću sobu na spratu, gde smo gledali televiziju CNN-ove svetske poslovne vesti i vodili smo ljubav.

Ugasili smo svetlo oko 10 i 30 i otišli na spavanje.

Probudila sam se i ugledala maskiranog muškarca kako drži nož pod mojim grlom. Videla sam da je Majls krenuo prema dugmetu za uzbunu pored našeg kreveta, ali je čovek viknuo na njega da prestane ili će mi prerezati grlo. Majls je uradio kako je on zahtevao. Taj muškarac me je prvo vezao kanapom i spustio me na pod. Rekao je da će nas ubiti ako neko od nas pusti glas. Majls ga je pitao šta želi, ali on nije odgovorio. Umesto odgovora krenuo je prema Majlsu. Majls je pokušao da se bori sa njim i tada ga je taj čovek probo.

Znam da sam kriknula. Nisam bila svesna Majlsovog vrištanja, samo toga da ga je ubadao i ubadao. Bilo je mnogo krvi.

Bila sam sigurna da je neko od sluga do sada već čuo vriske, ali niko nije došao. Sigurno sam se onesvestila.

Kad sam se osvestila, taj čovek me je silovao. Posekao me je nožem po leđima, butinama i nogama. Majls je ležao na podu i krvario. Ne znam da li je bio mrtav ili ne. Mislim da jeste. Posle otprilike pet minuta čovek je prestao da me siluje. Mislim da nije ejakulirao. Izvadio je pištolj, koji nisam videla ranije. Sećam se da sam pomislila da je čudno što je odlučio da koristi nož da nas savlada, kad je sve vreme imao pištolj. Pretpostavila sam da namerava da me ubije, ali se umesto toga okrenuo i ispalio izbliza jedan jedini hitac Majlsu u glavu. Bio je veoma tih. Onda je dovukao Majlsovo telo do mene i vezao nas zajedno istim kanapom koji je koristio pre toga za mene.

Zalepio mi je jaku lepljivu traku preko usta i otišao.

Nisam videla da je ukrao ili pokušao da ukrade bilo šta iz sobe. Nije pitao ni Majlsa ni mene ni u jednom trenutku za sef. Ne znam šta se događalo kad je izašao iz sobe, kako je pobegao sa imanja.

Ležala sam na podu sledećih pet sati, sve dok nas jedna služavka, Džojs, nije pronašla rano sledećeg jutra i pozvala policiju.

68

Potvrđujem da ni u jednom trenutku nisam prepoznala čoveka koji nas je napao, ni po njegovom glasu niti po drugim fizičkim karakteristikama. potvrđujem da je naš infracrveni alarmni sistem onesposobljen, ali nemam saznanje o tome kada i kako se to dogodilo.

Potpis: Liza S. Bering

Met je čitao izjavu više puta, dok su mu se u glavi množila pitanja. Mnogo šta od toga što je Liza Bering rekla nije imalo smisla. Zašto posluga nije ništa čula, kako nisu videli tog čoveka kad je ušao u kuću?

Sigurno ih je bilo na desetine tamo te noći. Kako je savremen alarmni sistem onesposobljen a da to niko nije primetio? Zašto bi Majls Bering, jedan pametan čovek u kasnim sedamdesetim godinama, odlučio da fizički izazove naoružanog napadača pre nego da pritisne alarmno dugme. Sigurno je imao priliku da dohvati dugme dok je njegova žena bila vezana. Zašto je, kao što je istakla Liza Bering, napadač koristio nož kad je imao pištolj sa prigušivačem?

Met Dejli nije spavao te noći. Ležao je i zurio u tavanicu svoje hotelske sobe, dok je njegov um odbijao da prestane sa preispitivanjem. Shvatio je da počinje da razmišlja o tom ubici kao o senki, nerealnom, kao o nekoj ličnosti u misterijama petparačke književnosti. Ali naravno, on nije bio senka, već ljudsko biće, od krvi i mesa, a bio je večeras tu negde napolju, spava i jede i razmišlja i živi život i pored serije užasnih zločina koje je počinio.

Liza Bering je poznavala tog čoveka, ne po imenu, već u daleko prisnijem, mnogo realnijem smislu. Liza Bering ga je dodirnula, baš kao što su ga i Anđela Džejks i Trejsi Henli i Irina Anžu dodirnule pre nje. Ona je čula njegov glas, pomirisala njegov dah i znoj, osetila njegovu težinu na sebi, u sebi. Metu se činilo da je on zagonetka, duh. Ali za Lizu Bering, on je bio veoma, veoma stvaran.

Ja moram to da uradim. Nekako moram da se nađem sa Lizom Bering.

Ja moram doći do nje pre nego što to on učini.

Inspektor Lju zatvori oči i izbroja do deset. Nikada mu se nisu mnogo dopadale zapadnjačke žene. Suviše su tvrdoglave, previše svojeglave, previše arogantne. Nije mogao da shvati zašto Majls Bering nije izabrao pitomiju, poslušniju, Kineskinju za suprugu. To bi svakako mnogo olakšalo njegov Ljuov -posao. „Rekao sam vam zbog čega, gospodo Bering“, ponovio je strpljivo. „Vaš život može biti u opasnosti.“ Liza Bering je nastavila da pakuje svoje stvari u putnu torbu luj vito, ne obazirući se na njega. Lekari su je otpustili tog jutra iz bolnice i ona je bila na nogama i odevena prvi put posle dužeg vremena, u odeći koju joj je njena domaćica iz Hongkonga, Džojs, donela od kuće: farmerke hadson, koje su isticale njene duge noge, belu muslinsku bluzu kloi i njene omiljene cipele marke lanven. Tamna kosa joj je bila vezana u labav konjski rep, a jednostavni tifani dijamantski kamenčići svetlucali su joj na ušima i vratu, obasjavajući lice tako prirodno lepo da ga nikakva šminka ne bi mogla ulepšati. Inspektor Lju je znao da je ona u srednjim tridesetim godinama, ali dok ju je sada posmatrao, bilo mu je teško da u to poveruje. Njena koža je blistala kao kod tinejdžerke. Nažalost, bila je isto toliko tvrdoglava kao i tinejdžerka.

69

„Cenim vašu zabrinutost, gospodine Lju“, rekla je lagano, „ali nemam nameru da proživim ostatak života kao zatvorenik, i da se osvrćem preko ramena. Ne želim policijsku zaštitu.“ „Potrebna vam je, gospodo Bering.“ „Možda je to tačno, ali ja je odbijam. Ne prihvatam. Zahvalna sam vam na ponudi, ali je moj odgovor ne.“ Iako je bio poznat po svoj staloženosti, inspektor Lju oseti redak na stup istinskog besa. „Ne radi se samo o vašoj ličnoj bezbednosti, gospođo Bering. Kao što znate, Interpol nas je obavestio da ma ko bio taj koji je vas silovao i ubio vašeg supruga, silovao je i ubijao i ranije. Skoro je sigurno da će pokušati da uradi to ponovo. Naša dužnost je da sprečimo da se to dogodi, da zaštitimo moguće buduće žrtve. Svakako da to možete da razumete.“ Na Lizinom savršenom licu video se bol. „Naravno da to mogu da razumem. Niko ne želi više od mene da se taj gad privede pravdi, inspektore, ili da ga sprečite da ponovo napadne. Kao što sam vam već ranije rekla, ako pokuša da uspostavi neki kontakt sa mnom, ili se dogodi nešto imalo sumnjivo, odmah ću vas obavestiti. Ali u međuvremenu, morate mi dopustiti da živim svoj život onako kako meni odgovara. Majls i ja imamo na Baliju vilu za odmor. Ona je skrivena i sigurna.

Boraviću tamo dok se groznica u medijima ne stiša.“ Inspektor Lju se ispravi u svojoj punoj visini od 160 centimetara i reče autoritativno: „Žao mi je, gospođo Bering, ali to uopšte ne dolazi u obzir.“ Petnaest minuta kasnije, u limuzini sa tamnim staklima na putu prema Aerodromu Ček Lap Kok, Liza Bering pomisli na nesrećnog kineskog policajca. Izgledao je kao simpatičan čovek, i očigledno je imao dobre namere. Ali Liza je videla toliko policajaca u protekle tri nedelje, što će joj biti dovoljno za ceo život. Hongkong je bio pun uspomena na Majlsa i na ono što se dogodilo, da i ne pominjemo novinare koji su pokušavali da joj razvale vrata.

Morala je da pobegne.

Na terminalu Nort satelajt konkurs, čekao je Beringov G6. Kada ga je videla, pojavila se suza u Lizinom oku. Majls je voleo taj avion. Bio je njegov ponos i dika. „Dobro došli, gospođo.“ Kada je ušla u avion, pozdravio ju je Kirk, pilot. „Mnogo mi je žao zbog onoga što se dogodilo. Ako mogu nešto da učinim, bilo šta...“ Liza stavi ruku na njegovu. „Hvala, Kirk. Ali samo želim da pobegnem odavde.“ „Mi smo sledeći“, uveravao ju je. „Vi se samo udobno smestite.“ Da se udobno smestim, pomislila je Liza kad je motor mlažnjaka počeo da brunda. Zar nije pogrešno da joj bude udobno dok Majls leži mrtav na nekoj ploči negde, a njegovo hladno telo unakaženo je noževima i mecima? Ponovo su joj suze navrle na oči. Ne mogu sebi dozvoliti da mislim na Majlsa. Moram to sprečiti. Ništa ga neće vratiti.

Bilo je lakše to reći nego učiniti. Dok se avion dizao kroz oblake, sve oko nje podsećalo ju je na supruga. Tamo je bila Majlsova poslovna zgrada, smeštena odmah do ogromne zgrade Kineske banke kao beba koja se krije u majčinom krilu. Kamo sreće da ga je ona zaštitila! Samo da je bilo šta mogla. Spustila je roletnu na prozoru, ali je Majls bio i svuda u avionu. Mekana žutomrka kožna sedišta, koja je on s ljubavlju lično izabrao kad su 70

sređivali avion. Sedište pored Lizinog još je imalo blago udubljenje od njegovog tela. Čak su i njegove mile oči gledale u nju sa portreta na zidu. Jadan, jadan Majls. Kakav zločin je on ikada izvršio, osim što je bio bogat i srećan? Koga je on na svetu povredio? Koga je bilo ko od njih dvoje ikada povredio? Majls je pokušao takođe da usreći Lizu. Ali čak ni briljantan Majls Bering nije mogao da učini nemoguće.

Tek kad su počeli da se spuštaju, palo joj je to na pamet. Na Baliju smo bili na medenom mesecu. Iznenada, shvati da je pogrešila što je došla tu. Znak nepoštovanja. Ali je sada bilo prekasno. Rekla je inspektoru da će biti na Baliju. Dok se ne završi slučaj i štampa ne izgubi interesovanje za Majlsovo ubistvo, to mora biti njen dobrovoljni zatvor.

Na kraju, na to se svodio ceo njen život, pomislila je tužno: zatvor do zatvora. Neki od njih su bili luksuzni, kao ovaj. Drugi, pre mnogo vremena, bili su hladni i usamljeni i tamni.

Ali koliko je pamćenje služi, nikada nije bila slobodna.

Sada je znala da nikada i neće biti slobodna.

Kad je zatvorila oči, sećanje joj se vratilo. Ili to možda nije bilo sećanje? Možda je to bio san.

Italija. Sreća. Topla plaža.

Dopustila je sebi da otplovi.

Pozitano je bio divan. Toliko lep da mu je skoro oprostila zbog Francuske.

Hotel je bio star i otmen. Njegova klijentela je bila ekskluzivna, bogata ali ne neukusna, većinom evropska aristokratija. „Slaba si prema titulama, zar ne, draga?“, zadirkivao ju je.

Dopadalo joj se kad je zadirkuje. Podsetilo ju je na staro vreme. „Šta ti ne bi učinila za krunu na toj tvojoj maloj glavi, eh? I pristajala bi ti. Rođena si za nju, rekao bih.“ Bili su za šankom na bazenu, pijuckali su martini i gledali zalazak sunca. Pomislila je: Volela bih kad bismo ovo radili malo češće. Samo da se opustimo. Barmen se koketno smejao dok joj je dolivao piće. Bio je zgodan, maslinaste kože i tamnokos, sa nestašnim bademastim očima. Za trenutak se uspaničila, uplašena da je njen suprug video taj osmeh, da će biti ljut.

Bilo je čudno kako se pored njega osećala tako bezbedno, pa ipak se istovremeno i dalje plašila njega. Ali on nije ništa primetio. U stvari, činilo se da je više zainteresovan za starog čoveka koji je igrao šah sa kćerkom na drugom kraju šanka, nego za nju.

Popili su piće i vratili se u svoju sobu dok je sunce tonulo na horizontu. Kad su bili u sobi, njen muž je zaključao vrata i svukao se, osećajući se sasvim ugodno u svojoj nagosti. A zašto i ne bi, sa takvim telom? Mikelanđelo ga ne bi mogao bolje izvajati. „Video sam kako te onaj barmen gleda.“ Prišao joj je, a ona je osetila kako joj se ježe dlačice na nadlakticama. „Ja... ne znam na šta misliš“, promucala je. „Niko nije gledao.“ Gurnuo ju je na krevet. „Nemoj da me lažeš. Dopalo ti se kad te je gledao, zar ne? Želela si ga.“ „To nije tačno!“ Stegao je šake oko njenog vrata. „To jeste istina. Da li si takođe želela i onog starog čoveka, na kraju šanka? Hram?“ Kolenima je rastavio njene noge. „Budimo iskreni, on je više tvoj tip. Star i bogat.“ 71

„Prekini sa tim!“ preklinjala ga je. „Ja želim tebe. Jedino tebe.“ Ali ni najmanje nije želela da prekine. Bio je uzbuđen prvi put posle mnogo meseci.

Nagnula se prema njemu, stiskajući njegova gola leđa, meškoljeći se da skine donji deo bikinija, očajnički želeći da ga oseti u sebi. Molim te bože, pomozi mu da vodi ljubav sada sa mnom. Prošlo je mnogo vremena. Ali posle površnog poljupca, učinio je ono što uvek radi.

Obmotao je ruke oko nje kao čauru i sačekao dok nije utonula u nemiran, isprekidani san.

Dugo je čekao. Konačno mu je ravnomerno dizanje i spuštanje njenih grudi dalo znak da može da se pomeri. Skliznuo je iz kreveta, pa niz hodnik hotela. Napolju je bio mrkli mrak, ali je znao kuda ide. Iza glavne zgrade, pored teniskih terena do niske stambene zgrade za zaposlene.

Dvaput je zakucao. Vrata su se otvorila. „Skoro da sam prestao da te čekam.“ „Izvini. Nisam mogao da se izvučem.“ Poljubio je barmena sa bademastim očima strasno u usta. „Idemo u krevet.“ Vila Beringovih, Miraž, na severnom delu ostrva, bila je idilična i izolovana kako se samo poželeti može. Savršen spoj luksuza i jednostavnosti, sa „beskrajnim bazenom“, belo okrečenim zidovima i kolonijalnim podovima od tamnog drveta, okružena gustom džunglom s jedne strane i svetlucavim okeanom sa druge. Pored svega toga, Liza je preduzela dodatne mere bezbednosti, oko imanja danonoćno su patrolirali ljudi iz obezbeđenja a dva naoružana telohranitelja su bila unutar imanja, uz kućepazitelja, majstora i poslužitelja koji su živeli u vili cele godine. Ni za trenutak nije poverovala u upozorenja inspektora Ljua da će njen napadač doći da je kidnapuje ili povredi. To je bilo besmisleno. Ali pažnja medija je bila nešto drugo. U odsustvu bilo kakve informacije, ili osumnjičenog na koga bi bio usmeren njihov gnev, kineska štampa je odlučila da okleveta mnogo mladu američku suprugu Majlsa Beringa. Preko noći, u svesti većine običnih građana Hongkonga Liza se od nevine supruge pretvorila u proračunatog lovca na blago.

Znala je iz gorkog iskustva da paparaci neće prezati ni od čega da je krišom uslikaju, što će novine bez sumnje iskriviti da izgleda kao da živi na visokoj nozi na Baliju. Kao da ne žali Majlsa. Liza neće dozvoliti da se to dogodi.

U vilu je stigla kasno i bila je umorna. „Otići ću pravo u krevet ako nemate ništa protiv, gospođo Harkort.“ „Svakako, gospođo. Reći ću Lingu da vam donese malo toplog mleka.“ Karen Harkort, domaćica vile Miraž, bila je niska i punačka i brižna kao majka. Sede kose sa sitnim kovrdžama, uvek je podsećala Lizu na slatku staru baku iz crtanih filmova.

Da sam samo ja imala ovakvu majku, moj život bi možda bio sasvim drugačiji. Da sam samo imala majku. „Hvala vam.“ Lizina spavaća soba na spratu bila je pripremljena za njen dolazak. Krevet od mahagonija sa četiri stuba je spremljen i zaštićen najfinijom mrežom protiv komaraca.

Mirišljave sveće su bacale blagu svetlost po sobi i ispunjavale je smirujućim mirisom gardenije. Vrata prema terasi su bila otvorena, pa je Liza mogla da čuje tiho udaranje talasa na plaži ispod balkona. Jedina potresna stvar bile su njene i Majlsove slike u srebrnim 72

ramovima, koje su još bile uspravljene na njenom toaletnom stočiću od tikovine. Gospođa Harkort je verovatno mislila da ću želeti da ih vidim. Da crpim snagu iz uspomena. Liza ih je stavila u fioku i uzdahnula.

Kad se okrenula, sledila se. Pored vrata je bio neki čovek, i skrivao se u senkama. Liza nije mogla da vidi njegovo lice, ali nije bilo ni potrebe. Bio je to muškarac. Stranac. U njenoj spavaćoj sobi. Vrisnula je najjače što je mogla. „Upomoć! Straža! Pomozite mi!“ Taj čovek je zakoračio na svetlost. „Molim vas, prestanite da vrištite. Nisam došao da vas povredim.“ Lizin glas je bio još jači. „ULJEZ! UPOOOMOOOĆ!“ Krenuo je prema njoj. „Zaista, nisam želeo da vas uplašim. Samo želim da porazgovaramo. Ja...“ Skljokao se, beživotno, na pod. Iza njega je stajala i drhtala kao prut Lizina domaćica, Gospođa Harkort. Liza je zurila u težak, krvlju poprskan tiganj u njenoj ruci i odmah se onesvestila.

73

ČETRNAESTO POGLAVLJE

Muškarac na podu je bio sasvim miran. Krv mu je curila iz rane na potiljku, gde ga je domaćica udarila. Sa zakašnjenjem su dvojica stražara utrčali u sobu, baš kad je Lizi počela da se vraća svest.

Jedan reče: „Pozvaću policiju.“ „Ne.“ Liza je bila iznenađena kako je odlučno zvučao njen glas. „Bez policije. Da li je mrtav?“ Jedan od stražara se nagnuo nad telom. „Ne, gospođo. Diše.“ Muškarac na podu spavaće sobe je bio bled i plavokos. On nije ubio Majlsa. Sam njegov glas je mogao to da joj kaže. Ali ko je on, i šta radi ovde? „Koliko ozbiljno je povređen? Da li mu je potreban lekar?“ Stražar opipa puls tog muškarca. „Ima jak puls. Ali treba neko da ga pogleda, za svaki slučaj. Potres mozga može da bude nezgodna stvar.“ Liza je klimnula glavom. „Pozvaću Frenka.“ Doktor Frensis Makgi je bio stari Majlsov prijatelj, čija vila je bila sa druge strane zaliva.

Frenk je bio u penziji, ali je njegov um bio i dalje oštar. Što je još važnije, mogli ste se sasvim pouzdati u njegovu diskreciju.

Gospođa Harkort je stupila napred. „Moramo zaustaviti krvarenje smesta. Mogu mu previti ranu ali mi treba pomoć da ga uspravim.“ Kada je Frenk Makgi stigao četrdeset minuta kasnije, čovek je bio naslonjen na jastuke u jednom od gostinskih apartmana Miraža. Rana na glavi mu je bila očišćena i čvrsto previjena. Dok je on malo bio svestan pa ponovo gubio svest, dvojica stražara su stajali na vratima, pomno posmatrajući svaki njegov pokret. „Nije bio naoružan“ reče Liza doktoru. „Ali to tada nisam znala. Samo se pojavio u mojoj spavaćoj sobi i ja sam vrištala. Gospoda Harkort je samo htela da ga onesposobi.“ „Ne moraš meni da se pravdaš, draga moja. Provalnici zaslužuju sve što dobiju, po mom mišljenju. Gospođa Harkort je uradila pravu stvar.“ Dr Makgi je odmotao zavoje i pregledao ranu. Zatim je povukao i otvorio čovekove očne kapke i uperio različita svetla u njegove oči. Doktorove šake su bile prekrivene staračkim pegama i ispresecane debelim, čvornovatim venama, ali je Liza primetila kako su mirne i sigurne dok je radio. „Preživeće.

Napraviću nekoliko šavova na kraju, ali mu je za sada potreban odmor. Ipak, neko mora da pazi na njega tokom noći. Ako počne da povraća ili krvari na nos, odmah me pozovite. Da li si sasvim sigurna da ne želiš da zoveš policiju?“

74

„Sasvim sigurna. Moraće meni da odgovori na neka pitanja pre nego što ga predam bilo kome.“ Tek kada je Frenk Makgi otišao, Liza je shvatila koliko je istinski iscrpljena. Da li je stvarno ovog jutra napustila bolnicu u Hongkongu, pobegavši od razbesnelog inspektora Ljua? Imala je osećaj da se to desilo pre nekoliko nedelja. Čeznula je za snom, ali je bila odlučna da bude pored postelje svog potencijalnog napadača kad se probudi. Sklupčavši se na jednoj fotelji u uglu sobe, pod budnim okom radnika obezbeđenja, navukla je ćebe od kašmira preko sebe i odmah zaspala. „Gospode bože. Moja glava.“ Plavokosi muškarac se probudio. Iznemogla, Liza je pogledala na sat. Bilo je pet sati.

Jutro. „Čime ste me udarili? Nakovnjem?“ On je Amerikanac. Iz nekog razloga Liza to nije prepoznala sinoć. „Tiganjem za prženje. I nisam vas ja udarila. To je uradila moja domaćica.“ Čovek podiže ruku i dodirnu zavoje. „Vaša domaćica ima baš dobar zamah. Osećam se kao da sam boksovao deset rundi sa Andreom Vordom*“ „Nemam pojma ko je to“ reče Liza odsečno. „Ali ono što vam se stvarno desilo bila je jedna runda sa sedamdesetdvogodišnjom bakom.“ Čovek se nasmejao postiđeno. „To je malo neprijatno.“ „Rekla bih da neprijatnost treba najmanje da vas brine...“ Lizin glas je poprimio neku uzdržanu oštrinu. „Ko ste vi? I šta ste, kog đavola, tražili kad ste provalili u moju kuću?“ Čovek je pružio ruku. „Met Dejli. Drago mije što sam vas upoznao.“ „Nemam nameru da se rukujem sa vama! Vi ste pokušali da me opljačkate“, Liza se stresla, „ili nešto gore. Dajte mi jedan dobar razlog zašto ne treba da pozovem policiju da vas uhapsi i baci u zatvor ovog trenutka.“ Met nije mogao da se ne divi kako su joj se pune grudi nadimale od ogorčenja ispod kloi bluze sa velikim izrezom, a obrazi joj se zarumeneli od uzbuđenja. Ona je lepa. Baš kao i ostale. „Zato što ste vi u velikoj opasnosti“, reče on ozbiljno. ,,I ta vas ne ugrožavam ja.

Gospođo Bering, znam da nemate razloga da mi verujete. Ali čovek koji je ubio vašeg supruga, čovek koji je vas povredio, ubijao je ranije. A zabrinjava to što supruge njegovih žrtava nestaju...“ „Da, znam, znam.“ Liza odmahnu rukom nestrpljivo. „Inspektor Lju mi je rekao. On želi da me drži zaključanu dok ne uhvate tog tipa. Ali pošto policije... četiri zemlje do sada?... nisu uspele pojedinačno da uhvate tog čoveka za deset godina, pomisao da se vrzma okolo nije baš primamljiva.“ Met se nasmešio. Nije bio siguran šta je očekivao od Lize Bering. Pošteno govoreći, mislio je da će ona biti neka krotka i nepromišljena trofejna supruga, ona vrsta na koju obično padaju bogati stariji ljudi. Ali ona nije uopšte bila takva. Ona je bila naprasita i 75

vatrena i oštrog jezika. Ako ispod toga postoji neka nežnija strana, dobro ju je sakrila.

Dopala mu se.

Liza ga je pogledala sumnjičavo. „Još uvek mi niste odgovorili na prvo pitanje. Ko ste vi? I zašto se zanimate za mene i moju bezbednost? Da li ste vi reporter?“ „Ne, nikako. Ja sam žrtva, neke vrste. Kao i vi. Čovek koji je ubio vašeg muža takođe je ubio mog oca.“ Sa lica Lize Bering je nestalo krvi. Da li je to moguće? „Ko je bio vaš otac?“ „Čovek po imenu Endru Džejks.“ Met zatvori oči. Talas mučnine i nesvestice ga preplavi. Skljokao se nazad na jastuke. „Ne osećam se baš najbolje.“ Liza pozva jednu od kućnih pomoćnica da donese čašu vode. Pruži je Metu. „Popijte ovo.“ Met je srkutao vodu i snaga poče da mu se vraća. S druge strane, Liza je još bila ošamućena od zaprepašćenja. Konačno ga upita: „Kako ste znali da ću biti ovde? Na Baliju.“ „Nisam znao“, reče Met. „Mislio sam da ste još u bolnici u Hongkongu.

Ali tamo mi niko nije dozvolio da vam se približim, a znao sam da vi i vaš muž imate kuću na Baliju, pa sam došao ovde, tražeći tragove.“ „Kakve tragove?“ „Bilo šta što bi moglo da poveže vas i Majlsa sa ostalim žrtvama. Nadao sam se da ćete možda doći ovamo, posle svega. Da pobegnete od cirkusa medija. Ali nisam očekivao da ćete sinoć biti u vili. To je istina.“ Nije postojao razuman razlog da mu Liza poveruje. Ipak je shvatila da se to događa. Na njegovom licu se ocrtavala neka iskrenost, otvorenost koja je pozivala na poverenje. A Liza Bering je skoro zaboravila da je sposobna da doživi to osećanje. ,,I da li ste pronašli neke?“ Met je izgledao zbunjen. „Tragove?“ „Pa, nisam.“ Protrljao je glavu žalosno. Neka stara dama me je udarila po glavi tiganjem pre nego što sam dobio priliku.“ „Da li policija zna da ste ovde? Interpol?“ Met je bio zatečen. Nije očekivao da će mu ona postaviti takvo neposredno, određeno pitanje. Nije želeo da je laže, to mu se činilo pogrešno, ali ga je Deni Makgvajer naterao da se zakune da neće pominjati njihovu povezanost, a obećanje je obećanje. „Ne.“ ,,U redu, gospodine Dejli“, Liza Bering je ustala. „Pokušajte da se malo odmorite. Ovo je bila duga noć. Reći ću gospođi Harkort da vam donese nešto hrane. Ako budete raspoloženi, mogli bismo o tome više razgovarati tokom večere.“ Met razrogači oči. „Dozvoljavate mi da ostanem ovde?“ 76

„Za sada.“ Liza se okrenu stražarima na vratima. „Ako mu bude potrebno kupatilo, ili bilo šta drugo, jedan od vas neka pode sa njim.. Ne ispuštajte ga iz vida.

Met se čvrsto držao za ogradu dok je silazio niz stepenice. Glava mu je bila mnogo bolje, ali je i dalje bio nesiguran na nogama. U vili se osećao mir i tišina, kao u hotelu Aman u Maroku u kome su on i Rakel bili na medenom mesecu. Od kad je došao u Aziju, Met je shvatio pokajnički da je jedva i pomislio na Rakel ili razvod. Možda je to bio odbrambeni mehanizam.

Poricanje svega. Zašto brinuti o onome što ne možete da promenite? Tako nekako. Znao je da će jednom morati da se vrati kući i izdrži grdnje. Ali ovde, u ovom čarobnom, idiličnom, nadzemaljskom mestu, njegovi domaći problemi jedva da su izgledali stvarni. „Osećate se bolje?“ Metu je zastao dah. Liza se presvukla u jednostavnu belu pamučnu haljinu za plažu.

Obula je jednostavne sandale sa kaiševima od upletenog kanapa, a kosu je skupila u gomilu tamnih kovrdža na vrhu glave. Ostavljala je utisak istovremeno nevinosti i iskustva, čistote i privlačnosti. Rakel je bila veoma zgodna žena, ali je njena lepota bila drska seksualnost, napadna, smela, zanosna privlačnost koja je zahtevala kratke suknje i mnogo šminke da bi postigla svoj puni efekat. Liza Bering je bila nešto sasvim suprotno. To je bila malo izlizana fraza, ali je Lizi savršeno pristajala: ona je bila prirodno lepa. „Mnogo bolje, hvala“, odgovori Met. Liza zauze mesto na jednom kraju jednostavnog hrastovog trpezarijskog stola, prepunog đakonijama svežih domaćih proizvoda: lignje dinstane sa belim lukom; sveže kriške papaje; topao, ispečen roti gambang, ukusan, indonežanski hleb sa semenkama. Dala je rukom znak Metu da sedne. „Da li ste gladni?“ „Sada jesam“, reče Met. „Ovo izgleda neverovatno.“ „Poslužite se.“ Ponašala se prijateljski, čak srdačno, ali se još osećala opreznost. Verovatno je to bilo neizbežno u datim okolnostima, ali je Met dao sve od sebe da to odagna. „Ne krivim vas što sumnjate u moje motive“, reče on, trpajući u tanjir hleb i morsku hranu neodoljivog mirisa. ,,I ja bih bio oprezan da sam na vašem mestu. Ali vas uveravam da ja jedino želim ono što i vi želite.“ ,,A šta je to?“ „Da saznam istinu, pretpostavljam. I da uhvatim tog zlikovca, ma ko da je on.“ Liza je sipala dve čaše iz boce crnog vina sa stola i pružila jednu Metu. „Nisam sigurna da verujem u 'istinu'. Kao da postoji samo jedna. Svačija istina je drugačija, zar ne?“ Vino je bilo izvrsno, voćno, dobrog ukusa i mirisa. Promuljao je vino po ustima zamišljeno, uživajući u raznovrsnosti različitih ukusa na nepcu, pre nego što je odgovorio. „Ja se ne slažem. Mislim da je istina istina. Ljudi lažu sebe, to je sve. Oni vide ono što žele da vide.“

77

,,A šta vi vidite?“, Liza upita vragolasto.

Vidim inteligentnu, božanstvenu, poželjnu ženu koju bih ovog trenutka želeo da odvedem u krevet. Bilo je očigledno da izbegava da govori o ubistvu svog supruga. Možda je bilo prerano da ona priča o tome. Previše bolno. „Vidim nekoga ko se ponaša odlučno, ali je u sebi prestrašen.“ Izgleda da ju je to zabavilo. „To baš imate dobar rendgenski vid, gospodine Dejli. Ali se bojim da ste u zabludi.

Nisam ni jaka ni uplašena. Ja samo idem korak po korak, pokušavajući da preživim od jednog dana do sledećeg.“ ,,A šta je sledeće za vas, posle svega ovoga?“, upita Met. „Ne možete se kriti na Baliju zauvek.“ Liza je izgledala zamišljena. „Ne, pretpostavljam da ne mogu. Ali ne volim da razmišljam o budućnosti, gospodine Dejli.“ „Molim vas, zovite me Met.“ „Životom se ne može upravljati, Mete, svašta se može desiti. Pa, i ono loše. Niko od nas nije gospodar svoje sudbine. Naučila sam na težak način da je to samo privid. Zašto praviti divne planove samo da biste ih videli kako se raspadaju u bol i smrt i prah?“ Posmatrajući njene tužne smeđe oči, Met je osetio ogromnu potrebu da je zaštiti, da je uteši, da sve postavi na odgovarajuće mesto. Deni Makgvajer je priznao da je osećao nešto slično prema Anđeli Džejks, posle ubistva njegovog oca, ali ga je to sprečilo da izvrši pritisak na Anđelu Džejks, da se otkrije istina pre nego što je odletela za Evropu i otišla zauvek van njegovog domašaja. Met Dejli nema nameru da napravi istu grešku sa Lizom Bering. „Koliko vam je inspektor Lju rekao o ostalim ubistvima?“ Liza se namrštila. „Da li moramo o tome da razgovaramo?“ „Zbog toga sam ja ovde, zar ne? Zato ste mi dozvolili da ostanem. Duboko u sebi vi želite da znate istinu.“ Liza nije na to odgovorila. Bilo je neprijatno i uznemirujuće kad vas psihoanalizira tako privlačan, plavokos stranac, posebno kad je u pravu. Umesto toga odgovorila je na Metovo prvo pitanje. „Lju mi nije rekao mnogo toga. Samo da su dogodila slična ubistva, da Interpol smatra da je moguće da se radi o serijskom ubici, da moj život može biti u opasnosti. On nije zalazio u pojedinosti.“ „Lepo. Ja hoću.“ Tokom sledećeg sata, Met joj je ispričao sve što zna ubistvu njegovog oca i ubistvima ser Pirsa Henlija i Didijea Anžua. On i Liza su ispili prvu bocu vina i ona je zatražila još jednu.

Liza je mirno slušala celu priču, ne pokazujući ni najmanje da je uzrujana.

Kad je Met konačno završio, ona reče: „Ja nisam sigurna da je to isti čovek.“ „Kako to mislite? Naravno da je to isti čovek.“

78

„Možda je to bio isti čovek za ranije napade. Ali nisam sigurna da je čovek koga opisujete ubio Majlsa.“ „Zbog čega to kažete?“ Liza otkinu koricu hleba i umoči je zamišljeno u svoje vino. „Sitnice. Kao recimo davanje novca u humanitarne svrhe. Majls nije ostavio ni peni u dobrotvorne svrhe, a ja nisam još ni počela da razmišljam o tome šta ću uraditi sa svojim nasledstvom. Ali što je još važnije, sve podseća previše na kompleks Robina Huda, zar ne mislite? Uzimanje od bogatih da bi se dalo siromašnima?“ Čudno, Metu to nije palo na pamet. Činilo se tako očigledno, sada kad je Liza to izgovorila. „Moguće, da.“ „Pa, ja ne znam ništa o čoveku koji me je silovao. Ali vam ovo mogu reći: on nije bio Robin Hud.“ Na pominjanje reči silovanje, teška tišina se raširila preko stola, skoro vidljiv oblak srama. Met je shvatio da žali što ne poznaje bolje ovu ženu, dovoljno dobro da je uzme u naručje i uteši je, da je uveri da ništa od svega toga nije njena krivica. Ovako, promenio je predmet razgovora. „Pričajte mi o Majlsu. O vašem braku.“ Liza se nasmešila, ali je to bio tužan osmeh. „Mislite da vam kažem da li sam se udala za čoveka trideset godina starijeg od sebe iz ljubavi ili zbog njegovog novca? Šta mislite?“ Met se zacrveneo. Baš je to mislio, ali nije shvatio da je to tako očigledno. „Izvinite. Nisam imao nameru da vas uvredim.“ „U redu je“, reče Liza. „Mogli bismo baš i da budemo iskreni jedno prema drugom.

Nisam volela Majlsa. To je istina. Ali mi se dopadao. Bio je ljubazan čovek i prema meni se lepo ponašao. Došla sam do one tačke u životu kada cenim ljubaznost. Imala sam sreće da izabere mene.“ Govori o tome tako pasivno, pomislio je Met. „Izabrao je mene.“ Kao da je to bio ugovoren brak, a ona nije imala pravo glasa u toj odluci. „Kako ste se vas dvoje upoznali?“ „Na jednoj konferenciji u Šangaju, pre otprilike godinu dana.“ „Godinu?“ Met se iznenadio. „Znači, niste bili dugo zajedno?“ Liza se igrala maramicom ispod stola. „Ne. Bili smo u braku devet meseci. Sve se to dogodilo veoma brzo. Naša romansa.

Majls je bio sjajan čovek i veoma uviđavan prema meni.“ „Ali ne prema svima?“ „Bio je već stariji. Mislim da je, kad je bio mlađi, verovatno bio grublji, malo ambiciozniji. Imao je prvu ženu, pre nego što sam ja rođena, i decu. Mislim da se prema njima nije ponašao tako lepo. Ali kad smo se mi sreli, on je već bio znatno smekšao.“ Met je pomislio na Endrua Džejksa. Kako je bio loš muž njegovoj majci, kako je napustio njega i Kler bez i trunke kajanja, ali kako se u kasnijim godinama preobrazio u pažljivog partnera Anđeli. „Ljudi se menjaju, pretpostavljam.“ 79

„Da, menjaju se. Ali se prošlost ne može promeniti, i pravdi se ne može nikada umaći.

Svi moramo da ispaštamo za greške koje napravimo. Svi moramo da platimo.“ Bilo je toliko čudno reći tako nešto, da Met nije znao kako da odgovori.

Da li to ona govori da Majls Bering na neki način zaslužuje to što mu se dogodilo?

Svakako ne. Njen bol zbog bivšeg muža je izgledao iskren, i ona je pričala o njemu sa očiglednom ljubavlju i poštovanjem. Ali ipak, o kakvom „plaćanju“, o kom „ispaštanju“ ona govori? Možda su oboje popili previše vina.

U svakom slučaju, Met je bio zahvalan kad se kućna pomoćnica vratila da raskloni tanjire i donese kafu bez kofeina i po parče svetlozelenog pandana, slatkog balinežanskog pirinčanog kolača, da razbije neprijatnu tišinu. Dok su pijuckali kafu, pričali su o drugim stvarima, očigledno uživajući u zajedničkom društvu. Liza je postavila Metu mnogo pitanja o njegovom detinjstvu. Očaralo ju je to što su, i pored toga što je Endru Džejks napustio njegovu majku, on, njegova majka i Kler mogli da nastave i vode tako srećan život posle toga. Ipak, kad ju je Met ispitivao o njenom detinjstvu, ona nije bila raspoložena za priču.

Odrasla je u Njujorku ali nije bila naročito srećna tamo.

Ima sestru ali su odavno izgubile kontakt. Samo to je uspeo da izvuče od nje. Kad je primetila da Met trlja potiljak, rekla je: „Žao mi je zbog tog udarca koji ste dobili. Zaista bih volela da ostanete ovde dok se ne oporavite.“ „Šta je sa stražarima?“, upita Met, upola u šali. „Da li će me posmatrati dok mokrim sve vreme, ili mi verujete da mogu sada sam da odem?“ Liza se nasmejala. „Verujem vam. Ostaćete ovde kao moj gost.“ „Da li ste sigurni da ne želite da budete sami?“, upita Met, sada malo ozbiljnije. „Bio bih zadovoljan da nađem neki pansion ili hotel ovde. Ne bih želeo da budem na smetnji. Hoću da kažem, očigledno tehnički ja jesam uljez...“ Liza se nasmejala. „Prilično sam sigurna. Ne planiram da odem odavde uskoro. Prijaće mi društvo. I ko zna? Možda ćemo nas dvoje, zajedno, otkriti misteriju, pronaći vezu koja nedostaje i koja povezuje ta užasna ubistva... ako je ima.“ „Pa, ako ste zaista sigurni“, reče Met, „bio bih oduševljen da ostanem. Hvala vam.“ „Dobro“, nasmeši se Liza Bering. „Majls je uvek govorio da su dve glave pametnije od jedne.“ Te noći dok je ležao u krevetu, Met je zurio u ventilator koji se okretao i razmišljao kako mu izgleda da se i njegov život okreće isto tako brzo. Kako sam ja, za ime boga, završio baš ovde, u luksuznoj vili na Baliju, kao gost verovatno najzanimljivije, najprivlačnije žene koju sam u životu video? I kako je to ironično da je sadistički ubica, čovek koji je ubio mog oca, i silovao tu ženu odigrao ulogu Kupidona.

Treba da pozove Denija Makgvajera u Lion i obavesti ga šta se događa. I učiniće to. Ali ne još. Met Dejli je želeo da zadrži Lizu Bering još malo duže za sebe. Da u miru i tišini tog čarobnog ostrva pokuša da otkrije zbog čega su te pametne oči tako tužne.

80

Posmatraj ovo kao odmor, rekao je sebi dok je zapadao u san u mekim čaršavima od egipatskog pamuka. Mnogo zakasneo odmor. Rakel, razvod, Deni Makgvajer i sve što je bilo u vezi sa životom van ovog, činilo mu se čudesno daleko.

Prvi put nakon mnogo meseci, Met Dejli je zaspao srećan i uzbuđen pri pomisli na to šta bi sutrašnji dan mogao da donese.

81

PETNAESTO POGLAVLJE

Gospođa Džojs Čan. Početak razgovora, devet ujutru.

Punačka Kineskinja je treptala uzrujano ispred inspektora Ljua. Plašila se policajaca uopšte, a naročito ovoga. Držao se zvanično i stalno se mrštio, lupkajući nestrpljivo levom nogom u nogu stolice. Džojs je znala da nije učinila ništa loše, ali to nije moralo ništa da znači hongkonškoj policiji. Ako im je trebalo žrtveno jagnje pa su izabrali nju, ona tu ništa nije mogla da uradi.

Inspektor Lju je zaista bio loše raspoložen. Ali to nije imalo nikakve veze sa Džojs Čen. U stvari, on je polagao velike nade da će mu kućna pomoćnica iz palate Beringovih možda pružiti dragocena saznanja koja su mu tako očajnički bila potrebna u ovom slučaju. Pošto je Liza Bering bila tako užasno tvrdoglava i nekooperativna, inspektor Lju nije napravio gotovo nikakav pomak u hvatanju ubice Majlsa Beringa, neuspeh koji je počeo da zbunjuje ne samo Ljua, već i njegove pretpostavljene. Zaista, ne bi bilo preterano reći da je inspektor Lju počeo da mrzi udovicu Majlsa Beringa, sa njenom arogantnom, zapadnjačkom lepotom, i njenim odbijanjem da se pokori njegovom autoritetu. Svaka normalna žena bila bi zahvalna za policijsku zaštitu, u datim okolnostima. I svaka ožalošćena žena bi želela da ostane i pomogne policiji da uhvati čoveka odgovornog za smrt njenog muža, da i ne pominjemo njene povrede. Činjenica da Liza Bering nije uradila to, već je pobegla u svoje skrovište na Baliju, izvan nadležnosti inspektora Ljua, još više je povećala antipatije detektiva prema njoj. Liza Bering je navedena kao isključivi naslednik u oporuci svog muža. To joj je dalo motiv. Po njenom sopstvenom priznanju, ona je bila prisutna kad se dogodilo ubistvo. To joj je pružilo priliku. Naravno, nije samu sebe silovala. Ali da li zna više o svom „napadaču“ od onog što pokazuje? Ako je tako, da li ga se plaši ili ga štiti?

Inspektor Lju bi mnogo voleo da primora Lizu Bering da se vrati u Hongkong i lično odgovori na ta pitanja. Budući da je ne može uhapsiti, za šta nema osnova, ruke su mu vezane.

U tom trenutku se pojavila Džojs Čan. „Koliko dugo radite u Prospekt roudu 117, gospodo Čan?“ Znoj je curio niz mesnate obraze kućne pomoćnice. „Dugo vremena. Gospodin Bering kupi kuća, 1989. Ja radila tamo dve godina kasnije.

Dugo vremena.“ ,,I koja su bila vaša zaduženja?“ Gospođa Čan je zbunjeno posmatrala inspektora Ljua. „Vaš posao. Koji je bio vaš posao?“ „O, ja zadužena za svu poslugu na spratu sa spavaćim sobama. Nivo dva i tri. One menjaju čaršave, drže uredno. Ja organizujem.“ „Shvatam. Znači vi ste bili nadzornica. Vi niste čistili.“ Klimnula je glavom s nestrpljenjem, zadovoljna što je pružila tačan odgovor. „Nadzornica. Da. Samo ponekad čistim za gospodu Bering. Posebna stvar.“ Inspektor Lju naćuli uši, kao kad srna oseti opasnost na vetru.

82

„Kakva vrsta posebne stvari'?“ Ruke gospođe Čan su se tresle. Promrmljala je: „Privatna stvar.“ Sa zakašnjenjem, Lju je shvatio da je sirota žena prestrašena. Pokušao je da je ohrabri. „Vi niste ni u kakvoj nevolji, gospođo Čan. Ovo su sve veoma korisne informacije, uveravam vas. One nam mogu pomoći da uhvatimo čoveka koji je ubio gospodina Beringa.

Da li razumete?“ Klimnula je glavom bez reči. „Kakvo privatno čišćenje ste obavljali za gospođu Bering?“ Služavka se meškoljila. „Gospođa Bering ima prijatelj. Ponekad poseta preko dana.“ „Prijatelja? Mislite muškarca?“ Džojs Čan je klimnula glavom. „Posle, ona voli ja sve to očistiti. Samo mene.“ Inspektor Lju je jedva mogao da sakrije svoje uzbuđenje. Ovo nisu bila nagađanja za kojima su ludovali tabloidi. Ovo su bili čvrsti dokazi. Zanosna Liza Bering ima ljubavnika! ,,A da li ste vi upoznali tog čoveka? Prijatelja gospođe Bering“ Gospođa Čan je odrično odmahnula glavom. „Ali ste ga videli, pretpostavljam. Možete li da mi ga opišete?“ „Nikad ga videla.“ Inspektor Lju se namrštio. „Sigurno ste ga videli. Rekli ste da je dolazio preko dana. Ko ga je puštao u kuću? Da li je vozio do tamo? Koju marku automobila je imao?“ Ali je služavka ponovila samo još odlučnije: „Nikada ga videla. Nikada. Samo Gospođa kaže meni posle, dođi i počisti sve.“ Inspektor Lju je ispitivao gospođu Čan sledećih dvadeset minuta, ali je izgleda izvor otkrića potpuno presušio. Da, gospoda Bering ima ljubavnika, ali nije tražila nikakvo „posebno“ čišćenje na dan ubistva, ili u nedelji koja je tome prethodila. Zaista je raspustila domaću poslugu rano tog dana i zamolila da je ne uznemiravaju, ali to očigledno nije bilo neuobičajeno. Prema rečima Džojs Čan, gospodin i Gospođa Bering su često zahtevali da ih ostave nasamo.

Nakon što je Džojs Čan napustila sobu za ispitivanje, inspektor Lju je ostao da sedi i razmišljao je dugo vremena.

Došlo je vreme za još jedno ćaskanje sa uslužnim Amerikancem iz Interpola.

Mnogi ljudi su opisali Bali kao raj. Ali za Meta Dejlija on je bio više od toga. Bali je bio mesto čarolije, isceljenja, preobražaja. On ga je povratio u život.

Kad ga je Liza Bering zamolila u početku da ostane, Met je pretpostavio da će biti u vili Miraž nekoliko dana dok mu se glava potpuno ne oporavi. Saznaće sve što može o noći ubistva i o Majlsu i Lizi lično: Da li je bilo nečega u vezi sa njim što je dovelo do toga da oni budu mete? Neku vezu sa ostalim žrtvama koju ranije nije uočio, a koja im može pomoći da uđu u trag ubici? Zatim će se javiti Deniju Makgvajeru u Interpolu i uputiti se u Los Anđeles da se pozabavi svojim nagomilanim porodičnim problemima.

Ali kako su on i Liza provodili sve više vremena zajedno, počelo je da se događa nešto čudno. Met je počeo da shvata da sve manje mari za taj slučaj, a sve više za Lizu. Mada se nije usudio da je pita, bio je prilično siguran da i ona to oseća. Ovde u idiličnom okruženju 83

vile, dani su se pretvorili u nedelje, nedelje u mesece, a njih dvoje jedva da su odlazili sa imanja. Poslugu su slali na obližnje farme i sela po hranu. Knjige i ostali luksuz su naručivali elektronskim putem. Nikada u životu Met nije toliko dugo boravio zatvoren na jednom imanju, ali se nije osećao zarobljenim. U stvari, bilo je potpuno suprotno. Delovalo je oslobađajuće.

Deni Makgvajer je uporno pokušavao da stupi i vezu sa njim, bombardujući ga elektronskim porukama i pozivima, ali Met nije mogao da se prisili da čita ili odgovara na poruke. Prestao je da se javlja čak i na pozive svoje sestre Kler, ili druge pozive koji su povremeno stizali od kuće. Kada jednom bude otvorio vrata stvarnosti, životu izvan mehura, idila će se raspršiti. A Met nije bio za to spreman. Ne još.

Vila Miraž je bila svet za sebe, beskrajno zadivljujući minijaturni ekosistem. Met i Liza bi radili u prepodnevnim časovima, Met (bar zvanično) na svom dokumentarcu, a Liza na gomili papirologije koja se već skupljala sa Majlsovog imanja. Bali joj je možda pružao predah od policije i medija, ali je još bilo poverenika i poreskih advokata i hipotekarnih kompanija kojima se trebalo baviti, da i ne spominjemo deoničare različitih Majlsovih kompanija. Srećom, Liza je imala izvanredne sekretarske sposobnosti. Jedna od malobrojnih informacija, koju je Met uspeo da iščačka o njenom životu pre Majlsa, bila je to da je nekada radila kao advokatski pomoćnik u advokatskoj kancelariji u Los Anđelesu.

Ali uskoro su Met i Liza počeli da žive za popodneva, kada ne bi radili i kada bi zajedno istraživali beskrajne lepote Miraža. Povremeno bi Liza iznajmila lokalne vodiče da ih povedu u gustu džunglu, koja se graničila sa zemljištem vile, svet koji je buktao od egzotičnog i ponekad opasnog života. Dok su vodiči pokazivali moguće opasnosti koralna zmija ovde, zelena otrovna zmija, ili telamonija pauk sa dve pruge tamo i pričali im o zadivljujućoj flori, Met i Liza su slušali zaneseno, kao deca puštena u čudnu, tropsku Narniju. Drugi put bi otišli da pecaju u laguni, ili da plivaju u jednom od dubokih jezera, skrivenom u vulkanskoj steni u podnožju litica. Met je voleo da posmatra Lizu dok pliva.

Ona je bila malena žena, ali je njeno vitko telo bilo jako i atletsko i ona je blago klizila kroz vodu sa spretnom ljupkošću mlade vidre. Bilo je u tome još nečega, kad je plivala. Radost.

Uživanje. Nije ju ništa kočilo, što je retko viđao kod nje u drugim prilikama. Jednog poslepodneva ju je upitao o tome. „Oduvek sam volela vodu.“ Stojeći na jednoj steni, i brišući mokru kosu peškirom, Liza je zračila. Njena orošena koža je plamtela kao tinejdžerska, a oči su joj iskrile od svetlosti i života. ,,U njoj je sloboda. Tišina. Bestežinsko stanje. Niko tu ne može da vas dodirne. Niko ne može da vas povredi. Ja tako zamišljam smrt.“ „Smrt? To je morbidna misao, zar ne?“ „Da li je?“ Nasmejala se, obmotavajući peškir oko kukova u turskom stilu. „Meni nije. Uvek sam smatrala smrt kao izlaz. Ne plašim je se.“ Met je i ranije čuo da ljudi to govore, i oduvek je to prihvatao s rezervom. Kako može bilo ko da se ne plaši smrti? Sigurno je želja da se preživi najsnažniji ljudski nagon. Želja za životom je kao disanje, osnovna činjenica ljudske prirode, slaba ili jaka strana zavisi od toga kako gledate na to, svojstvena je svima nama. Ali kad je Liza izrazila tu misao, to je nekako izgledalo drugačije. Po izrazu na njenom licu video je da je ona ozbiljna povodom toga. Baš tamo gde bi trebalo da ju je strah, kod nje je bila čudna, fatalna aura smirenosti.

Zavideo joj je.

84

„Blago tebi“, rekao je, gurajući svoje stvari u ruksak da ih vrati u vilu. „To sigurno mnogo pomaže, pretpostavljam. Da se pomiriš sa Majlsovom smrću.“ Još od prvih zajedničkih dana, kad ju je on bombardovao pitanjima o njenom braku i prošlosti i došao bukvalno u ćorsokak, Met je prestao da ispituje Lizu o ubistvu i njenom suprugu.

Prećutnim zajedničkim dogovorom, ime Majlsa Beringa nije više pominjano među njima.

Kada ga je sada začula, Liza se osetila pogođenom. ,,U stvari ne pomaže“, reče ona sumorno. „Hajde, idemo unutra. Hladno mi je.“ Met je hteo da odgrize sebi jezik. Mrzeo je kad senka tuge pređe preko Lizinog lica, a još više je mrzeo kad je on uzrok tome. Kad su se vratili u vilu, istuširali su se i obukli i popili topao, sladak čaj na verandi. Liza se presvukla u šorts od teksasplatna i jednostavnu belu košulju. Bosonoga, sa vlažnom kosom prilepljenom uz lice i sa kolenima priljubljenim uz grudi, više je podsećala na tinejdžerku nego na zrelu ženu, a nikako na ženu koja je preživela sve te patnje. Met je sa zebnjom shvatio da je tokom dugih, srećnih dana u Miražu, on počeo da posmatra život drugačije, kao pre Lize Bering i posle Lize Bering. Dogodilo mu se, a da on skoro i nije zapazio, da se zaljubio u nju.

Pre Lize, Met je bio izgubljen. Nije to bilo samo zbog Rakeline odluke da ga napusti, mada ga je taj udarac svakako teško pogodio. Tek sada, u dubokom miru balinežanske džungle, imao je vremena da razmišlja o svemu. Njegova propala karijera. Smrt njegovog očuha. Nemogućnost da ima decu sa Rakel. Činjenica da nikada nije upoznao Endrua Džejksa, čoveka koji mu je podario život a zatim ga napustio, očigledno bez trunke žaljenja ili kajanja. Istraživanje Džejksovog ubistva i opsednutost tim dokumentarcem, Met je sada to shvatio, bio je njegov način da se odvoji od bola. Ali Liza Bering mu je pokazala bolji način.

Posle Lize, kao da mu je teret za koji i nije znao da ga nosi, podignut sa ramena. Met se osećao pun nade, srećan, živ. Ma šta da je budućnost donosila, kakav god da bude rezultat njegovog rada sa Denijem Makgvajerom da uđu u trag tom neuhvatljivom ubici, vreme provedeno sa Lizom pomoglo je Metu da shvati da za njega postoji budućnost, budućnost ispunjena mogućnostima kao što džungla koja ih okružuje pulsira od života. Sve više se Met nadao da će u toj njegovoj budućnosti biti i Liza.

Međutim, bilo je i problema. Među njima nije bilo nikakvog fizičkog kontakta. Ponekad, dok je sedeo za kompjuterom ili čitao knjigu na sofi, Met je mislio da može da oseti kako je zagledana u njega. Ali kad god bi podigao pogled, njena pažnja je bila usmerena na nešto drugo. Ipak, neizrečena međusobna privlačnost strujala je među njima.

Prošle nedelje, kad su bili na pecanju na privatnom jezeru Miraža, Liza je izgubila tlo pod nogama na obali, a Met ju je instinktivno uhvatio oko struka. Liza se smrzla. Ali posle trenutka oklevanja ona se nije usprotivila, postepeno dopustivši sebi da se opusti uz Metovo telo. Osećaj je bio divan. Met je žudeo da ide dalje, ali je bio dovoljno mudar da je ne požuruje.

Moram biti strpljiv. Pustiti je da ona dođe meni. Tek što je izgubila muža. Tek što je silovana.

To je bio drugi problem. Liza nikada nije govorila o noći Majlsovog ubistva ili o njenom silovanju. Kao da je odbijajući da govori o tome, mogla da učini da to nestane. I na njegovu veliku sramotu, Met je video sebe kako učestvuje u tom ćutanju. I on je želeo da zaboravi

85

prošlost. Ali taj ubica nije bio samo deo prošlosti. On je bio tamo napolju, negde, posmatrao i čekao, planirao svoje sledeće ubistvo.

Met je došao na Bali tražeći tragove, tragove koji bi mu pomogli da otkrije serijskog ubicu, ali je dozvolio da ga odvuče od toga njegova ljubav prema Lizi i njegovo osećanje sreće u njenom društvu. Dok je sada posmatrao Lizu kako pije čaj, prisilio je sebe da se seti: Čovek koga tražim je silovao i maltretirao Lizu. Ako njegovi zločini u prošlosti kojim slučajem ne budu kažnjeni, njegov sledeći korak će biti da je kidnapuje. Da učini da i ona „nestane“ kao i Anđela Džejks, Trejsi Henli i Irina Anžu.

Liza je bila u opasnosti. A Met nije znao kako, ili gde, ili kada može ta opasnost da udari. Kroz glavu mu je proletela misao da i njegovi izgledi nisu previše ružičasti. Taj muškarac, ma ko to bio, imao je prilično jeziv dosije o pogubljenju muškaraca koji su u vezi sa njegovim ženskim žrtvama. Ali pre svega, mučila ga je Lizina bezbednost.

Ne smem da je izgubim. Ne smem izgubiti još jednu osobu koju volim. Ako se to dogodi, poludeću.

Inspektor Lju je uključio svoj magnetofon kad je Džim Harman počeo da govori.

Englez koji je odrastao u Hongkongu, sin dobrostojećih roditelja iseljenika, Džim je na ostrvu vodio svoje sopstveno preduzeće za bezbednost i elektroniku. Lično on je nadgledao ugradnju alarmnog sistema na imanju Beringovih u Prospekt roudu. „Reći ću vam ovo, druže“, rekao je inspektoru Lju odlučno. „Sa tim alarmnim sistemom je sve bilo u redu.“ Visok i mršav, sa licem kao u lasice, i malim rastavljenim očima, Džim Harmen je bio spreman da bučno brani svoj ugled. „Lično sam ga ugradio, sa više sigurnosnih uređaja nego što ih ima prokleta Bela kuća, izvinite zbog mog francuskog.“ Lju upita mirno: „Onda, kako objašnjavate činjenicu da je ubica gospodina Beringa uspeo da ih zaobiđe?“ „On ih nije zaobišao“, reče Džim staloženo. „Neko ga je pustio unutra.“ ,,A zašto bi to uradili?“ Harmen je slegnuo ramenima. „Ja sam stručnjak za sisteme, a ne detektiv, inspektore. Vi recite meni. Ali jedino objašnjenje jeste da je neko namerno onesposobio sistem i pustio unutra tog tipa.“ ,,A ko je znao kako to da uradi?“ Prvi put, Englez sa licem lasice se zbunio. ,,U tome je stvar. Niko. Samo smo gospodin Bering i ja znali kako da upravljamo tim alarmnim sistemom. To nema nikakvog smisla.“ Kad se razgovor završio, inspektor Lju je otišao podzemnom železnicom u Van Čai, u severnom delu ostrva, u potrazi za hranom. Podzemni vozovi su bili čisti i stizali su na vreme, što je bila retkost u Hongkongu. Vožnja u njima je smirila Ljua i pomogla mu da razmišlja. „To nema nikakvog smisla“, rekao je Harmen. Ali je ipak imalo smisla.

Zaista, mogućnosti su sasvim jasne: ili je Majls Bering dao svojoj supruzi uputstva kako da isključi alarmni sistem, ili ga je Majls sam isključio, nesvesno otvarajući vrata svom ubici.

86

Da li je to bio neko koga je poznavao?

Da li je to bio Lizin ljubavnik?

Da li je Lizin ljubavnik bio prijatelj njenog muža?

I čudnije stvari su se događale.

Inspektor Lju je i izašao iz podzemne železnice žmirkajući zbog sunčeve svetlosti u Van Čaiju kao nesrećna krtica. Baš tog trenutka, zazvonio mu je telefon. „Lju na vezi.“ „Gospodine.“ Bio je to jedan od članova tima za nadzor, mala, elitna grupa koja je poslata na Bali da prati divnu, tvrdoglavu gospođu Bering. „Danas smo napravili neke bolje snimke vile savremenijim foto-aparatima.“ „Ona još nije otišla sa imanja, onda?“ „Ne, gospodine.“ Vilu Miraž, utočište Beringovih na Baliju, dobro skrivenu i skoro potpuno nedostupnu bilo je izuzetno teško fotografisati. Lju je pokušao da ozvuči mesto, ali je privatna obezbeđenje gospođe Bering bilo izvrsno. Nijedan od njegovih ljudi nije uspeo da joj priđe blizu. On se nadao da će možda imati više uspeha ako se, pukom srećom, ona usudi da izađe sa imanja automobilom, ali je do sada živela kao pravi pustinjak. Činilo se da je svaka njena aktivnost, ili neaktivnost, bila naročito osmišljena da osujeti njegove planove. „Ipak imamo neke dobre vesti, gospodine. Izgleda da neki čovek boravi u kući sa gospođom Bering.“ Lju se zamalo zagrcnuo. „Čovek?“ „Da, gospodine. Zapadnjak. Jutros su zajedno doručkovali na terasi. Rekao bih da su“, detektiv je pokušavao da nađe odgovarajuću reč, „prisni.“ Da je inspektor Lju bio drugačiji čovek, poskočio bi od uzbuđenja. Ljubavnik Lize Bering!

Prokrijumčarila ga je unutra! Bilo je teško poverovati da neko može da bude tako nesmotren.

Ona sigurno zna da će je policija i dalje pratiti? Inspektor Lju nije nikada bio zaljubljen i nadao se da nikad neće ni biti. Kakve budale strast pravi od ljudi.

Sada im je samo bio potreban neki fizički dokaz. Ako se nađu otisci prstiju ovog čoveka ili njegova DNK u kući Beringovih, oni će imati dovoljno dokaza da ih oboje uhapse. Deni Makgvajer iz Interpola ga je upozorio da će ubica verovatno ostati u blizini gospođe Bering.

Tako da, sve dok drži Lizu Bering, Lju drži mamac.

Problem je bio u tome što inspektor Lju nije više „držao“ Lizu Bering.

Morao je da uđe u vilu.

87

ŠESNAESTO POGLAVLJE

Sam za stolom u uglu jednog mirnog kafića, Deni Makgvajer je skupljao pahuljice sa vrha svoje čokoladne krofne i čekao da stigne njegov tim. Pošto je inspektor Lju zvanično zatražio pomoć Interpola, Denijev šef, zamenik direktora Anri Fremo, nerado je ovlastio malu radnu jedinicu da provede „ne više od osam časova sedmično“ na sređivanju dokumentacije o slučaju koji je sada bio pod kodiranim imenom Azrael. „To je iz jedne pesme“, objasnio je Deni Fremou kad su bili u upravnoj zgradi. „Azrael je anđeo smrti.“ Fremo je zurio u njega tupo. Njega nije zanimala poezija. Njega je zanimala statistika, činjenice i rezultati. Deniju bi bilo bolje da opravda ovo korišćenje ljudstva, i to brzo, ako želi i dalje da dobija podršku njegove agencije.

Pod „mala specijalna jedinica“, ispostavilo se, Anri Freno je mislio na još dva dodatna čoveka. Deni je izabrao Riharda Sturija, nemačkog statističara zanimljivog koliko i kroasan koji je Deni upravo jeo, ali sa izvanrednim darom da zapazi značajne, životne obrasce u nerazumljivim nizovima brojeva, i Kloda Demartena, stručnjaka forenzičara. Za suštinu detektivskog posla moraće da se osloni na svoje snage i Meta Dejlija, svog špijuna u Hongkongu.

Do sada, Dejli je bio najveće razočaranje. U početku je bio tako revnostan. Zaista, da nije bilo Meta Dejlija, istraga Azrael se nikada ne bi pokrenula sa mrtve tačke. Ali posle jalove prve sedmice u Hongkongu, Met je poslao Deniju samo jednu jedinu kratku elektronsku poruku u vezi sa „bacanjem mreže daleko od puta“, a zatim je nestao na nekom izletu po jugoistočnoj Aziji. Posle više nedelja neuzvraćenih elektronskih poruka i telefonskih poziva osim jedne jedine govorne poruke ostavljene usred noći u kojoj uverava Denija da je „dobro“ i “radi na tome“ Deni je zvanično odustao. Inspektor Lju mu je povremeno doturao mrvice informacija, ali kao i većina lokalnih policijskih šefova, taj čovek u Hongkongu je bio više zainteresovan da dobija podatke od Interpola nego da iznese svoje.

Kao što je Anri Fremo stalno podsećao Denija: „Ovo je kineski slučaj, Makgvajere. Naš posao je samo da im pružimo podršku i olakšamo.“ Baš tada se pojavio Rihard Sturi, u svom uobičajenom odelu i kravati, stežući svoj laptop kao dete omiljeno ćebence. Sturi je treptao od nelagode, dok je ulazio u “neobično“ mesto sastanka koje je pomoćnik direktora Makgvajer odabrao. Vanredni sastanci tima nisu bili uobičajeni u Interpolu, i nisu bili omiljeni, ali je Deni bio odlučan da omogući svom malom timu da iskazuje ideje izvan uštogljene atmosfere upravne zgrade.

Ubrzo je stigao i Klod Demarten, takođe formalno obučen, ali pošto je bio Francuz, on nije nikad bio protiv sastanaka u kafiću, za razliku od Sturija. Naručio je sebi cafe creme i croquemonsieur* pre nego što počnu da rade. ,,U redu, momci“, poče Deni. „Zasad nemamo ništa opipljivo iz Hongkonga. Ono što imamo je obiman dosije o slučaju Džejks, za koji verujem da ste ga obojica videli i unosili podatke u 1-24/7. Riharde, da li sam u pravu?“

88

Nemac statističar je klimnuo glavom nervozno. Izgledalo je kao da sve radi nervozno i na licu mu je stalno bio izraz čoveka koji samo što nije odvučen pred Gestapo i streljan po kratkom postupku. „Kako bismo maksimalno iskoristili svoje vreme, predlažem da se usredsredimo na slučajeve Henlijevog i Anžuovog ubistva, da vidimo možemo li iščeprkati bilo šta što su istražitelji propustili.“ „Da li ovdašnja policija sarađuje?“, upita Klod Demarten, srknuvši poslednji gutljaj kafe. „Jednom rečju, ne. Svi se moramo kretati pažljivo i truditi se da ne pravimo mnogo buke. U ovom poslu ima mnogo profesionalnog ponosa. Do sada je taj tip prošao nekažnjeno za ubistva tri puta, a izgleda kao da će mu to poći za rukom i četvrti put, u Hongkongu. Fremo već traži izgovor da nas zatvori, a ako razljutimo Skotland jard ili LAPD, ili bilo koju drugu policiju, to će nam se i desiti. Razumete o čemu govorim?“ Klimanje dve glave. „Dobro. Pa, šta imamo do sada? Naš ubica je muškarac. Meta su mu bogati, stariji muškarci sa mladim suprugama. Njegova motivacija je bar delimično na seksualnoj osnovi.

I veoma je okrutan prilikom svojih ubistava. Imate li da dodate nešto ovome?“ Izgledalo je kao da će Klod Demarten nešto reći, zatim se predomislio i nastavio da ćuti. „Šta?“, Deni ga upita. ,,Ja sam forenzičar. Nisam stručnjak za bilo koju drugu oblast.“ „Ja ne tražim stručnjake. Trebaju mi predlozi, teorije. Samo sledite svoje instinkte.“ Rihard Sturi se primetno trgao. „Dobro“, poče Demarten. „Pa, onda bih rekao da je to prefinjen čovek.“ „Zato što?“ „Mnogo putuje. Verovatno govori nekoliko jezika. Zločini su se dogodili na celoj planeti.“ Deni je klimnuo glavom, pružajući mu podršku. „Dobro.“ Demarten se zagrejao za svoju temu. „Takođe planira prilično podrobno. I izgleda da ima dara za rukovanje komplikovanim alarmnim sistemima. Navodi me na pomisao da je elektroinženjer ili nekakav kompjuterski stručnjak.

Pitanje sigurnosnog sistema oduvek je mučilo Denija. Razmišljajući o Džejksovom slučaju, setio se da je alarmni sistem u Loma visti 420 bio izuzetno složen, najsavremeniji u to doba. Henlijevi su imali jednostavan ali pouzdan banham sistem u Londonu, a kuća Didijea Anžua u Sen Tropeu je bila okružena sigurnosnim kamerama, čiji snimci su bili sumnjivo prazni u noći njegovog ubistva. Prema rečima inspektora Ljua iz hongkonške policije, Majls Bering je ugradio sigurnosni sistem koji je mogao da se poredi sa onim u Fort Noksu. Pa ipak, u sva četiri slučaja, jedan čovek se ušunjao u kuću žrtve i izašao iz nje potpuno neopaženo.

89

Jedna mogućnost je bila da ubica odlično poznaje tehnologiju. Ali postojala je još jedna, jednostavnija, ona koja je proganjala Denija još otkad se bavio slučajem Džejksovog ubistva. „Možda je neko iz domaćinstva poznavao ubicu“, reče on glasno. „Neko ih je pustio unutra. Sluga ili neko drugi.“ „Ili supruge.“ Klod Demarten je smelo izjavio ono što Deni nije mogao da prisili sebe da izgovori. „To je teorija. Ovom ubici, ovom prefinjenom, inteligentnom momku, meta su mlade supruge koje se dosađuju. On im se ulaguje, zadobijajući njihovo poverenja, možda ih i seksualno zavodeći. Tada, kad ih već ima pod svojom vlašću, on ih prevari, ubedivši ih da daju sav novac svog supruga u dobrotvorne svrhe.“ „Šta zatim?“, upita Deni sumnjičavo. „On provali u njihove domove?“ „Zašto da ne? Tada on već poznaje unutrašnjost imanja, sigurnosne šifre, položaj kamera i ostalo. On skriva svoj identitet maskom... verovatno uradi nešto sa glasom pa ga žene ne prepoznaju. Ubija muževe. Siluje žene. Zatim se kasnije vraća kao rame za plakanje udovicama. Kad je novac konačno siguran na računu dobrotvorne ustanove, on ubedi udovice da nestanu sa njim. Kad se bezbedno skloni sa mesta zločina, ubija i njih, oslobodi se tela i kreće u sledeću akciju.“ Sva trojica su ćutali. Demartenova teorija je bila razložno izvedena. Pod pretpostavkom da je ubica pokušao da se preruši u vreme provale, da li je moguće da žena nije uspela da prepozna svog ljubavnika? To je izgledalo prilično neuverljivo. I zar policajci ne bi naišli na ubicu u vreme dok izigrava rame za plakanje? Svakako da, ako bi se neki uglađen, verovatno zgodan, pametan mlađ čovek vrteo oko žrtava...

Deni se sledio.

Takav čovek je postojao. Sa Anđelom Džejks. Vrzmao se oko nje kao loš miris.

Lajl Renalto.

Demarten je nastavio da priča, uživajući u svojoj novootkrivenoj ulozi Šerloka Holmsa.

Zatvoren u forenzičkoj laboratoriji Interpola, retko je imao priliku da svojoj mašti pusti na volju. „Ili možemo razmotriti neke druge mogućnosti. Šta kažete na ovo? Ubica ne sakriva svoj identitet. Supruge dobro znaju ko je on i puštaju ga u svoj dom namerno. Supruge nisu njegove žrtve. One su njegovi saučesnici.“ Deni Makgvajer je pomislio na strašne povrede Anđele Džejks posle silovanja. Bila je tako strašno pretučena da je, kad ju je prvi put video vezanu sa telo njenog supruga, pomislio da je mrtva. Odmahnuo je glavom. „Ne. Ni govora. Nije bilo ničeg lažnog u tim silovanjima. Bar ne kod onog koje sam ja video. Nikada to ne bi bilo sporazumno.“ Klod Demarten izvi obrvu. Amerikanci umeju da budu užasni čistunci u seksu. „Da li ste sigurni? Neke žene vole grub seks.“ „Ali ne toliko grub“, reče Deni. Ne ta žena. Bila je tako slatka i ljubazna. Jedan anđeo.

Demarten slegnu ramenima. „Ne zaboravite da je ulog bio stotine miliona dolara u svakom od tih ubistava. Ljudi će podnositi izuzetne patnje da bi dobili ogromne svote novca.“ „Ali nijedna udovica nije zadržala novac. One su ga poklonile.“ 90

„Osim Lize Bering.“ „Osim Lize Bering. Do sada.“ Ponovo je zavladala tišina. Demartenova teorija je bila održiva. Jedan ubica. Moguće Lajl Renalto? Udvara se suprugama. Dobija prolaz. Ubija muževe. Preusmerava novac.

Međutim, ta teorija još zahteva odgovore na nekoliko pitanja. A najvažnije među njima je bilo: „Zašto?“ Deni reče: ,,I dalje ne znamo koji je motiv.“ Rihard Sturi se naglas nasmejao. Bio je to prvi zvuk koji je napravio u poslednjih petnaest minuta, pa se Deni i Klod Demarten okrenuše i zagledaše u njega iznenađeno. „Motiv je problem? Sve je problem! Nemate ni mrvicu čvrstih dokaza da podrže ono što ste upravo rekli.“ Nemčev ton je bio pun prezira. Njegov francuski kolega mu odmah odbrusi. ,,U redu, onda, Alberte Ajnštajne. Hajde da čujemo šta ti imaš da kažeš o tim zločinima.“ Bez reči, Rihard Sturi izvuče iz torbe svoj uglancani laptop soni i stavi ga na sto. Dok je on sa ljubavlju prelazio preko stranice laptopa, Deniju se iznenada javila slika Blofelda, iz filmova Ostin Pauers, sa njegovim kolima. „Ovo je samo početna analiza. Najosnovnija.“ Deni Makgvajer i Klod Demarten pogledaše u ekran sa užasom. Grafikoni su osvetljavali ekran jedan po jedan mnoštvom bleštavih boja. Crvena za Džejksovo ubistvo, plava za slučaj Henli, zelena za Anžua, i plavoljubičasta za Beringove. Bilo je vremenskih linija, koje su pokazivale vreme proteklo između svakog venčanja i ubistva supruga, i od svakog ubistva do nestanka supruge. Grafički prikazi, koji su analizirali sve od razlike u godinama između svakog para do geografskih rastojanja između svakog zločina. Rihard Sturi je uradio svoj domaći zadatak, i to dobro. Na poslednjem ekranu, u žutoj boji, bio je još jedan, bez naslova, skup grafikona.

Deni je pokazao na njih. „Šta je ovo?“ „Projekcije. Nisu to pretpostavke, razumete.“ Sturi je pogledao u Demartena sa izrazom koji je lebdeo negde između sažaljenja i prezira. „Matematičke mogućnosti, izvučene iz ograničenih poznatih činjenica. Gradio Sam profil ubice zasnovan na prethodnim podacima. Žute linije predviđaju statistički moguć sledeći potez ubice.“ Deni je s mukom progutao knedlu. „Misliš njegovo sledeće ubistvo?“ „Upravo tako. Pada mi na pamet da bi najdelotvorniji način da pomognemo zemlji članici u hapšenju te osobe bilo predvideti njegov sledeći potez i biti spreman za njega.

Naravno, mi ne možemo reći tačno ko će biti njegova sledeća žrtva. Ali možemo predvideti starost te osobe, njegovo bogatstvo, geografsku lokaciju, najpribližniji datum venčanja.

Postoji obilje činilaca koji se mogu statistički utvrditi, a koji nam govore kako će se ubica ponašati u budućnosti, na osnovu toga kako se ponašao u prošlosti.“

91

Deni je zurio u izlomljene žute linije i iz nekog razloga pomislio na Čarobnjaka iz Oza. Da li ćemo ga na taj način pronaći? Tako što ćemo pratiti Sturijev žuti put? Možda smo odgovore imali sve ovo vreme, kao Doroti i njeni prijatelji. Samo nismo znali gde da tražimo.

Ispod grafikona su bili brojevi, stranice i stranice njih. Statistička analiza svega, od dokaza DNK, preko datuma bankovnih transfera, do uporednih podataka o svakoj dobrotvornoj ustanovi za decu i datuma rođenja četiri žrtve. More brojki zbog kojih su se Deniju ukrstile oči.

Rihard Sturi je zaključio: „Po mom mišljenju, loše je ako svoje ograničeno vreme i sredstva usmerimo na otkrivanje ko bi mogao biti ubica i zašto radi to što radi. Mi jednostavno nemamo dovoljno činjeničkih dokaza da bismo odgovorili na ta pitanja. Ovi podaci nam govore kako on deluje, kada i gde on ubija. Pogledajte ovde.“ Sturi je tako brzo menjao stranice ekrana, pa Deni nije video ništa osim izmrljane duge. „Stopa po kojoj izvršava svoje zločine izgleda da se brzo povećava.“ „Nema 'izgleda' u vezi sa tim“, reče Deni. „Ništa se nije dogodilo četiri godine posle slučaja Džejks, ali je Bering ubijen godinu dana posle Didijea Anžua.“ „Ah. Ali vi pretpostavljate da je ser Pirs Henli bio njegova prva žrtva posle Endrua Džejksa.

Demarten razrogači oči. „Mislite da je bilo još jedno ubistvo u međuvremenu? Neko za koje mi ne znamo?“ „Ja ne mislim ništa. Razmišljanje nije moj posao. Ali statistički, takav slučaj je moguć, da. Verovatno u Južnoj Americi 1998. ili početkom 1999. Ja to istražujem.“ „Bože.“ Deni zviznu. ,,U redu. Nastavi.“ „On ubija na svake dve ili tri godine, krećući se prema istoku oko sveta, menjajući identitet, a moguće i izgled, između svakog napada. Veoma je inteligentan i vešt manipulator. Razlika u godinama između njegovih žrtava i njihovih supruga se smanjuje u proseku pet godina pri svakom ubistvu.“ „Žrtve su sve mlađe?“ „Ne. Supruge su sve starije. Kao što je, naravno, i naš ubica.“ Deni je razmišljao o tome, shvativši nešto što mu je do sada izmicalo. To sa godinama je izgledalo značajno, ali nije znao zbog čega. Posle dužeg ćutanja, on upita: „Da li misliš da su supruge mrtve?“ Rihard Sturi je oklevao. „Verovatno. Ne postoji prihvatljiv razlog, bar nijedan kog ja mogu da se setim, zašto bi ih ostavio u životu.“ „Osim Lize Bering“, ponovi Demarten.

Osim Lize Bering. Koliko je Deni žalio što Met Dejli nije saznao više o gospođi Bering.

Izabrao je đavolsko vreme da nestane. ,,U redu. Podela posla. Kao što znate, dozvoljeno nam je samo osam časova nedeljno od službenog radnog vremena za Azrael. Svi imamo i druge slučajeve koji zahtevaju pažnju, pa ne želim da vas previše opteretim. Riharde, želim da nastaviš da radiš to što radiš. Ali ništa ne ide neposredno u bazu podataka 1-24/7. Svi statistički podaci i projekcije koje su povezane sa istragom prvo se šalju meni. Da li je to jasno?“

92

Nemac podiže obrvu, ali klimnu glavom u znak pristanka. Odlaganje unošenja podataka u Interpolov sistem je bio veliki prekršaj. Ali ne toliki prekršaj kao ne postupiti po neposrednim uputstvima nadređenog policajca. „Klode, ti za sada treba da se usredsrediš na forenziku. Proveri ima li nečega u analizi sperme, krvi ili otisaka prstiju, što je lokalna policija propustila.“ „Da, gospodine. Ako bih mogao da pitam, na čemu ćete vi raditi?“ „Ja ću obaviti neka istraživanja u Los Anđelesu“, reče Deni. „Tamo živi čovek sa kojim bih ponovo želeo da porazgovaram. Advokat po imenu Lajl Renalto.“ Inspektor Lju nije mogao da nađe pomoćnika direktora Denija Makgvajera. Prema rečima Makgvajerove sekretarice, jedne nekooperativne francuske gospođe po imenu Matilda, Makgvajer je bio na sastanku i neće se vraćati u kancelariju „izvesno vreme“. Toliko o Interpolovoj obećanoj podršci 24/7.

Razdražen, Lju je ostavio poruku.

Gospođa Bering ima ljubavnika za koga sada sumnjaju da je umešan u ubistvo njenog supruga. Kao takva, i sama Gospođa Bering je sada osumnjičena u istrazi. Ona je ostala na Baliju, a fotografski snimci ukazuju na to da taj čovek boravi tamo sa njom. Da li može pomoćnik direktora Makgvajer da organizuje Interpolov tim za hitno dejstvo da pomogne inspektoru Ljuu i njegovim ljudima da pronađu pristup vili i, ukoliko je potrebno, uhapse osumnjičene? Indonežanske vlasti su bile izuzetno spremni da sarađuju.

Spustivši slušalicu, Lju pogleda u svoj ručni sat. Četiri posle podne, po hongkonškom vremenu.

Ako mu se Makgvajer ne javi do sutra ujutru, on će preuzeti stvar u svoje ruke.

Selin Makgvajer nije bila srećna žena.

Nije bila srećna zato što je boeufbourguignon, koji je sa mnogo truda spremila za svog supruga, sveden na viskoznu, ugljenisanu masu na dnu vatrostalne činije.

Nije bila srećna jer je doterala frizuru i obukla svoju najlepšu haljinu, sve uzalud.

Nije bila srećna jer će svi izgovori koje bude dao zbog zakašnjenja biti laži, ali je bila previše uplašena da ga izazove da kaže istinu: Anđela Džejks se vratila u njihove živote.

Ponekad je Selin poredila Anđelu Džejks sa ljubavnicom. Prilično je jadno biti ljubomorna na ženu sa kojom vaš muž nije nikada vodio ljubav, niti će to uraditi, ženu koja je skoro sigurno mrtva. Ovog puta, Selin je videla Anđelu više kao zavisnost, kao alkohol ili kristalni metadon, ili blistavu belu liniju kokaina. Posle pet srećnih godina, Deni se vratio staroj navici. Laži zavisnika su već bile počele. „Fremo me je pozvao na sastanak.“ „Matildi nije dobro, pa sam ja zaglavio sa gomilom posla.“ ,,IRT odeljenje treba da ima reviziju sledećeg meseca. Moraću duže da ostanem na poslu.“ Selin je proverila svaku priču, ali je već znala šta će pronaći. Ako želiš da lažeš bezočno, Deni, nije trebalo da se oženiš koleginieom policajkom. Nije čak imao hrabrosti da joj kaže da je nova istraga Azrael odobrena, a još manje da je on rukovodilac tima. Ali ako su Denijeve laži bile smešno providne, i Selinina taktika je bila isto toliko smešna. Specijaliteti hrane.

93

Noćni sastanci. Seksi odeća. Kao da je imala neke šanse protiv njegove opsesije. Protiv Anđele. „Izvini što kasnim.“ Deni upade kroz vrata, sa gomilom dokumenata ispod jedne ruke i prepunom akten-tašnom pod drugom. „Nisi kuvala, zar ne?“ „Kako to misliš?“, odbrusi Selin, bacajući pogled preko ramena na zadimljene ostatke bifteka.

Deni je bio duboko pogođen. „Žao mi je, dušo. Trebalo je da mi kažeš.“ „Trebalo je da ti kažem? Trebalo je ja da kažem tebi?“ Protutnjala je pored njega, ljutiti blesak crvene svile, zgrabivši kaput sa čiviluka pored vrata dok je izlazila. „Jebi se, Deni. I zajebi Azrael.“ Pre nego što je Deni mogao išta da izgovori, nje već nije bilo.

Azrael. Znači već zna. Sranje.

Instinkt mu je govorio da treba da krene za njom, ali je iz iskustva znao da, kad je Selin ovako ljuta, bolje da je ostavi samu. Šta god bi joj sada rekao samo bi rasplamsalo njen gnev.

Umoran, spusti svoje fascikle na kuhinjski sto. Bilo je to dugačko, iscrpljujuće, beskorisno poslepodne. Veći deo je proveo na telefonskoj vezi sa Los Anđelesom, prateći svaki trag i saopštavajući svaku sitnicu koje je mogao da se seti u nastojanju da se dočepa Lajla Renalta.

Ali niko ga nije video niti čuo za njega od 1997. Napustio je advokatsku službu, očigledno, te godine, samo dvanaest meseci nakon ubistva Endrua Džejksa, a deset nakon Anđelinog nestanka. Te iste godine je i Deni napustio grad.

Prema rečima kolega, Lajl bi trebalo da je prihvatio novo mesto u Njujorku on je potekao iz tog grada ali Deni nije mogao da nađe bilo kakav trag o njemu ni u jednoj bazi podataka javnih arhiva u kojima je proverio. Računi za struju i komunalne usluge, Sekretarijat za motorna vozila, Uprava socijalnog osiguranja, ali nije uspeo da dobije nikakve informacije. Naravno, ne treba donositi preuranjene zaključke. Međutim ključni igrači u istrazi Džejksovog ubistva bi nekako neobjašnjivo propali u zemlju baš kad bi Deni želeo da razgovara sa njima. Već je počelo da mu se vraća staro osećanje osujećenosti, beznadežnosti i očaja. U davnim devedesetim godinama u Los Anđelesu, Deni je osećao kao da je istina koju je tražio vlažan komad sapuna: u njegovoj šaci je jednog trenutka, ali prolazi kroz prste u sledećem. Da li će tako biti i sa Azraelom?

Pitao se nekoliko trenutaka ko je Selini otkrio tajnu o istrazi, a onda je odustao. Kakvog to značaja ima, stvarno? Trebalo je sam da joj kaže. Sada nikada neće shvatiti, nikada mu oprostiti. Osim ako rešim slučaj brzo. Osim ako ne uspem ovog puta da uhvatim tog nitkova i stavim tačku na ovaj košmar, jednom i zauvek.

Pošto je na brzinu napravio sendvič sa bagetom i šunkom za večeru, zalivajući ga ledeno hladnim pivom sem adams Francuzi su mnogo toga pravili dobro, ali ne i pivo počeo je da pregleda gomile svojih zabeležaka. Bilo je skoro deset sati kad je stigao da proveri svoju govornu poštu. Bilo je internih memoranduma o budžetiranju, jedna poruka je bila trag u vezi sa slučajem na kome je radilo njegovo odeljenje u Bogoti, a peta je bila od majke iz Los Anđelesa u kojoj ga pita da li se setio devedesetog rođendana svoje bake (nije se setio). A bila je tu šesta i poslednja poruka, od inspektora Ljua, zbog koje su se Deniju nakostrešile dlake na rukama.

94

Liza Bering ima ljubavnika. Odjednom Demartenova teorija nije izgledala tako neubedljiva. Da li je to Lajl Renalto, koji posle tolikih godina koristi drugo ime i identitet?

Sada je stariji, naravno, bliži pedesetim, ali je verovatno još dovoljno privlačan da namami u svoju mrežu usamljene, mlade domaćice koje se dosađuju.

Lju je pomenuo nešto o njegovom boravku u vili Beringovih na Baliju. Ako je to tačno, ako postoji uopšte šansa da to bude tačno, ne smeju mu dozvoliti da ponovo umakne.

Razmišljao je da pozove Ljua, ali je odlučio da to može da sačeka. Šta ako Renalto, ili ma ko to bio, baš sada pakuje svoje torbe, i Lizine. Odvodi je da bi mogao da je ubije kao što je učinio sa ostalima? Lju je zatražio pomoć lokalne balinežanske policije, i to će mu Deni i dati.

Deni okrenu broj centrale Interpola. „Treba mi odobrenje za jednu operaciju na Baliju. Molim vas, dajte mi vezu sa šefom policije u Džakarti.“ Inspektor Lju proveri svoj blekberi. Još nema ni reči iz Liona. Interpol može da ide dođavola, a isto tako mogu i Indonežani. Ovo je moja istraga. Završio sam sa traženjem dozvola.

Razgovor sa Indonezijom nije prošao dobro.

Oni nisu zahtevali pomoć Interpola i ne znaju ništa o ubistvima iz slučaja Azrael.

Hongkonška policija je već bila napravila neprijatnosti, uznemiravajući privatnost građana na indonežanskoj teritoriji. Pošto nisu uspeli da ispoštuju osnovna pravila učtivosti, inspektor Lju sada ima drskosti da traži njihovu saradnju, zahtevajući od njih da izdaju nalog za hapšenje, bez obzira na to što nisu podneli dokaze o bilo kakvoj zločinačkoj radnji bilo kog člana u vili Miraž.

Inspektor Lju (i Interpol) mogu da okače te zahteve mačku o rep.

Potišten, Deni se vratio svojoj beskonačnoj listi obaveza, ali su mu misli bile zaokupljene nečim sasvim drugim. Možda treba da pozove Selin? Još se nije vratila kući, što nije ličilo na nju. Posle svađe, obično bi bes izduvavala nekoliko sati, pa bi se vratila kući posle nekoliko čaša vina, spremna za dozu vrištanja i malo strasnog seksa pomirenja.

Odgurnuvši dokumentaciju na stranu, vide kako je ispao tabak papira sa memorandumom; Deni primeti da je i on iz Ljuove kancelarije u Hongkongu. Kako je to propustio ranije? Na tabaku je bila skenirana fotografija. Bila je crno-bela i tačkasta.

Očigledno, snimljena je iz velike daljine. Prikazivala je muškarca i ženu na balkonu, kako se grle. Deni se pažljivo zagleda u čoveka, skenirajući ono malo što je mogao da vidi od crta njegovog lica, tražeći sličnost sa Lajlom Ranaltom. Nije mu uspelo. Kvalitet slike je bio izuzetno loš. Ipak, lik mu je bio poznat. Oblik glave, stav dok je muškarac pružao ruku prema ženi gospođi Bering, verovatno način na koji su crte lica izgledale izdužene, kao da je prasnuo u smeh...

Deniju se stomak zgrčio.

Oh, moj bože. Ne. To ne može biti.

Drhteći, on uze slušalicu.

95

SEDAMNAESTO POGLAVLJE

Met Dejli je sedeo pored bazena, uživajući u sunčevim zracima i pijuckajući jedan od savršenih koktela od džina i tonika, koji je napravila Gospođa Harkort, kad je zazvonio njegov mobilni telefon. Broj Denija Makgvajera je svetlucao na ekranu.

Dođavola, pomisli Met. Osećao je krivicu prema Makgvajeru. Krivicu jer je izbegavao pozive tog momka, krivicu jer mu nije kazao za Lizu. Nije mogao u potpunosti da objasni svoje ćutanje, čak ni samom sebi. To između njega i Lize bilo je tako lično i tako dragoceno, i plašio se da će se, kad bude otvorio vrata prema spoljašnjem svetu, brane otvoriti i san će biti razbijen.

Ali moraće da razgovara sa Makgvajerom kad-tad. Između ostalog i zato što je još na slobodi taj poremećeni ubica, manijak koga moraju uhvatiti, koliko zbog Lize toliko i zbog ostalih. Pripremajući se za neizbežne prekore, on prihvati poziv. „Deni, zdravo. Žao mi je što sam bio tako nedostupan.“ „Slušaj me veoma pažljivo, Mete.“ Glas Denija Makgvajera zvučao je više napregnut nego ljut. „Moraš da odeš odatle. Smesta.“ „Odakle?“, Met se nasmeja. „Čak i ne znaš gde sam.“ „Ti si na Baliju, u vili Lize Bering.“ Smeh je zamro na Metovim usnama. Kako je, dođavola, Deni Makgvajer to saznao? „Nameravao sam da ti kažem.“ „Da mi kažeš šta? Da ste ljubavnici?“ Sada je prvi put osetio prizvuk ljutine u Makgvajerovom glasu. „Da ti kažem da sam ovde“, reče Met usiljeno. „Da sam je upoznao. Ako je to uopšte bitno, mi nismo ljubavnici.“ Još nismo. „Ne treba mene da ubeđuješ“, reče Deni. „Inspektora Ljua uveri. Da li si znao da Kinezi smatraju Lizu Bering osumnjičenom u ubistvu njenog supruga?“ Met se naglas nasmeja. „To je suludo. Liza nema nikakve veze sa Majlsovim ubistvom, i to je činjenica.“ „Da li je? Ili je to ono što ti želiš?“ Noć je bila topla, ali Met iznenada oseti neku čudnu jezu. Deni produži: „Ona je imala ljubavnike, Met. Bar jednog za koga policija zna. Verovatno i više.“ „Gluposti.“ „Mete, slušaj me. Ona je dovodila ljude u kuću radi seksa dok je Majls bio na poslu.“ „Grešiš.“ Ti sigurno grešiš. „Postaje sve gore. Lju misli da si ti jedan od njih. Njegovi ljudi su posmatrali vas dvoje u vili. Pod prismotrom ste već nedeljama. Trebalo je da ostaneš skriven, a umesto toga ti završavaš kao prokleti osumnjičeni!“ „Osumnjičeni?“, Met promrmlja. „To je smešno. Ja nisam čak ni bio u Hongkongu kad je ubijen Majls Bering.“ 96

„Ja to znam“, reče Deni. „Zato ti sada sve to i pričam, a ne jurcam da te uhapsim kao Lju i njegovi ljudi. Ali nisi baš pomogao sebi, prijatelju moj.“ „Ne mogu da verujem da nas Kinezi špijuniraju“, ogorčeno reče Met. Na te reči, Deni se razljuti. „U toku je istraga ubistva! Halo? Ti nisi tamo na odmoru. Ili si to možda zaboravio?“ Met nije zaboravio, ali je to svakako želeo. Želeo je da zaboravi sve što je malopre čuo, naročito laži koje je Makgvajer izrekao o Lizi. Želeo je da odvede Lizu daleko, daleko, da je zaštiti i da je voli i da nikada više ne mora da misli na smrt ili patnju ili izdaju. Pokušao je da ostane pribran. „Ti ne poznaješ Lizu, u redu? Ja je poznajem. Ona ne bi nikada prevarila Majlsa. Ona jednostavno nije takva.“ Kolutanje očiju Denija Makgvajera je gotovo moglo da se čuje preko telefonske žice: „Ma hajde, čoveče...“ ,,A čak i da jeste, pa šta?“ Metov glas je postajao sve očajniji. „To je ne čini ubicom.“ „Ne, ne čini je. Ali može je učiniti saučesnikom.“ „U čemu, njenom sopstvenom silovanju?“ „Možda to nije bilo silovanje. Možda je to bilo dogovoreno.“ „Povuci reč“, reče Met tiho. „Žao mi je“, reče Deni, nazrevši bol i ljutnju u Metovom glasu. „Ne kažem da to ja mislim.“ „Nadam se da je tako.“ „Još nemam pojma šta se dogodilo te noći. Ali Lju se naoštrio da uhapsi Lizu, i ima dobre razloge za to. Ona jeste imala momka još ga ima, po svemu sudeći. Samo ona ima finansijske koristi od Majlsove smrti. Ona je dala uputstva svom osoblju da ne dolaze na sprat u noći ubistva. Samo je ona, osim njenog supruga, znala kako da onemogući rad alarmnog sistema. A usput govoreći, on je bio isključen ranije tog dana, ako želiš da govoriš o činjenicama. Ko god da je ubio Majlsa Beringa, imao je pomoć iz kuće.“ Met nije želeo to da sluša. „Da Lju ima dovoljno dokaza da uhapsi Lizu, on bi to učinio. Ali nema. On se hvata za slamku jer nema ništa. Baš kao što ni ti nisi imao ništa u istrazi povodom ubistva mog oca.“ Bio je to nizak udarac, ali Deni nije mogao ništa učiniti osim da to proguta. Želeo je samo da Met Dejli ode sa Balija, pre nego što im se sve obije o glavu. Kad bi neko povezao Meta Dejlija sa Denijem Makgvajerom, operacija Azrael bi bila završena, a isto tako i Denijeva karijera. „Da li se sećaš šta si mi rekao onog dana kad smo se upoznali, u mojoj kancelariji u Lionu?“, upita Deni. „'Zašto ti je trebalo toliko vremena, ti dangubo jedna?'„, našali se Met. „Posle toga. Rekao si: 'U pitanju su supruge. One su ključ svega.' Da li se sećaš toga?“ „Liza nije.“ „Zašto nije Liza?“, Deni ga je izazivao. „Zato što si zaljubljen u nju?“ Da! „Ne. Naravno da nisam.“ 97

„Koliko dugo poznaješ tu ženu, Mete? Mesec dana? Dva? Da li ti je možda palo na pamet da te ona iskorišćava?“ „Hmm, da razmislim“, reče Met. „Ona je zaslepljujuće lepa milionerka; a ja sam malo otromboljen, bankrot, uskoro razveden bivši pisac komedija. Jeste, mogu da vidim na šta ciljaš. Ona me svakako iskorišćava.“ Deni se nasmejao. Dejli ga je izluđivao, ali je njegov ležeran humor još imao poentu. „Mislio sam, koristi te da dođe do informacija. Ti znaš o tim ubistvima isto koliko i policija, ako ne i više. Ako Lizin momak stoji iza njih...“ „On nije stajao.“ „Kako znaš?“ „Zato što nema momka! Zar nisi čuo ni reč od onoga što sam rekao?“ Denijevo ogorčenje je preovladalo. „Dozvoli mi da ti saopštim vesti. Ako ne odeš iz te vile pod pretpostavkom da te u međuvremenu u krevetu ne prebije nasmrt momak tvoje devojke Ljuovi ljudi će te uhapsiti i baciće te u neki smrdljiv kineski zatvor, a ja ti neću, ponavljam, neću priteći u pomoć.“ „Lepo“, reče Met osorno. On prekinu vezu. „Hej. Da li je sve u redu? Čula sam kako vičeš.“ Liza je izašla iz kuće i došla do bazena. Nosila je dugačak, tamnoplavi kimono sa kaišem oko struka a kosa joj je bila puštena, očešljana, očigledno, spremila se za počinak.

Met se ozari od sreće kad je vide. Ona je anđeo. Moj anđeo. Ne smem da je zabrinjavam ovim besmislicama. „Sve je u redu.“ Met se na silu nasmejao. „Ništa zabrinjavajuće. Samo nesporazum sa prijateljem.“ „Neko od kuće?“ Kuće? Zar nije ovo kuća? „Tako nekako.“ Liza je lagano dodirnula prekidač i kameno ognjište je oživelo. Plamenovi su bacali toplu narandžastu svetlost preko njene kože. „Smem li da sednem pored tebe?“ Met se široko osmehnu. „Naravno.“ On potapša mesto pored sebe. Želja da pruži ruku i dodirne je bila je skoro neizdrživa. „Da li si radila?“ „Pokušavala sam.“ Stidljiv osmeh. „Biti izvršilac nečijeg testamenta je teže nego što izgleda. Od brojeva oči počnu da mi igraju. Čini mi se da ne mogu da se usredsredim.“ Sedeli su neke vreme i ćutali, posmatrajući razigrane plamenove. „Ovakav kamin su imali u Pozitanu“, promrmljala je Liza tiho. „Majlsu se toliko dopao, pa je dao da se isti ugradi ovde.“ Met je ćutao. Nije želeo da priča o Majlsu niti da sluša o njegovim i Lizinim odmorima u prošlosti. Ne sada. Onda je iznenada Liza izgovorila: „Stalno razmišljam o onome što mi se dogodilo. O silovanju.“ Metu je zastao dah. Posle mnogo meseci progovorila je o noći napada, i sada je prvi put čuo da je ona upotrebila tu reč na s.

98

„Da li želiš da pričaš o tome? Ne moraš ako ne želiš.“ Skupivši kolena do grudi, Liza se naslonila na njega, obmotavši ruku u svilenoj haljini oko njegovog struka. Nikada pre toga nije mu bila fizički tako blizu, ne po svojoj želji. Met je zatvorio oči, izgubljen u njenoj toploti, njenom mirisu jasminovo i pačuli ulje tananom milovanju njene kose. Da li se ikada ovako osećao kad je bio sa Rakel? Ovako očajan zbog žudnje, ovako opijen željom? Ako i jeste, nije mogao da se seti. U stvari, u ovom trenutku jedva da je mogao i da se seti svoje žene.

Kad je Liza progovorila, glas joj je bio tih ali odlučan. „Želim da pričam o tome. Potrebno mi je. Potrebno mi je da o tome pričam sa tobom.“ Posle toga, Met Dejli će se boriti da se seti svake pojedinosti te večeri. Liza je izlila svoju dušu pričajući o silovanju. Počela je uznemireno, glas joj se kolebao i bio nesiguran, ali je postajao sve sigurniji kako je njen strah prerastao u gnev. Ispričala mu je kako ju je taj čovek udario i gušio, prisiljavajući je da izvodi jezive, perverzne činove dok je Majls posmatrao.

Kako je ona pokušala da se uzdigne, da odvoji svoju psihu od sramnih povređivanja njenog tela. Kako je sve to vreme znala da će taj čovek povrediti Majlsa, pa ipak, kako je bila preneražena, kako prestrašena kad je videla pištolj.

Njene reči su bivale sve brže, grudva bola koja je dobijala na brzini i masi dok se kovitlala kroz celu, užasnu priču. Onda iznenada, bum, grudva se rasprsnula, njen bes je splasnuo, i suze su počele da teku.

Jecala je u Metovom naručju. „Nije trebalo to da uradi. On je znao da ja nisam želela da on to uradi. Rekla sam mu da prestane, preklinjala sam ga! Ali šta sam ja mogla da uradim? Kakvu moć sam ja imala?

Kakvu moć sam ja ikada imala?“ Udaljavala se od predmeta razgovora, njene reči su bile složena mešavina osećanja, deo tuge, deo besa i deo krivice. Taj poslednji deo je najviše mučio Meta, mada je znao da je uobičajeno da žrtve silovanja osećaju krivicu, kao da su na neki način i one odgovorne za to što im se dogodilo. Poslednje što je Lizi trebalo bili su inspektor Lju ili Deni Makgvajer, koji pokušavaju da je upletu u njihove nepotpune teorije. On je morao da je zaštiti od toga. Činilo se kao da je satima plakala. I Met je plakao zbog nje, zbog sebe, zbog surovog, izopačenog sveta koji dopušta da se takav užas dogodi nevinoj, divnoj ženi kao što je Liza.

Negde tokom tog dugačkog, bolnog zagrljaja, pale su i poslednje barijere među njima, nestalo je svakog suzdržavanja.

Met nije mogao da se seti ko je koga svukao ili ko je inicirao prvi poljubac.

Jedino se sećao da se predao Lizi dušom i telom, prepuštajući se kao što se nikada do tada nije predao nekoj ženi. I Liza se njemu predala u potpunosti, njena potreba i žudnja u svakom deliću bile su silne koliko i njegova. Njihovo vođenje ljubavi je bilo divno. Ona je bila divna, svilenkasta i topla i neumorna. Vodili su ljubav pod zvezdama pored bazena, zatim u vodi. Onda ju je Met obrisao kao dete i odneo je u spavaću sobu i ona ga je preklinjala da to urade još jednom, i ponovo i ponovo. To je bilo najlepše od svega. Lizina želja, njena glad, bilo je to božanstveno iznenađenje posle toliko mnogo dugih nedelja snebivanja i neizvesnosti. Kao da je Met otključao vrata i neka potpuno drugačija žena je preuzela kontrolu nad Lizinim telom: seksualna, razuzdana, potpuno nesputana žena.

99

Met je ječao od zadovoljstva kad ga je uzela u usta, onda ga opkoračila, ritajući se i dahćući dok nije eksplodirala u još jednom orgazmu. Kad je doživela vrhunac, zarila je nokte u njegova leđa, privlačeći ga u sebe, kao da je želela da ga uništi, da ga poseduje. Met se radosno potčinio, izgubivši se u tom trenutku. Nestala je duhovita, rezervisana, promišljena žena koju je upoznao u proteklih nekoliko nedelja, i zamenilo ju je ovo veličanstveno biće, ova životinja, proždrljiva, očajna i divlja.

Met je izgubio računicu o satima koje su proveli uzajamno istražujući svoja tela. Znao je samo da su još bili budni, jedno drugom u naručju, kad su se prvi sunčevi zraci probili kroz roletne. I da je ubrzo posle toga on zapao u dubok, sladak, krajnje zadovoljan san.

Kad se probudio, jarka sunčeva svetlost mu je pekla oči kao kiselina. Zaštitnički navukavši pokrivač preko Lize, Met je podigao podlakticu da bi se zaštitio od bleska.

Sigurno je Gospođa Harkort otvorila roletne, njen način da im saopšti da treba da pospremi sobu. „Karen, da li biste hteli da ih zatvorite, molim vas?“, promuklim glasom reče Met. „Mi, e... kasno smo sinoć legli.“ Osoran muški glas je viknuo nešto na indonežanskom jeziku i Metu iznenada sinu: To nije domaćica. Pre nego što je uspeo išta da kaže ili uradi, šest naoružanih policajaca okružilo je krevet, sa uperenim pištoljima. „Liza Bering?“ Liza se promeškoljila. Zatim je otvorila oči. Onda je vrisnula. „Liza Bering. Imamo nalog za vaše hapšenje.“ „Pod kojom optužbom?“, ljutito upita Met. Kineski policajac ga pogleda i nasmeja se. Zatim udari Meta pištoljem po obrazu. Sve u se smračilo pred očima.

100

OSAMNAESTO POGLAVLJE

Liza Bering je netremice posmatrala čoveka preko puta nje. Poslednji put je videla inspektora Ljua u svojoj bolničkoj sobi u bolnici Kvin Elizabet. Tom prilikom je obratila malo pažnje na njega, što je bila ozbiljna greška, kako se ispostavilo. Sećala se Ljua samo kao niskog, bezličnog i punog poštovanja. Uprkos njegovoj ljutnji zbog njenog odbijanja policijske zaštite, ponašao se prema njoj sa poštovanjem koje priliči pacijentu, žrtvi silovanja, i udovici važnog i uticajnog čoveka.

Danas je izgledao drugačije. Preobražen. Dok je sedeo za stolom sa plastificiranom gornjom pločom u jednostavnom belom odeljenju za is- pitivanje u hongkonškoj Centralnoj oblasti, njegovo okruglo lice, sjajna crna kosa i male, uredno manikirane ruke bili su isti kao što ih se sečala, kao i njegovo jeftino odelo i tanka kravata od poliestera. Ali se njegovo ponašanje drastično promenilo. Njegove pređašnje bezlične crte lica kao da su odjednom oživele, usne postale izražajne, u očima mu je svetlucalo nešto što Liza nije mogla sasvim da objasni. Uzbuđenje? Okrutnost? Govor njegovog tela je bio agresivan, noge rastavljene, ruke široko razdvojene na stolu, torzo i glava nagnuti napred. On misli da vlada situacijom, i to mu se dopada. „Pitaću vas ponovo, gospođo Bering. Koliko dugo ste vi i gospodin koji je jutros sa vama uhapšen, ljubavnici?“ ,,I ja ću vam ponovo odgovoriti, inspektore. Njegovo ime je Metju Dejli. I to se vas, dođavola, ne tiče.“ Znala je da ga provocira, što verovatno nije bilo najpametnije u datim okolnostima, ali očigledno nije mogla da se uzdrži. Bio je tako nadmen, tako nepristojan. A to što je govorio o Metu bilo je zaista besmisleno. Neobično joj je bilo koliko samopouzdanja je osećala, s obzirom na okolnosti. Kad se jutros probudila u svojoj spavaćoj sobi u Miražu i shvatila da šestorica muškaraca drži pištolje uperene u njenu glavu, sećanja na Majlsovo ubistvo su bila tako jaka da je stvarno mislila da će se onesvestiti. Da nije Met bio tamo da je smiri, to bi se i dogodilo. Dragi Met. Kako može iko da pomisli da je on umešan u bilo šta od svega ovoga?

Pitala se gde li je on sada, i molila se da ga ne maltretiraju. Nije imala vremena da se podseća onoga što se dogodilo među njima prošle noći, a da ne pominjemo to što je sa rukama na leđima sprovedena u avion, strpana u policijski automobil i ubačena nedostojno u ovu sumornu sobu za razgovore u niskoj zgradi u Centralnoj oblasti, sa odvratnim inspektorom Ljuom koji je bombarduje pitanjima kao otrovnim strelicama.

Zatvorivši oči, Liza je mogla da oseti čvrsto, strasno telo Meta Dejlija priljubljeno uz njeno. Navala želje je bila tako jaka da je pocrvenela. Ali je bila pomešana sa drugim osećanjima. Strah. Krivica. Bilo joj je tako teško da razmrsi svoja osećanja, sa jezivim inspektorom Ljuom koji joj dahće za vrat. Pa ipak, nije bila tako uplašena kao što je mislila da će biti.

Zato što više nisam sama. Sada imam Meta. Met će me spasti.

Vrata su se otvorila. „Liza, draga, došao sam čim sam mogao.“

101

Nije Met Dejli, ali je ipak neka vrsta spasa. Džon Krouli, Lizin advokat, bio je rukovodeći partner u Krouli i Rou, jednoj od vodećih advokatskih firmi u Hongkongu. U svojim srednjim pedesetim godinama, visok, taman i naočit, Džon Krouli je pozitivno zračio autoritetom. Nosio je dugmad za manžetne sa monogramom i odelo krojeno po meri, koje je koštalo više nego što je inspektor Lju mogao da zaradi za godinu dana, mirisao na floris toaletnu vodu posle brijanja i zračio samopouzdanjem. Liza je zapazila kako se Lju vidljivo skupio u njegovom prisustvu. „Džone! Kako si znao gde da me pronađeš? Nisu mi dopustili da telefoniram.“ „Znam“, reče Krouli, i sede ne čekajući da mu se kaže. „Samo jedan od mnogobrojnih prekršaja protokola inspektora Ljua. Pozvao me je tvoj prijatelj, izvesni gospodin Dejli.“ Liza se razrogači. „Već su pustili Meta?“ „Razumljivo. Čim je pokazao pasoš, bilo je jasno da nije bio u ovoj zemlji u noći Majlsovog ubistva. Svaka pretpostavka o njegovoj umešanosti čista je maštarija. Kao što važi i za tebe.“ Džon Krouli nestrpljivo pogleda u svoj skupocen kartije sat. „Inspektore Lju, na osnovu kojih optužbi zadržavate moju klijentkinju?“ „Imamo potrebna ovlašćenja.“ Lju pruži gomilu papira, očigledno naloge, sve na kineskom. Džon Krouli baci pogled na njih kao da razmišlja da ih upotrebi da obriše njima nos, zatim ih odbaci zapovednički. „Da li je Gospođa Bering optužena?“ „Ne još. Ovde je da odgovori na neka pitanja. Postoje protivurečnosti, ozbiljna neslaganja, o tome šta se dogodilo u noći ubistva, između svedočenja gospode Bering i njenog osoblja.“ Džon Krouli se okrenu prema Lizi. „Kada si uhapšena? U koliko sati?“ ,,Jutros. Oko deset sati, mislim. Nisam sigurna, spavala sam kad su upali.“ Krouli ponovo pogleda na svoj sat. „To je bilo pre devet časova. Što znači da inspektor Lju ima još najviše tri sata kada mora da završi svoja ispitivanja. Ako te do tada ne optuži, slobodna si da ideš.“ Inspektor Lju mrko pogleda advokata. Posumnjao je da je Deni Makgvajer iz Interpola na neki način umešan u ovo. Da je, umesto da se javi na njegove, Ljuove, pozive Makgvajer uzeo stvar u svoje ruke i uspostavio vezu sa ambasadom Sjedinjenih Država, zato što je radije sarađivao sa iseljenicima nego sa lokalnom kineskom policijom. Interpol bi trebalo da je objektivan, ali su Makgvajer, Krouli, Liza Bering, i Met Dejli svi Amerikanci. Amerikanci imaju način da se drže zajedno. „Kao što ispravno kažete, gospodine Krouli, vreme je ograničeno. Zato bih vam bio zahvalan ako biste prestali da ga traćite. Gospođo Bering...“ Lju se okrenu prema Lizi. ,,U bolnici Kvin Elizabet rekli ste mi da vaš suprug nema živih rođaka koji su vama poznati i sa kojima mi treba da stupimo u vezu. U stvari, kao što dobro znate, Majls Bering je imao ćerku iz prvog braka. Elis.“ „To je tačno. Ali Majls nije imao kontakte sa njom, niti ona sa njim. Posle razvoda, njegova bivša žena se preselila u Evropu i on je izgubio svaku vezu sa njom i sa detetom.“

102

„Bogat čovek, kao što je bio vaš muž, lako je mogao da preduzme korake da ih pronađe, ili je mogao da ostavi oporuku da se to uradi posle njegove smrti. U stvari, gospodin Bering je napravio takav aranžman, zar ne, pre nego što je upoznao vas?“ „Ja... ja nemam pojma“, promucala je Liza. „Vi ste ga ubedili ne samo da se oženi vama već i da vam ostavi celokupno bogatstvo posle smrti. Zar nije tako, gospođo Bering?“ Liza je otvorila usta da progovori, ali se Džon Krouli umešao. „Već vam je rekla, ona nije znala ništa o odredbama Majlsovog testamenta pre nego što ju je upoznao. Nije neobično da muškarci promene testament u korist svojih supruga, nakon venčanja.“ „Ono što jeste neobično, gospodine Krouli, to je da ucveljene udovice stalno lažu policajce koji pokušavaju da uhapse ubice njihovog supruga“, uzvrati brzo Lju. „Gospođo Bering, dali ste izjavu pod zakletvom da niste znali kako da onesposobite alarmni sistem u Prospekt roudu. Pa ipak, vaša služavka, Džojs Čan, tvrdi da vam je gospodin Bering to objasnio bezbroj puta.“ „Ja... možda je pokušao. Ja nisam baš dobra sa tim tehničkim stvarima.“ „Zašto ste dali uputstva posluzi da ne dolaze na spratove vaše vile u noći kad je ubijen vaš muž?“ „Ne sećam se.“ „Da li je to bilo zato da biste mogli da primite svog ljubavnika?“ „Ne!“ „Da li poričete da ste imali ljubavnika?“ „Da, poričem to. Naravno da poričem.“ Džon Krouli je učinio sve da skrene i omete ispitivanje, ali je Lju neprestano nanosio udarce, insistirajući da taj ljubavnik postoji, da mu je Liza pomogla da uđe u kuću, i uporno zahtevao da mu kaže njegovo ime. Da li ih je bilo toliko mnogo da ne može da im se seti imena? Sa koliko muškaraca je spavala pre Majlsa? A tokom braka? Sa koliko muškaraca je spavala posle Majlsove smrti, kad je navodno bila u žalosti? I da li je Met Dejli bio jedini?

Kako je upoznala gospodina Dejlija? Sigurno ga je pozvala da joj se pridruži na Baliju, što podrazumeva da ga je poznavala odranije?

Kad su istekla tri sata i inspektor Lju je pustio, pod uslovom da ne napušta ostrvo i „sarađuje u potpunosti“ u njegovoj istrazi, Liza je bila emocionalno i fizički iscrpljena. Ali ništa nije kazala inspektoru o Metovoj prošlosti. Na kraju krajeva, i Met je bio žrtva. Ako je želeo da priča o smrti svog oca, ili svom zanimanju za druge zločine, to je njegova stvar.

Kad su izašli iz zgrade Džon Krouli je uzeo Lizu za ruku. Jadna žena se još tresla. „Odlično si se držala. Probaj da ne brineš previše zbog toga. Sumnjam da če moći da te optuže za bilo šta.“ Liza je zavrtela glavom. „Gledao me je s takvom mržnjom. Kao da sam ja želela da se to dogodi. Kao da sam ja želela da Majls umre. Ja nisam želela ništa od toga. To se jednostavno dogodilo. Možda je to moralo da se desi, ja ne znam. Ali ja nisam mogla ništa da učinim da bih to sprečila.“

103

Džon Krouli ju je pogledao u čudu. Izgledao je to neobičan izbor reči, u najmanju ruku. Zašto bi, za ime boga, Majlsovo ubistvo „moralo da se dogodi“? Međutim, posle ispitivanja kome je Lju upravo izložio Lizu, možda je bilo čudno što ona uopšte može da sastavi rečenicu. „Moraš da se odmoriš. Da li hoćeš da te odvezem kući?“ Liza ga je bledo pogledala. Kući? Gde je to? Svakako ne kuća u Prospekt roudu. „Rekao si da te je Met Dejli zvao u vezi sa mnom. Da li znaš gde je odseo?“ „Evo me upravo ovde.“ Metovo slatko, umorno, dobroćudno lice izronilo je iz mora azijskih lica kojih je bilo u gomilama na pločnicima, čak i u to doba noći. Liza je pomislila da nikada u životu nije bila srećnija što vidi neku osobu. Pala mu je u naručje. „Da li si dobro?“, prošaputao je, čvrsto je grleći. „Da li su te povredili?“ „Ne. Dobro sam.“ Poljubila ga je, ne pokušavajući da sakrije svoja osećanja od Džona Kroulija. Advokat je potisnuo neracionalni talas ljubomore. Nije imao mnogo klijenata tako zgodnih kako što je Gospođa Bering, i on je uživao izigravajući njenog viteza ovog poslepodneva.

Met je rekao: „Vi ste sigurno gospodin Krouli. Hvala vam što ste došli tako brzo.“ „Nema na čemu. Hvala vama što ste me pozvali.“ Dva muškarca se rukovaše. „Sve je danas proteklo dobro. Mislim da se Lju hvata za slamku. Ali pripazi da mu ne daš neku municiju“, obrati se on Lizi. „Ostani u Hongkongu, na nekom skrovitom mestu i budimo u kontaktu. Ako te policija ponovo pozove, odmah me obavesti.“ „Svakako.“ Met je gledao kako Džon Krouli ulazi u taksi. Zaškiljio je sumnjičavo. „Za jednog advokata izgleda vraški dobro.“ Liza se nasmeja. Zagrlivši Meta oko vrata, spusti lagan poljubac na njegove usne. „Da li si ljubomoran?“ „Užasno.“ Ponovo su se poljubili i Liza se čudila sebi koliko je srećna, koliko sigurna. U prošlosti je doživela previše muške ljubomore, i do ovog trenutka to joj je zadavalo samo bol. Sa Metom Dejlijem je, međutim, bilo drugačije. Bezbedna u Metovom zagrljaju, mogla je da se osvrne i shvati da je veći deo života provela pod mračnim oblakom straha, čekajući da prasne muška ljubomora u besu i nasilju, čekajući da je povrede. Prihvatala je to jer je samo za to znala. I zbog tajne, tajne koja je uništila ne samo njen život već i živote mnogih drugih. Tajne za koju je samo jedan čovek imao ključ, i za koga Met nikada ne sme da sazna.

Met joj je šakama obuhvatio lice. „Izgledaš tako nesrećna. Da li je to zbog inspektora Ljua?“ „Da“, slaga ona. „Rešio je da me se dočepa.“ „Pa, neće u tome uspeti“, uveravao ju je Met. „Ne dok sam ja sa tobom. Slušaj, Liza, znam da nije sada baš pravo vreme. I znam da je prošla noć bila neočekivana za oboje. Ali moram ti reći. Nikada se ranije nisam tako osećao. Ja...“ 104

Liza stavi prst na njegove usne. „Ne ovde. Lju i njegovi ljudi će verovatno svakog trenutka izjuriti kroz ta vrata.“ Bila je u pravu. Prometna ulica ispred policijske stanice nije bila mesto za izjavljivanje besmrtne ljubavi. Met ispruži ruku. Jedan taksi se odmah zaustavio. „Peninsjula.“ Liza izvi obrvu. Peninsjula je bio najluksuzniji hotel u Hongkongu. Mogli su to sebi da priušte, sada kad su vlasti odmrzle Majlsove račune i omogućile Lizi pristup njegovom novcu. Ali teško bi se moglo reći da je to skrovito. „Smatrao sam da, pošto će nas prividno držati u kućnom pritvoru, onda baš možemo sebi da priuštimo pozlaćen kavez“, reče Met. „Želim da budeš srećna.“ Liza je dobro poznavala pozlaćene kaveze. „Biću srećna bilo gde“, rekla mu je iskreno, „sve dok sam sa tobom.“ Kada bih samo mogla ostati sa njim zauvek. Kad bih samo mogla da mu kažem istinu. Ali je znala da to neće nikada moći.

Njihov apartman je bio raskošan. Sastojao se od male, ukusno nameštene dnevne sobe i dva prostrana mermerna kupatila koja su bila smeštena pored ogromne spavaće sobe sa spektakularnim pogledom na luku. Posle toplog tuša i trostrukog sendviča koji je donela posluga, Liza se osetila dovoljno osveženom da priča sa Metom o svom razgovoru sa inspektorom Ljuom. „Imao je nove informacije. Sigurno je razgovarao sa Džojs Čan. Zastrašivanjem ju je naterao da progovori.“ „Ko je Džojs Can?“ „Naša domaćica u Prospekt roudu. Jedino je ona mogla inspektoru utuviti u glavu ideju da ja imam ljubavnu vezu.“ Znači, odatle su potekle glasine, pomisli Met, setivši se svoje žučne diskusije sa Denijem Makgvajerom. Zlobno ogovaranje posluge. „Pakosna kučka.“ „O, ne!“, Liza je bila užasnuta. „Ne, ne. Gospođa Čan je divna. Nikada ne bi svesno pokušala da me povredi.“ „Zašto bi onda, zaboga, rekla tako nešto?“ „Zato što je bila prestravljena“, reče Liza. ,,I zato što je to istina.“ „Nisam bila sasvim iskrena prema tebi.“ Bilo je to dvadeset minuta kasnije i njih dvoje su bili u krevetu. Goli, čvrsto zagrljeni... činilo se da je pravo vreme da se povere jedno drugom. „Želela sam. Ali nisam znala odakle da počnem.“ „To je u redu.“ Met je utešno pogladi po kosi. Istina je bila da ni on nije bio potpuno iskren prema Lizi. Ona još nije ništa znala o njegovoj vezi sa Interpolom i Denijem Makgvajerom. Sve ovo vreme ona je delila svoju kući, a sada svoj krevet, sa policijskom krticom. Ako to nije izdaja, on nije znao šta je.

105

Usplahireno, jedva izgovarajući reči, Liza je ispričala Metu za svoju ljubavnu vezu.

Postojao je samo jedan ljubavnik, a ne čitav niz, kao što je Makgvajer nagovestio. Policiji nije otkrila tu vezu da bi zaštitila dotičnog mladića. Nije ga nikada volela, niti on nju, ali joj je pomogao da ublaži usamljenost u braku sa Majlsom. „Kad smo se Majls i ja zabavljali, bili smo prisni. Nije to bila najstrasnija veza na svetu Majls je bio mnogo stariji ali smo vodili ljubav. Međutim, posle venčanja stvari su se promenile. Majls je prema meni bio ljubazan i nežan. Ali me je u svojoj glavi stavio na pijedestal. Kao da sam ja ta čista, nedodirljiva stvar. Odnosi medu nama su bili... retki.“ Za trenutak, Met je osetio naklonost prema Majlsu Beringu. Liza je bila neverovatno poželjna. Pa ipak je istovremeno bila tako savršena, tako dobra, on je razumeo nagon da je postavi kao Madonu, nešto što treba obožavati pre nego oskrnaviti. „To je bilo samo zbog seksa, onda. Između tebe i tog čoveka?“ Liza se zarumenela i pogledala u stranu. „Da li me mrziš?“ Met ju je privukao sebi, udišući njen topao miris. „Ne bih nikada mogao da te mrzim. Ti si meni sve.“ Liza je bilo nelagodno. „Nemoj to da govoriš.“ „Zašto ne? To je istina. Ti znaš da je to istina. Mislim da bih mogao da mrzim njega, ali to je nešto drugo. I svakako ne mislim da treba da štitiš njega na svoju štetu.“ „Moram da ga štitim“, reče Liza. „Zašto?“ „Zato. To je moja dužnost. Obećali smo da nećemo otkriti identitet onog drugog.“ „Da, ali to je bilo pre nego što je Majls ubijen, a ti silovana. To nekako menja stvar, zar ne? Lju očigledno sumnja da je on bio umešan.“ Liza je odmahnula glavom u nemoj tuzi. „Ništa ne može da promeni obećanje. Prekršiti zavet je pogrešno. To je pogrešno.“ Otkotrljala se od njega na suprotnu stranu kreveta. „Koliko dobro poznaješ tog momka?“, upita Met, dok mu se krv ledila u žilama. Šta ako su inspektor Lju i Deni u pravu? Ne povodom toga da je Liza saučesnik u ubistvu svog supruga to je smešno već da je njen ljubavnik ubica? On je, očigledno, još imao neku moć nad njom.

Liza je odgovorila lica okrenutog prema zidu. „Koliko dobro bilo ko poznaje nekoga?“ Još zagonetki. „Koliko dobro se nas dvoje poznajemo, kad već o tome pričamo?“ Reči Denija Makgvajera još su mu neprijatno odzvanjale u ušima. Da li je taj razgovor stvarno vodio prošle večeri? Imao je osećaj da je to bilo pre mnogo vremena. „Reci mi njegovo ime, Liza.“ „Ne mogu. Žao mi je.“ Met je rekao ogorčeno. „Ti mi ne veruješ.“ Liza se okrenula i naslonila na laktove, dok su se njene divne grudi njihale na skupocenim čaršavima ispod njih.

106

„Ja ti stvarno verujem, Mete“, reče ona ogorčeno. „Ti nemaš pojma koliko je to za mene važno. Bar sam poštena, što za tebe ne bih mogla da kažem.“ „Kako to misliš?“ „Taj telefonski poziv prošle večeri. Nisi bio iskren kad sam te pitala o njemu. To nije bio samo 'nesporazum sa prijateljem', zar ne? Bilo je reči o meni.“ Met je uzdahnuo. ,,U redu. Jeste.“ Posle svega, laknulo mu je kada je priznao. Ispričao joj je za Denija Makgvajera, kako je radio na prvoj istrazi o ubistvu Endrua Džejksa, pa se od tada premestio u Interpol, kako ga je Met pronašao i ispričao mu za druga ubistva, o Didijeu Anžuu, Pirsu Henliju. „Sve ostale udovice su nestale, kao što znaš, ali si ti bila bezbedna, u bolnici Kvin Elizabet. Doleteo sam ovamo da saznam šta više mogu i da obavestim Makgvajera.“ Na Lizinom licu nije bilo kapi krvi. ,,I da li si to uradio? 'Poslao informacije', mislim? Oh, bože moj. Da li si zbog toga spavao sa mnom? Da pokušaš da izvučeš od mene što više informacija, da me navedeš da se otvorim?“ „Ne!“ Met snažno zavrte glavom. „Zbog toga sam došao ovamo, ali kad sam tebe sreo, sve se promenilo. Nisam nijednom uspostavio vezu sa Makgvajerom, kunem se. To je deo razloga što je bio ljut na mene prošle večeri na telefonu. Nestao sam za njega.“ Liza podiže kolena i spusti bradu na njih, dok je čaršav bio obmotan oko nje kao da je želela da je zaštiti. Razmišljala je o onome što je Met rekao. Konačno ga upita: „Koji je bio drugi deo? Rekao si da je to bio deo razloga njegove ljutnje.

Koji je bio drugi deo?“ Met proguta knedlu. Ono što počnete, morate i da dovršite. Možda bi sada baš mogao i da joj kaže. „On je razgovarao sa Ljuom. Rekao mi je da si varala Majlsa i da misli da si ti možda bila saučesnik prilikom njegovog ubistva.“ Liza je teško mogla da dođe do daha. „Znam, znam. Rekao sam mu da priča koještarije, da ti nemaš nikakve veze sa tim. Ali je on želeo da odem od tebe, da izađem iz Miraža i odem kući. Lju je imao moje i tvoje slike zajedno. On je sabrao dva i dva i dobio hiljadarku. Mislim da je Deni bio zabrinut da će se, ako mene uhapse, otkriti da smo on i ja radili zajedno. Ljudi iz Interpola nisu baš oduševljeni da im se neki amater meša u poslove. Deni bi možda upao u probleme, ili bar bio skinut sa slučaja.“ „Znači, ti si znao da sam varala Majlsa“, reče Liza. „Znao si to i nije ti smetalo?“ „Nisam znao. Makgvajer mi je rekao da si varala, ali mu ja nisam verovao. To se nije uklapalo sa Lizom koju poznajem.“ Liza koju poznaješ! Bilo je to tako dirljivo, nekako potresno, da Liza nije znala da li da se smeje ili plače.

Met reče: „Volim te tako mnogo. Nije mi važno šta se dogodilo pre nego što smo se mi upoznali.“ „Trebalo bi, Mete. Prošlost...“

107

„... je nestala. Znaš, sinoć me je Deni Makgvajer pitao isto ono što si me ti upravo pitala.

Koliko dobro te ja zaista poznajem? Koliko dobro ti poznaješ mene? I znaš koji je odgovor?“ „Koji?“ „Odgovor je, znamo ono što treba da znamo. Znamo da se volimo. To je dovoljno.“ Liza ga nežno pomilova po obrazu. „Ne misliš stvarno tako, zar ne?“ „Da, mislim.“ „Ali šta se dešava ako je nečija prošlost košmar. Šta ako je gora od svega što možeš da zamisliš? Šta ako je neoprostiva?“ „Ništa nije neoprostivo.“ Met je dodirnu. „Ja nisam zaljubljen u tvoju prošlost, Liza.

Zaljubljen sam u tebe.“ Ovog puta su vodili ljubav uzdržanije nego prethodne večeri. Manje eksplozivno, ali prisnije, nežnije. Ako je Met imamo bilo kakve sumnje u Lizina osećanja, one su iščezle sa dodirom njene ruke, milovanjem njenih usana po njegovoj koži, kosi, tihim, uspavljujućim kadencama njenog glasa. Volim te, Mete. Volim te.

Posle toga je Met pozvao recepciju i naručio dva viskija. Bilo je veoma kasno, prošlo je jedan, ali su njihove misli bile veoma aktivne.

Met je prvi progovorio. „Hajde da pobegnemo zajedno.“ Liza se nasmejala. Obožavala je Metov smisao za humor. Nije mogla da se seti da se ikada ranije toliko smejala kao otkad je njega srela, uprkos očajnim okolnostima. „Ozbiljan sam. Hajde da nestanemo.“ „Ne možemo“, reče Liza, stavljajući prst na Metove usne. „Svakako da možemo. Možemo da uradimo sve što poželimo.“ „Pst.“ Liza se priljubila se uz njega, dok su njeni teški kapci konačno počeli da se spuštaju. „Ja sam ozbiljan“, reče Met. ,,I ja sam. Sada idemo na spavanje.“ Kad je Liza otvorila oči, Met je već za radnim stolom radio na svom laptopu. Bio je promišljen i pobrinuo se da Gospođa Harkort pošalje i njegov i Lizin kompjuter sa Balija privatnim avionom Beringovih, zajedno sa malim koferom odeće i ostalih potrepština.

Stigli su u Peninsjulu preko noći.

Liza ga je posmatrala kako radi, go osim malog belog peškira vezanog oko struka. Tako je lep, pomisli s bolom. Ne lep kao maneken, kao neki muškarci koje je upoznala tokom godina, ali seksi na neki svoj topao, mio, neobičan način. Dopustila je sebi da za trenutak sanjari: ona i Met, venčani, srećni, žive daleko od Hongkonga, daleko od ostatka sveta.

Bezbedni. Slobodni. Zajedno.

Osetivši da ga posmatra, Met je podigao pogled i nasmejao se. „Doručak?“ Liza se nasmejala.

108

„Svakako. Umirem od gladi.“ Naručili su svežu voćnu salatu i kroasane sa toplom kafom i šnit hrskave slanine za Meta. Liza je pojela svoj doručak u krevetu, ali je Met ostao prikovan za ekran. „Šta to radiš?“, na kraju ga upita, stavljajući poslednju kašiku meda na treći kroasan i halapljivo ga zagrize. „Rekao sam ti sinoć“, reče Met. „Planiram naše bekstvo.“ ,,A ja sam rekla tebi sinoć“, reče Liza. „Ne možemo tek tako da nestanemo zajedno.

Inspektor Lju me je pustio iz pritvora pod uslovom da ostanem u Hongkongu. Sećaš li se šta je Džon Krouli rekao sinoć? Nemoj mu davati nimalo municije. Veoma je važno da sve bude po zakonu.“ Met zatvori svoj kompjuter. „Zezni Džona Kroulija.“ „Mete, hajde. Ljubomora je simpatična osobina kod momka, ali ovo je ozbiljno.“ „Znam da jeste. Liza, kineska policija pokušava da te optuži za Majlsovo ubistvo. Oni su već uspeli da Interpol prihvati njihovu teoriju, da ste ti i tvoj misteriozni momak izveli celu operaciju. Samo zato što te Lju nije još optužio, ne znači da neće.“ „Ali on nema dokaze.“ „Svakako da ima dokaze. Oni zavise od okolnosti, i jesu to koještarije, ali su optužnice podizane i sa manje dokaza, veruj mi. Ako ti nastaviš da odbijaš da otkriješ tog drugog momka...“ „O tome smo već razgovarali.“ Lizin glas je zvučao ogorčeno. „Znam. Ne pokušavam da promenim tvoje mišljenje. Jednostavno navodim činjenicu da nemaju njega, ali zato imaju tebe. Bolji je vrabac u ruci nego golub na grani. Lju zna da američka, britanska i francuska policija nemaju nikakve konkretne dokaze. Neće ti dozvoliti da odeš dok ne pronađe nešto opipljivo.“ Liza je oklevala. Nije se radilo o tome da joj se zamisao da pobegne sa Metom Dejlijem nije dopala. Bila je divna, fantastična, san. Ali se to nije moglo ostvariti. Da li bi moglo? „Svaki dan koji ostanemo ovde, mi smo kao isturena meta“, reče Met. „Bilo za Ljua ili za ubicu, ma ko to bio. Da li to želiš?“ Ne. U pravu si. Nije to ono što ja želim. Ali moj život ne zavisi od mojih želja. On je zasnovan na tome šta moram da uradim. Moja dužnost. Moja sudbina. „Ako pobegnem, izgledaću kriva.“ „Ti izgledaš kriva sada, Anđele. Bojim se da je to deo nevolje. Tabloidi te već mrze.“ „Mnogo ti hvala!“ Liza je pokušala da omalovaži to, ali joj je smeh zastao u grlu. Met je došao do kreveta i poljubio je. „Ja sam samo objektivan.“ „Znam da jesi.“ Liza odgurnu svoj doručak. Više nije bila gladna. „Pa, šta ćemo da radimo? Mislim, u tim tvojim velikim planovima za bekstvo. Gde bismo otišli?“ Zgrabivši laptop sa stola, Met ga donese do kreveta. Kliknu i otvori mapu sveta. „Ti mi reci.“ On je želeo da izabere nešto posebno, neko mesto iz koga Liza nosi srećne uspomene.

Ali kad se probudio tog jutra, shvatio je da ne zna skoro ništa o Lizinom životu pre nego 109

što je upoznala Majlsa. Amerikanka je, odgajana u Njujorku. Oba roditelja su joj umrla i nije imala porodicu osim jedne otuđene sestre. Očigledno je mnogo putovala. Njen razgovor je bio začinjen pominjanjem mesta u Evropi i Severnoj Africi. Prihvatila je posao u Aziji, gde je upoznala Majlsa. Ali to je bilo sve. Ako ima negde korene, Met o tome nije ništa znao. „Gde misliš da bi bila srećna?“ Gde bih bila srećna? Bila sam na toliko mnogo lepih mesta. Rim, Pariz, London, Njujork. Upijala sam sunce na plaži Malibua i plivala u Mediteranskom moru daleko od italijanske rivijere. Ali, jesam li ikada bila zaista srećna? „Gde ti je nešto važno. Bilo gde što tebi nešto znači... izvan Sjedinjenih Država, svakako.

Mislim da ne bi bio pametan potez za bilo koga od nas da se tamo pojavi.“ Liza je zurila u mapu, a glava joj je bila prazna. Onda joj je iznenada sinuo odgovor, nepobitno jasan kao što je nos na njenom licu. Prešla je prstom preko ekrana sa ljubavlju. „Maroko. Volela bih da idem u Maroko.“

110

DEVETNAESTO POGLAVLJE

„Nisam srećan zbog toga, Makgvajere. Uopšte nisam srećan.“ Anri Fremo nije uopšte izgledao srećan. Međutim, Anri Fremo nije nikada izgledao srećan. „Shvatam to, gospodine.“ „Mi smo ovde da pomognemo i olakšamo. Pomognemo i olakšamo. Koju reč od te dve ne razumete?“ „Zaista razumem, gospodine.“ „O, zaista? Zašto sam se ja, onda, našao na drugom kraju izuzetno napetog telefonskog razgovora sa šefom policije Hongkonga, u kome me izveštava da je tim Azrael bio opstruktivan, težak i nedostupan, i da... „, on pogleda u svoje beleške, „inspektor Lju ne može da dočeka da dobije uzvratne pozive.“ „Sa dužnim poštovanjem, gospodine, Lju me je zamolio da mu pomognem da se poveže sa indonežanskim vlastima. Obavljao sam taj posao kad je on odlučio da stvari uzme u svoje ruke, tom prilikom je uhapsio bar jednog nevinog američkog građanina, a verovatno i dva. Legalnost njegovih postupaka je u najboljem slučaju bila sumnjiva.“ „Ja nisam ovde da donosim presude o tome kako Kinezi iz Hongkonga vode svoje poslove!“, ljutito odvrati Fremo. „Moj posao je da se postaram da mi, Interpol, obavljamo naš posao. Ovi protokoli postoje s razlogom, znate.“ Jeste, pomisli Deni, da zadovolje razdražljive kancelarijske mastiljare kao što ste vi.

Pa ipak, mogao je da razume nezadovoljstvo Anrija Fremoa. Do sada je tim Azrael napravio mali ili nikakav napredak, osim sjajne statističke analize Riharda Sturija; ali bez nekog skorog hapšenja na vidiku, i to je bila samo teorija. Azrael je takođe potrošio izuzetno mnogo vremena i sredstava, daleko više od osam sati po čoveku, koje je Fremo nerado odobrio. Radilo se većinom o vremenu Denija Makgvajera, iako je Deni upravo poslao Kloda Demartena da pronađe činjenice u Eks an Provansi, sa ciljem da zakopa dublje u oskudne DNK dokaze koje okružuju ubistvo Didijea Anžua. Hvala bogu što Fremo još ne zna za to. Ili u umešanost Meta Dejlija u hongkonški fijasko. Onda bismo zaista bili u gadnom sosu. „Daću ti mesec dana, Makgvajeru“, Anri Fremo promumla. „To podrazumeva da ne primam više pozive od zemalja članica koje se žale na tvoje držanje.“ „Nećete, gospodine. Ja to garantujem.“ „Ako za to vreme ne vidim opipljive rezultate a pod opipljivim mislim nešto što opravdava novac koji trošimo jureći tragove sa Azraelom je gotovo.“ Deni Makgvajer se vratio u svoju kancelariju utučen. Selin skoro da i nije razgovarala sa njim. Na poslu, članovi njegovog IRT odeljenja, koji su mu oduvek bili odani, počeli su da se ljute zbog vremena koje posvećuje Azraelu, jer je većina njih smatrala tu potragu najbezuspešnijom od svih bezuspešnih potraga. Kada je sve ovo započeo, on je Meta Dejlija smatrao partnerom, zemljakom Amerikancem kome je bilo stalo da uhvati Džejksovog ubicu isto koliko i njemu. Ali sada ga je čak i Met napustio, očigledno opčinjen prelepom 111

gospođom Bering, poslednjom od udovica. Odavno se Deni Makgvajer nije osećao tako usamljen. Ne još od pustošnih godina, kad je nestala Anđela Džejks.

U početku je svu svoju energiju usmerio na to da pokuša da uđe u trag Lajlu Renaltu, jer nije bio u stanju da se otrese misli da je advokat Anđele Džejks ključni deo zagonetke.

Klod Demarten je postavio teoriju „ljubavnika-ubice“, iako je seme Denijevog nepoverenja u Lajla Renalta bilo posejano pre više od jedne decenije, kada su se prvi put videli pored bolničkog kreveta Anđele Džejks. Ali nakon nedelja neprestanog čeprkanja, pretraživanja kroz baze podataka svake zemlje povezane sa slučajem Azrael, kao i u svim većim državama u Sjedinjenim Državama, doživeo je potpun i konačan neuspeh. Prvi zvaničan dokument o Lajlu Renaltu bila je poreska prijava podneta u Los Anđelesu samo godinu dana pre nego što je ubijen Endru Džejks. Pre toga, nije bilo ničega. A godinu dana posle ubistva, puf, on je opet nestao, kao da nikada nije ni postojao.

Reči Anđele Džejks koje je izgovorila u noći ubistva ponovo su dolazile Deniju u sećanje. „Ja nemam život.“ Ni Lajl Renalto nije više imao život. Zvanično, ni Anđela ni Lajl nisu imali ni prošlost ni budućnost. Tražeći neku vrstu šablona, Deni je počeo da kopa po prošlosti udovica drugih žrtava, Trejsi Henli i Irine Anžu. U oba slučaja bilo je isto. Postojao je venčani list ali ne i krštenica. Niko od porodice nije nikada došao da se raspituje za te nestale žene, ili da zvanično prijavi njihov nestanak. Ni one, takođe, „nisu imale život“ pre ili posle tih jezivih zločina po kojima su bile poznate. „O, tu si. Pokušavam da te dobijem celo jutro.“ Matilda, Denijeva sekretarica, bacila se na njega istog trenutka kad se pojavio na vrata. Brzo mu je pročitala dugačak spisak zahteva i obaveza što ga čekaju, bezbroj drugih IRT slučajeva koje je zanemarivao i imena različitih kolega željnih njegove krvi. Kad je najzad završila, Deni se uputi prema svojoj kancelariji. Kao da se nečega naknadno setila, Matilda ga pozva: „Oh, zvao je i Klod Demarten. Kaže da ima novosti i zamolio je da ga pozovete čim budete mogli.“ U Peninsjuli, stvari su počele da se odvijaju munjevitom brzinom. Svakog jutra, skoro svakog sata, Liza Bering je imala istu misao: Ja moram da sprečim ovo. Ne možemo tek tako da pobegnemo. Ali Metovo ushićenje, njegova samouverenost, bilo je to tako jako i opojno da je dozvolila da je ponese, da poveruje u nemoguće: da će možda, sa njim, ona moći da pobegne. Da preduhitri svoju sudbinu. Da bude srećna.

Met je provodio veći deo svakog jutra obavljajući pozive preko Skajpa sa svog kompjutera. Pošto je odlučio da je putovanje avionom previše opasno, planirao je da putuju samo brodovima i vozovima, vršeći rezervacije pod lažnim imenima i prebacujući novac anonimno preko Digikeša sa Lizinog inostranog računa. Met se nadao da će se bar u Aziji popriličan mito pokazati kao prihvatljiva zamena za lična dokumenta sa slikom. Plan je bio da prvi ode Met, u ranim jutarnjim satima. Pod pretpostavkom da ih Ljuovi ljudi nadziru dvadeset četiri časa dnevno, zamisao je bila da Metov odlazak namami policajce iz nadzora da se udalje od hotela. On bi onda morao da im se izgubi negde u metrou i da se uputi prema luci. To bi trebalo da omogući dovoljno vremena Lizi da se iskrade u šest sati, obučena u jednobojnu plavu uniformu dužine do kolena koju nose sve sobarice u Peninsjuli, sa nadom da neće biti primećena.

Liza upita Meta:

112

„Kako ćemo se, za ime boga, dočepati uniforme? Da tresnemo neku jadnu devojku po glavi?“ „Ne. Lepo ćemo je zamoliti. Ako to ne uspe, probaćemo sa novčanicom od pedeset dolara i potpisanom fotografijom Meta Leblanka“ Liza se glasno nasmeja. „Misliš da se šalim? Prijatelji su i dalje hit ovde.“ Samouvereno, on izvuče gomilu novinskih naslova iz fioke. „Bila bi zapanjena da znaš kako to prolazi kod naših kineskih prijatelja. Kao cigarete u zatvoru.“ Liza zavrte glavom. „Znači, naše veliko bekstvo počinje sa Džoijem Tribijanijem?“ ,,Uh-uh. Imaj malo poverenja, Liza. Znam šta radim.“ Posle Lizinog bekstva, sledeći korak je ribarski brod do kopna, gde je „nameštač“ gospodin Ong pristao da organizuje njihovo putovanje preko Južnokineskog mora i Sundskog moreuza do Kejptauna. Odatle železnicom, putujući noću, konačno bi stigli na sever. Prošlo bi najmanje mesec dana dok ne stignu u Kazablanku. „Jednostavno“, reče Met, što je Lizu ponovo zasmejalo jer je, naravno, bilo sve osim jednostavnog. Istini za volju, bilo je skopčano sa opasnostima na svakom ćošku. Ali je Metovo samopouzdanje bilo nepokolebljivo, a maštanje previše slatko i savršeno da bi mu odolela. Živećemo anonimno u jednom mirnom rijadu, i gledati ptice kako lete okolo vodoskoka u dvorištu. Sve će biti mir i tišina i lepota.

On me neće nikada naći. Ludilo će prestati.

U devet sati, te večeri pre polaska, Met je ostavio zapečaćen koverat sa gotovinom na stolu u predsoblju. Bilo da spasava život ili ne, Met Dejli nije bio od onih ljudi koji nestanu a da ne plate račun. Gore u njihovom apartmanu, Liza i on su popili poslednju večernju čašu viskija i namestili se za nekoliko kratkih časova sna.

Sat je bio navijen na dva sata ujutru.

Da bi plan uspeo, Met je morao biti na putu pre tri sata.

Klod Demarten je vozio auto-putem čitavih pet sati pre nego što je skrenuo na izlazu za Eks an Provans. Idući obodom starog grada, konačno se zaustavio ispred jednoličnog kompleksa lake industrije.

Uglavljena između auto-puta i železničke pruge, Laboratorija Šomir je bila forenzičko odeljenje koje su koristile sve policijske snage južne Francuske. Dva dana ranije, Deni Makgvajer je primio poziv jednog od njihovih starijih tehničara-istraživača, koji potvrđuje da je laboratorija zaista uradila analizu DNK uzorka za ubistvo Anžua i slučaj silovanja prošle godine. „Ali nije bilo takvih rezultata zabeleženih u policijskim dosijeima o slučajevima“, reče Deni.

Tehničar uzdahnu. „Ne. Nažalost to je uobičajeno. Osim ako nema suđenja i izgleda za bogatstvo i slavu, policija Sen Tropea se drži stava lasse-fair, najblaže rečeno.“ Trideset šest časova kasnije, Klod Demarten se susreo sa tehničarem lice u lice. Njegovo ime je bilo Alber Dima.

Tek prešao četrdesetu godinu, visok, mršav i koščat sa belim radnim mantilom tako 113

uštirkanim da ste mogli iseći papir samo gledajući ga, i par okruglih naočara sa žičanim ramom na vrhu njegovog mišijeg nosa; Demarten je odmah u njemu prepoznao kolegu zanesenjaka. Dvojica muškaraca su odmah bili simpatični jedan drugom. „Uđite, detektive.“ Dima oduševljeno prodrma ruku Kloda Demartena. „Mislim da ćete biti uzbuđeni zbog onoga što smo pronašli.“ Unutra, laboratorija je bila jedan ogroman, slobodan prostor, sa redom zastakljenih odeljenja raspoređenih po krajevima. Neka od njih su bile kancelarije, sa jednostavnim IKEA nameštajem. Ostalo su bile učionice, opremljene belim tablama, klupama i laserskim pokazivačima, i sa nizom mikroskopa uredno poredanih duž zadnjeg zida. Bile su tu i laboratorije. Alber Dima je odveo Kloda Demartena u jednu od kancelarija, gde je uredna gomila kopija stajala pored kompjutera na stolu. „Znači, ovdašnja policija nije čuvala zapisnik o ovim podacima?“, upita Klod. „Tako mi je rekao vaš šef. Ne mogu reći da sam iznenađen.“ „Ali vi imate svoj, nezavisan dosije?“ Dima se uvredio. „Naravno. Mi imamo analize sperme, analizu kose, pregled krvi, otiske prstiju. Sve je to ovde. Izvršio sam poređenje sa podacima koje ste nam poslali iz drugih slučajeva.“ „I?“ „Loša vest je da je rezultat krvi koji ste nam poslali prilično beskoristan.“ Klod se namrštio. To bi trebalo da me uzbudi? „Uzorci iz Henlijevog slučaja su očigledno bili nekako zagađeni u laboratoriji Skotland jarda.“ „Šta je sa rezultatima za Džejksa?“ Alber Dima pređe brzim pokretom preko kopija. „Na mestu zločina u Los Anđelesu pronađena je samo krv žrtava. Što je bilo isto kao i sa slučajem Anžu, usput rečeno.“ „Znači, nemamo ništa?“ „Ne baš. Hongkong je malo više obećavao. Bila su tri karakteristična uzorka uzeta iz kuće Beringovih. Ali krv koja nije poticala od samih žrtava bila je standardne nulte grupe, nažalost.“ „Što sužava našu gomilu osumnjičenih na oko četrdeset procenata svetskog stanovništva“, reče Klod Demarten turobno. „Strašno. Pa, koje su dobre vesti?“ „Ah, pa.“ Dima se razvedri. „U početku sam mislio da ih uopšte nema. Većina otisaka prstiju je lošeg kvaliteta, tako da tamo nije bilo čistih poklapanja, a rezultati sperme su bili konfliktni.“ „Kako konfliktni?“ ,,I Gospođa Henli i Gospođa Džejks su imale seksualni odnos sa svojim muževima dotične noći, a nije bilo ejakulacije tokom silovanja Beringove. To nam je ostavilo samo jedan pristojan uzorak sperme: naš, od Irine Anžu. Poslao sam podatke u kancelariju pomoćnika direktora Makgvajera rano jutros, dok ste vi bili na putu ka nama, ali se nažalost nisu poklopili ni sa jednim seksualnim napasnikom u sistemima Interpola.“ Demarten je čekao da čuje „ali“. Molim te neka bude „ali“.

114

„Ali“, reče Alber Dima ljubazno, „pala mi je na pamet misao pre nekoliko sati o fizičkim dokazima. Bilo je mnogo uzoraka kose prikupljenih na mestu zločina u Hongkongu. Ni na jednom drugom mestu. Samo u kući Beringovih.“ Klod Demarten se nejasno sećao. „Kinezi su obavili ispitivanje dlaka u to vreme, i nisu ništa otkrili. A ti momci nisu brljali okolo. Njihovi forenzički instrumenti su među najboljima na svetu.“ „Istina je. Ali dokazi iz slučaja Anžu nisu nikada uneti ni u jednu policijsku bazu podataka. Oni su mogli da proučavaju samo ono što su imali, a nikada nisu imali pristup našim podacima.“ Klod je osetio poznato peckanje zbog uzbuđenja, koje se javljalo uvek kad je slučaj trebalo da se razotkrije. Ljudsko ponašanje je bilo protkano greškama i nedoslednostima.

Ali forenzički dokazi, ako se njima pravilno rukuje, nikada nisu lagali.

Alber Dima se nasmejao. „Sada sam u mogućnosti da vam kažem, sa stopostotnom sigurnošću, da jednoj od dlaka pronađenih u spavaćoj sobi gospodina Beringa predmet 0029076 u zapisničkom dnevniku inspektora Ljua u potpunosti odgovara DNK sperme koja je uzeta posle silovanja gospođe Anžu.“ Pružio je Klodu Demartenu odgovarajuće parče papira. „To je bio isti čovek“, šapnuo je Klod uzbuđeno. „Isti ubica.“ Alber Dima se namrštio. „To treba vi da odlučite, detektive. Ja ne bih smeo da riskiram da nagađam.“ „Ali rezultati...“ „Govore nam samo to da je čovek koji je imao snošaj sa Irinom Anžu 16. maja 2005, bio isti čovek čija dlaka je pronađena u Majlsovoj spavaćoj sobi. Toliko se može dokazati naučno. Sve van toga su puke pretpostavke.“ Klod Demarten je otrčao do svojih kola. „Dajte mi vezu sa Denijem Makgvajerom. Recite mu da ga traži Klod Demarten. Imam neke vesti.“ Onog trenutka kad je glava Meta Dejlija dotakla jastuk, osetio je strašnu pospanost.

Razmišljati o poverenju bilo je jedno. Osećati to bilo je sasvim drugačije. Stres zbog osmišljavanja njegovog i Lizinog plana za bekstvo sigurno ga je iscrpeo više nego što je mislio.

Kada jednom ne budemo više ovde, i budemo u Maroku, moći ću da je zaštitim.

Počećemo sve iz početka, samo nas dvoje. Novi posao, novi život, novi identitet.

Osetio je krivicu zbog svoje sestre Kler i zbog majke. Poslednjih nekoliko meseci Met nije nestao samo za Denija Makgvajera. Napustio je ceo nekadašnji život i svoj dom. Njegov prošli život, kako je sada počeo o njemu da razmišlja. Pre nego što je sreo Lizu. Pre nego što je ponovo rođen. Njegov advokat za razvod mu je svakodnevno ostavljao elektronske i govorne poruke, u kojima se uočavalo sve veče očajanje. Ako Met ne potpiše taj ili onaj dokument, ili se ne pojavi na ovom ili onom saslušanju, Rakel će dobiti sve.

Sve i ništa, pomisli Met. Neka ona dobije sve. Liza ima dovoljno novca za nas oboje, a nama i ne treba mnogo.

Već je bio zadremao kad mu je zazvonio mobilni telefon. Deni Makgvajer.

115

Umoran, Met se nije javio, nego je isključio telefon.

Poslednje čega se sećao bili su Lizini vitki prsti koji nežno miluju njegovu kosu. „Zdravo. Dobili ste Meta Dejlija. Molim vas ostavite poruku.“ Deniju Makgvajeru je došlo da zaplače. On nije “dobio“ Meta Dejlija. Niko, izgleda, ne može da dobije Meta Dejlija, bar ne sada. Njegova opsednutost Lizom Bering učinila ga je nedostupnim. „Mete, ovde Deni. Imamo čvrste dokaze forenzičara koji ukazuju na to da je ljubavnik Lize Bering bio na mestu zločina u slučaju Anžu. Da li shvataš to? Ko god da je silovao Irenu Anžu ostavio nam je zgodno uzorak dlake u spavaćoj sobi tvoje devojke. Znači, ti si bio u pravu. Ubistva su povezana. I ja sam bio u pravu. Upravo sada si u velikoj opasnosti. Moraš kako-tako da pobegneš od te žene, i moraš da mi se javiš. Molim te, Mete, pozovi me.“ Deni prekinu vezu.

Teška srca, on okreni broj telefona inspektora Ljua. ja?

Met Dejli je imao strašne snove. Probudio se obuzet panikom. Gde sam to Sve mu je izgledalo nepoznato. Krevet. Soba. Čak je i miris vazduha bio stran, zbijen i vlažan i težak kao ćebe natopljeno kišom. Seo je. Polako, događaji su mu se vraćali, kao daleki predmeti koji se pojavljuju iz guste magle.

Peninsjula. Plan bekstva.

Moram da ustanem.

Klecajući je otišao do prozora i otvorio roletne. Svetlost je jurnula u sobu, ali to nije bila bleda svetlost zore. Bila je to bleštava, zaslepljujuća svetlost podneva. Nešto nikako nije bilo u redu. Prespavao je zvono sata. Ali kako?

U glavi mu je bolno bubnjalo. Viski... Da li je bio opijen? Okrenuvši se oko sebe, zurio je u prazan krevet. Prazan krevet. To ga je pogodilo kao udarac u stomak. Krevet je bio prazan.

Liza Bering je nestala.

116

TREĆI DEO DVADESETO POGLAVLJE

Hotel je bio božanstven. Imao je raskošno predvorje, hodnike zastrte crvenim somotskim tepisima, spektakularno rimsko termalno kupatilo i apartman sa spavaćom sobom prostranijom od većine apartmana na Menhetnu. Najbolji od svega bio je pogled.

Pružao se preko sidnejske luke do čuvene operske kuće, koja se dizala kao neki ogroman brod sa jedrima, koja se talasaju u pozadini neba.

Liza je oduvek želela da dođe u Australiju. Ali ne ovako. „Šta nije u redu?“ U lanenim pantalonama ralfloren i plavoj košulji, izgledao je zgodan kao i uvek. Pošto je sada raspolagao sa mnogo više novca nego ranije, razvio je sklonost prema skupocenoj odeći i satovima koji bi izgledali neukusno na nekim muškarcima, ali ih je on dobro nosio.

Međutim, on je sve nosio dobro. „Ništa. Umorna sam.“ Umorna od gledanja preko ramena. Umorna od košmara, usamljenosti, obmana.

Liza je stajala pored prozora. Prišavši joj otpozadi, poćeo je da joj masira ramena. „Da li ti je sav taj seks sa Metom Dejlijem oduzeo snagu?“ „Prestani“, odvratila je. „On je drag čovek, zar ne? Pored toga, ti si mi rekao da mu se približim.“ To je bilo tačno. On je rekao Lizi Bering da se zbliži sa Amerikancem, da sazna koliko on zna. Inspektor Lju je očigledno tapkao u mraku, kao i svi ostali detektivi sa kojima je imao posla. Ali je Dejli bio drugačiji.

On nije razmišljao kao policajac, on je razmišljao kao ljudsko biće, kao nečiji sin. Samo to ga je već činilo opasnim. „Zaljubila si se u njega, zar ne?“ „Ne budi smešan“, reče Liza. Nije želela da priča o Metu. Ne ovde. Ne sa njim. Tešila je sebe da će bar Met biti bezbedan, sada kad nje nije bilo. Na kraju će je preboleti. Tada može da se vrati u LA i svom životu, da nastavi tamo gde je stao. Šta sve ona ne bi dala da može da učini isto!

Okrenula se da ga pogleda. „Slušaj, uradila sam ono što si tražio. Sa Majlsom. Sa Metom Dejlijem.

Imam novac, mogu da ga prebacim gde god želiš. A šta je sa tvojim delom pogodbe?

Kada mogu da vidim svoju sestru?“ „Uskoro.“ „'Uskoro'? Uskoro kada? Obećao si!“

117

Snažno ju je zgrabio oko vrata. Liza je zacvilela uplašeno. Kako je ikada mogao da joj bude privlačan? Kako mu je ikada verovala? „Kad se sve završi, eto tada. Kada svi krivci budu kažnjeni!“ Krivci. Ko su krivci? Da li je Majls zaista bio kriv? Da li je zaslužio da umre? A šta je sa ostalima, ljudima koje si ubijao sve ove godine? Šta je sa njihovim jadnim suprugama?

Bilo je dana kad je verovala da Majls jeste kriv. Kada je svet sagledavala onako kako ga je on video. Ali je susret sa Metom Dejlijem sve to promenio. Bilo je to kao da ju je Met probudio iz nekog transa, vratio je u stvarnost. Ali je već bilo prekasno.

Popustio je stisak i Liza se skljokala pored zida, dok su joj suze lile niz obraze. Kada je ponovo pružio ruku prema njoj, ona se šćućurila od straha, ali je ovog puta njegov dodir bio nežan i brisao joj je suze. „Ne plači, Anđele moj. Samo još jednom, obećavam, i sve će biti gotovo.

Kako bi ti se dopalo da ideš u Indiju?“ „Ne!“, jecala je Liza. „Molim te. Ne mogu. Neću.“ „Da, hoćeš...“ Pomilovao ju je po kosi. „Treba prvo da se odmoriš, i to je sve. Kao što si rekla, umorna si. Ali znaš da ćeš mi na kraju pomoći. Pomoći ćemo jedno drugom. Ne zaboravi: tvoja sestra računa na tebe.“ Deni Makgvajer je skrenuo desno prema Klifvudu, uživajući u povetarcu na svom licu i toplim sunčevim zracima Los Anđelesa na svojim leđima, dok je njegov iznajmljeni auto sa otvorenim krovom jurio uz brdo. Prošlo je tako mnogo vremena od kad je poslednji put vozio u LA, a njegove poslednje uspomene na to mesto bile su tako sumorne da je zaboravio koliko ga je nekada voleo. Posebno je Brentvud bio divan na sunčevoj svetlosti, sa njegovim čistim, širokim prigradskim ulicama oivičenim drvećem u cvetu svake vrste i boje, i prijatnim kućama u španskom stilu i uredno održavanim baštama, belim drvenim ogradama i žutim školskim autobusima i nasmejanim, živahnim stanovnicima.

Moram da dovedem Selin ovde, pomisli, odmah čim bude mogla da podnese moje prisustvo.

Posle onoga što je Klod Demarten otkrio u Laboratoriji Šomir, odnosi su postali srdačniji ne samo sa inspektorom Ljuom u Hongkongu, već i sa francuskim i britanskim policajcima. Čak su i policijske snage Los Anđelesa bile iznenada željne da oproste i zaborave i da podrže operaciju Azrael. Kao rezultat toga, Anri Fremo je najzad odobrio Deniju polupristojan budžet, više ljudi i odrešene ruke da u sledećih šest meseci posveti najveći deo vremena toj operaciji. Deni je bio oduševljen, ali je Selin briznula u plač kad joj je ispričao, posebno kad je najavio da rad započinje jednomesečnim putovanjem u Sjedinjene Države. „Znači, tako to započinje. Mesec dana ovde. Šest meseci tamo. A šta će biti sa nama, Deni? Šta će biti sa našim brakom?“ Dao je sve od sebe da joj objasni. Sumanuti ubica je na slobodi. Životi su ugroženi. Ali je njen odgovor uvek bio isti: „Pa, pusti nekog drugog da ih spasava. Ti možeš da spaseš druge živote ovde, u Lionu, kao što to radiš poslednjih pet godina. Možeš da spaseš nas.“ Nije otišla čak ni na aerodrom da ga isprati.

118

Skrenuvši levo prema Hajvudu, Deni potisnu bračne probleme iz svojih misli. Krenuo je da se nađe sa Metom Dejlijem u kući Metove sestre i da iz prve ruke izvuče sve dokaze koje može o Lizi Bering. Lizin nestanak je bila udarna vest u svim novinama u Hongkongu, i o njoj se u kineskim medijima sada otvoreno govorilo kao osumnjičenoj u ubistvu njenog muža. Deni Makgvajer je bio uzdržan u svojim izjavama. U ovom trenutku je jedino znao da je Liza Bering veza prava veza sa ubicom Azrael. I da je Met Dejli veza sa Lizom Bering. „Vi ste sigurno Makgvajer. Mislim da je bolje da uđete.“ Kler Majkls je otvorila vrata sa nepoverljivim izrazom na licu. Plavokosa, kao i njen brat, imala je iste otvorene, živahne crte, iako joj je u tom trenutku lice bilo smrknuto. „Hvala vam što ste bili ljubazni da me primite.“ Uvela ga je u dnevnu sobu. „Met je na spratu i oblači se. Sići će uskoro.“ Krenula je da izađe, a onda se predomislila. „Slušajte“, reče ona Deniju, ljutitih, suznih očiju, „sve ovo sa Beringovom ženom ga je očigledno iscrpio, u redu? Ne liči na sebe. Još od kada se upetljao sa tim glupim dokumentarcem, on se promenio. Međutim, kad je upoznao Lizu Bering, sve je postalo još strašnije. Već je izgubio brak, dom a sada i srce. Iskreno mislim da više ne može da izdrži.“ „Shvatam, gospođo Dejli.“ „Majkls. Gospođa Majkls“, odbrusi Kler. „Udata sam. I mislim da vi u stvari ne shvatate, gospodine Makgvajer. Met treba da zaboravi ceo glupi slučaj. Treba ponovo da izgradi svoj život. Zašto ne možete jednostavno da ga ostavite na miru?“ Baš u tom trenutku je ušao Met. Deni ga nije video uživo od njihovog sastanka u Lionu prošle godine. Jedva se uzdržao da ne vikne. Mršav kao prut, njegove nekada vesele oči upale su u pepeljasto lice, a plava kosa naglo mu je osedela na slepoočnicama. Met kao da je ostario dvadeset godina. Nije bilo čudno što se njegova sestra zabrinula. „Zdravo, Deni.“ Rukovali su se. Uprkos krhkoj pojavi, Met je izgledao oduševljen što ga vidi. „Zdravo, Mete.“ Dvoje Klerine dece je utrčalo u sobu, skačući gore-dole ispred Metovih nogu kao kuce, pokušavajući da privuku ujakovu pažnju.

Met se okrenuo prema Deniju. „Hajde da sednemo napolje u baštensku kuću. Većina mojih fascikli je tamo, a i mirnije je. Neće nas niko uznemiravati.“ Sledeća dva sata, dvojica muškaraca su upoređivali zabeleške. Deni je obavestio Meta o svim najnovijim događajima u Interpolu. Dokaz DNK, nedostatak podataka o prošlosti svih supruga iz slučaja Azrael, i najnovije, anonimno ulaganje ogromne sume novca na bankovne račune dve dobrotvorne dečje ustanove smeštene u Hongkongu. „Ne znamo zasigurno da je to bio Beringov novac. Imamo velike probleme u praćenju porekla fondova.

Međutim, kada se preračunaju vreme i sume koje su u pitanju, čini se da je moguće.“ Poslednja novost silno je uznemirila Meta. „Kada jednom novac pristigne, on neće imati razloga da je poštedi. Ubiće je, baš kao što je ubio i ostale!“ Suze su mu navrle na oči. „Kako sam mogao da zaspim? Zašto nisam nešto čuo, nešto osetio? On ju je uzeo, Deni. Zgrabio ju je pravo iz mog kreveta. O, bože.“ 119

Deni je učinio sve kako bi utešio Meta. „Hajde da ne donosimo zaključke unapred. Prvo, ne znamo sigurno da je novac koji je otišao u dobrotvorne svrhe Lizin. Drugo, ne znamo sigurno da su ostale udovice zaista mrtve. Nismo našli njihova tela.“ Met podiže obrvu, ali je Deni nastavio. „Treće, ti pretpostavljaš da je Liza oteta. Ali je daleko razložnije pretpostaviti da je otišla po svojoj volji.“ „Ne.“ Met odmahnu glavom. „Ali, Mete“, reče Deni strpljivo, ,,u tvoje piće je sipano uspavljujuće sredstvo, zar ne? To je sigurno ona uradila. Morala je da te opije da bi ona pobegla.“ „Ne!“ Met lupi svojom slabašnom pesnicom po stočiću. Razum mu je govorio da je Makgvajer u pravu. Ali srce nije želelo da mu dopusti da poveruje u to, ili bar nije htelo da mu dopusti da potvrdi istinu naglas. „Ona me je volela. Ne bi otišla dobrovoljno.“ „Ne kažem da je to bilo dobrovoljno. Možda je to bilo pod prinudom. Možda taj tip ima neku vrstu uticaja nad njom.“ Met je zurio u prazno. „Planirali smo da pobegnemo zajedno. U Maroko.“ Deni se zapanjio. „Vi ste planirali šta?“ „Lju je pokušavao da je optuži“, promrmljao je Met. „Morali smo da pobegnemo. Da nestanemo.“ ,,A šta je sa mnom?“ upita Deni. „Da li si hteo da nestaneš i za mene? Ja ne pokušavam nikoga da optužim, Mete. Želim samo istinu. Da otkrijem ko vrši ova divljačka ubistva, da saznam šta se dogodilo sa tim ženama. Šta se možda događa sa Lizom baš sada.“ „Nemoj!“ Met je prekrio uši šakama i zažmurio, njišući se naprednazad kao autistično dete. „Ne mogu to da podnesem.“ Možda je njegova sestra u pravu, zabrinuto pomisli Deni. Možda je on zaista izgubljen. Onda se setio kako daleko je on sam bio otišao u mračnim danima nakon nestanka Anđele Džejks. Uprkos svem Selininom strahu, Deni Makgvajer nije nikada voleo Anđelu Džejks onako kako Met Dejli voli Lizu Bering. Crne misli o tome kako Anđelu muče, zlostavljaju ili ubijaju još su dovodile Denija na ivicu nervnog sloma. Ima li, onda, ičeg čudnog u tome što je Met tako uništen? ,,U redu je“, reče on tiho. „Naći ćemo je. Ali moramo raditi zajedno. A ti moraš da mi obećaš da nećeš uraditi ništa glupo.“ „Glupo? Kao na primer?“ „Kao to da opet odmagliš. Kao to da kreneš sam da je tražiš. Ono što sigurno znamo jeste da je taj tip, taj ubica, izuzetno opasan. Ostavi svaki konačan obračun profesionalcima, zbog Lize, kao i zbog sebe.“ Met spusti glavu na šake. „Ne mogu tek tako ništa da ne radim. Ne mogu da sedim dok ona... ona...“ Glas mu je bivao sve tiši i prešao u bolan jauk.

Deni reče: „Ne tražim od tebe da ne radiš ništa. Tražim od tebe da mi pomogneš. Da pomogneš meni kako bi pomogao njoj.“ „Kako?“

120

„Pričanjem.“ Deni uključi svoj diktafon. „Ispričaj mi o Lizi Bering, Mete. Reci mi sve što znaš.“ Kasnije tog dana, kada se vratio u svoju hotelsku sobu u Santa Moniki, Deni Makgvajer je ležao na krevetu, jeo čips iz velike kese i ubacivao u dosije Azrael sve što mu je Met Dejli rekao.

Kasnije će naložiti Rihardu Sturiju da obradi podatke i vidi uklapaju li se u njegov statistički šablon. Deni je osećao ogromno divljenje prema Sturiju, zbog načina na koji Nemac uzima neobrađene informacije i daje im život i značenje, kao što grnčar oblikuje figuru od gomile gline. Ali Deni Makgvajer je takođe poštovao nešto što bi Rihard Sturi odbacio kao sujevernu besmislicu. Poštovao je instinkt. Intuiciju. Posebno svoju sopstvenu. Šta je od onog što mu je Met Dejli rekao danas, važno? Od svih pojedinosti, koja od njih privlači njegovu pažnju?

Bez razmišljanja, Deni je počeo da kuca.

Njujork. Maroko. Sestra.

On je došao u LA prvenstveno da obavi još istraživanja o boravištu Lajla Renalta. Ali je današnji susret sa Metom Dejlijem promenio njegovo mišljenje. Liza Bering je ključ za rešenje svega. Ako sazna ko je Liza, postoje šanse da pogodi gde se nalazi. A ako pronađe Lizu, Deni Makgvajer je bio siguran, pronaći će i ubicu.

Nekoliko milja udaljen, na drugom kraju grada, Met Dejli je takode ležao u krevetu i zurio u ekran kompjutera.

Ali to nije bio njegov kompjuter. Bio je Lizin. Jutros je nakratko razmišljao o tome da ga preda Makgvajeru. Možda bi tim stručnjaka Interpola otkrio nešto što je on sam propustio.

Ali istina je bila da, ma koliko mu se taj čovek dopadao, Met nije više u potpunosti verovao Deniju Makgvajeru. On je bio dobar momak i njegova osećanja su bila iskrena. Ali on nije bio ubeđen u Lizinu nevinost. Nije rekao otvoreno da sumnja u nju. Met je, ipak, osećao to na osnovu njegovih pitanja, po izrazu lica, po svemu što je ostalo nedorečeno. Posao Denija Makgvajera je bio da pronađe ubicu, da dobije presudu. I Met Dejli je to želeo, ali nije to više bio njegov glavni cilj. Važno mu je bilo samo da spase Lizu.

Od kad je prokrijumčario njen laptop ovamo iz Azije, već je bio pretražio svaku pukotinu svakog drajva u njemu, od starih elektronskih poruka do fajlova sa fotografijama i vord dokumenata, tražeći nešto, bilo šta, što bi mu moglo reći ko je taj čovek. Lizin ljubavnik. Onaj koga ona štiti. Onaj koji ju je ukrao od njega. Ali nije bilo ničega. Jedini trag koji je Met imao bila je jednostavna fotografija sa odmora, amaterski snimak koji je prikazivao Lizu kako se drži za ruku sa nekim muškarcem. Po Lizinom licu dalo bi se zaključiti da je fotografija snimljena relativno skoro, možda pre najviše godinu ili dve. Bila je baš onakva kakvu je Met viđao svake noći u svojim snovima. Ali je lice tog čoveka bilo nejasno zbog bleštave svetlosti. Veoma jake sunčeve svetlosti, možda, ili odbleska od blica aparata. Oboje su bili obučeni u šortseve i majice, i stajali su ispred nekog starog zida u luci.

Učitavši fotografiju, Met ju je ponovo proučavao. Izgledalo je da je taj zid u Evropi.

Evropa u letnjoj sezoni. Neki znak u gornjem levom uglu mu je zapao za oko. Uvećao ga je, sačekao da se slika ponovo izoštri, pa ponovo uvećao. Na kraju ga je ugledao, jedna jedina reč, napisana rukom ukoso, latinicom: GELATO. 121

Italija! Bili su u Italiji. Neka italijanska luka. Negde na obali.

Metove misli su iznenada odlutale do Balija. Na verandi u Miražu sa Lizom... zure u vatru... posmatraju plamenove koji se poigravaju one noći kad su prvi put vodili ljubav... Šta li je to ona kazala? „Imali smo kamin kao ovaj u Pozitanu. Majls ga je voleo.“ Čovek na fotografiji nije bio Majls Bering. Ali je možda snimljena na obali Amalfi, na istom putovanju. Da li ga je tamo upoznala? Da li je tamo započela sva ta noćna mora, kada je ona nekako upala u njegovu zamku?

Met Dejli je obećao Deniju Makgvajeru da neće preduzimati ništa glupo. Izgleda da mu je kršenje obećanja datih Deniju Makgvajeru prešlo u naviku, lošu naviku.

Zatvorivši kompjuter drhtavim rukama, počeo je da se pakuje.

122

DVADESET PRVO POGLAVLJE

Dejvid Išag je gledao kroz prozor svoje kancelarije na dvadeset trećem spratu u poslovnoj četvrti Mumbaja, i smejao se kao budala.

Dejvid Išag nije bio budala. Rođen u braku Indijke i Engleza jevrejskog porekla, Dejvid Radž Osman Kapiri Išag bio je jedan od najcenjenijih preduzetnika u svojoj generaciji. Imao je diplome iz građevinarstva kako sa Oksforda tako i MIT-a , a bio je i osnivač i direktor Išag elektroniksa, najuspešnijeg izvoznika komponenata za hardver u Indiji. Sa četrdeset osam godina, iako je izgledao mnogo mlađe, glatke tamne kože, što je nasledio od majke, i jakih patricijskih crta lica, nasleđenih od oca, Dejvid Išag je bio zgodan, briljantan i nepristojno bogat. Mada je sebe smatrao Indijcem Išag elektroniks je imao predstavništva u celom svetu, ali će kula u Mumbaju, koja gleda na Nariman Point, zauvek biti njegovo sedište u stvarnosti, Dejvid Išag je bio istinski građanin sveta. Odgajan u Indiji, školovan u Engleskoj i Americi, prožet ne jednom niti dve, već tri religije majčinim hrišćanstvom, očevim jevrejstvom, i hinduizmom svoje otadžbine Dejvid je mogao da se uklopi skoro svuda. Više i od njegove akademske izvrsnosti, njegov sveobuhvatni pogled na svet i njegova sposobnost da stupi u vezu sa ljudima svih kultura i društvenih slojeva, učinili su Dejvida Išaga takvim poslovnim fenomenom.

Međutim, jutros su njegove čuvene poslovne sposobnosti bile u stanju mirovanja.

Jutros je Dejvid Išag bio u stanju da razmišlja samo o jednom predivnom ženskom licu.

Upoznali su se pre dva meseca na jednoj dobrotvornoj priredbi. Bio je to jedan od onih dosadnih, uštogljenih skupova sa belim kravatama u Oberoiju, gde su fondovi za osiguranje od gubitka i privatni investitori nudili stotine hiljada dolara za bezvredne materijalne nagrade, navodno da bi „sakupili novac za decu ulice“ ali, pošteno govoreći, sa namerom da se naprave važni pred svojim devojkama. Dejvid je obično bežao od takvih skupova kao od kuge. Dao je mnogo novca u dobrotvorne svrhe, anonimno i putem bankovnog transfera, kao svaki normalan, čestit čovek, i nije ga nimalo zanimalo da ga po balskoj dvorani jure desetine pomahnitalih, novca gladnih članova višeg društva. Žene su na tim događanjima bile gore od muškaraca, besramni lovci na bogatstvo sa licima napunjenim botoksom i sasvim praznim lobanjama. Mogle su bukvalno da namirišu, sa druge strane sobe, vašu neto vrednost, onako kako trenirani policijski psi namirišu drogu skrivenu u tajnom skladištu. Plašile su ga.

Nažalost, kao istaknuti član poslovne zajednice Mumbaja, Dejvid Išag je imao obavezu da se povremeno pojavi na takvim dobrotvornim priredbama. Te posebne večeri, prvi put u životu, bilo mu je drago što je došao.

Video ju je za stolom u uglu, i činilo se da joj je dosadno kao i njemu. Ne nadmena, izveštačena dosada manekenki, koje su posmatrale Dejvida kad je ušao, tako opijene sopstvenom lepotom da su sve ostale smatrale nižim od sebe, već istinska duboka dosada jedne inteligentne osobe koja se zatekla zaglavljena i pokušavala da ćaska za stolom punim magaraca koji njaču.

Bila je u jednostavnoj crnoj haljini, ali njenoj lepoti i nije trebalo ukrašavanje. Visokih jagodica, crnka sa bledom kožom i pametnim tamnosmeđim očima, lica uokvirenog 123

strogom bob frizurom, imala je držanje, skoro nekakvu auru koja je privukla Dejvida. Pošto je uhvatila njegov pogled, pogledala ga je i nasmešila se.

Ime joj je bilo Sara Džejn Hjuz. Radila je kao učiteljica za dobrotvornu ustanovu koja je pomagala da se obrazuju deca iz sirotinjskih četvrti po celom potkontinentu. Bila je Irkinja, samo nekoliko godina mlađa od Dejvida i neobično duhovita. Njene imitacije gnjavatora investicionog bankarstva za njenim stolom zasmejavale su Dejvida danima posle toga, baš kao što ga je njeno nezaboravno lice nateralo da izlazi ranije sa sastanaka samo kako bi proverio da li ga je zvala i prihvatila da izađe sa njim na sastanak.

Nije zvala.

Dejvid Išag je izlazio na sastanke sa devojkama koje naizgled nije bilo lako osvojiti. One pametne su znale da najpoželjniji, a takođe i zakleti neženja u Mumbaju, verovatno neće biti zadivljen ukoliko budu napadne. Ali Sara Džejn nije glumila. Ona je bila istinski zaposlena, držala je nastavu, imala je đake u školi, život. Nije imala pojma ko je Dejvid kad su se upoznali, a kad je to saznala, nije ju bilo briga.

Dejvid Išag je već znao da je zaljubljen. Za njega, to je bilo momentalno. Ali kad je Sara Džejn na kraju pristala da izađe sa njim, bilo mu je potrebno mesec dana da je ubedi da i ona ima ista osećanja. Baš kad je pomislio da se to nikada neće desiti, da su tabloidi u pravu kad pišu da on nije tip za ženidbu, Dejvid je pronašao ženu svojih snova. Bio je uzvišeno, smešno srećan.

Začuo se zvučni signal. „Imate posetu, gospodine Išag. Mlada dama.“ Dejvidu je srce poskočilo. Sara Džejn. Nisu planirali da se vide do večere. Pošto je prihvatila njegovu bračnu ponudu prošle nedelje Dejvid je želeo da odlete do nekog savršeno romantičnog mesta, Mauricijus ili barem Goa, da je zaprosi, ali je Sara Džejn odlučno odbila da izostaje sa posla, pa je na kraju bio primoran da joj da prsten za vreme večere kod Švana imali su mnogo da razgovaraju. A Dejvid je znao da danas neće uspeti nijedan posao da završi ako bude čekao još šest sati da bi je video. Bio je oduševljen što se potrudila da pređe toliki put, napuštajući svoju voljenu učionicu.

Međutim, kad su se vrata kancelarije otvorila, Dejvidovo raspoloženje je splasnulo. To nije Sara Džejn. Elizabet Kameron. Moja advokatica. Potpuno je zaboravio na njihov sastanak.

Elizabet Kameron se nasmejala. „Hvala ti što si pristao da se vidimo ovako brzo.“ Dejvid se silno trudio da zadrži profesionalno ponašanje, ali mu se razočaranje ogledalo na licu. „Nema na čemu, Elizabet. Šta mogu da učinim za tebe?“ Elizabet Kameron je bila privlačna i ambiciozna plavuša. Perspektivan, mladi advokat, ona je znala koliko je za njenu firmu važan klijent kao što je Dejvid Išag, a da ne spominjemo njenu sopstvenu karijeru. Molim te, molim te nemoj ubiti glasnika. „Nažalost, nemam dobre vesti. Gospođica Hjuz nam je vratila dokumenta.

Nepotpisana.“ ,,Oh.“ Dejvid Išag je izgledao iznenađen, zato što je zaista i bio iznenađen. Pomenuta dokumenta bila su prilično standardan predbračni ugovor. Sara Džejn je želela brzo 124

venčanje, negde privatno i povučeno, bez zamršenih priprema. „Čim obaviš sve formalnosti, obavićemo to“, bile su njene reči. „Da li ste sigurni da je razumela kakva su dokumenta?“ Elizabet Kameron se neprijatno vrtela u stolici. „Sasvim sigurna. Pročitala ih je pažljivo. Lično sam joj dala. Njena reakcija je bila... pa... bila je...“ Prebirala je po glavi tražeći pravu reč.

Neposredna... jezgrovita... „Progovori već jednom, devojko“, reče Dejvid neuobičajeno ljutito. „Šta je rekla?

Tačno?“ Advokatica je progutala knedlu. „Pa sada... tačno... rekla je da se ne bi udala za vas da ste poslednji muškarac na svetu.

Rekla je da mogu da vam vratim vaš bedan ugovor, zajedno sa ovim.“ Ispruživši ruku, ona je stavila skupocen verenički prsten sa safirima i dijamantima na Dejvidov dlan. „Ako treba da budem sasvim iskrena, predložila je da biste možda želeli da, citiram, nabijete, završen citat, i prsten i dokumenat u svoje...“ „Da, da, mogu da zamislim.“ Dejvid je već bio na nogama. „Gde je ona bila kad ste je videli? U školi?“ Elizabet Kameron je klimnula sumorno. „Ipak, nisam sigurna da bih pojurila pravo tamo. Bila je veoma, veoma ljuta. Sada govorim kao žena, a ne kao vaš advokat... možda je bolje da joj date priliku da se prvo malo izduva.“ „Dobar savet, siguran sam“, reče Dejvid, navlačeći kaput. “Nažalost, potpuno sam nesposoban da razmišljam. Vidite, gospođice Kameron, problem je u tome što ja volim tu ženu. I ako se ona ne uda za mene, ja ću morati da skočim kroz prozor.

Možete li sami da izađete?“ Kolege Sare Džejn nikada je nisu videle tako ljutu. U stvari, nikada je nisu videli ljutu. Šinejd, pomoćnica u nastavi, kazala je: „To je verovatno samo nesporazum.“ Rejčel, direktorka, kazala je: „Uzmi slobodan dan, ako ti je potreban, Saro. Idi i reši to.“ Ali Sara Džejn nije želela da „uzima slobodan dan“. Želela je da uzme šiljak za razbijanje leda i razbije lobanju Dejvidu Išagu. Da, njihova romansa je bila burna. I da, po mnogo čemu oni se još upoznaju. Ali ako je Dejvid mislio, sanjao, da će ona započeti taj brak potpisivanjem neke užasne, zakonske polise osiguranja, onda je on očigledno uopšte ne poznaje. Škola u kojoj je Sara Džejn radila bila je zgrada sa jednom prostorijom, zaista malo veća od dugačke šupe, u središtu sirotinjskog kvarta Daravi. Preko milion ljudi je živelo u toj smrdljivoj mreži uličica i improvizovanih skloništa, raštrkanih na sto trideset hektara između Mahima na istoku Mumbaja i Siona na zapadu. Dve trećine stanovnika tog kraja bila su deca, a manje od pet procenata je dobijalo bilo kakvo formalno obrazovanje.

125

Odabranu manjinu činilo je dve stotine dece koja su se svakog dana gurala u školskoj zgradi Sare Džejn. Bili su presrećni što su tu, željni da uče i, u mnogim slučajevima, bili su izuzetno bistri. Uprkos nedostatku sredstava i žegi na temperaturi od skoro četrdeset stepeni po kojoj su radili, Sara Džejn i njene kolege su smatrali da je to posao iz snova.

Susret sa Dejvidom nije promenio to mišljenje. Njihova svakodnevica se sasvim razlikovala. Ali baš to se Sari Džejn dopadalo u Indiji. Bilo je to mesto krajnosti, mesto u kome je ljubavna veza poput njihove mogla zaista da uspe. Naravno, njoj je verovatno bilo lakše da zauzme optimistički stav, sa dna da gleda nagore, nego što je to bilo za Dejvida, kome je svet bio pod nogama. Može on biti tamnoput, i neka mu je Radž srednje ime, ali Sara Džejn je bila daleko više Indijka od njega po tome što je živela i radila među siromašnima i beskućnicima,. Dejvid je posetio Sarinu školu samo jednom. Strah na njegovom licu, dok su šetali kroz Daravi, veoma je zabavio Saru Džejn.

Ovo je bila njegova druga poseta. Kad je ušao u prenatrpanu učionicu, izgledao je još više uplašen nego prvi put, ali iz sasvim drugog razloga. „Možemo li da popričamo?“ Dve stotine brbljive dece je zaćutalo istovremeno. Momak gospođice Hjuz je bio sa druge planete, bogat i zgodan, i nosio odelo koje niko od njihovih roditelja ne bi mogao sebi da priušti za ceo radni vek. „Ne.“ „Molim te, Saro. Važno je. Ne znam šta ti je rekla Elizabet, ali...“ „Ne krivi svoju advokaticu!“, odvratila je Sara Džejn. „Ti si je poslao.“ „Da, jesam. Ali ako bi mi dozvolila samo da ti objasnim.“ „Držim čas.“ „Dobro.“ Pošto je bio uplašen da je ne izgubi, Dejvid Išag nije hteo da navaljuje.

Izvukavši tvrdu drvenu stolicu ispod jednog stola na dnu učionice, seo je i prekrstio ruke. „Čekaću.“ Čekanje je trajalo dugo. Jedan sat. Dva. Tri. Vrelina je bila nepodnošljiva. Dejvid je skinuo sako i kravatu i, na kraju, cipele. Žudeo je za tim da svuče i košulju natopljenu znojem, ali je osećao da u tom trenutku njegov brzinski striptiz možda neće pomoći da ostvari cilj sa Sarom Džejn. Ionako je imala problema da zadrži pažnju svog odeljenja. Ako je postojalo nešto što mladi Indijci vole, od onih u palatama do onih u udžericama, bila je to dobra sapunska opera. Ovog poslepodneva, direktor Išag elektroniksa im je to priuštio, i čekao kao nestašni đačić da se opravda pred učiteljicom.

Konačno se čas završio. Šinejd i Rejčel su se negde izgubile. Zaljubljene ptičice su ostale same. „Zašto si došao ovde, Dejvide? Šta želiš?“ Bes je izbijao iz očiju Sare Džejn. Dejvid je pažljivo birao reči. „Tebe. Želim tebe.“ „Pod tvojim uslovima.“ Sara Džejn prikupi svoje knjige i poče besno da ih trpa u torbu.

Dejvid joj je dodirnu ruku. „Neću ti dozvoliti da odeš zbog nekog glupog nesporazuma. Želim tebe, Saro Džejn.

Pod bilo kojim uslovima.“

126

Za trenutak je preko njenog lica preleteo pogled pun iskrene tuge. „Ti me čak i ne poznaješ.“ Dejvid se trgnuo, povređen. „Kako možeš da kažeš tako nešto?“ Zato što je to tačno. Zato što ponekad teško prepoznajem i sebe. Ovo je kao da igram neku ulogu, glavnu ulogu u svom životu, ali sam nekako dobila primerak samo polovine teksta. „Ako me zaista poznaješ, znaš da ne dajem ni pet para za tvoj glupi novac.“ „To zaista znam“, pobuni se Dejvid. „Zašto ti je, onda, potreban predbračni ugovor? Isto tako si mogao da mi napišeš pismo sa rečima 'Ne verujem ti'.“ Dejvid se uhvati za glavu u očajanju. „Moje bogatstvo iznosi preko milijardu dolara, Saro Džejn, zar ne? Sviđalo se to tebi ili ne, toliki novac stvara komplikacije. Poverenici, deoničari, poreski odbici. Ja ne mogu tek tako da pobegnem i venčam se, ne uzimajući u obzir svoje obaveze.“ „Pa, sada o njima nećeš morati da brineš, zar ne? Jer se mi nećemo venčati.“ Još od njegove devojke sa koledža, Anastasije, Dejvid nije morao da se bavi tako nerazumnom, tvrdoglavom devojkom. Da ironija bude veća, Anastasija je bila jedina devojka u koju je ranije bio zaljubljen. Ali kad je zatrudnela sa njim, ne samo da je odbila da se venčaju već je rekla da ne želi ništa da ima sa njim, uporno tvrdeći da je „previše nezreo“ da postane otac. Pošto se vratila kod roditelja u Moskvu i rodila devojčicu, prestala je da mu se javlja. Dok se Dejvid oporavio dovoljno da može da leti do Rusije i zahteva da vidi svoju ćerku, Anastasija je nestala. Nije bilo pisma, ni nove adrese, ničega.

Nije hteo da dozvoli da se istorija ponovi. „Za ime boga, Saro Džejn.“ Privukavši je sebi, odbio je da odustane od nje. „Mislio sam da je to ono na šta si ti mislila kad si mi kazala da sredim sve formalnosti'. Nikada mi nije palo na pamet da će te to tako potresti.“ „Ti si mislio da sam ja htela predbračni ugovor?“ „Dokumenta koje ti je Elizabet danas donela nisu ništa neuobičajeno. Ne za čoveka mog položaja. Ali, ako sam pogrešio, žao mi je. Stvarno ti verujem, u potpunosti. I želim da budeš moja supruga.“ Poljubio ju je. Protiv svoje volje, Sara Džejn se pripila uz njega. On je bio tako dobar čovek. Tako čestit. Tako privlačan. Tako jak. Podsećao ju je na nekoga, nekoga koga je morala da zaboravi. Sve je bilo tako zbunjujuće, tako teško razlikovati dobro od zla.

Dejvid joj je šapnuo na uvo: „Molim te, reci da ćeš se udati za mene.“ „Bez predbračnog ugovora?“, odvratila je Sara Džejn šapatom. „Bez predbračnog ugovora.“ Met Dejli je sedeo na lučkom zidu u Pozitanu u Italiji, i čupkao komadiće hleba sa sveže pečene vekne i polako ih jeo. Hleb je bio izvrstan, začinjen ružmarinom i morskom solju, mekan i ukusan, ispod čvrste kore posute semenkama. Met je mogao bez problema da proždere veliki komad, ali je znao da mora da mu potraje.

127

Bio je u Italiji deset dana i zabrinjavajuće brzo mu je ponestajalo novca. Ono što mu je Rakel ostavila posle razvoda jedva da je bilo dovoljno za tablu čokolade herši. Njegova ušteđevina nije moglo da potraje dugo u zemlji koja je naplaćivala dva evra za korišćenje javnog toaleta i gde je benzin izgleda koštao otprilike isto kao i tečna platina. Restorani su za njega bili zabranjena zona. Poslednja dva dana Met je živeo od sendviča sa salamom i vode sa česme, ali mu je u ovom trenutku i meso bilo koje vrste postajalo luksuz pa mu je zato hleb bio jedini obrok. Već je zamenio svoju skromnu sobu u gostionici za hostel, koji je koštao upola cene, ali je izgledao kao tamnica, opremljen zajedničkim tuševima, krevetima na sprat, i sa strogim kućnim redom. I nakon svega toga, nije bio mnogo bliži pronalaženju Lizinog tajanstvenog ljubavnika.

S druge strane, bar su njegovi košmari prestali. Da se Met budio u dva sata ujutru vrišteći Lizino ime, onako kako je to činio u Klerinoj kući, sigurno bi bio izbačen iz hostela.

To je zato što nešto radim, ne sedim zaludan i plačem, ja sam ovde napolju i pokušavam da pronađem tog nitkova, pokušavam da je spasem. To ne znači da Met nije stalno razmišljao o Lizi. Ali je naučio da podeli svoj najstrašniji užas na delove. Svaki sat koji je proveo mučeći sebe time šta joj se moglo dogoditi, ili šta joj se možda događa upravo sada, bio je uzaludno bačen sat.

Ako se i ja raspadnem, ona neće imati nikoga.

Naoružan kopijom slike sa Lizinog kompjutera, Met je posetio svaki hotel u gradu, od lošeg pansiona Kaza Gvilermo do veličanstvenog hotela San Pjetro. „Sve rezervacije su poverljive“, reče oholi recepcioner u San Pjetru. „Ne dajemo obaveštenja o našim gostima, bilo prošlim ili budućim. „Nikada je nisam video“, reče mrzovoljni recepcioner u pansionu Kaza Gvilermo. „Mislim da nisam. Ali će pedeset evra možda osvežiti moje pamćenje“, reče debeli upravnik motela Britanija, trljajući ruke pun nade. Met je oklevao. Bilo je jasno da taj glupan u masnom prsluku ne prepoznaje Lizu. Osim toga, Met nije mogao da zamisli da Liza dolazi da prenoći u kafančini kao što je Britanija, bez obzira na to koliko je malo novca imala.

Pažljivo zamotavši poslednje parče hleba u plastičnu kesu i smestivši ga u ranac, Met se uputio nazad u stari grad. Trebalo je da obavi samo još jedan poslednji razgovor. Ako i tu ne bude rezultata, on će otići iz Pozitana, možda se vratiti u Hongkong i videti šta tamo može da iščeprka.

Pomogla mu je sobarica u San Pjetru. Pošto je prisustvovala kada ga je osorno osoblje na recepciji oteralo, sažalila se na njega i pratila ga do automobila. „Ako vas zanimaju tračevi o gostima koje tražite, treba da popričate sa Mikeleom“, rekla mu je. „Mikele je sve video. Čuo sve tajne.“ Mikele je, ispostavilo se, radio kao barmen u najluksuznijem hotelu Pozitana sve do kraja prošle godine, kada je otpušten zbog sitne krađe. Od tada nezaposlen, imao je ozbiljan problem sa pićem i ozbiljne pritužbe na upravu San Pjetra, zbog čega nije bio pouzdan izvor informacija. Ali ko prosi taj ne bira, i u ovom trenutku, Met Dejli je definitivno bio prosjak, i figurativno i bukvalno.

Mikele je živeo u gradu u zapuštenom apartmanu, iznad trgovca ribom.

128

Met je lako pronašao to mesto. Čak i bez uputstava sobarice iz San Pjetra, verovatno bi po mirisu našao put dotle. Smrad skuše i sardina, izmešan sa znojem i ljudskom mokraćom iz uličice koja je prolazila pored zgrade, bio je toliko loš da je osetio mučninu. „Uđite. Valerija mi je rekla da ćete doći.“ Čovek koji je otvorio vrata bio je mlađi nego što je Met očekivao, i mnogo zgodniji. On je očekivao sredovečnog, pijanog aljkavca, ali osim kratke čekinjave brade i malo zakrvavljenih očiju, Mikele Danijeli je bio u dobroj formi. „Čujem da tražite nekoga.“ „Da.“ U apartmanu, dokazi neurednog života su bili očigledni. Kutije gotove hrane prekrivale su pod, zajedno sa praznim pivskim bocama i starim novinama. Pored kuhinjske sudopere isticala se poluprazna boca viskija. Kako je zdrav, zgodan momak kao ovaj pao tako nisko? Met je uvideo da oseća sažaljenje prema Mikeleu.

Pružio mu je odštampanu Lizinu fotografiju. Barmen je istog časa odgovorio. „Da, poznajem ih. Boravili su oko pet dana.“ „Kada?“, upita Met kao bez daha. „Krajem leta, pre dve godine.“ Leto pre nego što se udala za Majlsa Beringa. „Sigurni ste?“ „Sasvim siguran“, reče Mikele. On izvuče cigaretu iz kutije na stočiću i upali je, duvajući dim Metu u lice. „Nikada ne zaboravljam one sa kojima vodim ljubav.“ Met je oštro udahnuo. Osetio se kao da je udaren u glavu palicom za bejzbol. „One sa kojima vodite ljubav? Spavali ste zajedno?“ Mikele je klimnuo. „Samo jednom.“ Očigledno, bilo je mnogo toga iz Lizine prošlosti što Met nije znao. Odavno je prihvatio tu činjenicu. Ali pomisao da je išla na odmor sa jednim čovekom, zatim uskočila u krevet prvog zgodnog barmena koji je pozove... to ga je pogodilo. To nije bila Liza koje se sećao. „Taj tip je bio kompletan luđak.“ Mikele je nastavio. „Nasilan, izopačen. Sledećeg dana sam bio skroz u modricama, nisam mogao da idem na posao.“ Bilo mu je potrebno nekoliko sekundi da shvati te reči. „Mislite... taj muškarac je bio vaš ljubavnik?“ Mikele se nasmejao. „Naravno! Ja se ne petljam sa ženama, srce. Zar se to ne vidi?“, namignuo je Metu zavodnički, ali se posle nekoliko trenutaka njegovo raspoloženje smračilo. „Siguran sam da se baš on žalio hotelskoj upravi da su mu nestala dugmad za manžetne. Kao da bih želeo da dodirnem njegov smrdljivi nakit posle onoga kako se ponašao prema meni.“ „Samo da razjasnimo. Vi kažete da je muškarac na slici peder?“ „Da, dragi.“ „Ali on se prijavio u hotel sa ovom ženom? Kao par?“ „Uh-uh. Oženjen. Nemojte biti tako zaprepašćeni.“ Mikele se nasmejao. „To se stalno dešava.“ 129

Met se zavali na prljavi, smrdljivi kauč. Posle deset dana tokom kojih ništa nije saznao, dobio je od Mikelea Danijelija više nego što je očekivao. Ako je Danijeli govorio istinu, i Lizin tajanstveni „ljubavnik“ je u stvari homoseksualac, on ne bi mogao biti ubica Azrael.

Kogod je iskasapio te starce, silovao je i njihove žene. On nije upražnjavao seks sa ženama. „Da li se sećate njihovih imena, tog para?“ „Rekao mi je da se zove Luka. Njegova žena ga je zvala drugačije. Franko, Frančesko... nešto italijansko. Nisam saznao njihovo prezime, ali bi u hotelu trebalo da postoji evidencija.“ Ne ona koju će pokazati meni, drugar. Međutim, Interpol bi mogao to lako da sazna, ako Met odluči da bude pošten i podeli informaciju sa Denijem Makgvajerom. Denijev tim takođe ima novca da prati nove tragove, nešto što je Metu Dejliju bolno nedostajalo. Ali je Makgvajer priznao da sarađuje sa inspektorom Ljuom, a inspektor Lju je želeo da optuži Lizu. Razumljivo, to ga je činilo opasnim. Neprijateljem. „Zašto se interesujete za tog tipa?“, Mikele progovori. „Ako vam ne smeta što pitam.“ „Ja sam više zainteresovan za ženu“, reče Met. „Imam razloga da verujem... bojim se da je možda u opasnosti.“ „Ako je još sa Lukom, rekao bih da je to izvesno.“ Mikele zapali drugu cigaretu. Met je zapazio da mu ruka podrhtava. „Taj tip je bio čudan. Jeziv, u stvari. Kad sam ih video za šankom, imao sam osećaj da ga se ona boji, ali tek kada sam sa njim spavao shvatio sam i zbog čega. Iskreno sam mislio da me je mogao ubiti te noći.“ „Da li se sećate još nečega u vezi sa njima, bilo čega što bi mi pomoglo da pronađem tog čoveka? Da li je pričao o svom domu, prijateljima, svom poslu? Da li je ona pričala?“ Mikele je odmahnuo glavom. „Žao mi je, druže. Ništa mi ne pada na pamet.“ Met je ustao sa namerom da krene. Kad je stigao do vrata, Mikele ga je pozvao: ,,Oh! Setio sam se još nečeg. Mada možda nije važno.“ „Da čujem.“ „Ta žena, Lukina supruga. Bila je usamljena, čini mi se. U svakom slučaju, ona se sprijateljila sa drugim gostom, naročito poslednjih nekoliko dana ovde. On je bio jedan stariji čovek, neverovatno bogat, i bio je ovde sam. Sećam se da ju je na bazenu taj stariji čovek upitao odakle je njena porodica. I ona je rekla iz Maroka.“ Met se sledio. „Maroko?“ „Aha. Što je bilo čudno, jer je ta devojka bila isto toliko Amerikanka kao i američka pita od jabuka. Hoću da kažem, ako je ona iz Severne Afrike, ja sam iz Nove Škotske.“ „Da li biste poznali tog starog čoveka ako vam pokažem sliku?“, upita Met drhtavim glasom. „Ne treba mi slika“, reče Mikele. „On je davao izuzetno velike napojnice, pa se sećam njegovog imena. Zvao se Bering. Majls Bering.“

130

DVADESET DRUGO POGLAVLJE

Deni Makgvajer je čvršće stisnuo perjanu jaknu oko sebe i s mukom se probijao kroz hladan vetar dok je koračao prometnim ulicama Kvinsa. Tek je bio kraj septembra, ali je Njujork već zahvatio prvi hladan jesenji period. Iznad Denijeve glave, crvenosmeđe lišće sa smrznutim vrhovima treslo se na hladnom severoistočnom vetru. Na uglu, trojica beskućnika su se šćućurili oko upaljenog metalnog bureta, grejući ruke u rukavicama nad plamenom. Činilo se da samo što nije pao sneg. FBI je Deniju velikodušno posvetio svoje vreme, uloživši veliki napor da mu pomognu da istraži pređašnji život Lize Bering. Ali je to bilo kao da tražite iglu u plastu sena. Kao polaznu tačku imali su samo ono što im je Deni dao Lizinu fotografiju, njenu krvnu grupu, njenu približnu starost (na osnovu datuma rođenja iz njenog pasoša) i niz datuma tokom kojih je možda živela u tom gradu kao dete. „Imaš li nešto o njenoj porodici?“ Deni odmahnu glavom. „Mislimo da je imala sestru, ali nema podataka o tome. Veruje se da su roditelji umrli.

To je sve.“ Pomoćnik direktora je slegnuo ramenima. „To nije mnogo da bi se nastavila istraga.“ „Znam. Žao mi je.“ „Daj mi nekoliko dana i videću šta mogu da uradim.“ Dok je FBI radio, Deni je proveo sledećih četrdeset osam sati jureći po Menhetnu kao pomahnitala loptica za badminton. Obavio je 116 telefonskih poziva u različite srednje škole, a jedina nagrada mu je bilo 116 „žao nam je, nemamo to ime u evidenciji“. Lično je otišao u Sekretarijat za motorna vozila, filijalu Uprave socijalnog osiguranja, sedišta šest komercijalnih banaka i bezbroj administrativnih kancelarija osam velikih bolnica. Poslao je elektronskom poštom Lizinu sliku Tajmsu, Dejli njuzu i Poustu, s nadom da će možda kod nekoga probuditi sećanje, i završio iscrpnu istragu za priču na lokalnim vestima o sestrama iz sirotišta i/ili bilo kakvom vezom sa Marokom i decom. Ama baš ništa.

Potišten i poražen, vratio se u sedište FBI-ja gde je zatekao svog vrednog agenta u sličnom turobnom raspoloženju. „Žao mi je. Ali kao što sam rekao, ovo je veliki grad i u njemu ima mnooogo Liza. I to pod pretpostavkom da je njeno pravo ime Liza. Ti pričaš o nekom anonimnom detetu koje je možda živelo ovde pre dvadeset godina.“ Deni je uzdahnuo. „Hvala za trud.“ „Jedino čega još mogu da se setim jesu mrtvi roditelji. Ako su oni umrli kad je ona bila mala a nije bilo druge familije, možda je bila smeštena u neko sirotište. Sistem dečje zaštite obično ne razdvaja sestre, kada oni odlučuju, pa ako je imala sestru, one su verovatno otišle negde zajedno. Da li želiš broj Njujorške državne službe za decu i porodicu?“ To je bilo sinoć. Posle dugačke noći koju je proveo pretražujući vebsajtove na internetu, danas je Deni pešačio hladnim ulicama Njujorka, svraćajući lično u dečje domove. Oborene glave zbog hladnoće, proverio je GPS na svom telefonu. Skoro je stigao. Bič iz je bila poslednja institucija na njegovom spisku. Mnogo domova je bilo zatvoreno zbog 131

nedostatka sredstava i zbog promene državne politike devedesetih godina kada je prednost data odgoju siročića u porodicama, a ne u institucijama. Opstalo je samo dvanaest sirotišta koja su radila i početkom osamdesetih. Četiri od njih su primala samo dečake. Od ostalih osam, Deni je posetio sedam. Dva nisu imala uopšte nikakvu evidenciju. Od pet sirotišta koja su vodila evidenciju, nijedno nije primilo dve sestre tokom određenih datuma. U jednom je bila smeštena neka Liza, prezime Benington, ali je ona u kaznenom zavodu Luizijane na odsluženju tridesetogodišnje kazne za ozbiljnu oružanu pljačku. Još jedan ćorsokak.

Bičiz u Kvinsu je u gradu bio najveći preostali objekat za tinejdžere bez doma. O većini te dece porodice su prestale da se brinu kad su napunili trinaest godina, i gurnuti su na ulicu ili u ustanove za rehabilitaciju ili hraniteljske domove. Ružna viktorijanska zgrada od crvene cigle sa malim prozorima i zastrašujućim crnim ulaznim vratima, Bičiz je podsećao Denija na nešto što biste mogli sresti u nekom Dikensovom romanu. Kada je ušao, međutim, unutrašnjost je bila uređena iznenađujuće veselo. Neki umetnik-početnik je sprejom svetlih boja nacrtao ukrasne pruge u stilu grafita na zidu prijavnice. Kroz dvostruka staklena vrata na kraju hodnika Deni je video grupu mladića okupljenih oko stonog fudbala dok je duga grupa, gde su većinom bile devojke, gledale reprizu Američkog idola na državnoj televiziji, dobacujući glasno ali dobroćudno prema ekranu.

Viđao sam i gora mesta za odrastanje, pomisli Deni, misleći na ulice istočnog LA gde je radio kad mu je bilo dvadeset i nešto godina, ili čak i na siromašne predele Liona. Možda su ovi klinci imali sreće. „Gospodin Makgvajer? Ja sam Kerol Bingam, direktorka. Da li biste hteli da odemo u moju kancelariji?“ U ranim četrdesetim godinama, sa kratkom plavom kosom, lepog pre nego konvencionalno slatkog lica, zategnutog tela, u elegantnom vunenom kompletu en tejlor, Kerol Bingam je izgledala profesionalno i organizovano. Bila je očigledno više administrator nego majčinski tip, ali je možda to i trebalo deci ovog uzrasta.

Deni je objasnio svoju istragu. Bio je na mukama da istakne da žena za kojom traga nije neminovno osumnjičena za ubistvo, niti zaista za bilo kakav zločin, već da je ona veza između četiri izuzetno jeziva ubistava.

Kerol Bingam izvuče tešku metalnu fioku iz velikog, staromodnog ormana za kartoteku u uglu. „Kompjuterizovani smo od 1999. pa nadalje“, objasni ona. „Pre toga, za te godine o kojima pričate, sve informacije koje imamo jesu ovde.“ „Nikada niste dali da neko unese to u vaše elektronske datoteke?“, upita Deni, utučeno gledajući gomilu nesređenih dokumenata sa zavrnutim uglovima.

Kerol Bingam se slatko nasmešila. „Da li se prijavljujete za taj posao? Slušajte, vi ste u pravu, naravno. Treba da sredimo naša stara dosijea. Ali je činjenica da nemamo ni sredstava ni vremena.“ Bacila je pogled na zidni sat. „Imam sastanak sa nekim birokratama iz Olbenija za deset minuta u glavnom holu. Da li biste mogli da prečešljate svu tu dokumentaciju sami?“ „Svakako“, zahvalno reče Deni. „Nadam se da ću uskoro napustiti ovo mesto.“ Ispostavilo se da je to uzaludna nada. Zapanjujuće je koliko mnogo papira može da se nagura, stisne, savije i nabije u jednu jedinu metalnu fioku. Krštenice, zdravstveni 132

kartoni, policijski izveštaji i izveštaji socijalnih radnika ležali su tik uz privatna pisma, dečje crteže, pa čak i stare omote čokoladica. Ništa nije bilo označeno, i mada je na nekim službenim dokumentima postojao datum, činilo seda niko nikada nije uložio nimalo bar površnog truda da dovede papire u bilo kakav red.

Posle dva beznadežna časa, jedno dete je ušlo i donelo Deniju toliko priželjkivanu šolju kafe. Imao je oko šesnaest godina, visok i mršav, nezgrapan i sa teškim aknama koje su pokrivale dobru trećinu njegovog lica. Ali je gledao Deniju u oči kad je govorio uvek dobar znak i mogli ste videti po njegovoj skeletnoj strukturi da će odrasti u zgodnog mladića. „Gospođa Bingam je rekla da pitam da li bi vam trebala pomoć.“ Deni je podigao pogled sa gomila papira. „Ne, u redu je. Kad bih znao šta tražim, možda. Ali nema svrhe da obojica traćimo vreme.“ „To je sve materijal iz osamdesetih, zar ne?“, reče dečak. Deni klimnu glavom. „Da li ste videli stare godišnjake? Ako ništa drugo, bar će vas nasmejati. Odeća je bila, takoreći, tragična.“ Uzevši stolicu, dečak se popeo na gornju policu visokog ormana i izvukao gomilu crnih fascikli, bacivši ih na pod ispred Denija uz glasan tresak. „To se drži odvojeno?“ „Mmm, svakako“, reče dečak, pomalo zbunjen. „Ne zvanično. Pomalo je tužno, čini mi se, ali ih ponekad koristimo da igramo vruće ili hladno'. Znate taj veb-sajt, gde stavite svoju sliku, a deca mogu da glasaju koliko ste privlačni? Ovo je neka vrsta blede verzije toga. U svakom slučaju, ovo su oni iz osamdesetih.“ Dečak je otišao, a Deni je počeo da prelistava ovo novootkriveno blago. Nije on stvarno očekivao da vidi fotografiju tinejdžerke Lize Bering kako mu se smeši. Šanse za tako nešto su hiljade prema jedan. Ali su to bar bile slike, sa imenima, slike stvarne dece.

Priličan broj godina je nedostajao. Knjige su skakale sa 1983. na 1987. i opet sa 1989. na 1992. Tek kad je otvorio deveti godišnjak, ugledao ju je.

Slika je bila stara, a odeća upravo onako staromodna kao što je dečak rekao da će biti.

Lice koje je buljilo u Denija bilo je mlađe nego što ga je zapamtio, naravno, i manje doterano. Zubi nisu bili sasvim pravi, a kosa je bila puštena i dugačka. Ali je to bilo lice koje Deni Makgvajer neće nikada zaboraviti. Dugačak, orlovski nos. Kraljevska krivina usana, arogantan sjaj u ažurnim očima. Ispod fotografije, neka ženska ruka je kasnije nažvrljala reč VRUĆE sa nekoliko znakova uzvika.

Bio je vruć, čak i tada. I bio je svestan toga.

Glavni snimak je imao natpis Frensis Mansini Najverovatnije će uspeti u Holivudu! Ali, Deni Makgvajer ga je znao pod drugim imenom.

Lajl Renalto.

Kler Majkls je mnogo razmišljala pre nego što je obavila telefonski poziv. Osećala se krivom, ali je morala nešto da preduzme. Bila je očajnički zabrinuta zbog svog brata, i nije imala pojma kome drugom da se obrati. Okrenula je broj. „Halo?“ oglasio se Deni Makgvajer izuzetno vedro. Iz nekog razloga, to je pomelo Kler. „O, halo“, promucala je. „Ovde Kler Majkls. Dejlijeva... znate. Upoznali smo se.“ ,,U Los Anđelesu, naravno. Vi ste Metova sestra“, reče Deni ljubazno. „Tako je. Da li vam se javljao sa nekim vestima?“ 133

To je zapanjilo Denija. Zašto bi mu Kler postavila takvo pitanje? Zar Met ne boravi u njenoj kući?

Pošteno govoreći, u tom trenutku Deni nije imao ni najmanju želju da razmišlja o Metu Dejliju. Pošto je nabasao na sliku Lajla Renalta sliku Frenkija Mansinija u godišnjaku doma Bičiz ranije tog dana, potražio je Kerol Bingam veoma uzbuđen. Direktorka ga je upoznala sa Marijan Vejts, članom osoblja u tom objektu i jedinom koja je radila i u vreme kad je Mansini bio tamo.

Deni nije očekivao mnogo od gospođe Vejts, ali se ispostavilo da stara dama ima enciklopedijsko pamćenje, i bila je u stanju da pokaže još jedno lice iz godišnjaka, nekoga ko je poznavalo Mansinija veoma dobro. „Bili su nerazdvojni, njih dvojica.“ Ime mu je bilo Viktor Dublenko. Kratak telefonski poziv upućen NYPD-ju otkrio je da oni poznaju Dublenka veoma dobro, kao podvodača i povremenog dilera, živ je, trenutno je van zatvora i živi u Kvinsu, ni šest ulica od Bičiza, gde je Deni stajao baš tog trenutka. Deni se upravo spremao da krene prema Dublenkovom stanu kad je Kler pozvala.

Nerado, on usmeri pažnju ponovo na Meta Dejlija. „Ne, nisam čuo ni reč od njega od kad sam ga video kod vas. On nije tamo sa vama?“ „Da je ovde sa mnom, ja ne bih zvala, zar ne?“, odbrusi Kler. „Izvinite, nemam nameru da vama to prebacim. Ali sam zabrinuta zbog njega. Sinoć mi je ostavio govornu poruku koja bukvalno nema nikakvog smisla.“ „Da li je rekao gde se nalazi?“ „Da. On je u Italiji.“ „Italiji?“ „Aha. Obala Amalti. Rekao je da ima neki trag u vezi sa čovekom koji je možda oteo Lizu. Da budem iskrena prema vama, iznenađena sam da je imao dovoljno novca za avionsku kartu. Sam bog zna kako on tamo preživljava.“ Deni oseti zebnju oko srca. Met mu se zakleo da neće to raditi, da neće ići da juri tog manijaka sam. Sada kad su policijske snage Interpola zvanično odobrile operaciju Azrael, ni najmanje mu nije trebao mentalno nestabilni Met Dejli, koji se ponaša kao slon u staklarskoj radnji, ometa potencijalne svedoke i, koliko on zna, zadržava ključne dokaze. Nije pomenuo italijanski „trag“ kad se sastao sa Denijem. „Da li je rekao još nešto?“ „Rekao je mnogo toga, ali kao što sam kazala, pričao je nepovezano. Rekao je da Lizin ljubavnik nije njen ljubavnik. On je peder. Rekao je da je njega upoznala pre nego što je srela Majlsa, što iz nekog razloga on smatra značajnim, ali da on 'ne bi mogao biti Azrael', da ste vi i ostali policajci na pogrešnom tragu. Ko je dovraga Azrael?“ „Niko“, reče Deni. „To je šifrirano ime. Ne brinite zbog toga.“ I on je takođe bio zabrinut za Meta, i lično i profesionalno. „Zahvalan sam vam što ste me pozvali“, rekao je Kler. „Sada sam krenuo na jedan važan sastanak, ali ću kasnije probati ponovo da stupim u dodir sa vašim bratom. U međuvremenu, ako čujete još nešto, bilo šta...“ „Obavestiću vas. On nije... on nije u opasnosti, zar ne?“

134

Deni je mogao da oseti zabrinutost u njenom glasu. „Ne“, slaga on. „Mislim da nije. Pozvaću policiju u Amalfiju, za svaki slučaj. Zamoliću ih da obrate posebnu pažnju na njega.“ Razgovor sa Kler Majkls ga je zamarao. Da li je Met Dejli zaista došao do korisnog traga u vezi sa Lizinim ljubavnikom? Bez razgovora sa njim, bilo je nemoguće reći koliko je od onoga što je ispričao sestri stvarno, a koliko izmišljotina njegove grozničave, brigom izmučene mašte. Dok je Deni stigao do Dublenkovog stana, tok njegovih misli je bio beznadežno zbrkan.

Lajl Renalto. Frenki Mansini. Kakvu vezu bi dečak sa fotografije u godišnjaku mogao imati sa Italijom i Lizom Bering? Zašto je Deni uopšte ovde?

Pet minuta kasnije, izgledalo je da Viktor Dublenko postavlja sebi to isto pitanje, besno gledajući u Denija iz svoje prljave fotelje La-Z-Boy. „Nemam ništa da kažem.“ Dublenkova dnevna soba je bila odvratna, smrdljiva, vlažna i sa razbacanim flekavim jastucima, iglama, uvenulim stabljikama marihuane i dopola pojedenom hranom po tanjirima. Dalje niz hodnik, dve spavaće sobe su bile čistije. Klijenti su očekivali određeni nivo higijene, i Viktor Dublenko se pobrinuo da to obezbedi. Spavaće sobe su bile za posao. Ali što se njega tiče, Viktor je bio sasvim zadovoljan da živi u brlogu. „Ne volim policajce.“ Deni Makgvajer je slegnuo ramenima pomirljivo. „Ja ne volim makroe. Ali hej, šta da se radi? Svako od nas je profesionalna opasnost po onog drugog.“ Viktor Dublenko se nasmeja, šištećim, grlenim zvukom koji se brzo pretvorio u suvi kašalj. Izvukavši maramicu iz džepa, on pijunu nešto gadno u nju i ponovo je zabi u džep. „Znači, mi se ne volimo. Ali ipak možemo da obavimo posao, zar ne? Ti platiš, ja pričam.“ Baš tada je veoma mlada, veoma mršava devojka u šorcu i majici ušla u sobu potpuno pometena. Viktor Dublenko je zarežao prema njoj i ona je izjurila kao uplašena buba. Jadno dete, pomisli Deni. Nije mogla imati više od petnaest godina. Povraćalo mu se zbog ološa kakav je Dublenko. Ali je podsetio sebe zbog čega je došao, koliko mnogo života možda zavisi od Dublenkovih informacija, i ugrize se za jezik. Izvukavši svežanj pedesetica iz džepa jakne, liznu prste i teatralno ih izbroja pre nego što ih je pažljivo vratio. „Više volim 'ti pričaš, ja platim', ako tebi ne smeta, gospodine Dublenko.“ Ne skidajući pogled sa džepa s novcem, makro reče ravnodušno: „Pa, šta želiš da znaš?“ Deni mu pruži sliku iz godišnjaka. „Da li se sećaš ovog tipa?“ „Gospode!“ Dublenko se nasmeja, otkrivajući niz iskrivljenih uglavnom zlatnih zuba. „Frenki Mansini, čoveče. Odakle ti ovo, jebote?“ Vratio se kašalj još žešće. Deni Makgvajer sačeka da Viktor iščisti pluća uništena duvanom. Pokušavao je da dođe do daha kao riba na suvom. „Iz Bičiza, bio sam ranije tamo. Neka Gospođa Vejts je pomenula da ste ti i Frenki bili štićenici doma između 1986. i 1988. i da ste bili bliski. Da li je to tačno?“ 135

Zelene oči Viktora Dublenka se skupiše. „Gospođa Vejts. Stara kučka je još živa?“ „Da li je to tačno, gospodine Dublenko?“ Viktor klimnu glavom. „Znate mnogo o mojoj prošlosti, detektive. Polaskan sam.“ Deni se nije trudio da sakrije svoj prezir. „Pošteno govoreći, nisam zainteresovan za tvoju prošlost. Interesuje me Frenki Mansini.

Kada si ga poslednji put video?“ Dublenko je odmahnuo glavom. „Pre mnogo vremena, čoveče. Godinama, previše mnogo godina. Možda dvadeset?“ „Gde?“ „Baš ovde, u Njujorku. Premešten je u drugi dom godinu dana pošto je napravljen snimak i neko vreme smo bili u kontaktu. On je zatim dobio posao negde na zapadu i to je bilo to.“ Negde na zapadu. Los Anđeles... Gde je on postao Lajl Renalto i upoznao Anđelu Džejks... Gde je sve počelo. „Nije se od tada javljao?“ „Mi nismo baš bili prijatelji za dopisivanje“, Dublenko se podrugljivo nasmeja. ,,I, zbog čega ga juriš? Uradio je nešto loše? Opljačkao banku?“ „Da li bi te iznenadilo da jeste?“ Dublenko se za trenutak zamislio. „Aha, bi, ustvari. Uvek sam smatrao da će daleko dogurati.“ „Zašto si tako mislio?“ „Pa, pre svega, bio je pametan. Strani jezici, matiš, nije bilo ničega što to dete nije moglo da uradi. A uz to, samo ga pogledajte. Sa ovakvim licem, život vam je lak.“ Ove reči su se mogle protumačiti kao ogorčenje, ali nije bilo ozlojeđenosti u Dublenkovom glasu. U stvari, sasvim suprotno. Zvučao je zadivljeno. Nostalgično. Čak, nežno. „Lak na koji način? Misliš da je imao uspeh kod devojaka?“ Cerenje se proširilo preko Dublenkovog lica kao u žabe. „Frenki nije bio zainteresovan za devojke, detektive. To nije bio njegov tim, ako znate na šta mislim.“ Jeza je prohujala niz Denijevu kičmu. Šta mu je Kler Majkls rekla o pozivu Meta Dejlija iz Italije? „Lizin ljubavnik nije bio njen ljubavnik. On je bio peder. On ne bi mogao biti Azrael. Na pogrešnom si tragu.“ „Sada, time ne bih hteo da kažem da devojke nisu bile zainteresovane za njega. Kučke su bile svuda oko njega kao muve. I kao što sam rekao, Frenki je bio pametan. Upotrebio je tu moć u svoju korist.“ Deni je pomislio na Lajla Renalta, kako je prokrčio svoj put u život Anđele Džejks, kako ju je naveo da mu veruje, možda je namamio u smrt. „Koristio ih na koji način?“

136

„O, pa znate. Pridobijao je devojke da obavljaju neke stvari za njega, daju mu poklone, štite ga kad bi prekršio kućni red. Mala sranja kao to. Ali nije nikada uživao u ženama, ako shvatate o čemu pričam.“ Denija je počela da zamara Dublenkova preterana 'finoća'. „Shvatam, Dublenko. Frenki je bio peder.“ „Aha, bio je peder, tačno, ali je to bilo više od toga. Osećao sam da su mu žene bile odbojne. Ne samo seksualno, već kao ljudska bića. Osim Princeze, naravno.“ „Princeze?“ Dublenkov izraz je postao ozlojeđen. „Princeza Sofija. Tako ju je zvao. Jebeš ga, kako joj je bilo pravo ime. Frenki je bio potpuno opsednut njom.“ „Vređalo te je njihovo prijateljstvo?“ „Ah, kako god.“ Dublenko odmahnu rukom sa omalovažavanjem. „To je bilo sranje, to je sve. Sećam se da mi je Frenki pričao da je ona potomkinja marokanske kraljevske porodice. Kako da ne. Zbog toga je završila izbačena na smetlište u Bruklinu, jelda?“ Deni je oklevao. Nešto što je Dublenko upravo rekao, podsetilo ga je na nešto, ali nije mogao da se seti na šta. „Ja sam otišao iz Bičiza pre nego što je Sofija došla tamo, ali sam je jednom sreo, baš pre nego što je Frenki napustio grad, i ona je takođe bila dragocena mala kučka. Čuo sam da ju je, pre nego što je upoznala Frenkija, muško osoblje njenog prethodnog doma obično dodavalo ukrug kao jednu od onih lutkica što se naduvavaju. Davali su joj ga u njeno kraljevsko dupe.“ Viktor Dublenko se razvratno nasmejao toj uspomeni. „Ona je bila samo još jedna gadura, polovna roba, ali je Frenki odbijao to da prizna. Zvao ju je 'moja princeza'.

Kao da je bacila neke čini na njega.“ Kad je zaključio da mu je Dublenko rekao sve što zna, Deni mu je platio i uhvatio taksi nazad do svog hotela. Sada je već bilo mračno i izuzetno hladno napolju. Povukavši se u toplo gnezdo svoje sobe, zaključao je vrata, bacio svoje zabeleške, magnetofon i akten-tašnu na krevet i proverio poruke. Ništa zanimljivo. Pošto je kratko razgovarao sa Selin treću noć zaredom Deni je morao da ostavi svojoj ženi poruku na zvučnoj pošti koliko je voli, koliko mu nedostaje i još jednom bezuspešno pokušao da stupi u vezu sa Metom Dejlijem, on okrenu broj Kler Majkls. „Taj momak peder koga je Met spominjao, Lizin ljubavnik. Da li vam je rekao njegovo ime?“ „Mislim da nije“, odgovori Kler. “O, sačekajte. Možda je rekao nešto onako usput, Franko? Frančesko? Da li je to moguće?“ Kad je završio razgovor, Deni svuče odeću i uskoči pod tuš. Uz mlazeve tople vode koji ga udaraju uvek mu je bilo lakše da razmišlja. Osećao je kao da mu je danas dato mnogo delića slagalice. I kad bi samo nekako mogao da vidi kako se oni uklapaju zajedno, možda bi imao odgovor na tu zagonetku. Problem je bio u tome što to nisu delići koje je on tražio.

Došao je u Njujork u potrazi za informacijama o prošlosti Lize Bering. Umesto toga je saznao mnogo o Lajlu Renaltu. Samo što nema Lajla Renalta, postoji samo taj Frenki Mansini. Frenki Mansini... koji je bio peder... tako da on ne može biti silovatelj-ubica Azrael, zar ne? ... ali koji jeste očigledno povezan sa Lizom Bering. Mada ne kao njen ljubavnik. Baš 137

kao što Frenki nije bio ljubavnik „princeze Sofije“, ma ko da je ona bila. Baš kao što Renalto nije bio ljubavnik Anđele Džejks. Sve je povezano, ali je svaka veza imala pun krug i vraćala se samoj sebi, a nije povezivala žrtve.

Liza... Lajl... Frenki.

Liza... Anđela... Sofija. Šta ja to ne vidim?

Nisu samo ljudi obrtali pun krug već i mesta. Njujork, LA, Hongkong, Italija, Njujork. I Maroko. To je to. Dublenko je kazao da Frenkijeva princeza Sofija potiče iz Maroka, tu su i Met Dejli i Liza nameravali da pobegnu, pre nego što je Liza nestala.

Da li je Maroko važan, ili je samo slučajnost? Denija je bolela glava. Pošto se obrisao, seo je na krevet i ponovo pogledao fotografiju Frenkija Mansinija u godišnjaku Bičiza. Lajl Renalto mu se podrugljivo smejao. Frenki je bio mlađi od Lajla, sa licem mnogo svežijim i zaobljenim. Pa ipak, uprkos razlikama očigledno je to isti čovek.

Instinktivno, ne znajući zapravo zašto, Deni uključi svoj kompjuter i pronađe sliku Lize Bering koju mu je dao inspektor Lju, onu koju je dao NYPD-u i različitim agencijama i organizacijama u gradu, ali sa kojom nije imao mnogo uspeha. Dugo je zurio u Lizino lice, skoro kao da je očekivao da progovori, da otkrije svoje tajne. Konačno, usredsredio se na njene oči, oči koje su omađijale Meta Dejlija i verovatno Majlsa Beringa pre njega i doprinela da postane senka onog čoveka koji je bio ranije. Podsetile su Denija na druge oči koje je video. Oči koje je video na nekom drugom mestu. Oči koje je video pre mnogo vremena.

Iznenada, setio se svega. Bukvalno mu je piljila u lice.

Dok mu je srce tuklo luđački, Deni Makgvajer uze telefonsku slušalicu.

Kako sam mogao da budem tako slep?

138

DVADESET TREĆE POGLAVLJE

Inspektor Lju pogleda u upravnika hotela sa gađenjem. Čovek je bio ćelav, očigledno neobrazovan i bolesno debeo, nabio je salo u sivo odelo od poliestera za dva broja manje od njegove veličine i toliko sjajno da je bilo skoro srebrno. Pa ipak on je rukovodio jednom od najskupljih ustanova u Sidneju, hotelom sa pet zvezdica čiji su gosti bili rok zvezde i političari. Na svetu nije bilo pravde. „Sasvim ste sigurni da je to bila ona?“ „Slušaj, drugar“, šištao je upravnik, vraćajući fotografiju Lize Bering. „Ja možda nisam Stiven Hokins, u redu, ali umem da prepoznam neko lice. Posebno tako prelepo lice. To je deo mog posla.“ Počeša se ispod pazuha nesvesno. „Ima tome već nekoliko meseci. Stejsi na spratu ima iste podatke za vas. Prijavila se sa nekim čovekom, zgodnim momkom, ali je ona platila račun. Sasvim sam siguran da su rezervisali pod prezimenom Smit.“ „Vi ne proveravate pasoše svojih gostiju?“ Upravnik je frknuo podrugljivo. „Mi nismo prokleti FBI, gospodine Lju.“ „Inspektore Lju“, odvrati Lju hladno. ,,I bez uvrede, ali mi nismo ni kineska policijska država“, nastavio je debeli Australijanac, ne obazirući se. „Kada bih počeo da njuškam okolo zbog svake gospođe i gospodina Smita koji se ovde prijave, uskoro bih ostao bez posla, ako dozvolite.“ „Ko je platio račun?“ „Ona je to uradila, cura. U kešu.“ „Ali nisu ostavili novu adresu, ni adresu za izmirenje kreditne kartice, ništa?“ „Kao što sam već rekao, mislim da nisu, ali proverite kod Stejsi. Ona je oči i uši ovog mesta, ako shvatate šta hoću da kažem.“ Stejsi je bila krotka ženica, poput miša, u šezdesetim godinama, koja je potvrdila sve što je njen šef već rekao inspektoru. Gospođa Smit je platila u gotovini. Ne, nije uopšte pominjala buduće planove, bar ne na recepciji. Gospodin Smit je bio „tih“ i „zgodan“. Stejsi je odbila da nagađa njegove godine. „Želeo bih da vidim njihovu sobu.“ Apartman je bio veličanstven, čak i prema standardima ovog luksuznog hotela. „Gospođi Smit“ su sigurno bila potrebna kolica sa novcem da plati jednonedeljni boravak ovde. Međutim, Liza Bering je mogla to sebi da priušti, tim pre što je jedva čekala da potroši novac svog starog. Inspektor i njegovi ljudi su pretražili sobe zbog otisaka prstiju, dlaka, ili drugih forenzičkih dokaza, ali posle dva meseca i bog zna koliko gostiju posle njih, a da se i ne pominje da hotelsko osoblje dva puta dnevno čisti, nisu imali mnogo nade.

Razgovarali su sa svakom sobaricom, sa domarom, osobljem u baru i restoranu i sa nekim po imenu Lijana, u sauni gde je Gospođa Smit koristila hotelsku masažu kamenom. „Činilo mi se da je bila previše emotivna, iskreno govoreći“, prisećala se Lijana, lepršajući teškim veštačkim trepavicama prema inspektoru i skoro ga gušeći velikom

139

količinom parfema kalvin klajn. „Bila je tužna za vreme tretmana, toga se sećam. Ali gosti su često takvi. Toliko toga se oslobodi kad dođete do ovih meridijana, znate na šta mislim?“ „Da li je rekla možda šta je brine? Bilo kakva informacija nam može biti od koristi.“ Lijana je razmišljala o tome. „Nije. Ali rekla bih da je to problem sa muškarcem. Videla sam je sa njenim mužićem u predvorju nekoliko puta i on ju je uvek držao za ruku ili je dizao galamu oko nje, ali se činilo da ona ne mari za to. Ona ga je stalno odbijala.“ Do kraja dana, inspektor Lju je bio razočaran. Lično je doleteo u Sidnej, jer je na australijskom terenu uspeo da se dočepa jedinog čvrstog dokaza, posle drugog pokušaja gospođe Bering da pobegne od zakona, da je (a) živa, i (b) da je slobodan strelac, a ne zaključana u jazbini nekog seksualnog prestupnika, kao što su neke grupa mekog srca izgleda verovale. Ali putovanje je bilo promašaj. Nije otkrio ništa što nije mogao da sazna posle desetominutnog razgovora iz Hongkonga.

Ostavivši trojicu ljudi da završe prikupljanje fizičkih dokaza, on se spremao da krene. „Jedan naš šofer vas može odvesti na aerodrom“, ponudio je debeli upravnik velikodušno. „Ako treba da napustite Sidnej, onda to treba da uradite sa stilom.“ Sedeći na luksuznom zadnjem sedištu limuzine, Lju je razmišljao o činjenici da Liza Bering i njen ljubavnik uvek uspevaju da budu jedan korak ispred njega. Mogli biste se kladiti u poslednji hongkonški dolar da su oni napustili Sidnej sa stilom. Iznenada mu nešto pade na pamet. Kucnuo je na prozor koji je delio putnike od vozača, koji se odmah spustio. „Postoji dugme za poziv, drugar, ako želiš. Vidite tu konzolu, tu sa leve strane?“ Ali inspektora Ljua nisu interesovala dugmad niti konzole. „Koliko šofera zapošljava hotel?“ „Nas šestoricu.“ „I da li vodite evidenciju svojih putovanja? Koji gosti gde odlaze?“ „Postoji dnevnik, aha. On je u kancelariji.“ „Okreni automobil.“ „Ali... vaš avion. Čini mi ste da ste rekli da poslednji avion za Hongkong...?“ „Okrenite!“ Stejsi u kancelariji je bila zaprepašćena što vidi da se namćorasti kineski policajac vratio tako brzo. „Inspektore, mislila sam da ste rekli da...“ „Potreban mi je dnevnik vozača“, reče Lju. Dao joj je datume. „Moram da znam ko je vozio bračni par Smit na aerodrom.“ „Ne koriste svi naši gosti limuzinu“, upozorila ga je žena. „Većina se odjavi bez ičije pomoći.“ Ali je Lju nije slušao. Ugledao je ime. Smit, 20 minuta posle ponoći, Marko. „Moram da razgovaram sa Markom. Ovog trenutka.“ „Nažalost, to nije moguće“, reče Stejsi uznemireno. “Marko je na odsustvu zbog porodičnih problema. Majka mu je umrla pre nedelju dana.“ Inspektor Lju nije imao mnogo obzira prema Markovoj majci.

140

„Dajte mi njegovu adresu.“ Marko Bruneli je bio u donjem vešu i isflekanom prsluku kad su kineski policajci zakucali na njegova vrata. U stvari, više su lupali nego kucali. „Mogu li da vam pomognem, gospodo?“ Marko je uznemireno progutao knedlu, misleći o tajnom skladištu marihuane koje se nalazilo na njegovom noćnom stočiću, o svom propustu da plati prošlogodišnji porez i o incidentu sa igračem poloa u noćnom klubu Blašiz koji se desio prošlog meseca. S tim da ovo poslednje nije bilo njegova greška. „Vi radite u hotelu Haksli kao vozač?“ „Tako je. Na odsustvu sam. Vidite, u pitanju je moja majka. Ona...“ „U subotu, šesnaestog ujutru, vozili ste bračni par Smit na aerodrom. Da li se sećate?“ „Smit.“ Marko se namrštio. „Smit, Smit, Smit.“ Policajac mu je pružio fotografiju veoma zgodne crnokose žene. „O, ona. Aha, nje se sećam. I njenog muža. Aha, u pravu ste, ja sam ih odvezao na aerodrom. Zašto?“ „Da li ste saznali gde su nameravali da lete?“ „Znate, to je smešno“, reče Marko, mnogo opuštenije sada kad je shvatio da policija juri te goste, a ne njega. „Uobičajeno, putnici su brbljivi u zadnjem delu automobila, naročito Amerikanci. Oni žele da pričaju o tome kako su imali divan boravak, gde idu dalje, sve te koještarije. Ali ovo dvoje su bili ćutljivi kao na groblju. Nisu rekli ni reč.“ Inspektor Lju je osećao kako njegove nade blede. „Ali, pošto sam ih iskrcao, pri povratku u grad, primetio sam da je onaj čovek zaboravio akten-tašnu na zadnjem sedištu. Tako da sam, razumljivo, pojurio nazad, i trčeći ušao u terminal. Taj čovek je bio tako srećan što me vidi, pa me je zagrlio i dao mi napojnicu od dvesta dolara. Baš su bili pred ukrcavanjem. Zbog toga se sećam gde su leteli.“ Marko se široko osmehnuo. Inspektor Lju nije mogao da podnese neizvesnost. ,,U Indiju, u Mumbaj“, objavio je vozač ponosno. „Da li je to sve što ste želeli da znate?“ Klod Demarten je provodio jedno izuzetno prijatno poslepodne na poslu. Kancelarija tima Azrael, duboko u utrobi upravne zgrade Interpola, u početku je bilo odeljenje bez prozora. Ali zahvaljujući Deniju Makgvajeru, prerasla je u nešto kao srećan momački stan, upotpunjen mekanim kaučima, tablom za pikado i malim frižiderom natrpanim do vrha jeftinom, visokokaloričnom američkom hranom, koja je Klodu bila zabranjena kod kuće. Što je još bolje, danas je Klod sam raspolagao utvrđenjem. Rihard Smeško Sturi je bio odsutan poigravajući se negde sa svojim statističkim projekcijama, šef je bio u Sjedinjenim Državama, a tri mlađa detektiva su bila u Londonu i, kako je Deni Makgvajer optimistički opisao, pokušavali su „ofanzivom šarmiranja“ da navedu Skotland jard da sa njima deli više informacija iz dosijea o Pirsu Henliju.

Do sada, posle kratkog sređivanja baze podataka i kodiranog poziva prosleđenog banci Didijea Anžua u Parizu, kucanja nekih preostalih sitnica, Klod je pobedio sebe tri puta u pikadu, uživao u omiljenoj video-igrici i pojeo dve velike kese smokija, što je, verovatno, zvanično bio zločin u izvesnim delovima Francuske. Zato je, kad je telefon zazvonio, odgovorio veoma razdragano.

141

„Interpol, odsek Azrael. Kako mogu da vam pomognem?“ „Dajte mi vezu sa Makgvajerom.“ Klod Demarten je poznao glas inspektora Ljua. Neveseo kao i uvek, danas je u njegovom glasu bilo i nestrpljenja pomalo uzbuđenja, pomalo ljutnje što Klod nije ranije čuo. „Hitno je.“ „Nažalost, pomoćnik direktora Makgvajer nije u kancelariji ove nedelje. Na putu je.

Mogu li ja da vam pomognem? Ja sam policajac Klod Demarten.“ „Ne.“ „Pa, onda možda mogu da mu prenesem poruku. To je inspektor Lju, zar ne? Iz Hongkonga?“ Lju je ćutao. Nije želeo da razmenjuje šale sa ovim francuskim majmunom. On je želeo da razgovara sa vođom tima. Sa druge strane, imao je veoma važnu informaciju da saopšti. „Da li ste uspeli nešto da saznate u Australiji?“, nastavljao je Demarten. „Budite sigurni da ću, čim nam se javi Makgvajer, nastojati da se javi i vama. Ali, ima li nečega što tim treba da sazna? Kako možemo mi da vam pomognemo?“ „Recite Makgvajeru da su oni u Indiji“, reče Lju kratko. „Ako želi da sazna više, može da digne prokletu slušalicu.“ Veza se prekinula.

Indija. Demarten je razmišljao o tome kako se novosti sasvim dobro uklapaju u teoriju Riharda Sturija gde će Azrael udariti sledeće. Taj Nemac je već bio samouveren.

Posle ovoga će biti nepodnošljiv. Pre nego što je uspeo da uzme slušalicu da pozove Makgvajera, telefon je opet zazvonio. „Azrael“, reče Demarten, ovog puta zvaničnije. „Zdravo, Klode. Ja sam.“ „Šefe. U pravi čas. Slušajte, upravo je zvao Lju.“ „Nema veze to“, reče Deni Makgvajer odsečno. „Treba da mi pošalješ elektronskom poštom najjasnije slike koje imamo, svih udovica. Samo snimke lica.“ „Svakako, uradiću to. Ali što se tiče Ljua. On želi da ga hitno pozovete.

On...“ „Odmah, Klode. Čekaću pored laptopa.“ Deni Makgvajer prekide vezu. Šta se događa sa tim detektivima koji su velike zverke? Zar niko više nema vremena da ti dozvoli da završiš rečenicu?

Na krevetu u svojoj hotelskoj sobi, Deni je gledao u kompjuter.

Jedan minut. Pet minuta. Deset. Kog đavola? Koliko je potrebno da se učita i pošalje nekoliko vašljivih digitalnih fotografija?

Kada je na kraju začuo dugo očekivan zvuk za novu poruku u njegovom šifrovanom direktorijumu Azrael, Denijevo srce poskoči, a zatim se steže kad je video da nema priloga. „Slike slede“ napisao je Klod Demarten. „Usput, poruka inspektora Ljua je bila: 'Oni su u Indiji'. Treba odmah da ga pozovete.“

142

Indija. To je zaista bila dobra vest. Takođe, i Demartenova upotreba reči oni. To je značilo da je Liza Bering živa i da je sa... kim? Frenki Mansini? Deni će pozvati Ljua za trenutak i dobiti celu priču. Samo kad mu Klod pošalje te proklete slike.

Konačno, posle onoga što mu se činilo kao milenijum, a u stvari je potrajalo samo jedan i po minut, veliki fajl je dospeo u Denijevu poštu. Naziv poruke je bio UDOVICE. Drhtavom rukom Deni kliknu da je otvori.

Tu su bile one, smešeći mu se kroz godine, a njihova lica su tekla preko ekrana sleva na desno hronološkim redom.

Anđela Džejks... Ledi Trejsi Henli... Irina Anžu... Liza Bering.

U početku to nije bilo očigledno. Bilo je veštačkih razlika: boja i dužina kose, fine promene u šminki, a neke slike, naročito one Irinine, bile su zamagljene i zamrljane. Godine su učinile svoju uobičajenu crnu magiju, gravirajući paukovu mrežu finih bora na nekada glatkoj koži. Težina se povećavala i smanjivala, zbog čega su neka lica izgledala ispijena dok su druga izgledala blistava i sa obrazima veverice. Zatim je bilo još hitnijih stvari. Lice Anđele Džejks je bilo najlepše od sva četiri, mladalačko i nevino, vreme nije na njemu ostavilo traga. Riđokosa Trejsi Henli, sa druge strane, imala je oštriji i više veštački izraz lica. Mada je još bila nesumnjivo lepa, Deni je sada primetio da joj je nos neobično uzan na vrhu, skoro kao da je imala neku plastičnu operaciju. Liza Bering je imala isti mali nos, mada je na njoj delovao prirodnije. Čelo joj je bilo veće, i glatkije.

Međutim, ono što je stvarno iskakalo sa ekrana bile su oči te četiri žene. Bore smejalice i bore oko očiju mogu da se vide ili da nestanu, jagodične kosti, usta i nos mogu se hirurškim putem promeniti. Ali same oči ostaju iste. Tamnosmede, kao topljena čokolada. Setne.

Strasne. Hipnotičke.

Prvi put kad ih je Deni Makgvajer video, on je odvezivao Anđelu Džejks od mrtvog tela njenog muža. Gubeći svest i ponovo dolazeći svesti, Anđela je otvorila te oči i pogledala ga.

Denijev život se zauvek promenio.

Godinama kasnije, te iste oči su namamile ser Pirsa Henlija u smrt.

One su hipnotisale Didijea Anžua. Omađijale Majlsa Beringa.

Napravile od Meta Dejlija ošamućenu budalu. Ismevale inspektora Ljua.

Lice svake žene je bilo drugačije. Ali su ih odavale oči. Azrael nije „on“. On je „ona“.

Sve su one jedna te ista žena.

143

DVADESET ČETVRTO POGLAVLJE

Čovek je ubrzao korak. Uličica je bila mračna i mirisala na začine i ljudski izmet. Šafran, kim i izmet: suština Indije. Čovek se nasmeja sopstvenoj šali, ali je to bio razdražen smeh, na samo korak ili dva od histerije.

Ponovo ga prate.

Krivudajući na svom putu između rikši i užurbanih mrkih tela, on se sakri iza tezge u pekari. Kroz uzan lučni prolaz od cigle izađe u dvorište, gde se u pećima pekao tanak naan iparata hleb. Znatiželjna, poluobučena deca sjatila su se oko njega, privučena njegovim stranim, bledim licem. Oterao ih je, dok mu je srce tuklo. Iz dvorišta je mogao da izađe samo putem kojim je i došao. Ako ga je njegov progonitelj video kako zalazi iza pekarske tezge, sigurno će ga uhvatiti. Uhvatiti i ubiti. Čovek nije očekivao milost.

U početku je mislio da je njegov gonilac sigurno policajac, ali to više ne misli. Senke koje su se šunjale iza njega bile su mnogo zlokobnije. Gde god da je išao po gradu, mogao je da oseti njihovo prisustvo, hladno i preteće kao zloćudni duh. Njegovi živci su bili rastrojeni.

Bilo je sve teže donositi odluke.

Međutim, ovog puta ih je izgleda izgubio. Niko ga nije pratio u pekarevo dvorište.

Mora da im je umakao. Oprezno, uputio se natrag u uličicu. Nekoliko ulica dalje, izbio je na glavni put gde su sveprisutne rikše ustupile mesto modernijim žutim taksi vozilima. Skoro kao u Njujorku.

On ispruži ruku. „Palata Tadž Mahal, molim vas. Jaldi karna!“* Taj čovek je sedeo za pultovima barova nekih od najluksuznijih hotela na svetu. Šato marmon u Los Anđelesu, San Pjetro u Pozitanu, Peninsjula u Hongkongu. Ali po samom bogatstvu, nijedan se nije mogao porediti sa hotelom Tadž Mahal palas u Mumbaju.

Raskošna mešavina mavarskog, orijentalnog i firentinskog dizajna, bio je to tako veličanstven dom daleko od doma kakav bi svaki maharadža mogao samo poželeti. U glavni bar se dolazilo iz predvorja, ogromnog prostora sa mermernim podovima i lučnim tavanicama od alabastera. Jedan prefinjeno izrezbaren svod koji se oslanjao na dva stuba od oniksa vodio je u mračniji bar, obasjan svećama. U njemu je okruženje bilo prisnije, ali isto tako luksuzno, sa plišanim kaučima boje crvenog vina toliko mekim da ste imali osećaj da sedite na oblacima, i starinskim persijskim ćilimima istkanim u svim mogućim bojama. Svuda okolo, bogati parovi su se smejali, dok su njihove kristalne čaše svetlucale kao dijamanti dok su pijuckali kajpirinje ili ledeni čaj sa Long Ajlanda. Kraljevski osećaj na jedan dan.

Zauzeo je svoje uobičajeno mesto u najmračnijem, najskrivenijem separeu i naručio dijetalnu kolu i malo grilovane piletine sa kimom koju su služili kao užinu. Nije bio gladan ali je morao da jede. Predstojala mu je duga noć čekanja i osmatranja.

Sara Džejn Hjuz nije primetila Amerikanca koji je seo u ugao. Bila je previše uzrujana da razmišlja o bilo čemu drugom osim o Dejvidu. Nije ličilo na njega da kasni.

144

Možda su se njegova osećanja promenila posle svega čemu sam ga izložila?

Nije mogla da zaključi da li ju je pomisao na to da odustane od njihovog budućeg venčanja uplašila ili je osetila olakšanje. Pritisak je povremeno bio nepodnošljiv. „Moje bogatstvo vredi preko milijardu dolara, Saro Džejn, zar ne? Svidelo se tebi to ili ne, tolika količina novca donosi komplikacije.“ Komplikacije. Priča o nedorečenosti.

Izvukavši malo crno ogledalo iz tašne, Sara Džejn popravi šminku i dotera kosu onako kako je znala da se Dejvidu dopada. Povukavši malo suknju do kolena, otkopčala je gornje dugme na bluzi samo toliko da nagovesti božanstvenu figuru ispod nje. Kao i većini muškaraca, i Dejvidu Išagu se dopadao skroman izgled. To mu je pružalo osećanje sigurnosti. Da su lepote Sarinog tela samo za njegove oči. Što su, naravno, i bile.

Dok nas smrt ne rastavi.

I eno njega, približava joj se, obasjavši sobu kako samo on to ume, harizmatična ljudska buktinja. Tako zgodan. Tako šarmantan.

Ne mogu da nastavim sa ovim.

Prisilila je sebe da udahne duboko i da se smiri. „Draga. Izvini što kasnim.“ „Mnogo kasniš.“ Poljubila ga je u usta i prošla rukom kroz njegovu sjajnu tamnu kosu, samo malo nijansiranu sivim na slepoočnicama. „Počela sam da brinem.“ Zavidljive ženske oči su je prostrelile. Sara Džejn ih je zaslepila očaravajućim sjajem svog vereničkog prstena sa safirom i dijamantom.

Dejvid Išag ju je poljubio u teme. „Šašava devojko. Ne treba nikada da brineš. Ne sada, ne nikada više. Ne kad sam ja tu da brinem o tebi.“ Čovek u uglu je drhtao. Nije mogao da podnese da ih posmatra, Saru Džejn i Dejvida.

Bilo je previše bolno. Pa ipak nije mogao sebe da natera da odvrati pogled u stranu.

Prišla mu je kelnerica. „Da li vam je dobro, gospodine? Da vam donesem nešto?“ Moj zdrav razum, molim vas. Ako toga nemate, uzeću prozak sa ledom i hlorpromazinom. „Uzeću burbon. Nerazblažen.“ Sa druge strane bara, drugi čovek je takođe posmatrao.

Taj čovek je zapazio sve: bledilo strančeve kože, snažno drhtanje njegove ruke dok je pijuckao svoje piće. Pratio je tog belca već danima i počeo je da razmišlja o njemu kao o starom prijatelju.

Jadnik. Njegovo srce ne može da prihvati istinu koju vide njegove oči.

Postoji li na ovom svetu veće ludilo od ljubavnog ludila?

Sažaljenje je preplavilo srce tog čoveka, sažaljenje zbog izgubljene srodne duše.

Zaista je previše strašno što će morati da ga ubije.

145

DVADESET PETO POGLAVLJE

„Ne možemo čekati do posle venčanja. To ne dolazi u obzir. Moramo udariti sada.“ Radžit Kapiri, visoki oficir u odeljenju indijskog elitnog IB-a (Obaveštajni biro), prekrstio je ruke na grudima, kao da želi da naznači da je predmet zaključen. Sedeo je u terenskoj kancelariji Interpola u Mumbaju, za stolom nasuprot Denija Makgvajera, čiji govor tela je bio isto toliko odlučan i beskompromisan. „Ne možemo“, ponovio je Deni. „Moramo uhvatiti Azraela na delu. To je jedini način da budemo sigurni u osuđujuću presudu.“ „Ali po koju cenu?“, Kapiri promrmlja. „Život gospodina Išaga? Žao mi je, Makgvajere.

Ne nameravam da sedim po strani dok vi igrate ruski rulet sa životom jednog od najbogatijih i najuticajnijih građanina Mumbaja.“ Deni Makgvajer je potiskivao svoje razočaranje. Nije mogao da dozvoli da se pripadnik IB-a razljuti. Ako bi se Kapiri požalio Denijevim šefovima u Interpolu da tim Azrael preuzima stvar u svoje ruke i postupa bezobzirno prema lokalnim donosiocima odluka, Anri Fremo bi raspustio operativnu grupu brže nego što bi uspeli da kažete „birokrata beskičmenjak“. Ali, Deniju je bila potrebna saradnja sa Radžitom Kapirijem i iz drugih razloga. IB je imao ljudstvo, da i ne pominjemo njihovu neprocenjivu stručnost u prikupljanju obaveštajnih podataka. Oni su bili ti koji su pružili timu Azrael skraćenu listu mogućih ovdašnjih meta veoma bogate, starije, neoženjene muškarce smeštene u Mumbaju koji nisu imali porodičnih veza. Ironično je to što je baš Dejvid Išag je prekinuo tu tradiciju, jer je bio toliko mlađi od ostalih žrtava. Ali kad se saznalo da je magnat elektronike nedavno napravio iznenadne, neočekivane planove za venčanje, i da je njegova buduća mlada, uslovno rečeno, nova u gradu, Makgvajerov tim za nadzor je započeo svoju aktivnost. Nije trebalo dugo da uđu u trag Išagovoj verenici, ženi koja se predstavljala kao Sara Džejn Hjuz. Uprkos svetlijim umecima kose i skromnijoj odeći, i novom identitetu kao irska učiteljica, slike nadzora su pokazivale da Sara Džejn ima nesumnjivu sličnost sa Lizom Bering. „Šta ako ga ubije za vreme medenog meseca?“, upita Kapiri. „Nijedan napad se nije desio za vreme medenog meseca. Svi oni su se desili u kućama žrtava. Ona tamo poznaje teritoriju. Plus, ne zaboravimo da ona to ne radi sama. Potreban joj je saučesnik, a on ne ide na medeni mesec.“ Radžit Kapiri i dalje nije bio zadovoljan. Venčanje i medeni mesec su značili dopuštanje osumnjičenom da bude van njegovog vidokruga i nadležnosti, van njegove kontrole. Četiri prethodne policijske operacije su napravile tu grešku.

Deni Makgvajer reče: „Razumem vašu zabrinutost. I ja sam zabrinut, verujte mi. Vi mislite da ja nisam u iskušenju da je sada uhapsim?“ „Pa, zašto onda to ne uradite?“

146

„Rekao sam vam zašto. Zato što je ovo naša najbolja prilika, naša jedina prilika, da je uhvatimo na delu, a da uhvatimo i njenog saučesnika. Ako sada delujemo, uhvatićemo nju, ali će on pobeći.“ Povodom operacije nadzora nad Sarom Džejn Hjuz, Denija je najviše brinulo što do sada još nisu ugledali trećeg čoveka. Ako je Frenki Mansini/Lajl Renalto u Mumbaju, on se veoma dobro krije. „Pratićemo ih na medenom mesecu na svakom koraku njihovog puta. Ne zaboravite da imamo mrežu agenata širom sveta. To mi radimo.“ „Hm.“ Činilo se da Radžit Kapiri nije uveren. „Čim se vrate u Indiju, otići ćemo zajedno kod gospodina Išaga i upoznati ga sa situacijom. Ništa nećemo učiniti bez njegove saglasnosti. Ako on odbije da nam pomogne, tada možete uhapsiti Saru Džejn. Naravno.“ Deni dodade lukavo: „ona, u suštini, neće izvršiti nikakav zločin na tlu Indije do tog trenutka. Ništa što možete da dokažete, u svakom slučaju. Moraćete da je izručite, verovatno Hongkongu, pa će sva slava pripasti kineskim vlastima. Ali to bi bila vaša odluka.“ Oči Radžita Kapirija se suziše. Znao je da manipulišu njime i to mu se nije dopalo. Sa druge strane, ako bila šta pođe naopako na medenom mesecu gospodina Išaga, on je imao zvaničan zapisnik današnjeg sastanka i može da svali krivicu isključivo na Interpol. „Dobro“, reče on. „Ali želim da me obaveštavate o njihovom kretanju sve vreme dok su odsutni.“ „Uradićemo to. Dajem vam reč.“ Deni pruži ruku preko stola. Indijac se preko volje rukova. „Imam još jedan zahtev. Naš momak može lako da izađe iz naftalina dok par bude odsutan. Nemam dovoljno ljudi na nadgledaju Išagovu kuću i kancelariju, kao i školu Sare Džejn i apartman 24/7. Da li mislite da tu možete da nam pomognete?“ Taj Amerikanac je bio baš drzak. Ali čak i Radžit Kapiri je morao da se divi njegovoj smelosti. „Videću šta mogu da učinim, zameniče direktora Makgvajere. Vi se samo usredsredite na to da Dejvid Išag ostane u jednom komadu.“ Manje od desetak kilometara udaljena od te zgrade u kojoj je zasedao tim Azrael, jedna žena je posmatrala svoje nago telo u ogledalu.

Prešla je dugačkim prstima preko svakog uda, milujući ožiljke i modrice. To si bili jedini delovi nje same koji su joj bili bliski, koji su bili stvarni. Na licu je pratila blage znake srednjeg doba koji su počeli da je uznemirava poslednjih meseci: lepeza bora oko očiju i usta, produbljivanje ljubičastih senki ispod očiju, naglašenije brazde koje su se spuštale nadole od uglova nosa. Plakalo joj se. Ne zato što je starila. Već zato što je to bilo lice stranca.

Plakalo joj se, ali nije mogla, nije smela. Morala je da ostane jaka zbog svoje sestre. Bila je potrebna svojoj sestri. Ta žena se držala očajnički te potrebe, kao što se novorođeno majmunče kačilo o svoju majku. To je bilo doslovno sve zbog čega je živela. „Zašto takva tuga?“ Muškarac joj je prišao otpozadi, ljubeći joj vrat i ramena. Taj pokret je trebalo da bude nežan, ali nije bio. Bio je posesivan. Hladan. Ona je zadrhtala.

147

„Dobro sam. Samo malo umorna.“ „Pokušaj malo da odspavaš, Anđele.“ Promenila se tako mnogo od kad su se prvi put sreli, a on se gotovo nimalo nije promenio, ni spolja ni iznutra. Iza nje u ogledalu on je još bio blistav, njegova lepota postojana kao i sunce, neizbežna kao smrt. Pre nekoliko meseci je maštala o bekstvu. Sada je znala kako je to bilo budalasto. Sada se nadala jedino svojoj sestri.

Jednog dana uskoro, obećao je, njena sestra će biti slobodna.

148

DVADESET ŠESTO POGLAVLJE

„Dobro jutro, gospodine Išag. Dobro došli nazad.“ Dejvid Išag se osmehnu svojoj sekretarici. „Hvala, Saša. Lepo je vratiti se.“ Čudno, zaista je bilo dobro vratiti se. Bez obzira na to koliko je njegov život sada bio savršen, Dejvid Išag je bio spreman da se vrati svakodnevici.

Njegov medeni mesec sa Sarom Džejn je bio potpuno čaroban. Posle intimne, sasvim privatne ceremonije venčanja u katoličkom kapelanstvu u Vidjanagari bili su prisutni samo Dejvidov kum, Kavi, i Rejčel, koleginica Sare Džejn srećni par je odleteo za Englesku da saopšte vesti Dejvidovoj staroj majci pre nego što su odleteli mlažnjakom u veliki obilazak Evrope. „Da li misliš da će ona to ikada preboleti?“ Sara Džejn se okrenu prema Dejvidu dok su obilazili Katedralu Svetog Marka u Veneciji. „Ko? Preboleti šta? Moraš prestati da budeš tako tajanstvena, draga moja. Osećam se kao da sam se oženio ukrštenicom iz Tajmsa.“ „Tvoja majka. Da li misliš da će ona ikada preći preko toga što si se oženio katolikinjom? A koja je i mnogo ispod tvog ranga?“ Dejvid je zastao, obuhvativši šakama savršeno anđeosko lice Sare Džejn. „Ispod mog ranga? Ti si tako mnogo iznad mene da dobijem vrtoglavicu samo dok te posmatram.“ Poljubio ju je, onda se zateturao unazad, hvatajući se za glavu. „Vidiš? Već mi se vrti.“ Sara Džejn se cerekala. „Budalo.“ Dejvid Išag nije nikada izigravao budalu ili se pravio šašav pred nekom ženom. Ali on je bio budala za ženu s kojom se upravo venčao i želeo je da to i svet sazna. Vodio je Saru Džejn u najfinije hotele u najromantičnijim gradovima Žorž V u Parizu, Hasler u Rimu, Dorčester u Londonu, Danijeli u Veneciji. Vodio je ljubav sa njom u apartmanima na vrhu zgrade, u njegovom nedavno obnovljenom lirdžetu i na palubi njegove superjahte, Klotild, dok su zajedno krstarili Mediteranom. Ipak, pored sve radosti putovanja, povratak kući u Mumbaj je bio jednako poseban, jer je značio početak njihovog pravog zajedničkog života.

Dejvid je očekivao da će odmah nastojati da dobiju bebu. Sara Džejn je prešla četrdesetu, pa nisu imali vremena za gubljenje, ali je ona bila iznenađujuće neodlučna, i uporna da se vrati na posao u svoju školu i da rade stvari „dan za danom“.

Iako je Dejvid obožavao njen nezavisan duh, i činjenicu da joj se u glavi nije zavrtelo od njegovog ogromnog bogatstva, deo njega je želeo da može da je zaključa u njegov zamak i zadrži je samo za sebe. „Treba da se vratiš svojoj drugoj ljubavi: poslu“, rekla mu je Sara Džejn.

149

Kao i obično, bila je u pravu. Kad je ušao jutros u zgradu Išag elektroniks, Dejvid je osetio novi žar i smisao u svemu. Ponovo je imao energiju tinejdžera, što je samo moglo da znači dolazak boljih vremena za posao.

Trebalo je odavno da se oženim. „Pa“, upita on svoju sekretaricu, „šta je na dnevnom redu?“ Kao i uvek, njegov raspored je bio prenatrpan. Nakon jednog sata koji je imao da odgovori na najhitnije od hiljada elektronskih poruka, Dejvid je imao sastanak odbora u devet, prezentaciju o razvoju posla u deset i petnaest, ručak sa direktorom Zenon tehnologije, jednim od klijenata Išag elektroniksa, ujedan, zatim posle podne pregledanje prodajnih brojki za nove proizvode sa šefom komponenata, Džonatanom Rejom. Sastanak odbora na kraju dana značio je da će Dejvid biti srećan ako stigne kući kod Sare Džejn pre osam sati te večeri.

Pošto je seo za radni sto, uključio je kompjuter i odmah ponovo pozvonio Saši.

„Rezerviši mi sto za dvoje u Jamavaru za osam i trideset večeras. Nešto intimno, pored vatre, ako je izvodljivo.“ „Da, gospodine Išag. Usput, ovde je jedan gospodin koji želi da razgovara sa vama.“ „Stvarno? Ko?“ „Neće da mi kaže ime i nije na vašem spisku.“ U Sašinom glasu se osetila neskrivena ljutnja. „Zamolila sam ga dao ode, ali on odbija. Kaže da mora da razgovara sa vama u četiri oka. Da li da pozovem obezbeđenje?“ Dejvid je oklevao. Misterija! Imao je osećaj da će današnji dan biti zanimljiv. Otkad se oženio Sarom Džejn u stvari, od dana kad ju je sreo njegov život je postao serija neočekivanih događaja. Nije sasvim shvatao koliko mu je ranije bilo dosadno. „Ne, u redu je. Elektronske poruke mogu da sačekaju nekoliko minuta. Uvedite ga.“ Nekoliko trenutaka kasnije, vrata kancelarije Dejvida Išaga su se otvorila. Ustao je, sa širokim osmehom. „Zdravo. Ja sam Dejvid. A vi ste?“ Osmeh mu je zamro na usnama kad je ugledao pištolj.

150

DVADESET SEDMO POGLAVLJE

„Ko ste vi? Šta želite?“ Strah je prostrujao telom Dejvida Išaga. Pre godinu dana, pomisao na smrt ne bi ga uznemirila. Ako je došlo vreme, onda je to sudbina. Ali sada kad je imao Saru Džejn, sve se promenilo. Pomisao na to da bi mogao da bude otrgnut od nje tako brzo nakon što su se našli, ispunjavala ga je krajnjim užasom.

Pištolj je virio iz unutrašnjeg džepa jakne tog čoveka. Posegnuo je za njim. Dejvid je zatvorio oči, pripremajući se za pucanj. Umesto toga, začuo je učtiv glas Amerikanca koji ga pita, „Da li ste dobro, gospodine Išag? Ne izgledate dobro.“ Dejvid otvori oči. Taj čovek je držao značku Interpola i službenu legitimaciju. Sigurno su bili u istom džepu kao i pištolj.

Olakšanje je bilo tako snažno da je Dejvid osetio mučninu. Uhvatio se za sto. „Gospode bože. Skoro sam dobio srčani udar zbog vas. Zašto niste rekli da ste policajac?“ Deni Makgvajer je bio zbunjen. „Nisam baš imao priliku.“ Dejvid se zavali u fotelju. Uze čašu vode drhtavim rukama. „Mislio sam da ćete me ubiti.“ „Da li posetioci vaše kancelarije često pokušavaju da vas ubiju?“ „Ne. Ali obično nisu naoružani. Unutrašnji džep vaše jakne.“ „Ohhh.“ Izvukavši svoj automatik glok 22 iz futrole, Deni Makgvajer ga stavi na sto. „Izvinite zbog ovoga. To je uobičajeni problem. Najveći deo vremena se i ne setim da ga nosim. Deni Makgvajer iz Interpola.“ Dvojica muškaraca se rukovaše.

Sada kad mu srce više nije ubrzano lupalo, Dejvid Išag upita: „Pa, kako mogu da vam pomognem?“ Deni Makgvajer se namršti. Ovo će biti teško. Ali je odavno naučio da ukoliko treba saopštiti loše vesti, bolje je ne okolišati. „Bojim se da se tiče vaše supruge.“ Ovih sedam reči je rasparalo Dejvida Išaga snažnije nego bilo kakav metak. „Sara Džejn?“, reče on odbrambeno. „Šta je sa njom?“ Deni Makgvajer duboko uzdahnu. „Ne mogu to izraziti lepšim rečima, gospodine Išag, ali mi mislimo da ona namerava da vas ubije.“

151

Iako se Deni Makgvajer potrudio da stvari izloži ozbiljno i jednostavno, bilo mu je potrebno više od sat vremena da Dejvidu ispriča dugačku i složenu istoriju ubistava i slučaja Azrael. Jedan sat je Dejvid slušao pažljivo, tražeći greške u Makgvajerovom rasuđivanju, razloge da ne poveruje da bilo šta iz te luđačke priče ima veze sa Sarom Džejn, njegovom suprugom, i jedinom ženom na svetu sa kojom je verovao da bi mogao biti srećan.

Kad je Makgvajer završio, Dejvid je dugo ćutao. Nije imao nameru da se preda i jednostavno prihvati činjenicu da je njegov brak, njegov celokupni odnos sa Sarom Džejn, bio lažan, samo zato što mu je neki nepoznati policajac to rekao. Konačno reče: „Voleo bih da vidim fotografije ostalih žena.“ „Svakako. Možete doći do naše upravne zgrade i videti ih, ili vam ih mogu poslati elektronskom poštom.“ „Pretpostavimo da ste vi u pravu. Pretpostavimo da je Sara Džejn lagala u vezi sa imenom i prošlošću.“ „Te činjenice se mogu dokazati.“ ,,U redu, dobro. Ali je to ne čini ubicom, zar ne?“ Makgvajer se osećao loše zbog tog čoveka. On nije želeo da poveruje da je njegova supruga ubica, ništa više nego što je Met Dejli hteo da prihvati činjenicu da je Liza Bering bila saučesnik u Majlsovoj smrti, ili nego što je on, Deni želeo da okrivi Anđelu Džejks za smrt njenog supruga pre toliko godina. Čak i sada, iako je znao šta je uradila, Deniju Makgvajeru je bilo najteže da prihvati taj deo priče. Da ona Anđela Džejks koju on pamti, ona slatka, dobroćudna, nevini anđeo od žene nije u stvari nikada ni postojala. Ona je bila izmišljeni lik, gluma, ljuštura. Identitet preuzet zbog određenog cilja smrtonosnog cilja baš kao što je Trejsi Henli bila gluma, i Irina Anžu i Liza Bering i sada Sara Džejn Išag.

Reči Anđele Džejks u noći prvog ubistva dopirale su do njega. „Ja nemam život.“ Kamo sreće da je tada shvatio da ona to misli bukvalno. Anđela nije imala život. Ona ne postoji, nije nikada ni postojala. A nije ni Sara Džejn. „To je čini saučesnikom višestrukih ubistava“, reče Deni iskreno. „To je takođe čini lažljivicom.“ Dejvid je žudeo za tim da uskoči i odbrani Sarinu čast, ali šta je mogao reći? U najmanju ruku, njega je slagala. Ostalo mu je jedino da se nada da će slike ostalih udovica iz slučaja Azrael koje mu Makgvajer bude poslao, nju nekako osloboditi optužbe, ali je duboko u sebi znao da neće. Interpol ne bi poslao svog direktora da oni imaju samo besmislene optužbe. Čak i da je tako, sve mu se to činilo besmisleno, nije mogao da poveruje.

Makgvajer je nastavio: „Očigledno, ona ne radi sama. Kao što sam rekao, u svim ovim ubistvima prisutan je seksualni elemenat, sa svim suprugama koje su vidljivo silovane i pretučene na mestu zločina. Imamo jasne forenzičke dokaze da je neki muškarac bio prisutan prilikom svakog ubistva. Ne znamo da li su silovanja osmišljena kao pokriće, da nas odvrate od traga, ili je surov seks deo motiva. Ova žena, ma ko da je ona stvarno, može da prođe nekažnjena zbog sadomazohističkog elementa.“ 152

Dejvid je jauknuo. Ne, ne moja Sara. Ona me voli. Bolje bio tako jak da ga je osetio fizički, kao da mu neko ubrizgava kiselinu u vene. „Svakako, izgleda da novac nije prvenstveni motiv. Uprkos činjenici da su sve ranije žrtve bile veoma bogate, i njihovi testamenti promenjeni u korist njihovih supruga, većina novca je završila u dobrotvornim dečjim ustanovama. Mogu li da znam da li ste vi i Sara Džejn potpisali neki predbračni ugovor?“ Dejvid je potišteno zurio kroz prozor. „Ne“, reče umorno. „Nije bilo predbračnog ugovora.“ U glavi mu je odzvanjao glas Sare Džejn: „Mogao si isto tako da mi napišeš pismo sa rečima 'Ne verujem ti'.“ ,,A vaš testament?“ Dejvid zabi glavu u šake.

To je među njima započelo kao šala. Jedne noći u Parizu, u krevetu u veličanstvenom apartmanu u Žoržu V, Sara Džejn ga je zadirkivala što ne želi da vodi ljubav. „Da li sam se u to upustila, udala se za starca? Duge noći celibata?“ „To je zbog vina koje smo popili za večerom!“, pobuni se Dejvid. ,,A onda i taj šato d'ikem sa desertom. Sredilo me je.“ Sara Džejn zavrte glavom glumeći razočaranje. „Znala sam da treba da se udam za mlađeg čoveka. Sledećeg puta ću izabrati mladog momka.“ „Sledećeg puta?“ „Kad budem živela životom srećne udovice.“ Dejvid se nasmejao i legao preko nje. „Staviću odredbu u svoj testament. Ako se samo jednom približiš nekom momčiću, ostaćeš bez prebijene pare.“ Sara Džejn se smejala, onim dubokim seksi smehom koji je raspalio Dejvidov libido kao let-lampa. Na kraju je vodio sa njom ljubav te noći sa više strasti nego ikada do tada.

Sledećeg jutra, razmišljajući o njihovom šegačenju, shvatio je pokajnički: Strašno. Ona nije čak ni u mom testamentu. Bolje da ga promenim dok se opet nije razljutila što joj ne verujem zbog novca.

Sledećeg dana je poslao faksom izmene svom advokatu. Deni Makgvajer upita ljubazno: „Da li je ona jedini korisnik?“ Dejvid Išag klimnu glavom. Izgledao je tako potresen da je tokom jednog strašnog minuta Deni strahovao da će čovek briznuti u plač. „Razumem koliko je za vas ovo teško, gospodine Išag, verujte mi. Iskreno mi je žao.“ Teško? Nedorečenost je bila tako smešna, da se Dejvid skoro nasmejao. „Međutim, potrebna nam je vaša pomoć, ako hoćemo da uhvatimo tu ženu i čoveka koji joj pomaže. Kod vas smo stigli na vreme. Ali ako Sara Džejn shvati da smo joj na tragu i odmagli, njena sledeća žrtva možda neće imati toliko sreće.“ Dejvid Išag sklopi oči. Tupim, beživotnim glasom on upita, „Šta želite da učinim?“

153

Napolju, na nemilosrdnoj žegi Mumbaja, Deni izvuče svoj blekberi i posla privatnu, šifrovanu poruku. Upućena je Radžitu Kapiriju iz indijskog IB-a i svim članovima tima Azrael, a kopiju poruke je poslao i Anriju Fremou u Lion. U poruci je jednostavno pisalo: „Išag sarađuje. Azrael kreće.“

154

DVADESET OSMO POGLAVLJE

„Da li ćeš večeras ostati do kasno, dragi?“ Sara Džejn Išag se nagnula nad stolom za doručak da poljubi muža. Dejvid je u poslednje vreme bio neobično odsutan. Nisu vodili ljubav nedeljama.

Ne podižući pogled sa Vol Strit žurnala, Dejvid reče: „Hmm? Kasno? O, ne. Mislim da neću.“ Sara Džejn je gledala u njegovu lepu glavu, sa gustom, sjajnom crnom kosom i kožom iste nijanse kapučina kao što je njen svileni La Perlin kućni ogrtač. Posmatrala je kako prstima prati reči novinskog članka dok čita. Sve u vezi sa njim je izgledalo tako vitalno, tako živo. Za trenutak ju je uhvatila panika, ali ju je brzo oterala. „Dobro. Mislila sam da bismo mogli ranije da odemo na spavanje.

Napraviću ti tu užasnu pileću supu koju voliš, sa knedlicama.“ Dejvid je podigao pogled. Uznemirilo ju je kako je buljio u nju, kao da prvi put vidi njeno lice. „Maco kuglice“, reče on tiho. „Izvini. Maco kuglice.“ Pocrvenela je. „Nisam baš neka dobra jevrejska supruga, zar ne?“ Nekoliko nedelja ranije, na njihovom medenom mesecu, Dejvid bi se nasmejao na te reči. Napravio bi neku šalu o katoličkim devojkama kako su nula u kuhinji, ali virtuozi u krevetu. Sada nije ništa rekao. Samo je sedeo tamo, i zurio. Nešto se promenilo.

U sebi je brinula, ali se potrudila da se ne primeti ni tračak njene zabrinutosti u tonu. „Znači, ako večera bude spremna do osam, hoćeš li stići kući?“ „Doći ću kući.“ Dejvid Išag ju je poljubio u obraz i otišao na posao.

Deset minuta kasnije, iza volana svog rejndž rover evoka, Dejvid uključi MP3 plejer i sasluša ponovo snimak koji mu je Deni Makgvajer dao juče.

Glas Sare Džejn. „Ne možemo. Ne još. Nisam spremna.“ Muški glas, elektronski iskrivljen. „Hajde, Anđele. Već smo prošli kroz ovo. Uspemo u tome svaki put. Bogovi su zahtevali njihovu žrtvu. Sada je pravo vreme.“ Ponovo Sara Džejn. Ovog puta ljuta. „Lako je tebi da tako govoriš, ali ne treba bogovi to da urade, zar ne? Ja treba to da uradim. Ja treba da patim. Ja uvek patim.“ „Biću nežan ovog puta.“ Prigušen zvuk, upola prikriven. Da li je to smeh? Zatim ponovo Sarin glas. „On je drugačiji od ostalih. Ne znam da li mogu to da uradim.“ „Drugačiji? Kako je drugačiji?“ 155

„Mlađi je.“ U njenom glasu se čuo očaj, čak sažaljenje. Čuvši je, srce Dejvida Išaga se steglo. „On ima toliko razloga da živi.“ Izmenjen glas je poprimio oštriji ton. ,,I tvoja sestra ima mnogo razloga da živi, zar ne?“ Tada je počela linija da krči, i zvuk se izgubio. Dejvid je preslušao snimak pedeset, sto puta do sada, očajnički tražeći neko značenje osim onog očiglednog: njegova supruga i neki nepoznati ljubavnik kuju zaveru o njegovom ubistvu. Svaki put kad je stigao do te tačke, želeo je da sledeći red bude različit. Preklinjao je da čuje kako glas Sare Džejn govori: „Ne, ne mogu, neću to da uradim. Dejvid je moj muž i ja ga volim. Ostavi me na miru.“ Ali svaki put, košmar se ponavljao istovetno kao i ranije. „Da, da. Petak uveče.“ „Volim te, Anđele.“ „Volim i ja tebe.“ Uz Dejvidovu pomoć, najzad su Deni Makgvajer i njegov tim uspeli da prisluškuju mobilni telefon Sare Džejn, kao i dve javne govornice u Daravi koje su njegovi ljudi primetili da ona koristi. Još nisu utvrdili identitet tog muškarca. Očigledno je profesionalac, koji kamuflira glas i koristi prefinjene softvere za blokiranje kako bi sprečio da se uđe u trag njegovom telefonu. Ali Išagova rezidencija je bila pod dvadesetčetvorosatnim nadzorom.

Svaki nepoznati muškarac koji se približi na sto pedeset metara od mesta fotografiše se i, po potrebi, zaustavlja i pretražuje. „Potpuno ste bezbedni“, rekao je Deni Makgvajer Dejvidu. „Ako ona pokuša nešto, mi ćemo biti tamo za tren oka.“ Ali se Dejvid Išag nije osećao bezbedno. Ne samo zato što taj Interpolov dolazak „za tren oka“ možda neće biti dovoljno brz. Metku treba manje od „trena“ da probije njegovu kožu ili kuhinjskom nožu da probije njegovu aortu. Nego zato što se prava tragedija svega toga, ono čega se najviše bojao, već bila dogodila. On je izgubio Saru Džejn. Gore od toga jeste što je nikada stvarno nije ni imao. Sara Džejn, njegova Sara Džejn, ne postoji. Čak i sada, suočen sa tim prokletim poraznim dokazima njene krivice čak i bez audiosnimka, Dejvid Išag je video Makgvajerove slike ostalih udovica, i sličnosti su suviše uočljive da bi se zanemarile nije mogao da prisili sebe da poveruje u potpunosti. Sara Džejn je izgledala tako dirljivo seksi u tom negližeu ovog jutra. Delovala je tako ranjivo kad on nije bio u stanju da se primora da se smeje njenim šalama, ili čak i da je pogleda u oči kad mu je govorila. Deo njega, veliki deo, želeo je da kaže Deniju Makgvajeru i Interpolu i ostatku sveta da se nose dođavola. Da odvede Saru Džejn u krevet, vodi ljubav sa njom kao pre i zatim je jednostavno pita o čoveku sa trake i o lažima koje mu je rekla. Da je izazove licem u lice da se izjasni i pruži mu racionalno objašnjenje.

A ona bi sve objasnila i izvinila se, a Dejvid bi joj oprostio, a neko drugi bi počinio sva ta jeziva ubistva, ne Sara Džejn, i oni bi živeli srećno do kraja života.

Njegov telefon je zazvonio, razbivši njegove maštarije. „Znači, spremni smo za početak u osam večeras.“ Deni Makgvajer je bio uzbuđen, skoro kao da pričaju o početku fudbalske utakmice, a ne o napadu na Dejvidov život. „Nema promena u poslednjem trenutku. To je dobro.“ 156

„Znači, sve to ste pokupili? Za vreme doručka.“ „Jasno ko dan.“ Dejvid je pomislio: Bar sredstva za prisluškivanje rade dobro. Jedino strasnije od učešća u večerašnjem planu bilo bi učešće u planu uz tehničke poteškoće.

Deni Makgvajer reče: „Pokušajte da se opustite. Znam da se ne osećate tako, ali ste sasvim bezbedni tamo unutra. Izvući ćemo vas.“ „Pokušaću da se setim toga večeras kad momak moje supruge jurne na moju vratnu žilu naoštrenom mačetom.“ Dejvid se nasmejao slabašno. „Radite pravu stvar. Koliko sutra ujutru, sve ovo će biti gotovo.“ Dejvid Išag prekinu vezu, grlo mu se steglo. Znao je da ako zaplače, suze neće nikada prestati. „Sve će to biti gotovo.“ Ne, neće.

Za Dejvida Išaga, bol zbog izdaje Sare Džejn neće nikada prestati. Bez nje, mogao bi isto tako biti i mrtav.

U šest sati posle podne, Deni Makgvajer je sedeo u zadnjem delu kombija, deleći pažnju između ekrana ispred sebe i ukrštenih reči iz današnjeg londonskog Tajmsa na njegovom ajpedu. Rihard Sturi, statističar, zarazio ga je ukrštenicama u britanskom stilu i Deni je ubrzo postao zavisnik. Pomagale su da olakša napetost i usamljenost zbog vođenja operacije Azrael, pomagale mu da zaboravi koliko mnogo mu nedostaje dom i Selin, pomagale mu da sputa strah zbog pomisli na stanje u kome bi njegov brak mogao biti jednom kad se završi ova operacija.

Obično je ukrštenica londonskog Tajmsa bila najzahtevnija, daleko nadmoćnija od one u Njujork tajmsu ili Figaru, ali izgleda da današnji sastavljač ima slobodan dan.

Jedan horizontalno: Vlažno vlakno koje sam upreo.

Kako su se redali anagrami, bilo je smešno lako. Kad je Deni ukucao odgovor k-i-š-n-o njegov um je počeo da se pita. Kad je poslednji put bio na kiši? Pre mesec dana? Duže? U Lionu je mnogo padala kiša. Ovde u Mumbaju sunce je nemilosrdno, bije okrutno na lepljiv, vlažan grad od jutra do večeri. „Gospodine“, Adžaj Jasal, operativac za nadzor pozajmljen od Indijaca, dodirnuo je Denija po ramenu. „Dostavni kombi. Ovo nije uobičajeni vozač.“ Deni je bio u pripravnosti istog trenutka. „Uvećaj sliku.“ Jasal je imao oštro oko. Čak je i izbliza bilo teško razaznati vozačeve crte lica na nejasnom zelenom ekranu. Nije pomagalo ni to što je nosio kapu, a jednom rukom pokrivao donji deo lica dok je čekao da se otvore kapije servisa. „Sasvim si siguran da je to drugi vozač?“ Mladi Indijac radoznalo pogleda Denija Makgvajera, kao da je slep. „Da, gospodine. Sasvim siguran. Pogledajte njegove šake, gospodine. Ovo je belac.“

157

Deniju je srce brže zakucalo. Adžaj Jasal je bio u pravu. Ruka koja je visila kroz prozor sa vozačeve strane bila je uočljivo svetlije nijanse zelene od ruke čuvara koji mu je mahao da uđe u ograđen prostor.

Da li je to on? Da li je to ubica?

Da li je lice ispod kape lice Lajla Renalta, takođe poznatog kao Frenki Mansini. Da li ga imamo konačno?

Rampa se podigla. Iznenada se nagnuvši napred, vozač stavi obe ruke nazad na volan, okrenuvši se malo u stranu dok je to radio. Prvi put je Deni Makgvajer imao dobar pogled na njegovo lice. „Ne mogu ovo da poverujem“, prošaputao je. „Gospodine?“ „Ne mogu, dovraga, da verujem.“ „Poznajete tog čoveka, gospodine? Već ste ga videli ranije?“ „O, da.“ Deni klimnu glavom. „Poznajem tog čoveka.“ To nije bio Lajl Renalto.

158

DVADESET DEVETO POGLAVLJE

Dejvid Išag zaustavi automobil u svojoj podzemnoj garaži. Sat na instrumentnoj tabli je pokazivao 19 i 30.

Za pet minuta videću Saru Džejn.

Za pola sata zajedno ćemo večerati. Do ponoći će pokušati da me ubije. Činilo mu se da ništa od svega toga nije stvarno. Ipak nikako nije mogao da se smiri.

Tvrd čvor u njegovom stomaku, znoj koji mu se sliva niz leđa. U mislima je ponovio plan.

Ući će i ponašati se što je moguće prirodnije sa Sarom Džejn. Večeraće. Do devet sati Dejvid će biti spreman da ide u krevet na spratu. Nešto kasnije će mu se pridružiti Sara Džejn, i ubrzo nakon toga će njen tajanstveni saučesnik verovatno provaliti unutra. Dejvid tada treba da odglumi srčani udar, trenutno zbunjujući svoje potencijalne ubice i kupujući dovoljno vremena da se pojave Makgvajer i njegovi ljudi i obave hapšenje.

Radž, Dejvidov sobar, pozdravio ga je smireno kao i uvek. „Dobro veče, gospodine. Kako je prošao vaš dan?“ Niko od osoblja nije znao šta se događa, zbog njihove lične bezbednosti. Dejvid je verovao Radžu bespogovorno, ali je Deni Makgvajer zahtevao potpunu tajanstvenost. „Prošao je dobro, hvala Radž. Da li je Gospođa Išag kod kuće?“ Molim te reci ne. Ona je izašla. Ona se predomislila. Ona ipak ne može da učini to. „Ona je u salonu, gospodine. Čeka vas.“ Kad je Dejvid ušao, Sara Džejn je bila okrenuta prema prozoru, tako da joj je video leđa.

Bila je u haljini koju joj je Dejvid kupio u Parizu na medenom mesecu, dugačka ljubičastocrvena od žerseja sa otvorenim leđima. Kosu je skupila na temenu i pustila je da padala u spiralnim loknama. Izgledala je zadivljujuće. „Doterala si se.“ Okrenula se i stidljivo se nasmešila. „Htela sam malo da se potrudim bar jednom. Da li ti se dopada?“ Dejvidu se grlo osušilo. „Izgledaš neverovatno.“ Prišavši mu, Sara Džejn je obmotala ruke oko njegovog vrata. „Hvala ti.“ Nežno ga je poljubila u usta i Dejvid oseti kako njegova odlučnost popušta. Pokušao je da misli na fotografije drugih udovica iz slučaja Azrael, drugo ja Sare Džejn, o njenom glasu sa policijske trake, kako planira njegovu smrt. Ali i jedno i drugo mu se činilo kao san, sasvim nepovezan sa stvarnom Sarom Džejn, onom Sarom Džejn čije su meke usne sada priljubljene uz njegove.

Da li je moguće voleti nekoga za koga znate da će pokušati da vas ubije? „Hoćemo li da jedemo?“

159

Tamo u patrolnom kombiju, um Denija Makgvajera je grozničavo radio. „Novi“ vozač dostavnog vozila nije bio Lajl Renalto, kako se on pomalo nadao, pomalo očekivao.

Novi vozač je bio Metju Dejli.

Denijeve misli su mahnito skakale iz prošlosti u sadašnjost, preispitujući sve. Može li Dejli stvarno biti umešan? Može li on biti Azraelov saučesnik ?

Instinkt mu je govorio da to nije moguće. Met Dejli nije sreo tu ženu koja sebe sada zove Sara Džejn Išag sve do njene najskorije inkarnacije kao Liza Bering. A taj susret se odigrao nakon što je Majls Bering ubijen, zločin koji Met nije mogao da počini jer je u to vreme bio u Los Anđelesu.

Pa, ipak... Šta Deni Makgvajer u stvari zna o Metu Dejliju? Samo ono što je Met odlučio da mu ispriča. Da je on pisac iz Los Anđelesa, da ima sestru Kler i bivšu ženu po imenu Rakel i da je biološki sin Endrua Džejksa. Sestra stvarno postoji. Deni ju je upoznao. Što se tiče ostatka priče, Makgvajer je to sve primio zdravo za gotovo. Šta ako su sve to koještarije?

Prisiljavajući sebe da se smiri, Deni je pokušao da analizira stvari razumno.

Pretpostavimo da je istina to što mi je rekao. Pretpostavimo da je on stvarno Džejksov sin.

Prema rečima Dejlija, Džejks je napustio njega i majku i sestru, očigledno ih ostavivši bez penija. Da li je to dovoljan motiv za ubistvo? Svakako. Metu je bilo više od dvadeset godina kada je Endru Džejks ubijen, dovoljno odrastao da planira i izvrši ubistvo. Šta ako nije sreo Azraela kao Lizu Bering? Šta ako ju je već poznavao kao Anđelu Džejks, očevu drugu ženu? A kasnije kao Trejsi Henli i Irinu Anžu, a sada kao Saru Džejn Išag?

Ali, ako je to slučaj, gde se Lajl tj. Frenki uklapa u sve to? 1 zašto bi, što je još važnije, Met Dejli leteo do Liona da se vidi sa Denijem Makgvajerom, pre svega? Da ukaže Deniju na veze između različitih ubistava i ubedi ga da ponovo otvori slučaj? Naravno, ako je Met umešan u ubistva, onda to nema nikakvog smisla.

Osim ako ne želi da bude uhvaćen.

Zar nije to klasičan mentalitet psihopate? Nema svrhe počiniti savršeno ubistvo ako svet nikada ne sazna kako ste vi briljantni. Deni je zamislio Meta Dejlija, prvo u Los Anđelesu, zatim kasnije u Londonu i na jugu Francuske, kako čeka policijske sirene, kaznu, čeka da mu policajci zakucaju na vrata, a oni nikako da dođu. Možda je anonimnost bila previše za njega? „Kamera tri, gospodine!“ Glas Adžaja Jasala vratio je Denija u stvarnost. „Dejli odlazi.“ „Odlazi?“ Deni je sada bio još više zbunjen nego ranije. Zar nije napad na Išaga planiran za večeras? Ako je tako, zašto bi, dođavola, Met Dejli odlazio i to vratolomnom brzinom? Taj kombi sigurno juri sto kilometara na sat.

Pogledao je na sat. Pet do osam. Večera će potrajati bar jedan sat. Dejvid je trebalo da ide na spavanje tek posle devet. „Gde je Išag baš ovog trenutka?“ 160

„Još je u salonu, gospodine. Zvučni signal sa baš jasno hvata. On je dobro.“ Deni Makgvajer donese odluku u deliću sekunde. ,,U redu. Prati Dejlija. Prati kombi.“ Adžaj Jasal je oklevao. „Da li ste sigurni, gospodine? Ako se desi nešto neočekivano u kuĆi i mi se ne vratimo na vreme...“ „Vratićemo se na vreme. Hoću da znam gde se taj nitkov uputio u takvoj žurbi.“ Deni uze voki-toki da bi mogao da razgovara sa ljudima koji su sedeli u drugom patrolnom vozilu, parkiranom na prednjoj strani palate. „Jasal i ja idemo da gonimo mogućeg osumnjičenog. Vi momci budite na vezi, obavestite nas ako treba da uđete ranije, ili ako se bilo šta dogodi.“ „Da, gospodine.“ Deni se okrenu Adžaju Jasalu. „Šta ti čekaš, čoveče?“, povika on. „Vozi.“ Sklupčan kao zvečarka u plakaru spavaće sobe Dejvida Išaga, čovek je pritiskao burence svog pištolja uz obraz, zatvorivši oči kao da grli ljubavnicu. Ispred njegovih nogu, sečivo lovačkog noža dugačkog petnaestak centimetara svetlucalo je u mraku.

Bilo mu je neudobno, u čučećem položaju u tom skrovištu, ali je tup bol u butinama bila mala cena koju treba platiti za osvetu.

Kroz jedan kratak sat sve će biti gotovo. „Kakva je supa?“ „Veoma dobra. Hvala.“ „Sama sam je spremila.“ Stvarno? Mi sada ćaskamo? Dejvid uze poslednju maco kuglicu sa dna činije. Brinuo je celog dana da će biti suviše uznemiren da jede večeras. Deni Makgvajer je naglasio koliko je značajno da se normalno ponaša pred Sarom Džejn, ali šta ako Dejvid to ne bude mogao da izvede? Šta ako bude povraćao ili se onesvestio, ili slučajno izbrbljao: Zašto pokušavaš da me ubiješ? Za vreme deserta? Ali kako se ispostavilo, shvatio je da je neočekivano gladan za osuđenika koji jede svoj poslednji obrok. A supa je bila dobra. „Šta je tako smešno?“, upita Sara Džejn. Dejvid je sa zakašnjenjem shvatio da se smejao kao budala, izgubljen u mislima. „Ništa.“ Pokušao je da povrati ozbiljan izraz lica. „Šta je za desert?“ Smrt čokoladom? „Sladoled. Da li si siguran da ti je dobro, Dejvide?“ Nije vredelo. Sada se ponovo smejao, nesposoban da zaustavi suze radosnice koje su mu padale niz lice. Nije se ovako osećao još od onog kratkog perioda kada je uzimao marihuanu u davnim danima na Oksfordu. Sigurno postajem histeričan. „Da li hoćeš da odeš gore i legneš?

Gore. Ta reč ga je odmah otreznila, kao čaša ledeno hladne vode pljusnuta u lice.

Znači, ona želi to da obavi sada, zar ne? Prebrodimo to i završimo. Što da ne?

Originalni plan je bio da čeka sve do posle večere i onda da krene na sprat, negde oko devet i petnaest. Ali ako je Sara Džejn spremna sada, onda je i on. Pomislio je na SWAT

161

tim koji okružuje imanje i setio se jutrašnjih reči Denija Makgvajera. „Potpuno ste bezbedni.

Ako ona pokuša bilo šta, mi ćemo doći za tren.“ Okrenuo se prema Sari Džejn. „Mislim da hoću, ako tebi ne smeta. Iznenada se ne osećam baš najbolje.“ Dostavno vozilo se probijalo kroz glavne ulice Maratija, isto tako brzo i okretno kao miš. Adžaj Jasal gaje pratio, nastojeći da održi kontrolu nad svojim velikim, širokim patrolnim vozilom, dok je uobičajeno staloženi Deni Makgvajer vrištao na njega: „Drži korak! Nemoj da ga izgubiš!“ Jasal je dobro poznavao te ulice. Ali patrolna kola nisu napravljena za jurnjavu velikom brzinom. Napravljena su za to da budu parkirana za vreme dugih, zamornih sati čekanja i da se stope sa okolinom. Bilo je to priznanje Adžajevim veštinama što je uopšte uspeo da prati manje vozilo, poskakujući preko kaldrme i vijugajući nesigurno krivudavim, često neosvetljenim ulicama. Sam bog zna na šta će ličiti njihova skupocena audio-vizuelna oprema posle ovakve vožnje.

Dostavni kombi ih je vodio na turneju po najotmenijem stambenom delu južnog Mumbaja: Vokešvar roud, Pedsar roud, Brič kendi, svaka od njih karakteristična po britanskim arhitektonskim kosinama. Vozač je izbegao prometnije puteve kao što su Kaf parejd ili Karmajkl roud, jer je više voleo da se neopaženo provlači kroz mirnije ulice.

Očigledno je shvatio da ga prate.

Posle dvadeset minuta, kada su većinom vozili ukrug, kombi se uputio na sever, prema stadionu za kriket Venkhed. Kad su se približili, ulice su bile zakrčene mnogobrojnim mladim ljudima. Bleštavi reflektori stadiona su se videli na daljini od nekoliko milja. „Sigurno je noćna utakmica“, reče Adžaj Jasal. „Sumnjam da ćemo moći da prođemo dalje. Ne kolima.“ Deni Makgvajer je sada jedva mogao da vidi kombi kroz mračnu, sve veću gomilu tela.

Da li je Met Dejli planirao da tako pobegne? Deni je pogledao na sat. Osam i četrdeset pet.

Uskoro će se završiti večera Dejvida Išaga. Moraju da se vrate u kuću.

Bez razmišljanja, Makgvajer otvori vrata patrolnog vozila i poče da se probija kroz masu, vičući: „Policija!“, i hvatajući za košulje i jakne nasumice dok je bukvalno bacao prolaznike sa staze.

Za nekoliko sekundi je stigao do Metovog kombija. I on je bio prazan, napušten samo nekoliko metara od kapija terena za kriket. Očajan, Makgvajer se osvrnu, osmatrajući gomilu ne bi li ugledao Metovu uočljivu plavu kosu. Ništa.

Onda ga je iznenada ugledao, baš na ulazu u stadion, oko dvadeset metara od sebe.

Dok Deni stigne tamo, Met će ući i utopiti se u masu. Nestao. Instinktivno, Denijevi prsti se stegoše oko pištolja, ali je znao da ne sme da ga upotrebi. Opaliti metak ovde znači pokrenuti stampedo. Baš kad je očaj počeo da ga obuzima, Deni je ugledao Adžaja Jasala, kako juri pored njega, razdvajajući gomilu kao Mojsije Crveno more, dugim nogama grabio je po tvrdoj zemlji kao gepard. Začuo se vrisak i gužva. Deni se silom probio napred, mašući svojom značkom Interpola kao da maše belim lukom na vampire.

Jasal je skočio, oborivši Dejlija i prikovavši ga za zemlju.

162

„Uhapsio sam osumnjičenog, gospodine“, dahtao je on. Deni Makgvajer prošišta iza njega. „Dobro obavljen posao, Jasal! Metju Dejli, hapsim vas pod sumnjom pokušaja...“ Stao je usred rečenice. Čovek na zemlji se okrenuo da ga pogleda. Njegov obraz je bio ozbiljno povređen a smeđe oči su mu bile razrogačene od pometnje i panike.

On je bio isto toliko Indijac kao i sam Tadž Mahal.

Dejvid Išag je zurio u ogledalo u kupatilu, hvatajući se čvrsto za mermernu policu da se pridrži.

To je to. Svakog trenutka ona će ga pustiti unutra.

Mog ubicu.

Ispljuskao je lice hladnom vodom, priželjkujući da mu prestane vr- toglavica. Seti se šta je rekao Makgvajer. On je tu ispred. Treba samo da se onesvestim na podu sa bolom u grudima onog sekunda kad taj tip uđe. Jednostavno. „Dejvide? Dragi?“ Sara Džejn je stajala i njihala se na vratima. „Da li ti je dobro? Da li ti treba lekar?“ Njiše se? To je čudno. Zašto se ona njiše?

Tačke su počele da kruže ispred Dejvidovih očiju. „Ja... ja se ne osećam dobro.“ Sad se cela soba njihala, kao brod na pučini. Odjednom je osetio strašnu malaksalost. Nije morao da glumi nesvesticu. Ovog puta zaista mu se vrti u glavi.

Onda mu je iznenada sinulo. „Da li ti se dopada supa? Sama sam je napravila.“ Ona me je otrovala! Ta kučka je stavila nešto u moju supu!

Pokušao je da pogleda u Saru Džejn, ali je bilo bar šest njenih istovetnih kopija koje su se nagnule nad njega kad je skliznuo na pod, uhvativši se za stomak. „Zašto...?“, dahtao je. „Zašto radiš ovo?“ Oči su joj se ispunile suzama. „Sve je u redu. Nemoj paničiti. Pozvaću hitnu pomoć.“ Sažaljenje u njenom glasu je zvučalo tako istinski. Ali nije mogao da dozvoli sebi da podlegne tome, nije mogao da dozvoli sebi da se onesvesti. Morao je da ostane budan, da ostane usredsređen. Svi Makgvajerovi mikrofoni su bili u spavaćoj sobi. On mora da dođe do nje i obavesti SWAT tim napolju šta se dešava. S poslednjim naporom, uzviknuo je: „Krevet!“ Osetio je kako mu otiču mišići u grlu, a dah mu postaje sve kraći. Uskoro neće moći uopšte da progovori. „Moram da legnem. Molim te.“ „Naravno, dragi, naravno.“ Sara Džejn mu pomože da dođe do spavaće sobe, sa izrazom duboke zabrinutosti i brige na licu. Zašto još sva ta šarada?, pomisli Dejvid. To nema nikakvog smisla. Padajući na krevet, on se uhvati za kravatu. Mora da je olabavi! Ne može da diše! Mahnito je mlatarao rukama prema Sari tražeći pomoć, ali mu je ona okrenula leđa i krenula prema telefonu.

163

„Pozvaću 1298. Drži se, Dejvide. Pomoć stiže.“ Kad se vratio u patrolni kombi, Deni Makgvajer proveri svoj pojas za sedište i uhvati se za ručku iznad vrata da se pridrži. Jasal je sada bio na čistom, pravom putu, sa uključenom sirenom. Sigurno su išli brzinom od bar sto četrdeset kilometara.

Deni pogleda na sat: dvadeset jedan čas. Osećao se kao dvorska budala.

Met Dejli je, naravno, bio u kući Išaga. On je znao da je Deni tamo sve vreme i namamio ga je klasičnim mamcem.

Da li su oni to već obavili? Da li su on i Sara Džejn Azrael ubili Dejvida Išaga?

Na sedištu do Denijevog, inženjer zvuka se borio sa složenom radioopremom. Morali su da stupe u vezu sa ostalim članovima tima i da uđu u kuću pre nego što bude suviše kasno.

Deni je vikao na njega, trudeći se da nadglasa piskave sirene. „Ima li čega?“ Čovek odmahnu glavom. „U dometu smo, ali ne mogu da dobijem signal.“ Svetla Maratija su treperila u daljini. Uskoro će i palata Išagovih biti na vidiku. „Budi uporan.“ Sara Džejn prekinu vezu. „Oni dolaze.“ Dejvid je gubio svest i ponovo se budio. Šta je ono trebalo da uradim? Nešto u vezi sa bolom u grudima? Bilo je toliko teško razlikovati šta je stvarno a šta nije. Da li to Sara stvarno drži njegovu ruku? Briše njegovo čelo? Ili je to samo san? Izgledala je tako mila... ali zar nije ona planirala da ga ubije?

Ponovo je zatvorio oči.

Kad ih je otvorio, neki čovek je stajao nad krevetom. Imao je masku i bio obučen od glave do pete u crno, kao smrt sa srpom. U njegovoj ruci je, svetlucajući kao srebro na tamnom materijalu njegovih pantalona, bio nož.

Dejvid je razmišljao o tome da vrišti, ali se njegovo grlo izgleda zatvorilo od otoka, a u svakom slučaju nije ga bilo toliko strah kao što je mislio da će biti. Bio je samo veoma, veoma umoran. Verovatno sanjam. On će nestati za tren.

Onda zatvori oči i utonu u san. „Imam ih, gospodine! Glasove. U glavnoj spavaćoj sobi.“ Deni Makgvajer podiže ruku u vazduh sa olakšanjem. ,,A ostali?“ „Da, gospodine, imamo vezu.“ „Demarten, Kapiri, da li me čujete?“ Prvo se začuo ljutiti glas indijskog policajca: „Makgvajer? Gde si ti, zaboga?“

164

„Nije to sada bitno. Ulazite u kuću, odmah! Oni su u glavnoj sobi. Izvlačite Išaga odatle.“ Prekinuvši vezu, Deni se okrenu inženjeru zvuka. „Možete li da čujete Išaga? Da li je živ?“ Inženjer zvuka namesti slušalice, zatvorivši oči radi koncentracije. „Nisam siguran. Mogu da čujem ženu. Ona...“ Iznenada čovek strže slušalice sa ušiju. Deni Makgvajer nije morao da pita zašto.

Svi u kombiju su čuli vrisak Sare Džejn Išag.

U spavaćoj sobi Dejvida Išaga, čovek u crnom skide masku i nasmeši se. „Šta je, Anđele?“ upita je. „Da li si očekivala nekog drugog?“

165

TRIDESETO POGLAVLJE

Iz svog skrovišta je mogao odlično da ih vidi. Čoveka u crnom i ženu koja je sebe sada zvala Sara Džejn Išag.

Mogla je da naziva sebe kako joj se dopadalo. On je znao koje ona. I čija je ona. Ona je njegova. Njegova ljubav. Njegova žena.

Nagon da iskoči baš u tom trenutku i ščepa je bio je neodoljiv, ali je mnogo dugo čekao na ovo, uložio previše vremena i napora. Morao je da vidi kako se scena odigrava. Čovek u crnom je pokazao na Dejvida Išaga. „Da li je mrtav?“ Dejvid je ležao kao klada na leđima na krevetu. Sara Džejn se nagnula nad njega. „Ne. Još diše.“ „Nisam očekivao da će se tako brzo onesvesti. Sigurno si sipala previše.“ „Ne krivi mene!“ Bila je ljuta. „Postupila sam po tvojim uputstvima iz pisma. Rekla sam ti da nije trebalo prvo da ga opijemo. Šta ako mu otkaže srce? Šta ako policija pronađe taj sastojak u njegovom organizmu?“ „Ućuti!“ Čovek u crnom je udari snažno po licu.

Iz svog skrovišta u ormanu, mogao je da čuje bolno krckanje njene jagodične kosti kad se Sara Džejn skljokala na patos, cvileći. Gledao je kako je čovek u crnom vuče nagore za kosu. „Ko si ti da kažeš meni šta treba i šta ne treba da radimo? Ti si niko, to si ti.

Reci to. RECI TO!“ „Ja sam niko“, jecala je Sara Džejn. „Ti nemaš život.“ Njen glas je sada bio jedva šapat. „Ja nemam život.“ Kad je čuo da izgovara te reči, čovek se malo smirio. Pustio joj je kosu. „Morali smo da ga ošamutimo ili bi se opirao. Ostali su bili previše stari da bi se branili.“ Podigao je nož prema svetlosti. Klimajući glavom prezrivo prema Dejvidu, on reče: „Njega ćemo obraditi kasnije. Prvo si ti na redu.“ Sara Džejn ustuknu nazad, vukući se preko poda na rukama i nogama kao zaplašeni rak. „Ne! Molim te. Ne moraš to da radiš!“ „Naravno da moram to da uradim. Sve ostale su bile kažnjene, zar ne?

Anđela, Trejsi, Irina, Liza. Zašto bi popustljiva mala Sara Džejn prošla bez kazne?“ „Molim te“, preklinjala je Sara Džejn. Užas u njenom glasuje bio očigledan. „Uradila sam sve što si tražio... Rekao si da me nećeš povrediti.“ Ali je čovek u crnom izgledao neumoljiv pred preklinjanjima i suzama.

166

On uopšte nije bio čovek. On je bio životinja. Sa divljim režanjem bacio se na Saru Džejn, oborivši je na pod. Jednom rukom joj je posekao kožu a drugom joj je pritiskao nož na grlo. Instinktivno, ona se borila, šutirajući nogama uzaludno pod njegovom težinom.

Vukao je nagore donji deo njene haljine, rastavljajući joj butine kolenom. Čovek u ormanu nije više mogao da čeka. Jurnuvši u sobu, bacio se na čoveka u crnom, udarajući ga neprestano drškom pištolja u potiljak. Krv je šikljala na sve strane, topla i lepljiva i životna. Za nekoliko trenutaka je ruka divlje životinje, koja je bila ščepala butinu Sare Džejn, pala mlitavo.

Sara Džejn je čvrsto zatvorila oči, ne usuđujući se da diše. Da li je stvarno sve gotovo? Da li je on stvarno mrtav? Sledeće čega je bila svesna jeste da je mrtvo telo sklonjeno sa nje.

Neko, njen spasilac, otkotrljao je telo čoveka u crnom na daske patosa uz tup udarac, kao vreću peska.

Da li je to bio Dejvid, jadni dragi Dejvid, koji se probudio posle dejstva narkotika, odan i zaštitnik do samog kraja?

Ili, da li je policija najzad shvatila, konačno došla da ih zatvori i učini kraj svim tim godinama ludila. Da spase nju i njenu sestru. Da prekine to.

Okrenula se i shvatila da gleda u poznate, ljubazne oči. „Sve je u redu, Liza“, prošaputao je Met Dejli. „Sve je u redu, draga moja. Sada si bezbedna.“ Met je dodirnuo njeno lice, prelazeći prstom nežno preko svake crte lica.

Desni obraz, gde ju je podlac povredio, natekao joj je kao prezrela šljiva. Nikada je više neće povrediti. „Liza...“ Met Dejli je zaplakao, „jadna moja Liza.“ Otvorila je usta da kaže nešto, ali je pucanj pištolja bio tako glasan da je prigušio njen odgovor. Za trenutak, preko lica Meta Dejlija je nešto preletelo. To nije bio bol. Više kao krajnje iznenađenje. Zatim je njegov svet polako potonuo u crnilo.

167

TRIDESET PRVO POGLAVLJE

Radžit Kapiri je bio u kući. Posle nekoliko trenutaka pridružili su mu se Klod Demarten i njegov tročlani tim, koje je pratio zadihani Deni Makgvajer. „Gde je posluga?“, zagrmeo je Deni. ,,U kuhinjama“, reče Kapiri. „Šest mojih naoružanih ljudi je sa njima. Zabarikadirali su vrata.“ „Dobro. Ti i Demarten idite glavnim stepeništem. Ja ću ići putem za poslugu.“ „Kako bi bilo da dvojica mojih momaka idu sa tobom kao podrška“, reče Kapiri. Bila je to izjava, a ne pitanje, ali se Deni nije protivio. Nisu imali vremena za odmeravanje snaga, ne sada. Odjeknuo je pucanj pištolja.

Tri čoveka su se pogledala, zatim potrčala uz stepenice. „Kako si mogao?“ „Kako sam ja mogao?“ Čovek u crnom se uhvatio za ranu na potiljku. Još je osećao vrtoglavicu, kao da bi se mogao svakog trena onesvestiti. „On me je ostavio, misleći da sam mrtav, Sofija, ukoliko nisi to primetila.“ Oči Sofije Baste ispuniše se suzama. „On je štitio mene! Bože moj, Frenki. Nisi morao da ga ubiješ.“ Frenki Mansini se namršti. Nije bilo dobro to što je bio prisiljen da ubije Meta Dejlija.

Taj čovek je, ipak, bio sin Endrua Džejksa. Tehnički, to ga je činilo jednim od dece. Jednom od žrtava kojima je Frenki posvetio život da bi ih osvetio. Još nezgodnije je bilo to što je prigušivač na njegovom pištolju zatajio. Neki član domaćinstva može utrčati svakog trenutka. Policija je takođe možda već na putu. Nemaju mnogo vremena. „Stavi rezu na vrata“, zarežao je. Ali je Sofija samo stajala tamo i posmatrala kako Metova krv curi na tepih. „Za ime boga, Sofija“, reče Frenki kao da se brani. „Pokušao sam da ga nateram da ode iz Mumbaja. Dao sam sve od sebe. Nije trebalo da bude ovde.“ „Došao je ovde zbog mene. Zato što me je voleo“, jecala je Sofija. „On je voleo mene i ja sam volela njega!“ „Voleo tebe?“ Frenki Mansini se grubo naruga. „Draga moja devojko. Nije čak ni znao ko si. On je voleo Lizu Bering. A ko je ona bila? Niko, to je bila ličnost koju sam ja izmislio, delić moje mašte. Ako je Met Dejli voleo bilo koga, to sam bio ja, ne ti. Sada stavi rezu na ta prokleta vrata.“ Sofija Basta učini onako kao joj je naređeno. Videla je luđački žar u Frenkijevim očima, jadan, jadan Met! Zašto je pošao za mnom? Zašto nije bežao, oslobodio se dok je još imao prilike? „On nije zaslužio da umre, Frenki.“ „Ućuti!“, vrisnuo je Mansini i preteći mahao po vazduhu svojim pištoljem. „Ja odlučujem ko će da živi a ko da umre! Ja imam moć! Ti si moja supruga. Ti ćeš uraditi onako kako ti ja naredim ili će, kunem se životom, tvoja sestra biti sledeća. Da li razumeš?“ Sofija je klimnula glavom. Razumela je. Strah i poslušnost su bile jedino što je ona razumela. Sve što je ikada znala. Za vreme nekoliko kratkih, blaženih meseci kada je bila 168

Liza Bering, na Baliju sa Metom Dejlijem, imala je priliku da upozna drugačiji odnos, drugačiji život. Ali nije joj bilo suđeno. „POLICIJA!“ Glas Denija Makgvajera se orio kao sirena. Mogao se čuti topot koraka iza njega na stepeništu. Drugo spasenje.

Mansini razrogači oči u panici. Pružio je nož Sofiji. „Učini to.“ „Da učinim šta? O, ne Frenki, ne.“ Njene oči su pratile njegov pogled prema krevetu. U svoj drami sa Metom, načas je zaboravila da se Dejvid Išag nalazi u toj sobi, ali je sada mogla da vidi kako se mrda, dejstvo uspavljujućeg sredstva koje mu je ranije dala je prolazilo. „Ovo je kraj, Anđele. Naše poslednje ubistvo. Žrtva kojom ćeš zadobiti život svoje sestre.“ „POLICIJA!“ Pesnice su lupale na vrata. „Jedino je pravedno da to treba da bude tvoje delo. Učini to.“ „Frenki, ne mogu.“ „Učini to!“ Mansini je vrištao, urlajući kao besan pas. „Prereži mu grlo ili ću vas oboje upucati. UČINI TO!“ Slike su sevale u Sofijinoj svesti jedna po jedna. Čitanje „Knjige“ sa Frenkijem davno u sirotištu. Kako je on divan bio tada, i kako nežan. 'Ti si princeza, Sofija. Ostali su samo ljubomorni'.“ Endru Džejks, njihovo prvo ubistvo, dok je krv prštala iz njegovog vrata kao gusta crvena voda iz vodoskoka.

Pirs Henli, duhoviti, pametni Pirs, koji se branio dok mu nisu pucali u glavu, raznevši njegov izvanredni mozak po ćelom zidu spavaće sobe.

Didije Anžu, koji je preklinjao za život, dok je sečivo ulazilo u njegov meso bezbroj puta.

Majls Bering, koji je umro odmah kad mu je nož probo srce.

Met Dejli, jedini nevin medu njima. Met koji ju je voleo, koji joj je dao nadu. Met koji je ležao mrtav i hladan pored njenih nogu.

Pomislila je na žive. Njenu sestru, njenu krv i meso, tamo negde. Dejvid Išag, koji se ošamućen micao na krevetu vraćajući se u život. „PREREžI MU GRLO!“ Frenkijev glas, uzbuđen, nadražen kao što se uvek događalo zbog krvi i smrti i osvete. „POLICIJA!“ Maljevi su udarali u vrata, cepajući drvo. „Ne mogu“, Sofija reče mirno, pokušavajući da nadglasa buku i urlanje dok je puštala nož da padne pored njenih nogu. „Pucaj ako želiš, Frenki. Ali ja to ne mogu da uradim. Ne više.“ Najzad su vrata popustila. Naoružani ljudi su nagrnuli u sobu. „Policija! Podignite ruke uvis!“ Dejvid Išag je otvorio oči baš na vreme da vidi kako Deni Makgvajer, sa uperenim pištoljem, dahće na vratima.

169

„Baš ti je trebalo dosta vremena“, promrmljao je jedva čujno. Onda je neko ispalio jedan hitac.

I sve je bilo gotovo.

170

ČETVRTI DEO TRIDESET DRUGO POGLAVLJE

Godinu dana kasnije...

Sudija Višeg okružnog suda u Los Andelesu, Federiko Munjoz, nije bio prvi put na naslovnim stranama povodom procesa za ubistva. Pre dve godine je u ovoj istoj sudnici, soba 306, na trećem spratu suda u Beverli Hilsu, porota proglasila krivom omiljenu filmsku glumicu zbog ubistva njenog nasilnog ljubavnika posle dugogodišnjeg zlostavljanja. Sudija Munjoz je poslao glumicu u ćeliju za osuđene na smrt, uprkos gnevu njenih obožavalaca, porodice i mnogih u nacionalnim štampanim medijima. Ne zadugo posle toga, sudija je primio prvu od mnogobrojnih pretnji smrću, koje će mu stizati s vremena na vreme do kraja života.

Njemu je bilo drago.

Pretnje smrću su omogućile sudiji Federiku Munjozu da zahteva stalno obezbeđenje koje će ga prati do posla i nazad. Njegov svakodnevni dolazak u veličanstvenu sudnicu sa belim stubovima u Barton vej 9355, okružen falangom naoružanih stražara, kao i stalno interesovanje medija za njegov život, doprineli su da se sudija Munjoz oseća prekomerno važnim. Javno je, naravno, osudio to interesovanje kao ljubopitljivo i zlobno, posebno se uvredivši zbog nadimka „Sudija Užas“, kako ga je nazvao LA tajms. Međutim, privatno, njemu se dopadao svaki trenutak toga. Sudija Federiko Munjoz je već bio slavan u Los Anđelesu. Sada, zahvaljujući suđenju Azraelu, on je postajao poznat širom sveta.

Sudski proces, koji je trajao već dve nedelje tužilaštvu je trebalo toliko vremena da izloži njihov slučaj jer je bilo veoma mnogo raspoloživih dokaza nije mogao biti senzacionalniji. Četvorica bogatih muškaraca brutalno ubijeni u različitim delovima sveta, u istovetno isplaniranim i izvedenim okolnostima. Optuženi, bračni par u četrdesetim godinama, oboje obdareni lepotom filmskih zvezda, uhvaćeni u pokušaju da ubiju petog muškarca. Sve starije žrtve namamila je u brak optužena, medijima poznata kao Anđeo Smrti. Pa ipak, ta žena je bila podvrgnuta svirepom, sadističkom seksualnom zlostavljanju za vreme svakog ubistva, koje je vršio optuženi. Svojom voljom, ako je verovati tužilaštvu.

Nijedna optužena strana nije poricala ubistva, ali je svaka tvrdila da je to činila pod prinudom, ukazujući na ovog drugog kao kolovođu. Dodajte još motiv „Robina Huda“ kao dramatičan preokret iz sapunica' svi milioni žrtava donirani su dobrotvornim dečjim ustanovama i tabloidima nije trebalo ništa više.

Ali su dobili više. Dobili su optuženu koja je uspešno poprimala novi identitet svaki put kad bi mamila novu žrtvu u svoj bračni krevet, i očigledno je obavila bezbroj operacija kako bi promenila svoj izgled tokom prošle decenije, ali koja je ostala neverovatno zgodna.

Sedela je pasivno dok je tužilaštvo iznosilo dokaze, i bila samo povremeno uznemirena

171

kada su poroti pokazivane slike unakaženih tela njenih supruga ili njene sopstvene povrede. Žena koja je sedela na jednom kraju stola u sudnici 306, izgledala je isto tako iskonski i neukaljano kao novorođenče, i blistava kao svaki anđeo. Štampa nije mogla da je se nagleda i napiše dovoljno o njoj.

Na suprotnoj strani optuženičke klupe sedeo je optuženik, Frensis Mansini. Par se upoznao dok su bili štićenici sirotišta u Njujorku još kao tinejdžeri. Mansiniju je nedostajao sjaj koji je posedovala njegova supruga, aura spokojstva i dobrote koja je zračila iz njene ličnosti kao svetlost, uprkos užasnim zločinima koje je priznala daje počinila. Bez obzira na to, on je bio neodoljivo zgodan čovek, sa tamnom kosom, jakom vilicom i kraljevskim arogantnim crtama. Mansini je pogođen dok je pružao otpor hapšenju u Indiji i još je imao poteškoća kad ustaje i seda, trzajući se od nelagode svaki put kad se pokrene. Međutim, kad je mirovao, Mansinijeve tanke usne su bile stalno izvijene u samouveren osmeh, kao da je ceo spektakl američkog pravosudnog sistema osmišljen isključivo radi njegove zabave.

Ni on ni njegova supruga nisu se borili za izručenje iz Sjedinjenih Država uprkos činjenici da u Francuskoj ili Engleskoj, gde je takođe moglo da im se sudi, ne postoji smrtna kazna.

Ovde u Kaliforniji, za oboje optuženih tražila se smrtna kazna, pred neprijateljski nastrojenom porotom i najtvrđim sudijom u sistemu Višeg okružnog suda Los Anđelesa.

Ipak, činilo se da Frenki Mansini posmatra današnje suđenje kao nešto tek malo drugačije od pozorišta, melodramu, ako ne baš bulevarsku farsu, za koju su boginje sudbine odlučile da mu velikodušno dodele sedište u prvom redu.

To je možda imalo neke veze sa tužiocem, Vilijamom Bojsom. Visok, štrkljast, u ranim pedesetim godinama, kratko ošišane sede kose i sklon jeftinim, tamnosivim odelima, Bojs, poznat po svojoj ujednačenoj, odmerenoj dikciji, bio je sušta suprotnost uspešnom i samouverenom advokatu, kakvog je čovek očekivao da vidi u ovako poznatoj parnici. On je bio poslovično „pouzdan“, sposoban, profesionalan i toliko bolno običan da se često govorilo kako je jedino uočljivo u vezi sa Vilijamom Bojsom to koliko je mnogo neoučljiv.

Zašto je država izabrala da Bojs vodi tu parnicu bila je misterija kao i sama ubistva. Možda su nadležni, suočeni sa tako mnogo dokaza, zaključili da bi i majmun mogao da osudi oboje ubica iz slučaja Azrael na smrt... a Vilijem Bojs je bio nešto najsličnije majmunu što su mogli naći.

U svakom slučaju, bio je to pravi podvig ugnjaviti porotu u tako senzacionalnoj parnici kao što je ova, ali je za protekle dve nedelje Vilijam Bojs uspeo da uradi upravo to, monotonim glasom recitujući činjenice o četiri ubistva, čime je uspešno otupeo njihov potresan utisak. Proveo je ceo jedan dan zaglibljen u složen međunarodni pravni ugovor kojim su se britanske, francuske i hongkonške kineske vlasti saglasile da se dokazi zajedno izvedu u Kaliforniji. Njegovi svedoci su malo oživeli proces. Naročito je španska domaćica Endrua Džejksa, uzdišući i jecajući dala veoma potresan iskaz koji se pojavio na prvim stranama svih tabloida sledećeg jutra. Ali, sve u svemu, sudija Munjoz je mogao da vidi kako je tužilaštvo zaradilo prezir Frenkija Mansinija. Kao i svi ostali u sudnici 306, i onih koji su pratili suđenje širom sveta, on je jedva čekao da čuje odbranu. Danas je, konačno, došao taj trenutak.

Pošto je svaki optuženi tvrdio da ga je primorala ona druga strana, izabrali su da svako ima svog zastupnika. Frenkijev advokat, Alvin Dabrej, bio je nizak, debeo čovek sa košuljom stalno izvučenom iz pantalona i kosom kao u ludog naučnika. Dabrej je ušao u sudnicu 306 bacivši gomilu dokumentacije koju je nosio ispod ruke, i ponašao se kao

172

spetljani dekica koji se izgubio na svom putu prema biblioteci. U stvarnosti, kao što je sudija Munjoz dobro znao, Dabrejev um je bio tako bridak a njegovo pamćenje tako čudesno da mu nisu bile potrebne nikakve zabeleške. Ali je, više od dvadeset godina, zbog uloge trapavog starog pajaca bio omiljen kod porotnika i nije imao nameru da to sada menja. Sa klijentom tako hladnim i bezosećajnim kao što je Frenki Mansini, Alvinu Dabreju će trebati mnogo muke da odobrovolji današnju publiku.

U tom pogledu, advokat „Anđela Smrti“ je imao lakši posao. Elen Vots je bila mlada i pomalo neiskusna. Ovo joj je bilo tek drugo suđenje za ubistvo. Ali se ona već pročula u krugovima Višeg suda kao pronicljiv i talentovan advokat za sudske procese, manipulišući dokazima sa umešnošću i lakoćom grnčara koji oblikuje glinu na točku. Kratke plave kose i nežnih crta lica, Elen Vots su obično smatrali lepoticom. Međutim, pored svoje klijentkinje, ona je bledela kao blic aparata usmeren prema suncu. „Svi ustanite.“ U protekle dve nedelje, sudija Federiko Munjoz je proterao medije iz svoje sudnice. (Ne bi bilo pametno da bude viđen kao previše željan kamere, a Vilijam Bojs je bio tako smrtno dosadan da bi gledaoci sasvim izgubili interesovanje.) Danas je, međutim, popustio dozvolivši odabranoj grupi novinskih organizacija da zauzmu nekoliko mesta na galeriji.

Njihove kamere, kao i oči ostalih u prostoriji, letele su od optuženih do trojice muškaraca koji su sedeli jedan pored drugog u prvom redu. Do sada, njihova imena je zapamtila cela Amerika.

Deni Makgvajer, detektiv LAPD-ja, heroj Interpola, proveo je dve trećine karijere goneći ubice iz slučaja Azrael i pomogao da se u Indiji postavi zamka u kojoj su konačno uhvaćeni.

Dejvid Išag, indijski tajkun dostojan divljenja, koji je bio označen kao sledeća Azraelova žrtva sve dok ga Makgvajer i njegovi ljudi nisu iščupali iz čeljusti sigurne smrti.

I na kraju reda, u invalidskim kolicima, tragični lik Metjua Dejlija.

Dejli je bio pisac, sin prve Azraelove žrtve, Endrua Džejksa, i u pravom trenutku ključni Interpolov obaveštajac. I on je bio prisutan u noći hapšenja optuženih i imao je sreće što je preživeo. Metak iz Mansinijevog pištolja smestio mu se u dnu kičme. Uprkos tome, Met Dejli je odbio da svedoči protiv optužene, žene koju je još zvao „Liza“. Pričalo se da je jadni čovek bio na granici ludila zbog ljubavi prema njoj. Gledajući ga kako je sada posmatra, praznog pogleda, uvela verzija njegovog bivšeg živahnog bića, bilo je lako poverovati u to. „Gospođice Vots.“ Sudija Federiko Munjoz je zastao dovoljno dugo da se uveri da su sve oči i kamere usmerene ka njemu. „Koliko shvatam, vi nameravate da izložite uvodnu reč za odbranu.“ „Tako je, gospodine sudijo.“ Elen Vots i Alvin Dabrej su se dogovorili da Elen počne prva. Plan je bio da brzo završe procenu uračunljivosti klijenta onog drugog, kako bi prešli na oblasti koje su im zajedničke: slabosti i nedoslednosti u predmetu tužioca, i zlostavljanje koje su oboje optuženih pretrpeli kao deca. Ako uspeju da poseju dovoljno razložnih sumnji u svest porote u vezi sa tim ko je koga navodio na razvrat, i predstave oboje optuženih kao mentalno poremećene, imaju šanse da ih spasu od smrtonosne injekcije. Realno gledano, to je najbolje čemu su oboje mogli da se nadaju.

Elen Vots se obratila poroti, gledajući u oči svakog od dvanaest muš- karaca i žena iz grupe.

173

,,U protekle dve nedelje“, počela je ona, „tužilaštvo vam je prikazalo neke veoma jezive dokaze. Gospodin Bojs vas je upoznao sa činjenicama koje okružuju četiri brutalna ubistva, i ja koristim tu reč promišljeno činjenice zato što postoje činjenice u ovom predmetu, strašne činjenice, činjenice koje ne želimo da poreknemo ni ja ni moja klijentkinja. Endru Džejks, ser Pirs Henli, Didije Anžu i Majls Bering izgubili su živote pod surovim, krvavim, strašnim okolnostima. Danas su u ovoj sudnici članovi porodica i prijatelji nekih od njih. I oni su morali da prisustvuju dok je gospodin Bojs iznosio dokaze, i ja znam da ne postoji niko ovde čije simpatije nisu na njihovoj strani.“ Elen Vots se okrenula da pojača utisak i uputila svoj najbolji, najsaosećajniji naklon poštovanja prema dvema bivšim Didijeovim suprugama, koje su doletele zbog suđenja, kao i pogurenoj ali otmenoj figuri Maksimilijana, osamdesetogodišnjeg polubrata ser Pirsa Henlija. Iza njega, dve žene u kasnim pedesetim godinama, bivše devojke Majlsa Beringa koje su ostale u kontaktu posle njegovog venčanja, gledale su u Elen Vots s mržnjom, ali zabrinuti izraz advokatice nije uopšte nestao. „Ja nisam ovde da bih raspravljala o činjenicama, dame i gospodo. Uraditi tako nešto bilo bi suludo, a da i ne pominjem čin ozbiljnog ne- poštovanja prema žrtvama i njihovim porodicama.“ „Slušajte, slušajte!“, povIka jedna od devojaka Majlsa Beringa sa galerije, zaradivši strog pogled sudije Federika Munjoza i tihi žamor odobravanja svih ostalih. „Moj posao je da se držim činjenica. Da stavim tačku na besmislena nagađanja i glasine koje okružuju moju klijentkinju, i da vam izložim istinu. Istinu o tome šta je ona uradila i šta nije uradila. Istinu o njenom odnosu sa optuženim, Frenkijem Mansinijem, i istinu o tome ko je ona zapravo.“ Elen Vots je prišla klupi za optužene, pozvavši porotu da je prate pogledom, da pogledaju u ženu čiji je život u njihovim rukama. „Nazvali su je Anđeo Smrti. Princeza. Veštica. Čudovište. Nijedan od tih naziva nije istinit. Ona se zove Sofija Basta. Ona je ljudsko biće, žena od krvi i mesa čiji život je bio jedan dugačak katalog zlostavljanja i patnje.“ Elen Vots je duboko udahnula. „Namera mi je da vam pokažem da je gospođica Basta bila žrtva u ovim zločinima kao i muškarci koji su izgubili živote.“ Većina članova porote se namrštila s neodobravanjem. Povici „sramota“ čuli su se širom sudnice, primoravši sudiju Federika Munjoza da zatraži tišinu.

Elen Vots je nastavila. „Ova istina možda nije prihvatljiva, dame i gospodo. Možda nije prijatna i možda nije ono što bismo mi želeli da čujemo. Ali je moj posao u sudnici da otkrijem istinu, i u narednim danima ću vam je pokazati u svoj njenoj ružnoći.“ Uzbuđeno i strasno, okrenula se i pokazala prekorno na Frenkija Mansinija. „Ovaj čovek je, a ne moja klijentkinja, orkestrirao, planirao i, konačno, izvršio ova ubistva. Pošto je znao da je Sofija ranjiva, da je mentalno nestabilna, da je usamljena, Frenki Mansini je cinično manipulisao njome, pretvorivši je u oruđe koje je mogao da koristi da bi ostvario svoje sopstvene mrske ciljeve.

Osuditi Sofiju Bastu za ubistva nema više smisla nego osuditi nož ili pištolj ili konopac.“ „To je sve što tražim od vas danas: da čujete istinu. Da pustite da istina prodre ovde.

Ništa ne može da vrati Endrua Džejksa, Pirsa Henlija, Didijea Anžua i Majlsa Beringa. Ali im istina može omogućiti konačno da počivaju u miru.“

174

Elen Vots je sela dok ju je pratila tako teška tišina da ste je skoro mogli čuti. Neki od članova porote se očigledno nisu slagali sa tim što je ona rekla. Drugi su bili zbunjeni. Ali, za razliku od Vilijama Bojsa, Elen Vots je sela znajući da su je bar pažljivo saslušali.

Sudija Federik Munjoz se okrenuo drugom advokatu odbrane. „Gospodine Dabrej. Ako biste hteli da se obratite sudu...“ Alvin Dabrej je ustao, brekćući i gegajući se prema istom mestu ispred porote sa kojeg je Elen Vots upravo odstupila. Jutros je izgledao više razbarušen nego obično, tršava seda kosa mu je divlje štrcala s jedne strane, a naočare u obliku polumeseca stajale su mu smešno nakrivljene. Pošto je promrmljao: „U redu, gospodine sudijo“, okrenuo se poroti. „Dame i gospodo. Biću kratak. Divim se poštovanju gospođice Vots prema istini. Zaista, ja je od sveg srca odobravam. Međutim, na nesreću po gospođicu Vots, istina neće oslobodi optužbe njenu klijentkinju. Upravo Sofija Basta je bila cinični manipulator. Ona je, a ne gospodin Mansini, namamila četiri nedužna čoveka i odvela ih u smrt. Ne zaboravimo, uz to, da su to bila četiri uspešna, veoma inteligentna svetska čoveka. Ako je gospođica Basta uspela da prevari te ljude, da i ne pominjem starije policajce po čitavom svetu, čak i dete jedne od svojih žrtava“, on je pogledao u skrhanu figuru Meta Dejlija, zgrčenog u invalidskim kolicima u prednjem redu, „sigurno joj je bilo lako da ima vlast nad mojim klijentom, klinički potvrđenim šizofrenikom koji je imao emocionalnih i psihičkih problema celog života. Istina je, dame i gospodo, da je gospođica Basta ovde hladnokrvni ubica, a ne gospodin Mansini. Hvala vam.“ Alvin Dabrej odgega nazad do svog mesta. Deni Makgvajer ga je posmatrao dok je odlazio. Deni je zapazio da nijedanput za vreme svog obraćanja, Alvin Dabrej nije pogledao u svog klijenta niti pozvao porotu da to učini. Verovatno zato što taj čovek izgleda tako prokleto zao, a ona još izgleda kao malo jagnje, izgubljeno u šumi. Deni se setio i Sofije i Frenkija iz njihove ranije inkarnacije kao Anđele Džejks i Lajla Renalta. Danas, dok ih je posmatrao u sudnici, činilo mu se da se to dvoje nisu mnogo promenili posle svih ovih godina. Ona je i dalje izgledala nevino i pitomo. Kod njega se i dalje zapažala arogancija i pokvarenost. Alvin Dabrej je bio sasvim u pravu u jednom pogledu. Sofija Basta ga je stvarno „prevarila“. U stvari, reč prevariti jedva da je zagrebala površinu onoga Što je ona uradila. Kao Anđela Džejks, začarala je bivšeg detektiva. A na izvestan način, ona ga još opčinjava.

Sudija Munjoz je objavio pauzu od dvadeset minuta pre nego što timovi odbrane počnu da pozivaju svedoke da zauzmu svoje mesto. Napolju u hodniku, Deni Makgvajer je prišao Metu Dejliju. „Dobro si?“ Deni je još osećao krivicu što je sumnjao da je Met ubica Azrael, te sudbonosne noći u Mumbaju. Dok ga je gledao sada, tako slabog i skrhanog, ne samo fizički nego i emocionalno, pomisao da je on možda ubio te ljude izgledala mu je smešna. Met Dejli ne bi mogao da povredi ni muvu. Denijeva jedina uteha je bilo to što Met nije nikada saznao za njegove sumnje. Posle hapšenja Azraela, njih dvojica su ponovo postali prijatelji. Deni i Selin su čak boravili kod Metove sestre Kler i njenog muža Daga, kad su bili na odmoru u Los Anđelesu, i porodice Makgvajer i Dejli su se zbližile. „Dobro sam. Ipak, brinem zbog nje.“ „Zbog koga?“

175

„Lize, naravno.“ Čak i sada, godinu dana nakon Indije, Met Dejli je Sofiju Bastu zvao „Liza“ i govorio o njoj s ljubavlju i nežnošću. Što se tiče suđenja, Met Dejli je stalno bio uz Elen Vots. Mansini je bio loš momak, a „Liza“ njegova zbunjena, zloupotrebljena žrtva. „Dabrej je neosetljivo đubre. On će joj napraviti više problema nego ta mokra riba Bojs iz tužilaštva. Kako može da ustane tako i kaže sve te laži.“ „On radi svoj posao“, reče Deni blago. „Niko od nas još ne zna istinu.

Nećemo je ni znati dok ne čujemo izjave svedoka.“ Met je pogledao u njega kao da ne shvata. „Ja znam istinu“, reče jednostavno. Zatim se okrenu i odveze u svojim invalidskim kolicima.

176

TRIDESET TREĆE POGLAVLJE

Dejvid Išag pogleda nestrpljivo na svoj sat ričard mil, vredan pola miliona dolara.

Suđenje je do sada bilo mučenje. Pošto je sedeo samo nekoliko metara od žene za koju je verovao da Će ostati uz njega zauvek, ne samo da je morao da sluša gomilu dokaza protiv nje, već je i sam doprineo tim dokazima, svedočeći pred sudom kako je ova smrtonosna zavodnica i njega namamila u brak i nagovorila da promeni svoj testament.

Za sve to vreme, Sara Džejn, kako ju je Dejvid i dalje zvao, nijednom ga nije pogledala.

Nijednom mu nije, pogledom ili gestom, uputila neko objašnjenje. Ali će je sada, na kraju, Dejvid Išag čuti kako govori. Bilo ga je stid to da prizna, ali jedan deo njega još je želeo da ona otvori usta i dokaže svoju nevinost. Da opovrgne ono što je on znao kao istinu. Da otera ovaj košrnar i da se vrati kući pored njega. Naravno, razum mu je govorio da na taj način počinje ludilo. Samo jedna tanka linija delila je njega od jadnog Meta Dejlija, a Dejvid nije imao ni najmanju nameru da pređe tu liniju. Ipak, mogućnost da Elen Vots pozove Sofiju Bastu kao svog prvog svedoka, što su svi od nje očekivali, izazvala je kod njega nepodnošljivu zabrinutost. „Odbrana poziva Rouz Darsi.“ Užas Dejvida Išaga je našao odjeka u opštem žamoru razočaranja u sobi 306. Prisutni su čekali nedeljama da čuju prelepu ženu kako sa optuženičke klupe sama govori o svojim užasnim zločinima. Umesto toga, uz pomoć sudskog službenika, do mesta za svedoke došla je pogrbljena, krhka stara žena. Rouz Darsi je išla s pomoću štapa, visokog skoro koliko i ona, ali uprkos godinama i oronulosti, zračila je nekom odlučnošću.

Njena srebrnoseda kosa bila je uredno i čvrsto umotana u punđu, a plave oči su još veselo svetlucale na propalom, izboranom licu.

Ipak, sud neće biti u potpunosti razočaran. Prvi put otkad je proces počeo, izgledalo je da je Sofija Basta preplavljena osećanjima. Ispustivši prigušen jecaj, ona se uhvatila za ivicu optuženičke klupe. „Gospođo Darsi, možete li da kažete svoje ime pred sudom?“ „Rouz Franses Darsi.“ Glas stare žene je bio snažan i jasan. „I, ja sam gospođica. Nikada se nisam udavala.“ „Izvinite. Gospođice Darsi, da li poznajete bilo koga od optuženih u ovom procesu?“ „Da. Mladu damu.“ Stara žena pogleda preko sale u optuženu, a oči joj se napuniše suzama nežnosti. „Shvatam“, reče Elen Vots. „Kada ste prvi put upoznali Sofiju Bastu?“ „Nikada nisam upoznala Sofiju Bastu.“ Članovi porote razmeniše namrštene poglede. Za trenutak je i Elen Vots izgledala podjednako zbunjena. Bilo bi to baš nezgodno da otkrije da je njen prvi svedok izgubio razum. „Gospođice Darsi, upravo ste rekli ovom sudu da poznajete optuženu. A sada kažete da je niste nikada upoznali?“

177

„Ne“, reče stara žena razdražljivo. „To nisam nikada rekla. Ja poznajem nju“, pokazala je na optuženičku klupu, „od dana kad je rođena. Ja sam rekla da nisam nikada upoznala Sofiju Bastu.“ „Ali, gospođice Darsi...“ „To nije Sofija Basta.“ Rouz Darsi na posletku izgubi strpljenje. „Sofija Basta ne postoji.“ Sudiji Munjozu je trebalo malo vremena da uspostavi red u sudnici. Kada su uzdasi ponovo utihnuli, starica je nastavila. „Njeno pravo ime je Sofi. Sofi Smit. Ne znam odakle je potekla ta koještarija Basta, ali ona nije rođena pod tim imenom.“ Elen Vots reče: „Rekli ste da poznajete Sofi Sofiju od rođenja. Poznavali ste njenu majku?“ „Ne, gospođo. Ja sam socijalni radnik. Majka ju je ostavila po rođenju u porodilištu u Harlemu. Ja sam radila na klinici te noći, pa sam je videla odmah po rođenju. Sićušno, malo stvorenje je tada bila, ali je i tada bila borac. Prva tri meseca organizam joj se čistio od heroina. Njena majka ga je sigurno koristila tokom cele trudnoće. Imala je sreće što je preživela. Radnici na klinici su joj dali ime Sofi.“ Okrenula se i pogledala u ojađeni lik na optuženičkoj klupi. „Za mene će uvek biti Sofi.“ „Kakav kontakt ste imali sa Sofi posle te noći?“ Rouz Darsi se tužno nasmejala. „Ne onoliko koliko bih volela da sam imala. Mada sam verovatno imala više kontakta sa njom tokom njenog detinjstva od bilo koga drugog. Bila je slatka mala devojčica, veoma mila, veoma osećajna. Ali je imala probleme od početka.“ „Psihološke probleme?“ Vilijam Bojs skoči na noge. „Prigovor. Navodite svedoka.“ „Prigovor usvojen. Budite pažljivi, gospođice Vots.“ „Da, gospodine sudijo. Gospođice Darsi, na koji način je po vašem mišljenu optužena imala problema?“ „Njeni psihijatri vam mogu dati kliničku verziju. Ali iz mojih zapažanja, bila je povučena, teško se uklapala u društvo svojih vršnjaka, sklona fantaziranju i samoobmanama. Službama za brigu o deci bila je poznata kao problematičan slučaj.

Neprestano su je selili iz jedne u drugu ustanovu.“ „Zbog čega je bilo tako?“ Gospođica Darsi se okrenu prema svojoj bivšoj štićenici i reče nežno: „Zato što niko nije umeo da postupa prema njoj, zato. Niko je nije razumeo.“ „Ali vi ste je razumeli?“ „Ne bih tako rekla, ne. Kad je napunila trinaest godina, rekla je svom socijalnom radniku da ne želi više da me viđa i prekinule smo kontakt. Nikada nisam saznala razlog.“ Sofija Basta je sada otvoreno plakala, a sve televizijske kamere su bile usmerene prema njenom lepom licu niz koje su se slivale suze. „To vam je sigurno teško palo.“

178

„Jeste“, reče Rouz Darsi jednostavno. „Volela sam je.“ Sledeći svedok gospođice Vots, Dženet Huper, radila je u Bičizu, domu u kome je Sofi živela kao tinejdžerka. Zdepasta žena sa povijenim ramenima i velikim podočnjacima, koji su ukazivali na to da je možda jedna od onih hronično potištenih. Dženet Huper, a to je ubrzo postalo jasno, nije osećala nimalo nežnosti prema optuženoj, kao stara Gospođa Darsi. „Bila je teška. Nepristojna. Povučena. Nekako ohola prema meni i mojim koleginicama.“ „Zvuči kao tipična tinejdžerka.“ „Ne.“ Dženet Huper odmahnu glavom. „Bilo je nešto više od toga. Koristila je svoj izgled na jedan hladan, ciničan način. Zabeleške iz njenog prethodnog doma su svedočile isto. Kad je bila u pubertetu, dečaci su je stalno spopadali, kao što možete pretpostaviti. Ali ona se nije bunila protiv toga. Ona je u tome uživala.“ Elen Votson se namršti. „Počela je slobodno da se ponaša?“ „Veoma.“ Alvin Dabrej je žmirkao sluzavim starim očima u Eleninom pravcu, kao da joj kaže: Šta, za ime boga, ti to radiš? Pozivanje svedoka koji njenog klijenta opisuju kao proračunatu kurvu teško da je očigledan način za pridobijanje simpatija porote. Ako ništa drugo, klevetanje „Sofi“ je njegov posao.

Ali je Elen Vots nastavila, uprkos tome. „Shvatam. I koliko dugo je trajalo takvo ponašanje?“ „Negde do šesnaeste godine, mislim. Dok se nije zbližila sa Frenkijem.“ Dženet Huper se okrenula prema Frenkiju Mansiniju, koji je susreo njen pogled sa uobičajenim, poraznim prezirom. „Frenki Mansini je promenio Sofi Smit nabolje?“ Alvin Dabrej nije mogao da veruje svojim ušima. Elen Vots radi u korist njegovog slučaja. „Frenki Mansini je u potpunosti promenio Sofi Smit. Od kad je njega upoznala postala je druga ličnost. U potpunosti pod njegovom vlašču.“ Prvi znak upozorenja oglasio se u Dabrejevoj svesti. „Pod njegovom... vlašću?“ Dženet Huper je klimnula glavom: „Da. Kao Frankenštajnovo čudovište.“ Oh, bože. „Obožavala je tle kojim je Frenki gazio. Radila sve što joj je Frenki rekao da uradi.“ Elen Vots se nasmeši samozadovoljno prema Alvinu Dabreju. „Da li možete da nam navedete neke primere, gospođo Huper?“ „Pa, promena imena, za početak. Frenki je bio taj koji je započeo celu tu priču sa 'Sofijom Bastom'. Ubedio ju je da je marokanska princeza ili neka takva glupost. Da ima sestru bliznakinju od koje su je odvojili na rođenju. On joj je osmislio celu prošlost, ceo taj identitet. Mislim da je priču uzeo iz nekog romana. U svakom slučaju, Sofi je počela da se ponaša kao da je to stvarno. Bila je van sebe.“ 179

„Izbrišite iz zapisnika“, rekao je ozbiljno Vilijam Bojs. “Svedok nije stručnjak i nije kvalifikovan da objašnjava mentalno stanje optužene.“ „Usvaja se.“ Sudija Munjoz se namestio samozadovoljno za kamere, sklanjajući unazad svoju sveže ofarbanu crnu kosu. „Kuda vas ovo vodi, gospođice Vots?“ „Gospodine sudijo, odnos između gospodina Mansinija i moje klijentkinje od ključnog je značaja za ovaj predmet. Nameravam da pokažem da je uticaj gospodina Mansinija na moju klijentkinju bio ciničan, proračunat i da je započeo dok su bili veoma mladi. Ona je bila žrtva gospodina Mansinija koliko i muškarci koje je ubio. Nemojmo zaboraviti da je za vreme svakog od tih brutalnih ubistava moju klijentkinju silovao gospodin Mansini.“ „Prigovor!“, gotovo je zaurlao Alvin Dabrej. „Ubistva su je uzbuđivala! Seks je bio sporazuman.“ „Sa tim povredama?“, odbrusila je Elen Vots. “Svi policijski izveštaji navode silovanje'.“ „Policija nije znala da je i ona uključena u to!“ To je za televiziju bila poslastica, da posmatraju kako iz „tima“ odbrane skaču jedni drugima za gušu. Posle dve nedelje jednoličnog govora tužioca Vilijama Bojsa, sudija Federiko Munjoz je dobio spektakularno suđenje kakvo je osećao da zaslužuje, upotpunjeno balkonom punim željnih televizijskih ekipa i novinskih reportera. Sutra će njegovo ime biti na usnama svih. „Dozvoliću ovo“, reče on ljubazno, “ali se nadam da imate neke psihijatrijske stručnjake kao svedoke, gospođice Vots. Porotu ne interesuju mišljenja amatera.“ Elen Vots klimnu ozbiljno glavom, završivši sa Dženet Huper i pozivajući sledećeg svedoka. „Odbrana poziva dr Džordža Petridisa.“ Zgodan čovek u ranim pedesetim godinama, obučen u trodelno odelo sa starinskim srebrnim džepnim satom, dr Petridis je bio šef psihijatrije u Masačusetskoj opštoj bolnici u Bostonu. Zračio je autoritativnošću i Alvin Dabrej kao i Vilijam Bojs uznemireno zapaziše kako su članovi porote pažljivo slušali dok je on govorio. Čak je Frenki Mansini delovao zainteresovan za ono što cenjeni doktor ima da kaže. Dok je svedočio mogli ste čuti muvu u letu. „Doktore Petridis, kakav je vaš odnos sa optuženima u ovom slučaju?“ upita Elen Vots. „Oboje sam ih lečio krajem osamdesetih godina, kad su bili tinejdžeri. U to vreme sam radio kao psiholog za Službu dečje zaštite države Njujork, i lečio uglavnom adolescente.“ „Pre nego što su obelodanjena ova ubistva, da li ste se uopšte sećali ovih pacijenata?

Dvadeset godina je dugo vreme. Sigurno ste savetovali stotine dece od tada.“ Doktor se nasmejao. „Hiljade. Ali sam se setio ovo dvoje. Ja vodim urednu evidenciju, pa sam mogao da proverim svoje pamćenje, uz ono što sam zabeležio u to vreme.“ ,,I čega se sećate u vezi sa optuženima?“ „Sećam se jednog snažnog uzajamno zavisnog, simbiotskog odnosa. Ona je bila slatko dete sa mnogo problema. Bila je očigledno duševno poremećena. Prepisao sam risperdal već 180

posle prvog tretmana, ali je ona pokazivala otpor prema uzimanju lekova. Mladić se nije složio.“ „Kakav oblik su imale njene psihoze?“ „Pa, bila je fantasta. U najboljem slučaju, imala je veoma fluidan osećaj svog bića. U najgorem slučaju, nije imala svest o svom identitetu, bar ne onom koji je imao bilo kakvu sličnost sa stvarnošću. Smatram da je majčino uzimanje droge pre rođenja bio glavni uzročnik. Stvarno, dete je bilo kao prazna školjka, kalup koji je čekao da bude ispunjen svešću nekog drugog. U pravom smislu, taj mladić je stvorio' nju.“ U prvom redu sudnice 306, Deni Makgvajer se stresao.“ Ja nemam život.“ „Promena imena je verovatno najjasnija spoljna manifestacija njenog stanja. Sofija je bilo ime njenog egzotičnog, marokanskog drugog ja. To je bila psihotična gluma, koja je uzeta iz romantičnog romana koji joj je dala neka bolničarka kad je bila dete. Frenki je primetio njenu vezanost za tu priču i njenu potrebu da ima prošlost, identitet. On je u suštini uzeo dve stvari i ukomponovao ih zajedno.“ Elen se pretvarala da mu ne veruje. „Zar je sedamnaestogodišnji mladić sposoban za tako prefinjenu manipulaciju?“ „Obično ne. Ali ovaj mladič je bio sasvim sposoban za to. Inače, veoma inteligentan, izuzetno manipulativan, jedinstveno prilagodljiva i sposobna ličnost. Bio je, u stvari, neverovatan.“ Doktor Petridis pogleda prema Frenkiju Mansiniju više kao zoolog koji posmatra fini primerak neke neobične vrste. „Po vašem mišljenju, da li je Frensis Mansini bio psihotik?“ „Ne. Nije.“ „Da li ste prepisali neke psihijatrijske lekove Mansiniju bilo kada za vreme njegovog tretmana?“ Doktor je odmahnuo glavom. „Nije postojala pilula koja bi izlečila Frenkijeve probleme. Probali smo terapiju razgovorima, ali je on bio veoma otporan. On je znao šta radi, sa Sofi, sa svim što je radio.

Nije bio zainteresovan da se promeni.“ „Ispravite me ako grešim, doktore Petridis. Ali, hoćete li da kažete da je Frensis Mansini bio pre loš nego lud? Da je radio to što je radio namerno i svesno, znajući da je to pogrešno, da je to zlo?“ Dr Petridis se namršti. „Loš i zao su moralni termini. Ja sam psihijatar, ne sudija. Mogu vam reći da Frenki nije bio lud u smislu neuračunljivosti. Kao i većina nas, kao i Sofi, on je bio proizvod svog detinjstva.“ „Da li vam je pričao o tome?“ „O, da“„ reče Petridis ozbiljno. „Pričao je.“ Sledećih petnaest minuta, dr Džordž Petridis je ukratko ispričao jezivu priču koja je bila detinjstvo Frenkija Mansinija. Dok je govorio, bar dve članice porote doveo je do suza. U prvom redu, trojka Met Dejli, Deni Makgvajer i Dejvid Išag pažljivo su slušali, hvatajući se za svaku doktorovu reč. Naročito Deni Makgvajer, za njega je to bilo kao da je najzad dobio odgovore za ukrštenicu koja ga je mučila godinama. Sa svakom rečju, ubistva Azrael su počela da dobijaju sve bolesniji, uvrnutiji smisao.

181

„Frensis Lajl Mansini je oduvek bio lepo dete“, objasnio je Petridis. „Čak i kao dete, imao je istu tamnu kosu, plave oči, maslinastu boju kože i atletsku građu koju vidite i sada u sudnici; isto lice i telo zbog koga će postati fatalno privlačan kao odrastao. Ali je Frenkijev dobar izgled bio je i njegovo prokletstvo.“ „Kako to?“ Doktor je zastao pre nego što je odgovorio. Objasnio je kako su prvih osam godina Frenkijevog života bile srećne. Onda je jednog dana, nekoliko nedelja pre Frenkijevog devetog rođendana, Frenkijev otac, sebični pomorski oficir koji je jurio za ženama a čiji je dobar izgled i apetit za rizikom Frenki očigledno nasledio napustio Frenkijevu majku Luciju i ostalo troje dece, otplovivši i osnovavši novi dom na Filipinima sa mnogo mlađom ženom. Frenkijeva obožavana majka bila je uništena ovim neverstvom i nikada nije povratila osećaj samopoštovanja, nije se čak nikada ponovo nasmejala. Frenki je na seansama sa dr Petridisom opisao kako je to izgledalo biti primoran da budeš svedok ovakvog raspadanja. „Lucija Mansini se zatim udala za mnogo starijeg muškarca“, nastavio je Petridis. „Zvao se Toni Renalto. Prema Frenkijevim rečima, ona se nadala da će Renalto pružiti njenoj mladoj porodici finansijsku sigurnost i stabilnost.“ ,,I da li je?“ „Da, jeste, ali je cena bila previsoka“, reče dr Petridis sumorno, i ispriča sudu kako je, uz to što je zlostavljao i ponižavao Frenkijevu majku, dečakov postariji očuh stalno fizički i seksualno zlostavljao i samog Frenkija. Kad se Frenki požalio majci, ona mu nije poverovala. Seksualno zlostavljanje je prestalo tek kada je, sa četrnaest godina, Frenki izubijao očuha nasmrt stonom lampom. „Rekao mi je tokom naših susreta kako je pobegao sa mesta zločina, i porodica ga otada nije nikada videla. Živeo je godinu dana na ulici, dok ga nije uhvatila policija i poslala u Bičiz. Tamo je sreo Sofi.“ Elen Vots ga je upitala: „Da li ste prijavili taj zločin, ubistvo njegovog očuha, vlastima?“ „Jesam, naravno.“ ,,I šta se dogodilo?“ „Ništa. Policija je obavila površan razgovor. Frenki je to porekao. Slučaj je zatvoren dve godine ranije, a u zapisniku stoji da je Renalto bio žrtva nevešte provale.“ Kao i Endru Džejks, pomislio je Deni. „Niko nije želeo da se muči i ponovo otvara slučaj. Po svemu sudeći, Renalto nije nikome mnogo nedostajao, i osim Frenkijevog svedočenja, nije bilo nikakvih dokaza.“ Na optuženičkoj klupi, Frenki Mansini je sedeo zavaljen unazad i smeškao se, kao čovek koji je upravo saznao da su se njegove investicije udvostručile tokom pada cena na finansijskom tržištu. „Pretpostavljam da je Frenki prestao da vam se poverava kao svom psihijatru u tom trenutku?“ upita Elen Vots. „Kada je saznao da ste ga prijavili policiji.“ „U stvari, nije. Nastavio je sa našim nedeljnim seansama. Samo je proveravao da se nikada ništa ne snima.“

182

Sudnicu je zahvatilo veselo cerekanje. Očigledno Mansiniju nije bilo teško da ostavi utisak ili da zabavi, lako se padalo na njegov izgled i šarm. Na neki način, smešeči se i pozirajući na optuženičkoj klupi, on je izgledao udaljen od tih jezivih zločina koji su i njega i Sofiju Bastu doveli ovamo. „Frenki je voleo da priča“, nastavio je dr Petridis. „Jedino je to povezivalo njega i Sofi i mene. Mi smo bili očarana publika. Naravno, tada je imao sedamnaest godina i bio je ozbiljno poremećen. Homoseksualac sa malo seksualnog nagona ili čak bez njega.“ Doktor je to izjavio isto tako nonšalantno kao da je opisivao Frenkijev ukus za košulje ili njegov omiljeni bejzbol tim. Usta predsednika porote su se doslovno otvorila, kao zanemeo lik u stripu. Elen Vots je, međutim, bila spremna za psihijatrov odgovor. „Ovo je veoma važno, dr Petridis“, reče ona ozbiljno. „Kao što znate, postoji jasan forenzički dokaz koji pokazuje seksualnu aktivnost na sva četiri mesta zločina. Surove seksualne aktivnosti. Verovatnoća da sperma uzeta sa mesta tih ubistava ne pripada Frenkiju Mansiniju jeste preko dva miliona prema jedan.“ Petridis je klimnuo glavom. „To se slaže sa onim što sam ja video. Tokom svakodnevnog života, Frenkijev libido je bio potisnut. Ono što njega uzbuđuje nisu muškarci niti žene. To je kontrola, oba pola jer on nije odrastao ni sa jednim. Frenki ima duboko usađenu mržnju prema muškarcima koji su napustili svoje supruge i porodice, kao što je uradio njegov biološki otac... i starih, bogatih ljudi, kao što je bio njegov očuh, koga vidi kao zlostavljača. Pretpostavljam da su to bili činioci kako za nasilje tako i za seks u tim ubistvima.“ „Hvala vam.“ Elen Vots se smešila Alvinu Dabreju. „Nemam više pitanja.“ Na iznenađenje svih, ne samo sudije Federika Munjoza, Vilijam Bojs ustade. Do sada je on odbijao da unakrsno ispita bilo kog svedoka odbrane, smatrajući svoj slučaj sasvim bez propusta, da to nije neophodno dalje naglašavati. Međutim, Petridisovo svedočenje je bilo veoma uverIjivo, pa je jasno osećao da treba da uzvrati. ,,Dr Petridis, kažete da je na vašim terapijama gospodin Mansini iskazao 'duboku mržnju' prema starijim ljudima.“ „Tako je.“ „Pa ipak, ne biste ga opisali kao patološki slučaj? To nije bila 'patološka mržnja'?“ „U običnom govoru, to možete tako nazvati. Ali klinički govoreći, ne.“ „Shvatam. A takođe ste kazali da je gospođica Basta bila kao 'prazna školjka', sud u koji je Mansini mogao da sipa svoju sopstvenu savest i mišljenja.“ „Tako je.“ „Pa ipak, kad je gospođica Basta odglumila tu mržnju, kad ih je prihvatila kao svoje, vi kažete da su ore bile patološke.“ „Da, ali to je različito.“ „Kako to, doktore?“ „Pa, u njenom slučaju je došlo do prenošenja. Ona se ponašala kao neko drugi, za nekog drugog.“

183

„Ali, zar nije on radio isto? Zar nije on, prema vašem svedočenju, izvršavao fantazije jednog poremećenog, zlostavljanog dečaka? Zar nije on prenosio svoju mržnju od Tonija Renalta i svog oca na žrtve koje je iskasapio?“ „Daaa“, dr Petridis se složio s nelagodom. „On jeste. Ali klinički, to ne bi bilo dovoljno da ga oslobode optužbe na osnovu mentalnog zdravlja. On je znao šta radi.“ „Potpuno se slažem. On je znao da ljudi koje je ubio nisu njegov otac ili očuh.“ „Naravno.“ „A isto tako i Sofija Basta.“ „Pa, jeste. Ona bi to razumela. Ali...?“ „Nemam više pitanja.“ Dejvid Išag nije ni oka sklopio te noći, bacajući se i prevrćući se u svom apartmanu u Beverli vilširu. A nije ni Met Dejli, u kući svoje sestre u sobi u prizemlju, koju je Kler pretvorila u spavaću sobu da bi mu olakšala da može da ulazi i izlazi u svojim invalidskim kolicima. Niti Deni Makgvajer u usamljenoj motelskoj sobi, nekoliko milja istočno od zgrade suda.

Elen Vots je obavila do sada dobar posao odslikavajući svoju klijentkinju, bar delimično, kao žrtvu. Uprkos pokušajima optužbe da potkopa saosećajno svedočenje dr Petridisa, ona je delovala kao poremećena mala devojčica koju je pokvareni Mansini uvukao u mrežu mržnje, fantazije i nasilja. Ali, sutrašnje svedočenje će odlučiti sudbinu žene o kojoj je svaki čovek razmišljao pod drugim imenom i koju je, uprkos svemu, svaki čovek želeo da spasi od pogubljenja. Duboko u sebi, oni su i sad želeli da je spasu.

Sutra, ta žena će najzad progovoriti u svoje ime. Ona će odgovoriti na ono što je postalo, za Dejvida Išaga, Meta Dejlija i Denija Makgvajera, najvažnije od svih pitanja: Ko si ti?

184

TRIDESET ČETVRTO POGLAVLJE

Televizijske ekipe su bila poredane duž Barton veja prema zgradi suda, kao da izveštavaju o kraljevskom venčanju. Danas je dan kad će Anđeo Smrti svedočiti u procesu za ubistva Azrael i u vazduhu se već moglo osetiti uzbuđenje i iščekivanje. Ljudi su bili raspoloženi za karneval, činilo se, smešili se jedni drugima i šalili se, pozdravljali kad je blindirani kadilak sudije Munjoza projurio i zviždali kad je oklopno zatvorsko vozilo, u kome su bili Sofija Basta i Frenki Mansini, prošlo bezbednosnu barijeru i sišlo u obezbedenu podzemnu garažu. „Sve ovo je za njih samo igra, zar ne?“ Met Dejli je u očajanju posmatrao kroz prozor policijskog automobila. On i Deni Makgvajer su dolazili zajedno na suđenje svakog jutra.

Policijski auto je došao ljubaznošću jednog starog Denijevog prijatelja iz dana kad je radio u Odeljenju za ubistva. „Zar ne shvataju da su ovde ljudski životi u pitanju? Zar ih nije briga?“ Deni je želeo da odgovori da oni možda više brinu za četiri života koja su već oduzeta nego za sudbinu dvoje dokazanih ubica. Ali se ugrizao za jezik. Danas će biti teško za sve njih, ali će biti najteže Metu. Ako je Sofija Liza priznala krivicu u sudnici, smrtna kazna je izvesna. Niko, čak ni Met Dejli neće tada biti u stanju da je spase.

U sudnici 306 su zauzeli svoja uobičajena mesta, ne obraćajući pažnju na publiku sa galerije koja je uporno buljila u njih. Dejvid Išag je već bio na svom mestu. Teško je bilo da jedan Indijac izgleda bled, ali je Dejvid to postigao jutros. Sedeći ukočenih leđa u svojoj stolici, besprekorno obučen kao i uvek, u odelu ozvald boteng i svilenoj kravati guči, siroti čovek je izgledao kao da treba lično da se suoči sa streljačkim vodom. „Dobro si?“ upita ga Makgvajer.

Išag klimnu glavom kratko. Nije bilo vremena za dalji razgovor. Doteran kao zdepast, španski paun, sudija Federiko Munjoz je ušao u sudnicu šepureći se, uživajući u ovom kratkotrajnom trenutku sveopšte pažnje i užurbanosti koju je uvek osećao kada se soba puna ljudi dizala na noge da potvrdi značaj njegovog dolaska. Mada, istinu govoreći, niko nije mnogo mario za sudiju Munjoza tog jutra, ništa više nego što su marili za uvodnu reč Elen Vots. Došlo je do kratkog komešanja kad je Alvin Dabrej objavio da je njegov klijent, Frenki Mansini, odlučio da ne svedoči, što je bio jasan znak da njegov advokat cilja na odbranu smanjenom uračunljivošću, tj. mentalnom nesposobnošću.

Ali, čak i pravno manevrisanje Mansinijevog tima nije bilo mnogo zanimljivo onima koji su se danas okupili u sudnici 306. Tek kada je prozvano ime Sofije Baste i malena, vitka figura sa optuženičke klupe sprovedena do mesta za svedoke da se zakune, soba je oživela. „Molim vas da sudu kažete svoje puno ime i prezime.“ „Sofija Mirjam Basta Mansini.“ Njen glas nije bio ni jak ni nesiguran, već dubok i blag, odajući auru mira i staloženosti.

Dejvid Išag, Deni Makgvajer i Met Dejli setili su se tog glasa i svaki od njih je osetio kako mu je srce zaigralo kad ga je čuo.

Elen Vots je počela blago.

185

„Gospođice Basta, da li biste počeli tako što ćete nam svojim rečima ispričati kako ste upoznali gospodina Mansinija, i opišete svoj odnos sa njim.“ „Imala sam četrnaest godina. Živela sam u domu za decu u Njujorku, u Kvinsu, i Frenki je premešten tamo iz nekog drugog doma.“ „I vas dvoje ste se sprijateljili?“ „Da. Bili smo više od prijatelja. Ja sam ga volela.“ Kao da su jedan, svi u sudnici su se okrenuli da vide da li je Mansini pokazao bilo kakvu reakciju na tu izjavu, ali je njegovo lice ostalo kraljevski neosetljivo, kao i uvek.

Sofija je nastavila: ,,U početku, on je bio drugačiji. Mislim, bio je tako lep i pametan i harizmatičan.

Ali se i ponašao drugačije prema meni.“ „Na koji način?“ „Pričao je sa mnom. Slušao je. I poštovao me je. Nikada nije pokušao da me dodirne.“ „Seksualno, mislite?“ Sofija je klimnula glavom. „Ostali dečaci u domu, i muškarci tamo, osoblje... oni su mi se svi nabacivali.“ Met Dejli se ugrize za donju usnu tako jako da je prokrvarila. „Ali ne i Frenki. On je bio drugačiji i nije im dozvoljavao da mi priđu.“ Elen Vots je zastala kako bi Sofijino svedočenje ostavilo utisak, posebno među ženskim članovima porote. „Hoćete da kažete da ste patili zbog seksualnog zlostavljanja dok ste bili u tom dečjem domu?“ Sofija je klimnula glavom i oborivši glavu. „Ja nisam znala u to vreme da je to bilo to. Mislila sam da je to samo... ono što se dogodilo. Ali mi je Frenki pomogao da sagledam stvari drugačije. Rekao mi je da sam lepa, da sam posebna. Imala sam knjigu, bila je o princezi iz Maroka. Zajedno smo je čitali. Rekao mi je da je princeza bila moja baka, nekako je to otkrio. On je znao stvari iz moje prošlosti, kao na primer šta se dogodilo sa mojom majkom i sestrom. Imala sam sestru bliznakinju, vidite. Razdvojili su nas.“ Kad se vratila u prošlost, nešto čudno je počelo da se događa na Sofijinom licu. Pogled joj se izgubio u daljini, postao staklast, skoro kao da je pod hipnozom. „Ostali nisu verovali da sam potekla iz važne porodice. Bili su ljubomorni. Ali Frenki je razumeo. On je znao. On me je voleo.“ Veoma blago, Elen Vots reče: „Sofija. Vi sada shvatate da to nije istina, zar ne? Da priča o princezi nije zaista vaša prošlost. Da je to bila samo priča. I pismo od advokata, o vama i vašoj 'sestri bliznakinji', Eli, to je bilo nešto što ste vi izmislili, vi i Frenki, zar ne?“ Za trenutak je užas preleteo preko Sofijinog lica. Zatim, kao kad se neko probudi iz transa, ona tiho reče: „Da, znam to sada. To nije bilo stvarno.“ „Međutim, u to vreme, verovali ste da jeste. To je bilo onda kad ste zvanično promenili ime u Sofija Basta, zar ne? Basta je bilo prezime marokanske porodice iz priče.“ 186

„To su mi kasnije rekli. Da. Mislim da je tako.“ Izgledala je tako zbunjena i izgubljena da Met Dejli nije mogao to da podnese. Čak i Deniju Makgvajeru je bilo teško da poveruje da ovaj stepen mentalne zbrkanosti može biti gluma. „Kad ste postali Sofija, kako su se stvari odvijale između vas i Frenkija?

Kada je odnos postao fizički? „Tek posle našeg venčanja. Pa čak i tada smo mi retko... on, u stvari, nije želeo.“ „On nije želeo da imate seksualni odnos?“ „Ne.“ „Da li ste posumnjali da je možda homoseksualac?“ „Ne, nikada. On me je voleo. Bio je strastan na druge načine. Morate da razumete, ja... ja nisam imala život i Frenki mi ga je dao. On me je spasao. To nisam dovodila u pitanje.

Prigrlila sam to.“ „Dakle, vas dvoje ste se venčali i preselili u Kaliforniju.“ „Da. Frenki je bio sjajan, mogao je da ode bilo gde, da radi bilo šta. Ali ponuđen mu je posao u jednoj advokatskoj firmi u Los Andelesu, pa smo otišli tamo. Za nas je to bio novi život, pa nam je dao nova imena. On je postao Lajl. A ja sam bila Anđela. Bili smo veoma srećni... u početku.“ „Kao Anđela ste upoznali Endrua Džejksa?“ Sofija je kršila ruke, kao da je gnječila nevidljivu loptu testa. „Da. Anđela je upoznala Endrua. Lajl je to udesio.“ Prešla je na treće lice tako neosetno da ljudi u početku skoro nisu ni primetili. A pošto su dubine njene šizofrenije bile ogoljene pred njima, mogli su se čuti pojedinačni uzdasi po sudnici, jer je jedan gledalac za drugim očekivao nastavak priče. „Jadna Anđela. Ona nije želela da se uda za njega. Nije ga želela u svojoj blizini... bio je tako star. „ Sofija se strese. „Osetila je gađenje svaki put kad bi je dodirnuo.“ „Ona?“ Elen Vots je postavila pitanje koje je bilo na usnama svih. „Da li mislite vi, Sofija?“ „Ne! Bila je to Anđela. Pričam vam o Anđeli, sećate se? Molim vas, nemojte nas mešati.

Tako je bolno sećati se toga.“ Pritisnula je ruke na slepoočnice. „Anđela nije želela da se uda za Endrua Džejksa. Bila je ona divna devojka, Anđela. Ali, Frenki ju je primorao da to uradi. Rekao je da Endrua treba kazniti za ono što je uradio, a Anđela je stvorena da ga kazni. Nije bilo izlaza.“ „ A šta je Endru Džejks uradio?“ upita Elen Vots. „Zašto ga je trebalo kazniti? Da li je on bio loš čovek?“ „Endru... loš...? Ne prema Anđeli, ne. U stvari je bio baš sladak. Pažljiv... na kraju joj je postao drag. Ali on je uradio isto što i svi drugi, vidite. On je napustio svoju porodicu.

Svoju decu... zbog toga je morao da umre.“ Deni Makgvajer je video kako njegov život munjevito prolazi pred njim.

Da li je to moglo biti tako jednostavno sve vreme, veza između Azraelovih žrtava? Da su svi oni napustili svoju decu, onako kako je to učinio otac Frenkija Mansinija?

187

„Zbog toga su svi oni morali da umru. Endru, Pirs, Didije, Majls. Bilo je to zbog dece.

Trebalo je osvetiti im se zbog dece.“ Mogli ste čuti muvu u letu dok je Elen Vots postavljala svoje sledeće pitanje. „Ko je ubio Endrua Džejksa, Sofija? Da li je to bila Anđela ili Frenki? Ili su to uradili zajedno?“ Sofija je odgovorila bez oklevanja. „Bio je to Frenki.“ Zaridala je. „To je laž!“ Mansini je skočio na noge. „To je glupost, to je prokleta gluma.

Ona je odabrala Džejksa za prvo ubistvo. Ona ga je izabrala, ne ja!“ Sudija Munjoz je strogo zahtevao mir u sudnici, i sudski policajci su brzo savladali Frenkija i vratili ga na stolicu.

Sofija je i dalje pričala, u transu, očigledno ne mogavši da prestane. „On je prerezao Endruov vrat. Bilo je užasno! Svuda je bilo krvi... nikada nisam videla toliko krvi. Onda je silovao jadnu Anđelu... ona ga je preklinjala da prestane, ali on nije hteo, on je išao dalje, dalje, dalje, i povređivao je. Onda... onda ih je vezao zajedno i otišao.“ ,,A gde ste vi bili dok se to događalo, Sofija?“, upita je Elen Vots. „Da li se sećate toga?“ „Naravno.“ Sofija je izgledala iznenađena zbog tog pitanja. „Bila sam tamo gde i uvek...

Posmatrala sam.“ Elen Vots je ispitivala svog klijenta još jedan sat pre nego što je sudija Munjoz odredio dvočasovnu pauzu. Službeno je to bilo vreme kada su ostali advokati mogli da se pripreme za unakrsno ispitivanje. U praksi, produženi odmor će omogućiti mnoštvu ljudi iz medija da uživaju u bujici komentara i nagađanja o dosadašnjem spektakularnom nastupu Sofije Baste sa mesta za svedoke, što će obezbediti procesu Azrael maksimum pažnje i osigurati mu mesto udarne vesti u podnevnim izveštajima Ist kousta.

Drugi sat Sofijinog svedočenja imao je isti dramatični ton kao i prvi. U pojedinim trenucima njena priča je bila savršeno razumna, i tada je bila u potpunosti svesna ko je ona, gde je, i zašto odgovara na pitanja. Tada je nastupala smireno, inteligentno, izražajno i pokazivala je osećanje griže savesti zbog svoje uloge u tim ubistvima. Ali kad je bila zamoljena da se vrati na te noći, ona je nepogrešivo prelazila u treće lice, pričajući o svakom svom drugom ja Anđeli, Trejsi, Irini, Lizi i Sari Džejn kao da su to stvarne žene koje je ona poznavala i bila im prijateljica, odvajajući njihova iskustva potpuno od svojih sopstvenih. U njenom iskrivljenom umu, Trejsina ljubav prema Pirsu i Lizina prema Majlsu Beringu nije bila gluma. Ljubav, tuga, koju su supruge osećale, bile su iskrena osećanja. Za svako ubistvo, poruka je bila ista: Frenki je organizovao, orkestrirao i izvršio sva ubistva, teran svojom sopstvenom željom za „odmazdom“. On je „stvorio“ različite supruge da mu pomognu. A onda ih je povređivao dok je jadna Sofija posmatrala.

Pitanje je sada bilo: Da li je njeno očigledno ludilo gluma, kako je Frenki Mansini bučno insistirao, šarada smišljena da ga pošalje u samicu dok bi ona preživela ostatak života u nekoj udobnoj psihijatrijskoj klinici? Ili je to bila istina?

Probuđen iz svoje uobičajene tromosti hipnotičkim efektom koji je Sofijino svedočenje izgleda imalo na porotu, posebno na žene, Vilijam Bojs je, posle odmora, agresivno otvorio suđenje, ciljajući pravo u srž problema.

188

„Gospođice Basta, kad ste preuzimali različite identitete isključivo sa ciljem da se udate za bespomoćne starije ljude i ubijete ih...“ „Prigovor!“, vrisnula je Elen Vots. „Po kom osnovu, gospodine sudijo? Toliko je bar priznala pod zakletvom.“ „Dozvoliću to. Možete završiti pitanje, gospodine Bojs.“ „Kada ste preuzimali te identitete, pretpostavljam da je trebalo mnogo priprema?“ „Ne razumem.“ „O, mislim da razumete. Pre svakog zločina morali ste da promenite izgled, i izmislite i naučite potpuno novu prošlost za svoju novi 'lik'. Morali ste da vežbate akcenat, nađete zaposlenje, steknete prijatelje. Morali ste da postavite osnovu sa koje možete da planirate sastanak sa odabranom metom, zatim započnete posao zavođenja.“ Elen Vots je ponovo ustala. „Ima li tu pitanja?“ „Ima. Koliko dugo je to trajalo? Postati Anđela ili Trejsi ili bilo koja druga?“ Sofiji je bilo neprijatno. „Zavisi. Ponekad meseci. Ponekad godine.“ „Znači, proveli biste mesece, ili čak godine vežbajući, pripremajući se za svoje sledeće ubistvo?“ „To nije bilo tako.“ ,,Oh? Kako je bilo?“ „Frenki bi me sklonio izvesno vreme, posle...“ Glas joj je zamro. „Posle ubistava?“ Klimnula je glavom. „Trebalo je da idemo i posetimo moju sestru. Trebalo je zajedno da je nađemo. Ali bismo se onda ponovo preselili. Trebalo je da nova imena označe novi početak. Ona nisu bila deo nikakvog plana.“ „Naravno da su bila deo plana, gospođice Basta! Da li ste znali, ili niste znali, kad ste upoznali ser Pirsa Henlija, da nameravate da se udate za njega?“ „Trejsi se udala za njega.“ „Vi ste bili Trejsi, gospođice Basta. Da li je 'Trejsi' znala da njen pravi muž, Frensis Mansini, namerava da ubije ser Pirsa Henlija?“ „Ja... ja ne znam.“ Sofija je pogledala oko sebe u panici, kao mladunče lisice okruženo čoporom lovačkih pasa koji balave. Met Dejli nije mogao da podnese da gleda. Ostavite je na miru! Prestanite da je mučite, „Vi svakako znate, gospođice Basta. Znate veoma dobro. Trejsi je pomogla Mansiniju da uđe u kuću na Čester skveru. Ona je isključila alarm zbog njega, zar ne?“ „Da“, Sofija je jedva prošaptala. „Ali vi ne shvatate. Ona nije imala izbor. Ona je morala, Frenki...“ „Da, da, znamo, Frenki ju je 'naterao' da to uradi. Gospođice Basta, zar nije istina da ste vi svojevoljno i aktivno učestvovali u svim tim ubistvima?“ „Ne.“ „Vi i Mansini ste ih zajedno planirali mesecima, ili čak godinama unapred, zar ne?“ 189

„Rekla sam vam, nije bilo tako.“ „Šta je za vas bilo seksualno uzbudljivije, gospođice Basta? Fantazija silovanja? Ili posmatranje nemilosrdnog kasapljenja nedužnih ljudi koje ste vi namamili?“ „Prigovor!“ „Odbijen.“ Sudija Munjoz je počeo da uživa. Dugo je čekao da tužilaštvo natera ovu kučku da se koprca i neće dozvoliti da sada pobegne sa lanca. „Odgovorite na pitanje, gospođice Basta.“ Prvi put je, i sasvim neočekivano, Sofija pokazala iskru ljutnje. „Ja nisam bila uzbuđena, gospodine Bojs“, povikala je. „Ja sam silovana i prebijana. Bila sam prisiljena. Rekao mi je da ako ne uradim ono što traži, uradiće to isto mojoj sestri. Da će je silovati i mučiti i ubiti. Ako smatrate da sam crpla uživanje iz toga, vi ste bolesni, a ne ja.“ Elen Vots se uhvati rukama za glavu. Vilijam Bojs je dopustio sebi mali smešak. „Osećam se obaveznim da vas podsetim, gospođice Basta, da vi nemate sestru. Ali sam vam veoma zahvalan jer ste koristili reč ja. Nemam više pitanja.“ Svi su se složili sa tim da je Bojsovo unakrsno ispitivanje razorilo odbranu Sofije Baste.

LA tajms je to predstavio najjezgrovitije: „Nikada u istoriji krivičnog pravosuđa nije samo jedna jedina reč imalo tako dubok uticaj na neki proces.“ U jednom Ijutitom izlivu, Sofija je pretvorila sve sumnje i dobru volju što ih je tako brižljivo negovala njena advokatica tokom proteklih nekoliko dana, u nepobitnu izvesnost: „konfuzija identiteta“ Anđela Smrti nije bila ništa drugo do gluma. A ako je to bilo lažno, koliko je još od njene odbrane ludilom pretvaranje?

Elen Vots je dala sve od sebe da umanji načinjenu štetu, pozvavši Sofijinog sadašnjeg zatvorskog psihijatra, koga je imenovala država, da iznese procenu njenog mentalnog zdravlja. Dr Lusi Penino je bila jak svedok i njeno svedočenje je bilo nedvosmisleno: Sofija Basta „nesumnjivo“ pati od paranoidne šizofrenije. Kao i većina šizofreničara, njeno stanje je ciklično dolaziće i prolaziti a njeno mentalno stanje sada, za vreme suđenja, svakako je mnogo razumnije nego što je moglo biti u vreme ubistava, kada nije uzimala nijedan od lekova za smirenje koje uzima sada. „Osoba koja boluje od ove bolesti veoma je podložna uticaju drugih, i za loše i za dobre stvari. Metju Dejli je, na primer, po svemu sudeći imao veoma pozitivan uticaj na Sofiju, kad ga je upoznala kao Liza Bering. Za vreme mojih sastanaka sa gospođicom Basta, ona je opisala da je njihov odnos bio pravi ljubavni. Da je srela gospodina Dejlija pre prvog ubistva, a ne tek posle četvrtog, moje stručno mišljenje je da se ubistva Azrael ne bi nikada dogodila.“ Bilo je to dobro svedočenje, potkrepljeno još dirljivijim prizorom Meta Dejlija koji je otvoreno i obilno plakao u svojoj invalidskoj stolici u prednjem redu. Ali, jedan pogled na kamena lica porotnika govorio je svakome ko je posmatrao da je Peninino svedočenje došlo malo prekasno.

Neizbežno, završna reč sudije Munjoza bila je onoliko crno-bela i bezosećajna koliko je to pravno bilo moguće. „Danas pred vama“, reče on porotnicima, „nije pitanje da li su Frensis Mansini ili Sofija Basta imali nesrećno detinjstvo. Niti vi treba da se pitate da li bilo koji tuženi ima, ili je imao, psihološke probleme. Vi ne morate da razumete njihove motive, njihov odnos ili bilo

190

šta u vezi sa unutrašnjim radom njihovih izopačenim umova, osim ovoga: Da li su ubili ovu četvoricu ljudi namerno? Ako verujete da jesu, morate ih osuditi.

Mi već znamo da su zajedno, Frensis Mansini i Sofija Basta, izvršili ove jezive zločine i da su privedeni pravdi u procesu izvršenja još jednog. Nemojte da pogrešite. Da nisu uhvaćeni, gospodin Išag danas ne bi bio živ. I uprkos usrdnim molbama gospodina Dejlija za blagost prema gospođici Basta, istina je da je i on imao sreće da izbegne njene kandže i spase svoj život. Da nisu uhvaćeni, zahvaljujući upornoj odlučnosti pomoćnika direktora Denija Makgvajera, njihova ubistvena terevenka bi se nastavila, možda i sledećih deset godina. Još nedužnih ljudi bi izgubili živote u nezamislivim zastrašujućim okolnostima, izdala bi ih i pogubila žena koju su voleli, i za koju su verovali da i ona njih voli. Ovaj sud nije dobio uverljive izraze kajanja ni od jednog optuženog.

Mnogo se govorilo o mentalnoj sposobnosti optuženih, naročito gospođice Basta. U svetlu toga, dužan sam da vas podsetim da prema zakonu nema nikakvog značaja da li je ona verovala da je neko drugi u vreme kad je izvršila ta ubistva. Važno je to da li je ona imala nameru da ubije. Isto važi i za gospodina Mansinija. Ako verujete da je postojala namera, morate ih osuditi.“ „Sada možete da se povučete i donesete svoju odluku. Svi ustanite.“ Kada su optuženi odvedeni, publika je počela da se razilazi. Deni Makgvajer se okrenuo prema Dejvidu Išagu i Metu Dejliju. „Pozivam vas obojicu na ručak.“ Išag je izgledao umorno, ali je Met izgledao ozbiljno bolestan, beo kao list hartije i drhtao je. „Treba da izađemo sa Beverli Hilsa pre nego što nasrnu ti reporteri.“ „Hvala, ali ja ne mogu“, reče Dejvid, skupljajući svoje beleške i trpajući ih u aktentašnu. „Večeras se vraćam avionom za Indiju.“ Met je bio zapanjen. „Pre nego što izreknu presudu?“ „Moram. Poroti će biti potrebni za to dani, a ja moram da vodim poslove.“ „Stvarno misliš da će im trebati dani?“ upita Met beznadežno. „Misliš da su toliko neodlučni?“ „Mislim da su sasvim odlučni“, reče Dejvid. „Moraju formalno da izvagaju sve dokaze, to je sve. Samo za čitanje Bojsovih beležaka biće im potrebno nedelju dana.“ On se rukovao sa Denijem Makgvajerom, čvrsto se boreći da vlada svojim osećanjima. „Hvala. Istina je ono što je Munjoz rekao. Bio bih mrtav, da nije bilo tebe.“ „Nema na čemu. Siguran si da ne možeš da ostaneš, bar na ručku?“ „Sasvim siguran. Doviđenja, Mete. Srećno.“ I sa tim rečima, Dejvid Išag izađe iz sudnice i ode do limuzine sa zatamnjenim staklima, koja ga je čekala, odbijajući glasna pitanja reportera kao što džin odbija roj mušica.

Met Dejli ga je posmatrao kako odlazi, sa zapanjenim izrazom na licu. Deni Makgvajer je dobro poznavao taj pogled iz svih njegovih godina provedenih u policiji, baveći se žrtvama surovih zločina. Met je bio u šoku. Suđenje, koje je uvek pritisak, najzad je postalo neizdrživo za njega.

Deni izgura Metova kolica prema posebnom izlazu samo za policiju.

191

„Idemo, drugar. Hajde da te izvedem odavde.“ Ručali su u jednom malom jevrejskom restoranu brze hrane u Silverlejku, samo deset kilometara od zgrade suda, ali mnogo dalje od melodrame Azrael. Deni je naručio sendvič sa pilećim prsima, a navaljivao je da Met uzme neku pileću supu sa rezancima, kao i solju tople, slatke kafe. „Pogubiće je, zar ne?“ Deni spusti sendvič. „Verovatno. Da. Žao mi je, Mete.“ „To je moja greška.“ Suze su počele da se slivaju niz obraze Meta Dejlija i padaju u supu. „Da nisam započeo taj glupi dokumentarac, da nisam tebe umešao, oni je nikada ne bi otkrili.“ Deni je bio zaprepašćen. „Sigurno ne misliš tako. Da nisi uradio to što si uradio, ljudi bi umrli, Mete. Nedužni ljudi. Ta žena se mora zaustaviti.“ „Ja sam mogao da je zaustavim. Čuo si psihijatra. Da smo Liza i ja pobegli kao što smo nameravali. Da smo stigli do Maroka i nestali. Frenki ne bi mogao da nastavi ubijanje bez nje... a ona nikada ne bi ni mrava zgazila da nije bilo njega.“ „Možda je tako“, reče Deni. „Možda i nije. Zapamti, ti tada nisi imao pojma da je Liza umešana u neko ubistvo. Šta misliš šta bi uradio da si znao?“ Met nije oklevao ni trenutak. „Oprostio bih joj. Razumeo bih.“ „Ona je ubila tvog oca, Mete. Zato si se ti umešao u sve to. Zato što Endru Džejks nije zaslužio da umre tako. Sećaš se? Niko ne zaslužuje da umre tako.“ „Ne“, reče Met tvrdoglavo. „Mansini je ubio mog oca. Liza je bila zbunjena. Mislila je da štiti svoju sestru. Ona nikada nije želela da se bilo šta od toga dogodi.“ Očigledno nije bilo svrhe razgovarati sa njim. On neće moći da promeni Metovo mišljenje, a taj razgovor je veoma uzrujao njegovog prijatelja, upravo ono što je Deni želeo da izbegne dovodeći ga na ručak. Prekinuo je razgovor o tome. „Kako je Kler?“ „Dobro je. Umorna od toga što mora da živi sa mnom, pretpostavljam. Nije lako imati u kući brata bogalja, pored dvoje dece i muža o kojima treba brinuti.“ „Uradila bi sve za tebe“, reče Deni. „Čak i ja sam to mogao da primetim. Ti si srećan.“ Aha, pomisli Met. Srećan. To sam ja. „Ona misli da treba da odem kod psihijatra.“ „Šta ti misliš?“ Met je slegnuo ramenima. „Neće imati nikakvog značaja. Ako Liza... Ako oni...“ Počeo je da se guši, ne mogavši da nastavi, ali je Deni mogao da nasluti ostalo. Ako pogube Sofiju, on misli da neće imati zbog čega da živi. Porota to možda ne zna, ali oni većaju o sudbini troje ljudi, a ne dvoje. „Možda treba da se vratiš poslu, Mete. Napraviš taj tvoj prokleti đokumentarac. Sam bog zna da imaš dovoljno materijala, a niko ne poznaje taj slučaj bolje od tebe. Ljudima nikad dosta te priče, baš sada. Mogao bi da se obogatiš.“ 192

„Ne želim bogatstvo“, reče Met zamišljeno. „Ne ako ono ne može da kupi Lizi slobodu.“ „Ipak, ti želiš da kažeš istinu, zar ne?“ „Kako to misliš?“ „Mislim da želiš da ljudi saznaju šta se stvarno dogodilo. Pa, koji je bolji način da to uradiš nego da napraviš film? Da pošalješ poruku koju će milioni ljudi razumeti? To je jedan od načina na koji još možeš da joj pomogneš.“ Prvi put je nešto što je ličilo na nadu prešlo preko lica Meta Dejlija. To je bilo tačno. On je zaista dugovao Lizi to da kaže istinu. Svima im je to dugovao. Da li je nameravao to ili ne, tek Deni Makgvajer mu je upravo bacio konopac za spasavanje.

Baš tada je zazvonio Denijev mobilni telefon. Bio je to Lu Andželastro, njegov stari drugar iz LAPD-ja. „Šta ima, Lu? Baš sam na ručku sa jednim prijateljem, odmaramo se. Mogu li da ti se javim za deset minuta?“ Met Dejli je gledao kako se izraz na Denijevom licu menja od iznenađenja... preko neverice... do panike. „Nećemo stići na vreme... Silverlejk... možeš li da pošalješ kola? Da, daću ti.“ Brzo izgovorivši ime i adresu restorana gde su on i Met jeli, Deni prekinu vezu. „Je li sve u redu?“, upita Met. „Nekako... Ne... U stvari nije.“ Izvukavši dve dvadesetice, Deni ih spusti na sto, žurno ustajući. „Porota se već vratila. Doneli su odluku.“ U sudnici 306 je bila opšta pometnja. Dok je kod publike vladala jagma za najboljim sedištima, snimatelji su se borili za pristup do galerije rezervisane za medije, koristeći svoje teške kamere kao oružje. Izvestan broj najvažnijih novinskih ekipa već je bio napustio neposrednu blizinu zgrade suda. Niko nije očekivao presudu tako brzo. Ali kad je puštena vest da je porota spremna da se vrati i da se očekuje da će sudija Federiko Munjoz pozvati da se nastavi zasedanje suda za nekoliko minuta, svi su pojurili nazad na Beverli Hils, nalegavši na svoje sirene kao nestrpljivi reli-vozači. Ubrzo je Barton vej bio zakrčen kao put 405 u vreme saobraćajnog 'špica'. Čak su i trotoari bili pretrpani, sa prolaznicima i vernim posmatračima suđenja, načičkanim oko dva ogromna spoljna ekrana gde su mogli da posmatraju izricanje presude uživo.

Pošto je slučaj imao internacionalni značaj, bilo je neverovatno koliko su se posednički ponašali stanovnici Los Anđelesa u vezi sa optuženima, polažući pravo na Sofiju Bastu i hladnokrvnog, zgodnog Frenkija Mansinija kao lično njihove. Iznenada je svima bilo stalo do Endrua Džejksa, bogatog, starijeg trgovca umetničkim delima, koga je par usmrtio u prvim danima njihovog krvavog pira. Ubistva su započela u Los Anđelesu. Što se tiče njegovih stanovnika, jedino ispravno jeste da se drama tu i završi. Još od sudskog procesa O. J.-u* nije svetska pažnja bila tako pomno usmerena na krivičnopravni sistem. Ljudima iz Los Anđelesa je bilo važno da ovog puta krivci dobiju pravednu kaznu. Mada su prestali da otvoreno traže odmazdu raspoloženje medu masom je bilo puno mračnog iščekivanja, jer je bilo dobro poznato da Sudija Užas ne uživa ni u čemu kao u izricanju smrtne presude.

Danas je, bar jednom, grad bio sasvim uz njega.

193

Met Dejli zgrabi kvaku na vratima policijskog automobila. Iznad njega, sirena je zavijala, a svetla bleskala sjajno plavo i belo dok su jurili prema zgradi suda. Met se borio da dođe do daha. „Nema još mnogo“, reče Deni dok su se vozila nerado sklanjala da ih propuste. „Mislim da ćemo stići.“ Sudija Munjoz uđe svečano u sudnicu. Ustali su svi okupljeni: advokati, optuženi i publika. Kad je stigao do sudijske stolice, Munjoz zastade radi dramskog efekta, kralj koji osmatra svoje kraljevstvo. Pred njim su bili pravni zastupnici: Vilijam Bojs, koji ih je ugnjavio skoro nasmrt svojim beživotnim istupanjem u ime tužilaštva tokom prve dve nedelje, ali čije je unakrsno ispitivanje privuklo svetsku pažnju i promenilo tok suđenja.

Alvin Dabrej, za Mansinija, smušena stara „budala“, koji je rekao najmanje, ali verovatno postigao najviše za svog klijenta time što mu nije dao da govori i puštajući Sofiji Basti dovoljno konopca da može da se obesi.

Elen Vots, lepa, pametna, ali na kraju previše neiskusna da zauzda svoju klijentkinju.

Votsova je morala da odigra najtežu ulogu, pokušavajući da predstavi opakog ubicu kao žrtvu, inteligentnu spletkašicu kao zbunjenu i bolesnu, seksualno pohlepnu sadomazohistkinju kao malu izgubljenu devojčicu. I skoro je uspela u tome, da samo temperament Sofije Baste nije nadvladao.

Sa sudijine leve strane stajali su optuženi. Mansini se držao uobičajeno zagonetno, zlobno i poremećeno. Sofija Basta je bila podjednako nedokučiva. Zurila je pravo ispred sebe, ruku opruženih pored tela, a izraz na njenom licu bi se mogao opisati jedino kao bezizražajan. Bez nervoze, bez nade, bez ljutnje, bez nestrpljenja, bez očaja. Bez ičega. Bila je prazna ploča, spremna da joj se ispiše sledeče poglavlje užasnog života. Ovog puta, uz malu pomoć porote, sudija Federiko Munjoz će ispisivati to poglavlje.

Biće to njeno poslednje poglavlje.

Sa Munjozove desne strane, u prednjem delu sudnice, tri sedišta su ostala upadljivo prazna. Dejvida Išaga, Meta Dejlija i Denija Makgvajera nije bilo. Prokletstvo, pomisli Munjoz. Da je znao, sačekao bi... smislio neko opravdanje da omogući trojici ključnih glumaca u drami da prisustvuju izricanju presude. Ali je sada bilo prekasno. Konačno, sudija je seo. Svi u sudnici 306 su sledili njegov primer, utonuvši u svoja sedišta, ali i dalje izvijajući vratove da mogu da vide Sofiju Bastu i Mansinija.

Jedan po jedan, članovi porote su ulazili.

Na rampi koja je bila postavljena ispred zgrade suda, njihov vozač se raspravljao sa stražarem. „Kako to mislite 'zabranjen prolaz'? Ovo je pomoćnik direktora Interpola, Deni Makgvajer. On ima slobodan pristup svuda.“ „Nema veze“, rekao je stražar nabusito. “Dobio sam naređenja. Kad počne zasedanje suda, nijedno vozilo ne može ni da uđe ni da izađe.“ Deni Makgvajer izađe iz automobila. Unevši se stražaru u lice na samo nekoliko centimetara, tako blizu da je mogao da oseti beli luk u njegovom zadahu, on reče: 194

„Ili sklonite tu rampu i pustite nas da prođemo ovog trenutka, ili ću se lično pobrinuti da budete ne samo otpušteni sa posla, već da nikada ne nađete posao u ovom gradu ponovo.

Ako mislite da vas zavitlavam, samo nastavite tako i naredite nam da se vratimo. Ali imaš samo tri sekunde da obaviš taj poziv. „Jedan. „Dva?“ Stražar zapazi čelični sjaj u oku Denija Makgvajera i donese odluku. „Gospodine predsedniče. Da li ste doneli presudu?“ Krupan crnac u srednjim pedesetim godinama ozbiljno klimnu glavom. „Jesmo, gospodine sudijo.“ „Da li je presuda jednoglasna?“ „Jeste.“ Zanemela od ushićenja, masa je napolju gledala u ogromne plazma ekrane. Na jednom se video predsednik porote kako stoji, dok ostali članovi sede iza njega. Svi su izgledali natmureni, kao što je i pristajalo kada se donosi presuda o užasnim zločinima.

Drugi je prikazivao dvoje optuženih. Iako su stajali na udaljenosti od samo nekoliko koraka, izgledali su strašno daleko jedno od drugog. Bilo je nemoguće zamisliti da se poznaju od detinjstva, još manje da su radili zajedno kao smrtonosni tim desetak godina i bili u braku decenijama. „Da li ste doneli presudu?“ „Jesmo, gospodine sudijo.“ Deni Makgvajer je dahtao dok je trčao niz hodnik, gurajući ispred sebe teška invalidska kolica Meta Dejlija. Dupla vrata sudnice 306 su se nazirala ispred njih kao kapije raja.

Ili pakla. „Žao mi je, gospodine“, stražar LAPD-ja započe. „Sud zaseda. Sudija Munjoz...“ On ućuta kau ugleda Denijevu Interpolovu legitimaciju. „Vi možete ući, gospodine.“ Stražar otvori vrata s poštovanjem. „Ali ne mogu da pustim vašeg prijatelja unutra.“ Ne obraćajući pažnju na njega, Deni ugura Metova kolica u sudnicu. U sobi je vladala takva tišina, a ovaj ulazak je bio tako neočekivan, da su se za trenutak stotine glava okrenule prema njima. Ali je samo jedan pogled zapao za oko Metu Dejliju. Prvi put od kad je počelo suđenje, ona je gledala u njega. Pravo u njega.

Izustio je: „Liza.“ Ona se nasmešila. Sudija Munjoz je govorio. „Na osnovu optužbe za ubistvo prvog stepena, u vezi sa Endruom Džejksom, kako se izjašnjavate za prvooptuženog, Frensisa Mansinija?“ „Kriv.“ Ta reč se prolomila sobom kao pucanj.

195

„A za drugooptuženu, Sofiju Bastu?“ Činilo se da predsedniku treba čitav sat da udahne. „Nije kriva.“ Uzdasi iz sudnice čuli su se po čitavom svetu. Napolju, na Barton veju, gomila je ispustila vrisak tako glasan da se mogao čuti čak i kroz debele zidove sudnice. Kad su kamermani shvatili šta se dogodilo, zumirali su Sofijino lice. Ali bez obzira na to kakva je reakcija možda bila na njenom licu u deliću sekunde nakon što je predsednik progovorio, sada je nestala, zamenjena njenom uobičajenom spokojnom bezizražajnošću. Met Dejli je zatvorio oči, padajući nazad u svoju stolicu, kao da ga je neko udario u stomak. Čak je i sudiji Munjozu, čuvenom Sudiji Užasu lično, bio potreban trenutak predaha da povrati pribranost.

Predsednik je nastavio. ,,U slučaju Endrua Džejksa, međutim, smatramo da je drugooptužena, Sofija Basta, kriva za ubistvo bez predumišljaja, usled smanjene uračunljivosti.“ Sudija Munjoz se nakašlja. „U slučaju ser Pirsa Henlija...“ Ponovo, presuda se vratila kao ubodi noža u sudijino srce.

Kriv. Nije kriva.

Smanjena uračunljivost.

Bilo je isto i za dve preostale žrtve. Samo po optužbi za pokušaj ubistva Dejvida Išaga oboje optuženih su osuđeni.

Osećanje neverice je bilo opipljivo. Čak je i uobičajeno spokojan Mansini izgledao zaprepašćen, a njegov maslinasti ten vidljivo je ostao bez krvi. Brat ser Pirsa Henlija je odmahivao glavom, kuckajući po svom aparatu za sluh u neverici. Bivše devojke Majlsa Beringa su glasno briznule u plač, a više glasova sa galerije je uzviknulo: „Ne!“ Što se Denija Makgvajera tiče, on nije delio to osećanje ogorčenja. Istine radi, on je osećao samo duboku smirenost.

Sofija Basta će ostati bezbedno iza rešetaka. Niko više neće morati da umre na rukama Azraela, kao žrtva uvrnute žudnje za osvetom Frenkija Mansinija. A zgodna Anđela Džejks, onakva kakva je nekada bila, biće pošteđena dželatove igle.

Možda nije pravda. Već razrešenje.

Deni Makgvajer je konačno bio slobodan.

196

TRIDESET PETO POGLAVLJE

Četiri godine kasnije... „Žao mi je, gospodine. Bez propusnice vas nipošto ne mogu pustiti.“ Možda neuobičajeno, ali činilo se da je stražaru u Državnoj bolnici Altasito1 stvarno bilo žao. Težak je i usamljenički posao čuvara zatvorenica jedine ženske psihijatrijske ustanove zatvorenog tipa u Kaliforniji, i samo mali broj loše plaćenog osoblja je bio poznat po saosećajnosti. U srednjim šezdesetim godinama, stražar je izgledao još stariji; njegova smežurana koža je ispucala i isušila se kao suvo rečno korito zbog mnogobrojnih godina provedenih na nemilosrdnom pustinjskom suncu. Ali bilo je ljubaznosti u njegovim očima kad je pogledao u mršavog, plavokosog čoveka punog nade, kako se oslanja na štap na bolničkoj kapiji dok je pokušavao da objasni svoj slučaj.

Nije to bio prvi put da je stražar video tog čoveka. Ili drugi. Ili čak treći. Svakog meseca, u dane posete, taj čovek bi se pojavio, i učtivo zamolio da vidi najpoznatiju zatvorenicu Državne bolnice Altasito. Međutim, svakog meseca je ta dama odbijala da primi posetioce.

Pošteđena smrtne kazne, što je izazvalo mnoge nesuglasice, Anđeo Smrti, kako su je zvali u tabloidima, uživala je u relativno lakom životu u ASH, iako je to bio život koji je vodila iza rešetaka i pod teškim velom tajnosti. Imala je zasebnu sobu, sa prozorom koji je gledao na uređene bašte oko objekata, pa sve do pustinje Mohave u daljini. Njeni dani su bili isplanirani ali ne naporni, jer je vreme provodila u radu, vežbanju, rekreaciji i psihijatrijskim tretmanima, što je podrazumevalo sve, od hipnoze do grupne terapije.

Nažalost, Met Dejli nije znao ništa o tome. Stalno je brinuo da su Lizu (njemu će ona uvek ostati Liza) druge zatvorenice svojom surovošću i obmanama izolovale zbog njene ozloglašenosti. Met je napisao desetine elektronskih poruka glavnom bolničkom psihijatru, moleći ga da mu napiše novosti u vezi sa njenim stanjem. Da li jede? Da li je potištena?

Mogu li bar da potvrde da su joj uručena pisma koja joj je Met pisao savesno svake nedelje, obaveštavajući je o novostima iz svog života, i o svetskom uspehu njegovog hvaljenog ali osporavanog dokumentarca Azrael: Tajne i laži... pisma na koja Met nije dobio ni jedan jedini odgovor. Da li ona uopšte zna da on pokušava da stupi u vezu sa njom? Da je bar jedan prijatelj nije napustio u času najvećeg beznađa za nju?

Odgovori na elektronske poruke su uvek bili isti. Učtivi. Kratki. Neposredni: Met Dejli nije član porodice. Nema pravo ni na koju informaciju u vezi sa pacijentom, osim u slučaju kad pacijent da posebno ovlašćenje za tako nešto. Sofija Basta to nije učinila. „Znam da bi promenila mišljenje kada bi me videla“, Met je rekao stražaru po stoti put. „Kad biste me pustili u salu za posetioce, samo nekoliko sekundi... Prešao sam dugačak put.“ „Razumem to, gospodine. Nažalost, moraćete da se vratite kući.“ Sofija je ponovo pročitala pismo, s ljubavlju prelazeći rukama preko papira, razmišljajući o Metovim rukama koje su ga dodirivale, kao nekada nju. Počinjalo je kao i sva druga.

197

„Najdraža Liza...“ Najomiljeniji deo joj je bio čitanje imena. Ime je dobro zvučalo. Pristajalo joj je. Kad god bi pročitala pisma Meta Dejlija, kad god je razmišljala o njemu, ona je bila Liza. A Liza je bila njen najbolji deo. Razmišljala je da zvanično promeni ime posle suđenja. Liza. Liza Dejli.

Zvučalo je čarobno. Ali kako su prolazili dani i nedelje, a ona shvatala pravu prirodu svoje kazne mogli su da je zaodenu bilo čime, nazovu njen zatvor “bolnicom“ a njenu kaznu „tretmanom“, ali je to ipak bio život bez uslovnog otpusta ona se predomislila. Kakve koristi može ona imati od novog imena, ovde? Nije bilo druge prilike, novog početka. To je bio kraj.

Ali ne i za Meta. Za Meta ima nade. Budućnosti. Ko je ona da to uništi dajući mu nadu?

Navodeći ga na pomisao, čak i za trenutak, da može biti povratka...? Da bi Met Dejli živeo, ona je morala da umre. Bilo je to tako jednostavno.

Bilo je tako teško držati se istine. Razdvojiti ono što je stvarno od onog što je maštanje.

Toliko dugo je živela u lažima. Ali se trudila da ne laže Meta. Kad mu je rekla da ga voli, ona je to i mislila. Da ga je upoznala ranije, mnogo ranije, pre Frenkija i te knjige, pre Sofije Baste, pre nego što je izgubila nit ko je ona, sve je moglo biti mnogo drugačije. Ovako, provešće ostatak života zatvorena kao neka životinja, okružena elektrificiranim ogradama i pustinjskom divljinom. Metova pisma su joj bila sve. Ali mu je dugovala to da ne odgovori... Da ga pusti da ode.

Nastavila je da čita. „Ne znam da li uopšte primaš ova pisma, draga moja. U ovom trenutku, čini mi se da ih pišem i zbog sebe isto koliko i zbog tebe. Ali ne mogu da prestanem. Ne želim da prestanem, Liza, ne dotle dok ne shvatiš da te volim, da ti opraštam, da te se nikada neću odreći, bez obzira na to koliko puta me stražari oteraju.“ Bila je dirnuta time što je on i dalje govorio „stražari“ a ne „ti“. Dragi Met. I dalje je želeo da je oslobodi svake odgovornosti. „Ne mogu da podnesem da razmišljam o tebi na tom užasnom mestu. Molim te, draga, ako te maltretiraju, ti moraš nekoga obavestiti. Ako ne mene, onda svoje advokate ili čak i guvernera. Čak bi i Deni Makgvajer možda mogao da pomogne.“ Deni Makgvajer. Čudno je to, svaki put kad bi pomislila na Meta, ona se osećala kao Liza, ali svaki put kad bi pomislila na Denija, ona je bila Anđela Džejks, tako lepa, tako mlada. Ona je bila prva silovana, prva je patila. Do vremena kad je postala Trejsi, i Irina, i čak Liza, ona je bila jača, očvrsla od užasa, utrnula na bol. A Deni Makgvajer ju je upoznao na početku, kad je još bila ranjiva, još neiskusna. On je upoznao Anđelu, i na neki svoj način, sumnjala je Sofija, on ju je voleo. Kad je pročitala njegovo ime, napisano Metovim jasnim, kosim rukopisom, skoro je osetila nostalgiju.

Možda bi trebalo da pošalje Metu nekakvu poruku, anonimno, samo da mu kaže da je dobro. Svakodnevne obaveze u bolnici sasvim su odgovarale Sofiji, jedino što nije bila slobodna. Polovinu života provela je u institucijama, a drugu polovinu u bekstvu, ne samo od policije već i od sopstvenih demona. Ovde su njeni dani bili prijatno predvidivi. Shvatila je da joj bolnička rutina pruža utehu.

198

Što se tiče toga da je druge pacijentkinje kinje... na bilo koji način, istina je bila sasvim suprotna. U spoljnom svetu, žene su uglavnom zavidljive prema velikim lepoticama da bi mogle da ih cene estetski. Ali ovde, gde nije bilo muškaraca za koje bi se borile, osim za površno poznanstvo sa stražarima, a bilo je sasvim malo lepote u bilo kom obliku, Sofijina lepota je bila pasoš za popularnost. Ostale žene su želele da budu oko nje, uprkos tome što uopšte nije bila društvena; odlučila je da obeduje sama i odbijala je sve društvene aktivnosti, od filmskih večeri do organizovanih atletskih dogadaja. Ali kad god je bila van sobe pratili su je zadivljeni pogledi. Povremeno se jačina tih pogleda menjala od divljenja do otvorene žudnje, ali za razliku od državnog zatvora, u ASH nije bilo mnogo lezbijki i Sofija se nije nikada osećala ugroženom.

Niti je njena lepota bila njena jedina prednost. Bez ikakvog ličnog truda ili želje, Sofija je postala slavna ličnost u bolnici. Mnoge druge žene su joj se divile, posmatrajući Azraelove žrtve kao bogate, prljave starce, ljude koji su neosetljivo napustili svoju decu, pa im se zato tako i vratilo. Sofija je bila pažljiva da nikada sama ne potvrdi takav stav. Kratka podsećanja na ubistva i dalje su joj izazivala košmare, a priča o njima mogla bi izazvati akutne napade anksioznosti. Jedini deo prošlosti za koji se hvatala bio je Met Dejli. „Dolazio je ponovo danas.“ Glas bolničara ju je trgao i vratio u sadašnjost. Neodlučno je digla pogled sa Metovog pisma. „Još ne želiš da ga vidiš, ha?“ Sofija je odmahnula glavom. „Umorna sam. Moram da odspavam.“ Bolničar je otišao, posmatrajući je kroz staklena vrata kako leže na krevet i zatvara oči.

Da li je stvarno moguće da neka žena postaje lepša iz dana u dan?

Bolničar Karlos Hernandez je bio jedan od nekoliko muškaraca psihijatrijskog osoblja u ASH. Njegovi drugari u Freznu svi ga zadirkivali da je dočekao svoj „posao iz snova“. „Dobro došli u Altasito!“ ismevali su ga. „Ima dve hiljade stanovnika. Hiljadu devet stotina i devedeset devet ludih kučki... i ti!“ A istina je bila da Karlos u životu nije bio tako usamljen kao na ovom poslu. Da, bio je okružen ženama, ali nije bilo ni jedne jedine sa kojom bi sklopio poznanstvo, a još manje prijateljstvo ili vezu. Pacijentkinje su bile, razumljivo, zabranjena zona, a prosečna starost njegovih koleginica u bolničkom odeljenju bila je četrdeset dve godine, sa prosečnom težinom oko 90 kg. I nije baš neki izbor. Za jednu instituciju u kojoj je smešteno preko dve hiljade žena, bilo je zapanjujuće kako malo njih je privlačno.

Voda, voda svuda ali ni kapi da popiješ.

Sofija Basta, sa druge strane... ona je bila izuzetak koji potvrđuje pravilo. Anomalija. Čudna pojava. I ona je bila starija, u ranim četrdesetim godinama, prema krštenici, ali je izgledala bar deceniju mlađa i beskrajno mnogo poželjnija nego ijedna žena koju je Karlos Hernandez ikada upoznao, a kamoli izlazio s njom. Njena glatka koža, savršene crte lica, i gipko, vitko telo bili su više nego dovoljni da ispune maštu mladog bolničara. Ali Sofija je posedovala i nešto izvan toga, neku unutrašnju smirenost, neku dobrotu koja je isijavala iz nje kao svetlost. Naravno, Karlos Hernandez je znao za njenu mentalnu bolest. Skinite je sa lekova i ona bi mogla pući svakog trenutka, pretvori se u zbunjenu i veoma opasnu, sposobnu da ubije. Ali kad pričate sa njom, u to je tako teško poverovati. Sofija je izgledala kao najzdravije, najljupkije, najljubaznije stvorenje na zemlji.

199

Kroz staklo je mogao da vidi kako joj se ramena tresu. Bilo je to protiv pravila, ali nije mogao da se suzdrži. Ušunjavši se ponovo u sobu, on sede na njen krevet. „Ne plači“, reče ljubazno. „Ne moraš da viđaš nikoga koga ne želiš da viđaš. Mnogim pacijentima ovde je teško da budu u dodiru sa ljudima van.“ Sofija se okrenula i pogledala ga onim divnim očima boje topljene čokolade. Karlosov želudac je poskočio kao palačinka. „Da li postaje lakše? Kako vreme prolazi?“ Nije postajalo lakše. Postajalo je sve sumornije i mučnije svakim danom, satom i minutom. Karlos Hernandez je video kakav danak čovek plaća živeći u ovakvoj instituciji.

Beznadežnost, očaj, saznanje da nikada nećete izaći, da je ovo vaš svet do poslednjeg udaha. Bilo je to turobno. Ali nije mogao sebe da natera da to kaže Sofiji Basti. „Svakako da postaje.“ „Ja bih ga videla“, Sofija reče iznenada, „kada bih ikada mogla da izađem odavde. Kad bih imala neku budućnost, nešto da mu ponudim. Ali pošto nemam, to izgleda okrutno. On mora da me zaboravi.“ „Pokušaj da se malo odmoriš“, reče Karlos, pokrivši je ćebetom i nežno milujući njenu kosu pre nego što je izašao iz sobe. Gledao je levo i desno duž hodnika, proveravajući da li ga je neko video, ali je bio bezbedan. Krilo D je bilo pusto, kao što je uvek i bilo u dane posete.

Karlos Hernandez nije nikada upoznao Meta Dejlija. Ali je o njemu znao jedno: on neće nikada „zaboraviti“ Sofiju.

Sofija je bila nezaboravna.

Met Dejli je vozio prema međudržavnom putu, a njegov rejndž rover, pravljen po narudžbini bio je jedini automobil na putu. U svim pravcima oko njega prostirala se jalova pustinja, okean praznine i prašine.

Kao i moj život. Pustoš.

Svet je mislio da se život Meta Dejlija okrenuo naopačke. I na površini, to se i desilo.

Posle godina iscrpljujućih fizikalnih terapija, ponovo je naučio da hoda, uprkos mnogim teškoćama, i sada je koristio samo štap da bi se pomogao. Retko se u javnosti pominjalo njegovo ime ovih dana bez epiteta preživeli. Njegov dokumentarac o slučaju Azrael, proizveden sa ljubavlju ali skromnim sredstvima, jer je Met odbio da prepusti kontrolu uredniku, dobio je široku pažnju kritike, ako ne baš priznanje. Met nije krio činjenicu da je on branilac Sofije Baste, bacajući krivicu za ubistva Azrael odlučno i isključivo na pleća Frenkija Mansinija. Bez obzira na činjenicu da su porotnici na suđenju učinili gotovo isto, to je bilo neprihvatljivo za mnoge ljude, uključujući Nensi Grejs sa TV kanala HLN. Od dana kada je Sofija uhapšena, Grejs je želela njenu glavu na tanjiru. Ironično, baš je Foksova glavna spikerka svojom zajedljivom osudom filma Azrael: Istina i laži obezbedila tom ostvarenju daleko brojniju publiku nego što je Met ikada mogao da se nada. Distribuiran širom Azije i indijskog potkontinenta, kao i u Evropi i Sjedinjenim Državama, film je postao veliki komercijalni hit. Met Dejli je bio više od preživelog. On je bio bogat čovek, pobednik, uspešan čovek. Ništa od svega toga nije mu bilo važno.

Nije očekivao da će ga Liza primiti danas. Posle četiri godine on se pomirio sa njenim odbijanjima. Ali se nadao. Nadaće se do smrti.

200

Izašao je na auto-put. Sada kad je bio sam, suze su mu slobodno tekle niz obraze pošto je još jednom popustio pred bolom. Ponekad mu se suprotstavljao. Govorio sebi strogo da mora nešto da učini, da se uhvati ukoštac sa svojom potištenošću i rve se sa njom i porazi je. Ali je većinu vremena znao.

Jednog dana to će mu biti previše. Jednog dana će voziti prema ivici litice i jednostavno nastaviti da vozi. Osloboditi se svog tereta. Biti slobodan.

Jednog dana...

201

TRIDESET ŠESTO POGLAVLJE

Kler Majkls je pijuckala kafu za stolom u uglu Le pan kotidijen u Brentvudu i bila je potpuno zadovoljna. Bio je to divan junski dan, devet meseci od poslednje bezuspešne posete njenog brata Meta Altasitu, i najzad je izgledalo da je sve krenulo nabolje u njihovim životima. Kler je vozila Bulevarom San Visent novi mercedes sa pokretnim krovom (Met joj ga je kupio za rođendan prošlog meseca), upijajući plavo nebo i sunčevu svetlost i uživajući u pogledu na akacije u cvetu, kojima je široki, brzi put bio oivičen. Činilo se da čak i priroda slavi danas, bukteći u raskoši boja i mirisa i veseli se u čast velikih novosti njenog brata.

Sve je bilo sasvim drugačije nego onog strašnog dana prošlog oktobra.

Sećala se svega kao da je bilo juče. Met je zove sa odmorišta na 1-5 i jeca nekontrolisano, jedva uspevajući da progovori, da joj kaže gde je. Njegovo rastrojstvo je bilo potpuno i razarajuće. Kler ga je odvezla pravo u Vajldvud, rehabilitacioni centar u Toluka Lejku, i potpisala papire kao najbliži srodnik. Kad se ona odvezla, Met se više nije sećao ni svog imena.

Ali nekim čudom, taj slom je bio stvaranje, ili bolje rečeno, ponovno stvaranje Meta Dejlija. Posle samo deset dana u Vajldvudu, dovoljno se oporavio da može da prima posetioce. Za osam nedelja, potištenost koja ga je pratila već pet godina od onog dana kad ga je Sofija Basta, koja se predstavila kao Liza Bering, opila i ostavila u hotelskoj sobi u Hongkongu konačno se, izgleda, izgubila. Kler je plakala kad ga je prvi put čula da se ponovo smeje, i to ne samo ustima već i očima, celim svojim bićem, kao što je činio nekada.

Ugojio se desetak kilograma, počeo redovno da vežba i počeo da priča o budućnosti.

Najvažnije od svega, prestao je da priča o Lizi, ili Sofiji, ili Endruu Džejksu, ili bilo čemu vezanom za ubistva Azrael. To je bilo čudo.

Još više čuda je tek trebalo da se dogodi.

Met je na rehabilitaciji upoznao Kesi, raspuštenicu koja se lečila od alkoholizma. Njih dvoje su se odmah vezali, i uprkos Klerinoj početnoj uzdržanosti, kad su ona i njen muž upoznali Kesi, uvideli su da je srdačna i ljubazna i duhovita, baš kako ju je Met i opisao.

Prošle nedelje, posle kratkog, ali zapanjujuće srećnog, mirnog udvaranja malo previše blagog da bi se nazvalo „vrtoglava romansa“ Met i Kesi su objavili veridbu. „Zdravo, seko. Izvini što kasnim“ Vijugajući među stolovima, smejući se široko, u drap šortsu i plavoj majici, Met je bio ogledalo zdravlja i sreće. „Hej.“ Kler mu je uzvratila blistavim osmehom. „Kesi nije sa tobom?“ „Upravo sam je ostavio na času pilatesa. Zašto, ja nisam sada dovoljno dobar za tebe?“ „Moći ćeš da prođeš.“ Smejući se, Kler gurnu preko stola paketić umotan u zlatan papir.

Met podiže obrvu. „Za mene?“ „Hej, mogu i ja da dam poklon, znaš. To je poklon za veridbu. Međutim, nemoj mnogo da se uzbuđuješ, nije ništa naročito.“ 202

Met odmota kutiju. Unutra je bio jednostavan ali elegantan starinski muški sat, sa kožnim kaišem i ružičasto-zlatnim brojčanikom. Na poleđini su bila ugravirani isprepletani inicijali M i K, i datum njihove veridbe. „Ništa naročito? Bože moj, Kler, božanstven je. Sigurno je koštao čitavo bogatstvo.“ „Ne baš“, slagala je Kler. „Samo sam tako srećna jer si ti srećan. Ti to zaslužuješ, Mete.

Stvarno zaslužuješ.“ Met je bio srećan. Nije to bilo vrhunsko ushićenje, strasno uzbuđenje koje je osetio na Baliju sa Lizom. Ali je na neki svoj način, govorio je sebi, to što ima sa Kesi isto tako dragoceno. Kesi mu je donela mir i sigurnost i zadovoljstvo. Nije uopšte marila za njegov novac, uopšte nije bila kao Rakel i nikada ga nije ispitivala o prošlosti. Ljubav prema Kesi je bilo nešto što je Met izabrao, nešto razumno i dobro što je on odlučio da uradi. Ljubav prema Lizi je bio nagon, neodoljiva privlačnost snažne i opasne droge. Met neće nikada zaboraviti zanos koji je osetio u to vreme. Ali je znao da ga je ta droga skoro ubila. Ne bi mogao nikada da se vrati.

Met je naručio dva rovita jajeta i sendvič sa lososom sebi i topli sendvič sa ćurečim prsima za Kler, dok ga je ona bombardovala pitanjima o venčanju. Da li je već odredio datum? Rezervisao restoran? Ko je na spisku gostiju? Da li Deni i Selin Makgvajer dolaze iz Francuske? Da li se Met uopšte čuo sa Denijem?

Met je dobrodušno odgovarao na sva pitanja, uputivši sestru da pita Kesi o pojedinostima vezanim za nevestu, tortu, cveće. A u osnovi sve je bilo jednostavno. Biće to malo venčanje, u bašti Metove nove kuće u Brentvud parku. Makgvajerovi su pozvani, ali ne očekuje da će doći. Nekako su uspeli da dobiju troje dece… troje!... od suđenja, a njihovo treće dete je malo da putuje, ali prema Denijevim elektronskim porukama oni su veoma srećni. Duh Anđele Džejks je konačno počinuo.

Dejvid Išag je poslao Metu sanduk šampanjca kad se pojavio dokumentarac o Azraelu i napisao mu veoma ljubazno pismo dok je on bio u Vajldvudu. Ali osim toga, Met je namerno prekinuo sve veze sa svima koji su povezani sa tim slučajem ili Sofijom Bastom.

Njegovo venčanje sa Kesi označiće početak novog, srećnijeg poglavlja u njegovom životu.

Stara knjiga je zatvorena.

Dvadeset minuta kasnije, ponovo u svom rejndž roveru, Met je uključio radio. Vesti stanice NPR iz Vašingtona čitao je poznati, melodični glas Lakšmija Singa. Prva dva izveštaja Met je slušao samo površno. Nove brojke rasta iz Feda i nešto u vezi sa globalnim zagrevanjem iz Nacionalne fondacije za nauku do čega je trebalo da mu bude stalo, ali nije.

Razmišljao je o Kesi i kako privlačno uvek izgleda posle pilatesa, sva oznojena i puna energije, uverena da izgleda grozno bez šminke, a u stvari tako je izgledala prirodnije i privlać nije. Skrenuvši automobil prema Montani, iznenada uz škripanje zaustavi automobil, zamalo izbegavši sudar sa kamionetom ispred sebe. „Najnovije vesti“, Lakšmi Sing je govorio. „Kako saznajemo, Frenki Mansini, poznatiji javnosti kao jedan od dvoje ubica Azrael, oduzeo je sebi život dok je čekao na izvršenje smrtne kazne u zatvoru San Kventin u Kaliforniji. Mansini je čekao pogubljenje zbog svog udela u ubistvima četvorice ljudi između 1996. i 2006, i posle brojnih žalbi očekivalo se da će biti pogubljen krajem ove godine. Mansini je pronađen obešen u svojoj ćeliji u ranim jutarnjim satima.“

203

Žena u kamionetu je vikala na Meta, preteći mu pesnicom kroz prozor. Iza njega, druga vozila su uz trubljenje počela da ga okružuju. Met je prestao da oseća bilo šta.

Mansini je mrtav.

Met je dugo gajio tu mržnju prema Frenku Mansiniju. Morao je nekoga da mrzi da bi mogao da nastavi da voli Lizu. Ali sada, kada Frenkija više nema, Met nije osećao zadovoljstvo, niti da se sve završilo i da je pravda zadovoljena, što je očekivao da će osećati.

Umesto svega, on se osećao... opljačkan. Intervjuisao je skoro svakoga ko je imao bilo kakve veze sa ubistvima Azrael za svoj dokumentarac, a na suđenju je čuo Lizinu Sofijinu stranu priče. Ali jedini čovek koji je znao najviše o tome šta se dogodilo tih jezivih noći, i zašto se to dogodilo, nije nikada izustio ni reč o svojim zločinima.

Ma kakva da su bila njegova osećanja i motivi, Frenki Mansini ih je odneo sa sobom u grob. Čak je i u smrt otišao pod svojim uslovima.

Kad je Kesi ušla u automobil, već je bila čula vesti. CNN je bio uključen u svlačionicama. „Da li si dobro?“, upita ona Meta. „Svakako.“ Još je izgledao ošamućen. „Pitam se kako se to dogodilo. Mislim, zar ne bi trebalo da su svi ti osuđenici na smrt pod dvadesetčetvoročasovnim nadzorom baš da ne bi izvršili samoubistvo?“ Met je klimnuo glavom odsutno. On nije razmišljao o Frenkiju Mansiniju, ili kako je uspeo da nadmudri vlasti u San Kventinu i sebi oduzme život. On je razmišljao o drugom zatvoreniku, iza drugih zidova, više od sto kilometara severno od mesta na kome su bili on i Kesi. O zatvoreniku o kome nije razmišljao veoma dugo. O zatvoreniku koga je bio naučio da zaboravi.

Da li ona tuguje? Da li pati? Pomisao na to da je nesrećna i usamljena prosvrdlala je Metovo srce. Trže se. „Da li si siguran da ti je dobro?“ Kesino lice se smračilo od brige. „Možemo obaviti pripreme za venčanje nekog drugog dana ako hoćeš.“ Pripreme za venčanje. Sranje. Sasvim je zaboravio. Kao fizičku težinu, on protera misli o Lizi iz glave. Naše venčanje. Naša budućnost. „Aha. Siguran sam.“ Na silu se nasmejao. „Hajde da idemo i izaberemo tu tortu.“

204

TRIDESET SEDMO POGLAVLJE

Dan venčanja Meta i Kesi Dejli bio je izuzetno uspešan. Bašta u Brentvudu je eksplodirala od cveća, sunce je sijalo blistavo, a mlada i mladoženja su izgledali izuzetno srećni i zaljubljeni. Mala grupa porodice i prijatelja, koji su došli da nazdrave njihovom braku, bezalkoholnim voćnim punčom Met je prestao da pije kao podrška Kesi, a polovina njihovih prijatelja su bili u AA-složili su se da je intimna, odmerena ceremonija savršen odraz odnosa ovog divnog para, koji je preživeo mnogo toga. To nije bio njihov srećan kraj.

Bio je to njihov srećan početak.

Medeni mesec na Tahitiju je bio idiličan, jer su samo spavali, ronili i vodili ljubav pod zvezdama. Povremeno su misli o drugom, ranijem doživljaju raja, u Indoneziji, proletale Metu kroz glavu. Ali je on svaku od njih odlučno odagnao, sećajući se mantri koje je naučio u Vajldvudu, malih izreka kojima je počeo da veruje i koje su mu bukvalno spase život.

Moj um je samo moj.

Ja mogu da ga kontrolišem. Prošlost je nestala.

Samo sadašnjost je stvarna. Samo sadašnjost je važna. A sadašnjost je pripadala Kesi. U početku se Met bunio, jer je bio u potpunosti odsečen od spoljnog sveta. Privatno koralno ostrvo na kome su odseli bilo je osamljeno i krajnje luksuzno, ali po projektu, njihova vila nije imala pristup internetu, televiziji ili telefonu. Kesi je ismevala Metovu razdražljivost („Kunem se da si kao zavisnik. Da li je zaista toliko teško preživeti dve nedelje bez laptopa ili inboksa punog bezvezne pošte?“), i posle nekoliko dana, Met je počeo da se opušta onako kako godinama nije uspeo. Možda se radilo samo o njegovoj mašti, ali je osećao kako mu se smanjuje bol u leđima i nogama. Plivao je svakog dana u toploj, bledoplavoj vodi i često pešačio od kuće do plaže i nazad, bez štapa. U svakom mogućem smislu, njegov brak sa Kesi ga je isceljivao. Met je osećao duboku zahvalnost.

Tek što sii se vratili u LA njihov brak je bio pred prvim velikim iskušenjem. Kler Majkls je došla da ih sačeka na aerodromu. I Met i Kesi su odmah znali da nešto nije u redu kad su videli da su Kler i njen muž Dag bili u pratnji dvojice uniformisanih policajaca. Na carini su izdvojeni u stranu i odvedeni u zasebnu sobu. „Šta ovo znači?“, upita Kesi uspaničeno. „Da li se radi o Brendonu? Da li je on dobro?“ „Vaš sin je dobro, gospodo“, uveravao ju je stariji policajac. „Ne treba uopšte da brinete.

Ovde smo stvarno samo iz učtivosti. U slučaju da imate neka pitanja.“ „Pitanja u vezi sa čim?“ upita Met. Kler uze brata za ruku. „Met... Sofija Basta je umrla dok ste vi bili na putu. To se dogodilo prošle srede, ali nismo imali načina da ti javimo.“ ,,Umrla?“Met to nije mogao da shvati. „Šta hoćete da kažete? Kako?“ „Bio je to nesrećan slučaj“, reče policajac. „To nisu svi znali, ali joj je bila dozvoljena neka ograničena sloboda u Altasitu proteklih šest meseci, pošto se smatralo da se njeno mentalno stanje poboljšava i ona nije više bila opasna po okolinu.“ Met je odsutno klimnuo glavom.

205

„Bila je na izletu negde u planinama“, nastavio je policajac. „Bila je sa još dva pacijenta i četiri člana osoblja kad se to desilo.“ Kler je nastavila priču. „Očigledno se okliznula i pala u duboku jarugu. Pozvali su 911, i poslali izviđačke helikoptere, sve, ali to gde je ona pala bilo je kao pukotina, neverovatno usko i duboko kilometrima. Nisu uspeli da nađu telo. Ali, Mete, umrla je trenutno. Nije patila.“ Met je zurio bezizražajno u sestru. „Sigurni su da je mrtva?“ „Sasvim sigurni. Jedan od stražara i još jedan pacijent su bili tamo kad je pala. Nema načina da bi iko preživeo takav pad. Helikopterima su je tražili i pokušavali da izvuku telo.“ „Mete... dušo.“ Kesi je zaštitnički zagrlila muža oko struka. „Da li bi želeo da sedneš?“ „Znam da je to veliki šok“, reče Kler, „ali smo želeli da saznaš pre nego što prođete izlazna vrata. Kao što možete i zamisliti, u svim medijima samo se o tome priča. Znali su da se vraćate danas, pa je ispred čitava horda fotografa i reportera željnih tvoje reakcije.“ Kesi je izgledala prestrašeno. „Ne brinite, gospođo Dejli. Mi ćemo vas ispratiti. Automobili nas čekaju napolju.“ Reći gospođo Dejli trgle su Meta iz obamrlosti. Kesi je sada njegova supruga. Mora se brinuti prvenstveno o njoj, a ne o sebi „Dobro sam“, reče on ohrabrujuće, privukavši je u zagrljaj. „Bio je to šok, to je sve. Ali, dobro sam. A možda...“ Dvoumio se da li da to kaže, ali natera sebe da nastavi. „Možda je tako najbolje.“ I Kesi i Kler su ga pogledale razrogačenih očiju. „Ne kažem da sam želeo da se to dogodi. Ali ako nije patila, možda je to bolji način da se ode, nego životariti iza rešetaka do starosti, i nemati ništa drugo da radite osim da se bavite prošlošću... Znate?“ Kesi je klimnula glavom. Ona je znala.

Met ju je poljubio, zatvorivši oči i udišući njen miris, tražeći podršku, sigurnost, ljubav. ,,I za nas, takođe. To je strašno. To je tragično. Ali to podvlači crtu. Prošlost je sada zaista nestala.“ Kesi Dejli podiže pogled prema svom mužu i suze olakšanja krenuše joj niz lice.

Na kraju, posle dugo vremena, napokon, noćna mora je završena. Jednom i zauvek.

206

TRIDESET OSMO POGLAVLJE

Osamnaest meseci kasnije... Žena je ušla u Starbaks neopaženo. Tamo je već bio dugačak red. Bilo je devet ujutru, vreme kad se deca ostavljaju u školi, i mesto je bilo puno majki koje su kupovale svoj ledeni espreso sa mlekom na putu za teretanu. Ta žena je bila u istoj uniformi kao i druge mame: hard tejl pantalone za jogu, najk patike i adidas top za trčanje, kreaciju Stele Makartni, taman toliko pripijen da istakne njene čvrste grudi i ravan stomak a da ne bude neukusno. Njeno lepo lice je bilo zaklonjeno iza avijatičarskih naočara kloe, a plavu kosu, srednje dužine, vezala je u konjski rep.

Met Dejli nije dizao pogled sa svog kompjutera. Trebalo je da radi, da smišlja prvi nacrt za komad za Venitifer o smešnom poslovanju u Holivudu. Prestavši da se bavi Azraelom, Met se vratio svojoj prvoj ljubavi, komediji i pisanju, i uživao je u nekoj vrsti renesanse u svojoj karijeri. Jutros je, međutim, zabušavao, pretražujući internet prodavnicu Mari Šantal zbog lepe dečje odeće. Otkrili su pre nekoliko dana da je Kesi, sasvim neočekivano, trudna.

Ushićeni Met je bio ubeđen da će beba biti devojčica. „Da li je mesto slobodno?“ Žena je stajala pored njega, sa kafom u ruci. „O, da. Molim vas...“ Met se učtivo pomerio u stranu kako bi napravio mesta da i ona sedne. Učinila je to, prvo stavivši šolju sa kafom na sto. Pogled mu je privukla njena ruka i kako je mlitavo pomerala šaku. Podsetila ga je na nekoga, ali u početku nije mogao da se seti na koga. „Nadam se da vas ne uznemiravam? Samo, ovo mesto je tako pretrpano...“ Taj glas. Osetio je kako mu se ježi koža na nadlaktici. Shvativši da zuri u nju, žena je skinula naočare. „Šta je?“, nasmešila se. „Kao da si video duha.“ Telefon je zvonio. Kesi Dejli se izvukla iz kupatila, gde je upravo povraćala po drugi put tog jutra, i krenula prema kuhinji. „Halo? Halo?“ Uobičajeno. Onog trenutka kad bi stigla tamo, osoba koja zove prekinula bi vezu.

Naslonivši se na kuhinjski pult, Kesi je sipala sebi veliku čašu filtrirane vode i pijuckala, čupkajući parče suvog tosta. Bila je zaboravila na jutarnje mučnine i kako se jadno zbog njih žena oseća. Prošlo je podosta vremena od kada je rodila Brendona, i skoro tri godine od njenog poslednjeg mamurluka. Mučnina joj je izgledala kao novitet.

Zvonjava telefona je, sa druge strane, bila sumorno poznata, prateća numera Kesinog i Metovog braka još otkad su se vratili sa Tahitija. Klerino upozorenje na aerodromu o medijskom cirkusu posle smrti Sofije Baste, bilo je turobno proročanstvo. Kad su ušli u hodnik svoje kuće, začuli su kakofoniju brujanja telefona, kućnog, kancelarijskom i mobilnog, svi se takmičeći za Metovu pažnju. Čak je i linija faksa uporno zujala kao ljutita uhvaćena muva.

207

„Gospodine Dejli? Ovde novinar CBS njuza. Imate li neki komentar povodom smrti Sofije Baste?“ „Gospodine Dejli, da li verujete islednikovom izveštaju o nesrećnom slučaju?“ „Met, zdravo, ovde Pirs Morgan. Siguran sam da si sada pretrpan po- nudama, ali sam lično hteo da proverim mogu li te nagovoriti da prvo razgovaraš sa nama.“ Neki pozivaoci su bili nametljivi, drugi odmereni. Najgori su, ipak, bili časopisi. Kučka koja je zvala iz Stara je nagovestila da, ukoliko ne pristane da im da ekskluzivni intervju, oni nameravaju da lansiraju priču kako su se Met i Sofija sastajali onim danima kad joj je bilo dozvoljeno da izlazi iz bolnice. „Vaša žena će biti zaprepašćena kad pročita šta nam je preneo naš izvor“, reporter je imao drskosti da kaže. „Ovo je vaša prilika da pobijete te informacije.“ Kad joj je Met rekao gde može da nabije svoje izvore, ta žena je ostala pri svojoj pretnji i ipak objavila priču, smešnu papazjaniju slika iz fotošopa i besmislenu teoriju zavere. Bilo je to najprodavanije izdanje Stara te godine.

Kesi je bila besna. „Tuži ih! Tuži ih za klevetu. Nateraj ih da demantuju sve.“ Ali ju je Met ubedio da bi petljanje sa maloumnicima iz tabloida značilo samo dolivanje ulja na vatru. Na kraju će, ako oni nastave da ćute dostojanstveno, priča propasti i nestati. I bio je u pravu. Dva stražara u Altasitu su ostala bez posla, a direktor bolnice je morao da podnese ostavku. Pošto je žudnja publike za osvetom bar delimično zadovoljena, i nije više bilo sablažnjivih otkrića na vidiku, pozivi su najzad prestali. Ali tek pošto je Kesi Dejli razvila snažnu odbojnost prema zvonjavi telefona.

Svetlo za poruke je bleskalo. Kesi se nasmešila kad je čula Metov glas. „Zdravo, srce. To sam samo ja. Slušaj, nešto je iskrslo u vezi sa onim stvarima iz Veniti fera. Ja... moram da se nađem sa nekim. U svakom slučaju, možda ću večeras doći malo kasnije, pa nemoj da brineš i nemoj da spremaš večeru za mene. U redu, vidimo se kasnije.“ On je strašan lažljivac, pomisli ona s ljubavlju. Pitala se kakvo iznenađenje joj sprema ovog puta, kakva je to tajna koju ne želi da ona sazna. Verovatno nešto za bebu. Ili minđuše da se slažu sa ogrlicom koju mi je kupio prošle nedelje. Ili je konačno rezervisao putovanje koje smo planirali, naš „bebi-mesec“. Uvek darežljiv, Met je počeo da preteruje sa poklonima otkad je Kesi zatrudnela. Čak je počeo da kvari i Brendona mobilnim telefonom (sa devet godina!) i supernovim satom za ronjenje od hiljadu dolara.

Popričaču sa njim kad se vrati kući. Mora prestati da troši. Dovoljan blagoslov je sama beba.

Met zatvori vrata za njima, dok mu je ruka drhtala. Hotel je bio skup, ekskluzivan i diskretan, baš onaj tip hotela u koji bogati ljudi dovode svoje ljubavnice.

Da li sam i ja to? Napaljeni bogataš?

Sofija Basta sede na krevet. Trebalo je ispričati toliko toga, objasniti. Stotinu puta se u mislima pripremala za ovaj čas, ali sada nije znala odakle da počne. „Znam da si sada oženjen“, reče oklevajući. „Nisam došla da ti pokvarim bilo šta. Da ti ponovo upropastim život.“ „Ti nisi nikada upropastila moj život“, reče Met. „Sve sam to sam uradio.“

208

„Ali morala sam da te vidim, da ti objasnim. Jedino tebi mogu da verujem i potreban si mi... Potrebno mi je da ti znaš...“ Zaplakala je. „Nisam mogla da ostanem na tom mestu.

Nisam mogla. Oni su me živu sahranjivali!“ „Ššš.“ Met je seo pored nje i obgrlio joj ramena. ,,U redu je.“ Izgledala je tako drugačije.

Operacije na njenom licu su bile radikalne ovog puta. Ali je osećaj, kad ju je dodirnuo, bio isti. Talas čežnje ga skoro udavi. Pokušao je da misli na Kesi, da zamisli njeno lice, ali je njen lik izbrisan poplavom želje. „Uzela sam novi pasoš, novu ličnu kartu“, promrmljala je kroz jecaje. „Promenila sam ime... očigledno. Evo.“ Preturajući po tašni koja je bila pored kreveta, ona izvuče kalifornijsku vozačku dozvolu i pruži je Metu. Na njoj su bile one iste nezaboravne tamnosmeđe oči koje su gledale u njega. Ispod slike je bilo ime... Liza Dejli. „Nadam se da se ne ljutiš na mene. Činilo mi se da bi to bilo ispravno.“ Ispustivši dozvolu, Met je gurnu nazad na krevet, ljubeći je tako snažno da je jedva mogla da diše. Osetila je njegovu težinu, snagu, strast. Očajnički je pocepao njenu odeću i skinuo svoju, grizući je i grabivši kao čovek koji je zaposednut. Konačno nag, on se zario u nju sa krikom koji je bio poluagonija, poluekstaza. „Liza!“ To nije bilo vođenje ljubavi. Bila je to borba čoveka za život. On ju je gutao, udisao, mirisao kao davljenik koji je najzad izbio na površinu i očajnički dašće da uhvati vazduh. Nije se samo Liza vratila iz mrtvih već i stari Met Dejli, čovek koga je Met mislio da je uništio u Vajldvudu i sahranio na dan svog venčanja. „Mete!“, obmotala je noge oko njega, uzevši njegovo lice među svoje šake, pokušavajući da ga drži na odstojanju, da ga smiri. Ona je sada bila tešitelj, ljuškajući ga kao bebu, stišavajući ga toplotom i vlagom svog tela, uvlačeći ga unutra. „Volim te! Žao mi je. Volim te tako mnogo.“ Met je doživeo orgazam, ščepavši njene bokove i gurajući tako duboko u njenu utrobu da je osećala kao da će proći kroz njeno telo i izaći na drugu stranu, kao da je ona stvarno duh. Ali znoj i vrelina i suze nisu bile senke. Ovo je bilo stvarno, ovo spajanje mesa. Očajničko slavljenje života, kao rođenje deteta. Zatim je Met plakao kao dete. „Nemoj me ostavljati. Nemoj me ostavljati, Liza, molim te! Učiniću sve.“ I ona je znala da on to stvarno misli.

Ponovo su vodili ljubav, još nekoliko sati, onda su spavali do sumraka. Kad su se probudili, Met je pozvao poslugu hotela dva deluks čizburgera i pomfrit i jeli su dok ih nije zaboleo stomak. Konačno, oko sedam sati, Liza je počela da priča. Pričala mu je o svojoj bolesti. Kako se posle mnogo godina konačno oslobodila njene senke i prestala da uzima lekove. „U početku sam se plašila da prestanem da uzimam tablete. Ali, kad sam ih uzimala, imala sam osećaj da sam u magli. Sada, prvi put mogu stvarno da se sećam, osećam se dobro u svojoj koži.“ Ispričala mu je kako joj je „sladak čovek“ po imenu Karlos Hernandez, jedan od psihijatrijskih bolničara, pomogao da odglumi svoj „nesrećni slučaj“: montirao je jednostavnu životinjsku zamku u planini kako bi učinio da izgleda kao da je upala u pukotinu, dok je u stvari bila skrivena u pećini samo nekoliko stopa ispod otvora jaruge.

Pošto je jedini svedok njenog pada bila naivna devojka od devetnaest godina, koju su lečili, između ostalog, od akutnih halucinacija, Karlosu je bilo lako da uputi ostatak grupe nazad 209

u kamp, ostavljajući Lizi dovoljno vremena da izađe iz pećine i ode u udaljenu lovačku kolibu koju joj je Karlos pripremio. „Da li ste bili ljubavnici?“ Met se postideo kad je čuo sebe kako to pita. „Neee.“ Liza se namršti. „Mislim da bi on voleo da smo bili. Ali ne. On je bio moj prijatelj. Rizikovao je život da meni pomogne i izgubio je posao, siroti čovek. Ali je znao da sam opet dobro, mentalno, a da me oni ne bi pustili da izađem ni za milion godina.

Naročito pošto je Frenki... znaš. Bio im je potreban jedan žrtveni jarac da ga kazne za sve te jadne ljude koji su umrli. Ja sam bila taj jarac.“ „Ali ti si živela sa Karlosom?“ Ponovo je odmahnula glavom. „Ne. To bi bilo previše opasno. On mi je platio da idem u Južnu Ameriku na plastičnu operaciju. Smešno je koliko je lako da se išunjate preko granice kad idete iz Sjedinjenih Država. Bila sam u Brazilu osam meseci, oporavljala se, a onda radila. Kad sam se vratila, Karlos se preselio.“ „Znači, vratila si se u Kaliforniju da budeš sa njim?“ Liza se nasmejala. „Bože moj, Met. Šta je to, zar si ljubomoran? Da, vratila sam se zbog njega. Da mu vratim novac koji sam mu dugovala i da mu zahvalim. Ali sam takođe znala da moram da vidim i tebe. Bio je to rizik, veliki rizik. Ali, kao što sam rekla, bilo mi je potrebno da ti saznaš.“ „Pa, ja sada znam.“ Met ustade i ode do prozora. Pejzaž Los Anđelesa, njemu dobro poznat, večeras mu je izgledao nekako čudan i preteći, kao da ga nikada ranije nije video.

Samo nekoliko kilometara dalje, na bezbednom, srećnom mestu, Kesi ga je čekala. Kesi i Brendon i njihova beba. Čekali. Verovali. Draga, slatka Kesi. „Razmišljaš o svojoj ženi?“ Met klimnu glavom. „Trudna je.“ Reči su mu izletele iako nije nameravao da ih izrekne. ,,Oh!“, preko Lizinog lica je preleteo bolan izraz. Nije osetila krivicu zato što je danas bila sa Metom. Ono što se dogodilo, bila je sigurna, bilo je suđeno da se desi. Ljubav među njima, veza, bila je previše dragocena da se ne bi proslavila. A, bila je bez njega toliko dugo zar nije zaslužila ovo, ovaj jedan prolazni trenutak prave sreće?

Ali beba? To je nešto drugačije. Koja žena zahteva od muškarca da napusti svoje dete? I kakav to čovek napušta svoju porodicu? Ne Met Dejli, to je sigurno. Met je imao osećanje odgovornosti. To je ono što je Liza volela kod njega. „Moraš da se vratiš.“ Met se okrenuo, suviše iscrpljen da bi i dalje plakao, ali je njegovo lice odavalo očaj. Čak i on sam nije mogao sasvim da veruje šta govori, šta radi. „Da, Liza“, prošaputao je. „Moram da se vratim. Žao mi je... vreme je da se oprostimo.“

210

TRIDESET DEVETO POGLAVLJE

Svi su se slagali da su gospodin i Gospođa Dejli divan par.

Njen trudnički stomak je bio tako mali da je jedva mogao da se primeti, ali ga je on uvek gladio s ljubavlju, vodeći je sa beskrajnom pažnjom kroz hodnik ili napolje u sunčano dvorište na čaj. Ponekad je tamo sedeo i pisao. Drugi put, njih dvoje bi prelazili preko spiska kuća koje su im neki trgovci nekretninama dali. Kao i toliki drugi parovi koji su dolazili na odmor, Dejlijevi su se zaljubili u taj grad. Ko zna, možda će jednog dana njihovo nerođeno dete odrasti i zvati ovo mesto svojim domom.

Met je digao pogled sa svoje knjige kad mu je prišla supruga. Bila je to teška odluka, oprostiti se i ostaviti za sobom svoj stari život. Nešto najteže što je ikada učinio. Ali dok je posmatrao ženu koju voli kako prelazi preko mozaika na podu, u lepršavom belom kaftanu, sa licem obasjanim radošću i izgledima za materinstvo, znao je da je doneo ispravnu odluku. „Da li želiš da idemo u šetnju?“, upita Liza. „Možemo da posmatramo zalazak sunca iznad suka.“ Met Dejli je to stvarno želeo. Veoma mnogo je to želeo.

Maroko je bio san, bajka. Tamo im je bilo suđeno da budu. Met je poneo veoma malo novca sa sobom kad je napustio Sjedinjene Države. Želeo je da Kesi i deca imaju sve. To je najmanje što je mogao da učini za njih, pošto ih je napustio onako kako je to uradio, bez objašnjenja osim poljupca za oproštaj. Zaista se osećao krivim. Naravno da jeste. Poslednje na svetu što je želeo da učini jeste da nanese bol dragoj Kesi. Ali čovek za koga se udala umro je onog dana kad je Liza ušla u onaj kafić. Čovek za koga se ona udala nije više postojao. Najbolje što je Met mogao da učini za nju jeste da je finansijski dobro zbrine, sa željenom bebom da je podseća na njega i njenim sinom da je teši. To i da nestane bez traga.

Bilo mu je teže zbog Kler i njihove majke, naravno. Met je stvarno žalio zbog toga, toliko mnogo da je skoro bio u iskušenju da kaže Kler istinu pre nego što odleti. Ali je znao da bi, ako to uradi, doveo Lizu u opasnost. Ma šta drugo uradio u životu, Met Dejli ne bi nikada, nikada izložio Lizu ponovo opasnosti. Ona je sada bila njegova porodica. Njegova sudbina.

U svakom slučaju, nije trebalo mnogo novca za život u Marakešu. Liza je imala nešto novca koji je uštedela u Brazilu, i oboje su radili Met je pisao anonimno kao slobodni novinar, a Liza predavala engleski u lokalnoj školi i povremeno prodavala jednu od svojih izvrsnih slika bogatim američkim turistima, koji su posećivali hotele kao što je ovaj, Pale Kasim, gde im je Met rezervisao skroman dvosoban apartman, dok traže kuću. Šetajući kroz suk, kao što su činili svako veče, upijali su mirise tržnice.

Tezge sa voćem su imale bogat i sladak miris, ostaci dnevnih proizvoda koji su počeli da trunu sada u kasnoj poslepodnevnoj žegi. Prljavština i znoj, aroma hiljada čvrsto zbijenih tela u pokretu, pomešana sa cvetnim oštrim mirisom divljeg meda i tezge sa baklavama bogatim orasima, oko kojih zuje mnogobrojne pčele.

211

Za Lizu, prizori, zvuCi i mirisi evocirali su uspomenu koja nije bila uspomena već joj je izgledala kao stvarna, kao vazduh u njenim plućima ili beba koja se još nije ritala u njenoj utrobi. To je bio Mirjamin svet, svet iz knjige, svet detinjstva koje nije nikada imala ali koje je želela tako očajnički da je mogla da ga oseti. I sada je stvarno u tom svetu, ispunjavajući konačno svoju sudbinu, ali dobru verziju, bajku, srećan kraj u kome se udala za čoveka kog je volela Meta. Meta, koji je bio uz nju kad niko drugi nije hteo. Meta, koji je znao sve o njoj... pa, skoro sve... ali koji ju je ipak voleo.

Za Meta, privlačnost suka, i njegova zadovoljstva, bila su još jednostavnija. Ovde je bio lavirint, košnica što vrvi od nepoznatog sveta, gde čovek može da iščezne, nestane, kao mrlja ambre izgubljena u prašini. Bio je pun života, i topline i radosti i ljudskog bogatstva, najdruželjubivije moguće izgnanstvo. Pa ipak, to jeste izgnanstvo. Osećao se bezbedno ovde, učauren u ovoj masi i obavijen Lizinom ljubavlju. „Daj mi ruku. Hoću nešto da ti pokažem.“ Smejući se preko ramena, Liza ga je povela preko uzane kaldrmisane uličice do grupe strmih kamenih stepenica. One su vijugale i vijugale ukrug u vrtoglavoj spirali, i konačno izlazile na drugu usku ulicu. Sa leve strane bio je niz starih pekarskih dvorišta, jak, miris kvasca ispunio je vazduh, zatim još tezgi sa svilom i rezbarenim drvetom, slične onima koje su malopre prošli. Sa desne strane je bila Slepa ulica sa jednim oronulim rijadom, tradicionalnom marokanskom kućom na tri sprata, koja sa visine gleda na uličicu ispod. „Šta misliš? Znam da zvuči šašavo, čak luckasto. Ali baš ovako sam zamišljala kuću strica Sulejmana.“ Met se namršti popustljivo. „Zar nije stric Sulejman bio bogat? Ovo mesto izgleda kao da će se raspasti ako kineš na njega.“ Liza slegnu ramenima. „Nije se srušila šest stotina godina. Izgled može da vara, znaš to.“ Oboje su se nasmejali „Da li je uopšte na prodaju?“ „Ne znam. Ali, zar ne bi bilo zabavno saznati?“ Liza je bila oduševljena. „Mogli bi smo zajedno da je sredimo, učinimo je svojom. Moraš priznati da je to romantična kuća. Samo pomisli koliko bismo bili srećni ovde!“ Met je pomislio kako će biti srećni tamo... i izreče u sebi molitvu zahvalnosti.

Možda on nije zaslužio svoju sreću. Možda nijedno od njih dvoje nije. Ali je to sada bila njihova knjiga, njihova priča. Zajedno, Met Dejli je znao, oni će živeti srećno do kraja života.

212

EPILOG

Policajac LAPD-ja ušao je u sobu i zapušio usta. Onda je izjurio napolje i povraćao dok nije sasvim ispraznio stomak.

Svuda je bilo krvi. Svuda. Ali to nije bila sveža krv. Bila je stara i zgrušana i tamna i smrdljiva. U njenom središtu je ležalo nešto što je nekada sigurno bilo telo, sada sivozelena, smrdljiva, bezoblična masa sluzi, prepuna larvi. Samo je poneka kost, koja bi povremeno izvirila iz te prljavštine, svetla i bela i svetlucava, davala neke naznake da je to nekada bilo ljudsko telo.

Prekrivši usta i nos, policajac ponovo uđe unutra. „Koliko je dugo on... ovako?, upita on patologa. Patolog odmahnu glavom, „Nemoguće je reći. Dva ili tri meseca? Moglo bi biti i više. Uradićemo neke testove sa larvama. To nam možda može pomoći.“ Na pomen reči larve, policajcu se ponovo zgadilo, ali je prisilio sebe da ostane tu gde je. „Muško? Žensko? Starost?“ „Muško. Trideset dve. Napunio bi trideset tri u junu.“ Detektiv je bio zadivljen. „Vi to možete da zaključite iz... onoga?“ S gađenjem je pokazao na truo, nadut leš. „Ne. Tvoj narednik mi je upravo rekao. Potpisao je ugovor o zakupu pre tri meseca. Svi lični podaci su u njemu.“ Baš u tom trenutku, narednik pruži svom šefu jedan jedini list papira. Na vrhu malo zamazane fotokopije jasno se videlo ime. Detektiv je zurio u njega, razmišljajući. Nije mogao da se otme utisku da se tog imena sećao odnekud. Ali mu se misao otrgla, kao meso koje se skidalo sa kostiju tog jadnika.

Ime na ugovoru je bilo Karlos Hernandez.

KRAJ

213