Stephenie Meyer Domaćin doc pdf

MIN@

NA KORICAMA KNJIGE PIŠE: U ovoj dosad neviđenoj mešavini naučnofantastičnog i ljubavnog romana, Stefani Majer otkriva šta se dešava s intimnim vezama kada dva bića nastanjuju isto telo. Zemlju je okupirala vanzemaljska rasa Duša, koja zaposeda ljudska tela i briše njihove ličnosti.

Melani Strajder, jedna od malobrojnih slobodnih ljudi, biva uhvaćena i njeno telo nastani Duša po imenu Lutalica, živa legenda među pripadnicima svoje vrste zbog mnogobrojnih domaćina u kojima je boravila i mnoštva planeta na kojima je živela. Njen zadatak je da otkrije lokaciju preostalih pripadnika pokreta otpora.

Međutim, bitisanje u ljudskom telu i ljudskom umu nije ni nalik bilo čemu što je Lutalica do tada iskusila. Ubrzo otkriva da Melani nema nameru da se preda bez borbe, umesto da joj pruži željene informacije, ona Lutaličin um ispunjava sećanjima na voljenog muškarca, Džareda, koji je još uvek u bekstvu. Nemoćna da se odupre željama svog domaćina, Lutalica počinje da žudi za tim istim čovekom, koga po zadatku mora da pronađe.

Kada okolnosti nateraju Lutalicu i Melani da se i protiv svoje volje udruže, njih dve će krenuti u opasnu i neizvesnu potragu za muškarcem kojeg obe vole

S engleskog preveo Nemanja Rabrenović

Mojoj majci, Kendi, koja me je naučila da je ljubav najbolji deo svake priče

2

MIN@

PITANJE Telo, dome moj moj konju i hrtu šta da radim ja kad tebe više ne bude Gde da spavam Kako da jašem šta da lovim Kuda da idem bez ata svog razigranog i brzog Kako da znam u čestaru šta me čeka opasnost il' blago Kada telo, moji dobri veseli pas bude mrtvo Kako li će biti ležati na nebu bez krova i vrata s vetrom mesto oka u oblak odevena kako da jašem.

Mej Svenson

3

MIN@

PROLOG Ubacivanje Iscelitelj se zvao Gazi Preko Duboke Vode.

Pošto je bio duša, po prirodi je bio sve što je dobro: saosećajan, strpljiv, iskren, valjan i pun ljubavi. Strepnja beše neuobičajeno osećanje za Gazi Preko Duboke Vode.Razdražljivost je bila još ređa. Međutim, pošto je Gazi Preko Duboke Vode živeo u ljudskomtelu, razdražljivost je bila neizbežna.

Dok su Isceliteljevi učenici šapatom žagorili u suprotnom kraju operacione sale, njegove usne se stisnuše u tanku liniju. Taj izraz nije priličio usnama koje behu navikle na osmeh.

Daren, njegov redovni asistent, vide njegovu grimasu i potapša ga po ramenu. ’’Samo su radoznali, Gazi Preko,’’ reče tiho. ’’Ubacivanje nije zanimljiva niti izazovna procedura. Svaka duša na ulici mogla bi da ga izvede u slučaju nužde. Danas neće ništa naučiti posmatrajući.’’ Gazi Preko je bio iznenađen što u svom inače mirnom glasu registruje prizvuk oštrine. ’’Nikada ranije nisu videli odraslo ljudsko biće,’’ uzvrati Daren.

Gazi Preko podiže obrvu. ’’Zar ne vide lica jedni drugih? Zar nemaju ogledala?’’ ’’Znaš na šta mislim, divlje ljudsko biće. Još uvek bez duše. Jednog od pobunjenika.’’ Gazi Preko skrete pogled ka devojčinom nesvesnom telu, koje je ležalo potrbuške na operacionom stolu.Srce mu se stezalo od sažaljenja dok se prisjećao u kakvom je stanju bilo njeno jadno, slomljeno telo kada su je Tragači doneli do Isceliteljske ambulante. Kakav je samo bol pretrpela...Sada je, naravno, bila u savršenom stanju, potpuno isceljena. Gazi Preko se pobrinuo za to. ’’Izgleda kao svi mi,’’ promrmlja Gazi Preko Darenu. ’’Svi imamo ljudska lica. A kada se probudi, i biće jedna od nas.’’ ’’Njima je to prosto uzbudljivo, to je sve.’’ ’’Duša koju danas usađujemo zaslužuje više poštovanja od toga da neko tako pilji u telo njenog domaćina. Ionako će joj biti veoma teško dok se bude prilagođavala. Nije pošteno izlagati je tako.’’ Pod tim tako, nije 4

MIN@

podrazumevao radoznale poglede. Gazi Preko primeti kako mu se oštrina opet uvlači u glas. Daren ga ponovo potapša po ramenu. ’’Biće dobro. Ovaj Tragač želi informacije i...’’

Kad ču reč Tragač, Gazi Preko uputi Darenu pogled koji se mogao opisati samo kao besan.Daren uplašeno trepnu. ’’Oprosti’’ Gazi Preko se odmah izvini. ’’Nisam hteo tako negativno da reagujem. Samo strepim za ovu dušu.’’

Pogled mu odluta do kriogene kapsule, koja je stajala na svom postolju kraj stola. Lampica jebila svetlocrvene boje i mirovala je, što je značilo da je u njemu nešto u stanju hibernacije. ’’Ova duša je posebno izabrana za ovaj zadatak’’ reče Daren umirujućim tonom. ’’Ona je izuzetan primerak naše vrste: hrabrija od većine. Njeni životi govore sami za sebe. Mislim da bi se dobrovoljno prijavila kad bismo mogli da je pitamo.’’ ’’Ko se od nas ne bi dobrovoljno prijavio kada bi se od nas tražilo da učinimo nešto za opšte dobro? No, da li se u ovom slučaju radi o tome?

Da li će to poslužiti opštem dobru? Ne dovodi se u pitanje njena voljnost, već koliko toga se može zahtevati od jedne duše.’’

I isceliteljevi učenici su diskutovali o duši koja je počivala u stanju hibernacije.Gazi Preko je jasno čuo njihovo sašaptavanje; glasovi su im sada bivali sve glasniji od uzbuđenja. ’’Živela je na šest planeta.’’ ’’Ja sam čuo da je živela na sedam.’’ ’’Čula sam da nikad nije provela dva života u domaćinu iste vrste. Je li to moguće?’’ ’’Bila je gotovo sve. Cvet, Medved, Pauk...’’ ’’Svevideća Morska Trava, Slepi Miš...’’ ’’Čak i Zmaj!’’ ’’Ne verujem... ne na sedam planeta.’’ ’’Najmanje sedam. Počela je na Poreklu.’’ ’’Stvarno? Na Poreklu?’’ ’’Tišina, molim!’’ prekide ih Gazi Preko. ’’Ako ne možete da posmatrate profesionalno i u tišini, onda ću morati da vas zamolim da odete.’’ Šeštoro učenika postiđeno utihnu, i udaljiše se jedni od drugih. ’’Da nastavimo, Darene.’’

Sve je bilo spremno. Odgovarajući medikamenti bili su poredani pored ljudske devojke. Duga tamna kosa bila joj je skupljena ispod hirurške kape, otkrivajući njen vitki vrat. Spavala je pod dubokom anestezijom, polako udišući i izdišući. Na njenoj preplanuloj koži jedva da se video trag... nesreće.

5

MIN@

’’Započni proces otapanja, molim te, Darene.’’ Sedokosi asistent već je čekao pored kriogene kapsule, sa šakom na brojčaniku. Povuče sigurnosni zatvarač i poče da okreće brojčanik. Crvena lampica na vrhu malog sivog cilindra poče da pulsira, trepćući sve brže dok su sekunde protkale, menjajući boju.Gazi Preko se usredsredio na nesvesno telo; skalpelom je počeo da zaseca kožu pri dnu lobanje subjekta sitnim, prečiznim pokretima, zatim je naprskao lek koji je zaustavio krvarenje pre nego što je rez proširio. Gazi Preko je pažljivo zašao ispod vratnih mišića, pazeći da ih ne ozledi, otkrivajući bele kosti na vrhu kičmenog stuba. ’’Duša je spremna, Gazi Preko’’ reče Daren. ’’I ja sam. Donesi je.’’

Gazi Preko je osećao Darenovo prisustvo iza sebe, i bez gledanja je znao da je njegov asistent spreman, da štoji ispružene ruke i čeka; godinama su radili zajedno. Gazi Preko je držao raseklinu otvorenom. ’’Pošalji je kući’’ prošaputa. Darenova ruka mu uđe u vidno polje, držeći u šakama bleštavu srebrnu dušu koja se budila. Gazi Preko nikada nije video izloženu dušu a da ne bude zadivljen njenom lepotom.

Duša je sijala spram jarkih lampi u operacionoj sali, svetlija od sjajnog instrumenta u njegovoj ruci. Poput žive trake, uvijala se i komešala, protezala, srećna što se našla van kriogene kapsule. Njeni tanki, paperjasti nastavci, gotovo hiljadu njih, lagano su se mreškali poput valova bledosrebrne kose. Iako su sve bile ljupke, ova duša se Gazi Preko Duboke Vode učinila naročito gracioznom. Nije bio usamljen u svojoj reakciji. Čuo je Darenov tihi uzdah, čuo je mrmljanje učenika, puno divljenja.

Laganim pokretom, Daren je položio malo svetlucajuće biće u otvor koji je Gazi Preko načinio u devojčinom vratu.

Duša je spremno skliznula u ponuđeni prostor, spajajući se s nepoznatim telom. Gazi Preko se divio veštini s kojom je zaposedala svoj novi dom.

Njeni nastavci su se čvrsto svijali oko nervnih centara, pri čemu su se neki izduživali i posezali dublje, do mesta koje on nije mogao da vidi, ispod i naviše do mozga, očnih živaca, usnih kanala. Bila je veoma brza, izrazito odlučnih pokreta. Nedugo potom, mogao se videti samo još delić njenog svetlucajućeg tela. ’’Odlično obavljeno’’ prošaputa, obraćajući se njoj, znajući da ne može da ga čuje. Devojka je bila ta koja je imala uši, a ona je još uvek čvrsto spavala.

6

MIN@

Ostatak posla bio je stvar rutine. Očistio je i zacelio ranu, naneo melem koji je zatvorio rez inaprskao prašak za saniranje ožiljaka duž linije na njenom vratu. ’’Savršeno, kao i obično’’ reče svom asistentu, koji, iz nekog razloga, nepojmljivog Gazi Preko, nikada nije promenio ime Daren, koje je pripadalo njegovom ljudskom domaćinu. Gazi Preko uzdahnu. ’’Žalim zbog ovoga što sam danas uradio.’’ ’’Samo obavljaš svoju dužnost Iscelitelja.’’ ’’Ovo je redak slučaj kada Isceljenje nanosi štetu.’’ Daren stade da rasklanja pribor.Izgleda da nije znao kako da odgovori. Gazi Preko je postupao u skladu sa svojim Pozivom. Darenu je to bilo dovoljno. Ali nedovoljno za Gazi Preko Duboke Vode, koji je bio pravi Iscelitelj, do same srži svog bića. Zurio je sa strepnjom u devojčino ljudsko telo, koje je mirno počivalo, znajući da će taj mir biti grubo narušen čim se probudi.

Sav užas koji je ta mlada žena iskusila u svojim poslednjim trenucima iskusiće i nevina duša koju je upravo usadio u nju.

Dok se naginjao nad devojkom, šapućući joj na uvo, Gazi Preko je svim srcem želeo da duša koja počiva unutra može da ga čuje. ’’Sa srećom, mala lutalice, sa srećom. Kako bih samo želeo da ti nije potrebna.’’

1.SEĆANJE Znala sam da će početi krajem, a kraj će ovim očima izgledati kao smrt.

Bila sam upozorena.

Ne ovim očima. Mojim očima. Mojim. Ovo sam sada bila ja.

Jezik kojim sam se služila beše čudan, ali imao je smisla. Isprekidan, grub, slep i linearan. Neverovatno siromašan u poređenju s mnogim kojima sam se sporazumevala, pa ipak, bio je tečan i izražajan. Ponekad i lep. Moj jezik sada. Moj sada urođeni jezik.Postupajući po osnovnom nagonu svoje vrste, čvrsto sam se povezala s misaonim centrom ovog tela, neraskidivo se stapajući s njegovom fiziologijom, sa svakim njegovim dahom, sve dok nismo prestali da budemo dva odvojena entiteta. To sam bila ja. Ne neko telo, već moje telo.Osetila sam kako dejstvo uspavljujućeg sredstva popušta i ustupa mesto svesti. Pripremila sam se za nalet prvog sećanja, koje će zapravo biti poslednje, poslednji trenuci koje je ovo telo iskusilo, sećanje na kraj. Ove ljudske emocije biće jače, življe od osećanja bilo koje druge vrste kojoj sam pripadala. Pokušala sam da se pripremim.

7

MIN@

Sećanje je došlo. I baš kao što su me upozorili, nije to bilo nešto na šta se moglo pripremiti.

Prožeo me je bol od jarkih boja i zvonjave. Hladnoća na njenoj koži, bol koji tutnji u njenim udovima, sažižući ih. Ukus u njenim ustima bio je izrazito metalan. A tu je bilo i jedno novo čulo, peto čulo koje nikad nisam imala, koje je uzimalo čestice iz vazduha i pretvaralo ih u čudne poruke i užitke i upozorenja u njenom mozgu, miris. Sve je to bilo konfuzno, zbunjujuće za mene, ali ne i za njeno sećanje. Sećanje nije imalo vremena za novu pojavu, miris. Sećanje je bilo samo strah.

Strah ju je ščepao čvrsto poput stege, podstičući nezgrapne, nespretne udove da se pokrenu,ali istovremeno ih sapinjući. Da beži, da trči, to je bilo jedino što je mogla da učini.

Nisam uspela.

Sećanje koje nije bilo moje beše tako strahovito jako i jasno da je raskinulo moju kontrolu,nadjačalo je otuđenje, spoznaju da je u pitanju samo sećanje a ne ja. Uvučena u pakao poslednjeg minuta njenog života, ja sam bila ona, i trčale smo.

Tako je mračno. Ne vidim. Ne vidim tlo. Ne vidim svoje ispružene ruke.

Trčim slepa i pokušavam da čujem progonioce, koj mogu da osetim iza sebe, ali tako mi jako bubnji u ušima da to nadjačava sve ostalo. Hladno je. U ovom trenutku to ne bi trebalo da bude važno ali boli me. Tako mi je hladno.

Vazduh u njenom nosu mi je smetao. Bio je neprijatan. Neprijatan miris.

Na sekund, ta neugodnost me je otrgla sećanja. No bilo je to samo na sekund, i moje oči se ispuniše suzama užasa.

Propala sam, propali smo. Gotovo je.

Sada su tik iza mene, glasni su, i blizu. Toliko mnogo koraka. Sama sam.

Nisam uspela.Tragači me dozivaju. Od njihovih glasova mi se prevrće želudac. Povratiću. ’’U redu je, u redu je’’ laže jedan od njih, pokušavajući da me smiri, da me uspori. Njen glas je isprekidan jer otežano diše. ’’Pazi!’’ drugi dovikuje u znak upozorenja. ’’Nemoj da se povrediš’’ jedan moli. Dubokim glasom, punim brige.

Brige!

Vrelina mi je prostrujala venama, a divlja mržnja me je gotovo ugušila.

Nikada, ni u jednom od svojih života, nisam iskusila ovakvo osećanje.

Gađenje me je ponovo odvojilo od sećanja na sekund. Glasan, prodoran lelek zaparao mi je uši i počeo da mi pulsira u glavi. Zvuk je škripao, probijajući se mojim vazdušnim putevima. Osetila sam slab bol u grlu.

8

MIN@

Vrištiš, objasnilo mi je moje telo. Ti vrištiš. Sledila sam se od šoka, i zvuk je odjednom zamro.Ovo nije sećanje.

Moje telo, ona razmišlja! Obraća mi se! Ali sećanje je bilo jače, u tom trenutku, od mog zaprepašćenja. ’’Molim te!’’ dovikuju oni. ’’Napred je opasno!’’

Pozadi je opasno! Uzvraćam vriskom u sebi. Ali jasno mi je šta hoće da kažu. Slabašan tračak svetlosti, dolazeći ko zna otkuda, osvetljava kraj hodnika. Nije u pitanju ravan zid niti zaključana vrata, ćorsokak kojeg sam se plašila i kakav sam očekivala. Već crna rupa. Kućište lifta.

Napušteno, prazno i prokleto, poput ove zgrade. Nekada skrovište, sada grob. Dok jurim napred, prožima me osećaj olakšanja. Postoji način. Ne da preživim, ali možda da izađem iz ovoga kao pobednik.

Ne, ne, ne! Ova misao bila je samo moja i borila sam se da joj se otrgnem, ali bile smo nerazdvojne. I trčale smo ka ivici smrti. ’’Molim te!’’ Povici su očajniji.

Kada sam shvatila da sam dovoljno brza, došlo mi je da se nasmejem.

Zamišljam kako njihove ruke grabe u prazno samo nekoliko centimetara iza mog vrata. Ali ja sam brza taman koliko treba. Ne zastajem čak ni na mestu gde se završava pod. Otvor raste i hita mi u susret. Praznina me guta. Noge mi se koprcaju, uzaludno. Rukama grabim vazduh, grebem u prazno, tražeći bilo šta čvrsto. Hladnoća zviždi uz mene poput tornada. Čujem tup tresak pre nego što ga osetim...vetra više nema... A bol je svuda... bol je sve.

Neka prestane.

Nedovoljno visoko, šapućem sebi kroz bol. Kada će bol prestati? Kada...?

Agonija se utopila u ništavilu, a ja sam malaksala od osećaja zahvalnosti što je sećanje došlo do svog kraja. Ništavilo je progutalo sve, i ja sam bila slobodna. Udahnula sam vazduh da se smirim, kao što je ovo telo imalo običaj da čini. Moje telo. Ali boje su onda pojurile nazad, sećanje se vratilo i pono vo me progutalo.

Ne! počeh da paničim, strahujući od hladnoće i bola samog straha.Ali ovo nije bilo isto sećanje. Ovo je bilo sećanje unutar sećanja, konačno sećanje, poput poslednjeg daha, pa ipak nekako čak i jače od prvog.

Ništavilo je progutalo sve osim ovoga: jednog lica.

To lice mi je bilo strano kao što bi bezlični zmijoliki pipe tela mog poslednjeg domaćina bili strani ovom novom telu. Videla sam ovakvo lice na slikama koje su mi bile date da bih se pripremila za ovaj svet. Bilo je teško razlikovati ih, raspoznat sitne razlike u boji i obliku koje su bile jedina karakteristika jedinke. Toliko su ista, sva ona. S nosevima na sredini kruga očima iznad i ustima ispod, i ušima sa strane. Sva čula, osin 9

MIN@

dodira, koncentrisana su na jednom mestu. Kosti su prekrivene kožom, kosa raste na vrhu i u vidu čudnih krznenih liniji iznad očiju. Neka su imala još krzna dole na vilici: to su uvek mužjaci. Boje su varirale u nijansama smeđe, od bledokreme onih gotovo crnih. Osim toga, kako ih razlikovati?

Ovo lice bih prepoznala među milionima drugih.Ovo lice je bilo oštrih, četvrtastih crta koje su pratile konture jakih kostiju ispod kože. Boja mu je bila svetla, zlatnosmeđa. Kosa je bila samo nekoliko nijansi tamnija od kože, osim na mestima gde je bila prošarana svetlim nitima boje lana i rasla je samo na glavi i u vidu čudnih krznenih pruga iznad očiju. Dužice kružnog oblika na belim očnim jabučicama bile su tamnije od kose ali su, poput nje, bile posute svetlim pegicama. Oko očiju je bilo sitnih crta, bora, i njeno sećanje mi je govorilo da su te bore nastale od smejanja i žmirkanja spram sunca.

Nisam znala šta ovi stranci smatraju lepim, ali sam ipak znala da je ovo lice prelepo. Želela sam da nastavim da ga posmatram. Čim sam to shvatila, ono je nestalo.

Moje, progovori nečija nepoznata misao koja nije trebalo da postoji.

Ponovo sam se sledila, zgranuta. Ovde ne bi trebalo da bude nikoga osim mene. Pa ipak, ta misao beše tako jaka i tako svesna! Nemoguće. Kako to da je ona još ovde? Ovo sam sada ja.

Moje, prekorila sam je, naglašavajući tu reč moći i autoritetom koji su pripadali samo meni.

Sve je moje.

Zašto joj onda odgovaram? zapitala sam se, kad me glasovi prenuše iz razmišljanja.

2.PRISLUŠKIVANJE Glasovi su bili blizu, govorili su šapatom i, iako sam ih tek sada postala svesna, očito su bili usred razgovora. ’’Bojim se da je to previše za nju’’ reče jedan. Glas je bio nežan ali dubok, muški. ’’Previše za bilo koga. Takvo nasilje!’’ u glasu se osećalo gađenje. ’’Vrisnula je samo jednom’’ odgovori viši i melodičniji, ženski glas, ističući to s prizvukom likovanja, kao da odnosi prevagu u raspravi. ’’Znam’’ priznade muškarac. ’’Veoma je jaka. Drugi su preživeli veće traume s mnogo manje povoda.’’ ’’Sigurna sam da će biti u redu, kao što sam ti rekla.’’

10

MIN@

’’Možda si promašila poziv’’ u muškarčevom glasu osetila se nekakva oštrina. Sarkazam, imenovalo ju je moje sećanje. ’’Možda je trebalo da budeš Iscelitelj, kao ja.’’ Žena ispusti neki zvuk, kao da je to zabavlja. Smeh. ’’Sumnjam. Mi Tragači više volimo da postavljamo drugu vrstu dijagnoze.’’

Moje telo je znalo tu reč, to zvanje: Tragač. Na nju trnci mi prodoše niz kičmu. Zaostala reakcija. Naravno, ja nemam razloga da se plašim Tragača. ’’Ponekad se pitam da li se pripadnici tvoje profesije zaraze ljudskim osobinama’’ nastavi muškarac zamišljeno, još uvek razdražljivim tonom. ’’Nasilje je deo vašeg životnog izbora. Da li dovoljno temperamenta prirođenog vašem telu ostane da vam pruži užitak u užasu?’’

Bila sam iznenađena optužbom koju je uputio, njegovim tonom. Ovaj razgovor beše gotovo nalik... svađi. Nečemu što je mom domaćinu bilo poznato, ali što ja nikad nisam iskusila. Žena stade da se brani. ’’Mi ne biramo nasilje. Suočavamo se s njim kad moramo. I dobro je za vas ostale što su neki od nas dovoljno jaki da pribegnu neprijatnim stvarima. Vaš mir bi bio uništen da nije onoga što mi radimo.’’ ’’To je ranije bio slučaj. Mislim da će vaš Poziv uskoro biti nepotreban.’’ ’’Dokaz da grešiš leži tamo na krevetu.’’ ’’Jedna devojka ljudske rase, sama i nenaoružana! Da, strašna pretnja našem miru.’’ Žena ispusti vazduh s naporom. Uzdah. ’’Ali odakle je došla? Kako se pojavila usred Čikaga, grada koji je odavno civilizovan, stotinama kilometara udaljenog od bilo kojeg područja aktivnosti pobunjenika? Da li je došla sama?’’

Nizala je pitanja jedno za drugim, kao da ne traži odgovor, kao da ih je postavila već mnogo puta ranije. ’’To je tvoj problem, ne moj’’ uzvrati muškarac. ’’Moj posao je da pomognem ovoj duši da se privikne na svog novog domaćina bez nepotrebnog bola ili patnje. A ti mi smetaš.’’

Još polako dolazeći k sebi, prilagođavajući se ovom novom svetu čula, tek sada sam shvatila da sam ja predmet ovog razgovora. Ja sam duša o kojoj govore. Bila je to nova konotacija za tu reč, reč koja je imala mnoga druga značenja za mog domaćina. Na svakoj planeti bili smo poznati pod drugim imenom. Duša. Pretpostavljam da je taj termin odgovarajući.

Nevidljiva sila koja upravlja telom. ’’Odgovori na moja pitanja važni su koliko i tvoje obaveze prema ovoj duši.’’

11

MIN@

’’To je podložno raspravi.’’ Začu se zvuk kretanja i njen glas iznenada pređe u šapat. ’’Kada će doći k sebi? Dejstvo uspavljujućeg sredstva uskoro bi moralo da prestane.’’ ’’Kad bude spremna. Ostavi je na miru. Ona zaslužuje da se izbori s ovom situacijom kako god nađe za shodno. Zamisli kakav je šok doživela prilikom buđenja, u telu pobunjenika smrtno povređenog u pokušaju bekstva! Niko ne treba da iskusi toliku patnju u vreme mira!’’ ton mu se povisi od naleta emocija. ’’Jaka je’’ ženin ton je sada bio umirujući. ’’Vidi kako dobro se izborila s prvim sećanjem, najgorim sećanjem. Šta god da je očekivala, dobro se pokazala. ’’Zašto bi morala?’’ promrmlja muškarac, premda se činilo da ne očekuje odgovor. Žena ipak odgovori. ’’Ako mislimo da izvučemo informacije koje tražimo...’’ ’’Tražimo, kažeš ti. Ja bih odabrao izraz želimo.’’ ’’Onda neko mora preuzeti na sebe neprijatne stvari nastavi ona, kao da je nije prekinuo. mislim, na osnovu svega što o njoj znam, da bi ona prihvatila izazov, da je poštojao čin da je pitamo. Kako je zoveš?’’

Muškarac dugo nije progovorio. Žena je čekala. ’’Lutalica’’ odgovori naposletku, nevoljno. ’’Odgovara joj’’ uzvrati ona. ’’Nemam nikakve zvanične statistike, ali ona mora da je jedna od retkih, ako ne i jedina koja je lutala tako daleko. ’’Da, Lutalica će joj sasvim odgovarati dok sebi ne izabere novo ime.’’

Muškarac ne reče ništa. ’’Naravno, mogla bi da uzme ime svog domaćina... nismo našli nikakva poklapanja u bazi otisaka prstiju i snimaka mrežnjače. Ne mogu ti reći kako se zvala.’’ ’’Neće uzeti ljudsko ime’’ promrmlja muškarac.

Ona uzvrati pomirljivim tonom. ’’Svako nađe utehu na svoj način.’’ ’’Ovoj Lutalici će trebati više utehe nego većini, zahvaljući vašem stilu traženja.’’

Začuše se oštri zvučni koraci, kratko odsečno lupkanje po tvrdom podu.

Kada je žena opet progovorila, njen glas je došao suprotne strane prostorije u odnosu na muškarca. ’’Ti bi se slabo snašao u prvim danima ove okupacije’’ reče. ’’Možda se ti slabo snalaziš u miru.’’ Žena se nasmeja, ali taj zvuk ne beše iskren, u njemu je bilo stvarnog veselja. Stekla sam utisak da mi se mozak dobro privikao na odgonetanje pravog značenja zvukova i njihovih nijansi.

12

MIN@

’’Ti nemaš jasnu predstavu o tome šta moj Poziv podrazumeva. Duge sate sedenja nad dokumentima i mapama. Uglavnom papirologija. Ne baš često sukobi ili nasilje koje ti zamišljaš.’’ ’’Pre deset dana bili ste naoružani smrtonosnim oružjem, i gonili ovo telo do smrti.’’ ’’To je bio izuzetak, uveravam te, ne pravilo. Ne zaboravi, oružje kojeg se groziš koristi se protiv naše vrste kad god mi Tragači nismo dovoljno oprezni. Ljudi nas rado ubijaju kad god im se za to ukaže prilika. Oni koji su iskusili to neprijateljstvo smatraju nas junacima.’’ ’’Ti govoriš kao da smo u ratu.’’ ’’S ostatkom ljudske rase i jesmo.’’

Ove reči su na mene ostavile jak utisak. Moje telo je uzvratilo na njih; osetila sam kako mi se disanje ubrzava, čula sam kako mi srce lupa jače.

Pored kreveta na kom sam ležala, nekakva mašina je to registrovala prigušenim pištanjem. Iscelitelj i Tragač behu previše zaokupljeni svojom raspravom da bi to primetili. ’’Ali u takvom za koji čak i njima mora biti jasno da su ga odavno izgubili. Brojno su slabiji, koliko? Milion prema jedan? Pretpostavljam da je tebi to dobro poznato.’’

Procenjujemo da su šanse na našoj strani još i veće - priznade žena mrzovoljno. Činilo se da je Iscelitelj, sa svoje strane, bio rad da završi s prepirkom kada je čuo tu informaciju. Utihnuli su na trenutak.

Iskoristila sam to vreme da procenim svoju situaciju. Dosta toga je bilo očigledno.Nalazila sam se u Isceliteljskoj ustanovi, i oporavljala se od neobično traumatičnog ubacivanja. Bila sam sigurna da je telo mog domaćina bilo u potpunosti isceljeno pre nego što mi je dato. Oštećeno telo bilo bi bačeno. Razmišljala sam o suprotstavljenim mišljenjima Iscelitelja i Tragača. Sudeći prema informacijama koje su mi bile date pre nego što sam odlučila da dođem ovamo, Iscelitelj je bio u pravu.

Neprijateljstva s ono malo preostalih ljudi bila su praktično okončana.

Planeta zvana Zemlja bila je mirna i spokojna baš kao što je delovala iz svemira, privlačno zelena i plava, obavijena svojimbezopasnim belim isparenjima. Baš kao što je bilo u duhu ša, harmonija je sada bila sveprisutna.Verbalni sukob između Iscelitelja i Tragača bio je neuobičajen. Neprimereno agresivan za našu vrstu. Začudio me je. Da li su istinite, glasine koje su se šapatom prenosile poput talasa kroz misli... misli...Pomela sam se pokušavajući da imenujem vrstu svog predhodnog domaćina. Imali smo naziv za nju, znam to. Ali budući da više nisam bila vezana za tog domaćina, nisam mogla da setim te reči. Koristili smo se 13

MIN@

mnogo jednostavnijim jezikom od ovog, nemim jezikom misli koji nas je sve povezivao jedan veliki um. Nužna pogodnost kada si zauvek ukorenje vlažnom crnom tlu.

Mogla sam da opišem tu vrstu svojim novim ljudskim jezikom. Ziveli smo na dnu velikog okeana koji je pokriva čitavu površinu našeg sveta, sveta koji je takođe imao ime kojeg takođe nisam mogla da se setim.

Svako od nas imao je po stotinu ruku i na svakoj ruci po hiljadu očiju, tako da nam zahvaljujući našim povezanim mislima, nijedan prizor nije mogao promaći. Za zvukom nije bilo potrebe, tako da nije ni postojao način da ga čujemo. Upijali smo vodu i, zajedno s našim vidom, to nam je govorilo sve što treba da znamo. Upijali svetlost sunaca, toliko mnogo milja iznad vode, i pretvarali njihov ukus u hranu koja nam je bila potrebna. Mogla sam da nas opišem, ali ne i da nas imenujem. Osetila sam žal za izgubljenim znanjem, a zatim se vratila razmišljanju o onome što sam prisluškivala.

Duše, po pravilu, govore samo istinu. Tragači su, naravno morali da se rukovode zahtevima svog Poziva, ali duše ni nisu imale razloga da lažu jedna drugu. S jezikom misli sopstvenim mojoj prethodnoj vrsti, ne bi bilo moguće lagati, da smo hteli. Međutim, pošto smo bili nepokretni, pričali sebi priče da bismo se razonodili u trenucima dosade. Pripovedanje je bilo najcenjenije od svih darova, jer su od nje imali koristi. Ponekad su se činjenice toliko mešale s izmišljenim premda niko nije lagao, bilo teško setiti se šta je strogo istinito.

Kada smo razmišljali o novoj planeti, Zemlji, tako suvoj, tako različitoj i ispunjenoj tako nasilnim i destruktivnim stanovnicima da smo jedva mogli da ih zamislimo, naš užas je ponekad bivao nadjačan uzbuđenjem. Priče o toj novoj, uzbudljivoj temi brzo su se raspredale. Ti ratovi, ratovi! koje je naša vrsta morala da vodi! isprva su bili istinito predstavljeni, a zatim preuveličani i izmišljani. Kada su priče počele da se razlikuju od zvaničnih informacija koje sam zatražila, poverovala sam, prirodno, prvim izveštajima.

Ali bilo je glasina o ovome: o ljudskim domaćinima toliko jakim da su duše bile primorane da ih napuste. Domaćinima čiji umovi nisu mogli biti u potpunosti potisnuti. Dušama koje su poprimale ličnosti svojih tela, umesto da bude obrnuto. Priče. Neverovatne glasine. Ludilo. Ali Isceliteljeve optužbe kao da su se odnosile baš na to...

Odbacila sam tu pomisao. Njegove kritike su se verovatno odnosile na odbojnost koju većina nas oseća prema Pozivu Tragača. Ko bi još izabrao da živi životom punim sukoba i gonjenja. Kome bi bio privlačan posao pronalaženja nevoljnih domaćina i njihovog hvatanja? Ko bi imao petlju 14

MIN@

da se suoči s nasiljem ove naročite vrste, neprijateljski nastrojenih ljudi koji su ubijali tako lako, bez predumišljaja? Ovde, na ovoj planeti, Tragači su praktično postali... policija, moj novi mozak obezbedio mi je termin za nepoznati koncept. Većina je verovala da bi samo najnecivilizovanijim dušama, onim najnerazvijenijim, najmanje vrednim među nama, život Tragača bio primamljiv. Pa ipak, Tragači su na Zemlji stekli novi status. Nikada ranije okupacija nije toliko krenula po zlu.

Nikada se ranije nije pretvorila u žeštoku, krvavu bitku. Nikad ranije nije bio izgubljen tako veliki broj duša. Tragači su stajali kao moćni štit, i duše ovoga sveta dugovale su im zahvalnost za tri stvari: za sigurnosti koju su stvorili iz haosa, za voljnost da svakodnevno rizikuju svoju konačnu smrt i za nova tela koja su nastavili da obezbeđuju.

Sada kada je opasnost prošla, činilo se kao da ta zahvalnost jenjava. A barem za ovog Tragača, ta promena nije bila prijatna.

Bilo je lako zamisliti koja će mi pitanja postaviti. Premda je Iscelitelj pokušavao da mi obezbedi vreme da bih se privikla na svoje novo telo,znala sam da ću učiniti sve što je u mojoj moći da bih pomogla Tragaču. Svakoj duši je od najveće važnosti da bude dobar građanin. Zato sam duboko udahnula da bih se pripremila. Monitor je registrovao taj pokret. Znala sam da malo odugovlačim. Mrsko mi je da priznam, ali bila sam uplašena. Da bih pribavila informacije koje su Tragaču bile neophodne, moraću da istražim nasilna sećanja koja su me naterala da vrisnem od užasa. Više od toga me je plašio glas koji sam bila čula onako glasno u svojoj glavi. Ali ona je sada bila tiha, kao što je trebalo da bude.

I ona je bila samo sećanje. Nije trebalo da strahujem. Na kraju krajeva, sada su me zvali Lutalica. I zaslužila sam to ime. Udahnuvši još jednom duboko, uronila sam u sećanja koja su me uplašila i suočila se s njima bez oklevanja, stisnutih zuba.

Preskočila sam kraj, sada me nije nadvladao. Ubrzavši sled događaja, ponovo sam protrčala kroz mrak, trepćući, trudeći se da ne osećam. Ubrzo je bilo gotovo. Pošto sam savladala tu prepreku, nije bilo teško lebdeti kroz manje uznemirujuća iskustva i mesta, u traganju za željenim informacijama. Videla sam kako je došla u ovaj hladni grad vozeći se noću ukradenim kolima koja je izabrala zbog neupadljivog izgleda.

Hodala je ulicama Čikaga po mraku, drhteći ispod kaputa. I ona je nekoga tražila. Bilo je tu drugih poput nje, ili se barem tome nadala. Naročito jedna osoba. Prijatelj...ne, član porodice. Ne rođena sestra... sestra od tetke.

Reči su dolazile sve sporije i sporije, i isprva nisam razumela zašto.

Da li je ovo zaboravljeno? Izgubljeno u traumatičnom iskustvu bliske 15

MIN@

smrti? Jesam li još uvek usporena nakon nesvesti? Trudila sam se da razbistrim misli. Ovo osećanje mi je bilo nepoznato. Da li je moje telo još uvek pod uticajem uspavljujućeg sredstva? Osećala sam se dovoljno budnom, ali moj um je neuspešno tragao za željenim odgovorima.

Pokušala sam da pristupim potrazi na drugi način, nadajući se jasnijim odgovorima. Šta je bio njen cilj? Htela je da nađe... Šeron, iskopala sam ime njih dve su... Udarila sam u zid.

Bila je to praznina, jedno ništa. Pokušala sam da ga zaobiđem, ali nisam mogla da nađem ivice praznine. Kao da je informacija za kojom sam tragala bila izbrisana. Kao da je ovaj mozak bio oštećen. Obuzeo me je gnev, divalj i vreo. Zinula sam iznenađeno zbog te neočekivane reakcije. Čula sam za emotivnu nestabilnost ovih ljudskih tela, ali ovako nešto je prevazilazilo sva moja očekivanja. Za osam punih života, nijedna me emocija nije dotakla takvom silinom. Osetila sam kako mi krv pulsira kroz vrat, i bubnja u ušima. Šake mi se skupiše u pesnice.

Mašine pokraj mene zabeležile su ubrzan rad srca. U prostoriji je došlo do reakcije: prišao mi je oštar topot Tragačevih cipela, praćen tišim, mekim koracima koji mora da su pripadali Iscelitelju. ’’Dobro došla na Zemlju, Lutalice’’ reče ženski glas.

3.OTPOR ’’Neće prepoznati novo ime’’ promrmlja Iscelitelj.

Pažnju mi je privukao jedan novi osećaj. Nešto prijatno, neka promena u vazduhu koja se desila kada je žena Tragač stala pored mene. Miris, shvatila sam. Nešto drugačije od sterilne prostorije bez mirisa.

Parfem, saopštio mi je moj novi um. Cvetni, opojan... ’’Da li me čuješ?’’ upita Tragač, prekidajući moju analizu. ’’Da li si svesna?’’ ’’Samo polako’’ zamoli je Iscelitelj, nešto nežnijim glasom nego ranije.

Nisam otvorila oči. Nisam želela da mi odvuku pažnju. Um mi je davao reči koje su mi bile potrebne, i ton koji će preneti ono što nisam mogla da iskažem s malo reči. ’’Da li sam stavljena u oštećenog domaćina da bih pribavila informacije koje su ti potrebne, Tragaču?’’

Začuo se uzdah, mešavina iznenađenja i uvređenosti i nešto toplo mi je dotaklo kožu, prekrivši mi šaku.

16

MIN@

’’Naravno da nisi, Lutalice, stade muškarac da me uverava. ’’Postoje stvari koje čak ni jedan Tragač ne bi uradio.’’

Tragač opet uzdahnu. Prosikta, ispravilo me je moje sećanje. ’’Zašto onda ovaj um ne funkcioniše kako treba?’’ Nastupila je tišina. ’’Snimci sa skenera su bili savršeni’’ reče Tragač. Njene reči nisu bile umirujuće, već svađalačke. Je l’ ona to hoće da se raspravlja sa mnom? ’’To telo je bilo potpuno isceljeno. Od bezmalo uspešnog pokušaja samoubistva.’’ Ton mi je bio ukočen, još uvek ljutit. Nisam bila naviknuta na gnev. Bilo je teško obuzdati ga. ’’Sve je bilo u savršenom redu...’’ Iscelitelj je preseče. ’’Šta nedostaje?’’ upita. ’’Očito, ovladala si govorom.’’ ’’Sećanje. Pokušala sam da nađem ono što Tragač želi.’’

Iako nije bilo nikakvog zvuka, došlo je do promené. Atmosfera, napeta nakon mojih optužbi, sada je postala opuštena. Pitala sam se kako to znam. Imala sam čudan osećaj da sam nekako primala više od onoga što mi je mojih pet čula govorilo, kao da postoji još jedno čulo, neuhvatljivo čulo kojim ljudi nisu u potpunosti ovladali. Intuicija? To je gotovo prava reč. Kao da bilo kom biću treba više od pet čula. Žena Tragač je pročistila grlo, ali Iscelitelj je bio taj koji je odgovorio. ’’Ah’’ reče ’’nemoj da se nerviraš zbog delimičnog... problema s pamćenjem. To, pa, nije baš očekivano, ali jeste razumljivo s obzirom na okolnosti.’’ ’’Ne razumem tvoje značenje.’’ ’’Ovaj domaćin je bio član ljudskog pokreta otpora.’’ U Tragačevom glasu sada se osećao nagoveštaj uzbuđenja. ’’Teže je potčiniti ljudska bića koja su nas svesna pre ubacivanja. Ovo još uvek pruža otpor.’’

Nastupio je trenutak tišine dok su iščekivali moj odgovor. Otpor?

Domaćin mi blokira pristup? Vrelina mog gneva ponovo me je iznenadila. ’’Da li sam ispravno povezana?’’ upitala sam, izmenjenim glasom, pošto je došao kroz stisnute zube. ’’Da’’ uzvrati Iscelitelj. ’’Svih osam stotina dvadeset sedam nastavaka dobro je pričvršćeno na optimalnim mestima.’’

Um ovog domaćina koristio je više mojih sposobnosti nego bilo koji prethodni, ostavivši me sa samo što osamdeset jednim slobodnim nastavkom. Možda su brojne veze uzrok tako živim emocijama. Odlučila sam da otvorim oči. Osetila sam potrebu da proverim istinitost Isceliteljevih obećanja i uverim se da ostatak mene funkcioniše.

Svetlost. Jaka, bolna. Ponovo sam zažmurila. Poslednja svetlost koju sam ugledala bila je ublažena stotinama morskih hvata. Ali ove oči su viđale i 17

MIN@

sjajniju svetlost, i mogle su da je podnesu. Malo sam rastvorila kapke, zadržavajući trepavice iznad njih. ’’Želiš li da prigušim svetlo?’’ ’’Ne, Iscelitelju. Oči će mi se privići.’’ ’’Odlično’’ uzvrati on, i ja shvatih da se njegov odobravajući ton odnosi na to što sam spontano upotrebila pravilan prisvojni oblik.

Oboje su čekali u tišini dok sam polako otvarala oči. Moj um je prepoznao standardnu sobu u medicinskoj ustanovi. Bolnica. Pločice na tavanici bile su bele, posute tamnim tačkama. Svetiljke su bile pravougaonog oblika i iste veličine kao pločice, i smenjivale su se s s njima u pravilnim razmacima. Zidovi su bili svetlozeleni, umirujuća boja, ali i boja bolesti. Loš izbor, po mom brzo oformljenom mišljenju.

Osobe koje su me posmatrale bile su zanimljivije od sobe. Reč lekar mi se javila u glavi čim mi je pogled pao na Iscjeljitelja. Na sebi je imao komotnu plavozelenu odeću bez rukava Bolnička uniforma. Imao je malje na licu, čudne boje koju je moje sećanje nazvalo riđom. Riđa! Prošla su tri života otkako sam poslednji put dala boju ili bilo šta slično njoj. Čak me je i ova zlatastoriđa ispunila nostalgijom. Njegovo lice mi je po tipologiji bilo ljudsko, ali znanje mom sećanju pridodalo mu je reč prijatno.

Uzdah nestrpljenja skrene mi pažnju na Tragača.

Bila je veoma sitna. Da je ostala nepomična, trebalo bi mi više vremena da je primetim pored Iscelitelja. Nije privlačila pažnju, poput crnila u svetloj sobi. Bila je odevena u crno od brade do šaka, konzervativan kostim preko svilene rolke. Kosa joj je takođe bila crna. Sezala je do brade i bila sklonjena iza ušiju. Koža joj beše tamnija od Isceliteljeve.

Maslinaste nijanse. Promené u izrazima ljudskih lica behu toliko minimalne da ih je bilo veoma teško protumačiti. Moje sećanje je ipak moglo da imenuje izraz ženinog lica. Crne obrve, nakošene iznad blago iskolačenih očiju, stvarale su prepoznatljiv izgled. Ne baš ljutnja.

Napetost. Razdražljivost. ’’Koliko često se ovo dešava?’’ upitah, gledajući ponovo u Iscelitelja. ’’Ne često’’ priznade on. ’’Sada nam je dostupno vrlo malo odraslih domaćina. Nezreli domaćini su potpuno podložni kontroli. Ali ti si naglasila da bi više volela da započneš život kao odrasla osoba...’’ ’’Da.’’ ’’Većina zahteva suprotno. Životni vek ljudi mnogo je kraći od onog na koji si navikla.’’ ’’Dobro su mi poznate sve činjenice, Iscelitelju. Da li si se ti lično ranije susretao s ovom... vrstom otpora?’’ ’’Lično, samo jednom.’’

18

MIN@

’’Iznesi mi činjenice u vezi s tim.’’ Zastadoh. ’’Molim te’’ dodadoh, osećajući kako mojoj zapovedi nedostaje učtivosti.

Iscelitelj uzdahnu.Tragač poče da tapka prstima o nadlakticu. Znak nestrpljenja. Nije imala nameru da čeka na ono što je želela. ’’To se desilo pre četiri godine’’ otpoče Iscelitelj. ’’Dotična duša je zahtevala odraslog muškog domaćina. Prvi koji je bio dostupan bio je čovek koji je živeo s pokretom otpora još od prvih dana okupacije. Taj čovek... znao je šta će se desiti kada bude uhvaćen.’’ ’’Baš kao i moj domaćin.’’ ’’Mmm, da.’’ Pročisti grlo. ’’Bio je to tek drugi život te duše. Došao je iz Slepog sveta.’’ ’’Slepog sveta?’’ upitah, nehotice nakrivivši glavu. ’’Oh, oprosti, ti ne znaš naše nazive za svetove. On je bio jedan od tvojih, zar ne?’’ Izvuče nekakvu spravicu iz džepa, kompjuter, i brzo ga potraži. ’’Da, tvoja sedma planeta. U osamdeset prvom sektoru.’’ ’’Slepi svet?’’ upitah ponovo, sada s negodovanjem u glasu. ’’Da, pa, neki koji su živeli tamo radije ga nazivaju Raspevanim svetom.’’

Klimnuh polako. To mi se više sviđalo. ’’Dok ga neki koji nikad nisu živeli tamo nazivaju Planetom Slepih Miševa,’’ promrmlja Tragač.

Skrenuh pogled k njoj, osećajući kako mi se oči sužavaju dok je moj um prizivaoodgovarajuću sliku ružnog letećeg glodara na kojeg se njena izjava odnosila. ’’Pretpostavljam da si ti ta koja nikad nije živela tamo Tragaču’’ reče Iscelitelj veselo. ’’Tu dušu smo isprva zvali Leteća Pesma, bio je to slobodan prevod njegovog imena na Raspevanom svetu. Ali ubrzo je odlučio da uzme ime svog domaćina, Kevin. Premda je bio predodređen za Poziv Muzičar s obzirom na njegovu prošlost, izjavio je da bi radije nastavio da se bavi profesijom svog domaćina, da bude automehaničar ’’Ovi znaci su bili donekle zabrinjavajući za Utešitelja koji mu je bio dodeljen, ali bili su u granicama normale.’’ ’’Onda je Kevin počeo da se žali kako u određenim periodima ostaje bez svesti. Doveli su ga nazad k meni, i sproveli smo obimna ispitivanja da bismo se uverili da u mozgu domaćina ne postoji nekakva skrivena mana. Tokom ispitivanja, nekoliko Iscelitelja je zapazilo izrazite promene u njegovoj ličnosti i ponašanju. Kada smo ga pitali o tome, tvrdio je da se ne seća nekih svojih izjava i delà. Nastavili smo da ga posmatramo, zajedno s njegovim Utešiteljem, i na kraju otkrili da je domaćin povremeno preuzimao kontrolu nad Kevinovim telom.

19

MIN@

’’Preuzimao kontrolu?’’ oči mi se raširiše. ’’A da duša toga nije bila svesna? Domaćin je povratio svoj telo?’’ ’’Nažalost, da. Kevin nije bio dovoljno jak da potisne svog domaćina.’’

Nije bio dovoljno jak.

Da li misle da sam i ja slaba? Da li zaista jesam slaba, toliko da ne mogu da nateram ovaj um da odgovori na moja pitanja? Još i slabija, pošto njene misli postoje u mojoj glavi, gde inače ne treba da bude ničeg osim sećanja? Uvek sam sebe posmatrala kao jaku. Ova pomisao na slabost naterala me je da se trgnem. Da se osetim posramljeno. Iscelitelj nastavi. ’’Izvesne stvari su se desile, i odlučeno je...’’ ’’Koje stvari?’’ Iscelitelj obori pogled i ne odgovori. ’’Koje stvari?’’ ponovila sam pitanje. ’’Verujem da imam pravo da znam.’’

Iscelitelj uzdahnu. ’’Imaš. Kevin je... fizički napao jednog Iscelitelja dok nije bio... pri sebi.’’

Trepnuo je. ’’Onesvestio je Iscelitelja udarcem pesnice, a zatim pronašao skalpel u njenoj odori. Našli smo ga bez svesti. Domaćin je pokušao da iseče dušu iz svog tela.’’

Za trenutak nisam mogla da progovorim. Čak i kada jesam, glas mi je bio samo šapat. ’’Šta se desilo s njima?’’ ’’Srećom, domaćin nije bio u stanju da ostane svestan dovoljno dugo da bi naneo ozbiljnu štetu. Kevin je bio prebačen, ovoga puta u nezrelog domaćina. Problematični domaćin je bio u lošem stanju, pa je odlučeno da nema previše smisla spašavati ga. Kevin je sada star sedam ljudskih godina i savršeno je normalan... osim činjenice da je zadržao ime Kevin.

Njegovi čuvari se staraju o tome da bude stalno izložen muzici, i to dobro napreduje...’’ To poslednje je rečeno kao da je u pitanju dobra vest, vest koja bi nekako mogla da odnese prevagu nad ostalim. ’’Zašto?’’ Pročistila sam grlo kako bi mi glas dobio na jačini. ’’Zašto niko nije pomenuo te opasnosti?’’ ’’Zapravo,’’ ubaci se Tragač ’’u svim sredstvima propagande jasno je naznačeno da je asimilovanje preostalih odraslih ljudskih domaćina mnogo veći izazov od asimilovanja deteta. Prvenstveno se preporučuje izbor nezrelog domaćina.’’ ’’Reč izazov ne opisuje baš najbolje Kevinovu priču’’ prošaputah. ’’Da, pa, ti si izabrala da ignorišeš preporuke.’’ Kada mi se telo napelo, nateravši krutu tkaninu na uskom krevetu da tiho zašuška, ona podiže šake pomirljivo. ’’Ne krivim te. Detinjstvo je izuzetno zamorno. A ti očito nisi prosečna duša. Potpuno sam uverena da si sposobna da izađeš na kraj 20

MIN@

s ovim na najbolji mogući način. To je samo još jedan domaćin. Sigurna sam da ćeš uskoro imati potpuni pristup i kontrolu.’’

Na osnovu mojih dosadašnjih zapažanja o Tragaču, bila sam iznenađena što je imala strpljenja da čeka zbog odlaganja bilo koje vrste, čak i zbog mog ličnog prilagođavanja. Osetila sam da je razočarana svojom nemogućnošću da joj pružim informacije, i to je sa sobom ponovo donelo nešto od onog nepoznatog osećanja gneva. ’’Zar ti nije palo na pamet da bi mogla da dobiješ odgovore koje tražiš tako što ćeš sama biti ubačena u telo?’’ upitah je.Ona se ukoči. ’’Nisam Preskakač.’’ Moje obrve se automatski izviše. ’’Još jedan od naših naziva’’ objasni Iscelitelj. ’’koji ne provedu čitav životni vek u svom domaćinu.’’

Klimnuh u znak razumevanja. Imali smo naziv zato na mojim drugim svetovima. Ni najednom se na to nije gledalo s naklonošću. Zato sam prestala da ispitujem Tragača joj ono štosam znala. ’’Zvala se Melani Strajder. Rođena je u Albukerkiju u Novom Meksiku.

Bila je u Los Anđelesu kad je saznala za okupaciju i krila se u divljini nekoliko godina pre nego što je pronašla... Hmmm. Izvinjavam se, s tim sećanjem ću pokušati kasnije. Ovo telo je živelo dvadeset godina. Došla je u kolima u Čikago iz...’’ zavrtela sam glavom. ’’Bilo je više etapa i nije uvek bila sama. Vozilo je bilo ukradeno. Tražila je sestru od tetke po imenu Šeron, za koju je imala razloga da vjeruje da je još uvek ljudsko biće. Nije pronašla nikoga niti kontaktirala s nekim pre nego što je bila uočena. Ali...’’ napinjala sam se boreći se protiv još jednog zida praznine. ’’Mislim... nisam sigurna... mislim da je ostavila poruku... negde.’’ ’’Dakle, očekivala je da će je neko tražiti?’’ upita Tragač željno. ’’Da. Ona... neće je pronaći. Ako se ne sastane sa...’’ Zaškripala sam zubima, sada se istinski boreći. Zid je bio crn i nisam mogla da odredim koliko je debeo. Udarala sam dok su mi graške znoja izbijale na čelu.

Tragač i Iscelitelj su bili veoma tihi, omogućavajući mi da se usredsredim.

Pokušala sam da razmišljam o nečemu drugom, o vlastitim, nepoznatim zvucima koje je pravio motor automobila uzbudljivom naletu adrenalina koji bi nailazio svaki put kada bi se svetla drugih kola približila na putu.

Ovo sam već imala i ništa mi nije pružalo otpor. Pustila sam da me sećanje ponese, pustila ga da preskoči pešačenje kroz grad po hladnoći pod okriljem tame, pustila ga da pronađe put do zgrade gde su me otkrili.

Ne mene, nju. Telom mi je prošao drhtaj. ’’Nemoj previše da se naprežeš...’’ otpoče Iscelitelj. Tragač ga ućutka.

21

MIN@

Pustila sam da se moj um zadrži na užasu otkrićem gorućoj mržnji prema Tragačima koja je nadjačala skoro sve ostalo. Mržnja je bila zlo; bila je bol. Jedva da sam uspevala da ga podnesem. Ali pustila sam ga da ide svojim tokom, nadajući se da će skrenuti pažnju onoga što mi je pružalo otpor, da će oslabiti njegovu odbranu. Pažljivo sam je posmatrala kako pokušava da sakrije to, znajući da ne može. Poruku, naškrabanu na nekakvom otpatku slomljenom olovkom. Brzo gurnutu ispod jednih vrata.

Ne bilo kojih vrata. ’’Peta vrata u petom zidu, na petom spratu. Tu se nalazi njena poruka.’’ Žena Tragač je u ruci držala mali telefon; užurbano je mrmljala u njega. ’’Trebalo je da ta zgrada bude bezbedna’’ nastavih. ’’Znali su da je nenastanjena. Ona ne zna kako je otkrivena.’’

Jesu li pronašli Šeron?

Ruke mi se naježiše od užasa. To pitanje nije bilo moje.To pitanje nije bilo moje, pa ipak, prirodno je sišlo s mojih usana kao da jeste. Žena Tragač nije primetila ništa neobično. ’’Sestru od tetke? Ne, nisu pronašli druga ljudska bića’’ uzvrati ona, i moje telo se opusti u odgovor na to. ’’Ovaj domaćin je bio uočen kako ulazi u zgradu. Pošto je bilo poznato da je zgrada pusta, građanin koji ju je video se zabrinuo. Nazvao nas je, i mi smo nadgledali zgradu da bismo videli možemo li da uhvatimo više od jednog, zatim smo ušli kada se činilo da do toga neće doći. Možeš li da otkriješ mesto sastanka?’’

Pokušala sam.

Toliko mnogo sećanja, i sva su ona bila tako raznobojna i oštra. Videla sam stotinu mesta na kojima nikad nisam bila, čula njihova imena prvi put. Kuća u Los Anđelesu, oivičena visokom drvenastom paprati.

Poljana u šumi, sa šatorom i vatrom, izvan Vinsloua u Arizoni. Napuštena kamenita plaža u Meksiku. Pećina čiji ulaz čuva kišna zavesa, negde u Oregonu. Šatori, kolibe, sklepana skloništa. Kako je vreme protkalo, imena su postajala sve neodređenija. Nije znala gde se nalazi, niti je marila.

Moje ime je sada bilo Lutalica, pa ipak, njena sećanja su odgovarala tom imenu kao i moja sopstvena. Osim što su moja lutanja bila rezultat slobodnog izbora. Ova sećanja uvek su bila prožeta strahom begunca. Ona nije lutala, već bežala.Trudila sam se da je ne sažaljevam. Radila sam na tome da izoštrim sećanja. Nisam imala potrebu da vidim gde je bila, već samo kuda se uputila. Prebirala sam po slikama koje su bile vezane za reč Čikago, ali činilo se da su sve one samo nasumične slike. Proširila sam pretragu. Šta se nalazilo izvan Čikaga? Hladnoća, pomislih. Bilo je 22

MIN@

hladno, i postojala je neka zabrinutost u vezi s tim. Gde? Insistirala sam, i zid se vratio. Oštro sam izdahnula. ’’Izvan grada, u divljini... Nacionalni park, udaljen od ljudskih prebivališta. To nije mjesto u kome je bila ranije, ali znala je kako da dođe do tamo.’’ ’’Kada?’’ upita Tragač. ’’Uskoro’’ odgovor dođe automatski. ’’Koliko dugo sam ovde?’’ ’’Dali smo domaćinu devet dana da bude zaceljen, čisto da bismo bili potpuno sigurni da se oporavila,’’ reče Iscelitelj ’’Ubacivanje je obavljeno danas, desetog dana.’’

Deset dana. Telo mi preplavi nalet olakšanja. ’’Prekasno je’’ rekoh. ’’Za mesto sastanka... čak i za poruku.’’ Mogla sam da osetim domaćinovu reakciju na ovo, čak i prejako. Domaćin je bio skoro... zadovoljan sobom. Dozvolila sam da reči koje je ona zamišljala budu izgovorene, da bih mogla nešto iz njih da saznam. ’’On neće biti tamo.’’ ’’On?’’ Tragač se trže kad ču ličnu zamenicu. ’’Ko?’’ Crni zid se zatvori jače nego ranije.Zakasnila je samo djelić sekunde. Lice mi se ponovo pojavi u mislima. Prelepo lice sa zlatnom, preplanulom kožom i očima u kojima su igrale sjajne iskre. Lice koje je probudilo čudno, duboko zadovoljstvo u meni dok sam ga jasno posmatrala u svom umu. Premda se zid iznenada vratio, praćen osećanjem gneva, nije bio dovoljno brz. ’’Džared’’ odgovorih. Brzo kao da je došla od mene, misao koja nije bila moja sišla mi je s usana nakon imena. ’’Džared je na sigurnom.’’

4.SAN Previše je mračno da bi bilo tako vruće, ili je možda previše vruće da bi bilo tako mračno. Jedno od ta dva nije kako treba. Čučim u tami iza slabog zaklona koji mi pruža zakržljali pustinjski žbun, iznojavajući svu preostalu vodu iz tela. Prošlo je petnaest minuta otkako su kola izašla iz garaže. Svetala nije bilo. Klizna staklena vrata odškrinuta su pet centimetara, što omogućava ventilatoru s ovlaživačem da radi svoje. Mogu da zamislim osećaj vlažnog, hladnog vazduha kako duva kroz mrežicu na vratima. Volela bih da može da dopre ovde do mene. Želudac mi krči i ja stežem trbušne mišiće da prigušim taj zvuk. Toliko je tiho da se grgoljenje prenosi kroz vazduh. Tako sam gladna.

23

MIN@

Ali jedna druga potreba je jača, jedan drugi prazan želudac skriven na sigurnom daleko utami, koji čeka sam u neudobnoj pećini koja nam privremeno služi kao dom. Skučeno mesto, puno nazubljenih vulkanskih stena. Šta će on da radi ako se ja ne vratim? Na meni je sva težina materinstva, bez imalo znanja i iskustva. Osećam se užasno bespomoćnom. Džejmi je gladan. Nema drugih kuća u blizini ove.

Posmatram je još otkako je sunce upeklo belim sjajem, imislim da tu nema ni psa. Pridižem se iz čučnja, dok mi listovi na nogama vrište u znak protesta, ali ostajem povijena u struku, trudeći se da budem manja od žbuna. Suvo rečno korito posuto je glatkim peskom, puteljak koji se belasa pod svetlošću zvezda. Na putu nema zvukova saobraćaja.

Znam šta će shvatiti kada se vrate, čudovišta koja izgledaju kao prijatan par u ranim pedesetim. Znaće tačno šta sam ja, i potraga će krenuti istog časa. Moram da se udaljim. Zaista se nadam da su otišli da provedu veče u gradu. Mislim da je petak. Tako savršeno održavaju naše navike da je teško uočiti bilo kakvu razliku. Zbog toga su, uostalom, i pobedili. Dvorišna ograda visoka je samo do struka. Lako prelazim preko, u tišini. Dvorište je, međutim, posuto šljunkom, i moram pažljivo da koračam da ga ne bih pomerala svojom težinom. Dolazim do popločanog dela dvorišta iza kuće. Prozorski kapci su otvoreni. Svetlost zvezda mi omogućava da vidim da u sobi nema pokreta. Ovaj par voli jednostavnost što se pokućstva tiče, i zahvalna sam na tome. Teže je sakriti se unutra.

Naravno, to ni meni ne ostavlja mesta za skrivanje, ali ako dođe do toga da moram da se krijem, svakako će biti prekasno.

Prvo otvaram spoljna vrata s mrežicom, polako, zatim i staklena. I jedna i druga bešumno klize. Pažljivo stupam na pločice, ali samo iz navike.

Ovde me niko ne čeka. Hladan vazduh pruža božanski osećaj.Kuhinja mi je s leve strane. Mogu da vidim granitne površine kuhinjskih elemenata kako se presijavaju.Skidam platneni ranac s ramena i počinjem od frižidera. Na trenutak me obuzima strepnja dok se pali svetlo kada se vrata frižidera otvore, ali pronalazim dugme i držim ga pritisnutog palcem. Ništa ne vidim. Nemam vremena da pustim oči da se priviknu.

Vodim se čulom dodira. Mleko, kriške sira, ostaci obroka u plastičnoj činiji. Nadam se da se radi o piletini i pirinču koje je spremao za večeru dok sam ga posmatrala. Ovo ćemo jesti noćas. Sok, kesa s jabukama. Bebi šargarepe. Ovo će ostati sveže do jutra. Žurim do ostave. Trebaju mi stvari koje će se duže održati.Vidim jasnije dok skupljam koliko mogu da ponesem. Mmm, čokoladni keks. Umirem od želje da odmah otvorim pakovanje, ali škrgućem zubima i ignorišem čupanje praznog želuca.

Ranac prebrzo postaje težak. Ovo će nam potrajati samo nedelju dana, čak 24

MIN@

i ako štedimo. A meni se ne štedi; najradije bih se naždrala. Guram žitne štangle u džepove.

Još jedna stvar. Žurim do sudopere i punim čuturu. Zatim podmećem glavu pod mlaz i pijem pravo iz česme. Voda pravi čudne zvuke dok se sliva u moj prazan želudac. Počinje da me hvata panika sada kada je moj posao obavljen. Želim da odem odavde. Civilizacija je smrtonosna.

Pazim kuda stajem dok izlazim, strahujući da se ne sapletem s teškim rancem, zbog čega nevidim tamnu figuru na zadnjim vratima sve dok se ne uhvatim za kvaku. Čujem kako psuje sebi u bradu dok se iz mojih usta istovremeno otima glupo uplašeno cviljenje. Okrećem se da potrčim ka prednjim vratima, nadajući se da nisu zaključana, ili barem da će se lako otvoriti.

Ne stižem da napravim ni dva koraka pre nego što me grube, jake ruke grabe za ramena iprivijaju uz njegovo telo. Previše je krupan, previše jak da bi bio žensko. Duboki baš pokazuje da sam u pravu. ’’Samo pisni i mrtva si’’ preti mi promuklo. Zaprepašćena sam zbog činjenice da tanko, oštro sečivo uranja u moju kožu ispod vilice. Ne razumem. Ne bi trebalo da imam izbora. Koje ovo čudovište? Nikada nisam čula da neko od njih krši pravila. Dajem jedini odgovor koji mogu. ’’Uradi to’’ procedih kroz zube. ’’Samo napred. Ne želim da budem pogani parazit! Čekam da mi nož prereze grlo i srce me boli. Svaki otkucaj ima ime. Džejmi, Džejmi, Džejmi. Šta će sad biti s tobom? ’’Pametno’’ mrmlja muškarac, kao da se ne obraća meni. Mora biti da je Tragač. A to znači zamku. Kako su znali? Čelik ispod moga vrata nestaje, samo da bi ga zamenila šaka čvrsta poput gvožđa. Jedva dišem pod njegovim stiskom. ’’Gde su ostali?’’ pita, stežući me. Ne smem ga odvesti do Džejmija. ’’Sama sam!’’ krkljam u odgovor. Šta će Džejmi da radi kad se ne vratim? Džejmi je gladan!

Nabijam lakat u njegov stomak to stvarno boli. Njegovi štomačni mišići su čvrsti poput gvožđa, baš kao i šaka. Što je veoma čudno. Takvi mišići su proizvod teškog života ili opsesije, a paraziti nemaju nijedno ni drugo. On čak i ne uvlači vazduh od mog udarca. Očajna, nabijam petu u njegov ris. To ga iznenađuje i on se tetura. Uspevam da se otrgnem, ali on grabi moj ranac, privijajući me opet uza se. Njegova šaka se ponovo sklapa oko mog vrata. ’’Baš si ratoborna za jednog miroljubivog kradljivca tela, zar ne?’’

Njegove reči nemaju smisla. Mislila sam da su svi tuđini isti.

Pretpostavljam da i među njima ima luđaka. Uvijam se i grebem, 25

MIN@

pokušavajući da se oslobodim njegovog stiska. Moji nokti se zarivaju u njegovu mišicu, ali on na to samo pojačava stisak na mom grlu. ’’Stvarno ću te ubiti, ti bezvredni kradljivce tela. Ne blefiram.’’ ’’Uradi to, onda!’’

Iznenada mu se otima uzdah iznenađenja, i ja se pitam da li gaje neki od mojih razmahanih udova zakačio. Ne osećam nove modrice. Pušta mi ruku i grabi me za kosu. To mora da je to. Prerezaće mi grlo. Spremam se da osetimoštricu noža. Ali šaka na mom grlu popušta stisak, a njegovi prsti zatim opipavaju koren mog vrata, grubi i topli na mojoj koži. ’’Nemoguće’’ procedi.Nešto pada na pod uz tup tresak. Da li je ispustio nož? Pokušavam da smislim kako da ga se dočepam. Možda ako padnem. Šaka na mom vratu ne drži toliko čvrsto da ne bih mogla da se otrgnem.

Mislim da sam čula gde je sečivo palo.On me iznenada okreće k sebi. Čuje se jedno „klik" i svetlo mi zaslepljuje levo oko. Ispuštam uzdah i automatski pokušavam da mu se otrgnem. Njegova ruka me čvršće hvata za kosu. Svetlost prelazi na moje desno oko. ’’Ne mogu da verujem’’ šapuće. ’’Ti si još uvek ljudsko biće.’’ Njegove ruke mi grabe lice s obe strane i, pre nego što uspem da se oslobodim, njegove usne se grubo spuštaju na moje. Stojim sleđena u mestu pola sekunde. Niko me u životu nije poljubio. Nisam osetila pravi poljubac.

Samo roditeljski poljubac na obrazu ili čelu, pre toliko mnogo godina.

Ovo je nešto za šta sam mislila da nikada neću osetiti. Mada, nisam sasvim sigurna kakav je osećaj. Previše je panike, previše užasa, previše adrenalina. Naglo podižem koleno i zadajem jak udarac. On ispušta šištav zvuk i ja sam slobodna. Umesto da ponovo potrčim ka prednjem delu kuće kao što on očekuje, saginjem se ispod njegove ruke i protrčavam kroz otvorena zadnja vrata. Mislim da mogu da mu pobegnem, čak i sa svojim teretom. Imam početnu prednost, a on još ispušta bolne zvuke.

Znam kuda idem, za sobom neću ostaviti trag koji on može da vidi u mraku. Nisam ispustila hranu ni u jednom trenutku, i to je dobro. Mada, mislim da sam ostala bez žitnih štangli. ’’Čekaj!’’ dovikuje mi.Umukni, mislim u sebi, ali ne odgovaram. On trči za mnom. Čujem kako mu glas biva sve bliži. ’’Nisam jedan od njih!’’

Kako da ne. Ne skidam pogled s peska i trčim iz sve snage. Moj otac je imao običaj da kaže da trčim kao gepard. Bila sam najbrža u svom atletskom timu, prvak države, pre nego štoje nastupio smak sveta. ’’Saslušaj me!’’ još se dere na sav glas. ’’Vidi! Dokazaću ti. Samo stani i pogledaj me.Nema šanse. Izlazim iz rečnog korita i bežim kroz šiprag.

26

MIN@

’’Mislio sam da više niko nije ostao! Molim te, moram da pričam s tobom!’’ Njegov glas me iznenađuje, previše je blizu.’’Žao mi je što sam te poljubio! To je bilo glupo! Samo sam bio sam toliko dugo!’’ ’’Umukni!’’ Ne izgovaram to previše glasno, ali znam da me čuje. Sve mi je bliže. Niko me do sada nije prestigao. Pojačavam tempo. Čuje se tiho stenjanje dok i on ubrzava. Nešto krupno me pogađa u vrat i ja padam.

Osećamzemlju u ustima i nešto me toliko jako pritiska da jedva mogu da dišem. ’’Čekaj.’’ Malo dahće. Prebacuje težinu svog tela i prevrće me. Seda mi preko grudi i sapinje mi ruke ispod svojih nogu. Gnječi mi hranu. Režim i pokušavam da se izmigoljim ispod njegove telesine. ’’Gledaj, gledaj, gledaj’’ govori. Vadi mali cilindrični predmet iz džepa i odvrće vrh. Odatle izleće zrak svetlosti. Okreće baterijsku lampicu ka svom licu. Svetlost lampe boji njegovu kožu u žuto. Vidim izražene jagodične kosti pored dugog tankog nosa i jake četvrtaste vilice. Usne su mu razvučene u kez, ali mogu da v id im da su pune, za jednog muškarca.

Obrve i trepavice su mu izbledele od sunca. Ali ne pokazuje mi to.

Njegove oči, koje spram svetla nalikuju bistrom tečnom zlatu, sijaju samo ljudskim sjajem. On pomera snop svetlosti s jednog na drugo oko. ’’Vidiš? Vidiš? Isti smo.’’ ’’Da ti vidim vrat.’’ Glas mi je otežao od sumnje. Ne dopuštam sebi da pomislim da je ovo išta više od varke. Ne razumem čemu ova predstava, ali sigurna sam da poštoji razlog. Više nema nade. Usne mu se grče. ’’Pa... to neće biti ni od kakve pomoći. Zar oči nisu dovoljne? Znaš da nisam jedan od njih.’’ ’’Zašto nećeš da mi pokažeš vrat?’’ ’’Zato što tu imam ožiljak’’ priznaje. Ponovo pokušavam da se izmigoljim, i njegova ruka mi pribija rame uz tlo. ’’Sam sam ga sebi naneo’’ objašnjava. ’’Mislim da sam prilično dobro obavio posao, mada je bolelo kao đavo. Ja nemam svu tu lepu kosu da pokrijem svoj vrat. Taj ožiljak mi pomaže da se uklopim među njih.’’ ’’Silazi s mene.’’

On okleva, zatim ustaje na noge jednim lakim pokretom, ne morajući da se pomogne rukama. Drži jednu uspravno, okrenutu dlanom k meni. ’’Molim te, nemoj da bežiš. I, ovaj, ne bih voleo ni da me šutneš ponovo.’’ Ne pomeram se. Znam da može da me uhvati ako probam da bežim. ’’Ko si ti?’’ šapućem upitno. On se široko osmehuje.

27

MIN@

’’Zovem se Džared Houv. Nisam progovorio s drugim ljudskim bićem duže od dve godine, pa sam siguran da ti delujem malo... kao luđak.

Molim te, oprosti mi zbog toga, i reči kako se zoveš, svakako.’’ ’’Melani’’ šapućem. ’’Melani’’ ponavlja on. ’’Ne mogu da ti opišem koliko mi je drago što sam te sreo. Čvrsto privijam ranac uza se, ne skidajući pogled s njega. On mi polako pruža ruku. I ja je prihvatam. Tek kada vidim kako moja ruka voljno prima njegovu, shvatam da mu verujem. Pomaže mi da ustanem, ali ne pušta mi ruku ni kad sam se uspravila. ’’Šta sad?’’ pitam oprezno. ’’Pa, ovde ne možemo dugo da se zadržimo. Hoćeš li da se vratiš sa mnom do kuće? Tamo mi je ostao ranac. Stigla si do frižidera pre mene.’’

Vrtim glavom. Čini se da shvata koliko sam krhka, koliko sam blizu da klonem. ’’Hoćeš li me onda sačekati ovde?’’ pita nežnim glasom. ’’Biću veoma brz. Dozvoli da nam donesem još hrane.’’ ’’Nama?’’ ’’Zar stvarno misliš da ću te pustiti da nestaneš? Pratiću te čak i ako mi kažeš da to ne činim.’’

Ne želim da ga izgubim. ’’Ja...’’ Kako da ne verujem bezrezervno drugom ljudskom biću? Mi smo porodica: oboje pripadnici vrste koje izumire. ’’Nemam vremena. Moram toliko mnogo da pređem i... Džejmi me čeka.’’ ’’Nisi sama’’ on shvata. U njegovom izrazu lica po prvi put se pojavljuje sumnja. ’’Moj brat. Ima samo devet godina, i mnogo se plaši kad ga ostavim.

Trebaće mi pola noći da se vratim do njega. Neće znati da li sam uhvaćena. Tako je gladan.’’ Kao da potvrđuje moje reči, želudac mi glasno zavija. Džared se ponovo osmehuje, šire nego ranije. ’’Da li će biti od pomoći ako te odvezem?’’ ’’Odvezeš?’’ ponavljam upitno. ’’Hajde ovako. Ti čekaj ovde dok ja ne skupim još hrane, i odvešću te svojim džipom kud god želiš. Brže je od trčanja, brže čak i od tebe.’’ ’’Imaš kola?’’ ’’Naravno. Ne misliš valjda da sam pešačio dovde?’’

Razmišljam o šest sati koliko mi je trebalo da dopešačim do ovog mesta, i čelo mi se nabira. ’’Vratićemo se do tvog brata za tili čas’’ obećava. ’’Nemoj da mrdaš odavde, u redu?’’ Klimam glavom. Pojedi nešto, molim te. Ne želim da nas tvoj želudac oda.’’ Osmehuje se, i oko očiju mu se stvaraju sitne bore, šireći se zrakasto iz uglova. Srce mi jače tuče i znam da ću ga čekati ovde 28

MIN@

čitave noći ako treba. Još uvek me drži za ruku. Polako me pušta, ne skrećući pogled s mojih očiju. Uzmiče korak nazad, zatim zastaje. ’’Molim te, nemoj da me šutneš’’ moli, naginje se i hvata me za bradu.

Ponovo me ljubi i ovoga puta to zaista osećam. Usne su mu mekše od ruku, i vrele, čak i u toploj pustinjskoj noći. Roj leptirića počinje da mi pleše u stomaku i ostavlja me bez daha. Ruke mi se instinktivno obavijaju oko njegovog vrata. Milujem toplu kožu na njegovom obrazu, grubu kosu na njegovom vratu. Prsti mi prelaze preko linije od naborane kože, izdignutog grebena tik ispod vlasišta.

Vrištim.

Probudila sam se oblivena znojem. Čak i pre nego što sam se potpuno razbudila prsti su mi bili na potiljku, prelazili preko kratke linije koja je preostala nakon ubacivanja. Prstima sam jedva uspevala da napipam plitak ružičasti ožiljak. Melemi koje je Iscelitelj upotrebio učinili su svoje.

Džaredov nevešto zaceljeni ožiljak nikada mu nije pružao bogzna kakvu zaštitu. Upalila sam lampu pokraj kreveta, čekajući da mi se disanje uspori, vena punih adrenalina od tog tako realnog sna. Novi san, ali u suštini isti kao mnogi drugi koji su me mučili prethodnih meseci. Ne, nije san.

Mora biti da je sećanje.

Još sam mogla da osetim vrelinu Džaredovih usana na svojim. Ruke mi posegnuše napred bez moje dozvole, pipajući preko zgužvanog prekrivača, tražeći nešto što nisu nalazile. Srce me je zabolelo kada su odustale, klonuvši na krevet mlitave, praznih šaka. Treptala sam ne bih li odagnala nepoželjnu vlagu u očima. Nisam znala koliko toga još mogu da podnesem. Kako iko može da preživi u ovom svetu, s ovim telima čija sećanja odbiju da ostanu u prošlosti, kao što bi trebalo? S ovim emocijama koje su toliko jake da više ni sama ne znam šta osećam? Sutra ću biti iscrpljena, ali osećala sam da je san sada tako daleko da sam znala kako će proći sati pre nego što budem mogla da se opustim. Pošto sam već budna, mogla bih da obavim svoju dužnost i završim s tim. Možda će mi biti lakše da ne mislim na stvari o kojima radije ne bih da razmišljam.

Iskobeljala sam se iz kreveta i oteturala do računara na inače praznom štolu. Prošlo je nekoliko sekundi pre nego što je ekran oživeo, i još nekoliko dok sam otvorila elektronsku poštu. Nije bilo teško pronaći Tragačevu adresu; imala sam samo četiri kontakta: Tragača, Iscelitelja, svog novog poslodavca i njegovu ženu, svoju Utešiteljku.

Moj domaćin, Melani Strajder, bila je u kontaktu s još jednim ljudskim bićem. Kucala sam, ne trudeći se da imejl otpočnem pozdravom.

Zove se Džejmi Strajder; on je njen brat.

29

MIN@

U jednom trenutku panike, počela sam da razmišljam o njenoj kontroli. Za sve ovo vreme nisam ni naslutila da dečak postoji, ne zato što joj nije bio bitan, već zato što ga je štitila jače od ostalih tajni koje sam otkrila. Ima li još ovako velikih tajni, ovako važnih? Je li toliko uplašena da mi ne dozvoljava da ih vidim čak ni u snovima? Da li je toliko jaka? Prsti su mi se tresli dok sam kucala ostatak ove informacije.

Mislim da je sada mlađi adolescent. Možda trinaest godina. Živeli su u privremenom logorištu, i verujem da se nalazilo severno od grada Kejv Krika, u Arizoni. Mada je to bilo pre nekoliko godina. Ipak, mogli biste da uporedite mapu s linijama koje sam upamtila odranije. Kao i uvek, reči ću vam ako otkrijem još nešto.

Poslala sam imejl. Čim je bio poslat, preplavio me je osećaj užasa.

Ne Džejmija!

Njen glas u mojoj glavi bio je jasan kao da sam to sama naglas izgovorila.

Zadrhtala sam od straha.Čak i dok sam se borila sa strahom od onoga što se trenutno dešavalo, obuzela me je luđačka želja da ponovo pošaljem imejl Tragaču i izvinim se što sam je izvestila o svojim ludim snovima.

Da joj kažem da se još nisam bila potpuno razbudila i da ne obraća pažnju na blesavu poruku koju sam poslala.

Ta želja nije bila moja.

Isključila sam računar.

Mrzim te, zareža glas u mojoj glavi.

Onda bi možda trebalo da odeš, brecnuh se. Zvuk moga glasa, koji joj naglas odgovara, ponovo me natera da zadrhtim.

Nije mi se obratila još otkako sam stigla ovde. Nema sumnje u to da postaje sve jača. Baš kao i snovi. I bilo je jasno šta mi je činiti; moraću da posetim svoju Utešiteljku sutra. Suze razočaranja iponiženja nakupiše mi se u očima na tu pomisao. Vratila sam se u krevet, prekrila lice jastukom, i trudila se da ne razmišljam baš ni o čemu.

5.BEZ UTEHE ’’Zdravo, Lutalice! Što ne sedneš i ne raskomotiš se?’’

Oklevala sam na pragu kancelarije svoje Utešiteljke, s jednom nogom unutra, drugom napolju. Nasmešila se, načmivši sićušan pokret krajičkom usana. Sada je bilo mnogo lakše tumačiti izraze lica; sitni trzaji i pokreti mišića postali su mi znani zahvaljujući višemesečnom iskustvu. Primetila sam da moje oklevanje pomalo zabavlja Utešiteljku. Istovremeno, mogla sam da osetim da je nervira što i 30

MIN@

dalje nerado dolazim k njoj. Uzdahnuvši rezignirano, ušla sam u malu sobu jarkih boja i zauzela svoje uobičajeno mesto, u crvenoj dubokoj fotelji, onoj najudaljenijoj od mesta na kojem je ona sedela. Usne joj se napućiše. Da bih izbegla njen pogled, zurila sam kroz otvoren prozor u oblake koji su jezdili spram sunca. Slab povetarac osećao se u sobi, donoseći slani miris mora. ’’Dakle, Lutalice. Prošlo je neko vreme otkako si poslednji put došla da me vidiš.’’ Susretoh njen pogled s osećanjem krivice. ’’Jesam ostavila poruku u vezi s tim poslednjim sastankom. Došao mi je student koji zahtevao da mu posvetim vreme...’’ ’’Da, znam.’’ Ponovo se osmehnula tim bledim osmehom. ’’Dobila sam tvoju poruku.’’ Bila je privlačna za stariju ženu, po ljudskom shvatanju.

Ostavila je kosu u prirodnoj, sedoj boji, bila je meka, naginjalabeloj pre nego srebrnoj, i nosila ju je dugu, svezanu u dug rep. Oči joj behu zanimljive zelene boje, kakvu ni kod koga drugog nisam videla. ’’Žao mi je’’ rekoh, pošto je po svemu sudeći čekala moj odgovor. ’’U redu je. Razumem. Teško ti je da dođeš ovamo. Najradije bi želela da ne moraš. Nikada ranije nisi morala. To te plaši.’’ Zurila sam u parket. ’’Da, Utešiteljko.’’ ’’Znam da sam te zamolila da me zoveš Keti.’’ ’’Da... Keti.’’ Nasmeja se razdragano. ’’Još uvek osećaš nelagodu s ljudskim imenima, zar ne, Lutalice?’’ ’’Da. Da budem iskrena, to mi se čini... kao predaja.’’ Podigla sam pogled i videla kako polako klima glavom. ’’Pa, mogu da razumem zašto se osećaš tako, naročito zato što si ti u pitanju.’’ Progutala sam naglas kad je to izgovorila, i ponovo oborila pogled ka podu. ’’Hajde da pričamo o nekim lakšim temama, za početak’’ predloži Keti. ’’Da li i dalje uživaš u svom Pozivu?’’ ’’Da.’’ Ovo jeste bila lakša tema. ’’Započela sam novi semestar. Pitala sam se da li će mi dosaditi, da ponavljam istu materiju, ali za sada nije. S novim slušaocima priča uvek deluje novo.’’ ’’Kurt te hvali. Kaže da je tvoj razred među najtraženijima na univerzitetu.’’ Obrazi mi se malo zažariše na ovu pohvalu. ’’To je lepo čuti. Kako je tvoj partner?’’ ’’Kurt je odlično, hvala na pitanju. Naši domaćini su u odličnom stanju za svoje godine. Verujem da imamo još mnogo godina pred sobom.’’

Pitala sam se da li će se zadržati na ovom svetu, preći u novog domaćina kada dođe vreme za to, ili će otići. Ali nisam želela da postavljam nikakva pitanja koja bi nas odvela na teže teme.

31

MIN@

’’Uživam u podučavanju’’ rekoh umesto toga. ’’Donekle je povezano s mojim prethodnim Pozivom kod Svevidećih Morskih Trava, pa mi je lakše nego što bi bilo da je u pitanju nešto nepoznato. Kurt me je zadužio time što me je zatražio.’’ ’’Srećni su što te imaju.’’ Keti mi uputi topao osmeh. ’’Znaš koliko je retko da jedan profesor istorije obavlja istu dužnost čak na dve planete u svom životnom veku? A ti si živela gotovo na svima njima. Čak i na Poreklu! Nema obrazovne ustanove na ovoj planeti koja ne bi volela da nam te ukrade. Kurt smišlja načine da ti nametne što više obaveza kako ne bi imala vremena da razmišljaš o promeni sredine.’’ ’’Počasni profesor’’ ispravih je.

Keti se nasmeši, pa duboko uzdahne, a osmeha nestade. ’’Toliko dugo nisi došla da me vidiš da sam se zapitala jesu li se tvoji problemi razrešili sami od sebe. Ali onda mi je palo na pamet da je razlog tvoje odsutnosti možda to što su se pogoršali.’’

Zurila sam u svoje šake i ćutala. Šake su mi bile svetlosmeđe, preplanule boje koja nikad nije bledela, boravila ja na suncu ili ne. Tik iznad levog ručnog zgloba nalazila se jedna tamna pega. Nokti su mi bili kratko podsečeni. Nisam volela osećaj dugih noktiju. Izazivali su neprijatnost kada bi se nezgodno očešali o kožu. A prsti su mi bili veoma dugi i tanki, zbog dodatne dužine noktiju izgledali su čudno. Čak i za ljudske standarde. Pročistila je grlo nakon kraće pauze. ’’Izgleda da sam ispravno naslutila.’’ ’’Keti.’’ Polako sam izgovorila njeno ime. Odugovlačeći.’ ’’Zašto si zadržala svoje ljudsko ime? Da li se zbog njega osećaš više sjedinjenom?

Sa svojim domaćinom, hoću da kažem.’’

Htela sam nešto više da saznam i o Kurtovom izboru imena, ali bilo je to veoma lično pitanje. Bilo bi pogrešno tražiti odgovor od bilo koga drugog osim od Kurta, čak i od njegove partnerke. Bojala sam se da sam već bila i suviše neučtiva, ali ona se nasmejala. ’’Zaboga, ne, Lutalice. Zar ti nisam pričala o tome? Hmm. Možda nisam, pošto moj posao nije da pričam već da slušam. Većini duša s kojima razgovaram nije potrebno toliko ohrabrenja kao tebi. Znaš li da sam došla na Zemlju u jednoj od prvih seoba, pre nego što su ljudi postali svesni našeg prisustva? Bila sam okružena ljudskim komšijama. Kurt i ja smo nekoliko godina morali da se pretvaramo da smo naši domaćini. Čak i nakon što smo naselili najbližu okolinu, nikad nisi mogao znati kada će se neko ljudsko biće naći u blizini. Tako da sam prosto postala Keti. Osim toga, prevod mog pređašnjeg imena sastojao se od četrnaest reči i nije lepo zvučao kada se skrati.’’

32

MIN@

Nasmejala se. Sunčevi zraci koji su kroz prozor dolazili iskosa osvetliše joj oči, usled čega njihov srebrnozeleni odsjaj zaigra na zidu. Za trenutak joj smaragdne dužice zasijaše u svim duginim bojama. Nisam imala pojma da je ova blaga, prijatna žena bila u prvim redovima. Prošao je minut dok mi to nije doprlo do svesti. Zurila sam u nju, iznenađena, i najednom s više poštovanja. Nikada nisam shvatala Utešitelje suviše ozbiljno, nikada ranije mi nisu bili potrebni. Oni su bili tu zbog onih kojima je bilo teško, zbog slabih, i bilo me je stid što sam tu. To što sam saznala nešto o Ketinoj prošlosti navelo me je da se osećam malo manje neprijatno u njenom prisustvu. Ona razume snagu. ’’Da li ti je to smetalo?’’ upitah. ’’Da se pretvaraš da si jedna od njih?’’ ’’Ne, ne baš. Vidiš, ovaj domaćin je iziskivao mnogo navikavanja, susrela sam se s mnogo novih stvari. Bila sam preopterećena informacijama.

Postupanje po utvrđenim obrascima ponašanja bilo je sve što sam isprva mogla da podnesem.’’ ’’A Kurt... odlučila si da ostaneš sa supružnikom svog domaćina? Nakon što je bilo gotovo?’’

Ovo pitanje je bilo škakljivije, i Keti je to odmah osetila. Namestila se u fotelji, podigavši noge i podvivši ih poda se. Zurila je zamišljeno u jednu tačku tik iznad moje glave dok je odgovarala. ’’Da, odlučila sam da ostanem s Kurtom... i on je odlučio da ostane sa mnom. Isprva, naravno, bio je to samo sticaj okolnosti, zadatak. Vezali smo se jedno za drugo, prirodno, pošto smo provodili toliko vremena zajedno, deleći opasnost naše misije. Kao predsednik univerziteta, Kurt je često kontaktirao s ljudima, znaš. Naša kuća je služila kao ustanova za ubacivanje. Ljudi bi ulazilii naša. vrata, a pripadnici naše vrste bi izlazili.

Sve je moralo biti učinjeno brzo i tiho, poznato ti je koliko su ovi domaćini skloni nasilju. Živeli smo svakog dana sa svešću da u bilo kom trenutku možemo sačekati konačnu smrt. Neprestano smo bili uzbuđeni i često uplašeni. Sve su to dobri razlozi koji bi mogli da objasne zašto smo se Kurt i ja vezali i odlučili da ostanemo zajedno čak i kada tajnovitost više nije bila neophodna. I mogla bih da te lažem, da ti odagnam strahove, time što ću ti reči da su to bili razlozi. Ali...’’ zavrte glavom i onda kao da potonu još više u fotelju, svrdlajući me pogledom ’’... za toliko hiljada godina, ljudi nikada nisu shvatili ljubav. Koliko je fizička, a koliko u umu? Koliko je slučajnost, a koliko sudbina? Zašto savršeni parovi propadaju, a oni nemogući uspevaju? Ne umem da odgovorim na to pitanje ništa bolje no što su oni umeli. Ljubav je prosto tamo gde je ima.

Moj domaćin je voleo Kurtovog domaćina, i ta ljubav nije umrla kada se vlasništvo nad umovima promenilo.’’ Pažljivo me je posmatrala, blago se 33

MIN@

namrštivši kada sam se skljokala u fotelji. ’’Melani još uvek tuguje za Džaredom’’ rekla je. Osetila sam kako mi glava klima sama od sebe. ’’Ti žališ za njim.’’ Zatvorila sam oči. ’’Snovi se nastavljaju?’’ ’’Svake noći’’ promrmljala sam. ’’Pričaj mi o njima.’’ Glas joj je bio nežan, ubedljiv. ’’Ne volim da mislim o njima.’’ ’’Znam. Pokušaj. Možda će ti biti lakše.’’ ’’Kako? Kako će mi biti lakše ako ti kažem da vidim njegovo lice svaki put kad sklopim oči? Da se budim i plačem kad on nije tu? Da su sećanja toliko jaka da više ne mogu da razlikujem njena od svojih?’’

Naglo sam zaćurala, stisnuvši zube. Keti izvuče belu maramicu iz džepa i ponudi mi je. Kada se nisam pomerila, ona ustade, dođe do mene, i spusti mi je u krilo. Sela je na rukohvat fotelje i čekala.Suzdržavala sam se tvrdoglavo pola minuta. Onda sam ljutito zgrabila mali četvrtasti komad tkanine i obrisala oči. ’’Mrzim ovo.’’ ’’Svako zaplače svoje prve godine. Ta osećanja su tako nepodnošljiva.

Svi smo deca neko vreme, hteli to ili ne. Ja sam imala običaj da zaplačem svaki put kad bih ugledala lep zalazak sunca. Ponekad bi i ukus kikirikija proizveo isti efekat.’’ Potapšala me je po temenu, zatim nežno prešla prstima kroz uvojak kose koji sam uvek sklanjala iza uva. ’’Tako lepa, sjajna kosa’’ primeti. ’’Svaki put kad te vidim sve je kraća.

Zašto je skraćuješ?’’

Ionako sva uplakana, nisam osećala kao da imam previše ponosa da čuvam. Zašto da tvrdim kako je lakše negovati je kratku, kao što imam običaj? Na kraju krajeva, došla sam ovde da se ispovedim i potražim pomoć, kad je već tako, mogla bih sve da kažem. ’’Nju to nervira. Voli kad je duga.’’

Nije bila iznenađena, kao što sam napola očekivala da će biti. Keti je dobra u svom poslu. Njen odgovor je zakasnio samo sekund i bio je tek neznatno nepovezan.

-’’Ti... ona... još uvek je toliko... prisutna?’’

Užasna istina pokuljala mi je s usana. ’’Kada želi da bude. Naša istorija joj je dosadna. Mirnija je dok radim. Ali tu je, nego šta. Ponekad osećam da je prisutna koliko i ja.’’ Do trenutka kada sam završila izlaganje glas mi je već prešao u šapat. ’’Lutalice!’’ uzviknu Keti, užasnuta. ’’Zašto mi nisi rekla da je toliko loše? Koliko to već traje?’’

34

MIN@

’’Sve je gore. Umesto da kopni, čini mi se da postaje sve jača. Još uvek nije loše kao u Isceliteljevom slučaju; pričali smo o Kevinu, sećaš se?

Nije preuzela kontrolu. Neće je ni preuzeti. Neću dozvoliti da se to desi!’’ glas mi se povisio. ’’Naravno da se to neće desiti’’ stade da me uverava. ’’Naravno da neće.

Ali ako si toliko... nesrećna, trebalo je ranije da mi kažeš. Moramo ti naći Iscelitelja.’’

Bio mi je potreban trenutak da shvatim, onako emotivno pometenoj. ’’Iscelitelja? Želiš da preskočim?’’ ’’Niko o tome ne bi mislio ništa loše, Lutalice. Razumljivo je, ako je domaćin defektan...’’ ’’Defektan? Nije ona defektna. Već ja. Previše sam slaba za ovaj svet!’’

Zarila sam lice u šake, preplavljena osećanjem poniženja. Oči mi se ispuniše novim suzama. Keti me zagrli oko ramena. Toliko sam se borila da obuzdam svoja podivljala osećanja da se nisam izmakla, iako je taj osećaj bio previše intiman. I Melani je to smetalo. Nije joj se sviđalo da je grli jedan tuđin. Melani je, naravno, bila veoma prisutna u tom trenutku, i ispunjena nesnosnim osećanjem samozadovoljstva zbog toga što sam konačno priznala njenu moć. Likovala je. Uvek mi je bilo teže da je kontrolišem kada sam bila pometena nekom takvom emocijom. Pokušala sam da se smirim kako bih mogla da je postavim na mesto.

Ti si na mom mestu. Njena misao beše slaba ali razgovetna. Koliko li će se ova situacija još pogoršati; sada je bila dovoljno jaka da mi se obrati kad god je to želela. Bilo je loše kao u onom prvom minutu nakon osvešćivanja.

Odlazi. Ovo je sada moje mesto.

Nikada. ’’Lutalice, draga, ne. Nisi slaba, i obe smo toga svesne.’’ ’’Hmmm.’’ ’’Slušaj me. Jaka si. Iznenađujuće jaka. Naša vrsta je uvek ista, ali ti prevazilaziš taj prosek. Toliko si hrabra da me to zadivljuje. Tvoji prošli životi to dokazuju. Moji prošli životi možda, ali ovaj život? Gde je sada moja snaga?’’ ’’Ali ljudi su mnogo individualniji od nas’’ nastavi Keti. ’’Dosta se razlikuju među sobom, i neki od njih su mnogo jači od drugih. Da je iko drugi bio stavljen u ovog domaćina, ubeđena sam da bi ga Melani uništila u roku od nekoliko dana. Možda se radi o slučajnosti, možda o sudbini, ali meni se čini da je najjači pripadnik naše vrste za domaćina dobio najjačeg pripadnika njihove.’’

35

MIN@

’’To baš i ne govori u prilog našoj vrsti, zar ne?’’ Shvatila je šta sam pod tim mislila. ’’Ona ne pobeđuje,Lutalice. Ti si ova divna osoba kraj mene. Ona je samo senka u kutku tvog uma.’’ ’’Ona mi se obraća, Keti. Još uvek ima svoje misli. Još uvek čuva svoje tajne.’’ ’’Ali ne govori umesto tebe, zar ne? Sumnjam da bih ja bila u stanju to da tvrdim da sam na tvom mestu.’’ Nisam odgovorila. Osećala sam se previše jadno. ’’Mislim da treba da razmisliš o prebacivanju. ’’Keti, upravo si rekla da bi ona skršila neku drugu dušu. Ne znam da li verujem u to, verovatno samo pokušavaš da obaviš svoj posao i utešiš me.

Ali ako ona zaista jeste toliko jaka, ne bi bilo pošteno predati je nekom drugom zato što ja ne mogu da je potčinim. Koga bi izabrala da je preuzme?’’ ’’Nisam to rekla da bih te utešila, draga.’’ ’’Zašto si onda…’’ ’’Mislim da ovaj domaćin ne bi bio ponovo upotrebljen.’’ ’’Oh!’’ Drhtaj užasa sjurio mi se niz kičmu. I nisam bila jedina koju je ta ideja prestravila. Sama pomisao mi je odmah bila odbojna. Nisam od onih koji odustaju. Tokom dugih revolucija moje poslednje planete, sveta Svevidećih Morskih Trava, kako ih ovde nazivaju, oko sunca, čekala sam.

Uprkos tome što je trajna ukorenjenost počela da me umara mnogo ranije nego što sam mislila da hoće, uprkos tome što bi se životi Svevidećih Morskih Trava na ovoj planeti merili vekovima, nisam napustila domaćina pre isteka njegovog životnog veka. Učiniti tako nešto je rasipnički, pogrešno, nezahvalno. To izvrće ruglu sam smisao našeg postojanja kao duša. Mi svoje svetove činimo boljim; to je od najveće važnosti, u suprotnom ih ne zaslužujemo.A mi se nismo ponašali rasipnički. Sve što smo uzeli zaista smo učinili boljim, mirnijim i lepšim.

Ljudi jesu bili divlji i neobuzdani. Ubijali su jedni druge toliko često da je ubistvo bilo prihvatljiv i sastavni deo života. Razni načini mučenja koje su razvili tokom ono malo milenijuma koliko su poštojali bili su previše za mene; nisam bila u stanju da podnesem čak ni suvoparne izveštaje zvaničnika. Ratovi su besneli gotovo na svakom kontinentu.

Odobreno ubijanje, naređeno i strahovito delotvorno. Oni koji su živeli u mirnim društvima pravili su se da ne vide dok pripadnici njihove sopstvene vrste gladuju na njihovom pragu. Nije bilo jednakosti u raspodeli obilnih resursa ove planete. Što je još gore, njihovi potomci, sledeća generacija, koju moja vrsta maltene obožava zbog potencijala koji 36

MIN@

poseduje, često su bili žrtve gnusnih zločina. I to ne samo od ruku neznanaca, već i od onih koji su se o njima brinuli. Čak je i ogromni omotač ove planete bio doveden u opasnost zahvaljujući njihovim greškama počinjenim iz nebrige i gramzivosti. Niko ne može da uporedi ono što je bilo s ovim što je sada a da pri tom ne prizna da je Zemlja postala bolje mesto zahvaljujući nama.

Vi ubijete čitavu jednu vrstu, a zatim čestitate sebi na tome. Šake mi se stisnuše u pesnice.

Mogla bih da te se otarasim, podsetih je.

Samo napred. Ozvaniči moje ubistvo. Blefirala sam, ali i Melani je.

Oh, ona je mislila da želi da umre. Na kraju krajeva, bacila se u prazno kućište lifta. Ali to je bilo u trenutku panike i poraza. Razmišljati o tome mirno iz udobne fotelje nešto je sasvim drugo. Mogla sam da osetim kako mi adrenalin, adrenalin čije je lučenje izazvao njen strah, struji udovima dok sam razmišljala o prebacivanju u neko podatnije telo. Bilo bi lepo biti ponovo sam. Imati svoj um samo za sebe. Ovaj svet je veoma prijatan na toliko mnogo novih načina, i bilo bi lepo uživati u njemu bez ometanja od strane kivnog nebića koje je trebalo da nestane, umesto što nepoželjno obitava na ovaj način. Melani se promeškoljila, figurativno, u dalekom kutku mog uma dok sam pokušava racionalno da razmislim o tome.

Možda bi trebalo da odustanem...Same ove reči me nateraše da se trgnem.

Ja, Lutalica, da odustanem? Da se predam? Da priznam poraz i pokušam ispočetka s nekim slabim, jadnim domaćinom koji mi neće zadavati briga?

Zavrtela sam glavom. Nisam mogla to ni da zamislim.I... ovo je bilo moje telo. Navikla sam na osećaj u njemu. Sviđalo mi se kako se mišići kreću preko kostiju, zglobovi savijaju i tetive istežu. Poznavala sam taj odraz u ogledalu. Suncem opaljenu kožu, duguljaste, oštre crte lica, svilenkastu kapu kratke kose boje mahagonija, šućmuraste zelenkaštosmeđe oči, to sam bila ja. Želela sam sebe. Nisam htela da dopustim da ono što je moje bude uništeno.

6.PRAĆENJE Napolju je konačno počelo da se smrkava. Ovaj dan, vreo za mart mesec, trajao je u nedogled, kao da ne želi da se okonča i oslobodi me. Šmrcnula sam i uvrnula mokru maramicu u još jedan čvor. ’’Keti, sigurno imaš drugih obaveza. Kurt će se pitati gde si.’’ ’’Razumeće.’’

37

MIN@

’’Ne možeš da ostaneš ovde zauvek. A nismo ništa bliži odgovoru nego ranije.’’ ’’Brze „popravke" nisu moja specijalnost. Odlučna si u stavu da nećeš novog domaćina.’’ ’’Da.’’ ’’Tako da će rešavanje ovog problema potrajati neko vreme.’’ Stegla sam zube rezignirano. ’’A to će ići lakše i brže ako budeš imala pomoć.’’ ’’Ubuduće ću češće zakazivati sastanke, obećavam.’’ ’’Nisam baš na to mislila, mada se nadam da hoćeš.’’ ’’Misliš... da mi neko drugi pomogne?’’ Štrecnula sam se na pomisao da ću morati ponovo da proživim današnji jad s nekim koga ne znam. ’’Sigurna sam si jednako kvalifikovana kao i bilo koji drugi Utešitelj, čak i više.’’ ’’Nisam mislila na drugog Utešitelja.’’ Promeškoljila se u fotelji i ukočeno se protegla. ’’Koliko prijatelja imaš, Lutalice?’’ ’’Misliš na ljude s posla? Viđam nekoliko drugih nastavnika skoro svaki dan. Pričam s nekoliko studenata na hodniku...’’ ’’A van škole?’’ Gledala sam belo u nju. ’’Ljudskim domaćinima je potrebno druženje. Nisi navikla na samoću, draga. Delila si misli s čitavom planetom...’’ ’’Nismo mnogo izlazili.’’ Moj pokušaj da se našalim prošao je nezapaženo. Slabašno se nasmešila i nastavila. ’’Tvoj problem te toliko muči da ni na šta drugo ne možeš da se koncentrišeš. Možda je jedan od odgovora na problem da se ne koncentrišeš toliko. Rekla si da se Melani dosađuje dok radiš... da je mirnija. Ako počneš da se družiš s nekim, možda će joj i to biti dosadno.’’

Zamišljeno sam napućila usne. Imala sam utisak da Melani, umorna od dugog dana ispunjenog pokušajima tešenja, nije previše oduševljena tom idejom. Keti klimnu. ’’Pozabavi se životom, radije nego njom.’’ ’’To ima smisla.’’ ’’A tu su i fizički nagoni koje ova tela imaju. Nikada nisam videla niti čula da su jednako jaki kod bilo koje druge vrste. Jedna od najtežih stvari kojima smo mi, koji smo stigli među prvima, morali da ovladamo bio je nagon za parenjem. Veruj mi, ljudi odmah primete kad ga nemaš.’’

Nasmejala se i prevrnula očima, prisećajući se nečega. Kada nisam uzvratila shodno njenom očekivanju, uzdahnula je i nestrpljivo prekrstila ruke. ’’Ma, hajde, Lutalice, mora da si primetila.’’ ’’Ma naravno’’ promrmljah. Melani se uznemireno promeškoljila. ’’Očigledno. Pričala sam ti o snovima...’’

38

MIN@

’’Ne, nisam mislila samo na sećanja. Zar nisi srela nikoga na koga je tvoje telo reagovalo u sadašnjosti, na strogo hemijskom nivou?’’

Pažljivo sam razmotrila njeno pitanje. ’’Mislim da nisam. Ne koliko sam mogla da primetim.’’ ’’Veruj mi’’ reče Keti suvo. ’’Primetićeš.’’ Odmahnula je glavom. ’’Možda bi trebalo da otvoriš oči i obratiš posebnu pažnju na to. Moglo bi veoma da ti godi.’’ Telo mi se s odbojnošću trže na samu tu pomisao.

Uhvatila sam Melanino gađenje, koje se poklapalo s mojim sopstvenimKeti mi pročira izraz lica. ’’Ne dozvoli joj da utiče na to kako ćeš se ti ponašati prema pripadnicima sopstvene vrste, Lutalice. Ne dozvoli joj da te kontroliše.’’

Nozdrve mi se raširiše. Sačekala sam trenutak pre nego što ću odgovoriti, obuzdavajući gnev na koji se nikada nisam u potpunosti navikla. ’’Ona me ne kontroliše.’’ Keti izvi obrvu. Grlo mi se steglo od besa. ’’Ti baš nisi otišla daleko da nađeš svog sadašnjeg partnera. Da li taj izbor bio načinjen pod nečijom kontrolom?’’

Ignorisala je moj bes i dobro razmislila o pitanju. ’’Možda’’ reče naposletku. ’’Teško je znati. Ali imaš pravo.’’ Cupkala je konac na porubu svoje bluze, a zatim, kao da je shvatila da izbegava moj pogled, odlučno prekrstila ruke i ispravila ramena. ’’Ko zna šta sve može da se desi s bilo kojim domaćinom na bilo kojoj planeti? Kao što sam ranije rekla, mislim da će ti odgovor verovatno dati vreme. Bez obzira na to da li će ona zapasti u apatiju i vremenom utihnuti, i dozvoliti ti da izabereš nekog drugog osim tog Džareda, ili će... pa, Tragači su veoma dobri. Već tragaju za njim, i možda ćeš se ti setiti nečega što će biti od pomoći.’’

Nisam se micala dok mi se značenje njenih reči urezivalo u mozak.

Ona kao da nije primećivala da sam sleđena u mestu. ’’Možda će pronaći Melaninu ljubav, i onda ćete moći da budete zajedno.

Ako su njegova osećanja jaka kao njena, nova duša će verovatno biti voljna.’’ ’’Ne!’’ Nisam bila sigurna ko je to uzviknuo. Možda sam ja. I sama sam bila užasnuta. Bila sam na nogama, tresući se. Suza, koje su ranije potekle tako lako, sada, za promenu, nije bilo, a ruke su mi se tresle, čvrsto stegnute u pesnice. ’’Lutalice?’’

Ali ja sam se okrenula i potrčala ka vratima, boreći se protiv reči koje nisu mogle doći iz mojih usta. Reči koje nisu mogle biti moje reči. Reči koje nisu imale smisla osim ako nisu bile njene, ali imala sam osećaj da su moje. Nisu smele biti moje. Nisu smele biti izgovorene. To bi ga ubilo!

39

MIN@

To bi okončalo njegovo postojanje! Ne želim nekog drugog! Želim Džareda, ne stranca u njegovom telu! Telo ne znači ništa bez njega. Čula sam kako me Keti doziva dok sam istrčavala na ulicu.

Nisam živela daleko od Utešiteljkine kancelarije, ali me je mrak na ulici dezorijentisao. Prešla sam dva bloka pre nego što sam shvatila da trčim u pogrešnom smeru. Ljudi su me gledali. Nisam bila odevena za vežbanje, a nisam ni džogirala. Bežala sam. Ali niko me nije gnjavio; učtivo su skretali pogled. Pretpostavljali su da sam nova u ovom telu. Da se ponašam kao dete. Iz trka sam prešla u korak, skrećući ka severu, tako da mogu da se vratim nazad, a da pri tom ne prođem opet kraj Ketine kancelarije. Korak mi je bio tek nešto sporiji od trka. Čula sam kako mi stopala prebrzo udaraju po pločniku, kao da pokušavaju da se usklade s tempom muzike za ples. Tap, tap, tap, odzvanjalo je po betonu. Ne, nije zvučalo poput bubnja, bilo je previše ljutim. Poput nasilja. Tup, tup, tup.

Kao kad neko nekoga udara. Zadrhtala sam od te užasne slike.

Ugledala sam upaljenu svetiljku iznad vrata mog stana. Nije mi dugo trebalo da pređem tu razdaljinu. Mada, nisam prešla preko ulice.

Bilo mi je muka. Setila sam se kako je povraćari, iako sama nikada nisam povratila. Hladan znoj mi je orosio čelo, u ušima mi je tupo odzvanjalo.

Bila sam prilično sigurna da ću lično iskusiti taj osećaj.

Pored trotoara se nalazio travnati nasip. Oko ulične svetiljke išla je uredno potkresana živa ograda. Nisam imala vremena da tražim bolje mesto.

Oteturala sam se do ulične svetiljke i uhvatila se za stub da ne bih pala.

Od mučnine je počelo da mi se vrti u glavi. Da, definirivno ću iskusiti povraćanje. ’’Lutalice, jesi li to ti? Lutalice, jesi li bolesna?’’

Nisam mogla da se koncentrišem na taj odnekud poznat glas. Ali saznanje da me neko posmatra samo je pogoršalo stvari; nagnula sam se bliže žbunu i izbljuvala svoj poslednji obrok. ’’Ko je tvoj Iscelitelj ovde?’’ upita glas. Zvučao je udaljeno jer mi je zujalo u ušima.Nečija ruka mi se spusti na pogurena ramena. ’’Da li ti je potrebna hitna pomoć?’’

Zakašljala sam se dvaput i zavrtela glavom. Bila sam sigurna da je gotovo; želudac mi je bio prazan. ’’Nisam bolesna’’ uzvratih dok sam se uspravljala, pridržavajući se za stub. Pogledala sam preko ramena da vidim ko je to posmatrao taj moj neslavni trenutak. Žena Tragač iz Čikaga držala je mobilni u ruci, pokušavajući da odluči koju službu da pozove. Dobro sam je osmotrila na trenutak i ponovo se nagnula nad lišće. S praznim želucem ili ne, ona je bila poslednja osoba koju sam sada želela da vidim. Ali dok mi se želudac 40

MIN@

uzaludno napinjao, shvatila sam da mora postojati razlog za njeno prisustvo.

O, ne! Oh, ne ne ne ne ne ne! ’’Zašto?’’ izustila sam, glasom slabim od panike i mučnine. ’’Zašto si ovde? Šta se desilo?’’ Utešiteljkine veoma neutešne reči odzvanjale su mi u glavi.Zurila sam u ruke koje su zgrabile okovratnik Tragačevog crnog sakoa na dve sekunde pre nego što sam shvatila da su moje. ’’Prestani!’’ uzviknu, dok su joj se na licu ocrtavali šok i bes. Glas joj je drhtao. Drmusala sam je.Moje šake je pustiše i spustiše mi se na lice. ’’Izvini!’’ dahtala sam. ’’Žao mi je. Nisam znala šta radim.’’

Tragač se namršti i stade da poravnava svoju odeću. ’’Nije ti dobro, a pretpostavljam da sam te uplašila.’’ ’’Nisam očekivala da te vidim’’ prošaputah. ’’Zašto si ovde?’’ ’’Hajde da te odvedemo u Isceliteljsku ambulantu pre nego što nastavimo razgovor. Ako imaš grip, trebalo bi ga izlečiti. Nema smisla dozvoliti da ti iscrpi telo.’’ ’’Nemam grip. Nisam bolesna.’’ ’’Jesi li pojela nešto pokvareno? Moraš da prijaviš gde si nabavila tu hranu.’’ Njeno interesovanje bilo je veoma iritirajuće. ’’Niti sam jela pokvarenu hranu. Zdrava sam.’’ ’’Zašto ne odeš na isceliteljski pregled? Jedno skeniranje na brzinu, ne bi trebalo da zapostaviš svog domaćina. To je neodgovorno. Tim pre što je zdravstvena nega tako lako dostupna i delotvorna.’’

Duboko sam udahnula i oduprla se porivu da je ponovo protresem. Bila je za čitavu glavu niža od mene. Pobedila bih u toj borbi. Borbi? Okrenula sam joj leđa i krenula brzim korakom ka svom stanu. Opasno sam emotivna. Moram da se smirim pre nego što učinim nešto neoprostivo. ’’Lutalice? Čekaj! Iscelitelj...’’ ’’Ne treba mi Iscelitelj’’ rekoh, ne osvrćući se. ’’To je bio samo... emotivni poremećaj. Sada sam dobro.’’

Nije uzvratila. Pitala sam se šta Tragač misli o mom odgovoru. Čula sam kako njene cipele, s visokom štiklom, tapkaju za mnom, pa sam ostavila vrata otvorena, znajući da će me slediti unutra. Prišla sam sudoperi i nasula čašu vode. Čekala je u tišini dok sam ispirala usta. Kada sam završila, naslonila sam se na ivicu, zureći u sudoperu.Ubrzo joj je postalo dosadno. ’’Dakle, Lutalice... još uvek se tako zoveš? Ne bih htela da ispadnem drska oslovljavajući te tako. Nisam je pogledala.’’ ’’Još uvek se zovem Lutalica.’’ ’’Zanimljivo. Delovala si mi kao neko ko će izabrati sopstveno ime.’’

41

MIN@

’’Jesam izabrala. Izabrala sam da se zovem Lutalica.’’

Već dugo mi je bilo jasno da je do manje svađe koju sam prisluškivala prvog dana kada sam se probudila u Isceliteljskoj ambulanti došlo Tragačevom zaslugom. Ova žena Tragač bila je najsvadljivija duša na koju sam za devet života naišla. Moj prvi Iscelitelj, Gazi Preko Duboke Vode, bio je smiren, ljubazan i razborit, čak i za jednu dušu. Ali ni on nije mogao a da joj ne uzvrati. Od toga mi je bilo lakše zbog sopstvene reakcije. Okrenula sam se da se suočim s njom. Sedela je na mom dvosedu, ugnezdivši se udobno kao da je došla u dugu posetu. Izraz lica joj je bio samozadovoljan, oči širom otvorene, kao da se zabavlja.

Potisnula sam želju da se namrštim. ’’Zašto si ovde?’’ ponovih pitanje. Glas mi je bio miran. Suzdržan.

Neću ponovo izgubiti kontrolu u prisustvu ove žene. ’’Dugo nisam čula ništa od tebe, pa sam pomislila da lično dođem. Još nismo ostvarili napredak u tvom slučaju.’’

Ruke iza mojih leđa popustiše stisak na ivici sudopere, ali nisam dozvolila da mi se osećaj neopisivog olakšanja ocrta na licu. ’’To mi se čini kao... previše revnosno. Osim toga, poslala sam ti poruku prošle noći.’’

Obrve joj se spojiše na način koji joj beše svojstven, način koji je odavao utisak da je ljuta i da se dosađuje istovremeno, kao da ste vi, a ne ona, odgovorni za njen bes. Izvadila je svoj džepni računar i dodirnula ekran nekoliko puta. ’’Oh’’ reče ukočeno. ’’Danas nisam proveravala poštu.’’ U tišini je pogledom preletela preko onoga što sam napisala. ’’Poslala sam je veoma rano izjutra’’ rekoh. ’’Još se nisam bila potpuno razbudila u tom trenutku. Nisam sigurna koliko od toga što sam napisala je sećanje ili san, ili sam možda kucala u snu.’’ Poslužila sam se rečima, Melaninim rečima, koje su mi s lakoćom silazile s usana; čak sam dodala i svoj veseli smeh na kraju. Bilo je to neiskreno od mene. Sramno ponašanje. Ali nisam htela da dozvolim Tragaču da sazna da sam slabija od svog domaćina. Za promenu, Melani nije likovala što me je nadjačala.

Previše joj je laknulo i bila je previše zahvalna što je nisam odala iz sopstvenih, sebičnih razloga. ’’Zanimljivo’’ promrmlja Tragač. ’’Još jedan na slobodi.’’ Zavrte glavom. ’’Mir nastavlja da nam izmiče.’’ Nije izgledalo da je razočarava ta krhkost mira, zapravo, činilo se da joj je to po volji.

Jako sam se ugrizla za usnu. Melani je žarko želela da nastavi da poriče, da tvrdi da je dečak bio samo deo sna. Ne budi glupa, rekoh joj. To bi bilo 42

MIN@

previše očigledno. To što smo se Melani i ja složile oko nečega dovoljno govori o Tragačevoj odbojnoj prirodi.

Mrzim je. Melanin šapat beše oštar, bolan poput posekotine.

Znam, znam. Volela bih da mogu da poreknem da sam se i ja osećala... slično. Mržnja je bila neoprostivo osećanje. Ali Tragača je bilo... veoma teško zavoleti. Nemoguće.Tragač prekide moj unutrašnji razgovor. ’’Dakle, osim nove lokacije koju treba proveriti, ne možeš mi pomoći još nekim putokazima na mapi?’’

Osetih kako mi telo reaguje na njen kritički ton. ’’Nisam rekla da se radi o linijama koje predstavljaju putokaze na mapi.

To je tvoja pretpostavka. I ne, nemam više informacija.’’

Ona brzo coknu jezikom tri puta. ’’Ali rekla si da su u pitanju putokazi.’’ ’’Mislim da jesu. Ne dobijam ništa više od toga.’’ ’’Zašto ne? Zar nisi do sada potčinila to ljudsko biće?’’ nasmeja se glasno. Smejala se meni. Okrenula sam joj leđa i koncentrisala se na to da se smirim. Pokušala sam da se pretvaram da nije tu. Da sam sama u svojoj skromno nameštenoj kuhinji, da zurim kroz prozor u mali deo noćnog neba, u tri sjajne zvezde koje sam mogla da nazrem. Pa, onoliko sama koliko sam mogla da budem.

Dok sam zurila u te sićušne svetle tačke usred crnila, linije koje sam iznova viđala u snovima i nepovezanim sećanjima, koja su nenadano iskrsavala u čudnim, neočekivanim trenucima, prolazile su mi kroz glavu.

Prvo: jedna blago zakrivljena krivina, zatim oštro skretanje ka severu, još jedno oštro skretanje, ali u suprotnom pravcu, zatim duži deo puta, koji vijuga nazad ka severu, a onda naglo spuštanje ka jugu, koje se završava još jednom krivinom u ravnici.

Drugo: nazubljena linija koja ide u cikcak, četiri oštra obrisa koji idu u suprotnim pravcima, peti čudno zatupljen, kao da je odlomljen...

Treće: ravnomerno talasasta linija, prekinuta naglim odvajanjem koje upure dugim, tankim prstom ka severu i nazad.

Nerazumljivo, naizgled beznačajno. Ali znala sam da je Melani ovo važno. Znala sam to od samog početka. Tu tajnu je čuvala bolje od svih drugih, odmah posle dečaka, njenog brata. Nisam znala za njegovo postojanje pre sna od prošle noći. Pitam se šta je to što ju je slomilo.

Možda ću otkrivati više njenih tajni kako bude postajala glasnija u mojoj glavi. Možda će se odati i ja ću videti šta te čudne linije znače. Znala sam da znače nešto. Vodile su nekuda. I u tom trenutku, dok je eho Tragačevog smeha još uvek odzvanjao u vazduhu, iznenada sam shvatila zašto su tako važne. Vodile su natrag do Džareda, naravno. Natrag do 43

MIN@

obojice, Džareda i Džejmija. Gde drugo? Koja druga lokacija bi njoj mogla da bude važna? Samo što sam sada shvatila da ne vode natrag, jer niko od njih ranije nije pratio te linije. Linije koje su bile jednako zagonetne njoj koliko i meni, sve dok...

Zid je bio previše spor u pokušaju da me blokira. Bila je pometena, više je obraćala pažnju na Tragača nego na mene. Uznemirila se u mojoj glavi na zvuk koji je dopirao iza mene, i tada sam postala svesna da mi Tragač prilazi. Tragač uzdahnu. ’’Više sam očekivala od tebe. Tvoja dosadašnja postignuća delovala su tako obećavajuće.’’ ’’Šteta je što nisi mogla lično da se prijaviš za ovaj zadatak. Sigurna sam da bi, kada bi morala da se nosiš s domaćinom koji se opire, to za tebe bila dečja igra.’’ Nisam se okrenula da je pogledam. Glas mi je ostao staložen.Ona frknu prezrivo. ’’U početku je bilo dovoljno izazovno čak i bez domaćina koji se opiru.’’ ’’Da, i sama sam morala da ukrotim nekoliko njih.’’ Tragač groknu od smeha. ’’Da li je Svevideće Morske Trave bilo veoma teško ukrotiti? Jesu li bežale?’’ Glas mi je ostao miran. ’’Nismo imali problema na Južnom polu. Naravno, Severni pol je bio sasvim druga priča. Načinjena je velika greška u pristupu. Izgubili smo čitavu šumu.’’ Reči su mi odisale tugom tog događaja. Hiljadu razumnih bića radije je zauvek zatvorilo oči nego da nas prihvati. Savili su svoje lišće, sakrivši ga od sunca, i umrli od gladi.

Bolje što jesu, prošaputa Melani. U toj misli se nije osećala zloba, samo odobravanje kojimje pozdravljala tragediju iz mog sećanja.To je bila velika šteta. Dozvolila sam da mi agonija tog saznanja, osećaj umirućih misli koji nas je povezivao s bolom sestrinske šume, preplavi um.

To je bila smrt u svakom slučaju.

Tragač progovori, i ja pokušah da se koncentrišem samo na jedan razgovor. ’’Da’’ glas joj beše uznemiren. ’’To je bilo loše izvedeno.’’ ’’Nikada ne možeš da budeš dovoljno oprezan kada nekome dodeljuješ moć. Neki nisu pažljivi kao što bi trebalo da budu.’’

Nije odgovorila, i čula sam kako uzmiče nekoliko koraka. Svi su znali da je greška koja je dovela do masovnog samoubistva bilo delo Tragača, koji su, pošto Svevideće Morske Trave nisu mogle da beže, potcenili njihovu sposobnost da pronađu izlaz. Nepromišljeno su nastavili dalje, otpočevši prvi talas kolonizacije pre nego što nas je bilo dovoljno da sprovedemo opštu asimilaciju. Dok su shvatili za šta su Svevideće Morske 44

MIN@

Trave sposobne, na šta su spremne, već je bilo prekasno. Sledeća pošiljka hibernirajućih duša bila je predaleko, i pre nego što su stigle, severna šuma bila je izgubljena.

Sada sam se okrenula ka Tragaču, radoznala da procenim utisak koji su moje reči na nju ostavile. Bila je apatična, zagledana u belu prazninu ogoljenog zida na suprotnom kraju sobe. ’’Žao mi je što ne mogu više da ti pomognem.’’ Te reči sam izgovorila odlučno, pokušavajući da joj stavim do znanja da želim da ode. Bila sam spremna da ponovo imam svoju kuću samo za sebe.

Za nas, ubaci se Melani pakosno. Uzdahnula sam. Sada je bila tako puna sebe. ’’Stvarno nije trebalo da se mučiš i dolaziš čak ovamo.’’ ’’U pitanju je posao’’ uzvrati Tragač, slegnuvši ramenima. ’’Ti si mi jedini zadatak. Dok ne nađem ostale, mogla bih da se zadržim u tvojoj blizini i nadam se da će mi se posrećiti.’’

7. SUOČAVANJE ’’Molim, Licem Ka Suncu?’’ upitah, zahvalna podignutoj ruci što mi je prekinula predavanje. Nisam se osećala prijatno za govornicom kao obično. Moja najveća prednost, moja jedina prava preporuka, jer moj domaćin beše primio malo formalnog obrazovanja, s obzirom na to da je bila u bekstvu od doba rane adolescencije, bilo je lično iskustvo na osnovu kog sam obično posučavala. Ovo je bio prvo predavanje iz istorije sveta koje sam držala ovog semestra za koje nisam imala sećanja na koja bih se oslonila. Bila sam uverena da su moji studenti na gubitku zbog toga. ’’Žao mi je što vas prekidam, ali...’’ sedokosi čovek zastade, mučeći se da verbalizuje svoje pitanje. ’’Nisam siguran da razumem. Znači, Vatroideri... jedu dim zapaljenog Hodajućeg Cveća? Kao hranu?’’

Pokušavao je da potisne užas u glasu. Duše nisu osuđivale druge duše. Ali pošto sam znala da dolazi s Planete Cveća, nisam bila iznenađena njegovom burnom reakcijom na sudbinu sličnog oblika života s druge planete. Uvek me je opčinjavalo to što su se neke duše toliko unosile u probleme kojeg god od svetova koje su nastanjivale da su zanemarivale ostatak univerzuma. Ali, ruku na srce, možda je Licem ka Suncu bio u stanju hibernacije kada je Svet Vatre postao ozloglašen. ’’Da, oni dobijaju osnovne hranljive sastojke iz tog dima. I u tome leži fundamentalna dilema i kontroverza Sveta Vatre i razlog što ta planeta 45

MIN@

nije zatvorena, premda je svakako bilo dovoljno vremena da se u potpunosti naseli. Nju karakteriše i veliki procenat preseljenja. ’’Kada je Svet Vatre bio otkriven, prvobitno je vladalo mišljenje da su dominantna vrsta, Vatrožderi, jedini inteligentan oblik života na njoj.

Vatrožderi nisu smatrali Hodajuće Cveće sebi ravnim, što je kulturna predrasuda, pa je prošlo izvesno vreme, čak i nakon prvog talasa kolonizacije, pre nego što su duše shvatile da ubijaju inteligentna bića. Od tada, naučnici Sveta Vatre usmerili su svoje napore ka pronalaženju zamena koje bi podmirile potrebe za hranom Vatroždera.

Pauci se sada transportuju tamo kao ispomoć, ali njihove dve planete su međusobno udaljene stotinama svetlosnih godina. Kada ova prepreka bude prevaziđena, kao što će uskoro i biti, sigurna sam, poštoji nada da će Hodajuće Cveće takođe biti asimilovano. U međuvremenu, brutalnost je umnogome uklonjena iz te jednačine.’’

Barem, ovaj, što se tiče spaljivanja živih bića, i nekih drugih pojava. ’’Kako mogu da...’’ Licem ka Suncu zaćura, ne mogavši da dovrši rečenicu. Jedan drugi glas dovrši njegovu misao. ’’To zvuči kao veoma surov ekosistem. Zašto ta planeta nije napuštena?’’ ’’Naravno da se o tome raspravljalo, Roberte. Ali mi ne napuštamo planete olako. Postoji mnogo duša kojima je Svet Vatre dom. Neće da se presele protiv svoje volje.’’ Skrenula sam pogled, vrativši se svojim beleškama, u pokušaju da okončam ovu diskusiju koja je bila van teme. ’’Ali to je varvarski!’’

Robert je bio fizički mlađi od većine srudenata, bliži mojoj starosti, zapravo, od svih ostalih. I pravo dete na jedan važniji način. Zemlja je bila njegov prvi svet ’’Majka je u ovom slučaju takođe bila Zemljanka pre nego što se predala dušama činilo se da on ne može da sagleda stvari iz šire perspektive, poput starijih duša koje su više proputovale.’’ Pitala sam se kako bi bilo roditi se s ovim neverovatno jakim senzacijama i emocijama ovih domaćina bez prethodnog iskustva koje bi poslužilo za poređenje.

Bilo bi resko pronaći objekrivnost. Trudila sam da imam to u vidu i budem naročito strpljiva u odgovaranju. ’’Svaki svet je iskustvo za sebe. Osim ako niste živeli na tom svetu, ne možete potpuno da shvatite...’’ ’’Ali vi niste živeli na Svetu Vatre’’ prekide me. ’’Mora da ste imali isti stav... osim ako ste iz nekog drugog razloga preskočili tu planetu? Bili ste na gotovo svim ostalim mestima.’’

46

MIN@

’’Izbor planete je veoma lična i privatna odluka, Roberte, kao što ćeš možda jednoga dana iskusiti.’’ Glas mi je bio takav da nije ostavljao mesta daljoj diskusiji na tu temu.

Zašto im ne kažeš?

Ti zaista misliš da je to varvarski i surovo i pogrešno. Što je prilično ironično, ako mene pitaš, mada to nikada ne radiš. U čemu je problem?

Da li se stidiš što se slažeš s Robertom? Zato što je on više nalik ljudskom biću od ostalih?

Melani je, došavši do reči, postajala sve nesnosnija. Kako da se koncentrišem na posao kada mi njene misli stalno odzvanjanju u glavi?

Jedna tamna senka se pomeri u stolici iza Roberta.

Tragač, obučena u crno od glave do pete kao i obično, naže se napred, prvi put pažljivo prateći diskusiju.

Oduprla sam se nagonu da je prostrelim pogledom. Nisam želela da Robert, koji je već izgledao posramljeno, pogrešno shvati da je taj izraz upućen njemu. Melani je gunđala. Ona je želela da mu se ne odupirem. To što nas je Tragač pratila u stopu bilo je poučno za Melani; mislila je da ne može ništa i nikoga da mrzi više nego mene. ’’Vreme nam je gotovo isteklo’’ objavila sam s olakšanjem. ’’Drago mi je što mogu da vas izvestim da ćemo sledećeg utorka imati gostujućeg predavača koji će moći da nadomesti moje neznanje iz ove oblasti. Čuvar Plamena, novi stanovnik naše planete, doći će ovamo kako bi nam pružio jedan ličniji uvid u naseljavanje Sveta Vatre. Znam da ćete ga dočekati s istom ljubaznošću koju ukazujete meni, i ponašati se s poštovanjem prema veoma mladoj dobi njegovog domaćina. Hvala vam na vremenu.’’

Učionica se sporo praznila, pošto su mnogi studenti zastajali da proćaskaju jedni s drugima dok su skupljali stvari. Ketine reči o prijateljstvu proleteše mi kroz glavu, ali nisam osetila želju da se pridružim ikome od njih. Bili su stranci.

Da li se ja tako osećam? Ili Melani? Teško je reći. Možda sam po prirodi nedruštvena. Pretpostavljam da moja prošlost govori u prilog toj teoriji.

Nikada nisam ostvarila vezu dovoljno jaku da bi me zadržala na jednoj planeti duže od jednog životnog veka.

Primetila sam da su Robert i Licem ka Suncu zastali kraj vrata učionice, zadubljeni u diskusiju koja je delovala žustro. Mogla sam da pretpostavim o čemu razgovaraju. ’’Priče o Svetu Vatre uzburkavaju strasti.’’ Žena Tragač je stajala pored mene. Imala je običaj da najavljuje svoj prilazak odsečnim tapkanjem svojih tvrdih štikli. Oborila sam pogled i 47

MIN@

videla da za promenu nosi patike, crne, naravno. Bez tih dodatnih centimetara delovala je još niže. ’’To mi nije omiljena tema’’ rekoh ravnodušno. ’’Više volim da pričam o nečemu što sam doživela iz ličnog iskustva.’’

Razred je burno reagovao. ’’Jeste.’’

Gledala me je upitno, kao da očekuje nešto više. Skupila sam beleške i okrenula se da ih stavim u tašnu. ’’Čini mi se da si i ti reagovala.’’

Pažljivo sam spustila papire u tašnu, ne okrećući se. ’’Pitam se zašto nisi odgovorila na ono pitanje.’’ Nastupila je tišina dok je čekala da joj odgovorim. Što nisam učinila. ’’Dakle... zašto nisi odgovorila na pitanje?’’

Okrenula sam se, ne krijući nestrpljenje na licu. ’’Zato što nije imalo veze s temom, zato što Robert treba da nauči kako da se ponaša, i zato što se to nikog drugog ne tiče.’’

Zabacila sam tašnu preko ramena i uputila se ka vratima. Ostala je uz mene, ubrzavajući korak da bi me sustigla. Išle smo hodnikom u tišini.

Ponovo je progovorila tek kada smo izašle napolje, gde su čestice prašine plesale na popodnevnom suncu nošene povetarcem u kojem se osećao miris soli. ’’Misliš li da ćeš se ikada skrasiti, Lutalice? Na ovoj planeti, možda? Čini se da imaš sklonost ka njihovim... osećanjima.’’

Naljutila me je prikrivena uvreda sadržana u njenom tonu. Nisam čak bila sigurna kako je nameravala da me uvredi, ali beše očito da jeste. Melani se uvređeno promeškoljila. ’’Nisam sigurna na šta misliš.’’ ’’Reči mi nešto, Lutalice. Da li ih sažaljevaš?’’ ’’Koga?’’ upitah ravnodušno. ’’Hodajuće Cveće?’’ ’’Ne, ljude.’’

Zastala sam naglo, i ona zakoči i stade pored mene. Bile smo na samo nekoliko blokova od mog stana i ja sam hodala brzo, u nadi da ću je se otarasiti, iako sam pretpostavljala da će se sama pozvati unutra. Njeno pitanje me je, međutim, uhvatilo nespremnu. ’’Ljude?’’ ’’Da. Da li ih sažaljevaš?’’ ’’Ti ne?’’ ’’Ne. Bili su prilično brutalna rasa. Imali su sreće što su preživeli jedni pored drugih toliko koliko jesu.’’ ’’Nisu svi bili loši.’’

48

MIN@

’’To im je bilo u prirodi. Brutalnost je bila sastavni deo njihove vrste. Ali ti ih žališ, kako mi se čini.’’ ’’Ovo je veliki gubitak, zar ne misliš?’’ pokazah rukom oko nas. Stajale smo na mestu nalik parku između dve spavaonice studentskog doma obrasle bršljanom. Tamnozelena boja bršljana bila je lepa za oko, naročito u kontrastu s izbledelom crvenom bojom starih cigli. Vazduh je bio blag i okupan zlatom, a miris okeana davao je slanu notu slatkom, medenom mirisu sveca u žbunju.

Poveterac mi je mazio golu kožu na rukama. ’’U svojim ostalim životima sigurno nisi osetila nešto ovako živo. Zar ti ne bi žalila nekoga kome je ovo oduzeto?’’ Izraz lica joj je ostao prazan, bezosećajan. Pokušala sam da je privučem, da je nateram da sagleda stvari iz drugog ugla. ’’Na kojim drugim svetovima si živela?’’

Oklevala je, zatim se ispravila. ’’Ni na jednom. Živela sam samo na Zemlji.’’

To me je iznenadilo. Bila je dete koliko i Robert. ’’Samo na jednoj planeti? I izabrala si da budeš Tragač u svom prvom životu?’’ Klimnula je jednom, stegnute vilice. ’’Pa. Pa dobro, to je tvoja stvar.’’

Krenula sam. Ako budem poštovala njenu privatnost, možda će mi uzvratiti uslugu. ’’Pričala sam s tvojom Utešiteljkom.’’

A možda i neće, pomisli Melani zajedljivo. ’’Molim?’’ izustih iznenađeno. ’’Kako sam razumela, imala si i drugih problema, osim što nisi mogla da pristupiš informacijama koje tražim. Da li si razmotrila mogućnost da se prebaciš u drugog, prijemčivijeg domaćina? Predložila ti je to, zar ne?’’ ’’To je rekla tebi!’’ Na Tragačevom licu očitavalo se likovanje. ’’Nije morala da mi odgovori. Veoma sam dobra u tumačenju ljudskih izraza lica. Mogu da primetim kada moja pitanja pogode u živac.’’ ’’Kako se usuđuješ? Odnos između duše i njenog Utešitelja je...’’ ’’Svetinja, da; znam to. Ali prihvatljivi načini istrage po svemu sudeći ne daju rezultata u tvom slučaju. Moram da budem kreativna.’’ ’’Misliš da krijem nešto od tebe?’’ odrezah, previše besna da bih kontrolisala gađenje uglasu. ’’Misliš da sam to poverila svojoj Utešiteljki?’’

Moj bes je nije uzrujao. Možda je, s obzirom na njemu čudnu ličnost, bila navikla na takve reakcije.

49

MIN@

’’Ne. Mislim da mi govoriš ono što znaš... ali mislim da se ne trudiš dovoljno. Viđala sam to i ranije. Sve više saosećaš sa svojim domaćinom.

Dopuštaš da njena sećanja nesvesno upravljaju tvojim željama. Sada je verovatno prekasno. Mislim da bi se bolje osećala ako pređeš u drugog domaćina, a možda će neko drugi s njom imati više sreće.’’ ’’Ha!’’ dreknuh. ’’Melani bi ih žive pojela!’’ Njeno lice se zaledi.

Nije imala pojma, bez obzira na to šta je mislila da je izvukla od Keti.

Mislila je da Melanin uticaj potiče od sećanja, da je nesvestan. ’’Veoma mi je zanimljivo što pričaš o njoj u sadašnjem vremenu.’’

Ignorisala sam tu opasku, pokušavajući da se pretvaram da se nisam odala. ’’Ako misliš da bi neko drugi imao više sreće u otkrivanju njenih tajni, varaš se.’’ ’’Postoji samo jedan način da saznamo.’’ ’’Imaš li nekoga na umu?’’ upitah, glasom ledenim od odbojnosti.

Ona se isceri. ’’Ja sam dobila dozvolu da pokušam. Ne bi trebalo dugo da potraje.

Pričuvaće mi domaćina dok ne završim.’’

Morala sam duboko da udahnem. Tresla sam se, a Melani se toliko gušila od mržnje da je ostala bez teksta. Sama pomisao da imam Tragača u sebi, čak i znajući da ne bih bila tu, beše toliko odvratna da sam osetila kako me ponovo hvata mučnina od prošle nedelje. ’’Šteta za tvoju istragu što ja nisam Preskakač.’’ Tragačeve oči se suziše. ’’Pa, to svakako odlaže okončanje ovog zadatka. Istorija me nikad nije previše interesovala, ali izgleda da me sada očekuje kompletan kurs.’’ ’’Upravo si rekla da je verovatno prekasno da bi se izvuklo išta više iz njenih sećanja,’’ podsetih je, trudeći se da mi glas ostane miran. ’’Zašto se ne vratiš tamo odakle si došla?’’

Slegnula je ramenima i kiselo se nasmešila. ’’Sigurna sam da jeste prekasno... za dobrovoljno pružanje informacija.

Ali ako ti ne želiš da sarađuješ, ona bi mogla da me odvede do njih.’’ ’’Da te odvede?’’ ’’Kada bude preuzela punu kontrolu, a ti nisi ništa bolja od onog slabića, predašnje Leteće Pesme, sada Kevina. Sećaš ga se? Onaj koji je napao Iscelitelja?’’ Zurila sam u nju, pušeći se od besa. ’’Da, verovatno je samo pitanje vremena. Tvoja Utešiteljka ti nije predočila statističke podatke, zar ne? Pa, čak i da jeste, ne bi imala najnovije podatke kojima mi raspolažemo. Procenat uspešnosti na duge staze u slučajevima poput tvog, kada ljudski domaćin počne da pruža otpor, iznosi manje od dvadeset odsto. Jesi li znala da je situacija tako 50

MIN@

loša? Oni menjaju informacije koje daju potencijalnim doseljenicima.

Više se neće nuditi odrasli domaćini. Rizik je preveliki. Gubimo duše.

Uskoro će početi da ti se obraća, da govori kroz tebe, kontroliše tvoje odluke.’’

Nisam se pomerila ni za milimetar niti opustila ijedan mišić. Tragač se nagnu napred, propinjući se na prste da bi mi se unela u lice. Glas joj je postao tih i umiljat u pokušaju da zvuči ubedljivo. ’’Da li to želiš, Lutalice? Da izgubiš? Da nestaneš, da te izbriše druga svest? Da budeš ništa više od tela jednog domaćina?’’ Nisam mogla da dišem. ’’Situacija može samo da se pogorša. Ti više nećeš biti ti. Pobediće te i nestaćeš. Možda će neko intervenisati... možda će te prebaciti, kao što su učinili s Kevinom. I postaćeš neko dete po imenu Melani koje voli da petlja oko kola umesto da komponuje muziku. Ili šta god da ona radi.’’ ’’Procenat uspešnosti je manji od dvadeset odsto?’’ prošaputah.

Ona klimnu, trudeći se da potisne osmeh. ’’Gubiš sebe, Lutalice. Svi svetovi koje si videla, sva iskustva koja si sakupila, sve će biti uzalud. Videla sam u tvom dosijeu da imaš potencijala za Materinstvo. Ako se posvetiš Materinstvu, barem neće sve to biti potpuno protraćeno. Zašto da odbaciš sebe? Da li si razmotrila mogućnost da postaneš Majka?’’ Ustuknula sam naglo, crveneći. ’’Izvini’’ promrmlja, takođe crvena u licu. ’’To je bilo neučtivo. Zaboravi da sam to rekla.’’ ’’Idem kući. Nemoj da me pratiš.’’ ’’Moram, Lutalice. To mi je posao.’’ ’’Zašto te toliko brine nekoliko slobodnih ljudi? Zašto? Kako više opravdavaš svoj posao. Pobedili smo! Vreme je da se priključiš društvu i učiniš nešto produktivno!’’

Moja pitanja, moje implicirane optužbe, nisu je uzbudile. ’’Gde god ostatak njihovog sveta dođe u kontakt s našim, tu ima smrti.’’

Te reči je izgovorila spokojno, i za trenutak sam ugledala neku drugu osobu u njenom licu. Iznenadila me je spoznaja da duboko veruje u to što govori. Deo mene je pretpostavljao da je izabrala Poziv Tragača samo zato što potajno čezne za nasiljem. ’’Čak i ako samo jedna duša bude izgubljena zbog tvog Džareda ili tvog Džejmija, to će biti previše. Sve dok na ovoj planeti ne zavlada potpuni mir, moj posao će biti opravdan.

Dokle god Džaredi preživljavaju, ja sam neophodna da bih zaštitila našu vrstu. Dokle god postoje Melani koje vuku duše za nos...’’

Okrenuh joj leđa i uputih se ka stanu dugim koracima koji bi je naterali da potrči u slučaju da želi da me sustigne.

51

MIN@

’’Nemoj da izgubiš sebe, Lutalice!’’ vikala je za mnom. ’’Vreme ti ističe!’’ Zaćutala je, zatim povikala još glasnije. ’’Obavesti me kad bude vreme da te zovem Melani!’’

Glas joj je jenjavao kako se razdaljina između nas dve povećavala. Znala sam da će krenuti za mnom svojim tempom. Ova poslednja neugodna nedelja, u kojoj sam viđala njeno lice u zadnjim redovima na svakom predavanju, slušala njene korake iza sebe na pločniku svakog dana, nije bila ništa u poređenju s onim što će doći. Potpuno će mi zagorčati život.

Imala sam osećaj kao da se Melani divlje odbija od unutrašnjih zidova moje lobanje.

Hajde da joj smestimo otkaz. Reci njenim nadređenima da je učinila nešto neprihvatljivo. Da nas je napala. Biće naša reč protiv njene...

U ljudskom svetu, podsetih je, gotovo tužna što nemam pristup takvoj vrsti ustrojstva. Ne postoje nadležni u tom smislu. Svi rade zajedno kao jednaki. Postoje oni kojima mnogi odgovaraju, kako bi informacije ostale organizovane, kao i veća koja donose odluke o tim informacijama, ali oni je neće skinuti sa zadatka na kojem želi da bude. Vidiš, to funkcioniše kao...

Koga briga kako funkcioniše ako nam neće pomoći? Znam, hajde da je ubijemo!

Odbojna slika mojih šaka koje se sklapaju oko Tragačevog vrata ispuni mi um.

Upravo takve stvari su razlog što je bolje da moja vrsta nastavi da upravlja ovim mestom. Spusti se na zemlju. Uživala bi u tome koliko i ja.

Slika se vratila, s Tragačevim licem koje je poprimalo modru boju u našoj mašti, ali je ovog puta bila praćena jakim talasom zadovoljstva.

To si ti, ne ja. Moja izjava beše istinita; ta slika mi se gadila. Ali je takođe bila opasno blizu laži, u smislu da bih bila veoma srećna kad više nikad ne bih ugledala Tragača. Šta ćemo sad? Ja neću da odustanem. Ti nećeš da odustaneš. A ni taj prokleti Tragač sigurno neće da odustane!

Nisam joj odgovorila. Nisam imala spreman odgovor.

U mojoj glavi je nakratko zavladala tišina. To beše lepo. Kada bi samo tišina mogla da potraje. Ali postoji samo jedan način da sebi obezbedim mir. Da li sam voljna da platim cenu? Imam li više izbora?

Melani se polako primirila. Kad sam se našla s druge strane ulaznih vrata, zaključavajući bravu, ljudski artefakt kojem nije bilo mesta u mirnom svetu, koju nikada ranije nisam zaključavala, ona je zapala u razmišljanje.

Nikad nisam razmišljala o tome kako vi nastavljate vrstu. Nisam znala da tako stoje stvari.

52

MIN@

Mi to shvatamo veoma ozbiljno, kao što možeš da zamisliš. Hvala na brizi. Nije je uvredio jak prizvuk ironije u toj misli.

Još uvek je razmišljala o svom otkriću dok sam ja upalila računar i počela da tražim red letenja šatlova. Prošao je koji trenutak pre nego što je shvatila šta radim.

Kuda idemo? U toj misli se osećao tračak panike. Osetila sam kako njena svest počinje da pretražuje moj um, dodirima mekim poput pera, tražeći bilo šta što možda skrivam od nje. Odlučila sam da je poštedim pretrage.

Idem u Čikago. Panika je sada bila opipljivija.

Zašto?

Idem da se vidim s Isceliteljem. Njoj ne verujem. Želim da popričam s njim pre nego što donesem odluku.

Nastupila je kratka tišina pre no što je opet progovorila.

Odluku da me ubiješ?

Da, baš tu.

8.LJUBAV ’’Ti se plašiš letenja?’’ Tragačev glas beše pun neverice koja je naginjala podsmehu. ’’Putovala si kroz duboki svemir osam puta a plašiš se da odletiš šatlom do Tusona u Arizoni?’’ ’’Kao prvo, ne plašim se. Kao drugo, dok sam putovala kroz duboki svemir nisam baš bila svesna gde se nalazim, pošto sam boravila u komori za hibernaciju. I kao treće, ovaj domaćin pati od mučnine kad leti šatlom.’’

Tragač prevrnu očima u znak gađenja. ’’Pa, uzmi lek! Šta bi radila da Iscelitelj Gazi Preko nije prešao u bolnicu SentMeri. Vozila bi se do Čikaga?’’ ’’Ne bih. Ali pošto je vožnja kolima sada praktičan izbor, to ću i učiniti.

Biće lepo videti malo više ovog sveta. Pustinja može biti očaravajuća...’’ ’’Pustinja je smrtno dosadna.’’ ’’... a ja nikuda ne žurim. Moram da razmislim o mnogim stvarima i prijaće mi da neko vreme budem sama.’’

Značajno sam je pogledala dok sam naglašavala poslednju reč. ’’Ionako ne razumem zašto ideš da posetiš svog starog Iscelitelja. Ovde ima mnogo kompetentnih Iscelitelja.’’ ’’Osećam se ugodno u društvu Iscelitelja Gazi Preko. On ima iskustva s ovim, a verujem da ja nemam sve potrebne informacije.’’

Dobacila sam joj još jedan značajan pogled.

53

MIN@

’’Nemaš vremena da ne žuriš, Lutalice. Poznati su mi ti znaci.’’ ’’Oprosti ako tvoje informacije ne smatram nepristrasnim. Znam dovoljno o ljudskom ponašanju da prepoznam znake manipulacije.’’

Ljutito me je odmeravala.

Ubacivala sam u iznajmljeni auro ono malo stvari koje sam planirala da ponesem sa sobom. Imala sam dovoljno odeće da mi potraje nedelju dana bez pranja, i osnove higijenske potrepštine. Iako nisam nosila mnogo toga, za sobom sam ostavljala još i manje. Nakupila sam veoma malo lične imovine. Posle svih ovih meseci provedenih u mom malom stanu, zidovi su još uvek bili goli, police prazne. Možda nikad nisam imala nameru da se skrasim ovde.

Tragač se ukopa na trotoaru pored mog otvorenog prtljažnika, obasipajući me zluradim pitanjima i komentarima kad god sam se našla u slušnom dosegu. Barem sam bila čvrsto ubeđena da je previše nestrpljiva da bi me pratila na putu. Bilo je to veliko olakšanje.

Zamišljala sam kako mi prilazi svaki put kada zastanem da jedem, kako se mota oko toaleta na benzinskim pumpama, s neiscrpnim pitanjima koja me čekaju svaki put kad zaustavim auto na semaforu. Zadrhtala sam na samu tu pomisao. Ako novo telo znači da ću se osloboditi Tragača... pa, onda je to prilično dobar podstrek.

Imam i drugi izbor. Mogu da proglasim ovaj svet neuspehom, napustim ga i pređem na desetu planetu. Mogu da se potrudim da zaboravim čitavo to iskustvo. Zemlja bi mogla da bude samo jedna mala mrlja u mom inače besprekornom dosijeu.

Ali kuda bih otišla? Na neku planetu na kojoj sam već bila? Raspevani svet mi je bio jedan od omiljenih, ali da se odreknem vida i zamenim ga slepilom? Planeta Cveća je ljupka... samo što oblici života koji se zasnivaju na hlorofilu imaju tako mali opseg emocija. Osećala bih se neverovatno usporeno nakon tempa ovog ljudskog mesta.

Na neku novu planetu? Nedavno je pokrenuta jedna nova kampanja, ovde na Zemlji, nove domaćine su nazivali Delfinima, u nedostatku boljeg poređenja, premda su više podsećali na vilinkonjice nego na morske sisare. Radi se o naprednoj vrsti, i svakako pokretnoj, ali nakon mog dugog boravka kod Svevidećih Morskih Trava, pomisao na još jednu vodenu planetu bila mi je odbojna.

Ne, postoji još toliko toga na ovoj planeti što nisam iskusila.

Nijedno drugo mesto u poznatom delu svemira ne doziva me tako jako kao ovo malo zeleno senovito dvorište u ovoj tihoj ulici. Niti poseduje privlačnost praznog pustinjskog neba, koje sam videla samo u Melaninim sećanjima.

54

MIN@

Melani se nije izjašnjavala o mojim namerama. Bila je veoma tiha otkako sam odlučila da pronađem Gazi Preko Duboke Vode, svog prvog Iscelitelja. Nisam bila sigurna šta ta otuđenost znači. Pokušava li da ostavi utisak da je manje opasna, manje naporna? Da li se priprema za Tragačevo ubacivanje? Za smrt? Ili se sprema za borbu sa mnom? Da pokuša da preuzme kontrolu?

Bez obzira na njen plan, držala se na distanci. Bila je samo slabo, budno prisustvo u pozadini mog uma.

Ušla sam unutra poslednji put, da vidim jesam li išta zaboravila. Stan je izgledao prazno. Tu je bio još samo osnovni nameštaj koji je prethodni stanar ostavio za sobom. Isti tanjiri još su bili u kredencu, jastuci na krevetu, lampe na stolovima; ako se ne vratim, biće veoma malo toga što će novi stanar morati da izbaci.

Telefon zazvoni dok sam izlazila napolje i ja se vratih da se javim, ali beše prekasno. Već sam bila namestila sistem za primanje poruka da odgovori nakon prvog zvona. Znala sam šta će pozivalac čuti: moje neodređeno objašnjenje o tome kako neću biti prisutna ostatak semestra i da će moja predavanja biti otkazana dok mi ne nađu zamenu. Bez ikakvog datog razloga. Pogledala sam u sat na televizoru. Tek je prošlo osam izjutra. Bila sam sigurna da je Kurt zvao, pošto je upravo bio primio malo detaljnije objašnjenje putem imejla koji sam mu poslala kasno sinoć.

Osećala sam se krivom što nisam do kraja ispunila svoju obavezu prema njemu, gotovo kao da sam već „preskočila" u drugog domaćina.

Možda je ovaj korak, ovo odustajanje, bilo uvod u moju sledeću odluku, moju veću sramotu. Ta pomisao beše mučna. Zbog nje nisam imala želju da saslušam poruku, iako nisam zaista žurila da odem.

Osvrnula sam se još jednom po praznom stanu. Nisam imala utisak da išta ostavljam za sobom, nije bilo nikakve privrženosti ovim prostorijama.

Imala sam čudan osećaj da me čitav ovaj svet, ne samo Melani, već cela zemaljska kugla, ne želi, bez obzira na to koliko ja želim nju. Kao da nisam uspevala da pustim korenje. Kiselo sam se nasmešila na pomisao korenja. To osećanje bilo je samo glupo sujeverje.

Nikada ranije nisam imala domaćina koji je sposoban za sujeverje. Bila je to zanimljiva senzacija. Kao da znate da vas neko posmatra, a vi ne možete da ga vidite. Od toga su me podilazili žmarci po vratu.

Odlučno sam zatvorila vrata za sobom, ali nisam pipala prevaziđene brave. Niko neće dirnuti u ovo mesto dok se ja ne vratim, ili dok ne bude dato nekom drugom na korišćenje.

55

MIN@

Ušla sam u auto, ne gledajući Tragača. Nisam imala mnogo iskustva s vožnjom, a nije ni Melani, pa sam bila malo nervozna. Ali bila sam sigurna da ću se uskoro navići. ’’Čekaću te u Tusonu’’ reče Tragač, naginjući se kroz otvoren prozor sa suvozačke strane dok sam palila motor. ’’Ne sumnjam u to’’ promrmljah.

Pronašla sam kontrole u vratima. Trudeći se da prikrijem osmeh, pritisla sam dugme za podizanje stakla i posmatrala kako ona odskače unazad. ’’Možda...’’ reče, povisivši ton toliko da je skoro vikala, kako bi mogla da je čujem pored buke motora i spuštenog prozorskog stakla, ’’možda ću pokušati na tvoj način. Možda ćemo se videti na putu.’’

Nasmešila se i slegla ramenima.

To je rekla samo da bi me iznervirala. Trudila sam se da joj ne dozvolim da vidi da je uspela u tome. Usmerila sam pažnju na put ispred sebe i pažljivo se odvojila od ivičnjaka.

Bilo je lako pronaći autoput i zatim pratiti znakove koji su vodili ka izlazu iz San Dijega. Ubrzo više nije bilo znakova koje je trebalo slediti, niti raskrsnica na kojima se moglo pogrešno skrenuti. Za osam sati biću u Tusonu. To nije bilo dovoljno dugo. Možda ću da prenoćim u nekom gradiću usput. Kada bih bila sigurna da će Tragač biti na odredištu, čekajući nestrpljivo, umesto da krene za mnom, jedno zaustavljanje bi predstavljalo vrlo lepo odlaganje. Uhvatila sam sebe kako često gledam u retrovizor, proveravajući da li me prati.

Vozila sam sporije od ostalih, bez želje da stignem na odredište, i druga kola su me obilazila ne zastajući. Nisam prepoznala nijedno lice u kolima koja su me preticala. Nije trebalo da dozvolim da me Tragačevo izazivanje pogodi; očito joj nije bilo u prirodi da bilo šta radi polako. Pa ipak... nastavila sam da se osvrćem u retrovizor.

Ranije sam išla na zapad do okeana, na sever i jug duž lepe kalifornijske obale, ali nikad nisam išla na istok. Civilizacija je brzo ostala iza mene, i uskoro sam bila okružena ogoljenim brdima i stenama koje su prethodile praznim pustinjskim prostranstvima. Bilo je veoma opuštajuće naći se izvan civilizacije, i to me je mučilo. Usamljenost nije trebalo toliko da me privlači. Duše su društvena bića. Mi živimo, radimo i odrastamo zajedno u harmoniji. Svi smo isti: miroljubivi, dobroćudni, iskreni. Zašto bih se osećala bolje odvojena od svoje vrste?

Da li je Melani odgovorna za to?

Potražila sam je, ali našla sam je uljuljkanu, kako drema u dalekom kutku mog uma. Ovo je bilo najbolje otkako je ponovo počela da priča.

56

MIN@

Kilometri su se brzo nizali. Tamne, grube stene i prašnjave ravnice prekrivene niskim rastinjem promicale su s monotonom jednolikošću.

Shvatila sam da vozim brže nego što sam nameravala. Ovde nije bilo ničega što bi mi držalo pažnju, pa mi je bilo teže da odugovlačim.

Odsutno sam se pitala zašto je pustinja toliko živopisnija u Melaninim sećanjima, toliko privlačnija. Pustila sam da mi misli lebde zajedno s njenim, pokušavajući da vidim šta je to toliko posebno u vezi s ovim mestom.

Ali ona nije videla jalovu, mrtvu zemlju koja nas je okruživala. Sanjarila je o nekoj drugačijoj pustinji, crvenoj, s kanjonima, o jednom čarobnom mestu. Nije pokušavala da mi onemogući pristup. U stvari, činilo se da je gotovo nesvesna mog prisustva. Ponovo sam se zapitala šta ta njena otuđenost znači. Nisam osećala nikakvu primisao o napadu. Više je delovalo kao da se sprema za kraj. Živela je na srećnijem mestu u svojim uspomenama, kao da se oprašta.

Bilo je to mesto koje mi nikada ranije nije dopustila da vidim.Videla sam kolibicu, vešto podignutu nastambu skrivenu u jednom udubljenju u steni od crvenog peščara, opasno blizu klizišta. Neočekivano boravište, daleko od svake staze ili puta, sagrađeno na naizgled besmislenoj lokaciji. Grubo mesto, bez ikakvih pogodnosti savremene tehnologije.

Prisećala se kako se smeje koritu koje je morala da pumpa kako bi izvukla vodu iz zemlje. ’’Bolje je od česme’’ reče Džared, dok su se sitne bore na njegovom licu produbljivale, a veđe primicale jedna drugoj. Kao da ga moj smeh brine.

Da li se boji da mi se to ne dopada? ’’Nema tragova koje bi pratili, nema dokaza da smo ovde.’’ ’’Sviđa mi se’’ odgovaram brzo. ’’Kao u nekom starom filmu. Savršeno je.’’

Osmeh koji nikada zaista ne silazi s njegovog lica, osmehuje se čak i u snu, postaje još širi. ’’U filmovima ti ne saopštavaju ono najgore. Hajde, pokazaću ti gde je toalet.’’ Čujem kako Džejmijev smeh odjekuje uskim kanjonom dok trči ispred nas. Crna kosa mu poskakuje u trku. Sada neprestano poskakuje, taj mršavi dečak kože opaljene suncem. Nisam shvatila koliki teret ta uska ramena nose na sebi. Sada kada je Džared tu, on prosto lebdi. Izraz strepnje je nestao, i zamenili su ga osmesi. Oboje smo čvršći nego što sam mislila. ’’Ko je podigao ovu kolibu?’’

57

MIN@

’’Moj otac i starija braća. Ja sam malo pomagao, ili bolje reći, smetao.

Moj tata je voleo da pobegne od svega. I nije mnogo mario za društvene norme. Nikada se nije potrudio da sazna kome ova zemlja uopšte pripada, ili da zatraži dozvolu za gradnju, niti bilo šta od tih zamornih stvari.’’

Džared se smeje, zabačene glave. Sunčevi zraci se odbijaju od plavepramenove u njegovoj kosi. ’’Zvanično, ovo mesto ne postoji. Baš zgodno, zar ne?’’

Naizgled i ne razmišljajući o tome, uzima me za ruku.

Koža mi gori na mestu gde dodiruje njegovu. Osećaj je bolji od dobrog, ali izaziva mi čudan bol u grudima. Stalno me dodiruje tako, kao da svaki put mora da se uveri da sam tu. Da li shvata šta mi time radi, tim blagim pritiskom svog dlana na mom? Da li krv poigrava i u njegovim venama?

Ili je samo srećan što više nije sam?

Nije me više poljubio od one prve noći, kada sam vrisnula, otkrivši ožiljak na njegovom vratu. Zar ne želi ponovo da me poljubi? Treba li ja njega da poljubim? Šta ako mu se to ne svidi?

On me gleda s visine i osmehuje se, bore oko njegovih očiju skupljaju se u male mrežice. Pitam se je li zgodan kao što mislim da jeste, ili se samo radi o tome da je jedina preostala osoba na celom svetu osim mene i Džejmija. Ne, mislim da nije to. Stvarno jeste prelep. ’’O čemu razmišljaš, Mel?’’ pita me. ’’Izgledaš kao da si se usredsredila na nešto veoma važno’’ smeje se.

Sležem ramenima, a u stomaku mi igraju leptirići. ’’Ovde je divno.’’ Osvrće se oko nas. ’’Jeste. Ali opet, zar dom nije uvek divan?’’ ’’Dom’’ ponavljam tiho tu reč. ’’Dom.’’ ’’Tvoj dom takođe, ako tako želiš.’’ ’’Želim.’’ Imam utisak da je svaki kilometar koji sam prešla za poslednje tri godine vodio ka ovom mestu. Ne želim nikada da odem odavde, iako znam da ćemo morati. Hrana ne raste na drveću.

Barem ne u pustinji.

Steže mi ruku i srce mi jače tuče u grudima. Isto je kao bol, ovo zadovoljstvo.

Slika se zamaglila kad je Melani ubrzala sled događaja, misli su joj projurile kroz vreli dan i zaustavile se nekoliko sati nakon što je sunce zašlo iza zidova crvenog kanjona. Pošla sam za njom, gotovo hipnotisana nepreglednim putem koji se pružao ispred mene, dok je sasušeno žbunje promicalo s jednoličnošću koja je paralisala um.

58

MIN@

Provirujem u jedinu malu usku spavaću sobu. Veliki dušek je udaljen samo nekoliko centimetara od grubih kamenih zidova s obe strane. Prožima me dubok, jak osećaj radosti što vidim Džejmija usnulog na pravom krevetu, s glavom na mekom jastuku. Njegove duge, tanke ruke i noge su raširene, ostavljaju malo mesta na dušeku za mene. Mnogo je veći u stvarnosti nego kada ga posmatram u svojoj glavi. Gotovo mu je deset godina, uskoro više neće biti dete. Osim što će za mene uvek ostati dete. Džejmi diše ravnomerno, čvrsto spava. U njegovom snu nema straha, barem u ovom trenutku. Tiho zatvaram vrata i vraćam se do malog kauča gde me Džared čeka. ’’Hvala ti’’ šapućem, iako znam da ni vika sada ne bi probudila Džejmija. ’’Krivo mi je. Ovaj kauč je prekratak za tebe. Možda bi trebalo da spavaš u krevetu s Džejmijem.’’ Džared se tiho cereka. ’’Mel, ti si samo nekoliko centimetara niža od mene. Spavaj naudobnom, za promenu. Kada izađem sledeći put, ukrašću sebi poljski krevet ili tako nešto.’’

To mi se ne sviđa, iz mnogo razloga. Hoće li uskoro otići? Hoće li nas povesti sa sobom kad krene?

Da li ovakav raspored po sobama smatra konačnim?

Grli me oko ramena i privija me uza se. Ja se ušuškavam bliže, iako me od vreline njegovog dodira srce ponovo boli. ’’Što se mrštiš?’’ pita. ’’Kada ćeš ti... kada ćemo mi morati ponovo da idemo?’’

On sleže ramenima. ’’Pokupili smo dovoljno toga na putu ovamo da nam potraje nekolikomeseci. Mogu da odem u nekoliko manjih pohara ako želiš da ostaneš na jednom mestu duže vreme. Siguran sam da si umorna od bežanja.’’ ’’Da, jesam’’ slažem se. Udišem duboko da se okuražim. ’’Ali ako ti ideš, idem i ja.’’ On me jače grli. ’’Priznajem, više volim tako. Pomisao da budem odvojen od tebe...’’ smeje se tiho. ’’Da li će zvučati suludo ako kažem da bih radije umro?

Previše melodramatično?’’ ’’Ne, znam šta misliš.’’

Mora da oseća isto što i ja. Da li bi rekao sve to da me posmatra samo kao drugo ljudsko biće, a ne kao ženu? Shvatam da je ovo prvi put da smo zaista sami još od noći kada smo se sreli, prvi put da postoje vrata koja se mogu zatvoriti između usnulog Džejmija i nas dvoje. Tolike noći smo proveli budni, pričajući šapatom, pripovedajući sve svoje dogodovštine, 59

MIN@

srećne priče i strašne priče, uvek sa Džejmijevom glavom u mom krilu.

Zbog toga mi se disanje ubrzava, zbog tih prostih zatvorenih vrata. ’’Mislim da nećeš morati da tražiš poljski krevet, ne još.’’

Osećam kako me gleda upitno, ali ne mogu da mu uzvratim pogled. Sada sam posramljena, ali prekasno je. Već sam izrekla te reči. ’’Ostaćemo ovde dok nam ne ponestane hrane, ne brini. Spavao sam i na gorim mestima od ovog kauča.’’ ’’Nisam na to mislila’’ uzvraćam, još uvek oborene glave. ’’Ti ćeš spavati u krevetu, Mel. Ostajem pri tome.’’ ’’Nisam ni na to mislila’’ odgovaram jedva čujno. ’’Htela sam da kažem da je kauč dovoljno veliki za Džejmija. Neće prerasti još dugo. Mogla bih da spavam zajedno sa... tobom.’’

Tišina. Želim da podignem glavu, da vidim izraz na njegovom licu, ali previše sam uplašena. Šta ako je zgrožen tim predlogom? Kako ću to podneti? Hoće li me oterati? Njegovi topli, ogrubeli prsti podižu mi bradu.

Srce mi tuče kao ludo kad nam se oči sretnu. ’’Mel, ja...’’ na njegovom licu, za promenu, nema osmeh; Pokušavam da okrenem glavu, ali on mi drži bradu tako da ne mogu da odvojim pogled od njegovih očiju. Zar on ne oseća vrelinu između naših tela? Da li je samo ja osećam? Kako je to moguće? Imam osećaj kao da je nekakvo spljošteno sunce zarobljeno između nas dvoje, stisnuto poput cveta među stranicama debele knjige, sagorevajući papir. Da li on oseća nešto drugo? Nešto loše?

Nakon trenutka tišine, njegova glava se okreće; sada je on taj koji skreće pogled, još uvek me držeći za bradu. Glas mu je tih. ’’Ne duguješ mi to, Melani. Ništa mi ne duguješ.’’

Teško gutam. ’’Ne kažem... nisam mislila da se osećam obvezanom. I... ne bi trebalo ni ti. Zaboravi da sam išta rekla.’’ ’’Teško da ću moći, Mel.’’ On uzdiše, i ja želim da me nema. Da se predam osvajačima koji će mi uzeti um, ako je to potrebno da bi se izbrisala ova velika greška. Da se odreknem budućnosti da bih izbrisala ova dva minuta prošlosti. Bilo šta.

Džared duboko uzdiše. Mršti se gledajući u pod, stegnute vilice i čvrstog pogleda. ’’Mel, ne mora da bude tako. Samo zato što smo zajedno, samo zato što smo poslednji muškarac i žena na Zemlji...’’ bori se da nađe prave reči, nešto što mislim da nikada ranije nisam videla da radi. ’’To ne znači da moraš da uradiš bilo šta što ne želiš. Ja nisam takav čovek, koji bi očekivao…ne moraš..’’

60

MIN@

Izgleda toliko uznemireno, još uvek namršten, da ja progovaram, iako znam da je to greška još pre nego što otpočnem. ’’Nisam tako mislila’’ zamuckujem. ’’Ne govorim o moranju, i ne mislim da si „takav čovek". Ne. Naravno da ne mislim. Samo...’’

Samo ga volim. Škrgućem zubima, pre nego što uspem još gore da se ponizim. Trebalo bi da odmah odgrizem sebi jezik, pre nego što upropastim još nešto. ’’Samo... šta?’’ pita. Pokušavam da zavrtim glavom, ali on mi još uvek čvrsto drži bradu među prstima. ’’Mel?’’ Oslobađam se i žustro vrtim glavom. On se naginje bliže meni, i lice mu je odjednom drugačije. Postoji neki novi konflikt koji ne prepoznajem u njegovom izrazu, i mada ga ne razumem u potpunosti, on briše osećaj odbijanja koji mi peče oči. ’’Hoćeš li mi reći? Molim te?’’ mrmlja. Mogu da osetim njegov dah na svom obrazu i mozak mi potpuno staje na nekoliko sekundi. Od njegovog pogleda zaboravljam da sam prestrašena, da sam poželela da više nikad ne progovorim. ’’Kada bih mogla da izaberem nekoga, bilo koga, s kim bih se našla na pustoj planeti, to bi bio ti’’ šapućem. Sunce među nama gori s više žara. ’’Želim da sam stalno uz tebe. I ne samo... ne samo da pričamo. Kada me dodirneš...’’ usuđujem se da pustim da mi prsti lagano pređu preko tople kože na njegovoj mišici, i osećam kao da plamenovi ližu iz njihovih vrhova. Grli me jače. Da li on oseća taj žar? ’’... ne želim da se zaustaviš. Želim da budem preciznija, ali ne mogu da pronađem prave reči. Što je dobro. Dovoljno je loše što sam i ovoliko priznala. ’’Ako ti ne osećaš isto, razumeću. Možda tebi nije isto. Što je u redu.’’ Lažem. ’’Oh, Mel’’ uzdiše mi na uvo, okreće mi lice i ljubi me. Novi plamen na njegovim usnama, snažniji od prethodnih, sažižući. Ne znam šta radim, ali to kao da nije ni bitno. Rukama mi prolazi kroz kosu, a srce kao da hoće da mi izgori. Ne mogu da dišem. Ne želim da dišem.

A njegove usne prelaze do mog uva, i on mi zadrži lice kada pokušam ponovo da ih nađem. ’’To je bilo čudo, više od čuda, kada sam te pronašao, Melani. Kada bi mi neko, u ovom trenutku, dao da biram između toga da se svet vrati na staro i da imam tebe, ne bih mogao da te se odreknem. Čak ni da bih spasao pet milijardi života.’’ ’’To je pogrešno.’’ ’’Veoma pogrešno, ali veoma istinito.’’ ’’Džarede’’ uzdišem. Pokušavam ponovo da ga poljubim. On se odmiče, i izgleda kao da hoće nešto da kaže. Šta još i da se kaže?

61

MIN@

’’Ali...’’ „Ali?" Kako tu može da bude nekog ali? Šta bi uopšte moglo da usledi posle sve ove vatre a da počinje s ali? ’’Ali ti imaš sedamnaest godina, Melani. Ja dvadeset šest’’ ’’Kakve to veze ima s bilo čim?’’

Ne odgovara. Šake mu nežno miluju moje ruke, ostavlja plameni trag. ’’Mora da me zezaš.’’ Malo uzmičem i upitno ga gledam. ’’Brineš o društvenim normama nakon što smo preživeli srž sveta?’’

On čujno proguta pre nego što će progovoriti. ’’Većina stvari postoji s razlogom, Mel. Osećao bih se kao loš čovek, kad te iskorišćavam. Veoma si mlada.’’ ’’Niko više nije mlad. Svako koje preživeo ovoliko dugo, star je.’’

Jedan kraj usana mu se izvija u osmeh. ’’Možda si u pravu Ali ovo nije nešto što moramo da požurujemo.’’ ’’Zašto da čekamo?’’ insistiram. On dugo okleva, razmišljajući. ’’Pa, za početak, postoje neka... praktična pitanja koja treba uzeti u obzir.’’

Pitam se da li samo skreće s teme, pokušava da odugovlači. Imam takav osećaj. Podižem jednu obrvu. Ne mogu da verujem kojim je tokom ovaj razgovor krenuo. Ako me zaista želi, ovo je besmisleno. ’’Vidiš’’ počinje da objašnjava, oklevajući. Ispod tamne boje njegovog pocrnelog lica kao da se pomalja rumenilo. ’’Kada sam opremao ovo mesto, nisam baš planirao... da ću imati goste. Ono što hoću da kažem jeste...’’ ostatak rečenice izgovara na brzinu. ’’Prezervativi su bili poslednja stvar o kojoj razmišljao.’’

Osećam kako mi se čelo bora. ’’Oh.’’ Osmeh nestaje s njegovog lica, i na jedan kratak sekund javlja se tračak besa koji nikad ranije tu nisam videla. Zbog toga deluje opasno na način na koji nisam zamišljala da bi mogao biti. ’’Ovo nije svet u kojem bih želeo da mi se rodi dete.’’

Značenje tih reči mi dopire do svesti i grozim se pomisli da jedna malena, nevina beba otvori oči na ovakvom mestu. Dovoljno je loše gledati Džejmija u oči, znati šta će mu ovaj život doneti, čak i u najboljim mogućim okolnostima.

Džared je iznenada ponovo Džared. Koža oko njegovih očiju se bora. ’’Osim toga, imamo dovoljno vremena da... razmislimo o tome.’’ Slutim da ponovo odugovlači. ’’Shvataš li koliko smo malo vremena do sada proveli zajedno? Prošlo je samo četiri nedelje otkako smo pronašli jedno drugo.’’

Ovo me prošto zapanjilo.

62

MIN@

’’Nije moguće.’’ ’’Dvadeset osam dana. Brojao sam.’’

Vraćam film u glavi. Nije moguće daje prošlo samo dvadeset osam dana otkako nam je Džared promenio život. Imam osećaj da smo Džejmi i ja sa Džaredom sve vreme otkad smo sami. Dve ili tri godine možda. ’’Imamo vremena’’ ponavlja Džared.

Iznenadna panika, poput lošeg predosećaja, dugo mi ne dozvoljava da progovorim. On zabrinuto posmatra promenu na mom licu. ’’Ne znaš to.’’ Očajanje koje je popustilo otkad me je pronašao osine me poput biča. ’’Ne možeš da znaš koliko ćemo vremena imati. Ne znaš treba li da merimo vreme mesecima, danima ili satima.’’

On se veselo smeje, ljubeći me u naborano mesto na čelu između obrva. ’’Ne brini, Mel. Čuda ne funkcionišu na taj način. Nikada te neću izgubiti.

Nikada ti neću dopustiti da se odvojiš od mene.’’

Vratila me je u sadašnjost, do tanke trake autoputa koji vijuga kroz divljinu Arizone, trepereći na vrelini zaslepljujućeg podnevnog sunca protiv moje volje. Zurila sam u prazninu ispred sebe i osećala prazninu iznutra.

Njena misao tiho uzdahnu u mojoj glavi: Nikad ne znaš koliko ti je vremena ostalo.

Suze koje sam isplakala pripadale su obema.

9.OTKRIĆE Brzo sam prošla kroz raskrsnicu s Autoputem br. 10 dok je sunce zalazilo iza mene. Nisam videla skoro ništa osim belih i žutih linija na kolovozu i velikog zelenog znaka koji se povremeno pojavljivao, upućujući dalje na istok. Sada sam bila u žurbi. Mada, nisam baš bila sigurna zašto sam u žurbi. Da pobegnem od ovoga, valjda. Od bola, od tuge, od žala za izgubljenom ljubavlju za koju nije bilo nade. Znači li to da hoću da pobegnem i od ovog tela? Nisam mogla da se setim nijednog drugog odgovora. Ipak ću pitati Iscelitelja ono što sam nameravala, ali imala sam osećaj da je odluka doneta. Preskakač. Pobegulja. Isprobala sam te reči u svojoj glavi, pokušavajući da se pomirim s njima.

Ako uspem da pronađem način, neću dozvoliti da Melani padne u Tragačeve ruke. To će biti veoma teško. Ne, biće nemoguće.

Pokušaću.

Obećala sam joj to, ali nije me slušala. Još uvek je sanjarila. Predavala se, pomislih, sada kada je bilo prekasno nadati se pomoći.

63

MIN@

Pokušavala sam se da se klonim crvenog kanjona u njenoj glavi, ali i ja sam bila tamo. Ma koliko se trudila da vidim kola koja su jurila kraj mene, šatlove koji su jezdili ka svojim lukama, ono malo paučinastih oblaka koji su mi lebdeli iznad glave, nisam uspevala potpuno da se otrgnem njenim snovima.

Upamtila sam Džaredovo lice iz hiljadu različitih uglova. Posmatrala sam kako Džejmi ulazi u pubertet i naglo raste, i dalje kost i koža. Ruke su mi žudele da ih obojicu zagrle, ne, osećaj je bio snažniji od žudnje, oštar poput noža i silovit. Bio je nepodnošljiv. Morala sam da pobegnem.

Vozila sam gotovo naslepo uskim putem s dve trake. Pustinja je, ako je to ikako moguće, postala još monotonija i mrtvija nego ranije. Ravnija, bezbojnija. Biću u Tusonu mnogo pre večere. Večera.

Danas nisam ništa stavila u usta, i želudac mi je zakrčao kad sam to shvatila. Tragač će me čekati tamo. Želudac mi se utom prevrnuo jer je glad istog trenutka smenila mučnina. Stopalo mi automatski popusti pritisak na gasu.

Pogledala sam u mapu na suvozačkom sedištu. Ubrzo ću stići do malog stajališta u mestu zvanom Pikačo Pik. Možda ću se tu zaustaviti da nešto pojedem. Odložiti susret s Tragačem za nekoliko dragocenih momenata.

Dok sam razmišljala o tom nepoznatom imenu, Pikačo Pik, osetila sam čudnu, prigušenu Melaninu reakciju. Nisam mogla da razaberem o čemu se radi. Je li bila tu ranije? Potražila sam misao, sliku ili miris koji bi odgovarali tom mestu, ali nisam ništa pronašla. Pikačo Pik. Ponovo se javilo to pojačano interesovanje koje je Melani potiskivala. Šta joj znače te reči? Povukla se u daleka sećanja, izbegavajući me.

Postala sam radoznala. Vozila sam malo brže, pitajući se da li će prizor tog mesta izazvati nekakvu reakciju.

Usamljeni planinski vrh, ne masivan po opštim standardima, ali visoko uzdignut iznad niskih, ogoljenih brda bliže meni, počinjao je da se nazire na horizontu. Bio je neobičnog, karakterističnog oblika. Melani je posmatrala kako raste dok smo mu se primicale, pretvarajući se da je ravnodušna.

Zašto se pretvara da joj nije stalo kad je očigledno da jeste? Zabrinula me je snaga koju je ispoljila kada sam pokušala to da otkrijem. Nikako nisam uspevala da žaobiđem onaj zid praznine. Delovao je deblje nego obično, iako sam mislila da je bio skoro nestao. Probala sam da je ignorišem, ne želeći da razmišljam o tome, o tome da je postajala sve jača.

Umesto toga sam posmatrala vrh, prateći pogledom njegov obris spram bledog, usijanog neba. Bilo je nečeg poznatog u vezi s njim. Nečega za 64

MIN@

šta sam bila sigurna da sam ga prepoznala, iako sam bila uverena da nijedna od nas dve do sada nije bila tu.

Gotovo kao da pokušava da me omete, Melani uroni u jedno živo sećanje na Džareda, iznenadivši me.

Drhtim s jaknom na sebi, naprežući oči da vidim zamućeni sjaj sunca koje zalazi iza gustih igličastih krošnji. Govorim sebi da nije toliko hladno kao što mislim. Moje telo prosto nije naviklo na ovo. Šake koje mi se iznenada spuštaju na ramena ne plaše me, iako strepim od ovog nepoznatog mesta i nisam čula njegove tihe korake kako mi prilaze.

Njihova težina je i suviše poznata. ’’Tebi čovek može lako da se prikrade.’’ Čak i sada, smeh se oseća u njegovom glasu. ’’Videla sam da dolaziš čak i pre nego što si načinio prvi korak,’’ odgovaram, ne okrećući se. ’’Imam oči na potiljku.’’

Topli prsti mi miluju lice od slepoočnice do brade, ostavljajući plameni trag na mojoj koži. ’’Izgledaš kao drijada skrivena ovde u drveću,’’ šapuće mi na uvo. ’’Jedna od njih. Toliko si lepa da mora da si iz bajke.’’ ’’Trebalo bi da zasadiš još drveća oko kolibe.’’ On se smejulji i od tog zvuka mi se oči sklapaju a usne razvlače u vragolast osmeh. ’’Nije neophodno,’’ uzvraća on. ’’Uvek izgledaš tako.’’ ’’Reče poslednji muškarac na Zemlji poslednjoj ženi na Zemlji na veče njihovog rastanka.’’

Osmeh mi nestaje dok to izgovaram. Osmesi danas ne mogu da potraju.

On uzdiše. Njegov dah na mom obrazu topao je u poređenju s hladnim šumskim vazduhom. ’’Džejmiju se ta misao i ne bi svidela.’’ ’’Džejmi je još dečak. Molim te, molim te, čuvaj ga.’’ ’’Hajde da se nagodimo, predlaže Džared. ’’Ti čuvaj sebe, pa ću i ja dati sve od sebe. U suprotnom, dogovor otpada.’’

To je samo šala, ali ne mogu da je shvatim olako. Jednom kada se budemo rastali, ništa neće biti izvesno. ’’Bez obzira na to šta se desi,’’ insistiram. ’’Ništa se neće desiti. Ne brini.’’ Te reči su gotovo besmislene. Traćenje energije. Ipak, vredi čuti njegov glas ma šta govorio. ’’U redu.’’

Okreće me k sebi, i spuštam glavu na njegove grudi. Ne znam sa čim da uporedim njegov miris. On je njegov, jedinstven koliko i miris smreke ili pustinjske kiše.

65

MIN@

’’Ti i ja nećemo izgubiti jedno drugo,’’ obećava mi. ’’Uvek ću te ponovo pronaći.’’ Budući da je Džared - Džared, on ne može da bude potpuno ozbiljan duže od jednog ili dva otkucaja srca. ’’Bez obzira na to koliko dobro se sakriješ. Nenadmašan sam u igri žmurki.’’ ’’Hoćeš li izbrojati do deset? neću da virim.’’ ’’Prihvatam izazov,’’ mrmljam sebi u bradu, pokušavajući da sakrijem činjenicu da mi se grlo steglo od suza. ’’Ne boj se. Bićeš dobro. Jaka si, brza, i pametna,’’ pokušava i samog sebe da ubedi.

Zašto ga napuštam? Šanse da je Šeron još uvek ljudsko biće tako su male.

Ali kada sam videla njeno lice na vestima, bila sam tako sigurna. Bio je to samo jedna obična pohara, jedna od hiljadu. Kao i uvek kada bismo se osetili dovoljno izolovano, dovoljno bezbedno, upalili smo TV dok smo praznili ostavu i frižider. Čisto da bismo videle vremensku prognozu; nema mnogo toga zabavnog u smrtno dosadnim izveštajima iz „sveta u kome je sve savršeno" koje ovi paraziti nazivaju vestima. Njena kosa mi je privukla pažnju, odsjaj tamno, gotovo ružičaštocrvene kose kakvu sam videla samo kod jedne osobe.

Još mogu da vidim izraz njenog lica u trenutku kad je krajičkom oka pogledala u kameru. Bio je to izraz koji govori: pokušavam da budem nevidljiva; nemoj me videti. Hodala je ne baš dovoljno sporo, trudeći se iz petih žila da drži opušten, ravnomeran korak. Očajnički pokušavajući da se stopi s masom.

Nijedan otimač tela ne bi osećao potrebu za tim.

Zašto se Šeron šetka okolo u velikom gradu kao štoje Čikago? Ima li i drugih? Pokušaj da je pronađem čak i ne deluje kao stvar izbora, ne zaista.

Ako postoji šansa da tamo negde ima još ljudi, moramo da ih pronađemo.

I moram da pođem sama. Šeron će pobeći od svakog drugog osim od mene, pa, pobeći će i od mene, ali možda će zastati na dovoljno dugo da bih joj objasnila. Sigurna sam da znam gde se krije. ’’A ti?’’ pitam ga plačnim glasom. Nisam sigurna da mogu fizički da podnesem ovaj skori rastanak. ’’Hoćeš li biti bezbedan?’’ ’’Ni raj ni pakao ne mogu me odvojiti od tebe, Melani.’’

Ne dajući mi priliku da dođem do daha, niti da obrišem nove suze, ona me suočava s još jednim sećanjem.

Džejmi mi se ušuškava ispod pazuha, ne može više da stane onako kao nekad. Mora da se skupi, njegovi dugi, vižljasti udovi štrče pod oštrim uglovima. Ruke mu postaju tvrde i žilave, ali u ovom trenutku je dete, uzdrhtalo, gotovo zgrčeno od straha. Džared stavlja stvari u kola. Džejmi 66

MIN@

ne bi ispoljio ovaj strah da je on tu. Džejmi želi da bude hrabar, da bude kao Džared. ’’Bojim se,’’ šapuće.

Ljubim njegovu vranu kosu. Čak i ovde među četinarima koji mirišu na zimzelen i smolu, vazduh se oseća na sunce i prašinu. Imam osećaj kao da je deo mene, da će mi naše razdvajanje pocepati kožu na mestu gde se trenutno dodirujemo. ’’Biće ti dobro sa Džaredom.’’

Moram da zvučim hrabro, osećala se tako ili ne. ’’Znam. Bojim se za tebe. Bojim se da se nećeš vratiti. Kao tata.’’

Trgla sam se. Kada se tata nije vratio, iako njegovo telo na kraju jeste, pokušavajući da dovede Tragače do nas, bio je to najveći užas i najveći strah i najveći bol koji sam ikad osetila. Šta ako ja to ponovo priredim Džejmiju? ’’Vratiću se. Uvek se vratim.’’ ’’Bojim se’’ ponavlja. Moram da budem hrabra. ’’Obećavam da će sve biti u redu. Vratiću se. Obećavam. Znaš da neću prekršiti obećanje, Džejmi. Ne kada sam nešto tebi obećala.’’

Drhtavica popušta. Veruje u moje reči. Ima poverenja u mene.

I još jednim: Čujem ih na spratu ispod. Pronaći će me, samo je pitanje minuta, ili sekundi. Škrabam reči da prljavom parčetu novinske hartije. Jedva su čitljive, ali ako ih on nađe, razumeće: Nisam bila dovoljno brza. Volim te volim Džejmi. Nemoj ići kući.

Ne samo da im slamam srca, već im kradem i sklonište. Zamišljam naš mali dom u kanjonu napušten, kao što od sada pa zauvek mora biti. Ili ako ne napušten, onda kao grobnicu. Vidim kako moje telo odvodi Tragače do tamo. Lice mi se smeje kad ih uhvatimo tu...

Dosta, rekoh naglas, grčeći se od bola. Dosta! Jasno mi je! Ni ja sada ne mogu da živim bez njih. Jesi li sad srećna? Jer meni ne ostavlja baš mnogo izbora, zar ne? Samo jedan, da te se otarasim.

Da li želiš Tragača u sebi?

Uuh! Trgnula sam se gadljivo se na samu tu pomisao, kao da sam ja ta koja će je primiti u sebe.

Postoji i drugi izbor, pomisli Melani tiho.

Stvarno? brecnuh se sarkastično. Pokaži mi.

Pogledaj i vidi.

Još uvek sam zurila u planinski vrh. Dominirao je krajolikom, stenovita kula okružena ravnicom obraslom rastinjem. Njena svest, fokusirana na željeno mesto, promeni prizor u mojoj glavi, vodeći me 67

MIN@

preko obrisa tog vrha, prateći neravni greben koji se račvao na dva uzvišenja. Jedna blago zakrivljena krivina, zatim oštro skretanje ka severu, još jedno oštro skretanje, ali u suprotnom pravcu, zatim duži deo puta koji vijuga nazad ka severu, a onda naglo spuštanje ka jugu koje se završava još jednom krivinom u ravnici.

Ne sever i jug, kako sam te linije uvek viđala u njenim nepovezanim sećanjima, već gore i dole.

Izgled planinskog vrha.

Linije koje su vodile ka Džaredu i Džejmiju. Ovo je bila prva linija, početka tačka.

Mogla bih da ih pronađem.

Mogle bismo da ih pronađemo, ispravi me. Ne znaš ceo put. Baš kao i s kolibom, nisam ti dozvolila sve da vidiš.

Ne razumem. Kuda ona vodi? Kako nas planina vodi? Srce mi je zakucalo brže dok sam razmišljala o tome: Džared je blizu. Džejmi, nadohvat ruke.

Pokazala mi je odgovor. ’’To su samo linije. A stric Džeb je samo jedan stari luđak. Luda, kao i ostatak moje porodice s očeve strane.’’ Pokušavam da istrgnem knjigu iz Džaredovih ruku, ali on kao da to i ne primećuje. ’’Luđak, kao Šeronina mama?’’ uzvraća, još uvek zagledajući tragove crne hemijske koji ruže poleđinu starog albuma sa slikama. To je jedina stvar koju nisam izgubila u svoj toj jurnjavi i bežanju. Čak i škrabotina koju je ćaknuti stric Džeb ostavio na njemu prilikom svoje prethodne posete, sada ima sentimentalnu vrednost. ’’Poruka primljena. Ako je Šeron živa, to je zbog toga što je njena majka, ćaknuta tetka Megi, mogla da se takmiči s ćaknutim stricem Džebom za titulu ’Najluđeg među Najluđim od Strajderovih’. Moj otac je tek u maloj meri nasledio ludilo Strajderovih, nije imao tajno skrovište u dvorištu iza kuće, niti išta slično. Ostatak porodice, njegova sestra i braća, tetka Megi, stričevi Džeb i Gaj, bili su najprivrženiji zagovornici teorije zavere. Stric Gaj je umro pre nego što su ostali nestali za vreme invazije, u saobraćajnoj nesreći toliko uobičajenoj da čak ni Megi i Džeb nisu u tome videli neku spletku.

Moj otac ih je od milja oduvek zvao Krejzijevi. ’Mislim daje vreme da posetimo Krejzijeve’,tata bi objavio, a mama bi gunđala, zbog čega su takve objave bile retke. Prilikom jednog od tih retkih odlazaka do Čikaga, Šeron me je krišom uvela u ’skrovištance’ njene mame. Upecale smo se, ta žena je svuda bila postavila zamke. Šeron je bila dobro izgrđena, i premda sam se zakleta na ćutanje, imala sam osećaj da će tetka Megi sagraditi novo skrovište.

68

MIN@

Ali sećam se gde se prvo nalazilo. Zamišljam Šeron sada tamo, kako živi životom Ane Frank usred neprijateljskog grada. Moramo daje pronađemo i odvedemo je kući.’’

Džared me prekida u prisećanju.

Upravo su luđaci ona vrsta ljudi koja bi preživela. Ljudi koji su viđali Velikog Brata i kada ga nije bilo. Ljudi koji su sumnjali na ostatak čovečanstva pre nego što je ostatak čovečanstva postao opasan. Ljudi koji su imali spremna skrovišta,’’ Džared se ceri, još uvek proučavajući linije.

Njegov glas zatim postaje ozbiljniji. ’’Ljudi poput mog oca. Da su se on i moja braća sakrili umesto što su se borili... pa, još bi bili ovde.’’

Moj glas postaje nežniji kad čujem bol u njegovom. ’’U redu, slažem se s tom teorijom. Ali ove linije ne znače ništa.’’

Reči mi ponovo šta je rekao kada ih je nacrtao. Uzdišem. ’’Raspravljali su se, stric Džeb i moj tata. Stric Džeb je pokušavao da ga ubedi kako nešto nije u redu, govoreći mu da ne veruje nikome. Tata se samo nasmejao na to. Džeb je zgrabio album s ivice stola i počeo... gotovo da urezuje te linije na poleđini hemijskom.Tata je pobesneo, rekavši da će se moja mama naljutiti. Džeb je rekao: ’Lindina mama vas je sve pozvala da dođete u posetu, zar ne? Nije li to pomalo čudno, tako iznebuha? Malo se uzrujala kad je čula da samo Linda dolazi? Da budem iskren, Treve, mislim da Linda uopšte neće mariti nizašta kad se vrati. O, možda će se tako ponašati, ali moći ćeš da uočiš razliku.’

To nije imalo smisla tada, ali njegove reči su mnogo uznemirile mog tatu.

Naredio je stricu Džebu da napusti kuću. Džeb isprva nije hteo da ode.

Nastavio je da nas upozorava da ne čekamo dok ne bude prekasno.

Zgrabio me je za rame i privukao k sebi. ’Ne daj da te uhvate, dušice’, prošaputao je. ’Prati linije. Počni od početka i prati linije. Stric Džeb će čuvati jedno bezbedno mesto za tebe.’

Tada ga je tata izgurao na vrata.’’

Džared klima odsutno, još uvek proučavajući crtež. ’’Početak... početak... to mora da nešto znači.’’ ’’Zar mora? To su samo žvrljotine, Džarede. Nije to mapa, te linije nisu čak ni povezane. ’’Mada, ima nešto u vezi s ovom prvom. Nešto poznato. Mogu se zakleti da sam je već negde video.’’ Uzdišem. ’’Možda je rekao tetki Megi. Možda je ona dobila bolja uputstva.’’ ’’Možda,’’ uzvraća on, i nastavlja da zuri u žvrljotine strica Džeba.

Povela me je unazad kroz vreme, u jedno mnogo, mnogo starije sećanje, sećanje na koje je odavno zaboravila. Iznenadilo me je saznanje da je tek 69

MIN@

nedavno uspela da poveže ova sećanja, staro i novo. Nakon što sam se ja pojavila. Iz tog razloga su linije izmakle njenoj pažljivoj kontroli uprkos činjenici da su bile jedna od njenih najvećih tajni, zbog hitnosti njenog otkrića.

U ovom ranom, zamagljenom sećanju, Melani sedi u očevom krilu s tim istim otvorenim albumom, koji tada nije bio tako pohaban, u rukama. Šake su joj bile sićušne, prsti kratki. Bilo je veoma čudno setiti se detinjeg doba u ovom telu. Bili su na prvoj strani. ’’Sećaš li se gde je ovo?’’ tata pita, pokazujući na staru posivelu sliku na vrhu strane. Papir deluje tanje nego kod ostalih fotografija, kao da se pohabao, tanjeći se sve više i više i više, otkako je neki pra-pra-pradeda načinio fotografiju.’’To je mesto odakle mi Strajderovi potičemo,’’odgovaram, ponavljajući ono što su me naučili. ’’Tako je. To je stari ranč Strajderovih. Bila si jednom tamo, ali kladim se da se ne sećaš. Mislim da si imala osamnaest meseci.’’ Tata se smeje. ’’To je bila zemlja Strajderovih od samog početka...’’

Zatim je usledilo sećanje na samu sliku. Sliku koju je posmatrala hiljadu puta a da pri tom nikada nije videla šta je na njoj. Bila je crno-bela, izbledela do sivila. Mala rustična drvena kuća, daleko na drugom kraju pustopoljine; u prvom planu drvena ograda; nekoliko konjskih obličja između ograde i kuće. A onda, iza svega toga, oštar, poznati obris...

Duž belog ruba fotografije stajale su reči, natpis nažvrljan olovkom: Ranč Strajderovih, 1904, u jutarnjoj senci...

Pikačo Pik rekoh tiho.

On je sigurno shvatio, čak i ako nikad nisu pronašli Šeron. Znam da je Džared povezao konce. Pametniji je od mene, i ima tu sliku; verovatno je uočio odgovor pre mene. Mogao bida bude tako blizu...

Ta misao ju je toliko ispunila žudnjom i uzbuđenjem da je zid praznine u mojoj glavi potpuno nestao.

Sada sam videla celo putovanje, videla sam nju, Džareda i Džejmija kako obazrivo putuju zemljom, uvek noću, u svom ukradenom vozilu koje ne upada u oči. Trajalo je nedeljama. Videla sam gde ih je ostavila u jednom zabranu od drveća izvan grada, toliko različitom od gole pustinje na koju su bili navikli. Hladna šuma u kojoj će se Džared i Džejmi kriti i čekati činila se nekako bezbednijom, jer su grane bile guste i pružale dobro skrovište, za razliku od vretenastog pustinjskog žbunja, ali i opasnijom zbog svojih nepoznatih mirisa i zvukova. Zatim razdvajanje, sećanje toliko bolno da smo ga ubrzale, trzajući se. Onda je na red došla napuštena zgrada u kojoj se ona krila, posmatrajući kuću preko puta ne bi 70

MIN@

li uvrebala svoju priliku. Nadala se da će tamo, skrivena iza zidova ili u tajnom podrumu, naći Šeron.

Nije trebalo da ti dopustim da vidiš to, pomisli Melani. Slabost njenog tihog glasa odavala je njen umor. Nalet sećanja, ubeđivanje i borba su je iscrpli. Reći ćeš im gde da je pronađu. Ubićeš i nju. ’’Da’’ razmišljala sam naglas.’’Moram da obavim svoju dužnost.’’

Zašto?, promrmlja, gotovo pospano. Kako će to tebe učiniti srećnom?

Nisam želela da se raspravljam s njom, pa sam oćutala.

Planina se uzdizala sve više pred nama. Uskoro ćemo biti u njenom podnožju. Ugledala sam jedno malo stajalište s prodavnicom i restoranom brze hrane sa čije se jedne strane nalazio prazan, betonski prostor, mesto za kuće na točkovima. Sada ih je tu bilo samo nekoliko, pošto je vrućina nadolazećeg leta činila boravak neugodnim. Šta sad? Zapitala sam se. Da svratim na kasni ručak ili ranu večeru? Da napunim rezervoar i nastavim ka Tusonu kako bih otkrila svoja nova saznanja Tragaču? Ta misao beše toliko odbojna da mi se vilica stegla od iznenadnog uvijanja mog praznog želuca.

Automatski sam nalegla na kočnicu, zaustavljajući se uz škripu točkova nasred kolovozne trake. Imala sam sreće; nije bilo kola koja bi me udarila otpozadi. Nije bilo vozača koji bi se zaustavili i ponudili mi pomoć i iskazali zabrinutost. Za sada, autoput je bio prazan.

Sunce je peklo asfalt, tako da je on treperio, mestimično nestajući u jari.

Ovo nije trebalo da me natera da se osećam kao izdajnik, ideja da nastavim da postupam po svojoj ispravnoj i valjanoj nameri. U mom prvom jeziku, istinskom jeziku duša kojim se govorilo samo na našoj matičnoj planeti, nije postojala reč za izdaju ili izdajnika. Čak ni lojalnost, jer bez postojanja suprotnosti, taj koncept nije imao nikakvo značenje.

Pa ipak, osećala sam neizrecivu grižu savesti pri samoj pomisli na Tragača. Bilo bi pogrešno da joj kažem ono što znam. Pogrešno, zašto? Žustro sam uzvratila na sopstvenu misao. Ako se budem zaustavila ovde i slušala zavodljive predloge svog domaćina, zaista ću postati izdajnik. Što je nemoguće. Ja sam duša.

Ali i pored toga znala sam šta želim, jače i življe od bilo čega što sam ikada želela u svih osam života koje sam proživela. Slika Džaredovog lica mi je iskrsavala pred očima svaki put kad bih trepula spram sunca, ovoga puta se nije radilo o Melaninom sećanju, već o mom sećanju na njeno sećanje. Sada mi nije ništa nametala. Jedva da sam mogla da je osetim u svojoj glavi dok je čekala, zamišljala sam kako zadržava dah, kao da je to moguće, da donesem svoju odluku.

71

MIN@

Nisam mogla da se odvojim od želja ovog tela. To sam bila ja više nego što sam ikada nameravala da budem. Da li ja želim nešto, ili ono to želi?

Da li je ta razlika sada uopšte bitna?

Odblesak sunca od jednih udaljenih kola u mom retrovizoru privuče mi pažnju.

Premestila sam stopalo na gas, krećući polako ka maloj prodavnici u senci vrha. Postojala je zaista samo jedna stvar koju sam mogla da uradim.

10.SKRETANJE Električno zvono se oglasilo, najavljujući novu mušteriju u prodavnici.

Zakoračila sam unutra s osećajem krivice i sagla glavu iza police s robom koju smo razgledale.

Prestani da se ponašaš kao kriminalac, posavetova me Melani.

Ne ponašam se, odgovorih kratko.

Dlanovi su mi bili hladni od znoja, iako je u maloj prostoriji bilo prilično toplo. Široki prozori propuštali su previše sunca da bi bučni klima-uređaj koji se naprezao do krajnosti mogao da održi korak.

Koji? Upitah.

Onaj veći, odgovori ona.

Zgrabila sam veći od dva koja su bila izložena, platneni ranac koji je izgledao kao da može da primi više nego što mogu da ponesem. Zatim sam otišla iza ugla do mesta gde je na policama stajala flaširana voda.

Možemo da ponesemo dvanaest litara, odlučila je. To nam daje tri dana da ih nađemo.

Duboko sam udahnula, pokušavajući da kažem sebi da ne učestvujem u ovome. Prosto pokušavam da izvučem više koordinata od nje, to je sve. Kada budem znala celu priču, pronaći ću nekoga, nekog drugog Tragača, možda, manje odbojnog od onog koji mi je dodeljen, proslediti informacije. Samo sam temeljna, obećavala sam sebi.

Moj nevešti pokušaj da lažem sebe bio je toliko providan da Melani nije ni obratila pažnju na to, niti se zabrinula. Mora biti da je za mene prekasno, kao što sam i dobila upozorenje od Tragača. Možda je trebalo da odem šatlom.

Prekasno? Kamo sreće!, progunđa Melani. Ne mogu da te nateram da uradiš ništa što ne želiš. Ne mogu ni šaku da podignem! zakuka frustrirano.

Pogledala sam u svoju šaku, koja je mirovala na mojoj butini umesto da posegne za vodom kao što je ona očajnički želela. Mogla sam da osetim 72

MIN@

njeno nestrpljenje, njenu želju da nastavi put, koja se graničila s očajem.

Da se ponovo nađe u bekstvu, kao da moje postojanje nije ništa drugo do kratak prekid, protraćeno vreme koje je sada stvar prošlosti. Na to je odgovorila misaonim ekvivalentom prezrivog frktanja, a onda se vratila na posao.

Hajde, požurivala me je. Idemo. Uskoro će mrak.

Uzdahnuvši, povukla sam najveće pakovanje flaša umotano u prozirnu plastičnu foliju s police. Umalo nije palo na pod pre nego što sam ga uhvatila, prislonivši ga uz ivicu donje police. Imala sam osećaj kao da su mi ruke iskočile iz čašica. ’’Mora da se šališ!’’ uzviknuh naglas.

Umukni! ’’Molim?’’ upita nizak, poguren čovek, druga mušterija, koji je stajao kraj suprotnog kraja police. ’’Uh... ništa,’’ promrmljah, ne gledajući ga u oči. ’’Ovo je teže nego što sam mislila.’’ ’’Hoćete da vam pomognem?’’ ponudi on. ’’Ne, ne’’ odgovorih brzo. ’’Uzeću neko manje.’’

On se okrenu ka polici sa čipsom.

Ne, nećeš, stade Melani da me uverava. Nosila sam i teži teret od ovoga.

Dopustila si da oslabimo, Lutalice, dodade iznervirano.

Izvini, odvratih odsutno, pometena činjenicom da je prvi put izgovorila moje ime.

Pomogni se nogama.

Borila sam se s pakovanjem boca, pitajući se koliko uopšte ona očekuje da ću ga nositi. Uspela sam barem da ga donesem do kase. S velikim olakšanjem, spustila sam teški teret na ivicu pulta na kasi. Stavila sam ranac preko vode, zatim dodala kutiju žitnih štangli, pakovanje krofni i kesicu čipsa s najbliže police.

Voda je u pustinji daleko važnija od hrane, a možemo da ponesemo samo ograničenu...

Gladna sam, prekidoh je. A ovo je lagano.

Tvoja leđa su u pitanju, pretpostavljam, dodade mrzovoljno, a onda naredi, Uzmi mapu.

Stavila sam onu koju je želela, topografsku mapu zemlje, na pult s ostalim stvarima. Bio je to samo rekvizit u njenoj predstavi.

Kasir, sedokosi muškarac s uslužnim osmehom, skenirao je bar kodove. ’’Idete na planinarenje?’’ upita ljubazno. ’’Planina je veoma lepa.’’ ’’Početak staze se nalazi odmah tu uz...’’ reče, počinjući da gestikulira.

73

MIN@

’’Naći ću ga,’’ obećah brzo, svlačeći težak, loše raspoređen teret s pulta. ’’Kreni nazad pre nego što se smrači, dušo. Ne bi volela da se izgubiš.’’ ’’Hoću.’’

Melani je mislila otrovne misli o ljubaznom starom čoveku.

Samo je bio fin. Iskreno se brine o mojoj dobrobiti, podsetih je.

Svi ste vi stvarno jezivi, reče kiselo. Zar ti niko nikad nije rekao da ne pričaš sa strancima?

Osetila sam jaku grižu savesti dok sam odgovarala.

Među pripadnicima moje vrste nema stranaca.

Ne mogu da se naviknem na to da se ne plaća za stvari, pomisli ona, menjajući temu. Čemu onda skeniranje?

Radi vođenja inventara, naravno. Treba li on da se seća svega "što smo uzele kad bude naručivao novu robu? Osim toga, u čemu je svrha novca kad su svi savršeno pošteni? Zastala sam, osećajući toliko jaku grižu savesti da me je fizički zabolelo. Svi osim mene, naravno.

Melani ustuknu od mojih osećanja, zabrinuta nad njihovom snagom, strahujući da bih se mogla predomisliti. Umesto toga, usredsredila se na svoju neutaživu želju da ode odavde, da se kreće ka svom cilju. Njena strepnja i nervoza dopreše do mene, i ja ubrzah korak.

Odnela sam stvari do kola i spustila ih na zemlju pored suvozačkih vrata. ’’Dajte da vam pomognem.’’

Podigoh pogled trgnuvši se i ugledah čoveka iz radnje, s plastičnom kesom u ruci, kako stoji pored mene. ’’Ah... hvala vam,’’ uspeh ukočeno da prozborim, dok mi je pulsiralo iza ušiju. Čekale smo, Melani napeta kao da se sprema da potrči, dok je on ubacivao naše stvari u kola.

Nemaš čega da se plašiš. I on je samo ljubazan. Ona nastavi nepoverljivo da ga odmerava. ’’Hvala vam,’’ rekoh ponovo, dok je zatvarao vrata. ’’Nema na čemu.’’

On ode do svog vozila i ne osvrnuvši se u našem pravcu. Sela sam za volan i zgrabila kesicu sa čipsom.

Pogledaj mapu, reče. Sačekaj da on ode.

Niko nas ne posmatra, obećah joj. Ali, uzdahnuvši, razmotavala sam mapu jednom i jela drugom rukom. Verovatno je imalo smisla steći neki pojam o tome kuda idemo. Kuda uopšte idemo?, upitah je. Našle smo početnu tačku, ali šta sad?

Osvrni se okolo, naloži ona. Ako ne možemo da ga vidimo odavde, pokušaćemo s južne strane vrha.

74

MIN@

Da vidimo šta?

Pokazala mi je drugi upamćen prizor: nazubljena linija koja ide u cikcak, četiri oštra obrisa koja idu u suprotnim pravcima, peti čudno zatupljen, kao da je odlomljen. Sad sam ga videla na pravi način, nazubljeni planinski lanac sa četiri vrha, s petim koji je izgledao odlomljeno...

Pogledom sam pretražila krajolik, od istoka ka zapadu duž severnog horizonta. Bilo je tako lako da se činilo pogrešnim, kao da sam izmislila taj prizor tek nakon što sam ugledala konture planine koje su sačinjavale severnu liniju horizonta.

To je to, Melani gotovo zapeva od uzbuđenja. Idemo! Želela je da budem van kola, na nogama, da se krećem.

Zavrtela sam glavom, ponovo se naginjući nad mapom. Planinski lanac beše toliko udaljen da nisam mogla da procenim razdaljinu između nas i njega. Nema šanse da odšetam s ovog parkinga u golu pustinju, osim ako nemam drugog izbora.

Budimo razumne, predložila sam, povlačeći prstom duž jedne tanke linije na mapi, bezimenog puta koji se odvajao od autoputa nekoliko kilometara ka istoku, a zatim nastavljao neodređeno u pravcu planinskog lanca.

Naravno, složila se zadovoljno. Što pre to bolje.

Lako smo pronašle neasfaltiran put. Bio je to samo bled puteljak od utabane zemlje koji se probijao kroz zakržljalo rastinje, jedva dovoljno širok da njime prođe jedno vozilo. Imala sam osećaj da bi takav put zarastao usled neupotrebe u nekoj drugoj regiji, nekom mestu s bujnijom vegetacijom, za razliku od pustinjskih ravnica kojima su trebale decenije da bi se oporavile od takve štete. Preko ulaza je bio razapet zarđali lanac, zašrafljen za drveni stub na jednom kraju, ovlaš obmotan oko drugog stuba na suprotnom kraju. Brzo sam se kretala, skinula lanac i složila ga na gomilu u podnožju prvog stuba, žureći nazad do upaljenih kola, nadajući se da se niko neće zaustaviti i ponuditi mi pomoć. Autoput je ostao prazan kad sam skrenula na prašnjavi put, a zatim pohitala nazad da vratim lanac na mesto.

Obema nam je laknulo kada je asfalt ostao iza nas. Bilo mi je drago što naizgled više nije bilo nikoga koga bih morala da lažem, bilo rečima bilo ćutnjom. Ovako sama, manje sam se osećala kao odmetnik.

Melani se osećala kao kod kuće ovde usred nedođije. Znala je imena svih bodljikavih biljaka oko nas. Pevušila je njihova imena za sebe, pozdravljajući ih kao stare prijatelje.

Grm pelina, vinski kaktus, cola, opuncija, meskit...

75

MIN@

Dalje od autoputa, stega civilizacije, Melani je posmatrala pustinju drugim očima, kao da ova živi nekim svojim životom. Iako je uživala u brzini truckavih kola, naše vozilo nije bio napravljeno za vožnju po grubom terenu, na šta bi me podsetio potres svaki put kad bismo potrefile rupu na putu, žudela je da oseti zemlju pod nogama, da juri kroz vrelu pustinju koja znači sigurnost.

Verovatno ćemo morati da pešačimo, previše uskoro za moj ukus, ali sumnjala sam da će biti zadovoljna kad bude došlo vreme za to. Mogla sam da osetim pravu želju koja se krila ispod površine. Sloboda. Da pokreće svoje telo u poznatom ritmu svog dugog koraka samo sa sopstvenom voljom da je vodi. Za trenutak sam dozvolila sebi da vidim kakvo zatočeništvo predstavlja život bez tela. Kako je kad te neko nosi unutra, a ne možeš da utičeš na ono što se nalazi oko tebe. Kako je biti zarobljen. Nemati izbora.

Zadrhtala sam i ponovo usmerila pažnju na neravni put, pokušavajući da se odbranim od tog pomešanog osećaja sažaljenja i užasa. Nijedan drugi domaćin nije uspeo da me natera da osetim toliku grižu savesti zbog onoga što jesam. Naravno, nijedan drugi se nije održao dovoljno dugo da bi se zbog toga žalio.

Sunce se primaklo vrhovima zapadnih brda kada smo se prvi put sukobile oko pravca. Duge senke opisivale su čudne oblike po putu, zbog čega je bilo teže izbegavati kamenje i rupe.

Evo ga!, uskliknu Melani kad ugledasmo treći obris dalje na istoku: ravnomerna talasasta linija grebena prekinuta naglom izbočinom koja upire dugim, tankim prstom ka nebu.

Ona je odmah poželela da skrenemo u šiprag, ma šta to učinilo od kola.

Možda bi trebalo da idemo skroz do prvog putokaza, napomenuh.

Uski zemljani put nastavljao je da vijuga manje-više u pravom smeru, i ja sam se užasavala pomisli da skrenem s njega. Kako drugačije da se vratim u civilizaciju? Zar ne treba da se vratim?

Zamislila sam Tragača u ovom istom trenutku, dok je sunce doticalo tamnu, nazubljenu liniju zapadnog horizonta. Šta li će da pomisli kad ne budem stigla u Tuson? Nalet veselja natera me da se naglas nasmejem.

Melani je takođe uživala u zamišljenom prizoru Tragača dok peni od besa. Koliko dugo će joj trebati da krene nazad u San Dijego da vidi je li sve ovo bila zavera da je se otarasim? I koje će korake preduzeti kad bude otkrila da nisam tamo? Da me nigde nema?

Samo što ni sama nisam mogla jasno da zamislim gde ću biti u to vreme.

Vidi, suvo rečno korito. Dovoljno je široko za kola, hajde da ga pratimo, insistirala je 76

MIN@

Melani.Nisam sigurna daje pravo vreme da krenemo tim putem.Uskoro će pasti mrak i moraćemo da se zaustavimo.

Traći nam vreme! Tiho je vikala, iznervirana.

Ja nam štedim vreme, ako sam u pravu. Osim toga, u pitanju je moje vreme, zar ne? Nije odgovorila rečima. Kao da se protezala u mom umu, posežući za praznom vododerinom. Ja radim ovo, pa ću uraditi onako kako želim.

Melani je tiho besnela u odgovor.

Zašto mi ne pokažeš ostale linije?, predložila sam. Mogle bismo da osmotrimo vidi li se išta pre nego što se smrkne.

Ne, brecnu se.

Taj deo ću obaviti onako kako ja želim. Ponašaš se kao dete.

Ponovo je odbila da odgovori. Nastavila sam ka četiri oštra vrha, dok se ona durila.

Kada je sunce nestalo iza brda, noć je naglo progutala krajolik; u jednom trenutku pustinja je bila narandžaste boje zalaska sunca, a u sledećem crna. Usporila sam, petljajući jednom rukom po komandnoj tabli, tražeći prekidač za farove.

Jesi li poludela?, prosikta Melani. Imaš li ikakvu predstavu koliko će farovi ovde upadati u oči? Neko će nas sigurno videti.

Dobro, šta onda da radimo?

Da se nadamo da sedište može da se obori.

Ubacila sam u ler dok sam pokušavala da smislim šta bismo mogle da radimo osim da prespavamo u kolima, okružene crnom prazninom pustinjske noći. Melani je strpljivo čekala, znajući da nemamo drugog izbora.

Ovo je ludo, znaš, rekoh joj, zaustavljajući auto i vadeći ključ iz brave.

Sve ovo. Nije moguće da ovde ikoga ima. Nećemo ništa naći. I potpuno ćemo se izgubiti pokušavajući. Imala sam neku opštu predstavu o tome kakvoj se fizičkoj opasnosti izlažemo ovim što smo planirale, da lutamo okolo po vrućini bez rezervnog plana, nemajući načina da se vratimo.

Znala sam da Melani neuporedivo bolje razume tu opasnost, samo što je detalje zadržala za sebe.

Nije odgovorila na moje optužbe. Nijedan od ovih problema nju nije brinuo. Postalo mi je jasno da bi radije sama lutala kroz pustinju do kraja života nego se vratila životu koji sam ranije vodila. Čak i da nije morala da strepi od Tragača, ona bi radije izabrala ovo.

Spustila sam sedište koliko se moglo. Uopšte mi nije bilo udobno. Nisam verovala da ću moći da zaspim, ali bilo je toliko mnogo stvari o kojima se 77

MIN@

nisam usuđivala da razmišljam da mi je um bio prazan i nezainteresovan.

Melani je takođe utihnula.

Sklopila sam oči, nalazeći malu razliku između svojih očnih kapaka i noći bez mesečine, i s neočekivanom lakoćom utonula u san.

11.DEHIDRACIJA U redu! Bila si u pravu, bila si u pravu! - Izgovorila sam te reči naglas. U okolini nije bilo nikoga ko bi me čuo.

Melani nije kazala „rekla sam ti". Ne tim rečima. Ali mogla sam da osetim optužbu u njenom glasu.

I dalje nisam želela da napustim auto, iako mi je sada bio beskoristan.

Kada sam ostala bez goriva, pustila sam ga da se kotrlja napred po inerciji sve dok se nije zabio u jednu plitku udolinu, korito koje je jaka bujica usekla za poslednje obilne kiše. Sada sam zurila kroz vetrobran u ogromnu pustu ravnicu i osećala kako mi se želudac prevrće od panike.

Moramo da krenemo, Lutalice. Samo će postati još toplije.

Da nisam protraćila više od četvrtine rezervoara nastavljajući tvrdoglavo da vozim do samog podnožja drugog putokaza, tek da bih otkrila da se treći putokaz s tog mesta više ne vidi i da moram da se okrenem i vratim nazad, mnogo dalje bismo odmakle duž ovog peskovitog korita, bile bismo mnogo bliže našem sledećem cilju. Zahvaljujući meni, sada ćemo morati da putujemo pešice.

Punila sam ranac vodom, flašu po flašu, nepotrebno usporenim pokretima; preostale žitne štangle ubacivala sam podjednako sporo. Sve to vreme, Melani je žudela da požurim. Njena nestrpljivost mi je smetala da mislim, da se koncentrišem na bilo šta. Na primer na to šta će biti s nama.

Ajde, ajde, ajde, ponavljala je sve dok nisam naglo izašla iz auta, ukočena i nespretna. Probolo me je u leđima kad sam se ispravila. Bolela su me zbog toga što sam prethodne noći spavala iskrivljena, ne od težineranca; ranac nije bio toliko težak kad sam ga podigla na ramena.

Sad prekrij auto, davala mi je uputstva, zamišljajući me kako lomim trnovite grane s obližnjih grmova pelina i palo verde žbunja i njima prekrivam srebrni krov auta.

Zašto?

Njen ton je sugerisao da sam stvarno glupa što ne razumem.

Da nas niko ne bi pronašao.

Ali šta ako ja želim da me pronađu? Šta ako ovde nema ničeg osim vrućine i prašine? Ne postoji način de se vratimo kući!

78

MIN@

Kući?, upitala je, obasipajući me neveselim slikama: prazan stan u San Dijegu, Tragačev najodvratniji izraz lica, tačka na mapi koja označava Tuson... jedno kratko, srećnije sećanje na crveni kanjon koje joj je slučajno promaklo. Gde bi to bilo?

Okrenula sam leđa autu, ignorišući njen savet. Već sam bila previše u ovome. Nisam želela da odustanem od svake nade o povratku. Možda će neko pronaći auto, a onda i mene. Bilo kom spasiocu bih lako i iskreno mogla da objasnim šta radim ovde: izgubila sam se. Zalutala... izgubila kontrolu... izgubila razum.

U početku sam pratila suvo korito, puštajući svoje telo da uhvati svoj prirodni ritam dugih koraka. To nije bio način na koji sam hodala po trotoarima do univerziteta i nazad, to uopšte nije bio moj hod. Ali je odgovarao ovom neravnom terenu, s lakoćom me je pokretao napred brzinom koja me je iznenađivala dok se na nju nisam navikla. Šta da nisam krenula ovim putem? zapitah se dok sam koračala dalje prema pustoši. Šta bi bilo da je Iscelitelj Gazi Preko ostao u Čikagu? Da nas moj put nije odveo toliko blizu njih? Upravo mi je ta žurba, taj zov, pomisao na to da bi Džared i Džejmi mogli biti baš ovde, negde na ovom pustom mesu, onemogućio da se oduprem ovom besmislenom planu.

Nisam sigurna, priznade Melani. Mislim da bih možda ipak pokušavala, ali plašila sam se dok su ostale duše bile u blizini. Još uvek se plašim. To što ti verujem može ih obojicu koštati života. Obe zadrhtasmo na tu pomisao. Ali sada kada sam ovde, tako blizu... Činilo mi se da moram da pokušam. Molim te odjednom me je molila, preklinjala, bez traga mržnje u mislima, molim te, nemoj ovo da iskoristiš da bi ih povredila. Molim te.

Ne želim to... Ne znam da li bih mogla da ih povredim. Pre bih... Šta? Umrla? Pre nego što bih predala nekoliko odmetnutih ljudi Tragačima?

Opet zadrhtasmo na tu pomisao, ali moja zgroženost tom idejom ju je utešila. A mene je uplašila više nego što je nju umirila.

Kada je korito počelo suviše da se spušta prema severu, Melani predloži da zaboravimo taj ravni, bledi put i da krenemo pravo prema trećem putokazu, grebenu na istoku, koji kao da je upirao, poput kažiprsta, u vedro nebo. Nije mi se dopadalo da napustim korito, isto kao što sam se protivila tome da ostavim auto. Mogla sam da pratim ovo korito sve vreme nazad do puta, a onda da sledim put nazad do autoputa. Pružao se kilometrima daleko i sigurno bi trebalo pešačiti danima, ali kada jednom zakoračim van ovog korita, zvanično ću biti prepuštena slučaju.

Imaj vere, Lutalice. Pronaći ćemo strica Džeba, ili će on pronaći nas.

79

MIN@

Ako je još uvek živ, dodadoh, uzdišući i skačući sa svoje jasne staze u žbunjem obrasli predeo koji je bio potpuno isti u svim pravcima. Vera je meni nepoznat koncept. Ne znam mogu li to da svarim.

Onda poverenje?

U koga? U tebe? Nasmejah se. Vreo vazduh mi opeče grlo kad sam udahnula.

Pomisli samo, reče, menjajući temu, možda ćemo ih videti do večeri. Žudnja je pripadala obema, slika njihovih lica, jednog muškog i jednog dečjeg, poticala je iz oba naša sećanja. Kada sam ubrzala korak, nisam bila sigurna da u potpunosti vladam svojim pokretima.

Postalo je toplije, a onda još toplije, pa još toplije. Kosa mi se slepila za glavu od znoja a svetložuta majica kratkih rukava neprijatno se lepila kad god bi došla u kontakt s telom. Posle podne vreli vetar poče da duva u naletima, nanoseći mi pesak u lice. Suv vazduh mi je isušio znoj, prekrio kosu slojem skorele prljavštine i napinjao majicu poput jedra; zbog osušene soli lepršala je ukočeno poput kartona. Nastavila sam da hodam.

Pila sam vodu češće nego što je Melani to želela. Gunđala mi je prilikom svakog gutljaja, preteći da će nam sutra biti mnogo potrebnija. Ali danas sam joj bila dozvolila već mnogo toga, tako da više nisam bila raspoložena da je slušam. Pila sam kad sam bila žedna, što je bilo veći deo vremena.

Noge su me nosile napred bez ikakvog razmišljanja s moje strane. Škripa mojih koraka bila je muzika u pozadini, tiha i dosadna.

Nije imalo šta da se vidi; svaki izvijeni, krti žbun izgledao je potpuno isto kao i naredni. Ta prazna jednoličnost uljuljkala me je u neku vrstu omamljenosti, bila sam zaista svesna jedino planinskih obrisa koji su se videli spram svetlog, bledog neba. Proučavala sam njihove obrise na svakih nekoliko koraka dok ih nisam upamtila toliko dobro da bih mogla da ih nacrtam vezanih očiju.

Pejzaž kao da se uopšte nije pomerao. Često sam se osvrtala, tražeći četvrti putokaz, veliki vrh u obliku kupole kojoj nedostaje deo, polukružno udubljenje u njegovim obroncima, koje mi je Melani tek jutros pokazala, kao da se vidik promenio od mog poslednjeg koraka.

Nadala sam se da je taj poslednji trag ono što tražimo, jer ćemo imati sreće ako doguramo dotle. Ali imala sam osećaj da Melani dosta toga krije od mene i da je kraj našeg putovanja nedostižno dalek.

Tokom popodneva sam grickala žitne štangle, ne shvatajući, sve dok nije bilo prekasno, da sam pojela i poslednju. Kada je sunce zašlo, noć je pala istom brzinom kao i juče. Melani je bila spremna, već tražeći mesto gde ćemo se zaustaviti.

80

MIN@

Ovde, reče mi. Želimo da se držimo što je moguće dalje od kaktusa. Ti se prevrćeš u snu.

Zagledala sam se u kaktus prekriven dlačicama pri slabom svetlu, tako gusto obrastao iglama boje kosti da su podsećale na krzno, i zadrhtala.

Hoćeš da tek tako spavam na zemlji? Baš ovde?

Vidiš li neku drugu mogućnost? Osetila je da paničim i glas joj je smekšao, kao da me sažaljeva. Vidi, bolje je nego u kolima. Barem je ravno. Suviše je vruće da bi bilo koje stvorenje bilo privučeno tvojom telesnom toplotom i...

Stvorenje? naglas upitah. Stvorenje?

Ona nakratko prizva u sećanje veoma neprijatne slike sklupčanih zmija i insekata koji izgledahu smrtonosno.

Ne brini. Pokušavala je da me uteši dok sam ja na prstima uzmicala što dalje od svega što bi moglo da se krije u pesku ispod mene, očima pretražujući tamu u potrazi za nekim izlazom. Ništa te neće dirati ako ga ti ne dirneš prva. Na kraju krajeva, veća si od bilo čega ovde. Još jedna slika, ovoga puta četvoronožni strvinar srednje veličine, kojot, iskrsnu nam u mislima.

Savršeno, zakukah, čučnuvši, iako sam se još uvek bojala crnog tla ispod sebe. Da me ubiju divlji psi. Ko bi mogao pomisliti da će se završiti tako... tako trivijalno? Kako razočaravajuće. Kandžozver na Planeti Magle, to može. Barem bi bilo nekog dostojanstva u tome da te to smakne.

Ton glasa kojim mi je Melani uzvratila natera me da je zamislim kako prevrće očima.

Prestani da se ponašaš kao beba. Ništa te neće pojesti. Sad lezi dole i odmori se malo. Sutra će biti teže nego danas.

Hvala na dobrim vestima, progunđah. Pretvarala se u tiranina. To me je navelo da se setim one ljudske poslovice: daj mu prst, uzeće ti celu ruku.

Ali bila sam umornija nego što sam uviđala i kada sam se nevoljno smestila na zemlju, otkrila sam da je nemoguće ne skljokati se na to neravno, šljunkovito tlo, i sklopila oči.

Izgledalo je kao da su prošli samo minuti kada je jutro svanulo, zaslepljujuće svetlo i već dovoljno vruće da bih se znojila. Probudila sam se prekrivena prašinom i kamenjem; desno rame mi je bilo priklešteno ispod tela i oduzelo se. Oslobodila sam se utrnulosti i posegla za rancem da uzmem malo vode.

Melani se pobunila, ali nisam obraćala pažnju na nju. Potražila sam polupraznu flašu iz koje sam poslednji put pila, preturajući po punim i praznim flašama sve dok nisam počela da uviđam šta se dešava.

81

MIN@

S osećanjem uznemirenosti koje je lagano raslo, počeh da prebrojavam.

Brojala sam dva puta. Bilo je dvostruko više praznih nego punih flaša.

Već sam bila potrošila više od pola zaliha vode.

Rekla sam ti da previše piješ.

Nisam joj odgovorila, ali sam stavila ranac na leđa ne uzevši ni gutljaj.

Imala sam užasan osećaj u ustima, bila su suva i puna peska i imala ukus žuči. Pokušala sam to da ignorišem, da prestanem da prelazim jezikom grubim poput šmirgle preko peskom prekrivenih zuba i počela da hodam. Želudac je bilo teže ignorisati nego usta kada se sunce podiglo više i još vrelije zasjalo iznad mene. Okretao se i skupljao u redovnim intervalima očekujući obrok kojeg nije bilo. Do podneva, glad je prerasla iz neprijatnosti u bol.

Nije to ništa, podseti me Melani kiselo. Bili smo i gladniji.

Ti jesi, odbrusih joj. Trenutno nisam bila raspoložena da slušam hvalospeve njenoj izdržljivosti.

Počela sam da očajavam kada stigoše dobre vesti. Dok sam okretala glavu prema horizontu uobičajenim, bezvoljnim pokretima, loptasti oblik kupole pojavio se preda mnom u sredini između malih vrhova na severnom horizontu. Posmatran s ovog mesta, deo koji nedostaje bio je jedan jedva primetan usek.

Dovoljno blizu, zaključi Melani, uzbuđena kao i ja što barem malo napredujemo. Živahno skrenuh ka severu, pruživši korak. Počni da tragaš za sledećim. Prisetila se još jednog oblika i ja sam smesta počela da izvijam glavu, iako sam znala da je beskorisno tražiti ga ovako rano.

Biće da je na istoku. Sever, pa istok, pa onda opet sever. To je bio šablon.

Oduševljenje zbog pronalaska još jednog putokaza davalo mi je snagu da hodam uprkos sve većem umoru u nogama. Melani me je požurivala da nastavim, bodreći me kad bih usporila, razmišljajući o Džaredu i Džejmiju kad bih zapala u apatiju. Postepeno sam napredovala i čekala da Melani odobri svaki gutljaj, iako sam imala osećaj da mi je grlo u plikovima.

Moram priznati da sam bila ponosna na sebe što sam tako čvrsta. Kada se prašnjavi put pojavio, to je izgledalo poput nagrade. Vijugao je prema severu, pravcem kojim sam se već bila zaputila, ali Melani je bila uznemirena.

Ne dopada mi se kako izgleda, insistirala je.

Put nije bio ništa drugo do jedna žućkasta linija među rastinjem koju je činilo samo nešto ravnije tlo i odsustvo vegetacije. Prastari tragovi guma ostavili su dvostruko udubljenje na sredini puta.

82

MIN@

Kada krene u pogrešnom smeru, napustićemo ga. Već sam hodala središnjim uzvišenjem između tragova. Lakše je nego da se provlačimo kroz žbunje i izbegavamo kaktuse.

Nije odgovorila, ali zbog njenog nespokojstva osetih se pomalo paranoično. Nastavila sam da tragam za sledećim obrisom, savršenim M, dva identična vulkanska vrha, ali sam i na pustinju oko sebe motrila pažljivije nego ranije.

Pošto sam udvostručila pažnju, primetila sam sivu mrlju u daljini mnogo pre nego što sam mogla da razaznam o čemu se radi. Pitala sam se da li me to oči varaju i zatreptala da uklonim prašinu koja mi je mutila vid.

Boja mi se činila pogrešnom za stenu, oblik suviše četvrtast za drvo. Čkiljila sam spram jarke svetlosti u daljinu, nagađajući šta je posredi.

Onda sam opet trepnula, i mrlja je odjednom dobila formu, bližu nego što sam mislila. Bila je to neka vrsta kuće ili građevine, mala i posivela od vremena.

Melanin nalet panike naterao me je da zbrišem s uskog puta do slabog zaklona među jalovim rastinjem.

Sačekaj, rekoh joj. Sigurna sam daje napuštena.

Kako znaš? Toliko me je zadržavala da sam morala da se koncentrišem na stopalo pre nego što sam mogla da ga pomerim napred.

Ko bi živeo ovde? Mi duše živimo za društvo. Registrovala sam gorčinu u svom glasu i znala da je to zbog toga gde se trenutno nalazim, fizički i metaforički usred nedođije. Zašto više ne pripadam zajednici duša? Zbog čega osećam kao da ne... kao da ne želim da pripadam? Da li sam zaista ikada bila deo te zajednice koja je trebalo da bude moja, ili je to bio razlog mojih mnogobrojnih života na različitim mestima? Da li sam oduvek bila izuzetak, ili je ovo nešto u šta me je Melani pretvorila? Da li me je ova planeta promenila ili me je prikazala u pravom svetlu?

Melani nije imala strpljenja za moje lične krize, htela je da se udaljimo od te građevine što je pre moguće. Njene misli se uguraše i isprepletaše s mojima, izvlačeći me iz samoposmatranja.

Smiri se, naredih joj, pokušavajući da se koncentrišem na vlastite misli, da ih razdvojim od njenih. Ako ovde stvarno iko živi, onda su to ljudi. Veruj mi; među dušama nema pustinjaka. Možda tvoj stric Džeb... Odlučno je odbila tu pomisao.

Niko ne bi mogao da preživi ovde na otvorenom. Pripadnici tvoje vrste pretražili bi detaljno svaku naseobinu. Ko god da je živeo ovde pobegao je ili postao jedan od vas. Stric Džeb bi imao bolje sklonište.

83

MIN@

A ako je neko koje živeo ovde postao jedan od nas, uveravala sam je, onda je napustio ovo mesto. Samo bi ljudi živeli na ovaj način... Ućutah, iznenada i sama uplašena. Šta je? Snažno je reagovala na moj strah, skamenivši nas u mestu.

Proučila mi je misli, tražeći nešto što sam videla i što me je uznemirilo.

Ali nisam videla ništa novo.

Melani, šta ako ovde ima ljudi, ali to nisu stric Džeb, Džared i Džejmi? Šta ako nas neko drugi pronađe?

Polako je usvajala tu pomisao, razmatrajući je.

U pravu si. Smesta bi nas ubili. Naravno. Pokušala sam da progutam, da sperem ukus straha iz suvih usta. Neće biti nikog drugog. Kako bi moglo da bude?, rezonovala je. Vaša vrsta je suviše temeljna. Samo neko ko se već bio sakrio imao bi šanse. Zato hajde da proverimo, ti si sigurna da tamo nema tvojih, a ja sam sigurna da nema mojih. Možda ćemo pronaći nešto korisno, nešto što može da posluži kao oružje.

Zadrhtala sam pri njenoj pomisli na oštre noževe i dugo metalno oruđe koje može da se upotrebi kao batina.

Ne želim oružje.

Uh. Kako su nas takvi beskičmenjaci uopšte porazili?

Tajnovitošću i većom brojnošću. Bilo ko od vas, čak i vaši mladi, sto puta je opasniji nego neko od nas. Ali vi ste poput jednog termita u mravinjaku. Nas ima na milione, i svi radimo zajedno, u savršenoj harmoniji, na ostvarenju našeg cilja.

Ponovo sam, dok sam opisivala jedinstvo, iskusila osećaj panike i dezorijentisanosti. Ko sam ja?

Držale smo se grmova pelina dok smo prilazile maloj građevini. Izgledala je kao kuća, kao mala koliba pored puta, bez ikakvog nagoveštaja neke druge svrhe. Razlog njenog postojanja ovde bio je misterija, ovo mesto nije imalo da ponudi ništa osim praznine i vrućine. Nije bilo znakova da je skoro bila nastanjena. Ragastov je zjapio prazan, bez vrata, i svega nekoliko krhotina stakla zadržalo se u praznim prozorskim okvirima.

Prašina se nakupila na pragu i širila se unutra. Sivi zidovi izbledeli od vremena izgledali su povijeni pod vetrom, kao da ovde uvek duva iz istog smera.

Uspevala sam da obuzdam zebnju dok sam oprezno prilazila praznom okviru vrata; mora da smo i ovde same, baš kao što smo bile sve vreme tokom današnjeg i jučerašnjeg dana.

Hlad koji je tamni ulaz obećavao vukao me je napred i njegova privlačnost me natera da savladam strah. I dalje sam pažljivo osluškivala, ali su se moja stopala kretala napred brzim, sigurnim koracima. Uletela 84

MIN@

sam kroz vrata, brzo se pomerajući na jednu stranu da bi mi zid bio iza leđa. Beše to instinktivno, zaostavština iz Melaninih skupljačkih dana.

Stajala sam tamo nepomično, obeshrabrena svojom zaslepljenošću i čekala da mi se oči priviknu.

Mala koliba beše prazna, kao što smo i znale da će biti. Ni iznutra nije bilo više znakova nastanjenosti nego spolja. Na sredini sobe polomljeni što se naginjao ka podu, oslonjen na dve preostale noge, a pored njega je stajala jedna zarđala metalna stolica. Delovi betona provirivali su kroz velike rupe na pohabanom, prljavom tepihu. Duž zida kuhinjice stajali su jedna zarđala sudopera, red ormarića, od kojih neki behu bez vrata frižider u visini pojasa koji je zvrjao otvoren, otkrivajući svoju plesnjivu, crnu unutrašnjost. Okvir kauča bio je naslonjen na suprotni zid, jastuka za sedenje nije bilo. Još uvek pričvršćena iznad kauča, samo malo nakrivljena, bila je uokvirena reprodukcija slike pasa koji igraju poker.

Vrlo domaćinski, pomisli Melani, kojoj je laknulo dovoljno da bude sarkastična. Ima više stvari nego u tvom stanu. Već sam krenula prema sudoperi. Samo ti sanjaj, spremno dodade Melani.

Naravno da bi bilo rasipanje pustiti vodu da protiče ovim usamljenim mestom; duše se staraju o takvim detaljima isuviše revnosno da bi ostavile za sobom takvu anomaliju. Ipak sam morala da odvrnem prastare ručke slavine. Jedna mi se slomila u ruci, izjedena rđom.

Zatim sam prešla na ormarić, kleknuvši na taj ogavni tepih da bih pažljivo provirila unutra. Povukla sam se unazad kad sam otvorila vrata, plašeći se da ću možda uznemiriti neku od otrovnih pustinjskih životinja u njenoj jazbini. Prvi beše prazan, bez zadnjeg dela, tako da sam mogla da vidim drvene daščice spoljašnjeg zida. Na sledećem nije bilo vrata, ali je unutra bila gomila naslaganih starih novina, prekrivenih prašinom. Iz radoznalosti sam izvukla jedne, otresajući prljavštinu na još prljaviji pod i pročitala datum.

Iz vremena ljudi, primetih. Mada mi nije bio potreban datum da bih to znala. ’Čovek spalio trogodišnju kćerku’, dočeka me naslov propraćen slikom anđeoski plavog deteta. To nije bila naslovna strana. Užas čiji su detalji ovde bili izneti nije bio toliko gnusan da bi zaslužio prednost u izveštavanju. Ispod toga se nalazio lik nekog muškarca koga su tražili zbog ubistva svoje žene i dvoje dece dve godine pre datuma na novinama; tekst je bio o tome da je taj čovek izgleda viđen u Meksiku. Dvoje ljudi je stradalo, a troje povređeno u saobraćajnoj nesreći izazvanoj vožnjom u pijanom stanju. Istraga o prevari i ubistvu u slučaju navodnog samoubistva čuvenog bankara. Zabranom svedočenja oslobođen 85

MIN@

osvedočeni zlostavljač dece. Zaklani kućni ljubimci pronađeni u kanti za smeće.

Trgla sam se gadljivo i vratila se, bacajući novine, mračnom ormariću.

To su bili izuzeci, a ne pravilo, tiho pomisli Melani, pokušavajući da spreči da taj novi užas izazvan mojom reakcijom procuri u njeno sećanje na te godine i da im novi izgled.

Da li uviđaš zašto smo mislili da bismo mi ipak bolje obavili posao? Zašto smo pretpostavili da vi možda ne zaslužujete sve divne stvari ovoga sveta?

Njen odgovor beše zajedljiv.

Ako ste želeli da očistite planetu, mogli ste je dići u vazduh.

Uprkos onome o čemu vaši pisci naučne fantastike sanjaju, mi jednostavno nemamo tu tehnologiju. Moju šalu nije smatrala smešnom.

Osim toga, dodadoh, to bi bila velika šteta. Ovo je divna planeta. S izuzetkom ove grozne pustinje, naravno.

Znaš, tako smo i shvatili da ste ovde, reče, opet razmišljajući o tim mučnim novinskim naslovima. Kada u večernjim vestima nije bilo ničeg osim inspirativnih priča o ljudima i njihovim osećanjima, kada su se pedofili i narkomani postrojili u redove ispred bolnica da se predaju, kada je sve počelo da se pretvara u Mej beri tada ste se odali.

Kako grozna promena! uzvratih ironično, okrećući se prema sledećem ormariću.

Povukoh unazad zaglavljena vrata i pronađoh zlatnu žilu. ’’Krekeri!’’ povikah, zgrabivši izbledelu, poluzgnječenu kutiju slanih krekera. Iza nje je bila još jedna kutija koja je izgledala kao da je neko stao na nju. ’’Tvinki kolači!’’ vrisnuh.

Pogledaj! Melani me nagovarala, pokazujući mi zamišljenim prstom na tri prašnjave flaše izbeljivača u samom dnu ormarića. Šta će ti izbeljivač?, upitah već cepajući kutiju s krekerima. Da ga baciš nekome u oči? Ili da ga zvekneš flašom po glavi?

Na moje zadovoljstvo, krekeri, iako izmrvljeni, još uvek behu u svom plastičnom omotu. Pocepala sam jedan i počela da istresam mrvice u usta, gutajući ih polusažvakane. Nisam uspevala dovoljno brzo da ih ubacim u želudac.

Otvori flašu i pomiriši je, uputi me. Tako je moj tata čuvao vodu u garaži.

Ostaci izbeljivača sprečavaju da se u vodi išta razvije.

Samo trenutak. Pojela sam mrvice iz jednog omota i prešla na sledeći.

Bile su veoma bajate, ali u poređenju s ukusom u mojim ustima behu poput ambrozije. Kad sam pojela i treći, postala sam svesna soli koja mi je razjedala ranice na usnama i po uglovima usta. Izvukoh jednu od flaša s izbeljivačem, nadajući se da je Melani u pravu. Ruke mi behu toliko slabe 86

MIN@

i mlitave da sam jedva uspevala da ih podignem. Koliko se naše stanje već pogoršalo? Koliko ćemo još daleko moći da odemo? Čep na flaši beše tako čvrsto zavrnut da sam se pitala je li se stopio s njom. Ipak, na kraju sam uspela da ga odvrnem zubima. Pažljivo sam pomirisala otvor pošto nisam baš želela da se onesvestim od isparenja izbeljivača. Miris hemikalije bio je veoma slab. Pomirisah udahnuvši dublje.

Definitivno je bila voda. Ustajala i bajata, ali ipak voda. Uzeh jedan mali gutljaj.

Nije baš kao sa svežeg planinskog izvora, ali je vlažno. Počeh požudno da gutam.

Polako, upozori me Melani i ja moradoh da se složim s njom. Posrećilo nam se s ovim skrivenim zalihama, ali nije imalo smisla straćiti ih. Sem toga, želela sam nešto čvrsto sada kada me je so manje razjedala. Okrenuh se prema kutiji s tvinki kolačima i polizah tri spljeskana kolača s unutrašnjosti omota.

Poslednji ormarić beše prazan. Čim su grčevi od gladi malo utihnuli, Melanino nestrpljenje poče da mi se uvlači u misli. Ne osećajući nikakav otpor ovoga puta, brzo sam natovarila svoj plen u ranac, bacivši prazne boce od vode u sudoperu da bih napravila mesta. Flaše od izbeljivača bile su teške, ali njihova težina beše utešna. Značila je da se večeras neću opet ispružiti na pustinjskom tlu gladna i žedna.

Zahvaljujući energiji iz šećera koja je počinjala da mi kola venama, iskočila sam napolje u svetlost popodneva.

12.NEUSPEH Nemoguće! Pogrešno si shvatila! Pomešala si redosled! To ne može biti to!

Zurila sam u daljinu, bilo mi je muka od neverice koja se brzo pretvarala u užas.

Juče ujutru sam pojela poslednji spljeskani tvinki za doručak. Juče popodne sam pronašla dupli vrh i opet skrenula ka istoku. Melani mi je dala ono za šta je obećala da je poslednji obris koji bi trebalo pronaći. Na tu vest sam skoro pa pomahnitala od radosti. Prethodne večeri sam ispila poslednje zalihe vode. Bio je to četvrti dan.

Ovog jutra nije bilo ničega osim zaslepljujućeg sunca i očajničke nade.

Vreme je isticalo i ja sam sve paničnije gledala u horizont u potrazi 87

MIN@

za poslednjim putokazom. Nisam videla nijedno mesto gde bi se mogao uklopiti; prava linija visoravni okružena s obe strane tupim vrhovima kao stražarima. Za tako nešto bio bi potreban prostor, a planine prema istoku i severu bile su zbijene s nazubljenim vrhovima. Nisam uspevala da vidim gde bi ravna visoravan mogla da krije između njih.

Sredinom jutra, sunce je i dalje bilo na istoku, zaslepljujući me, zaustavila sam se da se odmorim. Osećala sam takvu slabost da me je to uplašilo.

Svaki mišić u telu je počeo da me boli, ali to nije bilo samo od hodanja.

Osećala sam bol od iscrpljenosti i spavanja na zemlji, ali oni su se razlikovali od ovog novog bola. Moje telo je kopnilo, a ovaj bol je predstavljao pobunu mojih mišića protiv tog mučenja. Znala sam da neću još dugo moći da pešačim. Okrenula sam leđa istoku da bih na trenutak sklonila sunce s lica.

Tada sam je ugledala. To je nesumnjivo bilo to, duga ravna linija visoravni oivičena vrhovima. Bila je tamo, toliko udaljena na dalekom zapadu da je delovala kao fatamorgana, koja lebdi, nadvija se nad pustinjom poput kakvog crnog oblaka. Svaki korak koji smo načinile vodio nas je u pogrešnom smeru. Poslednji putokaz bio je ka zapadu na udaljenosti većoj od one koju smo prošle tokom celog našeg putešestvija. ’’Nemoguće’’ prošaputah opet.

Melani se skamenila u mojoj glavi, nemoćna da razmišlja, zabezeknuta, očajnički pokušavajući da odbaci ovo novo saznanje. Čekala sam na nju, dok sam očima pratila nesumnjivo poznate oblike sve dok me iznenadna težina njenog prihvatanja i žalosti ne baciše na kolena. Njen tihi uzvik poraza odjeknu mi u glavi i dodade još jedan sloj bola. Disanje mi postade nepovezano, nečujno jecanje bez suza. Sunce mi se prikradalo uz leđa; njegova toplota upila se duboko u tamu moje kose.

Kada sam povratila kontrolu, moja senka je bila samo mali krug ispod mene. Uz mnogo napora stadoh na noge. Sićušno, oštro kamenje useklo mi se u kožu na nogama. Nisam se trudila da ga stresem.

Onako na vrućini, dugo sam zurila sam u lebdeću visoravan koja mi se rugala sa zapada. I najzad, ne sasvim sigurna zašto sam to uradila, krenula sam da koračam napred. Znala sam samo ovo: ja sam bila ta koja je krenula, i niko drugi. Melani je bila toliko mala u mom umu, jedna sićušna kapsula bola umotana čvrsto u samu sebe. Od nje mi nije bilo pomoći.

Koraci su mi bili spori, krc, krc po ispucalom tlu. ’’Na kraju krajeva, on je ipak samo jedan stari luđak,’’ promrmljah za sebe. Neobični drhtaj protrese mi pluća i hrapavi kašalj se probi do grla.

Bujica snažnog kašlja pokulja napolje, ali sve dok nisam osetila peckanje 88

MIN@

u očima zbog suza koje nisu mogle da krenu, nisam shvatila da se smejem. ’’Tamo... nikad... nije... ničega ni bilo!’’ izustih dahćući između dva napada histerije. Posrtala sam napred kao pijanac, ostavljajući za sobom krivudave tragove stopala, pobunu mojih mišića protiv tog mučenja.

Ne. Melani se izvukla iz svoje tuge da bi odbranila veru koje se još uvek držala. Ja sam to pogrešno razumela ili tome slično. Moja greška.

Sada sam se smejala njoj. Vreli vetar usisa taj zvuk.

Stani, stani, pomisli ona, pokušavajući da mi odvuče pažnju sa smešne strane svega toga. Zar ne misliš... Hoću reći, misliš li da su možda oni probali da pođu ovim putem?

Smeh mi presede od njenog neočekivanog straha. Stadoh da se gušim od vrelog vazduha, dok su mi grudi pulsirale od napada histerije. Dok sam opet uspostavila disanje, svaki trag mog crnog humora beše nestao.

Instinktivno, preletela sam pogledom praznu pustinju, tražeći neki dokaz da nisam prva koja je protraćila život na ovakav način. Ravnica je bila neverovatno velika, ali nisam mogla prestati grozničavo da tragam za... ostacima.

Ne, naravno da ne. Melani je već tešila samu sebe. Džared je suviše pametan. On nikada ne bi došao ovde nepripremljen poput nas. Nikada ne bi Džejmija izložio opasnosti.

Sigurna sam da si u pravu, rekoh joj, želeći da poverujem u to koliko i ona. Sigurna sam da niko u celom svemiru ne bi mogao biti ovoliko glup.

Osim toga, on verovatno nikada nije ni došao da traži. Verovatno nikada nije ni shvatio. Volela bih da nisi ni ti.

Stopala nastaviše da se kreću. Jedva da sam bila svesna te radnje. Tako je malo značila u poređenju s daljinom pred nama. Čak i kad bismo se nekom čarolijom prebacile do samog podnožja te visoravni, šta onda?

Bila sam potpuno sigurna da tamo nema ničega. Pored visoravni niko ne čeka da nas spase. ’’Umrećemo,’’ rekoh. Bila sam iznenađena što u mom hrapavom glasu nije bilo straha. To je bila samo činjenica kao i bilo koja druga. Sunce je vrelo. Pustinja je suva. Mi ćemo umreti.

Da, i ona je bila smirena. Ovo, smrt, bilo je lakše prihvatiti nego one naše napore vodene ludilom. ’’To te ne uznemirava?’’

Razmislila je na trenutak pre nego što je odgovorila.

Barem sam umrla pokušavajući. I pobedila sam. Nikada ih nisam odala.

Nikada ih nisam povredila. Dala sam sve od sebe da ih pronađem.

Pokušala sam da održim svoje obećanje...Umirem za njih.

89

MIN@

Izbrojala sam devetnaest koraka pre nego što sam mogla da odgovorim.

Devetnaest tromih, uzaludnih škriputavih koraka po pesku. ’’Zbog čega onda ja umirem?’’ zapitah se dok se osećaj peckanja vraćao u moje sasušene suzne kanale. ’’Pretpostavljam da umirem zato što sam izgubila, zar ne? Zbog toga?’’

Izbrojala sam trideset četiri škriputava koraka pre nego što je našla odgovor na moje pitanje.

Ne, razmišljala je polako. Meni ne izgleda tako. Mislim... pa, mislim da možda... umireš jer umireš od želje da budeš ljudsko biće. Gotovo da se osmehnula pošto je zapazila blesavu dvosmislenost te izjave. Posle svih planeta i svih domaćina koje si ostavila za sobom, konačno si pronašla mesto i telo za koje bi umrla. Mislim da si pronašla svoj dom, Lutalice.

Deset škriputavih koraka.

Više nisam imala snage ni da otvorim usta. Kakva šteta onda što nisam mogla da ostanem duže. Nisam bila načisto s njenim odgovorom. Možda je pokušavala da me oraspoloži. U stilu, daj da je utešim kad sam je već dovukla ovde da umre. Pobedila je; nikada nije nestala.

Počela sam da posrćem. Mišići su me preklinjali za milost, kao da sam imala načina da im ublažim bol. Mislim da bih se zaustavila baš tu, ali Melani je, kao i uvek, bila čvršća od mene. Sada sam mogla da je osetim ne samo u glavi već i u udovima. Korak mi se produžio; više nisam toliko krivudala u hodu. Samom snagom volje vukla je moje polumrtvo telo prema nedostižnom cilju.

Pojavila se neočekivana radost u ovoj besmislenoj borbi. Kao što sam ja mogla da osetim nju, tako je i ona mogla da oseti moje telo. Naše telo sada; moja slabost je njoj predala kontrolu. Uživala je što može slobodno da pomera naše ruke i noge napred, bez obzira na jalovost tih pokreta.

Osećala se blaženo prosto zato što je opet mogla da ih pomera. Čak je i bol od spore smrti pred kojom smo se nalazile splasnuo pred tim. Šta misliš da se nalazi tamo?, upita me dok smo koračale prema kraju. Šta ćeš videti, nakon što umremo?

Ništa. Ta reč beše prazna, teška i sigurna. Postoji razlog zbog koga to zovemo konačnom smrću.

Zar duše ne veruju u život posle smrti?

Imamo toliko mnogo života. Sve više od toga bilo bi... previše očekivati.

Mi doživljavamo smrt u malom svaki put kada napustimo domaćina. Onda opet oživimo u drugom. Kada ovde umrem, to će biti kraj.

Nastupila je duga pauza dok su se naše noge kretale sve sporije i sporije.

90

MIN@

Šta je s tobom?, konačno je upitah. Da li još uvek veruješ u nešto, čak i posle svega ovoga?

Moje misli se vratiše na njena sećanja o kraju sveta ljudi.

Izgleda da ima stvari koje ne mogu umreti.

U našim mislima, njihova lica behu blizu i jasno su se videla. Ljubav koju smo osećale prema Džaredu i Džejmiju zaista se činila neprolaznom. Za trenutak sam se zapitala da li je smrt dovoljno jaka da razdvoji nešto tako živo i snažno. Možda će ova ljubav nastaviti da živi s njom u nekom mestu iz bajke s bisernim kapijama. Sa mnom neće. Da li bi bilo olakšanje osloboditi se te ljubavi? Nisam bila sigurna. Izgledala je kao deo onoga što sam sada bila.

Izdržale smo svega nekoliko sati. Čak ni Melaninina izuzetna mentalna snaga nije mogla da izvuče više od našeg propalog tela. Jedva smo gledale na oči. Činilo nam se da ne možemo da pronađemo kiseonik u tom suvom vazduhu koji smo usisavale i izbacivale nazad. Bol je izazvao promuklo cviljenje koje nam se ote s usana.

Nikada ti nije bilo ovoliko loše, zadirkivala sam je iznemoglo dok smo se teturale prema nekom sasušenom drvetu, koji metar višem od niskog žbunja. Želele smo da se dokopamo tih tankih linija hlada pre nego što padnemo.

Ne, složi se ona. Nikada ovoliko loše.

Ostvarile smo svoju nameru. Mrtvo drvo bacalo je svoju paučinastu senku preko nas i noge nas izdadoše. Opružile smo se ničice, ne želeći više nikada da osetimo sunce na licu. Glava nam se sama okrenu u stranu u potrazi za gorućim vazduhom. Zurile smo u prašinu na nekoliko centimetara od našeg nosa i slušale svoje dahtanje.

Posle nekog vremena, kratkog ili dugog, to nismo znale, sklopile smo oči.

Kapci su nam iznutra bili crveni i svetli. Nismo osećale slab mrežasti hlad; možda nas više nije doticao.

Koliko dugo?, upitah je.

Ne znam, nikad ranije nisam umirala. Jedan sat? Ili duže? Znam koliko i ti.

Gde je kojot kad ti stvarno treba? Možda budemo imale sreće... odbegla kandžozver ili tako nešto... Misao joj se nepovezano izgubila.

To je bio naš poslednji razgovor. Bilo nam je suviše teško da se koncentrišemo dovoljno da bismo obrazovale reči. Bolelo je više nego što smo mislile. Svi mišići u telu su nam se bunili, grčeći se i stežući kao da se bore protiv smrti.

Mi se nismo borile. Prepustile smo se i čekale, a misli su nam uranjale i izranjale iz sećanja bez nekog određenog reda. Dok smo još bile svesne, 91

MIN@

pevušile smo uspavanku u sebi. To je bila jedna od onih kojima smo tešile Džejmija kada je zemlja bila suviše tvrda, vazduh previše hladan ili strah suviše jak da bi zaspao. Osećale smo njegovu glavu kako se naslanja tik ispod našeg ramena i oblik njegovih leđa ispod naše ruke. A onda nam se učinilo da se naša glava naslonila na neko šire rame i da neka nova uspavanka teši nas.

Kapci su nam pocrneli, ali ne od smrti. Noć je pala, i to nas je rastužilo.

Bez dnevne toplote verovatno ćemo duže izdržati.

Bilo je mračno i tiho, beskrajno dugo. A onda se začuo neki zvuk.

Jedva da nas je dozvao svesti. Nismo bile sigurne da li smo ga umislile.

Možda je to ipak kojot. Da li to želimo? Ne znamo. Izgubile smo tok misli i zaboravile na taj zvuk. Nešto nas prodrma, cimnu naše obamrle ruke i povuče nas za njih. Nismo mogle da formiramo reči da bismo poželele brzu smrt, ali tome smo se nadale. Čekale smo na ujed zuba.

Umešto toga, vuča se pretvorila u guranje i osetile smo kako nam se lice okreće prema nebu. Nešto nam se slivalo preko lica, vlažno, hladno i nemoguće. Kapalo nam je po očima, spirajući zrnca peska s njih. Kapci nam zatreperiše, trepćući pod kapljicama. Nismo marile za zrnca peska u očima. Brada nam se uspravi, očajnički tragajući, usta se otvarahu i zatvarahu naslepo, jadno i slabašno, kao u tek izleglog ptića. Učinilo nam se da smo čule uzdah.

A onda nam voda poteče u usta i mi smo je gutale i grcale. Voda je nestala dok smo se gušile i naše slabe ruke posegnuše za njom.

Ujednačeni, teški udarci lupali su nas po leđima sve dok nismo došle do vazduha. Ruke nastaviše da grabe vazduh u potrazi za vodom.

Ovoga puta smo definitivno čule uzdah.

Nešto se prisloni na naše ispucale usne i voda ponovo poteče. Gutale smo požudno, ovoga puta pazeći da je ne udahnemo. Nije da smo marile hoćemo li se ugušiti, već nismo htele da nam voda opet bude izmaknuta.

Pile smo dok nam se želudac nije naduo i zaboleo nas. Voda prestade da teče i mi promuklo zakreštasmo u znak protesta. Još jedan rub flaše bi prislonjen na naše usne i mi stadosmo mahnito da pijemo sve dok i ona ne beše prazna.

Još jedan gutljaj i želudac bi nam eksplodirao, ali smo ipak treptale i pokušavale da se usredsredimo, da vidimo možemo li da pronađemo još.

Bilo je suviše mračno; nismo mogle da vidimo ni jednu jedinu zvezdu.

Onda smo trepnule i shvatile da je tama mnogo bliže nego nebo. Neka figura se nadvila nad nama, crnja od noći.

Začu se slab zvuk tkanine koja se tare i peska koji se pomera pod nečijim donom. Figura se odmače i začusmo oštar parajući zvuk, zvuk 92

MIN@

rajsferšlusa, zaglušujući u potpunoj tišini noći. Svetlost nam se zari u oči poput sečiva. Jauknusmo od bola i šaka nam polete da prekrije zatvorene oči. Čak i ispod kapaka, svetlost beše suviše jaka. Svetla nestade i mi osetismo dah od sledećeg uzdaha koji nam je dopro do lica.

Pažljivo smo otvorile oči, zaslepljenije nego pre. Ko god da se nalazio naspram nas sedeo je veoma mirno i ćutao. Počele smo da osećamo napetost trenutka, ali on se činio dalekim, kao da nas se ne tiče. Bilo je teško brinuti o bilo čemu drugom osim o vodi u želucu i tome gde bismo mogle da pronađemo još. Pokušale smo da se koncentrišemo, da vidimo šta nas je to spasilo.

Prva stvar koju smo uspele da razaznamo, posle minuta provedenih u treptanju i čkiljenju, bila je gusta belina koja je visila s tamnog lica poput miliona bledih iverica u noći. Kada smo shvatile da je to brada, poput Deda Mrazove, pomislismo pometeno, sećanje nam je dostavilo ostale delove lica. Sve se uklopilo: taj veliki zatupast nos, te široke jagodične kosti, te guste bele obrve, te oči duboko usađene u naboranoj koži.

Iako smo videle samo nagoveštaje od svake crte lica, znale smo kako će izgledati na svetlosti. ’’Striče Džeb’’ zakreštasmo iznenađeno. ’’Pronašao si nas. Stric Džeb, koji je čučao pored nas, zaljuljao se unazad na petama kada smo izgovorile njegovo ime. ’’Eto ti ga sad’’ reče, a njegov hrapavi glas dozva štotinu uspomena. ’’Eto ti ga sad, Biće belaja.’’

13.PRESUDA ’’Jesu li ovde?’’ Iskašljale smo te reči, potekle su nam kao voda iz pluća, istisnute. Posle vode, to pitanje beše jedino važno. ’’Jesu li došli?’’

U tom mraku bilo je nemoguće pročitati izraz lica strica Džeba. ’’Ko?’’ upita on. ’’Džejmi, Džared!’’ Naš šapat odjeknu poput uzvika. ’’Džared je bio s Džejmijem. Našim bratom! Jesu li ovde? Jesu li došli? Jesi li i njih pronašao?’’

Jedva da je prošao trenutak. ’’Ne.’’ Njegov odgovor beše grub i u njemu nije bilo sažaljenja, zapravo nikakvih osećanja.

93

MIN@

’’Ne,’’ prošaputasmo. Nismo ponavljale njegove reči, bunile smo se što smo vraćene u život. Koja je svrha toga? Opet smo zatvorile oči i osluškivale bol u našem telu. Pustile smo da to uguši bol u našem umu. ’’Čuj,’’ reče stric Džeb posle kraće pauze. ’’Ja, ovaj, imam nešto da obavim. Ti se malo odmori, a ja ću se vratiti po tebe.’’

Nismo čule značenje tih reči, samo zvuke. Naše oči ostadoše sklopljene.

Njegovi koraci se udaljiše od nas, tiho škripućući. Nismo mogle da odredimo u kom je pravcu otišao. Niti smo marile.

Njih nije bilo. Nema načina da ih pronađemo, nema nade. Džared i Džejmi su nestali, što dobro znaju da rade, i više ih nikada nećemo videti.

Voda i svežiji noćni vazduh nas osvestiše, što nismo želele. Okrenule smo se potrbuške da bismo opet zarile lice u pesak. Bile smo tako umorne, prešle smo granicu iscrpljenosti i sada smo se nalazile u nekom dubljem, bolnijem stanju. Sigurno možemo da spavamo. Sve što treba da radimo jeste da ne razmišljamo. Mogle bismo to. I jesmo.

Kad smo se probudile još je bila noć, ali zora je preteći rudela na istočnom horizontu, planine behu oivičene tamnocrvenim oreolom. U ustima smo osećale ukus prašine i isprva smo bile sigurne da smo sanjale strica Džeba. Naravno da jesmo.

U glavi nam je bilo jasnije ovog jutra i brzo smo primetile neobičan oblik blizu našeg desnog obraza, nešto što nije bilo ni stena ni kaktus. Bilo je tvrdo i glatko na dodir. Ćušnule smo ga i iznutra je dopro divni zvuk bućkanja vode.

Stric Džeb beše stvaran, i ostavio nam je čuturu.

Pažljivo smo sele, iznenađene što se nismo prelomile napola poput suvog pruta. Zapravo, bilo nam je bolje. Mora da je voda imala vremena da nađe svoj put kroz naše telo. Bol je bio tup i prvi put nakon dužeg vremena opet osetismo glad. Prsti su nam bili ukočeni i nespretni dok smo odvijale poklopac s vrha čuture. Nije bila puna do vrha, ali bilo je dovoljno vode da nam opet nadme zidove želuca, mora da je bio splasnuo. Popile smo sve; sa štednjom je bilo svršeno.

Ispustile smo metalnu čuturu na pesak, odakle se začuo tup udarac u tišini praskozorja. Sada smo se osećale potpuno budno. Uzdahnule smo, jer nam nesvest beše draža, i pustile da nam glava klone u šake. Sta sad? ’’Zašto si mu dao vodu, Džebe?’’ upita nečiji ljutiti glas u blizini iza naših leđa.

Osvrnusmo se, okrenuvši se na kolenima. Od onoga koji smo ugledale srce nam je preskočilo otkucaj i svest nam se ponovo razdvojila.

Osmoro ljudi stajalo je u polukrugu oko mesta na kojem sam klečala ispod drveta. Nije bilo sumnje da su ljudi, svi oni. Nikada nisam videla 94

MIN@

lica izobličena u takve grimase, ne kod moje vrste. Ove usne behu iskrivljene od mržnje, povučene iznad stisnutih zuba kao u divljih životinja. Ove veđe behu nisko spuštene iznad očiju u kojima je plamtio bes. Šest muškaraca i dve žene, od kojih su neki bili veoma krupni, većina krupnija od mene. Osetih kako mi krv napušta lice kada sam shvatila zašto drže šake tako čudno, čvrsto stisnute ispred sebe, u svakoj po neki predmet. Držali su oružje. U nekima su bila sečiva, nekoliko kratkih poput onih koje sam držala u kuhinji i nekoliko dužih, a jedan je bio ogroman i preteći. Ovaj nož se ne koristi u kuhinji. Melani me opskrbi nazivom: mačeta.

Ostali su držali motke, neki metalne, a neki drvene. Palice, Prepoznala sam strica Džeba u sredini. U ruci je labavo držao predmet koji nikada nisam videla uživo, osim u Melaninim sećanjima, kao što je bio slučaj i s velikim nožem. Bila je to puška.

Videla sam užas, ali Melani je sve ovo gledala sa čuđenjem, u glavi joj se zamutilo od njihovog broja. Osmoro preživelih ljudi. Mislila je da je Džeb sam, ili u najboljem slučaju sa samo još dvoje. To što vidi toliko mnogo pripadnika svoje vrste ispunilo ju je radošću.

Ti si budala, rekoh joj. Pogledaj ih. Vidi ih.

Primorala sam je da to sagleda iz mog ugla: da vidi preteče oblike unutar prljavih farmerka i majica od tankog pamuka, potamnelih od prašine.

Možda su bili ljudi, u smislu koji je ona pridavala toj reči, nekada, ali u ovom trenutku bili su nešto drugo. Bili su varvari, monstrumi. Nadvili su se nad nama, gladni krvi.

U svakom paru očiju ogledala se smrtna presuda.

Melani je sve to uvidela i, premda nevoljno, morade da prizna da sam u pravu. U tom trenutku njeni voljeni ljudi pokazivali su se u najgorem svetlu, poput onih priča iz novina koje smo videle u napuštenoj kolibi.

Gledale smo u ubice.

Trebalo je da budemo pametnije; trebalo je juče da umremo. Zašto bi nas stric Džeb ostavio u životu zbog ovoga?

Zadrhtala sam na tu pomisao. Na brzinu pređoh kroz istoriju ljudskih zverstava. Nisam imala želudac za njih. Možda bi trebalo da se bolje koncentrišem. Znala sam da postoje razlozi zbog kojih ljudi puštaju svoje neprijatelje da žive, malo duže. Stvari koje žele da dobiju iz njihovih umova ili tela.

Naravno, odmah mi je pala na pamet, jedina tajna koju bi želeli da saznaju od mene. Ona koju nikada, nikada ne smem da im otkrijem. Bez obzira na to šta mi radili. Prvo bih morala da se ubijem. Nisam dozvolila da Melani 95

MIN@

vidi tajnu koju sam čuvala. Koristila sam njene vlastite načine odbrane protiv nje i u glavi podigla zid da bih se sakrila iza njega dok sam razmišljala o tom podatku prvi put od usađivanja. Ranije nije bilo razloga da razmišljam o njoj.

Melani nije bila čak ni radoznala s druge strane zida; nije se trudila da prodre kroz njega. Trenutno je imala mnogo većih briga od činjenice da nije jedina koja je nešto tajila. Da li je bitno što sam krila svoju tajnu od nje? Nisam bila jaka kao Melani; nisam ni sumnjala da bi ona mogla da izdrži mučenje. Koliko bola ja mogu da izdržim pre nego što im dam sve što žele? Želudac mi se prevrtao. Samoubistvo je odvratna opcija, još gora, jer bi bila i ubistvo. Melani bi bila izložena ili mučenju ili smrti. Sačekaću s tim sve dok ne budem imala apsolutno nikakvog drugog izbora.

Ne, ne mogu. Stric Džeb nikada ne bi dozvolio da me povrede.

Stric Džeb ne zna da si ovde, podsetih je.

Reci mu!

Zagledah se u lice tog starog čoveka. Gusta, bela brada sprečavala me je da vidim izraz njegovih usana, ali činilo se da njegove oči ne plamte kao kod ostalih. Krajičkom oka sam opazila da nekoliko ljudi skreće pogled s mene na njega. Čekali su da im odgovori na pitanje koje mi je privuklo pažnju na njihovo prisustvo. Stric Džeb je zurio u mene, ne obazirući se na njih.

Ne mogu to da mu kažem, Melani. Neće mi poverovati. A dok pomisle da ih lažem, misliće da sam Tragač. Mora da do sada imaju dovoljno iskustva da znaju da bi jedino Tragač izrekao smišljenu priču da bi se infiltrirao.

Melani je smesta prepoznala istinu u mojim mislima. Sama reč Tragač naterala ju je da ustukne od mržnje, i znala je da će ovi stranci isto tako reagovati.

U svakom slučaju nije važno. Ja sam duša, njima je to dovoljno.

Onaj s mačetom, najkrupniji čovek među prisutnima, crne kose, neobično svetle kože i živahnih plavih očiju, ispusti zvuk gađenja i pijunu na zemlju. Zakorači napred, polako podižući dugačko sečivo.

Bolje brza nego spora smrt. Bolje da nas ubije ova okrutna ruka nego moja. Bolje da ne umrem kao nasilno stvorenje, odgovorno za prolivanje Melaninine krvi kao i svoje. ’’Stani malo, Kajl.’’ Džebove reči behu spore, gotovo opuštene, ali veliki čovek zastade. Napravi grimasu i okrenu se da se suoči s Melaninim stricem.

96

MIN@

’’Zašto? Rekao si da si se uverio. To je jedno od njih.’’ Prepoznala sam taj glas, isti onaj koji je pitao Džeba zašto mi je dao vode. ’’Pa jeste, svakako da jeste. Ali malo je komplikovano.’’ ’’Kako to?’’ upita neki drugi čovek. Stajao je pored krupnog, crnokosog Kajla i toliko su nalikovali jedan drugom da mora da su bili braća. ’’Vidiš, ovo ovde je i moja bratanica.’’ ’’Ne, više nije,’’ reče Kajl hladno. On opet pijunu i načini još jedan odlučan pokret u mom pravcu s podignutim sečivom. Po načinu na koji su mu se ramena nagnula, spremna da zadaju udarac, bilo mi je jasno da ga ovoga puta reči neće zaustaviti. Sklopila sam oči.

Začu se dvostruki zvuk škljocanja metala i začu se uzdah. Oči mi se opet otvoriše. ’’Rekao sam da staneš, Kajl.’’ Glas strica Džeba i dalje beše opušten, ali njegove šake su sada čvrsto stiskale dugu pušku, cevi uperene u Kajlova leđa. Kajl se ukoči na samo nekoliko koraka od mene; njegova mačeta nepomično je visila u vazduhu iznad njegovog ramena. ’’Džebe,’’ reče njegov brat, užasnut ’’šta to radiš?’’ ’’Odmakni se od devojke, Kajl.’’

Kajl nam okrenu leđa, besno se okrenuvši ka Džebu. ’’To nije devojka, Džebe!’’

Džeb slegnu ramenima; puška je i dalje bila u njegovim rukama, uperena u Kajla. ’’Postoje stvari o kojima treba prodiskutovati.’’ ’’Možda će doktor moći da nauči nešto od tog stvorenja, predloži grubo jedan ženski glas.

Ja utom ustuknuh, čuvši u tim rečima svoje najveće strahove. Kada me je Džeb maločas nazvao bratanicom, naivno sam dozvolila sebi da osetim tračak nade, da će se možda neko sažaliti. Bila sam glupa što sam to pomislila čak i na trenutak. Smrt je jedina milost kojoj se mogu nadati od ovih stvorenja.

Pogledala sam ženu koja je progovorila, iznenađena što vidim da je stara koliko i Džeb, možda i starija. Kosa joj beše tamnosiva pre nego bela, i zbog toga ranije nisam primetila njene godine. Lice joj je bilo sve u borama, skupljenim od srdžbe. Ali bilo je nečeg poznatog u crtama lica iza tih bora.

Melani je u svom sećanju povezala to staro i jedno drugo, mlađe lice. ’’Tetka Megi? Ti si ovde? Kako to? Da li je Šeron..’’ reči su bile potpuno Melanine, ali potekle su iz mojih usta i nisam bila u stanju da ih zaustavim. Naše zajedničko putešestvije po pustinji ju je ojačalo, ili je 97

MIN@

mene oslabilo. Ili se radi o tome da sam se ja koncentrisala na to s koje strane će uslediti smrtonosni udarac. Ja se pripremam za naše ubistvo, a za nju je to porodično okupljanje.

Melani bi prekinuta u pola svog iznenađenog usklika. Ostarela žena po imenu Megi polete napred brzinom koja nije bila u skladu s njenom krhkom spoljašnjošću. Nije podigla ruku u kojoj je držala crnu polugu.

Gledala sam u tu šaku tako da nisam videla njenu slobodnu ruku kojom je zamahnula da me dobro ošamari po licu.

Glava mi polete nazad, a onda napred. Opet me je ošamarila. ’’Nećeš nas prevariti, ti parazitu. Znamo kako vi radite. Znamo mi koliko dobro umete da nas imitirate.’’

Osetila sam ukus krvi u ustima.

Nemoj to više da radiš, izgrdih Melani. Rekla sam ti šta će da pomisle.

Melani je bila suviše šokirana da bi odgovorila. ’’Dobro je, Megi,’’ zausti Džeb umirujućim tonom. ’’Nemoj ti meni „dobro je, Megi", matora budalo! Verovatno je povela celu vojsku na nas.’’ Odmakla se od mene, procenjujući koliko sam mirna, kao da sam sklupčana zmija, spremna da ujede. Stala je pored svog brata. ’’Ja ne vidim nikoga,’’ odvrati Džeb. ’’Hej!’’ povika, i ja se trgnuh iznenađeno. Nisam bila jedina. Džeb je mahao levom rukom iznad glave, dok je desnom i dalje čvrsto stezao pušku. ’’Ovde smo!’’ ’’Umukni,’’ zareža Megi, munuvši ga u grudi. Iako mi beše dobro poznato da je snažna, Džeb se nije ni pomerio. ’’Sama je, Meg. Bila je skoro mrtva kada sam je pronašao, ni sad baš nije u najboljem stanju. Stonoge ne žrtvuju svoje na takav način. Došli bi po nju mnogo ranije nego što sam ja. Šta god drugo da jeste, sama je.’’

U glavi mi se javi slika duguljastog insekta s velikim brojem nogu, ali nisam uspela da je povežem.

Priča o tebi, prevede mi Melani. Smestila je sliku te gadne bube pored mog sećanja na svetlu srebrnu dušu. Nisam videla sličnost. Pitam se otkud on zna kako ti izgledaš, odsutno se upita Melani. Moja sećanja na stvarni izgled duše u početku su bila novost za nju.

Nisam imala vremena da se iščuđavam zajedno s njom. Džeb je išao prema meni, a ostali su ga sledili u korak. Kajlova ruka nadvila se nad Džebovim ramenom, spremna da ga zadrži ili da ga skloni s puta, nisam mogla da procenim. Džeb premesti pušku u levu šaku, a desnu ispruži prema meni. Posmatrala sam je nepoverljivo, čekajući da me udari.

98

MIN@

’’Ajde,’’ nežno me požuri. ’’Da sam mogao da te nosim tako daleko, sinoć bih te doveo kući. Moraćeš još malo da hodaš.’’ ’’Ne!’’ zabrunda Kajl. ’’Vodim je nazad, reče Džeb, i po prvi put se u njegovom glasu oseti grublji ton. Vilica mu se tvrdoglavo ukoči ispod brade. ’’Džebe!’’ usprotivi se Megi. ’’Moja je kuća, Megi. Radiću onako kako želim.’’ ’’Matora budalo!’’ opet se brecnu ona.

Džeb se sagnu i zgrabi mi šaku s mesta na kojem je ležala sklupčana u pesnicu naslonjena na butinu. Podiže me na noge. To nije bila okrutnost; prosto se vladao kao da je u žurbi, Pa ipak, zar nije to najgori oblik okrutnosti, produžiti mi život iz razloga koje je on imao?

Nesigurno sam se klatila. Nisam baš najbolje osećala noge, samo trnce poput uboda igle kada se krv sjurila nazad u njih.Iza njega je dopirao siktavi zvuk neodobravanja. Dolazio je iz više od jednih usta. ’’U redu, ko god da si,’’ obrati mi se, još uvek ljubaznim glasom ’’hajde da zbrišemo odavde pre nego što postane vruće.’’

Onaj koji mora da je bio Kajlov brat spusti šaku na Džebovu mišicu. ’’Ne možeš tek tako pokazati tom stvorenju gde živimo, Džebe.’’ ’’Pretpostavljam da to nije bitno,’’ reče Megi grubo. ’’Neće imati priliku da širi priče.’’

Džeb uzdahnu i odmota maramu, potpuno sakrivenu bradom, sa svog vrata. ’’Ovo je smešno,’’ promrmlja, ali mi preko očiju zaveza prljavu tkaninu, krutu od osušenog znoja.

Bila sam potpuno mirna dok ju mi je vezivao preko očiju, boreći se protiv osećaja panike koji se pojačao kada više nisam mogla da vidim svoje neprijatelje. Nisam mogla da vidim, ali znala sam da je Džeb bio taj koji je oslonio jednu šaku na moja leđa i vodio me; niko od ostalih ne bi bio tako nežan.

Krenuli smo napred, prema severu, kako sam mislila. U početku niko nije pričao, čuo se samo zvuk peska koji škripi pod mnogobrojnim stopalima.

Tlo je bilo ravno, ali ja sam se stalno saplitala na svojim nesigurnim nogama. Džeb je bio strpljiv; njegova šaka koja me je vodila bila je gotovo kavaljerska.

Osećala sam kako se sunce diže dok smo pešačili. Neki koraci behu brži od ostalih. Kretali su se ispred nas sve dok ih nije postalo teško čuti.

Zvučalo je kao da je samo manjina ostala sa mnom i Džebom. Mora da sam delovala kao da mi ne treba mnogo čuvara, bila sam klonula od gladi i teturala sam se pri svakom koraku; vrtelo mi se u glavi.

99

MIN@

’’Ne planiraš valjda da mu kažeš, zar ne?’’ Bio je to Megin glas; dopirao je s oko metar udaljenosti iza mene i zvučao je poput optužbe. ’’Ima pravo da zna,’’ odgovori Džeb. Prizvuk tvrdoglavosti ponovo se uvukao u njegov glas. ’’To što radiš je surovo, Džebedaja.’’ ’’Život je surov, Megnolija.’’

Bilo je teško opredeliti se ko od njih dvoje više uteruje strah u kosti. Da li Džeb, koji je izgledao krajnje odlučan da me ostavi u životu? Ili Megi, koja je prva predložila doktora, zvanje koje me je ispunilo instinktivnim, mučnim strahom, ali koja je naizgled više brinula o okrutnosti od svoga brata?

Opet smo hodali u tišini nekoliko sati. Kada su noge počele da me izdaju, Džeb me je spustio na zemlju i primakao čuturicu mojim usnama kao što je učinio i tokom noći. ’’Reci mi kad budeš spremna,’’ reče mi Džeb. Glas mu je zvučao ljubazno, iako sam znala da je pogrešno protumačiti ga tako.

Neko nestrpljivo uzdahnu. ’’Zašto ovo radiš, Džebe?’’ upita neki muškarac. Taj glas sam čula ranije; bio je to jedan od braće. ’’Zbog Doce? Mogao si to da kažeš Kajlu. Nisi morao da uperiš pušku u njega.’’ ’’Trebalo bi češće uperiti pušku u Kajla,’’ promrmlja Džeb. ’’Samo mi nemoj reći da radiš to iz saosećanja,’’ nastavi muškarac. ’’Nakon svega što si video...’’ ’’Nakon svega što sam video, da nisam naučio da saosećam, onda ne bi mnogo vredelo. Ali ne, nije reč o saosećanju. Da sam imao dovoljno saosećanja za ovo jadno stvorenje, pustio bih je da umre.’’

Zadrhtala sam na vazduhu vrelom kao u pećnici. ’’Zbog čega, onda?’’ upita Kajlov brat.

Nastupila je duga tišina, a onda Džebova šaka dodirnu moju. Uhvatih je pošto mi je bila potrebna pomoć da se uspravim na noge. Drugu šaku naslonio mi je na leđa i opet sam krenula napred. ’’Iz radoznalosti,’’ tihim glasom izgovori Džeb. Niko ne odgovori.

Dok smo hodali, razmotrila sam nekoliko sigurnih činjenica. Prvo, nisam bila jedina duša koju su zarobili. Ovde je već postojala uspostavljena rutina. Taj „Doca" je pokušao da izvuče odgovore od drugih pre mene.

Drugo, pokušavao je bez uspeha. Da je ijedna duša odustala od samoubistva samo da bi se kasnije slomila pod ljudskom torturom, ja im sada ne bih bila potrebna. Moja smrt bi bila milostivo brza. Čudno, ali ipak nisam mogla da nateram sebe da se nadam brzom kraju ili da pokušam da utičem na takav ishod. To bi bilo lako postići, čak i da ne 100

MIN@

moram sama to da učinim. Mogla bih jednostavno da im kažem neku laž, da se pretvaram da sam Tragač, da im kažem da su mi kolege upravo sada na tragu, da galamim i pretim. Ili da im kažem istinu, da je Melani nastavila da živi u meni i da me je ona ovamo dovela.

Oni bi u tome videli još jednu laž, i to toliko neodoljivu ideju da ljudi mogu da nastave da žive i nakon usađivanja, iz njihove perspektive toliko primamljivu da se u nju poveruje, toliko podmuklu, da bi sigurno pre poverovali u to da sam Tragač. Posumnjali bi na zamku, na brzinu bi me se otarasili i pronašli novo skrovište daleko odavde.

Verovatno si u pravu, složi se Melani. To bih ja uradila.

Ali još nisam bila stavljena na muke, tako da je bilo teško prigrliti bilo koji vid samoubistva; instinkt za preživljavanjem začepio mi je usta.

Sećanje na moje poslednje viđenje s Utešiteljkom, vreme toliko civilizovano da se činilo da pripada nekoj drugoj planeti, prolete mi kroz glavu. Melani me izaziva da je uklonim, naizgled iz samoubilačkih pobuda, ali to beše samo blef. Setila sam se kako sam mislila da je teško razmišljati o smrti iz udobne fotelje.

Prethodne noći Melani i ja smo priželjkivale smrt, ali smrt je u to vreme bila opasno blizu. Bilo je drugačije sada kada sam opet bila na nogama.

Ni ja ne želim da umrem, prošaputa Melani. Ali možda nisi u pravu.

Možda nas ne drže u životu zbog toga. Ne razumem zbog čega bi... Nije želela ni da zamisli stvari koje bi mogli da nam rade, sigurna sam da bi joj na pamet pale gore stvari nego meni. Šta bi to mogli toliko žarko da žele da saznaju od tebe?

Nikada neću reči. Ni tebi niti ijednom ljudskom biću.

Hrabra izjava. Ali opet, još nisam bila na mukama...

Prošao je još jedan sat, sunce je bilo tačno iznad nas, a njegova vrelina beše poput vatrene krune na mojoj kosi, kada se zvuk promenio. Škripa koraka ispred mene koju sam jedva čula pretvorila se u odjeke. Džebova stopala su i dalje škripala po pesku poput mojih, ali neko ispred nas je kročio na novi teren. ’’Pažljivo, sad’’ upozori me Džeb. ’’Pazi na glavu.’’

Oklevala sam, ne znajući od čega se čuvam niti kako da pazim kad ne vidim. Njegova šaka se skloni s mojih leđa i spusti na glavu, govoreći mi da se sagnem. Savila sam se napred Vrat mi beše ukočen.

Opet me je poveo napred i začuh kako naši koraci prave isti odjekujući zvuk. Teren nije bio poput peska, nije bio rastresit poput kamenja. Pod stopalima mi je bilo ravno i čvrsto. Nije bilo sunca, više nisam osećala kako mi prži kožu ili! gori kosu.

101

MIN@

Načinih još jedan korak i novi vazduh me dodirnu po licu. To ne beše povetarac. Bio je ustajao, ja sam zakoračila u njega. Suvi pustinjski vetar je nestao. Vazduh je bio miran i sveži! U njemu se osećao nagoveštaj vlage, nekakve plesnjivosti koju sam mogla i da namirišem i da okusim.

Toliko mnogo pitanja mi je bilo na pameti, kao i Melani. Želela je da postavi svoja, ali ja sam nastavila da ćutim. Ništa što bi bilo koja od nas rekla sada nije moglo da nam pomogne. ’’U redu je, možeš da se ispraviš’’ reče mi Džeb. Polako podigoh glavu. Čak i s povezom preko očiju mogla sam da zaključim da nema svetla. Po obodima marame bio je mrkli mrak. Čula sam ostale iza sebe kako nestrpljivo vuku stopala, čekajući da krenemo napred. ’’Ovuda’’ reče Džeb i opet me povede. Naši koraci su odjekivali izbliza, prostor u kojem smo se nalazili mora da je bio veoma mali. Uhvatila sam sebe kako instinktivno saginjem glavu.

Otišli smo nekoliko koraka dalje, a onda zamakli iza oštre krivine koja nas je, kako se činilo, vratila na put kojim smo došli. Tlo je počelo da se spušta naniže. Ugao nagiba se povećavao sa svakim korakom i Džeb mi je pružio svoju grubu šaku da ne bih pala. Ne znam koliko dugo sam posrtala i klizala se po mraku. To tumaranje je verovatno trajalo kraće nego što se činilo, jer svaki minut beše produžen mojim strahom.

Još jednom smo skrenuli, a onda je tlo počelo da se penje naviše. Noge su mi bile toliko ukočene i drvenaste da je Džeb, kako je put postajao strmiji, morao gotovo da me vuče uzbrdo. Vazduh postade plesnjiviji i vlažniji kako smo odmicali, ali tama se nije menjala. Čuli su se jedino zvuci naših koraka i obližnjih odjeka.

Put je postao ravan i počeo da vijuga poput zmije.

Napokon, napokon, pri vrhu i dnu mog poveza pojavila se svetlost. Želela sam da spadne, pošto sam bila suviše uplašena da ga sama strgnem. Činilo mi se da ne bih bila toliko užasnuta kada bih samo mogla da vidim gde sam i s kim sam.

Sa svetlom se javila i buka. Neobična buka, tih, žuborav žamor.

Zvučalo je skoro kao vodopad. Žamor je postajao glasniji kako smo se kretali napred i što smo se više približavali sve je manje zvučao poput vode. Bio je suviše raznolik, visoki i niski tonovi su se mešali i odjekivali. Da nije bio tako neskladan, možda bi zvučao kao neka ružnija verzija muzike koju sam slušala i pevala na Raspevanom Svetu. Tama od poveza odgovarala je tom sećanju, sećanju na slepilo.

Melani je razumela taj nesklad pre mene. Nikad nisam čula taj zvuk zato što nikad ranije nisam bila s ljudima.

102

MIN@

To je svađa, shvatila je. Zvuči kao da se mnogo ljudi svađa.

Taj zvuk ju je privukao. Da li to znači da ovde ima još ljudi? I to što ih je bilo čak osam iznenadilo nas je obe. Kakvo je ovo mesto? Ruke me dodirnuše iza vrata i ja se izmakoh. ’’Polako, sad’’ reče Džeb. Strgao mi je povez s očiju.

Polako sam treptala i senke oko mene poprimiše oblike koje sam mogla da razumem: grubi, neravni zidovi, rupičasta tavanica, izlizan, prašnjav pod. Bili smo negde pod zemljom u nekoj vrsti pećine. Nismo mogli biti previše duboko. Mislim da smo duže hodali uzbrdo nego što smo klizali naniže. Stenoviti zidovi i tavanica bili su tamne ljubičastosmeđe boje, izbušeni plitkim rupama poput švajcarskog sira. Ivice nižih rupa bile su izlizane, ali krugovi iznad moje glave bili su bolje definisani, njihovi rubovi su izgledali oštro. Svetlost je dolazila iz okrugle rupe ispred nas, koja se po obliku nije razlikovala od rupa koje su prekrivale pećinu, ali bila je veća. Ovo je bio ulaz, prolaz koji vodi do nekog svetlijeg mesta.

Melani je bila nestrpljiva, fascinirana idejom o više ljudi. Zastala sam, iznenada zabrinuta da bi slepilo moglo biti bolje od vida.

Džeb uzdahnu. ’’Izvini’’ promrmlja tako tiho da sam sigurno bila jedina koja ga je čula.

Pokušala sam da progutam pljuvačku, ali nisam mogla. Počelo je da mi se vrti u glavi, ali to je možda bilo od gladi. Ruke su mi se tresle poput lišća na jakom povetarcu kada me je Džeb gurnuo kroz veliku rupu.

Tunel je vodio do odaje toliko prostrane da u početku nisam mogla da prihvatim to što su mi oči saopštavale. Tavanica je bila previše svetla i previše visoka, ličila je na veštačko nebo. Pokušala sam da vidim šta je osvetljava, ali s nje su padali oštri snopovi svetlosti od kojih su me bolele oči.

Očekivala sam da će žamor postati glasniji, ali odjednom je u ogromnoj pećini zavladala mrtva tišina.

Pod je bio taman u poređenju sa sjajnom tavanicom koja je bila vrlo visoko iznad. Mojim očima je trebalo malo vremena da razaznaju smisao svih tih oblika.

Gomila. Nema druge reči za to, bila je to gomila ljudi koja je ukočeno i ćutke stajala, i svi su zurili u mene s istim gorućom mržnjom koju sam videla u zoru.

Melani je bila suviše zapanjena da bi radila išta drugo sem brojala.

Deset, petnaest, dvadeset... dvadeset pet, dvadeset šest, I dvadeset sedam...

Nije me zanimalo koliko ih ima. Pokušala sam da joj kažem koliko je to nevažno. Neće biti potrebno dvadeset njih da me ubije. Da nas ubije.

103

MIN@

Pokušala sam da je nateram da vidi koliko je naš položaj neizvestan, ali ona je na trenutak bila izvan domašaja mojih upozorenja, izgubljena u svetu ljudi za koji nikada nije ni sanjala da ovde postoji.

Jedan muškarac iskorači iz gomile i oči mi prvo preleteše preko njegovih ruku, tražeći oružje koje nose. Šake mu behu stisnute u pesnice, ali u njima nije bilo nikakve druge pretnje. Moje oči, koje su se privikavale na tu zaslepljujuću svetlost, razaznaše od sunca preplanulu nijansu njegove kože i onda je prepoznaše.

Gušeći se od iznenadne nade od koje mi se zamantalo, podigoh oči prema muškarčevom licu.

14.RASPRAVA Bilo je to previše za obe, da ga vidimo ovde, sada, nakon što smo već prihvatile da ga nikada više nećemo videti, nakon što smo poverovale da smo ga zauvek izgubile. To me je skamenilo, učinilo me nesposobnom da reagujem. Htela sam da pogledam u strica Džeba, da shvatim njegov odgovor u pustinji koji mi je slomio srce, ali nisam mogla da pomerim oči. Zurila sam u Džaredovo lice, ne shvatajući. Melani je drugačije reagovala.

Gurnula me je napred, skoro na isti način kao u pustinji, preuzimajući kontrolu nad mojim ukočenim telom. Jedina razlika je bila u tome što je ovoga puta to bilo silom. Nisam bila dovoljno brza da je sprečim. Poletela je napred, podižući moje ruke da ga zagrli. U glavi sam vrisnula da je upozorim, ali nije me slušala. Jedva da je bila svesna da sam tu. Niko nije pokušao da je zaustavi dok se teturala prema njemu. Niko osim mene.

Falilo joj je nekoliko centimetara da ga dodirne i još uvek nije videla ono što ja jesam. Nije videla koliko se njegovo lice promenilo tokom dugih meseci razdvojenosti, koliko je ogrubelo, kako su crte sada išle u različitim pravcima. Nije uviđala da se taj nesvesni osmeh koga se sećala ne bi fizički uklopio u ovo novo lice. Samo jednom je videla kako njegovo lice postaje mračno i opasno, a taj izraz nije bio ništa u poređenju s onim koji je imao sada. Nije videla, ili je možda nije bilo briga.

Domašaj njegovih ruku bio je duži od mog.

Pre nego što je Melani mogla da natera moje prste da ga dodirnu, njegova ruka se ispruži poput opruge i nadlanica mi se zari u obraz Udarac beše toliko jak da sam izgubila tlo pod nogama pre nego što sam lupila glavom o kameniti pod. Čula sam kako mi ostatak tela pada na pod praćen tupim 104

MIN@

udarima, ali nisam to osetila. Prevrnuh očima, a neka zvonjava mi prasnu u ušima. Borila sam se protiv vrtoglavice koja je pretila da me onesvesti.

Glupačo, glupačo, grdila sam je plačući. Rekla sam ti da to ne radiš!

Džared je ovde, Džared je živ, Džared je ovde. Zvučala je nepovezano, recitujući ove reči kao da su stihovi neke pesme.

Pokušala sam da izoštrim pogled, ali neobična tavanica beše zaslepljujuća. Okrenula sam glavu dalje od te svetlosti a onda progutala jecaj jer je taj pokret izazivao užasan bol na toj strani lica. Jedva da sam mogla da izdržim bol tog jednog, spontanog udarca. Kakve su šanse da ću izdržati žestok, proračunat napad?

Začuh kako se nečija stopala vuku pored mene; oči mi se instinktivno pokrenuše da pronađu pretnju i ugledah strica Džeba kako stoji iznad mene. Jednu ruku je do pola ispružio prema meni, ali je oklevao gledajući negde drugde. Malo sam podigla glavu, gutajući drugi jauk, da bih videla ono što je on video.

Džared je hodao prema nama i njegovo lice bilo je isto kao lica onih divljaka u pustinji, samo što je bilo divno pre nego zastrašujuće u svom besu. Srce mi zastade, a zatim poče neravnomerno da kuca i dođe mi da se nasmejem sama sebi. Zar je važno što je lep, što ga volim, kad će da me ubije?

Zurila sam u njegov ubilački izraz lica i pokušala da se nadam da će bes nadvladati činjenicu da bih im mogla biti od koristi, ali istinska želja za smrću me je zaobišla.

Džeb i Džared su dugo netremice gledali jedan u drugog, Džaredova vilica se stezala i opuštala, ali Džebovo lice beše mirno. Taj nemi sukob okončao se kada Džared iznenada besno otpuhnu i povuče se korak unazad. Džeb se sagnu da me dohvati za šaku, a drugu ruku prebaci preko mojih leđa ne bi li me podigao. Glava me je bolela i mantalo mi se; želudac mi se prevrtao. Da nije danima bio prazan, možda bih i povratila.

Imala sam utisak da mi stopala ne dodiruju zemlju. Zateturala sam se i poletela napred. Džeb mi pomože da povratim ravnotežu, a onda me zgrabi za lakat da bi me održao na nogama.

Džared je sve to gledao iskeženih zuba. Kao budala, Melani se borila da opet krene prema njemu. Ali sada sam bila prevazišla šok što ga vidim ovde i bila manje glupa od nje. Neće se opet probiti. Zaključala sam je iza svake rešetke koju sam uspela da stvorim u glavi.

Samo budi tiha. Zar ne vidiš koliko me mrzi? Sve što kažeš samo će pogoršati situaciju. Mi smo mrtve.

Ali Džared je živ, Džared je ovde, pevušila je.

105

MIN@

Tišina u pećini je nestala; šapati su podigoše sa svih strana, svi istovremeno, kao da sam propustila neki signal. Nisam mogla da razaznam nijedno značenje u tom siktavom žamoru. Brzo sam šarala pogledom po rulji sačinjenoj od ljudskih bića, svi su bili odrasli, nije bilo mlade figure među njima. Srce me žignu zbog tog odsustva, a Melani se borila da postavi to pitanje. Odlučno sam je ućutkala. Ovde nije bilo ničega da se vidi, ničega osim besa i mržnje na licima nepoznatih, ili besa i mržnje na Džaredovom licu.

Sve dok se jedan drugi muškarac nije probio kroz šaputavu gomilu. Bio je visok i vitak, koščatiji od većine ostalih. Kosa mu beše izbledela, svetlosmeđe ili neke neodređene tamnoplave boje. Poput neupadljive kose i vižljastog tela, i crte lica mu behu blage i izdužene. Na njegovom licu nije bilo besa, zbog čega mi je i zapao za oko. Ostali napraviše prolaz za ovog naizgled neupadljivog muškarca, kao da on ima neki status među njima. Jedino mu se Džared nije sklonio s puta; stajao je ukopan u mestu, zureći jedino u mene.

Visoki muškarac ga je zaobišao, kao da tu prepreku na svom putu ne primećuje ništa više no što bi primetio kakvu gomilu kamenja. ’’Dobro, dobro’’ reče neobično veselim glasom dok je zaobilazio Džareda da bi se našao licem u lice sa mnom. ’’Tu sam. Šta to imamo ovde?’’

Tetka Megi beše ta koja mu je odgovorila, pojavivši se odmah iza njega. ’’Džeb je pronašao to stvorenje u pustinji. Nekada je to bila naša bratanica, Melani. Izgleda da je pratilo uputstva koja joj je on dao.’’

Pogledom je prostrelila Džeba. ’’Hm-hm’’ promrmlja visoki, koščati muškarac, dok su me njegove oči radoznalo ispitivale. Beše čudno, to ispitivanje. Kao da mu se dopada to što vidi. Nisam mogla da dokučim zašto.

Moj pogled pređe s njega na drugu ženu, mladu ženu koja je provirivala iza njega, sa šakom na njegovoj mišici, jer mi je pažnju privukla njena živopisna kosa. ’’Šeron!’’ povika Melani.

Melanina sestra od tetke mi po očima vide da sam je prepoznala, i lice joj se smrknu.

Grubo gurnuh Melani u zadnji deo svoje glave. Pssst! ’’Hm-hm’’ promrmlja opet visoki muškarac, klimajući glavom. Ispružio je jednu ruku prema mom licu i kao da se iznenadio kad sam ustuknula pred njom, uzmičući ka Džebu. ’’U redu je’’ reče visoki muškarac, malčice se osmehujući da bi me ohrabrio. ’’Neću te povrediti.’’

106

MIN@

On opet posegnu za mojim licem. Izmakoh se prema Džebu kao i pre, ali Džeb ispruži ruku i gurnu me napred. Visoki muškarac mi dodirnu vilicu ispod uva, nežnije nego što sam očekivala, i okrenu mi lice na drugu stranu. Osetih kako mi prstom prelazi preko linije na zadnjem delu vrata i shvatih da proučava ožiljak od mog ubacivanja. Krajičkom oka sam posmatrala Džaredovo lice. To što ovaj čovek radi sigurno ga je uznemirilo, a mislim da znam i zašto, kako li samo mrzi tu tanku, ružičastu liniju na mom vratu.

Džared se mrštio, ali iznenadilo me je što se u njegovom izrazu lica izgubilo nešto od onog besa. Obrve mu se sastaviše. Od toga je delovao zbunjeno.

Visoki muškarac spusti ruke i udalji se od mene. Usne su mu bile napućene, a oči gorele nečim izazovnim. ’’Izgleda dovoljno zdravo, izuzev nedavne iscrpljenosti, dehidracije i neuhranjenosti.

Mislim da si vratio dovoljno vode u nju da dehidracija neće smetati. U redu, onda,’’ on načini neki čudan, nesvestan pokret rukama, kao da ih pere. ’’Hajde da počnemo.’’

Onda se njegove reči i taj kratak pregled uklopiše, i meni postade jasno, ovaj naizgled nežni čovek koji je upravo obećao da me neće povrediti bio je doktor. Stric Džeb duboko uzdahnu i sklopi oči. Doktor mi pruži ruku, pozivajući me da svoju šaku stavim u njegovu. Stisnula sam šake u pesnice iza leđa. On me opet pažljivo osmotri, ispitujući užas u mojim očima. Usta mu se iskriviše, ali to ne beše mrštenje. Razmatrao je kako da nastavi dalje. ’’Kajl, Ijane?’’ pozva, izvijajući vrat da u skupini ljudi pronađe one koje je pozvao.

Kolena mi zaklecaše kada se dva crnokosa brata probiše napred. ’’Mislim da mi je potrebna pomoć. Možda ako biste vi poneli...’’ zausti doktor, koji pored Kajla nije izgledao tako visok. ’’Ne.’’ Svi se okrenuše da vide odakle je došlo ovo neslaganje. Nije bilo potrebe da se okrećem jer sam prepoznala taj glas. Ionako sam gledala u njega.

Džaredove veđe se gusto nabraše; usta mu behu izvijena u neobičnu grimasu. Toliko mnogo osećanja je preletalo preko njegovog lica da je bilo teško izdvojiti jednu. Bes, prkos, zbunjenost, mržnja, strah... bol.

Doktor zatrepta, lice mu se oklembesi od iznenađenja. ’’Džarede? Da li postoji neki problem?’’ ’’Da.’’ 107

MIN@

Svi su čekali. Pored mene, Džeb je držao uglove usana stisnutim, kao da ovi pokušavaju da se razvuku u osmeh. Ako je to slučaj, onda matori ima čudan smisao za humor. ’’A to je?’’ upita doktor. Džared procedi kroz zube. ’’Reći ću ti u čemu šta je problem, Doco. Koja je razlika između toga da ga damo tebi ili da mu Džeb prospe mozak?’’ Zadrhtala sam. Džeb me potapša po ruci.

Doktor opet zatrepta. ’’Pa...’’ bilo je sve što je rekao. Džared sam odgovori na svoje pitanje. ’’Razlika je u tome što će, ako ga Džeb ubije, barem umreti kako treba.’’ ’’Džarede,’’ Doktorov glas beše umirujući, kao kada se meni obraćao ’’svaki Put saznamo mnogo toga. Možda ćemo ovoga puta...’’ ’’Ha!’’ naruga se Džared. ’’Nisam video neki naročit napredak, Doco.’’

Džared će nas zaštititi, pomisli Melani slabašno.

Bilo je teško koncentrisati se dovoljno da bi se obrazovale reči.

Ne nas, samo tvoje telo. Sasvim dovoljno... Izgledalo je kao da njen glas dolazi iz neke daljine, izvan moje glave u kojoj je bubnjalo. Šeron iskorači napred tako da je napola zaklonila doktora. Beše to neobičan zaštitnički stav. ’’Nema svrhe da protraćimo priliku,’’ reče ona gnevno. ’’Svima nam je jasno da je ovo teško za tebe, Džarede, ali na kraju krajeva, nije na tebi da donoseš odluku. Moramo da razmotrimo šta je najbolje za većinu.’’

Džared je besno prostreli pogledom. ’’Ne’’ zareža.

Znala sam da nije prošaputao tu reč, ali ona ipak beše veoma tiha u mojim ušima. Zapravo, odjednom se sve utišalo. Šeronine usne su se pomerale, uperila je prst u Džareda, ali ja sam čula samo nežno šuštanje. Niko od njih se nije pomerio, ali izgledalo je kao da se udaljavaju od mene. Videh tamnokosu braću kako gnevnih lica koračaju prema Džaredu. Osetih kako moja ruka pokušava da se podigne da bi se pobunila, ali se samo mlitavo trgla. Džaredovo lice pocrvene kada mu se usne razdvojiše i žile na vratu mu iskočiše kao da viče, ali ja nisam čula ništa. Džeb mi je pustio ruku i ja videh bledosivu puščanu cev kako se podiže pored mene.

Ustuknuh od oružja, iako ne beše upereno u mom pravcu. To mi je poremetilo ravnotežu i posmatrala sam kako se cela prostorija lagano naginje na jednu stranu. ’’Džejmi,’’ procedih izdahnuvši, dok mi je svetlo u vrtlogu nestajalo pred očima. Džaredovo lice se odjednom pojavi veoma blizu, naginjući se nada 108

MIN@

mnom s gnevnim izrazom. ’’Džejmi?’’ izustih opet, ovog puta upitno.’’Džejmi?’’ Džebov osorni glas odgovori odnekud iz daljine. ’’Mali je dobro. Džared ga je doveo ovamo.’’

Pogledah Džaredovo izmučeno lice, koje je brzo nestajalo u tamnoj izmaglici koja mi je padala na oči. ’’Hvala ti’’ prošaputah. A onda me je progutala tama.

15.STRAŽA Kada sam došla k sebi, nisam bila dezorijentisana. Tačno sam znala gde se nalazim, grubo rečeno, i držala sam oči zatvorene i ravnomerno disala.

Pokušala sam da saznam što sam više mogla o svojoj trenutnoj situaciji a da ne otkrijem činjenicu da sam opet pri svesti.

Bila sam gladna. Želudac mi se zavezao, stisnuo i ispuštao ljutite zvuke.

Sumnjala sam da će me ta buka odati, bila sam sigurna da je krčao i žalio se i dok sam spavala. Glava me je žestoko bolela. Bilo je nemoguće znati koliko je tog bola poticalo od iznurenosti a koliko od udaraca koje sam primila.

Ležala sam na tvrdoj površini. Bila je gruba i rupičasta. Nije bila ravna već čudno zakrivljena, kao da sam ležala u plitkoj posudi. Nije bilo udobno. Leđa i kukovi su me probadali zbog toga što behu sklupčani u tom položaju. Bol me je verovatno i probudio; nisam se osećala ni najmanje odmornom.

Bilo je mračno, to sam mogla da zaključim i zatvorenih očiju. Ne baš mrkli mrak, ali veoma mračno. Vazduh je bio čak i plesnjiviji nego pre, osećali su se vlaga i korozija, uz neki poseban opor vonj koji kao da je mi prianjao za grlo. Temperatura je bila niža nego u pustinji, ali ta neprilična vlažnost učinila ju je skoro isto tako neugodnom. Opet sam se znojila, voda koju mi je Džeb dao pronalazila je svoj put kroz moje pore. Čula sam kako se odjek mog disanja vraća s udaljenosti od oko jednog metra. Moguće je da sam bila blizu samo jednog zida, ali pretpostavila sam da se nalazim u veoma malom prostoru.

Osluškivala sam što sam bolje mogla i zvučalo je kao da odjek mog disanja dolazi i s druge strane. Znajući da sam verovatno još uvek negde u povezanim pećinama u koje me je Džeb bio doveo, bila sam prilično sigurna šta ću ugledati kada otvorim oči. Mora da sam u nekoj maloj rupi u steni tamne ljubičastosmeđe boje izbušene rupama poput švajcarskog sira.

109

MIN@

Bilo je tiho osim zvukova koje je pravilo moje telo. Bojeći se da otvorim oči, oslonila sam se na uši, naprežući se sve više i više da uhvatim neki zvuk. Nisam mogla da čujem nikog drugog, a to nije imalo smisla. Ne bi me ostavili bez čuvara, zar ne? Stric Džeb i njegova sveprisutna puška, ili neko manje saosećajan. Da me ostave samu... to se ne bi slagalo s njihovom brutalnošću, njihovim prirodnim strahom i mržnjom prema tome što ja predstavljam.

Osim ako...

Pokušala sam da progutam, ali mi se grlo steglo od straha. Ne bi me ostavili samu. Osim ako ne bi pomislili da sam mrtva ili se postarali da to budem. Osim ako u ovim pećinama ne postoje mesta s kojih se niko ne vraća.

Slika koju sam počela da stičem o svom okruženju vrtoglavo se promenila u mojoj glavi. Sada sam sebe videla na dnu neke duboke jame ili zazidanu u skučenoj grobnici. Disanje mi se ubrza dok sam ispitivala ustajalost vazduha, tražeći neki znak da ostajem bez kiseonika. Mišići oko pluća mi se pomeriše napred, ispunjavajući ih vazduhom potrebnim za vrisak koji je nadolazio. Stisla sam zube da bih ga sprečila da izađe.

Nešto oštro zagreba po tlu tik pored moje glave.

Vrisnuh, i taj zvuk se prolomi u malom prostoru. Oči mi se naglo otvoriše. Naglo sam se odmakla od te zloslutne buke, bacajući se na reckavi stenoviti zid. Šake mi poleteše naviše da zaštite lice a glava mi bolno zazvoni od udarca u nisku tavanicu. Slabo svetlo osvetljavalo je savršeno okrugli izlaz iz majušnog mehura od pećine u kojoj sam bila sklupčana. Džaredovo lice beše dopola osvetljeno kad se nagnuo nad otvorom, s jednom rukom ispruženom prema meni. Usne mu behu stisnute od besa. Vena na čelu mu je pulsirala dok je posmatrao moju paničnu reakciju.

Nije se pomerao; samo je gnevno zurio dok mi se srce nije smirilo a disanje ujednačilo. Susrela sam njegov ljututi pogled, prisećajući se kako je on uvek bio tih, poput utvare kad bi to poželeo.

Nije ni čudo što ga nisam čula da stražari ispred moje ćelije.

Ali nešto jesam čula. Dok sam se prisećala toga, Džared gurnu svoju ispruženu ruku bliže i onaj neprijatni zvuk grebanja se ponovi. Oborila sam pogled. Kraj mojih stopala nalazio se polomljeni komad plastike koji je služio kao poslužavnik. A na njemu...

Navalih na otvorenu flašu vode. Jedva da sam bila svesna Džaredovih usana koje su se izvile od gađenja kada sam naglo prinela flašu usnama.

Bila sam sigurna da će me to kasnije brinuti, ali ono do čega mi sada beše stalo bila je voda. Pitam se da li ću ikada više u svom životu prihvatiti tu 110

MIN@

tečnost zdravo za gotovo. Budući da nema mnogo izgleda da će se moj život ovde produžiti, verovatno ne.

Džared je nestao, nazad kroz okrugli ulaz. Mogla sam da vidim samo deo njegovog rukava i ništa više. Slaba svetlost dopirala je odnekud iza njega.

Beše to neka veštačka plavičasta boja. Popila sam vodu do pola kada mi je neki drugi miris privukao pažnju, obaveštavajući me da voda nije bila jedini poklon. Opet pogledah u poslužavnik.

Hrana. Oni me hrane?

Prvo što sam namirisala bio je hleb, tamna, nejednako uobličena veknica, ali tu je bila i zdela s nekom bistrom tečnošću koja je zaudarala na crni luk. Pošto sam se nagnula bliže, mogla sam da vidim i tamnije komade na dnu. Pored toga su plutala tri debela bela kolutića. Pretpostavila sam da je to povrće, ali nisam prepoznala vrstu. Bilo mi je potrebno svega nekoliko sekundi da sve to otkrijem, ali čak i za to kratko vreme, želudac mi je gotovo iskočio na usta pokušavajući da dosegne hranu. Navalih na hleb. Bio je veoma gust, prošaran celim zrnima koja su mi zapadala između zuba. Škriputao je pri žvakanju, ali beše veoma ukusan. Nisam mogla da se setim da mi je išta bilo ukusnije, čak ni moji spljeskani tvinkiji. Vilica mi je radila što je brže mogla, ali sam većinu zalogaja tvrdog hleba progutala polusažvakane. Mogla sam da čujem kako svaki zalogaj pada na želudac uz krčanje. Nije prijalo onoliko koliko sam mislila da hoće. Pošto je suviše dugo bio prazan, želudac je neugodno reagovao na hranu.

Ignorisala sam to i prešla na tečnost, bila je to supa. Ona je lakše prolazila. Izuzev crnog luka koji sam namirisala, ukus je bio blag. Zeleni komadi behu meki i sunđerasti. Popila sam je direktno iz zdele i poželela da je dublja. Nagnula sam je da bih se uverila da sam popila svaku kap.

Belo povrće beše hrskavog, drvenastog ukusa. Neka vrsta korenja. Nije utaživalo glad kao supa, niti je bilo ukusno poput hleba, ali bila sam zahvalna na njihovoj obilnosti. Nisam se zasitila, ni blizu, i verovatno bih počela da jedem poslužavnik da sam pomislila da ću moći da ga sažvaćem.

Nije mi palo na pamet, sve dok nisam završila s jelom, da ne bi trebalo da me hrane. Osim ako Džared nije izgubio u prepirci s doktorom. Mada, zašto bi Džared bio moj čuvar ako je to slučaj?

Ispustila sam poslužavnik kada je bio prazan, ustuknuvši od buke koju je napravio. Ostala sam naslonjena na zadnji deo mog mehura kada je Džared posegnuo unutra da ga uzme. Ovog puta nije gledao u mene.

111

MIN@

’’Hvala’’ šapnuh dok je on opet nestajao. Nije rekao ništa; na njegovom licu nije bilo promene. Ovoga puta se čak ni delić njegovog rukava nije pojavio, ali bila sam sigurna da je tamo.

Ne mogu da verujem da me je udario, mozgala je Melani, s nevericom pre nego ozlojeđeno. Još nije prevazišla to iznenađenje. Ja ni isprva nisam bila iznenađena. Naravno da me je udario.

Pitala sam se gde si, odgovorih. Bilo bi ružno da me uvališ u ovaj haos i onda me napustiš. Ignorisala je moj jetki ton.

Nisam ni pomislila da bi on bio u stanju to da uradi, bez obzira na sve.

Mislim da ja ne bih mogla njega da udarim.

Naravno da bi mogla. Da je on izašao pred tebe s očima koje odbijaju svetlost i ti bi učinila isto. Vi ste po prirodi nasilni. Setih se njenih maštanja u kojima davi Tragača. To je izgledalo kao da se desilo pre nekoliko meseci iako sam znala da su u pitanju dani.

Imalo bi smisla da se ranije desilo. Potrebno je vreme da biste se uvalili u ovako groznu kašu u kakvoj sam se sada nalazila.

Melani je pokušala to nepristrasno da razmotri.

Ne bih rekla. Ne Džareda... i ne Džejmija, nema šanse da bih povredila Džejmija, čak i da je... Ućutala je, beše joj mrsko da nastavi tu misao.

Razmotrila sam to i uvidela da je istina. Čak i da je to dete postalo nešto ili neko drugi, ni ja, ni ona ne bismo nikada podigle ruku na njega.

To je drugo. Ti si... kao majka. Majke ne rasuđuju racionalno u tim situacijama. Previše emocija je uključeno.

Majčinstvo je uvek emotivno, čak i za vas duše.

Nisam odgovorila na to. Šta misliš šta će se sada desiti?

Ti si ekspert za ljude, podsetih je. Verovatno nije dobro to što mi daju hranu. Pada mi na pamet samo jedan razlog zbog koga žele da budem snažna.

Ono malo detalja o ljudskoj okrutnosti kroz istoriju kojih sam se sećala isprepletali su mi se u glavi s pričama iz starih novina koje smo čitale pre nekoliko dana. Spaljivanje, ta beše grozna.

Melani je jednom prilikom spržila sve jagodice na prstima desne šake u glupoj nezgodi tako što je zgrabila tiganj ne shvatajući da je vreo. Setila sam se kako ju je taj bol šokirao, bio je tako neočekivano oštar i snažan.

Mada, to je bila obična nezgoda. Brzo zalečena pomoću leda, melema i lekova. Niko to nije namerno uradio, nastavio posle prvog mučnog bola, produžujući ga sve duže i duže...

Nikada nisam živela na planeti na kojoj su se ovakve grozote mogle desiti čak i pre nego što su duše došle. Ovo mesto je zaista bilo najbolje i 112

MIN@

najgore od svih svetova, najdivnija čula, najizuzetnija osećanja... najzlobnije želje, najmračnija dela. Možda je tako suđeno. Možda se, da nema te niskosti, uzvišenost ne bi mogla dostići. Da li su duše izuzetak od tog pravila? Da li one mogu da imaju svetlost bez tame u ovom svetu?

Ja...osetila sam nešto kada te je udario, prekinu me Melani. Reči su dolazile polako, jedna po jedna, kao da nije želela da ih pomisli.

I ja sam osetila nešto. Iznenadilo me je koliko je sada bilo prirodno koristiti sarkazam, nakon toliko vremena provedenog s Melani.

Ima dobar bekhend, zar ne? Nisam na to mislila. Hoću da kažem...

Oklevala je veoma dugo, a onda su preostale reči izletele u bujici. Mislila sam kako sve to potiče od mene, to što osećamo za njega. Mislila sam kako ja... to kontrolišem.

Misli skrivene iza njenih reči bile su jasnije od samih reči.

Mislila si da možeš da me dovedeš ovde zato što si ti to toliko želela. Da ti mene kontrolišeš umesto obratno. Trudila sam se da suzbijem ljutnju.

Mislila si da manipulišeš mnome.

Da. Ozlojeđenost u njenom glasu nije poticala od činjenice da sam se ja naljutila, već zbog toga što nije volela da greši. Čekala sam. Još jedna bujica reči. I ti si zaljubljena u njega, nezavisno od mene. Razlikuje se od onoga što ja osećam. Drugačije je. Nisam to uviđala sve dok on nije bio tamo s nama, sve dok ga nisi videla prvi put. Kako se to dogodilo? Kako to da se crv od sedam centimetara zaljubi u ljudsko biće?

Crv? Izvini. Pretpostavljam da imaš neku vrstu... udova.

Ne baš. Više liče na antene. I mnogo sam duža od sedam centimetara kad se one isprave.

Hoću da kažem da on ne pripada tvojoj vrsti.

Moje telo je ljudsko, rekoh joj. Dok sam vezana za njega, još sam čovek.

A način na koji ti vidiš Džareda u svojim sećanjima... Pa, za sve si ti kriva.

Razmotrila je to na trenutak. Nije joj se mnogo dopalo.

Znači, da si otišla u Tuson i uzela novo telo, sada ga više ne bi volela?

Iskreno, iskreno se nadam daje to istina.

Nijedna od nas nije bila zadovoljna mojim odgovorom. Naslonila sam glavu na vrhove kolena. Melani promeni temu.

Barem je Džejmi na sigurnom. Znala sam da će Džared paziti na njega.

Da sam morala da ga ostavim, ne bih ga mogla ostaviti u boljim rukama... Volela bih da ga vidim.

Neću to da tražim! Zadrhtala sam od pomisli kakav bi odgovor dobila na taj zahtev. Istovremeno, i sama sam žudela da vidim dečakovo lice. Htela 113

MIN@

sam da se uverim da je on zaista ovde, da je na sigurnom, da ga hrane i brinu o njemu na način na koji Melani više nikada to neće moći. Na način na koji sam ja, ničija majka, želela da brinem o njemu. Ima li nekoga da mu peva uspavanke? Da mu priča priče? Da li ovaj novi, gnevni Džared misli o tako malim stvarima? Ima li nekoga uz koga bi se sklupčao kada je uplašen?

Misliš li da će mu reći da sam ovde?, upita Melani.

Da li bi mu to pomoglo ili bi ga povredilo?, uzvratih joj pitanjem.

Njena misao beše šapat.

Ne znam... Volela bih da mogu da mu kažem da sam održala obećanje.

Zaista jesi. Odmahnuh glavom, zapanjena. Niko ne može da kaže da se nisi vratila, kao i uvek.

Hvala ti za to. Glas joj beše slab. Nisam mogla da razumem da li je mislila na moje predašnje reči ili je mislila u širem smislu, što sam je dovela ovamo.

Odjednom sam bila iscrpljena i mogla sam da osetim da je i ona. Sada kad mi je želudac bio malčice namiren i, kako se činilo, skoro do pola pun, ostali bolovi nisu bili dovoljno oštri da bi me držali budnom. Oklevala sam pre nego što sam se pomerila, plašeći se da napravim bilo kakav zvuk, ali moje telo je želelo da se ispravi i ispruži.

Učinila sam to što sam tiše mogla, pokušavajući da pronađem deo tog mehura koji je dovoljno dug za mene. Na kraju sam morala skoro da izbacim stopala kroz okrugli otvor. Nije mi se dopalo to što radim, jer sam brinula da će Džared čuti taj pokret u svojoj blizini i pomisliti da pokušavam da pobegnem, ali on nije uopšte reagovao. Naslonila sam nepovređenu stranu lica na mišicu, pokušala da ignorišem to što mi se kičma ukočila zbog zakrivljenosti poda i sklopila oči.

Mislim da sam spavala, ali čak i da jesam, to nije bio dubok san. Zvuk koraka je i dalje bio veoma udaljen kada sam se potpuno razbudila.

Ovog puta sam odmah otvorila oči. Ništa se nije promenilo dalje sam mogla da vidim slabu plavu svetlost kroz okruglu rupu; i dalje nisam mogla da vidim da li je Džared ispred nje. Neko je išao u ovom pravcu, bilo je lako čuti da se koraci približavaju. Sklonila sam noge s otvora, pomerajući ih što sam tiše mogla, i opet se sklupčala uza zid. Volela bih da mogu da stojim; onda bih se osećala manje ranjivom, spremnijom da se suočim s bilo čim što sledi. Niska tavanica pećinskog mehura jedva da bi mi dozvolila da kleknem. Nešto se pomerilo izvan mog zatvora. Ugledala sam deo Džaredovog stopala dok se tiho pridižao. ’’Ah. Tu si’’ reče neki čovek.

114

MIN@

Te reči behu toliko glasne nakon sve ove prazne tišine da sam poskočila.

Prepoznala sam taj glas. Beše to jedan od braće koju sam videla u pustinji, onaj s mačetom, Kajl. Džared je ćutao. ’’Nećemo ovo da dozvolimo, Džarede.’’ Bio je to neki drugi govornik, glas mu je zvučao razboritije. Verovatno mladi brat, Ijan. Braća su imala veoma sličan glas, ili bi imala da Kajl nije skoro uvek vikao, glasa konstantno izobličenog od besa. ’’Svi smo mi izgubili nekoga, do đavola, svi smo izgubili sve svoje. Ali ovo je smešno.’’ ’’Ako nećeš da je daš Doci, onda mora da umre’’ dodade Kajl režećim glasom. ’’Ne možeš je držati ovde zatvorenu’’ nastavi Ijan. ’’Na kraju će pobeći i svi ćemo biti otkriveni.’’

Džared ne odgovori, ali načini jedan korak koji ga dovede tačno ispred otvora moje ćelije. Srce mi zalupa snažno i brzo kada sam shvatila šta braća govore.

Džared je pobedio. Neće me mučiti. Neće me ubiti, barem ne odmah.

Džared me je držao kao zarobljenika.

Ta reč je zvučala divno u datim okolnostima.

Rekla sam ti da će nas zaštititi. ’’Nemoj da nam otežavaš ovo, Džarede’’ reče neki novi muški glas koji nisam poznala. ’’To mora da se obavi.’’

Džared ne reče ništa. ’’Ne želimo da te povredimo, Džarede. Svi smo mi ovde braća. Ali hoćemo, ako nas nateraš.’’ U Kajlovom glasu nije bilo blefiranja. ’’Pomeri se.’’

Džared je stajao nepomično poput stene. Srce poče da mi lupa brže nego pre, udarajući u rebra tako snažno da je poremetilo ritam rada pluća i otežalo mi disanje.

Melani je bila sleđena od straha, nemoćna da misli pretoči u povezane reči.

Oni će ga povrediti. Ti sumanuti ljudi će napasti jednog od svojih. ’’Džarede... molim te’’ reče Ijan. Džared ne odgovori.

Bat teških koraka, nasrtaj zvuk nečeg teškog kako udara nešto tvrdo.

Uzdah, krkljanje nekoga ko se guši... ’’Ne! ’’ vrisnuh i izleteh kroz okruglu rupu.

115

MIN@

16.DODELJIVANJE Obod stenovitog izlaza beše uglačan, ali sam izgrebala dlanove i cevanice dok sam se iskobeljala kroz njega. Ovako ukočenu, zabolelo me je kada sam se ispravila i dah mi zastade. U glavi mi se zavrtelo kada je krv potekla nadole. Tragala sam samo za jednim, gde je Džared, da bih mogla da se postavim između njega i njegovih napadača.

Svi stajahu skamenjeni, zureći u mene. Džared je bio naslonjen na zid, šaka stisnutih u pesnice, nisko spuštenih. Ispred njega, Kajl se previjao, držeći se za stomak. Ijan i nepoznati čovek stajali su sa strane na oko metar iza njega, zinuvši od šoka. Iskoristila sam njihovu pometenost. U dva dugačka, nesigurna koraka, stadoh između Kajla i Džareda. Kajl je prvi reagovao. Bila sam na manje od pola metra od njega, i njegova prva reakcija bila je da me odgurne. Njegova šaka me udari u rame i odbaci ka podu. Pre no što padoh, nešto me uhvati za ručni zglob i vrati na noge. Čim je shvatio šta je uradio, Džared pusti moj zglob kao da mi koža luči kiselinu. ’’Vraćaj se unutra!’’ zaurla na mene. I on me odgurnu, ali to odgurivanje ne beše snažno poput Kajlovog. Zateturala sam pola metra unazad ka rupi na zidu. Ta rupa je bila jedan crni krug u uskom hodniku. Izvan tog malog zatvora, veća pećina je izgledala potpuno isto, samo duža i veća, poput cevi, a ne poput mehura. Mala lampa, koja je radila pomoću nečega, ne znam čega, osvetljavala je hodnik slabom svetlošću sa zemlje. Bacala je čudne senke po licima ljudi, pretvarajući ih u namrštene čudovišne maske.

Opet zakoračih prema njima, okrećući leđa Džaredu. ’’Ja sam ta koju želite’’ rekoh direktno Kajlu. ’’Njega ostavite na miru.’’

Niko ne reče ništa celu jednu dugu sekundu. ’’Podmuklo stvorenje’’ konačno promrmlja Ijan, očiju razrogačenih od straha. ’’Rekao sam da se vratiš unutra’’ prosikta Džared iza mene. Okrenuh se napola, ne ispuštajući Kajla iz vida. ’’Nije tvoja dužnost da me štitiš na vlastitu štetu.’’

Džared napravi grimasu, podižući jednu ruku da bi me gurnuo nazad prema ćeliji. Izmakoh mu se; taj pokret me približi onima koji su želeli da me ubiju. Ijan me zgrabi za ruke i savi mi ih iza leđa. Instinktivno sam se opirala, ali je on bio veoma snažan. Prejako mi je savio zglobove i ja zinuh od bola. ’’Skidaj ruke s nje!’’ povika Džared, jurnuvši napred. Kajl ga uhvati i okrenu rvačkim zahvatom, gurajući mu vrat napred. Drugi čovek zgrabi jednu od Džaredovih ruku koje su mlatarale.

116

MIN@

’’Nemojte ga povrediti!’’ skiknuh. Izvijala sam se da se oslobodim ruku koje su me zarobile.

Džaredov slobodni lakat zari se u Kajlov stomak. Kajl izdahnu i stisak mu oslabi. Džared se izmigolji iz ruku svojih napadača i onda opet nasrnu, pesnicom po Kajlovom nosu. Tamnocrvena krv poprska zid i lampu. ’’Dokrajči ga, Ijane!’’ povika Kajl. Sagnuo je glavu i zaleteo se u Džareda, bacajući ga prema onom drugom čoveku. ’’Ne!’’ povikasmo Džared i ja u isti glas.

Ijan mi pusti ruke, i šake mu se sklopiše oko mog vrata, gušeći me. Zarila sam svoje beskorisne, kratke nokte u njegove šake. On me stegnu još jače, podižući me uvis.

Bolelo je te daviteljske šake, taj iznenadni nalet panike u mojim plućima.

Bila je to prava agonija. Uvijala sam se, više pokušavajući da izbegnem bol nego te ubilačke šake.

Klik, klik.

Samo sam jednom ranije čula taj zvuk, ali sam ga prepoznala. Kao i svi ostali. Svi se skameniše, Ijan sa šakama čvrsto stisnutim oko mog vrata. ’’Kajl, Ijane, Brente, nazad!’’ zaurla Džeb.

Niko se nije mrdnuo, samo su moje šake i dalje grebale, i stopala se njihala u vazduhu. Džared se iznenada provuče ispod Kajlove nepokretne ruke i polete prema meni. Videh njegovu pesnicu kako leti prema mom licu i sklopih oči. Začu se jedno glasno tres, na samo koji centimetar iza moje glave. Ijan zaurla od bola, i ja padoh na pod. Sručila sam se kraj njegovih nogu, boreći se za vazduh. Džared se povuče nakon što je uputio ljutiti pogled u mom pravcu i ode da stane pored Džeba. ’’Momci, vi ste ovde gosti i nemojte to da zaboravite’’ zareža Džeb. ’’Rekao sam vam da ne idete da tražite malu. I ona je moj gost, trenutno, i ne gledam blagonaklono na to da iko od mojih gostiju ubija druge goste. ’’Džebe’’ zastenja Ijan iznad mene, glasa prigušenog šakom koju je držao preko usta. ’’Džebe. Ovo je suludo.’’ ’’Šta planiraš?’’ upita Kajl. Lice mu beše umrljano krvlju, predstavljalo je nasilnički i jeziv prizor. Ali u njegovom glasu nije bilo traga bolu, samo kontrolisanom i tinjajućem besu. ’’Imamo pravo da znamo. Moramo da odlučimo je li ovo mesto bezbedno, ili je vreme da produžimo dalje. I zato... koliko dugo ćeš držati ovo stvorenje kao svog ljubimca? Šta ćeš da uradiš s njim kada prestaneš da glumiš boga? Svi mi zaslužujemo da znamo odgovore na ova pitanja.’’

Kajlove neobične reči odzvanjahu iza pulsa koji mi je tupo udarao u glavi.

Da me drži kao kućnog ljubimca? Džeb me je nazvao svojim gostom... Je 117

MIN@

li to drugi naziv za zatvorenika? Da li je moguće da postoji dvoje ljudi koji ne zahtevaju ni moju smrt niti priznanje iznuđeno mučenjem? Ako je tako, onda je to zaista ravno čudu. ’’Nemam odgovor na tvoja pitanja, Kajl’’ odgovori Džeb. ’’Nije na meni da odlučim.’’ Sumnjam da bi ih ijedan drugi odgovor koji bi im Džeb dao zbunio više od ovoga. Sva četvorica, Kajl, Ijan, onaj koga nisam poznavala, pa čak i Džared, zurili su u njega šokirani.

Još uvek sam čučala boreći se za vazduh kraj Ijanovih stopala, priželjkujući da postoji neki način da se neprimećena uspentram nazad u svoju rupu. ’’Nije na tebi?’’ najzad ponovi Kajl i dalje u neverici. ’’Na kome je onda?

Ako misliš da staviš na glasanje, onda je to već obavljeno. Ijan, Brent i ja smo zvanični izvršioci odluke donete na tom glasanju.

Džeb odmahnu glavom, krutim pokretom koji mu ni na trenutak nije odvratio pažnju sa čoveka ispred sebe. ’’Nije podložno glasanju. Ovo je još uvek moja kuća.’’ ’’Na kome je onda da odluči?’’ povika Kajl.

Džebove oči konačno skrenuše, prema jednom drugom licu, pa se vratiše na Kajla. ’’To je Džaredova odluka.’’

Svi su, uključujući mene, skrenuli pogled i stali da zure u Džareda. On je piljio u Džeba razjapljene vilice, zapanjen kao i mi ostali, a onda mu zubi škljocnuše uz glasan škrgut. Prostrelio me je pogledom čiste mržnje. ’’Džared?’’ upita Kajl, opet se okrećući ka Džebu. ’’To nema nikakvog smisla.’’ Sada nije mogao da se kontroliše, gotovo je pijuckao od besa. ’’On je pristrasniji od bilo koga drugog! Zašto? Kako on može da bude razuman povodom toga?’’ ’’Džebe, je ne...’’ promrmlja Džared. ’’Ti si odgovoran za nju, Džarede’’ reče Džeb odlučnim glasom. ’’Ja ću ti pomagati, naravno, ako bude još ovakvih problema, kao i u tome da je držim na oku i tome slično. Ali kad je reč o donošenju odluka, to je u potpunosti na tebi.’’ Podigao je ruku kada je Kajl pokušao opet da se pobuni. ’’Posmatraj to ovako, Kajl. Da je neko tokom odlaska u poharu pronašao tvoju Džodi i doveo je ovamo, da li bi želeo da Doca ili ja ili glasanje odlučuje šta ćemo uraditi s njom?’’ ’’Džodi je mrtva’’ prosikta Kajl, dok mu je krv prskala s usnama.

Pogledao me je besno, s gotovo istim izrazom lica kao i Džared nešto ranije. ’’Pa, kada bi njeno telo dolutalo ovamo, to bi i dalje bilo na tebi. Da li bi želeo da bude drugačije?’’

118

MIN@

’’Većina...’’ ’’Moja kuća, moja pravila’’ prekinu ga Džeb grubo. ’’Bez dalje rasprave na tu temu. Bez daljeg glasanja. I bez daljih pokušaja ubistva. Vas trojica prenesite ostalima: ovako će da bude od sada. Novo pravilo.’’ ’’Još jedno?’’ promrmlja Ijan sebi u bradu.

Džeb ga je ignorisao. ’’Ako se, koliko god šanse za to bile male, ovako nešto opet desi, onaj kome telo pripada ima pravo da donese odluku.’’ Džeb gurnu puščanu cev prema Kajlu, pa je cimnu koji centimetar ka hodniku iza sebe. ’’Izlazite odavde. Ne želim da vas ponovo vidim nigde u blizini ovog mesta.

Obavestite ostale da je zabranjeno ulaziti u ovaj prolaz. Niko nema razloga da bude ovde izuzev Džareda, i ako uhvatim nekog da se šunja ovuda, prvo ću da pucam. Je l’ to jasno? Sada brišite.’’ Opet je gestikulirao puškom u Kajlovom pravcu.

Zapanjilo me je što su tri ubice smesta otišle niz hodnik, ne zastavši čak ni da meni ili Džebu upute neku grimasu za rastanak.

Duboko sam želela da verujem da je puška u Džebovimj rukama blef.

Otkako sam ga prvi put ugledala, Džeb je spolja delovao ljubazno na svaki način. Nijednom me nije nasilnički dotakao; čak me nije ni posmatrao s vidljivim neprijateljstvom. Sada se činilo da je on jedan od dvojice ljudi ovde koji ne žele da me povrede. Džared se možda jeste borio da me spase, ali bilo je jasno da se snažno koleba oko te odluke.

Osećala sam da može da promeni mišljenje svakog trenutka. Po njegovom izrazu lica beše jasno da jedan deo njega želi da svrši s tim, naročito sada kada je Džeb ovu odluku svalio na njega. Dok sam ja izvodila ovu analizu, Džared je besno zurio u mene s gađenjem koje se videlo u svakoj crti njegovog lica.

Ipak, koliko god želela da poverujem da Džeb blefira, dok sam gledala kako tri čoveka nestaju u tami ispred mene, beše očigledno da za to nema šanse. Ispod spoljašnjosti koju pokazuje, Džeb mora da je isto tako opasan i okrutan kao ostali. Da nije upotrebio tu pušku u prošlosti, upotrebio da ubije, ne samo da preti, niko ga ne bi tako poslušao.

Očajnička vremena, prošaputa Melani. Ne možemo da priuštimo sebi da budemo blagi u svetu koji ste vi stvorili. Mi srna begunci, ugrožena vrsta.

Svaki izbor je pitanje života ili smrti.

Pssst. Nemam vremena za raspravu. Moram da se usredsredim.

Džared je sada stajao okrenut ka Džebu s jednom rukom ispruženom ispred sebe, dlanom okrenutim nagore i labavo savijenim prstima. Sada kada su ostali otišli, njihova tela zauzeše opušteniji stav. Džeb se čak i 119

MIN@

osmehivao ispod svoje guste brade, kao da je uživao u tome da drži nekoga na nišanu. Čudan čovek. ’’Molim te, nemoj ovo da svaljuješ na mene, Džebe’’ molio je Džared. ’’Kajl ima pravo u jednom, ja ne mogu da donesem racionalnu odluku.’’ ’’Niko nije rekao da moraš da odlučiš istog sekunda. Ona neće nikuda otići.’’ Džeb me pogleda i dalje se osmehujući. Oko koje beše bliže meni, koje Džared nije mogao da vidi, brzo se zatvori i opet otvori. Namignuo mi je. ’’Ne nakon svih nedaća koje je preživela da bi došla dovde. Imaš dovoljno vremena da razmisliš.’’ ’’Nemam o čemu da razmišljam. Melani je mrtva. Ali ja ne mogu... ne mogu... Džebe, ne mogu jednostavno da...’’ Džared kao da nije mogao da dovrši rečenicu.

Reci mu.

Nisam spremna da umrem ove iste sekunde. ’’Onda i ne razmišljaj o tome’’ reče mu Džeb. ’’Možda ćeš kasnije ponešto shvatiti. Daj sebi malo vremena.’’ ’’Šta ćemo da radimo s tim stvorenjem? Ne možemo ga držati na oku po ceo dan i noć. Džeb odmahnu glavom. ’’To je upravo ono što ćemo morati da radimo neko vreme. Stvari će se stišati. Čak ni Kajlov ubilački bes ne može da traje duže od nekoliko nedelja.’’ ’’Nekoliko nedelja?. Ne možemo da priuštimo sebi da se igramo stražara nekoliko nedelja. Imamo mi druge stvari...’’ ’’Znam, znam’’ uzdahnu Džeb. ’’Smisliću nešto.’’ ’’A to je samo polovina problema.’’ Džared me ponovo pogleda; vena na čelu mu je pulsirala. ’’Gde ćemo da ga držimo? Nije baš da imamo blok sa zatvorskim ćelijama.’’

Džeb mi se osmehnu. ’’Ti nam nećeš zadavati problema, zar ne?’’

Nemo sam zurila u njega. ’’Džebe’’ promrmlja Džared, uznemiren. ’’Ah, ne brini o njoj. Kao prvo, pazićemo na nju. Kao drugo, nikada ne bi uspela da pronađe put odavde, lutala je unaokolo izgubljena dok nije naišla na nekoga. Što nas dovodi do trećeg: nije ona tako glupa.’’ Podigao je jednu gustu, belu obrvu prema meni. ’’Nećeš ići unaokolo i tražiti Kajla i ostale, zar ne? Mislim da im nisi posebno draga.’’

Ja sam samo zurila, nepoverljiva prema njegovom ugodnom, pričljivom tonu. ’’Voleo bih da ne razgovaraš s tim stvorenjem na takav način’’ promrmlja Džared.

120

MIN@

’’Ja sam odgojen u jednom učtivijem vremenu, mali. To je jače od mene.’’ Džeb spusti jednu šaku na Džaredovo rame i nežno ga potapša. ’’Čuj, imao si burnu noć. Pusti mene da stražarim sledeću smenu ovde.

Odspavaj malo.’’

Džared kao da htede da se usprotivi, ali onda me opet pogleda i lice mu poprimi tvrđi izraz. ’’Kako god ti kažeš, Džebe. I... ne znam... neću da prihvatim odgovornost za tu stvar. Ubij je ako misliš da je tako najbolje.’’

Stresoh se.

Džared se namršti na tu moju reakciju, a onda naglo okrenu leđa i krenu istim putem kojim su i ostali otišli. Džeb ga je posmatrao kako odlazi.

Dok mu je pažnja bila zaokupljena, ja se odšunjah nazad u svoju rupu. Čula sam kako se Džeb polako smešta na tlo pored otvora. Uzdahnu i ispruži se, i nekoliko zglobova mu zakrcka. Posle nekoliko minuta, počeo je tiho da zvižduće. Beše to neka vesela melodija.

Sklupčala sam se preko svojih savijenih kolena, naslonivši leđa uz najudaljeniji deo male ćelije. Počela je da me hvata drhtavica, prvo u krstima, a onda duž kičme. Ruke su mi se tresle, a zubi tiho cvokotali, uprkos sparini. ’’Ne bi bilo zgoreg leći i malo odspavati’’ reče Džeb, da li meni ili samom sebi, nisam bila sigurna. ’’Sutra će biti težak dan.’’

Drhtavica je prošla posle nekog vremena, možda posle pola sata. Nakon što su otišli, osećala sam se iscrpljeno. Odlučila sam da prihvatim Džebov savet. Iako se pod činio neudobnijim nego pre, zaspala sam za nekoliko sekundi.

Probudio me je miris hrane. Ovoga puta jesam bila ošamućena i dezorijentisana kada sam otvorila oči. Od instinktivnog osećaja panike ruke su ponovo počele da mi se tresu pre nego što sam u potpunosti došla k sebi. Isti onaj poslužavnik nalazio se na tlu pored mene, s identičnim sadržajem. Mogla sam da vidim i čujem Džeba. Sedeo je ispred pećine, okrenut profilom i gledao pravo ispred sebe, niz dug, okrugao hodnik i tiho zviždukao.

Potaknuta svojom žestokom žeđi, ispravila sam se i zgrabila otvorenu flašu s vodom. ’’Bro jutro’’ reče Džeb, klimajući glavom u mom pravcu. Ukočila sam se s rukom na flaši sve dok nije okrenuo glavu i opet počeo da zvižduće.

Tek sada, kada nisam bila tako očajnički žedna, primetila sam čudan, neprijatan ukus koji je voda imala. Odgovarao je oštrom mirisu vazduha, ali je bio neznatno jači. Taj opori ukus mi je neizbežno ostao u ustima.

121

MIN@

Brzo sam jela, ovoga puta ostavljajući supu za kraj. Danas je moj želudac malo srećnije reagovao, bolje prihvatajući hranu. Jedva da je zagrgoljio.

Ipak, moje telo je imalo i druge potrebe sada kada su ove najglasnije bile zadovoljene. Osvrnuh se po svojoj mračnoj, skučenoj rupi. Nije bilo mnogo vidljivih opcija. Ali jedva sam suzdržavala strah pri pomisli da progovorim i da nešto zatražim čak i od čudnog mada prijateljski nastrojenog Džeba. Klatila sam se napred nazad, premišljajući se. Kukovi su me boleli jer su bili savijeni prema zakrivljenom obliku pećine. ’’Ahm’’ nakašlja se Džeb. Opet je gledao u mene, lica tamnijeg ispod bele brade nego obično. ’’Zaglavljena si tu već neko vreme’’ reče. ’’Moraš li... napolje?’’ Klimnuh glavom. ’’I meni bi prijala šetnja.’’ Glas mu beše veseo. Skočio je na noge s iznenađujućom gipkošću. Dopuzala sam do ivice svoje rupe, zureći u njega oprezno. ’’Pokazaću ti naše malo kupatilo’’ nastavi. ’’E sad, trebalo bi da znaš da ćemo morati da prođemo preko... neke vrste glavnog trga, da tako kažem. Ne brini. Mislim da su do sada svi shvatili poruku.’’

Nesvesno je pogladio puščanu cev.

Pokušala sam da progutam. Bešika mi je bila toliko puna da me je neprestano bolela i taj bol je bilo nemoguće ignorisati. Ali baš da paradiram kroz košnicu besnih ubica? Zar nije jednostavno mogao da mi donese koru?

Odmerio je paniku u mojim očima, posmatrao je kako sam se automatski povukla dublje u rupu zamišljeno napućio usne. Onda se okrenuo i krenuo duž mračnog hodnika. ’’Sledi me’’ doviknu, i ne osvrnuvši se da vidi da li sam ga poslušala, Pred očima mi je izronila jedna živa slika Kajla kako me pronalazi ovde samu i bila sam iza Džeba za manje od sekunde, ispentravši se nespretno kroz otvor, a onda hramajući duž hodnika na svojim ukočenim nogama što sam brže mogla da bih ga stigla. Bilo je i užasno i divno stajati opet uspravno, bol beše oštar, ali olakšanje je bilo veće.

Bila sam tik iza njega kada smo stigli do kraja hodnika; tama se pomaljala kroz veliki, ovalni izlaz. Oklevala sam, osvrćući se za malom lampom koju je ostavio na podu. To je bilo jedino svetlo u mračnoj pećini. Da li treba da je ponesem? Čuo je da sam se zaustavila i okrenuo se da me pogleda preko ramena. Klimnuh glavom prema svetlu, a onda pogledah u njega. ’’Ostavi je. Poznajem put.’’ Pružio mi je slobodnu šaku, ’’Ja ću te voditi.’’

Zurila sam u tu šaku neko vreme, a onda, osetivši preku potrebu u bešici, polako sam spustila šaku na njegov dlan, jedva ga dodirujući, kao što bih 122

MIN@

dodirnula zmiju kada bih, iz nekog razloga, bila prinuđena da je dodirnem. Džeb me je vodio kroz tamu sigurnim i brzim koracima. Nakon dugačkog tunela usledio je niz zapanjujućih skretanja u suprotnim smerovima. Kada smo zamakli iza još jedne krivine u obliku slova V, znala sam da me beznadežno voda unaokolo. Bila sam sigurna da Džeb to radi namerno, i da je zbog toga ostavio lampu. Ne bi želeo da previše saznam o tome kako da pronađem put iz ovog lavirinta.

Interesovalo me je kako je ovo mesto nastalo, kako ga je Džeb pronašao i kako su ostali završili ovde. Ali držala sam usta čvrsto zatvorena. Činilo mi se da je ćutanje trenutno najbolja opcija. Čemu sam se nadala, ni sama ne znam. Da ću poživeti još nekoliko dana? Pukom okončanju bola? Još nečemu? Sve što sam znala bilo je da nisam spremna da umrem, kao što sam već bila rekla Melani; moj instinkt za preživljavanjem bio je razvijen kao i kod svakog prosečnog ljudskog bića.

Skrenuli smo iza još jednog ugla i ugledali prvi nagoveštaj svetlosti. Pred nama, velika, uska pukotina beše obašjana svetlošću iz druge prostorije.

Ova svetlost nije bila veštačka poput lampe u mojoj pećini. Bila je suviše bela, suviše čista.

Nismo mogli da prođemo kroz usku pukotinu u steni jedno pored drugog.

Džeb krenu prvi, vukući me za sobom. Čim sam prošla opet bila u stanju da vidim, izvukla sam šaku iz Džebovog blagog stiska. Reagovao je samo tako što je svoju tek oslobođenu šaku vratio nazad na pušku.

Obreli smo se u jednom kraćem tunelu i snažnija svetlost je prodirala kroz neravni lučni prolaz. Zidovi su bili od iste rupičaste stene ljubičaste boje.

Sada sam mogla da čujem glasove. Bili su tihi, manje uzbuđeni nego prošli put kada sam čula žamor gomile ljudi. Danas nas niko ne očekuje.

Mogu samo da zamislim kakva će biti reakcija na moje pojavljivanje s Džebom. Dlanovi su mi bili hladni i vlažni; disala sam kratkim udisajima.

Približila sam se Džebu što sam bliže mogla, a da ga pri tom ne dodirnem. ’’Polako’’ promrmlja on, ne okrećući se. ’’Oni se tebe boje više nego ti njih.’’

U to sam sumnjala. Čak i ako je to nekim čudom istina, strah se u ljudskom srcu pretvara u mržnju i nasilje. ’’Neću dozvoliti nikome da te povredi’’ promrmlja Džeb kada je stigao do zasvođenog otvora. ’’U svakom slučaju, mogla bi i da se navikneš na to.’’

Htela sam da pitam šta to znači, ali on zakorači u sledeću prostoriju.

Provukoh se za njim, zaostajući ne više od pola koraka, skrivajući se iza njegovog tela koliko god je to bilo moguće. Jedina stvar koja mi beše teža od toga da zakoračim napred u tu prostoriju bila je pomisao da zaostanem za Džebom i da me tu uhvate samu.

123

MIN@

Na ulazu nas dočeka iznenadna tišina.

Opet smo bili u ogromnoj, svetloj pećini, u onoj u koju su me prvo doveli.

Koliko je prošlo od tada? Nisam imala nikakvu predstavu. Tavanica je i dalje bila suviše svetla za mene da bih shvatila kako je tačno osvetljena.

Nisam to ranije primetila, ali zidovi nisu bili celoviti, na desetine rupa nepravilnog oblika vodilo je do susednih tunela. Neki od otvora behu ogromni, a neki jedva dovoljno visoki da se čovek kroz njih provuče poguren; neki su bili prirodne pukotine, a ostali, ako ne potpuno delo ljudskih ruku, onda barem prošireni njihovim radom.

Nekoliko ljudi zurilo je u nas iz senki u tim pukotinama, skamenivši se u mestu u trenutku dok su ulazili ili izlazili. Veći broj ljudi bio je tu na otvorenom, zaustavivši se usred onoga što su radili, a što naš ulazak beše prekinuo. Jedna žena je ostala sagnuta, pokušavajući da dohvati svoje pertle. Ruke jednog muškarca ostadoše nepomično da vise u vazduhu, podignute da bi prikazao nešto o čemu je pričao svojim prijateljima. Jedan čovek se zateturao, izgubivši ravnotežu zbog naglog zaustavljanja. Stopalo mu je snažno lupilo o tlo dok je pokušavao da održi ravnotežu; tupi pad tog stopala beše jedini zvuk u tom ogromnom prostoru. Odjeknuo je čitavom prostorijom.

Bilo je sasvim pogrešno s moje strane što sam osećala zahvalnost zbog tog užasnog oružja u Džebovim rukama... ali jesam. Znala sam da bi nas verovatno napali da nije bilo njega. Ove ljude ništa ne bi sprečilo da povrede Džeba, ako bi to značilo da će me se dokopati. Mada, mogli bi nas napasti i pored puške. Džeb može da upuca samo jednog po jednog.

Slika u mojoj glavi postade toliko jeziva da nisam mogla da je podnesem.

Pokušala sam da usmerim pažnju na svoje neposredno okruženje, što je bilo dovoljno loše.

Džeb zastade na trenutak, držeći pušku u visini pasa, uperenu prema okolini. Zurio je po celoj prostoriji, kao da razmenjuje oštar pogled sa svakom osobom u njoj. Ovde ih je bilo manje od dvadeset tako da nije dugo potrajalo. Kada se zadovoljio svojim proučavanjem, krenuo je prema levom zidu pećine. Sledila sam ga, idući u njegovoj senci, dok mi je krvi bubnjala u ušima.

Nije prošao sredinom pećine; umesto toga držao se blizu zakrivljenog zida. Pitala sam se zbog čega ide tuda, sve dok nisam primetila veliki kvadrat tamnije zemlje koji je zauzimao središnji deo poda, veoma veliki prostor. Niko nije stajao na tom tamnijem zemljištu. Bila sam previše prestrašena da bih uradila išta drugo sem primetila tu anomaliju; nisam čak ni pretpostavljala šta je razlog tome.

124

MIN@

Bilo je manjih pokreta dok smo išli ivicom te tihe prostorije, Žena koja beše sagnuta se ispravila, okrećući se u struku da osmotri. Čovek koji je nešto pokazivao prekrsti ruke na grudima. Sve oči se suziše i sva lica stegnuše u izraze besa. Ipak, niko nije krenuo prema nama niti je progovorio. Šta god da su Kajl i ostali rekli ovim ljudima u vezi sa svojim sukobom sa Džebom, činilo se da je postiglo efekat kojem se Džeb nadao.

Dok smo prolazili kroz taj šumarak ljudskih figura, poznala sam Šeron i Megi koje su nas posmatrale iz jednog prostranog ulaza. Lica im behu bezizražajna, oči hladne. Nisu gledale u mene, samo u Džeba. On ih je ignorisao. Činilo se kao da su prošle godine kada smo konačno stigli do suprotnog dela te pećine. Džeb krenu prema jednom izlazu srednje veličine, koji je delovao mračno u poređenju sa svetlošću ove prostorije. Osetih kako mi se koža na glavi ježi od pogleda uperenih u moja leđa, ali nisam se usudila da se osvrnem. Ljudi su još uvek ćutali, ali brinulo me je ono što bi moglo da usledi. Bilo je olakšanje skliznuti u tamu novog prolaza. Džebova šaka me dodirnu po laktu da mi pokaže put i ja ne ustuknuh od nje. Žamor glasova za nama nije se pojačao. ’’Ovo je prošlo bolje nego što sam očekivao’’ promrmlja Džeb dok me je vodio kroz pećinu. Njegove reči me iznenadiše i beše mi drago što ne znam šta je mislio da će se dogoditi.

Tlo pod mojim stopalima se spuštalo. Zahvaljujući nekakvoj prigušenoj svetlosti ispred nas nisam bila potpuno slepa. ’’Kladim se da nikad nisi videla nešto kao što je ovo moje mesto.’’

Džebov glas sada beše jači, opet onaj pričljivi ton kojim se ranije koristio. ’’Stvarno je posebno, zar ne?’’ Zaćuta nakratko za slučaj da ću možda odgovoriti, a onda nastavi. ’’Pronašao sam ovo mesto tamo negde sedamdesetih. U stvari, ono je pronašlo mene. Propao sam kroz krov one velike prostorije, verovatno je trebalo da poginem od pada, ali previše sam čvrst za svoje dobro. Trebalo mi je neko vreme da pronađem izlaz. Dok sam uspeo da ga nađem, bio sam već toliko gladan da sam mogao da jedem kamenje. U to vreme sam ostao jedini na rancu, tako da nisam imao kome da ga pokažem. Istražio sam svaki ćošak i pukotinu i uvideo mogućnosti.

Odlučio sam da bi možda trebalo da ga sačuvam kao keca u rukavu, za svaki slučaj. Takvi smo ti mi Strajderi, volimo da budemo spremni.’’

Prođosmo pored one prigušene svetlosti, dopirala je iz rupe u tavanici veličine pesnice i bacala je mali krug svetlosti na podu. Kada je ostala iza nas, ugledala sam drugu svetlu tačku ispred nas.

125

MIN@

’’Verovatno te zanima odakle sve ovo ovde.’’ Još jedan pauza, kraća nego prethodna. ’’Znam da je mene zanimalo. Malo sam istraživao. Ovo su kanali kojima je tekla lava, možeš da zamisliš? Ovo je nekada bio vulkan.

Pa, računam da još uvek jeste vulkan. Ne potpuno ugašen, kao što ćeš ubrzo videti. Sve pećine i rupe su mehuri vazduha koji je ostao zarobljen u lavi koja se hladila. Uložio sam dosta truda sređujući ga tokom proteklih decenija. Nešto od toga je bilo lako, za povezivanje kanala trebalo je samo malo zasukati rukave. Za ostale delove bilo je potrebno više mašte.

Jesi li videla tavanicu u velikoj prostoriji? Trebale su mi godine da to uradim kako valja.’’

Htela sam da ga pitam kako, ali nisam mogla da nateram sebe da progovorim. Ćutanje je sigurnije.

Tlo je počelo da se spušta pod strmijim uglom. Teren je bio nalik neravnim stepenicama, ali delovao je dovoljno bezbedno. Džeb me je sa sigurnošću poveo njim dole. Što smo se više spuštali ispod zemlje, to su se toplota i vlažnost povećavali.

Ukočila sam se kada sam opet čula žamor glasova, ovoga puta ispred sebe. Džeb me nežno potapša po šaci. ’’Dopašće ti se ovaj deo; svima bude omiljeni’’ obeća on. Širok lučni ulaz svetlucao je od pokretnog svetla. Bilo je iste boje kao i svetlo u velikoj prostoriji, čisto i belo, ali je svetlucalo neobično poigravajući. Kao i sve drugo u ovoj pećini što nisam mogla da razumem, to svetlo me je prestrašilo. ’’Evo nas’’ uzviknu Džeb oduševljeno, provlačeći me kroz lučni prolaz. ’’Šta misliš?’’

17.POSETA Prvo me pogodi toplota, poput zida od pare, vlažan, gust vazduh obmota se oko mene i orosi mi kožu. Usta mi se mahinalno otvoriše dok sam pokušavala da dođem do daha u ovom iznenada gušćem vazduhu. Miris je bio jači nego pre, isti onaj opori ukus metala koji mi se zadržao u grlu i davao aromu vodi s ovog mesta. Činilo se da žamor basova i soprana izvire sa svake strane i odbija se od zidova. Nervozno sam žmirkala kroz uskovitlani oblak vlage pokušavajući da razaznam odakle dopiru ti glasovi. Ovde je bilo svetlo, tavanica je bila zaslepljujuća, poput one u velikoj prostoriji, samo mnogo bliža. Svetlost se presijavala ukapljicama pare i tako stvarala svetlucavu 126

MIN@

zavesu koja me je skoro zaslepila. Oči su mi se borile da se prilagode i u panici uhvatih Džeba za ruku.

Bila sam iznenađena što ovaj neobični, raznovrsni žamor uopšte nije reagovao na naš ulazak. Možda ni oni nas nisu mogli da vide. ’’Malo je skučeno ovde’’ reče Džeb kao da se izvinjava, razgrćući paru ispred lica. Glas mu beše opušten, razgovorljiv, i dovoljno glasan da me natera da poskočim. Govorio je kao da nismo okruženi drugima. A žamor se nastavljao, nesvestan njegovog glasa. ’’Nije da se žalim,’’ nastavi. ’’Poginuo bih nekoliko puta da nije bilo ovog mesta. Prvi put kada sam zaglavio u ovim pećinama, naravno. A sad ne bismo mogli da se skrivamo ovde da ga nema. Bez skrovišta, svi smo mrtvi, zar ne?’’ Munu me laktom, zaverenički. ’’Veoma je zgodan, znaš, način na koji je ovo mesto uređeno. Ne bih mogao bolje da ga isplaniram ni da sam ga lično vajao od plastelina.’’

Njegov smeh raščisti jedan deo izmaglice i po prvi put videh prostoriju.

Dve reke su proticale kroz taj vlažni prostor s visokom kupolastom tavanicom. To je bio žamor koji mi je odzvanjao u ušima, voda koja protiče preko i ispod ove vulkanske stene. Džeb je govorio kao da smo sami zato što smo to i bili. To su zapravo bili jedna reka i jedan mali potok. Potok beše bliži; plitka isprepletana traka srebra koja se presijava pod svetlošću tavanice, vijugajući između niskih stenovitih obala koje izgledahu kao da im stalno preti opasnost da će biti preplavljene. Žagor nalik visokim ženskim glasovima ispredali su njegovi nežni talasići. Žubor nalik muškom basu poticao je od reke, kao i gusti oblaci pare koja se podizala iz zjapećih rupa na tlu kraj suprotnog zida. Reka je bila crna i ponirala je ispod pećinskog poda, izlazeći na površinu na mestima gde su se u podu otvarale široke ovalne rupe dužinom cele prostorije. Te rupe izgledahu mračno i opasno, a reka beše jedva vidljiva dok je moćno hitala napred prema nekom nevidljivom i nedokučivom odredištu. Izgledalo je kao da voda vri, jer tolike behu toplota i para koji su od nje nastajali. I sam taj zvuk je podsećao na ključalu vodu. S tavanice je visilo nekoliko dugih, uskih stalaktita s kojih je voda kapala na stalagmite, koji su se nalazili ispod svakog od njih. Tri pećinska ukrasa su se sastavila obrazujući tanke, crne stubove između reke i potoka. ’’Ovde moraš da budeš pažljiva’’ reče Džeb. ’’Struja je jaka u termalnom izvoru. Ako upadneš, gotova si. To se jednom desilo.’’ Pognuo je glavu prisetivši se toga, ozbiljnog lica.

Brzi, crni vrtlozi ponornice iznenada mi postadoše užasni. Zamislit kako me nosi njihova ključala struja i stresoh se.

Džeb lagano spusti ruku na moje rame.

127

MIN@

’’Ne brini. Samo pazi kuda ideš i biće sve u redu. E, sad’’ reče, pokazujući prema suprotnom kraju pećine, gde je plitki potok uticao u jednu drugu, mračnu pećinu, ’’prva pećina tamo iza je kupatilo. Izdubili smo pod i napravili jednu lepu duboku kadu. Postoji raspored kupanja, ali privatnost obično ne predstavlja problem, mračno je kao u grobu.

Prostorija je lepa i topla, blizu ove pare, ali voda te neće opeći kao što bi ovo vrelo ovde. Odmah iza te pećine je druga, prolazi se kroz pukotinu.

Proširili smo ulaz tako da se može komotno proći. Ta prostorija je najudaljenije mesto do kojeg možemo da pratimo potok, tu ponire ispod zemlje. Tako da smo tu prostoriju preuredili u toalet. Ugodno i higijenski.’’

Njegov glas poprimi neki samozadovoljan ton, kao da se oseća zaslužnim za tvorevine prirode. Pa, on jeste otkrio i unapredio ovo mesto, pretpostavljam da je nešto od tog ponosa opravdano. ’’Ne volimo da traćimo baterije i većina nas napamet poznaje ovo tlo, ali pošto ti je ovo prvi put, možeš da pronađeš put pomoću ovoga.’’

Džeb izvuče baterijsku lampu iz džepa i dade mi je. Ona me je podsetila na trenutak kada me je pronašao, na samrti u pustinji, kada mi je proverio oči i saznao šta sam. Ne znam zbog čega me je to sećanje rastužilo. ’’Nemoj da ti na pamet padnu neke lude ideje o tome da te reka može odneti odavde. Kada voda jednom počne da ponire ispod zemlje, više se ne vraća na površinu,’’ upozori me.

Pošto je izgleda čekao na neku potvrdu da sam shvatila njegovo upozorenje, klimnuh jednom. Polako sam uzela baterijsku lampu iz njegove ruke, pazeći da ne napravim neki nagli pokret koji bi mogao da ga uplaši.

Osmehnuo mi se u znak ohrabrenja.

Brzo sam pratila njegova uputstva, zvuk nadiruće vode uopšte nije umanjivao moju nelagodnost. Bilo je veoma čudno naći se izvan njegovog vidokruga. Šta ako se neko sakrio u ovim pećinama, pretpostavljajući da ću na kraju morati ovamo da dođem? Da li bi Džeb mogao da čuje borbu od hučanja dvaju reka?

Obasjala sam celo kupatilo lampom tražeći neki znak zasede. Čudne, treperave senke koje je ona pravila nisu bile utešne, ali nisam naišla ni na šta što bi opravdalo moje strahove.

Džebova kada je veličinom više podsećala na mali bazen, i bila je crna poput mastila. Neko bi mogao da ostane neprimetan ispod te površine dokle god bi mogao da zadrži dah... Požurila sam kroz tanku pukotinu u zadnjem delu prostorije da bih pobegla od svoje mašte. Daleko od Džeba, bila sam gotovo oduzeta od paničnog straha, nisam mogla normalno da 128

MIN@

dišem; jedva da sam mogla da čujem zvuk sopstvenog pulsa kako mi bubnji iza ušiju. Više sam trčala nego hodala dok sam se vraćala u prostoriju s rekama.

To što sam pronašla Džeba kako stoji tamo, još uvek u istom položaju, još uvek sam, bilo je kao melem za moje iskidane živce. Disanje i otkucaji srca mi se usporiše. Zbog čega bi ovaj ludi čovek trebalo da bude takva uteha za mene, nije mi bilo jasno. Pretpostavljam da je u pitanju ono što je Melani rekla, očajnička vremena. ’’Nije loše, a?’’ upita, cereći se ponosno.

Još jednom klimnuh glavom i vratih mu baterijsku lampu. ’’Ove pećine su veliki dar’’ reče dok smo kretali nazad ka mračnom prolazu. ’’Ne bismo mogli da preživimo ovako u grupi bez njih.

Megnolija i Šeron su se zaista dobro snalazile, zaprepašćujuće dobro, tamo u Čikagu, ali su izazivale sreću krijući još dvoje. Lep je osećaj biti ponovo u zajednici. Zbog njega se osećam vrlo ljudski.’’

Opet me je pridržao za lakat dok smo se peli uz neravne stepenice. ’Žao mi je zbog, ovaj, smeštaja u kojem te držimo. To je bilo najsigurnije mesto kojeg sam mogao da se setim. Iznenađen sam što su te ti momci tako brzo pronašli,’’ uzdahnu Džeb. ’’Pa, Kajl nekad ume da bude zbilja... motivisan. Ali pretpostavljam da je bolje što je tako ispalo. Mogao bi da počne da se navikava na novi poredak. Možda možemo da ti pronađemo neko udobnije mesto. Razmisliću o tome... Nema potrebe da se zavlačiš u onu malu rupu, barem dok sam ja s tobom. Ako ti je draže, možeš da sediš sa mnom u hodniku. Mada, kad je Džared u pitanju...’’ zaćutao je.

Začuđeno sam slušala njegove reči izvinjenja; naišla sam na mnogo više ljubaznosti nego što sam se nadala, na više saosećanja nego što sam smatrala da je ova vrsta sposobna da pruži svojim neprijateljima. Blago potapšah šaku na svom laktu,oprezno, pokušavajući da mu stavim do znanja da razumem i da neću praviti probleme. Bila sam sigurna da je Džaredu bilo draže da mu ne izlazim na oči.

Džeb nije imao problema u tumačenju moje neverbalne komunikacije. ’’Dobra devojka,’’ reče mi. ’’Rešićemo mi to nekako. Doca može da se koncentriše samo na lečenje ljudi. Mnogo si zanimljivija ovako živa, ja bih rekao.’’

Naša tela behu dovoljno blizu da je mogao da oseti kako drhtim. ’’Ne brini. Doca te sada neće dirati.’’

Nisam mogla da prestanem da se tresem. Džeb je mogao da mi obeća samo za sada. Niko nije mogao da garantuje da Džared neće odlučiti da je moja tajna važnija od zaštite Melaninog tela. Znala sam da bi me takva sudbina naterala da poželim da je Ijanov pokušaj od prošle noći bio 129

MIN@

uspešan. Progutala sam, osetivši modrice koje kao da su mi prodirale kroz vrat sve do unutrašnjih zidova grla.

Nikad ne znaš koliko ti je vremena ostalo, rekla je Melani pre toliko mnogo dana, kada je moj svet još uvek bio pod kontrolom.

Njene reči odjeknuše u mojoj glavi kada se vratismo u veliku prostoriju, na glavni trg Džebove ljudske zajednice. Bila je prepuna.

Kao i prve večeri, svi su bili tu i sevali na nas očima u kojima je bio besan izraz koji je govorio da ih je izdao kada bi pogledale u njega, a ubilački izraz kada bi pogledale u mene. Moj pogled beše oboren ka steni ispod mojih stopala.

Krajičkom oka videh da Džeb opet drži pušku u pripravnosti.

Zaista je bilo samo pitanje vremena. Mogla sam to da osetim u toj atmosferi mržnje i straha. Džeb neće moći još dugo da me štiti.

Bilo je olakšanje provući se nazad kroz uzanu pukotinu, ugledati vijugavi crni lavirint ispred sebe i moje skučeno skrovište; mogla sam da se nadam da ću tu biti sama. Velikom pećinom iza mene odjekivalo je besno siktanje, poput gnezda uznemirenih zmija. Taj zvuk me natera da poželim da me Džeb bržim korakom povede kroz lavirint.

Džeb se smejuljio sebi u bradu. Što sam duže bivala s njim, to mi je delovao čudnije. Njegov smisao za humor zbunjivao me je koliko i njegovi postupci. ’’Znaš, ponekad ovde postane malo dosadno,’’ promrmlja meni, ili samom sebi. Sa Džebom je to teško odrediti. ’’Možda će, kad prestanu da pišaju na koprive zbog mene, shvatiti da zapravo cene to uzbuđenje koje im pružam.’’

Naš put kroz tamu zmijoliko je vijugao. Uopšte mi nije delovao poznato.

Možda je krenuo nekim drugim putem da bi me zbunio. Činilo se da je trajalo duže nego pre, ali naposletku ugledah bledoplavu svetlost lampe kako sija iza sledeće krivine.

Pripremila sam se, pitajući se da li je Džared opet tamo. Ako jeste, znam da će biti ljut. Sigurna sam da se neće složiti s tim što me je Džeb poveo na izlet, ma koliko bio nepohodan. Čim smo skrenuli iza ugla, videla sam nečiju figuru kako zaista čeka tu, naslonjena na zid pored lampe, bacajući dugu senku prema nama, ali to očigledno nije bio Džared. Zgrabih Džeba za mišicu, nesvesno, od straha.

A onda sam bolje osmotrila figuru koja je čekala. Bila je sitnija od mene, po tome sam poznala da nije Džared, mršava. Sitna, ali ipak previsoka i žilava. Čak i pri slaboj svetlosti plave lampe, mogla sam da vidim da mu je sunce obojilo kožu u tamnosmeđe i da mu svilenkasta crna kosa pada do brade.

130

MIN@

Kolena mi zaklecaše.

Moja šaka, hvatajući se panično za Džebovu ruku, držala se tražeći oslonac. ’’E, dedine mi kubure!’’ uzviknu Džeb, očito iznerviran. ’’Zar niko na ovom mestu ne mož' da čuva tajnu duže od dvaes četir' sata? Sunce ti kalajisano! Gomila jezičara...’’ zaćuta gunđajući.

Nisam ni pokušala da razumem šta to Džeb govori; bila sam usred najžešće borbe u svom životu, od svih života koje sam proživela.

Osećala sam Melani u svakoj ćeliji svog tela. Nervni završeci zatreperiše prepoznavši njeno poznato prisustvo. Mišići su se grčili iščekujući njena uputstva. Usne zadrhtaše, pokušavajući da se otvore. Telo mi se nagnulo prema dečaku u hodniku, pružajući se k njemu, pošto ruke nisu htele.

Melani je naučila mnogo toga u tih nekoliko prilika kada sam joj prepustila kontrolu, ili kada sam je izgubila i zaista morala da se borim protiv nje, toliko snažno da mi je znoj orosio čelo. Ali ovoga puta nisam umirala u pustinji. Niti sam bila slaba i unezverena i uhvaćena na prepad zbog pojave nekoga za koga sam mislila da je izgubljen; znala sam da ovaj trenutak može doći. Moje telo je bilo otporno, lako se oporavljalo, opet sam bila snažna. Snaga tela dala je snagu mojoj kontroli, mojoj odlučnosti.

Isterala sam je iz svojih udova, proterala je sa svakog mesta koje je kontrolisala, potisnula je u zadnji deo svog uma i okovala je tamo. Njena predaja beše iznenadna i potpuna. ’’Aaaah,’’ uzdahnu, a to beše skoro uzdah bola. Čim sam pobedila, osetih neku čudnu krivicu.

Već sam znala da je ona za mene više od buntovnog domaćina koji mi je nepotrebno otežao život. Postale smo saputnice, čak i poverenici tokom proteklih nedelja koje smo provele zajedno, još otkako smo se ujedinile protiv Tragača kao zajedničkog neprijatelja. U pustinji, dok mi je Kajlova mačeta visila nad glavom, bilo mi je drago što, ako već moram da umrem, neću ja biti ta koja će ubiti Melani; čak i tada je za mene bila više od tela.

Ali sada se činilo da mi znači i više od toga. Zažalih što sam je povredila.

Ipak, bilo je neophodno, a ona kao da to ne shvata. Svaka pogrešna reč koju kažemo, svaka nepromišljena radnja značiće smrt na licu mesta.

Njene reakcije behu suviše divlje i emotivne.

Uvalila bi nas u nevolju.

Sada moraš da mi veruješ, rekoh joj. Samo pokušavam da nas održim u životu. Znam da ne želiš da veruješ da bi tvoji ljudi mogli da nas povrede...

131

MIN@

Ali to je Džejmi, prošaputa ona. Žudela je za dečakom toliko snažno da mi kolena opet klecnuše.

Pokušala sam da ga posmatram nepristrasno, tog tinejdžera sumornog lica naslonjenog na zid tunela, ruku čvrsto prekrštenih na grudima. Pokušala sam da ga posmatram kao stranca i da planiram svoj odgovor, ili izostanak odgovora, shodno tome. Pokušala sam, ali nisam uspela. Bio je to Džejmi, bio je divan, i moje ruke, moje, ne Melanine, žudele su da ga zagrle. Oči mi se ispuniše suzama koje potekoše niz lice. Mogla sam samo da se nadam da se ne vide pri ovoj slaboj svetlosti. ’’Džebe,’’ reče Džejmi, nabusito ga pozdravivši. Očima brzo prelete preko mene.

Glas mu je tako dubok! Da li je zaista toliko porastao? Uz dvostruki osećaj krivice, shvatih da sam upravo propustila njegov četrnaesti rođendan. Melani mi pokaza datum i ja videh da je to isti onaj dan kada smo prvi put sanjale Džejmija. Toliko snažno se borila tokom dana da taj bol zadrži za sebe, da zamagli svoja sećanja da bi zaštitila dečaka, da se on pojavio u njenom snu. A ja sam poslala imejl Tragaču.

Zadrhtala sam ne verujući da sam ikada mogla da budem tako okrutna. ’’Šta radiš ovde, mali?’’ upita Džeb. ’’Zašto mi nisi rekao?’’ uzvrati mu Džejmi. Džeb zaćuta. ’’Je li to bila Džaredova ideja?’’ navaljivao je Džejmi. Džeb uzdahnu. ’’Dobro, sad znaš. I kakva ti je korist od toga, a? Samo smo želeli...’’ ’’Da me zaštitite?’’ prekinu ga osorno.

Kada je postao tako ogorčen? Je li to moja krivica? Naravno da jeste.

Melani poče da jeca u mojoj glavi. Bilo je glasno i odvraćalo mi je pažnju, Džebov i Džejmijev glas su zbog toga zvučali udaljenije. ’’Dobro, Džejmi. Znači, nije ti potrebna zaštita. Šta hoćeš! Izgledalo je da je brza predaja zbunila Džejmija. Njegove oči su preletale sa Džebovog lica na moje dok se borio da iznese zahtev. ’’Ja... ja želim da razgovaram s njom... s tim stvorenjem,’’ konačno reče.

Glas mu je bio viši kada je bio nesiguran. ’’Ona nije preterano pričljiva,’’ reče Džeb ’’ali možeš da pokušaš, mali.’’

Džeb odvoji moje prste sa svoje ruke. Kada se oslobodio, okrenu leđa najbližem zidu, naslonivši se na njega dok se spuštao na pod.

Smestio se dole, vrpoljeći se sve dok nije pronašao udoban položaj. Puška ostade položena u njegovom krilu. Džeb zabaci glavu prema zidu i sklopi oči.

Posle nekoliko sekundi, već je delovalo kao da spava.

132

MIN@

Stajala sam tamo gde me je ostavio, pokušavajući da skrenem pogled s Džejmijevog lica, ali bezuspešno.

Džejmi je opet bio iznenađen time što je Džeb tako lako pristao.

Posmatrao je kako se starac spušta na pod širom otvorenih očiju, što ga je činilo mladim. Posle nekoliko minuta potpunog mirovanja s Džebove strane, Džejmi opet pogleda u mene i oči mu poprimiše tvrdi izraz. Zbog načina na koji je zurio u mene, besno, trudeći se iz sve snage da bude hrabar i odrastao, ali ipak tako jasno pokazujući strah i bol u svojim tamnim očima Melani poče glasnije da jeca, a meni kolena zaklecaše. Da ne bih rizikovala još jedan pad, polako sam krenula duž zida nasuprot Džebu i skliznula na pod. Sklupčala sam se preko savijenih nogu, pokušavajući da budem što neprimetnija.

Džejmi me je oprezno posmatrao, a onda napravio četiri spora koraka dok nije stao iznad mene. Pogleda nakratko u Džeba, koji se nije pomerao niti otvarao oči, a zatim kleknu pored mene. Lice mu iznenada postade napeto, što ga učini odraslijim više nego ijedan drugi izraz lica do tada.

Srce me je bolelo zbog tužnog muškarca na licu dečaka. ’’Ti nisi Melani,’’ reče tiho.

Bilo je teže ne razgovarati s njim jer sam ja bila ta koja želi da razgovara.

Umesto toga, nakon kraćeg oklevanja, odmahnuh glavom. ’’Ipak si u njenom telu.’’

Još jedna pauza i klimanje glavom. ’’Šta se desilo s tvojim... njenim licem?’’

Slegnuh ramenima. Nisam znala kako mi lice izgleda, ali mogla sam da zamislim. ’’Ko ti je to uradio?’’ navaljivaše on. Nesigurnim prstom skoro da me je dodirnuo po vratu. Bila sam mirna, nisam osećala nikakvu potrebu da ustuknem od ove šake. ’’Tetka Megi, Džared i Ijan’’ stade Džeb da nabraja umornim glasom. Oboje poskočismo na taj zvuk. Džeb se nije pomerio, oči mu i dalje behu zatvorene. Izgledao je tako mirno, kao da je u snu odgovorio na Džejmijevo pitanje.

Džejmi sačeka koji trenutak, pa se okrenu k meni s istim napetim izrazom lica. ’’Ti nisi Melani, ali znaš sve njene uspomene i ostalo, zar ne?’’ Opet klimnuh. ’’Znaš li ko sam ja?’’

Pokušala sam da progutam reči, ali one mi skliznuše s usana.

133

MIN@

’’Ti si Džejmi.’’ Nisam mogla da sprečim svoj glas da se obavije oko tog imena poput zagrljaja. On trepnu, zapanjen što sam prekinula svoje ćutanje. Onda klimnu glavom. ’’Tačno, prošaputa.

Oboje pogledasmo put Džeba, koji se nije pomerao, i vratismo se jedno drugom. ’’Onda se sećaš šta joj se desilo?’’ upita. Ustuknuh, a onda polako klimnuh. ’’Želim da znam’’ prošaputa. Odmahnuh glavom. ’’Želim da znam’’ ponovi Džejmi. Usne su mu drhtale. ’’Nisam dete. Reci mi.’’ ’’Nije prijatno,’’ uzdahnuh, nemoćna da se zaustavim. Bilo je veoma teško uskratiti ovom dečaku ono što želi.

Njegove crne, ravne obrve se spojiše i podigoše iznad raširenih očiju. ’’Molim te,’’ prošaputa.

Osvrnuh se ka Džebu. Pomislila sam da sada možda viri kroz trepavice, ali nisam bila sigurna. Glas mi je bio nežan poput daha. ’’Neko ju je video kako ulazi na mesto gde je pristup bio zabranjen. Znali su da nešto nije u redu. Pozvali su Tragače.’’ Stresao se pri pomenu tog naziva. ’’Tragači su pokušali da je primoraju da se preda. Pobegla im je.

Kada su je opkolili skočila je u prazno kućište lifta.’’

Uzmakoh pred tim bolnim sećanjem, a Džejmijevo lice preblede ispod preplanule kože. ’’Nije umrla?’’ prošaputa. ’’Nije. Imamo veoma vešte Iscelitelje. Ubrzo su je sredili. Ubacili su me u nju. Nadali su se da ću moći da im kažem kako je uspela da preživi tako dugo.’’

Nisam nameravala toliko mnogo da kažem; začepih usta. Džejmi kao da nije primetio da sam se izletela, ali Džebove oči se polako otvoriše i stadoše da me fiksiraju pogledom. Nijedan drugi deo njegovog tela nije se ni pomakao, pa Džejmi nije uočio tu promenu. ’’Zašto je niste pustili da umre?’’ upita. Morao je da se napregne da bi progutao; njegov glas je pretio da pređe u plač. Sve ovo je bilo još bolnije čuti jer to nije bio zvuk koji ispušta dete, uplašeno pred nepoznatim, već agonija odrasle osobe koja potpuno shvata situaciju. Teškom mukom sam se suzdržala da ne ispružim ruku i ne spustim šaku na njegov obraz. Želela sam da ga zagrlim i preklinjem ga da ne bude tužan. Stegla sam šake u pesnice i pokušala da se koncentrišem na njegovo pitanje. Džebov pogled prelete preko mojih šaka, a onda se vrati na moje lice. ’’Nisam učestvovala u toj odluci’’ promrmljah. ’’Još uvek sam bila u rezervoaru za hibernaciju u dalekom svemiru kada se to dogodilo.’’

134

MIN@

Džejmi opet zatrepta iznenađeno. Moj odgovor nije bio ni nalik onome što je očekivao, i mogla sam da vidim kako se bori s nekim novim osećanjem. Bacih pogled ka Džebu, čije su oči zasjale od radoznalosti.

Ista radoznalost, premda uz malo više opreza, ovlada i Džejmijem. ’’Odakle dolaziš?’’ upita.

Uprkos samoj sebi, osmehnuh se njegovom nevoljnom interesovanju. ’’Izdaleka. S druge planete.’’ ’’Šta je bio...’’ zausti da pita, ali beše prekinut jednim drugim pitanjem. ’’Šta se, kog đavola, dešava?’’ prodera se Džared na nas, skamenivši se od besa u trenutku kada je skrenuo iza ćoška na kraju tunela. ’’Prokletstvo, Džebe! Dogovorili smo se...’’ Džejmi se uspravi. ’’Nije me Džeb ovamo doveo. Ali trebalo je da ti to uradiš.’’

Džeb uzdahnu i krenu da ustane. Dok je to radio, puška se skotrlja s njegovog krila na pod. Zaustavila se na svega nekoliko centimetara od mene. Ustuknuh, osetivši nelagodu.

Džaredova reakcija beše drugačija. On jurnu prema meni, prešavši hodnik u nekoliko trčećih koraka. Šćućurila sam se uza zid i prekrila lice rukama.

Vireći ispod lakta, posmatrala sam ga kako grabi pušku s poda. ’’Je l’ ti to pokušavaš da nas ubiješ?’’ skoro da vrisnu na Džeba, gurnuvši pušku starcu na grudi. ’’Smiri se, Džarede’’ reče Džeb umornim glasom. Jednom rukom uze pušku. ’’Ona ne bi takla tu stvar ni kad bih je ostavio ovde samu s njom čitave noći. Zar ne vidiš to?’’ Uperio je puščanu cev prema meni i ja ustuknuh. ’’Ona nije Tragač, ne ova mala.’’ ’’Umukni, Džebe, samo umukni!’’ ’’Ostavi ga na miru’’ povika Džejmi. ’’Nije učinio ništa loše.’’ ’’Ti!’’ povika Džared okrećući se ka vižljastoj, ljutitoj figuri. ’’Ti se gubi odavde istog trena ili ćeš videti svog boga!’’

Džejmi stegnu pesnice i zauze odbrambeni stav. Džared takođe podiže pesnice. Ukočila sam se u mestu od šoka. Kako mogu ovako da viču jedan na drugog? Oni su porodica, veze među njima jače su od bilo koje krvne veze. Džared ne bi udario Džejmija, ne bi mogao! Htela sam da učinim nešto, ali nisam znala šta. Bilo šta čime bih skrenula pažnju na sebe samo bi ih još više razbesnelo.

Za promenu, Melani je bila smirenija od mene.

Ne može on da povredi Džejmija, samouvereno je razmišljala. To nije moguće.

Gledala sam ih kako se odmeravaju poput neprijatelja, i uhvati me panika.

Nije trebalo da dolazimo ovamo. Pogledaj kako smo ih unesrećile, zakukah.

135

MIN@

’’Nije trebalo da pokušavaš da sakriješ to od mene,’’ procedi Džejmi kroz zube, nije trebalo da je povrediš.’’

Jedna od njegovih šaka naglo se opusti i pokaza ka mom licu.

Džared pljunu na pod. ’’To nije Melani. Ona se nikad neće vratiti, Džejmi.’’ ’’To je njeno lice’’ nastavi Džejmi, ’’njen vrat. Zar te modrice na njemu ne dotiču?’’

Džared spusti ruke. Sklopi oči i duboko uzdahnu. ’’Džejmi, ili ćeš smesta otići i ostaviti me na miru, ili ću te ja naterati da odeš. Ne blefiram. Trenutno ne mogu da se nosim s još nečim, u redu? Na ivici sam. Možemo li zato, molim te, da ostavimo ovaj razgovor za kasnije?’’

Opet je otvorio oči; bile su pune bola.

Džejmi ga pogleda i bes se polako izgubi s njegovog lica. ’’Izvini,’’ promrmlja nakon kraće pauze. ’’Otići ću... ali ne obećavam da se neću vratiti.’’ ’’O tome sada ne mogu da razmišljam. Idi. Molim te.’’

Džejmi slegnu ramenima. Još jednom se osvrnu ka meni i ode; pogled na njegove brze, duge korake opet izazva bol za vremenom koje sam propustila.

Džared pogleda u Džeba. ’’Ti takođe,’’ reče jednoličnim glasom.

Džeb zakoluta očima. ’’Da budem iskren, mislim da se nisi dovoljno odmorio. Ja ću paziti na..’’ ’’Idi.’’ Džeb se zamišljeno namršti. ’’Dobro. Važi.’’ Krenuo je niz hodnik. ’’Džebe?’’ povika Džared za njim. ’’Da?’’ ’’Kada bih te zamolio da ga sada upucaš, da li bi to učinio?’’

Džeb nastavi lagano da hoda, ne gledajući u nas, ali njegove reči behu jasne. ’’Morao bih. Ja poštujem vlastita pravila. Zato mi to nemoj tražiti, osim ako stvarno ne misliš tako.’’

Nestao je u mraku.

Džared ga je posmatrao kako odlazi. Pre nego što je stigao da me prostreli pogledom, ja se uvukoh u svoje neudobno sklonište i sklupčah se u zadnjem uglu.

136

MIN@

18.DOSADA S jednim kratkim izuzetkom, ostatak dana sam provela u potpunoj tišini.

Taj izuzetak se desio nekoliko sati kasnije, kada je Džeb doneo hranu Džaredu i meni. Dok je ubacivao poslužavnik kroz otvor moje majušne pećine, osmehnuo mi se u znak izvinjenja. ’’Hvala ti,’’ prošaputah. ’’Nema na čemu,’’ uzvrati on. Čuh kako Džared gunđa, iznerviran našom malom razmenom reči.

To beše jedini zvuk koji je Džared ispustio tokom celog dana. Bila sam sigurna da je tu ispred, ali nije se čulo ništa glasnije od daha što bi potvrdilo to uverenje.

Bio je to veoma dug dan, veoma zatvorenički i dosadan. Isprobala sam svaki položaj koji mi je pao na pamet, ali nikako nisam uspevala da udobno ispružim celo telo. U krstima je počelo neprestano da me probada.

Melani i ja smo mnogo razmišljale o Džejmiju. Uglavnom smo brinule o tome da smo mu naškodile svojim dolaskom ovamo i da ga sada povređujemo. Šta je jedno dato obećanje u poređenju s tim?

Vreme je izgubilo značenje. Mogao je biti sumrak, a i zora, zakopana ovde pod zemljom, nisam imala nikakav orijentir. Melani i ja ostadosmo bez tema za razgovor. Apatično smo se osvrtale na naša zajednička sećanja, kao kad neko menja televizijske kanale ne zaustavljajući se da išta podrobnije pogleda.

I Jednom sam zadremala, ali nisam mogla da zaspim dubokim snom jer mi je bilo toliko neudobno.

Kada se Džeb najzad vratio, došlo mi je da ga poljubim u to naborano lice. Nagnuo se u moju ćeliju, široko se cereći. ’’Je l’ vreme za još jednu šetnju?’’ upita. Žustro klimnuh glavom. ’’Ja ću to obaviti,’’ zareža Džared. ’’Daj mi pušku.’’

Oklevala sam, čučeći neudobno kraj otvora svoje pećine sve dok Džeb nije klimnuo glavom prema meni. ’’Samo napred’’ reče.

Iskobeljala sam se, ukočena i nestabilna, i prihvatila Džebovu ponuđenu ruku da uhvatim ravnotežu. Džared ispusti zvuk gađenja i okrenu glavu u stranu. Toliko je stezao pušku, da su mu zglavci na šaci savijenoj oko puščane cevi pobeleli. Nije mi se dopadalo što je vidim u njegovim rukama. Više mi i je smetala nego kada je bila kod Džeba. Džared nije pravio ustupke poput Džeba. Besno se izgubio u mračnom tunelu ne čekajući da ga sustignem.

137

MIN@

Bilo je teško, nije pravio mnogo buke i nije me vodio, tako da sam morala da hodam s jednom rukom ispruženom ispred lica a s drugom na zidu, nastojeći da ne udarim u stenu. Dva puta sam pala na neravno tlo. Iako mi nije pomagao, jeste čekao dok ne bi čuo da sam opet na nogama kako bi nastavio dalje. U jednom trenutku, dok sam žurila ravnijim delom tunela, suviše sam mu se približila i šaka kojom sam pipala ispred sebe dodirnu ga po leđima, prešavši preko njegovog ramena pre nego što sam uvidela da nisam stigla do narednog zida. Poskočio je napred, uzmakavši pod mojim prstima uz besno siktanje. ’’Izvini’’ šapnuh, osećajući kako mi obrazi gore u tami. Nije odgovorio, ali je ubrzao korak pa je postalo još teže slediti ga.

Bila sam zbunjena kada se neka svetlost konačno pojavila ispred mene.

Da li smo krenuli drugim putem? Ovo nije bio beličasti sjaj najveće pećine. Svetlost beše prigušena, bleda i srebrnasta. Ali činilo se da je uska pukotina kroz koju smo morali da prođemo bila ona ista..Tek pošto sam se našla unutar tog ogromnog prostora koji odjekuje, uvidela sam šta je uzrok toj razlici.

Bila je noć; svetlo koje je prigušeno sijalo odozgo bilo je više imitacija mesečeve nego sunčeve svetlosti.

Iskoristila sam tu manje zaslepljujuću svetlost da proučim tavanicu i pokušam da dokučim njenu tajnu. Visoko, tako visoko iznad mene, stotinu majušnih meseca slalo je svoju slabu svetlost ka tamnom, udaljenom podu. Ti mali meseci behu rasuti po grupama bez nekog reda, neki na većoj udaljenosti od drugih. Odmahnuh glavom. Iako sam sada mogla da gledam pravo u svetlost, i dalje je nisam razumela. ’’Ajde’’ naredi Džared ljutito s udaljenosti od nekoliko koraka.

Zadrhtala sam i požurila za njim. Zažalih što sam dozvolila da mi pažnja odluta. Bilo mi je jasno koliko ga nervira to što je morao da mi se obrati.

Nisam očekivala pomoć u vidu baterijske lampe kada smo stigli do prostorije s rekama, i nisam je ni dobila. I ona beše osvetljena slabo, kao i velika pećina, sa svega dvadesetak majušnih meseca.

Džared stisnu zube i zagleda se u tavanicu dok sam ja oklevajući ulazila u prostoriju s mračnim bazenom. Pretpostavljam da bi, ako bih upala u tu brzu ponornicu i nestala, Džared u tome verovatno video milostivi prst sudbine.

Mislim da bi bio tužan, usprotivi se Melani dok sam ja polako išla ivicom tog crnog kupatila grleći zid. Kad bismo pak Sumnjam. Možda bi se prisetio bola koji je osetio kada te je prvi put izgubio, ali bio bi srećan da ja nestanem.

138

MIN@

Zato što te ne poznaje, prošaputa Melani, a onda iščeznu kao da se odjednom umorila.

Ukopah se u mestu, iznenađena. Nisam bila sigurna, ali učinilo mi se da mi je Melani upravo udelila kompliment. ’’Brže’’ zareža Džared iz druge prostorije.

Požurila sam koliko god su mi to tama i strah dozvoljavali.

Kada smo se vratile, Džeb nas je čekao pored plave lampe; kraj njegovih stopala stajala su dva kabasta cilindra i dva neravna pravougaonika.

Nisam ih ranije primetila. Možda je otišao po njih dok smo bili odsutni. ’’Je l' ti večeras spavaš ovde ili ja?’’ upita Džeb Džareda I opuštenim glasom. Džared pogleda u obrise kraj Džebovih stopala. ’’Ja ću’’ odgovori osorno, ’’treba mi samo jedna vreća za spavanje.’’

Džeb izvi jednu gustu obrvu. ’’To stvorenje nije jedno od nas, Džebe.

Prepustio si ovo meni; onda se ne petljaj.’’ ’’Nije ni životinja, mali. Ni prema psu se ne bi tako ponašao.’’ Džared ne odgovori. Zaškrguta zubima. ’’Nikad ne bih pomislio da si okrutan čovek’’ reče Džeb nežno. Ali podiže jedan od cilindara, provuče ruku kroz kaiš i prebaci ga na rame, pa nagura jedan pravougaonik, jastuk, ispod mišice. ’’Izvini, dušice’’ izusti dok je prolazio pored mene, potapšavši me po ramenu. ’’Prestani s tim!’’ zareža Džared.

Džeb sleže ramenima i ode laganim korakom. Pre nego što je nestao iz vida, požurih da nestanem u svojoj ćeliji; sakrila sam se u njen namračniji kutak, sklupčavši se u čvrstu loptu za koju sam se nadala da je dovoljno mala da se ne vidi.

Umesto da tiho i neprimetno vreba ispred tunela, Džared raširi svoju vreću za spavanje tačno ispred ulaza u moj zatvor. Istresao je jastuk nekoliko puta, verovatno nastojeći da mi pokaže kako ga on ima. Legao je na prostirku i prekrstio ruke preko grudi. To je bio jedini deo njega koji sam mogla da vidim kroz rupu, samo njegove prekrštene ruke i polovinu stomaka. Koža mu je bila one iste tamnozlatne boje koja me je progonila u snovima u poslednjih pola godine.

Bilo je veoma neobično imati taj delić sna u stvarnosti na udaljenosti manjoj od metar i po.

Nestvarno. ’’Nećeš moći da se iskradeš pored mene’’ upozori me. Glas mu je bio mekši nego pre; pospan. ’’Ako pokušaš...’’ zevnu. ’’Ubiću te.’’

Nisam odgovorila. To upozorenje sam doživela pomalo kao uvredu. Zašto bih pokušala da se iskradem pored njega? Kuda bih otišla? U ruke 139

MIN@

divljaka koji me tamo čekaju i svi do jednog žele da pokušam nešto tako glupo? Ili pretpostavimo da nekako uspem da se iskradem pored njih i vratim se u pustinju, koja me je gotovo na smrt ispekla poslednji put kada sam pokušala da je pređem?

Pitam se šta on misli, na šta sam ja sve spremna. Šta misli kakav li to plan kujem da srušim njihov mali svet? Da li zaista izgledam tako opasno? Zar nije očito koliko sam jadno bespomoćna?

Videla sam kad je pao u dublji san jer je počeo da se trza onako kako se Melani sećala da je povremeno činio. Tako nemirno spava samo kada je uzrujan. Posmatrala sam mu prste kako se stežu i opuštaju, i pitala se da li sanja kako su obmotani oko mog vrata.

Dani koji su usledili, možda i čitava nedelja, bilo je nemoguće odrediti, bili su veoma mirni. Džared je bio nalik zidu ćutanja između mene i svega ostalog na svetu, dobrog ili lošeg. Nije bilo nijednog zvuka izuzev mog vlastitog disanja i pokreta; nije bilo drugog prizora izuzev mračne pećine koja me je okruživala, kruga slabe svetlosti, poznatog poslužavnika s istim porcijama, kratkih, kriomičnih pogleda ka Džareda; nije bilo drugog dodira na mojoj koži izuzev dodira šupljih stena; nije bilo drugog ukusa izuzev gorke vode, tvrdog hleba, bezukusne supe, drvenastog korenja, uvek iznova.

Bila je to čudna kombinacija stalnog straha, neprestane fizičke neugodnosti i mučne monotonije. Od to troje, najteže je bilo podneti ubistvenu dosadu. Moj zatvor je bio ćelija tu sam bila lišena svih čula.

Melani i ja smo brinule da ćemo poludeti.

Obe čujemo neki glas u glavi, istakla je. To nikada nije dobar znak.

Zaboravićemo da govorimo, brinula sam. Koliko je vremem prošlo otkako je neko progovorio s nama?

Pre četiri dana zahvalila si se Džebu što nam je doneo hranu, a on ti je rekao „nema na čemu". Pa, barem mislim da je to bilo pre četiri dana. U najmanju ruku, pre četiri duga spavanja.

Ona kao da uzdahnu.

Prestani da grickaš nokte, bile su mi potrebni godine da se oslobodim te navike.

Ali dugi nokti koji grebu su mi smetali. Stvarno mislim da nema potrebe da dugoročno razmišljamo o lošim navikama.

Džared nije dozvolio Džebu da mi opet donese hrana Umesto toga, neko ju je donosio do kraja hodnika a Džared je preuzimao. Dva puta dnevno dobijala sam jedno te isto, hleb, supu i povrće. Ponekad je tu bivalo i nekih dodatnih stvari za Džareda, upakovane hrane poznatih proizvođača 140

MIN@

koje sam prepoznavala, red vajns bombone, snikers čokoladice, pop tarts keks. Pokušala sam da zamislim kako li su se ljudi dočepali tih poslastica.

Nisam očekivala da će ih podeliti sa mnom, naravno da ne, ali sam se ponekad pitala da li misli kako se nadam da hoće. Jedna od mojih retkih zabava bila je da ga slušam kako se gosti, jer je on to uvek radio razmetljivo, paradirajući time preda mnom, kao što je radio s jastukom prve noći. Jednom prilikom je Džared polako otvorio kesu smokija s ukusom sira, hvalisavo kao i uvek snažan miris veštačkog sira u prahu dopro je do moje pećine... ukusan, neodoljiv. Pojeo je jedan polako, puštajući me da čujem svako pojedinačno krckanje. Želudac mi glasno zareza, i ja se nasmejah samoj sebi. Toliko dugo se nisam smejala; pokušah da se setim poslednjeg puta, i ne uspeh, osim onog čudnog napada jezive histerije u pustinji, koji se zaista i ne računa kao smeh. I pre nego što sam došla ovamo nije postojalo mnogo toga što sam smatrala smešnim.

Ali ovo mi je iz nekog razloga bilo urnebesno, moj želudac koji žudi za jednim malim smokijem opet se nasmejah. Znak ludila, definitivno.

Ne znam kako ga je moja reakcija uvredila, ali ustao je i izgubio se.

Nakon dužeg vremena, čula sam ga kako jede smoki, ali mnogo dalje.

Provirih kroz rupu i videh da sedi u senci na kraju hodnika leđima okrenut prema meni. Uvukla sam glavu unutra, plašeći se da bi se mogao okrenuti i uhvatiti me kako ga posmatram. Od tada, ostajao je na kraju hodnika što je više mogao. Samo bi se uveče ispružio ispred mog zatvora.

Dva puta dnevno, ili tačnije dva puta tokom noći, pošto me nikada nije izvodio napolje u prisustvu ostalih, vodio me je do prostorije s rekama; to je bio najbolji deo, uprkos strahu, i to beše jedina prilika kada se nisam grbila u neprirodnim položajima na koje me je primoravala moja mala pećina. Svaki put kada sam morala ponovo da se uvučem u nju bio mi je teži od prethodnog.

Tri puta tokom te nedelje, uvek u vreme spavanja, neko bi dolazio da nas obiđe. Prvi put je to bio Kajl. Probudilo me je Džaredovo iznenadno skakanje na noge. ’’Izlazi odavde’’ upozorio ga je, držeći pušku u pripravnosti. ’’Samo proveravam’’ reče Kajl. Njegov glas beše dalek, ali dovoljno glasan i grub da budem sigurna da nije u pitanju njegov brat. ’’Jednog dana možda ne budeš tu. Jednog dana ćeš možda suviše čvrsto spavati.’’

Džaredov jedini odgovor beše zapinjanje oroza. Čula sam Kajlov smeh kako odzvanja za njim dok je odlazio.

Ostala dva puta nisam znala ko je došao. Opet Kajl ili možda Ijan, a možda i neko čije ime ne znam. Znam samo da me je još dva puta 141

MIN@

probudilo Džaredovo naglo skakanje na noge s puškom uperenom prema nezvanom gostu. Nijedna reč nije razmenjena. Ko god da je samo proveravao nije se trudio da otpočne razgovor. Kada bi otišli, Džared bi se ubrzo vratio na spavanje. Meni je trebalo više vremena da smirim srce. Četvrti put je bilo nešto novo.

Nisam baš bila potpuno zaspala kada se Džared probudio, pridigavši se na kolena jednim brzim pokretom. Uspravio se s puškom u rukama i psovkom na usnama. ’’Polako’’ promrmlja nečiji glas iz daljine. ’’Dolazim u miru.’’ ’’Šta god da kažeš, ja ne padam na to’’ zareža Džared. ’’Samo želim da razgovaram.’’ Glas se približi. ’’Zakopan si ovde dole i propuštaš važne diskusije... nedostaje nam tvoje mišljenje.’’ ’’Siguran sam da je tako’’ uzvrati Džared sarkastično. ’’Daj, spusti pušku. Da sam planirao da se borim s tobom, ovoga puta bih došao sa četvoricom.’’

Nastupi kratka tišina, a kada Džared opet progovori, u glasu mu se oseti prizvuk crnog humora. ’’Kako ti je brat ovih dana?’’ upita. Činilo se da Džared uživa u tom pitanju. Opuštalo ga je da zadirkuje svog posetioca. Seo je i naslonio se na zid, zaklonivši dopola ulaz mog zatvora, opušteno ali i dalje s puškom na gotovs.

Vrat me zaboleo, kao da je shvatao da su šake koje su ga stezale i ostavile u modricama veoma blizu. ’’I dalje se duri zbog nosa’’ odgovori Ijan. ’’Bože moj, nije prvi put da je dobio po njemu. Reći ću mu da si rekao da ti je žao.’’ ’’Nije mi žao.’’ ’’Znam. Nikome nikada nije žao što je udario Kajla.’’

Obojica se tiho nasmejaše; osećalo se nekakvo drugarstvo u njihovom veselju, koje je delovalo krajnje neprilično dok je Džared labavo držao pušku uperenu ka Ijanu. Ali ipak, veze nastale na ovom beznadežnom mestu mora da su veoma snažne. Snažnije od krvnih.

Ijan sede na prostirku pored Džareda. Videla sam njegov profil u vidu siluete, crni obris spram plave svetlosti. Primetila sam da ima savršen nos, prav, isklesan, nos kakav sam viđala na slikama poznatih skulptura. Znači li to da ga ostali smatraju podnošljivijim od brata, čiji je nos često bivao slomljen? Ili da bolje izbegava udarce? ’’Dobro, Ijane, šta hoćeš? Ne samo izvinjenje za Kajla, pretpostavljam.’’ ’’Da li ti je Džeb rekao?’’ ’’Ne znam o čemu pričaš.’’

142

MIN@

’’Odustali su od potrage. Čak i Tragači.’’

Džared ne reče ništa, ali mogla sam da osetim iznenadnu napetost u vazduhu oko njega. ’’Pažljivo smo motrili na svaku promenu, ali nikada nisu izgledali previše zabrinuto.

Potraga nijednom nije skrenula izvan oblasti gde smo ostavili kola, i u proteklih nekoliko dana bilo je jasno da traže telo, a ne preživelu osobu.

Onda nam se pre dve večeri ukazala prilika: spasioci su ostavili neko smeće na otvorenom i nekoliko kojota im je poharalo kamp s hranom.

Jedan od njih se vraćao kasno, i iznenadio je životinje. Kojoti su napali i odvukli tog Tragača dobrih sto metara u pustinju pre no što su ostali čuli njegovu vrisku i krenuli da ga spasu. Ostali Tragači su, naravno, bili naoružani. Lako su oterali kojote i žrtva nije bila ozbiljno povređena, ali taj događaj im je izgleda odgovorio na sva pitanja koja su imali u vezi s tim šta se desilo ovom našem gostu.’’

Zapitala sam se kako su mogli da špijuniraju Tragače koji su tragali za mnom da tako mnogo vide. Osetila sam se čudno izloženom usled tog saznanja. Nije mi se dopala ta slika u glavi: nevidljivi ljudi posmatraju duše koje mrze. Osetih kako mi se ježi koža na vratu. ’’Tako da su se spakovali i otišli. Tragači su odustali od potrage. Svi dobrovoljci su otišli kućama. Niko ne traga za njim.’’

Njegov profil se okrenu ka meni i ja se sagnuh, nadajući se da je suviše mračno da bi mogao da me vidi ovde, i da ću, poput njegovog lica, izgledati samo kao crni obris. ’’Pretpostavljam da je zvanično proglašeno mrtvim, ako vode evidenciju o tim stvarima kao mi ranije. Džeb govori „rekao sam ti" svakome ko se zadrži dovoljno dugo da ga čuje.’’

Džared progunđa nešto nepovezano; uspela sam da razaznam samo Džebovo ime. Onda duboko udahne, izdahne i reče: ’’U redu, onda. Pretpostavljam da je to to.’’ ’’Tako deluje.’’ Ijan je oklevao na trenutak, a zatim dodade: ’’Osim... pa, verovatno nije ništa.’’

Džared se opet unervozi; nije voleo da mu se skraćuju obaveštenja. ’’Nastavi.’’ ’’Niko osim Kajla ne pridaje tome mnogo pažnje, ali znaš kakav je Kajl.’’

Džared progunđa u znak saglasnosti. ’’Ti imaš najbolji instinkt za te stvari; hteo sam tvoje mišljenje.

Zato sam ovde, rizikujem svoj život da bih se infiltrirao u zabranjenu zonu, reče Ijan kiselo, a onda mu glas opet postade potpuno ozbiljan. ’’Vidiš, ima jedan... Tragač, uto nema sumnje, koji nosi glok.’’

143

MIN@

Trebao mi je koji sekund da razumem reč koju je upotrebio. Nije bila deo Melaninog vokabulara. Kada sam shvatila da govori o nekoj vrsti pištolja, od čežnjivog, zavidljivog tona u njegovom glasu pomalo mi pripade muka. ’’Kajl je prvi primetio kako se taj jedan izdvaja. Izgledalo je kao da ostalima nije važan, svakako nije od onih koji učestvuju u donošenju odluka. O, predlagao je on dosta toga, sudeći po onome što smo mogli da vidimo, ali izgledalo je da ga niko ne sluša. Voleo bih da smo mogli da čujemo šta je govorio...’’ Koža mi se opet naježi od strepnje. ’’U svakom slučaju’’ nastavi Ijan ’’kada su opozvali potragu, taj nije bio zadovoljan tom odlukom. Znaš kako su ti paraziti uvek tako... tako prijatni? Ovaj je bio čudan... do sada nisam video ništa što toliko podseća na njihovu međusobnu prepirku. Ne pravu prepirku, zato što niko od ostalih nije uzvratio, ali taj nezadovoljni je definitivno izgledao kao da se prepire s njima. Glavna grupa Tragača ga je ignorisala, svi su otišli. ’’A taj nezadovoljn?’’ upita Džared. ’’Ušao je u auto i odvezao se na pola puta do Feniksa. Onda se vratio nazad do Tusona. Onda opet krenuo prema zapadu. ’’I dalje traži.’’ ’’Ili je veoma zbunjen. Zaustavio se kod one prodavnice u podnožju planine.

Razgovarao je s parazitom koji tamo radi, iako su ga već bili ispitali.’’ ’’Huh’’ progunđa Džared. Sada je bio zainteresovan, koncentrisan na zagonetku. ’’A onda je krenuo da se penje ka vrhu; glupo malo stvorenje. Mora da se zapalilo, obučeno u crno od glave do pete.’’

Grč mi prođe telom; nađoh se odignuta od poda kako se naslanjam uz najdalji zid svoje ćelije. Ruke mi instinktivno poleteše da zaštite lice. Čula sam kako neki siktaj odjekuje malim prostorom i tek pošto je iščežao shvatila sam da je potekao od mene. ’’Šta to bi?’’ upita Ijan šokiranim glasom.

Provirih kroz prste i videh njihova lica kako se naginju kroz rupu prema meni. Ijanovo lice bilo je u mraku, ali je jedan deo Džaredovog bio osvetljen, a njegove crte tvrde poput kamena. Želela sam da budem mirna, nevidljiva, ali drhavica koju nisam mogla da kontrolišem silovito me je tresla duž kičme.

Džared se odmače i vrati s lampom u rukama. ’’Pogledaj mu oči’’ promuca Ijan. ’’Preplašeno je.’’

Sada sam mogla obojici da vidim izraze lica, ali sam gledala samo Džaredov. Njegov netremični pogled beše čvrsto usmeren na mene, 144

MIN@

zamišljen. Pretpostavljam da je razmišljao o onome što je Ijan rekao, tražeći uzrok mom ponašanju.

Moje telo nije prestajalo da se trese.

Ona nikada neće odustati, zavapi Melani.

Znam, znam, uzvratih vapajem.

Kada se naša odbojnost prema njoj pretvorila u strah? Želudac mi se zaveza u čvor i prevrnu.

Zašto ne može da me jednostavno pusti da budem mrtva, kao što su ostali učinili? Kada stvarno budem mrtva, da li će me i dalje loviti? ’’Ko je Tragač u crnom?’’ Džared iznenada zareža na mene.

Usne mi zadrhtaše, ali ne odgovorih. Ćutanje je sigurnije. ’’Znam da možeš da govoriš’’ zareža Džared. ’’Pričaš sa Džebom i Džejmijem. A sada ćeš da pričaš i sa mnom.’’

Uspentrao se kroz ulaz pećine, frknuvši iznenađeno kada je shvatio koliko mora da se skupi da bi uspeo u tome. Niska tavanica ga je primorala da klekne, a to ga nije usrećilo. Beše mi jasno da bi radije stajao iznad mene.

Nisam imala gde da pobegnem. Već sam bila saterana u najdalji ugao. U pećini jedva da je bilo prostora za nas dvoje. Mogla sam da osetim njegov dah na svom obrazu. ’’Reci mi šta znaš’’ naredi.

19.ODUSTAJANJE ’’Ko je Tragač u crnom? Zašto još uvek traga?’’ Džaredova vika beše zaglušujuća, odzvanjajući je sa svih strana. Sakrih se iza svojih šaka, iščekujući prvi udarac. ’’Ovaj... Džarede?’’ promrmlja Ijan. ’’Možda bi trebalo da pustiš mene...’’ ’’Ne mešaj se!’’

Ijanov glas se približi, i začu se grebanje po steni dok je pokušavao da sledi Džareda u ovaj mali prostor koji već beše prepun. ’’Zar ne vidiš da je previše uplašeno da bi pričalo? Ostavi ga malo na mi...’’ Čuh kako je nešto zagrebalo po podu kad se Džared pomerio, a onda tup udar. Ijan opsova. Provirih kroz prste i videh da je Ijan izvan vidokruga i da mi je Džared okrenut leđima. Ijan pijunu i zastenja. ’’To je drugi put’’ zareža i ja shvatih da je Ijanovo mešanje preusmerilo udarac namenjen meni.

145

MIN@

’’Spreman sam i za treći’’ promrmlja Džared, ali se okrenu prema meni, donoseći svetlo sa sobom; zgrabio je lampu onom rukom kojom je udario Ijana. Pećina je izgledala gotovo zaslepljujuće nakon toliko dugog mraka.

Džared mi se ponovo obrati, ispitujući moje lice pri toj novoj svetlosti, zastajući nakon svake reči.

Ko... je... taj... tragač.

Spustila sam šake i zurila u njegove nemilosrdne oči. Mučilo me je to što je neko ispaštao zbog, mog ćutanja, čak i ako je to bio neko ko je jednom pokušao da me ubije. Mučenje ne bi trebalo ovako da izgleda.

Džaredov izraz lica omekša kada je video promenu na mome. ’’Ne moram da te povredim, reče tiho, pokolebavši se malo. ’’Ali moram da dobijem odgovor na svoje pitanje.’’ To čak nije ni bilo pravo pitanje, niti tajna koju sam na bilo koji način bila u obavezi da čuvam. ’’Reci mi’’ navaljivao je, očiju stisnutih od nezadovoljstva i duboko nesrećnih.

Da li sam zaista kukavica? Više bih volela da mislim da jesam, da je moj strah od bola jači od svega drugog. Stvarni razlog zbog koga sam otvorila usta i progovorila bio je mnogo patetičniji. Želela sam da mu udovoljim, tom čoveku koji me tako žestoko mrzi. ’’Tragač,’’ zaustih grubim i promuklim glasom; dugo nisam progovorila.

Nestrpljivo me prekinu. ’’Već znamo da je to Tragač.’’ ’’Ne, to nije bilo koji Tragač’’ prošaputah. ’’Moj Tragač.’’ ’’Kako to misliš, tvoj Tragač?’’ ’’Dodeljen meni, da prati mene. Ona je razlog što...’’ prekinula sam se tačno pre nego što ću izgovoriti reč koja bi značila našu smrt. Tačno pre nego što sam rekla smo. Najveću istinu koju bi on video kao najveću laž: kao poigravanje s njegovim najdubljim željama, njegovim najdubljim bolom. Nikada ne bi uvideo da je moguće da se njegova želja ostvari.

Video bi samo opasnog lažova koji ga gleda očima koje je nekad voleo. ’’Razlog?’’ podstaknu me da nastavim. ’’Razlog što sam pobegla’’ izustih. ’’Razlog što sam došla ovamo.’’

Ne sasvim tačno, ali nije ni potpuna laž.

Džared je zurio u mene, poluotvorenih usta, kao da pokušava da obradi taj podatak. Krajičkom oka sam videla da Ijan opet viri kroz rupu, jarkoplavih očiju razrogačenih od iznenađenja. Na njegovim bledim usnama bilo je tamne krvi. ’’Pobegla si od Tragača? Ali ti si jedna od njih!’’ Džared se silno trudio da se smiri i vrati se svom ispitivanju. ’’Zašto bi te sledio? Šta je hteo?’’

Progutah knedlu; taj zvuk se činio neprirodno glasnim.

146

MIN@

’’Htela je tebe. Tebe i Džejmija.’’ Njegov izraz lica očvrsnu. ’’A ti si pokušavala da ga dovedeš ovamo?’’

Odmahnuh glavom. ’’Nisam... ja...’’ Kako da mu objasnim? Nikada neće prihvatiti istinu. ’’Šta?’’ ’’Nisam... htela da joj kažem. Ne dopada mi se.’’

On zatrepta, opet zbunjen. ’’Zar ne biste svi vi morali da volite sve ostale?’’ ’’Trebalo bi’’ priznadoh, crvena od stida. ’’Ko ti je rekao za ovo mesto? ’’ upita Ijan preko Džaredovog ramena. Džared se namršti, ali zadrža oči na mom licu. ’’Ne bih mogla da kažem... ne znam... Samo sam videla linije. Linije na albumu. Nacrtala sam ih Tragaču... ali nismo znale šta predstavljaju. Ona još uvek misli da je to mapa puta.’’ Kao da nisam mogla da se zaustavim.

Pokušala sam sporije da izgovaram reči, da se ne izletim. ’’Kako to misliš, niste znale šta predstavljaju? Ovde si.’’ Džaredova šaka se skupi prema meni, ali on je spusti pre nego što je prešla tu malu razdaljinu. ’’Ja... imala sam problema sa svojim... sa... s njenim sećanjem. Nisam razumela... nisam mogla da pristupim svemu. Postojali su zidovi. Zbog toga su meni dodelili Tragača, čekala je da otkrijem ostalo.’’ Suviše, suviše. Ujedoh se za jezik.

Ijan i Džared se zgledaše. Nikada ranije nisu čuli tako nešto. Nisu mi verovali, ali su tako očajnički želeli da poveruju da je to moguće. Isuviše.

To ih je uplašilo.

Džaredov glas me ošinu iznenadnom grubošću. ’’Da li si uspela da pristupiš mojoj kolibi?’’ ’’Dugo nisam mogla.’’ ’’A onda si rekla Tragaču.’’ ’’Ne.’’ ’’Ne? Zašto nisi?’’ ’’Zato što... dok sam uspela da se setim toga... nisam više htela da joj kažem.’’

Ijanove oči se razrogačiše.

Džaredov glas se promeni, postade tih, gotovo nežan. Mnogo opasniji od vike. ’’Zašto nisi želela da joj kažeš?’’

Vilica mi se ukoči. To nije bila ta tajna, ali ipak je bila tajna koju bi morao batinama da istera iz mene. U ovom trenutku, moja odlučnost da držim jezik za zubima nije se toliko ticala samoodržanja koliko glupog, 147

MIN@

kivnog ponosa. Nisam htela da kažem ovom čoveku koji me prezire da ga volim.

Primetio je blesak prkosa u mojim očima, i činilo se da razume šta će biti potrebno da bi dobio odgovor na to pitanje. Odlučio je da pređe preko toga, ili možda da se kasnije vrati na to, da ostavi za kraj, u slučaju da više ne budem u stanju da odgovaram na pitanja kad bude završio sa mnom. ’’Zašto nisi mogla da pristupiš svemu? Je li to... normalno!’’ I ovo pitanje je bilo veoma opasno. Prvi put do tada izrekla sam potpunu laž. ’’Pala je s velike visine. Telo je bilo oštećeno.’’ Laganje mi nije lako padalo; ta laž beše providna. I Džared i Ijan su reagovali na taj prizvuk laži. Džaredova glava se nakrenu u jednu stranu; jedna od Ijanovih mastiljavo crnih obrva se podiže. ’’Zašto taj Tragač ne odustaje poput ostalih?’’ upita Ijan, Najednom osetih iscrpljenost. Znala sam da mogu da nastave s ovim celu noć, da će to i učiniti ako nastavim da odgovaram i da ću na kraju načiniti grešku. Skljokala sam se uza zid i sklopila oči. ’’Ne znam’’ prošaputah. ’’Ona nije kao ostale duše. Ona je... naporna.’’

Ijan se kratko nasmeja - zatečen. ’’A ti, jesi li ti kao ostale... duše!’’ upita Džared.

Otvorila sam oči i neko vreme zurila u njega iscrpljeno. Kakvo glupo pitanje, pomislih. Onda čvrsto zatvorih oči, zavukoh glavu među kolena i obmotah ruke oko glave.

Ili je Džared shvatio da više neću da pričam, ili se njegovo telo suviše žalilo da bi mogao dalje da ga ignoriše. Zagunđao je nekoliko puta dok se izvlačio kroz otvor moje pećine, odnoseći lampu sa sobom, a onda je tiho zastenjao dok se ispravljao. ’’Ovo je bilo neočekivano’’ prošaputa Ijan. ’’Laži, naravno’’ uzvrati Džared šapatom. Mogla sam da ih čujem tek koliko da razaznam reči. Verovatno nisu shvatili kako zvuk odjekuje ovde do mene. ’’Samo... ne mogu da shvatim u šta želi da poverujemo, na šta pokušava da nas navede,’’ ’’Mislim da ne laže. Zapravo, osim ono jednom. Jesi primetio?’’ ’’To je deo glume.’’ ’’Džarede, kada si sreo parazita koji bi lagao o bilo čemu? Osim Tragača, naravno.’’ ’’Znači mora da je to.’’ ’’Mora da se šališ?’’ ’’To je najbolje objašnjenje.’’

148

MIN@

’’Nikada nisam video nešto što manje podseća na Tragača od nje... od tog stvora. Da je Tragač imao bilo kakvu ideju gde danas nađe, poveo bi armiju sa sobom.’’ ’’A oni ne bi pronašli ništa. Ali ona... ono je uspelo da uđe, zar ne?’’ ’’Skoro da smo je ubili barem šest pu...’’ ’’Da, ali još uvek diše, zar ne?’’ Ćutali su veoma dugo. Toliko dugo da sam počela da razmišljam o tome da se pomerim iz te skučene lopte u koju sam se sklupčala, ali nisam želela da napravim ni najmanji zvuk time što bih legla. Želela sam da Ijan ode da bih mogla da spavam. Osetila sam se strašno iscrpljeno kada se adrenalin povukao. ’’Mislim da ću otići da popričam sa Džebom’’ prošaputa Ijan na kraju. ’’Ah, pa to ti je sjajna ideja’’ Džaredov glas beše prepun sarkazma. ’’Sećaš li se one prve večeri? Kada je skočilo između tebe i Kajla? To je bilo uvrnuto.’’ ’’Samo je pokušavalo da pronađe način da ostane u životu, da izbegne...’’ ’’Tako što će se postaviti Kajlu na izvol'te da je ubije... ga ubije? Dobar plan.’’ ’’Upalio je.’’ ’’Upalio je zbog Džebove puške. Je li znala da on dolazi?’’ ’’Previše razmišljaš o tome, Ijane. Ono to i želi.’’ ’’Mislim da nisi u pravu. Ne znam zašto... ali mislim da ona ne želi da uopšte razmišljamo o njoj.’’ Čuh kako Ijan ustaje. ’’Znaš li šta je stvarno uvrnuto?’’ promrmlja glasom koji više nije bio šapat. ’’Šta?’’ ’’Osetio sam se krivim, đavolski krivim gledajući je kako uzmiče pred nama. Kada sam video crne otiske na njenom vratu.’’ ’’Ne smeš dozvoliti da tako utiče na tebe’’ Džared iznenada postade uznemiren. ’’To nije ljudsko biće. Ne zaboravi to.’’ ’’Misliš li da samo zato što nije ljudsko biće to znači da ona ne oseća bol?’’ upita Ijan dok mu se glas gubio u daljini. ’’Da se ne oseća prosto kao devojka koju su pretukli... koju smo mi pretukli? ’’Saberi se’’ zasikta Džared za njim.

Džared se nije opustio dugo nakon što je Ijan otišao; neko vreme je koračao napred-nazad ispred pećine, a onda je seo na prostirku, zaklanjajući mi svetlost i mrmljajući nešto nerazumljivo sebi u bradu.

Odustala sam od namere da čekam da zaspi i ispružila se što sam bolje 149

MIN@

mogla na izdubljenom podu, izbacivši stopala napolje. On poskoči kad moje premeštanje napravi buku, zatim opet poče da mrmlja za sebe. ’’Oseća se krivim’’ progunđa oštro. ’’Dozvoljava da utiče na njega. Baš kao i Džeb, kao i Džejmi. Ne mogu da dozvolim da se to nastavi. Glup sam što sam ga pustio da živi.’’

Koža na rukama mi se naježi, ali pokušah da je ignorišem. Kada bi me hvatala panika svaki put kada on pomisli da me ubije, ne bih imala ni trenutka mira. Okrenula sam se potrbuške da bih savila kičmu u suprotnom smeru, a on opet poskoči, i potom utonu u tišinu. Sigurna sam da su ga još uvek morile teške misli kada sam konačno utonula u san.

Kada sam se probudila, Džared je sedeo na prostirci gde sam mogla da ga vidim, s laktovima na kolenima i glave naslonjejne na pesnicu.

Osećala sam se kao da sam spavala ne više od sat ili dva, ali sve me je suviše bolelo da bih pokušala odmah iznova da zaspim. Umesto toga, žestila sam se zbog Ijanove posete, brinući se da će se Džared još više truditi da me drži u izolaciji nakon Ijanove čudne reakcije. Zašto Ijan jednostavno nije mogao da prećuti taj osećaj krivice? Ako zna da je u stanju da oseti krivicu, zašto onda ide i davi ljude unaokolo? I Melani je bila iznervirana zbog Ijana i nervozna po pitanju ishoda njegove griže savesti.

Naše brige behu prekinute nakon samo nekoliko minuta. ’’To sam samo ja’’ čuh kako Džeb doziva. ’’Nemoj da se uzbuđuješ.’’

Džared zape oroz. ’’Samo napred, mali, upucaj me. Samo napred.’’ Zvuk Džebovog glasa postajao je sve bliži sa svakom izgovorenom reči.

Džared uzdahnu i spusti pušku. ’’Molim te, odlazi.’’ ’’Moram da razgovaram s tobom, reče Džeb, teško izdišući dok je sedao naspram Džareda. ’’Zdravo, ti tamo’’ uputi pozdrav u mom pravcu, klimajući. ’’Znaš koliko to mrzim,’’ promrmlja Džared. ’’Jašta.’’ ’’Ijan mi je već rekao za Tragače.’’ ’’Znam. Baš sam pričao s njim o tome.’’ ’’Odlično. Sta onda hoćeš?’’ ’’Ne radi se o tome šta ja hoću. Pitanje je šta je potrebno svima. Ostajemo gotovo bez svega. Potrebno nam je jedno pravo obilato snabdevanje namirinicama.

150

MIN@

’’Ah’’ promrmlja Džared; to nije bila tema zbog koje je bio napet. Nakon kraće pauze reče: ’’Pošalji Kajla.’’ ’’U redu’’ reče Džeb pomirljivo, pridržavajući se za zid da bi opet ustao.

Džared uzdahnu. Izgleda da je njegov predlog bio blef. Povukao ga je istog trena kada je Džeb prihvatio.’’Ne. Nemoj Kajla. On je suviše...’’

Džeb se zacereka. ’’Zamalo da nas uvali u gadan belaj poslednji put kad je izašao sam, zar ne? Ne zna da mućne glavom. Onda Ijana?’’ ’’On razmišlja i previše.’’ ’’Brenta?’’ ’’On nije dobar za duga putovanja. Počinje da paniči posle nekoliko nedelja. Pravi greške.’’ ’’Dobro, onda mi ti reci koga.’’

Sekunde su prolazile i čula sam Džareda kako povremeno uzima vazduh, svaki put kao da se sprema da odgovori Džebu, ali onda bi samo izdahnuo i ne bi rekao ništa. ’’Ijana i Kajla zajedno?’’ upita Džeb. ’’Možda bi uravnotežili jedan drugoga.’’ Džared zastenja. ’’Kao prošlog puta? Dobro, dobro, znam da to moram biti ja.’’ ’’Ti si najbolji,’’ složi se Džeb. ’’Promenio si nam život otkako si se pojavio.

Melani i ja smo klimnule jedna drugoj; to nije iznenadilo! nijednu od nas.

Džared je čudo. Džejmi i ja smo bili savršeno sigurni dok nas je vodio Džaredov instinkt; nikada nismo bili ni blizu togu da nas uhvate. Da je Džared bio u Čikagu, sigurna sam da bi dobro prošao.

Džared pokaza ramenom prema meni. ’’Šta ćemo...?’’ ’’Ja ću je držati na oku kada mogu. I očekujem da ćeš povesti Kajla sa sobom. To mora da pomogne.’’ ’’To neće biti dovoljno: Kajl da ode, a ti da je držiš na oku kad možeš.

Ona... ono neće dugo preživeti.’’ Džeb slegnu ramenima. ’’Daću sve od sebe. To je sve što mogu.’’ Džared poče polako da vrti glavom. ’’Koliko dugo možeš da ostaneš ovde?’’ upita Džeb. ’’Ne znam,’’ prošaputa Džared.

Nastupi duga tišina. Posle nekoliko minuta Džeb poče neskladno da zvižduće.

Džared konačno ispusti ogromnu količinu vazduha, za koji nisam ni shvatila da ga je zadržavao.

151

MIN@

’’Krenuću večeras.’’ Reči behu izgovorene polako, rezignirano, ali i s olakšanjem. Glas mu se malo promenio, izgubivši nešto od onog odbrambenog stava. Kao da se vratio na ono što je bio ovde pre nego što sam se ja pojavila. Puštao je da jedna odgovornost sklizne s njegovih ramena i da na njeno mesto dođe druga, mnogo poželjnija. Odustajao je od toga da me održi u životu, prepuštajući prirodi, ili bolje rečeno rulji, da obavi svoje.

On neće tugovati. Sve to sam mogla da čujem u te tri reči.

Znala sam šta je ljudsko preterivanje za tugu, slomljena srce.

Melani se sećala da je i sama izgovorila tu frazu. Ali ja sam o njoj uvek razmišljala kao o hiperboli, klasičnom opisu za nešto što nema fiziološkog osnova, poput „zelenih prstiju", tako da nisam očekivala bol u grudima.

Mučninu da, stezanje u grlu da, kao i suze koje mi peku oči. Ali kakav je to osećaj kidanja tačno ispod mog grudnog koša?

To nije imalo nikakvog smisla. I nije bilo samo kidanje, već i uvijanje i trzanje u različitim smerovima.

Pošto se i Melanino srce slomilo, a to je bio poseban osećaj, kao da smo razvile još jedan organ koji bi podržao našu dvostruku svest. Dva srca za dva uma.

Dupli bol.

On odlazi, jecala je. Nikada ga više nećemo videti. Nije ni dovodila u pitanje činjenicu da ćemo umreti. Želela sam da plačem s njom, ali neko je morao da je smiri. Ujedoh se za šaku da bih zadržala jecaj. ’’Tako je verovatno najbolje,’’ reče Džeb. ’’Moraću ponešto da organizujem...’’ Džaredov um je već bio daleko, daleko od ovog klaustofobičnog hodnika. ’’Onda ću ja preuzeti ovde. Želim ti bezbedan put.’’ ’’Hvala. Pretpostavljam da se vidimo kad se vidimo, Džebe.’’ ’’Pretpostavljam da je tako.’’

Džared vrati pušku Džebu, ustade i odsutno strese prašinu sa svoje odeće.

Onda ode, žureći niz hodnik svojim poznatim, brzim korakom, razmišljajući o drugim stvarima. Bez ijednog pogleda u mom pravcu, bez ijedne primisli o mojoj sudbini.

Slušala sam zvuk njegovih koraka koji se gube sve dok nisu iščezli. A onda, zaboravivši na Džebovo postojanje, gurnula sam glavu u šake i zajecala.

152

MIN@

20.SLOBODA Džeb me je pustio da se isplačem ne prekidajući me. Nije prokomentarisao ništa tokom šmrcanja koje je usledilo. Tek nakon dobrih pola sata otkako sam se potpuno ućutala on progovori. ’’Ima li koga budnog tamo?’’ Nisam odgovorila. Isuviše sam se navikla na ćutanje. ’’Hoćeš da izađeš ovamo i protegneš se?’’ ponudi. ’’Mene bole leđa od same pomisli na tu glupu rupu.’’

Ironično je što, uzevši u obzir nedelju dana izluđujuće tišine, nisam bila raspoložena za društvo. Ali tu njegovu ponudu nisam mogla da odbijem.

Pre nego što sam mogla i da razmislim o tome, ruke su me već izvlačile kroz otvor.

Džeb je sedeo skrštenih nogu na prostirci. Posmatrala sam ga, iščekujući neku reakciju nakon što sam protresla ruke i noge i razgibala ramena, ali njegove oči behu sklopljene. Kao iza vreme Džejmijeve posete, izgledalo je kao da spava.

Koliko li je vremena prošlo otkako sam videla Džejmija? I kako li je on sada? Moje već ranjeno srce bolno zalupa. ’’Je l’ ti bolje?’’ upita Džeb, otvarajući oči. Slegnuh ramenima. ’’Znaš, sve će biti dobro.’’ Celo lice mu se razvuče u širok osmeh. ’’Ono što sam rekao Džaredu... pa, neću reći da sam baš lagao, jer je sve to istina ako se posmatra iz jednog ugla, ali iz drugog nije toliko istinito koliko je njemu bilo potrebno da to čuje.’’

Samo sam nemo zurila; nisam razumela ni reč od onoga sto je rekao. ’’Kako bilo, Džaredu je potrebno da se odmori od svega ovoga. Ne od tebe, mala’’ dodade brzo ’’već od ove situacije. Sagledaće je iz druge prespektive dok bude odsutan.’’

Pitam se kako je znao tačne reči i fraze koje će mi zadati bol. Staviše, zašto bi Džeba bilo briga da li me njegove reči povređuju, ili čak da li me boli i probada u leđima? Njegova ljubaznost prema meni sama po sebi bila je zastrašujuća jer je bila neshvatljiva. Džaredovi postupci su barem imali smisla. Kajlovi i Ijanovi pokušaji ubistva, doktorova vesela žudnja da me povredi, ta ponašanja su bila logična. Ljubaznost nije. Šta Džeb želi od mene? ’’Ne budi tako mrzovoljna,’’ obodri me Džeb. ’’Postoji i dobra strana svega ovoga. Džared je bio zaista bandoglav u vezi s tobom, i sada kada je privremeno odsutan, stvari će sigurno postati ugodnije.’’

Obrve mi se nabraše dok sam pokušavala da razlučim šta misli. ’’Na primer, nastavi. ’’Ovaj ovde prostor obično koristimo kao ostavu.

Kada se Džared i ostali momci vrate, biće nam potrebno neko mesto da 153

MIN@

smestimo sve te stvari koje će doneti sa sobom. Tako da bismo već sada mogli da pronađemo neko novo mesto za tebe. Možda nešto malo veće?

Nešto s krevetom?

Opet se osmehnu dok je mahao figurativnom šargarepom ispred mene. Čekala sam da je iznenada skloni i kaže mi da se šali. Umesto toga, njegove oči, boje izbledelih farmerki, postadoše veoma, veoma nežne.

Bilo je nečega u tom njihovom izrazu od čega mi se knedla opet popela u grlo. ’’Ne moraš da se vraćaš u tu rupu, dušice. Najgore je prošlo.’’

Otkrila sam da ne mogu da posumnjam u taj iskreni izraz njegovog lica.

Po drugi put u jednom satu, zarila sam glavu u šake i zaplakala. On ustade i nezgrapno me potapša po ramenu. Izgleda da mu nije prijatno da vidi suze. ’’De, de’’ promrmlja.

Ovog puta sam se brže savladala. Kada sam obrisala suze i nesigurno mu se osmehnula, on klimnu glavom u znak odobravanja. ’’Dobra devojka’’ reče i opet me potapša. Sada ćemo morati da čekamo ovde sve dok ne budemo sigurni da je Džared zaista otišao i da nas ne može uhvatiti.’’ Osmehnu se zaverenički. ’’Onda ćemo malo da se zabavimo!’’

Prisetih se da njegovo shvatanje zabave obično podrazumeva da drži druge na nišanu.On se zacereka videvši moj izraz lica. ’’Ništa ne brini. Dok čekamo, mogla bi malo da daneš dušom. Kladim se da bi ti čak i taj tanki dušek sada dosta prijao.’’

Pogledah u prostirku na podu pa ponovo u njega. ’’Samo napred’’ reče. ’’Izgledaš kao da bi ti prijao dobar san. Ja ću paziti na tebe.’’

Dirnuta, s novim suzama u očima, utonula sam u prostirku i spustila glavu na jastuk. Bila je bogovski udobna iako ju je Džeb nazvao tankom.

Ispružila sam se celom dužinom istežući noge i ruke. Čuh kako mi zglobovi pucketaju. A onda sam se malaksalo zavalila na dušek. Imala sam osećaj da me grli i da briše sve bolne tačke. Uzdahnuh. ’’Drago mi je što to vidim,’’ promrmlja Džeb. ’’Kad znaš da neko pati pod tvojim vlastitim krovom, osećaš se kao da te nešto svrbi a ti ne možeš da se počešeš.’’

On se namesti na pod na koji metar od mene i poče tiho da zvižduće.

Utonula sam u san još pre nego što je uspeo da završi prvu strofu.

Kada sam se probudila znala sam da sam čvrsto i dugo spavala, duže nego što sam spavala ijednom otkako sam došla ovamo. Nije bilo bola, niti zastrašujućeg trzanja iz sna. Osećala bih se veoma dobro samo da me 154

MIN@

buđenje na tom jastuku nije podsetilo na to da je Džared otišao. Još uvek je mirisao na njega. I to u pozitivnom smislu, ne onako kako sam se ja „osećala".

Vraćamo se sanjarenju. Uzdahnu Melani neutešno. Sećala sam se svog sna tek nejasno, znajući da je Džared bio u njemu, kao i obično kada sam bila u mogućnosti da spavam dovoljno čvrsto da bih sanjala. ’’'Broj'tro, mala’’ reče Džeb, razdragano.

Odlepih svoje kapke da bih ga pogledala. Je li sedeo naslonjen na zid cele noći? Nije izgledao umorno, ali iznenada osetih i krivicu što sam prisvojila bolji smeštaj. ’’Momci su odavno otišli,’’ reče razdragano. ’’Šta veliš na jedan obilazak?’’ Nesvesno pomiluje pušku koja je visila na kaišu u visini njegovog struka. Šire otvorih oči i zagledah se u njega u neverici.

Obilazak? ’’Nemoj da si seka-persa. Niko te neće dirati. Na kraju ćeš morati da naučiš da se sama snalaziš okolo.’’

Pružio je ruku da mi pomogne da ustanem.

Prihvatila sam je mahinalno, u glavi mi se vrtelo dok sam pokušavala da shvatim šta govori. Moraću sama da se snalazim okolo? Zašto? I šta je mislio pod tim „na kraju"? Koliko on očekuje da ću ostati u životu?

Pridigao me je na noge i poveo napred.

Zaboravila sam kako je kretati se mračnim tunelima s rukom koja te vodi.

Bilo je tako lako, hodanje gotovo i da nije zahtevalo nikakvu koncentraciju. ’’Da vidimo’’ promrmlja Džeb. ’’Možda prvo do desnog krila. Da uredimo pristojno mesto za tebe. Onda do kuhinje...’’ Nastavio je s planiranjem svog obilaska, dok smo prolazili kroz usku pukotinu u svetliji tunel koji je vodio do još svetlije velike prostorije. Kada je zvuk glasova dopro do nas, osetila sam kako mi se usta suše. Džeb je nastavio da ćaska sa mnom, ne primećujući ili ignorišući moj strah. ’’Kladim se da su šargarepe danas iznikle,’’ govorio je dok me je vodio na glavni trg.

Svetlost me je zaslepila i nisam mogla da vidim ko je tu, ali sam mogla da osetim njihove poglede na sebi. Iznenadna tišina bila je zlokobna kao i uvek. ’’Jašta,’’ odgovori Džeb sam sebi. ’’Uvek pomislim kako je to melem za oči. Pravo je zadovoljstvo videti ovakav zeleniš.’’

Zastade i ispruži ruku, pozivajući me da pogledam. Provirili ispod oka u pravcu u kojem je pokazivao, ali oči nastaviše da mi lutaju prostorijom dok sam čekala da se prilagode. Malo je potrajalo, ali onda videh ono o čemu je pričao. Takođe sam videla da danas ovde ima petnaestak 155

MIN@

ljudi i da me svi posmatraju neprijateljskim očima. Ali i da su zauzeti nečim drugim. Široki, tamni kvadrat koji je zauzimao središnji deo velike pećine više nije bio taman. Polovina je bila prekrivena prolećnim zelenišem, baš kao što je Džeb rekao. I jeste bio pravi melem za oči. I zadivljujući.

Nije ni čudo što niko nije gazio po tom prostoru. To je bila bašta. ’’Šargarepe?’’ šapnuh upitno.

Odgovorio je normalnim glasom. ’’To je ova polovina koja je iznikla. Na drugoj je spanać. Trebalo bi da nikne za nekoliko dana.’’

Ljudi u sobi su se vratili svom poslu i dalje povremeno bacajući pogled na mene, ali uglavnom su bili usredsređeni na svoje zadatke.

Bilo je lako razumeti šta rade, veliko bure na točkovima i creva, sada kada sam shvatila da se radi o bašti. ’’Navodnjavaju?’’ prošaputah ponovo. ’’Tako je. Veoma se brzo osuši na ovoj toploti.’’

Klimnuh glavom u znak slaganja. Još je bilo rano, pretpostavljam, ali već sam se znojila. Toplota od snažne svetlosti iznad naših glava bila je zagušujuća u pećinama. Opet sam pokušala da ispitam tavanicu, ali bila je previše svetla da bih se zagledala u nju.

Cimnuh Džeba za rukav i žmirkajući pogledah prema zaslepljujućoj svetlosti. ’’Kako?’’

Džeb se nasmeši, oduševljen izgleda mojom radoznalošću. ’’Na isti način na koji to rade mađioničari: pomoću ogledala, mala. Na stotine njih. Trebala mi je čitava večnost da ih sve postavim gore. Dobro je imati koji par vrednih ruku ovde kada ih treba očistiti. Vidiš, tu na tavanici postoje samo četir' mala otvora, a to nije bilo dovoljno svetlosti za ono što sam imao na umu. Kako ti se sviđa?’’

Isprsio se, opet ponosan na sebe. ’’Genijalno,’’ prošaputah. ’’Zapanjujuće.’’

Džeb se naceri i klimnu, uživajući u mojoj reakciji. ’’Ajmo dalje,’’ predloži. ’’Danas imamo dosta posla.’’

Poveo me je kroz jedan novi tunnel, širok, prirodno oblikovan kanal koji je vodio iz velike pećine. To beše nova teritorija. Svi mišići mi se oduzeše; išla sam napred ukočenih nogu, ne savijajući kolena.

Džeb me potapša po ruci, ali je inače ignorisao moje slabe živce. ’’Ovo su uglavnom spavaonice i poneka ostava. Kanali su ovde bliže površini, tako da je bilo lakše dobiti nešto svetla.’’

Pokaza gore ka svetloj, tankoj pukotini na tavanici tunela. Bacala je beli snop veličine šake na tlo. Stigli smo do širokog račvanja, ne baš račvanja, 156

MIN@

jer je bilo previše krakova. Bilo je to grananje puteva nalik pipcima hobotnice. ’’Treći sleva,’’ reče i pogleda me iščekujući. ’’Treći sleva,’’ ponovih. ’’Tako je. Ne zaboravi. Ovde se čovek lako izgubi, a to za tebe ne bi bilo bezbedno. Ljudi bi te pre izboli nego što bi te uputili u pravom smeru.’’

Stresoh se. ’’Hvala,’’ promrmljah blago sarkastično.

On se nasmeja kao da ga je moj odgovor oduševio. ’’Nema svrhe ignorisati istinu. Nije zgoreg izgovoriti je naglas.’’

Nije ni bolje, ali to ne rekoh. Počela sam pomalo da uživam. Bilo je divno opet imati društvo za razgovor. Džeb je, ako ništa drugo, bio zanimljivo društvo. ’’Jedan, dva tri, izbroji, a onda me povede niz treći hodnik sleva. Počeli smo da prolazimo kraj okruglih ulaza zatvorenih raznim vrstama privremenih vrata. Na nekima su visili šareni čaršavi, poput zavesa; na drugima veliki komadi kartona zalepljeni izolir-trakom. Na jednoj rupi bila su dvoja prava vrata, jedna drvena, ofarbana crvenom bojom, druga siva, metalna, naslonjena na otvor. ’’Sedam, izbroja Džeb i zaustavi se ispred omanjeg kruga čija je najviša tačka bila na svega koji centimetar iznad moje glave. Privatnost ovog otvora beše zaštićena jednim lepim paravanom boje žada, jednim od onih koji bi mogli da dele prostor u nekoj elegantno nameštenoj dnevnoj sobi.

Na svili je bila izvezena šara višnje u cvatu. ’’Ovo je jedino mesto kojeg trenutno mogu da se setim. Jedino pristojno opremljeno za ljudski boravak. Biće prazno nekoliko nedelja, a mi ćemo smisliti nešto bolje za tebe dok ono opet ne bude bilo potrebno.’’

Kada je pomerio paravan u stranu dočekala nas je svetlost jača od one u hodniku.

Prostorija koju je otkrio izazivala je u meni čudan osećaj vrtoglavice, verovatno zato što je bila mnogo veće visine nego širine. Stajati u njoj bilo je kao stajati u kuli ili silosu; nije da sam nekad bila na takvim mestima, ali to su bila poređenja koja je Melani napravila.

Tavanica, visoka, viša od sve širine sobe, bila je pravi lavirint pukotina.

Poput lozica od svetlosti, pukotine su se obavijale oko tavanice i skoro spajale. To mi je i delovalo opasno, nestabilno. Ali Džeb ne pokaza nikakav strah od urušavanja dok me je uvodio unutra. Na podu je stajao veliki dušek, s oko metar slobodnog prostora s tri strane. Zbog dva jastuka i dva ćebeta složena na obe polovine dušeka činilo se da u toj sobi boravi neki par. Masivni drveni štap, nešto poput drške od grabulja, bio je 157

MIN@

horizontalno postavljen spram suprotnog zida u visini ramena, s krajevima zaglavljenim u dve rupe. Preko njega behu prebačeni gomila majica kratkih rukava i dva para farmerki. Drvena stolica bila je u istoj ravni sa zidom pored improvizovane vešalice za odeću, a na podu ispod nje stajala je hrpa pohabanih knjiga umekom povezu. ’’Ko?’’ upitah Džeba, opet šapatom. Bilo je toliko očigledno da ova prostorija pripada nekome da sam se osećala kao da više nismo sami. ’’Jedan od momaka koji su u pohari. Neće se vratiti neko vreme. Naći ćemo ti nešto do tada.’’

Nije mi se dopadala, ne soba, nego zamisao da ostanem u njoj. Prisustvo vlasnika snažno se osećalo uprkos skromnoj imovini. Ko god da je on, ne bi bio srećan da ja budem tu. Mrzeo bi to. Džeb kao da mi je pročitao misli, ili je možda moj izraz lica bio dovoljno jasan pa nije ni morao. ’’De, de’’ reče. ’’Ne brini zbog toga. Ovo je moja kuća i ovo je samo jedna od mnogih gostinskih soba. Ja određujem ko jeste a ko nije moj gost. U ovom trenutku, ti si moj gosti ja ti nudim ovu sobu.’’

To mi se i dalje nije dopadalo, ali nisam htela ni da uznemirim Džeba.

Zaklela sam se da neću ništa poremetiti, makar to značilo da ću spavati na podu. ’’Pa, ajmo dalje. Ne zaboravi: treći sleva, sedma po redu.’’ ’’Sa zelenim paravanom’’ dodadoh. ’’Baš tako.’’

Džeb me povede nazad kroz veliku pećinu s baštom, oko spoljašnjeg oboda do suprotne strane pa kroz izlaz najvećeg tunela. Kada smo prošli pored ljudi koji su radili na navodnjavanju, oni se ukočiše i okrenuše, bojeći se što im ja prilazim iza leđa.

Ovaj tunel beše dobro osvetljen, a svetle pukotine su se pojavljivale u suviše pravilnim razmacima da bi bile prirodne. ’’Sada se još više približavamo površini. Postaje suvlje, ali i toplije.’’

Primetih to skoro istog trenutka. Umesto da se kuvamo, sada smo se pekli.

Vazduh je bio manje sparan i ustajao. Mogla sam da osetim ukus pustinjske prašine. Ispred nas se začulo još glasova. Pokušala sam da očeličim sebe i sprečim tu neizbežnu reakciju. Ako Džeb insistira da se prema meni ponaša kao... kao prema ljudskom biću, kao prema dragom gostu, moraću da se naviknem na to. Nema svrhe da dozvolim da mi zbog toga uvek iznova pripadne muka. Moj želudac u svakom slučaju poče da negoduje. ’’Kuhinja je ovamo,’’ reče Džeb.

U početku sam pomislila da smo u drugom tunelu, onom koji je prepun ljudi. Pribila sam se uza zid, pokušavajući da ostanem na odstojanju.

158

MIN@

Kuhinja je bila jedan dug hodnik s visokom tavanicom, višom nego što je bila široka, kao i u mojim novim odajama. Svetlost je bila blistava i vruća.

Mesto uzanih pukotina u dubokoj steni, ovo mesto je imalo ogromne, otvorene rupe. ’’Ne može da se kuva tokom dana. Zbog dima, znaš. Tako da je uglavnom koristimo kao menzu dok ne padne noć.’’

Svaki razgovor je iznenada zamro tako da su svi jasno čuli Džebove reči.

Pokušah da se sakrijem iza njega, ali on nastavi da ulazi dalje. Prekinuli smo doručak, ili možda ručak.

Ljudi, skoro dvadeset njih po prvoj proceni, bili su mi veoma blizu. Ova prostorija nije bila nalik velikoj pećini. Nameravala sam da držim oči prikovane za pod, ali nisam mogla da ih sprečim da preleću prostorijom.

Za svaki slučaj. Osetih kako mi se telo napreže da pobegne odatle, iako nisam znala kuda bih pobegla.

S obe strane hodnika stajale su dugačke gomile stena. Uglavnom neravnih, ljubičastih vulkanskih stena s nekom supstancom svetlije boje, cementom? između njih, koja ih je držala na okupu. Na vrhu tih gomila bilo je različitog stenja, smeđe boje i ravnijeg. I ono beše spojeno tim sivim malterom. Krajnji proizvod bila je relativno ravna površina, poput radne površine za pripremanje hrane, ili stola. Bilo je jasno da ih koriste za obe svrhe.

Ljudi su na nekima sedeli, ili stajali naslonjeni na druge. Prepoznala sam veknice hleba koje su držali u vazduhu na pola puta do svojih usta, skamenivši se u neverici kada su ugledali Džeba i osobu koju je poveo u obilazak.

Neki od njih behu poznati. Šeron, Megi i doktor bili su u najbližoj grupi.

Melanina sestra od tetke i njena majka besno su streljale Džeba pogledom, imala sam čudan osećaj da me, čak i da sam dubila na glavi i iz sveg glasa pevala pesme iz Melaninog sećanja, njih dve i dalje ne bi pogledale, ali doktor me je posmatrao s iskrenom i gotovo prijateljskom radoznalošću, od koje osetih hladnoću u kostima.

U zadnjem delu uske prostorije prepoznah visokog muškarca s kosom crnom poput mastila i srce mi poskoči. Mislila sam da je Džared trebalo da povede neprijateljski nastrojenu braću sa sobom da bi Džebu barem malo olakšao posao da me održi u životu. Makar je to bio onaj mladi, Ijan, kome se kasno probudila savest, tako da nije bilo toliko loše kao što bi bilo da je Kajl ostao. Ipak, ta uteha nije usporila moj galopirajući puk ’’Svi ste se tako brzo najeli?’’ upita Džeb glasno i sarkastično. ’’Izgubili smo apetit’’ promrmlja Megi. ’’A ti’’ upita, okrećući se prema meni. ’’Jesi li gladna?’’

159

MIN@

Među prisutnima se začulo tiho negodovanje. Odmahnuh glavom, malim, ali izbezumljenim pokretom. Nisam čak ni znala da li sam gladna, ali znala sam da ne bili mogla da jedem pred ovom ruljom koja bi najradije pojela mene. ’’E pa, ja jesam’’ progunđa Džeb. Krenuo je prolazom između stolova, ali ja ga nisam sledila.

Nisam mogla da podnesem pomisao da budem nadohvat ruke ostalima.

Ostala sam naslonjena uza zid gde sam i stajala. Samo su Šeron i Megi gledale kako on odlazi do velike plastične kante na jednom od stolova i uzima veknicu. Svi ostali su gledali u mene. Bila sam sigurna da bi skočili na mene kad bih se pomerila i centimetar. Pokušah da ne dišem. ’’Pa, ajde da nastavimo dalje,’’ predloži Džeb sa zalogajem hleba u ustima dok se približavao meni. ’’Izgleda da niko ne može da se usredsredi na ručak. Lako ih je pomesti, ovo društvo.’’

Merkala sam ljude, iščekujući da načine neki iznenadni pokret, i ne gledajući zapravo njihova lica nakon tog prvog trenutka kada sam prepoznala nekoliko njih koje sam mogla da imenujem.

Zato nisam ni primetila Džejmija sve dok nije ustao.

Bio je za glavu niži od odraslih oko sebe, ali viši od dvoje manje dece koja su sedela na ivici stola s njegove druge strane. Lagano je skočio sa svog mesta i krenuo za Džebom. Izraz lica mu beše ukočen, namršten, kao da u glavi pokušava da reši neku tešku jednačinu. Proučavao me je stisnutim očima dok se približavao Džebu. Sada nisam bila jedina u prostoriji koja je zadržavala dah.

Netremični pogledi ostalih prelazili su s Melaninog brata na mene.

Ah, Džejmi, pomisli Melani. Mrzela je tužni izraz odrasle osobe na njegovom licu, a ja sam ga verovatno mrzela još više. Ona nije osećala krivicu koju ja jesam, jer sam taj izraz tamo stavila. Kada bismo samo mogle da ga razveselimo, uzdahnu ona. Suviše je kasno. Šta možemo sada da uradimo povodom toga?

To pitanje sam postavila retorički, ali uhvatih sebe kako tražim odgovor, kao i Melani. Nismo pronašle nikakav odgovor u toj kratkoj sekundi koju smo imale na raspolaganju da razmotrimo problem; sigurna sam da se ništa nije ni moglo pronaći. Ali obe smo znale da ćemo opet nastaviti da tragamo kada završimo ovaj glupi obilazak i budemo imale vremena da razmislimo. Ako poživimo toliko dugo. ’’Šta hoćeš, mali?’’ upita Džeb i ne gledajući u njega. ’’Samo se pitam šta radiš,’’ odgovori Džejmi, upinjući se iz sve snage, ali bezuspešno, da zvuči bezbrižno.

160

MIN@

Džeb se zaustavio kada je došao do mene i okrenuo se da bi pogledao Džejmija. ’’Vodim je u obilazak mesta. Kao što vodim svaku pridošlicu.

Opet se začu tihi zvuk negodovanja. ’’Mogu li i ja da pođem?’’ upita Džejmi.

Videh kako Šeron grozničavo odmahuje glavom sa šokiranim izrazom na licu. Džeb nije obraćao pažnju na nju. ’’Meni ne smeta... ako možeš da paziš na ponašanje.’’

Džejmi slegnu ramenima. ’’Nema problema.’’

Onda sam morala da se pokrenem, da sklopim šake ispred sebe. Tako žarko sam želela da Džejmiju sklonim neurednu kosu s očiju i onda ga zagrlim oko vrata. Nešto što ne bi bilo dobro prihvaćeno, sigurna sam. ’’Ajmo’’ reče Džeb oboma. Poveo nas je nazad istim putem kojim smo došli. Džeb mi je išao s jedne, a Džejmi s druge strane. Džejmi se trudio da zuri u pod, ali je nastavio kriomice da me posmatra, baš kao što ni ja nisam mogla da prestanem kriomice da posmatram njega. Kad god bi nam se pogledi sreli, brzo bismo okrenuli glavu.

Bili smo na oko pola puta do velike pećine kada sam čula tihe korake iza nas. Moja reakcija je bila trenutna i mahinalna. Pobegla sam na jednu stranu tunela, povlačeći Džejmija jednom rukom, tako da sam se postavila između njega i onoga što je dolazilo po mene. ’’Hej,’’ pobuni se on, ali nije odgurnuo moju ruku. Džeb je bio jednako brz. Puška je izletela zaslepljujućom brzinom.

Ijan i doktor podigoše ruke iznad glave. ’’I mi možemo da pazimo na svoje ponašanje’’ reče doktor. Bilo je teško poverovati da je taj čovek nežnog glasa i prijateljskog lica dežurni mučitelj; bio mi je još strašniji zbog toga što mu je spoljašnjost bila tako bezazlena. Možeš biti na oprezu u mraku, u zlokobnoj noći, tada možeš biti spreman. Ali po vedrom, sunčanom danu? Kako da znaš da treba da bežiš kad ne možeš da uočiš odakle opasnost vreba?

Džeb pogleda Ijana ispod oka, i puščana cev se podiže u pravcu njegovog pogleda. ’’Neću praviti probleme, Džebe. Paziću na ponašanje, isto kao i Doca.’’ ’’Dobro,’’ reče Džeb odsečno, vraćajući pušku. ’’Samo nemojte da me iskušavate. Odavno nikog nisam upucao, i pomalo mi nedostaje taj divan osećaj.’’

Zinuh zaprepašćeno. Svi su to čuli i okrenuše se da vide moj užasnuti izraz lica. Doktor se prvi nasmeja, ali čak mu se i Džejmi pridruži nakratko.

161

MIN@

’’To je šala,’’ došapnu mi Džejmi. Ruka mu odluta od tela, skoro kao da pokušava da dođe do moje, ali je on brzo gurnu u džep na svom šortsu. Ja pustih da mi ruka dalje zaštitnićki ispružena ispred njega, klone uz telo. ’’Pa, vreme leti’’ reče Džeb, još uvek pomalo mrzovoljno. ’’Svi morate da idete ukorak sa mnom jer vas neću čekati.’’ I on krenu napred krupnim koracima pre no što je i dovršio tu rečenicu.

21.NADIMAK Čvrsto sam se držala Džeba, idući malo ispred njega, Htela sam da budem što dalje od dva čoveka koja su nas pratila. Džejmi je hodao negde po sredini, nesiguran gde zapravo želi da bude.

Nisam mogla previše da se usredsredim na dalji obilazak koji mi je Džeb priredio. Pažnja mi nije bila usmerena na drugu grupu pećina kroz koje me je proveo, na jednu gde je kukuruz rastao do boka na užarenoj vrelini šljaštećih ogledala, niti na prostranu pećinu niskog plafona koju je nazivao „igralištem". Ona je bila crna poput noći i smeštena duboko pod zemljom, ali mi je rekao da u nju unose svetlo kad žele da se igraju. Reč igraju mi nije ništa značila, naročito ne ovde u ovoj grupi napetih i ljutitih preživelih ljudi, ali nisam od njega tražila dami to objasni. I ovde je bilo vode, iz malenog, nezdravog sumpornog izvora za koji je Džeb rekao da ga povremeno koriste kao drugi nužnik jer se iz njega voda ne može piti.

Pažnja mi je bila podeljena između ljudi koji su išli iza nas i dečaka pored mene.

Ijan i doktor su se iznenađujuće dobro vladali. Niko menije napao otpozadi, mada sam pomislila da bi mi oči mogle ostati ukopane na potiljku koliko sam se trudila da vidim hoće li se to dogoditi. Oni su nas samo tiho pratili, povremeno tiho razgovarajući među sobom. Komentari su im se vrteli oko imena koje nisam znala i nadimaka za mesta i stvari koje su se možda nalazile unutar pećina, a možda i nisu. Ništa nisam razumela.

Džejmi nije ništa govorio, ali me je mnogo gledao. U trenucima kada se nisam trudila da motrim na druge, često sam virkala i u njegovom pravcu. To mi nije ostavilo dovoljno vremena da se divim stvarima koje mi je Džeb pokazivao, ali se činilo kao da on i ne primećuje moju obuzetost.

Neki od tunela behu vrlo dugački, razdaljine skrivene ispod zemlje bile su zaprepašćujuće. Često su bili crni poput mastila, ali Džeb i ostali su se tek 162

MIN@

povremeno zaustavljali, očigledno upoznati sa svojim okruženjem, i odavno naviknuti na putovanje u tami. Bilo mi je teže nego kad sam bila sama s Džebom. U mraku se svaki zvuk činio kao napad. Čak se i neobavezno ćaskanje doktora i Ijana činilo kao da samo prikriva neki podli potez.

Paranoična si, prokomentarisala je Melani.

Ako je to neophodno da bismo preživele, onda neka bude tako.

Volela bih da više obraćaš pažnju na strica Džeba.

Ovo je očaravajuće. Radi šta hoćeš sa svojim vremenom.

Ja mogu da čujem i vidim samo ono što ti čuješ i vidiš, Lutalice, reče mi.

Onda je promenila temu. Džejmi deluje dobro, slažeš li se? Ne previše nesrećno.

Deluje... umorno.

Upravo smo nailazili na neku svetlost nakon dotad najduže šetnje kroz vlažnu tminu. ’’Ovo je najjužniji krak sistema hodnika,’’ objasni Džeb dok smo hodali. ’’Nije baš najzgodniji, ali ima dovoljno svetlosti tokom čitavog dana. Zato smo od njega napravili bolničko krilo. Ovde Doca obavlja svoje poslove.’’

U trenutku kada je Džeb objavio gde smo, telo mi se sledilo a zglobovi mi se ukočili; zaustavila sam se kližući, pobovši stopala u stenoviti pod.

Moje oči, razrogačene od užasa, poigravale su između Džebovog i doktorovog lica.

Da li je sve ovo bila smicalica? Sačekati da se tvrdoglavi Džared skloni s puta, a onda me namamiti ovamo? Ne mogu da verujem da sam samovoljno došla na ovo mesto. Kako sam samo glupa!

Melani je bila jednako užasnuta. Mogle smo još da im se i upakujemo s masnicom!

Piljili su u mene, Džeb bezizražajno, a doktor delujući iznenađeno poput mene, mada ne toliko prestravljeno. Htela sam da ustuknem i otrgnem se od dodira nakon što sam osetila nečiju šaku na svojoj mišici, da ta šaka nije bila toliko poznata. ’’Ne’’ reče Džejmi, a šaku je oklevajući položio tik ispod mog lakta. ’’Ne, u redu je. Stvarno. Zar ne, striče Džeb?’’ Džejmi pogleda starca s poverenjem. ’’U redu je, zar ne?’’ ’’Naravno da jeste.’’ Džebove bledoplave oči bile su smirene i bistre. ’’Samo ti pokazujem svoju kuću, mala.’’ ’’O čemu pričaš?’’ zagrme Ijan iza nas, zvučeći iznervirano zbog toga što ne razume.

163

MIN@

’’Misliš da smo te ovde namerno doveli, zbog Doce?’’ Džejmi se obrati meni umesto da odgovori Ijanu. ’’Jer ne bismo to uradili. Obećali smo Džaredu.’’

Zagledala sam se u njegovo iskreno lice, trudeći se da poverujem. ’’Oh!’’ reče Ijan kad je razumeo, a onda se nasmeja. ’’To nije loš plan.

Iznenađen sam da se ja nisam setio toga.’’

Džejmi mrko pogleda krupnog muškarca i potapša me po ruci pre nego što me je pustio. ’’Ne boj se, reče.

Džeb je nastavio tamo gde je stao. ’’Znači, ova velika prostorija ovde opremljena je s nekoliko ležaja u slučaju da se neko razboli ili povredi. Imali smo dosta sreće s tim. Doca nema baš mnogo toga sa čime bi radio u hitnim slučajevima.’’ Džeb mi se osmehnu. ’’Vaši su bacili sve naše lekove kada su preuzeli kontrolu.

Teško nam je da nabavimo ono što nam treba.’’

Blago sam klimnula glavom; bio je to odsutan pokret. Još uvek mi se mantalo i pokušavala sam da se orijentišem. Ova prostorija je delovala prilično nevino, kao da je korišćena samo za lečenje, ali od nje mi se stomak uvijao i grčio. ’’Šta znaš o vanzemaljskoj medicini?’’ upita doktor iznenada, glave nakrivljene u stranu. Radoznalo mi je posmatrao lice, s iščekivanjem.

Nemo sam zurila u njega. ’’O, možeš da pričaš s Docom,’’ ohrabri me Džeb. ’’On je prilično pristojan tip, kad se sve uzme u obzir.’’

Jednom sam odmahnula glavom. Htela sam da odgovorim na doktorovo pitanje, da mu kažem da ne znam ništa, ali pogrešno su me razumeli. ’’Neće da oda nijednu tajnu svog zanata, reče Ijan kiselo. ’’Zar ne, srce?’’ ’’Obrati pažnju na ponašanje,’’ graknu Džeb. ’’Je li to tajna?’’ upita Džejmi, obazrivo ali očigledno radoznao.

Ponovo sam odmahnula glavom. Svi su zbunjeno gledali u mene. Doca je polako odmahnuo glavom, zabezeknut.

Duboko sam udahnula, a potom prošaputala: ’’Nisam Iscelitelj. Ne znam kako oni, lekovi, deluju. Samo znam da stvarno deluju: isceljuju, ne leče samo simptome. Nema pokušaja i pogreške. Naravno da su ljudski lekovi odbačeni.’’

Sva četvorica su bezizražajno piljila. Prvo su bili iznenađeni kad im nisam odgovorila, a sada su bili iznenađeni što jesam. Ljudima je nemoguće ugoditi. ’’Tvoja vrsta nije promenila previše onoga što smo ostavili za sobom,’’ reče zamišljeno Džeb nakon kraće pauze. ’’Samo medicinske stvari i 164

MIN@

svemirski brodovi umesto aviona. Osim toga, čini se da se život nastavlja kao i uvek... na površini.’’ ’’Dolazimo da iskusimo, ne da menjamo,’’ prošaputala sam. ’’Zdravlje je, međutim, važnije od te filozofije.’’

Naglo sam zatvorila usta, čujno škljocnuvši vilicom. Moram biti opreznija. Ljudi baš i ne žele predavanje o filozofiji duša. Ko zna šta bi ih naljutilo? Ili od čega bi ih izdalo njihovo krhko strpljenje?

Džeb klimnu glavom, i dalje zamišljen, pa nas povede dalje. Nije više bio jednako oduševljen u nastavku obilaska nekoliko povezanih pećina ovde u medicinskom krilu, nije se toliko uneo u predstavljanje. Kada smo se okrenuli i uputili nazad u crni hodnik, utonuo je u ćutanje. Beše to duga i tiha šetnja. Razmišljala sam o onome što sam rekla, tražeći nešto što ga je možda uvredilo.

Džeb je i suviše čudan za mene da bih pogodila da li se o tome radi. Drugi ljudi, iako neprijateljski nastrojeni i sumnjičavi, barem su smisleniji.

Kako mogu da se nadam da ću razumeti Džeba?

Obilazak se naglo završio kad smo ponovo ušli u ogromnu pećinu s baštom, gde su izdanci šargarepa nalikovali jarkozelenom tepihu preko tamnog poda. ’’Predstava je gotova,’’ reče Džeb nabusito, posmatrajući Ijana i doktora. ’’Idite i radite nešto korisno.’’

Ijan zakoluta očima u pravcu doktora, ali obojica su se prilično dobroćudno okrenuli i krenuli nazad ka najvećem izlazu, onom koji vodi do kuhinje, kako sam zapamtila. Džejmi je oklevao, gledajući za njima, ali se ne mičući. ’’Ti ideš sa mnom,’’ reče mu Džeb, nešto manje nabusito ovoga puta. ’’Imam posao za tebe.’’ ’’U redu,’’ reče Džejmi. Videla sam da mu je drago što je odabran.

Džejmi je ponovo išao pored mene dok smo kretali nazad ka spavaonicama. Iznenadila sam se, nakon što smo prošli kroz treći prolaz sleva, što se činilo da Džejmi zna tačno kuda idemo. Džeb je neznatno zaostajao za nama, ali je Džejmi naglo stao kada je stigao do zelenog paravana koji je prekrivao ulaz u sedmu sobu. Sklonio mi je paravan, ali je ostao u hodniku. ’’Slažeš se da neko vreme miruješ?’’ upita Džeb.

Klimnula sam glavom, zahvalna zbog pomisli da ću se ponovo sakriti.

Prošla sam pognuto kroz otvor, a onda sam stala nakon nekoliko koraka, ne znajući šta tačno da radim sa sobom. Melani se setila da ovde ima knjiga, ali sam je podsetila na svoj zavet da ništa ne diram.

165

MIN@

’’Imam nekih obaveza, mali,’’ reče Džeb Džejmiju. ’’Hrana se neće sama pripremiti, znaš. Jesi li raspoložen za stražu?’’ ’’Naravno,’’ reče Džejmi, široko se osmehnuvši. Njegove mršave grudi se naduše. Razrogačila sam oči u neverici dok sam posmatrala Džeba kako smešta pušku u Džejmijeve nestrpljive šake. ’’Jesi li lud?’’ povikala sam. Glas mi je bio toliko jak da i ga isprva nisam prepoznala. Činilo mi se kao da sam oduvek šaputala.

Džeb i Džejmi su me zaprepašćeno pogledali. Našla sam se u hodniku s njima u sekundi. Skoro da sam posegnula za čvrstim metalom cevi, skoro da sam ga istrgla iz dečakovih ruku. Ono što me je zaustavilo nije bila činjenica da bi me takav potez zasigurno ubio. Zaustavila me je činjenica da sam slabija od ljudi u tom pogledu; čak ni po cenu da spasim dečaka ne bih mogla da se nateram da pipnem oružje. Umesto toga sam se obrušila na Džeba. ’’Šta ti pada na pamet? Da daješ detetu oružje? Mogao bi da pogine!’’ ’’Mislim da je Džejmi prošao dovoljno toga da zasluži da se nazove muškarcem. Zna da se snađe s oružjem.’’

Džejmijeva ramena se ispraviše nakon što ga je Džeb pohvalio, i stegnuo je pušku čvršće uz grudi. Zinula sam na tu Džebovu glupost. ’’Šta ako dođu po mene a on bude tu? Da li ti je palo na pamet šta bi moglo da se desi? Ovo nije šala! Povrediće ga da bi me se dočepali!’’

Džeb je ostao miran, spokojnog izraza lica. ’’Nemoj misliti da će biti bilo kakvih problema danas. Kladio bih se da neće.’’ ’’Pa, ja ne bih!’’ ponovo sam vikala. Glas mi se odbijao o zidove tunela, neko će me sigurno čuti, ali me nije bilo briga. Bolje da dođu dok je Džeb još tu. ’’Ako si tako siguran, onda me ostavi ovde samu. Neka bude šta bude. Ali nemoj ugrožavati Džejmija!’’ ’’Jesi li zabrinuta za klinca, ili se samo plašiš da će uperiti oružje u tebe?’’ upita Džeb skoro malaksalim glasom.

Trepnula sam, i moj bes se preusmerio. Ta pomisao mi nije ni pala na pamet. Pogledala sam belo u Džejmijevom pravcu, susrela njegov iznenađeni pogled i videla da je ta pomisao i njemu šokantna.

Trebalo mi je minut vremena da se saberem, i dok sam to učinila Džebov izraz lica se promenio. U očima mu se videla rešenost, a usta su mu se skupila, kao da je na putu da uklopi poslednji komadić neke frustrirajuće slagalice. ’’Daj pušku Ijanu ili bilo kome drugome. Nije me briga, rekoh, sporo i ujednačenim glasom. ’’Samo ne mešaj dečaka u ovo.’’

166

MIN@

Džebov iznenadni osmeh od uva do uva zapanjujuće me je podsetio na mačku koja se sprema za skok. ’’Ovo je moja kuća, mala, i radiću onako kako ja hoću. Uvek tako radim.’’

Džeb mi okrenu leđa i lagano odšeta niz hodnik, zviždućući. Posmatrala sam ga kako odlazi, razjapljenih usta. Kada je nestao, okrenula sam se ka Džejmiju, koji me je mrko gledao. ’’Nisam ja dete,’’ promrmlja tonom dubljim nego inače, brade ratoborno isturene. ’’A sada, trebalo bi... trebalo bi da odeš u svoju sobu.’’

Naređenje nije bilo strogo, ali ništa drugo nisam mogla da učinim.

Izgubila sam s velikom razlikom u ovoj raspravi.

Sela sam leđima oslonjena na stenu koja je činila jednu stranu otvora pećine, stranu gde sam mogla da se sakrijem iza poluotvorenog paravana a da i dalje posmatram Džejmija. Obgrlila sam noge i počela da radim ono što sam znala da ću raditi dokle god ova nenormalna situacija bude trajala: brinula sam, Takođe sam napregnula oči i uši ne bih li primetila ikakav zvuk nečijeg prilaska, da bih bila spremna. Šta god Džeb pričao, sprečila bih da bilo ko oproba Džejmijevu stražarsku veštinu.

Predala bih se pre nego što bi to tražili.

Da, složi se Melani kratko.

Džejmi je nekoliko minuta stajao u hodniku, čvrsto držeći pušku u rukama, nesiguran kako da obavlja svoj posao. Nakon toga je počeo da se šetka, napred-nazad ispred paravana, ali činilo se da se osetio glupo nakon nekoliko prelazaka. Nakon toga je seo na pod pored otvorenog kraja paravana.

Puška se na kraju smestila na njegove savijene noge, a brada u skupljene šake. Nakon dužeg vremena, uzdahnuo je. Stražarenje se nije pokazalo uzbudljivim kako je očekivao.

Nije mi dosadilo da ga posmatram.

Nakon možda sat ili dva, počeo je ponovo da me gleda, I kriomice. Usta su mu se otvorila nekoliko puta, a onda je bolje promislio o onome šta je hteo da mi kaže, šta god to bilo. Položila sam bradu na kolena i čekala dok se borio sa sobom. Moje strpljenje bilo je nagrađeno. ’’Ta planeta odakle si došla pre nego što si ušla u Melani,’’ najzad reče. ’’Kako je bilo tamo? Je li bilo kao ovde?’’

Zatekao me je smer njegovih razmišljanja. ’’Ne,’’ rekoh.S obzirom na to da je prisutan bio samo Džejmi, osetila sam da je u redu da govorim normalnim glasom umesto da šapućem. ’’Ne, bilo je mnogo drugačije.’’

167

MIN@

’’Hoćeš da mi ispričaš kako je bilo?’’ upita, naginjući glavu onako kako je to činio kada bi ga neka od Melaninih priča za laku noć zaista zainteresovala.

Pa sam mu i ispričala.

Ispričala sam mu sve o vodenoj planeti Svevidećih Morskih Trava.

Ispričala sam mu o dva sunca, elipsastoj orbiti, sivim vodama, nepokretnoj postojanosti korenja, zapanjujućim prizorima viđenim hiljadama očiju, beskrajnim razgovorima miliona nemih glasova koje su svi mogli čuti.

Slušao je razrogačenih očiju i fasciniranog osmeha. ’’Je li to jedino drugo mesto? upita kada sam utihnula, pokušavajući da se setim nečega što sam propustila. ’’Jesu li Svevideće Morske Trave’’ nasmejao se kratko toj igri reči ’’jedini drugi vanzemaljci?’’ I ja sam se nasmejala. ’’Teško. Ništa više nego što sam ja jedini vanzemaljac na ovom svetu.’’ ’’Ispričaj mi.’’

I tako sam mu ispričala za Slepe Miševe s Raspevanog sveta, kako je bilo živeti u muzičkom slepilu, kako je bilo leteti. Ispričala sam mu za Planetu Magle, kakav je osećaj imati debelo belo krzno i četiri srca da bi se zagrejao, kako je obilaziti kandžozveri u širokom luku.

Počela sam da mu pričam o Planeti cveća, o boji i svetlosti, ali me je prekinuo novim pitanjem. ’’A šta je s malim zelenima s trouglastim glavama i velikim crnim očima?

S onima koji su se srušili u Rozvelu i sve to. Jeste li to bili vi?’’ ’’Ne, nismo.’’ ’’Je li to sve bilo lažno?’’ ’’Ne znam. Možda jeste, možda nije. Velik je ovo univerzum i tamo ima dosta društva.’’ ’’Kako ste onda došli ovamo... ako niste bili mali zeleni, ko ste onda?

Morali ste imati tela da biste se kretali i tako to, zar ne?’’ ’’Tako je,’’ složila sam se, iznenađena njegovim shvatanjem činjenica koje su mu bile predočene. Nije trebalo da budem iznenađena, znala sam koliko je bistar, da mu je um kao žedan sunđer. ’’Koristili smo svoj oblik Paukova na samom početku, da bismo otpočeli sve.’’ ’’Paukovi?’’

Ispričala sam mu za Paukove, tu fascinantnu vrstu. Briljantni, najneverovatniji umovi na koje smo ikad naišli, i svaki Pauk ih je imao tri.

Tri mozga, svaki u jednom odeljku njihovih izdeljenih tela. Nismo još našli problem koji nisu mogli da nam reše. A opet, bili su tako hladno analitični da su retko nailazili na problem pred kojim bi osetili dovoljnu 168

MIN@

radoznalost da ga sami reše. Od svih naših domaćina, Pauci su se najviše obradovali našoj okupaciji. Skoro da nisu primetili razliku, a kada jesu, činilo se da cene uvid koji smo doneli. One malobrojne duše koje su hodale po površini planete Paukova pre usađivanja rekle su nam da je mračna i siva, nije ni čudo što Pauci vide samo crno-belo i imaju ograničen osećaj za temperaturu Pauci žive kratko, ali se mladi rađaju znajući sve što i njihovi roditelji, pa se nikakvo znanje ne gubi.

Proživela sam jedan od kratkih života ove vrste i potom otišla bez ikakve želje da se vratim.

Neverovatna jasnoća mojih misli, laki odgovori koji su dolazili na svako pitanje bez skoro ikakvog truda, marširanje i ples brojeva nije moglo da zame, emocije i boje, koje sam mogla razumeti samo nejasno unutar tog tela. Zapitala sam se kako neka duša može tamo biti zadovoljna, ali se planeta sama održala hiljadama zemaljskih godina. I dalje je bila otvorena za naseljavanje samo zato što se Pauci tako brzo razmnožavaju, velikim vrećama jajašaca. Počela sam da pričam Džejmiju kako je ovde započela invazija. Pauci su naši najbolji inženjeri, brodovi koje prave za nas plešu okretno i neprimetno kroz zvezde. Tela Paukova su skoro jednako upotrebljiva kao i njihovi umovi: četiri duge noge na svakom segmentu, na osnovu čega su zaradili svoj nadimak na ovoj planeti dvanaestoprste šake na svakoj nozi. Ovi prsti sa šest zglobova su vitki i snažni poput čeličnih vlakana, sposobni i za najdelikatnije procedure.

Teški su poput krave, ali su nisku vitki, pa nisu imali problema s prvim ubacivanjima. Jači su od ljudi, pametniji od njih, i spremni, što s ljudima nije bio slučaj. Odjednom sam zaćutala, usred rečenice, kada sam ugledala kristalni sjaj na Džejmijevom obrazu.

Zurio je pravo ispred sebe, ne gledajući ni u šta, a usne mu behu stisnute u tanku liniju. Velika kap slane vode polako a skotrljala s obraza koji mi je bio bliži.

Budalo, prekori me Melani. Zar ti nije palo na pamet šta će za njega značiti tvoja priča?

A zar nije tebi palo na pamet da me ranije upozoriš? Nije odgovorila.

Nema sumnje da je i ona bila obuzeta pripovedanjem poput mene. ’’Džejmi,’’ promrmljala sam. Glas mi je bio promukao. Grlo mi se čudno ponašalo od prizora te jedne suze. ’’Džejmi, izvini molim te. Nisam razmišljala.’

Džejmi odmahnu glavom. ’’Neka. Pitao sam. Hteo sam i da znam kako se to dogodilo. Glas mu je bio hrapav, od pokušaja da sakrije bol.

169

MIN@

Osetila sam instinktivnu želju da se nagnem i obrišem tu suzu. U početku sam probala da je ignorišem; nisam ja Melani. Ali suza je visila, nepokretna, kao da nikad neće pasti. Džejmijeve oči ostale su fiksirane za prazan zid, a usne su mu drhtale. Nije bio daleko od mene. Ispružila sam ruku da bih mu očešala obraz prstima; suza mu se razmazala po koži i nestala. Ponovo instinktivno, spustila sam ruku na njegov topli obraz, milujući mu lice.

Na sekundu se pretvarao da me ignoriše.

A onda se okrenuo ka meni, zatvorenih očiju, ispruženih ruku. Privio se uza me, naslonivši obraz na udubljenje u mom ramenu, gde je nekad stajao komotnije, i zajecao. Nisu to bile suze deteta, i zbog toga behu još teže, još svežije i bolnije jer je plakao preda mnom. Bio je to bol čoveka na sahrani čitave svoje porodice.

Zagrlih ga, ne tako lako kao ranije, pa i sama zaplakah. ’’Žao mi je’’ ponavljala sam iznova i iznova. Izvinila sam se za sve u te tri reči. Za to što smo uopšte pronašli ovo mesto. Za to što smo ga odabrali. Za to što sam mu ja uzela sestru. Za to što sam je dovela ovamo i ponovo ga povredila. Za to što sam ga danas rasplakala svojim neosetljivim pričama. Nisam spustila ruke kada je plač utihnuo; nisam žurila da ga pustim. Činilo se kao da mi telo od početka žudi za ovim, ali nikad do sada nisam razumela šta će zasititi tu glad.

Tajanstvena veza između majke i deteta, tako jaka na ovoj planeti, za mene više nije bila nepoznanica. Nema snažnije veze od one koja znači zamenu tvog života za život nekog drugog. I ranije sam razumela tu istinu; ono što nisam razumela je zašto. Sada znam zašto bi majka dala život za svoje dete, i to saznanje će zauvek oblikovati način na koji posmatram univerzum. ’’Znam da sam te učio bolje od toga, mali.’’ Odskočili smo jedno od drugog. Džejmi je skočio na noge,a ja sam se svila bliže tlu, pribijajući se uza zid. Džeb se sagnuo i podigao s poda pušku, na koju smo oboje zaboravili. ’’Moraš bolje da paziš na oružje, Džejmi.’’ Glas mu beše veoma blag, ublažio je njegov prekor. Ispružio je ruku da razbašuri Džejmijevu čupavu kosu.

Džejmi se sagnuo pod Džebovom šakom, lica crvenog od srama. ’’Izvini,’’ promrmlja i okrete se kao da će pobeći. Međutim, stao je nakon samo jednog koraka i okrenuo se da pogleda u mene. ’’Ne znam kako se zoveš,’’ reče. ’’Zvali su me Lutalica’’ prošaputah. ’’Lutalica?’’

170

MIN@

Klimnuh. I on je klimnuo glavom, i potom odjurio. Zadnji deo vrata mu je i dalje bio crven. Kada je nestao, Džeb se naslonio na stenu i stao da se spušta dok nije seo na Džejmijevo mesto. Poput Džejmija, držao je pušku položenu u krilu. ’’Imaš baš zanimljivo ime,’’ reče. Činilo se da se vratio u svoje čavrljavo raspoloženje. ’’Možda ćeš mi jednog dana ispričati kako si ga dobila.

Sigurno je dobra priča. Ali poprilično je velik zalogaj, zar ne? Lutalice?’’

Zurila sam u njega. ’’Mogu li te zvati Lunja, skraćeno? Lakše klizi s usana.’’ Ovaj put je sačekao na odgovor. Na kraju slegnuh ramenima. Nije mi bilo važno da li me zove „mala" ili nekim čudnim ljudskim nadimkom. Verovala sam da ima dobre namere. ’’U redu, onda, Lunjo,’’ osmehnuo se, zadovoljan svojom! dosetkom. ’’Lepo je razumeti te najzad. Osećam kao da smo stari drugari.’’

Nacerio se od uva do uva i nisam mogla da se suzdržim a da se i ja ne nacerim, iako je moj osmeh verovatno bio više žaloban nego radostan.

On bi trebalo da mi je neprijatelj.

Verovatno je lud. A postao mi je prijatelj. Nije da me ne bi ubio ukoliko bi se stvari tako odigrale, ali ne bi mu bilo drago. Šta biste još mogli da tražite od jednog ljudskog prijatelja?

22.OTVARANJE Džeb je stavio šake iza glave i pogledao u tamnu tavanicu, zamišljenog lica. I dalje je bio raspoložen za priču. ’’Često sam se pitao kako je to, biti uhvaćen, znaš. Video sam kako se to dešava više puta, čak sam u nekoliko navrata i sam bio zamalo uhvaćen.

Pitao sam se kako bi to bilo. Da li bi bolelo, da ti neko stavi nešto u glavu? Video sam kako se to događa, znaš.’’ Oči mi se razrogačiše od iznenađenja, ali on nije gledao u mene. ’’Čini se da koristite nekakav anestetik, ali samo nagađam. Niko nije vrištao u agoniji, niti išta slično, doduše, pa nije moglo biti preveliko mučenje.’’

Nabrala sam nos. Mučenje. Ne, to je ljudska specijalnost. ’’One priče koje si pričala klincu bile su vrlo zanimljive.’’ Ukočila sam se, a on tiho nasmeja. ’’Da, slušao sam. Prisluškivao sam, priznajem. Nije mi žao; sve je bilo sjajno, a sa mnom nećeš da pričaš kao što pričaš sa Džejmijem. Stvarno su mi se dopali ti šišmiši i biljke i paukovi. Da se čovek zamisli. Uvek sam voleo da čitam lude, ekscentrične stvari, naučnu 171

MIN@

fantastiku i slično. Gutao sam takvo štivo. A klinac je poput mene, pročitao je sve knjige koje imam po dva ili tri puta. Sigurno mu je pravo uživanje da čuje neke nove priče. Meni svakako jeste. Dobro pripovedaš.’’

I dalje sam gledala dole, ali osetila sam kako smekšavam i delimično spuštam gard. Kao i bilo ko unutar ovih emocionalnih tela, prava sam naivčina kada je reč o laskanju. ’’Svi ovde misle da si nas lovila da bi nas predala Tragačima.’’ Od te reči sam se stresla. Vilica mi se stegla, a zubi zagrizoše jezik. Osetila sam krv. ’’Koji bi mogao biti drugi razlog,’’ nastavio je, nesvestan moje reakcije, ili je ignorišući. ’’Ali mislim da su oni sputani svojim ustaljenim verovanjima. Ja sam jedini s pitanjima... Mislim, kakav je to bio plan, da odlutaš u pustinju bez ikakvog načina da se vratiš?’’ Zakikotao se. ’’Lutanje... čini se da je to tvoja specijalnost, zar ne, Lunjo?

Nagnuo se ka meni i munuo me laktom. Razrogačene od nesigurnosti, oči mi poleteše ka podu, ka njegovom licu, zatim opet ka podu. On se ponovo nasmeja. ’’Ta staza dovela je samo nekoliko koraka od uspešnog samoubistva, po mom mišljenju. To definitivno nije način rada nekog Tragača, ako znaš na šta mislim. Pokušao sam to da razložim. Da se poslužim logikom, je l’ tako? Pa, ako nisi imala pojačanje, od koga nisam video ni traga, a nisi imala načina i da se vratiš, onda si sigurno imala neki drugi cilj. Nisi bila baš pričljiva otkako si stigla ovamo, osim maločas s malim, ali slušao sam ono što jesi rekla. Nekako mi se čini da je razlog tome što si zamalo umrla tamo u pustinji taj što si bila očajnički rešena da pronađeš tog malog i Džareda.’’

Zatvorila sam oči. ’’Ali zašto bi tebe bilo briga? ’’ upita Džeb, ne očekujući i odgovor, već samo razmišljajući naglas. ’’Ja to vidim ovako: ili si veoma dobra glumica, poput nekog Supertragača, neke nove vrste, još podmuklije od prve, s nekakvim planom koji ne mogu da prokljuvim; ili ne glumiš. Prvo objašnjenje se čini prilično složenim za tvoje ponašanje, onda i sada, i ja ne verujem u to. Ali ako ne glumiš...’’

Zastao je na trenutak. ’’Proveo sam mnogo vremena posmatrajući pripadnike tvoje vrste. Uvek sam čekao da se promene, znaš, da ne moraju više da se ponašaju kao mi jer nema više nikoga pred kim bi glumili, i nastavio sam da gledam i da čekam, ali oni su nastavljali da se ponašaju kao ljudi. Ostajali su s porodicama svojih tela, odlazili na piknike po lepom vremenu, sadili cveće, slikali i sve ostalo. Pitao sam se 172

MIN@

da li postajete skoro kao ljudi. Da li mi u stvari imamo nekakav uticaj na vas, na kraju krajeva.’’ Čekao je, dajući mi šansu da odgovorim. Nisam to učinila. ’’Video sam nešto pre nekoliko godina što mi se urezalo u pamćenje.

Jednog starca i staricu, pa dobro, tela starca i starice. Bili su zajedno toliko dugo da im je koža na prstima oko burmi postala naborana. Držali su se za ruke i on ju je poljubio u obraz, a ona je pocrvenela pod svim tim borama. Palo mi je napamet da imate ista osećanja kao i mi jer ste u stvari mi, a ne samo ruke koje upravljaju lutkama.’’ ’’Da,’’ šapnuh. ’’Imamo sva ista osećanja. Ljudska osećanja. Nadu, bol i ljubav.’’ ’’Pa, ako ne glumiš... onda bih se zakleo da ih voliš obojicu. Ti ih voliš, Lunjo, ne samo Melino telo.’’

Spustila sam glavu na ruke. Taj gest je bio jednak priznanju, ali nije me bilo briga. Nisam više mogla da izdržim. ’’Znači, to si ti. Ali pitam se i za svoju bratanicu. Kako je bilo njoj, kako bi bilo meni. Kad ti stave nekoga u glavu, da li samo... nestaneš? Da li si izbrisan? Kao da si mrtav? Ili je to nalik snu? Da li si svestan spoljašnje kontrole? Da li je ono svesno tebe? Da li si tamo zarobljen, da li vrištiš iznutra?’’

Sedela sam veoma mirno, pokušavajući da ne promenim izraz lica. ’’Prosto gledano, sećanja i ponašanje, sve to ostaje za tobom. Ali tvoja svest... Čini se kao da neki ljudi ne žele da se predaju bez borbe. Do đavola, znam da bih ja pokušao da ostanem, nikad nisam prihvatio ne kao odgovor, svako može to da ti potvrdi. Ja sam borac. Svi mi koji smo preostali smo borci. I znaš, i Mel bih okvalifikovao kao borca.’’

Nije skidao pogled s tavanice, ali ja sam gledala u pod, zurila sam u njega, pamteći šare u ljubičastosivoj prašini. ’’Da, o tome sam baš dosta razmišljao.’’

Sada sam osetila njegov pogled na sebi, iako mi je glava i dalje bila oborena. Nisam se micala, osim da polako udišem i izdišem. Trebalo mi je dosta truda da održim taj spori ritam neprekidnim.

Morala sam da progutam; krv mi je i dalje tekla u ustima.

Zašto li smo ikad mislili da je lud? Zapita se Mel. On sve vidi. On je genije.

On je ijedno i drugo.

Pa, možda ovo znači da više ne moramo da ćutimo. On zna. Bila je puna nade. U poslednje vreme je bila veoma tiha, odsutna skoro polovinu vremena. Nije joj bilo lako da se koncentriše kad je bila relativno 173

MIN@

srećna. Izvojevala je svoju veliku pobedu. Ona nas je dovela ovamo.

Njene tajne više nisu bile ugrožene; njene uspomene nikada neće odati Džareda i Džejmija.

Budući da više nije morala da se bori, bilo joj je teže da pronađe volju da progovori, čak i sa mnom. Videla sam kako je ideja otkrića, toga da drugi ljudi prihvate njeno postojanje, okrepljuje.

Džeb zna, da. Da li to zaista bilo šta menja?

Pomislila je na način na koji su drugi ljudi gledali Džeba.

U redu. Uzdahnula je. Ali mislim da Džejmi... pa, on nezna niti nagađa, ali mislim da oseća istinu.

Možda si u pravu. Pretpostavljam da ćemo videti da li će ti doneti bilo šta dobro njemu ili nama na kraju.

Džeb je uspeo da ćuti samo nekoliko sekundi, a onda je ponovo počeo, prekinuvši nas. ’’Veoma zanimljivo. Nije baš da sve pršti kao u filmovima koje sam voleo. Ali i dalje je zanimljivo. Voleo bih da čujem još nešto o tim paukastim stvarima. Veoma sam radoznao... zaista veoma radoznao.’’

Duboko sam udahnula i podigla glavu. ’’Šta želiš da znaš!’’

Toplo mi se osmehnuo, a oči su mu se savile u dva polumeseca. ’’Tri mozga, je l’ tako?’’ Klimnuh. ’’Koliko očiju?’’ ’’Dvanaest: jedno na svakom spoju noge i tela. Nismo imali kapke, samo mnoštvo vlakana, poput trepavica od čelične vune, da ih zaštitimo.’’

Klimnuo je glavom, sjajnih očiju. ’’Jesu bili čupavi, kao tarantule?’’ ’’Ne. Bili su nekako... oklopljeni; imali su krljušt, poput reptila ili ribe.’’

Zavalila sam se uza zid, spremajući se za dug razgovor.

Džeb me tu nije razočarao. Prestala sam da brojim kolikoj mi je pitanja postavio. Hteo je detalje o izgledu Paukova, njihovom ponašanju, i o tome kako su osvojili Zemlju. Nisu li bili gadni detalji invazije; upravo suprotno, skoro da je u tom delu uživao više nego u ostalom. Pitanja su mu brzo sustizala moje odgovore, i često se osmehivao. Kada je saznao sve što je hteo o Paukovima, nekoliko sati kasnije, želeo je da sazna više o Cveću. ’’To mi uopšte nisi objasnila,’’ podsetio me.

Pa sam mu ispričala o toj najdivnijoj i najpitomijoj planeti. Skoro svaki put kada bih se zaustavila da udahnem, prekinuo bi me novim pitanjem.

174

MIN@

Voleo je da pogodi odgovor pre nego što bih stigla da progovorim, i činilo se da mu uopšte ne smeta ako je pogrešio. ’’Jeste li jeli muve, poput mesožderki? Kladim se da jeste; ili možda nešto veće, poput ptica, poput pterodaktila!’’ ’’Ne, hranili smo se sunčevom svetlošću, kao i većina biljaka ovde.’’ ’’Pa, to uopšte nije zabavno kao ovo moje.’’

Ponekad bih uhvatila sebe kako se smejem zajedno s njim. Tek što smo prešli na Zmajeve kad se Džejmi pojavio s večerom za troje. ’’Zdravo, Lutalice,’’ reče, pomalo postiđeno. ’’Zdravo, Džejmi,’’ odgovorila sam, pomalo stidljivo, nesigurna da li će zažaliti zbog bliskosti koju smo delili. Ja sam, na kraju krajeva, negativac.

Ali seo je odmah pored mene, između mene i Džeba, prekrstivši noge i položivši poslužavnik usred našeg malog kružoka. Bila sam izgladnela i veoma žedna od sve priče. Uzela sam činiju sa supom i ispraznila je u nekoliko gutljaja. ’’Trebalo je da znam da si danas u menzi samo bila učtiva. Moraš reći kad si gladna, Lunjo. Ja ne čitam misli.’’

Nisam se složila s tim poslednjim delom, ali bila sam prezauzeta žvakanjem, ustiju punih hleba, da bih odgovorila. ’’Lunja?’’ upita Džejmi.

Klimnula sam, stavljajući mu do znanja da mi ne smeta. ’’Nekako joj odgovara, zar ne?’’ Džeb je bio toliko ponosan na sebe da sam bila iznenađena što se nije sam potapšao po ramenu, samo da ostavi utisak. ’’Može biti,’’ reče Džejmi. ’’Jeste pričali o zmajevima?’’ ’’Jašta, reče mu Džeb oduševljeno ’’ali ne o gušterastoj vrsti. Svi su sačinjeni od želea. Međutim, mogu da lete... skoro. Vazduh je gušći, i on je neka vrsta želatina. Pa mu to dođe skoro kao plivanje. A mogu da bljuju kiselinu, to je skoro kao vatra, zar ne?’’

Pustila sam Džeba da uputi Džejmija u detalje dok sam jela više hrane nego što mi je sledovalo i iskapila bocu s vodom. Kada su mi usta bila slobodna, Džeb je ponovo počeo s pitanjima. ’’A ta kiselina...’’

Džejmi nije postavljao pitanja poput Džeba, i više sam pazila šta govorim sad kad je on bio tu.

Ipak, ovoga puta Džeb nije pitao ništa što bi nas moglo dovesti do neke škakljive teme, bilo slučajno ili namerno, pa moja pažnja nije bila neophodna. Svetlost je polako bledela dok hodnik nije utonuo u mrak.

Onda je postala srebrna od slabog odsjaja mesečine, što beše sasvim 175

MIN@

dovoljno, kada su mi se oči prilagodile, da vidim čoveka i dečaka pored sebe.

Džejmi mi se primicao sve bliže kako je noć proticala. Nisam shvatila da mu češljam kosu prstima dok sam pričala sve dok nisam primetila kako mi Džeb zuri u šaku.

Prekrstila sam šake u krilu.

Na kraju, Džeb je vrlo dugo zevnuo, što je Džejmija i mene navelo da učinimo isto. ’’Dobar si pripovedač, Lunjo,’’ reče Džeb nakon što smo završili s protezanjem. ’’To sam radila... ranije. Bila sam predavač, na univerzitetu u San Dijegu.

Predavala sam istoriju.’’ ’’Predavač!’’ ponovi uzbuđeno Džeb. ’’Nije li to zadivljujuće? To je baš nešto što bi nam dobro došlo ovde. Megina mala, Šeron, uči troje klinaca, ali postoji mnogo toga oko čega ne može da pomogne. Najlagodnije se oseća s matematikom i sličnim. Ali istorija...’’ ’’Ja sam predavala samo našu istoriju, prekidoh ga. Činilo se da neće biti dovoljno čekati da on udahne. ’’Ne bih bila od prevelike pomoći kao nastavnica ovde. Nisam dovoljno obučena.’’ ’’Vaša istorija je bolja od ničega. Ima stvari koje bi mi trebalo da znamo, budući da živimo u univerzumu naseljenijem nego što smo mislili.’’ ’’Ali ja nisam bila pravi nastavnik,’’ rekoh, očajna. Da zaista misli da bi bilo ko želeo da čuje moj glas, a kamoli da sluša moje priče? ’’Bila sam svojevrsni počasni profesor, nešto kao gostujući predavač. Hteli su mene samo zbog... pa, zbog priče koja prati moje ime.’’ ’’To je sledeće što sam hteo da te pitam, reče Džeb samozadovoljno. ’’Možemo razgovarati o tvom nastavničkom iskustvu kasnije. A sada, zašto te zovu Lutalica? Čuo sam mnoštvo čudnih imena: Suva Voda, Prsti Na Nebu, Padajući Naviše, sve pomešano, naravno, s običnim imenima poput Pam i Džim. Kažem ti, tako nešto bi moglo oterati čoveka u ludilo od radoznalosti.’’ Čekala sam dok se nisam uverila da je završio kako bih počela. ’’Pa, to obično funkcioniše tako što neka duša isproba jednu ili dve planete, dve je prosek onda se naseli na svom omiljenom mestu. Samo se presele u nove domaćine iste vrste na istoj planeti kada im se telo približi smrti. Veoma je konfuzno seliti se iz jedne vrste tela u drugo. Većina duša to zaista mrzi. Neke se nikad ne odsele s planete na kojoj su rođene.

Povremeno nekom bude teško da pronađe nešto što mu odgovara. Takvi 176

MIN@

možda isprobaju i tri planete. Jednom sam srela dušu koja je posetila pet planeta pre nego što se skrasila kod Slepih Miševa. Sviđalo mi se tamo; pretpostavljam da sam tamo bila najbliže tome da odaberem planetu. Da nije bilo slepila...’’ ’’Na koliko si planeta živela?’’ upita Džejmi prigušenim glasom. Nekako, dok sam pričala, njegova šaka se našla u mojoj. ’’Ovo mi je deveta,’’ rekoh, nežno mu stiskajući prste. ’’Čoveče, devet!’’ izusti uzbuđeno. ’’Zato su od mene tražili da predajem. Svako im može ispričati našu statistiku, ali ja imam lično iskustvo s većine planeta koje smo... zauzeli.’’ Oklevala sam kod te reči, ali činilo se da Džejmiju ne smeta. ’’Postoje samo tri na kojima nisam bila, doduše, sad ih ima četiri. Tek što su otvorili jedan novi svet.’’

Očekivala sam da će Džeb uskočiti s pitanjima o tom novom svetu, ili o onima koje sam preskočila, ali on se samo odsutno igrao krajevima brade. ’’Zašto se nikad nigde nisi zadržala?’’ upita Džejmi. ’’Nikad nisam pronašla mesto na kome mi se svidelo dovoljno da bih ostala.’’ ’’A šta je sa Zemljom? Misliš li da ćeš ovde ostati?’’ Želela sam da se nasmešim njegovoj detinjoj veri, kao da ću ja ikad dobiti šansu da pređem u nekog drugog domaćina. Kao da ću ikad dobiti priliku da proživim barem još jedan mesec u domaćinu kog imam. ’’Zemlja je... veoma zanimljiva,’’ promrmljah. ’’Teža je od bilo kog sveta na kome sam ranije bila.’’ ’’Teža od mesta sa smrznutim vazduhom i kandžozverima?’’ - upita. ’’Na svoj način, da.’’ Kako da mu objasnim da Planeta Magle napada samo spolja, da je mnogo teže kad si napadnut iznutra.

Napadnut, naruga se Melani. Zevnula sam.

Nisam baš mislila na tebe, rekoh joj. Mislila sam na ove nestabilne emocije, koje me uvek izdaju. Ali jesi me napala. Namećući mi onako svoje uspomene.

Naučila sam lekciju, uverila me suvo. Osetila sam kako' snažno svesna šake koja se nalazila u mojoj. U njoj je polako narastalo osećanje koje nisam razumela. Nešto na ivici gneva s tračkom požude i pomalo očajanja.

Ljubomora, prosvetlila me je.

Džeb ponovo zevnu. ’’Izgleda da sam načisto nevaspitan. Mora da si premorena; danas si se sita nahodala, a ja te ovde držim budnom pola noći zagovarajući te.

177

MIN@

Trebalo bi da sam' bolji domaćin. Ajmo, Džejmi, ostavimo Lunju da se malo naspava.’’

Bila sam iscrpljena. Činilo mi se da je dan bio vrlo dug, a sudeći po Džebovim recima, nije bila u pitanju samo moja mašta. ’’Važi, striče Džeb.’’ Džejmi lagano skoči na noge i tom pruži ruku starcu. ’’Hvala, mali.’’ Zastenja Džeb dok je ustajao. ’’Hvala i tebi,’’ dodade u mom pravcu. ’’Najzanimljiviji razgovor koji sam vodio... pa, verovatno ikada. Odmori glas, Lunjo, jer moja radoznalost je moćna stvar. Ah, evo i njega! Bilo je krajnje vreme.’’

Tek tada sam začula zvuk koraka koji su se približavali. Automatski sam se skupila uza zid i povukla se dublje u pećinu-sobu, a potom sam se osetila izloženijom jer je meseči unutra bila svetlija.

Bila sam iznenađena što je ovo prva osoba koja je krenula na spavanje; činilo se da mnogi stanuju u tom hodniku. ’’Izvini, Džebe. Zapričao sam se sa Šeron, a onda sam lako zadremao.’’

Bilo je nemoguće ne prepoznati taj lagani i nežni glas. Želudac mi se prevrnuo, i ja poželeh da je prazan. ’’Nismo ni primetili, Doco’’ reče Džeb. ’’Ovde smo se sjajno provodili.

Jednom ćeš morati da je nateraš da ti ispriča neku od svojih priča, sjajan materijal. Međutim, ne večeras. Mora dje prilično umorna, kladim se.

Vidimo se ujutru.’’

Doktor je raširio prostirku ispred ulaza u pećinu, kao i Džared. ’’Motri na ovo,’’ reče Džeb, spuštajući pušku pored otirača. ’’Jesi li dobro, Lunjo?’’ upita Džejmi. ’’Treseš se.’’

Nisam to ni primetila, ali drhtala sam celim telom. Nisam mu odgovorila; grlo mi se potpuno steglo. ’’De, de,’’ reče Džeb utešno. ’’Ja sam pitao Docu da li bi imao nešto protiv da preuzme jednu smenu. Nemaš razloga za brigu. Doca je častan čovek.’’

Doktor se osmehnu pospano. ’’Neću te povrediti... Lunja, je li tako? Obećavam. Samo ću stražariti dok budeš spavala.’’

Ugrizla sam se za usnu, ali drhtanje nije prestalo.

Međutim, činilo se da Džeb misli da je sve sređeno. ’’'Ku noć, Lunjo. 'Ku noć, Doco’’ reče dok je kretao nazad niz hodnik.

Džejmi je oklevao, posmatrajući me zabrinuto. ’’Doca je dobar,’’ obeća mi šapatom. ’’Ajde, mali, kasno je!’’ Džejmi pojuri za Džebom.

178

MIN@

Posmatrala sam doktora kad su nestali, čekajući neku promenu. Docin opušten izraz lica se, međutim, nije promenio, a pušku nije ni takao.

Protegnuo je svoje dugačko telo na prostirci, a listovi i stopala su mu visila s jednog kraja. U ležećem položaju delovao je znatno sitnije, bio je mršav kao prut. ’’Laku noć’’ promrmlja on pospano.

Naravno da nisam odgovorila. Posmatrala sam ga na prigušenoj mesečini, odmeravajući micanje njegovih grudi na osnovu pulsa koji mi je odjekivao u ušima. Disanje mu se usporilo i postalo dublje, a potom je počeo tiho da hrče. Možda se samo pretvarao, ali čak i da jeste, nije bilo mnogo toga što sam mogla da uradim s tim u vezi. Tiho sam se ušunjala dublje u sobu, sve dok nisam osetila ivicu dušeka na leđima. Obećala sam sebi da neću dirnuti u mesto, ali verovatno ne bi škodilo kad bih se samo sklupčala u dnu kreveta. Pod je bio grub i vrlo tvrd.

Zvuk doktorovog mekog hrkanja bio je utešan; čak i ako ga je glumio kako bi me umirio, barem sam znala gde se tačno nalazi u tami.

Bilo da preživim ili umrem, pretpostavila sam da bih mogla slobodno da spavam. Bila sam umorna kao pas, kako bi Melani rekla.

Pustila sam da mi se oči sklope. Dušek je bio mekši od bilo čega što sam dotakla otkad sam došla ovde. Opustila sam se i utonula...

Začulo se tiho struganje nogama, neko je bio u sobi sa mnom. Naglo sam otvorila oči i ugledala nečiju senku između tavanice obasjane mesečinom i sebe. Napolju, doktorovo hrkanje se neometano nastavilo.

23.ISPOVEST Senka je bila ogromna i izobličena. Zlokobno se nadnela nada mnom, nestabilna kao da joj je gornji deo mnogo teži, njišući se prema mom licu.

Mislim da sam htela da vrisnem, ali mi je zvuk ostao zarobljen u grlu, i sve što je izašlo bilo je kratko cviljenje bez daha. ’’Psst, to sam samo ja,’’ šapnu Džejmi. Nešto glomazno i okruglasto skotrljalo mu se s ramena i meko lupilo o pod. Kada je nestalo, ugledala sam njegovu pravu, vitku senku spram mesečine.

Uspela sam nekoliko puta da udahnem, držeći se za gušu. ’’Izvini,’’ šapnu, sedajući na ivicu dušeka. ’’Pretpostavljam daje to bilo vrlo glupo od mene. Trudio sam se da ne probudim Docu, nije mi ni palo na pamet da ću te uplašiti. Jesi dobro?’’ Potapšao me je po članku, najbližem delu tela. ’’Naravno,’’ rekoh, i dalje bez daha.

179

MIN@

’’Izvini,’’ promrmlja ponovo. ’’Šta ti radiš ovde, Džejmi? Zar ne bi trebalo da spavaš?’’ ’’Zato sam ovde. Stric Džeb je hrkao da ne poveruješ. Nisam mogao više da izdržim.’’ Njegov odgovor mi nije imao smisla. ’’Zar ne spavaš obično sa Džebom?’’

Džejmi je zevnuo i sagnuo se da odveže kabaštu vreću za spavanje koju je bacio na pod. ’’Ne, ja obično spavam sa Džaredom. On ne hrče. Ali ti to već znaš.’’

Znala sam. ’’Zašto onda ne spavaš u Džaredovoj sobi? Da li se plašiš da spavaš sam?’’ Ne bih ga krivila zbog toga. Činilo se kao da sam konstantno prestrašena ovde. ’’Plašim,’’ progunđa uvređeno. ’’Ne. Ovo i jeste Džaredova soba. I moja.’’ ’’Molim?’’ zinuh. Džeb me je smestio u Džaredovu sobu? Nisam mogla da poverujem. Džared će me ubiti. Ne, prvo će ubiti Džeba, a posle će ubiti mene. ’’Ovo je i moja soba. A ja sam rekao Džebu da ti je da.’’ ’’Džared će biti besan,’’ šapnuh. ’’Mogu da radim šta god hoću sa svojom sobom,’’ progunđa Džejmi buntovno, ali se potom ugrize za usnu. ’’Nećemo mu reći. On ne mora da zna.’’ Klimnuh. ’’Dobra ideja.’’ ’’Ne smeta ti da spavam ovde, zar ne? Stric Džeb je baš glasan.’’ ’’Ne, meni ne smeta. Ali, Džejmi, mislim da ne bi trebalo.’’ Namrštio se, pokušavajući da deluje snažno a ne povređeno. ’’Zašto ne?’’ ’’Jer nije bezbedno. Ponekad ljudi dolaze noću da me traže.’’ Razrogačio je oči. ’’Stvarno?’’ ’’Džared je uvek imao pušku, pa su odlazili.’’ ’’Ko?’’ ’’Ne znam... ponekad Kajl. Ali sigurno ima drugih koji i su i dalje ovde.’’

Klimnuo je. ’’To je razlog više da ostanem. Doci možda zatreba pomoć.’’ ’’Džejmi...’’ ’’Nisam klinac, Lunjo. Umem da se staram o sebi.’’ Bilo je očigledno da će ga svađa samo učiniti još tvrdovijim. ’’Barem ti uzmi krevet,’’ rekoh, predajući se. ’’Ja ću spavati na podu.

Ovo je tvoja soba.’’ ’’To nije u redu. Ti si gost.’’ Tiho sam frknula.

180

MIN@

’’Ha. Ne, krevet je tvoj.’’ ’’Nema šanse.’’ Legao je na prostirku i čvrsto prekrstio ruke preko grudi.

Ponovo sam uvidela da je svađa pogrešan pristup kod Džejmija. Pa, to mogu da ispravim čim zaspi. Džejmi spava toliko duboko da deluje kao da je u komi. Melani ga je mogla preneti bilo gde kad zaspi. ’’Uzmi moj jastuk,’’ reče mi, tapšući onaj pored strane na kojoj je ležao. ’’Nema potrebe da se grčiš tu u dnu.’’

Uzdahnula sam, ali uspuzah se do vrha kreveta. ’’Tako je,’’ reče s odobravanjem. ’’A sada, možeš li mi dobaciti Džaredov?’’

Oklevala sam, pošavši da dohvatim jastuk pod glavom; on je poskočio, nagnuo se nada mnom i ugrabio drugi jastuk. Ponovo sam uzdahnula.

Ležali smo u tišini neko vreme, osluškujući tihi zvižduk doktorovog disanja. ’’Doca baš lepo hrče, zar ne?’’ prošaputa Džejmi. ’’Ne smeta da zaspiš,’’ složih se. ’’Jesi umorna?’’ ’’Da.’’ ’’Oh.’’ Čekala sam da još nešto kaže, ali se utišao. ’’Jesi li hteo nešto?’’ upitah.

Nije odmah odgovorio, ali osetila sam da se bori, pa sam čekala. ’’Ako te nešto pitam, hoćeš li mi reći istinu?’’

Bio je red na mene da oklevam. ’’Ja ne znam sve,’’ ogradila sam se. ’’Ovo ćeš znati. Dok smo šetali... ja i Džeb... govorio mi je neke stvari.

Stvari koje je mislio, ali ne znam da li je u pravu.’’

Melani je iznenada postala veoma prisutna u mojoj glavi.

Džejmijev šapat je bilo teško čuti, beše tiši od mog disanja. ’’Stric Džeb misli da je Melani možda još živa. Da je tu unutra s tobom, to hoću da kažem.’’

To je moj Džejmi. Melani uzdahnu. Nisam rekla ništa ni njoj ni njemu. ’’Nisam znao da to može da se desi. Da li se to događa?’’ Glas mu je pukao i čula sam da se bori da zadrži suze. On nije dečak koji plače, a ja sam ga duboko ražalostila dva puta u jednom danu. Bolelo me je u grudima. ’’Lunjo?’’

Reci mu. Molim te reci mu da ga volim. ’’Što nećeš da mi odgovoriš?’’ Džejmi je sada stvarno plakao, ali je pokušavao da priguši taj zvuk.

181

MIN@

Otpuzala sam s kreveta i ugnezdila se u uski prostor između dušeka i prostirke, i prebacila ruku preko njegovih drhtavih grudi. Prislonila sam mu glavu uz kosu i osetila njegove suze, I tople na svom vratu. ’’Da li je Melani i dalje živa, Lunjo? Molim te, reci mi.’’

Verovatno je posrednik. Starac ga je možda poslao samo Zbog toga; Džeb je dovoljno mudar da uvidi kako se Džejmi lako probija kroz moju odbranu. Moguće je da Džeb traži potvrdu za svoju teoriju i da mu ne smeta da iskoristi dečaka da bi došao do toga. Šta će Džeb uraditi kada se uveri u tu opasnu istinu? Kako će iskoristiti tu informaciju? Ne mislim da mi želi išta loše, ali kako da verujem u svoj sud? Ljudi su varljiva, prevrtljiva stvorenja. Ne mogu da predvidim njihove mračne planove kada su takve stvari nezamislive za moju vrstu.

Džejmijevo telo se treslo pored mene.

On pati, plakala je Melani. Bezuspešno je napadala moju kontrolu.

Ali ne mogu da okrivim Melani zbog ovoga ako se ispostavi da činim veliku grešku. Znam ko sada govori. ’’Obećala je da će se vratiti, zar ne?’’ promrmljah. ’’Dali bi Melani prekršila neko obećanje dato tebi?’’

Džejmijeve ruke su mi skliznule oko struka i dugo me je držao. Nakon nekoliko minuta, on prošaputa: ’’Volim te, Mel.’’ ’’I ona tebe voli. Jako je srećna što si ovde i što si na sigurnom.’’ Ćutao je dovoljno dugo da se njegove suze osuše na mojoj koži, nakon čega je ostala fina, slana prašina. ’’Jesu li svi takvi?’’ šapnu Džejmi dugo nakon što sam mislila da je zaspao. ’’Da li svi ostaju?’’ ’’Ne,’’ rekoh mu tužno. ’’Ne. Melani je posebna.’’ ’’Ona je jaka i hrabra.’’ ’’Veoma.’’ ’’Da li misliš...’’ zastao je da bi šmrknuo. ’’Da li misliš da je možda i tata i dalje tamo?’’ Progutala sam, pokušavajući da spustim knedlu dublje niz grlo. Nije upalilo. ’’Ne, Džejmi. Ne, ne mislim da je tako. Ni kao Melani.’’ ’’Zašto?’’ ’’Jer je doveo Tragače da vas nađu. Doduše, to je uradila duša u njemu.

Tvoj otac ne bi dopustio da se to dogodi da je još ovde. Tvoja sestra mi nikad nije dopustila da vidim gde se nalazi koliba, nije me čak vrlo dugo ni obavestila da postojiš. Nije me dovela ovamo dok nije bila sigurna da te neću povrediti.’’

182

MIN@

Bilo je to previše informacija. Tek što sam prestala da pričam, shvatila sam da doktor više ne hrče. Nisam čula nikakav zvuk njegovog disanja.

Glupačo. Opsovah se u sebi. ’’Čoveče,’’reče Džejmi. Šapnula sam mu na uvo, toliko blizu da nije bilo načina da doktor možda nešto čuje. ’’Da, veoma je jaka.’’

Džejmi se napregnuo da me čuje, mršteći se, a potom je ugledao otvor koji je vodio ka mračnom hodniku. Sigurno je shvatio isto što i ja, jer je okrenuo svoje lice ka mom uvu i šapnuo mi tiše nego ranije. ’’Zašto bi to uradila? Da nas ne povrediš? Zar nije to ono što želiš?’’ ’’Ne. Ne želim da ti naudim.’’ ’’Zašto?’’ ’’Tvoja sestra i ja smo... provele dosta vremena zajedno. Podelila te je sa mnom. Pa sam te... i ja... zavolela.’’ ’’Džareda?’’

Na trenutak sam zaškrgutala zubima, ozlojeđena što je tako lako sve povezao. ’’Naravno da isto tako ne želim da išta naudi Džaredu.’’ ’’On te mrzi,’’ reče mi Džejmi, očigledno zabrinut zbog te činjenice. ’’Da. Svi me mrze.’’ Uzdahnula sam. ne krivim ih. ’’Džeb te ne mrzi. Ni ja.’’ ’’Ti bi mogao, nakon što o tome više razmisliš.’’ ’’Ali ti čak nisi ni bila ovde kada su izvršili preuzimanje. Nisi odabrala mog oca ili Moju majku ili Melani. Tada si bila u svemiru, zar ne?’’ ’’Da, ali ja sam ono što jesam, Džejmi. Radila sam ono što duše rade.

Imala sam mnogo domaćina pre Melani, a ništa me nije sprečilo da... oduzimam živote. Uvek iznova. Tako ja živim.’’ ’’Da li te Melani mrzi?’’

Razmislila sam na trenutak. ’’Ne kao ranije.’’

Ne. Uopšte te ne mrzim. Ne više. ’’Kaže da me više uopšte ne mrzi,’’ promrmljah gotovo nemo. ’’Kako... kako je ona?’’ ’’Srećna je što je tu. Mnogo je srećna što te vidi. Čak je nije ni briga što će nas ubiti.’’ Džejmi se zgrčio pod mojom rukom. ’’Ne smeju! Ne ako je Mel i dalje živa!’’

Uznemirila si ga, požali se Melani. Nisi morala to da kažeš Neće mu biti ništa lakše ako bude nespreman.

183

MIN@

’’Neće poverovati u to, Džejmi’’ šapnuh. ’’Misliće dalažem da bih te obmanula. Samo će još više želeti da me ubiju ako im to kažeš. Samo Tragači lažu.’’

On zadrhta čuvši tu reč. ’’Ali ti ne lažeš. Znam to,’’ reče nakon kraće pauze. Slegnula sam ramenima. ’’Neću im dopustiti da je ubiju.’’ Njegov glas, iako tih poput daha, beše besan od rešenosti Bila sam paralisana mišlju da će se on još više uplesti u ovu situaciju, sa mnom. Pomislila sam na divljake s kojima živi. Da li će njegove godine da zaštite njega od njih ako on pokuša da zaštiti mene? Sumnjam. Misli su mi se ispremetale tragajući za nekim načinom da ga razuverim a da ne izazovem njegovu tvrdoglavost.

Džejmi je progovorio pre nego što sam stigla išta da kažem; odjednom se smirio, kao da je odgovor jasno stajao pred njim, ’’Džared će već nešto smisliti. Uvek mu to pođe za rukom.’’ ’’Ni Džared ti neće poverovati. On će se najviše razbesneti.’’ ’’Čak i ako ne poveruje u to, zaštitiće je. Za svaki slučaj.’’ ’’Videćemo,’’ promrmljah. Naći ću savršene reči kasnije, argument koji neće zvučati kao argument.

Džejmi je utihnuo, razmišljajući. Na kraju mu se disanje usporilo, a usta širom otvorila. Čekala sam dok nisam bila sigurna da je u dubokom snu, a potom sam uspuzala preko njega i veoma pažljivo ga prenela s poda na krevet. Bio je teži nego ranije, ali uspela sam. Nije se probudio.

Vratila sam Džaredov jastuk na mesto, a potom se ispružila na prostirci.

Pa, pomislih, upravo sam iskočila iz usijanog tiganja. Ali bila sam suviše umorna da bi mi bilo stalo šta će to značiti sutra, Nakon nekoliko sekundi utonula sam u san.

Kada sam se probudila, šupljine na plafonu sijale su od umnožene sunčeve svetlosti, a neko je zviždukao. Zviždanje prestade. ’’Najzad’’ promrmlja Džeb kada sam počela da trepćem.

Prevrnula sam se na bok da ga pogledam; kad sam se pomerila, Džejmijeva šaka mi je skliznula s mišice. Sigurno je u nekom trenutku tokom noći hteo da me zagrli, dobro, ne mene, već svoju sestru.

Džeb se oslanjao na prirodni štok od kamena, a ruke mu behu prekrštene preko grudi. ’’'Broj'tro’’ reče. ’’Jeste dobro spavali?’’

Protegnula sam se, zaključila da se osećam dovoljno odmorno, pa klimnula. ’’O, nemoj opet da mi ćutiš’’ požali se, mršteći se.

184

MIN@

’’Izvini,’’ promrmljah. ’’Dobro sam spavala, hvala na pitanju.’’

Džejmi se promeškoljio kad mi je čuo glas. ’’Lunjo?’’ upita.

Bilo mi je dirljivo smešno što je moj blesavi nadimak bio prvo što je izgovorio još omamljen snom. ’’Da?’’ Džejmi zatrepta i izvadi svoju zamršenu kosu iz očiju. ’’O, zdravo, striče Džeb.’’ ’’Moja soba nije dovoljno dobra za tebe, mali?’’ ’’Mnogo glasno hrčeš,’’ reče Džejmi, a potom zevnu. ’’Zar te nisam ničemu naučio?’’ upita ga Džeb. ’’Od kada se dopušta gostu, i pri tom dami, da spava na podu?’’

Džejmi se iznenada uspravi, zureći oko sebe, dezorijentisan. Namršti se. ’’Nemoj ga dirati,’’ rekoh Džebu. ’’Insistirao je da spava naprostirci.

Premestila sam ga kad je zaspao’’.

Džejmi frknu. ’’Mel je to uvek činila.’’

Blago sam raširila oči gledajući ga, pokušavajući da mu prenesem upozorenje.

Džeb se zasmejulji. Pogledala sam ga i lice mu opet beše kao u mačke koja se sprema da skoči na plen, kao juče. Kao daje rešio nekakvu zagonetku. Prišao je i šutnuo ivicu dušeka. ’’Već si propustio jutarnji čas. Šeron će sigurno biti mrzovoljna zbog toga, zato mrdni.’’ ’’Šeron je uvek mrzovoljna,’’ požali se Džejmi, ali brzo ustade. ’’Kreni, mališa.’’

Džejmi me ponovo pogleda, pa se okrenu i nestade u hodniku. ’’E sad,’’ reče Džeb čim ostadosmo sami. ’’Mislim da je cela ova glupost sa čuvanjem trajala sasvim dovoljno. Ja sam zauzet čovek. Ovde su svi zauzeti, previše zauzeti da se razvlače igrajući se straže. Zato ćeš ti danas morati sa mnom dok obavljam svoje poslove.’’

Osetih kako sam nemo zinula. Zurio je uz mene, bez osmeha. ’’Nemoj da deluješ tako preplašeno,’’ progunđa. ’’Biće sve u redu.’’

Potapšao je svoju pušku. ’’Moja kuća nije mesto za bebe.’’

S time sam morala da se složim. Tri puta sam brzo i duboko udahnula, pokušavajući da smirim živce. U ušima mi je tako glasno bubnjalo da je njegov glas delovao tiho kada je ponovo progovorio. ’’Ajmo, Lunjo. Proći će nam dan.’’ Okrenu se i izmaršira iz sobe.

Na trenutak sam se zaledila, a potom pohitala za njim. Nije blefirao, nije ga bilo već iza prvog ugla. Potrčala sam za njim prestravljena činjenicom 185

MIN@

da bih mogla da naletim na nekog drugog u ovom očigledno naseljenom krilu. Sustigla sam ga pre nego što je stigao do velikog račvanja. Nije me ni pogledao kada sam usporila i krenula ukorak s njim. ’’Najzad je došlo vreme da se zaseje ono severozapadno polje. Prvo ćemo morati da obradimo zemlju. Nadam se da nemaš ništa protiv da zaprljaš ruke. Nakon što završimo, postaraćuse da dobiješ priliku da se okupaš. To ti je potrebno.’’ Prenaglašeno je šmrknuo, a onda se nasmejao.

Osetila sam kako mi se vrat usijao, ali sam ignorisala taj poslednji deo. ’’Nemam ništa protiv da zaprljam ruke,’’promrmljah.

Koliko se sećam, prazno severozapadno polje bilo je malo zabačeno.

Možda ćemo moći da radimo sami.

Kada smo stigli do velike središnje pećine, počeli smo da se mimoilazimo s ljudima. Svi su piljili, besni, kao i obično. Počela sam da prepoznajem većinu njih: sredovečnu ženu i dugačkom prosedom kikom, koju sam videla juče s ekipom za navodnjavanje. Nizak čovek okruglog stomaka, proređene kose boje peska i rumenih obraza bio je s njom. Žena atletske građe s kožom smeđom poput karamele bila je ona koja se sagnula da veže pertle kada sam se prvi put obrela ovde tokom dana. Još jedna žena tamne kože s debelim usnama i pospanim očima bila je u kuhinji, u blizini dva crnokosa dečaka, možda im je majka? Sada smo prošli pored Megi; ona uputi Džebu otrovan pogled i okrenu mi leđa.

Prošli smo pored bledog čoveka bolešljivog izgleda i sede kose, za kog sam bila sigurna da ga nikad ranije nisam srela. A onda smo prošli pored Ijana. ’’Gde si, Džebe’’ reče veselo. ’’Šta si naumio?’’ ’’Da preorem zemlju na istočnom polju’’ zabrunda Džeb. ’’Treba li ti pomoć?’’ ’’Mogao bi vala da budeš od koristi’’ promrmlja Džeb.

Ijan prihvati ovo i stade korak iza mene.Spotakoh se, osećajući njegov pogled na svojim leđima.

Išli smo pored mladića koji nije mogao biti mnogo stariji od Džejmija; njegova tamna kosa štrčala je uspravno s njegovog maslinastog čela poput čelične vune. ’’Zdravo, Vese,’’ pozdravi ga Ijan.

Ves nas je u tišini posmatrao dok smo prolazili. Ijan se nasmejao njegovom izrazu lica. Prošli smo pored Doce. ’’Zdravo, Doco,’’ reče Ijan. ’’Ijane.’’ Klimnu Doca. U rukama je držao veliku grudvu testa. Majica mu je bila prekrivena tamnim i grubim brašnom. ’’"bro jutro, "Džebe.

'Bro jutro, Lunjo.’’

186

MIN@

’’'Bro jutro’’ odgovori Džeb.

S nelagodom sam klimnula glavom. ’’Vidimo se,’’ reče Doca, odjurivši sa svojim teretom. ’’Lunja, a?’’ upita Ijan. ’’Moja ideja’’ reče mu Džeb. ’’Čini mi se da joj pristaje.’’ ’’Zanimljivo,’’ bilo je sve što je Ijan rekao.

Najzad smo stigli do severoistočnog polja, gde su se moje nade raspršile.

Ovde je bilo više ljudi nego u prolazima, pet žena i devet muškaraca. Svi su prekinuli s radom i namrštili se, naravno. ’’Ne obraćaj pažnju na njih,’’ promrmlja Džeb.

Džeb je poslušao sopstveni savet; prišao je gomili alata naslaganog uz najbliži zid, gurnuo pušku kroz opasač i dohvatio motiku i dve lopate.

Osetila sam se izloženo jer je bio tako daleko od mene. Ijan se nalazio samo na korak iza mene, čula sam ga kako diše. Ostali u prostoriji nastavili su mrko da me gledaju, a alat im je i dalje bio u rukama. Nisam propustila da primetim da bi motike i pijuci kojima je probijana zemlja mogli lako biti iskorišćeni da probiju nečije telo. Činilo mi se, nakon što sam pročitala izraze na nekoliko njihovih lica, da nisam jedina kojoj je to palo na um.

Džeb se vratio i pružio mi lopatu. Zgrabila sam glatku, istrošenu drvenu dršku, isprobavajući njenu težinu. Nakon što sam videla krvožednost u očima ljudi, bilo mi je teško da o njoj ne razmišljam kao o oružju. Nije mi se dopala ta ideja. Sumnjala sam da bih uopšte mogla da je podignem kao oružje, čak ni da bih blokirala udarac.

Džeb je Ijanu dao pijuk. Oštar, pocrneli metal delovaoje smrtonosno u njegovim rukama. Bila mi je potrebna sva snaga volje da ne odskočim van njegovog domašaja. ’’Hajde da krenemo odozdo.’’

Barem me je Džeb odveo do dela dugačke osunčane pećine gde je bilo najmanje ljudi. Naložio je Ijanu da razbija tvrdu zapečenu zemlju pred nama, dok sam ja prevrtala busenje a on me pratio, gnječeći te komade i praveći od njih upotrebljivu zemlju ivicom svoje lopate. Dok sam posmatrala kako se znoj sliva niz Ijanovu smeđu kožu, skinuo je košulju posle nekoliko sekundi na suvoj žezi svetlosti ogledala, i dok sam slušala Džebovo teško disanje iza sebe, videla sam da ja imam najlakši posao.

Poželela sam da imam nešto teže da radim, nešto zbog čega ne bih obraćala pažnju na kretnje drugih ljudi. Od svakog njihovog pokreta sam se grčila i štrecala.

Nisam mogla da radim Ijanov posao, nisam imala tako jake ruke niti leđne mišiće neophodne da se probije to tvrdo zemljište. Ali rešila sam da 187

MIN@

Džebu olakšam posao što je moguće, komadajući busenje na manje komade pre nego bih nastavila dalje. To je donekle pomoglo, nisam se osvrtala okolo i umaralo me je toliko da sam morala da se usredsredim na to da se teram da radim.

Ijan nam je s vremena na vreme donosio vodu. Jedna žena, niska i svetle kože, videla sam je juče u kuhinji, očigledno je imala zadatak da ostalima donosi vodu, ali nas je ignorisala. Ijan je donosio dovoljno za troje svaki put. Njegova pramena stava prema meni me je brinula. Da li on zaista više ne želi moju smrt? Ili samo čeka priliku? Voda ovde uvek ima čudan ukus, sumporna je i ustajala, ali sada mi se taj ukus činio sumnjivim.

Pokušala sam što više da ignorišem paranoju.

Radila sam dovoljno naporno da mi oči budu zauzete a mozak tup; nisam primetila kada smo stigli do kraja poslednjeg reda. Stala sam tek kad je Ijan to učinio. Protegao se, podigavši pijuk iznad glave s obe ruke i istegao zglobove. Ustuknula sam od podignutog pijuka, ali on to nije video.

Shvatila sam da su i svi ostali zastali. Pogledala sam sveže preoranu zemlju, ujednačenu duž čitave podne površine, i shvatila da je celo polje preorano. ’’Dobar posao,’’ Džeb glasno objavi grupi. ’’Sutra ćemo sejati i zalivati.’’

Prostorija se ispunila tihim ćaskanjem i zveketanjem dok su alatke ponovo naslanjane uza zid. Neki su neobavezno razgovarali; drugi su i dalje bili napeti zbog mene.

Ijan ispruži ruku da primi moju lopatu, i ja mu je dadoh, osećajući da moje inače loše raspoloženje tone još dublje. Nisam sumnjala da ću biti uključena u to Džebovo „ćemo". Sutrašnji dan će biti jednako težak kao i današnji.

Pogledala sam Džeba tugaljivo, ali on se smešio u mom pravcu. U njegovom osmehu beše neke prepredenosti koja me navede da poverujem kako zna o čemu razmišljam, ne samo da je pogodio da se osećam nelagodno već je u tome i uživao. Namignuo mi je, moj ludi drug. Ponovo sam shvatila da je ovo najbolje što se može očekivati od ljudskih prijateljstava. ’’Vidimo se sutra, Lunjo,’’ doviknu Ijan s druge strane prostorije i nasmeja se sam sebi.

Svi su zurili u mene.

188

MIN@

24.TOLERANCIJA Beše istina da ne mirišem dobro. Prestala sam da brojim koliko sam dana ovde provela, ima li više od jedne sedmice? Više od dve? tokom sveg tog vremena sam se znojila u istoj odeći koju sam nosila tokom svoje pustinjske šetnje u propast. Toliko soli se osušilo na mojoj pamučnoj majici da je bila izgužvana poput krute harmonike. Nekada je bila bledožuta; sada je bila uflekana šarama iste bolesne tamnoljubičaste boje kao i pod pećine. Kratka kosa mi je postala krta i puna peska; osećala sam kako štrči u vidu ućebanih čvorova po celoj glavi, sa čvrstom krestom na vrhu, kao kod kakadua. Nisam skoro videla svoje lice, ali zamišljala sam ga u dve nijanse ljubičaste boje: ljubičastu boju pećinske prašine i ljubičastu boju modrica koje prolaze.

Tako da sam razumela šta je Džeb hteo da kaže, da, bilo mi je potrebno kupanje. A isto tako i nova odeća, kako bi kupanje imalo smisla. Džeb mi je ponudio da obučem nešto od Džejmijeve odeće dok se moja suši, ali nisam htela da upropastim to malo Džejmijevih stvari time što bih ih rastegla. Na sreću, nije pokušao da mi ponudi ništa Džaredovo. Na kraju sam završila s jednom starom ali čistom flanelskom košuljom čiji rukavi behu otcepljeni, i s izbledelim, rupičastim skraćenim donjim delom trenerke za koji se mesecima nije znalo kome pripada. Te stvari mi behu prebačene preko ruke, a u šaci sam držala gromuljičavu masu opakog mirisa u vidu neprecizno oblikovanih komadića, za koju je Džeb tvrdio da je domaći sapun od kaktusa, dok sam pratila Džeba do pećine s dve reke.

Ponovo nismo bili sami, i ponovo sam osetila očajno razočaranje zbog toga. Tri muškarca i žena, ona s prosedom kikom, punili su kofe vodom iz manjeg potoka. Iz kupatila su dopirali glasno pljuskanje i smeh. ’’Sačekaćemo svoj red,’’ reče mi Džeb.

Naslonio se na zid. Ukočeno sam stala pored njega, neprijatno svesna četiri para očiju uperenih u mene, iako sama nisam skidala pogled s tamnog termalnog izvora koji je tekao pored nas ispod poroznog poda.

Nakon kraćeg čekanja, tri žene izađoše iz kupatila, mokre kose s koje im je voda kapala na majice, žena sportske građe kože boje karamele, jedna mlada plavuša koju ranije nisam videla i Melanina sestra od tetke Šeron.

Prestadoše da se smeju čim su nas ugledale. ’’Dobar dan, moje dame,’’ Džeb reče, dodirujući čelo kao da je obod šešira. ’’Džebe,’’ pozdravi ga suvo tamnoputa žena. Šeron i plavuša su nas ignorisale.

189

MIN@

’’U redu, Lunjo,’’ reče kada su prošle. ’’Kupatilo je samo tvoje.’’

Pogledala sam ga sumorno, a zatim pažljivo stupila u mračnu prostoriju.

Pokušala sam da se setim kako izgleda pod, bila sam sigurna da imam nekoliko metara do ivice vode. Prvo sam se izula, da bih mogla da opipam vodu prstima. Bilo je tako mračno. Setila sam se mastiljavog izgleda bazena, prepunog nagoveštaja o tome šta bi moglo da vreba ispod njegove mračne površine i zadrhtala. Ali što sam duže čekala, to sam duže morala da budem ovde, pa sam stavila čistu odeću pored patika, zadržala sam smrdljivi sapun i polako krenula napred dok nisam pronašla ivicu bazena.

Voda je bila hladna u poređenju sa sparnim vazduhom spoljne pećine.

Prijala mi je. To me nije sprečilo da budem prestravljena, ali sam i dalje mogla da uživam u tom osećaju. Odavno ništa nije bilo kul. I dalje sam bila potpuno obučena u svoju prljavu odeću i gacala sam po vodi dubokoj do kuka. Osetila sam kako mi se struja potoka uvija oko članaka, grleći stenu. Bilo mi je drago što voda nije stajaća, bilo bi uznemirujuće da je zagadim, ovako prljava kakva jesam, da jeste takva. Čučnula sam u crnilo dok se nisam potopila do ramena. Prešla sam grubim sapunom preko odeće, misleći da će to biti najlakši način da se uverim da je čista. Peckalo me je na mestima gde bi mi sapun dodirnuo kožu. Skinula sam nasapunjanu odeću i ribala je pod vodom. Potom sam je ispirala iznova dok više nije bilo šanse da je išta od mog znoja ili suza preživelo. Potom sam je iscedila i prostrla na pod pored mesta gde sam pretpostavljala da mi se nalaze patike.

Sapun je jače pekao pri dodiru s mojom golom kožom, ali je taj osećaj bio podnošljiv jer je značio da ću ponovo biti čista. Kada sam završila sa sapunjanjem, svugde me je peckalo, a koža glave kao da mi je bila opečena. Činilo se kao da su mesta prekrivena modricama bila osetljivija od ostatka mog tela, sigurno su i dalje bile tu. Rado sam spustila kiseli sapun na kameni pod i iznova ispirala telo, kao i odeću. Šljapkajući sam izašla iz bazena uz čudnu mešavinu olakšanja i žaljenja. Voda je bila vrlo prijatna, kao i osećaj čiste kože, iako me pekla. Ali bilo mi je sasvim dovoljno slepila i stvari koje sam mogla da zamislim u tami. Pipala sam oko sebe dok nisam pronašla suvu odeću, a zatim je brzo navukla i nabila svoja smežurana stopala u patike. Odnela sam vlažnu odeću u jednoj ruci, a sapun oprezno između dva prsta druge ruke.

Džeb se nasmejao kad sam se pojavila; gledao je u sapun koji sam oprezno držala. ’’Malo pecka, je l’ da? Pokušavamo to da sredimo.’’ Ispružio je šaku, zaštićenu rukavom košulje i ja spustih sapun u nju.

190

MIN@

Nisam mu odgovorila na pitanje jer nismo bili sami; iza njega se nalazio red ljudi koji su čekali u tišini, petoro ljudi, od kojih su svi bili na oranju.

Ijan je bio prvi u redu. ’’Izgledaš bolje,’’ reče, ali po boji glasa nisam mogla da zaključim da li je zbog toga iznenađen ili iznerviran. Podigao je ruku, ispruživši svoje duge, blede prste ka mom vratu. Ustuknula sam, a on je brzo oborio ruku. ’’Izvini’’ promrmlja.

Da li misli na to što me je sada uplašio ili što mi se uopšte uputio ka vratu? Ne mogu ni da pretpostavim da se izvinjava zbog toga što je pokušao da me ubije. Sigurno me i dalje želi mrtvu.

Ali neću ga pitati. Počela sam da hodam, a Džeb je krenuo za mnom. ’’Znači, danas nije bilo tako loše,’’ reče Džeb dok smo išli mračnim hodnikom. ’’Nije tako loše,’’ promrmljah. Na kraju krajeva, niko me nije ubio. To je uvek dobitak. ’’Sutra će biti još bolje,’’ obeća. ’’Uvek uživam u sejanju, u posmatranju čuda malog semena mrtvog izgleda koje je toliko puno života. Učini da osetim kako i u sparušenom starcu može biti još nešto potencijala. Makar da posluži samo kao đubrivo.’’ Džeb se nasmeja svojoj šali.

Kad smo stigli do velike dvorišne pećine, Džeb me uze za lakat i usmeri me na istok umesto na zapad. ’’Nemoj mi reći da nisi gladna nakon svog onog kopanja,’’ reče. ’’Nije moj posao da obezbeđujem sobnu poslugu. Moraćeš jednostavno da jedeš gde i svi ostali.’’ Pogledala sam u pod napravivši grimasu, ali dopustih mu da me povede do kuhinje.

Bilo je dobro što je hrana uvek ista, jer da se, kojim čudom, stvorio goveđi odrezak ili kesica čitos čipsa, ne bih ništa okusila. Bila mi je potrebna sva koncentracija da se nateram da gutam, bilo mi je mrsko da proizvedem čak i taj tihi zvuk u mrtvoj tišini koja je pratila moju pojavu.

Kuhinja nije bila prepuna, samo deset ljudi se naslanjalo na stolove jedući svoje tvrde veknice i pijući svoju razvodnjenu supu. Ali ja sam opet ubila svaki razgovor. Zapitala sam se koliko bi to moglo ovako da potraje.

Odgovor je bio tačno četiri dana.

Takođe mi je bilo potrebno toliko da shvatim šta je Džeb namerio, šta ga je navelo da se od ljubaznog domaćina pretvori u džangrizavog nalogodavca.

Dan nakon oranja provela sam u sejanju i navodnjavanju onog istog polja.

Sada je tu bila druga grupa ljudi; pretpostavljala sam da se ovde ljudi rotiraju u svojim zadacima. Megi je bila u toj grupi, kao i žena s kožom 191

MIN@

boje karamele, ali nisam čula njeno ime. Uglavnom su svi radili u tišini.

Tišina je delovala neprirodno, kao protest zbog mog prisustva.

Ijan je radio s nama, iako očigledno nije bio red na njega, i to mi je smetalo.

Ponovo sam morala da jedem u kuhinji. Džejmi je bio tamo, i on je sprečavao da prostorija potone u potpunu tišinu, Znala sam da je previše osetljiv da ne bi primetio to neprirodno ćutanje, ali ga je namerno ignorisao, i činilo se da se pretvara da su on i Džeb jedini ljudi u prostoriji. Čavrljao je o tome kako je proveo dan na Šeroninim časovima, hvaleći se pomalo nekim nevoljama u koje je upao jer je govorio kad mu nije bila data reč, i žaleći se na zadatke koje mu je dodelila kao kaznu.

Džeb ga je bezvoljno prekorio. Obojica su veoma dobro glumili da je sve normalno.

Ja nisam bila u stanju da glumim. Kada me je Džejmi pitao kako mi je prošao dan, najbolje što sam mogla da učinim bilo je da uporno zurim u svoju hranu i mrmljam kratke, jednosložne odgovore. Činilo se da ga to rastužuje, ali nije me pritiskao.

Noć je bila druga priča, nije mi dozvoljavao da prestanem da pričam dok nisam počela da preklinjem da me pusti da spavam. Džejmi je ponovo dobio svoju sobu, zauzevši Džaredovu stranu kreveta i insistirajući da ja zauzmem njegovu. Tako je i Melani uglavnom pamtila stvari, a slagala se s ovim rasporedom.

Kao i Džeb. ’’Sad ne moram da tražim nekoga ko bi se igrao straže. Drži pušku pri ruci i ne zaboravi da je tu,’’ rekao je Džejmiju. Ponovo sam se pobunila, ali su i starac i dečak odbili da me saslušaju. Tako je Džejmi spavao s puškom uz onu stranu tela dalje od mene, a ja sam se brinula i imala noćne more od toga.

Trećeg dana sam radila u kuhinji. Džeb me je naučio kako da umesim grubo testo za hleb, kako da ga podelim na okruglaste gomilice i pustim ga da naraste, a kasnije kako da naložim vatru u dnu velike kamene peći kada bude već dovoljno mračno da se ispusti dim.

Usred popodneva, Džeb je otišao. ’’Idem po još brašna,’’ promrmlja, igrajući se remenom kojim mu je puška bila pričvršćena za struk.

Tri tihe žene koje su mesile s nama nisu podigle pogled. Bila sam do lakata u lepljivom testu, ali sam počela da ga stružem sa sebe kako bih pošla za njim. Džeb se nasmejao, bacio pogled ka ženama koje to nisu primetile, i mahnuo mi glavom. Potom se okrenuo i izjurio iz sobe pre nego što sam uspela da se oslobodim testa. Tu sam se sledila, prestavši da 192

MIN@

dišem. Zurila sam u tri žene, mladu plavušu iz kupatila, ženu s prosedom kikom i majku teških kapaka, čekajući da shvate da bi me sada mogle ubiti. Bez Džeba i puške, a ruku zarobljenih u testu, nisam imala ništa čime bih ih zaustavila.

Ali žene su nastavile da mese i da oblikuju, a činilo se da ne shvataju tu očiglednu istinu. Nakon duže pauze bez disanja, počela sam i ja ponovo da mesim. Moja mirnoća bi ih verovatno pre upozorila na tu situaciju nego ako nastavim da radim.

Džeba nije bilo čitavu večnost. Možda je hteo da kaže da treba da samelje još brašna. To se činilo kao jedino objašnjenje za njegovo beskonačno odsustvo. ’’Baš ti je dugo trebalo,’’ reče žena s prosedom kikom kada se vratio, pa sam shvatila da nije samo u pitanju moja mašta.

Džeb je bacio težak džak od grubog platna na pod uz tup udarac. ’’Tu ima dosta brašna. Probaj ti da ga poneseš, Trudi.’’ Trudi frknu. ’’Pretpostavljam da si se često odmarao usput.’’

Džeb joj se osmehnu. ’’Naravno da jesam.’’

Moje srce, koje je lupalo poput ptičijeg tokom čitavog tog događaja, ustalilo se u manje divljem ritmu.

Sledećeg dana smo čistili ogledala u prostoriji u kojoj se nalazilo polje kukuruza. Džeb mi je rekao da je to nešto što moraju da rade redovno, jer se od vlage i prašine ogledala toliko zamute da ne mogu da hrane biljke.

Ijan, koji je ponovo radio s nama, popeo se na rasklimane drvene merdevine, dok smo Džeb i ja pokušavali da ih držimo pri dnu da se ne klimaju. Bio je to težak zadatak, imajući u vidu Ijanovu težinu i slabu ravnotežu merdevina sklepanih u domaćoj radinosti.

Na kraju dana su mi ruke bile utrnule i bolne.

Tek kada smo završili i uputili se ka kuhinji, primetila sam daje improvizovani opasač koji Džeb uvek nosi, prazan.

Zinuh naglas, a kolena mi se oduzeše kao u preplašenog ždrebeta Ukočih se u mestu. ’’Šta nije u redu, Lunjo?’’ upita Džeb, previše nevino.

Odgovorila bih mu da se pored njega nije nalazio Ijan, posmatrajući moje čudno ponašanje s interesovanjem u svojim živahnim plavim očima.

Stoga sam se samo izbečila u Džebovom pravcu s mešavinom neverice i prekora, a zatim nastavila polako da hodam pored njega, odmahujući glavom. Džeb se zasmeljulji. ’’O čemu se radi?’’ Ijan promrmlja Džebu kao da sam gluva.

193

MIN@

’’Nemam pojma,’’ reče Džeb, lagao je kako to samo ljudi umeju, glatko i prostodušno. Bio je dobar lažljivac, i počela sam da se pitam da li je to što je danas ostavio pušku, i to što me je juče ostavio samu, kao i sav taj trud da mi nametne društvo ljudi, njegov način da me ubije a da ne mora sam da odradi taj posao. Da li samo umišljam da smo prijatelji? Je li u pitanju još jedna laž?

To mi je bio četvrti dan da jedem u kuhinji.

Džeb, Ijan i ja smo ušli u dugačku i toplu prostoriju, u gomilu ljudi koji su tiho čavrljali o događajima od tog dana, ništa se nije desilo.

Ništa se nije desilo.

Nije bilo iznenadne tišine. Niko nije zastao da me prostreli pogledom. Činilo se da nas niko ne primećuje.

Džeb me je usmerio ka praznom stolu, a onda je otišao da donese hleba za troje. Ijan se smestio pored mene, neobavezno se okrećući ka devojci preko puta. Bila je to mlada plavuša, nazvao ju je Pejdž. ’’Kako idu stvari? Kako izdržavaš otkako nema Endija?’’ upita je. ’’Bila bih dobro da nisam toliko zabrinuta,’’ reče mu, grizući se za usnu. ’’Doći će uskoro,’’ uveri je Ijan. ’’Džared uvek svakog vrati kući. Vrlo je talentovan.

Nismo imali nikakvih nesreća ni problema otkako se on pojavio.Endi će biti dobro.’’

Kada je spomenuo Džareda, u meni se probudila iskra interesovanja, a Melani, tako snena ovih dana, takođe se uzmuvala, ali Ijan nije rekao ništa više. Samo je potapšao Pejdž po ramenu i okrenuo se da uzme hranu od Džeba.

Džeb je seo pored mene i osvrnuo se po prostoriji s dubokim osećajem zadovoljstva koje mu se jasno ogledalo na licu. I ja sam razgledala prostoriju, pokušavajući da vidim isto što i on. Ovde sigurno vlada takva atmosfera kada ja nisam tu. Samo što se čini da im danas ne smetam.

Mora da im je dojadilo da dopuštaju da im se uplićem u život. ’’Stvari se smiruju,’’ primeti Ijan, obraćajući se Džebu. ’’Znao sam da hoće. Svi smo mi ovde razumni.’’ Namrštila sam se za sebe. ’’To je tačno za sada,’’ Ijan reče, smejući se. ’’Moj brat nije tu.’’ ’’Tačno,’’ složi se Džeb.

Bilo mi je zanimljivo što Ijan ubraja sebe u razumne ljude. Da li je primetio da Džeb ne nosi oružje? Gorela sam od znatiželje, ali nisam smela da rizikujem da to ističem, u slučaju da nije.

Obrok se nastavio kao što je i počeo. Više im očigledno nisam bila zanimljiva.

194

MIN@

Kada se obrok završio, Džeb je rekao da zaslužujem odmor. Otpratio me je sve do vrata, ponovo glumeći džentlmena. ’’Prijatno popodne želim, Lunjo,’’ reče, dotakavši obod svog zamišljenog šešira.

Duboko sam udahnula da skupim hrabrost. ’’Džebe, čekaj.’’ ’’Da?’’ ’’Džebe...’’ oklevala sam, pokušavajući da pronađem učtiv način da to sročim. ’’Ja... možda je to glupo s moje strane, ali nekako sam mislila da smo prijatelji.’’

Ispitivala sam mu lice, tražeći bilo kakvu promenu koja bi možda ukazala na to da će da me slaže. Delovao je samo ljubazno, ali šta ja znam o lažovima? ’’Naravno da jesmo, Lunjo.’’ ’’Zašto onda pokušavaš da me ubiješ?’’

Njegove čupave obrve se spojiše iznenađeno. ’’A zašto bi to pomislila, dušice?’’ Navela sam svoje dokaze. ’’Nisi danas poneo pušku. A juče si me ostavio samu.’’ Džeb se osmehnu. ’’Mislio sam da mrziš tu pušku.’’ Čekala sam na odgovor. ’’Lunjo, da te želim mrtvu, ne bi preživela ni onaj prvi dan.’’ ’’Znam,’’ promrmljah, počinjući da se osećam osramoćeno, ali ne shvatajući zbog čega. Zbog toga mi je sve tako zbunjujuće. Džeb se veselo nasmeja. ’’Ne, ne želim te mrtvu! U tome je cela poenta, mala. Navikavao sam ih na to da te viđaju, navodio sam ih da prihvate situaciju a da pri tom ne shvate šta čine. Kao kad kuvaš žabu.’’ Čelo mi se nabra kad čuh to ekscentrično poređenje. Džeb objasni. ’’Ako ubaciš žabu u lonac ključale vode, odmah će iskočiti, ali ako staviš tu žabu u lonac s mlakom vodom i polako je zagrevaš, žaba ne shvati šta se dešava dok ne bude prekasno. Kuvana žaba.Radi se samo o tome da se stvari obavljaju postepeno.’’

Promislila sam o tome na trenutak, setila sam se kako me ljudi danas nisu primećivali za ručkom. Džeb ih je navikao na mene. Shvatanje toga me je na neki čudan način ispunilo nadom. Nada beše blesava stvar s obzirom na situaciju u kojoj sam se nalazila, ali svejedno me je obuzela, nateravši me da sagledam stvari u povoljnijem svetlu. ’’Džebe?’’ ’’Da?’’ ’’Jesam li ja žaba ili voda?’’ On se nasmeja.

195

MIN@

’’Ostaviću te da razmisliš o tome. Samo-ispitivanje je dobro za dušu.’’

Ponovo se nasmeja, ovog puta glasnije, dok se okretao da ode. ’’Igra reči nije bila namerna.’’ ’’Čekaj... mogu li da pitam još nešto?’’ ’’Naravno. I rekao bih da je red na tebe, nakon svih pitanja koje sam ja tebi postavio.’’ ’’Zašto si mi prijatelj, Džeb?’’

Naborao je usne na trenutak, razmišljajući o odgovoru. ’’Znaš da sam radoznao,’’ otpoče, a ja klimnuh. ’’E pa, ja dosta posmatram vas duše, ali nikad ne dođem u priliku da popričam s vama. Imao sam toliko pitanja koja su se samo gomilala sve više i više... Uz to, uvek sam mislio da onaj ko to želi može da se složi s gotovo bilo kim. Ja volim da isprobavam svoje teorije. I eto tebe, jedne od najfinijih devojaka koju sam ikad upoznao. Stvarno je zanimljivo imati dušu za prijatelja, i činjenica da sam u tome uspeo čini da se osećam naročito posebnim.’’

Namignuo mi je, poklonio se, i otišao. Činjenica da razumem Džebov plan mi nije olakšala stvari kada ga je on intenzivirao.

Više uopšte nije nosio pušku sa sobom. Nisam znala gde je, ali sam barem bila zahvalna što Džejmi ne spava s njom. Malo me je činilo nervoznim to što je Džejmi bio nezaštićen sa mnom, ali zaključila sam da je on u stvari u manjoj opasnosti bez puške. Niko ne bi osetio potrebu da ga povredi ako on sam ne predstavlja pretnju. Osim toga, niko više nije dolazio da me traži.

Džeb je počeo da me šalje na male zadatke. Trkni do kuhinje po još jednu veknicu, još je gladan. Idi donesi kofu s vodom, ovaj ugao polja je suv.

Izvuci Džejmija s predavanja, Džeb treba da popriča s njim. Da li je spanać proklijao? Idi proveri. Sećaš li se puta kroz južne pećine? Džeb ima poruku za Docu. Svaki put kada sam morala da izvršim neko od ovih jednostavnih naređenja, preznojavala sam se od straha. Usredsredila bih se na to da budem nevidljiva i hodala najbrže što sam mogla a da ne trčim kroz velike prostorije i mračne hodnike. Trudila sam se da grlim zidove i da gledam u zemlju. Povremeno bi razgovor zamro kad se pojavim, kao nekada, ali uglavnom su me ignorisali. Jedini put kada sam osetila da sam u neposrednoj smrtnoj opasnosti bio je kad sam prekinula Šeronin čas da odvedem Džejmija. Pogled koji mi je Šeron uputila delovao je kao da će sigurno biti propraćen nasilnom reakcijom. Ali dozvolila je Džejmiju da ode klimnuvši glavom, nakon što sam, gušeći se, prošaptala svoju molbu, 196

MIN@

a kada smo se našli sami, on me je držao za ruku koja se tresla i rekao mi da Šeron tako gleda svakoga ko joj prekine čas.

Najgore je bilo kada sam morala da pronađem Docu, jer je Ijan insistirao da mi pokaže put. Pretpostavljam da sam mogla da ga odbijem, ali Džeb se nije pobunio na taj predlog, što je značilo da Džeb veruje da me Ijan neće ubiti. Bilo je daleko od utešnog testirati tu teoriju, ali činilo mi se da test neizbežno sledi. Da je Džeb pogrešio što mu veruje, onda bi Ijan uskoro dobio svoju priliku. Tako sam krenula s Ijanom kroz dugački crni južni tunel kao da je reč o iskušenju.

Preživela sam prvu polovinu. Doca je dobio svoju poruku. Činilo se da nije iznenađen što vidi da me Ijan prati. Možda je u pitanju bila moja mašta, ali učinilo mi se da su razmenili značajne poglede. Napola sam očekivala da me vežu za neka od Docinih nosila u tom trenutku. Od tih prostorija mi je i dalje pripadala muka. Ali Doca mi se samo zahvalio i otpustio me kao da je zauzet. Nisam baš bila sigurna šta radi, imao je nekoliko otvorenih knjiga i gomile i gomile papira na kojima kao da se nije nalazilo ništa osim skica.

Pri povratku, radoznalost je nadvladala strah. ’’Ijane?’’ upitah, uz teškoću što prvi put izgovaram to ime. ’’Da?’’ Zvučao je iznenađeno što sam mu se obratila. ’’Zašto me još nisi ubio?’’ On frknu. ’’To je baš neuvijeno.’’ ’’Mogao bi, znaš. Džeb bi se možda iznervirao, ali ne mislim da bi te ubio.’’ Šta ja to pričam? Zvuči kao da pokušavam da ga ubedim. Ugrizla sam se za jezik. ’’Znam, reče samozadovoljnim tonom.

Na trenutak je bilo tiho, čuo se samo odjek koraka, tihi prigušen, od zidova tunela. ’’To mi se ne čini poštenim,’’ reče najzad Ijan. ’’Razmišljao sam dosta o tome, i ne vidim kako bi tvoja smrt išta popravila. Bilo bi to kao pogubiti redova zbog ratnih zločina nekog generala. E sad, ne verujem ni u sve Džebove lude teorije, bilo bi lepo verovati, svakako, ali ne znači da je nešto stvarno tako samo zato što želiš da tako bude. Bilo da je u pravu ili ne, doduše, ne deluje mi kao da nam želiš ikakvo zlo. Moram da priznam, imam utisak da ti je taj mali veoma drag. Veoma je čudno gledati to.

Kako bilo, dok god nas ne ugroziš, čini se... surovim ubiti te. Šta je još jedan otpadnik na ovom mestu?’’

Razmislila sam o izrazu otpadnik na trenutak. To je najbolji opis mene za koji sam ikad čula.

197

MIN@

Gde sam se ja ikada uklopila!

Kako je čudno što je Ijan, od svih ljudi, tako iznenađujuće nežan iznutra.

Nisam ni slutila da surovost smatra negativnom osobinom. Čekao je u tišini dok sam promislila o svemu tome. ’’Ako nećeš da me ubiješ, zašto si onda danas pošao sa mnom?’’ upitah.

Ponovo je zastao pre nego što je odgovorio. ’’Nisam siguran da...’’ oklevao je. ’’Džeb misli da su se stvari smirile, ali ja nisam potpuno siguran u to. Još uvek ima nekoliko ljudi... Kako bilo, Doca i ja pokušavamo da motrimo na tebe kad god možemo. Za svaki slučaj. To što smo te poslali niz južni tunel meni je delovalo kao da iskušavamo sreću. Ali to je ono što Džeb najbolje radi, on iskušava sreću dokle god može.’’ ’’Ti... ti i Doca pokušavate da me zaštitite?’’ ’’Čudan je ovo svet, zar ne?’’

Prošlo je nekoliko sekundi pre nego što sam mogla da odgovorim. ’’Najčudniji’’ najzad se složih.

25.PRINUDA Prošla je još jedna nedelja, možda dve, nije imalo mnogo smisla voditi računa o vremenu ovde, gde je bilo toliko nevažno, a stvari su za mene postajale samo čudnije.

Radila sam s ljudima svaki dan, ali ne uvek sa Džebom. Nekim danima mi je društvo pravio Ijan, drugim Doca, nekad samo Džejmi. Plevila sam polja, mesila hleb i ribala stolove. Nosila sam vodu, kuvala supu od luka, prala odeću na suprotnom kraju crnog bazena i pekla ruke praveći onaj kiseli sapun. Svako je odrađivao svoj deo posla, a budući da nisam imala prava da budem ovde, pokušala sam da radim duplo napornije od ostalih.

Nisam mogla da zaslužim svoje mesto, znala sam to, ali pokušala sam da učinim svoje prisustvo što lakšim.

Saznala sam ponešto o ljudima oko sebe, uglavnom ih samo slušajući. Bar sam saznala njihova imena. Žena kože boje karamele zvala se Lili i bila je iz Filadelfije. Imala je ironičan smisao za humor i dobro se slagala sa svima jer se nikad nije prepirala. Mladić s bodljikavom crnom kosom, Ves, često je zurio u nju, ali ona kao da to nije primećivala. On je imao samo devetnaest godina, i pobegao je iz mesta zvanog Eureka u Montani. Pospana majka se zvala Lusina, a njena dva dečaka bili su Isaijai Fridom, Fridom je bio rođen baš ovde u pećinama, porodio ga je Doca. Nisam mnogo viđala to troje; činilo 198

MIN@

se da je majka držala svoju decu što dalje od mene u ovom ograničenom prostoru. Čovek s retkom kosom i crvenim obrazima bio je Trudin muž; ime mu je bilo Džefri. Često su bili s još jednim starijim čovekom, Hitom, koji je bio Džefrijev najbolji prijatelj još od ranog detinjstva; njih troje su zajedno pobegli od invazije. Bledi ćovek bele kose zvao se Volter. Bio je bolestan, ali Doca nije znao šta mu je, nije bilo načina da se otkrije, ne bez laboratorija i testova, i čak i ako bi Doca uspeo da postavi dijagnozu, nije bilo lekova kojima bi ga izlečio. Kako su se simptomi pogoršavali, Doca je počinjao da misli da se radi o nekoj vrsti raka. To me je mučilo, da gledam nekoga ko zaista umire od nečega što se tako lako leči. Volter se lako umarao, ali uvek je bio veseo. Žena sedoplave kose, čije oči, potpuno suprotno, behu crne, koja je donosila vodu drugima onog prvog dana u polju, bila je Hajdi. Trevis, Džon, Stenli, Rid, Kerol, Violeta, Rut En... Barem sam znala sva imena. Bilo je trideset pet ljudi u koloniji, od kojih je šest otišlo u poharu, uključujući Džareda. U pećinama je sada bilo dvadeset devet ljudi, kao i jedan vrlo nepoželjan vanzemaljac.

Takođe sam saznala nešto više o svojim susedima.

Ijan i Kajl su delili pećinu u mom hodniku s prava dvoja vrata postavljena preko ulaza. Ijan je bio počeo da spava s Vesom u drugom hodniku, u znak protesta zbog mog prisustva, ali ponovo se vratio nakon samo dve noći. Druge pećine u blizini takođe su neko vreme bile prazne. Džeb mi je rekao da me se njihovi stanovnici plaše, što me je nasmejalo. Da li se dvadeset devet zvečarki plaši jednog usamljenog poljskog miša?

Sada se Pejdž vratila u susednu prostoriju, u pećinu koju je delila sa svojim partnerom Endijem, zbog čijeg je odsustva žalila. Lili je bila s Hajdi u prvoj pećini, sa cvetnim čaršavom; Hit je bio u drugoj, s kartonom zalepljenim izolir trakom; a Trudi i Džefri su bili u trećoj, s prugastim jorgančetom. Rid i Violeta su se nalazili u jednoj pećini niz hodnik od moje, a njihovu privatnost štitio je uflekani i izlizani orijentalni tepih. Četvrta pećina u ovom hodniku pripadala je Doci i Šeron, a peta Megi, ali niko od to troje se nije vratilo..

Doca i Šeron su bili zajedno, a Megi je u svojim retkim trenucima sarkastičnog humora zadirkivala Šeron da je bilo potrebno da dođe do kraha čovečanstva da Šeron pronađe savršenog čoveka, svaka majka želi doktora za zeta. Šeron nije bila ista devojka koju sam videla u Melaninim sećanjima. Da li su je godine života koje je provela sama sa strogom Megi izmenile u nešto vedriju verziju njene majke? Iako je njen odnos s Docom trajao kraće od mog boravka na ovom svetu, nije ni na koji način pokazivala da ju je ta nova ljubav smekšala.

199

MIN@

Saznala sam o trajanju te veze od Džejmija. Šeron i Megi su retko zaboravljale da sam s njima u prostoriji, i tada su pazile šta pričaju. I dalje su mi bili najsnažnija opozicija, jedini ljudi ovde čije sam ignorisanje počela da osećam kao agresivno neprijateljstvo.

Pitala sam Džejmija kako su Šeron i Megi dospele tu. Da li su Džeba pronašle same, stigle pre Džareda i Džejmija? Činilo se da on razume pravo pitanje: da li je Melanin poslednji pokušaj da ih pronađe bio potpuni promašaj? Džejmi mi je odgovorio da nije. Kada mu je Džared pokazao Melaninu poslednju poruku, i objasnio da je nestala, bio mu je potreban trenutak da ponovo progovori nakon toga, na licu sam mu videla šta je taj trenutak učinio obojici, otišli su da sami potraže Šeron.

Megi je držala starinski mač uperen u Džareda dok je pokušavao da objasni; bilo je to za dlaku. Nije im trebalo dugo da dešifruju Džebovu zagonetku kada su Megi i Džared udružili snage. Njih četvoro su stigli do i pećina pre nego što sam se ja preselila iz Čikaga u San Dijego, Kada smo Džejmi i ja govorili o Melani, to nije bilo toliko teško kao što bi trebalo da bude. Ona je uvek učestvovala u tim razgovorima, ublažavajući mu bol, olakšavajući moju nelagodu, iako je malo govorila. Skoro da mi se više nije ni obraćala, a kada jeste, bilo je to prigušeno; ponekad nisam bila sigurna da li sam je zaista čula ili se radilo samo o mojoj ideji toga šta bi ona mogla da pomisli. Ali trudila se zbog Džejmija. Kada bih je čula, uvek je to bilo s njim. Kada nije govorila, oboje smo osećali njeno prisustvo. ’’Zašto je Melani toliko tiha sada?’’ upita me Džejmi kasno jedne noći.

Barem me za promenu nije gnjavio Paukovima i Vatrožderima. Oboje smo bili umorni, proveli smo dug dan u branju šargarepe. Probadalo me u krstima. ’’Teško joj je da govori. Njoj je za to potrebno mnogo više truda nego tebi i meni. Ona nema više ništa što tako zaželi da kaže.’’ ’’Pa šta radi po ceo dan?’’ ’’Mislim da sluša. Izgleda da ne znam.’’ ’’Čuješ li je sada?’’ ’’Ne.’’ Zevnula sam, i on se ućutao. Pomislila sam da spava. I ja sam bila na putu da zaspim. ’’Misliš li da će otići? Da će nestati?’’ šapnu Džejmi iznenada. Glas mu zadrhta kod poslednje reči.

Ja nisam lažov i ne mislim da bih mogla da slažem Džejmija čak i da jesam. Pokušala sam da ne mislim o ishodu i posledicama mojih osećanja prema njemu. Jer šta znači ako je najveća ljubav koju sam ikad osetila za 200

MIN@

svojih devet života, prvi pravi osećaj porodice, materinskog instinkta, usmeren prema jednom stranom obliku života? Odgurnula sam tu misao. ’’Ne znam,’’ rekoh mu. A onda, pošto je to bilo tačno, dodala sam: ’’Nadam se da neće.’’ ’’Da li je voliš kao i mene? Da li si je mrzela, kao i ona tebe?’’ ’’To je drugačije od onoga kako tebe volim. I nikad je nisam stvarno mrzela, čak ni u početku. Veoma sam je se plašila, i bila sam ljuta što zbog nje ne mogu da budem kao i svi drugi. Ali sam se uvek, uvek divila snazi, a Melani je najsnažnija osoba koju sam ikad upoznala.’’ Džejmi se nasmeja. ’’Ti si se plašila nje?’’ ’’Ne misliš da tvoja sestra ume da bude strašna? Sećaš se kada si odlutao predaleko uz kanjon, i kada je, pošto si se kasno vratio kući, dobila „divlji i siktavi napad", kako je to Džared nazvao?’’

Zakikotao se od uspomene na taj događaj. Bila sam zadovoljna, jer sam mu skrenula misli s njegovog bolnog pitanja. Želela sam da na svaki način očuvam mir sa svim novim prijateljima.

Pomislih kako sam spremna na bilo šta, ma koliko bilo naporno ili smrdljivo, ali ispostavilo se da nisam u pravu. ’’Nešto sam razmišljao...’’ reče mi Džeb jednog dana, možda dve nedelje nakon što su se svi „smirili". Počela sam da mrzim te Džebove reči. ’’Sećaš se da sam ti pričao da ćeš možda ovde malo podučavati?’’

Moj odgovor beše kratak. ’’Da.’’ ’’Pa, šta kažeš na to?’’ Nisam morala da razmišljam o tome. ’’Ne.’’ Zbog tog odbijanja prožeo me neočekivani osećaj krivice. Nikad ranije nisam odbila poziv. To mi se činilo sebičnim. Mada, naravno, ovo nije bilo isto. Duše nikada ne bi zahtevale od mene da učinim nešto tako samoubilački.

On se namršti, nabravši svoje guste obrve. ’’Zašto da ne?’’ ’’Šta misliš kako bi se to dopalo Šeron?’’ upitah ga mirno. Bio je to samo jedan argument, ali možda najsnažniji.

Klimnuo je, i dalje se mršteći, priznajući da imam pravo. ’’To je za opšte dobro,’’ progunđa. Frknula sam. ’’Opšte dobro? Zar to ne bi bilo da me ubiješ?’’ ’’Lunjo, to je kratkovido gledanje na stvari,’’ reče svađalački, kao da je moj odgovor bio ozbiljan pokušaj da ga ubedim. ’’Pruža nam se veoma neobična prilika za učenje. Bilo bi šteta da se to proćerda.’’

201

MIN@

’’Zaista ne mislim da iko želi da uči od mene. Ne smeta mi da razgovaram s tobom ili Džejmijem...’’ ’’Nije bitno šta oni žele,’’ insistirao je Džeb. ’’Radi seo tome šta je dobro za njih. Kao čokolada spram brokolija. Trebalo bi da saznaju više o svemiru, da ne pominjem nove stanovnike naše planete.’’ ’’Kako će im to pomoći, Džebe? Misliš li da znam nešto što bi moglo uništiti duše? Da preokrene situaciju? Džebe, gotovo je.’’ ’’Nije gotovo sve dok smo ovde,’’ reče, osmehujući se da mi stavi do znanja da me opet zadirkuje. ’’Ne očekujem da postaneš izdajica i da nam daš neko superoružje. Samo mislim da bi trebalo da znamo više o svetu u kome živimo.’’

Trgla sam se na reč izdajica. ’’Ne bih mogla da ti dam oružje sve i da hoću, Džebe. Nemamo nikakvu veliku slabost, Ahilovu petu. Nemamo zakletih neprijatelja tamo u svemiru koji bi vam dotrčali u pomoć, nema virusa koji će nas zbrisati i ostaviti vas žive. Žao mi je.’’ ’’Nemoj da brigaš.’’ Stisnuo je pesnicu i šaljivo me udario po ruci. ’’No možda se iznenadiš. Rekao sam ti da ovde zna da bude dosadno. Ljudi će možda želeti da čuju tvoje priče više nego što misliš.’’

Znala sam da Džeb neće odustati. Da li je Džeb u stanju da prizna poraz?

Sumnjam.

Za vreme obroka sam obično sedela sa Džebom i Džejmijem, ako nije bio u školi ili zauzet negde drugde. Ijan je uvek sedeo u blizini, iako ne baš s nama. Nisam u potpunosti prihvatila ideju o njemu u ulozi mog telohranitelja, koju je sam sebi dodelio. Činilo se previše dobro da bi bilo istinito i stoga, prema ljudskoj filozofiji, očigledno neistinito.

Nekoliko dana nakon što sam odbila Džebov zahtev da podučavam ljude „za njihovo dobro", Doca je došao i seo pored mene tokom večere. Šeron je ostala tamo gde je bila, u uglu najdaljem od mesta gde sam obično sedela. Bila je sama danas, bez majke. Nije se okrenula da gleda Docu kako mi prilazi. Njena živopisna kosa bila je upletena u visoku punđu, pa sam videla da joj je vrat ukočen, a ramena iskrivljena, napeta i nesrećna.

Poželela sam odmah da odem, pre nego što Doca stigne da mi kaže to što želi, da ne bi ispalo da sam u nekom dosluhu s njim.

Ali Džejmi je bio sa mnom, i uhvatio me je za ruku kada je video da mi se u očima javlja poznati panični pogled. Razvio je neverovatnu sposobnost da oseti kad se plašim. Uzdahnula sam i ostala na svom mestu. Verovatno bi trebalo više da mi smeta što sam takav rob želja tog deteta. ’’Kako je?’’ upita Doca neobaveznim glasom, skliznuvši za sto do mene.

202

MIN@

Ijan, koji se nalazio na koji metar od nas, okrenu se tako da je izgledalo kao da je deo naše grupe. Slegnuh ramenima. ’’Danas smo kuvali supu,’’ izjavi Džejmi. ’’Oči me i dalje peku.’’

Doca podiže svoje jarkocrvene šake. ’’Sapun.’’ Džejmi se nasmeja. ’’Pobedio si.’’ Doca se podrugljivo nakloni, pa se okrenu prema meni. ’’Lunjo, imam pitanje za tebe...’’ Pustio je da mu glas zamre. Podigla sam obrve. ’’Pa, pitao sam se... Od svih različitih planeta s kojima si upoznata, koja vrsta je Fizički najbliža ljudskom rodu?’’ Trepnuh. ’’Zašto?’’ ’’Samo dobra stara biološka radoznalost. Pretpostavljam da sam razmišljao o vašim Isceliteljima... Gde oni stiču znanje da leče, a ne samo da saniraju simptome, kao što si rekla?’’

Doca je govorio glasnije nego što je bilo potrebno, a njegov blagi glas prenosio se dalje nego obično. Nekoliko ljudi je podiglo pogled, Trudi i Džefri, Lili, Volter... Čvrsto sam obmotala ruke oko sebe, trudeći se da zauzmem što manje prostora. ’’To su dva različita pitanja,’’ promrmljah. Doca se osmehnu i jednom rukom mi pokaza da nastavim. Džejmi mi stisnu šaku. Uzdahnula sam. ’’Verovatno Medvedi s Planete Magle.’’ ’’Gde žive kandžozveri?’’ šapnu Džejmi. Klimnuh. ’’Kako su to oni slični?’’ Doca beše uporan. Prevrnula sam očima, osećajući Džebove prste u ovome, ali sam nastavila. ’’Bliski su sisarima na mnogo načina. Krzno, topla krv. Njihova krv nije baš kao vaša, ali obavlja suštinski isti posao. Imaju slične emocije, istu potrebu za društvenom interakcijom i kreativne ventile... ’’Kreativne?’’ Doca se naže napred, očaran, ili pretvarajući se da je očaran. ’’Kako to?’’ Pogledala sam u Džejmija. ’’Ti znaš. Zašto ne kažeš Doci?’’ ’’Možda ću pogrešiti.’’ ’’Nećeš.’’ On pogleda u Docu, koji klimnu. ’’Pa, vidiš, oni imaju fenomenalne ruke.’’ Džejmi je skoro odmah postao ushićen. ’’Imaju nekakve duple zglobove, mogu da ih savijaju u oba smera.’’ Savio je svoje prste, kao da pokušava da ih okrene unazad. ’’Jedna strana im je meka poput mog dlana, ali je druga oštra poput žileta! Oni seku led, prave skulpture od leda. Prave gradove sve u 203

MIN@

kristalnim zamkovima koji se nikada ne tope! To je divno, zar ne, Lunjo?’’ Okrenuo se ka meni tražeći podršku. Klimnula sam glavom. ’’Oni vide drugačiji raspon boja; led je sav u dugama. Oni se veoma ponose svojim gradovima. Uvek se trude da ih još više ulepšaju. Čula sam za jednog Medveda kog smo zvali... pa, nešto kao Tkač Sjaja, ali to bolje zvuči na njihovom jeziku, zbog toga što led kao da je znao šta on želi i sam mu se oblikovao u snovima. Jednom prilikom sam ga srela i videla njegove tvorevine. To mi je jedna od najlepših uspomena.’’ ’’Oni sanjaju?’’ upita Ijan tiho. Osmehnula sam se suvo. ’’Ne tako živo kao ljudi.’’ ’’Kako tvoji Iscelitelji dobijaju svoja znanja o fiziologiji neke nove vrste?

Oni su na ovu planetu došli pripremljeni. Gledao sam kako sve počinje, gledao sam kako smrtno bolesni pacijenti izlaze iz bolnice čitavi...’’ Na Docinom uskom čelu pojavi se bora u obliku slova V od mrštenja. Mrzeo je osvajače, kao i svi, ali im je, za razliku od svih, takođe i zavideo.

Nisam htela da odgovorim. U tom trenutku su nas svi slušali, samo što ovo nije bila bajka o Medama koji oblikuju led. Ovo je bila priča o njihovom porazu. Doca je čekao, mršteći se. ’’Oni... oni uzimaju uzorke,’’ promrmljah. Ijan se naceri s razumevanjem. ’’Vanzemaljske otmice.’’ Ignorisala sam ga. Doca napući usne. ’’Ima smisla.’’ Tišina u prostoriji me je podsetila na moj prvi boravak tu. ’’Gde je nastala vaša vrsta?’’ upita Doca. ’’Da li se sećate? Mislim, kao vrsta, da li znate kako ste evoluirali?’’ ’’Na Poreklu, odgovorih, klimajući glavom. ’’dalje živimo tamo. Tamo sam... rođena.’’ ’’To je prilično posebno,’’ dodade Džejmi. ’’Retkost je sresti nekoga s Porekla, zar ne? Većina duša pokušava da ostane tamo, zar ne, Lunjo?’’

Nije čekao na moj odgovor. Počela sam da žalim zbog toga što sam mu tako detaljno odgovarala na pitanja svake noći. ’’Znači, kada neko nastavi dalje, na druge planete, to ga čini gotovo... slavnom ličnošću? Ili poput člana kraljevske porodice.’’

Osetila sam kako mi se obrazi zagrevaju. ’’To je kul mesto,’’ nastavi Džejmi. ’’Puno oblaka, uz mnoštvo raznobojnih slojeva. To je jedina planeta gde duše mogu da žive izvan nekog domaćina vrlo dugo. Domaćini na Poreklu su takođe veoma lepi, imaju nekakva krila i mnoštvo pipaka i krupne srebrne oči.’’ Doca se nagnuo napred, s licem u šakama. ’’Da li pamte kako se formirao odnos između domaćina i parazita? Kako je počela kolonizacija?’’

204

MIN@

Džejmi pogleda u mene, sležući ramenima. ’’Oduvek smo takvi,’’ odgovorila sam polako, još uvek nevoljno. ’’Barem otkako smo postali dovoljno inteligentni da spoznamo sebe. Otkrila nas je jedna druga vrsta, Lešinari tako ih zovemo ovde, mada više zbog njihovog karaktera nego zbog izgleda. Bili su... neljubazni. A onda smo otkrili da možemo da se spojimo s njima kao što smo to činili i sa svojim izvornim domaćinima. Kada smo jednom uspostavili kontrolu nad njima, iskoristili smo njihovu tehnologiju. Prvo smo zauzeli njihovu planetu, a onda smo ih pratili do Planete zmajeva i Letnjeg sveta, divnih mesta koja su Lešinari takođe tretirali neljubazno. Počeli smo s kolonizacijom; naši domaćini su se razmnožavali mnogo sporije od nas, a i kratko su živeli. Počeli smo dalje da istražujemo svemir...’’

Zaćutala sam, svesna mnoštva očiju na svom licu. Samo je Šeron nastavila da skreće pogled. ’’Govoriš o tome kao da si bila prisutna,’’ Ijan tiho primeti. ’’Pre koliko vremena se to desilo?’’ ’’Nakon što su ovde živeli dinosaurusi, ali pre vas ja nisam bila tamo, ali sećam se ponečega što je majka moje bake zapamtila.’’ ’’Koliko si ti uopšte stara?’’ upita Ijan, nagnuvši se k meni, gledajući me prodorno svojim jarkoplavim očima. ’’Ne znam u zemaljskim godinama.’’ ’’Po slobodnoj proceni?’’ insistirao je. ’’Možda nekoliko hiljada godina.’’ Slegnula sam ramenima. ’’Ne računam godine koje provedem u hibernaciji.’’ Ijan se uspravi, zaprepašćen. ’’Čoveče, ti si baš stara,’’ izusti Džejmi u jednom dahu. ’’Ali u jednom veoma realnom smislu, mlađa sam od tebe,’’ promrmljah. ’’Nemam ni godinu dana. Osećam se kao dete sve vreme.’’

Uglovi Džejmijevih usana blago se izviše. Dopala mu se ideja da je zreliji od mene. ’’Kakav je proces starenja kod vaše vrste?’’ upita Doca. ’’Koliki vam je životni vek?’’ ’’Nemamo ga,’’ rekoh mu. ’’Sve dok imamo zdravog domacina možemo da živimo zauvek.’’

Začuo se tihi žamor. Ljutit?, uplašen?, zgađen? nisam mogla da procenim tačno kakav, ali kovitlao se ivicama pećine, i uvidela sam da moj odgovor nije bio mudar; shvatila sam šta će im značiti ove reči. ’’Divno.’’ Ta tiha, gnevna reč došle su iz Šeroninog pravca, ali ona se nije okrenula.

205

MIN@

Džejmi mi je stegnuo šaku, ugledavši mi ponovo u očima želju da zbrišem. Ovoga puta sam je nežno izvukla iz njegove. ’’Nisam više gladna,’’ šapnuh, iako je moj hleb stajao jedva dirnut na stolu pored mene. Skočila sam dole i pobegla, grleći zid.

Džejmi je krenuo za mnom. Sustigao me je na velikom trgu s bakom i dao mi ostatke mog hleba. ’’Bilo je veoma zanimljivo, stvarno,’’ reče mi. ’’Ne mislim da je iko previše uznemiren.’’ ’’Džeb je nagovorio Docu na ovo, zar ne?’’ ’’Dobro pričaš priče. Kad svi to saznaju, hteće da ih čuju. Baš kao i ja i Džeb.’’ ’’A šta ako ne želim da ih pričam?’’ Džejmi se namršti. ’’Pa, pretpostavljam da onda... ne treba to da radiš. Ali deluje kao da ti ne smeta da meni pričaš priče.’’ ’’To je drugačije. Tebi se sviđam.’’ Mogla sam reči: Ne želiš da me ubiješ, ali bi ga implikacija toga uznemirila. ’’Kad te ljudi jednom upoznaju, svima ćeš se svideti. Ijanu i Doci se sviđaš. ’’Ijanu i Doci se ne sviđam, Džejmi. Oni su samo bolesno radoznali.’’ ’’E, baš im se sviđaš.’’ ’’Uh,’’ zastenjah. Već smo stigli do naše sobe. Gurnula sam paravan u stranu i bacila se na dušek. Džejmi je seo manje silovito pored mene i rukama obujmio kolena. ’’Nemoj da se ljutiš,’’molio me. ’’Džeb ima dobre namere.’’ Ponovo sam zastenjala. ’’Neće biti tako strašno.’’ ’’Doca će ovo raditi svaki put kad uđem u kuhinju, zar ne?’’

Džejmi postiđeno klimnu. ’’Ili Ijan. Ili Džeb.’’ ’’Ili ti.’’ ’’Svi hoćemo da znamo.’’

Uzdahnula sam i okrenula se na stomak. ’’Da li baš svaki put mora da bude kako Džeb kaže?’’

Džejmi je razmislio na trenutak, a onda klimnuo glavom. ’’Otprilike, da.’’

Odgrizla sam veliki komad hleba. Kada sam završila sa žvakanjem, rekla sam ’’Mislim da ću od sada ovde jesti.’’ ’’Ijan će te sutra ispitivati kad budeš plevila spanać. Džeb ga ne tera, on to sam hoće.’’

206

MIN@

’’Pa, to je divno.’’ ’’Prilično si dobra kad je reč o sarkazmu. Mislio sam da paraziti, hoću reći duše, ne vole negativni humor. Samo vedre stvari.’’ ’’Ovde bi brzo naučili, mali.’’ Džejmi se nasmeja, a potom me uze za ruku. ’’Nije ti užasno ovde, zar ne? Ne osećaš se jadno, zar ne?’’

Njegove krupne oči boje čokolade bile su ispunjene nemirom.

Spustila sam obraz u njegovu šaku. ’’Dobro sam,’’ rekoh mu, i u tom trenutku, to beše cela istina.

26.POVRATAK Iako se ni u jednom trenutku nisam složila s tim, postala sam nastavnik kojeg je Džeb tražio. Moj „čas" je bio neformalan. Odgovarala sam na pitanja svake noći nakon večere. Primetila sam da me, sve dok na to pristajem, Ijan, Doca i Džeb ostavljaju na miru tokom dana kako bih mogla da se usredsredim na svoje obaveze. Uvek smo se sastajali u kuhinji; volela sam da pomažem u mešenju hleba dok sam pričala. To mi je pružalo izgovor da zastanem pre no što ću odgovoriti na neko teško pitanje i omogućavalo mi je da negde gledam kad sam htela da izbegnem nečiji pogled. U mojoj glavi se to činilo odgovarajućim; moje reči su ponekad bile uznemirujuće, ali su moja dela uvek bila za njihovo dobro.

Nisam htela da priznam da je Džejmi u pravu. Jasno je da me ljudi ne vole. Ne mogu; ja nisam jedna od njih. Džejmi me voli, ali to je samo neka čudna hemijska reakcija daleko od racionalnog. Džeb me voli, ali Džeb je lud. Ostali nisu imali nikakav izgovor.

Ne, nisu me voleli. Ali stvari su se promenile kada sam počela da pričam.

Prvi put sam to primetila onog jutra nakon što sam odgovarala na Docina pitanja za večerom; bila sam u crnom kupatilu, perući odeću s Trudi, Lili i Džejmijem. ’’Možeš li mi dodati sapun molim te, Lunjo?’’ upita Trudi s moje leve strane.

Struja mi je prošla celim telom kada sam čula kako ženski glas izgovara moje ime. Ukočeno sam joj dodala sapun, a potom isprala peckavi osećaj s ruke. ’’Hvala ti,’’ dodade. ’’Nema na čemu,’’ promrmljah. Glas mi je pukao na poslednjem slogu.

Prošla sam pored Lili u hodniku dan kasnije kada sam tražila Džejmija pre večere.

207

MIN@

’’Lunjo,’’ reče, klimnuvši glavom. ’’Lili,’’ odgovorila sam, suvog grla.

Uskoro me nisu samo Doca i Ijan ispitivali za večerom. Iznenadilo me je ko je bio najglasniji: iscrpljeni Valter, čije je lice poprimilo zabrinjavajuću nijansu sive boje, bio je beskrajno zainteresovan za Slepe Miševe s Raspevanog sveta. Hit, koji je obično bio tih, i dopuštao Trudi i Džefriju da govore umesto njega, bio je vrlo neposredan tokom ovih večeri. Bio je nekako opčinjen Svetom Vatre, i mada je to jedna od priča koju najmanje volim da pričam, zasipao me je pitanjima dok nije čuo svaki detalj koji znam. Lili je zanimala mehanika stvari, htela je da zna što više o brodovima koji su nas prevozili od jedne do druge planete, o njihovim pilotima, o njihovom gorivu. Lili sam objasnila kriogene kapsule, nešto što su svi videli, ali je malo njih razumelo njihovu svrhu.

Stidljivi Ves, koji je obično sedeo blizu Lili, nije se raspitivao o drugim planetama, već o ovoj. Kako to funkcioniše? Bez novca, bez nadoknade za rad, zašto se naše društvo duša ne raspada?

Pokušala sam da mu objasnim da se taj život ne razlikuje toliko od života u pećinama. Zar ne radimo svi bez novčane nadoknade i jednako delimo proizvode svog rada? ’’Da,’’ prekinu me, odmahujući glavom. ’’Ali ovde je drugačije: Džeb ima pušku za zabušante.’’

Svi su pogledali Džeba, koji je namignuo, a onda su se svi nasmejali.

Džeb je bio prisutan otprilike svako drugo veče. Nije učestvovao; samo je zamišljeno sedeo u pozadini, povremeno se osmehujući. Bio je u pravu za faktor zabave; nekim čudom, jer svi imamo noge, situacija me podsetila na Svevideće Morske Trave. Kod njih je postojala posebna titula za zabavljače, poput Utešitelja ili Iscelitelja ili Tragača. Ja sam bila jedan od Pripovedača, pa prelazak na poziv nastavnika ovde na Zemlji nije bio tolika promena za mene, barem u smislu profesije.

Stvari su bile skoro iste u kuhinji nakon mraka, gde je miris dima i pečenog hleba ispunjavao prostoriju. Svi su zaglavili ovde, pustili su korenje. Moje priče su bile nešto novo, nešto o čemu se može razgovarati mimo uobičajenih stvari, istih teških kućnih poslova koji su se beskonačno ponavljali, istih trideset pet lica, istih uspomena na druga lica koja su sa sobom nosila isti bol, isti strah i isti očaj koji su već dugo dobro poznati saputnici. I tako je kuhinja uvek bila puna tokom mojih neobaveznih časova. Samo su Šeron i Megi bile upadljivo i uporno odsutne.

Bila je to otprilike četvrta nedelja moje neformalne nastave, kada se život u pećinama ponovo promenio.

208

MIN@

Kuhinja je bila krcata, kao i obično. Džeb i Doca su bili jedini koji su nedostajali osim uobičajene dvojke. Na stolu do mene nalazio se metalni pleh s tamnim veknicama od testa, dobro naraslih. Bile su spremne da se ubace u pećnicu čim prethodni pleh bude gotov. Trudi je na svakih nekoliko minuta proveravala da ništa ne zagori. Često sam pokušavala da nagovorim Džejmija da govori umesto mene kada bi dobro znao priču. Volela sam da gledam kako mu se lice zari od ushićenja, i kako koristi ruke da slika u vazduhu.

Te večeri je Hajdi želela da zna više o Delfinima, pa sam zamolila Džejmija da joj odgovori na pitanja što bolje ume. Ljudi su uvek govorili s tugom kad su se raspitivali o našem najnovijem osvajanju. Videli su Delfine kao ogledala sebe samih u prvim godinama okupacije. Hajdine tamne oči, zabrinute ispod sedoplavih šiški, bile su skupljene od saosećanja dok je postavljala pitanja. ’’Deluju više kao ogromni vilin-konjici nego kao ribe, zar ne, Lunjo?’’

Džejmi je skoro uvek pitao za potvrdu, iako nikad nije čekao na moj odgovor. ’’Svi imaju kožu, doduše, s tri, četiri, ili pet pari krila, u zavisnosti od toga koliko su stari, zar ne? Tako da oni na neki način lete kroz vodu; ona je lakša nego voda ovde, manje je gusta. Imaju pet, sedam ili devet nogu, u zavisnosti od toga kog su pola, zar ne, Lunjo? Imaju tri različita pola. Imaju vrlo duge ruke sa čvrstim i snažnim prstima kojima mogu da grade najrazličitije stvari. Prave gradove pod vodom od čvrstih biljaka koje tamo rastu, nalik drveću, ali drugačije. Nisu napredni kao mi, zar ne, Lunjo? Jer nikad nisu napravili svemirski brod, niti, na primer, telefone za komunikaciju. Ljudi su bili napredniji.’’

Trudi je izvukla pleh s pečenim veknicama, a ja sam se sagnula da gurnem sledeći s naraslim testom u vrelu i zadimljenu furunu. Bilo mi je potrebno malo udaranja i balansiranja da ga pravilno stavim unutra.

Dok sam se znojila pred vatrom, začula sam nekakvo komešanje ispred kuhinje, koje je odjekivalo hodnikom dolazeći odnekud iz pećina. Bilo je teško, uza sve nasumične odjeke i ovdašnju čudnu akustiku proceniti razdaljine. ’’Hej!’’ povika Džejmi iza mene, i ja se okrenuh taman na vreme da mu vidim potiljak dok je istrčavao na vrata.

Ispravila sam se iz čučnja i krenula za njim, instinktivno ga prateći. ’’Čekaj,’’ reče Ijan. ’’Vratiće se. Reci nam još nešto o Delfinima.’’

Ijan je sedeo na stolu kraj pećnice, na vrelom mestu koje ja ne bih odabrala, zbog čega je bio dovoljno blizu da pruži ruku i dodirne mi zglob. Šaka mi je ustuknula pred tim neočekivanim dodirom, ali ostala sam na mestu.

209

MIN@

’’Šta se događa tamo?’’ upitah. I dalje sam čula nekakvu gungulu, učinilo mi se da čujem Džejmijev uzbuđen glas pomešan s drugima.

Ijan slegnu ramenima. ’’Ko zna? Možda Džeb...’’ Slegnuo je ramenima ponovo, kao da nije bio dovoljno zainteresovan da se gnjavi da to otkrije. Bio je ležeran, ali mu se u očima videla neka tenzija koju nisam razumela.

Bila sam sigurna da ću uskoro otkriti, pa sam i ja slegnula ramenima, i počela da objašnjavam neverovatno složene porodične odnose Delfina dok sam pomagala Trudi da naslaže topao hleb u plastične posude. ’’Šest od njih devet... baba i deda, takoreći, tradicionalno ostaju s larvama tokom prve faze razvoja, a tri roditelja rade sa svojih šest baba i deda na novom krilu porodičnog boravka u koji će se mladi useliti kada budu pokretni, objašnjavala sam, očiju uprtih u veknice u rukama, a ne u publiku, kao obično, kada začuh uzdah iz zadnjeg dela prostorije.

Nastavila sam automatski sa sledećom rečenicom dok sam posmatrala publiku da vidim koga sam uznemirila. ’’Preostale babe i dede se prema običaju uključuju...’’

Nikoga nisam uznemirila ja. Sve glave behu okrenute u istom pravcu u kom sam i sama gledala. Pogled mi prelete preko njihovih glava, do mračnog izlaza.

Prvo što sam ugledala bila je Džejmijeva mršava figura, koja se držala za nečiju ruku. Za ruku nekoga ko beše toliko prljav, od glave do pete, da se skoro stopio s pećinskim zidom. Taj neko je bio previše visok da bude Džeb, a Džeb se, osim toga, nalazio tik iza Džejmijevog ramena. Čak i s ove razdaljine videla sam da su se Džebove oči suzile a nos mu se nabrao, kao da je zabrinut, što je bila retka emocija za Džeba. Isto tako sam videla da Džejmijevo lice sija od čiste radosti. ’’Sad će biti veselo,’’ promrmlja Ijan pored mene, a glas mu je bio toliko tih da se jedva čuo od pucketanja plamena.

Prljavi muškarac za koga se Džejmi i dalje pridržavao zakorači napred.

Podiže polako jednu šaku, kao da to čini mahinalno, i stisnu je u pesnicu.

Iz pravca prljave figure začu se Džaredov glas, ravan, savršeno lišen bilo kakvog osećanja. ’’Šta ovo znači, Džebe?’’

Grlo mi se steglo. Pokušala sam da progutam i otkrila da ne mogu.

Pokušala sam da dišem, i nisam uspela. Srce mi je neujednačeno lupalo.

Džared! Melanina radosna misao beše glasna, tihi krik oduševljenja.

Najednom mi je snažno oživela u glavi. Džared je stigao kući!

210

MIN@

’’Lunja nas sve podučava o svemiru,’’ stade Džejmi nestrpljivo da blebeće, nekako ne primećujući Džaredov gnev, možda je bio i suviše uzbuđen da obrati pažnju na to. ’’Lunja?’’ ponovi Džared tihim glasom, skoro nalik režanju.

Iza njega u hodniku nalazilo se još prljavih prikaza. Primetila sam ih tek kada su njegovo režanje propratili zaprepašćenim mrmljanjem. Jedna plava glava se podiže iz sleđene publike. Pejdž je skočila na noge. ’’Endi!’’ povika i poče posrćući da se probija kroz ljude koji su sedeli oko nje. Jedan od prljavih ljudi je obišao Džareda i uhvatio je u trenutku kada je skoro pala preko Vesa. ’’O, Endi!’’ jecala je, a ton njenog glasa podseti me na Melanin.

Pejdžin izliv je u trenutku promenio atmosferu. Tiha svetina poče da žamori, a većina se podiže na noge. Taj zvuk se sada pretvorio u dobrodošlicu, kako je većina krenula da se pozdravi s povratnicima.

Pokušala sam da pročitam njihove čudne izraze lica dok su se usiljeno osmehivali i krišom virili u mom pravcu. Nakon jedne duge i spore sekunde, vreme oko mene kao da se zgusnulo, zaledivši me u mestu, shvatila sam je izraz kojem sam se čudila bio krivica. ’’Biće sve u redu, Lunjo,’’ promrmlja tiho Ijan. Pogledala sam ga unezvereno, tragajući za istim osećajem krivice na njegovom licu. Nisam ga pronašla, već samo odbrambeno sužavanje njegovih živahnih očiju dok je zurio u pridošlice. ’’Šta je ovo, do đavola, ljudi?’’ zagrme neki novi glas. Kajl, koga je bilo lako prepoznati po veličini uprkos prljavštini, progurao se pored Džareda krećući se ka... meni. ’’Dopuštate tom stvorenju da vas laže?

Jeste li svi poludeli? Ili je ono dovelo Tragače ovamo? Jeste li sada svi paraziti?’’

Mnoge glave se pognuše od stida. Samo nekoliko njih ostade da stoji čvrsto uzdignuta čela,pravih ramena: Lili, Trudi, Hit, Ves... i slabašni Volter, od svih ljudi. ’’Polako, Kajl’’ reče Volter svojim slabašnim glasom. Kajl ga je ignorisao. Odsečno je hodao ka meni, a njegove oči, iste živahne oči boje kobalta kao kod njegovog brata, sijale su od gneva. Ja, međutim, nisam mogla da gledam u njega, pogled mi se stalno vraćao na Džaredovo mračno obličje, dok sam pokušavala da pročitam izraz na njegovom zagonetnom licu.

Melanina ljubav me je preplavila kao jezero koje probija branu, još mi više skrećući pažnju s razjarenog divljaka koji je brzo prelazio tu razdaljinu. Ijan mi je skliznuo u vidno polje, pomerajući se da se postavi 211

MIN@

ispred mene. Napregnula sam vrat u stranu kako bih nesmetano videla Džareda. ’’Stvari su se promenile dok si bio odsutan, brate.’’ Kajl je zastao, lica oklembešenog od neverice. ’’Jesu li onda došli Tragači, Ijane?’’ ’’Ona nam nije pretnja’’ Kajl zaškrguta zubima, i krajičkom oka videh da traži nešto u džepu.

To mi je najzad privuklo pažnju. Ustuknula sam, očekujući oružje. Reči mi se skotrljaše s jezika u vidu prigušenog šapata. ’’Nemoj mu stajati na putu, Ijane.’’

Ijan nije odgovorio na moju molbu. Bila sam iznenađena količinom strepnje koju je ovo izazvalo u meni, koliko nisam želela da on bude povređen. Nije bila u pitanju instinktivna zaštita, potreba za zaštitom duboka do srži, koju sam osećala prema Džejmiju, ili čak Džaredu.

Samo sam znala da Ijan ne treba da bude povređen dok pokušava da me zaštiti. Kajlova šaka se ponovo podiže, i iz nje zasija svetlo. Uperio ga je Ijanu u lice, i zadržao ga tamo na trenutak. Ijan nije ustuknuo pred svetlošću. ’’Šta je onda u pitanju?’’ upita Kajl, vraćajući baterijsku lampu u džep. ’’Ti nisi parazit. Kako je tebe obrlatilo ?’’ ’’Smiri se, i sve ćemo ti ispričati.’’ ’’Ne.’’ To suprotstavljanje nije poteklo od Kajla već odnekud iza njega.

Posmatrala sam Džareda kako polako hoda ka nama kroz tihe posmatrače.

Dok se približavao, sa Džejmijem koji ga je i dalje stiskao za ruku, unezveren, mogla sam bolje da pročitam njegov izraz lica ispod te maske od prljavštine. Čak ni Melani, gotovo luda od sreće zbog njegovog bezbednog povratka, nije mogla pogrešno da protumači taj izraz gađenja i mržnje.

Džeb je protraćio svoj trud na pogrešne ljude. Nije važno da li Trudi ili Lili govore sa mnom, to što se Ijan postavio između svog brata i mene, niti to što ni Šeron i Megi nisu načinile nikakav neprijateljski pokret u mom pravcu. Jedina osoba koju je trebalo ubediti sada je, konačno, donela svoju odluku. ’’Ne mislim da iko treba da se smiri,’’ procedi Džared kroz zube. ’’Džebe’’ nastavi on, ne gledajući da li ga je starac pratio napred ’’daj mi pušku.’’

Tišina koja je usledila nakon njegovih reči bila je toliko napeta da sam osetila pritisak u ušima.

212

MIN@

Od trenutka kada sam mu jasno ugledala lice, znala sam da je gotovo.

Znala sam šta treba da uradim sada; Melani se složila. Što tiše, zakoračila sam u stranu i malo unazad, da se sklonim od Ijana. A onda sam sklopila oči. ’’Slučajno je nemam kod sebe,’’ stade Džeb da oteže. Provirila sam kroz stisnute kapke taman kad se Džared okrenuo da proveri istinitost Džebove tvrdnje. Džared frknu ljutito. ’’U redu,’’ promrmlja. Načinio je još jedan korak ka meni. ’’Ovako će biti sporije, doduše. Bilo bi humanije kada bi brzo našao tu pušku.’’ ’’Molim te, Džarede, daj da popričamo,’’ reče Ijan, čvrsto se ukopavajući na mestu dok je govorio, već znajući odgovor. ’’Mislim da je bilo i previše priče,’’ zareža Džared. ’’Džeb je ovo prepustio meni, i ja sam doneo odluku.’’ Džeb glasno pročisti grlo.

Džared napravi poluokret da ga ponovo pogleda. ’’Šta je?’’ upita. ’’Ti si doneo to pravilo, Džebe.’’ ’’Pa, sad, što jes', jes'.’’

Džared se ponovo okrenu k meni. ’’Ijane, skloni mi se s puta.’’ ’’De, de, pričekaj malo, sinovac,’’ nastavi Džeb. ’’Ako se sećaš, pravilo glasi da onaj kome telo pripada treba da donese odluku.’’

Na Džaredovom čelu jedna vena poče vidljivo da pulsira. ’’Čini mi se da ovde ima još nekoga ko bi trebalo da se pita isto koliko i ti. Možda čak i više.’’

Džared je zurio pravo ispred sebe, pokušavajući da svari to. Nakon kraće pauze čelo mu se nabra od razumevanja. Pogleda u dečaka koji mu je i dalje bio okačen o ruku.

Sva radost nestade s Džejmijevog lica, ostavljajući ga bledog i užasnutog. ’’Ne možeš, Džarede,’’ gušio se. ’’Ne bi se usudio. Lunja je dobra.

Ona mi je drugarica! I Mel! Šta ćemo s Mel? Ne možeš ubiti Mel! Molim te! Moraš...’’ glas ga izdade, a na licu mu se videla agonija.

Ponovo sam sklopila oči, pokušavajući da u glavi blokiram sliku dečaka koji pati. Već je bilo skoro nemoguće da mu se ne približim. Zaključala sam mišiće na mestu, obećavši sebi da mu neću biti od pomoći ukoliko se sada pomerim. ’’Eto,’’ reče Džeb, tonom previše razgovorljivim za taj trenutak ’’vidiš da se Džejmi ne slaže. Ja bih rekao da se on pita koliko i ti.’’

Toliko dugo nije bilo odgovora da sam morala ponovo da otvorim oči.

Džared je zurio u Džejmijevo prestravljeno, uplašeno lice obuzet vlastitim užasom. ’’Kako si mogao da dozvoliš da se ovo desi, Džebe?’’ prošaputa.

213

MIN@

’’Ipak postoji potreba za razgovorom,’’ uzvrati Džeb. ’’Ali zašto najpre malo ne predahneš? Možda ćeš biti raspoloženiji za razgovor nakon kupanja.’’

Džared je smrknuto zurio u starca, a oči mu behu pune zaprepašćenja i bola izdanog čoveka. Imala sam samo ljudska poređenja za takav pogled.

Cezar i Brut, Isus i Juda. Neizdrživa tenzija potrajala je još jedan dugi minut, a onda je Džared otresao Džejmijeve prste s ruke. ’’Kajl,’’ zareža Džared, okrećući se, i izmaršira iz prostorije. Kajl uz grimasu pogleda svog brata za rastanak, i pođe za Džaredom.

Ostali prljavi članovi ekspedicije krenuše za njima u tišini, kao i Pejdž, zašitnički ušuškana pod Endijevom rukom.

Većina ostalih ljudi, svi koji su oborili glave od srama što su me primili u svoje društvo, krenuli su za njima vukući noge. Samo su Džejmi, Džeb i Ijan koji su stajali pored mene, kao i Trudi, Džefri, Hit, Lili, Ves i Volter ostali.

Niko nije progovorio dok odjeci njihovih koraka nisu zamrli. ’’Fiju!’’ odahnuo je, Ian ’’To je bilo blizu. Dobro si se snašao, Džebe.’’ ’’Inspiracija u očajanju. Ali još nismo na sigurnom,’’ odgovori Džeb. ’’Misliš da to ne znam! Nisi ostavio pušku ni na jednom upadljivom mestu, zar ne?’’ ’’Ne. Pretpostavio sam da bi se ovako nešto moglo uskoro desiti. I to je nešto.’’

Džejmi je drhtao, usamljen u prostoru koji je nastao nakon egzodusa.

Okružena onima koje sam morala da računam kao prijatelje, osetila sam se sposobnom da mu priđem. Obgrlio me je oko struka, a ja ga potapšah po leđima drhtavim rukama. ’’Dobro je,’’ slagala sam šapatom. ’’Dobro je.’’ Znala sam da bi svaka budala začula lažnu notu u mom glasu, a Džejmi nije budala. ’’Neće te povrediti,’’ reče Džejmi hrapavo, boreći se protiv suza koje sam mu videla u očima. ’’Neću mu dopustiti.’’ ’’Psst,’’ promrmljah.

Bila sam zaprepašćena, osetila sam da mi je lice skamenjeno od užasa.

Džared je bio u pravu, kako je Džeb mogu da dozvoli da se ovo desi? Da su me ubili prvog dana ovde, pre nego što me je Džejmi uopšte video... Ili one prve nedelje, dok me je Džared držao izolovanu od svih, pre nego što smo se Džejmi i ja sprijateljili... Ili da sam samo držala jezik za zubima o Melani... Bilo je prekasno za sve to. Ruke su mi se stegle oko deteta.

Melani je bila jednako prestravljena.

Jadna moja dušica.

214

MIN@

Rekla sam ti daje loša ideja da mu se sve kaže, podsetih je. Šta će mu to uraditi sada, kad umremo?Biće užasno. Biće istraumiran i žigosan ipovređen...

Melani me prekide.

Dosta. Znam, znam. Ali šta možemo da uradimo? Da ne umremo, pretpostavljam.

Melani i ja smo razmislile o verovatnoći preživljavanja i zapale u očaj.

Ijan pljesnu Džejmija po leđima, osetila sam kako su od tog pokreta oba naša tela zadrhtala. ’’Nemoj da se opterećuješ, mali,’’ reče. ’’Nisi sam u ovome.’’ ’’Samo su šokirani, to je sve.’’ Prepoznala sam Trudin alt iza sebe. ’’Kad nam se bude pružila prilika da objasnimo, urazumiće se.’’ ’’Urazumiće se? Kajl?’’ neko prosikta skoro nerazgovetno. ’’Znali smo da ovo sledi,’’ promrmlja Džeb. ’’Samo moramo da izdržimo.

Oluje prolaze.’’ ’’Možda bi trebalo da nađeš onu pušku,’’ predloži Lili mirno. ’’Možda se ova noć otegne. Lunja može ostati sa mnom i Hajdi...’’ ’’Mislim da bi bilo bolje da je držimo na nekom drugom mestu,’’ Ijan ne beše rad da se složi. ’’Možda u južnim tunelima? Držaću je na oku.

Džebe, hoćeš da mi pomogneš?’’ ’’Ne bi je tražili kod mene.’’ Volterova ponuda bila je samo šapat.

Ves progovori uglas s poslednjim Volterovim rečima. ’’I ja ću vam se pridružiti, Ijane. Šestorica ih je.’’ ’’Ne,’’ uspeh najzad da istisnem iz sebe. ’’Nemojte. To nije u redu. Ne bi trebalo da se borite između sebe. Vi svi pripadate ovde. Pripadate jedni drugima. Nemojte da se svađate, ne zbog mene.’’Sklonila sam Džejmijeve ruke sa struka, držeći ga za zglobove kad je pokušao da me zaustavi.’’Treba mi samo minut nasamo’’ rekoh mu, ignorišući sve poglede koje sam osetila na licu. ’’Potrebno mi je da budem sama.’’

Okrenula sam glavu da pronađem Džeba. ’’Ti bi trebalo da imaš priliku da popričaš s ljudima o ovome a da ja ne slušam. Nije pošteno diskutovati o strategiji pred neprijateljem.’’ ’’Nemoj da si takva,’’ reče Džeb. ’’Pusti me da razmislim, Džebe.’’

Udaljila sam se od Džejmija, puštajući ga. Nečija šaka mi se spusti na rame i ja se sledih. Bio je to samo Ijan. ’’Nije ti pametno da lutaš naokolo sama.’’

Nagnula sam se ka njemu i pokušala da stišam glas tako da Džejmi ne može jasno da me čuje. ’’Zašto odlagati neizbežno? Hoće li njemu postati lakše ili teže?’’

215

MIN@

Mislila sam da znam odgovor na svoje poslednje pitanje. Izmakla sam se ispod Ijanove šake i potrčala, jureći prema izlazu. ’’Lunjo!’’ doviknu Džejmi.

Neko ga je brzo utišao. Nije bilo koraka iza mene. Sigurno su shvatili da je pametnije da me puste.

Hodnik je bio mračan i pust. Ako budem imala sreće, moću da prođem ivicom velikog trga u mraku a da me niko ne primeti. Tokom čitavog mog boravka ovde, jedino što nikad nisam pronašla jeste izlaz. Imala sam utisak da sam prošla kroz svaki tunel nekoliko puta, i da nijednom nisam naišla na otvor koji nisam istražila u potrazi za nečim. O tome sam razmišljala sada dok sam se šunjala najdubljim senovitim uglovima velike pećine. Gde bi mogao da bude izlaz? Razmišljala sam i o ovome: ako uspem da rešim tu zagonetku, da li ću biti u stanju da odem? Nisam mogla da se setim ničega zbog čega bi vredelo otići, posebno ne zbog pustinje koja me čeka napolju, kao ni Tragača, Iscelitelja, mog Utešitelja, niti mog pređašnjeg života, koji je ostavio tako slab utisak na mene. Sve što je zaista važno bilo je tu pored mene. Džejmi. Džared, bez obzira na to što će me ubiti. Ne mogu ni da zamislim da napustim bilo koga od njih.

Džeba. Ijana. Sada imam prijatelje. Docu, Trudi, Lili, Vesa, Volterà, Hita. Čudne ljude koji su mogli da zažmure na ono što jesam i da u tome vide nešto što ne moraju da ubiju. Možda su samo radoznali, ali bez obzira na to, spremni su da se udruže sa mnom protiv ostatka svoje tesno povezane porodice preživelih. Odmahivala sam glavom čudeći se dok sam prelazila rukama preko grube stene. Čula sam druge u pećini, na strani suprotnoj od mene. Nisam zastala; ne vide me ovde, a upravo sam pronašla šupljinu koju sam tražila. Na kraju krajeva, postoji samo jedno mesto na koje mogu da odem. Čak i ako bih nekako pogodila put do izlaza, ipak bih pošla ovuda.

Uvukla sam se u najcrnju zamislivu tamu i požurila svojim putem.

27.NEDOUMICA Napipala sam put nazad do svoje zatvorske rupe.

Prošle su nedelje otkako sam prošla baš tim hodnikom; nisam se vratila od jutra nakon što je Džared otišao, a Džeb me oslobodio. Činilo mi se da tu mora biti moje mesto dok sam živa i dok je Džared u pećinama. Ovoga puta nije bilo blede svetlosti da me pozdravi. Bila sam prilično sigurna da se nalazim u poslednjem delu, krivine i obrti su i dalje bili blago poznati.

216

MIN@

Pustila sam da mi se leva šaka vuče po zidu najniže što sam mogla, tražeći dodirom otvor dok sam milela napred. Nisam odlučila da se uvučem nazad u tesnu rupu, ali će mi to barem biti neki pokazatelj, znaću da sam tamo gde treba da budem.

Kako se ispostavilo, nisam imala mogućnost da se ponovo uselim u svoju ćeliju. U trenutku kada sam prstima okrznula grubu ivicu na vrhu rupe, stopalom sam zakačila neku prepreku, saplela se i počela da padam na kolena. Ispružila sam ruke da se dočekam, ali umesto da udare u tvrdo, začulo se krckanje i pucketanje, i one probiše nešto što nije bilo stena i što nije trebalo da bude tu.

Taj zvuk me je prepao; neočekivani predmet me je uplašio. Možda sam pogrešno skrenula i našla se daleko od svoje rupe. Možda sam se obrela u prostoru u kome neko živi. Vratila sam film svog nedavnog putovanja u glavi, pitajući se kako sam se toliko zagubila. U međuvremenu, osluškivala sam reakciju na moj bučni pad, čučeći apsolutno nepokretno u tami.

Nije bilo ničega, nikakve reakcije, nikakvog zvuka. Bilo je samo mračno, zagušljivo i vlažno, kao i uvek, i toliko tiho da sam znala da sam sigurno sama. Pažljivo, pokušavajući da pravim što manje buke, razmatrala sam svoju situaciju.

Ruke su mi bile zaglavljene u nečemu. Izvukla sam ih, prateći konture nečega što je ličilo na kartonsku kutiju, kartonsku kutiju sa slojem tanke, pucketave plastike na vrhu kroz koje su mi šake propale. Opipala sam unutrašnjost kutije i pronašla još jedan sloj te plastike, male četvrtaste mehure koji su pravili veliku buku kada bih ih pritisla. Brzo sam se povukla, plašeći se da ne privučem previše pažnje.

Setila sam se da sam pomislila da sam pronašla vrh rupe, Pretražila sam prostor sa svoje leve strane i pronašla sam još naslaga kartonskih pravougaonika na toj strani. Pokušala sam da pronađem vrh gomile, i morala sam da ustanem da bih u tome uspela, bilo je visoko koliko i ja.

Tražila sam dok nisam pronašla zid, a potom i rupu, upravo tamo gde sam i mislila da jeste. Pokušala sam da se uspnem kako bih utvrdila da se radi o istom mestu, jedan sekund na tom krivom podu i bila bih sigurna, ali nisam mogla da prođem dalje od otvora. I on je bio pun kutija.

Osujećena, istraživala sam rukama, povlačeći se nazad u hodnik. Otkrila sam da ne mogu da prođem dalje kroz prolaz; bio je dupke pun misterioznih kartonskih kvadrata. Dok sam lovila po podu, pokušavajući da razumem, pronašla sam nešto drugačije od gomile kutija. Radilo se o grubom tkanju, poput grubog platna, punom nečeg teškog što se premeštalo uz tiho šuštanje kad sam ga pomerala. Mesila sam džak 217

MIN@

rukama, manje zabrinuta zbog tihog šuštanja nego zbog plastičnog pucketanja, nije se činilo verovatnim da će taj zvon ikome otkriti moje prisustvo.

Odjednom, sve mi je postalo jasno. Za to je bio zaslužan miris.

Dok sam se igrala materijalom nalik pesku koji se nalazio u džaku, osetila sam neočekivani dašak poznatog mirisa.

Vratio me je u moju golu kuhinju u San Dijegu, do niskog ormarića s leve strane sudopere. U glavi sam tako jasno videla vreću sa sirovim pirinčem, plastičnu mericu koju sam koristila da ga zahvatam, redove konzervirane hrane iza nje...Kad sam shvatila da dodirujem džak s pirinčem, bilo mi je jasno. Zaista se nalazim na pravom mestu. Zar Džeb nije rekao da ovo mesto koriste kao ostavu? I zar se Džared nije upravo vratio iz jedne duge pohare? Sve što su pljačkaši ukrali tokom svog višenedeljnog odsustva sada je stajalo istovareno na ovom zabačenom mestu dok ne zatreba.

Mnoge misli odjednom mi prođoše kroz glavu.

Prvo sam shvatila da sam okružena hranom. Ne samo grubim hlebom i slabom supom od luka, već pravom hranom. Negde u ovoj gomili možda ima putera od kikirikija. Kolačića s komadićima čokolade. Čipsa od krompira. Čitos čipsa. Čak i dok sam zamišljala kako pronalazim ove stvari i ponovo ih jedem, zasićujući se prvi put otkako sam napustila civilizaciju, osetila sam se krivom što sam to pomislila. Džared nije rizikovao život i proveo nedelje skrivajući se i kradući da bi nahranio mene. Ova hrana je namenjena drugima.

Takođe sam se brinula da ovo nije čitavo blago. Šta ako su sakrili još kutija? Da li će ih Džared i Kajl doneti? Uopšte nije potrebna mašta da se zamisli scena koja bi usledila ukoliko bi me našli ovde. Ali nisam li baš zbog toga ovde? Nije li to upravo ono zbog čega mi je trebalo da budem sama i razmislim o tome? Skljokala sam se uza zid. Džak s pirinčem mi je poslužio kao pristojan jastuk. Sklopila sam oči, nepotrebno u mrklom mraku spremila se za savetovanje.

U redu, Mel. Šta ćemo sad? Bilo mi je drago što je i dalje budna i na oprezu. Otpor joj je probudio snagu. Odlutala bi tek kada bi stvari tekle dobro.

Prioriteti, odlučila je. Šta nam je najvažnije? Da preživimo? I Džejmi?

Znala je odgovor.

Džejmi, potvrdih, naglo uzdahnuvši. Zvuk mog uzdaha odbijao se od crne zidove u vidu šapata.

Slažem se. Verovatno bismo poživele određeno vreme ako pustimo Džeba i Ijana da nas štite.

218

MIN@

Da li će to njemu pomoći? Možda. Da li bi ga više povredilo ako samo odustanemo? Ili dopustimo da se ovo otegne, pa se loše završi, što se čini neizbežno.

To joj se nije dopalo. Osetila sam kako se vrpolji, tragajući za aalternativnim rešenjima.

Da pokušamo da pobegnemo?, predložih.

Ne bismo uspele, odlučila je. Osim toga, šta bismo radile tamo napolju? Šta bismo rekle njima.'

Zamislile smo to zajedno, kako bih ja objasnila mesece svog odsustva?

Mogla bih da slažem, da izmislim neku priču, ili da kažem kako se ne sećam. Ali pomislila sam na skeptično lice Tragača, njene izbečene oči kako sjakte od sumnje, i znala sam da bi moji budalasti pokušaji izgovora propali.

Pomislili bi da sam ja preuzela kontrolu, složila se Melani. Onda bi te izvadili i stavili nju unutra.

Uzvrpoljila sam se, kao da će moj novi položaj na stenovitom podu odagnati tu pomisao, i stresla se. Potom sam razmišljala o tome dok nisam došla do zaključka. Ispričaće im za ovo mesto, i Tragači će doći.

Preplavio nas je osećaj užasa.

U redu, nastavih. Znači, bežanje otpada.

U redu, prošaputa, misli uzburkanih od emocija.

Znači, odluka je... polako ili brzo. Šta će ga manje povrediti! Činilo mi se da, dokle god sam usmerena na praktične strane problema, mogu barem da ostanem ravnodušno poslovna. Melani je pokušavala da imitira moj trud.

Nisam sigurna. Sjedne strane, logično je da će, što smo nas troje duže zajedno, njemu teže pasti naše... razdvajanje. Ali opet, ako se ne budemo borile, ako samo odustanemo... to mu se neće dopasti. Smatraće da smo ga izdale.

Sagledala sam obe strane koje je predstavila, trudeći se da budem racionalna. Znači... brzo, ali moramo se maksimalno potruditi da umremo?

Da padnemo boreći se, potvrdi ona sumorno.

Boreći se. Sjajno. Pokušala sam to da zamislim, da na nasilje odgovorim nasiljem. Da podignem ruku da nekog udarim. Mogla sam da formiram te reči, ali ne i mentalnu sliku.

Možeš ti to, hrabrila me. Ja ću ti pomoći.

Hvala, ali ne hvala. Mora da postoji neki drugi način.

219

MIN@

Ne razumem te, Lunjo. Potpuno si odustala od svoje vrste, spremna si da umreš za mog brata, zaljubljena si u čoveka kog ja volim i koji će nas ubiti, a opet nećeš da napustiš običaje koji su ovde potpuno nepraktični.

Ja sam ono što jesam, Mel. Ne mogu to da promenim, makar se sve drugo promenilo. Ti ostani svoja; dozvoli i meni da učinim to isto.

Ali ako ćemo...

Nastavila bi da se svađa sa mnom, ali su nas prekinuli. Zvuk struganja nogu u cipelama o stenu odjekivao je odnekud iz donjeg dela hodnika.

Sledila sam se, svaka funkcija mog tela sem rada srca se zaustavila, a čak je i ono zapinjalo i osluškivala. Nisam imala mnogo vremena da se nadam da sam samo umislila taj zvuk.

U roku od nekoliko sekundi, začula sam još tihih koraka koji idu u mom pravcu.

Melani je ostala pribrana, ali ja sam se predala panici.

Ustani, naredi ona.

Zašto?

Nećeš da se boriš, ali možeš da trčiš. Moraš pokušati nešto da uradiš za Džejmija.

Počela sam ponovo da dišem, dišući tiho i plitko. Polako sam skliznula napred dok se nisam našla na stopalima. Adrenalin mi je kolao mišićima, od čega oni počeše da trepere i da se zatežu. Bila bih brža od većine koji bi pokušali da me uhvate, ali kuda da bežim? ’’Lunjo?’’ neko šapnu tiho. ’’Lunjo? Jesi li tu? Ja sam.’’ Glas mu je pukao, ali prepoznala sam ga. ’’Džejmi!’’šapnuh promuklo. ’’Šta to radiš?Rekla sam ti da mi je potrebna samoća’’ U glasu mu se jasno čulo olakšanje i nije više šaputao. ’’Svi te traže. Pa, znaš, Trudi i Lili i Ves, svi. Samo ne bi trebalo da dopustimo ikome da zna da to radimo. Niko ne sme ni da pretpostavi da te nema. Džeb je ponovo uzeo pušku. Ijan je s Docom. Kada Doca bude slobodan, popričaće sa Džaredom i Kajlom. Svi slušaju Docu. Tako da ne moraš da se kriješ. Svi su zauzeti, a ti si verovatno umorna...’’ Dok je objašnjavao, nastavio je napred dok mi prstima nije napipao ruku, a potom i šaku. ’’Ja se u stvari ne krijem, Džejmi. Rekla sam ti da moram da razmislim.’’ ’’Mogla bi da razmišljaš tamo sa Džebom, zar ne?’’ ’’Gde hoćeš da odem? Nazad u Džaredovu sobu? Ovde treba da budem.’’ ’’Ne više.’’ U glasu mu se oseti ona poznata tvrdoglava oštrina. ’’Zašto su svi tako zauzeti?’’ Pitala sam da bih mu skrenula pažnju. ’’Šta radi Doca?’’ Pokušaj mi je bio bezuspešan; nije odgovorio. Nakon 220

MIN@

minuta ćutanja, dodirnula sam mu obraz. ’’Vidi, trebalo bi da budeš sa Džebom. Recidrugima da prestanu da me traže. Samo ću neko vreme biti ovde.’’ ’’Ne možeš ovde da spavaš.’’ ’’Mogla sam ranije.’’

Osetih kako odmahuje glavom u mojoj šaci. ’’Otići ću barem po prostirke i jastuke.’’ ’’Ne treba mi više od jedne.’’ ’’Ne ostajem sa Džaredom dok se ponaša kao idiot.’’ Gunđala sam u sebi. ’’Onda ostani sa Džebom i njegovim hrkanjem. Mesto ti je s njima, ne sa mnom.’’ ’’Mesto mi je tamo gde ja želim da bude.’’

Preteća pomisao da će me Kajl ovde pronaći me je tištila. Ali taj argument bi samo naveo Džejmija da se oseti odgovornim za moju zaštitu. ’’Dobro, ali moraš dobiti dozvolu od Džeba’’ ’’Kasnije. Neću da smetam Džebu večeras.’’ ’’Šta Džeb radi?’’

Džejmi nije odgovorio. Tek tada sam shvatila da namerno nije odgovorio na moje pitanje prvi put. Postoji nešto što ne želi da mi kaže. Možda i drugi tragaju za mnom. Možda ih je Džaredov povratak kući vratio na prvobitno mišljenje o meni. Činilo se tako u kuhinji, kada su oborili glave i gledali me kriomice s krivicom u očima. ’’Šta se dešava, Džejmi?’’ insistirala sam. ’’Ne smem da ti kažem,’’ promrmlja. ’’neću.’’ Čvrsto me je zagrlio oko struka i naslonio mi glavu na rame. ’’Sve će biti u redu’’ obeća mi promuklim glasom.

Potapšala sam ga po leđima i prošla prstima kroz njego umršenu grivu. ’’U redu,’’ rekoh, dajući mu do znanja da prihvatam njegovo ćutanje.

Uostalom, i ja imam svoje tajne, ne? ’’Ne brini, Džejmi. Šta god da je u pitanju, sve će ispasti dobro. Bićeš dobro.’’ Dok sam izgovarala te reči, pokušavala sam da ih snagom volje učinim istinitim. ’’Ne znam čemu da se nadam,’’ šapnu on.

Dok sam neodređeno zurila u mrak, pokušavajući da razumem šta mi to ne govori, krajičkom oka sam uhvatila bledunjavi odsjaj na suprotnom kraju hodnika, mutan ali upadljiv u crnoj pećini. ’’Psst’’ šapnuh. ’’Neko dolazi. Brzo, sakrij se iza kutija. Džejmi brzo podiže glavu u pravcu žute svetlosti koja je svakog trenutka postajala sve svetlija.

Osluškivala sam korake koji bi trebalo da je prate, ali nisam ništa čula. ’’Neću da se krijem’’ reče. ’’Sakrij se iza mene, Lunjo.’’

221

MIN@

’’Ne!’’ ’’Džejmi!’’ povika Džared. ’’Znam da si tu!’’

Osetila sam da su mi noge šuplje i oduzete. Zar to mora biti Džared? Bilo bi toliko lakše za Džejmija da me ubije Kajl. ’’Odlazi!’’ povika mu Džejmi. Žuta svetlost se ubrzala i pretvorila u krug na suprotnom zidu. Džared se pojavio iza ugla, prelazeći baterijskom lampom napred-nazad preko kamenog poda. Ponovo je bio čist, nosio je izbledelu crvenu košulju koju sam prepoznala, visila je u sobi gde sam živela nedeljama, pa mi je predstavljala poznat prizor. I njegovo lice mi je bilo poznato, imalo je isti onaj izraz koji sam gledala od trenutka mog dolaska ovde.

Snop svetlosti mi je osvetlio lice i oslepeo me; znala sam da se svetlost snažno odbija o srebro iza mojih očiju, jer sam primetila da je Džejmi poskočio, samo se malo prepao, a potom se ukopao u mestu još odlučnije nego pre. ’’Skloni se od toga!’’ riknu Džared. ’’Umukni!’’ doviknu Džejmi. ’’Ti je ne poznaješ! Ostavi je na miru!

Neko vreme se držao za mene, a ja sam pokušavala da se oslobodim.

Džared se zaleteo kao bik u trku. Zgrabio je Džejmijevu majicu jednom rukom otpozadi iotrgnuo ga od mene. Držao je punu ruku tkanine, tresući dečaka dok je vikao. ’’Ponašaš se kao budala! Zar ne vidiš da te koristi?’’

Instinktivno sam se nabila u tesan prostor između njih. Kao što sam i želela, moja kretnja ga je navela da pusti Džejmija. Nisam želela niti mi je trebalo ono drugo što se dogodilo, način na koji je taj poznati miris napao moja čula, način na koji sam osećala njegove grudi pod rukama. ’’Ostavi Džejmija na miru,’’ rekoh, želeći da bar jednom mogu da budem više kao što bi Melani želela, da mi šake sada budu čvrste, da mi glas bude jak. Zgrabio mi je zglobove jednom rukom i iskoristio tu tačku oslonca da me odgurne od sebe, na zid. Udarac me je iznenadio i izbio mi vazduh. Odbila sam se od kamenog zida i pala na pod, ponovo se srušivši na kutije, izazvavši još jedan pucketavi lom dok sam cepala još celofana.

U glavi mi je bubnjalo dok sam ležala neprirodno savijena preko kutija, i na trenutak, videla sam kako su mi čudna svetla igraju pred očima. ’’Kukavice!’’ vrištao je Džejmi na Džareda. ’’Ne bi te povredila da spasi svoj život! Što je ne ostaviš na miru?’’ Čula sam kako se kutije pomeraju i osetila Džejmijeve šake na svojoj mišici. ’’Lunjo? Jesi dobro, Lunjo?’’

222

MIN@

’’Dobro sam,’’ rekoh zadihano, ignorišući pulsiranje u glavi. Videla sam kako njegovo zabrinuto lice lebdi nada mnom u sjaju baterijske lampe, koju je Džared sigurno ispustio. ’’Trebalo bi da ideš sada, Džejmi,’’ šapnuh. ’’Beži.’’

Džejmi besno odmahnu glavom. ’’Skloni se od tog stvorenja!’’ zaurla Džared.

Gledala sam kako je Džared zgrabio Džejmija za ramena i na silu uspravio dečaka iz čučnja. Kutije koje su se utom zanjihale pale su na mene poput male lavine. Otkotrljala sam se, i prekrila glavu rukama.

Jedna teška kutija me pogodi pravo između lopatica, i ja kriknuh od bola. ’’Prestani da je povređuješ!’’ vikao je Džejmi.

Začuo se oštar prasak i nečiji uzdah. Namučila sam se da se izvučem iz teškog kartona, vrtoglavo se pridižući laktovima. Džared je držao jednu šaku preko nosa, a nešto tamno je curelo preko usana. Oči su mu bile razrogačene od iznenađenja. Džejmi je stajao ispred njega s obe šake stisnute u pesnice mršteći se od besa.

Džejmijevo mrštenje počelo je polako da se otapa dok je Džared zurio u njega u šoku. Smenio ga je bol, bol i toliko duboka izdaja da se mogla uporediti sa Džaredovim izrazom lica u kuhinji. ’’Ti nisi čovek kakvim sam te smatrao,’’ šapnu Džejmi.

Pogledao je Džareda kao da je ovaj veoma daleko, kao da se između njih nalazi nekakav zid, i da je Džejmi na svojoj strani potpuno izolovan.

Džejmijeve oči se napuniše suzama i on okrenu glavu, stideći se da pokaže slabost pred Džaredom. Ode brzim korakom, trzajući se od plača.

Pokušale smo, pomisli Melani tužno. Srce ju je bolelo za dečakom, čak i dok je žudela da ponovo pogledam muškarca.

Učinila sam joj to.

Džared nije gledao u mene. Zurio je u tamu u kojoj je Džejmi nestao, još uvek držeći šaku preko nosa. ’’O, prokletstvo!’’ iznenada povika. ’’Džejmi! Vraćaj se ovamo!’’

Nije bilo odgovora.

Džared mi je uputio tužan pogled, ja sam ustuknula, iako se činilo da je njegov bes izbledeo, a potom pokupio baterijsku lampu s poda i potrčao za Džejmijem, šutnuvši jednu kutiju s puta. ’’Žao mi je, čuješ? Ne plači, mali!’’ uzvikivao je još ljutitih izvinjenja dok je skretao iza ugla ostavljajući me da ležim u tami.

Jedno duže vreme, sve što sam mogla da uradim bilo je da dišem.

Koncentrisala sam se na vazduh koji je ulazio, potom izlazio, pa opet ulazio. Nakon što sam osetila da sam ovladala tim delom, počela sam da 223

MIN@

radim na ustajanju s poda. Trebalo mi je nekoliko sekundi da se setim kako da pomerim noge, a i tada su bile drhtave i pretile da se uruše poda mnom, pa sam ponovo sela naslonivši se na zid i klizeći dok nisam pronašla svoj džak s pirinčem.

Tu sam se srušila da razmotrim svoj položaj.

Ništa nije slomljeno, osim možda Džaredovog nosa. Polako sam odmahnula glavom. Džejmi i Džared ne bi trebalo da se tuku.

Prouzrokovala sam im toliko muke i nesreće. Uzdahnula sam i vratila se svojoj proceni situacije. Po sredini leđa imala sam ogromnu bolnu tačku, a strana lica kojom sam udarila u zid bila je odrana i vlažna. Peklo me je na dodir, a na prstima mi je ostala topla tečnost.

Međutim, to je bilo najgore. Ostale modrice i posekotine bile su sitne.

Kad sam to shvatila, neočekivano me preplavi olakšanje. Živa sam.

Džared je imao šansu da me ubije, a nije je iskoristio. Umesto toga krenuo je za Džejmijem, da popravi stvari među njima. To znači da bi svaka šteta koju sam nanela njihovom odnosu verovatno mogla biti popravljena.

Bio je to dug dan, taj dan je već bio dug i pre nego što su se Džared i ostali pojavili, a to se činilo eonima udaljeno.

Zatvorila sam oči tu gde sam bila, i zaspala na pirinču.

28.NEZNANJE Bilo je dezorijentišuće probuditi se u apsolutnoj tami. Proteklih meseci sam se navikla da mi sunce kaže kada je jutro. U prvom trenutku sam pomislila da je sigurno i dalje noć, ali onda sam se setila gde sam, osetivši peckanje na licu i bol u leđima.

Pored sebe sam začula zvuk tihog i ujednačenog disanja; nije me uplašilo jer je to bio najpoznatiji zvuk na ovom mestu. Nisam bila iznenađena što se Džejmi došunjao i zaspao pored mene sinoć.

Možda ga je probudila promena u mom disanju; možda je to bilo zbog toga što nam je satnica postala usklađena. Ali nekoliko sekundi nakon što sam se osvestila, tiho je uzdahnuo. ’’Lunjo?’’ šapnu. ’’Tu sam.’’

Odahnuo je s olakšanjem. ’’Ovde je stvarno mračno’’ reče. ’’Jeste.’’

224

MIN@

’’Misliš li da je još vreme doručka?’’ ’’Ne znam.’’ ’’Gladan sam. Idemo da vidimo.’’

Nisam mu odgovorila. Tačno je protumačio moju tišinu kao prepreku. ’’Ne moraš da se kriješ ovde, Lunjo,’’ reče iskreno, nakon što je sačekao trenutak da ja progovorim. ’’Pričao sam sa Džaredom sinoć. Prestaće da te dira, obećao je.’’

Skoro da sam se osmehnula. Da me dira. ’’Hoćeš sa mnom?’’ insistirao je Džejmi. Ruka mu je pronašla moju. ’’Da li je to zaista ono što želiš da uradim?’’ upitah tiho. ’’Da. Sve će biti isto kao i pre. Mel? Je li ovo najbolje?’’

Ne znam. Razdiralo ju je iznutra. Znala je da ne može da bude objektivna; htela je da vidi Džareda.

To je ludost, znaš.

Nije ludo poput činjenice da i ti želiš da ga vidiš. ’’U redu, Džejmi,’’ složih se. ’’Ali nemoj da se uznemiriš kad vidiš da stvari nisu iste nego pre, u redu? Ako postane gadno... Pa, samo nemoj da se iznenadiš.’’ ’’Biće sve u redu. Videćeš.’’ Pustila sam ga da me izvede iz mraka vukući me za ruku koju je još uvek držao. Pripremila sam se na ulazak u veliku pećinu s baštom; nisam mogla da budem sigurna kako će iko reagovati na mene danas. Ko zna šta je sve rečeno dok sam spavala?

Ali pećina je bila prazna, iako se sunce žarilo na jutarnjem nebu. Odbijalo se od nekoliko stotina ogledala, trenutno me zaslepivši. Džejmija nije zanimala prazna pećina. Pogled mu je bio uprt u moje lice i oštro je udahnuo kroz zube kada mi je svetlost dodirnula obraz. ’’Oh,’’ uzdahnu. ’’Jesi dobro? Je l’ te mnogo boli?’’

Blago sam dodirnula lice. Koža je delovala grubo, prašina skorena u krvi.

Pulsirala je na mestima gde sam je okrznula prstima. ’’Dobro je,’’ šapnuh; prazna pećina me činila opreznom, nisam htela da govorim preglasno. ’’Gde su svi?’’

Džejmi slegnu ramenima, a oči mu i dalje behu sužene dok mi je ispitivao lice. ’’Pretpostavljam da su zauzeti.’’

Nije snizio ton.

Ovo me je podsetilo na prethodno veče, na tajnu koju nije hteo da mi oda.

Obrve su mi se skupile. Šta misliš da krije od nas? Znaš isto što i ja, Lunjo.

Ti si ljudsko biće. Zar ne treba da imaš intuiciju ili nešto slično?

225

MIN@

Intuiciju? Moja intuicija mi govori da ne poznajemo ovo metu onoliko dobro koliko smo mislile, reče Melani.

Obe smo razmišljale o tome koliko to zlokobno zvuči.

Bilo je skoro olakšanje začuti normalne zvuke obedovanja iz kuhinjskog hodnika. Nisam posebno želela da vidim bilo koga, ako se izuzme bolesna čežnja da vidim Džareda, naravno, ali prazni tuneli, zajedno sa znanjem da se od mene nešto krije, činili su me napetom.

Kuhinja nije bila ni dopola popunjena, što je bilo čudno za ovo doba jutra.

Ali ja sam to jedva primetila, zahvaljujući mirisu koji je dolazio iz pećnice od naslaganog kamena i nadvladao svaku drugu misao. ’’Uuu,’’ zapeva Džejmi. ’’Jaja!’’

Džejmi me je sada vukao brže i nisam se libila da ga pratim. Žurili smo, krčećih stomaka, do stola pored pećnice gde je Lusina, majka, stajala s plastičnom kutlačom u ruci. Doručak je obično funkcionisao po principu švedskog stola, ali opet, doručak se obično sastojao od veknica hleba.

Gledala je samo u dečaka dok je govorila. ’’Bila su ukusnija pre sat vremena.’’ ’’I sada su sigurno ukusna,’’ uzvrati Džejmi ushićeno. ’’Da li su svi jeli?’’ ’’Skoro. Mislim da su odneli poslužavnike dole do Doce i ostalih...’’

Lusina zaćuta, i pogleda prvi put letimično u mom pravcu; Džejmi me takođe pogleda. Nisam razumela izraz koji se pojavio na Lusininom licul nestao je prebrzo, a zamenilo ga je nešto drugo kad je ugledala nove tragove na mom licu. ’’Koliko je još ostalo?’’ upita Džejmi. Njegova nestrpljivost zvučala je blago usiljeno. Lusina se okrenu i sagnu, vukući kutlačom metalni pleh s vrelog kamenja u dnu pećnice. ’’Koliko hoćeš, Džejmi? Ima dosta’’ reče ona ne okrećući se. ’’Pretvaraj se da sam Kajl,’’ reče on, smejući se. ’’Onda sledi jedna „kajlovska" porcija,’’ reče Lusina, ali kad se osmehnula oči joj behu nesrećne.

Ispunila je jednu od činija za supu do samog vrha pomalo gumenastom kajganom, ustala i predala je Džejmiju.

Ponovo me je pogledala, i razumela sam šta taj pogled znači. ’’Hajde da sednemo tamo, Džejmi,’’ rekoh, odgurujući ga laktom od stola. Zaprepašćeno me je pogledao. ’’Zar ti nećeš nimalo?’’ ’’Ne, nisam...’’ zamalo da kažem „gladna", kada mi je stomak neposlušno zakrčao. ’’Lunjo?’’ pogleda u mene, a potom opet u Lusinu, koja je prekrstila ruke preko grudi.

226

MIN@

’’Samo ću malo hleba,’’ promrmljah, pokušavajući da ga odgurnem. ’’Ne. Lusina, u čemu je problem?’’ pogledao ju je, iščekujući odgovor.

Nije se ni pomakla. ’’Ako si završila sve ovde, ja ću preuzeti,’’ reče, a oči i usne mu se tvrdoglavo stisnuše. Lusina slegnu ramenima i spusti kašiku na kameni sto. Polako je otišla, ne pogledavši me ponovo. ’’Džejmi,’’ promrmljah zabrinuto. ’’Ova hrana nije za mene. Džared i drugi nisu rizikovali svoje živote da bih ja dobila jaja za doručak. Hleb mi je sasvim dovoljan.’’ ’’Ne budi glupa, Lunjo,’’ reče Džejmi. ’’Ti živiš sada ovde, kao i svi ostali. Nikome ne smeta kada im opereš odeću ili im ispečeš hleb. Osim toga, ova jaja neće potrajati još dugo. Ako se ne pojedu, moraju da se bace.’’

Osetila sam kako mi se sve oči u prostoriji zarivaju u leđa. ’’Nekima bi se to možda više dopalo,’’ rekoh još tiše. Niko osim Džejmija nije imao šanse da me čuje. ’’Zaboravi na to,’’ zareža Džejmi. On preskoči sto i napuni još jednu činiju jajima, a potom je gurnu k meni. ’’Poješćes svaki zalogaj’’ reče mi odlučno.

Pogledala sam u činiju. Krenula mi je voda na usta. Odgurala sam jaja nekoliko centimetara od sebe, a potom prekrstila ruke.

Džejmi se namršti. ’’Dobro,’’ reče, i gurnu svoju činij preko stola. ’’Ako ti ne jedeš, neću ni ja.’’

Stomak mu je glasno zakrčao. Prekrstio je ruke preko grudi. Zurili smo jedno u drugo dva duga minuta, a oboma nam krčali stomaci dok smo udisali miris jaja. Svako malo, bi krajičkom oka virnuo u hranu. To me je slomilo, čežnja njegovim očima. ’’U redu,’’ uzdahnuh. Gurnula sam njegovu činiju k njemu, a potom dohvatila svoju. Čekao je dok nisam uzela prvi zalogaj da bi takao svoju kajganu. Prigušila sam uzdah kada mi je jezik registrovao ukus. Znala sam da hladna, gumenasta jaja nisu nešto najbolje što sam ikad okusila, ali takav je osećaj bio. Ovo telo je živelo za sadašnji trenutak.

Džejmi je doživeo sličnu reakciju. A onda je počeo da trpa hranu u usta toliko brzo da se činilo da nema vremena da diše. Gledala sam ga da se uverim da se neće ugušiti. Ja sam jela sporije, nadajući se da ću biti u stanju da ga ubedim da pojede i nešto od moje kada završi.

Tek tada sam, kada se naš mali sukob okončao i kada mi je želudac bio zadovoljen, konačno primetila atmosferu u kuhinji.

227

MIN@

Očekivala sam, zbog uzbuđenja izazvanog kajganom za doručak nakon višemesečne monotonije, da će atmosfera biti veselija. Ali ona beše sumorna, i svi su govorili šapatom. Je li to reakcija na sinoćnu scenu? Osvrnula sam se po kuhinji, pokušavajući da shvatim. Ljudi su me zaista gledali, nekoliko njih, ali oni nisu bili jedini koji su govorili ozbiljnim šapatom, a drugi uopšte nisu obraćali pažnju na mene. Osim toga, niko od njih nije imao izraz gneva, krivice ili napetosti, niti ijednu drugu emociju koju sam očekivala.

Ne, bili su tužni. Očajanje je bilo uklesano na svakom licu u prostoriji.

Poslednja osoba koju sam primetila bila je Šeron, kako jede u udaljenom uglu, držeći se po strani, kao i obično. Bila je toliko pribrana dok je mehanički jela svoj doručak da isprva nisam primetala da joj niz lice liju suze. Upadale su joj u hranu, ali ona je jela kao da nije u stanju to da primeti. ’’Je li sve u redu s Docom?’’ šapnuh Džejmiju, iznenada uplašeno. Pitala sam se da li sam paranoična, možda ovo nema nikakve veze sa mnom.

Tuga u prostoriji kao da je bila deo neke druge ljudske drame iz koje sam bila isključena. Da li su zbog toga svi bili zauzeti? Da li se dogodila neka nesreća?

Džejmi je pogledao Šeron i uzdahnuo pre nego što mi je odgovorio. ’’Ne, Doca je u redu.’’ ’’Tetka Megi? Je li povređena?’’ Odmahnuo je glavom. ’’Gde je Volter?’’ upitah, i dalje šapućući. Osetila sam da me obuzima strepnja dok sam razmišljala o tome da se nešto loše dogodilo jednom od mojih drugova ovde, čak i nekome ko me mrzi. ’’Ne znam. Dobro je, siguran sam.’’

U tom trenutku sam shvatila da je Džejmi jednako tužan kao i svi tu. ’’Šta nije u redu, Džejmi? Zašto si uznemiren?’’ Džejmi je oborio pogled ka svojoj kajgani, jedući je polako i s namerom ovoga puta, i nije mi odgovorio.

Završio je u tišini. Pokušala sam da mu dodam ono što mi je ostalo u činiji, ali se tako snažno namrštio da sam je vratila i pojela ostatak bez ikakvog otpora.

Dodali smo svoje činije u veliku plastičnu kofu prljavih sudova. Bila je puna, pa sam je sklonila sa stola. Nisam bila sigurna šta se dešava u pećinama danas, ali trebalo bi da su sudovi bezbedna zanimacija. Džejmi mi se pridružio, budnih očiju. To mi se nije dopalo. Ne bih mu dozvolila da izigrava mog telohranitelja, ukoliko bi bilo potrebe za tim. Ali onda, kad smo obišli veliko polje, moj redovni telohranitelj me je pronašao, pa se to pretvorilo u mesto sastanka.

228

MIN@

Ijan je bio prljav; svetlosmeda prašina prekrivala ga je od glave do pete, tamnija na mestima gde je bila vlažna od znoja. Smeđe mrlje razmazane po njegovom licu nisu prikrivale iscrpljenost. Nisam bila iznenađena što vidim da je neraspoložen kao i svi ostali. Ali prašina me je zainteresovala.

Nije se radilo o ljubičastocrnoj prašini iz unutrašnjosti pećina. Ijan je jutros bio napolju. ’’Tu ste,’’ promrmlja kad nas je video. Hodao je hitro, prekraćujući razdaljinu nervoznim koracima svojih dugih nogu. Kad je stigao do nas, nije usporio, već me uhvatio za mišicu ispod lakta i ubrzao me. ’’Skrasimo se ovde na minut.’’

Povukao me je u uski ulaz u tunel koji je vodio prema istočnom polju, gde je kukuruz bio skoro zreo. Nije me odveo daleko, samo do tame odakle smo bili nevidljivi iz velike pećine. Osetih kako mi se Džejmijeva ruka polako spušta na drugu mišicu. Nakon pola minuta, duboki glasovi odjeknuše velikom pećinom. Nisu bili veseli, bili su sumorni, depresivni koliko i svako lice koje sam jutros videla. Glasovi su prošli kraj nas, blizu pukotine u kojoj smo se sakrili; Ijanova šaka se zgrčila na mom laktu, a njegovi prsti mi se utisnuše u mekane delove iznad kosti. Prepoznala sam Džaredov i Kajlov glas. Melani se opirala mojoj kontroli, koja je inače bila slaba. Obe smo želele da vidimo Džaredovo lice. Bilo je dobro što nas je Ijan zaustavio. ’’... ne znam zašto mu dozvoljavamo da nastavi da pokušava. Kad je gotovo, gotovo je,’’ govorio je Džared. ’’Stvarno je mislio da je dokučio stvar ovoga puta. Bio je tako uveren...

No, dobro.

Biće vredno svega toga ako jednog dana shvati.’’ Kajl se nije složio. ’’Ako.’’ Džared frknu. ’’Pretpostavljam da je dobro što smo pronašli onaj brendi. Doca će isprazniti čitav sanduk do sumraka ako nastavi ovako.’’ ’’Uskoro će se onesvestiti, reče Kajl, a glas je počeo da mu se gubi u daljini. ’’Voleo bih kad bi Šeron...’’ A onda više nisam ništa razumela.

Ijan je sačekao da glasovi potpuno iščeznu, a onda još nekoliko minuta, pre nego što mi je najzad pustio ruku. ’’Džared je obećao’’ Džejmi promrmlja. ’’Da, ali Kajl nije’’ odgovori Ijan.

Vratili su se na svetlost. Polako sam ih pratila, nesigurna šta zapravo osećam.

Ijan je prvi put primetio šta nosim. ’’Sada nije vreme za sudove,’’reče mi. ’’Dajmo im šansu da počiste i nastave dalje.’’

229

MIN@

Pomislila sam da ga pitam zašto je prljav, ali verovatno bi, kao i Džejmi, odbio da mi odgovori. Okrenula sam se i zagledala u tunel koji je vodio ka rekama, razmišljajući.

Ijan ispusti neki ljutit zvuk.

Okrenula sam se k njemu, uplašena, a potom sam shvatila šta ga je uznemirilo, tek mi je sada ugledao lice.

Podigao je ruku kao da želi da mi podigne bradu, ali ja ustuknuh i on je spusti. ’’Muka mi je od toga,’’ reče, a glas mu je zaista zvučao kao da mu je loše. ’’Što je još gore, kad samo pomislim da sam ja mogao biti taj ko ti je to uradio...’’

Odmahnuh glavom. ’’Nije to ništa, Ijane. Problema poput mene. Smekšavanje, saosećanje s domaćinom, skretanje s puta...’’

Dugo je razmišljao o tome, povremeno gledajući u moje lice, povremeno u stabljike kukuruza, a ponekad ni u šta. ’’Šta bi uradili sa mnom, onda, kad bi me sad uhvatili?’’ upita najzad. ’’Mislim da bi opet uradili usađivanje. U potrazi za informacijama.

Verovatno bi u tebe stavili Tragača.’’ Zadrhtao je. ’’Ali ne bi te zadržali kao domaćina. Bilo da dobiju informacije ili ne, bio bi... odbačen.’’

Tu reč je bilo teško izreči. Od te pomisli mi je pripalo muka. Čudno, obično mi se ljudske stvari smuče. Ali nikad ranije nisam sagledala situaciju iz perspektive tela; nijedna planeta nije me prisilila na to. Telo koje ne funkcioniše ispravno brzo i bezbolno se uklanja jer je beskorisno, poput pokvarenog automobila. Koja je svrha zadržati ga? Postoje i stanja uma koja učine telo beskorisnim: opasne mentalne zavisnosti, zlobne želje, stvari koje se ne mogu izlečiti i čine telo nebezbednim po druge. Ili, naravno, telo s voljom toliko snažnom da se ne može izbrisati. Anomalija svojstvena samo ovoj planeti.

Nikad nisam uvidela ružnoću tog gledanja na nepokoran duh kao na defekt jasno kao tada, dok sam gledala u Ijanove oči. ’’A kad bi uhvatili tebe?’’ upita. ’’Ako bi shvatili ko sam... ako me iko i dalje traži...’’pomislila sam na svog Tragača i zadrhtala poput njega malopre. ’’Izvadili bi me i stavili u drugog domaćina. Nekog mladog i poslušnog. Nadali bi se da bih opet mogla da budem ona stara. Možda bi me poslali negde van ove planetek da me sklone od loših uticaja.’’ ’’Da li bi opet mogla da budeš ona stara?’’ Pogledala sam ga pravo u oči. ’’Ja jesam ona stara. Nisamizgubila svoje ja pored Melani. Osećala bih se isto kao i sada, čak i kao Medved ili Cvet.’’

230

MIN@

’’Ne bi te odbacili?’’ ’’Ne bi to uradili jednoj duši. Ne postoji smrtna kazna za našu vrstu. Niti bilo kakva kazna. Šta god da urade, bilo bi to u nameri da me spasu.

Nekad sam mislila da nema potrebe za bilo kakvim drugim načinom, ali sada imam samu sebe kao dokaz protiv te teorije. Verovatno bi bilo u redu da me odbace. Ja sam izdajica, zar ne?’’

Ijan nabra usne. ’’Pre bih rekao da si izgnanik.Nisi ih napala, već si samo napustila njihovo društvo.’

Ponovo smo se utišali. Htela sam da verujem da je ono što je rekao tačno.

Razmislila sam o reči izgnanik, pokušavajući da ubedim sebe da nisam ništa gore od toga.

Ijan je toliko glasno uzdahnuo da sam poskočila. ’’Kada se Doca otrezni, pozvaćemo ga da ti pogleda lice.’’

Pružio je ruku i postavio šaku pod moju bradu; ovog puta nisam ustuknula. Okrenuo mi je glavu u stranu da ispita ranu. ’’Nije bitno. Sigurna sam da izgleda gore nego što zaista jeste.’’ ’’Nadam se; izgleda užasno.’’ Uzdahnuo je a potom se protegnuo. ’’Pretpostavljam da smo se krili dovoljno dugo da se Kajl okupa i zaspi.

Treba li ti pomoć oko sudova?’’

Ijan nije hteo da mi dopusti da operem sudove u potoku, što sam obično činila. Insistirao je da odem u crno kupatilo, gde ću biti nevidljiva. Prala sam sudove u plićaku mračnog bazena, dok se on čistio od prljavštine koja je preostala nakon njegovih misterioznih poduhvata. Onda mi je pomogao s ostatkom prljavih činija.

Kada smo završili, otpratio me je nazad do kuhinje, koja je počela da se puni ljudima koji su dolazili na ručak. Još kvarljive robe je bilo na meniju: mekih kriški belog hleba, komada jakog cedar sira, krugova sočne ružičaste salame. Ljudi su nezasito gutali ove poslastice, iako je očaj bio i dalje vidljiv u pogrbljenim ramenima i odsustvu osmeha ili smejanja.

Džejmi me je čekao za našim uobičajenim stolom. Dve duple gomile sendviča stajale su pred njim, ali on nije jeo. Ruke su mu bile prekrštene dok me je čekao. Ijan je radoznalo osmotrio njegov izraz lica, ali otišao je da uzme svoju hranu bez pitanja. Prevrnula sam očima zbog Džejmijeve tvrdoglavosti i zagrizla. Džejmi je počeo čim sam ja počela da žvaćem.

Ijan se brzo vratio, i svi smo jeli u tišini. Hrana je imala toliko dobar ukus da je bilo teško zamisliti povod za razgovor, niti bilo šta što bi nam ispraznilo usta.

231

MIN@

Stala sam nakon drugog, ali su Džejmi i Ijan jeli sve dok nisu počeli da stenju od bola. Ijan je delovao kao da će se srušiti od umora. Borio se da drži oči otvorene. ’’Vrati se u školu, klinjo,’’ reče Džejmiju.

Džejmi ga je odmerio. ’’Možda bi ja trebalo da preuzmem...’’ ’’Idi u školu,’’ rekoh mu brzo. Želela sam da Džejmi bude na bezbednoj udaljenosti od mene danas. ’’Vidimo se kasnije, u redu? Ne brini o... ni o čemu.’’ ’’Važi.’’ Laž izrečena u jednoj reči nije toliko očigledna. Ili sam možda samo ponovo sarkastična.

Kada je Džejmi otišao, okrenula sam se pospanom Ijanu. ’’Idi odmori se. Ja ću biti dobro, ostaću negde gde neću biti upadljiva.

Usred nekog kukuruznog polja ili nešto slično. ’’Gde si spavala prošle noći?’’ upita, očiju iznenađujuće oštrih pod poluzatvorenim kapcima. ’’Zašto?’’ ’’Ja mogu sada tamo da spavam, a ti da budeš neupadljiva pored mene.’’

Samo smo mrmljali, jedva glasnije od šapata. Niko nije obraćao pažnju na nas. ’’Ne možeš motriti na mene svakog sekunda.’’ ’’Da se kladimo?’’

Slegnuh ramenima, odustajući. ’’Bila sam ponovo u... rupi. Tamo gde su me držali u početku.

Ijan se namršti; to mu se nije dopalo. Ali ustao je i odveo me nazad do hodnika s ostavom.

Glavni trg je ponovo bio pun ljudi koji su se kretali po vrtu, svi ozbiljni, pogleda uprtih u stopala.

Kada smo se obreli sami u crnom tunelu, pokušala sam ponovo da se ubeđujem s njim. ’’Ijane, u čemu je svrha? Zar Džejmiju neće teže pasti ako duže ostanem živa? Na kraju, zar ne bi bilo bolje po njega ako...’’ ’’Ne razmišljaj tako, Lunjo. Mi nismo životinje. Tvoja smrt nije neizbežna.’’ ’’Ne mislim da si ti životinja,’’ rekoh tiho. ’’Hvala ti. Doduše, nisam to rekao kao optužbu. Ne bi te krivio i da misliš tako.’’

Tu se naš razgovor završio; u tom trenutku smo oboje ugledali bledoplavu svetlost koja se slabašno odbijala od sledeće krivine u tunelu. ’’Pssst,’’ reče Ijan. ’’Čekaj ovde.’’

232

MIN@

Pritisnuo mi je rame nežno, pokušavajući da me prilepi na mestu. A onda je otišao napred, ne pokušavajući da prikrije zvuk svojih koraka. Nestao je iza ugla. ’’Džarede?’’ čuh ga kako pita, glumeći iznenađenost. Srce mi je otežalo u grudima; taj osećaj je bio više nalik bolu nego strahu. ’’Znam da je s tobom,’’ odgovori Džared. Povisio je glas, tako da je svako između ovog mesta i glavnog trga mogao da čuje. ’’Izađi, izađi, gde god da se kriješ’’ doviknu, a glas mu je bio grub i podrugljiv.

29.IZDAJA Možda je trebalo da pobegnem u drugom smeru. Ali sada me niko nije zadržavao i, mada mu je glas bio hladan i ljutit, Džared me je dozivao.

Melani je bila još nestrpljivija od mene dok sam pažljivo skretala iza ugla i izlazila na plavu svetlost; tu sam se pokolebala.

Ijan je stajao samo nekoliko metara ispred mene, čvrsto ukopan u mestu, spreman za bilo kakav neprijateljski pokret koji bi Džared načinio prema meni.

Džared je sedeo na zemlji, na jednoj od prostirki koje smo Džejmi i ja ostavili ovde. Delovao je umorno poput Ijana, iako su i njegove oči bile više na oprezu od ostatka njegovog iscrpljenog tela. ’’Ne mestu voljno,’’ reče Džared Ijanu. ’’Samo hoću da porazgovaram s tim. Obećao sam klincu, i održaću to obećanje.’’ ’’Gde je Kajl?’’ upita Ijan. ’’Hrče. Možda vam se raspadne pećina od vibracija.’’

Ijan se nije ni pomakao. ’’Ne lažem, Ijane. I neću ga ubiti. Džeb je u pravu. Koliko god da je zbrkana ova glupa situacija, Džejmi se pita koliko i ja, a on je totalno naseo, pa sumnjam da će mi u skorije vreme dati zeleno svetlo.’’ ’’Niko nije naseo,’’ zareža Ijan.

Džared odmahnu rukom, odbacujući neslaganje oko terminologije. ’’Hoću da kažem da ono nije u opasnosti od mene.’’

Prvi put me pogledao, procenjujući način na koji sam zagrlila suprotni zid i posmatrao je kako mi drhte ruke. ’’Neću te ponovo povrediti,’’ reče mi.

Napravila sam mali korak napred. ’’Ne moraš da pričaš s njim ako nećeš, Lunjo,’’ reče Ijan brzo. ’’Ovo nije obaveza niti posao koji se mora uraditi. Nije obavezno. Imaš izbora.’’

233

MIN@

Džaredove obrve se spustiše nisko iznad očiju; Ijanove reči su ga zbunjivale. ’’Neka,’’ šapnuh. ’’Pričaću s njim.’’ Napravila sam još jedan mali korak.

Džared je okrenuo dlan naviše i dvaput skupio prste ka sebi, ohrabrujući me da priđem.

Hodam sama polako, svaki korak mi je bio odvojen pokret praćen pauzom, nije činio deo neprekidnog napredovanja. Zaustavila sam se na metar od njega. Ijan je pratio svaki moj korak, držeći se blizu mene. ’’Voleo bih nasamo da popričam s tim stvorenjem, ako nemaš ništa protiv’’ reče mu Džared. Ijan se ukopao. ’’Imam.’’ ’’Ne, Ijane, u redu je. Idi odspavaj. Biću dobro.’’ Blago sam ga munula laktom u ruku. Ijan mi je pomno ispitivao lice, a izraz mu beše sumnjičav. ’’Da nije ovo neka želja za smrću? Da se klinac poštedi?’’ upita. ’’Ne. Džared ne bi lagao Džejmija o ovome.’’

Džared se namrštio kada sam mu izgovorila ime glasom punim samopouzdanja. ’’Molim te, Ijane,’’ preklinjala sam. ’’Želim da razgovaram s njim.’’

Ijan me je dugo posmatrao, a potom se okrenuo i mrko pogledao Džareda.

Izrekao je svaku rečenicu poput naređenja. ’’Ime joj je Lunja, a ne to, ili stvorenje. Nećeš je ni pipnuti. Svaki trag koji ostaviš na njenom telu, dupliraću na tvojoj bezvrednoj zadnjici.

Trgla sam se od te pretnje.

Ijan se naglo okrenu i izgubi se u tami krupnim koracima.

Na trenutak je nastupila tišina dok smo oboje gledali put praznog prostora u kom je on nestao. Prvo sam pogledala u Džaredovo lice, a on je i dalje zurio za Ijanom. Kada se okrenuo i pogledi nam se sreli, oborila sam oči. ’’Čoveče. On se baš ne šali, zar ne?’’ reče Džared.

Tretirala sam to kao retoričko pitanje. ’’Što ne sedneš?’’ ponudi me, tapšući prostirku pored sebe.

Razmislila sam na trenutak, a onda sam otišla i sela oslonjena na isti zid ali blizu rupe, ostavljajući čitavu dužinu prostirke između nas. Melani se ovo nije dopalo; htela je da bude blizu njega, da ja osetim njegov miris i toplinu njegovog tela pored sebe.

Nisam to htela, ne zbog toga što sam se plašila da će me povrediti; nije delovao ljutito u tom trenutku, samo umorno i iscrpljeno. Ali nisam htela da mu budem nimalo bliže. Nešto u grudima me bolelo od njegove blizine, od toga da su on i njegova mržnja prema meni na tako maloj udaljenosti.

234

MIN@

Posmatrao me je, glave nagnute u stranu; samo sam nakratko uhvatila njegov pogled pre nego što sam morala da okrenem glavu. ’’Žao mi je zbog onog sinoć, zbog tvog lica. Nije trebalo to da uradim.’’

Zurila sam u svoje šake, isprepletane u dvostruku pesnicu u mom krilu. ’’Ne moraš da me se plašiš.’’ Klimnula sam, ne gledajući ga. On zabrunda: ’’Mislio sam da si rekla da hoćeš da pričaš sa mnom?’’

Slegnula sam ramenima. Nisam mogla da pronađem svoj glas od težine njegovog neprijateljstva u vazduhu između nas. Čula sam da se pokrenuo. Kliznuo je niz prostirku dok nije seo odmah pored mene, baš kako se Melani nadala. Preblizu, bilo je teško misliti ispravno, teško disati pravilno, ali nisam mogla da se nateram da se odmaknem. Čudno, iako je ovo htela, Melani se odjednom iznervirala. Šta je? Upitah, uplašena intenzitetom njene emocije.

Ne volim što je pored tebe. To nekako nije u redu. Ne sviđa mi se način na koji ga ti želiš tu.

Prvi put otkad smo napustile civilizaciju zajedno osetila sam talase neprijateljstva kako izbijaju iz nje. Bila sam šokirana. To uopšte nije bilo fer. ’’Imam samo jedno pitanje,’’ reče Džared, prekinuvši nas. Pogledala sam ga u oči, a onda sam se postidela, trgnuvši se i zbog njegovog snažnog pogleda i zbog Melanine ozlojeđenosti. ’’Verovatno možeš da pogodiš o čemu se radi. Džeb i Džejmi su mi svu noć brbljali...’’ Čekala sam pitanje, zureći preko mračne dvorane u džak pirinča, moj sinoćni jastuk. Krajičkom oka sam videla kako se njegova ruka podiže i pribila sam se tešnje uza zid. ’’Neću te povrediti,’’ reče opet nestrpljivo,dodirnuvši mi bradu svojom grubom šakom, okrenuvši mi lice tako da sam morala da ga pogledam.

Srce mi se uzlupalo kada me je dodirnuo, i najednom mi se u očima našlo previše vlage. Trepnula sam, pokušavajući da isteram suze. ’’Lunja.’’ Rekao je moje ime polako... nevoljno, videla sam to, iako mi je glas bio miran i bezbojan. ’’Da li je Melani i dalje živa... da li je i dalje deo tebe? Reci mi istinu.’’

Melani je napala sirovom snagom poput kugle za rušenje. Bilo je to fizički bolno tamo gde je pokušala da se probije napolje, kao iznenadni napad migrene.

Prestani! Zar ne vidiš?

235

MIN@

Bilo je toliko očigledno po tome kako su mu usne bile nameštene, po tankim linijama ispod njegovih očiju. Nije bilo važno šta ću ja reći ili šta će ona reći.

Već me gleda kao lažljivicu, rekoh joj. On ne želi istinu, on samo traži dokaze, neki način da potvrdi da sam lažljivica, Tražeći, Džebu i Džejmiju, da bi mu dozvolili da me ubije.

Melani je odbila da odgovori i da mi poveruje; bila je to borba da je utišam.

Džared je posmatrao graške znoja na mom čelu, čudni drhtaj koji mi je protresao kičmu, i oči mu se suziše. Držao mi je bradu, odbijajući da mi dozvoli da sakrijem lice.

Džarede, volim te, pokušala je da vrisne. Ovde sam.

Usne mi nisu zadrhtale, ali bila sam iznenađena što nije mogao da pročita reči koje su mi jasno pisale u očima.

Vreme je prolazilo polako dok je čekao moj odgovor. Bila je to prava agonija, to što sam morala da mu zurim u oči, to što sam tamo morala da vidim iznenadan preokret. I kao da mi to nije bilo dosta, Melanin bes je nastavio da me seče iznutra. Njena ljubomora je narasla poput poplave gorčine koja je preplavila moje telo i zagadila ga.

Prošlo je još vremena, a suze su nadolazile sve dok ih više nisam mogla zadržati u očima. Prelile su mi se na obraze i tiho se kotrljale u Džaredov dlan. Njegov izraz lica ostao je nepromenjen. Najzad mi je bilo dosta.

Zatvorila sam oči i naglo oborila glavu. Umesto da me povredi, oborio je ruku. Uzdahnuo je, iznervirano.

Očekivala sam da će otići. Ponovo sam se zagledala u svoje šake, čekajući to. Udarci mog srca označavali su protok minuta. Nije se micao. Ja se nisam micala. Delovao je kao da je isklesan od kamena tu pored mene.

Dobro mu je pristajala ta kamena mirnoća. Pristajala je njegovom novom tvrdom izrazu lica, kremenu u njegovim očima.

Melani je razmišljala o tom Džaredu, poredeći ga sa čovekom koji je nekada bio. Setila se jednog potpuno običnog dana dok su bili u bekstvu... ’’Aah!’’ jauču Džared i Džejmi zajedno.

Džared se izležava na kožnoj sofi, a Džejmi je izvaljen na tepihu ispred njega. Gledaju košarkašku utakmicu na televizoru velikog ekrana. Paraziti koji žive u ovoj kući su na poslu, i već smo ispunili džip svime što je u njega moglo da stane. Imamo nekoliko sati da se odmorimo pre nego što moramo ponovo da nestanemo.

Na TV-u, dva igrača se ljubazno raspravljaju pored terena. Kamerman je blizu; čujemo šta govore. ’Mislim da sam ja taj koji je poslednji pipnuo loptu,’ vaša je.

236

MIN@

’Nisam siguran. Ne bih voleo da dobijemo bilo kakvu nepoštenu prednost.

Bolje da sudije pregledaju snimak.’

Igrači se rukuju i tapšu po ramenima. ’’Ovo je smešno,’’ gunđa Džared. ’’Ne mogu ovo da podnesem,’’ slaže se Džejmi, savršeno podražavajući Džaredovu boju glasa; svakim danom sve više zvuči kao Džared; to je samo još jedan od mnogih oblika obožavanja njegovog junaka. ’’Ima li još nečeg na televiziji?’’

Džared prebacuje nekoliko kanala dok ne naiđe na atletiku. Paraziti upravo održavaju olimpijadu na Haitiju. Na osnovu onoga što možemo da vidimo, svi vanzemaljci su vrlo uzbuđeni zbog toga. Mnogo njih ima olimpijske zastave ispred kuća. Međutim, nije isto. Sada svi koji učestvuju dobijaju medalju. Jadno.

Ali ne mogu da upropaste sprint na sto metara. Pojedinačni parazitski sportovi mnogo su zanimljiviji od onih kada pokušavaju direktno da se nadmeću jedni protiv drugih. Postižu bolje rezultate u odvojenim trakama. ’’Mel, dođi da se opustiš,’’ zove me Džared.

Ja stojim kraj zadnjih strana iz navike, ne zbog toga što sam spremna da potrčim. Ne jer se plašim. Iz puste navike, ništa više. Odlazim do Džareda. On me podiže na krilo i ušuškava mi glavu pod bradom. ’’Udobno?’’ pita. ’’Da,’’ kažem, jer mi stvarno, zaista jeste savršeno udobno. Ovde, u kući nekog vanzemaljca.

Tata je govorio mnoštvo smešnih stvari, kao da je katkad govorio nekim svojim jezikom. Uhvatiti maglu, magareće godine, radio mileva, ko upisan, kiselo grožđe, hvatati zjale i nešto o učenju tate kako se prave deca. Jedna od njegovih omiljenih izreka bila je sigurno ko grad. Uči me da vozim bicikl, a majka brine na vratima: Smiri se, Linda, ova ulica je sigurna ko grad. Ubeđuje Džejmija da spava s ugašenim svetlom: Ovo ti je sigurno ko grad, sinko, nema čudovišta kilometrima unaokolo.

A onda se svet preko noći pretvorio u užasnu noćnu moru, Ta fraza za Džejmija i mene postala mračna šala. Gradovi su sada bili najopasnija mesta.

Krijemo se u retkim borovima, posmatramo auto kako izlazi iz garaže usamljene kuće, odlučujući da li idemo u skupljanje hrane, ili je suviše rizično. ’Misliš li da će paraziti biti dugo odsutni?’’Nema šanse, ovo mesto je sigurno ko grad. Brišimo odavde.’

A sada mogu da sedim ovde i gledam TV kao da se ovo događa pet godina ranije i da su mama i tata u drugoj sobi, i da još nijednom nisam provela noć krijući se u odvodnoj cevi sa Džejmijem i mnoštvom pacova 237

MIN@

dok otimači tela s baterijskim lampama tragaju za lopovima koji su strugnuli s vrećom suvog pasulja i činijom hladnih špageta.

Znam da, čak i kad bismo Džejmi i ja preživeli sami dvadeset godina, nikad ne bismo sami pronašli sigurnosti. Čak i više od sigurnosti, sreću.

Sigurnost i sreću, dve stvari koje sam mislila da više nikad neću osetiti.

Džared čini da se tako osećamo i ne trudeći se, već samo time što je Džared. Udišem miris njegove kože i osećam toplinu njegovog tela ispod svog. Džared sve čini sigurnim, sve čini srećnim. Čak i gradove.

I dalje čini da se osećam sigurno, shvatila je Melani, osećajući toplinu tamo gde je njegova ruka bila na samo pola centimetra od moje. Mada i ne zna da sam ovde.

Ja se nisam osećala sigurno. Voleti Džareda činilo je da se osećam manje sigurnom od bilo čega drugog.

Zapitala sam se da li bismo Melani i ja volele Džareda da je uvek bio ovakav, a ne onaj nasmejani Džared iz naših uspomena, onaj koji je došao do Melani ruku punih nade i čudesa. Da li bi ga pratila da je uvek bio ovako težak i ciničan? Da mu gubitak njegovog nasmejanog oca i divlje starije braće nije ni blizu sledio srce kao gubitak Melani?

Naravno. Mel je bila sigurna. Volela bih Džareda u bilo kom vidu. Čak i ovakvom, njemu je mesto pored mene.

Pitala sam se da li isto važi i za mene. Da li bih ga volela sada da je ovakav u njenim uspomenama?

Onda sam bila prekinuta. Bez ikakvog nagoveštaja koji sam primetila, Džared je odjednom govorio, pričajući kao da smo usred razgovora. ’’I tako, zbog tebe, Džeb i Džejmi su ubeđeni da je moguće nastaviti bitisanje u nekoj vrsti svesti nakon... što neko bude uhvaćen. Obojica su uvereni da se Mel i dalje koprca unutra.’’

Lagano mi je pesnicom dodirnuo glavu. Ustuknula sam, a on je prekrstio ruke. ’’Džejmi misli da ona priča s njim.’’ Prevrnu očima. ’’Nije baš pošteno da se tako igraš s klincem; ali to podrazumeva osećaj etike koji očigledno ne postoji kod tebe.’’

Obgrlila sam se rukama. ’’Džeb je u pravu u jednoj stvari, doduše to me ubija! Šta ti zapravo hoćeš? Potraga Tragača nije bila dobro usmerena niti... sumnjiva. Činilo se da samo tebe traže, ne i nas. Pa možda nisu znali šta nameravaš. Možda si sada slobodan strelac? Nekakav agent na tajnom zadatku. Ili...’’

Bilo ga je lakše ignorisati kad je tako budalasto nagađao. Fokusirala sam se na svoja kolena. Bila su prljava, kao i obično, ljubičasta i crna.

238

MIN@

’’Možda su u pravu; barem u vezi s delom o tvom ubijanju.’’

Neočekivano, njegovi prsti pogladiše naježene dlake na mojoj ruci koje se behu podigle od njegovih reči. Glas mu je bio blaži kada je ponovo progovorio. ’’Niko te sada neće povrediti. Dokle god ne praviš probleme...’’ Slegnuo je ramenima. ’’Skoro da mogu da shvatim njihovo stanovište, i možda bi, na neki naopak način, to zaista bilo pogrešno, kao što kažu. Možda nema opravdanog razloga da... Osim što Džejmi...’’

Naglo podigoh glavu, pogled mu je bio oštar i ispitivao je moju reakciju.

Zažalila sam što sam pokazala interesovanje i ponovo sam se zagledala u svoja kolena. ’’Plaši me koliko se on vezuje,’’ promrmlja Džared. ’’Nije trebalo da ga ostavim. Nije mi bilo ni na kraj pameti... A ne znam šta da radim po tom pitanju. On misli da je Mel živa unutra. Koliko će mu teško pasti kada..?’’

Primetila sam da je rekao kada, a ne ako. Šta god da mu je obećao, nije me video da postojim u daljoj budućnosti. ’’Iznenađen sam što si doprla do Džeba,’’ razmišljao je, menjajući temu. ’’On je lukav starac. On tako lako prozre prevaru. Barem je tako bilo do sada. Razmislio je o tome na trenutak.’’Nisi baš za razgovor, zar ne?’’

Nastupila je još jedna duga tišina. Reči su mu izbijale poput bujice. ’’Ono što me neprestano muči jeste: šta ako su u pravu? Kako, do đavola, ja da znam? Mrzim kako mi njihova logika ima smisla. Mora da postoji neko drugo objašnjenje.’’

Melani se ponovo borila da progovori, ne tako žestoko kao ranije, ovoga puta bez nade da će se probiti. Držala sam i ruke i usne nepomično.

Džared se pomerio, odgurujući se od zida tako da mu telo bude okrenuto ka meni. Posmatrala sam taj pokret krajičkom oka. ’’Zašto si ovde?’’ šapnu.

Virnula sam mu u lice. Bilo je blago i ljubazno, skoro onako kako ga je Melani pamtila. Osetila sam kako mi kontrola popušta; usne su mi zadrhtale. Bila mi je potrebna sva snaga da zadržim ruke u istom položaju. Htela sam da mu dodirnem lice. Ja sam to želela. Melani se to nije dopalo.

Ako nećeš da mi daš da progovorim, onda barem drži ruke k sebi, prosikta ona.

Pokušavam. Žao mi je. I jeste mi bilo žao. To ju je bolelo. Obe nas je bolelo, različitim bolom. Bilo je teško znati kome je bilo gore u tom trenutku.

Džared me je radoznalo gledao dok su se meni oči ponovo punile suzama. ’’Zašto?’’ upita nežno. ’’Znaš, Džeb ima neku ludu ideju da si ti ovde zbog mene i Džejmija. Nije li to blesavo?’’

239

MIN@

Usta su mi se napola otvorila; brzo sam se ugrizla za usnu. Džared se polako nagnuo napred i obujmio mi lice obema rukama. Oči su mi se zatvorile. ’’Nećeš da mi kažeš?’’

Jednom sam brzo odmahnula glavom. Nisam bila sigurna ko je to uradio.

Da li sam to ja rekla da neću, ili Melani da ne može? Šake su mu se stegle pod mojom vilicom. Otvorila sam oči, a lice mu je bilo nekoliko centimetara od mog. Srce mi je zatreperilo, a želudac mi se sledio, pokušala sam da dišem, ali me pluća nisu poslušala.

Prepoznala sam nameru u njegovim očima; znala sam kako će se pomeriti, tačno kakav ukus će imati njegove usne. A opet je to sve bilo tako novo za mene, prvi put, šokantniji od bilo čega drugog, kada je pritisnuo moje usne svojim. Mislim da je samo želeo usnama da dodirne moje, da bude nežan, ali stvari su se promenile kad nam se koža dodirnula. Usta su mu odjednom postala tvrda i gruba, a šake su mi zarobile lice uz njegovo, dok su njegove usne pomerale moje žustrim, nepoznatim pokretima.

Bilo je to toliko drugačije od sećanja, toliko snažnije. U glavi mi se mantalo.

Telo mi se pobunilo. Više ga nisam kontrolisala, ono je kontrolisalo mene. Nije to bila Melani, telo je bilo jače i od mene i od nje. Čuo se glasan odjek našeg disanja: mog divljeg i zadihanog, a njegovog žestokog, skoro poput rezanja. Ruke su mi se otele kontroli. Levom rukom sam posegnula za njegovim licem, njegovom kosom, da upletem prste u nju.

Desnica mi je bila brža. Nije bila moja.

Melanina pesnica ga je udarila u vilicu, odbivši njegovo lice od mog, uz tup i tih zvuk. Meso o meso, snažno i ljutito.

Silina udarca nije bila dovoljna da ga odbaci daleko, ali ustuknuo je od mene posrćući onog trenutka kad nam usne više nisu bile spojene, zureći otvorenih usta i očiju punih užasa u moje užasnuto lice.

Zurila sam u pesnicu, koja je i dalje bila stisnuta, zgađena kao da sam otkrila da mi na kraju ruke izrasta škorpija. Uzdah gađenja mi se oteo iz grla. Zgrabila sam desni zglob levom rukom, očajna u nameri da sprečim Melani da ponovo iskoristi moje telo za nasilje.

Podigla sam pogled ka Džaredu. I on je zurio u pesnicu koju sam obuzdala, užas na licu mu je bledeo, ustupajući mesto iznenađenju. U tom trenutku, njegov izraz lica bio je potpuno bez odbrane. Lako sam mogla da pročitam misli koje su prolazile njegovim otvorenim licem.

240

MIN@

Ovo nije bilo nešto što je očekivao. A imao je očekivanja; to je bilo jasno.

Ovo je bio test. Test za koji je mislio da je spreman da ga oceni. Test sa rezultatima koje je samouvereno predvideo.

Ali bio je iznenađen. Da li to znači da sam prošla, ili da sam pala?

Bol u grudima me nije iznenadio. Već sam znala da slomljeno srce nije samo fraza.

U situacijama u kojima se mora ili pobeći ili se boriti, nisam nikada imala izbor; za mene je to uvek bilo bežanje. Pošto je Džared bio između mene i tame izlaza tunela, obrnula sam se i bacila se u rupu napunjenu kutijama.

Kutije su se gnječile, krčkale i pucketale dok sam ih svojom težinom nabijala u zid, u pod. Uglavila sam se u nemoguć prostor, uvijajući se oko težih kutija i drobeći druge. Osetila sam kako me prstima grebe po stopalu dok je pokušavao da me zgrabi za članak i šutnula sam jednu od čvršćih kutija između nas. Zastenjao je i očajanje me je, gušeći me, zgrabilo za vrat. Nisam htela ponovo da ga povredim; nisam htela da ga napadnem.

Samo sam pokušavala da pobegnem.

Nisam čula sopstveno jecanje, iako beše glasno, sve dok nisam mogla dalje da zađem u napunjenu rupu i dok zvuk mog lomljenja kutija nije prestao. Kada sam čula sebe, čula iskidane, suzne uzdahe bola, bila sam posramljena. Toliko posramljena, toliko ponižena. Bila sam zgrožena nad sobom, nad nasiljem kojem sam dozvolila da mi obuzme telo, svesno ili ne, ali nisam zbog toga jecala. Jecala sam jer je to bio test, a pošto sam bila jedno glupo, glupo, glupo emotivno stvorenje, poželela sam da je to stvarnost.

Melani se uvijala u agoniji unutar mene, i bilo je teško razaznati dvostruki bol. Osetila sam se kao da umirem jer nije bilo stvarno; ona se osetila kao da umire jer se njoj to činilo dovoljno stvarno. U svemu što je izgubila od kad je nastupio kraj njenog sveta, tako davno, nikad pre se nije osetila izdanom. Kada je njen otac doveo Tragače po svoju decu, znala je da to nije on. Nije bilo izdaje, samo bola. Njen otac je mrtav.

Ali Džared je živ, i onaj je isti.

Niko te nije izdao, glupačo, urlala sam na nju. Htela sam da njen bol prestane. Bilo je to previše, dodatni teret njene agonije. Moja mi je bila dovoljna.

Kako je mogao? Kako? vrištala je, ignorišući me.

Jecale smo, nekontrolisano.

Jedna reč nas je trgla s ivice histerije.

Iz ulaza u rupu, Džaredov tih i grub glasmnapukao i čudno detinjast pozva: ’’Mel?’’ 241

MIN@

30.PROSVETLJENJE ’’Mel?’’ upita ponovo, s nadom u glasu za koju nije želeo da se oseti u njegovom tonu. Zagrcnuh se od još jednog jecaja, nešto tišeg. ’’Znaš da sam to uradio zbog tebe, Mel. Znaš to. Ne zbog nj... toga. Znaš da nisam ljubio to stvorenje.’’

Moj sledeći jecaj beše glasniji, više jauk. Zašto ne mogu da ućutim?

Pokušala sam da zadržim dah. ’’Ako si unutra, Mel...’’ zastao je.

Melani je mrzela to „ako". Jecaj mi se probi iz pluća i ja zinuh da uzmem vazduh. ’’Volim te’’ reče Džared. ’’Čak i ako nisi tu, ako me ne čuješ. Volim te.’’

Ponovo sam zadržala dah, grizući usnu dok nije prokrvarila. Fizički bol mi nije odvukao pažnju onoliko koliko sam želela.

Ispred otvora je nastupila tišina, a zatim i unutra, dok sam postajala sve plavlja u licu. Osluškivala sam napeto, koncentrišući se samo na ono što mogu da čujem. Nisam htela da razmišljam.

Tišina.

Bila sam sklupčana u najčudnijem mogućem položaju. Glava mi je bila najniže, s desnim obrazom pritisnutim uz grubi kameni pod. Ramena su mi se uvijala oko nagnječene ivice kutije, desno više od levog. Kukovi su mi štrčali nasuprot, levi list pribijen uz tavanicu. Borba s kutijama ostavila je modrice, osećala sam kako postaju sve toplije. Znala sam da ću morati da pronađem neki način da objasnim Ijanu i Džejmiju da sam ovo sama sebi uradila, ali kako? Šta da kažem? Kako da im kažem da me je Džared poljubio da bi me testirao, kao da je pecnuo pacova električnom strujom da bi video njegovu reakciju?

I koliko dugo treba da ostanem u ovom položaju? Nisam želela da pravim nikakvu buku, ali osećala sam kao da će mi kičma prepući za tili čas. Bol je svake sekunde postajao nepodnošljiviji. Neću moći još dugo da ga trpim u tišini. Iz grla mi se već otimalo cviljenje.

Melani nije imala ništa da mi kaže. U tišini je razmišljala o sopstvenom olakšanju i besu. Džared joj se obratio, konačno priznavši njeno postojanje. Rekao joj je da je voli. Ali poljubio je mene. Pokušavala je da ubedi sebe da nema razloga da bude povređena time, pokušavala da poveruje u sve čvrste razloge koji su govorili da je taj osećaj bio lažan.

Pokušavala, ali još nije uspevala.

242

MIN@

Mogla sam da čujem sve to, iako te misli nisu bile upućene meni. Nije govorila sa mnom u klinačkom, durljivom smislu te reči. Ignorisala me je ćutanjem.

Osetila sam neki nepoznat bes prema njoj. Ne kao u početku, kada sam strahovala od nje i želela da nestane iz mog uma. Ne, sada sam se i sama osećala izneverenom. Kako može da se ljuti na mene zbog toga što se desilo? Kako to ima smisla? Kako ja mogu da budem kriva što sam se zaljubila zbog njenih sećanja koje mi je ona nametnula i što me je onda nadjačalo ovo neposlušno telo? Bilo mi je krivo zbog toga što pati, pa ipak, moj bol njoj nije ništa značio. Uživala je u njemu.

Zlobno ljudsko biće.

Suze, sada mnogo slabije, lile su mi niz obraze u tišini. Njeno neprijateljstvo prema meni ključalo je u mom umu.

Odjednom više nisam mogla da izdržim bol u nagnječenim leđima. Kap je prelila čašu. ’’Uuh,’’ zaječala sam, odgurujući se od kamen i kutiju sam se ispravljala.

Više nisam marila za buku, samo sam želela da izađem. Zaklela sam se u sebi da više nikad neću kročiti preko praga ove proklete jame, radije ću da umrem. Bukvalno.

Bilo je teže izmigoljiti se napolje nego uleteti unutra. Koprcala sam se i vrpoljila okolo dok nisam osetila da samo pogoršavam situaciju, savivši se u položaj nakošene perece. Ponovo sam počela da plačem, kao dete, plašeći se da se nikad neću osloboditi.

Melani uzdahnu.

Zakači stopalo za ivicu otvora i izvuci se, predložila je. Ignorisala sam je, boreći se da provučem torzo pored jednog naročito zašiljenog ugla.

Ubadao me je tik ispod rebara. Nemoj da se detinjasta, progunđa ona.

Ko mi kaže.

Znam. Oklevala je, zatim popustila. U redu, izvini. Stvarno mi je žao.

Vidi, ja sam čovek. Ponekad je teško biti pravičan. Naša osećanja nisu uvek na mestu, ne činimo uvek pravu stvar. Njena ljutnja je još bila prisutna, ali trudila se da oprosti i zaboravi da sam se upravo bila poljubila sa čovekom njenog života, ili je barem ona tako mislila o tome.

Zakačila sam stopalo oko ivice i povukla. Koleno mi je udarilo u pod pa sam iskoristila tu polugu da podignem rebra sa zašiljenog kamena. To mi je bilo lakše nego da zakačim i drugu nogu i opet povučem. Šake mi konačno napipaše pod i ja se probih napolje, kao beba koja izlazi s nogama napred, padajući na tamnozelenu prostirku. Ležala sam tu nekoliko trenutaka, potrbuške, zadihana.

243

MIN@

Bila sam ubeđena da je Džared odavno otišao, ali nisam odmah pokušala da to proverim. Samo sam udisala i izdisala dok se nisam osetila spremnom da podignem glavu.

Bila sam sama. Trudila sam se da se usredsredim na olakšanje i zaboravim na tugu koju je ta činjenica izazvala. Bilo mi je bolje samoj.

Manje ponižavajuće.

Sklupčala sam se na prostirci, spuštajući glavu na plesnjivu tkaninu. Nije mi se spavalo, ali bila sam umorna. Toliko sam teško podnela Džaredovo odbijanje da me je to iscrpelo. Sklopila sam oči i trudila se da razmišljam o stvarima koje neće terati moje naduvene oči da zaplaču. O bilo čemu, samo ne o užasnutom izrazu Džaredovog lica kada je odleteo od mene. Šta Džejmi sada radi? Da li zna da sam ovde, ili me traži? Ijan će dugo spavati, delovao je tako iscrpljeno. Hoće li se Kajl uskoro probuditi? Hoće li krenuti da me traži? Gde je Džeb? Nisam ga videla ceo dan. Da li se Doca zaista toliko napio da je zaspao? To ne liči na njega...

Počela sam polako da se razbuđujem, probuđena zavijanjem praznog želuca. Ležala sam u tišini nekoliko minuta, pokušavajući da se orijentišem. Da li je dan ili noć? Koliko dugo sam spavala ovde sama?

Moj želudac, međutim, više nije hteo da trpi glad i ja se pridigoh na kolena. Mora da sam dugo spavala kad sam ovako ogladnela, propustila sam obrok ili dva.

Razmišljala sam da li da pojedem nešto s gomile zaliha u rupi, na kraju krajeva, već sam oštetila gotovo sve, a možda ponešto i uništila. Ali to me je samo nateralo da osetim jaču grižu savesti zbog pomisli da uzmem još te hrane. Uzeću neku veknicu iz kuhinje.

Osećala sam se pomalo povređenom, povrh onog srceparajućeg bola, što sam bila ovde dole toliko dugo a da niko nije došao da me potraži, kako sujetno s moje strane; zašto bi ikoga bilo briga šta je sa mnom? tako da mi je laknulo kada sam ugledala Džejmija kako sedi na ulazu u veliku pećinu s baštom, leđa okrenutih ljudskom svetu iza njega, bez sumnje čekajući mene.

Oči mi radosno sinuše, kao i njegove. Osovio se na noge, s izrazom olakšanja. ’’Dobro si,’’ rekao je; kad bi samo bilo tako. Počeo je da brblja. ’’Mislim, nisam mislio da Džared laže, ali rekao je da misli kako želiš da budeš sama, i Džeb je rekao da ne mogu da te obiđem i da moram ostati ovde tako da on može da vidi da se nisam ušunjao tamo, ali iako nisam mislio da si povređena i slično, bilo mi je teško da budem siguran u to, znaš?’’

244

MIN@

’’Dobro sam,’’ rekoh mu. Ali ruke su mi bile ispružene, tražeći utehu.

Zagrlio me je oko struka i bila sam šokirana kad sam otkrila da može da osloni glavu na moje rame dok stojimo. ’’Oči su ti crvene,’’ prošaputa. ’’Je li bio zao prema tebi?’’ ’’Nije.’’ Na kraju krajeva, ljudi nisu namerno surovi prema laboratorijskim pacovima; samo pokušavaju da saznaju nešto. ’’Šta god da si mu rekla, mislim da nam sada veruje. Za Mel, to mislim.

Kako se ona oseća?’’ ’’Drago joj je zbog toga.’’ On zadovoljno klimnu. ’’A ti?’’ Oklevala sam, tražeći činjenični odgovor.

Lakše mi je da kažem istinu nego da pokušam da je sakrijem.

Moje izvrdavanje je po svemu sudeći poslužilo kao zadovoljavajući odgovor na njegovo pitanje. Iza njega, svetlost u bašti bila je crvena i bledela je. Sunce je već zašlo u pustinji. ’’Gladna sam,’’ rekoh, i odvojih se od njega. ’’Znao sam da ćeš biti. Sačuvao sam ti nešto dobro.’’ Uzdahnula sam. ’’Hleb je dovoljan.’’ ’’Ostavi se toga, Lunjo. Ijan kaže da si previše požrtvovana za svoje dobro.’’ Napravih grimasu. ’’Mislim da je u pravu,’’ promrmlja Džejmi. ’’Čak kad bismo te svi želeli ovde, ti ne bi pripadala tu dok tako sama ne odlučiš.’’ ’’Nikada ne mogu pripadati ovde. I niko me zaista ovde ne želi, Džejmi.’’ ’’Ja želim.’’

Nisam se prepirala s njim, ali nije bio u pravu. Nije lagao, jer je verovao u ono što govori. Ali ono što je zaista želeo bila je Melani. Nije nas posmatrao odvojeno, kao što bi trebalo.

Trudi i Hajdi su pekle hleb u kuhinji i delile svetlozelenu, sočnu jabuku.

Naizmenično su uzimale zalogaje. ’’Drago mi je što te vidim, Lunjo,’’ reče Trudi iskreno, pokrivajući usta dok je govorila, jer je još uvek žvakala poslednji zalogaj. Hajdi klimnu u znak pozdrava, zuba zarivenih u jabuku.

Džejmi me ćušnu, pokušavajući da to izvede neprimetno, pokazujući da ljudi žele moje društvo. Nije mnogo mario za uljudnost. ’’Jeste li joj sačuvale večeru?’’ upita željno. ’’Nego šta,’’ odgovori Trudi. Sagla se, posegnula rukom pored pećnice i vratila se s metalnim plehom u ruci. ’’Ostavila sam ga na toplom. Sada je verovatno loše i tvrdo, ali bolje od onog što obično imamo.’’

U plehu je stajao povelik komad mesa. Pljuvačka mi pođe na usta, čak i dok sam odbijala porciju koja mi beše dodeljena. ’’To je previše.’’

245

MIN@

’’Moramo pojesti kvarljivu hranu prvog dana,’’ stade Džejmi da me hrabri. ’’Svako jede dok ne pukne, to je tradicija.’’ ’’Potrebni su ti proteini,’’ dodade Trudi. ’’Predugo smo jeli hranu uzgajanu u pećinama. Čudi me što niko nije u lošijem stanju.’’

Jela sam svoje proteine dok je Džejmi s budnošću sokola posmatrao kako svaki zalogaj putuje od pleha do mojih usta. Pojela sam sve da mu udovoljim, iako me je želudac zaboleo od toliko hrane.

Kuhinja ponovo poče da se puni dok sam završavala. Nekolicina je imala jabuke u rukama svi su ih delili s nekim. Radoznale oči počeše da zagledaju izubijanu stranu mog lica. ’’Zašto svi sad dolaze ovamo?’’ promrljah upitno. Napolju je bio mrak i vreme večere odavno beše prošlo. Džejmi me pogleda u čudu na sekund. ’’Da čuju tvoje priče.’’ Ton njegovog glasa dodade reč naravno. ’’Šališ se?’’ ’’Rekoh ti da se ništa nije promenilo.’’

Zurila sam okolo po uskoj prostoriji. Nisu svi bili prisutni. Doktor nije došao večeras, kao ni bilo ko od povratnika, što je značilo da nema ni Pejdž. Nije bilo ni Džeba, Ijana, Voltera. Još nekoliko ih je falilo: Trevis, Kerol, Rut En. Ali imala sam veću publiku nego što bih očekivala, da mi je uopšte bilo palo na pamet da će iko hteti da nastavi s uobičajenim posle tako neuobičajenog dana. ’’Možemo li da se vratimo na Delfine, gde smo stali?’’ upita Ves, prekidajući moju procenu prostorije. Bilo mi je jasno da je preuzeo na sebe da pokrene razgovor, pre nego što je bio preterano zainteresovan za rodbinske veze na nekoj stranoj planeti. Svi su me gledali s iščekivanjem.

Po svemu sedeći, život se nije promenio onoliko koliko sam mislila.

Uzela sam pleh sa hlebovima iz Hajdinih ruku i okrenula se da ga ubacim u kamenu furunu. Počela sam da pričam još uvek okrenuta leđima. ’’Dakle... um... hmm... uh, treći par baba i deda... oni po tradiciji služe zajednici, kako to oni vide. Na Zemlji, oni bi bili hranitelji porodice, oni koji napuštaju dom i dobavljaju hranu. Uglavnom se bave zemljoradnjom.

Uzgajaju organizme nalik biljkama koje muzu radi soka.’’

I život se nastavio svojim tokom.

Džejmi je pokušao da me odgovori od spavanja u hodniku s namirnicama, ali taj pokušaj beše mlak. Prosto nije bilo drugog mesta za mene.

Tvrdoglav kao obično, insistirao je da deli moje mesto.

Pretpostavila sam da se Džaredu to nije svidelo ali pošto ga nisam videla te večeri niti sledećeg dana, nisam mogla da potvrdim svoju teoriju.

Ponovo sam se osećala neugodno obavljajući svoje uobičajene poslove, pored šest povratnika, baš kao kada me je Džeb prvi put naterao da se 246

MIN@

pridružim zajednici. Neprijateljski pogledi, tišina ispunjena gnevom.

Njima je, međutim, bilo teže nego meni, ja sam bila navikla na to. Oni, s druge strane, uopšte nisu bili navikli na to kako su me svi ostali tretirali.

Kada sam pomagala u branju kukuruza, na primer, i kada mi je Lili s osmehom zahvalila što sam donela praznu korpu, Endijeve oči su se iskolačile od iznenađenja. Ili kada sam čekala na red za kupanje s Trudi i Hajdi, Hajdi je počela da se igra s mojom kosom. Bila je sve duža, stalno mi je upadala u oči, i planirala sam ovih dana ponovo da je skratim. Hajdi je pokušavala da mi namesti frizuru, prebacujući pramenove tamo-amo.

Brent i Aron, Aron je bio najstariji čovek koji je otišao u dugu poharu, neko koga, koliko sam mogla da se setim, uopšte nisam videla ranije, izašli su i pronašli nas tako, Trudi kako se smeje nekom blesavom čudu koje je Hajdi pokušavala da napravi na mojoj glavi, i obojica su pomalo pozeleneli u licu i prošli pored nas u tišini.

Naravno, takve sitnice su bile beznačajne. Kajl je sada lutao po pećinama, i premda mu je očito bilo naređeno da me ostavi na miru, njegov izraz lica je jasno govorio da mu je ta zabrana mrska.

Uvek sam bila u društvu drugih kada sam se susretala s njim, i pitala sam se je li to jedini razlog što nije činio ništa više osim što me je mrko gledao i nesvesno stezao svoje debele prste u pandže.

To me je navelo da ponovo osetim svu paniku koja je obeležila moje prve nedelje boravka ovde i možda bih joj podlegla, počela ponovo da se krijem, da izbegavam zajedničke prostorije, da mi nešto važnije od Kajlovih ubitačnih pogleda nije privuklo pažnju te druge noći.

Kuhinja se ponovo ispunila, nisam bila sigurna koliko je razlog bilo interesovanje za moje priče, a koliko za čokoladice koje je Džeb podelio. Odbila sam svoju, objašnjavajući nezadovoljnom Džejmiju da ne mogu da pričam i žvaćem u isto vreme; slutila sam da će mi sačuvati jednu, tvrdoglav kao i uvek. Ijan se vratio u svoju vruću stolicu pored vatre, i Endi je bio tu, umornog pogleda, pored Pejdž. Niko od ostalih povratnika, uključujući Džareda, naravno, nije došao. Doca nije bio prisutan, i zapitala sam se da li je još uvek pijan, ili možda mamuran. I ponovo nije bilo Voltera.

Džefri, Trudin muž, te večeri me je prvi put nešto zapitkivao. Bilo mi je drago, iako sam se trudila da to ne pokažem, što se pridružio grupi ljudi koja me je podnosila. Ali nisam mogla valjano da odgovorim na njegova pitanja, što je bila šteta. Njegova pitanja bila su poput Docinih. ’’Zaista ne znam ništa o lečenju,’’ priznadoh. ’’Nisam otišla do Iscelitelja nakon... nakon što sam stigla ovde prvi put. Nisam bila bolesna. Sve što znam je da ne bismo izabrali neku planetu ako nismo u mogućnosti da 247

MIN@

održavamo tela domaćina u savršenom stanju. Ne postoji ništa što ne može biti isceljeno, od jednostavne posekotine i slomljene kosti do bolesti. Starost je sada jedini uzrok smrti. Čak i zdrava ljudska tela imaju svoj vek trajanja. A dešavaju se i nesreće, pretpostavljam, iako dušama ne često. Oprezni smo.’’ ’’Naoružani ljudi nisu nekakva nesreća,’’ promrmlja neko. Vadila sam vruć hleb; nisam videla ko je progovorio, niti sam prepoznala glas. ’’Da, to je istina,’’ složih se mirno. ’’Znači, onda ne znaš šta koriste za lečenje bolesti?’’ Džefri beše uporan. ’’Šta se nalazi u njihovim lekovima?’’

Zavrteh glavom. ’’Žao mi je, ne znam. To nije bilo nešto što me je zanimalo, kada sam imala pristup tim informacijama. Bojim se da sam to uzimala zdravo za gotovo. Dobro zdravlje se podrazumevalo na svakoj planeti na kojoj sam živela.’’

Džefrijevi crveni obrazi planuše više nego obično. Gledao je u pod, besno stisnutih usana. Čime sam ga uvredila? Hit, koji je sedeo pored Džefrija, potapša ga po ruci. U prostoriji je zavladala napeta tišina. ’’Uh... što se tiče Lešinara...’’ započe Ijan, reči su bile prenaglašene, namerno menjanje teme. ’’Ne znam da li sam propustio taj deo, ali ne sećam se da si ikada objasnila na koji način su bili „neljubazni"...?’’

To je bilo nešto što jesam objasnila, ali bila sam prilično sigurna da ga to zapravo ne zanima, to je prosto bilo prvo pitanje koje je mogao da smisli.

Moj nezvaničan čas okončao se ranije nego inače. Pitanja su bila spora, i većinu njih su postavili Džejmi i Ijan. Džefrijeva pitanja su sve ostale učinila ćutljivim i rasejanim. ’’Pa, sutra moramo da poranimo, žanjemo šaš...’’ reče Džeb zamišljeno posle još jedne neugodne tišine, raspuštajući skup. Ljudi počeše da ustaju i da se protežu, sašaptavajući se ne baš opušteno. ’’Šta sam rekla?’’ šapnuh upitno u Ijanovom pravcu. ’’Ništa. Razmišljaju o smrtnosti.’’ Uzdahnuo je.

Moj ljudski mozak načini jedan od naglih skokova u razumevanju koje oni nazivaju intuicijom. ’’Gde je Volter?’’ upitah, još uvek šapućući. Ijan ponovo uzdahnu. ’’U južnom krilu. On... nije mu dobro.’’ ’’Zašto mi niko nije rekao?’’ ’’Nije ti bilo... lako u poslednje vreme, tako da...’’ Nestrpljivo sam zavrtela glavom na taj znak pažnje. ’’Šta mu je?’’

Džejmi je sada bio pored mene; uzeo me za ruku.

248

MIN@

’’Volteru su neke kosti pukle, toliko su krte,’’ reče tiho. ’’Doca je siguran da je rak, poslednja faza, tako kaže.’’ ’’Volt je sigurno već dugo prećutkivao da je u bolovima,’’ dodade Ijan tmurno.

Trgla sam se. ’’Ništa se ne može učiniti? Baš ništa?’’ Ijan zavrte glavom, ne skidajući svoje sjajne oči s mojih. ’’Mi ne možemo. Čak i da nismo zaglavljeni ovde, sada mu ne bilo pomoći. Nikad nismo uspeli da izlečimo tu bolest.’’

Grizla sam usnu, oklevajući da predložim ono što sam želela.Naravno da Volteru nije bilo pomoći. Svi ovi ljudi bi radije umrli laganom smrću i u bolovima nego da daju svoj um u zamenu za zdravo telo. To mi je bilo jasno... sada. ’’Tražio je da te vidi,’’ nastavi Ijan. ’’Pa, nekad izgovara tvoje ime; teško je reći šta misli, Doca ga održava u pijanom stanju da bi mu olakšao bolove.’’ ’’Doci je mnogo krivo što i sam troši toliko alkohola,’’ dodade Džejmi. ’’Loš tajming, uopšteno gledano.’’ ’’Mogu li da ga vidim,’’ upitah. ’’Ili će smetati ostalima?’’

Ijan se namršti i frknu. ’’Zar to ne bi priličilo nekim ljudima, da se uzbude oko toga?’’ Zavrte glavom. ’’Mada, koga briga, zar ne? Ako je to Voltova poslednja želja...’’ ’’Tako je,’’ složih se. Na reč poslednja oči mi se zažariše. ’’Ako Volter želi da me vidi, onda valjda nije bitno šta ostali misle, ili ako se naljute.’’ ’’Ne brini o tome, neću dozvoliti da te iko maltretira.’’ Ijanove pobelele usne stisnuše se u tanku liniju.

Bila sam nervozna, kao da sam želela da pogledam na sat. Vreme je prestalo da mi znači mnogo, ali iznenada sam osetila šta znači kada ono ponestaje. ’’Da li je prekasno da odemo noćas? Hoćemo li mu smetati?’’ ’’Ne spava u redovno vreme. Možemo da odemo i vidimo.’’

Krenula sam istog trena, vukući Džejmija koji me je još uvek držao za ruku. Osećaj proticanja vremena, kraja i konačnosti, gonio me je napred.

Ijan nas je, međutim, brzo sustigao, svojim dugim koracima.

U bašti osvetljenoj mesečinom, prošli smo pored ostalih, koji uglavnom nisu obratili pažnju na nas. Bila sam suviše često u društvu Džejmija i Ijana da bih izazvala ikakvu radoznalost, mada nismo išli ka uobičajenim tunelima.

Jedini izuzetak bio je Kajl. Zaledio se u mestu kad je video svog brata pored mene. Oči mu poleteše ka Džejmijevoj šaci koja je počivala u mojoj 249

MIN@

i on zareža. Ijan se isprsi dok je posmatrao bratovu reakciju, usne mu se iskriviše u kez identičan Kajlovom i namerno me uhvati za drugu šaku.

Kajl ispusti zvuk kao da će da povrati i okrenu nam leđa.

Kada smo se našli u tmini dugačkog južnog tunela, pokušala sam da oslobodim tu ruku. Ijan je jače stegnu. ’’Volela bih kad se ne bi trudio da ga još više razljutiš promrmljah.’’ ’’Kajl greši. To mu dođe kao navika. Trebaće mu mnogo duže nego ostalima da se urazumi, ali to ne znači da treba da mu gledamo kroz prste.’’ ’’Plaši me,’’ priznadoh šapatom. ’’Ne želim da ima još više razloga da me mrzi.’’

Ijan i Džejmi mi stisnuše šake istovremeno. Progovorišen isti glas. ’’Ne boj se,’’ reče Džejmi. ’’Džeb je bio izričit po tom pitanju,’’ reče Ijan. ’’Kako to misliš?’’ upitah Ijana. ’’Ako ne može da prihvati Džebova pravila, onda Kajl više nije dobrodošao ovde.’’ ’’Ali to nije u redu. Kajl pripada ovde.’’

Ijan progunđa. ’’Ostaće ovde... tako da će morati da nauči da trpi.’’

Nismo više progovorili tokom dugog hoda. Osećala sam se krivom, činilo se da je to trajno emotivno stanje ovde. Krivica i strah i slamanje srca.

Zašto sam uopšte došla?

Zato što ti zaista pripadaš ovde, nekim čudom, prošaputa Melani. Bila je veoma svesna topline Ijanove i Džejmijeve šake, čvrstog stiska i isprepletanih prstiju. Na kom drugom mestu si imala ovo?

Nigde, priznadoh, osećajući se samo još više depresivnom. Ja ne pripadam ovde zbog toga. Ne na isti način kao ti.

Nas dve dolazimo u paketu, Lunjo.

Kao da treba da me podsećaš...

Bila sam malo iznenađena što je čujem tako razgovetno. Bila je tiha poslednja dva dana, čekajući, strepeći, nadajući se da će ponovo videti Džareda. Naravno, ja sam bila zaokupljena sličnim mislima.

Možda je s Volterom. Možda je bio s njim sve vreme, pomisli Melani puna nade.

Ne idemo da vidimo Voltera zbog toga.

Ne. Naravno da ne. Ton joj je bio pokajnički, ali shvatila sam da Volter njoj ne znači koliko i meni. Prirodno, bila je tužna zbog činjenice da je umirao, ali prihvatila je taj ishod od samog početka. Ja, s druge strane, nisam mogla da nateram sebe da to prihvatim, čak ni sada.

250

MIN@

Volter je moj prijatelj, ne njen, ja sam ta koja se sprijateljila s njim.

Kad smo se približili bolničkom krilu dočekalo nas je jedno od bledoplavih svetala (sada sam znala da te lampe rade na solarnu energiju, puneći se tokom dana u osunčanim ćoškovima).

Sve troje nastavismo tiše da se krećemo, usporivši istovremeno bez ikakvog prethodnog dogovora.

Mrzela sam tu prostoriju. Onako u tami, s čudnim senkama koje je bacala slaba svetlost, samo je delovala još odbojnije.

Osetila sam neki novi miris, prostorija je bazdila na sporo truljenje, jak alkohol i žuč.

Dva poljska kreveta bila su zauzeta. Preko ivice jednog visile su doktorove noge; prepoznala sam njegovo tiho hrkanje. Na drugom, užasno sasušen i izobličen, ležao je Volter, posmatrajući nas kako prilazimo. ’’Jesi li raspoložen za posetu, Voltere?’’ šapnu Ijan kada Volterove oči skrenuše u njegovom pravcu. ’’Uuuh,’’ zastenja Volter. Usne su mi visile s mlitavog lica, a koža mu se vlažno presijavala na slaboj svetlosti. ’’Treba li ti nešto?’’ promrmljah.

Oslobodila sam ruke, bespomoćno su podrhtavale u vazduhu između Voltera i mene.

Njegove trome oči trudile su se da proniknu kroz tminu. Prišla sam korak bliže. ’’Možemo li nešto da učinimo za tebe? Bilo šta?’’

Oči su mu lutale dok nisu našle moje lice. Odjednom su se usredsredile, nadjačavši omamljenost od alkohola i bola. ’’Konačno,’’ zinu, hvatajući vazduh. Glas mu je šištao i zviždao. ’’Znao sam da ćeš doći ako budem dovoljno dugo čekao. Oh, Gledis, toliko toga imam da ti kažem.

251

MIN@

31.DELIRIJUM Sledila sam se, a zatim se brzo osvrnula preko ramena da vidim da li mi neko stoji iza leđa. ’’Gledis je bila njegova žena,’’ prošaputa Džejmi jedva čujno. ’’Nije utekla.’’ ’’Gledis,’’ oslovi me Volter, nesvestan moje reakcije. ’’Možeš li da veruješ da sam uspeo da zaradim rak? Koje su šanse za to, heh? Nisam uzeo ni dan bolovanja u životu...’’ glas mu je utihnuo toliko da ga više nisam mogla čuti, ali usne nastaviše da mu se miču. Bio je previše slab da bi podigao ruku; prsti su mu se vukli ka ivici kreveta, k meni.

Ijan me ćušnu napred. ’’Šta treba da radim?’’ procedih. Kapljice znoja koje su mi izbijale po čelu nisu imale nikakve veze s vlagom i toplotom. ’’... deda je doživeo sto prvu,’’ prošišta Volter, jedva čujno. ’’Niko nikad nije imao rak u mojoj porodici, čak ni dalja rodbina. Mada, zar tvoj ujka Regan nije imao rak kože?’’

Gledao me je s poverenjem, očekujući odgovor. Ijan me bocnu u leđa. ’’Mmm...’’ promumlah. ’’Možda je to bila Bilijeva tetka,’’ predloži Volter. Panično sam pogledala u Ijana, koji sleže ramenima. ’’Pomozi,’’ rekoh nemo, pomerajući usne.

Gestikulirao mi je da primim Volterove nespokojne prste. Volterova koža bila je bela kao kreda, i prozirna. Mogla da vidim kako krv u plavim venama na njegovoj nadlanici slabašno pulsira. Pažljivo sam mu podigla šaku, zabrinuta za tanke kosti za koje je Džejmi bio rekao da su veoma krte. Bila je tako laka, kao da je šuplja. ’’Ah, Gledi, bilo mi je teško bez tebe. Lepo je ovde; svideće ti se, čak i kad me više ne bude. Ima dosta ljudi s kojima možeš da pričaš; znam koliko voliš da imaš društvo za razgovor...’’

Glas mi je postajao sve tiši, dok nije postao nerazgovetan, ali usne su mu se još uvek micale, oblikujući reči koje je hteo da podeli sa svojom ženom. Usta su nastavila da mu se otvaraju, čak i pošto su mu se oči sklopile i glava klonula u stranu.

Ijan je pronašao vlažnu krpu i počeo da briše Volterovo sjajno lice. ’’Nisam dobra u... obmanjivanju,’’ šapnuh, gledajući u Volterove usne da se uverim da me ne sluša. ’’Ne želim da ga uznemirim.’’ ’’Ne moraš ništa da kažeš,’’ stade Ijan da me uverava. ’’Nije dovoljno svestan da bi mario.’’ ’’Da li ličim na nju?’’

252

MIN@

’’Nimalo; video sam njenu sliku. Debeljuškasta crvenokosa žena.’’ ’’Daj, ja ću.’’

Ijan mi dade krpu i ja obrisah znoj s Volterovog vrata. Uvek mi je bilo lakše kada sam imala čime da uposlim ruke. Volter nastavi da mrmlja.

Mislim da sam čula kako kaže: „Hvala ti, Gledi, to mi prija."

Nisam primetila da je Doca prestao da hrče. Njegov poznati glas iznenada se začuo iza mojih leđa, previše nežan da bih se uplašila. ’’Kako mu je?’’ ’’U delirijumu je,’’ prošaputa Ijan. ’’Je li to od brendija ili od bola?’’ ’’Više od bola, mislim. Dao bih svoju desnu ruku za malo morfijuma.’’ ’’Možda će Džared izvesti još neko čudo,’’ predloži Ijan. ’’Možda,’’ uzdahnu Doca.

Odsutno sam brisala Volterovo samrtnički bledo lice, slušajući s više pažnje, ali nisu ponovo pomenuli Džareda.

Nije ovde, prošaputa Melani.

Traži pomoć za Voltera, složih se.

Sam, dodade ona.

Razmišljala sam o našem poslednjem susretu, o poljupcu, verovanju...

Verovatno je želeo da bude sam neko vreme.

Nadam se da negde tamo ne ubeđuje sebe ponovo da si veoma talentovana glumica, Tragač...

To je moguće, naravno.

Melani zastenja u sebi.

Ijan i Doca su šapatom razgovarali o nebitnim stvarima; uglavnom je Ijan prenosio Doci novosti vezane za dešavanja u pećinama. ’’Šta se desilo s Lunjinim licem?’’ šapnu Doca, ali i pored toga sam ga lako čula. ’’Ista priča kao ranije,’’ odgovori Ijan napetim glasom. Doca ispusti neki zvuk nezadovoljstva sebi u bradu, pa coknu jezikom.

Ijan mu je u kratkim crtama ispričao o večerašnjem neugodnom času, o Džefrijevim pitanjima. ’’Bilo bi zgodno da je Melani zaposeo neki Iscelitelj,’’ reče Doca zamišljeno.

Trgoh se, ali oni behu iza mene i verovatno nisu ništa primetili. ’’Imamo sreće što je u pitanju Lunja,’’ promrmlja Ijan u moju odbranu. ’’Niko drugi...’’ ’’Znam,’’ prekide ga Doca, dobroćudno kao i uvek. ’’Šteta samo što Lunju nije više interesovala medicina.’’

253

MIN@

’’Žao mi je,’’ promrmljah. Jesam bezbrižno uživala u prednostima savršenog zdravlja, a da me nikada nisu zanimali uzroci bolesti.

Nečija ruka mi dodirnu rame. ’’Nema razloga da se izvinjavaš,’’ reče Ijan.

Džejmi je bio vrlo tih. Osvrnula sam se i videla da se sklupčao na krevetu u kom je Doca dremao. ’’Kasno je,’’ primeti Doca. ’’Volter neće nikuda večeras. Trebalo bi da se naspavate.’’ ’’Vratićemo se,’’ obeća Ijan. ’’Javi ako nešto bude trebalo daše donese, za bilo koga od vas dvojice.’’

Spustila sam Volterovu ruku, nežno je potapšavši. Oči mu se odjednom otvoriše, usmerivši se s više svesti nego ranije. ’’Odlaziš?’’ prošišta. ’’Zar već moraš da ideš?’’

Ponovo ga brzo uzeh za ruku. ’’Ne, ne moram da idem.’’ On se nasmeši i opet zatvori oči.

Prsti mu se slabašno sklopiše oko mojih. Ijan uzdahnu. ’’Možeš da ideš,’’ rekoh mu. ’’Ne smeta mi. Odvedi Džejmija nazad u krevet.’’

Ijan se osvrnu po sobi. ’’Čekaj sekund,’’ reče, pa zgrabi najbliži poljski krevet. Nije bio težak; lako ga je podigao i namestio pored Volterovog. Protegla sam ruku koliko sam mogla, trudeći se da ne gurnem Voltera, tako da Ijan može da postavi krevet ispod moje ruke. Onda me je podigao s podjednakom lakoćom i spustio me na krevet pored Voltera. Volterove oči se nisu ni pomerile.

Tiho sam uzdahnula, iznenađena spontanošću s kojom me je Ijan dotakao, kao da sam ljudsko biće.

Ijan pokaza bradom u pravcu Volterove šake koja je držala moju. ’’Misliš da ćeš moći tako da spavaš?’’ ’’Da, sigurna sam.’’ ’’Lepo spavaj onda.’’ Nasmešio mi se, zatim se okrenuo i podigao Džejmija s drugog ležaja. ’’Idemo, klinjo,’’ promrmlja, noseći dečaka lako kao da je dojenče.

Ijanovi tihi koraci gubili su se u tišini, sve dok nisu postali nečujni.

Doca zevnu i ode da sedne iza stola koji je improvizovao od drvenih sanduka i jednih aluminijumskih vrata, odnoseći mutnu svetiljku sa sobom. Bilo je previše mračno da bih mogla da vidim Volterovo lice i zbog toga sam se unervozila. Imala sam utisak kao da je već umro.

Smirivao me je dodir njegovih prstiju, još uvek čvrsto svijenih oko mojih.

Doca poče da prebira po nekim papirima, zviždućući gotovo nečujno za sebe. Tiho šuškanje papira me je uspavalo.

254

MIN@

Volter me je prepoznao izjutra.

Nije se probudio dok se Ijan nije pojavio da me otprati nazad; trebalo je požnjeti staru šaš u kukuruzištu. Obećala sam Doci da ću mu doneti doručak pre nego što odem da radim. Tek onda sam pažljivo izvukla svoje utrnule prste, oslobodivši ih iz Volterovog stiska. On otvori oči. ’’Lunjo,’’ prošaputa. ’’Voltere?’’ Nisam bila sigurna koliko dugo će biti svestan da sam ja u pitanju, niti da li se seća prethodne noći. Njegova ruka poče da grabi u prazno, pa mu dadoh levu, onu koja ne beše umrtvljena. ’’Došla si da me obiđeš. To je lepo. Znam... pošto su se ostali vratili... mora da ti je ...teško... tvoje lice...’’ Činilo se da mu je bilo teško da govori, dok mu se pogled naizmenično mutio i bistrio. Kako tipično za njega, to što su prve reči koje mi je uputio bile pune brige. ’’Sve je u redu, Voltere. Kako se osećaš?’’ ’’Ah,’’ zastenja tiho. ’’Ne baš... Doco?’’ ’’Tu sam,’’ promrmlja Doca, odmah iza mene. ’’Imaš još pića?’’ prošišta. ’’Naravno.’’

Doca je već bio spreman. Prineo je grlić debele staklene flaše Volterovim obešenim usnama i počeo pažljivo da mu sipa tamnosmeđu tečnost u usta.

Volter bi se trgnuo posle svakog gutljaja koji mu je palio grlo. Malo alkohola je iscurelo s kraja njegovih usana na jastuk. Miris mi je pekao nozdrve. ’’Je li sad bolje?’’ upita Doca nakon dugog perioda laganog sipanja.

Volter zaječa. To nije zvučalo potvrdno. Kapci mu se sklopiše. ’’Još?’’ upita Doca.

Volter napravi grimasu i zastenja. Doca opsova sebi u bradu. ’’Gde je Džared?’’ promrmlja. Ja se zgrčih na pomen njegovog imena.

Melani se promeškolji pa se ponovo umiri. Volterovo lice se obesi. Glava mu klonu na vrat. ’’Voltere?’’ prošaputah. ’’Bol je previše jak da bi ostao svestan. Neka ga nek miruje,’’ reč Doca.

Knedla mi se popela u grlo. ’’Šta mogu da učinim?’’ Docin glas beše utučen. ’’Isto što i ja. Što znači - ništa. Beskoristan sam.’’ ’’Nemoj tako, Doco,’’ čuh Ijana kako mrmlja. ’’Nisi ti kriv za to. Svet ne funkcioniše kao ranije. Niko od tebe ne očekuje više.’’

Pogurila sam se. Ne, njihov svet više nije funkcionisao isto. Nečiji prst me tapnu po ruci.

255

MIN@

’’Idemo ,’’ prošaputa Ijan. Klimnuh i stadoh ponovo da oslobađam ruku.

Volterove oči se otvoriše, slepe. ’’Gledi? Jesi li tu?’’ molio je. ’’Uh... tu sam,’’ rekoh nesigurno, puštajući da mu se prsti sklope oko mojih. Ijan slegnu ramenima. ’’Doneću vam oboma nešto hrane,’’ prošaputa, pa ode. Čekala sam sa strepnjom da se vrati, uznemirena Volterovom pometenošću. Volter je iznova ponavljao Gledisino ime, ali činilo se da ništa ne želi od mene, na čemu sam bila zahvalna. Posle nekog vremena, možda pola sata, počela sam da osluškujem nadajući se da ću čuti Ijanove korake u tunelu, pitajući se što ga nema tako dugo.

Doca je za to vreme stajao kraj svog stola, zureći u prazno, pogurenih ramena. Mogla sam jasno da vidim koliko se oseća beskorisnim.

Onda sam zaista čula nešto, ali to nisu bili koraci. ’’Šta je?’’ upita Doca šapatom; Volter je ponovo utihnuo, možda usnuvši.

Nisam želela da ga uznemirim.

Doca se okrenuo i pogledao me, istovremeno kriveći glavu nastranu da oslušne. Zvuk je bio nalik čudnom bubnjanju, u brzom, tihom ritmu.

Učinilo mi se da se malo pojačalo za trenutak, ali zatim se ponovo stišalo. ’’To je čudno,’’ reče Doca. ’’Zvuči skoro kao...’’ zastade, mršteći se od napora da se skoncentriše dok je nepoznati zvuk odumirao.

Pažljivo smo osluškivali, pa smo čuli korake dok su još bili daleko.

Nisu odgovarali očekivanom, ujednačenom batu koji bi označio Ijanov povratak. Volela bih da je i meni bilo jasno šta nije u redu, ali nisam želela da uznemirim Voltera time što ću opet pokušati da izvučem ruku.

Umesto toga sam napeto osluškivala. ’’Brente?’’ čuh kako Doca izgovara iznenađeno. ’’Gde je? Gdeje stvorenje?’’ zareža, drugi čovek zadihano. Trčeći koraci utihnuše samo na sekund, zatim se ponovo javiše, nešto sporije. ’’O čemu pričaš?’’ upita Doca glasno, u tom pravcu. ’’Parazit!’’ prosikta Brent nestrpljivo, nervozno, kad je hrupio kroz lučni ulaz.

Brent nije bio visok kao Kajl ili Ijan; verovatno je bio samo nekoliko centimetara viši od mene, ali bio je krupan i nabijen kao nosorog. Osvrnu se po prostoriji; njegov prodorni pogled zadrža se na mom licu pola sekunde, zatim pređe na Volterovo nesvesno obličje, pa se vrati na mene.

Doca je u tom trenutku sustigao Brenta, i njegovi dugi prsti ščepaše Brentovo rame taman kad je krupniji čovek načinio prvi korak u mom pravcu.

256

MIN@

’’Šta se dešava?’’ zareža Doca, što beše prvi put da sam čula takav zvuk od njega.

Pre nego što je Brent stigao da odgovori, čudni zvuk se vratio, prelazeći od tihog do zaglušujuće glasnog i ponovo do tihog tako neočekivano da se svi sledismo u mestu. Udarci su bubnjali jedan za drugim, potresajući vazduh kada su bili najglasniji. ’’Je li to... je li to helikopter?’’ upita Doca šapatom. ’’Da,’’ prošaputa Brent u odgovor. ’’U pitanju je Tragač, onaj odranije, onaj koji je tražio ovo stvorenje.’’ Mrdnu bradom u mom pravcu.

Grlo mi je iznenada postalo pretesno, vazduh koji se kretao kroz njega bio je tanak, slabašan, nedovoljan. Osetih kako mi se vrti u glavi.

Ne. Ne sad. Molim te.

Koji joj je đavo, zareža Melani u mojoj glavi. Zašto nas ne ustavi na miru? Ne smemo joj dozvoliti da ih povredi!

Ali kako da je zaustavimo?

Ne znam.

Za sve sam ja kriva!

I ja, Lunjo. Obe smo krive. ’’Jesi li siguran?’’ upita Doca. ’’Kajl ga je jasno video kroz dvogled dok je lebdeo. Isti onaj odranije.’’ ’’Da li zagleda ovamo?’’ Docin glas je iznenada postao užasnut. Okrenu se dopola i oči mu poleteše ka izlazu. ’’Gde je Šeron?’’

Brent zavrte glavom. ’’Samo nadleće oblast. Počinje kod Pikačoa, zatim kruži. Ne deluje kao da išta zagleda izbliza. Napravio je nekoliko krugova oko mesta gde smo ostavili kola.’’ ’’Šeron?’’ upita Doca ponovo. ’’Eno je s decom i Lusinom. Dobro su. Momci pakuju stvari za slučaj da moramo da bežimo noćas, ali Džeb kaže da ne veruje da će do toga doći.’’

Doca odahnu, pa priđe stolu. Nasloni se na njega, kao da je upravo istrčao maraton. ’’Dakle, ništa novo, zaista,’’ promrmlja. ’’Jok. Samo moramo da se pritajimo nekoliko dana,’’ odvrati Brent utešno. Njegove oči ponovo stadoše da preleću po prostoriji, zaustavljajući se na meni svake druge sekunde. ’’Imaš neki kanap pri sebi?’’ upita. Povuče ivicu pokrivača na praznom ležaju, zagledajući ga. ’’Kanap?’’ ponovi Doca tupo. ’’Za ovog parazita. Kejl me je poslao ovamo da ga vežem.’’

257

MIN@

Mišići počeše da mi igraju i protiv moje volje; moja šaka stisnu Volterove prste previše čvrsto i on zacvile. Pokušala sam da je nateram da se opusti, ne skidajući pogled s Brentovog kamenog lica. Čekao je Docinu reakciju. ’’Došao si ovamo da vežeš Lunju?’’ upita Doca, ponovo grubim glasom. ’’A zašto misliš da je to neophodno?’’ ’’Ma hajde, Doco. Ne budi glup. Ovde imaš velikih otvora za vazduh, i dosta sjajnog metala koji reflektuje svetlost,’’ Brent pokaza ka ormariću prislonjenom uz suprotni zid. ’’Dovoljno je da ti pažnja odluta na pola minuta, i ona će već poslati signale tom Tragaču.’’

Udahnula sam oštro, šokirana, što je glasno odjeknulo u tihoj prostoriji. ’’Vidiš?’’ reče Brent. ’’Odmah sam joj prokljuvio plan.’’

Radije bih se zakopala ispod kakve stene da bih se sakrila od iskolačenog, neumornog pogleda mog Tragača, a on zamišlja kako želim da joj pomognem da pronađe ovo mesto. Da je dovedem da ubije Džejmija, Džareda, Džeba, Ijana... osetih kako se gušim. ’’Možeš da ideš, Brente,’’ reče Doca ledenim glasom. ’’Ja ću paziti na Lunju.’’

Brent izvi jednu obrvu. ’’Šta se desilo s vama? Tebi i Ijanu i Trudi i ostalima? Kao da ste svi hipnotisani. Da ti oči ljudske, morao bih da se zapitam...’’ ’’Idi i pitaj se do mile volje, Brente. Samo izađi na dok to radiš.’’

Brent zavrte glavom. ’’Imam zadatak koji moram da obavim.’’

Doca pođe ka Brentu i zaustavi se kad se našao između Brenta i mene.

Prekrsti ruke preko grudi. ’’Nećeš je ni pipnuti.’’

Pulsirajuća helikopterska elisa oglasi se u daljini. Svi smo bili veoma mirni, nismo ni disali, dok se nije udaljila.

Brent zavrte glavom kad je ponovo zavladala tišina. Nije progovorio; samo je prišao stolu i uzeo Docinu stolicu. Odneo ju je do zida pokraj ormarića, s treskom je spustio na pod i zatim se svalio na nju, od čega su metalne noge zacvilele zagrebavši po steni. Nagnuo se napred, sa šakama na kolenima, i zapiljio se u mene. Kao lešinar koji čeka da zec na samrti prestane da se miče.

Docina vilica se stisnu, od čega mu kosti tiho zapucketaše. ’’Gledis,’’ promrmlja Volter, budeći se iz omamljujućeg sna. ’’Tu si.’’

Previše nervozna da bih progovorila pred Brentom, samo sam ga potapšala po ruci. Njegove zamagljene oči stadoše da zagledaju moje lice, videći crte kojih nije bilo. ’’Boli me, Gledis. Mnogo me boli.’’

258

MIN@

’’Znam,’’ šapnuh. ’’Doco?’’

On je već bio tu, s brendijem u ruci. ’’Otvori usta, Voltere.’’

Helikopter tiho zabruja, daleko ali ipak preblizu. Doca se trgnu, i nekoliko kapljica brendija poprska me po ruci.

Taj dan beše užasan. Najgori dan mog života na ovoj planeti, uključujući čak i moj prvi dan u pećinama i poslednji vreli, sušni dan u pustinji, na samo nekoliko sati od smrti.

Helikopter je kružio i kružio. Ponekad bi prošlo i više od sat vremena, i ja bih pomislila da je napokon gotovo. Onda bi se zvuk elise vratio, i ja bih videla Tragačevo tvrdoglavo lice u svojoj glavi, njene iskolačene oči kako pretražuju praznu pustinju, tražeći neki znak prisustva ljudi. Pokušala sam da odagnam tu sliku, koncentrišući se na bezoblično, bezbojno pustinjsko prostranstvo, kao da sam snagom volje mogla da je nateram da ne vidi ništa drugo, kao da sam dosadom mogla da je navedem da ode.

Brent nije skidao svoje sumnjičave oči s mene. U svakom trenutku sam mogla da osetim njegov pogled, iako sam retko gledala u njegovom pravcu. Bilo je malo bolje kada se Ijan vratio s doručkom i ručkom. Bio je sav prljav od pakovanja za slučaj evakuacije, šta god to značilo. Imaju li kuda da odu? Ijan se toliko mrštio da je ličio na Kajla kada mu je Brent šturim recima objasnio zašto je tu. Ijan je zatim dovukao još jedan prazan krevet pored mog, tako da je mogao da sedi ispred njega i zakloni mu pogled.

Helikopter i Brentovo nepoverljivo stražarenje nisu mi padali toliko teško.

Po nekom običnom danu, ako je tako nešto više i postojalo, bilo šta od to dvoje za mene bi predstavljalo mučenje. Danas, međutim, bili su nebitni.

Do podneva, Doca je dao Volteru i poslednji gutljaj brendija. Činilo se kao da je prošlo samo nekoliko minuta pre nego što je Volter opet počeo da se grči, stenje i ostaje bez daha. Njegovi prsti su gnječili i grebali moje, ali ako bih probala da ih izvučem, njegovo stenjanje se pretvaralo u prodorne krike. Jednom sam ga pustila da bih otišla do toaleta; Brent me je pratio, što je i Ijana nateralo da pođe s nama. Dok smo se vratili, nakon što smo gotovo trčali celim putem, Volterovi krici više nisu zvučali ljudski.

Docino lice beše ispijeno od posmatranja bola drugog čoveka. Volter utihnu nakon što sam mu se nakratko obratila, navodeći ga da pomisli da je njegova žena pokraj njega. Bilo mi je lako da slažem, jer to beše plemenita laž.

Brent se tiho nervirao, ali znala sam da nije u pravu što mu to smeta.

Ništa nije bilo važno osim Volterovog bola.

259

MIN@

Cviljenje i grčenje se, međutim, nastavilo, i Brent stade da i šetka naprednazad na drugom kraju prostorije, trudeći se bude što dalje od tog zvuka.

Džejmi je došao da me potraži, donoseći hranu za četvoro, kada je svetlo iznad naših glava počelo da poprima narandžastu boju. Nisam htela da mu dozvolim da ostane; naterala sam Ijana da ga vrati u kuhinju da večera, da obeća da će motriti na Džejmija cele noći kako se ne bi ušunjao nazad ovamo. Volter nije mogao da potisne vriske kada bi mu trzaji tela pomerili slomljenu nogu, i taj zvuk beše gotovo neizdrživ.

Ova noć ne treba da ostane urezana u Džejmijevom pamćenju onako kako će sigurno ostati urezana u mom i Docinom. Možda i u Brentovom, iako se on trudio da ne primećuje Voltera koliko je mogao, začepljujuću uši i pevušeći neku neskladnu melodiju.

Doca nije pokušavao da se udalji od Volterove užasne patnje; patio je zajedno s njim. Volterovi krici urezivali su duboke brazde na Docinom licu, kao kandže koje mu cepaju kožu. Bilo je čudno videti tako duboko saosećanje kod jednog ljudskog bića, naročito kod Doce. Nisam mogla da ga posmatram istim očima nakon što sam videla kako preživljava Volterov bol. Njegovo saosećanje beše toliko jako da se činilo da od njega krvari iznutra. Dok sam ga posmatrala, postalo mi je nemoguće da verujem da je Doca okrutna osoba; taj čovek prosto nije mogao da bude mučitelj. Pokušala sam da se setim na osnovu kojih reči sam formirala tu pretpostavku, da li je neko javno izneo takvu optužbu?

Mislim da nije. Mora da sam od straha sama donela pogrešan zaključak.

Teško da ću ikada ponovo moći da sumnjam u Docu posle ovog košmarnog dana. Njegovu bolnicu ću, međutim, uvek smatrati užasnim mestom.

S poslednjim tračkom dnevnog svetla nestao je i helikopter. Sedeli smo u tami, ne usuđujući se da upalimo čak ni mutno plavo svetlo. Prošlo je nekoliko sati pre nego što je iko od nas poverovao da je lov završen. Brent je prvi to prihvatio; i bolnica mu se bila smučila. ’’Logično je da su odustali,’’ promrmlja on, krećući se ka izlazu. ’’Noću se ništa ne vidi. Samo ću poneti tvoju svetiljku sa sobom, Doco, tako da Džebov parazit-ljubimac ne može ništa da izvede, i idem svojim putem.’’

Doca nije odgovorio, nije čak ni pogledao namrgođenog čoveka dok je ovaj odlazio. ’’Neka prestane, Gledi, neka prestane!’’ molio me je Volter.

Brisala sam znoj s njegovog lica dok mi je gnječio šaku.

Vreme kao da je usporilo i stalo; osećala sam kao da crnoj noći nikad neće doći kraj.

Volterovi vapaji postajali su sve učestaliji, sve bolniji.

260

MIN@

Melani se povukla negde daleko, znajući da ne može ništa da učini. I ja bih se sakrila, da nisam bila potrebna Volteru. Bila sam sama u svojoj glavi, baš ono što sam nekad priželjkivala. Od toga sam se sada osećala izgubljenom.

Naposletku, bledosiva svetlost poče da se uvlači kroz otvore iznad naših glava. Bila sam na ivici sna, ne mogavši da zaspim od Volterovog jecanja i vrištanja. Čula sam Docu kako hrče iza mene. Bilo mi je drago što je barem on uspeo da pobegne na neko vreme.

Nisam čula kad je Džared ušao. Mrmljala sam neke utešne reči, jedva razgovetno, pokušavajući da smirim Voltera. ’’Tu sam, tu sam,’’ mrmljala sam dok je izvikivao ime svoje žene. ’’Pssst, sve je u redu.’’

Te reči behu besmislene. Nešto što se govori, i činilo mi se da moj glas zaista umiruje njegove najgore krike.

Ne znam koliko me je dugo Džared posmatrao s Volterom pre nego što sam shvatila da je tu. Mora da je prošlo neko vreme. Bila sam sigurna da će njegova prva reakcija biti bes, ali kada sam čula da progovara glas mu je bio smiren. ’’Doco,’’ reče, i ja čuh kako se ležaj iza mene zatresao. ’’Doco, probudi se.’’

Trgla sam ruku, okrenula se, dezorijentisana, i ugledala jedino lice kojem je taj glas mogao da pripada.

Pogled mu je počivao na meni dok je drmusao usnulog čoveka za rame.

Bilo je nemoguće pročitati ga spram mutnog svetla. Lice mu je bilo potpuno bezizražajno.

Melanina svest se probudila. Pomno je posmatrala njegove crte, pokušavajući da pročita misli koje su počivale ispod te maske. ’’Gledi! Nemoj da ideš! Nemoj!’’ Volterovi krici nateraše Docu da skoči u sedeći položaj, pri čemu je skoro prevrnuo ležaj.

Okrenula sam se nazad ka Volteru, dajući svoju bolnu šaku njegovim nemirnim prstima. ’’Ššš, ššš, Voltere, tu sam. Neću otići. Neću, obećavam.’’ On se utiša, jecajući kao malo dete. Obrisala sam mu čelo vlažnom krpom; njegovi jecaji uminuše i pretvoriše se u uzdah. ’’O čemu se ovde radi?’’ promrlja Džared iza mene. ’’Ona je najbolji lek protiv bolova koji sam uspeo da pronađem,’’ reče Doca umorno. ’’Pa, pronašao sam ti nešto bolje od pitomog Tragača.’’ Želudac mi se uvrnu u čvor, a Melani prosikta u mojoj glavi.

261

MIN@

Tako je glupavo, slepo tvrdoglav! zareža. Ne bi ti poverovao ni kad bi mu rekla da sunce zalazi na zapadu.

Ali Doca nije bio u stanju da se osvrće na uvrede upućene meni. ’’Pronašao si nešto!’’ ’’Mofijum; nema ga mnogo. Došao bih ranije da me onaj Tragač nije naterao da se pritajim napolju.’’

Doca se istog trena bacio u akciju. Čula sam kako šuška, otvarajući nekakvo paprinato pakovanje. Poče da likuje od sreće. ’’Džarede, ti si čudotvorac!’’ ’’Doco, samo sekund...’’

Ali Doca je već bio kraj mene, umornog lica ozarenog iščekivanjem. U rukama je držao mali špric. Zabo je tanku iglu u prevoj na Volterovom laktu, na ruci koja je držala moju šaku. Okrenula sam glavu na drugu stranu. Delovalo je izuzetno invazivno zabosti nešto u njegovu kožu.

Nisam, međutim, mogla da poreknem delotvornost toga. U roku od pola minuta celo Volterovo telo se opustilo, pretvorivši se u gomilu mlitavog mesa na tankom dušeku. Disanje mu je od otežanog i isprekidanog prešlo u tiho i ravnomerno. Šaka mu popusti stisak, oslobađajući moju.

Masirala sam levu šaku desnom, pokušavajući ponovo da uspostavim cirkulaciju u vrhovima prstiju. Pošto je krv prostrujala osetila sam blago peckanje. ’’Uh, Doco, toga stvarno nema dovoljno,’’ promrmlja Džared.

Podigla sam pogled s Volterovog lica, koje napokon beše spokojno.

Džared mi je bio okrenut leđima, ali mogla sam da pročitam iznenađenje na Docinom licu. ’’Dovoljno za šta? Neću da čuvam ovo za crne dane, Džarede. Siguran sam da ćemo poželeti da smo imali još toliko, i to uskoro, ali neću dozvoliti da Volter vrišti u agoniji sve dok imam načina da mu pomognem!’’ ’’Nisam to mislio,’’ uzvrati Džared. Govorio je kao što obično čini kada dugo i dobro razmisli o nečemu. Polako i ujednačeno, u ritmu Volterovog disanja.

Doca se namršti, zbunjen. ’’Ima ga dovoljno da zaustavi bol na možda tri ili četiri dana, to je sve,’’ reče Džared. ’’Ako mu ga budeš davao u dozama.’’

Nisam razumela šta je Džared hteo da kaže, ali Doca jeste. ’’Ah,’’ uzdahnu on. Okrenuo se da ponovo osmotri Volterà, i ja videh kako nove suze počinju da mu se nakupljaju u očima. Krenuo je da izusti nešto, ali reči nisu izlazile.

262

MIN@

Htela sam da znam o čemu govore, ali me je Džaredovo prisustvo nateralo da ćutim, da se ponovo suzdržavam, za čime sam sada retko osećala potrebu. ’’Ne možeš da ga spaseš. Možeš samo da ga poštediš bola, Doco.’’ ’’Znam,’’ reče Doca. Glas mu puče, kao da se suzdržava da ne zajeca. ’’U pravu si.’’ ’’Šta se dešava?,’’ upitah.

Dokle god je Melani prisutna, mogla sam bar da imam neke koristi od nje.

Ubiće Volterà, rekla mi je smireno. Ima dovoljno morfijumi da mu daju smrtonosnu dozu.

Moj uzdah zaprepašćenja glasno odjeknu praznom prostorijom, iako ne beše ništa više od uzdaha. Nisam podigla glavu da vidim kako će dva zdrava muškarca reagovati. I meni krenuše suze dok sam se naginjala nad Volterovim jastukom.

Ne, pomislih, neće. Ne još. Neće.

Zar bi više volela da umre vrišteći?

Ja samo... ne mogu da podnesem... okončanje. Tako je potpuno. Nikad više neću videti svog prijatelja.

Koliko drugih prijatelja si otišla da posetiš, Lunjo?

Nikad ranije nisam imala ovakve prijatelje.

Svi moji prijatelji s ostalih planeta pomešali su se u mojoj glavi; duše su toliko nalikovale jedna drugoj da se u pojedinim aspektima gotovo nisu mogle razlikovati. Volter je bio izrazito jedinstven. Kada umre, niko neće moći da zauzme njegovo mesto.

Ljuljuškala sam Volterovu glavu u naručju i pustila da mi suze padaju na njegovu kožu. Pokušala sam da potisnem plač, ali on se bez obzira na to probio napolje, u vidu dugog zavijanja, pre nego jecanja.

Znam. Još jedan prvi put, prošaputa Melani, i u njenom glasu se oseti saosećanje. Saosećanje prema meni to beše prvi put. ’’Lunjo?’’ oslovi me Doca upitno.

Samo sam odmahnula glavom, nesposobna da odgovorim. ’’Mislim da si predugo ovde,’’ reče. Osetila sam njegovu šaku, nežnu i toplu, na svom ramenu. ’’Treba da se odmoriš.’’

Ponovo sam odmahnula glavom, još uvek tiho zavijajući. ’’Iscrpljena si,’’ reče. ’’Idi osveži se, protegni noge. Pojedi nešto.’’

Pogledala sam ga namršteno. ’’Hoći li Volter biti tu kad se vratim?’’ promrmljala sam kroz suze.

Njegove oči se teskobno suziše. ’’Da li želiš to?’’ ’’Volela bih da se oprostim. On mi je prijatelj.’’

263

MIN@

On me potapša po ruci. ’’Znam, Lunjo, znam. Ja takođe. Nisam u žurbi. Uzmi malo vazduha pa se vrati. Volter će spavati neko vreme.’’

Zagledala sam se u njegovo ispijeno lice, i poverovala u iskrenost koja se na njemu ogledala. Klimnula sam i pažljivo vratila Volterovu glavu na jastuk. Možda ću, ako nakratko pobegnem od ovog mesta, pronaći način da se izborim s ovim. Nisam bila sigurna kako, nisam imala iskustva s pravim opraštanjima.

Pošto sam bila zaljubljena u njega, iako mi se to desilo nevoljno, morala sam da pogledam u Džareda pre nego što sam otišla. To je i Melani htela, ali je želela i da može nekako mene da isključi iz tog procesa.

Zurio je u mene. Imala sam osećaj da me već dugo posmatra. Lice mu je bilo smireno, ali na njemu su se ponovo ogledali iznenađenost i sumnja.

Od toga sam osetila umor. Koja bi bila svrha glumljenja sada, čak i da sam tako talentovan lažov? Volter više nikada neće stati u moju odbranu.

Njega više nisam mogla da nasamarim.

Susrela sam Džaredov pogled na jedan dugi sekund, zatim se okrenula i hitrim korakom stupila u hodnik crn poput noći, no koji beše svetliji od izraza njegovog lica.

32.ZASEDA U pećinama je vladala tišina; sunce još nije bilo izašlo. Na velikom trgu ogledala su bila bledosiva od nadolazećeg svitanja.

Moja nova garderoba je ostala u Džejmijevoj i Džaredovoj sobi. Ušunjala sam se unutra, radosna što znam gde je Džared.

Džejmi je čvrsto spavao, sklupčan u loptu na gornjem kraju dušeka.

Obično nije spavao tako skrajnut, ali u tom trenutku imao je dobar razlog.

Ijan je zauzimao ostatak prostora, s rukama i nogama koje su visile na sve četiri strane, kako se bio prućio.

Iz nekog razloga, došlo mi je da puknem od smeha. Morala sam da stavim šaku preko usta da bih zadržala smeh dok sam brzo grabila svoju staru isflekanu majicu i šorts. Požurila sam u hodnik, još uvek potiskujući kikot.

Van sebe si, reče mi Melani. Treba da se naspavaš.

Spavaću kasnije. Kada... nisam mogla da dovršim misao. To me je odmah istreznilo, i sve je ponovo bilo tiho.

264

MIN@

Još uvek sam hitro koračala idući ka vratima od kupatila. Verovala sam Doci, ali... možda će mu on promeniti mišljenje. Možda će Džared biti protiv onoga što sam ja želela. Nisam smela dugo da se zadržavam.

Učinilo mi se da sam čula nešto iza sebe kad sam stigla do j razgranatog račvanja gde su se spajali svi hodnici koji su vodili ka spavaonicama.

Osvrnula sam se, ali nisam videla nikoga u tamnoj pećini. Ljudi su počeli da se bude. Uskoro će biti vreme za doručak i da se krene na posao. Ako su završili sa žetvom kukuruzne šaše, zemlja u istočnom krilu moraće da se preore. Možda ću imati vremena da pomognem... kasnije...

Pošla sam poznatom stazom do podvodnih reka, dok su mi misli letele na milion drugih mesta. Kao da nisam mogla da se usredsredim ni na šta posebno. Svaki put kada sam pokušala da se usmerim na jednu stvar, Vokera, Džareda, doručak, poslove, kupanje, neka druga misao bi je smenila posle nekoliko sekundi.

Melani je bila u pravu; bio mi je potreban san. Ona je bila podjednako rasejana. Njene misli su se vrtele oko Džareda, ali ni ona nije mogla jasno da razmišlja.

Bila sam se navikla na prostoriju za kupanje. Njeno neprozirno crnilo me više nije brinulo. Ovde je bilo toliko mnogo mračnih mesta. Polovinu svojih dnevnih časova provodila sam u mraku. A i bila sam ovde previše puta. Nikada ništa nije vrebalo ispod površine vode, čekajući da me povuče nadole.

Znala sam, međutim, da nemam vremena da se baškarim u vodi. Ostali će uskoro ustati, a neki ljudi su voleli da započnu dan čisti. Bacila sam se na posao, prvo se okupala, zatim prešla na odeću. Žustro sam trljala majicu, želeći da mogu nekako da izbrišem i sećanje na poslednje dve noći. Šake su me pekle kada sam završila, dok su suva ispucala mesta na zglavcima pekla najgore od svega.

Isprala sam ih u vodi, ali nije bilo osetne razlike. Uzdahnula sam i izašla da se obučem.

Suvu odeću sam bila ostavila na rasklimanom kamenju u ćošku pozadi.

Slučajno sam šutnula jedan kamen, dovoljno jako da me stopalo zaboli, i on glasno zazveča dok je leteo preko prazne prostorije, odbi se od zid i upade u bazen uz tup pljusak. Taj zvuk me natera da se trgnem, iako ne beše tako glasan u poređenju sa šumom vruće ponornice u drugoj prostoriji. Taman sam nazuvala svoje ofucane patike za tenis kada mi je vreme isteklo. ’’Kuc, kuc,’’ reče poznati glas s mračnog ulaza. ’’Dobro jutro, Ijane,’’ odazvah se. ’’Upravo završavam. Jesi li dobro spavao?’’

265

MIN@

’’Ijan još uvek spava,’’ odgovori Ijanov glas. ’’Međutim, siguran sam da to neće trajati večno, pa bolje da svršimo s ovim.’’

Ledeni trnci mi okovaše zglobove u mestu. Nisam mogla da mrdnem.

Nisam mogla da dišem. I ranije sam to primetila, a zatim zaboravila tokom dugih nedelja Kajlovog odsustva: ne samo da su Ijan i njegov brat izrazito nalikovali jedan drugom, već su im, kada je Kajl govorio normalnim tonom, što se retko dešavalo glasovi bili identični.

Nije bilo vazduha. Bila sam zarobljena u ovoj crnoj rupi s Kajlom na vratima. Nije bilo izlaza.

Ostani tiha!, vrisnu Melani u mojoj glavi.

To sam mogla da uradim. Nije bilo vazduha koji bi omogućio vrištanje.

Slušaj!

Uradila sam kako mi je bilo rečeno, pokušavajući da se koncentrišem uprkos strahu koji mi je probadao mozak poput miliona tankih ledenih strelica. Nisam mogla ništa da čujem. Da li Kajl čeka da nekako reagujem? Da li se šunja okolo u tišini? Oslušnula sam pažljivije, ali ništa se nije moglo čuti od hučanja reke.

Brzo, zgrabi neki kamen!, naredi Melani.

Zašto? Videla sam sebe kako krvnički udaram Kajla grubim kamenom u glavu. Ne mogu to da uradim!

Onda ćemo umreti!, ona uzvrati vriskom. Ja mogu! Pusti mene!

Mora da postoji drugi način, zakukala sam, ali naterala sam svoja ledom okovana kolena da se saviju. Ruke počeše da mi pipaju u mraku i nađoše jedan veliki, nazubljen kamen i šaku oblutaka.

Bori se ili beži.

U nastupu očaja, pokušala sam da oslobodim Melani, da je pustim napolje. Nisam mogla da nađem vrata, još uvek sam kontrolisala svoje šake, koje su čvrsto stezale beskorisne predmete koje nikad neću moći da upotrebim kao oružje.

Začuo se neki zvuk. Tiho pljuskanje nečega nešto što je ušlo u kanal kojim je voda iz bazena oticala do toaleta. Na samo nekoliko metara udaljenosti.

Daj mi moje šake!

Ne znam kako! Uzmi ih!

Počela sam da se iskradam, držeći se blizu zida, ka izlazu. Melani se borila da se oslobodi iz moje glave, ali ni ona nije mogla da pronađe vrata sa svoje strane.

Još jedan zvuk. Ne pokraj kanala. Nečije disanje, kraj izlaza. Zaledila sam se u mestu.

Gde je?

266

MIN@

Ne znam!

Ponovo, nisam mogla da čujem ništa osim ponornice. Je li Kajl sam? Da li neko čeka kod vrata da me uhvati pošto me on potera oko bazena? Koliko je Kajl sada blizu?

Osetila sam kako mi se dlake na rukama i nogama ježe. U vazduhu je vladao neki pritisak, kao da sam mogla da osetim njegove nečujne pokrete. Vrata. Okrenula sam se, polako uzmičući u smeru iz kog sam bila došla, dalje od mesta gde sam čula disanje.

Ne može da čeka doveka. Iz ono malo reči što je rekao saznala sam da je u žurbi. Neko bi mogao da naiđe svakog trenutka. Mada su šanse na njegovoj strani. Manje je onih koji bi ga zaustavili, a više onih koji bi smatrali da je tako najbolje. A od onih koji bi ga zaustavili još je manje njih koji bi imali šanse da u tome i uspeju. Ovde bi pomogli samo Džeb i njegova puška. Džared je jak kao Kajl, ako ne i jači, ali Kajl je motivisaniji. Džared mu se sada verovatno ne bi ni suprotstavio.

Još jedan zvuk. Da li je to bio nečiji korak kod vrata? Ili samo moja mašta? Koliko ova tiha igra mačke i miša već traje? Nisam mogla da procenim koliko je sekundi ili minuta prošlo.

Spremi se.

Melani je znala da će čekanju uskoro doći kraj. Želela je da čvršće uhvatim kamen. Ali ja bih radije prvo pokušala da pobegnem. Ne bih bila dobar borac, čak ni kad bih mogla da nateram sebe da pokušam. Kajl je verovatno duplo teži od mene i ima mnogo duže ruke. Podigla sam ruku s oblucima i naciljala ka prolazu do toaleta. Možda ću moći da ga navedem da pomisli kako želim da se sakrijem i nadam se da će me neko spasiti.

Bacila sam punu šaku kamenčića i pomakla se dalje od izvora buke kada su zazvečali o kameniti zid.

Kod vrata se ponovo začulo disanje, zvuk lakih koraka koji se kreću ka mom mamcu. Počela sam da milim, leđima uza zid, što sam tiše mogla. Šta ako su dvojica?

Ne znam.

Gotovo sam stigla do izlaza. Kada bih samo mogla da se dočepam tunela, mislim da bih mogla da mu pobegnem. Laka sam i brza...

Začuh korak, veoma jasno ovoga puta, koji šljapnu u kanalu u zadnjem delu prostorije.

Ubrzala sam korak.

Jedan ogroman pljusak prekide napetu tišinu. Voda me obli i natera me da uzdahnem. Raspršila se o zid iza mene, slivajući se u talasima.

On stiže kroz bazen! Beži!

267

MIN@

Oklevala sam samo sekund predugo. Krupni prsti me zgrabiše za list, zatim za članak. Trgoh se i poleteh napred. Spotakoh se i prsti mu proklizaše od siline s kojom sam pala. On me ščepa za patiku. Izuh je, ostavljajući je u njegovoj šaci.

Bila sam na podu, ali i on je. To mi je dalo vremena da krenem da pužem napred, derući kolena o grubu stenu.

Kajl zastenja i njegova šaka me dograbi po goloj peti. Nije bilo ničega što je mogao čvrsto da uhvati; ponovo sam se izmigoljila. Bacila sam se napred, pridižući se na noge još uvek pognute glave, svake sekunde u opasnosti da opet padnem jer mi se telo kretalo skoro u ravni s podom.

Održala sam ravnotežu samo zahvaljujući snazi volje.

Nije bilo nikoga osim nas. Nikoga da me uhvati na izlazu ka spoljašnjoj prostoriji. Dadoh se u trk, dok su mi nada i adrenalin strujali venama.

Uletela sam u prostoriju s rekom u punoj brzini, misleći samo kako da se dokopam tunela. Čula sam Kajlovo otežano disanje blizu iza mojih leđa, ali ne dovoljno blizu. Svakim korakom sam se sve jače otiskivala o tlo, povećavajući prednost.

Bol mi je sevao udovima, sapinjući ih.

I pored hučanja reke, čuh kako dva teška kamena udaraju o tlo i kotrljaju se, jedan koji sam ja stiskala u šaci, i drugi koji je on bacio da me obogalji. Noge mi odleteše u stranu, okrećući me u vazduhu tako da padoh na leđa, i on se istog sekunda stvori iznad mene.

Od težine njegove telesine glava mi zvonko udari u kamen i prikova me za pod. Nisam imala oslonac.

Vrišti!

Vazduh je pokuljao iz mene poput sirene za uzbunu koja nas je sve zatekla. Moj vrisak beše jači nego što sam se nadala, neko ga je sigurno čuo. Molim te, neka taj neko bude Džeb. Molim te, neka ima pušku. ’’Uhng,’’ pobuni se Kajl. Šaka mu beše dovoljno velika da prekrije najveći deo mog lica.

Pritisnuo mi je usta dlanom i prekinuo moj krik.

On onda poče da se kotrlja, i taj pokret me je toliko iznenadio da nisam imala vremena da probam da nađem način da to iskoristim. Brzo me je povukao preko sebe, ispod sebe, pa preko sebe. Bila sam ošamućena i zbunjena, jer mi se još mutilo u glavi, ali shvatila sam čim mi je lice pljusnulo u vodu.

Njegova šaka me je zgrabila za vrat otpozadi, gurajući mi lice u plitki potok hladnije vode koji je vijugao ka bazenu za kupanje. Bilo je prekasno da zadržim vazduh. Već sam bila udahnula puna usta vode.

268

MIN@

Telo mi se uspaničilo kada mi je voda pojurila u pluća. Njegovo batrganje beše jače nego što sam očekivala. Svi udovi su mi se otimali i cimali u različitim pravcima, i njegova šaka skliznu s mog vrata. Pokušao je da me bolje ščepa, i neki nagon me je naterao da se primaknem k njemu, umesto od njega, kao što je očekivao. Pomakla sam se samo petnaest centimetara u njegovom pravcu, ali to beše dovoljno da izvadim bradu iz vode, ispljunem nešto vode i uzmem vazduha.

Borio se da me gurne nazad u potok, ali ja sam se migoljila i ukopala se ispod njega tako da je njegova težina radila protiv njegove namere. Još uvek sam reagovala na vodu u plućima, kašljući i trzajući se nekontrolisano. ’’Dosta više!’’ zabrunda Kajl.

Odiže se s mene i ja pokušah da odbauljam dalje. ’’A, ne, nećeš!’’ procedi kroz zube. Bilo je gotovo, i znala sam to.

Nešto nije bilo u redu s mojom povređenom nogom. Više je nisam osećala, niti sam mogla da je nateram da radi ono što hoću. Mogla sam samo da puzim po podu odgurujući se rukama i zdravom nogom. No previše sam kašljala da bih i to mogla da radim kako treba. Nisam mogla čak ni da vrisnem.

Kajl me dograbi za zapešće i podiže me s poda. Noga mi posrnu od težine tela i ja se skljokah uz njega. Držao mi je oba zapešća u jednoj ruci a drugom rukom me uhvatio oko struka. Povukao me s poda i prislonio sebi na bok, kao da nosi kabasti džak brašna. Stadoh da se koprcam i moja zdrava noga ritnu u prazno. ’’Da završimo više s ovim.’’

Preskočio je manji potok u jednom skoku i poneo me ka najbližem ispustu. Para iz termalnog izvora zapuhnu me po licu. Spremao se da me baci u mračni, vreli krater i da pusti da me ključala voda odvuče pod zemlju. ’’Ne, ne!’’ vrisnuh, glasom previše promuklim i tihim da bi se mogao dalje čuti.

Divlje sam se koprcala. Koleno mi udari u jedan od kamenih stubova, i ja zakačiš stopalo oko njega, pokušavajući da se otrgnem iz njegovog stiska. On me otkači odatle, zarežavši nestrpljivo.

To je barem dovoljno oslabilo njegov stisak da pokušam da izvedem još nešto. Upalilo je ranije, pa sam pokušala ponovo. Umesto da probam da se oslobodim, primakla sam se k njemu i obmotala noge oko njegovog struka, učvrstivši zdravi članak preko povređenog, trudeći se da ignorišem bol da bih tu održala dobar oslonac.

269

MIN@

’’Silazi s mene, ti...’’ borio se da me otrese, i ja oslobodili jednu ruku.

Uhvatila sam ga tom rukom oko vrata i ščepala ga za gustu kosu. Ako ja odem u crnu reku, ide i on.Kajl prosikta i ostavi mi nogu koliko da me udari u slabinu. Dahtala sam od bola, ali ga dohvatih i drugom rukom za kosu. On me obuhvati obema rukama, kao da se grlimo a ne borimo na smrt. Onda me je zgrabio za struk s obe strane i upro iz sve snage ne bi li me ostavio bez oslonca. Njegova kosa poče da mi izmiče iz ruku, ali on samo zastenja i pogura jače. Čula sam kako uzavrela voda huči negde blizu, tik ispod mene, kako mi se činilo. Para se kovitlala u vidu gustog oblaka i za trenutak nisam mogla da vidim ništa osim Kajlovog lica, besom izobličenog u nešto zversko i nemilosrdno.

Osetih kako mi povređena noga popušta. Pokušala sam da se privučem bliže k njemu, ali njegova sirova snaga odnosila je prevagu nad mojim očajem. Oslobodiće me se za koji sekund, i ja ću pasti u šišteću paru i nestati.

Džarede! Džejmi! Ova misao, ova patnja, pripadale su i Melani i meni.

Nikad neće saznati šta mi se desilo. Ijan. Džeb. Doca. Volter. Bez pozdrava.

Kajl najednom poskoči u mestu i dočeka se na noge s tupim treskom.

Silina udarca proizvela je željeni efekat: noge su mi se otkačile.

Ali pre nego što je stigao to da iskoristi, desilo se još nešto.

Zvuk pucanja bio je zaglušujući. Pomislila sam da se cela pećina ruši. Pod ispod nas zadrhta. Kajl kratko uzdahnu i odskoči unazad, odnoseći me, još sam ga čvrsto držala za kosu, sa sobom. Stena pod njegovim nogama, uz još pucanja i stenjanja, poče da se urušava. Tanka ivica kratera nije izdržala našu težinu. Kako je Kajl posrtao unazad, pukotina se širila, prateći njegove teške korake. Bila je brža od njega.

Jedan komad poda nestade ispod njegove pete i on propade uz tup tresak.

Moja težina ga je snažno pritisla odozgo, i njegova glava zvonko udari u kameni stub. Njegove ruke omlitaviše, i pustiše me.

Pucanje kamene ploče okonča se potmulim stenjanjem. Osećala sam kako pod podrhtava ispod Kajlovog tela. Bila sam mu na grudima. Noge su nam visile iznad praznine, dok se para kondenzovala u milion kapljica na našoj koži. ’’Kajle?’’

Nije bilo odgovora.

Bilo me je strah da se pomerim.

Moraš da siđeš s njega. Preteški ste zajedno. Pažljivo, pomogni se stubom. Odvuci se od rupe.

270

MIN@

Cvileći od straha, previše uplašena da samostalno razmišljam, uradila sam kako mi je Melani naložila. Oslobodila sam prste iz Kajlove kose i pažljivo se ispentrala preko njegove besvesne telesine, koristeći stub kao potporu da se privučem napred.

Delovao je dovoljno postojano, ali pod je još uvek stenjao ispod nas.

Dovukla sam se do stuba, zatim i do tla iza njega. Pod je na ovom mestu ostao čvrst pod mojim rukama i nogama, ali ja odbauljah dalje, ka sigurnosti izlaznog tunela.

Opet se začulo pucanje i ja se osvrnuh. Jedna od Kajlovih nogu propala je dublje kada se stena ispod nje odlomila. Ovoga puta čula sam pljusak kada je komad stene pao u reku ispod. Tlo zadrhta pod njegovom težinom.

Pašće, shvatih.

Odlično, zareža Melani.

Ali...!

Ako padne, ne može nas ubiti, Lunjo. Ako ne padne, hoće.

Ne mogu samo da...

Da, možeš. Samo se udalji. Zar ne želiš da živiš?

Jesam. Htela sam da živim.

Kajl može da nestane. A ako nestane, postoji šansa da me više niko nikad neće povrediti. Barem niko od ljudi ovde. Još je trebalo brinuti o Tragaču, ali možda će odustati jednog dana, i onda ću moći da ostanem ovde u nedogled s ljudima koje volim...

Noga poče da mi pulsira, i bol poče da zamenjuje obamrlost. Topla tečnost mi poteče niz usne. Probala sam je bez razmišljanja i shvatila da je u pitanju moja krv.

Udalji se, Lutalice. Ja želim da živim. I ja se pitam.

Mogla sam da osetim podrhtavanje s mesta gde sam stajala. Još jedan komad poda pade u reku. Kajlovo telo se pomeri i on skliznu centimetar bliže rupi.

Ostavi ga.

Melani je znala bolje nego ja o čemu govori. Ovo je bio njen svet. Njena pravila. Zurila sam u lice čoveka koji će uskoro umreti, čoveka koji je hteo da me ubije. Pošto je taj čovek bio bez svesti, Kajlovo lice više nije nalikovalo licu pobesnele životinje. Bilo je opušteno, gotovo spokojno. Sličnost s njegovim bratom bila je veoma očita.

Ne!, usprotivi se Melani.

Dopuzala sam nazad do njega na šakama i kolenima, polako, pažljivo proveravajući čvrstinu poda pre svakog centimetra koji sam prešla.

Previše sam se bojala da odem dalje od stuba, pa sam zakačila zdravu 271

MIN@

nogu oko stuba, ponovo ga koristeći kao oslonac, i nagnula se napred da uhvatim Kajla ispod pazuha, preko grudi.

Toliko sam jako povukla da mi ruke umalo nisu iskočile iz ramena, ali nije se ni pomerio. Začula sam zvuk nalik oticanju peska u peščaniku dok je pod nastavio da se mrvi. Trgla sam ponovo, ali jedini rezultat toga bio je da se osipanje ubtzalo. Od pomeranja njegove težine pod se samo brže mrvio.

Taman kad sam to pomislila, jedan veliki komad stene polete u reku, i nesigurna ravnoteža Kajlovog tela bi narušena. Počeo je da pada. ’’Ne!’’ vrisnuh, i sirena ponovo poče da zavija iz mog grla. Pribila sam se uza stub i uspela da ga prislonim uz drugu stranu, sklapajući šake oko njegovih širokih grudi. Ruke su me bolele. ’’U pomoć!’’ zaurlah. ’’Pomozite!’’

33.SUMNJA Još jedan pljusak. Kajlova težina mi je kidala ruke. ’’Lunjo? Lunjo!’’ ’’Pomozi mi! Kajl! Pod! U pomoć!’’

Lice mi je bilo pritisnuto uz kamen, oči uprte ka izlazu iz pećine. Odozgo je dopirala jarka svetlost jer se već beše razdanilo. Zadržala sam dah.

Ruke su mi bile u agoniji. ’’Lunjo? Gde si?’’

Ijan uskoči kroz otvor, s puškom u ruci, oborenom i spremnom. Lice mu je bilo maska besa koju je njegov brat nosio. ’’Pazi!’’ vrisnuh u njegovom pravcu. ’’Pod se mrvi! Ne mogu još dugo da ga držim!’’

Trebalo mu je duge dve sekunde da pojmi scenu koja beše toliko drugačija od onog što je očekivao, da vidi Kajla koji pokušava da me ubije. Scenu koja se odigravala pre nekoliko sekundi ranije.

On zatim odbaci pušku na pod pećine i krenu ka meni dugim koracima. ’’Lezi dole,’’ rasporedi težinu!

Spustio se na sve četiri i pužao ka meni, očiju zažarenih u I osvitu zore. ’’Ne puštaj!’’ upozori me. Zastenjala sam od bola.

Procenjivao je situaciju još jedan sekund, pa skliznu iza mene, privlačeći me bliže steni. Ruke mu behu duže od mojih. Čak i pošto sam mu bila na putu, uspeo je da obgrli brata. ’’Jedan, dva, tri,’’ zastenja.

272

MIN@

Privuče Kajla uz stenu, mnogo sigurnije nego sto sam ga ja držala. Od tog pokreta zveknuh licem u stub. Izubijanom stranom, mada, s obzirom na to šta je dotad pretrpelo, od toga mi nisu mogli ostati gori ožiljci. ’’Prevrnuću ga na bok. Možeš li da se izvučeš?’’ ’’Pokušaću.’’

Popustila sam stisak oko Kajlovih grudi, osetivši kako me leđa bole od olakšanja, tek kada sam bila sigurna da ga Ijan čvrsto drži. Onda sam se izmigoljila između Ijana i stuba, pazeći da se ne oslonim na opasan deo poda. Otpuzala sam unatraške nekoliko metara ka ulazu, spremna da zgrabim Ijana ako počne da klizi.

Ijan dovuče svog besvesnog brata i osloni ga oko stuba, privlačeći ga u trzajima, malo- pomalo. Pod je nastavio da se odronjava, ali je osnova stuba ostala netaknuta. Nova izbočina se formirala na oko šezdeset centimetara od stuba.

Ijan je dopuzao unatraške putem prema meni u kratkim naprezanjima mišića i volje. U roku od jednog minuta, sve troje smo se našli na početku hodnika, Ijan i ja dahćući od iscrpljenosti. ’’Šta se... kog đavola... desilo?’’ ’’Naša težina... bila je ... prevelika. Pod se urušio.’’ ’’Šta si radila... kod ivice? S Kajlom?’’

Oborila sam pogled i koncentrisala se na disanje.

Pa reci mu. Šta će se onda desiti?

Znaš šta će se desiti. Kajl je prekršio pravila. Džeb će ga uputiti, ili će ga izbaciti. Možda će ga Ijan prvo isprebijati na mrtvo ime. To bi bilo zanimljivo videti.

Melani to nije ozbiljno mislila, barem mislim da nije. Samo je još bila ljuta na mene što sam rizikovala naše živote da bih spasla ubicu u pokušaju.

Upravo tako, rekoh joj. A ako izbace Kajla zbog mene... ili te ubiju... zadrhtala sam. Pa, zar ne shvataš kako to nema smisla! On je jedan od vas.

Mi imamo život ovde, Lunjo. Ti to dovodiš u opasnost. To je i moj život. A ja sam... pa, ja sam ja.

Melani zastenja s gađenjem. ’’Lunjo?’’ Ijan beše uporan. ’’Ništa,’’ promrmljah. ’’Očajno si loš lažov. Svesna si toga, zar ne?’’ Držala sam glavu pognuto i nastavila da dišem. ’’Šta je uradio?’’

273

MIN@

’’Ništa,’’ slagah. Nevešto.

Ijan me uhvati za bradu i podiže mi glavu. ’’Nos ti krvari.’’ Okrenu mi glavu na stranu. ’’A u kosi imaš još krvi.’’ ’’Ja... udarila sam glavu kada se pod odronio.’’ ’’S obe strane?’’ Slegnuh ramenima.

Ijan me je ljutito posmatrao neko vreme. Mrak u tunelu pomućivao je sjaj njegovih očiju. ’’Treba da odvedemo Kajla kod Doce; dobro je lupio glavom kad je propao.’’ ’’Zašto ga štitiš? Pokušao je da te ubije.’’

To je bila konstatacija, ne pitanje. Njegov izraz lica polako pređe iz besnog u užasnut. Zamišljao je šta smo radili na tom nestabilnom komadu Stene, videlo mu se to u očima. Pošto nisam progovorila, on ponovo progovori šapatom. ’’Hteo je da te baci u reku...’’ neki čudan drhtaj prođe mu telom.

Ijan je jednom rukom držao Kajla, klonuo je u tom položaju, naizgled previše umoran da se pomeri. Sada je grubo odgurnuo svog onesvešćenog brata, gadljivo se pomerivši dalje od njega. Primakao mi se i zagrlio me obema rukama oko ramena. Privio me je čvrsto na grudi, mogla sam da osetim njegovo disanje, koje još beše ubrzano.

To beše veoma čudno. ’’Trebalo bi da ga otkotrljam nazad i sam ga bacim preko ivice.’’ Žustro sam odmahnula glavom, od čega me ona zabolela. ’’Ne.’’ ’’Uštedelo bi nam vreme. Džebova pravila su jasna. Pokušaj da povrediš nekoga ovde, i bićeš kažnjen. Biće suđenje.’’

Pokušala sam da se odvojim od njega, ali on me stisnu jače Nije bilo strašno, ne kao kada me je Kajl zgrabio. Ali jeste bilo uznemirujuće, uhvatio me je nespremnu. ’’Ne. Ne možeš to da uradiš jer niko nije prekršio pravila. Pod se urušio, to je sve.’’ ’’Lunjo...’’ ’’On ti je brat.’’ ’’Znao je šta radi. On mi je brat, da, ali uradio je ono što je uradio, a ti si... ti si mi... prijatelj.’’ ’’Nije ništa uradio. On je ljudsko biće,’’ prošaputah. ’’Ovo je njegovo mesto, ne moje.’’ ’’Nećemo ponovo o tome da raspravljamo. Tvoja definicija ljudskog bića nije ista kao moja. Za tebe, to znači nešto... negativno. Za mene, to je 274

MIN@

kompliment i po mojoj definiciji, ti jesi ljudsko biće, a on nije. Ne posle ovoga.’’ ’’Ljudsko ne znači negativno za mene. Sada vas poznajem. Ali, Ijane, on je tvoj brat.’’ ’’Činjenica zbog koje se stidim.’’

Ponovo se odgurnuh od njega. Ovoga puta me je pustio. Možda zbog bolnog jauka koji mi se oteo s usana kada sam pomerila nogu. ’’Jesi li dobro?’’ ’’Mislim da jesam. Moramo da nađemo Docu, ali nisam sigurna da mogu da hodam.’’

Udar... udarila sam nogu kada sam pala.

Režanje mu zastade u grlu. ’’Koju nogu? Daj da vidim.’’

Pokušala sam da ispravim povređenu nogu, desnu, i opet zastenjala.

Njegove šake počeše da mi opipavaju nogu od članka, proveravajući kosti, zglobove. Pažljivo mi je okrenuo gležanj. ’’Malo više. Tu.’’ Povukla sam mu ruku do spoljašnjeg delà butine, tik iznad kolena. Zastenjala sam ponovo kada je pritisnuo bolno mesto. ’’Nije slomljena, čini mi se. Mislim da nije. Samo jako boli.’’ ’’Dobro si nagnječila mišić, u najmanju ruku,’’ promrmlja. ’’A kako se to desilo?’’ ’’Mora da... dočekala sam se na kamen kad sam pala.’’ On uzdahnu. ’’U redu, hajde da te odvedemo do Doce.’’ ’’Kajlu je potrebniji nego meni.’’ ’’Svakako moram da odem da nađem Docu, ili neku pomoć. Ne mogu da nosim Kajla tako daleko, ali tebe svakako mogu. Uups... čekaj.’’

Naglo se okrete i nestade u prostoriji s rekom. Odlučila sam da se ne raspravljam s njim. Htela sam da vidim Voltera pre nego što... Doca je obećao da će me čekati. Da li će prva doza morfijuma uskoro prestati da deluje? Vrtelo mi se u glavi. Brinula sam o toliko mnogo stvari, a bila sam premorena. Adrenalin se povukao, ostavljajući me umrtvljenu.

Ijan se vratio s puškom. Namrštila sam se jer me je to podsetilo da sam ranije poželela da se neko pojavi s njom. To mi se nije svidelo. ’’Idemo.’’

Bez razmišljanja, on mi dade pušku. Pustila sam da mi padne na otvorene dlanove, ali nisam mogla da sklopim šake oko nje. Odlučila sam da je to odgovarajuća kazna, što moram da nosim tu stvar. Ijan se zasmejulji. ’’Kako je iko mogao da te se plaši...’’ promrmlja sebi u bradu.

275

MIN@

Podigao me je s lakoćom i krenuo pre nego što sam stigla da se namestim.

Trudila sam se da ne oslanjam najbolnije delove tela, potiljak, butinu, na njega prejako. ’’Zašto ti je odeća toliko mokra?’’ upita on. Prolazili smo ispod jednog otvora na plafonu veličine pesnice, i primetila sam nagoveštaj mrgodnog osmeha na njegovim bledim usnama. ’’Ne znam,’’ progunđah. ’’Od pare?’’ Ponovo smo uronili u mrak. ’’Nedostaje ti jedna patika.’’ ’’Oh.’’ Prođosmo ispod još jednog zraka svetlosti i njegove oči sinuse safirnim sjajem. Sada behu ozbiljne, gledale su me netremice. ’’Ja... veoma mi je drago što nisi povređena, Lunjo. To jest,! više povređena.’’

Nisam odgovorila.

Plašila sam se da ne kažem nešto što bi iskoristio protiv Kajla.

Džeb nas je pronašao pre nego što smo ušli u veliku pećinu. Bilo je dovoljno svetlo da vidim oštar blesak radoznalosti u njegovim očima kada me je ugledao u Ijanovom naručju, okrvavljenog lica, s puškom koja je nesigurno stajala na mojim otvorenim šakama. ’’Znači, bio si u pravu,’’ zaključi Džeb. Radoznalost je bila jaka, ali je čelični prizvuk u njegovom tonu bio još jači. Vilica mu beše čvrsto stegnuta ispod guste brade. ’’Nisam čuo pucanj. Kajl?’’ ’’U nesvesti je,’’ uzvratih brzo. ’’Moraš da upozoriš sve... deo poda se urušio u prostoriji s rekom. Ne znam koliko je sada stabilan. Kajl je baš dobro udario glavu pokušavajući da se skloni. Treba nam Doca.’’

Džeb podiže jednu obrvu toliko visoko da je skoro dotakla izbledelu maramu na vrhu njegovog čela. ’’To je zvanična priča,’’ reče Ijan, ne trudeći se da prikrije sumnju. ’’A ona se, po svemu sudeći, drži te priče.’’

Džeb se nasmeja. ’’Daj da te oslobodim tog tereta,’’ obrati se meni.

Rado sam mu predala pušku. On se ponovno nasmeja zbog moje grimase. ’’Pozvaću Endija i Brenta da mi pomognu oko Kajla. Eto nas za vama.’’ ’’Motrite dobro na njega kada se probudi,’’ upozori Ijan strogim glasom. ’’Važi.’’

Džeb odšeta da potraži još neki par ruku. Ijan me žurno ponese ka bolničkoj pećini. ’’Kajl je možda teško povređen... Džeb bi trebalo da požuri.’’ ’’Kajlova glava je tvrđa od bilo koje stene na ovom mestu.’’

276

MIN@

Dugački tunel delovao je duže nego obično. Da li Kajl umire, uprkos mom trudu? Da li je ponovo svestan i traži me? Šta je s Volterom? Da li spava ili... je mrtav? Da li će se Tragač vratiti sada kad se razdanilo, ili je odustala od svog lova?

Da li je Džared još uvek s Docom?, dodade Melani svoje pitanje mojima.

Hoće li biti ljut kad te vidi? Hoće li znati da sam ja tu?

Kada smo dospeli u osunčanu južnu pećinu, izgledalo je kao da se Džared i Doca nisu pomerili s mesta. Sedeli su naslonjeni, jedan pored drugog, za Docinim improvizovanim stolom. Dok smo prilazili u prostoriji je vladala tišina. Nisu pričali, samo su posmatrali usnulog Voltera.

Skočiše razrogačenih očiju kad videše da me Ijan unosi na svetlost i spušta na krevet pored Volterovog. On mi pažljivo ispruži desnu nogu.

Volter je hrkao. Taj zvuk me je donekle opustio. ’’Šta je sad ovo?’’ upita Doca ljutito. Naginjao se nada mnom još dok je to izgovarao, brišući mi krv s obraza.

Džaredovo lice se sledilo od iznenađenja. Bio je pažljiv, nije dopustio da mu izraz lica oda išta sem toga. ’’Kajl,’’ odgovori Ijan istovremeno kad ja rekoh: ’’Pod se...’’

Doca stade da gleda čas u mene, čas u njega, zbunjen. Ijan uzdahnu i prevrnu očima. Nesvesno, položi jednu šaku nežno na moje čelo. ’’Pod se urušio kod otvora prve reke. Kajl je pao na leđa i razbio glavu o kamen. Lunja je spasla njegov bezvredni život. Kaže da je i ona pala, kad se pod urušio’’ Ijan značajno pogleda Docu. ’’Nešto,’’ dodade sarkastično ’’ju je dobro zveknulo u potiljak.’’ Poče da nabraja. ’’Nos joj krvari ali nije slomljen, mislim. Ima neku povredu mišića ovde,’’ dodirnu me po bolnoj butini. ’’Kolena su joj pošteno odrana, kao i lice, ponovo, ali mislim da sam to možda ja uradio pokušavajući da izvučem Kajla iz rupe.

Nije trebalo da se mučim,’’ promrmlja Ijan poslednji deo. ’’Još nešto?’’ upita Doca. U tom trenutku njegovi prsti, koji su ispipavali moj bok, dođoše do mesta gde me Kajl beše udario. Zinuh od bola.

Doca mi zadiže košulju i začuh Ijana i Džareda kako sikću na ono što su ugledali. ’’Dozvoli da pogodim,’’ reče Ijan ledenim glasom ’’pala si na kamen.’’ ’’Pogodio si,’’ potvrdih, ostavši bez daha. Doca mi je još uvek ispipavao bok, i ja sam pokušavala da zadržim cviljenje. ’’Možda si slomila rebro, nisam siguran,’’ progunđa Doca. ’’Voleo bih da mogu da ti dam nešto protiv bolova...’’ ’’Ne brini za to, Doco,’’ procedih dahćući. ’’Dobro sam. Kako je Volter?

Je li se uopšte budio?’’

277

MIN@

’’Ne, trebaće mu neko vreme da se probudi od te doze,’’ uzvrati Doca.

Podiže mi šaku i poče da mi savija zglob, zatim lakat. ’’Dobro sam.’’

Njegove plemenite oči behu nežne kad susretoše moj pogled. ’’Bićeš. Samo ćeš morati da miruješ neko vreme. Paziću na tebe. Sad, okreni glavu.’’

Uradila sam šta je tražio, a zatim se trgla dok mi je pregledao glavu. ’’Ne ovde,’’ promrmlja Ijan.

Nisam mogla da vidim Docu, ali Džared je dobacio Ijanu oštar pogled. ’’Dovode Kajla. Ne dozvoljavam da budu u istoj prostoriji.’’

Doca klimnu. ’’Verovatno mudra odluka.’’ ’’Spremiću joj jedno mesto. Hoću da držiš Kajla ovde dok... dok ne odlučimo šta ćemo da radimo s njim.’’

Zinuh da progovorim, ali Ijan mi spusti prst na usne. ’’U redu,’’ složi se Doca. ’’Svezaću ga, ako želite.’’ ’’Ako budemo morali. Je li u redu da je pomeramo?’’ Ijan se nervozno osvrnu put tunela. Doca je oklevao. ’’Neću,’’ prošaputah, još s Ijanovim prstom na usnama. ’’Volter. Hoću da budem tu zbog Voltera.’’ ’’Danas si spasla svaki život koji si mogla, Lunjo’’ reče Ijan, nežnim i tužnim glasom. ’’Želim da se... da se oprost... oprostim.’’

Ijan klimnu. Onda pogleda u Džareda. ’’Mogu li da ti verujem?’’ Džaredovo lice pocrvene od besa.

Ijan podiže ruku. ’’Ne želim da je ostavim ovde bez zaštite dok joj tražim neko bezbedno mesto,’’ objasni Ijan. ’’Ne znam hoće li Kajl biti svestan kad stigne. Ako ga Džeb upuca, to će je uznemiriti. Ali Doca i ti bi trebalo da možete da izađete na kraj s njim. Ne želim da Doca bude prepušten sebi i podstakne Džeba da puca.’’

Džared prozbori kroz stisnute zube: ’’Doca neće biti prepušten sebi.’’ Ijan je oklevao. ’’Prošla je kroz pakao u poslednja dva dana. Ne zaboravi to.’’

Džared klimnu jednom, još uvek stisnutih zuba. ’’Ja ću biti ovde,’’ podseti Doca Ijana. Ijan mu uzvrati pogled. ’’U redu.’’ Nagnu se iznad mene i pogleda me svojim sjajnim očima. ’’Brzo ću se vratiti. Ne boj se.’’ ’’Ne bojim se.’’

On se saže i dodirnu mi čelo usnama.

278

MIN@

Niko nije bio iznenađen više od mene, iako sam čula da je Džared tiho uzdahnuo. Usta mi se otvoriše dok se Ijan okretao i gotovo bežao iz prostorije. Čula sam Docu kako uvlači vazduh kroz zube, kao da zviždi unatraške. ’’Vidi ti to,’’ reče.

Obojica su dugo zurili u mene. Bila sam toliko umorna i bolna, da nisam marila šta misle. ’’Doco,’’ zausti Džared da kaže nešto hitno, ali prekide ga buka iz tunela.

Petorica muškaraca nahrupiše kroz otvor teturajući se. Džeb, koji je išao napred, u rukama je držao Kajlovu levu nogu. Ves je nosio desnu, a iza njih dvojice, Endi i Aron, napinjali su se da podupru trup. Kajlova glava beše zavaljena preko Endijevog ramena. ’’Bogati, baš je težak,’’ zastenja Džeb.

Džared i Doca skočiše da pomognu. Posle nekoliko minuta psovanja i brektanja, Kajl je ležao na poljskom krevetu na nekoliko metara od mog. ’’Koliko dugo je bez svesti, Lunjo?’’ upita Doca. Zavrnu Kajlu kapke, tako da mu sunce osvetli zenice. ’’Mmm...’’ stadoh grozničavo da razmišljam. ’’Onoliko koliko sam ovde, desetak minuta koliko je Ijanu trebalo da me donese, i možda još pet minuta pre toga?’’ ’’Najmanje dvadeset minuta, slažeš se?’’ ’’Da. Otprilike toliko.’’

Dok smo se mi konsultovali, Džeb je postavio sopstvenu dijagnozu. Niko nije obratio pažnju kad je prišao i stao kraj Kajlovog uzglavlja. Niko nije obraćao pažnju, sve dok nije prolio flašu vode po Kajlovom licu. ’’Džebe,’’ požali se Doca, odgurujući mu ruku.

Kajl, međutim, poče da pijucka i trepće, pa zastenja. ’’Šta se desilo? Gde je otišlo?’’ Poče da se meškolji, pokušavajući da se osvrne okolo. ’’Pod... pomera se...’’

Od Kajlovog glasa prsti mi ščepaše ivicu kreveta i obuze me panika. Noga me je bolela. Da li bih mogla da odšepam odavde? Polako, možda... ’’Sve je u redu,’’ progunđa neko. Ne neko. Uvek bih prepoznala taj glas.

Džared se postavi između mog i Kajlovog kreveta, leđa okrenutih meni, ne skidajući pogled s krupnog čoveka. Kajl stade da klima glavom napred-nazad, stenjući. ’’Bezbedna si,’’ reče Džared tihim glasom. Nije gledao u mene. ’’Ne plaši se.’’ Udahnuh duboko.

Melani je želela da ga dodirne. Šaka mu je bila blizu moje, počivala je na ivici mog kreveta.

Molim te, nemoj, rekoh joj. Lice me već dovoljno boli!

279

MIN@

Neće te udariti.

To ti misliš. Ja nisam voljna da rizikujem.

Melani uzdahnu; žudela je da mu priđe bliže. Ne bi mi bilo toliko teško da i ja nisam žudela za tim.

Daj mu vremena, zamolih je. Pusti ga da se navikne na nas. Sačekaj da stvarno poveruje.

Ona ponovo uzdahnu. ’’Aaa, do đavola!’’ progunđa Kajl. Oči mi poleteše k njemu na zvuk njegovog glasa. Mogla sam samo da nazrem njegove svetle oči iza Džaredovog lakta, kako me netremice gledaju. ’’Nije upalo!’’ reče sa žalom u glasu.

34.SAHRANA Džared polete napred. Uz glasno krckanje, njegova pesnica odalami Kajla po licu. Kajl zakovrnu očima i usne mu omlitaveše.

Na nekoliko sekundi prostorijom zavlada potpuna tišina. ’’Ovaj,’’ otpoče Doca blagim glasom ’’s medicinskog stanovišta, nisam siguran da je u ovom trenutku to bilo najkorisnije za njega.’’ ’’Ali ja se osećam bolje,’’ uzvrati Džared zlovoljno.

Doca se nasmeši krajičkom usana. ’’Pa, možda ga još nekoliko minuta u nesvesnom stanju neće ubiti.’’

Doca ponovo zadiže Kajlove kapke, mereći mu puls... ’’Šta se desilo?’’ provori Ves sniženim tonom, stojeći pored moje glave. ’’Kajl je pokušao da ubije to stvorenje,’’ odgovori Džared pre mene. ’’Da li to treba da nas čudi?’’ ’’Nije,’’ promrmljah. Ves pogleda u Džareda. ’’Altruizam mu izgleda lakše ide nego laganje,’’ primeti Džared. ’’Da li se ti to trudiš da budeš neprijatan?’’ planuh. Strpljenje nije počelo da me izdaje, potpuno je nestalo. Koliko dugo već nisam spavala? Jedino što me je bolelo više od noge bila je glava. Bok me je boleo svaki put kad bih udahnula vazduh. Shvatila sam, donekle iznenađena, da sam veoma loše raspoložena. ’’Jer, ako se trudiš, budi siguran da si uspeo.’’

Džared i Ves me pogledaše zaprepašćeno. Bila sam sigurna da su i ostali isto reagovali, iako nisam mogla da im vidim lica. Džeb možda nije. On je umeo da složi najbolju pokerašku facu. ’’Ja sam žensko,’’ požalih se. ’’Cela ta stvar sa „stvorenjem" stvarno počinje da mi ide na živce.’’

Džared iznenađeno trepnu. Lice mu zatim ponovo poprimi tvrdi izraz. ’’Zbog tela koje si navuklo?’’

280

MIN@

Ves ga besno odmeri. ’’Zbog mene,’’ prosiktah besno. ’’Po čijoj definiciji?’’ ’’Recimo po tvojoj. Kod moje vrste, ja sam ta koja rađa mlade. Zar to nije dovoljno žensko za tebe?’’

To ga je ostavilo bez teksta. Gotovo da sam počela da likujem.

I treba, javi se Melani s odobravanjem. Nije u pravu, i pravu je svinja u vezi s tim.

Hvala ti. Mi devojke moramo da se držimo zajedno. ’’Tu priču nam nisi nikad ispričala,’’ promrmlja Ves, dok se Džared dovijao kako da uzvrati. ’’Kako to funkcioniše?’’ Vesovo maslinasto lice se smrknu, kao da je upravo shvatio da je to izgovorio naglas. ’’Hoću reći, ne moraš da odgovoriš na to, ako sam te uvredio.’’

Prasnuh u smeh. Raspoloženje mi se naglo menjalo iz časa u čas, izmicalo je kontroli. Van sebe sam, kao što Melani reče. ’’Ne, nisi me pitao ništa... neprilično. Mi nemamo tako komplikovane... složene muško-ženske odnose kao vaša vrsta.’’

Nasmejah se ponovo, i osetih kako mi je krv jurnula u lice. Setila sam i previše dobro koliko složeni znaju da budu.

Razbistri glavu.

To je tvoja glava, podsetih je. ’’Dakle...?’’ upita Ves. Uzdahnuh.

Postoji tek mali broj nas koje smo... Majke. Ne Majke. Tako nas zovu, ali radi se samo o mogućnosti da to postanemo...’’ otreznila sam se razmišljajući o tome. Nije bilo Majki, ne živih Majki, samo sećanja na njih. ’’Ti to imaš kao mogućnost?’’ upita Džared ukočeno. Znala sam da ostali slušaju. Čak je i Doca zastao, glave spuštene na pola puta do Kajlovih grudi. Nisam odgovorila na njegovo pitanje. ’’Mi smo... donekle kao vaš roj pčela, ili kolonija mrava. Postoji mnogo, mnogo bespolnih članova porodice, a tu je i kraljica...’’ ’’Kraljica?’’ ponovi Ves, gledajući me sa čudnim izrazom lica. ’’Ne na taj način. Ali postoji samo jedna Majka na svakih pet do deset hiljada pripadnika moje vrste. Ponekad i manje. Ne postoji neko čvrsto utvrđeno pravilo.’’ ’’Koliko ima trutova?’’ upita Ves. ’’O, ne, nema trutova. Ne, rekoh ti, jednostavnije je od toga.’’ Čekali su da objasnim.

281

MIN@

Progutah knedlu. Nije trebalo to da pominjem. Nisam više želela da pričam o tome. Zar mi je baš toliko smetalo da me Džared oslovljava sa „stvorenje"?

Još uvek su čekali. Namrštih se, ali onda nastavih. Ja sam to započela. ’’Majke se... dele. Svaka... ćelija, nazovimo je tako, iako se naša građa razlikuje od vaše, postaje nova duša. Svaka nova duša nasleđuje malo od Majčinog sećanja, deo nje koji nastavlja da živi.’’ ’’Koliko ćelija?’’ upita Doca, radoznao. ’’Koliko mladih?’’

Slegnuh ramenima. ’’Oko milion.’’

Oči ljudi koje sam mogla da vidim se razrogačiše, i postadoše malo nespokojnije. Pokušala sam se da se ne uvredim kad je Ves ustuknuo od mene. Doca tiho zviznu. Jedino još on beše zainteresovan da čuje nastavak. Na Aronovom i Endijevom licu mogli su se pročitati oprez i uznemirenost. Nikada ranije me nisu čuli kako predajem. Nikada nisu čuli da pričam toliko dugo. ’’Kada dolazi do toga? Postoji li neki katalizator?’’ upita Doca. ’’To je stvar izbora. Voljnog izbora,’’ odgovorih mu. ’’Jedino tada svojevoljno odlučujemo da umremo. Dajemo svoj život u zamenu za novi naraštaj.’’ ’’Mogla bi da odlučiš da ovog trenutka podeliš sve svoje ćelije,tek tako?’’ ’’Ne baš tek tako, ali da.’’ ’’Je li komplikovano?’’ ’’Donošenje odluke jeste. Sam proces je... bolan.’’ ’’Bolan?’’

Zašto ga to toliko iznenađuje? Zar nije isti slučaj s njegovom vrstom?

Muškarci. Naruga se Melani. ’’Izuzetno,’’ uzvratih. ’’Svi se sećamo kako je bilo našim Majkama.’’

Doca je gladio bradu, opčinjen. ’’Pitam se kako bi evolucioni tok izgledao... kada bi se izrodio roj sa suicidnim kraljicama...’’ misli mu odlutaše u drugom pravcu. ’’Altruizam,’’ promrmlja Ves. ’’Hmm,’’ reče Doca. ’’Da, to.’’

Sklopila sam oči, želeći da nisam ni otvarala usta. Vrtelo mi se u glavi. Da li sam samo umorna ili mi je to od rane na glavi? ’’Oh,’’ reče Doca tiho. ’’Ti si manje spavala čak i od mene, zar ne, Lunjo? Trebalo bi da te pustimo da se odmoriš.’’ ’’Do'ro sam,’’ promrmljah, ali nisam otvarala oči.

282

MIN@

’’To je baš sjajno,’’ reče neko sebi u bradu. ’’Prokleta vanzemaljska kraljica majka živi s nama. Mogla bi da se rasprsne na hiljadu novih čudesa svakog časa. ’’Psst.’’ ’’Ne bi mogli da ti naude,’’ odvratih onome ko je progovorio, ne otvarajući oči. ’’Bez domaćina bi brzo umrli.’’ Trgnuh se, zamišljajući tu nezamislivu tugu. Milion sićušnih, bespomoćnih duša, malenih srebrnih beba, koje venu i umiru...

Niko mi nije odgovorio, ali mogla sam da osetim njihovo olakšanje u vazduhu.

Bila sam tako umorna. Nisam marila što je Kajl na tri metra od mene.

Nisam marila što bi dvojica muškaraca u sobi stala na Kajlovu stranu ako ovaj dođe k sebi. Nisam marila nizašta osim za san.

Naravno, Volter se tada probudio. ’’Uhhh,’’ zastenja tiho. ’’Gledi?’’

Zastenjavši i sama, okrenuh se ka njemu. Bol u nozi me je naterao da trepnem, ali nisam mogla da savijem torzo. Pružila sam ruku ka njemu, našavši njegovu šaku. ’’Tu sam,’’ šapnuh. ’’Ahh,’’ uzdahnu Volter od olakšanja.

Doca ućutka dvojicu muškaraca koji počeše da protestuju. ’’Lunja se odrekla sna i mira da mu pomogne da lakše podnese bol. Šake su joj u modricama jer ga je držala za ruku. Šta ste vi uradili za njega?’’

Volter ponovo zastenja. Zvuk u početku beše grlen i tih, ali brzo pređe u glasno cviljenje. Doca trepnu. ’’Arone, Endi, Vese...da li biste, ah,otišli da dovedete Šeron,molim vas?’’ ’’Svi mi?’’ ’’Izlazite napolje,’’ prevede Džeb.

Jedini odgovor beše zvuk stopala koja su se vukla po podu dok su odlazili. ’’Lunjo,’’ prošaputa Doca, blizu mog uva. ’’U bolovima je. Ne mogu da dopustim da ovo ide do kraja.’’

Trudila sam se da umirim disanje. ’’Bolje će biti ako me ne prepozna. Bolje da misli da je Gledi ovde.’’

Otvorih oči. Džeb je stajao pored Voltera, čije se lice još uvek činilo usnulim. ’’Zbogom, Voltere,’’ reče Džeb. ’’Vidimo se s druge strane.’’

Povuče se unazad. ’’Dobar si čovek. Nedostajaćeš nam,’’ promrmlja Džared. Doca je ponovo petljao oko morfijuma.

283

MIN@

Papir zapucketa. ’’Gledi?’’ Volter zajeca. ’’Boli me.’’ ’’Pssst. Neće boleti još dugo. Doca će odagnati bol.’’ ’’Gledi?’’ ’’Da?’’ ’’Volim te, Gledi. Voleo sam te celog svog života.’’ ’’Znam, Voltere. I... i ja tebe volim. Znaš kako te volim.’’ Volter uzdahnu. Zatvorila sam oči kada se Doca nagnuo nad Volterom držeći špric. ’’Lepo spavaj, prijatelju,’’ promrmlja Doca. Volterovi prsti se opustiše, omlitaveše. Nisam ih puštala, sada sam ja bila ta koja nije htela da se odvoji.

Minuti su prolazili, i ništa se nije čulo osim mog disanja. Bilo je glasno i isprekidano, bliže tihim jecajima. Neko me potapša po ramenu. ’’Umro je, Lunjo. Više ga ne boli.’’

Odvoji mi šaku i pažljivo me prebaci iz neugodnog položaja u drugi koji beše manje bolan. Ali tek malo manje. Sada kada sam znala da neću uznemiriti Voltera, moji jecaji više nisu bili toliko tihi.

Uhvatih se za bok, koji je pulsirao. ’’Oh, hajde. U suprotnom nećeš biti zadovoljan,’’ promrmlja Džared džangrizavo.

Probala sam da otvorim oči, ali nisam mogla.

Nešto me bocnu u ruku. Ne sećam se da sam povredila ruku. I to na tako čudnom mestu, u prevoju lakta...

Mofijum, prošaputa Melani.

Sada smo već lebdele. Pokušala sam da se osvestim, ali nisam mogla. Bila sam previše omamljena.

Niko se nije oprostio od mene, pomislih tupo. Ne očekujem da bi Džared... ali Džeb... Doca...Ijan nije ovde...

Niko ne umire, obeća mi ona. Samo spavamo ovoga puta...

Kada sam se probudila, svod iznad mene beše taman, posut zvezdama.

Noć. Bilo je toliko mnogo zvezda. Zapitala sam se gde sam. Nije bilo crnih prepreka, delova tavanice koji bi mi zaklonili pogled. Samo zvezde i zvezde i zvezde...

Vetar me pomilova po licu. Mirisalo je na... prašinu i... nešto što nisam mogla da odredim. Odsustvo. Miris ustajalog vazduha je nestao. Nije se osećao sumpor, i bilo je vrlo suvo. ’’Lunjo?’’ oslovi me neko šapatom, dodirujući me po zdravom obrazu.

284

MIN@

Ugledah Ijanovo lice, belo u svetlosti zvezda, kako se naginje iznad mene.

Njegova ruka na mojoj koži beše hladnija od povetarca, ali vazduh je bio tako suv da mi nije bilo neprijatno. Gde sam? ’’Lunjo? Jesi li budna? Neće više da čekaju.’’

Uzvratih šapatom, ugledajući se na njega. ’’Šta?’’ ’’Već su počeli. Znao sam da bi volela da prisustvuješ.’’ ’’Je l' dolazi k sebi?’’ upita Džebov glas. Šta počinje?’’ upitah. ’’Volterova sahrana.’’

Pokušah da sednem, ali telo mi je bilo kao od gume. Ijanova šaka se spusti na moje čelo, držeći me dole.

Okrenuh glavu pod njegovom šakom, pokušavajući da vidim...

Bila sam napolju. Napolju.

S moje leve strane, grubo stenje nabacano na gomilu obrazovalo je minijaturnu piramidu, sa sve zakržljalim žbunjem. S moje desne strane, pustinja se protezala u nedogled, gubeći se u pomrčini.

Pogledala sam dole, dalje od svojih stopala, i ugledala zbijenu grupu ljudi koji su se nervozno meškoljili na otvorenom. Znala sam tačno kako se osećaju. Izloženo. Ponovo sam pokušala da se pridignem. Želela sam da priđem bliže, da vidim. Ijanova ruka me zadrža. ’’Polako,’’ reče. ’’Ne pokušavaj da ustaneš.’’ ’’Pomozi mi,’’ stadoh da molim. ’’Lunjo?’’ Čula sam Džejmijev glas, i onda ga i ugledala, s kosom koja poskakuje dok on trči ka mestu gde sam ležala.

Jagodicama prstiju napipah rub prostirke ispod sebe. Kako sam dospela ovamo, usnula pod zvezdama? ’’Nisu hteli da čekaju,’’ obrati se Džejmi Ijanu. ’’Uskoro će biti gotovo.’’ ’’Pomozi mi da ustanem,’’ rekoh.

Džejmi mi pruži ruku, ali Ijan odmahnu glavom. ’’Imam je.’’

Ijan podvuče ruke poda me, dobro pazeći da izbegne najbolnija mesta.

Podiže me sa zemlje, i u glavi mi se zavrte kao da sam na brodu koji hoće da se prevrne. Zastenjala sam. ’’Šta mi je Doca uradio?’’ ’’Dao ti je malo preostalog morfijuma, da bi mogao bezbolno da te pregleda. Ionako ti je bio potreban san.’’

Namrštih se s neodobravanjem. ’’Zar taj lek neće biti potrebniji nekom drugom?’’

285

MIN@

’’Psst,’’ reče, i ja čuh nečiji tihi glas u daljini. Okrenuh glavu.

Ponovo sam ugledala grupu ljudi. Stajali su pred plitko spušten, taman otvoreni prostor koji vetar beše izdubio ispod nestabilne gomile stena.

Stajali su u krivudavoj liniji, okrenuti licem ka maloj pećini.

Prepoznala sam Trudin glas. ’’Volter je uvek posmatrao stvari s vedrije strane. Umeo je da vidi svetlost i u mraku. To će mi nedostajati.’’

Videh njenu figuru kako korača napred, kako se proseda kika njiše u hodu, kako Trudi baca šaku nečega u tamu. Pesak se razlete s njenih prstiju, padajući na zemlju uz jedva čujno šuštanje. Vratila se nazad i stala pored svog muža. Džefri se udalji od nje, prilazeći crnom otvoru. ’’Sada će naći svoju Gledis. Srećniji je tamo gde je sada.’’ Džefri baci svoju šaku peska.

Ijan me odnese na desni kraj reda, dovoljno blizu da proniknem pogledom u tamu pećine. U zemlji ispred nas nalazio se jedan mračniji otvor, velika duguljasta rupa oko koje je cela ljudska populacija stajala u nepravilnom polukrugu.

Svi su bili tu, svi.

Kajl priđe rupi.

Zadrhtala sam, i Ijan me nežno stegnu. Kajl nije gledao u našem pravcu.

Videla sam mu lice iz profila; desno oko mu je bilo gotovo zatvoreno od otoka. ’’Volter je umro kao čovek,’’ reče Kajl. ’’Niko od nas ne može da traži više od toga.’’

Ubaci šaku prašine u taman obris na zemlji. Kajl se vrati u red.

Džared stajaše pored njega. Pređe kratku razdaljinu, i stade na ivici Volterovog groba. ’’Volter je bio dobar skroz naskroz. Niko od nas mu nije ravan.’’ Ubaci šaku peska.

Džejmi koraknu napred, i Džared ga potapša jednom rukom po ramenu dok su se mimoilazili. ’’Volter je bio hrabar,’’ otpoče Džejmi. ’’Nije se plašio smrti, nije se plašio života, i... nije se plašio da veruje. Donosio je svoje odluke, i one su bile dobre.’’ Džejmi ubaci svoju šaku peska. Okrenu se i pođe nazad, gledajući me netremice celim putem. ’’Na tebe je red,’’ prošaputa kad se nađe pored mene. Endi je već koračao napred, s lopatom u ruci. ’’Čekaj,’’ dobaci Džejmi tihim glasom koji se prenosio u tišini. ’’Lunja i Ijan nisu ništa rekli.’’

286

MIN@

Oko mene se podiže žagor neodobravanja. Imala sam utisak da mi mozak igra u lobanji. ’’Imajmo poštovanja,’’ reče Džeb, glasnije od Džejmija. Meni se učini previše glasno. Moj prvi nagon beše da odmahnem Endiju da nastavi i zamolim Ijana da me odnese odatle. Ovo je bilo ljudska ožalošćenost, ne moja.

A ipak jesam bila ožalošćena. I imala sam nešto da kažem. ’’Ijane, pomozi mi da uzmem malo zemlje.’’

Ijan čučnu kako bih ja mogla da pokupim šaku kamičaka kraj naših stopala. Osloni moju težinu na svoja kolena kako bi i sam zahvatio šaku zemlje. Onda se uspravi i ponese me do ivice groba.

Nisam mogla da vidim ništa u rupi. Stena iznad nas je bacala senku i činilo se da je grob veoma dubok. Ijan progovori pre mene. ’’Volter je bio najbolje i najsvetlije od onoga što je ljudsko,’’ reče, i baci pesak u rupu.

Dugo je padao pre nego što sam začula kako šuštavo pada na dnu.

Ijan pogleda u mene s visine.

U noći punoj zvezda vladala je potpuna tišina. Čak se i vetar primirio. Šaputala sam, ali znala sam da me svi čuju. ’’U tvom srcu nije bilo mržnje,’’ šapnuh. ’’Tvoje postojanje je dokaz da smo pogrešili. Nismo imali pravo da te lišimo tvog sveta, Voltere. Nadam se da su tvoje bajke istinite. Nadam se da ćeš naći svoju Gledi.’’

Pustila sam da mi kamenčići skliznu kroz prste i čekala dok nisam čula kako s mekim tupkanjem padaju po Volterovom telu, skrivenom u tami dubokog groba.

Endi poče da zatrpava rupu čim Ijan zakorači unazad, zahvatajući lopatom bledu prašnjavu zemlju s gomile koja stajaše koji metar dalje unutar pećine. Zemlja je padala u raku s tupim treskom, pre nego šapatom. Taj zvuk me natera da se zgrčim. Aron prođe pored nas noseći još jednu lopatu. Ijan se polako okrenu i odnese me da im napravi mesta. Treskanje zemlje odjekivalo je iza nas. Podigao se tih žamor. Začula sam korake dok su se ljudi komešali i skupljali u gomile da popričaju o sahrani.

Prvi put sam dobro osmotrila Ijana dok je koračao nazad ka tamnoj prostirci koja je ležala na otvorenom, na pesku, izmeštena dalje, kao da ne pripada tu. Ijanovo lice beše posuto bledom prašinom, umorno. Videla sam ga takvog i ranije. Nisam uspela da se setim kada, pre nego što me je Ijan vratio na prostirku, i ta misao mi je pobegla. Šta je trebalo da radim ovde na otvorenom? Da spavam? Doca nas je sledio u stopu; on i Ijan kleknuše u prašinu pored mene.

287

MIN@

’’Kako se osećaš?’’ upita Doca, već me pipajući po boku. Krenuh da sednem, ali Ijan me zadrža, uhvativši me za rame. ’’Dobro sam. Mislim da bih možda mogla da se vratim...’’ ’’Nema potrebe da se naprežeš. Daj toj nozi nekoliko dana da zaceli, u redu?’’ Doca mi mahinalno podiže levi kapak iosvetli ga lampicom.

Desnim okom sam videla bleštav odsjaj koji mu je zaigrao po licu. On začkilji spram svetla, ustuknuvši nekoliko centimetara. Ijanova šaka na mom ramenu nije se trgla. To me je iznenadilo. ’’Hmm. To mi ne pomaže da postavim dijagnozu, zar ne? Kako ti je glava?’’ upita Doca. ’’Malo mi se muti. Mada, mislim da je to od lekova koje si mi dao, ne od povrede. Ne sviđaju mi se... mislim da bih radije osećala bol.’’

Doca napravi grimasu. Kao i Ijan. ’’Šta je?’’ upitah. ’’Moraću ponovo da te uspavam, Lunjo. Žao mi je.’’ ’’Ali... zašto?’’ prošaputah. ’’Stvarno nisam toliko povređena. Neću da..’’ ’’Moramo da te vratimo unutra,’’ ubaci se Ijan, prekinuvši me, tihim glasom, kao da nije hteo da ga ostali čuju. Čula sam glasove iza nas, kako tiho odjekuju od stenja. ’’Obećali smo... da nećeš biti svesna.’’ ’’Stavite mi opet povez.’’

Doca izvadi mali špric iz džepa. Već je bio spreman, sa samo jednom punom četvrti do vrha. Ustuknuh plašljivo od šprica, primičući se ka Ijanu. Njegova šaka na mom ramenu ne dade mi da mrdnem dalje. ’’Previše dobro poznaješ pećine,’’ promrmlja Doca. ’’Ne žele da dođeš u priliku da naslutiš...’’ ’’Ali kuda bih otišla?’’ šapnuh, očajnim glasom. ’’Kada bih umela da nađem izlaz?’’

Zašto bih sada otišla? ’’Ako će oni tako biti mirniji...’’ uzvrati Ijan.

Doca me uze za zapešće, i ja se nisam opirala. Okrenula sam glavu dok mi je igla probadala kožu, gledajući u Ijana. Oči mu behu crnje od ponoći.

Poprimiše tvrd izraz kad videše kako ga moje optužuju za izdaju. ’’Izvini,’’ promrmlja.

To beše poslednje što sam čula.

288

MIN@

35.SUĐENJE Zastenjah. U glavi mi se okretao razdešeni ringišpil. Želudac mi se zloslutno prevrtao. ’’Napokon,’’ promrmlja neko s olakšanjem. Ijan. Naravno. ’’Gladna?’’

Razmislili o tome pa se nesvesno zagrcnuh kao da ću da povratim. ’’Oh. Nema veze. Izvini. Morali smo to da uradimo. Svi su postali... paranoični kad smo te izneli napolje.’’ ’’U redu je,’’ uzdahnuh. ’’Hoćeš malo vode?’’ ’’Ne.’’ Otvorila sam oči, pokušavajući da se koncentrišem u mraku. Videla sam dve zvezde kroz otvore iznad glave. Još je noć. Ili je ponovo noć, ko bi ga znao? ’’Gde se nalazim?’’ upitah.

Oblici pukotina na plafonu behu mi nepoznati. Mogla bih da se zakunem da nikad ranije nisam videla ovu tavanicu. ’’U svojoj sobi,’’ uzvrati Ijan.

Potražila sam njegovo lice u tami, ali mogla sam samo da razaberem taman obris njegove glave. Prstima sam istražila površinu na kojoj sam ležala; bio je to pravi dušek. Imala sam jastuk ispod glave. Moja ruka napipa njegovu u tami, i on me uhvati za prste pre nego što stigoh da ih povučem. ’’Čija je ovo soba, stvarno?’’ ’’Tvoja.’’ ’’Ijane...’’ ’’Bila je naša... Kajlova i moja. Kajl je... zadržan u bolničkom krilu dok se neke stvari ne razreše. Ja mogu da se uselim kod Vesa.’’ ’’Neću da ti uzmem sobu.I kako to misliš, dok se neke stvari ne razreše?’’ ’’Rekoh ti da će biti suđenja.’’ ’’Kad?’’ ’’Zašto želiš da znaš?’’ ’’Zato što, ako ste odlučni da to isterate do kraja, moram biti prisutna. Da objasnim.’’ ’’Da slažeš.’’ ’’Kad?’’ ponovih pitanje. ’’U osvit zore. Neću te odvesti.’’ ’’Onda ću sama otići. Znam da ću moći da hodam čim prestane da mi se vrti u glavi.’’ ’’Stvarno bi to uradila, zar ne?’’

289

MIN@

’’Da. Nije pošteno ako me ne pustite da govorim.’’

Ijan uzdahnu. Pustio mi je ruku i polako se osovio na noge. Čula sam kako mu zglobovi pucaju dok je ustajao. Koliko dugo je sedeo u mraku, čekajući da se probudim? ’’Brzo ću se ' vratiti. Ti možda nemaš apetit, ali ja umirem od gladi.’’ ’’Proveo si dugu noć.’’ ’’Da.’’ ’’Ako se razdani, neću sedeti ovde i čekati te.’’

On se kiselo nasmeja. ’’Siguran sam da nećeš. Zato ću se vratiti pre toga, i pomoći ću ti da stigneš tamo gde želiš.’’

On odmače jedna vrata s ulaza u pećinu, obiđe ih, pa ih pusti da padnu nazad na mesto. Namrštih se. To bi bilo teško izvesti na jednoj nozi.

Nadam se da će se Ijan zaista vratiti.

Dok sam ga čekala, zurila sam u dve zvezde koje sam mogla da vidim i pustila da mi se glava postepeno umiri. Stvarno nisam volela ljudske lekove. Uhh. Telo me je bolelo, ali vrtoglavica je bila gora.

Vreme je sporo proticalo, ali nisam zaspala. Prespavala sam najveći deo od poslednjih dvadeset četiri sata. Verovatno i jesam bila gladna.

Moraću da čekam da mi se želudac smiri da bih bila sigurna.

Ijan se vratio pre svitanja, baš kao što je obećao. ’’Je l’ ti bolje?’’ upita dok se provlačio kroz vrata. ’’Mislim da jeste. Još nisam pomerila glavu.’’ ’’Misliš li da ti reaguješ na morfijum, ili Melanino telo?’’ ’’Mel je u pitanju. Ona loše reaguje na većinu lekova protiv bolova.

Saznala je to kada je slomila ručni zglob pre deset godina.’’

On razmisli o tome na trenutak. ’’To je... čudno. Da moraš da se nosiš s dve osobe u isto vreme.’’ ’’Jeste čudno,’’ složih se. ’’Jesi li ogladnela?’’ Nasmeših se. ’’Učinilo mi se da sam namirisala hleb. Da, mislim da mi je želudac bolje.’’ ’’Nadao sam se da ćeš to reći.’’

Njegova senka se opruži pored mene. Napipao mi je šaku, otvorio je, i stavio mi poznati okrugli oblik na dlan. ’’Pomozi mi da se pridignem?’’ zamolih ga.

Pažljivo me je obgrlio jednom rukom oko ramena i pridigao me ne savijajući mi leđa, kako bi me bok što manje zaboleo. Osetila sam nešto strano na koži na tom mestu, čvrsto i zategnuto.

290

MIN@

’’Hvala,’’ rekoh, pomalo zadihano. Blago mi se zavrte u glavi. Dodirnuh bok slobodnom rukom. Nešto mi je prianjalo uz kožu, ispod košulje. ’’Jesu li mi rebra ipak slomljena?’’ ’’Doca nije siguran. Čini koliko je u njegovoj moći.’’ ’’Toliko se trudi.’’ ’’Istina.’’ ’’Krivo mi je... što mi nije bio drag,’’ priznadoh.

Ijan se nasmeja. ’’Naravno da nije. Zapanjen sam što ti je iko od nas drag.’’ ’’Tu si pobrkao lončiće,’’ promrmljah, i zarih zube u tvrdu veknicu.

Zvakala sam mehanički, zatim progutala i odložila hleb na krevet, čekajući da vidim kako će prijati mom želucu. ’’Nije previše ukusan, znam,’’ reče Ijan. Slegnuh ramenima. ’’Samo isprobavam, da vidim je li me mučnina zaista prošla.’’ ’’Možda ako ti dam nešto primamljivije...’’

Pogledah u njega, radoznala, ali nisam mogla da mu vidi lice. Osluškivala sam oštro krckanje i zvuk cepanja kese... onda sam osetila miris i shvatila. ’’Čitos čips!’’ uskliknuh. ’’Stvarno? Za mene?’’

Nešto mi dodirnu usnu, i ja gricnuh poslasticu koji mi je ponudio. ’’Sanjala sam o ovome,’’ uzdahnuh preko zalogaja. On prasnu u smeh.

Stavio mi je kesicu u šake. Brzo sam smazala sadržinu kesice, zatim dovršila i veknicu, začinjenu ukusom sira koji sam još osećala u ustima.

On mi dade flašu vode pre nego što stigoh da progovorim. ’’Hvala ti. Ne samo za čips, znaš. Za toliko mnogo stvari.’’ ’’Nema na čemu, Lunjo, i drugi put.’’

Zurila sam u njegove tamnoplave oči, pokušavajući da odgonetnem šta je sve hteo da kaže tom rečenicom, učinilo mi se da su te reči značile nešto više od puke ljubaznosti. Onda sam shvatila da mogu da razaznam boju Ijanovih očiju; brzo podigoh pogled ka tavanici. Zvezde su izbledele, i nebo je poprimalo bledosivu boju. Zora je svitala. Praskozorje. ’’Jesi li sigurna da moraš to da uradiš?’’ upita Ijan, napola ispruženih ruku, kao da se većsprema da me uzme. Klimnuh. ’’Ne moraš da me nosiš. Noga mi je bolje.’’ ’’Videćemo.’’

Pomogao mi je da ustanem, ne sklanjajući ruku kojom me je držao oko struka, prebacujući mi ruku oko svog vrata. ’’Pažljivo, sad. Možeš li?’’

Koraknuh napred, teturajući. Bolelo je, ali mogla sam da hodam. ’’Sjajno. Idemo.’’

Mislim da se previše sviđaš Ijanu.

291

MIN@

Previše? Iznenadilo me je što se Melani javila, i to toliko razgovetno. U poslednje vreme je progovarala tako samo kad je Džared bio prisutan.

I ja sam ovde. Da li on uopšte mari za to?

Naravno. Veruje nam više od bilo koga drugog, osim Džejmija i Džeba.

Nisam to mislila.

A šta si mislila? Ali ona se povuče.

Dugo nam je trebalo da stignemo. Bila sam iznenađena koliko dugo smo morali da pešačimo. Zamišljala sam da idemo do velikog trga ili kuhinje, uobičajenih mesta okupljanja. Međutim, prošli smo istočno polje i nastavili da idemo dok konačno nismo došli do velike, duboke crne pećine koju je Džeb nazivao igralištem. Nisam bila ovde još otkako me je Džeb na početku poveo u obilazak. Dočekao me je oštar miris sumpora.

Za razliku od većine pećina na ovom mestu, igralište je išlo mnogo više u širinu nego u visinu. To sam sada primetila jer su bledoplave lampe visile s tavanice, umesto da stoje na podu. Tavanica je bila na samo koji metar od moje glave, visine običnog plafona u kući. Zidove, međutim, nisam mogla ni da nazrem, toliko su bili udaljeni od lampi. Nisam mogla da vidim smrdljivi izvor, skriven u nekom dalekom uglu, ali čula sam kako grgoće i šišti.

Kajl je sedeo ispod najsjajnijeg snopa svetlosti. Grlio je kolena svojim dugim rukama. Lice mu je bio kao ukočena maska. Nije podigao pogled kada mi je Ijan pomogao da ušepam unutra.

Prekoputa njega stajali su Džared i Doca, obojica s rukama opuštenim uz telo, spremni. Kao da... čuvaju stražu. Džeb je stajao pored Džareda, s puškom preko jednog ramena. Delovao je opušteno, ali znala sam koliko brzo to može da se promeni. Džejmi je slobodnom rukom držao... ne, Džeb je držao Džejmija za zapešće, a Džejmi kao da nije bio previše srećan zbog toga. Mada, kad me je video kako ulazim, nasmešio se i mahnuo mi. Duboko je udahnuo i uputio značajan pogled Džebu. Džeb mu pusti ruku. Šeron je stajala pored Doce, a tetka Megi s druge strane.

Ijan me povuče ka ivici tmine koja je okruživala ovu scenu. Nismo bili sami tu. Videla sam mnoge druge obrise, ali ne i lica.

Primetila sam nešto čudno; dok smo se kretali kroz pećine, Ijan je s lakoćom izdržavao moju težinu. Sada, međutim, kao da se umorio. Ruka kojom me je držao oko struka beše mlitava. Zateturala sam i počela da poskakujem napred najbolje što sam mogla dok on nije našao mesto koje je želeo. Spustio me je na pod, i seo pored mene. ’’Jao,’’ čuh kako neko šapnu.

292

MIN@

Okrenula sam se i jedva uočila Trudi. Primakla se bliže nama, praćena Džefrijem, a zatim i Hitom, koji su sledili njen primer. ’’Izgledaš užasno,’’ reče mi. ’’Koliko si teško povređena?’’

Slegnuh ramenima. ’’Dobro sam.’’ Počela sam da se pitam da li me je Ijan pustio da se zlopatim samo da bi ljudi videli moje povrede, da me natera da svedočim protiv Kajla bez ijedne izgovorene reči. Namrštila sam se kad sam videla da je složio nevinu facu.

Utom pristigoše Ves i Lili i dođoše da sednu s mojom malom grupom saveznika. Brent ude nekoliko sekundi kasnije, zatim i Hajdi, pa Endi i Pejdž. Aron beše poslednji. ’’Svi su tu,’’ objavi on. ’’Lusina je ostala s decom. Ne želi da budu ovde; rekla je da nastavimo bez nje.’’

Aron sede pored Endija, i zatim nastupi kratka tišina. ’’U redu, onda,’’ otpoče Džeb glasno, kako bi ga svi čuli. ’’Evo kako ćemo. Odlučuje glas većine. Kao i obično, ja ću sam doneti odluku ako mi se ne svidi šta većina kaže, jer ovo je...’’ ’’Moja kuća,’’ nekoliko glasova se ubaci horski. Neko se zakikota, ali brzo ućuta. Ovo nije bilo smešno. Jednom čoveku se sudilo za pokušaj ubistva vanzemaljca. To je morao biti užasan dan za sve njih. ’’Ko govori protiv Kajla?’’ upita Džeb. Ijan pođe da ustane. ’’Ne!’’ šapnuh, vukući ga za lakat. On me otrese i ustade. ’’Prosta stvar je u pitanju,’’ otpoče Ijan. Htela sam da skočim i prekrijem mu usta šakom, ali nisam bila sigurna da mogu da ustanem bez pomoći. ’’Moj brat je bio upozoren. Nije imao nikakvih zabluda po pitanju Džebovih pravila u vezi s ovim. Lunja je član naše zajednice, ista pravila i prava na zaštitu važe za nju kao i za bilo koga od nas. Džeb je Kajlu rekao pod pretnjom oružjem da, ako ne može da živi ovde s njom, treba da nastavi onda svojim putem. Kajl je odlučio da ostane. Znao je tada, kao što zna i sada, koja je kazna za ubistvo na ovom mestu.’’ ’’Stvorenje je i dalje živo,’’ zabrunda Kajl. ’’Zbog čega ne tražim tvoju smrt,’’ brecnu se Ijan. ’’Ali ne možeš više da živiš ovde. Ne ako si ubica u srcu.’’

Ijan je zurio u svog brata nekoliko trenutaka, zatim je ponovo seo na zemlju pored mene. ’’Ali mogao bi da bude uhvaćen, a mi ne bismo imali pojma o tome’’ usprotivi se Brent, ustajući na noge. ’’Dovešće ih ovamo, i uhvatiće nas nespremne.’’

Prostorijom se pronese žamor.

Kajl je besno odmeravao Brenta.

293

MIN@

’’Nikada me neće živog uhvatiti.’’ ’’Onda ipak sleduje smrtna presuda,’’ promrmlja neko istovremeno kad Endi reče: ’’Ne možeš to da garantuješ.’’ ’’Jedan po jedan,’’ upozori ih Džeb. ’’I ranije sam preživljavao napolju, uzvrati Kajl ljutito. Drugi glas se javi iz tame: ’’Rizično je.’’

Nisam mogla da razaberem kome su glasovi pripadali; reči behu izgovorene siktavim šapatom. Zatim još jedan: ’’Šta je Kajl zgrešio? Ništa.’’

Džeb se primače za korak bliže glasu, i odreza: ’’Moja pravila.’’ ’’Ona nije jedna od nas,’’ pobuni se neko drugi. Ijan ponovo pođe da ustane. ’’Hej!’’ dreknu Džared. Glas mu beše toliko glasan da svi poskočiše. ’’Ovde se ne sudi Lunji! Da li neko ima konkretnu pritužbu na nju, baš na Lunju? Onda tražite drugo suđenje. Ali svi mi znamo da ona nije povredila nikoga ovde. U stvari, ona je njemu spasla život,’’ pokaza prstom u pravcu Kajlovih leđa. Kajl se pogrbi, kao da je osetio ubod. ’’Samo nekoliko sekundi pošto je pokušao da je baci u reku, ona je rizikovala svoj život da ga spase od iste bolne smrti. Sigurno je znala da će biti bezbednija ovde ako ga pusti da padne. A ipak ga je spasla. Da li bi iko od vas učinio isto, spasio svog neprijatelja? Pokušao je da je ubije, a hoće li ona uopšte da govori protiv njega?’’

Osetila sam kako sve oči u tamnoj prostoriji počivaju na mom licu dok je Džared sada držao ispruženu ruku, dlanom nagore, pokazujući k meni. ’’Hoćeš li da govoriš protiv njega, Lunjo?’’

Zurila sam u njega razrogačenih očiju, zapanjena što se stavlja na moju stranu, što mi se obraća, što me oslovljava imenom. Melani je takođe bila šokirana, pomešanih osećanja. Bila je presrećna zbog dobrote na njegovom licu s kojom nas je posmatrao, nežnosti u njegovim očima koje nije bilo toliko dugo. Ali izgovorio je moje ime...

Prošlo je nekoliko sekundi pre nego što sam uspela da dođem do reči. ’’Sve ovo je nesporazum,’’ prošaputah. ’’Oboje smo pali kad se pod urušio. Ništa drugo se nije desilo.’’

Nadala sam se da ću šapatom uspeti da prikrijem laž u svom glasu, ali čim sam završila Ijan se zakikota. Munuh ga laktom, ali to ga nije nateralo da prestane. Džared mi se nasmeši. ’’Eto. Čak pokušava da laže u njegovu odbranu.’’

294

MIN@

’’Pokušava je prava reč,’’ dodade Ijan. ’’Ko kaže da to stvorenje laže? Ko to može da dokaže?’’ upita Megi grubo, zakoračivši u prazan prostor pored Kajla. ’’Ko može da dokaže da nije istina to što zvuči kao laž na tim usnama?’’ ’’Meg...’’ zausti Džeb. ’’Umukni, Džebedaja, sad ja govorim. Nema razloga da budemo ovde.

Nijedno ljudsko biće nije bilo napadnuto. Taj podmukli uljez se ne žali.

Ovo je traćenje vremena svih nas.’’ ’’Podržavam to,’’ dodade Šeron razgovetno, glasno. Doca joj dobaci pogled pun bola. Trudi skoči na noge. ’’Ne možemo da držimo ubicu u kući, i samo da čekamo da uspe u svojoj nameri!’’ ’’Ubistvo je subjektivan termin’’ prosikta Megi. ’’Ubistvom smatram samo smrt ljudskog bića.’’

Osetih kako me Ijan grli oko ramena. Nisam shvatila da se tresem sve dok se njegovo nepomično telo nije našlo uz moje. ’’Ljudsko je takođe subjektivan termin, Magnolija,’’ uzvrati Džared, gledajući je besno. ’’Mislio sam da ta definicija obuhvata neku meru saosećanja, bar malo milosti.’’ ’’Glasajmo’’ predloži Šeron pre nego što njena majka stiže da mu odgovori. ’’Podignite ruku ako mislite da Kajlu treba dozvoliti da ostane ovde, i da ne treba da bude kažnjen za taj...nesporazum.’’ Prostreli pogledom ne mene, već Ijana,kad je izgovorila reč koju sam ja upotrebila.

Ruke počeše da se dižu. Posmatrala sam Džaredovo lice koje se sve više mrštilo.

Pokušala sam da podignem ruku, ali Ijan me jače steže oko ramena i nervozno progunđa. Podigoh dlan koliko sam mogla. Na kraju, međutim, moj glas nije bio neophodan. Džeb stade da broji naglas. ’’Deset... petnaest... dvadeset... dvadeset tri. U redu, to je velika većina.’’

Nisam se osvrtala okolo da vidim kako je ko glasao. Bilo je dovoljno što su u mom malom ćošku sve ruke bile čvrsto prekrštene preko grudi i sve oči zurile netremice u Džeba s izrazom iščekivanja. Džejmi se udalji od Džeba i dođe da se ugnezdi između Trudi i mene. Zagrlio me je jednom rukom, provukavši je ispod Ijanove. ’’Možda su tvoje duše bile u pravu u vezi s nama,’’ reče, dovoljno glasno da je većina mogla da čuje njegov visok, odlučan glas. ’’Većina nije ništa bolja od...’’ ’’Ćuti!’’ prošištah.

295

MIN@

’’Dobro,’’ nastavi Džeb. Svi se utišaše. Džeb pogleda u Kajla, pa u mene, pa u Džareda. ’’Dobro, sklon sam da se složim s većinom u ovom slučaju.’’ ’’Džebe,’’ zaustiše Džared i Ijan u isti glas. ’’Moja kuća, moja pravila,’’ podseti ih Džeb. ’’Ne zaboravite to. A ti me slušaj, Kajl. Mislim da bi bilo bolje da me i ti saslušaš, Magnolija. Svako ko ponovo pokuša da povredi Lunju neće dobiti suđenje, već sahranu’’ potapša kundak puške kao da naglašava te reči.

Trgla sam se.

Magnolija je gnevno odmeravala svog brata. Kajl klimnu, kao da prihvata te uslove. Džeb se osvrnu po neravnomerno raspoređenoj publici, gledajući u oči svakoga, osim članova male grupe pored mene. ’’Suđenje je završeno,’’ objavi Džeb. ’’Ko je raspoložen za igru?’’

36.POVERENJE Ljudi se opustiše i polukrugom se pronese nešto veseliji žamor.

Pogledala sam u Džejmija. On napući usne i slegnu ramenima. ’’Džeb se samo trudi da vrati stvari u normalu. Poslednja dva dana su bila teška. Sahranili smo Voltera...’’ Trepnuh.

Videla sam Džeba kako se ceri u Džaredovom pravcu. Nakon trenutka tihog protivljenja, Džared uzdahnu i prevrnu očima u pravcu starca.

Okrenu se i brzim korakom izađe iz prostorije. ’’Džared ima novu loptu?’’ upita neko. ’’Super,’’ izusti Ves pored mene. ’’Sad će da se igraju,’’ promrmlja Trudi, vrteći glavom u neverici. ’’Ako im to pomaže da se oslobode tenzije...’’ uzvrati Lili tiho, sležući ramenima. Njihovi glasovi behu tihi, tik pored mene, ali čula sam i druge kako govore, glasnije. ’’Budi nežniji s loptom ovog puta,’’ reče Aron Kajlu. Stajao je iznad njega, pružajući mu ruku. Kajl prihvati ponuđenu ruku i polako se pridiže na noge. Kada je ustao, umalo što nije udario glavom u viseće lampe. ’’Prošla lopta je bila slaba,’’ uzvrati Kajl cereći se starijem muškarcu. ’’Falična.’’ ’’Predlažem Endija za kapitena,’’ povika neko. ’’Ja predlažem Lili,’’ doviknu Ves, ustajući i protežući se. ’’Endi i Lili.’’ ’’Jašta, Endi i Lili.’’ ’’Ja biram Kajla,’’ reče Endi brzo.

296

MIN@

’’Ja onda uzimam Ijana,’’ uzvrati Lili. ’’Džared.’’ ’’Brent.’’

Džejmi ustade i prope se na prste, trudeći se da izgleda viši. ’’Pejdž.’’ ’’Hajdi.’’ ’’Aron.’’ ’’Ves.’’ Prozivka se nastavila. Džejmi je zasijao od sreće kada ga je Lili izabrala pored polovine odraslih, koji još ne behu raspoređeni. Čak su i Megi i Džeb bili izabrani u timove. Oba strane behu brojčano jednake dok se Lusina nije vratila sa Džaredom, praćena svojom dvojicom mališana koji su poskakivali od uzbuđenja. Džared je u ruci nosio sjajnu novu fudbalsku loptu; on je ispruži, a Isaija, stariji dečak, stade da skakuće gore-dole, pokušavajući da mu je izbije iz ruke. ’’Lunjo?’’ upita Lili.

Zavrteh glavom i pokazah na nogu. ’’Dabome. Izvini.’’

Dobra sam u fudbalu, progunđa Melani. Pa, barem sam bila.

Jedva hodam, podsetih je. ’’Mislim da ću ovu presedeti,’’ reče Ijan. ’’Nemoj,’’ zakuka Ves. ’’Imaju Kajla i Džareda. Gotovi smo bez tebe.’’ ’’Igraj,’’ rekoh mu. ’’Ja ću... ja ću da pratim rezultat.’’

On me pogleda, čvrsto stisnutih usana. ’’Nisam baš raspoložen za igru.’’ ’’Potreban si im.’’ On frknu. ’’Ajde, Ijane,’’ stade Džejmi da ga moli. ’’Želim da gledam,’’ rekoh. ’’Ali biće mi... dosadno ako Ijedan tim ima preveliku prednost.’’ ’’Lunjo,’’ uzdahnu Ijan. ’’Ti stvarno jesi najgori lažov kojeg sam sreo.’’

Ali ipak ustade i poče da se razgibava s Vesom. Pejdž postavi stative, četiri lampe.

Pokušala sam da ustanem, sedela sam tačno na sredini terena. Niko me nije primećivao pri mutnom svetlu. Svuda okolo atmosfera je sada bila živa, nabijena iščekivanjem. Džeb je bio u pravu. Ovako nešto im je bilo potrebno, koliko god se meni činilo čudnim.

Uspela sam da se pridignem na sve četiri, zatim sam iskoračila zdravom nogom tako da sam klečala na povređenoj. Bolelo je. Pokušala sam da poskočim na zdravu nogu iz tog položaja. Nisam uspela da uhvatim ravnotežu, zahvaljujući neugodnoj težini moje bolne noge.

297

MIN@

Jake ruke me uhvatiše pre nego što padoh ničice. Podigla sam glavu, pomalo ozlojeđena, da zahvalim Ijanu.

Reči su mi zapele u grlu kada sam videla da me Džared pridržava. ’’Mogla si prosto da zatražiš pomoć,’’ reče razgovorljivo. ’’Tre...’’ pročistih grlo. ’’Trebalo je da tražim. Nisam htela da...’’ ’’Privučeš pažnju na sebe?’’ Izgovorio je te reči kao da ga iskreno zanima. U njima nije bilo optužbe. Pomogao mi je da odšepam ka ulazu u pećinu. Kratko sam zavrtela glavom. ’’Nisam htela da... navedem ikoga da iz ljubaznosti uradi išta što ne želi da uradi.’’ To baš i nije bilo najbolje sročeno, ali izgleda da je shvatio šta hoću da kažem. ’’Ne verujem da bi Džejmi i Ijan imali išta protiv da ti pomognu.’’

Osvrnula sam se prema njima preko ramena. Pri slabom svetlu, nijedan od njih dvojice još nije primetio da me nema. Dobacivali su se glavama, i prasnuli u smeh kada je lopta udarila Vesa u lice. ’’Ali zabavljaju se. Ne bih želela da ih prekinem.’’ Džared je pomno posmatrao moj izraz lica. Shvatila sam da se smešim od milja. ’’Veoma ti je stalo do dečaka,’’ reče. ’’Jeste.’’ On klimnu. ’’A do muškarca?’’ ’’Ijan... Ijan mi veruje. Pazi na mene. Zna da bude veoma drag... za jedno ljudsko biće.’’

Gotovo kao duša, htedoh da kažem. Ali to ne bi zvučalo kao kompliment ovom slušaocu. Džared frknu prezrivo. ’’Za jedno ljudsko biće. Bitnija razlika nego što sam slutio.’’

Spustio me je na prag ulaza. On beše u obliku plitke klupe, I udobniji od ravnog poda. ’’Hvala ti,’’ rekoh. ’’Džeb je postupio ispravno, znaš.’’ ’’Ne slažem se s tim.’’ Džaredov ton beše blaži od njegovih reči. ’’Hvala ti i za... ono odranije. Nisi morao da me braniš.’’ ’’Svaka reč je bila istinita.’’ Oborila sam pogled. ’’Istina je da nikad ne bih uradila nešto da naškodim ikome ovde. Ne namerno. Žao mi je što sam te povredila svojim dolaskom na ovo mesto.

Džejmija takođe. Veoma mi je žao.’’

On sede tik pored mene, zamišljenog lica. ’’Da budem iskren...’’ oklevao je. ’’Malom je bolje otkako si došla. Skoro da sam zaboravio kako zvuči njegov smeh.’’

Oboje smo ga sada slušali, kako odjekuje prostorijom, nadjačavajući tiše tonove smeha odraslih.

298

MIN@

’’Hvala što si mi to rekao. To mi je bila... najveća briga. Nadala sam se da nisam izazvala nikakvu trajnu štetu.’’ ’’Zašto?’’

Pogledala sam u njega, zbunjena. ’’Zašto ga voliš?’’ upita on, još uvek radoznalim pre nego napetim tonom.

Zagrizla sam usnu. ’’Možeš da mi kažeš. Ja sam... bio sam...’’ nije mogao da nađe reči da objasni. ’’Možeš da mi kažeš.’’ ponovi.

Gledala sam u stopala dok sam odgovarala. ’’Delom zato što ga Melani voli.’’ Nisam provirila da vidim da li ga je pomen njenog imena naterao da se trgne. ’’Sećam ga se onako kako ga se ona seća... to je moćna stvar. A onda, kada sam ga lično upoznala...’’ slegnuh ramenima. ’’Ne mogu da ga nevolim. To je deo mojih... u samoj srži ovih ćelija je da ga vole. Nisam ranije shvatala u kojoj meri domaćin utiče na mene. Možda je samo u pitanju ljudsko telo. Možda samo Melani.’’ ’’Ona ti se obraća?’’ Trudio se da mu glas ostane miran, ali sada sam mogla da čujem kako se napinje. ’’Da.’’ ’’Koliko često?’’ ’’Kada želi. Kada je nešto interesuje.’’ ’’Danas?’’ ’’Ne mnogo. Ona je... izgleda ljuta na mene.’’

On prasnu u smeh iznenađeno. ’’Ljuta je? Zbog čega?’’ ’’Zbog....’’

Da li se sada nalazim u dvostrukoj opasnosti? ’’Ni zbog čega.’’ Ponovo je prepoznao laž, i povezao. ’’Oh. Kajl. Htela je da on dobije svoje.’’ Ponovo se nasmeja. ’’Da, ona je takva.’’ ’’Ume da bude... nasilna’’ složih se. Nasmešila sam se, da ublažim uvredu. To za njega nije bila uvreda. ’’Stvarno? Kako?’’ ’’Želi da uzvratim fizički. Ali ja... ja to ne mogu. Nisam borac.’’ ’’To mi je jasno.’’ Dodirnu mi izubijano lice jednim prstom. ’’Izvini.’’ ’’Nemoj. Svako bi učinio isto. Znam šta mora da si osećao.’’ ’’Ti ne bi...’’ ’’Da sam ljudsko biće, bih. Osim toga, nisam mislila na to... setila sam se Tragača.’’

On se ukoči. Ponovo sam se nasmešila, i on se malo opustio.

299

MIN@

’’Mel je htela da je zadavim Stvarno mrzi tog Tragača. A ja ne mogu... da je krivim za to.’’ ’’Još uvek traga za tobom. Izgleda da je morala da vrati i helikopter, ako ništa drugo.’’

Zatvorila sam oči, stegla pesnice, i koncentrisala se na disanje na nekoliko sekundi. ’’U početku je se nisam bojala,’’ šapnuh. ’’Ne znam zašto me sada toliko plaši. Gde je?’’ ’’Ne brini. Juče je samo špartala autoputem. Neće te pronaći.’’

Klimnuh, terajući sebe da poverujem u to. ’’Možeš li... možeš li da čuješ Melani sada?’’ promrmlja.

Držala sam oči zatvorene. ’’Svesna... sam je. Veoma pažljivo sluša.’’ ’’O čemu razmišlja?’’ glas mu je bio samo šapat.

Sad imaš šansu, rekoh joj. Šta želiš da mu kažeš?

Bila je oprezna, za promenu. Ta ponuda ju je uznemirila.

Zašto? Zašto ti sada veruje?

Otvorila sam oči i videla da zuri u mene, zadržavajući dah. ’’Želi da zna zašto si... sada promenio mišljenje. Zašto nam veruješ?’’

On se zamisli za trenutak. ’’Zbog... iz više razloga. Bila si tako... dobra prema Volteru. Nisam video da je iko osim Doce toliko saosećajan. I spasla si Kajlu život, u situaciji u kojoj bi ga većina nas pustila da padne samo da bi se spasli, čak i ako zanemarimo pokušaj ubistva. A i tako si očajan lažov.’’ Nasmeja se kratko. ’’Uporno sam pokušavao da sagledam sve te stvari kao dokaz neke velike zavere. Možda ću se sutra probuditi s tom istom mišlju.’’

Mel i ja se trgosmo. ’’Ali kada su danas počeli da te napadaju... pa, nešto se u meni prelomilo.

Video sam u njima sve što nije trebalo da bude u meni. Shvatio sam da ti već verujem, ali da sam samo bio tvrdoglav. Surov. Mislim da sam počeo da verujem još od... pa, pomalo, od one prve noći kada si se postavila ispred mene da me „spasiš" od Kajla.’’

Nasmejao se, kao da ne misli da je Kajl opasan. ’’Ali ja sam bolji lažljivac od tebe. Mogu da lažem čak i sebe.’’ ’’Ona se nada da se nećeš predomisliti. Boji se da hoćeš.’’ On zatvori oči. ’’Mel.’’ Srce mi zakuca jače. Njena radost ga beše ubrzala, ne moja.

Mora da je pogodio da ga volim. Nakon što me je pitao ono za Džejmija, mora da je shvatio. ’’Reci joj da se to neće desiti.’’

300

MIN@

’’Ona te čuje.’’ ’’Koliko je veza... neposredna?’’ ’’Ona čuje ono što ja čujem, i vidi ono šta ja vidim.’’ ’’Oseća ono što ti osećaš?’’ ’’Da.’’ Nos mu se nabra. Ponovo mi dodirnu lice, nežno, milujući ga. ’’Nemaš pojma koliko mi je žao.’’

Koža mi je postajala vrelija tamo gde bi me dodirnuo; beše to prijatna vrelina, ali njegove reči su pekle jače od dodira. Naravno da mu je bilo žao što ju je povredio. Naravno. To ne treba da me žalosti. ’’Ajde, Džarede! Idemo!’’

Podigosmo pogled. Kajl je dozivao Džareda. Delovao je potpuno opušteno, kao da se danas nije odlučivalo o njegovom životu. Možda je znao da će presuditi u njegovu korist. Možda je brzo prelazio preko svega.

Kao da me nije ni primetio tu pored Džareda.

Shvatila sam, prvi put, da ostali jesu.

Džejmi nas je posmatrao sa zadovoljnim osmehom. Ovo mu verovatno deluje kao dobra stvar. Da li je zaista?

Kako to misliš? Šta vidi kada pogleda u nas? Svoju porodicu, ponovo na okupu?

Pa zar nije tako?

Na neki način? Uz jedan neželjni dodatak.

Ali bolje je nego što je bilo juče.

Pretpostavljam da jeste...

Razumem, priznade. Drago mije što Džared zna da sam ovde... ali još uvek mi se ne sviđa što te dodiruje.

A meni se to previše sviđa. Lice me je peckalo tamo gde su Džaredovi prsti prešli preko njega.

Izvini zbog toga.

Ne krivim te. Ili, barem znam da ne bi trebalo.

Hvala ti.

Džejmi nije bio jedini koji je posmatrao. Džeb je bio radoznao; onaj osmejak mu je nabirao uglove brade. Šeron i Megi su posmatrale s vatrom u očima. Izrazi lica im behu toliko identični da mladalačka koža i sjajna kosa nisu činile Šeron ništa mladom od njene ostarele majke.

Ijan beše zabrinut. Oči su mu proprimile čvrst izraz i činilo se da će svakog trenutka doleteti da me ponovo zaštiti. Da se uveri da me Džared ne kinji. Nasmešila sam se, da ga umirim. Nije uzvratio osmehom, ali je duboko udahnuo.

301

MIN@

Mislim da se ne brine iz tog razloga, ubaci se Melani.

- Slušaš li je sada? - Džared je ustao, ali još uvek je posmatrao moje lice.

Njegovo pitanje mi je odvuklo pažnju pre nego što sam stigla da je pitam šta je mislila. ’’Da.’’ ’’Šta kaže?’’ ’’Primećujemo šta drugi misle o tvojoj... promeni mišljenja.’’

Klimnuh ka Melaninoj tetki i sestri. One mi istovremeno okrenuše leđa. ’’One su tvrd orah,’’ priznade on. ’’Dobro onda,’’ zagrme Kajl, okrećući se ka lopti koja je počivala ispod najsvetlijeg snopa svetlosti. ’’Pobedićemo bez tebe.’’ ’’Dolazim!’’ Džared mi - nam dobaci jedan tužan pogled i otrča da se priključi igri.

Nisam bila najbolja u praćenju rezultata. Bilo je previše mračno da bih videla loptu s mesta gde sam sedela. Bilo je previše mračno da bih mogla jasno da vidim čak i igrače kad se nisu nalazili direktno ispod svetla.

Počela sam da brojim rukovodeći se Džejmijevim reakcijama.

Pobedonosnim usklicima kada bi njegov tim postigao gol, negodovanjem kada bi to uradio protivnički tim. Bilo je mnogo više negodovanja nego klicanja.

Svi su igrali. Megi je branila za Endijev tim, a Džeb za Lilin. Oboje behu iznenađujuće dobri. Mogla sam da vidim njihove siluete spram svetlosti lampi koje su služile kao stative, kako se gipko kreću, kao da su decenijama mlađi. Džeb nije oklevao da se baci na zemlju da bi spasao gol, ali Megi je bila efikasnija a da nije pribegavala takvim ekstremnim potezima. Bila je poput magneta za nevidljive lopte. Svaki put kad bi Ijan ili Ves uputili udarac... pljas! Lopta bi završila u njenim rukama.

Trudi i Pejdž odustaše posle nekih pola sata i prođoše pored mene dok su izlazile, cvrkućući od uzbuđenja. Činilo se nemogućim da smo to jutro započeli suđenjem, ali laknulo mi je što su se stvari tako drastično promenile. Žene nisu bile dugo odsutne. Vratile su se s punim rukama kutija. Sa žitnim štanglicama, onim s voćnim punjenjem. Igra prestade. Džeb najavi poluvreme, i svi pojuriše da doručkuju. Slatkiši behu podeljeni kod središnje linije. To je isprva ličilo na nemire. ’’Uzmi, Lunjo,’’ reče Džejmi, izvlačeći se iz gužve. Ruke mu behu pune štanglica, dok je pod miškama nosio flašice s vodom. ’’Hvala. Lepo se zabavljaš?’’ ’’Nego šta! Voleo bih da i ti možeš da igraš.’’ ’’Sledeći put,’’ uzvratih.

302

MIN@

’’Evo ti...’’ Ijan je stajao pored, s gomilom štanglica u rukama. ’’Pretekao sam te,’’ stade Džejmi da likuje. ’’Oh,’’ reče Džared, pojavivši se s Džejmijeve druge strane. I on je imao previše štanglica za jednu osobu.

Ijan i Džared razmeniše dug pogled. ’’Gde je sva ta hrana?’’ upita Kajl. Stajao je nad praznom kutijom, osvrćući se okolo, tražeći krivca. ’’Hvataj,’’ doviknu Džared, bacajući štanglice jako, jednu po jednu, kao noževe. Kajl ih s lakoćom pohvata u letu, pa pode ka nama kaskajući, da se uveri da Džared ne krije nešto od njega. ’’Uzmi,’’ reče Ijan, gurajući pola svog plena u pravcu svog brata, ne gledajući ga. ’’Sad idi.’’

Kajl nije obratio pažnju na njega. Prvi put tog dana pogledao me je, zureći u mene s visine. Dužice mu behu crne jer mu je svetlost dolazila s leđa.

Nisam mogla da protumačim njegov izraz.

Ustuknula sam, i zinula kad me rebra zaboleše od nagle kretnje.

Džared i Ijan mu preprečiše put, stvorivši se ispred mene poput pozorišne zavese. ’’Čuo si ga,’’ reče Džared. ’’Mogu li prvo nešto da kažem?’’ upita Kajl. Virio je kroz prostor između njih dvojice. Oni ostaše nemi. ’’Nije mi žao,’’ reče mi Kajl. ’’Još uvek mislim da je trebalo to da uradim.’’

Ijan odgurnu svog brata. Kajl se zatetura, ali onda opet koraknu napred. ’’Čekaj, nisam završio.’’ ’’Da, jesi,’’ reče Džared. Šake mu behu stisnute, koža preko zglavaka pobelela.

Svi su sada primetili šta se dešava. Zamor se utišao, igra je izgubila draž. ’’Ne, nisam.’’ Kajl podiže šake uvis, kao da se predaje, i ponovo mi se obrati. ’’Ne mislim da sam pogrešio, ali jesi mi spasila život. Ne znam zašto, ali jesi. Pa velim, neka bude život za život. Neću te ubiti. Tako ću otplatiti dug.’’ ’’Magarče glupi,’’ reče Ijan. ’’Ko se to zaljubio u crva, a brale? Mene nazivaš glupakom?’’

Ijan podiže pesnicu, naginjući se napred. ’’Reći ću ti zašto,’’ ubacila sam se, glasnije nego što sam želela. Ali postigla sam željeni efekat. Ijan, Džared i Kajl se okrenuše i gledahu me netremice, za trenutak zaboravivši na svađu. Uhvatila me nervoza.

Pročistih grlo.

303

MIN@

’’Nisam te pustila da padneš zato... zato što nisam kao ti. Ne kažem da nisam... kao ljudi. Pošto ovde ima i drugih koji bi učinili isto. Ovde ima dobrih i dragih ljudi. Ljudi kao što je tvoj brat, i Džeb, i Doca... kažem da nisam kao ti lično.’’

Kajl je zurio u mene jedan minut, pa se zacereka. ’’Jao,’’ reče, još uvek se smejući. Onda se okrenu od nas, pošto je preneo poruku, i ode nazad da uzme vode. ’’Život za život,’’ doviknu preko ramena.

Nisam bila sigurna da mu verujem. Nimalo sigurna. Ljudi su dobri lažovi.

37.LJUBOMORA Postojala je izvesna pravilnost kod pobedničkih timova. Kada bi Džared i Kajl igrali zajedno, pobedili bi. Kad bi Džared igrao s Ijanom, onda bi njihov tim pobedio. Imala sam utisak da je Džared nepobediv, dok nisam videla braću kako igraju zajedno.

Isprva se činilo da postoji neka tenzija, barem s Ijanove strane, što igra zajedno s Kajlom. Međutim, posle nekoliko minuta trčanja po mraku, ušli bi u poznat ritam, ritam koji je postojao mnogo pre nego što sam ja stigla na ovu planetu. Kajl je znao šta će Ijan sledeće da uradi pre nego što bi Ijan to i uradio, i obrnuto. Ne služeći se jezikom, govorili su jedan drugom sve. Čak i kad je Džared skupio sve najbolje igrače na svojoj strani, Brenta, Endija, Vesa, Arona, Lili i Megi, Kajl i Ijan su pobedili. ’’Dobro, dobro,’’ reče Džeb, uhvativši jednom rukom loptu koju je Aron uputio ka golu, stavljajući je pod mišku. ’’Mislim da svi znamo ko su pobednici. A sad, mrzim što kvarim zabavu, ali čeka nas posao... i, da budem, iskren, umoran sam ko ker.’’

Začu se nekoliko prigovora i nekoliko uzdaha, ali više smeha. Kao da nikome nije previše smetalo što se igra završila. Prema načinu na koji je nekoliko ljudi selo tamo gde se zateklo i spustilo glavu među kolena da dođu do daha, bilo je jasno da Džeb nije jedini koji se umorio. Ljudi počeše da se razilaze u grupama od po dvoje ili troje. Ja sam se pomerila na jednu stranu ulaza, da im napravim mesta da prođu, verovatno do kuhinje. Mora da je bilo prošlo vreme ručka, iako je bilo teško odrediti proticanje vremena u ovoj crnoj rupi. Kroz praznine u koloni ljudi koji su hrlili napolje, posmatrala sam Kajla i Ijana.

Kada je bio objavljen kraj utakmice, Kajl je podigao šaku da baci „kosku", ali Ijan je prošao pored njega, praveći se da ne primećuje taj gest. Onda je Kajl uhvatio svog brata za rame i okrenuo ga u mestu. Ijan 304

MIN@

je odgurnuo Kajlovu ruku. Zgrčila sam se očekujući tuču isprva je ličilo na to. Kajl je zamahnuo pesnicom ka Ijanovom stomaku. Ijan je, međutim, to lako eskivirao, i ja uvideh da udarac nije bio upućen ozbiljno. Kajl se nasmejao i iskoristio prednost svojih dugih ruku da protrlja pesnicu o Ijanovu glavu. Ijan mu je odgurnuo ruku, ali ovog puta s osmejkom. ’’Dobra tekma, bato,’’ čuh Kajla kako kaže. ’’Nisi još za bacanje.’’ ’’Prava si budala, Kajl,’’ uzvrati Ijan. ’’Ti pametan, ja zgodan. To deluje pošteno.’’

Kajl uputi još jedan slabašan udarac. Ovoga puta Ijan presrete udarac i uhvati brata kečerskim zahvatom oko vrata. Sada se široko cerio, dok se Kajl smejao i psovao u isto vreme.

Meni je sve to delovalo veoma nasilno; čkiljila sam u njihovom pravcu, očiju stisnutih od napetosti dok sam posmatrala taj prizor. Ali to je istovremeno oživelo jedno od Melaninih sećanja: tri kučeta koja se valjaju po travi i besno laju, ogoljenih zuba, kao da im je jedina želja da iščupaju grkljan svoje braće.

Da, igraju se, potvrdi Melani. Bratska ljubav je jaka.

Kao što i treba. Ovo je ispravno. Ako nas Kajl stvarno ne ubije, ovo će biti dobra stvar.

Ako, ponovi Melani sumorno. ’’Jesi li gladna?’’

Podigoh pogled, i srce prestade da mi kuca na jedan pomalo bolan trenutak. Džared je, po svemu sudeći, i dalje bio verujući.

Zavrtela sam glavom. To mi je dalo malo neophodnog vremena da smognem snage da mu se obratim. ’’Nisam sigurna zašto, pošto nisam radila ništa osim što sam sedela ovde, ali prosto sam umorna.’’

On ispruži ruku.

Priberi se, upozori me Melani. Samo je ljubazan.

Misliš da ja to ne znam?

Trudila sam se da mi ruka ne drhti dok sam mu je davala.

On me pažljivo podiže na noge, na nogu, zapravo. Održavala sam ravnotežu na jednoj nozi, neodlučna šta bih dalje. I on beše zbunjen. Još uvek me je držao za ruku, ali između nas je još uvek bilo dosta prostora.

Pomislila sam kako ću smešno izgledati dok budem skakutala kroz pećine, i osetila kako mi vrat gori. Prsti mi se uviše oko njegovih, iako se nisam stvarno oslanjala na njega. ’’Kuda ćemo?’’

305

MIN@

’’Ah...’’ namrštih se. ’’Zaista ne znam. Pretpostavljam da se jedna prostirka još uvek nalazi ispred ru... u ostavi.’’

I on se namrštio, jer mu se ta ideja nije sviđala ništa više nego meni. Onda me nečija snažna ruka uhvati oko struka, pridržavajući me. ’’Ja ću je odvesti kuda treba,’’ reče Ijan. Džaredovo lice beše oprezno, kao kad je gledao u mene a nije želeo da znam šta misli. Ali sada je gledao u Ijana. ’’Samo smo razmatrali gde bi to tačno bilo. Umorna je. Možda u bolnicu...?’’

Zavrtela sam glavom u isto vreme kad i Ijan. Nakon poslednjih nekoliko užasnih dana provedenih tamo, nisam verovala da bih podnela da boravim u prostoriji koje sam se ranije bezrazložno plašila.

Naročito ne da gledam u Volterov prazan krevet... ’’Imam bolje mesto za nju,’’ reče Ijan. ’’Ti poljski kreveti nisu mnogo mekši od stene, a ona je dosta izubijana.’’

Džared me je još uvek držao za ruku. Da li shvata koliko je čvrsto steže?

Pritisak je počeo da biva neprijatan, ali on kao da toga nije bio svestan. A ja svakako nisam imala nameru da se požalim. ’’Što ne odeš da ručaš?’’ predloži Džared Ijanu. ’’Deluješ mi gladno. Ja ću je odvesti kuda god da si planirao...?’’

Ijan se zakikota, dubokim, neveselim smehom. ’’Dobro sam. A iskreno, Džarede, Lunji treba malo više potpore od jedne ruke. Ne znam da li si ti... dovoljno spreman da joj to pružiš. Vidiš...’’

Ijan zastade u pola rečenice, sagnu se i brzo me pokupi u naručje. Zinula sam od bola jer mi je taj pokret zategao kožu na boku. Džared mi nije puštao ruku. Vrhovi prstiju su mi postajali sve crveniji. ’’... ona je već bila dovoljno aktivna za danas, rekao bih, Ti slobodno produži do kuhinje.’’

Zurili su netremice jedan u drugog, dok su moji prsti postajali modri. ’’Mogu ja da je odnesem,’’ izusti Džared napokon tihim glasom. ’’Možeš li?’’ upita Ijan izazovno. Podigao me je ispred sebe. Kao da me nudi. Džared je dugo zurio u mene. Onda je uzdahnuo i pustio mi ruku.

Joj, to boli!, požali se Melani. Mislila je na iznenadan probadajući bol koji me je sevnuo u grudima, ne na ponovno uspostavljanje cirkulacije u mojim prstima.

Izvini. Šta želiš da uradim po tom pitanju?

On nije tvoj.

Da, znam to.

Joj. Izvini.

306

MIN@

’’Mislim da ću poći s vama,’’ reče Džared Ijanu, sa sićušnim, trijumfalnim osmehom koji mu je zaigrao na rubu usana, okrenu se i pođe ka izlazu. ’’Hoću da popričam s tobom o nečemu.’’ ’’Kako hoćeš.’’

Džared nije ni progovorio dok smo išli mračnim tunelom. Bio je toliko tih da nisam bila sigurna da je još tu. Ali kada smo ponovo izbili na svetlost kukuruznog polja, bio je tik pored nas.Nije progovorio sve dok nismo prošli veliki trg, sve dok nas troje nismo ostali sami. ’’Šta misliš o Kajlu?’’ upita Ijana. Ijan frknu. ’’On se ponosi time što je čovek od reči. U većini slučajeva verovao bih njegovom obećanju. U ovoj situaciji... neću je ispuštati iz vida.’’ ’’Odlično.’’ ’’Biću ja dobro, Ijane,’’ rekoh. ’’Ne bojim se.’’ ’’Obećavam ti: niko ti više nikada neće uraditi tako nešto. Bićeš bezbedna ovde.’’

Teško je odvojiti pogled od njegovih očiju kada sijaju takvim sjajem.

Teško je sumnjati u bilo šta što kaže. ’’Da’’, složi se Džared. ’’Hoćeš.’’

Hodao je tik iza Ijanovog ramena. Nisam mogla da mu vidim izraz lica. ’’Hvala,’’ šapnuh.

Niko nije progovorio ponovo dok Ijan nije zastao ispred crvenih i sivih vrata koja behu naslonjena preko ulaza u njegovu pećinu. ’’Možeš li da otvoriš to?’’ obrati se Ijan Džaredu, klimajući glavom ka vratima.

Džared se nije pomerio. Ijan se okrenuo kako bismo oboje mogli da ga vidimo; na licu mu se ponovo ogledao oprez. ’’Tvoja soba? To je tvoje bolje mesto?’’ upita Džared sumnjičavim glasom. ’’To je sada njena soba.’’

Ugrizla sam se za usnu. Htela sam da kažem Ijanu da to, naravno, nije moja soba, ali nisam dobila priliku jer je Džared nastavio da ga ispituje. ’’Gde će Kajl da boravi?’’ ’’S Vesom, za sada.’’ ’’A ti?’’ ’’Nisam baš siguran.’’

Posmatrali su jedan drugog ispitivački. ’’Ijane, ovo je...’’ zaustih da kažem. ’’Oh,’’ prekide me on, kao da me se upravo setio... kao da je moja težina bila toliko beznačajna da je zaboravio da sam tu. ’’Iscrpljena si, zar ne?

Džarede, hoćeš li, molim te, da otvoriš ta vrata?’’

307

MIN@

Ne rekavši ni reč, Džared cimnu crvena vrata unazad malo jače nego što je bilo potrebno i nasloni ih na siva.

Sada sam zaista videla Ijanovu sobu prvi put, obasjanu podnevnim sunčevim zracima koji su se rasipali kroz uske pukotine na tavanici. Nije bila osvetljena kao Džejmijeva i Džaredova soba, niti toliko visoka. Bila je manja, proporcionalnija. Ovalna, skoro kao moja rupa, samo deset puta veća.

Na podu su stajala dva identična dušeka, priljubljena uz dva suprotna zida kako bi između njih ostao uzak prolaz. Uza zid na kraju sobe bio je prislonjen dug, nizak drveni kredenac; na desnoj strani stajali su gomila odeće, dve knjige i špil karata. Desna strana je bila potpuno prazna, iako su oblici u prašini ukazivali daje i tu nedavno bilo stvari. Ijan me je pažljivo spustio na desni dušek, nameštajući mi nogu i podmećuću mi jastuk pod glavu. Džared je stajao u dovratku, okrenut ka hodniku. ’’Je l’ ti udobno?’’ upita me Ijan. ’’Jeste.’’ ’’Izgledaš umorno.’’ ’’Ne bi trebalo, u poslednje vreme nisam radila ništa osim što sam spavala.’’ ’’Tvom telu je potreban san da bi se oporavilo.’’ Klimnula sam.

Nisam mogla da poreknem da jedva gledam na oči. ’’Doneću ti hrane kasnije, ne brini ni o čemu.’’ ’’Hvala ti. Ijane?’’ ’’Da?’’ ’’Ovo je tvoja soba,’’ promrmljah. ’’Spavaćeš ovde, naravno.’’ ’’Ne smeta ti?’’ ’’Zašto bi?’’ ’’To je verovatno dobra ideja, najbolji način da pazim na tebe. Odspavaj malo.’’ ’’Važi.’’

Kapci su mi se već sklopili. Pomazio me je po glavi, a onda čuh kako ustaje. Nekoliko sekundi kasnije, drvena vrata tiho cvrknuše o kamen. Šta to radiš?, brecnu se Melani. Šta je? Šta sam sad uradila?

Lunjo, ti si... većim delom ljudsko biće. Mora da ti je jasno šta će Ijan misliti o tvom pozivu?

Pozivu? Sad mi je postalo jasno na šta cilja. Nije kako misliš. Ovo je njegova soba. Tu su dva kreveta. Nema dovoljno prostorija za spavanje da bih dobila sopstveni prostor. Naravno da treba da delimo sobu. Ijan to zna.

308

MIN@

Da li zna? Lunjo, otvori oči. On počinje da... kako da ti to objasnim, a da ti to ispravno shvatiš? Počinje da oseća prema tebi... ono što ti osećaš prema Džaredu. Zar ne shvataš?

Odgovorila sam tek posle dva otkucaja srca.

To nije moguće, rekoh konačno. ’’Misliš li da će ono što se jutros desilo uticati na Arona i Brenta?’’ upita Ijan tiho s druge strane vrata. ’’Misliš, to što se Kajl izvukao?’’ ’’Da. Njih dvojica nisu morali da... urade ništa ranije. Ne kada su postojali svi izgledi da će Kajl to učiniti umesto njih.’’ ’’Shvatam šta hoćeš da kažeš. Popričaću s njima.’’ ’’Misliš da će to biti dovoljno?’’ upita Ijan. ’’Obojici sam im spasao život. Duguju mi. Ako zatražim nešto od njih, oni će tako i uraditi.’’ ’’Kladio bi se u njen život da je tako? Nastupi tišina.’’ ’’Pazićemo na nju,’’ reče Džared napokon. Još jedan dugi muk. ’’Zar nećeš otići da jedeš?’’ upita Džared. ’’Mislim da ću još malo ostati ovde... a ti?’’ Džared ne odgovori. ’’Šta je?’’ upita Ijan. ’’Imaš li nešto da mi kažeš, Džarede?’’ ’’Ta devojka unutra...’’ započe Džared polako. ’’Da?’’ ’’To telo ne pripada njoj.’’ ’’Šta hoćeš da kažeš?’’

Džaredov glas je bio grub kad je odgovorio. ’’Drži ruke ksebi.’’ Ijan se tiho zakikota. ’’Da nisi ljubomoran, Houve?’’ ’’Ne radi se o tome.’’ ’’Kako da ne.’’ Ijan sada beše sarkastičan. ’’Čini mi se da Lunja, manje ili više, sarađuje s Melani. Zvuči skoro kao da su u... prijateljskom odnosu. Ali očigledno Lunja donosi odluke. Šta bi bilo da si ti u pitanju? Kako bi se osećao na Melaninom mestu? Šta da je tebe neko... zaposeo na taj način? Šta da si ti zarobljen, a neko drugi govori tvom telu šta da radi? Kad ne bi mogao da govoriš u svoje ime?

Zar ne bi želeo da drugi, koliko god je to moguće, poštuju tvoje želje? U najmanju ruku drugi ljudi?’’ ’’U redu, u redu. Razumem. Imaću to na umu.’’ ’’Kako to imaćeš to na umu?’’ upita Džared srdito. ’’Tako lepo, razmisliću o tome.’’ ’’Nema tu o čemu da se razmišlja,’’ uzvrati Džared.

309

MIN@

Znala sam kako sad izgleda na osnovu njegovog glasa, stisnutih zuba, zategnute vilice. ’’To telo i osoba zarobljena u njemu pripadaju meni.’’ ’’Siguran si da Melani još uvek oseća...’’ ’’Melani će zauvek biti moja. I ja ću zauvek biti njen. Zauvek.’’

Melani i ja smo se odjednom našle na suprotnim krajevima emotivnog spektra. Ona je bila na sedmom nebu, bila je blažena. Ja... nisam. Čekale smo sa strepnjom dok je tišina trajala. ’’Ali šta da si u pitanju ti?’’ upita Ijan jedva čujno. ’’Šta da si stavljen u ljudsko telo i pušten na ovu planetu samo da bi zatim otkrio da zapravo nisi među svojima? Šta da si tako dobra... osoba da si pokušao da spaseš život koji si oduzeo, da si zamalo umro pokušavajući da je vratiš njenoj porodici? Šta da si se zatim našao okružen nasilnim pripadnicima druge vrste koji te mrze i povređuju i pokušavaju da te ubiju, uvek iznova?’’ glas mu u se trenutku slomi. ’’Šta da si samo nastavio da radiš sve što je u tvojoj moći da spaseš i isceliš te ljude uprkos tome? Zar ne bi i ti imao prava na život? Zar ne bi zaslužio toliko?’’

Džared ostade nem. Osetila sam kako mi oči vlaže. Da li Ijan stvarno misli tako lepo o meni?

Da li stvarno misli da zaslužujem da živim ovde? ’’Da li shvataš to?’’ Ijan beše uporan. ’’Moraću... moraću da razmislim o tome.’’ ’’Razmisli.’’ ’’Ali ipak...’’ Ijan ga prekide uzdahom. ’’Ne uzbuđuj se. Lunja baš i nije ljudsko biće, uprkos telu. Čini mi se da ne reaguje na... fizički kontakt na isti način kao mi.’’

Sad se Džared nasmeja. ’’Je li to tvoja teorija?’’ ’’Šta je smešno?’’ ’’Veoma je sposobna da odgovori na fizički kontakt,’’ obavesti ga Džared, najednom se ponovo uozbiljivši. ’’Ima u sebi dovoljno ljudskog za to. Ili u svom telu barem.’’

Lice poče da mi gori. Ijan je bio tih. ’’Da nisi ljubomoran, O'Sej?’’ ’’Zapravo... jesam. Na sopstveno iznenađenje.’’ Ijanov glas beše napet. ’’Otkud ti to znaš?’’

Sada je Džared oklevao. ’’Bio je to... eksperiment, na neki način.’’ ’’Eksperiment?’’ ’’Nije prošlo onako kako sam očekivao. Mel me je udarila.’’

310

MIN@

Mogla sam da čujem kako se kezi prisećajući se toga, i mogla sam da vidim, u svojoj glavi, male bore koji mu se zrakasto šire iz uglova očiju. ’’Melani... te... udarila?’’ ’’Lunja sigurno nije. Trebalo je da joj vidiš lice... šta ti je? Hej, Ijane, polako, čoveče!’’ ’’Da li si i na trenutak pomislio kako je njoj bilo zbog toga?’prosikta Ijan. ’’Mel?’’ ’’Ne, budalo, Lunji!’’ ’’Kako je Lunji bilo?’’ upita Džared, kao da je zbunjen tom pomisli. ’’Oh, beži odavde. Idi pojedi nešto. Kloni me se nekoliko sati.’’

Ijan mu ne dade priliku da odgovori. Ukloni vrata sebi s puta, grubo ali veoma tiho i zatim se uvuče u sobu i vrati ih na mesto. Okrenuo se i susreo moj pogled. Sudeći po njegovom izrazu lica, bio je iznenađen što me nalazi budnu. Iznenađen i potresen. Vatra u njegovim očima je buktala, pa se polako ugasila. Nabrao je usne.

Nakrivio je glavu na jednu stranu, osluškujući. I ja sam osluškivala, ali Džaredov odlazak nije proizveo nikakav zvuk. Ijan sačeka još koji trenutak, pa uzdahnu i klonu na ivicu svog dušeka, preko puta mene. ’’Izgleda da nismo bili tihi kao što sam mislio,’’ reče. ’’Zvuk se prenosi u ovim pećinama,’’ šapnuh. On klimnu. ’’Tako...’’ reče napokon. ’’Šta ti misliš?’’

38.DODIR ’’Šta mislim o čemu?’’ ’’O našoj... diskusiji tamo ispred,’’ pojasni Ijan. ’’Šta mislim o tome? Ne znam’’ Ijan je nekako uspeo da sagleda stvari iz moje perspektive, perspektive bića s druge planete. Misli da sam zaslužila da živim.

Ali, on je... ljubomoran? Na Džareda?

On zna šta sam ja. Zna da sam samo jedno sitno biće prikačeno za zadnji deo Melaninog mozga. Crv, kao što je Kajl rekao. A čak i Kajl misli da je Ijan zaljubljen u mene. U mene! To nije moguće.

Ili hoće da zna šta mislim o Džaredu? Šta sam osetila prilikom tog eksperimenta? Više detalja o mom uzvraćanju na fizički kontakt? Stresla sam se.

Ili šta mislim o Melani? Šta Melani misli o njihovom razgovoru?

Da li se slažem sa Džaredom kad su u pitanju njena prava?

Ne znam šta mislim. O bilo čemu od toga.

311

MIN@

’’Zaista ne znam,’’ rekoh. On klimnu. ’’To je razumljivo.’’ ’’Samo zato što si ti pun razumevanja.’’ On mi se nasmeši. Čudno je kako njegov pogled može i da peče i da greje. Naročito s bojom koja je bliža ledu nego vatri. Bile su veoma tople u ovom trenutku. ’’Mnogo mi se sviđaš, Lunjo.’’ ’’To mi tek sad postaje jasno. Valjda sporo shvatam. ’’I mene to iznenađuje.’’ Oboje smo razmišljali o tome. On napući usne. ’’I... pretpostavljam... da je to jedna od stvari u vezi s kojima ne znaš kako se osećaš?’’ ’’Ne. Hoću reći da, ja... ne znam. Ja... ja...’’ ’’U redu je. Nisi imala mnogo vremena da razmisliš o tome. I mora da ti je... čudno.’’ Klimnuh. ’’Da. Više nego čudno. Nemoguće.’’ ’’Reci mi nešto,’’ reče Ijan posle kraće pauze. ’’Ako budem znala odgovor.’’ ’’Nije teško pitanje.’’

Nije odmah upitao. Umesto toga, pružio je ruku preko uskog prostora i primio me za šaku. Držao ju je obema svojima za trenutak, zatim prstima leve ruke počeo polako da prelazi uz moju ruku, od dlana do ramena.

Jednako polako, spustio ih je nazad. Posmatrao je kožu na mojoj ruci a ne moje lice, gledajući kako mi se koža ježi tamo gde bi je njegovi prsti dotakli. ’’Da li ti to prija ili ne?’’ upita.

Ne prija, reče Melani kategorički.

Ali ne boli me,usprotivih se.

Ne pita te to. Kada pita da li prija... oh, kao da pričam s detetom!

Nemam još ni godinu dana, znaš. Ili imam? Odlutala sam u mislima, pokušavajući da odredim datum.

Melani se nije pomela.

To „prija" njemu znači ono što osetiš kada te Džared dodirne. Sećanje koje je prizvala nije bilo neko iz pećina. Poticalo je iz onog čarobnog kanjona, u sumrak. Džared je stajao iza nje i pustio da mu šake prate obris njenih ruku, od ramena do zapešća. Zadrhtala sam od zadovoljstva koje je taj jednostavni dodir izazvao.

Tako.

Oh. ’’Lunjo?’’ ’’Melani kaže da ne prija,’’ šapnuh. ’’Šta ti kažeš?’’

312

MIN@

’’Ja kažem da... ne znam.’’

Kada sam smogla snage da ga pogledam u oči, one behu toplije nego što sam očekivala. ’’Ne mogu ni da zamislim koliko sve ovo tebi mora da deluje zbunjujuće.’’ Tešila me je pomisao da me razume. ’’Da, zbunjena sam.’’

Njegova šaka ponovo poče da me miluje po ruci. ’’Da prestanem?’’ Oklevala sam. ’’Da,’’ odlučih. ’’Od toga... što mi radiš... ne mogu jasno da mislim. A Melani je... ljuta na mene. To mi takođe otežava razmišljanje.’’

Nisam ljuta na tebe. Reci mu da ode.

Ijan je moj prijatelj. Ne želim da ode.

On se odmaknu, i prekrsti ruke preko grudi. ’’Pretpostavljam da nam neće dati trenutak nasamo?’’ Nasmejala sam se. ’’Sumnjam.’’

Ijan nakrivi glavu na jednu stranu, zamišljenog lica. ’’Melani Strajder?’’ reče, obraćajući se njoj. Obe se trgosmo na pomen njenog imena. Ijan nastavi. ’’Voleo bih da popičam s Lunjom nasamo, ako nemaš ništa protiv. Postoji li način da to nekako uredimo?’’

Bezobraznik! Reci ti njemu da sam rekla da nema nikakvi šanse! Taj čovek mi se ne sviđa.

Nos mi se nabra. ’’Šta kaže?’’ ’’Kaže ne.’’ Pokušala sam da izgovorim te reči što nežnije, ’’kaže da joj se ti... ne sviđaš.’’ Ijan se nasmeja. ’’Poštujem to. Poštujem nju. Pa, vredelo je pokušati.’’ Uzdahnu. ’’Nekako kvari atmosferu, kad imaš publiku.’’

Kakvu atmosferu?, zareža Melani.

Složila sam grimasu. Nisam volela da osetim njen bes. Bio je mnogo ljući od mog.

Navikni se na to.

Ijan me pomilova po licu. ’’Pustiću te da razmisliš, u redu? Da možeš da odlučiš šta osećaš. ’’ Trudila sam se da objektivno doživim dodir te ruke. Bio je nežan. Bio je... prijatan. Ne kao kada me je Džared dodirivao. Ali i drugačiji nego kada me je Džejmi grlio. ’’Možda će potrajati. Ništa od ovoga nema mnogo smisla, znaš,’’ rekoh mu. On se naceri. ’’Znam.’’

313

MIN@

Shvatila sam, kada se nasmešio, da želim da mu se sviđam. Ostalo, njegova šaka na mom licu, njegovi prsti na mojoj ruci, još nisam bila sigurna oko toga. Ali želim da mu se sviđam, I da lepo misli o meni. Zbog čega mi je bilo teško da mu kažem istinu. ’’Ti zapravo ne gajiš takva osećanja prema meni,znaš, šapnuh. ’’U pitanju je ovo telo...prilično je lepa, zar ne?’’ On klimnu. ’’Jeste. Melani je veoma lepa devojka. Čak i prelepa.’’ Njegova ruka pođe da me dodirne po ozledenom obrazu, I da pomiluje grube ožiljke na koži nežnim prstima. ’’Uprkos tome što sam napravio od njenog lica.’’

U normalnim okolnostima, to bih automatski porekla. Podsetila bih ga da nije kriv za ozlede na mom licu. Ali bila sam toliko zbunjena da mi se vrtelo u glavi i nisam mogla da sročim smislenu rečenicu.

Zašto bi mi smetalo to što misli da je Melani prelepa?

Ne znam šta bih ti rekla. Moja osećanja nisu bila ništa jasnija njoj nego što su bila meni.

On mi skloni kosu s čela. ’’Ali bez obzira na njenu lepotu, ja je ne poznajem. Nije ona ta koju... koja mi je draga.’’

Od toga sam se osetila bolje. Što me je još više zbunilo. ’’Ijane, ti ne... niko nas dve ovde ne posmatra odvojeno, kao što bi trebalo. Ni ti, ni Džejmi, ni Džeb.’’ Istina izađe u bujici reči, oštrije nego što sam želela. ’’Ne bi mogao da imaš osećanja prema meni. Kada bi mogao da me uzmeš na dlan, mene, zgadio bi se. Bacio bi me na zamlju i zgnječio me nogom.’’

Bledo čelo mu se boralo dok su se crne vede primicale jedna drugoj. ’’Ja... ne bih ako bih znao da si to ti.’’

Nasmejala sam se tužno. ’’Kako bi znao? Ne bi mogao da nas razlikuješ.’’ Uglovi usana mu se obesiše. ’’U pitanju je samo ovo telo’’ ponovih. ’’To uopšte nije istina,’’ pobuni se on. ’’Nije u pitanju lice, već njegov izraz. Nije u pitanju glas, već ono što kažeš. Ne radi se o tome kako izgledaš u tom telu, već šta radiš s njim. Ti si prelepa.’’

S tim rečima on se primače, kleče pored kreveta na kom sam ležala i ponovo uze moju ruku u svoje šake. ’’Nikad nisam upoznao nekoga kao što si ti.’’ Uzdahnula sam. ’’Ijane, šta da sam došla ovamo u Magnolijinom telu?’’

On napravi grimasu, pa se nasmeja. ’’U redu. To je dobro pitanje. Ne znam.’’ ’’Ili u Vesovom?’’ ’’Ali ti si žensko, ti lično.’’

314

MIN@

’’I uvek tražim da dobijem ekvivalent ženskog tela na planeti na kojoj se nalazim. To mi se čini... ispravnijim. Ali mogla bih da budem stavljena i u telo muškarca i funkcionisala bih bez problema.’’ ’’Ali ti se ne nalaziš u telu muškarca.’’ ’’Vidiš? O tome ti pričam. Telo i duša. Dve različite stvari u mom slučaju.’’ ’’Ne bih ga želeo bez tebe.’’ ’’Ne bi želeo mene bez njega.’’

On me ponovo dodirnu po obrazu i ostavi šaku tu, s palcem ispod moje vilice. ’’Ali i ovo telo je deo tebe. Deo je onoga što jesi. I osim ako se ne predomisliš i sve nas potkažeš, uvek ćeš to i biti.

Ah, konačnost stvari. Da, umreću u ovom telu. Konačna smrt.

A ja nikad više neću živeti u njemu, prošaputa Melani.

Nije ispalo onako kako smo obe zamišljale budućnost, zar ne.

Nije. Nijedna od nas nije planirala da nema budućnost. ’’Još jedan unutrašnji razgovor?’’ nasluti Ijan. ’’Razmišljamo o svojoj smrtnosti.’’ ’’Mogla bi da živiš večno ako nas napustiš.’’ ’’Da, mogla bih.’’ Uzdahnuh. ’’Znaš, ljudi imaju najkraći životni vek od svih vrsta kojima sam pripadala, osim Paukova. Imate tako malo vremena.’’ ’’Zar ne misliš, onda...’’ Ijan zastade i naže se bliže k meni tako da nisam mogla da vidim ništa osim njegovog lica, samo sneg, safir i mastilo. ’’Da bi možda trebalo da iskoristiš vreme koje imaš na najbolji mogući način?

Da treba da uživaš dok si živa?’’

Nisam uočila šta se sprema, kao što sam to mogla sa Džaredom. Nisam do te mere poznavala Iana. Melani je shvatila šta se dešava pre mene, samo sekund pre no što njegove usne dodirnuše moje.

Ne! Osećaj nije bio isti kao kada sam ljubila Džareda. Sa Džaredom nije bilo misli, samo želja. Nije bilo kontrole. Kao kada varnica upali benzin, neizbežno. S Ijanom nisam ni znala šta osećam. Sve je bilo zbrkano i haotično.

Usne mu behu meke i tople. Priljubio ih je nežno uz moje, jedva ih dotakavši, i počeo da ih prevlaci napred-nazad preko mojih usta. ’’Prija ili ne?’’ prošaputa, ne odvajajući usne potpuno.

Ne prija, ne prija, ne prija! ’’Ne mogu... ne mogu da razmišljam.’’ Kada sam pomerila usne da progovorim, on pomeri svoje zajedno s njima.

315

MIN@

’’To zvuči... kao da prija.’’

Njegove usne se sada spustiše na moje s više žara. Uhvatio mi je donju usnu između svojih i nežno je povukao.

Melani je htela da ga udari, mnogo više nego što je htela da udari Džareda. Htela da ga odgurne, i da ga šutne u lice. Taj prizor beše užasan.

Bio je u oštrom sukobu s osećajem Ijanovog poljupca. ’’Molim te,’’ šapnuh. ’’Da?’’ ’’Molim te prestani. Ne mogu da razmišljam. Molim te.’’

On odmah sede nazad, ukrštajući šake ispred sebe. ’’U redu,’’ reče oprezno.

Zaronila sam lice u šake, želeći da mogu da istisnem Melanin bes iz glave. ’’Pa, bar me niko nije udario,’’ naceri se Ijan. ’’Htela je da uradi i više od toga. Uh. Ne volim kad je besna. Zaboli me glava. Bes je tako... ružan.’’ ’’Zašto nije?’’ ’’Zato što nisam izgubila kontrolu. Ona se oslobodi samo kada mene... savladaju osećanja.’’

Posmatrao me je kako trljam čelo.

Smiri se, molila sam je. Ne dodiruje me.

Je li zaboravio dasam ja ovde? Zar ga nije briga?

Ovo sam ja, ja! Probala sam to da objasnim. Šta je s tobom? Zar si zaboravila Džareda?

Suočila me je sa sećanjima kao što je činila u početku, samo što ovoga puta behu poput udaraca. Hiljadu udaraca njegovog osmeha, njegovih očiju, njegovih usana na mojima, njegovih ruku na mojoj koži...

Naravno da nisam. Da li si ti zaboravila da ne želiš da ga volim? ’’Obraća ti se.’’ ’’Urla na mene’’ ispravih ga. ’’Sad mogu to da primetim. Vidim kako se koncentrišeš na razgovor.

Nisam primetio do malopre.’’ ’’Nije uvek ovoliko glasna.’’ ’’Stvarno mi je žao, Melani,’’ reče on. ’’Znam koliko ti ovo sigurno teško pada.’’

Ona ponovo zamisli kako nabija stopalo u njegov savršeno izvajani nos, ostavljajući ga iskrivljenog poput Kajlovog.

Reci mu da me ne zanimaju njegova izvinjenja. Trepnula sam.

Ijan se napola nasmeši, napola napravi grimasu. ’’Ne prihvata izvinjenje.’’ Odmahnula sam glavom.

316

MIN@

’’Znači, ona može da se oslobodi? Ako te savladaju osećanja?’’

Slegnuh ramenima. ’’Ponekad, ako me iznenadi kada sam previše... emotivna. Od emocija se teško koncentrišem. Ali teže joj je da se probije u poslednje vreme. Kao da su vrata među nama zaključana. Ne znam zašto. Pokušala sam da je pustim napolje kada je Kajl...’’ naglo zaćutah, škrgućući zubima. ’’Kada je Kalj pokušao da vas ubije,’’ dovrši on. ’’Htela si da je oslobodiš? Zašto?’’

Zurila sam u njega ćutke. ’’Da bi mu pružila otpor?’’ pogodi on. Nisam odgovorila. On uzdahnu. ’’Dobro. Nemoj mi reći. Zbog čega misliš da su... vrata zatvorena?’’

Namrštih se. ’’Ne znam. Možda zato što vreme prolazi... to nas brine.’’ ’’Ali probila se ranije, da bi udarila Džareda.’’ ’’Da.’’ Stresla sam se, prisetivši se kako moja pesnica udara njegovu vilicu. ’’Zato što si bila previše emotivna?’’ ’’Da.’’ ’’Šta je uradio? Samo te poljubio?’’ Klimnuh.

Ijan se trgnu. Namršri se. ’’Šta je?’’ upitah. ’’Šta nije u redu?’’ ’’Kad te Džared poljubi, tebe... savladaju emocije.’’

Zurila sam u njega, zabrinuta zbog izraza na njegovom licu.

Melani je uživala. Tako je!

On uzdahnu. ’’A kad te ja poljubim... nisi sigurna da li ti se to sviđa. Ne... savladaju te emocije.’’ ’’Oh.’’ Ijan je ljubomoran. Kako je čudan ovaj svet. ’’Žao mi je.’’ ’’Nemoj da ti bude. Rekao sam ti da ću ti dati vremena, i ne smeta mi da čekam da razmisliš o svemu. To mi uopšte ne smeta.’’ ’’A šta ti smeta?’’ Jer, nešto mu je i te kako smetalo.

On udahnu duboko, pa polako izdahnu. ’’Video sam koliko voliš Džejmija. To je uvek bilo veoma očigledno.

Pretpostavljam da je trebalo da shvatim da voliš i Džareda. Možda nisam želeo da shvatim. To ima smisla. Došla si ovde zbog njih dvojice. Voliš ih obojicu, kao i Melani. Džejmija kao brata. A Džareda...’’

Gledao je mimo mene, zureći u zid iznad moje glave. I ja sam morala da skrenem pogled. Zurila sam u sunčevu svetlost na crvenim vratima. ’’U kojoj meri se tu radi o Melani?’’ hteo je da zna.

317

MIN@

’’Ne znam. Zar je bitno?’’

Odgovorio je jedva čujno. ’’Da. Meni jeste.’’ Ne gledajući u mene, naizgled nesvestan šta radi, Ijan me ponovo uze za ruku. Na trenutak je bilo veoma tiho. Čak se i Melani primirila. To beše lepo.

Onda, kao da je neko pritisnuo prekidač, Ijan je ponovo bio onaj stari.

Nasmejao se. ’’Vreme radi za mene,’’ reče, cereći se. ’’Imamo ostatak života ovde na raspolaganju. Jednog dana ćeš se zapitati šta si ikada videla u Džaredu.’’

Samo ti sanjaj.

Nasmejala sam se zajedno s njim, srećna što se ponovo šali. ’’Lunjo? Lunjo, mogu li da uđem?’’

Dole iz hodnika začuo se Džejmijev glas, praćen batom trčećih koraka, koji se zaustaviše ispred vrata. ’’Naravno, Džejmi.’’

Već sam bila ispružila ruku k njemu pre nego što je gurnuo vrata u stranu.

Nisam ga viđala ni izbliza dovoljno u poslednje vreme. Bez svesti ili obogaljena, nisam bila u mogućnosti da ga potražim. ’’Zdravo, Lunjo! Zdravo, Ijane!’’ Džejmi se kezio od uva do uva dok mu je zamršena kosa poskakivala u hodu. Uputio se ka mojoj ispruženoj ruci, ali Ijan mu je bio na putu. Tako da se zadovoljio time što je seo na ivicu dušeka i oslonio glavu na moje stopalo. ’’Kako si?’’ ’’Bolje.’’ ’’Jesi li već ogladnela? Imamo suvu govedinu i kuvani kukuruz! Mogu da ti donesem.’’ ’’Dobro sam za sada. Kako si ti? Nisam te mnogo viđala u poslednje vreme.’’ Džejmi složi grimasu. ’’Šeron me je stavila u kaznu.’’ Nasmešila sam se. ’’Šta si uradio?’’ ’’Ništa. Smestili su mi.’’ Njegov nevini izraz lica beše malo preteran, i on brzo promeni temu. ’’Pogodi šta se desilo? Džared je pričao za ručkom kako misli da nije fer što si premeštena iz sobe na koju si bila navikla.

Rekao je da nismo dobri domaćini. Rekao je da treba da se useliš nazad kod mene! Zar to nije sjajno? Pitao sam ga mogu li odmah da ti to kažem, i on je rekao da je to dobra ideja. Rekao je da ću te naći ovde.’’ ’’Kladim se da jeste,’’ progunđa Ijan. ’’I, šta misliš, Lunjo? Ponovo ćemo biti cimeri!’’ ’’Ali, Džejmi, gde će Džared da spava?’’ ’’Čekaj, pusti da pogađam,’’ ubaci se Ijan. ’’Kladim se da je rekao da je ta soba dovoljno velika za troje? Jesam li u pravu?’’

318

MIN@

’’Da. Kako si znao?’’ ’’Slučajno sam pogodio.’’ ’’To je dobro, zar ne, Lunjo? Biće baš kao pre nego što smo došli ovamo!’’

Osetila sam kao da me nešto poput žileta zaseca ispod rebara kada je to rekao, previše čist iprecizan bol da bi se uporedio s udarcem ili slamanjem. Džejmi je uznemireno proučavao moj bolni izraz lica. ’’Oh. Ne, mislio sam i s tobom. Biće lepo. Nas četvoro zajedno, zar ne?’’

Pokušala sam da se nasmejem uprkos bolu; nije bolelo ništa više od nesmejanja. Ijan mi stisnu ruku. ’’Nas četvoro zajedno,’’ promrmljah. ’’Lepo.’’

Džejmi dopuže preko dušeka, zaobilazeći Ijana, i zagrli me oko vrata. ’’Izvini. Ne budi tužna.’’ ’’Ne brini.’’ ’’Znaš da i tebe volim.’’

Vrlo su oštra, vrlo jaka osećanja na ovoj planeti. Džejmi mi nikad ranije to nije rekao. Temperatura čitavog tela odjednom mi se podigla za nekoliko stepeni.

Vrlo su oštra, složi se Melani, trgnuvši se od sopstvenog bola. ’’Hoćeš li se vratiti?’’ stade Džejmi da moli s glavom na mom ramenu.

Nisam mogla odmah da odgovorim. ’’Šta Melani želi?’’ upita on. ’’Želi da živi s tobom,’’ šapnuh.

Nisam morala da proverim da bih to znala. ’’A šta ti želiš?’’ ’’Da li želiš da živim s tobom?’’ ’’Znaš da želim, Lunjo. Molim te.’’ Oklevala sam. ’’Molim te?’’ ’’Ako tako želiš, Džejmi. U redu.’’ ’’Tooo!’’ uskliknu mi Džejmi na uvo. ’’Kul! Idem da kažem Džaredu!

Doneću ti i nešto hrane, može?’’ Već je bio na nogama, skačući po dušeku tako da su mi se rebra zatresla. ’’Može.’’ ’’Hoćeš ti nešto, Ijane?’’ ’’Naravno, klinjo. Hoću da kažeš Džaredu da je bestidan.’’ ’’Molim?’’ ’’Nema veze. Idi donesi Lunji nešto da jede.’’ ’’Hoću. I pitaću Vesa da nam da svoj dušek viška. Kajl može da se vrati ovamo, i sve će biti baš kako treba!’’ ’’Savršeno,’’ uzvrati Ijan, i premda ga nisam pogledala, znala sam da prevrće očima. ’’Savršeno’’ šapnuh, i ponovo osetih oštricu onog žileta.

319

MIN@

39.ZABRINUTOST Savršeno, progunđah u sebi. Baš savršeno.

Ijan je pošao da mi se pridruži za stolom, sa širokim osmehom nalepljenim preko lica. Pokušava da me oraspoloži... ponovo.

Mislim da preteruješ sa sarkazmom u poslednje vreme, reče mi Melani.

Imaću to na umu.

Nije se mnogo oglašavala tokom poslednje nedelje. Nijedna od nas sada nije bila dobro društvo. Bilo je bolje da izbegavamo kontakt s ljudima, čak i jedna s drugom. ’’Zdravo, Lunjo,’’ pozdravi me Ijan, uskačući za dugačak sto pored mene.

U jednoj ruci je držao tanjir paradajz čorbe, koja se još uvek pušila. Moja je stajala pored mene, hladna i dopola pojedena. Igrala sam se parčetom veknice, kidajući je na komadiće.

Nisam uzvratila pozdrav. ’’Ma, hajde.’’ Spustio mi je ruku na koleno.

Melina besna reakcija beše letargična.

Previše je bila navikla na takve stvari stvarno bi se ozbiljno uzrujala. ’’Vratiće se danas. Pre mraka, bez sumnje.’’ ’’To si rekao i pre tri dana, i prekjuče, i ponovo juče,’’ podsetih ga. ’’Imam neki dobar predosećaj da će to biti danas. Nemoj da se duriš; to je tipično ljudska reakcija,’’ stade da me zadirkuje. ’’Ne durim se.’’ Nisam se durila. Toliko sam bila zabrinuta da sam jedva mogla da razmišljam kako treba. To mi nije ostavljalo energije ni za šta drugo. ’’Ovo nije prva pohara u koju je Džejmi otišao.’’ ’’Mnogo mi je lakše zbog toga.’’ Opet sarkazam. Melani je u pravu, stvarno preterujem s tim. ’’Džared, Džefri i Trudi su s njim. A Kajl je ovde.’’ Ijan se nasmeja. ’’Tako da nema šanse da upadnu u neku nevolju.’’ ’’Ne želim da pričam o tome.’’ ’’Dobro.’’

Posvetlo se hrani i ostavio me mojoj zabrinutosti. Ijan je bio tako drag, uvek je pokušavao da udovolji mojim željama, čak i kad one nisu bile jasne ni meni ni njemu. S izuzetkom njegovih upornih pokušaja da me natera da zaboravim na moja trenutna strahovanja, naravno. Znala sam da to ne želim. Želela sam da brinem; to je bilo jedino što sam mogla da radim.

Prošlo je mesec dana otkako sam se opet uselila u Džejmijevu i Džaredovu sobu. Tri nedelje od toga nas četvoro smo živeli zajedno.

320

MIN@

Džared je spavao na dušeku uglavljenom više uzglavlja kreveta na kome smo spavali Džejmi i ja.

Navikla sam se na to, na spavanje, barem; sada mi je bilo teško da zaspim u praznoj sobi. Nedostajalo mi je da čujem disanje druga dva tela.

Nisam se navikla da se budim svakog jutra u istoj sobi sa Džaredom. Još uvek sam oklevala sekundu predugo pre nego što ću uzvratiti na njegov jutarnji pozdrav. Ni on se nije osećao lagodno, ali uvek je bio učtiv. Oboje smo bili veoma učtivi. Gotovo kao po scenariju. ’’Dobro jutro, Lunjo, kako si spavala?’’ ’’Dobro, hvala na pitanju, a ti?’’ ’’Dobro, hvala. A... Mel? ’’I ona je dobro, hvala.’’

Džejmijevo stanje neprestane euforije i radosno brbljanje činili su da stvari ne postanu suviše napete. Pričao je često o sa Melani, sve dok njeno ime nije prestalo da bude izvor stresa kao što je ranije bilo u Džaredovom prisustvu. Svakog dana je atmosfera postajala malo opuštenija, moj život tu malo prijatniji.

Bile smo... srećne, na neki način. I Melani i ja.

A zatim, pre nedelju dana, Džared je otišao u još jednu kratku poharu, uglavnom da bi nabavio nove alate, i poveo je Džejmija sa sobom. ’’Jesi li umorna?’’

Shvatila sam da trljam oči. ’’Ne baš.’’ ’’Još uvek ne spavaš dobro?’’ ’’Previše je tiho.’’ ’’Mogao bih da spavam s tobom... oh, smiri se, Melani. Znaš na šta mislim.’’

Ijan je uvek primećivao kada me Melanino protivljenje natera da se trgnem. ’’Mislila sam da će danas da se vrate...’’ pokušala sam. ’’U pravu si. Pretpostavljam da nema potrebe da menjamo raspored spavanja.’’ Uzdahnula sam. ’’Možda bi trebalo da uzmeš slobodno popodne.’’ ’’Ne budi blesav,’’ rekoh mu. ’’Imam dovoljno energije za rad.’’

On se naceri, kao da sam rekla nešto što mu je bilo po volji. Nešto što se nadao da ću reći. ’’Odlično. Koristila bi mi mala pomoć oko jednog projekta.’’ ’’Kakvog projekta?’’ ’’Pokazaću ti... jesi gotova s jelom?’’ Klimnuh.

321

MIN@

Uhvatio me je za ruku i poveo iz kuhinje. Ponovo, ovo beše toliko uobičajeno da se Melani nije preterano bunila. ’’Zašto idemo ovim putem?’’

Na istočnom polju nije imalo šta da se radi. Bili smo deo grupe koja ga je zalila tog jutra. Ijan ne odgovori. Još uvek se cerio.

Poveo me je kroz istočni tunel, preko polja, u hodnik koji je vodio samo do jednog mesta. Čim smo se našli u tunelu čula sam glasove kako odjekuju i sporadično tup, tup, koje nisam odmah mogla da prepoznam.

Ustajao, gorak miris sumpora pomogao mi je da povezem zvuk sa sećanjem. ’’Ijane, nisam raspoložena.’’ ’’Rekla si da imaš dosta energije.’’ ’’Da radim. Ne da igram fudbal.’’ ’’Ali Lili i Ves će biti veoma razočarani. Obećao sam im jednu partiju dva na dva.Radili su tako naporno jutros da bismo imali slobodno popodne...’’ ’’Ne pokušavaj da mi nabiješ osećaj krivice,’’ rekoh kad smo izbili iza poslednje krivine. Videla sam plavu svetlost nekoliko lampi i senke kako promiču ispred njih. ’’Zar mi to ne polazi za rukom?’’ stade da me zadirkuje. ’’Ajde, Lunjo.

Prijaće ti.’’

Povuče me na igralište s niskom tavanicom, gde su se Ves i Lili dobacivali loptom po terenu. ’’Zdravo, Lunjo. Zdravo, Ijane,’’ pozdravi nas Lili. ’’Ovu ja dobijam, O'Sej,’’ upozorio ga je Ves. ’’Nećeš valjda da dopustiš da me Ves pobedi, zar ne?’’ promrmlja Ijan. ’’Mogao bi sam da ih pobediš.’’ ’’Ipak bih morao da predam meč. Nikad ne bih sprao tu sramotu.’’

Uzdahnula sam. ’’U redu. U redu. Nek ti bude.’’

Ijan me zagrli s onim što je Melani smatrala nepotrebnim oduševljenjem. ’’Ti si moja omiljena osoba u poznatom delu svemira.’’ ’’Hvala,’’ promrmljah kiselo. ’’Jesi li spremna da budeš ponižena, Lunjo?’’ naruga se Ves. ’’Možda si dobila planetu, ali izgubićeš ovaj meč.’’

Ijan se nasmeja, ali ja nisam uzvratila. Od te šale sam se osetila neugodno.

Kako Ves može da se šali oko toga? Ljudi me uvele iznenađuju.

Uključujući Melani. Bila je jednako loše raspoložena kao ja, ali sad je odjednom postala uzbuđena.

322

MIN@

Nismo igrale prošli put, objasni ona. Mogla sam da osetim kako žudi da trči, da trči iz zadovoljstva umesto iz straha. Ona voli da trči. Naša letargija im neće pomoći da brže stignu kući. Možda će nam prijati zanimacija. Već je razrađivala taktiku, odmeravajući naše protivnike. ’’Znaš li pravila?’’ upita me Lili. Klimnuh. ’’Sećam ih se.’’

Mahinalno, savih nogu u kolenu i uhvatih se za članak otpozadi, povlačeći ga da istegnem mišiće. Ta poza beše poznata mom telu. Istegla sam i drugu nogu, zadovoljna što je delovala zdravo. Modrica na butini bila je bledožuta, gotovo nestala. Sa strane me nije bolelo, što me je navelo da pomislim da uopšte nisam ni bila slomila rebro.

Videla sam svoje lice dok sam čistila ogledala pre dve nedelje. Ožiljak koji mi se stvarao na obrazu bio je tamnocrvene boje, veličine moje šake, s nekoliko nazubljenih uglova po ivicama. Više je smetao Melani nego meni. ’’Ja ću da branim,’’ reče mi Ijan, dok se Lili povlačila nazad, a Ves šetkao pored lopte.

Loš raspored čuvara. Melani se to sviđalo. Volela je da se takmiči.

Od samog početka utakmice, kad je Ves vratio loptu Lili i potrčao napred da me obiđe i prihvati njeno dodavanje, nisam imala mnogo vremena da razmišljam. Samo da osećam i reagujem. Da posmatram kretnje Lilinog tela i prema tome određujem u kom će pravcu poslati loptu. Sečem dodavanje upućeno Vesu, ah, ali on je iznenađen mojom brzinom, šutiram loptu ka Ijanu i trčim napred. Lili je igrala previše istureno. Trkala sam se s njom do lampe-stative i pobedila. Ijan je savršeno centrirao, i ja sam postigla prvi gol.

Osećaj je bio dobar: istezanje i savijanje mišića, znoj od naprezanja umesto od puke vrućine, timska igra s Ijanom. Bili smo dobro upareni. Ja sam bila brza, a njegova preciznost bila je smrtonosna. Vesov entuzijazam je splasnuo još pre nego što je Ijan postigao treći gol.

Lili je objavila kraj utakmice kada smo postigli dvadeset prvi gol. Teško je disala. Ja nisam;osećala sam se dobro, mišići mi behu zagrejani i razgibani. Ves je hteo revanš, ali Lili je bilo dosta. ’’Priznaj, bolji su.’’ ’’Nasamareni smo.’’ ’’Niko nije rekao da ona ne ume da igra.’’ ’’Niko nije rekao ni da je profesionalac.’’ Svideo mi se taj komentar, izmamio mi je osmeh. ’’Nemoj da se ljutiš kad gubiš,’’ reče Lili, pružajući ruku da zagolica Vesa šaljivo po stomaku. On je uhvati za prste i privuče k sebi. Ona se 323

MIN@

nasmeja, otimajući se, ali Ves je primače i sočno poljubi u nasmejane usne. Ijan i ja razmenismo brze, prepadnute poglede. ’’Časno priznajem poraz tebi za ljubav,’’ reče joj Ves i pusti je.

Lilina glatka koža boje karamele blago porumene po obrazima i vratu.

Ona proviri u mom i Ijanovom pravcu da vidi našu reakciju. ’’A sad,’’ nastavi Ves ’’idem po pojačanje. Videćemo kako će se tvoja mala profesionalka pokazati protiv Kajla, Ijane.’’

Posla loptu u visokom luku u najdalji mračni ugao pećine, gde ova pljusnu u izvor. Ijan otkaska da je dohvati, dok sam ja nastavila radoznalo da posmatram Lili. Ona se nasmeja mom izrazu lica, kao da je svesna kako sada deluje, što beše neobičajeno za nju. ’’Znam, znam.’’ ’’Koliko dugo... to traje?’’ upitala sam začuđeno. Ona napravi grimasu. ’’Ne tiče me se. Izvini.’’ ’’U redu je. Nije nikakva tajna; kako bi iko uopšte mogao da sačuva tajnu ovde, zar ne? To je samo... nešto novo za mene. Na neki način, ti si kriva za to,’’ dodade, smešeći se da pokaže da me zadirkuje.

Osetila sam se pomalo krivom, svakako. I zbunjenom. ’’Šta sam uradila?’’ ’’Ništa,’’ umiri me ona. ’’Ono što me je iznenadilo bila je Vesova... reakcija na tebe. Nisam znala da krije u sebi toliko dobrog. Nikada pre toga nisam obraćala pažnju na njega. Oh, šta da se radi. Previše je mlad za mene, ali zar je to bitno ovde?’’ nasmeja se ponovo. ’’Čudno je kako život i ljubav nastavljaju da traju. Nisam to očekivala.’’ ’’Da. To jeste pomalo neobično,’’ složi se Ijan. Nisam čula kada se vratio.

On me zagrli. ’’Mada, lepo je to. Znaš da je Ves bio opčinjen tobom još otkako je došao ovamo, zar ne?’’ ’’Tako mi kaže. Nisam bila primetila.’’ Ijan se nasmeja. ’’Onda si jedina. Nego, Lunjo, jesi li raspoložena za jednu partiju jedan na jedan dok čekamo?’’

Mogla sam da osetim Melanin nemi entuzijazam. ’’Može.’’

Pustio me je da prva krenem s centra, povlačeći se ka gol liniji. Moj prvi udarac prozuja pored, između njega i stative, i završi u golu. Stanovala sam na njega čim je krenuo s centra i oduzela mu loptu. Ponovo sam dala gol.

Pušta nas da pobedimo, progunđa Melani. ’’Hajde, ljane. Igraj.’’

324

MIN@

’’Igram.’’

Reci mu da igra kao devojčica. ’’Igraš kao devojčica.’’

On se nasmeja, i ja mu ponovo uzeh loptu. Zadirkivanje nije bilo dovoljno. Dobila sam inspiraciju u tom trenutku, zatim postigla i treći gol, pretpostavljajući da će mi to verovatno biti poslednji. Mel se pobuni.

Ne sviđa mi se ta ideja.

Kladim se da će upaliti.

Vratila sam loptu na centar. ’’Ako pobediš, možeš da spavaš u mojoj sobi dok se oni ne vrate.’’ ’’Bilo mi je potrebno da se dobro naspavam.’’ ’’Igramo do deset.’’

Zastenjavši, lansirao je loptu pored mene toliko jako da se odbila od udaljenog, nevidljivog zida iza mog gola i vratila se do nas.

Pogledala sam u Lili. ’’Je l’ otišla u aut?’’ ’’Ne, ja bih rekla da je ušla posred gola.’’ ’’Jedan prema tri,’’ objavi Ijan.

Trebalo mu je petnaest minuta da pobedi, ali barem sam morala svojski da zapnem. Čak sam uspela da dam još jedan gol, na koji sam bila ponosna.

Borila sam se da povratim dah kad mi je ukrao loptu i poslao je između mojih stativa poslednji put. Nije se ni zadihao. ’’Deset prema četiri, pobedio sam.’’ ’’Dobra utakmica,’’ dahtala sam. ’’Umorila si se?’’ upita, s malo prenaglašenom naivnošću u glasu.

Komedijaš. Stade da se isteže. ’’Mislim da sam spreman za krevet,’’ pogleda me zavodnički. Trepnula sam. ’’Ah, Mel, znaš da se šalim. Budi dobra.’’ Lili nas je odmeravala, zbunjeno. ’’Džaredova Melani me ne podnosi,’’ reče joj Ijan, namigujući.

Ona izvi obrvama. ’’To je... zanimljivo.’’ ’’Pitam se zašto Vesa nema toliko dugo?’’ promrmlja Ijan, ne osvrćući se previše na njenu reakciju. ’’Da odemo da ga potražimo? Mogao bih da popijem malo vode.’’ ’’I ja,’’ složih se. ’’Donesite i meni.’’

Lili se nije pomerala s mesta gde se i bila izvalila na podu.

325

MIN@

Kada smo ušli u uski tunel, Ijan me nežno zagrli jednom rukom oko struka. ’’Znaš,’’ reče ’’stvarno nije fer što ti moraš da ispaštaš zbog Melani kada je ljuta na mene.’’ ’’Od kada su to ljudi fer?’’ ’’Imaš pravo.’’ ’’Osim toga, ona bi te baš rado naterala da ispaštaš,kad bih joj dozvolila.’’

On se nasmeja. ’’Baš je lepo to s Vesom i Lili, zar ne?’’ upita on. ’’Da. Oboje deluju veoma srećno. Sviđa mi se to.’’ ’’I meni. Ves je napokon našao devojku. To mi daje nadu,’’ namignu mi. ’’Misliš li da bi ti Melani mnogo zagorčala život ako bih te sad poljubio?’

Ukočila sam se na sekund, pa udahnula duboko. ’’Verovatno bi. O,da.’’ ’’Definitivno.’’ Ijan uzdahnu.

Istovremeno čusmo Vesa kako viče. Glas mu je dopirao s kraja tunela, sve bliži sa svakom izgovorenom reči. ’’Vratili su se! Lunjo, vratili su se!’’

Trebalo mi je manje od sekunda da shvatim, i onda se dadoh u trk. Iza mene, Ijan je mrmljaonešto o protraćenom trudu.

Umalo nisam oborila Vesa na zemlju. ’’Gde su?’’ dahtala sam. ’’Na trgu.’’

Nastavila sam da trčim. Uletela sam u veliku pećinu s bakom tražeći ih pogledom. Nije mi bilo teško da ih nađem. Džejmi je stajao na čelu grupe ljudi kod ulaza u južni tunel. ’’Zdravo, Lunjo!’’ povika, mašući.

Trudi ga je držala za ruku dok sam ja trčala ivicom bašte, kao da ga zadržava da mi ne potrči u susret. Zgrabila sam ga za ramena obema rukama i privukla ga k sebi. ’’Oh, Džejmi!’’ ’’Jesam ti nedostajao?’’ ’’Malčice. Gde su svi? Jesu li se svi vratili? Jesu li svi dobro?’’

Osim Džejmija, Trudi je bila jedina tu prisutna od povratnika. Svi ostali u maloj grupi ljudi, Lusina, Rut En, Kajl, Trevis, Violeta, Rid, skupili su se da im požele dobrodošlicu. ’’Svi su se vratili i dobro su,’’ umiri me Trudi. Osvrnuh se po velikoj pećini. ’’Gde su?’’ ’’Uh... kupaju se, istovaruju robu...’’

326

MIN@

Htela sam da se ponudim da pomognem, bilo šta što će me odvesti do Džareda, tako da mogu sopstvenim očima da se uverim da je bezbedan, ali znala sam da mi neće dozvoliti da vidim odakle roba ulazi. ’’Izgledaš kao da ti treba kupanje,’’ rekoh Džejmiju, nameštajući njegovu prljavu, ućebanu kosu, ne puštajući ga. ’’Treba da ode da legne,’’ reče Trudi. ’’Trudi,’’ promrmlja Džejmi, gledajući je mrko. Trudi brzo pogleda u mene, pa skrenu pogled. ’’Da legne...?’’ zurila sam u Džejmija, odmičući se daga bolje osmotrim.

Nije delovao umorno, pogled mu je bio bistar, a obrazi rumeni na pocrneloj koži. Odmerila sam ga jednom od glave do pete, i pogled mi se zaustavio na njegovoj desnoj nozi. Na njegovim pantalonama, samo koji centimetar iznad kolena, stajala je rupa nepravilnog oblika. Tkanina oko rupe bese tamnocrvenkaste boje koja se zloslutno širila u vidu duge crte sve do kraja nogavica.

Krv, shvati Melani s užasom. ’’Džejmi! Šta se desilo?’’ ’’Baš ti hvala, Trudi.’’ ’’Primetila bi uskoro. Ajde, pričaćemo dok budeš hramao,’’ Trudi ga uhvati podruku i pomože mu da skakuće napred, polako, korak po korak, održavajući težinu na njegovoj desnoj nozi. ’’Džejmi, reci mi šta se desilo!’’ uhvatih ga podruku s druge strane, trudeći se da ga što bolje poduprem. ’’Glupost je u pitanju. I samo sam ja kriv. I moglo je da se desi i ovde.’’ ’’Reci mi.’’ On uzdahnu. ’’Sapleo sam se s nožem u ruci.’’ Zadrhtala sam. ’’Zar ne treba da te vodimo na drugu stranu? Treba da odeš kod Doce.’’ ’’Odatle i dolazim. Prvo smo tamo otišli.’’ ’’Šta je Doca rekao?’’ ’’Da je sve u redu. Očistio je ranu, stavio zavoj i rekao da odem da prilegnem.’’ ’’Poslao te da hodaš celim putem? Zašto nisi ostao u bolnici?’’

Džejmi složi grimasu i pogleda u Trudi, kao da traži odgovor od nje. ’’Džejmiju će biti udobnije na svom krevetu,’’ natuknu ona. ’’Da,’’ složi se on brzo. ’’Ko još želi da se izležava na jednom od onih užasnih poljskih kreveta?’’

Pogledala sam u njih, pa se osvrnula. Gomila se razišla. Čula sam njihove glasove kako odzvanjaju u južnom tunelu. ’’Zdravo, klinjo! Zdravo, Trudi!’’ Ijan nas je sustigao. ’’Zdravo, Ijane,’’ pozdraviše ga u isti glas.

327

MIN@

’’Šta se to ovde desilo?’’ ’’Pao sam na nož,’’ progunđa Džejmi, obarajući glavu. Ijan se nasmeja. ’’Ne mislim da je to smešno,’’ rekoh mu čvrstim glasom.

Melani, poludela od brige u mojoj glavi, zamisli kako ga šamara.

Ignorisala sam je. ’’Može svakome da se desi,’’ reče Ijan, munuvši nežno Džejmija u rame. ’’Tako je,’’ promrmlja Džejmi. ’’Gde su svi?’’

Posmatrala sam Trudi krajičkom oka dok je odgovarala. ’’Oni, uh, morali su da završe s istovarivanjem neke robe.’’

Ovoga puta ona značajno pogleda u pravcu južnog tunela, a Ijanovo lice se smrknu, poprimivši na pola sekunde besan izraz. Trudi onda pogleda nazad k meni i uhvati me kako je posmatram.

Odvuci im pažnju, prošaputa Melani. Brzo pogledah u Džejmija. ’’Jesi li gladan?’’ upitah ga. ’’Nego šta.’’ ’’Kad ti nisi gladan?’’ stade Ijan da ga zadirkuje. Lice mu je ponovo bilo opušteno. Bio je bolji prevarant od Trudi.

Kada smo došli u našu sobu, Džejmi se zahvalno sruči na veliki dušek. ’’Siguran si da si dobro?’’ upitah da proverim. ’’Nije to ništa. Stvarno. Doca kaže da ću biti dobro za nekoliko dana.’’

Klimnula sam, iako nisam bila ubeđena. ’’Idem da se osvežim,’’ promrmlja Trudi dok je odlazila. Ijan se nasloni na zid, ne mrdajući iz sobe.

Sagni glavu kad lažeš, da ti ne vidi lice, poduči me Melani. ’’Ijane?’’ Zurila sam netremice u Džejmijevu krvavu nogu. ’’Hoćeš li da nam doneseš malo hrane? I ja sam gladna.’’ ’’Da. Donesi nam nešto dobro.’’

Mogla sam da osetim Ijanov pogled na sebi, ali nisam podigla glavu. ’’U redu,’’ složi se on. ’’Vraćam se za sekund.’’ Naglasio je ovo poslednje. Nisam dizala pogled, praveći se da zagledam ranu, dok nisam čula kako njegovi koraci odumiru u daljini. ’’Ne ljutiš se na mene?’’ upita Džejmi. ’’Naravno da ne.’’ ’’Znam da nisi želela da idem.’’ ’’Sada si bezbedan; to je jedino važno.’’

Potapšala sam ga odsutno po ruci. Onda sam se pridigla na noge i pustila da mi kosa, koja mi je sada sezala do brade, padne i pokrije lice. ’’Odmah se vraćam... zaboravila sam nešto da kažem Ijamu.’’ ’’Šta?’’ upita on, zbunjen mojim tonom.

328

MIN@

’’Možeš da ostaneš sam ovde?’’ ’’Naravno da mogu,’’ uzvrati, pometen.

Zamakla sam iza zastora pre nego što je stigao da upita još nešto.

Hodnik je bio pust, Ijana nigde na vidiku. Morala sam da požurim. Znala sam da već sumnja. Primetio je da sam ju primetila Trudino nevešto i lažno objašnjenje. Neće se dugo zadržati. Hodala sam brzo, ali nisam trčala, dok sam se kretala velikim trgom. Hotimično, kao da idem nešto da obavim. Na njemu je bilo tek nekoliko ljudi, Rid, koji se uputio ka tunelu koji je vodio do kupališta; Rut En i Hajdi, koje su stajale kraj ulaza u istočni hodnik ćaskajući; Lili i Ves, leđa okrenutih meni, koji su se držali za ruke. Niko nije obratio pažnju na mene. Zurila sam ispred sebe kao da nisam pošla ka južnom tunelu samo da bih skrenula u njega u poslednjem sekundu. Čim sam se obrela u mračnom hodniku, ubrzala sam, kaskajući poznatim putem. Neki nagon mi je govorio da je ovo ista stvar, repriza prošlog puta kada su se Džared i ostali vratili kući iz pohare, i svi su bili tužni, i Doca se napio, i kada niko nije hteo ništa da mi kaže. Ponovo se dešava nešto, šta god to bilo, o čemu ja ne treba ništa da znam. O čemu i ne želim ništa da znam, sudeći prema Ijanu. Osetih kako me žmarci podilaze po vratu.

Možda i ne želim da znam.

Da, želiš. Obe želimo.

Bojim se.

I ja, Trčala sam što sam tiše mogla kroz mračan tunel.

40.UŽAS Usporila sam kad sam začula glasove. Nisam bila dovoljno blizu bolnice da bi jedan od njih pripadao Doci. Ostali su se vraćali. Priljubila sam se uz stenovit zid i počela da milim napred što sam tiše mogla. Zadihala sam se od trčanja. Pokrila sam usta šakom da prigušim zvuk. ’’... zašto uporno radimo ovo,’’ požali se neko. Nisam bila sigurna kome taj glas pripada. Nekome koga ne poznajem dobro. Možda Violeti? Imao je isti onaj depresivni prizvuk koji sam čula ranije.

To je izbrisalo svaku pomisao da umišljam stvari. ’’Doca nije želeo. Ovoga puta je to bila Džaredova ideja.’’ Bila sam sigurna da je sada Džefri progovorio, iako mu jeglas bio pomalo izmenjen usled odbojnosti koju se trudio da potisne. Džefri je bio u pohari s Trudi, naravno. Sve su radili zajedno.

329

MIN@

’’Mislio sam da je on najveći protivnik toga.’’ To je bio Trevis, prepoznala sam mu glas. ’’Sada je... motivisaniji,’’ uzvrati Džefri. Glas mu je bio tih, ali mogla sam da osetim da je ljut zbog nečega.

Prošli su na samo petnaestak centimetara od mesta na kome sam stajala priljubljena uz stenu. Sledila sam se, zadržavajući dah. ’’Mislim da je to bolesno,’’ promrmlja Violeta. ’’Odvratno. To nikad neće upaliti.’’

Hodali su polako, koraka otežalih od očaja.

Niko joj nije odgovorio. Niko nije opet progovorio dok sam mogla da ih čujem. Nisam se pomerila sve dok njihovi koraci nisu malo utihnuli, ali nisam mogla da čekam da potpuno zamru. Ijan je možda već krenuo za mnom.

Počela sam da se šunjam napred što sam brže mogla, pa ponovo prešla u trk kad sam ocenila da je bezbedno. Ugledala sam prve slabašne nagoveštaje dnevne svetlosti kako se pomaljaju iza prve krivine, i prešla u sporiji kas kojim sam ipak nastavila brzo da se krećem. Znala sam da će mi se, čim budem izašla iz te blage krivine, ukazati ulaz u Docino carstvo.

Pratila sam okuku, i svetlo je postajalo sve jače.

Sada sam se kretala oprezno, spuštajući nečujno nogu pred nogu. Bilo je veoma tiho. Za trenutak sam pomislila da sam možda pogrešila i da ovde nema nikoga. Zatim sam, kada ugledah ulaz nepravilnog oblika koji je bacao obris bele svetlosti na suprotan zid, začula tiho jecanje.

Prišla sam ivici otvora na vrhovima prstiju i zastala, osluškujući.

Jecanje se nastavilo. Pratio ga je drugi jedan zvuk, meko, ritmično tupkanje. ’’De, de.’’ Bio je to Džebov glas, otežao od neke emocije. ’’U redu je. U redu je, Doco. Nemoj toliko da se potresaš.’’

Prigušeni koraci, više od jednog para, kretali su se prostorijom. Šuškanje neke tkanine. Zvuk brisanja. Podsetio me je na zvuk čišćenja metlom.

U vazduhu se osećao miris koji nije pripadao tu. Čudan miris... ne baš miris metala, ali ni mnogo drugačiji. Taj miris mi nije bio poznat, bila sam sigurna da ga nikad ranije nisam osetila, pa ipak, imala sam neki čudan osećaj da bi trebalo da mi bude poznat.

Nisam smela da uđem. Šta je najgore što mogu da nam urade?, istaknu Melani. Da nas isteraju napolje iz sobe?

U pravu si.

Stvari su se definitivno promenile ako je to ono najviše zbog čega sada treba da strahujem od ljudi.

330

MIN@

Duboko sam udahnula, ponovo osetivši taj čudan, „pogrešan" miris stupila u bolnicu.

Niko me nije primetio.

Doca je klečao na podu, lica zarivenog u šake, dok su mu se ramena tresla od plača. Džeb se naginjao iznad njega, tapšući ga po leđima. Džared i Kajl su postavljali gruba nosila pored jednog kreveta na sredini sobe.

Džaredovo beše kao isklesano od kamena, maska se vratila dok je bio odsutan. Poljski kreveti nisu bili prazni, kao obično. Nešto, skriveno pod tamnozelenom ćebadi, ispunjavalo je oba kreveta. Duguljastog i nepravilnog oblika, s poznatim oblinama i uglovima...

Docin improvizovani sto bio je postavljen više uzglavlja ovih kreveta, pod najsvetlijim snopom sunčeve svetlosti. Sto se presijavao od srebra, sjajnih skalpela i raznih zastarelih medicinskih pomagala kojima nisam znala ime.

Svetlije od ovih bile su druge srebrne stvari. Uzdrhtali komadi srebra u vidu zgrčenih, izmučenih delića rasutih po celom stolu... sitne srebrne niti iščupane, gole i razbacane... mrlje srebrne tečnosti razmazane po stolu, ćebadi, zidovima...

Tišinu u prostoriji preseče moj vrisak, raspršivši je na komade poput stakla. Čitava prostorija se raspršila na komade. Vrtela se i tresla od siline zvuka, okrećući se oko mene tako da nisam mogla da nađem izlaz. Zidovi, zidovi sa srebrnim mrljama, podigoše se da mi prepreče put na koju god stranu sam krenula da bežim.

Neko uzviknu moje ime, ali nisam mogla da čujem čiji je to glas.

Vrištanje je bilo previše glasno.

Od njega me je bolela glava. Kameni zid, s kojeg se slivalo srebro, udari u mene, i ja padoh na pod. Jake ruke me zadržaše tu. ’’Doco, pomagaj!’’ ’’Šta joj je?’’ ’’Ima li napad?’’ ’’Šta je videla?’’ ’’Ništa... ništa. Tela su pokrivena!’’

Laž! Tela su bila sramotno otkrivena, razbacana u vidu ružnih ostataka po čitavom stolu koji je svetlucao od krvi. Unakažena, raskomadana, izmučena tela, iseckana na groteskne komade...

Jasno sam videla nerazvijene pipke još uvek prikačene za odsečeni gornji deo dečjeg trupa.

To je bilo tek dete! Beba! Beba, čiji su izmrcvareni, osakaćeni delovi bili nemarno razbacani po stolu, umrljani sopstvenom krvlju...

331

MIN@

Želudac poče da mi se prevrće u ritmu sa zidovima, a kiselina da se penje uz grlo. ’’Lunjo? Čuješ li me?’’ ’’Je li svesna?’’ ’’Mislim da će povratiti.’’

Poslednji glas je bio u pravu. Jake ruke su me držale za glavu dok je kiselina žestoko navirala iz mog želuca. ’’Šta da radimo, Doco?’’ ’’Držite je... ne dajte joj da se povredi.’’

Kašljala sam i otimala se, pokušavajući da pobegnem. Grlo mi se pročistilo. ’’Pustite me!’’ uspela sam konačno da prokrkljam. Reči behu nerazgovetne. ’’Sklanjajtese od mene! Bežite; vi ste čudovišta! Mučitelji!’

Ponovo sam vrisnula, otimajući se rukama koje su me čvrsto držale. ’’Smiri se, Lunjo! Ššš! Sve je u redu!’’ Bio je to Džaredov glas. Za promenu, nije mi bilo bitno što je to Džared. ’’Čudovište!’’ vrisnuh na njega. ’’Histerična je,’’ reče mu Doca. ’’Držite je.’’ Oštar, peckajući bol osinu me preko lica. Čuh kako neko uzdiše u neverici, dalje od trenutnog haosa. ’’Šta to radite?’’ zaurla Ijan. ’’Ima nekakav napad, Ijane. Doca pokušava da je dozove sebi.’’

U ušima mi je zvonilo, ali ne od šamara. Bilo je to od mirisa, mirisa srebrne krvi koja je kapala sa zidova, mirisa krvi duša. Prostorija se uvijala oko mene kao da je živa. Svetlost je opisivala čudne obrise, poprimajući oblike čudovišta iz moje prošlosti. Lešinar je razvio krila... kandžozver je zamahnula svojim kandžama ka mom licu...

Doca se nasmešio i posegao ka meni prstima s kojih je kapalo srebro...

Prostorija se zavrtela još jednom, polako, i zatim utonula u mrak.

Nesvest nije dugo potrajala. Mora da je prošlo samo nekoliko sekundi pre nego što mi se razbistrilo u glavi. Sve je bilo previše jasno; volela bih da sam duže ostala bez svesti. Kretala sam se, ljuljajući se napred-nazad, i bilo je previše mračno da bih išta videla. Srećom, užasni miris je nestao.

Ustajao, vlažan pećinski vazduh bio je poput parfema.

Osećaj nošenja, ljuljanja, beše mi poznat. Prve nedelje nakon što me je Kajl povredio, posetila sam mnoga mesta na Ijanovim rukama. ’’... mislio da će pogoditi šta smo naumili. Izgleda da sam pogrešio’’ promrmlja Džared. ’’Misliš da se to desilo?’’ Ijanov glas je oštro odzvanjao u tihom tunelu. ’’Da se uplašila jer je Doca pokušavao da izvadi druge duše? Da se uplašila zbog sebe?’’

332

MIN@

Džared ne odgovori odmah. ’’Ti ne misliš?’’ Ijan ispusti neki grleni zvuk. ’’Ne. Ne mislim. Koliko god da sam ja zgađen zbog toga što ste doveli još... žrtava za Docu to sada, koliko god da mi je muka od toga, nije je to uznemirilo. Kako možete da budete tako slepi? Zar ne možete da zamislite kako je njoj izgledala ta scena unutra?’’ ’’Znam da smo prekrili tela pre nego...’’ ’’Pogrešna tela, Džarede. O, siguran sam da bi se Lunja uznemirila kada bi videla ljudski leš, veoma je nežna; nasilje i smrt nisu deo njenog sveta.

Razmislite šta je ta tvar po tom stolu značila za nju.’’

On opet ućuta na trenutak, dok mu nije doprlo do svesti. ’’Oh.’’ ’’Da. Ako bismo ti ili ja naleteli na raskomadanog čoveka, prosutih creva i pokidanih udova, s krvlju na sve strane, ne bismo se potresli kao ona. Mi smo sve to videli i ranije, čak i pre invazije, u horor filmovima, barem.

Kladim se da nikad nije videla ni iskusila ništa slično tome u svim svojim životima.’’

Ponovo mi se smučilo. Njegove reči su me podsetile na sve. Na prizor. Na miris. ’’Pusti me,’’ šapnuh. ’’Spusti me dole.’’ ’’Nisam hteo da te probudim. Izvini.’’ U poslednjoj izgovorenoj reči bilo je žestine; izvinjavao se za više od buđenja. ’’Pusti me, Iane.’’ ’’Dobro. Odneću te u sobu.’’ ’’Ne. Spusti me odmah.’’ ’’Lunjo...’’ ’’Odmah!’’ vrisnuh. Uprla sam rukama o Ijanove grudi, mlatarajući nogama istovremeno da se oslobodim. Žustrina s kojom sam se otimala ga je iznenadila. Ispustio me i ja padoh na pod dočekavši se u čučanj.

Skočila sam na noge i potrčala. ’’Lunjo!’’ ’’Pusti je.’’ ’’Ne pipaj me! Lunjo, vrati se!’’

Zvučalo je kao da se rvu iza mene, ali nisam usporila. Naravno da se tuku.

Ljudi su. Uživaju u nasilju.

Nisam zastala kada sam se našla na svetlosti. Protrčala sam kroz veliku pećinu ne gledajući čudovišta u njoj. Osetila sam kako me gledaju, ali nisam marila. Nisam marila ni kuda idem. Samo da odem negde gde ću biti sama. Izbegavala sam tunele u blizini kojih su se nalazili ljudi, i uletela u prvi prazan koji sam mogla da nađem.

333

MIN@

Bio je to istočni tunel. Ovo je drugi put danas da trčim ovim hodnikom.

Prošli put srećna, ovog puta užasnuta. Bilo je teško prisetiti se kako sam se osećala tog popodneva, znajući da se grupa vratila kući. Sada je sve bilo mračno i jezivo, uključujući njihov povratak. Sami zidovi su mi delovali zlo.

Ovaj put je ipak bio pravi izbor za mene. Niko nije imao razlog da dolazi ovamo, i bio je prazan.

Otrčala sam do samog kraja tunela, u duboki mrak praznog igrališta. Je li moguće da sam igrala igre s njima pre tako kratkog vremena? Verovala osmesima na njihovim licima, ne videći zveri koje su se u njima krile...

Trčala sam napred dok nisam uletela u masnu vodu mračnog izvora do članaka. Ustuknula sam, ispruženih ruku, tražeći zid. Kada sam napipala grubu ivicu stene, oštru pod prstima, ušla sam u udubljenje iza izbočine i sklupčala se u loptu tu na podu.

Nije bilo ono što smo mislili. Doca nije nikoga namerno povredio; samo je pokušao da spasi...

IZLAZI IZ MOJE GLAVE! - zakreštah.

Kada sam je odgurnula dalje od sebe, začepivši joj usta da ne bih morala da trpim njena opravdanja, shvatila sam koliko je postala slaba tokom svih ovih meseci prijateljstva. Koliko sam joj toga dozvoljavala.

Ohrabrivala je.

Bilo je gotovo prelako ućutkati je. Lako kao što je trebalo da bude od samog početka.

Sada sam bila sama. Sama s bolom i užasom od kojeg nikad neću pobeći.

Nikad se neće desiti da neću imati taj prizor u svojoj u svojoj glavi. Nikad ga se neću otarasiti. Zauvek će biti deo mene. Nisam znala kako da iskažem žaljenje na ovom mestu. Nisam mogla na ljudski način da ožalim te izgubljene duše kojima nikad neću saznati imena. Raskomadano dete na stolu. Nikada nisam morala da žalim za nekim na Poreklu. Nisam znala kako se to radi tamo, u istinskom domu moje vrste. Pa sam se zadovoljila običajem Slepih Miševa. Činio mi se prikladnim, ovde gde je bilo mračno kao da sam slepa. Slepi Miševi su iskazivali žaljenje tišinom, ne pevajući nedeljama, sve dok bol od praznine izazvan nedostakom muzike ne bi postao gori od bola za izgubljenom dušom. Tamo sam pretrpela gubitak.

Jedan prijatelj mi je poginuo u čudnoj nesreći, od drveta koje je palo u noći, i našli su ga prekasno da bi ga izvukli iz zgnječenog tela njegovog domaćina. Harmonija... Koja se uzdiže... U nebo; to su bile reči koje bi sačinjavale njegovo ime na ovom jeziku. Ne baš, ali dovoljno blizu. U njegovoj smrti nije bilo užasa, samo tuge. Nesreća.

334

MIN@

Brborenje potoka beše previše neskladno da bi me podsećalo na naše pesme. Mogla sam da žalim uz njegov neharmonični klepet. Čvrsto sam obgrlila ramena i žalila za detetom i drugim dušama koje su umrle s njim. Moja braća i sestre. Moja porodica. Da sam pronašla izlaz odavde, da sam upozorila Tragače, njihovi ostaci ne bi bili tako nemarno razbacani i pomešani u toj prostoriji natopljenoj krvlju. Došlo mi je da plačem, da kukam od tuge. Ali to je bio ljudski običaj. Zato sam sklopila usne i sedela pogrbljena u tami, zadržavajući bol u sebi.

Moja tišina, moje žaljenje, bilo mi je uskraćeno.

Trebalo im je nekoliko sati. Čula sam kako me traže, čula sam njihove glasove kako odjekuju i izobličuju se putujući dugim tunelima ispunjenim vazduhom. Dozivali su me, očekujući odgovor. Kada ga nisu dobili, doneli su svetla.

Ne bledoplave lampe koje možda nikad ne bi otkrile moje skrovište ovde, ispod sveg ovog crnila, već baterijske lampe koje su bacale oštre žute snopove svetlosti. Šarali su tamo-amo, poput klatna od svetlosti. Čak ni s baterijskim lampama, nisu me pronašli dok po treći put nisu pretražili prostoriju. Zašto ne mogu da me ostave na miru?

Kada me je snop svetlosti iz lampe konačno otkrio u rupi, začuo se uzvik olakšanja. ’’Našao sam je! Reci ostalima da se vrate unutra! Ipak je ovde!’’

Poznavala sam taj glas, ali nisam mu pridodala ime. Samo još jedno čudovište. ’’Lunjo? Lunjo? Jesi li dobro?’’

Nisam podigla glavu niti otvorila oči. Bila sam ožalošćena. ’’Gde je Ijan?’’ ’’Možda da dovedemo Džejmija, šta misliš?’’ ’’Ne treba da napreže tu nogu.’’

Džejmi. Zadrhtala sam na pomen njegovog imena. Moj Džejmi. I on je čudovište. Baš kao i svi ostali. Moj Džejmi. Pomisao na njega izazivala je fizički bol. ’’Gde je?’’ ’’Ovde, Džarede. Ne... odgovara.’’ ’’Nismo je dirali.’’ ’’Daj mi tu lampu,’’ reče Džared. ’’A sad, vi ostali, izlazite odavde.

Uzbuna je prošla. Dajte joj malo vazduha, može?’’

Začu se vučenje stopala po podu, koje ne odmače daleko. ’’Ozbiljno, ljudi. Niste od pomoći. Idite. Skroz napolje.’’

335

MIN@

Koraci isprva behu spori, ali zatim se ubrzaše. Čula sam mnoštvo koraka kako se udaljavaju a zatim nestaju iz prostorije. Džared je čekao dok sve ponovo nije utihnulo. ’’U redu, Lunjo, sami smo.’’ Čekao je neki odgovor. ’’Čuj, pretpostavljam da ti je prilično... teško palo. Nismo želeli da to vidiš. Žao mi je.’’ Žao mu je? Džefri je rekao da je to bila Džaredova ideja. Hteo je da me izvadi, da me iseče na komadiće, oboji zidove mojoj krvlju. Natenane bi komadao milion mene kada bi samo mogao da nađe način da zadrži svoje omiljeno čudovište u životu. Iseckao bi nas sve na froncle.

Dugo je ćutao, još uvek čekajući da odreagujem. ’’Izgledaš kao da želiš da budeš sama. To je u redu. Mogu da ih držim podalje, ako tako želiš.’’

Nisam se pomerila.

Nešto me dodirnu po ramenu. Ustuknula sam, privijajući se uz oštro kamenje. ’’Izvini,’’ promrmlja. Čuh kako ustaje, i svetlo, crveno iza mojih sklopljenih očiju, poče da bledi dok se udaljavao.

Naišao je na nekoga na ulazu u pećinu. ’’Gde j ’’Želi da bude sama. Ostavi je na miru.’’ ’’Ne staj mi na put, Houve.’’ ’’Misliš li da želi da je ti tešiš? Ti, ljudsko biće?’’ ’’Ja nisam učestovao u tome...’’

Džared je snizio ton, ali mogla sam da mu čujem glas. ’’Nisi ovoga puta. Ti si jedan od nas, Ijane. Njen neprijatelj. Jesi li čuo šta je rekla tamo unutra? Vrištala je „čudovišta". Tako nas sada vidi. Ne želi da je ti tešiš.’’ ’’Daj mi lampu.’’

Nisu ponovo progovorili. Posle jednog minuta čuh jedan par sporih koraka kako kruži ivicom prostorije. Naposletku, svetlost me preplavi, ponovo mi bojeći kapke u crveno. Skupčala sam se još čvršće, očekujući da me dodirne. Začuo se tihi uzdah, zatim kako on seda na kamen, ne toliko blizu koliko sam očekivala.

Uz jedan klik, svetla nestade. Dugo sam čekala u tišini da progovori, ali bio je nečujan kao i ja. Na kraju sam prestala da čekam i vratila se svom žaljenju. Ijan me nije prekidao.

Sedela sam u mraku velike rupe u zemlji i žalila za izgubljenim dušama u društvu jednog ljudskog bića.

336

MIN@

41.NESTANAK Ijan je sedeo sa mnom tri dana u tami.

Odlazio je samo na po nekoliko kratkih minuta, da nam donese hranu i piće. Isprva, Ijan je jeo iako ja nisam. Onda, kada je shvatio da mi se tanjir ne prazni zbog gubitka apetita, i on je prestao da jede.

Koristila sam kratke trenutke njegovog odsustva da se pozabavim fizičkim potrebama koje nisam mogla da ignorišem, zahvalna na blizini smrdljivog potoka. Kako je moj post postajao duži, te potrebe su nestale.

Nisam mogla da ne spavam, ali se nisam trudila da svoj položaj učinim udobnijim. Prvog dana sam se probudila i otkrila da mi se glava i ramena nalaze u njegovom krilu. Ustuknula sam od njega, zadrhtavši tako jako da više nije ponovio takav gest. Nakon toga, spavala sam priljubljena uz kamen u rupi, a kada sam se budila, odmah bih se sklupčala u nemu loptu. ’’Molim te,’’ prošaputa Ijan trećeg dana, barem sam mislila da je treći dan; u ovom mračnom, tihom mestu proticanje vremena se nije moglo sa sigurnošću odrediti. Beše to prvi put da je progovorio.

Znala sam da se poslužavnik s hranom nalazi ispred mene. On ga gurnu bliže, dok nije dodirnuo moju nogu. Pomerila sam se unazad. ’’Molim te, Lunjo. Molim te, pojedi nešto.’’

Položio mi je šaku na mišicu, ali brzo ju je sklonio kad sam se trgla. ’’Molim te, nemoj da me mrziš. Tako mi je žao. Da sam znao... zaustavio bih ih. Neću dozvoliti da se to ponovo desi.’’

Nikad ih ne bi zaustavio. On je bio samo jedan od mnogih. I, kao što je Džared rekao, ranije se nije bunio. Ja sam bila neprijatelj. Čak i kod onih najsaosećajnijih, ograničena količina milosrđa ljudskog roda rezervisana je za pripadnike njihove vrste.

Znam da Doca nikada ne bi namerno naneo bol drugoj osobi. Sumnjam da bi čak bio u stanju da posmatra tako nešto, s obzirom na to koliko je osećajan. Ali kada je u pitanju jedan crv, jedna stonoga? Zašto bi mario za bol nekog čudnog bića s druge planete? Zašto bi osećao grižu savesti ako bi ubio jednu bebu, polako, sekući je deo po deo, ako nema ljudska usta kojima bi vrištala? ’’Trebalo je da ti kažem,’’ prošaputa Ijan.

Da bi bilo neke razlike da mi je neko prosto rekao, umesto što sam lično videla te izmrcvarene ostatke tela? Da li bi bol bio slabiji? ’’Molim te, jedi.’’

Tišina se vratila. Sedeli smo tako neko vreme, možda još jedan sat. Ijan ustade i tiho se udalji.

337

MIN@

Nisam mogla da sredim osećanja. U tom trenutku mrzela sam telo za koje sam bila vezana. Kako je onda imalo smisla što me je njegov odlazak učinio depresivnijom? Zašto bi mi smetalo da budem u samoći za kojom sam žudela? Želela sam da se to čudovište vrati, i to prosto nije bilo u redu.

Nisam dugo bila sama. Ne znam da li je Ijan otišao da ga dovede ili je on čekao da Ijan ode, ali prepoznala sam Džebov zamišljeni zvižduk dok se približavao u tami. Zviždanje se zaustavilo na koji metar od mene, i začuo se glasan klik. Snop žute svetlosti opekao mi je oči. Počela sam da trepćem i žmirkam.

Džeb je spustio lampu na pod, okrenutu naviše. Bacala je krug svetlosti na nisku tavanicu i opisivala jednu širu, blažu kružnicu svetlosti oko nas.

Džeb se nasloni na zid pored mene. ’’Znači rešila si da se izgladniš na smrt? To želiš?’’

Besno sam zurila u kameni pod. Ako ću da budem iskrena prema sebi, znam da je s mojim žaljenjem gotovo. Ožalila sam šta sam imala. Nisam poznavala to dete niti druge duše u toj pećini užasa. Ne mogu da žalim za neznacima zauvek. Ne, sada sam bila ljuta. ’’Ako želiš da umreš, postoje lakši i brži načini za to.’’

Kao da nisam svesna toga. ’’Dajte me Doci, onda,’’ uzvratila sam promuklo.

Džeb ne beše iznenađen što sam progovorila. Klimnu, kao da je znao šta ću tačno reći. ’’Da li si očekivala da ćemo se prosto predati, Lutalice?’’ Džebov glas je bio strog i ozbiljniji nego što sam ikada ranije čula. ’’Imamo previše jak instinkt za preživljavanje da bi se to desilo. Naravno da želimo da nađemo način da povratimo svoj um. Možda će se sutra to desiti bilo kome od nas.

Već smo izgubili toliko mnogo ljudi koje volimo.’’ ’’To nije lako. Gotovo da ubije Docu svaki put kada ne uspe, videla si to.

Ali ovo je naša stvarnost, Lunjo. Ovo je naš svet. Izgubili smo rat.

Na rubu smo istrebljenja. Pokušavamo da nađemo načine da se spasemo.’’

Po prvi put mi se Džeb obratio kao duši a ne kao čoveku. Imala sam osećaj da je ta podvojenost za njega oduvek bila potpuno jasna.

Samo je bio uljudno čudovište.

Nisam mogla da poreknem istinitost onoga što je govorio, niti smislenost toga. Oporavila sam se od šoka, i ponovo sam bila pri sebi. U mojoj je prirodi da budem pravična.

Neki od ovih ljudi u stanju su da sagledaju stvari iz moje perspektive; barem Ijan jeste. Onda bi i ja trebalo da sagledam stvari iz njihove. Oni su 338

MIN@

čudovišta, ali možda čudovišta koja imaju opravdanje za to što rade.

Naravno da misle da je nasilje odgovor. Nisu u stanju da zamisle bilo kakvo drugo rešenje. Mogu li da ih krivim zbog toga što njima genetika sposobnost rešavanja problema ograničava samo na taj jedan način?

Pročistila sam grlo, ali glas mi je još uvek bio promukao od neupotrebe. ’’Komadanje beba nikoga neće spasiti, Džebe. Sada su svi oni mrtvi.’’ Ćutao je za trenutak. ’’Ne možemo da razlikujemo vaše stare od mladih.’’ ’’Ne, znam to.’’ ’’Vaša vrsta ne štedi našu decu.’’ ’’Ali ih ne mučimo. Nikada nikome ne nanosimo bol namerno.’’ ’’Vi radite i gore od toga. Vi ih brišete.’’ ’’Vi radite i jedno i drugo.’’ ’’Radimo, da, zato što moramo da pokušamo. Moram nastaviti da se borimo. To je jedini način za koji znamo. Ili da nastavimo da pokušavamo, ili da se postrojimo licem ka zidu i umremo.’’

On izvi jednu obrvu, gledajući u mene.

Mora da mu je ono što ja sada radim tako izgledalo. Uzdahnula sam i uzela flašu vode koju je Ijan ostavio blizu mog stopala. Ispraznila sam je naiskap, pa opet pročistila grlo. ’’To nikad neće upaliti, Džebe. Možete nastaviti da nas seckate na komadiće, ali time ćete samo ubijati sve više i više razumnih stvorenja obe vrste. Mi ne ubijamo rado, ali ni naša tela nisu slaba. Naši nastavci možda izgledaju kao meke srebrne vlasi kose, ali jači su od vaših ograna.

To se stalno dešava, zar ne? Doca je iseckao moju porodicu, a njihovi udovi su izboli mozgove vaše.’’ ’’Kao švajcarski sir,’’ složi se on.

Zagrcnuh se kao da ću da povratim i stresoh se od tog prizora. ’’I meni je muka od toga,’’ priznade. ’’Doca se stvarno deprimira. Svaki put kad pomisli da je to prokljuvio, sve opet ode do đavola. Isprobao je sve čega je mogao da se seti, ali oni ipak završe kao ovsena kaša. Tvoje duše ne reaguju na injekcije za umirenje... niti na otrov.’’

Glas mi beše grub od novog užasa. ’’Naravno da ne. Naš hemijski sastav je potpuno drugačiji.’’ ’’Jednom prilikom, jedan od vaših je izgleda shvatio šta će se desiti. Pre nego što je Doca stigao da uspava čoveka, ta srebrna živuljka je pocepala njegov mozak iznutra. Naravno, nismo to znali dok ga Doca nije otvorio. Tip se samo sručio na pod.’’

Bila sam iznenađena, čudno zadivljena. Ta duša mora daje bila veoma hrabra. Ja nisam imala hrabrosti da preduzmem taj korak, čak ni u 339

MIN@

početku, kad sam bila sigurna da će mučenjem pokušati da izvuku ovu informaciju iz mene. Nisam ni zamišljala da će sami pokušati skalpelima da dođu do te informacije; taj metod je bio tako očigledno osuđen na propast, da mi nikad nije pao na pamet. ’’Džebe, mi smo relativno mala stvorenja u potpunosti zavisna od domaćina, koji nam ne daju tela svojom voljom. Ne bismo bili dugog veka da nemamo nekakvu odbranu.’’ ’’Ne poričem da tvoja vrsta nema pravo na tu odbranu. Samo kažem da ćemo mi nastaviti da se borimo, kako god možemo. Nije nam namera da ikome nanesemo bol. Smišljamo usput šta i kako. Ali nastavićemo da se borimo.’’

Gledali smo jedno u drugo. ’’Onda bi možda trebalo da date Doci da me iseče. Za šta sam drugo dobra?’’ ’’De, de. Ne budali, Lunjo. Mi ljudi se ne vodimo baš toliko logikom.

Imamo širi spektar dobrog i lošeg u sebi nego vi. Pa, možda uglavnom onog lošeg.’’ Klimnuh na to, ali on nastavi, ne obazirući se na mene. ’’Mi cenimo pojedinca. Verovatno previše naglašavamo značaj pojedinca, ako posmatramo stvari na taj način. Koliko bi ljudi, uopšte uzev... recimo Pejdž... koliko bi ljudi ona žrtvovala da bi spasila Endija?

Odgovor na to pitanje ne bi imao nikakvog smisla ako bismo posmatrali sve ljude kao jednake.’’ ’’Način na koji te ovde cene... pa, ni to nema previše smisla ako na to gledaš iz ljudske perspektive. Ali postoje neki koji bi te cenili više od nekog čoveka kojeg ne poznaju. Moram da priznam, i sebe svrstavam u tu grupu. Tebe posmatram kao prijatelja, Lunjo. Naravno, to neće baš najbolje da funkcioniše ako me budeš mrzela.’’ ’’Ja te ne mrzim, Džebe. Ali...’’ ’’Da?’’ ’’Prosto ne vidim kako bih više mogla da živim ovde. Ne ako ćete da kasapite moju porodicu u susednoj prostoriji. A ne mogu da odem, očigledno. Razumeš šta ti govorim? Šta me drugo čeka ovde osim Docinog uzaludnog kasapljenja?’’ Zadrhtala sam. On klimnu ozbiljno. ’’ E, to je već dobar argument. Nije pošteno tražiti od tebe da živiš s tim.’’ Želudac mi zaigra. ’’Ako imam pravo da biram, radije bih da me ti upucaš, u stvari,’’ šapnuh.

Džeb se nasmeja. ’’Uspori malo, dušice. Niko vala neće da puca u moje prijatelje, niti da ih secka. Znam da ne lažeš, Lunjo. Ako ti kažeš da način na koji to radimo 340

MIN@

neće da upali, onda ćemo morati da okrenemo drugi list. Reći ću momcima da ne dovode više duša za sada. Osim toga, mislim da je Doca izgubio živce. Ne može da podnese još mnogo toga.’’ ’’Možda me lažeš,’’ podsetih ga. ’’Verovatno ne bih mogla pogodim.’’ ’’Onda ćeš morati da mi veruješ. Pošto te neću upucati. Niti ću da dozvolim da se izgladniš na smrt. Pojedi nešto, dete. To je naređenje.’’

Duboko sam udahnula, pokušavajući da razmislim. Nisam bila sigurna hoćemo li doći do nekakvog kompromisa. Ništa nema smisla u ovom telu.

Previše volim ove ljude. Oni su mi prijatelji. Čudovišni prijatelji koje ne mogu da sagledam u pravom svetlu ovako ophrvana osećanjima.

Džeb uze debelu krišku proje natopljenu ukradenim medom i gurnu mi je u šaku.To je napravilo pravi haos, mrveći se na lepljive komadiće koji su mi se lepili za prste. Ponovo sam uzdahnula i počela da ih kupim jezikom. ’’Tako treba! Preguraćemo mi ovo. Stvari će se popraviti ovde, videćeš.

Trudi se da razmišljaš pozitivno.’’ ’’Da razmišljam pozitivno,’’ mrmljala sam preko zalogaja hrane, vrteći glavom u neverici. Samo Džeb može...

Tada se vratio Ijan. Kada je ušetao u naš krug svetlosti i ugledao hranu u mojim rukama, izraz koji mu se raširio licem ispunio me je osećajem krivice. Bio je to izraz radosnog olakšanja.

Ne, nikada nikome nisam namerno nanela fizički bol, ali povredila sam Ijana dovoljno duboko time što sam povredila sebe. Ljudski životi su nemoguće zamršeni. Kakva zbrka. ’’Tu si dakle, Džebe,’’ reče pokunjeno, dok je sedao preko puta nas, samo malo bliže Džebu. ’’Džared je pogodio da si ovde.’’

Dovukla sam se petnaestak centimetara bliže njemu, ruku bolnih od dugog mirovanja, i spustila šaku preko njegove. ’’Izvini,’’ šapnuh.

On okrete šaku da me uhvati za ruku. ’’Ne izvinjavaj se meni.’’ ’’Trebalo je da znam. Džeb je u pravu. Naravno da se borite. Kako mogu da vas krivim zbog toga?’’ ’’Drugačije je sad kad si ti ovde. To je trebalo da prestane.’’

Ali s mojim prisustvom je rešenje tog problema samo dobilo na značaju.

Kako iščupati mene, a zadržati Melani u životu. Kako izbrisati mene i vratiti nju. ’’U ratu je sve dozvoljeno,’’ promrmljah, pokušavajući da se nasmešim.

On mi uzvrati stidljivim kezom. ’’I u ljubavi. Izostavila si taj deo.’’

341

MIN@

’’Dobro, dosta s tim,’’ promumla Džeb. ’’Nisam završio.’’ Pogledala sam ga radoznalo. Šta je još imalo da se kaže? ’’E, sad.’’ On duboko uzdahnu. ’’Pokušaj da ne šizneš ponovo, u redu?’’ upita, gledajući u mene.

Sledila sam se, stežući jače Ijanovu šaku. Ijan dobaci Džebu pogled pun strepnje. ’’Reći ćeš joj?’’ upita Ijan. ’’Šta je sad?’’ zinuh. ’’O čemu se sad radi?’’

Džeb je složio svoju pokerašku facu. ’’O Džejmiju.’’ Te dve reči opet okrenuše svet naopačke.

Tri duga dana bila sam Lutalica, duša među ljudima. Odjednom sam opet bila Lunja, veoma zbunjena duša s jakim ljudskim emocijama koje je bilo nemoguće kontrolisati.

Skočila sam na noge, povukavši Ijana za sobom, šake sklopljene oko njegove poput stege onda se zateturala od vrtoglavice. ’’Gle. Rekao sam ti da ne šiziš, Lunjo. Džejmi je dobro. Samo se mnogo zabrinuo za tebe. Čuo je šta se desilo, i tražio je da te vidi; sišao je s uma od brige, taj klinac, i mislim da to nije dobro za njega. Došao sam ovde da te zamolim da odeš da ga vidiš. Ali ne možeš takva da ideš. Izgledaš užasno. To će ga samo nepotrebno uznemiriti. Sedi i pojedi još malo hrane.’’ ’’Kako mu je noga?’’ upitah. ’’Malo se inficirala,’’ promrmlja Ijan. ’’Da mu Doca nije naredio da miruje odavno bi došao po tebe. Da ga Džared bukvalno nije držao na krevetu, došao bi bez obzira na sve.’’

Džeb klimnu. ’’Malo je falilo da Džared dođe ovamo i odnese te na silu, ali rekao sam mu da me prvo pusti da popričam s tobom. Ne bi bilo dobro za malog da te vidi katatoničnu.’’

Imala sam osećaj da mi se krv pretvorila u ledenu vodu. Sigurno je posredi samo moja mašta. ’’Šta su uradili da mu pomognu?’’

Džeb slegnu ramenima. ’’Ne postoji ništa što mogu da urade. Mali je jak; pobediće on to.’’ ’’Ne postoji ništa što mogu da urade? Kako to misliš?’’ ’’U pitanju je bakterijska infekcija,’’ reče Ijan. ’’Nemamo više antibiotike.’’ ’’Jer nisu delotvorni, bakterije su pametnije od vaših lekova. Mora da postoji nešto bolje, nešto drugo.’’

342

MIN@

’’Pa, nemamo ništa drugo,’’ reče Džeb. ’’On je zdrav klinac. Prosto ćemo čekati da infekcija prođe sama od sebe.’’ ’’Da prođe... sama... od sebe,’’ ponovih ošamućeno. ’’Pojedi nešto,’’stade Ijan da me nutka. ’’Zabrinuće se ako te vidi takvu.’’

Protrljala sam oči, pokušavajući da sredim misli.

Džejmi je bolestan. Ovde nema ničega čime bismo ga izlečili. Nemamo izbora osim da čekamo i vidimo hoće li njegovo telo moći samo da ozdravi. A ako ne bude moglo... ’’Ne,’’ izdahnuh zaprepašćeno.

Osetila sam se kao da ponovo stojim na ivici Volterovog groba, osluškujući zvuk zemlje koja pada u pomrčinu. ’’Ne,’’ zastenjala sam, boreći se da potisnem pamćenje. Mahinalno sam se okrenula i počela da koračam ukočeno ka izlazu. ’’Čekaj,’’ reče Ijan, ali nije me povukao za šaku koju je još uvek držao.

Pošao je ukorak sa mnom.

Džeb me sustiže s druge strane i gurnu mi još hrane u slobodnu ruku. ’’Pojedi zbog malog,’’ reče.

Grizla sam ne osećajući ukus, žvakala ne razmišljajući, gutala bez osećaja da mi hrana silazi niz grlo. ’’Znao sam da će burno reagovati,’’ progunđa Džeb. ’’Što si joj onda rekao?’’ upita Ijan, iznerviran.

Džeb nije odgovorio. Pitala sam se zašto. Da li je gore nego što mislim? ’’Je li on u bolnici?’’ upitah jednoličnim glasom u kome nije bilo nikakve emocije. ’’Ne, ne,’’ stade Ijan brzo da me uverava. ’’U vašoj je sobi.’’

Nije mi čak ni laknulo. Bila sam suviše obamrla za to. Ušla bih ponovo u tu prostoriju zbog Džejmija, čak i ako bi i dalje zaudarala na krv.

Nisam videla poznate pećine kroz koje sam prolazila. Jedva sam registrovala da je dan. Nisam mogla da pogledam u od nikoga od ljudi koji su se zaustavljali da zure u mene. Mogla sam samo da stavljam nogu pred nogu dok konačno nisam dospela do hodnika.

Nekoliko ljudi je stajalo okupljeno ispred sedme pećine. Svileni zastor bio je pomeren u stranu i oni su izvijali vratove, vireći u Džaredovu sobu. Svi su mi bili poznati, ljudi koje smatram prijateljima. Džejmijevim prijateljima takođe. Zašto su ovde? Da li mu je stanje toliko loše da moraju često da ga obilaze? ’’Lunja,’’ reče neko. Hajdi. ’’Lunja je došla.’’ ’’Pustite je da prođe,’’ reče Ves. Pljesnu Džeba po leđima. ’’Odlično odrađeno.’’

343

MIN@

Prošla sam kroz malu grupu ljudi ne gledajući ih. Razdvajali su se da me propuste; mogla sam da naletim pravo na njih da nisu. Nisam mogla da se usredsredim ni na šta osim na to da se krećem napred.

Soba s visokom tavanicom beše svetla. U samoj sobi nije bilo gužve.

Doca i Džared su sve zadržali napolju. Bila sam neodređeno svesna Džareda, koji se naslanjao na udaljeni zid s rukama prekrštenim iza leđa, poza koju zauzima samo kad je stvarno zabrinut. Doca je klečao kraj velikog kreveta u kojem je ležao Džejmi, tamo gde sam ga ostavila.

Zašto sam ga ostavila?

Džejmijevo lice beše crveno i znojavo. Desna nogavica njegovih farmerki bila je odsečena, a zavoj je bio uklonjen s njegove rane. Nije bila velika kao što sam očekivala. Ne tako užasna kao što sam zamišljala. Samo posekotina dužine pet centimetara glatkih ivica. Ali ivice su poprimile užasnu nijansu crvene boje, a koža oko posekotine bila je otečena i sjajna. ’’Lunjo,’’ uzdahnu Džejmi kad me vide. ’’Oh, dobro si. Oh.’’ Duboko je udahnuo. Spotakoh se i padoh na kolena pored njega, povlačeći Ijana dole sa sobom. Dotakla sam Džejmijevo lice i osetila kako mu koža gori pod mojim šakom. Zakačila sam Docin lakat svojim, ali jedva da sam to primetila. On se pomače, ali nisam se okretala da vidim osećanja koja su mu ispisana na licu, da li je u pitanju odvratnost ili griža savest. ’’Džejmi, dušo, kako si?’’ ’’Glupo,’’ reče, cereći se. ’’Osećam se kao glupak. Možeš da poveruješ u ovo?’’ pokaza ka nozi. ’’Od svega, da me ovo snađe.’’

Pronašla sam mokru krpu na njegovom jastuku i obrisala mu čelo. ’’Bićeš dobro,’’ obećah. Bila sam iznenađena žestinom sopstvenog glasa. ’’Naravno. Nije to ništa. Ali Džared nije hteo da me pusti da dođem da pričam s tobom.’’ Na licu mu se iznenada ukaza strepnja. ’’Čuo sam o... i Lunjo, znaš, ja...’’ ’’Pssst. Nemoj ni da razmišljaš o tome. Da sam znala da si bolestan, došla bih ranije.’’ ’’Nisam stvarno bolestan. To je samo glupa infekcija. Mada, drago mi je što si ovde. Bilo mi je mrsko što ne znam kako si.’’

Nisam mogla da progutam knedlu koja mi je zastala u grlu. Čudovište?

Moj Džejmi? Nikad. ’’Čuo sam da si pokazala Vesu kako se igra onaj dan kad smo se vratili’’ reče Džejmi, menjajući temu sa širokim kezom na licu. ’’Čoveče, šteta što nisam mogao to da vidim! Kladim se da je Melani uživala.’’ ’’Da, jeste.’’ ’’Je l’ ona dobro? Ne brine se previše?’’

344

MIN@

’’Naravno da brine,’’ promrmljah, posmatrajući krpu kako prelazi preko njegovog čela kao da je pomera neka druga ruka.

Melani. Gde je ona?

Prečešljala sam um u potrazi za njenim poznatim glasom. Nije bilo ničeg osim tišine. Zašto je nema? Džejmijeva koža je gorela pod mojim prstima.

Njen osećaj, osećaj te nezdrave topline, trebalo je kod nje da izazove istu paniku koju sam ja osećala. ’’Si dobro?’’ upita Džejmi. ’’Lunjo?’’ ’’Ja... umorna sam. Žao mi je. Samo... nisam pri sebi.’’ On me pažljivo odmeri. ’’Ne izgledaš baš dobro.’’ Šta sam to učinila? ’’Nisam se kupala ni umivala neko vreme.’’ ’’Ja sam dobro, znaš. Trebalo bi da odeš da jedeš i to. Bleda si.’’ ’’Ne brini za mene.’’ ’’Doneću ti nešto hrane,’’ reče Ijan. ’’Jesi ti gladan, mali?’’ ’’Ah... ne, ne baš.’’

Pogled mi ponovo pade na Džejmija. Džejmi je uvek gladan. ’’Pošalji nekog drugog,’’ rekoh Ijanu, čvršće mu stežući ruku. ’’Naravno.’’ Lice mu je bilo bezizražajno, ali mogla sam da osetim da je iznenađen i zabrinut. ’’Vese, možeš li da doneseš malo hrane? Ponesi i nešto za Džejmija. Siguran sam da će ogladneti dok se ti ne vratiš.’’

Posmatrala sam Džejmijevo lice. Bio je rumen u licu, ali oči su mu bile sjajne. Biće dobro tih nekoliko minuta koliko ću da ga ostavim ovde. ’’Džejmi, ne smeta ti da odem da se umijem? Osećam se pomalo... prljavo.’’

On se namršti čuvši neiskrenu notu u mom glasu. ’’Naravno.’’

Ponovo sam povukla Ijana za sobom kada sam ustala. ’’Vratiću se. Ovoga puta mislim ozbiljno.’’

On se nasmeja mojoj slaboj šali.

Osećala sam nečiji pogled na sebi dok sam izlazila iz sobe. Džaredov ili Docin, nisam znala. Nisam ni marila.

Sada je još samo Džeb stajao u hodniku; ostali su otišli, možda umireni činjenicom da je Džejmiju dobro. Džeb nakrivi glavu u stranu, radoznalo, dok je pokušavao da shvati šta radim. Bio je iznenađen što vidi da napuštam Džejmijevu sobu tako brzo i tako naglo. I on je prepoznao pretvaranje u mom glasu. Pobegla sam pred njegovim ispitivačkim pogledom, vukući Ijana sa sobom.

345

MIN@

Odvukla sam Ijana nazad do prostorije u kojoj su se tuneli koji su vodili ka svim odajama s namirnicama spajali u velikom spletu otvora. Umesto da nastavim ka glavnom trgu, povukla sam ga u jedan od mračnih hodnika, nasumice ga izabravši. Bio je napušten. ’’Lunjo, šta...’’ ’’Treba mi tvoja pomoć, Ijane.’’ Glas mi je bio napet, mahnit. ’’Šta god ti treba. Znaš to.’’

Obujmila sam mu lice šakama, zureći u njegove oči. Jedva sam razaznavala sjaj njihovog plavetnila u pomrčini. ’’Hoću da me poljubiš, Ijane. Odmah. Molim te.’’

42.PRISILA Ijanova vilica se obesi. ’’Hoćeš... šta?’’ ’’Objasniću ti za sekund. Ovo nije fer prema tebi, ali... molim te. Samo me poljubi.’’ ’’Neće ti smetati? Melani te neće kinjiti?’’ ’’Ijane!’’ brecnuh se. ’’Molim te.’’

Još uvek zbunjen, on me zagrli oko struka i privuče me k sebi. Lice mu je bilo toliko zabrinuto da sam se pitala hoće li ovo uopšte upaliti. Nije mi uopšte trebala romansa, ali možda njemu jeste. On zatvori oči dok se naginjao k meni, automatski. Poljubi me ovlaš, jednom, pa se odmaknu da me pogleda s istim zabrinutim izrazom na licu. Ništa. ’’Ne, Ijane. Stvarno me poljubi. Kao... kao da se trudiš da dobiješ šamar.

Razumeš li me?’’ ’’Ne. Šta nije u redu? Prvo mi reci.’’

Zagrlila sam ga oko vrata. Osećaj beše čudan; nisam baš bila sigurna kako to pravilno da izvedem. Propela sam se na prste, privlačeći mu glavu istovremeno, dok nisam dotakla njegove usne.

Ovo ne bi upalilo kod neke druge vrste. Drugačiji um ne bi tako lako podlegao porivima tela. Druge vrste su imale bolje posložene prioritete.

Ali Ijan je bio čovek, i njegovo telo je uzvratilo.

Pritisla sam svoje usne uz njegove pojačavajući stisak na njegovom vratu kada je krenuo da me odvoji od sebe. Prisećajući se kako su se njegove usne kretale s mojima ranije, sada sam pokušala da imitiram taj pokret.

Njegove usne se otvoriše zajedno s mojima, i ja osetih neko čudno uzbuđenje zbog toga što sam uspela. Zubima sam uhvatila njegovu donju 346

MIN@

usnu i začula kako mu se od iznenađenja iz grla otima neki tih, divlji zvuk.

Onda više nisam morala da se trudim. Jedna od Ijanovih šaka me uhvati za lice, dok se druga sklapala oko dna mog struka, držeći me toliko blizu da sam jedva mogla da uvučem vazduh u stisnute grudi. Borila sam se da dođem do daha, ali i on je. Njegov dah se mešao s mojim. Osetila sam kako leđima dodirujem kameni zid, kako se pribijam uz njega. On ga je iskoristio da me privuče još bliže k sebi. Nije postojao deo mog tela koji nije bio u dodiru s njegovim. Bili smo sami tu, toliko blizu da smo se jedva računali kao dvoje.

Samo mi. Niko drugi. Sami.

Ijan je osetio kada sam odustala. Mora da je čekao da se to desi, ne potčinjava se potpuno porivima svog tela, kao što sam mislila. Odmakao se polako čim su mi ruke omlitavele, ali lice mu je ostalo blizu mog, dodirujući moj nos vrhom svog nosa.

Spustila sam ruke, a on je duboko udahnuo. Polako, popustio je stisak i nežno spustio ruke na moja ramena. ’’Objasni,’’ reče. ’’Nema je,’’ šapnuh, još uvek zadihana. ’’Ne nalazim je. Čak ni sada.’’ ’’Melani?’’ ’’Ne čujem je! Ijane, kako da se vratim Džejmiju? Znaće da lažem! Kako da mu kažem da sam izgubila njegovu sestru sada? Ijane, njemu nije dobro! Ne mogu to da mu kažem! Uznemiriću ga, otežaću mu ozdravljenje. Ja...’’

Ijan mi spusti prst na usne. ’’Psst, psst. Dobro. Hajde da razmislimo o tome. Kada si je poslednji put čula?’’ ’’Oh, Ijane! Bilo je to odmah nakon što sam videla... u bolnici. A ona je pokušala da ih brani... i ja sam vrištala na nju... i oterala sam je! Nisam je čula od tada. Ne mogu da je pronađem!’’ ’’Psst,’’ reče ponovo. ’’Smiri se. Tako. E sad, šta ti zaista želiš? Znam da ne želiš da uznemiriš Džejmija, ali on će biti dobro bez obzira na sve. I zato, razmisli: da li bi bilo bolje, za tebe lično, ako bi... ’’Ne! Ne mogu da izbrišem Melani! Ne mogu. To bi bilo pogrešno! To bi i mene učinilo čudovištem!’’ ’’Dobro, dobro! U redu. Tiho. Dakle, moramo da je nađemo?’’

Klimnuh žustro. On opet udahnu duboko. ’’Onda stvarno moraju da te... savladaju emocije, zar ne?’’ ’’Ne razumem.’’

Mada, plašila sam se da razumem.

347

MIN@

Ljubljenje s Ijanom bilo je jedna stvar, čak i prijatna stvar, možda, da nisam bila toliko ophrvana brigom, ali išta više od toga... smišljeno...

Mogu li da uradim to? Mel bi bila izvan sebe od besa kada bih iskoristila njeno telo na taj način. Da li je to ono što moram da uradim da bih je vratila? Ali šta je s Ijanom? To je tako užasno nepravično prema njemu. ’’Odmah se vraćam,’’ obeća Ijan. ’’Ostani ovde. Pritisnuo me je uza zid da naglasi to, pa se vratio u hodnik. Bilo mi je teško da ga poslušam.

Htela sam da pođem za njim, da vidim šta radi i kuda se zaputio. Moramo da pričamo o tome; moram dobro da razmislim. Ali nemam vremena.

Džejmi me čeka, s pitanjima na koja ne mogu da odgovorim lažima.

Ne, ne čeka me; on čeka Melani. Kako sam mogla to da učinim? Šta ako je stvarno nestala?

Mel, Mel, Mel, vrati se! Melani, potrebna si Džejmiju! Ne ja, ti si mu potrebna. Nije mu dobro, Mel. Mel, čuješ li to? Džejmiju nije dobro!

Pričala sam sama sa sobom. Niko me nije čuo.

Ruke su mi se tresle do straha i potresenosti. Neću moći još dugo da čekam ovde. Imala sam osećaj da će me strepnja razapinjati dok se ne raspuknem.

Konačno, začuh korake. I glasove. Ijan nije bio sam. Obuze me zbunjenost. ’’Samo posmatraj to kao... eksperiment,’’ čuh Ijana kako kaže. ’’Jesi li lud?’’ uzvrati Džared. ’’Je l’ ovo neka bolesna šala?’’ Želudac mi propade kroz pod.

Da me savladaju emocije. Na to je mislio.

Krv mi je gorela u licu, vruća poput Džejmijeve groznice. Šta mi to Ijan radi? Htela sam da potrčim, da se sakrijem na neko mesto bolje od prošlog, negde gde me nikada, nikada neće naći, ma koliko lampi upotrebili. Ali noge su mi se tresle, i nisam mogla da se mrdnem.

Ijan i Džared se pojaviše u prostoriji u kojoj su se tuneli spajali.

Ijanovo lice je bilo bezizražajno; jedna ruka mu je bila na Džaredovom ramenu i vodio ga je, gotovo ga gurao napred. Džared je zurio u Ijana s izrazom besa i sumnje. ’’Ovuda,’’ ohrabri ga Ijan, gurajući ga ka meni. Ispravila sam leđa uza zid. Džared me ugleda, vide moje prestrašeno lice, i stade. ’’Lunjo, o čemu se ovde radi?’’

Prostrelila sam Ijana besnim pogledom punim prekora, zatim pokušala da pogledam Džareda u oči. Nisam mogla. Gledala sam u njegova stopala. ’’Izgubila sam Melani,’’ šapnuh. ’’Izgubila si je!’’ Klimnuh tužno. Glas mu beše grub i ljutit. ’’Kako?’’

348

MIN@

’’Nisam sigurna. Naterala sam je da ućuti... ali ona se uvek vrati... ranije, uvek... sada je ne čujem... a Džejmi...’’ ’’Nema je više?’’ upita s potisnutim bolom u glasu. ’’Ne znam. Ne mogu da je nađem.’’ On udahnu duboko. ’’Zašto Ijan misli da moram da te poljubim?’’ ’’Ne mene,’’ rekoh, toliko slabašno da sam jedva mogla sebe da čujem. ’’Da poljubiš nju. Ništa je nije toliko razbesnelo nego kada si nas ti poljubio... ranije. Ništa drugo je nije izvuklo na površinu tako jako.

Možda... ne. Ne moraš. Probaću sama da je nađem.’’

Još uvek sam mu gledala u stopala, pa sam videla kad je zakoračio k meni. ’’Misliš, ako je poljubim...?’’

Nisam mogla čak ni da klimnem. Pokušala sam da progutam.

Poznate šake pomilovaše me po vratu, spuštajući se do ramena. Srce mi je tuklo toliko glasno da sam se zapitala može li da ga čuje.

Bila sam tako posramljena što ga primoravam da me dodiruje na taj način. Šta ako misli daje u pitanju neki trik, moja zamisao, ne Ijanova? Pitala sam se da li je Ijan još uvek tu, da li posmatra. Koliko će ga ovo povrediti?

Jedna ruka nastavi, kao što sam znala da hoće, da se spušta niz moju ruku do zapešća, ostavljajući za sobom plameni trag. Druga me uhvati ispod vilice, kao što sam znala da mora, i podiže mi lice. Pritisnu svoj obraz na moj, koji poče da gori, i prošaputa mi na uvo. ’’Melani. Znam da si tu. Vrati mi se.’’

Obraz mu lagano skliznu nazad, brada mu se zanese u stranu i usne mu se spustiše na moje. Trudio se da me ljubi nežno. Mogla sam da osetim da se trudi. Ali njegove namere se raspršiše poput dima, baš kao ranije.

Vatra je bila svuda, jer je on bio svuda. Milovao me je po koži, paleći je svojim dodirom. Ljubio je svaki deo mog lica. Udarila sam leđima u kameni zid,ali nisam osetila bol. Nisam mogla da osetim ništa osim vatre.

Moje ruke počeše da mu mrse kosu, privlačeći ga k meni, kao da smo mogli prići bliže jedno drugom. Noge mi se obmotaše oko njegovog struka, dok mi je zid pružao potporu koja mi je trebala. Njegov jezik se prepleo s mojim, i nije bilo dela mog uma u kojem se nije osećala luđačka želja koja me je obuzela.

On se odmaknu i ponovo mi prisloni usne na uvo. ’’Melani Strajder!’’ Glasno mi odzvoni u ušima, rezanje koje gotovo pređe u povik. ’’Nećeš me ostaviti! Zar me ne voliš? Dokaži to! Dokaži!

Do đavola, Mel! Vraćaj se ovamo!’’

Njegove usne ponovo napadoše moje.

349

MIN@

Ahhh, zastenja ona slabašno u mojoj glavi.

Nisam bila dovoljno pri sebi da joj poželim dobrodošlicu. Vatra me je celu obuzela. Vatra je progorela put do nje, sve do najzabačenijeg kutka u kojem je ležala omlitavela, gotovo beživotna.

Moje šake zgrabiše Džaredovu majicu, vukući je žustro nagore. Bila. je to njihova zamisao; nisam im ja rekla šta da rade. Njegove šake su gorele na koži mojih leđa.

Džarede? prošaputa ona. Pokušala je da dođe k sebi, ali um koje smo delile bio je krajnje pometen.

Osetila sam njegove trbušne mišiće pod svojim dlanovima, šaka zgnječenih između nas. Šta? Gde... Melani se borila da se orijentise.

Odvojila sam se do njega da uzmem vazduh, a njegove vrele usne počeše da me ljube po vratu. Zarih lice u njegovu kosu, udišući miris.

Džarede! Džarede! NE! Pustila sam je da mi poteče rukama, znajući da je to ono što želim, iako sam jedva mogla da obratim pažnju na to. Šake na njegovom stomaku se ukočiše, ljutite. Prsti se zariše u njegovu kožu, pa ga odgurnuše svom snagom.

NE! zaurla ona mojim ustima.

Džared je uhvati za ruke, pa uhvati mene uza zid pre nego što padoh.

Klonula sam, jer mi telo beše zbunjeno suprotstavljenim komandama koje je dobijalo. ’’Mel? Mel!’’ Šta to radiš?

On zastenja od olakšanja. ’’Znao sam da možeš to! Ah, Mel!’’ On je ponovo poljubi, ljubeći usne koje je sada ona kontrolisala, i obe smo mogle da osetimo ukus suza koje su tekle niz njegovo lice.

Ona ga ugrize.

Džared odskoči od nas, i ja skliznuh na pod, skljokavši se kao vreća.

On poče da se smeje. ’’To je moja devojka. Još je imaš sa sobom, Lunjo?’’ ’’Da,’’ procedih. Šta, kog đavola, Lunjo?, poče da vrišti na mene.

Gde si bila? Imaš li ikakvu predstavu šta sam morala da prođem da bih te pronašla?

Da, vidim, baš se patiš.

350

MIN@

O, tek ću da se patim, obećah joj. Već sam mogla da osetim kako nadolazi. Baš kao pre... Prebirala je po mojim mislima što je brže mogla.

Džejmi?

To pokušavam da ti kažem. Potrebna si mu.

Zašto onda nisi s njim?

Zato što je verovatno previše mlad da posmatra ovakve stvari.

Ona nastavi da pretražuje misli. Čoveče, s Ijanom, takođe. Drago mi je što sam propustila taj deo.

Toliko sam se zabrinula. Nisam znala šta da radim...

Pa, hajde. Idemo. ’’Mel?’’ upita Džared. ’’Tu je. Besna je. Hoće da vidi Džejmija.’’

Džared me uhvati oko struka i pomože mi da ustanem. ’’Možeš da se ljutiš koliko god hoćeš, Mel. Samo ostani ovde.’’

Koliko me dugo nije bilo?

Tri dana. Glas joj odjednom postade tiši.

Gde sam bila?

Ne znaš?

Ne mogu da se setim... ničega. Zadrhtale smo. ’’Jesi li dobro?’’ upita Džared. ’’Tu i tamo.’’ ’’Je l’ ono malopre bila ona, ona mi se obratila,’’ naglas? ’’Da.’’ ’’Može li... možeš li da je pustiš da to uradi sada?’’

Uzdahnula sam. Već sam bila iscrpljena. ’’Mogu da probam.’’ Zatvorila sam oči.

Možeš li da se probiješ pored mene?, upitah je. Možeš li da pričaš s njim?

Ja... kako? Gde? Pokušala sam da se stisnem u svojoj glavi. ’’Ajde,’’ promrmljah. Ovde.

Melani se trudila, ali nije mogla da izađe na površinu.

Džaredove usne se spustiše na moje, jako. Oči mi se otvoriše od šoka. I njegove oči posute zlatnim pegicama takođe behu otvorene, na centimetar od mene.

Ona nam trže glavu. ’’Prestani! Ne pipaj je!’’

On se nasmeši, i sitne bore mu se raširiše iz uglova očiju. ’’Zdravo, dušo.’’

To nije smešno.

Pokušala sam da ne dišem.

351

MIN@

’’Nije joj smešno.’’

Ostavio je ruku oko mog struka. Oko našeg struka. Izašli smo na raskrsnicu hodnika, i tamo nije bilo nikoga. Nije bilo Ijana. ’’Upozoravam te, Mel,’’ reče Džared, još uvek se široko osmehujući.

Zadirkujući. ’’Bolje bi ti bilo da ostaneš tu. Ne mogu da garantujem šta bih ili ne bih uradio da bih te vratio. U stomaku mi zaplesaše leptirići.’’

Reci mu da ću ga udaviti ako te ponovo onako dodirne. Ali i njena pretnja beše šala. ’’Trenutno ti preti smrću,’’ preneh mu. ’’Ali mislim da se šali.’’

On se nasmeja, sav kao ošamućen od olakšanja. ’’Ti si stalno ozbiljna, Lunjo.’’ ’’Vaše šale nisu smešne,’’ promrmljah. Meni nisu. Džared se ponovno nasmeja.

Ah, reče Melani. Ti patiš.

Trudiću se da to ne pokažem pred Džejmijem.

Hvala ti što si me vratila nazad.

Neću te izbrisati, Melani. Žao mije što ne mogu da ti pružim nešto više od toga.

Hvala ti. ’’Šta kaže?’’ ’’Samo se... mirimo.’’ ’’Zašto nije mogla ranije da priča, kad si pokušavala da je pustiš?’’ ’’Ne znam, Džarede. Prosto nema dovoljno mesta za obe. Nekako ne mogu potpuno da joj se sklonim s puta. To je kao... ne kao da zadržavaš dah. Kao da pokušavaš da zaustaviš rad srca. Ne mogu da nateram sebe da prestanem da postojim. Ne znam kako.’’

Nije odgovorio, a mene zabole u grudima. Kako bi samo bio srećan kad bih mogla da shvatim kako da izbrišem sebe!

Melani je htela... ne da mi protivreči, ali da me oraspoloži; borila se da nađe reči kojima bi ublažila moju agoniju. Nije mogla da nađe one prave.

Ali Ijan bi poludeo od tuge. Džejmi isto. Džebu bi nedostajala. Imaš tako mnogo prijatelja ovde.

Hvala.

Bilo mi je drago što smo se vratili u našu sobu. Morala sam da razmislim o još nekim stvarima pre nego što počnem da plačem. Sada nije bilo vreme za samosažaljenje. Bilo je važnijih pitanja od mog srca, koje se ponovo slamalo.

352

MIN@

43.BEG Zamislila sam da spolja izgledam mirno kao statua. Ruke su mi bile prekrštene ispred tela, lice bezizražajno, disanje previše usporeno da bi mi odizalo grudi.

Iznutra sam se raspadala, kao da su delovi mojih atoma menjali polaritet i bežali jedan od drugog. To što sam vratila Melani nije ga spasilo. Sve što sam mogla da uradim nije bilo dovoljno.

Hodnik ispred naše sobe bio je krcat. Džared, Kajl i Ijan su se vratili iz svoje očajničke pohare praznih ruku. Jedan mali ručni frižider za led, bilo je to sve čime su mogli da se pohvale tri dana rizikujući njihove živote.

Trudi je pravila obloge i stavljala ih na Džejmijevo čelo, iza vrata, na grudi. Čak i uz led koji je smirivao groznicu, koja je besnela van kontrole, koliko će proći dok se sav led ne otopi? Jedan sat? Više! Manje? Koliko će proći pre nego što ponovo počne da umire?

Ja bih mu stavljala ledene obloge, ali nisam mogla da se maknem. Ako bih se makla, raspala bih se na mikroskopske deliće, ’’Ništa?’’ promrmlja Doca. ’’Jeste li proverili...’’ ’’Na svakom mestu kojeg smo mogli da se setimo, prekide ga Kajl. ’’Nisu to analgetici, lekovi, gomila ljudi je imala razloga da krije takve stvari.

Antibiotici su uvek držani na otvo renom. Nema ih više, Doco.’’

Džared je samo zurio u dečaka crvenog lica na krevetu,ne progovarajući.

Ijan je stajao pored mene. ’’Ne budi takva,’’ prošaputa. ’’Izvući će se. Jak je on.’’

Nisam mogla da odgovorim. Nisam zapravo mogla da čujem ni šta priča.

Doca je kleknuo pored Trudi i spustio Džejmijevu bradu, i Pomoću činije je skupio malo ledene vode iz ručnog frižidera i nakapao Džejmiju u usta.

Svi smo čuli kako Džejmi bolno guta. Ali nije otvorio oči.

Osećala sam se kao da više nikad neću moći da se pomerim. Da ću se pretvoriti u deo kamenog zida. Htela sam da se okamenim.

Ako budu iskopali rupu za Džejmija u praznoj pustinji, moraće i mene da stave u nju.

Nedovoljno dobro, zareža Melani.

Ja sam očajavala, ali ona je van sebe od besa.

Pokušali su.

Pokušavanjem se ništa ne rešava. Džejmi neće umreti. Moraju ponovo da odu napolje.

Koja je svrha toga? Čak i da zaista nađu vaše stare antibiotike, koje su šanse da će oni još valjati? Ionako su bili delotvorni u polovini slučajeva.

Inferiorni su. Njemu ne treba vaša medicina. Treba mu nešto više od toga.

353

MIN@

Nešto što stvarno deluje... Disanje mi se ubrzalo, produbilo kad sam shvatila.

Treba mu moja, shvatila sam. I Mel i ja smo ostale zapanjene pred očiglednošću te ideje. Njenom jednostavnošću. Moje skamenjene usne se otvoriše. ’’Džejmiju trebaju pravi lekovi. Oni koje imaju duše. Moramo mu doneti te.’’ Doca se namršti na mene. ’’Ne znamo čak ni šta te stvari rade, kako deluju.’’ ’’Zar je bitno?’’ Nešto Melaninog besa se uvuklo i u moj glas. ’’Oni zaista deluju. Oni mogu da ga spase.’’

Džared je zurio u mene. Mogla sam da osetim i Ijanov pogled na sebi, i Kajlov, i svih ostalih ljudi u prostoriji. Ali videla sam samo Džareda. ’’Ne možemo da ih nabavimo, Lunjo,’’ reče Džeb glasom u kojem se već osećao poraz. Odustajanje. ’’Možemo da se uvučemo samo u napuštena mesta. U bolnicama uvek ima gomila tvojih. Dvadeset četiri sata dnevno.

Previše očiju. Nećemo pomoći Džejmiju ni na koji način ako nas uhvate.’’ ’’Naravno,’’ reče Kajl grubim glasom. ’’Stonoge će drage volje da mu izleče telo kada nas pronađu ovde. I učine ga jednim od njih. To smeraš?’’

Okrenula sam se i prostrelila pogledom krupnog, podrugljivog čoveka.

Telo mi se napelo i nagnulo napred. Ijan mi spusti ruku na rame, kao da me drži da ne skočim na njega. Mislim da ne bih načinila nikakav agresivan pokret u Kajlovom pravcu, ali možda grešim. Bila sam toliko daleko od svog normalnog stanja.

Kada sam progovorila, glas mi je bio miran, staložen. ’’Mora da postoji način.’’ Džared je klimao glavom. ’’Možda neko malo mesto. Puška bi bila suviše bučna, ali ako bi nas bilo dovoljno da ih savladamo, mogli bismo da upotrebimo noževe.’’ ’’’Ne.’’’ Ruke mi klonuše pored tela, šake mi se otvoriše od šoka. ’’Ne. Nisam to mislila. Bez ubijanja...’’

Niko me nije slušao. Džeb se raspravljao s Džaredom. ’’Nema šanse, mali. Neko će pozvati Tragače. Čak i ako uletimo i izletimo za sekund, tako nešto bi nam navuklo veliku nevolju na vrat.Bili bismo prinuđeni da pobegnemo odatle. A oni bi nas pratili.’’ ’’Čekajte. Zar ne možete...’’ Još uvek me nisu slušali. ’’Ni ja ne želim da mali umre, ali ne možemo rizikovari živote svih zbog jedne osobe,’’ reče Kajl. ’’Ljudi ovde umiru; dešava se. Ne možemo se prepustiti ludilu da bismo spasli jednog dečaka.’’

Htela sam da ga zadavim, da ga ostavim bez vazduha da bih ućutkala njegov mirni glas.

354

MIN@

Ja, ne Melani. Ja sam bila ta koja je htela da mu oboji lice u ljubičasto.

Melani je želela isto, ali mogla sam da osetim u kojoj meri je nasilje došlo direktno od mene. ’’Moramo da ga spasemo,’’ rekoh, sada glasnije. Džeb me pogleda. ’’Dušice, ne možemo prosto da ušetamo tamo i pitamo ih.’’

Upravo tada mi još jedna vrlo jednostavna i očigledna činjenica pade na pamet. ’’Vi ne možete. Ali ja mogu.’’ U sobi zavlada mrtva tišina.

Ponela me je lepota plana koji mi se formirao u glavi. Njegovo savršenstvo. Pričala sam uglavnom sa sobom, i s Melani. Bila je impresionirana.

To će upaliti. Mogli bismo da spasimo Džejmija. ’’Oni nisu sumnjičavi. Nimalo. Čak i ako jesam užasan lažov, nikad neće posumnjati da sam bilo šta namerila. Neće očekivati da čuju laži. Naravno da neće. Ja sam jedna od njih. Učiniće sve što mogu da mi pomognu. Reći ću da sam se povredila na planinarenju ili tako nešto... i onda ću uvrebati priliku da ostanem sama, uzeću koliko god budem mogla da sakrijem.

Samo zamislite! Mogla bih da uzmem dovoljno da izlečim sve ovde.

Toliko da potraje godinama. I Džejmi će biti dobro!’’

Zašto se nisam toga ranije setila? Možda ne bi bilo kasno čak ni za Voltera.

Ponovo sam podigla pogled, sjajnih očiju. Plan je bio prosto savršen!

Toliko savršen, toliko ispravan, meni toliko očigledan da mi je trebala čitava večnost da shvatim izraze na njihovim licima. Da Kajlov nije bio toliko jasan, možda bi mi trebalo i duže.

Mržnja. Sumnja. Strah. Čak ni Džebova pokeraška faca nije bila dovoljna. Oči mu behu napete od nepoverenja.

Svako lice je govorilo ne.

Jesu li poludeli? Zar ne shvataju da će nam to svima pomoći? Ne veruju mi. Misle da ću im naneti zlo, naneti zlo Džejmiju! ’’Molim vas. To je jedini način da ga spasimo.’’ ’’Strpljivo je, zar ne?’’ oteza Kajl. ’’Stvorenje je čekalo povoljnu priliku, zar ne mislite?’’

Ponovno sam se borila protiv želje da ga zadavim. ’’Doco?’’ upitah molećivo. Nije me pogledao u oči. ’’Čak i kada bi postojao način da te pustimo napolje, Lunjo... prosto ne bih mogao da verujem lekovima koje ne poznajem. Džejmi je jak klinac. Njegov organizam će pobediti infekciju.’’

355

MIN@

’’Otići ćemo ponovo napolje, Lunjo,’’ promrmlja Ijan. ’’Naći ćemo nešto.

Nećemo se vratiti dok ne pronađemo.’’ ’’To nije dovoljno.’’ Suze su mi se skupljale u očima. Okrenula sam se jedinoj osobi koja je možda bilo teško koliko i meni. ’’Džarede. Ti znaš.

Ti znaš da nikad ne bih dozvolila da se išta loše desi Džejmiju. Znaš da mogu to da izvedem. Molim te,’’ Dugo me je gledao u oči. Onda se osvrnuo po sobi, gledajući u ostala lica.

U Džeba, Docu, Kajla, Ijana, Trudi. Ispred vrata u tihu publiku, čiji izrazi lica behu identični Kajlovom: Šeron, Violetu, Lusinu, Rida, Džefrija, Hita, Hajdi, Endija, Arona, Vesa, Lili, Kerol. Moji prijatelji izmešani s neprijateljima, svi s Kajlovim izrazom lica. On je zurio u sledeći red, koji ja nisam mogla da vidim. Onda je pogledao dole u Džejmija. U sobi se nije čulo ničije disanje. ’’Ne, Lunjo,’’ reče tiho. ’’Ne.’’ Ostali uzdahnuše od olakšanja.

Kolena mi popustiše. Pala sam napred i otrgla se Ijanu kada je pokušao da me podigne. Dopuzala sam do Džejmija i odgurnula Trudi laktom u stranu. Svi su posmatrali u tišini. Skinula sam oblogu s njegovog čela i ponovo je natopila je istopljenim ledom. Nisam gledala u ljude čije sam napete poglede mogla da osetim na svojoj koži. Ionako nisam mogla ništa da vidim. Suze su mi plivale ispred očiju. ’’Džejmi, Džejmi, Džejmi,’’ kukala sam tiho. ’’Džejmi, Džejmi, Džejmi.’

Nisam mogla ništa drugo da radim osim da plačući ponavljam njegovo ime i iznova dodirujem ledene obloge, čekajući trenutak kada će trebati da se zamene. Čula sam kako odlaze, u grupama. Čula sam njihove glasove, uglavnom ljutite, kako nestaju u hodnicima. Mada, nisam mogla da razaberem reči. ’’Džejmi, Džejmi, Džejmi...’’ ’’Džejmi, Džejmi, Džejmi...’’

Ijan je kleknuo pored mene kad se soba gotovo ispraznila. ’’Znam da ne bi... ali, Lunjo, ubiće te ako pokušaš,’’prošaputa. ’’Nakon onog što se desilo... u bolnici. Veruju da imaš dobar razlog da nas uništiš... kako bilo, on će biti dobro. Moraš da veruješ u to.’’

Okrenula sam se od njega, i on je otišao. ’’Žao mi je, mala,’’ promrmlja Džeb dok je odlazio.

Džared je otišao. Nisam čula kako odlazi, ali znala sam da je otišao. To mi se činilo ispravnim. Ne voli Džejmija kao nas dve.

Dokazao je to. I neka je otišao.

Doca je ostao, posmatrajući bespomoćno. Nisam gledala u njega.

Dnevna svetlost je polako bledela, prelazeći u narandžasto, pa u sivo. Led se istopio i više ga nije bilo. Džejmi je živ goreo pod mojim šakama.

356

MIN@

’’Džejmi, Džejmi, Džejmi...’’ glas mi je sada bio grub i promukao, ali nisam mogla da prestanem. ’’Džejmi, Džejmi, Džejmi...’’

Sobu je preplavio mrak. Nisam mogla da vidim Džejmijevo lice. Hoće li umreti u toku noći?

Jesam li videla njegovo lice, njegovo živo lice, poslednji put?

Njegovo ime je sada bilo samo šapat na mojim usnama, dovoljno tih da sam mogla da čujem Docino tiho hrkanje.

Prešla sam mlakom krpom preko njegovog tela ne prestajući da šapućem.

Voda ga je malo hladila dok se sušila. Groznica je oslabila. Počela sam da verujem da neće umreti te noći. Ali neću moći da ga zadržim ovde zauvek. Napustiće me. Sutra. Prekosutra. Onda ću i ja umreti. Neću da živim bez Džejmija.

Džejmi, Džejmi, Džejmi... stenjala je Melani.

Džared nam nije verovao. Obe smo jadikovale. Pomislile smo to u isto vreme.

Još uvek je vladala tišina. Nisam ništa čula. Ništa me nije uzbunilo.

Onda, iznenada, Doca viknu. Povik beše čudno prigušen, kao da viče u jastuk. Isprva nisam mogla da razaznam oblike u tami. Doca se čudno tresao. I delovao je previše krupno, kao da ima previše ruku. Bilo je zastrašujuće. Nagnula sam se preko Džejmijevog nepokretnog tela, da ga zaštitim od onoga što se dešavalo, šta god to bilo. Nisam mogla da bežim dok on leži bespomoćan. Srce mi je divlje tuklo u grudima.

Onda se mlatarajuće ruke primiriše. Doca ponovo poče da hrče, glasnije i dublje nego ranije. Klonuo je na zemlju, i siluete su se razdvojile. Druga figura se odvojila od njegove, i stajala je u tami. ’’Idemo,’’ prošaputa Džared. ’’Nemamo vremena za gubljenje.’’

Srce mi umalo nije eksplodiralo.

Veruje nam.

Skočila sam na noge, ispravljajući ukočena kolena. ’’Šta si uradio Doci?’’ ’’Hloroform. Neće potrajati dugo.’’

Okrenuh se brzo i prolih toplu vodu preko Džejmija, natapajući mu odeću i dušek. Nije se pomerio. Možda će ga to rashladiti dok se Doca ne probudi. ’’Prati me.’’

Bila sam mu za petama. Kretali smo se bešumno, gotovo se dodirujući, gotovo trčeći, ali ne baš. Džared se držao za zidove, i ja sam činila isto.

Zaustavio se kada smo došli do bašte osvetljene mesečinom. Bila je napuštena i tiha.

357

MIN@

Jasno sam videla Džareda po prvi put. O ramenu mu je bila obešena puška, a za pojasom je imao nož u koricama. Ispružio je ruke, i u njima se stvorilo parče tamne tkanine. Odmah sam razumela. Šapat mi izlete iz usta: ’’Da, stavi mi povez.’’

On klimnu, i ja zažmurih dok mi je vezivao oči. Ionako bih ih držala zatvorene. Brzo je i sigurno vezao čvor. Kada je završio, zavrtela sam se brzo u krug, jednom, dvaput...’’ Njegove ruke me zaustaviše. ’’To je dovoljno,’’ reče. Onda me je jače uhvatio i podigao sa zemlje.

Uzdahnula sam iznenađeno kada me je prebacio na rame. Presavila sam se tu, s glavom i grudima koji su mi visili preko njegovih leđa, pored puške. Držao me je za noge, pritisnuvši ih sebi na grudi, i već se kretao.

Poskakivala sam dok je kaskao, trljajući licem o njegovu majicu pri svakom koraku. Nisam mogla da se orijentišem kojim smo putem išli; nisam se trudila da pogodim ni da razmišljam niti da osećam.

Koncentrisala sam se samo na njegov kas, brojeći korake.

Dvadeset, dvadeset jedan, dvadeset dva, dvadeset tri...

Osetila sam kako se nagnuo kada ga je staza povela dole pa gore. Trudila sam se da ne razmišljam o tome. Četiristo dvanaest, četiristo trinaest, četiristo petnaest...

Znala sam kada smo izašli napolje. Osetila sam miris surog, čistog pustinjskog povetarca. Vazduh je bio topao, iako je moralo biti blizu ponoći. Svukao me je dole i postavio me na noge. ’’Tlo je ravno. Misliš li da možeš da trčiš vezanih očiju?’’ ’’Mogu.’’ Čvrsto me je uhvatio za lakat jednom rukom i prešao u trk, namećući jak tempo. Nije bilo lako. Uhvatio me je nebrojeno puta pre nego što ću pasti. Počela sam da se navikavam posle nekog vremena, i bolje sam održavala ravnotežu preko sićušnih rupa i izbočina. Trčali smo dok oboje nismo ostali bez daha. ’’Ako... uspemo da stignemo... do džipa... bićemo... na sigurnom.’’

Džip? Osetila sam kako me preplavljuje čudan talas nostalgije. Mel nije videla taj džip još od prve etape onog katastrofalnog puta do Čikaga, nije znala da je još čitav. ’’A ako... ne uspemo?’’ upitah. ’’Ako nas uhvate... tebe će ubiti. Ijan je... u pravu... oko toga.’’

Pokušala sam brže da potrčim. Ne da bih spasila sopstveni život već zbog toga što sam bila jedina koja može da spasi Džejmijev. Ponovo sam se spotakla. ’’Skinuću ti... povez. Bićeš... brža.’’

358

MIN@

’’Siguran si?’’ ’’Ne gledaj... okolo. U redu?’’ ’’Obećavam.’’

On povuče čvor na mom potiljku. Kada mi je tkanina spala s očiju, držala sam pogled samo na tlu ispred svojih stopala.

Razlika je bila velika. Mesečina je bila sjajna, a pesak veoma gladak i bled. Džared mi je pustio ruku i ubrzao. Sada sam lako mogla da održim korak. Trčanje na duge staze bilo je poznato mom telu. Pronašla sam tempo koji mi je najviše odgovarao. Nešto više od kilometar i po za šest minuta, po slobodnoj proceni. Nisam mogla da održim taj tempo zauvek, ali bila sam voljna da spadnem s nogu pokušavajući. ’’Čuješ... li išta?’’ upita.

Oslušnula sam. Samo dva para nogu koji trče po pesku. ’’Ne.’’ On zastenja u znak odobravanja.

Pretpostavljam da je zbog toga ukrao pušku. Nisu mogli da nas zaustave iz daljine bez nje prilikom povratka.

Potrajalo je još oko sat vremena. Tada sam usporila, kao i on. Usta su mi vapila za vodom. Ni u jednom trenutku nisam dizala pogled s tla, pa me je uplašio kada mi je pokrio oči šakom. Spotakla sam se, a on nas je usporio do koraka. ’’Sad smo sigurni. Tu je, napred...’’

Nije mi skidao šaku s očiju, vukući me napred. Čula sam kako naši koraci odjekuju o nešto. Pustinja ovde nije bila tako ravna. ’’Ulazi.’’

Njegova šaka nestade.

Bilo je gotovo jednako mračno kao kada mi je pokrivao oči. Još jedna pećina. Nije bila duboka. Ako bih se okrenula, mogla bih da vidim šta se nalazi van nje. Nisam se okrenula. Džip je bio parkiran ka unutra, ka pomrčini. Izgledao je baš onako kako sam ga se sećala, to vozilo koje nikad nisam videla. Preskočila sam vrata i smestila se u sedište.

Džared je već bio u svom. Nagnuo se ka meni i ponovo mi stavio povez.

Nisam se mrdala, da bih mu olakšala.

Zvuk motora me je preplašio. Delovao je previše opasno. Ima toliko mnogo ljudi koji ne smeju sada da nas nađu. Pošli smo malo u rikverc, a onda me je vetar šibao po licu. Iz džipa je dolazio neki čudan zvuk, nešto što se nije uklapalo u Melanina sećanja. ’’Idemo u Tuson,’’ reče mi. ’’Nikad nismo pljačkali tamo, preblizu je. Ali nemamo vremena ni za šta drugo. Znam gde se nalazi jedna mala bolnica, nije previše duboko na teritoriji grada.’’ ’’Nije valjda Sent Meri.’’ On začu uznemirenost u mom glasu.

359

MIN@

’’Nije, zašto?’’ ’’Znam nekog tamo.’’ Ućuta na minut. ’’Hoće li te prepoznati?’’ ’’Neće. Niko mi neće poznati lice. Mi nemamo... poternice. Ne kao što ste vi imali.’’ ’’Dobro.’’

Ah sada me jeste naterao da se zamislim, o svom izgledu, prenego što sam stigla da verbalizujem svoju zabrinutost, on me je uhvatio za šaku i sklopio mi prste oko nečeg veoma malog. ’’Drži to kod sebe.’’ ’’Šta je to?’’ ’’Ako pogode da si... s nama, ako budu hteli da... stave nekog drugog u Melanino telo, stavi to u usta i jako zagrizi.’’ ’’Otrov?’’ ’’Da.’’ Razmislila sam o tome na trenutak. Onda sam se nasmejala; nisam mogla da se suzdržim. Živci su mi bili popustili od brige. ’’Ne šalim se, Lunjo,’’ reče ljutito. ’’Ako nisi u stanju to da uradiš, onda ću morati da te vratim nazad. ’’Ne, ne, jesam.’’ Pokušala sam da se saberem. ’’Znam da jesam. Zato se smejem.’’ Glas mu beše grub. ’’Ne shvatam šalu.’’ ’’Zar ne razumeš? Nikad nisam mogla to da uradim za milione jedinki svoje vrste. Ni za sopstvenu... decu. Uvek sam se previše plašila da umrem taj poslednji put. Ali mogu to da uradim za jedno dete s drugog sveta.’’ Nasmejala sam se ponovo. ’’To nema nikakvog smisla. Mada, ne brini. Mogu da umrem da bih zaštitila Džejmija.’’ ’’Verujem ti da ćeš uraditi upravo to.’’

Zaćutali smo za trenutak, a onda sam se setila kako izgledam. ’’Džarede, ne izgledam kako treba. Da bih ušetala u bolnicu.’’ ’’Imamo bolju odeću sakrivenu u... manje upadljivim vozilima. Sad idemo tamo. Još otprilike pet minuta.’’

Nisam na to mislila, ali bio je u pravu. Ova odeća nikako nije odgovarala.

Ostavila sam priču o drugim stvarima za kasnije. Prvo sam morala da vidim kako izgledam. Džip se zaustavio, i on mi je skinuo povez. ’’Ne moraš da gledaš u zemlju,’’ reče mi kada sam automatski oborila pogled. ’’Ovde nema ničega što bi nas odalo. Samo za slučaj da ovo mesto nekad bude otkriveno.’’

Nije bila u pitanju pećina. Već odronjena litica. Nekoliko velikih stena pažljivo je iskopano na promućuran način, i ostavljena su mračna 360

MIN@

udubljenja ispod njih, tako da niko ne bi posumnjao da u njima imaičega osim zemlje i sitnijeg kamenja.

Džip je već bio uglavljen na uskom prostoru. Bila sam toliko blizu stene da sam morala da se popnem preko zadnjeg dela džipa da bih izašla.

Nešto čudno je bilo prikačeno za zadnji branik, lanci i dva veoma stara komada cirade, sva iskrzana i iscepana. ’’Ovamo,’’ reče Džared, i povede me ka mračnoj pukotini, samo malo nižoj od njega. Sklonio je u stranu jednu prašnjavu ciradu boje zemlje i počeo da prekopava po gomili koja se krila iza nje. Izvadio je jednu majicu kratkih rukava, meku i čistu, s još uvek prikačenom cenom.

Otkinuo ju je i dobacio mi majicu. Onda je kopao dok nije našao par oker vojničkih pantalona. Proverio je veličinu pa mi je i njih dobacio. ’’Obuci ih.’’

Oklevala sam za trenutak dok je on čekao, pitajući se u čemu je problem.

Pocrvenela sam i okrenula mu leđa. Svukla sam svoju pohabanu košulju preko glave i obukla majicu brzo koliko su mi moji nespretni prsti to omogućavali. Čuh kako pročišćava grlo. ’’Oh. Ja ću, ovaj, otići po auto.’’ Njegovi koraci se udaljiše.

Svukla sam svoj poderani skraćeni donji deo trenerke i obukla nove pantalone. Patike su mi bile u lošem stanju, ali nisu se toliko primećivale.

Osim toga, nije uvek lako naći udobnu obuću.

Mogla bih da se pravim da sam vezana baš za ovaj par.

Još jedan motor ožive, tiši od džipovog. Okrenula sam se i ugledala jedan skroman, posve običan sedan kako izlazi iz duboke senke ispod jedne stene. Džared izađe napolje i pričvrsti lancima pocepane cirade sa džipa na zadrinji branik ovog auta. Zatim ih spusti dole gde sam stajala i kada videh kako teške cirade brišu tragove guma u prašini, shvatila sam njihovu namenu.

Džared se nagnuo preko sedišta da otvori suvozačka vrata. Na sedištu se nalazio jedan ranac. Ležao je spljošten, prazan. Klimnuh sebi. Da, to mi treba. ’’Idemo.’’ ’’Sačekaj,’’ rekoh. Čučnula sam da se pogledam u bočni retrovizor.

Ne valja. Prebacila sam kosu koja mi je dopirala do brade preko obraza, ali to nije bilo dovoljno. Dodirnuh se po obrazu, i ugrizoh se za usnu. ’’Džarede. Ne mogu da uđem tamo s ovakvim licem,’’ pokazah na dugi, krivudavi ožiljak na koži. ’’Molim?’’ upita nestrpljivo.

361

MIN@

’’Nijedna duša ne bi imala ovakav ožiljak. Zalečili bi ga. Pitaće se gde sam bila. Postavljaće pitanja.’’

Oči mu se raširiše, zatim suziše. ’’Možda je trebalo da se setiš toga pre nego što sam te prokrijumčario napolje. Ako se sada vratimo, misliće da je sve bila varka da bi ti saznala gde je izlaz.’’ ’’Ne vraćamo se bez leka za Džejmija.’’

Glas mi je bio grublji od njegovog. Njegov postade jednako grub. ’’Šta onda predlažeš da uradimo, Lunjo?’’ ’’Trebaće mi kamen.’’ Uzdahnuh. ’’Moraćeš da me udariš.’’

44.ISCELJENJE ’’Lunjo...’’ ’’Nemamo vremena. Uradila bih to sama, ali ne mogu da potrefim dobar ugao. Nema drugog načina.’’ ’’Nisam siguran da mogu... to da uradim.’’ ’’Čak ni za Džejmija?’’ Prislonila sam zdravu stranu lica što sam jače mogla uz naslon za glavu suvozačkog sedišta i zažmurila.

Džared je držao grub kamen veličine pesnice koji sam pronašla.

Ocenjivao je njegovu težinu u ruci čitavih pet minuta. ’’Samo treba da mi skineš prvih nekoliko slojeva kože. Samo da sakrije ožiljak, to je sve. Ajde, Džarede, moramo da požurimo. Džejmi...’’

Reci mu da sam rekla da odmah to uradi. I neka bude jako. ’’Melani kaže da odmah to uradiš. I da se postaraš da bude jako. Iz prve.’’

Tišina. ’’Hajde, Džarede!’’

On duboko udahnu. Osetila sam nalet vazduha i zažmurila još jače. Čuo se zvuk gnječenja i tup udar, to beše prvo što sam primetila, a kada je šok od udarca minuo, onda sam to i osetila. ’’Uuuh’’ zastenjala sam. Nisam htela ni da se oglasim. Znala sam da će mu zbog toga biti teže. Ali toliko toga s ovim telom nije bilo pod kontrolom volje. Suze su mi navreše na oči, i počela sam da kašljem da bih ugušila jecaj. U glavi mi je zvonilo. ’’Lunjo? Mel? Žao mi je!’’

On nas zagrli i privuče sebi na grudi. ’’Dobro je,’’ zacvilela sam. ’’Dobro smo. Jesi skinuo sve?’’

Dodirnu mi bradu i okrete mi glavu. ’’Ahh,’’ procedi, zgađen. ’’Odrao sam ti polovinu lica. Tako mi žao.’’

362

MIN@

’’Ne, to je dobro. To je dobro. Idemo.’’ ’’Dabome.’’ Glas mu je još uvek bio tih, ali naslonio me je nazad na sedište, pažljivo me namestio, i kola zabrundaše pod nama.

Ledeno hladan vazduh mi je duvao u lice, ošamućujući me, ujedajući me za obraz. Zaboravila sam taj osećaj hladnog vazduha.

Otvorila sam oči. Vozili smo se jednom ravnom vododerinom, previše ravnom, pažljivo uređenom da takva bude. Vijugala je napred, uvijajući oko žbunja. Nisam mogla da vidim previše u daljinu. Spustila sam vizir i otvorila ogledalo. Na mesečini prošaranoj senkama, lice mi je bilo crno i belo. Crno preko cele desne strane, slivajući mi se niz bradu, kapljući preko vrata, natapajući okovratnik moje nove, čiste majice. Želudac mi se uzjogunio. ’’Dobro obavljeno,’’ šapnuh. ’’Koliko te boli?’’ ’’Ne mnogo,’’ slagah. ’’Kako bilo, neće boleti još dugo. Koliko ima do Tusona?’’

U tom trenutku smo stigli do asfalta. Čudno kako mi je od tog prizora srce zakucalo brže od panike. Džared je stao, ostavljajući auto skriven u žbunju. Izašao je, skinuo cirade i lance s branika i ubacio ih u prtljažnik. Vratio se u kola i krenuo polako napred, pažljivo proveravajući da li je autoput prazan. Posegnuo je za prekidačem za svetla. ’’Čekaj,’’ šapnuh. Nisam mogla glasnije da govorim. Osećala sam se tako izloženo ovde. ’’Pusti mene da vozim.’’ On me pogleda. ’’Ne sme da izgleda kao da sam hodala do bolnice ovakva. Biće previše pitanja.

Moram ja da vozim. Ti se sakrij pozadi i govori mi kuda da idem. Možeš li da se sakriješ ispod nečega?’’ ’’U redu,’’ reče on polako. Ubacio je kola u rikverc i vratio ih u gušće žbunje. ’’U redu. Sakriću se. Ali ako nas odvedeš nekud gde ti nisam rekao da ideš...’’

Oh! Melani je zabolela njegova sumnja, kao i mene. Glas mi je bio miran. ’’Upucaj me.’’

Nije odgovorio. Izašao je, ostavljajući motor upaljen. Prebacila sam se preko držača za čaše na njegovo sedište. Čuh kako se prtljažnik zatvara.

Džared uđe na zadnje sedište, s debelim kariranim ćebetom pod miškom. ’’Skreno desno kad izađeš na put,’’ reče.

Kola su bila automatik, ali prošlo je mnogo vremena, i ja nisam bila sigurna za volanom. Pažljivo sam krenula napred, zadovoljna što sam otkrila da se sećam kako se vozi. Autoput je još uvek bio prazan.

363

MIN@

Uključila sam se na put, i srce mi je ponovo odreagovalo na otvoreni prostor. ’’Farovi,’’ reče Džared. Glas mu je dopirao iz dubine sedišta.

Tražila sam dok nisam pronašla prekidač, i upalila farove. Delovali su užasno svetlo.

Nismo bili daleko od Tusona, mogla sam da razaznam žuti odsjaj od svetala na nebu. Svetala grada ispred nas. ’’Mogla bi da voziš malo brže.’’ ’’Vozim tačno propisanom brzinom,’’ pobunih se. On ućuta na sekund.. ’’Duše ne prekoračuju brzinu?’’

Nasmejala sam se. Taj smeh je bio pomalo histeričan. ’’Poštujemo sve propise, uključujući saobraćajne.’’

Svetla postaše više do odsjaja, pretvorila su se pojedinačne tačke svetla.

Zeleni znaci me obavestiše o opcijama za isključenje s autoputa. ’’Skreni na Ina roud.’’

Sledila sam njegova uputstva. Govorio je tiho, mada, s obzirom na to da smo bili zatvoreni u ovako malom prostoru, kao da smo oboje vikali. Bilo je teško obresti se u ovom nepoznatom gradu. Videti kuće i stanove i radnje sa svetlećim znacima. Znati da si opkoljen, brojčano nadjačan.

Zamislila sam kako je Džaredu. Glas mu je bio neverovatno miran. Ali on je ovo već radio, mnogo puta.

Sada je bilo i drugih kola na putu. Kad god bi mi njihovi farovi osvetili vetrobran, trgla bih se od straha.

Nemoj sad da se pogubiš, Lunjo. Moraš biti jaka zbog Džejmija. Ovo neće upaliti ako ne budeš mogla to da izvedeš.

Mogu. Mogu ja to.

Koncentrisala sam se na Džejmija, i ruke mi se umiriše na volanu.

Džared me je upravljao uglavnom kroz uspavani deo grada. Isceliteljska ambulanta bila je jedno vrlo malo mesto. Ranije je sigurno služila kao medicinska zgrada, s lekarskim ordinaci jama, nije bila prava bolnica.

Svetla su gorela na većini prozora i u staklenom prizemlju. Videla sam jednu ženu na recepciji. Nije se osvrnula na moje farove. Parkirala sam auto u najmračnijem uglu parkinga.

Provukla sam ruke kroz kaiševe na rancu. Nije bio nov, ali bio je u dobrom stanju. Savršeno. Trebalo je da uradim samo još jednu stvar. ’’Brzo, daj mi nož.’’ ’’Lunjo... znam da voliš Džejmija, ali stvarno mislim da ne bi mogla da ga upotrebiš. Nisi borac.’’ ’’Ne za njih, Džarede. Treba mi rana.’’ On zinu. ’’Već imaš ranu. To je dovoljno!’’

364

MIN@

’’Treba mi jedna kao Džejmijeva. Ne znam dovoljno o isceljivanju.

Moram da vidim šta tačno treba da radim. Već bih to uradila, ali nisam bila sigurna da ću biti u stanju da vozim.’’ ’’Ne. Nećemo ponovo.’’ ’’Daj mi ga odmah. Neko će primetiti ako uskoro ne uđem unutra.’’

Džared brzo razmisli o tome. On je bio najbolji, kao što je Džeb bio rekao, zato što je mogao da uvidi šta mora biti učinjeno, i da to učini brzo. Čuh čelični zvuk noža kako izlazi iz korica. ’’Budi veoma pažljiva. Nemoj previše duboko.’’ ’’Hoćeš ti?’’ On oštro udahnu. ’’Ne.’’ ’’Dobro.’’

Uzela sam taj ružni nož. Imao je tešku dršku i bio je veoma oštar; završavao se simetričnim tankim vrhom. Nisam dozvolila sebi da razmišljam o tome. Nisam želela sebi da pružim priliku da budem kukavica.

U ruku, ne u nogu, zastala sam samo koliko da odlučim o tome. Kolena su mi bila puna ožiljaka. Nisam želela da moram i to da krijem.

Ispružila sam levu ruku; ruka mi se tresla. Prislonila sam je uz vrata i okrenula glavu tako da mogu da zagrizem naslon. Držala sam dršku noža nezgrapno ali čvrsto u desnoj ruci. Prislonila sam vrh na kožu podlaktice da ne bih promašila. Onda sam zažmurila. Džared je preglasno disao. Morala sam da budem brza ili bi me on zaustavio.

Samo zamisli da zarivaš lopatu u zemlju, rekoh sebi.

Zarila sam nož u podlakticu. Naslon za glavu je prigušio moj vrisak, ali ipak je bio preglasan. Nož mi ispade iz ruke, istrgnuvši se mučno iz mišića i zaklopara po podu. ’’Lunjo!’’ uzdahnu Džared.

Nisam odmah mogla da odgovorim. Trudila sam se da potisnem druge vriske koje sam osetila da nadolaze. Bila sam u pravu što nisam uradila ovo pre vožnje. ’’Daj da vidim!’’ ’’Ostani tu,’’ zastenjah. ’’Ne mrdaj.’’ Čula sam kako ćebe šuška iza mene uprkos mom upozorenju. Privukla sam levu ruku uz telo i otvorila vrata desnom. Džaredova ruka mi očeša leđa dok ja napola ispadoh kroz vrata. Nije hteo da me zadrži. Hteo je da me uteši. ’’Odmah se vraćam,’’ procedih, pa šutnuh vrata za sobom., Posrtala sam preko parkinga, boreći se s mukom i panikom.

365

MIN@

Imala sam utisak da se međusobno isključuju, jedno je sprečavalo ono drugo da preuzme kontrolu nad mojim telom. Bol nije bio previše jak ili, bolje reći, više ga nisam toliko osećala. Padala sam u šok. Previše vrsta bola, previše blizu jedan drugom. Topla tečnost mi se slivala niz prste i kapala na pločnik. Pitala sam se mogu li da pomerim te prste. Bojala sam se da probam. Žena na recepciji, sredovečna, crne kože boje čokolade sa par srebrnih niti u crnoj kosi, skoči na noge kada sam proletela kroz automatska vrata. ’’Oh, ne! Oh, za ime sveta!’’ Ona zgrabi mikrofon, i njene sledeće reči odjeknuše s plafona, pojačane. ’’Iscelitelju Plete! Porrebni ste na recepciji! Ovo je hitan slučaj!’’ ’’Ne.’’ Trudila sam se da pričam smireno, ali ljuljala sam se u mestu. ’’Dobro sam. Samo nesreća.’’

Ona spusti mikrofon, obiđe oko pulta i pođe brzo k meni. Uhvatila me je oko struka. ’’Oh, dušo, šta ti se desilo?’’ ’’Tako sam trapava,’’ promrljah. - Pešačila sam... i pala niz padinu. Prala sam... suđe posle večere. Nož mi je bio u ruci...’’

Moje oklevanje joj se činilo kao deo šoka. Nije me gledala s podozrenjem niti s podsmehom, kao što je Ijan ponekad činio kad sam lagala. Samo sa zabrinutošću. ’’Jadna dušice! Kako se zoveš?’’ ’’Stakleni Vrhovi, rekoh joj, posluživši se generičkim imenom jednog člana krda iz vremena koje sam provela s Medvedima. ’’U redu, Stakleni Vrhovi. Evo ga Iscelitelj. Bićeš dobro za tili čas.’’

Sada uopšte nisam bila uspaničena. Ljubazna žena me je tapšala po leđima. Tako nežno, brižno. Nikada me ne bi povredila.

Iscelitelj je bila mlada žena. Njena kosa, koža i oči behu slične nijanse svetlosmeđe boje. To joj je davalo neobičan izgled, monohromatski.

Nosila je rukavice u boji kože koje su samo pojačavale taj utisak. ’’Dobro veče.’’ reče ona. ’’Ja sam Iscelitelj Plete Vatru. Odmah ću vam pomoći. Šta se desilo?’’

Prepričavala sam priču dok su me dve žene vodile niz jedan hodnik, zatim kroz prva vrata na koja smo naišli. Stavile su me da legnem na sto s papirnatom posteljinom. Soba mi je bila poznata. Bila sam na samo jednom ovakvom mestu, ali Melani je imala pregršt sećanja na takva mesta iz detinjstva. Kratak red dvostrukih ormarića, lavabo za pranje ruku, svetli, čisti beli zidovi... ’’Prvo ono najvažnije,’’ reče Plete Vatru razdragano. Otvorila je ormarić.

Trudila sam se da se koncentrišem na ono što ću videti, znajući koliko je 366

MIN@

to važno. Ormarić je bio pun redova i redova naslaganih belih cilindara.

Dohvatila je jedan nasumice; znala je šta joj treba. Na maloj posudi je stajao natpis, ali nisam mogla da ga pročitam. ’’Malo nema bola bi trebalo da pomogne, zar ne?’’

Ponovo sam ugledala natpis dok je ona odvrtala poklopac. Dve kratke reči. Nema bola? je li to pisalo? ’’Otvori usta, Stakleni Vrhovi.’’

Poslušala sam. Uzela je mali tanak listić, izgledao je kao papirna maramica. stavila mi ga na jezik. Odmah se rastvorio. Bio je bezukusan.

Automatski sam progutala. ’’Bolje?’’ upita Iscelitelj.

I jeste bilo. Već. U glavi mi se razbistrilo, mogla sam da se koncentrišem bez poteškoća. Bol se istopio zajedno s tim listićem. Nestao je. Trepnula sam, zabezeknuta. ’’Da.’’ ’’Znam da se sada osećaš dobro, ali molim te, nemoj da mrdaš. Povrede ti još nisu zalečene.’’ ’’Naravno.’’ ’’Plavetnilo, možeš li nam doneti malo vode? Usta joj deluju suva.’’ ’’Odmah, Iscelitelju Plete. Starija žena izađe iz prostorije.’’

Iscelitelj se okrenu nazad ka ormarićima, otvorivši drugi ovog puta. I taj je bio pun belih bočica. ’’Evo ga.’’ Uze jednu s vrha gomile, pa još jednu s druge strane.

Gotovo kao da se trudi da mi pomogne da ispunim zadatak, navodila je imena dok ih je tražila. ’’Očisti, iznutra i spolja... Isceli... Zatvori... a gde je... ah, Glatko. Ne želimo ožiljak na tom lepom licu, zar ne?’’ ’’Ah... ne.’’ ’’Ne brini. Bićeš ponovo savršena.’’ ’’Hvala vam.’’ ’’Nema na čemu.’’

Nagnula se iznad mene s još jednom cilindričnom bočicom. Vrh ove je spao uz jedno pop, a ispod se nalazio raspršivač. Prvo mi je naprskala podlakticu, oblažući ranu prozirnom maglom bez mirisa. ’’Isceljenje mora da je zanimanje koje ispunjava.’’ Glas mi je zvučao baš kako treba. Zainteresovano, ali ne previše. ’’Nisam bila u Isceliteljskoj ambulanti još od ubacivanja. Ovo je vrlo zanimljivo.’’ ’’Da, sviđa mi se.’’ Poče da mi prska sprej po licu. ’’Šta radite sada?’’

367

MIN@

Ona se nasmeši. Pretpostavljam da nisam bila prva radoznala duša. ’’Ovo je Očisti. Postaraće se da nijedno strano telo ne ostane u rani. Ono ubija mikrobe koji bi mogli da inficiraju ranu.’’

Očisti ponovih sebi. ’’I Očisti Iznutra, samo za slučaj da ti se nešto uvuklo u organizam.

Udahni ovo, molim te.’’

Držala je drugačiji beli cilindar u ruci, tanju bočicu s pumpicom, umesto s raspršivačem. Prsnula je oblak magle u vazduh iznad mog lica. Udahnula sam. Magla je imala ukus mente. ’’A ovo je Isceli,’’ nastavi Plete Vatru, odvrćući poklopac sa sledeće bočice, otkrivajući malecno crevo na vrhu. ’’On pomaže tkivima da se spoje, da izrastu kako treba.’’

Nakapala je malo prozirne tečnosti u široku posekotinu na mojoj ruci,zatim pritisnu oštricu i ranu zajedno. Osetila sam njen dodir, ali ne i bol. ’’Zatvoriću ovo pre nego što nastavim dalje.’’ Ona otvori još jednu bočicu, plastičnu tubu, i istisnu malo gustog, prozirnog gela na svoj prst. ’’Kao lepak,’’ reče mi. ’’On drži tkiva spojenim i omogućava prethodnom leku da odradi svoje.’’ Premaza ga preko moje ruke jednim hitrim pokretom. ’’U redu je, sad možeš da je pomeraš. Ruka ti je zdrava.’’

Podigla sam je da pogledam. Ispod sjajnog gela nazirala se jedna bleda ružičasta linija. Krv mi je još bila vlažna na ruci, ali više nije imala odakle da ističe. Dok sam posmatrala, Iscelitelj mi očisti kožu jednim brzim pokretom vlažnog peškira. ’’Okreni lice na ovu stranu, molim te. Hmm, mora da si baš nezgodno udarila u to kamenje. Koji nered.’’ ’’Da. Bio je to težak pad.’’ ’’Pa, hvala nebesima što si bila u stanju da se sama dovezeš ovde.’’

Nakapala je Isceli na moj obraz, razmazujući ga vrhovima prstiju. ’’Ah, volim da gledam kako deluje, Već izgleda mnogo bolje. Dobro... oko ivica.’’ Nasmešila se za sebe. ’’Možda još jedan sloj. Hoću da se ovo ne vidi.’’ Radila je još minut. ’’Veoma lepo.’’ ’’Evo vode,’’ reče starija žena dok je ulazila na vrata. ’’Hvala vam, Plavetnilo.’’ ’’Recite ako vam bude trebalo još nešto. Biću ispred.’’ ’’Hvala.’’

Plavetnilo ode. Pitala sam se da li je s Planete Cveća. Plavi Cvetovi su retki, možda je prema tome izabrala sebi ime. ’’Sada možeš da sedneš. Kako se osećaš?’’

Pridigoh se.

368

MIN@

’’Savršeno.’’ To beše istina. Već dugo se nisam osećala tako zdravo.

Nagli prelazak s bola na lagodnost samo je pojačao taj osećaj. ’’Tako i treba da bude. Dobro, daj da pospem malo Glatkog.’’ Odvrnu poklopac poslednje bočice i istrese svetlucavi prašak u šaku. Nanese mi ga na obraz, zatim još malo na ruku. ’’Ostaće ti mala linija na ruci,’’ reče pokajnički. ’’Kao na vratu. Duboka rana...’’ slegnu ramenima. Mahinalno mi je sklonila kosu s vrata i osmotrila ožiljak. ’’Ovo je lepo urađeno. Ko je bio tvoj Iscelitelj?’’ ’’Mmm... Licem Ka Suncu’’ rekoh, posluživši se imenom jednom od mojih bivših studenata. Bila sam u Eureci, u Montani. Nisam volela zimu.

Preselila sam se na jug.’’

Toliko laži. Osetih kako mi se želudac uvrće od strepnje. ’’Ja sam počela u Mejnu, reče ona, ne primećujući ništa čudno u mom glasu. Čistila mi je krv s vrata dok je pričala. ’’I za mene je bilo previše hladno. Koji je tvoj Poziv?’’ ’’Mmm... služim hranu. U jednom meksičkom restoranu u... Feniksu.

Volim začinjeno.’’ ’’I ja.’’ Nije me gledala čudno. Sada mi je brisala obraz. ’’Vrlo lepo. Nemoj da brineš, Stakleni Vrhovi. Lice ti izgleda sjajno.’’ ’’Hvala ti, Iscelitelju.’’ ’’Nema na čemu. Hoćeš malo vode?’’ ’’Da, molim.’’ Trudila sam se da se suzdržim. Ne bi bilo dobro da ispraznim čašu naiskap, kao što sam želela. Mada, nisam mogla da sprečim sebe da ne popijem sve. Bila je previše ukusna. ’’Hoćeš još?’’ ’’Ja... da, to bi bilo lepo. Hvala.’’ ’’Odmah se vraćam.’’

Onog trenutka kad je izašla, skočila sam sa dušeka. Papir zašuška, i ja se sledih u mestu. Nije pojurila nazad. Imala sam samo sekunde na raspolaganju. Plavetnilu je trebalo nekoliko minuta da donese vodu.

Možda će i Iscelitelju trebati toliko dugo. Možda je hladna, čista voda dosta udaljena od ove sobe. Možda.

Strgla sam ranac s ramena i razvezala učkur. Počela sam od drugog ormarića. Tu je stajao naslagan stub Isceli. Dograbila sam ceo stub i pustila ga da tiho zaklopara po dnu ranca. Šta ću reći ako me uhvati? Kakvu bih laž mogla da izreknem?

Zatim sam uzela dve vrste leka Očisti, iz prvog ormarića. Iza prvih redova lekova nalazio se drugi, pa sam uzela i pola od toga. Zatim Nema Bola, oba reda toga. Taman sam htela da se vratim da uzmem Zatvori, kad mi natpis na sledeća dva reda bočica privuče pažnju.

369

MIN@

Rashladi. Protiv groznice? Nije bilo uputstva, samo etiketa. Uzela sam ceo red. Ništa od ovoga neće naškoditi ljudskom telu. U to sam bila sigurna. Uzela sam sav Isceli i dve bočice Glatkog. Nisam mogla više da iskušavam sreću. Tiho sam zatvorila ormariće i provukla ruke kroz kaiševe na rancu. Naslonila sam se na dušek, koji je ponovo zašuškao.

Trudila sam se da izgledam opušteno. Nije se vratila.

Pogledala sam na sat. Prošao je jedan minut. Koliko je daleko ta voda?

Dva minuta. Tri minuta.

Jesu li moje laži bile roliko očigledne njoj koliko i meni? Znoj poče da mi izbija po čelu. Brzo sam ga obrisala. Šta ako dovede nekog Tragača sa sobom?

Pomislila sam na malu pilulu u svom džepu, i ruke počeše da mi se tresu.

Mada, mogla bih to da uradim. Za Džejmija.

Onda sam začula tihe korake, dva para, kako se približavaju hodnikom.

45.USPEH Iscelitelj Plete Vatru i Plavetnilo uđoše zajedno na vrata. Iscelitelj mi pruži veliku čašu vode. Nije bila hladna kao prva, sada su moji prsti bili hladni od straha. Tamnoputa žena mi je takođe donela nešto. Pružila mi je pljosnat četvorougaoni predmet s drškom. ’’Mislila sam da ćeš hteti da vidiš’’ reče Plete Vatru s toplim osmehom.

Tenzija nestade iz mene. Nije bilo sumnje niti straha. Samo još ljubaznosti duša koje su svoje živote posvetile isceljivanju.

Plavetnilo mi je dala ogledalo.

Podigla sam ga i pokušala da prigušim uzdah iznenađenja.

Lice mi je izgledalo onako kako sam ga se sećala iz San Dijega. Lice koje sam onda uzimala zdravo za gotovo. Koža na desnoj jagodici bila je glatka, boje breskve. Kada sam se zagledala, pametna sam da je samo malo svetlija i ruiičastija od potamnele kože na drugom obrazu.

To je bilo lice koje je pripadalo Lutalici, duši. Pripadalo je ovde, ovom civilizovanom mestu gde nema nasilja ni užasa. Shvatila sam zašto je tako lako lagati ova dobra bića. Zato što se u priči s njima osećam kao na svome, zato što razumem njihovu komunikaciju i njihova pravila. Te laži bi mogle... trebalo bi da budu istinite. Trebalo bi da se bavim nekim Pozivom negde, bilo da predajem na univerzitetu ili da služim hranu u restoranu. Da živim mirnim, lagodnim životom, doprinoseći opštem dobru.

370

MIN@

’’Šta misliš?’’ upita Iscelitelj. ’’Izgledam savršeno. Hvala vam.’’ ’’Bilo mi je zadovoljstvo da te iscelim.’’

Ponovo sam se pogledala u ogledalo, uočavajući ne tako savršene detalje.

Kosa mi je bila zapuštena, prljava, s krajevima nejednake dužine. Nije imala sjaj, domaći sapun i slaba ishrana učinili su svoje. Iako mi je Iscelitelj očistila krv s vrata, on je još uvek bio umrljan ljubičastom prašinom. ’’Mislim da je vreme da završim s kampovanjem. Moram da se sredim,’’ promrmljah. ’’Da li često kampuješ?’’ ’’Kad god imam slobodnog vremena, u skorije vreme. Ja... kao da ne mogu da se odvojim od pustinje.’’ ’’Mora da si hrabra. Meni je grad mnogo ugodniji.’’

Nisam hrabra samo drugačija.

U ogledalu, oči su mi bile prepoznatljive boje lešnika. Tamnosive po rubovima, s krugom mahovina-zelene, i još jednim krugom karamelsmeđe, oko zenica. Ispod svega, slabašni odsjaj srebra koje reflektuje svetlost, pojačavajući je.

Džejmi? upita Mel panično, počevši da oseća nervozu. Bilo mi je previše ugodno ovde. Mogla je da vidi logiku drugog puta koji se pružao preda mnom, i to ju je plašilo.

Znam ko sam, rekoh joj.

Trepnula sam, i opet pogledala u prijateljska lica pored sebe. ’’Hvala vam,’’ rekoh ponovo Iscelitelju. ’’Mislim da je bolje da krenem.’’ ’’Veoma je kasno. Možeš da spavaš ovde, ako želiš.’’ ’’Nisam umorna. Osećam se... savršeno.’’

Iscelitelj se nasmeši. ’’Nema Bola ima takvo dejstvo.’’

Plavetnilo me je ispratila do recepcije. Stavila mi je ruku na rame kad sam krenula da izađem na vrata. Srce mi je brže zakucalo. Da li je primetila da je moj ranac, ranije prazan, sada dupke pun? ’’Budi pažljivija, draga,’’ reče, i pomilova me po ruci. ’’Hoću. Više neću pešačiti u prirodi po mraku.’’ Nasmešila se i vratila za pult.

Održavala sam ravnomeran korak dok sam hodala preko parkinga.

Imala sam želju da potrčim. Šta ako Iscelitelj pogleda u svoje ormariće?

Koliko će proći pre nego što shvati da su poluprazni?

Kola su još bila tu, u mračnom uglu između dve ulične svetiljke. Delovala su prazno. Disanje mi postade brzo i neujednačeno. Naravno da treba da 371

MIN@

deluju prazno. U tome je cela poenta. Ali pluća mi se nisu smirila dok nisam mogla da nazrem neodređeni obris ispod ćebeta na zadnjem sedištu.

Otvorila sam vrata i stavila ranac na suvozačko sedište ,smestio se tu s ohrabrujućim zvečanjem, pa sam ušla i zatvorila vrata. Nije bilo razloga da ih zaključavam; oduprla sam se tom porivu. ’’Jesi li dobro?’’ prošaputa Džared čim se vrata zatvoriše. Glas mi je bio napet, pun strepnje. ’’Psst’’ rekoh, pomerajući usne što sam manje mogla. ’’Sačekaj.’’

Odvezla sam se pored osvetljenog ulaza i odmahnula Plavetnilu. ’’Stekla si nove prijatelje?’’

Bili smo na mračnom putu. Niko me više nije posmatrao. Klonula sam u sedištu. Ruke su mi se tresle. Mogla sam to sebi da dozvolim, sad kad je bilo gotovo. Sad kad sam uspela. ’’Sve duše su prijatelji,’’ rekoh mu, normalnim glasom. ’’Jesi li dobro?’’ upita ponovo. ’’Isceljena sam.’’ ’’Daj da vidim.’’

Ispružila sam levu ruku preko tela, da bi mogao da vidi sićušnu ružičastu liniju. Uzdahnuo je iznenađeno. Ćebe zašušta; seo je i provukao se kroz prostor između sedišta. Sklonio je ranac s puta, pa ga prebacio sebi u krilo, odmeravajući njegovu težinu.

Pogledao me je dok smo prolazili ispod jedne ulične svetiljke i zinuo. ’’Tvoje lice!’’ ’’I ono je isceljeno. Normalno.’’

On podiže jednu ruku, držeći je u vazduhu blizu mog obraza, oklevajući. ’’Je l’ boli?’’ ’’Naravno da ne. Kao da se ništa nije ni desilo s njim.’’

Njegovi prsti pomilovaše novu kožu. Peckala je, ali to je bilo od njegovog dodira. Onda se vratio poslu. ’’Jesu li posumnjali nešto. Misliš li da će pozvati Tragače?’’ ’’Ne. Rekla sam ti da neće posumnjati. Nisu mi čak ni oči proverili. Bila sam povređena, pa su me izlečili.’’ Slegnuh ramenima. ’’Šta su ti dali?’’ upita, razvezujući učkur na rancu. ’’Prave stvari za Džejmija... ako se vratimo na vreme...’’Automatski sam pogledala na sat na instrument tabli, iako su sati koje je pokazivao bili beznačajni. ’’I još toga za ubuduće. Uzela sam samo ono što sam razumela.’’ ’’Vratićemo se na vreme,’’ obeća on. Zagledao je bele bočice. ’’Glatko?’’ ’’Nije neophodno. Ali znam kako deluje, tako da...’’

On klimnu, prekopavajući po rancu. Mrmljao je za sebe.

372

MIN@

’’Nema Bola? Da li deluje?’’

Nasmejala sam se. ’’Neverovatna stvar. Ako se ubodeš, mogla bih da ti pokažem.. Šalim se.’ ’’Znam.’’

Zurio je u mene s izrazom koji nisam razumela. Oči su mu bile razrogačene, kao da ga je nešto duboko iznenadilo. ’’Šta je? Moja šala nije bila toliko loša.’’ ’’Uspela si.’’ Ton mu je bio pun čuđenja. ’’Zar to nije bio plan?’’ ’’Jeste, ali... valjda nisam stvarno mislio da ćemo se izvući.’’ ’’Nisi? Zašto si onda...? Zašto si me pustio da pokušam?’’

On odgovori mekim, jedva čujnim šapatom. ’’Shvatio sam da je bolje umreti u tom pokušaju nego živeti bez tog malog.’’

Za trenutak, grlo mi se steglo od emocija. Melani je bila previše pod utiskom da bi progovorila. U tom jednom trenutku bili smo porodica. Svi mi.

Pročistila sam grlo. Nema svrhe gajiti osećanja koja se ni u šta neće izroditi. ’’Bilo je vrlo lako. Verovatno bi bilo ko od vas mogao to da izvede ako biste se ponašali prirodno. Mada, jeste mi pogledala vrat.’’ Spontano sam ga dotakla. ’’Tvoj ožiljak je takav da je previše očigledno da si ga sam sebi napravio, ali uz pomoć lekova koje sam uzela, Doca će moći to da sredi.’’ ’’Sumnjam da bi iko od nas mogao da se ponaša tako prirodno.’’

Klimnula sam. ’’Da, meni je lako. Znam šta očekuju.’’ Nasmejala sam se kratko za sebe. ’’Ja sam jedna od njih. Kad bi mi verovao, verovatno bih mogla da ti nabavim bilo šta na svetu.’’

Ponovo sam se nasmejala. Bilo je to samo od stresa koji je popuštao, ponašala sam se luckasto. Ali bilo mi je smešno. Da li shvata da bih za njega uradila upravo to? Sve na svetu što bi poželeo. ’’Ja ti verujem,’’ prošaputa. ’’Verujem ti svim našim životima.’’

I jeste mi verovao, stavljajući na kocku svaki ljudski život. Svoj, i Džejmijev, i živote svih ostalih. ’’Hvala ti,’’ šapnuh. ’’Uspela si,’’ ponovi u čudu. ’’Spasićemo ga.’’

Džejmi će preživeti, radovala se Melani. Hvala ti, Lunjo.

373

MIN@

Učinila bih bilo šta za njih, rekoh joj, pa uzdahnuh, jer to beše sušta istina.

Nakon što smo vratili cirade kada smo došli do vododerine, Džared je preuzeo volan. Znao je put, i vozio je brže nego što bih ja. Rekao mi je da izađem pre nego što je ostavio kola u nemoguće malom skloništu ispod odrona. Čekala sam da metal zacvili o stenu, ali Džared je uspeo da ga uparkira. Onda smo se ponovo našli u džipu i jurili kroz noć. Džared se smejao, trijumfalno, dok smo poskakivali preko otvorene pustinje, a vetar nosio naše glasove. ’’Gde je povez za oči?’’ upitah ga. ’’Zašto?’’ Pogledala sam ga. ’’Lunjo, da si htela da nas prijaviš, to bi i uradila, imala si šansu. Niko ne može da porekne da si sada jedna od nas.’

Razmislila sam o tome. ’’Mislim da bi neki još mogli. Osećali bi se bolje.’’ ’’Ti tvoji neki treba to da prevaziđu.’’

Vrtela sam glavom, zamišljajući naš doček. ’’Neće biti lako, vratiti se unutra. Zamisli šta sad misle. Šta očekuju..’’

Nije odgovorio. Začkiljio je. ’’Džarede... ako... ako ne budu hteli da nas saslušaju... ako ne budu hteli da sačekaju...’’ počela sam brže da pričam, iznenada osetivši pritisak, pokušavajući da mu prenesem sve informacije pre nego što bude kasno. ’’Prvo daj Džejmiju Nema Bola, stavi mu to na jezik. Onda sprej Očisti iznutra, samo mora da ga udahne. Trebaće ti Docina pomoć da bi...’’ ’’Hej, hej! Ti ćeš biti ta koja daje uputstva.’’ ’’Ali dozvoli da ti kažem kako...’’ ’’Ne, Lunjo. Stvari neće krenuti tim tokom. Pucaću u svakoga ko te dirne.’’ ’’Džarede...’’ ’’Nemoj da paničiš. Ciljaću nisko, a ti ćeš onda moći da iskoristiš te stvari da ih izlečiš.’’ ’’Ako je to šala, nije smešno.’’ ’’Ne šalim se, Lunjo.’’ ’’Gde je povez?’’ On stisnu usne. Imala sam, međutim, košulju, staru, poderanu košulju koju sam dobila od Džeba. To će gotovo jednako dobro poslužiti. ’’Ovako će im biti malo lakše da nas puste unutra’’ rekoh, dok sam je presavijala u debelu traku. ’’A to znači da ćemo brže stići do Džejmija.’’ Vezala sam je preko očiju.

Bilo je tiho neko vreme. Džip je poskakivao po neravnom terenu. Setila sam se ovakvih noći kada je Melani bila u njemu...

374

MIN@

’’Odvešću nas pravo do pećina. Postoji jedno mesto gde će džip biti prilično dobro sakriven na dan ili dva. To će nam uštedeti vreme.’’

Klimnuh. Vreme je sada od najveće važnosti. ’’Još malo i stigli smo,’’ reče posle jednog minuta. Uzdahnu. ’’Čekaju nas.’’ Čula sam kako traži rukom pored mene, zatim čuh metalni zvuk kada je izvukao pušku sa zadnjeg sedišta. ’’Nemoj pucati ni u koga.’’ ’’Ništa ne obećavam.’’ ’’Stoj!’’ prodera se neko. Zvuk je odjeknuo praznom pustinjom. Džip uspori, pa stade. ’’To smo samo mi,’’ reče Džared. ’’Da, da, pogledaj. Vidiš? Ja sam još uvek ja.’’ Druga strana je oklevala. ’’Čuj... ući ću unutra da sklonim džip, u redu? Imamo lekove za Džejmija i žuri nam se. Ne zanima me šta ti misliš, noćas mi nećeš stajati na putu.’’

Džip krete napred. Zvuk se promenio i počeo da odjekuje kada se vozilo našlo u zaklonu. ’’Dobro, Lunjo, sve je u redu. Idemo.’’

Već sam imala ranac na ramenima. Pažljivo sam izašla iz džipa, ne znajući gde je zid. Džared me uhvati za ruke koje su pipale u prazno. ’’Ideš gore,’’ reče, i ponovo me prebaci preko ramena.

Nisam bila stabilna kao prošli put. Držao me je samo jednom rukom, u drugoj mora da je držao pušku.

To mi se nije sviđalo.

Ali bila sam dovoljno zabrinuta da budem zahvalna na tome kada sam čula kako nam se približavaju koraci u trku. ’’Džarede, budalo,’’ povika Kajl. ’’Gde ti je bila pamet?’’ ’’Polako, Kajl’’ reče Džeb. ’’Je li povređena?’’ upita Ijan ljutito. ’’Sklanjajte mi se s puta,’’ reče Džared mirnim glasom. ’’Žurim. Lunja je u savršenom stanju, ali insistirala je da joj oči budu vezane. Kako je Džejmi?’’ ’’Gori,’’ reče Džeb. ’’Lunja je nabavila šta nam treba.’’

Sada se kretao brzo, spuštajući se naniže. ’’Mogu ja da je nosim.’’ Ijan, naravno. ’’Dobro joj je tu gde je.’’ ’’Stvarno sam dobro,’’ rekoh Ijanu, dok mi se glas kidao i od Džaredovog koraka. Ponovo uzbrdo, ravnomernim kasom uprkos mojoj težini. Čula 375

MIN@

sam kako ostali trče s nama. Čula sam kad smo prošli kroz glavnu pećinu, ljutiti žagor se podigao oko nas, pretvarajući se u galamu. ’’Sklonite mi se s puta,’’ zaurla Džared da nadjača glasove. ’’Je li Doca sa Džejmijem?’’

Nisam mogla da razaberem odgovor. Džared je mogao da me spusti na zemlju, ali previše je žurio da bi zastao čak i na taj jedan sekund.

Srditi glasovi su odjekivali iza nas, jenjavajući kada smo ušli u manji tunel. Mogla sam da osetim gde smo sada, da pratim skretanja u glavi dok smo jurili kroz raskrsnicu ka trećem hodniku sa spavaonicama. Gotovo da sam mogla da brojim vrata dok su slepo promicala pored nas. Džared se naglo zaustavio i pustio da me inercija svuče s njegovog ramena. Stopala mi udariše u pod. Strgnuo mi je povez s očiju.

Naša soba je bila osvetljena s nekoliko bledoplavih lampi. Doca je stajao ukočen, kao da je upravo skočio na noge. Klečeći pored njega, još uvek držeći vlažnu krpu na Džejmijevom čelu, bila je Šeron. Lice joj beše skoro neprepoznatljivo koliko je bilo izobličeno od besa. Megi se s mukom pridizala na noge s druge strane Džejmijevog kreveta.

Džejmi je još uvek ležao crven i mlitav, zatvorenih očiju, s plućima koja su se jedva pomerala da uvuku vazduh. ’’Ti!’’ zareža Šeron, pa skoči iz čučnja. Poput mačke, bacila se na Džareda, posežući noktima ka njegovom licu.

Džared je uhvati za šake i odmače je dalje od sebe, savijajući joj ruke iza leđa. Megi je izgledala kao da će svakog trenutka da priskoči u pomoć svojoj ćerki, ali Džeb zaobiđe Džareda i Šeron koji su borili, i stade ispred nje. ’’Pusti je!’’ povika Doca. Džared ga je ignorisao. ’’Lunjo, izleči ga!’’

Doca se pomerio da se postavi ispred Džejmija i mene. ’’Doco,’’ zagrcnuh se. Nasilje koje se odvijalo u sobi oko Džejmijevog nepomičnog tela me je plašilo. ’’Treba mi tvoja pomoć. Molim te. Za Džejmija.’’

Doca se nije pomerao, očiju prikovanih za Šeron i Džareda. ’’Ajde, Doco,’’ reče Ijan. Mala soba je postala prenatrpana, klaustrofobična, kad je Ijan prišao i stavio mi ruku na rame. ’’Pustićeš da mali umre zbog tvog ponosa?’’ ’’Nije ponos u pitanju. Ne znaš šta će mu te nepoznate supstance učinit.’’ ’’Ne može mu biti mnogo gore, zar ne?’’ ’’Doco,’’ rekoh. ’’Pogledaj mi lice.’’

376

MIN@

Doca nije bio jedini koji je reagovao na moje reči. Džeb, Ijan, pa čak i Megi, pogledaše, zatim još jednom, kao da ne veruju. Megi brzo skrenu pogled, ljuta što je pokazala bilo kakvo zanimanje. ’’Kako? ’’ upita Doca. ’’Pokazaću ti. Molim te. Nema potrebe da Džejmi pari.’’

Doca je oklevao, zureći mi u lice, pa duboko izdahnu. ’’Ijan je u pravu, ne može mu biti mnogo gore. Ako ga to ubije...’’

Slegnuo je ramenima, i ona se opustiše. Ustuknuo je korak nazad. ’’Ne,’’ povika Šeron.

Niko nije obratio pažnju na nju.

Kleknula sam pored Džemija, svukla ranac s ramena i otvorila ga.

Prekopavala sam po njemu dok nisam našla Nema Bola, Jaka lampa se upali pored mene, uperena u Džejmijevo lice. ’’Vode, Ijane?’’

Odvrnula sam poklopac i izvukla jedan listić kvadratnog oblika.

Kada sam spustila Džejmijevu bradu, njegova koža mi je opekla ruku.

Stavila sam mu listić na jezik i ispružila šaku bez gledanja. Ijan mi dodade činiju s vodom. Pažljivo sam mu nakapala dovoljno vode u usta da spere lek niz grlo. Zvuk gutanja beše suv i bolan.

Frenetično sam tražila tanku bočicu sa sprejom. Kada sam je pronašla, skinula sam poklopac i naprskala sprej iznad njega jednim brzim pokretom. Čekala sam, gledajući u njegove grudi dok nije udahnuo.

Dodirnula sam mu lice i bilo je tako vrelo! Potražila sam Rashladi, moleći se da će biti lak za upotrebu. Poklopac se odvrnuo i otkrila sam da je i ova bočica puna kvadratnih listića, svetloplavih ovog puta. Uzdahnula sam s olakšanjem i stavila jedan na Džejmijev jezik. Ponovo sam uzela posudu i nakapala još vode kroz njegove ispucale usne.

Ovoga puta je brže progutao, s manje naprezanja. Još jedna ruka dodirnu Džejmijevo lice. Prepoznala sam Docine duge koščate prste. ’’Doco, imaš li oštar nož?’’ ’’Imam skalpel. Želiš da otvorim ranu?’’ ’’Da, da bih mogla da je očistim.’’ ’’Mislio sam da pokušam to... da je dreniram, ali bol...’’ ’’Sada neće ništa osetiti.’’ ’’Pogledaj mu lice,’’ nasloni se Ijan pored mene da mi šapne na uvo.

Džejmijevo lice više nije bilo crveno. Imalo je zdravu, preplanulu boju.

Znoj se još uvek presijavao na njegovim obrvama, ali znala sam da je to ostatak odranije. Doca i ja mu opipasmo čelo u isto vteme.

Deluje. To! Ushićenje preplavi mene i Mel. ’’Neverovarno,’’ uzdahnu Doca.

377

MIN@

’’Groznica je prošla, ali noga mu je možda još inficirana. Pomozi mi oko rane, Doco.’’ ’’Šeron, možeš li da mi dodaš,’’ zausti mahinalno. Onda podiže pogled. ’’Oh. Ah, Kajl, možeš li da mi dodaš tu veliku torbu odmah pored tvog stopala?’’

Sagnula sam se da bolje osmotrim crvenu, otečenu posekotinu. Ijan je pomerio lampu da bih mogla jasno da je vidim. Doca i ja smo istovremeno prekopavali po svojim torbama. On izvadi srebrni skalpel, od čije me pojave prođe jeza niz kičmu. Ignorisala sam je i spremila veći Očisti sprej. ’’Neće ništa osetiti?’’ upita Doca da proveri, oklevajući. ’’Hej,’’ zakrešta Džejmi. Oči su mu bile širom otvorene, lutale su po sobi dok nisu pronašle moje lice. ’’Zdravo, Lunjo. Šta se dešava? Šta svi vi radite ovde?’’

46.U KRUGU PRIJATELJA Džejmi pođe da sedne. ’’Polako, mali. Kako se osećaš?’’ Ijan se pomeri da vrati Džejmijeva ramena na dušek. ’’Osećam se... zaista dobro. Zašto su svi ovde? Ne sećam se...’’ ’’Bio si bolestan. Budi miran da možemo da završimo s lečenjem.’’ ’’Mogu li da dobijem vode?’’ ’’Naravno, mali. Uzmi.’’

Doca je zurio u Džejmija s nevericom. Jedva sam bila u stanju da progovorim, koliko mi se grlo steglo od radosti. ’’Nema Bola je počeo da deluje, promrmljah. ’’Osećaj je divan.’’ ’’Zašto Džared drži Šeron u rvačkom zahvatu?’’ šapnu Džejmi Ijanu. ’’Loše je raspoložena,’’ došapnu mu Ijan. ’’Budi veoma miran, Džejmi,’’ upozori ga Doca. ’’Sada ćemo ti... očistiti ranu. U redu?’’ ’’U redu,’’ složi se Džejmi tiho. Primetio je skalpel u Docinoj ruci.

Oprezno ga je merkao. ’’Reci mi ako osetiš ovo,’’ reče Doca. ’’Ako te zaboli,’’ ispravih ga.

Doca nežno zaseče inficiranu kožu jednim brzim, uvežbanim pokretom.

Oboje pogledasmo u Džejmija. Zurio je pravo u mračnu tavanicu. ’’Osećaj je čudan,’’ reče Džejmi. ’’Ali ne boli.’’

378

MIN@

Doca klimnu za sebe i ponovo zaseče, napravivši unakrsni rez. Crvena krv i tamnožuti sekret procuriše iz rane. Čim je Doca sklonio ruku, ja sam počela da prskam Očisti preko krvave rane u obliku slova X. Kada je dotakao gnojni sekret, nezdrava žuta izlučevina poče tiho da ključa i peni.

Zatim poče da se povlači. Gotovo kao sapunica kada se nađe pod mlazom vode. Istopila se. Doca je ubrzano disao pored mene. ’’Vidi ti to.’’

Naprskala sam ranu dva puta, za svaki slučaj. Džejmijeva koža je već izgubila tamnocrvenu boju. Ostala je samo normalna crvena boja ljudske krvi koja je isticala. ’’Dobro, sad Isceli,’’ promrmljah. Pronašla sam odgovarajuću bočicu i nagnula malu kapaljku preko zaseka na njegovoj koži. Prozirna tečnost poteče unutra, oblažući ogoljeno meso, cakleći se. Krvarenje se zaustavljalo gde god bi Isceli dotakao tkivo. Nasula sam pola bočice, sigurno dvaput više nego što je trebalo, u ranu. ’’U redu, spoji mi te ivice, Doco.’’

I mada mu usta behu širom otvorena, Doca je bio ostao bez reči u tom trenutku. Uradio je šta sam tražila, koristeći se obema rukama da zatvori obe posekotine. Džejmi se nasmeja. ’’To golica.’’

Docine oči se razrogačiše.

Razmazala sam Zatvori preko rane u obliku slova X, posmatrajući s velikim zadovoljstvom kako se ivice spajaju i blede, poprimajući ružičastu boju. ’’Mogu li da vidim?’’ upita Džejmi. ’’Pusti ga nek se pridigne, Ijane. Još malo pa smo gotovi.’’

Džejmi se pridiže na laktove, sjajnih i radoznalih očiju. Znojava, prljava kosa bila mu je slepljena uz glavu. Sada je to izgledalo besmisleno, uz zdravu i sjajnu kožu njegovog lica. ’’Vidiš, stavim ovo,’’ rekoh, utrljavajući šaku svetlucavog praška preko zaseka ’’i ožiljak potpuno izbledi. Kao ovaj.’’ Pokazah mu ožiljak na svojoj ruci. Džejmi se nasmeja.. ’’Ma, zar ožiljci ne privlače devojke? Gde si nabavila tu stvar, Lunjo?

Deluje kao čarolija.’’ ’’Džared me je poveo u poharu.’’ ’’Ozbiljno? To je strava.’’

Doca dodirnu ostatak svetlucavog praha na mojoj šaci, pa prinese prste nosu. ’’Trebalo je da je vidite,’’ reče Džared. ’’Bila je neverovatna.’’

379

MIN@

Bila sam iznenađena što čujem njegov glas tako blizu iza svojih leđa.

Automatski sam se okrenula da vidim gde je Šeron i ugledala samo krajeve njene plamene kose kako zamiču iza ugla. Megi joj je bila za petama. Kako je to tužno. I kako strašno. Biti ispunjen tolikom mržnjom da ne možeš da se raduješ ni izlečenju jednog deteta... kako iko postane takav? ’’Ušetala je pravo u bolnicu, pravo do vanzemaljaca koji tamo rade, i zatražila da joj izleče rane, hladna kao špricer. A onda, kada su joj okrenuli leđa, opljačkala ih je ko siročiće!’’ Džared je celu stvar predstavio kao uzbudljivu. Džejmi je takođe uživao; široko se osmehivao. ’’Izašla je odatle s dovoljno lekova da nam dugo potraju. Čak je mahnula onom stvoru na recepciji dok je odlazila.’’ Džared se nasmeja.

Ja ne bih mogla da uradim tako nešto za njih, reče Melani, odjednom nevesela. Ti si im korisnija nego što bih ja bila. Ćuti, rekoh. Nije bilo vreme za tugu ili ljubomoru. Samo za radost. Ja ne bih bila ovde da im pomognem da nije bilo tebe. I ti si ga spasila.

Džejmi je zurio u mene širom otvorenih očiju. ’’Nije bilo baš toliko uzbudljivo, zaista,’’ rekoh mu. Uzeo me je za ruku, i ja stegnuh njegovu, srca ispunjenog zahvalnošću i ljubavlju. ’’Bilo je vrlo lako. Na kraju krajeva, i ja sam stvor.’’ ’’Nisam mislio...’’ poče Džared da se izvinjava. Odmahnuh rukom, smešeći se. ’’Kako si objasnila ožiljak na licu?’’ upita Doca. ’’Zar se nisu zapitali zašto već nisi...’’ ’’Morala sam da imam sveže rane, naravno. Pazila sam da im ne dam ikakav povod za sumnju. Rekla sam im da sam pala s nožem u ruci.’’

Munuh Džejmija laktom. ’’To može svakome da se desi.’’

Sada sam stvarno bila na sedmom nebu. Činilo mi se da sve sija iznutra, tkanine, lica, sami zidovi. Gomila u sobi i ispred nje počela je da zagori i propituje, ali taj žamor sam doživela samo kao zvonjavu u ušima, kao onaj treperavi zvuk nakon udarca u zaglavljeno zvono. Svetlucanje u vazduhu. Ništa nije delovalo stvarno osim malog kruga ljudi koje volim.

Džejmija i Džareda i Ijana iDžeba. Čak je i Doca pripadao tu u tom savršenom trenutku. ’’Sveže rane?’’ upita Ijan tupim glasom.

Zurila sam u njega, iznenađena što vidim bes u njegovim očima. ’’To je bilo neophodno. Morala sam da sakrijem ožiljak. I da saznam kako da izlečim Džejmija.’’

Džared mi podiže levi zglob i prede prstom preko bledoružičaste linije na nekoliko centimetara iznad njega.

380

MIN@

’’Bilo je užasno,’’ reče, i sva veselost namah iščile iz njegovog ozbiljnog glasa. ’’Umalo nije sebi otfikarila ruku. Mislio sam da više nikad neće moći da se koristi njome.’’

Džejmijeve oči se razrogačiše od užasa. ’’Posekla si se?’’

Ponovo sam mu stegla šaku. ’’Nemoj da se uzbuđuješ, nije bilo toliko strašno. Znala sam da će biti brzo isceljena.’’ ’’Trebalo je da je vidite,’’ ponovi Džared tiho, još uvek me milujući po ruci.

Ijanovi prsti me pomaziše po obrazu. Osećaj je bio lep, pa sam se naslonila na njegovu šaku kada ju je ostavio tu. Pitala sam se da li mi se zbog Nema Bola ili prosto zbog radosti što smo spasili Džejmija sve čini tako toplim i sjajnim. ’’Nema više pohara za tebe,’’ promrmlja Ijan. ’’Naravno da će ići ponovno,’’ reče Džared, nešto glasnije, od uzbuđenja. ’’Ijane, bila je potpuno fenomenalna. Moraš da vidiš da bi stvarno razumeo. Ja tek počinjem da shvatam sve mogućnosti...’’ ’’Mogućnosti?’’ Ijanova ruka mi skliznu s obraza na rame. Privukao me je bliže sebi, dalje od Džareda. ’’Po koju cenu za nju samu? Pustio si je da umalo sebi odseče ruku?’’ Stiskao mi je rame prstima pri svakoj naglašenoj reči. Besu nije bilo mesto tu zajedno sa sjajem. ’’Ne, Ijane, nije bilo tako,’’ rekoh. ’’To je bila moja ideja. Morala sam.’’ ’’Naravno da je bila tvoja ideja,’’ zareža Ijan. ’’Uradila bi bilo šta... nemaš granica kad se radi o njima dvojici. Ali Džared nije trebalo da te pusti...’’ ’’Šta smo drugo mogli da uradimo, Ijane?’’ usprotivi se Džared. ’’Jesi li ti imao bolji plan? Misliš da bi bila srećnija da je ona prošla nepovređeno a da je Džejmi umro?’’

Trgla sam se na tu užasnu pomisao.

Ijanov glas beše manje netrpeljiv kad je odgovorio. ’’Ne. Ali ne razumem kako si mogao da sediš tamo i posmatraš kako to sebi radi.’’ Ijan zavrte glavom gadljivo, a Džaredova ramena se poguriše u odgovor. ’’Kakav bi čovek...’’ ’’Praktičan,’’ ubaci se Džeb.

Svi podigosmo pogled. Džeb je stajao iznad nas s velikom kartonskom kutijom u rukama. ’’Zato je Džared najbolji kad treba nabaviti ono što nam treba. Zato što on može da učini ono što mora biti učinjeno. Ili da posmatra ono što mora biti učinjeno. Čak i kada je posmatranje teže od delanja.

381

MIN@

’’E sad, znam da je doručak bliži od večere, ali mislio sam da neki od vas nisu dugo jeli’’ nastavi Džeb, menjajući temu bez imalo suptilnosti. ’’Jesi li gladan, mali?’’ ’’Uh... nisam siguran,’’ priznade Džejmi. ’’Osećam se baš prazno, ali nije... loš osećaj.’’ ’’To je zbog Nema Bola,’’ rekoh. ’’Treba da jedeš.’’ ’’I da piješ,’’ dodade Doca. ’’Treba ti tečnosti.’’

Džeb pusti kabastu kutiju da padne na dušek. ’’Mislio sam da bismo mogli malo da proslavimo. Navalite.’’ ’’Čoveče, njam!’’ reče Džejmi, prekopavajući po kutiji suvih obroka kakve sa sobom nose planinari. ’’Špagete. Sjajno,’’ ’’Rezervišem piletinu s belim lukom,’’ reče Džeb. ’’Beli luk mi prilično nedostaje, iako mislim da njegov miris u mom dahu nikome nije nedostajao,’’ zasmejulji se.

Džeb je došao spreman, s flašama vode i nekoliko rešoa na gas. Ljudi počeše da se skupljaju, stiskajući se na malom prostoru. Ja sam se uglavila između Džareda i Ijana, a Džejmija sam stavila na krilo. Iako je bio previše veliki za tako nešto, nije se bunio. Mora da je osetio koliko nam je to obema bilo potrebno Mel i ja smo morale da ga osetimo živog i zdravog u svom naručju.

Imala sam utisak da se ustreptali krug širi i obuhvata celo društvo na kasnoj večeri, čineći i njih delom naše male porodice. Svi su mirno čekali da Džeb završi s pripremanjem neočekivanih poslastica, bez ikakve žurbe. Strah je ustupio mesto olakšanju i srećnim vestima. Čak je i Kajl, skupivši se s bratove druge strane, bio dobrodošao u tom krugu.

Melani je uzdisala od zadovoljstva. Bila je živo svesna dečakove topline u mom krilu i dodira muškarca koji me je još uvek milovao po ruci. Nije joj smetala čak ni Ijanova ruka preko mog ramena.

Ti si pod dejstvom Nema bola, zadirkivala sam je.

Mislim da nije to. Ni kod jedne od nas.

Nije, u pravu si. Ovo je više nego što sam ikad imala.

Ovo je u velikoj meri ono što sam izgubila. Šta je to što čini ovu ljudsku ljubav toliko poželjnijom od ljubavi moje sopstvene vrste? Je li u pitanju njena selektivnost i nepredvidivost? Duše vole i prihvataju svakoga. Da li ja žudim za nekim većim izazovom? Ova ljubav je složena; nema tačno određenih pravila, može se dobiti na gotovo, kao što je slučaj s Džejmijevom, ili se mora zaslužiti vremenom i napornim radom, kao s Ijanom, ili može slomiti srce svojom neosvojivošću, kao sa Džaredom.

382

MIN@

Ili je prosto bolja na neki način? Pošto ovi ljudi mogu da mrze s toliko besa, da li je druga krajnost to što mogu da vole s više srca, žara i siline?

Ne znam zašto žudim za njom tako očajnički. Sve što znam jeste da sada, kada je imam, ona vredi svakog uloženog rizika i bola koje je zahtevala.

Bolja je nego što sam zamišljala. Ona je sve.

Nakon što je hrana bila pripremljena i pojedena, kasni, ili bolje reći rani, sati sve su nas sustigli. Ljudi su teturajući se napuštali prepunu sobu u potrazi za svojim krevetima. Kada su otišli, ostalo je više mesta.

Oni koji su ostali polegali su gde su se zatekli. Postepeno, stopili smo se u mestu dok se nismo našli u horizontali. Moja glava je završila na Džaredovom stomaku; povremeno mi je mazio kosu rukom. Džejmijevo lice mi je počivalo na grudima, a ruke oko vrata. Ja sam njega grlila jednom rukom preko ramena. Ijanova glava se ugnezdila na mom stomaku, a drugu ruku mi je držao na svom licu. Osećala sam Docinu dugu nogu opruženu pored moje, s cipelom pored mog kuka. Doca je spavao, čula sam kako hrče. Možda sam negde dodirivala čak i Kajla.

Džeb se ispružio na krevetu. Podrignuo je, a Kajl se tiho zakikotao. ’’Lepša noć nego što sam planirao. Volim kad pesimizam prođe nenagrađeno ,’’ razmišljao je Džeb naglas. ’’Hvala ti, Lunjo.’’ ’’Mmm,’’ uzdahnula sam, poluusnula. ’’Sledeći put kada bude išla u poharu...’’ započe Kajl, negde s druge strane Džaredovog tela. Dugo zevanje prekide ga u pola rečenice. ’’Sledeći put kada bude išla u poharu, idem i ja.’’ ’’Neće ići ponovo,’’ uzvrati Ijan, ukočivši se. Pomazila sam ga po obrazu, pokušavajući da ga umirim. ’’Naravno da neću,’’ promrmljah u njegovom pravcu. ’’Ne moram da idem nikuda osim ako to nije potrebno. Ne smeta mi da ostanem ovde.’’ ’’Ne kažem da ćemo te držati zatvorenu, Lunjo,’’ poče Ijan da objašnjava, iznerviran. ’’Možeš da ideš kud god želiš, što se mene tiče. Džogiraj po autoputu, ako ti se sviđa. Ali ne u poharu. Pričam o tvojoj sigurnosti.’’ ’’Potrebna nam je,’’ reče Džared, glasom grubljim nego što sam želela da čujem. ’’Dobro nam je bilo i bez nje.’’ ’’Dobro? Džejmi bi umro da nije bilo nje. Može da nam nabavi stvari koje niko drugi ne može.’’ ’’Ona je osoba, Džarede, ne oruđe.’’ ’’Znam to. Nisam rekao...’’ ’’Na Lunji je da odluči, rekao bih,’’ Džeb prekide raspravu taman kad sam i ja htela da se umešam. Jednom rukom sam sada držala Ijana, a 383

MIN@

osećala sam i kako se Džaredovo telo pomera ispod moje glave dok se spremao da ustane. Džebove reči ih zalediše u mestu. ’’Ne možeš njoj da prepustiš oduku, Džebe,’’ usprotivi se Ijan. ’’Zašto da ne? Čini mi se da može da razmišlja svojom glavom. Je l’ tvoj posao da odlučuješ umesto nje?’’ ’’Reći ću ti zašto ne,’’ progunđa Ijan. ’’Lunjo?’’ ’’Da, Ijane?’’ ’’Želiš li da ideš u pohare?’’ ’’Ako mogu da pomognem, naravno da treba da idem.’’ ’’Nisam te to pitao, Lunjo.’’

Ućutala sam za trenutak, pokušavajući da se setim njegovog pitanja da bih uvidela kako sam ga to pogrešno protumačila. ’’Vidiš, Džebe? Ona nikad ne uzima u obzir sopstvene želje, sopstvenu sreću, čak ni sopstveno zdravlje. Uradila bi bilo šta što zatražimo od nje, makar je to ubilo. Nije pošteno da tražimo nešto od nje onako kako bismo tražili jedni od drugih. Mi zastanemo da razmislimo o sebi. Ona ne.’’

Bilo je tiho. Niko nije odgovorio Ijanu. Tišina se odužila sve dok nisam osetila potrebu da progovorim u svoje ime. ’’To nije istina,’’ rekoh. ’’Mislim na sebe stalno. I ja... ja želim da pomognem. Zar se to ne računa? Bila sam presrećna što sam noćas pomogla Džejmiju. Zar ne mogu da pronađem sreću onako kako ja hoću?’

Ijan uzdahnu. ’’Vidite šta sam mislio?’’ ’’Pa, ne mogu da joj kažem da ne može da ide ako tako želi,’’ reče Džeb. ’’Više nije zarobljenik.’’ ’’Ali ne treba to da tražimo od nje.’’

Džared je bio veoma tih sve vreme. I Džejmi je bio tih, ali bila sam sigurna da spava. Znala sam da Džared ne spava; šaka mu je nasumice šarala po mom obrazu. Ostavljajući sjajne, plamene tragove. ’’Ne morate da tražite,’’ rekoh. ’’Dobrovoljno se prijavljujem.

Stvarno nije bilo... strašno. Uopšte. Ostale duše su veoma ljubazne. Ne plašim ih se. Bilo je gotovo previše lako.’’ ’’Lako? Da ubodeš sebe...’’ Prekinuh Ijana brzo. ’’To je bio hitan slučaj. Neću morati ponovo to da radim.’’ Zastala sam za sekund. ’’Je l’ da?’’ upitah da proverim.

Ijan zastenja. ’’Ako ona ide, idem i ja,’’ reče turobno. ’’Neko mora da je zaštiti od nje same.’’ ’’A ja ću biti tu da zaštitim nas ostale od nje,’’ reče Kajl, smejuljeći se.

Onda zastenja i reče: ’’Jao.’’ 384

MIN@

Bila sam previše umorna da bih podigla glavu da vidim ko je udario Kajla ovoga puta. ’’A ja ću biti tu da vas sve vratim žive,’’ promrmlja Džared.

47.POHARA ’’Ovo je previše lako. Više nije čak ni zabavno,’’ požali se Kajl. ’’Hteo si da pođeš,’’ podseti ga Ijan.

On i Ijan su se nalazili u zadnjem delu kombija bez prozora, sortirajući dugotrajne namirnice i sredstva za higijenu koje sam upravo pokupila iz radnje. Bilo je podne, i sunce je sijalo nad Vičitom. Nije bilo vruće kao u pustinji Arizone, ali jeste bilo vlažnije. U vazduhu su se rojile sićušne bubice.

Džared je vozio ka autoputu koji je vodio iz grada, pazeći da ne prekorači dozvoljenu brzinu. To ga je i dalje nerviralo. ’’Jesi li se umorila od kupovine, Lunjo?’’ upita me Ijan. ’’Ne. Ne smeta mi.’’ ’’Uvek to kažeš. Da li ti išta smeta?’’ ’’Smeta mi... što sam odvojena od Džejmija. I smeta mi što sam napolju, pomalo. Naročito tokom dana. Kao osećanje suprotno od klaustrofobije.

Sve je previše otvoreno. Je l’ i tebi to smeta?’’ ’’Ponekad. Ne izlazimo često tokom dana.’’ ’’Ona barem može da protegne noge,’’ progunđa Kajl. ’’Ne razumem zašto želiš da čuješ njene pritužbe.’’ ’’Zato što su tako retke. Što je lepo za promenu, umesto da slušam tvoje.’’

Prestala sam da ih slušam. Kad Ijan i Kajl počnu da se prepiru, ro obično potraje neko vreme. Pogledala sam mapu. ’’Sledeći je Oklahoma Siti?’’ upitah Džareda. ’’I nekoliko manjih gradova usput, ako si raspoložena,’’ odgovori, ne skidajući pogled s puta. ’’Jesam.’’

Džared je retko gubio koncentraciju kada je bio u pohari. Nije se opuštao ni upuštao u zadirkivanja kao što su činili Ijan i Kajl svaki put kad bih uspešno izvršila novu misiju. Smejala sam se kad su koristili tu reč misija. To je zvučalo kao nešto teško. U stvarnosti, radilo se samo o odlasku do radnje. Baš kao što sam uradila na stotine puta u San Dijegu kada sam imala da prehranim samo sebe.

Kao što je Kajl rekao, bilo je previše lako da bi bilo iole uzbudljivo.

Gurala sam kolica između rafova s namirnicama. Smešila sam se dušama 385

MIN@

koje su se osmehivale meni, i punila kolica stvarima koje će potrajati.

Obično bih zgrabila i nekoliko stvari koje neće, za muškarce koji su se krili u zadnjem delu kombija. Gotovi sendviči iz odeljka sa suhomesnatim proizvodima, takve stvari koje bismo odmah jeli. I možda poslasticu ili dve. Ijan je voleo sladoled s ukusom mente i mrvicama čokolade. Kajl je najviše voleo karamele. Džared je jeo sve što bi mu bilo ponuđeno, izgledalo je kao da se odrekao omiljene hrane još pre mnogo godina, prihvatajući život u kojem želje nisu bile dobrodošle i u kojem su čak i potrebe pažljivo procenjivane pre nego što bi bile zadovoljene. Još jedan razlog što je bio tako dobar u takvom načinu života, lične želje nisu nikada uticale na određivanje prioriteta.

Povremeno, u manjim gradovima, neko bi me primetio i obratio mi se.

Toliko sam dobro razradila priču da bih u ovom trenutku verovatno prevarila i ljudsko biće. ’’Zdravo, neznanko. Nova u gradu?’’ ’’Da. Tek stigla.’’ ’’Šta te dovodi u Bajers?’’

Uvek sam proveravala mapu pre nego što bih izašla iz kombija, tako da sam znala ime grada. ’’Moj partner dosta putuje. On je fotograf.’’ ’’Baš lepo. Umetnik. Pa, ovde svakako ima dosta lepih pejzaža.’’

U početku sam ja bila umetnik. Ali otkrila sam da me pominjanje toga da već imam partnera ponekad spašavalo kad sam pričala s muškarcima. ’’Hvala vam mnogo na pomoći.’’ ’’Nema na čemu. Dođite nam opet uskoro.’’

Morala sam samo jednom da pričam s farmaceutom, u Sok Lejk Sitiju; nakon toga, znala sam šta da tražim. Osmeh nevinašceta. ’’Nisam sigurna da se ispravno hranim. Nikako ne mogu da se odreknem brze hrane. Ovo telo ima bi jaku potrebu za slatkim.’’ ’’Morate biti mudri, Hiljadu Latica. Znam daje lako predati se svojim željama, ali probajte da razmislite o tome šta jedete. U međuvremenu, treba da uzimate suplement. Zdravlje.’’

Natpis na boci beše tako očigledan da sam se osetila glupom što sam pitala. ’’Hoćete li onaj s ukusom jagoda ili onaj s ukusom čokolade!’’ ’’Mogu li da probam oba?’’

I ljubazna duša po imenu Zemljorođena dade mi obe velike boce.

Ne previše izazovno. Jedini strah ili osećaj da sam u opasnosti obuzimali su me kad bih razmišljala o maloj piluli cijanida koju sam uvek držala u nekom džepu gde sam mogla lako da je dohvatim. Za svaki slučaj.

386

MIN@

’’Treba da nabaviš novu odeću u sledećem gradu,’’ reče Džared. ’’Ponovo?’’ ’’Ta izgleda malo otrcano.’’ ’’U redu,’’ složih se. Nisam volela da preterujem, ali sve veća gomila prljavog veša svakako neće propasti. Lili, Hajdi i Peji su otprilike mog stasa, i biće zahvalne na novoj odeći.

Muškarci su se retko baktali stvarima poput odeće kada su bili u pohari.

Svaki pohod je bio život ili smrt, odeća nije bila prioritet. Kao ni fini sapuni i šamponi koje sam kupovala u svakoj radnji ’’Verovatno bi trebalo i da se okupaš i središ,’’ reče Džared s uzdahom. ’’Pretpostavljam da to znači da ćemo večeras odsesti u hotelu.’’

Održavanje ličnog izgleda nije bilo nešto o čemu su prije brinuli.

Naravno, ja sam bila jedina koja je izbliza morala da izgleda kao da pripada civilizaciji. Muškarci su sada nosili farmerke i tamne majice, stvari na kojima se nije videla prljavština i koje nisu privlačile pažnju u kratkim trenucima u kojima su mogli biti viđeni.

Svi su mrzeli da spavaju u motelima kraj puta, da borave u nesvesnom stanju na samoj neprijateljskoj teritoriji. To ih je plašilo više od bilo čega drugog što smo radili. Ijan je rekao da bi radije jurnuo na naoružanog Tragača.

Kajl je prosto odbio. Uglavnom je spavao u kombiju tokom dana, a onda tokom noći sedeo,čuvajući stražu.

Za mene je sve bilo lako poput odlazaka u radnju. Prijavila bih nas, porazgovarala s recepcionerom. Ispričala priču o svom partneru fotografu i prijatelju koji putuje s nama (za slučaj da je neko video da sve troje ulazimo u sobu). Služila sam se uopštenim imenima manje poznatih planeta. Ponekad smo bili Slepi Miševi: Pouzdani, Peva Pesmu o Jajima i Gnezdo na Nebu. Ponekad smo bili Svevideće Morske Trave: Razroki, Vidi do Površine i Druga Zora. Menjala sam imena svaki put, iako niko nije pokušavao da nam ude u trag. Melani se prosto osećala bezbednije zbog toga. Od svega toga se osećala kao lik iz nekog ljudskog špijunskog filma.

Teži deo, deo koji mi je zaista smetao, premda to nisam htela da pomenem pred Kajlom, koji je bio brz kad je trebalo posumnjati u moje namere, bio je taj što smo uzimali svašta a nismo davali ništa zauzvrat.

Nikada mi nije smetalo da kupujem u San Dijegu. Uzimala sam ono što mi je trebalo i ništa više. Onda sam provodila dane na univerzitetu vraćajući zajednici time što sam svoje znanje delila s drugima. Nije to bio naporan Poziv, ali sam ga ozbiljno shvatala. Na smenu sam odrađivala 387

MIN@

manje privlačne poslove. Nekim danima sam prikupljala đubre i čistila ulice. Svi smo to radili.

A sada sam uzimala mnogo više, a nisam davala ništa zauzvrat. Zbog toga sam se osećala loše i sebično.

To nije za tebe. Već za druge, podsetila bi me Melani kad bih bila loše raspoložena.

Ipak mi se čini pogrešnim. Čak i ti to možeš da osetiš, zar ne?

Ne razmišljaj o tome, bilo je njeno rešenje.

Bilo mi je drago što se bližimo kraju naše duge pohare. Sutra ćemo obići našu rastuću riznicu, kamion za selidbe koji smo držali sakriven na dan udaljenosti od trenutne lokacije, i isprazniti kombi poslednji put. Još samo nekoliko gradova, nekoliko dana, kroz Oklahomu i Novi Meksiko, a zatim pravo kroz Arizonu bez stajanja.

Ponovo kući. Napokon.

Kada smo spavali u hotelima umesto u prepunom kombiju, obično smo se prijavljivali kad padne mrak i odlazili pre zore da nas duše ne bi dobro osmotrile. Što nije bilo zaista neophodno.

Džared i Ijan su počeli to da uviđaju. Ove večeri, pošto smo imali toliko uspešan dan, kombi je bio dupke pun; Kajl bi imao malo mesta i pošto je Ijan mislio da izgledam umorno, zaustavili smo se rano. Sunce još nije bilo zašlo kad sam se vratila do kombija s plastičnom karticom-ključem.U malom motelu nije bilo mnogo ljudi. Parkirali smo se blizu naše sobe, i Džared i Ijan su prešli iz kombija pravo u sobu načinivši svega pet ili šest koraka, očiju prikovanih za zemlju. Mali, bledi ožiljci na njihovim vratovima služili su kao kamuflaža. Džared je nosio jedan poluprazan kofer. Niko nije pogledao u njih niti u mene.

Kada smo se našli unutra, navukli smo zavese i muškarci su se malo opustili. Ijan se ispružio na krevetu u kojem će Džared i on spavati, i upalio TV. Džared je stavio kofer na sto, izvadio našu večeru, ohlađenu masnu pohovanu piletinu koju sam naručila u odeljku s gotovom hranom u prošlom supermarketu i razdelio je. Ja sam sela kraj prozora i virila u zalazak sunca dok sam jela. ’’Moraš da priznaš, Lunjo, mi ljudi smo imali bolji zabavni program,’’ zadirkivao me je Ijan.

Na ekranu, dve duše su svoj tekst izgovarale razgovetno, savršenog držanja tela. Nije bilo teško uhvatiti nit priče jer se scenariji koje su duše pisale nisu mnogo razlikovali. U ovoj priči, dve duše su se sjedinile nakon duge razdvojenosti. Razdvojio ih je muškarčev boravak na Planeti Svevidećih Morskih Trava, ali izabrao je da bude ljudsko biće jer je 388

MIN@

pretpostavio da će njegovu partnerku s Planete Magle privući ovi toplokrvni domaćini. I gle čuda, pronašao ju je ovde.

Sve priče su imale srećan kraj. ’’Moraš imati na umu kome su priče namenjene.’’ ’’Istina. Voleo bih kada bi reprizirali stare ljudske serije.’’ Prebacivao je kanale i mrštio se. ’’Ranije se davalo nekoliko njih.’’ ’’Bile su previše uznemirujuće. Morale su biti zamenjene stvarima koje nisu toliko...nasilne.’’ ’’Brejdijevi?’’

Nasmejala sam se. Gledala sam tu seriju u San Dijegu, a Melani ju je znala iz detinjstva. ’’Odobrava agresivnost. Sećam se jedne epizode u kojoj je dečak udario siledžiju, i to je bilo predstavljeno kao ispravna stvar. Bilo je krvi.’’

Ijan je vrteo glavom u neverici, ali se vratio seriji s bivšom Svevidećom Morskom Travom. Smejao se pogrešnim scenama, scenama koje bi trebalo da budu dirljive.

Ja sam zurila kroz prozor, posmatrajući nešto mnogo interesantnije od predvidljive serije na televiziji. Preko puta motela, s druge strane puta s dve trake, nalazio se mali park, između jedne škole i poljane na kojoj su pasle krave. U parku je bilo nekoliko mladih stabala i jedno staromodno igralište s odeljkom za pesak, toboganom, nekoliko šipki za penjanje i jednom od onih vrteški koje su se pokretale ručno. Naravno, tu je bila i jedna ljuljaška, koja je trenutno bila jedina u upotrebi.

Jedna mala porodica je uživala u svežijem večernjem vazduhu.

Očeva kosa bese malo osedela na slepoočnicama; majka je izgledala mnogo mlađe od njega. Njena crvenosmeđa kosa bila je vezana u dug rep koji je poskakivao kada se kretala. Otac je njihao ljuljašku s detetom, dok je majka stajala ispred, naginjući se da dete poljubi u čelo kada bi se zaljuljalo do nje, od čega se ono toliko jako smejalo da mu se bucmasto lice zarumenelo. Utom je i ona počela da se smeje, mogla sam da vidim kako joj se telo trese od smeha, a kosa poigrava. ’’Šta gledaš, Lunjo?’’

U Džaredovom pitanju nije bilo strepnje, jer sam se nežno osmehivala na tu neočekivanu scenu. ’’Nešto što nisam videla u svim svojim životima. Gledam u... nadu.’’

Džared priđe i stade iza mene, provirujući preko mog ramena. ’’Kako to misliš?’’ Pogled mu je šarao preko zgrada i puta, ne zaustavljajući se na razigranoj porodici.

389

MIN@

Uhvatila sam ga za bradu i okrenula mu lice u odgovarajućem pravcu.

Nije se ni trgnuo od mog iznenadnog dodira, i to je probudilo čudan osećaj topline u dnu mog stomaka. ’’Pogledaj.’’ ’’U šta gledam?’’ ’’Jedinu nadu za opstanak vrste jednog domaćina koju sam ikad videla.’’ ’’Gde?’’ upita, zbunjen.

Bila sam svesna Ijana koji je sad stajao blizu nas, slušajući pažljivo. ’’Vidiš?’’ pokazah na nasmejanu majku. ’’Vidiš kako voli svoje ljudsko dete?’’

U tom trenutku, žena uze dete s ljuljaške i steže ga u zagrljaj, obasipajući mu lice poljupcima. Ono je gugutalo i koprcalo se, bila je to samo beba.

Ne minijaturna odrasla osoba, što bi bio da je u sebi nosio jednog od mojih. Džared zinu od šoka. ’’Ta beba je ljudsko biće. Kako? Zašto? Koliko dugo?’’

Slegnuh ramenima. ’’Nikad ranije nisam videla ovako nešto, ne znam. Nije ga dala da postane domaćin. Ne mogu da zamislim da će je neko... primorati na to.

Majčinstvo je maltene predmet obožavanja kod moje vrste. Ako ona ne želi...’’ zavrtela sam glavom. ’’Nemam pojma šta će na kraju biti. Ovo se ne dešava na drugim mestima. Emocije ovih tela mnogo su jače od logike.’’

Pogledala sam u Ijana i Džareda. Obojica su zurila otvorenih usta u međuplanetarnu porodicu u parku. ’’Ne,’’ promrmljah za sebe. ’’Niko ne bi naterao roditelje da se odreknu deteta ako ga žele. A pogledaj samo njih.’’

Otac je sada držao u zagrljaju i majku i dete. Posmatrao je biološkog sina svog domaćina s neizrecivom nežnošću u očima. ’’Osim naše sopstvene, ovo je prva planeta koju smo otkrili na kojoj se mladi rađaju živi. Vaš sistem svakako nije najjednostavniji niti najplodniji. Pitam se da li je u tome razlika... ili je u pitanju bespomoćnost vaših mladih. Na svim drugim mestima, vrste se reprodukuju iz nekog oblika jajeta ili semena. Mnogi roditelji nikad i ne upoznaju svoje mlade. Pitam se…’’ odlutala sam u mislima, razmišljajući o tome.

Majka je pogledala u svog partnera i on ju je poljubio. Ljudsko dete je zagugutalo od radosti. ’’Hmm. Možda će, jednoga dana, neki od pripadnika moje i vaše vrste živeti u miru. Zar to ne bi bilo... čudno?’’

390

MIN@

Nijedan muškarac nije mogao da odvoji pogled od čuda koje se odvijalo pred njima.

Porodica je odlazila. Majka je otresala pesak s farmerki, dok je otac preuzeo dečaka. Onda, držeći se za ruke koje su njihali u hodu, duše pođoše ka stanovima sa svojim ljudskim detetom.

Ijan proguta knedlu naglas.

Nismo progovorili ostatak te večeri, svi zamišljeni zbog onog što smo videli. Rano smo otišli na počinak, da bismo mogli rano da ustanemo i vratimo se poslu.

Spavala sam sama, u krevetu najudaljenijem od vrata. Zbog toga sam se osećala nelagodno. Dvojica krupnih muškaraca nisu mogli komotno da stanu na drugi krevet; Ijan je imao običaj da se širi po krevetu kad je bio u dubokom snu, a Džared se nije ustručavao da upućuje udarce kada se to dešavalo. Obojici bi bilo komotnije da sam ja spavala s nekim. Sada sam spavala sklupčana u malu loptu; možda me je previše otvoren prostor kojim sam se kretala tokom dana terao da se noću skupljam, ili sam prosto bila toliko naviknuta da spavam sklupčana u maleckom prostoru iza zadnjeg sedišta na podu kombija da sam zaboravila kako da spavam opružena.

Ali znala sam zašto me niko nije pitao da delimo krevet. Prve noći kada su muškarci sa žaljenjem shvatili da mi je neophodan hotelski tuš, čula sam Ijana i Džareda kako pričaju o meni dok sam sušila kosu. ’’... nije pošteno da tražimo da bira,’’ rekao je Ijan. Pričao je tiho, ali fen nije bio dovoljno glasan da ne bih čula. Hotelska soba je bila vrlo mala. ’’Zašto da ne? Zar je poštenije reći joj gde da spava? Zar ne misliš da je uljudnije...’’ ’’Kad bi neko drugi bio u pitanju. Ali Lunja će patiti zbog toga. Toliko će se truditi da udovolji obojici, da će sama biti nesrećna.’’ ’’Opet si ljubomoran?’’ ’’Ne ovoga puta. Samo znam kako razmišlja.’’

Nastupila je tišina. Ijan je bio u pravu. Jeste znao kako razmišljam.

Verovatno je već bio predvideo da bih na najmanji znak da bi Džared tako više voleo, izabrala da spavam s Džaredom, i da onda ne bih mogla oka da sklopim brinući zbog toga što sam Džareda učinila nesrećnim svojim prisustvom, i povredila Ijanova osećanja. ’’Dobro,’’ brecnu se Džared. ’’Ali ako pokušaš da me ispipaš noćas... neka ti je bog u pomoći, O'Sej.’’ Ijan se zasmejulji. ’’Ne bih da zvučim previše arogantno, ali da budem potpuno iskren, Džarede, da sam u tom fazonu, mislim da bih mogao i bolje da prođem.’’

391

MIN@

Uprkos osećaju krivice što traćim toliko potrebnog prostora, verovatno jesam bolje spavala sama.

Nismo morali ponovo da odsedamo u hotelu. Dani su počeli brže da protiču, kao da su sekunde pokušavale da pobegnu kući. Imala sam neki čudan osećaj da me zapad vuče nazad. Svi smo jedva čekali da se vratimo u naše mračno, tesno utočište. Čak je i Džared postao neoprezan.

Bilo je kasno, i odsjaj sunca se više nije nazirao iza planina na zapadu. Iza nas, Ijan i Kajl su se smenjivali za volanom velikog kamiona za selidbe natovarenog našim plenom, dok smo se Džared i ja smenjivali za volanom kombija. Oni su morali pažljivije da voze teško vozilo nego što je Džared vozio kombi. Njihovi farovi su polako nestali u daljini, dok se nisu izgubili iza jedne široke okuke na putu.

Vraćali smo se kući. Tuson je bio iza nas. Za nekoliko kratkih sati videću Džejmija. Istovarićemo toliko željene namirnice i robu, okruženi nasmejanim licima. Pravi povratak kući.

Moj prvi, shvatila sam.

Za promenu, povratak će doneti samo radost. Ovog puta nismo dovodili taoce osuđene na smrt.

Nisam obraćala pažnju ni na šta osim na iščekivanje. Činilo se da put ne promiče brzo; što se mene tiče, nije mogao da promiče dovoljno brzo.

Farovi kamiona ponovo se pojaviše iza nas. ’’Mora da Kajl vozi,’’ promrmljah. ’’Sustižu nas.’’

A onda, crveno-plava svetla počeše da rotiraju u mraku iza nas. Odbijala su se od svih ogledala, plešući po krovu, sedištima, našim sleđenim licima, i instrument-tabli, gde je kazaljka na brzinometru pokazivala da vozimo trideset preko dozvoljene brzine.

Zvuk sirene zapara tišinu pustinje.

48.TRAGAČI Crvena i plava svetla pratilo je zavijanje sirene.

Pre nego što su duše došle na ovo mesto, ova svetla i zvuci imali su samo jedno značenje. Zakon, čuvari mira, snage reda koje kažnjavaju prestupnike. I sada, ponovo, rotaciona svetla i ljutiti zvuk sirene imali su samo jedno značenje. Veoma slično značenje. Još uvek čuvari mira. Još uvek snage reda koje kažnjavaju.

Tragači.

392

MIN@

To nije bio tako uobičajen zvuk ili prizor kao ranije. Policija je bila neophodna samo da bi pomagala prilikom saobraćajnih nezgoda ili u drugim hitnim slučajevima, ne da bi sprovodila zakon. Većina državnih službi nije imala vozila sa sirenama, osim ako se radilo o kolima hitne pomoći ili vatrogasnom vozilu.

Ova niska kola elegantnih linija iza nas nisu imala nijednu od tih namena.

Ovo vozilo je bilo napravljeno za poteru. Nikad ranije nisam videla tako nešto, ali znala sam tačno šta to znači.

Džared se zaledio; stopalom je još uvek pritiskao papučicu za gas. Videla sam da pokušava da nađe neko rešenje, način da im pobegne u ovom upadljivom kombiju, ili da ih izbegne, da sakrije naš dugački beli kombi u niskom, zakržljalom pustinjskom rastinju, a da ih pri tom ne odvede nazad do ostalih. Da ne oda sve ostale. Sada smo im tako blizu.

Oni spavaju, nesvesni...

Kada je odustao nakon dve sekunde grozničavog razmišljanja, uzdahnuo je. ’’Žao mi je, Lunjo,’’ prošaputa. ’’Uprskao sam.’’ ’’Džarede?’’

Uzeo me je za ruku i popustio gas. Kombi poče da usporava. ’’Imaš svoju pilulu?’’ upita stegnutnog grla. ’’Da,’’ šapnuh. ’’Može li Mel da me čuje?’’

Da. Ta misao beše jecaj. ’’Da.’’ I ja umalo što nisam zajecala. ’’Volim te, Mel. Izvini.’’ ’’I ona tebe voli. Više od svega.’’ Kratka, bolna tišina. ’’Lunjo, i... i do tebe mi je stalo. Ti si dobra osoba, Lunjo. Zaslužuješ bolje od onog što sam ti pružio. Bolje od ovoga.’’

Medu prstima je držao nešto malo, premalo da bi bilo tako smrtonosno. ’’Čekaj,’’ izustih. On ne može da umre. ’’Lunjo, ne smemo da rizikujemo. Ne možemo da im pobegnemo, ne u ovome. Ako pokušamo da bežimo, hiljadu njih će se stuštiti za nama.

Misli na Džejmija.’’

Kombi je usporavao, krećući se ka zaustavnoj traci. ’’Pusti me da pokušam,’’ molila sam. Brzo sam potražila pilulu u džepu.

Uhvatila sam je između palca i kažiprsta i izvadila je. ’’Pusti me da ih prevarim. Progutaću je odmah ako nešto krene po zlu.’’ ’’Nikad nećeš uspeti da prevariš Tragača!’’

393

MIN@

’’Pusti me da pokušam. Brzo!’’ otkopčala sam sigurnosni pojas i čučnula pored njega, otkopčavajući njegov. ’’Zamenimo mesta. Brzo, pre nego što se približe dovoljno da nas vide,’’ ’’Lunjo...’’ ’’Samo jedan pokušaj. Požuri!’’

Bio je najbolji kada je trebalo donositi odluke u deliću sekunde. Gibak i brz, skočio je iz vozačevog sedišta preko mog skupljenog tela. Prebacila sam se na njegovo sedište dok se on smeštao u moje. ’’Pojas’’ naredih kratko. ’’Zažmuri. Okreni glavu na drugu stranu.’’

Uradio je kako sam mu naložila. Bilo je previše mračno, ali njegov novi meki ružičasti ožiljak videće se iz ovog ugla.

Prikopčala sam pojas i ispravila glavu.

Treba lagati telom, u tome je ključ uspeha. Samo treba činiti prave pokrete. Imitirati. Poput glumaca na TV-u, samo bolje. Poput ljudskog bića.

Pomozi mi, Mel promrmljah.

Ne mogu da ti pomognem da budeš bolja duša, Lunjo. Ali ti možeš ovo da izvedeš. Spasi ga. Znam da možeš.

Bolja duša. Samo moram da budem ja. Kasno je. Umorna sam. To ne moram da odglumim.

Pustila sam da mi kapci klonu, opustila se u sedištu.

Turobno raspoloženje. Mogu da odglumim turobno raspoloženje. Već ga osećam.

Uglovi usana mi klonuše u tupu grimasu.

Auto Tragača nije se zaustavio iza nas, onako kako sam osećala da Mel očekuje. Zaustavio se s druge strane puta, u zaustavnoj traci, suprotno smeru kretanja u toj traci. Zaslepljujuća svetlost razlila se kroz prozor drugih kola. Počela sam da trepćem spram nje, podižući šaku da zaklonim lice s proračunatom sporošću. Žmirkajući, pored sjaja reflektora, videla sam kako odsjaj mojih očiju igra po putu kad sam oborila pogled.

Vrata kola se zalupiše. Jedan par ravnomernih koraka tiho je trupkao dok je neko prelazio kolovoz. Nije bilo šuškanja prašine niti pomeranja kamenja, Tragač je izašao sa suvozačke strane policijskih kola. U kolima su bila dvojica, najmanje, ali samo je jedan pošao da me ispita. To je dobar znak, znak opuštenosti i samopouzdanja.

Moje svetleće oči behu kao talisman. Vodilja koja ne može da slaže, kao Severnjača, bez sumnje.

Ključ uspeha nije da lažem govorom tela. Dovoljno je da njime kažem istinu. Imam nešto zajedničko s ljudskom bebom u parku: nešto poput mene nikad ranije nije postojalo.

394

MIN@

Tragačevo telo je blokiralo svetlost, i ponovo sam mogla da vidim.

Bio je to muškarac. Verovatno sredovečan, njegove crte lica protivrečile su jedna drugoj, zbog čega je bilo teško proceniti mu dob; kosa mu je bila potpuno seda, ali mu je lice bilo glatko i bez bora. Na sebi je imao majicu kratkih rukava i šorts, za pojasom četvrtasti pištolj koji beše jasno vidljiv.

Jedna ruka mu je počivala na dršci oružja. U drugoj ruci je držao tamnu baterijsku lampu. Nije je upalio. ’’Imate li neki problem, gospođice?’’ oslovio me je kada je prišao na koji metar. ’’Vozili ste prebrzo.’’

Oči su mu bile nemirne. Brzo su odmerile moj izraz lica, koji je, kako sam se nadala, bio pospan, zatim prešle dužinom kombija, pokušavajući da proniknu u tamu iza nas, osmotrile deo autoputa ispred nas, osvetljen našim farovima, i vratile se na moje lice. Ponovile su ceo postupak još jednom.

Bio je nervozan. Od tog saznanja dlanovi su počeli da mi se znoje, ali trudila sam se da sakrijem paniku u glasu. ’’Tako mi je žao,’’ izvinila sam se glasnim šapatom. Bacila sam pogled na Džareda, tobože kao da proveravam je li ga naš razgovor probudio. ’’Mislim... pa, mislim da sam možda zaspala za volanom. Nisam shvatila da sam toliko umorna.’’

Pokušala sam da se nasmešim pokajnički. Bilo mi je jasno da zvučim usiljeno, kao glumci na televiziji koji s previše opreza izgovaraju svoje replike.

Tragačeve oči ponovo prodoše svojom putanjom, zadržavajući se na Džaredu ovoga puta. Srce mi bolno poskoči u grudima. Jače sam stegla pilulu. ’’Bilo je neodgovorno od mene što sam vozila toliko dugo bez sna,’’ rekoh brzo, ponovo pokušavajući da se osmehnem. ’’Mislila sam da ćemo stići do Feniksa pre nego što mi zatreba odmor. Mnogo mi je žao.’’ ’’Kako se zovete, gospođice?’’

Glas mu nije bio grub, ali nije bio ni prijatan. Međutim, govorio je tiho, sledeći moj primer. ’’Lišćem Iznad,’’ rekoh, upotrebivši ime kojim sam se predstavila u prošlom hotelu. Da li će hteti da proveri moju priču? Možda će mi trebati neko mesto na koje mogu da ga uputim. ’’Cvet Naopačke?’’ pogodi on. Pređe pogledom po utvrđenoj putanji. ’’Da, to sam bila.’’ ’’Moja partnerka takođe. Jeste li bili na ostrvu?’’ ’’Ne,’’ rekoh brzo. ’’Na kopnu. Između velikih reka.’’

On klimnu, možda pomalo razočaran.

395

MIN@

’’Treba li da se vratim u Tuson?’’ upitah. ’’Mislim da sam se sad prilično razbudila. Ili bi možda prvo trebalo da odremam ovde...’’ ’’Ne!’’ prekide me povišenim tonom.

Poskočila sam, uplašena, i mala pilula mi ispade iz prstiju. Pala je na metalni pod uz jedno jedva čujno klink. Osetila sam kako mi krv napušta lice, kao da je neko izvukao čep. ’’Nisam hteo da vas uplašim,’’ izvini se on brzo, ponovo kružeći pogledom. ’’Ali ne bi trebalo da se zadržavate ovde.’’ ’’Zašto?’’ uspela sam da procedim. Prsti su mi se nervozno grčili u vazduhu. ’’Imali smo jedan... nestanak nedavno.’’ ’’Ne razumem. Nestanak?’’ ’’Možda je u pitanju bila nesreća... ali postoji mogućnost da ovde ima...’’ oklevao je, ne želeći da izgovori tu reč. ’’Postoji mogućnost da u ovoj oblasti ima ljudi.’’ ’’Ljudi?’’ skiknula sam, preglasno. Osetio je strah u mom glasu i protumačio ga na jedini način na koji je mogao. ’’Nema dokaza za to, Lišćem Iznad. Nisu primećeni niti išta slično.

Nemojte se plašiti. Ali trebalo bi da produžite do Feniksa bez nepotrebnog odlaganja.’’ ’’Naravno. Ili možda do Tusona? To je bliže.’’ ’’Nema opasnosti. Možete nastaviti po planu.’’ ’’Ako ste sigurni, Tragaču...’’ ’’Prilično sam siguran. Samo nemojte da odlutate negde u pustinju, Cvete.’’ Nasmešio se. Lice mu od osmeha postade toplo, ljubazno. Kao kod svih ostalih duša s kojima sam došla u kontakt.

Nije strepeo zbog mene, već za mene. Nije slušao očekujući da čuje laži.

A verovatno ih ne bi prepoznao i da jeste. Samo još jedna duša. ’’Nisam ni planirala.’’ Uzvratih mu osmehom. ’’Biću opreznija. Znam da sada nema šanse da zaspim.’’ Osmotrila sam pustinju kroz Džaredov prozor sa strepnjom na licu, kako bi Tragač pomislio da me strah drži budnom. Lice mi se steglo u napetu masku kada sam ugledala par farova u bočnom retrovizoru.

Džaredova leđa se utom ukočiše, ali on ostade nepomičan. Izgledao je previše napeto. Brzo skrenuh pogled ka Tragačevom licu. ’’Mogu da vam pomognem s tim,’’ reče, još uvek se osmehujući, ali gledajući dole sada dok je petljao po džepu, pokušavajući da izvadi nešto.

Nije primetio promenu na mom licu. Trudila sam se da smirim mišiće obraza, da ih opustim, ali nisam mogla dovoljno da se koncentrišem da bih to postigla. Farovi su se približavali u retrovizoru.

396

MIN@

’’Ne treba da koristite ovo često,’’ nastavi Tragač, tražeći sada po drugom džepu. ’’Nije škodljivo, naravno, u suprotnom nam Iscelitelji ne bi dozvolili da ga dajemo. Ali ako ga često koristite, poremetiće vam ciklus spavanja...ah, evo ga. Budnost.’’

Svetla su usporila dok su se približavala.

Samo prođi, molila sam u sebi. Ne staj, ne staj, ne staj.

Samo da Kajl vozi, dodade Melani, izgovarajući to u mislima kao molitvu.

Ne staj. Samo vozi. Ne staj. Samo vozi. ’’Gospođice?’’

Trepnula sam, pokušavajući da se koncentrišem. ’’Mmm, Budnost?’’ ’’Samo udahnite ovo, Lišćem Iznad.’’

U ruci je držao tanku belu bočicu spreja. Prsnuo je oblačak magle u vazduh ispred mog lica. Poslušno sam se nagnula napred i udahnula, dok sam istovremeno bacila pogled u retrovizor. ’’Ima ukus grejpfruta,’’ reče Tragač. ’’Lepo, zar ne?’’ ’’Veoma lepo.’’ Čula mi se odjednom izoštriše, postaše usredsređena.

Veliki kamion za selidbe je usporio, a zatim stao na putu pored nas.

Ne! Mel i ja povikasmo u jedan glas. Preletela sam pogledom po mračnom podu na pola sekunde, nadajući se da ću ugledati malu pilulu.

Nisam mogla da razaberem čak ni svoja stopala.

Tragač je odsutno bacio pogled ka kamionu i mahnuo mu da produži.

I ja sam pogledala ka kamionu, s patvorenim osmehom na licu. Nisam mogla da vidim ko vozi. Oči su mi odbijale svetlost farova, bacajući sopstvene slabašne zrake svetlosti. Vozač kamiona je oklevao.

Tragač je ponovo mahnuo, ovoga puta u širem luku. ’’Produžite’’ promrmlja za sebe.

Vozi! Vozi! Vozi!

Pored mene, Džaredova šaka beše stegnuta u pesnicu.

Polako, veliki kamion zadrhta ubacivši u prvu, zatim poče lagano da se provlači između Tragačevog i našeg vozila. Reflektor s Tragačevih kola obasjavao je dve siluete, dva crna profila, oba okrenuta pravo napred.

Onaj na mestu vozača imao je kriv nos.

Mel i ja izdahnusmo s olakšanjem. ’’Kako se osećate?’’ ’’Budno,’’ rekoh Tragaču. ’’Prestaće da deluje za oko četiri sata.’’ ’’Hvala vam.’’

Tragač se zasmejulji.

397

MIN@

’’Hvala vama, Lišće Iznad. Kada smo vas videli kako jurite putem, pomislili smo da možda imamo posla s ljudima. Preznojio sam se, ali ne od vrućine!’’ Zadrhtala sam. ’’Ne brinite. Biće s vama sve u redu. Ako želite, možemo vas otpratiti do Feniksa.’’ ’’Dobro sam. Nema potrebe da se mučite.’’ ’’Drago mi je što sam vas upoznao. Biće mi drago kad mi se smena završi, da mogu da odem kući i ispričam partnerki kako sam sreo još jedan Cvet. Biće veoma uzbuđena.’’ ’’Mm... recite joj: „Najsjajnije sunce, najduži dan za mene", u moje ime,’’ rekoh, dajući mu zemaljski prevod uobičajenog pozdrava na Planeti Cveća. ’’Svakako. Želim vam ugodan put.’’ ’’Ja vama želim ugodnu noć.’’

Načinio je korak unazad, i reflektor me ponovo zaslepio. Stadoh žestoko da trepćem. ’’Gasi to, Henk,’’ reče Tragač, zaklanjajući oči dok se okretao da pođe ka kolima. Noć se ponovo pretvori u crnilo, i ja uputih još jedan usiljeni osmeh put nevidljivog Tragača po imenu Henk.

Upalila sam motor drhtavim prstima.

Tragači behu brži. Mali crni auto s nezgrapnim svetlima na krovu ožive.

Izveo je oštar polukružni okret, i uskoro sam mogla da mu vidim samo zadnje farove. Brzo su nestali u noći.

Vratila sam se na put. Srce mi je pumpalo krv kroz vene u jakim, kratkim naletima. Osećala sam kako mi puls divlje tuče sve do jagodica prstiju. ’’Otišli su,’’ pocedih kroz zube koji su odjednom počeli da cvokoću. Čula sam Džareda kako guta knedlu. ’’To je bilo... blizu,’’ izusti. ’’Mislila sam da će se Kajl zaustaviti.’’ ’’Ja isto.’’ Nijedno od nas nije bilo u stanju da priča glasnije od šapata. ’’Tragač ti je poverovao.’’ Zubi su mi još uvek bili stegnuti od strepnje. ’’Da.’’ ’’Ja ne bih. Tvoja gluma se nije mnogo poboljšala.’’

Slegnuh ramenima. Telo mi je bilo toliko ukočeno da se celo pomeralo. ’’Ne mogu da mi ne poveruju. Ono što ja jesam... pa, tako nešto je nemoguće. Nešto što ne bi trebalo da postoji.’’ ’’Nešto neverovatno,’’ složi se on. Nešto divno. Njegove reči hvale donekle otopiše led u mom želucu, u mojim venama. ’’Tragači se ne razlikuju toliko od ostalih,’’ promrmljah za sebe. ’’Ništa čega se treba posebno plašiti.’’

On polako zavrte glavom.

398

MIN@

’’Ne postoji zapravo ništa što ti ne možeš da uradiš, zar ne?’’

Nisam bila sigurna kako da odgovorim na to. ’’To što te imamo uza se sve će promeniti,’’ nastavi on tiho, govoreći sada sam sa sobom.

Osetila sam kako se Melani rastužila na te njegove reči, ali ovoga puta se nije ljutila. Mirila se sa sudbinom.

Ti možeš da im pomogneš. Možeš bolje da ih zaštitiš nego ja. Uzdahnula je.

Spora zadnja svetla nisu me uplašila kad su se ponovo pojavila na putu ispred nas. Bila su poznata, te mi je laknulo. Ubrzala sam, samo malo, još uvek vozeći nekoliko kilometara ispod dozvoljene granice, da ih preteknem.

Džared je izvadio baterijsku lampu iz pregratka. Razumela sam šta radi: pokazuje da je vazduh čist. Prineo je lampu očima dok smo prolazili pored kabine kamiona. Pogledala sam kraj njega, kroz drugi prozor. Kajl klimnu jednom u Džaredovom pravcu i duhoko udahnu. Ijan je nervozno provirivao iza njega, očiju prikovanih za mene. Mahnula sam jednom i on se iskezio.

Bližili smo se našem skrivenom isključenju s autoputa. ’’Da li da vozim sve do Feniksa?’’

Džared razmisli o tome. ’’Ne. Možda nas vide u povratku i ponovo nas zaustave. Ne verujem da nas prate. Koncentrisani su na put.’’ ’’Ne, neće nas pratiti.’’ ’’Hajdemo kući, onda.’’ ’’Kući,’’ složih se od sveg srca. Ugasili smo farove, kao i Kajl iza nas.

Otići ćemo s oba vozila pravo do pećina i brzo ih istovariti da bismo mogli da ih sakrijemo pre svitanja. Mala kamena nadstrešnica kraj ulaza neće ih sakriti od pogleda. Prevrnula sam očima kad sam pomislila na ulaz i izlaz iz pećina. Velika misterija koju nisam uspela sama da rešim.

Džeb je bio tako lukav.

Lukav, kao kada je dao uputstva Mel, urezavši linije na pozadini njenog albuma sa slikama. One uopšte nisu vodile do njegovog skrovišta u pećinama. Ne, umesto toga, navodile su osobu koja ih prati da paradira napred-nazad ispred njegovog skrovišta, dajući mu time izvrsnu priliku da odluči da li da tu osobu pozove unutra ili ne. ’’Šta misliš da se desilo?’’ upita Džared, prekidajući mi tok misli. ’’Na šta misliš?’’ ’’Nedavni nestanak koji je Tragač pomenuo.’’

Zurila sam belo ispred sebe.

399

MIN@

’’Zar nije mislio na mene?’’ ’’Mislim da se ti ne vodiš kao nedavno nestala, Lunjo. Osim toga, nisu posmatrali put pre našeg odlaska. To se ranije nije dešavalo. Traže nas.

Ovde.’’ Oči mu se suziše, dok se moje razrogačiše. ’’Šta su to radili u međuvremenu?’’ Džared iznenada planu, lupivši šakom glasno po instrument tabli. Ja se trgoh. ’’Misliš da su Džeb i ostali uradili nešto?’’

Nije mi odgovorio; samo je besno zurio u pustinju pod zvezdanim nebom.

Ne razumem. Zašto bi Tragači tražili ljude samo zato što je neko nestao u pustinji? Nesreće se dešavaju. Zašto bi došli do tog konkretnog zaključka?

I zašto je Džared ljut? Naša porodica u pećinama ne bi uradila ništa čime bi privukla pažnju na sebe. Znaju da ne treba to da rade. Ne bi izašli napolje osim u slučaju nekakve opasnosti ili nužde.

Ili zbog nečega što smatraju nužnim. Neophodnim.

Da li su Doca i Džeb iskoristili moje odsustvo?

Džeb se samo složio da prestane da ubija ljude i duše dok sam ja pod istim krovom. Je li to njihov kompromis? ’’Jesi li dobro?’’ upita Džared.

Grlo mi se previše steglo da bih odgovorila. Odmahnula sam glavom.

Suze su mi potekle niz obraze i počele da mi kaplju s brade u krilo. ’’Možda je bolje da ja vozim.’’

Ponovo sam odmahnula. Mogla sam dovoljno dobro da vidim. Nije se prepirao sa mnom.

Još uvek sam tiho plakala kada smo došli do male planine koja je skrivala naš razgranati sistem pećina. To je u stvari bilo samo brdo, jedno ništavno uzvišenje sastavljeno od vulkanske stene, poput mnogih drugih, mestimično obraslo retkim, vretenastim grmovima pelina i opuncijama pljosnatih listova. Na hiljade sićušnih otvora za vazduh bilo je nevidljivo, skriveno među razbacanim ljubičastim kamenjem. Negde se uzdizao dim, crno na crnom. Izašla sam iz kombija i naslonila se na vrata, brišući suze.

Džared stade pored mene. Oklevao je, pa mi spustio šaku na rame. ’’Žao mi je. Nisam znao da su to planirali. Nisam imao pojma. Trebalo je...’’

Ali mislio je tako samo zato što su nekako bili otkriveni. Kamion za selidbe zabrunda i stade pored nas. Dvoja vrata se zalupiše, i začu se trk stopala u našem pravcu. ’’Šta se desilo?’’ upita Kajl, koji stiže prvi.

Ijan mu je bio za petama. Jednim pogledom je osmotrio moj izraz lica, suze koje su mi se još slivale niz obraze, Džaredovu ruku na mom ramenu, i pojurio napred i uhvatio me u zagrljaj. Privukao me je sebi na 400

MIN@

grudi. Ne znam zašto sam od toga zaplakala još jače. Privijala sam se uz njega dok su mi suze natapale njegovu majicu. ’’U redu je. Bila si sjajna. Gotovo je.’’ ’’Nije problem u Tragaču, Ijane,’’ reče Džared, napetim glasom, još uvek sa šakom na mom ramenu, iako je morao da se nagne napred da bi to postigao. ’’Molim?’’ ’’Nadgledali su put s razlogom. Zvuči kao da je Doca... radio u našem odsustvu.’’

Zadrhtala sam, i za trenutak mi se učinilo da mogu da osetim ukus srebrne krvi u grlu. ’’Pa, ti skot...!’’ Ijana je bes ostavio bez teksta. Nije bio u stanju da dovrši rečenicu. ’’Lepo,’’ reče Kajl s gađenjem u glasu. ’’Budale. Nema nas nekoliko nedelja, a oni navuku Tragače na vrat. Mogli su lepo da nas pitaju da...’’ ’’Umukni, Kajl,’’ prekide ga Džared grubo. ’’To je nebitno u ovom trenutku. Moramo sve ovo brzo da istovarimo. Ko zna koliko njih nas traži? Hajde da zgrabimo prvu turu i dovedemo još ljudi.’’

Otresla sam Ijana da bih mogla da pomognem. Suze nisu prestajale da teku. Ijan je ostao blizu mene; uzeo je teško pakovanje supe u konzervama koje sam uprtila i zamenio ga velikom ali laganom kutijom testenine.

Počeli smo da se spuštamo strmom stazom koja je vodila unutra, s Džaredom na čelu. Mrkli mrak mi nije smetao. Još nisam dobro poznavala ovu stazu, ali nije bila teška. Pravo dole, zatim pravo gore. Bili smo na pola puta kada se poznati glas začuo u daljini. Odjekivao je niz tunel, rasipajući se. ’’Vratili su se... se... se!’’ vikao je Džejmi.

Pokušala sam da otrem suze ramenom, ali nisam mogla sve da ih dohvatim. Plava svetlost nam se primicala, poskakujući dok je njen onaj ko ju je nosio trčao. Onda je Džejmi izronio ispred nas. Njegovo lice me je zateklo.

Nastojala sam da se smirim da bih ga pozdravila, pretpostavljajući da će biti radostan i ne želeći da ga uznemirim. Ali Džejmi je već bio uznemiren. Lice mu je bilo bledo i napeto, oči oivičene crvenilom.

Prljavština na njegovom obrazu beše ispresecana tragovima suza. ’’Džejmi?’’ rekosmo Džared i ja u isti glas, ispuštajući kutije na pod.

Džejmi potrča pravo k meni i zagrli me oko struka. ’’Oh, Lunjo! Oh, Džarede!’’ jecao je. ’’Ves je mrtav! Mrtav je! Tragač ga je ubio!’’

401

MIN@

48.ISPITIVANJE Ubila sam Vesa.

Moje šake, izgrebane i nažuljane i ofarbane ljubičastom prašinom tokom frenetičnog istovarivanja, kao da su bile obojene u crveno njegovom krvlju. Ves je bio mrtav, i za to sam bila kriva kao da sam sama povukla obarač.

Svi mi, osim petoro njih, bili smo okupljeni u kuhinji sada kada je kamion bio istovaren, jeli neke od kvarljivih namirnica koje smo pokupili prilikom poslednjeg odlaska do prodavnice, sir i svež hleb s mlekom i slušali Džeba i Docu koji su objašnjavali sve Džaredu, Ijanu i Kajlu.

Sedela sam malo izdvojena od ostalih, lica zarivenog u šake, previše obamrla od tuge i osećaja krivice da bih i sama postavljala pitanja. Džejmi je sedeo sa mnom. Tapšao me je po leđima s vremena na vreme.

Ves je već bio sahranjen u mračnoj pećini pored Voltera. Poginuo je pre četiri dana, iste večeri kada smo Džared, Ijan i ja sedeli i posmatrali porodicu u parku. Nikad više neću videti svog prijatelja, nikad više neću čuti njegov glas...

Suze su kapale na stenu ispod mene, a Džejmijevo tapšanje postalo je učestalije. Endi i Pejdž nisu bili prisutni. Odvezli su kamion i kombi do njihovih skrovišta. Odatle će se dovesti džipom do njegove uobičajene garaže u steni, a ostatak puta će morati da pređu pešice. Vratiće se pre svitanja.

Ipak bi me uhvatili, Lunjo, bez obzira na sve. Ja sam ih dovela ovamo, ne ti.

Bila sam previše nesrećna da bih joj odgovorila.

Osim toga, da nismo došli ovamo, Džejmi bi umro. Možda i Džared.

Umro bi ove noći da nijebilo tebe.

Smrt na sve strane. Smrt gde god se okrenem.

Zašto je morala da me prati?, kukala sam u sebi. Ne činim nažao drugim dušama time što sam ovde. Čak i spašavam neke od njih svojim boravkom ovde, time što odvraćam Docu od njegovih jalovih namera. Zašto je morala da me prati?

Zašto su je zadržali?, zareža Mel. Zašto je nisu odmah ubili? Ili je ubili polako, sad me više nije briga! Zašto je još uvek živa? Želudac poče da mi igra od straha. Tragač je živa; Tragač je ovde.

Ne bi trebalo da je se plašim.

Naravno, imalo je smisla plašiti se da će njen nestanak dovesti druge Tragače do nas. Svi su se toga plašili. Dok su iz prikrajka posmatrali potragu za mojim telom, ljudi su videli koliko je bila jaka njena 402

MIN@

ubeđenost. Pokušavala je da uveri druge Tragače da ima ljudi koji se kriju u ovoj pustoši. Izgleda da je niko nije shvatao ozbiljno. Otišli su kućama; jedino je ona nastavila potragu.

Ali sada je nestala usred svoje potrage. To je sve promenilo.

Njeno vozilo je odvezeno daleko, ostavljeno u pustinji s druge strane Tusona. Izgledalo je kao da je nestala isto onako kako se verovalo da sam ja nestala: ostaci pocepane torbe ostavljeni u blizini, grickalice koje je nosila sa sobom napola pojedene a omoti razbacani. Hoće li druge duše prihvatiti takvu slučajnost?

Već smo znali da neće. Ne sve. Traže nas. Hoće li potraga postati napetija?

Ali plašiti se samog Tragača... to nije imalo mnogo smisla. Ne predstavlja nikakvu fizičku pretnju, verovatno je sitnija od Džejmija. Jača sam i brža od nje. Okružena sam prijateljima i saveznicima, dok je ona, barem u ovim pećinama, sasvim sama. Dva oružja, puška i njen sopstveni glok, isti onaj pištolj kojem se Ijan nekad divio, pištolj kojim je ubijen moj prijatelj Ves, uperena su u nju u svakom trenutku. Još je u životu samo zahvaljujući jednoj stvari, ali ne zadugo.

Džeb je pomislio da bih možda želela da popričam s njom. To je sve.

Sada kada sam se vratila, bila je osuđena da umre u roku od nekoliko sati, pričala ja s njom ili ne.

Zašto onda imam osećaj kao da sam ja u goroj poziciji? Otkud taj čudni predosećaj da će ona izaći kao pobednik iz našeg sučeljavanja?

Nisam odlučila želim li da pričam s njom. Barem sam to rekla Džebu.

Bez ikakve sumnje, ne želim da pričam s njom. Plašim se da joj ikad više ugledam lice, lice koje, koliko god se trudila, ne mogu da zamislim uplašeno. Ali ako im kažem da nemam želju za razgovorom, Aron će je ubiti. To bi bilo kao da sam mu sama naredila da puca. Kao da sam sama povukla obarač.

Ili još gore, Doca će pokušati da je izvuče iz ljudskog tela. Trgla sam se od sećanja na srebrnu krv razmazanu po rukama mog prijatelja.

Melani se s nelagodom promeškoljila, pokušavajući da pobegne od agonije u mojoj glavi.

Lunjo? Samo će je upucati. Nemoj da paničiš.

Zar to treba da me uteši? Nisam mogla da pobegnem od te zamišljene scene. Aron, s Tragačevim pištoljem u ruci; Tragačevo telo polako pada na kameni pod, lokva crvene krvi širi se oko nje...

Ne moraš da posmatraš.

To neće sprečiti taj događaj.

Melanine misli postadoše pomalo panične.

403

MIN@

Ali mi želimo da ona umre. Zar ne? Ubila je Vesa! Osim toga, ne može da ostane živa. Bez obzira na sve.

U pravu je u vezi sa svime, naravno. Istina je da Tragač ne sme ostati u životu. Ako je zatvore, radiće dan i noć na svom bekstvu. Ako je oslobode, ubrzo će doneti smrt celoj mojoj porodici.

Istina je da je ubila Vesa. Bio je tako mlad i voljen. Njegova smrt je za sobom ostavila neizreciv bol. Razumela sam postulat ljudske pravde koji zahteva njen život zauzvrat.

Takođe je istina da želim da umre. ’’Lunjo, Lunjo?’’

Džejmi me je drmusao za ruku. Trebao mi je trenutak da shvatim da me je neko zvao po imenu. Možda već mnogo puta. ’’Lunjo?’’ ponovi Džeb upitno. Podigla sam pogled. Stajao je iznad mene.

Lice mu je bilo bezizražajno, prazna fasada koja znači da ga je obuzelo neko snažno osećanje. Njegova pokeraška faca. ’’Momci žele da znaju imaš li pitanja za Tragača.’’

Stavila sam jednu šaku na čelo, trudeći se da blokiram slike u glavi. ’’Ako nemam?’’ ’’Spremni su da završe sa stražarenjem. Svima je teško. Trenutno bi radije bili sa svojim prijateljima.’’ Klimnula sam. ’’U redu. Onda je valjda bolje da... odem i vidim je odmah.’’ Odgurnula sam se od zida i ustala. Šake su mi se stresle, pa sam ih stegla u pesnice.

Ti nemaš šta da je pitaš.

Smisliću nešto.

Zašto odlagati neizbežno? Nemam pojma.

Pokušavaš da je spaseš, optuži me Melani gnevno.

Ne postoji način da to uradim.

Ne. Ne postoji. A ionako želiš da umre. Onda ih pusti da je ubiju. Trgla sam se. ’’Jesi li dobro?’’ upita Džejmi.

Klimnuh, ne verujući dovoljno svom glasu da bih progovorila. ’’Ne moraš,’’ reče mi Džeb, oštro mi promatrajući lice. ’’U redu je,’’ šapnuh. Džejmijev šaka uhvati moju, ali ja je otresoh. ’’Ostani ovde, Džejmi.’’ ’’Poći ću s tobom.’’ Glas mi je sada bio jači. ’’O, ne, nećeš.’’

Zurili smo jedno u drugo za trenutak, i za promenu sam ja pobedila.

Tvrdoglavo je isturio bradu, ali se naslonio na zid.

Ijan je takođe izgledao kao da želi da pođe za mnom, ali sam ga zaustavila u mestu jednim pogledom.

404

MIN@

Džared me je posmatrao kako odlazim s nedokučivim izrazom na licu. ’’Ona izvoljeva,’’ reče mi Džeb tihim glasom dok smo išli ka rupi. ’’Nije baš kakva si ti bila ranije. Uvek traži više, hranu, vodu, jastuke... dosta i preti. „Tragači će vas sve pohvatati!" U tom maniru. Brentu je bilo naročito teško. Izaziva ga do krajnosti.’’

Klimnuh. To me nije nimalo iznenadilo. ’’Mada, nije pokušala da pobegne. Jaka na rečima, slaba na delima. Čim zaprete oružjem, ona se odmah smiri.’’

Trepnula sam. ’’Moja pretpostavka je da joj je očajnički stalo do života,’’ promrmlja Džeb za sebe. ’’Jesi li siguran da je to... to gde je držite najbezbednije mesto?’’ upitala sam kada smo ušli u mračni, vijugavi tunel. Džeb se zasmejulji. ’’Ti nisi pronašla izlaz,’’ podseti me. ’’Najbolje skroviše ponekad je ono koje svi mogu da vide.’’

Uzvratila sam bez uvijanja: ’’Ona ima jači motiv nego što sam ja imala.’’ ’’Momci dobro motre na nju. Nema razloga za brigu.’’ Bili smo gotovo stigli. Tunel je oštro zaokrenuo u obliku slova V. Koliko puta sam zamakla iza ovog ugla, sa šakom na unutrašnjoj strani oštrog zaokreta, baš ovako? Nikad nisam povlačila šaku duž spoljašnjeg zida. Bio je neravan, s isturenim kamenjem koje bi mi ostavilo modrice i nateralo me da se sapletem. Ionako se brže stiže ako se držiš unutrašnjeg zida.

Kada su mi pokazali da V nije V, već Y, dva puta koja se granaju iz drugog tunela, pravog tunela, osetila sam se prilično glupo. Kao što je Džeb rekao, ponekad je najpametnije kriti stvari naočigled svih. U trenucima kada sam bila dovoljno očajna da razmišljam o bekstvu iz pećina, moj mozak je potpuno zanemario ovo mesto. Ovo je bila rupa, zatvor. U mojoj glavi, to je bilo najmračnije i najdublje okno u ovim pećinama. Ovde su me živu sahranili. Čak ni Mel, koja beše lukavija od mene, nije ni sanjala da su me držali zatvorenu na samo nekoliko koraka od izlaza. To čak nije ni bio jedini izlaz. Ali drugi je mali i tesan, rupa kroz koju mora da se puzi. Njega nisam pronašla samo zato što sam ušla u ove pećine hodajući uspravno.

Nisam tražila takvu vrstu tunela. Osim toga, nikad nisam istražila ćoškove Docine bolnice; izbegavala sam je od samog početka.

Taj glas, poznat uprkos tome što se činilo da pripada nekom drugom životu, prekinuo me je u razmišljanju. ’’Pitam se kako to da ste još uvek živi kad se ovako hranite. Fuj!’’ 405

MIN@

Nešto plastično zaklopara po steni.

Ugledala sam plavu svetlost kada smo zamakli iza poslednjeg ugla. ’’Nisam znala da ljudi imaju strpljenja da izgladne nekoga na smrt. To mi deluje kao i suviše složen plan da biste ga pojmili vi, tako kratkovida stvorenja.’’

Džeb se zasmejulji. ’’Moram reći, zadivljuju me ovi momci. Iznenađen sam što su izdržali toliko dugo.’’

Skrenuli smo u osvetljeni ćorsokak. Brent i Aron, koji su sedeli što je moguće dalje od Tragača, to jest kraja tunela gde se ona šetkala tamoamo, obojica s oružjem u rukama, uzdahnuše s olakšanjem kada nas videše kako prilazimo.’’ ’’Napokon,’’ promrmlja Brent. Lice mu je bilo duboko izbrazdano tugom. Šetkanje Tragača prestade.

Bila sam iznenađena kad sam videla u kakvim je uslovima drže.

Nisu je saterali u malu skučenu rupu, već je bila relativno slobodna, koračala je napred-nazad malom širinom tunela. Na podu, uza zid na kraju tunela, stajali su prostirka i jastuk. Plastični poslužavnik bio je naheren uza zid; nekoliko komada hrane ležalo je raštrkano na podu pored njega, zajedno sa činijom za supu. Pored je bilo prosuto malo supe. To je objasnilo kloparanje koje sam upravo bila čula, bacila je hranu. Mada, izgledalo je kao da je prvo pojela najveći deo.

Zurila sam u taj relativno humani smeštaj i osetila čudan bol u stomaku.

Koga smo mi ubile?, promrmlja Melani mrzovoljno. I nju je ovo zapeklo. ’’Hoćeš da pričaš s njom?’’ upita me Brent, a mene opet žignu u stomaku.

Da li je Brent ikad govorio o meni koristeći zamenicu za ženski rod?

Nisam bila iznenađena što je Džeb tretirao Tragača na taj način, ali ostali? ’’Da’’ šapnuh. ’’Samo pažljivo,’’ upozori me Aron. ’’Ona je prgavo malo stvorenje.’’

Klimnuh.

Ostali su ostali gde su se zatekli. Sama sam pošla niz tunel.

Bilo mi je teško da podignem glavu, da pogledam u oči osobe čiji sam netremičan pogled osećala na svom licu poput dodira hladnih prstiju.

Besno je zurila u mene, lica izobličenog zlobnim kezom. Nikad ranije nisam videla takav izraz lica kod neke duše. ’’O, pa, zdravo, Melani,’’ naruga mi se. ’’Zašto ti je trebalo toliko dugo da dođeš da me vidiš?’’

Nisam odgovorila. Pošla sam ka njoj polako, trudeći se iz sve snage da poverujem da mržnja koja mi kola celim telom ne pripada stvarno meni.

406

MIN@

’’Da li tvoji mali prijatelji misle da ću pričati s tobom? Da ću otkriti sve svoje tajne zato što u svojoj glavi nosiš ućutkanu dušu ispranog mozga koja sija iz tvojih očiju?’’ - Nasmeja se grubo.

Zaustavila sam se na dva duga koraka od nje, tela napetog i spremnog na beg. Nije načinila nikakvu agresivnu kretnju u mom pravcu, ali nisam mogla da opustim mišiće. Ovo nije bilo nalik susretu s Tragačem na autoputu, nisam imala uobičajeno osećanje sigurnosti koje sam osećala u blizini drugih ljubaznih pripadnika moje vrste. Ponovo me je preplavilo ono čudno ubeđenje da će ona živeti dugo nakon što ja umrem.

Ne budi smešna. Pitaj je šta imaš. Jesi li smislila išta? ’’Dakle, šta želiš? Jesi li tražila dozvolu da me lično ubiješ, Melani?’’ prosikta ona. ’’Ovde me zovu Lunja,’’ rekoh.

Ona se malo trgnu kad sam progovorila, kao da je očekivala da ću da vičem. Moj tih, miran glas kao da ju je uznemirio više od vrištanja koje je očekivala. Ispitivački sam posmatrala njeno lice dok je ona besno piljila u mene iskolačenih očiju. Bilo je prljavo, umrljano ljubičastom prašinom i osušenim znojem. Osim toga, na njoj nije bilo tragova nikakve povrede.

Od toga sam ponovo osetila onaj čudan bol. ’’Lunja,’’ ponovi ona ravnodušno. ’’Pa, šta čekaš? Zar ti nisu dali zeleno svetlo? Planiraš li da me ubiješ golim rukama ili mojim pištoljem?’’ ’’Nisam došla da te ubijem.’’ Ona se kiselo nasmeši. ’’Da me ispitaš, onda? Gde su tvoji instrumenti za mučenje, čoveče?’’

Trgnuh se. ’’Neću te povrediti.’’

Nesigurnost joj prelete licem, a zatim nestade ispod njenog podrugljivog osmeha. ’’Zašto me onda drže u životu? Da li misle da mogu da me pripitome, kao tvoju dušu ljubimca?’’ ’’Ne. Samo... nisu hteli da te ubiju dok... mene ne pitaju. Za slučaj da želim prvo da popričam s tobom.’’

Kapci joj se spustiše, sužavajući njene razrogačene oči. ’’Imaš li nešto da kažeš?’’ Progutala sam knedlu. ’’Pitala sam se...’’ imala sam na umu samo ono isto pitanje na koje sama nisam znala odgovor. ’’Zašto? Zašto me nisi pustila da ostanem mrtva, kao ostali? Zašto si bila toliko odlučna da me uhvatiš? Nisam želela nikog da povredim. Samo sam želela da... idem svojim putem.’’

Ona skoči na vrhove prstiju, unoseći mi se bliže licu. Neko se pomerio iza mene, ali nisam mogla da čujem ništa više do toga, drala mi se u lice.

407

MIN@

’’Zato što sam bila u pravu,’’ zakreštala je. ’’I više od toga! Pogledaj ih sve! Podlo leglo ubica koje vrebaju u zasedi! Baš kao što sam mislila, samo mnogo gore. Znala sam da si tu s njima! jedna od njih! Rekla sam im da postoji opasnost! Rekla sam im!’’

Ona zaćuta, zadihana, i ustuknu korak nazad, zureći preko mog ramena.

Nisam se okrenula da pogledam šta ju je nateralo da se povuče.

Pretpostavila sam da ima neke veze s onim što mi je Džeb upravo bio rekao, čim zaprete oružjem, ona se odmah smiri. Analizirala sam njen izraz lica za trenutak dok se njeno teško disanje usporavalo. ’’Ali nisu te slušali. Pa si pošla sama da nas pronađeš.’’

Tragač ne odgovori. Udaljila se još jedan korak od mene, sa sumnjom na licu. Na sekund je izgledala neobično ranjivo, kao da su moje reči probile štit iza kojeg se skrivala. ’’Tražiće te, ali na kraju, nisu ti uopšte ni verovali, zar ne?’’ rekoh, posmatrajući kako svaka izgovorena reč biva potvrđena u njenim očajnim očima. To mi je dokazalo da sam i te kako u pravu. ’’Dakle, neće širiti potragu dalje od toga. Kada te ne budu našli, izgubiće interesovanje.

Mi ćemo biti oprezni, kao i obično. Neće nas pronaći.’’

Sada sam u njenim očima prvi put videla istinski strah. Užasno, za nju, saznanje da sam u pravu.

I bi mi lakše zbog mog ljudskog gnezda, moje porodice. Jesam bila u pravu. Biće bezbedni. Pa ipak, na neki neobjašnjiv način, nisam se osećala bolje zbog sebe. Nisam imala više pitanja za Tragača. Kada odem, ona će umreti. Hoće li sačekati da se udaljim dovoljno da ne čujem pucanj? Da li je iko u ovim pećinama dovoljno udaljen da ga ne čuje? Zurila sam u njeno besno, uplašeno lice, i spoznala koliko duboku mržnju prema njoj osećam.

Koliko ne želim više nikad da ugledam to lice, do kraja svih svojih života.

Mržnju koja mi je onemogućavala da dopustim da umre. ’’Ne znam kako da te spasem,’’ šapnuh, previše tiho da bi ljudi mogli da čuju. Zašto to mojim ušima zvuči kao laž? ’’Ne mogu da pronađem način.’’ ’’Zašto bi to uopšte želela? Ti si jedna od njih!’’ Iskra nade je, međutim, sinula u njenim očima. Džeb je bio u pravu. Sve to duvanje, sve te pretnje... bilo joj je veoma stalo da ostane živa.

Klimnuh potvrdno na njene optužbe, pomalo odsutno pošto sam brzo i napregnuto razmišljala. ’’Ali ja sam još uvek ja,’’ promrmljah. ’’Ne želim... ne želim...’’

Kako da završim tu rečenicu? Ne želim... da Tragač umre? Ne. To nije istina.

408

MIN@

Ne želim... da mrzim Tragača? Da je mrzim toliko da želim da umre. Da umre dok je mrzim. To bi gotovo bilo kao da je umrla zbog toga što je mrzim. Da ne želim stvarno njenu smrt, da li bih bila u stanju da pronađem način da je spasem? Da li me moja mržnja sprečava u tome?

Hoću li ja biti odgovorna za njenu smrt?

Jesi li poludela?, pobuni se Melani.

Ubila je mog prijatelja, upucala ga u pustinji, slomila Li-lino srce.

Dovela je moju porodicu u opasnost. Dokle god je živa, ona predstavlja pretnju za njih. Za Ijana, za Džejmija, za Džareda. Uradiće sve što je u njenoj moći da ih sve vidi mrtve.

To je već bolje. Melani je odobravala ovaj tok misli.

Ali ako umre, a ja sam mogla da je spasem da sam želela... šta sam onda ja?

Moraš biti praktična, Lunjo. Ovo je rat. Na čijoj si strani?

Znaš odgovor na to.

Znam. I to je ono što si ti, Lunjo.

Ali... šta ako mogu da uradim obe stvari? Šta ako mogu da joj spasem život i da osiguram bezbednost svih ovde?

Osetila sam veliki talas mučnine u želucu kada sam pronašla odgovor za koji sam verovala da ne postoji.

Jedini zid koji sam ikada podigla između Melani i mene urušio se u prah.

Ne! zinu Mel. Zatim vrisnu, NE! Odgovor koji mora da sam znala da ću naći. Odgovor koji objašnjava moj čudni predosećaj. Zato što mogu da spasem Tragača. Naravno da mogu.

Ali to će me koštati. Razmena. Šta je ono Kajl rekao? Život za život.

Ona je zurila u mene. Te crne oči Tragača bile su pune otrova.

50.ŽRTVOVANJE Pomno je posmatrala moje lice dok smo se Mel i ja prepirale.

Nemoj, Lunjo, ne!

Ne budi glupa, Mel. Ti bi barem trebalo da uvidiš prednost ovog izbora.

Zar nije to ono što želiš?

Ali čak i dok sam se trudila da imam u vidu srećan kraj, nisam mogla da umaknem užasu takvog izbora. To je tajna za koju je trebalo i da umrem da bi je sačuvala. Informacija koju sam tako očajnički želela da sakrijem bez obzira na kakve bi me neuzrecive muke stavili. Ovakve muke nisam 409

MIN@

očekivala; krizu lične savesti, zbunjujuću i zakomplikovanu ljubavlju prema mojoj ljudskoj porodici. Bilo je veoma bolno, bez obzira na sve.

Neću moći da tvrdim da sam izgnanik ako to uradim. Ne, biću čist izdajnik.

Nemoj zbog nje, Lunjo! Ne zbog nje!, zavijala je Mel. Treba li da čekam? Da čekam dok ne uhvate još neku dušu? Nevinu dušu koju nemam razloga da mrzim? Moram doneti odluku u nekom trenutku.

Nemoj sad! Čekaj! Razmisli o tome! Želudac mi se opet prevrnuo, i morala sam da se sagnem napred i duboko udahnem. Jedva sam se suzdržavala da ne povratim. ’’Lunjo?’’ oslovi me Džeb zabrinuto.

Mogla bih to da uradim, Mel. Mogla bih da opravdam to što ću dozvoliti da umre ako bi ona bila jedna od tih nevinih duša. Onda bih mogla da pustim da je ubiju. Mogla bih da verujem sebi da ću doneti objektivnu odluku.

Ali ona je užasna, Lunjo! Mrzimo je!

Upravo. A ja ne mogu sebi da verujem. Vidi kako sam umalo uvidela odgovor... ’’Lunjo, jesi li dobro?’’

Gnevne oči Tragača zurile su mimo mene, u pravcu Džebovog glasa. ’’Dobro sam, Džebe,’’ procedih. Glas mi je bio zadihan, napet. Bila sam iznenađena koliko je loše zvučao.

Tragačeve crne oči gledale su nas naizmenično, nesigurno. Onda je ustuknula od mene, pribijajući se uza zid. Prepoznala sam tu pozu, setila sam se tačno kako mi je bilo dok sam ga ja grlila.

Jedna nežna ruka spusti mi se na rame i okrete me. ’’Šta se to dešava s tobom, dušice?’’ upita Džeb. ’’Treba mi minut,’’ uzvratih zadihano. Gledala sam pravo u njegove svetloplave oči, i rekla mu nešto što definitivno nije bila laž. ’’Imam još jedno pitanje. Ali stvarno mi treba jedan minut nasamo. Možete li... da me sačekate?’’ ’’Naravno, možemo da sačekamo još malo. Predahni.’’ Klimnula sam i krenula da izlazim iz zatvora što sam brže mogla. Noge su mi isprva bile ukočene od straha, ali uhvatila sam svoj normalan korak dok sam se kretala. Kada sam prošla pored Arona i Brenta već sam skoro trčala. ’’Šta se desilo?’’ čuh Arona kako šapuće Brentu, zbunjen.

Nisam bila sigurna gde da se sakrijem dok razmišljam. Noge me, kao šatl na automatskom pilotu, povedoše hodnicima ka mojoj sobi. Mogla sam samo da se nadam da je prazna.

410

MIN@

Bilo je mračno, kroz pukotine na tavanici jedva da je dopirao sjaj zvezda.

Nisam videla Lili dok se nisam saplela o nju u mraku. Gotovo da nisam prepoznala njeno lice otečeno od plača. Sedela je sklupčana u malu, čvrstu loptu na podu na sredini hodnika. Oči su joj bile razrogačene, ne shvatajući tačno koga vide. ’’Zašto?’’ upita me. Nemo sam zurila u nju. ’’Rekla sam da život i ljubav nastavljaju da traju. Ali zašto? Ne bi trebalo.

Ne više. U čemu je svrha?’’ ’’Ne znam, Lili. Nisam sigurna u čemu je svrha.’’ ’’Zašto?’’ upita ona ponovo, ne obraćajući se više meni. Njene staklaste oči gledale su pravo kroz mene.

Pažljivo sam je zaobišla i požurila ka sobi. Imala sam sopstveno pitanje na koje je trebalo odgovoriti.

Na moje veliko olakšanje, soba beše prazna. Bacila sam se ničice na dušek na kojem smo Džejmi i ja spavali.

Kada sam rekla Džebu da imam još jedno pitanje, bila je to istina. Ali to pitanje nije bilo za Tragača. Pitanje je bilo za mene.

Pitanje je hoću li, ne, mogu li, to da učinim?

Mogu da spasem život Tragaču. Znam da mogu. To ne bi ugrozilo ničiji život ovde. Osim mog sopstvenog. Morala bih to da dam u zamenu.

Ne. Melani se trudila da bude odlučna u svojoj panici.

Molim te, pusti me da razmislim.

Neću.

To je to, Mel. Ionako je nezbežno. To mi je sad jasno. Trebalo je da to odavno uočim. Toliko je očigledno.

Ne, nije.

Setila sam se razgovora koji smo vodile kada je Džejmi bio bolestan.

Kada smo se mirile. Rekla sam joj da je neću izbrisati i da mi je žao što ne mogu da joj pružim više od toga.

To nije bila laž koliko nedovršena rečenica. Nisam mogla da joj pružim više od toga, a da sama ostanem živa.

Prava laž bila je izrečena Džaredu. Rekla sam mu, samo nekoliko sekundi kasnije, da ne znam kako bih naterala sebe da prestanem da postojim. U kontekstu naše diskusije, to je bila istina. Ne znam kako da nestanem, ovde unutar Melani. Ali iznenađena sam što još tada nisam čula tu očiglednu laž, nisam uvidela u tom trenutku ono što uviđam sada.

Naravno da znam kako bih naterala sebe da prestanem da postojim.

U pitanju je samo to što nikad nisam uzela u obzir tu opciju, krajnju izdaju koju to predstavlja za svaku dušu na ovoj planeti.

411

MIN@

Jednom kad ljudi budu shvatili da znam taj odgovor, onaj zbog kojeg su ubijali iznova i iznova, to će me koštati.

Nemoj, Lunjo!

Zar ne želiš da budeš slobodna? Duga pauza.

Ne bih to tražila od tebe, reče naposletku.

Ni ja to ne bih uradila za tebe. A svakako ne bih to uradila za Tragača!

Ne moraš da tražiš. Mislim da bih se dobrovoljno prijavila... na kraju.

Zašto to misliš?, upita, gotovo plačnim glasom. To me je dirnulo.

Očekivala sam da će biti ushićena.

Delom zbog njih. Džareda i Džejmija. Mogu da im dam ceo svet, sve što žele. Mogu da im dam tebe.

Verovatno bih to shvatila... jednog dana. Ko zna? Možda bi Džared to tražio. Znaš da ne bih odbila.

Ijanje u pravu. Previše se žrtvuješ. Ne znaš za granice. Treba da znaš za granice, Lunjo!

Ah, Ijan, zastenjah. Neki novi bol stade da me čupa, iznenađujuće blizu srca.

Uzećeš mu ceo svet. Sve što želi.

Nikad ne bih bila srećna s Ijanom. Ne u ovom telu, iako ga on voli. Ono ne voli njega.

Lunjo, ja... Melani se borila da pronađe reči. Ipak, radost koju sam očekivala s njene strane nije dolazila. To me je ponovo dirnulo.

Mislim da ne mogu da ti dozvolim da uradiš to. Imaš veću važnost od toga. Kad sagledaš veću sliku, ti im vrediš mnogo više nego ja. Ti možeš da im pomogneš; možeš da ih spaseš. Ja ne mogu da učinim ništa od toga.

Moraš da ostaneš tu. Ne vidim nijedan drugi način, Mel. Pitam se kako to ranije nisam shvatila. Čini se tako očiglednim.

Naravno da moram da odem. Naravno da moram da ti vratim tebe. Već sam znala da smo mi duše pogrešili što smo došli ovamo. Tako da sada nemam drugog izbora nego da učinim pravu stvar, i odem. Svi vi ste preživeli bez mene i ranije; učinićete to ponovo. Od mene ste naučili toliko mnogo o dušama, pomoći ćete im. Zar ne vidiš? To je srećan kraj.

To je kraj priče koji je svima njima potreban. Mogu da im dam nadu.

Mogu da im dam... ne budućnost. Možda ne to. Ali koliko god mogu. Sve što mogu.

Ne, Lunjo, nemoj.

Plakala je, postajući nerazumljiva. Od njene tuge mi pođoše suze na oči.

Nisam znala da joj je toliko stalo do mene. Skoro isto koliko je i meni stalo do nje. Nisam shvatila da volimo jedna drugu.

412

MIN@

Čak i ako Džared nikad ne bi tražio to od mene, čak i ako Džared ne bi postojao... pošto sam postala svesna tog puta, moram da produžim njime.

Toliko sam je volela.

Nije ni čudo što je procenat uspešnosti kod otpornih domaćina toliko nizak ovde na Zemlji. Jednom kad zavolimo našeg ljudskog domaćina, čemu mi duše imamo da se nadamo? Ne možemo postojati na uštrb nekoga koga volimo. Ne duša. Jedna duša ne može da živi na taj način.

Okrenula sam se na leđa i osmotrila svoje telo pod svetlošću zvezda. Šake su mi bile prljave i izgrebane, ali ispod rugla na površini bile su prelepe.

Koža je bila lepe smeđe boje, opaljena suncem; čak i pod bledom svetlošću bila je lepa. Nokti su bili izgriženi, ali i dalje zdravi i glatki, s malim belim polumesecima pri dnu. Mahnula sam prstima, posmatrajući kako mišići pokreću kosti, opisujući graciozne šare u vazduhu. Pustila sam ih da plešu iznad mene, gde su se pretvorili u tečne crne siluete spram zvezdanog sjaja.

Prošla sam njima kroz kosu. Sada mi je sezala skoro do ramena. Mel će se to svideti. Posle nekoliko nedelja pranja šamponom pod hotelskim tuševima i uzimanja vitamina Zdravlja, ponovo je bila sjajna i meka.

Ispružila sam ruke koliko sam mogla, istežući tetive sve dok neki od zglobova ne počeše da krčkaju. Osećala sam snagu u rukama. Mogu da mi pomognu da se uspenjem uz padinu, mogu da nose težak teret, mogu da uzoru polje. Ali i one behu meke. Mogu da drže dete, mogu da teše prijatelja, mogu da vole... ali meni to nije bilo suđeno.

Duboko sam uzdahnula, i suze se preliše iz uglova očiju i stadoše da mi se slivaju niz slepoočnice u kosu.

Napela sam mišiće u nogama, osetivši njihovu spremnost, snagu i brzinu.

Htela sam da potrčim, da imam otvoreno polje kojim mogu da jurim samo da bih videla koliko brza mogu da budem. Htela sam da pojurim bosonoga, da mogu da osetim zemlju pod stopalima. Htela sam da osetim vetar kako mi nosi kosu. Htela sam da padne kiša, da mogu da osetim njen miris u vazduhu dok trčim.

Stopala su mi se polako savijala i ispravljala, u ritmu disanja. Gore, dole.

Napred, nazad.

Osećaj je bio lep.

Prešla sam prstima preko lica. Osećala sam njihovu toplotu na koži, koži koja beše glatka i lepa. Bilo mi je drago što ću vratiti Melani njeno lice onakvo kakvo je bilo. Zatvorila sam oči i pomilovala kapke. Živela sam u toliko mnogo tela, ali nijedno nisam ovoliko volela. Ni za jednim nisam ovoliko žudela. Naravno, baš ovog ću morati da se odreknem.

413

MIN@

Nasmejala sam se pred ironijom toga, i koncentrisala se na osećaj vazduha koji je u vidu mehurića iskakao iz mojih grudi i peo se dalje uz grlo. Smeh je poput svežeg povetarca, on sebi čisti put kroz telo stvarajući dobar osećaj tamo kuda prođe. Da li druge vrste imaju tako jednostavnog iscelitelja? Nisam mogla da se setim nijedne.

Dotakla sam usne i setila se kakav je osećaj ljubiti Džareda, a kakav je osećaj ljubiti Ijana. Ne desi se svakome da ljubi toliko drugih prelepih tela. Ljubila sam ih više od drugih, čak i za ovako kratko vreme.

Samo što je bilo tako kratko! Možda već godinu dana, nisam bila potpuno sigurna. Samo jedna brza revolucija jedne plavozelene planete oko jedne ni po čemu posebne žute zvezde. Najkraći život od svih koje sam ikad živela.

Najkraći, najvažniji, najbolniji život od svih. Život koji će me zauvek definisati. Život koji me je odneo do jedne zvezde,do jedne planete, u jednu malu porodicu stranaca.

Još malo vremena... zar bi to bilo toliko pogrešno?

Ne bi, prošaputa Mel. Samo daj sebi još malo vremena.

Nikad ne znaš koliko ti je vremena ostalo, uzvratih šapatom.

Ali ja znam. Znam tačno koliko vremena imam. Ne mogu da dam sebi više vremena. Moje vreme je isteklo. Ionako moram da umrem. Moram da uradim pravu stvar, da budem dosledna sebi, u ovo vremena što mi je ostalo.

S uzdahom koji kao da je potekao iz samih peta na mojim stopalima i dlanova na mojim šakama, ustala sam.

Aron i Brent neće čekati zauvek. A sada sam imala još nekoliko pitanja na koja sam morala da dobijem odgovor. Ovoga puta pitanja su bila za Docu.

Pećine su bile pune tužnih, oborenih pogleda. Bilo je lako provući se neprimećeno pored svih njih. Nikoga nije bilo briga šta ja trenutno radim, osim možda Džeba, Brenta i Arona, a oni nisu bili ovde.

Nisam imala otvoreno, kišno polje, ali imala sam barem dug južni tunel.

Bilo je previše mračno da bih se dala u puni trk kao što sam želela, ali održavala sam ravnomeran kas. Zagrevanje mišića pružalo je prijatan osećaj.

Očekivala sam da ću već zateći Docu tamo, ali čekaću ako budem morala.

Biće sam. Jadni Doca, s njim je sada uglavnom to i bio slučaj.

Doca je spavao sam u svojoj bolnici od noći kada smo spasili Džejmiju život. Šeron je odnela svoje stvari iz njihove sobe i preselila se kod majke, a Doca nije hteo da spava u praznoj sobi. Tako jaka mržnja. Šeron bi radije uništila svoju sreću, i Docinu, nego mu oprostila što mi je pomogao da izlečim Džejmija.

414

MIN@

Šeron i Megi jedva da su više kontaktirale s bilo kim u pećinama. Sada su se pravile kao da ne primećuju nikoga, onako kako su se ranije pravile da ne primećuju samo mene. Pitam se hoće li se to promeniti kada me više ne bude, ili su obe postale toliko nepopustljive u svojoj ljutnji da je prekasno da se promene.

Kako neverovatno glup način da se vreme protraći.

Prvi put ikada, južni tunel mi je izgledao kratak. Pre nego što sam pomislila da sam prešla pola puta, ugledala sam mutni sjaj Docine lampe kako se pomalja iz nepravilnog luka ispred mene. Bio je kod kuće.

Usporila sam do koraka pre nego što sam ga prekinula. Nisam htela da ga uplašim, da ga navedem da pomisli kako se radi o nekoj uzbuni. Ipak se prepao kada sam se pojavila, pomalo zadihana, u kamenom dovratku.

Skočio je od stola. Knjiga koju je čitao ispala mu je iz ruku. ’’Lunjo? Je l’ nešto nije u redu?’’ ’’Ne, Doco,’’ umirih ga. ’’Sve je u redu.’’ ’’Treba li da pomognem nekome?’’ ’’Samo meni.’’ Uputila sam mu slabašan osmeh. Obišao je oko svog stola da me dočeka, očiju raširenih od znatiželje. Zastao je na pola koraka od mene i izvio jednu obrvu. Njegovo izduženo lice beše milo, suprotno od strašnog. Bilo mi je teško da se prisetim kako to da mi je ranije delovao kao čudovište. ’’Ti si čovek od reči,’’ otpočela sam.

On klimnu glavom i otvori usta da zausti nešto, ali ja podigoh ruku. ’’Niko to nikad neće staviti na probu onako kako ću ja to učiniti sada’’ upozorila sam ga.

On je čekao, zbunjenih i opreznih očiju. Udahnuh duboko, i osetih kako mi se pluća šire. ’’Znam kako da uradim ono radi čega si ti, da bi to otkrio, okončao toliko mnogo života. Znam kako da izvadim dušu iz ljudskog tela a da nijednom od njih ne nanesem zlo. Naravno da to znam. Svi mi moramo to da znamo, za slučaj nužde. Čak sam izvela tu proceduru jednom u nuždi, kada sam bila Medved.’’

Zurila sam u njega, čekajući reakciju. Dugo mu je trebalo, i oči su mu postajale sve bešnje svakog sekunda. ’’Zašto mi to govoriš?’’ procedi naposletku. ’’Zato što... zato što ću reći ono što želiš da znaš.’’ Ponovo podigoh ruku. ’’Ali samo ako mi zauzvrat daš ono što želim. Odmah da te upozorim, tebi neće biti ništa lakše da mi daš ono što ja želim nego meni da tebi dam ono što ti želiš.’’

Nikada ga nisam videla tako gnevnog.

415

MIN@

’’Reci svoje uslove.’’ ’’Ne smeš da ih ubiješ, duše koje izvadiš. Moraš da mi daš reč, da obećaš, da se zakuneš, da se zavetuješ, da ćeš ih bezbedno prevesti u novi život. To znači izvesnu opasnost; moraćeš da imaš kriogene kapsule i moraćeš da smestiš te duše u šatlove i pošalješ ih s ove planete. Moraš da ih pošalješ da žive na drugom svetu. Ali one neće moći da ti naude. Dok stignu do sledeće planete, tvoja unučad će biti pokojna.’’

Hoće li ispunjenje mojih uslova ublažiti moju krivicu u ovome?

Samo ako se Doci može verovati.

Razmišljao je veoma koncentrisano dok sam objašnjavala. Posmatrala sam mu lice da bih videla šta misli o mojim zahtevima.

Nije izgledao besno, ali njegove oči još uvek jesu. ’’Ne želiš da ubijemo tog Tragača?’’ pogodi.

Nisam mu odgovorila na pitanje jer ne bi razumeo odgovor; jesam želela da je ubiju.

U tome je bio čitav problem.

Umesto toga, nastavila sam da objašnjavam. ’’Ona će biti prva, poslužiće kao test. Hoću da se uverim, dok sam još ovde, da ćeš ispuniti obećanje. Sama ću izvesti razdvajanje. Kad ona bude bezbedna, naučiću te kako se to radi.’’ ’’Na kome?’’ ’’Na kidnapovanim dušama. Kao ranije. Ne mogu da ti garantujem da će se ljudski umovi povratiti. Ne znam mogu li se oni koju su bili izbrisani vratiti. Videćemo kad probamo s Tragačem.’’

Doca trepnu, razmišljajući o nečemu. ’’Kako to misliš, dok si još ovde? Odlaziš?’’ Zurila sam u njega, čekajući da shvati. Uzvraćao mi je pogled, ne shvatajući. ’’Zar ne uviđaš šta ti dajem?’’ šapnuh. Konačno, razumevanje mu se ispisa na licu. Nastavih brzo, da ga preduhitrim. ’’Zamoliću te samo za još jednu stvar, Doco. Ne želim... neću da me pošalju na drugu planetu. Ovo je moja planeta, zaista jeste. Pa ipak, za mene ovde nema mesta. Tako da... znam da će to možda... uvrediti neke od ostalih. Nemoj im reći ako misliš da neće to dozvoliti. Laži ako budeš morao. Ali volela bih da budem sahranjena pored Volta i Vesa. Možeš li to da mi učiniš? Neću zauzeti mnogo mesta.’’ Ponovo sam se slabašno osmehnula.

Ali Melani je zavijala.

Ne, ne, ne, ne... ’’Ne, Lunjo,’’ i Doca se pobuni, šokiran. ’’Molim te, Doco, šapnuh, trepnuvši od prigovora u mojoj glavi, koji su postajali sve glasniji. ’’Mislim da Vesu i Voltu neće smetati.’’

416

MIN@

’’Nisam to mislio! Ne mogu da te ubijem, Lunjo! Uh! Dosta mi je više smrti, dosta mi je ubijanja svojih prijatelja,’’ Docin glas pređe u jecaj.

Spustila sam ruku na njegovu mršavu mišicu, trljajući je. ’’Ljudi umiru ovde. Dešava se. Kajl je rekao nešto u tom stilu.’’

Smešno je što citiram Kajla, od svih ljudi, dvaput za jednu noć. ’’Šta je sa Džaredom i Džejmijem?’’ upita Doca glasom stegnutim od plača. ’’Imaće Melani. Biće dobro.’’ ’’A s Ijanom?’’ Procedih kroz zube: ’’Biće mu bolje bez mene.’’

Doca zavrte glavom, brišući suze. ’’Moram da razmislim o tome, Lunjo.’’ ’’Nemamo mnogo vremena. Neće čekati zauvek pre nego što ubiju Tragača.’’ ’’Ne mislim na to. Pristajem na uslove. Ali ne verujem da mogu da te ubijem.’’ ’’Sve ili ništa, Doco. Moraš odmah da odlučiš. I...’’ shvatila sam da imam još jedan zahtev. ’’I ne smeš nikome da kažeš za poslednji deo našeg dogovora. Nikome. To su moji uslovi, uzmi ili ostavi. Želiš li da saznaš kako da izvadiš dušu iz ljudskog tela?’’

Doca ponovo zavrte glavom. ’’Pusti me da razmislim.’’ ’’Već znaš odgovor, Doco. To je ono što si tražio.’’

Samo je nastavio da vrti glavom levo- desno.

Ignorisala sam taj gest poricanja, jer smo oboje znali da je on već izabrao. ’’Idem po Džareda,’’ rekoh. ’’Brzo ćemo nabaviti kriogene kapsule. Zadržavaj ostale. Reci im... reci im istinu. Reci im da ću ti pomoći da izvadiš Tragača iz tog tela.’’

417

MIN@

51.PRIPREMA Pronašla sam Džareda i Džejmija u našoj sobi kako me čekaju, obojica zabrinuti. Džared mora da je pričao sa Džebom. ’’Jesi li dobro?’’ upita me Džared, dok je Džejmi skočio i zagrlio me oko struka. Nisam bila sigurna kako da odgovorim na njegovo pitanje. Nisam znala odgovor. ’’Džarede, treba mi tvoja pomoć.’’

Džared je bio na nogama čim sam završila rečenicu. Džejmi se udaljio i pogledao me u lice. Nisam mu uzvratila pogled. Nisam bila sigurna koliko toga trenutno mogu da podnesem. ’’Šta želiš da učinim?’’ upita Džared. ’’Idem u poharu. Koristio bi mi... još jedan par jakih ruku.’’ ’’Šta tražimo?’’ Bio je napet, već se psihički spremajući za misiju. ’’Objasniću usput. Nemamo mnogo vremena.’’ ’’Mogu li ja da pođem?’’ upita Džejmi. ’’Ne!’’ odvratismo Džared i ja uglas.

Džejmi se namršti i pusti me, klonu na dušek i prekrsti noge. Zaronio je lice u šake, dureći se. Nisam mogla direktno da ga pogledam pre nego što sam klisnula iz prostorije. Već sam žudela da sednem pored njega, da ga jako zagrlim i zaboravim na svu ovu zbrku.

Džared me je sledio dok sam se vraćala južnim tunelom. ’’Zašto ovuda?’’ upita. ’’Ne...’’ shvatiće ako pokušam da slažem ili da izbegnem pitanje. ’’Ne želim ni na koga da naletim. Naročito ne na Džeba, Arona ili Brenta.’’ ’’Zašto?’’ ’’Ne želim da dođem u situaciju da moram da im se pravdam. Ne još.’’

Bio je tih, pokušavajući da shvati moj odgovor. Promenila sam temu. ’’Znaš li gde je Lili? Mislim da ne treba da bude sama. Deluje mi...’’ ’’Ijan je s njom.’’ ’’To je dobro. On je najljubazniji.’’

Ijan će pomoći Lili, on je upravo ono što joj sada treba. Ko će pomoći Ijanu kada...? Zavrtela sam glavom, trudeći se da odagnam tu misao. ’’Šta moramo tako hitno da nabavimo?’’ upita me Džared. Duboko sam udahnula pre nego što sam mu odgovorila. ’’Kriogene kapsule.’’

Južni tunel je bio mračan. Nisam mogla da mu vidim lice. Njegovi koraci nisu zaostajali za mojim, i nije ništa rekao nekoliko minuta. Kada je ponovo progovorio, po glasu sam mu poznala da se koncentriše na 418

MIN@

poharu, razmišljao je samo o jednoj stvari, ostavljajući radoznalost koju je osećao za kasnije, kada bude zadovoljan planom misije. ’’Gde ćemo ih nabaviti?’’ ’’Prazni krio-rezervoari čuvaju se ispred isceliteljskih ambulanti dok ne zatrebaju. Pošto više duša dolazi nego što odlazi, biće viška. Niko ih neće čuvati; niko neće primetiti ako neki nestanu.’’ ’’Jesi li sigurna? Otkud ti ta informacija?’’ ’’Videla sam ih u Čikagu, čitave gomile. Čak je i mala ambulanta koju smo posetili u Tusonu imala malu zalihu tih rezervoara, odloženih u sanduke ispred magacina.’’ ’’Ako su bili u sanducima, kako možeš da budeš sigurna...’’ ’’Zar nisi primetio kako volimo da označavamo stvari etiketama?’’ ’’Ne sumnjam u tebe,’’ reče. ’’Samo želim da se uverim da si dobro razmislila o tome.’’ Čula sam dvostruko značenje u njegovim rečima. ’’Jesam.’’ ’’Hajde da onda završimo s tim.’’

Doca je već bio otišao, već je bio sa Džebom, jer ga nismo mimoišli usput. Mora da je krenuo odmah posle mene. Pitam se kako će prihvatiti njegove novosti. Nadam se da nisu toliko glupi da diskutuju o tome pred Tragačem. Hoće li uništiti mozak svog ljudskog domaćina ako pogodi šta sam naumila? Hoće li pretpostaviti da sam postala potpuni izdajnik? Da ću dati ljudima ono što žele bez ikakvih ograničenja?

Mada, zar to nije ono što se spremam da uradim? Kad me više ne bude, hoće li se Doca potruditi da održi datu reč?

Da, pokušaće. Verujem u to. Moram da verujem u to. Ali neće moći sam to da izvede. A ko će mu pomoći?

Peli smo se uskim crnim otvorom koji se završavao na južnim obroncima stenovitog brda, otprilike na pola puta do niskog vrha. Istočni rub horizonta prelazio je u sivilo, s tek nagoveštajem rumenila između neba i stenja. Nisam skidala pogled sa stopala dok sam se spuštala. To je bilo neophodno; nije bilo staze, a labavo kamenje nije pružalo čvrst oslonac.

Ali čak i da smo pred sobom imali ravan i asfaltiran put, sumnjam da bih bila u stanju da dignem pogled. Kao da su mi i ramena bila zarobljena u pogurenom položaju.

Izdajnik. Ne otpadnik, ne lutalica. Samo izdajnik. Koji stavlja živote svoje nežne braće i sestara u ljutite i motivisane ruke svoje usvojene ljudske porodice. Moji ljudi imaju svako pravo da mrze duše. Ovo je rat, a ja im dajem oružje. Način da ubijaju nekažnjeno.

419

MIN@

Razmišljala sam o tome dok smo trčali kroz pustinju u osvit zore, trčali, jer s Tragačima na oprezu nije trebalo da boravimo na otvorenom na dnevnoj svetlosti.

Ako posmatram stvari iz tog ugla, ako posmatram svoj izbor ne kao žrtvu već kao naoružavanje ljudi u zamenu za Tragačev život, jasno mi je da grešim. A ako pokušavam da spasim samo Tragača, ovo bi onda bio trenutak kada ću promeniti mišljenje i okrenuti se nazad. Nije vredno da zbog nje izdam ostale. Čak bi se i ona složila s tim.

Ili ne bi? Iznenada sam se zapitala. Ne deluje mi da je ona toliki... koju je ono reč Džared upotrebio? Altruista. Altruista poput nas ostalih. Možda bi cenila svoj život više od života mnogih.

Ali prekasno je da se predomislim. Već sam uzela u obzir stvari koje daleko prevazilaze spašavanje Tragača, prvo, to će se ponovo desiti. Ljudi će nastaviti da ubijaju sve duše na koje naiđu, osim ako im ja ne dam drugu mogućnost. I više od toga, rešila sam da ću spasiti Melani, a za to vredi žrtvovati se. Spasiću i Džareda i Džejmija. Mogla bih da spasim i omraženog Tragača, kad sam već kod toga.

Duše su pogrešile što su došle ovamo. Moji ljudi zaslužuju svoj svet. Ne mogu da im ga vratim, ali mogu da im dam ovo. Kad bih samo mogla da budem sigurna da neće biti okrutni. Moraću prosto da verujem Doci i da se nadam. I možda da iznudim još poneko obećanje od mojih prijatelja, za svaki slučaj.

Pitam se koliko ću života spasti. Koliko života duša ću možda spasti.

Jedini koji sada ne mogu da spasem jeste moj.

Duboko sam uzdahnula. Čak i pored zvuka našeg napregnutog disanja, Džared je to čuo. Krajičkom oka sam videla kako okreće glavu, osetila kako me njegove oči napeto posmatraju, ali nisam se okrenula da mu uzvratim pogled. Zurila sam u zemlju.

Stigli smo do skrivenog džipa pre nego što se sunce popelo iznad istočnih vrhova, ali nebo je već bilo svetloplavo. Sklonili smo se u plitku pećinu taman kad su prvi zraci počeli da boje pustinju zlatom. Džared je zgrabio dve boce vode sa zadnjeg sedišta, dobacio mi jednu, pa se naslonio uza zid. Ispio je pola flaše i obrisao usta nadlanicom pre nego što je progovorio. ’’Jasno mi je da žuriš da odeš odavde, ali moramo da sačekamo da se smrkne ako planiraš da izvedeš brzu provalnu pljačku.’’

Progutala sam gutljaj vode. ’’U redu je. Sigurna sam da će nas sada čekati.’’

Promatrao me je ispitivački.

420

MIN@

’’Video sam tvog Tragača,’’ reče mi, posmatrajući moju reakciju. ’’Ona... energična je.’’

Klimnuh. ’’I ne zna da ućuti.’’

Nasmešio se i prevrnuo očima. ’’Čini se da nije zadovoljna smeštajem koji smo joj obezbedili.’’

Oborila sam pogled na pod. ’’Mogla je i gore da prođe,’’ promrmljah. Ona čudna ljubomorna i uvređenost koju sam osećala uvukla mi se, nepozvana, u glas. ’’Istina,’’ složi se on, tišim glasom. ’’Zašto su tako dobri prema njoj?’’ šapnuh. ’’Ubila je Vesa.’’ ’’Pa, za to si ti kriva.’’

Pogledala sam ga, iznenađena što vidim osmejak na njegovim usnama; zadirkuje me. ’’Ja?’’ Njegov smešak se pokoleba. ’’Ne žele da se osete kao čudovišta. Ne ponovo. Pokušavaju da se iskupe za ranije, samo malo prekasno... i s pogrešnom dušom. Nisam znao da će te to... povrediti. Mislio sam da bi tako više volela.’’ ’’Bih.’’ Nisam želela da ikoga povrede. ’’Uvek je bolje biti ljubazan.

Samo...’’ duboko sam udahnula. ’’Drago mi je što znam zašto.’’

Njihova ljubaznost bila je upućena meni, ne njoj. Osetila sam kako mi pritisak u ramenima popušta. ’’To nije dobar osećaj kada znaš da potpuno zaslužuješ da te nazivaju čudovištem. Bolje je biti ljubazan nego osećati grižu savesti.’’ Ponovo se nasmešio, pa zevnuo. To me natera da i ja zevnem. ’’Duga noć,’’ primeti. ’’A čeka nas još jedna. Treba da se naspavamo.’’

Bi mi drago što je to predložio. Znala sam da ima dosta pitanja o pravoj prirodi ove misije. Znala sam i da je već povezao neke konce. Ali nisam želela da diskutujem o bilo čemu od toga.

Pružila sam se na maloj peščanoj površini kraj džipa. Na moje zaprepašćenje, Džared dođe i leže pored mene, tik pored mene. Savio se oko mene, prateći konture mog tela. ’’Čekaj,’’ reče, i provuče ruku da podmetne prste pod moje lice. Podigao mi je glavu sa zemlje i zatim postavio ruku ispod nje, kao jastuk. Pustio je da mu druga ruka padne preko mog struka.

Prošlo je nekoliko sekundi pre nego što sam mogla da odreagujem. ’’Hvala.’’

On zevnu. Osećala sam njegov topao dah na vratu. ’’Odmori se, Lunjo.’’

421

MIN@

Držeći me u pozi koja se mogla opisati samo kao zagrljaj, Džared je brzo zaspao, kao što je oduvek bio u stanju da učini. Pokušala sam da se opustim s njegovom toplom rukom preko mog struka, ali dugo mi je trebalo. Taj zagrljaj me je naveo da se zapitam koliko toga je već pogodio.

Misli su se vrtložile i komešale u mojoj umornoj glavi. Džared je bio u pravu, prošla noć jeste bila duga. Ali ni upola duga koliko bih želela.

Ostatak mojih dana i noći proleteće kao minuti.

Sledeće čega sam postala svesna bilo je da me Džared drmusa da bi me probudio. Svetlost u maloj pećini bila je bleda i narandžasta. Sumrak.

Džared mi je pomogao da ustanem i dodao mi žitnu štanglu, takve obroke su držali u džipu. Pojeli smo ih i popili ostatak vode, u tišini. Džaredovo lice bilo je ozbiljno i koncentrisano. ’’Još ti se žuri?’’ upita dok smo ulazili u džip.

Ne. Želim da se vreme produži u nedogled. ’’Da.’’ Čemu odlaganje? Tragač i njeno telo umreće budemo li predugo čekali, a ja bih još uvek morala da načinim isti izbor. ’’Onda idemo u Feniks. Logično je da neće primetiti ovakvu pljačku.

Nema logike da ljudi uzmu vaše rezervoare za zamrzavanje. Kako bi nam oni mogli koristiti?’’

Pitanje uopšte nije zvučalo retorički, i mogla sam da osetim da me ponovno posmatra. Ali zurila sam u stene ispred sebe i ćutala.

Mrak je već bio poodavno pao kad smo zamenili vozila i stigli do autoputa. Džared je oprezno čekao nekoliko minuta, ne paleći farove našeg neupadljivog sedana. Izbrojala sam da je deset kola prošlo pored nas. Onda je nastupila duga pomrčina između farova, i Džared se uključio na autoput.

Put do Feniksa bio je vrlo kratak, iako je Džared savesno vozio ispod dozvoljene brzine. Vreme je brže proticalo, kao da se Zemlja brže okretala.

Uključili smo se u saobraćaj koji se kretao umerenom brzinom, jezdeći kružnim autoputem oko ravničarskog grada koji se protezao u daljini.

Ugledala sam bolnicu s puta. Pošli smo za jednim kolima do isključenja, krećući se ravnomerno, bez žurbe. Džared je skrenuo na glavni parking. ’’Kuda sad?’’ upita, napet. ’’Da vidimo da li ovaj put ide iza. Rezervoari će biti pored magacina.’’

Džared je vozio polako. Ovde je bilo mnogo duša, koje su ulazile i izlazile iz ambulante, neke od njih s hirurškim rukavicama. Iscelitelji. Niko nije obraćao naročitu pažnju na nas.

Put je pratio trotoar, zatim skretao oko severnog dela kompleksa zgrada. ’’Vidi. Teretni kamioni. Idi tamo.’’

422

MIN@

Prošli smo pored jednog krila niskih zgrada i garaže. Nekoliko kamiona, koji su bez sumnje isporučivali medicinske zalihe, bilo je parkirano zadnjim delom prema skladištima. Osmotrila sam sanduke na prilazu, sve označene. ’’Nastavi... mada, ne bi bilo loše da zgrabimo nešto od ovoga u povratku.

Vidiš: Isceli...Rashladi... Smiri? Pitam čemu to služi.’’

Sviđalo mi se što su te zalihe označene i ostavljene bez nadzora.

Moja porodica neće oskudevati u stvarima koje su im potrebne kad me više ne bude. Kad me više ne bude; imala sam utisak da ta fraza sada prati sve moje misli.

Zašli smo iza još jedne zgrade. Džared je malo ubrzao, gledajući pravo ispred sebe, ovde je bilo ljudi, njih četvorica, koji su istovarivali kamion na uzdignutom prilazu. Preciznost njihovih pokreta privukla mi je pažnju. Nisu grubo baratali omanjim kutijama; upravo suprotno, spuštali su ih s velikom pažnjom na komad betona u visini struka. Nije mi trebao natpis da bih se uverila da sam u pravu, ali baš u tom trenutku jedan od istovarivača okrenu svoju kutiju tako da sam ugledala crna slova. ’’Ovo je mesto koje nam treba. Upravo istovaruju pune rezervoare. Oni prazni neće biti daleko... ah! Tamo, s druge strane. Onaj magacin ih je pun. Kladim se da su zatvoreni magacini dupke puni.’’

Džared je nastavio da vozi istom opreznom brzinom, skrenuvši iza ugla zgrade. Tiho frknu. ’’Šta je?’’ upitah. ’’Znao sam. Vidiš?’’

Pokaza bradom ka znaku na zgradi. Ovo je bilo porodilište. ’’Ah,’’ rekoh. ’’Pa, uvek ćeš znati gde da tražiš, zar ne?’’

Oči mu poleteše ka meni kad sam to rekla, zatim se vratiše na put. ’’Moraćemo malo da sačekamo.’’ Izgledalo je kao da su pri kraju.

Džared ponovo napravi krug oko bolnice, pa uparkira kola u zadnjem delu najvećeg parkinga, dalje od svetiljki. Ugasio je motor i zavalio se dublje u sedište. Nagnuo se i uzeo me za ruku. Znala sam da će me pitati, pa sam pokušala da se pripremim. ’’Lunjo?’’ ’’Da?’’ ’’Spasićeš Tragača, zar ne?’’ ’’Da, hoću.’’ ’’Zato što je to ispravna stvar?’’ pogodio je. ’’To je jedan razlog.’’ Utihnuo je za trenutak. ’’Znaš kako da izvadiš dušu napolje a da pri tom ne povrediš telo?’’

423

MIN@

Srce mi je bubnulo jednom jako, i morala sam da progutam pre nego što sam odgovorila. ’’Da. Uradila sam to ranije. U nuždi. Ne ovde.’’ ’’Gde?’’ upita. ’’U kakvoj nuždi?’’

To je bila priča koju im nikad nisam ispričala, iz jasnog razloga. Jedna od mojih najboljih. S dosta akcije. Džejmiju bi se dopala. Uzdahnula sam i otpočela tihim glasom. ’’Na Planeti Magle. Bila sam sa svojim prijateljem Sakupljačem Svetlosti i jednim vodičem. Ne sećam se vodičevog imena. Tamo su me zvali Živi Među Zvezdama. Već sam imala izvesnu reputaciju.’’

Džared se zasmejulji. ’’Išli smo na hodočašće preko četvrtog velikog ledenog polja da vidimo jedan od poznatijih kristalnih gradova. To je trebalo da bude bezbedna trasa; zato nas je bilo samo troje. Kandžozveri vole da kopaju rupe i da se zakopavaju u snegu. Kamuflaža, znaš već. Zamka. U jednom trenutku nije bilo ničega osim ravnog, beskrajnog snega. Onda u sledećem, kao da je čitavo snežno prostranstvo eksplodiralo. Prosečan odrastao Medved teži otprilike kao jedan bivo. Odrasla kandžozver teška je koliko plavi kit. Ova je bila natprosečne veličine. Nisam mogla da vidim vodiča. Kandžozver je iskočila između nas, okrenuta ka mestu gde smo Sakupljač Svetlosti i ja stajali. Medvedi su brži od kandžozveri, ali ova je imala prednost zasede. Njene ogromne čvrste kandže spustile su se mahnitom brzinom i presekle Sakupljača Svetlosti napola pre nego što sam uopšte uspela da shvatim šta se dešava.’’

Jedna kola polako naidoše pored parkinga. Sedeli smo u tišini dok nisu otišla. ’’Oklevala sam. Trebalo je da počnem da bežim, ali... moj prijatelj je umirao tamo na ledu. Zbog tog oklevanja bih i ja umrla da kandžozveri nešto nije odvuklo pažnju. Kasnije sam saznala da je naš vodič, žao mi je što ne mogu da mu se setim imena, napao rep zveri, u nadi da će nam to dati vremena da pobegnemo. Kandžozver je prilikom napada podigla toliko snega kao da je mećava. Smanjena vidljivost bi nam pomogla da pobegnemo. Nije znao da je za Sakupljača Svetlosti već bilo prekasno da beži. Kandžozver se okrenula prema vodiču i šutnula nas svojom drugom levom nogom, bacivši me u vazduh. Sakupljačev gornji deo trupa pao je pored mene. Sneg se topio od njegove krvi.’’

Zastala sam i zadrhtala. ’’Ono što sam sledeće uradila nije imalo smisla, jer nisam imala telo za Sakupljača. Bili smo na pola puta između gradova, predaleko da bismo bežali ka bilo kojem od njih. Verovatno je bilo i surovo izvaditi ga 424

MIN@

napolje bez lekova protiv bolova. Ali nisam mogla da ga ostavim da umre unutar jedne presečene polovine tela njegovog medveđeg domaćina. Poslužila sam se nadlanicom, kojom se seče led. Bila je to preširoka oštrica... nanela je mnogo štete. Mogla sam samo da se nadam da je Sakupljač toliko obamro da ne oseća dodatni bol. Služeći se mekom, unutrašnjom stranom prstiju, izvadila sam Sakupljača Svetlosti iz Medvedovog mozga. Još je bio živ. Jedva da sam zastala da se u to uverim. Ubacila sam ga u torbu za jaja na središtu mog trupa, između dva najtoplija srca. To bi ga spasilo da ne umre od hladnoće, ali preživeo bi samo nekoliko kratkih minuta bez tela.

A gde sam mogla da nađem nekog domaćina u toj ledenoj pustari? Palo mi je na pamet da pokušam da podelim s njim svog domaćina, ali sumnjala sam da bih bila u stanju da ostanem svesna tokom procedure njegovog ubacivanja u svoju glavu. Onda bih, pošto nisam imala nikakve lekove za isceljenje, i ja ubrzo umrla. S toliko srca, Medvedi brzo krvare.

Kandžozver je zaurlala i osetila sam kako tlo podrhtava dok je stupala njime svojim ogromnim šapama. Nisam znala gde nam je vodič, niti da li je živ. Nisam znala koliko dugo će kandžozveri trebati da nas pronađe poluzakopane u snegu. Nalazila sam se odmah pored presečenog Medveda. Jarka krv je morala privući pažnju čudovišta. A onda mi je na um pala ta luda zamisao.’’

Zastala sam i tiho se nasmejala za sebe. ’’Nisam imala medveđeg domaćina za Sakupljača Svetlosti. Nisam mogla da iskoristim svoje telo. Vodič je bio mrtav, ili je već bio pobegao. Ali postojalo je još jedno telo na tom ledenom polju.

To je bilo ludilo, ali razmišljala sam samo o Sakupljaču. Nismo bili čak ni bliski prijatelji, ali znala sam da polako umire, tu, između mojih srca.

Nisam mogla to da izdržim. Čula sam kako ljutita kandžozver riče i potrčala sam ka izvoru zvuka. Ubrzo sam ugledala njeno debelo belo krzno. Pritrčala sam pravo do njene treće leve noge i bacila se uz nju što sam više mogla. Bila sam dobar skakač. Služeći se sa svih šest šaka, njihovim oštrim nadlanicama, počela sam da se penjem uz bok zveri. Ona je rikala i vrtela se, ali to nije pomoglo. Zamisli psa koji juri svoj rep. Kandžozveri imaju veoma mali mozak, ograničenu inteligenciju.

Uspela sam da se popnem zveri na leđa i potrčala sam uz njenu dvostruku kičmu, ukopavajući se oštricama da me ne bi stresla.

Trebalo mi je samo nekoliko sekundi da dođem do glave zveri. Ali tu je čekala najveća poteškoća. Moje oštrice za sečenje leda bile su samo... duge možda kao tvoja podlaktica. Krzno kandžozveri bilo je dvostruko deblje. Zamahnula sam rukom što sam jače mogla, prosecajući 425

MIN@

prvi sloj krzna i kože. Zver je vrisnula i propela se na zadnje noge. Umalo nisam pala. Ukopala sam četiri šake u njeno krzno, ona je vrištala i bacakala se. S druge dve sam naizmenično produbljivala zasek koji sam načinila. Koža je bila toliko debela i tvrda da nisam znala hoću li moći skroz da je probijem. Kandžozver je podivljala. Toliko se ritala da sam u tom trenutku mogla jedino da se držim za nju. Ali Sakupljaču je ponestajalo vremena. Nabila sam šake u rupu i pokušala da je otvorim.

Onda se kandžozver bacila leđima na led. Da se nismo nalazili iznad njene jazbine, rupe koju je iskopala da se sakrije, zgnječila bi me. Igrom slučaja, iako me je ošamutio, taj pad mi je u stvari pomogao. Moje oštrice su već bile u zverinjem vratu. Kada sam udarila o tlo, težina zveri je uterala moja sečiva dublje kroz kožu. Dublje nego što mi je bilo potrebno.

Oboje smo bili ošamućeni; ja sam bila napola ugušena. Znala sam da moram odmah da uradim nešto, ali nisam mogla da se setim šta. Zver je počela da se valja, omamljena.

Svež vazduh mi je razbistrio glavu, i setila sam se Sakupljača. Štiteći ga od hladnoće što sam bolje mogla, držeći ga mekim dlanovima, premestila sam ga iz torbe za jaja u zverinji vrat. Zver se pridigla na noge i ponovo se propela. Ovoga puta sam sletela s nje. Lišila sam se oslonca da bih ubacila Sakupljača, znaš. Kandžozver je podivljala od besa. Rana na glavi nije bila ni izbliza dovoljna da je ubije, samo ju je razdražila. Uskovitlani sneg se dovoljno slegao da je mogla jasno da me vidi, tim pre što sam bila oblivena njenom krvlju. Veoma je jarke boje, boje koju ovde nemate.

Podigla je kandže i zamahnula ka meni. Mislila sam da je to to, i malo me je utešila pomisao da ću barem umreti pokušavajući. A onda su kandže udarile u sneg pored mene. Nisam mogla da verujem da su me promašile!

Iskolačenih očiju, pogledala sam u to ogromno, gadno lice, i gotovo da sam morala da se... pa, ne da se nasmejem.

Medvedi se ne smeju. Ali to je taj osećaj. Pošto je to ružno lice bilo rastrzano između smetenosti, iznenađenja i jada. Nijedna kandžozver pre nije imala takav izraz lica. Sakupljaču je trebalo koji minut da se poveže s kandžozveri, bila je to velika oblast, stvarno je morao dobro da se protegne. Ali onda je uspostavio kontrolu. Bio je dezorijentisan i usporen, nije imao bogzna koliko inteligentan mozak na raspolaganju, ali bilo je to dovoljno da zna da sam mu prijatelj. Morala sam da ga jašem do kristalnog grada, da držim ranu na njegovom vratu zatvorenom dok ne stignemo do nekog Iscelitelja. To je izazvalo priličnu pažnju. Neko vreme su me zvali Jaše Zver. Nije mi se sviđalo to ime. Naterala sam ih da me ponovo oslovljavaju starim imenom.’’

426

MIN@

Zurila sam napred, ka svetlima bolnice i figurama duša koje su prolazile ispred tih svetala, dok sam pričala priču. Sada sam prvi put pogledala Džareda. Piljio je u mene izbečenih očiju i otvorenih usta.

To stvarno jeste bila jedna od mojih najboljih priča. Moraću da nateram Melani da mi obeća da će je ispričati Džejmiju kada me... ’’Verovatno su završili s istovarom, šta misliš?’’ rekoh brzo. ’’Hajde da završimo s ovim i krenemo kući.’’

Zurio je u mene još koji trenutak, zatim polako zavrteo glavom. ’’Da, hajde da završimo s ovim, Lutalice, Živi Medu Zvezdama, Jaše Zver. Krađa nekoliko nečuvanih sanduka neće predstavljati bogzna kakav izazov za tebe, zar ne?

52.RAZDVAJANJE Uneli smo svoj plen kroz južni otvor za vazduh, iako je to značilo da će džip morati da bude sakriven pre zore. Moja glavna briga vezana za korišćenje većeg ulaza bila je ta što će Tragač čuti komešanje koje će naš dolazak sigurno izazvati. Nisam bila sigurna ima li ikakvu predstavu o tome šta nameravam da uradim, ali nisam želela da joj dam nikakav povod da ubije sebe i svog domaćina. Priča o jednom od njihovih zatvorenika koju mi je Džeb ispričao, o čoveku koji se prosto srušio na pod, ne ostavljajući nikakav spoljašnji dokaz o haosu napravljenom unutar lobanje, nije mi izbijala iz glave.

Bolnica nije bila pusta. Dok sam se provlačila kroz poslednji uzani prolaz koji je vodio u glavnu prostoriju, pronašla sam Docu kako se priprema za operaciju. Njegov sto je bio spreman; na njemu, jedna gasna lampa, najsvetliji vid rasvete koji smo imali, čekala je da bude upaljena.

Skalpeli su se presijavali na bledoj plavoj svetlosti solarne lampe.

Znala sam da će Doca pristati na moje uslove, ali kada sam ga videla ovako uposlenog, prožeo me je osećaj nervoze i mučnine. Ili je to bilo samo zbog sećanja na onaj drugi dan kada sam se ispovraćala, dan kada sam ga uhvatila krvavih ruku. ’’Vratili ste se, reče s olakšanjem. Shvatila sam da je brinuo za nas, baš kao što svi brinu kada neko napusti sigurnost pećina. ’’Doneli smo ti poklon,’’ reče Džared kada se iskobeljao iz prolaza iza mene. Ispravio se i posegnuo nazad za kutijom. Teatralno ju je podigao, pokazujući natpis na kutiji. ’’Isceli!’’ obradova se Doca. ’’Koliko ste uzeli?’’

427

MIN@

’’Dva sanduka. I pronašli smo mnogo bolji način obnavljanja zaliha nego da puštamo Lunju da se bode nožem.’’

Doca se nije nasmejao Džaredovoj šali. Umesto toga, okrenuo se i prostrelio me pogledom. Mora da smo oboje pomislili isto: Zgodno, pošto Lunje više neće biti. ’’Jeste li doneli kriogene kapsule?’’ upita, nešto smireniji. Džared je primetio njegov pogled i napetost. Pogledao je u mene, s izrazom lica koji je bilo nemoguće protumačiti. ’’Da,’’ uzvratih.’’Deset komada. Toliko je moglo da stane u kola.’’

Dok sam govorila, Džared je trgnuo kanap iza sebe. Uz lupu odronjenog kamenja, druga kutija Isceli, praćena kapsulama, skotrlja se na pod iza njega. Rezervoari su zazvečali poput metala, iako ne behu napravljeni ni od jednog elementa koji postoji na ovoj planeti. Rekla sam mu da može grubo da barata praznim rezervoarima bez bojazni; bili su napravljeni da izdrže mnogo veće habanje od vučenja kroz neki kanal u steni. Sada su se presijavali na podu, sjajni i bez ogrebotina.

Doca podiže jedan, odvezujući kanap, i stade da ga okreće u rukama. ’’Deset?’’ Taj broj kao da ga je iznenadio. Da li misli da je previše? Ili nedovoljno? ’’Jesu li komplikovani za korišćenje?’’ ’’Ne, veoma su jednostavni. Pokazaću ti.’’

Doca klimnu, proučavajući očima tu nezemaljsku konstrukciju. Mogla sam da osetim kako me Džared posmatra; ali nisam skidala pogled s Doce. ’’Šta su rekli Džeb, Brent i Aron?’’ pitala sam.

Doca podiže pogled, gledajući me netremice u oči. ’’Oni su... saglasni s tvojim uslovima.’’

Klimnuh, ne baš ubeđena. ’’Neću ti pokazati osim ako nisam u to ubeđena.’’ ’’To je pošteno.’’

Džared nas je besno posmatrao, zbunjen i frustriran. ’’Šta si mu rekla?’’ upita me Doca, oprezno. ’’Samo da ću spasiti Tragača.’’ Okrenuh se i pogledah neodređeno u Džaredovom pravcu, ne uzvraćajući mu pogled. ’’Doca mi je obećao da ćete, ako mu pokažem kako da izvede razdvajanje, oslobođenim dušama obezbediti bezbedan prelazak u novi život na drugim planetarna. Bez ubijanja.’’

Džared klimnu zamišljeno, skrećući pogled ka Doci. ’’Mogu da pristanem na te uslove. I mogu da se postaram da ih se i ostali pridržavaju. Pretpostavljam da imaš plan kako da ih pošalješ s ove planete?’’

428

MIN@

’’Neće biti opasnije od onog što smo noćas uradili. Upravo suprotno, dodavaćeš na gomilu, umesto što ćeš uzimati.’’ ’’U redu.’’ ’’Jesi li... razmišljala kad da počnemo?’’ upita Doca. Trudio se da zvuči nezainteresovano, ali prepoznala sam želju i nestrpljenje u njegovom glasu. Samo želi odgovor koji mu toliko dugo izmiče, pokušala sam da ubedim sebe. Ne radi se o tome da žuri da me ubije. ’’Moram da vratim džip... možete li da sačekate? Voleo bih to da posmatram.’’ ’’Naravno, Džarede,’’ složi se Doca. ’’Brzo ću,’’ obeća Džared dok se uvlačio nazad u ventilacioni otvor.

U to sam bila sigurna. Njegovo odsustvo neće potrajati ni izbliza dovoljno. Doca i ja nismo progovorili dok zvuči Džaredovog penjenja uz otvor nisu utihnuli. ’’Niste pričali o... Melani?’’ upita nežnim glasom. Zavrteh glavom. ’’Mislim da mu je jasno čemu ovo vodi.Mora da je pogodio šta planiram.’ ’’Ali ne u potpunosti. Neće dozvoliti...’’ ’’On se ne pita o tome,’’ prekinuh ga oštro. ’’Sve ili ništa, Doco.’’

Doca uzdahnu. Nakon trenutka tišine, on se protegnu i pogleda ka glavnom izlazu. ’’Idem da popričam sa Džebom, da se spremimo.’’

Dohvatio je jednu flašicu sa stola. Hloroform. Bila sam sigurna da duše imaju nešto bolje u tu svrhu. Moraću da pokušam da nađem to za Docu, pre nego što umrem. ’’Ko zna za ovo?’’ ’’Još uvek samo Džeb, Aron i Brent. Sva trojica žele da posmatraju.’’

To me nije iznenadilo; Aron i Brent će biti sumnjičavi. ’’Nemoj da kažeš nikom drugom. Ne ove noći.’’ Doca klimnu, pa nestade u mračnom hodniku.

Otišla sam da sednem uza zid, što dalje od pripremljenog poljskog kreveta. I na mene će doći red da legnem na njega, i to previše brzo.

Trudeći se da razmišljam o nečem drugom osim o toj mučnoj činjenici, shvatila sam da nisam čula Melani još od... kada mi se poslednji put obratila? Kada sam sklopila dogovor s Docom? Sa zakašnjenjem sam se iznenadila što današnji položaj prilikom spavanja kraj džipa nije izazvao njenu reakciju.

Mel? Nema odgovora.

Nije bilo kao prošlog puta, tako da se nisam uspaničila. Definitivno sam mogla da je osetim u svojoj glavi, ali me je... ignorisala? Šta to radi?

429

MIN@

Mel? Šta se dešava?

Nema odgovora.

Jesi li ljuta ne mene? Izvini zbog onog odranije, kraj džipa. Nisam ništa uradila, znaš, tako da baš i nije fer...

Ona me prekide, razdražena.

Oh, prestani. Nisam ljuta na tebe. Ostavi me na miru.

Zašto nećeš da pričaš sa mnom?

Nema odgovora.

Koncentrisala sam se malo jače, nadajući se da ću uhvatiti tok njenih misli. Pokušala je da me spreči, da postavi zid na mesto, ali bio je previše slab od neupotrebe. Videla sam njen plan.

Trudila sam se da mi mentalni ton ostane miran.

Jesi li izgubila pamet?

Na neki način, našali se bezvoljno.

Misliš li da ćeš me sprečiti ako nateraš sebe da nestaneš? Šta drugo mogu da uradim da bih te sprečila? Ako imaš neku bolju ideju, samo reci.

Ne razumem te, Melani. Zar ne želiš da ti se vrate? Zar ne želiš da budeš ponovo sa Džaredom? Sa Džejmijem?

Uzvrpoljila se, boreći se protiv očiglednosti odgovora.

Da, ali... ne mogu... zastala je na trenutak da se smiri. Ne želim da budem uzrok tvoje smrti. Ne mogu to da podnesem.

Uvidela sam koliko duboko seže njen bol, i suze mi se pojaviše u očima.

I ja tebe volim, Mel. Ali ovde nema mesta za obe. U ovom telu, u ovoj pećini, u njihovom životu...

Ne slažem se s tim. Čuj, prosto prestani da pokušavaš da uništiš sebe, u redu? Jer ako pomislim da možeš to da izvedeš, nateraću Docu da me danas izvadi. Ili ću reći Džaredu. Samo zamisli šta bi on uradio.

Ja sam zamislila to umesto nje, smešeći se kroz suze.

Sećaš se? Rekao je da ne garantuje šta bi ili šta ne bi uradio da bi te zadržao ovde. Razmišljala sam o onim vatrenim poljupcima u hodniku... o drugim poljupcima i drugim noćima u njenom sećanju. Lice mi je postajalo sve toplije dok me oblivala rumen.

Igraš prljavo.

Nego šta.

Ne odustajem.

Upozorena si. Nemoj više da me ignorišeš ćutnjom.

Onda smo razmišljale o drugim temama, temama koje nisu bile bolne. Na primer, kuda ćemo poslati Tragača. Mel se zalagala da to bude Planeta 430

MIN@

Magle, nakon moje priče od ove noći, ali ja sam smatrala da bi Planeta Cveća bila prikladnija. U svemiru ne postoji mirnija planeta od te.

Tragaču je potreban jedan lep i dugačak životni vek jedenja sunca.

Razmišljale smo o mojim uspomenama, onim lepim. Ledenim zamkovima i noćnoj muzici i raznobojnim suncima. One su za nju bile poput bajki. I ona je meni pričala bajke. Staklene cipelice, otrovne jabuke, sirene koju su htele da imaju dušu...

Naravno, nismo imale vremena da ispričamo mnogo priča.

Svi su se vratili zajedno. Džared je ušao na glavni ulaz. Trebalo mu je vrlo malo vremena, možda je samo odvezao džip okolo do severne padine i sakrio ga tamo ispod litice. U žurbi. Čula sam njihove glasove kako se približavaju, suzdržane, ozbiljne, tihe, i po njihovom tonu sam shvatila da je Tragač s njima. Znala sam da je došlo vreme za prvu fazu moje smrti.

Ne. Obrati pažnju. Moraćeš da im pomogneš oko toga kada mene...

Ne! Ali nije se bunila protiv mojih instrukcija, samo protiv završne misli.

Džared je bio taj koji je uneo Tragača u sobu. Ušao je prvi, praćen ostalima. Aron i Brent su držali oružje na gotovs, za slučaj da ona samo glumi nesvest, možda, i sprema se da skoči i napadne ih svojim sićušnim rukama. Džeb i Doca uđoše poslednji, i znala sam da će Džebove lukave oči počivati na mom licu. Koliko toga je već prokljuvio u svojoj ludoj, bistroj pronicljivosti?

Usredsredila sam se na zadatak koji je trebalo obaviti.

Džared je spustio Tragačevo nepomično telo na krevet izrazito nežno.

To bi mi možda zasmetalo ranije, ali sada me je dirnulo. Shvatila sam da je to uradio zbog mene, želeći da se isto tako ponašao prema meni na samom početku. ’’Doco, gde je Nema Bola?’’ ’’Doneću ti,’’ promrmlja.

Zurila sam u Tragačevo lice dok sam čekala, pitajući se kako će ono izgledati kada njen domaćin bude slobodan. Hoće li išta ostati? Hoće li domaćin ostati prazan, ili će se prava vlasnica vratiti? Hoće li mi ovo lice biti manje odbojno kada druga svest bude progledala njegovim očima? ’’Evo ga,’’ Doca mi dade bočicu. ’’Hvala.’’

Izvadila sam jedan, listić kvadratnog oblika i vratila mu bočicu.

Otkrila sam da nemam želju da dodirnem Tragača, ali naterala sam ruke da mi se kreću brzo i svrsishodno dok sam joj spuštala bradu i stavljala joj Nema Bola na jezik. Lice joj je bilo veoma sitno, zbog čega sam imala osećaj da su moje šake krupne. Njena sitna građa me je uvek čudila.

431

MIN@

Delovala je tako neprikladno.

Zatvorila sam joj usta. Bila su vlažna, lek će se brzo istopiti. ’’Džarede, možeš li molim te da je okreneš na stomak?’’ upitah.

Uradio je šta sam tražila, ponovo nežno. Gasna lampa utom ožive. Pećina je odjednom postala svetla, skoro kao usred dana. Instinktivno sam podigla glavu i videla da je Doca pokrio velike rupe na tavanici ciradama da svetlost ne bi izlazila napolje. Izvršio je obimne pripreme u našem odsustvu.

Bilo je veoma tiho. Mogla sam da čujem Tragačevo ravnomerno disanje.

Mogla sam da čujem brže, napetije disanje muškaraca u prostoriji sa mnom. Neko se premestio s noge na nogu, i pesak je zaškripao o kamen pod njegovim donovima.

Osećala sam fizičku težinu njihovih netremičnih pogleda ni svojoj koži.

Progutala sam, nadajući se da ću moći da održim glas normalnim. ’’Doco, trebaju mi Isceli, Očisti, Zatvori i Glatko.’’ ’’Spremni su.’’

Sklonila sam oštru crnu Tragačevu kosu s puta, otkrivajući malu ružičatu liniju pri dnu njene lobanje. Zurila sam u njenu maslinastu kožu, oklevajući. ’’Hoćeš ti da napraviš rez, Doco? Ja ne... ne želim.’’ ’’Nema problema, Lunjo.’’

Videla sam mu samo ruke kada je prišao i stao preko puta mene. Poredao je bele cilindrične bočice u kratak red na krevetu pored Tragačevog ramena. Skalpel je sevnuo na jakoj svetlosti, bacajući odblesak preko mog lica. ’’Drži joj kosu da mi ne smeta.’’ Otkrila sam joj vrat obema rukama. ’’Kad bih samo mogao da dezinfikujem površinu,’’ promrmlja Doca za sebe, očigledno se osećajući nedovoljno spremnim. ’’Nije zaista neophodno. Imamo Očisti.’’ ’’Znam,’’ uzdahnu. Ono što je stvarno želeo bila je rutina, pročišćenje uma koje su mu stare navike pružale. ’’Koliko ti prostora treba?’’ upita, držeći vrh sečiva na dva centimetra od njenog vrata.

Mogla sam da osetim toplotu ostalih tela iza sebe, koja se stiskaju da bolje osmotre. Pazili su da ne dodirnu nijedno od nas dvoje. ’’Samo dužina ožiljka. To će biti dovoljno.’’

To kao da mu nije delovalo dovoljno. ’’Sigurna si? ’’Da. Oh, čekaj!’’ Doca ustuknu.

432

MIN@

Shvatila sam da sve radim naopako. Nisam bila Isceltelj. Nisam bila prava osoba za ovo. Ruke su mi se tresle. Nisam mogla da skrenem pogled s Tragačevog tela. ’’Džarede, možeš li da mi doneseš jednu od tih kapsula?’’ ’’Naravno.’’ Čula sam kako se udaljava nekoliko koraka, zatim tup metalni klank izabrane kapsule kako udara o ostale. ’’Šta sad?’’ ’’Na vrhu poklopca nalazi se mali krug. Pritisni ga.’’

Začula sam tiho zujanje kriogene kapsule kada se uključila. Muškarci stadoše da mrmljaju i da se meškolje, udaljavajući se od nje. ’’Dobro, s druge strane bi trebalo da se nalazi jedan prekidač... više kao brojčanik za okretanje, u stvari. Vidiš li ga?’’ ’’Da.’’ ’’Okreni ga nadole skroz do kraja.’’ ’’U redu.’’ ’’Koje je boje lampica na vrhu rezervoara?’’ ’’Boja... upravo prelazi iz ljubičaste u... jarkoplavu. Sad je svetloplava.’’

Duboko sam udahnula. Barem su rezervoari bili ispravni i u funkciji. ’’Odlično. Otvori poklopac i čekaj me.’’ ’’Kako?’’ ’’Bravica ispod ruba.’’ ’’Našao sam.’’ Čuh škljocanje brave, zatim zujanje mehanizma. ’’Hladno je!’’ ’’U tome je otprilike poenta.’’ ’’Kako radi? Šta ga napaja?’’ Uzdahnula sam. ’’Znala sam odgovore kad sam bila Pauk. Sada ne razumem to. Doco, možeš da počneš. Spremna sam.’’ ’’Idemo,’’ prošaputa Doca dok je sečivom skalpela vešto, gotovo graciozno, zasecao kožu.

Krv joj linu niz vrat, skupljajući se na peškiru koji je Doca postavio ispod. ’’Samo malo dublje. Tik ispod ivice...’’ ’’Da, vidim.’’ Doca je ubrzano disao, uzbuđen. Srebro je svetlucalo iz crvenila. ’’Dobro je. Sad joj ti drži kosu.’’

Doca zameni mesto sa mnom spretno i brzo. Bio je dobar u svom Pozivu.

Bio bi izuzetan Iscelitelj.

Nisam pokušala da sakrijem od njega ono što radim. Pokreti su bili previše sitni i pipavi da bi on mogao išta da vidi. Ne bi mogao sam to da izvede ako mu ne objasnim.

433

MIN@

Počela sam da uvlačim vrh jednog prsta pažljivo duž zadnjeg grebena malog srebrnog stvorenja dok mi skoro ceo prst nije ušao u topao otvor u dnu vrata domaćinovog tela. Napipala sam prednje antene, osećajući pod prstom vezane nastavke, zategnute čvrsto poput struna na harfi, koji su se završavali u dubljim delovima glave.

Savila sam prst oko donjeg dela dušinog tela, prelazeći nežno preko njegovog prvog segmenta, duž drugog niza nastavaka, ukočenih i gustih poput zubaca četke. Pažljivo sam napipala mesta u kojem su se ove zategnute niti spajale, sićušne zglobove, ne veće od glave čiode. Prešla sam prstom oko trećinu razdaljine nadole. Mogla sam da brojim, ali to bi dugo potrajalo. To bi bila dvesta sedamnaesta veza po redu, ali postojao je još jedan način da se pronađe. Tu se nalazi malo zadebljanje koje ovaj zglob čini malo većim, sićušni biser umesto glave čiode. Bio je gladak pod mojom jagodicom.

Nežno sam ga pritisla, lagano ga masirajući. Nežnost je uvek pravi način ophođenja s dušama.

Nikad nasilje. ’’Opusti sek’’ uzdahnula sam.

I mada nije mogla da me čuje, duša me je poslušala. Zategnute žice su se opustile, omlitavele. Mogla sam da osetim kako mi prelaze preko prsta dok su se povlačile, i kako se telo blago nadima dok ih je upijalo. Čitav proces nije potrajao duže od nekoliko otkucaja mog srca. Držala sam dah dok nisam osetila kako se duša meškolji pod mojim prstom. Oslobađa se.

Pustila sam je da se još malo izmigolji napolje, pa sam nežno sklopila prste oko malenog, osetljivog tela. Podigla sam je, srebrnu i sjajnu, mokru od krvi koja je odmah potekla iz otvora, i uzela je u šake.

Bila je prelepa. Duša čije ime nikad nisam saznala mreškala se poput srebrnog talasa u mojoj šaci... poput meke paperjaste trake na vetru.

Nisam mogla da mrzim Tragača u ovom obliku. Preplavio me osećaj skoro materinske ljubavi. ’’Lepo spavaj, malena,’’ šapnuh.

Okrenula sam se ka tihom zujanju ktiogene kapsule, odmah meni sleva.

Džared ju je držao nisko i pod uglom, tako da mi je bilo jednostavno da spustim dušu u ledeno hladan vazduh koji je pokuljao iz otvora. Pustila sam je da sklizne u mali prostor, zatim pažljivo vratila poklopac na mesto.

Uzela sam kriogenu kapsulu iz Džaredovih ruku, polako, okrećući ga pažljivo dok nije došao u vertikalan položaj, i privila ga na grudi.

Spoljašnjost rezervoara bila je iste temperature kao i topla soba. Zagrlila sam ga, štiteći ga kao svaka majka.

434

MIN@

Pogledala sam u neznanku na stolu. Doca je već posipao Glatko preko zatvorene rane. Bili smo dobar tim: jedno se staralo o duši, drugo o telu.

Svi su Vili zbrinuti.

Doca me pogleda, očiju punih radosti i čuđenja. ’’Zadivljujuće,’’ promrmlja. ’’To je bilo neverovatno.’’ ’’Dobro obavljen posao,’’ šapnuh u odgovor. ’’Kada misliš da će se probuditi?’’ upita Doca. ’’To zavisi od količine hloroforma koji je udahnula.’’ ’’Nije mnogo.’’ ’’I pod uslovom da je još uvek tu. Moraćemo da sačekamo i vidimo.’’

Pre nego što sam stigla da ga zamolim, Džared je nežno podigao bezimenu ženu s kreveta, okrenuo je na leđa, i spustio je na drugi, čistiji krevet. Nežnost me ovoga puta nije dirnula. Ova nežnost je bila upućena ljudskom biću, Melani...

Doca ode s njim, opipavajući joj puls, vireći joj ispod kapaka. Uperio je baterijsku lampicu u njene nesvesne oči i posmatrao kako se zenice skupljaju. Svetlost se nije odbila i zaslepila ga.

Džared i on razmeniše dug pogled. ’’Stvarno je uspela,’’ rekao je Džared tiho. ’’Jeste,’’ složi se Doca.

Nisam čula Džeba koji je stao pored mene. ’’Vrlo vešto, mala,’’ promrmlja on. Slegnula sam ramenima. ’’Jesu li ti osećanja malčice zbrkana?’’ Nisam odgovorila. ’’Da. I meni su dušo, i meni su.’’

Aron i Brent su pričali iza mene, glasova povišenih od uzbuđenja, čitajući jedan drugom misli pre nego što su verbalizovali pitanja.

Kod njih nije bilo pomešanih osećanja. ’’Čekaj samo dok ostali čuju!’’ ’’Zamisli samo...’’ ’’Treba da odemo po...’’ ’’Odmah, ja sam spreman...’’ ’’Polako,’’ prekide Džeb Brenta. ’’Neće biti kidnapovanja duša dok ta kriogena kapsula ne bude otpremljena u svemir. Je l’ tako, Lunjo?’’ ’’Tako je,’’ složih se oštrijim tonom, privijajući rezervoar čvršće na grudi.

Brent i Aron se zgledaše ozlojeđeno.

Trebaće mi više saveznika. Džared i Džeb i Doca su samo trojica, iako svakako najuticajnija trojica ovde. Ipak, i njima će trebati podrška. Znala sam šta to znači.

Znači da moram da pričam s Ijanom.

435

MIN@

I s ostalima, naravno, ali Ijan će morati da bude jedan od njih. Imala sam osećaj da mi je srce klonulo u grudima, kao da se skupilo i povuklo samo u sebe. Uradila sam mnogo toga što nisam želela da uradim otkako sam se pridružila ljudima, ali nisam mogla da se setim ničega što je ovako oštro bolelo. Čak ni kada sam odlučila da dam svoj život u zamenu za Tragačev, to je bio ogroman, neizreciv bol, more bola, ali bilo je skoro podnošljivo jer je imalo viši cilj.

Opraštanje od Ijana me je probadalo, oštro poput žileta; od njega je bilo teško videti taj viši cilj. Kada bi samo postojao neki način, bilo koji način, da ga poštedim tog istog bola.

Ali nema ga.

Jedino gore od toga biće oprostiti se od Džareda. To će biti poput sagorevanja i truljenja. Jer on neće osećati bol. Njegova radost će daleko nadmašiti svako kakvo mlako žaljenje koje će možda osetiti prema meni. Što se Džejmija tiče, pa, to suočavanje i opraštanje uopšte nisam ni planirala. ’’Lunjo!’’ povika oštro Doca.

Požurila sam do kreveta nad kojim se Doca naginjao. Pre nego što sam stigla do tamo, videla sam sitnu maslinastu šaku kako se steže i opušta, viseći preko ivice kreveta. ’’Ah,’’ zastenja Tragačev poznati glas iz ljudskog tela. ’’Ah.’’ U prostoriji je zavladala potpuna tišina. Svi su gledali u mene, kao da sam ja stručnjak za ljude.

Munula sam Docu laktom, još uvek grleći kapsulu. ’’Pričaj s njom,’’ šapnuh mu. ’’Mmm... zdravo? Možete li da me čujete... gospođice? Sada ste bezbedni.

Da li me razumete?’’ ’’Ah,’’ zastenja.

Oči joj se otvoriše, brzo se usmerivši na Docino lice. Na njenom licu nije bilo nelagodnosti, osećala se sjajno zbog Nema Bola, naravno. Oči joj behu poput crnog oniksa. Šarale su po sobi dok me nisu pronašle, i prepoznavanje je ubrzo zamenilo mrštenje.

Skrenula je pogled, nazad ka Doci. ’’Pa, dobar je osećaj ponovo imati svoj um,’’ reče glasnijim, razgovetnim glasom. ’’Hvala vam.’’

436

MIN@

53.NADA I OČAJANJE Tragačev domaćin zvao se Lejsi; otmeno, nežno, ženstveno ime. Lejsi.

Nije joj odgovaralo, kao ni građa, po mom mišljenju. Kao da pitbulu daš ime Pufna. Lejsi je bila brbljiva kao i Tragač i podjednako izbirljiva. ’’Morate da mi oprostite što ovoliko trtljam,’’ insistirala je, ne ostavljajući nam drugog izbora. ’’Vikala sam unutra godinama i nikad nisam mogla da progovorim u svoje ime. Imam dosta toga da kažem, nakupilo se.’’

Blago nama. Gotovo da mi je bilo drago što sam odlučila da umrem.

U odgovor na pitanje koje sam ranije sama sebi postavila: ne, to lice nije bilo manje odbojno s drugom svešću iza njega. Jer sama svest nije bila toliko različita, na kraju. ’’Zato te ne volimo,’’ rekla mi je te prve večeri, ne prestajući da razmišlja u sadašnjem vremenu niti u množini. ’’Kada je shvatila da čuješ Melani baš kao što ona čuje mene, uplašila se. Mislila je da ćeš možda da pogodiš. Ja sam bila njena duboka, mračna tajna.’’ Škripavi kikot. ’’Nije mogla da me natera da ućutim. Zato je postala Tragač, jer se nadala da će otkriti neki način da se bolje nosi s neposlušnim domaćinom. A onda je podnela zahtev da je dodele tebi, da bi mogla da posmatra kako ti to radiš.

Bila je ljubomorna na tebe; zar to nije bedno? Želela je da bude jaka poput tebe. Silno smo se obradovale kada smo pomislile da je Melani pobedila. Mada, izgleda da se to nije desilo. Izgleda da si ti pobedila.

Zašto si onda došla ovamo? Zašto pomažeš pobunjenicima?’’

Objasnila sam, nevoljno, da smo Melani i ja prijatelji. To joj se nije dopalo. ’’Zašto?’’ zahtevala je odgovor. ’’Dobra je osoba.’’ ’’Ali zašto si joj se ti dopala? Iz istog razloga.’’ ’’Kaže, iz istog razloga.’’

Lejsi frknu prezrivo. ’’Isprala si joj mozak, je l’ da? Čoveče, ova je gora od one prve.’’

Jeste, složih se. Sad mije jasno otkud toliko nesnosnosti u Tragaču.

Zamisli da imaš tako nešto u glavi sve vreme?

Ja nisam bila jedina stvar koja Lejsi nije bila po volji. ’’Zar nemate neko bolje mesto za život od ovih pećina? Tako je prljavo ovde. Zar nemate neku kuću negde, možda? Kako to misliš, moramo da delimo sobe? Raspored radnih zadataka? Ne razumem. Moram da radim?

Mislim da ti ne razumeš...’’

Džeb ju je poveo u uobičajeni obilazak sledećeg dana pokušavajući da objasni, stisnutih zuba, kako svi živimo ovde. Kad su prošli pored mene, 437

MIN@

dok sam jela u kuhinji s Ijanom i Džejmijem, dobacio mi je pogled kojim je jasno pitao zašto nisam dozvolila Aronu da je upuca dok je to još bila jedna od opcija.

Njen obilazak je privukao više pažnje nego moj. Svi su želeli lično da vide čudo. Činilo se da većini njih čak i ne smeta što je toliko... naporna.

Bila je dobrodošla. Više nego dobrodošla.

Ponovo sam osetila malo gorke ljubomore. Ali to je blesavo od mene.

Ona je ljudsko biće. Ona predstavlja nadu. Ona pripada tu. Ona će biti ovde dugo nakon što mene više ne bude.

Blago tebi, prošaputa Mel sarkastično.

Nije mi bilo teško niti bolno da pričam s Ijanom i Džejmijem o onome što se desilo kao što sam zamišljala.

Zato što oni, iz različitih razloga, nisu slutili šta to znači. Nijedan od njih dvojice nije shvatio da to novo saznanje znači moj kraj. Što se Džejmija tiče, razumela sam zašto. Više nego bilo ko drugi, on je prihvatio Mel i mene u „paketu". Bio je sposoban da svojim mladim, otvorenim umom pojmi stvarnost naših dvojnih ličnosti. Tretirao nas je kao dve različite osobe umesto kao jednu. Mel je za njega bila veoma stvarna, veoma prisutna. Baš kao i za mene. Nije mu nedostajala, jer ju je imao. Nije uviđao nužnost našeg razdvajanja.

Nisam bila sigurna zašto Ijan ne razume. Da li je i on bio previše usredsređen na nove mogućnosti?

Na promené koje će to doneti ovdašnjoj ljudskoj zajednici? Svi su bili zapanjeni spoznajom da biti uhvaćen, skončati, više ne znači biti konačno izgubljen. Sada je postojao put natrag. Delovalo mu je prirodno što sam odlučila da spasem Tragača; to se slagalo s njegovim poimanjem moje ličnosti.

Možda je to bilo najdublje što je mogao da me shvati.

Ili možda Ijan prosto nije dobio priliku da dobro razmisli o tome, da uvidi očigledan kraj, pre nego što je postao pometen. Pometen i razjaren. ’’Trebalo je odavno da ga ubijem,’’ besneo je Ijan dok smo pakovali potrepštine za poharu.

Moju poslednju poharu; trudila sam se da ne razmišljam o tome. ’’Ne, naša majka je trebalo da ga udavi čim ga je rodila!’’ ’’On ti je brat.’’ ’’Ne znam zašto to uporno ponavljaš. Pokušavaš li da me nateraš da se osećam gore?’’

Svi su bili besni na Kajla. Džaredove usne bile su zavarene u tanku liniju besa, a Džeb je milovao svoju pušku više nego obično.

438

MIN@

Džeb je bio uzbuđen, nameravao je da nam se pridruži u ovoj istorijskoj pohari, njegovoj prvoj otkako sam došla da živim ovde. Naročito se radovao što će izbliza videti lansiranje šatla. Ali sada, pošto nas je Kajl sve doveo u opasnost, osetio je da mora ostati kod kuće, za svaki slučaj.

Kada nije bilo po njegovom, Džeb je bivao gadno raspoložen. ’’Zaglavio sam s tim čudom,’’ mrmljao je sebi u bradu, ponovno trljajući puščanu cev; novi član njegove zajednice ga nije činio ništa srećnijim. ’’Propuštam svu zabavu.’’ Pijunu na pod.

Svi smo znali gde je Kajl. Čim mu je doprlo do mozga da se Tragač-crv preko noći čarolijom preobrazio u Lejsi-ljudsko-biće, iskrao se na zadnji ulaz. Očekivala sam da će biti na čelu grupe koja zahteva Tragačevu smrt (držala sam kriogenu kapsulu uvek u naručju; spavala sam s jednim okom otvorenim, s rukom na njenoj glatkoj površini), ali njega nije bilo nigde na vidiku, i Džeb je lako ugušio otpor u njegovom odsustvu.

Džared je shvatio da je džip nestao. A Ijan je ta dva nestanka povezao. ’’Otišao je po Džodi,’’ režao je Ijan. ’’Šta drugo može da bude?’’

Nada i očajanje. Njima sam dala jedno, Kajlu drugo. Hoće li ih sve izdati pre nego što uopšte budu mogli da uberu plodove nade?

Džared i Džeb su hteli da odlože poharu dok ne saznamo je li Kajl bio uspešan, trebalo bi mu tri dana pod najboljim okolnostima, ako njegova Džodi još uvek živi u Oregonu. Ako uspe da je nađe tamo.

Postoji još jedno mesto, još jedna pećina u koju bismo mogli da se evakuišemo. Mnogo manje mesto, bez vode, tako da ne bismo mogli dugo da se krijemo tamo. Raspravljali su treba li odmah da izmeste sve, ili da čekaju.

Ali meni se žurilo. Primetila sam kako ostali merkaju srebrnu kapsulu u mom naručju. Čula sam šapat. Što duže budem držala Tragača ovde, to su veće šanse da je neko ubije. Pošto sam upoznala Lejsi, počela sam da sažaljevam Tragača. Zaslužuje prijatan, ugodan novi život na Planeti Cveća.

Da ironija bude veća, Ijan je bio taj koji se stavio na moju stranu i pomogao da se pohara izvede što pre. Još uvek nije uviđao čemu to vodi.

Ali bila sam mu zahvalna što je mi je pomogao da ubedim Džareda da imamo vremena da izvedeno poharu i vratimo se pre nego što odlučimo šta ćemo s Kajlom. Zahvalna i što je ponovo počeo da izigrava telohranitelja. Znala sam da mogu da poverim sjajnu kriogenu kapsulu na čuvanje Ijanu pre nego bilo kome drugome. Jedino sam njemu davala da je drži kada su mi trebale slobodne ruke. Jedino je on u tom malom spremištu video život koji je trebalo sačuvati.

439

MIN@

Mogao je da posmatra taj predmet kao prijatelja, nešto što se može voleti.

Bio mi je najbolji saveznik od svih. Bila sam neizmerno zahvalna što imam Ijana, i neizmerno zahvalna na njegovom neshvatanju koje ga je, barem trenutno, poštedelo bola.

Morali smo da budemo brzi, za slučaj da Kajl sve pokvari. Ponovo smo otišli do Feniksa, do jedne od mnogih zajednica koje su se razvile u blizini metropole. U jugozapadnom delu se nalazio jedan veliki šatlodrom, u gradu po imenu Mejsa, s nekoliko isceliteljskih ambulanti u blizini. To je ono što sam želela, daću im najviše što mogu pre nego što umrem.

Ako uzmemo Iscelitelja, mogli bismo da sačuvamo njegovo sećanje u telu domaćina. Sećanje nekoga ko poznaje sve lekove i njihovu upotrebu.

Nekoga ko zna kako se na najbolji način može doći do nečuvanih skladišta.

Doci bi se to dopalo. Mogla sam da zamislim sva pitanja koja bi umirao od želje da postavi. Ali prvo šatlodrom.

Bila sam tužna što Džeb ovo propušta, ali imaće toliko mnogo prilika u budućnosti. Premda je bilo mračno, dug red malih šatlova zatupastih noseva sletao je na pistu dok su drugi poletali u nepreglednom nizu.

Ja sam vozila stari kombi dok su ostali bili pozadi, Ijan je čuvao kapsulu, naravno. Obišla sam krug oko šatlodroma, držeći se podalje od prometnog terminala za lokalne letove. Bilo je lako uočiti dugačku, elegantnu belu letelicu koja je napuštala planetu. One nisu letele često kao manji brodovi.

Sve koje sam videla bile su ukotvljene, nijedna se nije spremala za let. ’’Sve je označeno,’’ izvestila sam ostale, nevidljive u zadnjem delu kombija. ’’E sad, ovo je važno. Izbegavajte brodove koji lete za Planetu Slepih Miševa, i naročito one koji lete za Planetu Svevidećih Morskih Trava. Morske Trave su udaljene samo jedan sistem od Zemlje, potrebna je samo jedna decenija do tamo i nazad. To je prekratko. Cvetovi su najdalje, dok put do planeta Delfina, Medveda i Paukova traje najmanje jedan vek. Šaljite kapsule samo na te planete.’’

Vozila sam polako, blizu letelica. ’’Ovo će biti lako. Ovde ima svakakvih vozila za isporuku, i mi se uklapamo. Oh! Vidim kamion s kapsulama, identičan je onom koji su istovarivali ispred bolnice, Džarede. Jedan muškarac nadgleda tovar... stavlja ih na lebdeća kolica. Utovariće ih...’’

Vozila sam još sporije, trudeći se da dobro osmotrim. ’’Da, na ovaj brod. Pravo u otvorenu komoru. Napraviću krug i krenuti u akciju kad on uđe u brod.’’

440

MIN@

Prošla sam pored broda, gledajući ga u retrovizoru. Pored cevi koja je spajala prednji deo letelice s terminalom stajao je svetleći natpis.

Nasmešila sam se dok sam iščitavala natpis unatraške. Ovaj brod leti na Planetu Cveća. Ovo je suđeno da uspe. Polako sam izvela polukružni okret kada je muškarac nestao u trupu broda. ’’Spremite se,’’ šapnula sam dok sam zaustavljala kombi u senci cilindričnog krila ogromnog susednog broda.

Bila sam na samo metar ili metar i po od kamiona s kapsulama. Nekoliko tehničara je radilo u blizini prednjeg dela letelice koja je išla za Planetu Cveća, i još nekoliko nešto dalje, na staroj pisti. Ja ću biti samo još jedna silueta u noći.

Ugasila sam motor i iskočila sa sedišta, trudeći se da izgledam opušteno, kao da samo obavljam svoj posao. Otišla sam do zadnjeg dela kombija i odškrinula vrata. Kapsula se nalazila tačno na ivici, s lampicom mutne crvene boje na svom vrhu, koja je signalizirala da je u upotrebi.

Pažljivo sam je podigla i zatvorila vrata.

Održavala sam ravnomeran korak dok sam koračala ka otvorenom zadnjem delu kamiona. Ali disanje mi se ubrzalo. Imala sam osećaj da je ovo opasnije od situacije u bolnici, i to me je brinulo. Mogu li da očekujem od svojih ljudi da ovako rizikuju svoje živote?

Ja ću biti tu. Lično ću se za to postarati, baš kao ti. U slučaju da sve ispadne po tvom.

Hvala ti, Mel. Morala sam da nateram sebe da se ne osvrćem preko ramena ka otvorenim vratima gde je muškarac nestao. Snažno sam spustila rezervoar povrh najbližeg stuba drugih u kamionu. Moj dodatak, jedan od stotinu, nije se primećivao. ’’Zbogom,’’ šapnuh. ’’Želim ti više sreće sa sledećim domaćinom.’’

Vratila sam se do kombija, koračajući što sam laganije mogla.

U njemu je bilo tiho dok sam izvozila u rikverc ispod velikog broda.

Krenula sam istim putem kojim smo došli, dok mi je srce prebrzo lupalo.

U mojim retrovizorima, vrata su ostala prazna. Muškarac se nije pojavio pre nego što mi se brod izgubio iz vida.

Ijan se popeo na suvozačko sedište. ’’Ne deluje previše teško.’’ ’’Dosta nam se posrećilo s vremenom. Sledeći put ćete možda morati duže da čekate dok ne uvrebate povoljnu priliku.’’

Ijan me uhvati za ruku. ’’Ti si naša amajlija.’’

Nisam odgovorila.

441

MIN@

’’Da li se osećaš bolje sada kad je bezbedna?’’ ’’Da.’’ Videla sam kako je oštro okrenuo glavu brzo kad je začuo neočekivan zvuk laži u mom glasu. Nisam ga pogledala u oči. ’’Idemo da uhvatimo nekog Iscelitelja,’’ promrmljala sam. Ijan je bio tih i zamišljen tokom kratke vožnje do male isceliteljske ambulante.

Mislila sam da će drugi zadatak predstavljati pravi izazov, pravu opasnost. Plan je bio da ja, ako uslovi budu odgovarajući, pokušam da izvučem jednog ili dva Iscelitelja iz ambulante pod izgovorom da imam povređenog prijatelja u kombiju. Stari trik, ali onaj koji bi i previše dobro upalio s Isceliteljima, punim poverenja i nimalo sumnjičavim.

Kako se ispostavilo, nisam morala čak ni da ulazim unutra. Zaustavila sam kombi na parkingu taman kad je dvoje sredovečnih Iscelitelja, muškarac i žena u ljubičastim hirurškim rukavicama, ulazilo u kola.

Nakon što su završili smenu, uputili su se kući. Kola su im bila parkirana iza ugla, blizu ulaza. Nikog drugog nije bilo na vidiku.

Ijan napeto klimnu.

Zaustavila sam kombi tik iza njihovih kola. Oni podigoše pogled, iznenađeni. Otvorila sam vrata i izašla napolje. Glas mi je bio grcav od plača, lice izobličeno od griže savesti, i to mi je pomoglo da ih prevarim. ’’Prijatelj mi je pozadi... ne znam šta mu je.’’

Uzvratili su zabrinutošću, za koju sam znala da će je pokazati. Požurila sam da im otvorim zadnja vrata, i oni su me sledili. Ijan je prišao s druge strane, obišavši kombi. Džared je bio spreman s hloroformom.

Nisam gledala.

Potrajalo je samo nekoliko sekundi. Džared je uvukao nesvesna tela pozadi, a Ijan je zalupio vrata. Ijan je osmotrio moje od plača otečeno lice samo na sekund, zatim je seo za volan.

Ja sam sela na mesto suvozača. Ponovo me je uhvatio za ruku. ’’Izvini, Lunjo. Znam da ti ovo teško pada.’’ ’’Da.’’ Nema pojma koliko teško, i iz koliko mnogo različitih razloga.

Stegao mi je prste. ’’Ali barem je sve dobro prošlo. Odlična si amajlija.’’

Previše dobra. Obe misije su izvršene previše savršeno, previše brzo.

Sudbina me požuruje. Krenuo je nazad ka autoputu. Posle nekoliko minuta, ugledala sam sjajni, poznati znak u daljini. Duboko sam udahnula i obrisala oči. ’’Ijane, možeš li da mi učiniš uslugu?’’ ’’Šta god želiš.’’ ’’Treba mi brza hrana.’’

442

MIN@

On se nasmeja. ’’Nema problema.’’

Zamenili smo mesta na parkingu, i ja sam se odvezla do mikrofona za naručivanje. ’’Šta ćeš ti?’’ upitah ga. ’’Ništa. Uživam posmatrajući te kako radiš nešto za sebe. Ovo mora da ti je prvi put.’’

Nisam se nasmejala njegovoj šali. Za mene, to je bilo nešto poput poslednjeg obroka, poslednji poklon osuđenom na smrt. Više nikad neću napustiti pećine. ’’Džarede, ti?’’ ’’Dva od onog što ti budeš uzela.’’

Naručila sam tri čizburgera, tri pomfrita i tri šejka od jagode.

Pošto sam dobila hranu, Ijan i ja ponovo zamenismo mesta da bih mogla da jedem dok on vozi. ’’Fuj,’’ reče, posmatrajući kako umačem pomfrit u šejk. ’’Treba da probaš. Dobro je.’’ Ponudila sam mu krompirić dobro namočen u šejk. Slegnuo je ramenima i uzeo ga. Ubacio ga je u usta i počeo da žvaće. ’’Zanimljivo.’’ Nasmejala sam se.

I Melani misli da je grozno. Zato sam u početku i negovala tu naviku.

Sada mi je bilo smešno da se setim šta sam sve radila da bih je nervirala.

Nisam bila stvarno gladna. Samo sam htela još jednom da osetim ukuse koje sam naročito upamtila. Ijan je dovršio polovinu mog čizburgera kad sam se zasitila.

Stigli smo kući bez izgreda. Nismo videli nikakav znak prismotre Tragača. Možda su prihvatili slučajnost. Možda su to smatrali neminovnim, ako lutaš pustinjom dovoljno dugo sam, nešto loše će ti se na kraju desiti. Imali smo jednu takvu izreku na Planeti Magle: ako pređeš previše ledenih polja sam, završićeš kao obrok kandžozveri. To je grub prevod. Bolje zvuči na medveđem jeziku.

Kod kuće su nam priredili veliki doček.

Smešila sam se neveselo svojim prijateljima: Trudi, Džefriju, Hitu i Hajdi.

Broj mojih pravih prijatelja se osipao. Više nema Voltera, ni Vesa. Nisam znala gde je Lili. To me je rastužilo.

Možda i ne želim da živim na ovoj planeti na kojoj je smrt toliko prisutna.

Možda je ništavilo bolje.

Takođe me je rastužilo, onako sitničavu, što vidim Lusinu kako stoji pored Lejsi, s Riđom i Vajolet s druge strane. Živo su razgovarali, postavljajući pitanja. Lejsi je držala Fridoma na kuku. On nije izgledao 443

MIN@

preterano oduševljen zbog toga, ali bio je dovoljno srećan što učestvuje u razgovoru odraslih da ne pokuša da se izmigolji iz njenih ruku.

Mene nikad nisu puštali blizu dece, ali Lejsi je već postala jedna od njih.

Veruju joj.

Odmah smo pošli do južnog tunela, sa Džaredom i Ijanom pogurenim pod težinom Iscelitelja. Ijan je nosio težeg, muškarca, dok mu se znoj slivao niz lice. Džeb je oterao ostale nazad ka izlazu iz tunela, i zatim pošao za nama. Doca nas je čekao u bolnici, odsutno trljajući šake, kao da ih pere.

Vreme je i dalje ubrzavalo. Sjajnija lampa bila je upaljena. Isceliteljima je dat Nema Bola i položeni su potrbuške na krevet. Džared je pokazao Ijanu kako da aktivira kapsule. Otvorili su ih, na šta je Ijan trepnuo od iznenadne hladnoće. Doca je stao iznad žene, sa skalpelom u ruci i lekovima poredanim u redu kraj sebe. ’’Lunjo?’’ upita.

Srce mi se bolno steglo. ’’Kuneš li se, Doco? Prihvataš sve moje uslove? Obećavaš mi svojim životom?’’ ’’Obećavam. Ispuniću sve tvoje zahteve, Lunjo. Kunem se.’’ ’’Džarede?’’ ’’Da. Bez ubijanja, ikada.’’ ’’Ijane?’’ ’’Štitiću ih svojim životom, Lunjo.’’ ’’Džebe?’’ ’’Ovo je moja kuća. Svako ko ne bude mogao da se drži uslova ovog dogovora, leteće napolje.’’

Klimnula sam, suznih očiju. ’’U redu onda. Da završimo s tim.’’

Doca, ponovo uzbuđen, stade da zaseca isceliteljev vrat dok nije ugledao srebrni sjaj. Brzo je odložio skalpel u stranu. ’’Šta sad?’’

Spustila sam šaku na njegovu. ’’Pređi prstom uz zadnji greben. Možeš li da osetiš? Opipaj oblik segmenata. Postaju sve manji kako se krećeš ka prednjem delu tela.

Dobro, na kraju bi trebalo da osetiš tri mala... zadebljanja. Osećaš li to o čemu ti pričam?’’ ’’Da,’’ uzvrati uzbuđeno. ’’Odlično. To su prednje antene. Počni odatle. Sad, veoma nežno, podvuci prst ispod tela. Nađi nastavke. Biće zategnuti, poput žica.’’

On klimnu.

444

MIN@

Navodila sam ga trećinu puta nadole, rekavši mu kako da broji, ako nije siguran. Nismo imali vremena za brojanje pored toliko krvi koja je isticala iza rane. Sigurna sam da će ova žena, ako joj se svest vrati, moći da nam pomogne, sigurno će zadržati bar nešto od znanja. Pomogla sam mu da nađe najkrupniji čvorić. ’’Sad ga trljaj lagano, pritiskajući ga. Masiraj ga nežno.’’

Doca progovori glasnije, pomalo panično. ’’Mrda se.’’ ’’To je dobro, znači da radiš kako treba. Daj im vremena da se uvuku.

Sačekaj dok se telo malo zaobli, pa ga uzmi u šaku.’’ ’’U redu.’’ Glas mu je podrhtavao. Ispružila sam ruku ka Ijanu. ’’Daj mi ruku.’’

Osetila sam kako se Ijanova šaka sklapa oko moje. Okrenula sam je dlanom naviše i savila je, kao da drži vodu, i privukla je bliže Doci. ’’Daj dušu Ijanu... nežno, molim te.’’

Ijan će biti savršen asistent. Kad me više ne bude, ko će osim njega biti toliko pažljiv prema mojim malim rođacima?

Doca prebaci dušu u Ijanovu spremnu šaku, pa se odmah okrenu da isceli ženino telo. Ijan je zurio u srebrnu traku u svojoj šaci, lica začuđenog i zadivljenog, pre nego odbojnog.

Postajalo mi je toplije oko srca dok sam posmatrala njegovu reakciju. ’’Lepa je,’’ prošaputa, iznenađen. Bez obzira na osećanja prema meni, bio je uslovljen da očekuje parazita, stonogu, čudovište. Čišćenje za raskomadanim telima nije ga pripremilo za lepotu koja se pred njim ukazala. ’’I ja to mislim. Pusti je neka sklizne u tvoju kapsulu.’’

Ijan je držao dušu u skupljenoj šaci još sekund, kao da pamti taj prizor i osećaj. Zatim ju je, veoma nežno, pustio da sklizne u hladnoću. Džared mu je pokazao kako da zatvori poklopac. Kamen mi je pao sa srca.

Gotovo je. Bilo je prekasno da se predomislim. Osećaj nije bio strašan kao što sam očekivala, jer sam bila sigurna da će ovi ljudi brinuti o dušama baš kao i ja. Kad mene više ne bude. ’’Pazite!’’ povika Džeb iznenada. Puška se podiže u njegovoj ruci, uprta mimo nas.

Okrenusmo se ka opasnosti, i Džaredov rezervoar ispade na pod kada je skočio ka muškom Iscelitelju, koji je klečao na krevetu, zureći u nas u šoku. Ijan je ostao dovoljno priseban da ne ispusti svoj rezervoar. ’’Hloroform!’’ uzviknu Džared dok se bacao na Iscelitelja, pribijajući ga nazad na krevet. Ali bilo je prekasno.

445

MIN@

Iscelitelj je zurio pravo u mene, s detinjim, zbunjenim izrazom lica. Znala sam zašto gleda u mene, svetlost lampe se odbijala od naših očiju, opisujući dijamantske šare po zidu. ’’Zašto?’’ upita me.

Lice mu onda postade bezizražajno a telo klonu, prestavši da se opire, na krevet. Dva potočića krvi potekoše mu iz nozdrva. ’’Ne!’’ vrisnuh, hitajući ka njegovom nepokretnom telu, znajući da je prekasno. ’’Ne!’’ 54.ZABORAV ’’Elizabet?’’ rekoh. ’’Eni? Karen? Kako se zoveš? Hajde. Znam da znaš kako se zoveš.’’ Ženino telo još uvek je nepomično ležalo na krevetu. Prošlo je mnogo vremena, nisam sigurna koliko mnogo. Sati i sati. Još nisam spavala, iako je sunce bilo visoko na nebu. Doca se popeo na brdo da ukloni cirade, i sunce je jarko sijalo kroz otvore na tavanici, grejući mi kožu. Pomerila sam bezimenu ženu da joj lice ne bi bilo na suncu.

Nežno sam joj dodirnula lice, sklanjajući s lica njenu meku smeđu kosu prošaranu sedim nitima. ’’Džuli? Britani? Anđela? Patriša? Jesam li blizu? Pričaj sa mnom. Molim te?’’

Svi osim Doce, koji je tiho hrkao na krevetu u najmračnijem uglu bolnice, otišli su pre nekoliko sati. Neki da sahrane telo domaćina koje smo izgubili. Zgrčila bih se kad se setim njegovog zbunjenog pitanja, i načina na koji mu se lice iznenada opustilo.

Zašto?, upitao me je.

Zalila sam neizmerno što duša nije sačekala odgovor, da bih pokušala da mu objasnim. Možda bi me čak i razumeo. Na kraju krajeva, šta je važnije od ljubavi? Zar za jednu dušu to nije suština svega?

A ljubav bi bila moj odgovor.

Možda bi, da je sačekao, uvideo istinitost toga. Da je zaista razumeo, sigurna sam da bi pustio čovekovo telo da živi.

Mada taj zahtev njemu verovatno ne bi imao mnogo smisla. To telo je bilo njegovo telo, ne neki odvojen entitet. Njegovo samoubistvo za njega je bilo upravo to, ne i ubistvo. Samo jedan život se okončao.

I možda bi bio u pravu.

446

MIN@

Barem su obe duše preživele. Lampica na njegovom rezervoaru sijala je svetlocrvenim sjajem pored njenog; od svojih ljudi nisam mogla da tražim jači dokaz privrženosti od toga što su mu poštedeli život. ’’Meri? Margaret? Suzan? Džil?’’

Iako je Doca spavao, a ja bila sama ako izuzmem njega, mogla sam još uvek da osetim tenziju koju su ostali ostavili za sobom; još je visila u vazduhu. Tenzija nije nestala jer se žena nije probudila kada je hloroform prestao da deluje. Nije se pomerala. Još uvek je disala, srce joj je još uvek tuklo, ali nije reagovala ni na jedan od Docinih pokušaja da je povrati.

Je li prekasno? Je li izgubljena? Da li je već nestala?

Mrtva poput muškarčevog tela?

Je li to slučaj sa svima njima? Da li je preostao samo mali broj njih, poput Tragačevog domaćina, Lejsi, i Melani, bundžija, onih žilavih, koji mogu biti vraćeni? Jesu li svi ostali mrtvi?

Da li je Lejsi neka vrsta anomalije? Hoće li se Melani vratiti kao ona... ili je čak i to pod znakom pitanja?

Ja nisam nestala. Tu sam. Ali Melanin mentalni glas beše nekako odbramben. I ona je bila zabrinuta.

Da, tu si. I ostaćeš tu, obećah joj.

S uzdahom sam se vratila svojim pokušajima. Uzaludnim pokušajima? ’’Znam da imaš ime,’’ rekoh ženi. ’’Je li Rebeka? Aleksandra?

Olivija? Nešto jednostavnije, možda... Džejn? Džin? Džoan?’’

I to je bolje nego ništa, pomislih turobno. Bar sam im dala način da pomognu sebi ako ih ikad uhvate. Mogu da pomognem onim žilavim, ako već ne mogu ostalima.

Ali to mi se nije činilo dovoljnim. ’’Ne pomažeš mi mnogo,’’ promrmljah. Uzela sam joj šaku u obe moje, milujući je nežno. ’’Bilo bi baš lepo ako bi se potrudila. Moji prijatelji će biti tužni. Prijalo bi im da čuju neke dobre vesti. Osim toga, pošto Kajla još uvek nema... biće teško evakuisati sve i bez tebe koju ćemo morati da nosimo. Znam da želiš da pomogneš. Ovi ljudi ovde su tvoja porodica, znaš. Tvoja vrsta. Veoma su dragi. Većina njih. Svideće ti se.

Blago izborano lice bilo je bezizražajno. Bila je prilično lepa na neki nenametljiv način, imala je ovalno lice, veoma simetričnih crta. Četrdeset pet godina, možda malo mlađa, možda malo starija.

Bilo je teško reći bez ikakve živosti na licu. ’’Potrebna si im,’’ nastavila sam, sada moleći. ’’Možeš da im pomogneš.

Znaš toliko toga što ja nikad nisam znala. Doca se mnogo trudi. Zaslužuje da dobije nekoga ko će mu pomagati. On je dobar čovek. Ti si Iscelitelj 447

MIN@

već neko vreme; nešto od te brige za dobrobit drugih mora da je prešlo na tebe. Ti si kao Doca, rekla bih. Da li ti je ime Sara? Emili? Kristin?’’

Milovala sam njen meki obraz, ali odgovora nije bilo, pa sam je ponovo uzela za mlitavu šaku.

Zurila sam u plavo nebo kroz otvore na visokoj tavanici. Misli su mi lutale.

Pitam se šta će učiniti ako se Kajl nikad ne vrati. Koliko dugo će se skrivati? Hoće li morati da nađu novi dom negde drugde? Ima ih tako mnogo... neće biti lako. Kad bih samo mogla da im pomognem, ali čak i kad bih mogla da ostanem, ja nemam nikakve odgovore. Možda će moći da stanu ovde... nekako. Možda Kajl neće zabrljati.

Nasmejala sam se neveselo, razmišljajući kolike su šanse da se to desi.

Kajl nije oprezan čovek. No kako god bilo, potrebna sam im dok se ova situacija ne razreši. Možda će im, ako ih Tragači zaista traže, moje pouzdane oči biti potrebne.

Možda će to stanje stvari potrajati dugo, ta misao me ogrejala više od sunca. Osetila sam zahvalnost zbog toga što je Kajl nagao i sebičan.

Koliko će vremena proći pre nego što budemo sigurni da smo bezbedni?

Pitam se kako je ovde kad zahladni. Jedva da mogu da se setim osećaja hladnoće. A šta ako padne kiša? Ovde kiša mora nekad da pada, zar ne?

Sa svim ovim otvorima na tavanici, mora da je mnogo mokro. Gde svi oni spavaju tada, pitam se. Uzdahnula sam.

Možda ću dobiti priliku da saznam. Mada, verovatno ne treba da se kladim u to. Zar te to uopšte ne zanima? Ako se probudiš, mogla bi da saznaš odgovore. Mene zanima. Možda ću pitati Ijana da mi kaže. Čudno mi je da zamislim da se stvari ovde promene... pretpostavljam da leto ne može trajati zauvek.

Njeni prsti zatreperiše na sekund u mojoj šaci.

To me je iznenadilo jer sam u mislima odlutala od žene na krevetu, počinjući da tonem u melanholiju koja je ovih dana nekako uvek bila blizu. Zurila sam dole u nju; nije bilo promené, njena šaka u mojoj beše klonula, lice i dalje bezizrazno. Možda sam umislila da se pomerila. ’’Jesam li rekla nešto što te zanima? O čemu sam ono pričala?’’ Brzo sam razmišljala, posmatrajući joj lice. ’’O kiši? Ili promeni? O promeni?

Mnogo toga te čeka, zar ne? Mada, prvo moraš da se probudiš.’’

Lice joj je bilo bezizrazno, šaka nepomična. ’’Dakle, ne mariš za promene. Ne mogu reći da te krivim. Ni ja ne želim da nastupe promene. Jesi li ti kao ja? Želiš li da leto potraje večno?’’

Da nisam tako pomno posmatrala njeno lice, ne bih videla sićušni trzaj njenih kapaka.

448

MIN@

’’Voliš leto, je l’ da?’’ upitah puna nade. Usne joj se pomeriše. ’’Samer?’’ Šaka joj zadrhta. ’’Tako se zoveš... Samer? To je lepo ime.’’ Šaka joj se steže u pesnicu, a usne razdvojiše. ’’Vrati se, Samer. Znam da možeš. Samer? Slušaj me, Samer. Otvori oči, Samer.’’

Poče brzo da trepće. ’’Doco!’’ doviknuh preko ramena. ’’Doco, budi se!’’ ’’Ha?’’ ’’Mislim da dolazi k sebi!’’ Ponovo sam se okrenula ka ženi. ’’Samo tako, Samer. Možeš ti to. Znam da je teško. Samer, Samer, Samer. Otvori oči.’’

Lice joj pređe u grimasu, da li je boli? ’’Donesi Nema Bola, Doco. Požuri.’’

Zena mi stisnu šaku, i otvori oči. Isprva nije mogla da usredsredi pogled, šarala je očima po svetloj pećini. Kako li je čudan, neočekivan prizor ovo mesto za nju predstavljalo. ’’Bićeš dobro, Samer. Bićeš u redu. Čuješ li me, Samer?’’

Pogleda ponovo u mene, i dužice joj se suziše. Zurila je, upijajući moje lice. Onda ustuknu od mene, migoljeći se na krevetu da pobegne. Tih, promukao panični krik ote joj se s usana. ’’Nemojte, nemojte, nemojte,’’ kukala je. ’’Ne više.’’ ’’Doco!’’

Bio je tu, s druge strane kreveta, kao ranije, kada smo operisali. ’’Sve je u redu, gospođo,’’ stade da je uverava. ’’Niko vas ovde neće povrediti.’’ Žena je čvrsto žmurela, trudeći se da se dublje zavuče u tanak dušek. ’’Mislim da se zove Samer.’’

On me brzo pogleda pa napravi grimasu. ’’Oči, Lunjo,’’procedi.

Trepnula sam i shvatila da mi sunce obasjava lice. ’’Oh.’’ Pustila sam joj šaku. ’’Nemojte, molim vas,’’ molila je ona. ’’Nemojte opet.’’ ’’Pssst,’’ mrmljao je Doca. ’’Samer? Ljudi me zovu Doca. Niko ti neće ništa učiniti. Bićeš dobro.’’

Polako sam se udaljila od njih dvoje, u senku. ’’Ne zovite me tako!’’ jecala je žena. ’’To nije moje ime! Njeno je, njeno!

Nemojte ga ponavljati!’’

Pogrešila sam ime.

Mel se pobuni zbog osećaja krivice koji me je svu preplavio.

449

MIN@

Nisi ti kriva. Samer je i ljudsko ime. ’’Naravno da nećemo,’’ obeća Doca. ’Kako se ti zoveš?’’ ’’Ja... ja... ne znam!’’ kukala je. ’’Šta se desilo? Ko sam ja? Ne terajte me da ponovo budem neko drugi.’’

Bacala se i prevrtala po krevetu. ’’Smiri se; sve će biti u redu, obećavam. Niko te neće naterati da budeš bilo ko osim tebe, i setićeš se svog imena. Vratiće ti se.’’ ’’Ko ste vi?’’ upita ljutito. ’’Ko je ona? Ona je kao... kao što sam ja bila.

Videla sam joj oči!’’ ’’Ja sam Doca. I ja sam čovek, baš kao ti. Vidiš?’’ On pomeri lice na svetlost i zatrepta. ’’Oboje smo mi sami. Ovde ima dosta ljudi. Biće veoma srećni da te upoznaju.’’

Ona ponovo ustuknu. ’’Ljudi! Ja se plašim ljudi.’’ ’’Ne, ne plašiš se. Ta... osoba koja je bila u tvom telu se plašila ljudi. Ona je bila duša, sećaš se toga? A zatim, pre toga, sećaš li se šta je bilo pre nego što se ona po javila? Tada si bila ljudsko biće, i sada si ponovo.’’ ’’Ne mogu da se setim kako se zovem,’’ reče mu uspaničenim glasom. ’’Znam. Vratiće ti se.’’ ’’Jesi li ti lekar?’’ ’’Jesam.’’ ’’Ja sam bila... i ona je bila. Is... Iscelitelj. Kao lekar. Ona je bila Letnja Pesma. Ko sam ja?’’ ’’Saznaćemo. Obećavam ti to.’’

Krenula sam da se iskradam ka izlazu. Trudi bi bila prava osoba da pomogne Doci, ili možda Hajdi. Neko s umirujućim glasom. ’’Ona nije čovek!’’ prošaputa žena žustro Doci, primetivši moje kretanje. ’’Ona je prijatelj; ne plaši se. Pomogla mi je da te vratim nazad.’’ ’’Gde je Letnja Pesma? Bila je uplašena. Tu ima ljudi...’’

Izašla sam dok nije obraćala pažnju na mene. Čula sam Docu kako odgovara na njeno pitanje. ’’Ona ide na drugu planetu. Sećaš li se gde je bila pre nego što je došla ovamo?’’

Mogla sam da pogodim kako će njen odgovor glasiti na osnovu imena. ’’Bila je... Slepi Miš? Mogla je da leti... da peva... sećam se... ali to nije bilo... ovde. Gde sam ja?’’

Požurila sam niz hodnik da dovedem pomoć Doci. Iznenadila sam se kada sam ugledala svetlost velike pećine ispred sebe, iznenadila jer je bilo vrlo tiho. Obično su mogli da se čuju glasovi pre nego što se ugleda svetlo.

450

MIN@

Bilo je podne. Trebalo bi da bude nekoga u velikoj pećini s baštom, makar i u prolazu.

Izašla sam na jarku podnevnu svetlost, a ogromni prostor bio je prazan.

Mlade vreže dinje bile su tamnozelene boje, tamnije od suve zemlje iz koje su izvirivale. Zemlja je bila previše suva bure za navodnjavanje stajalo je spremno da se postara za to, s crevima razvučenim duž brazda.

Ali niko nije pokretao prosti mehanizam. Ležao je napušten na ivici polja.

Stajala sam veoma mirno, trudeći se da čujem nešto. Ogromna pećina bila je tiha, a tišina je bila zloslutna. Gde su svi?

Da li su se evakuisali bez mene? Preplavi me osećaj straha i povređenosti.

Ali ne bi otišli bez Doce, naravno. Nikada ne bi ostavili Docu. Poželela sam da se sjurim dugačkim tunelom i uverim se da i Doca nije nestao.

Ne bi otišli ni bez nas, bleso. Džared i Džejmi i Ijan ne bi nas ostavili ovde.

Upravu si. Upravu si. Hajde da... proverimo u kuhinji?

Kaskala sam tihim hodnikom, postajući sve nervoznija kako se tišina produbljivala. Možda je u pitanju moja mašta, i glasno bubnjanje u ušima.

Naravno da se nešto mora čuti. Ako uspem da se smirim i usporim disanje, moći ću da čujem glasove.

Ali stigla sam do kuhinje, a ona je takođe bila prazna. Nije bilo ljudi. Na stolovima su stajali napola pojedeni obroci. Poslednja kriška svežeg hleba s puterom od kikirikija. Jabuke i tople limenke gaziranih sokova. Želudac me je podsetio da nisam ništa jela čitavog dana, ali jedva da sam obratila pažnju na glad.

Panika je bila mnogo jača. Šta ako... šta ako se nismo evakuisali na vreme?

Ne!, ciknu Melani. Ne, čule bismo nešto!Neko bi... ili bi... još bi bili ovde, tražeći nas. Ne bi odustali dok ne bi proverili svuda. Tako da to nije moguće.

Osim ako nas sada ne traže.

Okrenula sam se ka vratima, pokušavajući da proniknem pogledom kroz senke. Moram da odem da upozorim Docu. Moramo da odemo odavde ako smo poslednje dvoje.

Ne! Nije moguće da su otišli! Džejmi, Džared... njihova lica behu toliko jasna kao da su mi bila urezana na unutrašnjoj strani očnih kapaka.

I Ijanovo lice, kada sam dodala sopstvene slike njenim. Džeb, Trudi, Lili, Hit, Džefri.

Vratićemo ih, zaklela sam se.

Pronalazićemo ih jedno po jedno i krasti ih ponovo! Neću im dozvoliti da mi uzmu porodicu! Da sam imala ikakvih nedoumica o tome na čijoj sam 451

MIN@

strani, one bi u ovom trenutku nestale. Nikada nisam osetila takav bes, u svim svojim životima. Zubi su mi se čvrsto stegli, glasno škljocnuvši.

A onda se začula buka, žagor glasova koji sam se s toliko nervoze napinjala da čujem i koji je odjekivao hodnikom dopirući do nas, od čega mi je zastao dah. Tiho sam skliznula uza zid i povukla se u njegovu senku, osluškujući.

Velika bašta. Čuješ po odjeku. Zvuči kao velika grupa.

Da, ali tvoja ili moja?

Naša ili njihova, ispravi me ona.

Krenula sam da se šunjam hodnikom, držeći se najdubljih senki. Sada smo mogle jasnije da čujemo glasove, i neki od njih behu poznati.

Da li to išta znači? Koliko je potrebno uvežbanom Tragaču da izvede ubacivanje?

A onda, kad sam stigla do samog ulaza u veliku pećinu, zvuci postadoše još razgovetniji, i mene preplavi olakšanje, jer žagor glasova beše isti kao mog prvog dana ovde. Ubilački gnev.

To mora da su ljudski glasovi. Kajl mora da se vratio.

Olakšanje se mešalo s bolom dok sam žurila da izađem na jarku sunčevu svetlost i vidim šta se dešava. Olakšanje jer su moji ljudi bezbedni. A bol zato što, ako se Kajl već vratio bezbedno, onda...

Još uvek si im potrebna, Lunjo. Mnogo više nego ja.

Sigurna sam da bih mogla da pronalazim izgovore doveka, Mel. Uvek će biti neki razlog.

Onda ostani.

S tobom kao mojom zatvorenicom?

Prestale smo da se prepiremo dok smo procenjivale pometnju u pećini.

Kajl se jeste vratio, bilo ga je najlakše primetiti jer beše najviši u gomili, jedini okrenut meni. Rulja ga je pribila uz najdalji zid. Iako je bio uzrok ljutite buke, on nije bio njen izvor. Izraz lica mu je bio pomirljiv, molećiv. Šake su mu bile ispružene pored tek, dlanovima okrenutim zidu, kao da se iza njega nalazi nešto što pokušava da zaštiti. ’’Samo se smirite, u redu?’’ njegov dubok glas nadjačao je žamor. ’’Odbij, Džarede, plašiš je!’’

Iza njegovog lakta za tren se ukaza nečija crna kosa, nepoznato lice, s iskolačenim, preplašenim crnim očima koje su izvirivale ka gomili.

Džared je bio najbliži Kajlu. Primetila sam da mu je vrat otpozadi jarkocrven. Džejmi mu se okačio za jednu ruku, sputavajući ga. Ijan mu je bio s druge strane, preprečujući mu put rukama, mišića na ramenima napetih od naprezanja. Iza njih, svi ostali ljudi osim Doce i Džeba tiskali 452

MIN@

se su u ljutitoj gomili. Komešali su se iza Džareda i Ijana, izvikujući glasna, besna pitanja. ’’Jesu li ti vrane popile mozak?’’ ’’Kako se usuđuješ?’’ ’’Zašto si se uopšte vratio?’’

Džeb se držao pozadi u ćošku, samo posmatrajući. Šeronina sjajna kosa privukla mi je pažnju. Bila sam iznenađena što je vidim, s Megi, u samoj sredini gomile. Obe su tako retko uzimale učešća u ovdašnjim društvenim dešavanjima još otkako smo Doca i ja izlečili Džejmija. Nikad nisu bile u centru pažnje.

U pitanju je svađa, pogodi Mel. Blagostanje im ne prija, ali kad je bes u pitanju, onda su na svome.

Pomislila sam da je verovatno u pravu. Kako... uznemirujuće.

Začula sam nečiji piskav glas kako dobacuje neka besna pitanja i shvatila da je Lejsi takođe deo gomile. ’’Lunjo?’’ Kajlov glas je ponovo nadjačao buku, i ja podigoh pogled i susretoh netremičan pogled njegovih tamnoplavih očiju. ’’Tu si! Možeš li, molim te, da dođeš i pomogneš mi malo ovde?’’

55.PRIVRŽENOST Džeb mi je oslobodio put, gurajući ljude u stranu puškom, kao da su ovce, a puška pastirski štap. ’’Dosta više,’’ zareža na one koji su se pobunili. ’’Imaćete prilike da mu očitate bukvicu kasnije. Svi ćemo to učiniti. Hajde da prvo ovo razrešimo, u redu? Pustite me da prođem.’’

Krajičkom oka sam videla kako se Šeron i Megi povlače ka ivici gomile, zazirući od ponovnog uspostavljanja razložnosti. Dalje od mog uplitanja, zapravo, više od bilo čega drugog. Obe stegnutih vilica, nastavile su besno da pilje u Kajla.

Džared i Ijan su bili poslednji koje je ćušnuo u stranu. U prolazu sam ih obojicu dotakla po mišicama, nadajući se da ću ih umiriti. ’’U redu, Kajl,’’ reče Džeb, lupivši cevima puške o dlan. ’’Ne pokušavaj da se pravdaš, jer izgovora nema. Sad se bukvalno dvoumim da li da vas izbacim ili da vas upucam.’’

Sitno lice, bledo ispod tamne kože, ponovo proviri iza Kajlovog lakta, zamahnuvši dugom, kovrdžavom kosom. Devojčina usta behu otvorena od straha, a crne oči ispunjene užasom. Mislim da sam mogla da nazrem slabašan sjaj u njenim očima, nagoveštaj srebra iza crnila.

453

MIN@

’’Ali u ovom trenutku, hajde da se svi smirimo.’’

Džeb se okrenu držeći pušku nisko, popreko preko tela, i iznenada se stekao utisak kao da čuva Kajla i sitno lice iza njega. Besno je odmeravao gomilu. ’’Kajl ima gosta, a vi ste je preplašili na mrtvo ime, ljudi. Mislim da svi možete da pokažete bolje manire. Sad se svi raziđite i nađite nešto korisno da radite. Dinje mi se suše. Nek neko uradi nešto povodom toga, čujete li me?’’ Čekali smo dok se mrzovoljna gomila nije razišla, gunđajući. Sada kada sam mogla da im vidim lica, bilo mi je jasno da su već počeli da prelaze preko toga, većina njih barem. Ovo nije tako loše, ne nakon onog od čega su strahovali poslednjih nekoliko dana.

Da, Kajl jeste samoživa budala, kao da kažu njihova lica, ali bar se vratio, nikakva šteta nije načinjena. Nema evakuacije, nema opasnosti od Tragača. Bar ne više nego inače. Doveo je sa sobom još jednog crva, ali opet, zar ih pećine ionako nisu već pune?

To prosto više nije bilo onako šokantno kao što je bilo.

Mnogi su se vratili svom prekinutom ručku, drugi buretu za navodnjavanje, treći u svoje sobe. Ubrzo su pored mene ostali još samo Džared, Ijan i Džejmi. Džeb je mrko posmatrao tu trojku; zausti da progovori, ali pre nego što stiže da im ponovo naredi da odu, Ijan me uze za jednu, a Džejmi za drugu ruku. Osetila sam još jednu šaku na svom zapešću, tik iznad Džejmijeve. Džared.

Džeb prevrnu očima kad vide kako su se prikačili za mene da izbegnu grdnju, a onda nam okrenu leđa. ’’Hvala ti, Džebe,’’ reče Kajl. ’’Umukni, Kajl. Samo drži ta lajava usta zatvorena. Ozbiljno mislim da te upucam, ti bezvredni crve.’’

Iza Kajlovih leđa začu se tiho cviljenje. ’’U redu, Džebe. Ali možeš li da sačuvaš pretnje smrću za kasnije, kad budemo sami? Dovoljno je preplašena. Sećaš se kako takve stvari izbezumljuju Lunju.’’

Kajl mi se nasmešio, osetih kako mi se na licu ocrtava zaprepašćenje, i onda se okrenuo ka devojci koja se krila iza njega s najnežnijim izrazom koji sam ikad videla na njegovom licu. ’’Vidiš, Sunčice? To je Lunja, ona o kojoj sam ti pričao. Ona će nam pomoći, neće nikome dozvoliti da te povredi, baš kao ni ja.’’

Devojka, ili je žena?; bila je sitna, ali njene suptilno istaknute obline upućivale su na zaključak da je starija nego što njen stas nagoveštava, zurila je u mene očima ogromnim od straha.

454

MIN@

Kajl ju je zagrlio oko struka, i ona ga je pustila da je privuče bliže k sebi.

Privila se uz njega, kao da je on sidro, sigurna luka. ’’Kajl je u pravu.’’ Nikad nisam pomislila da ću to reći. ’’Neću dozvoliti da te iko povredi. Zoveš se Sunčica?’’ upitah nežno. Žena upitno pogleda Kajla. ’’U redu je, ne moraš da se plašiš Lunje. Ona je baš kao ti.’’ On se okrenu k meni. ’’Njeno pravo ime je duže, nešto u vezi s ledom.’’ ’’Sunčev Zrak Koji Prolazi Kroz Led,’’ prošaputa ona u mom pravcu.

Videh kako su Džebove oči blesnule neutaživom radozna-lošću. ’’Ne smeta joj da je zovu Sunčica,’’ stade Kajl da me uverava.

Sunčica klimnu. Pogleda na trenutak u Kajla, pa opet u mene. Ostali muškarci bili su potpuno tihi i potpuno nepokretni. Beše očigledno da ju je naš mali spokojni krug donekle umirio. Mora da je osetila promenu atmosfere. Niko se prema njoj nije neprijateljski odnosio, baš niko. ’’I ja sam bila Medved, Sunčice,’’ rekoh joj, trudeći se da je navedem da se još malo opusti. ’’Zvali su me Živi Medu Zvezdama, tada. Lutalica, ovde.’’ ’’Živi Medu Zvezdama,’’ prošaputa ona i oči joj se nekako, što je bilo nemoguće način, još više raširiše. ’’Jaše Zver.’’

Potisnula sam gunđanje. ’’Živela si u drugom kristalnom gradu, pretpostavljam.’’ ’’Da. Čula sam priču toliko mnogo puta...’’ ’’Je l’ ti se sviđalo da budeš Medved, Sunčice?’’ upitah brzo. Nisam baš želela da zalazim u tu moju priču u ovom trenutku. ’’Jesi li bila srećna tamo?’’

Ona se rastuži kad ču šta je pitam; zagleda se u Kajla i oči joj se ispuniše suzama. ’’Žao mi je,’’ izvinih se odmah, gledajući i u Kajla radi objašnjenja.

On je potapša po ruci. ’’Ne boj se. Niko te neće povrediti. Obećavam.’’

Jedva sam čula kako odgovara šapatom. ’’Ali meni se sviđa ovde. Želim da ostanem.’’

Od njenih reči mi se steglo grlo. ’’Znam, Sunčice. Znam.’’ Kajl položi šaku na njen potiljak i pokretom koji beše tako nežan da su mi oči zasuzile, prisloni njeno lice na svoje grudi.

Džeb pročisti grlo, a Sunčica se prepade i trgnu. Bilo je lako zamisliti u kako su joj lošem stanju živci. Nije u prirodi duša da se nose s nasiljem i strahom.

455

MIN@

Setila sam se kada je Džared mene davno ispitivao; pitao me je da li sam poput drugih duša. Nisam, niti je to bila druga duša s kojom su došli u dodir, moj Tragač. Međutim, Sunčica je po svemu sudeći bila otelovljenje suštine moje nežne, bojažljive rase; naša snaga ležala je samo u brojnosti. ’’Izvini, Sunčice,’’ reče Džeb. ’’Nisam hteo da te uplašim. Mada, možda bi trebalo da se sklonimo odavde.’’

Osvrnu se po pećini, gde se nekoliko ljudi motalo oko izlaza, zureći u nas.

On prostreli pogledom Rida i Lusinu, i oni nestadoše u hodniku u pravcu kuhinje. ’’Verovatno bi trebalo da odemo do Doce,’’ nastavi Džeb s uzdahom, dobacivši preplašenoj mladoj ženi čeznutljiv pogled. Pretpostavljam da je bio tužan što propušta nove priče. ’’Da,’’ složi se Kajl. Čvrsto zagrlivši Sunčicu oko uskog struka, povukao ju je sa sobom ka južnom tunelu.

Pošla sam za njima, vukući ostale koji su još uvek bili prilepljeni za mene.

Džeb stade, i mi stadosmo zajedno s njim. Kundakom puške ćušnu Džejmija u bok. ’’Zar ti nemaš školu, mali?’’ ’’Ooo, striče Džeb, molim te. Molim te? Ne želim da propustim...’’ ’’Vuci zadnjicu na čas.’’

Džejmi me tužno pogleda, ali Džeb je bio potpuno u pravu. Nisam želela da Džejmi to vidi. Odmahnula sam glavom. ’’Možeš li da pozoveš Trudi usput?’’ upitah ga. ’’Potrebna je Doci.’’

Džejmijeva ramena se oklembesiše, i on izvuče ruku iz moje. Džared pomeri šaku s mog zapešća da zauzme upražnjeno mesto. ’’Ja sve propustim,’’ kukao je Džejmi dok se okretao da ode u suprotnom pravcu. ’’Hvala ti, Džebe,’’ došapnuh mu kada se Džejmi dovoljno udaljio. ’’Ništa.’’

Dugi tunel se činio mračnijim nego ranije jer sam mogla da osetim kako žena ispred mene odiše strahom. ’’U redu je,’’ promrmlja Kajl. ’’Niko te neće povrediti, ja sam tu.’’

Pitam se ko je ovaj čudni čovek koji se vratio umesto Kajla. Jesu li mu proverili oči? Ne mogu da verujem da je sve vreme nosio svu tu nežnost u tom krupnom, ljutitom telu. Mora da je zbog toga što je ponovo sa Džodi, što je toliko blizu onoga što želi.

I pored toga što sam znala da je to telo njegove Džodi, bila sam iznenađena što je bio toliko nežan i dobar prema duši koja obitava u njemu. Nisam verovala da je sposoban za toliko saosećanje s drugima. ’’Kako je Iscelitelj?’’ upita me Džared.

456

MIN@

’’Probudila se, baš pre nego što sam pošla da vas potražim,’’ rekoh.

Začula sam više od jednog uzdaha olakšanja u tami. ’’Dezorijentisana je, doduše, i veoma uplašena,’’ upozorila sam ih sve. ’’Ne može da se seti svog imena. Doca trenutno radi s njom. Još više će se uplašiti kad vas sve vidi. Trudite se da budete tihi i da ne pravite nagle pokrete, u redu?’’ ’’Da, da,’’ šaputali su glasovi u tami. ’’I Džebe, možeš li da se otarasiš te puške? Još uvek malo zazire od ljudi.’ ’’Uh... u redu,’’ uzvrati Džeb. ’’Zazire od ljudi?’’ promrmlja Kajl upitno. ’’Mi smo loši momci,’’ podseti ga Ijan, stežući mi šaku.

Ja uzvratih stiskom, srećna zbog topline njegovog dodira, pritiska njegovih prstiju.

Koliko dugo ću još moći da uživam u osećaju topline nečije šake u svojoj? Kada ću poslednji put proći ovim tunelom? Sada?

Ne. Ne još, šapnu Melani.

Iznenada sam počela da drhtim. Ijan ponovo pojača stisak, kao i Džared.

Hodali smo u tišini nekoliko trenutaka. ’’Kajl?’’ oglasi se Sunčicin stidljivi glasić. ’’Da?’’ ’’Ne želim da se vratim kod Medveda.’’ ’’Ne moraš. Možeš da odeš negde drugde.’’ ’’Ali ne mogu da ostanem ovde?’’ ’’Ne. Žao mi je, Sunčice.’’

Začu se mali prekid u njenom disanju. Bilo mi je drago što je mrak. Niko nije mogao da vidi suze koje su počele da mi se slivaju niz lice. Nisam imala slobodnu ruku da ih obrišem, pa sam ih pustila da mi padaju na majicu.

Konačno smo došli do kraja tunela. Sunčeva svetlost se rasipala kroz vrata bolnice, odbijajući se od zrnaca prašine koja su plesala u vazduhu. Čula sam Docu kako mrmlja unutra. ’’To je veoma dobro,’’ reče on. ’’Nastavi da razmišljaš o detaljima. Znaš svoju staru adresu, ime ne može biti daleko, zar ne? Reci mi šta sad osećaš? Ne boli?’’ ’’Pažljivo,’’ prošaputala sam.

Kajl zastade kraj ivice lučnog ulaza, sa Sunčicom koja se još uvek privijala uz njega, i pokaza mi da uđem prva.

Duboko sam udahnula i polako ušetala u Docine prostorije. Obznanila sam svoje prisustvo tihim, mirnim glasom. ’’Zdravo.’’

457

MIN@

Isceliteljev domaćin poskoči i ispusti kratak vrisak. ’’To sam samo ja,’’ rekoh, umirujući je. ’’To je Lunja,’’ podseti je Doca. Žena je sada sedela, a Doca je sedeo pored nje sa šakom na njenoj mišici. ’’To je duša,’’ šapnu žena plašljivo Doci. ’’Da, ali ona je prijatelj.’’ Žena me je sumnjičavo odmeravala. ’’Doco? Imaš još nekoliko posetilaca. Je li to u redu?’’

Doca pogleda ženu. ’’Slušaj, to su sve prijatelji. Još ljudi koji žive ovde sa mnom. Niko od njih ne bi ni sanjao da te povredi. Mogu li da uđu?’’ Žena je oklevala, zatim oprezno klimnula. ’’Dobro,’’ prošaputa. ’’Ovo je Ijan,’’ rekoh, pokazujući mu da uđe. ’’I Džared, i Džeb.’’

Jedan po jedan, ušli su u prostoriju i stali pored mene. ’’A ovo su Kajl i... uh, Sunčica.’’

Doca se izbeči kad vide kako Kajl, sa Sunčicom pored sebe, ulazi u prostoriju. ’’Ima li ih još?’’ prošaputa žena.

Doca pročisti grlo, pokušavajući da se smiri. ’’Da. Dosta ljudi živi ovde. Svi... pa, većinom su ljudi’’ dodade, zureći u Sunčicu. ’’Trudi će doći,’’ rekoh Doci. ’’Možda bi Trudi mogla...’’ osvrnuh se ka Sunčici i Kajlu ’’... da nađe sobu... za nju?’’

Doca klimnu, još uvek razrogačenih očiju. ’’To je dobra ideja.’’ ’’Ko je Trudi?’’ šapnu žena. ’’Ona je vrlo fina. Brinuće se o tebi.’’ ’’Je li ona ljudsko biće, ili je kao ona tamo?’’ klimnu u mom pravcu. ’’Ljudsko biće.’’

To kao da je umirilo ženu. ’’Oh,’’ zinu Sunčica iznenađeno iza mene.

Okrenuh se i videh da zuri u kriogene kapsule u kojima su počivali Iscelitelji. Stajali su nasred Docinog stola, s lampicama zagasito crvene boje na vrhu. Na podu ispred stola, sedam preostalih kapsula bilo je naslagano u neurednoj gomili.

Sunčici ponovo pođoše suze na oči, i ona zaroni glavu u Kajlove grudi. ’’Ne želim da idem! Hoću da ostanem s tobom,’’ kukala je krupnom muškarcu u kojeg kao da je imala potpuno poverenje. ’’Znam, Sunčice. Žao mi je.’’ Sunčica poče da jeca.

458

MIN@

Treptala sam brzo, trudeći se da i sama potisnem suze. Prešla sam malu razdaljinu do mesta gde je Sunčica stajala, i pomilovala je po crnoj vitičastoj kosi. ’’Moram da popričam s njom na trenutak, Kajl,’’ promrmljah. On klimnu, uznemirenog lica, i odvoji devojku od sebe. ’’Ne, ne,’’ molila je. ’’U redu je,’’ obećah joj. ’’On neće nikuda otići. Samo hoću nešto da te pitam.’’

Kajl je okrenu prema meni, i ona me zagrli. Odvukla sam je u najdalji ugao prostorije, što dalje od bezimene žene. Nisam želela da naš razgovor dodatno zbuni ili uplaši Isceliteljevog domaćina. Kajl pođe za nama, ne udaljavajući se više od nekoliko centimetara. Seli smo na pod, okrenuti zidu. ’’Čoveče...’’ promrmlja Kajl. ’’Nisam mislio da će biti ovako. Ovo je stvarno gadno.’’ ’’Kako si je pronašao? I uhvatio?’’ upitah.

Uplakana devojka nije reagovala dok sam ga ispitivala; samo je nastavila da mi jeca na ramenu. ’’Šta se desilo? Zašto je ovakva?’’ ’’Pa, pomislio sam da je možda u Las Vegasu. Prvo sam otišao tamo, pre nego što sam otišao u Portland. Vidiš, Džodi je bila vrlo bliska sa svojom majkom, a Doris tamo živi. Pomislio sam, videvši kako si ti uspela da nađeš Džareda i malog, da je možda otišla tamo, čak i ako više nije Džodi.

I bio sam u pravu. Svi su bili tamo u istoj staroj kući, Dorisinoj kući: Doris i njen muž Voren, imaju druga imena, ali nisam ih dobro čuo, i Sunčica. Posmatrao sam ih čitavog dana, dok nije pao mrak. Sunčica je bila u Džodinoj staroj sobi, sama. Ušunjao sam se unutra nakon što su svi već satima spavali. Podigao sam Sunčicu, prebacio je preko ramena, i iskočio kroz prozor. Mislio sam da će početi da vrišti, pa sam svojski zaprašio nazad ka džipu. Onda sam se uplašio jer nije počela da vrišti.

Bila je tako tiha! Uplašio sam se da je... znaš. Kao onaj tip koga smo jednom uhvatili.

Trepnula sam, imala sam jedno novije takvo sećanje. ’’Tako da sam je skinuo s ramena, i bila je živa, samo je zurila u mene, ogromnih očiju. I dalje nije vrištala. Odneo sam je do džipa. Bio sam planirao da je vežem, ali... nije izgledala toliko uznemireno. Barem nije pokušavala da pobegne. Tako da sam joj samo privezao pojas i krenuo da vozim. Samo je zurila u mene, dugo, i onda je napokon rekla „Ti si Kajl", a ja sam rekao „Da, ko si ti?", i ona mi je rekla kako se zove. Kako ono beše?

459

MIN@

’’Sunčev Zrak Koji Prolazi Kroz Led,’’ prošaputa Sunčica isprekidano. ’’Sviđa mi se „Sunčica", doduše. Lepo je.’’ ’’Kako bilo,’’ nastavi Kajl pošto je pročistio grlo.’’Uopšte se nije ustručavala da priča sa mnom. Nije se uplašila kao što sam mislio da hoće. I tako smo pričali.’’ Utihnuo je na tren. ’’Bila je srećna što me vidi.’’ ’’Sanjala sam o njemu stalno,’’ došapnu mi Sunčica. ’’Svake noći. Nadala sam se da će ga Tragači pronaći; toliko mi je nedostajao... kada sam ga videla, mislila sam da opet sanjam isti san.’’

Glasno sam pogutala.

Kajl posegnu rukom preko mene da je pomiluje po obrazu. ’’Ona je dobra mala, Lunjo. Zar ne možemo da je pošaljemo na neko stvarno lepo mesto?’’ ’’To sam htela da je pitam. Gde si živela, Sunčice?’’

Postala sam neodređeno svesna prigušenih glasova ostalih, koji su pozdravljali Trudi. Bili smo im okrenuti leđima. Htela sam da vidim šta se dešava, ali mi je bilo drago i što nas niko ne uznemirava. Trudila sam se da se koncentrišem na uplakanu dušu. ’’Samo ovde i s Medvedima. Provela sam pet života tamo. Ali više mi se sviđa ovde. Nisam provela ni četvrtinu jednog života ovde!’’ ’’Znam. Veruj mi da te razumem. Postoji li, međutim, neko drugo mesto na koje si ikad poželela da odeš? Kod Cvetova možda? Kod njih je lepo; bila sam tamo.’’ ’’Ne želim da budem biljka,’’ mrmljala mi je na ramenu. ’’Pauci... ’’ zaustih da kažem, pa zaćutah. Planeta Paukova nije pravo mesto za Sunčicu. ’’Dosta mi je hladnoće. A i volim boje.’’ ’’Znam,’’ uzdahnuh. ’’Nisam bila Delfin, ali čujem da je tamo lepo. Boje, pokretljivost, porodica...’’ ’’Svi oni su tako daleko. Dok ja stignem bilo gde, Kajl će biti... on će...’’ zagrcnu se i poče ponovo da plače. ’’Zar nemate drugih izbora?’’ upita Kajl sa strepnjom. ’’Zar tamo negde nema još mnogo mesta na koje se može otići?’’

Mogla sam da čujem Trudi kako priča s Isceliteljevim domaćinom, ali nisam obraćala pažnju na njih. Nek se ljudi postaraju za svoje u ovom trenutku. ’’Ne onih na koje idu brodovi odavde,’’ rekoh mu odmahujući glavom. ’’Postoji mnogo svetova, ali samo mali broj njih, većinom oni novootkriveni, još su otvoreni za naseljavanje. I žao mi je, Sunčice, ali moram da te pošaljem negde daleko. Tragači žele da pronađu moje 460

MIN@

prijatelje ovde, i oni bi te poveli sa sobom ako im se ukaže prilika, da im pokažeš put.’’ ’’Ja čak i ne znam put,’’ jecala je. Rame mi je bilo natopljeno njenim suzama. ’’Pokrio mi je oči.’’

Kajl me je posmatrao kao da mogu da izvedem neko čudo kojim će se sve ovo savršeno okončati. Poput lekova koje sam obezbedila, neku vrstu čarolije. Ali znala sam da mi je ponestalo čarolija i srećnih završetaka, barem što se tiče ove duše.

S očajanjem sam uzvratila Kajlu pogled. ’’Imamo samo Medvede, Cvetove i Delfine,’’ rekoh mu. ’’Neću je poslati na Planetu Vatre.’’

Sitna žena zadrhta kad ču to ime. ’’Ne brini, Sunčice. Svideće ti se Delfini. Oni će biti fini.’’ Naravno da će biti fini. Ona samo stade jače da jeca. Uzdahnula sam i nastavila. ’’Sunčice, moram da te pitam nešto vezano za Džodi. Kajl se ukoči pored mene.’’ ’’Šta?’’ promrmlja Sunčica. ’’Je li... je li ona unutra s tobom? Možeš li da je čuješ?’’ Sunčica ušmrknu i pogleda me. ’’Ne razumem šta me pitaš.’’ ’’Da li ti se ikad obraća? Jesi li ikada svesna njenih misli?’’ ’’Mog... tela? Njenih misli? Ona ih nema. Sada sam ja ovde.’’

Klimnuh polako. ’’Je l’ to loše?’’ prošaputa Kajl. ’’Ne znam dovoljno o tome da bih ti rekla. Mada, verovatno nije dobro.’’

Kajlove oči poprimiše tvrdi izraz. ’’Koliko si dugo ovde, Sunčice?’’ Ona se namršti, razmišljajući. ’’Koliko je vremena prošlo, Kajl? Pet godina? Šest? Nestao si pre nego što sam se ja vratila kući.’’ ’’Šest,’’ reče on. ’’A koliko imaš godina?’’ upitah je. ’’Dvadeset sedam.’’

To me je iznenadilo, bila je tako sitno stvorenje, tako mladolika. Nisam mogla da verujem da je šest godina starija od Melani. ’’Zašto je to bitno?’’ upita Kajl. ’’Nisam sigurna. Čini se da što više vremena neko provede kao čovek pre nego što postane duša, to su veće šanse da će se... oporaviti. Što veći deo života provedu kao ljudi, to više uspomena imaju, više veza, više godina u kojima su ih nazivali pravim imenom... ne znam.’’ ’’Je li dvadeset jedna godina dovoljna?’’ upita on, s očajem u glasu.

461

MIN@

’’Pretpostavljam da ćemo otkriti.’’ ’’To nije pošteno!’’ zakuka Sunčica. ’’Zašto ti možeš da ostaneš? Zašto ja ne mogu da ostanem, ako ti možeš?’’

Morala sam da progutam knedlu. ’’To ne bi bilo pošteno, zar ne? Ali ja ne mogu da ostanem, Sunčice. I ja ću morati da odem. I to uskoro. Možda ćemo otići zajedno.’’

Možda će biti srećnija ako pomisli da idem kod Delfina zajedno s njom.

Dok ne shvati da to nije slučaj, Sunčica će imati drugog domaćina s drugim osećanjima, i ništa je više neće vezivati za ovog čoveka pored mene. Možda. Kako bilo, tada će biti prekasno. ’’Ija moram da odem, Sunčice,baš kao ti. I ja moram da vratim svoje telo.’’

A onda, odsečno i grubo, tik iza nas, Ijanov glas preseče tišinu poput biča. ’’Molim?’’

56.STAPANJE Ijan je zurio dole u nas troje s takvim besom u očima da je Sunčica zadrhtala od straha. Beše to čudna stvar, kao da su Kajl i Ijan bili zamenili lica. Osim što je Ijanovo lice još uvek bilo savršeno, nenaruženo.

Prelepo, čak i u besu. ’’Ijane,’’ upita Kajl, zbunjen. ’’U čemu je problem?’’

Ijan progovori stisnutih zuba. ’’Lunjo,’’ zareža, i ispruži ruku. Kao da se upinjao da drži tu šaku otvorenom, da je ne stegne u pesnicu.

Evo nevolje, pomisli Mel. Obuze me jad. Nisam htela da se oprostim od Ijana, a sada ću morati.

Naravno da moram. Bilo bi pogrešno da se išunjam usred noći poput lopova i ostavim Melani u amanet da prenese svima pozdrave.

Umorivši se od čekanja, Ijan me zgrabi za ruku i povuče me s poda. Činilo da će sa mnom povući i Sunčicu, još uvek naslonjenu na moje rame, ali Ijan me je cimao dok me ona nije ispustila. ’’Šta je s tobom?’’ upita Kajl ljutito.

Ijan zamahnu nogom i šutnu Kajla jako u lice. ’’Ijane!’’ pobunih se.

Sunčica se bacila ispred Kajla, koji se držao za nos, boreći se da ustane, i pokušala da ga zaštiti svojim sićušnim telom. On utom izgubi ravnotežu i pade nazad na pod, stenjući.

462

MIN@

’’Dolazi ovamo,’’ zareza Ijan, vukući me dalje od njih a da se nije ni osvrnuo. ’’Ijane...’’

Grubo me je vukao, ne dajući mi da dođem do reči. Fino. Ionako ne znam šta bih rekla.

Videla sam zapanjena lica prisutnih kako mutno promiču pored mene.

Bojala sam se da će uplašiti bezimenu ženu. Ona nije navikla na bes i nasilje. A onda smo se naglo zaustavili. Džared je blokirao izlaz. ’’Jesi li poludeo, Ijane?’’ upita, šokiran i besan. ’’Šta joj to radiš?’’ ’’Jesi li ti znao za to?’’ razdra se Ijan, gurajući me ka Džaredu i drmusajući me. Iza nas neko zacvile. Uplašio ih je. ’’Povredićeš je!’’ ’’Znaš li šta planira da uradi?’’ zaurla Ijan.

Džared je zurio u Ijana, odjednom tupog lica. Nije odgovorio. Ijanu to beše dovoljno. Ijanova pesnica udari Džareda toliko brzo da nisam stigla da vidim taj pokret, samo sam osetila kako mu se telo cimnulo napred i ugledala Džareda kako odleće unazad u mračni tunel. ’’Ijane, prestani,’’ molila sam ga. ’’Ti prestani,’’ zareza on.

Povuče me kroz vrata u tunel, zatim stade da me vuče ka severu. Gotovo da sam morala da trčim da bih pratila njegov dug korak. ’’O'Sej!’’ vikao je Džared za nama. ’’Ja da je povredim?’’ zaurla Ijan u odgovor preko ramena, ne zastajući. ’’Ja? Ti dvolična svinjo!’’

Iza nas sada više nije bilo ničega osim crnila i tišine. Posrtala sam u mraku, trudeći se da održim korak.

Tek tada sam počela da osećam kako mi ruka pulsira od Ijanovog stiska.

Njegova šaka me je držala za mišicu poput stege, a dugi prsti su se lako obavijali oko nje, preklapajući se. Ruka mi je trnula.

On me brže povuče za sobom, i ja zastenjah, gotovo da jauknuh od bola.

Taj zvuk natera Ijana da se spotakne i stane. Disao je isprekidano u pomrčini. ’’Ijane, Ijane, ja...’’ grlo mi se sceglo i nisam mogla da završim rečenicu.

Nisam znala šta da kažem, zamišljajući njegovo besno lice.

Njegove ruke me iznenada zgrabiše, odižući me sa zemlje, zatim me uhvatiše pre nego što ću pasti. On ponovo poče da trči napred, sada me noseći. Ruke mu nisu bile grube i ljutite kao ranije; privio me je sebi na grudi. Protrčao je pravo preko velikog trga, ignorišući iznenađena, pa čak i sumnjičava lica.

463

MIN@

Trenutno se previše toga nepoznatog i neugodnog odigravalo u pećinama.

Ljudi na koje smo naišli, Vajoleta, Džefri, Endi, Pejdž, Aron, Brent i drugi koje nisam stigla dobro da vidim u trku, behu plašljivi. Uznemirilo ih je što vide Ijana kako protrčava pravo kroz njih, lica izobličenog od besa, sa mnom u naručju.

A onda su ostali iza nas. Ijan nije zastao dok nismo stigli do vrata naslonjenih preko ulaza u njegovu i Kajlovu sobu. Šutnuo je crvena vrata u stranu, udarila su u kameni pod uz bučan odjek, i bacio me na dušek na podu.

Stajao je iznad mene, dok su mu se grudi nadimale od napora i besa.

Okrenuo se na sekund i vratio vrata na mesto jednim trzajem. Onda je ponovo izgledao besno i zastrašujuće.

Duboko sam udahnula i pridigla se na kolena, držeći ruke ispravljene, s dlanovima nagore, želeći da se neka čarolija pojavi na njima. Nešto što bih mogla da mu dam, nešto što bih mogla da kažem. Ali bila sam praznih šaka. ’’Nećeš me ostaviti.’’ Oči su mu sijale, sjakteći jače nego ikada, poput dva plava plamena. ’’Ijane,’’ šapnuh. ’’Moraš da shvatiš da... da ne mogu da ostanem. Moraš to da shvatiš.’’ ’’Ne!’’ razdra se na mene.

Ustuknula sam i, odjednom, Ijan se sruči napred, padajući na kolena, padajući na mene. Zario je glavu u moj stomak i zagrlio me oko struka.

Tresao se, tresao se snažno, i glasni, očajni jecaji oteše mu se iz grudi. ’’Ne, Ijane, ne,’’ molila sam. Ovo je bilo mnogo gore od besa. ’’Nemoj, molim te, nemoj.’’ ’’Lunjo,’’ kukao je. ’’Ijane, molim te. Nemoj tako da se osećaš. Nemoj. Tako mi je žao.

Molim te.’’

I ja sam plakala, tresući se, mada je to možda bilo od njega. ’’Ne možeš da odeš.’’ ’’Moram, moram,’’ jecala sam. A onda smo dugo plakali u tišini.

Njegove suze presušiše pre mojih. Na kraju, on se uspravi i ponovo me privi na grudi. Čekao je dok nisam smogla snage da progovorim. ’’Izvini,’’ prošaputa on. ’’Bio sam zao prema tebi.’’ ’’Ne, ne. Ja treba da se izvinim. Trebalo je da ti kažem, kad nisi naslutio.

Ja prosto...nisam mogla. Nisam htela da ti kažem... da te povredim... da povredim sebe. Bila sam sebična.’’ ’’Moramo da popričamo o tome, Lunjo. Ništa nije konačno. Ne može da bude.’’

464

MIN@

’’Jeste.’’

On zavrte glavom, stežući zube. ’’Koliko dugo? Koliko dugo planiraš to?’’ ’’Od dolaska Tragača,’’ šapnuh.

On klimnu, kao da je očekivao takav odgovor. ’’I ti si mislila da moraš da odaš svoju tajnu da bi je spasila. To mogu da razumem. Ali to ne znači da moraš igde da ideš. Samo zato što Doca sada zna... to ne znači ništa. Da sam i za tren pomislio da jedno podrazumeva drugo, ne bih stajao tamo i pustio te da mu pokažeš kako se to radi. Niko te neće naterati da legneš na njegov prokleti krevet! Polomiću mu ruke ako proba da te dirne!’’ ’’Ijane, molim te.’’ ’’Ne mogu da te nateraju, Lunjo. Čuješ li me!,’’ ponovo je vikao. ’’Niko me ne tera. Nisam pokazala Doci kako se izvodi razdvajanje da bih spasila Tragača,’’ šapnuh. ’’Tragačevo prisustvo ovde samo me je nateralo da... brže donesem odluku. Uradila sam to da bih spasila Mel, Ijane.’’

Nozdrve mu se raširiše, ali ne reče ništa. ’’Zarobljena je unutra, Ijane. To je poput zatvora, gore od toga; ne mogu čak ni da ti opišem. Ona je kao duh. A ja mogu da je oslobodim. Mogu da je vratim samoj sebi.’’ ’’I ti zaslužuješ da živiš. Zaslužuješ da ostaneš.’’ ’’Ali ja nju volim, Ijane.’’

Zatvorio je oči, i njegove blede usne potpuno pobeleše. ’’Ali ja volim tebe,’’ prošaputa. ’’Zar to nije bitno?’’ ’’Naravno da je bitno. Veoma. Zar ne vidiš? To samo celu stvar čini... neophodnom.’’ Otvori naglo oči. ’’Zar do te mere ne možeš da podneseš što te volim? O tome se radi?

Mogu ja da ćutim, Lunjo. Neću to ponovo reći. Možeš da budeš sa Džaredom, ako je to ono što želiš. Samo reci.’’ ’’Ne, Ijane!’’ Uzeh mu lice u šake koža mu je bila tvrda, zategnuta preko kostiju. ’’Ne. I... i ja tebe volim. Ja, mali srebrni crv u dnu njene glave.

Ali moje telo te ne voli. Ne može da te voli. Nikada te ne mogu voleti u ovom telu, Ijane. To me razdire. Nepodnošljivo je.’’

Ja sam mogla da se nosim s tim. Ali da gledam kako on pati zbog ograničenja koje nameće moje telo? To ne.

On opet zatvori oči. Guste, crne trepavice behu mu vlažne od suza.

Presijavale su se.

Oh, hajde, uzdahnu Mel. Uradi šta moraš. Ja ću se... povući u drugu sobu, dodade suvo.

465

MIN@

Hvala.

Obavila sam mu ruke oko vrata i privukla se bliže njemu dok mi usne nisu dodirnule njegove. On me zagrli, privijajući me jače na grudi. Usne nam se pokrenuše istovremeno, spajajući se kao da se nikada neće rastaviti, kao da razdvajanje nije neminovno, i ja osetih slan ukus naših suza. Mojih i njegovih.

Nešto je počelo da se menja.

Kad god je Melanino telo dotaklo Džaredovo telo, to je bilo nalik šumskom požaru, brz plamen koji hita pustinjom i guta sve na šta naiđe. S Ijanom je bilo drugačije, mnogo drugačije, jer ga Melani nije volela kao ja. Kada me je dotakao, bilo je to dublje i sporije od šumskog požara, kao more lave duboko ispod zemlje. Previše duboko da bi se osetila jara, ali kretalo se nezaustavljivo, menjajući same temelje sveta svojim napredovanjem.

Moje nevoljno telo beše poput magle koja se isprečila između nas, gusta zavesa, ali dovoljno prozirna da vidim kroz nju, da vidim šta se događa.

To je promenilo mene, ne nju. To je bio gotovo metalurški proces, duboko u srži mog bića, nešto što je već bilo otpočelo, što je već bilo skoro iskovano. Ali ovaj dugi poljubac ga je dovršio, usijanog i oštrih ivica, gurnuo je tu novu tvorevinu, koja je šištala u oblaku pare, u hladnu vodu koja ju je učinila čvrstom i konačnom. Nesalomljivom.

I onda sam ponovo počela da plačem, shvatajući da je to sigurno i njega promenilo, tog muškarca dovoljno nežnog da bude duša, ali jakog kako to samo čovek može da bude.

Pomerio je usne ka mojim očima, ali bilo je prekasno. To se već dogodilo. ’’Ne plači, Lunjo. Nemoj da plačeš. Ostaješ sa mnom.’’ ’’Osam punih života,’’ šapnuh u njegovu vilicu, glasom skrhanim od bola. ’’Za osam punih života nisam pronašla nikoga zbog koga bih ostala na nekoj planeti, nikoga za kim bih pošla na drugi svet. Nikada nisam pronašla partnera. Zašto sada? Zašto ti? Ti nisi od moje vrste. Kako ti možeš da mi budeš partner?’’ ’’Čudan je ovo univerzum’’ promrmlja on. ’’Nije pošteno,’’ požalih se, ponavljajući Sunčicine reči.

Stvarno nije bilo pošteno. Kako sam mogla da nađem ovo, da nađem ljubav, sada, u pet do dvanaest i da moram da je napustim? Je li pošteno što moja duša i telo ne mogu da se pomire? Je li pošteno što sam morala da zavolim i Melani?

Je li pošteno što će Ijan morati da pati? Ako neko zaslužuje da bude srećan, onda je to on. Nije pošteno, ni ispravno, nije čak ni... razumno.

Kako mogu da mu uradim tako nešto?

466

MIN@

’’Volim te,’’ šapnuh mu. ’’Ne izgovaraj to kao da se opraštaš.’’ Ali morala sam. ’’Ja, duša zvana Lutalica, volim tebe, ljudsko biće, Ijana. To se nikad neće promeniti, bez obzira na to šta ću možda postati.’’ Pažljivo sam to sročila, da u mojim recima ne bi bilo laži. ’’Čak i ako budem bila Delfin ili Medved ili Cvet, to neće biti bitno. Uvek ću te voleti, uvek ću te se sećati.

Ti ćeš biti moj jedini partner.’’

Ruke su mu se ukočile, pa me jače stegnule, i ja ponovno u njima osetih bes. Bilo mi je teško da dišem. ’’Nećeš ti nikuda da odlutaš. Ostaješ ovde.’’ ’’Ijane...’’

Ali njegov glas sada beše grub, gnevan, ali i poslovan. ’’Ne radim ovo zbog sebe. Ti si deo ove zajednice, i nećeš izleteti napolje bez rasprave. Previše si važna svima nama, čak i onima koji to nikad ne bi priznali. Potrebna si nam.’’ ’’Niko me ne izbacuje napolje, Ijane.’’ ’’Ne. Čak ni ti sama sebe, Lutalice.’’

Ponovo me je poljubio, usana grubljih od besa. Šaka u mojoj kosi mu se stegnu u pesnicu, i on mi odvoji lice na dva centimetra od svog. ’’Prija ili ne?’’ upita srdito. ’’Prija.’’ ’’Tako sam i mislio,’’ reče, a glas mu beše režanje.

Ponovo me je poljubio. Toliko me je stezao oko rebara, usne su mu toliko pritiskale moje da mi se zavrtelo u glavi i počela sam da se borim za vazduh. On utom popusti stisak i prede usnama do mog uva. ’’Idemo.’’ ’’Kuda? Kuda ćemo?’’ Ja ne idem nikuda, znala sam to. Pa ipak, kako mi je srce zakucalo jače na pomisao o odlasku, negde, bilo gde, s Ijanom.

Mojim Ijanom. On je moj, onako kako Džared nikad neće biti. Onako kako ovo telo nikad neće biti njegovo. ’’Nemoj da mi praviš probleme oko toga, Lutalice. Ionako sam napola sišao s uma.’’ Pridiže nas oboje na noge. ’’Kuda?’’ insistirala sam. ’’Ideš niz istočni tunel, pored polja, do kraja.’’ ’’Do igrališta?’’ ’’Da. A onda ćeš sačekati tamo dok ne dovedem ostale.’’ ’’Zašto?’’ Njegove reči su mi zvučale ludo.

Da li želi da igra fudbal? Da ponovo umanji tenziju? ’’Zato što se o tome mora raspravljati. Sazivam suđenje, Lutalice, i ti ćeš morati da odgovaraš za svoju odluku.’’

467

MIN@

57.OPRAŠTANJE Suđenje je ovoga puta bilo malo, za razliku od Kajlovog. Ijan je doveo samo Džeba, Docu i Džareda. I sam je dobro znao da Džejmiju ne treba dozvoliti da prisustvuje ovakvim dešavanjima.

Melani će morati da se oprosti od njega u moje ime. Nisam mogla da se suočim s tim, ne u Džejmijevom prisustvu. Nisam marila što je to kukavički s moje strane. Nisam htela to da uradim.

Samo jedna plava lampa, jedan bledunjavi krug svetlosti na kamenom podu. Sedeli smo na obodu tog kruga; ja sam bila sama, dok su četiri muškarca sedela nasuprot mene. Džeb je čak poneo i svoju pušku, kao da je sudijski čekić koji će sve učiniti zvaničnijim.

Miris sumpora prizvao je sećanja na bolne dane mog žaljenja, ona za kojima neću žaliti kada me više ne bude. ’’Kako joj je?’’ upitah Docu žurno dok su se muškarci nameštali, pre nego što su stigli da otpočnu suđenje. Ovo suđenje je bilo traćenje mog ionako kratkog vremena. Brinula sam o važnijim stvarima. ’’Kojoj tačno?’’ uzvrati on umornim glasom.

Zurila sam u njega nekoliko sekundi, a onda mi se oči razrogačiše. ’’Sunčice više nema? Već?’’ ’’Kajl je mislio da je okrutno terati je da pati duže. Bila je... nesrećna.’’ ’’Volela bih da sam mogla da se oprostim od nje,’’ promrmljah sebi u bradu. I poželim joj sreću. Kako je Džodi?’’ ’’Još nema odgovora.’’ ’’Isceliteljevo telo?’’ ’’Trudi ju je odvela. Mislim da su otišle da joj nađu nešto za jelo. Rade na tome da pronađu neko privremeno ime koje joj se sviđa, da bismo mogli da je oslovljavamo nekako osim sa telo.’’ Nasmeši se kiselo. ’’Biće ona dobro. Sigurna sam da hoće,’’ rekoh, trudeći se da poverujem u to. ’’Džodi takođe. Sve će na kraju ispasti kako treba.’’

Niko me nije prozvao zbog laži. Znali su da govorim to zbog sebe.

Doca uzdahnu. ’’Ne želim dugo da se odvajam od Džodi. Možda joj nešto zatreba.’’ ’’Dabome,’’ složih se. ’’Hajde da završimo s tim. Što brže to bolje.’’

Jer nije bitno šta će ovde biti izrečeno; Doca je pristao na moje uslove. Pa ipak, neki glupi deo mene se nadao... nadao da postoji rešenje koje će omogućiti da sve ispadne savršeno, dozvoliti meni da ostanem s Ijanom, a Mel sa Džaredom, tako da apsolutno niko ne mora da pati. Najbolje je brzo ugušiti tu nemoguću nadu. ’’Dobro,’’ reče Džeb. ’’Lunjo, šta ti imaš da izjaviš?’’

468

MIN@

’’Vraćam Melani.’’ Odlučno, kratko, bez razloga da se tome protivreči. ’’Ijane, ti?’’ ’’Lunja nam je potrebna ovde.’’

Džeb klimnu za sebe. ’’Škakljiva stvar. Lunjo, zašto bi trebalo da se složim s tobom?’’ ’’Da si ti u pitanju, hteo bi svoje telo nazad. Ne možeš to da uskratiš Melani.’’ ’’Ijane?’’ upita Džeb. ’’Moramo uzeti u obzir opšte dobro, Džebe. Lunja nam je već obezbedila više zdravlja i sigurnosti nego što smo ikad imali. Ona je od najvećeg značaja za opstanak naše zajednice, za opstanak čitave ljudske rase. Jedna osoba ne može stajati tome na putu.’’

U pravu je.

Tebe niko ništa nije pitao.

Džared progovori. ’’Lunjo, šta Mel kaže?’’

Ha! reče Mel. Zurila sam u Džaredove oči, i desila se najčudnija moguća stvar. Sve topljenje i stapanje koje sam upravo doživela bilo je gurnuto u stranu, u najmanji deo mog tela, mali ćošak koji sam fizički zauzimala. Ostatak mene je žudeo za Džaredom s istom onom očajničkom, izluđujućom glađu koju sam osetila otkako sam ga prvi put ugledala ovde. Ovo telo jedva da je pripadalo meni ili Melani, pripadalo je njemu.

Unutra stvarno nije bilo dovoljno mesta za obe. ’’Melani želi svoje telo nazad. Želi da ponovo živi svoj život.’’

Lažljivice. Reci im istinu.

Neću. ’’Lažljivice,’’ reče Ijan. ’’Vidim kako se raspravljaš s njom. Kladim se da se slaže sa mnom. Ona je dobra osoba. Zna koliko si nam potrebna.’’ ’’Mel zna sve što ja znam. Moći će da vam pomogne. Kao i Isceliteljev domaćin. Ona zna više nego što sam ja ikad znala. Biće vam dobro. Bilo vam je dobro pre nego što sam ja došla. Preživećete, baš kao i ranije.’’

Džeb uzdahnu glasno, mršteći se. ’’Ne znam, Lunjo. Ijan ima pravo.’’

Besno sam odmerila starca i videla da Džared radi isto. Skrenula sam oči od te borbe pogledima da mrko osmotrim Docu.

Doca mi uzvrati pogled, i lice mu se zgrči od bola. Razumeo je na šta ga podsećam. Dao je obećanje. Ovo suđenje ga ne može poništiti.

Ijan je posmatrao Džareda, nije primetio našu nemu razmenu pogleda.

469

MIN@

’’Džebe,’’ pobuni se Džared. ’’Ovde se radi samo o jednoj odluci. Znaš to.’’ ’’Je l’ tako, mali? Meni se čini da ih je čitavo bure.’’ ’’To je Melanino telo!’’ ’’Lunjino takođe.’’

Džared se zagrcnu od tog odgovora, i morade da krene iz početka. ’’Ne možeš ostaviti Melani zarobljenu unutra, to je nalik ubistvu, Džebe.’

Ijan se nagnu napred na svetlo, najednom ponovo besan. ’’A kako nazivaš ono što ćeš uraditi Lunji, Džarede? I nama ostalima ako nam je oduzmeš?’’ ’’Briga tebe za ostale! Ti samo hoćeš da zadržiš Lunju na Melanin račun, ništa drugo ti nije važno!’’ ’’A ti hoćeš da zadržiš Melani na Lunjin račun, ništa drugo tebi nije važno! Dakle, pošto smo tu jednaki, sve se svodi na ono šta je najbolje za sve ostale.’’ ’’Ne! Svodi se na ono što Melani želi! To je njeno telo!’’

Sada su obojica bili u polučučnju, stegnutih pesnica i lica izobličenih od besa. ’’O'ladite, momci! O'ladite, odmah!’’ naredi Džeb. ’’Ovo je suđenje, i ostaćemo mirni i pribrani. Moramo razmotriti ovu stvar iz svakog ugla.’’ ’’Džebe...’’ zausti Džared. ’’Umukni.’’ Džeb je žvakao usnu neko vreme. ’’U redu, evo kako ja to vidim. Lunja je u pravu...’’

Ijan skoči na noge. ’’Čekaj! Sedi dole. Pusti me da završim.’’

Džeb je sačekao dok se Ijan, kome su žile poiskakale na zategnutom vratu, nije ukočeno vratio u sedeći položaj. ’’Lunja je u pravu,’’ reče Džeb. ’’Melani je potrebno njeno telo. Ali...’’ dodade brzo kad se Ijan ponovo narogušio ’’ali ne slažem se s ostatkom izrečenog, Lunjo. Mislim da si nam i te kako potrebna, mala. Tragači nam dahću za vratom, a ti možeš da pričaš s njima. Mi ostali to ne možemo da radimo. Ti spašavaš živote. Moram da mislim na dobrobit svog domaćinstva.’’

Džared procedi kroz zube: ’’Dakle, treba da joj nađemo drugo telo. Očigledno.’’

Docino snuždeno lice se razvedri. Džebove bele, guste obrve izviše se do vlasišta. Ijanove oči se izbečiše, a usne nabraše. Zurio je u mene zamišljeno... ’’Ne! Ne!’’ zavrteh žustro glavom. ’’Zašto da ne, Lunjo?’’ upita Džeb. ’’Meni to uopšte ne zvuči loše.’’

470

MIN@

Progutala sam i duboko udahnula da mi glas ne bi zvučao histerično. ’’Džebe. Slušaj me pažljivo, Džebe. Smučilo mi se da budem parazit. Zar ne možeš to da shvatiš? Misliš li da želim da pređem u neko drugo telo i počnem sve iz početka? Moram li doveka da se osećam krivom što sam nekome oduzela život? Moram li da trpim mržnju neke druge osobe?

Jedva da sam više duša, previše volim vas divlje ljude. Nije ispravno što sam ovde, i mrzim taj osećaj.’’

Ponovo sam uzela vazduh i progovorila kroz suze koje počeše da teku. ’’I šta ako se stvari promene? Šta ako me stavite u nekog drugog, ja ukradem još jedan život, i stvari krenu po zlu? Šta ako me to telo povuče za nekom drugom ljubavlju, nazad ka dušama? Šta ako više ne budete mogli da mi verujete? Šta ako vas sledeći put izdam? Ne želim da vas povredim!’’

Prvi deo beše čista i sušta istina, ali sam u drugom počela bezočno da lažem. Nadala sam se da neće to registrovati. Pomoglo mi je to što su reči bile jedva razumljive pošto su mi suze prešle u jecaje. Nikada ih ne bih povredila. Ono što mi se desilo bilo je trajno, deo samih atoma koji su sačinjavali moje malo telo. Ali možda će, ako im dam razlog da me se plaše, lakše prihvatiti ono što mora biti.

I moje laži su upalile, za promenu. Uhvatila sam zabrinuti pogled koji su Džared i Džeb razmenili.

Nisu razmišljali o tome, da bih mogla da postanem nedostojna poverenja, da postanem opasna.

Ijan je već krenuo da me zagrli. Obrisao mi je suze privivši me na grudi. ’’U redu je, dušo. Ne moraš da budeš niko drugi. Ništa se neće promeniti.’ ’’Čekaj malo, Lunjo,’’ reče Džeb. Njegove promućurne oči iznenada sinuše. ’’Kako će ti odlazak na neku od tih drugih planeta pomoći? I dalje ćeš biti parazit, mala.’’

Ijan se trgnu na tu grubu reč.

I ja sam se trgla, jer Džeb beše previše pronicljiv, kao i uvek. Čekali su da odgovorim, svi osim Doce, koji je znao pravi odgovor. Onaj koji neću dati. Trudila sam se da govorim samo istinu. ’’Na drugim planetama je drugačije, Džebe. Nema nikakvog otpora. A i sami domaćini su drugačiji. Nemaju tako izražene ličnosti kao ljudi, njihove emocije su mnogo blaže. Ne bih imala osećaj da kradem život. Ne kao ovde. Niko me neće mrzeti. Bila bih predaleko da bih vam naškodila.

Bili biste bezbedniji...’’

Taj poslednji deo je previše zvučao kao laž, pa sam pustila da mi glas zamre. Džeb je čkiljio u mom pravcu, pa sam skrenula pogled.

471

MIN@

Trudila sam se da ne gledam u Docu, ali nisam mogla a da ga ne osmotrim nakratko, da se uverim da razume. Gledao me je netremice, očigledno očajan, i znala sam da razume.

Dok sam brzo spuštala pogled, uhvatila sam Džareda kako zuri u Docu. Je li primetio našu nemu komunikaciju? Džeb uzdahnu. ’’Ovo je... baš nezgodno. ’’ Lice mu se pretvorilo u grimasu dok se koncentrisao na dilemu. ’’Džebe...’’ zaustiše Ijan i Džared istovremeno. Obojica ućutaše i stadoše da se mršte jedan na drugog.

Sve ovo je bilo obično gubljenje vremena, a meni su ostali samo sati na raspolaganju. Još samo nekoliko sati, sada sam bila sigurna u to. ’’Džebe,’’ rekoh nežno, glasom jedva čujnim od žamora izvora, i svi se okrenuše k meni. ’’Ne moraš odmah da odlučiš. Doca mora da obiđe Džodi, a i ja bih volela da je vidim. Plus, nisam ništa jela čitav dan. Zašto ne ostaviš odluku za sutra? Tada možemo ponovo da pričamo. Imamo dovoljno vremena da razmislimo o ovome.’’

Laži. Mogu li da ih prozru? ’’To je dobra ideja, Lunjo. Mislim da bi svima ovde koristio predah. Idi pojedi nešto, pa ćemo videti, jutro je pametnije od večeri.’’

Dobro sam pazila da ne gledam u Docu sada, čak ni kad sam mu se obratila. ’’Doći ću da ti pomognem sa Džodi, nakon što jedem, Doco. Vidimo se kasnije.’’ ’’Važi,’’ reče Doca umorno.

Zašto nije mogao da odgovori opuštenim tonom? On je čovek, trebalo bi da dobro laže. ’’Gladna si?’’ promrmlja Ijan, i ja klimnuh. Pustila sam ga da mi pomogne da ustanem. Čvrsto me je uhvatio za ruku i znala sam da se sada neće razdvajati od mene. To me nije brinulo. On ima dubok san, kao Džejmi.

Dok smo izlazili iz mračne prostorije, osetila sam nečiji pogled na sebi, ali nisam bila sigurna čiji.

Još samo nekoliko stvari da uradim. Tri, da budem precizna. Tri poslednja dela koja treba dovršiti.

Prvo, jela sam.

Ne bi bilo lepo ostaviti Mel gladnu. Osim toga, hrana je postala bolja otkako sam ja krenula u pohare. Nešto čemu se treba radovati, pre nego istrpeti.

472

MIN@

Naterala sam Ijana da ode po hranu i donese mi je dok sam se krila u polju gde je mlada pšenica zamenila kukuruz. Rekla sam Ijanu istinu da bi mi pomogao: da izbegavam Džejmija. Nisam htela da se Džejmi uplaši od te odluke. Bilo bi mu teže nego Džaredu i Ijanu, njih dvojica su zauzeli svoje strane. Džejmi nas voli obe; bio bi više rastrzan.

Ijan se nije raspravljao sa mnom. Jeli smo u tišini, s njegovom rukom čvrsto oko mog struka.

Drugo, otišla sam da vidim Sunčicu i Džodi.

Očekivala sam da ću videti tri kriogene kapsule sa svetlećim lampicama na Docinom stolu, pa sam se iznenadila što su tu još uvek stajala samo dva Iscelitelja, na sredini stola. Doca i Kajl su se naginjali nad krevetom u kojem je Džodi ležala nepokretna. Brzo sam pošla k njima, spremajući se da pitam gde je Sunčica, ali kada sam se približila, videla sam da Kajl u naručju drži jedan pun rezervoar. ’’Budi pažljiv s tim,’’ promrmljah.

Doca je merio Džodi puls, brojeći u sebi. Usne mu se stegoše u tanku liniju kada ču moj glas, te morade da krene iz početka. ’’Da, Doca mi je već rekao,’’ reče Kajl, ne skidajući oči s Džodinog lica.

Nekoliko tamnih modrica pojavljivalo mu se ispod očiju. Je li mu nos ponovo slomljen? ’’Pazim. Samo... nisam hteo da je ostavim samu tamo.

Bila je tako tužna i tako... draga.’’ ’’Sigurna sam da bi to cenila, kad bi znala.’’

On klimnu, još uvek gledajući u Džodi. ’’Treba li išta da uradim ovde? Da pomognem na neki način?’’ ’’Pričaj joj, zovi je po imenu, pričaj o stvarima kojih će se setiti. Pričaj čak i o Sunčici. To je pomoglo kod Isceliteljevog domaćina.’’ ’’Mendi,’’ ispravi me Doca. ’’Kaže da nije baš tako, ali je blizu.’’ ’’Mendi,’’ ponovih. Ne da sam imala potrebe da to zapamtim. ’’Gde je ona?’’ ’’S Trudi... to je bio dobar predlog. Trudi je prava osoba. Mislim da ju je stavila na spavanje.’’ ’’To je dobro. Mendi će biti dobro.’’ ’’Nadam se. ’’ Doca se nasmeši, ali to nije umnogome uticalo na njegovo loše raspoloženje. ’’Imam mnogo toga da je pitam.’’

Osmotrila sam sitnu ženu, još nisam mogla da poverujem da je starija od mog tela. Lice joj beše opušteno i bezizrazno. Pomalo me je plašilo, bila je puna života dok je Sunčica bila unutra.

Da li će Mel biti...?

Još sam tu.

473

MIN@

Znam. Bićeš ti dobro.

Kao Lejsi. Obe trepnusmo. Nikad kao Lejsi.

Dodirnuh nežno Džodinu ruku. Bila je dosta nalik Lejsi u nekim stvarima.

Maslinasta koža, crna kosa i sitna građa. Skoro da su mogle da budu sestre, osim što Džodino slatko, čisto lice nikad ne bi moglo da bude toliko odbojno.

Kajlu se svezao jezik, samo ju je držao za ruku. ’’Ovako, Kajl,’’ rekoh. Pomilovah je ponovo po ruci. ’’Džodi? Džodi, čuješ li me? Kajl te čeka, Džodi. Uvalio se u grdnu nevolju dovodeći te ovamo... svi koji ga znaju žele da ga prebiju ko mačku.’’

Nacerih se vragolasto krupnom muškarcu, i njegove usne se izviše u osmejak, iako se nije okrenuo da vidi moj osmeh. ’’Ne da je to išta novo za tebe,’’ ubaci se Ijan pored mene. ’’Kad to nije bio slučaj s njim, zar ne, Džodi? Drago mi je što te opet vidim, dušice.

Mada, pitam se da li je obostrano. Mora da ti je prijalo što si se otarasila ovog idiota na tako dugo vreme.’’

Kajl nije primetio da mu je brat tu, zakačen poput prilepka za moju šaku, dok Ijan nije progovorio. ’’Sećaš se Ijana, naravno. Nikad nije uspeo da me dostigne ni u čemu, ali nastavlja da se trudi. Hej, Ijane, dodade Kajl, ne skidajući pogled s nje, ’’imaš li nešto da mi kažeš?’’ ’’Ne baš.’’ ’’Čekam izvinjenje.’’ ’’Samo ti čekaj.’’ ’’Možeš li da veruješ da me je šutnuo u lice, Džods? Bez ikakvog razloga.’’ ’’Kome je još potreban razlog, zar ne, Džodi?’’

Beše prijatno na neki čudan način, to zadirkivanje dva brata. Džodino prisustvo ga je činilo opuštenim i šaljivim. Nežnim i zabavnim. Ja bih se probudila zbog toga. Da sam ona, već bih se smešila. ’’Samo nastavi, Kajl,’’ promrmljah. ’’Baš tako treba. Probudiće se ona.’’

Volela bih da mogu da je upoznam, da vidim kakva je osoba. Mogla sam da zamislim samo Sunčicine izraze lica.

Kako li će svi ovde regovati kad upoznaju Melani prvi put? Hoće li im se učiniti ista, kao da nema nekakve razlike? Hoće li zaista shvatiti da mene više nema, ili će Melani prosto preuzeti moju ulogu?

Možda će uvideti da je potpuno drugačija. Možda će morati ponovo da se priviknu na nju. Možda će se uklopiti onako kako ja nikad nisam.

Zamišljala sam nju, što znači da sam zamišljala sebe, kako stojim okružena prijateljskim licima. Zamišljala sam nas s Fridomom u naručju, i 474

MIN@

kako nam se svi ljudi koji mi nikad nisu verovali osmehuju s dobrodošlicom.

Zašto mi je to izmamilo suze? Zar sam stvarno tako sitničava?

Nisi, uveravala me Melani. Nedostajaćeš im, naravno da hoćeš. Svi najbolji ljudi ovde žaliće kad te izgube.

Izgleda da je konačno prihvatila moju odluku.

Nisam prihvatila, ispravi me. Samo ne vidim nijedan način da te zaustavim. I ja mogu da osetim koliko se taj trenutak približio. I ja se bojim. Zar to nije čudno? Potpuno sam prestrašena.

Nisi jedina. ’’Lunjo?’’ reče Kajl. ’’Da?’’ ’’Izvini.’’ ’’Mmm... zašto?’’ ’’Što sam pokušao da te ubijem,’’ reče ležerno. ’’Izgleda da jesam pogrešio.’’

Ijan zinu u čudu. ’’Molim te reci mi da pri sebi imaš neki uređaj za snimanje, Doco.’’ ’’Jok. Žao mi je, Ijane.’’

Ijan zavrte glavom. ’’Ovaj trenutak treba sačuvati. Nisam verovao da ću doživeti da Kajl O'Sej prizna da je pogrešio. Ajde, Džodi. To bi trebalo da te natera da skočiš iz kreveta.’’ ’’Džodi, dušo, zar ne želiš da me braniš? Reci Ijanu da nikad ranije nisam pogrešio. ’’ Zasmejulji se.

To je lepo. Lepo je znati da sam zaslužila da me Kajl prihvati pre nego što odem. Nisam toliko očekivala od njega.

Ništa više ne mogu da uradim ovde. Nema svrhe da se duže zadržavam.

Džodi će se ili vratiti ili neće, ali nijedan ishod neće sada promeniti moju sudbinu.

Zato sam nastavila do svog trećeg i poslednjeg dela: lagala sam.

Udaljila sam se od kreveta, duboko uzdahnula, i protegla se. ’’Umorna sam, Ijane,’’ rekoh.

Je li to stvarno bila laž? Nije zvučalo tako neistinito. Bio je to jedan dug, dug dan, moj poslednji dan. Shvatih da sam bila probdela čitavu prethodnu noć. Nisam spavala od prošle pohare; mora da sam iscrpljena.

Ijan klimnu. ’’Kladim se da jesi. Jesi li ostala s Iscel... s Mendi cele noći?’’ ’’Da,’’ zevnuh.

475

MIN@

’’Laku noć, Doco,’’ reče Ijan, vukući me ka izlazu. ’’Srećno, Kajl.

Vratićemo se ujutru.’’ ’’'Ku noć, Kajl,’’ promrmljah. ’’Vidimo se, Doco.’’

Doca me je besno posmatrao, ali Ijan mu beše okrenut leđima, a Kajl je zurio u Džodi. Uzvratila sam Doci istom merom.

Ijan prođe sa mnom kroz mračni tunel ne rekavši ništa. Bilo mi je drago što nije pričljiv. Ne bih mogla da se usredsredim na razgovor. Želudac mi je igrao i uvijao se, uvrućući se u čudne oblike.

Gotova sam, svi moji zadaci su izvršeni. Sad samo moram malo da sačekam i da ne zaspim. Koliko god da sam umorna, mislim da mi to neće predstavljati problem. Srce mi je tuklo kao da me neko iznutra bije pesnicom po rebrima.

Nema više odugovlačenja.

To se mora desiti noćas, i Mel to takođe zna. Današnji događaji s Ijanom su mi to dokazali. Što duže ostanem, to ću više suza, svađe i tuče izazvati.

I to su veće šanse da ću se ja ili neko drugi izlanuti i da će Džejmi saznati istinu.

Neka mu Mel objasni nakon što bude gotovo.

Bolje je tako.

Baš ti hvala, pomisli Mel; reči su joj tekle brzo, kao bujica, obojene strahom koji je pokvario sarkazam.

58.KRAJ Toliko sam se iznenadila da sam vrisnula od užasa; bila sam toliko preplašena da je moj vrisak zazvučao kao prigušeni cvilež. ’’Izvini!’’ Džaredova ruka mi se spustila na leđa, tešeći me. Žao mi je.

Nisam hteo da te uplašim.’’ ’’Šta ti radiš ovde?’’ upitah ljutito, još uvek bez daha. ’’Pratim tebe. Pratim te čitavo veče.’’ ’’Pa, prestani sad.’’

Oklevao je u mraku, a ruka mu se nije pomerala. Izmakoh se da je otresem, ali me on uhvati za zglob. Stisak mu beše čvrst; neću moći lako da se oslobodim. ’’Ideš kod Doce?’’ upita, i u tom pitanju nije bilo nedoumice. Beše očigledno da ne misli da društvenu posetu. ’’Naravno da idem,’’ prosiktala sam, da ne bi čuo paniku u mom glasu. ’’Šta drugo mogu da učinim posle onog danas? Stvari neće postati ništa bolje. A nije na Džebu da odluči o tome.’’

476

MIN@

’’Znam. Ja sam na tvojoj strani.’’

Naljutilo me je što te reči još imaju moć da me povrede, da mi nateraju suze na oči. Trudila sam se da se koncentrišem na Ijana, on je bio moje sidro, kao što je Kajl nekako bio Sunčicino, ali bilo je teško pored Džaredove šake koja me dodiruje, pored njegovog mirisa u mojim nozdrvama. Kao da pokušavam da razaberem pesmu jedne violine dok ceo udarački orkestar praši iz petnih žila... ’’Onda me pusti, Džarede. Odlazi. Želim da budem sama.’’

Te reči behu osorne, brze i bolne. Bilo je lako čuti da nisu laži. ’’Trebalo bi da pođem s tobom.’’ ’’Melani će ti se uskoro vratiti,’’ brecnuh se. ’’Samo tražim nekoliko minuta, Džarede.Daj mi toliko.’’

Opet tišina; njegov stisak nije popuštao. ’’Lunjo, želim da pođem da bih bio s tobom.’’

Suze se preliše. Bila sam zahvalna što smo u mraku. ’’Ne bih imala takav osećaj,’’ šapnuh. ’’Tako da nema svrhe.’’

Naravno da ne mogu dopustiti Džaredu da bude tamo. Jedino Doci mogu da verujem. Jedino mi je on obećao. A ja ne napuštam ovu planetu. Ne odlazim da živim kao Delfin ili Cvet zauvek žaleći za ljubavima koje sam ostavila iza sebe i koje će biti mrtve kada ponovo otvorim oči, ako bih uopšte imala oči. Ovo je moja planeta i neće me naterati da odem. Ostaću u zemlji, u mračnoj pećini s mojim prijateljima. Ljudski grob za ljudsko biće koje sam postala. ’’Ali, Lunjo, ja... toliko toga imam da ti kažem.’’ ’’Ne želim tvoju zahvalnost, Džarede. Veruj mi.’’ ’’Šta onda želiš?’’ prošaputa, napetim i stegnutim glasom.’’Dao bih ti bilo šta.’’ ’’Pazi mi na porodicu. Ne daj da ih drugi ubiju.’’ ’’Naravno da ću paziti na njih,’’ odbaci grubo moj zahtev. ’’Mislio sam na tebe. Šta mogu tebi da dam?’’ ’’Ne mogu ništa poneti sa sobom, Džarede.’’ ’’Čak ni uspomenu, Lunjo? Šta želiš?’’

Obrisala sam suze slobodnom rukom, ali druge su prebrzo zauzele njihovo mesto da bi to imalo ikakvog učinka. Ne, ne mogu da ponesem čak ni uspomenu sa sobom. ’’Šta mogu da ti dam, Lunjo?’’ insistirao je.

Duboko sam udahnula, trudeći se da mi glas ostane miran. ’’Daj mi laž, Džarede. Reci mi da želiš da ostanem.’’

477

MIN@

Ovoga puta nije oklevao. Zagrlio me je u mraku, čvrsto me privivši uza se. Pritisnuo mi je usne na čelo, i osetila sam kako mi njegov dah pomera kosu kad je progovorio.

Melani je zadržavala dah u mojoj glavi. Ponovo je pokušavala da se skrajne, da meni da slobodu u ovih nekoliko preostalih minuta. Možda se plašila da čuje te laži. Neće želeti da se seća toga kad me više ne bude. ’’Ostani ovde, Lunjo. S nama. Sa mnom. Ne želim da odeš. Molim te. Ne mogu da zamislim da te nema. Ne mogu da vidim to. Ne znam kako da... kako da...’’ glas mu puče.

Veoma dobro laže. I mora da je veoma, veoma siguran da ću progutati te laži kad može da izgovori tako nešto.

Ostala sam naslonjena na njega za trenutak, ali osećala sam kako me vreme odvlači. Vreme je isteklo.

Vreme je isteklo. ’’Hvala ti,’’ šapnula sam, i pokušala da se odvojim od njega.

Njegov stisak se pojača. ’’Nisam završio.’’

Lica su nam bila udaljena samo koji centimetar. Premostio je tu razdaljinu, pa čak i tada, na rubu mog poslednjeg izdisaja na ovoj planeti, nisam mogla a da ne uzvratim. Benzin i otvoreni plamen, ponovo smo eksplodirali.

Međutim, nije bilo isto kao ranije. Osetila sam to. Ovo je bilo za mene.

Prošaputao je moje ime dok je držao ovo telo u naručju i razmišljao je o njemu kao o mom telu, razmišljao je o njemu kao o meni. Mogla sam da osetim razliku. Za trenutak, to smo bili samo mi, samo Lutalica i Džared, oboje u plamenu.

Niko nikad nije lagao bolje nego što je Džared lagao svojim telom u mojim poslednjim minutima, i na tome sam mu bila zahvalna. Ne mogu u laž da ponesem sa sobom jer nigde ne idem, ali ona je donekle olakšala bol odlaska. Mogu da poverujem u tu laž. Mogu da poverujem da ću mu toliko nedostajati da će to čak malo pokvariti njegovu radost. Ne bi trebalo da to želim, ali svakako je lepo verovati u to.

Nisam mogla da ignorišem vreme, sekunde koji prolaze poput odbrojavanja. Čak i u plamenu, osećala sam kako me vuku, uvlače dublje u mračan hodnik. Odvlače od sve ove topline i osećanja.

Uspela sam da odvojim usne od njegovih. Dahtali smo u mraku, grejući dahom lice jedno drugom. ’’Hvala ti,’’ rekoh ponovo. ’’Čekaj...’’ ’’Ne mogu. Ne mogu... više da podnesem. U redu?’’

478

MIN@

’’U redu,’’ prošaputa on. ’’Želim samo još jednu stvar. Pusti me da to uradim sama. Molim te?’’ ’’Ako... ako si sigurna da tako želiš...’’ zaćuta, nesiguran. ’’To mi je potrebno, Džarede.’’ ’’Onda ću ostati ovde,’’ reče promuklo. ’’Poslaću Docu po tebe kad bude gotovo.’’ Još me nije puštao. ’’Znaš da će Ijan pokušati da me ubije što sam te pustio da uradiš to?

Možda bi trebalo da mu dozvolim. Džejmiju takođe. Nikad neće oprostiti nijednom od nas.’’ ’’Ne mogu sada da razmišljam o njima. Molim te. Pusti me. ’’ Polako, s opipljivom nevoljnošću koja je zagrejala deo hladne praznine u mojim grudima, Džared spusti ruke. ’’Volim te, Lunjo.’’

Uzdahnula sam. ’’Hvala ti, Džarede. Znaš koliko ja tebe volim. Svim srcem.’’

Srce i duša. Što nije ista stvar u mom slučaju. Predugo sam bila podeljena.

Vreme je da nešto ponovo postane celina, da jedna osoba postane cela. Čak i ako to isključuje mene.

Promičuće sekunde vukle su me ka kraju. Bilo mi je hladno sada kada više nisam bila u njegovom zagrljaju. Sa svakim korakom kojim sam se udaljavala od njega bivalo mi je sve hladnije. Samo moja mašta, naravno.

Ovde je još uvek leto. Ovde će za mene uvek biti leto. ’’Šta se ovde dešava kad pada kiša, Džarede?’’ šapnuh. ’’Gde ljudi spavaju?’’

On ne mogaše odmah da odgovori, i po glasu sam mu poznala da plače. ’’Mi...’’ progutao je. ’’Svi pređemo na igralište. Svi spavaju tamo zajedno.’’

Klimnuh za sebe. Pitam se kakva atmosfera tad vlada? Napeta, sa svim tim suprotstavljenim ličnostima? Ili je zabavno? Za promenu? Kao sedeljka u pidžamama? ’’Što pitaš?’’ ’’Samo sam htela... da zamislim to. Kako bi bilo.’’ Život i ljubav će nastaviti da traju. Čak i ako će se to desiti bez mene, ta pomisao mi donese radost. ’’Zbogom, Džarede. Mel te pozdravlja to skorog viđenja.’’

Lažljivice. ’’Čekaj... Lunjo...’’

Pohitala sam kroz tunel, bežeći od bilo kakvih izgleda će me on možda svojim lažima, iz zahvalnosti, ubediti da ne idem. Iza mene beše jedino tišina.

479

MIN@

Njegov bol me nije pekao kao Ijanov. Za Džareda, bol će se ubrzo okončati. Od radosti ga deli samo nekoliko minuta. Srećan kraj.

Južni tunel mi se učinio dugim samo nekoliko metara. Ugledala sam sjaj jarke lampe ispred sebe i znala da me Doca čeka.

Ušetala sam u prostoriju koja me je oduvek plašila uzdignuta čela. Doca je već bio sve pripremio. U najmračnijem uglu videla sam dva spojena kreveta, Kajla kako hrče s rukom prebačenom preko Džodinog nepokretnog tela. Drugom rukom je još uvek grlio Sunčicin rezervoar. To bi joj se dopalo. Volela bih kad bi postojao način da joj kažem. ’’Zdravo, Doco,’’ šapnuh.

On podiže pogled sa stola po kome je redao medikamente. Suze su mu već lile niz lice. Odjednom postadoh hrabra. Srce mi je usporilo do ravnomernih otkucaja. Disanje mi se produbilo i postalo opuštenije.

Najteži deo je bio iza mene.

Radila sam ovo ranije. Mnogo puta. Zatvorila oči i nestala. Uvek znajući da ću progledati nekim novim očima, ali ipak. Ovo je bilo nešto poznato.

Nemam čega da se plašim.

Prišla sam krevetu i skočila na njega u sedeći položaj. Dohvatila sam Nema Bola mirnim rukama i odvrnula poklopac. Stavila sam mali lisnati kvadratić na jezik, pustivši ga da se istopi.

Nije bilo nikakve promene. Ovoga puta me ništa nije bolelo. Nije bilo fizičkog bola. ’’Reci mi nešto, Doco. Kako ti je pravo ime?’’

Htela sam da odgonetnem sve male tajne pre kraja. Doca ušmrknu, pa obrisa oči nadlanicom. ’’Eustahije. To je staro porodično ime, i roditelji su mi bili okrutni ljudi.’’

Nasmejala sam se kratko. Zatim uzdahnula. ’’Džared čeka kraj ulaza u veliku pećinu. Obećala sam mu da ćeš mu reći kad bude gotovo. Samo sačekaj dok ja... dok ja... prestanem da se pomeram, u redu? Onda će biti prekasno da učini bilo šta u vezi s mojom odlukom.’’ ’’Ne želim to da učinim, Lunjo.’’ ’’Znam. Hvala ti na tome, Doco. Ali držim te za reč.’’ ’’Molim te?’’ ’’Ne. Dao si mi reč. Ja sam odradila svoj deo, zar ne?’’ ’’Jesi.’’ ’’Onda ti odradi svoj. Dozvoli mi da ostanem s Voltom i Vesom.’’

Njegovo usko lice se grčilo dok se trudio da ne zaplače. ’’Hoće li te... boleti?’’ ’’Neće, Doco,’’ lagala sam. ’’Neću ništa osetiti.’’

480

MIN@

Čekala sam da me uhvati euforija, da od dejstva leka sve počne da mi sjaji pred očima kao prošli put. Još uvek nisam osećala nikakvu razliku.

Mora da to ipak nije bilo od leka, već samo zato što sam se osetila voljenom. Uzdahnuh ponovno.

Ispružila sam se na krevetu, potrbuške, i okrenula glavu ka njemu. ’’Uspavaj me, Doco.’’

Bočica se otvorila. Čula sam kako sipa hloroform na krpu u svojoj ruci. ’’Ti si najplemenitije, najčistije biće koje sam ikada sreo. Vaseljena će bez tebe biti mračnije mesto,’’ prošaputa on.

Bile su to njegove reči za moj grob, moj epitaf, i beše mi drago što mi se pružila prilika da ih čujem.

Hvala ti, Lunjo. Sestro moja. Nikad te neću zaboraviti.

Budi srećna, Mel. Uživaj u svemu. Raduj se za mene.

Hoću, obeća ona.

Docina ruka mi nežno pritisnu krpu preko lica. Udahnula sam duboko, ne obazirući se na jak, neugodan miris. Udahnuvši drugi put, ugledala sam opet one tri zvezde. Ne dozivaju me; puštaju me da odem, ostavljaju me crnom kosmosu kojim sam lutala toliko mnogo života. Odlebdela sam u crnilo, i ono je postajalo sve svetlije i svetlije. Uopšte nije bilo crno, bilo je plavo. Toplo, titravo, jarkoplavo... uplovila sam u njega bez ikakvog straha.

59.SEĆANJE Početak će biti nalik kraju. Bila sam upozorena. Ali ovoga puta kraj me je mnogo iznenadio više nego ikada ranije. Više od bilo kog kraja koji sam upamtila za devet života. Više i od skoka u kućište lifta. Nisam očekivala nova sećanja, nove misli. Kakav je ovo kraj?

Sunce zalazi, sve boje su u ružičastim tonovima, i navode me da se setim svoje prijateljice... kako bi se ona ovde zvala? Nešto s... naborima?

Nabori i još nabora. Ona je prelep Cvet. Ovdašnje cveće je tako beživotno i dosadno. Divno miriše, doduše. Mirisi su nešto najbolje u vezi s ovim mestom.

Koraci iza mene. Da li me Nebeska Čigra ponovo prati? Ne treba mi jakna. Ovde je toplo, konačno! i želim da osetim vazduh na koži. Neću da je pogledam. Možda će pomisliti da ne mogu da je čujem i otići će kući.

Toliko pazi na mene, ali sada sam skoro odrasla. Ne može me doveka tetošiti.

481

MIN@

’’Izvinjavam se?’’ neko kaže, ali ne poznajem taj glas. Okrećem se da je pogledam, ali ne poznajem ni to lice. Lepaje.

Lice iz sećanja me natera da se povratim. To je moje lice! Ali ne sećam se ovoga... ’’Ćao,’’ kažem ja. ’’Zdravo. Ja sam Melani.’’ Ona mi se smeši. ’’Nova sam u gradu i... mislim da sam se izgubila. ’’Oh! Gde pokušavaš da odeš? Povešću te. Naša kola su odmah tu...’’ ’’Ne, nije daleko. Pošla sam u šetnju, ali sad ne znam kako da se vratim do Ulice Beker.’’

Ona je nova komšinica; baš lepo. Volim nove prijatelje. ’’Vrlo si blizu,’’ kažem joj. ’’To je odmah iza drugog ugla tim putem, ali možeš da presečeš pravo ovom uličicom ovde. Odvešće te pravo do tamo. ’’Možeš li da mi pokažeš? Izvini, kako se zoveš?’’ ’’Naravno! Pođi sa mnom. Ja sam Laticama ka Mesecu, ali me moji uglavnom zovu Lata. Odakle si ti, Melani?’’

Ona se smeje. ’’Misliš li na San Dijego Ili Raspevani Svet, Lato?’’ ’’Bilo koji.’’ I ja se smejem. Sviđa mi se njen osmeh. ’’U ovoj ulici žive dva Slepa Miša.U onoj žutoj kući s borovima.’’ ’’Moraću da im se javim,’’ mrmlja ona, ali njen glas se promenio, postao napet. Gleda u sumračnu ulicu kao da očekuje da vidi nešto.

I tamo zaista ima nečega. Dvojica ljudi, muškarac i dečak. Dečak prolazi rukom kroz dugu crnu kosu kao da Možda je bio zabrinut jer se izgubio.Njegove oči su bule svetle i uzbuđene. Muškarac stoji veoma mirno.

Džejmi. Džared. Srce mi zakuca brže, ali osećaj beše neobičan, pogrešan.

Previše sitan i...ustreptao. ’’To su moji prijatelji, Lato,’’ kaže mi Melani. ’’Oh! Oh, zdravo,’’ pružam ruku muškarcu, on je najbliži. On prihvata moju šaku i stisak mu je veoma čvrst.

On me vuče napred, primiče me uza se. Ne razumem. Ovo nije u redu. Ne sviđa mi se. Srce mi jače kuca, i ja se bojim. Nikad se nisam ovoliko uplašila. Ne razumem.

Njegova šaka poleće ka mom licu i ja uzdišem iznenađeno. Udišem maglu koja mu izlazi iz šake.

Srebrni oblak koji ima ukus malina. ’’Šta,’’ hoću da pitam, ali ih više ne vidim. Ne vidim ništa...

Onda više nije bilo ničega. ’’Lunjo? Čuješ li me, Lunjo?’’ upita poznati glas.

482

MIN@

To nije odgovarajuće ime... zar ne? Moje uši nisu odreagovale na njega, ali nešto jeste. Zar ja nisam Laticama Ka Mesecu? Lata? O tome se radi?

Ni to mi ne deluje kako treba. Srce mi zakuca brže, odjek straha iz mog sećanja. Vizija žene s belim i crvenim pramenovima i nežnim zelenim očima ispuni mi um. Gde mi je majka? Ali... ona nije moja majka, zar ne?

Neki zvuk, nečiji tihi glas odjeknu oko mene. ’’Lunjo. Vrati se. Ne puštamo te da odeš.’’

Taj glas mi je poznat, ali istovremeno i nepoznat. Zvuči kao... ja?

Gde je Laticama Ka Mesecu? Ne mogu da je nađem. Samo hiljadu praznih sećanja. Kao kuća puna slika, ali bez stanara. ’’Daj joj Budnost,’’ reče neki glas.

Ovaj mi je nepoznat. Nešto mi dodirnu lice, lagano poput magle. Znam taj miris. To je miris grejpfruta. Dublje sam udahnula i u glavi mi se odjednom razbistrilo.

Osećam kako ležim... ali ni to mi ne deluje ispravno. Nema me... dovoljno. Osećam se skupljenom. Šake su mi toplije od ostatka mene, a to je zato što me neko drži za njih.

Nečije krupne šake, šake koje su ih cele progutale. Čudno miriše, zagušljivo i pomalo plesnjivo. Sećam se tog mirisa... ali sigurno ga nikad ranije nisam osetila.

Nisam videla ništa osim mutnocrvene boje, unutrašnjost mojih očnih kapaka. Poželela sam da ih otvorim, pa sam potražila odgovarajuće mišiće kojima bih to uradila. ’’Lutalice? Svi te čekamo, draga. Otvori oči.’’

Taj glas, taj topao dah na mom uvu, beše još više poznat. Osetila sam čudno golicanje u venama kad sam ga čula. Osećaj kakav nikad ranije nisam iskusila. Od tog glasa mi je zastao dah, a prsti počeli da mi drhte. Želim da vidim lice kojem taj glas pripada.

Jedna boja mi preplavi um, boja koja me dozivala iz jednog udaljenog života, sjajno, svetleće plavo. Ceo kosmos beše jarkoplav...

I konačno se setih svog imena. Da, tako je. Lutalica. Ja sam Lutalica.

Lunja, takođe. Sad se sećam.

Lagan dodir na mom licu, topao pritisak na usnama, na mojim kapcima.

Ah, tu su znači.

Mogu da ih nateram da trepnu sada kada sam ih pronašla. ’’Budi se!’’ povika neko uzbuđeno. Džejmi.

Džejmi je tu. Srce mi opet zaigra.

Trebalo je da prođe koji tren da bi mi se oči privikle. Plava koja mi je bola oči bila je potpuno pogrešna, previše bleda, previše isprana. To nije bila plava koju sam želela da vidim.

483

MIN@

Nečija ruka me dodirnu po licu. ’’Lutalice?’’

Pogledala sam ka izvoru zvuka. Kretanje glave na mom vratu beše veoma čudno. Osećaj nije bio isti kao ranije, ali istovremeno i jeste.

Moje nemirne oči pronađoše plavo koje sam tražila. Safiri, sneg i ponoć. ’’Ijane? Ijane, gde sam ja?’’ Prepadoh se od glasa koji mi je dopro iz grla.

Tako je piskav i uzbuđen. Poznat, ali ne moj. ’’Ko sam ja?’’ ’’Ti si ti,’’ reče mi Ijan. ’’I nalaziš se tačno tamo gde i pripadaš.’’

Oslobodila sam jednu šaku iz divovske šake koja ju je držala. Htela sam da dodirnem lice, ali nečija šaka pođe k meni, i ja se sledih u mestu. Ta šaka se takođe zaledi iznad mene.

Pokušala sam ponovo da pomerim šaku, da se zaštitim, ali šaka iznad mene se utom pokrenu.

Počeh da se tresem i šaka zadrhta.

Oh. Otvorila sam i skupila šaku, zagledajući je pažljivo.

Je li ovo moja šaka, ova sišućna stvar? Da nije bilo dugih, savršeno izmanikiranih ružičasto-belih noktiju, pomislila bih da je u pitanju detinja šaka. Koža je bila bela, čudne srebrne nijanse, posuta zlatnim pegama koje su potpuno odudarale od nje.

Upravo ta neobična kombinacija srebra i zlata naterala me je da se setim: videla sam jedno lice u svojoj glavi, u odrazu ogledala.

Mesto u kojem je to sećanje bilo smešteno zbunilo me je za trenutak jer nisam bila toliko navikla na civilizaciju, istovremeno, nisam poznavala ništa drugo osim civilizacije. Lepa komoda sa svakojakim kitnjastim i finim stvarima na njoj.

Gomila otmenih bočica s mirisima koje toliko volim, koje ja volim? Ili koje ona voli?

Orhideja u saksiji. Komplet srebrnih češljeva.

Veliko okruglo ogledalo imalo je ram s vencem od metalnih ruža. Lice u ogledalu takođe beše okruglasto, ne potpuno ovalno. Sitno. Koža na licu imala je istu srebrnu nijansu, srebrnu poput mesečine, kao i šaka, s još zlatnih pegica preko nosa. Krupne sive oči, sa srebrnim sjajem duša koji se pomalja ispod te nežne boje, uokvirene spletom zlatnih trepavica.

Bledoružičaste usne, pune i gotovo okruglaste, kako u bebe. Mali, pravilni, beli zubi iza njih. Rupica u bradi. I svuda, svuda oko mene zlatna talasasta kosa, koja mi ističe lice poput bleštavog oreola, i pada ispod ruba ogledala.

Moje lice ili njeno lice?

484

MIN@

Beše to savršeno lice za Noćni Cvet. Kao savršeno otelotvorenje tog Cveta u ljudskom obliku. ’’Gde je ona?’’ upita moj visoki, melodični glas. ’’Gde je Lata?’’

Uplašila sam se jer je nema. Nikada nisam videla ranjivije stvorenje od ovog poludeteta s licem boje mesečine i kosom boje sunca. ’’Tu je,’’ umiri me Doca. ’’Spakovana i spremna za put. Mislili smo da ćeš ti najbolje umeti da nam kažeš gde da je pošaljemo.’’

Pogledah u pravcu glasa. Kada sam ga ugledala kako stoji na suncu, s bleštavom kriogenom kapsulom u rukama, sećanja iz mog prethodnog života navreše kao bujica. ’’Doco!’’ pobunih se tim sitnim, nežnim glasom. ’’Doco, obećao si!

Zakleo si mi se, Eustahije. Zašto? Zašto si prekršio datu reč?’’ Žacnu me odjek uspomena na tugu i bol. Ovo telo nikada ranije nije osetilo takvu agoniju. Trglo se od te žaoke. ’’Čak i pošten čovek nekad mora da popusti pod pretnjama.’’ ’’Pretnjama,’’ naruga se još jedan užasno poznat glas. ’’Rekao bih da se nož pod grlom računa kao pretnja, Džarede.’’ ’’Znao si da ga ne bih stvarno upotrebio.’’ ’’To vala nisam znao. Bio si prilično ubedljiv.’’ ’’Nož?’’ telo mi zadrhta. ’’Ššš, sve je u redu,’’ promrmlja Ijan.

Njegov dah oduva vlasi zlatne kose s mog lica, i ja ih zatakoh iza uha... rutinskim gestom. ’’Zar si stvarno mislila da možeš da nas tako napustiš?

Lunjo!’’ On uzdahnu, ali taj uzdah beše radostan.

Ijan je bio srećan. To saznanje učini moju zabrinutost odjednom manjom, podnošljivijom. ’’Rekla sam ti da ne želim da budem parazit,’’ šapnuh. ’’Napravite mi mesta,’’ naredi moj stari glas.

A onda sam ugledala svoje lice, moje jako lice, preplanule kože, s crnim ravnim obrvama iznad bademastih očiju boje lešnika, visokim, oštrim jagodicama... videla sam ga u stvarnosti, ne kao odraz u ogledalu, kao što sam ga uvek viđala ranije. ’’Slušaj vamo, Lunjo. Znam ja tačno šta ne želiš da budeš. Ali mi smo ljudi, sebični smo, i mi ne postupamo uvek ispravno. Nećemo te se odreći.

Pomiri se s tim.’’

Način njenog govora, ritam i ton, ne sam glas, natera me da se setim svih naših nemuštih razgovora, glasa u mojoj glavi, moje sestre. ’’Mel? Mel, ti si dobro!’’

Ona se utom nasmeši i nagnu se da me zagrli. Bila je krupnija nego što sam pamtila da sam ja bila.

485

MIN@

’’Naravno da jesam. Zar to nije bila poenta cele drame? I ti ćeš biti dobro.

Nismo bili glupi kad je to u pitanju. Nismo prosto zgrabili prvo telo na koje smo naišli.’’ ’’Pustite mene da joj kažem, pustite mene!’’

Džejmi se ugura pored Melani. Oko kreveta se stvarala sve veća gužva.

Ljuljao se, nestabilan.

Primih ga za ruku i stisnuh je. Šake su mi bile tako slabašne. Može li on uopšte da oseti taj stisak? ’’Džejmi!’’ ’’Hej, Lunjo! Ovo je baš kul, zar ne? Sad si niža od mene!’’ naceri se pobedonosno. ’’Ali još sam starija. Gotovo mi je...’’ i tu se zaustaviti, naglo menjajući svoj iskaz.

Rođendan mi je za dve nedelje.

Možda jesam dezorijentisana i zbunjena, ali nisam glupa.

Melanino iskustvo ne beše uzaludno protraćeno; naučila sam nešto iz njega. Ijan je častan koliko i Džared, i nemam nameru da se suočavam s istim frustracijama kao Melani.

I zato sam slagala, dodavši sebi jednu godinu. ’’Punim osamnaest.’’

Krajičkom oka sam opazila kako se Melani i Ijan ukočiše od iznenađenja.

Ovo telo deluje mnogo mlađe od svog pravog godišta, negde na pragu sedamnaeste.

Upravo ta mala prevara, taj preventivni način da obezbedim sebi partnera, naveo me je da shvatim da zaista ostajem ovde. Da ću biti s Ijanom i ostatkom svoje porodice. Grlo mi se steglo, čudno zadebljavši.

Džejmi me potapša po obrazima, vraćajući me u stvarnost. Iznenadilo me je što mu šaka deluje krupno na mom obrazu. ’’Pustili su me da pođem u poharu kada smo te dovodili.’’ ’’Znam,’’ progunđah. ’’Sećam se... pa, Lata se seća da te je videla tamo.’’

Prostrelih pogledom Mel, koja slegnu ramenima. ’’Trudili smo se da je ne uplašimo,’’ reče Džejmi. ’’Ona je tako... deluje nekako nežno, znaš? I lepa je. Zajedno smo je izabrali, ali ja sam doneo konačnu odluku! Vidiš, Mel je rekla da moramo da pronađemo nekoga ko je mlad, nekoga ko je veći deo života proveo kao duša, ili tako nešto. Ali ne previše mlad, jer je znala da ne bi želela da budeš dete. A onda se Džaredu dopalo ovo lice, jer je rekao da niko nikad ne bi mogao da oseti ne... nepoverenje prema njemu. Ti uopšte ne izgledaš opasno. Izgledaš suprotno od opasnog. Džared je rekao da će svako ko te ugleda prosto poželeti da te zaštiti, zar ne, Džarede? Ali ja sam onda imao poslednju 486

MIN@

reč, jer sam tražio nekoga ko izgleda kao ti. I pomislio sam da ti izgledaš tako. Jer ona nekako podseća na anđela, a ti si dobra kao anđeo. I vrlo lepa. Znao sam da ćeš biti lepa.’’

Džejmi se široko osmehnu. ’’Ijan nije pošao. Samo je sedeo ovde s tobom, rekao je da ga ne zanima kako igledaš. Nikom drugom nije dao da pipne tvoj rezervoar, čak ni meni i Melani. Ali Doca mi je dozvolio da posmatram ovog puta. Bilo je strava, Lunjo. Ne razumem zašto me ranije nisi puštala da posmatram. Nisu hteli da me puste da pomognem, doduše. Ijan nije dao da te dira iko osim njega.’’

Ijan mi stegnu šaku i nagnu se da mi šapne kroz svu tu kosu. Glas mu je bio tako tih da sam samo ja mogla da ga čujem. ’’Držao sam te u šaci, Lutalice. I bila si prelepa.’’

Oči mi se ovlažiše i moradoh da ušmrknem. ’’Sviđa ti se, zar ne?’’ upita Džejmi, sada zabrinutim glasom. ’’Ne ljutiš se? Niko nije s tobom unutra, zar ne?’’ ’’Nije baš da se ljutim,’’ šapnuh. ’’Ja... ja ne mogu da nađem nikog drugog. Samo Latina sećanja. Ona je bila ovde od... ne mogu da se setim kada nije bila ovde. Ne mogu da se setim nijednog drugog imena.’’ ’’Nisi parazit,’’ reče Melani odlučno, dodirujući mi kosu, podižući jedan pramen i puštajući da joj se zlato raspe kroz prste. ’’To telo je pripadalo Lati, ali nema nikog drugog ko bi ga preuzeo. Sačekali smo da bismo se uverili u to, Lunjo. Pokušavali smo da je probudimo skoro podjednako dugo kao i Džodi.’’ ’’Džodi? Sta se desilo Džodi?’’ zacvrkutala sam, glasom povišenim od strepnje, kao ptičica. Pokušala sam da ustanem, i Ijan me pridiže, nije morao da uloži ikakav napor, da upotrebi nimalo snage da bi pomerio moje novo sićušno telo, u sedeći položaj, podupirući me rukama. Onda sam mogla da vidim lica svih prisutnih.

Doca, sada bez suza u očima. Džeb, koji proviruje iza Doce, u isti mah zadovoljan i radoznao do krajnosti. Zatim žena koju u prvi mah nisam prepoznala jer joj lice beše življe nego što sam ga ikad videla, a svakako ga nisam dugo gledala, Mendi, bivši Iscelitelj. Bliže meni Džejmi, sa svojim širokim, uzbuđenim osmehom, Melani pored njega, i Džared iza nje, s rukama oko njenog struka. Znam da te ruke nikad neće biti srećne ako ne budu dodirivale telo, moje telo!, koje sada pripada njoj. Da će je on zauvek držati što je moguće bliže sebi i da će mrzeti svaki centimetar koji se ispreči između njih. To mi zadade jak, oštar bol. Nežno srce u mojim tankim grudima zadrhta. Nikad ranije ne beše slomljeno, pa nije razumelo to sećanje.

487

MIN@

Rastužila sam se kada sam shvatila da još uvek volim Džareda. Nisam se oslobodila toga, nisam se oslobodila ljubomore prema telu koje on voli.

Pogled mi se vrati na Mel. Videh kako se usne koje behu moje tužno krive, i znala sam da razume.

Nastavila sam brzo da razgledam okupljena lica oko svog kreveta, dok mi je Doca, nakon kraće pauze, odgovarao na pitanje.

Trudi i Džefri, Hit, Pejdž i Endi, Čak i Brent... ’’Džodi nije došla k sebi. Nastavili smo da pokušavamo koliko god smo mogli.’’ ’’Je l' to znači da je Džodi mrtva?’’ Zapitah se to, i moje neiskusno srce zakuca jače. Priredila sam grubo buđenje ovom jadnom, krhkom telu.

Hajdi i Lili, Lili s bolnim osmejkom na usnama, ništa manje iskrenim zbog bola... ’’Uspevali smo da joj dajemo tečnost, ali nismo mogli da je hranimo.

Brinuli smo zbog atrofije, njenih mišića, mozga...’’

Dok me je novo srce bolelo jače nego ikada, bolelo za ženom koju nikad nisam upoznala, oči nastaviše da mi se kreću po krugu, a zatim se slediše.

Džodi, privijena uz Kajla, uzvraćala mi je pogled. Nasmešila se nesigurno, i iznenada sam je poznala. ’’Sunčice!’’ ’’Ostaću ovde,’’ reče, ne baš likujući, ali skoro. ’’Baš kao ti.’’ Ona pogleda u Kajlovo lice, koje beše spokojnije nego što sam navikla da ga viđam, i glas joj postade tužan. ’’Trudim se, doduše. Tražim je. Nastaviću da tražim.’’ ’’Kajl nas je naterao da vratimo Sunčicu kada je izgledalo da ćemo izgubiti Džodi,’’ nastavi Doca tiho.

Zurila sam u Sunčicu i Kajla na trenutak, zapanjena, i zatim dovršila krug.

Ijan me je posmatrao s čudnom mešavinom radosti i nervoze. Lice mu je bilo na većoj visini nego što je trebalo da bude, krupnije nego ranije. Ali oči mu behu iste plave boje koje sam se sećala. Sidro koje me je zadržalo na ovoj planeti. ’’Jesi li dobro tu unutra?’’ upita. ’’Ja... ne znam,’’ priznadoh. ’’Osećaj je veoma... čudan. Kao da sam promenila vrstu. Mnogo čudniji nego što bih pomislila. Ja... prosto ne znam.’’

Srce mi ponovo zaigra dok sam posmatrala te oči, ali to ne beše nikakvo sećanje na ljubav iz nekog drugog života. Usta mi se osušiše, a u stomaku se probudiše leptirići. Mesto na kojem mi je njegova šaka dodirivala leđa bilo je življe od ostatka tela.

488

MIN@

’’Ne smeta ti previše da ostaneš ovde, zar ne, Lunjo? Misliš li da ćeš moći to da podneseš?’’ promrmlja on.

Džejmi mi stisnu šaku. Melani spusti svoju preko njegove, pa se nasmeši kad Džared dodade svoju na gomilu. Trudi me potapša po stopalu. Džefri, Hit, Hajdi, Endi, Pejdž, Brent, pa čak i Lili, široko su mi se osmehivali.

Kajl se primakao bliže, s kezom koji mu je cvetao na licu. Sunčicin osmeh beše osmeh saučesnika.

Koliko mi je Nema Bola Doca dao? Sve je sijalo.

Ijan mi skloni oblak zlatne kose s lica i položi mi šaku na obraz. Šaka mu beše toliko krupna da mi je samo dlanom pokrio lice od vilice do čela; od tog dodira mi talas elektriciteta prođe srebrnastom kožom. Zatreperila je nakon tog prvog talasa, a zajedno s njom i leptirići u stomaku.

Osetila sam kako mi rumen obliva lice. Srce mi nikad ranije nije bilo slomljeno, ali nikad nije ni poletelo od sreće. Postidela sam se zbog toga; trebalo mi je malo vremena da dođem do reči. ’’Pretpostavljam da bih mogla,’’ šapnuh. ’’Ako ćeš ti biti srećan zbog toga.’’ ’’To nije dovoljno dobro, zapravo,’’ nije se složio Ijan. ’’I ti moraš da budeš srećna zbog toga.’’

Mogla sam da ga gledam u oči samo na po nekoliko sekundi; stidljivost, tako nova i zbunjujuća za mene, iznova me je terala da obaram pogled u krilo. ’’Ja... mislim da bih mogla da budem’’ složih se. ’’Mislim da bih mogla da budem veoma, veoma srećna.’’

Srećna i tužna, ushićena i jadna, bezbedna i uplašena, voljena i odbijena, strpljiva i gnevna, mirna i divlja, ispunjena i prazna... sve to. Osetiću sve.

Sve će to biti moje.

Ijan stade da mi podiže glavu dok ga nisam pogledala pravo u oči, na šta mi obrazi još više porumeneše. ’’Onda ostaješ.’’

Poljubio me je, tu pred svima, ali brzo sam zaboravila na publiku. Ovoga puta bilo je lako i ispravno, bez podvojenosti, bez zbunjenosti, bez protivljenja, samo Ijan i ja, i lava koja se kretala kroz ovo novo telo, svojom vrelinom ga privolevši na pristanak. ’’Ostajem,’’ složih se.

I tako otpoče moj deseti život.

489

MIN@

EPILOG Nastavak Život i ljubav su nastavili da traju u poslednjem ljudskom uporištu na planeti Zemlji, ali stvari nisu baš ostale iste. Ja nisam bila ista.

Ovo je bilo moje prvo vaskrsenje u telu iste vrste. To prebacivanje mi je palo mnogo teže nego promene planete jer sam već imala toliko mnogo očekivanja od života u ljudskoj koži. Takođe, nasledila sam dosta stvari od Laticama Ka Mesecu, ali nisu sve bile prijatne.

Nasledila sam veliki deo tuge za Nebeskom Čigrom. Nedostajala mi je majka koju nikad nisam upoznala, i sada sam žalila zbog njene patnje.

Možda na ovoj planeti ne može biti radosti bez jednake količine bola koji bi se s njom izjednačio na nekoj neznanoj vagi.

Nasledila sam neočekivana ograničenja. Bila sam navikla na telo koje beše snažno i brzo i visoko, telo koje može trčati kilometrima bez prestanka, bez hrane i vode, podizati težak teret i dosezati visoke police.

Ovo telo je bilo slabo, i to ne samo fizički. Ovo telo je bivalo sputano stidljivošću svaki put kad bih bila nesigurna u sebe, što je tih dana bio čest slučaj. Nasledila sam drugačiju ulogu u ljudskoj zajednici. Ljudi su mi sada nosili stvari i puštali me da prva uđem u prostoriju. Davali su mi najlakše poslove, a onda mi, u polovini slučajeva, uzimali taj posao iz ruku. Još gore od toga, bila mi je potrebna pomoć. Mišići su mi bili slabi i nenaviknuti na rad.

Lako sam se umarala i moji pokušaji da to sakrijem nikoga nisu zavarali.

Verovatno ne bih mogla da pretrčim ni dva kilometra bez zaustavljanja.

Taj povlašćeni tretman imao je, doduše, i drugih strana osim moje fizičke slabosti. Bila sam navikla da imam lepo lice, ali takvo koje su ljudi mogli da gledaju sa strahom, nepoverenjem, čak i s mržnjom. Moje novo lice prkosilo je takvim emocijama.

Ljudi su me često dodirivali po licu, ili mi stavljali prste ispod brade i podizali mi glavu da me bolje osmotre. Često su me tapšali po glavi (koja je uvek bila nadohvat ruke jer sam bila niža od svih osim od dece), i toliko često su me mazili po kosi da sam prestala to i da primećujem. Oni koji me ranije nisu prihvatali radili su to često koliko i moji prijatelji. Čak se i Lusina minimalno pobunila kada su njena deca počela da me prate kao dva opčinjena kučenceta. Fridom mi se naročito uvlačio u krilo kad god bi mu se ukazala prilika, zarivajući lice u moju kosu. Isaija je bio preveliki za takve izlive naklonosti, ali voleo je da me drži za ruku, koja 490

MIN@

beše iste veličine kao moja, dok je uzbuđeno ćaskao sa mnom o Paucima i Zmajevima, fudbalu i poharama.

Deca, međutim, još nisu htela da priđu Melani; majka ih je previše dobro naplašila ranije da bi njena uveravanja u suprotno sada mogla išta da promene. Čak ni Megi i Šeron, iako su se još uvek trudile da me ne gledaju, nisu mogle da zadrže svoju predašnju krutost u ophođenju u mom prisustvu.

Moje telo nije bilo jedino što se promenilo. Sezonske kiše došle su kasno do pustinje, i bilo mi je drago zbog toga.

Ako ništa drugo, nikada ranije nisam osetila miris kiše na grmovima pelina, mogla sam samo neodređeno da ga se prisetim na osnovu svojih sećanja na Melanina sećanja, što uistinu beše veoma slab trag uspomena, a sada je taj miris provetrio ustajale pećine, čineći ih svežim i gotovo egzotičnim. Taj miris mi se zadržao u kosi, pratio me svuda. Mogla sam da ga osetim i u snovima.

Takođe, Laticama Ka Mesecu je ceo život provela u Sijetlu, tako da su nepregledno plavo nebesko prostranstvo i nesnosna vrućina zbunjivali, čak i paralisali moj organizam kao što bi tamna zavesa oblačnog neba uticala na bilo koga od ovih pećinskih pustinjaka.

Oblaci su bili uzbudljiva promena u odnosu na prazno, bledo plavetnilo.

Krasili su ih dubina i pokret. Opisivali su slike na nebu.

U Džebovim pećinama došlo je do znatnog pretumbavanja, pa je preseljenje na veliko igralište, sada zajedničku spavaonicu, poslužilo kao dobra priprema za neke trajnije promene koje će uslediti.

Svaki deo prostora bio je potreban, pa prostorije nisu mogle ostajati prazne. Ipak, samo pridošlice, Kendi, koja se napokon setila svog pravog imena i Lejsi dobile su Vesovu staru sobu.

Sažaljevala sam Kendi zbog njene buduće cimerke, ali ona nikada nije iskazala nikakvo nezadovoljstvo zbog toga.

Kada kiše budu prestale, Džejmi će se preseliti u slobodan ćošak u Brentovoj i Aronovoj pećini. Melani i Džared su izbacili Džejmija iz svoje sobe u Ijanovu pre nego što sam ja vaskrsla u Latinom telu; Džejmi nije bio toliko mlad da bi morali da mu daju bilo kakav izgovor. Kajl je radio na proširivanju male pukotine u steni u kojoj je Volter ranije spavao da bi bila spremna kada u pustinji ponovo zavlada suša. Zaista nije mogla da primi više od jedne osobe, a Kajl neće boraviti sam u njoj.

Tokom noći na igralištu, Sunčica je spavala sklupčana u loptu kraj Kajlovih grudi, kao mače koje se sprijateljilo s velikim psom, rotvajlerom kojem je bezrezervno verovala. Sunčica je uvek bila s Kajlom. Ne mogu 491

MIN@

da se setim da sam ih ikada videla razdvojene otkako sam prvi put otvorila ove srebrnosive oči.

Kajl je stalno delovao zamišljeno, preokupiran ovom nemogućom vezom koju nije mogao dovoljno da raščivija u svojoj glavi da bi obraćao pažnju na bilo šta drugo. Nije odustajao od Džodi, ali kako se Sunčica nije razdvajala od njega, držao ju je uza se nežnim rukama.

Pre kiše je svaki prostor bio popunjen, pa sam ostala s Docom u bolnici, koja me više nije plašila. Poljski kreveti nisu bili udobni, ali beše veoma zanimljivo boraviti tu. Kendi se prisećala detalja iz života Letnje Pesme bolje nego iz svog sopstvenog; bolnica je sada bila čudesno mesto.

Posle kiše Doca više neće spavati u bolnici. Prve noći na igralištu Šeron je dovukla svoj dušek tik pored Docinog bez ijedne reči objašnjenja. Možda je Docino interesovanje za Iscelitelja motivisalo Šeron, mada sumnjam da je Doca uopšte primetio lepotu starije žene; njega je interesovalo njeno ogromno znanje. Ili je u pitanju to da je Šeron prosto bila spremna da zaboravi i oprosti. Nadam se da je tako. Bilo bi lepo misliti da čak i Seron i Megi mogu vremenom da smekšaju. Ni ja više neću ostati u bolnici.

Do presudnog razgovora s Ijanom možda nikad ne bi ni došlo da nije bilo Džejmija. Usta bi mi se osušila a dlanovi počeli da se znoje ako bih samo pomislila da potegnem to pitanje. Šta ako su ona osećanja u bolnici, onih nekoliko savršenih trenutaka sigurnosti odmah nakon mog buđenja u ovom telu, bili iluzija? Šta ako ih se pogrešno sećam? Znam samo da se kod mene nije ništa promenilo, ali kako mogu da budem sigurna da Ijan oseća isto? Telo u koje se zaljubio još uvek je bilo tu!

Očekivala sam da će biti uznemiren, svi smo bili. Ako to teško pada meni, duši naviknutoj na takve promene, koliko li je teško ljudima?

Radila sam na tome da ostavim poslednje tragove ljubomore i zbunjujućih odjeka ljubavi koje sam još uvek osećala prema Džaredu iza sebe. Nisu mi potrebni niti ih želim. Ijan je pravi partner za mene. Ali ponekad bih uhvatila sebe kako zurim u Džareda, i osetila bih zbunjenost.

Viđala sam Melani kako dodiruje Ijana po mišici ili šaci, i zatim se trza kao da se odjednom setila ko je. Čak bi i Džared, koji je imao najmanje razloga da bude nesiguran, povremeno susreo moj zbunjeni pogled tražeći me po prostoriji.

A Ijan... naravno da je njemu bilo najteže. Razumela sam to.

Bili smo nerazdvojni, skoro kao Kajl i Sunčica. Ijan mi je neprestano dodirivao lice i kosu, uvek me držeći za ruku. Ali ko još ne reaguje tako na ovo telo? I zar to nije platonski za sve ostale? Zašto me ponovno ne poljubi, kao prvog dana?

492

MIN@

Možda nikada neće moći da me voli u ovom telu, koliko god ono svim ostalim ljudima ovde delovalo privlačno.

Ta briga mi je teško pritiskala srce te noći kada je Ijan preneo moj krevet, jer za mene je bio pretežak, na veliko, mračno igralište.

Kiša je pala prvi put posle više od šest meseci. Bilo je i smeha i kuknjave dok su ljudi istresali svoju vlažnu posteljinu i sređivali svoj boravišni prostor. Ugledala sam Šeron i Docu i nasmešila se. ’’Ovamo, Lunjo,’’ doviknu Džejmi, mašući mi da dođem do mesta gde je upravo bio postavio svoj dušek pored Ijanovog. ’’Sada ima mesta za sve troje.’’

Džejmi je bio jedina osoba koja se prema meni ponašala gotovo isto kao ranije. Jeste pravio ustupke mojoj sitnoj građi, ali nikada se ne bi iznenadio kada bih ušla u prostoriju niti se šokirao kada bi Lutaličine reči izlazile iz ovih usta. ’’Ne želiš stvarno da spavaš na tom poljskom krevetu, zar ne, Lunjo?

Kladim se da bismo svi mogli komotno da stanemo na dušeke ako ih zbijemo jedan pored drugog.’’ Džejmi se cerio dok je šutirao jedan dušek ka drugom ne čekajući da se složimo. ’’Ne zauzimaš mnogo mesta.’’

Uzeo je krevet od Ijana i ostavio ga sa strane, da ne smeta. Onda se ispružio na samoj ivici najdaljeg dušeka i okrenuo nam leda. ’’Oh, hej, Ijane,’’ dodade ne okrećući se. ’’Pričao sam s Brentom i Aronom, i mislim da ću se useliti kod njih. Pa, ja sam preumoran. Laku noć, društvo.’’

Dugo sam zurila u Džejmijevo nepomično telo. Ijan beše jednako nepomičan. Mada, nije moguće da je i njega obuzela panika. Da li smišlja neki način da se izvuče iz ove situacije? ’’Gasi svetla,’’ zaurla Džeb po prostoriji. ’’Začepite gubice svi, kako bih mogao oka da sklopim.’’

Ljudi stadoše da se smeju, ali shvatiše ga ozbiljno kao i uvek. Jedna po jedna, četiri lampe počeše da se gase dok prostoriju nije progutao mrak.

Ijanova šaka pronađe moju; bila je topla. Primećuje li kako mi je koža hladna i znojava?

On kleknu na dušek, vukući me nežno za sobom. Sledila sam ga i legla na spoj između dva dušeka. Nije mi pustio ruku. ’’Je li u redu ovako?’’ došapnu Ijan. Svuda oko nas su dopirali drugi prigušeni razgovori, nerazgovetni od žubora sumpornog izvora. ’’Da, hvala ti,’’ uzvratih.

Džejmi se prevrnu, tresući dušek, i zakuca se u mene. ’’Uups, izvini, Lunjo’’ promrmlja on, a onda čuh kako zeva.

493

MIN@

Automatski sam mu se sklonila s puta. Ijan je bio bliži nego što sam mislila. Tiho sam uzdahnula kad sam naletela na njega, zatim pokušala da mu dam malo prostora. Njegova ruka se odjednom našla oko mene, držeći me uz telo.

Beše to najčudniji osećaj; njegova ruka prebačena preko mene na veoma neplatonski način podsetila me je nekim čudom na prvo iskustvo s Nema Bola. Kao da sam bila u agoniji ne shvatajući to, a njegov dodir je odagnao sav taj bol.

Taj osećaj je izbrisao moju stidljivost. Okrenula sam se ka njemu, i on me jače zagrli. ’’Je li dobro ovako?’’ šapnuh mu, ponavljajući njegovo pitanje.

Poljubio me je u čelo. ’’Bolje nego dobro.’’ Ćutali smo nekoliko minuta. Žamor u prostoriji većinom je utihnuo.

Sagnuo se tako da su mu usne došle iznad mog uva i prošaputao, tiše nego ranije. ’’Lunjo, misliš li...? Onda zaćuta. ’’Da?’’ ’’Pa, izgleda da sad imam celu sobu samo za sebe. To nije ispravno.’’ ’’Nije. Nema dovoljno mesta da bi bio sam.’’ ’’Ne želim da budem sam. Ali... Zašto me ne pita?’’ ’’Ali šta?’’ ’’Jesi li imala dovoljno vremena da raščistiš neke stvari u svojoj glavi? Ne želim da te požurujem. Znam da je zbunjujuće... sa Džaredom...’’

Trebao mi je trenutak da shvatim o čemu govori, a onda sam se tiho zakikotala. Melani nije bila baš sklona kikotanju, ali Lata jeste, i njeno telo me izdade u tom nezgodnom trenutku. ’’Šta je?’’ ’’Ja sam tebi davala vremena da raščistiš neke stvari,’’ objasnih šapatom. ’’Ja nisam htela tebe da požurujem, jer znam da je zbunjujuće. S Melani.’’

On poskoči iznenađeno. ’’Mislila si...? Ali Melani nije ti. Nisam ni bio zbunjen.’’

Sada sam se smešila u mraku. ’’A Džared nije ti.’’

Glas mu je bio napetiji kad je odgovorio. ’’Ali Džared je ipak Džared. I ti ga voliš.’’

Ijan je ponovo ljubomoran? Ne bi trebalo da mi bude drago zbog negativnih emocija, ali moram priznati da je to bilo ohrabrujuće. ’’Džared je moja prošlost, drugi život. Ti si moja sadašnjost.’’

494

MIN@

Utihnuo je na trenutak. Kada je progovorio, glas mu beše hrapav od emocija. ’’I tvoja budućnost, ako želiš.’’ ’’Da, molim.’’

I onda me je poljubio na najneplatonskiji mogući način pod datim okolnostima, i ja bejah presrećna što sam bila dovoljno pametna da slažem koliko mi je godina.

Kiša će prestati, a kada prestane, Ijan i ja ćemo biti zajedno, partneri u pravom smislu te reči.

To beše obećanje i obaveza koju nikad nisam imala ni jednom od svojih života. Razmišljajući o tome osetila sam sreću i strah i stid i očajno nestrpljenje, i sve to u isto vreme, osetila sam se kao ljudsko biće.

Kada je sve došlo na svoje mesto, Ijana i mene bilo je teže razdvojiti nego ikada. I zato, kada je došlo vreme da isprobam svoje novo lice na drugim dušama, naravno da je pošao sa mnom. Ova pohara je za mene predstavljala olakšanje nakon dugih nedelja frustriranosti. Bilo je dovoljno loše što je moje novo telo slabo i gotovo beskorisno u pećinama; nisam mogla da verujem kad ostali nisu hteli da me puste da ga iskoristim u jedinu svrhu za koju je bilo savršeno.

Džared je lično odobrio Džejmijev izbor zbog ovog nevinog, ranjivog lica u koje niko nikad ne bi posumnjao, ovog nežnog tela koje bi svako poželeo da zaštiti, ali čak je i njemu bilo teško da svoju teoriju sprovede u praksi. Bila sam sigurna da će mi odlazak u poharu biti podjednako lak kao što je bio ranije, ali Džared, Ijan i ostali, svi osim Mel i Džejmija, raspravljali su danima, pokušavajući da pronađu neki način da izbegnu da me iskoriste za tu svrhu. To je bilo smešno.

Videla sam kako odmeravaju Sunčicu, ali ona se još nije dokazala, nisu joj verovali. Povrh toga, Sunčica nije imala apsolutno nikakvu nameru da kroči nogom van pećina. Sama reč pohara naterala bi je da zadrhti od straha. Kajl nije hteo da ide s nama; Sunčica je počela da histeriše kada je to pomenuo jedan jedini put.

Na kraju, pobedila je praktičnost. Bila sam im potrebna.

Lepo je kad si nekome potreban.

Zalihe su počele da se osipaju; ovo će biti dug, temeljan put. Džared je vodio poharu, kao i obično, pa se podrazumevalo da Melani učestvuje.

Aron i Brent su se dobrovoljno prijavili, iako nam fizikalci zaista nisu bili potrebni; dosadilo im je da tavore unutra.

Išli smo daleko na sever, i ja sam bila uzbuđena što vidim nova mesta, što ponovo osećam hladnoću.

495

MIN@

U ovom telu nisam baš najbolje mogla da kontrolišem uzbuđenje.

Bila sam nemirna i hiperaktivna te noći kada smo se odvezli do odronjene litice gde su bili sakriveni kombi i veliki kamion za selidbe.

Ijan mi se smejao jer me mesto nije držalo dok smo utovarivali odeću i razne potrepštine u kombi. Rekao je da me drži za ruku da bi me zadržao na površini planete.

Jesam li bila preglasna? Nisam dovoljno obraćala pažnju na svoju okolinu? Ne, naravno da se ne radi o tome. Nisam mogla ništa da učinim.

To je bila zamka, i bilo je prekasno već pri samom našem dolasku.

Zaledili smo se u mestu kada su tanki snopovi svetlosti sinuli iz tame i obasjali Džaredovo i Melanino lice. Moje lice, moje oči, oči koje bi nam možda pomogle, ostale su zaklonjene, skrivene u senci Ijanovih širokih leđa.

Blesak lampi me nije zaslepio, a mesečina je bila dovoljno sjajna, pa sam mogla jasno da vidim Tragače koji su nas brojčano nadjačali, osam prema šest. Dovoljno sjajna da vidim položaj njihovih ruku, da vidim oružje koje se presijava u njima, podignuto i upereno u nas. Upereno u Džareda i Mel, u Brenta i Arona, naše jedino oružje još ne beše potegnuto i jedno upereno pravo u Ijanove grudi.

Zašto sam mu dozvolila da pođe sa mnom? Zašto i on mora da umre?

Lilina unezverena pitanja odjekivala su mi u glavi: Zašto život i ljubav nastavljaju da traju? U čemu je svrha? Moje malo nežno srce razletelo se na hiljadu komadića, i ja počeh mahnito da tražim pilulu po džepu. ’’Polako, sad, neka svi ostanu mirni,’’ doviknu muškarac iz središta grupe Tragača. ’’Čekaj, čekaj, ne gutaj ništa! Pobogu, smirite se! Ne, pogledajte!’’

Muškarac uperi lampu sebi u lice.

Lice mu beše opaljeno od sunca i izbrazdano, poput stene erodirane od vetra. Kosa mu je bila crna, pobelela na slepoočnicama, i kovrdžala se u vidu neurednog žbuna iza ušiju. A oči oči mu behu tamnosmeđe. Samo tamnosmede, ništa više. ’’Vidite?’’ reče. ’’U redu, sad, vi ne pucajte u nas, a mi nećemo u vas.

Vidite?’’ S tim rečima on spusti pušku na zemlju. ’’Hajde, društvo,’’ reče, i ostali vratiše oružje u futrole na kukovima, člancima, leđima... toliko mnogo oružja. ’’Pronašli smo vaše skrovište ovde, to vam je bilo pametno; imali smo sreće što smo nabasali na njega i odlučili smo da se malo zadržimo i upoznamo vas.’’ On se grohotom nasmeja, oduševljen. ’’Pogledajte se samo! Šta? Zar ste pomislili da ste još jedino vi preostali?’’ nasmeja se ponovo.

496

MIN@

Niko od nas se nije pomerio ni centimetar. ’’Mislim da su u šoku, Nejte,’’ reče drugi muškarac. ’’Na smrt smo ih prepali,’’ reče jedna žena. ’’Šta si očekivao? Čekali su, premeštajući se s noge na nogu, dok smo mi sedeli sleđeni.

Džared je prvi došao k sebi. ’’Ko ste vi?’’ prošaputa.

Predvodnik se ponovo nasmeja. ’’Ja sam Nejt. Drago mi je, iako to možda s tobom neće odmah biti slučaj.

Ovo su Rob, Evan, Blejk, Tom, Kim i Rejčel.’’ Kružio je rukom po gomili dok je govorio, i oni stadoše da klimaju glavama na pomen svojih imena. Primetila sam jednog muškarca, malo izdvojenog u pozadini, koga Nejt nije predstavio. Imao je svetlu, riđu kovrdžavu kosu koja se isticala, tim pre jer je bio najviši u grupi. Činilo se da jedino on nema oružje.

Takođe je netremice zurio u mene, te ja skrenuh pogled. ’’Ima nas ukupno dvadeset dvoje,’’ nastavi Nejt.

Nejt ispruži ruku.

Džared duboko udahnu i zakorači napred. Kada se pokrenuo, ostatak naše male grupe izdahnu tiho u isti mah. ’’Ja sam Džared.’’ Rukovao se s Nejtom, pa se nasmeši. ’’Ovo su Melani, Aron, Brent, Ijan i Lunja. Ima nas ukupno trideset sedmoro.’’

Kada je Džared izgovorio moje ime, Ijan stade da se premešta, trudeći se da me potpuno zakloni od pogleda druge grupe ljudi. Tek tada sam shvatila da sam trenutno ugrožena baš kao što bi ostali bili da to stvarno Tragači. Baš kao na početku. Trudila sam se da ostanem potpuno mirna.

Nejt trepnu kad ču Džaredove reči, pa se izbeči. ’’Čoveče. Ovo je prvi put da me je neko nadmašio u ovome.’’

Sad Džared trepnu. ’’Pronašli ste i druge?’’ ’’Postoje još tri grupe odvojene od naše, koliko mi znamo. Jedanaestoro s Gejl, sedmoro s Raselom, i osamnaestoro s Maksom. Održavamo kontakt. Čak i trgujemo tu i tamo.’’ Opet se nasmeja grohotom. ’’Gejlina mala, Elen, odlučila je da ostane s mojim Evanom ovde, a Karlos je pošao s Raselovom Sindi. I naravno, svakome je potreban Sažiže tu i tamo, on tu naglo zaćuta, osvrćući se s nelagodom oko sebe, kao da je rekao nešto što nije trebalo. Pogled mu se nakratko zadrža na visokom riđokosom muškarcu u pozadini, koji me je još uvek netremice posmatrao. ’’Mogli bismo da skinemo to s dnevnog reda, kad smo već kod toga,’’ reče mali crmpurasti muškarac koji stajaše pored Nejta.

Nejt sumnjičavo prostreli pogledom našu malu grupu.

497

MIN@

’’U redu. Rob je u pravu. Da isteramo stvari na čistac.’’ Duboko je udahnuo. ’’Sad, svi ostanite mirni i saslušajte nas. Samo polako, moliću.

Ljudi se ponekad uznemire zbog toga.’’ ’’Svaki put,’’ promrmlja onaj koga su zvali Rob. Šaka mu odluta ka futroli na kuku. ’’O čemu se radi?’’ upita Džared mirnim glasom.

Nejt uzdahnu, pa pokaza put visokog muškarca s plameno-riđom kosom.

Muškarac zakorači napred, s kiselim osmejkom na usnama. Imao je pege na licu, kao ja, samo na hiljade više. Lice mu beše tako gusto posuto pegama da je delovalo kao da ima tamnu put, iako beše belac. Oči su mu bile tamne mornarskoplave boje, možda. ’’Ovo je Sažiže. Sad, on je s nama, pa nemojte da vam kojekakve ludosti padaju na pamet. On je moj najbolji drugar spasio mi je život stotinu puta.

On je član naše porodice, i mi ne gledamo blagonaklono na ljude koji hoće da ga ubiju.’’

Jedna od žena polako izvuče pištolj i ostavi ga uperenog u zemlju.

Riđokosi progovori prvi put, izrazito nežnim tenorom. ’’Ne, u redu je, Nejte. Vidiš? I oni imaju jednu sa sobom.’’ Pokaza pravo u mene, a Ijan se ukoči. ’’Izgleda da nisam jedini koji je prešao na stranu domaćih.’’

Sažiže mi se naceri, pa pređe preko praznog prostora, ničije zemlje između dva plemena, pružajući mi ruku. Ja obiđoh Ijana, ne osvrćući se na njegovo tiho upozorenje, odjednom smirena i samouverena. Svideo mi se način na koji je Sažiže to formulisao. Prešao na stranu domaćih.

Sažiže stade ispred mene, spuštajući malo ruku da nadoknadi znatnu razliku u visini među nama. Prihvatila sam njegovu šaku, bila je gruba i izbrazdana spram moje nežne kože, i rukovala se. ’’Sažiže Živo Cveće,’’ predstavi se on.

Oči mi se raširiše kada sam mu čula ime. Svet Vatre, kako neočekivano. ’’Lutalica,’’ rekoh mu. ’’Ja... izuzetno mi je drago što sam te upoznao, Lutalice. A ja pomislio da sam jedinstven.’’ ’’Ni blizu,’’ rekoh, setivši se Sunčice, koja je ostala u pećinama. Možda nijedno od nas nije tako retka pojava kao što smo mislili.

On izvi obrvu kad ču moj odgovor, zaintrigiran. ’’Ma je li moguće?’’ reče. ’’Pa, možda za ovu planetu ipak ima neke nade.’’ ’’Čudan je ovo svet,’’ promrmljah, više za sebe nego drugoj odomaćenoj duši. ’’Najčudniji’’ složio se on.

498

MIN@

Beleška o autoru Stefani Majer je rođena 24. decembra 1973. u Konektikatu, kao jedno od šestoro dece.

Odrasla je u Arizoni. Svog supruga je upoznala sa četiri godine, ali je srećom, po njenom sopstvenom kazivanju, njihovo prijateljstvo otpočelo tek šesnaest godina kasnije, i posle devet meseci zabavljanja „okončalo" se brakom. Imaju tri sina i žive u Feniksu, u Arizoni.

Njen književni prvenac, tinejdžerski roman Sumrak, nastao je posle jednog živopisnog sna koji je sanjala u leto 2003. Taj san je opisan u trinaestom poglavlju knjige, koja je odlično primljena među mladim čitaocima, prevedena je na 37 jezika i uspešno je ekranizovana 2008.

Roman Sumrak prerastao je u serijal knjiga o Beli i Edvardu – Mlad mesec, Pomračenje i Praskozorje.

Stefani Majer je objavila i svoj prvi SF roman za odrasle The Host. Širom sveta dosad je prodato 42 miliona primeraka njenih knjiga, koje su provele 130 nedelja na bestseler listi Njujork tajmsa.

499