NEEN - the art of today

Oktobar 2005.

Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu Odeljenje za Istoriju Umetnosti

Diplomski rad

Neen - umetnost sadašnjice

mentor

Slobodan Mijušković student

Miloš Jovanović

Sadržaj

Priča o Neen-u___________________________________________________ 3 ?Reč______________________________________________ Manifest___________________________________________ Neen i Telic________________________________________ Neenstar_ _________________________________________ Neenster___________________________________________ Electronic Orphanage______________________________ biennale.net____________________________________ whitneybiennial.com____________________________ iamgonnacopy.com_ ___________________________ AFTERNEEN_ _______________________________________ Neen Today_ ______________________________________

3 4 5 5 6 7 7 8 9 10 10

Neen umetnost_ ________________________________________________ 11 Nekoliko stvari koje naslućujem o Neen-u________________________ 14 Neen kao Internet umetnost________________________ Neen kao utopija_ _________________________________ Neen kao ustanak_ ________________________________ Neen kao koncept_________________________________

14 15 16 17

Literatura_______________________________________________________ 21 Literatura i resursi na Internetu____________________ 21

DODATAK I - Manifest Neen-a_ __________________________________ 23 DODATAK II - Razgovor sa Andreasom Angelidakisom i Angelom Plesasom_______________________________________________________ 25 DODATAK III - Razgovor sa Miltosom Manetasom_________________ 33 DODATAK IV - Razgovor sa Nikolom Tošićem_____________________ 45

Kada sam prvi put čuo za umetnički pokret Neen i otišao na www.neen.org da proverim o čemu se radi, nisam bio fasciniran. U sekciji „demo“ nalazili su se primerci Neen radova, koji su uglavnom animacije rađene u Flash-u. Bile su toliko jednostavne da mi se nisu učinile nešto posebno – prosto su bile simpatične, neke su možda imale jednu dozu duhovitosti, i to bi bilo to. Bio sam pomalo razočaran. Posle toga posetio sam još nekoliko puta neen.org, pročitao Manifest i malu istoriju Neen-a koje sam tu našao, sledio linkove do sajtova nekoliko umetnika koji pripadaju pokretu, video još neke njihove radove, ali moje mišljenje se nije bitno promenilo, ili mi se ono što sam video i pročitao učinilo s jedne strane konfuznim i oprečnim, a s druge isuviše prostim i banalnim da bih celu priču oko Neen-a uzeo za ozbiljno.

Stvari su se dobrim delom promenile kada sam se kroz nekih mesec dana našao na jednoj tribini na kojoj je učestvovao Miltos Manetas, čovek koji je celu priču oko Neena i započeo. Na tribini je učestvovalo i nekoliko poznatih teoretičara i istoričara umetnosti, predstavnika umetničkih fondacija i institucija, a Manetas je bio enfant terrible celog događaja. Sa jednim nadobudnim stavom razmaženog umetnika kritikovao je stanje u modernoj umetnosti, ismejavao i dovodio u pitanje umetničke institucije, obrušavao se na u poslednje vreme vrlo popularnu „socijalnu umetnost“, tj. umetnost koja svojim delovanjem pokušava da promeni neka akutna stanja u društvu i određenim zajednicama (diskriminacija, rasizam, netolerancija, socijalna nepravda i sl), koja je upravo i bila tema pomenute izložbe. Kroz sve to provukao je i priču o Neenu, objasnivši sta oni to rade i pokušavaju, odnosno da ne pokušavaju ništa i da kada stvaraju Neen to rade bez ikakve namere i ni u koju svrhu, bez ikakvog smisla. Prikazao je i neka Neen dela – film „Wyne Veen“, ironičnu istoriju Neen-a, kao i nekoliko fleš animacija od kojih mi je većina bila poznata sa sajtova koje sam posetio. I posle celog tog nastupa, kroz tu smesu oprečnih i oštrih stavova, donekle isprovociran i iritantnim Manetasovim držanjem, i te animacije bez smisla počele su da dobijaju neki smisao, a cela priča o Neen-u da dobija jednu drugu dimenziju, za koju još uvek nisam bio siguran šta bi tačno bila. Ipak, učinilo mi se vrednim i zanimljivim da o tome nastavim da razmišljam.

Ova svoja razmišljanja odlučio sam da predstavim u vidu svojevrsnog kolaža koji bi se sastojao od nekih činjenica, datuma, projekata i izložbi vezanih za Neen, od nekih pojmova koji ga obeležavaju i koje smatram važnim za njegovo razumevanje, kao i od nekih tumačenja koje bih pokušao da dâm na osnovu svih ovih stvari zajedno, u pokušaju da sugerišem u kom pravcu bi se razmišljanje o Neen-u moglo kretati i u koje umetničke, filozofske i značenjske sisteme ga je moguće uključiti. Kao i svaki kolaž, tako i ovaj moj podrazumeva jednu dozu organizacije i jednu dozu haosa, što možda i nije loš način za sagledavanje jednog pokreta koji sam već na početku okarakterisao kao oprečan, bez namere da u tome vidim neku negativnu vrednost. Šarenilu ovog mog kolaža doprineće i razgovori koje sam vodio sa nekima od umetnika vezanih za Neen – Miltosom Manetasom, Andreasom Angelidakisom, Angelom Plesasom (Angelo Plessas) i Nikolom Tošićem, a koje u gotovo integralnom obliku uključujem u vidu dodataka, pokušavajući da i na taj način, kroz informacije dobijene iz prve ruke, pre svega ja sâm razumem smisao Neen-a, a zatim i ilustrujem stanje u kome se trenutno nalazi umetnički pokret Neen koji je, kako i intervjuisani kažu, jedan pokret under construction. Ovu priliku koristim i da se zahvalim svima intervjuisanima za ogromnu pomoć koju su mi pružili.

Priča o Neen-u Iako ova priča ne seže u neku daleku istoriju, jer „neen“ kao reč i ideja datira tek od pre pet godina, moram reći da nije uvek bilo lako doći do tačnih podataka vezanih za njegovu istoriju. Budući da je Neen vezan za Internet, uslovljen je i njegovim karakteristikama i svojstvima, od kojih je jedno i efemernost. Tako su neki od veb sajtova relevantnih za nastanak i uobličavanje Neen-a već danas izgubljeni jer su prosto istekli ili ugašeni. Takođe, mnoge od tekstova i teorija sa pečatom Neen-a danas ne čitamo u njihovom izvornom obliku, jer se ovaj „pokret u nastajanju“ često vraća na svoje ideje iz prošlosti, menja ih i prilagođava aktuelnom stanju misli, a digitalni oblik u kome se one obično nalaze čini ih lako ranjivim u ovom procesu aktualizacije.

?Reč Reč „neen“ je prvi put predstavljena javnosti na prezentaciji koju je Miltos Manetas

1

Izgovara se „nin“.

organizovao 31. maja 2000. u dobro poznatoj Gagosian galeriji u Njujorku. Tome je prethodila predistorija traženja jedne nove reči koja bi dobro pristajala novoj umetnosti, umetnosti upućenoj na kompjutere i tehniku uopšte. Pošto je Manetas uvideo da su reči koje označavaju umetničke pokrete uglavnom smišljene od strane kritičara i istoričara umetnosti, a ne sâmih umetnika, počeo je da se obraća prijateljima, kustosima i kritičarima da pronađu novu reč za novu umetnost. Međutim, niko od njih nije uspeo da smisli zadovoljavajući „-izam“. Tada je Manetas slučajno čuo za preduzeće Lexicon Branding koje se profesionalno bavi stvaranjem imena za najraznoraznije proizvode, i čije su tvorevine, između ostalih, imena kao Pentium i PowerBook, pa budući da se umetnost koju je Manetas tada stvarao bila vezana za kompjutere , pomislio je da je to dobar znak i da se za ime treba obratiti upravo jednoj takvoj kompaniji. DakPrezentacija reči „neen“ održana u Gagosian galeriji le, sve je počelo od reči, jer po Manetasu „reči imaju moć 31. maja 2000. da izmene način na koji vidimo svet“ , kao i da u naše doba „postoji potreba da se definiše novo okruženje Umetnosti – utopija. Nova reč može definisati to okruženje“ . Ta reč koju je tražio, objasnio je predstavnicima kompanije Lexicon, treba da bude „efektivna kao reč ‚kubizam‘, a jeftina i smešna kao ‚nadrealizam‘ ili ‚dada‘“ .Nije baš ispala „jeftina“, s obzirom da je Lexiconu plaćeno 100.000 dolara za nju, uz pomoć neprofitne organizacije Art Production Fund koja je pristala da finansira ovaj projekat pod nazivom „?Reč“. Uglavnom, negde početkom maja 2000. Manetas je od kompanije dobio jedan poduži spisak reči sa koga je trebalo da izabere jednu. Kaže da ne zna ko je ugledao reč „neen“ prvi, on ili njegova tadašnja devojka Mai Ueda (Mai Ueda), za koju Manetas kaže da je takođe bitna za stvaranje Neen-a, ali su se odmah složili da je to traženo ime.

2 U to vreme, međutim, Manetas nije stvarao umetnost pomoću kompjutera u smislu programiranja, animiranja i sl. Njegova dela iz tog perioda skoro su isključivo slikarska, ali je za teme slika koristio motive vezane za kompjuterski svet. Poznat je po slikama kojima dominiraju predstave laptopova, kompjuterskih kablova i prizori iz video igara, među kojima značajno mesto zauzimaju serije slika na kojima se pojavljuju likovi Super Mario, iz istoimene video igre, i Lara Kroft iz igrice Tomb Raider. Primeri njegovih dela mogu se naći na njegovom veb sajtu: www. manetas.com/art/paintings/ selected/index.htm.

3 Manetas, Miltos: „?Word“, april 2000, www.­artproductionfund. org/mm_statement.html, posećeno 14.7.’05. Ovo je Manetasovo obrazloženje projekta kome je nekad bila posvećena posebna veb strana: www.name4art. com, danas ugašena.

4 isto.

5 isto.

6 Transkripcija prema video zapisu prezentacije u Gagosian galeriji, dobijenog ljubaznošću Miltosa Manetasa.

7 Piše se „νῦν“.

Poslednjeg dana maja 2000. priređena je velika promocija „novog imena za umetnost“. Iako je Manetas u početku želeo prosto da ga pošalje e-mali-om određenim ljudima, na nagovor producenta napravili su veliku promociju u jednoj od najpoznatijih njujorških galerija – Gagosian, namerno stvarajući sliku da se radi o jednom vrlo bitnom događaju kroz ulaz samo uz pozivnice, prisustvo važnih medija, govornike na priređenoj prezentaciji koji su bili neki od najeminentnijih stručnjaka u svojim oblastima, dok su se na zidovima galerije nalazile Vorholove (Andy Warhol) slika, čija se izložba tek bila završila. Do tada, reč je bila poznata jedino Manetasu, Mai i producentu, i nije bila otkrivena čak ni učesnicima prezentacije, na kojoj su pored Manetasa govorili i autorka knjige o video igricama i kolumnista New York Timesa Dž.C. Herc (JC Herz), umetnik Jozef Kosut (Joseph Kosuth), istraživač na polju digitalne umetnosti i kulture Piter Lunenfeld (Peter Lunenfeld), predsednik Lexicon Branding Dejvid Placek (David Placek) i profesor psihologije na MIT-u Stiven Pinker (Steven Pinker). Manetas je, takođe, pokazao neke okvirne primere nove umetnosti za koju je tražio ime. Posle izlaganja u toku koga ni u jednom trenutku ta nova reč nije pomenuta, aktiviran je Sony Vaio prenosivi kompjuter koji je vibrirajućim sintetičkim glasom predstavio novo ime okupljenoj publici i celom svetu: Dame i gospodo, mogu li da dobijem malo vaše pažnje, molim? Drago nam je da možemo da predstavimo novo ime. Novo ime je Neen. Nadamo se da vam se sviđa. Opet: Neen. Novo ime za savremenu umetnost je Neen. Napravljeno je pomoću kompjuterskog programa. Neen. Treba li da ponovim? N-E-E-N. Novo ime je Neen. Prijatno vam veče.

Manetas se kasnije prisetio da, nekom čudnom podudarnošću, „nin“ na starogrčkom znači „sada, ni trenutak kasnije“, što se savršeno uklopilo u njegov plan da dobije reč za umetnost koja se rađa pred našim očima, sada, za umetnost sadašnjice.

Manifest Tokom iste godine Manetas je napisao i Manifest Neen-a (vidi Dodatak I). I ako smo od manifesta navikli da objašnjavaju podrobnije stvari koje promovišu, šta je Neen i u čemu je njegov smisao ovde nije objašnjeno na najjasniji način. Umesto toga, objašnjenja su ponuđena posredno, uvođenjem nekih trećih pojmova (kakav je „Neenstar“, kako se nazivaju ljudi koji stvaraju Neen), čime se daju tek neke blede smernice za razmišljanje o čemu se ovde zapravo radi. Ali ono što se iz Manifesta može naslutiti

je da su pri razmatranju Neen-a bitni pojmovi kao ličnost i identitet, tehnologija, kopiranje, simulacija i realnost.

Neen i Telic Neko razgovetno objašnjenje šta je zaista Neen retko se sreće, a izgleda da ni oni koji stvaraju umetnost koju nazivaju Neen-om ne umeju tačno da ga definišu. Opisuju ga kao nešto haotično, spontano, neuhvatljivo, slučajno, sveže, kao specijalnu motivaciju, okvir uma, kažu da je kontradiktorno tražiti ga jer ga nećeš naći ako ga tražiš, već će ti doći sâm ako imaš sreće . „Neen je lociran između kraja onoga što znaš i početka onoga što ne znaš“, kaže Majk Kalvert (Mike Calvert), jedan od ljudi koji stvaraju Neen10. Ipak, iako ne uspevaju da ga precizno definišu, to ne predstavlja prepreku da veruju da on postoji i mnogo im je bitnije da umeju da prepoznaju da je nešto Neen, da pronađu Neen kvalitet u nekim stvarima.

Neen nije statičan, pa ga zato i nije moguće izraziti rečima, onog trenutka kad bi se to desilo, postao bi Telic11. Još jedan pojam koji se dovodi u vezu sa Neen-om ovog puta i dolazi direktno od starogrčkog na kome τέλος znači „kraj“, „svrha“, „cilj“. To je bila još jedna od reči koju je Lexicon ponudio, a Manetas kaže da je od početka imala svoju ličnost i da je lako mogao da je izabere umesto Neen-a. On se dovodi u vezu sa praktičnom stranom civilizacije, sa korisnim, on je „ozbiljan, ima smisao. Ljudi ga prepoznaju i veruju mu. To je magija kroz tehnologiju. Telic je naša veza sa alatima koji nam pomažu da dizajniramo svet i vidimo stvari u perspektivi“12, a Neen je zapravo nešto kao „Telic koji je poblesavio“, otrgao se kontroli ili je „ludi mlađi brat Telic-a“.

Telic na taj način posredno definiše Neen koji toliko uporno izbegavaju da opišu rečima, nešto kao pojam i njegov antipod, metod koji nam je poznat iz filozofije, mada ova dva pojma nisu potpuno suprotstavljena i ne negiraju jedan drugi, već Neen kao da predstavlja „poboljšanu verziju“ Telic-a. Ponekad se služe i metodom kategorija, pa tako nešto može biti „umetnost, neumetnost i Neen“, ili „dobro, loše i Neen“.

Ovakvo kategorisanje, međutim, dovodi se u pitanje, jer Neen nije potpuno kategorija za sebe, pošto nešto što je Neen svakako je dobro, a nikad loše, kao što Neen može biti umetnost, mada se ne vezuje isključivo za umetničko stvaranje – Neen mogu biti i stvari koje nisu umetnost.

Pitanje Neen-a i Telic-a jedna je od najopskurnijih i najmisterioznijih tačaka u celoj priči o Neen-u. Prihvataju ga kao neku vrstu dogme, mada nisu svi ljudi koji stvaraju Neen spremni da vide svet kroz Telic i Neen, a neki su skeptični prema pojmu Telic uopšte.

Možda je ovo pravi momenat da ipak naglasim kako Manetasove teorije, budući da je on glavi teoretičar Neen-a, uvek sadrže i jednu namerno ubačenu dozu ironije, kontradiktornosti i apsurda, koji su opet u vezi sa njegovim postmodernim viđenjem stvarnosti baziranim na bodrijarovskim idejama o simulaciji, u kome su pojmovi istinitosti i realnosti u velikoj meri relativizirani, a i sâm priznaje da su te teorije jedna vrsta retorike. Možda je i sâmo „objašnjenje“ da se Neen ne može objasniti odraz Bodrijarovog (Jean Baudrillard) shvatanja da nauka neminovno ubija svoj predmet proučavanja time što pokušava da ga potpuno obuhvati13, pa bi tako svako izbegavanje tumačenja Neen bilo nešto kao pokušaj da mu se „spase život“. Međutim, na ovo viđenje realnosti i njegovo mesto u Manetasovom umetničkom i kosmičkom sistemu vratio bih se kasnije, kada budem govorio šire o konceptu Neen-a, a ova dva pojmova bih za sada ostavio na miru, jer preterano udubljivanje u njih nosilo bi sa sobom opasnost od skretanja u nepotrebno teoretiziranje, što ne verujem da bi donelo rezultate bitne za ovaj rad.

Izgovara se „telik“. „Neen Today“, saopštenje za javnost, www.neentoday.com/info, posećeno 30.8.’05.

10 Manetas, Miltos: Selected Emails, Onestar press, Paris 2003, 73.

11 „Neen Today“.

12 www.neen.org 13 Bodrijar, Žan: Simulakrumi i simulacija, Svetovi, Novi Sad 1991, 11.

14 Manifest Neen-a, www. neen.org.

8 9

Neenstar Odmah po nastajanju reči „Neen“ nastao je i pojam „Neenstar“, jer kada su se Manetas i Mai složili da je nova reč za umetnost Neen, Mai je odmah izjavila da želi da bude „Neenstar“ i tako je pojam ostao da označi „još uvek nedefinisanu generaciju vizuelnih umetnika. Neki od njih pripadaju savremenom umetničkom svetu, drugi su stvaraoci softvera, veb dizajneri, reditelji video igara ili animatori“14. Neenstar je neko ko stvara dobar Neen, a da bi postao Neenstar, treba da bude prihvaćen od strane ostalih Neenstar-a. Neenstar voli da se igra sa mašinama, ali ne mora da bude mag za tehniku, više voli da osmisli, a onda da prepusti drugome da izvede. Kopiranje mu nije strano, jer voli da uradi stvari na lak način. Neenstar ne pokušava da stvara smisao,

niti ga brine produktivnost, važno mu je da postane javna ličnost ali ne samo „koristeći dostupne medije, već transformišući se u sâme medije“15.

Ovaj pojam uvodi u raspravu o Neen-u pitanje ličnosti i identiteta. U želji da promovišu novu umetnost, osetili su potrebu da promovišu i novu vrstu umetnika, a ličnost tog umetnika uglavnom se bazira na nekim idejama poznatim iz tekstova koji se bave problemom ličnosti u sajberprostoru.

Manetas kaže da jedan/jedna Neenstar

Link “Neenstars” sa neen.org. Pošto su palidrvca interaktivna, izgled sajta je promenjiv.

počinje svoju karijeru postajući Ikona iz sopstvene mašte. Onda projektuje tu Ikonu ka spoljnom svetu kao činjenicu…

Identitet nije prioritet za Neenstar, ali on/ona čini od samog/same sebe fetiš u svakom slučaju i to koristi kao stil: to je brz način za pravljenje sadržaja. Ali u suprotnosti od savremenih umetnika, Neenstar će često menjati identitet, zavisno od situacije: Neen je, u stvari, stanje uma.16

Identitet se ovde tretira kao avatar, identitet koji svako može da izabere pristupajući Mreži. Neenstar, međutim, ovaj identitet prenosi i na stvarni svet i svesno biva apsorbovan od strane tog identiteta, ali opet zadržava kontrolu nad njim, jer može da ga promeni onako kad mu odgovara i u trenutku kad mu odgovara. Manetas je odlučan da ovde napravi razliku u odnosu na identitet u savremenoj umetnosti, na koju se često i oštro obrušava, gde je određena vrsta identiteta služila kao polazište za stvaranje umetničkog dela17, ali se problem umetnika-ličnosti ne tretira na neki nov način, već se samo prenosi u raspravu o ličnosti i identitetu poznatu iz tekstova koji se bave sajberkulturom.

Na www.neen.org u ovom trenutku na listi kao Neenstars-a nalaze se sledeći ljudi: Zahm, Olivier: „The Neen Paradise: Interview with Miltos Manetas“, Purple 11, Paris, spring 2002, 100.

16 Manetas, Miltos: „Websites are the art of our time“, 2002-2004, www.manetas. com/txt/websitesare.htm, posećeno 14.7.’05.

17 Kao primer se mogu uzeti dela Trejsi Čepmen (Tracy Chapman) ili Nan Goldin (Nan Goldin).

18 Verujem negde krajem 2002, jer se u saopštenju za štampu povodom prve Neen izložbe, AFTERNEENa, otvorene 16.11.2002, još uvek stoji „Neenster“ na mestima gde ćemo kasnije čitati „Neenstar“ (uporedi „AFTERNEEN: 16.11.2002 – 15.12.2002“, saopštenje za štampu, www.cascoprojects.org/data/word/afterneen_en_1.doc, posećeno 27.8.’05.), dok se u tekstovima nastalim nešto kasnije počinje da koristi i ovaj drugugi pojam. Kao i u tekstovima, i na sajtovima koji su nastali pre ovog datuma danas je moguće naći termin „Neenstar“, ali je on verovatno posledica kasnije ispravke.

Andreas Angelidakis (www.angelidakis.com) Tobias Bernstrup (www.bernstrup.com) Mike Calvert (nema linka) Joel Fox (www.ofwonder.com) Gnac (www.marktranmer.com) Carbonated Jazz (www.carbonatedjazz.com) Miltos Manetas (www.manetas.com) Angelo Plessas (www.angeloplessas.com) Rafael Rozendaal (www.newrafael.com) Nikola Tošić (www.tosic.com) Mai Ueda (www.maiueda.com)

15

Neenster Ovo je jedan „nus termin“, koji je nastao slučajno, kao plod greške, ali je ipak opstao. U stvari, kako se Miltos priseća, kada je Mai rekla da želi da bude „Neenstar“, razumeo je da je rekla „Neenster“, što bi označavalo nekog ko ima veze sa Neenom, ili je „u srodstvu“ sa njim. Tako je prihvatio ovaj termin za sve što sada označava „Neenstar“, umesto koga je figurirao u svim ranim tekstovima i teorijama vezanim za Neen18. Tek posle neke dve godine, Mai mu je objasnila da je zapravo rekla „Neenstar“, pa je od tada u svim tekstovima „Neenster“ zamenjen sa „Neenstar“. Ipak, i „Neenster“ je ostao kao termin, jer se nekako sam izborio za svoje postojanje, i počeo je da označava osobu „koja misli Neen“, odnosno stvara Neen a da toga možda nije ni svesna.

Prema sajtu www.neen.org, kao Neensters danas su aktuelni: John White C (www.johnwhitec.com) Vito Campanelli (www.vitocampanelli.it) Mauro Ceolin (www.rgbproject.com) Deconcept (www.deconcept.com) Essatesse (www.essetesse.com) Roya Jakoby (www.girlfish.net)

Marc Kremers (www.tex-server.org) Robert Mongomery (www.robertmontgomery.org) Paola Pivi (www.paolapivi.com) Sawako (http://homepage.mac.com/oto_s) Steven Schkolne (www.schkolne.com) This is a magazine (www.thisisamagazine.com)

Electronic Orphanage Posle promocije maja 2000, Neen je počeo da postoji kao reč, ali još uvek nije postojao kao umetnički pokret. Miltos kaže da je neko vreme i zaboravio na njega. Ali već u periodu oko promocije postojali su planovi za otvaranje jednog prostora u kineskoj četvrti Los Anđelesa, u Chung King ulici, poznatoj po mnoštvu umetničkih galerija. Zajedno s Mai Uedom tu je Manetas otvorio Electronic Orphanage koji je zvanično postojao od 2001. do 2003. godine19 i koji je bio glavno mesto okupljanja Neenstar-a – tu je pokrenuto nekoliko zanimljivih projekata, a verujem i rođena ideja o Neen-u kao umetničkom pokretu.

EO nije bio galerija u bukvalnom smislu, već „mesto za ekransafari i teorije“20. Manetas ga opisuje kao crnu kutiju sa jednim belim zidom koji služi za projekcije, ili kao javni prostor transformisan u kompjuterski ekran koji se uključuje kad god se u nekoj od okolnih galerija organizuje otvaranje neke izložbe21. Tada bi se na tom belom zidu unutar EO-a prikazivale neke projekcije, obično animacije pronađene na Internetu ili stvorene od strane „siročića“, ljudi koji su se okupljali u Electronic Orphanage-u, a koje su smatrane Neen delima. Publici, međutim, nije bio dopušten ulazak u sâm prostor, mada im je na raspolaganju bila jedna sofa ispred ulaza, a nije bilo ni objašnjenja dela koja su se prikazivala, ni vodiča kao u muzejima savremene umetnosti. Običnim Electronic Orphanage u Los Anđelesu danima, kada nije bilo otvaranja 19 EO kao ideja sada u okolnim galerijama, tu su se sakupljali „siročići“ čiji je postoji još jedino na jedini zadatak bio da surfuju Internetom, „čačkaju“ oko Internetu, na adresi www.­ kompjutera i novih tehnologija, igraju video igrice i raz- electronicorphanage.com, menjuju informacije, kako Manetas objašnjava ideju o mada kao prostor još uvek EO-u u svom tekstu čiji već naziv dovoljno govori sâm za postoji na originalnoj lokasebe - „Unajmi ih da ne rade ništa“22. Sve aktivnosti koje ciji, ali pod drugim imesu se dešavale unutar EO-a mogle su se pratiti spolja, nom. Sada je to galerija kroz izlog, ili onlajn u stvarnom vremenu na adresi www. čiji je kustos Kristijan Moler electronicorphanage.com. „Siročići“ su bili ljudi različitih (Christian Moeller), profesor profila – od tinejdžera koji nisu čuli za Karla Marksa do na Odeljenju za umetnost medija na UCLA. Manetas intelektualaca kakvi su teoretičari medija i digitalne kul- mu je prepustio prostor, ture Lev Manovič (Lev Manovich) i Piter Lunenfeld, koji pod jednim uslovom – da su povremeno i organizovali neki od događaja u EO-u. ga preimenuje u „Telic“.

Najvažniji projekti koji su obeležili period postojanja EO-a i Informacije o galeriji Telic na neki način uticali na razvoj ideje o Neen-u bili su bien- na www.telic.info.

20 Zahm, Olivier: „The Neen nale.net, whitneybiennial.com i iamgonnacopy.com.

biennale.net Nikola Tošić, Stiker za biennale.net

Ovo je bio prvi veći projekat koji je nastao u okrilju Electronic Orphanage-a i kojim se EO predstavio široj, međunarodnoj publici. U organizaciji Flash Art magazina Miltos Manetas i Electronic Orphanage bili su kustosi

Paradise: Interview with Miltos Manetas“, Purple 11, Paris, spring 2002, 101.

21 Manetas, Miltos: „Hire Them To Do Nothing“ na www.manetas.com/eo/ mission2.htm, posećeno 31.8.’05.

22 isto.

kompjuterskog/Internet odeljka prvog Bijenala u Tirani 2001. i imali su zadatak da izrade veb sajt na kome je ovaj odeljak bio predstavljen, na adresi www.biennale.net. Bijenale je otvoreno 15. septembra 2001, a radovi kompjuterskog/Internet odeljka bili su predstavljeni i u Deitch projects galeriji u Njujorku od 5. do 7. novembra 2001. Učestvovalo je nekoliko desetina umetnika (vidi Stiker za biennale.net) sa svojim animacijama rađenim u Flash-u ili Shockwave-u, od kojih je većina bila nepoznata i nova u toj oblasti, mada su se među njima našli i ugledni net umetnici kao Jodi i Lia, a Lev Manovič i Piter Lunenfeld doprineli su svojim tekstovima „The Unbearable Lightness of FLASH“23 i „Flash is Poptech (from the KLM theory)“, što spada u značajne pokušaje da se ova vrsta umetnosti predstavi i razume.

whitneybiennial.com

Veće talasanje umetničke javnosti od prezentacije novog imena za umetnost izazvala je online izložba fleš animacija na sajtu www.­ withneybiennial.com24. Dok su jedne večeri u EO-u Miltos Manetas i Piter Lunenfeld neobavezno ćaskali i surfovali Internetom, otkrili su da je domen withneybiennial.com začudo slobodan, iako su očekivali da je poznati njujorški Vitni muzej, koji ima veb prezentaciju na www.whitney.org, već otkupio sve domene koji bi mogli da se dovedu u vezu sa njegovim imenom, što poznate institucije obično rade.

Manetas je odmah registrovao taj domen na svoje ime. Bio je tada početak februara 2002, muzej je organizovao svoje čuveno Bijenale, najznačajnije u SAD-u, početkom marta iste godine, pa je Manetas došao na ideju da organizuje paralelno bijenale na pomenutoj Internet adresi, kako bi promovisao novu umetnost koju nalazimo na određenim veb sajtovima, a koju umetničke institucije još uvek ignorišu. Kaže da mu namera nije bila da kritikuje Bijenale, niti odnos Vitni muzeja prema ovoj vrsti umetnosti, već je prosto hteo da iskoristi poznato ime za propagandu i pristup publici. Kontaktirao je više kustosa i kritičara i zamolio ih da predlože umetnike za whitneybiennial. com. Odazvala su se 122 umetnika iz raznih zemalja i svako je prijavio do pet svojih fleš animacija, koje su jedine bile prihvatljive kao izlagačka forma.

U jednom razgovoru sa glavnim kustosom Vitni bijenala Manetas je rekao, možda više iz prkosa i u šali, kako planira da obezbedi 23 kamiona na kojima će umesto zadnjih vrata biti instalirana platna na koja će iz unutrašnjosti kamiona biti projektovani izabrani radovi, dok kamiFleš animacija - logo za whitneybiennial. oni kruže oko muzeja u noći otvaranja Bijenala. Ta ideja učinila mu se com. Imaginarna životinja je personifikacija potom interesantna i počeo je da radi na njoj, mada je znao da za Neen-a, dok slon verovatno predstavlja iznajmljivanje kamiona nema budžet. Improvizovao je kancelariju u Vinti muzej, “kulturnu grdosiju”, koju Neen Njujorku i počeo je da traži novac od različitih sponzora i neprofitnih u okviru animacije i bukvalno istiskuje. organizacija, ali niko nije hteo da ga finansira, što iz nedostatka vremena, što iz straha od posledica koju bi možda pretrpeo podržavajući 23 Kasnije inkorporiran u projekat koji prkosi jednom od najvećih muzeja u SAD-u. Ipak, u javnost je procurila Manovičev tekst „Generapriča o kamionima, zainteresovale su se novine i počele da pišu o tome, ponekad tion Flash“ koji se može posvećujući više prostora Manetasovom nego zvaničnom bijenalu, a on se nije ničim preuzeti sa www.manovich. net/TEXTS_04.HTM trudio da opovrgne takve glasine, tako da su svi očekivali da kamioni kruže Men24 Ovaj sajt danas više ne hetnom za vreme VIP prijema povodom otvaranja Vitni bijenala. Povrh svega, dan postoji na svojoj prvobitnoj pred otvaranje onima koji su bili na Manetasovoj mejling listi stigao je sledeći e-mail: adresi, koja je u međuv- „WHITNEYBIENNIAL.COM biće otvoren sutra, 5. marta, na sledećim lokacijama: onlajn remenu ugašena, već se u 9.00 i u stvarnom svetu u 19.00 u Vitni muzeju američke umetnosti“25. sada nalazi na www.neen. org/wb.

25 Manetas, Miltos: Selected Emails, Onestar press, Paris 2003.

26 Glassie, John: „The man from Neen”, Salon. com, 21. 3. 2002, http:// archive.salon.com/people/ conv/2002/03/21/manetas/, posećeno 14.7.’05.

Kada se očekivani kamioni nisu pojavili, mnogi koji su se okupili ispred Muzeja bili su razočarani, neki ljuti, a bilo je i onih koji su tvrdili da su kamione videli. Manetas je izjavio da je sve prošlo odlično: „Kamiona, naravno, nije bilo. Bili su to nevidljivi kamioni. Pravi kamioni su veb sajtovi na kojima se može naći izložba“26, a da su pričom o kamionima samo pomogli ljudima da „vizualizuju“ događaj. Ali Manetasu nije bilo stalo samo do stvaranja onlajn izložbe, ceo projekat preispituje slojeve realnosti u kojima živimo, od kojih jedan sloj pripada stvarnom svetu, jedan drugi je realnost koju možemo da iskusimo na Internetu, jedan sloj pripada urbanim legendama, nekoj vrsti mentalne realnosti itd. Novinaru usplahirenom zbog „prevare“ izjavio je:

Moramo naći nove načine da prikažemo umetnost. Stvarni prostor nije više toliko bitan. Nov, zaista međunarodni prostor za umetnost, pristupačan svima, u stvari je Internet. Ali takođe moramo da stvaramo nove urbane legende koje bi nas podržavale.

Nevidljivi kamioni jedna su od tih urbanih legendi.27

Za ovu „urbanu legendu“ bili su zaslužni i neki gosti V.I.P. prijema koji su napustili prijem da bi tražili kamione, a po povratku su izjavljivali kako su ih videli i nisu ništa posebno. Jedan drugi „očevidac“ mesecima kasnije pričao je kako je policija blokirala kamione i nije im dozvolila da priđu Menhetnu, mada su definitivno postojali itd.

iamgonnacopy.com

Projekat whitneybiennial.com nosio je u sebi još jednu ideju koja je bitna za Neen – ideju protiv intelektualne svojine i autorskih prava – copyleft. Naime, jedna od mogućnosti koju je pružao sajt whitneybiennial. com bila je miksovanje animacija koje su se na njemu nalazile, pomoću posebnog veb-softvera koji je napravio Majkl Ris (Michael Reese), pod nazivom Turntable. Posetilac sajta mogao je realnom vremenu da tako da umiksuje animaciju ponavljajući je, menjajući joj boju, prozirnost, boju pozadine, stvarajući na taj način svoju verziju postojećih animacija, što je sve pokretalo pitanje autorstva i prava autora u digitalnoj umetnosti.

Neen logo protiv intelektualne svojine.

Ovom pitanju ljudi okupljeni oko EO-a posvetili su i poseban sajt na adresi ­www.­iamgonnacopy.com, koji je lansiran 2001. godine usred žučne javne polemike o autorskim pravima koja se u to vreme vodila pokrenuta slučajem Napster28. Rasprava je počela oko mogućnosti koje je pružao .mp3 format za lako umnožavanje i distribuciju muzike zaštićene autorskim pravima, ali se prelila i na ostale oblasti digitalne kulture, ulazeći u sitnice kakvo je, recimo, pitanje da li Internet provajderi nesvesno krše autorska prava kada se na njihovim serverima u cache memoriji zadržava ilegalni materijal koji sa Interneta skidaju oni njihovi korisnici koji ne brinu o autorskim pravima drugih29. EO je dao svoj doprinos copyleft pokretu pokrećući ovaj sajt na kome je posetiocima pružena prilika da glasaju za ili protiv autorskih prava. Ipak, njegova svrha nije bila toliko sondiranje javnog mnenja koliko izražavanje stava koji su po ovom pitanju delili ljudi okupljeni oko EO-a, jasno stajući na stranu copyleft-a.

Više nego strukturom kompjuterskih sistema, njih su brinula filozofska pitanja koja copyleft sa sobom nosi. Manetas je više puta objašnjavao da danas živimo u svetu ideja i da bi trebalo da podsetimo sami sebe da ideje pripadaju svima, da niko ne treba da se ponaša kao da ih ekskluzivno poseduje, jer to bi uskraćivalo ostalima da ih koriste i na osnovu njih stvaraju neka druga dela i ideje. Međutim, ovo sa sobom povlači i jedno drugo pitanje – korišćenje gotovih stvari i predložaka pri stvaranju Neen dela je prema rečima ljudi koji se bave Neen-om više nego dobrodošlo, jer je tajna Neen-a i u njegovoj lakoći, a korišćenje predložaka uveliko olakšava stvaranje novih dela. Na taj način pitanje copyleft-a nije samo filozofsko pitanje za Neen pokret, već i objašnjenje nekih postupaka koji dovode do njihovog osnovnog cilja – Neen dela. Međutim, ne bih ovo nazvao nekim „opravdanjem“ i racionalizacijom nečega što bi nam se u prvi mah možda učinilo nepošteno kao što je korišćenje tuđeg rada. Ovo je pitanje aktuelno u celoj istoriji umetnosti i pitanje predložaka nije ništa novo. U naše vreme možda je samo akutnije zbog kretanja našeg društva prema civilizaciji skladištenja, gde su memorijske mogućnosti kompjutera i baza podataka praktično neograničene. Celokupno naše znanje se skladišti, pa je na taj način lakše utvrditi šta je od koga poteklo i šta se bazira na čijoj ideji, kao što je i pristup do raznih ideja, misli i dela, kao polazišta za kreativni čin, uveliko olakšano. Po rečima Pola Safoa (Paul Saffo) uspešna kreativnost javlja se kada su sećanje, koje nam pruža kontekst, i zaborav, koji otvara put ka invenciji i originalnosti, uspešno izbalansirani30. Danas je skladištenjem dosadašnjih civilizacijskih tekovina ovaj balans poremećen, a to možda možemo nadoknaditi preispitivanjem stava prema originalnosti. Problem originala doveden je u pitanje i tehnološkim razvojem, jer se u digitalnoj kulturi sve što postoji u digitalnom obliku, dakle sazdano je od nevidljivih nula i jedinica, a ne od nekog čvrstog materijala, neobično lako može kopirati. Štaviše, svaka kopija je potpuno identična originalu, pa problem original - kopija postaje deplasiran, odnosno kopija kao kategorija nastaje, što je primetio još Volter Benjamin (Walter Benjamin) govoreći o reprodukciji fotografije31, bez mogućnosti da predvidi koliko će ovaj problem biti radikalizovan sa prelas

isto.

Preko veb sajta www. napster.com korisnicima je bilo omogućeno da lako razmenjuju muzičke fajlove uskladištene na njihovim hard diskovima. Nekoliko kompanija koje se bave muzičkom produkcijom tužilo je Napster za podsticanje razmene piratske muzike u sudskom procesu koji je vođen u drugoj polovini 2000. i početkom 2001. godine.

29 O raspravi koja se povodom „keširanja“ vodila u pravnom svetu videti u Stokes, Simon: Art and Copyright, Hart Publishing, Oxford – Portland Oregon 2003, 90.

30 Saffo Paul, „The place of originality in the informantion age“, AIGA Journal of Graphic Design, Vol. 12, No. 1, 1994.

31 Benjamin, Walter: „The Work of Art in the Age of Mechanical Reproduction“, preuzeto sa www.kitchenmedialab. org/­cyberculture1.htm, posećeno 7.10.’05, prvi put objavljeno u Zeitschrift für Sozialforschung V, 1, 1936.

27 28

10 kom na digitalno, ali naslućujući u svemu tome i jednu političku dimenziju. Jedan od pokušaja da se pitanje originalnosti sagleda u savremenom kontekstu, imajući u vidu Andreas Angelidakis, NeeenWorld moralnu, komercijalnu, pa i političku dimenziju, predstavlja copyleft pokret kao i pokret „otvorenog kôda“ (open source movement)32 koji se zalaže za transparentnost u programiranju i dostupnost programskog kôda nekog softvera ili bilo kog digitalnog dela svima, da bi svako mogao da ih koristi za poboljšanje postojećeg ili stvaranje novog softvera/dela. Baš za predlošcima otvorenog kôda posežu mnogi koji stvaraju Neen i oni im služe kao polazišna tačka pri stvaranju.

AFTERNEEN

32 O ovim pokretima, pravima i obavezama za koje se oni zalažu više u Stokes, Simon: Art and Copyright, Hart Publishing, Oxford – Portland Oregon 2003, Dodaci D i E. 33 „AFTERNEEN…“.

34 www.neen.org. Reč „rialiti“ namerno ne pokušavam da zamenim nekom rečju koja bi bila više u duhu srpskog jezika, već je zadržavam kao neologizam jer mislim da tako označava i stvarnost i nešto približno stvarnosti, kao recimo „rialiti šou“ koji je i stvaran, a opet iskonstruisan i podrazumeva jednu drugu vrstu realnosti. Ovo sve iz razloga što pitanje shvatanja realnosti smatram bitnim za tumačenje Neen-a, na šta se nekoliko puta i pozivam u ovom radu.

35 Videti Dodatak III, str.

41.

36 NeenWorld je jedan u nizu interaktivnih svetova koje je izradio arhitekta Andreas Angelidakis u saradnji sa Manetasom.

37 „AFTERNEEN…“.

38 „NEEN ACCIDENT?: ‚it’s crazy and quite spooky‘“, www.neen.org/accidents, posećeno 30.8.’05.

39 isto.

40 „Neen Today“, saopštenje za javnost, www.­ neentoday.com/info, posećeno 30.8.’05.

„NEEN je nemoguće uhvatiti, jer posle istog trena već je nestao. U ovom duhu, Manetas je odabrao da prvo predstavljanje i upoznavanje sa NEEN-om u Evropi nazove AFTERNEEN“33, stoji u saopštenju za štampu povodom prve izložbe koje je Neen kao umetnički pokret uopšte organizovao, mada je organizovana pod imenom Miltosa Manetasa, otvorene 16. novembra 2002. u Casco Projects galeriji u holandskom gradu Utrehtu. Dok su se do tada ljudi okupljali oko reči Neen kao pojma, pokušavajući da razumeju njegove tajne kvalitete i nekako ih zabeleže i svojim radovima i prepoznaju u radovima drugih, izgleda da se svest da čine jedan međunarodni umetnički pokret nije formirala pre 2002. godine. Na to upućuje i tekst iz odeljka „History“ na sajtu neen.org: „od 2002, grupa ljudi…odlučuje da ‚igra‘ rialiti video igru baziranu na konceptu o Neen-u“34.

Manetas kaže da je do izložbe došlo tako što je nekih godinu dana ranije registrovao domen afterneen.com, jer mu se dopalo ime. Na sajt je postavio obaveštenje „AFTERNEEN, comming soon“, i jedan datum godinu dana posle trenutnog datuma, bez da je imao ikakvu ideju šta bi sa tim domenom i imenom uradio, niti kada bi se to tačno zbilo. Nešto pre dospeća datuma, sasvim nevezano za sajt, kontaktirala ga je kustos Kasko galerije i predložila da mu priredi jednu izložbu. Prihvatio je, a kako se vreme kada bi bilo moguće organizovati izložbu približno poklapalo sa datumom sa sajta, odlučio je da izložbu nazove AFTERNEEN. Po svemu sudeći, tumačenje o vezi imena i prolaznog kvaliteta Neen-a citirano na početku prethodnog paragrafa došlo je naknadno, što za Manetasa i Neen pokret nije neobično35.

Saopštenje za štampu kaže da je Manetas pozvao tridesetak Neenstar-a da učestvuju u projektu koji se sastojao od projekcije kompjuterski emuliranog trodimenzionalnog i interaktivnog sveta NeenWorld36 u prostoru galerije, dok ga je ujedno bilo moguće posetiti i online, u virtuelnom prostoru, od diskusije sa avatarima, odnosno nekima od prisutnih Neenstar-a, o viđenju budućnosti baziranom na nekim Manetasovim teorijskim tekstovima, dok je u isto vreme neki od Neenstar-a trebalo da šetaju kroz stvarni prostor galerije obučeni u kostime svojih avatara, što je trebalo da navede na dodatno razmišljanje na temu virtuelno – realno37. Ceo projekat bazirao se na ideji da je „…danas ‚stvarni svet obično lošeg ukusa‘ i da se najzanimljivija umetnost našeg doba dešava na Internetu“38. Izložba, međutim, nije trajala do 15. decembra, kao što je bilo planirano. Ubrzo po otvaranju u prostor galerije na neobjašnjiv način uleteo je potpuno kompjuterizovani poslednji model Mercedesa i demolirao čitav prostor39. To je potkrepilo još jednu „legendu“ koju Manetas voli da istakne – da je Neen vezan za tehnologiju, ali da se tehnologija često okreće protiv Neen-a.

Neen Today Ovo je bila izložba, događaj, okupljanje ili „situacija“, kako se kaže u saopštenju za javnost40, koja je do sada okupila najveći broj Neenstar-a, dvanaestoro njih, u isto

vreme u nekom stvarnom prostoru. Održao se u galeriji MU u holandskom gradu Ajndhovenu od 14. marta do 13. aprila 2004, ali sama „izložba“ trajala je samo jedan minut, odnosno bila je „savršena“ samo jedan minut, 4.04.2004. u 4:44 popodne, a pre i posle ovog trenutka bila je samo „delo u nastajanju“. Ovaj koncept bazirao se na jednoj od „Neen teorija“ (www.fourfortyfour.com), o „susretu ljudi na savršenom ostrvu u vremenu kakva su 22:22 ili 1:23“41. Ceo događaj sastojao se od šest simultanih projekcija Neen dela različitih autora slučajnim redosledom, a u centru galerije bila je postavljena hrpa jastuka sa koje su posetioci mogli da „špijuniraju“ s leđa Neenstars-e u trenutku dok na ekranima svojih kompjutera stvaraju dela koja su upravo za ekran i namenjena, nešto slično ideji Electronic Orphanage-a gde su slučajni prolaznici kroz velike prozore­vitrine špijunirali događaje unutar prostora. Ovo je bila i prilika da se neki ljudi koji čine jedan pokret i stvaraju dela sličnog afiniteta upoznaju uživo, jer se većina njih pre toga nikada nije srela. Snimljen je tada i jedan kratak film Wyne Veen koji ilustruje atmosferu i ideje Neen-a, uz jednu dozu ironije. Sajt www. neentoday.com postoji i danas i predstavlja neku vrstu Neen portala i javnog foruma na kome su predstavljeni Neenstars-i, a svoje linkove mogu da postavljaju i posetioci, pokreću diskusije, glasaju za opcije ponuđene u forumima ili iznose svoja mišljenja o tome šta je Neen, koja se smenjuju u vidu pokretne trake.

Neka od njih kažu: „…NEEN IS WHAT MAI WOULD BE IF SHE WAS COOL NEEN IS BEGINNING AND THE END NEEN IS A FOUR-LETTER WORLD NEEN IS A BAD VERSION OF NEWSTODAY. COM NEEN IS A FUCKING JOKE MILTOS IS A FROD AND NEEN IS MILTOS ONLY NEEN IS A POSH WANK. NEEN IS $50.000, TELIC IS $50.000.

NEEN IS EATING WET PUSSY. NEEN IS YO MUM NEEN IS REALLITY SOMETHING Luuk Bowman i Miltos Manetas, Wyne Veen ELSE NEEN IS NAIVE FARCE NEEN IS ME. NEEN IS THE BEST, FUCK ALL THE REST!. NEEN IS TALLER THAN STEVEN IS. NEEN IS FREE PORN! FREE PORN! FREE PORN!. NEEN IS RANDOM. NEEN IS DESIGNERS WITHOUT CLIENTS. NEEN IS TALKING SHIT AND REMAINING ANONIMOUS. NEEN IS MIKE CALVERT FUCKING MAI NEEN IS FUCKING DOPER THAN NT…BIAAAAAATCH! NEEN IS SWEET LIKE PEDOPHILE CANDY. NEEN IS SI NEEN NEEN IS MY BABY. NEEN IS FUCKING BETTER THAN GAY NT! NEEN IS TOTALLY RADICAL DUDE!...“42

Veb sajt u stvari predstavlja parodiju na slične dizajnersko-umetničke portale i forume, čemu posetioci svojim komentarima, tračevima i „definicijama“ Neen-a umnogome doprinose.

Neen umetnost

isto; o spontanom nastanku fourfortyfour teorije videti Dodatak III, str. 41 42 www.neentoday.com, posećeno 30.8.’05.

43 Ovde ne mislim isključivo na animacije koje su rađene u programu Flash, neke od njih su izvedene i pomoću programa Shockwave ili nekog drugog softvera, ali ih sve podvodim pod pojam „fleš animacija“ zbog jedne zajedničke vektorske estetike najpoznatije i najraširenije na Internetu preko programa Flash.

44 Lunenfeld, Peter: „Flash is Poptech“, 2001, www.neen.org/wb/files/­ Lunenfeld2.htm, posećeno 5.9.’05.

41

Ljudi iz Neen-a ne ograničavaju pojam Neen-a samo na umetnost, kažu da je on nešto šire, ali se i na nju može primeniti. Isto tako kažu da se Neen umetnost ne vezuje striktno za Internet, ali se desilo da su do sada Neen kvalitet prepoznali uglavnom u delima koja se nalaze na Internetu. Šta bi bio Neen kvalitet videli smo da ne znaju tačno da objasne, ali ga opisuju kao nešto simpatično, spontano, neopterećeno, sveže, pojmovima od kojih bi mnogi estetičari i teoretičari umetnosti dobili ospice, uzvraćajući da to nisu termini kojima se ozbiljno opisuje jedno umetničko delo. Neenstars-i kažu da jedna Neen estetika definitivno postoji, da ju je teško opisati i da je najpribližnije reći da jedno Neen delo kao da okužuje jedna aura za koju ne znamo tačno šta je, ali shvatamo da sa sobom nosi neki kvalitet.

Najveći broj Neen dela su fleš43 animacije. Ova vrsta grafike jako je prisutna na Internetu, mnogi sajtovi urađeni su u Flash-u, ali bi bilo greška u ovom slučaju imati na umu fleš animacije poznate sa mnogih komercijalnih sajtova koje imaju jedan korektan, user friendly dizajn, i koje doprinose „baroknim“ izgledu Interneta, kako se u poslednje vreme njegov izgled često opisuje zbog agresivnog šarenila koje je njime zavladalo.

Vrsta animacija o kojima govorim su nešto „između umetnosti, dizajna i efemernog“44, po rečima Pitera Lunenfelda, i poslednjih godina sve više se afirmišu kao umetnost i 11

12

Carbonated Jazz, www.stereovis.com

Rafael Rozendal, www.onahorse.com

predstavljaju se na raznim izložbama i smotrama45.

Lunenfeld ih vidi kao tehnološki pop ili op-art nove generacije46, Manovič pokazuje kako predstavljaju neku vrstu savremenog modernizma i apstrakcije nastale pod novim okolnostima savremenog haotičnog i kompleksnog društva47, a obojica ističu lakoću i bezbrižnost koje sa sobom nose.

Da bismo razumeli fleš animacije ove vrste možemo krenuti ovim putem povezivanja sa umetničkim pravcima koji pripadaju domenu visoke kulture, ali ih možemo sagledati i iz ugla svakodnevne popularne kulture i jednog njenog dela koji nas obično dočeka kad god izađemo na ulicu, iz ugla grafita. Jednako pristupačni i česti u urbanoj sredini kao i fleš animacije na Internetu, grafiti su takođe umetnost kojoj još uvek ne priznaju svi pravo da se tako nazove, takođe nešto između umetnosti, dizajna i efemernog, ali u stvarnome svetu. Dok su grafiti obično „zalepljeni“ preko fasada građevina, sredstava javnog prevoza, saobraćajnih znakova, ponekog bilborda ili izloga, fleš animacije se ponekad u vidu iskačućeg prozora „zalepe“ preko sadržaja kompjuterskog ekran, bezobzirno prekrivajući dotadašnji sadržaj ekrana kao što to grafiti rade sa svojom podlogom, mada mogu biti inkorporirani Angelo Plesas, www.lifeofawoman.com u opšti izgled jedne veb strane uz komunikaciju sa ostalim njenim delovima, ili zauzimaju sopstveni prostor – veb stranu do koje vodi poseban link. Kao i grafiti, tako i fleš animacije „zahtevaju malo vremena…nimalo novca…i nikakvo naročito znanje da bi se u njima uživalo“48. Mogu biti jednostavne, a efektne, oštroumne, šaljive, sarkastične ili prosto ukrasne, lepe ili „simpatične“. I vizuelno su u neku ruku slične grafitima jer su intenzivnih, ujednačenih boja, s obzirom da ni vektorska grafika, kao ni sprej, ne dozvoljava puno tonskog modelovanja, a obojene površine su jasno razgraničene, što je ponekad naglašeno i uz pomoć konturnih linija.

Ali dok grafiti obično podrazumevaju element protesta i bunta, već samim činom njihovog postavljanja na javna i privatna dobra koji je često zakonom sankcionisan, pa tako mogu imati i jednu političku dimenziju, kod fleš animacija ovoga po pravilu nema, mada mogu izražavati stav njihovog autora u vezi nekih moralnih, društvenih, političkih i sličnih pitanja. Pri prenošenju poruke, animacije su slobodnije jer u pokretne slike kojima raspolažu mogu da uključe i neku vrstu naracije, što je grafitima nemoguće, jer obično raspolažu samo jednom statičnom predstavom, pa se ovom narativnošću fleš animacije približavaju jednom drugom obliku popularne kulture – kratkom 45 Kakve su Abstraction stripu. Kao i kod stripa, i njihova naracija je prosta, neposredna, kratka, pa možda i Now, Flash Forward kon- slične tematike – jednostavne i neopterećujuće, često zabavne i duhovite. gresi, Ars Electronica, a u Beogradu Festival kratkih elektronskih formi koji se održava svake jeseni u kulturnom centru Rex. 46 Lunenfeld, Peter: nav. delo.

47 Manovich, Lev: „Generation Flash“, www.manovich.net/TEXTS_04.HTM, posećeno 14.8.’05. i isti: „Abstraction and Complexity“, www.manovich.net/ TEXTS_04.HTM, posećeno 14.8.’05.

48 Neelon, Caleb: „Critical Terms for Graffity Study“, 2003, www.artcrimes.com/ faq/critical_terms_sonik. html, posećeno 30.8.’05.

Neen fleš animacije su raznovrsne i ne može se dati jedan njihov uopšten opis. ­Obično je njihova grafika jednostavna, ograničenih boja i jasnih linija, vektorska (www.­ onahorse.com, gde bela kontura ocrtava konjanika koji jaše uz padinu brda crvene boje koja se jasno ističe u odnosu na crno nebo), mada mogu biti i kompleksne, kao i da koriste nevektorsku grafiku, kao npr. fotografiju (www.aroundmyself.com, gde umetnik koristi fotografiju sebe samog, ili www.thestairsofthelifeofawoman.com gde su ljudske figure i tri predstavljene scene urađene sa toliko detalja da podsećaju na slike); neke su interaktivne i angažuju posmatrača (www.whitetrash.nl, gde je kliktanjem mišem moguće promeniti oblik i boju kose, očiju, brade i brkova predstavljenog lika, ili www.thisisneen.com, gde kada se mišem pređe preko crnih kvadratića ovima otvaraju krupne oči i izrastaju im nožice pomoću kojih odšetaju nekoliko koraka, pre nego što se opet pretvore u kvadratiće), dok se druge ponavljaju kao petlja na koju posmatrač nema nikakav uticaj (www.jesusswiming.com, gde Isus pliva jednoličnim pokretima ruku i nogu), neke sadrže zvuk (www.stereovis.com, gde dve imaginarne životinje proizvode zvuk dok lete, ili www.nosquito.biz, gde pomeranjem kursora miša proizvodimo iritantni zvuk komarca), dok su druge neme (www.­­oneaftertheother. com, gde crno-beli oblici u vidu ptica padaju sa duge kao sa tobogana i kotrljaju

se po tlu dok ne nestanu, ili www.fataltotheflesh.com, gde pokretima miša na beloj pozadini otvaramo rane koje bez ijednog uzvika bola krvare), ali one obično stvaraju jedan osećaj apsurda, kao prvo svesno stvoreno Neen delo ikada – animacija Majka Kalverta Jagode i pica (www.neen.org/demo/calvert.swf), gde jedno parče pice šeta levo-desno po ekranu i kao u video igrici „puca“ na jagode koje padaju i raspršavaju se kad su pogođene, dok povremeno proleću roze srdašca. Neen animacije mogu da podrazumevaju neku dosetku, ponekad šaljivu, neobično zapažanje koje može da nam se učini zanimljivim, ponešto može i da nas zasmeje, ali su često i bez ikakve poente, što ne mora da znači da su nezanimljive, jer na neki način može da biti dopadljiva, mada ponekad i nelagodna, ta neobična nadrealna i iracionalna atmosfera i hermetična ćutnja (www.selfinvolved.org, gde jedna zmija bešumno kruži u jednom kamenom pejzažu i kome se nalazi i neka životinja koja se nervozno koprca skrivena u jednom žbunu, stvarajući neobičnu napetost u uzaludnom iščekivanju da zmija napadne preplašenu životinju, do čega zapravo nikad ne dolazi, www.wronghuman.com, gde iz nozdrva jednog čoveka predstavljenog samo u obrisima izlaze neke trake koje menjaju boju i beskrajno se odmotavaju). Neke će nas pozvati da pronađemo neko dublje značenje, a onda na kraju nećemo pronaći ništa – neke će nas zasmejati, neke će se smejati nama.

Miltos Manetas, www.jesusswimming.com

Kako smo videli, od samog početka za Neen su reči bile od velike važnosti, prvo kroz samo pronalaženje imena i ostalih pojmova oko kojih je izgrađena teorija Neen-a, a kasnije i pri stvaranju Neen dela i veb sajtova za koje je polazišna tačka često bilo ime – ono što znači, ali i kako ono zvuči. Davanje imena vide kao „alhemiju Neen-a“, a igra rečima, njihovom strukturom i značenjem, jako je važan momenat, što se posebno vidi na nekima od gore pomenutih sajtova gde spoj sadržaja – animacije i imena sajta igra ulogu pametne ili ironične dosetke. Za pravilno iskustvo Neen umetnosti u vidu fleš animacije nije dovoljno prosto odgledati animaciju. Bitan je ceo taj proces sleđenja nekog linka sa neobičnim ili intrigantnim imenom, možda čak i ručno ukucavanje tog imena u polje za adresu veb pretraživača, zatim otvaranje samog sajta čija je pozadina obično jednobojna, prazna jer na njemu nema nikakvih reklama, često ni imena autora, nego sadrži samo tu jednu animaciju koja se neko vreme učitava, obično kratko zbog njihove male veličine u bajtovima, da bi se onda animacija pojavila, bila odgledana i tada još jednom povezana sa imenom sajta na kome se nalazi i koje je često baš i razlog zbog koga se posetilac obreo na tom sajtu, da bi to ime neretko bilo shvaćeno na novi način, u vezi sa sadržinom animacije, ili obrnuto – sadržina i eventualno smisao animacije bili „otključani“ tek u spoju sa imenom. Ovo se donekle može uporediti sa ritualnim ulaskom u prostor galerije gde se čovek prepušta uživanju u nekom umetničkom delu, sa svim implikacijama koje taj ritual sa sobom nosi.

Majk Kalvert, Jagode i pica

Onaj ko je dobar u davanju imena, ili kad se nekome „posreći“ u nekome trenutku i padne mu na pamet interesantno ime, naziva se „Namingway“, čemu je posvećen i poseban sajt www.namingway.com. Reči su posebno bitne za radove dvoje Neenstars-a – Mai Uede i Nikole Tošića. Mai je pored animacija poznata i po performansima u okviru kojih spaja iracionalne stihove i muziku, jedan takav performans je Domain Poems, baziran na istoimenoj knjizi stihova – imena veb sajtova. Tošićev rad se uglavnom bazira na rečima. Dizajnira postere ili samolepljive etikete na kojima se nalazi neko saopštenje ili kratka priča u prvom licu koji imaju ispovedni karakter, baziran na ličnoj istoriji koja može biti izmišljena ili stvarna, uz određenu dozu bizarnosti ili naivnosti. Njegova knjiga Nakituminajashi sastoji se iz kratkih priča povezanih u jednu istoriju, a knjiga Personality Stereotypes je štampano izdanje veb sajta na kome se nalaze stereotipi ličnosti koje posetioci sajta mogu da definišu kroz opis izgleda, društvene interakcije, aktivnosti, karaktera itd. (www.personality-stereotypes.com).

Muzikom i istraživanjem zvuka bave se Neenstars-i Mark Tranmer (Gnac) i čovek koji se predstavlja kao Carbonated Jazz kada radi animacije i kao Boy in Static kada se bavi zvukom. A što se fotografske umetnosti tiče, kao Neen je „zbog svoje čudne prirode“49 priznata jedino serija fotografija pod nazivom Olivias, koje je snimio Emilio Alvarez (Emilio Alvárez) i na kojima se u prvom planu obavezno nalazi njegova desetogodišnja ćerka Olivija, odnosno samo njeno čelo sa karakterističnim šiškama, dok su u pozadini različiti događaji, ljudi ili prizori.

13

„NeenDay in London“, www.neen.org/day, posećeno 29.8.’05.

49

14 Jedini arhitekta koji deluje u okviru Neen-a je Andreas Angelidakis, čiji se rad fokusira „na izgrađivanju Interneta kao da je stvarni prostor i na izgrađivanju stvarnih prostora kao da su na Internetu“50. Neen-om se smatraju upravo ona njegova dela koja su na Internetu i to su interaktivni svetovi: Chelsea, World++ i NeenWorld, mada nijedan od njih više na postoji51. Bili su izrađeni pomoću kompjuterskog softvera Active Worlds koji omogućava simulaciju trodimenzionalnog prostora, a svako od korisnika programa ima pravo na određenu virtuelnu teritoriju na kojoj može graditi svoje građevine, dok svi korisnici mogu da šetaju kroz sve građevine i prostor, kao i da komuniciraju jedni sa drugima u stvarnom vremenu52. Danas o ovim svetovi nije moguće suditi kroz neposredno iskustvo koje se stiče njihovom posetom, ali neki približni utisak može se dobiti npr. preko kratkog filma o svetu NeenWorld, koji Emilio Alvarez, fotografija iz serije Olivias je bio sazdan od po jedne građevine za svakog Neenstar-a koje je Angelidakis koncipirao na osnovu jednog njihovog dela, uglavnom fleš animacija. Izazov je bio pretočiti dvodimenzionalne animacije u trodimenzionalne građevine, ali je rezultat bio vrlo uspešan, jer je arhitekti polazilo za rukom da prenese atmosferu animacije u građevinu, ili mu je animacija služila da stvori zanimljive prostorne oblike. Svet je mešavina dvodimenzionalnog i trodimenzionalnog, što Angelidakisa zanima i u arhitekturi realnog prostora.53

Nekoliko stvari koje naslućujem o Neen-u Parafrazirajući početak Manifesta Neen-a „nekoliko stvari koje znam o Neen-u“, pokušao bih da poslednji odeljak ovog rada pretvorim u svojevrsni debatni forum koji će pružiti mogućnost za sučeljavanje različitih pogleda na Neen. Naravno, svi ovi pogledi u suštini su moji, ali na ovaj Nikola Tošić, Afterneen stiker način bih pokušao da sagledam Neen iz nekoliko uglova koji mi se čine bitnim za njegovo razumevanje. Neki od ovih pogleda će imati dodirnih tačaka između sebe, neki ne, neki će se dopunjivati, a neki isključivati jedan drugi, ali verujem da će svi zajedno uspeti da doprinesu razumevanju zajedničkog predmeta na koju se koncentrišu. Možda ih treba primiti kao neku vrstu mentalnih linkova koji se aktiviraju kada počne da se razmišlja na temu „Neen“ i koji odvode misao u različite smerove, vraćaju je nazad, skreću na stranputice ili vode do suštine.

50 „Neen Today“.

Jedino je još uvek na sajtu www.worldplusplus. com moguće dobiti neku sliku kako je izgledao svet World++, ali samo kroz fotografije koje ipak ne dočaravaju trodimenzionalni izgled ovog projekta.

52 Za posetu ovim virtuelnim svetovima potrebno je imati poseban softverveb pretraživač koji se besplatno može preuzeti sa www.activeworls.com.

53 Videti njegove tekstove „Worlds“, „2D“ i „The beginning of a manifesto for a one-click architecture“ na www.angelidakis.com.

54 Iako se fleš animacije dobrim delom mogu napraviti kroz korisnički interfejs, složeniji efekti mogu se izvesti jedino ako se „ruke zaprljaju“ programiranjem, kako to Manovič kaže, u slučaju Flash-a u programskom jeziku Action Script.

55 Dodatak II, str. 26.

51

Neen kao Internet umetnost Zbog upućenosti većine dela na Internet, prirodno je razmišljati o Neen-u kao jednom fenomenu u okviru Internet umetnosti, mada ljudi iz Neen-a uporno naglašavaju da se Neen ne svodi isključivo na Internet. Iako ne isključivo, Neen bi ipak mogao da se podvede i pod ovi kategoriju. Štaviše, on bi bio prvi umetnički pokret čije je delovanje vezano za Internet, jer su tokom 90-ih umetnici na Internetu delovali ili pojedinačno ili kao grupa, ali nikad u okviru jednog međunarodnog pokreta, gde svako od umetnika deluje pojedinačno ali njihova dela imaju neke zajedničke karakteristike ili sličnu poetiku. Ta njihova poetika umnogome je opuštenija, jednostavnija i bezbrižnija od poetika njihovih prethodnika, pionira Internet umetnosti koji su u prethodnoj deceniji ispitivali, opipavali, pokoravali, izazivali novi medijum ili raskrinkavali njegove slabe strane. Kod njih nema fascinacije mašinskom estetikom kao u ASCII pejzažima Vuka Ćosića, mada ni njima nije strano razgovaranje sa mašinama na njihovom maternjem jeziku, tj. baratanje programskim jezicima pri stvaranju dela54; ne zaposedaju vaš računar pomoću dosadnih pop-up prozora ili namerno ubačenih virusa kao što to zna da uradi jodi.org, mada se ponekad njihove fleš animacije svojevoljno šire preko celog ekrana, ali beže već na jedan pritisak Esc tastera; niti ilegalno kopiraju tuđe sajtove i predstavljaju ih kao prave, kao što je „zvanična“ prezentacija Svete stolice iz radionice 0100101110101101.org, iako postavljaju sajtove na domene čija imena mogu navesti neobaveštenog posetioca da se radi o projektu uglednih institucija kakav je Vitni muzej američke umetnosti. Njihov cilj nije da istražuju tehnologiju i kompjutere, već da se koriste njima kao jednim od oruđa za umetnički izraz, kao da su oduvek bila tu, kako sami kažu55. I kada deluju na liniji nekih značajnih pitanja iz sfere digitalne kulture nasleđenih iz prethodne decenije, kakvo je pitanje autorskih prava, jedna od centralnih tema net aktivizma 90-ih, ljudi iz Neen-a to rade različito

od generacije prethodnika. Ovo pitanje oko kojeg su se lomila koplja, i još uvek će se lomiti, prebacuje se u jednu idejno-utilitarnu sferu – ovde ono više nije toliko političko pitanje koje sa sobom nosi i razmišljanja o globalizaciji, kapitalu i sl, koliko filozofsko, u neku ruku ipak banalizovano svođenjem na razmišljanje o „posedovanju ideja“, ma koliko nam to u prvi mah izgledalo visokoumno, dok se utilitarno reflektuje kroz apologiju korišćenja tuđih programskih kodova pri izradi Neen dela.

Iako bi se zbog prihvatanja ideje o otvorenom kodu i pravu na umnožavanje Neen mogao povezati sa net aktivizmom, verujem da bi pravi net aktivisti smatrali ovu vezu formalnom i površnom. I iako Neen nije u tradiciji nekih drugih Internet umetnika, recimo grupe Critical Art Assamble koji poziva na elektronsku građansku neposlušnost, net aktivizam ne može mu se osporiti na jednom drugom polju Mreže, onom koje ga kao umetnički pokret prirodno više i zanima, na pitanje vlasništva digitalnih umetničkih dela. Ali ovoga puta pitanje nije usko vezano za privatnu svojinu i na svodi se na copyright protiv copyleft, već otvara vrata jednom novom razmišljanju, razmišljanju o kolekcionarstvu Internet sajtova56. Pošto je njihov proizvod veb sajt koji je umetničko delo, prirodno je da razmišljaju o tome da li je ovakva umetnička dela moguće prodati, kako smo navikli da postupamo sa tradicionalnim umetničkim predmetima.

Nalaze zanimljiv mehanizam – veb sajt je na prodaju a njegov kupac dobija sertifikat da je vlasnik domena na kome se sajt nalazi i koji mu daje pravo da sa njime radi šta hoće. Kao bogati kolekcionari prošlih epoha, tako i kolekcionar veb sajtova može sačuvati kupljeno umetničko delo za svoje sopstveno uživanje, kroz uvođenje lozinke preko koje kontroliše ko sajtu može pristupiti, ili može ostaviti sajt potpuno slobodnim za sve posetioce, u maniru demokratskog otvaranja privatnih kolekcija za javnost i formiranja muzeja i galerija. Za nekoga kome bi se ovakva ideja učinila bizarnom i nerealnom, ispostavilo se da kolekcionarstvo veb sajtova ipak može da funkcioniše i da postoje ljudi koji bi kupili jednu veb stranicu kao što neki kupuju umetničko delo57.

Neen kao utopija

O ovom pitanju raspravlja već citirani Manetasov tekst „Websites are the art of our time“.

57 Dodatak II, str. 30.

58 Dobra, hladnokrvna naučnička analiza razvoja Interneta i sajber-misli može se naći u: Bell, David: An introduction to cybercultures, Rutledge, London 2003. Kvalitetno savremeno svedočanstvo o promenu odnosa snaga na Internetu krajem 90ih, izuzetno zanimljivo i zbog latentno prisutnog tog osećanja rezigniranosti povodom toga, jeste članak čoveka koji je u „pohodu“ na Internet 90-ih učestvovao kroz mnoge teorijske tekstove: Lovink, Geert: „Cyberculture in the age of dotcom.mania“, preuzeto sa www.kitchenmedialab. org/­cyberculture2.htm, posećeno 25.8.’05.

59 Od engl. Temporary Autonomous Zone.

60 Bey, Hakim: The Temporary Autonomous Zone, Ontological Anarchy, Poetical Terrorisam, Autonomedia, New York 1991, Internet izdanje na www.­hermetic.com/bey/ taz_cont.html, posećeno 29.7.’05.

61 isto.

56

Dok je pojava Interneta dočekana sa ogromnom dozom očekivanja i nade u ispunjenje sajber-snova i tehno-utopija o novim realnostima, teritorijama i novim ljudima – kiborzima, osvajanje Interneta od strane korporacija i njegova komercijalizacija krajem 90-ih dovelo je do iznenadnog razočarenja i apatije58. Razočarenje su doživeli i oni koji su očekivali da će Internet postati otelotvorenje one Mreže koja je jedan od glavnih elemenata za postojanje Privremene Autonomne Zone, TAZ-a59 Hakima Beja (Hakim Bey), utopističkog ostrva slobodne misli u uticajnim teorijama ovoga mislioca.

Međutim, ispostavilo sa da Internet mreža nije ona Mreža. Ali šta ako je Internet neosvojena teritorija koja je preduslov za uspostavljanje TAZ-a, a Neen neka vrsta TAZ-a?

Inspirisan fenomenom koji datira još od piratskih naseobina iz 18. veka koje su formirale svoju sopstvenu informacionu mrežu širom planete, uspostavljajući sopstvena pravila i sistem vrednosti na račun prava i morala vladajućeg društva, Bej je krajem 80-ih stvorio svoju teoriju o autonomnim zonama koje se s vremena na vreme pojavljuju i kao gerilske akcije privremeno oslobađaju određeni komad zemlje, vremena ili imaginacije60. Iako ovu svoju teoriju razvija prvenstveno u političkom smeru i ovakav vid organizovanja vidi kao jedinu alternativu sveprisutnu Državu spektakla i simulakruma koja želi da kontroliše svaki deo zemaljske kugle, ova njegova poetsko-utopistička razmišljanja zadiru i u polje kulture i umetnosti. Za njega je TAZ „mikrokosmos tog ‚anarhističkog sna‘ o slobodnoj kulturi“61, i mada poriče da je TAZ ništa drugo do jedno umetničko delo, kako govore neki od njegovih kritičara, smatra da je jedino u ovakvim autonomnim zonama može javiti umetnost u cilju potpunog uživanja u kreativnoj igri.

Za postojanje TAZ-a osnovni preduslov je postojanje jedne teritorije još uvek neotkrivene, ili bar zanemarene od strane Države, nad kojom Država nema uticaja, i Bej sa žaljenjem primećuje da je 20. vek prvi vek u kome terra incognita više ne postoji, jer je i poslednje parče zemlje pripalo nekoj od država-nacija, a sateliti iz svemira već su isfotografisali i premerili svaki komad zemljine kore. Međutim, nekoliko godina posle objavljivanja Bejove teorije o TAZ-u stvorena je nova terra incognita, ali sada ne toliko u smislu „zemlja“, jer ne postoji u stvarnom svetu, već više u smislu „prostor“, virtuelni prostor – Internet. Iako stvoren od strane čoveka, dakle pretpostavlja se da je promišljen i isplaniran, pa tako i podložan kontroli, Internet se pokazao jednim od najdemokratskijih medija, gde svako može da izrazi svoje mišljenje i interesovanje, makar oni za nekoga bili i društveno neprihvatljivi, uvredljivi i neprijateljski i gde su kontrola i cenzura, od strane države ili pojedinaca, teško ostvarljivi. Ni sa tehnološke strane nije kompliko15

16 vano zauzeti deo prostora na Internetu – svaki Internet provajder ­obezbeđuje svakom svom klijentu parče virtuelne zemlje na kome ovaj može da izgradi svoju virtuelnu kuću – ličnu veb stranicu, a lako su dostupni i razni programi za veb dizajn, koji početnicima već kroz nekoliko lekcija objašnjavaju put do njihove prve veb stranice. Narastajući broj prezentacija raznih korporacija i preduzeća, institucija, vlada, medija, ličnosti, umetnika, muzičkih grupa, rasnih i seksualnih manjina, političkih partija, ugostiteljskih objekata, terorističkih organizacija, ekoloških i političkih kampanja, nevladinih organizacija, religija i sekti, pokreta, udruženja, zatim porno sajtovi, elektronske trgovine, turističke prezentacije i ostale veb stranice najrazličitije sadržine čine danas od Interneta jednu virtuelnu džunglu čijeg obima ni iznenađenja koje krije nismo ni svesni.

U svojim tekstovima Manetas često poredi Internet sa novom Amerikom, sa jednim novim kontinentom koji je tek otkriven i koji poziva da tek bude istražen. A kada govori o Internetu kao o buvljoj pijaci gde na svakom ćošku neko pokušava nešto da ti proda, kaže da krstareći Internetom poželite da postoji jedno tajno društvo; neki ljudi koji znaju da vam pruže osećanja direktno i koji će vas naterati da nastavite da razmišljate i kada prestanete da krstarite. Poželite da postoje veb sajtovi koji pružaju metafizičko iščekivanje jedne slike. Poželite Neen.62

Zaista, voleo bih da vidim kako se oseti neko ko neobavešten sasvim slučajno nabasa na neki od Neen sajtova. Dolazeći iz sve te gungule i mora vašarski šljaštavo dizajniranih veb sajtova, često sasvim neusklađenih boja, sa neinventivnom grafikom i treperavim reklamama i banerima, taj neko mora da se oseti kao da se odjednom našao u nekom virtuelnom hramu koji svojom specifičnom estetikom i drugačijom logikom odudara od svega što ga okružuje. Kao jedan Bejov TAZ, oni stvaraju jednu sopstvenu realnost koja se pokorava drugim pravilima u odnosu na ostatak Interneta.

Jer šta zajedničko imaju konjanik koji do u beskonačno jaše uz padinu jednog brda (www.onahorse.com), dva CD-a koja se vrte (www.togetherness.com) ili pet ženskih silueta koje naizmenično mrdnu ponekim delom svoga tela (www.neenporn.com) sa npr. sajtovima proizvođača kompjuterskog hardvera (www.kingston.com), muzičke televizije (www.mtv.com) ili ekološke organizacije (www.greenpeace.org)? Odmetnički u poređenju sa komercijalnim i šarenim karakterom koji preovladava Internetom, ovi sajtovi predstavljaju jednu još uvek nepokorenu utopističku teritoriju na kojoj su igra, iracionalno, nekomercijalno, jednostavno, lako, zanimljivo i duhovito najcenjenije vrednosti. I iako ovakvi sajtovi po pravilu ne sadrže nikakve linkove do nekih drugih pod-strana ili drugih veb sajtova, na portalima njihovih tvoraca, Neenstar-a, obično se mogu naći linkovi do portala nekih od ostalih Neenstar-a koji tako formiraju jednu mrežu, sličnu horizontalnoj Mreži koja služi za ravnopravnu komunikaciju između Bejovih TAZ-ova, koja povezuje ova ostrva slobodnog umetničkog stvaralaštva u moru svakodnevnog i običnog.

Neen kao ustanak Sve revolucionarne teorije moraju da izmisle svoje sopstvene reči, unište preovlađujući smisao i obezbede novu poziciju u „svetu značenja“ koji odgovara novoj realnosti u pripremi, realnosti koja mora biti oslobođena preovlađujuće zbrke.63

Manetas, Miltos: „Websites…“.

63 Khayati, Mustapha: „Captive Words (Preface to a Situationist Dictionary)“ u McDonough, Tom (ed.): Guy Debord and Sitiationist International: Texts and Documents, The MIT Press, Cambridge – London 2002, 173, prvi put štampano u International situationist 10, (mart 1966), 50-55.

64 Manetas, Miltos: „Websites…“.

62

Iako može ličiti na objašnjenje potrebe ljudi iz pokreta Neen da stalno pronalaze nove reči i promovišu nove pojmove, prethodni citat uzet je iz teksta koji se skoro pre 40 godina pojavio u glavnom glasilu pokreta Situationist International. Još nam je iz Biblije poznato da u činu davanja imena ima izvesne demonstracije snage i pokušaja za uspostavljanje poretka, te tako i Neen kroz ovaj svoj omiljeni čin kao da pokušava da uspostavi svoj sistem vrednosti. Od početka je bilo nečeg revolucionarnog i buntovničkog u Neen-u, želja da se poruši jedan sistem vrednosti da bi se uspostavio novi. Ali ova motivacija nije bila političke prirode, kao u slučaju pomenutih situacionista, nije isprovocirana političkim stanjem u društvu, već stanjem u svetu umetnosti. Slično jednom dadaističkom kriku protiv buržoaskih vrednosti, Neen je kao neki krik protiv umetnosti 90-ih, jer tu „savremenu umetnost“ smatraju za umetnost prošloga veka koja samo ponavlja forme i eksperimente koje su modernistički pokreti sa početka 20. veka uveli u umetnost, a od tada su ponovljeni toliko puta da više nisu ni interesantni niti mogu da ponude nešto novo64. Sa dadaizmom se mogu naći sličnosti i u karakteru nekih umetničkih dela ili oblicima umetničkog delovanja – za oba ova pokreta karakteristični su apsurd, iracionalno i provokacija, između kojih je

često teško podvući jasne granice – setimo se mnogih animacija iz kojih je teško izvući nešto smisleno, tu je zatim iracionalno poigravanje rečima, recimo u performansima Mai Uede, a uvek postoji pokušaj da se Neen „izložbe“ organizuju drugačije od izložbi u klasičnom smislu reči, pa se tako dešava da se otvaraju samo na jedan minut, jedan čin koji podrazumeva i dozu provokacije, što nam se na neki način može učiniti sličnim sa nekom od dada izložbi, npr. sa onom poznatom u Kelnu 1920, koja je bila zatvorena zbog optužbi da se radi o prevari zbog prodaje karata za umetničku izložbu koja to u stvari nije. Međutim, Neen delovanje, iako obično ironično, nikada ne zalazi u sarkazam i negativizam koji nosi dada, već je više u stilu preporuke Gija Debora da se „jedini važeći eksperimentalni pristup [u umetničkom delovanju, prim. aut] bazira na beskompromisnoj kritici postojećeg stanja i njegovom svesnom prevazilaženju“65, da se opet vratimo situacionistima. Kritika postojećeg stanja nije uperena samo protiv umetničke prakse, već i prema nosiocima i pospešiocima kulture, umetničkim institucijama, jer po rečima Manetasa: Moramo da naučimo da koristimo institucije na alternativan način. Nije više zanimljivo raditi stvari sa njima…nastavićemo da sarađujemo sa njima jer nam daju novac. Ali svaki put kada nešto rade, treba da pokušamo da ih suočimo sa nepoznatim faktorima. Izvrnuti njihove namere66.

U tom svetlu se mogu posmatrati njihovi nastupi i izložbe uopšte, jer iako se u Neen tekstovima umetničke institucije vide kao odgovorne za takvo neprihvatljivo stanje u umetnosti i zbog toga se kritikuju, neretko im se ipak pruža ruka pomirenja i prihvata se njihovo gostoprimstvo prilikom organizovanja Neen događaja. Ovi događaji su opet koncipirani tako da ipak izražavaju neku kritiku prema institucijama, kao u slučaju izložbe Neen Today, čija je osnovna ideja, organizovanje jednominutne izložbe, suprotna ustaljenim galerijskim praksama, ili u slučaju whitneybiennial.com, gde je sâm čin uspostavljanja domena koji bi po pravilu trebalo da pripada poznatom muzeju način ismevanja muzeja zbog zastarelosti koja se ispoljava kroz nebrigu za sopstveni domen na Internetu. Kroz kritiku ustaljene prakse izlaganja umetničkih dela i institucija nosilaca umetničkog delovanja implicira se još jedna vrsta kritike, ona uperena protiv materijalne i tržišne vrednost umetničkog dela, u čijem formiranju i ove institucije posredno ili neposredno učestvuju. Već samim tim što pridaju pažnju nekom objektu, one utiču na stvaranje svesti o njegovoj vrednosti, pre svega umetničkoj, koja sa sobom neminovno povlači i tržišnu. Neen svojom izlagačkim konceptima ovaj sistem podvrgava izrugivanju, a sa druge strane svojom saradnjom mu se priklanja, stavljajući se tako u jedan procep na način sličan dadaistima čiji je „bunt podrazumevao jedan složen oblik ironije, jer su sami bili zavisni od društva osuđenog na propast, čija bi destrukcija i destrukcija njegove umetnosti značila destrukciju i njih sâmih kao umetnika“67.

Vrstu provokacije i izazov za ustaljeni sistem umetničkih vrednosti predstavlja već sâm objekat koje Neen predstavlja kao umetničke – fleš animacija. Dok je još uvek aktuelna diskusija da li ona poseduje neku umetničku vrednost ili pripada domenu potrošnog dizajna, Neen fleš animaciju proglašava ne samo umetnošću, već umetnošću novoga doba, stvarajući od nje neku vrstu antiumetničkog objekta, kukavičjeg jajeta koje se obrelo u svetom galerijskom prostoru, kao što se nekada desilo sa pisoarom.

A krećući se negde između dva potpuno oprečna stava, između Dišana (Marcel Duchamp), koji je preko estetske bezvrednosti redimejda dovodio u pitanje estetske vrednosti umetničkog sveta, i pop-arta, gde se u svakodnevnim, potrošnim objektima pronalaze estetske vrednosti, Neen se upušta u jednu igru privlačenja i odbijanja u odnosu na umetničke krugove. Igra koja se prepoznaje i u Manetasovom tekstu posvećenom Angelu Plesasu68, čiji je opus fleš animacija najverovatnije najekstenzivniji u okviru Neen-a, u kome se o dizajniranju ličnih veb prezentacija govori kao o portretnoj umetnosti našega doba, postavljajući jedan od najstarijih i najtradicionalnijih oblika likovnih umetnosti rame uz rame sa nečim na šta smo navikli da gledamo iz ugla pre svega komercijalnog i utilitarnog.

Neen kao koncept Nimalo nije slučajno što je maja 2000. jedan od govornika na prezentaciji reči „Neen“ bio i Jozef Kosut, čovek čije se ime nepogrešivo vezuje za začetke konceptualne umetnosti ’60-ih godina 20. veka. Manetas objašnjava da je bio pozvan iz razloga što je bio jedan od prvih umetnika koji se bavio značajem reči i imena69. Ne znam da li takođe nije slučajno što se neka pitanja koja sa sobom donosi Neen mogu posmatrati i u kontekstu konceptualne umetnosti, iako o tome Manetas ne govori, čak i negira da Neen ima veze sa konceptualom70. Neobična podudarnost bila bi i ona Vorho17

Debord, Guy: „Report on the Construction of Situations“ u McDonough, Tom (ed.): Guy Debord and Sitiationist International: Texts and Documents, The MIT Press, Cambridge – London 2002, 43.

66 Glassie, John: nav. delo.

67 Ades, Dawn: „Dada and Surrealism“ u Stangos, Nikos (ed.): Concepts of Modern Art, Thames and Hudson, London 1994, 112.

68 Manetas, Miltos: „Better than a painter (for Angelo Plessas)“, 2003, www.manetas.com/txt/­ betterthanapainter.htm, posećeno 14.7.’05.

69 Dodatak III, str. 43.

65

18 lova dela koja su u toku prezentacije visila na zidu Gagosian galerije, ako primetimo da se Neen služi i nekim tekovinama pop-arta. Bilo kako bilo, kao polazišna tačka za posmatranje Neen-a u svetlu konceptuale i pop-arta može nam poslužiti jedan tekst jednog od „kustosa“ withneybiennial.com, tj. jednog od ljudi koje je Manetas pozvao da predlože učesnike za ovu onlajn izložbu, Patrika Ličija (Patrick Litchy). Istovremeno i insajder, s obzirom da se bavi temema vezanim za net umetnost i da je dao doprinos organizovanju izložbe, i autsajder, pošto nije Manetasov blizak saradnik, poznavali su se tek površno, a svakako nije bio upoznat sa ishodom izložbe, i sâm očekujući da svojim očima vidi volšebne kamione u noći otvaranja Bijenala, Liči ovaj Manetasov projekat, a i Neen uopšte, posmatra upravo kroz ideje konceptualne umetnosti – smatrajući da su izvesni problemi koji su zaokupljali umetnike 60-ih ovde aktualizovani u net umetnosti 90-ih, pre svega problem dematerijalizacije umetničkog dela, koje se sada prebacuje u sferu realno-virtuelno, i kroz ideje slave i robne marke koje u umetnost ulaze sa pop-artom, a koje Manetas povezuje sa korporativnim brendovima koji svakodnevno bombarduju pripadnike post-kapitalističkog društva71.

Umetnici koji pripadaju konceptualnom pokretu pokazali su nam da jedno umetničko delo ne mora da postoji u realnosti, već je dovoljno imati predstavu ili ideju o njemu. Često korišćen primer za ovakvu umetničku praksu je delo već pomenutog Josefa Kosuta Jedna i tri stolice iz 1965, gde umetnik postavlja pitanje gde se nalazi prava suština jednog banalnog, svakodnevnog objekta kakva je stolica – u sâmom realnom objektu, u njegovoj fotografiji, ili u definiciji pojma „stolica“ iz nekog od rečnika i navodi nas na razmišljanje da li je neophodno da poznajemo sve tri predstave/tumačenja objekta, ili nam već svaka od njih ponaosob pruža dovoljnu informaciju o objektu. Dakle u činu koji će biti kršten kao dematerijalizacija umetničkog objekta, konceptualni umetnici postojanje umetničkog dela prebacuju iz sfere realnog u sferu imaginarnog.

Od poslednje decenije minulog veka važnu ulogu u našoj svesti počela je da igra još jedna sfera – sfera virtuelnog. Za Manetasa kao umetnika i teoretičara čije je delovanje vezano za Internet i sajberprostor, granice između ovih sfera ne postoje – virtuelno je jednako stvarno kao i realno, a s obzirom da živimo u svetu ideja, imaginarno je jednako vredno kao i opipljivo. Znamo da je naše doba je doba slike, slike u novinama i magazinima, sa TV ekrana, bilborda itd, ali Manetas nam sada na jedan način blizak konceptuali sugeriše da slika ne mora više zaista da postoji ni na papiru ni na ekranu, dovoljno je već da je zamislimo i on je tu, jednako vredna, stvarna i prisutna kao kad bismo je gledali očima. I dok su danas mutne i razmazane satelitske fotografije (treba li i da naglasim sumnjive autentičnosti?) dovoljne za vojne intervencije koje će realno zbrisati hiljade života, tako su za Manetasove umetničke intervencije dovoljne već manje ili više oštre cerebralne slike začete u glavi umetničke publike. Setimo se samo „nevidljivih kamiona“ sa otvaranja whitneybiennial.com – po njemu kamioni su bili prisutni, ali ne u stvarnom svetu, već u glavama onih koji su ih iščekivali, što ničim ne umanjuje njihovo postojanje. I ako pažljivo pogledamo njegove izjave, moraćemo da priznamo da zaista nikad nije izjavio da će kamione zaista „dovesti“, već pre da će ih „obezbediti“, u čemu su mu pomogli svi okupljeni sa svojim ličnim vizijama kamiona.

Možemo zastupati mišljenje da se ovde sa dematerijalizacijom objekta otišlo još dalje, više nije potrebna ni fotografija, kao u pomenutom Kosutovom delu, dovoljna je već varljiva cerebralna slika zasnovana na jednom traču. A čini mi se da možemo zauzeti i suprotan stav i reći da se sada radi o materijalizaciji ideje, gde se iskonstruisana slika prihvata kao realna. Da li to Manetas kritikuje ono što se svakodnevno događa pred našim očima, a čega možda nismo ni svesni – manipulaciju slikom i marketing koji čine da poverujemo u mnoge stvari koje ne moraju biti istinite, ili se prosto služi tim manipulatorskim i marketinškim metodama da nas ubedi u svoje viđenje umetnosti?

Kao i uvek u takvim situacijama, teško je reći – manipulacija i marketing danas su vrlo sofisticirano oruđe, a svakome se ostavlja na volju da zdravorazumski podvuče crtu i proceni koliko je zaista izmanipulisan i koliko je njegov sud autentičan.

Glassie, John: nav. delo.

71 Litchy, Patrick: „Confessions of a whitneybiennial.com Curator“, www. voyd.com/whitney.pdf, posećeno 1.9.’05, prvi put objavljeno na CD-ROM-u ­withneybiennial.com, priloženom uz prvo izdanje italijanskog magazina POSH, februar 2003.

70

Predznak marketinškog ima već sâm način na koji se do imena „Neen“ došlo. Imena umetničkih pokreta do sada su se obično rađala spontano, stvarali su ih ili ljudi koji su dotični pokret činili, ili kritičari, teoretičari, istoričari i filozofi umetnosti, otkud sada tu firma Lexicon Branding specijalizovana za davanje imena industrijskim proizvodima?

U stvari, šta jedna takva firma radi kada pronalazi jedno ime – verovatno se trudi da ono bude upečatljivo, lako pamtljivo, da privlači pažnju i nekako se „lepi“ za svest potencijalnih konzumenata određenog proizvoda. Cilj je, naravno, da se proizvod uspešno plasira i proda, inače se trošak od 100.000 do 150.000 dolara koliko Lexicon Branding naplaćuje po imenu možda i ne bi isplatio. Ali neobično je to što u slučaju Neen-a nikakav proizvod još uvek nije ni postojao – u vreme promocije imena nije

postojala tačna ideja šta bi bila umetnost za koju se novo ime tražilo, mada se znalo da treba da ima neke veze sa tehnologijom, kompjuterima i Internetom, ko bi bili njeni tvorci, a nije bilo reči ni o nekom međunarodnom umetničkom pokretu. Do sada smo navikli da umetničke prakse ili pokreti dobiju ime u skladu sa karakterom umetnosti koju stvaraju, npr. renesansa – zbog obnavljanja antičkih formi, futurizam – zbog slavljenja budućnosti i napretka, kinetička umetnost – zbog objekata u pokretu, enformel – zbog izbegavanja predstavljanja prepoznatljivih oblika, a sada se po prvi put polazi od imena da bi se naknadno došlo do umetničke prakse. Međutim, ne od običnog imena, već od brenda. Ideja o korišćenju brenda u umetnosti poznata nam je iz prakse pop-arta, ali ovde se radi o nečemu drugom. Kada pop-art koristi gotov i dobro poznat brend, koristi se zapravo njegovom slavom, vrednošću koju sa sobom nosi.

Manetas, međutim, već sâm čin brendovanja smatra dovoljnim da učita vrednost jednom objektu, štaviše da na taj način stvori umetnički objekat. Da li se time izvrgava ruglu postkapitalistički sistem vrednosti i činjenica da se dobrim marketingom od ničega može napraviti nešto, ili se umetničko delo svodi na pojam robe, potrošačkog artikla, da li se danas onaj ko poseduje 100.000 dolara umesto automobila, jahte, dijamantskog prstena i sl. može kupiti i neku novu vrstu umetnosti?

Dilema se prebacuje na jednu drugu ravan ako se o svemu ovome počne da razmišlja imajući na umu o kakvoj se umetnosti ovde radi – hi tech umetnosti vezanoj za Internet. Dok se tokom 90-ih net umetnost slobodno sretala na Internetu, i na taj način podvlačila njegovu demokratičnost i pristupačnost, gde se nesmetano mogla konzumirati u bilo koje doba, na bilo kojoj tački zemljine kugle, besplatno, bez posredovanja umetničkih dilera ili umetničkih institucija, sada kao da se u maniru najezde lukrativnih dot.comova i sâma Internet umetnost pokušava da ugura u korporativni kalup kupovinom brenda pod kojim će ubuduće ona moći da se predstavlja. U sličnom smeru može se razmišljati i o nekim drugim problemima koje Neen kao pokret uvodi na polje digitalne umetnosti, pa se može učiniti oprečnim i ambivalentnim, kao i neke druge stvari vezane za njega, kada s jedne strane podržava ideju o slobodnom umnožavanju i otvorenom kôdu, a sa druge uvodi pojam kolekcionara veb sajtova. Neen kao da hoće da nam kaže – ideje nisu na prodaju, pripadaju svima, dok proizvodi, pa tako i umetnički proizvodi jesu; pa se na tržište umetnina, ovog puta virtuelno, iznosi i ono što se do sada ne nije moglo prodavati, već je možda bitnije reći da se nije htelo prodavati, baš iz razloga što se Internet smatrao slobodnom izvorom ideja sa koga je svako mogao nesmetano da se napaja.

Ambivalencija koju pominjem u vezi Neen-a ogleda se i u nekim drugim njihovim postupcima, stavovima i izjavama, npr. prema Manifestu i teorijama o Neen-u, koje sa jedne strane promovišu i služe se njima kao podlogom za umetničko delovanje, da bi ih onda u nekim izjavama na neki način odbacili, smatrajući ih neozbiljnim, gomilom gluposti, produktom jednog trenutka; tako je i sa odnosom prema umetničkim institucijama kojima se načelno protive, da bi onda prihvatili njihovu pomoć u vidu saradnje pri organizovanju izložbi, promocija, predavanja i sl; protive se savremenoj umetnosti nazivajući je neinventivnim ponavljanjem umetnosti naših očeva, da bi s vremena na vreme priznali da u savremenoj umetnosti ima i zanimljivih stvari i da joj se protive tek tako, prkošenja radi72. A i tu ambivalenciju i konformizam Manetas kao da na neki način pokušava da uklopi u svoj teorijski pogled, sugerišući jednu vezu između njih i nekih postmodernističkih ideja. Flertujući sa banalizovanim bodrijarovskim shvatanjima simulakruma, sa kvantnim teorijama o višestrukim, paralelnim svetovima i inspirisan viđenjem sveta tipičnim za video igrice u kojima se sve može ponoviti, ponovo odigrati, a ubijeni heroj opet oživeti, Manetas dolazi do toga da stvari posmatra sa jednog fluktuirajućeg stanovišta i gradi jedan sistem u kome su jednako relevantne i moguće i potpuno oprečne stvari, sistem koji se oslanja na simulaciju i projekciju pri produkciji vrednosti i objekata. Može se simulirati i sâm identitet, koji za Neen nije ništa drugo do projekcija imaginarnih vrednosti, kako smo videli govoreći o pojmu Neenstar-a, koji svoj javni identitet stvaraju projektovanjem unutrašnje slike i mogu ga menjati kad im se prohte, zavisno od situacije i potrebe. Opet u suprotnosti u odnosu na pop-art koji koristi jedan određeni identitet, npr. Vorholovo eksploatisanje lika popikone Merilin Monro (Merilyn Monroe) ili sopstvenog identiteta umetnika, ili u odnosu na neke savremene umetnika koji barataju nekim dobro poznatim identitetom, poput Džefa Kunsa (Jeff Koons) i njegovih fotografija sa Ćićolinom (Ciciolina) ili skulptura sa likom Majkla Džeksona (Michael Jackson), Neenstars-i ne koriste jedan svoj gotov identitet, već identitet nose, i menjaju ga, kao odeću. A ono što im pruža legitimitet jeste upravo činjenica da jesu Neenstar, pojam koji sada dođe kao neka vrsta licence koju kada neka osoba dobije ima pravo na određenu vrstu ponašanja i društveni 19

72

Dodatak III, str. 35-36.

20 status, garantovan od strane takvog brenda kakav je Neen. Sposoban da stvara ličnosti, sposoban da stvara objekte i vrednosti, Neen kao brend može da stvori i umetnost, pa i međunarodni umetnički pokret. Jedino čega se kloni je iznalaženje jasnog ­objašnjenja i odgovora na pitanje „šta je Neen?“, možda u strahu da se ne rasprši kao mehur od sapunice uz zvuk nestajanja jednog simulakruma.

Literatura 1. Ades, Dawn: „Dada and Surrealism“ u Stangos, Nikos (ed.): Concepts of Modern Art, Thames and Hudson, London 1994 2. Bell, David: An introduction to cybercultures, Rutledge, London 2003 3. Bodrijar, Žan: Simulakrumi i simulacija, Svetovi, Novi Sad 1991 4. Debord, Guy: „Report on the Construction of Situations“ u McDonough, Tom (ed.): Guy Debord and Sitiationist International: Texts and Documents, The MIT Press, Cambridge – London 2002, 29-50 5. Khayati, Mustapha: „Captive Words (Preface to a Situationist Dictionary)“ u Guy Debord and Sitiationist International: Texts and Documents, ed. Tom McDonough, The MIT Press, Cambridge – London 2002, 173-180, prvi put štampano u International situationist 10, (mart 1966), 50-55 6. Manetas, Miltos: Selected Emails, Onestar press, Paris 2003 7. Saffo Paul, „The place of originality in the informantion age“, AIGA Journal of Graphic Design, Vol. 12, No. 1, New York 1994 8. Stokes, Simon: Art and Copyright, Hart Publishing, Oxford – Portland Oregon 2003 9. Zahm, Olivier: „The Neen Paradise: Interview with Miltos Manetas“, Purple 11, Paris, spring 2002

Literatura i resursi na Internetu

1. „AFTERNEEN: 16.11.2002 – 15.12.2002“, saopštenje za štampu, www.­ cascoprojects.org/data/word/afterneen_en_1.doc, posećeno 27.8.’05.

2. Benjamin, Walter: „The Work of Art in the Age of Mechanical Reproduction“, preuzeto sa www.kitchenmedialab.org/cyberculture1.htm, posećeno 7.10.’05, prvi put objavljeno u Zeitschrift für Sozialforschung V, 1, 1936.

3. Bey, Hakim: The Temporary Autonomous Zone, Ontological Anarchy, Poetical Terrorisam, Autonomedia, New York 1991, Internet izdanje na www.hermetic. com/bey/taz_cont.html, posećeno 29.7.’05.

4. Chiodi, Stefano: „Interview with Miltos Manetas“, www.manetas.com, posećeno 22.5.’05.

5. Glassie, John: „The man from Neen”, Salon.com, 21. 3. 2002, http://archive. salon.com/people/conv/2002/03/21/manetas/, posećeno 14.7.’05.

6. Litchy, Patrick: „Confessions of a whitneybiennial.com Curator“, www.voyd. com/whitney.pdf, posećeno 1.9.’05, prvi put objavljeno na CD-ROM-u withneybiennial.com, priloženom uz prvo izdanje italijanskog magazina POSH, februar 2003.

7. Lovink, Geert: „Cyberculture in the age of dotcom.mania“, preuzeto sa www. kitchenmedialab.org/cyberculture2.htm, posećeno 25.8.’05.

8. Lunenfeld, Peter: „Flash is Poptech“, 2001, www.neen.org/wb/files/­Lunenfeld2. htm, posećeno 5.9.’05.

9. Manetas, Miltos: „?Word“, april 2000, www.artproductionfund.org/mm_statement.html, posećeno 14.7.’05.

10. Manetas, Miltos: „Better than a painter (for Angelo Plessas)“, 2003, www. manetas.com/txt/betterthanapainter.htm, posećeno 14.7.’05.

11. Manetas, Miltos: „Hire Them To Do Nothing“, www.manetas.com/eo/­mission2. htm, posećeno 31.8.’05.

12. Manetas, Miltos: „Websites are the art of our time“, 2002-2004, www.manetas. com/txt/websitesare.htm, posećeno 14.7.’05.

13. „NEEN ACCIDENT?: ‚it’s crazy and quite spooky‘“, www.neen.org/accidents, posećeno 30.8.’05.

14. „Neen Today“, saopštenje za javnost, www.neentoday.com/info, posećeno 30.8.’05.

15. Manovich, Lev: „Abstraction and Complexity“, www.manovich.net/­TEXTS_ 04.HTM, posećeno 14.8.’05.

16. Manovich, Lev: „Generation Flash“, www.manovich.net/TEXTS_04.HTM, posećeno 14.8.’05.

17. „NeenDay in London“, www.neen.org/day, posećeno 29.8.’05.

18. Neelon, Caleb: „Critical Terms for Graffity Study“, 2003, www.artcrimes.com/ faq/critical_terms_sonik.html, posećeno 30.8.’05.

21

DODATAK I Manifest Neen-a „nekoliko stvari koje znam o Neen-u“ Neen, stoji za Neenstars – još uvek nedefinisanu generaciju vizualnih umetnika. Neki od njih pripadaju svetu savremene umetnosti, drugi su stvaraoci softvera, veb dizajneri i stvaraoci video igara ili animatori.

Naše zvanične teorije o realnosti, kvantna fizika itd, pokazale su da je ukus našeg života ukus simulacije. Mašine nam pomažu da se osećamo udobno sa takvim stanjem: one simuliraju simulaciju koju nazivamo Priroda. Možeš otvoriti vrata svoje sobe, ili možeš kliknuti na folder na desktopu svoga kompjutera – obe akcije će te poslati na slično odredište – dve vrste realnosti, prividno besprekorne i čvrste, ali koje će se raspršiti pošto počneš da ih analiziraš.

Računarstvo je za Neen ono što je fantazija bila za nadrealizam i Sloboda za komunizam. Ono stvara kontekst, ali takođe može biti odloženo. Neenstars mogu glorifikovati mašine, ali one im brzo dosade i više vole da na njima rade njihovi pomoćnici.

Međutim, žele da imaju formalnu kontrolu – kupiće najnoviji proizvod i gledaće kako će (proizvod) stvoriti zamah.

Ono što Neenstars uglavnom rade je učenje mašina nekim stvarima. Oni će instalirati program na prazan čvrsti disk. Animiraće neki lik i poslati ga da sedi u uglu.

Neenstars preferiraju različite operativne sisteme – žele da isprobaju iste stvari iznova na različitim platformama. „Pođi stepenicama pa se vrati da uhvatiš lift.“ Zadovoljstvo nalaze u među-akcijama. Takođe vole kopiranje, na isti način na koji Hongkong umnožava svoje najuspešnije građevine. Isto a malo drugačije – stil odevanja i arhitektura za Neenstars su važni kao i njihove mašine. Oni su odlična alatka za njihovu „površinsku navigaciju“.

Neen ne zanima identitet, ali Neenstars mogu da ga povremeno koriste (svoj identitet) kao lozinku za dobijanje poverljive informacije. Identitet Neenstar-a je njegovo stanje uma. Pošto će on/ona objaviti sve na Mreži, njegovo/njeno stanje uma odražava se na javni ukus. Neenstars su javne ličnosti.

Ako je fantazija dovela nadrealizam do smešnog, a revolucija dovela komunizam do neuspeha, biće zanimljivo videti gde će računarstvo dovesti Neen.

Miltos Manetas, 2000.

23

DODATAK II Razgovor sa Andreasom Angelidakisom i Angelom Plesasom 24.7.’05. Glifada, Grčka

M.J. Na Internetu sam našao dosta stvari o Neen-u, pročitao sam Manifest koji je napisao Miltos Manetas kada je započeo ceo pokret, ali me zanima kako vi gledate na Neen, šta je vaša definicija Neen-a. Kada vas neko pita šta je Neen, koji je vaš odgovor?

A.A. Neen je jedan pokret under construction, nije ništa određeno. Za mene je ideja da Neen ima manifest u stvari anti-Neen. Taj manifest je Miltosov Manifest Neen-a, napisan s njegove tačke gledišta, jedan način da posmatraš stvari i jedan način da vrednuješ realnost, da vrednuješ svet i deliš ga na Neen i anti-Neen.

M.J. Neen se vezuje isključivo za umetnost, ili je to i način razmišljanja, ličnost i slično?

A.A. Neen se vezuje za muziku, umetnost, što se ličnosti tiče nisam baš siguran.

A.P. Što se ličnosti tiče to je još uvek malo nedefinisano.

A.A. Mada jedna ličnost može da poseduje neke Neen karakteristike da možemo da kažemo: “On/ona je baš Neen!”.

A.P. Vidi, Neen jeste malo, kako da kažem… Jedna od njegovih karakteristika je da je malo... Ne mogu da nađem reč... Da je malo slučajan, haotičan…

M.J. Izgleda da je malo teško naći terminologiju za Neen uopšte... Pitao sam za ličnost iz razloga što se ljudi koji se bave Neen-om nazivaju Neenstars, a to se nekako povezuje sa ličnošću, sa identitetom.

A.A. Da, na neki način prezentujemo da smo umetnički pokret, prezentujemo pojam simulacije, a da bi odgovorio na pitanje: ”Predstavi se”, treba da kažeš, recimo: ”Mi smo plavi”, dakle treba da pronađemo šta je Neen muzika, Neen stolica, Neen jedno, Neen drugo. Ali generalno, karakteristike Neen-a, njegovi elementi, vrlo su apstraktni.

Za mene najbolji opis predstavljaju sama dela, pre svega animacije koje rade Angelo i Rafael , gde momentalno shvataš tu apstraktnu poetiku, da tako kažem, nešto što je u isto vreme i smešno i tužno, ali ne možeš da tačno objasniš zašto je i interesantno – prilično je bitna činjenica da ne možeš tačno da objasniš. Nešto kao nadrealizam, gde treba da tražiš skriveni kvalitet stvari. Kao da imaš ispred sebe jedan objekat koji ima neku auru oko sebe, i čini se da ima neku vrednost, ali ne znaš tačno u čemu se ta vrednost sastoji.

A.P. Takođe, Neen je u neku ruku i antimaterijalan. Recimo veb stranice, koje se u suštini nešto što se nalazi i svuda i nigde.

M.J. To nosi sa sobom i jednu dozu efemernosti?

A.P. Da, ali u stepenu u kome je sve efemerno. Kao što možeš da spališ jednu sliku, tako ja mogu za jedan veb sajt da ne platim veb hosting ili produžetak registracije imena i da on prestane da postoji. Međutim, može da opstane i zauvek. Ali jednu antimaterijalnu dimenziju poseduje.

M.J. Da li postoji nešto kao Neen estetika? Recimo da vidiš neko delo, ne mora da bude vaše, i kažeš: “Da, ovo je Neen”. Ili je i to teško definisati?

A.P. Neen nije tipična net-umetnost, kao neki Internet projekti ili digitalna umetnost gde se ispituje tehnološka strana jednog dela, Neen nije takav. Neen je prosto jedna animacija, nešto apstraktno, nešto što se nalazi na Internetu, ali ne samo to – veliki značaj ima naziv dela, njegov naslov/veb domen. Sa te strane da, možeš da uočiš neko takvo delo i da kažeš: “Da, to je Neen”. Neko delo koje mi [koji se bavimo Neenom] uopšte nismo ni videli, niti smo čuli za njega. Verujem da dâ, zar ne? Takođe jedna estetika?

A.A. Za mene Neen nema nikakve veze sa Internet ili digitalnom umetnošću, dakle niti čak sa digitalnom umetnošću. Prosto je činjenica da živimo u 2005, tako da…

25

1

Rafael Rozendal.

26 A.P. Prosto, svrstavaju nas u net umetnost iz razloga što je većina Neen dela u obliku veb stranica, dakle smatraju da ih treba svrstati u tu kategoriju.

A.A. Dakle kad si na sajtu CNN-a čitaš Internet-vesti? Čitaš vesti. Prosto, u današnje vreme Internet je jedan jako veliki deo naše svakodnevice. Smatram da su net umetnost, digitalna umetnost i slično, malo kao rani stadijum, na tehnologiju gledaju kao na nešto novo, dok Neen gleda na tehnologiju kao na nešto što je uvek postojalo.

A.P. Ja, recimo, stvaram te radove za Internet koje stvaram iz razloga što ne znam da slikam. Znam, recimo Flash i neke ostale stvari. Da znam da slikam, možda bih se bavio i slikanjem.

M.J. Nisi studirao ništa u vezi sa umetnošću?

A.P. Ne, samouk sam.

M.J. Kako si počeo da se baviš umetnošću? Prvi koraci bili su u okviru Neen-a, pošto si upoznao Manetasa ili si nešto radio i pre toga?

A.P. U suštini počeo sam da se bavim kompjuterima, radio sam sa CAD programima, dakle imao sam neku osnovu, sviđao mi se rad sa kompjuterima. Ali kasnije, kada sam upoznao Miltosa i Andreasa gledao sam ono što rade i u isto vreme počeo sam da učim Flash. Onda je Miltos priredio jednu izložbu u Njujorku.

M.J. Kada je to bilo?

A.P. 2000-2001. Dakle, tada sam već bio počeo da radim neke svoje stvari. I na toj izložbi kažem Miltosu: „Ja sam napravio ovo“. Ta prva stvar koju sam uradio, recimo prvo moje delo, bilo je www.aroundmyself.com, kružni Internet Explorer sa mojim likom. Miltos je video i rekao: „Ovo svakako…to je Neen.“. U suštini, Neen još uvek dobija svoj oblik.

A.A. Počeo si, čini mi se, postavivši svoju veb stranicu?

A.P. Da, prvo što sam uradio je kupovina domena, onda sam postavio svoju veb stranicu i na nju stavio neke bezvezne stvarčice – uzeo sam neke .fla fajlove otvorenog koda i izmenio ih, pokušavao sam da napravim nešto.

A.A. U stvari, mislim da nisi imao šta da staviš na sajt, pa si pronalazio različite animacije i slično?

A.P. Napravio sam jednu neobičnu stvar, jednu kompoziciju od raznih .fla fajlova koje sam našao. Taj zaista prvi sajt koji sam napravio još uvek mi se sviđa najviše od svih potonjih. Još uvek ga se sećam…

A.A. Beše okrugao?

A.P. Da, okrugao, i okretao se. E, i posle, pošto sam i ja učestvovao na toj prvoj izložbe koja se zbila u Deitch galeriji u Njujorku, nastavio sam da stvaram, da se konstantno bavim tom stvari.

A.A. Mada si bio uradio i druge svari?

A.P. Imao sam i neke druge stvari, ali nisam ih smatrao vrednim, krio sam ih, nisam ih pokazivao. Bio sam uradio neke veb sajtove, neke i za druge, malo sam testirao Flash i celu tu stvar.

M.J. Kakva je situacija sa arhitekturom? Andreas, ti si jedini arhitekta u Neen-u?

A.A. Hm, da, zvanično…

M.J. Zvanično?

A.A. Da, pokušavam da nađem još jednog…

M.J. U suštini, pokušavam da razumem kakvih dodirnih tačaka imaju arhitektura i Neen.

2

A.A. Vidi, ideje koje čine suštinu Neen-a pomalo su anti-arhitekturalne. Neen čine stvari koja u suštini nemaju svrhu, niti su od koristi. Međutim, kada se radi o građevinama i arhitekturi, uvek treba da rešiš neke probleme, da projektuješ objekte koji imaju neku namenu za nešto što se od tebe traži itd, itd, i puno sličnih začkoljica, tako da…

Ne znam tačno… Niti sam još uvek seo da napišem „Manifest Neen arhitekture“, ili Ekstenzija za fajlove stvonešto slično. rene u programu Flash.

M.J. Ali arhitektura kojom se baviš jeste Neen?

A.A. Da. M.J. U kom smislu?

A.A. Pa ne znam baš da li je tačno… U stvari, zanima me da eksperimentišem sa nekim stvarima koje su pomalo van glavnih tokova arhitekture, kao što je pojam simpatičnog, ili duhovitog, koji si prilično daleko do glavnih tokova arhitektonske avangarde, koja se bavi pretvaranjem filozofije u oblik, u blobs itd, itd. Želim da izbegnem akademsku preozbiljnost, da tako kažem. Sada, površni razlozi, pa recimo da ono što radim obično može da postoji jedino kao DVD ili jedino online, i tako projektujući taj virtuelni svet, promenio se i malo način na koji sam crtao – na Internetu nešto što ima komplikovani oblik ranije je zahtevalo puno vremena za učitavanje, pa je trebalo da i oblici budu jednostavni. Takođe, ako imaš otvorenih 10 prozora, vrlo brzo ti dosadi da čekaš i ako nešto nije moguće brzo konzumirati, znači ako se oblik ne uščitava brzo, može te mrzeti da sačekaš da ga vidiš. Te ideje sam, recimo, pretočio u arhitekturu.

Ona je, dakle, na neki način na periferiji Neen-a, a na neki način mu služi kao izvor za inspiraciju. Dakle malo i koristim Neen. Recimo ono što sam radio za NeenWorld, koji je jedan projekat koji i dalje traje – napravio sam po jedan prostor za svakog Neenstar-a.

M.J. To je bio projekat Chelsea ?

A.A. Posle Chelsea. Prvo je nastao Chelsea, uradili sam ga sa Miltosom pre nastanka Neen-a, a NeenWorld je nastao posle. Postojao je u okviru Active Worlds, a posle i kao DVD. Ne znam da li si video onaj hotel koji sam projektovao za onu nedavnu izložbu?

M.J. Da, nešto sam video. U stvari, video sam dosta projekata i ne znam tačno koji je tvoj…

A.A. Da, sve to je recimo… Da, verovatno je Neen. Miltos, recimo, smatra da su Neen oni moji radovi koji pravim za Internet, ali je ne pravim veb sajtove. Ali i to je sve „u nastanku“, kao i Neen…

M.J. Uopšte, kako ste se svi vi upoznali? Preko Interneta, recimo da je neko od vas video nečije delo i učinilo mu se da su ta dela slična vašim?

A.P. I preko „stvarnih“ poznanstva i preko imejla. Recimo, pre neki dan sam video [na Internetu] nešto što mi se jako dopalo, neko ko radi jako lepe stvari, ali još uvek mu nisam poslao imejl. Smatram da je vrlo Neen jedno od njegovih dela koja sam video.

Mislim da mu pošaljem mejl, ili ja ili Miltos. Na taj način su se desila razna poznanstva.

Neki drugi su putem Neen veb sajta primetili i kontaktirali nas. Tako se otprilike to odvija. U ovom trenutku postoji otprilike nekih dvadeset osoba okupljenih oko Neen-a i cele te stvari, koje recimo da ja i ne poznajem sve. Recimo Nikolu , u stvarnosti sam ga upoznao, iako smo bili u kontaktu online, razmenjivali smo mejlove itd, u stvarnosti sam ga upoznao tek prošlog novembra u Solunu. A znao sam ga, recimo 3-4 godine pre toga.

M.J. Znači da se ne okupljate redovno?

A.P. Kada organizujemo izložbe. Na primer, prošlog leta u Holandiji je organizovan jedan veliki Neen događaj, pozvao nas je Centar za savremenu umetnost, negde oko desetoro nas, platio nam je avionske karte i sve ostalo, i to je bilo najveće Neen okupljanje.

M.J. U Utrehtu?

A.P. Ne, to je bio Afterneen, 2002, pre tri godine. Ovo se desilo prošle godine, aprila 2004 - Neen Today. Organizovao ga je kao kustos Rafael Rozendal.

M.J. A, da. tom priliko ste snimili i film…

A.P. Tako je, tako je.

A.A. Ja sam Miltosa upoznao ’94, preko jedne žene kustosa savremene umetnosti, u 3 Projekat Andreasa Angejednoj galeriji. lidakisa, veb sajt virtuelnog sveta - „grada savremene umetnosti i arhitekture“, koji je postojao na adresi www.chelsea.com.

4 Nikolu Tošića.

M.J. Dakle puno pre nastanka Neen-a?

A.A. Da, pre Neen-a.

A.P. Neen je nastao 2000?

27

28 A.A. Da, kao reč - tada je Miltos uradio projekat ?Reč.

A.P. Da, kao reč…

A.A. Pre nego se pojavi kao reč nije ni postojao. Dakle od 2000. do 2001-2. nije ga bilo, postojao je samo kao reč i „želimo da stvorimo umetnički pokret“.

A.P. Jer ja sam tada, 2000. god, bio malo izvan plana, kada je organizovana prezentacija u galeriji Gagosian.

M.J. Da li postoji neki uticaj među ljudima koji stvaraju Neen dela, recimo da vidiš neka dela koja radi npr. Rafaelo i da to utiče na tebe?

A.P. Da, naravno, postoji u velikom stepenu. Pre svega, razmenjujemo mnoge ideje.

Sa Rafaelom sam u kontaktu i razmenjujemo ideje o stvarima koje radimo. Takođe i sa Mai . Naravno i sa Andreasom, pošto se svakodnevno viđamo. Takođe i sa Miltosom.

Postoji nas nekoliko koji smo malo čvršće povezani, oko osmoro nas, i stalno razgovaramo o tome šta radi jedan, šta će raditi drugi, razmenjujemo ideje.

M.J. Takođe, ako sam dobro razumeo, vi ste nešto kao „pokret otvorenog koda“ – znači možeš da vidiš nešto što ti se sviđa, ne mora da bude Neen, i da to iskoristiš na neki način. Ono o čemu je i Miltos govorio jednom prilikom, nešto i u smislu koncepta – slobodan si i da ga koristiš i da ga usvojiš…

A.P. Da, tako je. Takođe je i anti-copyright. Ja sam, dakle, protiv autorskog prava i intelektualne svojine, smatram da svako može da uzme jednu stvar i da je izmeni, da je koristi, da je prepravi, da je opet učini istom itd. Zašto da ne?

M.J. Redak stav…

A.P. Da, znam. Nažalost…

A.A. OK, ali u praksi nismo to još uvek probali…

A.P. Čekaj, polako, ja sam probao…

M.J. Da ukradete ili da vam ukradu?

A.P. Ja sam uzimao, uzimao sam neke stvari otvorenog koda…

A.A. Super, uzimao si, a šta bi bilo da je neko uzeo od tebe?

A.P. Neko od mene šta, na šta misliš? Da mi neko zatraži da mu dam kôd nekog dela koje sam napravio? Pa i ja sam odnekud uzeo taj kôd.

A.A. Ne, nego da neko uzme neko tvoje delo, da ga prisvoji i da ga nazove nekim drugim imenom.

A.P. Pa mogu da se iznerviram ako mi ne iskaže zahvalnost. Ali ako mi zatraži i kaže: „Znaš, inspirisan sam ovim delom“ i slično, bilo bi mi još i drago.

M.J. Na neki način bi to bila i reklama za tebe…

A.P. Mada me ne bi bilo mnogo briga i da me kopiraju. Dešava se.

M.J. Kakvu ulogu sada igra Miltos u Neen-u – neko ko je inicirao pokret, teoretičar Neen-a, tatica ili šta?

A.A. Tata.

A.P. Jeste pomalo kao tata. Piše teorije vezane za Neen – zajedno diskutujemo o njima, ali je on taj koji ih uobličuje, koji malo više razmišlja o njima. A deluje i kao PR, da kažemo i to.

A.A. To mu je hobi – da se bavi propagandom. Za bilo šta. Recimo da vidi jednu lepu čašu, počeo bi da viče: „Lepa čaša, lepa čaša!“. Zato kažemo da je rođen da se bavi propagandom, to mu dođe vrlo prirodno.

A.P. Da, treba svakako da popričaš i sa Miltosom, mi smo low profile u odnosu na njega. Imamo naše ideje i tako dalje, ali M. Manetas je propaganda, Neen. Kad čuješ reč Neen…

A.A. OK, Angelos je jako dobar primer za Neenstar. Ti se baviš skoro samo Neen-om, jako malo tvojih stvari nije Neen.

5

Mai Uedom.

A.P. Pa i da želim ne bih mogao da radim ništa drugo. Šta god da probam…

A.A. Takvi su Angelo, Rafael i Mai. A.P. Da, i Mai. Nas troje, mi smo, kao da nas šlepa…

M.J. Otkud znaš da ne bi mogao da radiš i nešto drugo? Jesi probao?

A.P. Vidi, u skladu sa mojim tumačenjem Neen-a, kako stoje neke stvari, mislim da kad bi sada od mene tražio da objašnjavam, da dam smisao nekom delu, ili da razmišljam i organizujem svoje misli i zašto sam napravio nešto tako, da dajem logična ­objašnjenja – nema šanse. To smatram Neen-om.

M.J. To mi liči na konformistički stav. Jesi li konformista?

A.P. Baš naprotiv – nisam. Uopšte ne. U stvari sam haotičan. Ali možda i jesam, ne znam…

M.J. Još jedna intrigantna stvar je ono što Miltos kaže da Neen nema svrhu, da je potpuno beskorisan, ali u nekom momentu počinje da dobija neku svrhu. Na primer kada gledaš jednu animaciju – toliko su proste da neko može da se zapita: „Šta ja ovo gledam?“. U stvari, kada sam prvi put video neka vaša dela i sâm sam pomislio: „ OK, i? Pa šta?“ Ali posle, pošto sam u međuvremenu čuo priču vezanu za Neen i kada sam još jednom pogledao neka dela, počela su da dobijaju neki smisao.

A.P. Upravo je tako! To je efekat.

M.J. Ali ponekad razmišljam o tome i Neen mi se čini kao jedna velika šala. Znači neko sada odluči i kaže: „ Hoću da stvorim jedan umetnički pravac!“.

A.P. Ali upravo tako je nastao Neen.

M.J. Da, znam. Ali ponekad razmišljam da nam taj neko svima zbija šalu i pritajeno se smeje: „Vidi šta sam napravio – počeo sam nešto ni iz čega, a sada ceo svet priča o Neen-u!“ A još uvek smo tek na početku.

A.A. Da, ali Neen nikad nije počeo kao šala, uvek je bio vrlo ozbiljan.

A.P. E, zar ga neki put ne predstavlja tako, zar se ne predstavlja?

A.A. Da, ali kao nešto prijatno.

A.P. Ponekad se doživljava kao šala.

A.A. Ali OK, zanimljivije je i vrednije da neko kaže da pripada šaljivom umetničkom pokretu, nego da kaže: „ O, da radim ovo, da radim ono…“.

M.J. Ali neobično je to da imate jedan negativan stav prema drugim vrstama umetnosti – Miltos kaže da je s jedne strane Neen, a s druge umetnost koja je dosadna, da je savremena umetnost jedno veliko ništa itd. To mi liči na jedan dadaistički stav, negacija svega…

A.P. Kada osnivaš jedan pokret, imaš potrebu da napraviš nešto drugačije i da propagiraš, da kažemo i tako, da je ono što radiš nešto drugačije. I zaista je drugačije.

M.J. Ali da li je to nešto i najbolje, ili je tek jedna od stvari?

A.P. A, to ne znam - postoje i druge stvari u savremenoj umetnosti koje su jako dobre.

Postoje i video igrice koje su izuzetno dobre.

M.J. Kakva je situacija sa video igrama? I to mi se učinilo interesantnim… Jel’ postoji u vašem pokretu neko ko piše softver za video igrice, neki „režiser“ video igrica? U Neen Manifestu sam naišao na tako nešto…

A.A. Ne, nemamo nekog takvog…

A.P. Ma čekaj, imali smo jednog takvog. OK, nije centralna figura u Neen-u, ali to radi Majkl Ris, bavi se i inženjeringom softvera i sličnim stvarima.

A.A. I Carbonated Jazz…

A.P. Carbonated jazz koji stvara i muziku i takve stvari. Prosto, sviđaju nam se i video igrice, mada estetika Neen-a nema veze sa kulturom video igrica. Prosto nam se sviđa da igramo video igre.

A.A. Mada postoji i taj Miltosov momenat, to što kaže da smo protiv savremene umetnosti – godinama se nalazimo u tom umetničkom svetu i čini mi se da savremena 29

30 umetnost i nije nešto veoma autentično. U stvari, jako je okrenuta onome što žele da predstave galerije i tržištu. Neen predstavlja nešto potpuno idealističko, ne pokreće ga nikakva ekonomska dobit. Dok savremena umetnost… Galerije žele da prodaju male slike, pošto se dokumenti , performansi i slično ne prodaju. Zato galerije nameću umetnost koja se svodi na male slike i crteže i onda svi studenti lepih umetnosti prave male slike i crteže jer ih galerije prodaju. I onda dolazimo situaciju da na velikim umetničkim manifestacijama u poslednje dve godine viđamo sve neke male slike i crteže, „Ja i moj pas“ i takve stvari…

A.P. Danas jedan prosečni kolekcionar želi da poseduje cvet uokviren jednim ramom.

Ne razmišlja o tome da jedan video radi ili jedna animacija…

A.A. Ne, nisam na to mislio. Savremena umetnost jako je vođena zakonima tržišta.

Ali i u savremenoj umetnosti za mene postoje stvari koje mogu da se okarakterišu kao Neen. Na primer neke Katalanove stvari za mene su Neen – onaj časopis koji je napravio, pa Karipsko bijenale. I Miltosovo obrazovanje u velikoj meri vuče korene iz Italije, gde postoji jedna umetnička tradicija prilično post-nadrealistička. Dakle smatram da i Neen možeš istorijski da strukturišeš na bazi takvih informacija. Istorijski ima puno preteča, recimo metabolizam, nadrealizam je prilično bitan kao inspiracija za Neen, za mene ne toliko dada koliko nadrealizam.

M.J. Ja bih rekao i situacionisti, nalazim dosta dodirnih tačaka između vas.

A.A. I to, i to.

M.J. A ono što si rekao za tržište – zar vi ne prodajete svoja dela?

A.P. Neke dela su prodata. Ne postoji problem da se naša dela prodaju.

A.A. Ali se to ne dešava zato što tržište traži animacije na veb sajtovima, na to sam mislio. I sama „savremena“ umetnost kao ime je zastarela, jer je savremena umetnost termin iz 70-ih. Ne može nešto da bude savremeno a da se ne menja. Treba da se menja, da deluje nešto novo. Ali ono što se desilo zajedno sa savremenom umetnošću je i veliki bum marketinga i galerija, sve je to tako nekako započelo.

A.P. Znaš, Andreas je ponudio jedan svoj veb sajt na prodaju preko jedne galerije.

M.J. I kako to izgleda? Jel’ postoji interesovanje?

A.P. Postoji. Kolekcionar kupuje domen veb sajta, u suštini dobija sertifikat od buydomain.com da je to njegov veb sajt i vrši se prenos imena. Sada su moje veb stranice u mom vlasništvu, na moje ime, a kad ih prodam, dobiće ih neko drugi. A dve moje veb stranice bi, držite mi palčeve, uskoro trebalo da prodam – još uvek nisam dobio novac, ali… Kolekcionari 21. veka, kul kolekcionari, kupovaće veb sajtove, a ne slike sa cvećem.

A.A. Kupovaće i slike…

A.P. Kupovaće i slike, i meni se sviđaju slike, nailazim na neke slike za koje kažem: „Kamo sreće da imam ovu sliku kod kuće“.

M.J. To je i jedan novi pogled na umetnost – sada se umetnost seli na Mrežu, a moguće ju je i prodati na Mreži. To je nešto što za sada ne postoji, ne postoji svest o tome.

A.P. A veb sajt mi uvek liči na jedno javno delo, gleda ga bilo ko. Može i da ga ne gleda bilo ko, možeš da odlučiš da mu pristupa ograničen broj ljudi, preko lozinke. Ali ima jednu drugačiju razmeru.

M.J. Da li vas interesuju javni dela, socijalna?

A.P. Na šta misliš?

M.J. Nešto što može biti svima od koristi, nešto što ima neku opštu svrhu. Kažem svrha, a već smo rekli da Neen nema svrhu… Ali recimo nešto u čemu može svako da uživa, da ponudi ljudima nešto što im može biti na neki način potrebno.

Misli se na umetnost koja dokumentuje stvarnost ili koristi verodostojne činjenice kao glavni element umetničkog izražavanja.

Mauricio Katalan (Maurizio Catallan).

6

7

A.A. Umetnost sama od sebe nešto nudi ljudima… Misliš na nešto društveno?

M.J. Pa recimo da mislim na jednu društvenu dimenziju.

A.A. Pa ako misliš da ono što se danas predstavlja kao „društveno“ zaista ima jednu društvenu dimenziju, šta da ti kažem…

M.J. Da, upravo sam to hteo da pitam…

A.A. Ja ne mislim da Neen sadrži jednu takvu dimenziju A.P. Uopšte ne!

A.A. Socijalni aspekt dela je ono što privlači sponzore i to je postalo moderno kada su na scenu stupile evropske zajednice koje pružaju sponzorstva da radiš dela recimo u vezi sa manjinama i bla-bla. To je način da se privuku sponzori koji će dati novac da se organizuju različite izložbe itd.

A.P. Ove godine smo videli koliko je izložbi organizovano sa temom Turska. Po celoj Evropi i po svetu. Posebno u Evropi – jedna velika izložba u Austriji, pa u Francuskoj, zatim cela priča sa Kiprom, a sada posebnu dimenziju poprima i Bijenale u Istambulu.

M.J. Kako to vidite, kao jedan deo globalizacije?

A.P. Ne znam kako to mogu povezati sa tom vrstom umetnosti, prilično mi je nejasno.

Ali uopšte, ono što je rekao Andreas šta u ovom trenutku ima prođu, sve to političko i tako to, sigurno je da je to „socijalno“ ono što prolazi.

M.J. Ali i Neen opet ima neke sponzore, dobijate novac od nekoga?

A.P. Ne, vidi, ja lično ne živim od umetnosti. Ni u kom slučaju.

A.A. Vidi, socijalna umetnost postojaće uvek, kao što će uvek postojati i impresionisti koji će sedeti kraj jezera i slikati lokvanje, recimo. Kao što postoji i minimalizam itd. Sve to nastavlja da postoji. Neen nema neko interesovanje da nešto ponudi, niti da obrazuje. Sada, recimo, postoji težnja u muzejima, posebno u Americi, da igraju obrazovnu ulogu, da tamo odlaze ljudi da nauče neke stvari. Neen je potpuno idealističan, čista umetnost.

M.J. Dakle, l’art pour l’art?

A.A. Da, da.

M.J. Kako vam izgleda, hoće li u budućnosti postojati više umetničkih pravaca bliskih net umetnosti, bliskih Neen-u? Šta mislite o budućnosti Neen-a?

A.P. Meni se čini da u poslednje vreme ima više živosti. Ljudi se više interesuju, zanima ih šta je to. Svakodnevno pratim statistiku na mom sajtu i vidim koliko sam posetioca imao prošle a koliko ove godine, vidim da postoji veće interesovanje, i uopšte i za stvari koje radimo. Sad, da li će tako biti zauvek, ne znam, sumnjam.

M.J. Mada i sama činjenica da tu i tamo ponegde izlažeš, da postoji i u Kini interesovanje da organizuju događaj u vezi Neen-a, kako si mi rekao, govori već samo po sebi.

A.P. Naravno, o tome ti pričam. Recimo, u poslednje vreme imali smo negde oko pet izložbi, a ono što smo pokazali smatram da je različito od onoga što jedan prosečni posetilac i konzument savremene umetnosti ima priliku da vidi. Ne znam da li je tako, ali ja tako to vidim. A ljudi si žedni nečega što je drugačije i ima da saopšti nešto drugačije. Svima se sviđa da vide nešto novo, niko ne može neprestano da gleda iste stvari. Na primer, ovogodišnje Bijenale u Veneciji, baš iz razloga što je bilo pretrpano tom društvenom i „savremenom“ umetnošću, po onome što čujem mnogima se nije dopalo, nije oduševilo nikoga.

A.A. U svim epohama, kada se rađa nešto novo, govorili su: „To nije umetnost!“.

A.P. Kao na primer video umetnost…

A.A. To se događalo i događaće se i dalje. Jednostavno, Neen-u će trebati dosta vremena. Recimo, pre dve godine, u jednom trenutku učinilo mi se da više nije zanimljiv i da se ugasio, bio je pomalo dosadio i Miltosu i meni i Angelosu, ali tada kao da sam od sebe nije želeo da se ugasi.

A.P. To je zato što postoji interesovanje, da nema interesovanja… Mada i da nema interesovanja, možda bih se opet bavio ovim stvarima, ma sigurno bih se bavio.

M.J. Interesovanje od strane ljudi?

A.P. Naravno, kad postoji interesovanje imaš više volje da se baviš nečim, to je prirodno.

M.J. Moram da priznam da su mi u početku neke vaše ideje izgledale ­neutemeljene.

31

32 Miltos, recimo, kaže: „ Umetnost je samo ono što je novo“. Razmišljao sam: „ Stani malo, da li uvek treba da tražimo samo nešto novo i samo to da smatramo umetnošću datog trenutka?“. Ali kad razmisliš, vidiš da je, na primer i video umetnost koju si pomenuo, kada se pojavila bila nešto novo, do tada nisu poznavali takav oblik umetnosti, i onda je odjednom proglašena umetnošću. Možda je mogla i da ne postane umetnost. Zato me je i zaintrigiralo da se pozabavim jednim pokretom koji je još uvek „under construction“. U suštini, posmatraš kako nešto postaje umetnost. Da li je u pitanju marketing? Ili je to možda normalan način da se jedna vrsta umetnosti afirmiše kao umetnost?

A.A. Ne mislim da je u pitanju bio „normalan“ način – u našem slučaju da smo imali proizvod koji je prvo našao ime i marketing, a posle se tražilo šta je sâm taj proizvod.

Znači desilo se naopačke. Sa Miltosom smo već bili sarađivali i postojale su ideje da ta stvar treba da ima veze sa ekranom, sa tehnologijom…

A.P. Miltos i Andreas radili su animacije od ’93-’94, posebno Andreas, pre-Neen animacije. Ja sam ih video, recimo tek prošle godine i tada sam rekao: „Evo ga!“. Bile su [Neen], to je postojalo, bez sumnje. Dakle postojalo je, ali tek kad je Miltos odradio projekat i našao reč za jedan novi umetnički pokret, to što je rekao i Andreas, sve je počelo da se odvija jedno za drugim tek posle toga, a nije bilo uopšte planirano.

Priključio sam se i ja, koji sam radio u Flash-u, dakle nisam počeo zato što sam video šta je Neen i šta rade ostali. Jednostavno, Miltos je priredio jednu izložbu 2001, koju čak nije ni nazvao Neen izložbom, zvala se biennale.net i nismo je toliko bili povezali sa Neen-om, zar ne? Bilo je to za Tiransko bijenale. I tada sam se priključio i ja i rekao: „ OK, ovo mi se sviđa, to hoću da radim – Neen.“. Onda smo porazgovarali i tako se to razvilo.

A.A. OK, da bi nešto postojalo, treba da ima ime. Ako nešto nema ime, ne može ni da postoji.

A.P. Ime igra veoma veliku ulogu.

A.A. Mi smo hteli da vidimo proizvod, zato smo prvo pronašli ime.

A.P. Znaš koliko animacija imam u ovom trenutku, koje sam završio, ali pošto nisam za njih našao ime, odgovarajuće ime, smatram ih nedovršenima.

A.A. Što se tiče mene, većina mojih dela nije na Internetu, jer ne postoji način da radiš prava 3D dela za Internet. Flash je lažni 3D, radovi u Director-u jesu 3D, ali su ovi fajlovi toliko veliki i sporo se učitavaju, jedino možeš da radiš 3D za Active Worlds, ali da bi ih neko video treba da ima poseban Internet pretraživač itd.

A.P. I tada funkcioniše samo na PC platformama, ne i na Mac-ovima.

M.J. Da, tebe prirodno interesuje 3D, s obzirom da si arhitekta.

A.A. Da. Uradio sam neke veb sajtove, jer sam želeo da uradim neke veb sajtove koji bi bili povezani sa Neen-om, ali sam kasnije uvideo da nema svrhe.

M.J. Chelsea postoji još uvek, čini mi se da ne?

A.A. Ne, kao ni NeenWorld. Ova dva sajta bili su mi poučna lekcija da kada praviš nešto za Internet, može da nestane vrlo lako. Chelsea mi je oduzeo neka četiri meseca da ga završim, a onda je u jednom trenutku istekao hosting i ceo sajt je nestao.

A.P. Ima sada jedan novi sajt, koji je u nastanku, New13. To je jedan novi svet…

A.A. Pomalo kao ormar u koji stavljaš druge objekte… To je više jedan virtuelni svet koji mi služi za nešto kao blok za skiciranje. Razmišljam da možda stavim unutra sve druge objekte, i objekte iz Chelsea i neke druge, da ih tu rekonstruišem i napravim nešto kao arhivu.

M.J. To će biti jedan pravi prostor?

A.A. Da. Ti svetovi koje stvaram obično imaju jedno klasično nadrealno okruženje – jednu pustinju, horizont, koje onda naseljavam stvarima i punim objektima. I bude uvek kao video igrica – možeš da ulaziš u građevine, da razgledaš, da četuješ sa nekim drugima. Klasične stvari…

DODATAK III Razgovor sa Miltosom Manetasom 6.8.’05, Derveni, Grčka

M.J. Da počnemo sa Neen-om uopšte. Kada si započeo Neen, šta je bila glavna ideja?

M.M. U stvari, nisam imao nikakvu ideju. Hteo sam da započnem nešto novo, ali nisam znao šta bi to moglo biti. Nisam bio zadovoljan onim što se dešavalo oko mene.

Zapravo, s jedne strane jesam, ali sam smatrao da uvek treba da postoji i nešto iznenađujuće i novo, što tada nije postojalo. Jer to je bilo ono što me je i privuklo umetnosti – neke stvari postoje, a neke još uvek nisu realizovane, tako da mi imamo mogućnost da ih ostvarimo. Zato sam pomislio da ako nam treba nova umetnost, to ne bi trebalo da bude ova umetnost naših roditelja, jer sam smatrao da je savremena umetnost OK, ali je stvorena od strane naših roditelja. Tako sam počeo da razmišljam kako bismo mogli da započnemo nešto novo i sa koje tačke, ako je to uopšte moguće. U tom trenutku mislio sam da uopšte nije ni moguće uraditi tako nešto, započeti nešto novo, razmišljao sam: „ Zašto ja i moji prijatelji?“. Tada sam pomislio možda [je moguće] ako kupimo novo ime, u stvari ako smislimo novo ime, u početku. Tako sam počeo da tražim od kustosa i drugih kulturnih ikona da pronađu neko ime, ali niko nije uspeo da ponudi zanimljivo ime. Tada sam saznao da možeš kupiti ime, da u stvari postoje preduzeća koja se bave tim poslom i da je najbolje takvo preduzeće Lexicon, koje je stvorilo imena kakva su Pentium i PowerBook, što mi je bilo važno iz razloga što je moj rad ponekad vezan za kompjutere, uvek sam slikao PowerBook, tako da sam pomislio da je to dobar znak. Tada se pojavila i jedna divna plavuša, Yvonne Force, koja je umetnički producent, i rekla je: „Možemo kupiti jedno ime za tebe.“. Bilo je prilično skupo, naručiti ime od takvog preduzeća košta oko 100.000 dolara. I to je to, da se vratim na tvoje pitanje – nisam imao ništa na umu, samo sam želeo ime, bez da znam sa čime ima veze to ime i šta će se sa njime desiti.

M.J. Nije li to neobično? Ranije su ljudi obično prvo smišljali nešto, počinjali jedan umetnički pokret, a tek zatim je dolazilo ime.

M.M. Da li je to tačno? U stvari, nismo sigurni, ne znamo šta se zaista zbilo na primer sa dadom. Ali imam osećaj da su imena zapravo kao neke mašine – stvaraju efekte oko sebe. Ona su kao neki softver. Mi to ne znamo. To je kao kada počneš da govoriš jednoj ženi: „Volim te“, a ljubav možda dolazi posle, možda je nisi zaista voleo pre nego što si počeo da joj govoriš da je voliš. Ovih dana čitam neke teorije o zapadnoj i istočnoj strani mozga i izgleda da se leva strana mozga brine o svim rečima. Tako da ne znam koliko o Neen-u zna moja istočna strana mozga. Možda Neen, interesantno je razmišljati o tome, možda je Neen koncept koji se bazira na desnoj strani mozga, ali je leva strana mozga ona koja zna za njega.

M.J. Znači da su nezavisne…

M.M. Da, rade nezavisno. Sve se dešava na desnoj strani, a leva strana zna ono što zna o tome.

M.J. Kako je onda došla umetnost? Pošto si prvo izumeo ime, a onda je morao da napraviš nešto što bi opravdalo ime, zar ne?

M.M. U stvari, neko vreme sam zaboravio na sve to. Mislim, napravio sam veliku pometnju i jako lepu prezentaciju u jednoj njujorškoj galeriji, bogatu, sa važnim ljudima, mada pomalo slučajnu. Na primer, jedan od ljudi koji je predstavio Neen javnosti bio je Stiven Pinker, poznat neurolog, zapravo ne neurolog nego teoretičar neurona, naučnik koji proučava neurone, nisam ni znao da je važan, u stvari moj producent je rekla: „ Znam nekoga ko zna Stivena, zašto ga ne bismo pozvali i dali jedan više kultni aspekt celom ovom događaju?“. Tako smo uključili Stivena Pinkera, a sada se sve više čini da je imalo smisla što je baš on bio jedan od ljudi koji su predstavili Neen.

M.J. Zbog one priče o mozgu?

M.M. Zbog priče o mozgu. Ma, ne znam, sve u vezi Neen-a nosi veliku dozu improvizacije. Kao neki magnet koji privlači sve ono što mu se učini zanimljivim. To je neobično u vezi Neen-a – ne znači ništa, u pitanju je jedna reč i onda svako može da izabere…

33

34 Više se tu ne radi o meni, nego je to jedna automatska stvar koja se prosto događa.

Ja sam više kao čistačica koja posmatra šta se to zbiva oko Neen-a i možda izglanca malo neki koncept.

M.J. Dakle, kako si prepoznao Neen umetnost posle cele priče o reči?

M.M. Ne znam, to je došlo automatski, ne mogu da kažem tačno kako. Naravno, postoje neki kriterijumi. Naravno, ima veze sa kompjuterima, ali nije o kompjuterima.

Povezano je sa kompjuterima, zato što su kompjuteri naša nova avantura, način da pristupimo svetu na jedan svež način, svež zato što je izmišljen juče. Ali nije o kompjuterima, već je o… Zapravo ne znam o čemu je zaista…

M.J. Da li je Neen umetnost uglavnom na Internetu, da li su veb stranice Neen, ili postoji nešto što je Neen i oflajn?

M.M. Da, i neke oflajn stvari takođe su Neen. Više i ne vidim razliku između oflajn i onlajn, za mene je to isto. Onlajn je samo jedan prostor, kao da kažeš da je neko u Grčkoj, ili u Italiji.

M.J. Kada govoriš o Neen-u, da li ga smatraš delom Internet umetnosti, digitalne umetnosti, ili je samo umetnost uopšte?

M.J. Nije bilo zamišljeno da bude toliko orijentisan ka Internet umetnosti, već je postao više orijentisan ka Internet umetnosti.

M.M. Zbog ljudi koji su se priključili?

M.J. Zbog ljudi koji su se priključili i zbog toga što smo većinu stvari koje smatramo Neen-om našli na Mreži. U početku nismo znali ništa o Mreži, ja ne dolazim iz sveta Internet umetnika, nisam znao ništa o tome. A sada je i neko u Italiji napisao knjigu o Neen-u, posmatrajući ga kroz iskustvo Internet umetnosti, i u stvari je napravio vrlo Telic analizu Neen-a, predstavljajući ga kao fenomen proizašao iz tog kompjuterskog iskustva. Što jeste tačno, ali u mojoj mašti je nešto šire.

M.J. Da li postoji neka Neen estetika, da možeš da vidiš nešto i kažeš: „OK, ovo je Neen“?

M.M. Izgleda da dâ, ne mogu da je definišem, ali postoji i vrlo je jaka, jer kada vidimo Neen, znamo, prepoznajemo ga vrlo lako. Tako je Neen i nastao, preko ljudi koji su nešto videli i rekli: „Ovo je“. Znači, kad ga vidiš, znaš da jeste, ali ne znaš kako izgleda pre nego ga vidiš.

M.J. Znači da je u pitanju neki osećaj, predosećaj?

M.M. Da, predosećaj, osećaj, kao okvir uma, nešto što deliš. I, naravno, ne mora da bude onlajn, to mogu da budu i mnoge druge stvari, ali treba da osetiš i da ih prepoznaš. Nisam toliko dobar u tome da kažem šta je tačno Neen, ali me nije ni briga, štaviše to mi se sviđa.

M.J. Da li se takođe radi i o realnosti, stvaranju jedne druge stvarnosti, pošto mi se čini da sam naišao na nešto tako u tvojim teorijskim tekstovima?

M.M Kada posmatraš Neen, uzimaš različite aspekte i širiš ih, pa tako da, može da postane i to, i pronalaženje nečeg novog, može da postane mnogo toga. To je kao kad crtaš krivu liniju u Ilustrator-u, a onda možeš da uzmeš deo te krive linije, razvučeš ga u jednom pravcu i dobiješ neke neobične oblike. Ali svi ovi oblici su deo te krive linije, ili joj barem duguju svoje postojanje.

M.J. Ovo te pitam jer sam iz tvojih tekstova razumeo da je Neen u vezi sa novom stvarnošću i da si tu novu stvarnost našao na Internetu, koji ti je na taj način pomogao.

M.M. Da, ali opet taj tekst je verzija Neen-a koji sam napisao za veb, neka vrsta retorike. Dakle sve što kažemo o nečemu na kraju se svede na retoriku i na pokrivaju celu stvar. Kao interfejs koji smo ponudili stvarnosti da bismo je proširili.

M.J. Ti takođe prerađuješ svoje tekstove, da li im dodaješ nešto kako menjaš ­mišljenje?

M.M. Da, da, sve to je u nastanku. U stvari, uvek ispod mojih tekstova napišem „to be continued“.

M.J. Kako su se povezali ljudi koji čine Neen?

M.M. Sve to nosi veliku dozu slučajnosti. Kada vidiš nešto što je Neen, prepoznaš ga, a onda se ljudi povežu na osnovu toga.

M.J. Pozoveš tu osobu da ti se priključi?

M.M. Pozoveš. Ali to se desi na jedan prost, a u isto vreme i čudesan način. Jer to nisu ljudi koji nešto naročito simpatišu jedni druge, nemaju, recimo, sličan način života, ali njihovi proizvodi, ono što rade, recimo da njihovi proizvodi simpatišu jedni druge.

M.J. Ali kada su zajedno, da li osećaju da pripadaju jednoj istoj stvari, ili ne osećaju da imaju išta blisko između sebe?

M.M. Nekada pronalaze nešto zajedničko, ali ne vole da se puno vezuju jedni za druge. I mislim da je to zanimljivo, kao kad igraš video igru – Neen je kao savremeni umetnički pokret u velikoj meri skrojen po šemi video igre, dakle to je jedna emulacija, pošto je šema video igre emulacija realnosti – recimo da voziš Ferari, ali to što voziš nije tačno Ferari, daje ti taj osećaj brzine, pogled na put i pejzaž, osećaj nadmetanja, jer možeš da se nadmećeš sa drugim likom koji vozi svoj Ferari pored tebe, ali nije baš isto kao kad bi vozio pravi Ferari po putu. Tako i Neen – sarađuješ sa ljudima i radite neke stvari, ali je to emulacija svega toga. To mi se čini interesantnim u vezi Neen-a, jer je prvi, drugačiji umetnički pokret, jer stvari nisu postavljene na isti način, društveni odnosi i saradnja nisu uspostavljeni na isti način kao ranije.

M.J. Kada si počeo da se baviš Neen-om, kada si izumeo tu reč i započeo pokret, rekao si sebi da je to to, da hoćeš to da slediš i da je to ono što si oduvek želeo ili je to bio samo jedan od projekata?

M.M. Ne, ne, upravo suprotno. Obično ne znam šta radim, samo sledim neke slučajne puteve. Tako se desilo da sam dobar u slikanju, pa sam počeo da se bavim slikanjem i onda sam napravio karijeru kao slikar, zatim zahvaljujući Neen-u počeo s da se bavim ovim elektronskim stvarima, bez da sam to planirao. Ali kad se neke mogućnosti plana pojave, nisam dobar u tome da ih odbijem, tada počinjem da pravim neku strategiju i nastavljam da se bavim time.

M.J. Dakle, uvideo si da Neen funkcioniše?

M.M. Da, uvideo sam da funkcioniše, počeo sam da ga sledim i onda sam nastavio da ga reklamiram, da ga serviram, da radim sa njim i da se igram sa njim, pošto funkcioniše. To je kao igra koju igraš. Nisam dobar u zaustavljanju stvari, bar ne dok su žive i ne pretvore se u nešto odvratno, a Neen je do sada bio vrlo anđeoski i divan, nema ružne aspekte pošto uopšte nije komercijalizovan, jer za tako nešto ne postoji tržište, a stvarno je prisutan, stoji, nema nikakvu teoretsku podlogu…

M.J. Ali ima svoj Manifest…

M.M. Da, ima Manifest, ali u isto vreme to je gomila sranja sve zajedno. Nema nekog ozbiljnog intelektualca vezanog za Neen, to sam samo ja koji pričam, uglavnom, pošto drugi ne pišu puno teorije. A šta sam ja – samo jedan tip, jedan umetnik, a umetnike ne shvataju ozbiljno, oni nisu intelektualci. Znači kao da te teorije i nisu teorije, već kao neko kamenje bačeno na zid teorija.

M.J. Šta drugi iz pokreta misle o tvojim „teorijama“, da li kažu: „OK, ovo je ispravno“, ili se svađaju sa tobom oko njih?

M.M. Da, ponekad se i to dešava, svađamo se, ismejavaju me, kao Tošić koji me ismejava na jedan fin način, neki drugi ih potpuno ignorišu. Ako si u Neen-u ne znači da si pretplaćen na sve te Neen stvari. Takođe, mnogi od ljudi vezanih za Neen su oportunisti, bave se ovim samo zato što im Neen omogućava da izlažu, donosi im pažnju.

Kada započinješ jedan pokret, uvek se tu radi i o oportunizmu – ljudi se time bave iz neke koristi, da bi nešto radili.

M.J. S moje tačke gledišta, sve ovi mi ponekad liči na jednu veliku igru i na izrugivanje umetničkom svetu, tipa: „’Ajde da sada izmislimo jedan umetnički pokret“. Šta je zaista umetnički pokret, kako ga neko može izmisliti, pokrenuti?

M.M. Da, u stvari čudo u celoj ovoj stvari je da ona zaista postoji, to nisam nikad mogao da razumem. Evo nas ovde kako pričamo o tome pet godina posle i iznenađuje me da još uvek nalazim reči i mudrost da pričam o tome i, u stvari, otkrivam i neke njene druge aspekte.

M.J. Da, čini se da i ovog trenutka kako pričamo pronalaziš neke nove teorije…

35

36 M.M. Da, ja sam tu da pronađem, da zapamtim…

M.J. Kao da objašnjavaš: „Ovo je zbog ovoga“, a kao da ti je to prošlo kroz glavu ovog trenutka.

M.M. Da, ovog trenutka, sada. Ali mislim da je nešto zanimljivo samo kad se dešava na taj način, jer kad bi imao ceo paket, onda bi prodavao Neen onakav kakav već poznaješ i znaš šta je, što bi značilo da si matori pokvarenjak i da si već postao utvara, da si već mrtav. Očigledno je da ja još uvek nisam [mrtav], niti je Neen, iz razloga što još uvek ne postoji. Da sam, recimo, savremeni umetnik i da pričam o savremenoj umetnosti, znao bih tačno o čemu pričam.

M.J. Ljudi koji se bave Neen-om su Neenstars-i, jel’ tako?

M.M. Nenstars. To je, opet, još jedna reč. Smislila ju je Japanka Mai Ueda, koja mi je bila vrlo bliska u trenutku kad smo započeli celu ovu priču oko Neen-a, i ona je takođe odgovorna za Neen. Rekla je, zapravo izletelo joj je: „Hoću da budem Neenstar!“. To je opet ime koje je izmislio neko ko želi to da postane.

M.J. Da li se tu radi o stvaranju ličnosti, pošto si nekoliko puta pomenuo da ti je tvoja ličnost jako bitna?

M.M. Da, radi se o stvaranju ličnosti. Neenstars je grupa wannabes, manje-više kao i svi u umetničkom svetu, jer u umetničkom svetu svi su wannabes, svako želi da bude nešto, samo što Neenstars takođe žele da budu nešto, ali još uvek ne znaju tačno šta.

Jer obično imaš wannabes koji znaju šta žele da budu: „Hoćemo da budemo to, jer je to neko drugi“, a Neenstars imaju priliku da žele da budu nešto što još uvek ne znamo šta je to. Ali opet si wannabe, na isti način kao i drugi. Dakle, to je jedna konstrukcija identiteta.

M.J. Znači pokušavaš da zamisliš jedan identitet i želiš da se predstaviš na taj način?

M.M. Da, izabereš taj identitet, ali kada sam napisao u Manifestu da Neen nije u vezi sa identitetom, značilo je da nije u vezi sa identitetom kakav smo koristili 90-ih. Dosta umetnosti moje generacije baziralo se na toj ideji o identitetu, tako da je neko bio žena, ili muškarac, ili gej, imao je jednu ideju o svetu i to je bio njegov identitet, i onda je to predstavljao kroz svoju umetnost. Dosta umetnosti 90-ih se bazira na tome. Kao da imaš nekog lika koji pravi balon od svoga identiteta – njegova umetnost je njegov balon i to prodaje ljudima. Umesto toga, Neen ne želi to da radi, želi da pobegne od toga. Ali ipak gradi jedan identitet, što je identitet Neenstar-a, koji se, međutim, ne bazira na identitetu osobe. Ja, na primer, i nisam mnogo Neenstar, više imam identitet starog tipa savremenog umetnika nego tipa Neenstar. Ali sanjam o tome, o Neenstar identitetu, i ako ne mogu sam da postanem, emuliram taj tip mladog Neenstar-a.

M.J. Izgledaš mi prilično suprotstavljen i neprijateljski raspoložen prema savremenoj umetnosti.

M.M. Jako sam neprijateljski raspoložen prema savremenoj umetnosti, ali bez nekog posebnog razloga, prosto zato. Savremena umetnost je pitanje prošlosti, a zašto ne ići protiv svoje prošlosti, protiv svega što znaš i protiv svega što je tu da bi ga poštovao?

M.J. Ali da li je uvek neophodno počinjati nešto novo, počinjati ni iz čega?

M.M. U stvari, nikada ne počinješ ni iz čega, jer uvek svakako koristiš rešenja i šeme iz prošlosti. Da, potrebno je. Mislim, kada imaš sreće da dobiješ novu verziju reči, što smo mi imali, pošto nam je kompjuter to pružio, zašto da ne? Imali smo priliku da počnemo nešto novo. Sedamdesetih ljudi nisu imali novu verziju sveta, jer je svet bio ponovo stvoren, ali početkom veka, od strane ljudi kao Dišan itd. Početkom veka stvorili su potpuno novu verziju sveta.

M.J. Mada su se i 70-ih pojavili neki novi mediji, kao video, i bilo je nekih eksperimenata koji su verovatno izgledali neobično ljudima toga doba.

M.M. Da, bilo ih je, ali nisu bili tako jednostavni i prijemčivi, bili su teški.

M.J. Možda ni Neen nije prijemčiv ni lagan u naše vreme…

M.M. Ma u tome jeste stvar, činjenica je da je Neen lako napraviti – jer samo uzmeš neke animacije i uradiš ih, dok je uraditi video 70-ih bilo stvarno nešto, trebalo je da jako voliš sprave, bilo je skupo, a nisi ni mogao naći već neke gotove stvari.

M.J. Neen je takođe povezan sa idejom recikliranja nekih koncepta i ponovnog

korišćenja?

M.M. Da, ja vidim umetnost kao nauku i filozofiju za glupe, za lenje ljude, za ljude vez puno mozga, i zato oni moraju da nađu gotove stvari. Tako se velika umetnost već desila iz prošlosti, tako imamo Pikasa čija je umetnost već bila pripremljena od strane drugih umetnika, i on je uzeo ono što je već postojalo i tako stvorio kubizam.

Svi ti velikani savremene umetnosti u suštini nisu stvorili puno toga novog, uglavnom uzimaju stvari koje su već tu, koje već postoje. Ono što stvaraju je nova verzija sveta, kroz estetiku koju pozajmljuju levo i desno. Neen je kul zato što već postoje ti gotovi elementi oko nas, kao fleš animacije, kôdovi, programi, i oni su gotovi, a niko ih ne koristi. Neenstar dođe, uzme ih, malo izmeni nešto i to je to.

M.J. Znači da je Neen povezan sa lakoćom?

M.M. Da, veoma, ali to nije samo osobenost Neen-a, već umetnosti uopšte. Mislim da je veliki umetnik onaj ko želi da izvede nešto na lak način, kao da smatra da zaslužuje umetničku genijalnost, a ne da treba da je stvori, čini stvari lakima. Uvek kažem da je umetnik nešto kao intelektualni aristokrata. On jeste samo čovek, ali zna koje stvari treba da predstavi drugima, da treba da budu sveže i iznenađujuće, da prikazuju novi verziju stvarnosti.

M.J. Kako osećaš da se Neen menja, pošto kažeš da je to pokret u nastajanju? Kada si počeo da upoznaješ druge ljude, druge Neenstars-e, pretpostavljam da je svako uneo nešto svoje u Neen. Da li misliš da se Neen menja brzo, ili sledi neku svoju putanju?

M.M. Ne znam, pošto to ne možeš da vidiš, jer kad nešto radiš ne možeš to i da vidiš.

Kao da si u vozu i voz se kreće nekuda, ali ti ne vidiš šta se tačno dešava sa vozom jer si u njemu. Zasigurno jeste pokret. Zašto? Zbog svoje fleksibilnosti, zbog toga što je ništa, i svaki klinac negde u svetu može naći Neen na Internetu i osnovati Neen školu, recimo na Madagaskaru, sa potpuno drugačijim idejama. I kada bi ga intervjuisao, mogao bi ti reći: „Neen je u vezi kamenja, postoji crno kamenje, postoji vrsta kamenja koje je Neen kamenje…“. Tako da je to pokret u tom smislu. Kako se menja ne znam, mogu da imam neke pretpostavke o tome. I, naravno, da bi se bavio nečim uvek pretpostavljaš da si u centru toga, da si prorok te stvari, da utičeš na stvari. A to je kao iluzija koju ti daje igranje uloge u video igri. Sve više imam osećaj da ima veze sa tom metaforom o video igri. Ne znam šta to tačno znači, ali mislim da je važno, jer u stvarnom životu ne postoji puno mesta gde možeš igrati video igre.

M.J. Zašto smatraš video igre toliko važnim? Otvaraju prozor ka nečemu drugome?

M.M. Zato što ranije nismo sagledali svet na taj način – znali smo kako izgleda juriti u Ferariju, ali nismo znali kako izgleda juriti u ferariju ispred televizora. Mislim da je ta emulacija stvarnosti zanimljiva, važna, jer kada se vratimo u stvarnost i posmatramo je, sećamo se emulacije i onda primećujemo neke stvari. Takođe je i lepo. Postavlja se to pitanje šta smatramo lepim u svetu i možemo naći puno stvari koje su lepe na ovaj način. Ne možemo tačno objasniti zašto se to dešava.

M.J. Pošto si pomenuo svet, da li deliš svet na Neen i Telic?

M.M. Da, postoji i taj pojam Telic. On je još više iznenađujući od Neen-a, to je reč koju nisam ni tražio. Kada sam naručio reč od preduzeća, ponudili su mi puno reči i trebalo je da izaberem jednu. Bila je tu i ta reč „telic“ koja je imala svoju ličnost, mogla je biti Neen umesto Neen-a, mogao sam da izaberem „telic“ umesto „neen“. I da sam bio drugačiji tip umetnika, ozbiljniji i više orijentisan ka tehnologiji, izabrao bih „telic“, jer ljudi koji se bave tehnologijom zaista vole tu reč, vole kada im kažeš da živimo u Telic civilizaciji i da je ono što radimo Telic.

M.J. Telic ima veze sa svrhom?

M.M. Da, reč dolazi od reči „svrha“ – telos , što znači da imam nameru, da stižem negde, da ću stići, da ću uraditi nešto. Kada su Britanci ratovali u Iraku, jednu svoju operaciju nazvali su Operation Telic, u značenju da će otići tamo i raščistiti situaciju jednom za svagda.

M.J. Dakle kakva je razlika između Neen-a i Telic-a?

M.M. Telic na neki način daje dobru definiciju onoga što se događa na planeti u području inovacije, istraživanja, postoje sva ta Telic istraživanja koja rezultiraju novim 1 Na grčkom τ���� έλος, u kompjuterima, novim mašinama, Internetom. Dakle Telic je kao okvir oko svega što se značenju svrha, namera.

37

38 dešava oko nas i što je pametno i inovativno. A Neen se nalazi u Telic-u, kao kap ulja u okeanu Telic-a.

M.J. To mi liči na nešto što poznajemo iz prošlosti, nešto što je uobičajeno – tehnički napredak i umetnost koja koristi tehnički napredak. Kao kada su npr. izumeli uljanu boju, slike su počele da se slikaju uljanim bojama, dakle postoji taj praktični momenat i umetnički momenat. Da li je zaista bilo potrebno da izumiš nove reči za nešto što je možda već postojalo? Pošto je Telic kao nauka, a Neen kao umetnost.

M.M. Ne baš, oba ova pojma su umetnička, ili naučna, ili nisu ništa, prosto ­poigravanje.

Ne znam da li je stvarno potrebno izumeti ove stvari, ne znam kakav bi izgledao svet da ga neko nije izumeo. Prosto ti padnu na pamet, a jednom kad su tu, dobrodošle su, ne možeš to da zaustaviš, kao rokenrol – počinju same od sebe. Eto, kao rokenrol, da li je trebalo izumeti reč za rokenrol? Prosto bismo ga mogli zvati muzikom. Ali na neki način je i važno – kažeš „rok“ i to nešto predstavlja, daje poseban osećaj. A onda neko drugi kaže „pank“.

M.J. Imena uopšte bitna su za Neen…

M.M. Da, veoma su bitna. Davanje imena je velika nauka Neen-a, alhemija Neen-a.

Nekoga zovemo „Namingway“, ako smišlja nova imena… S druge strane, mi danas ne znamo kako da promenimo pogled na svet, pošto je opet vreme da se pogled na svet promeni. U prošlosti se to desilo sa Ajnštajnom, teorijom relativiteta i početkom kvantne fizike. Tadašnji ljudi promenili su svoj koncept o tome šta je svet, šta je prostor, šta je vreme. A danas imamo nove naučne teorije, manje-više poznate ljudima, o višestrukim univerzumima i sl, tako da na neki način treba da počnemo da menjamo pogled na svet. Dakle kako neko menja pogled na svet? Umetnost je vrlo drastična, zato što kao umetnik zauzimaš stav. Stvaranje reči je nešto između, u stvari reč je nešto vrlo Telic sa jednim aspektom Neen-a u sebi. Jer reč bi trebalo da bude tu da kaže nešto, a u isto vreme može se iskoristiti za mnoge lude stvari.

M.J. Neen je u suštini otvoren za razne uticaje, za promene, kao i ti. Takođe ste otvoreni i prema copyleft ideji?

M.M. Da, potpuno smo otvoreni prema svemu, naravno. Neen je naravno otvoren, što i nije na meni da kažem, jer me je Neen već prerastao, pošto je i započet kao jedna otvorena stvar i nema ispod sebe potpis „Manetas“.

M.J. Da, s tim da oni koji se bave umetnošću, posebno u naše vreme, vrlo su zabrinuti oko svojih autorskih prava.

M.M. Ne, za mene su autorska prava i intelektualna svojina nešto što kul ljudi znaju da ne poseduju. To je nešto što ima svoj sopstveni život i ti nemaš pravo da… Naravno, poseduješ svoje delo. Mislim, u slučaju Neen-a, šta tu imaš da poseduješ? Nema tu ­ničega što bi mogao posedovati. Nema ništa što bi mogao da poseduješ, što bi trebalo da štitiš. To bi bilo, kako kada bi Karl Marks želeo da ima vlasništvo nad komunizmom.

M.J. Da, s tim da je to sada jedno političko pitanje. Svi su zabrinuti oko novca koji im donose stvari koje rade. Vi ste protiv tog kapitalističkog načina funkcionisanja.

M.M. Da, mada ne baš, pošto se sada pokazalo tačnim da što otvorenije daješ nešto donosi ti više novca. Sada, recimo, zarađuju više para na muzici koji umnožavaju tu i tamo… Ali mene diskusija o pravu na umnožavanje privlači sa filozofske strane, pošto je zanimljivo da podsetimo sami sebe da ideje pripadaju svima, da ne pripadaju jednoj osobi, da nisu objekti. U svakom slučaju, moj rad je otvoren za sve, kao što se i ja osećam slobodnim da kopiram bilo šta od bilo koga drugoga. Većina Neen dela ima pomalo taj momenat, pošto ljudi iz Neen-a nemaju veliko tehničko znanje, pa uzimaju stvari od drugih. Postoji još jedan zanimljiv aspekat Neen-a, na koji sam na neki način ponosan, a to je da kada si Neenstar, ne moraš čak da sâm stvaraš svoju umetnost – može da nastane od strane drugih, tvoja je, a nisi morao da pomeriš nijedan prst da bi je stvorio.

M.J. Šta u tom slučaju radiš, prosto prekopiraš?

M.M. Ne, ne moraš čak ni da prekopiraš, može ti je dodeliti neko drugi. Ako, recimo, vidim nekoga ko izgleda kao Neenstar i pomislim: „Ovaj tip je Neenstar!“, ili bi morao da postane ili bih ja želeo da postane Neenstar ili nešto slično, onda bismo ja, ili neki drugi Neenstar, ili neko drugi uopšte, mogli da smislimo nešto za njega tipa: „Oho, ovo delo bi moglo da bude tvoje delo!“, i ako je taj tip dovoljno kul mogao bi to da

prihvati. Tako bi mogao postati Neenstar bez da je pomerio prst i mogao bi imati ceo opus dela. To je jedna od Neen teorija – ne moraš ti sâm da stvaraš svoju umetnost, niti da imaš svoje ideje ili šta god se očekuje od tebe.

M.J. Šta je u tom slučaju kriterijum, zašto praviti od nekog Neenstar?

M.M. Zato što se uklapa, zato što bez te određene osobe takav tip Neenstar-a ne bi postojao, takav tip umetnosti ne bi bio umetnost. Postoje neke stvari koje nisu umetnost za svakoga – ako bih sada uzeo nešto i pomerio ga na jedan način, bio bi to Miltos koji pomera neku stvar. Ali ako bi istu stvar dao određenoj osobi da ponovi isti taj pokret, možda bi to ličilo na Neen. Dakle ne mora neko sâm da smisli nešto, možeš mu ti prići i reći: „Zašto ne uradiš to?“. I u tom trenutku nisi kao reditelj koji dodeljuju ulogu nekom glumcu, već je to potpuno njegova umetnost. Mislim da je to moguće jedino u našoj civilizaciji, jer je ranije to bilo nemoguće. Film se približio tome, ali je film određeni pogled na svet kroz kameru, pa tako imaš Fasbindera koji ima svoje glumce i kaže im: „OK, ti ćeš igrati ovaj lik, a ti ćeš igrati ovaj“, a onda ovi glumci kao da postanu ličnosti na filmu. Tako imaš Hanu Šigulju koja celog života radi sa Fasbinderom. I kad bi sada pitao Fasbinderove obožavaoce, svakog Fasbinderovog lika vide onako kao što mi vidimo Neenstars-a, kao zvezde, to su Fasbinderove zvezde. Svako od njih predstavlja nešto zanimljivo, ali ipak je tu neizbežan Fasbinder koji vidi kroz ove ljude i snima film i tako oni postanu zvezde u ovome svetu. Sada, zbog Interneta i zbog svih tih novih medija, to je moguće i bez Fasbindera – svaka osoba sama od sebe može da postane zvezda. Mislim da je najveća umetnost pre Interneta bio film, ali ne toliko zbog lepih filmova koji su pravljeni, već zbog ovih novih društvenih formi koje su stvarali, jer su potpuno razbili ideju o umetniku koji je samo jedan, gde društvo očekuje da vidi delo jednog umetnika. Film je delo svih ovih ljudi, imaš jedno društvo u malom.

Kada gledam jedan film, uvek imam utisak kao da sam pozvan na nešto kao Bijenale u Veneciji, jer je svaki film kao grupna izložba - vidiš rad fotografa, rad reditelja, rad tonca, zatim gluma, i ako gledaš sve to zajedno, bude kao grupna izložba gde je svako od njih vredan i važan umetnik. Filmovi su zaista ostvarili tu mogućnost o kojima su dadaisti maštali, tu grupnu kreativnost, otvorenu kreativnost. Dadaisti su razmišljali o tome, ali nisu uspeli da to i ostvare, mada su ipak otuda proizišle neke ličnosti kao Dali, Breton, ali to je opet na liniji klasične karijere umetnika. Umesto toga, film je otvorio jednu novu mogućnost karijera.

M.J. To znači da smatraš Internet i umetnost na Internetu kao nešto najbolje što sada možemo iskusiti?

M.M. Da, to je korak dalje, pošto i u filmu sve se opet svodi na reditelja i onda imaš, recimo, taj Fasbinderov slučaj. U slučaju Neen-a nema toga. Dokaz je neko kao ja, koji sam sve to započeo, ali Neen nije Miltos Manetas. To se sve desilo zbog Interneta.

M.J. A u kolikom stepenu Neen koristi neke mogućnosti Interneta kao što je, recimo, interaktivnost, koliko je bitna ta tehnička strana?

M.M. Strana Neen-a koji ja poznajem počiva 100% na tome. Ali možda postoji strana Neen-a koju ja ne poznajem, baš iz razloga što ne počiva na tome. Na primer, bio sam na Svetoj Gori, kod hrišćana, i njima se jako dopalo to ime Neen jer za njih ono nešto znači.

M.J. Šta znači?

M.M. „Sada“, i to izgovaraju sve vreme, jer kad pevaju u crkvi, kažu: „νυν και αεί και εις τούς αιώνας των αιώνων“ . Znači stalno izgovaraju to „nin, nin, nin“, ali do tada to je za njih bilo nešto apstraktno. A kada sam ima rekao da se bavim Neen-om, bili su vrlo uzbuđeni: „Nin! Misliš ‚νυν‛?“. „Da, Neen“. „Fantastično, neverovatno!“, i tako su počeli da maštaju u vezi Neen-a. Ja sam otišao, ali možda sada ovi ljudi, dvoje-troje njih, sada pričaju o tome. Možda sada neki monah reči „nin“, koja već tamo postoji, daje jedno drugo značenje i možda će se nešto desiti, nešto što ne uviđamo sada, ali možda kasnije… I to je možda neki Neen nevezan za Internet, a ovi ljudi nemaju apsolutno nikakve veze sa Internetom.

M.J. Takođe sam primetio da u svojim tekstovima koristiš te neke religiozne metafore i neke stvari objašnjavaš na osnovu mitologije, grčke mitologije, hrišćanstva. Da li ti je to važno, ili samo koristiš nešto što već postoji, opet u sklopu ideje o recikliranju ideja?

M.M. To je televizija prošlosti, religija je televizija prošlosti, pošto je to jedan od načina da inspiriše ljude, kada se, recimo, sakupi njih nekoliko i rade nešto zajedno, i u početku su niko i ništa a onda malo-pomalo postanu zvezde i projektuju tu sliku o sebi 39

Rainer Werner Fassbinder.

Hanna Schygulla.

4 „Sada i uvek i u vekove vekova“ – stih koji se više puta izgovara u okviru svakodnevnog bogosluženja u pravoslavnoj crkvi.

2 3

40 javnosti. Pošto imaš tipa koji kaže: „Dobro jutro, danas sam otkrio da sam Bog, da sam sin Božji“, a onda njegovi prijatelji kažu: „Stvarno? Verujem ti, verujem ti!“, i onda tako krenu zajedno… I pošto je religija dokument o ovim stvarima, tu možeš zaista videti to, tako da me ne zanima toliko religija koliko ono što nam religija pokazuje, njen metaforični aspekt. Možeš videti, kao kroz ključaonicu, kako se društvo malo-pomalo preobrazilo u nešto što postaje ideja. Čitao sam jednu knjigu o marksizmu i o tome kako je komunistička partija počela od petorice ljudi – dvojica su bili krojači, jedan minijaturista, jedan je pravio nakit. Dakle to su bili neki ljudi nezadovoljni kako se društvo ponaša prema siromašnima i rešili su da osnuju „partiju ispravnih“, koja je postala komunistička partija.

M.J. I onda su projektovali svoju ideju javnosti?

M.M. Da, projektovali su svoju ideju javnosti, i onda su unajmili, ili privukli, Marksa da ima napiše manifest zajedno sa Engelsom, i onda su njih dvojica seli i napisali taj manifest koji je bio jak i uspeo je da preživi, jer su u to vreme postojale i mnoge druge teorije. Dakle te ideje potekle su od ove grupe ljudi. Tako i kroz religiju možeš da posmatraš i da izvučeš mnogo zanimljivih slika. To vidim kao vrlo povezana iskustva – ljude u prošlosti koji su se bavili religijom, onda ljude koji su se bavili dadaizmom i drugim umetničkim pokretima, neke ljude koji su se bavili političkim pokretima, zatim dolaze ljudi koji su pravili filmove, a sada su to ljudi koji se bave Internetom. U početku to je jedan čovek sa svojim prijateljima. Ono što je zajedničko za ove ljude je to da su oni svi bili autsajderi, neka vrsta autsajdera, i mislim da je to zanimljivo, pošto smatram da je seksi kada si autsajder. Umesto toga, ako to radiš kao posao, onda si sluga. OK, možeš da pripadaš nekoj drugoj religiji, u vreme hrišćanstva možeš da budeš kul Jevrejin, sveštenik, ali to nije tako seksi, jer kada si sveštenik, radiš za jedan poredak stvari.

Umesto toga, da stvoriš religiju od sebe samog, samo za sebe i svoje prijatelje je kul, isto kao pravljenje filmova u neko drugo vreme.

M.J. Kada kažeš Neen, šta ti je prva asocijacija – umetnički pokret, umetnost, neka fleš animacija, ideja?

M.M. Ne, to je ono što mi je zanimljivo – nemam nikakvu asocijaciju. Kažeš „Neen“ i ostane samo „Neen“, onog trenutka kada dobije asocijaciju biće mrtav, kao komunizam u vreme kada je već postao politička partija, ili tako nešto.

M.J. Takvo je i neko moje iskustvo. Kada sam uradio intervju sa Angelom i Andreasom, seo sam i počeo da zapisujem. I kako se stalno ponavljalo „Neen, Neen, Neen“, pomislio sam: „Šta je, dođavola, sada ovo Neen, o čemu sada pričamo – o umetničkom pokretu, o ideji, da li je to samo reč ispisana velikim slovima?“, tako da sam se na neki način zbunio i rekao sebi da moram da te pitam o tome. Za one monahe, na primer, to je bilo nešto iz stihova koje izgovaraju slaveći Boga.

M.M. Da, ali u trenutku kada tu počneš da primenjuješ neki novi smisao, postaje nešto drugo. Tako da mislim da i za te monahe to „nin“, ako se još uvek sećaju i pričaju o tome, nema nikakve veze sa „ninom“ koje potiče od pevanja. Ima neka podsećanja na to, ali ne radi se više o tome, već o nečemu novom, što ne znaju šta je. Kao i komunistička partija, ni oni nisu znali o čemu tačno pričaju, rekli su: „OK, hajde da napravimo partiju koja će učiniti da se sa siromašnima postupa ispravnije, da im pružimo nadu“, ali to nije postalo cela komunistička ideja, ono što je proizašlo iz toga potpuno je drugačije. Kao da su sanjali o toj neobičnoj životinji koja se približavala, ali su u tom trenutku mislili da se radi o mački. Isto tako, ko zna šta će se desiti sa Neen-om, možda se prosto i ugasi, to je možda najverovatniji scenario, ali se možda i ne ugasi. To zavisi od snage reči. Mislim da je komunizam bio jak zato što je sama reč jaka. Kada je Marks započeo Manifest i rekao: „Jedan duh nadvio se nad Evropom i to je duh Komunizma“, mislim da je to jako. Da je rekao: „Jedan duh se nadvio nad Evropom i to je duh…“ recimo „Džobinanizma“, ili štagod, možda to ne bi bilo dovoljno jako. To je kao da imaš čaršav, i u jednom trenutku ispod njega se pojavi duh – u početku ga prikazuješ kao čaršav, ali je taj čaršav toliko dobro urađen da se na kraju pojavi i duh.

Ako bi se to desilo i sa Neen-om, bilo bi vrlo iznenađujuće, jer, na kraju krajeva, to je ime koje je stvorilo preduzeće, što je takođe smešno.

M.J. Izgleda da su sve stvari o Neen-u na neki način suprotstavljene jedna drugoj. Prvo kažeš: „Ovo je Neen“, a posle nađeš nešto drugo. Tako u jednom trenutku kažete da ste protiv umetničkih institucija i muzeja, a onda organizujete izložbu u nekoj galeriji ili muzeju.

M.M. Da, pa nema neki poseban metod, vrlo je konformistički. Definitivno nije revo-

lucionaran na stari način, da je protiv nečega. Spremni smo da prihvatimo donacije odakle god dolaze, ako neki muzej kaže: „Hoćemo da vam organizujemo izložbu“, organizovaćemo izložbu.

M.J. Ali zar niste protiv muzeja i institucija?

M.M. Teoretski. Kao da smo revolucionari poslednjeg trenutka – u trenutku kada potpisujemo neki ugovor kojim nas neka kompanija unajmljuje pomislimo: „Bogamu, moramo da budemo i revolucionarni!“ i onda nešto isceniramo. Ali do tog trenutka potpuno zaboravljamo na to. Projekat 444 desio se na taj način, pojavila se jedna holandska institucija i rekli su na: „Želimo da priredimo vašu izložbu“, i pomislili smo: „OK, super, hajde da napravimo izložbu!“. Ali to nije bilo zamišljeno kao Neen izložba, već kao najobičnija izložba. Onde je Mai rekla: „Zašto je ne bismo organizovali 4. aprila?“, što je 4.4.2004, a onda je Andreas rekao: „Trebalo bi da to uradimo u 4:44“, onda sam ja rekao: „U, super, ’ajde da je otvorimo samo na jedan minut!“, pošto tada imaš taj jedan minut u 4:44 i onda smo sve to sročili kao teoriju. Na kraju je to ispalo vrlo revolucionarno protiv muzeja, jer u muzejima otvaraš izložbu i prikazuješ je javnosti što duže možeš, ne otvaraš je na jedan minut.

M.J. Kako su ljudi iz muzeja reagovali kada ste im izneli predlog?

M.M. S obzirom da su to ljudi iz Holandije, koji su vrlo otvoreni, rekli su: „Super, odlično“ i prihvatili su sve to. U Neen-u se setiš u nekom trenutku: „U, ponekad treba da budem i revolucionaran!“. Kao i ona stvar o intelektualnoj svojini i autorskim pravima, pala mi je na pamet tako što sam razmišljao: „OK, treba da imamo neku vrstu društvene fame koja bar zvuči kao da smo ekstremisti po nekom pitanju“. Veoma sam otvoren za ekstremne ideje i ako se neko pojavi sa ekstremnom idejom, momentalno će postati deo Neen-a, zato što mislim da je sve što je ekstremno kul, ni zbog čega drugoga već samo zbog toga što je ekstremno.

M.J. Znači da si neka vrsta umetničkog teroriste?

M.M. Da, ali opet na tu temu su razmišljali i neki drugi umetnici. Pokušavam da izbegnem taj drugi tip umetničkog teroriste, onaj tip koji srećemo u savremenoj umetnosti, koji dolazi od dade.

M.J. Da li možeš da povežeš vaš rad sa nekim pokretima iz prošlosti? Ne u smislu tačne identifikacije, već više u smislu uzora.

M.M. Da, sa svima, malo sa ovim, malo sa onim, od dade do Gi Debora, od roka do panka. Lično, moj idol je Malkolm Maklaren .

M.J. Muzičar?

M.M. Ne, nije muzičar, u stvari je PR, on je stvorio pank, pank je njegova kreacija. Bio je momak Vivijen Vestvud , modne kreatorke, i on je spojio Sex Pistolse. Imao je radnju u Londonu gde je prodavao, odnosno držao je robu, ali je nije prodavao, nisi mogao ništa kupiti, to mu je bila zamisao. Veoma blisko mom projektu Electronic Orphanage, gde nisi mogao kupiti ništa. Sex Pistols su postali neki momci koji su odlazili tamo i krali stvari, kojima je on jednom prilikom rekao: „Zašto ne nabavite neke gitare i počnete da pravite muziku, osnujete grupu?“. Toj grupi dao je ime Sex Pistols i počeo je da je reklamira, njegova devojka Vivijen Vestvud napravila im je odeću i tako su zajedno sklopili to „pank pakovanje“. Samo ime „pank“ došlo je odnekud drugde, strane jednog američkog časopisa, ali su oni promovisali tu pank estetiku. Zato volim Maklarena, zbog tog „kreativnog PR-a“, takođe je i dizajnirao ponešto, dizajnirao je neke omote za ploče Sex Pistolsa i na neki način je zaista uticao na estetiku panka.

M.J. Da li možeš da živiš od Neen-a, da li ti donosi novac?

M.M. Ne, Neen ne. U stvari, na Neen trošim pare, nikad ne zarađujem na njemu. Ono od čega živim je moja slikarska karijera.

M.J. Znači da još uvek slikaš? Slikarstvo mi je, recimo, posao, nešto kao moj ozbiljan umetnički poziv. To je kao da o Karlu Marksu razmišljaš kao o ekonomisti – on je ekonomista i to jako dobar, cenjeni ekonomista i svako bi hteo da ga zaposli i svom preduzeću. Neko vreme to je i radio, ali takođe je imao i te svoje revolucionarne ideje i na kraju je upropastio karijeru i nije zarađivao puno novca. To se desilo sa njim, a sa mnom je ista stvar, pošto sam ja slikar.

M.J. Jesu li tvoje slike Neen ili ne?

5 6

41

Malcolm Maclaren.

Vivien Westwood.

42 M.M. Moje slike nisu Neen. Ali još jedna stvar u vezi Neen-a je da možeš da nađeš neke elemente, ali ne možeš zaista da nađeš ceo zbir i da kažeš: „ OVO je Neen!“.

M.J. Znači kao dva paralelna identiteta – Neen i svakodnevni život?

M.M. Stvar je u aspektu. Kao u panku, jer u panku muzika je rok, ali ima i neke pank aspekte, a zbog nekih pesama i zbog ukupnog ponašanja možeš da kažeš: „Ovo je pank“, ali opet se svodi na rok. Sa Neen-om je isto – možeš da počneš sa slikanjem, a onda da napraviš neku sliku koja sadrži Neen aspekt. Ne znam za svoje slikarstvo, mislim da nema nikakav Neen aspekt. U stvari, moje slikarstvo je vrlo konzervativno, jer uvek slikam sa jedne tačke gledišta – nije čak ni kubizam, a kamoli Neen. Ako bi postojalo neko Neen slikarstvo, to bi trebalo da bude neki post-kubizam, trebalo bi da slama tačke gledanja. Neka moja Internet dela su Neen. Na primer moj StupidForum na stupidforum.com. Možeš da odeš tamo i napišeš nešto, onda dođe neko drugi i napiše on nešto, i onda ti možeš da izbrišeš ono što je napisao, a on može da izbriše ono što si ti napisao. I to je to, a StupidForum mi šalje sve ono što je napisano. Ali to je kao pesak, kao neka plaža, gde napišeš nešto, a onda talas drugih ljudi dođe i obriše ono što si napisao. Za mene je to moje glavno Neen delo – stupidforum.com. Takođe postoji i Neentheory gde možeš pisati teoriju Neen-a na po istom principu kao i na StupidForum – nešto napišeš, onda dođe neko drugi i izbriše.

M.J. Šta više voliš – svoja Neen dela ili svoje slike? Da li ti se sviđaju svoje slike?

M.M. Ja lično volim svoje slike. Mislim da kada bi pitao Marksa šta je, odgovorio bi ti: „Ja sam ekonomista!“. Ako bi trebalo da se odreknem svojih ili slika ili Neen-a, odrekao bih se Neen-a i zadržao slike jer su slike moj identitet – ja sam slikar. Ali s druge strane, ako bih posmatrao kao posmatrač, onda bih iz opusa Miltosa Manetasa preferirao Neen, zbog toga što je inovativan. Mislim, kad ne bi postojao Miltos Manetas slikar, koga bi bilo briga – samo nekoliko lepih slika manje na zidu. Ali bez Miltosa Manetasa Neen-ovca izgubili bismo Neen, šta god to bilo, i bilo bi nam manje zabavno. Dakle lično se osećam više kao slikar… Ali možda sam samo Neen na neki drugi način koji ne mogu da objasnim.

M.J. Koja je bila prva Neen, potpuno Neen izložba?

M.M. U stvari, bili smo je nazvali se Afterneen.

M.J. Zašto, zato što je Neen bila ona promocija reči, a onda bi, logično, prva izložba bila posle Neen? Ili nije bilo nikakve logike?

M.M. Nije bilo nikakve logike. Bilo mi se dopalo ime „afterneen“, pa sam ga uzeo, kupio sam afterneen.com, i tu sam postavio najavu za izložbu koja bi se dogodila kroz godinu dana: „AFTERNEEN će biti otvoren 2001…“, i onda sam zaboravio na sve to.

Tada se pojavila jedna žena iz Holandije, iz jednog muzeja po imenu Kasko, i pitala da li bih hteo nešto da priredim u Kasku, pa sam rekao: „Da, hajde da priredimo izložbu Afterneen u Kasku“. I, u stvari, desilo se u isto vreme [koje je pisalo na sajtu], pošto sam bio napisao „u novembru 2001“, tako da se zbilo u isto vreme. Smešno, kao da stvaraš jedan okvir u budućnosti, zakazuješ sastanak sa izložbom…

M.J. Da li bi mogao da mi daš neku kratku hronologiju Neen-a?

M.M. ’99. sam želeo ime. Krajem ’99. jedna moja prijateljica, umetnički producent, pristala je da pronađe novac za kupovinu imena. Stupio sam u vezu sa Japankom Mai Uedom 2000. godine, a maja 2000. javila nam se kompanija i rekla da ima ime za nas, negde oko 300 imena, i poslala nam je listu. Bio sam sa Mai Uedom na putu u Parizu, gde sam u to vreme imao izložbu, i lista je stigla faksom. Videli samo tu listu, i više se ne sećam da li sam to bio ja ili ona, ili nekako zajedno, kome se prvo dopalo to ime „neen“, ali je i ona puno insistirala na imenu „neen“, bilo joj se jako dopalo. Rekla je: „Hoću da budem Neenstar“, ali je izgovorila: „Hoću da budem Neenster“, tako da sam dve godine posle toga verovao da je rekla „Neenster“, nikad nisam pomislio na „Neenstar“. Govorili smo da su ljudi koji se bave Neen-om Neenster-i.

M.J. Znači da ste tek kasnije promenili.

M.M. Da, u jednom trenutku je rekla: „Ali ja sam mislila Neenstar!“. Vrlo smešno, Neen je, zapravo, jedna komedija od pokreta…

M.J. Ali je i „Neenster“ nastavio da postoji?

7 U stvari, radi se o galeriji, u pitanju je verovatno M.M. Da, postoji, po principu reči „youngsters“, „hipsters“, tako i „Neensters“ i označalapsus. va nekog ko je deo nečega. Umesto toga, želela je „Neenstar“, kao neko ko je zvez-

da nečega. Tako se već [sama od sebe] rodila fina ideja o Neenstar i Neenster, na koje se može primeniti Neen, pa imaš ljude koji su Neen wannabe, ili šta neko jeste – ponekad se Neenster, a ponekad Neenstar. Bilo kako bilo, maja 2000. predstavljamo [reč], poslednjeg dana maja, u isto vreme kada Internet tržište i ceo taj Internet mehur kolabira, što je takođe vrlo neobično.

M.J. Kako kolabira, baš tog dana?

M.M. Ne baš istog dana, ali toga meseca, pošto su već godinu dana pre toga deonice padale, ljudi su predviđali da će mehur Interneta pući, a to je bilo vrlo bogato tržište. Takođe, ona kompanija Lexicon nije htela čak ni da prihvati posao, govorili su mi: „Dođi kroz godinu dana, nemamo vremena…“, i morao sam puno da insistiram da prihvate posao, jer su u to vreme bili puni para, svi ti dot.com-ovi. Ali tada, u proleće 2000: „Puffff!“ – sve deonice padaju, gube tržišnu vrednost, mnoge firme se zatvaraju.

Bio je to zaista trenutak promene. Vrlo neobično, mada nisam o tome uopšte razmišljao, nisam čak to ni znao u to vreme, saznao sam kasnije. I u to vreme predstavili smo „neen“. Rekao sam svom producentu: „Nije mi važno da napravimo nešto krupno, možemo samo da obavestimo ljude imejlom“, ali ona je rekla: „Ne, ne, moramo da napravimo nešto zaista izuzetno. Zašto ne bismo zakupili Gagosian galeriju i organizovali prezentaciju u Gagosian-u?“. Tako smo dobili galeriju, u kojoj se upravo bila završila izložba Endija Vorhola, tako da smo tu imali njegove crno-bele slike, jednu njegovu serija slika između ostalih, koje su bile senke, slike senki. Npr. vrlo lepe slike jedne senke, slučajne senke koja ne predstavlja ništa i koju je Vorhol fotografisao, a onda napravio nekoliko otisaka, u boji, ali je takođe napravio i neke crno-bele, manje poznate. I to su zaista slike ni o čemu – samo crno-bela fotografija senke! Potpuno fantastično – u to vreme nisam shvatao koliko je izvanredno, ali sada vidim. Rekao sam: „Zašto ne bismo stavili crne na jednu stranu, a bele na drugu, s obzirom da su slike tu?“, tako da smo aranžirali slike, koje su bile samo dekoracija. Onda smo odštampali ogromnu pozivnicu, koja je koštala 8.000 dolara, za prezentaciju tog novog imena, koja bi praktično bila jedan okrugli sto na kome bi učestvovali važni ljudi i u okviru koga bi bilo predstavljeno novo ime. Ti važni ljudi su bili Kosut, sa polja umetnosti, zato što je prvi počeo da govori o rečima, imenima; Stiven Pinker, naučnik sa MIT-a, neurolog; Dž. T. Herc, žena koja je u to vreme izdala knjigu o video igricama, i pisala za New York Times, Piter Lunenfeld, teoretičar podkulture, i ja sam. Svako od njih je trebalo da govori samo po pet minuta, što je bila moja ideja, da ne bi dosadili publici, o čemu god je želeo u vezi sa rečima i imenima. Niko od njih nije znao za novo ime, samo ja, producent i Mai. Soni je obećao da mi pošalje jednog njihovog predstavnika, ali na kraju nije, tako da sam pokupio nekog Japanca, kupio mu fino odelo i rekao: „Ovo je gospodin Macuda, predstavnik Sonija“ i postavio ga iza jednog laptopa. Zatim su svi ovi ljudi malo pričali, ja sam pokazao preko kompjutera neke stvari koje na neki način sugerišu tu reč o kojoj hoću da im pričam, pustio sam im malo muzike, a onda sam zamolio gospodina Macudu da pritisne dugme na kompjuteru koji će izgovoriti reč.

Svi ljudi su čekali to što je bilo toliko reklamirano, i onda su čuli „neen“. Bio je prisutan i CNN, i neke druge televizije, bio je to zaista veliki događaj. Napolju su ostali svi koji nisu imali pozivnice, imali smo čvrsta vrata. Služila se samo Evian voda – producent me je pitala: „Da li želiš nešto, neki šampanjac?“, rekao sam: „Ne, samo Evian vodu“. Sve ovo je bilo nekako slučajno, ali u isto vreme i značajno, na neki način imalo je smisla.

Predstavili smo reč: „Reč je ‚NEEN‘ - N-E-E-N“, a ljudi su pitali: „Šta!?“. I to bi bilo to, tu se završava. Posle toga sam na neki način zaboravio na Neen, pošto ga nisam uzeo za ozbiljno, nisam mislio da će postati nešto stvarno. Moj producent me je pitala: „Je l’ hoćeš da damo oglas u svim umetničkim časopisima i učinimo Neen slavnim?“, odgovorio sam: „Ne, hajde da vidimo da li će se otelotvoriti sam od sebe“. Tako da nismo nigde reklamirali Neen. Zatim sam otišao u Los Anđeles sa Mai Uedom, otvorili smo Electronic Orphanage i onda je tamo Neen počeo nekako da se dešava, nekih godinu dana kasnije, počev od 2001.

43

DODATAK IV Razgovor sa Nikolom Tošićem 17.8.’05. Beograd, Srbija

M.J. Razgovarajući do sada sa nekoliko ljudi iz Neen-a, nekako sam stekao utisak da svako ima neko svoje viđenje šta je to Neen. I što se tiče samog Manifesta ima onih koji se sa njim slažu, imao onih koji se ne slažu, čuo sam neke zamerke – neko bi možda ovako, neko bi možda onako, pa sam hteo da počnemo od toga – kako ti vidiš te stvari?

N.T. Što se Manifesta tiče, smatram da je bio previše trendi za 2000-tu. Jer je počelo tako što je [Miltos] trebalo valjda da dobije te pare, pare za to ime, i onda je sve moralo da bude prilično konzervativno, a sada mi se čini da je to sve prilično staro.

I video igrice i sve to – em što je postalo dosadno, em što nikada nije mogao da se približi tim stvarima…

M.J. Kojim stvarima, video igricama?

N.T. Na primer ljudima koji prave video igrice, celoj toj publici koju interesuju video igrice kao umetnost, i prave video igrice kao biznis i sve to. Jednostavno je uvek bio ekstremno ekskluzivan za milion stvari, tako da je očigledno neko ko i nije deo toga, nego nešto što je možda u tom trenutku izgledalo kao to, pa se Miltos uhvatio, ili neko drugi, a u stvari nije to, nego je nešto iznad, neka meta-stvar.

M.J. Zašto misliš da je ekskluzivan?

N.T. Ne namerno…

M.J. Baš kaže da je otvoren za neku novu generaciju koja tek treba da dođe.

N.T. Ali nije, nove generacije nema. Evo, baš smo pričali pre neko veče da i posle pet godina još uvek su isti ljudi. Oni kažu da bi hteli još ljudi, a meni lično izgleda da je OK, jer ja čak ni ove ljude sada još nisam dobro upoznao. Ja bih stvarno želeo da više vremena provedem sa ovim ljudima, možda i 5-10 godina, pre nego što dođu drugi ljudi.

E sad zavisi kako to svako vidi. Ja to vidim kao nešto što je počelo ’99, Miltos je dobio te pare, upoznao se sa Mai, onda je upoznao Vitalija , Vitalij mu je rekao (pošto sam ja tada pravio festival, mislim još uvek ga pravim) da se jednom ili dvaput godišnje nalazimo tri večeri – Meet in a nice restaurant. Biće sad u Rumuniji, u oktobru, u Transilvaniji. Prošle godine sam ga pravio na početku, sada ga pravim na kraju, tako da je veliki raspon, oko godinu ipo dana, ali nisam imao inspiraciju.

N.T. To si započeo kada si se angažovao oko Neen-a, ili?

M.J. Pa pre, Miltos je čuo za drugi i onda je došao. Pošto je jedan dečko, čiji su se radovi sviđali Miltosu, Vitalij Leokumovič, koji je inače fleš programer. Sad nije aktuelan, ali ga možeš naći na Net-u. On je jedan od prvih super programera, znači baš, baš dobar.

M.J. Bio je vezan za Neen?

N.T. Radio je neke stvari koje su se svidele Miltosu. On je napravio sajt koji se zvao „un…“ nešto – „un…locked“, tako nešto, gde si morao da se prijaviš i kao samo dođeš i ne da ti pristup. I to je ’99. bilo super, znači malo konceptualno i sve to, ali u suštini ništa nije bilo od toga. Mislim da čak ni on nije hteo tako da bude, nego je hteo da se ti kao prijaviš, pa on jednog dana kad napravi javiće ti se. „Unclickable“! Jer nije bilo ništa da se klikne. I tako je on preporučio Miltosu da dođe na Meet kada bude bio u Milanu i tako smo se Miltos i ja upoznali.

M.J. Koji je koncept imao Meet in a nice restaurant?

N.T. Meni su se sviđali festivali, tad sam išao često na festivale, držao sam neka predavanja, workshops i sve to, ali to sve je bilo smorno ekstra, i voleo sam da kad odeš na festival neko je platio dvadeset ljudi da dođe u to mesto i tu si 2-3 dana. I meni se to svidelo. Počeo sam da pravim festivale-sastanke gde ljudi plate sami i dođu, upoznaju se, nema nikakvog predavanja. To je bila inicijalna ideja, sad zvuči možda malo naivno, ali preraslo je u tako nešto – već pet godina dobijam gomilu mail-ova: „Kad 45

1

Vitaly Leokumovich.

46 će sledeći, kad će sledeći?“ i ljudi hoće da dođu.

M.J. Koliko se sakupi, koliko god ljudi se javi?

N.T. Da, da, ja pozovem sve ljude i samo kažem adresu restorana i vreme, tj. tri restorana, i oni dođu. Mislim, postoji priča i u međuvremenu, neke volim da poguram, nekog ko mi je zanimljiv, ali uglavnom se trudim da se izbacim iz svih organizacija puta, jer mnogo je teško kad se ubacim u to – jednom sam možda imao na listi 100 ljudi koji dolaze i to je nemoguće. Ovako kažeš: „Dođite u selo Bran u Transilvaniji tog i tog datuma“ i nemam šta da im pomažem, to je previše jednostavno – odeš u Bukurešt, uzmeš autobus i tamo si.

M.J. Šta je poenta – čisto da se upoznate, družite?

N.T. Da, to. Nema neke poente, nekog manifesta, ideje. Počelo je tako što je bilo vezano za ono što sam tada radio – dizajn, pa se onda proširilo na umetnost, pa su zadnji put bili bankari, sportisti, dolaze matori ljudi, dolaze klinci – znači cilj je da bude što šarenije, što veći miks ljudi. Ponekad ljudi očekuju da ih ja zabavljam, ali to stvarno zavisi samo od njih. Neko dođe, smori se i ode posle sat vremena – imao sam večeru da smo samo ja i još jedan čovek, a bile su večere da sam ja i 60-70 ljudi. Totalno sam oguglao, uopšte me ne zanima, u smislu puno ljudi ili ne, da l’ su se oni svi zabavili – meni je važno da kažem da će tog datuma biti i da budem ja tu, nekad smo doveli ljude s ulice.

Miltosu se svideo rad koji sam radio, video igrica koja se zove Loneliness, koju sam slao svima u firmi i svi su se toliko nervirali oko te igrice - www.lonliness.org, pogrešno je napisano jer mi je kreativni direktor, inače Amerikanac, pogrešno rekao kako se speluje, ja sam kupio pogrešan domen, znači pogrešno je napisano ali ostalo je uvek tako.

To je neki moj drugi ili treći rad u životu rađen u Flash-u, ali tako palo mi je na pamet da radim tako neku bizarnu igricu gde se sve vrti i moraš da klikćeš brzo, i nema nikakve nagrade, nema ničega i kad pobediš, odjednom posle dve sekunde sve se vrati nazad. I Miltosu se to baš svidelo i onda sam ostao u kontaktu sa njim. Sad, tu ima i tih nekih formalnih stvari, kao moja knjiga Nakituminajashi. Postoje ti formalni radovi, nešto što neko uradi i obično je to, sad sam ja ciničan, kao neka „glupa“ izložba, a ono nije – što Miltos ili neko ubedi nekog negda da organizuje nešto malo, i obično je to ništa posebno. Mislim da svi kao i ja koriste to kao izgovor čisto da se vide i glupiraju par dana, jer niko baš nema neko poverenje u te… Niti te galerije nešto kapiraju i to nekako nikad ne štima, to uvek izgleda smešno, kao da gledaš neke radove ili nešto, a to baš nije to.

M.J. Koje radove, misliš konkretno na vaše izložbe?

N.T. Pa i ove stvari, možda neke od ovih stvari, ali sve je to usiljeno, kao neko ti kaže: „’Ajde uradi nešto“ i onda se ti teraš da radiš nešto.

M.J. Zašto onda misliš da te galerije organizuju te izložbe?

N.T. Galerije to rade, organizuju izložbe, i uvek im treba nešto, neka priča, a Neen je kao jedna od milijardu tih priča. Ali po meni Neen, znači Miltos je to započeo kao umetnik i to je sad vezano za umetnost – po meni, OK, treba da bude vezano za umetnost donekle, ali treba da bude vezano za sve, znači više kao neka filozofija pre nego sama umetnost. Znači, on ima svoju estetiku, koja je očigledna i pomalo dominantna.

M.J. Koja mu je estetika?

N.T. Pa ono – jednostavno, veselo, ne znam… Ali to je slučajno, jer sad kad me pitaš, sad si me uhvatio – ne mogu baš da kažem, nikad nisam razmišljao da je formulišem verbalno. Eto, prvo što sam rekao – jednostavno i veselo. Npr. ovo je grafika skinuta sa Net-a, nisam crtao, ovo je isto prilično banalno, ali sad kako možeš to da razlikuješ od, recimo, grafičkog dizajna u Italiji 60-ih godina? U stvari dosta stvari je jednostavno i veselo, ima neku estetiku koja je slučajna, neka pravila, nije kao, recimo, neoplasticizam, gde postoje ekstremno striktna pravila. Dakle, postoje ti praktični radovi, koji su po meni isforsirani. Mislim, ja se nikad ne osećam prijatno kad radim te stvari, ali su super kao obaveza koju odradim da bi možda išao negde, pričao s nekim ili se zezao.

M.J. Znači Neen ti je kao neki izgovor? Je l’ to, u principu, onda ne veruješ, je l’ to Neen postoji kao pokret ili kako?

N.T. Pokret postoji, kao pokret – ne sviđa mi se ta reč pokret – postoji kao neka veza kao nas i nečega što… Mislim, ja sam sada pokušao ponovo da definišemo i sad je možda baš dobar trenutak da pričaš sa mnom zato što mi pomaže da formulišem dok pričam. Jer baš ovih dana treba da napravimo nov sajt, pa onda nov manifest. Po meni je najbolja definicija Neen-a ono šta motiviše ljude da urade kao npr. to što je Miltos uradio, zašto sam ja potrošio pola para da štampam tu knjigu, ili tako neke stvari – znači motivacija iza tih stvari je Neen. Sad, on je ubacio tu suprotnu stvar – Telic, koja mi izgleda kao totalna sprdnja. Telic je neka druga motivacija, možda više materijalna, manje impulsivna, mislim uopšte me i ne interesuje, jednostavno me interesuje ta specijalna vrsta motivacije i emocija koja te natera da uradiš neke stvari, koja izađe da li kao rad, kad si primoran da uradiš neku tako jednostavnu stvar, ili možda nešto mnogo kompleksnije, kao odnos među ljudima, jer postoji milion stvari koje jesu Neen, ali nisu radovi, mislim da 0,01% jesu ti radovi, a ostalo sve te Neen stvari koje se događaju… Meni se mnogo svideo rad koji je Miltos radio – 444. Veruj mi, deset puta dnevno pogledam na sat, pet puta je broj 23, 23, ili 22, i uvek pomislim na njega – on je zauvek od mene oduzeo taj trenutak, ne oduzeo, nego ima sad dominaciju nad tim trenutkom i sad sam opsednut tim, i već traje šest meseci a nisam uopšte shvatao ozbiljno taj rad prvih godinu dana. Odjednom sam počeo da kad god vidim sat ja pomislim na njega i on je uzeo zauvek taj trenutak bilo kome na svetu ko je video taj sajt, što je genijalno, ali i totalna glupost. I sad, njegova motivacija, da on sedne i smišlja takve stvari, znači ta motivacija iza takvih dela mislim da je ta Neen, ta emocija, ta neka energija koja te tera da uradiš to. Samim tim to nije umetnost, umetnost je 1% svega i ako postoji onda je povezana sa svime, po meni tu ima najmanje nečeg formalno umetničkog.

M.J. Dobro, sada postoje različite definicije umetnosti, neko vidi umetnost u nekim međuljudskim odnosima. Postoji čitav jedan pravac koji se zove relaciona estetika, gde je bitna interakcija među ljudima, i to je opet neka vrsta umetnosti.

N.T. Pa, dobro, to da, ali motivacija iza tih radove je uvek jedna te ista, a to je želja za moći kroz neke institucije – ti uvek želiš da izmisliš nešto novo da bi te neki kurator zvao, da bi neko napisao knjigu o tebi, da bi dobio neku kintu. Znači uvek je ista motivacija kao kada praviš novi liniju pašteta, nije nešto mnogo drugačija, barem se meni tako čini. Tako da uvek preferiram, ne bavim se poslom, ali uvek preferiram posao, ili nešto što je mnogo direktnije – dizajn proizvoda ili tako nešto.

M.J. Meni se to sviđa kod Neen-a, što nekako kao da ogoljava neke stvari, baš kao ono što ti kažeš, kaže šta je u osnovi svega. Znači u osnovi svega je da se lepo provedemo, da se zezamo, da su nam puni stomaci, dobijemo neku kintu, da nam neko plati da ručamo u nekom finom restoranu…

N.T. Pa dobro, nismo baš toliko bedni da uživam da mi neko plaća, više volim da ja nekom platim. Znači svejedno – šta god je motivacija iza nečeg specijalnog, znači taj neki osećaj. To bi pre bila reč nego „umetnički pokret“, za neko osećanje, za neku energiju koja postoji u čoveku, pojedincima, koja ga tera da uradi nešto. Zavisi koliko daleko možeš da ideš sa tim – smatram da i neka stvar unutar sebe, čak i stvar koja ’ajde da kažemo da nije Neen, unutar nje postoji nešto što je Neen, i onda unutar toga što je Neen postoji nešto što nije, i tako u nedogled, kao Jin i Jang, možeš da ga deliš u nedogled i u svemu, ako želiš u svemu možeš da vidiš to ili ni u čemu, zavisi koliko si otvoren i koliko si zaljubljen u sve oko sebe.

M.J. I onda vidiš Neen kao neku vrstu umetnosti ili ne?

N.T. Pa pazi, svaka ideologija mora da ima, ne mora, ali ideologije se baziraju na dve grupe pravila – to su etička i estetska. U Neen-u obe te vrste pravila su nezapisane, neformalne, a ti ako želiš da propagiraš nešto i da ga prodaješ, onda napraviš formalno, jer kada je formalno onda se lako prenosi, od čoveka do čoveka, kao znanje. A u ovom slučaju niko se nije bavio time da ga to propagira, a niti će iko verovatno da se bavi, zato i nije toliko formalno, jednostavno je nešto što je uvek nedefinisano. Ali još uvek postoje etička i estetska pravila u tome, znači to je ideologija, ideja, objašnjenje neke stvari. To je to, ja u ovom trenutku ne mogu drugačije da ga definišem, možda za pet godina da me ponovo pitaš, pa ću da imam neku drugu ideju. Ali meni je važno, meni je zanimljivo, pošto smo mi uvek bili u neredu, uvek je haos i nikad ništa se ne dogodi osim ako Miltos jedno jutro se ne probudi i kaže: „E sad ću ovo da uradim. ’Ajde sad ti uradi sajt. ’Ajde sad ti“. I sad sam prvi put uspeo da uzmem petoro ljudi i sad se mi nešto dogovaramo oko toga, što je uspeh ekstra, otprilike kao da si izmislio lek za rak ili nešto, organizovati pet Neen ljudi.

47

48 M.J. Što, nemate nešto inicijativu sami od sebe, svi se oslanjate na Miltosa?

N.T. Nije da se oslanjamo, nekako, nemam pojma – nekako rasuto je a opet povezano. Tako da sada voleo bih da uradimo taj sajt zajedno, verovatno ću da uradim večeras ili sutra ili tako nešto, neko sranje od sajta, ali samo da se uradi nešto što nije Miltos rekao: „Uradi ti“ i čisto da postoji neka forma da smo svi mi radili nešto.

M.J. Ko je pokrenuo ideju da se pravi novi sajt?

N.T. Ja. M.J. I šta, to svako uradi po neki predlog pa onda odlučite šta ćete?

N.T. Pa ne znam kako, još uvek ne bih, pošto sam skoro deset godina učestvovao na nekim kolaboracijama, to sam već izgustirao pre osam godina. Treba biti veoma pažljiv da kažemo kao organizator, menadžer nekih takvih ljudi, kako raditi sa njima, kako njih izmanipulisati ka nekom cilju koji je, opet, pozitivan. Tako da je i meni to eksperiment, da utičem na njih da to ispadne na neki način.

M.J. Rekao si da se ne slažeš baš sa Manifestom, šta bi promenio?

N.T. Pa ne, nije da se ne slažem – mislim da je taj Manifest služio nekoj svrsi i sad treba napisati nešto novo, znači niti koga od nas interesuju video igrice ili neke gluposti, i sam je Miltos rekao „to be continued“. Sad to treba staviti u istoriju i staviti nešto novo. E, sad, šta je novo? Ja sam predložio da svako od nas kaže: „Neen je emocija ispred…“, u stvari to je Rafaelova ideja, znači: „Neen je inspiracija/energija/emocija“ ili štagod, nešto što je motivisalo čoveka da uradi, i jedna lista stvari za koje smatramo da su izuzetne, kao ekstremni primeri. Znači da l’ neko taj koji je dao 100.000 dolara za tako nešto, odakle su te pare došle – dobro, pod pitanjem da l’ su se zaista te pare dogodile, pre verujem da je Miltos uzeo i dao nekome i da je taj neko kupio nešto za sebe tim parama, kao priča to mi zvuči debilno, šta možeš da uradiš sve sa 100.000 dolara, da je neko dao za takvu glupost, ali ’ajde… Ali opet – ko je dao te pare, to bi bilo Neen, ili zašto bi neko došao skroz iz Amerike u Milano da večera jednom sa mnom, a mene nikad nije upoznao niti zna ko sam i šta sam. Tako neke stvari, neke veseli događaji i motivacije iza toga, da li grupne, da li pojedinačne.

M.J. Znači nešto suludo…

N.T. Pa da, ali opet ne bih hteo da ispadne, kad kažeš „suludo“ onda ide u neku krajnost ka nečemu što je kao oni sa MTV-ja što se ubijaju stalno. Ne bih koristio reč „suludo“.

M.J. Kad sam rekao „suludo“, više sam mislio na nešto nelogično, neočekivano, bez nekog negativnog predznaka…

N.T. Vidiš, sad ulazimo u istu priču kao sa Rafealom – mi kad god se vidimo, po ceo božji dan: „Šta je Neen, šta je Neen? Je l’ ovo Neen, je l’ ovo Neen. Jao, ovo je veoma Neen!“, pa tako po ceo božji dan, dva meseca-dva meseca. Nikad kraja kad jednom uđeš u to. Znači, šta znači ta reč? I to je ono što je lepo, nije samo umetnost, po meni je sve živo, stalno razmišljati šta je ta reč i pokušavati da je definišeš. I meni Neen izgleda kao dugoročna stvar. Ne znam šta drugi misle, ali ja to očekujem da, ne znam, ako budem imao ovaj stan još pedeset godina, da skoro sa osamdeset godina još uvek pričam o Neen-u sa nekim. Meni je to sasvim realna i normalna stvar i to treba da se desi, jer to je veoma dugoročan projekat. Krenuo je na jedan način i menja se i to je super, tako i treba da bude. Ne bih voleo da je to jedan trenutni umetnički pokret ili ne znam šta, nego je odlična vežba i kapiranje svih stvari i kroz to svako može da vidi šta želi.

M.J. Je l’ se ti osećaš kao Neenstar?

N.T. Pa ne znam, neko mi je isto rekao „Neenstar“ i postoji lista, znači ja sam na toj listi pa valjda jesam. Ako mi to daje kredibilitet negde, ako mogu da radim nešto sa tim, ako mi to daje neku, u generalnom smisli, moć za nešto, to je super.

M.J. A je l’ se ti osećaš tako, to je valjda bitno?

N.T. Ne, nije mi nikad palo na pamet, sad kad me pitaš nemam pojma. Ali ja gledam na taj način, ako to nešto sad znači, ako jednog dana znači da kažeš nekome: „Ja sam general V armije“ i sad ti komanduješ sa tih ne znam koliko hiljada ljudi, to je super.

M.J. To je nešto, ako sam dobro shvatio, stanje duha, ili neki tvoj način razmišljanja.

Miltos kaže da on nije: „Ja nisam, ja sam kao čistačica Neen-a, ja malo uređujem stvari, ali nisam“.

N.T. Mene je Miltos zajebavao da sam CEO Neen-a – chief executive officer, što i jesam, ja moram da preuzmem tu ulogu da budem menadžer, neki organizator, da odredim strategiju, pravac i da idemo ka tome. Ne znam, mene bi lično interesovalo kad bismo imali neku firmu koja je vlasništvo nekih tih stvari i može onda da se bavi promocijom toga, kao što je, mislim to je glup primer, kao što je Etoy. Znači, oni imaju firmu, prodaju akcije i firma je vlasnik svega, svih radova i onda oni imaju odbor i sve to. Ali ne firma radi firme, mislim da je to dobra legalna ili nonprofit organizacija, bila je jedna ali bila je loše osmišljena. Mislim da bi to bio neki cilj za godinu dana od sada, kad uradimo sajt, možda još brže. To bi bio neki cilj ka kome bih voleo da idemo, da možemo da organizujemo legalno te neke stvari, sa ciljem da se Neen ne bavi samo umetnošću. Kao što, lupam, Juči Okuši ima Institut za makrobiotiku, tako da bude Institut za Neen, znači ne toliko bez veze, nego prilagođeno ekstremu kakav je Neen, ali, opet, funkcija mora da bude ista. Jednostavno, legalno si sredio da samo Miltos nije vlasnik toga, jer, po meni, to je prevazišlo samo njegovo vlasništvo, da ne budu to samo njegove inicijative, nego da se to ipak podeli malo.

M.J. Dobro, sad ja ne znam, pokušavam da shvatim kakvi su odnosi unutar grupe, ali ja nisam shvatio da je on vlasnik, on je jednostavno to započeo, promovisao taj koncept reč…

N.T. Ali domen je na njegovo ime, on ima lozinku za neen.org. Ja nemam ništa protiv toga, ja bih samo voleo da baza bude formalno čista, znači eto, razmišljam kao CEO, znači voleo bih da je formalno, legalno baza čista i onda možeš da postavljaš. Jer mnogo je lakše komunicirati sa nekim stvarima, specijalno koje su van umetnosti, jer Miltos je umetnost i onda je navikao da se folira na jedan određen način koji se prodaje kod nekih tih kuratora, nemam pojma sa kojim kuratorima je on pričao.

M.J. Ne znam, meni se to čini malo suprotno ideji Neen-a.

N.T. E, pa to je prva rasprava koju mi vodimo. To je ono što uvek hoćeš da budeš ekstrem, a onda završiš da nisi to, nego si sasvim suprotno. Sad hoćeš zdravo da jedeš, na primer, i onda toliko zdravo jedeš da na kraju si toliko redukovao dijetu da postaje nezdravo. Buda je rekao da ne možeš ni da zategneš previše žicu, niti da je otpustiš, jer najbolji zvuk pravi kada je u sredini. Isto to, firma isto može da bude Neen firma, znači zašto ako si Neen odbijaš bilo kakvu organizaciju? U stvari, niko nikad nije ni probao ni pričao o tome. To je kao kad bi rekao: „E ja odbijam da kupim avionsku kartu jer je to forma organizacije“. Ja ne vidim da Neen negira bilo kakvu organizaciju. Znači izložba mora da se organizuje, putovanje mora da se organizuje, kad smo putovali u Francusku morali smo da stavimo svi pare zajedno. I to pojednostavi neke stvari, nema veze sa Neen-om, čak ti omogućava da budeš slobodniji i otvoreniji, da ne razmišljaš o glupostima nekim, što je i poenta. Tako da nije suprotno. Ako je suprotno organizaciji, zašto se Miltos non-stop šlihta univerzitetima i galerijama, koje su po meni tek suprotne totalno.

M.J. To mi je bilo malo neobično, pošto sam video iz nekih tekstova da su Miltos i Neen malo neprijateljski prema savremenoj umetnosti, prema institucijama, organizacijama, i onda odjednom evo muzej organizuje izložbu, onda predavanje na nekom univerzitetu.

N.T. Pa to Miltos. To zato što Miltos je takav, To je zato što on stvara taj PR zato što ljudi uvek prvo čuju za Neen kroz Miltosa. Miltos je jedan od gomile ljudi koji su u tome, druge ljude mnogo manje interesuje. Ja bih voleo da se izda knjiga, jeftina knjiga „Ko je ko“, koju može svako da kupi, koja objasni ljudski, i da bude sajt koji mnogo bolje objašnjava, da ne bude to filtrirano kroz te art stvari. To nije samo umetnost, nego baš specifična jedna savremena umetnost, tj. to društvo – kad god sam upoznavao kuratore, ja se smorim posle pet minuta, jer oni su jednostavno k’o ajkule, zna se šta hoće jer mu je to posao. A ja ne mogu da poslujem sa njima, ja nemam ništa njima da ponudim, niti oni meni.

M.J. Zašto misliš da nemaš ništa da ponudiš, ne možeš da ponudiš za ono što oni traže?

N.T. Da, da – nisam toliko ekstravagantan. I ovo se već nateram da radim ovakve stvari, što sam stariji sve mi je manje interesantno da radim takve stvari, sve mi je zani49

50 mljivije nešto dugoročno, nešto što je praktičnije, a opet je mnogo prosvetljenije od posterčića ili tako toga.

M.J. Što se tiče tih tvojih Neen dela, je l’ ona jesu Neen dela?

N.T. Pa valjda jesu. Ne bih rekao da je nešto Neen delo, nego motivacija da sagledaš to delo na neki način. Baš sam skoro razmišljao, jer sam radio neki video rad za koji sam mislio da je ekstra konzervativan, znači sranje savremeno – digitalni video, tu je bio moj ujak, zatim njegov sin, znači moj brat, i još jedan, znači dvojica braće, i neki komšija i klali su dve svinje, i koljač, naravno. I sve se vidi, baš je zanimljivo kako seku testerom svinju na pola, pa je spajaju. I to je bilo prikazano preko celog zida, traje možda pet minuta i bio je tekst tu, namerno sam stavio pored, tako da pretpostavljam da 1 u 100 ljudi koji vide video da će da pročita tekst. I tekst objašnjava da je taj moj ujak imao rak, sad je umro, i kako sam ja tu došao i sve to. I u tom jednom trenutku meni sve to deluje veoma konzervativan rad i zvuči – klanje svinja, ili životinja, mislim da je rađeno milion puta. Ali opet, s druge strane, ti možeš da vidiš taj rad i na neki drugi način. I opet tu ima neka priča, meni je zanimljivije kako je ispalo da to radim, meni je nemoguće da dokumentujem to šta se sve tu dešavalo, niti da razumem, niti da razmišljam o svim tim detaljima, ali taj deo da sam snimao to kod ujaka i cela ta situacija meni je lepa i meni je to kao razglednica iz tog doba. E sad, što taj rad nije bogznašta, ili možda u nekom trenutku meni izgleda super u nekom ne, nekome se svideo, eto neko ga je tražio za neku izložbu, bio je, ljudi su gledali. Ne pričam o tom delu kao da je nešto kompleksno ili ne znam šta dobro, nego jednostavno o tome da i taj rad koji je takav, možda najgori rad koji sam radio, mislim ne smatram ga lošim – najgori je po nekoj lestvici kvaliteta sada koju možemo da napravimo relativno u odnosu na Neen, ali još uvek ima nešto u njemu što kada tragaš možeš da nađeš nešto što je Neen. Znači ako izbrišeš sve i fokusiraš se, siguran sam da tu ima dosta elemenata koji mogu da budu zanimljivi a nisi primetio. Ako izbaciš taj koncept takmičenja i poređenja sa drugim stvarima.

M.J. Sa kojim stvarima?

N.T. Pa to da li je to Neen. Ako je ovaj rad Neen, da l’ je ovaj, jer je ovaj potpuno drugačiji od ovoga. Ako ga gledaš kao jedan jedini rad, onda može da ti bude i zanimljiv, kao i bilo šta. Ako ga gledaš u poređenju sa ne znam čim, onda si potpuno na kraju izgubljen, uvek imaš stvari koje su milion puta bolje u nečemu, ili gore.

M.J. Svi tvoji radovi imaju taj momenat neke lične ispovesti, neke lične istorije. To je kao istinito?

N.T. Pa da, dokumentarni su, na neke teme koje su se desile. Ali dosta je i izmišljeno, to nije stvarno. To su neke priče pokupljene – nešto je istinito, nešto nije. Ova priča sa ovim dečkom u ratu, to je jedan moj drug koji sad prodaje mobilne telefone.

M.J. Ono o Kosovu?

N.T. Da, on je bio na Kosovu kao klinac.

M.J. Tvoja dela se uglavnom baziraju na nekom tekstu, to je kao neka priča?

N.T. Pa sada, ranije sam radio isto igre, počeo sam sa fleš animacijama i igricama. Ali odjednom počeo sam mnogo više da koristim notebook, putovao sam više, pošto sam to radio kad sam sedeo u kancelariji po deset sati, i onda sam počeo da koristim notebook, na notebook-u nisam imao miša i bilo mi je teže da radim animacije, bilo mi je lakše da kucam na notebook-u i to je jedna od stvari zašto sam prestao da radim. I prestao sam da radim dizajn, počeo sam da radim konsalting u Italiji, koji je već mnogo konceptualniji nego da radiš nešto vizuelno i samim tim i radovi su se prebacili na nešto – konsalting je 99% priča, i ovo je više priča. Svi su probali sve, problem je samo što Miltos, opet, izbacuje, stavljaju se na sajt samo animacije jer on voli animacije.

M.J. Koliko sam shvatio iz njegove priče, hteo bi da proširi Neen na nešto drugo – kaže da Neen nisu animacije, samo Internet umetnost, ali kaže da se malo igrom slučaja identifikuje sa tim jer je većina radova ispala vezana za Internet.

N.T. Pa većina radova koji se prodaju, koji su zanimljivi ljudima. Većinu ljudi mrzi da pročitaju ovoliko – već izgubiš 99% ljudi kad ne žale da pročitaju dva paragrafa u odnosu da vide animaciju koja ih nagradi posle 2 sekunde, posle milisekunde, tako da su one najkomercijalnije u smislu instant zabave. Ali nisu dugoročne.

M.J. Šta je onda Neen element u ovim delima koji su bazirani na tekstu?

N.T. Pa, ne znam – rađena su, ponavljam, pod prinudom za neke izložbe. Neko me pita i ja sam već u obavezi da nešto uradim i onda obično napravim prvo dva sranja za koja svi kažu da je sranje, i onda nešto uradim i kao vidim da se ljudima svidi i onda OK. Radio sam i fotografije, radio sam fotografski rad za onaj Graffit magazin, to se svima svidelo, a mene mrzi više da radim to jer stvarno mi je smor. Svima se to svidelo i petnaest časopisa me pitalo da radim sad opet nešto na tu foru, a mene mrzi da radim na tu foru. To je isto kombinacija teksta i fotografije i baš je kul ispalo. Pisao sam poeziju, ne samo ovo, nego još priče, stikere sam radio, knjige sam izdavao, postere, fotografiju, video, animacije, igrice, sajtove, dao sam performans, mislim performans e-mail-ovima, to su isto tekstovi.

51