vencanica

Rejčel Houk VENČANICA Naslov originala The Wedding Dress, Rachel Hauck www.crowarez.org www.bosnaunited.net 2

Rekli su o romanu „Venčanica” je dobila elitnu Advans prajz nagradu Roman Venčanica držaće vam pažnju već od prve stranice, jer je to priča kakvu samo Rejčel Houk može da napiše.

- Džem Džouns, autorka nagrađenih romana Kako zapamtiti datum i T amo ćeš me naći Venčanica je jedinstvena priča o trajnoj ljubavi koja spaja prošlost i sadašnjost i prati misteriju ispletenu oko jedne venčanice. Rejčel Houk je, na preko 300 stranica, uspela da naniže galeriju zanimljivih likova, stvori uzbudljiv zaplet i dovede priču do srećnog završetka u stilu: ,,I posle toga su živeli dugo i srećno.”

Od srca vam preporučujem ovu knjigu.

- Deniz Hanter, autorka bestselera Zaliv Surender / Slučajna mlada.

Talentovana Rejčel Houk predstavila nam je savremenu ljubavnu priču koja se ukršta sa misterijom iz prošlosti. Pregledajte vaš spisak knjiga koje treba pročitati. Venčanica, kao roman sa utkanom tematikom iskupljenja i milosti, zaslužuje mesto na vrhu te liste!

- Seli Rasing Tomlinson Bel iz priče Sve stvari sa juga i autorka knjiga Sju Elenine devojke nisu debele i Ona samo ima veliku težinu.

Pisanje Rejčel Houk puno je mudrosti i osećajnosti a roman Venčanica, priča o umetnički kreiranoj i sašivenoj venčanici, nije izuzetak u njenom opusu. To je i priča o četiri divne žene čudesno povezane jednom istom haljinom koja je, čudnim sticajem okolnosti, preživela čitav vek. Njihove potrage za ljubavlju i prepreke na koje pritom nailaze svakako će vas ostaviti bez daha.

- Bet Veb Hart, autorka bestselera Izlazak sunca u Beteriju / Ljubav, Čarlston.

Od trenutka kada sam čula za ovu knjigu nisam mogla da dočekam da je nabavim. Venčanica koju su u razdoblju od sto godina nosile četiri 3

različite žene? Da, svakako. Za sve one žene koje su listale časopise za neveste, posmatrale emisije uživo o venčanjima ili sanjarile o tome da i same budu mlade Rejčel Houk je napisala ovu jedinstvenu priču koja će vam zarobiti srce.

- Meribet Volen, autorka romana Poštansko sanduče, Ona čini da sve izgleda lako i Knjiga posetilaca. Osnivačica sajta: www.sbereads.org Nežna priča koja povezuje nekoliko generacija žena, a svaka od njih je proizvod svoga vremena ali, na neki način, takođe i avangardna. To je divna priča protkana ljubavlju, verom i misterijom, a u centru zapleta je jedna izuzetna haljina. Venčanica će svakako osvajati književne nagrade.

- Lajza Vingejt, dobitnica Nagrade za nacionalni bestseler i Nagrade Kerol za romane Leto maslačka i Zaliv plavog meseca.

4

Isusu, najslavnijem mladoženji 5

Prvo poglavlje Šarlota 14. april ašak vetra, i promena teksture nevidljivog, naveli su je da digne D gla vu, da ustane i prošeta oko zasada breza koje su bacale senku i stvarale dubok hlad.

Zastala je u doteranom zelenilu imanja Ladlov da duboko udahne čist vazduh i zagledala se u elemente prirode oko sebe plavo nebo, prolećno drveće i odsjaje sunca na vetrobranskim staklim parkiranih automobila.

Tog jutra se probudila sa potrebom da razmišlja, moli i oseti se bližom nebu.

Navukla je svoj omiljeni šorts i odvezla se do brdašca.

No, umesto da tu pronađe čar samoće, Šarlota je videla da je njen deo brda Red Mauntin pun kupaca - ljudi koji nešto traže i jure povoljne prilike.

Godišnji sajam antikviteta u Ladlovu na kome su se prikupljala sredstva za siromašne bio je u najvećem jeku i izmenio je izgled tog divnog imanja. Šarlota je podigla naočare za sunce na vrh glave, osećajući pritom odbojnost prema svim tim uljezima. To mesto je bilo njeno lično svetilište, mada to niko drugi nije znao. Mama ju je tu nekada dovodila na izlete i parkirala auto na šljunkovitom prilaznom putu, pa bi se njih dve ušunjale na Ladlov smejući se i šapućući: „Pssst!”, kao da čine nešto vrlo zabavno ili slušaju neku sočnu šalu.

Našle bi svoje omiljeno mesto sa zadnje strane zaobljenog brežuljka pa bi tu raširile ćebe, otvorile pakovanje piletine ili vrećicu hrane iz Mekdonaldsa, udisale svež vazduh i gledale preko doline u Čarobni grad. „Zar nije divno?” „Jeste”, uvek bi rekla Šarlota, ali bi njen pogled bio prikovan za majku a ne za svetiljke Birmingema. Bila je to najlepša žena koju je Šarlota ikada videla. On je imala neki svoj poseban način postojanja ali je umrla pre nego što je Šarlotu naučila toj veštini.

Galama je prekinula Šarlotina sećanja na majku. Kupci i učesnici u aukciji stalno su ulazili pod šator podignut na travnjaku i izlazili iz njega.

6

Šarlota je, zaklanjajući oči od sunca, stajala na povetracu i posmatrala ih, pokušavajući pritom da odluči šta treba da učini. Da li da ode kući, ili da prošeta unaokolo? Nije joj ništa bilo potrebno niti je želela ma šta od onoga što se verovatno nudilo u šatoru. Čak i da je poželela da kupi nešto od toga, u tom času nije imala novca.

Bilo joj je samo potrebno da dobro razmisli, a možda i da se i pomoli, da bi razrešila napetost koja je nedavno izbila između nje i Timove porodice. Cela ta situacija komplikovala je odluku koju je upravo trebalo da donese.

Kad je krenula prema svom automobilu nagli nalet vetra naveo ju je da se okrene. Kroz drveće iza šatora ugledala je kako, u zlatnom jutra-njem svetlu, sijaju prozori na drugom spratu velike zgrade od kamena i greda na imanju Ladlov i kao da posmatraju ono što se događa na tlu.

Zatim je vetar opet dunuo i svetio je nestalo, preko prozora je pala senka i učinilo joj se da joj je kuća namignula. Dođi da vidiš... „Hej, zdravo”. Glas neke otmene žene naveo je Šarlotu da se okrene. „Ne odlazite valjda tako brzo, zar ne?” Hitala je uz brdašce preko travnjaka sa povelikom kutijom u rukama. Šarlota ju je prepoznala. Ne po imenu niti po liku, već po određenoj specifičnoj auri. Bila je to jedna od tipičnih birmingemskih južnjakinja od onih žena sa svežim tenom, ispeglanim pantalonama, pamučnom majicom i neupadljivom niskom bisera oko vrata. Zastala je malo kraj Šarlote jer je pri penjanju ostala bez daha. „Niste čak ni ušli u naš aukcijski šator? Videla sam vas kako prilazite, dušo.

Dođite ovamo, imamo vrlo lepe stvari. Da li ste prvi put ovde?”, Izvadila je katalog iz kutije. „Moraću da uzmem auto i odem da donesem još ovih kataloga.

Ove godine imamo puno posla. Samo da znate da ceo prihod od ove aukcije ide Fondaciji Ladlov. Svake godine dajemo milione na školarine i razne pogodnosti za stanovnike ovog grada. „Već neko vreme se divim vašoj fondaciji”, rekla je Šarlota prelistavajući katalog. „Ja sam Kleo Fejvorit, predsedica Fondacije Ladlov!” Pružila je Šarloti ruku. „Vi ste Šarlota Meloun.” Šarlota se zagledala u nju i lako joj stegla ruku. „Treba li da budem impresionirana ili da pobegnem natrag u automobil vrišteći?”

Kleo se osmehnula. Zubi su joj se slagali sa bisernom ogrlicom. „Moja bratanica se udala prošle godine.”

7

„O da, sad shvatam. Da li je kupila venčanicu u mojoj radnji?” „Jeste i neko vreme sam mislila da je uzbuđenija zbog poznanstva sa vama nego zbog same udaje. Imate baš lep posao.” „Zaista sam imala sreće.” Više nego što bi ma koje siromašno dete bez roditelja moglo da očekuje. „A ko je vaša nećaka?” „Elizabet Ganter. Udala se za Dilana Hantingtona. Šarlota je pošla za njom da ne bi ispala nepristojna. „Naravno, sećam se Elizabet. Bila je divna nevesta.” „A i želela je da to ceo svet sazna.” Kleo se nasmejala i okrenula šaku kao da želi da njom zaustavi povetarac. „Skoro je dovela mog brata do prosjačkog štapa. No šta ćete, ipak se devojka udaje samo jednom u životu!” „Pa, čula sam da ljudi bar veruju u to.” Šarlota je dodirnula svoj prstenjak na kome se nalazio verenički prsten - razlog što je danas došla na ovo mesto.

Zastala je kraj aukcijskog šatora.

„Dakle, Šarlota, tražite li nešto posebno? Možda želite nešto za vašu prodavnicu?” Kleo je spustila kutiju sa katalozima na sto i krenula kroz centralni prolaz u šatoru, očekujući da Šarlota pođe za njom. „Imamo i neke divne garderobne ormane. U katalogu imate broj svakog artikla i vreme i mesto aukcije. Aukcionari, zapravo, samo prate te svoje komade.

Mislimo da je tako lakše - no to ionako nije bitno. Danas je velika aukcija i za sada se lepo odvija. „Recite mi šta zapravo tražite?” Kleo je nagnula glavu u stranu i preklopila šake na struku. Šarlota je zakoračila u hladovinu šatora. „Dakle, Kleo - ja sam zapravo došla ovamo da razmislim - moja prodavnica venčanica je sasvim moderno opremljena.” Šarlota je prevrtala katalog u rukama. „No mislim da je malo traganja i preturanja po lepim stvarima uvek dobrodošlo i zabavno.” Mogla je da šeta kroz šator i da pritom razmišlja i moli se, zar ne? „Pa, svakako da jeste. Najčešće na kraju pronađete nešto za sebe dok tako... preturate.” Kleo joj je namignula. „Najbolje je da se čovek odvaži i sebi dozvoli da potroši malo teško zarađenog novca.” „Imaću to na umu.”

Kleo je otkaskala dalje a Šarlota je krenula jednim bočnim prolazom s namerom da posmatra i oceni izložene artikle, kao da se odgovor na pitanje koje je već neko vreme muči nalazi među starinama i antikvitetima.

8

Možda će, dok prolazi kraj servisa za doručak iz dvadesetog i garderobnih ormana iz devetnaestog veka odjednom začuti reči: On je onaj pravi.

Verovatno se to neće desiti. Odgovori obično ne dolaze tek tako iz etera, niti se odjednom sruče na vas. Ona je, bar do tada, uvek morala dobro da poradi na odgovorima na neka važna životna pitanja. Zasukala bi rukave, procenila situaciju, sračunala troškove i donela odluku. Da je postupala drugačije nikada ne bi ni otvorila svoju firmu Meloun & komp.

Šarlota je zastala pred jednim stočićem za predsoblje od tamnog drveta i prešla vrhovima prstiju preko njegove površine. Gert je imala jedan sličan u svom predsoblju. Upitala se šta li je bilo sa njim. Sagnula se da vidi da li se na donjoj površini stočića nalazi znak izvučen crvenim markerom.

Nije ga bilo. Šarlota je produžila da hoda. Stočić nije bio Gertin. Setila se kako je ova bila ljuta kad je otkrila da je njena nećaka našarala taj znak crvenom olovkom.

Na kraju reda tezgi Šarlota je malo zastala i uzdahnula. Treba da se vrati u grad.

Ima zakazano kod frizera i treba da bude tamo kroz par sati.

Umesto toga je ipak krenula sledećim prolazom i pustila da joj misli odlutaju do Tima i borbe koju je vodila u sebi.

Pre samo četiri meseca bila je sasvim udobno utonula u stalnu, predvidljivu, ugodnu rutinu svakodnevnog života. Zatim ju je čovek koji joj je preuređivao njenu radnju nagovorio da prihvati njegov poziv za jednu božićnu večeru. Sela je pored Tima Rouza i to joj je promenilo život.

Pogled joj je privukao težak i prilično istrošen rolo-pisaći sto, pa je zastala kraj njega i pogladila ga rukom. Ako bi zrnca prašine mogla da pričaju kakvu li bi priču ispričala?

Možda bi to bila priča o mužu koji rešava porodične finansijske probleme? Ili priča o detetu koje radi domaće zadatke. Ili, možda, o nekoj majci koja sedi za stolom i piše pisma članovima svoje porodice?

Koliko li je muškaraca i žena sedelo za tim stolom? Jedan ili stotinu?

Gde su sada njihovi snovi i nade?

Taj komad nameštaja preživeo je dosta vremena. Da li je to ono što ona želi? Da preživi i bude deo nečega važnog?

Poželela je da oseća da pripada porodici Rouz. Ketrin svakako nije ničim doprinela da se Šarlota oseti kao deo te ogromne porodice pune 9

braće i sestara, tetaka, stričeva, ujaka, braće od tetaka ili stričeva, kao i doživotnih prijatelja.

Tim je već na njihovom prvom sastanku kazao Šarloti da ima četiri brata, a ona nije mogla ni da zamisli kako to izgleda. Zvučalo joj je vrlo uzbudljivo.

Postavljala mu je jedno pitanje za drugim. Šarlota je u životu imala samo mamu, a kada je ona umrla ostala joj je jedno stara Gert.

Nikada nije živela sa braćom i sestrama, a naročito ne sa četvoro njih.

Nije nikada imala ni momka.

Da li je zbog toga prihvatila Timovu prosidbu posle samo dva meseca zabavljanja? Da li je bila očarana tim njegovim gestom? U tom času nije bila sigurna da je prihvatila Timovu prosidbu iz ljubavi. Nije bila sigurna ni da je nije prihvatila samo zato što želi da bude deo te velike porodice.

Pogledala je na jednokaratani dijamantski verenički prsten izrađen u filigranu i platini, koji je nekada pripadao Timovoj baki. No prsten nije mogao da joj odgovori na to pitanje. Ni ona sama nije znala odgovor. „Šarlota Meloun?” Sa druge strane izloženog trpezarijskog stola posmatrala ju je neka prijatna žena okruglastog lica. „Čitala sam o vama u listu Južnjačka venčanja. Izgledate baš kao na slici.” „Pa, to je valjda dobro”, osmehnula se Šarlota. „O, da, jeste. Radnja vam izgleda čarobno. Poželela sam da se opet udam.” „Taj članak mi je doneo sreću.” Kada joj se prošle jeseni javio urednik tog lista bila je to samo jedna u nizu srećnih okolnosti koje su je zadesile. „Udata sam trideset i dve godine a stalno čitam Južnjačka venčanja isto tako posvećeno kao i Bibliju. Mnogo volim venčanja, a i vi ih volite, zar ne?” „Pa, ja svakako volim venčanice”, rekla je Šarlota. „Da, pretpostavljam da ih volite.” Smeh nepoznate žene lebdeo je u vazduhu kada se pozdravila i krenula dalje lako dotakavši Šarlotinu mišicu u prolazu.

Ona je zaista volela venčanice. Još kao devojčica se radovala satenu i sjajnim belim haljinama, bila je van sebe od sreće uvek kada bi ih videla.

Volela je da vidi promenu na licu mladih nevesta kada kliznu u savršenu venčanicu, uživala je u prizoru njihovih očiju punih snova i nada.

10

Zapravo, i sama se nalazila na prelazu - trebalo je da nađe i odene svoju savršenu venčanicu, pa da i u njenim očima zablistaju snovi i nade. Šta je tu predstavljalo problem? Čemu to ustezanje? Proučila je petnaestak modela venčanica ali nijednu nije isprobala. A 23. juni će doći brže nego što ona misli.

U februaru prethodne godine borila se sa novčanim teškoćama jer je sva svoja sredstva bila uložila u prodavnicu venčanica, smeštenu u kućicu iz 1920. godine koju je trebalo srediti i renovirati.

Tada joj je neočekivano pristigao ček nepoznatog darodavca i na njenom računu našlo se sto hiljada dolara. Posle nekoliko nedelja panike i nastojanja da utvrdi odakle je ček stigao Šarlota je konačno prihvatila taj dar i preuredila malu zgradu u atraktivnu prodavnicu. Tada se sve promenilo.

Kao klijentkinja se pojavila mis Alabame, Tauni Bosvel, a u listu Južnjačka venčanja objavljen je članak o Šarlotinoj prodavnici. Zatim se, kao nekom čarolijom, desilo da je Šarlota pozvana na tu božićnu večeru i da je sela pored zgodnog momka koji je očarao sve prisutne. Kada je dokrajčila svoju porciju supe od ostriga shvatila je da je Tim Rouz osvojio njeno srce.

Sećanje na laki sudbinski poljubac izazvalo je kod nje drhtavicu, a planinski povetarac pomilovao joj je noge. Da li to ona predoseća da će pasti kiša? Malo se pognula i izvirila iz šatora ali nije videla ništa osim blistavo plavog i kristalno čistog neba. Na vidiku nije bilo nijednog oblačića boje vanile.

Upravo se zagledala u sledeći prolaz medu tezgama kada je iz džepa njenih farmerki naglo zazvonio telefon. Bila je to Diksi. „Hej Diksi, da li je u radnji sve u redu?”

„Uglavnom. No zvala je Tauni i želi da se nađe s tobom sutra u tri sata!” „U nedelju? Da li je sve u redu? Da li ti je zvučala uobičajeno?

Mislim, čini li ti se da je zadovoljna nama?” Šarlota je provela više meseci nastojeći da pronađe savršenu haljinu za mis Alabame i noću je često ležala budna moleći se bogu ljubavi da joj pomogne da ispuni Taunine snove.

Tada je otkrila novog malog kreatora iz Pariza i shvatila da je pronašla sopstveni zlatni rudnik bele svile. „Pozovi je i kaži joj da važi dogovor za sutra. Imamo li u priručnom baru krekere i sir? Ima li u njemu i kafe, čaja, mineralne vode i sode?”

11

„Imamo sve to. Tauni mi je zvučala raspoloženo i ne verujem da namerava da ti kaže da se opredelila za neku drugu prodavnicu.” „Koliko smo dugo nas dve u ovom poslu zajedno, Diksi?” „Pet godina - otkako si otvorila radnju”, kazala je uvek pragmatična i mirna Diksi. „A koliko puta smo izgubile mušteriju u poslednjem času?” To se ponekad događalo i posle bezbrojnih sati provedenih u pretraživanju novih kreacija u potrazi za savršenom haljinom. „Pa, tada još nismo znale šta radimo. Sada smo postale pravi eksperti”, rekla je Diksi. „Vrlo dobro znaš da to nema mnogo veze sa nama. Slušaj, pozvaću Tauni i kazaću joj da se radujem sutrašnjem viđenju!” „Već sam joj ja to kazala. Nisam ni pomislila da bi je ti odbila.”

Diksin glas je uvek zvučao samopouzdano. Ona je bila pravi božji dar.

Podržavala je sve Šarlotine snove. „Hej, a gde si ti sada, Šar?”

„Ja sam na brdu Red Mauntin, na imanju Ladlov. Došla sam ovamo da malo razmislim ali sam uletela u gužvu, jer se upravo održava njihova godišnja aukcija starina. Dok razgovaram sa tobom lutam između izloženih antikviteta.” „Govoriš li o ljudima ili o stvarima?”

Posmatrajući brojne prosede glave u šatoru Šarlota se šaljivo osmehnula. „Pa, ima ovde i jednog i drugog.” Zastala je ispred zaključane staklene vitrine sa nakitom. Ti unikatni komadi bili bi savršeni za njene neveste. Inventarisala je pogledom izložene jedinstvene modele ogrlica, naušnica, narukvica i tijara.

Takvii detalji pomagali su joj da zapečati svoj poslovni uspeh. „Pa, kad već pričamo o venčanjima...”, počela je Diksi, govoreći tiho i polako. „Zar smo pričale o tome?” „Pa zar to uvek ne radimo? Tvoje pozivnice za venčanje još stoje na stolu u našem skladištu, Šarlota. Želiš li da ti ih večeras donesem kući?”

Diksi i njen muž Džered ili, kako ga je privatno zvala, doktor Privlačni, stanovali su odmah pored nje, u Houmvudu. „Da... zaista? Zar su još u skladištu? Mislila sam da sam ih odnela kući.” „Ako si to učinila onda su se pešice vratile ovamo.”

12

„Ha, ha, Diksi, baš si zabavna. Da, svakako mi ih donesi. Mogu da se pozabavim njima sutra posle crkve. Treba i da vidim da li je gospodin Rouz napravio listu Timovih gostiju...” „Znaš da u tri sata treba da se sastaneš sa Tauni.” „Dobro, uradiću to posle viđenja sa njom. Ili mogu time da se pozabavim u ponedeljak uveče. „Šarlota, mogu li nešto da te pitam?”

„Pa, bolje nemoj...” „Trebalo bi da se udaš kroz dva meseca i...” „Ama Diksi, bila sam u gužvi i to je sve.” Šarlota je već znala šta bi prijateljica mogla da je pita. I sama je sebi nedeljama postavljala ta pitanja a danas je, na brdu, odjednom shvatila da mora i da odgovori na njih. „Imam još vremena.” „Ali ono vrlo brzo protiče.”

Znala je. I sama je to znala. „Trebalo je da izaberemo neki datum u jesen. Kratka veridba, brzo venčanje... sve me to nervira.” „Ali Tim je sjajan momak, Šarlota.”

Znala je i to. Znala je. No da li je bio pravi momak baš za nju? „Slušaj, sada treba da idem. Moram da požurim da se spustim u grad i da odem kod frizera.

Zvaću te kasnije” „Lepo se zabavi večeras, Šarlota. Ne daj da te Ketrin iznervira. Kaži joj da malo o'ladi. Budi sa Timom. Seti se zašto si se zaljubila u njega.” „Pokušaću.” Šarlota je prekinula vezu ali joj je Diksin savet i dalje odjekivao u ušima. Seti se zašto si se zaljubila u njega. Sve je bilo vrlo srceparajuće i romantično. Nije mogla da, iz svoje početne opšte zane-senosti, izdvoji stvarne argumente. Dok je hodala stazom prema izlazu iz šatora naletela je na gomilu ljudi koja joj je sasvim zatvorila prolaz.

Osmehnula se najbližem čoveku i pokušala da se provuče pokraj njega. „Izvinite.” No on se nije ni mrdnuo s mesta, već je samo stajao kao ukopan i zurio u predmet koji je upravo bio iznesen na aukciju. „Oprostite, no ako me pustite da prođem skloniću vam se s puta. Da li se vi nadmećete za taj...” Šarlota je bacila pogled preko ramena. „Kovčeg? Uh, kakav ružan kovčeg. „Okupite se ovde, svi vi.” Aukcionar se popeo na podijum pored kovčega. Grupa od dvadesetak osoba mu je naglo prišla i povukla i Šarlotu sa sobom. Pokušala je da se izmakne iz te gužve i pritom je izgubila jednu klompu. „Počinjemo nadmetanje.”

13

Pokušavajući da ulovi klompu Šarlota je odlučila da ostane još malo i sačeka da vidi šta će se desiti. Izgledalo je da su svi okupljeni potencijalni kupci vrlo odlučni. Koliko ta aukcija uopšte može da potraje? Deset minuta? Posmatranje procedure nadmetanja iz neposredne blizine može biti vrlo zabavno.

Možda će neko dati dvadesetak dolara? Kovčeg ne izgleda kao nešto što vredi više od toga. Šarlota je zurila unaokolo, nagađajući ko bi od tih ljudi mogao biti spreman da da novac za pohaban i izgreban drveni kovčeg sa izlizanim i napuklim kožnim remenima.

Aukcionar je bio neupadljiv čovek i nije se ničim posebno isticao. Bio je prosečne težine i visine. Kosa mu je možda nekada bila smeđa ali je sada delovala... sivkasto? Možda bi se pre moglo reći pepeljasto?

Na sebi je imao sjajnu purpurnu košulju uvučenu u pantalone boje antracita sa kožnim naramenicama. Skakutao je po podijumu u svojim čistim belim Najk patikama. Šarlota se nacerila. Dopao joj se, mada se malo štrecnula od pogleda njegovih plavih očiju. Povukla se korak unazad ali je osećala da je i dalje neprijatno stisnuta u gomili sveta. „Ovo je eksponat pod brojem nula”, rekao je aukcionar, a od njegovog zvučnog basa Šarlotu su prošli topli trnci.

Eksponat pod brojem nula? Šarlota je brzo prelistala katalog. Nije bilo broja nula. Pogledala je i u sadržaj na kraju kataloga. Na spisku nije bilo nikakvog kovčega, kofera niti škrinje. „Kovčeg je izvučen iz jedne stare kuće nekoliko minuta pre nego što je srušena.

Potiče iz 1912. godine” Nagnuo se prema okupljenoj gomili. „To je nevestinski kovčeg!”

Pogled mu je počivao na Šarloti i ona se povukla malo unazad, zadržavajući dah.

Zašto je taj tip tako zurio u nju? Gurnula je ruku sa vereničkim prstenom iza

leđa. „Kovčeg je star sto godina. Jedan vek. Materijal je originalan, a ceo komad je malo zapušten ali je u dobrom stanju.” „Šta se desilo sa bravom?”, upitao je čovek koji je stajao levo od Šarlote, pokazujući savijenim katalogom u razvaljenu originalnu bravu na poklopcu. „Pa, to je već priča za sebe. Tu je i zavarena bravica, vidite!”

Aukcionar se nagnuo napred i zagledao se sjajnim plavim očima u Šarlotu.

Nabrao je čupave, sive obrve. „Zatvorila ga je jedna devojka slomljenog srca.”

Prisutne žene uzvuknule su: „Oh!” i „Ah!” i prišle da 14

bolje vide kovčeg, dok se Šarlota povukla još jedan korak unazad. Zašto li je taj čovek toliko obraćao pažnju na nju? Pritisnula je rukom rebra nastojeći da priguši navalu toplote i glasne otkucaje srca. „U kovčegu je veliko blago, namenjeno pravoj osobi.” Šarao je pogledom po masi, koja se još gušće zbila, i namignuo. Zvuci smeha odjeknuli su u vazduhu a aukcionar je delovao zadovoljno jer je shvatio da je zainteresovao sve okupljene.

Dobro, pomislila je Šarlota. U njemu nema pravog blaga. No tip je želeo da se publika ponaša kao da blago postoji. On je ipak samo prodavač. Maher. „Da počnenmo sa pet”, kazao je.

Nekolicina prisutnih se izmakla u stranu i napetost je malo popustila. Šarlota je stajala kao prikovana u mestu. Prijala joj je struja hladnog vazduha oko nogu. „Daje li neko pet?”, ponovio je. Šarlota je proučavala lica svih ljudi koji su ostali na aukciji. Hajde, neka neko ponudi pet dolara. Sada je kovčeg imao cenu, a i preživeo je onaj smeh publike,

pa je počela da oseća neku simpatiju za sve to.

Legenda o kovčegu ublažila je njen loš prvi utisak.

Svakome i svemu je potrebna ljubav.

Prošlo je još nekoliko sekundi. Hajde, neka se neko javi. „Ja ću dati pet”, rekla je Šarlota podižući smotani katalog. Mogla bi da pokloni taj kovčeg malim ministrantima u njihovoj crkvi. Uvek su tražili nešto pogodno da spakuju svoje igračke ili razne neophodne sitnice. „Imamo ponudu za pet stotina.” Aukcionar je podigao ruku u vis i mahao ispruženim prstima. „Daje li neko petsto pedeset?” „Pet stotina?” Posrnula je. „Ama ne, ja sam ponudila pet dolara.” „Cena je bila petsto dolara!” Aukcionar je klimao glavom prema njoj. „Uvek unapred dobro proučite cenu, mala damo. Sada znate pravu cenu. Daje li neko petsto pedeset?”

Molim te, Bože, neka neko ponudi petsto pedeset. Kako li je samo mogla da bude tako glupa? Taj njegov stil nedužnog čikice sasvim ju je sludeo. Čovek koji je stajao kraj Šarlote podigao je svoj katalog u vis. „Dajem petsto pedeset.” Šarlota je odahnula i pritisnula rukom grudi. Hvala vam, ljubazni gospodine.

Ponovo je prevrtala stranice kataloga i tražila neki opis ili informaciju - ma šta o tom kovčegu. No nije ga bilo nigde na popisu.

15

„Imamo petsto pedeset, daje li neko šesto?” Aukcionarove oči su blistale i jasno govorile šta misli a obrazi su mu se zarumeneli i sijali čak i na aprilskom planinskom vazduhu koji je strujao ispod šatora. Žena koja je stajala s druge strane Šarlote podigla je ruku. „Šesto.”

Još troje prisutnih se nekuda izgubilo. Šarlota je posmatrala kovčeg kroz polusklopljene kapke i pomislila da je vreme da i ona krene. Bilo joj je sasvim dovoljno tog iskustva sa aukcijom. Želela je i da nešto prezalogaji pre sastanka.

Kada bude izašla iz frizerskog salona imaće taman dovoljno vremena da ode kući i presvuče se pre nego što Tim dođe po nju u šest sati. „Šesto, daje li neko šesto pedeset?” Aukcionar je rastavljao reči na slogove. „Šesto pedeset!” Bio je to čovek sa njene leve strane. Mogu da iskoristim delove za jedan kovčeg koji upravo restauriram.” „Sedamsto”, kazala je odjednom Šarlota, a reči su joj prosto sletele sa usana.

Pročistila je grlo i zagledala se u aukcionara. Da ga iskoristi za delove? Nikako.

Nešto se u njoj bunilo na samu pomisao da se kovčeg rastavlja u delove. „Kovčeg zaslužuje da se o njemu neko pažljivo stara.” „Pa to je tačno, mlada damo. Ja sam ga lično spasao. A ono što ja spasem nikako se ne sme uništiti.” Aukcionareve blistave plave oči bacale su vatrene strele posle svake reči upućene Šarloti. „Daje li neko sedamsto pedeset?” Žena kraj nje je opet podigla ruku. „Osam.” Šarlota čak nije ni sačekala njegovo sledeće pitanje. „Mislim, osam stotina. Dajem osamsto.”

Beži! Briši odatle! Šarlota je pokušavala da se okrene i pobegne ali je noge nisu slušale - ostajale su zakovane za travnjak imanja Ladlov. Laki aprilski povetarac sušio joj je znoj na čelu.

Ona zapravo i nije želela taj kovčeg. Nije joj uopšte bio potreban.

Njen stan je bio mali, moderan i do sada nenatrpan stvarima. Želela je da takav i ostane.

Firma Meloun & komp. bila je vlasnik elegantnog i vrlo savremenog butika. Gde bi uopšte stavila olupani stari kovčeg? Da i ne pominjemo da je novac koji joj je pao s neba potrošila na preuređenje radnje. I to do poslednjeg centa. Na računu u banci imala je taman dovoljno novca za finansiranje male svadbe. Osamsto dolara za stari kovčeg nije bilo predviđeno budžetom. Ako već treba da da toliko gotovine za neku stvar bolje bi bilo da kupi par Lubutenovih cipela.

16

„Prosto vas zove, zar ne?” Čovek u purpurnoj košulji nagnuo se prema Šarloti i nabrao čupave obrve. „Nažalost, tako je.” Tim bi svakako dobio srčani napad ako bi to čudo donela kući. Šarlota se zagledala u kovčeg. Ko li je u tim davnim danima bio njegov vlasnik ili vlasnica? Šta li je bilo sa nevestom iz 1912. godine o kojoj je aukcionar pričao - zar ona ne bi poželela da se taj olupani stari kovčeg negde smesti? „Osamsto pedeset.” Čovek sa Šarlotine leve strane dao je znak. „Hiljadu dolara.” Šarlota je pokrila usta šakom. No bilo je prekasno. Već je licitirala. Uh, moraće to nekako da objasni Timu. „Prodato” rekao je aukcionar, koji je zatim pljesnuo dlanovima i izvukao komad papira iz džepa. „Ovaj kovčeg sada pripada vama.” Šarlota je pročitala pripremljeni tekst na priznanici. Otkupljeno za 1000 dolara.

Zavrtelo joj se u glavi. „Čekajte malo, kako ste znali...” No čovek je već nestao.

Zajedno sa celom gomilom sveta i žamorom glasova. Šarlota je stajala kraj otrcanog kovčega sasvim sama, dok je u vazduhu oko nje nešto treperilo i čudno se presijavalo.

17

Drugo poglavlje arlota se nagnula preko stola prema Timu dok su posmatrali kako s Š e odvija proslava godišnjice braka njegovih roditelja. Tamne plavičaste senke padale su na tanjire a svetla su blistala duž dvorane za ples. „Večera je bila baš dobra, zar ne?”, kazala je. Hajde, Time, pa to je samo novac.

„Da bila je sjajna.” Šarlota ga pogleda. Bio je, ako se tako moglo reći, prosto stvoren za nju. Ravan nos iznad punih usana i zaravnjena četvrtasta brada. Duga kosa boje peska nežno se spuštala duž lepo izvajanih obraza.

No u ovom času je njegova, obično živahna i šarmantna, priroda bila potisnuta.

Zašto bar nije sačekala vožnju do kuće, pa da mu tada kaže šta je uradila? Sada će njegova porodica, a posebno Ketrin, nju kriviti zbog toga što se Tim ne ponaša veselo na zabavi. „Čuj, želiš li da plešemo? Vidi, Džek nam i dalje maše.” Džek je bio Timov mlađi brat, prvi posle njega u nizu od pet dečaka. Dejvid, Tim, Džek, Čejs i Rudi. „Samo jedan minut.” Tim je mahnuo Džeku da malo sačeka.

Svi posetioci proslave četrdesete godišnjice braka Timovih roditelja bili su na podijumu za ples, izvijali su se, skakutali i pevali su iz sveg glasa pesmu: „Hajde da slavimo u pravi čas” Svi su pevali osim Tima i Šarlote. „Zaboga Time, pa nije to nešto naročito. Hajde da i mi zaigramo.” Šarlota je ustala i rukama poravnala suknju. Bila je rešena da se te večeri dobro provede, da zaboravi na Red Mauntin i aukciju koje je ispala naopako i da dozvoli svojoj unutrašnjoj ekstrovertnoj ličnosti da se razmahne. U toku popodneva je, sedeći u frizerskoj stolici, vodila dug razgovor sa tom devojkom dok su joj pravili frizuru i manikirali nokte.

Imala je na sebi novu koktel-haljinu marinskoplave boje - korset i kratka, nabrana suknja. Obula je i odgovarajuće Džimi Ču i Meri Džejns cipele, koje je pronašla na nekoj rasprodaji.

18

Veče je proticalo vrlo uspešno. Tim, po prvi put u životu, nije uopšte skidao oka sa nje. Šarlota se osećala kao neko ko pripada užem krugu Rouzovih.

Zatim se pre petnaest minuta nagnula prema svom momku i rekla: „Čuj Time, zaboravila sam da ti kažem da sam danas bila na aukciji u Red Mauntinu i kupila jedan kovčeg. Za hiljadu dolara.”

Pa, eto, nije bilo baš tako strašno.

Odmah je uočila da se svetlucanje u njegovim očima ugasilo. „Hiljadu dolara?” Tim je vodio računa o budžetu za njihovu svadbu i preračunavao se za svaki cent, barem sve do 23. juna.

Posle toga su neko vreme samo promuklo šaputali jedno drugome preko tanjira o tome kako je i zašto potrošila toliki novac a da nije prethodno razgovarala sa njim. Njihova prigušena rasprava završila se kada su stigli slatkiši. „Nadam se da nisi kupila i onu haljinu od pet hiljada dolara koju si želela, jer sada nemamo novca za to.” „Ne, nisam”, kazala je Šarlota pomalo drskim tonom. „Nisam još kupila nikakvu haljinu.”

To priznanje je nekako visilo između njih i odnelo i poslednju iskricu veselja iz Timovih očiju. „Ali venčavamo se kroz dva meseca, Šarlota. Ti pritom imaš radnju sa venčanicama.” „Znam, znam.” Kada li će naučiti da drži usta zatvorena? Potpuno je promašila trenutak. Ćuteći su pojeli kolač od šargarepe. „Zar zaista nećeš da plešeš?” Šarlota ga je povukla za lakat. Tim je odgurnuo sto i naglo ustao. „Idem malo na svež vazduh.” „Pa dobro.” Šarlota ga je posmatrala kako se udaljava a oči su joj se punile suzama. „Time?” Okrenuo se i pogledao ju je.

„Žao mi je zbog tog novca.” „Znam, Šar.” Lagano je prešao prstima preko njenog vrata i od toga joj je malo laknulo. „U redu je. Sigurno. Vraćam se kroz jedan minut.”

U toku ta četiri meseca poznanstva sa Timom naučila je da mu uvek treba malo više vremena da nešto „svari”. Nije često donosio bilo kakvu odluku na brzinu.

To je bio još jedan razlog da ona dobro razmisli o venčanju.

On, naime, nije nikada delao impulsivno - pa zašto joj je onda tako brzo predložio brak? Nije bila sigurna da li on uopšte želi da se oženi 19

njom. Iz kog razloga je, posle samo dva meseca, kleknuo na jedno koleno i navukao joj prsten na prst?

Da li je ona želela da se uda za njega? Možda će ipak morati da se narednog jutra vrati na Red Mauntin.

Njegova prosidba bila je savršena i romantična. Šarlota je pristala bez razmišljanja. Povuklo ju je srce. To joj je i Gert uvek govorila - da posluša srce.

Orkestar je zasvirao a svetla iznad podijuma za igru su prigušena.

Parovi su izlazili na podijum i njihali se u ritmu melodije „Imam oči samo za tebe.” Šarlota je dohvatila torbicu i pošla u ženski toalet. Ako nastavi da tako sedi tu neko bi mogao i da priđe da je upita nešto o Timu. Gurnula je vrata, ušla u toalet i obradovala se kad je videla da je sama. Nagnula se nad pult za šminku i osmotrila se u ogledalu, nagnuvši se malo unapred da bi je jarko svetlo što bolje osvetlilo.

Neki pramenovi kose su joj se izvukli iz frizure i vukli se po vratu.

Povukla je prstom ispod oka da ukloni malu mrlju od maskare. Kada je otvorila torbicu da uzme karmin začula je glas iza leđa. „Večeras divno izgledaš, Šarlota.”

Pogledala je u ogledalo i videla Ketrin, ženu Timovog starijeg brata Dejvida, kako stoji iza nje. „I ti takode. Baš mi se dopada tvoja haljina.”

Ketrin je prišla pultu i nagnula se prema ogledalu da proveri frizuru i šminku.

Bila je prva i jedina snaha Maršala i Blanč Rouz. Tu svoju poziciju je ozbiljno shvatala i vrlo ljubomorno čuvala. „Da li se lepo zabavljaš?” Ketrinin osmeh bio je tvrd i nategnut dok je istovremeno tražila karmin po torbici. „Da li ste se ti i Tim posvađali?

Nešto ste šaputali tokom cele večere. Baš je dobro što Blanč nije mogla dobro da vas vidi.” Razmazala je crveni karmin po usnama. „Tim je uvek prvi na plesnom podijumu a večeras uopšte nije izlazio da pleše.

On, takode, nikad ne propušta pesmu Slavimo...'“ „Hvala Ketrin, divno se provodim.” Šarlota je pokušala da izbegne davanje ma kakvih informacija toj ženi. Njeni razgovori sa Timom nisu se uopšte ticali njegove snahe. „Četrdeset godina braka je stvarno impresivno.” „Znaš, Šarlota,” rekla je Ketrin, izvlačeći jednu papirnu maramicu iz omota, „ako misliš da se uvrstiš među Rouzove treba da počneš da se ponašaš kao oni.

Stalno odvlačiš Tima u mračne ćoškove i vodiš s njim neke privatne razgovore, kao da ne sme da se druži sa svojom 20

porodicom. Njima se neće dopasti ako nastaviš sa takvim ponašanjem.”

Potapkala je maramicom uglove narumenjenih usana. „Ta nijansa se lepo slaže s tvojim tenom”, kazala je Šarlota, ne želeći ni da se brani niti da polemiše sa Ketrin o porodici Rouzovih. Bilo bi to sasvim beskorisno. Radije bi ostala na svojoj sadašnjoj poziciji. Poznati domaći teren. „Moja asistentkinja Diksi bira šminku za naše neveste i obično koristi nežne ružičaste tonove za mlade sa svetlim tenom.”

Ketrin je vratila karmin u torbicu. „Pa, preporučile su mi ga devojke sa Saksovog prodajnog punkta. No nemoj da menjaš temu, Šarlota.”

„Zar je uopšte bilo neke teme?” Ovo je delovalo kao isleđivanje. Šarlota je kliknula zatvaračem svoje torbice i potražila papirnu maramicu. Bilo joj je potrebno nešto da odvrati Ketrininu pažnju. Ako bi naglo jurnula na vrata to bi ovoj samo ubacilo dodatnu bubu u glavu. „Saslušaj moju priču, Šarlota. Stanovala sam pored Rouzovih od vremena kada sam imala tri godine pa sve do prvog razreda srednje škole.” Ketrin je zgužvala maramicu i bacila je u kantu za otpatke. „Dejvid me je u još prvom razredu pratio kući. Da, bogme jeste. Bio je malo stariji - išao je u drugi razred. U toku leta pre mog sedmog razreda tata je odjednom rešio da treba da se preselimo u ekskluzivan stambeni blok na drugom kraju grada. Tu smo imali bazen i tenisko igralište.”

Ketrin je skrstila ruke i nagnula se nad pult. „No moji roditelji su bili prisiljeni da rade po osamdeset četiri sata nedeljno da bi nam obezbedili taj luksuz i to nam je rasturilo porodicu. Razveli su se baš onoga dana kada sam ja dobila vozačku dozvolu.” Zurila je u svoje ruke. „Osećala sam se izgubljeno pa sam otišla u naš stari kraj. To je bilo poslednje mesto na kome sam zaista bila srećna.

Dejv i Tim su sakupljali opalo lišće na hrpe a Džek, Čejs i Rudi su skakali po njima. Učinilo mi se da je kod Rouzovih vreme sasvim stalo, osim što je Dejvid u međuvremenu izrastao u visokog i lepo formiranog, zgodnog momka. Video me je i mahnuo mi je. Uvezla sam se na prilazni put i od tada sam u svakom pogledu ostala sa njima.” Šarlota je pogledala u ogledalo i za trenutak su im se pogledi sreli. „Nisam baš dobra u čitanju između redova, Ketrin.” Govorila je tiho i odlučno. „Šta hoćeš time da kažeš?” Šarlota je prišla lavabou s namerom da opere ruke nastojeći da se otarasi Ketrininog laserskog pogleda. „Želim da budem otvorena i da ti kažem ono što mislim.”

21

„Pa onda uradi to.” Šarlota je zatvorila vodu i pružila ruku da uzme ubrus, a zatim je uzdahnula osećajući kako joj se rebra stežu u obruč i pritiskaju srce.

„Mislim da vas dvoje niste jedno za drugo, Šarlota. Ti se ne uklapaš u našu porodicu. Nije da ne bi mogla, već ne želiš. Šta će biti ako se vas dvoje venčate?

Mamu i tatu Rouz bi ubilo ako bi se Tim udaljio od svih nas.” „A što... zašto bi se on uopšte udaljio od vas? Ketrin, ti vidiš nešto čega nema.

Da li je Tim do sada propustio neki događaj u porodici nedeljnu večeru ili rođendansko slavlje - otkako smo nas dvoje zajedno?

Nije nijednom.” „Šarlota, Tim te je zaprosio i dao ti je prsten svoje bake posle samo dva meseca poznanstva.” Ketrin je uperila dva prsta u Šarlotu. „Dva. Toliko mu je trebalo da odluči da pozove prethodnu devojku da izađu.

Išao je na molitve i pričao sa njom posle crkve, a kada ju je malo bolje upoznao razgovarao je sa njenim poznanicima da bi saznao nešto o njoj.

Zabavljali su se šest meseci i pomislili smo da je, možda, ona prava devojka za njega, jer Tim nikada ne gubi vreme na nešto što, po njegovom mišljenju, ne vodi nikuda. Zatim je na toj božićnoj večeri iznenada sreo tebe i nismo ga videli skoro dve nedelje. Mislili smo da je potpuno poludeo. Mama Rouz je strahovala da će možda propustiti i proslavu Božića sa nama.” „Pa, ta nas je veza oboje iznenadila”, rekla je Šarlota oslanjajući se ramenom o zid. Stajala je kraj vrata. „Ali on je pravi momak za mene. A i ja sam prava osoba za njega, zar ne?” Šarlota nikada nije poznavala nekoga sličnog Timu. Nikada se ranije nije osećala onako kako se osećala kraj njega. Nikada se nije tako zaljubila. I mada se plašila „slobodnog pada” i odvezla se tog jutra na brdo jer je želela da pobegne od gradske buke i čuje Božji glas, ipak je veoma želela da Tim bude samo njen u narednih četrdeset godina.

Ljubav njenog života.

Ketrin je začkiljila u nju. „Dejvid mi kaže da Tim i on još nisu odabrali svoje smokinge za venčanje.”

„Pa ima još vremena!” Šarlota je nastojala da dopre do Ketrininih misli. Kuda li vodi svo to ispitivanje? „Nisam videla vaše pozivnice, ni kartice sa najavom.” „Pozivnice su trenutno u mojoj kući. Ketrin, a da li se sve to tebe tiče?

Venčavamo se Tim i ja.” Kada bi samo to ubeđenje koje je odjekivalo u 22

njenom glasu stiglo i do njenog srca. „I mi ćemo to uraditi na naš način.

No budi sigurna da nemamo nameru da bežimo od njegovih roditelja ili braće.” Šarlota je pošla prema vratima.

Ketrin ih je držala, mašući drugom rukom. „Ali tiče me se. Ova porodica me se veoma tiče. Tim mi je bliži od mog rođenog brata. Ne želim da bude povređen niti da se njegova porodica raspadne. Podižem troje dece kao Rouzove i želim da odrastu u istim uslovima kao i njihov otac, a ne da prolaze kroz ono što su meni moji roditelji priredili.” Šarlota je dohvatila kvaku na vratima i naglo je povukla ka sebi. Čim je to učinila u toalet je uletela Lorin, devojka koja je te večeri došla sa Rudijem. „Šarlota, tu li si. Tim te svuda traži. Hej, zdravo Ketrin.” „Lorin.” Šarlota je izašla iz toaleta ne okrećući se za sobom. Tim je, sa rukama u džepovima, stajao naslonjen na zid u predvorju. „Hej”, rekao joj je. „Hej.” Šarlota se nagnula ka njemu nadajući se da će njegova toplina moći da je zagreje posle hladne rasprave sa Ketrin. „Zbilja mi je žao zbog tog troška oko kovčega, Time.” „Ama zaboravi na to. Morao sam malo da izađem da se ohladim.”

Podvukao joj je prst ispod brade. „Žao mi je i što sam ti kazao ono za tvoju venčanicu. Možeš da kupiš haljinu koju želiš. Pronaći ćemo neki način da to

platimo.” Šarlota ga je poljubila a Tim je provukao ruku iza njenih leđa i privukao je sebi. „Želiš li da plešeš?”, kazala je. „Mislio sam da me nikada nećeš upitati.”

Na plesnom podijumu ju je privukao sebi i zurio joj je u oči dok je pevač cvilio nešto o „kući koja ga je stvorila.” „Šta se to tamo događalo?” „Ništa.” Šarlota se, zajedno sa njim, njihala levo-desno i u krug, „To su samo priče iz ženskog toaleta.” „Ali ja vidim da si zabrinuta. Nije to valjda tolika svetinja i tajna?”

Tim je izvijao vrat da bi video ko će sledeći izaći iz toaleta. Bila je to Ketrin. „Trebalo je da me upozoriš da je ona pravi pitbul.” „Nisam mislio da će večeras da navali na tebe.” Nežno je uzeo Šarlotino lice u ruke. „Ona više laje nego što ujeda.”

23

„Da li je tebe nekada ujela?” Šarlota se skoro osmehnula, osećajući da napetost nastala posle razgovora sa Ketrin polako čili iz nje. „Čini mi se da ona misli da ima monopol na tebe. Kao i na celu porodicu. Da živimo u biblijskim vremenima i da se nešto desi Dejvidu...”

Tim je spustio poljubac na Šarlotine usne, čvrsto ju je privukao i nastavili su da se lagano kreću u ritmu melanholične muzike. „Najlepša devojka u prostoriji je u mom naručju”, šapuno joj je Tim na uho, „pa, ako nemaš ništa protiv, radije ne bih pričao o bratovoj ženi.”

Kada ju je ponovo poljubio Šarlota je sklopila ruke oko njegovog vrata i pustila da cela ta mučna tema padne u zaborav.

*** Nešto malo posle jedanaest sati Tim je odvezao Šarlotu kući i otpratio ju je, uz četiri duga niza stepenika, do stana, držeći je pritom za ruku, olabavljujući kravatu i raskopčavajući gornju dugmad košulje. „Planirali smo da se sutra malo provozamo na motorima”, rekao je Tim naslanjajući se na zid, dok je Šarlota otključavala svoja teška čelična ulazna vrata. Tim je bio pasionirani vozač amater na moto-trkama. „Pol i Arti se nisu trkali otkako su se doselili u Teksas.” Šarlota je te večeri saznala da su Pol i Arti rođaci iz porodice Timove majke Bjukeneni. „Pođi i ti sa nama. Mislili smo da nagovorimo i Džeka i Dejva da pođu.” „Imam sastanak sa Tauni.” Šarlota je upalila svetio u predsoblju i naslonila se na dovratak. „Imaš sastanak u nedelju?” Tim ju je obgrlio rukom i privukao je sebi. „A ti se trkaš? U nedelju?” Nabrala je obrve i napravila grimasu imitirajući ga i cereći se. „Pa ne trkamo se, samo ćemo malo da se provozamo.” „Biće to trka čim uključite motore.” Pružila je ruku i provukla mu prste kroz kosu. „Hoćeš li da uđeš?” „Mislim da me vrlo dobro poznaješ?” Brzo ju je poljubio, kao u šali, i provukao se pored nje.

Da li ga zaista poznaje? Imao je takmičarski duh i strašno se posvećivao svemu što je radio, i to u tolikoj meri da je bilo mučno gledati 24

ga. To se odmah videlo. No nije dugo stajala i razmišljala. Tim ju je povukao unutra, odmaknuo od vrata, snažno ih je zalupio i privukao je sebi.

Šarlota je petom udarila u nešto tvrdo i zanela se unatrag, ispavši pritom iz njegovog zagrljaja.

Tim je ispružio ruku i uhvatio je pre nego što se opružila po podu. „Šar, da li ti je dobro?” „Dobro mi je... ama kakva je ovo kutija?” Šarlota se sagnula, podigla poklopac i zagledala se u kutiju. „O, pa to su naše pozivnice za venčanje.” „A šta pozivnice rade u predsoblju?” Tim je stavio kutiju na Šarlotin uglačani stočić za kafu načinjen od prirodnog drveta. Šarlota je cele godine štedela za taj vredan komad nameštaja - prvi te vrste koji je ikada nabavila. „Diksi mi ih je donela ovamo iz naše prodavnice.”

Tim je začkiljio u nju. „Treba li nas dvoje da održimo poseban sastanak povodom venčanja? Da utvrdimo dokle smo stigli?” Šarlota je uzdahnula. „Da, Time. Biće to ove nedelje. Već je skoro polovina aprila.” Progurala se do trpezarijskog stola na kome je stajao njen ajped. „Možeš li u ponedeljak uveče!” Tim je ukucao nešto na ekran svog mobilnog telefona. „Ne mogu, imam sastanak gradskog veća.” Zagledao se u Šarlotu. „Izgleda da ćemo Dejv i ja dobiti taj posao preuređenja zgrada u centru grada.” „Time, zar zaista? Pa to je divno. U utorak imam sastanak sa gradonačelnikovom ćerkom.” „Sa gradonačelnikovom ćerkom? Podigao je obrve. „To je moja uspešna cura.

Impresioniran sam.” „Pročitala je u novinama članak o Tauni i pomislila da, ako je mis Alabame zadovoljna našom uslugom, možda će i ona to biti!” „Svakako dajte gradonačelnikovoj ćerki kompletan tretman Šarlote Meloun.” „A šta kažeš za sredu?” Tim je zaobišao sofu i prišao stolu. „Slobodan sam. Može li prvo večera a zatim dogovor oko venčanja?”

„Odlično.”

25

Tim je još malo kuckao po ekranu svog telefona a zatim je privukao Šarlotu i lagano je i dugo ljubio. „Bolje će biti da krenem jer zapravo nimalo ne želim da odem.” „Videćemo se ujutru.” Šarlota je sklopila oči i duboko udahnula, osećajući miris njegove kože. Zatim ga je posmatrala kako odlazi i pažljivo zatvara vrata, koja su glasno škljocnula za njim. Taj zvuk je uvek pomalo podsticao njen fantomski strah od samoće. Ostala je sasvim sama.

Otkako joj je mama umrla Šarlota nije volela da bude sama u kući.

Već je bila sama samcata na svetu. Gert je ponekad puštala neku staru ploču sa pesmom o tome kako je jedinica najusamljeniji broj. Šarlota je mrzela tu pesmu i bežala je iz kuće kad god bi je Gert slušala. Šarlota Meloun je ostala kao izolovano ostrvo u pejzažu koji je stvorila njena porodica - u nizu rođenja i smrti.

Zbacila je obuću sa nogu i otišla u kuhinju po čašu vode. Kada je okrenula slavinu zastala je kraj prozora i zagledala se u udaljeni narandžasti sjaj Birmingema, analizirajući svoje misli i pokušavajući da odredi sopstvena osećanja.

Kada je čula da neko kuca na vrata poskočila je. „Time?” „Imam nešto da isporučim na ime Šarlote Meloun. Pošiljku sa imanja Ladlov.

Jedan kovčeg.” Šarlota je prilepila nos uz vrata i kroz špijunku proučavala čoveka pred vratima. „Malo je kasno”, kazala je. Kada je jutros platila za isporuku kovčega na kuću očekivala je da to bude naredne nedelje, ne u petnaest minuta do ponoći iste večeri.

„Vi to meni kažete? Samo mi ovde potpišite, pa odmah idem.” Šarlota je otključala vrata, a mršav momak u prljavim farmerkama marke Fu Manču uneo je kovčeg u stan. „Nadam se da vredi toliko koliko ste ga platili.”

Pružio joj je blok. „Potpišite ovde.”

Kada je momak konačno otišao Šarlota je odvukla kovčeg usred stana i kleknula ispred zalemljene bravice. „Pa, moj najnoviji prijate-lju, nemaš pojma koliko si mi muke danas priredio.”

26

Treće poglavlje Emili Avgust 1912, Birmingem Kasnila je. Emili je obišla oko ugla, skrenula prema Hajlendu i brzim hodom presekla put kroz dvorište gospode Šel, trudeći se pritom da ne trči i pričvršćujući razbarušenu kosu ukosnicama. Želela je da se vruć avgustovski vazduh malo ohladi, pa da lakše diše. Znoj joj se, ispod visokog okovratnika, cedio niz vrat i tekao joj niz leđa. Majka će se ljutiti zbog njenog kašnjenja a ocu će sve to biti zabavno. Taj sastanak feministkinja se prilično otegao. Čuli su se toliki ženski glasovi i razna mišljenja. Zabolela ju je glava.

Potrčala je stazom oko kuće i stigla do kuhinjskog ulaza za poslugu, dok joj je suknja lepršala oko članaka a potpetice lupkale po tlu.

Uostalom, ako je majka napadne zbog kašnjenja uvek može da okrivi Filipa za to. Sreo ju je kad je odlazila sa sastanka feministkinja. Već i samo sećanje na poljupce u zadnjem delu njegove kočije učinilo je da joj temperatura poraste.

Da su se barem našli u gradu pre tog njenog sastanka. Imali bi više vremena a i ona bi izbegla slušanje dosadnog govora gospođe Dejli.

Njen glas je stalno neprijatno oscilovao gore-dole, gore-dole.

Gospoda Dejli je inače bila prilično zabavna osoba. Emili se lako nasmejala i pošla pored gustog zimzelena u bašti kad ju je odjednom neka ruka zgrabila i povukla iza drveta.

Viknula je i naglo se okrenula, sa ispruženom pesnicom spremnom za udarac.

Erl Donaldson, njen sused i drug iz detinjstva, dobro je poznavao snagu tog njenog udarca. Mnogo puta je iskakao iza drveta i presretao je, pa bi na kraju obično dobio dobru ćušku. „Emili, smiri se. Ja sam.”

Spustila je pesnicu i zagledala se u pravo oči Denijela Ladlova.

Kolena su joj klecnula. „Denijele, šta ti radiš ovde?” Bacila se prema njemu i jasno čula kako mu srce lupa. Već dugo, možda mesecima, nije bilo nikakvih vesti od njega.

27

„Pa tražim tebe, šašava curo, eto to radim. Gde si to bila? ” „Gde sam ja bila? Pa baš ovde gde si me i našao. Gde si ti bio?” „Ne zadirkuj me, pa znaš gde sam bio.” Nacerio se i zaturio svoju sportsku kapu unatrag a njena rešenost da bude ljuta na njega lagano se topila. „Tražio sam te kada smo prošlog puta bili u gradu. Kako to da nikada nisi došla na neku od naših utakmica?” „Imala sam nekih hitnijih obaveza.” Emili se okrenula od njega ali se odmakla samo pola koraka, ili približno toliko. Da li je on zaista očekivao da ona ostavi sve drugo i odjuri na Rikvud Fild da bi ga posmatrala kako udara loptu. „Šta je to važnije od bejzbola?” Podigao ju je u vis i malo zavrteo. „Nedostajala si mi.” Priljubio je obraz uz njen a Emili mu je sklopila ruke oko vrata.

„Ima mnogo stvari važnijih od bejzbola. Umetnost, pozorište, obrazovanje, ženski pokret, učenje vođenja domaćinstva od majke.” Čim ju je spustio Emili se odvojila od njega i odgurnula ga, te je napućenim usnama cmoknuo u vazduh. „Zašto mi nisi pisao ako sam ti toliko nedostajala? A postoji i nešto što se zove telefon. Čuo si za taj pronalazak, zar ne?” „Ali Em, ja sam samo jedan siromašni igrač bejzbola. Ne mogu da plaćam telefonske pozive.”

Uklonio je prstom pramen kose koji joj se vukao po vratu. Zadržala je dah i zatreperila kada je osetila dodir njegovih prstiju na koži. „A i pisao sam ti. Svake nedelje. Pitanje je, mlada damo, zašto mi ti nikada nisi ništa otpisala?”

Emili se izmakla van domašaja njegove ruke. Zbunjivao ju je i za-luđivao svojim šarmom. „Da li si došao u Hajlends samo da bi me ispitivao? Zašto nisam dolazila na tvoje utakmice? Kako to da ti nisam pisala? Ti si taj koji se ukrcao u kamionet sa četrnaest smrdljivih momaka i otišao da se bavi tom glupom igrom.

Zamisli samo, odrasli ljudi koji po ceo dan jurcaju po prašini za nekakvom lopticom.” „Em, ali to je bejzbol, glavna američka razonoda” Denijel je podigao ruke a izraz lica mu je rečito govorio o strasti koju oseća za tu igru. „To je najlepši sport na svetu. I postaje sve bolji, Em.” Smaknuo je kapu sa glave, provukao prste kroz gustu kosu i vratio kapu na mesto. Na njoj je bilo ispisano veliko B. Oznaka njegovog tima. Baroni. „Donose se nova pravila i proširuju se lige. Dobar udarac ili hvatač može danas dobro da zaradi. Rađaju se nove zvezde. Saj Jang, Nep 28

Lažoa, Taj Kob. Kladim se da taj dobro zarađuje u Tigrovima. Možda čak oko pet hiljada dolara.

Pet do šest hiljada dolara godišnje? Otac je zarađivao toliko ili malo više mesečno. Filip Seltonstel i njegov otac zarađivali su svakog meseca svakako i više od toga. Putovali su oldsmobilima a ne nekakvim kamionetima ili starim autobusima i živeli u lepim kućama a ne u motelima pokraj puta.

„Ne brinem ja za Saja Janga ni za Taja Koba. Ja sam zabrinuta, odnosno bila sam zabrinuta za Denijela Ladlova. Da li si došao da mi saopštiš da ćeš potpisati profesionalni ugovor vredan više hiljada dolara?”

Emili se izmakla, prekrstila ruke i čekala odgovor. Sada je bilo sasvim izvesno da je zakasnila na večeru ali je Denijel stajao tu pred njom.

Denijel. „Ne, zapravo nisam.” Denijel se okrenuo u stranu i zabio ruke u džepove. Lanac njegovog zlatnog sata zasijao je na suncu. „Neću nikada zaraditi hiljade dolara igrajući bejzbol. Zbog toga i napuštam tu igru.

Volim je i biće dobro ako jednog dana budem mogao da finansiram sopstveni tim, ali sada sam” - jedan nežni osmeh njegovih blistavo plavih očiju uklonio je i poslednji ostatak Emilinog gneva -„obezbedio mesto u Institutu Poloka Stefansa.” „O, majko moja? A šta ćeš tamo da radiš? Predavaćeš?” Denijel se, dakle, vraća kući. „Ne mogu da verujem da tek tako napuštaš sport koji voliš. To me skoro navodi na misao da ne zaslužuješ moje poštovanje. Šta te je uopšte navelo da učiniš tako nešto?” „Znaš ti to dobro Emili, zar ne? To je sve zbog tebe.” „Zbog mene?” Bila je potpuno bespomoćna, i kada ju je privukao u naručje prepustila se svojim osećanjima. „Ali ja nisam imala vesti od tebe celih pet meseci. Nisam dobila nijedno pisamce. Čak ni razglednicu.” Oko sebe je širio miris sapuna i toplog, ispranog pamuka. „Kunem se da sam ti svakodnevno pisao. Lično sam slao ta pisma.”

Pomilovao joj je rame i poljubio je u slepoočnicu. Neki romantični porivi učinili su da Emilina utroba najednom zatreperi. „No zašto je to sada važno, dušo.

Vratio sam se kući.” „Mnogo si mi nedostajao. Nije bilo nikoga s kim bih igrala kriket.”

Emili se naslonila na njega. „Niti ma koga s kim bih vežbala nove plesove. Otac

i Filip...” stisnula je usne. Filip - Denijel nije znao ništa o tome.

29

„Filip?” Denijel joj je dotakao bradu i sagnuo se da je pogleda u oči, ali se Emili odmaknula. „Dakle, reci mi zašto si rešio da odustaneš od bejzbola?” Prekrstila je ruke preko grudi i nastojala da očeliči srce. Sada je pripadala drugome. „Pa”, počeo je svoju priču Denijel, izgovarajući reči naglašeno i lagano i ne skidajući pogled sa njenog lica. „Izgubili smo utakmicu od kluba Memfis Tartls i to sa dva puta manje poena i našim momcima je to teško palo. Pušili su, psovali i napijali se, a naš mali autobus smrdeo je kao kanalizacija posle toplog leta bez kiše; tada sam se zapitao:”Zašto bih ja više voleo ove glavonje nego moju milu curu?” Emili, reci mi ko je taj Filip?” „Ali Denijele, ti voliš bejzbol. Šta je sa onim tvojim zadovoljstvom da udaraš lopticu i šalješ je prema ma kom hvataču i pritom uživaš u'zvuku drvene palice koja krcka'... zar mi nisi sam rekao da je to ono što voliš u toj igri?” Emili je mahala po vazduhu zamišljenom palicom smeškajući se i trudila se da Denijelu proda njegov sopstveni san, nastojeći pritom da ga ukloni kao pretnju sopstvenoj budućnosti sa Filipom. Nije planirala ovaj današnji razgovor. Iskreno rečeno, nije ga planirala ni za sutra niti za ma koji drugi dan. O, Denijele! „Nisam znao da si me tako pažljivo slušala svih onih večeri kada smo posle škole šetali po kampusu.” „Slušala sam vrlo pažljivo svaku tvoju reč. Volela sam te naše večernje šetnje.” „Da sam imao novca vodio bih te u bioskop ili na neku finu večeru.”

Izvrnuo je džepove. „Šta siromašak, drug sa koledža, može da uradi sa divnom devojkom kao što si ti? Bejzbol je bio jedino čime sam mogao da ti privučeni pažnju.” „Ne moraš sada da se praviš važan. Te šetnje i tvoje priče o bejzbolu bile su za mene sjajni izlasci, Denijele Ladlov. Često se setim svega toga.”

„I ja takođe. Zbog toga sam i napustio bejzbol, Emili. Igra više nije imala smisla jer sam previše mislio na tebe. I to stalno.” Dah mu je bio isprekidan a glas promukao. Potražio je očima njene. „Ne volim toliko bejzbol. Više volim tebe.” „Voliš me? Ama kako me to voliš kada od aprila nisam čula ni reči o tebi?”

30

„Poslao sam ti gomilu pisama - pisao sam ih po pet do šest nedeljno.

Slao sam ih uvek subotom i u njima te molio da me čekaš.” Pogledao ju je ispod oboda kape. „Zar ih zbilja nisi dobila?” „Pa zar bih ti, da sam ih zaista dobila, tvrdila da nisam?” Emili ga je zaobišla i krenula prema ljuljašci okačenoj o granu bresta. Stomak joj je krčao i podsećao je da će njena majka uskoro izneti večeru ali sada nije mogla tek tako da ode i ostavi Denijela. Podigla je noge sa tla i pokrenula ljuljašku. Denijel se naslonio na stablo bresta. „Zar bih ti kazao da sam ti pisao ta pisma da nisam to činio, Emili?”

Denijel je skinuo kapu i ceo žbun kovdržave smeđe kose rasuo mu se po čelu i slepoočnicama. Emili je imala običaj da ga, onako iz šale, vuče za kovrdže, pošto bi se on prethodno dobro namučio da prikupi kosu u kakvu-takvu frizuru. „Voleo bih da dođem do vas malo kasnije, ako se ti slažeš.”

Emili je zamahnula nogama još jače i zaljuljala se još više. Avgustovsko veče bilo je puno boja - ružičasta, narandžasta, purpurna i plava - te nije znala kako da saopšti najnovije vesti Denijelu, svom dragom Denijelu.

On ju je posmatrao, smeškao se i ispitivački bi je pogledao kad god bi im se pogledi sreli. Mogu li malo kasnije da vam se najavim? Najzad je ščepao ljuljašku i približio lice njenom. „Šta je to što mi prećutkuješ?” „Nisam uopšte dobila ta tvoja pisma, Denijele.” Panika ju je gušila u grudima i zamagljivala joj je misli. Kliznula je sa širokog drvenog sedišta i pokušala da

prođe i umakne u otvoreni deo dvorišta, ali ju je on uhvatio i uzeo u naručje. „Sada sam tu. Dobila ti ta pisma ili ne, ja osećam za tebe isto što i pre.

Obezbedio sam posao i veliki stan u zgradi Ridli.... Emili, želim da porazgovaram sa tvojim ocem.” „Sa ocem?” Emili se izvukla iz njegovog zagrljaja. „Ridli?” Zar misli da je zaprosi i povede da žive u Ridliju? „To je vrlo lep stan. Nije rezidencijalna zgrada kao kuća tvog oca...” mahnuo je rukom pokazujući veliku kamenu kuću i plavo nebo, koje kao da se naslanjalo na njen taman krov. „No to je svakako dobro i pogodno mesto za zaljubljene parove koji počinju zajednički život. Ne planiram da budem nastavnik doveka, Emili. Imam neke planove sa...” „A Filip? Postoji moj problem vezan za Filipa, Denijele!”

31

„Ama o čemu ti to pričaš? Ko je taj Filip? Mislio sam da mi imamo neki dogovor, Emili?” Na licu mu se ukazala tužna zbunjenost a izraz mu je bio ispitivački. „Ali ti si taj koji je otišao.” Emili se odmakla od njega. O, dovraga, kako da mu to kaže? „Bio sam odustan pet meseci a ne pet godina.” Denijel je dotakao Emilino rame i nežno je okrenuo prema sebi. „Zar si tako brzo odustala od mene?” „Denijele, mi smo šetkali po kampusu, išli na igranke i neke skupove bratstva ali... teško se može reći da smo imali neki sporazum.”

Emili je sklopila ruke. Da li te njene reči zvuče ubedljivo? Poslednjih pet meseci je provela ubeđujući sebe da je bila samo detinjasto očarana Denijelom ali da to nije bila prava ljubav. „Filip i ja smo se ponovo sreli u maju na balu Blek end Vajt.

„Da, shvatam.” Denijel je skrenuo pogled u stranu i natukao kapu na glavu.

Iz očiju su joj potekle peckave suze kada je ugledala crvenu mrlju na vrhu Denijel ovog nosa. Pokrila je zadihane i drhtave usne rukom. „Denijele, molim te, saslušaj me i budi malo ozbiljan. Zar si zaista mislio da ćemo se venčati?” Ispružila je ruku prema njemu, ali se povukla unazad i nije ga dodirnula. „Mi jesmo i uvek ćemo biti drugovi sa koledža. Ništa više.” Molim te složi se s tim Denijele, molim te! „Nije tačno, bili smo nešto mnogo više. Verovao sam i da ćemo se venčati. Zbog toga sam napustio Barone i vratio se kući.” „Ali medu nama nije bilo nikakvog stvarnog dogovora. Niti obećanja.”

Ne, nije ga izneverila. „Kako sam uopšte mogao da te zaprosim pre nego što sam krenuo na put onim klimavim autobusom? Ipak se to podrazumevalo, Em. Zar nije? Mislim, to da se volimo i želimo da budemo zajedno?” „Ali Filip i ja smo... baš jedno za drugo. Naše porodice su prija-teljevale godinama. Imamo iste...” „Društvene veze? Isto basnoslovno bogatstvo?” Denijelov nežan ton je prešao u ogorčen i režeći. „Kada smo se upoznali znao si ko sam i odakle dolazim, a i šta od mene možeš očekivati.”

32

„Da, ali sam takođe poverovao da sam sreo devojku koja ima duha i volje da radi po svome. Takvu koja bi izabrala i muža i život prema svojim željama.”

Emili je, iznenadno ohrabrena, zakoračila prema njemu. „Pa to je tačno ono što sada činim. Za brak su važne i druge stvari a ne samo školske uspomene. Brak je nešto više od mahnitog đačkog cerekanja i mladalačkih osećanja.” On je sigurno

znao da će devojka poput Emili razmišljati i o društvenom statusu, privilegijama, bogatstvu i obrazovanju. I o sopstvenoj porodici. „Zar je to sve što smo mi bili jedno drugome? Zabavni za druženje?

Reci mi, da li si zaljubljena u njega?” Denijelov glas je lako zatreperio dok se povlačio prema svom crno-bež mustangu vezanom za očevo mesto ispred štale.

Očeva ždrebica je proturila glavu kroz štalski prozor i zarzala prema Denijelu, flertujući sa njegovim konjem. „Denijele, ja..” Emocije su provalile iz nekog skrivenog mesta u njenom srcu. „Pa da, volim ga, ma šta to značilo.” Denijel se malo trgnuo i nagnuo unapred, nastojeći da pod prstima oseti oblinu njenog obraza. „Ja sam spreman da učinim jednu stvar: da te volim do kraja života.

Spreman sam i da večeras razgovaram sa tvojim ocem Emili. Ja sam čovek kome se može poveriti ćerka. Pokazaću da vredim mnogo više nego Seltonstel.”

Odmaknula se od njega a hladan bes se mešao sa njenim toplim suzama. „Ali ja ne mogu to da mu učinim.” „A meni možeš to da učiniš?” Denijelova osećanja ispoljila su se rumenilom na visokim jagodicama i četvrtastoj vilici. Čak i na ra-stojanju od nekoliko koraka mogla je videti kako mu se grudi dižu i spuštaju i kako mu srce lupa. „Ti si mene ostavio. Nisam imala drugog izbora nego da nastavim sa životom ili da poludim zbog ljubavi prema tebi. Emili je stegla vilice i priznala: „Bila je to moja najteža odluka.” „Ali sada sam ovde.” „Nije baš tako, Denijele. Sve je gotovo. Filip je sjajan čovek - ljubazan, obziran, lepih manira, načitan, obrazovan i poštovan u gradu!” „Poštovan? Seltonstel?” Nasmejao se tiho i hladno. „Pa reći ću ti šta je on zapravo, Em. Filip Seltonstel je... Denijel je zastao i stisnuo usne u tanku liniju.

On ima mnoge... zapravo je...”

33

„Zapravo je... šta?” Emili je prekrstila ruke a povetarac joj je hladio kožu, ali ne i srce. „Kaži mi to što imaš, Denijele. Čini se da znaš i previše.” „Nemam šta da ti kažem.” Povukao se, prvo korak pa dva koraka, lagano, a zatim nešto brže. „Zbogom, Emili!”

No umesto da pojuri preko travnjaka Denijel se sagnuo, zgrabio je za ramena i strasno i nežno poljubio.

Na Emilinim usnama, kao i u njenom srcu, previrala su vrela osećanja dok je posmatrala kako Denijel trči prema mestu za uzjahi-vanje i penje se na konja.

Kloparanje konjskih potkovica odjekivalo je u svim šupljim komorama njenog srca... baš na onom mestu gde je, kako je nekada verovala, cvetala ljubav prema Denijelu. Uhvatila se za jelove grane, bodreći samu sebe i ne obraćajući pažnju na iglice koje su je bockale po dlanovima. „Žao mi je, Denijele”, šaputala je, i molila vetar da mu odnese njene reči i da ga uteši. No bilo je prekasno. Emili je posvetila svoja osećanja i misli Filipu Seltonstelu. Tako je bilo najbolje za sve.

Denijel Ladlov je zakasnio. Da, stigao je prekasno.

34

Četvrto poglavlje mili je stajala kraj sudopere i prala ruke hladnom vodom, a suze s E u joj sa vilice kapale pravo u sudoperu i zatim oticale u odvod.

Bilo je pet sati i popodnevno sunce je stvaralo zlatne i crvene zastore između drveća, a na zemlju su padale tamne senke. Topao medonosni vetrić duvao je kroz otvoreni prozor i poigravao se zavesama. Pošto je dobro ispljuskala lice vodom Emili je obrisala oči, nastojeći da iz njih odstrani vrelinu suza a iz duše svaku pomisao ne Denijela. Kako on sme tako da upadne ovamo i poremeti njen život? Filip treba uskoro da dođe na večeru i ona mora da se sabere.

Uzela je peškirić sa police ispod sudopere i obrisala lice. Ako joj je Denijel

zaista pisao, šta li se desilo sa tim pismima? Kuda su nestala? „Evo me, gospođice” Moli je došla spolja i ušla u kuhinju noseći u kecelji paradajz. „Tražila sam vas. Kuda ste nestali posle sastanka? Šta vi mislite o svemu tome? Da li ste spremni da idete na marš za pravo glasa?” „Ne znam, Moli. Čini mi se kao da... Da li me je majka tražila?” Emili je okrenula leđa njihovoj služavki i kuvarici i pokušala da se pribere. „Danas je baš toplo, zar ne?” „Kao u kotlu. Da gospođice, kao u kotlu. Uh-mmm” Moline reči su alarmirale Emili. Ta žena očito zna njenu tajnu. „Majka vas još nije tražila.” „Moli, da li si me ti maločas videla?” Emili je presavila ubrus i prebacila ga preko šipke. „Pa, zapravo ne znam.” Moli je izručila paradajz u sudoperu. „Zar ja imam vremena da gledam kroz prozor i vidim kako ljubite nekog mladića koji nije gospodin Seltonstel?” „O, Moli, zaista si me videla.” Emili je došla do radnog stola i okrenula se licem prema Moli. „On je ljubio mene a ne ja njega.” „Meni je izgledalo kao da ste vi ljubili njega.” „Ama nisam ga ljubila, prosto me je zgrabio” Emili je lupnula po debeloj dasci na kojoj je Moli radila. Ta žena je bila samo pet godina starija od nje i sa svojih dvadeset sedam godina bila joj je više sestra nego služavka.

35

Majka je angažovala Moli kada je ova imala šesnaest godina i bila tek stigla iz Irske, sa samo jednom preobukom u koferu. Dok je jednog popodneva kupovala u gradu majka je čula kako Moli traži posao i obraća se raznim Bostoncima, koji očito nisu imali posla za Irce, pa su joj se bezočno rugali i odbijali je. Odmah ju je unajmila.

Majka je, te večeri, za večerom kazala ocu: „Ta lepa devojka bi brzo propala muvajući se po plesnim dvoranama. Dobri Bog bi se naljutio na mene da nisam učinila dobro delo kad sam već imala priliku za to.” „Denijel je mene ljubio, zar ne čuješ šta ti govorim?” Emili se približila i dohvatila crvenokosu služavku za ramena. „O, sveci i svi anđeli.” Moli se odmakla od Emili a oči boje lešnika su joj sijale. „Zar je to bio Denijel? Gde se krio ovih pet meseci dok vas je ostavljao da isplačete oči u jastuk?” „Nisam plakala u jastuk, Moli. Odakle ti takve ideje?” „Imam i ja uši, zar ne? A Veliki Majk može da čuje pticu koja guta crva, zar ne znate to?” Moli je uzela nož i zasekla prvi paradajz, isekla ga je na četvrtine i ubacila komade u činiju.

Molina soba bila je tačno ispod Emiline. Veliki Majk je bio očev lakej koji je jednog popodneva naglo ušao u štalu dok je Emili nastojala da uguši suze u senu. „Kazao je da mi je stalno pisao”, rekla je Emili i polako se svalila na kuhinjsku stolicu. „Danas je došao da mi kaže da je napustio bejzbol i da je našao posao i stan” „Pisma, kažete? Uh, kakva je ovo bara.” Moli je pokazala na isceđeni sok od paradajza koji se slio niz ivice daske na kojoj ga je sekla. „Ovaj nož mora biti tup kao...” „Tome nožu ništa ne fali, Moli!” Emili je spustila ruku na služavkinu mišicu. „Zar ti ne ideš svakoga dana po našu poštu, Moli?” „Gospođice, ako ćete sada da se bavite mojim domaćim obavezama, popričajte o tome sa majkom. Ja moram da spremim večeru.” Moli je skrenula pogled i izvukla mišicu iz Emilinog stiska. „Vaš otac bi mi svašta kazao ako se na stolu ne bi našla njegova omiljena letnja salata i pita od paradajza.” „Moli, istresi to što znaš.”

Brzo je iseckala još jedan paradajz a usne su joj bile stisnute i blede.

„Šta se desilo sa tim Denijelovim pismima?”

36

Sec, sec, sec. „Nema ničeg boljeg od lepe salate po toploj letnjoj večeri. Za večeras sam naručila i sladoled. Znaš li da gospodin Seltonstel dolazi na večeru.

Zapravo verujem da je on...” „Gde su ta pisma, Moli?”

Moli se okomila na sledeći nedužni paradajz. „Oh!” Emili je naglo pritisnula grudi rukom. „Otac. Da li je on...”

Sada je Moli zurila u nju sa kiselim i ljutitim izrazom u očima. „Razmisli malo o svom ocu, Emili. Zar bi on uradio nešto slično?” „Verujem da ne bi, ne znam, zapravo, zašto bi ih uzeo? Ili je to bila majka?” „O, svi sveci, pa ne bi to vaša majka uradila. Nju će jednog dana proglasiti za sveticu zato što me je spasla.”

Emili je nešto petljala oko svoje rasute punđe, izvukla duge ukosnice i pustila kosu da joj se raspe po ramenima, nastojeći pritom da obuzda gnev na oca koji je preturao po njenim stvarima. To uopšte nije bilo nalik na njega. „Moli, gde su ta pisma?”

Vrata kuhinje su se naglo otvorila i ušao je očev sluga Džeferson. „Gospođice Emili, dakle tu ste!” Nosio je svetlo odelo i kravatu stegnutu oko vrata. Znoj mu je već probio belu košulju a probijao je i kroz sako. „Otac vas traži. U biblioteci je” Emili je skliznula sa stolice. „Dobro. Kako je otac raspoložen, Džefersone?”

Strpnula je komadić paradajza iz salate, zureći pritom značajno u Moli. „Vrlo je veseo, gospođice. Oči mu sijaju.”

„Dobro, odmah ću da dođem.” Čim je Džeferson izašao Emili se okrenula prema Moli. „Nisam ja još završila sa tobom.” „Manite se toga, gospođice.” Moli ju je dohvatila za mišicu. „To je prosuto mleko. Mislite na gospodina Seltonstela.” Ton joj je bio nežan i sanjarski. „On je fini i privlačan gospodin koji odgovara vama i vašoj situaciji. Obožava vas i guta svaku vašu reč. I gospodin Ladlov je fini, ubeđena sam u to, ali vaš otac je veoma naporno radio da vam stvori sve ovo i da imate sve najbolje. Zašto biste se udali za nekoga običnog, kao što Denijel Ladlov, ako vam je već Filip Seltonstel naklonjen? Ljubav ne traje dugo kada nema hrane na stolu ni novca u banci, i kad vam deca plaču. Verujte mi, ja to dobro znam.”

37

Emili je malo razmislila o Molinim rečima i pošla ka vratima. „Onda će biti bolje da se udam za Filipa, zar ne? On je ljubazan i šarmantan... a i obrazovan.”

Sve je to, zapravo, bio i Denijel. „Studirao je na onom popularnom univerzitetu na severu - na Jejlu.” „Filip je privlačan i duhovit.” To je, takode, bio i Denijel. No ipak joj je malo pomoglo to nabrajanje Filipovih lepih osobina. Kako je njeno pamćenje bilo kratkog daha. „Biće on i sjajan otac.” No i Denijel bi bio izuzetan otac, pun ljubavi. „Naši roditelji se veoma vole.” Emili je pronalazila nove argumente. „Živećemo u kući njegovih roditelja na Red Mauntinu.” „Mislim da znate šta radite, gospođice.”

Da, da, svakako je znala.

Denijelova majka je umrla kada je on imao samo petnaest godina.

Otac mu je bio policajac u Birmingemu i često je ostavljao Denijela i njegovog brata da se sami snalaze. No, dobro mu je išlo. Upisao se na koledž, igrao bejzbol, obezbedio nastavnički posao u najuglednijoj školi u gradu i iznajmio stan u Ridliju - kraju koji ima dobru reputaciju. No Filip je bio naslednik bogatstva Seltonstelovih. On će voditi njihov industrijski sektor i biće jedan od

društvenih lidera u Birmingemu. Emili će se družiti sa ženama iz ženske lige i baviće se dobrotvornom delatnošću koju sama odabere. Ispuniće joj se sve želje, uključujući i divan život na imanju Red Mauntin, koje je četiri ili pet puta veće od stanova u Ridliju. „Da”, rekla je glasno. „Filip je najbolji izbor. Tim rešenjem će svi biti zadovoljni.” „Dobro, drago mi je da smo to razjasnili. Sada idite da vidite šta vaš otac želi i gubite se iz moje kuhinje. Odvraćate mi pažnju od posla a vaša majka će hteti da zna zbog čega večera još nije gotova.” Suze su blistale u Molinim očima boje lešnika. „Radujem se zbog vas, gospođice.”

Emili je zastala pred ogledalom u predvorju da malo zagladi kosu i zakači ukosnice za pojas. Uvukla je košulju i otrla ruke o suknju, zadovoljna što su svi tragovi njenog uzbuđenja nestali. Kada završi taj razgovor sa ocem umiće se i presvući za večeru.

Odjednom joj se, poput bumeranga, u misli vratio Molin plačni osmeh. Radujem se zbog vas, gospođice. Čemu takva emotivna rekacija samo zbog toga što Emili smatra da je Filip bolji izbor? Nije imala vremena da mozga o tome. Već je bila na vratima očeve biblioteke.

38

„Dobar dan, oče.” Emili je ušla u veliku hladovitu prostoriju bez prethodnog kucanja na vratima. Otac je svako prepodne provodio u kancelariji u banci a popodne se obično vraćao kući i radio u udobnom okruženju kućne biblioteke.

Veliki prozori bili su zasenjeni roletnama koje su štitile tu prostoriju od letnjeg sunca na zalasku. „Emili, dušo moja.” Otac je ustao iz stolice ali je ona odmah uočila da nije sam u sobi. Čim je Emili ušla Filip je takođe ustao. „Filipe, zar si i ti tu?” Prikupila je kosu na potiljku. Sigurno grozno izgleda.

Posle njihovog susreta u gradu vratila se kući prašnjavim gradskim tramvajem. „Nisam te očekivala tako rano.” Pogledala je oca.

„Šta je to što mi Džeferson nije rekao?” „Došao sam malo ranije jer sam želeo da popričam sa tvojim ocem.”

Filip je bio privlačan, pribran, smiren i samopouzdan, a oči su mu veselo sijale.

Prešao je preko sobe i poljubio je u obraz - sasvim u džentlmenskom stilu - što uopšte nije bio slučaj kada su popodne bili sami u kočiji.

Emili se nagnula prema njemu a u mislima joj se javljao Denijelov miris na sapun i njegov snažan stisak preplanulih ruku. Podigla je pogled i stegnula Filipovu vitku mišicu, a zatim je malo pročistila grlo. „Mirišeš na celu jednu uglednu parfimeriju.” „To je neki miris koji sam kupio prošle godine u Parizu. Da li ti se dopada?” „Liči na tebe, Filipe. Vrlo je bogat.” Mada je ona više volela čisti miris Denijelovog sapuna od lužine. „Pa, ovaj”, rekao je njen otac obilazeći oko stola, „moram da se javim u kancelariju. Izvinite.”

Emili je posmatrala oca koji izlazi iz biblioteke i osećala da tone, a taj mučan osećaj širio joj se kroz stomak sve do srca. Kada su se vrata biblioteke najzad zatvorila Filip je zgrabio Emili i stegao je uz sebe, podigao joj bradu i poljubio usne. Kada je, malo kasnije, podigao lice sa njenog mahnuo je glavom prema pisaćem stolu. „Treba li da mu kažemo da mu je telefon na stolu?”

Emili je stegla Filipovu ruku. „Mislim da on to zna.” Šta se to događa? Otac je ostavlja samu sa Filipom. I ti njegovi žarki poljupci..

Filip ju je poveo prema sedištu ispod prozora i lagano prešao prstima preko njene brade. „Tako si divna.”

39

„Baš sam divna. Planirala sam da se presvučem i ponovo sredim kosu pre nego što ti dođeš.” Izmakla se od njega i osetila žmarce svuda po telu. Kao da je znao,

baš znao gde treba da je dotakne. „Dopada mi se kako ti stoji ta puštena kosa. Treba tako da se češljaš za mene!” Filip je opet povukao prstom preko njene brade i duž vrata, raspaljujući plamičak koji je prethodno upalio. „Nisam te ni pitao kao je prošao taj vaš ženski sastanak?” „Pa bio je...” Emili je progutala knedlu i udaljila se od njegovog prsta. Šta bi bilo da se otac odjednom vrati i zatekne je svu rumenu i zadihanu? Osim toga... svi ti Filipovi dodiri... to ljubljenje u vrh nosa... i sa bočne strane usta.

Njegovi pokreti bili su proračunati i vešti. „Pa, naš sastanak je bio... sjajan. Da, baš sjajan.” Uspravila se, a znoj joj se sa čela slivao u kosu. „Tako je vruće danas, zar ne?” Ako Filip nastavi da je tako dodiruje pretvoriće se u baricu rastopljene strasti na podu.

Majka ju je vaspitala da bude kontrolisana, rezervisana i prefinjena mlada dama. Šta bi Filip pomislio o njoj ako bi mu se tako lako prepustila? „Žao mi je. Izgleda da te samo nerviram.” „Plašiš me Filipe. Pokušavam da se ponašam kao dama, ali ni jedna kulturna hrišćanka ne može da podnese toliko toga.” „A zar muškarac može da podnese toliko toga? 'Evo zbog ovoga sam došao.'“ Povukao ju je nazad na sedište, obuhvatio joj lice šakama i zagledao joj se u oči. „Zaprosio sam te od oca.” Kleknuo je na jedno koleno. „Oh, Filipe!” Emili je pritisnula grudi rukama a trnci iščekivanja strujali su joj kroz vene. „A ja na sebi imam sasvim običnu dnevnu haljinu i...” „Ovo sam prošle jeseni pronašao u jednoj pariškoj radnji. Čim sam ga video znao sam da je to baš ono što želim za svoju verenicu. No tada još nisam znao ko će ona biti.”

Izvukao je drvenu kutijicu iz džepa sakoa. „Zatim sam te pratio na Blek end Vajt bal i već te iste večeri sam znao da želim da se oženim tobom.

U kutijici se na svilenoj podlozi presijavao četvrtasti dijamant -soliter, okružen mnogim sitnijim dijamantima. Fasung prstena imao je formu blistavog, čipkastog talasa.

40

„To je platina, draga. Dijamant je iz edvardijanske epohe i okružen je sitnijim dijamantima.” Filip je podigao prsten. Ekstravagantno drago kamenje sijalo je i prelivalo se u svim duginim bojama, koje su se odražavale na zidu. Kao i u Emilinom srcu. „Ne mogu da dođem do daha.” „Emili Kenton, hoćeš li se udati za mene?” Filip je navukao verenički prsten na njen prst. „Hoću Filipe, hoću.” Pala mu je na grudi, a kada ju je prihvatio u naručje sve sumnje i sva sećanja na Denijela nestala su iz Emilinog srca kao da su izletela kroz otvorena vrata. * * * Dedin sat u predvorju iskucavao je ponoć kada se Emili naslonila na ulazna vrata, pošto ih je prethodno zatvorila za sobom, a u očima joj se presijavao sjaj zvezdane prašine. Bila je verena za Filipa Seltonstela.

Večeras je bio tako drag i šarmantan, nije se odvajao od nje i krao joj je poljupce kad god bi imao priliku. Njena majka je svirala na klaviru i pevala, a otac je stalno bacao poglede na drugu stranu.

Zatim je Filip plesao sa njom na divnoj mesečini na prednjem tremu a kada je sat izbio ponoć obuhvatio joj je lice rukama i poljubio je za laku noć. Zar je nešto moglo biti lepše od toga?

Emili je podigla verenički prsten prema svetlu gasne lampe. Bio je veličanstven.

Lepši nego što je uopšte mogla da zamisli. Bože, kako je samo otac cele večeri bio veseo. Majka je takođe bila vrlo srećna i razdragana.

Emili je osetila da bi mogla da eksplodira od sreće kada su i Seltonsteli došli na porodično slavlje i slatkiše. Pred tim večerašnjim slavljem izbledele su čak i slike njene omiljene božične večere sa bratom, Hauardom juniorom, kada je došao kući posle svoje prve godine studija na Harvardu.

Seltonsteli su te večeri došli kod njih vrlo ponosni i zadovoljni. „Filip je dobro odabrao”, rekao je gospodin Seltonstel. „Veoma dobro.”

Planirali su i veliku veridbenu svečanost. No za Emili je te večeri najlepši zvuk bio očev bučni smeh. On je pokazivao je da je njen otac zadovoljan celom tom situacijom. Delovao je naročito srećno kada je na izvesno nestao u biblioteci sa gospodinom Seltonstelom, a zatim su izašli rukujući se. „Dobro je sklapati poslove u porodici, Hauarde.”

41

Očeva menjačnica i banka profitiraće od saradnje sa čovekom kao što je Kemeron Seltonstel.

Emili je, čim je čula da škripe vrata u dnu predvorja, ustrčla uz stepenice.

Nagnula se preko ograde i videla kako Moli pažljivo i tiho izlazi iz kuhinje. „Moli, šta to radiš?”, upitala je, smejući se kada je služavka poskočila i pritegla kućnu haljinu uzvrat. Gusta kosa joj je bila navijena na krpice koje su štrcale na sve strane. „Proveravam kako ste vi, gospođice. Nisam mogla da zaspim dok on ne ode.”

Moli je šaputala i pošla uz stepenice ka Emili. „Recite, da li vam je Filip poklonio divan prsten?” „Evo, pogledaj i sama.” Emili je sišla niz stepenice i ispružila ruku. „Kazao mi je da je taj prsten kupio prošle godine, kada je bio u Parizu.

Posle bala Blek end vajt znao je da želi da ga da meni.” „Svi sveci i anđeli! Tamo kod kuće bih mogla kupiti celo selo jednim takvim prstenom.” Moli se zagledala u prsten, a zatim u Emili. „Možda će vas muž

voditi u Pariz na medeni mesec, gospođice.” „Da, možda i hoće.” Emili je povukla ruku i proučavala dijamant. „Ostaćemo tamo mesec dana.” Ponovo je obratila pažnju na Moli.

Pogledi su im se u trenutku sreli i dugo su se samo gledale u tišini. „Šta je? Reci mi.” „Te nedelje kada se održavao bal Blek end vajt plakali ste u sobi zbog Denijela Ladlova.” Moli se lagano okrenula i pošla u kuhinju. „Tada sam ga još volela. No to se promenilo.” Emili se odjednom okomila na Moli. „Šta uopšte želiš time da kažeš, zla devojko?” „Samo to da sam vas tada čula da jecate. Želite li možda malo mleka?” Moli je otvorila ormančić za hranu obložen ledom. „Mleka? A zašto bih ja sad uopšte želela mleko?” Moli se ponekad baš čudno ponašala. „Da li ste sigurni da ne želite mleko?” Moli je izvukla bocu mleka, stavila je na sto i otišla do ormana po čaše. „Pa, ako mi se pije mleko mogu i sama da ga uzmem. O čemu ti to zapravo pričaš, Moli? Ti ne voliš mleko. Čula sam te sto puta kako to kažeš.” „Ali zato vi volite mleko.”

42

Emili je, čak i u zamračenoj kuhinji, mogla da uoči izraz Molinog lica obasjanog bledom mesečinom. „Ti misliš na Denijelova pisma. Gde su ona? U očevoj jazbini?” „Ne mislite valjda da bi ih vaš otac zaista držao tamo, zar ne?” Moli je mućkala mleko u svojoj čaši ali ga nije pila.

„Pa gde su onda?” „Vaš otac je moj gazda, gospođice. Maže moj buter po mom hlebu, i to sam već prilično zavolela.” Moli je držala čašu mleka u ruci. „Zar sigurno nećete malo mleka? Vrlo je zdravo. Nedostaje mi naše sveže kravlje mleko. Sećate li se vremena kada smo ovde imali kravu, gospođice. Zvala se Besi. Mukala je u svako doba dana i noći. Sada nam taj čovek donosi mleko u kolima sa ledom.

Moram vam reći da mi ipak ne nedostaje muža te krave. Bila je to jedna vrlo tvrdoglava matorka, baš kao i moja baka Kilijan. „Moli, prestani da pričaš o...”, Emili je obišla oko stola i naglo spustila ruku na Molinu mišicu, te je mleko pljusnulo preko ivice čaše. „Štala! Da li je otac odneo ta pisma u štalu?”

Moli je zurila u daljinu, gledajući nekuda preko čaše. „Ne znam o čemu vi to pričate - pisma, krave i svašta drugo. U toj štali nema ničega osim smrdljivih konja i starog senika. „Senik - pa da, tu su!” Emili je jurnula prema fijoci u kojoj je Moli držala šibice.

Lampa ju je već čekala pored vrata. „Nećete valjda sada ići tamo, gospođice?” „A zašto bih čekala do jutra? Tada bi i ocu možda palo na um da ih skloni?”

Emili je upalila lampu i zastala kraj vrata. „Pazite, gospođice, seno je suvo i može lako da se zapali” „Moli.” Emili je naglo podigla lampu. „Kako ti znaš da je seno suvo? „Pa niste vi jedina zaljubljena cura ovde, gospođice Emili. I ja sam imala večernji sastanak sa jednim našim snabdevačem, gospodinom Dosonom” Pohitala je prema svojoj sobi zviždućući u hodu. „Moli.”

Devojka se povukla u sobu i zalupila vrata za sobom a Emili je, sa osmehom, potrčala preko travnjaka vukući za sobom rub suknje dok je plamen njene lampe lelujao u tami. Moli i gospodin Doson su... baš fini par. Da, tako je. Kad je došla

do štale otključala je katanac i širom otvorila vrata.

Očeva štala bila je besprekorna. Bilo je tu pet boksova sa leve i pet sa desne strane, a bili su razdvojeni širokom kamenom pregradom. Konji 43

su pridigli glave kada je Emili ušla unutra i pošla prema lestvicama za senik. „Da otac tako sakrije moja pisma? S kakvim pravom?” Kad se popela do vrha lestvica Emili je prvo raščistila mesto za lampu i pogledala u stog žute slame.

Gde li je otac sakrio ta pisma? Pregledala je sve zidove, pokušavajući da utvrdi ima li u njima nekog ugrađenog ormana ili skrivenih vrata. Da ona želi da sakrije pisma stavila bi ih u neku kutiju ili vrećicu, a zatim u ugao senika, gde bi ih pokrila ih senom.

Progurala se do zadnjeg dela senika, spustila se na kolena i pažljivo pretražila seno. Zastao joj je dah kada je napipala nekakvu drvenu kutiju. Do tada uopšte nije razmišljala o tome šta će uraditi ako zaista nađe pisma.

Prinela je lampu kutiji i sela na pod, obesivši noge preko ivice poda senika.

Mlatarala je nogama po vazduhu a suknja joj se otkačila i odlepršala u donji deo štale.

Kutija je bila četvrtasta, načinjena od kedrovine i imala je malu mesinganu bravu. Kada je probala da je razvali bravica nije popuštala.

Dočepala je kutiju, stavila je pod mišku, zgrabila lampu i požurila natrag u kuću.

Znala je gde može naći ključ za tu bravu. Otac je držao tuce raznih ključeva u srednjoj fijoci svog pisaćeg stola. Ako bude potrebno, ostaće tamo i celu noć, sve dok ne uspe da nađe onaj pravi ključ.

Emili je spustila lampu kraj sebe i taman je htela da je ugasi kad je na kuhinjskom stolu ugledala nešto sjajno. Ključić.

To je bio mali ključ za kutiju. Bog te blagoslovio Moli, Bog te blagoslovio.

Emili je otključala kutiju, spustila ključ na sto, ugasila lampu i odšunjala se u svoju sobu na spratu.

44

Peto poglavlje Šarlota ristin, po sjaju u tvojim očima mogu da zaključim da si „ K uz buđena zbog venčanja. Želiš da to bude nešto posebno. Da bude svetkovina baš po meri za tebe i Olivera.” Šarlota je sela na sofu kraj svoje nove klijentkinje; zidovi te prostorije bili su ružičastobeli sa nežnom nijansom svetloljubičaste, tepih je bio boje kafe a njih dve su sedele na kauču kreatora Logana Souna. Šarlota je u krilu držala svoje tajno oružje - album sa fotografijama. „Dakle, sreli smo se u gimnaziji...” Šarlota je spustila album na stočić za kafu. „Zatim smo redovno izlazili na koledžu.” Kristin je uzdahnula i osmehnula se. „Samo smo jednom raskidali.” „Vi ste, očigledno, suđeni jedno drugome; to je sasvim jasno. Kako ste znali da je on onaj pravi?” Šarlota je otvorila prvu stranu albuma sa zbirkom fotografija birmingemskih nevesta iz poslednjih šest meseci.

Svaka od njih je imala na sebi haljinu za koju bi Kristin mogla reći da misli da je baš prava za nju. Haljina kakvu je „sanjala još kada je bila devojčica.” „Oliver?” Rumenilo je zasenilo Kristinin osmeh. „Kao što ste kazali, bilo nam je suđeno. Mi pripadamo jedno drugome. Uklapamo se.

Najbolji smo prijatelji. Volimo iste stvari. Još u gimnaziji smo dovršavali rečenice jedno drugome.”

„On, dakle, čini da se osećate posebnom, zar ne?” „To je istina, čak i posle sedam godina zabavljanja.” Šarlota se načas zagledala u Kristin. Da li je ona sama to osećala za Tima? Da li je posebna? Kao da oduvek spadaju zajedno? Kada su se upoznali Tim je zaokupljao njene misli i danju i noću, ali kasnije, otkako su se verili... Šarlota je uzdahnula. Sada je bilo bitno da se koncentriše na pretvaranje ove vesele zaručnice u divnu i jedinstvenu nevestu.

45

„Da li je ovo haljina koju ste odabrali?” Šarlota joj je pokazala časopis sa venčanicama i izdvojila haljinu koju je Kristin želela. „Da li se u njoj osećate posebno, kao što se osećate i kada ste sa Oliverom?” „Da, baš je tako.” Kristinine oči su zablistale. „Pre dve godine bila sam na venčanju jedne prjateljice i dopala mi se njena haljina. Svuda sam tražila sličnu.

Mislim da će ova haljina biti savršena za mene.”

Ono što Šarlota nikako nije shvatala kod raznih nevesta sa kojima je radila bilo je da su sve želele da izgledaju slično. Kako haljina slična onoj koju je nosila njena prijateljica može da učini da se Kristin oseća posebnom?

Smatrala je da je njena misija i pravi poziv da prigodno odene svoje mlade i da svaka od njih treba da izgleda jedinstveno. Kada bi neka njena nevesta navukla zaista savršenu haljinu Šarlota bi u duši osetila pravo blaženstvo i zadovoljstvo. „To je zaista divna haljina, Kristin.” Šarlota je uzela sliku i pravila se da je proučava. „Beli saten bez naramenica i suknja skrojena u obliku slova A, kao i bogat šlep.” „Raznežim se svaki put kad je vidim.” Kristin je pritisnula grudi rukom. U popodnevnom svetlu, koje je dopiralo kroz južni prozor, zasijao je njen verenički prsten. Šarlota se nagnula napred, duboko udahnula i proračunavala šta sada treba da kaže. Kristin je bila „problematična” klijentkinja, jer je tog popodneva došla kod

Šarlote samo zato što je njena majka insistirala na tome. „Dakle, ako želite tu haljinu možete je kupiti u radnji u kojoj ste je videli.” Šarlota je zurila u Kristin sa ljupkim i ljubaznim osmehom i napadno gurnula album sa fotografijama pod mišku. Deo onog veselog sjaja nestao je iz Kristininih očiju - pratila je pogledom Šarlotine kretnje. „Zar ne možete vi da mi poručite tu haljinu? Videla sam je na nekoliko mesta.

Svakako biste mogli...” „Kristin, ja ne poručujem haljine koje mogu da se nađu i u mnogim drugim radnjama. Ja odevam neveste od glave do pete. Moj butik nije fabrika venčanica.” Potapšala je foto album. „Želite li da vidite čega sve ovde ima?” Šarlota se nagnula prema klijentkinji, otvorila album, stavila ga Kristini u krilo i lagano okretala stranice. „Vidite li vi ovde isto što i ja?”

Ređala se stranica za stranicom a na svakoj od njih je bila ista haljina i druga nevesta. Plavuša, brineta, mlada, starija, mršava, punačka...

46

Kristin je nastavila prelistavanje a njeno uzbuđenje je lagano bledelo. „Gde ste ovo pronašli?”

U novinama, na vebsajtovima, po fotografskim radnjama u okolini Birmingema.

Sve su to ovdašnje neveste iz poslednjih šest meseci. „Nisam to znala.” Kristin je malo povila ramena unapred. „O... ali šta sada da radim? Mislila sam da sam pronašla savršenu haljinu. Baš savršenu.” Šarlota je pažljivo sklonila foto album i spustila ga na pod kraj sofe.

Htela je da osvesti Kristin. Nije želela da je ojadi. „Naći ćemo mi tu savršenu venčanicu za vas. Verujte mi. Kada povremeno

odemo na neko venčanje uopšte ne shvatimo koliko su sve te venčanice slične.

No firma Meloun & komp. smatra da je naš posao, a i naša radost, da nađemo haljinu koja potpuno odgovara vašoj figuri i vašem srcu. Moj talenat je u tome da svim mojim nevestama pronađem haljine koje će u potpunosti izraziti njihovu ličnost, Kristin” Šarlota je malo okrenula glavu da vidi Kristinin izraz i lako se nasmejala. „Nemojte negirati moj jedini sirotinjski talenat.” Kristin se osmehnula. „Kazaću vam nešto: ako vam se ne dopadnu haljine koje vam pokažem, ja ću vas lično preporučiti prijateljici koja prodaje venčanice kakve su vam se dopale.”

Potapkala je isečak iz časopisa koji je Kristin donela. „Majka je insistirala da svakako popričam sa vama jer misli da možete da mi nađete nešto bolje od ovoga” Kristin je povukla prstom preko fotografije modela u haljini koju je do tada smatrala savršenom. Šarlota se zavalila unatrag i pokušala da shvati šta Kristin zaista želi. „Razumem kako se osećate povodom te haljine. Vaše prijateljice su divno izgledale u takvim venčanicama pa i vi želite da izgledate divno na svom venčanju. No ja vam mogu naći nešto jedinstveno i divno.

Hoćete li barem pokušati da, zajedno sa mnom, malo tragate za sopstvenom venčanicom?” „Hoću, Šarlota, hoću,” Kristin ju je zgrabila za ruku. „Voljna sam i da probam neku drugu haljinu. Zaista jesam. Mislite li da možete pronaći haljinu koja bi bila baš kao stvorena za mene?” Suze su joj se sakupljale u uglovima očiju ali se pritom ipak osmehivala. „Samo me nemojte staviti na listu najgore odevenih nevesta.” Šarlota se nasmejala. „Nijedna moja mlada nije se pojavila u ružnoj venčanci niti bila na listi najružnije odevenih nevesta.” Dok su stajale i pričale Kristin je primetila Šarlotin prsten. „I vi ste vereni?”

47

„Da... zapravo jesam.” Šarlota je vrtela prsten oko prsta. Čist i blistav dijamant presijavao se u svim bojama. Taj prelaz sa Kristin na nju doprineo je da Šarlota poželi da prikrije sopstvene emocije. Skloni i sakrij. „Divan je, nisam nikada do sada videla takav prsten.” Kristin se osmehnula Diksi koja je stajala kraj bara sa osveženjima i žmirkala. „Pomažete li joj da odabere svoju haljinu?” „Uh, pa ne znam. Šarlota da li ti pomažem da odabereš haljinu?”

Diksi je preksrtila ruke i čekala da njen sarkazam deluje. „Sada nije reč o meni. Razgovaramo o Kristin.” Zastala je da uzme foto album. „Ovaj prsten je pripadao baki mog verenika.” Šarlota je dobacila Diksi jedan strog pogled. Cele nedelje ju je gnjavila sa tim izborom haljine. Šarlota je obećala da će se postarati za to. I hoće. Jutros joj je Diksi pokazala novu venčanicu firme Brej-Lindzi koja je upravo stigla iz Pariza, i Šarlota skoro da ju je uzela. „Suviše je skupa, čak i sa popustom koji imam kao preprodavač”, rekla je čim je malo povratila dah.

U venčanici od osam hiljada dolara osećala bi se kao Pepeljuga, princeza Dajana i Kejt Midlton, sve u istoj osobi. Šarloti je bilo potrebno da oseti haljinu. Diksi je navaljivala da ona svakako proba tu haljinu ali nije htela da navlači i prlja tu ručno obrađenu svilu. Kako bi Timu objasnila kupovinu haljine od osam hiljada dolara? Već se dovoljno „sledio” kad je čuo za kovčeg od hiljadu dolara. „Kristin” - Šarlota se strogo zagledala u Diksi - „znaš da mislim da u radnji baš imamo venčanicu koja bi bila savršena za tebe. Jutros je stigla iz Pariza.” „Šarlota?” Diksi je opustila ruke kraj tela a njeno žmirkanje pretvorilo se u strašno mrštenje. „Diksi, zašto ne pripremiš za Kristin onu Brej-Lindzi haljinu iz Pariza i ne pustiš je da uživa u osećaju da je nevesta-princeza?”

Diksi je piljila u Šarlotu stisnutih kapaka. „Vrlo je skupa, Kristin.”

„Cena nije nikakav problem.” Kristin je malo živnula i zvučala je žustrije. „Roditelji će mi svakako kupiti ono što mi se dopadne. Volela bih da vidim tu Brej-Lindzi venčanicu.” Pljesnula je i sklopila ruke. „Haljina iz Pariza. Baš divno!” „Dobro, onda ću vam je pripremiti. Šarlota, pođi sa mnom da mi malo pomogneš?” Diksi je uhvatila Šarlotu ispod ruke i odvukla je u stranu. „Kristin, imate tu razna osveženja u baru. Poslužite se sami” 48

„Vidim li ja to usijanu paru kako ti bije iz ušiju?”, upitala je Šarlota hodajući pored Diksi niz stepenice koje vode do salona.

Diksina crvenkasta kosa bila je zaglađena unazad i pokupljena u savršen konjski rep a uniforma Meloun & komp. prijanjala je uz njene obline baš na pravim mestima. Šarlota je ponekad mogla i da je mrzi bila je to gruba i čista istina - ali je Diksi ipak bila i vrlo mudra i ljupka. A i zabavna. Diksi Prajor je bila njena izuzetna prijateljica i sjajna savetnica za neveste. „Trenutno od silnog besa izduvavam dovoljno pare da ti se od nje ukovrdža kosa.” U salonu je Diksi širom otvorila vrata dugog plakara za skladištenje haljina i iz niza venčanica izvukla Brej-Lindzi model. „Ovo je bila tvoja haljina, Šar. Naručile smo je za tebe.” „Ti si je naručila za mene. Ja nikada nisam kazala da je želim. Čini mi se da je savršena za Kristin. Razmisli, Diks - ta haljina je ipak malo previše nakinđurena za mene.” „Kako je sada odjednom postala previše nakinđurena? Kazala si da ti je ona kreacija Megi Sotero previše jednostavna. Ova Brej-Lindzi varijanta je divna kombinacija jednostavnosti i složenosti.” Diksi je pažljivo pripremala haljinu navučenu na krojačku lutku koja je stajala na sredini platforme od tamnog drveta. Oko te minijaturne pozornice bile su poređane u krug sofe i fotelje. „Taj stil je baš prikladan za Kristin. Zbilja, Diksi, kako možeš da sumnjaš u moj

sud pošto pet godina posmatraš iz senke moju genijalnost na delu?” Šarlota se nasmejala, spustila se na najbližu sofu, i gledala kako Diksi radi. Luksuzna svilena tkanina padala je u bogatim talasima preko krinoline. Suknja je lepršala i vitlala po podu male pozornice poput prave mlečne reke. Na tu scenu je Šarloti srce malo brže zakucalo.

No njena radost je iščilila čim je videla da Diksi ne pokazuje nameru da se bar malo osmehne. „Želiš li da znaš šta me zbilja čudi?” „Ako ti kažem da ne želim, zar mi nećeš ipak to reći?” „Čudi me to što se venčavaš kroz dva meseca a još nisi odabrala svoju venčanicu niti smokinge za mladoženju i kuma, a pritom se još i ponašaš kao da je to sasvim normalno.” „Pa, ako je reč o Timu, kazao je da će u toku ove nedelje doći sa Dejvom po smokinge. Da li ti to zvuči normalno?”

49

„U toku ove nedelje? Zaista? To je već treće obećanje koje se odnosi na 'ovu nedelju'. Sada je već sreda popodne. Moraće da požuri ako zaista misli da se drži tog plana.” Šarlota je prebacivala svoj magični foto album iz jedne ruke u drugu. „Ako imaš nešto da mi kažeš, reci.”

Diksi je odlučno slagala i nameštala suknju venčanice, uzdišući kao da želi da udahne što veću količinu odvažnosti. Zatim se odlučno okrenula prema Šarloti. „Vas dvoje se ne ponašate kao ljudi koji planiraju da se venčaju” „Zar postoji neka knjiga ili priručnik o tome kako se treba ponašati pred venčanje? Volela bih da je pročitam i da saznam to i sama.”

Diksi joj je dobacila Šarloti ljutit pogled i pošla prema stepenicama.

„Molim te da malo prigušiš to svetlo, hoćeš li?”, rekla je, nameštajući korset haljine i rukave. „Diksi, znaš i sama da naručivanje odeće ne pokazuje zaljubljenost jednog para.” Šarlota se pomakla prema tabli sa prekidačima za svetlo i nešto petljala oko onih u sredini. Spoljašnje svetiljke bacale su prigušeno svetlo a one centralne su se naglo upalile. Svetlucavi sjaj padao je na venčanicu poput kapi vode, a na sjajnom drvetu platforme oformile su se svetlosne mrlje koje su se širile i po debelom tepihu boje burgundca.

Salon je izgledao kao vilinska zemlja venčanica. Šarlota je ovu sobu nekada videla u svojim snovima. Skoro godinu dana je verovala da je to neostvariv san, sve dok joj anonimni donator nije uplatio onaj novac na račun. Pošto se uverila da je dar sasvim legitiman nije gubila ni časa da ostvari svoju zamisao i soba je dizajnirana i uređena po njenoj zamisli.

Taj salon za prikazivanje modela venčanica bio je i centralna tačka članka o njenom butiku objavljenog u Južnjačkim venčanjima. No pored tako lepog salona bilo je neophodno doterati i preostali deo prodavnice.

Oprostila se sa ostatkom onih poklonjenih sto hiljada dolara. Preuredila je gornji sprat, uklonila jedan zid na donjem nivou, otkrila kamine od prirodnog kamena koji su dvadesetih godina prošlog veka bili prekriveni gipsom i pronašla da ispod izlizanog tepiha postoji divan parket od prirodnog trešnjevog drveta.

Taj nezasluženi poklon izmenio je ceo njen svet. „Molim te, zaboravi da sam ma šta kazala.” Diksi je sišla sa platforme, izmakla se unatrag i posmatrala osvetljenu haljinu. „Bolje bi bilo da kažeš Kristin da pozove mamu i sve koje želi da ima kraj sebe 50

dok bude probala ovu haljinu.” Diksi je ponovo malo povukla šlep pa je izgledalo kao da snežni vodopad pada preko platforme. „Neće želeti da bude sasvim sama kada otkrije da je ovo prava haljina za nju.” „Volim te zato što si uvek tako iskrena prema meni, Diksi.” Šarlota se osmehnula i krenula prema vratima. „A i zato što se slažeš sa mnom da je ovo prava

venčanica za Kristin.” „Izluđuje me to što si uvek u pravu. Kako ti to uvek znaš?” Diksi je tiho huknula, stojeći sa rukama oslonjenim na bokove. „To je instinkt; valjda to čini moj dobri duh - barem pretpostavljam.

Prosto znam”. Šarlota je zastala na pragu. „Mislim da mi se Bog obraća dok radim ovaj posao, te zajedno pomažemo nevestama.” To priznanje joj je grejalo grudi i strujalo kroz nju sve dok nije osetila savršeni mir. „Zamoli onda Boga da ti progovori koju reč i o tvojoj venčanici”, kazala je Diksi hodajući oko male pozornice sa tvrdoglavim izrazom na svom pomalo uglastom licu. „Diks, kada je jednom pronađem znaću da je to prava haljina za mene. Hoću.” „A da li je uopšte tražiš? Imaš samo dva meseca...” „Obećavam ti da ću je ovog meseca potražiti. Tražiću je svakog dana.

A sada pusti Majkla Bubla i Zvezdanu prašinu. Kristin svakako voli pesmu Devojka iz zvezdane prašine. „To mi je već palo na um!” Diksi je otišla pozadi da uključi stereo i uzme daljinac. „Da znaš da imaš sjajne ideje, i sve to.” „A ti si sjajna prijateljica, Diksi.” „Samo želim da budeš srećna, Šar!” Zvuci Zvezdane prašine odjeknuli su iz zvučnika. Svetlo je bilo programirano za ples, pa je svetlucalo u ritmu muzike.

Kristalni ukrasi Svarovskog na korsetu od čipke odbijali su svetlo i blistali. „Ako neka devojka na svetu zaslužuje ljubav i sreću, to si ti.”

Melodija potekla iz Diksinog srca i njena poslednja izjava raznežili su Šarlotu. „Znam da ti to i misliš, ali i ovako ima mnogo stvari koje me usrećuju i koje volim. Sada, recimo, veoma želim da prodam Kristin ovu Brej-Lindzi haljinu pa da i nju usrećimo. To će biti moja najveća današnja radost.”

51

* * * Bilo je već prošlo sedam sati kada se Šarlota vratila u svoj stan i upalila svetlo u predsoblju, pridržavajući obema rukama papire koje je sa posla ponela kući i poštu koju je usput pokupila, dok joj je remen crne torbe klizio sa ramena.

Iz ruku su joj poispadala pisma i reklame koje je upravo pokupila.

Prešla je preko dnevne sobe pune noćnih senki i pritom se saplela na antikni kovčeg koji je stajao u sredini prostorije. Jauknula je od bola i uhvatila sebe sa psovkom na usnama. „Ta glupava stvar.” Šutnula ga je i sagnula se da pokupi rasutu poštu. Šta da uradi s njim? Bravica je i dalje bila zavarena a istrošenom drvetu bilo je potrebno dobro poliranje. No i jedno i drugo je zahtevalo napor koji u tom času nije bila spremna da uloži.

Uostalom, taj kovčeg nije bitan. Imala je sjajan dan. Kristin Gilespi je otišla iz njene radnje sa Brej-Lindzi venčanicom iz Pariza i probom haljina za deveruše zakazanom za naredu nedelju. Čim je njihova najnovija zadovoljna klijentkinja izašla iz radnje Diksi je Šarloti dodelila odličnu ocenu. „Nikada se ne umorim posmatrajući te kako to radiš.” „Mama mi je uvek govorila da svoje moći treba da koristim u dobre svrhe.”

Posle uspešne prodaje valja se malo i nasmejati. No kada je jako udarila nožnim prstom u stari, pohabani kovčeg više joj ništa nije bilo smešno. Šarlota je na trpezarijski sto spustila torbu zajedno sa hrpom kataloga i časopisa iz radnje i sagnula se da pogleda svoj povređeni prst.

Udarac o oštru drvenu ivicu kovčega naučio ju je pameti.

Ostaviće taj sanduk tu da ga i Tim vidi. Možda će on smisliti šta da uradi sa njim. Tim je voleo da radi na restauraciji starih zgrada u centru Birmingema. Činilo joj se da je jedan kovčeg sitnica u poređenju sa takvim projektima. Možda će isušeno drvo i pohabane kožne trake da pokrenu u njemu neku zamisao o restauraciji. Šarlota zaista nije imala nikakvu određenu ideju povodom kovčega.

Izvukla je telefon iz torbice da proveri da li je njen verenik odgovorio na dve govorne i tri pisane poruke.

Ekrančić njenog telefona bio je prazan. Timov asistent sa posla kazao joj je da je on otišao tog jutra i da se još nije vratio. Kazao joj je, zapravo, samo da je Tim „napolju!”

52

Šarlota je zurila kroz svoj prozor na četvrtom spratu i posmatrala svetlost boje ćilibara kako se širi nad gradom, prošarana ponegde svetlim, beličastim reklamama. U tom miru i tišini jasno je čula lupanje sopstvenog srca a po glavi su joj se vrtela sva ona pitanja koja je sebi postavljala o Timu i njihovom predstojećem venčanju.

Nešto u toj popodnevnoj tišini pokrenulo je njene sumnje. Možda se, zapravo, samo osećala nelagodno zbog Diksinih njuškanja i zapitkivanja o tome zašto još nije sebi odabrala venčanicu. No to joj uopšte nije bilo tako zabavno kao opremanje budućih nevesta, recimo, ove Kristin.

Dobro, treba priznati istinu. Zašto se tako uporno razvlači? Zašto ne oseća uzbuđenje koje osećaju njene klijentkinje? Zašto ne želi da ostvari svoje snove o posebnom venčanju?

Srce joj se stezalo od protivurečnih misli i osećanja. Možda Tim ipak nije onaj pravi? Volela ga je više nego ma koga do sada, osim mame, ali se nije zadihavala ni rumenela kao Kristin Gilespi kada je govorila o Oliveru.

Bacila je pogled na prsten Timove bake. Delić bogate istorije Rouzovih dospeo je na njen prst. Odjednom je osetila da teško diše i dahće, baš kao da je kilometrima trčala.

Devojka bez pravog porodičnog stabla udaje se u klan Rouzovih sa njihovim dubokim porodičnim korenima. Šarlotinu porodicu činile su mama kao stablo i Šarlota kao jedini izdanak. Nije bilo oca niti druge dece. Nije bilo ni baka ni deda. Ni tetaka ni ujaka. „Dobro, Šarlota, zašto guraš sebe u depresiju?” Pomerila se, otkopčala dugmeta

na jakni i pošla u spavaću sobu da navuče udobne farmerke, majcu sa natpisom „Bama” i debele sokne.

Kada je obišla oko stola ugledala je ispod stočića za kafu kutiju sa pozivnicama.

Aha, tu su dakle. Rekla je Timu da ih stavi tu da joj ne bi smetale u predsoblju.

Večeras će Tim doći da zajedno ispišu adrese gostiju.

Pod adaptiranog starog skladišta pretvorenog u stan glasno je krčkao dok je izvlačila kutiju sa pozivnicama ispod stola; zatim se presvukla, pokupila kosu u konjski rep i umila se.

Svi ti zvuci u stanu delovali su na nju umirujuće i osećala je da joj je malo lakše pri srcu.

Pomislila je i da bi pica bila sasvim zgodna kao večera. Izvukla je jednu zaleđenu Di Giorno picu iz zamrzivača. Zatim je poslala poruku Timu.

53

Pica za večeru. Želiš li salatu?

Dok je čekala odgovor izvukla je daljinski upravljač plejera i pronašla stanicu Pandora obeleženu sa „Stari hitovi.” Uzela je ajped iz torbice i donela dijetalnu kokakolu, pa se sklupčala na sofi da pročita svoje imejlove. Javila joj se neka nova kreatorka koja je tražila da se sastanu.

No njene kreacije bile su uglavnom rađene u starinskom stilu, pa je Šarlota i bez mnogo proučavanja znala da se one neće uklopiti u savremene trendove firme Meloun & komp.

Dok se miris pice koja se peče širio po stanu stomak joj je glasno krčao, podsećajući je da je tog dana preskočila ručak. Setila se i da joj se Tim još nije javio.

Osam je sati. Može da se javi svakog časa. Zurila je u telefon koji je ležao na sofi pored nje. Ponekad u njenom potrkrovlju nije bilo signala pa joj poruka ili poziv ne bi ni stigli. No Timovo nejavljanje nije bilo prouzrokovano

nedostatkom telefonskog signala. Znala je to.

U toku protekla četiri meseca Šarlota je naučila da Timova popodneva uvek teku nekim sopstvenim tokovima - klijenti ga zovu, ide na sastanke gradske uprave, zakazuje konsultacije koje mu popunjavaju „rupe” u rasporedu. No uvek bi uspeo da joj pošalje poneku tekstualnu poruku ili imejl u stilu: Stižem kasno.

Na Pandori su puštali pesmu Džona Vejta „Nedostaješ mi.” Šarlota je zurila u ekran svog telefona. Osetila je žmarce po vrhu glave. Ne nedostajem mu...

Zazvonio je tajmer rerne, a Šarlota je naglo skočila sa kauča i tako pobegla od svog straha. Na putu do kuhinje dograbila je telefon i otkucala poruku.

Time gde si? Jedem picu. Ne obećavam da ću ti ostaviti ijedno parče. Zatim ju je poslala. Tim je voleo picu. Ozario bi se i na sam pomen te reči.

Ponavljao ju je bezbroj puta iznova, izazivajući Šarlotu i zujeći joj na uho naglašenim „c”.

Očekujući Timov brz i protestvujući odgovor izvadila je picu iz rerne.

Dva sata kasnije, pošto je pojela jedan deo pice i vratila ostatak u frižider i počistila kuhinju, Šarlota je stavila pozivnice na sto u dnevnoj sobi, naškrabala spisak svojih gostiju na magnetnom blokčetu, prebrajala četrdeset imena i vratila pozivnice u kutiju.

Gde li je Tim i šta to radi? Razmišljala je da bi možda trebalo i da se naljuti na njega, ali, ako je iz nekog razloga uvređen, ona će posle patiti 54

od osećanja krivice. Ipak će biti najbolje da sačeka da se Tim javi i da čuje šta će joj reći.

Ovakvo neodgovorno ponašanje nije nimalo ličilo na Tima. On je uvek precizno planirao i sve proračunavao, baš kao što joj je Ketrin pre neko veče kazala. Delio

je svoje dane u segmente od po petnaest minuta.

Gak i njegovi spontani susreti sa ljudima bili su na neki način organizovani.

U pet do deset Šarlota je pretražila svoj telefonski imenik da bi pronašla broj telefona Dejvida i Ketrin. Duboko je uzdahnula pre nego što je pritisnula taster sa natpisom „poziv” i u sebi uvežbavala ono što će im reći: Hej, pitala sam se da li je Tim.” „Šarlota?” Ulazna vrata su se naglo otvorila.

Hvala Bogu. Šarlota je odahnula i bacila telefon na sto. „Gde si to bio?

Napravila sam picu...”

Iz kuhinje je bacila pogled u malo predsoblje i na ulazna vrata. Na njima je stajao Tim sa prilično zbunjenim izrazom lica, odeven u trkačko odelo prekriveno blatom. Bacio je pomirljiv pogled na Šarlotu i sagnuo se da izuje čizme. „Pol i Arti su došli sinoć posle našeg sastanka i...” „Sinoć? Pa, kada sam te ja sinoć zvala kazao si da si umoran i da ideš na spavanje.” „I bio sam već u krevetu kada su se oni pojavili, zajedno sa Čejsom i Rudijem.”

Timova mlada braća bila su veliki avanturisti i volela su zabavu više nego Tim. „Sledeće čega se sećam je da sam ubedio Dejva da nas pokriva u firmi pa smo se dogovorili da se danas malo trkamo po drumu.” „A zašto me nikako nisi pozvao?” Nešto u njegovom tonu i ponašanju izazvalo je na stvaranje hladnog čvora u njenom stomaku. „Mislio sam da ti se javim, Šar. No kada su otišli od mene bila je već ponoć.

Danas sam otišao na posao u šest ujutru da bih ipak završio neke stvari. Krenuli smo odavde oko jedanaest i vozili smo do Albertvila.”

Smaknuo je vozački kombinezon sa sebe. Po Šarlotinom čistom podu rasulo se Sasušeno blato. Timova bela majca bila je na grudima sva izužvana i prljava, a ivice rukava razvukle su mu se oko lepo izvajanih mišica. Pokazao je nered koji

je napravio i rekao: „Počistiću ti ovo.” „Šop vak je u tom plakaru.” Pokazala mu je vratanca kraj frižidera. „Ipak i dalje ne razumem zašto mi se nisi javio ili poslao poruku?” Tim je dohvatio vakuumski čistač i pokupio prljavštinu koju je naneo u stan.

55

„Stalno sam pomišljao da treba da ti se javim, ali ipak to nisam uradio.

Kazala si da imaš neke sastanke u toku celog popodneva pa sam zaključio da si svakako zauzeta.” Sklopio je čistač i vratio ga u plakar, a zatim se naslonio na zid i zurio u svoja stopala u čarapama. „Mislio sam da ćemo se vratiti ovamo pre večere!” „Ali sada je već deset sati, Time. Znaš da uvek možeš da mi se javiš ili pošalješ poruku, pa i kada sam u poslu.” „Pa da, znam.” Okrenuo se i pogledao rernu u slabo osvetljenoj kuhinji. „Ima li još te pice?” Tim se nasmešio, polako i stidljivo. Bio je to vrlo privlačan i ubedljiv osmeh. „Ima pice u frižideru. Salata je u plavoj činiji.” Šarlota se povukla unatrag i pustila ga da se sam posluži, osećajući pritom da joj se ono parče pice koje je pojela prevrće po stomaku. Postigao je baš ono što je hteo. Vrlo lako ju je naveo da popusti. Previše lako. No trebalo bi da joj da barem još neko objašnjenje. „Da li si doneo spisak zvanica? Možda ipak možemo da ispišemo bar neke adrese.

Imamo još jedan sat vremena, ili otprilike toliko. Osim ako nisi previše umoran pa želiš da odmah odeš na spavanje.” Eto, barem mu je kazala šta misli. Da li on zna koliko nju vređa to njegovo ćutanje? Šarlota se povukla do jedne stolice kraj trpezarijskog stola, sela na nju i rasejano zurila u svoj ajped. „Ne mogu sada to da radim, premoren sam.” Tim je stavio preostali komad hladne pice na tanjir koji je uzeo iz kuhinjskog ormančića.

Odgrizao je zalogaj a da je prethodno nije zagrejao. „Nisam poneo svoj spisak,

Šar, žao mi je. Nisam uopšte išao do mame u toku ove nedelje.” „Dobro, ali znaj da treba da ispišemo petsto pozivnica u toku narednih nekoliko nedelja.” „Zar ne možemo nekome da platimo da to uradi?” Tim je otvorio frižider i uzeo dijetalnu kokakolu. „Ja zaista nemam toliko novca” „Potrošila si hiljadu dolara na otrcani stari kovčeg a ne možeš da platiš nekome da ispiše pozivnice? Zar nisi pomislila da bih ja mogao to da platim? Ili mi?” „Radije bih iskoristila taj novac da organizujm lepši prijem i nabavim bolju hranu, ili da kupim za deveruše one lančiće od platine koje sam toliko želela.”

Tim je, počev od njihove veridbe, stalno govorio u množini. Mi. Oni mogu da priušte sebi svadbu kakvu oni žele.

56

Šarlota se uporno borila protiv toga kao i protiv predloga da Tim i Rouzovi plate sve troškove venčanja. I njena porodica treba da plati ono što može. Čak i ako je njena porodica... samo ona sama.

Razgovor je očito došao do mrtve tačke. Tim je otišao do trpezarijskog stola, bacio pogled na pozivnice i produžio u dnevnu sobu. „Da li je to to? Tvoj kovčeg od hiljadu dolara?” „Jeste, to je.” Šarlota je dohvatila svoju kokakolu i srknula gutljaj. „Misliš li da bi mogao da ga doteraš?” „Možda i bih.” Tim je zurio u nepojedeno parče pice. Seo je, uzdahnuo i provukao ruke kroz zamršenu gustu kosu. „Šarlota, priznajem da sam zaboravio na naš dogovor za večeras.” „Tek tako si sve zaboravio? Pozivnice? Mene? Šta si to zapravo zaboravio,

Time?” „Nisam zaboravio tebe.” Ustao je i uzeo jednu papirnu salvetu, koju je zatim iskoristio kao podmetač. „Zaboravio sam da smo se dogovorili da ćemo večeras pregledati taj spisak zvanica i ispisivati adrese.” „Kazali smo i da ćemo i isplanirati prijem. Treba i da napravimo generalnu probu venčanja, da poručimo cveće, kolač i vaše smokinge. A sutra je već četvrtak.” „Te smokinge sam zapisao u rokovnik ali ih stalno prebacujem u naredni dan.”

U tom času je Šarlota odjednom znala. Čula je kako joj to otkriće zvoni u glavi i kako joj se grudi nadimaju, kao da su joj se i um i duša odjednom prosvetlili. „Time, šta se to dešava?”

Zvuk njenog sosptvenog glasa naterao joj je suze na oči, baš kao da su potekle iz neke tajne bočice koju je dugo skrivala u duši. „Ne znam.” Tim je odgurnuo je tanjir sa picom a Šarlota je odjednom shvatila da je on, otkako je ušao u stan, nijednom nije pogledao u oči.

Sagnuo se i dohvatio jednu pozivnicu iz kutije. „Baš su lepe, Šar.” „Ali ih ipak nećemo nikome poslati, zar ne?” Kada je to shvatila? U subotu, na brdu, kada ju je onaj vetrić naterao da se okrene i postavi sebi neka pitanja?

Tim je privukao drugu stolicu do njene i seo. „Ne mogu tvrditi da te ne volim.” „Ali ne želiš da se ženiš, zar ne?” Sastavila je šake i skinula njegov prsten sa prsta. Kada ga je spustila na sto proklete suze su joj doslovno 57

visile iz uglova očiju. Tim je zurio kroz zamračen prozor gledajući nekuda pored nje. „Mislio sam da želim.” Pokušao je da je uhvati za ruku ali ju je Šarlota povukla.

„Danas su sa nama na trku pošli i neki momci iz lokalnog moto-kros kluba.

Pričali smo o predstojećoj velikoj trci na Floridi i planirali odlazak tamo, a jedan od njih me je odjednom pogledao i kazao: ,Time, shvataš li da je to samo nedelju dana posle 23. juna. Zar se ti tada ne venčavaš? Zar nećeš u to vreme biti na medenom mesecu'?” „Dakle, zaboravio si i na sopstveno venčanje.” Šarlota je prevukla prstima preko svojih mišica i zadrhtala od neke hladne jeze. Bacila je pogled na kovčeg i u tom trenutku osetila nekakvu čudnu simpatiju za tu olupanu starudiju. Činilo joj se da je kovčeg njen jedini saveznik u tom stanu. „Šarlota, žao mi je, ne želim da te povredim.” „Ketrin se onog dana živa izjedala od brige da ja tebe ne povredim.” „Ketrin zaista treba da gleda svoja posla.” Tim ju je najzad pogledao u lice. „Volim te Šarlota, zaista te volim. No nisam siguran da sam spreman za brak.

Naša veza me je nekako oborila s nogu. Sve se ovo izdešavalo tako brzo.” „Pa nije se nešto izdešavalo brzo, Time, već si ti sve zbrzao. Kao na nekoj od tih tvojih trka.” „To nije pošteno. Zbrzao sam sve jer sam se zaljubio u tebe.” „A šta se od tada promenilo?”

Tim je malo zastao i krenuo u dnevnu sobu. „Nisam ni ja siguran šta je u pitanju.

Pitam se samo da li ijedno od nas uopšte želi to venčanje?

Nismo ništa uradili da ga ostvarimo. Ti nemaš haljinu. Ja nisam dao depozit za Ejvondejl.” Šarlota je posmatrala prsten koji je ležao na stolu. „I šta ćemo sada?” „Odložićemo? Sačekaćemo malo?” I on se zagledao u prsten. „Vrati ga na ruku.

Još smo vereni.” „Postoji li možda neka druga?” Šarlota je progutala knedlu zajedno sa suzama, zureći u svoje ruke prekrštene u krilu. Nije pružila ruku da uzme prsten natrag.

„Da postoji neko drugi svakako ti ne bih kazao da uzmeš prsten natrag, zar ne?

Ne, nema nikoga drugoga osim mene lično. To je ta moja sebičnost. Mislio sam da sam spreman za ovo, ali...”

58

„Imaš trideset dve godine, Time. Uspešan si arhitekta u Birmingemu. Ako misliš da sada nisi spreman za brak, to možda znači da ja nisam prava žena za tebe.”

Njen sopstveni oštar ton joj je cepao srce. „A da li sam ja pravi muž za tebe? Zašto ti oklevaš? Zar sve neveste ne pojure da nabave venčanicu onog istog časa kada dobiju prsten? Ti imaš radnju sa venčanicama. Imaš pristup najnovijim i najlepšim modelima tih haljina. Ali... zastao je i nežno ju je pogledao. „Kaži mi šta ti se ne dopada kod mene i to će možda biti prvi korak da ovo rešimo?” „Pa, da, možda.” Jedna otpadnička suza slila joj se niz obraz. „Mislila sam da smo oboje previše zauzeti ali da ćemo to rešiti do venčanja.

Mislila sam i da, ako si zaista zagrejan za mene i želiš da se venčamo, nema šanse da zaboraviš na naše venčanje i medeni mesec samo zato što si otišao na neku trku na motorima sa momcima.” Šmrknula je i obrisala i drugu suzu nadlanicom. „Ne znam baš mnogo o muškom polu jer sam rasla pored mame i Gert, ali pošto radim sa venčanicama još od srednje škole znam barem ovo: muškarac će učiniti sve za ženu koju voli i kojom se upravo ženi. Ići će nedeljom u kupovine. Probaće bar desetak smokinga čak i ako mu onaj prvi sasvim lepo pristaje. Odvojiće se od svih svojih prijatelja i hobija a možda će se i preseliti na drugi kraj zemlje. Sve se to čini iz ljubavi.” Šarlota je dohvatila prsten i prišla Timu koji je bio u dnevnoj sobi. Spustila mu je prsten na dlan. „Ako se ne venčavamo 23. juna nema nikakve potrebe da se pretvaramo.” „Šarlota, pa ne pretvaramo se nego samo čekamo.” „Šta to čekamo, Time? Da oboje osetimo da tako treba? Odjednom?

Kada si me onomad zaprosio činilo nam se da tako treba da bude. Ne možeš otkazati venčanje i pritom nastaviti veridbu.” I to je naučila radeći sa mladama i mladoženjama u toku poslednjih 12 godina. Prvo u drugim radnjama za neveste

a zatim i u svom butiku. Kad se jednom venčanje odloži... „Ako se nećemo venčati smatrajmo da nismo ni vereni.” „Ne želim da te izgubim.” Tim je zurio u prsten i navukao ga do prvog zgloba na svom malom prstu a zatim je dohvatio Šarlotu i privukao je sebi. „Kada smo se upoznali potpuno si me oborila s nogu.” „Pa, ponekad ne znamo šta zaista želimo sve dok to ne dobijemo.

Tada...”, tu je Šarlota počela da jeca, „... sve postaje nekako kom-plikovano i to sve... neveste... venčanice... detalji.” Šarlota je odustala od dalje priče, stisnula laktove uz telo, oslonila se na Timovo snažno telo i njegovu oznojenu majicu i naglo zaplakala.

59

Osećala je da će doći do ovoga - do nekog preokreta i promene.

Spopalo ju je isto ono osećanje koje ju je nateralo da u nedelju ujutru ode na brdo. Neki čudan osećaj u smislu: Da li je ovo ono što zaista želim? No to se sve već spremalo i nije poteklo od Tima nego, pre svega, od nje same. A ipak je veoma mrzela raskide. Mrzela je oproštaje od ma koga.

Tim ju je milovao po kosi i nije kazao ni reč, već je samo pročišćavao grlo a u grudima mu je odjekivalo. „Šao mi je, Šar.” Ljuljao ju je u naručju i njihao levo-desno a suze su mu tekle niz gornju usnu. „Ćuti, biće sve dobro.”

Obgrlila ga je i pripila se uz njega a Timova nežnost je malo ublažila njenu tugu.

Možda on raskida sa njom ali je, u tom času, ipak bio njen najbolji prijatelj i prijala joj je njegova mirna snaga.

Kad se izvukla iz Timovog zagrljaja i dalje se ramenom oslanjala na njega a zatim je bacila brz pogled ka predsoblju i svojoj sobi. „Time, biće najbolje da sada samo odeš.”

Hvala Bogu što su se do sada držali svojih ubeđenja i nisu spavali zajedno. To bi

za nju bilo još mnogo gore. Kako bi joj hladna noćas izgledala njegova strana kreveta. „Nećeš se ljutiti se ako te ne ispratim?” „Šarlota?” „Zbogom, Time.” Kada je otišla u svoju sobu Šarlota je zalupila vrata i zagnjurila se u krevet, zakopavši glavu ispod jastuka dok su joj se grudi razdirale od prave oluje jecaja. Preživela je maminu smrt.

Preživela je i odrastanje u kući one stare gunđalice, Gert. Preživela je sve te rođendane i Božiće kada je bila sama. Zašto misli da neće preživeti ovakvu jednu sitnicu? Raskid veridbe? Svakako da hoće. Preživeće ona lepo sve ovo što se desilo večeras. Tako je zaista i mislila sve dok nije čula da su se za Timom zalupila ulazna vrata.

60

Šesto poglavlje Emili mili je, pri treperavom svetlu gasne lampe, izvukla pisma iz E ku tije od kedrovine i poređala ih po krevetu. Bilo ih je nekoliko desetina a sve adrese bile su ispisane Denijelovim glatkim i ujednačenim rukopisom.

Zašto ih je otac skrivao od nje? To baš nije ličilo na njega. Emili ih je poređala prema poštanskim žigovima, od aprila do avgusta, i izbrojala ih: ukupno četrdeset pisama.

Verenički prsten joj se zakačio za prekrivač kada je dopuzala do sredine kreveta i naslonila se na jastuke.

Filipov prsten je sijao na njenoj levoj ruci, bogat i blistav, ali je u tom času delovao bledo prema hrpi Denijelovih pisama stisnutih u njenoj desnoj ruci. Tu su bile reči i misli potekle iz Denijelovog srca i ispisane njegovom rukom, pa su joj delovale ređe i dragocenije od dragog kamena sačinjenog od ugljenika i izvađenog iz nekog rudnika.

Emili je oterala san sa očnih kapaka i tugu iz srca. Kakav je ovo bio dan! Prvo sastanak ženske lige, susret sa Filipom u gradu i topli poljupci u njegovim kočijama.

Zatim se vratila kući i naletela na Denijela. Dragi Denijel. Sećanje na njegove dodire činilo je da joj krv brže prostruji venama.

Posle toga Filipova prosidba. Baš te večeri od svih mogućih.

Očekivala ju je uskoro, možda krajem leta, najverovatnije na vikend-zabavi kod Vudvordovih prilikom proslave Praznika rada.

Emili je utonula u jastuke i sklopila oči. Polovinom svesti zamislila je sebe kako silazi u predvorje i ide do roditeljske sobe da upita oca zašto ju je odvojio od Denijela.

No bila je suviše mudra da bi to i uradila. Otac nikada nije reagovao na njene ispade besa a naročito ne bi reagovao na ma kakav ispad u pola dva ujutru.

Kazao bi joj da treba lepo da se ponaša, da ode na spavanje i da mu se ujutru izvini, pa će, ako nade za shodno, možda i da porazgovara s njom o tome.

61

Ali zašto bi se uopšte potresala zbog oca. Imala je Denijelova pisma.

Emili se uspravila i uzela prvo pismo sa gomile. Ostala je vratila u kutiju.

16. april 1912.

Najdraža Emili, Kasno je i moram malo da odspavam ali ne mogu to da učinim dok ti ne napišem ovo pismo.

Molio sam se noćas za tebe. Otišao sam tek pre nekoliko dana ali ipak mnogo mislim na tebe i na našu eventualnu budućnost, ako mi se Bog smiluje.

Veruj mi kada kažem da svakog dana mislim na tebe čak i kada igram bejzbol i

prividno se lepo provodim sa drugarima. Strašno mi nedostaješ, Em. Igranje bejzbola je naporan posao koji donosi malo para, ako to možeš da zamisliš. Stari Mouli nas tera da naporno vežbamo. Ako ne igramo onda svakako vežbamo. Navikao nas je na obavezne jutarnje treninge, pa vežbamo pre nego što pođemo na put.

Nimalo ga ne krivim. Skali je bio dobar u hvatanju lopte na večerašnjoj utakmici protiv Atlanta krekersa. Mouli kaže da moramo i dalje da pobeđujemo.

Spavamo po nekim otrcanim motelima kraj puta a nekada i na terenima.

Prošle nedelje je padala kiša a mi smo spavali u autobusu. Mouli nam je ovde pronašao zgodne sobe za izdavanje sa kupatilom i toplom vodom kod neke ljubazne žene, ali smo se u toku prethodnih desetak dana samo umivali. Ne moram ni da ti pominjem koliko smo zaudarali.

Koju bi još novost mogao da ti napišem? Voleo bih da te čujem i da malo porazgovaramo. Miltonova devojka mu je pisala da se verila sa nekim drugim momkom. Jadničak. Držao se vrlo pokunjeno sve dok nismo otišli u jednu plesnu dvoranu i videli neke lepojke kako čekaju pred ulazom da kupe karte.

Odmah je zaboravio na bivšu curu.

Ne brini, Emili, ja imam oči samo za tebe. Možeš li da mi u pismu pošalješ i jednu svoju novu fotografiju? Ova koju imam se prilično upropastila kada nam je autobus upao u blatnu rupu sve do šasije,pa smo ga svi iskopavali iz blata.

Putevi u Tenesiju su, u najboljem slučaju, ipak gori od najgorih u Birmingemu.

No to i ti znaš jer je tvoj otac finansirao rudnik krečnjaka iz koga se vadi kamen za puteve.

62

Juče mi je bio rođendan. Sećaš li se tog datuma? Nadao sam se da ćeš mi poslati čestitku. Čeznem za maminom tortom. Sećam se one koju mi je napravila za šesnaesti rođendan, samo jednu noć pre nego što je umrla.

Pisao bih ti više kada bih znao šta sada radiš. Pozdravi sve koji misle na mene.

Sećaš li se one večeri kada smo se upoznali u fakultetskoj biblioteci. Moji drugari su se ludirali ne hajući za pravila, i galamili su. Osula si na nas paljbu iz tih tvojih tamnih očiju. Kada smo izašli napolje kazao sam cimeru: „Oženiću se tom curom”. To sam i mislio. Čekao bih celog života pravi čas da te usrećim.

Ukoliko me ti hoćeš.

Poslednja napomena. Bio sam u nedelju u crkvi sa nekim momcima.

Sveštenik je previše insistirao na paklenoj vatri i sumporu nije to je bilo baš za Skalija. Otrčao je do oltara odmah posle propovedi. Meni je bilo dosta da se prisetim zašto Ga volim. I tebe. Šaljem ti svu svoju ljubav i naklonost Denijel Emili je vratila pismo u koverat ne znajući šta zapravo oseća. Veći deo pisma zvučao je kao pravo školsko udvaranje. Provešće ceo život čekajući da je usreći.

O, Bože! Kakva detinjasta izjava! Morao bi da bude malo pametniji jer je sada ipak odrastao momak.

Kada je vratila pismo u kutiju zalupila je poklopac, a njen verenički prsten zasijao je ružičastim sjajem prema drvenoj pozadini; zatim je podvukla kutiju pod krevet i smestila je uz sam zid.

Bila je verena. Zašto uopšte sada krši obećanje dato Filipu čitajući ljubavna pisma drugog čoveka? Kako može da bude tako nepoštena prema Filipu i to samo nekoliko sati pošto je prihvatila njegovu prosidbu i prsten?

Emili se spremila za spavanje i spustila se na kolena da se pomoli, kao i svake večeri. No, umesto da sklopi oči podvukla je ruku ispod dušeka i izvukla kožom povezani dnevnik koji je vodila kada je Denijel prvi put otputovao sa Baronima.

30. april 1912.

Dragi Denijele,

Mislim na tebe i pitam se gde si i da li si dobro i bezbedan. Volela bih da mi napišeš pismo. Veoma mi nedostaješ. Ko će me sada zasmejavati kada sam 63

tužna? Tata pokušava, ali sam postala imuna na njegove stare šale. One mogu još samo mamu da zasmeju.

Mama i ja smo juče išle u kupovinu u neke radnje u centru grada a zatim sam se vratila kući i malo radila u bašti sa Moli. Bilo je divno vreme pa sam se setila naših šetnji po kampusu.

Emili je naglo zaklopila dnevnik. Ostatak tog pisma je svakako bio njeno izlivanje srca za lične potrebe dok je pokušavala da odredi svoja stvarna osećanja. Kad je Denijel otišao znala je da ga voli ali je kasnije, kako su nedelje prolazile, počela da sumnja u to.

Možda je bilo odlično to što je on otišao i izabrao bejzbol a ne nju.

Filip joj se javio posle nekoliko nedelja i pozvao je na Blek end Vajt bal.

Njegov poziv je baš dobro došao. Zapravo, bilo je divno što ju je tada pozvao.

Vratila je dnevnik na isto mesto, uvukla se pod pokrivač i utonula u perjani dušek, protežući se na čistim čaršavima.

Bljesak mržnje prema ocu naveo ju je da odjednom poskoči u krevetu. Emili je zabacila kosu sa lica i udarila pesnicom po ćebetu. Kako je sve moglo biti drugačije da je samo dobila Denijelova pisma. Pala je nazad na jastuke i ispružila ruku da dohvati lampu. Čim ju je ugasila soba je utonula u tamu.

Bila je verena. Biće iskrena prema Filipu, na rečima i u srcu. * * * Šarlota Šarlota je balansirala sa Starbaksovom belom kafom i kesom peciva u ruci dok je otključavala zadnja vrata svog butika, a zatim je prošla kroz staru radionicu i otišla u kuhinju. Stavila je doručak na kuhinjski stočić, protrljala ruku i vratila se

do svog plavog kabrioleta po kutiju neiskorišćenih pozivnica za venčanje. „Diksi?” Bilo je još pet minuta do otvaranja butika, ali su svetla u radnji bila upaljena i čula se muzika. Bio je to Bah, uz slatke zvuke violina. „Diksi? Donela sam kafu. I hranu.” Šarlota je ušla u radnju i malo oslušnula, očekujući da čuje zvuke potpetica svoje prijateljice. No svuda je vladala tišina. Hmm, ipak je ona 64

svakako tu negde gore. Šarlota se vratila u kuhinju, spustila pozivnice i dohvatila belu kafu. Imala je neke planove u vezi za te pozivnice. Htela je da ih se reši.

No, prvo je na redu doručak.

Sticala je novi pogled na život. Jeste, zaista. Možda je dobro početi sve iz početka - to je prilika da se čovek razdrma i usmeri na neke nove stvari. Možda bi trebalo da ode na reviju venčanica u Los Andeles ili u Njujork. Ili, što bi bilo još bolje, da otputuje u Pariz. Pre nego što ju je Tim zaludeo planirala je da u toku ove godine putuje u Pariz.

Firma Brej-Lindzi poslala joj je poziv koji je još uvek mogla da ga prihvati.

Pošto je Tim otišao i Šarlota se dobro isplakala pozvala je usred noći Diksi i kazala joj je da ujutru otvori radnju, jer će ona verovatno doći malo kasnije. „Nije mi dobro, pa mislim da ću malo duže spavati.”

Ipak Šarlota te noći nije baš mnogo spavala. „Hej, Diksi, gde si?” Šarlota je prošla kroz prodajni deo, popela se uz stepenice i pregledala sprat. Kao da je sve bilo spremno za rad. No vrata su bila zaključana.

Dobro. „Da li si tamo gore?” Šarlota je zastala kraj izloga da popravi šlep na haljini. „Šarlota, gle, tu si.” Diksi se iznenada pojavila iza ugla, a došla je iz salona.

Dohvatila je Šarlotinu ruku i povukla je za sobom. „Sklopi oči.” „Pa da naletim na zid. Neka hvala. Šta se dešava? Donela sam nam belu kafu i pecivo.”

„Dobro, fino, ali prvo zažmuri.” Šarlota je pošla za Diksi a kolena su joj klecala. Adrenalin naj ače vrste, koji je osećala u venama zbog ponovnog preuzimanja sopstvenog života u ruke, i dodatna stimulacija koja je bila posledica jake kafe gubili su svoje dejstvo na nju. Bledeli su i tračci nade koja ju je tog jutra obuzela na pomisao da će sutra biti novi dan. Ubeđivala je sebe da je taj novi dan već došao. Ama zaboravi Tima Rouza. Kog to Tima?

Ne, neće to biti danas, govorilo je njeno srce. Gotovo je. Ljubav je okončana i nestala. „Diksi, zaista nisam raspoložena.” Zastala je pred vratima salona. „Šta god da si smislila znaj da neću to uraditi.” Šarlota je tog jutra rano ustala, upalila malu lampu, naredala dijetalne kokakole kraj sebe i čitala petnaesto poglavlje Jevanđelja po Jovanu.

Bez mene ne možeš ništa da uradiš.

65

Mogla je ipak da uradi sve što hoće, samo ako zaista veruje u to. „Ovo će ti se dopasti”, rekla je Diksi. „Znaš, divila sam ti se dok si prikazivala Kristin njenu haljinu. Pošto sam pet godina provela u senci genija i na mene je palo malo tvog vilinskog praha i pronašla sam savršenu haljinu za tebe.” „Ne, Diksi, zaista ne mogu to da uradim.” „Obećala si mi. I to ove nedelje. A zvala sam i tvog momka i kazala mu da ću oko tri sata biti kod njega i doneti pola tuceta smokinga za njega i Dejvida, da ih isprobaju. Ha! Treba ustati vrlo rano ako želiš da pretekneš staru Diksi. Hej, da li je to pesma?” Diksi je prošla kroz salonska vrata i širom ih otvorila a zatim je progurala i Šarlotu kroz njih. „Samo ti drži te plave okice zatvorene, Šarlota.”

Ne, ne, ne. „Ama Diksi, uopšte me ne slušaš...”

„Prestani da se buniš. Sačekaj da te dovedem na pravo mesto.” Diksi je pogurala Šarlotu malo udesno i dohvatila je za ramena. „Sada otvori oči.” Diksi je stala ispred nje i raširila ruke: „Ta-di-da!” „O Diksi, divna je!”

Na podijumu je stajala jednostavna satenska haljina sa italijanskom čipkom protkanom biserima na struku. Rukavi su bili dugi do lakata a dopunjavale su ih duge bele rukavice. Krinolina je držala suknju skrojenu u stilu Pepeljuge, koja se produžavala u sjajan šlep. svetlo je poigravalo po satenu i činilo da biseri svetlucaju. Da je ostala pri nameri da se uda mogla bi reći da je Diksi zaista našla idealnu haljinu za nju. „Znam da se u junu ne nose rukavice ali sam mislila da one lepo dopunjavaju ovaj model. Da li ti se zaista dopada? Ovi rukavi sada nisu u modi ali mi ta haljina nešto govori. Da li i tebi govori? Pa, kazala sam ti. Ja ne znam kako uspevaš da udeš u ženska srca i vidiš koja je idealna venčanica za svaku nevestu.

No ti uvek to uradiš. Poznajem te bolje nego ma koga osim doktora Privlačnog, pa sam se potrudila da izrazim tvoju suštinu kroz ovu haljinu. Dakle, šta kažeš?”

Diksi je uzdahnula i razrogačila oči. „Rekla sam ti da je taj moj dar od Boga.” Šarlotin glas se lomio ali se pribrala kad joj je Diksi prišla. „Da li ti se dopada? Hajde, šefice, reci mi da li sam dobro odradila posao?” „Sjajna je, odlično si to odradila. Savršena je. No sada je lepo vrati na vešalicu.

Neću je nositi.” Šarlota se okrenula da izađe.

66

„Štaaa? Šarlota, zaboga, pa na ovoj haljini kao da piše tvoje ime.

Vidiš, baš je tu, ispisano bisernom svetlošću... Šarlota Meloun. Daj mi barem jedan dobar razlog zašto je ne bi nosila na venčanju.” „Zato, Diksi, što venčanja neće ni biti.” Pokazala joj je svoju golu šaku bez vereničkog prstena. „Molim te da je skloniš.”

„Šarlota, za ime sveta, pa šta se desilo?” Diksi ju je odvukla izvan salona. „Zar se ne udaješ? Zar si raskinula s njim?” „Zapravo je on raskinuo sa mnom.” Šarlota je zaobišla stepenice i pošla u kuhinju da se uteši belom kafom i pecivom. „Rekao je da bi voleo da odloži venčanje za neko vreme. Ja sam kazala da se, u tom slučaju, ili venčavamo ili raskidamo.” Slegnula je ramenima. „Tako da sam, valjda, ja to učinila. No nije se uopšte usprotivio...” „Draga moja drugarice... ja... ja prosto ne mogu da verujem. Tako mi je žao. Da li je kazao zbog čega želi da sačeka?” Diksin ljubazni ton prijao je Šarloti. „Sve to nema smisla, nema baš nikakvog smisla. Misli da nije spreman? Pa svako se pred venčanje malo uprpi. I ja sam osećala da mi se stopala lede pre nego što sam se udala za doktora Privlačnog.

Pa šta? Bio je načisto zatreskan u tebe i to ga je držalo sve dok se sada odjednom nije ohladio? Ništa ne razumem.”

Diksi je odbila pecivo koje joj je Šarlota ponudila.

Kad se tako postave stvari sve to zaista nije imalo mnogo smisla. No duboko u srcu Šarlota je osećala da tako treba da bude. A i to njeno osećanje je bilo nekako naopako. Šarlota je u kuhinjici grickala komad peciva uz kafu i odmeravala svoja suprotstavljena osećanja. To pecivo joj je u kafiću delovalo vrlo lepo ali joj je sada kolačić imao ukus kartona. „Šarlota, da li ti je dobro?” Diksi ju je dohvatila za mišicu i privukla još jednu stolicu, pa je sama sela kraj nje. „Baš mi je žao što se sve to desilo.” „Nisam noćas baš lepo spavala.” Šarlota je spustila svoj doručak na malu servijetu na stolu. „Probudila sam se i malo čitala Bibliju ali mi Isus nije rekao ništa o tome kako se prepoznaje pravi muškarac. Želela sam da to bude Tim, Diksi. Možda sam to htela iz sasvim pogrešnih razloga.” Pošto je tu bila samo Diksi, Šarlota je konačno pustila suze da poteku. „Tim je divan, barem meni tako izgleda.

Zabavan je, pametan i zasmejava me. Od časa kada smo se upoznali zaboravila sam na sebe i svoju naviku da cenzorišem svaku svoju reč, pa da se kasnije pitam da li sam ispala budala. Kada me je prvi put pozvao 67

na večeru pomislila sam da mi se konačno nešto divno događa jer ja zaista nisam posebno lepa, a i uopšte ne umem da flertujem.” „Da li se ti to šališ? Pa ti si divna i šarmantna. Zašto bi neko fler-tovao ako je već pametan kao ti? Tim je svakako bio veoma srećan što si mu posvetila svoje vreme.” Diksi se zavalila na stolici. „Snob, to je zapravo on. Baš je to - snob.” „Ama ja sam ta koja je imala sreće. A on uopšte nije snob, Diksi. Bio je vrlo iskren. Da li bi želela da se Džered oženi tobom ako bi gajio neke sumnje u svoju spremnost za brak?” „Pa, ne bih, pretpostavljam da ne bih.” Diksi je uzdahnula sedeći na stolici i pogladila rukom svoj konjski rep. „Sve ovo me baš rastužuje.” „Da znaš da je možda Tim ipak u pravu.” Šarlota se bledo i drhtavo osmehnula. „Ipak smo previše požurili.” „Za to može da okrivi samo sebe, Šarlota. Nemoj sada kriviti sebe i zbog toga.

Da li zato nisi htela da odabereš haljinu? Ipak si nekako znala šta će biti?” „Ko to zna?” Šarlota je oslonila glavu o zid i progutala svoja osećanja želeći da ovaj dan već predstavlja davnu prošlost. Jako i nemilosrdno svetlo u kuhinji doprinelo je da se oseća vrlo izloženo a istovremeno ju je nekako i hladilo. „Mislim da, kada je na mene došao red da budem nevesta, prosto nisam znala kako da se ponašam. U duši sam se nadala da će do tog dana sve to - haljina, organizacija venčanja i svi ostali delići slagalice doći na svoja mesta. I da ću tada znati da je sve u redu.” „Ali nisi to osetila, zar ne?” „Pa eto, stalno sam sanjala taj čudni san o venčanju. To je počelo u srednjoj školi kada me je dečak koji je bio 'prava ljubav mog života' (Šarlota je gestom naglasila navodnike) ostavio. Kao, sama sam i nema nikoga da me dovede do oltara. Nemam ni oca, ni brata, ni stričeve.” „A kod Rouzovih su sve sami muškarci.” „Da, znam.” Šarlota se nagnula napred i prešla prstima preko očiju.

Danas se nije trudila oko šminke. Samo malo korektora i pudera. „Kada mi je Tim kazao da ima četiri brata, ja sam tu noć doslovno probdela moleći Boga: “Dragi Bože, nauči me šta da radim sa svim tim muškarcima.” Tiho se nasmejala. „Bojala sam se da ću ih zagledati kao lavove u kavezima u zoološkom vrtu. No želela sam da ostvarim dobar odnos sa svima njima, pa čak i da zaigram taj fuzbal...” „Misliš fudbal.” „Pa, kako god da se to zove.”

68

„Dakle, da se vratimo na taj tvoj san. Šta ti se desilo dok si hodala kroz crkvu?” „Trčala sam u panici po crkvi i na kraju sam istrčala napolje.” Šarlota se zagledala u zid zamišljajući Tima i njegovu braću. Muškarci su svi slični, ali ovi su je prihvatili kao sestru. „Obično bih negde između vrata i oltara zavrištala: 'Neee!' i izjurila napolje.” Šarlota je čupkala servijetu. „Budila sam se sva preznojena iz tog sna barem dva ili tri puta godišnje.

Sve dok...” „Pa možda je to neki znak da ne treba da se udaješ za Tima.” „...sve dok nisam srela Tima.” Šarlota je uzdahnula zureći u belu kafu a zatim se zagledala u Diksi. „Oh?” „Baš tako. Oh?” Šarlota je ustala i zamotala kolač. „I šta sada. Kako ću prepoznati gospodina Pravog?”

Diksi se spustila na kolena i zagrlila Šarlotu. „Moraš imati vere devojko, samo imaj vere. Na kraju svakog dana to je jedino što nam ostaje.”

Šarlota je oslonila obraz o čvrsto rame svoje najbolje prijateljice i isplakala ostatak jutarnjih suza. Zatim je pridigla glavu, uzela jednu servijetu i obrisala lice. „Hajdemo sada na posao, Diksi.” Ustala je, popravila odeću, zagladila kosu i sklonila je sa lica. „Danas je prvi dan ostatka mog života.”

69

Sedmo poglavlje Emili ospođa Keruters bila je poznata kao najbolja krojačica u Bir-G mingemu.

Emilina majka je, prvog prepodneva posle Filipove prosidbe, zakazala kod nje dogovor za šivenje Emiline venčanice. A sada, osam dana kasnije, Emili je sa majkom odšetala do robne kuće u centru grada, nazvane Lavmens oj Alabama.

Zidovi sobe za probu haljina bili su obloženi zelenim zlatotkanim tapetama a jedan lep persijski tepih oživljavao je pod od tamnog drveta.

Jutarnje svetlo padalo je na divan ispunjen konjskom dlakom a kroz zatvorene prozore dopirali su zvuci sa ulice.

Zvuk tramvajskog zvonca naveo je Emili da priđe prozoru. Pogledala je bučnu Devetnaestu ulicu koja se pružala ispred kamene zgrade velike robne kuće. Emili je volela centar grada i dolazila je u njega iz Hajlenda kad god je mogla. Jednom je čak predložila ocu da se zaposli u njegovoj banci ali ju je on hladno odbio. „Ti si dama iz visokog društva.” Majka je klimnula glavom. „Ti spadaš u one koji zapošljavaju druge a ne tražiš sama posao.” „Ali, zašto ste me onda slali na koledž i odvajali me od kuće. Nisam tolika ipak dama da ne bih mogla da klečim u prašini i sadim biljke u bašti!” Bacila je ljutit pogled na majku koja je svojevremeno insistirala da Emili nauči baštovanstvo.” „To si radila za svoju porodicu”, kazao je otac i lako lupnuo šakom po stolu. „Nećeš ići na posao u grad ni gledati na sat da vidiš da li je došao kraj radnog

vremena, niti ćeš prihvatiti posao koji je ispod tvog obrazovnog nivoa i društvenog statusa.”

Tako je Emili, sa svojim fakultetskim obrazovanjem, i dalje sedela kod kuće i nije bila obučena ni za kakav poseban posao. Čekala je. Pošto je Denijel otišao a prijateljice joj se poudavale ili otišle na putovanja po Evropi, smrtno se dosađivala.

Kada ju je Moli pozvala na sastanak članica ženskog pokreta oberučke je prihvatila njen poziv. Barem će imati šta da radi. Tada ju je Filip pozvao na bal i njeno tužno srce je zaigralo od radosti.

70

Emilin verenički prsten lupnuo je o prozorsko okno kada se nagnula kroz prozor da bolje vidi šta se događa na prometnoj aveniji. Sada će se udati i imaće sopstvenu kuću, te će moći da se ponaša kao gospođa Filipa Seltonstela.

Verovatno će imati i sopstvene prihode koje će trošiti na neke projekte vredne pažnje. Moći će da ide u kupovinu kada i gde bude htela a i biće gazdarica u svojoj kući. „Bože, ala je ovde toplo.” Majka se hladila svojim rukavicama a zatim je izvukla iglu iz šešira.

Emili je spustila goblensku torbicu i suncobran na stočić pored vrata. „Probaću da otvorim ovaj prozor, majko!” „Zaboga, nemoj! Ima toliko sveta na ulici, zar želiš da te neko vidi?” „Pa, ako to znači da ipak neću pasti u nesvest od vrućine, onda želim.” Emili je širom otvorila prozor i sobu je zapahnula jaka vazdušna struja. Vazduh je bio gust i pun gradskih isparenja, a u njemu je bilo i dosta sivog smoga iz industrijskih postrojenja i rudnika. No Emili je on ipak bio draži od ustajalog vazduha u radionici gospođe Keruters. „Bože, smiluj nam se”, rekla je Emilina majka štipkajući se za nos. „Ili ćemo ovde popadati u nesvest od vrućine ili ćemo se ugušiti od tog zadaha rudnika.”

„To su sve životni mirisi, majko.” Emili je duboko udahnula. „Benzin, konji, muški znoj, ženski parfemi.” Bacila je pogled prema uskim vratima kroz koja je krojačica maločas nestala, pogledala ka otvorenom prozoru i zatim se, pazeći na prašinu i prljavštinu, nagnula da proviri napolje.

Automobil Model T preticao je znatno sporiju kočiju koju su vukli konji. „Majko, hajdemo posle kod Njumena na ručak.” „Ne možemo danas. Rekla sam Moli da spremi rozbif...” Majka je malo zastala kada je Emili uzdahnula. Možda je bilo preglasno ali nije mogla ništa da učini da to spreči. „Pa, dobro de, danas je tvoj dan za naručivanje venčanice.” Dohvatila je Emili za mišicu. „Ne naginji se kroz prozor kao neka plesačica. Emili, pa barem toliko i ti znaš.” Glas joj je zadrhtao a oči se napunile suzama. „Otac i ja se veoma ponosimo tobom. Hteo je da pukne od ponosa onog dana kada je Filip zatražio tvoju ruku. Naredio je da mu iz kluba donesu nove cigare.

Izrasla si u jednu od najlepših devojaka u Birmingemu. Pametna si i darovita, a i obrazovana - na tome sam ja insistirala - i imaš razumnu i realnu glavicu na ramenima. Pomoći ćeš 71

Filipu da postane jedan od najviđenijih ljudi u društvu. Dobro je učinio što te je izabrao” Emili se odmakla od prozora. Možda je sada bio pravi trenutak da majci postavi pitanje koje joj se motalo po glavi otkako ju je Filip zaprosio. „Majko, da li si volela oca kada si se udala za njega?” „O Bože, mislila sam da zbog njega pamuk raste iz zemlje u proleće jesam, volela sam ga. Bio je tako privlačan i pametan, a i pričao je divne pričice kojima smo se oboje smejali i bio je idol svih devojaka iz mog razreda.” „Baka i deda su, dakle, bili vrlo zadovoljni njime?”

„Tvoj deda je mislio da je on velika budala.” Majka je napravila grimasu koja je bila imitacije dedinog tadašnjeg izraza lica i dubokim glasom izgovorila: „Taj momak je pun svakakvih ludih ideja, Megi.

Kakva je to priča o menjačnici? Čuj šta ti kažem, izgubiće na tom poslu i košulju sa leđa, to je sasvim izvesno.”

Majka je podigla obrve i nasmejala se. „No sada tata peva drugu pesmu.” „U to ne sumnjam, naročito pošto mu je zet kupio onaj auto za rođendan.” Emili je ponovo bacila pogled napolje posmatrajući život na ulici i puštajući da joj misli lutaju.

Volela je Filipa. Svakako jeste, jer zašto bi ga inače pustila da je onako ljubi i miluje?” „Gde li je ta gospoda Keruters?” Majka je provirila kroz uska unutrašnja vrata. „Zar je poslala brod u Pariz po taj materijal?”

Poslednjih nekoliko godina majka je pokušvala da kod gospode Keruters naruči neke haljine za posebne prilike ali ju je ova uvek odbijala. Tek posle Emiline veridbe sa Seltonstelom majka je konačno uspela da zakaže sastanak sa lokalnom kraljicom mode. To Emili nije nimalo oduševilo, ali ako gospođa Keruters sašije njenu venčanicu i svadbenu spremu i time usreći majku, onda će i ona sama biti srećna. „Sedi majko, i ne brini. Ona će uskoro doći.” Bilo joj je potrebno da se majka negde skrasi da bi ona mogla mirno da nastavi svoj unutrašnji dijalog.

Za razliku od majke, Emili je znala da Filip ne „tera pamuk da poraste.” Nije je ni zasmejavao nekim starim pričama - barem to nije često činio. Čak ni onda kada su zajedno išli u nižu gimnaziju. No mogao je da je navede da zatreperi sve do kostiju ako samo povuče rukom duž njenog vrata.

72

Emili je preko ramena bacila pogled na majku koja nije htela da sedne na divan.

Da li je otac mogao da navede majku da joj se koža naježi od čežnje? O,

zaboga... Emili je sklopila oči i pokušala da otera tu misao. Čak i da je imala hrabrosti i drskosti da to upita majku svakako nije želela da čuje odgovor.

Naginjući sa kroz prozor da udahne malo svežeg i čistog vazduha Emili je pomislila da ipak voli Filipa. Mora da ga voli.

Na uglu Treće avenije odjednom je ugledala poznatu figuru. Visok, vitak, odeven u prsluk boje burgundca i sa kamašnama na nogama. Bio je to Filip. Srce joj je poskočilo. Kao i njen otac, i Filip je bio zgodan i pametan, poštovan u gradu i svakako predmet čežnje svih devojaka iz njenog društvenog kruga.

Nagnula se još malo kroz prozor i mahnula mu. „Filipe! Filipe Seltonstele! Ti u kamašnama! Hej, Filipe! Ti si jedni koji ih nosi svakog dana.”

Majčina ruka je zgrabila Emili i uvukla je unutra. „Emili Li Kenton, smesta prestani da se tako dereš. Sada se zaista ponašaš kao devojka iz plesne dvorane.

Za milog Boga, pristojna žena plemenitog porekla se ne naginje kroz prozor sa četvrtog sprata i ne urla na sav glas dozivajući nekog džentlmena. Naročito ne čoveka Filipove reputacije, koji je pritom i njen verenik. Šta te je spopalo?”

Majka se poigravala svojim pamučnim rukavicama motajući ih neprestano po rukama. „Majko, pa to je Filip, čovek za koga ću se udati. Zašto ne mogu da ga dozivam sa prozora?” Zar nije upravo shvatila svoja prava osećanja?

Zašto da ih ne kaže celom svetu? Emili se još više isturila sa prozora. „Dragi Filipe, evo me gore...”

No reči su joj se zamrzle na jeziku i kliznule natrag u grlo kada je osmotrila scenu koja se upravo odigravala na ulici. Neka žena nalik na trsku, vrlo svetle kože i kose, odevena u kraljevsko plavu haljinu sa odgovarajućim suncobranom u ruci naginjala se prema Filipu, koji ju je obgrlio rukama i pritisnuo joj usne na vrat.

Emili se zagrcnula i hitro se povukla unutra, udarivši pritom glavom o prozorski okvir. Vrisnula je i pritisnula rukom ranicu zatvarajući od bola oči, ali je i dalje u mislima videla kako se kosa one žene presijava na suncu.

73

„Da li ti je dobro?”, upitala je majka zureći i dalje u uska zatvorena vrata. „Mislim da ću ipak otići tamo da vidim zašto se gospoda Keruters toliko dugo zadržala. To je prosto nezamislivo.”

Da li je ono na ulici bio zaista Filip? Žena u njegovom zagrljaju smejala se tako veselo i bezbrižno. I to na javnom mestu. Ima li on imalo poštenja? Ili pristojnosti? Zar nema ni trunke poštovanja. Bilo je prekasno - jecaj joj se oteo iz grla. „Šta ti je sad, Emili?” Majka se nagnula da pogleda kroz prozor. „Ništa, majko, nekom konju je spala potkovica. To si videla već sto puta.” „Ali, ti si glasno zakukala.” „Konj je posrnuo pa sam pomislila...” Šta? Šta li je pomislila? Svakako da umišlja stvari jer je bila veoma visoko iznad ulice. I drugi muškarci nose prsluke boje vina i kamašne. I to radnim danom. Filip sigurno nije jedini koji to čini.

Emili je bacila još jedan pogled napolje i ugledala kraj scene. Žena je nastavila da hoda, smejući se i lupkajući Filipa suncobranom po mišici. Filip je pogledao za njom kada je skrenula iza ugla i napustila je Devetnaestu ulicu da bi prešla preko Treće avenije.

Emili je tupo posmatrala kako on gleda za njom sve dok nije nestala u senci. „Evo me, gospođo Kenton. Izvinite što kasnim, dušo, ali moja asistentkinja nije raspakovala sve ove lepe tkanine. Naručila sam ih iz Pariza još pre šest meseci jer sam bila sigurna da će uskoro biti neko posebno važno venčanje. Lepa Emili Kenton. Dođite ovamo i maknite se od tog prozora, dušo, pokvarićete svoj lepi ten.” Gospođa Keruters je u rukama držala više tuba bogatog, blistavog satena. „Imam i svilu, ali mislim da je saten prikladniji za venčanicu. Da li ste već odredili datum venčanja?” „Razmišljamo o martu”, rekla je majka sa ponosnim osmehom.

Emilin stomak se prevrnuo. Nikada nije videla da majka tako podilazi nekome a

sada je to činila sa gospođom Keruters. „Emili, pogledaj ovu čipku. Šta misliš o njoj, dušo?” „Pa mislim..” Mislim da sam upravo videla drugu ženu u naručju mog verenika.

Bacila je još jedan pogled kroz prozor i videla Filipa kako ide Devetnaestom ulicom prema poslovnoj zgradi Seltonstelovih. Skinuo je šešir da pozdravi neka tri gospodina i malo je zastao da porazgovara sa njima, smejući se i zabacujući glavu unazad.

74

Kako je samo bio vedar pošto je javno grlio onu bledoliku grančicu sličnu duhu. „Mart je fini mesec za venčanja - nije ni pretoplo ni previše hladno.”

Gospođa Keruters i majka ćaskale su kao da je sve na ovom svetu dobro i u najboljem redu. „To znači da imam dosta vremena za šivenje te haljine. Koliko će biti deveruša? Naravno, imam u vidu i vašu haljinu gospođo Kenton, a možda i haljinu za vašu mamu? A i ostalu devojačku spremu.” „Emili”, pozvala ju je majka. „Šta li ti je tako zanimljivo napolju?

Molim te da zaboraviš na trenutnu radoznalost i kažeš gospođi Keruters šta misliš o ovoj tkanini? Da li si već razmišljala o deverušama? Ovaj saten je zaista mek kao pamuk” Emili se okrenula i videla majku kako propušta kroz prste svilasti materijal krem boje. „Divan je” rekla je bacajući ovlašan pogled na njega. „Tako je beo i čist.” Vratila se do prozora. Popodnevno sunce je i dalje sijalo, sasvim nesvesno činjenice da je radost iščezla iz Emilinog srca.

Ona je bila čista. No da li je i Filip to bio? Srce joj je brže zakucalo kada se setila njegovih iskusnih dodira. „Mislim da je ova nijansa idealna za vaš ten. Draga, pogledajte malo ovamo.”

Gospoda Keruters je povela Emili do uzvišenja u sredini sobe i smestila je na njega. Zatim je približila saten Emilinom obrazu. „Jeste, baš lepo deluje.

Hoćemo li sada da odaberemo kroj? Imam ovde Gudijev katalog” Majka je prevrtala strane kataloga dok je Emili mirno stajala a gospođa Keruters joj uzimala mere. „Baš imate oblu figuru Emili, zar ne?” Gospođa Karuters je okačila svoj krojački metar oko vrata. „Ako odmah počnete da stežete steznik svakog dana sve više, do venčanja ćete imati struk od osamnaest inča.” „Dvadeset dva mi sasvim odgovara. Volim da jedem i da slobodno dišem.” „Volite da jedete?” Gospoda Karuters se namrštila. „Pa, to se i vidi.”

Emili je brzo pogledala majku. „Popričaćemo još o tome, gospodo Keruters. Hvala vam što brinete o tome.”

Briga? Majka je ponekad zaista bila preterano ljubazna. Emili nije htela da izduva vazduh ni da uvuče stomak da bi imala lepšu figuru.

Možda devojke sa severa jedu kao ptičice ali južnjakinje su bile krupne i 75

snažne. Ona žena koju je videla sa Filipom bila je vrlo mršava a njena sitna figura bila je uobličena korsetom. „U modi su vitke mlade.” Gospođa Keruters je posmatrala Emili preko naočara. „Mislim da ipak treba da razmotrite moje mišljenje s obzirom na to za koga se udajete, gospođice Kenton.” „Volela bih da zadržite vaše mišljenje za sebe.” Emili je sišla sa podijuma osećajući da će ubrzo pasti u nesvest. „Majko, molim te...” „Emili Kenton, ti dobro znaš da gospođa Keruters samo želi da te posavetuje.

Zato smo i zatražili njene sjajne usluge.” Majka se i dalje uvlačila krojačici. „Ona je kreirala venčanice za najpoznatije birmingemske porodice. Sada se lepo oraspoloži i kaži koji ti se kroj dopada?” Majka je lupkala po katalogu. „Ovo bi na tebi lepo izgledalo.”

Emili se nagnula da pogleda. Haljina je bila ekstravagantna i pretenciozna. Svi ti nabori i falte pozadi previše su je podsećali na haljinu koju je imala ona mršavica na ulici. „Suviše je utrpana i teška. Ugušiću se pod tolikim materijalom.

Gospođo Keruters, molim vas da mi napravite nešto jednostavno.” Emili je samo želela da se vrati kući, skoči na neku od očevih kobila i odjuri do Red Mauntina da malo razbistri misli i otvori srce Bogu.

Možda će kasnije, kada Filip dođe na večeru, prikupiti dovoljno snage i hrabrosti da ga upita nešto o onome što je danas videla. Mada su njih dvoje, otkako su se verili, vrlo malo opštili rečima. On joj se uglavnom obraćao strasnim poljupcima i intimnim šapatom. No večeras će se potruditi da sedne sa suprotne strane sobe i da se drži podalje od njegovih dodira. Možda bi mogla da mu predloži da se kartaju ili igraju domine. Emili je odjednom pocrvenela pomislivši na tom dnevnom svetlu na ono što je svakako bila glavna tema Filipovog razmišljanja.

Njihova prva bračna noć. No ako je ma šta i naučila iz onog susreta sa Denijelom prošle nedelje bilo je to da treba otvoreno ispoljiti osećanja. „Šta treba da učinimo da bismo osigurali vaše usluge, gospođo Keruters?” Majka se okrenula krojačici uzdignute brade i uspravnih ramena. „Napisaću vam narudžbenicu, gospođo Kenton. Polovinu iznosa ćete dati kao depozit. Važno mi je da Emili odabere dezen i kroj a i da mi kaže koliko će deveruša biti, i to što pre. Naravno, moraće da odabere i kroj za njihove haljine.

Moraćemo odmah da započnemo rad na njenoj 76

spremi. Imam standardne ponude haljina i rublja za neveste i nadam se da će nešto od toga odgovarati gospođici Kenton. „Svakako. Vrlo lepo od vas. Imate li tu neku brošuru, za slučaj da gospodin Kenton i ja poželimo da nešto dodamo Emilinoj spremi?” „Imam. Pozajmiću vam na jedan dan Gudijev katalog pa izaberite ono što želite.

Očekujem da do kraja nedelje uplatite depozit. Kao što znate, to će mi biti neophodno.”

Emili nije interesovalo ništa od toga što je gospođa Keruters pričala njenoj majci. Najzad, otac i njegova menjačnica i banka izbijali su na vrh u poslovnim krugovima u Birmingemu, a možda i u celoj Alabami. „Samo jedna krojačica u ovom gradu može da se poredi sa mnom ali ne moram da brinem da će mi oteti posao, jer nije u povoljnoj situaciji.” „Kako to?” Emili je stala između majke i gospode Keruters. „Recite nam njeno ime pa ćemo same proceniti.” „Emili, ne vređaj gospođu Keruters. Žao mi je, ne znam šta joj je danas.” Majka je dobacila Emili ljutit pogled, jedan od onih koji su u detinjstvu izazivali strah kod nje. „Mogu vam reći njeno ime - neće biti moja krivica ako je izaberete.

No moram vam reći da ona nije nimalo pogodna za vas.” gospođa Keruters je sela za pisaći sto a široki bokovi su joj štrčali preko stolice dok joj se suknja raširila po tepihu. „Tafi Hejns, crna šnajderka sa Pete avenije. Njena radionica je zapravo jedna prostorija zakupljena u hotelu gospodina Gastona. Povremeno je radila neke manje radove za mene.

No svakako ne biste želeli da jedna crnkinja petlja sa vašom lepom belom venčanicom.” „Kakva je razlika u tome što je crnkinja?” Emili je pokupila torbicu i suncobran sa stočića. „Mrtva sam gladna, majko, hajdemo na ručak. Da se još malo podgojim.” „Emili, molim te...” „Gospođo Keruters, ne treba mi od vas ni venčanica niti ma šta drugo.” Emili je ljutito probola vazduh suncobranom. „Ama slušajte, gospođice Kenton, da li ste uopšte čuli šta sam kazala.

Tafi je crnkinja.” „Čula sam vas. Hajdemo, majko!” Emiline potpetice zalupkale su glasno po tamnom drvenom podu. Dok je silazila čula je kako majka nešto glasno šapuće

gospođi Keruters.

77

Možda trenutno ne može da uradi ništa u vezi Filipa i nje, ali može da uradi nešto povodom gospođe Keruters. Na ulici je duboko udahnula svež vazduh lišen ma kakvih predrasuda. Još od detinjstva se čudila toj podeli ljudi na bele i crne. Od tada je čula mnoga pravila, obrazloženja i razloge, ali kad god bi otvorila Bibliju i obratila se Bogu ništa od tih mudrovanja nije imalo nikakvog smisla. „Nisi morala da izričito ističeš svoje mišljenje, Emili. Sada ću morati da se potrudim da zagladim stvari sa gospođom Keruters, mada mislim da nije bilo neke velike štete.” Majka je uzdahnula, što je bio njen tipičan izraz neodobravanja. Emili je iskosa bacila pogled na nju. „Moje mišljenje. Zar nisi čula šta je rekla o toj drugoj krojačici? Štetu je napravila gospođa Keruters a ne ja. Imam dvadeset dve godine, diplomirala sam na fakultetu i verena sam. Kroz šest meseci ću imati svoju kuću. Dospela sam u godine kad mogu da donosim odluke.” „Spusti malko taj ton.” Majka se usredsredila na pažljivo navlačenje rukavica. „Htela si kod Njumena na ručak, zar ne?” Kada su došle do mesta gde je ona Filipova prijateljica prešla ulicu i kada je trebalo da je i same pređu majka je provukla ruku ispod Emiline. „Slušaj me sada, Emili”, rekla joj je dok su hodale ruku pod ruku. „Razumem i cenim tvoju želju da nešto uradiš po svome. Razumem i tvoje obzire prema neprivilegovanima i onima kojima je potrebna pomoć. Tvoj otac i ja dajemo dobrotvorne priloge po celom gradu. No ne treba da vređaš gospodu Keruters ni da uništavaš našu reputaciju. Tvoj otac je celog veka vrlo naporno radio. Ako u međuvremenu u grad ne dođe neka druga bela krojačka onda ćeš se dogovoriti sa gospođom Keruters, jer ipak treba da postaneš gospođa Seltonstel.

Da budem iskrena, želela bih i da ona kasnije šije druge stvari za mene. To se neće desiti ako je sada iz ma kog razloga odbiješ. Zar ne znaš da ta žena brblja kao svraka? Polovina Lavmenovih prodavačica već zna za tvoju raspravu sa njom. Šta će biti ako im ona kaže da ti više voliš obojene?”

„Arogantna je i neuljudna. Ne želim da imam posla sa njom.”

Emili je povukla majku prema Njumenu. „Nisam joj rekla ni jednu reč koja bi obrukala tebe ili tatu. Ili Seltonstele.” „Ono što si joj nagovestila i tvoje lupkanje potpeticama u trku niz stepenice govore glasnije od ma kakvih reči, Emili. Šta sam te učila o raznim protestnim postupcima te vrste?” „Izvinjavam se, majko. No ta žena neće šiti moju venčanicu.”

78

Majka je zastala i povukla i Emili za sobom. Reka pešaka oko njih podelila se u dva dela. „Možeš tako da crtaš po pesku kada se jednom udaš, devojko. To će biti između tebe i Filipa, Bog neka mu je u pomoći, ali dok tvoj otac plaća za ovo venčanje nosićeš venčanicu koju će kreirati gospođa Keruters.” „Kreirati? Samo će prekopirati model iz Gudija. Ona je preva-rantkinja.” „Slušaj, krojačica tvoje venčanice će se pominjati u svim novinama odavde do Atlante, Nju Orleansa i Majamija. A verovatno i do Filadelfije, odakle su Seltonsteli poreklom.” Majka je naglo prinela ruku glavi. „Mili Bože, zaboravlia sam šešir. Emili, kako si me mogla pustiti da ga zaboravim? Potrči do Njumena i naruči za mene jedan sendvič sa govedinom i čašu hladnog mleka, tojest, ako odmah nađeš mesto i uspeš da sedneš.” „A šta ako imaju samo toplo mleko, majko?” Emili ju je zadirkivala i komično uzdahnula, pa je i majku naterala da se nasmeši. Nije volela da se prepire sa njom. Majka je uvek njen najbolji advokat. „O, sada si opet dobra cura. Osmeh uvek otera bes, zar ne?” Majka je rukom u rukavici potapšala Emilin obraz pre nego što se okrenula da se vrati u Lavmen. „Videćeš, Emili, biće sve u redu.”

* * * Denijel Denijel je ugledao Emili kako ulazi u Njumen čim je izašao iz berbernice, dok je nameštao smeđi šešir sa svilenom trakom – vrlo elegantno za bivšeg igrača bejzbola - na tek ošišanu i začešljanu kosu.

Blistanje sunca na Emilinoj crnoj kosi dok je prolazila između visokih zgrada u centru Birmingema podsetilo ga je na ugalj iz rudnika Red Mauntin - bogat i blistav.

Malo je zastao na uglu Devetnaeste ulice i upitao se koliko se ona već dugo šetka po centru grada. Pitao se i da li je srela Filipa i slučajno videla ono što je i on sam video pre jednog sata. Molio je Boga da nije.

79

Odjednom se gužva na ulici raščistila. Prošao je tramvaj. Nije bilo automobila ni kočija na vidiku. Vazduh je bio neobično miran i svuda je vladala tišina. Denijel je udahnuo, sišao sa trotoara i prešao preko pešačkog prelaza.

Emili. Ona je uvek znala da ga obrlati. Navodila ga je da menja planove u trenutku kada bi baš rešio šta da radi i kuda da se uputi.

Prvo je zbog nje odustao od bejzbola. Sada odustaje od posete ode-ljenju muške odeće u Lavmenu. Dovraga, kupovina novih pantalona moraće malo da sačeka.

Ušao je, malo pognut, u Njumen i odmah utonuo u žagor muških glasova i zveckanje pribora za jelo. U separeima sa jedne strane lokala bilo je dosta žena koje su glasno kreštale svojim piskavim glasovima a na šeširima im se presijavalo perje.

Denijel je pošao kroz sredinu restorana prolaz bacajući usput poglede na ženske šešire i pokušavajući da sagleda lica ispod njih. Da, eno je tamo pozadi, naginje se nad jelovnik. Užurbani kelner se na kratko zaustavio kraj njenog stola.

Podigla je pogled, osmehnula se i progovorila s njim nekoliko reči. Kelner je klimnuo glavom i pošao prema kuhinji sa hrpom prljavog posuđa u rukama. „Dobar dan.” Denijel je kliznuo u separe i seo naspram Emili. Pogled njenih smeđih očiju prikovao se za njegovo lice. „Denijele?” „Da li si očekivala nekog drugog?” Osmehnuo se, mada se nije osećao nimalo opušteno i svakako nije delovao onoliko šarmantno koliko je želeo.

„Majka je zaboravila šešir u Lavmenu. Stići će svakog časa.” „Kako si?” Denijel je ispružio ruke preko stola prema njoj, ali ga je hladno svetlucanje Emilinih očiju nateralo da ih povuče. Počeo je da vuče obod šešira s namerom da ga skine sa glave. „Dobro sam, a ti?” Emili je podigla jelovnik i zadubila se u njega jer nije znala bolji način da se zakloni. „Da li si ti to bio kod berberina?” „Kako znaš?” „Pa, mirišeš na cvetnu vodicu. Tako mirišu i otac i Filip kada se vrate od berberina.” Stavila je jelovnik na svoju stranu stola i spustila ruke u krilo. „Vidim da si ukrotio te svoje kovrdže.” „Pa, nemam curu da se time bavi.” Skinuo je šešir, što je trebalo da uradi čim je ušao. „Pročitao sam u novinama da si se verila sa Seltonstelom.” „Zvučiš mi iznenađeno iako sam ti kazala da će tako biti.”

80

„Pa drago mi je, ako si ti time zadovoljna.” Da li je bila zadovoljna?

Po njenom ponašanju nije to mogao reći. Pokušavao je da nešto pročita iz njenog pogleda, ali ga ona nije nijednom pogledala pravo u oči.

Dovraga, baš mu je bio mrzak taj zid između njih.

Od trenutka kada ju je prvi put pozdravio u fakultetskoj biblioteci između njih se stvorio lep drugarski odnos. Kao da im je u dušama odzvanjala ista muzika. No u toku njegovog petomesečnog odsustva ona je, izgleda, prešla na drugi ritam. „Oduševljena sam.” Prevlačila je prstima preko stola poput prave čistunice. „Mislim, eto, baš sam srećna” „Ne verujem ti.” Eto, pogodio je pravo u srž problema ali je odmah zatim uočio njen prsten. Zavalio se i zazviždao. „Pa, dao je lepu sumu za tu stvarčicu.”

„Kupio ga je prošle jeseni u Parizu.” „Zar jeste? Pa onda svakako nije imao tebe u vidu, jer si se tada viđala i lutala po kampusu sa mnom.” „To je baš ružno i sebično od tebe, Denijele Ladlov. Kupio je taj prsten za svoju buduću verenicu. Našao je prsten koji ga je oduševio a znao je i da će, pre ili posle, naći i ženu koja će ići uz njega.” Kelner je spustio Emilinu limunadu na sto. „Zar sada ne bi trebalo da kreneš?”

Emili je zurila u osvetljeni prednji deo lokala. „Majka će kroz par minuta biti ovde.”

Denijel je zaustavio kelnera i pokazao na Emilinu čašu. „I ja ću ovo isto.” „Tako.” Uzdahnula je kao da se pomirila sa njegovim prisustvom. „A hoćeš li uskoro početi da predaješ?” „Da, zapravo hoću. Priseti se i svojih poznanika koji bi nam možda pomogli, Em. Školstvu su neophodni donatori.” „Sigurna sam da će Filip biti vrlo izdašan prema vašem institutu.” „Filip? Ili si mislila na sebe?” Hajde, Em, mani se toga i pokaži svoj blistavi osmeh. „Znaš kako se obično kaže - muškarci zarađuju a žene troše. To je česta tema mojih rasprava sa nekim prijateljima, kao i među feministkinjama. Zašto bi žene imale pravo glasa i odlučivale o politici i porezima kada su muškarci već ti koji sve rade” „To je baš sitničava i tipično muška primedba. I žene mnogo rade.”

Emili je odjednom živnula, uspravila ramena i podigla bradu, a oči su joj zasijale na poznat način. Denijel je uvek voleo da je izaziva na ovakve polemike.

81

„Žene, pritom, ni ne dobijaju platu za to. Kuvaju, spremaju, peglaju mušku odeću, nose i rađaju decu. Muškarci koji rade u Šlosovim i Seltonstelovim

topionicama svakako bi pali na kolena i urlali na prvu naznaku trudova i porođajnog bola. Koju cenu bismo mogli da stavimo na trudove i rađanje, hmmm? A šta je pak sa neudatim ženama? A sa udovicama? Zar ne treba sve one da kažu svoju reč kada su u pitanju njihovi porezi i plate?” „Dobro, ubedila si me. Sedela si tu tako ukrućena da sam pomislio da je Seltonstel iscedio svaku iskricu duha iz tebe.” „Nije on takav, Denijele. Ne znaš ga ti.” „Pa reci mi onda kakav je.” Denijel se nagnuo preko stola. „Poznaješ li ga ti dovoljno?”

Kelner je doneo još jednu limunadu i upitao da li su spremni da poruče. Emili je odmahnula glavom i kazala da čeka majku. „Pa da, znam ga. Već dva puta insinuiraš da ga ne poznajem. Znala sam Filipa celog života, baš kao i moji majka, otac, i Hauard junior.”

Denijel se zavalio na sedištu, podigao čašu i lagano otpio dug gutljaj hladne limunade. Ona je više prijala njegovoj duši nego grlu.

Taj slatki i kiseli ukus podsetio ga je na njegove životni opcije. Da li da zgromi Emili rekavši joj ono što zna ili da je podrži, što bi prijatelj svakako učinio?

No nije bilo nikakve sumnje u ono što je danas video na uglu Devetnaeste ulice i Treće severne avenije. Svuda bi prepoznao Seltonstela. On je bio jedini momak u gradu koji svakog radnog dana nosi kamašne. „Pa Em, drago mi je zbog tebe.” Denijel je spustio čašu i zagledao joj se u lice. „Zaista jeste.” „Hvala. To mi mnogo znači.” „Da li si pronašla moja pisma?” „Zašto bi to sad bilo važno, Denijele? Udaljili smo se, sada smo oboje drugačije osobe.”

Ja sam isti momak Emili - onaj koji je beznadežno zaljubljen u tebe.

„Moraću to da raspravim sa američkom nacionalnom poštom.

Napisao sam nekoliko dobrih priča u tim pismima. Recimo, pisao sam o našoj pobedi sa trideset prema nula. O tuči Broderika i Stounvoltera, posle čega sam ih zašivao iglom i koncem. O plivanju u Ohaju. O noći kada sam čuo svirku na bendžu i pesmu o pravoj ljubavi i neprestano mislio na tebe. Poželeo sam da te zagrlim, da plešemo i da te ljubim...”

82

„Nemoj, Denijele, molim te.” Nagnula je glavu u stranu. „Sada to nema svrhe.”

Oborila je pogled. „Možda se zapravo Proviđenje umešalo između nas jer mi sami nismo bili naročito pametni.” „E pa ja mislim da smo bili prilično pametni.” Denijel je prevukao rukom preko kose i izvukao nekoliko kovrdžica na čelo. „No ako si ti sigurna u to što kažeš, onda sam i ja. Odoh ja sada. Želim ti sreću, Em.” Denijel je dohvatio šešir i počeo da se izvlači iz separea. Emili ga je odjednom zgrabila za ruku. „Deni, čekaj! Kada si došao kod mene u Hajlends kazao si mi nešto vezano za Filipa. Ne mogu tačno da se setim šta ali je nekako bacalo senku na njegov karakter. A sada si me opet pitao da li ga zaista dobro poznajem. Šta si time mislio da kažeš? „Sada je zaista vreme da odem.” Izvukao je ruku iz njenih. No Emili ga je opet dohvatila. „Ako imalo mariš za mene reci mi o čemu je reč.” „Mislim da ne znaš šta tražiš od mene, Emili.” Zagledao se načas u nju. „A i nosiš njegov prsten.”

Emili je oborila pogled a jagodice su joj se oblile tamnim rumenilom. „Verujem ja tebi, Denijele. Bože, spasi me, ali i ja sam ga danas videla na uličnom uglu.” Denijel se ponovo spustio na ivicu sedišta. Dakle, i ona je videla isto što i on. „Bila sam na četvrtom spratu Lavmena i zurila napolje kada sam ga odjednom ugledala. On je jedini muškarac koji i radnim danom redovno nosi

kamašne. Neka mršava žena mu je prišla i, pre nego što sam trepnula, on ju je uzeo u zagrljaj.”

Kada joj se glas prelomio Denijel je seo kraj nje i obgrlio je oko ramena. „Možda je to bila neka prijateljica, rođaka, ćerka poslovnog partnera.” „Misliš li da je bilo tako? Njen ton i bezazlen izraz... jedva se uzdržao da je ne zgrabi u naručje i pokuša da je zaštiti od ljubavnog bola. „To svakako nije nešto važno - pa, dao je prsten tebi a ne nekoj drugoj devojci.”

Dakle, i Emili je videla onaj intimni poljubac u vrat. Denijel je prosto goreo od neugodnosti kad se setio te scene. Usred poslovnog centra grada Seltonstel se ponaša prema nekoj ženi onako kako bi trebalo da se ophodi samo sa svojom ženom i to četriri oka.

Denijel se našao u čudnoj poziciji da brani svog rivala samo da bi utešio ženu koju voli. Nije želeo da je još više povredi.

83

„Ti nešto znaš, Denijele Ladlov, te nemoj sada da me lažeš. Znam da inače ne bi toliko oklevao. I neću se izbezumiti, čuješ li me?” Emili je lupkala rukom po stolu. Neki drugi postioci Njumena podigli su poglede i pogledali ih. „Ti znaš razne ljude. Otac ti je kapetan policije. Tvoj drug je reporter u novinama. Znaš i sam kakav je stari Vudvord. On te je i angažovao da igraš za B irmingemske barone.” „Možda i znam ponešto.” Denijel je namestio šešir a miris Emiline kože ga je zbunjivao i raspaljivao njegova osećanja. „Nemoj da pitaš ako zaista ne želiš da čuješ odgovor, Emili.” „Pitala sam te jer želim da znam. Denijele...” „Dobro, onda mi postavi određeno pitanje. Šta zapravo želiš da znaš?” „Ima li Filip...” Glas joj je utihnuo. „Ljubavnicu?”

„Klimnula je glavom, kratko i brzo. „Emili, slušaj šta ti govorim ...” „O tu si, dušo. Pomislila sam da si otišla.” Gospođa Kenton je sela na suprotnu stranu separea, preko puta Denijela i Emili. „Žao mi je što sam se toliko zadržala ali me je gospođa Keruters pribila uz zid i nešto je mlela o tome kako je ona veoma kvalifikovana krojačica. Dobar dan, Denijele Ladlov.” Gospođa Kenton je skinula rukavice. „Šta vi radite ovde?” „Radujem se što vas vidim gospođo Kenton. Video sam da je Emili ušla ovamo pa sam pošao za njom da joj čestitam veridbu.” Denijel je izašao iz separea i dohvatio svoj šešir. „Vi ste zaista dve najlepše dame u Birmingemu.” „Hvala, vrlo ste ljubazni.” Gospođa Kenton je spustila šešir na sto i, duboko uzdahnuvši, gurnula rukavice ispod njega. „Da li si mi naručila hladno mleko?

Danas je tako toplo.” „Čekala sam te da dođeš, majko.” Emili se oštro zagledala u Denijela. „Nisam htela da ti se mleko ugreje.” „Pa, zaista si dobra cura. Izvinite... kelneru!” „Želim vam prijatan dan, moje dame.” Denijel je pošao prema vratima. „Emili, želim ti sve najbolje.” Njihov isprekidani razgovor ga je prilično uznemirio. „Izvini, majko.” Emili se izvukla iz separea i pošla za Denijelom u prednji deo lokala. „Reci mi”, prošaputala je. Ima li?” „Ljubavnicu?”

84

Zurila mu je u oči. Nije mogao da... to će je pokositi. Nokti su joj se zarili u njegovu mišicu. „Denijele?” „Ima, barem se o tome priča već neko vreme. No to ipak moraš sama da otkriješ,

Emili. Znaš kako se tračevi brzo šire i da ljudi sve zlobno iskrenu.” „Ne, ne” Izmakla se unazad i odmahivala je glavom, a tamne oči su joj se suzile. „Ti si lažov, Denijele Ladlov. Ne verujem ti.” Ova optužba je navela Denijela da se pokaje što je udovoljio njenoj želji da sazna istinu. No sada nije mogao da se povuče. Ona je skoro zarežala na njega. „Samo si ljubomoran, pakostan i zloban.” „Kad bi to barem bila istina, lagao bih i deset puta više ako bi to značilo da te on ne vara. Rekao sam ti da ne pitaš ako ne želiš da saznaš istinu, Emili.” Denijel ju je strogo pogledao a zatim je otvorio ulazna vrata na kojima je zazvonilo zvnoce.

Emili je pošla za njim. „A kakva ti je korist od toga što si me slagao?” „Kakva je tebi korist od toga da me pitaš da li tvoj verenik ima ljubavnicu?

Samo si me navela da te rastužim, a to mi nije drago.”

Izašao je napolje ne osvrćući se i požurio prema Lavmenu, osećajući kako mu u grudima besni bura. To je dakle, bio njegov poslednji susret sa Emili.

Nije želeo da ga zapamti kako baca ljagu na čoveka za koga ona želi da se uda.

Ispred Njumena je odjednom opet posegnuo za kvaku, ali su mu prsti naglo skliznuli sa nje. Stajao je ispred prednjeg izloga na kome je stajao natpis „Pita sa jabukama - 25 centi” i posmatrao kako Emili priča sa majkom i verovatno joj objašnjava kakav je dripac taj Denijel Ladlov.

Pogledaj me, Emili. Srce mu je brže zakucalo kada je ona dohvatila limunadu.

Uhvatila ga je kako zuri u nju, pa joj je mahnuo rukom, nameštajući izraz pun simpatije. Da li ti je dobro?

Kada mu je neupadljivo klimnula glavom osetio je pravo olakšanje.

Guckala je svoju limunadu i zurila u njega preko ivice čaše. Da li da opet uđe?

Da porazgovara sa njom? Da zatraži da popričaju nasamo i da joj objasni odakle zna podatke o njenom vereniku?

Ne, najbolje je da sve to ostavi tako kako jeste. Već je dovoljno štete napravio.

Neke dve žene ustale su od susednog stola i prošle pored Emili i gospođe Kenton. Denijel je posmatrao kako razmenjuju uzvike, prinose ruke licu i naginju se da vide Emilin prsten.

85

Seltonstel je bio prava vaška. Taj prsten je kupio drugoj ženi. Denijel je to znao.

Nije, doduše, mogao to da dokaže. No koliko god da ga je platio to nije bilo dovoljno, niti je značilo da je zaslužio ženu kao što je Emili Kenton.

86

Osmo poglavlje Šarlota arlota se muvala po svojoj dnevnoj sobi sa telefonom na uhu kada j Š u je iz razgovora prenulo kucanje na vratima. „Hvala, Tauni, videćemo se tada.” Šarlota je mahnula Diksi da uđe a zatim se vratila do trpezarijskog stola. „Ručak je u četvrtak u pola dva kod Belinija.”

Sklopila je telefon i dohvatila ajped da upiše dogovoreni ručak u svoj kalendar. „Tauni?”, upitala je Diksi. „Pozvala me je na ručak sa njenim deverušama. Žele da upoznaju 'čuvenu Šarlotu Meloun' - to su njene reči, a ne moje.” Šarlota se nacerila. „Samo je jedna od njih udata a ostale tri su u ozbiljnim vezama....

Blagoslovena bila Tauni što mi je unapredila posao. Marketing se svodi na lepe reči... Diksi, a šta će ti taj čekić i šrafciger?”

Diksi ih je sklopila ujedno, držeći ih u istoj ruci. „Pa nikad ne znaš

kada će ti zatrebati. Možda ugledam neki ekser koji štrči iz zida u tvom stanu.”

Diksi je napravila grimasu kao da kuca čekićem po zidu. „Ili se negde možda nađe koji suvišni ekser?” „Misliš, osim toga koji ti fali u glavi?” Šarlota je završila svoje zapisivanje podataka u rokovnik. „Ili možda, možemo da ih upotrebimo da otvorimo tvoj kovčeg.” „Da otvorimo kovčeg?” Šarlota je srela pogled svoje prijateljice pun prigušenog smeha. „Pa ta bravica je zalemljena, Diks. Ne može se otvoriti čekićem i šrafcigerom. Ako se pokaže da je to izvodljivo, možda ću konačno preći most koji vodi do istine.” „Ali to je sve od alata što sam imala kod sebe”, rekla je Diksi. „Doktor Privlačni uglavnom petlja sa makazama i skalpelima.

Njegova kutija sa alatom je vrlo oskudna. U njoj se nalaze samo viljuška, čekić i ovaj zarđali šrafciger.” „Kakva viljuška?” „Ostala je tu iz vremena kada je Džered istovremeno jeo pitu i zakucavao eksere za slike po našem stanu. Gde, je, dakle, taj kovčeg od hiljadu dolara?” Diksi se osvrtala po kuhinji i dnevnoj sobi. „U mojoj sobi je.” Šarlota je mahnula rukom prema malom predsoblju i spavaćoj sobi.

87

„Šarlota, kako možeš da izdržiš i da ga ne otvoriš?” „Pa, podseća me na... nekako stalno mislim da je ta ružna stvar bila katalizator raskida između mene i Tima.” Šarlota je bacila brz pogled na svoj imejl sva srećna što može da se pozabavi nečim što nije Diksi i njen alat. Ipak je njena prijateljica sa svojom uobičajenom odlučnošću nastavila da pregovara o zavarenom kovčegu. „Pa, znaš, ne možeš stalno izbegavati neke stvari samo zato što predstavljaju teškoću ili zbog toga što je neka glupa bravica zalemljena.”

„Ne izbegavam ja ništa osim tog kovčega.” „Šar, osećaš li se zaista dobro?” Diksi se spustila na jednu stolicu držeći čekić i šrafciger u krilu. „Ovo je barem stoti put da me danas to pitaš. Hvala, dobro sam.” „Da je Džered raskinuo sa mnom dva meseca pre venčanja još bih bila u krevetu sa paketom papirnih maramica.” „Eto, vidiš, ti bi se uvalila u krevet sa papirnim maramicama a ja radije radim nešto konkretno da bi mi bilo lakše. Želim da krenem dalje i zaboravim na prošlost.” Šarlota je spustila svoj ajped. „Kada mi je mama umrla i kada sam morala da pređem kod Gert neko vreme sam stalno plakala i kazala sam joj da sam suviše bolesna da idem u školu. Posle mesec dana svakodnevnog plakanja odjednom sam prestala s tim. Suze neće podići mamu iz mrtvih, to sam odjednom shvatila. Neće mi dovesti oca, ni baku i dedu. Žalila sam za mamom tako što sam se bacila na posao. Ustajala sam i odlazila u školu, naučila razlomke, bubala gramatiku i bila najbolja u razredu u odbojci. Želela sam da mislim kako bi se i mama ponosila mojim uspesima.” Šarlota je zurila u zatamnjena prozorka okna i u svetla Houmvuda koja su svetlucala napolju. „Suze mi svakako neće vratiti Tima. Zato ću i sada da se ponašam kao da je mama živa i da može da se ponosi svojom ćerkom.”

Nastalo je ćutanje i to je dalo Šarloti priliku da malo odahne, svari sopstvene misli i pokuša da sagleda svoja osećanja. Volela je Tima ali je ipak imala neke rezerve u vezi mogućeg braka sa njim. Diksi joj je prišla i zgrabila je za ruku. „Da li si gladna?” „Pa, mogla bih nešto da gricnem.” „A da mi lepo odemo na večeru u Houmvud Gurme?” „Hajdemo.” Šarlota je okačila torbu o rame. „Razmišljala sam i o odlasku u Pariz ove jeseni. Mogla bih da obiđem Brej-Lindzija i neke druge kreatore. Da li bi mi se i ti pridružila?

88

„Pridružila? Pa nisi valjda mislila da ideš bez mene. Naravno da želim da pođem u Pariz. Ako pomisliš da kreneš bez mene spaliću ti butik.” Diksi je vitlala čekićem i šrafcigerom. „Večeras nam očito neće biti potreban taj alat, Diksi.” Šarlota je krenula hodnikom prema liftu. „A šta ja znam, možda će nam i zatrebati.” Diksi je proučavala svoj čekić dok je Šarlota pritiskala dugme za prizemlje. „Znam samo jedno: pakao bi mirno mogao da se zaledi pre nego što bi Džered primetio da mu nedostaje ovaj alat.” * * * Šarlota je naručila pile sa pesto sosom, supu i salatu, a zatim je gucnula čaj čekajući da i Diksi nešto naruči. Volela je srdačnu atmosferu u tom restoranu, tihi žamor glasova, zveckanje posuđa i čekanje na hranu koja je zaista bila jedinstvena.

Izvukla je iz torbe ajped da malo prelista svoj kalendar i proba da odredi vreme pogodno za odlazak u Pariz. Trebalo je i da se čuje sa kreatorima čije je modele naručivala i da sa njima ugovori posete, kao i da angažuje nekoga da pazi na njen butik, pa je bilo vrlo važno pronaći termin u kome se sve to može uklopiti.

Kada je Diksi naručila jelo Šarlota je podigla pogled i zaustila da je upita koji bi joj termin za Pariz najviše odgovarao. No kada je bacila pogled na ulazna vrata reči su joj zapele u grlu a kolena zaklecala jer je videla Tima kako ulazi u lokal sa nekom lepom ženom. „Šar, pa šta ti je?” „Diksi se osvrnula preko ramena da bi videla u šta to Šarlota gleda. „Uh, ne mogu da poverujem očima.” „Molim te, hajde da odemo odavde.” Šarlota je sklopila svoj ajped i gurnula ga u torbicu. „Ako sednu nećemo moći tako lako da se išunjamo”, kazala je saginjući se i krijući se iza Diksi.

„Ama samo ti sedi, nećemo uopšte da se krijemo. Ti nemaš nikakvog razloga da se stidiš. On je taj koji treba da se stidi.” „Pa da, ali on je tu sa tom divnom devojkom a ja sedim ovde sa tobom.” „Shvatiću to onako kako si mislila a ne onako kako je zvučalo.”

89

„Ama znaš na šta mislim.” Šarlota je napravila grimasu nastojeći da njom zadrži suze.

Tim je podigao glavu i bacio pogled po restoranu dok ga je lepa zlatokosa pratilja sa skoro savršenim profilom držala ispod ruke.

Nagnuo se ka njoj i nešto joj šapnuo a ona mu se osmehnula blistavim osmehom. Šarlota je, čak i preko cele prostorije, opazila topao pogled njenih sanjalačkih očiju. Morala je nekako da se skloni odatle. Računala je koliko koraka ima do ulaznih vrata i zaključila da bi je deset vrlo dugih koraka brzo dovelo do njih. „Diksi, ti ostani tu i hrabro se ponašaj ako želiš, drži glavu visoko uzdignutu i slično, ali ja odoh.” Šarlota je izvukla novčanik iz torbe i spustila dvadeseticu na sto. „To će biti dosta za hranu koju sam poručila” Diksi ju je zgrabila za mišicu. „Nećeš ti nikuda otići. Došle smo ovamo da nešto pojedemo, htele smo da izađemo i zabavimo se. Došle smo da zaboravimo na njega. A i da vodimo poslovan razgovor.” „A kako da zaboravim na njega kada moram da ga gledam? Ako me svaki smeh koji čujem tera da se osvrćem oko sebe da proverim da li se to ona smeje. I da se stalno pitam šta li to sada njoj govori? I da se, pre svega, stalno pitam zašto je uopšte ovde sa njom?” „Šarlota, ona je verovatno neka klijentkinja, koleginica ili neko ko ima veze sa arhitekturom.” „Zašto ga sada i ti braniš? Ne, to mu je devojka, mogu odmah da ti kažem. Ja u

svakom slučaju nameravam da odem, a pritom ću i da se potrudim da me ne vidi.”

Kelnerica je prošla kraj njih i Šarlota je stavila još dve dvadesetice na sto. „Izvinite gospođice ali moramo da idemo. Ovo će pokriti naš račun.” „Ama kakav sad pa račun? Nismo ni jele.” „Ipak smo naručile. I nepojedena hrana nešto košta.” Šarlota je ustala i povila se unapred, zureći u Tima. Seo je sa njom sa suprotne strane vrata. Šarlota je lako mogla da pobegne neviđena. Zastajala je i zaklanjala se iza kelnera, kelnerica i vlasnika restorana te je najzad, kroz pravi lavirint ljudi u pokretu, stigla do izlaznih vrata i izletela napolje u sveže aprilsko veče i duboko odahnula od olakšanja.

Diksi se vukla za njom sa izrazom u stilu: ljuta sam - saosećam, ljuta sam saosećam, lupkajući potpeticama po trotoaru. „Ovo je baš smešno.

90

On je raskinuo sa tobom a ti puštaš da te otera iz restorana?” Usmerila je daljinski otvarač prema svom automobilu. Začuo se zvuk sirene a farovi su se upalili. Šarlota se sklupčala na suvozačkom mestu i prstima sa pobelelim zglobovima stiskala torbicu uz grudi. „Slagala sam te, Diksi. Nije mi dobro. Tužna sam i sve mi to nanosi bol.” Suze su joj naglo potekle. „Ne mogu da poverujem da Tim ima drugu. Svakako se zbog nje i kolebao.” Šarlota je neko vreme zurila kroz prozor a zatim se okrenula prema Diksi. „Baš je lepa, zar ne? Da, zaista je divna.” „Pa, ako voliš mršavice sa previše šminke onda jeste. Šarlota, čuj, sve mi to ne liči na Tima.” „I dalje ga braniš. Diksi, a šta mi zaista znamo o njemu?”

„Pa eto, znamo da upravo stoji ispred tvog prozora.” „Šarlota...” Tim je stajao ispred vrata sa njene strane, sa rukama na opasaču i glave nagnute u stranu i uporno zurio u nju. „Možemo li malo da popričamo?”

Nagnula se prema Diksi, krijući lice šakama. „Misliš li da me je video?” „Stoji na dva koraka od tebe pa te je svakako video.” Diksi se nasmejala i lagano povukla Šarlotine ruke sa lica. „No, ako mi kažeš samo jednu reč izaći ću odavde u rikverc. Ne garantujem da ću pritom zaobići njegove nožne prste.” „Treba li da razgovaram sa njim?” Šarlota je pogledala preko ramena.

Tim je i dalje stajao kraj prozora i zurio u nju. „Želiš li da ga saslušaš? Ipak je ostavio nju da bi došao ovamo da porazgovarate.” Šarlota je prestala da steže torbicu u krilu. Uvek je mislila da je Tim častan čovek i da ne voli da ostavlja stvari nerazjašnjene.

Izašla je napolje i zatvorila vrata za sobom. Malo se nagnula i prekrstila ruke. „Pa dobro, šta je sada? „Kako si?” Tim je stajao na samo nekoliko koraka od nje. Osetila je da se između njih širi njegov blagi parfem sa nekom cvetnom primesom. „Sjajno. Večeras sam izašla sa svojom curom Diksi jer Džered ima noćnu smenu u bolnici” „Ona mi je prijateljica, Šarlota”, rekao je pokazujući rukom prema restoranu.

91

„Ko to?” Šarlota se nagnula prema njemu i pogledala prema restoranu kao da prethodno uopšte nije videla onu ženu. „Kim.” „Dakle izašao si sa Kim. To ti je bivša devojka, zar ne?”

„Da, to je Kim.” Napravio je grimasu. „Znam da si nas videla, Šarlota. Video sam te kako se šunjaš napolje.” „Time, a šta sada još hoćeš? Zašto si uopšte izašao i došao ovamo?” „Hoću da ti objasnim. Nisam ni znao da je Kim u gradu sve dok se danas nije javila. Htela je da popričamo.” Pročistio je grlo i bacio pogled po mračnim uglovima parkinga. „Da li si dobro?” „Izgledam li ti kao neko kome je dobro?” Njen oštar ton nije odražavao popuštanje njene ljutnje,koja se upravo topila. „Prošle noći nisam uopšte spavao” kazao je Tim tihim glasom i intimnim tonom. „Da li imaš...” „Pa, što je učinjeno učinjeno je, Time. Ne možemo se smatrati verenicima ako već ne želiš da se venčamo.” Osećala se pomalo kukavički jer je iza njegovog postupka skrivala i svoj strah od venčanja.

Klimnuo je glavom grizući donju usnu. „Da, pretpostavljam da je tako.” „Znaš Time, to je zapravo dobro.” Promenila je pozu, raskrstila ruke i pogladila mišice šakama. „Ipak je ovako najbolje. Dobro je što nismo poslali pozivnice.

Zamisli kako bi nam bilo da sada moramo da vraćamo sve poklone redom. Bila bi to prava mora.” „Pa, postoji još uvek neki končić o kome sve visi, zar ne. Doduše tanak, ali...”

Tim joj je dobacio isti onakav pogled kakvim je osvojio njeno srce one večeri kada su se upoznali. „Možemo li mi još malo da popričamo.

Možda nekog dana u toku ove nedelje?” „A o čemu da pričamo, Time? Kako nam nije išlo? Kako nisi želeo da se venčaš sa mnom? Mislim da smo rekli sve što je trebalo i ja upravo činim sve što mogu da nastavim svoj život. „Nedostaješ mi.” Vetar se poigravao njegovom kosom i bacao mu pramenove u oči.

Šarlota je zabola nokte u dlanove i pribila mišice uz telo, automatski reagujući na glupu želju da ispruži ruku, zagladi mu kosu s lica i zatim lagano prevuče prstima preko njegovog čela i istaknutih jagodica i obraza. „Prošao je tek jedan dan, Time.”

92

Tiho se nasmejao. „To mi je bio najduži dan u životu. Stalno sam pružao ruku prema telefonu u želji da te pozovem.” „Zar to nije čudno? Juče prosto nisi mogao da se nateraš da me pozoveš. Otišao si na trke i zaboravio sve naše planove.” „Celoga dana razmišljam o tome. Jedino što mi pada na um je da mi nedostaje moja prijateljica Šarlota.” „Ali ne i verenica?” „Pa, taj dogovor o venčanju me je nekako zarobio, baš kao rakuna na drvetu, ali mi moja prijateljica Šarlota veoma nedostaje.” „Čega se ti zapravo plašiš? Braka uopšte ili braka sa mnom?” „Braka uopšte. Ti mi se dopadaš. I to mnogo. Možda nisam ni sam znao koliko.” Šarlota je podrhtavala na vetriću. „Ja sam, dakle, u posebnom paketu.

Prijateljica i verenica. No ne možeš imati jednu bez one druge.” „Da to sam shvatio.” Pogledao je prema restoranu. „Valjda bi sada trebalo da krenem. „I ja mislim da bi trebalo da kreneš.” Bori se malo za mene, Time. Izbori se sa svojim strahom. Šarlota je otvorila vrata automobila. „Želim ti prijatnu večeru.” „Zar ne misliš da bismo mogli nekog dana otići na kafu ili ručak?” „Ne, Time, ne mislim. Žao mi je što ti nedostaje prijateljica za druženje bez

obaveza i osećanja da si uhvaćeni rakun, ali ti si taj koji me je zaprosio. Verovala sam ti. Volela sam te. A i verenica Šarlota je postala je malo mudrija kada je videla kako izvodiš na večeru drugu ženu samo dvadeset četiri sata posle raskida veridbe.” „Ali ona je samo prijateljica. „Kao i ja? Još jedna članica brigade bivših verenica Tima Rouza.”

Uzdahnuo je. „Pa ona je tada raskinula sa mnom.” „Onda brzo idi unutra - eto ti sada zgodne prilike da je vratiš”, rekla je Šarlota uskačući u auto. „Ama Šarlota, nije to baš tako i ti to znaš.” Diksi je isparkirala auto i povezla ga ulicom pre nego što je Šarlota počela da jeca kroz stisnute usne. Povila je ramena i zabila lice u kolena pa je glasno jecala sve dok nije stigla do kuće.

93

Deveto poglavlje Emili mili je malo zastala pred vratima očeve biblioteke a onda je ipak E okrenul a kvaku i ušla. Još u vreme kada je bila devojčica otac ju je ohrabrivao da dođe do njega kad god joj je to potrebno i da pritom ne kuca, niti traži dopuštenje da uđe. Ako poželi, trebalo je samo da otvori vrata i uđe. „Emili, uđi, uđi.” Otac je spustio pero i ustao da je pozdravi. „Pišem tvome bratu. Baš mu opisujem naš plan za tvoju večerašnju veridbenu svetkovinu.” „Napiši mu da bih volela da je i on ovde. Duguje mi jedno dugačko pismo puno vesti.” Hauard junior je bio tri godine mlađi od nje, a pritom i jedan od Emilinih najboljih prijatelja, poverenik i drugar, sve dok nije otišao na studije na Harvardu. Sada joj je nedostajala njegova mudrost i zadirkivanje u stilu: „Hej, sejo”.

„Hoću, svakako ću mu to napisati” rekao je otac i povukao pantalone na kolenima dok je ponovo sedao u svoju stolicu. „Da li se ti spremaš za večeras?

Doći će celo birmingemsko visoko društvo.” Otac je sklopio ruke na grudima, zavalio se unazad i delovao je vrlo ponosno. „Moja devojčica se udaje.” „Pa jeste, oče... udajem se. A večeras... pa biće to veliko veče za sve nas.” Samo progovori, Emili. Otac će znati šta treba da se uradi. „Imaš li nešto posebno na umu, kćeri?”

Imam. Otac je uvek mogao da je prozre. Došla je ovamo imajući na umu nešto vrlo važno. Emili je došetala do prozora i ugledala fantomske Denijelove nežne crte lica u senci drveća. „Sećaš li se kako Haurad junior nije želeo da ide na Harvard? Hteo je da pohađa Univerzitet u Alabami, baš kao i ja, ali ti si navaljivao.

Govorio je da je Harvard predaleko, da je to prava jenkijevska škola u hladnom jenkijevskom gradu.” „Najzad je shvatio da njegov otac ipak najbolje zna šta mu treba.” „Zbog toga sam i ja sada i došla, oče.” Emili je prišla stolici koja je stajala uz pisaći sto. „Treba mi tvoj najbolji mogući savet.”

94

„Šta je, Emili? Zvučiš mi zabrinuto.” Otac je iz drvene kutije izvukao jednu od svojih dragocenih kubanskih cigara.

Bez obzira na činjenicu da joj je otac sakrio Denijelova pisma on je bio njena stena, njen glavni oslonac, onaj koji je, mnogo češće nego što je htela da prizna, pravio prave izbore u njeno ime. Odlučio je o obrazovanju koje joj je potrebno.

Povremeno je odlučivao i o izboru njenih prijatelja. On joj je nabacio i mogućnost da joj Filip bude pratilac za taj bal kada je Denijel otišao da igra za Barone.

„Da li je reč o onome što je bilo kod Lavmena? Tvoja majka mi je ispričala o toj prepirci sa gospođom Keruters. Ne uzimaj to k srcu, dušo moja. Ona je samo obična krojačica i mi samo želimo da ona da sve od sebe. Majka će se postarati za to, ne brini ništa.” „Ipak moram to da uzmem k srcu, oče. Ne dopada mi se ni ona ni njen stav prema obojenima.” No kada se setila Denijelove primedbe o Filipu rasizam gospođe Keruters delovao joj je mnogo manje bitno. „Vodi računa, Emili, da ipak postoje i neki zakoni.” Vrlo nepošteni zakoni. No u ovom času joj je bila potrebna očeva uteha zbog Filipovog ponašanja. „Oče, nisam došla zbog gospođe Keruters. Došla sam zbog Denijela Ladlova.”

Otac je uperio pogled u cigaru i povukao nekoliko dobrih dimova a zatim se zavalio u svoju naslonjaču. „Čuo sam da se on vratio.” „Ti si sakrio njegova pisma od mene, zar ne?” Ta izjava nije zvučala svađalački.

Bile je to čista i jednostavna istina. „To je ozbiljna optužba, Emili.” Otac je nastavio da vuče dimove.

Emili je prišla prozoru i otvorila ga. Lak večernji povetarac koji je donosio miris tople zemlje razvejao je dim cigare. „Da li je? Našla sam ih u štali?” „A šta si ti uopšte radila u štali? Otac je stresao pepeo u pepeljaru koja je stajala kraj stola i zagledao se u nju. „Moli me je, dakle, odala, zar ne?” „Nije. Ona je uvek bila tvoja poverenica. Denijel je došao da me vidi.

Rekao mi je za pisma.” Emili se hrabro držala - to je bio pravi način za razgovor sa ocem - treba se ponašati odlučno i samopouzdano. „Zašto si ih uopšte uzeo?

Mislila sam da su to moja pisma, oče. Sve to nimalo ne liči na tebe.” „Pisma koja dolaze u moju kuću pripadaju meni. Imam pravo da sa njima uradim šta hoću.”

95

„Nemaš to pravo ako su upućena meni. Ja nisam tvoja svojina.

Odgajio si me da budem nezavisna osoba.” „Zaista jesam, Emili. Denijel Ladlov je fini momak ali nije za tebe.” „Kako možeš to da kažeš?” Emili se nagnula nad pisaći sto i ščepala njegovu široku ivicu. „Jedva ga poznaješ.” „Znam ga sasvim dovoljno a znam i njegovu porodicu i poreklo.

Posmatrao sam vas prošle godine i nadao se da je to samo školska devojačka simpatija koja se pretvorila u nešto što ti smatraš za ljubav.”

Otac je uperio cigaru u nju. „Drago mi je što si ga pustila da ode i igra bejzbol.” „Oče, ali valjda ja treba da odlučim koga zapravo volim.” „Pa zar ne voliš Filipa?” „Sada ne govorimo o Filipu. Pričamo o Denijelu. Izmanipulisao si moja osećanja sakrivajući mi ta Denijelova pisma.” „I šta sada želiš da uradim? Da te pustim da vratiš prsten Filipu Seltonstelu?

Dopadalo se to tebi ili ne, Seltonstel je prava prilika za tebe, baš kao i cela ta porodica. Tvoju majku su sada primili u ženski klub koji ju je pre toga stalno odbijao. Ja sam stekao veći ugled u mom klubu.

Kemeron Seltonstel misli da prebaci deo svog bankarskog poslovanja u Kentons Iksčejndž a želi i da me preporuči prijateljima. U pitanju su neke malo veće igre od pukih želja tvoga srca, draga moja. Nisam te odgajao da se udaš za čoveka bez novca, veza i budućnosti.” „Ni ti nisi imao novca, veza, ni budućnosti kada si tek počinjao. No stvorio si veze, zaradio novac i obezbedio budućnost, oče. Nisi se plašio teškog rada i to je izgradilo tvoj karakter.” Obišla je oko stola i kleknula pored njegove naslonjače, stežući rukama tamno drvo. „To isto ja sada vidim u Denijelu. Te iste elemente zbog kojih si ti postao veliki

čovek. No ti mu nisi dao priliku.” „Emili dušo, pre mnogo godina mi je jedan investitor ponudio novčanu podršku dok sam se ubijao od rada, nastojeći da održim svoju firmu. Zar misliš da ja nisam bio dovoljno pametan da to iskoristim?” „Svakako da ne mislim, oče.” Otresla mu je pepeo sa rukava. „Ti sigurno nisi budala!” „E pa nisi ni ti.” Pogledao ju je kroz kolutove dima. „Filip ti nudi bolji život, Emili, kao i podršku društva i priliku da tvoja deca jednom imaju više nego što si ti imala.” „Dobro, sve je to u redu, ali šta ako...” Emili je zastala i zurila u svoje šake, osećajući hladne žmarce u rukama. Da li je pošteno da priča ocu o 96

Filipovim indiskrecijama pre nego što se suoči sa njim? Nije još ni čula njegovu stranu priče. Po onome što zna, možda je Denijel zaista lagao.

Mada ga nije nikada čula da laže. Nije nikada govorio čak ni male, bezazlene laži. Onoga dana je iz Lavmena i sama videla ono što se dešavalo na ulici. A i Denijel je to video. „Emili? Bila si upravo kazala: 'Šta ako...?'“ Pogledala je oca. „Pa, valjda nije bilo ništa bitno.” Šta bi otac pomislio ako ona tako optuži Filipa? Verovatno bi pomislio da ona spletkari u saradnji sa svojim odbačenim udvaračem. „Samo sam se pitala šta je bilo s tim pismima.” „Znači, Moli je i dalje moja osoba od poverenja.” „Ni ona nije budala, oče.” „Emili, zašto se još uvek nisi obukla?” Majka je ušla u biblioteku. „Zabava počinje kroz jedan sat. Hauarde, zašto je zadržavaš?” Majka je bila u haljini od bledoružičastog šifona i čipke. Njena bujna smeđa kosa sa odsjajima boje ćilibara bila je pokupljena u punđu „pompadur”. Na ušima su joj se

presiajvale dijamantske naušnice. „Moli ti je odnela haljinu gore. Emili, požuri da se presvučeš.”

Otac je mirno stajao kada je prišla da ga poljubi. „Tvoj smoking te čeka u sobi, Hauarde.” „Emili, da li smo završili ovaj razgovor?” Otac je odložio svoj zapisnik i pero. „Jesmo, oče.” Krenula je prema vratima. „Hvala ti.” „Emili!” povikao je otac za njom. „Sve neveste se obično malo uznervoze pred venčanje. Budi uverena da nisam pogrešio kada sam poslao tvog brata na Harvard. Nisam pogrešio ni kada sam tebe uputio na ovo.” * * * Sa vrha Red Mauntina pružao se lep pogled na Džouns Veli i svetla Čarobnog grada, a Emili je te noći bila prava princeza. Oko stotinu gostiju pojelo je za večeru silne prepelice na žaru za krompirom, a zatim i poslasticu od čokoladne pene. Sve to u njenu i Filipovu čast.

97

Čim su ušli u veliku balsku dvoranu Seltonstelovih Filip ju je uhvatio pod ruku.

Batler je otvorio vrata terase, pa je svež povetarac iz doline prodro unutra. U drugom delu dvorane svirao je mali orkestar prevlačeći gudalima preko žica i gudeći neku neusklađenu melodiju. „Bila je to baš lepa večera, Seltonstele” Pauel Džejmison je bio jedan od Filipovih najstarijih drugara i pridružio se Filipu i Emili u sred sobe, a zatim se lagano okretao u krug obraćajući se svim gostima. „Dame i gospodo, kao budući kum mog najboljeg druga Filipa, moram da nazdravim verenicima.” Podigao je u vis čašu zlatnog šampanjca. Sluge su gostima razdelile čaše pune tog penušavog pića. „Sve najbolje želje za dug i srećan brak. Emili, kasnije ćeš mi reći kako je ovaj dripac uspeo da te ubedi da se udaš za njega.”

Po sobi je odjeknuo smeh. Filip je obavio ruku oko Emilinog struka a ona je u

tom času srela očev pogled. Zar ti nisam kazao...

Emili je podigla čašu. Za tebe mudri oče... „Hvala vam što ste svi došli da proslavite našu veridbu zajedno sa mnom i Emili!”

Kada su pošli kroz balsku dvoranu Filip ju je privukao još bliže sebi. „Kako sam pridobio ovako ljupku nevestu, Pauele? Naravno, osvojio sam je svojim šarmom” Cela dvorana je aplaudirala i smejala se a Filip se lako naklonio prisutnim zvanicama. „Verujem da je važan utisak ostavio i taj veliki prsten koji si joj dao.”

Kornelija Vajnberg je odvažno iskoračila napred, odvajajući se od ostalih gostiju.

U trideset četvrtoj godini bila je već udovica jer je pre tri godine izgubila muža koji je u šezdeset petoj umro od infarkta. „Mogu samo da kažem da bi to, recimo, veoma podstaklo moju naklonost.” „Mislim da sam ja ipak premlad za tebe, Korni”, zadirkivao ju je Filip. „Ti više voliš muškarce koji su... kako bismo rekli... u zrelom dobu?”

Emili se naslonila na svog dragog i zanemarila svoje ranije sumnje, uživajući u žagoru prijatelja i u proslavi koja je njoj bila posvećena.

Korni joj je postajala sve bolja prijateljica i Emili se divila njenoj prilagodljivosti.

Obično je uživala u ovakvim trenucima kada su prijateljstvo i dru-garstvo rušili društvene barijere i ljudi se slobodno smejali i zabavljali. „Motriću ja na tebe, Filipe Seltonstele, svakako da hoću.” Korni mu se približila koračajući ka sredini podijuma. Filip je malo jače prigrlio Emili.

98

„Nisi ti baš toliko dobro parče, Korni.” Spustio je bradu i pritom malo podigao

obrve. „Pa sada to svakako nećeš saznati.” Nijedna druga birmingemska lepotica nije bila tako oštrog jezika kao Korni. Nekako bi uvek postigla da sve što kaže deluje bezazleno. „Hej, čujte me vas dvoje, sada je bilo dosta.” Pauel je stao između njih. „Orkestar je spreman. Korni, odigraćeš prvi ples sa mnom.”

On je bio okoreli neženja i Kornine metode lova na muža nisu ga nimalo uzrujavale.

Očekujući početak plesa gosti su se okupili u grupice. Žene su ćaskale o mladim debitantkinjama kojima je ovo prva sezona u društvu.

Muškarci su pričali o Baronima i o ragbiju u Alabami. „Filip je sjajna partija!” Heršel Vejnskot je mahnuo glavom. „A Emili je vrlo ljupka, baš kao i uvek. Da li bi se naljutila ako bih progovorio par reči o poslu sa tvojim verenikom?” „Samo malo, gospodine Vejnskot. Ovo je veče moje veridbe i ne želim da mi ga ma šta pokvari.” Emili ga je strogo pogledala, ali je to kratko trajalo. Bila je previše srećna da bi se zaista naljutila. „Obećavam da ga neću dugo zadržati ali sam večeras došao ovamo jer nisam mogao da ulovim Filipa u toku radnog dana. Previše je zaposlen.” „Pa bar tebi sam uvek na raspolaganju, Herše.” „U tom slučaju se potrudi da nekada budeš i u kancelariji. Tele-loniraću ti.”

Neka mršava žena se iznenada pojavila odnekud i stala pored gospodina Vejnskota. Emili se naglo uspravila, osećajući odjednom neprijatno probadanje u rebrima. Bila je to ona ista žena koju je nedavno videla na ulici... gledajući kroz prozor iz Lavmena. Noge su joj zadrhtale ispod široke suknje od tafta. „Predstavite me, Heršele.” „Emelin Grejvs, ovo je gospodin Filip Seltonstel i njegova buduća supruga,

gospođica Emili Kenton.” „Milo mi je što smo se upoznali gospodine Seltonstele.” Pružila je ruku Filipu ali ga nije gledala u lice. „Gospođice Kenton, haljina vam je vrlo lepa.” „Hvala!” Emili se ukrutila i zurila u Filipa. Da li će joj sada nazdraviti pred ovom mršavicom? Pred istom onom sa kojom se, na Emiline oči, 99

smejao na Devetnaestoj ulici. Delovala joj je isto kao i onog dana na ulici - vrlo mršava figura i gusta zlatna kosa.

No Filip je jedva ispružio ruku da se rukuje i usmerio pažnju na muzičare i orkestar. „Pa, koliko im vremena treba da naštimuju te instrumente, zaboga?”, kazao je. „Spreman sam da poletim po podijumu sa ovom lepojkom koju držim u naručju.” Zagledao se u Emili i prstom joj lako podigao bradu. „Gospodin Vejnskot je kašljucnuo. „Pa, dok ovde čekamo, dozvoli mi bar da ti kažem par reči. Filipe, kako se odvija taj program rada zatvorenika u Seltonstelovim rudnicima? Mislili smo da ih iskoristimo za drumske radove i tako uštedimo novac za plate. Šljaka je malo skuplja od betona.” „Nisu nam se žalili iz naših prekomorskih filijala.” „Ali je ovde bilo pritužbi građana, Filipe.” Emili se naglo uključila u razgovor. „Osuđenici borave u vrlo lošim uslovima i sa njima se grubo postupa. Očevi konji i lovački psi žive bolje od njih.” „Emili...” Filip ju je pogledao, očekujući da se povuče. „To su ipak ljudi, a ne životinje.” „To su osuđenici gospođice Kenton.” Gospodin Vejnskot je progovorio glasom koji je bio sasvim lišen njegovog prethodnog šarma. „Oni plaćaju svoj dug društvu.” „Okovi na nogama i težak rad za remećenje reda i mira? Izglad-njavanje i batine

zbog neke sitne provale. To je varvarski i uopšte ne dolikuje južnjačkim džentlmenima.” Zatim se nagnula prema Vejnskotu. „A svi su oni obojeni.” „Nisam znao da ti je toliko stalo do njih, Emili. Pa imali su pošteno suđenje.” „Sa belom porotom i sudijama koji dodeljuju surove i ekstremne kazne kakve belci nikada ne dobijaju. Barem ne za isti prestup. Nisam videla nijednog belog zatvorenika u tom programu prinudnih radova.

Te ljude varaju i teraju ih da rade čak i kada im kazna istekne, a sve to da bi platili dug društvu za šta? Za to što žive u bedi? Za džeparenje nekog vlasnika rudnika ili jednoga od lupeža koji upravljaju gradom?” „Gospođice Kenton!” Gospodin Vejnskot se razroko zagledao u nju.

No ona se na to njegovo lako neodobravanje samo isprsila. Prasnuo je u smeh i potapšao Filipa po ramenu. „Filipe, dobio si pravo ubojito oružje. Pametna je. Lepo izražava ono što misli. Čini to bolje od mnogih muškaraca. Možda će uskoro tražiti i 100

da je puste u muški bar. Možda će čak poželeti da uzme učešća u upravljanju Seltonstelovim poslovima.”

Filip se tiho zacerekao, kao da misli da se Vejnskot šali. „Emili nema takvih aspiracija.” „Kako ti to znaš, Filipe?”, rekla je Emili. „Da li si me nekada pitao?

Zbog ljudi kao ti žene i traže pravo glasa - želimo da unesemo malo građanskog reda i humanosti u politiku.” „O dušo.” Filip je obavio ruku oko Emilinog struka i privukao ju je sebi. „To zvuči kao pravi politički pamflet. Mislio sam da ne mariš mnogo za aktivnosti ženskog pokreta. Čuj, ovo je naša zabava. Zašto ne bismo...” - orkestar je upravo zasvirao valcer - „...zaplesali?”

„Da, naravno!” Emili je obrisala znoj sa čela maramicom koju je držala u ruci. „Žao mi je Filipe, nisam ni sama znala da sve to osećam.” „Pa, oboje si nas iznenadila.” Uzeo je njeno lice u ruke i prešao joj je palcem preko usana, što je kod nje izazvalo prijatnu jezu. „No zaista si divna kada se tako naljutiš. Činiš da poželim...” Usne su mu se spustile na njene a Emili se strasno pripila uz njega. Kada ju je konačno pustio klonula mu je na grudi. „Nisam htela da ti pravim neprijatnosti.” „Nije mi bilo neprijatno ali treba da znaš istinu - i ja sam čovek sličan Heršelu Vejnskotu. Gradski biznismen koji radi za dobro svih nas. Herš je pomalo arogantan ali je razuman i karakteran čovek.” Filip je prevukao rukom preko njenog obraza pa su počeli da se vrte u krug u ritmu valcera. Iskorak, okret, iskorak, okret. „Ne mogu da te se nagledam, Emili. Zbilja su lepa, prelepa.” Njegov tihi, romantični ton sasvim ju je očarao. Pogled mu se sreo sa njenim i neko vreme su se netremice gledali. „Vrlo si zlatan moj lepi Filipe. Nisam želela da ti pravim neprilike.” „Jedva čekam našu svadbenu noć. Možda ćeš ostaviti nešto od te vatrenosti i strasti i za mene.” „Filipe”, prošaputala je osećajući da gori od neugodnosti, mada su njegovi nagoveštaji probudili i njene želje. „Ne brini dušo, naučiću te svemu.” Usne su mu milovale nežno tkivo ispod njenog uha ne obazirući se na prijatelje i rođake kojih je bila puna soba.

Emili se odmakla od njega. Još nije bila nastupila njihova svadbena noć, mada bi on očigledno voleo da jeste.

101

„Filipe, mogu li nešto da te pitam?” „Sve što poželiš?” Vrteo se, lako i graciozno, zajedno sa Emili po podijumu za

ples. „Poznaješ li tu prijateljicu gospodina Vejnskota, Emelin? Odakle je?” „Znam koliko i ti, Emili dušo. Večeras smo se upoznali.”

Vejnskot se pojavio iz mase parova, plešući sa pomenutom mršavicom. „Filipe, učini nešto starom drugaru, koji je pripadnik istog bratstva Fi Delta. Pleši malo ti sa Emelin i pusti me da okrenem po podijumu tu divnu viziju koju nazivaš verenicom.” Uzeo je Emilinu ruku iz Filipove i gurnuo Emelin ovome u naručje. Vejnskot je spustio ruku na Emilina leđa, uzeo drugom rukom njenu šaku u svoju i počeo da pleše sa njom. „Hvala, draga Emili, što ste me spasli te luckaste dame.” Heršel se vrlo spretno vrteo po podijumu a Emilina suknja šibala ga je po nogama. „Vi ste najlepša dama ovde i nikada nisam bio toliko ljubomoran na svog najboljeg druga.”

Emili se u plesu zagledala u pod, a vrat joj je pritom goreo od neugodnosti. Šta li on očekuje kao odgovor? „Gospodine Vejnskote”, Emili je podigla bradu i obratila mu se ležernim tonom nateravši sebe da se osmehuje. „Ako je ta dama tako luckasta, zašto ste je onda gurnuli mom Filipu u naručje? Uporno je zurila preko njegovog ramena i videla kako Filip pleše sa Emelin kao da mu je njeno telo poznato. Kao da su njene obline bile stvorene za njegov dlan. „Želeo sam da plešem sa vama.” Uzdahnuo je, a dah mu je kliznuo preko Emiline kose. „Filip je uvek imao sreće sa damama. Sećam se da su ga prvog dana u kampusu sve devojke zagledale i trčale za njim.

Tada sam rešio da će on biti moj najbolji drug.” „A ima li on još uvek sreće sa ženama?”

Heršel ju je pogledao u oči i uzdahnuo i opet je osetila njegov topli dah. „Pa osvojio je vas, zar ne? Borio bih se s njim za vašu naklonost kad bih verovao da ćete me prihvatiti ako pobedim.”

„Gospodine Vejnskot?” Emili se izmakla iz njegovih ruku. „Zovite me Heršel, molim vas!” „Izgleda da ni vama ne nedostaju lepe pratilje, Heršele. Emelin je vrlo zgodna.”

Emili je poznavala većinu žena iz njihovog kruga, čak i 102

razne nećake, unuke i rođake koje su povremeno dolazile u Birmingem u posete. „A odakle je vi poznajete?” „Ona je ćerka jednog našeg prijatelja.” Heršel je pružio ruku Emili i pokazao ka stolu sa osveženjima. Dodao joj je čašu punča i uzeo jednu za sebe.

Piće je bilo hladno i mirisalo je na mentu ali je vazduh između njih dvoje bio vruć i lepljiv. Pošto je želela da izbegne Heršelovo društvo Emili se osvrtala po masi gostiju tražeći pogledom oca, majku ili čak i Filipa. No medu plesačima nije bilo nikoga od njih troje. „Emili”, rekao je Heršel posle jednog trenutka ćutanja „Nadam se da vas nisam malopre uvredio. Ja vam se samo beskrajno divim.” „Niste me uvredili Heršele.” Zurila je i pokušavala da vidi kuda je Filip nestao, boreći se protiv osećanja krivice zato što ga i dalje sumnjiči.

No seme sumnje koje je posejao Denijel Ladlov klijalo je u njenom srcu.” „Nadam se da ni ja nisam uvredila vas.”

Heršel se nasmejao. „Pa svakako je potrebno više od odgurnutih ruku da bih se ja uvredio.”

Gucnula je poslednji gutljaj punča i spustila čašu na sto a Heršel joj je ponovo ponudio ruku i pozvao je da krenu. „Hoćemo li?”

Emili je malo oklevala a zatim je lagano prihvatila njegovu ruku. „Treba da što pre da nađemo Filipa.” „Možda on treba da se potrudi da nađe nas.” Heršel ju je zavrteo po pođijumu a

plava kosa mu je blistala zlatnim sjajem dok se trudio da je zaseni svojim šarmom. „Imate vrlo visoko mišljenje o sebi, Heršele, zar ne?” „Svakako nije nimalo više od mišljenja većine ljudi koji drže do sebe.”

Emili se nasmejala i povukla ga među druge goste. „Možda je Filip u pravu i vi zapravo i niste tako loši.” „Pravite mi veliki kompliment.” „Kada se Filip i ja venčamo moramo vas jednom pozvati na večeru. „Molim vas da to učinite prvom prilikom.” „Porazgovaraću sa Filipom odmah posle ovog plesa.” U tom času Emili je ugledala široka leđa svog verenika koji je upravo nestajao u mraku na terasi držeći Emelin Grejvs u naručju.

103

Deseto poglavlje Šarlota Šarlota je ponela Hererin model venčanice u salon za šivenje i prošla kroz snop sunčeve svedosti koja je prodirala u radnju kroz prozore. Pod od trešnjevog drveta blistao joj je pod nogama.

U duši se nije osećala baš tako vedro, ali joj je danas ipak bilo bolje jer je prošla skoro cela sedmica otkako je videla Tima sa bivšom devojkom u Houmvud Gurmeu. Poslednje dve noći je i prilično dobro spavala, pošto je od Boga izmolila izvesno spokojstvo.

Navukla je haljinu na krojačku lutku i prešla rukom preko satenskog korseta boje slonovače sa ručnim vezom iznad suknje koja se širila u pun krug, što je bio jedan od njenih omiljenih modela venčanice.

Nova klijentkinja je odabrala Hererin model - bio je zaista savršen za nju - i

zakazala prvu probu za subotu. Krojačica firme Meloun & komp, Betani je uvek pažljivo pregledala svaku haljinu pre doterivanja detalja na nevesti.

Zatim je Šarlota pošla niz stepenice, zamišljajući lice neveste kada bude navukla ovu haljinu i potom pojurila da, sa suzama u očima, telefonira vereniku. Dušo, pronašla sam pravu venčanicu.

Zašto ona nikada nije smislila neki nadimak za Tima? Nekakvo tepanje? Za nju je on uvek bio samo Tim. Koliko se mogla prisetiti, ni on nju nije zvao drugačije nego Šarlota ili Šar. Nije joj govorio dušo niti draga. Nije joj tepao slatka ili medena moja.

Ako je želela da bude iskrena prema sebi, a sada je smogla hrabrosti za to, ni ona ga nije ohrabrivala u tome - ponašala se uzdržano i nije želela da se odrekne svog identiteta uspešnog siročeta.

Ona, Šarlota Meloun, može uvek da bude sasvim dovoljna sebi i da se lepo snalazi sama. Ne treba joj muž, porodica, niti sopstveno Pepeljugino venčanje da bi potvrdila svoju važnost. Dokazala je da ume sama da se snalazi i stvorila sebi dobar, bezbedan i solidan život koji je zaista volela.

U dnu stepenica je malo zastala a u tom času su se ulazna vrata otvorila i začuo se zvuk zvona. U prodavnicu je prodro miris ruža.

104

„Dobrodošli u butik Meloun & komp. Kako mogu da vam pomognem?” Čovek je pošao prema njoj, probijajući kroz niz okačenih modela venčanica Hajdi Elnore i Brej-Lindzi. Pokušala je da oceni da li bi mogao biti nevestin otac. Da nije mladoženja? „Da li ste došli ovamo povodom nekog venčanja?” „Zapravo i jesam.” Zastao je ispred nje. Odmah je uočila purpurnu košulju, a i njegove plave oči delovale su joj poznato i izazvale su joj divlje i uzbudljive treptaje u stomaku. Ustuknula je i malo se zagrcnula.

Gde li ga je već videla? „Da li ste otvorili onaj kovčeg?”, upitao ju je čovek. „Izvinite?” Šarlota je kliznula iza tezge i osetila struju hladnog vazduha koji joj je, poput svile, dotakao grudi i obuhvatio je sve do stopala. „Onaj kovčeg sa aukcije. Da li ste ga otvorili?” „O, pa vi ste čovek koji mi ga je prodao?” Nasmejala se i pritisnula stomak rukom. Kako je mogla da zaboravi tog čudnog čovečuljka? „Pa, eto, ja nisam...”

Slegnula je ramenima. „Zalemljen je.” „Jeste, ali uvek je dobro malo se potruditi oko otkrivanja blaga.” „Blaga? Pa taj kovčeg nije baš neko blago.” Šarlota je prevukla prstima preko mišica koje se se hladile. Kada je čovek pomenuo ot-krivanje blaga ona je opet osetila to. „Mogu li da vas upitam zašto vas zanima taj kovčeg? Da li je bio vaš?

Ili je pripadao nekome iz vaše porodice?” „Na neki način i jeste.” Čovek je prešao preko cele radnje sa rukama zabačenim iza leđa i proučavao venčanice koje su bile poređane uz zid. „Vrlo jedinstvene haljine. Lepo izgledaju.” „Da li se možda vaša ćerka udaje? Šarlota je pošla prema njemu, držeći u ruci svoju posetnicu. Uljudno je bacio pogled na nju ali nije ispružio ruku da je uzme.

Počela je da lupka posetnicom po svojim prstima. „Imam ćerku koja se udaje.” Zurio je preko njenog ramena. „Ovo je sezona za neveste.” „Sezona za neveste?” Šarlota se tiho nasmejala. Baš neobično izražavanje. „Nadam se da jeste. Moglo bi mi dobro doći. Recite ćerki da bi mi bilo drago da... a, ovaj, možete li da mi ponovite kako se zovete? „Moja ćerka zna vašu radnju. Vrlo joj je dobro poznata.”

105

Dok je on to govorio Šarlota je osetila čudnu jezu po nogama. Činilo joj se da ga zna. A osećala je i da on nju poznaje. No to je bilo nemoguće. „A kako se zove vaša ćerka? Možda je već imam na nekom spisku?” „Šarlota.” Pošao je prema njoj ispružene ruke. „Ja sam samo želeo da se raspitam o kovčegu. Milo mi je što sam vas video.” Šake su im se uklopile kao da su se već sto puta rukovali. Jeza u telu joj se naglo pojačala a u duši je osetila neku toplinu. Osetila je da je ... to bio značajan susret.

Zadnja vrata su se zalupila i Diksini vedri koraci u stilu evo-me-kod-kuće odjeknuli su po drvenom podu. Zastala je kraj Šarlote koja je kroz prozor posmatrala nepoznatog čoveka kako odlazi. „Šta misliš, može li se reći da je neka odeća zaslepljujuće purpurna?”

Diksi se nagnula kroz prozor da bolje pogleda. „Momče, disko era sedamdesetih je davno prošla.” Okrenula se i pogledala po radnji, uletevši pritom u snop sunčevih zraka. „A ko je to bio?” „Nisam baš sigurna, osim što znam da mi je taj čovek na aukciji prodao onaj kovčeg. Čuj, Diks...” Šarlota je pritisnula rukom drhtavi stomak. „Mislim da sam upravo upoznala svog oca.” * * * Šarlota je, stojeći u svojoj sobi ispod upaljene lampe i slušajući muziku, poređala ispred sebe niz alatki. Bio je tu čekić i šrafciger koje je donela Diksi. Uz to je dodala i testeru, jer je Diksi rekla da će joj možda biti potrebna, kao i jednu bušilicu. „Diks, ja nemam pojma kako se koristi bušilica.” „A šta tu ima da se zna. Uperiš vrh burgije u taj zavareni metal i zvr, zvr, zvr, izbušiš lepo rupu u stilu: prosto k'o pasulj.

„Ali ta mi rupa neće mnogo pomoći. Ostaće još jedan deo zavarenog metala.” Šarlota je dohvatila bušilicu i nagnula se da prouči zavarenu bravu. „Pa, možda ćeš morati skroz da probušiš tu bravicu da bi ga otvorila.”

106

„Džerede.” Šarlota je pogledala doktora koji je sedeo na ivici njenog kreveta. „Da li mi uopšte treba ta bušilica?” Dala je bušilicu Diksinom doktoru Privlačnom, koji je bio u svojoj plavoj bolničkoj trenerci nalik na pidžamu i delovao kao da se sprema za dug zimski san. „Šar je u pravu. Diks, možda joj uopšte za to ne treba bušilica. Žao mi je što vam nisam od veće pomoći ali moram da se vratim u bolnicu kroz nekoliko sati, pa sam se nadao da će Diksica da spremi neku klopu dok ja ugrabim malo vremena za dremku.” Šarlota se štrecnula na to Džeredovo Diksica. Eto, zaljubljeni obično daju jedni drugima imena od milja. Ona i Tim to nisu nikada činili. „Svakako, dušo.” Diksi je ustala s poda. „Da li sam ti kazala kako Šarlota misli da je čovek koji joj je danas došao u radnju zapravo njen otac?” „Zaista?” „Ne znam to sigurno, Džerede.” Šarlota je ređala alatke od manjih prema većima, a zatim ih je opet namestila obrnutim redom. „Nisam nikada upoznala oca. No taj čikica, isti onaj koji mi je prodao kovčeg, došao je danas u radnju i upitao me da li sam ga otvorila. Kazao je da ima ćerku koja se udaje. Upitala sam ga kako se zove a on je istovremeno izgovorio moje ime, tako da je zazvučalo kao da mu se ćerka zove Šarlota. Možda je samo hteo da se oprosti od mene. Mislim da je to hteo.”

Zagledala se u doktora. A šta ti misliš? „Pa zar ti ne bi kazao da ti je zaista otac?” „Da li bi ti to uradio da se nisi trideset godina pojavio u ćerkinom životu?”

„Mislim da ne bih. Misliš li da je u tom kovčegu odgovor na to pitanje?” „Ne znam, ali sam postala radoznala. Mogla bih da ga otvorim, pa da saznam.”

Kada su Diksi i Džered otišli Šarlota je sela na pod i zamislila čoveka u purpurnoj košulji i belim patikama. Da li je on bio njen otac? Želi li ona uopšte da upozna svog oca? Čemu to? Do sada sasvim lepo snalazila i bez njega. Živela je jednostavno i bez dramatičnih obrta. Sada joj otac i nije potreban. Bio joj je potreban kada je mama umrla. Gde li je bio tada?

107

Šarlota je uzdahnula, dohvatila čekić i lako udarila tupom, širom stranom po zavarenom metalu.

Kao devojčica pronašla je sopstveni odgovor na to pitanje o ocu a pribegevala mu je i kasnije, kao odrasla žena.

Njen otac je bio avanturista opsednut lutanjem po svetu i ta želja ga je gonila da plovi morima i prelazi čitave pustinje. Njegov poziv ga je odvukao daleko od Birmingema i svakodnevnih obaveza, kao što je, recimo, brak i podizanje dece. Čak ni duboka osećanja koja je gajio prema njoj - dragoj ćerčici Šarloti - nisu mogla izmeniti njegovu sudbinu. Morao je da sledi zov svoga srca.

Da, to je bio njen otac. Neverovatna lutalica. Pravi Indijana Džouns. Šarlota je spustila čekić. Zašto bi joj uopšte bilo važno da otvara taj izgrebani, olupani, izbrazdani i otrcani kovčeg? Za čim je to uopšte tragala?

Taj kovčeg vam pripada rekao joj je aukcionar - onaj čovečuljak u purpurnoj košulji. Šarlota je prevukla dlanom preko poklopca - drvo i koža bili su glatkiji nego što je očekivala. Uzela je šrafciger i pokušala da pronađe slabu tačku na zavarenom

delu gde je nekada bila prava brava.

Lupila je čekićem po šrafcigeru i pokušala da probije zavareni metal mada se na tom mestu nije video nikakav spoj. Zavareni metal nije popuštao i Šarloti je malo laknulo. Kao što je već kazala Diksi, ako može da ga otvori čekićem i šrafcigerom pristaće da pređe preko tog mosta na putu u nepoznato.

Dograbila je testeru. I to je smešno. Kao da ona može da pretesteriše metal? No ipak je podvukla testeru pod katanac. Povukla je nekoliko puta tamo-amo i odustala. Eto, barem je pokušala.

Ko god da je želeo da taj kovčeg ostane zauvek zabravljen mislio je to ozbiljno. Šarlota se malo zaljuljala, ruku obavijenih oko kolena. Možda taj kovčeg ni ne treba otvarati. Možda Purpurni čovek nije znao o čemu priča. Možda treba da pošalje taj kovčeg na otpad pre nego ono što je u njemu oživi i dopuzi joj jedne noći na krevet.

Ili, što je još gore, pre nego što upuzi u njeno srce.

Skočila je na noge. Sve je to ludilo. Kovčeg je verovatno prazan. Treba da ga otvori i dokaže sebi da je sve u redu. Da nigde nema nikakvog traga njenog oca.

Da ništa ne treba istraživati.

108

Čime se može preseći metal? Osvrtala se po sobi. Treba joj neki moćan alat. Nije imala ništa od toga ni u sobi ni u stanu.

No znala je nekoga ko sigurno ima odgovarajući alat. Bacila se na krevet, dohvatila telefon sa noćnog stočića i okrenula Timov broj. Zatim je spustila slušalicu i sela na krevet prekrštenih nogu. Posle onog razgovora u četvrtak na parkingu nije mogla tek tako da ga zove u pomoć, zar ne? Da li je mogla?

Prijatelja Tima? Pa da. Ne, verenika Tima. No ona mu je sama kazala da nema razdvajanja prijatelja od verenika. Dobro, mogla je ipak i da se predomisli. Šarlota je opet okrenula broj i bodrila sebe da ne sme da odustane kada mu čuje glas, a srce joj je pritom glasno lupalo. Čim se Tim javio Šarlota je počela brzo

da priča, nastojeći da izbegava površno ćaskanje a i ćutanje. „Prijatelju Time? Ovde je tvoja prijateljica Šarlota. Želim da otvorim onaj kovčeg ali mi za to treba neki jači alat. Onaj čovek mi je došao danas u radnju i... pa to je duga i čudna priča, ali je podstakao moju radoznalost. Mislila sam da sve to mogu lako da prebrišem ali neka stara i mučna priča ponekad spopadne čoveka i ne da mu mira, pa nikako ne može da je se reši. Treba ti nešto poput igračke za utehu. Ako si u gužvi ili imaš sastanak - imaš li sastanak...? Uh, izvini, da li je Kim možda tu?

Ne brini, znaš...” - Šarlota se zadihala gubeći nerve i dah - „...možemo ovo i nekom drugom prilikom, ili ću da sačekam Džereda da se vrati kući. No on ima samo čekić, šrafciger i viljušku u kutiji za alat. A i neku bušilicu koja je dobra samo za bušenje malih rupa. Dovezla bih kovčeg do tebe, ali ne mogu da ga utovarim u moj auto jer je to je mali kabriolet, i sve to...” „Šarlota, predahni malo.”

Odahnula je. „Hvala ti.” „U kamionu sam. Biću kod tebe kroz desetak minuta.” * * * „Dakle, taj tip koji ti je prodao kovčeg pojavio se danas u tvojoj radnji?” Tim je izvukao sečivo testere i tražio mesto na kome najlakše može da počne da seče metal. „Da, bilo je to jezivo, ali istovremeno i nekako lepo.” Šarlota je sela na pod pored njega. „Govorio je neke čudne stvari i mene je odjednom 109

počela da hvata jeza. Kada je otišao spopao me je osećaj da bi to mogao biti moj otac.”

Tim je prestao da radi. „Šta time hoćeš da kažeš? Da bi ti otac odjednom tako došao u radnju? I to pošto ti je tajanstveno prodao taj kovčeg na aukciji na imanju Ladlov.

„Pa, kada to tako kažeš, zvuči sasvim sumanuto. No bio je jedan vrlo čudan trenutak... Dakle, misliš li da možeš da ga otvoriš?” „Mogu, ali mi kaži zašto misliš da bi on mogao biti tvoj otac?” „Ne znam.” Ispričala mu je sve o njihovom razgovoru i onoj koincidenciji odgovorio joj je na pitanje izgovarajući njeno ime. „Tada sam se zapitala šta to znači. Ludo? Pa, i jeste ludo. Verovatno je samo hteo da se oprosti od mene.” „Šarlota.” Tim je spustio alat i zagledao se u nju. „Ako bi, recimo, tvoj otac sada ušao na vrata zar tvrdiš da ga uopšte ne bi prepoznala?” „Ne, ne bih. Nikada ga nisam videla Time.” „Čak ni njegovu sliku?”

Mada su bili skoro pred venčanjem Šarlota nije nikada sa Timom pričala o tome.

I to pokazuje koliko je bila uzdržana. „Ni jednu jedinu.” Pokupila je hrpicu metalne piljevine sa tepiha. „Mama ga je upoznala na fakultetu u Floridi, zaljubila se, ostala trudna i kada mu je to kazala on se povukao. Ne znam mu čak ni ime.” Šarlota je pritisnula oči rukama a zatim provukla prste kroz kosu. „Hej, nisam te dovukla čak ovamo da brbljam o svom ocu, odnosno o nedostatku istog. Navali na kovčeg s tom testerom, Time.” Šarlota je potapšala poklopac kovčega. „Otvori mi ovo luče.” „Pa zar mu ne znaš čak ni ime?” Tim je testerisao njena skrivena osećanja a ne šarke sanduka. „Znam samo neke žargonske nadimke koji nisu za hrišćanske uši.

Kada sam imala desetak godina zatražila sam od mame da mi kaže nešto o njemu. No kazala mi je samo da nije hteo da mi da svoje prezime ni svoju ljubav i nije više želela da priča o njemu. U mojoj krštenici u rubrici „ime oca” nalazi se velika pra-zni-na”

Šarlota je mahnula rukom kroz vazduh. „Žao mi ga je.” Tim se vrteo oko sanduka a onda je opet dohvatio uključenu testeru. „Odustao je od nečega lepog i neverovatnog.” „Pa, možda se i on osećao kao rakun zarobljen na drvetu.”

Tim je nastavio da testeriše i više nije progovarao niti ju je gledao, ali su njoj izgovorene reči odjekivale u srcu.

110

„Izvini.” Šarlota je nestala u kupatilu, zatvorila vrata za sobom, spustila dasku na toaletnoj šolji, sela, odmotala rolnu toalet papira, uronila lice u oblak belog papira i zaplakala. Kroz vrata je čula zujanje i brujanje testere.

Osećanja su odjednom izbila na površinu. Stare čežnje su oživele i mučile su je.

Zidovi koje je podigla oko svog srca sada su podrhtavali.

Njen prijatelj Tim je bio tu i pričao joj je o njenom ocu, a i o tom sanduku. Želela je da popriča sa Timom prijateljem o Timu vereniku. O tome kako je povređena. O tome kako joj nedostaje. O tome kako ga ne krivi zbog nespremnosti za brak jer je i sama krila od njega veliki deo svoje ličnosti.

Kada je isplakala dovoljno suza izduvala je nos, umila se i očešljala.

Kad je otvorila vrata kupatila videla je da je testera obavila sav potreban posao.

Tim je držao šarku poklopca u ruci. „Žao mi je, nisam hteo da te potresam.” „Sama sam se potresla.” Šarlota je kleknula kraj kovčega. „Hajde da vidimo šta je unutra.”

Tim je prikupljao alat. „Odlazim kroz koji minut.” Šarlota ga je zgrabila za mišicu. „Ostani Time, molim te. Neko treba da bude svedok mog velikog čina otvaranja kovčega.”

„Da li si sigurna u to? Mislim, ako si...” Šarlota ga je kratko pogledala pravo u oči. „Volela bih da moj prijatelj Tim bude ovde.”

Klimnuo je glavom i toplo se osmehnuo. „Prijatelj Tim voli da bude ovde.” „Problem je u tome što moj prijatelj Tim veoma liči na mog verenika Tima.” „Možda prijatelj Tim treba malo da porazgovara sa verenikom Timom.” Vratio je bušilicu i njene dodatke u kutiju sa alatom. „Zaista, a šta bi mu kazao?” „Kazao bi mu da je prokleta budala.” Šarlota se nacerila. „Dobro, ali budi pažljiv prema vereniku Timu. „Pa videćemo.” Lupnuo je po poklopcu kovčega. „Hajde, otvori ga.” Šarlota je podigla poklopac osećajući žmarce iščekivanja. Okružio ih je miris kedrovine. Pogledala je unutra i počela da kopa po brojnim 111

slojevima tankog papira za pakovanje. „Čini mi se da je prazan. Zašto li bi Purpurni želeo da otvaram prazan kovčeg?”

Tim je gurnuo ruku unutra i sklonio papir. „Mora tu biti nečega.” „A šta li je to, možda izgubljeno blago?” Šarlota je uronila ruku sve do dna kovčega. „Zlato? Rubini?” „A zašto da ne? Opa Neli, izgleda da sam pronašao nešto.” Izvukao je iz papira vreću od meke lanene tkanine. Bila je čvrsto zavezana vrpcom. „Šta? Daj mi da vidim?” Šarlota je pošla za Timom koji je poneo veliku vreću do kreveta. „Evo ti je ovde pa je ti otvori. To je tvoje blago.” Tim joj je predao malo požutelu lanenu vreću tako pažljivo kao da je u pitanju novorođenče. Šarlota je, takođe vrlo pažljivo, razvezala vrpce i izvukla veliko žućkastobelo klupko satena. Bila je to haljina, potpuno očuvana divna haljina. Izmakla se

unazad i razmotala je do kraja, a divna suknja A linije sa turnirom pozadi pala je do poda. „Da li je to ono što mislim da jeste?”, upitao je Tim. Šarlota je progutala knedlu i bacila jedan brz pogled na njega. „Jeste, to je to.”

Bila je to venčanica.

Tim je stajao i zurio u haljinu. „Čuj, Šarlota, ovo je zaista vrlo čudno.

Kupila si kovčeg sa venčanicom u njemu? I to neposredno pre nego što smo mi raskinuli veridbu?” „Hej, prijatelju Time, kaži vereniku Timu koji oseća da je uhvaćen u zamku da nisam znala da je u sanduku venčanica” „Nisam ni kazao da jesi. No neko je svakako to znao.” „Pa tek je to ludo. Zar hoćeš da mi kažeš da...” „Taj aukcionar. Čovek u purpurnoj košulji. Mislim... ma daj, Šarlota, kakve su šanse da ti slučajno odeš do imanja na brdu, uđeš na aukciju na kojoj ne nameravaš da kupiš baš ništa i vratiš se kući sa kovčegom u kome je venčanica?

A i šta ti je taj čovek kazao danas kada je došao kod tebe u radnju? Da mu se ćerka udaje?” „Time, šta hoćeš time da kažeš?” Pokvario joj je svu lepotu otkrića te divne haljine. „Žao mi je ako se zbog ovoga osećaš kao u zamci.” „Prestani da mi tako trpaš reči u usta. Čuj Šarlota, pa zar i sama ne misliš da je sve to pomalo jezivo?”

112

„Mislim da tu ima dosta jezivog, ali shvati jedno: tvoja bivša verenica Šarlota neće sada početi da plače i neće ti kazati da smo suđeni jedno drugome, niti da treba da se pomirimo.”

„Nisam ni pomislio niti pokušao da kažem nešto slično.”

Zaista? A zašto je onda sada izgledao kako neko kome je veoma laknulo? Šarlota je otvorila vrata plakara i izvukla jednu staru krojačku lutku koju je svojevremeno tu ostavila. „Nemoj samo stajati tu, pomozi mi.”

Tim je požurio da joj pomogne i prebacio je lutku preko ugla kreveta. „Stavi je ovde.” Šarlota je pokazala na jedan prazan deo sobe - i mesto gde je nameravala da smesti stočić sa ogledalom ali to nikada nije učinila. „Potpuno je razvuci.”

Tim je povukao stalak lutke u vis da bi dostigla punu visinu a Šarlota je navukla haljinu na nju. Meki, lepršavi nabori suknje spustili su se do poda kao da se haljina raduje što je oživela. Šarlota je poželela da se utopi u toj haljini. Svileni saten je meko sijao pod prigušenim svetlom njenih lampi. Činilo joj se da tkanina pobedonosno blista, ako se tako nešto može reći za tkaninu. Krinolina i podloga suknje stvarali su perfektnu A liniju. Šarlota je povukla suknju i rastresla šlep. „Izuzetno je lepa.” Centralni deo prednje strane suknje bio je izrezan u obliku slova V, taman dovoljno da se ispod haljine pomoli par elegantnih cipela. „Šta misliš odakle potiče?” Tim ju je to upitao iz druge sobe u koju se bio oprezno povukao. „Nemam pojma.” Šarlota je okrenula porub haljine da bi proučila bod i šavove.

Saten boje slonovače očigledno je bio ručno šiven. Bila je dovoljno upućena da bi uočila razliku.

Beli biserčići na struku haljine krojene u ampir stilu takođe su bili ručno prišiveni. Izgledalo je da je jednostavan korset sašiven po meri neveste. Šarlota se zapitala kako će naći nevestu kojoj bi on pristajao a da se prepravkama ne uništi savršen krojački rad.

Menjati i prepravljan ovakvu haljinu ličilo bi na doslikavanje Rembranta ili popravljanje Mikelanđelovog dela u Sikstinskoj kapeli.

113

Ne, ona treba da nađe, zapravo ona mora da nađe nevestu kojoj će ova haljina savršeno pristajati. To je znala čim ju je ugledala. Bog je taj dar namenio njoj. „Time, pa možda smo raskinuli veridbu baš zbog ove haljine.”

Okrenula se prema njemu. Sada joj je sve to odjednom imalo smisla. „Ja imam radnju sa venčanicama a ovo jeste venčanica. Postoji svakako i neka žena kojoj ona odgovara i ja ću joj dati tu haljinu.” „Izvini?” Podigao je obrve. „Možda Bog... čekaj malo, znaš li šta mi je onaj čudak u purpurnoj košulji kazao? Da je ovo 'sezona za neveste' Šarlota je pritisnula čelo rukama. „Nisam uopšte sigurna šta te reči znače, ali možda znače da mi je ova haljina na neki način „poslana.” Mahnula je prstima imitirajući navodnike „Odnosno, da treba da nađem savršenu nevestu za tu haljinu.” „Pa dobro.” Delovao je prilično sumnjičavo. Naravno. On je bio praktičan čovek i imao je korene dublje i od najstarijeg živog hrasta. „Tako... ja sam dakle odbačen zato što ta haljina pripada nekoj drugoj nevesti.” „Pa da.” Šarlota ga je dograbila za ramena i malo ga stegla, a zatim ga je naglo pustila. „Možda. Zapravo ne znam ni sama. No ima tu nečega. Ima u toj priči još nečega.

Pogledaj da li se u toj vreći nalazi još nešto.” Šarlota se izmakla na drugi kraj sobe da iz daleka pogleda venčanicu a za to vreme je Tim pretraživao lanenu vreću. Viđala je već slične modele venčanica po starijim modnim časopisima, ali nikada nije videla nešto baš ovakvo.

Ta haljina svakako nije bila savremena venčanica. Nije bila ni roba sa buvljaka.

Ponovo je zavrnula porub u nastojanju da nađe neku oznaku krojačice ili kreatora. Nemoguće je da haljina ove vrednosti, i još tako divno sačuvana, može biti originalna odeća iz kovčega koji potiče iz 1912. godine, kao što je aukcionar

tvrdio. Haljina stara sto godina? Ama to nije moguće.

Da je ta haljina starija od dvadeset godina tkanina bi već ponegde požutela i podloga bi se malo izvitoperila. No ova haljina je izgledala kao da je sašivena... juče. Šarlota je prešla prstom preko malo ispupčenog šava na zadnjem delu suknje i podigla porub da bolje vidi.

T.H. 114

Sela je. T.H. Ti inicijali joj nisu bili poznati. Šarlota nije mogla da se seti nijednog modnog kreatora iz poslednjih pedeset godina koji bi imao baš te inicijale. Sve ih je pažljivo proučila u periodu kada je razmišljala da se pozabavi i kreiranjem venčanica a ne samo njihovom prodajom. „Da li si nešto pronašao? Nema ničega u vreći, ali...”, Tim je kleknuo kraj kovčega „... možda ima u kovčegu.” Pipkao je bočne strane kovčega od kedrovine i lupkao po njima naginjući glavu u stranu. „Ponekad u tim kovčezima postoje i tajne pregrade.”

Podigao je poslednji sloj papira i pokazao joj neku torbicu. Opipao ju je prstima. „Nema ničega u njoj.” Bacio ju je na krevet. „Oh Time, nije baš da nema ničega. Ima tu nečega i to neverovatnog.

Pretpostavlja se da je haljina stara sto godina a izgleda kao da nije nikada obučena.” Šarlota je spustila porub i pogladila suknju, osetivši pritom nešto kao električnu struju koja joj teče kroz mišice pravo u srce.

115

Jedanaesto poglavlje Emili ušo moja, baš je divna. Lepša je nego što sam zamišljala. „ Gospod D o Keruters, haljina je božanstvena.” Majka se vrtela oko Emili pritiskujući obraze rukama a oči su joj sijale. „Dodala sam nešto više materijala u suknju nego što je predviđeno u Gudijevom katalogu. Gospođa Keruters je duvala kroz nos i delovala vrlo zadovoljno. „Uvek dodam i nešto svog stila i dizajna svakoj haljini koju šijem.”

Emili je stajala na podijumu usred sobe dok je oslabljeno oktobarsko svetlo dopiralo kroz prozore i želela je da glasno vrisne na svoju sliku u ogledalu.

Delovala je nekako naduveno i okruglo, nimalo nalik na sebe.

Tesni korset zahtevao je još tešnji mider ispod njega. Nije mogla da uvuče ni dašak vazduha u pluća. Visoki okovratnik stezao ju je oko vrata. Osećala je da njen vrat treba da povuče svu težinu glomazne bele satenske suknje i raskošnog šlepa.

Haljina je imala dovoljno materijala za dve venčanice. Možda i za tri.

Visoki pufrukavi dopirali su joj skoro do obraza a u laktovima su je toliko stezali da je osećala da ne može da savije ruke. Izgledala je sebi kao jedan od olovnih vojnika Hauarda juniora.

Zažmurila je, suzbijajući želju da zavrišti i pobegne iz te prostorije, cepajući pritom haljinu sa sebe.

Sišla je sa podijuma i prišla prozoru. Širom ga je otvorila i nagnula se napolje što je više mogla, u susret svežem Birmingmskom danu, udišući prohladan vazduh kratkim, dahtavim udisajima. „Emili, dođi malo ovamo. Zar želiš da te ceo grad vidi kako visiš na prozoru u venčanici?”

Majka joj je dotakla mišicu. „Šta ti misliš dušo? Zar nije divna?” „Odvratna je”, šapnula je Emili majci sa jednim okom na vratima, očekujući da se gospođa Keruters pojavi sa odgovarajućim parom cipela. „Emili, šta li te je opet spopalo. Nije nimalo odvratna. Baš je divna.

Pazi šta govoriš jer ćeš uvrediti gospodu Keruters i imaćemo muke da je nagovorimo da nam ponovo šije.”

116

„Majko, njoj je potrebno malo vređanja.” Emili je zavukla prst između vrata i okovratnika od tesne čipke. „Ne mogu da nosim ovu haljinu. Ne mogu da shvatim zašto ona zamišlja da je ovakva haljina pogodna za prolećno venčanje.

Toliko me steže da ne mogu da mrdnem.

Ne mogu čak ni da dišem.” „Pa zamoliću je da proširi okovratnik i da je malo popusti u struku, ali haljina je inače prosto fascinantna, Emili. Zaista je prekrasna.” „Okovratnik, struk i rukavi, majko.” Emili joj je pokazala svoje stegnute mišice. „Rukavi.”

Da se nije plašila padanja u nesvest zbog nedostatka vazduha Emili bi možda nastavila prepirku sa majkom. No bila je sva utonula u čipku i saten a i u sećanje na razgovor sa Filipom vođen prethodne večeri.

Najzad je prikupila hrabrost da popriča s njim o Emelin. Cela ta mučna priča učinila je da se oseća kao jedan od očevih šepavih konja. „Da li je ona tvoja ljubavnica ili nije?” „Ne mogu da verujem ušima. Zar me optužuješ za prevaru i pre nego što smo se venčali. Pa barem mi daj priliku da prvo postanem oženjen čovek.” „Evo ih.” Gosoda Keruters je spustila kraj Emilinih nogu par belih kožnih cipela

sa visokim potpeticama.

Emili je bila zavaljena u fotelji i osećala da nije u stanju da se pomeri, niti da sama skine obuću. Majka je morala da joj razveže pertle. Neće ni jednog časa uživati u sopstvenom venčanju ako bude u tim... stegama.

Gospođa Keruters joj je ugurala stopala u cipele i osetila je kako joj sa strane povlače čarape i stežu prste. Kad je ustala posrnula je. „Zar mi te cipele nisu male, gospodo Keruters?” „Da, manje su za pola broja ali ćete se već naviknuti na njih. Nevesta treba đa ima mala i nežna stopala.”

Emili se namrgodila na majku i svalila se nazad na stolicu osećajući kako joj se rebra zabijaju u pluća. „Odgovaraš mi pitanjem na pitanje, Filipe. Obično 'da' ili 'ne' bilo bi sasvim dovoljno. Da li je ona tvoja ljubavnica?” „Emili, ne postoji jednostavan odgovor za čoveka koga optužuju za neverstvo.” „Meni se čini da je jedno 'ne' sasvim jednostavno, pa me čudi kako ti ta reč ne dolazi na jezik.” „To je zato što želim da pobijem tvoju optužbu, draga. Zgranut sam tvojim ispitivanjem.”

117

Uh, taj čovek ju je već i sada izluđivao. „Ova haljina je sasvim prikladna za venčanje Seltonstelovih!” Činilo se da je gospođa Keruters vrlo zadovoljna sobom. „Mislim da će gospođa Seltonstel biti zadovoljna.” „Gospođa Kenton je svakako vrlo zadovoljna”, rekla je Emilina majka sa dosta ponosa i odlučnosti. Bravo, majko, ta ti je bila dobra.

„Ako ne skinem ovu haljinu onesvestiću se.” Emili je pokušala da ustane ali se srušila nazad na stolicu. Smaknula je cipele sa nogu i šutnula ih je. „Uzeću ipak svoj broj cipela.” Pogledala je gospođu Keruters i podigla ruke - zapravo je pokušala da ih podigne - da bi malo olabavila omču oko vrata. „Pazite, pocepaćete rukave.” gospođa Keruters je povukla Emiline ruke naniže i počela da povlači petlje i otkopčava dugmad. „Gospođo Keruters”, započela je diplomatske pregovore Emilina majka. „Molim vas da popustite struk za oko pola inča i da malo proširite rukave. Zaboga, pa imaće buket u rukama dok bude hodala kroz crkvu. A kasnije će biti i ta večera.

Neće moći ni da podigne čašu da nazdravi.” „Malo ću da proširim rukave, ali struk ću da popustim za četvrt inča a ne za pola.” „Moram vam reći da vas plaćamo da radite ono što vam kažemo gospodo Keruters”, usprotivila joj se Emilina majka. „A ja vam moram reći da me plaćate zbog moje stručnosti.” gospođa Keruters je otkopčala i poslednje dugme na haljini. Emili je duboko udahnula kada joj je vazduh dotakao kožu. „A i zbog moje reputacije.” Čim je iskoračila iz haljine Emili je zamolila majku da joj malo olabavi steznik.

Bio joj je neophodan vazduh. Sloboda. Kada ju je majka oslobodila steznika Emili je obukla svoju crno-belu pepita haljinu, poželela gospođi Keruters prijatan dan i otrupkala niz stepenice i kroz kapiju Lavmena pravo na razigrani okrobarski vetrić.

Držeći ruku na grudima i podigavši nos prema suncu Emili je duboko udisala svež vazduh koji je konačno ugasio vatru u njenim plućima. „Zaboga, Emili!” Majka se zaustavila kraj nje dahćući i navlačeći rukavice. „Budi ti zabrinuta, ako već to želiš, ali nemoj biti neuljudna i bezobrazna.”

118

„Ona je neuljudna i bezobrazna.” Emili je natakla svoj mornarski šešir na

prikupljenu kosu. Vetar joj je povio ivicu šešira. „Ne razumem zašto gospodin Lavmen smatra da i dalje treba da drži tu ženu u službi.” „Pa već smo sto puta to pretresale, Em. gospođa Keruters je najbolja krojačica u gradu i sve žene iz Birmingema imaju poverenja u nju!”

Majka je lupkala vrhom suncobrana po pločniku i podigla visoko glavu prolazeći pored ljudi koji su pošli u kupovinu. „E pa ja, eto, nemam poverenja u nju. Majko, možemo li sada otići do Njumena na sladoled. Potrebno mi je da stavim nešto hladno u stomak.”

Emili je pritisnula stomak šakom i gutala pljuvačku koja joj se nakupila u grlu, dišući punim plućima onoliko koliko je mogla. „Previše je hladno za sladoled, Emili. Možda možemo da uzmemo topli kakao?” „Nikada nije previše hladno za sladoled.” „Ipak moraš da pojedeš neki topao obrok. Nije dobro da ručaš samo slatkiše.” „Tražiću topao preliv od karamela. Kako ti to zvuči?” „Vidim da ne mogu da te ubedim da se predomisliš.” Majka je zgrabila Emili za ruku. „Ti pođi tamo sama. Ja moram da popričam sa tvojim ocem. Videla sam vrlo lep somot kod Lavmena i shvatila sam da nemaš dovoljno somotskih haljina u spremi. O Bože, pa nisam ti poručila ni kovčeg za spremu. Volela bih da naučiš da se uzdržavaš pred gospođom Keruters, Emili. Ona tebi čini uslugu, ma kako se ti loše ponašala.” Majka je skrenula i zaobišla jedan tramvaj zajedno sa mnoštvom ljudi koji su četvrtkom obično išli u kupovinu.

Emili je posmatrala majku kako odlazi ulicom, skreće i čeka na prelazu da u saobraćajnom špicu pređe na drugu stranu. Borila se sa osećanjem frustracije.

Gospođa Keruters nije služila nikoga osim sebe same a majka je bila previše rešena da se uklopi u kriterijume gospođe Seltonstel da bi to uvidela. No Emili je sada bila slobodna da pođe do Njumena i misli su joj poletele ka njenom drugom ličnom problemu - Filipu.

Prethodne noći su se tiho prepirali u tami na tremu njenih roditelja, pomerivši se

daleko od salonskih prozora. Kada su potrošili sve reči Filip je nastojao da je odobrovolji poljupcima i maženjem. „A čiji prsten nosiš? Čije usne ljubiš?” „Tvoje.” Jedva ga je čula kroz bučne otkucaje sopstvenog srca. „Čije srce poseduješ sto posto?”

119

„Tvoje.” Ljubio ju je vrlo senzualno i intimno, a dodir njegove ruke preko korseta razbuktavao je njene želje čak i sada, makar samo u sećanju. Filip je svakako znao kako da u njoj razbudi strast. „Ne mogu da verujem u to što čujem ali sam svakako polaskan.

Velika Emili Kenton je ljubomorna.” „Nemoj da ti takvo ponašanje pređe u naviku jer je vrlo neprijatno. I nisam velika Emili Kenton već samo devojka koja se udaje.” „Ti jesi velika Emili Kenton. I ljubomorna si, a to je prosto izlu-dujuće. Zar me toliko voliš?” „Voliš li ti mene toliko?” „Daj da ti to dokažem.”

Prislonio ju je leđima uz kućni zid i prelazio joj rukom preko ramena, smaknuo joj je gornji deo rukava i ljubio joj i milovao vrat. To nije bio prvi put da on na njena ispitivanja o ljubavi odgovara milovanjima i poljupcima i toplim šapatom o tome šta će sve njih dvoje raditi u krevetu. Emili je zastala na svom putu do Njumena i izvukla jednu posetnicu iz torbe dok joj je prijatan vetar vitlao suknju u krug. Zamolila je Velikog Majka da joj nabavi posetnicu one obojene krojačice.

Tafi Hejs Hotel Gaston

Peta Avenija „Baš je danas lep dan.”

Emili je podigla pogled i ugledala široko lice i blistave plave oči nekog čoveka koji je mogao biti približno očevih godina. Na njemu nije bilo ničega posebnog.

Imao je prosedu kosu i nosio odelo od tvida koje je pre moglo spadati u prethodni vek nego u prethodnu godinu.

Ipak je sjajna purpurna kravata koju je nosio oko vrata govorila da u njemu ima nečega kraljevskog i odvažnog. Emili je odjednom osetila slabost u kolenima. „Da li smo se već negde upoznali, gospodine...?” „Hoćete li da vas otpratim gospođice?” Ponudio joj je ruku baš kada je neki kurir projurio pokraj njih na biciklu. „A zar vi znate kuda ja idem gospodine?” Emili je stiskala uz sebe Tafinu posetnicu, misleći da je taj čovek možda dovoljno lukav da pokuša da pročita adresu na njoj. „Idete po venčanicu.” Opet joj je ponudio ruku. „Ako vas ja pratim bićete bezbedni ma kuda da pođete.” „Ali ja vas ne poznajem. A ni vi ne znate kuda idem.”

120

Emilini prsti su lako podrhtavali dok je gurala posetnicu nazad u torbicu. Srce joj je treperilo. Poželela je da potrči. No noge su joj odbijale poslušnost.

Opet joj je ponudio ruku. „Dajte, prihvatite je. Neću vam učiniti ništa nažao.

Samnom ste bezbedni!”

Emili je još malo oklevala a onda je podvukla ruku pod njegov lakat.

Mahnuo je taksi-kočiji koja je odmah stala i kazao vozaču da vozi u hotel A. G. Gastona.

Emili je osećala da joj se koža ježi na mišicama i duž leđa. „Kako ste to znali?”

Svakako je to pročitao sa njene potsetnice pre nego što ju je sklonila. „Pa zar ne idete tamo?” „Ali nisam vam to kazala.” Držala je ruke u krilu i ljuljala se u ritmu vožnje taksi-kočije a u ušima joj je odjekivalo lupkanje konjskih potkovica.

Vozač je naglo potegao uzde i izbegao sudar sa jednim automobilom.

Na Četvrtoj aveniji je kočija usporila jer je saobraćaj bio previše gust. „Da li ste gledali novi komad u Princezinom pozorištu?” Čovek je i dalje držao ruke na rukohvatu svog štapa. „Nisam, imala sam previše posla.” „Planiranje venčanja zahteva mnogo vremena, znam ja to.” Čovek je klimao glavom i široko se osmehivao. „A i strpljenja.” „To je svakako tačno.” Emili je osećala kako joj se mišice još više ježe.

Gospodin je delovao kao neko ko svakako čita društvenu hroniku. „Vi prilično znate o mom životu iako smo stranci.” „Mogu li nešto da vas upitam? Šta vi to tražite, Emili?” „Pa, ako baš morate da znate, tražim venčanicu.” Nakrivila je glavu na jednu stranu i posmatrala ga nastojeći da shvati o čemu razmišlja. Da je barem ikako mogla da ga spreči da je probada tim plavim pogledom svaki put kada progovori. „A šta zapravo želite u životu?”

Konji su prokaskali pored kolone radnika - robijaša na prinudnom radu. Beli čuvari su ćaskali medu sobom i smejali se, dok su obojeni robijaši držali sekire i čekiće u rukama i udarali njima po tvrdom gradskom betonu. „Slobodu.” Taj odgovor joj se otkinuo iz srca i prosto izleteo iz usta sasvim nezavisno od njene volje. Dok su prolazili pored kolone crnaca 121

čija se koža presijavala na oktobarskom suncu Emili se trudila da ne gleda na njihovu stranu.

Kočija je skrenula u severni deo Pete avenije i stala ispored hotela. Sa uglova ulice su ih posmatrale crne oči. Vozač je otvorio vrata. „Sačekaću vas, gospođice.” „Hvala, neću dugo.” Gospodin Čudni joj je ponovo ponudio ruku.

Emili je malo oklevala a zatim je provukla ruku ispod njegove i sišla iz kočije.

Ruka mu je bila čvrsta i topla.

Kroz neki obližnji otvoren prozor čula se melodija Kejkvok Reg koja je odjekivala preko cele avenije. Dečaci na biciklima trkali su se po trotoaru.

Vlasnik jedne radnje izašao je napolje da ih izgrdi što su mu skoro prevrnuli tezgu sa povrćem. Atmosfera je bila puna muzike i smeha. „Niste ovo očekivali?”

Emiline obraze oblila je vrelina. Bacila je pogled na svog pratioca. „Ne znam ni sama šta sam očekivala.” No vesela atmosfera učinila je da se oseti kao kod kuće i sasvim bezbedno. „Zar vi ne znate ovo?”, rekao joj je malo višim tonom. „Ako ste jednom bili u ropstvu sloboda vam je mnogo, mnogo draža.” „Ali oni ipak nisu sasvim slobodni.” „Fizički možda i nisu ali u duši svakako jesu.” Skrenuo je pogled svojih sjajnih plavih očiju sa ulične scene na Emilino lice. Srce joj se steglo. „Vidite”, kazala je „baš se pitam kako sve to znate?”

Umesto da joj odgovori gospodin Čudni je uveo Emili u hotel i upitao za gospođicu Tafi Hejs, a zatim je neko vreme uljudno ćaskao sa mladim službenikom sa recepcije.

Posle nekoliko minuta se u holu pojavila visoka i vitka crnkinja odevena u lepo skrojenu lepršavu suknju i bluzu. „Kako vam mogu pomoći?”

„Gospođice Hejs?” Emili joj je pružila ruku. „Ja se zovem Emili Kenton.” „Znam ja vas. Vi ste Seltonstelova verenica.” Emili je posmatrala čiste crte Tafinog tamnoputog lica. Njene izrazito crne oči posmatrale su Emili pogledom sokola. „Videla sam vašu sliku u novinama.” „Čula sam da ste vi jedna od najboljih krojačica.”

122

„Jedna od najboljih?” Osmehnula se. „Pa ne znam baš da li sam to, ali se ponosim svojim radom. Bog mi je dao taj talenat!” „Volela bih da mi vi sašijete venčanicu.” Emili je koraknula prema njoj pažljivo je posmatrajući a pritom osećala kako gori od neke unutrašnje vatre. Osećala je da joj po čelu i vratu izbijaju kapi znoja. „Recite vašu cenu.” „Znala sam da ćete doći.”

Emili je bacila pogled na gosodina Čudnog. On ju je dopratio ovamo i uveo u nešto potpuno nadrealno. Prosto ju je začarao. No on je već bio otišao a na njegovom mestu je stajao neki čovek smeđih očiju i okruglog lica. „Dobrodošli u moj hotel, gospođice Kenton. Ja sam A.G. Gaston.” „Da, naravno, gospodine Gaston. Milo mi je.” „Molim vas da se osećate kao kod kuće.”

Tafi je čekala i kada se Emili okrenula iznenadio ju je crnkinjin uporni pogled.

Zurila je u Emili kao da odmerava njenu snagu. „Napraviću vam tu haljinu ali će biti problema.” „Za vas ili za mene?” „Milim da će biti problema za obe. No ja sam navikla na probleme.

Da li ste i vi navikli na njih?”

Tatine reči su se ulivale u Emili, prodirale joj kroz kožu u sve unutrašnje šupljine i kosti i palile joj srce vrelinom. „Ne znam ni sama gospođice Hejs. Samo imam neki osećaj da vi treba da sašijete moju haljinu.” „Jeste li hrabri?” Tafi je nekuda pošla kroz hodnik. „Dođite, imam ideju za vašu haljinu.” „Za moju haljinu?” Emili nije mogla da se natera da se mrdne odatle.

Osećala se kao da je zakovana u mestu. „A kako to?” „Pa, kao što sam kazala, znala sam da ćete doći kod mene.” Tafi se konačno osmehnula. Bio je to divan osmeh koji je otkrio savršene bele zube. „Dakle da li ste hrabri?” „Pa ovde sam, zar ne? Želim da budem hrabra - divim se hrabrosti!”

Emili se trgla i pošla napred istrgnuvši nogu iz nevidljivog sidra na drvenom podu. „Onda je sve u redu.” Tafi je obgrlila Emili jednom rukom i povela je kroz hodnik.

Tafi ju je očekivala. Emili se štrecnula na tu pomisao. Imala je vrlo malo iskustva sa Božjim mešanjem u njen život ili u život ma koga koga 123

je poznavala. Većina njihovih porodičnih prijatelja vodila je miran i jednostavan život, sasvim u skladu sa hrišćanskim principima da treba činiti dobro i provoditi u crkvi po sat ili dva nedeljno. No dok su joj potpetice lupkale po podu u istom ritmu kao i Tafine imala je neki blaženi osećaj da ju je dodirnula Božanska ruka. * * * „Zaboga, Emili, pa gde si to bila?” Moli ju je presrela na kuhinjskim vratima i

ponašala se kao prava prijateljica a ne kao služavka. „Upoznala sam neke neverovatno zanimljive ljude, Moli.” Emili je skinula šešir i osećala je da još sva blista od tog divno provedenog popodneva sa Tafi. „Pronašla sam krojačicu za venčanicu.” „Mislila sam da ta čuvena i važna gospođa Keruters šije tvoju venčanicu.” „Ona je odvratna. Gde su mi otac i majka?” Emili je gurnula šešir pod mišku i nagnula se da se pogleda u zatamnjenom prozorskom staklu, nameštajući frizuru i pričvršćujući izvučene pramenove kose ukosnicama. „U biblioteci su. Majka ti se vratila pre oko sat vremena i digla uzbunu pitajući se šta li ti se desilo.” „Otišla sam na Petu aveniiju u posetu Tafi Hejs” Emili je stegla Molinu ruku. „Gospođice, pa nemojte mi reći da ste tamo išli sasvim sami?” „Jesam... pa zapravo i nisam.” Emili je otvorila hladnjak i izvadila bočicu mleka. „Pratio me je jedan čudni gospodin sa purpurnom kravatom.” „Išli ste u četvrt obojenih sa nepoznatim čovekom?” Moli je spustila čašu za Emili na sto i sipala u nju mleko. „Pa eto, jesam.” Emili je zamislila gospodina Čudnog i podigla čašu u vis. „Delovao mi je vrlo bezazleno. Kao da ga poznajem celog života.” Ili kao da on nju poznaje. Emili je potegla dobar gutljaj hladnog mleka. „Biće bolje da porazgovaram sa ocem i majkom.”

124

Gurnula je kuhinjska vrata i pošla dugim hodnikom u biblioteku.

Mislila je da će susret sa Tafi biti kratak, ali kada je ova pokazala Emili crteže koje je napravila zamišljajući unapred haljinu za nju minuti su se pretvorili u sate.

Bila je zahvalna kočijašu koji ju je čekao. Otac će morati da podmiri poveliki račun za to.

Pred vratima biblioteke Emili je duboko udahnula, nastojeći da prikupi hrabrost i samopouzdanje. „Majko, oče, dobar dan.”

Majka je ustala i odložila knjigu. „Dobar dan? Pa skoro je vreme za večeru. Gde si zapravo bila, Emili? Kada sam te ostavila na onom uglu bila si se zaputila kod Njumena po sladoled.” „Baš si nas zabrinula, kćeri.” Otac se izmakao od stola i zaobišao ga, izvlačeći pritom džepni sat iz džepa žaketa. Podržavao je majčino ispitivanje ali je namignuo Emili kada ova nije gledala. „Otišla sam u šetnju.” „A kuda? U kakvu to šetnju?”, upitala je majka gledajući u oca. „Ako baš hoćeš da znaš...” Emili je podigla bradu, mada ne previsoko, i pogledala roditelje preko nosa. „Gospodine”, Džeferson je pokucao i ušao. „Gospodine Filip Seltonstel želi da vas vidi.”

Filip je upao u sobu bez poziva. „Šta to čujem, Emili? Išla si u Gastonov hotel?

Ostala si tamo satima. Šta si, za ime sveta, tamo uopšte radila?”

Majka se zagrcnula i uhvatila se za presvučeni rukohvat fotelje, pa se sručila na sedište. „Filipe, pa kako to?” „Emili da li je to istina? Išla si u kvart obojenih?”

Otac je prišao majci i potapšao je po ruci. „Smiri se, draga. Emili je svakako imala neki dobar razlog za to.” „Išla si da posetiš onu krojačicu, zar ne?” Majka se otrgla od oca i isturila vilicu a plamen besa joj se polako palio u očima.

Emili se povukla malo unazad, prema Filipu. Samopouzdanje i hrabrost koje je prikupila pred vratima biblioteke naglo su nestali.

„Jesam, posetila sam gospođicu Tafi Hejs. Ona će mi sašiti venčanicu.” „Već imaš venčanicu!” Majčin ton je odjekivao dostojantsvom uvređene južnjakinje. „Platili smo gospodi Keruters za šivenje tvoje venčanice. Ta haljina je koštala tvog oca sedamsto dolara.”

125

„Tafina haljina, zajedno sa haljinama za deveruše, koštaće samo petsto dolara.” „Petsto dolara? Za sve te haljine?” Majka je zgrabila Emili za mišice. „Pa ja svakako ne želim da te vidim da hodaš kroz prolaz u crkvi u nekoj dronjavoj haljini na kojoj se paraju šavovi.” „Majka je u pravu. Koliko platiš toliko i dobiješ, Emili.” Otac joj tog puta nije namignuo. „Oče, gospođica Tafi nam neće isporučiti lošu robu. Treba samo da vidiš nacrte koje je napravila za moju haljinu. I to pre nego što sam uopšte došla kod nje.”

Emili je rasejanim pokretom odgurnula majčine ruke sa mišica. „Izvinite.” Filip je hteo da ih podseti na svoje prisustvo. „Dovraga sa cenom venčanice. Vaša ćerka i moja verenica je u toku ovog popodneva, na moje oči, provela tri sata sa tom crnkinjom u njenom salonu u crnačkom kraju grada. Do sada je ta vest već stigla do Hajlenda i Red Mauntina. Na šta si uopšte mislila Emili? Mogli su da te otmu ili siluju?” „Da me otmu ili siluju? A ko to? Dobri ljudi, očevi i sinovi koji se trude da pošteno zarade za život? Mislim da su ti ljudi vrlo ljubazni i srdačni - dobri su i slični nama. Zar hoćeš da mi kažeš da je ceo Birmingem sada odahnuo zato što sam bezbedno stigla kući? Ili su ljudi možda razočarani što me niko nije napao?” „Svakako će se govorkati o toj tvojoj gluposti.” „Filipe”, rekao je Emilin otac. „Hajde smiri se malo, pa da se vratimo zdravom razumu.”

„Moj razum je vrlo zdrav, Hauarde.” Filip je pravio male krugove po sobi držeći pritom ruke na struku i pridržavajući njima blejzer. „No za tvoju ćerku nisam baš siguran.” „Filipe, ako me još jednom uvrediš, napustiću sobu.” „Na šta si uopšte mislila kada si otišla u kvart obojenih? Tamo rade osuđenici, baš u tom kraju u koji si išla.” „Vezani su lancima i nadgledaju ih čuvari sa pištoljima i bičevima.

Mogla sam i da prošetam gola tom ulicom - bila bih svakako bezbednija od obojenih robijaša nego od belih čuvara, to je sve što ti mogu reći. A to isto važi i za polovinu ljigavih birmingemskih biznismena.” „Emili.” Majka ju je pogledala kao da će pasti u nesvest. „Filip je počeo tu priču o silovanju, majko.”

126

„Rugaš mi se.” Filip je pogledao Emili u oči sa besnim i ogorčenim izrazom lica. „Ne želim da jurcaš po gradu, i to još po kvartu obojenih, zbog neke lude ideje o novoj haljini. Mi smo Seltonsteli.”

Emili se lagano spustila u naslonjaču ispunjenu konjskom dlakom. „Nisam želela da pokažem nepoštovanje prema imenu porodice Seltonstel, Filipe.” Kršila je ruke i zavukla šake u nabore suknje. „A ni prema imenu porodice Kenton, oče.” „Ali nisi ni mnogo razmišljala, kao što je već rekao Filip.”

Emili je uperila pogled prema njemu. Mora da prestane da je vređa.

Samo još jedna uvreda i ona će...” „Kaži im i ostatak priče Emili”, rekao je Filip vadeći cigaru iz džepa kaputa. „Reci im da tamo nisi otišla sama.”

„Zaista nisam.” Emili je ustala dok se Filip pripremao da šibicom pripali cigaru.

Nežno je savila prste oko njeghovih, uzela šibicu i pripalila mu cigaru. „Imala sam pratnju.” „I to mušku pratnju.” Filip je spustio cigaru a oči su mu iskrile hladnim sjajem.

Emili je ugasila šibicu i stegla njegovu šaku. Nije znala mnogo o muškarcima ali je znala ponešto o Filipu. Uvek je, bez izuzetka, dobro reagovao na njen dodir.

Kao i na njeno treptanje trepavicama. „Samo si pogoršala situaciju, Emili.” Filipovo privlačno lice malo se opustilo. „Mislim, time što si tamo išla sa čovekom koga ne poznajemo.” „Ko je bio taj tvoj pratilac?”, upitao je otac tihim i odlučnim glasom. „Jedan ljubazni čikica koga sam srela na uličnom uglu pošto je majka ušla u tramvaj. Nazvala sam ga gospodin Čudni jer mi nije rekao kako se zove.”

Njegovo pravo ime je svakako bilo božansko. Nešto nezemaljsko.

To je barem Emili zaključila dok se vraćala kući.” „Emili, pa šta te je spopalo?” Majka je to izgovorila očajničkim tonom. „Svakako je u pitanju stres zbog venčanja.” Majka ju je obgrlila rukom oko ramena. „Možda treba da odeš i da legneš. Kazaću Moli da ti donese hladnu oblogu za glavu.” „Nije uopšte potrebno da idem da legnem majko.” Emili se okrenula Filipu. „A kako si ti saznao da sam išla u kvart obojenih? I to za gospodina Čudnog?” „Imam ja svoje metode”, odbrusio je Filip.

127

„Zar si me pratio?” Emili ga je nežno okrenula prema sebi tako da je bio prisiljen da je pogleda. „Zbog čega?” Otac im se malo približio. „Filipe?”

„Pa imam ja razne ljude, porodične prijatelje, naše zaposlene i radnike. Oni motre unaokolo za naš račun” „No rekao si da si me video svojim očima” Emili je začkiljila u njega.

On se nacerio nekim iskrivljenim, izazovnim osmehom koji je kod Emili izazvao mučninu u želucu. „Video sam te kako ulaziš u kočiju sa tim tvojim gospodinom Čudnim. Imao je groznu purpurnu kravatu.” „A šta si ti radio u centru grada u dva popodne?”, upitala je Emili. „Izašao sam da malo prošetam” Majka je uzdahnula i srušila se u fotelju. „Zar su danas svi išli u šetnje koje su ih odvele u drugi deo grada? Hauarde?” „Ja nisam, Megi. Bio sam u kancelariji, kao i uvek.” „A kakva je bila ta tvoja šetnja Filipe?” U mislima je već videla Emelinin lik. „U tom delu grada nalazi se samo štamparija i radnje sa nameštajem. Obično tamo šalješ svoje radnike da obave uslužne poslove.” „Pa ponekad i sam nešto obavim. Zar misliš da po ceo dan sedim u kancelariji i samo postavljam drugima zahteve?” Stavio je cigaru u usta i počeo snažno da povlači dimove, dok su mu se grudi pri svakom udisaju ubrzano podizale i spuštale. „Ako si me već video, zašto me nisi pozvao?” „Bilo je prekasno.” „Emili, prestani da ga gnjaviš.” Majka je ustala i zagladila suknju a zatim je malo doterala frizuru. „Ne znam zašto si danas tako de-fanzivna?” „A ja ne znam zašto ti braniš njega a ne sopstvenu ćerku?” „Dobro, dosta”, rekao je otac i stao između Filipa i Emili. „Filipe, ovo je očigledno svađa mladog vereničkog para, no Emili je fina i razborita devojka. Mnogo razboritija od mnogih muškaraca koje znam.”

Hvala ti, oče. Emili je zurila u Filipa. Nešto je krio. Nešto neprilično. „Filipe, žao mi je zbog ove neprilike koju ti je Emili priredila.” „Ne brinite, gospođo Kenton. Mi imamo društvene veze. Postaraćemo se da ne bude govorkanja.” Filip se široko osmehnuo a Emili je osetila da je obuzima slabost. Kada joj je namignuo svojim smeđim 128

očima duboko je udahnula, udenula bluzu u suknju i zagladila raščupane pramenove kose. „Dobro, dobro.” Majka je potapšala Filipa po mišici. „Emili, želim da sada rešimo i to pitanje haljine. Nosićeš haljinu koju sašije gospođa Keruters. I tvoje deveruše takođe. Nije mi uopšte važna cena i to je kraj te priče.” Majka je požurila prema vratima energično zabadajući svoje široke potpetice u tepih. „Hauarde, idem da se postaram za večeru. I ti ćeš večerati sa nama Filipe, zar ne?” „Hvala vam, gospodo Kenton ali večeras neću. Već imam jedan drugi dogovor.

Možda sutra uveče.” „Drugi dogovor? I to u četvrtak uveče?” Emili ga je pogledala kada su otac i majka izašli napolje i zatvorili vrata za sobom. „Ideš li u klub Feniks?”

Ružičaste i narandžaste senke smiraja dana padale su sa grana drveća i malo smirivale napetost koja je vladala u biblioteci. Vetrić je prodirao kroz otvorene prozore i listao očeve papire, podizao listove hartije sa stola i vraćao ih natrag. „Imam dogovor sa nekim prijateljima. Zapravo, to su Vejnskot i Pauel. Imamo u planu jedno muško veče. Neće ih biti mnogo kada se nas dvoje venčamo.

Počinje društvena sezona a zatim će doći na red letovanje, i naše venčanje će biti tu pre nego što se osvestimo. Možda mi je ovo poslednja prilika za provod.”

Vejnskot, prijatelj one mršavice Emelin. „Da, shvatam. Nisam znala da na brak gledaš kao na kraj svake zabave. Zašto si me uopšte zaprosio? Ženidba ne znači da ćeš otići u zatvor.”

„Nisam to hteo da kažem Emili, i ti to znaš.” „Ne znam ništa osim toga da si upao ovamo i optužio me za sve moguće vrste lošeg ponašanja. Ne znam ništa, osim da plešeš u tami sa...” „Ama, nemoj opet o tome. Već smo sto puta pretresali taj ples sa Emelin. Bilo joj je muka i poželela je da izađe na svež vazduh.” Filip je opet progovorio malo oštrijim tonom. „Zar misliš da se udaješ za budalu, Emili? Ako bi mi se dopadala ta mršavica, a kažem 'ako', malo je verovatno da bih je spopadao na sopstvenoj veridbenoj proslavi.” „Pa i ja pretpostavljam da ne bi.” Ipak je bila prilično detinjasta i nezrela. Kako je mogla da posumnja u njega?

129

Filipove oči su zasijale kada je dograbio Emili i stegao je u naručje, podigao je na vrhove prstiju i grozničavo poljubio. Tako ju je stegao da nije bila u stanju da udahne vazduh. Nije mogla ni da mu se izmigolji iz naručja. Njegova usta su istraživala njena sve dok vise nije bila u stanju da kaže koja su čija usta. „Hajde Emili, pođi večeras sa nama i ostani sa mnom.” „Filipe...”, pritisnula je dlanove o njegove grudi i oduprla se. „Molim te da se setiš svog hrišćanskog vaspitanja. Postaću sasvim tvoja vrlo skoro. Neće se desiti ništa dobro ako se sada budem iskradala sa tobom.” „Osim što bi tako utolila moju glad?” Njegova vatrena izjava malo je ohladila Emili. „Filipe, pa ja nisam devojka iz dvorane za ples pogodna za kratak provod.

Uskoro ćemo se venčati.” „Žao mi je, ti si u pravu.” Pustio ju je i vratio se do prozora. „Izvini ljubavi” „Bože, šta li ćeš tek raditi kada budem potpuno tvoja i kada se ne budemo prepirali već govorili kojekakve ljubavne budalaštine?” Emili se sa osmehom nagnula prema njemu.

„Pa, dobro...” Zurio je u vrh svoje cigare i pružio ruku prema očevoj pepeljari.

Ugasio je ostatak cigare u njoj. „Sada zaista treba da pođem.”

Uzeo ju je za ruku. „Draga, molim te da više ne ideš u Gastonov hotel.

Postoje neka pravila, dušo, i mi treba da ih poštujemo, dopadalo se to nama ili ne.”

Njihov razgovor je time zatvorio pun krug. Emili je povukla ruku iz njegove i stala iza naslonjače za ljuljanje. „Znaš li zašto sam danas popodne ostala tako dugo kod gospođice Hejs? Osetila sam da mi je ona kao sestra. Kao da je poznajem celog života.” „E sada zaista ne verujem svojim ušima. Šta bi ti mogla imati zajedničko u životu sa jednom crnom krojačicom?” „Tkanine i modu. Knjige. Muziku. Isusa. Pričale smo o jesenjim popodnevima i o porodičnoj ljubavi. Obe tugujemo zbog nepravdi u ovom gradu, punom bandi i klanova, u kome se priča o ženskom pravu glasa i o razdvajanju jednakih.

Pričale smo i o venčanjima, braku i bebama.”

Filip se nasmejao obgrlio Emili i zavrteo je po sobi. „Sad pričaš pravu priču - o braku i bebama.”

130

Kada su njene tajne misli bile tako obelodanjene Emili se odjednom osetila izloženo i ranjivo. Mada ga je poznavala celog veka nikada mu nije saopštila svoje snove i strahovanja. Nije ni sa kim delila svoja razmišljanja o svetu, ljudima i veri. „Ti drhtiš.” Filip je prestao da je okreće i obratio joj se nežno i pomalo začuđeno. „Filipe, želiš li zaista da se venčaš sa mnom?” Desna ruka joj je bila zarobljena u njegovoj a levu ruku joj je obavio oko vrata. „Da li se mi zaista poznajemo?”

„Emili, dušo moja mila.” Filip ju je uhvatio za potiljak i nežno je poljubio u čelo. „Ti si zaista posebna, Emili Kenton. Naravno da želim da se oženim tobom. No moram se držati i svojih ubeđenja. Ne mogu da dozvolim da moja verenica odlazi u hotel koji drži crnac i dogovara se sa crnom krojačicom. Ljudi vole da ogovaraju. To je loše za posao.” „To neće promeniti moje mišljenje. Gospođica Hejs - Tafi -biće ta koja će sašiti moju venčanicu. Filipe, divna je. Ona koju je napravila gospođa Keruters je grozna.” „Čuj, ako ne želiš dobro ni meni ni sebi, onda nastavi da ideš kod te gospođice Hejs i starog Gastona.” Filip je spustio ruke i pustio Emili iz zagrljaja. „Ljudi će smatrati da kršiš pravila i da, što je još gore, možda i podstičeš crnce na pobunu protiv belaca.” „To je potpuna besmislica. Zašto bih ja činila tako nešto?” „Ipak si išla na te sastanke ženskog pokreta, zar ne?” „Ženski pokret nema veze sa podsticanjem na pobunu.” Emili se uzvrtela po sobi. „Ama, šta je svim tim ljudima?” „Ništa. No mi volimo da se držimo naših granica i da vodimo računa o društenim interesima i opštem dobru. Filip i Emili Seltonstel mogu uraditi velike stvari u Birmingemu samo ako dobro odigraju svoje uloge.” „Žao mi je Filipe. Nisam znala koliko će to loše uticati na tebe i tvoj posao.”

Emili je oslonila glavu na njegovo rame a on joj je prevukao dlanom preko leđa. „Neću više ići u Gastonov hotel.” „To je moja dobra cura.” Filip joj je vrhovima prstiju podigao bradu i lako je poljubio. „Bio sam ljut kada sam došao ali me ti, Emili, uvek nateraš da zaboravim na sebe.”

Emili se izmakla posle njegovog drugog poljupca i priljubila obraz uz Filipove grudi. Osetila je tog dana malo rajskog blaženstva na zemlji u društvu te crne krojačice, ali ipak neće zbog nje skretati s puta. Ako već 131

sama ne može da ide kod Tafi, poslaće Velikog Majka po nju i dovešće je ovamo. Na Hajlend aveniju.

132

Dvanaesto poglavlje Šarlota arlota se probudila iz dubokog sna. Šutnula je pokrivače i odŠ ta pkala u kuhinju po čašu vode. Kada se vratila u sobu uspuzala je na krevet držeći čašu u ruci i buljila u haljinu koja je stajala u uglu sobe.

Zatreptala je i nastojala da otera težak san bez snova koji ju je op-sedao, pa je prošla pogledom kroz polutamu u sobi. Gradska svetla su se presijavala kroz razmake na roletnama i ispunjavala sobu zlatastim svetlom.

No ipak se činilo da haljina, na neki čudan način, ima sosptvenu svetlosnu energiju. Šarlota je natrpala jastuke iza leđa i zurila u haljinu.

Svakako je umislila sve to sa svetlom. Možda je to bilo zbog prozora koji baca odsjaje.

No haljina je bila na krojačkoj lutki u uglu i stajala je daleko od prozora. Bila je daleko i od ogledala ili od ma kog drugog izvora svetlosti. Šarlota je srknula malo vode. Tim je, kada je ona izvukla tu haljinu iz vreće, zaista izgledao kao dete koje je razbilo komšijski prozor i uhvaćeno na licu mesta sa palicom i loptom.

Uzburkana osećanja naterala su joj suze na oči. On zaista nije želeo da se oženi njom. No Šarlota sada pred sobom ima važan cilj. Treba da pronađe kome odgovara ta haljina. Šarlota je pomislila da, kada se sledećeg puta čovek u purpurnoj košulji pojavi u

njenoj radnji, ako se uopšte pojavi, ščepa i ispita tog tipa. „Kakva je tvoja istorija, haljino?”, prošaputala je. „Odakle si stigla i zašto si došla baš meni? Da li to znači da jedna sirotica traži drugu?

Ispuzala je iz kreveta, sela na pod i prešla prstima preko svilene tkanine, osećajući se kao da je stekla novog prijatelja.

Stari kovčeg, čovek u purpurnoj košulji, zlatasta haljina. Nešto je tu postojalo.

Ali šta? „Pomozi mi da nađemo nevestu za tebe.”

133

Šarlota se naslonila na podnožje kreveta. Timov parfem se još osećao u sobi.

Zabacila je glavu i duboko udahnula ali je odmah shvatila da taj jak cvetni miris ne potiče od Tima. Dopirao je sa nekog mesta tačno ispred njenog nosa. Težak i uljast. Neizmenjen. „Dobro Bože, o čemu je ovde reč?” Šarlota je privukla kolena pod bradu i čekala odgovor.

Prvi put je saznala da je Bog njen nebeski otac na nekom omladinskom crkvenom skupu održanom kada je imala šesnaest godina, odnosno četiri godine posle mamine smrti. Pošto je odrasla bez oca mislila je da nije verovatno, pa čak i da je nemoguće da nekoga ikada naziva ocem.

No kada se poslednje večeri na tom skupu neko od mladih govornika obratio Bogu kao ocu u Šarlotinom srcu nešto se promenilo. Osetila je isti ovaj cvetni miris koji je sada osećala u sobi. Samo što je tada taj miris bio teži i opojniji skoro oborio na zemlju. Uhvatila se za devojčicu pored sebe da se ne bi srušila.

Kada se malo pribrala shvatila je da treba da prihvati Boga kao oca i počela je da veruje u to. Nije mogla ni da zamisli boljeg oca. Zatim se na scenu popeo sledeći mladi govornik i izjavio da je jedini način da se dođe do Nebeskog oca vera u Isusa i u Krst. Niko se neće približiti Ocu, osim kroz Mene.

Ta se mogućnost nije nimalo dopala Šarloti. Isus? Krst? Krv i umiranje?

Žrtvovanje? Nije to za nju.

Hladna vazdušna struja iz klima-uređaja zahvatila joj je leđa. Ustala je, stala kraj kreveta i spustila čašu sa vodom na noćni stočić. Dugo se nije setila tog crkvenog skupa iz mladosti. No to je za nju bilo vrlo važno sećanje.

U času kada je tadašnji sveštenik zadužen za omladinu, po imenu Toni, završavao poslanicu Ljubav Isusova i upitao da li neko od prisutnih želi da Ga upozna Šarlota je skočila i potrčala kroz srednji prolaz u crkvi.

Samo je zatvorila oči i dušu i potrčala, slušajući jedino lupanje svog srca.

Nije tada znala šta znači reč spasenje. Nije ni marila da sazna. Sve što je znala bilo je da oseća grmljavinu u grudima, da joj noge drhte i znala je da je Bog njen otac. Hej, Isuse, pokaži mi put.

Tog spasonosnog leta opijala se i hranila Božjim postojanjem, ljubavlju i činjenicom da je Bog želi. Konačno je imala oca.

Odbačeni Krst postao joj je dokaz broj jedan Isusove snažne ljubavi prema njoj.

134

„Hej, haljino, znaš li ti za Boga?” Tiho se nasmejala i opružila noge preko ivice kreveta, pa je vrhovima prstiju dotakla svilenu tkaninu haljine. „Ne, pretpostavljam da ne znaš.”

Haljina se ponašala kao živa. Već ju je zavolela, mada nije shvatala zašto je dospela baš njoj u ruke. Ni znala ni zašto je čovek u purpurnoj košulji na priznanici napisao: „Otkupljeno.” * * * U sredu je u njenoj radnji zavladala tišina kakva obično nastaje posle podnevne gužve i sastanaka sa novim nevestama i deverušama u vreme pauze za ručak. Šarlota je u svom uredu pojela polovinu sendviča, platila i-mejlom neke račune i proverila elektronsku poštu.

Kuhinjska vrata su se naglo zalupila a Šarlota je podigla pogled i oslušnula. „To sam samo ja.” To je bio meki Betanin glas. Valjda nam vraća neke haljine, pomislila je. Krojačica je ušla u Šarlotin ured. „Taunina haljina je gotova, kao i dve haljine za njene deveruše.” „Bet, ti si najbolja.” Šarlota se osmehnula. „Kaži mi, može li se desiti da stara venčana haljina sasvim odgovara nekome iako nije prepravljana za tu osobu?” „To je moguće. No u svetu venčanica se nešto uvek menja. Korseti, porubi, dodaci i umeci. Znaš i sama. Zašto me to pitaš? „Može li jedna haljina potpuno da se očuva u razdoblju od sto godina? Da li se to nekada desilo?”

Betani se oslonila o dovratak i nasmejala se. „Šta si sad to smislila, Šarlota? Sto godina?” Počešala je obrvu. „Zaista? Pa to svakako zavisi od toga kako je spremljena i spakovana, ali čak i ako je veoma lepo upakovana postoji velika šansa da se nešto ošteti ili da tkanina požuti.” „Pa da, to sam i ja pomislila”, Šarlota se dovezla na stolici sa točkovima do pisaćeg stola i otvorila fijoku iz koje je virila njena tašna. „Da li bi mogla da nam prekopiraš ovo?” Pokazala joj je malu svilenu torbicu koju je Tim našao u sanduku. „Volela bih da ih prodajemo.”

Betani je spustila hrpu haljina koje je držala u naručju i pružila ruku da uzme torbicu. „Ovakve se više ne viđaju. Starinski stil. Odakle ti ta torbica?” „Našla sam je u jednom starom kovčegu, zajedno sa venčanicom koja je u odličnom stanju. Nije se nimalo promenila. Barem ja mislim da nije mada nisam stručnjak za to.

135

„Nije se nimalo promenila? Pa možda nije nikada ni obučena? Kažeš da je u odličnom stanju?”

„Izgleda kao da je juče sašivena.”

Betani se nacerila a Šarlota je videla nevidljivu reč „nemoguće” kako lebdi na njenim usnama. „Pa, onda je verovatno zaista sašivena juče. No ovu torbicu svakako mogu da ti prekopiram. Koliko ih želiš?” „Da počnemo sa deset komada. U raznim bojama. Možeš malo da izmeniš model za mladu, tako da bude drugačiji od onih za deveruše i mladinu i mladoženjinu majku. Ja ću ih već uskladiti sa haljinama.

Možda možemo da probamo da stavimo i monograme, da se vidi šta sve možemo da uradimo.” „Pozabaviću se time.” Betani je podigla torbicu prema svetlu. „Vrlo lep rad. Baš izuzetan bod. Šta si mi kazala, gde si ovo pronašla?” „U jednom starom sanduku.” Izostavila je deo priče koji se odnosio na Tima. Šarlota nije bila raspoložena za objašnjavanje. Moraće svakako dosta toga da objasni kada bude sve ispričala Diksi. „Vidi, pa ima nečega unutra.” Betani je gurnula prste na dno torbice. „Zaista? Pa gledali smo i, ovaj, nismo našli ništa.” Šarlota je uzela torbicu koju joj je Betani dodala i otvorila unutrašnju pregradu.

Kada je zavukla šaku do dna napipala je hladnu metalnu pločicu.

Kada ju je izvukla videla je da je to komplet pločica nalik na one sa pseće ogrlice. „Ovo nismo očekivale. Betani se nagnula da pogleda pločice. „Otac mi je bio u Vijetnamu. Videla sam njegove vojničke pločice više puta izgledale su baš ovako.” „A šta li te pločice rade u ovoj torbici?” Šarlota ih je približila lampi na stolu da bi proučila urezano ime. „Zbunila si me, to zaista ne znam.” Betani joj je vratila torbicu i okrenula se da izađe iz prostorije. „Nosim sada ovo gore. Treba i da odem po decu, ali ću večeras raditi na kopiji tvoje torbice.”

„Hvala ti, Bet.” Šarlota je sela za pisaći sto držeći u ruci nađene pločice. Bile su glatke i hladne.

Džoel Miler 1271960 USMC - M Protestant 136

Nepoznati vojnik je sada dobio i ime. Za trenutak je Šarlota pomislila da sada i haljina ima ime. Stisnula je pločice u šaci a suze su joj navrle na oči, što je i nju samu iznenadilo.

Džoel Miler. Da li je to muž osobe koja je prva nosila venčanicu? Da li je ona imala inicijale TH. Ako jeste, kako bi Šarlota mogla to da utvrdi?

Osetila je da joj srce radosno treperi. Bog je čuo njenu molitvu. Poveo ju je ka otkrivanju sudbine te haljine. * * * Diksi je ušla u prostoriju sva rumena i razbarušene kose i prenula Šarlotu iz njenih misli. „Baš volim tog mog čoveka.” Diksi je uzdahnula i bacila torbu na vrh ormana za dokumentaciju. „Za vreme današnjeg ručka je zaista bio divan. Objasnio mi je da neizmerno ceni to što se stalno uklapam u njegov raspored i podržavam ga, što se lišavam raznih sitnica i ne žalim se niti besnim. Ja sam na to kazala: „Pa da, budi srećan što volan u mom automobilu ne govori i ne može da me citira.”

Diksi se naslonila na sto i povukla gutljaj vode iz Šarlotine boce. „A šta ti je to u ruci?” „Vojničke pločice.” Šarlota je podigla ruku i ispustila pločice pravo pred Diksi.

„Bile su u torbici.” „Da znaš da Džered ne može da poveruje da si otvorila kovčeg čekićem i šrafcigerom.” Diksi je proučavala pločice. „Betani je kazala da je njen tata imao potpuno iste. On je bio u Vijetnamu.” „Hmmm... uh. Kako si uopšte otvorila kovčeg?” „Pitam se ko li je Džoel Miler...” „I ja se to pitam. Kako si otvorila kovčeg?” „Šrafcigerom i čekićem, kao što je rekao Džered.” „I Džeredu je sasvim jasno da nisi mogla da otvoriš kovčeg samo pomoću čekića i šrafcigera, Šarlota. „U redu, nisam ja, bio je to Tim.” Diksi je ponekad umela da bude prava napast. „Tim je došao i presekao šarke kovčega.”

137

„Tim - misliš kao onaj Tim koji te je ostavio?” „Ne, već moj prijatelj Tim. Nije reč o zlom vereniku Timu. Moj prijatelj Tim ima alat. Pravi alat.” „Dakle bio je tu kada si našla haljinu?” Diksi se jedva primetno osmehnula i tiho šmrknula kroz nos. „Pa nismo znali...” Šarlota je ponovo pročitala natpis na pločicama.

Ko si ti, Džoele Mileru? Da li je još uvek bio živ? Ako jeste... pa imao bi svakako negde između šezdeset i sedamdeset godina? Naime, imao bi sigurno toliko godina ako je svojevremeno bio vojnik u Vijetnamu. „Kakva ljupka ironija”, kazala je Diksi. Tim pomaže bivšoj verenici da otkrije tajnu venčanicu. „Pa šta ti je kazao?”

„Ništa. Bio je malo upaničen sve dok ga nisam uverila da to nije nikakva zavera da bih ga ponovo pridobila.” Šarlota je zveckala pločicama u ruci. „No delovao je i pomalo razočarano.” „Misliš li da kažeš da je bio razočaran zato što nisi smislila neku složenu igru da ga vratiš? Bogami, taj Tim Rouz ima zaista visoko mišljenje o sebi. Diksi je popila još gutljaj vode iz Šarlotine flaše. „Misliš li ti da je taj Džoel Miler nekako povezan sa venčanicom?” „Moguće je, ali ako je kao mladić bio u ratu u Vijetnamu to znači da je on mogao biti mladoženja negde šezdesetih godina a ova haljina nije iz tog doba.

Celog jutra pretražujem po Guglu modele venčanica iz raznih perioda. Ova nije sašivena ni po modi iz 1912. godine. Tih godina žene su uglavnom nosile veoma ukrašene venčanice sa puno čipke i visokim okovratnicima i dugim, „dvorskim” šlepovima. Neke su nosile i jednostavnije modele čiji je porub dodirivao obuću i imale su na glavi duge velove od tila. U dvadesetim godinama prošlog veka struk na haljinama bio je spušten. Kada smo Betani i ja pronašle te pločice pogledala sam i neke modele venčanica iz četrdesetih godina, kao i one iz šezdesetih, no moja haljina je nekako previše... previše...” Šarlota je prevlačila palcem preko ostalih prstiju. „Bogata? Ne mogu da nađem drugu reč.” Zagledala se u prijateljicu. „Diksi, to je prekrasna haljina. Čekaj samo da ti je pokažem.” „Posle I Svetskog rata neveste nisu nosile torbice. Sećam se toga sa časova o tekstilu u Ohaju. Većina žena običnog porekla nije nosila ni svilene a ni satenske haljine. Uglavnom su nosile muslin ili panmučne tkanine, pa čak i kašmir. Tek negde pedesetih, odnosno posle II Svetskog rata, počele su opet da ulaze u modu svilene i satenske venčanice.”

138

Diksi je proturila glavu kroz vrata Šarlotinog ureda da bi bacila pogled po radnji. „Hej, Betani, zdravo! Ta cura je poput vetra - ušunjava se ovamo i izleće napolje a da je pritom i ne vidiš.” „Napraviće nam slične torbice koje će se slagati uz naše haljine”

„Sjajna ideja šefice. Reci mi, da li si je već probala?” „Haljinu? Nisam. Nemam uopšte nameru da to uradim.” „Šališ se? Zar zaista nisi? Pa kako možeš da odoliš? Mene svrbi da je probam iako sam već u braku.” Diksi je opet pružila ruku prema boci sa vodom ali ju je Šarlota sklonila prijateljici ispred nosa i mahnula glavom prema malom frižideru u uglu ureda.” „Zar ne znaš da imamo tonu tih bočica u frižideru?” Uzdišući i prevrćući očima Diksi je pošla prema frižideru. „Ali zašto nećeš da je probaš?” „Eto zato.” „Zato šta?” Šarlota je i dalje prevrtala pločice u ruci a suze su joj zamaglile pogled. „Prosto neću. Šta ako ta haljina nije nikada ni obučena? Šta ako je namenjena nekoj posebnoj nevesti? Ne želim da to upropastim.” „Pa svakako ju je neko nekada probao, a posebno ako se ima u vidu ta prokleta haljina stara devedeset ili sto godina” „Moj posao je da nađem ženu za kojom ta hajina vapi.” Šarlota nije mogla nikako da objasni to posebno osećanje poštovanja i svetinje koje joj je nametala ta haljina. Smatrala je da ta venčanica zaslužuje njenu pažnju. Zasluživala je mnogo više od toga da je neke nezrele udavače navlače i probaju napućenih usta i sa izrazom potcenjivanja. „Pa, ja ne mislim tako.” Ne, Šarlota će prepustiti svom instinktu da je dovede do idealne neveste za tu haljinu. „To će svakako ličiti na traženje igle u plastu sena, no ako iko može da nade idealnu mladu za u haljinu to si ti.” Diksi joj je lako stisnula rame i otvorila bočicu vode. „U međuvremenu ćemo možda uspeti da saznamo nešto o vlasniku tih pločica, zar ne? „Obratićemo se Guglu”, kazala je Šarlota.

Odgovor su dobile vrlo brzo. Pločice nisu bile ni iz I ni iz II Svetskog rata - te pločice su bile zarezane na obodu u obliku slova V. „Poslednje takve pločice za zarezom dodeljivane su vojnicima 1964. godine. Ove koje su pripadale Džoelu Mileru nemaju zareze, pa bi mogle biti iz

poslednjih godina Vijetnamskog rata?” Šarlota je ukucala ime „Džoel Miler” u prozor za pretragu. Započelo je traganje i lista imena pojavila se na ekranu. Prešla je preko imena 139

jednog njujorškog advokata, političara i glumca. Koga ili šta je ona zapravo tražila?

Zvonce na vratima je zazvonilo i Diksi je pošla da otvori. „Samo ti traži i dalje”, rekla je Šarloti. „Ja ću se postarati za mušteriju.” Šarlota je nastavila detaljniju pretragu. „Džoel Miler, Birmingem.”

Opet se pojavila lista sa imenima. Pošto je pregledala nekoliko strana odlučila je da doda još neki podatak. „Džoel Miler, Birmingem, Američki marinski korpus, Vijetnam.”

Otkriće pločica pokrenulo je mnoga pitanja. Kako su se one našle u nevestinskoj torbici? Da li je taj Džoel ostavio mladu neposredno pre venčanja? Šarlota je zamislila ljutitu i povređenu nevestu kako sa lemilicom u ruci zavaruje bravicu na kovčegu.

Dakle, ako je bilo tako, da li je ta haljina uopšte nošena? I kako su se pločice našle u nevestinoj torbici.

Na Guglu se pojavio Memorijalni zid sa urezanim imenima vijetnamskih veterana. Džoele Mileru, zar je i tvoje ime tu? Šarlota je ušla na tu stranicu a prsti su joj drhtali nad tastaturom dok je ukucavala Džoelovo ime, serijski broj pločice i podatke o državljanstvu. Neka hladna jeza strujala joj je oko srca i spuštala se do stomaka. Čekala je odgovor zadržavajući dah i pritiskujući usne prstima. Kada ga je ugledala oči su joj se zamaglile.

Džoel S. Miler, Mornarički korpus, LT, 02, 22 godine, rođen 4.

septembra 1946. u Birmingemu u Alabami. Datum pogibije 14. april 1969. godine.

O, Džoele Mileru.

A bio je i...

Oženjen.

Reči na ekranu zamaglile su se pred njenim očima. Šarlotino srce je glasno udaralo kad je kliknula na polje sa dodatnim informacijama.

Počeo je odsluženje vojne obaveze 11. septembra 1968. godine. Stradao je 14. aprila 1969. godine kod Ćang Trija u južnom Vijetnamu od neprijateljske vatre... u kopnenom sukobu... ali njegovo telo nije pronađeno.

Nije pronađeno. Nije. Pronađeno. Pa šta to uopšte znači? Da li se izgubio, pa su ga ostavili da tamo umre sasvim sam? Možda je raskomadan, pa nije bilo moguće da... o, milost, Bože, smiluj se.

140

Kliknula je na drugo polje i pronašla tekst pisama koja su Džoelu S. Mileru poslali prijatelji i porodica. „Bio sam tamo onoga dana kada si poginuo. Uvek ću te se sećati, Dž.S. Semper Fi.” „Mislim na tebe Mileru i sećam se kako smo pobedili na takmičenju u bejzbolu poslednje godine na Njujorškom univerzitetu, baš pre nego što smo otišli u mornaricu.”

Diksi se vratila, oslonila se o sto i nagnula se napred da vidi šta je Šarlota pronašla. Konjski rep joj je visio preko ramena. „Da li si nešto pronašla?

„Poginuo je.” Šarlota ju je pogledala. „A i bio je oženjen.”

Diksi se uspravila a oči su joj zasijale. „To je, dakle, ona stavila tu haljinu u kovčeg i zalemila poklopac.” „I ja to mislim. Čuj njegovu biografiju Diks. Bio je počasni član vojnog udruženja na univerzitetu u Severnoj Karolini, član bratstva Semper Fidelis i udruženja „Bodež i oštrica.” Bio je i stalni igrač bejzbol tima.” „Ima li tu negde i neka njegova fotografija.” „Ne, nema nikakve slike.” Šarlota je osećala da joj nedostaje čovek koga nikada nije videla i počela je da zamišlja glatko izbrijano lice pravilnih crta i čeličnoplave oči. Dok je čitala poruke oči su joj bile pune suza a pritom je uporno tražila neku poruku žene koja ga je možda volela. Žene koja je ubacila njegove vojničke pločice u torbicu pre nego što je sve to zabravila zauvek.

Na poslednjoj strani bile su samo tri poruke i jedna od njih joj je pala u oči. Bila je poslata pre tri nedelje, na datum pogibije Džoela Milera, 14. aprila. „Prošlo je četrdeset godina ali i danas mislim na tebe. Nisi zaboravljen.

Nedostaješ mi, Džoele S. Nisam sigurna da mi se srce zacelilo. Voli te tvoja žena. „O, Bože, poslala mu je poruku.” Diksi je malo ustuknula i uzdahnula. „Vau, pa možeš li ti to da zamisliš?” Pružila je Šarloti papirnu maramicu preko ramena. „Rat je zaista odvratan.” „Smrt je, uopšte uzev, uvek odvratna.” Šarlota je obrisala suze i zurila u ekran a jedno hladno i mučno saznanje naglo ju se proželo.

141

„Diks, bio je 14. april kada sam otišla na brdo da malo razmislim i neplanirano upala na onu aukciju na imanju Ladlov.”

„Tog dana si, dakle, kupila kovčeg.” Šarlota je ustala sa stolice iza pisaćeg stola a zaključci su se postepeno formirali i sve je dolazilo na pravo mesto. „Dakle, Džoelova udovica mu šalje poruku četrdeset godina posle smrti i to baš onoga dana kada sam ja kupila kovčeg sa venčanicom, možda baš sa njenom venčanicom, a njegove vojničke pločice nalaze se u tom istom kovčegu.” „Uh, hvata me jeza.” Diksi je zadrhtala i prešla dlanovima preko mišica. „Da li je ostavila neku imejl adresu?” Šarlota se vratila do kompjutera i pretražila poštu te žene. Da, ostavila je adresu. Šarlota je kliknula na link i u rubrici „tema” otkucala: Da li ste pre četrdeset godina zavarili jedan sanduk u kome su bile Džoelove vojničke pločice? „Šarlota, stani, pa ne možeš to da uradiš.” Diksi joj je povukla prste sa tastature. „Možda ona ne želi da to čuje od tebe. Možda ne želi ni da se podseća na Džoela. Stavila je te stvari u kovčeg i zavarila ga jer je imala neki dobar razlog za to.” „Pa zašto je onda poslala onu poruku za njega? Očigledno se ne plaši da misli na njega ili da pročita nešto o njemu.” Šarlota je pregledala poštu i poruke za Džoela pre pisma potpisanog sa „tvoja žena”. „Prošla je dobra godina dana otkako je neko drugi poslao poslednju poruku na tu adresu. Ona je svoju poslala pre samo tri nedelje. Šarlota se vratila poruci koju je započela da piše. „Mislim da ona želi da na neki način bude u vezi s njim. On joj nedostaje. Ta haljina je verovatno pripadala njenoj majci ili baki a ona ju je obukla na njihovom venčanju.” „Da, a onda je on stradao i ona je sahranila svoje uspomene na njihov brak u taj kovčeg. Šarlota, samo to što je poslala onu poruku ne znači da želi da joj ti kopaš po prošlosti. Čini mi se da je ona za nju bila bolna.” Šarlota je uzdahnula i zavalila se unazad, zureći pritom u Diksi. „Mrzim kad si tako razložna. Provukla je prste kroz kosu i zagledala se u ekran. „Moram ovo da pošaljem, Diks.” „Znam da moraš”.

Šarlota je pritisnula komandu „pošalji” Ostalo joj je samo da čeka. A i da se pomoli i poželi da nije otvorila tu zapečaćenu grobnicu, koja će svakako oživeti nečije uspomene na slomljeno srce.

142

Trinaesto poglavlje iris belog luka i bosiljka širio se po stanu još dugo pošto su M Šarlota i Diksi završile obed; sedele su za stolom sa praznim činijama od špageta i salate pred sobom. Diksi se spremala da posle toga ode da sa Džeredovom sestrom pogleda neki film. „Da li si sigurna da nećeš sa nama?” „Ne, hvala. Kada sam poslednji put nekud pošla sa Sali i tobom iseckala si me na kriške tim tvojim ubitačnim humorom.” Šarlota je raspremila kuhinju, skuvala čaj i promuvala se po dnevnoj sobi.

Donela je venčanicu iz spavaće u dnevnu sobu i stavila je ispred sofe. Sela je sasvim blizu, uzela daljinski upravljač i uključila televizor. „Vidiš haljino, ovo je televizor. Da li si nekada videla televizor? Sve je to gomila današnjih budalaština.”

Zatim je pretražila nekoliko kanala preskočivši filmske priče u kojima muški čudaci osvajaju naklonost divnih žena sa nerealno savršenim grudima.

Svaki čas je bacala poglede na haljinu. Mogla je da se opkladi da se ta stvar pomera. Kao i da sija. Isključila je televizor i okrenula se licem prema haljini, sedeći prkrštenih nogu na kauču. „Šta je? Ispričaj mi tim vlaknima svoju priču.”

Server joj je vratio elektronsku pošiljku upućenu Džoelovoj ženi. To joj je bilo veoma čudno jer je sa te adrese poslednje pismo bilo poslato samo tri nedelje ranije.

Da li je osoba koja se potpisala sa „tvoja žena” otkazala tu adresu odmah posle slanja pisma? Šarlota je srkutala čaj i razmatrala razne mogućnosti, pokušavajući

da sazna ko je ta osoba koja je volela Džoela Milera i kojoj je on nedostajao.

Kao što obično činimo kada pokušavamo da vizuelizujemo neku zagonetku, Šarlota je okačila pločice oko vrata krojačke lutke na kojoj je stajala haljina.

Ležale su u drapiranoj svili koja je prekrivala dno vrata.

Kliznula je sa sofe i stala rame uz rame kraj krojačke lutke, pa je podvukla nožne prste pod porub. Suknja je bila duga tačno do njenih prstiju.

143

Možda će se, ako je oproba, pokazati da joj haljina sasvim pristaje.

Možda. No nije se usuđivala da to uradi. Njenom srcu nije bila potrebna nada u venčanje niti san o divnoj, dugo skrivanoj venčanici. Šarlota se odmaknula od haljine. Ta haljina treba da se predaje iz jedne generacije u drugu, od majke kćeri. Bezvremeni stil i trajni materijal bili su, sami po sebi, zaista neverovatni.

Bio joj je potreban još neki trag. No Šarlota je uvek bila loša u rešavanju misterija. Mrzela je takve igre. Njena mama ih je volela jer je uvek pobeđivala u njima.

Mogla bi, recimo, da pregleda spisak svih Milera iz birmingemskog telefonskog imenika. Možda bi joj trebalo čak i nekoliko meseci da ih sve redom pozove.

Bilo ih je svakako preko hiljadu, natrpanih na pune četiri strane imenika. Treba da potraži Džoela Milera ili Džoela S. Milera.

Možda postoje i senior i junior sa istim imenom. Međutim, pokazalo se da u celom okrugu Džeferson nema nijednog Džoela Milera.

Uuuuh, a da nema još nečega u sanduku? Šarlota je otrčala natrag u spavaću sobu i kleknula na pod. Podizala je jedan po jedan sloj tankog papira za pakovanje, uklanjala ih, presavijala i ređala kraj sebe. Opipala je dno kovčega, kao što je i Tim uradio, i kuckala po bočnim stranama sanduka od glatke i mirisne kedrovine.

Kada nije pronašla baš ništa pozvala je Betani. „Da li je bilo još

nečega u onoj torbici?”

Ne, u njoj nije bilo ničega. Šarlota je pretresla kesu od lanenog platna u koju je bila upakovana haljina. Protresla ju je kao da se u kesi namerno krije neka tajna.

Zatim je poslušala neki impuls i preokrenula je vreću.

Prilikom tog prevrtanja ispala je iz kese neka pravougaona posetnica i odlepršala joj je do stopala. Bila je bledoružučasta, sa laticama magnolije icrtanim u uglovima, a na sredini je pisalo: Čuvena prodavnica pita kod gospođe Luis, Druga severna avenija, Stari grad, Birmingem.

Gospođa Luis. Šarlota je prevukla prstom preko slova. Znala je gde se nalazi to mesto. Tim je nedavno divno preuredio i obnovio tu ugaonu građevinu u kojoj se nekada nalazila čuvena prodavnica pita.

Zgrada je pretvorena u poslovno-stambenu zgradu sa kancelarijama u prizemlju i stanovima na spratu. Šarlota je bila već skoro rešila da kupi jedan mali stan u toj zgradi pre nego što je pronašla ovaj u Houmvudu.

Automatski je okrenula Timov broj, ne razmišljajući ni o troškovima ni o posledicama. Bili su joj potrebni odgovori. Morala je sve ovo nekako da razjasni.

144

„Sećaš li se one zgrade na Drugoj aveniji koju si nekada preuređivao?

Pokazao si mi je kada smo oko Nove godine šetali po starom gradu.” To je bilo vrlo lepo veče - njihov šesti sastanak - i tada su se i prvi put poljubili. Stajali su ispod niza crvenih, narandžastih, plavih i zelenih uličnih svetiljki. „Da, sećam se.” Pročistio je grlo. „Zar to nije nekada bila pekara?” „Da, Kod gospođe Luis.” „Čuvena prodavnica pite. Gert mi je pričala o tome.” „Moja baka je tamo radila kada je završila srednju školu.

„Ta porodica je takođe držala i Pekaru Luis. Zašto te odjednom toliko zanima gospođa Luis?” „Pronašla sam njenu posetnicu u kovčegu. U onoj lanenoj vreći.” Šarlota je mahala rukom po vazduhu kao da Tim može da je vidi. „Zaplet se očigledno komplikuje.” Njegov glas je zvučao opušteno, kao da ga sve to zabavlja. „Time, izvini. Nisam te ni upitala da li si u nekom poslu. Jesi li?” Šarlota se svalila natrag na krevet. Bez obzira na to da li su raskinuli ili ne, razgovor sa njim je činio da se oseća kao kod kuće. „Rekao bih ti već da sam u nekoj gužvi. Znači, misliš da je možda gospođa Luis bila vlasnica te haljine?” „To je dobro pitanje. Mogla je to biti i njena ćerka ili unuka. A zatim, tu su i te vojničke pločice.” „Vojničke pločice?” „Znam da zvuči šašavo. No našla sam ih u torbici.” Šarlota je Timu ukratko ispričala sve što se dogodilo a on je na to zazviždao i rekao: „Čoveče, pa to je neverovatno. Kad sam ja pretažio tu torbicu u njoj nije bilo ničega. Baš čudno.” „Time, misliš li da možemo pronaći ko je bio poslednji vlasnik te pekare? Ili nekoga ko je tamo radio? Ima li podataka u gradskom arhivu?” „U arhivu svakako ima bezbroj podataka o kupoprodajama. Pusti me da vidim šta mogu da pronađem o tome.” „Ti si moj junak. Javi mi.” Čak i izrečene u ironičnom tonu reči „ti si moj junak” zvučale su mnogo značajnije nego što je Šarlota nameravala da zvuče.

Nakašljala se i povukla stopalom po uglačanom podu, nastojeći da brzo okonča razgovor. „Hvala ti. Javi mi ako ma šta 145

pronađeš. Ili mi pošalji imejl. Nije hitno, znam da već imaš dosta svog posla.” „Potražiću te podatke koliko sutra.”

Pošto je prekinula vezu Šarlota je otišla natrag u dnevnu sobu i zadenula vizitkartu za pojas ampir haljine. Zatim se svalila na sofu i uperila svoj mali telefon u haljinu. „Svakako ću pronaći način da te vratim kući. Videćeš, samo sačekaj.” * * * Emili U sobi za šivenje na spratu kuće Kentonovih Emili je, u korsetu i dugim gaćicama, stajala na postolju dok joj je Tafi Hejs navlačila nedovršenu haljinu preko glave. Majka je nepomično stajala kraj njih kao stražar, prekrštenih ruku i stisnutih usana.

Kroz zapadne prozore te sobe dopirao je divan sjaj sunca na zalasku i zagrevao hladnu oktobarsku atmosferu. „Volim da vidim kako tkanina deluje prema devojačkoj koži.” Tafine vitke tamne ruke brzo su nameštale materijal i zabadale čiode u tkaninu. „Šta mislite, gospođo Kenton? Saten boje slonovače lepo se slaže sa Emilinim tenom i bogatom kestenjastom kosom.”

Tafi je uvek govorila sa mnogo poštovanja, ljubazno i prijatno. Nije bila nimalo slična zapovednoj i arogantnoj Keruterski.

Kada se Tafi izmakla u stranu Emili je ugledala svoj odraz u ogledalu. Haljina, njena venčanica, kao da je oživela. To je bilo baš ono što je ona zamišljala i želela za svoje venčanje. Haljina je bila laka i nije joj vukla ramena naniže.

Okrugli izrez bio je tačno ispod ključnjača. Nije bilo nikakvog okovratnika do brade koji bi je gušio i izbijao joj dah iz pluća.

Suknja je, barem po onome što se za sada videlo, padala spreda skoro do cipela dok je pozadi imala mali šlep.

„Mislila sam i da preko suknje dodam dva karnera, evo ovako.” Tafi je presavila tkaninu da pokaže šta je zamislila. „Kao mali slap koji pada 146

naniže, tako da suknja dobije karakterističan izgled i težinu. Mislila sam da će ampir kroj lepo istaći vaš struk pa sam ga prošila biserčićima!” „A korset?” Majčin strogi ton naveo je Emili da je oštro pogleda. „Biće od istog materijala kao i suknja, samo što će biti ukrašen još i čipkom.

Rukavi će biti od svile sa čipkom. Volim da radim u svili. Bože, gospođo Kenton, gospođica Kenton je isto tako ljupka kao gospođica Gibson, možda je čak i lepša sa tom gustom kosom i figurom poput peščanog sata. „Haljina je divna, Tafi”, rekla je majka. Barem ovo što mogu da vidim od nje.” „Drago mi je da vam se dopada. Nisam odavno šila...” Tafi je stisnula usne „pa... nisam već dugo šila nekome venčanicu.” „Kakve venčanice nose obojene devojke, Tafi?” „Emili.” Majka je zabacila ramena i raskrstila ruke.

Emili je pogledala majku u ogledalu. „Nisam time mislila da kažem ništa loše. Ja do sada nisam videla nijednu obojenu devojku u venčanici.” „Obojene devojke koje mogu sebi da priušte venčanicu, a takvih nema mnogo, vole beli saten ili taft. Neke izaberu i boju slonovače.

Većina se venčava u svojim nedeljnim haljinama za crkvu. Ako imaju vrlo malo novca venčavaju se i u novoj odeći za grad.”

U njenom glasu nije bilo zavisti. Samo je jasno i precizno opisala život obojenih devojaka u Birmingemu. „Većina siromašnih devojaka u gradu venčava se u svojim nedeljnim haljinama za crkvu”, rekla je majka nastojeći da ublaži Tafinu priču. „To se ne odnosi samo na obojene.” „Pa nisam ni tvrdila da se odnosi, gospodo Kenton.” Tafi se malo izmakla, pridržavajući rukom svetlucavi materijal. „Gospodinu Seltonstelu će klecnuti kolena kada vas ugleda kako ulazite u crkvu i hodate kroz prolaz.”

Majka je prevukla rukom preko suknje i dotakla izrez oko vrata. „Mogla bi da posluži i kao večernja haljina.” Spustila je pogled na suknju. „Mogla bi da se presvučeš u nju za prijem posle venčanja.” „Majko, neću...” „Emili, ne možemo sada tek tako reći gospodi Keruters: „Ne važi.” „Kerolajn Keruters? Ona je odlična krojačica. Učile smo šivenje kod iste majstorice - gospođe Sinkler.”

147

„Slušaj majko.” Emili je prevukla dlanom preko svilenog struka haljine. „Haljina gospođe Keruters čini da se osećam kao da vučem teret celog sveta na ramenima. Ugušiću se u njoj. Onesvestiću se viseći o očevoj ruci.” „Emili ne drami toliko.” Majka je rukom pokazala vrata. „Tafi, izvinite, mogu li načas nešto da se dogovorim sa ćerkom.” „Svakako, gospođo.” Tafi je pošla napolje sa krojačkim metrom oko vrata a usput je zabadala čiode u jastuče učvršćeno oko ručnog zgloba. „U kuhinji imate kolače i mleko”, povikala je majka za njom. „Kažite Moli da sam vas ja poslala.” Čim je Tafi zatvorila vrata za sobom Emili je sišla sa postolja. „Majko, molim te nemoj. Već znam šta ćeš da kažeš.” „Pa zašto se onda tako ponašaš?”

Emili je prišla prozoru i pogledala napolje. Nije bila sigurna da zna odgovor na to pitanje. U dvorištu je ugledala ono drvo ispod kojeg ju je, pre dva meseca, Denijel onako iznenadio.

Od onog njihovog susreta kod Njumena pomislila bi tu i tamo na njega, ali su sve to bila sećanja koja je nastojala da odbaci. No, kad god bi udahnula vazduh,

osetila bi da joj on nedostaje. Nešto vezano za taj dan i probu Tafine haljine odjednom je u njoj podstaklo čežnju za Denijelom.

Kad god bi pogledala Tafi, kao i dok ju je slušala kako priča, Emili je osećala bliskost sa tom crnkinjom, nešto starijom od nje. Nije ih vezivala samo zajednička vera u Isusa već i taj osećaj da su u... zamci. Osećale su da im društvo nameće razna ograničenja i da treba da ispunjavaju želje i očekivanja drugih ljudi. „Emili.” Majka joj je dotakla ruku i nagnula se da joj vidi lice. „Kaži mi draga o čemu razmišljaš kada praviš takav izraz lica.

Emili se osmehnula i lupnula po prozorskom oknu. „Sećaš li se vremena kada smo se bili tek doselili ovamo i kako smo Hauard junior i ja raskopali zadnje dvorište da u njemu napravimo tvrđavu?” „Bože, naravno da se sećam” Majka je pritisnula obraze rukama. „Tada sam se baš bila učlanila u Udruženje baštovana i trebalo je da održimo prvi skup u našoj kući. Moj lepi travnjak i ruže prilično su postradali od tog vašeg kopanja.”

148

„Bili smo prestravljeni.” Emili se nasmejala i rukom pokazala jednu vrbu u dnu dvorišta. „Sakrili smo se tamo i smišljali kako da pobegnemo od kuće. Znali smo da će nas otac zadaviti.”

Majka se osmehnula. „Ipak to niste mislili ozbiljno, znam da niste.” „Kazala si ocu da si sve sredila i on nas je samo strogo pogledao za vreme večere i opomenuo da se lepo ponašamo, naglasivši da sada živimo medu drugačijim svetom.” „To nikako ne smemo da zaboravimo. I sada treba da mislimo na to, Emili.

Smeta li tebi ovo naše društvo? Ili naši prijatelji?” „Priznajem da osećam da ti, Filip, pa čak i otac, nastojite da me modelirate

prema društvenom kalupu.” Emili se odmaknula od prozora a meka svila joj je lepršala oko nogu. „To je moje venčanje. Želim da nosim haljinu koju volim. Ne zanima me da li će je praviti ista krojačica koja je šila Vudvordovim ili Kembelovim devojkama.

Nije mi važno ni to što je moja krojačica obojena.” „Sada me saslušaj” Majčine potpetice lupkale su po podu dok je odlučno prelazila preko sobe. „Nosićeš haljinu koju je sašila gospođa Keruters i to je kraj te priče. No, čim se venčanje završi možeš se presvući u Tafinu haljinu.”

Emili se zagledala u ogledalo. Osećala je da je poražena. „Da li si ti srećna, majko?” „Čini mi se da želiš da me zbuniš tim pitanjem.” Majčin ležerni ton pokazivao je da je uznemirena. „Da li si srećna sa ocem?”

Majčini obrazi su se zarumeneli. „Zar ti ne delujem srećno?” „Da li ti je ikada bio neveran?”

Majka je duboko uzdahnula. „Gospode, dete, kakvo ti je to pitanje?

Naravno da nije.” Počela je nešto da petlja po satenu i svili u koje je Emili i dalje bila umotana. „Tvoj otac i ja smo načinjeni od iste građe.

Vodio me je na debitantski bal i mislim da se te večeri nije odmicao od mene.

Ova haljina jeste lepa. Bože, izgleda kao da ju je Tafi protkala zlatnim nitima.” „Misliš li da sam ja osoba istog kova kao Filip Seltonstel? Da li je on sličan ocu?” „Pa on je svakako moćan čovek iz uticajne porodice. Obožava te, Emili. Vrlo sam ponosna i srećna zbog tebe. On je veoma dobra prilika. I 149

za tebe i za našu porodicu. Čak i za Hauarda juniora. Ti i Filip ćete biti najvideniji par našeg Čarobnog grada. Pričala sam sa Delom Brenton u bridž

klubu i rešila je da počne da dolazi na sastanke ženskog pokreta zajedno sa ćerkom, a sve je to zbog tebe.

Gospođa Seltonstel je izjavila da i sama veruje u taj pokret, pa će i ona doći.” „Ali to je sasvim šašavo. Ja sam bila na samo nekoliko sastanaka.

Nisam ni sama sigurna da li verujem u taj pokret. Te žene treba da dođu na sastanak ženskog pokreta zato što im srce ukazuje na taj put a ne zato što na njega dolazi gospođa Filipa Seltonstela.” Zar će od sada biti odgovorna i za tuđa dela i ubedenja? „Draga, prava si ćerka svoga oca.” Majka je malo ublažila ton i osmehivala joj se sa puno ljubavi. „Ponekad si tako beskompromisna” Poljubila je Emili u obraz. „Bićeš vrlo srećna sa Filipom. Biće ti divan muž. Vrlo je privlačan, zar i ti to ne misliš?” „Majko, videla sam ga sa drugom ženom.” To priznanje je otvorilo neki ventil u njenom srcu. „Onoga dana kada smo otišli na prvi sastanak kod gospođe Keruters i kada sam se nagnula kroz prozor kod Lavmena”.

Već neko vreme ju je mučila pomisao na Filipa i Emelin. Uveče je osećala da je ona Denijelova pisma, gurnuta ispod kreveta, prosto zovu.

No smatrala je da ne treba da ih čita ako ne želi da Filip bude u vezi sa drugom ženom. Zar ljubavna pisma ne znače to isto? Ako bi ih čitala, to bi značilo da je u nekoj vezi sa drugim čovekom. Sa Denijelom. Čak i ako se sve to dešava samo u njenom srcu. „Pobogu Emili, pa Filip poznaje toliki svet. Ima dvadeset osam godina i prijatelje po celom gradu.” „Ali to je ista ona žena koja je došla na naše veridbeno slavlje sa Heršelom Vejnskotom, neka Emelin Grejvs.” „Emelin Grejvs. Pa ona je vrlo mlada. Nemoj da strahuješ zbog nje. Čovek kao Filip će svakako pre poželeti odraslu ženu nego tu devojčicu.”

„Gospođo Kenton, gospođo Kenton”, povikala je Tafi ispred vrata. „Mogu li sada da uđem? Ako gospođica Moli nastavi da me ljubazno služi mlekom i kolačima nikada neću otići odavde.” „Da, samo uđite. Spremne smo. Molim vas da skrojite tu haljinu za Emili kao haljinu za prijem.” Majka je krenula prema vratima. „Idem sada da pogledam šta je sa ručkom.”

150

Tafi se bacila na posao i pogledala Emili koja se opet bila popela na mali podijum. „Sašijte mi je kao venčanicu, Tafi.”

Crnkinja je neko vreme radila u tišini pribadajući čiode i mereći dužinu suknje. „U kakvu ste se to zbrku uvalili gospođice Kenton?” „Ne znam na šta mislite.” „Pa eto, povremeno mi Bog pošalje neku viziju...” „San?” „Da, san... i u snu vidim haljine. Tako sam pre nekoliko godina napravila i haljinu za ćerku gospodina Gastona. One noći pre vašeg prvog dolaska kod mene videla sam u snu vašu haljinu. Kada sam se probudila nacrtala sam je na papiru. To je ta haljina koja je sada na vama.” „A šta mislite da sve to znači, Tafi?” Emili se nagnula da je pogleda u oči a srce joj je podrhtavalo u grudima. „Ne znam ni sama. No znam da će vam biti potrebna neviđena hrabrost da biste obukli ovu haljinu.”

151

Četrnaesto poglavlje Denijel

Bio je petak i kasno veče. Posle duge i naporne sedmice u školi Denijel je svratio u kafanu Italijanski vrt i obradovao se kada je video svoje prijatelje okupljene oko stola u uglu. Klimnuo je glavom šefu sale i pošao da im se pridruži. „Denijele.” Ros mu je stisnuo ruku. „Mislili smo već da si nas zaboravio, stari druže.” „Ponoć je, Rose. Nema boljeg sata za druženje.” Denijel je seo i pozdravio momka sa svoje desne strane. „Alekse, možeš li da ga urazumiš?” „Ne mogu, a pošto ga ti duže znaš valjda je to i tebi jasno. Aleks se osmehnuo i potapšao Denijela po leđima. „A osim toga, pozorišna predstava i simfonijski koncert se uskoro završavaju.” Mahnuo je glavom prema ulaznim vratima. „Sve lepe dame će kroz koji časak da nagrnu kroz ova vrata.” „Verovatno sa pratiocima.” Denijel je ovlašno pogledao par koji je upravo ušao i pružio ruku da dohvati jelovnik. „Umirem od gladi.” To veče posle napornih časova u školi nije proveo u društvu neke lepotice, već se prilično namučio da opere svoje rublje. Bio je iznuren. Njegovo sasosećanje za „slabiji pol” koji redovno obavlja takve teške zadatke poraslo je za desetak poena.

Ros je zgrabio jelovnik Denijelu iz ruke. „Pratioci mogu biti braća, očevi ili stričevi. Nemoj biti tako uskogrud, Ladlov.” „Imaću to na umu ako ovamo uđe neka tako divna devojka da me zbog nje srce natera da zaboravim na stomak.” Preoteo je jelovnik od Rosa, otvorio ga i počeo da ga čita. Kad bi ovamo ušla Emili Kenton... „Moram ti reći da mi je sada stomak veoma važan.” „Pa kako se živi u Ridliju, stari druže?”, upitao je Aleks. „Pristojno. Tu je i ta postarija gospa iz komšiluka koja se ponaša kao prava baka i pravi mi divne kolače. Ostavlja ih pred mojim vratima, tako da mogu da ih nađem kada se vratim iz instituta.”

152

„E, to je baš dobro. Izgleda da ti žena nije ni potrebna.” Aleks je mahnuo kelneru. „Turu vode i nešto hleba za početak - dajte nam minut da smislimo šta ćemo naručiti.” „Da li si gladan Al?” Ros je sklonio svoj jelovnik u stranu. „Pa, naterao si Denija i mene da do ponoći čekamo na hranu, Rose. Šta misliš da li smo gladni? Pojeo bih celog vola.”

Ros je pljesnuo dlanovima. „Smazaću veliku porciju špageta sa ćuf-tetima a zatim ću da igram Navaho Reg sa najlepšom devojkom koja se ovde pojavi sve dok sunce prospe prve zrake sa vrha Red Mauntina.” „Ja bogme neću plesati sa nekom koja ima dve leve noge.” Aleks se zavalio unazad, uzeo lulu iz džepa jakne i stavio je među usne, ali je nije pripalio. „Ma koliko da je devojka lepa mora i dobro da pleše.” „Sa tom lulom veoma ličiš na svog oca Alekse.” „To je baš dobro, mrzim svoje dvadeset tri godine. Treba da čuješ kako mi se obraćaju stariji rukovodioci u banci. Kao da sam totalni balavac. Pre neki dan me je jedan od njih čak potapšao po glavi.”

Ros je povukao stolicu unatrag i glasno se nasmejao. „Vreme brzo prolazi. Kroz nekoliko godina ćeš ti tapkati novajlije po glavi.” „Nadam se da neću.” Aleks je vratio lulu u džep. „To je ponižavajuće.” „Kako ti i Zoržeta, Alekse? Da li je situacija postala ozbiljna?”

Denijel je sklopio jelovnik jer je rešio da naruči porciju lingvinija.

Pomerio ga je u stranu da bi kelner spustio na sto vodu i korpicu hleba. „Pa, mislim da jeste. No ko to zna? Kako znati koja je devojka ona prava?”

Aleks je uzeo komad hleba iz korpe i odjednom zagrizao polovinu cele kriške.

Zurio je u momke i pokušavao da im, žvaćući hleb, nešto kaže. „Pa rekao sam vam da sam gladan.”

Denijel je takođe uzeo komad hleba i spustio ga na svoj tanjir. „Ako saznaš odgovor na to pitanje kaži ga i meni.” „Razveseli se druže, ima i drugih devojaka osim Emili Kenton.” Ros je krivio vrat da bi sagledao devojku koja je sedela za susednim stolom. „Evo, i ova tu lepo izgleda.”

Denijel se nije ni trudio da proveri Rosovu ocenu - njemu je svaka koja nosi suknju lepo izgledala. No dok je mazao puter na hleb bacao je pogled po sali.

153

Svetla u restoranu bila su prigušena pa je atmosfera bila romantična a orkestar je svirao muziku iz gazdinog italijanskog zavičaja. No oko ponoći bi počeli da sviraju regtajm i džez. Bilo je vrlo malo lepih cura na vidiku a i činilo se da su sve došle sa momcima. „Ne mogu da verujem da si odustao od bejzbola zbog Emili a ona te otkačila zbog Seltonstela.” Aleks je odmahivao glavom. „Zaista ti ne zavidim, momče.” „Što je još gore, Njuz i Ejdž Herald ne prestaju da pišu o njima i broje svaku travku na koju zgaze.” Ros je začkiljio duž nosa i malo podigao bradu. „Gospodin Filip Seltonstel i njegova verenica, gospođica Emili Kenton, bili su na večeri na imanju Strazbur na Red Mauntinu održanoj u čast njihove veridbe.

Gospođica Kenton je bila odevena u ljupku večernju haljinu koja je...” „Druže, pa imaj malo srca. Shvatili smo... zaista znaš da čitaš.”

Denijel je strpao hleb u usta a zatim udario Rosa pesnicom po ramenu.

Posle Emiline veridbe izbegavao je čitanje društvene rubrike, a nije čitao ni poslovnu rubriku u kojoj se često pisalo o Seltonstelima. Kao i o Hauardu Kentonu.

„Da li si upoznao Seltonstela?”, rekao je Aleks ljubopitljivo. „Nisam lično. Samo sam čitao o njemu. Da li ste čuli da je broj smrtnih slučajeva kod robijaša u rudnicima Seltonstel veći nego u drugima? Nema tog podatka u našim krasnim novinama. Što malo ne prekopaš po tome, druže?”

Denijel je uputio to pitanje Rosu. „Ako toga nema u novinama kako onda ti znaš da je tačno?” „Tatin prijatelj je čuvar u jednom od njihovih rudnika”, kazao je Denijel. „Kada zarađuješ toliko novca i to na takav način...” - Aleks je zagrizao još jedan zalogaj hleba, držeći pritom laktove na stolu - „možeš se izvući iz svake neprilike.” „Shvatio si.” Ros se zanjihao čim je muzika počela da svira puckajući prstima u ritmu regtajma. „To je dovoljno da natera čoveka da pomisli da i žene treba da glasaju.” Denijel je progovorio glasnije od muzike.

Ros je odmahnuo glavom i razrogačio oči. „E sada baš pričaš besmislice, Ladlov.” „Samo kažem da taj pokret za ženska prava možda ima smisla.”

Pružio je ruku da uzme još hleba odolevajući nagonu da smaže sve što je 154

ostalo u korpi. Godine koje je njegova majka provela nastojeći da ga nauči društvenim manirima ipak su dale neki rezultat. „Zovi doktora, Alekse. Ladlovu je ljubavna patnja načisto pomutila mozak.” Ros je upro prstom u svoju slepoočnicu. „Voleo bih da se pojavi neka lepa dama i da meni pomuti mozak”, kazao je Aleks trpajući hleb u usta i pokušavajući da nekako privuče pažnju žene za susednim stolom.

„Nisam ja nikakav jadnik pomućenog mozga niti bolujem od neuzvraćene ljubavi”, rekao je Denijel. „Ja sam samo čovek koji razmišlja.” „Ama, drugar, vidi...”, počeo je priču Ros. Ćaskanje za njihovim stolom prebacilo se sa teme ženskog pokreta na priče o sportu i kraju sezone za Barone. Kad je kelner stigao sa hranom koju su naručili Ros se zavalio i potapšao se po stomaku. „Divno, Anđelino. Šta kažete na turu vina?” „Odmah, gospodine Kirbi.” Kelner je krenuo dalje. Maslinasti ten, tamne oči i gusta kosa ukazivali su na njegovo italijansko poreklo.

Denijel je dohvatio viljušku i namotao rezance u veliku loptu, udišući miris paradajza i belog luka. Prvi topao zalogaj - vreo i ukusan - zagrejao mu je kosti i oživeo emocije. No razgovor o Emili uvek je doprinosio da bolno oseti koliko mu ona nedostaje. Bezbroj puta je otišao do javnog telefona u Ridliju sa namerom da pozove Kentonove ali bi spustio slušalicu pre nego što bi operater zatražio od njega broj. „Večeras ćemo te naterati da plešeš, Ladlov. Da se vrtiš na prstima po podijumu za ples sa nekom lepojkom u naručju. Da, bogme hoćemo.”

Ros je sekao nožem svoja ćufteta. „Pa, ako ti to kažeš.” „Nema boljeg sredstva za zaboravljanje bivše devojke nego što je druga devojka.” „Osim ako je ona prva nezaboravna.”

Ros je pogledao Aleksa i napravio grimasu. „Kažem ti ja druže, zovi doktora.

Deniboj nam je bolan od ljubavi.”

Denijel se oslobodio napetosti tako što je viljuškom opet zahvatio veliki namotaj rezanaca a zatim se nacerio drugovima. Ros je bio njegov drug još iz bratstva Fi Delta i ranih dana na univerzitetu. Osim samog Boga, Ros je svakako bio taj koji je najbolje razumeo Denijelove patnje i 155

njegovu borbu za Emili. Prvi je i saznao za Emili kada se, svojevremeno, Denijel vratio kući posle svog prvog susreta sa njom i rekao: „To je devojka kojom ću se jednom oženiti.”

Ros ga je pažljivo slušao i nije se šegačio na njegov račun niti je smatrao da je Denijel budala. Čak ni u sadašnjoj situaciji nije hteo da pred Aleksom kaže da je Denijel šašav ili zaluđeni romantičar. Razgovor se zatim preneo na poslove koje su obavljali - Denijelove đake i njegov položaj u institutu, Rosov reporterski posao u Birmingem Ejdž Heraldu, Aleksove ambicije za napredovanje u bankarstvu - a zatim su se opet vratili na teme muškog srca i čežnje. „Moj jedini kontakt sa ženskim bićima ovih dana je dodir vrhova prstiju u rukavicama dok im dodajem novčanice kroz šalter u banci.”

Aleks je prineo viljušku ustima i udelio joj jedan melodramatični poljubac. „Kako to ide, momci? Ne mogu da se setim? Šta danas momak treba da uradi da bi zakazao devojci sastanak?” „Treba da ima novca”, poverljivo je saopštio Denijel pre nego što je stigao da razmisli o svojim rečima. No nije povukao tu izjavu. Tako je Seltonstel dobio Emilinu ruku, zar ne? „Pa, gledaj na to ovako, Deniboj. Ako je novac dovoljan razlog da Emili nekome da svoju ruku postavlja se pitanje kakva je ona zapravo devojka? Mislim, kakva je duboko u duši? I kakva bi supruga i majka bila? Šta bi se desilo ako bi došla teška vremena? Da li bi prvi bogataš koji se pojavi osvojio njenu naklonost dok bi ti crnčio da sastaviš kraj sa krajem.” Ros je probo vazduh viljuškom a pramen gelom zaglađene tamne kose izvukao se i pao mu na čelo. „Ne druže, bolje je ovako, veruj mi. Dobro je što si na vreme uvideo kakva je.” „U tome i jeste problem. Emili koju sam poznavao ne bi se nikako udala za nekoga zbog novca.” „To si ti samo umislio, momče. Evo kako ja to vidim...”

Priča se nastavila i svi su se prilično smejali i raspravljali o tome da li neko stupa u brak zbog novca ili zbog lepote. Ako se devojke udaju zbog novca, zašto se onda muškarci ne bi ženili zbog lepote? „Što više novca neki muškarac ima na računu u banci to je i njegova nevesta lepša. Tako je to u ovom svetu”, navaljivao je Aleks. „Ja to svakodnevno viđam.” Priča o ljubavi se nekako preplitala sa pričama o sportu. U toku razgovora su se često kucali čašama a čulo se i zveckanje 156

pribora za jelo, dok se u vazduhu mešao miris sveća i voska koji se topi, belog luka, vrućeg hleba i vina.

Topla prostorija, muzika i smeh blažili su Denijelovu dušu i bodrili mu klonuli duh. Ros i Aleks pokazali su da su mnogo bolji prijatelji nego što je on u poslednje vreme mislio. Bili su u pravu. Emili nije bila jedina lepa, pametna i dopadljiva devojka u Birmingemu.

Samo što... Denijel je popio poslednji gutljaj vina. Samo što mu je melodija njenog smeha stalno odzvanjala u mislima i nije mu davala da zaspi. Ona je bila u centru svih njegovih planova i snova. Ponekad, kada bi podigao pogled sa zadataka koje je pregledao pri svetlu gasne lampe, učinilo bi mu se da mu kuca samo jedna polovina srca.

Kad je kelner odneo prljavo posuđe Ros se rasprčao o svojim životnim planovima i onome što bi mogao da radi u budućnosti.

Denijel je pomenuo da bi mogao da nastavi školovanje i postane profesor na koledžu. Zanimala ga je i politika.

No ma koliko se trudio da zamisli svoju budućnost, Emilino lice mu se stalno javljalo u mislima kao glavna prepreka na tom putu.

Aleks je, usred svoje disertacije o napredovanju u bankarskoj hijerarhiji, tiho i lagano zazviždao i mahnuo glavom prema vratima. „Eto, ono je zaista blagosloven tip. Sudeći po kroju odela pun je para a uz njega je i zaista božanstvena žena. Moraću i sam da potrošim nešto novca na odeću da bih malo zasijao.”

„Razveseli se Alekse, pa nije sve u...”, Denijel je prekinuo svoje obrazloženje u pola reči a pogled mu je ostao prikovan za lice mladog čoveka u cilindru i smokingu. Svetlo mu je padalo pravo na lice. „Pa to je Seltonstel”, prošaputao je. Šta li taj radi ovde posle ponoći? I to sa tom ženskom. Nije ih video od onoga dana kada ih je opazio na ulici i posle pričao sa Emili kod Njumena i delio joj savete. „Seltonstel? Koji - brat ili otac?” Ros se nagnuo da bolje vidi. „Nije ni brat ni otac.” Denijel se hitro okrenuo i postavio leđima prema vratima.

Kakav gadan dripac. „To je Filip.” „Filip? Taj što se verio sa tvojom curom?” Aleks je to „prošaputao” previše glasno i iskrivio vrat da ih bolje vidi. „Da li je to Emili? Nije ni čudo što toliko patiš - i ja sada patim zbog tebe?”

157

„To nije Emili.” Denijel je sklonio vinsku čašu i dohvatio onu sa vodom. Usta su mu bila suva a srce mu je tuklo kao da će mu svi nervi pući. „Da li si siguran da je to Filip? Pa rekao si i sam da se niste upoznali.”

Ros se opet zagledao u vrata. „Ne, nisam ga lično upoznao.” Denijel je stisnuo šakama ivicu stola i ustao. „No to je svakako on.” Oni rezanci kao su mu se okamenili u stomaku pa se kretao lagano i teško, ali nije hteo da dozvoli da se Seltonstel izvuče sa svojom prevarom. „Krajnje je vreme da se upoznamo.” „Šta ćeš sada da uradiš?” upitao je Ros. „Ne znam ni sam.” Denijel se progurao između postavljenih stolova osvetljenih svećama.

U prednjem delu restorana šef sale je upravo poveo Filipa i njegovu pratilju prema jednom stolu u senci. Denijel je načas pomislio da Filipu da mogućnost da se izvuče i da sve ostane na sumnji. Možda je ta žena sa kojom ga je video na ulici zaista neka rođaka ili prijateljica. No intiman dodir njihovih ruku govorio mu je nešto drugo. Denijel im je prišao malo bliže i pročistio grlo. „Pole, izvini, Pole! To sam ja, Denijel!”

Filip je podigao pogled i osvrnuo se a bio je baš ispružio ruku da pomiluje ženu po golom ramenu. „Pole, zar me se ne sećaš?” Denijel se široko osmehnuo i ispružio ruku. „Bojim se da se ne sećam. Svakako ste me pomešali sa mojim bratom.” Filip je brzo pretresao Denijelovu ruku. „O pa da, vi ste Filip. Ja sam Denijel Ladlov.” „Igrali ste za Barone. Gledao sam vas kao hvatača.” „Zar jeste?” U svakoj drugoj situaciji bio bi polaskan. No večeras to nije bio slučaj. „Da li da se trijumfalno naklonim ili da se povučem sav postiđen?”

Denijel je zakačio palčeve za džepove žaketa i naklonio se ženi. Bile je lepa, veoma vitka i plava, kristalno plavih očiju i usana rumenih kao rubin. „Pa, naklonite se. Hvatali ste i neuhvatljive lopte”, rekao je Filip tonom punim divljenja. „Znači bila je to dobra utakmica.” Okrenuo se ženi. „Izvinite što sam vas uznemirio gospođice.”

158

„Niste nimalo”, kazala je, naglašavajući reči rafiniranim sever-njačkim izgovorom. „Filip i Pol čine čast jedan drugome. Obojica su vrlo zgodni.” Pripila se uz Filipa i Denijel je očekivao da će se on ukočiti ili izmaći ali ju je on samo privukao sebi.

„Hodi draga.” Filip se okrenuo prema šefu sale koji ih je poveo u separe sa strane. „Sto nas već čeka.” „Vrlo mi je milo što smo se upoznali.” Denijel je dohvatio devojčine prste i nagnuo se da joj poljubi ruku. „Gospođice...” „Grejvs. Emelin Grejvs.”

Emelin. „Nadam se da ću vas možda ponovo sresti.” „Naravno. Filipe a šta misliš o tome da nam se gospodin pridruži?”

Zakikotala se kada ju je Filip dograbio i povukao u separe buneći se glasnim šapatom protiv njenog predloga.

Kada se vratio za sto Denijel je tako naglo povukao stolicu da su joj noge zaškripale po kamenom podu. Orkestar je svirao neki spori ples.

Aleks je podigao pogled sa jelovnika u kome je tražio slatkiše. „Da li je i izbliza tako fascinantna?” „Bogme jeste.” Denijel se zagledao u mesto na kome je maločas stajao sa Filipom i Emelin. „No, on je pravi dripac.” „Pa šta ćeš sada da uradiš, druže?” Rosov izraz lica se slagao sa sve tamnijim senkama u prostoriji. „Nećeš valjda samo da sediš tu i gunđaš?” „Moraš joj ovo kazati, mislim Emili.” Aleks je udarao po stolu pesnicom. „Budi njen junak. Ponovo je osvoji. Kaži joj kakav je dripac čovek za koga se udaje.” „Ona to već zna.” „Kako to da zna? Pa zašto je onda sa njim?” Aleks je govorio preglasno i mahnuo kelneru koji je prolazio. „Tri parčeta čokoladne torte, molim.” „Ja sam ga pre nekoliko meseci video na uglu Devetnaeste ulice kako se zabavlja ćaskajući sa njom. Usred belog dana. Zatim sam naleteo na Emili.

Pokazalo se da ih je i ona videla. Pitala me je da li Filip ima ljubavnicu i odgovorio sam joj da ima. Tada me je napala da sam lažov.”

Denijel je upitno pogledao svoje prijatelje. „I šta će biti sada ako joj kažem za ovo večeras? Ona ne želi to da zna. Osim toga, ako se ona bude osećala poniženo to mi neće doneti nikakvu prednost. 'Zdravo Emili, bio sam sinoć sa Rosom i Aleksom i video Filipa sa divnom 159

ženom po imenu Emelin. Želiš li da večeras odemo do Stranda u bioskop?'“ Denijel je odmahnuo glavom i prošao rukom kroz svoje kovrdže. „Ne, ne mogu to da uradim.”

No morao bi nešto da učini. Bože, šta da uradim? „Pretpostavljam da si u pravu. Tu bitku ne možeš da dobiješ, zar ne?” kazao je Ros. „Ne mogu da se pomerim s mesta ni za jotu” Denijel se osećao kao u zamci.

Neće valjati ako to učini. Neće valjati ni ako ne učini. „Samo mogu da se nadam da će ona to nekako saznati, zar ne?” „To bi zapravo značilo da treba da se pomoliš da sazna”, dodao je Aleks.

Denijel je ponovo seo i razmišljao o celoj toj večeri a onda mu se odjednom pojavio topao osmeh na licu i zapalio plamičak u duši. Da je uradio ono što je zamislio verovatno bi večeras ostao kod kuće sa nekom knjigom u ruci. No Ros je navaljivao da izađu i zabave se. Denijel je potapšao drugara po ramenu. „Dužan sam ti za ovo, druže. Za to što si me večeras naterao da izađem s vama.”

Ponekad se desi srećna okolnost da se čovek u pravom trenutku nađe na pravom mestu. Ponekad tome doprinese i neki prijatelj. No najčešće je to delo Božjeg Proviđenja i Njegove večne milosti. * * * Šarlota Sa druge strane zida dopiralo je zveckanje šolja za čaj. Gospođa Petis je insistirala da im skuva čaj. „Mogu li vam pomoći?”, upitala je Šarlota sedeći na ivici izlizane sofe

presvučene moherom. Udarila je kolenom o oštru ivicu niskog stočića.

Nameštaj je bio natrpan po celoj sobi, od jednog njenog kraja do drugoga. Šarloti nije bilo jasno kako se stara pekarka kreće po toj sobi a da pritom ne naleti na sto ili stolicu.

Duga uska soba mirisala je na limun. Čipkane zavese visile su mlitavo na prozorima a na rukohvatima svih fotelja i na naslonu sofe nalazile su se sivkaste navlake.

160

Preko puta Šarlote sedeo je Tim, utonuo u pohabanu naslonjaču sa visokim naslonom. Iskoristio je neka svoja poznanstva u gradu da pronađe poslednju vlasnicu pekare Čuvena prodavnica pita gospođe Luis i ispostavilo se da je to gospođa Aleta Petis. Tim ju je pozvao u ponedeljak pre podne a popodne su se on i Šarlota odvezli putem I-20 u Ajrondejl da je posete. „Da li si sigurna da ti ne smeta što sam pošao s tobom?”, upitao ju je izvlačeći se iz jastučića naslonjače i nastojeći da nekako sedne na samu ivicu. Njegovo prisustvo joj je, na neki način, zaista pomalo smetalo ali... „Pa, treba i ti da vidiš plodove svog truda.” Šarlota se zagledala u njega.

Insistirao je da pođe ovamo s njom. Šta on uopšte radi ovde? Da li je zaista toliko radoznao zbog te pronađene venčanice?

Po glavi su joj se motali odlomci razgovora koji je za vreme ručka vodila sa Diksi. „Budi oprezna Šar, počećeš da misliš da mu je stalo do tebe.” „A kako pa ti znaš da nije?”

Diksi je podigla uvis Šarlotinu ruku bez prstena. „Dokaz A!” „Pa ja sam njemu vratila prsten. Nije ga on tražio.” „Naravno da nije. Tim nije čovek bez srca. Ne može iste večeri da otkaže

venčanje i da odmah traži natrag prsten. To treba uraditi postepeno.” „Diksi, pa on nije želeo da raskidamo veridbu.” „No nije želeo ni da se venčate, zar ne? Hej, Šarlota, ako on ne želi da se venčate znači da mu nije stalo do tebe. Nijedan muškarac ne odustaje od devojke koju zaista želi.” „Otkud ti to znaš?” „Od Džereda. U toku našeg medenog meseca odao mi je razne muške tajne.” Šarlota se povukla u ugao i odmakla se od Tima. Ako on ne želi da se venčate znači da mu nije stalo do tebe. „Evo me, omladino. O, kolačići, na njih sam zaboravila.” Gospođa Petis je mahala prstom po vazduhu a zatim se vratila u kuhinju. „Nisu domaći, žao mi je.

Odustala sam od pravljenja kolača. Uh, a gde li su uopšte?” Čulo se otvaranje i zatvaranje vrata ormarića.

Tim je omirisao čaj. „Čini mi se da je ona fina osoba.” „Misliš, sasvim je bezopasno razgovarati s njom.” Šarlota je udahnula sladak, vreo miris tek skuvanog čaja. „Time, nema šanse da se ona seti 161

kolača koji je naparavila 1968. godine. Ili možda i 1967. ili već koje se godine taj Džoel Miler oženio.” „Pa, znamo mu ime i to sužava našu potragu.” „Da, znamo ime. Ali samo mladoženjino. Zar misliš da će se ona setiti mladoženje? Verovatno ga nije ni upoznala.” „Hajde da je upitamo, pa ćemo čuti odgovor.”

Vera u uspeh. Istrajnost. Možda je zbog toga danas pošao s njom. „Evo ih. Tu su i kolačići.” Gospođa Petis je držala u ruci gumirano pakovanje keksa Oreos. Malo je posrnula i uhvatila se za stolicu.

„Povremeno izgubim ravnotežu.” Odmotala je zelenu gumenu traku i poređala keks na porcelanski tanjir sa izbledelim sitnim cvetnim motivom, koji je bio iz istog servisa kao i šolje za čaj. „Znači, zanima vas naša pekara?” „Da gospođo.” Šarlota je spustila svoju šolju i tanjirić u krilo i izvukla iz torbice posetnicu pekare. „Pronašla sam ovu posetnicu u jednom starom kovčegu, zajedno sa starinskom venčanicom i vojničkim pločicama.” „O, Bože.” Gospođa Petis je prešla prstom preko posetnice. „Nisam ih videla već godinama.” Oči su joj sijale dok ju je posmatrala. „Gospođo Petis, govori li vam nešto ime Džoel Miler? To ime je ispisano na vojničkim pločicama koje sam našla. Da li vam je to neki rod? Da se nije oženio vašom ćerkom? „Nemam ćerku. Sin, naravno, nosi prezime Petis. Ne poznajem Milerove. Barem ne znam nijednog Džoela. Naravno, pamćenje mi nije više kao što je nekad bilo.” „On je stradao 1969. godine. Poginuo je u Vijetnamu!” „O, Bože, pa to je žalosno, da zaista je tužno.” „Mislite li da je možda kod vas naručio svadbeni kolač? Prema podacima o njegovom rođenju i smrti to je moglo biti negde 1968. godine.” „Pa, mislim da je to sasvim moguće. Pravili smo svakog dana mnogo svadbenih kolača. Ja sam prvo radila za gospođu Luis a zatim sam postala vlasnica pekare.

Imali smo ogroman broj mušterija.

Oni su svi znali naša imena, naravno, ali mi smo se samo smeškale i oslovljavale sve redom sa 'Džimi'. Tako smo se obraćale čak i damama.”

Gospođa Petis se nasmejala zaklanjajući usta šakom, jer je upravo žvakala svoj kolačić. „Znate li da sam izračunala koliko sam pita 162

napravila za četrdeset godina pekarskog rada? Dvesta dvadeset hiljada.

Bože, zadavih se zbog sopstvenog rekorda.” „A koliko je bilo svadbenih kolača?” Šarlota je želela da je barem nečim podseti na kolač Džoela Milera. Možda će tako doći i do njegove neveste. Ni sama Šarlota nije znala kako to da izvede. No ako postavi dovoljan broj pitanja možda će usput nešto da iskrsne. „Pa, svakako smo napravili oko dvadeset hiljada svadbenih kolača.”

Malo se zakikotala. „To čini da osećam kako sam u životu nešto postigla.

Ne bih to osećala da sam radila samo ono što žene svakodnevno rade u svojim kuhinjama. Zaista se ponosim svojim radom. Svaku pitu i kolač pravila sam sa mnogo ljubavi. Volim pekarski posao. Bilo je vrlo tužno kada su se naše mušterije povukle iz starog grada. Sve te impozantne zgrade i velike radnje kao Lavmen i Pizic zatvorene i nestale su kao da ih nikada nije ni bilo.” „Želite li da zadržite ovu posetnicu, gospodo Petis?” Šarlota joj ju je ponudila kao uspomenu na njene slavne dane.

Kada je uzela posetnicu ruka joj je zadrhtala a oči su joj malo jače zasijale. „Pa dobro, mladi ljudi, šta mogu da učinim za vas? Da li se vi venčavate?” „Ne, mi smo prijatelji”, rekla je Šarlota. „Zapravo je trebalo da se venčamo, ali...” „Sada smo prijatelji.” Šarlota je prostrelila Tima pogledom. „Da li te je varao dušo?” gospođa Petis je uzela još jedan kolačić. „Žao mi je, ali nekako mi delujete kao muškarac sklon varanju. Zgodni dugokosi muškarci su obično takvi, da znate.” Šarlota je poželela da prasne u smeh ali je Tim delovao prilično zbunjeno. Tako mu i treba. „Nije me varao gospodo Petis. Samo je zaključio da nije spreman za brak. Ima tek trideset dve godine.” Ti Oreos kolačići su sve bolji. Šarlota je

pružila ruku da uzme još jedan. „Sačekao je i puna dvadeset četiri sata pošto mi je slomio srce da bi zakazao prvi sledeći sastanak.” „Ama to uopšte nije bio sastanak. Samo obična večera sa prijateljicom.” „O, Bože”, kazala je gospođa Petis.

163

„To mu je bivša verenica.” Šarlota je nabrala nos, gledajući staru gospu kao da njih dve imaju neku zajedničku žensku tajnu. Uživala je da posmatra kako se Tim koprca. „O Bože, Bože.” Gospođa Petis je mahnula zagrizenim kolačićem prema Šarloti. „Treba se čuvati tih zgodnih, dugokosih, kažem ja. I u moje vreme je bilo isto.” „Možemo li da se vratimo na ono zbog čega smo došli?” Tim je prevukao dlanovima preko kose, dohvatio svojom krupnom šakom minijaturnu šolju i spustio je na sto. „Gospođo Petis, postoji li ma kakav način da saznamo nešto o tom Džoelu Mileru? Kime se oženio? Sećate li ga se? Bio je vojnik, odnosno marinac.” „Kazali ste da je poginuo u ratu, zar ne? Toliko je dobrih mladića stradalo u ratovima. Moj brat je, recimo, stradao u Velikom svetskom ratu. Otac se nikada nije oporavio od toga. Došao bi kući iz čeličane i seo u ugao sa novinama u ruci, a onda bi izašao na trem, naslonio se na ogradu i zurio u susedno dvorište kao da čeka da mu se sin vrati kući.

Ponekad sam pomišljala da bi on više voleo da je poginuo zajedno sa sinom umesto što svakodnevno odlazi u tu smrdljivu čeličanu. Umro je posle desetak godina. Zatrovao se u rudarskom kompleksu, baš kao i mnogi drugi. Tada je čitav oblak smoga stalno lebdeo nad gradom.

Sećate li se vi toga, deco? Pa, pretpostavljam da ste suviše mladi za to.

Moja majka nije mogla da okači rublje da se osuši a da se pritom ne zaprlja od

smoga.” „Gospodo Petis”, rekao je Tim ustajući. „Hvala vam što ste odvojili ovo vreme za nas. Šarlota, treba da se vratim u ured na posao.”

Kakav sad pa ured i posao? Šarlota mu je dobacila pogled u stilu: „Ama sedi još malo.” „I moja stara pekara je sada pretvorena u kancelarije.” „Da, a na spratu su mali stanovi”, kazao je Tim, sedajući ponovo u naslonjaču. „Pa eto”, kazala je gospođa Petis nabirajući nos. „Pitam se da li ti ljudi još mogu da osete mirise pekare koji su se zadržali u starim ciglama. Mi smo uvek smatrali da je miris pekare pravi rajski miris.

Nasmejala se svojim sećanjima i verovatno je pritom mislila na ljude koji još uvek žive samo u njenom srcu. „Imali smo običaj da je divno ukrasimo za Božić. Svu ti ukrasi i sveće.

Takmičili smo se sa radnjama Njuberi i Meri Bel Kendis. U starom gradu se uvek nešto dešavalo. No u tim danima je bilo i dosta napetosti zbog 164

rasnih sukoba. Bilo je i napada na crkve a policajci su patrolirali po gradu sa psima i nahuškavali ih na ljude. Hvala Bogu, sada je sve to prošlost.” Šarlota je zurila u Tima. Gospođa Petis im ne može pomoći, zar ne? „Hvala vam još jednom, gospodo Petis.” Odnela je njihove šolje u kuhinju. Kada je ova izašla, Šarlota je prišla Timu koji je stajao kraj vrata. „Bilo nam je drago što smo vas upoznali.” Srce joj je poskočilo. A šta sada? Gde da traži Džoela Milera? Da li da angažuje detektiva? Nije to učinila ni da bi pronašla sosptvenog oca?” „Gospodo Petis, trebalo bi da krenemo.” Tim je već okrenuo kvaku na vratima. Šarlota je stavila torbu pod mišku i bacila poslednji pogled na staru pekarku.

„E to je prava šteta, jer na tavanu imam celu arhivu naše pekare još od 1939. godine. Svakako biste tamo pronašli tog vašeg Džoela Milera.” * * * „Uh, kako ti se ovo dopada?” upitao je Tim kada su se uskim ste penicama popeli na tavan. Razmestio je neke kutije da bi oslobodio prolaz. „O, deco, ne sećam se imena mušterija jer smo ih sve zvale Džimi. No, uzgred budi rečeno, imam arhivu iz punih šest decenija rada pekare negde na tavanu.” „Prestani s tim. Ljut si na nju samo zato što je kazala da su muškarci skloni varanju.” „Kazala je da su muškarci koji izgledaju kao ja skloni varanju.” Tim je šutnuo kutiju koja mu se našla na putu. „Fino, tako je, iskali se na kutiji.” „Ovde je baš vruće. Zar ne možemo da nađemo...” - prišao je dugom redu polica sa kutijama složenim uz zid „... pa, to što tražimo i da se maknemo odavde?” „Čuj, ti možeš da ideš ako želiš. Ja tražim neki račun, fakturu ili tako nešto sa imenom Džoela Milera i njegove neveste. Ako moraš da ideš ti samo idi.” „A kako ćeš ti onda da se vratiš kući?” „Pa autobusom ili taksijem.” Šarlota je bacila pogled po pregrejanoj prostoriji.

Mali mornarski prozori na svakoj strani tavana propuštali su 165

dovoljno svetla. Tim je petljao oko nekih stvari na tavanu i spustio je jednu Tifani lampu sa stolice za ljuljanje na pod. „Pogledaj tu levo, Time. Nije li ti Viktrola? I Vestinghausov radio?” „I moj deda ima jedan takav u garaži.” Tim je rasjano pritiskao tastere na radioaparatu.

Bilo je tu starih odela, izbledelih haljina, neki kaput sa maramom i rukavicama

uguranim u džepove, a sve je to visilo sa vešalica naređanih od jednog do drugog zida. „A ljudi se još pitaju da li je moguće putovati kroz vreme? Treba samo da dođu ovamo.” Šarlota je raskopčala jaknu sa amblemom svoje firme koju je imala na sebi i svukla je, pa ju je zakačila na ogradu stepenica. „Mislim da je to što tražimo negde na onim policama”, rekla je pokazujući na zid. Kada je pogledala Tima videla je da zuri u nju. „Šta je sada?” Gurnula je u stranu kutiju punu presavijene odeće. „Kada sam rekao gospođi Petis da je trebalo da se venčamo nisam nameravao da te iznerviram.” „Možemo li da samo potražimo tu arhivu iz pekare?” Šarlota se pomerila prema policama. „Ove kutije kao da sadrže arhivu sa dokumentima, zar ne?” „To sam i ja pomislio.” Tim je prešao preko prostorije i izvukao prvu kutiju sa donje police. „Da, to je arhiva pekare i obeležena je po datumima. Na ovoj kutiji piše 1959. godina. Skinuo je poklopac sa kutije i izvukao jednu fakturu. „Decembar 1959. Sve ovo je iz 1959. godine.” „Dobro. Hajde da sada potražimo 1967, 1968, i 1969. godinu i da vidimo ima li negde imena Džoela Milera.” Šarlota je dohvatila jednu kutiju sa svoje desne strane, sa police iznad one najniže.

Na njoj je bilo ispisano: „1967. godina.” Spustila ju je na pod i kleknula pokraj nje. „Čoveče, baš je ta gospođa Petis pravila silne pite i kolače.” Tim je, sa mesta na kome je stajao uglavljen između polica, gledao preko njenog ramena. „Da li si nešto našla?” „Možda i jesam”, odgovorila je Šarlota a prsti su joj leteli preko faktura. „Sada znam da su fakture složene po mesecima.”

Tim je dohvatio kutiju označenu sa „1968.” „Tako mi je prirodno da budem ovde sa tobom da sam sasvim zaboravio da smo... znaš.

Raskinuli.”

166

„Pa, potrudi se da se setiš toga, hoćeš li?” Na vrhu svake fakture bilo je odgovarajuće azbučno slovo. „Čini mi se da su složene prema prezimenima nevesta.” „Ali mi ne znamo mladino prezime.” Šarlota je podigla pogled i osmehnula se. „No znamo mladoženjino prezime a gospođa Petis je ispisivala prezimena mladoženja pored prezimena nevesta.” „To je džekpot. Sada smo sigurni da možemo da nađemo Džoela Milera... Šarlota, a šta ako gospođa Petis uopšte nije pravila njihov svadbeni kolač?” „Pssst, ne govori to glasno. Zar hoćeš da nas urekneš?” Šarlota je pregledala fakture iz jula i avgusta 1967. godine. Nije našla ništa. „Da li je to zbog nje?”, odvažila se da upita Tima ne gledajući ga. „Ama o čemu to pričaš?” Šarlota je glasno uzdahnula. „Misliš, zbog Kim? Ne, nisam hteo da odložim naše venčanje zbog nje. Imitirao je Šarlotinu grimasu. „Kazao sam ti da mi se ona javila tek posle onog našeg... razgovora. Bilo mi je potrebno da raščistim neke stvari, Šar.”

Okrenula se prema njemu. Zurio je u nju plavim očima ispod tamnih obrva i činilo se da joj se zagledao pravo u srce. „Žao mi je ako sam te povredio, zaista jeste.” „Verujem da ti je žao.” Šarlota se vratila do svoje kutije i nastavila da pretura po fakturama. „No sve je to završeno. Idemo dalje. Bolje je da shvatimo da nismo jedno za drugo pre venčanja nego posle njega.”

Zašto ona nikako ne može da se naljuti na njega? Da može barem da se drži na odstojanju. No umesto svega toga ona se istopi na svaki nagoveštaj njegove ljubaznosti.

Tim je skinuo poklopac sa druge kutije. „Ja nikada nisam kazao da nismo jedno

za drugo. Zapravo, mislim čak da se dobro slažemo. Samo sam...” „Time, došli smo ovamo da pronađemo kime se oženio Džoel Miler.

Hajde da to i uradimo.” Šarlota se ponovo bacila na fakture. Kao da je uopšte mogla nešto da pročita kroz suze koje su joj navrle na oči.

Preturali su po kutijama ćuteći i razmišljajući. Zatim je šuškanje koje se čulo iz Timove kutije odjednom prestalo. „Hej, pun pogodak!” Držao je u ruci jednu fakturu i u mutnom svetlu koje je dopiralo kroz male prozore mahao njom po vrelom vazduhu.

167

„Našao si? Zar zaista? Šarlota se nagnula da pogleda preko njegovog ramena.

Miris njegove kolonjske vode mešao se sa mirisom tkanine njegove oksfordske košulje te mu je ona, poznatom kretnjom, lagano spustila ruku na mišićavo rame.

No brzo je sklonila ruku odatle. Raskid je okončao njenu vezu sa Timom ali ne i čežnju koju je osećala u srcu. „Evo fakture”, rekao je Tim i zagledao joj se u oči želeći da je uteši. Šarlota je ukopala nokte u kolena. Ako ne bude oprezna popustiće i opet će se zaljubiti u njega. „Tu je i ime neveste, Hilari Seltonstel. Mladoženja je Džoel Miler. Poručili su tortu od kokosa sa dosta ukrasne glazure.

Vidiš, dosta je tri puta podvučeno.” Tim je lupnuo po papiru i blistavo se osmehnuo svojim izuzetno belim zubima. „Isporuka kolača je zakazana na dan venčanja, 8. septembra 1968. godine.” Ustao je, obgrlio ju je rukom i poljubio u čelo. „Našli smo našu nevestu.”

U tom času je shvatio šta je uradio i pustio je Šarlotu uz jedno priglupo „izvini”, pružajući joj pritom fakturu. „Nema... problema.” Obrisala je rukom trag vrelog dodira njegovih usana sa kože. No ničim nije mogla da ga ukloni iz srca. Stani!

Usredsredi se! Razmisli malo! Haljina. Ovde je reč o venčanici. „Džoel Miler i Hilari Seltonstel. U dnu je bila i beleška: „Hitna porudžbina, mladoženja ide u Vijetnam.”

To joj je zaista skrenulo misli sa Tima. Džoel Miler je očigledno požurio da se oženi pre odlaska u rat. „Šta si mi ono kazala, kad je poginuo?” „U aprilu 1969. godine!” „Znači, samo šest meseci posle venčanja.” Pogled mu je bio prikovan za fakturu kao da iz nje može da pročita prošlost. „Misliš li da su se zaista i venčali? Rekla si da haljina izgleda kao da uopšte nije nošena.” „A izgleda i da nije prepravljana.” Šarlota je uzela fakturu iz njegove ruke. „Moguće je da neka venčanica i bez prepravki odgovara nekoj drugoj nevesti, ali je to veoma malo verovatno. Nešto se uvek menja.

Porub. Korset. Nešto treće. Osim ako ta haljina uopšte nije sašivena 1912. godine, već je to bio trik aukcionara da me navuče da je kupim.” Drhtala je. Što je više podataka o poreklu haljine otkrivala činilo joj se da se sve više udaljava od istine.

No u ruci je sada držala parče papira sa podacima o životu čoveka čiju su životnu priču vremenom svi zaboravili. Osim te osobe koja se potpisala sa „tvoja žena” i poslala Džoelu spomen-poruku. I, naravno, 168

osim Boga. „Misliš li da će mi gospođa Petis dati da uzmem ovo? Ili da barem mogu da pozajmim fakturu?”

Tim je vratio poklopac na kutiju a kutiju ponovo stavio na policu. „A zašto ne bi? Najzad, zbog toga smo i došli.” Šarlota je pokupila jaknu sa ograde stepenica i prebacila je preko ruke. „U memorijalu na kome sam našla Džoelovo ime pisalo je i da mu telo nikada nije pronađeno.”

„Mogu da se kladim da je to teško palo njegovoj mladoj nevesti.” Tim joj je prišao i sklonio kosu sa ramena a zatim je brzo zabio šake u džepove. „Da li si spremna da krenemo?” „Jesam.” Na tavanu je postajalo sve toplije.

169

Petnaesto poglavlje subotu oko podneva Šarlota se uvezla na prilazni put kuće U Hilari Seltonstel na Krestlajnu. Staza je, kao betonska reka, vijugala ispred fasade kuće od cigle boje terakote i presecala širok i lepo doteran travnjak. Hrastovi i brestovi bacali su senke na kuću i stvarali, čak i u podne, lepu hladovinu i malo ublažavali majsku vrućinu. Šarlota je izašla iz automobila i zalupkala po stazi klompama sa niskom petom.

Skinula je jaknu svog kostima i bacila je na suvozačko sedište.

Povetarac tipičan za vedar dan zaljuljao bi povremeno grane i činio da se svetlo brzo menja, što je uticalo i na promenu Šarlotinih osećanja.

Dok je vozila ovamo u sebi je razradila plan jednog pragmatičnog razgovora sa Hilari i smislila je kako da je vešto ispita o prošlosti. To joj je omogućilo da malo odvrati misli od vožnje kroz sopstvenu prošlost i sećanja na stari kraj, Krestlajn, u kome je nekada stanovala.

Da bi stigla ovamo morala je prethodno da pozove telefonom sve Seltonstele iz birmingemskog telefonskog imenika sve dok nije pronašla neku Hilarinu staru tetku koja je ljubazno saslušala Šarlotinu priču i posle nekoliko pitanja joj konačno dala Hilarin broj telefona. Činjenica da je Hilari stanovala u njenom starom kraju u kome se nekada igrala sa drugarima i po kome je vozila bicikl, kao i da je ta ista Hilari možda mahala njenoj mami iz kola u prolazu, nije uticala na Šatlotine emocije. Barem sve do sadašnjeg trenutka. Došla je do kraja puta i zastala na uglu ulica Bejker i Monarh. Sedma kuća na levoj strani ulice bila je ljupka bela kućica sa tremom od crvene cigle na kome je stajala drvena ljuljaška.

Šarlota je zastala pokušavajući da čuje, vidi i omiriše sve što bi joj možda bilo vezano za tu kuću. No sve čega se setila bilo je nekoliko izbledelih slika iz detinjstva. Gornji sprat i soba sa polukružnim pro zorom, nekada obojena u ružičasto, sa belim radama koje su rasle iz prašnjave žardinjere.

Mama joj je stajala na putu, u tesnim farmerkama i kratkoj majci koja otkriva stomak, i vikala Šarloti da požuri kući jer je večera gotova. Šarlota je malo začkiljila na jakom podnevnom svetlu. Samo sedam zgrada dalje bili su ti zidovi koji su još jedini pamtili glas njene mame.

170

Osvrnula se unazad, pogledala Hilarinu kuću i, dok joj je vetar mrsio kosu oko lica, zapitala se koliko dugo ona stanuje u njoj. Da li je Šarlota kao dete nekada srela suprugu Džoela Milera, ojađenu udovicu ratnog veterana.

Ona se, doduše, sada preziva Vorner. Nije više bila Seltonstel niti Miler. Uzela je telefon iz torbice i pozvala Diksi. Javila joj se govorna pošta. Diksi je tog popodneva imala dogovor za sastanak sa novom klijentkinjom pa se verovatno pripremala za taj susret. Šarlota je prekinula vezu ne ostavljajući nikakvu poruku, neko vreme zurila u telefon i najzad pozvala Tima. „Hej.” Glas mu je bio pun oklevanja i iščekivanja. U pozadini se čula buka motora. „Gde si?” Šarlota je zabacila kosu sa lica. „Na stazi sam. A gde si ti?” „Stojim na uglu ulica Bejker i Monarh.” „Dakle ipak si je zvala?” Tim je progovorio glasnije a zvuk motora se malo utišao. „Ona sada stanuje samo sedam kuća dalje od naše nekadašnje adrese.

Mislim na kuću u kojoj sam nekada živela sa mamom i gde je ona i umrla.”

Zazviždao je. „Da li si to znala?” Njegov prijatni glas je na Šarlotu delovao poput slatke karamele. „Do sada nisam uopšte razmišljala o tome. Čudno mi je to što sam došla ovamo, Time. Nisam nikako dolazila u ovaj kraj još od mamine smrti.”

Sa njegovog kraja linije začuo se tih i prigušen udarac. „Hej, Šarlota, sačekaj trenutak.” Čula je neko grebanje i zatim Timove reči: „Hej čoveče, pa pričam telefonom.”

Zvuci prigušenog razgovora pokazali su joj da Tim mora da krene na stazu jer će uskoro on biti na redu. „Šarlota, izvini, no moram odmah da krenem. Dakle - to je baš čudno, zar ne?” „Na neki način i jeste - kao da bi i mama trebalo da bude tu. Mislim, u toj beloj kućici sa tremom od cigle. No nje nema. Što je još gore, ja se slabo sećam našeg života u ovom kraju.” „Pa tvoje mame odavno nema, Šarlota. Bila si dete kada si izgubila majku. Sada si odrasla žena koja ima svoj život, i to uspešan.”

171

„No nijedna devojčica nikada ne sme da zaboravi da joj je potrebna majka.” „Ko ti je to kazao? Šarlota, ljudi svakodnevno zaboravljaju svoje majke, očeve, braću i prijatelje koji ih napuštaju i umiru. Zaborav je deo života.” „Drugačije je to kada je neko mrtav. Time, ja sam je zaboravila. Pitam se da li je moje sećanje na nju stvarno ili je to slika koju sam sama stvorila? Pokušavam da jasno vidim neke stvari iz prošlosti i nikako ne uspevam u tome. Ne osećam je više kraj sebe.”

„Pa, to je možda pravi blagoslov.” Čula je da su se vrata Timovog kamiona zalupila i znala da mora da okonča razgovor. „No ta sećanja su sve što imam. U svakom praktičnom smislu ona su moja jedina porodica.” „Stvorićeš ti i neke nove uspomene. Imaćeš i novu porodicu... jednog dana.”

Reči su mu zazvučale nekako muklo. Prijatelj Tim se borio sa verenikom Timom. „Hej, ti zaista moraš da ideš, a i ja takođe. Hvala ti što si se odazvao.” „Čuj, Šarlota, zovi kad god hoćeš... u bilo koje vreme.” „Lepo se zabavi ali se i čuvaj. Sada kada si moj prijatelj a ne verenik mogu da ti kažem da mrzim te tvoje trke i strast za jurcanjem motociklom po džombavim stazama. To je veoma opasno.”

On se na to nasmejao i zvuk tog smeha ju je ohrabrio. „Reci sad ti meni nešto. Ti bi, dakle, pustila verenika Tima da skrlja vrat ali bi mužu Timu svakako kazala: Nema šanse da ideš tamo, momče!” „Nisam baš išla tako daleko u razmišljanju, ali je vrlo verovatno da bi bilo tako nekako.” „Pa, trebalo je da mi to kažeš.” Veseli ton je odjednom nestao iz njegovog glasa. „Takve stvari devojka treba da kaže svom momku.” „A kada sam pa mogla to da uradim? Sreli smo se, pričali, ljubili se i verili se.” „Nemoj da se ljutiš ali mislim da sada shvataš zašto sam hteo da odložimo venčanje.” „Sada ću da prekinem ovaj razgovor ali te molim da paziš na sebe.”

Zlatno sunčevo svetlo je naglo izbledelo jer ga je zaklonio sivi oblak koji se iznenada pojavio na plavom nebu. „Želim ti sreću sa Hilari. Budi prirodna. Dopašćeš joj se.”

172

Šarlota je prekinula vezu i gurnula telefon u torbu.

Kada se okrenula ugledala je neku visoku i vitku ženu prosede kose kako je posmatra sa ivice travnjaka. „Da li ste vi Šarlota?” „Jesam. A vi ste svakako gospođa Vorner?” Šarlota je prišla da se rukuje sa njom i začudila se kada je u ženinim očima ugledala suze. „Molim vas, zovite me Hilari.” Bila je odevena u farmerke, bluzu i bele platnene patike. Kratka kosa joj je lepršala na vetru i kovrdžala joj se oko lica. Smeđe oči su zračile ljubaznošću. „Mogu li da vas upitam šta je to tako zanimljivo u dnu ove ulice?”

Sećanja. „Kada sam bila devojčica stanovala sam u onoj beloj kućici na desnoj strani - onoj sa ciglenim tremom.” Sunčevi zraci su se sada borili sa kišnim oblakom. „Zaista?” Hilari je izašla na ulicu i nagnula se da pogleda između drveća i automobila koji su prolazili. „Greg i ja smo se doselili ovamo pre dvadeset godina - bilo je mnogo dece iz te ulice koja su se vozikala unaokolo na biciklima. Sada su sva ta deca otišla. Zapravo” - pritisnula je usne prstima - „bila je tu i jedna mršava tamnokosa devojčica koja se vozila po susedstvu na ljubičastom biciklu. Brzo je okretala pedale.

Hilari je pucnula jezikom i pljesnula dlanovima. „Govorila sam mužu da, kada bismo imali ćerku...” „Ja sam zaista imala ljubičasti bicikl i dugu crnu kosu.” „Da, sve do struka. Nikada nije ostajala vezana u rep.” Hilari je zurila u nju. „Nikada.” „Dakle, to ste bili vi.” Malo je zažmirila. „A kako je...” „Svet je mali.”

Šarlotin puls se ubrzao. „Stalno sam govorila Gregu da bih, ako bismo imali dete, želela baš takvu ćerku. Kao ta devojčica na ljubičastom biciklu.” Šarlota se raznežila. „Sećam se mirisa roštilja koji se leti širio iz vaše bašte. A i za Božić je vaša kuća uvek imala najlepše ukrase i najveći broj svetiljki.” „Moj muž je voleo da sprema hranu na roštilju. Ja nikada nisam bila neka naročita kuvarica, pa je i meni to dobrodošlo. Ti Božići su mi mnogo značili.”

Hilari je mahnula rukom i krenula prema kući. „Vaša mama je umrla, zar ne?” „Da, kada sam imala dvanaest godina. Bila je to saobraćajna nesreća.”

173

Hilari je zastala u hladu na stazi ispred kuće. „Žao mi je. A šta vam je sa ocem?” „Njega nisam upoznala ni do dana današnjeg. Otišla sam da živim sa maminom prijateljicom Gert. „To nisam znala.” Hilari je malo oklevala stojeći na travnjaku, a zatim se okrenula prema kući. „Napravila sam za nas mafine sa cimetom.”

Unutrašnjost kuće odgovarala je njenoj spoljašnjosti. Sve je bilo čisto i delovalo je domaćinski i privlačno. Tepih je bio nov i debeo a nameštaj savremen. U vazduhu se osećeo miris sveže boje za zidove i blaga aroma cimeta. Hilari je prešla preko dnevne sobe i izašla na svetao zastakljen trem ispred nje. „Sedite ovde”, kazala je, potapšavši jednu stolicu za ljuljanje boje burgundca. Sa druge strane stola stajala je druga ista takva stolica. Obe su bile okrenute prema prozorima ka dvorištu. Na stolu je bila neka knjiga o pticama i dvogled. Šarlota je spustila torbu na stolicu kraj sebe. Viđala je taj trem mnogo puta, ali samo sa spoljašnje strane. Znači, Hilari ju je nekada posmatrala kako vozi bicikl po kraju. To je bio poslednji poklon koji je Šarlota dobila od mame. Samo godinu dana kasnije bila je siroče koje je živelo sa Gertom a ova joj je sklonila

bicikl već nedelju dana posle dolaska. „Evo.” Hilari je stavila na sto činiju sa mafinima koji su se pušili. „Šta želite uz njih? Mleko, kafu, čaj, vodu, koka-kolu? Nemam onu dijetalnu.

Ovde pijemo samo prave stvari.” „Mleko, molim.” Zvučalo je baš dobro. Pribila je laktove uz telo i zavalila se uživajući u Hilarinom iskrenom i ljubaznom ponašanju.

Dve žene su neko vreme ćaskale uz mafine sa cimetom i mleko, upoznajući se pritom sve bolje. Hilari je prvo bila bolničarka u mornarici a zatim je radila u bolnici Sent Vinsents. Šarlota je držala butik sa venčanicama.

Hilari se udala za Grega u svojim četrdesetim godinama. On je bio penzionisani pomorski oficir koji je kasnije razradio neke poslove u građevinarstvu. Šarlota je imala trideset godina i bila je neudata.

Obe su volele sunčano i toplo vreme. Volele su i pse. I Majkla Babla. „Da li ste uspešni?” Hilari se nagnula preko svog rukohvata. „Mislim da li vam taj posao sa butikom dobro ide?”

174

„Pa, ima već više pet godina da nekako guramo. Uglavnom smo bili u deficitu.

No Tauni Bosvel je nedavno kupila jednu moju venčanicu.” „Tauni Bosvel? Mis Alabame? Vidi ti to.” Šarlota se osmehnula. Hilari nije delovala kao neko ko poznaje lokalne kraljice lepote. „Vidim po vašem izrazu da se čudite što znam za mis Alabame.”

Hilari se zaljuljala u svojoj stolici i prinela šoljicu kafe ustima. „Ja sam bila

tinejdžerska mis Alabame 1962. godine.” „Zaista?”, kazala je Šarlota i osmehnula se. „Ne izgledate mi kao neko ko mari za ta takmičenja u lepoti.” Zašto li je to zazvučalo kao uvreda? „Mislim na svu tu gužvu i pretvaranje. Na izveštačenost.” „Dvadeset godina bolničarskog rada u mornarici istera svu ko-keteriju iz vas.”

Popila je kafu. Nije srkutala. Baš ju je popila. „Nemojte delovati tako zbunjeno.

Ja zaista više nisam ista osoba koja sam tada bila. Nisam ni žena kakva sam verovala da ću biti kada napunim šezdeset pet godina. Dakle, kažite mi zbog čega ste došli? Kazali ste da ste našli nešto što mi je nekada pripadalo, zar ne?” „Ponadala sam se da biste mi vi mogli pomoći da rešim jednu misteriju. Šarlota je izvukla svilenu torbicu iz svoje tašne i dala je Hilari.

Betani ju je vratila pošto je sašila probne uzorke i Šarlota je vratila vojničke pločice u nju na isto mesto gde ih je i našla. „Ovo sam pronašla u jednom kovčegu koji sam kupila na aukciji.”

U prvom trenutku Hilari kao da nije ništa prepoznala. No kada je dotakla svilu torbice prsti su joj zadrhtali a oči i nos su joj se zacrveneli. „O, Bože...” Osećanja su joj treperila u glasu a kapci podrhtavali. „Nisam mislila da ću ikada više ovo videti.” „Te pločice su bile unutra. Da li ste ih vi tu stavili?” „Pa da, pretpostavljam da ste našli način da otvorite kovčeg?” Hilari je stiskala pločice u ruci. „Htela sam da svu tu skalameriju spalim u noći posle njegove sahrane.” „Pročitala sam da mu telo nije pronađeno.” „Bio je raznesen u eksploziji. Zapravo nije bilo tela koje bi mogli pronaći.”

Hilari je pružila ruku pored stolice i dohvatila maramicu. „Nisam mislila da će ikada iko otvoriti taj kovčeg koji sam ja jednom davno zalemila.”

„Znajte da i nije bilo lako. Moj ptijatelj je morao da preseče šarke.”

175

„Nisam dakle tako dobar varilac kao što sam mislila.” Njen blagi osmeh se borio sa jednom usamljenom suzom. Pomilovala je Džoelove pločice. „I danas mi mnogo nedostaje. Posle više od četrdeset godina on mi i dalje nedostaje.” „Venčali ste se pred njegov odlazak, zar ne?” „Imali smo najlepše baštensko venčanje u kući mojih roditelja... nedaleko odavde. Džoel se spremao da krene u rat i ja sam žarko želela da se venčamo. Trebalo je da ja prvo završim poslednju godinu koledža, ali bi on do tada već bio u Vijetnamu. Mislila sam da treba da zapečatimo našu ljubav venčanjem. Znala sam i tada da je ona jača od smrti.” „Možda i jeste, Hilari. Vi ga još volite.”

Hilari je nadlanicom obrisala obraze. „Naša ljubav ipak nije bila otporna na metke. Nije ga održala u životu. Ne znam kako je vama bilo kada ste izgubili majku ali ja sam posle Džoelove smrti imala muke da zatvorim jedno poglavlje života koje se okončalo a da zapravo nije ni započelo. Svi naši snovi bili su zaustavljeni kada je on otišao u mornaricu.” Hilari se zavalila u stolici. „Oni su i dalje u toj fazi. Leže na nekoj polici, zarđali i prašnjavi, jer ih se ni ja više ne sećam. On nije želeo da se tada venčamo ali...” „A šta se desilo? Mislim, ipak ste se venčali, zar ne?” Šarlota je zamislila njihova imena na fakturi za svadbenu tortu. Nežno se osmehnula. „Bila sam već odlučila da mu samo napravim malu svečanost za ispraćaj pred odlazak u rat.

Naime, stalno smo se prepirali oko venčanja a Džoel je insistirao na tome da ne želi da me ostavi samu i da hoće da izbegne mogućnost da postanem udovica u vrlo ranoj mladosti. Svečani ispraćaj je bio divan ali to nije bilo venčanje. Već sam bila pozvala na ispraćaj sve naše prijatelje sa koledža i rodbinu kada sam, čisteći podrum, pronašla tu venčanicu u sanduku.” „Zar niste znali da je tamo?”

„Nisam imala pojma, baš kao ni moji roditelji. Bože, znam samo da sam to odmah shvatila kao neku vrstu predskazanja.” „A šta je Džoel kazao na to?” Šarlota se uživela u Hilarinu priču. „Nisam mu ništa ni kazala. Mada me je zaista ubijalo to što sam morala da ćutim.”

Osmehnula se i malo nabrala nos, što se urezalo u Šarlotinu dušu. „Htela sam da nam tih poslednjih nekoliko nedelja bude srećno. Nisam želela da se prepiremo oko svadbe i venčanja. Ali...” - Hilari je mahnula 176

prstom kroz vazduh - „ono što nisam znala jeste da je Džoel promenio mišljenje o čekanju i venčanju. Nasred te oproštajne zabave kleknuo je na jedno koleno i zaprosio me pred svim okupljenim rođacima i prijateljima.”

Tim je nju takođe zaprosio pred porodicom i prijateljima. No to je već priča za drugu priliku. „Naredna nedelja nam je protekla u grozničavim pripremama za venčanje.

Venčali smo se u petak uveče, a sledećeg petka je isplovio i tada sam ga poslednji put videla.” Šarlota je sedela zavaljena u stolici i ćutala, jer nije nikako mogla da nađe prigodne reči. Na kraju kazala. „Hilari, ta haljina je sada kod mene.” „Pa, ako ste otvorili sanduk pretpostavljam da jeste. Samo mi recite da ne planirate da se venčate u njoj.” „Ne, neću se ni venčati. No ta haljina izgleda... kao nova.” Šarlota je pružila ruku da uzme još jedan mafin ali ju je brzo povukla natrag. „Izgleda kao da nikada nije bila oblačena.” „Pa ja sam je nosila Šarlota.” Hilari se zagledala u nju podignutih obrva. „Da li ste je prepravljali?”

„Nije bilo potrebno. To je bilo najčudnije od svega. Moja mama i baka nisu mogle da se načude. Haljina mi je pristajala kao rukavica. Kao da je sašivena za mene.” Hilari je ljuljala svoju šolju u naručju. „I taj stil sasvim bezvremen. Mnogo mi se dopao. Kažite mi da li haljina i dalje ima onaj ampir struk prošiven biserčićima i - pa, ako je sve vreme bila u kovčegu, pretpostavljam da ga ima.” „Da, ima ga. I izgleda savršeno.” „Želela sam da spalim tu haljinu. No tata mi nije dao. Bila sam sve spremila da zapalim kovčeg sa haljinom, Džoelovim pločicama i svim ostalim kada me je uhvatio na delu. Bila sam luda od bola. Nisam čak mogla ni da bacim pogled na njegovo mrtvo telo niti da mu poljubim hladne, poplavele usne. To bih svakako učinila. Ne bi mi bilo važno što njegov duh više nije tu. Posle pogreba sam uzela lemilicu i zalemila bravu. Nisam htela da ikada, ikada više neko nosi tu tužnu haljinu.”

Ošinula je Šarlotu pogledom. „Nisam ni pomišljala da ikada više mogu da se zaljubim. Zatim sam, negde oko moje četrdesete godine, upoznala sadašnjeg muža Grega. Spasao me je. Kažem vam, on me je spasao.”

177

Hilari je raširila prste i zagledala se u pločice. „Vrlo je teško biti udata za duha.” „Hilari, a odakle se sada stvorila ta haljina? Imate li pojma?” „Pa bila je u kući.

Kovčeg i haljina su pripadali kući.” „Kući?” Šarlota se malo iskrenula u stolici da bi bolje videla Hilari. „Našla sam tu haljinu u kući. I ostavila sam je u našoj kući. Njoj je i pripadala.

Gde ste je vi našli?” „Kupila sam taj kovčeg na aukciji na imanju Ladlov. Gore na Red Mauntinu.” „Znači, posle četrdeset i četiri godine prokleta stvar se našla na Red Mauntinu.”

Hilari je opet stiskala pločice u šaci. „Mi smo se preselili kada su odlučili da sruše našu staru kuću i izgrade tržni centar. Nikada nisam upitala mamu šta je

uradila sa tim kovčegom. Bila sam zaista poluluda od bola.” „Dakle, nemate pojma kako se posle četiri decenije kovčeg našao na imanju Ladlov?” „Nemam pojma.”

To je očigledno bio ćorsokak. A baš joj je lepo krenulo. Šarlota je poskočila kada je zvuk njenog mobilnog telefona naglo prekinuo tišinu.

Počela je da pretura po torbi pokušavajući da ga nađe, ali nije prepoznala broj koji se pojavio na ekranu. „Halo?” „Šarlota, ovde je Džered.” Doktor Privlačni. „Diksi mi je dala tvoj broj.” „Džerede, da li je sve u redu? Šta je sa Diksi? I sa radnjom?” Šarlota je osetila da se naglo hladi mada je sedela u toploj i svetloj prostoriji. „Diksi je dobro. Suviše je bandoglava da bi joj nešto moglo naškoditi.

Koliko ja znam i u radnji je sve u redu. Ti si ta koja je ostavila Diksi sva ovlašćenja da brine o njoj.” Glasno je uzdahnuo a Šarlotu je obuzela jeza. „Sada sam se vratio iz smene u bolnici i saznao tu novost - Šarlota, reč je o Timu. Upravo su ga helikopterom preneli u bolnicu. Mislio sam da ćeš želeti to da znaš.”

178

Šesnaesto poglavlje Emili Tafi je navukla Emili gotovu haljinu preko glave. Devojka je zatvorila oči i pustila da je obuzme osećaj da po njoj padaju kapi mlake kiše u toplom letjem popodnevu, spirajući joj znoj sa mišica i praveći joj barice oko nogu. „Ne znam da li se dobro osećam zbog svega ovoga, Emili. Vaša majka stalno

insistira da nosite onu haljinu koju je sašila Kerolajn Keruters.” „Ja osećam da je sve u redu. Nevesta sam ja a ne moja majka. Zar to ne treba da bude moj dan?” „Pa niste baš toliko naivni da ne biste shvatili da je to i pitanje porodičnih odnosa.” „Nisam, ali je ovo ipak sitnica. Nisam ja tvrdoglava, Tafi. No to je moje venčanje i moja venčanica. Ja biram. Želim ovu haljinu.” Emili se pogledala u Tafinom ogledalu. „U ovoj haljini osećam da sam voljena.” „A da li je vaš verenik taj koji vas voli?” Tafi je kleknula da izmeri dužinu suknje i nakašljala se preko ramena. Zbog bolesti je bila otkazala svoju posetu Kentonovima. No Emili je pozvala Velikog Majka i odvezla se do Pete avenije. „Gospođice Emili, stojte mirno da mogu ovo da završim. A onda se brzo gubite odavde. Ne želim da nas ovde nađu zajedno i da se uvalite u nevolje. A ne želim ni da prenesete moju bolest nekome u roditeljskoj kući.” „Neću se uvaliti u nevolje.” Emili je prešla rukom preko korseta. Da, njen verenik je voli. Zar ne? Haljina je bila divna. Sjajna, svilasta i ako je to moguće... „Tafi, izjavljujem da je ovo haljina načinjena od sunčevih zraka.” „Pa prošila sam je zlatnim nitima.” „Zlatnim?” Emili je proučavala porub rukava sa čipkom. „Kako to?

Pravim zlatom?” „Provukla sam te niti tu i tamo. Uzela sam ih sa jednog drugog mog ručnog rada.

I obojeni ljudi u ovom gradu mogu da dođu do nekih 179

stvari ako žele i znaju gde da traže. Ponekad se samo pomolim Bogu da mi da ono što mi treba.” „A šta si tražila do njega dok si mi šila ovu haljinu, Tafi?” „Da vama da to što vam treba.” Potapšala je Emili po nozi. „Okrenite se da

mogu da pribodem čiode i sa te strane.” Opet se malo odmaknula i glasno nakašljala a grudi su joj se nadimale. „Treba da odeš doktoru, Tafi.” Emili se vrtela u krug da bi Tafi mogla da dovrši svoj rad na porubu. „Bele devojke odlaze doktoru a matore crnkinje kleče i mole se.”

Emili je spustila pogled na nju. „Volela bih da i ja imam tu tvoju veru i hrabrost.” „Za to sam se ja i molila, gospođice Emili. Da vam Bog da vere i hrabrosti.”

Hrabrosti i vere.

Emili se, preko ramena, pogledala u ogledalu. Zadnji deo korseta haljine joj se pripio uz leđa i ramena. Suknja joj je glatko nalegla uz bokove i slivala se, poput mleka, unazad u mali šlep. Osećala je da u toj haljini prosto lebdi. Nije uošte želela da je skine. „Hrabrosti i vere, kažeš?” Emili se zagledala u Tafi. Ako se uda za Filipa, tog tvrdoglavog stvora, nema sumnje da će joj biti potrebno i jedno i drugo. Čim su se verili shvatila je da neće biti nimalo lak zadatak nositi ime Seltonstel. Žene poput Emelin uopšte ne mare za bračne zavete. Uvek trepću i isturaju grudi pred muškarcima kao što je Filip... a oni su suviše sujetni i glupi da im to ne bi veoma laskalo. „Dakle, gospođice Emili?”

Obrazi su joj se zarumeneli. „Pričala sam sama sa sobom.”

Tafi se nacerila i uzela još jednu čiodu koju je držala u ustima, pa ju je zabola u porub. „Pa i ja ovde po ceo dan nešto pričam sama sa sobom” „Tafi, zašto misliš da su mi potrebne hrabrost i vera?” „Zato što...”

Uzdahnula je, ubadajući čiode u porub. Uspravila se u punoj visini i pogledala Emili pravo u oči. „Trebaće vam i jedno i drugo da biste se udali za pravog čoveka.”

180

* * * Meko blato lepilo se Emili za cipele i porub suknje dok je, kroz susedno dvorište trčala prema kuhinjskim vratima svoje kuće. Veliki Majk ju je odvezao do Tafi, ali nije ostao da je sačeka i vrati. Otac mu je dao spisak poslova koje treba da obavi u gradu pa se ona vratila kući tramvajem. „Uh, tu li ste gospođice.” Moli je ušla u kuhinju namrštenog čela. „Gospođa vas je tražila. Rešili ste da danas malo šljapkate po blatu, zar ne?” „Pešačila sam od tramvajske stanice do kuće.” Emili je krenula prema zadnjem stepeništu. „A gde mi je majka? Možeš li ovo da mi opereš pre nego što ona vidi?” Emili je otkopčala suknju, iskoračila iz nje i sklonila se iza vrata ostave za slučaj da je očev sluga Džeferson, ako naglo uđe, ne zatekne kako stoji tu u gaćicama. „Ostavite tu suknju u vašoj garderobi. Doći ću gore po nju.” Moli je spustila pakovanje kvasca na sto. „A gde ste bili popodne?”

Emili je pod njenim ispitivačkim pogledom naglo pocrvenela. Ta žena ju je poznavala bolje od mnogih njenih školskih drugarica. „Išla sam kod Tafi. Javila je da je haljina spremna za porubljivanje.” „A zašto joj niste kazali da dođe ovamo? Znate šta vaši roditelji misle o tim odlascima u kraj u kome žive obojeni.” „Tafi se danas nije osećala dobro.” Emili je prišla kuhinjskom radnom stolu. „Osim toga, htela sam da se uverim da mi je zaista sašila venčanicu a ne večernju haljinu kao što je majka tražila. Naći ću već neki način da obučem tu haljinu za venčanje, Moli. Pazi šta ti kažem. Kada sam je danas probala osećala sam se tako... voljeno.” „Voljeno?” Moli je napravila grimasu. „Pa zar i inače niste voljeni, gospođice?” „Pazi na ton kojim mi se obraćaš, Moli.” Posle prvog sukoba sa Filipom pre

četiri nedelje oko njene prve posete Tafi on se zaista ponašao kao pažljiv i zaljubljen verenik. Njegova strast je postala umerenija i kontrolisao se bolje nego ranije, kao da je vodio računa o tome čije usne 181

ljubi. Ona je njegova buduća žena a ne pokorna ljubavnica koja služi da utaži njegovu požudu. „Pa da, svakako, ja jesam voljena. No u toj se haljini osećam... tako divno. Tako čisto.” Emili se mučila da pronađe reči koje bi precizno opisale baš ono što oseća. „To je ono što i ja osećam u crkvi kada me dotakne Sveti duh.” „Šta tada radi Sveti duh?” Emili je i dalje stajala kraj kuhinjskih stepenica zureći u Moli. Čula je za neke Božje znake i čuda koja su se događala po crkvama.

Njihov sveštenik je to uglavnom pripisivao preterano uzburkanim emocijama.

No Moli je bila stabilna devojka koja se ne prepušta iluzijama. „Šta On čini? Pa čini sve što poželi, gospođice. I kad god to poželi.

Znate već da ponekad morate da izvadite rublje iz fijoka i da sve ponovo sredite i složite? To Sveti duh čini sa nama i našim gresima.” „Misliš, poređa i izloži sve naše grehe redom?” To je bila strašna pomisao i Emili je od nje naglo zadrhtala. Delimično je drhtala i od struje hladnog večernjeg vazduha koja je dolazila kroz prozor koji je Moli ostavila otvoren. „No te grehe samo vi vidite. Drugi to ne znaju. Ipak vas to može naterati u plač.

Ili izazvati drhtavicu. Ili vas može naterati da zatražite oproštaj. A zatim Sveti duh za tren oka sve sredi i vi se vraćate svom životu pročišćeni i sređeni u duši.

Radosni.”

Pročišćeni i sređeni u duši. Radosni. „Molim te da ne kažeš majci da sam išla kod Tafi” Kada li se poslednji put nasmejala? Onako od srca.

Bilo je to sa Denijelom, onda kada je... „A šta ako vas je neko od ljudi gospodina Filipa opet tamo video?” „Bila sam oprezna.” Emili je unapred računala na taj rizik no sada je bila kod

kuće i osećala je hladne žmarce po telu. „Pa moraće i on to da shvati. Bilo mi je važno da se ta haljina dovrši i porubi.” „Emili, da li si tu?” Majka je naglo izronila s druge strane kuhinjskih vrata. „Gospode, pa ti si u gaćicama. Šta si to uradila sa suknjom?” „Malo sam je izblatnjavila, majko. Nije kraj sveta.” „Svakako da nije. No zašto ti je suknja sva blatnjava?” „Pa, pada kiša... i ulice su blatnjave.” Emili je potrčala uz stepenice bacajući preko ramena pogled na Moli pre nego što je majka uopšte uspela još nešto da je upita. „Želite li malo kolača, gospođo Kenton?”, čula je da Moli kaže. „Poslednje parče čokoladnog kolača je tu ispod kalupa.”

182

Hvala ti Moli. Majka bi uradila svašta za parče kolača. Naročito čokoladnog.

Emili se umila i presvukla i baš je pomislila na lepu debelu krišku hleba sa džemom kada je začula zvuk zvona na ulaznim vratima.

Provirila je kroz prozor. Na kružnom prilaznom putu stajala su policijska kola.

Otac? Ili... Veliki Majk? Majka je bila u pravu - nekome će se desiti zlo zbog tih njenih odlazaka u crnačku četvrt.

Istrčala je iz sobe i pošla niz stepenice. „Dobro veče, žao mi je što vas uznemiravamo.” Grubi muški glasovi odjekivali su u predvorju. „Gospodo policajci.” Džeferson im je pridržao vrata. „Kako vam mogu pomoći?”

Emili je sišla sa poslednjeg stepenika u predvorje. „Da li je sve u redu?”

Zagledala se prvo u jednog policajca a zatim i u drugog. „Da li se nešto desilo

ocu? Ili Velikom Majku?” „Nije, gospođo!” Policajci su izmenjali nevesele poglede. „Došli smo zbog vas.” „Šta se dešava?” Majka je izašla iz kuhinje. „Gospodo policajci, molim vas da uđete. Mogu li vas ponuditi kafom ili čajem?” Gospodin Kenton nije ovde ali će uskoro doći.” „Gospođo.” Visoki plavooki policajac skinuo je kapu. „Došli smo zvaničnim poslom.” „A kakav je to zvaničan posao?” Majka se zagledala u njih podbočivši ruke o struk. „Imamo nalog za hapšenje gospođice Emili Kenton.”

Emili se ukočila u mestu a srce kao da joj je stalo. „Za mene?”

Izgovorila je to u jednom dahu, slabim šapatom. „Da uhapsite moju ćerku? A za šta je to optužena?” Majka se postavila između Emili i policajaca. Emili se uz tup udarac srušila na najniži stepenik. Džeferson je kleknuo iza nje i podmetnuo joj ruku iza leđa. „Zbog kršenja zakona, gospodo.

Viđena je danas popodne u Gastonovcm hotelu. Optužena je za druženje i zaveru sa obojenima koja može da preraste u pobunu.” „U pobunu?” Majka je lupila potpeticom o pod. „Tafi Hejs je moja krojačica. Zar mi tvrdite da ne mogu da odem kod krojačice samo zato što je obojena?” „Ne možete ako to vodi nemirima. Neki žele da se uvere da se sprovodi zakon po kome su belci i crnci različiti mada jednaki.”

183

„Pa sada zato treba da se pravi cirkus oko moje ćerke?” Majka je ispaljivala reči poput topovske paljbe na Praznik četvrtog jula.

Kada je visoki glavni policajac izvadio nalog za hapšenje Emili se pribila uz

Džefersona. Pokušala je da pročita nalog ali su joj slova poigravala pred očima.

Majka ga je istrgla policajcu iz ruke. „Ne mogu da verujem. Prosto ne verujem u to.” „Gospođice, morate poći sa nama.” Policajac je pružio ruku ka Emili ali ju je Džeferson i dalje držao. Ne puštaj me, Džefersone. Policajac se pogledom izvinjavao ali je izvukao Emili iz njegovih ruku. „Majko?” „Ovo je nečuveni bezobrazluk.” Majka je pošla za njima niz stepenice verande. „Džefersone, telefoniraj gospodinu Kentonu! Odmah!”

Emili se teturala prema kolima no noge je nisu slušale, vukla je obuću po pločniku i osećala da joj misli lepršaju po glavi kao opalo jesenje lišće na vetru.

Majka je potrčala za njima. „Saslušaj me dete.” Obuhvatila je Emilino lice rukama. „Ti si Kentonova a imaš u sebi i krv Vudvordovih. Budi jaka i hrabra.”

Bacila je besan pogled na policajce. „Sigurna sam da će se ovi ljudi ponašati prema tebi kao prema pravoj dami, što i jesi. Ja ću poći za tobom. Džeferson će me povesti našim kolima.” „O, majko!” Emili je klonula i oslonila se na policajca koji ju je doslovno vukao prema policijskim kolima. „Samo sam želela da imam venčanicu u kojoj ću se osećati slobodno, voljeno i divno. Poput princeze.” „Emili, budi jaka.” Majka ju je pridigla i uspravila i, držeći je za ramena, malo je prodrmala. „Sredićemo mi ovo do večere.”

Policajac je poveo Emili do zadnjeg sedišta u kolima. Kada je kočijaš ošinuo konje Emili je osetila da joj se suze slivaju sve do brade i poput usijanog ugljevlja kaplju na hladne ruke.

184

Sedamnaesto poglavlje Šarlota

ekaonica je bila prilično mračna. Zašto li arhitekti koji grade Č bo lnice smatraju da ožalošćeni, uplašeni i nervozni ljudi treba da sede u mraku? Šarlota je prišla prozoru i pogledala grad, zahvalna za ono malo sunčeve svetlosti koja se još mogla videti u tim ranim večernjim satima.

Stigla je bolnicu u isto vreme kada i gospodin i gospođa Rouz.

Timova braća, Dejvid, Džek i Čejs, bila su na putu ka bolnici; dolazili su iz Hantsvila na svojim motorciklima. Tim je odvezen u operacionu salu i Šarlota je, zajedno sa porodicom, čekala da im saopšte novosti; pokušavala je da vodi neobavezan razgovor sa ostalima i da, na osnovu ono malo nevezanih podataka koje je Dejvid saopštio telefonom, utvrdi šta se zapravo desilo. Nešto je u toj vožnji pošlo naopako i Timov motor je udario u neki drugi a zatim je odleteo u vazduh i pao na Tima.

Prikovao ga je na mestu i Tim je ostao da leži ispod njega i trpi gadne bolove.

Ta priča je izluđivala Šarlotu. Zašto se odrasli muškarci uporno ponašaju kao dečaci koji misle da su nepobedivi? Gospođa Rouz, koja je uz sinove već prošla kroz nekolicinu sličnih situacija sa raznim saobraćajnim nesrećama, potapšala je Šarlotu po ruci. „Biće Timu dobro.”

No za Šarlotu je sve to bilo sasvim novo. Smrtonosni sportovi i muškarci koji uživaju u njima. A baš mu je pre toga kazala da bude oprezan i da se čuva.

Negde oko šest sati pojavila su se Timova braća u prašnjavim trkačkim odelima.

Oko sedam sati su Tima odvezli u sobu. Čim je doktor to dozvolio Rouzovi su odjurili kroz hodnik do sobe, da ga vide.

Ketrin je usput malo zastala. „Žao mi je zbog tebe i Tima, Šarlota.” „To je već bajata vest, Ketrin. Da ti je bilo zaista žao pozvala bi me pre nekoliko nedelja.”

Njena nesuđena jetrva je zaustila da nešto kaže a onda je zastala kao da okleva. „Pa ja mu samo želim da bude srećan.” „To važi i za mene.”

185

Šarlota je i dalje čekala. Porodica je imala prednost. Bivša verenica je mogla i da sačeka. Ne bi joj ni bilo prijatno sa njima. Kada ih je videla kako nagrću u Timovu sobu Šarlota je prevukla palcem preko svog prstenjaka bez prstena.

Porodica. Nije bila sigurna da zna kako to uopšte izgleda.

Sa mamom je uvek bilo „mi devojke” ili „nas dve.” Tako je bilo za sve njene rođendane. I za Božiće. I za Dan zahvalnosti. Kada je mama umrla Šarlota je bila jedina na pogrebnom spisku srodnika.

Prišla je prozoru, naslonila čelo na toplo staklo i pokušavala da se oslobodi uzavrelih osećanja. Molim te, Isuse, budi uz Tima. „Šarlota, hej...” Osvrnula se i ugledala Džereda u plavoj hirurškoj trenerci i belom mantilu. „Diks kaže da ne brineš za radnju. Ona će se pobrinuti za sve.” „Kako je Tim?” Šarlota ga je zgrabila za ruke. Bile su glatke i snažne.

Isceliteljske. „Pa, prilično je dobro za čoveka koji je prvo bio na motoru a zatim je motor težak preko dvesta pedeset kila završio na njemu.” Džered joj je stisnuo prste. „Sav je modar i izubijan. Uklonjena mu je oštećena slezina i ima cevčicu u levom plućnom krilu. Ostaće ovde još koji dan. Veoma je srećan što je ostao živ.

Da je motor pao na njega samo za koji santimetar bliže vratu bio bi paralizovan ili mrtav.”

Srećan je što je ostao živ. Ta konstatacije se motala Šarloti po glavi. Šta bi ona radila bez Tima? Bez svog prijatelja Tima. Volela ga je i bio joj je potreban. Do sada nije ni shvatala koliko je jako vezana za njega.

Džered ju je privukao u zagrljaj. „Mi smo tu, uz tebe smo.” Šarlota je duboko uzdahnula i kao da je time prenela malo svog tereta na njega.

Diksin doktor Privlačni. Da ima brata volela bi da bude baš takav. „Šarlota?” Džek je izašao iz Timove sobe. Lice mu je još uvek bilo umazano prašinom kada joj je ozbiljnim glasom saopštio: „Tim želi da te vidi.”

„O, zaista?” Zurila je u Džereda i bacala poglede po hodniku. „Vratiću se malo kasnije.” Džered se okrenuo da pođe a Šarlota je, u deliću sekunde, poželela da ne mora da se liši njegove bratske topline. „Treba da obiđem i druge pacijente”, kazao je. „Hvala vam doktore.” Džek ga je posmatrao kako odlazi pa se opet okrenuo Šarloti.

186

„Tim uopšte ne haje za sve nas zajedno. Stalno pita samo za tebe.

Malo se osvesti, pa se onda opet onesvesti, te...” Džek joj je mahnuo da pođe za njim. Kad je Šarlota ušla porodica je počela da izlazi iz sobe i svi su je u prolazu ovlaš zagrlili. „Dušo, dođi kod nas na večeru ako ikako možeš.” Gospođa Rouz se ponašala kao pravi matrijarh i pogladila je Šarlotu po kosi, kao što je činila i mnogo puta dok su ona i Tim bili zajedno. „Bićemo kod kuće.” „Hvala.” Bogme neću. Šarlota se izmakla da propusti Ketrin.

U Timovoj sobi vladala je tišina a osvetljavala ju je zidna lampa učvršćena iznad kreveta. Na prozoru su se videli poslednji odsjaji sunčevog svetla. Šarlota se nagnula nad postelju u želji da mu kaže: „Tu sam”, ali je videla da spava.

Lagano se spustila na stolicu kraj kreveta. „Ludi momče, skoro si se ubio.”

Bio je priključen na razne aparate i cevi i u snu je delovao sasvim spokojno njegovo lepo izubijano lice imalo je blag izraz. Gadni plavi i crni podlivi videli su mu se na vratu i na desnoj ruci iznad gipsa, kao i na slobodnim vrhovima prstiju. „O Time, moraš da se oporaviš od ovoga.” Šarlota je oslonila čelo o ivicu postelje i prošaputala: „Šta bih ja bez tebe?”

Laki dodir po glavi izazvao je kod nje jezu. Tim joj je nežno milovao kosu.

„Time...”Time...” Podigla je glavu. „Žao mi je.” Tim je prelazio palcem preko njenih mokrih obraza i govorio zadihanim šapatom. „Zašto bi ti bilo žao? Što si takav kakav si? Ne duguješ mi...” „Žao mi je što sam ikada pomislio da nešto drugo na ovom svetu volim više od tebe.”

Te reči su bile pune snažnih i iskrenih osećanja. Šarlota je pritisnula usne na njegov dlan. „Samo nemoj sada da mi umreš. Ako to uradiš strašno ću se naljutiti.” „Nasmejao se i odmah zatreptao od bola. „Sve me boli. Čak i kosa.” Šarlota je ustala i nagnula se nad krevet. „Spavaj, odmori se i kaži svojim plućima da se oporavljaju.” „Dobro sam se slupao, zar ne?” Tim je rukom koja nije bila u gipsu lako dotakao svoje usne. „Šta želiš? Možda malo vode?” „Poljubac.” „Poljubac?” Šarlota mu je sklonila prašnjavu i znojavu kosu sa čela.

187

„Tako će mi se rane brže zaceliti, zar ne?” „Pa, ne mogu da odbijem zahtev ranjenika, zar ne?” Šarlota se nagnula i poljubila ga u ugao usana. Sklopio je oči a njegov topao dah joj je zapjusnuo lice. Pritisnula mu je na usne još jedan lak poljubac. Obgrlio ju je nepovređenom rukom. Šarlota je podigla glavu i kada su im se pogledi sreli opet ga je poljubila, a taj

njen laki dodir probudio je njegovu strast. „Volim te, Šarlota”, prošaputao je usnama koje su bile sasvim prislonjene uz njene. „Bože pomozi mi, ali volim i ja tebe.” Nežno mu je pomilovala čelo.

Samo na njemu nije bilo modrica. „Ne želim to, ali te ipak volim.”

Provukao je prste kroz njenu kosu. „Kad sam se osvestio posle udesa mogao sam da mislim samo na tebe. Nisam odmah bio siguran gde se nalazim, ali sam znao da si i ti tu negde.” „Nije lako naći dobre prijatelje.” Pomilovala ga je po grudima između svih tih cevi i traka. „Imam i ja dobre prijatelje. No žena koju volim i koja je najpri-vlačnija osoba koju znam je istovremeno i moja najbolja prijateljica, a to je skoro nemoguće naći. Šarlota...” Delovao je sasvim budno i zurio je netremice u nju a glas mu više nije drhtao.

Iza njih su se vrata naglo širom otvorila. „Zaboga Time, došla sam što sam brže mogla.” Šarlota je poskočila kada je Kim, ona plavuša iz restorana, pošla preko sobe prema Timu. „Ketrin me je odavno pozvala ali sam bila na nekom snimanju reklama. Dušo, da li si dobro?” Obišla je oko kreveta i poljubila ga pravo u usta. „Kim.” Tim je malo zatreptao i izmaknuo se od nje. „Ovo je Šarlota Meloun.” „Drago mi je što smo se upoznale.” Kim joj je pružila ruku a onda je spustila torbu na ormančić kraj kreveta i zabacila svoju divnu, glatku kosa preko ramena.

Nagnula se nad njega svojim zgodnim, savršenim telom i približila mu lepo izvajano lice. „Otkazala sam onu našu rezervaciju za večeru, dušo. Džordž i ostatak društva te najlepše pozdravljaju.” Šarlota je, povlačeći se što dalje od kreveta, naletela na stolicu.

Kim ju je pogledala i namrštila se. „Bože, da li ti je dobro?”

188

„Jeste.” Šarlota je stisnula ruke uz telo nastojeći da obuzda mučninu u stomaku.

Ako se prepusti ne zna ni sama šta će biti s njom. „Videćemo se, Time.” „Šarlota, čekaj...” Njegov slab glas ju je pratio dok je izlazila iz sobe.

Stigla je do polovine hodnika kada je osetila da je u grlu dave jecaji a onda se setila da je ostavila torbicu na stolici kraj kreveta u Timovoj sobi.

No nikako nije nameravala da se vraća tamo da je uzme. * * * Šarlota se u nedelju rano probudila i videla da sunce obasjava planinske vrhove, pa je načas pomislila kako je na ovom svetu sve dobro.

To je trajalo samo nekoliko sekundi.

Onda se setila svega. Tim i Kim. Baš lepo, zar ne? Tim i Kim. Zaslužuju jedno drugo.

Iskočila je iz kreveta ne dozvoljavajući sebi da misli na ma kakve ljubavne jade i krenula u crkvu.

Našla je mesto u zadnjem delu crkve i prisustvovala prvoj službi sklopljenih očiju i raširenih ruku, ponudivši svoje srce Onome koji je zasipa ljubavlju i milošću. Neuslovnom i beskompromisnom. To je On odlično činio a ona baš i nije. No imala je neograničenu veru u Njega. On svakako neće odvratiti pogled od nje kada neka druga uđe u sobu. To je bilo to čudo i divota Isusova - ta njegova stalna i nepokolebljiva naklonost. Osetila je da joj se u stomaku razvija neka toplina koja se uzdiže naviše i pretvara u osmeh na usnama. Ona je za Njega bila broj jedan.

Tvoja sam. Tvoja sam.

Otvorila je oči kada je kraj nje seo neki muškarac koji je mirisao na sandalovinu. „Zdravo, Džek.” „Čuo sam.” „Šta si čuo?” „Da se pojavila Kim.” „Zahvaljujući Ketrin.”

Džek je uzdahnuo dok se muzika lagano stišavala a žena ispred njih ih prekorno gledala preko ramena. „Želi da te vidi”, prošaputao je Džek Šarloti na uho. „Pa video me je juče.”

189

„Čuj Šarlota, nemoj dopustiti da te Kim izbaci iz igre.” „Ne brini Džek, Kim ne može da me izbaci iz igre.” Potapšala ga je po ramenu i pogledala pravo u oči. „Ne nadmećem se oko njega sa njom.”

Zagledala se ispred sebe a hor je počeo da peva novu pesmu. Džek nije ni mrdnuo. Šarlota je provela subotnje veče grickajući mlade šargarepe i odolevajući svojoj želji da naruči veliku picu i da je celu sama pojede.

Grickala je te utešne šargarepice i gledala neki film a i porazgovarala je malo sa haljinom. Mora da se brine o toj haljini sve dok ne pronađe sledeću nevestu za nju. „I onda je ta ženska, Kim, ušla u sobu. Haljino, slušaš li ti mene? Ušla je kao da je ona vlasnica tog mesta. Da je ušla samo sekund ranije uhvatila bi nas kako se ljubimo. Da, znam. Tražio je od mene da ga poljubim a sa njom je imao zakazan sastanak.” „Pa šta želiš da mu kažem?”, upitao je Džek dok je crkvena pesma postajala sve glasnija a pevnica veličanstveno i gromko odjekivala. Bog vlada, Bog vlada.

Orkestar je svirao glasno i odlučno a Šarlotino srce krepilo se tom moćnom melodijom. „Kaži mu samo da se potrudi da ozdravi.” Šarlota je sklopila oči i osećala da bubnjevi i basovi odjekuju u njenim grudima i deluju proročki na njen duh,

krepeći joj pritom dušu.

Bog vlada, Bog vlada. „On te voli.” Džekova izjava uzdrmala je Šarlotino novonastalo spokojstvo.

Pogledala ga je jednim okom. „Moglo bi se reći da to pokazuje na čudan način.” „To ne moraš ni da mi kažeš. Ti si svakako nešto najbolje što mu se ikada desilo.” Džek je obgrlio Šarlotu jednom rukom i malo je pritisnuo uz sebe, a zatim se izvukao iz klupe. Šarlota se, sva uzdrhtala, zavalila unazad. Bila je na tom divnom mestu i uživala u Božjem prisustvu i molitvi. No odjednom se opet našla u vrtlogu cele te mrske priče o drugoj ženi, koja joj je kidala srce.

Pokupila je svoju torbu sa poda - bila je zamolila jednu bolničarku da joj je donese - dohvatila Bibliju i pošla napolje.

Kada je stigla pred svoj mali stan u Houmvudu pomislila je da je to svakako pravi trenutak da naruči i pojede celu picu sa zapečenim sirom; u tom času ju je neka žena pozvala po imenu. Okrenula se i ugledala 190

Hilari, sa bež kožnom torbom prebačenom preko ramena, kako žuri prema njoj. „Hilari? Šta vi radite ovde?” „Nisam mogla da prestanem da mislim na vas. Kada ste juče otišli pozvala sam vaš butik, a vaša prijateljica mi je kazala gde stanujete.

Nadam se da se ne ljutite zbog toga.” Prišla je Šarloti ispred samog ulaza u zgradu i ova je videla da Hilari nosi Džoelove pločice oko vrata. „Po glavi su mi se stalno motale misli o vama, venčanici, Džoelu i meni.

Kada je Greg došao kući zatekao me je kako sedim usred hrpe fotografija, sećam se celog tog užasa i glasno plačem. Nikada mi nije bilo jasno zašto se sve to desilo. Zašto sam se udala za Džoela samo da bih ga odmah izgubila? Nisam ni

sama znala da sam još uvek tako besna zbog svega toga.” Istinitost njene ispovesti čitala se u oštrim i dubokim borama na njenom licu. „Hilari, ne bih verovatno došla kod vas da nisam bila tako obuzeta potrebom da saznam što više o Džoelu i njegovoj vezi sa venčanicom ali nisam razmišljala o tome kako će to delovati na vas. Nisam zaista ozbiljno razmislila o tome. Bila sam opsednuta svojom fiksidejom.” Šarlota je pritisnula stomak rukama. Diksi je pokušala da je upozori. „Jednog dana sam našla tu staru venčanicu a već sledećeg sam duboko zagazila u misteriju oko čoveka čija se životna priča svodi na pet redova ispisanih na vojničkim pločicama i nekoliko detalja sa jednog vebsajta.” „Drago mi je što ste došli kod mene, Šarlota. To mi je baš bilo potrebno.”

Hilarina kosa je lepršala na vetru. Nosila je majcu sa dugim rukavima na kojoj je pisalo „Napred mornari”, šorts kaki boje i iste bele patike koje je imala i juče. „Čak je i moj muž znao da jednom mora doći dan kada ću morati sve to sebi da priznam. Kazao mi je da je uvek znao da se nisam konačno oprostila od Džoela.

Možda sada imam šansu da to najzad i učinim.” Šarlota je zveckala ključevima. „Baš sam nameravala da naručim picu sa zapečenim sirom!” „Da li je to informacija ili poziv?” Šarlota je začkiljila u nju. „Pa, zavisi od vašeg odgovora. Volite li picu?” „Volim picu. Svake vrste.” „Ja sam na četvrtom spratu.” „Povedite me, draga moja.”

Pošto su se popele na njen sprat Šarlota je otključala vrata i pritom shvatila da je haljinu ostavila u dnevnoj sobi, a Hilari je baš u tom času 191

ušla u sobu iz predsoblja. Zagrcnula se i pokrila usta rukom. Drugu je stavila na srce. „Izvinite Hilari, zaboravila sam da sam je ostavila na vidiku.”

„Zaista nisam mislila da ću je ikada ponovo videti.” Hodala je u krug oko haljine, trljajući obraze i lagano dodirujući nabore suknje. „Ta suknja je uvek mirisala nekim teškim mirisom eteričnog ulja.” „Meni se opet čini da ta haljina upija i zadržava svetlost.” Šarlota je lagano pogladila rukav. „Dopadaju mi se i te zlatne niti” „I dalje je to najlepša haljina koju sam ikada videla” Šarlota je sela na ivicu sofe i prekrstila noge, uživajući u tom trenutku. „Videla sam bezbroj venčanica, mnoge su bile zaista lepe, ali nijedna nije bila ovakva.” „Da, zbilja je posebna”, rekla je Hilari a u glasu su joj treperile emocije dok su joj se oči punile suzama. „Hilari, šta mislite zašto je ta haljina tako posebna?” Šarlota je oslonila bradu na ruku. Posmatrati tu haljinu Hilarinim očima značilo je steći širi uvid i u srcu je bila sve sigurnija da obavezno treba da nade sledeću nevestu za tu venčanicu. To mora biti neka posebna žena. „Ta haljina je samo za one koje je prihvate. Za osobe koje mogu da je nose.” „Šta mislite time da kažete? Samo za one koje je prihvate?” „Pa, ne znam ni sama šta mislim... ali ovde osećam da je to tako.”

Dotakla je svoje srce. „Morate da prihvatite tu haljinu i da verujete u nju.

Baš da verujete, ako mi dozvolite da se tako izrazim.” „Ali to je ipak samo haljina.” „Ne, to je sudbina.” Hilarino lice je sinulo a u očima su joj zasjali zlatni tonovi, baš poput onih niti na haljini. „Tako mi je drago što ste našli taj kovčeg Šarlota.

O, Bože...” Pritisnula je srce rukom a oči su joj zasuzile, da bi zatim pustila suze da joj poteku niz obraze. Šarlota se trudila da priguši osećanja koja su je davila u grudima. „Taj čovek koji mi je prodao kovčeg je nešto napričao o 1912. Godini i nekoj

nevesti. Dao mi je i priznanicu na kojoj je pisalo: „Otkupljeno.”

Znate li vi šta to znači? Mislite li da li ste je samo vi nosili, Hilari?” „Pa, ne znam to sigurno, ali kada sam je obukla imala sam osećaj da nisam prva mlada koja je oblači.” Zagledala se u Šarlotu odlučnim pogledom. „No imam prilično jasnu ideju ko bi sledeći posle mene mogao da je nosi.”

192

„Uh, svakako ne ja.” Šarlota je ustala i podigla ruke kao da se predaje. „Naći ću ja već pravu nevestu ali verujte mi da to nisam ja.” „Bože, baš se glasno bunite.” „Pa kad ljudi pričaju koješta moram glasno da kažem šta mislim.

Hajde da sada naručimo tu picu.” Šarlota je dograbila svoj mobilni telefon i naručila picu a zatim se presvukla u farmerke, ostavivši Hilari samu sa haljinom i njenim uspomenama.

Kada je izašla iz spavaće sobe Hilari je stajala kraj prozora i gledala prema severozapadu, ka gradu. Držala je, priljubljenu uz telo, neku fotografiju uramljenu u crni ram. „Lepo vam je ovde, Šarlota”, kazala je okrenuvši se prema sobi. „Da, zapadni planinski lanac pruža lepe prizore zalaska sunca. No kažete da ste radili u mornarici - da li ste i živeli na brodu? Svakako ste tamo viđali divne zalaske sunca.” „Živela sam u prostoru manjem od vašeg plakara. Ali je tačno i to da sam imala prilike da vidim spektakularne zalaske sunca na okeanu. A i izlaske. Bilo je i oluja koje su istovremeno bile divlje i prekrasne.

Doživela sam nekoliko takvih. Hilari je prišla Šarloti. „Imam ovde nešto za vas.”

Pokazala joj je fotografiju. „Ovo smo Džoel i ja na dan našeg venčanja.”

„Hilari...” Bila je to izbledela fotografija u boji. Pozadina je bila mutna i zrnasta.

No u centru fotografije dimenzija osam puta deset santimetara stajao je privlačan mladi poručnik atletske građe koji je rukom obgrlio nevestu, blistavu plavušu Hilari, savršeno zgodnu u venčanici koja je sada visila na krojačkoj lutki ispred njih. Šarlota je zverala po sobi jer nije znala šta bi mogla da kaže i bila je spremna da se zakune da je haljina zatreperila i uzdahnula. Verovatno je to bila neka igra vetra i kasne prepodnevne svetlosti koja je padala kroz prozor. „Vi ste na toj slici zaista divni. A Džoel izgleda baš onako kako sam ga zamišljala.”

Bili su tako mladi - stajali su visoko podignutih brada a u očima im je iskrila velika ljubav. Osmesi su im bili puni nade. On je bio pobednički ratni heroj. Ona je bila južnjačka lepotica - pobednica na takmičenju za tinejdžersku mis Alabame. „Zadržite je. Molim vas.” Hilari je gurnula fotografiju Šarloti koja je htela da joj je vrati. „Ne bih to mogla.” Šarlota je prešla prstom preko Džoelovog večno mladog lica. „Pa zar je vi ne želite?”

193

„Volela bih da je vi zadržite. Sada Džoel pripada nama obema. Vi ste mi ga vratili. I to u dobre svrhe. Ščepao vas je, baš kao i mene nekada.”

Hilari se raznežila dok je to govorila. „Sada prvi put od njegove smrti osećam da mi je milo što smo se venčali. Sećam se svega što je bilo lepo, a i naše sreće. A to dugujem vama.”

Na vratima je zazvonilo i raznosač pica je prekinuo taj dirljivi trenutak. Šarlota je platila i odbila da uzme novac koji joj je Hilari ponudila. „Baš lepo miriše.” Hilari je otvarala kuhinjske ormančiće „Hm.., a gde su tanjiri i čaše?” „Tu, pored sudopere.” Šarlota joj je mahala rukom iz male ostave, gde je bila otišla po salvete. „Imam ledeni čaj, vodu, mleko, sok i dijetalnu koka-kolu. Ja ipak pijem i ta lažna pića.”

„Uzeću ledeni čaj.” Hilari je zastala. „Da li je zaslađen?” Šarlota se malo nacerila i otvorila kutiju sa picom. „Pa, na neki način i jeste.” „Dobro, neću više ništa da pitam.”

Prvo su prstima uzele nekoliko vrućih zalogaja sira i preliva sa pice.

Zatim je Hilari dohvatila salvetu. „A kako je tom vašem prijatelju koji je u bolnici?” „Da li mi sada pričamo o meni?” „Pa i mogle bismo. Ta haljina nas zapravo čini nekom vrstom porodice.”

Porodica. Ta reč joj je izazvala probadanje u grudima, kao i u srcu. „Dobro je. Doživeo je nesreću na moto-trkama.” Šarlota je obrisala sos od paradajza sa prsta. „Da li je to neko poseban?” „Bio je. Bili smo vereni ali je on otkazao veridbu.” Šarlota je pružila ruku da uzme sodu. „Zapravo, hteo je da odloži venčanje. Kazao je da nije spreman. No kako sa veridbe i priprema za svadbu preći na... čekanje. Biti u čistilištu.” Šarlota je otvorila dijetalnu kokakolu. Hladno piće i taj razgovor dobro su išli uz picu. „Valjda smo previše požurili.

Verili smo se posle samo dva meseca poznanstva.” „Neke od najlepših ljubavnih priča odnose se na muškarce i žene koji su se upoznali jednog dana a venčali se narednog.” „Dajte mi neki primer - ko bi to bio?”

Hilari je zastala. „Pa ne znam ni ja, vi ste savetnica za venčanja. No sigurna sam da toga ima.”

194

Šarlota se nasmejala. „Vi ste vrlo loša lažljivica.” „Možda i jesam, ali i sami znate da ste nekada čuli takve priče o ljubavi na prvi pogled. A imam i neki osećaj da ne želite da se rastanete od toga momka.” Hilari je izabrala jedno parče pice. „Pa, nisam želela ni da mi mama umre u trideset petoj godini ali se to ipak desilo. Ne možemo uvek u životu dobiti baš to što želimo. No pica je uvek tu.” Šarlota je otkinula veliki zalogaj od jednog malog komada. Njeno kopanje po Hilarinoj prošlosti dalo je ovoj pravo da kopa po Šarlotinoj. „Pre nego što je Džoel ubijen razmenjivali smo pisma i određivali dane kada ćemo istovremeno gledati mesec”, rekla je Hilari. „Vremenska razlika bila je dvanaest sati, pa je jedno od nas uvek gledalo mesec danju, ako se uopšte mogao videti, a ono drugo noću. One noći kada je Džoel sahranjen mesec je bio pun i sjajan, nalik na globus koji pleše po nebu. Kako je smeo tako da sija kad je u mom srcu vladao najcrnji mrak. Poludela sam, otrčala uz stepenice, dohvatila haljinu sa vešalice, uzela Džoelove pločice i odjurila u podrum.

Nisam imala pojma šta želim da uradim sve dok nisam videla taj kovčeg.

Ubacila sam haljinu u njega jer sam je odatle i izvadila, gurnula pločice u torbicu i izvukla sve to napolje. Mislila sam da sve spalim. No naletela sam na tatu.” Šarlota je otresala mrvice sa prstiju i nastavila da sluša priču. „'Dušo', kazao mi je,'mislim da ne želiš to da uradiš.' No ja ga nisam slušala.

Htela sam da spalim glupi kovčeg i sve ono što je on predstavljao. Nisam htela da me ma šta podseća na Džoela. Tata mi je još neko vreme pričao. 'Čuj sada šta ti govorim.'“ Hilari je podigla prst onako kako je to njen otac učinio pre četrdeset godina. „'Sada ti je vrlo teško ali neće uvek biti tako. Možda ćeš jednog dana poželeti da imaš tu haljinu. Može se pojaviti neki drugi Džoel.' O Bože, to je prevršilo meru.

Kako je mogao da mi kaže nešto slično? Postojao je samo jedan Džoel.

Jedini čovek na svetu za mene. No ipak sam se donekle urazumila jer sam, kada

je tata otišao, pošla u njegovu radionicu, uzela lemilicu i uključila je. U srednjoj školi sam učila kako se koristi lemilica. Lemila sam bravicu sve dok nije zasijala kao Šlosova visoka peć. Tada sam se srušila onesvešćena. Ujutru sam se probudila u postelji sa zavojima na rukama, jer sam lemeći bravu napravila gadne opekotine.”

195

Hilari je ustala i pošla da dohvati svoju crnu torbu, pa je izvukla neku sliku iz njenog prednjeg džepa. „Ovo sam našla preturajući po starim porodičnim fotografijama.” Pokazala je Šarloti jednu crno-belu fotografiju. „Ovo su moji mama i tata a kraj njih su prethodni vlasnici kuće.” „Te kuće u kojoj ste našli kovčeg?” Na slici se videla neka žena srednjih tridesetih godina koja je divno izgledala u svojoj nedeljnoj odeći. „Mislite li da oni imaju neke veze sa tom haljinom?” „Nemam pojma, ali su njihova imena ispisana pozadi. Zovu se Tomas i Meri Grejs Talbot. To je zapisala moja mama. Skoro savršen rukopis, zar ne? Tomas je bio propovednik i bili su upravo nabavili nekakav veliki šator za okupljanja pastve širom zemlje. Tomas je rekao majci da je iscelitelj. Mislim da je to najčudniji čovek koga sam ikad srela” „Zaista? Zbog te priče sa isceljivanjem?” „Pa da, ja kao buduća bolničarka ni u svojoj desetoj godini nisam verovala da neko može tek tako da isceljuje. Hilari se malo namrštila. „Šta vi mislite?” „Mislim da Bog često koristi nesavršene ljude da sprovede svoje planove.

Recimo, mene koristi da pomogne nevestama.” Šarlota se zagledala u fotografiju i dodirnula prstom lica osoba prikazanih na njoj. „Tomas i Meri Grejs Talbot. Kuda li su oni odlutali?” „Sada bi mogli biti u osamdesetim godinama, možda i na početku devedesetih.

„Ako su uopšte živi.”

Hilari je uzela još jedno parče pice. „Živi su.” Nacerila se. „Mislim da čak mogu i da pronađem gde žive.”

196

Osamnaesto poglavlje Šarlota Šarlota je u sredu posle ručka raspakivala novu isporuku prispelih haljina. Ti zimski modeli koje je naručila bili su zaista divni. Bavljenje tom vrstom nabavke, koju je veoma volela, uvek bi podstaklo neka prijatna osećanja.

Sa ajpeda se čula muzika Džizus Kalčer, a ovakvim danima je Šarlota bila spremna da poveruje da je njeno to skladište pravo svetilište.

Začuli su se neki koraci, koji su odjeknuli po drvenom podu u radnji. „Tu sam.” Bila je to Diksi. „Tvoja pomoćnica.” Ušla je u skladište i sela na stari drveni sto za pakovanje i pripremu isporuka, prikupljajući pritom kosu u konjski rep. „Uzgred, Džered kaže da je Timu dobro.

Danas će ga verovatno pustiti kući.” „Lepo, baš mi je drago.” U ponedeljak je, u toku njihovog dvosatnog ručka, Šarlota ispričala Diksi sve detalje najnovijih događaja koji su se zbili preko vikenda jer je ova tražila da čuje sve, od prvog do poslednjeg izgovorenog slova. „Džered kaže da je Timova plavuša iz restorana dolazila svakog dana.” „Lepo je imati nekoga ko brine o tebi kada ti je loše.”

Diksi je lupila rukom po stolu. „Hoćeš li već jednom prestati da budeš tako fina?

Naljuti se malo. Prasni. Zapreti pesnicom. Znaš, u stilu: 'Nikada više neću biti gladna.'1“

Izgovorila je to tonom prave južnjačke lepotice i što je ubedljivije mogla. „Bori se za njega, izbori se za ono što je tvoje.” Šarlota je malo žmirnula i zakolutala očima. „Vrlo dramatično, gospođice O'Hara. Ali gde bi mene odvelo to mahanje pesnicom? Zašto da se izjedam zbog nečega što ne mogu da promenim?” Ona je već sasvim dovoljno mahala pesnicom i to ju je samo još više rastužilo.

Trenutno je bila prilično smirena i želela je da to stanje potraje malo duže. „Ne mogu da se borim za nekoga ko me ne želi.”

1 Citat iz romana i filma Prohujalo sa vihorom pri kome junakinja, Skarlet O'Hara, pesnicom preti nebu. Prim.

Prev.

197

„Ali, kazala si da je on...” „Da, rekao je neke stvari. No čim je ona ušla u sobu ja kao da sam pala u zasenak.” Šarlota je podigla u vis novi model venčanice kreatora Brej i Lindzi. „Kako ti se dopadaju ove haljine? Ja mnogo volim sve njihove modele.” Želela je da priljubi haljinu uz sebe i uživa u mekom svilenom tkanju i čistoj, kremastoj belini. „Njihov rad je zaista divan. Ne daj da ih Tauni vidi. Predomisliće se.” Šarlota je izvukla sledeću venčanicu - model Hajdi Elnore.

Zvonce na ulaznim vratima glasno je zazvonilo i odjeknulo kroz radnju. „Hej vi tamo!” „Ja ću.”“ Diksi je izašla iz prostorije i ubrzo se vratila sa Hilari. Šarlota je vratila haljinu na vešalicu. „Hilari, šta ti radiš ovde?”

Mahnula joj je rukom da uđe. „Diksi, ovo je Hilari.”

„Znam. Upravo smo se upoznale. Diksi se vratila na svoje mesto stari sto na kome je i pre toga sedela. „Znači vi ste ta Hilari koja je nosila onu čuvenu haljinu? I koja je zalemila kovčeg?” „Priznajem. No mnogo dugujem ovoj ženi koja mi je donela iskupljenje. Da, baš iskupljenje.” Iskupljeno - otkupljeno. Taj izraz je upotrebio i čovek u purpurnoj košulji. Ta reč je u tom trenutku čudno odjeknula u Šarlotinoj duši. „Šarlota, da li si slobodna narednih nekoliko sati?”, upitala ju je Hilari. „Pa, mogu da budem slobodna ako treba. Da li je sve u redu?”

Pogledala je u Diksi koja je samo klimnula glavom. Ona će popodne dežurati u radnji. „Pozvala sam Tomasa i Meri Grajes Talbot. Zakazala sam im posetu za danas popodne, ako hoćeš da odemo do njih.” „Zar sada?” „Da, sada.” „Čekajte, stanite malo. Hajde da objasnimo i staroj, dobroj Diksi o čemu je ovde reč. Kako si stupila u vezu sa njima?” Diksi je pripretila prstom Šarloti. „Taj delić priče si izostavila.” „Sve do juče nisam ni ja to znala.” Šarlota je ukratko ispričala Diksi o čemu je reč. „Hilari je radila u bolnici Sent Vinsents sa nekim doktorom po imenu Talbot.

Kada je upoznala Tomasa i Meri Grejs sa istim prezimenom pomislila je da među njima postoji neka rodbinska veza.” „I onda?” upitala je Diksi i okrenula se prema Hilari.

198

„On, međutim, nije ni čuo za njih.” Hilari je nastavila priču. „No išao je u školu sa jednim drugim Talbotom. Kada ste dvanaest godina u istom đačkom domu sa nekim saznate o njemu mnogo toga. Doktor Talbot me je povezao sa tim Harijem a Tomas i Meri Grejs su njegovi deda-teča i baba-tetka. „Vau”, kazala je Diksi sa svog izdignutog sedišta. „Mislite li da je ta gospođa

Talbot nosila venčanicu pre vas, Hilari?” Šarlota je okačila na vešalicu i poslednju venčanicu iz nove isporuke i kazala: „Hajde da odemo tamo i da to utvrdimo.” * * * Kirkvud na reci je penzionersko naselje u šumici pokraj reke Kejhab.

Kada je Šarlota parkirala i kada su izašle iz automobila Hilari joj je kazala: „On sada ima devedest četiri godine i pomalo je dementan. Ona ima devedest tri godine i pamet oštru kao brijač. Barem mi je Hari tako kazao.”

Prolazeći kroz unutrašnje dvorište osunčano zlatnim zracima Šarlota se odjednom zaustavila. „Nisam sigurna da uopšte želim da uđem.” „Šta? Zar sada kada smo prevalile ovoliki put? Pa tako ste našli i mene, zar ne?”

Hilari je sela na klupicu od kovanog gvožđa tapaciranu jastucima sa cvetnim dezenom. „A šta ako se utvrdi da ona ne zna baš ništa o toj haljini? Vi ste je poslednji oblačili a nemate pojma odakle se stvorila. Šta ako je ovo samo još jedan ćorsokak? Onda nećemo nikada saznati da li se mlada koja ju je prva nosila udala iz ljubavi ili iz konvencionalnih razloga. A možda je i ona ostala udovica, baš kao i vi. Treba razmotriti vezu sa još tri rata. Nisam sigurna da želim ovo da teram do kraja. Ne želim da na kraju shvatim da nikada neću saznati. U mojoj sopstvenoj prošlosti ionako ima previše nepoznanica. Ne želim da im dodajem još i priču o ovoj haljini.” „Šarlota, postavljanje pitanja neće nas samo po sebi ostaviti u mraku a i već smo se dovezle čak ovamo, zar ne? Ako i upadnemo u ćorsokak sa tom pričom o haljini barem ćemo znati da smo pokušale. Niko nam ne garantuje da ćemo dobiti odgovore na sva pitanja u životu.”

199

„Ali ovako barem mogu da se pretvaram.” Šarlota se spustila na sedište pored Hilari. „Ako ne razgovaram sa tom gospođom Talbot, mogu sama da izmislim

ostatak priče. Divna devojka i zgodan mladoženja, jednostavno venčanje. Na venčanju je ona bila u vašoj haljini.” „Pa ta haljina je i vaša”. Hilari se zaputila prema ulazu. „Promašili ste poziv, Šarlota. Trebalo je da pišete romane. Pisali biste sjajne romantične priče” „Ovde nije reč o romansi Hilari, već o životu. Ko ne želi da bude voljen? Ko ne želi sigurnost? Ko ne želi kuću i porodicu?”

Da li je to bilo ono što je i ona sama očajnički želela? Da bude bezbedna? Da ima kuću i porodicu? Nikada do tada nije svoja strahovanja izrazila rečima. Da li je zbog toga bila sumnjičava dok je razmišljala o udaji za Tima? Zar nije bila sigurna da će je on od srca voleti? Ili nije bila sigurna da imati kuću znači zasnovati porodicu?

Ketrin je svakako mislila da se ona ne uklapa u porodicu Rouz. „Sve to zvuči kao da želite savršenu ljubav, Šarlota. Takvu koja neće naneti bol vašem srcu i zbog koje nećete strahovati. No mogu vam reći da takva ljubav ne postoji. Recimo da sada uđemo kroz ta vrata i utvrdimo da Talbotovi nemaju nikakve podatke o toj haljini. Da ne znaju ništa o njoj. Znate li da su njih dvoje već sedamdeset dve godine u braku? Sedam decenija i dve godine. To je dupli vaš životni vek i još malo preko toga. Možda nećemo pronaći ko je bila žena koja je prethodno nosila tu haljinu ni kako je ova uopšte dospela u podrum mojih roditelja, ali ćemo upoznati ljude koji svakako znaju dosta o ljubavi. Ta vrsta ljubavi može da otera sve vaše strahove. Tako nešto nikada nećete naći ako stalno bežite i krijete se.”

Hilari je zabacila ramena unazad u mornaričkom stilu, kao da želi da stane u stav mirno. „Hajde da uđemo!” Šarlota je bez reči krenula za njom. Jedan mladi tamnokosi službenik pošao im je u susret i otpratio ih duž dugog hodnika i pored TV salona i trpezarije, sve do vrata Tomasa i Meri Grejs Talbot. „Da li vas očekuju?”

Lako je pokucao. „Meri Grejs? Tomase? Ja sam, Džordž. Imate goste.”

Zatim je okrenuo kvaku.

Kada su se vrata otvorila Šarlota je ugledala tanušnu i sitnu gospodu Talbot, izgubljenu u prevelikom džemperu i pantalonama, koja im je pošla u susret sa štapom u ruci. „Uvedi ih Džordže.” Šarlotino srce je brže zakucalo od nestrpljivog iščekivanja. Gospođa Talbot joj se 200

osmehnula i Šarlota je odjednom prepoznala auru one mlade lepotice sa fotografije. „Uđite, uđite! Tomase, došli su nam gosti.”

Džordž je požurio na drugu stranu i otišao u spavaću sobu da pomogne jednom krhkom starcu da uđe u prostoriju. „Proklete noge me baš muče. Nemojte nikada ostariti, mlade dame.” Mahao je prstom po vazduhu a onda se zavalio u naslonjaču za ljuljanje. „To se ne isplati. Ne, ne isplati se. Iako sam u dobrim odnosima sa Bogom on... ko zna zbog čega... nikako neće da me uzme. A nisam Mu više ni od kakve koristi ovde na zemlji.” „Osim da meni praviš društvo.” Gospođa Talbot je pošla prema drugoj naslonjači a Džordž ju je malo pridržao. „Nedostajaću ti kada se budeš pridružio Gospodu u slavi njegovoj, Tomi.” „Dušo, nisam ni planirao da odem bez tebe. Stalno si bila uz mene. Ti si moja loša navika, baš kao i ja tvoja.”

Spustio je pegavu i nabreklim venama išaranu ruku pored fotelje i dohvatio njenu. „Pa, šta možemo da učinimo za vas, mlade dame?” Oči su mu ljubazno svetlucale. Delovao je mudro i strpljivo. Ako je i patio od demencije to se u tom času uopšte nije videlo. „Ja sam Šarlota Meloun gospodine Talbot. Ovo je Hilari Vorner.” „Nas ovde zovu samo Tomas i Meri Grejs.” „Ja sam razgovarala sa vama telefonom”, kazala je Hilari i napola se pridigla jer je Meri Grejs pokazivala nameru da ustane iz fotelje. Džordž je izašao a njoj nije bio sasvim jasno šta stara gospa želi. „Mogu li da vam pomognem?” „U kuhinji ima vruće kafe. Možete li da nam je donesete ovamo? Ja bih i sama

to uradila ali dok ja odem do tamo i dovučem se nazad biće vreme za večeru.”

Vedar smeh je demantovao njenu izjavu.

Hilari je pošla u kuhinju i usput uperila prst u u Šarlotu rekavši joj: „Počnite priču!” Šarlota se oslonila o ručku sofe i nagnula se prema starom paru, pa se zagledala u oči Meri Grejs, plave i jasne kao letnje nebo. „Našla sam jednu venčanicu.” U vazduhu se osećalo neko treperenje i Šarlotine oči se nezadrživo napuniše suzama. „U kovčegu koji sam kupila na aukciji.” „Dakle, našli ste venčanicu.” Meri Grejs je i dalje držala muža za ruku. „Svilenu, sa satenskom suknjom i biserčićima na struku, protkanu zlatnim nitima.”

201

Hilari se pojavila iz kuhinje sa po jednom šoljom kafe u svakoj ruci. „Da, to je ta haljina. Ko želi šećer a ko pavlaku?” „Ja ću samo crnu kafu bez dodataka.” Tomas je podigao u vis svoju drhtavu ruku. „Za mene po kašičicu i jednog i drugog.” Meri Grejs je mahnula kao da hvata neku nevidljivu kašičicu u vazduhu a njen vedar i mladalačku duh prelio se na Šarlotu. „A ti Šarlota?” „Meni dajte samo čašu vode.” Kofein bi je samo još više uzbudio.

Nervi su joj bili veoma napeti zbog ovog susreta i sva je drhtala. „Znači Grejs, vama je poznata ta haljina?” „Svakako. Nosila sam je na našem venčanju.”

„Bila je to najlepša nevesta koju je Birmingem ikada video”, rekao je Tomas jasnim i snažnim glasom. „Ćuti, Tomase!” Meri Grejs je uzela šolju sa kafom iz Hilarine ruke. „On mi i dalje deli te šašave male komplimente. Kažite mi, Šarlota, čime se vi bavite?” „Ja sam... vlasnica butika za venčanice na Mauntin Bruku.” Dakle Meri Grejs je takođe nosila tu haljinu. Šarlota je uzela čašu vode koju joj je Hilari pružila.

Prijalo joj je da u ruci drži hladnu keramičku šolju. „Vi ste, znači, pronašli moju venčanicu.” Meri Grejs se osmehnula a onda je njen osmeh naglo izbledeo. „No ta haljina ne sme da se prodaje.

Nju mora da nosi osoba koja je nađe.” „Da. Vidite Meri Grejs, i ja sam pomišljala da treba da nađem sledeću nevestu.” Šatlota je prinela šolju sa vodom usnama i srknula gutljaj. „Možda će neka devojka ući u moju radnju i ja ću odjednom shvatiti da je ona ta prava nevesta.” „Vi ste ta nevesta” Meri Grejs je lagano i odlučno uperila prst u nju, praveći pokret kao da ubada nešto nevidljivo i bujno. „Rekla sam vam to”, šapnula je Hilari krajem usana. „Psst!” Šarlota se pomerila na ivicu jastuka na sofi i zagledala se u Meri Grejs.

Moraće da joj objasni. „Vidite, moj posao je da pomognem nevestama da se pripreme za najveći dan u životu. To je i moj dar, ako mogu tako da kažem.

Dobra sam u tome.” No čak je i njoj samoj to što je kazala zvučalo nekako šuplje. Koga ona obmanjuje? Nije ni sama znala zbog čega je otkupila (iskupila) tu haljinu.

202

„Verujem da je tako, ali ta haljina nikada nije bila za prodaju. Ona se prenosi sa

neveste na nevestu kao poklon.”

Hilari se ukočila u mestu sa šoljicom kafe u ruci. „Ali ja sam našla taj kovčeg u podrumu kuće mojih roditelja.” „Znam to.” Meri Grejs se lagano ljuljala u naslonjači. „Ja sam vam je tamo ostavila.” „Vi ste mi je ostavili... ali imala sam samo deset godina.” Na Hilarinom uglastom licu odražavao se šok i zaprepašćenje. Šarlota je uvidela da Hilari nije u sebi do kraja raščistila sa Džoelom, pa je rešila da trenutno promeni temu i da ne priča o haljini. „Tomase, čula sam da ste bili propovednik.” „Jesam, i to pune pedeset dve godine. Propovedao sam Božje Je-vandelje od Majnea do Havaja, a i po Meksiku i Gvatemali. Išli smo sve do Aljaske i Kanade.” „On i sada propoveda”, rekla je Meri Grejs. „Meni i svima koji borave ovde.

Sirota čistačica koja nam sprema sobe svake nedelje dobije kompletnu propoved.

A momak koji nam donosi bakaluk iz prodavnice je na najboljem putu da bude ponovo rođen, to mi je već jasno. Tu je i naš dragi Džordž koji stalno insistira na činjenici da je on zapravo... šta ono beš, Tomi?” „Agnostik.” „Da, on kaže da je to. Zamislite vi to - čovek koji ne veruje ni u šta. Pa kakve nade može biti za njega?” „Tačno. Ako već dobiješ dobre vesti prenesi ih dalje.” Tomas se nežno nasmejao. „Neke stvari ne treba prećutati.” „On je rođeni propovednik”, rekla je Meri Grejs. „Poveo je putem Krsta mnoge izgubljene duše. Nekada smo čak držali propovedi u našem sopstvenom šatoru usred kanzaške prerije i...” „Meri Grejs, gde je moja kafa?”

Dohvatila je kafu sa stočića i dodala mu je. „To leto je bilo vrelije nego druga a dosadne debele muve zujale su unaokolo. Te noći u celoj kanzaškoj ravnici nije bilo ni daška vetra. No ljudi su ipak došli na našu propoved.” „Pa, tada još mnogi nisu imali TV aparate.” Tomas je srknuo kafu i zatim spustio šolju. „To je bilo odmah posle rata i ljudi su želeli da čuju svaku moguću dobru vest. Bila im je potrebna svaka poruka puna nade.”

203

„No ljudi su se tog dana prosto topili od vrućine na svojim sedištima. Svi su mahali lepezama a onda je Tomas, koji je pre toga izgovorio pedesetak reči, odjednom zaćutao.” Meri Grejs je mahala rukama kroz vazduh gledajući pritom u muža. „Stao je nasred šatora, raširio ruke, zabacio glavu i sklopio oči.”

Njena priča je kod Šarlote izazvala žmarce u grudima. Talbotovi su razgovarali sa njima kao mladi vernici puni energije. Nije bilo nikakvog znaka posustajanja.

Ni demencije. „Tako je Tomi stajao nasred pozornice, raširenih ruku i lica okrenutog nebu, i onda je najobičnijim mirnim i vrlo ubedljivim glasom kazao: „Bože na nebesima, koji smiruješ mora i stišavaš oluje, molim te da se smiluješ ovom narodu koji je prevalio mnoge milje da bi čuo Tvoju reč. Molim te da nam pošalješ malo blage i sveže kiše.” „Neki ljudi u prvim redovima tiho su se zakikotali”, rekao je Tomas i odmahnuo glavom. „On, međutim, nije dozvolio da ga to omete i da umanji njegovu koncentraciju”, kazala je Meri Grejs. „Vreme je prolazilo, Tomas je nepomično stajao tamo i nije se ništa događalo.” „Osećao sam kako mi znoj probija košulju. Tim šašavim zahtevom stavio sam na kocku celu svoju dotadašnju reputaciju i propovedničku ulogu.” „I znate li šta je tada Tomi uradio? Ponovio je isti zahtev.” Meri Grejs je

zamahala malom pesnicom po vazduhu. Onako u stilu: „Ama zar ne znate?” „Uradio sam to tek tako, valjda da bi i ljudi koji su sedeli pozadi mogli malo da mi se narugaju.” Tomas i Meri Grejs pričali su tu priču kao da uigrano plešu valcer. „Bože”, rekao je, „ti koji gospođariš talasima, Tvorče sveta, pun ljubavi prema našim dušama...” „Ako već stradate, činite to hvaleći ime Njegovo.” Tomas je podigao ruku i mahnuo prema nebu. „Pošalji nam svežu i blagu kišu”, završila je Meri Grejs. „Stolice su krckale”, kazao je Tomas. „Muškarci su pročišćavali grla i potezali znojave okovratnike koji su ih nesnosno stezali. Bebe su kmečale a majke su se trudile da ih rashlade lepezama.” „Bio je to najduži minut u našim životima - čekali smo da vidimo šta će Tomas ili Bog učiniti. I tada...” Meri Grejs je malo zastala a oči su joj 204

sijale. Šarlota se nagnula prema njoj stežući šolju sa vodom u ruci. Hilari se takođe nagnula ka njima. „Šator je sasvim malo zatreperio.” „Vazduh se pokrenuo.” „Najlepši mogući svež povetarac uvukao se pod šator i strujao je oko nas.

Milovao je ljudima kosu. Moglo se videti kako pramenovi kose lepršaju na vetriću. „Zamirisalo je na sveže pokošen travnjak. Ljudi su poustajali i počeli da se mole.

Kada su njihovi glasovi dostigli vrhunac, po šatoru su tiho zadobovale prve kapi kiše. Kiša je padala cele te večeri i celog narednog dana.” Tomas se zavalio sa osmehom na licu a šoljica za kafu mu se presijavala u ruci. „Mogu vam reći da te večeri u okupljenoj masi sveta nije bilo ateista”, rekla je Meri Grejs. Bilo je samo mnogo ljudi koji su otvorili svoja srca Bogu. Bilo je i nekoliko isceljenja. Sećaš li se onog dečaka sa dečjom paralizom, Tomi?” Tamne

oči su joj zablistale. „Bacio je štake, rešio se proteze i potrčao po šatoru kao da se konačno oslobodio. Otac ga je najzad uhvatio i odneo lekaru. Ovaj je potvrdio da je dečakova noga kao nova.” „Dakle, dečak je ozdravio od dečje paralize?” Hilari je spustila šoljicu i malo šmrknula. „Tek tako?” Pucnula je prstima. „Ja sam skoro četrdeset godina radila kao bolničarka. Nikada nisam videla da se neko na taj način izlečio od te bolesti.” „Da, shvatam. Vaša verovanja zasnivaju se na vašem iskustvu, zar ne? Na onome što ste videli? Pa, to vas neće daleko odvesti.” Tomas više uopšte nije delovao kao starac. Govorio je vrlo je autoritativno. „Bez vere se ne može ugoditi Bogu.” „Tomase, molim te.” Meri Grejs mu je stisnula ruku i nežno kazala: „Bilo je to čudo bona fide, ali i medicinski provereno. Dakle, dušice, šta ste ono želele da saznate od nas?”

Trebalo je vratiti se na temu haljine. Šarlota je pročistila grlo i malo pogladila rukama suknju iz svog butika. „Meri Grejs, Hilari je našla ovu fotografiju u kutiji sa stvarima svojih roditelja.”

Dala je znak Hilari da im doda onu fotografiju na kojoj su njih dvoje sa njenim roditeljima. „Na poleđini je i datum - tada su moji roditelji od vas kupili kuću”, kazala je. „O, Bože.” Meri Grejs je stavila ruku na grudi. „Bilo je to pre toliko mnogo godina.”

205

Tomas je stavio naočare i nagnuo se da pogleda fotografiju. „A ko je ova divna mlada dama kraj koje stojim?” Meri Grejs se malo zagrcula. „Bila sam u kasnim tridesetim i strahovala od četrdesetih misleći da sam već vrlo stara”

„Pa mislim da bi se sada rado menjala sa ovom curom, zar ne ljubavi?”, rekao je Tomas. „U tren oka.” „Možda bi se njih dvoje menjali sa Šarlotom ili Hilari, ali je i Šarlota poželela da se menja sa njima. Barem na kratko. Da sazna kako to izgleda biti voljen pune sedamdeset dve godine. Pričati ljudima priče tako savršeno usklađeno. Čuti da ti muž kaže da si bila najlepša nevesta u Birmingemu. „Ovde ste na slici sa mojim roditeljima, Lindelom i Arlinom Seltonstel.” Hilari je pošla prema Tomasu koji je i dalje držao sliku. „Kupili su kuću od vas 1957. godine. Tada sam imala deset godina.

Imala sam i starijeg brata koga smo zvali Šup.” „Hilari, bili ste tek devojčica kada sam vam ostavila tu venčanicu.”

Meri Grejs se zavalila unazad, uzdahnula i sklopila oči. „Kažite mi da li ste u nekom rodu sa Seltonstelima koji su bili vlasnici rudnika? Moj otac je radio u tim rudnicima punih trideset godina.” „Moj pradeda je bio jedan od te braće. No moj otac, Pol Seltonstel, nije hteo da ima nikakve veze sa porodičnim rudnicima. Pošao je drugim putem. Želeo je da bude inžinjer. „Dok je Hilari pričala Meri Grejs je zabacila glavu i žmurila. „Gospođo Talbot?” Šarlota je počela da ustaje. Da li joj je bilo dobro?

Tomas nije delovao nimalo zabrinuto. Ni sam nije bio baš sasvim budan. „Dušo, zovite me Meri Grejs.” Otvorila je oči. „Samo sam se prisećala svog oca.

Recite mi, Hilari, da li ste nosili tu haljinu?” Hilari je pustila da razgovor i dalje teče svojim tokom. „Da, nosila sam je.” Šarlota je čula kako Hilarino srce glasno bije dok je to izgovarala. „U toj haljini sam se udala za svog prvog muža. Šest meseci posle toga on je

poginuo u Vijetnamu.” „O dušo, tako mi je žao.” Meri Grejs je ustala i zakoračila napred.

Dohvatila je štap, oslonila se na njega i prišla maloj komodi sa fijokama.

Kada se okrenula prema njima je u ruci držala neku fotografiju.

Na svetlu koje se odbijalo od površine fotografije Šarlota je videla sliku tek venčanih Talbotovih.

206

„To smo Tomi i ja na dan našeg venčanja.” Šarlota je uzela sliku - doteranu i delimično ručno obojenu crno-belu fotografiju.

Fotograf je dodao nešto rumenila na obraze Meri Grejs i malo im je oboma narumenio usne. No njena lepota i njegova mladalačka privlačnost bile su nesumnjive. A ona je na sebi imala haljinu. „Upoznali smo se u osnovnoj školi. Zaljubila sam se u njega još na dečjem igralištu.” „Bila je ćerka našeg propovednika i tada nisam želeo da imam posla sa njom.”

Tomas se malo zaljuljao u naslonjači a Meri Grejs je opet sklopila oči. Šarlota je pogledala Hilari. Ako u narednih nekoliko minuta ne saznaju o haljini sve što žele možda neče uopšte ni saznati. Barem ne danas. „Meri Grejs.” Hilari je kleknula pored njene naslonjače i uhvatila je za ruku. Šarlota je nagađala da želi da proveri da li ova spava a možda i da joj izmeri puls. „Kako ste došli do te haljine. Da li je sašivena za vas?”

Stara gospa se malo uspravila. Ruka joj je malo podrhtavala kada ju je ispružila da dohvati šoljicu sa kafom. „Dobila sam je od neveste koja ju je prva nosila.”

Ta njena izjava bila je jasna i vrlo značajna, ali je i otvarala vrata nizu novih pitanja. Šarlota je osećala kako joj se nervi zatežu i nagnula se prema starom

paru, gledajući u Hilari koja se malo namrštila. „Pa zašto ste je onda ostavili u kući?”

U redu, bilo je to dobro pitanje, ali ne i ono koje bi Šarlota postavila.

Naime, htela je da pita ko je njoj dao tu haljinu. Ko je bila prva mlada koja ju je nosila? No čini se da je na Hilari došao red da postavlja pitanja. Šarlota se zavalila i pijuckala svoju vodu. „Prodali smo kuću tvojim roditeljima i kada je sve već bilo spa-kovano ostao je da se utovari još samo taj sanduk sa haljinom.” „Baš sam hteo da ga odnesem u kamion za selidbe kada mi je Grejs odjednom rekla: 'Tomi, ostavi to ovoj devojčici'“, kazao je zavaljeni Tomas polusklopljenih očiju. „Znači zaista ste kovčeg ostavili meni?” Hilarin glas je drhtao a njeno samopouzdanje se topilo. „Osetila sam da treba da vam je ostavim.” „I ona je veoma volela tu haljinu. No kada se Gospod obrati Grejsi ona ga svakako posluša.”

207

Hilari je ustala. „Dakle, Bog vam je rekao da ostavite u podrumu taj kovčeg za mene?” Glas joj je bio pun neverice, sumnje i zaprepašćenja. „Mislim da jeste. Zapravo verujem da jeste. A vi ste zaista našli kovčeg. I nosili ste tu haljinu.” „Jesam, i to najsrećnijeg dana mog života. No ispalo je da sam je obukla za mladoženju koji je poginuo šest meseci posle toga.” Hilari je ustala i izletela napolje pre nego što je ma ko mogao nešto da joj kaže.

Nije bilo nikakvog izvinjenja, zahvaljivanja ni opraštanja.

„Hilari.” Šarlota je istrčala u hodnik. No njena nova prijateljica je nestala. „Meri Grejs, Tomase, baš mi je žao.” Šarlota je pokupila svoju i Hilarinu torbu. „Muče je te stare uspomene. Hvala vam na vremenu koje ste nam posvetili. Mogu li ponovo doći da vas posetim?” „Da, svakako dođite opet. Ne brinite za Hilari. Biće njoj dobro. Da biće joj dobro.”

Iz njenih usta u božje uši. Šarlota je sustigla Hilari tek kod automobila. „Hej, za damu u godinama zaista brzo trčiš.” Šarlota se nategnuto nasmejala i uperila daljinski upravljač prema kolima. Hilari je stajala kraj suvozačkih vrata bez ikakvog izraza na licu. Šarlota je kliznula za volan i bacila obe njihove torbe na zadnje sedište. „Dakle, šta se događa?” „Samo ti vozi!” Hilarino lice bilo je pepeljasto; otvorila je prozor i isturila glavu napolje. Levu ruku je prebacila preko tela i njom stegla bravicu. „Dakle, Bog je 1957. godine rešio da ja treba da budem udovica?

Da se udam samo šest meseci pre isteka životnog veka mog muža?”

Lupila je desnom pesnicom po vratima. „Neću više nikada u životu zakoračiti ni u jednu crkvu.” „Pa zar misliš da je Bog samo u crkvi? Bio je i u toj sobi sa nama pre pet minuta.

On je svuda.” Ona je onog leta u omladinskom logoru naučila sve što treba o Božjem prisustvu. A to se i potvrdilo bezbroj puta posle toga. Šarlota je htela da izveze auto sa parkinga ali se ubrzo zaustavila nasred jednog prolaza. „Da li ti je dobro?” „Znao je. Znao je da će Džoel umreti.” Suze su joj potekle niz duge rumene obraze. Hvatala je svež vazduh isturivši glavu kroz prozor. „A dozvolio je da se venčamo.” Šarlota je uzdahnula. Bože, pomozi. Šta sada da joj kažem?. „Hilari, pa možda je Bog...” „Postoji li neki razlog da stojimo nasred prolaza kroz parking?”

208

„Hilari.” Šarlota je zurila kroz prozor. Vetar je hučao u drveću. Misli su joj proletale kroz glavu. „A šta ako tvoja udaja za Džoela nije bila zbog tebe? Šta ako je to bilo zbog njega?” „Venčali smo se jer smo oboje to želeli.” „Ali, ako bismo se držali te tvoje teorije, samo je jedno od vas imalo pred sobom još šest meseci života. Šta ako je vaše venčanje za Džoela značilo da momka koji kreće u rat voljen i srećan treba da teši pomisao na topli dom i divnu ženicu? Šta ako je tvog Džoela jedino pomisao na vaše venčanje, ljubav, prijateljstvo i smeh držala svih onih noći kada je bio usamljen, smrznut, gladan i ojađen, kao što, verujem, samo čovek u ratu može biti?” Šarlotine misli jurile su brže nego što je mogla da ih izgovori. „Šta ako su tvoja pisma za njega bila jedini tračak zdravog razuma usred žestokih borbi? Šta ako sve to nije bilo zbog tebe, Hilari? Šta ako je bilo zbog Džoela? Šta ako ga je Bog toliko voleo da mu je pre smrti dao divnu nevestu?

Da li te to teši? Da li ti je malo lakše?” Šarlota je dograbila kvačilo. Auto je poskočio a put pred njom treperio je u izmaglici.

Hilari se nagnula napred i uronila uplakano lice u šake. Ramena su joj se tresla od jecaja. Šarlota je zakočila pred ulazom u zgradu i pomilovala Hilari po leđima. „Žao mi je, tako mi je žao. Ne znam šta me je spopalo.” Malo je sačekala i povremeno bi šapnula samo: „Isuse, o Isuse.”

Povetarac koji je dunuo kroz drveće nekako je utešno delovao na obe žene u kolima. Posle dužeg vremena Hilari se uspravila, obrisala lice nadlanicom i zagledala se kroz prozor. Šarlota je dohvatila kvačilo i pritisnula papučicu za gas. Kada su se izvezle na drum Hilari se okrenula prema njoj i stisnula joj je ruku.

209

Devetnaesto poglavlje Emili mili je bila sasvim sama - čamila je u ćeliji gradskog zatvora i E čeka la da otac, Filip, ili ma ko drugi dođe i izbavi je odatle. Ćelija je bila zaključana, hladna i mračna i Emili je osećala da je jeza prožima sve do kostiju. A i do srca.

Majka je, zajedno sa Džefersonom, došla za njom i zahtevala da je puste ali glavni nadležni policajac kazao je da pre toga moraju da plate kauciju. Hiljadu dolara. Hiljadu dolara? To je jedna godišnja radnička plata. Naravno, otac bi mogao to da plati, ali banke su tog dana bile zatvorene pa se postavljalo pitanje odakle bi mogao da pribavi toliku sumu.

Kada su Emili odveli u ćeliju majka je insistirala i zahtevala od policajca da joj da kaput koji joj je donela. „Idem iz ovih stopa da pronađem tvog oca. Emili, drži se hrabro. Ti si Kentonova.”

No Emili se srušila na pod jecajući i bila je tako mlitava i opuštena da ju je policajac s mukom odvukao u ćeliju.

Kada su se gvozdena vrata zalupila za njom srušila se na pohaban i izobličen ležaj. U toku nekoliko narednih dugih i mučnih trenutaka u ćeliji se čulo samo njeno jecanje.

Sela je oslonjena leđima o hladan zid i pritegla kaput oko ramena.

Novembarska hladnoća prodirala je kroz betonske zidove i strujala joj oko mišica i nogu.

U mislima je ponekad viđala razne situacije vezane za budućnost. No zamisao da će biti uhapšena i zaključana u zatvorsku ćeliju nije spadala u njene vizije.

Baš ponižavajuće. Degradirajuće. Da barem može da bude tako jaka i hrabra kao što joj je majka savetovala. Želela je da što pre ode odatle i obećavala sebi da

više nikada neće videti Tafi Hejs. Nije bila prava Kentonova. Bila je kukavica.

Ustala je, dohvatila rešetke na vratima i pritisnula lice na mali kvadrat među njima pokušavajući da sagleda mračan hodnik. „Hej! Neka se neko javi, molim vas. Hej!” 210

Da li će ikada neko doći po nju? Ili će je ostaviti tu da trune zarobljena i zaboravljena?

Emili se, povijenih ramena i teškog srca, opet svalila na slamaricu i privukla kolena uz grudi trudeći se da ne misli o tamnim zidovi ma koji su se stezali oko nje. No nije bila u stanju da misli na ma šta drugo izvan te klaustrofobične i hladne kamene kutije.

Ko li joj je to uradio? Ko ju je toliko mrzeo da zatraži njeno hapšenje?

Emili je stezala kaput oko sebe a misli su joj postajale sve grozničavije. Ceo taj užas bio je nezamisliv. Potpuni apsurd.

Nije joj bilo poznato da ima neke neprijatelje. Ustala je, počela da krši ruke i pritom palcem prešla preko svog prstenjaka bez prstena. Policajac joj je oduzeo verenički prsten. Rekao je da je tako bezbednije. Da je verovala da će je dugo zadržati u zatvoru zatražila bi da taj prsten posluži kao otkup.

Prsten je svakako vredeo hiljadu dolara. Emili je uzdahnula kada je pomislila na tu sumu. Hiljadu dolara. Čak je i ta kaucija potpuno apsurdna. Čula je da su se čelična vrata zalupila. Poskočila je prema rešetkama i postavila lice tako da vidi jedinu gasnu svetiljku koja je visila na udaljenom zidu hodnika. Čula je neke glasove a zatim je sve utihnulo. „Hej, vi... halo! Ja sam Emili Kenton”, povikala je iz sveg glasa. „Molim vas da me oslobodite.” Glasovi su bili sve tiši i najzad su sasvim

utihnuli. Uzdahnula je. Niko nije došao po nju. Šta li se, dovraga, desilo sa majkom? A i sa ocem? Zašto joj Filip nije dojurio u pomoć? Prošli su već sati otkako su je doveli ovamo.

Kroz prozor prema ulici videla je da je pala noć a zvuci dnevne vreve trgovačkog dela grada odavno su se utišali.

Emili je dohvatila kaput i opet se umotala u njega. Kako mogu da je tako ostave ovde? Čula je da su lupnula neka vrata. Opet je skočila na noge i zurila u hodnik. Jaka zidna lampa se upalila. Čuli su se koraci dve osobe. Taj zvuk joj nije bio naročito poznat. No tada se iza ugla pojavilo njoj vrlo dobro poznato privlačno lice. „Denijele!” Emili je ispružila ruke kroz rešetke a puls joj je odjekivao u ušima. „Šta ti radiš ovde?”

Uzeo je njene ruke u svoje. „I ja sam hteo tebe da pitam to isto.” „Optužili su me za kršenje zakona Džima Kroua.”

211

Nasmejao se, skinuo kapu i prevrtao je u ruci. „A kog si to demokratu tako naljutila, dušo?” „Denijele Ladlov, zar zaista misliš da je to smešno? Ja sam iza rešetaka. Osvrni se. Zaključana sam na ovom smrdljivom, mračnom i hladnom mestu. A zbog čega? Zato što sam angžovala Tali Hejs da mi sašije haljinu i što sam otišla u njenu radnju.” „Sada znaš kako izgleda biti na suprotnoj strani. Možda ćeš sada više saosećati sa svima koji su lažno optuženi.” „Pa ja i ovako saosećam sa njima.” Mada se u poslednje vreme nije baš mnogo posvećivala tome. „Da li si došao ovamo da me ismevaš?”

„Ne, došao sam da ti pomognem.” Pružio je ruku kroz rešetke i povukao prstom duž njene brade. „Emili, i u zatvoru si divna. Naročito kada si tako ljuta.” „Samo ti mene kinji, Denijele Ladlov, pa ćeš videti lepotu neviđenu.

Zar ne možeš nekako da me izbaviš odavde?” „To i pokušavam. Bio sam i u kancelariji tvog oca ali je on već bio otišao.” „Četvrtak je. To znači da je otišao u klub. Sigurna sam i da je majka otišla tamo.

No banke su zatvorene a nisam sigurna da otac ima hiljadu dolara kod sebe.

Zaboga Denijele, pa ne mogu da provedem celu noć ovde.” Emili je izvukla ruke iz njegovih i zavukla ih pod kaput. „Kako si znao da sam ovde? Zna li to već ceo Birmingem? Da li je bilo i u večernoj štampi? Kada su me doveli ovamo bio je tu neki fotograf koji se vrteo ispred zatvora. O, Bože, to je tako ponižavajuće.” „Nije još ničega bilo u novinama, Em, barem koliko ja znam. Saznao sam za tvoje hapšenje od očevog prijatelja, poručnika Flenegana. Javio mi je šta se desilo, pa sam došao što sam brže mogao.” „Poručnik Flenegan ti je javio?” „Mislio je da bih voleo to da znam.” Denijel je ispružio ruke i kroz rešetke zgrabio Emili. Njegov snažni stisak oko struka malo ju je utešio.

Nije više bila sama. „Pa nije baš teško, naročito prijateljima, da shvate da je momak zaljubljen.”

To priznanje ju je prilično raznežilo i kao da je omotalo meke tračke utehe oko Emilinog srca. „Ne govori mi to Deni. Mi smo sada najiskreniji prijatelji i ja te obožavam, ali kada si otišao sa Baronima to je bio kraj naše veze. To je bio i tvoj način da se oprostiš od mene.”

212

„Da se oprostim od tebe? Pa nije mi bilo na kraj pameti da biram između bejzbola i tebe. Kako sam mogao da znam da ćeš se veriti sa prokletom Seltonstelom? Da si samo pročitala moja pisma...”

„Da znaš da sam našla ta tvoja luckasta pisma.” Bila je u zatvoru, pa što mu onda ne bi sve rekla. „Otac ih je sakrio u štali.” „A zašto bi on uradio nešto slično?” „Sada to nije ni važno, bitno je da je to uradio. Počela sam da ih čitam ali sam se predomislila. Ako sam već verena sa nekim nije u redu da čitam pisma bivšeg momka. To ne bi bilo pošteno. Ja ne bih želela da Filip...” „Jurca okolo sa drugom ženom?”

Emili se izvukla iz njegovih ruku, ignorišući štrecanje koje je nagoveštavalo da on govori istinu i koje je mučilo njeno umorno telo. „Opet optužuješ čoveka koga volim.” „Nisam ga uopšte optužio ni za šta, Emili.”

Dograbila je rešetke i proturila kroz njih bradu, suočivši se sa Denijelom nos u nos. „Znaš li ti možda još nešto?” Ščepala ga je za okovratnik kaputa. „Znaš li?” „Ne postavljaj mi pitanje ako ne želiš da čuješ odgovor. Već smo jednom pričali o tome, Emili.” „Tako ti svega na svetu, Denijele Ladlov, odgovori mi.” Privukla je njegovo lice rešetkama. Hladan čelik urezao mu se u obraz ali se nije izmakao ni trepnuo, već je i dalje zurio u nju. „Ako ti ja išta značim, ako je tvoja ljubavna ispovest istinita, kaži mi to što znaš. Prijatelj si mi, zar ne? „Pa eto, video sam ga. Sa njom.” „Misliš, posle onoga dana kada si ih video na ulici.” Emili je pustila njegov okovratnik a Denijel je protrljao nažuljeni obraz. „Bio je s njom, sa tom Emelin?” „Bili su na večeri posle ponoći u Italijanskom vrtu.” „Vrlo je zgodna, zar ne?” Emili se povukla u dno male ćelije osećajući se slabo i izmučeno, kao pravi prekršilac zakona koga su sramno uhapsili.

Predstavljala je jadan prizor u odnosu na atraktivnu Emelin Grejvs. „Nije ona nikakva u poređenju s tobom, Emili.”

213

Obrisala je nekoliko suza sa obraza. „Možeš li da poveruješ da se on muva unaokolo s devojkom sa skoro istim imenom kao moje? Verovatno to čini da nas ne bi pomešao.” „Ona nema tvoj karakter. Pogledaj se samo, stigla si i u zatvor zbog svojih ubeđenja.” „Od toga će biti velike vajde.” Emili se vrtela unaokolo. „Tafi. O, Bože, Denijele.” Vratila se do rešetki i opet ga je zgrabila za okovratnik. „Tako sam sebična... brinem samo za sebe, ali šta će tek da urade sa Tafi?

Kaži mi da je ona dobro, molim te.” „Koliko ja znam dobro je. Flenegan kaže da je dobio direktivu da joj samo kaže da se drži podalje od tebe.” „Da se drži podalje od mene? Pa to nema nikakvog smisla? Uopšte nema, Deni.

Ko bi naredio tako nešto?” „Emili, nisi baš toliko naivna da ne znaš kako stvari stoje u ovom gradu, zar ne?” „Nisam, ali...” „Reći ću ti nešto... sećaš li se mog drugara Rosa? Piše za Ejdž Herald pa mogu da ga zamolim da proveri ovu priču o tvom hapšenju.” „Molim te Deni, hoćeš li? Pomozi mi da pronađem ko me je to optužio.” „Kako bih mogao da odbijem jednu tako iskrenu molbu?” Pružio je ruke da dohvati njene. Guste kovrdže su mu se rasule po čelu i privukle Emilinu pažnju na njegove plave oči. „Nedostaješ mi.”

„Deni, ne govori mi to. Nema koristi od toga da se prisećamo onoga što je bilo.

Moramo nastaviti dalje, ovakvi kakvi smo sada i kakvi ćemo tek biti. Želim da budemo prijatelji.” „Ali ja te volim.”

Emili je povukla ruke. „Trebalo je da razgovaraš sa ocem. Ako ne pre nego što si otišao sa Baronima onda barem čim si se vratio kući.” „Pa tada nisam razgovarao ni sa tobom, Emili. Nisi mi odgovorila ni na jedno pismo. Šta bih kazao tvome ocu? „Dobar dan gospodine, želim da se oženim vašom ćerkom mada nismo razgovarali već pet meseci.” „Da, Denijele, zaboga, trebalo je.”

Uzdahnuo je i okrenuo se prema mračnom hodniku. „Zašto se onda udaješ za Filipa Seltonstela?”

214

„Denijele, sada sam u zatvoru.” Emili je pustila rešetke i zgrabila kaput koji joj je klizio sa ramena. „Ne želim da nastavim ovaj razgovor.

Ne mogu sada da mislim o tome. Samo želim da odem odavde.” „Žao mi je, sasvim si u pravu.” Lupnuo je kapom o rešetke. „Pusti da odem i vidim šta mogu da uradim!” „Hvala ti. I, čuj, Denijele...?” „Da?” „Te večeri u I talijanskom vrtu - s kim si ti bio?” Nije imala nikavog prava da ga to pita ali je ipak pitala. „Sa drugarima, Rosom i Aleksom.” „Da li ste plesali?” „Jednom, a i to samo da bismo spasli Rosa i da sirotoj devojci koju je dovukao za sto ne bi bilo neprijatno.” Stavio je kapu na glavu. „Da li si gladna?”

„Umirem od gladi.” „Vratiću se ubrzo sa nekom hranom i toplom kafom, a nadam se i sa vestima o oslobađanju.” „Denijele, tako si dobar a ja se tako odvratno ponašam. Žao mi je, no ovo mi je prvo zatvorsko iskustvo. Sledećeg puta ću biti srdačnija.”

Prijao joj je zvuk njegovog smeha. Malo je ublažio njene muke. „Siguran sam da hoćeš.” Pružio je ruku kroz rešetke i pomilovao joj obraz nadlanicom. „Emili Kenton, uvek možeš da izručiš svoje frustracije na mene.”

Naklonio se i pošao hodnikom. „Prepucavanje s tobom mnogo je zabavnije od ma kakvog ljubavnog prenemaganja s drugim devojkama.”

Emili se naslonila na rešetke, zurila u mesto na kome je stajao Denijel i udisala njegov prijatan, čist miris. Da li ga voli? On je uvek znao kako da joj se uvuče pod kožu i postigne da joj krv uzavri. Za razliku od Filipa, koga je izgleda zanimalo samo... njeno telo? Stalno je pričao nešto o njenom šarmu i lepoti. I o njenoj porodici. No retko je komentarisao njene priče i nije se smejao njenim šalama.

Da li je ona uopšte volela Filipa? U tom času nije mogla da misli ni na šta drugo već samo na to kako da se izvuče odatle.

Uh, a zašto bi sve to sada i bilo važno? Izjavila je Filipu ljubav i prihvatila njegov prsten. Koliko vredi njena reč ako ne može da je održi kada dođe do teškoća i nađe se u situaciji od koje nema nikakve koristi? Čak i da voli Denijela, sada je obećana Filipu. Dopadalo joj se to ili ne obavezivali su je njeni sopstveni postupci i priznanja.

215

O, Bože. Emili je opet dočepala rešetke i razvikala se. „Oslobodite me!”

Neka udaljena vrata su se zalupila a srce joj je poskočilo. To je Denijel.

Usta su joj bila puna pljuvačke u očekivanju hrane. Srce joj je udaralo kao ludo dok je očekivala da ugleda Denijela. No iza ugla hodnika nije se pojavio Denijel. „Filipe!” Ispružila je ruke preko ćelije i provukla ih kroz rešetke, dok joj je srce tuklo kao ludo. „Došao si.” Išao je za policajcem podignute brade, ispravljenih leđa i podignutih ramena. „Došao sam čim sam stigao, najdraža.” Uzeo joj je lice u šake i privukao joj čelo da ga poljubi. „Tako mi je žao. Emili, baš žao. Budi uverena da ću porazgovarati sa šefom policije i gradonačelnikom o ovom njihovom naopakom sprovođenju pravde.” „Kaucija je plaćena i slobodni ste da idete gospođice Kenton”, kazao je policajac.

Vrata ćelije su se otvorila i Filip je privukao Emili sebi milijući je i šapućući: „Sada sam ja tu. Ovo će se srediti. Veruj mi da hoće.” „O Filipe!” Suze su zagušile ostatak njene rečenice. Osećala se vrlo slabo i ženstveno - bile su joj potrebne snažne muške ruke. Kako je uopšte mogla da flertuje sa Denijelom pre samo nekoliko minuta? Kako se usuđuje da joj usađuje sve te sumnje u srce? Ponovo. Emili je zurila u Filipa. „Ne želim da čekam.”

Neki čudan osmeh mu je zatitrao u očima. „Draga, pa to sam ti i govorio, ali sada ne možemo...”, osvrnuo se unaokolo, „... policajci bi mogli da dođu.” Podigao je Emilinu ruku i stavio joj dijamanstki prsten na prst. „Mislim da je ovo tvoje.” „Filipe, htela sam da ti kažem da želim da se venčamo odmah. Ne želim da čekam proleće. Zašto se ne bismo venčali na novogodišnje veče? Hajde da okončamo 1912. godinu držeći jedno drugo u naručju.” „Da li si sigurna u to? A šta je sa Evropom i našim medenim me-secom?” „Pa možemo i zimi otići do Hot Springsa ili na Floridu. U proleće ćemo otputovati u Pariz. Zar ti to ne zvuči divno, Filipe?” „Zvuči divno, zaista. Znači, na Novu godinu postaješ moja supruga.

Popričaću o tome sa tvojim i mojim ocem.”

„A šta je s našim majkama?”

Filip ju je obgrlio, poljubio je u čelo i izveo iz ćelije. „To je već, dušice moja, tvoj posao.”

216

„Nasmejala se. Od srca i slobodno. „Vidim već, bacaš me vukovima a ti preuzimaš na sebe jaganjce.” „Pa čovek mora da uradi ono što mora.”

Kada su skrenuli za ugao ugledali su Denijela kako stoji u hodniku sa korpom za hranu u ruci. Oči su mu preletale sa Emilinog lica na Filipovo. Bez reči se okrenuo na peti i otišao.

Filip je odmahnuo glavom. „Baš čudan momak”, rekao je sme-juckajući se sa izvesnom porugom. „A da li ga ti... poznaješ?” Emili se trudila da ukloni knedlu i pročisti grlo. „Donekle. Sreli smo se nedavno.” Filip je povukao ruku kojom je držao Emili. „Napolju... u gradu... znaš već kako se muškarci sreću.” „Filipe.” Emili je usporila i dotakla mu mišicu. „Mogu li nešto da te pitam i da dobijem iskren i istinit odgovor?” „Neću rizikovati da se razbesniš zbog laži.” „Kada se jednom venčamo...”, zurila mu je u oči i prevukla rukom preko njegove jakne. Osetila je da se u vuni zadržao laki miris ženskog parfema. „... Neće više biti te priče sa Emelin Grejvs, zar ne?” „Emili!” Filip se trgnuo, povukao blejzer i navukao mantil. „Šta te navodi na to ispitivanje? Već smo to prošli. Ne znam kako da ti odgovorim. Zašto želiš da se venčamo ako misliš da sam ti neveran? Da li je to bio on?” Filip je mahnuo prema vratima. „Da li ti je taj kreten napunio glavu lažima?”

„Samo budi iskren i pošten, Filipe. Da li si bio neveran? Da li si bio sa Emelin?” „Mogu li ja tebe nešto da pitam?”

Emili je uzdahnula. Filip je, izgleda, uvek morao da joj odgovara pitanjem na pitanje. „Da, a šta to?” „Da li je ovo poslednji put da te vadim iz zatvora? Jednom sam se već namučio da smirim oca kada je čuo novosti o tebi. Telefonirali smo novinama da ne pominju tvoje ime i prilično im platili da ne objave tvoju fotografiju. Ne želim da naše venčanje bude zasenjeno tvojom slikom u policijskim kolima.” „Pa ja svakako nisam htela da me uhapse. Samo sam otišla do Tafi na probu.”

217

„A šta sam ti ja kazao o tim odlascima u crnački deo grada?” Nije mu ništa odgovorila jer je bila umorna od rasprava na istu temu. „Emili dušo.” Filip ju je uhvatio za bradu. „Mi smo Seltonsteli. Ne idemo ljudima na noge već oni dolaze kod nas. I nemamo nikavog posla sa obojenima.” „Baš nikada?” „Pa ima toliko belih muškaraca i žena kojima treba posao. Za svaki posao za koji bih angažovao crnca naći ću nekog siromašnog belca koji će da ga obavi za istu platu.” „Osim za posao u Rudnicima Seltonstel. Kako se ta tvoja teorija tamo primenjuje Filipe? Obojeni zatvorenici, izgleda, vrlo dobro obavljaju sav taj posao. I tebi nije mrsko da iznalaziš načine da im se produže kazne samo da bi i dalje radili besplatno za vas, zar ne? U tom slučaju su obojeni sasvim dobri radnici za vaše potrebe.” „Pa dajemo tim osuđenicima posao i priliku da nešto nauče a kada ih, u pravo vreme puste na slobodi mogu da obavljaju te iste poslove i za platu. „A kada su to poslednji put Seltonsteli angažovali nekog obojenog radnika da

radi za platu?”

Filip je grickao donju usnu i zurio u plafon. „Pre pet minuta samo što nismo vodili ljubav u onoj ćeliji. Bila si kao ruža na mom dlanu.”

Zagledao se u nju. „A sada si mi trn u mesu.” „Pa da se onda vratimo na moje prvobitno pitanje?”

Filip je dograbio Emili u naručje, nagnuo se nad njene usne i strasno je poljubio i to tako vatreno da je ostala bez daha i odjednom omlitavela.

Kada je konačno podigao glavu trudila se da ne zacvili tražeći još poljubaca. „Zar bi čovek koji te ovako ljubi trošio svoju strast na neku drugu ženu?” „Valjda ne bi.” No Emili zaista nije imala pojma o tome. Morala je još mnogo toga da nauči o muškarcima. Naročito o svom čoveku. U tom času je njegova strast bila dovoljna da je ubedi. Filip Seltonstel je pripadao njoj i samo njoj.

218

Dvadeseto poglavlje Tim oživeo je on sudare na motoru i pre ovoga. Naletao je na D pr epreke i goreo.

Lomio je kosti. Udarao glavom. No nikada ranije nije mu bilo slomljeno srce. Ne bogami, o tom dragocenom organu koji mu kuca u grudima uvek je vodio računa.

Timu se po glavi stalno vrtela slika Šarlote koja teturajući se istrčava iz njegove sobe u trenutku kada se Kim nagnula nad njegovu postelju.

Nemilosrdno ga je proganjala. Zatreptao je. Glupo. Glupo. Glupo. No da bi

poštedeo Šarlotu trebalo je da ponizi Kim koja mu nije učinila ništa loše njena pažnja bila je odgovor na njegove podsticaje. Tim je navukao farmerke i ugurao stopala u Najk patike a zatim je lagano navlačio košulju preko ramena.

Deset dana posle nesreće rame ga je i dalje bolelo.

Bol mu se peo, od struka naviše, kroz ceo torzo i strujao kroz ruku.

Ponekad je noću osećao da mu se kost pomera pod kožom. Ili mu se barem tako činilo.

Još je imao modrice po vratu, grudima i mišicama, te mu je tuširanje i odevanje bilo prilično bolno i zadihao bi se kao da je pretrčao nekoliko kilometara. I to uzbrdo.

Imao je gadne uboje po celom telu. Doktor ga je pustio da ide kući pod uslovom da leškari, odmara se i ne ide na posao. Nije smeo da vozi auto a ni da pomisli na motor. Kao da mu je to trebalo posebno naglasiti.

No, hvala Bogu, mogao je sam da se odeva i nekako se snalazio. „Time?” Kuhinjska vrata su se naglo zalupila. „Donela sam ti doručak.” Šarke na vratima preuređenog koteža iz dvadesetih godina prošlog veka zaškripale su kao da odgovaraju na Kimin poznati glas. „Dušo, da li si ustao?” „Jesam, jesam, evo me u hodniku.” Tim je ubacio mobilni telefon u džep i lagano i ravnomerno došepao kroz hodnik. „Trebalo je da vidiš koliki je red u Starbaksu”, kazala je. „Zaista? Pa to me ne čudi - mesto je popularno.” Tim se dovukao do svog ureda.

Otkako se vratio kući imao je na raspolaganju mnogo više vremena nego što je želeo i bio je prisiljen da razmišlja o svom životu. O nekim svojim izborima. O tome kako je samog sebe povredio.

219

„Ako iko zna da se izbori sa redovima to sam ja, dušo, Kim Defario.”

Svaki slog svoga imena naglasila je puckajući prstima. „Pa to je tačno, ne moraš dva puta da kažeš”, napomenuo je Tim duboko dišući.

Bilo mu je naporno i da glasno govori. Spustio se na stolicu kraj pisaćeg stola mršteći se od bola. On je i dalje najviše voleo da svoje zamisli, pre svega drugog, iscrta olovkom na papiru. Voleo je taj kreativni dodir olovke i hartije. „Dolaziš li? Moram da krenem kroz pola sata.” „Samo trenutak...” Tim je prevukao rukom preko napuklih i bolnih rebara. Čoveče, baš je teško oporaviti se kada na tebe tresne motor težak preko dve stotine kilograma.

Nije uopšte nameravao da se ponovo viđa sa Kim. Nije ni znao da je u gradu dok mu se nije javila i rekla da želi da se vide i popričaju. Sve lepo i prijateljski, zar ne?

Tri nedelje posle toga ona je opet bila deo njegovog života a on se pitao kako je do toga došlo i osećao se sve blesavije. Osećao se kao prava budala koja je pustila divnu i nežnu Šarlotu „budi i dalje moja ljubav” da pobegne.

Dohvatio je mobilni telefon. Nije bilo propuštenih poziva. Šarlota ga nije zvala.

Ona je očito istrajala u svojoj odluci da više ne dolazi u bolnicu posle onoga trenuta kada je Kim upala u sobu baš u trenutku njihove razmene nežnosti. Nije bilo ni poziva ni tekstualnih poruka.

Poslao joj je Džeka Buta. No ni njegov šarmantni mali brat nije mogao da je odobrovolji. Zašto mu je, dakle, toliko nedostajala?

Trebalo je da krene dalje i da je zaboravi. Jedna divna, zaljubljena i pametna žena upravo mu je donela doručak - u čemu je, dakle, bio njegov problem?

Njegov problem? Negde u mislima lebdeo mu je ukus Šarlotinih usana. Osećao je njen fantomski parfem. Začuo bi njen smeh koji bi i njega naterao da se

nasmeje. Prisećao se poigravanja njenih očiju kada je pričala o svojoj radnji - o venčanicama i nevestama. Tim se stresao. Ama saberi se, čoveče. Šarlota je ponovo počela da opseda njegove misli baš kao onda kada su se tek upoznali.

Ona je predstavljala neočekivano i divno uzbuđenje u poređenju sa kojim su moto-trke bile prava dečja igra.

Umesto da traži nove poslove za preduzeće Rouzovih on je, posle njihovog prvog susreta, provodio dane smišljajući kako da je osvoji.

Nikada se on i Dejvid nisu toliko prepirali. „Ama, vrati se u igru, Time.”

220

Zaprosio ju je posle samo dva meseca poznanstva. Te noći je zaspao kao beba.

Osećao se baš dobro. Eto, odrastao je čovek i gradi svoj život.

Trideset dve godine pretvoriće se u četrdeset dve pre nego što se okrene a želeo je da ima ženu i decu. No, kako se venčanje bližilo, stvarnost koja je značila spajanje dva života u jedan pretvarala je njegov spokoj u nagoveštaj oluje. „Hej, Timbo, ja upravo jedem svoj doručak a ako se ne stvoriš ovde u roku od šezdeset sekundi poješću i tvoj.” „Kim, molim te, od kada ti to možeš da pojedeš dva doručka? Ja ću pojesti svoj i pola tvoga.”

Njen smeh je odjeknuo kroz hodnik. „Uh, predobro me poznaješ.” Što se više bližio 23. jun njega je sve više obuzimala panika. Zabadao je glavu u pesak kao preplašeni noj i pustio da mu izmakne najbolja stvar koja mu se ikada desila u životu. „Evo me, dolazim, samo da obavim jedan kratak poziv.” Tim je uzeo telefon iz džepa i okrenuo broj koji je dan pre nesreće našarao na ivici bloka crtaćeg papira.

Kada je čuo da na drugom kraju linije zvoni zaljuljao se, ustao i odćopao do vrata da ih pritvori. Njegov drugar Bruks iz lokalnog arhiva zaista mu je učinio veliku uslugu kada mu je pribavio broj koji je upravo okrenuo. Živnuo je i trgnuo se kada je iz slušalice začuo muški glas. „Halo?”, rekao je Tim. „Monti Filmor?” „Kraj telefona.” „Vi mene ne znate ali zovem se Tim Rouz a moja ve... prijateljica Šarlota Meloun živela je sa vašom majkom Gert.” „Da, jeste. Šta mogu da učinim za vas?” Njegov poslovan ton naveo je Tima da brzo pređe na stvar. „Pitao sam se da li vi možda znate ime Šarlotinog oca?” „Šarlotinog oca? Ne, nisam bio toliko blizak sa njom i njenom majkom. Ja sam već bio oženjen i imao decu kad je mama uzela Fibi i Šarlotu pod svoje okrilje. „Da li ga je možda vaša majka nekada pominjala?” „Meni nije. Fibi je možda nekada mami ispričala nešto o njemu ali do mene nije stiglo nikakvo ime ni podaci.” „A znate li možda ko bi još mogao znati nešto o Šarlotinom ocu?

Bake i dede? Tetke, stričevi? Tim je šetkao tamo-amo ispred prozora.

221

Kroz staklo je video plavobeli junski dan kako treperi nad Bir-mingemom. „Da li je nešto ostalo kada se Šarlota odselila ili kada je vaša mama umrla?” „Zaista ne znam nikoga ko je bio toliko blizak sa Fibi. Moja mama je uzela Šarlotu posle Fibine smrti upravo zato što ta devojčica nije imala baš nikoga.

Mogla je da ode samo kod staratelja ili u dom. Ne mogu da se setim da je iza Fibi nešto ostalo. Mi smo preokrenuli i ispraznili maminu kuću. Poklonili smo

nameštaj iz pet soba, kućne aparate, uređaje i odeću. Nije baš mnogo ostalo od svega toga. Zbog čega pitate?” „Želim da pomognem prijateljici. Hvala vam na vašem vremenu gospodine Monti.” Tim je prekinuo vezu. Kada je otvorio vrata Kim je stajala u hodniku sa rukama prekrštenim preko grudi. „Da znaš da ona možda i ne bi volela da joj kopaš po prošlosti.” „Možda i ne bi.” Kimine oči boje lešnika, slične očima sokola samo još intenzivnijeg pogleda, zurile su u njega dok je išao prema kuhinji. „Ponekad je neznanje najbolji način da se izborimo sa teškoćama, Time. Ne možeš joj tek tako uleteti u život sa pričom: 'Našao sam tvog tatu' i misliti da ćeš tako postati njen junak.” „Nisam uopšte tvrdio da želim da budem junak.” Tim je otvorio orman i izvadio jednu činijicu. Jele su mu se žitarice. Šta je, zapravo, bila istina? Da li je on želeo da bude Šarlotin heroj? Da li je želeo da se nekako iskupi za svoju glupost? Da učini nešto trajno dobro za nju? „Time, šta se to događa?” Kim se naslonila na pult i ukrstila svoje duge noge u člancima. Nosila je ručno šivenu bluzu i pantalone koje su joj se pripijale uz kukove. Srce joj je bilo otvoreno za njegove želje i kao nacrtano na mišici. „Pa doručkujemo, eto to se događa.” Baš je pravi pametnjaković. Kim nije bila nimalo kriva za svu tu zbrku u kojoj se on trenutno našao. „Time, ne iskaljuj se na meni.” Otišla je do stola i uzela kafu. „Mislim, šta se događa sa nas dvoje? Ovo ovde? Mi?” „Mislim da je još volim.” Tim je otvorio frižider, izvadio mleko i sipao ga preko žitarica. „Misliš?” „Znam. Znam.” Kada se okrenuo, video je da Kim namešta remen svoje torbe na rame. „Zapravo nisam nikada ni prestao da je volim.” „Pa onda idi njoj”, kazala je Kim tužnim glasom.

„Ona me ne želi. I ne mogu da je krivim zbog toga.”

222

„A šta je bilo ovo sa mnom? Podsećanje?” „Pa eto, vratila si se u grad, pozvala si me, išli smo na večere.”

Zagledao se u nju. „Kim, žao mi je. Nisam imao u vidu ma šta drugo osim malo druženja s tobom, ali sam te očito naveo na pogrešan zaključak. Zagledao se u mleko vrteći kapu u rukama. „Trebalo je da budem iskreniji prema tebi.” „To je svakako trebalo da budeš, gluperdo.” Kimine potpetice zalupale su po pločicama u kuhinji. „Nemoj sada da se izglupiraš i sa njom, Time.” Lagano je zatvorila vrata za sobom.

Tim je otvorio fijoku sa priborom za jelo, uzeo jednu kašičicu i ubacio prvi sladak zalogaj u usta, pomalo tužan zbog toga što je Kim konačno izbacio iz svog srca.

Bože, oprosti mi.

No istovremeno se i radovao. Bio je još uvek zaljubljen u Šarlotu. * * * Šarlota U junu se Šarlota svake subote bavila venčanjima. Ona i Diksi opremile su ni manje ni više nego dvadeset pet nevesta. Najbolji deo te priče bila je Hilari.

Dolazila je u radnju skoro svakog dana. Dobrovoljno je pomogala u računovodstvu i pravljenju inventara. Nije im dozvoljavala da joj ma šta plate za to. Donosila im je hranu koju je kod kuće sama spremala i raspravljala je sa Diksi o emisiji Prljavi poslovi i Majku Rou. „Da li si gledala sinoćnu emisiju? „Da znaš da jesam. I to baš kada sam uzela da nešto prezalogajim.

Nikada više neću razmišljati o špagetima na isti način kao do sada.”

Nedeljom je viđala Tima u crkvi i to uvek na izvesnom odstojanju, ali je on dolazio na prvu službu a ona na onu sledeću, kada bi on već kretao kući.

Parkirala bi sa suprotne strane parkinga od one na kojoj je stajao njegov kamionet i ušunjala bi se u crkvu na bočna vrata, ali bi u tri od četiri puta naletela na Tima Rouza i to obično u pratnji još nekoliko Rouzovih. Činila je sve da ih izbegne, čak je ponekad i kasnila u crkvu.

223

Da, baš je to činila. Izbegavala ih je.

U nedelju, dan posle njihovog zakazanog datuma venčanja, Šarlota je žurila u crkvu dok su je oči pekle a svaka koščica bolela od napora pretrpljenih u toku prethodnog „svadbenog meseca”; ipak je bila srećna i zahvalna što se nalazi napolju i u pokretu.

Prethodnog dana, baš 23. juna, opremila je sedam nevesta gušeći u sebi svaku pomisao da je to trebalo da bude i dan njenog venčanja.

U deset sati pre podne sunce je visoko odskočilo i žarilo je sa blistavog plavog neba. Leto je uzimalo maha, i u toj prvoj letnjoj nedelji bilo je toplo i vlažno, pa se unaokolo čula pesma cvrčaka. Šarlota se upravo pela uz crkvene stepenice kada ju je poznat glas naveo da zastane. „A kuda ćemo sada na doručak?” Bacila je pogled i ugledala Dejvida kako prolazi kraj nje poštoje prethodno očigledno prisustvovao prvom bogosluženju, a sa njim su bila i mlada braća - Čejs i Rudi, kao i Džek. Preostali Rouzovi - Ketrin sa dvoje dece i gospodin i gospođa Rouz stajali su na sredini parkinga. Šarlota se naslonila na metalnu ogradu pred crkvom. Šta je ona želela za doručak? Pa baš to. Da bude okružena porodicom. Da hoda ulicom zajedno sa ostalima i da ih usput upita: „A kakav nam je dalji plan?” Bez posebnog poziva.

Bez šanse da bude odbijena.

Tim je, lako hramljući, prešao preko parkinga a košulja mu je lepršala izvučena

preko pantalona, dok mu je duga kosa padala na obraze i presijavala se na suncu.

Kada bi ruži (Rouzu) drugo ime dali...

Zastao je usred grupe i okrenuo se ka crkvi a onda je pogledao u Šarlotinom pravcu. Osetila je vrtlog u stomaku kao da se u njemu uzvitlalo svo letnje lišće. „Hej!” Zakoračio je prema njoj. „Pa, kako si?” „Umorno... umorno ali dobro. A ti?” Osmehnula mu se jer je, kao i uvek, imao tu auru sve je dobro koju je širio oko sebe. Bio je istovremeno samopouzdan i ranjiv. Nije bila sigurna da može da podnese tu kombinaciju. „Izgledaš zdravije nego kada smo se poslednji put videli.” „Pa i osećam se bolje nego kada smo se poslednji put videli.” Zastao je u dnu stepenica sa rukama na struku. „Juče je dakle bilo...”

„Baš mnogo posla. Diksi i ja smo pripremile sedam venčanja. Nisam stigla kući do posle ponoći. Zaspala sam odevena.” Ne daj mu priliku da ti to kaže. Da je juče trebalo da postane njegova žena.

224

„Dobro izgledaš.” Njegov ton je doprineo da se oseti prijatno i shvati da joj se on divi. „Zar nemam ogromne podočnjake?” „Uopšte ih nemaš. Šarlota, žao mi je zbog onoga u bolnici.” „Zbog čega u bolnici? Misliš na Kim?” „Zbog onog poljupca. Da, i zbog Kim.” Poljubac? Zar mu je bilo žao zbog tog lepog, nežnog i strasnog poljupca? Zbog nečega čega se ona i nehotice razneženo sećala u svakom trenutku dana kada bi imala trenutak predaha? „Slušaj, bolje bi bilo da uđem. Čujem već i muziku.” Šarlota je pošla uz stepenice koje vode u crkvu. „Hoćeš li da pođeš na doručak sa nama?” Pokazao je preko ramena na svoj porodični klan.

To bih volela više od svega. „Ne, ne mogu. Bolje je da malo budem sa Isusom i njegovim prijateljima.” „Da li si sigurna u to?” Pogledao ju je i namrštio se. „Možemo mi i da sačekamo do kraja tvoje službe.” „Zaista? Ne, ne mogu to da tražim od tebe, Time. Ono vaše gladno društvo će se razbesneti ako im kažeš da čekaju.”

Prišao joj je bliže. „Onda ću ja da te sačekam.” Čekao je odgovor duboko dišući a njegov miris, koji je imao primesu sandalovog drveta, lebdeo je u vazduhu između njih.

„Ama, sve je u redu, idem ja lepo na službu a posle ću da se od-vučem kući i da padnem u nesvest.” „Pa dobro, valjda ne treba da otimam devojku od Gospoda.” Dugo ju je posmatrao i onda upitao: „Hej, a šta je bilo sa onom haljinom? Šta je bilo sa Hilari?” „To je sve veoma zanimljivo.” Šarlota se osmehnula. Kosa joj je lepršala na vetru. „Ona se zaista udala za Džoela u toj haljini. Kada je on poginuo, zalemila je kovčeg. Takođe mi je pokazala i sliku svojih roditelja snimljenih sa ljudima koji su im prodali kuću i tako sam stigla do Meri Grejs Talbot, koja je tu haljinu nosila 1939. godine.” „Vau. Pa, zapanjujuće je prava reč.” „Hilari nam sada redovno pomaže u radnji. To samo pokazuje da...” „Time, ideš li sa nama?” Dejvid se izvukao iz grupe. „Hej, zdravo Šarlota.”

Podigla je ruku i mahnula mu. „Zdravo Dejvide.” „Da, evo me kroz minut.” Tim je bacio brz pogled preko ramena.

225

„Slušaj, idi ti sa svojom porodicom. Videćemo se.” „Mogu li barem da te pozovem?” „Nemoj Time, molim te.” Šarlota je zurila u zapadnu padinu kraj crkve a ruka joj je već bila na kvaki crkvenih vrata. „Šarlota, samo želim da znaš, mnogo nedostaješ prijatelju Timu.” „Da, ali mi u ovom času prijatelj Tim i verenik Tim mnogo liče jedan na drugoga.”

226

Dvadeset prvo poglavlje Tim im je poslednji put razmotrio svoj dnevni plan restauracija. Firma T Rou zovih je u poslednjem trenutku dobila posao i on je želeo da sve bude urađeno najbolje što se može.

Zastao je posmatrajući fotografiju crnaca sa lancima na nogama koji su svojevremeno radili u lokalnom programu prinudnih radova zatvorenika. Želeo je da svom programu restauracije doda neke detalje koji će podsećati na prošlost tog kraja. Ko su bili ti ljudi koji su nekada ovde živeli i radili? Kako su se odevali? Kako su izgledali? Šta možemo da naučimo iz njihove istorije? Kako da ne ponovimo iste greške?

Sa svojim omiljenim vajarom koji je radio u bronzi osmislio je me-morijalnu ploču vezanu za restauraciju kancelarije Seltonstelovih rudnika. Centralna memorijalna skulptura podsećaće na okončanje programa prinudnog rada zatvorenika, do koga je došlo tek 1928. godine.

Ponavljajući završnu frazu: „Sloboda u svim fazama i na svaki način mora da se proslavi”, Tim je pretraživao sav raspoloživi materijal da bi pronašao sliku žene koja se najviše založila za okončanje tog programa.

Uzeće tu sliku i predložiti da se njen lik izradi na bronzanoj plaketi koja će stajati pored skulpture.

Kada je vratio fotografiju na gomilu drugih slika ispružio je ruku da uzme bocu sa vodom, povukao gutljaj a zatim se zagledao u lik žene koja se nalazila u centru grupe na slici. Emili Ladlov.

Ta stojeća figura je, iz nekog razloga, privukla njegovu pažnju. Činilo mu se da je poznaje. Odobravao je njenu potrebu i strast za pravdom.

Crno-bela fotografija je bila iskrzana po ivicama. Pozajmio ju je iz radne sobe

Kleo Fejvorit sa imanja Ladlov - zapravo je to uradio njegov asistent Havijer.

Obećao joj je da će je vratiti čim pripremi prezentaciju. „Svaka vam čast gospođo L. što ste se tako hrabro usprotivili nepravdi. Tada to nije bilo mnogo popularno.” Ponovo je gucnuo malo vode i nagnuo se da bolje pogleda sliku. On je bio malo dete kada je ona umrla, ali su u osnovnoj školi na časovima građanskog vaspitanja 227

nastavnici stalno pričali o gospodi Emili Ladlov i njenom mužu Denijelu.

Nešto u njenom izrazu lica, kao i pobednički osmeh i sjaj njenih očiju privukli su Tima. Nagnuo se da na jakom svetlu bolje pogleda fotografiju.

Izražajne oči. Izvijene usne. Visoka i gospodstvena, navikla da naređuje.

Izgledala je kao osoba koja je u stanju da baci laso i na mesec na horizontu.

Delovala mu je i nekako poznato.

Tim je pogledao na sat. Bio je jedan sat. Vreme je da prestane da fantazira, prezalogaji nešto i proveri da li su slajdovi ispali dobro, tako da može da ih pokaže na sastanku Komisije za restauraciju starog grada koji se održava u četiri sata. „Time.” Havijer je proturio glavu kroz vrata. „Neko želi da vas vidi.

Neki Monti Filmor.” Slegnuo je ramenima i napravio grimasu. „Kazao je da ćete vi znati o čemu je reč.” „Da li je tu? Uvedi ga ovamo.” Tim je ustao, prešao preko prostorije i rukovao se sa Montijem. „Molim vas da sednete.” Ponudio mu je jednu od stolica koje su stajale oko malog konferencijskog stola. „Mogu li vam ponuditi kafu? Želite li mineralnu vodu?” „Hvala ne treba, sve je u redu. Nemojte mi reći da ste očekivali da me opet vidite?” Monti je stajao kraj prozora na petom spratu i zurio u grad a pod rukom je držao nekakvu kutiju od cipela. „Lepo vam je ovde, imate divan pogled.”

Njegov odlučan ton podsetio je Tima na sve lidere i mentore koje je upoznao u životu. „I ja sam imao kancelariju na Dvadeset drugoj ulici. Imao sam sopstveno osiguravajuće društvo i vodio ga punih četrdeset godina.”

„Sećam se vašeg džingla na radiju. To je melodija koja se čoveku ureže u pamet.” Čovek se nasmejao, a u potamnelim očima mu se pojavila vesela iskra. „Da, to je bila zamisao mog tihog partnera.” „Tihog partnera?”

Seo je i huknuo. „To je moja žena. Ona je napravila taj džingl koji ste čuli. Čujte, malo sam razmišljao posle onog vašeg poziva.” Gurnuo je kutiju sa natpisom Najn vest prema Timu. „Kada smo pretresali i praznili maminu kuću pronašli smo ovo u plakaru njene spavaće sobe. Nije nešto naročito, samo neke sitnice iz ureda Fibi Meloun. Mislim da je mama to čuvala da bi jednog dana dala Šarloti i pomislio sam da joj ja to odnesem, ali posao oko sahrane, testamenta i sređivanja svih računa toliko je zaokupirao i mene i moju porodicu da nisam stigao da to 228

učinim. Činilo se da to nije nešto mnogo važno. U kutiji su uglavnom bili isečci iz novina i neke fotografije. Ostavio sam je na kuhinjski pult i tu je stajala mesecima, sve dok moja žena nije htela da spremi neke kolačiće za Božić pa ju je sklonila odatle. Zatim smo i dalje premeštali kutiju po kući, samo da je skolnimo sa vidika. Pomišljao sam da ću se jednog dana verovatno sresti sa Šarlotom i setiti se toga, ali se to nije desilo. Onda ste me vi pozvali.”

Tim je podigao poklopac sa kutije. Bila je puna požutelih novinskih isečaka.

Uzimao ih je u ruku, jedan po jedan, i proučavao naslove.

Fondacija Ladlov nudi prve pozajmice preduzimačima.

Emili Ladlov proslavila devedeseti rođendan Profesor Kolbi Ladlov odlikovan na banketu UAB Emili Ladlov umrla u devedeset prvoj godini Imanje Ladlov pretvara se u Fondaciju za biznis i obrazovanje „Baš zanimljiva mešavina vesti. Zašto li je Fibi sakupljala sve vesti koje su se odnosile na porodicu Ladlov? Da li su bili u nekom srodstvu?” „Nisam siguran, ali moja žena vodi poreklo od porodice Kenton a to je bila Emilina porodica pre nego što se udala za Ladlova. Ona ne zna za Meloune. Zato

mislimo da Fibi i Šarlota nemaju veze sa porodičnim stablom Ladlov-Kenton.”

Tim je prikupio isečke, odgurnuo olovke i hemijske olovke i pronašao fotografiju na kojoj su bile Fibi i Šarlota. Osetio je žmarce u grudima.

Lepa Fibi sa dugom, gustom talasastom kosom. Ljupka Šarlota sa osmehom u kome je nedostjao poneki zub, izražajnim očima i izvijenim usnama.

Pažljivo je pogledao sliku. Osećao je da ga žmarci u stomaku upozoravaju na nešto. Širili su se na sve strane. Tim je prešao sa slike na tekst. Naš prvi dan u Birmingemu. „Fibi je bila eklektična osoba. Prava umetnica. A bila je i vrlo konstruktivna. I veoma pametna. Povremeno smo nas dvoje vodili političke rasprave, ali bi se od toga mami povisio pritisak pa smo prestali s tim. Nemate tu nekih naročitih podataka o njoj.” „Niko se nije pozabavio ni njenom ćerkom.” „Žao mi je što nemam više informacija za vas. Neko ime ili podatak.

Mama mi je jednom kazala da je Šarlotin otac bio autsajder.”

229

„To je lako reći ako niste Šarlota.” Tim je proučavao fotografiju. Iz tih lica su izbijali odlomci hiljada razgovora koje je želeo da čuje.

Na dnu kutije bila je još jedna fotogiafija. To je bila slika Fibi sa koledža sa grupom ... prijatelja i kolega. Da li su to bili samo drugari sa studija? Tim je pročitao natpis na pozadini. Letnji projekat Silver lejk 1981, FSU, klasa profesora Ladlova. „Dakle, to je profesor Ladlov? Da li ste videli ovu fotografiju Monti?”

Tim je proučavao fotografiju a Monti mu je zurio preko ramena. U sredini je stajao zgodan muškarac kočopernog držanja. Fotografija formata četiri

sa šest inča nije bila dovoljno velika da se sagledaju detalji, ali je taj čovek imao oko četrdeset godina, bio je u blejzeru od neke vrste sargije i nosio dugu kosu koja mu je padala na ramena u pramenovima. „Kada li je ovo snimljeno?” kazao je Monti. „Vidim Fibi ali mi nije poznat taj Ladlov, ako je to on na toj slici.” „To je snimljeno 1981. godine.” Tim je skočio sa stolice i dohvatio dosije sa svojim nalazima. „Šta vidite ovde, Time?” Monti je podigao sliku prema svetlu koje je dopiralo kroz prozor. „Pa, vidim pljunuti lik jedne osobe. Kažite mi šta vi vidite?” Tim mu je doturio grupnu sliku sa Emili i grupnu sliku sa profesorom. „Vidite li tog profesora, a pogledajte sada i Emili Ladlov na ovoj slici?” Lupnuo je po liku Emili a zatim i po liku muškarca. „Vidim. Postoji pordična sličnost a tu je i isto prezime. Mislite li da je Kolbi Ladlov neki rod Emili?” „Mislim da jeste. A mislim i da je, možda, Fibi Meloun bila zaljubljena u njega.

No to je samo moje puko nagađanje.” Tim je pokupio svoje beleške i nagurao ih u dosije a pritom je osećao da mu bilo glasno udara. Poznati izraz Emilinih očiju na fotografiji. Taj isti izraz video je već bezbroj puta. Kod Šarlote.

Ako požuri, mogao bi da stigne do brda i potraži još neke dokaze na imanju Ladlov, i da se ipak vrati na vreme za zakazani sastanak. „Baš vam hvala Monti. No moram sada da krenem. Veoma sam zahvalan što ste došli ovamo.” Dograbio je telefon i ključeve. „Pozovite me ako nešto pronađete”, rekao je Monti, dok ga je Tim pratio do vrata.

230

„Hoću, svakako ću vas pozvati. Mnogo ste mi pomogli.” Tim je u prolazu

pokucao Dejvidu na vrata. „Dejvide, videćemo se na sastanku.

Zovi me na mobilni telefon ako ti budem potreban.” „Time, pa kuda sad ideš? Da li si pregledao te slajdove?” „Da... zapravo i nisam, ali svakako hoću. Videćemo se na sastanku.”

Tim je pritisnuo dugme, pozvao lift i bacio brz pogled iskosa na Montija koji se široko nacerio. „A šta je to tako smešno?” „Vi ste smešni”, kazao je. „Kao i svaki zaljubljen mlad čovek.” „Zaljubljen? Ja samo pokušavam da pomognem prijateljici.” Tim je ušao u lift zajedno sa Montijem. „Pomažete prijateljici?” Monti je pristisnuo dugme za prvi sprat. „To se, dakle, kod vas danas tako zove? U naše vreme se to zvalo ljubav. I to srceparajuća ljubav.” * * * Emili Majka je vrlo lepo postavila sto za božićnu večeru - kineske posude od slonovače, ručno rađeni kristal i srebrni pribor za jelo koji je bio doteran i uglačan do savršenstva.

Krem boja stolnjaka lepo je delovala na svetlu sveća i gasnih lampi.

Na grimiznom podmetaču u sredini stola stajale su sveže jelove grančice.

Otac je seo u čelo a majka u začelje. Filip i Emili su sedeli u sredini a gospodin i gospođa Seltonstel tačno naspram njih.

Haurad junior se smestio sa desne strane gospođe Seltonstel.

Njegova prijateljica koju je doveo za tu priliku sedela je sa Emiline leve strane.

Moli i Džeferson, zajedno sa još dvoje slugu, iznosili su iz kuhinje redom: majčinu čorbu od luka, pečenu patku, pire od cvekle i sos od mesa i povrća i

istovremeno odnosili upotrebljeno posuđe. Tu je bio i Molin divni hleb kao i domaći džem.

231

No i pored svih tih ukusnih đakonija gospođa Seltonstel se najviše oduševila majčinim ledenim čajem. „Morate da mi date taj recept, Margaret. Zaista je divan.” Majka je na taj kompliment samo porumenela. „Pošto smo sada jedna porodica”, pogledala je Emili, „ili ćemo barem to vrlo skoro biti, daću vam recept još večeras.” „Mene, eto, baš raduje što su deca pomerila datum venčanja. Ne znam odakle potiče ta priča da su duge veridbe dobre.” Otac je to kazao žvaćući pačje pečenje.

Filip je ispod stola stiskao Emilino koleno i slao joj vatrene strele u srce. Ona je na sasvim neelegantan način odvalila komadić hleba, nastojeći da sakrije svoju zabunu. Pošto su odlučili da ne žele da čekaju na svadbu do proleća Filip se vratio svojim pređašnjim manirima i ponašao se sve zaljubljenije.

Emili je potapkala usta salvetom grimizne i krem boje. Žudnja. Bila je požudna.

Nije mogla da istisne tu reč iz srca. Pre neko veče je bila zahvalna i srećna što na sebi ima veoma komplikovan steznik. „Da li vam je Filip kazao, Haurade?” Gospodin Seltonstel je obrisao usne i bradu salvetom. „Uspeo je da oslobodi Emili svih optužbi.” „Naš advokat je odradio ceo taj posao.” Filip je dohvatio čašu. „Šef policije je bio vrlo ljubazan. Kazao je da će poništiti sve optužbe ali mislim da ti je sada jasno, Emili dušo, da moraš da izbegavaš obojene.” „Osim što nameravam da nosim Tafinu haljinu na našem venčanju.”

Emili je pažljivo složila salvetu u krilo a oko stola je odjednom nastala tišina.

Zurila im je u lica, i proučavala ih, jedno po jedno. „Žao mi je, ali ne mogu da ćutim kada je o tome reč. Možemo srediti da ta haljina stigne ovamo a da pritom ne prekršimo nijedan glupi zakon koji bi nas optuživao da podstičemo pobunu.”

„Verovatno mladoženja tu i nema pravo glasa.” Filip je zurio u svoj nož i viljušku i sekao pačje pečenje. „No i ja bih voleo da obučeš haljinu gospođe Keruters, dušo. Čini mi se da ona svima najviše odgovara. A i da je najprihvatljivija.” „U pravu si Filipe. Mladoženje nemaju pravo glasa. Sigurna sam da ne želiš da ti se nevesta onesvesti usred venčanja samo zato što je haljina guši i zaustavlja joj krvotok.” „Pa, pošto ja plaćam račun mislim da imam pravo glasa.”, rekao je otac. „Emili će nositi haljinu koju sama izabere.” Blagosloven bio, oče.

232

„Veoma bih voleo da saznam nešto. Ko je prijavio Emili i tražio njeno hapšenje?

Potegao sam neke svoje veze u policiji no naleteo sam na pravi zid ćutanja.” „Pa to se i meni desilo, gospodine. Jedino što mi je advokat potvrdio jeste da su sve optužbe odbačene.” „To znači da treba biti zahvalan Bogu na malim darovima”, rekla je gospođa Seltonstel. „Megi, izjavljujem da ste ti i Moli večeras zaista prevazišle sebe.

Nisam nikada probala sočniju patku.”

Džeferson se pojavio na vratima, odeven u svoj kućni kaput, a sa ruke mu je visila salveta od večere koju je upravo prekinuo. „Izvinite gospodine, ali imate još jednog gosta.”

Sve oči su se uperile u irskog batlera. „A mogu li da upitam ko to dolazi usred večere. Da li je nešto hitno?”

Otac je zvučao iznervirano. „Kaže da je vrlo hitno, gospodine. Nije mi rekao svoje ime. Kazao sam da večerate sa porodicom ali je navaljivao.” „Izvinite me, Kem i Henrijeta.” Otac se naklonio gostima i majci.

„Draga, izvini i ti, molim te.” „Požuri dragi. Imamo Molin čokoladni kolač kao poslasticu posle večere.”

Emili je posmatrala oca kako odlazi sa začuđenim Ko lije to?, koje joj se motalo po glavi. Očevi poslovni saradnici retko su ulazili na glavna vrata.

Razgovor za stolom preneo se na detalje venčanja. Bilo je dosta toga da se uradi jer je datum bio pomeren unapred. Gospodin Seltonstel je rezervisao klub Feniks za večeru i prijem. To je bio klub za gospodu sa lepom balskom dvoranom.

Majka je obavila dogovor oko ceremonije u crkvi i platila šivenje haljina za deveruše a i postarala se za ostatak Emiline devojačke spreme. „O draga, zaboravio sam da ti to kažem.” Filip je pokazao na svog oca. „Mama i tata su nam poklonili kuću u Hajlendu. Nema potrebe da tražimo kuću. Već imam spremno mesto za život.” „Gospodine i gospođo Seltonstel, to je veoma plemenito od vas.” Ta kuća Seltonstelovih nalazila se u senci Red Mauntina, samo nekoliko blokova udaljena od njene roditeljske kuće. Bila je divna ali za Emili ona nije predstavljala dom. „Filipe, mislila sam da ćemo sami potražiti kuću za nas.”

233

„A zašto? Kuća na Hajlendu je prosto savršena.” Zagrizao je komad pačetine. „A i besplatna je.” „Mi smo oduševljeni što ćete živeti tu, Emili”, kazala je gospođa Seltonstel. „Sav nameštaj i oprema praktično su novi. Mi smo je preuredili ali nikada nismo živeli u njoj.”

Emili je krila svoja osećanja iza šolje sa ledenim čajem. Dekoracija i nameštaj Seltonstelovih bili su glomazni i mračni.

Otac je naglo upao u sobu sav crven u licu a oči su mu bile dve sužene svetleće pruge. „Filipe, izvini, ali želim da dođeš ovamo.”

„Da li je sve u redu?” Filip je spustio salvetu i ustao od stola.

Hauard junior je takođe ustao. „Da li sam ti i ja potreban, oče?”

Gospodin Seltonstel im se pridružio sa pitanjem: „Mogu li i ja da prisustvujem?” „Ne, treba mi samo Filip.”

Ovaj očev upad razbio je prijatnu atmosferu i nestalo je pređašnjeg sjaja i veselja. Emili je pogledom proverila šta majka misli o svemu ali je ova na licu imala svoju uobičajenu masku u stilu: sve je dobro. To je kod nje važilo uvek kada su bili prisutni ljudi sa strane.

Sat u predvorju otkucavao je minute. Razgovor za stolom bio je nategnut i neubedljiv - lepo vreme za decembar, božićni program u crkvi, razmišljanja gospodina Seltonstela na temu novotarije zvane električne svetiljke za božićnu jelku, Hauardova takmičenja u bejzbolu na Harvardu. Majka je zapitkivala njegovu prijateljicu Dženifer Barlou kako joj se dopada Birmingem u poređenju sa Bostonom.

Otac i Filip bili su odsutni već dobrih dvadeset minuta kada je ušla Moli da iznese ostatak prljavog posuđa. „Da li želite da isečem kolač, gospođo?” „Nemoj, sačekaćemo gospodina Kentona. No donesi nam kafu.”

Gospodin Seltonstel se pridigao od stola i pošao prema vratima. „Pitam se da li treba da odem i da vidim šta se tamo dešava?” „Hauard će da se pozabavi time, Kem”, kazala je Henrijeta. „Nemoj da šetkaš tamo-amo, molim te.” „Prošlo je još desetak minuta. U sobu je ušao otac sa ozbiljnim i brižnim izrazom lica. „Emili mogu li da popričam i sa tobom.”

Zagledala se u njega oklevajući i pokušavajući da pronikne u to što se događa.

Zatim je ustala od stola.

234

„Svakako oče.” Šta li je sada hteo od nje? Stomak joj se stezao i grčio.

Hoće li opet neko doći da je uhapsi? „Dođi u biblioteku.” Otac se izmaknuo u stranu da je propusti. „Oče, da li je sve u redu?” „Zaustavio ju je i ovlaš je dohvatio za ruku. „Ti znaš šta hoćeš, Emili.

Uvek si to znala. Pametna si devojka, a majka i ja smo te naučili i da budeš mudra. I da uvek tražiš od Boga da te prosvetli.” „Oče, pa šta se to dešava? Plašiš me.” Emili je rukom pritisnula stomak. „Stegni srce i slušaj. Ne odgovaraj ništa nikome dok dobro ne razmisliš.

Postavljaj pitanja onako kako sam te učio.” „Dobro oče, hoću.” Emili je ušla u biblioteku rešena da ponaša ležerno i ugledala Denijela kako stoji usred te prostorije sa kapom u ruci. „Šta ti radiš ovde?” Nosio je debeo džemper sa visokim okovratnikom i norfolšku jaknu. Oči su mu se malo suzile kad ju je ugledao a zatim je brižno oborio pogled. No njegov topli osmeh joj je trenutno zagrejao ohlađenu kičmu. „Došao sam na razgovor sa tvojim ocem i nisam shvatio da imate goste. Žao mi je što sam ovako upao.” „Ali si ipak to uradio. Šta sve ovo znači?” Prešla je rukom preko svoje svilene haljine protkane zlatom i oivičene krznom. Njih troje, otac, Emili i Denijel stali su u nepravilan krug. „Nisi mi odgovorio na pitanje.”

Prebacila je pogled na Filipa koji se šetkao u dnu biblioteke i nervozno pušio. „Eto, bilo je zaista potrebno da popričam s tvojim ocem.” „To si već kazao.” „Došao je ovamo da me optuži - eto zašto je došao.” Filip je zgnječio cigaru u

očevoj pepeljari i pridružio im se. „Da te optuži za šta?” Emili je zurila u Filipa. Ponekad je znao da bude tako dramatičan i smešan. „Spremio je finu pričicu za tebe.” Filip je mahnuo prema Denijelu. „On je neviđeni lažov. Hauarde, mislim da mi je sada već dosta ove budalaštine.”

Filip je načinio dva koraka unapred pre nego što je Emilin otac istupio i zaustavio ga, spuštajući mu svoju snažnu šaku na ramena. „Da razjasnimo ovo Denijele. Zašto ne ispričaš Emili svoju priču?”

235

„P riča i jeste. Ženski roman. Pun ludorija.” Filip je huktao i duvao kao da i dalje puši jednu od svojih cigara. „Mislim da nevino optuženi treba prvi da dobiju reč.” „Filipe, imaćeš dovoljno prilike za objašnjenja kada Emili bude čula sve detalje.” Otac je raširio ruke kao da želi da umiri i vazduh oko njih. „Obojica ste se složili sa ovim. Sada se ponašajte kao džentlmeni. Emili, Denijel je večeras došao ovamo sa vrlo zabrinjavajućim vestima. Hteo je da popriča sa mnom i da zatraži moj savet pre nego što razgovara sa tobom. Kada sam čuo njegovu dilemu zamolio sam Filipa da dođe ovamo i da se njih dvojica objasne.”

Otac je oštro posmatrao obojicu.

Ipak je nešto duže zurio u Filipa. Emili se lagano spustila u jednu visoku naslonjaču. Večera joj se muljala po stomaku. „Zamolio sam ih da ti obojica ispričaju svoje priče. Imaš dovoljno godina da možeš i sama da oceniš šta je istina.” „Dobro, slušam vas.” Uspravila je ramena i pogledala Denijela. „Emili, kada sam došao da te posetim u zatvoru svi oni policajci su se pravili da

me ne vide i nisu me uopšte gledali u oči dok su govorili.

Postao sam sumnjičav. Znam mnoge od njih i takvo ponašanje mi je delovalo vrlo čudno. Upitao sam oca da li se te noći događalo nešto neobično.”

Filip je pripalio novu cigaru i dunuo dim na Denijela. „Ova priča je još zabavnija kad se sluša u drugoj rundi.”

Denijel je malo oklevao ali je ipak nastavio da priča. „Tati je trebalo nekoliko nedelja ali je na kraju ipak saznao ovo. Tvom vereniku je bilo dosta tvog muvanja po četvrti obojenih, a i bilo je i neke zbrke oko toga ko treba da ti šije venčanicu. Smatrao je da to što radiš šteti porodičnom ugledu. Drugi članovi visokog društva počeli su da govorkaju da su Kentonovi prijatelji obojenih.

Nekako se počelo pričati i da se zakon o „odvojenim ali jednakim kategorijama” građana primenjuje dvostrano.

Podmazivanje nekolicine članova policijske uprave dalo je kao ishod optužbu protiv tebe i usledilo je tvoje hapšenje.” „Zar zaista misliš da bih bacao dobar i teško zarađen novac na to da svoju verenicu strpam u zatvor? Kakav si ti to otkačeni luđak, Ladlov?” „Svakako nisam toliko otkačen kao ti.”

Filip je pobesneo, bacio ostatak cigare na majčin persijski tepih i pošao da napadne Denijela. „Filipe.” Naleteo je pravo na očeve kao stablo čvrste grudi. „Pokupi taj tvoj opušak, sine.”

236

„Zar ga nisi čuo, Hauarde?” „Pokupi taj opušak dok ne progori Megin lepi ćilim. Neću te moći spasti od njenog gneva ako pronađe rupu od cigare na njemu.”

Duvajući ljutito i sav crven u licu Filip se sagnuo da pokupi upaljeni opušak.

Zatim se naglo okrenuo prema Denijelu. Uperio je još upaljen vrh ostatka cigare u njega. „Gubi se odavde. Ako te ikada vidim blizu Emili postaraću se da tebe uhapse. I neće biti nikakve greške oko imena na nalogu za hapšenje.” „Filipe, on je u mojoj kući.” Otac mu je dobacio pogled od koga bi Emili obično zadrhtala i pobegla napolje. „Otići će kad ja to kažem.

Dakle Denijele, objasni nam i ostatak priče.” „Tata je zamolio jednog prijatelja u zapadnom delu grada da pogleda nalog za tvoje hapšenje. Malo je potrajalo... čini se da su svi bili tajanstveni oko toga... ali je na kraju uspeo da dođe do podataka iz zapisnika. Rekao je da je nalog potpisao Filip Seltonstel. Tada sam se obratio mom drugaru Rasu i zamolio ga da proba nešto da iskopa. Ras je proverio koji se advokat bavio time i postavio nekoliko pravih pitanja onako kako to samo on ume.” Denijelove usne razvukle su se u izazovno cerenje a Emili je osetila da je nešto preseca po sred tela. „I tako se saznalo da je to bio Seltonstel. Posle je podmitio šefa policije da ukloni njegovo ime iz zapisnika.” „Laže te, Emili” Filip se okomio na Denijela koji je ostao na mestu i nije ni trepnuo. „Zar misliš da je baš tako lako potkupiti šefa policije?” „Ali, za ime sveta, zašto bi to uradio?” Emili je zgrabila Filipa za mišicu i cimnula ga tako da se prinudno okrenuo licem prema njoj. „Da li si ti to uradio?

Ne laži me.” „Šta, zar misliš da sam ja dao da uhapse moju verenicu? Pa zar ti ličim na imbecila? Kako uopšte možeš to da me pitaš?” Oči su mu divlje sevale a vilica se grčevito stezala. „Da li si ti negde video moje ime, Ladlov? Ili moj potpis? Tvoja naklonost prema Emili utiče na tvoj zdrav razum. Samo je potresaš. Ne činiš to iz ljubavi već zbog svojih sebičnih ciljeva. Gluposti.”

Emili se zagledala u Filipa i pokušavala je da proceni njegove reči.

Taj čovek je bio jak, tvrdoglav i odlučan da dobije to što želi, to je bilo tačno, ali da li je takođe bio i lažov?

Za Denijela je bila sigurna da ne laže.

237

„Emili?” Denijel je iskoračio napred a glas mu je zvučao molećivo. „Nisam nameravao da te uznemirim. Žao mi je. No ne bih mogao i dalje da živim u miru sa sobom da ti ovo nisam kazao.” „Siguran sam da si hteo da je uznemiriš”, Filip se nasmejao rugajući mu se. „Zbog toga si i došao. Da je okreneš protiv mene. Ne poričeš valjda da je voliš?” Okrenuo se prema Denijelu držeći se i dalje arogantno i razmetljivo.

Denijel je gužvao kapu u ruci. „Ne, to ne poričem.” Kada je pogledao Emili njegove plave oči zračile su takvom toplinom da je osetila neko prijatno nadimanje u plućima. „Ovde se nalazim samo zbog ljubavi. No ona je izabrala tebe.” Podigao je pogled prema Filipu. „Ja ti nisam pretnja, Seltonstele. No Emili svakako zaslužuje da zna istinu.” „Tvoja verzija istine nije ista kao moja.” Filip je pripalio još jednu cigaru. „Pa, ja ću sada da pođem. Gospodine Kentone, došao sam da popričam sa vama.

Nisam očekivao da ću imati tu privilegiju da optužim Seltonstela direktno u lice.

Denijel je uzmakao prema vratima. „Samo joj kaži istinu Seltonstele. Mislim na istinu o hapšenju.” Sve je jače gužvao kapu koju je držao u rukama. „A i istinu o onome u Italijunskom vrtu.” „U Italijanskom vrtu?” Filip je poskočio unapred a pepeo njegove cigare se opet rasuo po majčinom tepihu. „Ti!” Vrat i obrazi su mu se jako zacrveneli. „To si bio ti! Onaj igrač bejzbola. Ti si taj Denijel sa kojim se Emili družila na fakultetu?” „Da to sam ja. Video sam te u restoranu sa Emelin Grejvs. Moji prijatelji su vas od tada još dva puta videli zajedno.”

„Uh, ti lažljivi...” Čak ni Emelini otac više nije mogao da obuzda Filipov bes. Udario je glavom Denijela u grudi, obuhvatio ga i prevrnuo na stolicu, pri čemu je srušio majčinu Tifani lampu. Obojica su se valjala po podu uz treskanje i lomljavu razbijenog stakla. „Stanite obojica, prestanite!” Emili je držala ruke priljubljene uz telo stežući šake u pesnice, dok joj je srce preskakalo a oči bile pune suza. „Vi ste ipak džentlmeni.”

Otac ju je zgrabio i odvukao do zida prekrivenog policama sa knjigama. „Ama pusti ih!”

Denijel je zbacio sa sebe Filipa, skočio na noge i počeo da se vrti po sobi. „Ne želim tuču Seltonstele.”

238

„Ti si je započeo tom svojom pričom.” Filip je jurnuo na Denijela ciljajući mu oko, ali se Denijel sagnuo ispod njegove pesnice, izmaknuo se i počeo da skakuće sa jedne strane sobe na drugu.

Filip je opet zamahnuo na Denijela ali se okliznuo na srču lampe i tresnuo licem na pod. „Ustaj Filipe!” Otac nije imao milosti. „Diži se na noge.”

Filip se uz glasno jecanje pridigao na ruke i kolena i lagano se uspravio. „Maknite tog Ladlova odavde.”

Emili je stajala priljubljena uz policu sa knjigama, srce joj je ubrzano tuklo a iskrene suze su je pekle u očima. „Kćeri, čula si obe strane.” Otac je uspravio majčinu polomljenu lampu. „Postavi im pitanja i donesi odluku.” „Pa...ja... zapravo ne znam.” Nije skidala pogled sa oca i krenula je ka vratima.

Celo telo ju je bolelo. Osećala je i oštar bol u grudima. „Moram malo da razmislim o svemu, oče. I ti si mi kazao da razmislim.” „Emili!” Denijelove vilice su se stegle a oči stisnule. „Ja te ne bih nikada lagao i ti to znaš. Ne bih te slagao iz ljubavi. Ne bih to učinio ni iz osvete. To je bedan način da se osvoji srce neke devojke.” „Denijele, ne možeš optuživati nikoga bez dokaza. To nije civi-lizovano.” „Imam ja dokaze.” Klimnuo je glavom prema Filipu. „Da, imam dokaze.” „Nemaš baš nikakav dokaz. Ne slušaj ga, Emili.” „Ućuti, Filipe!” Besno se okrenula prema njemu. „Denijel me nikada nije slagao.

A ti... nisam baš sigurna da to mogu da kažem i za tebe.” „Emili! Pa to je besmislica! Kako uopšte možeš da mu veruješ?”

Nije više znala šta i kome treba da veruje. Izletela je iz očeve biblioteke visoko uzdignute glave ali je osećala da joj se srce ledi.

Napravila je polukrug i potrčala uz stepenice. Čula je očev i Denijelov glas kako odjekuju u predvorju. Zatim je čula i gospodina Seltonstela i Filipa kako nešto govore.

Zastala je na odmorištu prvog sprata i provirila da vidi šta se zbiva u predvorju.

Denijel je malo oklevao, zastao na izlaznim vratima i bacio pogled nagore, prema njoj. Prošao je jedan sekund, a zatim i dva i tri.

Njegov pogled je uporno plamteo i uterivao joj istinu u um. Njen verenik je tražio da je uhapse.

239

„Laku noć, Emili!”, kazao je Denijel. Zvuk zalupljenih vrata odjekivao joj je u grudima, u kojima kao da se otvroila neka klisura.

Pošla je ka hodniku koji vodi prema njenoj sobi. Ako je Denijel u pravu, bila bi

prava budala da se ipak uda za Filipa. No, mada je želela da bude jaka kao što joj je majka savetovala, ipak je morala sebi da prizna istinu zapravo je bila slaba.

Dale je reč i nešto obećala. Ne samo Filipu, već celoj porodici Seltonstel. Njena veridba je objavljena u novinama. U društvu se nestrpljivo iščekivao taj događaj.

Kroz deset dana bi trebalo da postane suptuga Filipa Seltonstela. Emili je potrčala. U spavaćoj sobi se srušila na pod. O , Bože, šta sam to uradila?

240

Dvadeset drugo poglavlje Novogodišnje veče tani mirno, Emili. Ovo je poslednja fotografija.” Fotograf se „ S podvukao pod crni prekrivač i pritisnuo prekidač da bi je snimio. Miris sagorelog sumpora ispunio joj je nozdrve.

Majka i otac prevrnuli su Birmingem naglavačke da bi joj ulepšali ovaj dan.

Gospodin i gospođa Seltonstel poručili su orhideje iz staklenika na Floridi da bi se njima bogato ukrasio klub Feniks - sve je bilo u velikom stilu.

Zašto je onda Emili osećala da tone u duboku, mračnu rupu? Prišla je prozoru i namučila se da ga otvori. „Hej, dušo, pa šta to radiš?” Njena deveruša Bernadet povukla je prozor nagore. „Razbolećeš se namrtvo ako budeš stajala na toj promaji.” Pritisnula je dlan na Emilino čelo. „Baš si bleda.” „Pretoplo mi je u ovoj haljini, Bernadet.” Posle onog suočenja se Denijelom, Emili je odustala od borbe.

Udaće se za Filipa u haljini koju joj je majka izabrala. „Nisam sigurna da ću moći da hodam u ovome kroz prolaz u crkvi.” Emili je isturila glavu napolje i udisala svež predvečernji vazduh. Bila je nedelja. Dan za ljubav.

Ljubav prema Bogu. Prema ljudima. Prema Filipu. Večeras će biti gospođa Filipa Seltonstela. Emili je odustala od daljih i rasprava i borbe a Filip se, posle sukoba sa Denijelom, pretvorio u obzrini i osećajni san od čoveka i bio je pun razumevanja. A i vrlo nežan.

Insistirao je na činjenici da je potpuno nevin. Nije on tražio da je uhapse. Ni tada ni ikada. Emili je duboko udahnula svež i čist vazduh.

Verujem ti Filipe. A šta je sa Emelin? To je prošlost. Gotovo je. Završeno.

Verujem ti Filipe. Zaista. Moram da ti verujem.

Zveckanje lanaca privuklo joj je pažnju na zbivanja na ulici. Povorka okovanih crnaca prelazila je ulicu a razmak između njih je bio vrlo mali tek onoliko koliko su im lanci dozvoljavali.

Beznadežno.

241

Emili se ukočila od neprijatnog osećaja koji joj je stezao grudi i uvukla je glavu unutra. „A gde je otac?” Osmehnula se na Bernadet. „Trebalo bi da bude ovde. Kroz petnaestak minuta treba da preda ćerku mladoženji.”

Bernadet je dograbila Emili za ramena i poljubila je u obraz. „Ti si najlepša mlada koju sam videla, Emili. Odmori se malo. Ja ću naći tvog tatu.”

Emili je sela na najbliže sedište u gostinskoj sobi Prve ujedinjene metodističke crkve i osećala da se ispod debele satenske tkanine istovremeno znoji i drhti.

Potezala je prstom svoj visoki i tesni okovratnik. Uh, kada bi samo mogla da se oslobodi te monstruozne stvari.

Tafina haljina visila je na vešalici za kapute u uglu i čekala da je Emili navuče

kada se ceremonija venčanja okonča.

I sam pogled na tu haljinu činio je da Emilino srce poskoči od sreće i da se oseti slobodno, lako i voljeno.

Ako bi mogla sve da ponovi zanemarila bi pompu i ceremoniju i venčala bi se kod kuće, okružena porodicom i prijateljima. Njena glavna deveruša bila bi Moli a ne Bernadet. No Emili nikako nije mogla da povede u crkvu njihovu kućnu služavku, niti je ova mogla da stoji kraj nje na najvećem društvenom događaju i najpopularnijem venčanju te sezone.

Vrata su se otvorila i otac je ušao u sobu, ali se nije smeškao. Bio je vrlo privlačan i delovao je autoritativno u svom crnom smokingu sa belim karanfilom u zapučku, ali mu je čelo bilo namršteno a oči brižne. „U crkvi je neviđena gužva. Upravo je došao i guverner sa suprugom.” „Oh oče, za ime sveta.” Emili je osećala da joj se puls ubrzava. „Toliki ljudi su zbog nas došli ovamo baš na novogodišnje veče.” „Pa, Nova godina je uvek dobar izgovor za svetkovinu.” Otac ju je zagrlio i poljubio u čelo a zatim se odmaknuo za dužinu ruke. „Ti si živa slika svoje majke i to baš onakve kakva je bila na našem venčanju.

Prelepa i ljupka.” „Zšto se onda ne osmehneš, oče?” Emili ga je štipnula za bradu. „Ne gubiš ćerku već dobijaš i sina.” „Da, znam to.” Otac je prišao prozoru držeći ruke na leđima i nagnuo se da pogleda napolje. „Hladna i vedra noć”, izjavio je a pritom je i nehotice govorio sve glasnije. „Sveta noć”, skoro je viknuo.

Emili se tiho nasmejala. „Oče, a kome to govoriš - možda uličnim čistačima?”

242

Okrenuo se ka njoj. „Sećaš li se Varda Viloubija? Možda ga se i ne sećaš. Bila si

mala devojčica kada sam ga upoznao. Bio sam tek započeo svoje menjačke i bankarske poslove i bio mi je potreban kapital. Pojavio se on i ponudio mi da mi bude partner.” „Mislila sam da je čika Lars bio tvoj glavni investitor.” Čika Lars nije bio pravi rod već mudar čovek koji je verovao u njenog oca i uložio u njegovu budućnost. „Pa i jeste, ali tek kada sam prekinuo sa Viloubijem.” Otac se uzvrteo po prostoriji sa rukama zabačenim na leđa. Zastao je pred Tafinom haljinom navučenom na krojačku lutku. „Ovo je, dakle, ta haljina koju je napravila gospođica Hejs? Baš je dopadljiva.” „Oče, mnogo bih radije sada bila u njoj nego u ovoj haljini. Moram ti reći da mi težina ove haljine izaziva glavobolju.” „Viloubi je tada bio prilično uticajan čovek u Birmingemu.” Otac je nastavio da priča i hoda istovremeno. „Naš grad je bio tek izgrađen i željan da se širi. On je došao iz Filadelfije, kao i tvoja majka i ja, i diplomirao je na Hejverfordu baš kao i ja. Dopala mu se moja zamisao da osnujem banku. Želeo je da mi se pridruži i da uloži novac u moj posao. Ponudio mi je solidnu sumu kao početni ulog.”

Nešto u očevom načinu izlaganja izazvalo je podrhtavanje u Emilinim grudima. „Nastavi priču.” „Bio je čovek koga su svi želeli da imaju na svojoj strani. Tvoja majka i ja smo uveče ležali u postelji pričajući o tome kako smo srećni što smo upoznali Varda Viloubija.” „I šta se desilo?” „On nam je tada postavio svoj uslov. Da bih dobio njegovu novčanu pomoć trebalo je da mu potpišem ovlašćenje za upravljanje mojom bankom u toku prve tri godine, ili barem sve dok se njegov početni ulog ne obrne i vrati. No kada je došlo do potpisivanja tog ovlašćenja shvatio sam da me nešto sprečava da to učinim. Znao sam da bi to razočaralo tvoju majku, a i ono malo naših službenika. Grad je brzo rastao i napredovao. Ako brzo ne reagujem svakako ću izgubiti dobru priliku.

Sledećeg dana sam otišao u centar razočaran sosptvenom odlukom, ali sam znao da moram da odbijem taj njegov zahtev. Nisam mogao da mu prepustim našu banku. Prošlo je pet godina dok se nije pojavio Lars.

Nisam znao da li će moje nasleđe potrajati dovoljno dugo da nastavim 243

sa radom i da li ćemo uopšte zadržati krov nad glavom. No jednog popodneva je Lars upao u moj ured sa izrazom čoveka koji želi da kaže: „Pa, evo me najzad.” „A šta je bilo sa Vardom, oče?” „On je zapravo nameravao da u moju banku uloži neke bezvredne obveznice. Da sam tada potpisao taj sporazum sve bih izgubio.” „Oče, ja se upravo udajem a ti mi pričaš o bezvrednim obveznicama.”

Emili je prešla preko prostorije i stala kraj prozora pored njega. „Ponekad moraš da veruješ svojoj intuiciji.” „A kako da uočim razliku između pukog strahovanja i verovanja intuiciji, oče?

Kako si ti znao da je tvoj instinkt u slučaju sa Viloubijem ispravan?” „E pa to se zove vera. Treba imati vere u Boga.” Glas mu je zvučao kao da okoliši. „Moramo biti spremni da čujemo Njegov glas i da mu u svakom trenutku odgovorimo, bez obzira na posledice” „Oče, molim te.” Emili ga je zgrabila za mišicu i okrenula ga prema sebi. „Šta ti zapravo hoćeš da mi kažeš?” „Emili dušo, da li si spremna?” Majka je uletela u prostoriju, vrlo lepa i mladolika u svojoj grimiznoj haljini sa krznom. Svake godine je šila novu haljinu za Božić i bila je sva srećna što ovogodišnju božićnu haljinu nosi baš na Emilinom venčanju. „Hauarde, Bernadet te je svuda tražila. O Em, izgledaš baš božanstveno.” Oči su joj se zamaglile.

„Haljina ti je savršena.” „Neću da nosim tu haljnu, majko. Molim te da mi je otkopčaš.” Emili je okrenula leda majci i potegla svoj dugi veo da ga ukloni s puta. „Nemoj opet o tome, Emili. Pa sad si odrasla žena. Prestani da se ponašaš kao dete. Tvrdim da si se mnogo bolje ponašala kada si imala tri godine.” Majka se uzvrtela, dograbila Emili za ruke i počela da vraća veo na mesto ubadajući pribadače u njega.” A i prekasno je za predomišljanje.”

Emili se osmehnula ocu. „Nikada nije kasno za predomišljanje.”

244

* * * Tim Julsko sunce se mnogo više osećalo na brdu nego dole u gradu. Pete Timovih mokasina lupkale su po kamenoj stazi dok je, praćen prijatnim povetarcem iz Džouns Velija, išao prema kući na brdu.

Prvi put je došao ovamo još pre nekoliko godina, ali ga je prizor te kuće od kamena i greda uvek iznova oduševljavao. Bila je prirodni nastavak planine Red Mauntin i izranjala je iz stena i šume. Vešte ruke pripitomile su divlje prirodne elemente i pretvorile ih u arhitektonsko remek-delo.

Okrenuo je kvaku i otvorio teška vrata od orahovine, pa je ušao u divan prostor u staklu i drvetu, čiji je ulazni deo bio osvetljen prirodnim svetlom. Zadnji zid je bio u prozorima od poda do tavanice i kroz njih se pružao veličanstven pogled na dolinu.

Tim se zagledao u daljinu, bludeći pogledom iznad vrhova drveća i osmehnuo se se kada je osetio malu slabost u stomaku; činilo mu se da slobodno lebdi nad gradom. Sigurno je neverovatan osećaj živeti na ovom mestu.

Ta kuća je bila pravo arhitektonsko čudo. Učili su o njoj i na fakultetu.

„Zdravo, mogu li da vam pomognem?” Kleo Fejvorit je prišla da ga pozdravi.

Ona je bila klasična južnjakinja sa savršenom plavom kosom i biserima oko vrata. „Time Rouz, šta vas dovodi ovamo? Vraćate li mi moju fotografiju?” „Još ne. Taj sastanak će se održati tek kroz nekoliko časova.”

Upoznao je Kleo u gradskom savetu za restauraciju. „Pitao sam se da li bih mogao da vam postavim nekoliko pitanja o Kolinu Ladlovu.” „Zašto da ne.” Zagledala se u njega čekajući sledeće pitanje. „Ne događa se baš često da mi ovamo navrate zgodni muškarci. Da li ste još uvek vereni?” Tiho se zakikotala i mahnula rukom, pozivajući ga da pođe za njom. „Nisam, gospođo.” Tim je pošao za njom duž zadnjeg hodnika koji je lučno zavijao ispod stepenica, prošao pored kuhinje i ušao u svetlu 245

biblioteku sa visokim prozorima. Opet je osetio ono treperenje u stomaku jer je imao osećaj da se nalazi na samim vrhovima drveća. „Žao mi je što to čujem. Upoznala sam ovde Šarlotu Meloun, i to nedavno.”

Kleo se nagnula nad pisaći sto prekrstila noge i skrstila ruke. „To je ljupka devojka.” „Želeo bih da saznam nešto o Kolbiju Ladlovu.” Tim je prešao preko prostorije.

Uz zid levo od njega bile su poređane police sa knjigama povezanim u kožu i vrlo lepo ukrašenim.

Na desnoj strani prostorije nalazila se galerija forografija a u centru je stajala Emilina slika u venčanici. Zastao je i počeo da zuri u nju. Ista Šarlota. Kako mu je to promaklo? Ta sličnost... „Divna je, zar ne?”, rekla je Kleo. „To je Emili na svom venčanju 1912. godine. Imala je dvadeset dve godine.”

„Prekrasna je.” Jasan i vedar pogled zračio je iz očiju devojke koja je gledala u fotografa. Tamna kosa joj je bila prikupljena u visoku punđu u stilu „pompadur” a za nju je bio prikačen čipkani veo. „Bila je i neka priča o tome da nije htela da nosi tu haljinu. Mislila je da je previše kabasta i teška.” „No ipak ju je obukla.” To nije bila ona haljina koju je Šarlota našla u kovčegu.

Ova je imala visok okovratnik i uske rukave. Ruke su joj bile skrštene u krilu a na levom prstenjaku sijao joj je krupan soliter-dijamant. Na desnoj ruci imala je prsten sa ovalnim kamenom okruženim sitnim dijamantima. Nagnuo se da je pogleda izbliza i poželeo da je ta slika u boji. „Pitali ste me za Kolbija?” Kleo je krenula duž niza fotografija sa portretima članova porodice i pokazala mu jednu pri kraju tog niza. „Ovo je Kolbi Ladlov, Denijelov i Emilin unuk. Emilin sin, Denijel Kenton Ladlov, bio je njegov otac. Poginuo je u Normandiji kada je Kolbi bio dete.” „Znate li nešto o ovoj fotografiji?” Tim joj je pružio sliku Fibi Meloun sa klasom talentovanih studenata profesora Ladlova. „Da, profesor Ladlov.... Kolbi je predavao na Državnom univerzitetu Alabame u Birmingemu.” Kleo je proučavala sliku i prevrnula je na naličje. „Negde osamdesetih godina prošlog veka uzeo je slobodnu godinu ali nisam znala da je predavao i na Državnom univerzitetu Floride. „Da li je to u sredini on?”

246

„Jeste. Gde ste ovo našli?” Kleo se opet prošetala duž niza fotografija i uzela jednu s kraja. „Ovo je Kolbi na dan svog pedesetog rođendana.”

Uzela je u ruku fotografiju formata četiri sa šest inča koju je Tim našao u kutiji od cipela. „Da, to je on. U to vreme je bio baš tih godina. Ima oči vrlo tipične za Kentone.” Dala je Timu sliku. „Opet vas pitam odakle vam to?”

„Iz jedne kutije za cipele. Pripadala je Fibi Meloun. Da li vam je to ime poznato?” „Treba li da bude?” „Šarlota Meloun je njena ćerka.” „Vlasnica butika sa venčanicama? Vaša bivša verenica?” „Da, baš ta.”

Tim je pokazao Fibi na slici. „To je njena majka.” „Dobro.” Nasmejala se. „Kako se Fibi Meloun kao Šarlotina majka može povezati sa Kolbijem Ladlovom?” „Pitam se da li...” Tim je oklevao. Kleo nije delovala kao osoba koja voli lude priče. „Znate li da je Šarlota našla jednu starinsku venčanicu u kovčegu koji je kupila na vašoj aukciji?” „Baš zanimljivo...” Kleo je obišla oko stola. „Da li to znači da zapravo želite da me pitate odakle potiče taj kovčeg, Time? Na aukciju nam šalju razne stvari sa celog juga. No ipak imamo i inventarsku listu.” Kleo je dohvatila miša i zagledala se u monitor. „No ne vidim da je ikakav kovčeg ma koje vrste prodat na našoj prolećnoj aukciji. Da li ste sigurni u sve to?” „Da, Šarlota ga je kupila ovde. Bio sam ljut na nju jer sam mislio da joj nije bio nimalo potreban taj stari, odvratni kovčeg. Brava je bila zalemljena i morao sam da presečem šarke da ga otvorimo.”

Kleo se naglo uspravila sa začuđenim izrazom lica. „I kažete da ste u njemu našli venčanicu?” „Jesmo, i to vrlo lepu. Aukcionar je kazao da potiče iz 1912. godine.”

Tim se spustio na tapaciranu stolicu naspram Kleo. „Od tada je Šarlota saznala da su je do sada nosile barem dve žene.” „O, Bože,... pa to ne može biti...” Ustala je i usput izvukla svežanj ključeva iz džepa, otvorila uzak plakar i uronila u njega a zatim se opet izvukla napolje sa nekom uramljenim slikom u ruci. „Da li je ovo ta haljina?”

Pod staklom se nalazio stari isečak iz novina, izbledeo i zrnast, a na slici se videla Emili na konju pripijena uz nekog tamnokosog momka.

Smejala se zabačene glave i širom otvorenih usta, a iz nje je prosto 247

zračila radost. Tim je osetio kako mu od navale emocija trepere sva rebra.

Emili je na sebi imala tu haljinu. No vibracije koje je osetio u srcu naglo su nestale jer ga je neki instinkt upozorio da treba da drži usta zatvorena. Već je dosta kazao. Možda i previše? „Time, recite mi samo da li je to ta haljina? Kleo je lupkala po slici. „Od satena i svile sa biserčićima na struku. Suknja je višeslojna i postavljena a na prednjem delu poruba je izrez u obliku slova V.” „Pa ja sam arhitekta a ne modna krojačica.” Tim je ustao i uspravio se. „Hvala vam na pomoći, Kleo. Sada zaista moram da krenem.” „Nemojte toliko da žurite, momče. Zašto se odjednom toliko in-teresujete za Ladlove? Zbog čega ste pitali za kovčeg i aukciju? Nešto mi krijete.” Kleo je zaobišla oko njega i stala na vrata. „Trebalo je da se Emili Kenton uda za Filipa Seltonstela iz kompanije Seltonstel indastriz.” „Znam za te Seltonstele”, rekao je Tim. „No na sam dan venčanja promenila je mišljenje i, umesto da se uda za Filipa, istrčala je iz crkve, skočila na konja iza Denijela Ladlova i istog dana se udala za njega. Nažalost, sve što imamo o tom događaju je ova slika.” Pružila mu je mutnu sliku iz novina. „Emili je za života tvrdila da ne zna šta se desilo sa tom haljinom. Čudno je da nije sačuvana ni haljina koju ima na sebi na prvoj fotografiji koju ste videli. No kome bi, osim naslednicima, bila potrebna slika jedne mlade u pogrešnoj venčanici?” Kleo je zurila u Tima. „Shvatate li na šta mislim?” „Da, to je baš glupo. Postoje li neki naslednici porodice Ladlov?” Tim se zaputio

ka vratima. „Svi su pomrli. Kolbi je bio poslednji.” Kleo se šunjala za njim. „Naslednik je fondacija.” „Pa zar se Kolbi nije ženio?” „Jeste. Bio je oženjen jednom Vudvordovom, ali nisu imali dece.

Negde kasnih devedesetih godina njih dvoje su se razveli i ona se odselila u Firencu jer je htela da bude blizu sestrine porodice. Kolbi je, kada mu je baka umrla, angažovao mene da vodim računa o imanju.

Naime, naše majke su bile dobre prijateljice”, kazala je Kleo. „Kada je Kolbi umro upravni odbor mi je poverio da obavljam svakodnevne poslove za fondaciju.” „A šta bi bilo ako bi se pojavio neki naslednik?” Tim je spustio ruku na kvaku.

248

„Mislite onako odjednom, kao da je pao s neba? Ili izronio iz drvenog sanduka?”

Kleo je držala sliku u naručju i šmrktala. „Nema naslednika, Time.

Ne znam zbog čega me sve ovo pitate ali mi smo posle Kolbijeve smrti tražili moguće naslednike. Ako bi se neki sada i pojavio, imanje je u rukama fondacije.

Osim toga Time, ta priča o porodici Ladlov nije baš iz biblijskog doba. I danas u ovom gradu žive ljudi koji su poznavali Emili i Denijela, a i Kolbija. Verujte mi, da je bilo nekih naslednika mi bismo to već saznali. Loza Ladlova se tužno ugasila.” Kleo je odlučno otišla do plakara a koraci su joj odjekivali po sobi u skladu sa izjavom: Nema naslednika i vratila isečak iz novina na mračnu policu. „A šta se desilo Kolbiju?” rekao je Tim. Možda je to samo umišljao, ali svaki put kada bi pogledao sliku Fibi i profesora Ladlova video bi Šarlotu. „Otišao je sa birmingemskog univerziteta i šta je zatim bilo sa njim?”

„Igrao je redovno golf. Vodio je život kakav mu je odgovarao.” „Da li je bio dobar čovek?” „Pa, onoliko koliko to čovek može biti. Bio je plemenit, ljubazan i pristojan”, rekla je Kleo. „Čujte Time, ako Šarlota ima tu haljinu koju je Emili imala na sebi kada su je slikali na konju, ona pripada Fondaciji Ladlov. Takođe bi pripala i gradskom muzeju i Muzeju za istoriju građanskih prava. Emili je bila prva južnjakinja koja je nosila venčanicu sašivenu kod jedne crne krojačice. Bila je čak i hapšena zbog toga.

Trebalo bi da je dobijemo natrag.” „Zar je Emili hapšena zbog nečijeg rada iglom i koncem na parčetu tkanine?” „Danas nam je teško da zamislimo tako nešto ali tada su zakon o 'jednakim pravima i razdvajanju' crnaca i belaca vrlo ozbiljno shvatali.

Zato, ako znate gde je ta haljina... bolje učinite pravu stvar i donesite mi je.” „Hvala vam na pomoći Kleo” Tim se zaputio ka vratima žaleći što je uopšte dolazio ovamo. „Moram da stignem na taj sastanak pa ću sam izaći.”

Kleo Fejvorit je bila poslednja osoba kojoj je želeo da učini uslugu.

Tim Rouz je želeo da Šarlota Meloun dobije što joj pripada, njoj je želeo da učini uslugu. Hteo je i da pronađe neki način da dokaže da je Kolbi Ladlov bio Šarlotin otac.

249

Dvadeset treće poglavlje Šarlota Šarlota je iz hodnika skrenula u salon za izlaganje venčanica a u ruci je držala članak iz rubrike „Životni stil” časopisa Njuz. „Diksi, izgleda da smo uradile pravu stvar i opet se našle u centru pažnje. Ovaj članak o Tauninom venčanju je

sjajan!” No umesto da usred salona ugleda Diksi, videla je čoveka u purpurnoj košulji. „Zdravo”, kazala je i zastala. „Opet vi.” „Ta haljina je vaša, da znate”, rekao je ne trepnuvši. Šarlota je presavila novine i prišla tezgi. „Zašto mi ne kažete ko ste vi i u kakvoj ste vezi sa tom haljinom?” „Da li ste je već probali?” „Nisam, a da vam iskreno kažem, i ne nameravam. Ne udajem se. No naći ću pravu nevestu za nju. Mislim da se to vas baš mnogo ne tiče.”

Tezga je bila zgodna prepreka između njih. „E pa vaš život me se svakako tiče, znate.” Pogled mu je bio i dalje veoma intenzivno plav i osetila je da joj se useca u srce i topi njenu odlučnost.

Osećala je i da nestaju sva njena uverenja tipa: Šarlota je sebi sasvim dovoljna, Šarloti niko ne treba, Šarlota je imuna na sve jade srca.

Nije se usuđivala da ga pogleda, barem ne malo dužim pogledom.

Dok je stajala usred svog svetilišta osećala je neki nemir i činilo joj se da će sledećeg sekunda eksplodirati.

Ili će možda da se rasplače, što bi bilo još gore.

No usred svog tog naizmeničnog kovitlanja toplote i hladnoće u grudima osetila je i neki dubok mir. „A zašto bih se ja vas ticala? Ni ne poznajete me. Mislim da sada treba da odete.” „Dobro, otići ću.” Povlačio se unatrag prema vratima. „No setite se da sam vam kazao da je ta haljina vaša.”

Telefon u radnji zasvirao je nežnu i prigušenu melodiju. Kada se Šarlota javila

nečiji oštar glas joj je zaparao uši.

250

„Ovde je Kleo Fejvorit iz Fondacije Ladlov.” „Zdravo Kleo, kako ste?” Šarlota je bacila pogled na čoveka u purpurnom ali je soba bila prazna. Gde li je nestao? Kako je mogao tako brzo da ulazi i izlazi a da pritom ne izazove nikakav zvuk? „Želela bih da vidim tu haljinu.” „Koju haljinu?” Šarlota se malo provrtela po sobi i krenula uz stepenice noseći sobom prenosivi telefon. Čovek je nekuda nestao. „Onu haljinu koju ste našli u sanduku kupljenom na našoj aukciji u aprilu. „A kako znate da sam našla...” „Da li vam je ta haljina tu u radnji?” „Nije, u stanu mi je. Kleo, kako znate da sam našla tu haljinu?” „Odgovara li vam da se nađemo večeras u sedam sati?” „Pa... mislim da mi odgovara.” Ta žena je baš navaljivala. „Uh, čekajte malo Kleo, biće bolje u osam. Kako znate da sam u sanduku našla haljinu?” „Kazaću vam kada dođem. Koja je vaša adresa? Potražiću na Guglu kako da stignem do vas.”

Kada je spustila slušalicu Šarlota je osetila napetost zbog te prinude. Šta se to dešava? Prvo se pojavio čudnovati čovečuljak u purpurnom.

Haljina je vaša. U istom sekundu kada je nestao Kleo zove i traži haljinu od nje. Šarlota je obišla oko tezge. „Gospodine? Mali čoveče?” Obišla je celu radnju.

Nije bio u salonu za probe ni u skladištu. Nije ga bilo ni u kuhinjici ni u njenoj

kancelariji. „Gospodine? Čoveče u purpurnom...?”

Nije bio na spratu niti u kupatilu. Šarlota je izašla napolje i zverala po trotoaru a zagledala je i suprotnu stranu ulice. Nigde nije bilo ni traga od njega. Vetar je hučao uličicom i ona se naježila po mišicama. Prošla je kroz salon za prikazivanje modela i stala na mesto na kome je on maločas stajao, udišući isti vazduh koji je i on udahnuo. Neki lak ali određen miris lebdeo je u vazduhu i dopirao joj je do nosa. „Šar, vratila sam se.” Diksi se pojavila iz kuhinje lupkajući širokim potpeticama a komplet Dolče i Gabana lepršao joj je oko lakata.

Razmotala je jedan lilihip i gurnula ga u usta. „Onaj čudak je opet bio ovde. Tip u purpurnoj košulji i patikama Najk”. Šarlota je podigla stopalo i pokazala prstom.

251

„To postaje sablasno. Šta on uopšte hoće?” Diksi je nestala u skladištu i pojavila se u suknji i jakni sa etiketom Meloun i komp. „Da li si već videla novine? Reporter je napravio zaista sjajnu priču.

Taunina slika je divna.” „Stvarno si pravi genije za opremanje nevesta, Šar.”

Diksi je zastala iza tezge i dohvatila novine koje je Šarlota spustila. „Kazao mi je da je haljina moja.” „Ko, reporter?” Diksi se zagledala u članak sa lilihipom koji joj je štrčao iz usta a obraz joj se pretvorio u lopticu. „Ne, Diksi, saslušaj me.” Šarlota je sklopila ruke. „Taj čovek, čudak, tip u purpurnom. Kazao je da je ta haljina iz sanduka moja.”

Diksi je iskrivila lice. „Pa naravno da je tvoja. Ko je uopšte dovodio to u pitanje?” „Ne znam, ali on nije kazao nešto u stilu: 'Hej, haljina koju ste našli u sanduku je vaša.' Naravno da jeste. Kupila sam sanduk, zar ne? Rekao je: ' Ona je vaša.'“ Šarlota je to izgovorila tiho i naglašeno. “Posle jedva jednog minuta javila se Kleo Fejvorit iz Fondacije Ladlov i raspitivala se za sanduk i haljinu.” Uzela je telefon u ruku. „Hoće da dode večeras u osam.” „A kako je uopšte saznala da si našla haljinu?” „E draga moja, to ti je dobro pitanje.” Šarlota je vratila telefon na postolje ispod tezge. „Taj mali čudak je insistirao na tvrdnji da je haljina moja.”

Poslednja rečenica joj je izazvala žmarce i neku nelagodnost oko srca. * * * U pet minuta do osam Šarlota je pokušavala da uđe u svoj stan i preturala je po torbi, vadeći iz nje redom: novčanik, ajped, kesu sa namirnicama i ključeve.

Kesa sa namirnicama ispala joj je na pod i hleb, jabuke pomorandže, kao i kesica grickalica rasuli su se po podu. „Treba li ti pomoć?” Tim je prošao pored nje i zastao da pokupi voće a onda je sve to što je podigao prikupio u naručje, pridržavajući prstima ivicu pokidane kese. Njegova kestenjasto-plava kosa padala je na sve 252

strane, pa i preko lica. Imao je i bradicu od nekoliko dana koja mu je lako senčila obraze. „Šta ti radiš ovde?” Koji li je bio dan - da, 19. jul - Šarlota se tog dana probudila kao obična devojka i smatrala ga je sasvim običnim danom. To joj je baš odgovaralo. No otkako se Purpurni pojavio osećala je da joj se rapoloženje naglo promenilo. Slično se osećala i onog jutra kada je otišla na brdo da se pomoli. „Pitao sam se da li bi bila voljna da pođemo da prezalogajimo nešto za večeru?”

Tim je u činiju za voće na pultu pažljivo naređao jabuke i pomorandže. Kada se

okrenuo prema njoj sklonio je kosu sa lica. „Ne mogu.” Šarlota je izbegla njegov pogled. Volela je Timovu kosu i njegove pune usne. Ako ga bude malo duže posmatrala srce će joj opet jako zakucati, zadihaće se i počeće da se ponaša detinjasto. „Neko treba da mi svrati.” Šarlota je otvorila svoju malu ostavu i gurnula pocepanu kesu na policu. Nije se ni potrudila da izvadi stvari iz nje. Zalupila je vrata. „Gde ti je devojka?” „Nemam devojku.” Seo je na pult i gurnuo omot koji je doneo sebi iza leđa. To mu je bila navika - da sedi na njenom pultu. Uvek je nalazio način da se svuda oseća kao kod kuće. „Pa, to se događa.” Kada ga je Šarlota pogledala bljesnuo je na nju svojim blistavim osmehom. „A šta kažeš na jednu večeru posle te posete?” Slegnuo je ramenima i podigao ruke. „Ili pre toga?” „Ne mogu. Ne znam koiliko će se dugo on zadržati.”

Timovo samopouzdanje se malo poljuljalo. „Imaš li sastanak?”

Skliznuo je sa pulta. „Nemam, ali je bilo zadovoljstvo videti tvoj izraz lica.” Šarlota je prešla preko kuhinje i pošla u svoju sobu. „Nije baš bilo prijatno, zar ne?” „Nikada se nisam ohladio prema tebi Šarlota.” Tim je ispružio ruke dok je prolazila. „Hej, kuda si krenula?” „U svoju sobu - htela bih da se presvučem. Imaš li nešto protiv?” Šarlota je skrenula u hodnik. Kada je zatvorila vrata spavaće sobe za sobom skoro je pala na njih, ispuštajući pritom sav vazduh iz pluća.

Na usnama joj se pojavio osmeh. Ipak je bio ljubomoran, zar ne?

Strecnuo se kada je pomislio da je ugovorila sastanak. Gospodin Hlad-nokrvi i Samopouzdani ipak se borio sa zelenookim čudovištem.

253

Šarlota se presvukla u farmerke i pulover i ugurala stopala u svoje omiljene iznošene papuče.

Kada je ušla u kupatilo obasjala ju je neka zlatna svetlost. Haljina.

Stajala je u uglu. Svilena suknja se presijavala svim svojim zlatnim nitima.

Biseri na struku ličili su na bistri potočić. Šarlota je sela na ivicu kreveta. „Hej, čarobna haljino. Kleo dolazi da te vidi. Šta to ona zna što ja ne znam? I ko je taj tvoj prijatelj u purpurnom?” Šarlota se malo nagnula i osluškivala. „Hmmm... pa možda se vi i ne poznajete. Hilari te je zabarikadirala u onaj sanduk i tu si provela četrdeset godina. Uh, a i Tim je ovde.

Da, znam. Pomogao mi je da te spasem iz sanduka.” Prevlačila je prstima preko kremastih nabora suknje. „Umeš li da čuvaš tajnu?” Šarlota se tiho nasmejala. „Naravno da umeš, vidi kome i št a ja pričam. Zaljubljena sam u Tima.

Ne bi trebalo da to budem ali jesam.” Svalila se na krevet. „Volim ga svim svojim bićem.” Šarlota je dugo zurila u tavanicu. Zatim je zurila u haljinu. Zašto ne može da prevaziđe sve i da okonča to sa Timom? I zašto predmeti bez duše imaju svoje priče koje ne mogu da ispričaju?

Sklonila je kosu sa lica, ugasila svetlo u spavaćoj sobi i otišla u kuhinju kod Tima. Bilo je prošlo osam sati i Kleo će sigurno svakog časa naići. „Šta je još novo, druže?” Šarlota je upalila lampu u trpezariji i potražila svoj ajped. Tretiraj ga kao prijatelja. Drugara. „Kako je u vašoj firmi? Da li tebi i Dejvidu posao ide dobro?” „U firmi je sve u redu.” Tim je sišao sa pulta. „I Dejvid je dobro. A ko ti to dolazi večeras?” „Ako budeš tu kada dođe upoznaću vas.” Šarlota mu je dobacila izveštačen osmeh i spustila ajped na sto. „Ili se možda već poznajete?”

„Kleo Fejvorit dolazi ovamo, zar ne?” Tim je pritisnuo šakama stomak i ispustio vazduh. „Kako ti to znaš? Time, šta se dešava?” „Želi da vidi tu haljinu, zar ne? Čoveče, baš je vešta.” „Time?” Šarlota je zurila u njega a u ušima joj je odjekivao zvuk zvona i neko zviždanje. „Da li si joj ti kazao za haljinu?” „Da, na neki način jesam. Danas sam bio kod nje. Uh, ala je brza.”

Zagladio je kosu.

254

Šarlota je otišla do posude sa olovkama kraj telefona i kopala dok nije pronašla u njoj jednu gumicu za kosu. „A šta si ti tamo radio?” Dodala mu je gumicu. „Istraživao sam.” Zabacio je kosu unazad. Šarlota je uzdahnula. Kada bi sklonio kosu sa lica blistavo plave oči bi mu došle do izražaja. „A šta si to istraživao? Da li oni nešto muvaju sa tom fondacijom?

Kada sam bila tamo u aprilu sve mi je izgledalo besprekorno?” „Pronašao sam jednu sliku Emili Ladlov dok sam radio na našem projektu u centru grada.” Tim se okrenuo da dohvati fasciklu koju je doneo sa sobom i izvukao je sliku, pa ju je dao Šarloti.

Pogledala je sliku. Jedna žena je stajala među drugim ženskim osobama, negde sredinom dvadesetih godina prošlog veka, a sve su na sebi imale velike šešire i vrećaste haljine. „Šta li su htele da postignu tim spuštenim strukovima? No, posle skoro celog veka utezanja u steznike, valjda su žene poželele da nose vrećastu i komotnu odeću.”

„Emili je ta u sredini.” Lupnuo je po slici. „Znam kako ona izgleda, Time. Zašto mi sad to pokazuješ?” „Da li si je nekada srela?” „Emili Ladlov? Pa bila je već vrlo stara kada sam se ja rodila.” Šarlota je otvorila frižider i potražila sodu. Dodala je jednu Timu a drugu je uzela za sebe. „A gde bih je ja i upoznala. I zašto?”

Zvonce na vratima je zazvonilo. Šarlota je vratila bočicu u frižider. „To je Kleo.” „Ostaću i ja.” Tim se ukopao u trpezariji. „Slažeš li se?” „Kako god hoćeš.” Šarlota mu je dobacila brz pogled i otvorila vrata. „Zdravo, Kleo, uđite.” „Izvinite što kasnim, no moj muž je uporno hteo nešto da prezalogajimo pre nego što krenem. Eto, sada sam se prejela kao prase.”

Bila je u poslovnom kompletu sa pantalonama i u cipelama sa visokim potpeticama i delovala sabrano i doterano, nimalo nalik na prase. Sa ramena joj je visila crna poslovna tašna. „Zdravo Time, nisam vas očekivala ovde.” „Nisam ni ja očekivao da ću vas videti ovde.” „Valjda je ovo srećan dan za oboje.” Šarlota je stala između njih. „Kleo, haljina je u spavaćoj sobi. Doneću je.”

255

Kada je ušla u spavaću sobu Šarlota je zastala i oslušnula. Šta se to događa sa ovo dvoje ljudi? Ni Tim ni Kleo nisu rekli ni reči. Nežno je uzela krojačku lutku sa haljinom i iznela je u dnevnu sobu.

Kleo se zagrcnula čim se Šarlota pojavila. „To je ta haljina Time, mada ste kazali

da niste sigurni. Bože, a baš je očigledno.” Kleo se vrtela oko haljine a Šarlota je sela na sofu. „Kao da nije... prošlo toliko vremena. Savršena je.” „Ama o čemu vi to pričate?” Šarlota se zagledala u Tima. Lako je odmahivao glavom, stisnuvši pritom kapke kao da želi nešto da kaže Šarloti. „Kleo, zar vam je ova haljina poznata?” „Svakako da jeste. Sigurna sam da je pripadala Emili Ladlov.”

Otvorila je tašnu i izvukla ram sa slikom. Pod staklom se ukazala izbledela u mutna fotografija Emili Ladlov, zabačene glave i nasmejane, a ruka joj bila podvučena pod nečiju ruku u tamnom rukavu.

Bila je odevena u tu haljinu. „A odakle vama ta slika?” „To je deo istorije naše Fondacije Ladlov, Šarlota. Ta haljina je već decenijama zagubljena. Ja sam jednom upitala Emili gde je ta haljina ali je ona imala već skoro devedeset godina i nisam sigurna da je shvatila šta je pitam. Ili se barem tako ponašala. Poznajući je, verujem da se pretvarala.” Kleo je kleknula, prevrnula porub i povukla prstom preko šava. „Bože, tu je.” Šarlota se nagnula da ponovo pogleda inicijale krojačice. „Znate li šta slova T.H. znače?” Diksi i ja nismo nikako mogle da pogodimo.” „Tafi Hejs. Poznata crna krojačica iz Birmingema. Rođena je u doba ropstva ali je oslobođena još kao dete. Emili je htela da njenu venčanicu svakako sašije Tafi, ali su, nažalost, njen verenik i roditelji bili protiv toga. Majka je angažovala jednu tadašnju poznatu belu krojačicu, gospođu Kerolajn Keruters. Ona je sašila tu haljnu koja se vidi na snimku sa venčanja, ali sam ja pre pet godina našla i ovu drugu sliku, koja je do tada bila zaturena na tavanu. Na njoj Emili drži Denijela ispod ruke. Naslov glasi: “Emili Kenton izlazi iz crkve posle venčanja.” „Da, čula sam za Tafi Hejs”, rekla je Šarlota proučavajući mutni isečak. Emili Kenton je, dakle, prva nosila tu haljinu. Ona je bila nevesta o kojoj je Purpurni pričao. „Tafi se pročula po venčanicama, ali samo među crncima.” „Emili je bila prva belkinja koja je ponela venčanicu sašivenu kod jedne crne krojačice. Među crnkinjama je bilo dobrih pralja i krojačica, ali 256

Tafi je bila prava modna kreatorka. Tu haljinu je kreirala za Emili. Oko toga je 1912. godine izbio pravi skandal.” Kleo se vrtela oko haljine a u očima joj se moglo videti divljenje. „Već dugo tražimo tu haljinu.” „Pa zašto ste onda prodali taj kovčeg?” Šarlota se okrenula Timu koji je i dalje vrteo glavom i širio oko sebe miris kolonjske vode i sapuna. „Ja ga svakako nisam prodala, Šarlota. Nema ga čak ni na našoj inventarskoj listi.” Kleo je vratila isečak u tašnu. „Možete li mi pomoći da ponesem haljinu u auto, Time? Šarlota, nadoknadiću vam novac koji ste dali za nju.” „Opa, opa, kako to mislite da nosite haljinu u auto?” Šarlota je raširila ruke i stala između haljine i Kleo. „Ova haljina ne ide nikuda.”

Sada je upozorenje Purpurnog dobilo smisao. Haljina pripada vama. „Bojim se da ide. Taj kovčeg, ma odakle da se stvorio, nije bio predviđen za prodaju na aukciji.”

Tim je stao kraj Šarlote. „Kleo, pa kovčeg čak nije bio ni na listi predmeta za aukciju. Da ja nisam danas došao do vas ne biste nikada ni saznali za sve to. „Ali vi ste došli i ja sada to znam.” „Kleo, kupila sam kovčeg sa sadržajem, jasno i glasno. Nije vam pripadao ni pre toga pa vam ne pripada ni sada.” „U pravu ste, kovčeg nije pripadao imanju Ladlov. Ali haljina je svakako pripadala Emili Ladlov i sada treba da pripadne njenoj fondaciji i Institutu za istorijat građanskih prava.” „Ne, ta haljina pripada meni.” Šarlota je osetila da joj se purpurni talas preliva preko srca. „Gradski propis glasi da istorijske znamenitosti nađene na licu mesta pripadaju imanju. A i ako nisu nađene na licu mesta a dokaže se da pripadaju imanju, istorijskom lokalitetu ili arhivu opet se vraćaju državi.” Kleo je kopala po tašni i izvukla nekakvu hrpu papira. „A ako vam sve to nije dovoljno ubedljivo, ta

haljina svakako pripada birmingemskom Institutu za istorijat građanskih prava zato što je Emili bila prva koja je nosila model venčanice sašiven kod afroameričke krojačke.” „Manite se toga, Kleo. Nešto bitno ste sasvim izostavili”, rekao je Tim. „Propis kaže da takvi predmeti treba da se vrate državi ili naslednicima.”

257

„Ali, nema naslednika porodice Ladlov, Time. Kleo je prekrstila ruke i lupkala nogom. „U čemu je onda poenta?” „U tome da vaši istraživači nisu obavili posao do kraja.” Tim je klimao glavom i uputio Šarloti svoj očaravajući osmeh. „Ima živih naslednika porodice Ladlov.

Upravo gledamo u jednoga od njih.” * * * Tim „Ama, o čemu to pričaš?” Šarlota je zurila u njega kao da je sasvim poludeo. „Nisam ja u rodu ni sa kim. Zar me se ne sećaš? Ja sam ona što na porodičnom stablu ima samo jednu granu. Svakako nisam nikakav rod porodici Ladlov.”

Mahala je rukama po vazduhu i sva se nadula od nastojanja da odjednom udahne što više vazduha. „Mislim da si sasvim pobrljavio kada si se slupao na tom motoru.” „Upravo me je ta nesreća sa motorom i navela da malo razmislim o svemu.

Vratio se do svoje fascikle i pronašao sliku na kojoj se vide Šarlota i njena mama. „Zvao sam Montija Filmora i zamolio ga da vidi da li je medu Gertinim stvarima bilo i nešto što je pripadalo tvojoj mami.” „A zašto si, zaboga, to uradio, Time?” Šarlota je zurila u sliku. „Ovo nisam videla već dvadeset godina. Odakle si samo to izvukao?” „Monti mi je doneo punu kutiju slika i raznih sitnica tvoje mame. Iz njene radne sobe. Hteo je da ti to jednom da, ali je negde usput zaboravio... no, Šarlota, našao sam i ovo.” Kutija je bila puna isečaka o Ladlovima. „To mi je bilo čudno

sve dok nisam pronašao i ovo.”

Tim joj je dao onu sliku sa Univerziteta u Floridi. To nije bio dovoljan dokaz, ali je to sve što je postojalo u prilog njegovoj teoriji. Moglo je da spreči Kleo da ode odatle sa haljinom. Želeo je da sve objasni Šarloti pre nego što ona eventualno da haljinu.

Došao je sa tom fasciklom i namerom da Šarlotu izvede na večeru, da malo podgreje njihovu vezu i ispriča joj kako misli da je Kolbi Ladlov njen otac. „Da to je mama.” Šarlota je lupkala po slici.

258

„Time, ma dajte, ne mogu da stojim ovde i slušam kako pričate izmišljene priče toj sirotoj devojci.” Kleo je huktala i vrtela se u krug. „Nemate nikakvih dokaza...” „Stanite!” Šarlota je podigla dlan ispred sebe kao da želi da zaustavi Kleine reči. „Time, o čemu ti zapravo pričaš?” „Šarlota, mislim da je Kolbi Ladlov tvoj otac.” „Šta? Ama, kako to misliš? Pa on je... tako... star.” Šarlota je lupnula po slici. „Godine 1981. imao je 45 godina”, ispalila je spremno Kleo. Ona je bila živa enciklopedija podataka o porodici Ladlov. „Hoćeš li da mi kažeš da je moja majka imala aferu sa svojim profesorom?”

Odmahnula je glavom i dala Timu sliku. „Nije ona bila takva, Time.” „Ne želim da je ocrnim, Šar, ali Kolbi Ladlov je predavao na državnom univerzitetu u Floridi jedne godine kada je uzeo odsustvo sa birmingemskog univerziteta. A ta slika je svakako tvoja. Uzmi je.”

Kleo je prekrstila ruke na grudima a jedno: „Pa rekla sam ja to” naziralo joj se na usnama.

„Znala sam Kolbija i njegovu ženu. Bila je to fina, klasična dama iz birmingemskog visokog društva. Kolbi je bio svojeglav čovek, ali ne mislim da je bio preljubnik. Ne verujem u to.”

Tim je uzdahnuo i isturio rame prema Kleo. Baš ga je nervirala. „Kada sam počeo da slažem sve deliće te priče okrenuo sam nekoliko telefona i pozvao sam i Noeliju Ladlov.” Pružio je Šarloti komad papira.

Na njemu je bilo Noelijino ime, adresa i broj telefona. „Zvao si je? Time, a zašto si zaboga to uradio? Zašto sve to činiš? „Kada sam je upitao o toj Kolbijevoj godini na Floridi samo je uzdahnula. Znaš li šta mi je kazala?” „Šta? Pa šta ti je kazala, Time?”

Rekla je: „Svakako želite da čujete nešto o Fibi Meloun?” Šarlota se obrecnula na njega. „Lažeš. Nema šanse da neka žena od preko sedamdeset godina pamti moju majku iz 1981. godine.” Istrgla mu je papir iz ruke i pocepala pa je komadiće bacila na Tima. „Prestani s tim. Šta je to s tobom? S kakvim pravom vodiš istrage o mom životu bez mog znanja? Dakle?” Protrčala je pokraj njega i udarila ga ramenom. No on je stajao u mestu i nije se nimalo pokolebao.

Uzdahnuo je i pustio je da besni. Neka se bar izduva.

259

„Ja bih da krenem sa haljinom.” Kleo je pružila ruku da dohvati haljinu sa zadnje strane ali ju je Šarlota zgrabila za mišicu. „Nazad! Dalje prste od moje haljine! Ona je moja! Ako mi ne verujete pronađite onog čovečuljka u purpurnoj košulji koji mi je prodao kovčeg.

On će vam reći to isto.”

„Kakav to čovečuljak u purpurnoj košulji?” „Onaj koji mi je prodao kovčeg. Na vašoj aukciji.” „Ama zašto vam je toliko stalo do te haljine?”, zakreštala je Kleo. „Pa ne udajete se. A čak i da je tako - uh, Time, izgleda da ste se spasli tog bračnog jarma imate sopstvenu radnju sa venčanicama i kreatori vas svakako jure da se pojavite u nekom od njihovih modela. Ova stara haljina vam ništa ne znači.”

Tim je prišao i uhvatio Kleo za lakat. Mora da ode odatle. Nije imao nameru da iznervira Šarlotu a video je da je ona sada na ivici nervnog sloma. „Najbolje će biti da sada odete, Kleo.” Dohvatio je njenu tašnu i odvukao ju je preko sobe. „Ako želite tu haljinu nabavite sudski nalog.” „Uzeli ste mi reči iz usta.” Otrgla se iz njegovog stiska. „Nemate dokaza da je Kolbi Ladlov Šarlotin otac. Baš nijednog. Tek jednu sliku i neko svedočenje njegove bivše žene. Ja ipak imam bolje argumente.”

Zalupila je vrata za sobom, Tim se vratio u dnevnu sobu. Šarlota se spustila na ivicu sofe; zurila je u haljinu. „Ja sam samo želela da odem na brdo i da se pomolim. Vidi šta je od toga ispalo.” „Žao mi je. Mislio sam... ne znam ni sam.” Tim je zagladio kosu. „Kada sam video sve te isečke o Ladlovima bilo mi je baš čudno.” „Pa, trebalo je prvo meni to kažeš, Time.” „Da, sada mi je to jasno. Želeo sam da uradim nešto lepo za tebe, Šar.” Uglavio se na sofu kraj nje. Mirisala je na leto. Kada se okrenula prema njemu video je znake praštanja u njenom pogledu. „Imala sam valjda negde oko šest godina kada sam shvatila da u kući nemamo ono što se obično zove otac. Išla sam na spavanje kod Grejsi i Sjuzen Re i saznala da je njihov tata vatrogasac. Provozao nas je malo svojim vatrogasnim kolima i odveo na sladoled. Uveče je njihova mama ispržila piletinu, ispekla

biskvite i sipala nam u velike čaše najslađi čaj na svetu. Bili smo negde na pola večere kad je gospodin Ginter ustao da uzme nešto a kada je prošao pored gospođe Ginter poljubio ju je i kazao: 260

„Toliko te volim.” Ona mu je odgovorila: „Ja tebe još više.” Srce mi je zalupalo i cele večeri sam buljila u njih.” Šarlota se naslonila na jedno jastuče na sofi. „Pitala sam se šta to treba da znači.” „Zar ti majka nikada nije kazala nijednu reč o ocu? Baš ni nagovestila?” „Pa, kada sam se vratila od Grejsi i Sjuzi upitala sam je: „A gde je moj tata vatrogasac?” Kazala mi je da me tata voli ali da ne može da bude moj otac. Ne znam zašto, ali sam to odmah prihvatila. Kada sam bila malo starija postavila sam joj i neka druga pitanja.”

Tim joj je obrisao suze žaleći što je njegov galantni gest izazvao sve ovo. „Jednom mi je mama kazala da je tata umro a zatim je došla u moju sobu da mi se izvini i da prizna da je slagala. Obećala je da će mi jednoga dana kazati više.

Imala sam deset godina i bila sam vrlo bezazlena, a i zadovoljna svojim životom.

Mama me je volela i zaista je lepo brinula o meni. Baš smo se nas dve divno zabavljale, Time. Kada sam prvi put gledala epizodu serije Gilmorove devojke pomislila sam da su uzeli te detalje iz našeg života.” „A onda je ona umrla.” „Mnogo mi nedostaje.” Šarlota je malo zabacila glavu i stavila mišicu preko očiju. „A sada odjednom ima toliko pitanja na koja bi samo ona mogla da odgovori. Recimo, zašto, zašto, zašto se nije slagala sa mojim bakom i dedom?

Zašto je njena majka ostavila njenog oca? Preselili smo se u Birmingem iz Talahasija kada sam imala samo tri godine i više uopšte nismo odlazile tamo.

Dedu sam videla još samo dva puta posle toga.” Provirila je ispod ruke. „A šta si ti saznao od nje? Mislim, od Kolbijeve žene?” „Samo sam joj zatražio adresu i upitao je da li bi htela da porazgovara sa tobom.

To je kraj mog puta i početak tvog. No, ako sam u pravu, tvoja mama je volela Kolbija i preselila se ovamo da bi bila blizu njega. Možda i zato da bi dobila

njegovu podršku, a i da bi on mogao da te viđa.” „O Bože, Time. Sve te prilike kada smo išle na naše piknike na imanju Ladlov.” Šarlota se uspravila i pritisnula slepoočnice prstima. „Postoji jedan mali bočni put za dostavljače.” „Da, znam to.” „Obično bismo tu parkirale, prošetale do granice imanja, raširile ćebe i jele piletinu ili Mek Donaldsovu hranu. Mama nije ni jednom reči 261

pomenula da zna porodicu Ladlov niti mi je ma šta govorila o njima.

Samo bi kazala ponešto u stilu: “Zar ovo nije divna kuća, Šarlota?” Bila sam u nižoj gimnaziji kada smo tu imali čas građanske istorije. Naučili smo” zagledala se u haljinu - „da je Emili Ladlov bila prva južnjakinja koja je na venčanju nosila kreaciju jedne crnkinje. I znaš Time, kada sam odrasla rešila sam da se bavim venčanicama.” „Da, pa zaista jesi. O čemu sada razmišljaš?” „Ne znam ni sama, ali...

Time... šta misliš zašto je ta haljina dopala baš meni?”

Pročistio je grlo. Zato što je trebalo da se uda, pomislio je. No on je upropastio taj božanski plan. Budala. Budala. Budala. „Pa valjda zato, Šarlota, što je Emili Ladlov tvoja prababa.” „Moja... prababa. No to zapravo ne znamo. Sve su to nagađanja.

Nisam sigurna ni da uopšte želim da saznam istinu, Time. Naučila sam da vodim život koji mi je dat.” „Ali svi treba da znamo od koga vodimo poreklo, Šarlota. Ne možemo da živimo u vakuumu. Zar hoćeš da kažeš da bi bila srećnija da ne znaš istinu? Da nemaš pojma o svom nasleđu, da ne znaš ko su tvoji preci? Mora da je sjajno osećanje biti u srodstvu sa Emili Ladlov.”

„Time, govoriš kao da meni nedostaje nešto što sam nekada imala.

No ja nikada nisam imala porodicu. Samo mamu. To je bio moj svet.

Tvoj svet čine braća, rođaci, moto-trke i slavljenje četrdesete godišnjice braka roditelja. Ja volim svoju samoću. Meni je ovako dobro. To je ono na šta sam navikla.”

Zastala je i podigla iskidane komadiće papira koji joj je Tim maločas dao. „Kako se ta žena zove?” „Noelija Ladlov. Imaš li negde u kući selotejp?” Tim se podigao sa kauča i krenuo da uzme selotejp sa ma kog mesta koje bi mu ona naznačila. „U kuhinji je.”

Zajedno su stali uz kuhinjski pult i zalepili komadiće cedulje.” „Nisam ja ovo tražio, Šarlota.” „Pa zašto si onda zvao Montija?” „Dobro, možda i jesam to tražio, ali mi je Monti kazao da ne zna ništa o tvom ocu i hteo sam da odustanem. Zatim mi je doneo tu kutiju. Video sam slike Ladlova. I one isečke. Svi delići su se složili.”

Na pultu između njih stajala je zalepljena ona otkucana beleška. Tim ju je gurnuo prema Šarloti. „Mislim da to ipak nije bila moja ideja, Šar.

Verujem da je potekla od Boga.”

262

Malo je poćutala, a grudi su joj se spuštale i dizale od ubrzanog disanja. „A zašto si to baš sada uradio?” „Otkud znam? No ti si bila ta koja je otkupila svoje nasleđe.” „Pa samo sam kupila taj kovčeg.” „Da, ali si time otkupila i prababinu haljinu. Odjednom se stvorila, praktično

niotkuda. Ta misao mi se stalno mota po glavi. To je zbilja neverovatno.” Tim je otišao do vrata i izvukao ključeve iz džepa. Ona je stajala u kuhinji i posmatrala ga. „Bio sam glup što sam te pustio da odeš od mene.” Okrenuo je kvaku i otvorio vrata. „To je valjda moj način da ti kažem koliko mi je žao.” „Neke stvari prosto nisu suđene.”

Tim je zastao na otvorenim vratima. „Ali neke druge jesu. Treba samo da budemo dovoljno mudri da ih prepoznamo.” * * * Sledećeg popodneva Šarlota je sedela sa Meri Grejs i Tomasom u njihovom toplom apartmanu prožetom mirisom Bengaj kreme.

Priželjkivala je da oni uključe klima-uređaj ali se nije previše nadala tome.

Tomas je na sebi imao debeo džemper a Meri Grejs kućnu haljinu i vunene papuče. Posuđe od doručka stajalo je na stočićima ispred njih.

Na TV ekranu se mogao videti prenos crkvene službe. Šarlota se tog dana naveliko bavila novom isporukom haljina i nije uopšte razmišljala o Timu, Kleo, Kolbiju Ladlovu i njegovoj ženi, no tada ju je Meri Grejs iznenada pozvala telefonom. „Želim da vam ispričam ostatak moje priče.”

Kada se Diksi pojavila u butiku Šarlota joj je prepustila radnju i šmugnula u Kirkvud na reci.

Ta pauza joj je bila dobro došla da se malo vrati u prošlost i uživala je u plavim iskricama koje su blistale u očima Meri Grejs dok joj je pričala svoju priču. „Ta haljina je došla do mene na skoro isto tako čudan način kao do vas i one druge žene.”

263

„Mislite na Hilari?”, kazala je Šarlota. „Da, Hilari. To je baš lepo ime, zar i ti to ne misliš, Tomi? Posle vašeg dolaska ovamo nisam mogla da prestanem da mislim na tu haljinu.

Vraćala sam se u prošlost i prisećala se sebe kao mlade žene pune energije, koja lepo hoda i bez štapa. Sećala sam se naših brojnih putovanja na kojima smo slavili Gospoda.” Glas joj je poprimio nežniji ton. „O, kako nas On voli.” „A kako ste se vas dvoje upoznali?” Šarlota je sedela na samoj ivici sofe i hladila se jednim od flajera sa socijalnim programom koji je tu našla. „Išli smo u školu zajedno i družili se još kao deca. O, Šarlota, trebalo je da ga tada vidite.” Meri Grejs je u svoju priču unela dosta strasti i energije. „Bio je vrlo privlačan i snažan, sa tom velikom ćubom kovrdžave kose. Trčao je brže od svih drugih dečaka.” „Mogu ti reći da je to bilo uglavnom zato što su nas neki odrasli tipovi jurili motkom.” Tomas je otvorio jedno oko i namignuo Šarloti. „Tomi, uozbilji se.” „Pa, dobro je što sam tada bio tako brz u trčanju jer te inače ne bih uhvatio, Grejsi.” „Gospode, samo ga slušajte. Ja sam nepomično stajala u mestu i čekala ga.”

Zagledala se u Šarlotu. „Čekala sam ga petnaest godina, ali se isplatilo. Imala sam dvadeset jednu godinu kada me je konačno zaprosio.” „U to vreme sam se izludovao i ispraznio dušu. I duša i srce bili su mi prazni.” „Tomasov najbolji drug se u to vreme udavio u reci Blek Vorior, znate.” „Kada smo diplomirali pošli smo Kep, Fido i ja (zvali smo ga Fido jer je ličio na buldoga i bio uporan baš kao i ti psi) na reku da popijemo neko piće, jer su to momci iz našeg bratstva tada često radili. Voda je bila nadošla od prolećnih kiša i poplavila obale, ali smo mi mislili da smo jači od majke prirode, pa smo usred noći uzeli ribarski čamac Kepovog tate. Blesavi dečaci...”

„Kep je ispao iz čamca i stradao”, prošaputala je Meri Grejs. „Tada sam se konačno okrenuo Isusu, baš u toj prilici.” „Tomas je tada odlučio da ode na bogosloviju.”

264

„No nisam bio sam. Poveo sam sa sobom i najlepšu devojku koju je Bog stvorio.

Znao sam da će me ona držati pod kontrolom i pomoći mi da postanem dobar sveštenik. Bila je uz mene posle Kepove smrti.

Policija je vodila istragu a moj otac je bio toliko ljut zbog naše gluposti da danima nije govorio sa mnom. Meri Grejs je stalno šaputala molitve za mene.

Nisam ni imao šanse da uradim nešto pogrešno uz ženu kakva je Grejsi.” Šarlota je spustila čašu vode na Tomasov stočić. „I tako me je Tomi zaprosio. A ja sam pristala.” Meri Grejs se ljuljala u naslonjači a lice joj je imalo vedar i smiren izraz. „Moja majka nije htela da baca novac na venčanicu. Otac je radio za kompaniju Kokakola i svaki peni njegove plate bio nam je neophodan. Bio je to čovek dobrog srca ali pomalo grubijan, a i kockar. Voleo je i viski. Zato je majka insistirala da se venčam u nekoj praktičnoj haljini. Tada je vladala velika ekonomska kriza, a jedna lepa haljina sveštenikovoj ženi bi svakako dobro došla.”

Tomas je dohvatio čašu sa vodom koju mu je Šarlota donela. Ruka mu je podrhtavala kada ju je prineo usnama. „No Meri Grejs je već dugo pre toga počela da mašta o svom venčanju.” „Zaista nisam želela da se venčam u haljini u kojoj bih kasnije mogla ići i na neki pogreb.” Šarlota se osmehnula. Opustila se. Smaknula je cipele i podvila noge ispod sebe, zavalivši se u fotelji. Dopadala joj se ta priča. Mnogo je lepša od one Timove priče da je Kolbi Ladlov zapravo njen otac. „Radila sam kod Lavmena kao prodavačica i uštedela nešto malo novca, ali je

sve to bilo potrošeno na posteljinu i opremu za domaćinstvo. Mama mi nije dozvoljavala da pozajmim ni pare. No jednog dana, dok sam bila na poslu i gospođa Ladlov...” „Mislite na Emili Ladlov?”, upitala je Šarlota. „Da, baš na nju. Došla je u radnju i stala ispred moje tezge. Bila mi je jedna od najboljih mušterija. Njen muž je preuzeo finansijske poslove njenog oca i uvek je nastojala da čini dobra dela u našem Čarobnom gradu. Bila je veoma dobra žena. Čula je da sam se verila i zamislite, ponudila mi je svoju venčanicu. Glatko sam pristala.” „No mamin irski ponos je skoro upropastio celu stvar. Nije htela ni da čuje za to”, rekao je Tomas. „Ama ni da čuje.”

265

Dvadeset četvrto poglavlje Meri Grejs Birmingem 1939. godine Mesec je visio nad vrhovima Red Mauntina kada se Meri Grejs išunjala na prednji trem, što dalje od prozora roditeljske spavaće sobe iz koje se čula prepirka. Sklupčala se na ljuljašci na tremu i oslonila glavu na lanac.

Kroz prozorsko okno se jasno čuo mamin glas. „Neću se ja dodvoravati toj ženi.

Kako to da je Emili Ladlov došla do Lavmena i napunila glavu Meri Grejs nekim maštarijama o venčanici? Ponudila je našoj kćeri, našoj kćeri svoju venčanicu i to nošenu venčanicu. „Pa, ja mislim da je Meri Grejs već maštala o venčanici i pre toga. A i čega ima lošeg u tome da nam gospođa Ladlov nešto pokloni?” „Ne treba nama njena milostinja. To je ono što je loše u celoj priči.

Naporno radimo i brinemo o porodici i možda nemamo ono što imaju Kentoni i

Ladlovi, ali imamo više nego dovoljno. I to zahvaljujući tebi, a i neka je hvaljen Isus. Život ne čine snovi i bajke. Za Meri Grejs će biti vrlo korisno da shvati da se udaje za sveštenika. Izgledaće sasvim lepo u prikladnoj i upotrebljivoj nedeljnoj haljini.” „Pa i ti si imala venčanicu, Vaj.” „Da, i Meri Grejs bi sada lepo mogla da je nosi na svom venčanju, ali svi znamo zašto se to neće desiti, zar ne?”

Meri Grejs je sklopila oči kada su se vrata spavaće sobe naglo zalupila, što je odjeknulo kroz celu kuću i čak pokrenulo njenu ljuljašku. Parket je krčkao pod očevim teškim koracima dok je hodao tamo-amo po dnevnoj sobi.

Otac je, naime, prodao majčinu venčanicu. Izgubio je na kocki i nešto porcelana i srebra, a i celu svoju platu, jer je morao da plati izgubljenu opkladu za meč u kome se kladio da će Džek Dempsi pobediti Džina Tanija u teškoj kategoriji.” „O Isuse, ne treba mi ta venčanica”, šaputala je Meri Grejs svoju molitvu dok je vetar šumeo u granju. „Nije praktična i svakako je previše ekstravagantna.” No to priznanje nije bilo ubedljivo jer je u srcu znala da to nije istina. „Mada bi bilo lepo da je nosim.”

266

Želela je da ima pravu venčanicu. Divnu, belu venčanicu, nalik na one koje je viđala po časopisima. Videla je jednu takvu i kod Lavmena ali je koštala sedamdeset pet dolara. To je bila cela njena mesečna plata. Meri Grejs je ponovo počela da se moli, ali je osećala da nema dovoljno vere da bi nastavila molitvu.

Ulazna vrata su se zalupila i videla je oca kako stoji na tremu i zuri u dvorište, lupkajući po paklu cigareta koje je držao u ruci. Izvukao je cigaretu, pripalio je i naslonio se na ogradu trema. Dok je povlačio dim beli papir se lagano pretvarao u crveni žar i pepeo. „Trebalo je da Dempsi pobedi”, rekla je Meri Grejs.

Otac je dunuo dim u stranu. „Trebalo je da pobedi, jer je na samom početku meča Tani pao na strunjaču. Dempsi je trebalo da se tada povuče u svoj ugao, baš kao što mu je sudija i naredio.” „Tata, što se tiče venčanice sve je u redu. Mama je u pravu. Ne treba mi nešto tako ekskluzivno. Udajem se za sveštenika i treba mi lepa haljina, koja će dobro doći i za razna venčanja i pogrebe.” „Njegove oči boje lešnika bljesnule su kroz dim cigarete koji se vio unaokolo. „Pa zašto si je onda tražila?” „Slegnula je ramenima. „Uzbudila sam se kada mi je gospođa Ladlov ponudila tu haljinu.” „Zar svaka devojka ne želi venčanicu? Tvoja baka nas ne bi pustila da se venčamo da nije sama mami sašila venčanicu. Ja sam se bio tek vratio iz rata i venčao bih se sa njom taman i da je bila u kućnoj haljini. „Svaka devojka želi da bude lepa na svom venčanju.” „Ti si lepa, Meri Grejs, čak i sada dok sediš na toj ljuljašci. Znam da bi i Tomas to kazao.”

Meri Grejs je zažmurila i ugledala u mislima ljubaznog Tomasa koji je hrabri svojim vedrim: „Hej ti” i kao jabuka zelenim pogledom, zabacujući unazad guste plave lokne koje nikako nisu htele da ostanu na mestu, već su mu uvek padale na čelo. Volela je kako joj se obraćao jer je bilo jasno da ceni njeno mišljenje.

Volela je i njegov razneženi pogled pre nego što bi je poljubio.

Meri Grejs se malo stresla i uspravila se. „Da li ti je dobro?” „Dobro mi je tata.” Osetila je da joj obraze obliva rumenilo.

Proučavala je pod verande i duge pukotine u njemu koje su se širile sve do očevih čizama i bila je srećna što otac ne može da joj čita misli.

267

„Meri Grejs.” Otac je malo pročistio grlo. „Znam da nisam bio najbolji otac, onakav kakvog bi svaka devojka poželela. Povremeno sam zaista bio previše grub. Dosta sam se svađao sa tvojom majkom i utopio poprilično novca u bocama sa pićem.”

Zurio je iskosa u nju. „Znam da ste ti i tvoja majka provele mnoge nedelje moleći Boga da me oslobodi mojih demona, ali mislim da nije mnogo verovatno da mogu da se promenim. Ja volim da budem to što jesam, ali u nekim prilikama kao što je ova sada zaista zažalim zbog svog ponašanja. Da nisam dugovao novac tolikim ljudima sada bi ti mogla da imaš lepu venčanicu i divno venčanje.” „Nemoj ni za čim da žališ, tata. Sve je u redu.” „Evo ti.” Prišao joj je u tri koraka. „Uzmi ovo, dok ja sve ne spiskam.

Ne znam šta možeš sa tom sumom, ali...”

Otac je izvadio jednu presavijenu novčanicu i položio je Meri Grejs na dlan a onda je sklopio njene prste preko nje. U očima mu je trenutno zasjala iskra koja je govorila više nego hiljadu reči. To joj je svakako vredelo više i od novčanice koju joj je utisnuo u dlan. „Hvala ti”, prošaputala je a suze su joj se slivale kroz grlo. „Kleme.” Majka je izašla na verandu. „Sta to radiš?” „Razgovaram sa ćerkom, Vaj. Imaš li nešto protiv?”

Mama je malo ublažila ton. „Pa, valjda nemam ništa protiv. Idem da nam spremim večeru. Šta ti želiš?” „Šta god da nam spremiš biće dobro.” Tata je pošao prema vratima i otvorio ih da mama uđe, a onda se čulo kako mu ona predlaže da podgreje govedji gulaš.

No pre nego što je otac ušao u kuću bacio je brz pogled na Meri Grejs.”

Kada su roditelji ušli u kuću ona je otvorila drhtavu šaku u kojoj je i dalje držala onu novčanicu. Deset dolara. Zavalila se na ljuljašci. Deset dolara. Biće to dosta

za kolač i punč, kao i za laneni stolnjak koji je videla na rasprodaji u Lavmenu.

No svakako neće biti dovoljno za venčanicu.

Presavila je novčanicu i ugurala je u vrh cipele, a oči su joj bile pune suza. O tata, zaista si nežan ispod tog grubog oklopa.

Na šljunku prilaznog puta zaškripale su automobilske gume. Meri Grejs je prišla ogradi trema, nagnula se da pogleda ko je i videla kako gospođa Ladlov izlazi iz svog velikog sjajnog bjuika. „Dobro veče, Meri Grejs.”

268

„Dobro veče gospodo Ladlov. Šta vas dovodi ovako daleko od Istočnog Tomasa?

Meri Grejs je bacila pogled na svoju izbledelu kućnu haljinu i iznošene cipele. „Da li su ti roditelji kod kuće?”

Meri Grejs nije stigla da joj odgovori jer su mama i tata u tom času izašli na trem. „Kako možemo da vam pomognemo?” „Čujem da vam se ćerka udaje?” „Tako je.” Otac je zakoračio prema elegantnoj gospođi Ladlov odevenoj u laki vuneni mantil, idealan za prolećno veče.

Majka je prišla ocu, vrlo ljupka u svojoj domaćoj haljini sa faltanom suknjom, a na njenom pegavom licu pojavile su se sitne bore zabrinutosti. „Čuli smo da ste ponudili Meri Grejs vašu venčanicu i cenimo vašu ljubaznost, ali nama nije potrebna milostinja.”

Meri Grejs se izmakla unazad i naslonila na ogradu trema, zatvorivši pritom oči.

Uh, mama, ne brukaj nas. „To nije milostinja, gospodo Foks. To je poklon.”

„Poklon? Pa mi vas ni ne poznajemo. Meri Grejs je prodavačica koja vas uslužuje u Lavrnenu. Izvinite, ali ekstravagantan poklon kao što je ta venčanica, dat devojci koju jedva poznajete ipak jeste milostinja.” „Vaj”, promrmljao je otac.

Meri Grejs se muvala oko ograde očekujući da se gospođa Ladlov okrene i ode.

No ona je ostala da stoji na istom mestu nasred prašnjave staze. Setila se da je maločas gurnula onih deset dolara u soknu, pa je sada osećala kako je ta novčanica grebe po zglobu.

Posle, kako se njoj činilo, čitave večnosti Emili je kazala: „Dobro, onda ću vam prodati tu haljinu.”

Majci su se obrazi zarumeneli. „Ne možemo da priuštimo takvu haljinu, gospodo Ladlov. Kažite nam da li ste se dovezli ovamo baš sa namerom da nas ponižavate ili je to bila samo trenutna inspiracija?” „Meni se čini da se vi sami ponižavate, gospođo Foks. Došla sam sa poklonom a vi ga odbijate. Zar mislite da nije dovoljno dobar za vas?” „Ali slušajte...” „Zatim vam nudim da vam prodam tu haljinu a vi mi kažete da je preskupa.

Niste pritom čak ni čuli cenu.”

269

„Dobro, onda je recite, ali nemojte mi kazati da je cena jedan dolar.

To bi bilo uvredljivije od milostinje.” Majka je sišla niz stepenice i suočila se sa gospođom Ladlov.

Otac je samo stajao na tremu i odmahivao glavom. „Mama, zar ne možemo prosto da prihvatimo...” „Deset dolara.” Ta reč je odjeknula u vazduhu a Meri Grejs ju je doživela kao

udarac u srce. gospođa Ladlov je ponovila. „Eto, tražim vam deset dolara.” „Deset dolara?” Mama se izrugivala. „Za tako fantastičnu i luksuznu venčanicu?” „To je moja cena.” Gospođa Ladlov je podigla bradu. „Čini mi se da je to poštena cena. Naime, ja sam je samo jednom obukla. Nije isflekana.

Napravila ju je Tafi Hejs.” „Ona crnkinja koja šije za vas?” Mama je spustila bradu i gurnula ruke u džepove. „Ne, ne, nikako. Ne prihvatamo ni cenu od deset dolara.” Odlučno je stegla vilice. „Ja ću je uzeti. Imam ovde deset dolara, gospodo Ladlov.” Meri Grejs je potrčala prema njoj izvlačeći novčanicu iz sokne i razmotavajući je.

Bacala je preko ramena poglade na oca. Oči su mu svetlele i sijale. „Meri Grejs, nemoj... a, uostalom, odakle tebi tih deset dolara?”

Majka je pružila ruku da uzme novac ali ga je Meri Grejs izmakla van domašaja. „Da li si čula ko je sašio tu haljinu?” „Jesam i ne marim za to. Tata mi je dao deset dolara.” O , Gospode, hvala ti. „Tafi je najbolja kreatorka odeće u ovom gradu. Možda i na celom jugu SAD. Imate sreće što dobijate jednu njenu kreaciju.” Gospođa Ladlov je uzela novac. „Eto, dogovor je dogovor.” Pružila je ruku Meri Grejs. „Gospođice Foks, pravo je zadovojstvo poslovati sa vama.” „Isto važi i za vas, gospođo Ladlov.” Sada je imala haljinu. I to venčanicu gospođe Ladlov. Posebno sašivenu za nju. Meri Grejs se široko osmehivala i nije se usuđivala da pogleda majku. „Gospodine Foks, imate li nešto protiv toga da nam pomognete?” gospođa Ladlov mu je pružila ključeve automobila. „Haljina je u zadnjem delu mog automobila.”

Otac je izvadio cigaretu iz usta, uzeo ključeve i pošao do kola.

270

„Gospođo Foks, vaša ćerka je vrlo posebna devojka. Smatram pri-vilegijom to što mogu da joj dam haljinu koju sam ja nosila na venčanju.

Denijel i ja smo bili vrlo srećni u braku. Radosno je primite.”

Majka je šmrktala i grickala donju usnu. Ipak nije ništa kazala. „I znajte da mislim da smo vrlo slične, gospodo Foks”, kazala je gospođa Ladlov. Mi smo žene koje žive i dišu za ovaj grad i koje žele dobro svojim muževima, deci i celoj zajednici. Ja stojim ovde pred vama kao žena pred ženom i želim da dam blagoslov vašoj kćeri. Ja nemam ćerku, a već neko vreme se divim Meri Grejs. Mislim da to treba da vam bude kompliment, Vaj.” Tata se vraćao sa sandukom na ramenu. „Pitam se da li ste sigurni da ovaj sanduk nije prazan? Lak je kao pero. Vaj, imaš li malo ledenog čaja u kuhinji?

Mrtav sam žedan.” „Mogu vam garantovati da je haljina unutra.” gospođa Ladlov se okrenula i pošla prema automobilu. „Meri Grejs, haljina je sada vaša. A vama, gospodine Foks, zahvaljujem na pomoći.” Gospođa Ladlov je pružila ruku i čvrsto stisnula njegovu. „Meri Grejs, znajte da to nije obična haljina. To je vrlo posebna haljina koju mi je sašila jedna izuzetna žena. Nosite je sa ljubavlju. Želim vam sve najbolje.”

Kada se Emili odvezla majka je i dalje stajala kao ukopana na stazi a povetarac se poigravao porubom njene haljine i prekrivao joj prašinom smeđe cipele. „Mama?”

Nije se ni pomerila, već je i dalje samo stajala tu i podrhtavala, prstiju pritisnutih na usne i očiju punih suza. Meri Grejs ju je obuhvatila rukom oko struka i spustila joj glavu na rame. „Čuj, mama, neću je nositi ako ti to ne želiš”

„O, zaboga!” Majka se vratila u život. „Pa, upravo si toj ženi platila deset dolara za nju, Meri Grejs. Zar misliš da ćemo ostaviti tu haljinu da trune u kovčegu?

Ako je bila dovoljno dobra za gospođu Ladlov, mada ju je pravila crnkinja, svakako će biti dobra i za tebe. Verujem da hoće.”

Obrisala je lice rukama otvrdlim od rada. „Hajde da sada pogledamo taj umetnički rad. Svakako ću imati posla oko nje da bih je podesila za tebe.

Ona se udala pre dobrih dvadeset pet godina pa ne znamo ni u kakvom je sada stanju ta venčanica.”

Kada su se osvrnule otac je stajao na tremu, kovčeg je bio otvoren a haljina mu je visila preko ruke i lepršla na vetru.

271

„Ovo mi je utisnula na dlan.” Dao je majci deset dolara. „Uradite šta god želite oko prepravke, ili već šta vi žene obično radite sa robom iz druge ruke. „Ovo nije roba iz druge ruke, tata.” Meri Grejs se spustila na kolena.

Beli svileni saten sijao je u narandžastim prelivima sunca na zalasku a niz bisera oko struka kao da je plamteo. „O mama.” Ustala je i uzela haljinu od oca. „Savršena je.”

Otac je malo uzmakao i pročistio grlo a na licu je imao zbunjen izraz. „Dobro, hajde da uđemo pa da je probaš. Kleme, daj mi pet minuta da spremim večeru.” „Dajem ti koliko god ti vremena treba, Vaj. Dobro se osećam.” Otac je potapšao Meri Grejs po ramenu. „Nemoj nikada odustati od svoje vere, Meri Grejs. Ni zbog mene, ni zbog ma kog živog čoveka.” Sišao je sa trema i kroz dvorište utabao novu stazu do šume iza kuće. * * * Šarlota

Šarlota je osetila da joj pritisak u grudima malo popušta kada je glas Meri Grejs konačno utihnuo, pošto se nit njene priče odmotala do kraja. „Dakle, to je zapravo haljina Emili Ladlov?” „Svakako da jeste.” U očima nekadašnje neveste zasijalo je svetlo ljubavi. „Nosila ju je kada se udala za Denijela Ladlova. Kažem vam, ta haljina je pravo čudo. Posle toga je sve između mojih roditelja došlo na svoje mesto. Mama je postala dobra prijateljica gospođe Ladlov i čak je prihvatila i nekoliko poklona od nje. No ovo je najbolji deo priče.” Meri Grejs je ubadala rukom vazduh kao da želi da proveri da li je Šarlota sluša. „Ta haljina mi je pristajala kao da je bila sašivena baš za mene.

Gospođa Ladlov je bila vitka žena, a ja sam nasledila krupne kosti i crte lica moje nemačke bake. Ipak, nije trebalo napraviti nijedan novi šav. Baš nijedan. Možete li vi u to da poverujete?” „Da Meri Grejs, verujem vam.” Šarlota je već bila navikla na stalno ježenje mišica. „Zaista mogu da poverujem u to.”

272

273

Dvadeset peto poglavlje Emili tac je poslao Bernadet da dovede doktora. Sirota deveruša O pretvorila se u kurirku. No majka je pala u nesvest na kauču dok je Moli pomagala Emili da se reši haljine gospođe Keruters. „Žao mi je, oče”, prošaputala je Emili kada joj je Moli olabavila vrpce steznika.

To što je sada mogla normalno da diše činilo je majčinu nesvesticu vrednom

žrtvom. Fantomska težina te haljine potpuno je nestala dok joj je Moli navlačila laku, svilenu haljinu. „Sve je u redu.” Otac je kleknuo pored majke i tapšao je po ruci. „Samo ako si ti sigurna?” „Jesam, sigurna sam.” „U tom slučaju ću te podržati. Pročistio je grlo. „Neće biti baš lako.” „Oče, hoće li to biti strašno nepovoljno po tvoje poslove?” „Pa snaći ću se nekako. Oprosti mi Emili što ti to nisam ranije kazao.” „Mislim da sam to i sama oduvek znala, oče. No mislila sam da smo odabrali jedno drugo. Znala sam za tu Emelin, ali nisam znala da su mu roditelji zapretili da će ga lišiti nasledstva ako se mi ne venčamo.” „Nisam siguran da je Kem uopšte želeo to da mi poveri ali ga je brendi omamio i počeo da mu određuje ponašanje. Učinilo mi se da je on sasvim zadovoljan tom pričom, a valjda je mislio da i ja treba da budem zadovoljan.”

Naime, prošle noći se otac pridružio „momcima” u klubu gde je trebalo da proslave ili ožale Filipovu poslednju noć kao neženje.

Vratio se kući ranije nego što se očekivalo i ponašao se prilično zvanično i rastuženo a onda se povukao u svoju sobu a da nije Emili rekao ni reči. No ona je čula promukli šapat majke i oca kada je prošla pored njihovih vrata. „Sve što Kem želi je dobra prilika za sina. Oni ne mare za njegova neverstva i misle da je to Emilin problem.”

Vrata su se naglo otvorila i doktor Dželmen je pritrčao majci. „Šta se to desilo?” „Onesvestila se.”

274

Otac je bio nežan, ali i praktičan, pa se sklonio doktoru s puta. „Svakako je u pitanju uzbuđenje.” Namignuo je Emili. Zaista je bilo uzbuđenje u pitanju. Otac joj je kazao konačnu istinu o Filipu. On je stvarno bio potpisao nalog za njeno hapšenje. Naime, otac ga je čuo kako u toku momačke večeri nešto trabunja o tome kako je odlično rešio tu situaciju.

Sujeta tera ljude da se izlanu, uvek je govorio otac. Sujetni ljudi ne znaju da oćute.

Doktor Dželmen je poturio mirisne soli majci pod nos. Uspravila se, kašljući i dahćući. Otac je hteo da joj pomogne ali se ona otrgla i iskrivila glavu u stranu, nastojeći da vidi Emili. Kada joj je doktor opet podneo soli pod nos obrecnula se na njega. „Sada sam opet živnula. Emili, saslušaj me.” Majka je duboko disala, kašljala, pokušavala da se sabere i nastojala da stane na noge. „Oni su te uhapsili.” „Majko, pa znam to. Otac mi je kazao.” „Kako onda možeš i da pomisliš da obučeš tu haljinu?” Pokazivala je rukom i mahala gore-dole. Uvredićeš Seltonstele, možda čak nepopravljivo.” „Megi.” Otac ju je privukao na grudi. „Ovo je venčanje naše ćerke.

Nećemo sada da nastavljamo tu priču. Što je učinjeno, učinjeno je.

Kasnimo na ceremoniju.” Otac je pomogao majci da se pridigne, zahvalio doktoru i zastao na vratima. „Emili, vraćam se kroz pet minuta.”

Kada je ostala sama u sobi Emili je pokušala da uvuče što više vazduha u pluća.

Otvorila vrata, provirila napolje i čula svirku orgulja iz crkve.

Konačno je znala. Danas se neće udati za Filipa Seltonstela. Počela je da se kikoće. Stavila je prst na usta ali ju je opet spopao kikot.

Bila je slobodna. Išunjala se iz sobe i prošla kroz hodnik na vrhovima prstiju, nastojeći da joj potpetice ne lupkaju po kamenom podu. Kada je iz hodnika skrenula u predvorje sa olakšanjem je uzdahnula jer je videla da su vrata crkve zatvorena. Provirila je kroz prozor.

On je bio tamo, baš kao što je otac kazao, i sedeo je na svom divnom mustangu nazvanom Dvotonac. Otac je maločas kroz prozor vikao: „Sveta noć” jer je to bio signal Denijelu da za njega ipak možda ima šanse.

275

Emili je nedostajala hrabrost sve dok nije navukla Tafinu haljinu. Tad joj se učinilo da su se sve njene molitve spojile u jednu i da joj se srce konačno razbudio.

Gospođa Poter, sveštenikova sekretarica, ušla je kroz crkvena vrata i kazala: „Tu si, Emili dušo. Počinje ceremonija. Filip je već kraj oltara.” „Draga gospodo Poter.” Emili se zasmejala i zgrabila je za ruke. „Ja se udajem.” „Pa naravno dušo.” Žena ju je potapšala po mišici. „Samo treba još da nađem tvog oca.” „Kada ga nađete kažite mu da sam razmislila, donela odluku i poslušala svoje srce.”

Emili je, ne čekajući više ni časa, istrčala kroz ulazna vrata i stupila na hladan vazduh birmingemske novogodišnje večeri. Denijel je stajao kraj Dvotonca, sav blistav u svom smokingu, zalizane kose, isturene vilice i glatko izbrijan. Volela je taj sjaj u njegovim očima.

Dok je trčala prema njemu osetila je da joj haljina leprša i slobodno leti oko nogu. „Otac je kazao da je razgovarao sa tobom.” „I jeste.” Denijel je kleknuo na jedno koleno i zaprečio stazu pokraj crkve. „Hoćeš li da se udaš za mene? Molim te?” „O, Denijele...” Emili se osvrnula na široka crkvena hrastova vrata.

Otac je stajao na vratima i klimao glavom.

Emili je progutala knedlu. Sanjala je o tom danu. No kako može sad da ostavi

Filipa pred oltarom? Ma kako da je surovo postupio ipak je imao srce u grudima.

Nije želela da se ponaša isto kao on.

Najzad, dala je reč Filipu. Prijatelji i porodica, gosti i kolege, svi su došli da vide kako se ona udaje za njega. Poslali su joj darove. Pravili su čajanke, večere i organizovali partije bridža. „Emili?” U Denijelovom glasu se osećala laka panika. „Molim te da malo sačekaš...” Emili se okrenula i uhvatila oca pod ruku. „Oče, uvedi me unutra” Dok su se peli uz stepenice pogledala je Denijela preko ramena. Mirno je stajao pored Dvotonca. „Emili, da li zaista želiš ovo?” Otac je zastao na crkvenim vratima.

Muzika orgulja nadjačala je žamor. „Ne mogu tek tako da pobegnem od Filipa. Ne na dan njegovog venčanja.”

Visila mu je o ruci i drhtala. Veo i buket ostali su u garderobi ali se nije vratila po njih.

276

„Zar se ipak udaješ za njega?” Otac je pokazao prema vratima crkve. „Neću ga ostaviti pred oltarom.”

Dok je Emili išla kroz prolaz u sredini crkve pod ruku sa ocem gosti su ustajali, mrmljali i šaputali. Divna.... haljina... Nije od gospođe Keruters...

To je rad Tafi Hejs... ona obojena...

Pred njom je, u pozi grčke statue, sklopljenih ruku stajao Filip, privlačan kao i uvek u smokingu i okovratniku sa špicevima. Njegova svetlosmeda kosa je sijala a osmeh mu se takmičio sa sjajem sveća.

Vrata predvorja su se naglo otvorila i začulo se toptanje konjskih potkovica koje je nadjačalo zvuke orgulja.

Tada su u crkvi odjeknuli povici i vriska. „Gospodine, ne možete ući ovamo! Gospodine, zabranjujem vam!”

Emili se okrenula i videla gospodu Poter kako pokušava da istera Dvotonca iz širokog prolaza na sredini crkve. O , Denijele. „Emili.” Denijel je sedeo na svom konju, veoma ponosan i uspravan. „Udaj se za mene! Udaj se za mene!” Kroz crkvu su odjekivali protesti i vika.

Filip je potrčao kroz prolaz a i kum je trčao za njim mašući rukama po vazduhu. „Izbacite ga odavde! Ovo je moj dan, Ladlov!”

U crkvi je nastao pravi pandemonijum. Dvotonac se izmicao i propinjao a Denijel mu je zatezao uzde.

Odjednom je neko oštro zazviždao i u crkvi je nastala tišina. Sve oči su bile uperene u Emilinog oca koji se popeo uz oltarske stepenice. „Ovo je Emilina stvar. Ona treba da odluči. Šta želiš? Hoćeš li da se udaš za Ladlova ili za Seltonstela?”

O kako je otac bio dobar. „Filipe!” Emili ga je nežno uhvatila za ruku. „Ti si dao da me uhapse.

Znam da i dalje imaš ljubavnicu. Znam i da su ti roditelji zapretili da će te lišiti nasledstva ako se ne venčaš sa mnom. Ali ti ne možeš da se venčaš sa mnom. Ni ja ne mogu da se udam za tebe. To i ti osećaš u srcu!” „Pa šta sve ovo znači?” Gospodin Seltonstel ju je prekinuo a vilica mu se tresla kao kljun poludelog petlića. „Filipe, zar sam te tako vaspitao? Da pustiš da te nadigra ovaj...” „Ona je pravu. Ne može da se uda za mene. Ni ja ne mogu da se oženim njom.”

Filipov pogled je lutao kroz masu sve dok nije ugledao bledu i tankovijastu Emelin.

277

„O, Filipe.” Emili se podigla na vrhove prstiju i poljubila ga u obraz. „Želim ti svako dobro.” Zatim se okrenula Denijelu, ispružila ruku da se uhvati za njegovu ponuđenu mišicu i uz mali vrisak koji je dopro od.... njene majke... Emili je skočila Dvotoncu na leđa.

Denijel je zategao uzde i podbo konja petama.”Điha!”

Dvotonac je jurnuo kroz crkveni prolaz i topćući kopitima izjurio iz predvorja, a zatim poleteo niz crkvene stepenice, odnoseći Emili u slobodu.

Fotograf lista Ejdž Herald, koji je do tada stajao ležerno oslonjen na uličnu svetiljku, poskočio je i naglo se uspravio. Veliki fotoaparat je bljesnuo a u hladnom jutarnjem vazduhu podigao se ceo oblak dima.

Emili se zavalila unatrag, glasno se smejući. „Srećna Nova godina!”

Priljubila je obraz uz Denijelova leđa. „Znala sam da ćeš doći. Volim te, Denijele Ladlov.”

Dvotonac je zagalopirao ulicom, jureći između tramvaja, sav važan i zadovoljan kao da zna kakav dragocen teret nosi, a u tom času odjeknula su i crkvena zvona.

Na uglu Pete avenije i Devetnaeste ulice Emili je odjednom opazila njega.

Bio je to gospodin Čudni. Dragi čikica sa purpurnom kravatom. Kada su im se pogledi sreli naklonio se Emili, podigao šešir i veselo je pozdravio.

278

Dvadeset šesto poglavlje Šarlota raćajući se iz penzionerskog naselja u Mauntin Bruk, Šarlota je V odjednom donela odluku. Kovčeg, ta haljina... Tim je otvorio vrata mračnog hodnika njenog života i više nije mogla da se krije od svetlosti koja je prodrla u njega.

Zalepljena ceduljica sa Noelijinim imenom stajala je na polici u njenom automobilu. Šarlota se osećala prilično odvažno. Bila je spremna.

Nije više želela da pliva u nepoznatim vodama.

Pozvala je Hilari iz automobila. „Zdravo, ja sam. Želiš li da se malo provozaš sa mnom? Da još nešto istražimo?” „Da li je reč o našoj haljini?”, rekla je Hilari snažnim i odlučnim glasom kao da je spremna da odmah krene. „Jeste, a i o meni. Reč je o meni.” „Biću spremna dok se ti dovezeš do mene.” Pola sata kasnije Šarlota i Hilari su se vozile putem broj 157-N za Firencu a u kolima je vladala zamišljenost i ćutanje. „Ne znam ni sama zašto ovo radim?” „Zato što želiš da saznaš.” „Pa nikada do sada to nisam želela.” Šarlota je grčevito stezala volan. „Ovo je sada nešto drugačije. Situacija je došla tebi. Kupila si taj sanduk i tvoj svet se, kao i moj, odjednom promenio. „Treba li da dam Kleo tu haljinu? Čak i ako ona ne uspe da dobije taj sudski nalog?” „Ja mislim da je na tvojoj strani viša pravda od one na koju se Kleo poziva.” Šarlota je iskosa bacila pogled na Hilari. „A kakva bi to pravda bila?” „Nebeska pravda.” „Kada si ti postala tako duhovno nastrojena?” „Pa, nisam to ja smislila.” Pomerila se na sedištu krijući osmeh. „To su, zapravo, Tomasove reči.” „Tomasove?” Šarlota se malo namrštila i zagledala se u prijateljicu. „Išla sam da ih posetim. Oni su možda stari ali su im srca mlada, puni su života i onoga što, verujem, može da se nazove Božjim prisustvom.” Tiho se nasmejala. „Meri Grejs se svaki čas isključivala iz 279

razgovora i zurila u zid. Prvo sam mislila da su to momenti staračkog odsustva duha. Nasmejala bi se, malo se osmehnula i širom otvorila oči.

Onda bi odjednom zapevala „Svevišnja milosti” (na engleskom je milost „grejs”) ili „Kako je veliko delo Tvoje”. Bila sam dugo bolničarka, pa znam da se takve stvari događaju starim ljudima. No ona je, zapravo, imala vizije.” „Gert mi je govorila da, kada kod ljudi svest počinje da se gubi njihova srca počinju da se otkrivaju.” „To znači da Meri Grejs u srcu nosi Isusa. Ništa drugo do njega.

Nešto je i mrmljala. Prvo sam mislila da je i to znak senilnosti ali...” Šarlota je opet dobacila Hilari pogled a ova se zagledala u nju i oklevala da nastavi. „Mislim da ona govori nekim drugim jezikom.” Šarlota se nasmejala. „To zvuči kao da misliš da je došla iz ko-smosa.” „Možda i jeste.” Hilari se nasmejala. „Ili se to, možda, pre odnosi na mene.”

Negde oko jedan sat Šarlota je skrenula na Noelijin prilazni put. Vila u stilu Tjudora nalazila se na pošumljenom placu velikom skoro pola hektara. „Najzad.” Šarlota je izašla iz svog malog dvoseda. Ona i Hilari su se pre toga malo prepirale oko toga kojim putem treba skrenuti sa okružnog puta broj 24. Šarlota je prihvatila Hilarin predlog i izgubila se, pa je morala da se vraća skoro pedeset milja. „Ne počinji opet. Taman smo sklopile mir.” Hilari je jako zalupila vrata automobila. „Ne počinjem ništa. Samo sam kazala: 'Najzad!'“ „Da ali je tvoj ton bio vrlo rečit, mlada damo.” Hilari je namestila pantalone i poravnala bluzu. „Ovo mesto je veoma lepo.” Vetar se poigravao njenim

prirodnim kovrdžama. Šarlota se osmehnula i iskosa bacila pogled na prijateljicu. Ona joj je bila i neka vrsta sestre po haljini. Da, ovo mesto jeste divno.

Krenule su stazom prema glavnom ulazu i Šarlota je malo zastala kada su se vrata naglo otvorila i Noelija izašla napolje.

Noelija Ladlov je, sudeći po izgledu, mogla da bude sestra njene majke. Bila je vitka, imala je uzak i kratak struk i duge noge, ispitivačke oči, kratak nos i visoke jagodice. Bila je vrlo ljupka.

280

„Uđite, devojke, molim vas.” Dohvatila je Šarlotu za mišicu čim je ova stupila na trem. „Pa, konačno se srećemo.” „Hvala vam što ste se složili da dođemo ovamo i to odmah posle mog poziva. Šarlota je ušla u kuću i predstavila Hilari.

Noelija se vrtela unaokolo a zatim je trakom za kosu prikupila svoju dugu, ravnu kosu. Kada je sela u fotelju duboko je uzdahnula. „Veoma mi je žao zbog svega što je Kolbi učinio tebi i tvojoj majci.” „Pa, nemojte misliti da je to vaša greška”, rekla je Šarlota. To što sedi u istoj sobi sa Noelijom ispunilo ju je nerealnim osećanjem da je sve dobro. „O, jeste, dušo, sve je to bila moja greška.” Suze su joj odjednom potekle iz uglova očiju. „Svakako jeste moja greška.” * * * Sve što je Šarlota do tada znala o sopstvenom životu bledelo je u svetlu novih otkrića. Do pre dva dana bila je Šarlota Meloun. Kratko i jasno. Ništa posebno.

Samica. Osim što je imala Diksi i doktora Privlačnog. Sada je odjednom bila deo lanca: Hilari, Meri Grejs, Tomas, a zatim je tu bila i Noelija.

Imala je i oca sa čuvenim imenom i reputacijom. Njena prababa je prekršila zakon zbog svojih ubeđenja. Njen pradeda Denijel bio je poznati birmingemski bankar i filantrop.

Njeno porodično stablo imalo je solidne i čvrste grane.

Kada je Noelija prekinula razgovor da bi ih poslužila ledenim čajem počele su da vode neobavezan razgovor i da se šale. Pričale su o vremenu. O letnjem odmoru. O raznim novostima. No kada su se opet zavalile u naslonjače Hilari je prešla na temu koja je i bila cilj njihove posete. „Noelija, pa šta se to zapravo desilo?” „Znate, u braku može da se desi toliko toga. Naročito u braku punom pukotina kakav je bio moj i Kolbijev. Nismo imali dece pa smo se oboje posvetili našim karijerama više nego jedno drugome. Kada se Kolbiju ukazala prilika da predaje na univerzitetu u Floridi složili smo se da treba da prihvati taj posao. Ja sam želela da ostanem u Birmingemu i 281

bavim se svojim poslom na Institutu za lepu umetnost Alabame.

Dogovorili smo se da ćemo se viđati vikendima i preko raspusta. To je ipak bila samo jedna godina. Bili smo u braku već preko dvadeset godina i mislili smo da ćemo to lako pregurati. No tada su pukotine počele da se šire.” „Znate li kako je on započeo tu vezu sa mojom mamom?” Šarlota je držala u ruci čašu čaja ali ga nije pila. Činilo joj se da je prikovana za tu čašu. „Da, znam. Bila je mlada, lepa i inteligentna. Zapitkivala ga je o njegovom radu i nije mu dozvolila da se ponaša nadmoćno. Kolbi je uvek voleo izazove.” „Šarlota se osmehnula. „E, to već liči na mamu.” „Po onome što znam”, rekla je Noelija „ona se izgleda ozbiljno zaljubila u njega.

I on je bio fasciniran njom ali bi afera sa studentkinjom svakako naškodila njegovoj karijeri. Skoro je uništila i naš brak, ali je njemu karijera bila bitnija od mene ili nje.”

„Pa zašto je onda uopšte rizikovao?” „Mislim da je to bila kriza srednjih godina. Možda je poželeo da se opet oseća kao mladić? Šta biste vi učinili da ste četrdesetpetogodišnji muškarac a divna dvadesetjednogodišnja devojka želi da vam se preda?

Kolbi je imao mnoge dobre osobine ali odolevanje iskušenju nije spadalo u njih.” „Da li ste upoznali moju mamu?” „Ne, nisam. Mada naš brak nije bio srećan ja sam ga ipak volela i nisam želela da upoznam ženu koja mi ga je skoro otela. Tada sam saznala za vas.” Noelija je pogledala Šarlotu i pružila ruku da dohvati neki koverat. „Poslala je Kolbiju ovo pismo.” Dodala je pismo Hilari da ga ova da Šarloti. „Tražila je izdržavanje da bi mogla da kupi malo veću kuću u boljem kraju. Želela je i da vas Kolbi prizna.

Da prizna da ste njegova ćerka.” Šarlotina ruka je drhtala i gužvala je listove od želje da pročita to pismo. Ono njeno nadrealno osećanje da čini nešto ispravno time što je došla u tu posetu počelo je da se gubi. Hladnoća koju je osetila u ruci držeći čašu ledenog čaja širila joj se prema srcu. „No ja nisam želela ni nju ni vas u našim životima”, rekla je Noelija. „Taman smo bili zakrpili neke pukotine i počeli da se bolje slažemo.

Imali smo isplaniran život, išli na razna putovanja i, iskreno rečeno, nisam želela da u pedesetoj godini života polovinu vikenda provodim sa 282

devojčicom koja će oduzeti sve vreme mom mužu. Pocepala sam sliku koja je bila u tom pismu ali nisam smogla snage da i njega bacim.” „Niste ga, dakle, nikada ni pokazali Kolbiju?” Hilari je spustila svoju čašu sa čajem na stočić i nagnula se da pročita pismo preko Šarlotinog ramena. „Nisam ali, Šarlota, tvrdim vam da je on znao za vas. No nažalost, važilo je ono: 'Daleko od očiju, daleko od srca'. Mi smo nekako prećutno došli do zaključka da se vaša majka odselila, našla dobrog muža i rodila još dece. Barem sam ja želela da verujem u to. Pošto Kolbi nije nikada rekao da misli drugačije, verovala sam

da i on smatra da je tako. Saznala sam za Fibinu smrt tek dobrih godinu dana kasnije. Javio nam je neko od Kolbijevih prijatelja.” „Dakle, znali ste da je umrla? I da ja nemam nikoga na svetu? A i dalje ste držali mog oca što dalje od mene?” Ta žena, koja se u početku dopala Šarloti zbog njenog ljubaznog i majčinskog ponašanja, sada ju je dovela do drhtavice i besa. „Pa mislila sam da će vam tako biti bolje. Da ne morate da upoznate Kolbija.

Zašto da se svima remeti život?” „Imala sam samo dvanaest godina i nisam imala nikakav život. A i ono malo mog normalnog života prekinulo se u trenutku kada je neko naleteo na majčin automobil i ubio je.” „Šarlota, zaista se ne ponosim onim što sam uradila.” Noelijin glas je podrhtavao od emocija i suza. „Samo pokušavam da budem sasvim iskrena. Kada smo se Kolbi i ja razveli shvatila sam koliko smo oboje zapravo bili sebični, ali nije bilo moje da ga povezujem sa vama. Nije bilo moje ni da vama kažem za Kolbija.” „Ali jeste bilo vaše da sakrijete mamino pismo? Da se obezbedite da on ne dođe u vezu sa mamom, ni sa mnom?” „Pa, dok sam bila njegova žena to jeste bilo tako. Štitila sam svoje. No nije prošao nijedan mesec a da nisam pomislila na vas.” Šarlota je obišla oko niskog stočića. Sedenje joj je pričinjavalo bol.

Noge su joj bile mlitave i kolena su je jedva držala. „Ne znam šta da učinim posle sve te...” „Prošle godine sam vam poslala nešto novca.”

Svanulo joj je. Svi delovi slagalice postavili su se na mesto. „Onih sto hiljada”, prošaputala je Šarlota. „To je bilo nešto... barem nešto...” Noelija je briznula u plač i suze su joj potekle niz nežne i lako izborane obraze. Izgledala je znanto mlađe 283

od svojih sedmdeset i nešto godina, ali su joj se ramena povila pod teretom te priče. „Posle razvoda sam se preselila u Firencu u želji da budem bliže sestrinoj deci. Potrošila sam mnogo novca na kuću koja je bila prevelika za mene samu i kvarila sam sestriće i sestričine koliko god sam mogla. Jednoga dana pregledala sam neka dokumenta iz banke i našla pismo vaše majke. Pomislila sam: “Bože, kuda nestadoše sve te godine?” Pretražila sam internet mada nisam očekivala da nađem nešto bitno, ali sam našla podatke o vašoj radnji. Bila sam ponosna na vas.

Dala sam banci nalog da vam anonimno prebace sto hiljada dolara.” „To ću vam svakako vratiti.” Šarlota je sada znala poreklo tog novca i osećala je da to nije bila nagrada.” „Nećete to učiniti.” „Ne želim novac koji je potekao iz osećanja krivice.” „Nije potekao iz osećanja krivice, Šarlota. Sigurno je da ne mogu da sperem svoju krivicu niti da kupim naklonost devojke koje nije ni znala za mene. To je poklon. Teško da može da bude kompenzacija za vaše odrastanje bez Kolbija” Osmehnula se. „Dopali biste mu se.” Šarlota je zurila kroz prozor u bujan travnjak a u grudima ju je pritiskao neki teret. Sto hilajda dolara. Poklon od žene njenog oca. No sve bi to dala da je imala priliku da ga upozna i da ga bar jednom sretne licem u lice. * * * Šarlota je malo zastala na granici lepo doteranog imanja Ladlov da bi udahnula čist vazduh. Plavo nebo, lisnato drveće i odsjaji sunca na blistavim prozorima.

Pre samo tri meseca dovezla se ovamo da razmisli o nekim stvarima i da oseti da je bliže nebu. A i majci. Tada nije znala da ovaj breg krije svakojake tajne.

Na brdu je vladala tišina. Šarlota se popela do kuće na brdu i ušla u predvorje, posmatrajući zdanje koje su podigli njeni prababa i pradeda.

U toj kući je Emili nekada podizala njenog dedu.

Tu se igrao i njen otac.

284

„Šarlota, šta vi radite ovde? Da li ste mi doneli moju haljinu?” Kleo je lupkala potpeticama hodajući po blistavom i besprekorno čistom parketu predvorja. „Želim da vidim vašu biblioteku.” „Pa dobro.” Kleo je bacila oklevajući pogled na nju pre nego što se brzo okrenula. „Radim na dobijanju naloga za haljinu.” „A zašto se to toliko odugovlači?” „Sudija traži još dokaza.” namrgodila se. „Čini se da sama slika nije dovoljna.” Šarlota je, kada je ušla u svetlu i belu biblioteku sa prozorima od tavanice do poda i prekrasnim pogledom na dolinu, izvukla dve fotografije iz novčanika. „Mislila sam da biste rado videli ove slike.” Pružila je Kleo fotografije Meri Grejs i Hilari u venčanici. „Emili je dala haljinu Meri Grejs a ova ju je dala Hilari. Ako mislite da su slike nekakav dokaz vlasništva, šta ćete onda da uradite sa ovim fotografijama?” Izvukla je iz tašne i ono pismo njene majke Kolbiju. „A ovo je overeno pismo moje majke Kolbiju, u kome traži izdržavanje za dete.

Dobila sam ga od njegove žene. „O, Bože, pa kako to, za ime sveta...” Kleo je prišla prozoru da pogleda pismo na jačem svetlu. Kada ga je pročitala okrenula se opet prema Šarloti. „Dakle uzećete ovo divno imanje od našeg grada. Tražićete svoje nasleđe? Verovatno je već prekasno za to. Osim toga, znajte da ne možete izdržavati ovo mesto, Šarlota. Ako se ono privatizuje neće biti gradskih subvencija.” Šarlota se tiho nasmejala. Jadna Kleo. Potpuno se poistovetila sa svojim poslom. „Ne želim ovo mesto, Kleo. Sve što želim jeste ta haljina.

Legenda kaže da...” „Kakva legenda?”

„Legenda kaže da haljina savršeno pristaje svakoj nevesti kojoj je suđeno da je nosi. Haljina nikada nije bila prepravljana.” Šarlota je prišla zidu sa fotografijama pokušavajući da zapamti sva ta imena i lica koja su joj sada, na neki način, pripadala.

Zastala je pred Kolbijevom fotografijom. To je bila slika iz njegovih profesorskih dana. Videla je da ima neke sličnosti sa njom u očima. „Mislite li da se on sada prevrće u grobu zato što njegova ćerka nije išla na koledž?” „To je vrlo verovatno.... Šarlota, da li je Noelija kazala da ste vi Kolbijeva ćerka?”

285

„Jeste, kazala je.” Šarlota je zastala pred slikom Emili u venčanici. „To je ona haljina koju je trebalo da obuče? Mislim, onda kada je bilo planirano da se uda za Filipa Seltonstela?” Šarlota se okrenula prema Kleo. „Znate li da je Hilari Seltonstel nosila tu haljinu 1968. godine. Filip Seltonstel je njen deda-ujak.”

Kleo je stisnula usne a grudi su joj se podizale i spuštale. Njen borbeni duh je jenjavao. Šarlota se osmehnula. Bog im je zaista složio lepu tapiseriju. „Pa, dobro, Šarlota, šta mislite da uradite sa tom haljinom? Hoćete li da je prodate? Ne možete to da uradite... to... prosto... nije pravo.” „Neću da je prodam, Kleo. Ne, nikako. Nosiću je na svom venčanju.” * * * Tim Tim je počistio ostatak prašine i prljavštine iz garaže. Prazan prostor, dovoljan za tri automobila, izazvao je u njemu neki osećaj praznine. Baš

se čudno osećao. No pritom i neverovatno slobodno.

Naslonio se na dršku metle u zurio u zalazak sunca koji se nazirao kroz drveće.

Sa Šarlotom ili bez nje, vreme mu je da odraste. Možda će jednog dana kada, odnosno ako bude imao decu, opet moći da se takmiči na moto-trkama.

Kada je na kamionsko postolje za motore utovario motorcikl za poslednju mušteriju osetio je da mu napetost u grudima malo popušta i shvatio je koliko je dugo bio zavisan od nečega što mu je Bog, očigledno, odredio da napusti. I ovako je bio slobodan. Mislio je da ga te trke na neki način čine slobodnim i daju mu priliku da sagori svoj višak energije i doživi avanturu. No one su ga samo vezivale. Nije bio u stanju da se ne trka. Sve drugo u životu bilo je u drugom planu i čekalo je, negde na hladnom, da se on seti da postoje i druge stvari osim trka.

Recimo, mogao bi opet da počne da svira na gitari. Mogao bi i malo više da se posveti karijeri. A i da se skrasi. Da misli na brak. Da više vremena provodi sa prijateljski nastrojenim Isusom! Motor kamiona je 286

glasno zabrujao. Tim je podigao pogled kada je Dejvid ugasio motor i izašao napolje. „Pa, kako se sada osećaš?”, upitao ga je i krenuo prema garaži. „Kao da sam izgubio dvesta predset kilograma.” „Ne mogu da verujem da si ovo uradio.”

Dejvid ga je pljesnuo po ramenu. „Imam neke dobre vesti za tebe. Gradski komitet smatra da su tvoji nacrti za preuređenje Seltonstelovih kancelarija i topionice odlični a prihvatiće i tvoj bronzani memorijalni spomenik osuđenicima koju su radili za njih.”

Tim se osmehnuo i pokazao bratu znak pobede. Dobro je, sve je bilo dobro.

“A... ako si spreman za još dobrih vesti, Brodi Smart me je pozvao dok sam se vozio ovamo. Ima novih događanja u zapadnom delu grada.

Kaže da želi da se prijavimo na njihovu licitaciju. Ako ne pošaljemo baš prave dečje crteže svakako čemo dobiti taj posao. Oni žele da posao daju nama.”

Dejvid je komično zaplesao oko garaže. „Eto, konačno dolazi i naše vreme.”

Tim je opet počeo enegrično da zamahuje metlom a da pritom ni sam nije znao da kaže šta oseća. Eto, jednom je poslušao Boga i nebesa su mu se otvorila.

Garaža mu je bila prazna a srce puno. „Da li bi došao kod nas na večeru? Ketrin pravi tvoje omiljene zemičke sa mlevenim mesom i piroške.”

Tim je odmahnuo glavom. „Ketrin mora da se navikne na pomisao da je udata samo za tebe, Dejve.” „Ne budi takav, Time. Ti si joj kao brat. Želi ti najbolje.” „Da je tako zavolela bi i Šarlotu.”

Dejvid je držao ruke na opasaču i zurio u ulicu. „Hoćeš li pokušati da se pomiriš sa Šarlotom?” „Ne znam. Treba da utvrdim da li uopšte želi da razgovara sa mnom pošto sam joj onako na prečac saopštio da je Kolbi njen otac.” „Ja sam na tvojoj strani, Time. Uradi ono što želiš.”

Braća su još malo ćaskala a zatim je Dejvid pogledao na sat i kazao da treba da krene.

Tim je odložio metlu u ugao, uključio radio i stavio baštensku stolicu nasred garaže, okrenuvši se licem prema susedstvu. Prostor.

Koliko divnog prostora! Bio je spreman za ono što mu je Bog namenio i za put koji mu je utro.

287

Sused je, zatrubivši u prolazu, prozujao na motorciklu i pritom mu je mahnuo rukom. Tim mu je ležerno odmahnuo. Nije zavideo tom čoveku. Baš ni najmanje.

288

Dvadeset sedmo poglavlje Šarlota arlota je, stojeći u svojoj toploj i diskretno osvetljenoj spavaćoj Š s obi, skidala venčanicu sa krojačke lutke. Kroz desetak sekundi znaće istinu. Odgovara li ta haljina baš njoj? Da li je ona sledeća nevesta koja će je nositi? „Šarlota, gde si tako dugo?” Hilari je zalupala na vrata. „Treba li ti pomoć?”, kazala je Diksi. „O, ućutite, i dajte mi još minut.”

Bila se istuširala i navukla čisto rublje. Prišla je haljini. Lagano i oprezno. Ta haljina je već padala preko srca tri druge žene. Njena istorija je duga sto godina.

Sve dok nije zakoračila u suknju nije shvatala koliko želi da i sama bude deo te priče - istorije te venčanice. Molim te, budi po mojoj meri. Šarlota je oklevala, povlačeći suknju preko bedara. „A šta ako mi haljina ne odgovara?” „Zaboga, Šarlota, odgovaraće ti.” To je kazala Hilari. Nije nimalo sumnjala u to što je rekla. „Pomisli samo da se sve ovo desilo i zato da bi ti mogla kasnije da je daš nekome. Biće ti baš po meri. Veruj mi.” „Pa, ako ti ne odgovara, onda ćeš već naći tu savršenu nevestu, Šar.

To obično i radiš.” „Ćuti, Diks, šta to govoriš. Ona je ta savršena nevesta.” „Pa ako to i nije ona pronaći će tu koja jeste savršena mlada za tu haljinu. Hilari,

samo je plašiš.” Šarlota se nacerila na to zadirkivanje s druge strane vrata, lagano uvukla ruke u rukave i namestila gornji deo haljine na ramena. Zavolela je Hilari kao sestru, ne, možda pre kao majku.

Prikupila je rukama zadnji deo haljine i zadržala dah. Hoće li joj odgovarati?

Povukla je struk prišiven biserčićima osećajući kako joj tkanina naleže uz rebra.

Savršeno. Haljina je bila baš po njenoj meri. Neću da plačem. Neću da plačem.

289

No srce joj je jako lupalo i kada je pokušala da progovori suze su joj same navrle na oči. „Sasvim mi odgovara, čujte, baš mi je po meri.

Dođite da mi je zakopčate.” Vrata spavaće sobe su se širom rastvorila. „Ne mogu da poverujem da si sumnjala u moje reči.” Hilari joj je zašla iza leđa i počela da je zakopčava. „O, Šar!” Diksi je stajala iza Hilari sa širokim osmehom na licu, a oči su joj sijale. „Divna je. I ti si divna u njoj.” „Ali, kako je to moguće? Emili je morala da nosi steznik ispod nje a Meri Grejs mi je kazala da je ona tad bila mršava. O, Hilari, sigurno će mi biti tesna u struku.” „Šarlota, prestani da paničiš i počni da razmišljaš o tome šta ćeš učiniti kada se uveriš da ti haljina savršeno pristaje.” Hilari joj je zakopčala preostalu dugmad na leđima. Neko vreme su sve tri samo duboko disale i ćutale. Šarlota se pogledala u ogledalu i videla da joj se haljina pripija uz telo a korset lepo naglašava njene obline. Umereni izrez dopirao joj je tačno do ključnjača.

Niz biserčića našivenih na struk lepo se zategao, ni previše ni premalo. Zvonasta linija rukava divno je isticala ruke, a padali su joj do ispod lakta.

„Hajde, obuj i cipele.” Diksi je izvukla iz plakara par salonki krem boje. „Ovo su cipele sa potpeticama baš one visine koja se nosila u Emilino vreme.” „Eto, sve je zakopčano.” Hilari je zaobišla Šarlotu da bi je pogledala s lica, a usput joj je nežno stisnula ramena. „Slobodno udahni”, prošaputala je. Kada je to učinila haljina joj se lako pripila uz telo i učinilo joj se da je svako vlakno došlo na svoje mesto.

U ogledalu se odražavala ne samo slika žene u divnoj haljini već i Šarlotino srce.

U tom času je instinktivno shvatila da će... opet rizikovati da joj slome srce. „Moram da krenem.” Šarlota se sagnula da dohvati torbicu sa poda spavaće sobe. „A kuda to?” „Idem u potragu za ljubavlju.” Brzo je izašla iz stana i uletela u automobil a u srcu i umu joj je sve bilo sasvim bistro i jasno. Nije ona pripadala toj haljini, već Timu. To je ta haljina stalno pokušavala da joj kaže, još od onoga dana na brdu.

290

Pažljivo se smestila za volan, uključila motor i petnaest minuta kasnije, posle bliskog susreta sa jednim kamionom punim cementa, uvezla se na Timov prilazni put.

Vrata garaže bila su širom otvorena a on je sedeo usred praznog prostora, dok mu je kosa u dugim bičevima lepršala oko lica a bosa stopala štrcala ispod iznošenih farmerki. „Time?” Šarlota je bacila ključeve na suvozačko sedište i lagano iskoračila napolje držeći rukom malo podignutu suknju, da se rub suknje ne bi vukao po tlu. „Šarlota.” Skočio je i potrčao prema njoj. „Obukla si haljinu?” „Jesam i... sasvim mi je dobra.” Prošla je kraj njega i ušla u garažu.

„Time, a gde su ti svi oni motori?” „Prodao sam ih. Najzad sam poslušao svoj unutrašnji glas.”

Odjednom se zagledao u nju. „A zašto si ti odevena u prababinu venčanicu?”

Morala je priznati da je lepo zvučalo kada je rekao „prababina venčanica.” „Zato što sam...”, zastala je jer nije do kraja smislila ono što želi da kaže kada se budu sreli. Prosto je poslušala impuls koji ju je terao da ode do njega.

Tim je upro prst u nju i pritom brzo krenuo prema ulaznim kućnim vratima. „Ne mrdaj odatle. Ja ću se... brzo vratiti...” Otvorio je vrata. „Samo me sačekaj tu.” Zatim je iščezao u kući a koraci su mu odjekivali iznutra.

Pojavio se na vratima blistavih očiju i zaplesao bližeći se sve više Šarloti. Bez ikakvog oklevanja se spustio na jedno koleno i ispružio ruku da dohvati njenu. „Udaj se za mene, Šarlota. Molim te, udaj se za mene.” Navukao joj je na prst prsten svoje bake. „Pa zbog toga sam sada ovde, Time. I nosim prababinu venčanicu.”

Kada ju je Tim podigao u vis i zavrteo u krug Šarlota je počela da viče i da se smeje zabacujući glavu unazad, što je odjekivalo po celoj garaži.

Tim je zagnjurio lice u njen vrat i u tom trenutku su im srca zakucala u istom ritmu. „Prsten ti odgovara, haljina takođe.” Spustio ju je na noge nasred garaže. „I mi odgovaramo jedno drugome, dušo. Zaista odgovaramo.”

291

Ljubio ju je svuda, držeći je pripijenu uz sebe. „Bože, Šarlota, baš lepo mirišeš. I tako je lepo dodirnuti te.” „Hej, prijatelju Time?”

„Daa?” „Kaži vereniku Timu da se radujem što mi se vratio.” „Šarlota.”

Odmaknuo je glavu i uzeo njeno lice u ruke. „Koliko je sada sati?” „Šest i trideset.”

Timov dah na licu izazvao joj je žmarce čak i u nožnim prstima. „Hajde, udaj se za mene. Sada. Još večeras. Imaš haljinu, i to divnu. I ja imam smoking. Dozvola nam još važi.” „Time, misliš li to ozbiljno? Sada? Večeras?” Šarlota je zurila u lepo avgustovsko veče. Bilo je još dosta dnevnog svetla. „A ko će da obavi ceremoniju?”

Dopao joj se nagli bljesak njegovih očiju. „To prepusti meni. Pa, šta kažeš? „Da! da!” Pokrio je njene usne svojima, prvo lako i drhtavo a zatim sve žešće i strasnije i privukao ju je kao da želi da prelije svu svoju ljubav u nju.

Povetarac je naveo Šarlotu da podigne pogled - osećala je da joj se menja vidik a i da se tekstura njenog srca menja.

Bila je spremna. Šarlota je kroz bukov drvored odlučno zakoračila na stazu obasjanu mesečinom. Biserni pun mesec sijao je nad Red Mauntinom i razbijao zavesu noći. Bilo je to ponoćno venčanje. Šarlota je čvrsto stegla buketić dok je gudački kvintet svirao „Aleluja horus” Osetila je da joj u stomaku ključa radost. Uzbuđenje joj je izazivalo žmarce u rukama i nogama. Srce joj je treperilo od ljubavi.

Osećala je da joj u duši vlada mir. „Dobro, Šarlota, da li si spremna?” Kleo je izronila iz tame a biseri oko njenog vrata svetlucali su kao mali meseci. „Jesam, spremna sam.” Deveruše su izašle iz mraka iza Kleinih leđa.

Bile su to njene sestre-po-haljni, Hilari i Meri Grejs.

Zvuk struna se pojačao. Povetarac ju je okrznuo i načas joj doneo lak miris jasmina i kedrovine. „Moram reći da bi Emili, Denijel i Kolbi bili ponosni.” Klein karakteristični odsečni glas treperio je od emocija. „A i ja sam.” „I mama bi bila ponosna.” Šarlota je poslednji put duboko udahnula, nastojeći da zadrži taj blagi miris u nozdrvama.

292

„Svakako da bi.” Hilari je stala sa njene leve strane i provukla ruku ispod Šarlotine. „Znam samo da ja jesam ponosna.” Uprla je pogled ispred sebe i ispravila se. Šarlota je oslonila obraz na Hilarino rame i videla da joj donja usna malo podrhtava. „Ovo bi mogao biti drugi po redu najlepši dan u mom životu”, rekla je Meri Grejs. Stala je sa Šarlotine desne strane i uhvatila nevestu za ruku. „To važi i za mene.” Hilari je ispravila Šarlotin veo - Emilin veo - i poljubila je u obraz odgurnuvši Kleo u stranu. „Hajde da sada udamo ovu devojku.”

Muzika je zavirala glasnije. U svetlu sitnih nanizanih belih svetiljki i sveća Šarlota je ugledala Tima i Dejvida kako ustaju sa stolica i staju ispred malog oltara, zajedno sa nasmejanim i ponosnim Tomasom. Tim je zurio kroz prolaz bacajući poglede prema njoj. Čak i pod tim prigušenim svetlom Šarlota je jasno videla sjaj u njegovim očima. Ti sitni plamičci su joj kazivali da mu srce zrači ljubavlju.

On je sve ovo sredio. Baš sve. Pozvao je Kleo, okupio porodicu i prijatelje. U roku od nekoliko sati isplanirano je i ostvareno sve što je bilo potrebno za venčanje.

Kada je Tim pozvao Hilari ova je odmah jurnula u akciju, odvezla se do Kirkvuda i pozvala Meri Grejs i Tomasa. „Ne bismo to propustili ni za šta na svetu”, odgovorili su joj.

Ponoćno venčanje.

Timov brat Dejvid pozvao je jednog od klijenata njihove firme koji svira u Birmingemskom simfonijskom orkestru, te je ovaj okupio gudački kvintet, koji je bio veoma inspirisan ovim spontanim ponoćnim venčanjem.

Podmazana gudala izvlačila su zvuke melodije „Aleluja, aleluja” iz žica. Šarlota je krenula kroz prolaz prema malom krugu belih stolica, pravo prema Timu. I prema ljubavi.

Haljina joj je lepršala oko nogu. Ampir model pripijao se uz nju i milovao joj srce. Kraj nje je Hilari šmrktala i pročišćavala grlo a Meri Grejs je bez ikakvog ustručavanja pustila da joj suze teku niz lice. „Nikada nisam pomislila... o, dragi, mili Bože... da ću u mojoj devedeset četvrtoj godini, o Bože, Bože...”, šaputala je. „Nisam ni ja pomišljala, Meri Grejs”, kazala je Hilari tihim i plačnim glasom. „Nisam ni ja.”

293

Šarlota nije nikada zamišljala da može biti tako srećna i toliko zadovoljna životom. Uvek je bila zadovoljna i time da je sve dobro i da glatko teče. No noćas je shvatila koliko joj je Bog naklonjen.

Prošla je pored mame i tate Rouz i pored Ketrin sa decom. Prošla je pored Timove braće i Hilarinog muža Grega. Klimnula je glavom Noeliji i Tauni, koja je došla sa verenikom.

Kada je stigla do kraja prolaza sa kraja reda Diksi se pojavila i zauzela mesto počasne deveruše. Lice joj je sijalo od radosti.

Tim je uporno i sa mnogo nežnosti gledao Šarlotu, očiju punih sjajne vlage. Oko njih su lebdeli nežni tonovi muzike koji su se lagano rasipali na mesečini.

Tomas je podigao u vis Bibliju, oslanjajući se pritom na štap. „Dragi moji”, kazao je snažnim i jasnim glasom „okupili smo se ovde na poziv sudbine.

Okupila nas je jedna venčanica i neodljiva moć ljubavi. To je ono što i Isus želi.

Sveta knjiga nam kaže, u dvadeset petom poglavlju Jevandelja po Mateji, da će

se u ponoć začuti sa neba glas. Tomas je zaparao vazduh svojim mladalačkim glasom i zapevao: „Dolazi mladoženja.” „Ovo venčanje je najava tog čuda i velikog dana koji će doći. No nisu me izvukli iz kreveta da ovde brbljam.”

Namignuo je Šarloti. „Hajde da venčamo ovo dvoje. O, kako je lepo delo Božje.

Srećan sam što sam ovako nešto doživeo.”

Zatim je Tomas zamolio Tima da uzme svoju nevestu za ruku. Hilari i Meri Grejs su se malo izmakle, pošto su pre toga prilepile Šarloti na obraze nekoliko mokrih poljubaca, te su otišle da sednu na svoja mesta u prvom redu.

Tomas je zatim govorio o Isusovom prvom čudu koje se odigralo na svadbi.

Ispričao je i priču o sto godina staroj venčanici koju su nosile četiri neveste. „Baš je čudno”, kazao je vrlo jasnim i mladalačkim glasom -„kako je ta haljina pristajala svakoj od njih kao da je sašivena baš za nju. Nisu morale da promene nijedan šav. Nikada se nije pohabala. Nije izbledala.

I ako smem da primetim, sada na Šarloti ta venčanica izgleda isto onako divno kao i na mojoj Meri Grejs pre sedamdeset četiri godine. To je kao i glas Isusovog jevandelja. Uvek je odgovarajući. Nema potrebe za promenama. Nikada se neće pohabati i uvek će biti u modi. Zar nam On sada nije potrebniji nego ikada ranije?” Stari propovednik se malo nasmejao. „Eto, opet to radim, samo držim propovedi. Da nastavimo, dakle, sa venčanjem.”

294

Šarlota se okrenula licem prema Timu koji je izgledao vrlo privlačno sa tom svojom gustom lepršavom kosom oko nasmejanog lica i blistavim očima, u ručno šivenom crnom smokingu delovao je visoko i kraljevski. „Divna si”, prošaputao joj je kada mu je Tomas kazao da prihvati Šarlotinu ruku. „Hej lepi, da li si spreman?” „I više nego spreman.” „Time, uzimaš li ovu ženu...” Šarlota Meloun je, tog svežeg avgustovskog jutra u pola jedan, konačno rekla „da” svojoj ljubavi i postala ono što je oduvek i želela da bude.

Iskupljena i slobodna. A takođe i gospođa Rouz.

295

Izjave zahvalnosti Ova knjiga je začeta na mreži Tviter. Nastala je iz poruka od po 140 reči ili manje koje su na mreži izmenjivali čitaoci.

Kada sledećeg puta dođeš u grad javi se, pa ćemo se naći.

Pa, želim da dođem.

I ja takođe.

Pa hajde onda da to uradimo.

Posle desetak ovakvih poruka i nekoliko i mejlova četiri prijateljice su prešle u akciju i zakazale jedan devojački vikend. Tami Hajm, Tim Keš Tejt, Dženifer Dišler, njena divna ćerka Džordan i ja provele smo četrdeset osam sati pričajući, jedući i smejući se. Povela sam nepredviđenih šesnaest sati u pidžami. No ovo je valjda, malo previše informacija.

Tamina ćerka se bila nedavno udala, pa se naš razgovor usmerio na venčanja i venčanice. Nešto što je Tami kazala... nešto vezano za njeno venčanje i traženje savršene venčanice za njenu ćerku gurnulo me je u svet zanimljivih priča.

Isključila sam se iz razgovora i počela da sanjarim.

Kako bi to izgledalo da istu venčanicu nose, jedna za drugom, četiri žene... u toku... možda... stotinu godina.

Ko bi bile te žene? Šta se događalo njima a šta se događalo sa haljinom? Zašto bi je one nosile? Kada bi je nosile? Da li bi se ta haljina pohabala i izbledela?

Vrtela sam po glavi tu priču u toku celog jednog vikenda.

Moja majka i njen brat i snaha, kao i moj muž, dali su mi dosta ideja i ispunili me entuzijaznom te sam, kada sam se vratila sa vikenda, počela da razrađujem te

ideje.

Mislila sam da će to biti knjiga o jednom drugom vremenu, ali sam nedelju dana kasnije, stojeći usred Volmarta u petak popodne, pozvala svog izdavača i iznela mu tu zamisao. Hvala ti, Ejmi, što si uočila da je to knjiga koja sadrži moju viziju i potiče pravo iz srca.

296

Imala sam i sreću da provedem uzbuljiv i lud vikend sa ženama-piscima Debi Mekomber i Karin Jang. Zahvaljujem vam, Debi i Karin, za tih šest sati vašeg vremena i mudrost i genijalnost koju ste mi prenele.

Vaše ideje i podrška pomogle su mi da se lepo zabavljam pišući ovu knjigu. Da nije bilo vas nedeljama bih smišljala kako se ta haljina, iz decenije u deceniju, prenosila sa jedne žene na drugu. Zahvaljujem Sjuzen Mej Moren što mi je pružila više od moralne podrške i, iz dana u dan i iz časa u čas, pozajmljivala svoj talenat. Zahvaljujem i Bogu, kao i uvek. Vera u Njega je dragulj moga srca.

Zahvaljujem En Mekkonel koja mi je pomogla da razradim i pojačam likove Šarlote i Emili. Zahvaljujem joj što je bila moja partnerka u pisanju ove knjige.

Zahvaljujem i Rejčel Gardner koja mi je kucala i uređivala tekst. Njena viđenja, ohrabrenja i komentari bili su mi veoma dobrodošli.

Zahvaljujem i Edit Vogt na entuzijazmu zbog knjige koju nije ni pročitala. Hvala ti, draga prijateljice.

Zahvaljujem Tiš Peton, mojoj „velikoj sestri” iz Ohaja koja je sada u Birmingemu. Hvala na svim divnim detaljima o tvom gradu. Volim te.

Zahvaljujem mojoj braći i sestri što su mi pomogli da se ova knjiga doradi. Sve vas volim.

Zahvaljujem mami i baki koje su slušale moje ideje i priče i bile moje najveće obožavateljke. Hvala i tetki Beti.

Zahvaljujem mome mužu, koji bi mogao da napiše humoristički bestseler o životu sa autorkom romana. Širom Amerike muževima književnica prosto

pucaju glave od muke. Volim te što si me stalno podsećao da ovo činim za Isusa a ne za sebe. Zahvaljujem ti i na onom tvom: „Zabavljaj se, dušo!”

Zahvaljujem i svom agentu, Čipu Mek Gregoru, što mi je pomogao da uvidim šta želim, da verujem u to i da to ostvarim.

Zahvaljujem i Alenu Arnoldu, Natali Hejnmen, Beki Monds, Eriku Mjulitu i Kejti Bond, kao i celom timu sa Nilsona, što su bili zabavni, podržali me i hrabrili u radu. Učinili ste da se jedna obična spisateljica oseća kao rok zvezda.

Zahvaljujem i momku koji je za Skrivinir osmislio sjajan kompjuterski program za pisce.

297

Beleška autorke Dok sam se molila za uspeh ove knjige počela sam da gledam na venčanice kao na simbol Hristovog Jevandelja. One se nikada ne istroše.

Odgovaraju svakome ko ih proba. Ne moraju da se menjaju. I uvek su u modi.

Stvarna Hristova ljubav postoji i danas. Ona je namenjena svima.

Bez obzira na to da li potičete iz porodice slične Emilinoj, imate dar za tumačenje Jevandelja kao Meri Grejs, ili ste izgubljeni i tražite iskupljenje kao Šarlota, Isus će vam omogućiti isceljenje i dati odgovor na pitanja koja svi postavljamo. On je naš put, istina i život. Ne samo za neke izabrane, već za sve nas. I za vas.

298

Document Outline �� �� Rekli su o romanu Prvo poglavlje Drugo poglavlje ***

�� ��

* * * Peto poglavlje * * *

��`

* * * Sedmo poglavlje * * * Osmo poglavlje * * * Deveto poglavlje * * * Deseto poglavlje * * * * * * Jedanaesto poglavlje * * * Dvanaesto poglavlje * * * * * * Trinaesto poglavlje * * *

��

* * * * * * Petnaesto poglavlje ��`

* * * Sedamnaesto poglavlje * * * Osamnaesto poglavlje * * * Devetnaesto poglavlje Dvadeseto poglavlje * * * Dvadeset prvo poglavlje * * * Dvadeset drugo poglavlje * * * �� * * * * * * * * * �� * * * Dvadeset peto poglavlje �� * * * * * * * * * Dvadeset sedmo poglavlje Izjave zahvalnosti ��