Tanja Mravak: Bolje jutro

Bolje jutro -

Znaš - rekao je s druge strane stola - meni je malo dosadilo.

I radio je žlicom vir u juhi.

-

Znaš - ponovio je.

Prijetilo je da će mi pokvariti ručak. Taman sam počela jesti. Skuhala sam domaću juhu od juneće koljenice.

-

Što ti je dosadilo?- govorila sam dok sam ostavljala žlicu na stol.

-

Pa ovo. Ne mogu ja ovo. A i tebi je, priznaj.

-

Što ti je ovo dosadilo?

-

Pa to. Veza. To. Ne mogu ja to. Guši me nešto, nešto mi pulsira.

Opet sam uzela žlicu. Budem li jela juhu sve će bit dobro. To svi znaju. Dobra je, stavila sam malo više kosti. Čini mi se da nikad do sad nije bilo ovoliko onih bjelančevina iz kosti što… što… što… koaguliraju! Na velikoj temperaturi.

-

Ti si krasna i kvalitetna i stvarno mi je ovo teško. Ali ja znam sebe.

Dok se nisam naučila pristojnosti jela sam najprije juhu, a tjesteninu bih ostavljala za kraj. I onda sam morala zadnje komadiće stavljat prstima na žlicu. A to nije pristojno. Sad ostavim malo juhe da u njoj plivaju ostaci Gužve.

Nije mi prije Gužva bila draga. Draže su mi bile zvjezdice. Al kad sam počela kuhati dopao mi se taj osjećaj da lomim grumen zgužvane tanke tjestenine i kako mi komadići bockaju dlan i kako napravi Krrrššš i kako odjednom naglo proključa juha kad u nju tako iz mog dlana upadnu komadići zdrobljene gužve.

Spretno sam stavila na žlicu zadnje komadiće ulovljene u juhu. Nema više tjestenine na tanjuru. To je uvijek mali trijumf.

-

Fali mi moj život. Što ja znam… Ma znam ja da je s tobom možda i bolje i da je sve ovo oko mene loše, ali to je moj život. Tako ja živim.

Solo, solaža, soliram. Razumiješ. Da mogu sve. Ma ne mislim na ženske, nego da mogu, ne znam… izići vani. Ma što govorim, pa izlazio sam ja i ovako, nije da si ti meni branila, znam što ćeš reći.

Stvarno, svaka čast, uvijek si znala kad bih ja htio izići sam. Kako si ti uopće znala da bih ja htio izići sam?

I juneća koljenica. Nekad treba malo crvenog mesa. Za željezo. Rekla je moja kolegica: «Kad sam jučer onako slatko pojela lešo koljenice skužila sam da

sam ostarila». Meni se činilo da su masline granica, al' bila je u pravu. Kako se topi u ustima i ne mora se puno grist i one neke tetive koje se samo razliju po nepcu, a nisu mast.

-

Je li? Kako si znala? Ma što pitam, ti sve znaš. Ali ne mogu drugačije, osjetio sam da me guši. I nekidan kad smo gledali oglase za veći stan mislio sam da ću se ugušit. Znao sam onda da je to-to. I nemampojma što ću, ako to pitaš, samo znam da moram bit sam. Čuj, zvat ću te da vidim jesi dobro, znaš. Ne bih da mi nestaneš iz života. Al ne znam, postala si mi ko… što ja znam, pretvaraš mi se u sestru. Ili u mater.

Tako s njom pričam: Što trebam kupiti… ma nije, ne znam. Oprosti, glupo je to, ali kad smo nekidan išli spavati i čitali… Što ja znam, to je meni ko stari engleski bračni par. Ti si se još i prije probudila i nastavila čitati. To je, ne znam…

Umakala sam komade koljenice malo u ajvar, malo u senf. Pa onda jednu samo u ajvar, drugu samo u senf. Pa bih jednu samo posolila.

Uzeo je daljinski i upalio televizor. Završavala je emisija Plodovi zemlje.

Ugasio je.

-

I to, kad smo već kod čitanja, nešto sam čitao i našao sam se u tome.

Kako ljubav traje malo, par godina. Ne znam, ja bih sad ovdje prekinuo.

Već su se počeli pokazivat znaci, sve kako piše u toj knjizi. I to… moja sloboda. Da ne moram nikome govoriti gdje bih išao i gdje idem i gdje ću ići. Ma ne bih ja išao nigdje posebno… nego eto. I je, znam što ćeš reći… da mi nisi ništa branila… ma ne da mi nisi branila, to je glupo… tebi je bilo normalno da negdje odem sam. Ajme, to su me ove prije tebe izludile. Oprosti. Što ti sad to spominjem? Ne znam, petljam bezveze.

Pokupila sam komadićem kruha smjesu koja je nastala od ostataka mesa, juhe, soli, senfa i ajvara. Mmmm, trebalo bi to nekako stavit u tubu.

-

Kako ću objasnit materi? Govorit će mi da imam četrdeset godina i da sam isti otac, samo što ne ostavljam žene s djecom. A na poslu? Tebe su svi na mom poslu voljeli… ma mislim, vole te oni i sad. I čak sam u jednom trenutku pomislio da bi bilo dobro da imamo djecu, ali skužio sam da ne možemo jer je moja mater stara.

Sad je bilo vrijeme za čokoladicu.

-

Možeš li se malo pomaknuti da otvorim frižider?

-

Što?

-

Bil se mogao malo pomaknuti da otvorim frižider? Ne mogu od tebe…

Hvala. Možeš se sad vratiti.

-

Ali ne možemo ovako. Što ja sad da radim? Što? Mučiš me. Kao da je meni ovo sve lako! Briga tebe, ti jedeš. Posvetila si se govedini ko da je od svete krave.

Dugo sam topila taj komad čokolade u ustima. I nije govedina nego junetina. I svete krave se ne jedu. Gutala sam slinu da mi je prebrzo ne rastopi.

Zauzdavala sam zube što su se propinjali u zagriz. Skidala vrhom jezika ostatke s nepca. I onda je nestalo čokoladice.

Uhvatio me preko stola i preko suđa za ruku.

-

Ej, pogledaj me. Reci nešto.

Pogledala sam ga. Ništa nije jeo. Nije to dobro.

Htjela sam reći: -

Amo sad leć.

-

Nekidan sam aplikatorom za vaginalete pokupila tvoju spermu sa svog

ili trbuha i pokušala nam napraviti bebu. ili -

Kako to misliš da ti je mater stara, pa ne bi nam ona rađala djecu?!

-

Al ste pokušali?

-

Ajde kući jebi mater, ona neće zatrudnit!

ili ili Al nisam ništa. Samo sam pitala hoće li on jest, pa kad je rekao da neće pospremila sam stol. I plakala i kukala da se vrati i da pokuša i da je li mu baš tako loše i u čemu je stvarno problem i postoji li druga i da što pizdi, koja sloboda, pa vratit će se majci i da baš me briga i onda opet da se vrati i da nisam tako mislila.

Ali on je tad otišao. Juhu nije ni probao.

Već gotovo mjesec dana svako jutro, nekad oko četiri, nekad oko pet budim se s njegovim rečenicama koje je izgovarao taj dan dok je pravio vir u tanjuru juhe.

Ali jutros je osvanulo jedno bolje jutro. Probudila sam se oko sedam. Sa svojim rečenicama, onima koje nisam izgovorila.

Stala sam na onoj »Ajde kući jebi mater, ona neće zatrudnit!»

Stavila sam ruke iznad glave i igrala se s njom. Izgovarala sam je čas mirno, čas bijesno, čas izražajno je recitirajući.

Kad mi netko drugi put kaže da ne može sa mnom imati djecu jer mu je majka stara to ću mu reći. Možda bez ovoga da ona neće zatrudnit. I bez Ajde kući.

Samo predikat i objekt.