1. poglavlje
P
olicajac je izašao iz automobila točno četiri minute prije nego što je ustrijeljen. Kretao se kao da je znao što ga čeka. Gurnuo je vrata koja su zapinjala na šarkama te se polako zakrenuo na istrošenu sjedalu presvučenu najlonom i spustio obje noge na cestu. Uhvatio se za vrata objema rukama te se pridignuo i uspravio. Nekoliko trenutaka stajao je na hladnu i čistu zraku, a zatim se okrenuo i zatvorio vrata za sobom. Još je trenutak ostao na mjestu. Potom je zakoračio naprijed i naslonio se na bočnu stranu automobila, blizu prednjeg svjetla. Automobil je bio sedam godina star Chevrolet Caprice. Bio je crn i nije imao policijskih oznaka. No imao je tri radijske antene i mnogo kromiranih dijelova. Mnogi se policajci kunu da je Caprice najbolje policijsko vozilo svih vremena. Ovaj je izgledao kao da se slaže s njima. Izgledao je poput starog detektiva u civilu koji na raspolaganju ima cijeli vozni park. Kao da vozi prastari Chevy zato što to želi. Kao da ga ne zanimaju novi fordovi. U njegovu sam držanju vidio takvu tvrdoglavost starijeg čovjeka. Bio je širok i krupan, u običnom tamnom odijelu od debele vune. Bio je visok, ali pogrbljen. Gotovo starac. Okrenuo je glavu i pogledao na sjever pa na jug, uzduž ceste, a zatim istegnuo debeli vrat kako bi bacio pogled preko ramena, prema dvorišnim vratima fakulteta. Bio je trideset metara udaljen od mene. 1
Covjek s dva lica final meko.indd 1
30.12.2010. 09:43
Vrata su bila tu samo radi dojma. Dva visoka stupa podizala su se iz široka, dobro održavana travnjaka koji se pružao iza pločnika. Stupove su povezivala visoka dvostruka vrata od željeznih šipki savijenih u ukrasne oblike. Bila su crna i sjajna. Izgledala su kao da su tek obojena. Vjerojatno su ih bojili nakon svake zime. Nisu imala nikakvu zaštitnu funkciju. Svatko ih je mogao zaobići i onda prijeći automobilom preko travnjaka. Usto bila su i širom otvorena. Na udaljenosti od metar i pol, s obiju strana prilaza koji je vodio od vrata, bili su zabijeni željezni stupovi, visoki do koljena. Imali su zaponce. Za svaki je zaponac bilo pričvršćeno jedno krilo vrata. Širom otvorena. Prolaz je vodio do skupine zgrada od cigle udaljenih stotinjak metara. Nad strme krovove zgrada, prekrivene mahovinom, nadnosila su se stabla. Stabla su se pružala duž prilaza. Stabla su se pružala duž pločnika. Posvuda je bilo stabala. Lišće na njima upravo je nicalo. Bilo je sitno, savijeno i jarkozeleno. Za šest mjeseci bit će krupno, crveno i zlatno, a posvuda će biti fotografi koji će ga fotografirati za brošure fakulteta. Dvadeset metara iza policajca, njegova automobila i dvorišnih vrata, s druge strane ulice, bio je parkiran kamionet. Stajao je vrlo blizu pločnika. Bio je okrenut prema meni, a udaljen pedeset metara. Svojim se izgledom nije baš uklapao u okoliš. Bio je izblijedjele crvene boje te je sprijeda imao velik odbojnik sa šipkom na vrhu. Šipka je bila zagasitocrne boje i izgledala je kao da je više puta savijana i izravnavana. U kabini su bila dvojica muškaraca. Bili su mladi, visoki, uredna izgleda i svijetle kose. Samo su sjedili, potpuno mirni i pogleda uprtih pred sebe, ne gledajući ni u što posebno. Nisu gledali policajca. Nisu gledali mene. Ja sam bio s južne strane. Svoj obični smeđi kombi parkirao sam ispred trgovine glazbenih izdanja. Takve su se trgovine često nalazile u blizini fakulteta. Na pločniku su bile police s rabljenim CD-ovima, a na prozorima iza njih plakati sa slikama grupa za koje nitko nikad nije čuo. Otvorio sam stražnja vrata kombija. Unutra su bile naslagane kutije. U rukama sam držao snop otpremnica. Nosio sam kaput jer je bilo hladno travanjsko jutro. Imao sam rukavice, jer su iz kartona, na mjestima gdje su kutije bile otvorene, virile spajalice. Nosio sam pištolj jer to često činim. Zataknuo sam ga u hlače, na leđima, ispod kaputa. Bio je to Colt Anaconda, krupan revolver od nehrđajućeg čelika koji je primao streljivo Magnum kalibra .44, dug 35 centimetara i težak 2
Covjek s dva lica final meko.indd 2
30.12.2010. 09:43
gotovo dva kilograma. Nije to bilo moje omiljeno oružje. Bilo je tvrdo, teško i hladno, i bio sam ga stalno svjestan. Zastao sam na sredini pločnika i podignuo pogled sa svojih papira kad sam čuo kako se pokreće motor udaljenog kamioneta. Nije kretao. Ostao je na mjestu gdje je i bio, s motorom u praznom hodu. Oko stražnjih kotača skupljao se bijeli ispušni dim. Zrak je bio hladan. Bilo je rano i ulica je bila pusta. Zakoračio sam iza svog kombija i pogledao uz zid trgovine prema zgradama fakulteta. Vidio sam crni Lincoln Town Car ispred jedne od njih. Pokraj automobila stajala su dva muškarca. Bili su udaljeni stotinu metara, ali nijedan nije izgledao poput vozača limuzine. Vozači limuzina ne rade u parovima, ne izgledaju mlado niti su napetog i opreznog držanja. Ovi su momci izgledali baš poput tjelesnih čuvara. Zgrada ispred koje je čekao Lincoln izgledala je poput manje spavaonice. Iznad njezinih krupnih drvenih vrata bila su upisana grčka slova. Vidio sam kako su se vrata otvorila i kroz njih je izašao mršavi mladić. Izgledao je poput studenta. Imao je dugu, neurednu kosu i bio odjeven poput beskućnika, no nosio je torbu od sjajne kože koja je izgledala skupo. Jedan je tjelesni čuvar stajao mirno dok je drugi otvarao vrata automobila, a mršavi je mladić ubacio torbu na stražnje sjedalo pa ušao za njom. Sam je zatvorio vrata za sobom. Čuo sam zvuk zatvaranja, tih i prigušen s udaljenosti od stotinu metara. Tjelesni čuvari na trenutak su se osvrnuli oko sebe, a zatim sjeli naprijed i automobil je odmah krenuo. Trideset metara iza njih kretao se automobil fakultetskog osiguranja, ne kao da ih namjerno prati, nego kao da se slučajno našao ondje. U njemu su bila dva zaštitara. Bili su zavaljeni nisko u svojim sjedalima i ostavljali dojam besciljnosti i dosade. Skinuo sam rukavice i ubacio ih straga u kombi. Izašao sam na cestu kako bih imao bolji pogled. Vidio sam kako se Lincoln umjerenom brzinom kreće prilazom. Bio je crn, sjajan i besprijekoran. Imao je mnogo kromiranih dijelova. Svi su bili vrhunski ulašteni. Fakultetsko osiguranje bilo je daleko iza njega. Lincoln se zaustavio kod vrata te skrenuo lijevo, na jug i prema crnom policijskom automobilu. Prema meni. Ono što se zatim dogodilo trajalo je osam sekunda, ali doimalo se poput jednog treptaja oka. 3
Covjek s dva lica final meko.indd 3
30.12.2010. 09:43
Dvadeset metara iza izblijedjeli crveni kamionet odvojio se od rubnika. Naglo je ubrzao. Sustignuo je Lincoln i prešao na lijevu stranu te ga prestignuo točno u ravnini s policijskim Capriceom. Prošao je ni pola metra od policajčevih koljena. Zatim je ponovno ubrzao i došao još malo naprijed, a vozač je naglo okrenuo volan, pa je rub zaštitne šipke udario u prednji branik Lincolna. Vozač kamioneta zadržao je volan u tom položaju te nastavio pritiskati gas, čime je Lincoln izguran s ceste. Trava je poletjela u zrak, a Lincoln je naglo usporio te izravno udario u stablo. Čuo se glasan zvuk savijanja i kidanja metala, prednja su se svjetla razbila i podignuo se velik oblak pare, a sitno zeleno lišće na stablu protreslo se i zašuštalo u mirnom jutarnjem zraku. Zatim su oni iz kamioneta izjurili, pucajući. Imali su crne automatske pištolje i pucali su prema Lincolnu. Zvuk je bio zaglušujući i vidio sam kako prazne čahure u lukovima padaju na asfalt. Zatim su zgrabili vrata Lincolna. Naglo su ih otvorili. Jedan se nagnuo nad stražnje sjedalo i počeo izvlačiti klinca iz automobila. Drugi je i dalje pucao prema prednjem sjedalu. Zatim je lijevom rukom posegnuo u džep i izvukao nekakvu granatu. Bacio ju je u Lincoln i zalupio vrata pa zgrabio svog partnera i klinca za ramena, okrenuo ih od automobila i povukao ih dolje da čučnu. Nastala je glasna i blještava eksplozija u Lincolnu. Svih šest prozora zatreslo se. Bio sam udaljen više od dvadeset metara, no osjetio sam snažan udar. Komadići stakla poletjeli su na sve strane. Na njima su od Sunčeva svjetla nastajale sitne duge. Zatim se onaj koji je bacio granatu podignuo na noge i otrčao do suvozačke strane kamioneta, a drugi je ugurao klinca u kamionet i zatim se uvukao za njim. Vrata su se zatvorila uz tresak i vidio sam klinca zarobljena na srednjem sjedalu. Vidio sam jezu na njegovu licu. Problijedio je od šoka, a kroz prljavo vjetrobransko staklo vidio sam kako otvara usta u bezglasnu kriku. Vidio sam vozača kako mijenja brzine i čuo urlanje motora, a zatim su gume zacviljele i kamionet je pojurio ravno prema meni. Bila je to Toyota. Vidio sam natpis Toyota na zaštitnoj maski motora iza šipke odbojnika. Imao je visok ovjes i vidio sam veliki crni diferencijal sprijeda. Bio je veličine nogometne lopte. Pogon na sva četiri kotača. Krupne, široke gume. Mnogo tragova udaraca i izblijedjela boja koja nije oprana otkad je kamionet izašao iz tvornice. Išao je ravno prema meni. 4
Covjek s dva lica final meko.indd 4
30.12.2010. 09:43
Imao sam manje od sekunde za odluku. Podignuo sam stražnji dio kaputa i izvukao Colt. Pomno sam naciljao i ispalio jedan metak prema maski Toyotina motora. Veliki je revolver bljesnuo, zarikao i snažno se trznuo u mojoj ruci. Golemi metak kalibra .44 uništio je hladnjak vozila. Ponovno sam zapucao, ovaj put prema prednjoj lijevoj gumi. Pukla je u spektakularnoj eksploziji. Duge gumene vrpce šibale su zrakom. Kamionet se zanio i zaustavio se, s vozačevom stranom prema meni. Bio je udaljen deset metara. Sagnuo sam se iza svojega kombija i zatvorio stražnja vrata, pa sam izašao na pločnik i opet opalio, u stražnju lijevu gumu. Isti rezultat. Gume je bilo posvuda. Kamionet se s lijeve strane spustio na naplatke i ostao nagnut pod oštrim kutom. Vozač je otvorio svoja vrata, ispao na asfalt, a zatim se podignuo na jedno koljeno. Pištolj mu je bio u krivoj ruci. Prebacio ga je u drugu ruku, a ja sam pričekao da budem prilično siguran da će ga uperiti prema meni. Zatim sam lijevom rukom pridržao desnu podlakticu radi boljeg oslonca za dva kilograma težak Colt te sam pomno naciljao u sredinu tijela, kako sam još davno naučio, i povukao okidač. Činilo se da su čovjekova prsa eksplodirala u velikom oblaku krvi. Mršavi klinac bio je nepomičan u kabini. Samo je zurio od šoka i jeze. No drugi je napadač već izašao te je sprijeda zaobilazio kamionet idući prema meni. Već je podizao pištolj. Okrenuo sam se ulijevo i pridržao podlakticu. Naciljao sam mu u prsa. Opalio sam. Rezultat je bio isti. Pao je na leđa iza odbojnika, u oblaku crvene izmaglice. Mršavi se klinac počeo pomicati u kabini. Dotrčao sam do njega i izvukao ga preko tijela prvog napadača. Trčeći, dogurao sam ga do svog kombija. Teturao je od šoka i zbunjenosti. Ugurao sam ga na suvozačko mjesto i zalupio vrata za njim, pa sam se okrenuo i pojurio prema vozačevoj strani. Krajičkom oka vidio sam trećeg čovjeka kako ide prema meni. Posegnuo je rukom pod kaputić. Bio je visok i težak. U tamnom odijelu. Pridržao sam podlakticu i opalio te ugledao veliku crvenu eksploziju na njegovim grudima u istom djeliću sekunde kad sam shvatio da je to stari policajac iz Capricea i da je vadio svoju značku iz unutarnjeg džepa. Značka je bila u obliku zlatnog štita, zaštićena istrošenom kožnom navlakom. Izletjela mu je iz ruke i zavrtjela se u zraku te pala na pločnik točno ispred mog kombija. 5
Covjek s dva lica final meko.indd 5
30.12.2010. 09:43
Vrijeme je stalo. Zurio sam u policajca. Ležao je na leđima u kanalu uz rubnik. Cijela su mu prsa bila u kaosu crvene boje. Krvi je bilo svuda po njemu. Nije nadirala niti štrcala. Nije bilo znakova kucaja srca. U košulji mu se vidjela velika, iskrzana rupa. Bio je potpuno nepomičan. Glava mu je bila okrenuta, a obraz mu je bio čvrsto pritisnut uz asfalt. Ruke su mu bile raširene i mogao sam vidjeti blijede vene na njegovim rukama. Bio sam svjestan crne boje asfalta, jarkog zelenila trave i nebeskog plavetnila. Čuo sam šuštanje povjetarca u mladom lišću povrh buke pucnjeva koja mi je još odzvanjala u ušima. Vidio sam mršavog klinca kako zuri kroz vjetrobran mog kombija prema ustrijeljenom policajcu, a zatim okreće pogled prema meni. Vidio sam vozilo fakultetskog osiguranja kako izlazi kroz vrata i skreće lijevo. Kretalo se sporije nego što je trebalo. Ispaljeno je desetak metaka. Možda su se brinuli oko toga gdje njihove ovlasti počinju, a gdje završavaju. Možda su jednostavno bili uplašeni. Vidio sam njihova svijetloružičasta lica iza vjetrobranskog stakla. Bila su okrenuta prema meni. Njihov se automobil kretao oko trideset kilometara na sat. Vukao se ravno prema meni. Bacio sam pogled prema zlatnom štitu u kanalu. Metal je bio gladak, istrošen od korištenja tijekom cijelog života. Pogledao sam prema svom kombiju. Stajao sam potpuno mirno. Još davno naučio sam da je prilično lako ustrijeliti čovjeka. No nije ga bilo moguće ponovno oživjeti. Čuo sam automobil osiguranja kako polako klizi prema meni. Čuo sam šuštanje sitnog šljunka na asfaltu pod njegovim gumama. Sve ostalo bilo je tiho. Tada je vrijeme ponovno krenulo, a glas u mojoj glavi povikao je kreni, kreni, kreni i ja sam potrčao. Uskočio sam u kombi i bacio revolver na srednje sjedalo, pokrenuo motor i polukružno okrenuo kombi toliko naglo da smo se nagnuli na samo dva kotača. Mršavi klinac letio je posvuda. Izravnao sam volan, dao gas i krenuo na jug. U retrovizoru sam imao ograničen pogled, ali sam vidio vozilo osiguranja kako pali rotirajuća svjetla na krovu i kreće za mnom. Klinac pokraj mene bio je potpuno miran. Usta su mu bila širom otvorena. Koncentrirao se na to da ostane u sjedalu. Ja sam se koncentrirao na to da što prije ubrzam. Srećom, prometa gotovo uopće nije bilo. Bio je to pospani gradić u Novoj Engleskoj, rano ujutro. Ubrzao sam kombi do 120 km/h i stisnuo ruke na volanu dok mi zglobovi na prstima 6
Covjek s dva lica final meko.indd 6
30.12.2010. 09:43
nisu pobijeljeli, a zatim sam samo zurio u cestu pred sobom, kao da ne želim gledati što je iza mene. »Koliko su udaljeni?« upitao sam klinca. Nije odgovorio. Bio je mlitav od šoka i skupio se u kutu svog sjedala, što je mogao dalje od mene. Zurio je u krov. Desnom se rukom oslanjao o vrata. Blijeda koža, dugi prsti. »Koliko?« pitao sam opet. Motor je urlao. »Ubili ste policajca«, rekao je glasno. »Onaj je stari bio policajac, znate?« »Znam.« »Ustrijelili ste ga.« »Slučajno«, rekao sam. »Koliko daleko iza nas su drugi?« »Pokazivao vam je značku.« »Koliko su udaljeni ovi iza nas?« Trgnuo se i okrenuo te malo spustio glavu kako bi poravnao pogled s malim stražnjim prozorima. »Trideset metara«, rekao je. Zvučao je nesigurno i uplašeno. »Vrlo su blizu. Jedan od njih viri kroz prozor s pištoljem.« U tom sam trenutku iznad buke motora i cviljenja guma čuo udaljen prasak pištolja. Podignuo sam Colt sa sjedala pokraj sebe. Ponovno sam ga spustio. Bio je prazan. Pucao sam već šest puta. Hladnjak kamioneta, dvije gume, dva napadača. I jedan policajac. »Odjeljak za rukavice«, rekao sam. »Trebali biste stati«, rekao je on. »Objasniti im. Pomagali ste mi. Bila je to pogreška.« Nije me gledao. Zurio je kroz stražnje prozore. »Ustrijelio sam policajca«, rekao sam. Glas mi je bio posve bez emocija. »To je sve što znaju. To je sve što žele znati. Neće ih zanimati kako ni zašto.« Klinac nije rekao ništa. »Odjeljak za rukavice«, rekao sam opet. Opet se okrenuo i petljajući uspio otvoriti poklopac. Unutra je bio još jedan Colt Anaconda. Identičan. Od sjajnog nehrđajućeg čelika i pun streljiva. Uzeo sam ga od klinca. Spustio sam prozor do kraja. Hladni je zrak pojurio unutra poput olujnog vjetra. Sa sobom je donosio zvuk pucnjeva pištolja neposredno iza nas, brzih i jednolikih. 7
Covjek s dva lica final meko.indd 7
30.12.2010. 09:43
»Sranje«, rekao sam. Klinac nije rekao ništa. Pucnjevi su se nastavili, mukli i ritmični. Zašto su promašivali? »Spusti se na pod«, rekao sam. Pomaknuo sam se u stranu i lijevim se ramenom naslonio na okvir vrata, a zatim sam desnu ruku pružio oko sebe tako da je novi revolver virio kroz prozor, usmjeren prema natrag. Ispalio sam jedan metak i klinac me zgranuto pogledao, a zatim čučnuo u prostor između sjedala i upravljačke ploče, s rukama smotanima oko glave. Sekundu poslije stražnji je prozor eksplodirao, točno tri metra iza mjesta gdje mu je maloprije bila glava. »Sranje«, rekao sam opet. Skrenuo sam prema rubu ceste kako bih popravio svoj kut paljbe. Opet sam opalio prema natrag. »Morat ćeš gledati«, rekao sam. »Ostani što niže možeš.« Klinac se nije pomaknuo. »Ustani«, rekao sam. »Odmah. Moraš gledati.« Podignuo se malo i okrenuo se tako da mu glava bude dovoljno visoko da vidi straga. Vidio sam kako je uočio razbijen stražnji prozor. Vidio sam kako je shvatio da je njegova glava bila točno na liniji pucnja. »Usporit ću malo«, rekao sam. »Skrenut ću u stranu tako da prođu pokraj mene.« »Nemojte«, rekao je klinac. »Još možete ovo ispraviti.« Ignorirao sam ga. Usporio sam na osamdesetak kilometara na sat i skrenuo desno, a automobil osiguranja automatski je skrenuo lijevo i našao se uz mene. Ispalio sam u njega posljednja tri metka. Vjetrobransko se staklo razbilo, a automobil se zanio na suprotnu stranu ceste kao da je pogođen vozač ili guma. Prednjim krajem zaletio se u suprotni rub ceste i projurio kroz ukrasno grmlje te nestao iz vida. Spustio sam prazan revolver na sjedalo pokraj sebe, podignuo prozor i naglo ubrzao. Klinac nije rekao ništa. Samo je zurio u stražnji dio kombija. Razbijeni prozor ispuštao je čudan, zavijajući zvuk dok je kroz njega prolazio zrak. »Dobro«, rekao sam. Bio sam bez daha. »Sad možemo ići.« Klinac se okrenuo prema meni. 8
Covjek s dva lica final meko.indd 8
30.12.2010. 09:43
»Jeste li ludi?«, upitao je. »Znaš li što se događa ljudima koji ustrijele policajce?« odvratio sam pitanjem. Nije imao odgovora na to. Vozili smo se u tišini možda trideset sekundi, gotovo cijeli kilometar, žmirkajući, teško dišući i zureći ravno kroz vjetrobran kao da smo hipnotizirani. Unutrašnjost kombija zaudarala je po barutu. »Bila je to nesreća«, rekao sam. »Ne mogu ga vratiti. Stoga prijeđi preko toga.« »Tko ste vi?« upitao je. »Ne, tko si ti?« uzvratio sam pitanje. Utihnuo je. Teško je disao. Provjerio sam retrovizor. Ulica je bila posve prazna iza nas. Bila je posve prazna i ispred nas. Bili smo izvan naselja, na otvorenom. Možda deset minuta vožnje od autoceste. »Ja sam meta«, rekao je. »Za otmicu.« Izrazio se na neobičan način. »Pokušali su me oteti«, rekao je. »Misliš?« Klimnuo je glavom. »To nije prvi put.« »Zašto?« »Zbog novca«, rekao je klinac. »Zbog čega drugog?« »Bogat si?« »Moj otac jest.« »Tko je on?« »Običan čovjek.« »No bogat čovjek«, rekao sam. »Uvozi sagove.« »Sagove?« pitao sam. »Misliš, tepihe?« »Istočnjačke sagove.« »Možeš li se obogatiti uvozom istočnjačkih sagova?« »I te kako«, odgovorio je klinac. »Imaš li ime?« 9
Covjek s dva lica final meko.indd 9
30.12.2010. 09:43
»Richard«, rekao je. »Richard Beck.« Opet sam pogledao u retrovizor. Cesta je još bila prazna iza nas. Još je bila prazna i ispred. Usporio sam malo i umirio kombi u sredini svojega traka, pokušavajući voziti poput normalne osobe. »Tko su bili napadači?« pitao sam. Richard Beck zatresao je glavom. »Nemam pojma.« »Znali su gdje ćeš biti. I kada.« »Išao sam kući na majčin rođendan. To je sutra.« »Tko to zna?« »Nisam siguran. Svi koji znaju moju obitelj. Svi u zajednici trgovaca sagovima, valjda. Dobro smo poznati.« »Postoji zajednica?« pitao sam. »Trgovaca sagovima?« »Svi smo konkurenti«, rekao je. »Isti izvori, isto tržište. Svi se poznajemo.« Nisam rekao ništa. Samo sam vozio dalje, devedeset kilometara na sat. »Imate li vi ime?« pitao me. »Ne«, rekao sam. Klimnuo je glavom, kao da razumije. Pametan dečko. »Što ćete učiniti?«, upitao je. »Pustit ću te da izađeš kod autoceste«, rekao sam. »Možeš autostopirati ili pozvati taksi, a zatim možeš zaboraviti sve vezano uz mene.« Postao je vrlo tih. »Ne mogu te odvesti na policiju«, rekao sam. »To jednostavno nije moguće.« Razumiješ to, zar ne? Ubio sam jednog od njih. Možda trojicu. Vidio si me.« Ostao je tih. Vrijeme odluke. Do autoceste bilo je još šest minuta. »Zatvorit će me i baciti ključ«, rekao sam. »Uprskao sam, bila je to nezgoda, no neće me slušati. Nikad ne slušaju. Zato nemoj tražiti da idem blizu bilo kog. Ni kao svjedok, nikako. Otići ću kao da ni ne postojim. Je li to posve jasno?« Šutio je. »Nemoj im dati moj opis«, rekao sam. »Reci im da me se ne sjećaš. Reci im da si bio u šoku. Inače ću te pronaći i ubiti te.« 10
Covjek s dva lica final meko.indd 10
30.12.2010. 09:43
Nije odgovorio. »Pustit ću te da izađeš negdje«, rekao sam. »Kao da me nikad nisi vidio.« Pomaknuo se. Okrenuo se bočno i pogledao ravno prema meni. »Vozite me kući», rekao je. »Do kraja. Dat ćemo vam novac. Pomoći ćemo vam. Skrit ćemo vas, ako želite. Moja će vam obitelj biti zahvalna. Hoću reći, ja sam vam zahvalan. Vjerujte mi. Spasili ste me. To s policajcem bila je nesreća, zar ne? Samo nesreća. Niste imali sreće. Bili ste pod pritiskom. Mogu to razumjeti. Čuvat ćemo tajnu.« »Ne trebam tvoju pomoć«, rekao sam. »Samo te se trebam riješiti.« »Ali ja moram doći kući«, rekao je. »Pomoći ćemo jedan drugom.« Do autoceste su ostale još četiri minute. »Gdje ti je kuća?« pitao sam. »U Abbotu«, rekao je. »Kojem Abbotu?« »U Abbotu u Maineu«, rekao je. »Na obali. Između Kennebunkporta i Portlanda.« »Idemo u pogrešnom smjeru.« »Možete skrenuti prema sjeveru na autocesti.« »Do tamo ima barem tristo kilometara.« »Dat ćemo vam novac. Isplatit će vam se.« »Mogu te ostaviti kod Bostona«, rekao sam. »Sigurno ima autobus do Portlanda.« Snažno je zatresao glavom, kao da ima napadaj. »Ni slučajno«, rekao je. »Ne mogu na autobus. Ne mogu biti sam. Ne sad. Treba mi zaštita. Oni bi momci još mogli biti tamo.« »Oni su momci mrtvi«, rekao sam. »Kao i prokleti policajac.« »Možda imaju suradnike.« Opet se neobično izrazio. Izgledao je sitan, mršav i uplašen. Na vratu mu se jasno vidjelo udaranje pulsa. Objema je rukama povukao kosu u stranu i okrenuo se prema vjetrobranu kako bih mu vidio lijevo 11
Covjek s dva lica final meko.indd 11
30.12.2010. 09:43
uho. Nije ga bilo. Vidio se samo ispupčeni ožiljak. Izgledao je poput komadića nekuhane tjestenine. Poput sirovih tortelina. »Odrezali su ga i poslali ga poštom«, rekao je. »Prvi put.« »Kada?« »Imao sam petnaest godina.« »Tvoj otac nije platio?« »Ne dovoljno brzo.« Nisam rekao ništa. Richard Beck samo je sjedio ondje, pokazujući mi svoj ožiljak. Bio je u šoku i disao je poput stroja. »Jesi li dobro?« pitao sam. »Odvezite me kući«, rekao je. Kao da me moli. »Ne mogu biti sam sada.« Do autoceste je bilo još dvije minute. »Molim vas«, rekao je. »Pomozite mi.« »Sranje«, rekao sam, treći put. »Molim vas. Možemo pomoći jedan drugomu. Morate se skriti.« »Ne možemo ostati u ovom kombiju«, rekao sam. »Opis su vjerojatno dojavili svim policajcima u državi.« Zurio je u mene, pun nade. Bili smo jednu minutu do autoceste. »Morat ćemo pronaći automobil«, rekao sam. »Gdje?« »Bilo gdje. Automobili su posvuda.« Jugozapadno od izlaza s autoceste smjestio se veliki prigradski trgovački centar. Već sam ga vidio u daljini. Bile su to goleme smeđe zgrade bez prozora, ali s mnogo blještavih neonskih reklama. Okruživala su ih prostrana parkirališta dopola ispunjena automobilima. Skrenuo sam unutra i jednom obišao cijeli kompleks. Bio je velik poput gradića. Posvuda je bilo ljudi. Činili su me nervoznim. Obišavši puni krug usmjerio sam automobil iza niza kontejnera za otpatke sa stražnje strane velike robne kuće. »Kamo idemo?« pitao je Richard. »Na parkiralište za osoblje«, rekao sam. »Kupci stalno dolaze i odlaze. Nepredvidivi su. No zaposlenici su tu cijelo vrijeme. To je sigurnije za nas.« 12
Covjek s dva lica final meko.indd 12
30.12.2010. 09:43
Pogledao me kao da ne razumije. Krenuo sam prema nizu od osam automobila parkiranih uz prazan zid. Ugledao sam prazno mjesto pokraj tamnog Nissana Maxima starog oko tri godine. Bit će dobar. Bilo je to prilično anonimno vozilo. Parkiralište je bilo mirno, tiho i privatno. Prošao sam pokraj praznog mjesta, vozio malo natraške i onda parkirao. Stražnja vrata kombija bila su uz sam zid. »Moram prikriti razbijeni prozor«, rekao sam. Klinac nije rekao ništa. Stavio sam oba prazna Colta u džepove i skliznuo van. Provjerio sam vrata Maxime. »Pronađi komad žice«, rekao sam. »Deblju žicu za struju ili vješalicu za odjeću.« »Ukrast ćete taj automobil?« Klimnuo sam glavom. Nisam rekao ništa. »Je li to pametno?« »I ti bi mislio da je pametno da si slučajno ustrijelio policajca.« Klinac je na trenutak prazno gledao pred sebe, a zatim se trgnuo i počeo tražiti uokolo. Ispraznio sam Anaconde i bacio dvanaest praznih čahura u kontejner za smeće. Klinac se vratio s električnom žicom dugom gotovo metar, koju je pronašao na hrpi smeća. Skinuo sam izolaciju zubima, napravio malu kukicu na jednom kraju te ugurao žicu ispod gumenog okvira koji je okruživao prozor Maxime. »Ti gledaj ide li tko«, rekao sam. Odmaknuo se i počeo pogledom pretraživati parkiralište, a ja sam žicu gurnuo dublje u automobil te vrtio njome i povlačio unutarnju kvaku dok se vrata nisu otvorila. Bacio sam žicu natrag na smeće i sagnuo se pod upravljač te skinuo plastični poklopac. Pretražio sam žice, pronašao dvije koje sam trebao te ih spojio. Pokretač motora zacvilio je, a zatim se uključio i motor te počeo normalno raditi. Klinac je izgledao prilično impresioniran. »Uludo potrošena mladost«, rekao sam. »Je li to pametno?« upitao je opet. Klimnuo sam glavom. »Najpametnije što možemo. Nikomu neće nedostajati do šest navečer, možda i osam. Ovisi o tom kad se trgovina zatvara. Ti ćeš biti kod kuće mnogo prije toga.« 13
Covjek s dva lica final meko.indd 13
30.12.2010. 09:43
Zastao je s rukom na vratima suvozačkog mjesta, a zatim kao da se stresao i ušao u automobil. Pomaknuo sam vozačko sjedalo natrag, namjestio retrovizor i izašao s parkirnog mjesta. Polako sam krenuo kroz parkiralište trgovačkog centra. Oko stotinu metara ispred nas ugledao sam policijski automobil kako se vuče. Parkirao sam na prvo slobodno mjesto i ostao tamo s upaljenim motorom dok policajac nije prošao. Zatim sam šmugnuo prema izlazu i petlji autoceste pa smo dvije minute poslije već vozili na sjever s pristojnih devedeset kilometara na sat. Automobil je snažno mirisao na parfem i u njemu su bile dvije kutije papirnatih maramica. Na stražnjem je prozoru bio pričvršćen čupavi medvjedić, s prozirnim plastičnim držačima tamo gdje su mu trebale biti šape. Na stražnjem je sjedalu bila mala rukavica za bejzbol, a iz prtljažnika sam čuo zvuk kotrljanja aluminijske palice. »Mamin taksi«, rekao sam. Klinac nije odgovorio. »Ne brini se«, rekao sam. »Vjerojatno je osigurana. Vjerojatno je uzorna građanka.« »Zar vam nije žao?« pitao je. »Zbog policajca?« Pogledao sam ga. Bio je mršav i blijed i opet se skupio što je mogao dalje od mene. Ruka mu je bila oslonjena na vrata. Zbog dugih prstiju pomalo je izgledao poput glazbenika. Mislim da je želio da mu se svidim, no meni to nije bilo potrebno. »Sranja se događaju«, rekao sam. »Nema se potrebe uzrujavati zbog toga.« »Kakav je to, do vraga, odgovor?« »Jedini mogući. Bila je to manja usputna šteta. To ne znači ništa dok ne moramo trpjeti posljedice. Naposljetku, ne možemo to primijeniti pa moramo ići dalje.« Nije rekao ništa. »Kako bilo, kriv je tvoj otac«, rekao sam. »Zato što je bogat i ima sina?« »Zato što je unajmio loše tjelesne čuvare.« Skrenuo je pogled. Nije rekao ništa. »To su bili tjelesni čuvari, zar ne?« 14
Covjek s dva lica final meko.indd 14
30.12.2010. 09:43
Klimnuo je glavom. Nije rekao ništa. »Je li tebi žao?« pitao sam. »Zbog njih?« »Pomalo«, rekao je. »Valjda. Nisam ih dobro poznavao.« »Bili su beskorisni«, rekao sam. »Sve se dogodilo vrlo brzo.« »Napadači su čekali tamo«, rekao sam. »Stari, oronuli kamionet parkiran u blizini elitnog fakulteta? Kakvi su to tjelesni čuvari koji to ne uočavaju? Zar nikad nisu čuli za procjenu rizika?« »Želite reći da ste vi uočili?« Klimnuo sam glavom. »Da, uočio sam.« »Nije loše za vozača kombija.« »Bio sam u vojsci. Bio sam vojni policajac. Razumijem se u posao tjelesnih čuvara. I razumijem se u usputnu štetu.« Klinac je nesigurno klimnuo glavom. »Imate li sad ime?« pitao me. »Ovisi«, rekao sam. »Moram shvatiti tvoje stajalište. Mogao bih biti u velikoj nevolji. Barem jedan policajac mrtav je, a sad sam ukrao i automobil.« Utihnuo je. Šutio sam i ja, kilometar za kilometrom. Dao sam mu vremena da razmisli. Gotovo smo izašli iz Massachusettsa. »U mojoj obitelji cijene odanost«, rekao je. »Učinili ste njihovu sinu uslugu. Učinili ste uslugu i njima. Uštedjeli ste im novac, ako ništa drugo. Pokazat će svoju zahvalnost. Siguran sam da im neće ni na pamet pasti prijaviti Vas.« »Trebaš li ih zvati?« Odmahnuo je glavom. »Očekuju me. Ako dođem kući, nema ih potrebe zvati prije toga.« »Policija će ih zvati. Mislit će da si u velikoj nevolji.« »Policija ne zna naš broj. Nitko ga ne zna.« »Na fakultetu sigurno imaju tvoju adresu. Oni mogu pronaći tvoj broj.« Ponovno je odmahnuo glavu. »Fakultet nema adresu. Nitko je nema. Obraćamo veliku pozornost na takve stvari.« 15
Covjek s dva lica final meko.indd 15
30.12.2010. 09:43
Slegnuo sam ramenima i šutke vozio još kilometar ili dva. »Što je s tobom?« pitao sam. »Hoćeš li me ti prijaviti?« Vidio sam kako je dodirnuo svoje desno uho. Ono koje je još imao. Bio je to očito posve nesvjestan pokret. »Spasili ste me«, rekao je. »Neću vas prijaviti.« »Dobro«, rekao sam. »Ja sam Reacher.« Nekoliko smo minuta prolazili kroz djelić kuta Vermonta, a zatim smo nastavili na sjeveroistok preko New Hampshirea. Pripremili smo se na dugu, dugu vožnju. Adrenalin se povukao, a klinca je prošlo stanje šoka pa smo obojica postali tihi i pomalo pospani. Spustio sam malo prozor da uđe svježeg zraka, a izađe barem dio mirisa parfema. Buka automobila bila je veća, ali držala me budnim. Malo smo i razgovarali. Richard Beck rekao mi je da ima dvadeset godina. Bio je na trećoj godini fakulteta. Glavni predmet bila mu je neka suvremena umjetnost, koja je meni zvučila poput slikanja prstima. Nisu mu baš išli međuljudski odnosi. Bio je jedinac. O obitelji očito nije imao jasno određen stav. Bilo je jasno da su neka vrsta blisko povezana klana i dijelom je htio izaći iz toga, a dijelom ostati u tom. Također je bilo jasno da mu je prethodna otmica značila veliku traumu. Počeo sam se pitati jesu li mu učinili još nešto, osim toga s uhom. Možda nešto mnogo gore. Pričao sam mu o vojsci. Prilično sam nahvalio svoje kvalifikacije kao tjelesnog čuvara. Želio sam da osjeća da je u dobrim rukama, barem privremeno. Vozio sam brzo i mirno. Spremnik Maxime bio je pun. Nismo se trebali zaustavljati zbog goriva. Nije želio ručati. Jednom sam stao kako bih otišao u zahod. Ostavio sam motor upaljen kako ne bih morao opet petljati oko žica za paljenje. Vratio sam se do automobila i pronašao klinca nepomična u njem. Vratili smo se do ceste i prošli Concord u New Hampshireu te se zaputili prema Portlandu u Maineu. Vrijeme je prolazilo. Postajao je opušteniji što se više bližio domu. No također i tiši. Neodređenost. Prošli smo preko državne granice, a zatim se tridesetak kilometara prije Portlanda okrenuo i pomno provjerio što može vidjeti kroz stražnji prozor, a zatim mi rekao da skrenem na sljedećem izlazu. Skrenuli smo na usku cestu koja je vodila ravno na istok, prema Atlantiku. Prošao sam ispod I-95, a zatim vozio više od dvadeset kilometara preko granit16
Covjek s dva lica final meko.indd 16
30.12.2010. 09:43
nih poluotoka prema moru. Bio je to krajolik koji bi sjajno izgledao ljeti. No još je bilo hladno i svježe. Bilo je drveća zakržljala od slanih vjetrova i stijena s kojih su vjetrovi i olujni valovi isprali zemlju. Cesta je vijugala kao da se pokušava izboriti da dođe što dalje na istok. Ugledao sam ocean ispred sebe. Bio je siv poput čelika. Prolazili smo pokraj uvala s obiju strana. Vidio sam male plaže od sitnog šljunka. Zatim je cesta skrenula lijevo pa odmah desno i popela se na poluotok u obliku dlana ruke. Dlan se naglo suzivao u jedan prst koji se pružao u more. Bio je to kameni rt širok možda stotinu metara i dug gotovo kilometar. Osjećao sam kako vjetar protresa automobil. Kad smo automobilom izašli na rt vidio sam niz savijena i kržljava zimzelenog drveća koje je pokušavalo skriti visok granitni zid, ali nije bilo dovoljno visoko niti dovoljno debelo da u tom uspije. Zid je bio visok oko dva i pol metra. Na vrhu su bili veliki kolutovi bodljikave žice. U pravilnim razmacima bila su postavljena sigurnosna svjetla. Zid se pružao bočno, preko cijele širine rta. Na krajevima se naglo spuštao sve do mora gdje su na kamenim blokovima bili postavljeni temelji. Blokovi su bili zeleni od algi. U samoj sredini zida nalazila su se čelična vrata. Bila su zatvorena. »To je to«, rekao je Richard Beck. »Tu živim.« Cesta je vodila ravno do vrata. Iza vrata prelazila je u dugi, ravni prilaz. Na kraju prilaza nalazila se kuća od sivog kamena. Vidio sam je tamo na kraju prsta, uz sam ocean. Odmah iza vrata bila je prizemnica. Bila je istog dizajna i od istog materijala kao i kuća, ali mnogo manja i niža. Imala je zajedničke temelje sa zidom. Usporio sam i zaustavio automobil ispred vrata. »Potrubite«, rekao je Richard Beck. Maxima je na poklopcu zračnog jastuka imala ucrtan znak u obliku male trube. Pritisnuo sam ga jednim prstom i truba se pristojno oglasila. Vidio sam kako se nadzorna kamera kod vrata naginje i okreće. Doimala se poput malog staklenog oka koje me gledalo. Nakon duge pauze vrata prizemnice otvorila su se. Izašao je čovjek u tamnom odijelu. Odijelo je očito kupio u trgovini za krupne i visoke te je vjerojatno bilo najvećeg broja koji su nudili, no čak i takvo bilo je usko u ramenima i kratko na rukama svom vlasniku. Bio je mnogo krupniji od mene, što ga je čvrsto smještalo u kategoriju nakaza. Bio je div. Prišao je vratima i pogledao van. Dugo je gledao u mene, a malo u klinca. Zatim je otključao vrata i otvorio ih. 17
Covjek s dva lica final meko.indd 17
30.12.2010. 09:43
»Vozite ravno do kuće«, rekao je Richard. »Nemojte se zaustavljati tu. Ne volim baš tog momka.« Prošao sam kroz vrata. Nisam se zaustavljao. No vozio sam sporo i gledao oko sebe. Kad ulazite nekamo, najprije valja potražiti put za bijeg. Zid se s obiju strana spuštao u uzburkanu vodu. Bio je previsok za skok, a bodljikava žica na vrhu onemogućivala je penjanje. Duž unutrašnje strane zida bio je prazan prostor širok tridesetak metara. Poput ničije zemlje. Ili minskog polja. Sigurnosna su svjetla bila postavljena tako da ga u potpunosti pokrivaju. Nije bilo izlaza osim kroz vrata. Div ih je zatvarao za nama. Vidio sam ga u zrcalu. Do kuće smo se vozili prilično dugo. S triju je strana bio sivi ocean. Kuća je bila velika i stara. Možda je pripadala nekom pomorskom kapetanu u doba kad se ubijanjem kitova moglo zaraditi pristojno bogatstvo. Bila je cijela od kamena, s detaljno izrađenim ornamentima na zidovima. Sve površine okrenute na sjever bile su prekrivene sivim lišajevima. Ostatak kuće bio je prošaran zelenim točkama. Bila je visoka tri kata. Imala je desetak dimnjaka. Linija krova bila je zamršena. Posvuda su bili zabati s mnogo kratkih žljebova i mnogim širokim cijevima za odvod kišnice. Prednja vrata bila su od hrastovine i okovana željezom. Prilaz se proširio u krug za okretanje kočije. Slijedio sam ga u smjeru suprotnu od kazaljke na satu i stao ispred samih vrata. Vrata su se otvorila i izašao je još jedan čovjek u tamnom odijelu. Bio je otprilike jednakog stasa kao i ja, što ga je činilo mnogo sitnijim od onog u prizemnici kod vrata. No nije mi se ništa više svidio. Imao je lice kao od kamena i prazan pogled. Otvorio je suvozačka vrata Maxime kao da je očekivao vidjeti taj automobil, što vjerojatno i jest jer ga je krupni momak kod vrata sigurno nazvao. »Možete li pričekati ovdje?« rekao je Richard. Izašao je iz automobila i ušao u polumrak kuće, a čovjek u odijelu zatvorio je vrata izvana i stao ispred njih. Nije me gledao, ali znao sam da sam mu negdje u rubu vidnog polja. Razdvojio sam žice ispod upravljača, isključio motor i čekao. Čekao sam prilično dugo, vjerojatno blizu četrdeset minuta. Motor nije radio, pa je u automobilu postalo hladno. Blago se ljuljao na morskom povjetarcu koji je puhao oko kuće. Zurio sam ravno pred sebe kroz vjetrobran. Bio sam okrenut prema jugoistoku. Zrak je bio 18
Covjek s dva lica final meko.indd 18
30.12.2010. 09:43
šiban vjetrom i čist. Vidio sam crtu obale kako dolazi s lijeve strane. Tridesetak kilometara ispred sebe nazirao sam veliku smeđu mrlju u zraku. Vjerojatno zagađenje koje se podizalo iz Portlanda. Sam grad bio je skriven iza poluotoka. Zatim su se hrastova vrata ponovno otvorila, čuvar je brzo koraknuo u stranu, a izašla je neka žena. Bila je to majka Richarda Becka. U to nije bilo sumnje. Nikakve sumnje. Bila je jednako sitne građe i imala jednako sitno lice. I jednake duge prste. Nosila je traperice i debeli ribarski džemper. Kosa joj je lepršala na vjetru. Imala je oko pedeset godina. Izgledala je umorno i napeto. Zaustavila se oko dva metra od automobila, kao da mi daje priliku da shvatim kako bi bilo pristojnije kad bih izašao i susreo se s njom na pola puta. Stoga sam otvorio vrata i skliznuo van. Bio sam ukočen i tijelo me boljelo. Koraknuo sam prema naprijed, a ona mi je pružila ruku. Prihvatio sam je. Bila je hladna kao led te koščata i mišićava. »Sin mi je rekao što se doista dogodilo«, rekla je. Glas joj je bio tih i zvučio je pomalo promuklo, kao da je mnogo pušila ili dugo plakala. »Ne mogu vam reći koliko sam vam zahvalna što ste mu pomogli.« »Je li on dobro?« upitao sam. Načinila je grimasu, kao da nije sigurna. »Legao je.« Klimnuo sam glavom. Pustio sam joj ruku. Pala joj je uz bok. Nastala je kratka neugodna tišina. »Ja sam Elizabeth Beck«, rekla je. »Jack Reacher«, rekao sam ja. »Sin mi je objasnio vašu poteškoću«, rekla je. Bila je to zgodna neutralna riječ. Nisam odgovorio. »Moj će suprug doći kući večeras«, rekla je. »On će znati što učiniti.« Klimnuo sam glavom. Nastala je druga neugodna stanka. Čekao sam. »Želite li ući?« upitala je. Okrenula se i ušla natrag u hodnik. Slijedio sam je. Prošao sam kroz vrata i začuo se piskavi zvuk. Pogledao sam opet i vidio da je u dovratak ugrađen detektor metala. 19
Covjek s dva lica final meko.indd 19
30.12.2010. 09:43
»Biste li mogli?« pitala je Elizabeth Beck. Načinila je smeteni pokret, kao da se ispričava, a zatim pokazala na krupnog, ružnog momka u odijelu. Prišao mi je i pripremio se da me pretraži. »Dva revolvera«, rekao sam. »Prazni su. U džepovima mog kaputa.« Izvukao ih je lakim i uvježbanim pokretima koji su sugerirali da je pretražio već mnogo ljudi. Spustio ih je na stolić sa strane pa čučnuo i rukama prešao po mojim nogama, a zatim ustao i učinio isto na mojim rukama, struku, prsima i leđima. Bio je vrlo temeljit i ne osobito nježan. »Žao mi je«, rekla je Elizabeth Beck. Momak u odijelu koraknuo je natrag i opet je nastala neugodna tišina. »Trebate li što?« pitala je Elizabeth Beck. Mogao sam se sjetiti mnogih stvari koje su mi trebale. No samo sam odmahnuo glavom. »Pomalo sam umoran«, rekao sam. »Dug dan. Volio bih malo prileći.« Kratko se nasmiješila, kao da joj je drago, kao da će je to što ubojica policajca spava u njezinoj kući na neki način osloboditi društvenog pritiska. »Naravno«, rekla je. »Duke će vas odvesti u sobu.« Gledala me još jednu sekundu. Ispod napetosti i bljedila bila jedoista jako lijepa žena. Imala je skladno lice i dobar ten. Prije trideset godina vjerojatno se morala braniti od udvarača. Okrenula se i nestala u dubinama kuće. Okrenuo sam se momku u odijelu. Vjerojatno je to Duke. »Kad ću dobiti revolvere natrag?« pitao sam. Nije odgovorio. Samo je pokazao prema stubama i slijedio me gore. Pokazao je na sljedeće stube pa smo se popeli na drugi kat. Odveo me do vrata i otvorio ih. Ušao sam i pronašao običnu pravokutnu sobu s hrastovim pločama na zidu. U njoj je bio masivan stari namještaj. Krevet, ormar, stol i stolac. Na podu je bio istočnjački sag. Bio je tanak i izlizan. Možda je to bio neprocjenjivo vrijedan stari primjerak. Duke se progurao pokraj mene, prešao preko sobe i pokazao mi gdje je 20
Covjek s dva lica final meko.indd 20
30.12.2010. 09:43
kupaonica. Ponašao se poput sobara u hotelu. Opet se progurao pokraj mene i krenuo natrag prema vratima. »Večera je u osam«, rekao je. Ništa više. Izašao je van i zatvorio vrata. Nisam čuo ni zvuka, ali provjerio sam i bila su zaključana izvana. S unutarnje strane nije bilo ključanice. Otišao sam do prozora i pogledao van. Bio sam sa stražnje strane kuće i vidio sam samo ocean. Gledao sam ravno na istok i između mene i Europe nije bilo ničeg. Pogledao sam dolje. Petnaest metara ispod bile su stijene oko kojih su se pjenili valovi. Činilo se da dolazi plima. Otišao sam natrag do vrata, naslonio uho na njih i počeo vrlo pozorno slušati. Nisam čuo ništa. Pregledao sam strop, ukrase na zidu i namještaj, vrlo pozorno, centimetar po centimetar. Nije bilo ničeg. Nijedne kamere. Nisam mario za mikrofone. Nisam namjeravao raditi buku. Sjeo sam na krevet i skinuo svoju desnu cipelu. Okrenuo sam je i noktima izvukao klin iz potpetice. Otvorio sam gumu potpetice kao da su mala vratašca, okrenuo cipelu na pravu stranu i protresao je. Mali crni plastični pravokutnik ispao je na krevet i odskočio jednom. Bio je to uređaj za bežično slanje e-pošte. Ništa posebno. Bio je to komercijalni proizvod, no programiran tako da šalje samo na jednu adresu. Bio je veličine većeg dojavljivača. Imao je malu, skučenu tipkovnicu sa sićušnim tipkama. Uključio sam uređaj i upisao kratku poruku. Zatim sam pritisnuo Pošalji. Poruka je glasila: Unutra sam.
21
Covjek s dva lica final meko.indd 21
30.12.2010. 09:43