Početnici - Raymond Carver

Raymond Carver Početnici Izvorna verzija zbirke »O čemu govorimo kad govorimo o ljubavi« s engleskoga preveo: Petar Vujačić

2010.

Pocetnici finale.indd 3

25.5.2010 12:32:39

Za Cathi

Pocetnici finale.indd 5

20.5.2010 11:47:02

Pocetnici finale.indd 7

sadržaj:

9

Predgovor urednika

11

Zašto ne zaplešete?

16

Tražilo

20

Gdje su svi?

29

Sjenica

37

Hoćeš nešto vidjeti?

43

Afera

56

Korisna sitnica

78

Reci ženama da idemo

90

Budi volja tvoja

105

Toliko vode tako blizu doma

122

Mutavko

137

Pita

144

Spokoj

149

Moje

151

Udaljenost

160

Početnici

178

Samo još nešto

183

Bilješke

20.5.2010 11:47:02

Predgovor urednika

— E, to ti nije cijela priča R. C. ‘Debeli’

U P o č e t n i c i m a s e n a l a z e izvorne verzije sedamnaest Carverovih pripovjedaka, objavljenih u uredničkom rukom izmijenjenom obliku pod naslovom O čemu govorimo kad govorimo o ljubavi (Alfred A. Knopf, travanj 1981.).

Ovo se izdanje – izvorni tekst – temelji na rukopisu koji je Carver dostavio Gordonu Lishu, tadašnjem uredniku u Knopfu, u proljeće 1980. godine.

Lish rukopis koji se čuva u knjižnici Lilly Sveučilišta Indiana, tijekom dva kruga uredničkog čitanja, reže za više od pedeset posto. Carverove izvorne priče obnovljene su transkripcijom strojno ispisanog teksta koji se skriva ispod Lishevih rukom pisanih izmjena i brisanja.

Zbog lakše usporedbe, i budući da Carver nije ispisao sadržaj knjige, sli­­jed pripovjedaka u Početnicima prati slijed zbirke O čemu govorimo kad govorimo o ljubavi. U oba slučaja ona pretposljednja pripovijest, iako u bitno promijenjenom obliku, zbirkama daje naslov. U Carverovom rukopisu ona nosi naslov Početnici (»But it seems to me we’re just rank beginners in love.«). Skrativši Početnike za više od polovice Lish se okoristio rečenicom iz drugog dijela Carverova teksta i zbirci dao naslov O čemu govorimo kad govorimo o ljubavi – taj naslov nose i zbirka i priča.

Tri mjeseca prije nego što će rukopis odnijeti u New York, u svibnju 1980., Carver piše Lishu da ima tri skupine priča. Jednu su već objavili manji časopisi i manja izdanja, ali nikada velike kuće. Druga skupina već se pojavila ili čeka objavljivanje u periodici. Treća, daleko najmanja, sadrži nove priče u rukopisu. Te tri skupine čine zbirku Početnici.

Pripremajući rukopis za Lishevu uredničku reviziju, Carver je načinio ma­­nje izmjene u već objavljenim naslovima. Autorske preinake, među njima i rukom upisane korekture, sačuvane su u ovoj zbirci. Očita ispuštanja 9

Pocetnici finale.indd 9

20.5.2010 11:47:03

riječi, pogrešno napisane riječi i nepravilnosti u interpunkciji prešutno su ispravljene. U bilješkama se nalazi kratka »izdavačka povijest« svake pripovijetke.

Restauracija Početnika trajala je nekoliko godina. Zahvaljujemo osoblju knjižnice Lilly sa sveučilišta u Indiani koje nam je omogućilo uvid u spise Gordona Lisha i arhivu Noela Younga iz Capra Pressa. Iskreno zahvalju­ jemo osoblju Sveučilišne knjižnice državnog sveučilišta u Ohiou, osobito Geoffreyju D. Smithu, ravnatelju Odjela rijetkih knjiga i rukopisa, koji je nadzirao osnivanje arhive Raymonda Carvera u Zbirci američke fikcije Williama Charvata. Zahvaljujemo pjesnikinji, esejistici i novelistici Tess Gallagher na dopuštenju da objavimo Carverova djela.

Raymond Carver, godine 1981., O čemu govorimo kad govorimo o ljuba­vi posvećuje Tess Gallagher, obećavši pritom da će jednog dana objaviti in­­ tegralno izdanje priča. Njegove pokušaje prekinula je smrt u pedesetoj go­­dini, 1988. Od toga dana, uz neprekidno hrabrenje gospođe Gallagher, radimo na obnovi Početnika. Njoj posvećujemo plod naših napora.

William L. Stull M aureen P. Carroll Sveučilište Hartford West Hartford, Connecticut 22. kolovoza 2008.

10

Pocetnici finale.indd 10

20.5.2010 11:47:03

Zašto ne zaplešete?

U k u h i n j i s i j e n a t o č i o još jedno piće i zatim pro­ matrao namještaj spavaće sobe na dvorištu. Madrac je bio gol, a prugaste plahte pastelnih boja ležale su pokraj dva jastuka na komodi. Inače je sve drugo izgledalo baš kao u spavaćoj sobi – noćni stolić i svjetiljka na njegovoj strani kreveta, noćni stolić i svjetiljka na njezinoj strani kreveta.

Njegova strana, njezina strana. Razmišljao je o tome i pijuckao viski.

Komoda je stajala nekoliko stopa od podnožja postelje. Ladice je ispraznio i sadržaj prebacio u kutije još jutros; a ove ostavio u dnevnoj sobi. Pokraj komode stajala je grijalica. Naslonjač od ratana s dekorativnim jastukom uz podnožje kreveta. Dio prilaza zauzela je aluminijska kuhinja bež boje. Žuti, muslinski stoljnjak, svakako prevelik – dar – prekrivao je stol i visio sa stra­­na. Na stolu je stajala paprat u loncu, pokraj kutije sa srebrninom – također dar. Na stoliću za kavu stajao je veliki televizor, a nekoliko stopa od njih sofa, naslonjač i stojeća svjetiljka. Iz kuće je povukao produžni kabel i spojio sve, sve je radilo. Radni stol nagurao je pred garažna vrata. Na stolu nekoliko sitnica, zidni sat i dvije uramljene grafike. Na prilazu je stajala i kartonska kutija sa šalicama, čašama i tanjurima umotanima u novine.

Tog jutra ispraznio je ormare i, osim one tri kutije u dnevnoj sobi, sve iznio iz kuće. Povremeno bi neki auto usporio i ljudi bi zurili. Nitko nije stao. Vjerojatno ne bi ni on. »Za Boga miloga, sigurno netko prodaje stvari«, rekao je mladić dje­­voj­­ci. »Idemo vidjeti koliko traže za krevet«, rekla je djevojka. »Pitam se pošto je televizor«, rekao je mladić.

Skrenuo je na prilaz i zaustavio se pred kuhinjskim stolom.

Izišli su iz auta i počeli razgledavati stvari. Djevojka je opipala muslinsko platno. Mladić je ukopčao mikser u struju i ubacio ga u najvišu brzinu.

Ona je podigla banju mariju. On je uključio televizor i oprezno namještao sliku. Sjeo na sofu da gleda. Zapalio je cigaretu, osvrnuo se oko sebe i ši­­ bicu odbacio u travu. Djevojka je sjela na krevet. Izula je cipele i zavalila se. Ugledala je Večernjicu.

11

Pocetnici finale.indd 11

20.5.2010 11:47:03

»Jack, dođi ovamo. Isprobaj krevet. Donesi one jastuke«, rekla je. »Kakav je?«, upitao je. »Probaj sam«, rekla je.

Osvrnuo se oko sebe. Kuća je bila mračna. »Osjećam se glupo«, rekao je. »Bolje da provjerim je li tko doma.« Ona je poskakivala na krevetu. »Prvo ga isprobaj«, rekla je.

Ispružio se na krevetu i strpao jastuk pod glavu. »Kako ti se čini?«, upitala je. »Ustanimo radije«, rekao je. »Poljubi me. Dušo, poljubi me«, rekla je.

I sklopila oči. Zagrlila ga. Morao joj je silom rastvoriti prste.

Rekao je: »Idem vidjeti je li tko doma.« I ostao sjediti.

Televizor je još radio. U kućama niz ulicu palila su se svjetla. Sjedio je na rubu postelje. »Zar ne bi bilo smiješno da...«, rekla je, zakikotala se i nije dovršila.

Nasmijao se. Upalio je stolnu svjetiljku.

Ona je otjerala komarca.

On je ustao i ugurao košulju u hlače. »Idem vidjeti je li tko doma«, rekao je. »Mislim da nema nikoga. Ali ako je netko tamo, idem vidjeti koliko traže.« »Što god da zacijene, ponudi dolar manje«, rekla je. »Sigurno su očajni ili tako nešto.« Sjedila je na krevetu i gledala televiziju. »Možeš malo poglasniti«, rekla je i zakikotala se. »Sasvim dobra televizija«, rekao je. »Pitaj koliko traže«, rekla je.

Max je išao pločnikom noseći vrećicu iz supermarketa. Nosio je sendviče, pivu i viski. Nastavio je piti i popodne i onda je došao onaj čas kad mu se učinilo da ga piće ustvari trijezni. No, bilo je tu rupa. Zastao je u bircu po­­kraj supermarketa, poslušao pjesmu iz džuboksa i nekako se smračilo prije nego što se sjetio stvari na dvorištu.

Ugledao je auto na prilazu i djevojku na krevetu. Televizor je bio upaljen.

Zatim je spazio mladića na trijemu. Pošao je preko dvorišta. »Zdravo«, rekao je djevojci. »Pronašli ste krevet. Dobro.« 12

Pocetnici finale.indd 12

20.5.2010 11:47:03

»Zdravo«, rekla je djevojka i ustala. »Samo sam isprobavala.« Potapšala je krevet. »Prilično dobar krevet.« »Dobar je krevet«, rekao je Max. »Što da sad kažem?« Znao je da bi sad morao nešto reći. Spustio je vrećicu i izvukao pivu i viski. »Mislili smo da nema nikoga«, rekao je mladić. »Zanimali smo se za krevet i možda televizor. Možda i radni stol. Koliko tražite za krevet?« »Pa, rekao bih, pedeset dolara za krevet«, rekao je Max. »Može četrdeset?« upitala je djevojka. »Dobro, može četrdeset«, rekao je Max. Iz kutije je izvukao čašu, skinuo novine i otvorio viski. »A televizor?«, rekao je mladić. »Dvadeset pet.« »Može dvadeset?«, rekla je djevojka. »Dvadeset je u redu. Mogao bih pristati na dvadeset«, rekao je Max. Djevojka je pogledala mladića. »Djeco, jeste li za piće?«, upitao je Max. »Čaše su u onoj kutiji. Ja ću sjesti. Sjest ću na sofu.« Sjeo je na sofu, zavalio se i promatrao ih.

Mladić je pronašao dvije čaše i natočio viski. »Koliko hoćeš?«, upitao je djevojku. Djevojci i mladiću bilo je tek dva­­ de­­set godina, otprilike mjesec dana razmaka. »To je dosta«, rekla je. »Mislim da bih mogla s vodom.« Izvukla je stolac i smjestila se za kuhinjski stol. »Vode ima u onoj slavini«, rekao je Max. »Samo je odvrni.« Mladić je u viski dodao vodu – i sebi i njoj. Nakašljao se prije nego što se i sam smjestio za kuhinjskim stolom. Onda se nacerio. Ponad glava ptice su ganjale insekte.

Max se zabuljio u televizor. Ispio je. Posegnuo je da uključi podnu svje­­ tiljku i ispustio cigaretu među jastuke. Djevojka je ustala da mu je pomogne pronaći. »Dušo, hoćeš još nešto?«, rekao je mladić.

Izvukao je čekovnu knjižicu. Sebi i djevojci natočio je još viskija. »Da, hoću pisaći stol«, rekla je. »Koliko za pisaći stol?« Max je samo odmahnuo na to smiješno pitanje.

13

Pocetnici finale.indd 13

20.5.2010 11:47:03

»Recite sami«, rekao je.

Gledao ih je kako sjede za stolom. U svjetlu svjetiljke izrazi njihovih lica izgledali su nekako neobično. Na trenutak su se činili zavjerenič­ kima, a zatim postali nježni – prikladnija riječ nije postojala. Mladić joj je dodirnuo ruku. »Ugasit ću televizor i staviti ploču«, objavio je Max. »I gramofon je na prodaju. Jeftino. Recite cijenu.« Djevojka je ispružila ruku s čašom i Max joj je ulio još viskija. »Hvala«, rekla je. »Udara u glavu«, rekao je mladić. »Već mi zuji.« Ispio je i natočio još. Ispisivao je ček kad je Max pronašao ploče. »Odaberite što volite«, rekao je Max djevojci, držeći ploče pred njom.

Mladić je i dalje ispisivao ček. »Ovu«, rekla je djevojka i pokazala. Nije poznavala imena na pločama, ali to nije smetalo. Ovo je pustolovina. Ustala je od stola i ponovno sjela.

Nije željela mirno sjediti. »Napisat ću vam gotovinski«, rekao je mladić i dalje pišući. »Može«, rekao je Max. Ispio je viski i prebacio se na pivu. Ponovno je sjeo na sofu i prekrižio noge.

Pili su. Slušali su sve dok ploča nije došla do kraja. Max je zatim pustio drugu. »Djeco, zašto ne zaplešete?«, rekao je Max. »To vam je dobra ideja. Zaš­­to ne plešete?« »Ne, mislim da ne bih«, rekao je mladić. »Carla, jesi za ples?« »Samo dajte«, rekao je Max. »Prilaz je moj. Možete plesati.« Obujmivši se rukama, tijela stisnutih jedno o drugo, mladić i djevojka išli su gore-dolje prilazom. Plesali su.

Kad je ploča završila, djevojka je Maxa zamolila za ples. Još nije obula cipele. »Pijan sam«, rekao je. »Niste pijani«, rekla je djevojka. »E, ja jesam pijan«, rekao je mladić.

Max je pustio drugu stranu ploče, djevojka mu je prišla. Zaplesali su. »Oni ljudi tamo. Gledaju«, rekla je. »To je u redu?« »U redu je«, rekao je Max. »Prilaz je moj. Možemo plesati. Bili su sigurni da su vidjeli sve, ali ovo još nisu«, rekao je.

14

Pocetnici finale.indd 14

20.5.2010 11:47:03

Minutu kasnije, osjetio je njezin topli dah na svom vratu i rekao: »Nadam se da će vam se krevet svidjeti.« »Hoće«, rekla je djevojka. »Nadam se da će vam se sviđati oboma«, rekao je Max. »Jack!«, rekla je djevojka. »Budi se!« Jack je podbočio bradu i sneno ih promatrao. »Jack«, rekla je djevojka.

Sklopila je oči, otvorila je oči. Zarila lice u Maxovo rame. Privukla ga je bliže. »Jack«, mrmljala je djevojka.

Pogledala je krevet i nije mogla razumjeti što radi na dvorištu. Preko Maxovog ramena pogledala je prema nebu. Pripila se uz Maxa. Ispunila ju je neopisiva sreća.

Djevojka je kasnije pričala: »Tip je bio nekako sredovječan. Sve što je imao ležalo je na dvorištu. Stvarno, ozbiljno. Napili smo se i plesali. Na prilazu.

O, Bože. Ne smijte se. Puštao je ploče. Pogledajte gramofon. Poklonio nam ga je. I stare ploče. Jack i ja zaspali smo u krevetu. Jack je bio mamuran i ujutro je morao otići unajmiti prikolicu. Da prebaci stvari. Kad se konačno probudim. A tip nas je pokrio dekom. Ovom dekom. Samo opipajte«.

Govorila je dalje. Govorila je svima. Znala je da to nije sve, ali nije us­­ pi­­jevala sve to pretočiti u riječi. Nakon nekog vremena prestala je govoriti o tome.

15

Pocetnici finale.indd 15

20.5.2010 11:47:03

Tražilo

T i p b e z r u k u došao mi je na vrata prodati mi fotografiju moje kuće. Izuzev kromiranih kuka, izgledao je kao posve običan pedesetogodišnjak. »Kako ste ostali bez ruku?«, upitao sam nakon što mi je rekao što hoće. »Duga priča«, rekao je. »Želite li sliku kuće, ili ne?« »Uđite«, rekao sam. »Baš sam zgotovio kavu.« Napravio sam i malo pudinga, ali sam mu to prešutio. »Mogao bih kod vas na toalet«, rekao je čovjek bez ruku. Želio sam vidjeti kako će tim kukama držati šalicu. Znao sam kako ra­­di s kamerom. Imao je stari Polaroid, velik i crn. Na prsima su ga čvrsto držali kožnati remeni koji su se, preko ramena, spajali na leđima. Stao bi na pločnik pred kućom, kuću uhvatio tražilom, pritisnuo okidač kukom, a slika bi izišla za minutu-dvije. Promatrao sam ga kroz prozor. »Oprostite, gdje je toalet?« »Straga, zdesna.« Već se, izvijajući se i grbeći, izvukao iz orme. Aparat je odložio na sofu i popravio sako. »Možete je pogledati dok me nema.« Uzeo sam fotografiju. Maleni četverokut tratine, prilazni put, parkirno mjesto, prednje stube, francuski prozor, kuhinjski prozor. Zašto bih želio imati fotografiju ove tragedije? Pogledao sam bolje i ugledao obrise glave, moje glave iza kuhinjskog prozora, par koraka od sudopera. Neko sam je vrijeme promatrao, onda sam začuo vodokotlić. Vratio se hodnikom, zakopčanih hlača, nasmiješen, jednom kukom pridržavao je pojas, drugom je popravljao košulju. »Što mislite?«, upitao je. »Dobra? Osobno mislim da je dobra, no ja znam posao i, istini za volju, snimati kuću i nije neki kunst. Osim onda kad vrijeme nije milostivo, ali kad je vrijeme nemilosrdno ionako radim samo unutra.

Znate, specijalni projekti.« Primio se za međunožje. »Izvolite kavu«, rekao sam.

16

Pocetnici finale.indd 16

20.5.2010 11:47:03

»Sami ste, je li tako?« Pogledao je dnevnu sobu. Odmahnuo glavom. »Teško je, teško.« Sjeo je pored kamere, uzdahnuo i zavalio se, sklopio oči. »Popijte kavu«, rekao sam. Sjedio sam na stolcu sučelice njemu. Prošli tje­­dan u kuću su mi naišla tri dječaka s bejzbolskim kapicama. Jedan me upitao: »Gospodine, možemo li ispisati kućni broj na pločniku? To rade svi u ulici. Samo jedan dolar«. Dvojica su ga čekala na nogostupu, jednom je do nogu stajala limenka s bijelom bojom, drugi je držao kist. Sva trojica imali su zasukane rukave. »Prije nekog vremena tri klinca su mi došla ispisati kućni broj na ploč­­ niku. I oni su tražili dolar. O tome, pretpostavljam, ne znate ništa.« Nagađao sam. I promatrao ga.

Samosvjesno se nagnuo naprijed, šalicom balansirajući među kukama.

Oprezno ju je spustio na stolić. I pogledao me. »To je čista glupost, znate.

Radim sam. Radio sam sâm, radit ću sam. Što želite reći?« »Pokušavao sam pronaći neku vezu«, rekao sam. Glava me boljela. Kava nije dobra za nju, ponekad pomogne puding. Uzeo sam fotografiju. »Bio sam u kuhinji«, rekao sam. »Znam, vidio sam vas s ulice.« »Koliko vam se često to dogodi? Da nekoga snimite zajedno s kućom?

Obično se zadržavam straga.« »Događa se neprestano«, rekao je. »To znači sigurnu prodaju. Ponekad me spaze dok snimam, onda iziđu i zamole da svakako ulovim i njih.

Ponekad gazdarica zatraži da ulovim muža dok pere auto. Ili ako se sinčić zatekne s kosilicom, onda mi kaže: snimajte ga, snimajte ga, pa ga snimim.

Ako se malena obitelj okupi u dvorištu i malo blaguje, onda traže i to.« Desna noga počela mu se trzati. »Dakle, spakirali su se i ostavili vas, točno? Uzeli stvari i otišli. To boli. O klincima ne znam ništa. Više ne znam. Djeca mi nisu draga. Nisu mi draga čak ni moja vlastita. Kako rekoh, radim sam. Što je sa slikom?« »Uzimam«, rekao sam. Uzeo sam i podigao šalice. »Ne živite u kvartu.

Gdje živite?« »Trenutačno imam sobu u centru. Dobro mi je. Putujem autobusom; kad obradim sve kvartove, odlazim dalje. Možda ima boljih načina puto­ vanja, ali se snađem.« »Što vam je s djecom?« Stajao sam, držao šalice i gledao kako se s na­­po­­ ­rom pridiže sa sofe. »Jebeš i njih i njihovu mater! Oni su krivi za ovo.« Podigao je kuke pred mojim licem. Okrenuo se i počeo navlačiti ormu. »Znate, želio bih 17

Pocetnici finale.indd 17

20.5.2010 11:47:03

oprostiti i zaboraviti, ali ne mogu. Još me boli. To je bit problema. Ne mogu ni oprostiti, ni zaboraviti.« Zagledao sam se u kuke kojima je namještao ormu. Bilo je prekrasno gledati što sve s njima može. »Hvala na kavi i što ste me pustili u zahod. Snašli su vas teški dani.

Suosjećam s vama.« Podigao je kuke pa ih je spustio. »Što mogu za vas?« »Snimite još slika«, rekao sam. »Želim da snimite i mene i kuću.« »Ćorava posla«, rekao je. »Ona se neće vratiti.« »Ne želim da se vrati«, odvratio sam.

Zafrktao je. Pogledao me. »Mogu vam dati popust«, rekao je. »Tri za do­­lar?

Ako još spustim neću se moći pokriti.« Izišli smo. Namjestio je ekspoziciju. Rekao mi je gdje da stanem te smo se bacili na posao. Obilazili smo oko kuće. Bili smo jako sistematični.

Ponekad bih skrenuo pogled. Drugom prilikom zagledao bih se ravno u kameru. Pomoglo mi je što sam izišao. »Dobro«, govorio bi. »Tako je dobro. Ova je ispala baš dobro. Da vidimo«, rekao je kad smo obišli kuću i ponovno stigli na prilaz. »To je dvadeset. Hoćete još koju?« »Još dvije-tri«, rekao sam. »Na krovu. Popet ću se, a vi me snimite odozdo.« »Isuse«, rekao je. Gledao je uz i niz ulicu. »Ma, dobro, samo naprijed – ali pazite.« »Imali ste pravo«, rekao sam. »Samo se spakiraju i odu. Odnesu sve.

Potpuno ste u pravu.« Čovjek bez ruku rekao je: »Niste trebali reći ništa. Znao sam onog časa kad ste otvorili vrata«. Mahnuo je kukama prema meni. »Osjećate se kao da vam je izmaknula tlo pod nogama. I onda ih odsjekla. Pogledajte ovo!

Ostave vas s ovim. Jebeš sve«, rekao je. »Hoćete li se penjati na krov ili nećete? Moram poći«, rekao je.

Iznio sam stolac i stavio ga uz rub garaže. I nisam uspio dosegnuti. On je stajao na prilazu i promatrao me. Pronašao sam sanduk i stavio ga na stolac. Popeo sam se na stolac, zatim na sanduk. Uspeo sam se na sjenicu, prešao na krov i na sve četiri prešao šindru do male zaravni pokraj dimnjaka.

Pridignuo sam se i osvrnuo oko sebe. Osjetio sam povjetarac. Mahnuo sam, on mi je odmahnuo kukama. Tada sam spazio kamenje. Maleno gnijezdo kamenja na pokrovu dimnjaka. Vjerojatno su ih bacala djeca pokušavajući pogoditi otvor.

18

Pocetnici finale.indd 18

20.5.2010 11:47:03