My People 24

MY PEOPLE Februar 2013 - izdanje #24

magazin

Intervjui: MIKRI i BVANA ŽUTI / VUDU POPAJ / RAMIREZ Street art - MUPOK / Dance art - NEZOOB / Scratch art - DJ BKO Producenti - MARVEL / Recenzije

MY PEOPLE | 1

2 | MY PEOPLE

Intro Volim da pišem uvodnu reč. Tu možeš da napišeš šta god hoćeš, da pričaš i o ceni kupusa na pijaci jer to inače malo ko i pročita. Pa onda neke moje misli tu volim da prenesem i da ih uobličim. Ali uglavnom to služi da najavi ono što se nalazi na sledećim stranama. E ovaj put neće biti tako... Onome ko ovo čita postavljam pitanje – zašto bih pisao o onome što se nalazi u ovom broju kada to možeš da vidiš odmah pored u sadržaju? U stvari bolje pitanje je zašto sam tokom proteklog perioda ja pisao takve uvodnike, ali ajde sad da ne otvaramo novu temu...

Moram samo da objasnim zašto ovde izostaje neka redovna novogodišnja tema gde se analizira prethodna godina. Zato što smo o tome pisali na više načina, kroz retrospektivu, kroz neke albume, kroz razne uglove, kroz glasanja.

I onda smo odlučili da sve iznenadimo ove godine tako što nećemo o tome pisati uopšte. A ja sam redovno vodio Timeline u koji sam upisivao svaki koncert koji se desio prošle godine. Svaki značajniji album... E pa, pošto ovo nije dnevnik nego magazin, a smatram da čitaoci imaju dovoljno svesti da sami naprave neku svoju „best moments“ listu, ove godine se uzdamo u vaš sud i ne želimo da namećemo naš. Ulazimo u petu godinu druženja i valjda je tih 5 godina uticalo da se malo popravi i tvoj sud dragi moj čitaoče.

Neću sad pisati o nekim našim planovima i akcijama, pročitajte na sajtu, sve ima napisano. Hvala na pažnji.

Do čitanja,

Ivan Ristić - glavni urednik

MY PEOPLE | 3

SADRŽAJ INTERVJU - MIKRI I BVANA PRODUCENTI - MARVEL RECENZIJE DANCE ART - NEZOOB BLOG - VRAĆANJE NA PRAVO INTERVJU - ŽUTI ABECEDA SERBIAN RAP AND RNB STRANICA TEMA BROJA - KAD PREVEDEŠ “REAL” DOBIJEŠ...?

MOJ UGAO SCRATCH ART - DJ BKO PRVI - TRIP R INTERVJU - VUDU POPAJ NE MOŽE DA STANE NEĆE DA STANE IZVEŠTAJ - RED BULL MC BATTLE INTERVJU - RAMIREZ STREET ART - MUPOK

4 | MY PEOPLE

06 10 14 18 21 26 30 32 33 41 42 45 46 52 58 64 70

MAGAZIN ZA PROMOCIJU HIP-HOP KULTURE Glavni i odgovorni urednik: Ivan Ristić Rista Grafički urednik: Jovan Lazarević Saradnici: Darko Delić Darko Gavrić Luxus Bojan Isailović Nebojša Jakovljević Branimir Kovač Teo Dragović Selena Petrović Jovana Petković Milan B Popović Milena Tomić Maja Meganović Spasoje Veselinović Predrag Vukčević foto: flickr.com/anenade elbelgrado.com Adam Rakičević Miljana Vasiljević Filip Sholn web stranice: www.proveramikrofona.com www.trablmejker.com urbanourban.blogspot.com www.dnevnikkosarkasa.com www.b3oproduction.com

Kontakt: www.mypeople.in.rs facebook.com/mypeople.magazin twitter.com/mypeoplemagazin e-mail:magazin.mypeople@gmail.com gsm: +381 60 maj pipl +381 60 625 7475

Sve komentare, predloge i upite šaljite na email: magazin.mypeople@gmail.com

/mypeople.magazin

@MyPeopleMagazin

Dizajn naslovnice, prelom strana, ilustracija i tipografija - Radio Katakomba http://www.facebook.com/radiokatakomba.mjuzik?fref=ts http://www.youtube.com/user/KatakombaMusicBudva http://issuu.com/jovanl/docs/por

MY PEOPLE | 5

MIKRI I BVANA

6 | MY PEOPLE

intervju

Sve je postalo spot, mislim albumi su manje više nezapaženi, prate se samo spotovi. Okačiš pesmu i ona ima par stotina pregleda, okačiš spot i on odmah dođe do nekoliko desetina pa i stotina hiljada.

Koliko te mejnstrim prihvati toliko ćeš biti zastupljen u medijima. Mi smo se sa ovakvim tekstovima i tematikom još u startu pozdravili sa mejnstrim publikom pogotovo na našem području.

MY PEOPLE | 7

Njih dvojica su zaista opasan dvojac (pisali smo o tome i u recenziji). Njih dvojica zaslužuju svu pažnju publike koju imaju.

I čak i kada svi pričaju o njima, nikad nisu dovoljno hajpovani.

Obojica u nekoj vrsti hiper produkcije između malih milion projekata, vrlo kreativni, imaju šta da kažu, i najvažnije znaju kako.

Znaju i šta publika od njih očekuje i oni to prevaziđu. Intervju sa njima je jedan od najzabavnijih koje smo ikada radili (mada su u poslednje vreme svi intervjui takvi).

Kako i kada ste se vas dvojica skontali?

Mikri: Skontali smo se ono... Mi smo se kao voleli i viđali se...

Bvana: Ma družili smo se još ono od dve hiljade druge fazon.

Mikri: Uglavnom nas je spojio rep i vutra što je normalno za ljude koji imaju slične strasti da prave klubove, zajednička okupljanja, tako smo Bvana i ja privatno napravili okupljanje. I vidiš šta je kulminiralo. Kritičari neka ocene da li to valja ili ne. Da se razilazimo ili da li da ostavljamo ovako. Će da ocenimo.

8 | MY PEOPLE

Možda neka prekretnica “Ladi Dadi”?

Bvana i Mikri u glas: Neeee Bvana: Nije, nećemo da se lažemo, prekretnica je bila “Tamna Strana Fanka”. Kad je taj projekat propao onda smo bili iz fazona kao da pokušamo sami da uradimo album.

Mikri: Pošto smo videli da kolektiv u koji smo se uzdali je totalno neprofesionalan i neozbiljan ne mogu više da dajem tek tako stvari i inspiraciju na eto vam. Vreme je da budemo i profesionalni i da to spakujemo u neku finu formu da može da se sluša i da ostane upečatljivo.

Vas dvojica ste tehnički dva odlična MC- a?

Mikri: Pa kad pogledam mi smo jedini pravi smoukreki iz našeg benda. I Ajs je, ali on ne duva pred nastup...

Timbe je isto batalio...

Ali kad pogledamo rime?

Mikri: To je jednostavno tako, to je jednostavno kolektivan rad. Jer bez kolektiva i dogovora ti ne možes da napraviš nešto što će da valja.

Bvana: Što sereš bre, što ne kažes da smo pokidali album.

Mikri: Ja sam skroman, ja to pričam s tobom a za auditorijum sam jako sk-

roman momak, došao sam čak i bos.

da radiš spotove.

Kako ste zadovoljni prijemom albuma?

Upao si u neku hiperprodukciju ali u stvari si stalno u hiperprodukciji?

Mikri: Pa ono prodali smo sto soma prve nedelje, vodio sam Bvanu na skijanje u sred avgusta jer on voli dečko skijanje ne voli sunce.

Bvana: Da, volim da skijam (smeh).

Bvana: Pazi u neku ruku možes da gledaš kao da u neku ruku kao ne.

U levu da u desnu ne. Fora je brate što sam se 2008 vratio ovde, te godine nije ništa izašlo ali sam krenuo da radim masovno jer sam bio željan svega. 2009 tri albuma, od 2010 do sada ništa i tek tad izbacujem sledeći album. Ono posle toga EP i trebalo bi uskoro maksi singl. Onda ću opet da krenem da radim na novom, a ja uvek radim po pet stvari od jednom. Znaš ono šta prođe prošlo je.

Kakva je reakcija publike, jel’ to ono što ste očekivali više manje?

Bvana: Uglavnom su svi bili oduševljeni.

Mikri: S obzirom da je spot za “Crno vs Belo” pesmu, koji je snimljen fotoaparatom sa hd snimanjem molim lepo, dosegao preko milion i po, ja sam stvarno prezadovoljan. Tiraž u ovoj zemlji, u ovoj industriji je takav da niko ne može da se uzda u tiraž.

Kada budemo nabavili vezu za prašak za veš ili tako nešto slično onda ćemo da pričamo o tiražu i da se kurčimo ciframa....

Bvana: Nisam ja jedini kačio album pa ne mogu da imam ni uvid u tačan broj skidanja albuma.

Snimanje kvalitetnim fotoaparatom koji su postali lako dostupni je možda učinilo da su danas spotovi sve bolji?

Mikri: Bilo bi glupo da se boljitak nije napravio.

Bvana: Ako ne napreduješ onda nazaduješ.

Mikri: Ti radiš nešto deset, dvanaest godina, ako ne nabaviš neki novi fazon onda nazaduješ. Mislim ono, ne možeš da cediš jedan isti sok petnaest godina. Jednu istu pomorandžu.

Bvana: A sve je postalo spot, mislim albumi su manje više ne zapaženi, prate se samo spotovi. Okačiš pesmu i ona ima par stotina pregleda, okačiš spot i on odmah dođe do nekoliko desetina pa i stotina hiljada.

To je neki novi vizuelni identet domaćeg hip hopa?

Bvana: Totalno brate, evo gledam sad kad sam izbacio EP “Kolko para tolko repa”, sve numere koje su imale spotove su nagurale vjuove brate u rekordnom roku, a sve pesme koje su išle samo kao pesme fazon stoje na ono 300-400 vjueva. Ljudi zahtevaju video i audio užitak. Nije više dovoljno kao izbaciš traku i to je to, moraš

Osim repera obojicu su zgotivili i pankeri. Da li ste dostigli maksimum u odnosu na tematiku kojom se bavite¬?

Bvana: Ne, uvek može više.

Mikri: Koliko te mejnstrim prihvati toliko ćeš biti zastupljen u medijima.

Mi smo se sa ovakvim tekstovima i tematikom još u startu pozdravili sa mejnstrim publikom pogotovo na našem području.

Bvana: Znaš kad će MTV da nam pusti spot.

Mikri: Narod voli da vidi ono što mu se servira svaki dan. To je za većinu populacije ovde aktuelno. Mora industrija da se razvije da ima nezavisnu štampu, nezavisni tv program da ima radio stanicu kao što to ima svaka razvijena rep industrija, ovako dok smo privatni i individualni biće povuci potegni.

Novi klinci, kako vam zvuči kada se gomila njih pojavljuje koji vaš fazon pokušavaju da furaju. Da li može neko da vas prevaziđe?

Bvana: Pa znaš kako, ne može niko da se pojavi i sad da fura isti fazon koji smo mi furali bez da unese nešto svoje novo.

Mikri: Pojavila se nova rep era...

Ja sumnjam da će neko moći da prevaziđe taj naš fazon. Možda nastupima i tom viskobudžetnim spotovima, ali što se tiče tematike ja mislim da nema dalje jer ovo su one najniže strasti koje svaki čovek se trudi da prikrije i ono što mediji i javni život uopšte ne priča osim u crnoj hronici.

Mikri: Neke grupe i izvođači su svojim vremenom i materijalom koji su napravili, od sebe su stvorili institiuciju.

Vreme će sve pokazati. Svako to radi iz ljubavi.

Bvana: Mora da se ulažu godine i godine rada i truda. Znaš svi se ono tripuju snimiće album, a nisu u životu nastupali nigde, ali to je to, kao oni su reperi. Vreme je potrebno, dosta vremena je potrebno da se uloži u to da bi napravio nešto. Ja sam imao sedamnaest godina kad sam počeo da repujem, sad tek posle dvanaest godina mogu da kažem reperi me znaju, ali van toga i dalje sam nepoznat lik. Sad da upadnem u neki mejnstrim ljudi bi bili u fazonu ko je ovaj što se tek pojavio, ko je ovaj novi lik.

Kako pravite pesmu?

Bvana: Zavisi sve kako kad, nema pravila.

Mikri: To je umetnost...

Bvana: Na samom albumu imamo neke pesme koje imaju tematiku, koje su tematske a ima i pesama koje su ono u fazonu čisto repovano.

Mikri: Trebalo nam je osam do devet dana da napišemo sve tekstove.

Neko je Japan neko je Bugarska.

Bvana: Dođemo, sednemo, izaberemo matricu, ajde da pišemo, pišemo, za sat vremena napisali smo sve već.

Ajde da snimimo, sat vremena snimimo ovu jednu i to je to.

Da li će biti spotova?

Mikri: Biće spotova samo da se nakanimo. Krenemo pa nas mrzi...

Bvana: Trebalo je da bude i onda se nešto dogodilo i zakočilo se sve.

Za kraj planovi, nastupi, zovu li vas?

Bvana: Što se toga tiče i dalje se sve svodi ili zovu mene ili zovu Prti Bee Gee, mada su sad krenuli da nas zovu zajedno baš zbog ovog albuma. Ali da samo mene i njega pozovu retko se još uvek dešava.

Koja pesma je najbolje prošla?

Mikri: Reputacija Bvana: Afterparti

Ivan Ristić, Maja Meganović Da li su postavljeni neki standardi u domaćem repu?

MY PEOPLE | 9

PRODUCENTI - MARVEL iza miksete Target – Coffeeshop stil

ACC Petak navečer

Poznavao sam Tramovce iz viđenja s Blackout partyja iz Aquariusa na koje je dolazila sva bitnija ekipa iz hip hop krugova. Tad sam još bio klinac koji je tek počinjao radit beatove i Tramovci su bili u fazi izdavanja Tajne crne kutije (trećeg albuma). Sjećam se da sam jednom prilikom Targetu rekao da radim beatove i cimao ga da mu ih isfuram jer sam samo želio da od nekog bitnijeg čujem šta misli o njima i eventualno vidi dal ima kaj za njih (njega i Woo-a), tako da smo se nekom prilikom našli i dao sam mu neki cd koji je sadržavao najnaprednije uradke do tad (pričamo o nekoj 2003. ja mislim). Puno mi je značilo šta je netko poput njega uzeo da čuje to šta radim jer nas tad nije bilo puno koji smo to radili. Postojali su Koolade, Dash i Baby Dooks koji su producirali sav hip hop koji je valjao i par nas mlađih koji su tek počinjali radit beatove, pričam o vremenu kad beatove nisu radili svi živi, kad nije postojao internet u današnjem obliku da se može skidati, kačiti da se čuje itd. S obzirom da su se Tramovci u međuvremenu razišli od suradnje sa Tramom nikad nije ništa bilo, ali je nakon nekog vremena Target izbacio svoj demo album na kojem je snimio 2 stvari na neke od beatove šta su bili na tom disku. S obzirom da je bilo ful davno stvarno se više ne sjećam je li mi on uopće bio javio da snima na moje beatove ili mi je netko rekao da gore ima nekih stvari na moje beatove, pa sam čuo tek kad mi je donio gotov cd. Znači na demu su bili Glavni plan koja je bila na moj beat i Coffeeshop stil koja je bila na moj beat. Coffeeshop stil moguće da sam čak prvi put čuo baš na radiu kad ju je Phillie puštao na Blackoutu, pozdrav Phillieu koji ju je imao u heavy rotationu na emisiji kad je bila izašla! S obzirom na uvjete kako je nastala (uzeto s beat cda, nemiksano, nearanžirano, full demo i to...), ne doživljavam ju kao jednu od kvalitetnijih stvari koje sam radio, ali joj je zato sentimentalna vrijednost prilično velika, a i bila je definitivno jedna od popularnijih sa tog materijala.

S obzirom na činjenicu kolko smo pjesama napravili skupa, ne mogu zaobići ACC. Bili smo ekipa prvenstveno, a onda smo krenuli raditi i muziku. Prvo sam složio neku „probnu“ stvar Žacu (Feci) i Besu koji su bili prvotni članovi, a onda su se s vremenom pridružili i Mirza i Rapo i tako se oformio ACC u klasičnoj postavi.

Petak Navečer je bila pjesma koja je bila singl sa Neredove „Neki Daniels ekipa“ kompilacije koja je bila koncipirana kao predstavljanje ondašnjih „novih nada“ zagrebačkog repa. Taj je beat sam po sebi nešto prilično čudno i netipično za mene, definitivno nije moj klasični rad i meni osobno nije neka ludnica, ali stvar sve skupa je ok ispala, ali zato postoji remix za koji manje ljudi znaju i koji mi je do jaja, a može se čuti na kraju spota. Što se mene tiče, to je komotno mogao biti original ali je nastao poslije original verzije. Ako se dobro sjećam stavili smo ga ko bonus track na njihov mixtape. Ima ga na Youtubeu, mislim da nije skroz prava verzija, ali ajde bolje išta nego ništa, koga zanima kakav smo disko rep pičili 2005., eno ga.

10 | MY PEOPLE

Boot Camp Click – Casualties of War Prva suradnja s ekipom iz Amerike.

To mi je bio jedan od dražih beatova tada, a i dan danas mi je prilično drag. DJ Olidobolli mi je uletio da ima kontakt od ekipe iz Duck Downa i dal imam kaj beatova da mu dam da im pošalje. Dugo vremena nije bilo nikakvih vijesti ni spomena o ičem a onda mi je Oli javio da se čuo s njima i da su im kul neki beatovi i naveli par komada među kojima je bio i onaj na koji je Struka snimio „Hip Hop“ sa Bvanom, Timbetom i Raidom i da bi na nešto snimali za naredni album koji izbacuju. U međuvremenu je Oli prepustio našem, sada nažalost pokojnom prijatelju DJ Bronsonu da on hendla i završi dogovore oko

toga i tako je u principu došlo do te suradnje. Pjesmu nisam čuo dok album nije izašao tako da nisam imao nikakve informacije ni o tome kako stvar zvuči, ni tko je na njoj ali me veselila sama činjenica da participiram na projektu sa ljudima na čijoj sam muzici odrastao. Bilo je ljeto i bio sam na moru kada je album izašao i sjećam se i dan danas Timbetovog sms-a „Buckshot ti kida preko beata“ koji valjda i dalje imam u tom tadašnjem mobitelu i kolko me frustrirala činjenica da je stvar izašla i ljudi ju slušaju a ja ju nemrem čut jer nemam net jer sam na moru . Ali strpio sam se pola dana, pa smo kod jednog frenda ulovili net i kad sam čuo sam bio kao ufff, Smif-N-Wessun, Buckshot i Rustee Juxx, do jaja. Hvala Oliju i Branetu koji su sredili cijelu suradnju, Brane fališ nam, mislimo na tebe stalno!

Connect Jeebena U vezi ove stvari imam podijeljene osjećaje, ali s obzirom na njenu popularnost bilo bi ju glupo izostaviti, pa ajde da se osvrnemo i na nju. Beat je bio jedan od onih nastalih u prvih par godina pravljenja beatova, znači neka 2004./2005. U tom periodu sam manje više isključivo funkcionirao na principu štancanja beatova bez neke određene namjene, nek ih ima na lageru, pa kaj se kome svidi kad čuje, uzme i radi nešto, za razliku od danas i zadnjih godina kad više radim namjenski, po narudžbama itd.

Kad gledam iz ove perspektive, to je u biti bio zadnji tren kad se radilo sa reperima na način da štancaš rep beatove zato jer postoji scena na kojoj se ima s kime surađivati i samim time participirati i biti sudionik na istoj, odnosno producent koji je na sceni jednako bitan kao i izvođač, što manje više od tada više nije slučaj jer su se onda svi krenuli baviti svime i

MY PEOPLE | 11

tad se pojavilo brdo repera, brdo likova koji rade beatove i ostalih čuda.

Gledano iz perspektive izdavaštva, u to vrijeme, odnosno vrijeme kada je Hrvatska još uvijek imala jaku i bitnu hip hop scenu postojala su recimo 3 izdavača relevantna za rep – na prvom mjestu Menart, pa zatim donekle Aquarius i donekle Dallas, a oni su potpisali za Menart, izdavač od Tram 11, Bolesne Braće, Ede..., znači radilo se o izdanju koje je obećavalo. Bitno je za spomenuti da je to bilo u vrijeme kada se nije potpisivalo i izdavalo svakog nego je imati ugovor sa ozbiljnim diskografom stvarno bila velika stvar, major deal ovo ono, ili se barem tako činilo. Što se same pjesme tiče, kad odvrtim cijeli film, malo je smiješan način na koji je došlo do suradnje sa Connectom. Ne kažem da do nje ne bi došlo i bez tih okolnosti, ali bilo je ovako. Uglavnom, imao sam one S. Carter Reebokice i prodavao ih i Jura Blaze mi je uletio da bi ih uzeo i naletio je do mene da ih proba i usput kad je već kod mene me pitao dal imam kakvih beatova i tražio da mu ih spržim jer su oni završavali prvi album, pa da vide dal imam možda šta kaj bi se uklopilo gore. To je ujedno bio ako se ne varam i prvi put da sam im dao nekakve beatove da čuju. Par dana kasnije sam bio nešto do Kooladea koji je dosta radio i pomagao oko albuma i koji mi je rekao da je čuo da su snimili nekaj do jaja na neki moj beat i tako je, uz „Kiki“ i „Oči od suza“, na albumu završila „Jeebena“.

Beat od Kiki mi je možda i draži, ali Jeebena benga, šta je je. Reklo bi se standardni rep hit sa catchy refrenom i fora tekstom, ali je beat tvrdo sranje na koji je komotno mogao i neki ljuti rep. E sad da se referiram na gorespomenute podijeljene osjećaje u vezi potonje pjesme i zašto mi moj najveći hit i nije pretjerano drag... Osim što im je bila odskočna daska u diskografskoj karijeri, za pjesmu se slobodno može reć da je svojevrsni muzički fenomen što se tiče popularnosti (bar kada se radi o domaćem repu), o čem pored svega svjedoči i iznimna popularnost u svim državama bivše Jugoslavije, neke diskografske nagrade u kategoriji hita godine i još toga. Nažalost, na primjeru Jeebene sam, što od strane Konektovaca, što od strane Menarta na vlastitoj koži iskusio, da se izrazim rep žargonom, onaj famozni „Industry rule #4080“, odnosno kolko ljudi znaju ispast jadni, loši itd. i kolko im treba da čim os12 | MY PEOPLE

jete lovu i uskoče iz opanaka u cipele (čitaj S. Carter Reebokice) pogaze dogovore i ostalo. Nije potrebno napominjati da je kratko nakon toga okončana suradnja.

Kalfa Tha Bayal feat Škabo & Timbe – Tepaj Banku Da se razumijemo, tu ne pričam nužno o pjesmama koje su klasici ili su mi posebno drage nego koje imaju interesantnu priču na prvom mjestu. Što se ovog beata tiče, znam da je puno ljudi bilo kao wau, jebeno, sabio si ga. I meni je kul kako sam složio beat, inače to mi je jedan od prvih ozbiljnijih pokušaja south zvuka čiji fan nisam bio kada se pojavio, ali mi je znalo biti i kul momenata koji bi me kasnije natjerali da napravim neke kul south beatove koje baš volim (čitaj Struka & Dada – Pravi ortaci).

Uglavnom, Tepaj banku je nastao isključivo na inicijativu Bađe koji mi je došao i rekao da treba dirty south beat i da na refrenu hoće screwed & chopped Woo-a “Tepaš banku na tom šanku”. Da on nije izrazio želju i bio naporan kao što već je, taj beat nikad ne bi ni nastao vjerojatno, bar ne u tom obliku i s tim refrenom. Bio sam na moru kod mog čovjeka Braneta Bronsona u Šibeniku i on je imao studio s dečkima iz OneIIMany i dosta smo se vremena buksali tamo i chillali, slušali ziku itd. i s obzirom da je imao cdj, jedan dan sam se malo zezao s tom opremom i cue pointovima I došao na ideju da iskoristim priliku da odradim Bađi taj Woo-ov chop ručno i usput i skreč neki bacim da ne bude baš klasični suhoparni chop. Tad još nisam ni počeo raditi beat niti imao konkretne ideje za njega pa sam reko Branetu da mi pusti bilokakav south samo radi tempa da vidim kako bi to isfurao pa sam to snimio preko neke stvari od Paul Wall-a i uzeo da imam za radit kad se vratim u Zg. Kad sam se vratio sam složio beat u jedno prijepodne praktički, Bađo se oduševio, zvao Škabu i Timbeta da gostuju, svi odljepili na taj beat i bili kao jeeebote di Bađi to daješ, ja reko pa nitko drugi nije naručio da mu složim takav beat haha! Uglavnom, Bayal, Škabo i Timbe, to je prva i originalna verzija te pjesme, ali ne i jedina. Za beat se zapalio svatko tko ga je čuo u to vrijeme tako da postoje i druge verzije, od Dade i Rexone i nekog Sinana iz Kanade ako se ne varam, neznam ni sam više kolko ih je.

Funky Bizniss feat. Bizzo Bodega – Double Bubble / J-Ro-Just Rockin On Remix Ovo je hit koji to nikad nije postao ! Upozno sam Burkyja aka Srećka Tužnog i odma smo se skužili jer smo imali slične poglede na rep i napravili “Bijelu čokoladu” koja je prošla do jaja kad je izašla, tamo neke 2005./2006.

Nakon toga je snimio Double Bubble na neki moj beat koji mi nije bio neka ludnica, tako da sam čim sam sam dobio vokale probao složit novi beat i remiksirati stvar. Uglavnom, oduševio se kad je čuo novu verziju I pustio ju Dragom iz Connecta koji je odma htio bacit vers gore, a onda je bilo kao ajmo još i Bizzu stavit gore pa imamo do jaja stvar i tako je nastao još jedan rep hit koji skoro nitko nije čuo kao ni ostatak pjesama koje su se snimale za taj nikad objavljeni projekt od Burkyja i Dragog, a za koji sam se sad sjetio da je bio korišten i beat na koji je, s obzirom da se ovo nikad nije realiziralo kasnije snimljena “Od nule” od Struke I Reksone. Što se J-Ro-ove stvari tiče, također sam bio u Šibeniku/Splitu na moru kod mog čovjeka Bronsona i jedan dan je naletio Phat Phillie i dofurao JRo-a iz Alkaholiksa jer su valjda radili neki nastup u Haciendi ili Aurori i da odma kažem da sam veliki veliki fan Alkaholiksa, oduvijek su mi bili jebeni jer su više zvučali ko eastcoast nego westcoast reperi i Coast II Coast i Likwidation su mi opasni klasici.

Uglavnom, u Splitu smo bili tad kad su naletili Fićo i J-Ro i tu noć smo svi spavali kod Branetove bake i zezali se po gradu itd, a Brane je imao studio u Šibeniku, tako da nismo ništa radili dok se nismo vratili tamo. E sad ne sjećam se previše detalja ali ja s njima nisam bio kada se snimalo, moguće da sam čak već otišao za Zg, ali znam samo da me Brane bio nazvao I rekao J ti repa na beat! Brane mu je puštao moje beatove koje je imao i kao da je bila spika da je reko da su mu generalno do jaja i da bi repo na svaki, pa s obzirom da je Double Bubble onako westcoast flavored party shit pustio mu je to i sugerirao da na to nešto snimi i ovaj se zapalio i odrepao novu verziju od stvari Just Rockin On, al znači baš je nanovo snimao na taj beat i prilagodio tekst prilici, bacio shoutout unutra itd. Brane mi je kasnije poslao projekt i ja sam završio remix doma u Zagrebu, ali nikad nismo ništa napravili s njim, što

iz ovih, što iz onih razloga, više se ne sjećam ni sam. Baš sam se neki dan sjetio stvari i poslušao ju nakon par godina i kad tad ću ju okačit na net jer je do jaja stvar, kako J-Ro kaže “I can’t lose when Marvel’s trackin it” i definitivno draga uspomena na DJ Bro-a i dobra vremena i znam da bi i njemu ful bilo drago da se izbaci, tako da očekujte to.

Dada & Marvel – Negde na Balkanu E ova mi je baš jako draga, album je gotov praktički pa bi trebao uskoro van. Taj beat je otprilike iz perioda kao i beat za Casualties of War od BCC-a i to mi je također jako drag beat, a uostalom i atmosfera i senzibilitet su dosta slični, pa nije ni čudo.

Dada i ja smo krenuli već sa snimanjem i bilo je već snimljenih stvari al ja sam i dalje osmišljavao zvuk albuma i šta ima gore šta nema još, šta bi od postojećih beatova htio da bude gore itd i sjetio se tog beata kad ono sljedeća stvar, ja u Bg-u kod Dade i spomenem beat i on kao pa joj da, imam odavno neke rime na to i ja kao pss ne seri i krene repat, doduše samo prvi vers tad ali jebeno i ja reko to je to, ovo obavezno.

I dalje sam pri tvrdnji da je to onaj Dada radi kakvog sam uopće krenuo u cijeli projekt s njim i u više navrata sam mu to i rekao. Trudim se raditi beatove na način da kad završim beat i pustim ga, pokušavam to čuti na način kao da slušam nešto tuđe i ako mi se sviđa što čujem, znači da sam postigao što sam htio. Ovaj beat je po meni točno takav kakav i treba da bude, rep je odlično sjeo preko I upotpunio ga, kako tematski, tako i način kako je odrepano što se tiče senzibiliteta i svega + Eeva upotpunila sa bekovima, moj čovjek Pavle sa gitarom + još neki detaljčići i eto skroz upotpunjene pjesme, volio bi da svaka ispada kao ova.

Struka & Reksona – Od Nule Strule je drugi reper iz Srbije s kojim sam radio, Marčelo je bio prvi, radili smo Uskurativnu za Puzzleshock i to je bilo prvo šta sam radio u Srbiji, a Bayal kao najveći fan balkanskog repa i istaknuti forumaš je poznavao ljude i imao kontakte pa je jednom prilikom Reksoni poslao moje beatove, da bi se on javio nazad u vezi

beata koji je Struka htio za Muziku iz podruma i tako sam stupio u kontakt sa ekipom iz Bassivityja i počeli smo suradnju. Od “Sakrij Salamu” koja je bila ta prva suradnja sam se do jaja skužio sa Struletom i s njim mi je svaki put zadovoljstvo i opušteno raditi jer znam da ćemo složit neki do jaja rep. Što se tiče od nule, cijela stvar je nastala u tipa 3 dana ili tako nešto.

Radio je Noći Bugija mixtape i javio mi se da želi snimiti nešto i na neki moj beat, pa da pošaljem nešto. Ja se sjetio tog beata jer je do jaja a neiskorišten makar su svojevremeno na njega snimali Burky i Dragi za Funky Biznis album al s obzirom da se to nikad nije završilo, reko bilo bi kul da proba nešto s tim i da se beat iskoristi. Odmah mi se javio da je to to da ne moram slat dalje ništa i da sutra ide snimiti i nakon dan dva mi šalje svoje i Reljine vokale i ja kao do jaja će bit ovo, jedino što mi je falilo pola fajlova od beata tako da sam praktički cijeli beat rekonstruirao i odradio ispočetka, al neka jer sam ga zakucao još jače. Znam da je to bila zadnja stvar i da sam u petak navečer poslao kanale na miks i da je Vanja to sve završio taman u zadnji tren da se okači do nedjelje u ponoć tako da sam finalni miks čuo kad sam skinuo mixtape i ono, do jaja, super stvar, šta reć. Vidio sam danas snimku s nastupa na Vračaru povodom 10 godina Ekipa stigla i jebeno zvuči uživo, pogotovo refren pošto ima taj momenat kad se i publika priključi pa zvuči ko himna. Možda bi se trebao specijalizirati za te tipa to, ZGB od Dječaka itd, očito mi idu!

Redman – Niggaz ain’t changed (još nije izašlo)

ostavio poluzavršenog jer me u tom trenu nije izvozalo do kraja, pa nisam htio na silu radit dalje. Nakon nekog vremena sam počeo surađivati sa Redmanom za Muddy Waters 2 što je druga priča i već smo neko vrijeme bili u kontaktu i odradili neku stvar kad me jedan dan tražio još beatova.

Bio sam bez ideje šta da šaljem jer sam mislio da sam poslao sve šta sam mislio da bi mu moglo biti ok od onoga kaj sam imao eksportirano, ali sam se sjetio da imam neke beatove koji su nedovršeni i da bi neki od njih možda mogli bit neš kaj bi mu se svidjelo i tako sam se između ostalog sjetio i otvorio projekt od tog beata sa semplom iz Yugovinyla i bio kao, jebemga štajaznam, da se još radit na njemu al dosta je prljav, možda se isplati riskirat da mu pošaljem jer sam iz iskustva naučio da ljudi znaju uzeti beatove za koje zadnje očekuješ da bi uzeli. Nije prošlo 5 min kako sam poslao beat kad sam dobio odgovor „fire fire fire...call the fire dept....... rewind rewind boom boom boom...i knew u had shit in the stash...nigga im on that asap......thats muddy material nigga..”. Ushit neusporediv sa Boot Campom koji je već bio plafon velikim dijelom zbog činjenice da je posrijedi direktna interakcija s izvođačem i još u real timeu I to…

Na albumu se radi odavno al nemam previše konkretnih informacija kad bi moglo vani bit sve tako da ne volim i izbjegavam pričati o takvim stvarima dok nisu i više nego official ali cijela priča je tolko do jaja da bi bilo šteta ne spomenuti, a I ne moram spominjati da je bomba stvar! Btw, shoutout Struletu, moramo opet po ploče, Struka mi je crate diggin lucky charm!

Ljudi koji znaju kako radim beatove znaju da volim ići u „crate diggin“ ekspedicije po second hand shopovima i prljat ruke sa starim vinilom, pa sam si tako dao u zadatak da kad ću opet svraćat do Bga svratim do Yugovinyla na Zvezdari i vidim dal ima tamo šta i tako pri sljedećem posjetu, nakon Exita 2010. odvede mene Struka na Zvezdaru i uzmem ja par 5 incheva i kao do jaja, ispunio sam i taj zadatak.

Vratim se u Zg, ljeto je i grad još uvijek poluprazan, nemam šta radit i sjetio se da sam uzeo ploče pa reko ajde da čujem to opet i odma krenuo radit jedan beat od nekog sempla koji sam iskopo s jedne od tih ploča, ali sam ga MY PEOPLE | 13

Jeme – ‘Kipa Šalje Pozdrave

2B4 Time – Zakopano Blago

Bvana – Kol’ko Para Tol’ko Repa

Mladi Jeme, član grupa DNK i Armija, novo je ime u listi emsijeva sa solo albumom, koja je svake godine sve kraća.

Uobičajenu proceduru izbacivanja singlova zbog skupljanja publike, Jeme je zaobišao i rešio da u borbu za svoje mesto pod srpskim rep suncem krene albumom pod nazivom ‘’’Kipa Šalje Pozdrave’’. Svih deset pesama je snimljeno u BeatBlokz studiju, bitmejkeri su Papi Jaaz, Da Daz, Freex i Jeme, dok je miks i mastering uradio Filip Živković Phile. Jemeu su svojim strofama podršku pružili Coa, Papi Jaaz, UreZaDanje, Demonic, Da Daz i Frka, dok je za skreč u uvodnoj traci zadužen DJ XB. Projekat kao projekat zvuči kompaktno, standardne lične priče jednog tinejdžera, ali ništa više od toga. Na pojedinim mestima je rimovanje lako predvidivo, flou nije perfektan, dok je možda i najveći problem monoton, naizgled bojažljiv deliveri. Fali tu energije i agresivnosti, čak i neke prijave koje se mogu smatrati svežim ne udaraju tako jako, baš zbog neubedljive izvedbe. Od gostiju najbolji utisak su ostavili Papi Jaaz i UreZaDanje, dok je Frka refrenom pesmi ‘’I dalje tu’’ doneo bar dvostruko jači vajb. Recimo da je ‘’Kako je kod vas?’’ jedina traka koja izlazi iz klišea, zanimljivim osvrtom na krajeve Beograda i svojevrsnim odavanjem poštovanja svakom od njih. Možda je u refrenu ove pesme Jeme i najživahniji, mada i dalje to nije nešto što će mu doneti širu slušanost. U svakom slučaju Jeme zaslužuje podršku, talenat postoji, potrebno je samo vreme da stekne dovoljno iskustva i verujem da će za koju godinu predstavljati okosnicu scene, zajedno sa svojim saradnicima, Coom i Daretom čineći grupu D.N.K.

Navršenu drugu deceniju na domaćoj rep sceni ovaj dvojac obeležio je izdavanjem albuma i umesto slavljeničke torte, dobili smo „Zakopano blago“ . Ipak od old school mc- jeva, koji rokaju rime još iz prošlog veka, očekivala sam makar zrelije tekstove. Ne želim da komentarišem društveno stanje u Srbiji, jasno je gde i kako živimo, ali kritika sveta može da zvuči mnogo drugačije, ozbiljnije i kreativnije. Opet dolazimo do zaključka da je prosečnost preplavila scenu i ne znam dokle će više publika ćutke prelaziti preko toga stvari. Počevši od naslova pesama ovde dominiraju istrošene teme i jedan patetični pristup. Budimo realni Marčelo je kao srednjoškolac imao ozbiljnije tekstove. Pa i oni samo su ranije zvučali mnogo bolje. Jedna jedina stvar koja mi se dopada ovde je matra za pesmu „Hip Hop Opijum“ i „Sve Te Loše Stvari“. Osećam gorak ukus sa ustima, ne želim da napadam nečiji rad, pogotovo rad ljudi koji su na sceni 20 godina, koji su duže na sceni nego što mnogo ljudi koji ovo čitaju imaju godina. Ali draga publiko, dižem glas protiv prosečnosti i neka ovaj tekst bude početak revolucije protiv ovakve priče koja je na albumu. Ne može se ići na staru slavu. Ne može se ići sa temama koje su već mnogo puta na isti način ispričane. Ne može se tema samo načeti... Imali su možda i odlične ideje ali jako lošu relizaciju. Ovde nije reč o mc- jevima koji tek počinju, ovde je reč o ljudima koji su godinama na sceni.

U današnje vreme, za mene je nešto ovako nedopustivo. Sem ako autori nisu imali pretenzije da nas vrate u periode sa početaka njihove karijere.

Prosto razmišljam da li je neophodno uopšte o ovome reći bilo šta sem tople preporuke da obavezno odslušate i slušate... Kontam da album nisu čuli oni koji su nekim slučajem „Pali sa Marsa“ te da poslednjih meseci nisu pojma imali šte se događa na sceni. Iako na prvo slušanje deluje kao gomila rima zajebancija, ustvari Bvana i ovoga puta na svoj način dočarava realnost svog života i okruženja svih nas. „ Kolko para tolko repa“ ima sedam pesama, a osim idejnog tvorca, pojavljuju se Smoki Mardeljano, Kandžija i DJ Rokam. Za dve pesme s ovog EP- a urađeni su spotovi, za pesmu „ Kolko para toliko muzike“ koja je inače i jedna od mojih omiljenih sa ovog albuma.

Spot je urađen i za „ Urbanu bajku“. Oba spota su zaista sjajno urađena, ali to je već očekivano kada je Bvana u pitanju i vizuelizacija njegovih pesama. Ako je suditi prema broju view- a na youtube, ova dva spota do sada je videlo gotovo sto hiljada ljudi, što uopšte nije brojka za bacanje. „Kolko Para Tolko Repa“ je odličan EP i stvarno ga treba preslušati.

Spasoje Veselinović

Maja Meganović

Maja Meganović

14 | MY PEOPLE

Juice – Apetiti Mi Rastu

Boško - Beskonačno

MCN – Ćelija 44

Svaki Juice-ov potez nailazi na podeljene reakcije, od izdavanja prvog solo albuma za BK Sound, preko glorifikovanja dizel načina života do nastupa na ovogodišnjem festivalu “Svi Kao Jedan” na kojem je premijerno izveo nekoliko traka sa ovog albuma. Trep rep postoji na ovim prostorima već nekoliko godina, ali ,,Apetiti Mi Rastu’’ je prvi projekat na Balkanu u tom žanru. Juice je uvek ulagao u svoju muziku i oduvek je težio tome da ponudi nešto sveže publici. Voleli mi njega ili ne, on je oduvek pratio trendove.

Meni lično taj rep koji je sada na svim top listama u Americi ne leži, pa mi zato nije ni legao Juice-ov album u globalu.

Ali, ono što se ne sme i ne može osporiti je da ovaj album zaista zvuči skupo, matrice su nešto što nismo imali prilike da kod nas čujemo, i ovaj album da je na engleskom bi se bez problema našao na već pomenutim top listama. Coyote je ponovo sjajno legao na albumu, ali najviše sam želeo da čujem “Tok Keša” i da čujem kako su Struka i Juice legli zajedno. I još jednom se dokazalo da je Struka jedan od najboljih MC-eva koji može da isprati svaki i svačiji fazon. “Ne Možeš Da Sudiš” i “Keš Iz Pederuše” su već postali hitovi. Ali, bilo koja pesma je ovde hit za sebe, ne može se izdvojiti pesma koja je recimo najlošija ili najbolja – doduše svako će zahvaljujući svojim afinitetima izabrati bolju/lošiju pesmu, ali generalno sve su ujednačenog kvaliteta.

Tema koja ide iz pesme u pesmu je keš.

Sviđalo nam se ili ne, to je ono o čemu Juice želi da repuje. To je ono o čemu se u ovom pravcu najčešće repuje. Ne želim nikoga da branim ili napadam, da iznosim svoj stav da li je to dobro ili ne i otvaram neku novu temu, ali velika većina stranih albuma je o tome. To su zaista teme koje okružuju ljude u bilo kom biznisu, a za Juicea je ovo odavno postao biznis. I da li ćemo ga zbog toga osuđivati? Prema nekoj analogiji Juice-ove diskografije, nakon “HipHopiuma 1” došao je eksperiment sa “Brate Minli”, potom je stigao “HipHopium 2”, da bi eksperimentisanje bilo nastavljeno albumom “Apetiti Mi Rastu”. Iskreno se nadam HipHopium trojci, jer verujem da se u Juice-u nakupilo dosta toga što nije mogao da prezentuje kroz koncept trep albuma.

Boško Ćirković nastavlja tradiciju godišnjeg izdavanja albuma. Za ovu jesen je spremio projekat pod imenom ‘’Beskonačno’’ koji ima 8 pesama (simbolika), kompletno urađenih u Boškovoj produkciji i snimljenih u studiju Beogradskog sindikata. ‘’Beskonačno’’ je drugi Boškov album, uz napomenu da isti pod pseudonimom Škabo ima pet solo projekata, što ga čini verovatno najproduktivijim solo izvođačem na domaćoj sceni.

Boško nije promenio samo ime, tj. vratio svoje kršteno, promenjen je i stil. Tekstovi na ovom albumu su neuporedivo drugačije usmereni u odnosu na prethodne. Reklo bi se da je Boško postao svestan činjenice da nastaje velika razlika između onoga što je ‘’pisac’’ hteo da kaže i kako publika to interpretira, pa su tekstovi do te mere s jedne strane ogoljeni, s druge preterano metaforični da ne može doći do iskrivljenog tumačenja. Sam koncept albuma je nesvakidašnji, prva pesma govori o jednom, o čoveku, o onome šta to jedno može sve da učini ne bi li našlo mir i smisao postojanja. Dva i Četiri, koje nastavljaju priču iz pesme ‘’Porodica’’ sa albuma ‘’Remek delo’’, samo u malo široj i opštijoj verziji, primenljivoj na svakog ‘’jednog’’, omeđene su Trećom, u kojoj Boško sa Boretom i THCF ulazi u malo mračniju tematiku, prikazujući načine i ideje za izlazak iz vela crnila.

Pet predstavlja standardnu BS priču, vraćajući u vreme prvog BS albuma.U naletu pesama personifikacije Beograda, Boško u Šestoj razgovara sa Beogradom, ali na način svojstven porodičnom, ozbiljnom, čoveku svesnom svega lošeg što se događa i što ubija prestonicu Srbije. Sedma pesma je pravo i neočekivano iznenađenje, podseća na Škabove žanrovske eksperimente sa početka solo karijere. Uz prepevan refren Srpske majke i gostovanje Vojketa iz Bleja Dab Pleje, Boško repuje o preživljavanju, svakodnevnoj borbi i neprestanom cimanju da se na pošten način dođe do poštenog i normalnog života. Odjavna traka, čini se da stvarno traje beskonačno, što zbog žestoko istripovanog teksta, što zbog trajanja od preko pet minuta. Ona ne stavlja tačku na album, već zapetu, naročito vidljivo kroz poslednje linije poslednje strofe: “Do cilja, kao krila, trkom me ta sila nosi. Mudrosti plato iznad oblaka. Tu stojim, pred svetlošću jakom i prizorom trljam oči. U daljini po visini, vrh sa vrhom.

U tišini im se divim. Ka dolini, zahvalan, nastavljam ispit”

MCN je stekao popularnost pesmama „Thug life“, „Mali Dugi“, „La storia finita con te“ i drugima koje su bile deo njegovog prvobitnog albuma. Sve te numere su procurile na net, pa se od tada najavljuje MCN-ovo zvanično izdanje.

Pod etiketom Bassivity Digital pojavio se album „Ćelija 44“ koji sadrži 14 pesama, plus rearanžirane trake „Broj 1“ i „Dugi“, instrumentale potpisuju Coby i T-Blazer, a od gostuju pojavljuju se Reksona, Ikac, Demonio, Furio Đunta i zvezda takmičenja Prvi glas Srbije, Sara Jovanović. Album otvara traka sa previše prepotentnim naslovom „Najbolji reper je živ“, u kojoj zaista nije jasno šta je N hteo da kaže, naročito jer ga je Reksona apsolutno zasenio, čistom vožnjom floua i karakterističnom šemom rimovanja.

N je prilično neubedljiv na Cobyjevom futurističkom instrumentalu, priča kao priča ima nekih svetlih momenata, sve dok nije maksimalno isilovao rimovanje u delu koji završava stihom „ulica sve dobro vidi jer kontrolira“, a nisam siguran da u srpskom jeziku glagol „kontrolisati“ ima takav oblik. Malo je poražavajuće za jedno zvanično izdanje da se na njemu nađe „presvirani“ instrumental, kao što je slučaj na traci „Tona dinamita“, na koji u originalu repuju Nemci, Bušido i Šakuza.

Sjajan marketinški potez je učešće Sare Jovanović, koja je pesmama „Ona je“, „Momenat“ i „Neka ti lice prekrije osmeh“ dodala bar 50% kvaliteta. Upravo je traka „Momenat“ možda i najbolja na projektu, N je konačno zarežao u drugoj strofi. Tema umiranja je u srpskom repu obrađena još 2002. na albumu „Ekipa stigla“, tako da je ništa epohalno novo nije rečeno u pesmi „Ako odem večeras“, kao ni u generičkim rep egotrip trakama „Pancir rep“ i „Pusti me u plejeru“. Za kraj ostavljam tri trake koje jedine imaju harizmu „repčuge iz zatvora“. Traka po kojoj je album dobio ime je apsolutna emocija, u istom stilu nastavlja „Još uvek ja“, dok je poslednji deo, ril dil priče, „Neka ti lice prekrije osmeh“, uz zamerku zbog kopiranja Azadove trake „Ich glaub an dich“. Kad se sve sabere i oduzme, najličnije mislim da „Ćelija 44“ nije album, već kompilacija, jer ne vidim jasnu nit koncepta. Red zatvorske, red plejerizam, red rep egotrip tematike, čini mešavinu koji nije toliko „ukusna musaka“ kako se na prvi pogled čini.

Ivan Ristić, Spasoje Veselinović

Spasoje Veselinović

Spasoje Veselinović MY PEOPLE | 15

Blokovski – Ništa Naročito

Mlata i Cobran – Sick Touch Era

Spontani aplauz! Bravo Blokovski! To sam pomislila na prvo preslušavanje, a još nisam ni odslušala EP do kraja.

To vam je ko ljubav na prvi pogled iliti ljubav na prvo slušanje. Prosto vam se nešto dopada. Ako bih krenula u analizu i ogolila svaku komponentu ovog izdanja, zaista ne bih mogla da nađem neku konkretnu zamerku.

Matrice su odlične, moderne, ali sa nekim prizvukom stare škole. Posebno mi se dopada sposobnost Blokovskog da flow prilagođava bitu, što bi rekli ovi iz modne industrije „ ima personaliti“, a kao kameleon se snalazi.

Tekstovi su jasni, neopterećujući , inteligentni . Nema besmisla. Ipak, jasno je da ovaj EP, nažalost, neće „ buknuti“ ko što zaslužuje, jer mejnstrim scena zahteva drugačije predstavljanje publici, mada se Blokovski time nikada i nije vodio. Mene je osvojila stvar „ Tamo Vamo“, mada, ponavljam, ovo je jedna kompletna priča. Slušajte i uživajte. Iako EP nosi naziv „ Ništa Naročito“ ne sudite po tom naslovu, realno nema veze sa istinom. Dakle, uživajte i slobodno kliknite ripit. Blokovski je uvek pitak a i ima šta da kaže.

Mnogo se čekao neki projekat iz Sick Touch kuhinje.

Nakon pakovanja demo snimaka u tri diska, Mlatinog solo albuma i izbacivanja nedovršenog projekta Žutog i Tatiše, stiže prvi album pod imenom “Sick Touch Era” u režiji Cobrana i Mlate. “Sich Touch Era” je snimana u studiju Prohibicija tokom 2011. godine, a pored Cobrana i Mlate kvalitetu albuma su doprineli Žuti, Marlon Brutal, THCF, Sale Rdz, Tatiša, Kum Majk, Čoda Optimus i Marina u refrenu za pesmu “Spokojan San”. Prvi utisak – ovo je album za sve. Tekstualno raznovrstan, na momente iznenađujuć i nesvakidašnji za Sick Touch. Priča je i dalje u hudu, ali na nekako ozbiljniji način prenesena tako da se Cobran i Mlata mogu okarakterisati kao sjajni reporteri sa lica mesta. Uvodnom pesmom Cobran i Mlata kažu da je konačno došlo vreme da Sick Touch dokaže zašto se u poslednjih nekoliko godina svrstava u sam vrh domaće scene. Pesme sa ličnom tematikom su presečene storitelovima, uz odlično nadovezivanje traka ,,Šetnja po danu’’ i ,,Šetnja po mraku’’, lako prenosivim na svaki kraj i grad u našoj zemlji, prikazujući njihovu jingjang prirodu. Bez sumnje najjači momenat na albumu je refren Saleta Rdz u pesmi ,,Dozvolite da pripalim’’. Jednostavno primorava na konstantan ripit. Raznovrsnosti albuma doprinela je i raznovrsna produkcijska ekipa, Chinchilla, Coby, Masta, Žozi Žo, Đera Bg Vertigo, Šmek Dedi, Crux, Sale Rdz i Mlata, dok je miks i master delo Jan Zoo-a. Preporuka za slušanje, naročito zbog potpunog oslobađanja Cobrana, koji je konačno pokazao šta i kako ume.

Maja Meganović

Spasoje Veselinović

16 | MY PEOPLE

MY PEOPLE | 17

NEZOOB intervju

Svi smo odgovorni za kulturu i ne krivim sistem već same ljude u kulturi koji na pogrešan način prezentuju naš mali pozitivan svet.

18 | MY PEOPLE

Kada ulaziš u bboy vode i zašto?

Sa bboyingom sam počeo 2003 ali do 2005 nisam imao ni ideju šta je to zbog još nerazvijene scene u Srbiji,a krenuo sam isključivo zbog atraktivnosti breaka i druženja.

Koji su tvoji omiljeni pokreti? Da li uopšte imaš omiljeni pokret?

Više volim kretanje nego sam pokret jer se u samom kretanju svako može izdvojiti kao inovativni plesač... Originalnost je najbitnija za celu hip hop kulturu tako da bi za omiljne pokrete izabrao striktno moje,koje niko na svetu osim mene nema i koje koristim kao sopstveni potpis u svetu break-a.

Po čemu je tvoj stil jedinstven?

Po tome što je to Nezoob-ov stil a s’obzirom da sam ja jedini Nezoob mislim da ne moram dalje da ti pojašnjavam. A kako bih možda lakše uputio buduće generacije i ljude koji žele više da upoznaju ovaj ples i način života reći ću samo da je sve usko povezano sa životom, karakterom i ideologijom svakog pojedinca. Svako je jedinstven koliko želi, jer svako ima drugačiju boju glasa i drugačije komunicira, a ako pomislite da je breakin’ kao i svaki ples vid telesne komunikacije, onda je logično i da se jedinstvenost lako ispolji, bar je tako meni.

Bboying, Poppin, Lockin, Hip Hop Dance – razlike, sličnosti, mišljenje o svakom pojedinačno?

Bboying, Poppin i Lockin su plesni stilovi hip hop kulture. Ples koji danas nazivamo “hip hop dance” je manipulacija medija svih ovih godina kako bi se po mom mišljenju izgubila prava slika kuture. Taj naziv plesa je došao direktnije sa MTV-a koji su komercijalizovali i MC-inig i nazvali ga hip hop muzika, stoga osobe koje me ubeđuju i dan danas da se bave tim plesom jedva da poznaju hip hop kulutru i njen smisao... Svako ko prima informacije zdravo za gotovo po meni nema svoj stav, princip i karakter, a takve osobe i ne zaslužuju da se time bave jer još nisu prošli prvu fazu razvijanja, a to je “you must learn”. Inače se taj ples zove new style i o plesu kao takvom imam pozitivno mišljenje zato što je spoj skoro svih plesnih stilova i u pravoj glavi i telu taj ples može

jako dobro da predstavi kreativnost pojedinca. Poppin i Lockin su plesovi koji apsolutno trebaju da imaju veću pažnju u Srbiji, jer ako ih samo probate makar kao ja kroz “having fun” videćete zašto imam takvo mišljenje. Čije pokrete si skidao kada si počinjao? Čije pokrete sada pokušavaš da skineš?

Možda i jesam na početku, ne sećam se, ali sam inače protivnik toga jer se gubi prava esencija i dubina stvaranja. Ako ću uvek skidati korake, čemu onda moja jedinstvenost i mogućnost da sam svoj korak napravim. U svakom slučaju prirodno je da će ti biti bolji osećaj ako imaš svoje korake, svoje kretanje i svoj način reagovanja na muziku. Od mene su skidali korake i bolji bboysi od mene koje neću lično pominjati i pre me je to nerviralo, a sad me ispunjava jer gledam na to da je moja kreativnost prihvaćena.

Citiraću Nikolu Teslu: “Nije mi žao što kradu moje ideje, već mi je žao što nemaju svoje”.

Uz koju pesmu najviše voliš da brejkuješ?

Ma sve su mi omiljene, ali nekad volim da izađem iz kutije same kulture pa pokušavam da kreiram na potpuno drugačiju vrstu muzike. Zna to dosta da pomogne jer drugačija muzika ti daje drugačije ideje, ako je slušaš naravno. Muzika je najbolja stvar koja je nastala na ovoj planeti po meni i svaka pesma koja prenese novo iskustvo plesaču, dobra je i nema potrebe izdvajati ih.

Kakva je generalno domaća bboy scena?

Uuuf, teško pitanje, ja iskreno smatram našom scenom, celi Balkan jer nas u svakoj zemlji malo ima ali uz pomoć unity-a zajedno smo i lepši i jači. Što se Srbije tiče, teško je graditi scenu jer nam je takav mentalitet da kompromisa nema ili je na poslednjem mestu. Mnogi ljudi koji su gradili scenu pre mene su skoro već zaboravljeni kroz senku ljudi koji danas sve plesove mainstream-uju i pokušavaju da zarade. Naravno i treba zaraditi jer ulažes u nešto ceo život i zašto se ne bi i vratilo, ali ako osećaj zarade postane veći od kulture i samih ljudi onda ne želim da budem deo toga. Ja se iskreno ne zalažem više za scenu

kao pre, jer ne vidim u njoj budućnost ako se na isti način vrte priče u krug.

Razvijaću sebe zajedno sa Crew-om i potrudiću se da postavim Srbiju na mapu bilo koje države i mislim da će za koju godinu sve da krene da cveta, bar je to moja taktika.

Koliko je kroz bboying i ostale elemente uspela da se promoviše hip hop kultra, i obrnuto?

U breaku mislim da se poštuju jako sve grane, a i obrnuto. Npr. u Sloveniji sam fasciniran koliko se sve četiri grane prepliću u svakom smislu...

Mislim da je vreme da se ljudi vrate korenima i toga da se drže, jer tako ćemo očuvati i kulturu i nas. MC je najbolji medij kulture i zbog ovih blok, bleja, pivo i fudbal pesama mislim da nećemo privući mlade generacije da se odmetnu u nekom od 4 elementa.

Svi smo odgovorni za kulturu i ne krivim sistem već same ljude u kulturi koji na pogrešan način prezentuju naš mali pozitivan svet. Ali mislim da je reč promocija kod nas još uvek nedovoljno upotrebljena ali ako imamo u glavi veličinu hip hop-a i njene misije biće ubuduće svega.

Da li si ikad pokušavao da se „odmetneš“ u neki drugi element hip hop kulture?

Ha, pa crtam ponekad, feestyle bacam često dok putujem na battleove sa ekipom a DJ-ing ću ostaviti za koju godinu.

Kakve su reakcije i kakva je posećenost otvorenih treninga?

Odakle ta ideja?

To je ideja Burse u saradnji sa KC BIGZ-om i ovom prilikom im se zahvaljujem na dobroj saradnji. Trajalo je dugo i naravno da su reakcije bile pozitivne jer smo ponudili besplatnu edukaciju svim uzrastima. Sad više toga nema nažalost, trajalo je 3 godine, ali u istim terminima otvaramo školicu breaka pod nazivom “Take A Break” tako da ću iskoristiti trenutak i pozvati sve da nam se pridruže utorkom i četvrtkom od 21h u Bigzu na trećem spratu koji žele da nauče ples i upoznaju bolje svoje mogućnosti.

Treninge vodi ekipa Recognize Crew koja je u celom svetu jedna od priznatijih i sa prostora Balkana jedna od najstarijih.

MY PEOPLE | 19

Kakve su reakcije ljudi iz nekih drugih sfera na hip hop kulturu i brejk?

Kao što ti rekoh malopre promocija je slaba kod nas. Država koja nema dobru ekonomiju nema ni kulturu. Ljudi koji imaju svakodnevne probleme baš i nemaju volju da još razmišljaju o kulturi ili da joj posvete par minuta za početak. Ali opet ko god je imao vremena nije mogao da vidi skoro ništa loše u tome, i dobro je što će uvek mišljenja biti pozitivnija za koju godinu u to sam siguran.

Obzirom da u mnogim plesnim školama postoji i bboy, kada ćemo dobiti školovanog bboya po tvom mišljenju?

Mnogi su plesači školovani,ali od diplome nisu videli ništa više. Mislim da ovaj ples ima svoju budućnost i da će tek zasijati i ko zna šta će se desiti za par godina,ali sam siguran da ako ne budemo imali papir, imaćemo ono najvažnije kod nas od strane ljudi koji vrede a to je respect.

Ivan Ristić

„ISPOD PALME NA OBALI MORA, RASTAJU SE DVOJE SA SUZAMA VEĆ JE ZORA POČELA DA RUDI, ONA PLAČE ON JE NEŽNO LJUBI“ Nije reperski? Pa da, teško se mire da sa budvanske rive stiže apoteza bevande, ruštula i kantanja u gitaru.

Previđa se činjenica da je svaki MC na ovom izdanju učio plivat’ u moru, a to znači masu progutane soli, pa je uz tekilu ni ne traže, a limun dođe ka’ poslastica. Ovi momci su nikad priznata kopilad jednog surogat društva; neki ih ne mogu očima viđet’, neki bi da ih sakriju pod otirač, a neki ih se pritajeno plaše.

Kompilacija koju ćete imati priliku da čujete liči na razglednicu koju biste poslali samo jednoj osobi, onoj najdražoj, da je sačuva od zla, da joj prikaže skriveni gradski funk, i upozna sa elitom juga – onom i bez centa u džepu, a vi? Vi ste gledali u palme...

Objavljeni Singlovi: Prvi na crti, Suba & Rope MW - Zakon Necke vs Faze O - Skriveni gradski fank Prvi na crti & Rope MW - Nikad

20 | MY PEOPLE

VRAĆANJE NA PRAVO blog

Mali hip-hop vremeplov za lakšu orijentaciju (deo I) Zujeći i operišući po netu što radim na dnevnoj bazi, video sam da dosta glava prosto ne zna neke osnove, a to je prva greška koju neko može da napravi, ne samo u repu. Ljudi ne znaju ko je gde, ko pripada kome, šta karakteriše koju obalu, šta koju ekipu, šta kojeg emsija, a sasvim je moguće da 10 plus godina slušaju rep.

I tako na nekom domaćem linku na YT-u, naletim na ovo: „to sa zujalicama je vise Dr. Dre promovisao. Zujalice nisu bas bile trademark west-side zvuka :D East side: lagani beatovi (vise za igranje itd), repovanje o kesu, pitchkama i tako to.

West side: hard-core beatovi (znaci oni da se jezis), repovanje o getu, hustle-u, pimp-ovima, i naravno - BEEF- znaci prozivanje drugih repera.

2pac i Biggy otkako su umrli, nije se pojavio neki PRAVI predstavnik west side-a, sto je rezultiralo dizanjem debila kao Lil Wayne (east side).”Eto. Radi ovoga, osećam potrebu da za naraštaje koji će nam se uskoro pridružiti u rep igri iscrtamo i pobrojimo po tačkama neke osnovne stvari u istoriji hip-hop kulture, ali snimljene, zapisane istorije repa, dakle dosta nakon Kool Hercovih žurki po parkovima po Bronksu.

1979-1984 (Old School) To su bile formativne godine hip-hop kulture, sedam godina tokom kojih se hip hop borio za sve što je mogao da dobije – novac, slavu, kokain, priznanje, ribe, mesto na naslovnoj... Mala lokalna kultura crnaca iz Bronksa brzo je putovala ostatkom Njujorka, Amerike i sveta.

Pošto mi je jako teško da sad pratim nekoliko tokova istovremeno, trudiću se da neke bitne stvari tokom ovog perioda pobrojim prema godinama kad su se desile. Pa da krenemo: 1979: Interesantno je da zabeležena istorija hip-hopa ne počinje sa „Rapper’s Delight“ Sugarhill Ganga, već ili sa„Christmas Rappin“ Kurtisa Blowa ili sa “King Tim III” grupe Fatback. Kako god bilo, dosta bitnih stvari je vezano za Blowa i ovaj singl. Naime, Kurtis Blow je prvi rep izvođač koji je potpisao ugovor sa velikim izdavačem, što je Mercury u ono vreme bio. Pomenuti singl je prodat u 400 000 primeraka (!) i svake godine na Božić cifra se uvećavala dok nije postigla zlatni tiraž. Kurtis je potpisao ugovor na dva singla - drugi je bio još jedan hit

„The Breaks“ koji je izašao godinu dana kasnije i postigao zlatni tiraž odmah. Ovo su vrlo bitne činjenice, jer je mladi, nikom do tad znani, emsi iz Harlema postao zvezda u Americi i Engleskoj u roku od 13 meseci. Takođe, umetnički pseudonim koji je za sebe uzeo Kurtis Blow (Kurt Walker), govori o prisustvu hedonizma i prestiža i ideja vezanih za te pojmove dosta ranije od XXI veka, kada se ljudi obično pozivaju na neki “pad sistema vrednosti u hip-hopu”. Septembra 1979. imamo naravno „Rappers Delight“ ultimativnu rep himnu do dan danas, i numeru koja je u startu nadišla sva očekivanja. Ukratko priča koju bi svako trebao da zna: vlasnica lokalne izdavačke kuće Sugarhill Records, Synthia Robinson, je odradila maestralnu kombinaciju. Muzičku podlogu je odsvirala grupa Positive Force, koja će uskoro postati domaći bend te izdavačke kuće, ali u tom momentu basista Chip Shearin i gitarista Brian Morgan imali su po 17, 18 godina. Uz to, određeni delovi numere „Good Times“ grupe Chic su uzeti u celosti, a tekst versa jednog lika iz ekipe je napisao Grandmaster Caz iz Cold Crush Brothersa . Numera je postala instant hit koji je bio na top listama od Londona i Amsterdama, preko Njujorka, do Brazila. Sugarhill Records su bili vrlo strogi kada su u MY PEOPLE | 21

pitanju bile knjige kuće i nije postojao tačan podatak koliko primeraka je ova ploča prodala (tako da singl nikad nije bio potvrđen od strane Recording Industry Association of America), ali se pretpostavlja da je ovo prvi rep singl koji je prodao preko 5 miliona primeraka. Ova godina je značajna i po tome što je Spoonie Gee, mladi emsi iz Harlema izbacio svoju „Spoonin Rap“ , što je prva zabeležena rep numera koja ima gengsta referencu gde Spoonie kaže: „(...) I said, “Where’s your man?” she said, “He’s in jail” I said, “Come on baby, cause you’re tellin a tale Cause if he comes at me and then he wants to fight See I’ma get the man good and I’ma get him right See I’ma roll my barrel and keep the bullets still And when I shoot my shot, I’m gonna shoot to kill” 5 godina kasnije, filadelfijski emsi Schooly D je na ovom tragu razvio čitav stil koji ćemo kasnije zvati “Gangsta Rap” i voleti da ga mrzimo, barem neki od vas. Neki od nas će voleti da ga vole.

U Filadelfiji, 1979. godine reperka Lady B snima singl “To The Beat, Y’all” . Ona je prvi zabeleženi ženski emsi.

Steve Gordon je imao tu čast da bude prvi zabeleženi belac sa trakom „Take My Rap“ .

1980: Izlazi pomenuti singl “The Breaks” Kurtisa Blowa. U periodu od 1980. do 1982. godine, hip hop kultura je polako pustila pipke po celom Njujorku i broj ekipa i pojedinaca koje su se bavile hip hopom je konstantno rastao. Hip-hop se potpuno spustio na Menhetn i ljudi koji su do tada živeli potpuno izolovano u blokovima Bronksa, Kvinsa i Harlema dolaze u kontakt sa belim načinom života: čistim kokainom, belim ribama, skupim klubovima, galerijama, prodavnicama – Menhetn je jedva dočekao ove geto heroje koji su upumpali novi talas života u “new wave”. Funky Four Plus One, Grandmaster Flash & The Furious Five, Cold Crush Brothers, Spoonie Gee and The Treacherous Three, Afrika Bambaataa & Cosmic Force, Grandwizard Theodore, the Fantastic Five, Fab 5 Freddy, Busy Bee Starski, Fearless Four, Rock Steady Crew… su napustili parkove i srednje škole Bronksa i Kvinsa i počeli da pune fensi klubove centra Menhetna. Hip-hop postaje oficijalna moda Njujorka koja će narednih godina kucati još jače na vrata svih belaca, podsećajući ih da je rok na izdisaju i šta je sada na redu. To se, uostalom, možem reći čak i za 1980. kad tada jako popularna rok grupa Blondie snima stvar“Rapture” , gde pevačica Debbie Harry čak i repuje. Spot za ovu pesmu je najbolji pokazatelj koliko je geto kultura prodrla duboko u strukture koje nije mogla 22 | MY PEOPLE

da omiriše samo godinu dana pre toga. Kurtis Blow je u međuvremenu nastupio na “Soul Trainu”, donoseći rep pred crnu publiku van Njujorka. Ono što je jako interesantno jeste da ove godine grupa Brother D and Collective Effort izbacuje prvu snimljenu političku stvar “How We Gonna Make Black Nation Rise” .

1981: Funky Four Plus One nastupaju sa “That’s The Joint” na “Saturday Night Live”. Oni su prva rep grupa koja se pojavljuje na nacionalnoj TV mreži. Disco Daddy i Captain Rapp u Los Anđelesu izbaciju “Gigolo Rapp” , prvu zabeleženu rep stvar na zapadnoj obali. Ova godina je još značajna po tome što se pojavljuje prva latino rap stvar, „Disco Dream“ grupe Mean Machine. Bitna napomena jeste da i elektro-grupa Cybotron iz Detroita izdaje svoj prvi singl „Alleys of Your Mind“ . Juan Atkins, osnivač, će postati jedno od najvažnijih imena u istoriji elektronske klupske muzike. Takođe, ove godine smo imali prilike da vidimo prvi važni rep betl između Kool Moe Dee-a i Busy Bee Starskog u klubu Harlem World na Menhetnu, u decembru. Prema svim opštepoznatim konsenzusima u rep svetu, Kool Moe Dee je dobio u produžecima.

1982: Ovo je sasvim moguće prelomna godina za ovo razdoblje razvoja kulture – u aprilu te godine Afrika Bambaataa i Soul Sonic Force izdaju „Planet Rock“ , a samo mesec dana kasnije Melle Mel (MC Grandmaster Flasha) je odrepovao „The Message“ preko bita koji je iskucao Duke Bootee. Kroz muziku Afrike Bambaate, hip-hop dobija svoj prvi podžanr – electro rap, ili electrofunk. Iz electrofunka izlaze brojni podžanrovi koji su prvo rodbinsko koleno hip-hop kulture: electro, Miami Bass, Latin freestyle, house… koji kasnije gomilom permutacija daju nove žanrove i tako to ide dok neko ne poludi. Te godine se pojavila i„Drop the Bomb“ , bombastični singl go-go grupe Trouble Funk. Negde u ovom periodu stvari su počele naglo da se ubrzavaju za hip-hop kulturu. “Planet Rock” i “ The Message” obilaze svet šaljući poruku o dve strane hip-hop kulture: pozivu na univerzalno jedinstvo i poštovanje kroz zabavu i telesni hedonizam, ali i tu da ne bi smeo da guraš braću koja su već na ivici i samo pokušavaju da ne izgube glavu. Negde između ova dva polariteta leži suština hip-hopa.

1983: Te godine, žnjeli su se plodovi posejani godinu dana ranije. Hip-hop kultura dobija svoj prvi film, “Wild Style”

koji je režirao Charlie Ahearn, koji već tada tematizuje pitanje upliva krupnog novca i mejnstrim kulture u do tada zatvorenu i lokalnu kulturu kakva je bila hip-hop.

Zatim Herbie Hancock, proslavljeni jazz muzičar uskače u elektro-voz sa pesmom “Rockit” , na kojoj skrečuje Grandmaster DXT, pesma postaje top 10 hit. To je prvi šire popularni singl na kome se čuje skrečovanje ploče kao nova muzička tehnika. Još jedan odsudan događaj će se desiti ove godine, a to je osnivanje Def Jam izdavačke kuće od strane Rick Rubina i Russela Simonsa. Def Jam će, uz Tommy Boy i Cold Chillin’, obeležiti istoriju zlatnog doba hip-hopa na istočnoj obali. Te godine duo iz Kvinsa, poznatiji pod imenom Run DMC debituje sa verovatno prvom poznatom hardcore rep trakom “Sucker MCs” 1984: Bez sumnje, 1984. je godina Run DMC-a, legendarnog trija iz Kvinsa, Njujork koji su te godine za buduću legendarnu izdavačku kuću Def Jam, izdati svoj prvi album, nazvan „Run DMC“ (!). Run DMC su uz Fat Boys i Beastie Boys i LL Cool J-a bili „drugi talas hip-hopa“, hip-hopa koji je već imao debele, debele veze sa multi-milionskim biznisom, reklamama, turnejama itd. Karijere zasnovane na singlovima više nisu bile moguće – nije puno izvođača preživelo prelom sredine osamdesetih (recimo, Kool Moe Dee je morao da napusti Treacherous 3, Melle Mel je morao da napusti grupu oko Grandmaster Flasha itd.). Sredina osamdesetih nam je i donela prvi generacijski problem, tačnije međugeneracijski problem – gde je jedna generacija rep umetnika optuživala nadolazeću za krađu ideja, stila, „lažno predstavljanje“ itd. Od tada, ova praksa se prenela na čitavu rep scenu, rep priču i postala njen zaštitni znak u borbi za autentičnost, integritet i publiku u poslednjih četvrt veka. Stvar se menjala toliko brzo, keš je igru menjao tako dinamično da su ljudi kao Kool Herc, Grandmaster Flash, Kurtis Blow itd. su bili odavno potrošene figure, a tako veliki i važni emsijevi kao što je naprimer Grandmaster Caz iz Cold Crush Brothersa nije stigao da izda album sve do 1992e (!). Prvi album Run-DMC-a i ceo projekat oko njih je bio značajan jer je to bio prvi pravi probni balon koliko daleko može da ode „hip hop fazon“. Jer, na tom prvom albumu postoje stvari koje su rađene po pop šablonu sredine osamdesetih – ispolirani, metalizirani bubnjevi sa jeftinim, plastičnim „arena rock“ rifovima čija je produkcija, bez obzira na jaku liriku, bila usmerena na pop tržište, na masovnu prodaju, na flert sa onima kojima je hip-hop do tad bio „crnačko glupiranje“. Sa druge strane, postoje bitovi koji su objektivno bili revolucija –

skeletonski, svedeni, minimalni bitovi na Roland 808 ritam-mašinama su bili prava revolucija bitmejkinga u repu, nešto što je rep muziku raseklo od nasleđa disco muzike ili čak i od nasleđa electro-ere. Uz to, imidž koji su doneli Run-DMC, LL Cool J, Kool Moe Dee bio je „opasan“ imidž uličarske mode, mode sitnih krimosa sa njujorških ulica, čak i zatvorskih običaja nošnje, kao što je to nošenje patika bez pertli. Trenerke, skupe patike, kožna odeća mafijaškog kroja, krupni zlatni lanci, naočare za sunce, „Kangol“ šeširići – to je bila dilerskosiledžijska moda Njujorka osamdesetih. Ako uz to dodamo vrlo strogi, novi način produciranja oko ljudi kao što su Rick Rubin, Russell Simmons, Larry Smith i Jazzy Jay – to je sve stvaralo jednu novu dinamičnu, konfrontativnu, takmičarsku situaciju gde su i Run-DMC i Kool Moe Dee i LL Cool J izbacivali deliverije koji su bili kurčevitiji, zajebaniji, ekspresivniji, pozivali na sukob, a i tekstovi su postali znatno samouvereniji i oštriji prema konkurenciji. 1984. je godina kada su se pojavili prvi singlovi i LL Cool J-a „I Need A Beat“ , kao i prvi singl Beastie Boysa, „Rock Hard“ – koji je praktično bio njihov prvi, pravi singl, prodavan od strane velike kuće pod ozbiljnim ugovorom, a “Rock Hard” je bio klasičan Def Jam, rubinovski “arena rock” eksperiment gde se jeftini hard rock rif zalepio na nabadajuće 808-ice da bi se belački rok senzibiliteti lakše aktivirali i to je rezultiralo probojem - “Rock Hard” je prva rep stvar koja je udarila Billboard listu Top 200 singlova, tako da su Beastie Boys prva bela rep grupa koja je stekla svetsku popularnost.

Iste godine dobijamo još 2 hip-hop filma, “Breakin” i “Beat Street” , a kao šlag na tortu dolazi informacija da su Olimpijadu u Los Anđelesu te godine zatvorili brejkdenseri, što je bila konačna potvrda proboja hip-hopa u mejnstrim. I za kraj ovog dela, 1984. je godina kada prvi put počinje da se priča o „New School“-u u hip-hopu, dakle za ljude tada – Old School rep je razdoblje između „Rapper’s Delight“ koji je izašao 1979. i 1984. kada smo čuli „Ah with the one two three, three to two one My man Larry Larr, my name DJ Run We do it in the place with the highs and the bass I’m rockin to the rhythm won’t you watch it on my face”.

MY PEOPLE | 23

24 | MY PEOPLE

MY PEOPLE | 25

intervju

ŽUTI

Da li je neko od njih pokrenuo priču oko izdavaštva kao Bassivity? Nije, zato što ih boli ona stvar da pomognu drugima. I dalje su sami sebi najbolji, sujetni i plaše se da ih neko bolji ne skloni sa ove rap scene. Tako da što se tiče Bassivity koncepcije mogu samo pozitivne stvari da kažem o tome, a ostali super starovi bi mogli malo da se spuste na zemlju i da počnu da rade na razvitku hip hop zajednice. ja se ne stidim mojih grešaka, šta je bilo bilo je, ne krijem se i ne bežim od prošlosti već sam ponosan što sam pored svih tih sranja ostao ispravan Brate moj ljudi imaju pogrešan zaključak. Uopšte ja ne furam priču da sam žestok momak, ja sam samo iskren i pričam o mojim životnim iskustvima.

Moja publika je 18 plus i tu nema šta, tako će stajati na disku upravo zbog toga što sam i ja otac maloletnog deteta i stavljam se u tu poziciju kao roditelj.

26 | MY PEOPLE

Momak koji dolazi sa bolesne strane grada, član Bassivitijeve etikete, i veliki deo Sick Touch ekipe. Njega ili zgotivite ili ne. Možda vas njegova pojava iritira, ili možda mislite da je on onaj koji ima priču i zna ovu igru. To je Žuti. Već godinama nikoga ne ostavlja ravnodušnim ali je prijatno iznenadio sve svojim singlovima, pa čak i mene koji sam čak imao prilike da čujem da neke planove iz prve ruke. Njegov debi album je tu, na dohvat ruke, singlove imate na par klikova. Pričali smo o svemu, o prošlosti, budućnosti, sadašnjosti, hobijima, porocima...

Kakva su očekivanja od novog albuma?

Tebra očekujem da prođe ok.

Očekujem i ne očekujem u isto vreme. Ima čuvena poslovica “Ko visoko leti nisko pada”. Tako da, videćemo kako će publika to da svari, pošto sam primetio da umem da im budem malo težak za stomak, nešto kao David Linch u svetu filma.

Jednostavno ne može svako da svari moju muziku i tekstove, kako god da se izrazim. Više je kapiraju neki ljudi koji ne slušaju ovaj pravac muzike, rep publika malo slabije.

Da li će uvek u tvom potpisu stajati Žuti (Sick Touch)? Ne misliš li da dovoljno ljudi zna da si ti deo Sick Touch-a?

Nije poenta u tome da li ljudi znaju ili ne to je moja ekipa i naravno da će uvek biti tu kao što na zastavi stoji grb. I uvek će stajati tu.

Kako danas posmatraš celu ideju i koncept Sick Touch-a?

Kao i na početku cele stvari. Sick touch for life. Bolesna strana grada... Šta drugo reći, koreni se nikada ne zaboravljaju. Sve je isto, ništa se promenilo nije. Malo smo slabije aktivni bili kao cela ekipa pošto većina nas radi na solo projektima.

Ti si jedan od Bassivitijevih izvođača. Kako izgleda tebi cela ta priča?

Ova Bassivity koncepcija mi deluje mnogo bolje od one prve u kojoj su lični interesi bili na prvom mestu.

Kad kažem lični interesi ne vređam nikoga, već mislim na to čiji će album prvi da izađe, dok je sada druga priča, ko ima gotov projekat on se izdaje prvi i to je to nema čekanja. A sad pogledaj ljude koji su isto kao i Bassivity već dosta godina na sceni.

Da li neko od njih pomaže mlađoj hip hop populaciji? Da li je neko od njih pokrenuo priču oko izdavaštva kao

Bassivity? Nije, zato što ih boli ona stvar da pomognu drugima. I dalje su sami sebi najbolji, sujetni i plaše se da ih neko bolji ne skloni sa ove rap scene. Tako da što se tiče Bassivity koncepcije mogu samo pozitivne stvari da kažem o tome, a ostali super starovi bi mogli malo da se spuste na zemlju i da počnu da rade na razvitku hip hop zajednice. Pokušao je Paja da nas skupi pod jedan krov na festivalu i ok je bilo. Ali džaba sve kada sam, daću sebe za primer, ja koji ne idem po hip hop žurkicama i slabo slušam domaći hop bio sva tri dana.

A super starovi, gde su oni bili? Samo veče kad su nastupali i to je to. Neću spominjati ničija imena jer nisam u tom gasu. Znaju oni dobro ko su i šta su. A onima što su se šunjali sva tri dana a bilo je i njih, želim sve najbolje jer nisu ispali kompleksaši obični, već su pokazali da su ispravni momci na mestu.

Koliko tebi lično to znači? Koliko će Bassivity uticati da se tvoj kvalitet podigne na viši nivo?

Tebra, moj kvalitet i ja, stanje mog uma, svest i tela, smo već na višem nivou. Nešto kao Zef ko što bi reko Ninja iz Die Antwoorda, ko me kapira on je na tom višem nivou a oni što ne kapiraju oni su još uvek daleko, daleko u podnožju planine i trebaće im vekovi da dođu do vrha(smeh). A znači mi lično zato što neću morati da se cimam oko štampanja omota za disk, pa neću morati da kupujem princo ili verbatim diskove kao većina i da na njih režem šatro album (komedija od ozbiljnosti), pa još da ga ja prodajem.

Mislim da je ovo dovoljno objašnjenje kako će meni pomoći Bassivity. Ja sam izvođač a ne menadžer. Moje je da pišem tekstove, snimam pesme i da izvodim iste na nastupima. A što se tiče izdavaštva, distribucije, zaštite autorskih prava i ostalih stvari tu je izdavačka kuća. Eto ga taj viši nivo aka ozbiljnost.

Koliko tebi znači to što imaš nekoga ko ti nije pre svega ortak, nego nekoga ko će vrlo konstruktivno da prokomentariše tvoju miziku. Koliko to znači u nekom tvom napretku?

Znači mnogo, ipak oni to poslušaju iz drugog ugla. Kako da kažem, nema nekih ličnih emocija pa kao dobro je, dobro je. Bude iskreno, ok je brate ili nije dobro. Mislim tako ti kažu i oni sa kojima blejiš po ceo dan ali opet su tu emocije. Bitno je da te slušalac ne poznaje pa da on stekne svoj utisak o tebi, tvojoj muzici, kroz slušanje te muzike a ne kroz vaše poznanstvo.

Koliko su neki delovi iz tvoje prošlosti, koji su ipak neizbrisivi, bili u stvari krst koji si morao da nosiš?

Koliko ti je bilo teže da se novom slušaocu predstaviš na drugačiji način?

Pa iskreno nikada mi nisu bili krst, ja se ne stidim svojih grešaka, šta je bilo bilo je, ne krijem se i ne bežim od prošlosti već sam ponosan što sam pored svih tih sranja ostao ispravan. A i ne predstavljam se nikome na novi način to sam ja, ja ovo radim za svoju dušu onako kako mislim da treba. Nisam jedan od onih što prate tržište i rade onako kako im industrija diktira, ja sam taj koji sam sebi diktira tempo, sam sam svoj gazda i niko me ne poseduje. Slušam svoju glavu i srce a ako se nekome to ne sviđa taj ne mora da me sluša.

Dosta često pričam o odgovornosti prema slušaocu i selekciji poruka i možda razmišljanjem kako će neko to da shvati. Kod tebe je to možda bolje preusmeriti na sina i na to kakvu poruku želiš njemu da preneseš?

Da li se dešava da nešto napišeš pa izbrišeš jer shvatiš da je možda nešto što će biti pogrešno shvaćeno i markirano?

Moja publika je 18 plus i tu nema šta, tako će stajati na disku upravo zbog toga što sam i ja otac maloletnog deteta i stavljam se u tu poziciju MY PEOPLE | 27

kao roditelj. Ali opet to je moj život u mojim pesmama, život mojih drugara. Slušalac sam treba da izvuče pouku i da je shvati onako kako on to misli. Ako pitaš mene šta sam hteo da kažem svojim tekstovima i šta je moja poruka, rekao bih ti da je da beže od ulice, kriminala, droge... Zato se trudim da svaku moju emociju što iskrenije ispoljim u tekstu, mada ova naša rep publika sa nakrivljenim kačketima to ne kapira. Ali ima onih koji shvataju i osećaju tu emociju, onih koji su stvarno proživeli i videli stvari koje sam ja gledao kao klinac a video sam dosta toga.

liko god da su moderni i dalje neguju korene i veštine svojih predaka a ne ko mi.

Omiljeni junak?

Omiljeni junak... Uh, pa ima ih dosta, ali ako bih izdvajao nekog onda bi to definitivno bio Ichigo Kurosaki, Naruto i Alukard od novih likova, a od starih jedan jedini Jubei Kibagami (Ninja Skrool).

Veliki si ljubitelj mange. Kako, kad, zašto je ta ljubav nastala?

Tetovaže... I njihov si fan. Tvoj stav o tetovažama. Šta one znače za tebe?

Tetovaže po meni treba da simbolizuju jedan deo nečijeg života, mislim da ga podsećaju na neke događaje koji su njemu značajni. A ne da se šaraš kao većina debila da bi ulepšao svoj napucani biceps ili kao današnje gospođice da bi bile zanosnije dok se tucaju sa ko zna kojim seljanima.

Naravno čast izuzecima... Na meni svaka tetovaža ima značenje. Počev od prve koju sam uradio na stomaku - Thug life. Mnogi seru kao kopira 2Paca a nemaju pojma kad sam je i zašto istetovirao. Uradio sam je nakon što sam preživeo ubod noža, koji mi je prošao između dva prva rebra probio pluća isekao grudnu venu koja je izbacila 2 litre krvi u moja pluća. I eto zašto thug life, jer nisam pobego kao pička već sam ostao i suočio se sa problemom iz kog za malo nisam završio u kovčegu. Eto zašto thug life jer to i jeste thug life. Tu je i 2Pac moj muzički guru. Mamin, ženin i očev portret, uskoro radim i Vukov. E to je tetoviranje da ima neku priču, smisao i da te podseti na prošlost.

Ta ljubav prema mangi je nastala još u detinjstvu i to ne samo prema stripu već i prema animi i celoj japanskoj kulturi. Jednostavno fasciniran sam njihovim crtežima, muzikom, načinom života, pogotovo tradicijom jer ko-

Da li svesno kreairaš neki svoj stil tipa žestoki momak, ili jednostavno tako ispadne? Nekako gledam statuse koje si postavljao i ide ka tome.

Koja je poruka koju šaljes u tom virtualnom svetu? Uopšte, kako gledaš

Koliko je to uticalo na tebe? Koliko danas drugačije posmatraš na taj period, na neke greške koje si pravio? Da li te zaključke možda možeš da preneseš na svog slušaoca?

Jebem mu mater tebra, ja sam tip čoveka koji ide glavom kroz zid i tek kad oseti na svojim greškama skapira nešto i tako ceo život. Na teži način sam učio i svaku školu sam skupo platio. I ostao sam isti i dalje čvrsto stojim nogama na zemlji, ne letim u visine i cenim prave vrednosti, porodicu, ortake, prirodu i svemir. Neke ne bih napravio, neke bih ponovio, vuk menja dlaku ali nikada ćud. Pa ja pokušavam i trudim se da prenesem poruku a ljudi koji je prepoznaju i shvate, sami moraju da razmisle o tome i da izvuku zaključak.

28 | MY PEOPLE

na sve te socijalne mreže?

Brate moj ljudi imaju pogrešan zaključak. Uopšte ja ne furam priču da sam žestok momak, ja sam samo iskren i pričam o mojim životnim iskustvima. Ja sam to što sam, raper sigurno nisam (smeh). Nema tu imidža 100% ulica (smeh). Socijalne mreže, internet, facebook, you tube brate.....

Poruka koju šaljem virtualnom svetu je da se vrate u stvarnost, u pravi život i da izađu iz kuća i da prošetaju.

Jebeš beef na internetu. Na ulici je prava stvar kad se sretnemo oči u oči.

Nema tu nekih dissovanja, nemam ja šta da spominjem nečija imena i ta sranja, da snimam diss pesme, mislim komedija. Nema šta ja nekoga da prozivam i da pišem pesmu o njemu, jednostavno platim kartu dođem na njegov nastup i kreće predstava (smeh).

Već si izbacio par singlova. Koliko si zadovoljan njima?

Pa cool tebra. Dobro prolaze, guraju polako. Ipak sam to ja Žuti a znaš i sam da me hip hop zajednica i ne voli baš nešto. Ko što sam reko na početku suviše sam tvrd za malene reperce. Znaš oni imaju suviše osetljive stomačiće a moja priča im razvaljuje i želudac i pluća a najviše anus (smeh). Znaš i sam da istina boli a pogotovu moja životna priča ih baca u depresiju. Jer i u najluđim snovima ne bi imali muda da žive moj život, da koračaju mojim stopama. Evo jednom mojom rimom ću završti odgovor na ovo pitanje “Ti znaš da ja znam da bi hteo da budeš isti kao ja, prodo bi čmar da koračaš tebra našim stopama, ali džaba kada nemaš muda matori, mi smo ti unikat a vi ste plagijatori”.

Ivan Ristić

SICK TOUCH FOR LIFE. Bolesna strana grada... Šta drugo reći, koreni se nikada ne zaboravljaju. Sve je isto, ništa se promenilo nije.

MY PEOPLE | 29

MAX 30 | MY PEOPLE

A – Audio rad, najaktivniji folder u mom kompu i rad koji me drži već 15 godina.

B – Beograd.Grad prvih velikih iskustava i velika inspiracija.

C – Cilj je dostižan ako se vidik ne zamagli. Č – Čekanje prave šanse uvek se isplati. Ć – Ćorak-naziv za liričku ubojitost novih repera.

D – Dostojanstvo je najskuplje održavati.

Dž – San većine ljudi je sve dobiti za Dž. Đ – Đilkoši, pun ih je kufer na odgovornim mestima.

E – Eksplozija energije dok repujem na binineprocenjivo.

F – Fatamorgane-slike u glavama većine domaćih repera.

G – Goran, moj brat, moja krv i najiskrenija podrška.

H – Hip-Hop-neraskidivi deo mene.

I – Ivana, moja, jedna i jedina.

J – Jovan i Jovanka, otac i majka.

K – Knin, moj rodni grad.

L – Lepljiva lirika-dragi komplimenti fanova.

Lj – Ljubav nas još uvek čini ljudima.

M – Moja priča-prvi album.

N – Novčanik nikad napunjen do kraja.

Nj – Njegoš je jedan.

O – Otporan na duhovne otrove.

P – Porodica, prijatelji, partneri, pomoćnici, pratioci-podrška.

R – Rat, veliki trag u mom životu.

S – Stefan Nemanja Maksimović, centar mog sveta. Š – Šakur.Jedini uzor kojeg sam imao kao tinejdžer.

T – Trnje u tabanima na kraju puta ka uspehu.I dalje koračam...

U – Upornost mi ne da da odustanem.

V – Vizija me vodi i kad ne vidim jasno put.

Z – Zavet sam dao samom sebi. Ž – Želja da živim dovoljno dugo da bi se upornost isplatila, vizija uobličila i zavet održao.

MY PEOPLE | 31

SERBIAN RAP AND RNB STRANICA Kako se javlja ideja za stranicu?

Ognjen je iz ljubavi prema domaćem repu i nepodnošenju primata koji na srpskoj muzičkoj sceni zauzima turbo folk napravio ovu stranicu kao vid otpora. Verovatno ni sam, kao ni svi mi koji smo se priključili posle, nije slutio da će postati ovo što je sada, najveća srpska hip hop stranica... Stranica je osnovana 9.Jula 2009 i predstavlja, slobodno mogu da kažem, najbolju alternativu omladini.

Koliko vremena oduzima priprema i realizacija stranice?

Da ti iskreno kažem,nema tu nekog specijalnog pripremanja ili tako nečega,kad ko stigne tada radi za stranicu,ima nas sada više od 10,pa i nije problem da pokrpamo jedni druge.Trudimo se da budemo u korak sa non-stopnim izlascima novih pesama,spotova,hip-hop vesti,i da sve to ispromovišemo na kvalitetan način.

Svako ima neko svoje vreme kada je slobodan i onda ta osoba odradjuje reklame i ostali posao vezan uz stranicu.

Najbrojte mi koliko znate hip hop internet emisija, stranica, portala koji po vama kvalitetno prezentuju kulturu?

Pa prvo bih počeo sa onima sa kojima saradjujemo.Pre svih bih spomenuo emisiju „GETO KARTEL“ s kojom smo u najboljim odnosima,i čiji je jedan od urednika takodje jedan od administratora naše stranice,uz njih spomenuo bi portal „Hip Hop Strana Srbije” s kojom takodje posedujemo odlične odnose,te emisiju „Hip Hop Ligu“ koju vodi Papa Pinkazz,a emisija se bori za hip hop prava u Pirotu.Nadalje da ne zaboravimo najveći domaći portal „Serbian Underground“,predstavnike komšijske BIH scene „BHOP Portal“,još jedan domaći sajt sa kojim smo imali saradnju „Provera Mikrofona“,emisiju „ Buđenje“,medju ostalima naravno i vaš portal „ Maj Pip“,kao i Blackouthiphhop“ sa kojima još nismo saradjivali,ali poštujemo njihov rad.Od radio stanica valja spomenuti „Balkan Hip Hip Radio“,čiji sam urednik bio do prošle godine,zatim blog „Hip-Hop Ostaje“ 32 | MY PEOPLE

sa kojim u saradnji pripremamo mixtape pod nazivom „Tron“,te „Magazin Urbane Kulture“ i „Bassivity Digital“.

Pozicioniranje portala i fb stranica, koliko su one danas bitne i važne?

Pa kada pogledaš malo realnije,sve se vrti oko fejsbuka.I velika većina portala,emisija,stanica koje sam nabrojao u prošlom odgovoru poseduju svoju oficijelnu Fejsbuk stranicu.

Jednostavan je razlog toga,svi imaju fejsbuk,svi bleje po njemu celi dane, i nije ništa čudno da se preko drugova naleti na neki portal ili nešto ako on ima svoju fb stranicu,puno je lakše plasirati proizvod preko fejsbuka nego preko portala.Ako želite uspeti sa nekim portalom,obavezno je imati fb stranicu,ali kvalitetnu i uredjenu fb stranicu,sa aktivnim članovima.

Koliko vas ljudi prati i kakve su reakcije?

Da ne bih nešto izmišljao i pričao u prazno navešću ti statističke podatke za početak.Trenutan broj članova naše stranice je 32,444 što je po meni jedan veliki uspeh,jer nikada nismo ni zamišljali da ćemo doći do takve brojke.Trenutno imamo 3856 aktivnih članova,što je 8,41%,a to možda zvuči kao jako malo no kada se usporedimo sa drugim hip hop stranicama,koje su stranice za sebe,ili su stranice nekih portala,odskačemo daleko od svih,kako u broju članova tako i u aktivnosti naših članova.Šta da kažem što se tiče reakcija,doživeli smo mnogo već pohvala na račun stranice i njenog rada a to nas veseli,jer se trudimo da ugodimo svakome ko zatraži uslugu od nas. Šta želite da postignete ovim? Koji ste cilj sebi postavili? Želimo da zaradimo i odemo svi na Havaje ahahaha,šalu na stranu nema nekog posebnog cilja osim onoga

da reprezentiramo i promovišemo domaći hip hop,da pomognemo neafirmisanim izvodjacima kojih je u zadnje vreme sve više da se što više probiju i što više ljudi čuje za njih,te da ostanemo dosledni onome što smo radili do sada.Nismo sebi zacrtali ama baš ništa,mnogo više radimo spontano nego namerno(izuzev organizacije mikstejpa i nekih sličnih dešavanja),pomažemo drugima kad nas traže usluge,jednostavno jako malo toga planiramo.

Svi sada izbacuju mixtapeove, koliko je to bitno za samopromociju organizacije koja izbacuje tako nesto?

Iz osobnog iskustva mogu da kažem da je to dosta važna stavka u samopromociji jer smo mi nakon izbacivanja „Reinkarnacija Repa“ volume 2 dobili preko 3000 novih članova,u jako kratkom razdoblju,a velika većina te brojke nam se pridružila zbog mikstejpa koji je odlično bio popraćen i od strane drugih portala,emisija i radio stanica.

Pratim u zadnje vreme malo više radove tako nekih sličnih organizacija i vidim da mnogi su izdali ili pripremaju mikstejpove ili slična izdanja,i mogu da kažem slobodno da im se „popularnost“ povećava svakim takvim projektom.

Koga bi voleli da ugostite, predstavite, intervjuisete a niste imali prilike?

Počeo bi sa ovim odgovorom od nekih ličnih želja.

Kao prvi voleo bi da ugostimo Prti Bee Gee, bio sam nedavno na njihovom certu,lično pričao sa Mikrijem pa ćemo videti,možda nam se ta želja i ostvari uskoro.Nadalje,neke od naših želja za iduće intervjue su Škabo,Marlon,Sick Touch,Struka,THCF, Ajzea te mnogi drugi,da ne nabrajam sada jer bi popis bio poduži.Što se tiče nekog predstavljanja voleli bismo da ugostimo neke bitmejkere,a nešto na tom planu već i radimo,tako da uskoro možete očekivati i nešto po tome pitanju od nas.

Ivan Ristić

KAD PREVEDEŠ “REAL” DOBIJEŠ...?

So here’s the deal like Shaquille O’Neal If you don’t know what you are doing, how the hell can you be real?!

GangStarr - “Alongwaytogo”

Kad prevedeš “real” dobiješ “kraljevski”, ukoliko prevodiš sa španskog. Nas ovde, međutim, pre svega zanima prevođenje ove reči u kontekstu afroameričkog dijalekta engleskog jezika (AAVE), hip-hop kulture i, najviše, u kontekstu govora o rap muzici, rimama, beatovima i umetnicima. .......................................................................................................................

Kolega Zoran Lojanica i ja smo se, prevodeći knjigu Džefa Čenga “Ne može da stane, neće da stane - jedna istorija hip-hop generacije”, već na samom početku rada na prevodu susreli sa problemom prevođenja fraze “keep it real” - najpopularnijeg moralnog principa hip-hop kulture u čijoj je osnovi upravo termin “real”.

Najznačajniji pomak u razumevanju samog principa nam je, pre svega, omogućilo otkriće da fraza “stay true” - još jedan poznati hip-hop princip - zapravo ima isti smisao kao “keep it real”. Pošto upotreba fraze “stay true (to)” u različitim kontekstima na engleskom jasno ukazuje na to da je njen odgovarajući prevod na srpski “ostani veran/ verna (nečemu)”, shvatili smo da fraza “keep it real” ima skriveni relacioni karakter, odnosno da zahteva objekat u odnosu na koji treba ostati, tj. biti “real”. To otkriće je dodatno potkrepio uvid u različite upotrebe fraze “keep it real” od strane pripadnika hip-hop zajednice u SAD - uvid do kog smo došli zahvaljujući tekstu Kembrewa McLeoda “Authenticity in Hip Hop and Other Cultures Threatened with Assimiliation”.

McLeod je, analizirajući podatke dobijene iz intervjua sa pripadnicima hip-hop zajednice (umetnicima, novinarima, fanovima...) prepoznao 6 različitih upotreba principa “keep it real”, odnosno termina “real” - kao i njemu suprotnog termina “fake” - koje se menjaju u zavisnosti od konteksta u kom se princip javlja: 1. u socijalno-psihološkom kontekstu, “keep it real” odgovara zahtevu da se ostane veran/verna samom/samoj sebi, dok je suprotno od toga - ono što bi bilo “fake” praćenje masovnih trendova.

2. u rasnom kontekstu, “real” je “crno”, dok je “fake” zamenljivo sa “belim”.

3. u političko-ekonomskom kontekstu, “real” je underground, dok je komercijalno identifikovano kao “fake”.

4. u rodno-seksualnom kontekstu, “real” je “tvrdo” (muški, muževno), dok je “fake” ono što je “mekano” (ženski, ženskasto).

5. u kontekstu društvene pozicije, “real” odgovara “ulici”

(odnosno radničkoj i nižoj srednjoj klasi u ugroženim urbanim jezgrima koja, u velikim gradovima SAD, uglavnom naseljava obojena populacija), dok “fake” odgovara “predgrađu” (odnosno rezidencijalnim krajevima koje mahom naseljava bogata bela društvena elita).

6. u kontekstu hip-hop kulture, “real” je “old school”, dok je “fake” ono što je “mainstream”. (139. str) Iz McLeodovog istraživanja smo dobili iskustvenu potvrdu promenljivosti značenja fraze “keep it real” u zavisnosti od konteksta, ali i, što je još važnije za sam poduhvat prevođenja, potvrdu o združenosti termina “real” i njemu suprotnog termina “fake”.

Pred nama se otvorilo više puteva. Da li termin “real” prevesti kao “stvarno”, “realno” ili “pravo”? Da li termin “fake” - za koji većina englesko-srpskih rečnika, kao odgovarajući prevod, nudi termin “lažno” - shvatiti kao lažno u smislu neistinitosti, neiskrenosti ili u nekom trećem smislu? Što se tiče termina “real”, shvatili smo da ga ne možemo prevesti sa “stvarno” jer bi to značilo da bi “fake” trebalo prevesti sa “nestvarno” što: 1.) nije preporučeno ni u jednom od rečnika, a 2.) ne odgovara kontekstu jer bi, u tom slučaju, bilo za očekivati da na engleskom terminu “real” suprotni termin bude “unreal”, a ne “fake”. Pored toga, razlika “real” i “fake” - barem prema našim iskustvima sa njihovom upotrebom u engleskom - ne podrazumeva tzv. ontološku razliku između stvari, odnosno tvrđenje da je nešto stvarno, a nešto drugo nestvarno ili, čak, nepostojeće. Termin “realno” smo takođe odbacili kao mogući prevod jer se on, uz sebi odgovarajući suprotan termin “nerealno”, pojavljuje u srpskom jeziku, pre svega, u kontekstu govora o izvodljivosti nečega, dok se termini “real” i “fake” u engleskom koriste da opišu svojstva stvari, bića, govora itd.

Na drugoj strani, putem eliminacije smo krenuli i u pokušajima prevođenja termina “fake”. Shvatili smo da bi, ukoliko bismo termin “fake” shvatili kao lažno u smisMY PEOPLE | 33

lu “neistinitosti”, potpuno umesno bilo pitanje zašto na engleskom već nisu iskorišćeni termini “true” i “untrue” umesto “real” i “fake”? Isti slučaj je i sa shvatanjem termina “fake” kao lažnog u smislu “neiskrenosti”, pošto i u tom slučaju imamo adekvatniji par termina na engleskom - “sincere” i “insincere”.

Nakon eliminacije alternativnih prevoda, ostali smo sa terminom “pravo” kao mogućim prevodom termina “real”, odnosno sa terminom “lažno” kao prevodom termina “fake” - s tim što je u slučaju “lažnog” ostao zahtev da se precizira smisao koji bi bio drugačiji od “neistinitosti” i “neiskrenosti”.

Analizirajući kontekste u kojima se najčešće javlja termin “fake”, shvatili smo da se on prvenstveno upotrebljava kada nešto treba označiti kao lažno u smislu pretvaranja, oponašanja, kopiranja, izdavanja za nešto drugo od onoga što ono o čemu je reč zaista jeste. Dakle, “real” bi, u tom slučaju, odgovaralo nečemu što je autentično, izvorno, autohtono, nečemu što nije kopija nečeg drugog.

34 | MY PEOPLE

Zahvaljujući svim navedenim uvidima, zatim uvidom u upotrebu ovih termina u domaćem rapu i uz malo prevodilačke kreativnosti, odlučili smo da termin “real” prevedemo sa “pravi/prava/pravo”, termin “fake” sa “lažni/ lažna/lažno”, dok smo princip “keep it real” preveli sa “budi pravi/prava/pravo”.

Samo prevodilačko rešenje nas, međutim, ne dovodi još uvek do bilo kakvog razumevanja upotrebe termina “pravo”/”lažno” na rap rime, beatove i umetnike. Ono što me, dakle, prvenstveno zanima je na osnovu čega se tvrdi da je nešto “pravi” rap i da li se upotreba termina “pravo” i “lažno” na rap dela i umetnike može nekako razjasniti tako da se izbegnu česti terminološki nesporazumi, tj. da u svakom trenutku znamo o čemu zapravo naši sagovornici govore?

Različiti smislovi “real” - odnosno bivanja “pravim/pravom” - koje McLeod navodi u svom tekstu, mogu biti i sigurno jesu deo objašnjenja koje tražim. Nema sumnje da najveći

broj ljudi u okviru hip-hop zajednice procenjuje rap pesme i rap umetnike na osnovu toga da li su ti umetnici verni sopstvenim principima, underground, “tvrdi”, “old school”, da li se obraćaju ulici i zastupaju njene vrednosti... To, međutim, nije dovoljno da bih okončao ovo razmatranje jer ovde želim da razmotrim i utemeljenost, održivost, jasnost i primenljivost različitih principa i shvatanja bivanja “pravim/pravom”.

Smislovi “pravog” koje je McLeod otkrio u svom istraživanju, očigledno sami po sebi mogu predstavljati, a mnogi će potvrditi da i zaista predstavljaju izvor nesporazuma. Jednostavno, mnogi članovi hip-hop zajednice bi nazvali mnoge rap umetnike i rap pesme “pravim” iako ti umetnici i pesme, bar na prvi pogled, nisu pravi u svakom od navedenih značenja “pravog”. Postoji, na primer, značajan broj umetnika koji su relativno komercijalno uspešni, ali bi malo ko u okviru hip-hop zajednice rekao da nisu pravi. Postoji dosta umetnika koji nisu “old school” u bilo kom svom pojavnom obliku, ali ih, opet, većina

nas smatra pravim. Umesto da razmatram jasnost, utemeljenost i primenljivost svakog od smislova koje McLeod navodi, krenuću drugim putem - analiziraću tri shvatanja bivanja “pravim” koja su, verujem, globalno najučestalija među pripadnicima hip-hop zajednice.

1. PRAVO JE AKO JE ISTINITO I/ILI ISKRENO Većina pripadnika hip-hop zajednice će na pitanje da li je neki umetnik, album, pesma, rima “pravi rap”, odgovoriti da nešto jeste pravi rap ukoliko je istinito, odnosno iskreno. Ono što prvo upada u oči u vezi sa ovim shvatanjem je da ono, zapravo, sadrži dva shvatanja koja nisu nužno povezana. Jednostavno, nešto može: a) biti istinito, a ne biti iskreno - moguće je da neiskreno tvrdimo nešto istinito, tj. da verujemo da je nešto laž, ali da ga ipak tvrdimo kao istinu (iz bilo kojih razloga) i da to, protivno našem uverenju, zaista jeste istina. b) biti iskreno, a ne biti istinito - moguće je da verujemo da je nešto istina i tvrdimo ga, a da to što tvrdimo zapravo MY PEOPLE | 35

36 | MY PEOPLE

MY PEOPLE | 37

NAS

nije istina.

Ovo shvatanje je, kao i svaki od smislova “pravog” koje navodi McLeod, u suštini vrednosno - ako je nešto označeno kao “pravo” u ovom smislu, njemu je pripisana i (visoka) vrednost, dok je ono što je “lažno” jako niske vrednosti ili, čak, bezvredno.

U okviru ovog shvatanja je skriven i jedan od suštinskih problema tumačenja rapa još od njegovih najranijih dana.

Unutar hip-hop zajednice se ovaj problem javlja u obliku zahteva za utvrđivanjem (uličnog) kredibiliteta (street cred(ibility)) svih rap umetnika koji u svojim pesmama tvrde da rade neke, uglavnom, opasne i nesvakidašnje stvari. Za ovaj zahtev bi neki tvrdili da su ga rap umetnicima, istorijski gledano, vrlo verovatno postavili ljudi koji nisu bili uspešni rapperi, ali su u “stvarnom” životu činili određene opasne i nesvakidašnje stvari. Na drugoj strani, i javnost van hip-hop zajednice se zanima za istinitost rap rima, naročito onih rima u kojima se pojavljuju agresivni i antisocijalni stavovi. (U poslednjih nekoliko godina u SAD i šire su, čak, u nekoliko sudskih slučajeva, kao dokazni materijal protiv optuženih korišćene i njihove rap rime) Čini se da ovo tumačenje “pravog” - kao istinitog i/ili iskrenog - na planu komunikacije unutar hip-hop zajednice, donosi više problema nego što ih rešava jer, pre svega, zahteva da poznajemo privatni život rap umetnika, odnosno autora rima i pesama. Jasno je i da bismo, ukoliko bismo dosledno procenili rap umetnike i pesme na osnovu ovog shvatanja, veliku većinu značajnih umetnika, pesama i rima morali da proglasimo “lažnim” i odreknemo im vrednost. Na kraju krajeva, ovo shvatanje je neprimenljivo na rap beatove - beat teško može biti “istinit” ili “iskren”, a poznato je da se fraza “pravi rap” koristi i u govoru o beatovima, pa bi svaka interpretacija termina “pravi” trebalo da očuva i to značenje.

2. PRAVO JE AKO JE UVERLJIVO I/ILI VERODOSTOJNO I/ILI DOSLEDNO Ovo shvatanje bi, u određenom smislu, moglo da se shvati kao ublažena verzija prethodnog. Prosto, mnogi pripadnici hip-hop zajednice će reći da je nije nužno da su nečije rime istinite i/ili iskrene, sve dok su te rime uverljive i dok, zajedno sa svim drugim odlikama rap umetnika o kome je reč (fizički izgled, boja glasa, garderoba, ponašanje u 38 | MY PEOPLE

javnom životu...), ispostavljaju ujednačenu i doslednu sliku, nešto čemu se može verovati da je zaista to što tvrdi da jeste.

Baš kao i prethodno i ovo shvatanje je vrednosno govoreći da je neko ili nešto “pravi”/”prava”/”pravo” u ovom smislu, mi procenjujemo tu osobu ili rimu/strofu/pesmu i tvrdimo zapravo da je ona, što se nas tiče, uverljiva u tome što radi. Prihvatanjem ovog stanovišta očigledno možemo braniti vrednost većeg broja rap umetnika i rap dela nego što je to moguće u slučaju stanovišta koje “pravo” poistovećuje sa istinitim i/ili iskrenim - drugim rečima, lakše je biti uverljiv/a nego istinit/a i/ili iskren/a. Na drugoj strani, međutim, jasno je da, tumačeći nečiju rap personu i rime na osnovu ovog stanovišta, dolazimo u opasnost da otpišemo nekog umetnika i njegove pesme samo na osnovu toga što ne odgovara našoj predstavi, odnosno stereotipu, o tome kako bi neko ko sebe verbalno predstavlja na određeni način, trebalo da izgleda, da se ponaša i zvuči (kakvu bi boju glasa, recimo, trebalo da ima gangster ili makro).

Naravno, ni ovo stanovište nije primenljivo na beatove jer, prosto, teško je reći da je beat “uverljiv”, a ne uvesti još neke odrednice. Možemo reći da je neki beat “dovoljno rap” da bi bio u rap pesmi, da odgovara našoj predstavi rap beata ali, kao što ćemo videti, to možemo mnogo jasnije i jednostavnije da definišemo.

3. PRAVO JE AKO JE HARDCORE Ovo je shvatanje koje je, pre svega, najviše u skladu sa gore navedenom analizom situacija u kojima se javlja par suprotnih pojmova “real” (“pravo”) i “fake” (“lažno”) u engleskom jeziku - analizom na osnovu koje smo zaključili da, kad se za nešto kaže da je “pravo”, da se time tvrdi da je to autentično, izvorno, a ne kopija nečeg drugog.

U toj analizi “lažno” je protumačeno kao ono što je kopija, imitacija, ono što se izdaje za nešto drugo i koje nije “pravo”, iako ima određena svojstva tog drugog, “pravog”, na osnovu kojih ga (greškom) možemo identifikovati kao “pravo”.

U kontekstu rap muzike to šta je “hardcore”, odnosno šta je tvrdo jezgro rap izraza, ono što rap muzici i rimovanju daje identitet i čini ga tim što jeste, rapom, drugačijim od svih ostalih vrsta muzike, može se odrediti analizom rap

GANG STARR

EVIDENCE

DJ PREMIER & GURU

izraza kroz istoriju, a i poređenjem rapa sa drugim izrazima u okviru hip-hop kulture.

Istorijskim razvojem i pokušajem određenja onoga što je tvrdo jezgro rap izraza već sam se bavio u “Kratkom prikazu razvoja tvrdokornog rapa - od stare škole do kraja “zlatnog doba” (1970 - 1990)”. Ukratko, što se tiče poetskog dela samog rapa, dakle samih rima i toga kako se rap umetnik predstavlja kroz rime, ono što je “hardcore” u rap izrazu i što se ne pojavljuje u drugim muzikama, jeste sam represent stav - u većem delu istorije rapa, zapravo, battle-represent stav - odnosno insistiranje umetnika da kroz rime stvori svoje ime i da sukobljavanjem sa drugima kroz rime utvrdi svoju nadmoć u odnosu na njih do sticanja božanskog statusa, do stepena apsolutnosti. To je ono što rap izraz čini i delom hip-hop kulture, pošto je isti stav u osnovi bboy/bgirl kulture kao kulture “borbenog” plesa u kome se teži stvaranju svog imena i ostvarivanju nadmoći u odnosu na druge, zatim u kulturi crtanja grafita gde takođe postoji potreba da se “umetničkim” sredstvima, dakle na simboličkom nivou, ostvari individualna dominacija nad drugim crtačima itd.

Dakle, tvrdo jezgro poetskog dela rap izraza - neki bi rekli liričkog dela - jeste kurčenje i čitava istorija rap izraza od pojave battle-represent rimovanja - početka 80ih i Kool Moe Deeja pa nadalje - može se posmatrati kao pokušaj rap umetnika da razmetanje u rimama, odnosno ispostavljanje svoje superiornosti i izvanrednosti, učine što apsolutnijim - da se predstave kao apsolutno nedodirljivi, neranjivi - naravno uz stilsko-tehničke razvoje koji represent priči koja je u osnovi daju nove muzičke oblike.

Tako smo od klasičnog battle-represent rapa koji je, kroz rime umetnika kao što su Run DMC, LL Cool J, Rakim, Big Daddy Kane i mnogi drugi, vladao tokom većeg dela 80ih, već pred kraj 80ih - preko Schooly Dja, Ice Tja, NWA i dr. došli do gangsta rapa u osnovu kojeg je battle-represent stav konkretizovan, odnosno u kome rap umetnik više ne preti “apstraktno”, već tvrdi da je nadmoćniji zato što je opasnost za drugog u “stvarnom” životu. Uz naznaku da na ovom mestu grubo uopštavam zbog dužine teksta, dalji razvoj battle-represent izraza nas je, preko rap umetnika kao što su Raekwon, Jay Z, The Firm (Nas & AZ) i sl, sredinom 90ih doveo do nečega što su mnogi novinari i kritičari nazvali “mafioso” rapom - zapravo verzijom gangsta rapa u kojoj rap umetnik sebe ne predstavlja više kao pucača

sa ulice koji je spreman da lično presudi svakom ko mu se suprotstavi, već kao ličnost za koju rade čitave organizacije na čijem je vrhu sam taj umetnik. Međutim, već sredinom 90ih je u rimama umetnika poput Andrea 3000 - preciznije, u pesmi Outkasta “Two Dope Boyz (In a Cadillac)” - nagovešteno prepoznavanje “battle” strane rap izraza kao prepreke u ostvarivanju apsolutnosti, nedodirljivosti, božanskog kvaliteta ličnosti rappera u njegovom/njenom predstavljanju kroz rime - pre svega u smislu da, samim tim što prihvataš sukob s nekim, priznaješ da te njegove/ njene reči dotiču i da nisi apsolutan, nedodirljiv. To prevladavanje i odbacivanje “battle” elementa iz hardcore rap representa, odnosno “od-vezivanje” od drugih (u izvornom smislu reči “ab-solutno”) i prelazak na čisto ispostavljanje sopstvene izvanrednosti bez referisanja na druge, tj. bez poređenja sa njima, razvija se od početka 2000ih naovamo, a najviše se može prepoznati u određenim periodima i momentima u radovima umetnika kao što su Lil Wayne, Kanye West, Lil B, Jay Z, Gucci Mane...

Ukratko, određenje toga šta je “hardcore”, odnosno “pravo”, u vezi sa rap rimama i umetnicima, u ovom slučaju bi bila stvar poznavanja razvoja samog rap izraza i prepoznavanja toga koliko je određeni rap umetnik - u okviru određenog stupnja razvoja “hardcore” stava - uspeo da kroz rime ispostavi svoju ličnost kao apsolutnu/nedodirljivu. Dakle, ako bismo “pravo” tumačili kao “hardcore” - što je, kao što smo videli, legitimno i na osnovu analize upotrebe termina “real” i “fake” - rap rime i umetnike bismo mogli da označimo kao “prave” isključivo na osnovu analize njihovih rima, odnosno na osnovu toga kako sebe predstavljaju u svojim rimama. Ovo shvatanje, uzgred, nije nužno vrednosno pošto to da je neko “pravi” možemo shvatiti kao opisnu odrednicu kojom se ne određuje vrednost njegovih/njenih rima. Određivanje da li je neko “pravi” u ovom smislu, prosto, na najosnovnijem nivou, zahteva određivanje toga da li su nečiji stav i rime u skladu sa onim što rap čini rapom, što rapu daje identitet u odnosu na druge vrste muzika - dakle, da li neko rapuje (ritmički izlaže svoj tekst preko muzičke podloge) sa hardcore stavom, odnosno u tom temeljnom, suštinskom rap “stilu”. Na taj način, što je i nekako zdravorazumski prihvatljivo možemo sasvim legitimno reći za neku “pravu”

MY PEOPLE | 39

RUN DMC

rap pesmu, rimu ili umetnika da nam se ne sviđa i/ili da nema veliku vrednost i sl, kao što i za nešto što ima pojavne, tehničke odlike rapa, ali nije “pravo” (odnosno nije hardcore), možemo reći da je vredno.

Tumačenje “pravog” kao “hardcore” omogućava nam i uspešniju komunikaciju o tome koji su rap beatovi “pravi”. Dakle, za razliku od prethodnih tumačenje ovim su pokriveni “... i bitovi, sinovac” što bi rekao Ajs Nigrutin.

Ako posmatramo istorijski razvoj muzičke podloge u okviru rap muzike, lako možemo otkriti šta je to što se smatra tvrdim jezgrom muzičkog dela rap izraza. Naime, od Kool DJ Herkovog otkrića funk breakova - instrumentalnih deonica funk, soul, funky latino i funk rock kompozicija koje kompoziciju svode na osnovni, noseći groove, koji samo “vozi” i sirov je u smislu da ne sugeriše nikakve asocijacije i osećanja - otkrića do kog je Herc došao posmatrajući reakcije bboy ekipe na muziku koju im je puštao, rap je, što se tiče instrumentalne podloge, kroz sve svoje stilske razvoje, u odnosu na druge žanrove, jasno određen svedenošću na sirov groove.

Dakle, od “Rapper’s Delight” i disco funk rap podloga koje su snimali studijski orkestri pod vođstvom producenata u Sugarhill, Enjoy i dr. kućama, preko electro funka Afrike Bambaate, zatim Rick Rubinovih svedenih matrica, urađenih na ritam mašinama za umetnike izdavačke kuće Def Jam, Marley Marlovih beatova, kao prvih “klasičnih” NY rap beatova pri čijoj su izradi, po prvi put u istoriji rapa, korišćeni sempleri, pa preko 2 Live Crew koji su stvorili lokalni Miami Bass stil razvojem Bambaatinog electro funk obrasca (slično se desilo i u Detroitu i Čikagu razvojem hip housea, booty housea, ghettotecha), preko Dr Drea, DJ Premiera i većine beatmakera do današnjih dana, jasan je temeljni princip pri stvaranju rap beatova - nezavisno od tempa instrumentala (70, 90, 110, 130, 170 ili koliko god bpm), nezavisno od toga da li je beat napravljen od zvukova “živih” instrumenata ili od nekih elektronski generisanih zvukova, nezavisno od toga kakav groove ima određeni beat, kakav ritmički osećaj stvara, tj. kakav ples proizvodi, stvar je u tome da instrumental bude sveden na groove, da bude “sirov”, “suv”, da ne stvara nikakve asocijacije kako bi, između ostalog, mogao da primi na sebe različite rime i stilove - već da samo bude to što jeste, groove koji “vozi”, “udara” i sl.

40 | MY PEOPLE

I za beatove bi, po ovom tumačenju “pravog” kao “hardcore”, važilo slično što i za rime, odnosno za predstavljanje rap umetnika kroz rime. Za neki rap beat bismo rekli da je “pravi” ako je “hardcore”, odnosno ako je urađen prema kriterijumu koje deli većina rap podžanrova/lokalnih scena/beatmakerskih škola, a to je da je sveden na sirov groove, odnosno da nema melodijsko-harmonijskih razrada koje slušaocu stvaraju bilo kakve asocijacije i emocije. Naravno, i u ovom slučaju je, kao u slučaju rima, reč o ne nužno vrednosnom određenju - naime, “pravo” i ovde možemo upotrebiti samo da opišemo beatove, tj. da kažemo da li pripadaju tvrdom jezgru rap tradicije, rap izraza, onoga što određuje rap na muzičkom/zvučnom planu, bez toga da tvrdimo da su vredni, samim tim što ih nazivamo “pravima”.

Na kraju, ovo tumačenje “pravog” kao “hardcore” ne samo da je mnogo prozirnije i jasnije od drugih zato što nam omogućava da odlučimo da li je nešto “pravi” rap isključivo na osnovu onoga što nam je dato u samim numerama, već nam omogućava da, ukoliko želimo, to uradimo mnogo detaljnije. Naime, možemo, na primer, prepoznati da li je neko - što je moguće i zaista se dešava - snimio “prave” (hardcore) rap rime preko “ne-pravog” (ne-hardcore) beata (ili obrnuto), koliko pesama u okviru albuma ili celokupne karijere nekog umetnika jeste u potpunosti “pravo” i da, na osnovu toga, odredimo - možda čak i procentualno - u kojoj meri određeni umetnik predstavlja “pravi” rap.

Bilo kako bilo, ovo tumačenje “pravog” svima nama, pripadnicima hip-hop zajednice, po mom mišljenju, omogućava najjasniju, najutemeljeniju i najdosledniju upotreba termina “pravo” na rap muziku (rime, beatove, umetnike...). Naravno, to ne znači da je bilo ko obavezan da na ovaj način upotrebljava termin “pravo” u govoru o rap muzici, a naročito ne znači da je ovim razmatranjem rešeno opštije pitanje: “Da li ima smisla i, ako ima, koji je smisao određivanja kriterijuma i procenjivanja da li je nešto “pravi” rap”? Ono oko čega se uvek možemo složiti je da, bez obzira da li je nešto “pravo” ili ne, postoje rime i beatovi koji nas lože i pogađaju i da će toga, vrlo verovatno, biti i ubuduće. Dakle, bez obzira na to da li je pravi, rap je živ. Ili ne može biti živ ako nije pravi? Hmmm...

Predrag Vukčević

MOJ UGAO Mislim da treba da se posvete ovi redovi jednom fenomenu koji se zove Who See. Ili što bi rekla jedna od saradnica magazina „Crnogorci su shvatili...“. Dakle, Who See ide na Eurosong, Who See su dobili MTV nagradu, Who See su imali gomilu koncerata u proteklih 7,8 meseci, i najavažnije – Who See su bukvalno izlazili iz frižidera koliko ih je često bilo u medijima. Ne znam da li se ikada desilo na ovim prostorima da se rep disk dobija uz novine, ali su uspeli da rasprodaju dva tiraža i da posle toga iskoriste i punu podršku MTV-a za free download i uspeli da postanu crnogorski brend. E sad, logično je da oni imaju takav uspeh. Očigledno je da je medijska struja tamo mnogo slobodnija, da se ne cenzuriše medijska aktivnost koja nije u skladu sa stavom vlade i vlasti. Jer ipak, Rambo Amadeus i sada Who See zaista opisuju ono što se dešava u Crnoj Gori ali se o tome ne priča na sednicama vlade. Ta tema je non grata, ali ovi artisti nisu persona non grata. Čak naprotiv. Oni su dobili punu podršku za svoje delovanje. Stvarno gotivim kada vidim kako se Crna Gora predstavlja na Eurosongu. Crnogorci su ispali prave face

kada su svojevremeno poturili svog predstavnika koji je pobedio Flamingose, izveli klasičnu nameštaljku iz koje smo mi ispali kratkih rukava. Oduvek su imali tog šmeka da se blago sprdaju sa tim „velikim“ festivalom Jedva čekam da u onom moru nekih bla bla pesmica vidim Who See. Da u onom moru koreografija, svetla, scenskih nastupa vidim njih u onom pravom bokeljskom fazonu. Mislim da će baš zbog njih mnogi koji nikada ne bi ni upalili TV ove godine pratiti pomenutu manifestaciju. E pa ja imam svog favotita, čak ću i uplatiti tiket kada se pojave kvote. Čisto podrške radi.

Ivan Ristić MY PEOPLE | 41

Ivan Ristić

DJ BKO

intervju

42 | MY PEOPLE

Kako ulaziš u svet DJ-inga?

Kada odlučuješ da će gramofon biti tvoj instrument?

Kao baš mali, sa nekih 10 godina, čuo sam skreč na nekim pesmama koje sam tada nabavljao od komšije, starije braće itd... recimo 2LiveCrew.. Tada mi se javila želja za skrečom. Tek 2006 godine od para koje sam dobio za 18-i uspevam da ispazarim gramofon. U početku je to bio instrument samo za skreč a kasnije mi se javila želja i za vrtenjem. Uporedo sam se bavio i produkcijom.

DJ je jako bitna karika u muzičkom svetu. Kako ti gledaš na položaj DJ-a sada, nekada i koliko je on bitan na razvoj muzike i publike?

Ranije Dj nije mogao biti svako, bila je potrebna mnogo veća veština za to, i samim tim mislim da su se Dj-evi mnogo više poštovali i da su bili bitniji faktor u muzici nego sada. Sada je oprema dostupna svakome i veoma je lako naučiti kako se upravlja dj kontrolerom koji je povezan sa nekim DJ softverom tipa Traktor/Serato. Ali opet isto tako imamo mnogo više mogućnosti da napravimo ludnicu uz pomoć efekata / semplera i ostalih stvari, samo što se ljudi ne trude oko toga, barem ne kod nas... sve u svemu vidi se napredak u tehnologiji samo što ga ljudi čini mi se još uvek ne koriste na pravi način.

Nekada je, za to što mi sa naprednom tehnologijom sada uspemo da izvedemo za mesec dana vežbanja, na gramofonima sa vinylima bilo potrebno mnogo mnogo više vežbe. Mislim da je glavni problem to što se ljudi zadovolje kada dostignu taj skil jer im je to dovoljno da izgrade prosečan set. A kada bi se vežbalo toliko koliko su ljudi vežbali nekada mislim da bi se izgradila mnogo ozbiljnija DJ scena.

Postoji mnogo tehnika i veština koje DJ-evi praktikuju. Mene stvarno zanima kako se procenjuje čiji je trik bolji, kako se dobijaju ili gube bodovi na DJ takmičenjima, kako se procenjuje ko je bolji a ko lošiji DJ? Kao i u Breakdance-u i u Scratch-u postoje pokreti koji se uče, poredim ta 2 zato što ljudima na prvi pogled obe stvari deluju suludo, a i nejasno im je zapravo šta mi to radimo. Nisam prisustvovao ni jednom ozbiljnijem DJ Battle-u sem što sam gledao na Internetu, pa čak sada prave Online Battle-ove.

Ceni se sve, počev od tehnike koja je najbitniji faktor pa do

selekcije muzike, ideja je naravno takođe bitna uvek. Kapiram da ne postoji striktno određeno pravilo. Imate Dj školicu tojest DJ Radionicu, koja je barem meni širom otvorila oči vezano za Skreč tehnike i svakome bih je preporučio. I onaj ko nema gde da vežba i ko nema uslove i ko želi da nauči, ne postoji bolje mesto za to od DJ Radionice.

Da li ti se čini da se „DJ kultura“ malo digla na viši nivo, tj da nije DJ samo osoba koja pušta muziku nego da ljudi kapiraju šta je u stvari uloga DJ-a?

Jeste se digla na viši nivo, neki ljudi kapiraju priču i to je stvarno lepo. Ali isto tako se povećao broj kvazi DJ-eva , što i nije tako dobro... spomenuo sam već u jednom od prethodnih pitanja.

Ali na kraju isplivaju oni pravi na površinu.

Kada pogledaš na evropskom nivou, svetskom pa i kod nas, kako su se elementi hip hop kulture razvili, koji element misliš da je najdalje otišao a koji ima još mnogo prostora za nadogradnju?

U principu sva 4 elementa se konstatno razvijaju. Ne mogu da predvidim koji će u kom pravcu ići, neočekivani su veoma. Kod nas se u poslednjih 10 godina desio taj preokret, da su ljudi počeli da kapiraju hip hop ipak kao nešto normalno, ne gledaju te više kao nekog frika ako se baviš bilo kojim od elemenata.

Rep je npr. malo skrenuo sa priče, ali ljudi to gledaju preozbiljno.

Rep je postao način izražavanja u bilo kojoj vrsti muzike, što ne znači da se ta vrsta muzike mora predstaviti kao hip hop. Ja tu ne vidim ništa loše, sve dok neko od “tih” ljudi sebe ne nazove hip hop izvođačem. Scratch-era ima najmanje barem kod nas, nažalost. Opet ću spomenuti DJ RADIONICU jer mislim da je ona jako bitna za Scratch i da će se zbog nje i ovaj element razviti na neki viši i ozbiljniji nivo i kod nas. Bboyin’ je dostigao ozbiljan nivo i to mi je jako drago. Što se tiče grafita mislim da ima previše hejta.

MY PEOPLE | 43

DJ-ing – posao, hobi ili ljubav?

Da li možeš da napraviš razliku između ta tri?

U poslednje vreme kod mene su sva tri prisutna, ali ljubav je ono što vodi. Naravno da treba praviti razliku,jer se desi da posao preuzme ulogu... ne živimo baš u najdivnijim uslovima, pa gledamo da zaradimo svim svojim veštinama koje posedujemo. Ali ne valja kada na DJ-ing gledate samo kao na posao.

Sve više i više su popularni Jamovi, možemo to nazvati Block Party. Da li to vraćanje osnovama u stvari po tvom mišljenju najviše pomaže u kompletnoj promociji hopa?

Naravno da pomaže, što je više takvih događaja, to će biti i više ljudi koji stvarno poštuju i kapiraju 4 elementa i celu tu vedru stranu hiphop-a. Ja živim neku priču sličnu onom koja je prikazana u filmu BEATSTREET, družim se i sa crtačima,bboysim a,mceivima,djevima... ali nisam ja to birao, jednostavno se sve to slučajno i spontano desilo . Ali mislim da je situacija kod nas još uvek nekako otuđena, elementi su odvojeni i prave se grupice, nažalost ima hejta pa i u okviru istog elementa . Ali ide sve ka boljoj priči. Što više JAM-ova to bolje! Treba se družiti i širiti kulturu.

Da li si se nekad latio spreja, mikrofona ili pokušao da napraviš neki bboy potez?

Tagirao sam jedno vreme, srednja skola je bila u pitanju. Imao sam situacije, da uđemo u noćni autobus i u roku od 15ak minuta ga celog išaramo :D Vremenom sam iskulirao tu priču. Probao sam da nacrtam i grafit, ali je to očajno izgledalo :) Nije me radila ta priča. Ali sam mnogo puta išao sa drugarima dok crtaju da gledam. Što se tiče Repa, kad se napijemo bacamo fri, čak imam i snimljene neke trake al to je totalno zezanje, interna sprdnja u okviru društva koju ne verujem da bi iko skapirao a da nije iz društva. Al nisam sebe nikada video kao MC-ija, nemam tu 44 | MY PEOPLE

harizmu, nisam takav tip. Breakdance-om sam se bavio 6-7 godina, i bio sam veoma zaluđen za tom pričom...al nažalost, prestao sam sa treninzima zbog ostalih obaveza, jer sam skapirao da ne mogu sve da postignem. I dan danas imam trip da uđem u krug kad se đipa da bacim koji brejk.

Volim i poštujem sva 4 elementa.

Koje DJ-eve danas gledaš i skidaš njihove poteze, i koji su DJ-evi „bitni“ što si ti danas tu gde jesi?

Ne skidam poteze, možda nesvesno pokupim ponešto... nekada Dj Babu, Cut Killer, Premier... u poslednje vreme... recimo Boi Jeanius, A-Trak, JFB... Od domaćih, nema nas puno, ali mogu reći da su mi svi podjednako bitni. Kada kažem “nema nas puno”, mislim na ozbiljniji skill... ne ubrajam tu kliktače po “virtual DJ”-u.

Kako biraš sa kim ćeš da radiš?

Ne znam da li se to pitanje odnosi na DJ-a ili MC-a... Ali npr. što se tiče MC-eva tu više ni ne upadam u neke nove saradnje pošto imam već krug ljudi sa kojima radim. Al mi je bitno da mi se svidi njihov rad, energija, flow...gledam to više sa muzičke strane. Tekst na kraju slušam.

Bitno mi je da ima nešto svoje i da se razlikuje od drugih. Pošto ja slabo slušam domaći hop baš iz tog razloga što mi većina njih zvuči veoma slično. Što se tiče Dj-ejeva, to jest Dj party saradnje, bitno mi je da fura neki sličan trip kao ja ili barem jedan od pravaca koje furam ja da možemo da se dopunimo. Isto mi je bitno da ume da miksa, i što je možda i najbitnije da ume da se snađe sa publikom, da ih izvoza.

U poslednje vreme si sve prisutniji kao gost na EP-evima? Da li je blizu kada ćes se naći i na nekom LP-u?

Pa trenutno sam u nekoliko projekata, uglavnom šta možete očekivati od mene u nekoj bliskoj budućnosti su singlovi. LP još uvek ne planiram. Al biće vremena i za to. Usmeren sam više ka produkciji.

Da li planiraš da u nekoj budućnosti pokreneš svoju DJ radionicu?

Ne planiram, jer mislim da nema potrebe za time jer je “DJ RADIONICA” sasvim na mestu. Plus ne smatram sebe dovoljno ozbiljnim da bi pokretao takvu neku priču.

TRIP R

Prvi kontakt sa hip-hopom?

Negde krajem osamdesetih, mislim da je RUN DMC /Aerosmith – Walk this way.

Prvi studio?

Studio radija 016 u Leskovcu, tamo smo snimali neke od prvih pesama.

Prvi kupljeni rep album?

Ice T – Iceberg

Prvi bitmejker?

1994. godine, Puncha, a matre su rađene na Amigi 500

Prvi posećeni rep koncert?

Gru u Leskovcu u diskoteci Dvor na otvorenom, tamo sam radio kao tonac tada Prve široke pantalone?

Sredina devedesetih, srednja škola Prvi kačket?

Slabo nosim kačkete, ne stoje mi...

Prva napisana rima? ...se desila pre 18 godina, ko će ga znati kako je zvučala. Prevelika kilometraža

Prvi nastup?

1996, gitarijada u Leskovcu u bašti doma kulture, sa bendom koji se zvao Grupa Z Prvi album?

Sa ekipom CB4 – Ol skul šit 2004 godine, a solo Prvi simptomi 2010. Godine Prvo razočarenje?

Ko to zna kad je bilo... nije ih bilo malo. Ljudi su presebični.

Prva snimljena pesma?

1994 godine, Zločin bez kazne.

Prva kinta od repa?

1996 godine, vodio sam rep emisiju koja se zvala 357 (istoimena grupa tad još nije izdala prvi album), a keš je bio od sponzora

Prva kolabo pesma?

Tek 2001 godine, Tako je, sa Wordom iz Odreda Loših Navika i Marconierom i Jokerom iy grupe D-Fence.

Prvi idol?

Moj otac

MY PEOPLE | 45

intervju

vudu popaj 46 | MY PEOPLE

Ne volim samohvalospevne intervjue, egocentrične sagovrnike koji uglavnom samo pričaju, a malo toga u realnosti ponude publici. Vudu Popaj je obrnut slučaj. Jedan skromni umetnik, koji godinama unazad svojim radom i konkretnim delima redovno oplemenjuje domaću ne samo muzičku, već i literalnu, ali i likovnu scenu. Muzika, filmovi, knjige, stripovi, skulpture, scenariji, suveniri... Sve ovo autorski potpisuje Popaj. Iako bi o svemu tome mogao da govori danima, svojim umerenim pristupom upotpunio je prijatnu sliku o njegovom liku i delu koju sam inače imala.

Kako nastaje pesma otmičar?

To je pitanje kao poručeno za mene, mogla si da me pitaš za bilo koju drugu pesmu, ali ne bi bilo tako zanimljivo. Naime, ja sam po gradu tražio neku instituciju i pitao sam u nekoj radnji gde se ta institucija nalazi, a ovaj čovek iz te radnje mi je rekao da pitam ženu iz trafike. To je značilo da moram da se vratim jedno sto metara unazad do trafike. E sad, ako si misaono biće, ti razmisliš o tome što ti je rečeno i ja se eto iz te pristojnosti vratim do te trafike. Žena mi objasni gde se to nalazi, tu smo malo popričali i ona mi da na poklon neki novi magazin, na čijoj je naslovnoj strani bila Mišel Fajfer. I tako ja počnem da studiram Mišel Fajfer, ko je to, šta je i

odlučim da je otmem, mislim u pesmi.

Neke stvari nastanu tako slučajno, ali ustvari ništa nije slučajno.

Značaj Voje Aralice?

Voja Aralica nije prvi za mene čuo, to je prva stvar koju bih naglasio, nije sve onako kako izgleda, postoje neke razne situacije i komentari koje bih ja sada voleo da razjasnim. Ajde da krenemo od lepih stvari. Mene niko nije otkrio, ja sam se pojavio i ja sam se otkrio, ja sam imao nekoliko demo snimaka, već sam izazvao neku pažnju, tako da je mogao bilo ko da se pojavi i da predloži da radi sa mnom album. Nije bitna ličnost koja je stajala iza toga, ako je album urađen kako treba. Veću važnost MY PEOPLE | 47

ima to što je album dobro ispao, to je srećna okolnost. To je bio moj prvi album i on je morao tako da izgleda i zvuči. To je bio najbolji način da se Vudu Popaj pojavi i da se njegove ideje i misli rasprostrane, da se šire mase upoznaju sa mojim radom.

Voja Aralica je tu vrlo zaslužan, ali je on takođe i sebi tu napravio posao.

Moglo je to da se nastavi i dalje, ali ja nisam čovek koji se ponavlja, koji radi po sistemu ne menjaj konja koja pobeđuje, tako da je drugi album urađen u novom fazonu. Sada dolazimo do jedne ključne stvari, gde je on u jednoj emisiji toliko hvalio sebe i taj album, gde je rekao da posle toga ono što sam radio dalje nije bilo kao ranije kad je rađeno. Samim isticanjem sebe, ustvari, je mene tu na neki način ponizio i ono što sam dalje radio, a mnogo sam toga radio i po mom mišljenju to su bili sve „ konji“ koji pobeđuju. Kada je on video da ću ja drugačije uraditi taj drugi album, on mi je predložio da možemo ponovo da uradimo nešto zajedno, pa da vidimo dalje kako i šta. Pred izlazak trećeg albuma mi smo se sastali i razgovarali, on me je pitao ko stoji iza mene i iza toga, odgovorio sam da ja stojim. On je počeo da govrio da to nije onaj Popaj i onaj Karantin i tako dalje. Sve je to u redu, sve dok neko hvaleći sebe ne počne da umanjuje neki tvoj značaj. Ne mogu tek tako olako da se izgovaraju neke stvari.

Ja se nisam ograničio samo na muziku nego sam radio i neke druge stvari, a i vreme pokazuje koliko ko vredi. Napomenuću još jednu stvar, baš kada je u pitanju ta pesma Karantin, ja sam imao ideju da se sempluje Stingova pesma, to nije bila njegova ideja, a ta druga pesma „ Samo sam tvoj“ pred izlazak trećeg albuma, to je isto Stingova pesma semplovana, što bi značilo da je i ta druga pesma imala uspeh, ali on to nije hteo da radi, on tu nije video interes, nije video sponzore iza mene, izdavačke kuce, tako da to nismo radili.

Ideja da repuje kroz nos?

To je kad sam odlučio da se zovem Vudu Popaj.

48 | MY PEOPLE

Što si odlučio da se zoveš Vudu Popaj?

To je jedan od mojih zapisa, kao što su razni zapisi vezani za stihove, pesme, to ja tako pribeležim. Kada sam razmišljao o tome kako da se zovem, naiđem na to, eto to mi se dopalo, bilo je još nekih interesantnih, ali taj mi je bio posebno zanimljiv. Kad se pogleda to bi bio spoj neke magije i snage, borbe za pravdu. Onda je bilo pitanje kako da se to manifestuje.

Ja koliko god izgledao neizanteresovano u nekom smislu i za svoj imidž i ostalo i taj moj imidž bez imidža je namerno takav, uvek vodim računa o tome kakvu poruku šaljem, makar to bila samo majica na kojoj nešto piše. E sad ja sam i o tom svom glasu razmišljao, kakav on treba da bude.

Shvatio sam onda da treba da imam Popajev glas, ali ne glas Popaja nekog italijanskog, nego glas domaćeg Popaja, koga je sinhonizovao Mića Tatić, a sa druge strane želeo sam da tim glasom i privučem pažnju. Nakon prvog albuma kada sam ostvario taj svoj cilj, prestao sam da repujem kroz nos. Moj manje više prirodan glas je sada tu.

Obrade u rep fazonu?

Ja to radim sve vreme. Negde samo uzmem neki refren i poigravam se nečijom pesmom, negde celu pesmu.

Postoji i jedan muzički program koji izvodim, to su obrade nekih hitova na akustičnoj gitari, u pitanju su Fil Kolins i Stivi Vonder, izvodio sam to jedno pedesetak puta. Ima petnaestak

raznih obrada, uvek stoji i ta opcija da se nešto obradi. Uglavnom smišljam svoje, mislim sve je autorski rad, a ako hoću nešto da obradim, ako je to neka stvar koja je dobro prošla u javnosti, onda mogu da uradim samo parodiju na to, ne neki kaver.

Distanciranje od medija?

Vi ste priločno upoznati sa mojim radom, reko bih na prvu loptu, mada ste i Vi daleko od svega što ja radim.

Većina je ostala na prvom albumu i stalno vrte tu priču, prvi album je super. Mnogi novinari su neupućeni, a ipak mislim da ako sa nekim radiš intervju da bi trebalo da se upoznaš sa onim što taj neko radi. Mislim zašto bi neko radio intervju sa mnom, samo zato što sam ime?! Ako me nema na tv- u, ima me na netu, u nekom drugom mediju. Postoji ta jedna licemerna strana novinarstva, jer se neki ljudi pojave sa pričom o tome kao gde sam, kako me traže sto godina, ja sam kralj, a onda krenu s nekim takvim pitanjima, oni već tu ispadaju glupi u društvu, jer oni mnogo stvari ne nalaze ,a te stvari su lako dostupne, ako ništa drugo mogu da nađu na netu gde sam sve dao na „ izvolte“. To je jedna stvar, druga stvar su moji stavovi, nesto što ne želim i neću da radim, a treći segment su okolnosti. Naše okruženje, mislim kako uopšte možeš da budeš u žiži. Nisam stranački aktivan, nemam bližnje na položajima.

Nema nekog televizijskog i medijskog sadržaja gde bi mogao da prezentujem ono što radim ili ima , a emituje se u nekim nepopularnim terminima, drugo ja nikome ne plaćam da bi bio na televiziji, radiju u novinama i tako dalje. Tako da to je skup svih tih okolnosti, ja sam se u početku malo nervirao oko toga, ali sam shvatio da sam ja tu gde jesam zato što sam to što jesam. Pominješ distanciranje, a evo ja ću postaviti pitanje kao kontra odgovor. Ako ne postoji mesto gde možeš da prezentuješ svoj rad, onda kako možemo da govorimo o distanciranju?

tencijale sam pokrenuo, ispoljio svoju kreativnost na razne načine. Mimo toga ja sam mislio da radim nešto vezano za marketing i neke tv emisije, ali kod nas je katastrofa po pitanju toga, onda sam od toga odustao. Ja na primer ne znam da crtam, ali sam pravio neke skulpture i to je neki moj vidi slikarstva, na moj način, nisam pravio ništa tendenciozno da idem u neku galeriju i tražim izložbu, nego samo spontano organizovao nekoliko izložbi. Ali bih voleo da u nekoj doglednoj budućnosti organizujem neku malo jaču izložbu. Ovo novo vreme koje je došlo bilo je idealno za stvaranje multimedijalnih umetnika i pojava, ako se baviš samo jednim poslom ti imaš više vremena i osećaš se skučeno i klaustrofobično te sa tim viškom vremena imaš uslova da razmišljaš o nekim drugim vidovima umetnosti. Ja sam tu sigurno neki pionir. U suštini osnova svega ovoga što radim je tekst, od toga sve polazi.

Univerzalna publika?

Prvo sam se obratio onima koji poseduju neki istinski osećaj za ono što nam se dešava, tražio sam sebi slične. Pa kad sam napravio to što sam napravio, onda sam ja njima značio u smislu da se pojavio neko ko govori u zajedničko ime, a ja sam osetio povratnu energiju od njih, i to da se nisam osećao usamljeno, da se dobro osećam zbog toga što radim. Krenuo sam od toga da nađem ljude slične meni i da nekim mudrim rečima upozorim na ono što nam se dešava, a da se onda obratim i ostalima iako to meni u startu nije izgledalo posebno zanimljivo, ali sam onda doživeo i sebe kao čoveka koji ima neku misiju ovde i onda je cela stvar dobila drugu dimenziju. Ajmo sada da pobedi dobra ideja, a ne ovo kako je krenulo da se dešava. Mislim da sam u tome uspeo, da sam došao do te neke šire mase. Ja sam dao sve od sebe da upozorim, prikažem realnu situaciju pa i da dam neke odgovre na pitanja kako da nam bude bolje, da bolje živimo.

Multiformno izražavanje?

Scena i nove kolege?

To je normalno ako čovek sve to dobro radi. Jako je bitno da ti radiš na bilo čemu, ako i ne znaš neke stvari, da vežbaš. U umetnosti kao i u mnogim drugim zanimanjima ne bi valjalo da se pokazuješ dok ne navežbaš to nešto, ako već vežbaš. Sve svoje po-

Muzička secna kod nas deluje otužno, rastrojeno, konfuzno, u suštini meni se dosta ogadila i muzika i neka priča na radiju, i sve to, mislim ogadili su naš jezik. Prosto besmisleni su tekstovi, besmislene su priče. Ja sam

jedno vreme pratio strane radio stanice i programe koliko mi je bilo muka od svega. Ovde jedva da nađem nešto što me zainteresuje. U rep muzici evo da kažem šta valja, meni sve valja gde nema psovki, nekih besmislica, stihova kao „ mala osa srče srk, biciklista čupa brk“ i te priče o gudri i ostalo. Dobro je gde je borba za istinu, za pravi sistem vrednosti, religiju, za filozofiju... Meni je jako teško da govorim o bilo kome jer mislim da je ono što ja radim jedinstveno, ne tražim neke svoje klonove, meni trebaju saborci na tom putu.

Istaknuti rep period?

Ne može prosto, jer je u jednom momenti došlo do smene generacija. Neko radi nešto sto ostaje za večnost, neko nešto sto brzo izčezne. Činjenica je da smo imali devedesetih neke pojedince i grupe koji su za sebe radili, a da su se kasnije pojavili neki neke grupe u okviru samih grupa, neki klanovi, pa je došo neki novi talas, ali rep nikada nije izazvao tu vrstu pažnje o kojoj ti pričaš, ni jedan drugi pravac zapravo nije izazvao tu vrstu pažnje sem turbo folka.

Tu je stvar u pojedincima, tu su važni pojedinci i njihovo delo. Hiphop je održala činjenica da u svkaoj zgradi imaš po tri klinca koji repuju, pa onda se neka baba iz komsiluka zainteresuje, pa babin bratanac, ali to je sve na nekim staklenim nogama na vrlo niskom nivou i idejno i kako hoćeš, jako malo ima pametnih stvari, stvari koji mogu da ti promene život na bolje...

Jedino je taj turbo folk opstajao sve ove godine.

Jedno mesto za sve Popajeve radove?

Kamo sreće da sam to mogo da izvedem, ali prosto ne postoje neke održive mogućnosti u tom nekom preduzetničkom aparatu, koji stalno nameće neke uslove koji te opterećuju, a mi jadni mali umetnici treba da se snađemo u tome. Ja prvo ne bih mogao da imam u ovoj zemlji bilo kakav objekat i ja bio preduzetnik i sa kojekavim ljudima da sarađujem.

Uslova za to sa moje strane ima, imam materijal, majice, skulpture, diskovi, knjige, stripovi...to bi bilo lepo, ali treba neko da stane iza toga, ja to sam ne mogu da izvedem.

Trebalo bi da postoji neki univerzalni bazar za prodaju i prezentaciju autorskih radova gde bi na primer umetnici MY PEOPLE | 49

ponude i prikažu ono što imaju. Ja se susrećem sa time da odem u knjižaru gde se prodaju moje tri knjige i kada uđem nema ni jedne, rasprodate su.

Pitam kada će dobiti, oni kažu kad im donesu i da bi mogao ja da im javim.

Ili recimo u nekoj izdavačkoj kući sedim i pitaju me kako ide knjiga, promocije, ko mi organizuje to, kad kažem da organizujem ja onda oni kažu nekom službeniku da me ubaci u spisak pisaca koji putuju i organizuju im promocije, službenik kaže važi, a kad se ja za nedelju dana vratim on i dalje ništa nije uradio po pitanju toga.

Kako nastaje delo?

Ja sve to zapisujem, nekad su to zanimljivi likovi i njihove osobine, nekad je to tema kojom ću da se bavim. Tako da dolazimo do toga da to sve zajedno važi za mene, jer sam od onih ljudi koji spadaju i u jedno i u drugo koji konceputalno mogu da zamisle pa da onda krenu u realizaciju onoga što imaju. Za mene kažu da ja spajam nespojivo. To može da bude ideja o Japancu koji živi na Rudniku, da on bude što neobičniji, što zanimljiviji, na granici mogućeg i nemogućeg, da ljudi prvo pomisle „ Ma gde bre Japanc na Rudniku“, pa onda razmisle i kažu „pa to je stvarno moguće“. Eto to je moj način rada, da izazovem pažnju neciju, da je nešto gotovo nemoguće , a da opet može da se desi. Imam takav pristup. Ja poznajem mnogo zanimljivh ljudi sa kojima, kad bi se sreo, mogao bih da napišem knjigu, to ne znači da ja prepišem njihove životne priče, nego da su ti ljudi inspirativni. Nisam još došao do toga da mi je to neohodno, jer naprotiv, imam toliko ideja, nikako da se oslobodim onoga što imam na lageru. Što se tiče tog koncepta ja sam svestan da ovde teško možeš da dobiješ šansu da neki projekat prezentuješ, ja sam uglavnom izgurao na dobar dan ja sam ovo uradio da li vas zanima. Tako da s te strane to je jedan veliki problem, a ja svestan toga imam koncept... na primer ako sam uzeo da radim album na stranom jeziku imam tu i neke radio drame, koje mogu da se snime posle, od toga može da se napravi i animirani film, kratki film, ja sam ga radio s namerom da tu imaš prostora da radiš još neke stvari s tim albumom, to je eksperimentalan art album. Znao sam da treba to da uradim jer neću skoro imati neku takvu priliku, možda nikad 50 | MY PEOPLE

više. Naišo sam na dobru reakciju izdavača, dal je to njima sad neki trofej koji im stoji u vitrini jer to do sada niko nije uradio pa se ponose time...

Ali tu je koncept postojao kao i u svemu drugom. Posle osvajanja polja muzike na red je došla i književnost.

Jer sam se pojavio u muzici, ali je književnost moja najveća ljubav.

Napisao sam četiri knjige, postao član udruženja književnika. Danas ne živimo u vreme Ive Andrića, izdavač nije u stanju da ti prevede knjigu, ti moraš sam da platiš, ti sam moraš sam sebe da promovišeš, da pratiš kad je neko takmićenje, konkurs.

Ranije su to radile ustanove kulture.

Sada se sve to drugačije radi. Ako imaš para ti možeš da prevodiš knjige, organizuješ promocije i tako dalje. Ali mi se eto borimo da bude naš sistem rada, ima gomila ljudi koji razmišljaju slično kao i ja i žele da nemoguće čine mogućim. Na kraju krajeva to je vudu, neka magija koja uspe da duhom, razumom i logikom, a i osečajnošću prema tome što radiš uspeš da utkaš što više pozitivnih komponenti, jer onda će neko neprestano s tobom da se oduševljava, jer ako si ti to nešto tek tako uradio onda to niti može da ostane niti može da opstane. Šta smatraš prekretnicom i najvećim uspehom?

Ja se ne okrećem nešto mnogo unazad, mislim da sve vreme nižem neke uspehe i neke pobede za mene, a i za one koji vole moj rad, ima tu naravno i poraza, ali šta je to u moru nekih pobeda i šta je uopšte neko negativno iskustvo u moru susreta sa ljudima? Čovek treba da bude odlučan u tome što radi, da bude otvoren, što je teško u ovom vremenu otuđenja, međutim ja ne znam drugačije, time sam vođen u životu. Što se tiče nekog mog osvrta na ono što radim jedino se osvrćem u periodu kada mi na primer album bude gotov i kada treba da izađe, tada ga besomučno slušam.

Nešto novo muzički?

Nove stvari postoje, od poslednjeg albuma sam kroz saradnju uradio više pesama, a pripremam i novi album, on je u fazi miksa. Radim i na novim stvarim i saradnjama i na novom albumu, posvećen sam i ostalim stvarima, majice, obrade- moj duh ne miruje. Ja sam vredan, izbacujem

stalno nešto, konkretan sam i mislim da priča bez dela nije nikava priča, a što se tiče poimanja slave, mnogi tu padaju na ispitu jer misle da postoji samo ovaj život i ovo što rade, tu se mnogi pogorde. Umetnik mora da se žrtvuje jer on je tu sa zadatkom, ako oseća da mu je dat taj dar. Ako je neko spreman da se odrekne te neke slave u ovom životu, radi za neka vremena pitaj Boga koja, po mom mišljenju to je ono pravo. Imaš i one koji bi na sve načine ovog trenutka sve. Toga ima svuda. Ja da tako razmišljam ja bih stalno bio u javnosti prisutan da stalno nešto poričam šta sam sve uradio. To je strašno, jer ljudi polaze iz tog poriva da je samo ovaj život, a nije, ima mnogo iza toga, mislim ko zasluži.

Andregraund reperi?

Ja sam neko ko može na koju god oćeš muziku da odrepuje bilo šta i neko ko može sa nekim antitalentom da odrepuje bilo šta. Ja nisam neko ko deli ljude na mlađe, starije, poznate i nepoznate. Meni se nešto dogodi,nešto mi kvrcne. Bitno je da ispunjavmo neki zajednički cilj i da smo tu na manje više istom zadatku. Čak je to moguće i sa nekim sa kim na primer nisi po senzibilitetu sličan ali sve je stvar dogovora i poštovanja.

Meni ne trebaju medalje, naslovne strane, bilbordi, samo mi je bitno da ima ljudi koji poštuju mene i moj rad.

Poruka za kraj Disciplina, strpljenje, to su neke stvari koje se u životu vežbaju kroz iskustva, ali moraš da obratiš pažnju gde grešiš da bi ispravio stvar sledeći put, a mi imam taj običaj da ponavljamo iste greške.

Maja Meganović

MY PEOPLE | 51

52 | MY PEOPLE

SVET JE NAŠ Opstanak i preobražaj Bronx stila To nam je bila neka vrsta pribežišta. U suprotnom ne bismo bili ponosni ni na šta.

- DOZE Nije bilo nikakvih garancija na putu od sveta od sedam milja do Planet Rock.

B-boying se mogao vratiti nazad u dnevne sobe kao ples koji će se „vaditi iz naftalina“ subotom, kasno uveče, nakon nekoliko flaša piva, kao album sa fotografijama koje blede. Rapovanje i scratchovanje su mogli ostati kuriozitet Bronxa, zanimljivi muzikološki artefakt. Ekipe crtača su mogle biti razbijene poput bandi, a njihovi glavni članovi sistematski pohvatani i u čoporu odvedeni u zatvor. Nakićeni klinci, pripadnici generacije koja je došla posle bandi, mogli su da odrastu i produže dalje, nestanu, umru – postanu tek nekih pet-šest godina uličnog života malog dela New Yorka, koji dođe i prođe u jednom treptaju gradskog oka.

U Bronxu je 1979. budućnost, sasvim izvesno, tako izgledala. Međutim, do početka nove decenije, namamljena komercijalnim interesima, pritisnuta od strane države i spašena od strane tradicionalista, kultura rođena u Bronxu je preskočila granicu jednom zauvek.

Prva smrt hip-hopa Sa jedne strane, rap je postajao poznat izvan šifre od sedam milja. Nezvanične kasete sa snimcima živih nastupa Kool Herka, Afrike Bambaate, Flasha i Furious 5, L Brothersa, Cold Crush Brothersa i drugih, bile su muzika u vozilima OJ Cabsa koja su vozila ljude po celom gradu.

Trake su išle od ruke do ruke u crnačkim i latino krajevima Brooklyna, Lower East Sidea, Queensa i Black Belta Long Islanda. Klinci su po drugim opštinama pravili sound systeme i održavali rap bitke sa istim žarom koji je nekada samo Bronx gajio.

U Bronxu je hip-hop, međutim, bio samo trend koji je izlazio iz mode. „Nazvao sam to Velikom hip-hop sušom“, kaže Jazzy Jay. „Svi su počeli da se udaljavaju od hip-hopa.“

Klinci koji su odrasli na muzici Herka, Bama, Flasha, Lovebuga Starskog i DJ AJa su završili srednju školu i tražili su nešto novo. „Ljudi su odrastali i počinjali da to zovu „klinačkom zikom““, kaže Jay. „Jednostavno više ne ideš u salu neke srednje škole na žurku.“

Virio je preko balkona u T-Connectionu, koji je bio veličine fiskulturne sale, i bio šokiran činjenicom da u celoj prostoriji pleše samo četrdeset ljudi. Patio je za prošlim bitkama u Webster Avenue P.A.L.u. „Bilo je to grozno vreme“, kaže Jay. „Sve moje veštine su bile ekstra, dobio sam sve činove, Flashu sam razvalio bulju, Theodoru sam razvalio bulju i gledam koga ću sledećeg da ispresavijam! Iz fazona sam – znači proš’o sam sve te prepreke da na kraju ne budem faca? Hip-hop će ovako da umre?“

Publika se iz Bronxa – sa bitaka sound systema i okupljanja na otvorenom – prebacila na periferiju, u noćne klubove za one koji su dovoljno stari da smeju da piju, lišavajući b-boyse i DJeve scenografije njihovih takmičenja. Disco DJevi iz noćnih klubova Harlema su, istovremeno, ostvarivali uspehe ubacujući u svoje tačke rap stil i tehnike miksovanja iz Bronxa, nudeći zrelijoj publici prefinjeniju verziju ritmova Bronxa.

„Pitao sam se gde odlazi glavni deo moje publike“, kaže Grandmaster Flash. „Išli su da gledaju ljude poput DJ Hollywooda koji su pravili žurke za starije od dvadeset tri. Produžili su dalje, jer su želeli da nose haljine i odela. Jednostavno su postajali stariji i njihov muzički ukus se promenio.“

Onda nastavlja: „Kada sam odlazio da vidim DJ Hollywooda, imao sam ovakve razgovore, „O, Regina, šta ti radiš ovde?! Nisam te video sto godina!“ „Mmmda, sada dolazim ovde.“ A bio je tu i taj lik koji je bacao te neverovatne rime na mikrofonu – imao je između 150 i 200 kila i terao je svu publiku da podivlja isto kao što su to radili moji Furious Five. DJ Hollywood je bio zaista neverovatan – ljudi su pevali njegove rime! Masa naših ljudi je sad išla na takve žurke – žurke Eddieja Cheebe, Pete DJ Jonesa. Izgledalo je kao da se sve odjednom srušilo. Mogao si da prihvatiš promene i opstaneš ili da budeš otpisan.“

Sami DJevi su želeli više. Glavna stvar više nije bila rokanje na blokovskoj žurci i stvaranje reputacije. Želeli su da zarade za život. Ekonomsko ustrojstvo muzike se, međutim, promenilo. „Ako je petak bio 25. u mesecu, mogao si da vidiš DJ Hollywooda na pet različitih letaka za pet različitih mesta. Kako je to bilo moguće? Kako može da bude na Manhattanu, u Bronxu i Queensu iste noći?“, pitao se nekada Flash. „A onda sam otkrio da on uopšte nije nosio ozvučenje. Sve što je nosio su bile njegove ploče. Imao je ekipu i kola. I tako bi odradio sat vremena ovde, ušao u kola, sat tamo, sat tamo i sat tamo. U jednom trenutku su ljudi koji su imali veliko ozvučenje postali dinosaurusi jer si sad mogao da ideš i odradiš pet žurki. A ako si još imao i neku izdatu ploču, onda si stvarno mogao da napraviš neke pare.“

Flash je ovaj poslednji uvid stekao na teži način.

Do 1979. su nezavisni crni producenti kao što su Bobby Robinson i Paul Winley iz Harlema i Sylvia Robinson (nije Bobbyjeva rođaka) iz Englewooda u New Jerseyju, već čuli o rap fenomenu, obilazili klubove Bronxa i Harlema i pravili računice pokušavajući da shvate da li rap može biti rentabilan. Flash i Furious Five su bili na vrhu svih lista želja.

Flash je, međutim, odbio da se susretne sa gazdama izdavačkih kuća. Za njega je ta zamisao bila apsurdna. Ko bi želeo da kupi ploču klinaca iz Bronxa koji rapuju preko ploče? On i Furious Five su još uvek bili veliki magnet za posetioce klubova, a snimanje ploče nije garantovalo siguran novac, kao što ga je garantovao izlazak na binu. „Može se reći da sam odgurnuo te ljude od sebe. Moje MY PEOPLE | 53

obezbeđenje ih je držalo podalje od mene. Nisam hteo da pravim dilove. Koliko god da su hteli da pričaju sa mnom, „ne“ je značilo ne. To je bilo to“, kaže on. Sve dok je imao ugovorene nastupe tokom cele nedelje, bila je to sigurica i bio je zadovoljan takvim pravilima igre.

A onda su se, oktobra 1979. godine, pravila igre promenila.

Izokola Posmatrano iz ove pozicije, izgleda savršeno logično to što je bezimena ekipa, koristeći delom ukradene rime – što je definicija ekipe koja nema stil – bila prva koja je ostvarila platinasti potencijal hip-hopa. Kada su trojica anonimnih rappera stupili u studio crnačke nezavisne izdavačke kuće vlasnice Sylvije Robinson da snime „Rapper’s Delight“, nisu morali da ispune nikakva lokalna očekivanja, nisu morali da očuvaju bilo kakvu reputaciju na ulici, nisu imali nikakvu stalnu publiku koju je trebalo da zadovolje, niti su im pretile neke posledice u slučaju da ne uspeju.

Sylvia Robinson i njen sin Joey su pokušavali da potpišu ugovor sa nekom rap grupom, ali ih je dočekala sumnjičavost eminencija Bronxa kao što su Flash i Lovebug Starski. Pojavljivanje pesme „King Tim III (Personality Jock)“ na B strani singla funkera iz Brooklyna – Fatback Banda – u leto 1979. je nesumnjivo poguralo Robinsonove da naprave dil.

Henry „Big Bank Hank“ Jackson je bio Herkov obožavalac i izbacivač u noćnim klubovima Bronxa. On je nekako postao menadžer Grandmastera Caza i rappera koji su postali Cold Crush Brothers. Pravio je pice u New Jerseyju da bi platio Cazovo ozvučenje i rapovao uz njegovu kasetu u piceriji jednog popodneva, kada ga je Joey Robinson čuo i pozvao ga da dođe u Jersey na audiciju. U odlasku su se još dvojica stihoklepaca umuvala u Joeyjev automobil – Guy „Master Gee“ O’Brien i Michael „Wonder Mike“ Wright – i te noći su njih trojica imali audiciju. Sylvia Robinson je odmah potpisala ugovore sa njima učinivši ih prvom grupom na svojoj novoj etiketi Sugar Hill Records. Niko nije znao za njih. Bili su savršeni ljudi da lansiraju hip-hop u carstvo popa.

„„Rapper’s Delight“ me je zapanjila“, kaže Bill Adler – u to vreme muzički kritičar Boston Heralda koji će kasnije postati publicista u Def Jamu – „i to ne zato što izvođači nisu pevali već su rapovali. Ono što je bilo neobično u vezi s tom pesmom je da je trajala petnaest minuta. Boston je imao jednu radio-stanicu koja je puštala crnačku muziku, i to je bila stanica na AM skali koja se zvala WILD. Kad god su puštali „Rapper’s Delight“ – a to su radili stalno – puštali su celu petnaestominutnu verziju, što je bilo potpuno neverovatno.“ Ali na drugom kraju rap svemira, u crnačkim krajevima Long Islanda, Chuck D – u to vreme devetnaestogodišnji MC – drugačije se seća utiska koji je ostavila „Rapper’s Delighta“. „Nisam mogao ni da zamislim da će se pojaviti nešto kao hip-hop ploča“, kaže on. „Nisam to video.“ Slavni DJ Eddie Cheeba je bio na Long Islandu i crnačkoj publici u maju predstavio „Good Times“ i najavio im, upravo kada je puštao tu ploču, da će njegova ploča uskoro izaći. „Bio sam u fazonu – ploča?! Kako ćeš, jebote, da staviš hip-hop na ploču? Jer je to bio čitav nastup, kapiraš? Kako ćeš da zguraš tri sata na ploču?“ kaže Chuck. „Bam! Napravili su „Rapper’s Delight“. A ironija 54 | MY PEOPLE

nije bila u tome koliko je ta ploča dugo trajala, nego u tome koliko je bila kratka. Mislio sam: „Čoveče, srezali su to na petnaest minuta?“ Pravo čudo“.

Chuck je „Rapper’s Delight“ prvi put čuo za mikrofonom. „Good Times“ je bila hit leta 1979. godine, smenivši „Love Is the Message“ MFSBja u statusu ploče koja plesače tera trkom ka podijumu, a MCjeve ka mikrofonu.

Chuck je, jedne oktobarske noći, u Cheebinom stilu rokao party rime preko „Good Times“. „Iznenada čujem kako DJ ubacuje tu stvar iza mene, je l’? I ja onda bacam rime preko reči“, kaže on smejući se. „Publika nema pojma. Oni misle da ja rimujem i da menjam glas ili šta već. Držao sam mikrofon u ruci, čuo reči i samo otvarao usta na te rime. Ljudi su mislili da sam to ja. Veruj mi, bio sam mnogo jaka faca posle toga! Sutradan je Frankie Crocker predstavio tu ploču na BLSu. Već na sledećoj žurci su me ljudi gledali iz fazona: „Pfff! Jaka si faca, ali nisi toliko dobar!““ Tri anonimusa pobeđuju superstara Eddieja Cheebu na njegovom terenu. Rap na ploči seče živi rap. U petnaest minuta se, očigledno, promenio ceo svet. „Rapper’s Delight“ se prelila iz izolovane hip-hop scene New Yorka na crnačke radio stanice, a zatim na American Top 40 listu, pa onda prohujala planetom. Odmah su usledile imitacije širom sveta – od Brazila do Jamajke. „Rapper’s Delight“ je postao najprodavaniji 12-inčni singl koji je ikad objavljen. U jednom trenutku se nedeljno prodavalo 75.000 primeraka, a mlada nezavisna kompanija sa druge obale Hudsona se očajnički trudila da zadovolji potražnju. Tom Silverman, DJ i novinar koji je pratio scenu plesne muzike, nikada nije video tako nešto. „Bio sam ovde u Brooklynu, u ulici Fulton, kad su, oko Božića 1979. godine, doneli „Rapper’s Delight“ u prodavnice“, priseća se on. „Skinuli su deset kutija iz kamiona i stavili ih na asfalt. Onda su otvorili kartonske kutije i bukvalno uručili po dva primerka svakome u prodavnici, a ljudi su otišli pravo na kasu. Samo u New Yorku su za mesec dana sigurno utopili dva miliona 12-inčnih vinila. Pomislio sam: „Moram da uletim u ovaj posao, ovo je do jaja!““ Prošao je vrhunac disco epohe. Velike izdavačke kuće su bile pred kreativnim i finansijskim krahom. Najjača stvar na listama je bila saradnja Donne Summer i Barbre Streisand – „No More Tears (Enough Is Enough)“ – koja je bila „skupa“ koliko i „jeftina“. Nasuprot njoj, „Rapper’s Delight“ je zvučala sveže već u prvim stihovima – „I said uh hip-hop...“ Za face iz Bronxa, cela stvar je bila prevara.

Proboj se, međutim, verovatno nije mogao napraviti na drugačiji način. Kada su najveći izvođači iz Bronxa nakon „Rapper’s Delighta“ objavili svoje diskografske debije, obično su pokušavali, često bezuspešno, da ostanu verni iskustvima sa svojih nastupa. Suština tih nastupa bila je oštroumna improvizacija i učešće publike, po principu poziva i odziva. Kada su nastupali, prvo i glavno im je bilo da pozdrave svog DJa i kraj. Na kraju krajeva, bili su na bini na poziv DJa – kralja žurke – i na milost publike, njegovih podanika.

Rap amateri iz Sugar Hill Ganga nikada nisu imali DJa. Sakupljeni jednog popodneva u New Jerseyju, bili su studijska kreacija koja nije stupila na binu sve dok njihov singl nije postao radijski hit. Pisali su stihove iz pozicije obožavalaca, i sa entuzijazmom diletanata. Njihove strofe na „Rapper’s Delight“ su bile materijal koji

je zvučao dobro na nezvaničnim kasetama sa snimcima živih nastupa koje su se vrtele u vozilima OJ Cabsa i boomboxovima, a ne na žurkama. Zabavne pričice, lako razumljivi sleng – sve to je za slušaoce širom sveta bilo univerzalno i novo, a ne lokalno i izolovano. „Rapper’s Delight“ je bila skrojena da proputuje, da bude savršeno prijemčiva za ljude koji nikada nisu čuli za rap, hip-hop ili za Bronx.

Neobjašnjivi uspeh Sugar Hill Ganga je preko noći promenio scenu. Umetnici i izdavačke kuće su se očajnički borili da uđu u keš. Funky Four + 1 More i Treacherous Three su potpisali ugovore za singlove sa Enjoy Records Bobbyja Robinsona. Sequence su potpisali za Sylviju Robinson. Afrika Bambaataa je pristao da snima za Paula Winleyja. Dve reggae etikete iz Bronxa – Wackies i Joe Gibbs Music – izbacile su rap singlove.

Kurtis Blow, čiji je menadžer Russell Simmons bio mladić rodom iz Queensa, postao je prvi rap umetnik u velikoj izdavačkoj kući kada je potpisao za Mercury i izdao platinaste „Christmas Rappin’“ i „The Breaks“. Čak je i Flash konačno spustio gard kada su on i Furious Five napravili dil sa Bobbyjem Robinsonom – „Superappin’“ je izašla mesec dana nakon „Rapper’s Delight“. Izbacivanje ploče može povećati broj gaža, razmišljao je Flash.

Sugar Hill Gang su – kakve li ironije – pomogli oživljavanje klupske scene Bronxa koja je bila na samrti. Odlazak u klubove je, međutim, postao pasivnije iskustvo nego ikada pre. B-boys su nestali a kako kaže Charlie Ahearn: „Niko nije plesao. Tačka! Rap je došao u žižu interesovanja. MCjevi su bili na bini i ljudi su ih gledali.“ DJevi nisu više bili u središtu muzike. Nova nezavisna rap industrija – sa svojim strahom od muzičkih izdavača – nije imala drugog mesta za njih osim mesta savetnika studijskih bendova izdavačkih kuća kojima su objašnjavali kako da oponašaju duh njihovih gramofonskih trikova. „To je 1980. godina“, kaže Ahearn. „Hip-hop je, drugim rečima, umro pre 1980. godine To je istina.“ Ako je „Rapper’s Delight“ pretvorila hip-hop u popularnu muziku, „Superappin’“ pokazuje kako je pop počeo da uništava ono što je hip-hop nekada bio. Pesma počinje zloslutnom tišinom. Furious Five rapuju jednoglasno, „And it won’t be long ’til everyone is knowing that Flash is on the beatbox going, that Flash is on the beatbox going... and... and... and... sha na na!“. U originalnom izvođenju, Furious Five bi se zaustavili i pokazali na Grandmaster Flasha dok bi on cepao ludačke prelaze na svojoj elektronskoj ritam-mašini. Na ploči je Flash, međutim, „nestao u akciji“. Five pozdravljaju Flasha kao „kralja Quick Mixa“, ali on uopšte ne dobija priliku da pokaže na osnovu čega. Umesto toga, studijski bend presvirava jednu od Flashovih omiljenih ploča – „Five Minutes of Funk“ grupe Whole Darn Family – dok Flash hoda kroz studio poput trenera. Čitavim trajanjem „Superappin’“, napetost između onoga što je rap bio – živi nastup u kome glavnu reč ima DJ – i onoga što će postati – nasnimljeno izvođenje u kome glavnu reč imaju rapperi – trenutno je uklonjena. Kada Five viču: „Can’t won’t don’t stop rockin’ to the rhythm, ’cause I get down when Flash is on the beatbox“, izgleda kao da se istorija zaustavila u mestu.

Ipak, na mnogim od tih ranih snimaka postoji jedan sveprožimajući osećaj olakšanja – posebno na onima koje zabeležio Bobby Robinson u okviru svoje izdavačke kuće prikladnog imena Enjoy; zvuk rappera

koji na vinil – za svet i večnost – razdragano sipaju rime koje su godinama brusili pred sumnjičavom publikom u Bronxu. Robinsonov nećak Spoonie Gee je bacio priču o „brzim“ ribama i jeftinom seksu u pesmi „Love Rap“, praćen samo vrelim, faziranim breakom koji je odsvirao Pumpkin – legendarni bubnjar sa mnogih ranih hip-hop ploča. „So let’s rock y’all! To the beat y’all!“, rapovao je u uzbudljivom, adrenalinskom naletu sa mrvicom ehoa uz koji je zvučao kao da je visok tri metra. Na pesmi Treacherous Three i Spoonie Geeja „New Rap Language“, Kool Moe Dee, L.A. Sunshine, Special K i Spoonie su demonstrirali savršeno poznavanje grupne dinamike Furious Five i dodali veštine oštre poput žileta i pune metafora.

Ekipa je usmerila svoj pogled „to the south, the west, to the east, to the north“, preplavljena dečijim osećajem samobitnosti i stavom da hip-hop muzika mora da iskoči iz opština New Yorka i raširi se po svetu.

Izvršni direktori izdavačkih kuća su shvatili da tamo negde postoji još mnogo miliona potencijalnih ljubitelja te muzike. Broj rap ekipa – maštarija iz dnevne sobe vođenih platinastim snovima – drastično se uvećao. U narednih deceniju i po, hip-hop muzika se udaljila od parkova, mesnih zajednica i klubova i otišla u laboratoriju. Nezavisne izdavačke kuće su uložile u istraživanje i razvoj načina na koje se hip-hop muzika – naročito rap – može prilagoditi standardima muzičke industrije, načina na koje se novi proizvod može racionalizovati i eksploatisati, načina na koji se njegova suština može pronaći, uhvatiti, spakovati i prodati poput munje u flaši. Šestočlane ekipe su se svodile na dvočlane. Petnaestominutni rap koji se roka na žurci, postaće trominutni singl spreman za radio. Hip-Hop se prečišćavao kao šećer.

Napetost između kulture i tržišta postaće jedna od glavnih priča hip-hop generacije.

(Nastavak u sledećem broju)

MY PEOPLE | 55

56 | MY PEOPLE

USKORO NOVA KOLEKCIJA

MY PEOPLE WEAR dukserice 2100 rsd majice 850 rsd muške i ženske

MY PEOPLE | 57

RED BULL MC BATTLE izveštaj

Polufinale je najavio Gazda Paja, takođe izvanredan fristajler, premijernim izvođenjem nove pesme kojom namerava da dokaže okoreloj, zadrtoj i tvrdoglavoj rep publici da se nije „prodao“. Energija koju je Pajkan proizveo projektovala se i na Dedu i Buku, prve polufinaliste koji su u zadatak dobili teme „Kraj sveta“ i „Šta biste uradili sa milion evra“.

58 | MY PEOPLE

MY PEOPLE | 59

Finale je zaista opravdalo očekivanja, ređali su „pančeve“ Gras i Deda, ovaj drugi je konstatovao da je to bio „betl za neveru i da će njih dvojica ući u legendu“, što nije daleko od istine, ovogodišnji završni okršaj je, recimo u poređenju sa finalom 2012. godine neuporedivo bolji, inovativniji i precizniji. „Imaš kartu, brate?“ „Nemam tebra, treba i meni jedna...“ „Od šest sati nema karata, da sam ranije otišao i kupio dvadeset komada, sad bih dobre pare napravio!“ Da je bilo tapkaroša ispred Doma omladine, stvarno bi dobre pare napravili jer je mnogo ljudi bilo u stanju da izdvoji i petostruko veću sumu za kartu od zvanične, samo da bi prisustvovalo ovogodišnjem Red Bull MC Battle-u. Srećnici sa, na vreme kupljenim, kartama, dobili su i konzumaciju jednog pića, te su redovi ispred šankova bili ništa manji od reda pred ulazom. Čak je i nivo razočaranja bio sličan, odlukom organizatora u ponudi nije bilo najpopularnijeg alkoholnog pića ječmenog porekla.

Za divno čudo, program je počeo sa tek desetak minuta zakašnjenja. Prepuni parter i poluprazni balkon dočekali su prvu rundu i prvi duel između čoveka čija je prijava bila najveće iznenađenje, Dripca iz novosadske Unije i mlađanog Z Cool-a. Prvospomenuti je na suvo iskustvo prošao u drugi krug, mada treba pohvaliti Z Cool-a koji se predstavio u pravom betl duhu, bez ikakvog respekta je uputio nekoliko dobrih prozivki poznatijem „kolegi“, ali je trema učinila svoje. Prošlogodišnji učesnik Don Draki potpuno je razočarao svoje pristalice, imao je velikih problema sa glasom, a i sa kasnijim finalistom Dedom koji je već tu nagovestio da može daleko da stigne.

Prvi „sporni“ momenat viđen je u duelu Rizlonea i Buke.

Na iznenađenje svih, Buka je sa minimumom kvalitetnih prijava i maksimumom „buke“ prošao dalje, što je bio uvod u još dramatičniji duel pobednika takmičenja na festivalu Svi kao jedan, Belog i Samuraj Kreka. Žiri je zatražio dodatnu rundu u kojoj je Krek hteo „na keca“ da ostavi utisak, zaboravljajući da je za izbor instrumentala zadužena Bassivity ekipa, od koje se ne mogu očekivati klasični kik-kik-sner bitovi. Krek je jurio i jurio i jurio bit, ali nije uspeo da ga stigne, što je bilo dovoljno Belom da nekoliko puta „pecne“ protivnika i obezbedi mesto u sledećoj rundi. U možda i najlošijem betlu prve runde učestvovali su Ice Tea i Pinki Montana. Tea, kao jedina predstavnica slabijeg pola, ušla je u duel sa velikom dozom treme, dok je Pinki „vozio i vozio i vozio“, ali ništa konkretno nije rekao, pa je Ice Tea nastavila takmičenje. Mixa i Zekaj nisu mogli ništa protiv Jane i Vuleta, žiri je imao lak posao, te je u prvoj rundi jedino ostalo da se vidi kojim će se intenzitetom, povratnik u 60 | MY PEOPLE

Red Bullov ring, Grasshopper boriti sa debitantom KZAom. Gras je prošao dalje, pa se moglo otići na intermeco za osveženje u toku kojeg je na binu izašao Bvana i uz pomoć Lidera odrepovao pesmu „Kol’ko para, tol’ko muzike“.

Na početku druge runde balkon se već pošteno popunio, dok u parteru „nije moglo da se diše“. Borba za polufinale otvorena je iznenađujućim ispadanjem favorita za osvajanje titule Dripca, koji je „bacio“ daleko ispod očekivanog, gotovo da nije imao značajan „pančlajn“, dok je Deda sipao sa svih strana, od personala do klasičnih betl „generičkih prijava“. U sledećih jedanaest minuta viđen je one man show, za koji je donekle kriv i žiri, zahtevajući još jednu rundu borbe između Ice Tee i Buke. Član grupe Trijumf iz Pančeva je na sve načine pokušavao da podigne publiku, agresivnošću, skakutanjem, interakcijom sa DJ Raid-om, ali je povratna reakcija izostala i svi su jedva čekali da Gru, Struka i Mikri konačno donesu odluku i pošalju Buku u polufinale. Tea je samo u nekoliko momenata uspela da složi prave reči, ali njoj svakako kapa dole i maksimalno poštovanje. Još jedan „agresivac“ prokrčio je put do polufinala, Beli je izbacio Janu iz daljeg takmičenja, pre svega zahvaljujući energičnom nastupu. Jana je zadao dobre udarce, ali je lošom izvedbom umanjio njihovu snagu, pa publika nije mogla da reaguje na pravi način. Najbolji duel četvrtfinala viđen je između Grasshoppera i Vuleta, gomila udaraca „koji bole“, Vuletove gestikulacije da Gras repuje spremljene tekstove, međusobne aluzije na delove grada u kojima žive i na kraju pobeda emsija koji se smatra oštećenim kako na prošlogodišnjem republičkom, tako i na regionalnom takmičenju.

Polufinale je najavio Gazda Paja, takođe izvanredan fristajler, premijernim izvođenjem nove pesme kojom namerava da dokaže okoreloj, zadrtoj i tvrdoglavoj rep publici da se nije „prodao“. Energija koju je Pajkan proizveo projektovala se i na Dedu i Buku, prve polufinaliste koji su u zadatak dobili teme „Kraj sveta“ i „Šta biste uradili sa milion evra“. Da budem iskren, Bukine deonice sam prespavao, jedino što mi je ostalo u sećanju je pominjanje novca daleko većeg od jedne „milke“ evra.

Deda je zasluženo prošao u finale i čekao protivnika iz duela Grasshopper - Beli. Gras se neuporedivo bolje snašao u tematskom fristajlu, pominjanju naziva tri filma i upoređivanja protivnika sa starletama, Beli je pokušao da manjak inspiracije nadoknadi energičnim reprezentom, ali nije uspeo da ubedi žiri da je zavredio mesto u finalu.

Već dosta vrelu atmosferu dodatno su zagrejali momci iz Who See Klape, odrepovavši pesmu „Nisam doma“

MY PEOPLE | 61

i odavši poštovanje takmičarima Red Bull MC Battle-a.

Dedduh je čak iskorišten kao osnova za pančlajnove finalistima, međutim obojica su „proklizala“, najpre tvrdnjama su Noyz i Dedduh iz Budve pa iz Herceg Novog.

Istina je da predstavnici Crne gore na predstojećem Eurosongu, dolaze iz Kotora. No dešava se, moramo uzeti u obzir adrenalin kad znate da ste na korak od titule šampiona Srbije u fristajlu.

Finale je zaista opravdalo očekivanja, ređali su „pančeve“ Gras i Deda, ovaj drugi je konstatovao da je to bio „betl za neveru i da će njih dvojica ući u legendu“, što nije daleko od istine, ovogodišnji završni okršaj je, recimo u poređenju sa finalom 2012. godine neuporedivo bolji, inovativniji i precizniji. Nepravda od prošle godine je ispravljena, Grasshopper je apsolutno zasluženo proglašen šampionom drugog Red Bull MC Battle-a.

62 | MY PEOPLE

Generalni utisak je da polako reperi počinju da shvataju svrhu betl repa, napredak u odnosu na događaj od lane je evidentan, mada treba reći da i dalje ima emsijeva koji u ringu izgledaju kao da ih je neko naterao na to, bez volje, bez energije, bez želje da se protivnik ponizi.

Posebna diskusija je razvijena oko izbora i odluka žirija.

Smatram da svako ko iole prati muzičko-liričku stranu hip hop kulture može da proceni šta je dobar fristajl, šta je stvarno fristajl, šta su efektni i duhoviti izrazi. Kako je takmičenje hrvatskih i bosansko-hercegovačkih betlera održano u Sarajevu, gotovo je izvesno da neće biti regionalnog takmičenja, poput onog prošle godine. Nadam se da će se situacija u drugim državama stabilizovati i da ćemo opet imati prilike da vidimo duele emsijeva sa prostora ex-Yu. Spasoje Veselinović

MY PEOPLE | 63

RAMIREZ I VUK (FEUD)

intervju

64 | MY PEOPLE

Obično kada sa nekim snimam intervju, odmah kada stignem kući, prebacim snimak, krenem da preslušavam i prekucavam. Ovoga puta nije bilo tako, danima sam odlagala ove aktivnosti, izvinjavala se uredniku što kasnim, ali nešto mi nije išlo.

Ne znam šta i ne znam što. Intervju sa Vukom i Ramirezom iz Feuda, možda je najčudniji intervju koji sam uradila do sada, čudan zbog okolnosti, zbog malera koji su nas poterali i naše volje da stvar uradimo do kraja. Oko snimanja sam prvo pregovarala sa njihovim menadžerom, zatim sa Vukom, da bismo najzad ugovorili susret, jednog kišnog četvrtka uveče. Došli su po mene i pošli smo bez cilja, negde, na neko mesto gde bismo mogli da uradimo razgovor. Od tog trenutka krenuli su maleri. Prepuni lokali, glasna muzika, neadekvatni prostori… otišli smo u Dom omladine i samo što smo krenuli u priču, gospodin čuvar nas je zamolio da kupimo prnje i da napustimo prostor jer je kraj za posetioce. Opet smo lutali, ali je bar kiša prestala. I kad samo ponovo našli utočište, pukla je baterija mp4 plejera kojim sam snimala, zatim i baterija mog telefona koji sam uzela kao alternativno rešenje.

Vuk je uključio diktafon na svom mobilnom, ali i njegova baterija je bila na izdisaju. Na kraju sam potpuno OLD SCHOOL počela da pišem ono što su pričali. Osim specifičnih okolnosti, to je jedan od najinteresantnijih i najinspirativnijih razgovora koje sam vodila sa bilo kim u životu. Prosto sam nakon toga danima razmišljala o nekim stvarima koje su mi njih dvojica rekli, a vezano za njihov doživaljaj sveta u kome živimo. Iako sam se radovala što ću se konačno sresti licem u lice sa jednim od članova benda uz koji sam odrasla, sa Ramirezom, a koga nikada ranije nisam imala prilike da upoznam i vidim, sem na bini, prijatno me je iznenadio i Vuk - Haludza, producent benda Feud, čovek iz senke - kako kaže Ramirez. Ustvari, bilo koji razgovor sa ljudima iz koga saznam nešto novo, naučim nešto što do tada nisam znala smatram konstruktivnim i dobrim. Ovaj je zasigurno bio jedan od takvih. Od svih tih iseckanih snimaka i pisanija ja sam napravila ovaj tekst.

Uživajte!

Kako nastaje FEUD? Obojica su se zasmejali. Ali hoću da mi ispričate priču, ne želim one „ istorijske“ podatke. Tipa nastao je tad i tad tu i tu. Opet su se smejali. Ali meni nije bilo neprijatno, nisam se osećala kao da se meni smeju, bilo mi je nekako jasno da je to redovno novinarsko pitanje gde god da se pojave, a poslednjih sedmica, ozbiljno su bili prisutni na sceni.

Naime, Vuk i Ramirez se znaju iz grada odavno, druže se godinama kako kaže Ramirez i krajnje spontano su počeli muzički da sarađuju. Brzo su uvideli da slično posmatraju muziku i ono što bi ona trebalo da predstavlja u društvu. Počeli su da stvaraju.

Ramirez je pisao, Vuk je aranžirao, producirao…

Ramirez: … Kada smo mi bili pri kraju demo faze, kada se rodila potreba za izvođačkim kadrom, za sve što mi nismo mogli da završimo, tražili smo ekipu muzičara i onda smo 2010. godine oformili grupu FEUD i snimili smo ploču pod nazivom Svinjotaur.

Feud je samo jedna od faza u Vukovom i mom radu.

Zašto baš FEUD? Ramirez: FEUD simbolizuje mnogo toga. U današnje vreme kraha bezdušnog kapitalizma i velikih korporativnih sistema potrebno je vratiti se manjim, samoodrživim i nezavisnim sistemima, kao što je to nekad bio FEUD gde je jedna porodica proizvodila sve što joj je bilo potrebno. Potrebno je vratiti se tim iskonskim i zaboravljenim vrednostima, poput časti, poštenja, viteštva, itd. koje su nas i održale kao vrstu sve ove milenijume.

Vuk: U prošlosti uvek posle velikih epidemija, kad bi posedi ostajali bez ljudi koji ih obrađuju i kad bi nastupala nestašica hrane, ljudi su shvatali koliko su zapravo upućeni jedni na druge. Da je čovek zapravo najvrednija stvar. Period industrijiskog morala, koji je nastupio kasnije, i u kome i sada nažalost živimo je doveo do toga da se deca od pet godina šalju u rudnike i da je tamo neka mašina

vrednija od njihovih života.

Za industijiski moral je sasvim normalno grabiti maksimalno, uništavati sve prirodne resurse, gaziti konkurenciju, biti kao mašina, čak je i poželjan takav obrazac ponašanja. Nadam se da smo upravo mi ta generacija koja će svedočiti o tome kako je taj sistem pojeo sam sebe. Takođe FEUD ima i skriveno značenje. FE je hemijska oznaka za Gvožđe, a UD… Našem društvu je potrebno i ovo drugo značenje ako misli da opstane. Upravo nizak natalitet je došao glave jednoj od najačih supersila starog sveta - Sparti. Osim čeličnih štitova, i ovo drugo je bitno...

Ramirez: Mi hoćemo da svojim radom skrenemo pažnju na formiranje svesti pojedinca, jer ako su pojedinci samosvesni celo okruženje je mnogo bolje. Generalno, podizanje kolektivne svesti kod ljudi je misija svakog uspešnog čoveka a posebno umetnika. Mi ne možemo generalno da pokrivamo mnogo toga, bavimo se muzikom, ali ne želimo da vidimo oko nas ni jedno krivo srastanje.

Vuk: Svako mora da da svoj maksimum, jer ti u ovom sistemu koji masovno proizvodi majmune, moraš da radiš tako.

Gostovanje na PINK- u, zašto?

Ramirez: Za našu ideju nama trebaju mediji, treba to da se omasovi, da prevedemo neistomišljenike na našu stranu. Ti ne možeš ništa sa istomišljenicima da uradiš jer nas je malo. Majo, Pink je prvi veći medij koji nas je zvao. Mi smo u startu precrtali tu priču, nije sad ovo nikakavo pravdanje. Ali bili su uporni. Čovek nam je dao odrešene ruke da prezentujemo ono što želimo, kako želimo.

Sa ostalim medijima, na kojima je, po logici stvari, trebalo pre da nastupimo, gubio se taj fid bek. Ideja ne može da živi ako ostane među nama.

Vuk: Nakon emisije su nam pokazali izveštaj o gledanosti, emisiju je te večeri pratilo oko 2, 5 miliona ljudi.

Ako mi samo jednog od ta dva i po miliona privolimo, da krene drugačije da razmišlja, da kaže sebi da bi voleo da se priključi pokretu FEUD, mi smo uspeli. Ti moraš da ideš u prvu liniju fronata ako hoćeš svoju ideju da pokreneš, da ona zaživi.

Svinjotaur - Balkansko mitsko biće.

Grci imaju kentaure a mi imamo Svinjotaure. Koncept– kentauri svinje.

Zasnovana na ideji kentaura, Svin-

jotaur – čovek svinja daje značenje današnje situacije stanovništva u kakvoj sredini žive. Kentauri, izvrsni ratnici iz grčke mitologije u ovom slučaju dobijaju obličje polusvinje, polučoveka. Svinja, izrazito jaka životinja koja može da se prilagodi bilo kojoj sredini, po svojoj prirodi je svaštojed. Metaforički gledano i ljudi u državi u kojoj žive, prilagodili su se zakonima jačeg i postali svinje, životinje od kojih je moguće napraviti toliko specijaliteta za jelo. Od ponosnih kentaura, mitskih ratnika, Balkanci su postali svinjoaturi spremni da budu u toru, pripremljeni za klanicu države koja im na demokratski način ne omogućava nikakva prava. Postali su meso. Pametne životinje stvorene samo za opstanak. Ovaj koncept šalje poruku „neću da budem svinja hoću da budem borac”, ratnik koji se bori, neću da drugi upravljaju mojim životom.

Koliko je tebi iskustvo iz Sunshinea značajno i koliko ti je doprinelo sada u Feudu?

Ramirez: Kako mi nije doprinelo to iskustvo. Ja sam doživeo tu popularnost , tu muzičku industriju i slavu, ja sam se sam sebi tu dokazao, imam svoje ime, svoj bekgraund, sada sam mnogo ležernije pristupio tome, bez pritiska, ali to ne znači da sam nonšalantan nego da sam ozbiljniji i kreativniji. U muziku se nisam vratio da bih češao gitaru i da bi se slikao.

Ja sam tražio sve ovo vreme grla koja bi sve ovo iznela. Kao tekstopisac da uradim neke pesme . Ljudi nisu mogli da skapiraju moj autorski rad, ja sam jednostavan po tom pitanju, ili –ili, ili radimo ili ne radimo. Radio sam pesme koje nisu kao SUNSHINE. Muzika nije samo muzika već je to i tvoj stil i ponašanje. Nema tu kompromisa ili radiš ili ne radiš. Uradio sam 2007. godine Mikiju Periću pesmu za Beoviziju. Kompoziciju je uradio Kiki. To je bilo one godine kada je Marija Šerifović pobedila. Ja nisam za festivale, ja radim za ljude do kojih mi je stalo. Tada sam dobio nagradu za tekst. Drugo pojavljivanje je bilo sa Đuletom Van Gogom kada smo napravili duet. To je bilo lepo iskustvo.

Jako sam srećna što si se raspričao.

Očekivala sam da ću morati da izvlačim odgovore iz tebe, da budem mnogo visprenija.

MY PEOPLE | 65

Zašto si se distancirao od medija ranije?

Ramirez: U Sunshine-u je bila druga raspodela rada, ja sam se bavio autorskim delom. Ja poštujem novinare i njihovo zanimanje, ali ti stereotipi, to kada dođu nepripremljeni a predstavljaju se kao nešto drugo.... ja sam emotivan čovek ne trpim gubljenje vremena , ne tolerišem tako neke stvari. Sada ovo radim zato što se veći deo priče sa Feudom oslanja na moj background, što je normalno i ja to prihvatam, hoću da pomognem Feudu da što pre izađe iz rudnika i da se pozicionira na tržištu.

Jel smatraš ovaj intervju gubljenjem vremena?

Pa vreme se gubi u svakom slučaju, pitanje je da li je kvalitetno ili nekvalitetno gubljenje vremena.

Pa dobro kakvo je?

Pa kvalitetno, vidim da si spremna došla. Majo, malo se uozbilji, mi generalno ne prihvatamo sve pozive na intervjue.

Vuk: Nije da smo mi tek tako došli.

66 | MY PEOPLE

Bili ste klinci kad ste počeli sa Sunshine-om, bili ste mlađi od mene sada?

Ramirez: Mi smo se smejali kada je jednog trenutka u bekstejdž ušao jedan naš budući menadžer i rekao: „ Momci, ja hoću da vi živite od toga“ .

Mi smo se nasmejali, nismo razmišljali o tome na taj način.

Jel’ ste živeli od toga lepo?

Ramirez: Jesmo, kako ne. Bilo je mnogo dobro i bend se nije raspao zbog para kako većina misli. Generalno mi smo to krenuli da radimo iz ljubavi.

Kao što sad radimo sa Feudom.

Moram da te pitam kako si doživeo taj raspad Sunshinea, rekao si za sebe da si emotivan čovek, e sad desetak godina kasnije ti odpočinješ jednu novu priču sa Feudom, jel postoji neka bojazan od neuspeha, od ponavljanja scenarija?

Ramirez: Nema toga, ti radiš svoje i to je to. Ne možeš ti nikada da napaviš projekciju i da ti se otvore sve karte, neke karte otvaraš u hodu. A da bi iskoračio moraš da napraviš nešto konkretno, da staviš na sto i kažeš

ajmo ljudi da pričamo o tom biznis kejsu, možda grubo zvuči, ali Feud je biznis kejs, napravili smo album SVINJOTAUR, naš plan je to, to i to.

Vuk: Nas je spojila ljubav prema muzici.

Ramirez: Ne možeš da radiš to ako ne vidiš sebe u toj priči. Ljudi kažu za pare sve, ma kakvi, većina ljudi se folira ili onda ja živim u zabludi.

U ljudskoj prirodi je sloboda koja je čoveku najbitnija, za to nema para, a to se sve preslikava na naše dnevne planove.

Tekstopisac - šta te inspiriše?

Društvo, ljubav, novac....

Ramirez: Krenem da pišem o ljubav pa završim sa nekim maltretiranjem. (smeh). Pišem ja o ljubavi, pišem o svemu. Moraš da živiš u skladu sa okruženjem. Na kontu svojih tekstova.

Bio si jako mlad kada si pisao neke pesme.

Ramirez: To je jednostavno tvoj talenat.

Zašto nikada nisi pisao knjige?

Ramirez: To je fizički posao, to mogu

da uradim kad god hoću, to su dve dimenzije, ja hoću da isfuram tri dimenzije, muzika je treća dimenzija, jer ti tekstovi mnogo bolje zvuče kroz tri dimenzije. Lako je izdati knjigu, nije to problem, to možda uradim jednog dana kao neki bonus, to obično autori rade kada nemaju više inspiraciju. Dobro je da se snimi ceo opus ili pesme koje sam do sada radio da izdam kao knjigu, ono što su slušaoci doživeli kroz formu muzike kao hitove, a drugačije je da sedne pa pročita.

Vuk: Muzika je nastala pre govora.

Kombinacija muzike i tekstova to je kreativni ping pong. Ja ću uvek reći da je tekst bitniji, on će uvek reći da je muzika važnija.

Ramirez: Ako nešto dobro radiš, usavrši ga i teraj do perfekcije. U autorstvu treba naći srodnu dušu koja slično kapira, koja možda nije po razmišljanju slična tebi, ali se kapirate. Kada se spoje nespojive stvari to uvek dobro prođe, ali to je teško naći. Takav je bio slučaj i sa Suneshineom. Kada smo Vuk i ja krenuli da sarađujemo, kada sam video ko je on i šta je on, pitao sam ga: „ Gde si bio ranije“? Čini mi se da je sa Feudom od samog starta sve ozbiljnije?

Vuk: Isto je, samo je drugo vreme.

Ramirez: Zato sto je kadrovska politika drugačija, sa Suneshineom smo sazrevali i muzički i autorski.

Feud okuplja muzičku ekipu.

jako

kvalitetnu

Ramirez: Vuk je čovek iz senke, on je napravio selekciju ljudi koji će svirati u Feudu.

T, Too Short. Samo sam rep slušao i svi smo mi samo rep slušali, bili smo isključivi po tom pitanju. Kasnije smo uključili i neke druge muzičke pravce. Čitala sam u nekom tinejdž časopisu, kad sam bila osnovna škola, jedan intervju Sunshinea, i priča ide o tome šta ste slušali kao klinci, da ste kao slušali neku drugu muziku dok niste provalili rep.

Punk koliko se sećam.

Ramirez: Ja nisam slušao Punk, ja sam slušao kao klinac disko hitove ili rok. Kad se pojavio brejk dens kada je stupio rep na snagu mi smo se prešaltovali i samo to slušali. Rekli smo to je naša forma i zdravo doviđenja.

Ko je doveo sve te ljude u Sunshine, na početku ste bili Bane, Andrej i ti?

Ramirez: Bane je doveo sve te ljude.

Sada kada predstavljaju vaš pokret Feud svuda uz tvoje ime piše Ramirez ex Sunshine, jel’ mediji institiraju na tome?

Ramirez: To im je tako servirano s naše strane. To je moje legitimno pravo. Kada budemo uživo nastupali mi ćemo svirati i neke Sunshineove pesme. Pored opusa Svinjotaura, sviraćemo i četiri, pet hitova Sunshinea. Mi ne želimo da živimo od stare slave, ali je to normalno da odsviramo nešto što je stvoreno u periodu dok sam ja bio u bendu.

Vuk: Zamisli ti sad dođeš na koncert FEUD-a i mi ne odsviramo nešto od Sunshinea, Ramirez ne odrepuje “Iza horizonta”?

Što tebe nema u spotu Žaklina traži sponozora?

Bilo bi mi neprirodno da on to izvodi sam ili da neko drugi prezenutuje Banetov deo. Jel biste mogli da se okupite opet kao Bjelo Dugme?

Ramirez: Pa nisam hteo da budem.

Nebitno, klinački, mnogo toga smo klinački radili. Feud okuplja jako kvalitetnu muzičku ekipu.

Ramirez: Vuk je čovek iz senke, on je napravio selekciju ljudi koji će svirati u Feudu.

Ramirez: Bilo je priče o tome, nismo uspeli da se dogovorimo. Sunshine je bio samo deo u našim životima.

Prošlo je mnogo vremana. Sve ima svoj rok.

Jel slušaš rep?

Slušam svašta i rep i mnogo toga.

Ranije dok smo stvarali Sunshine, pre dvadeset godina, kad smo bili klinci slušali smo samo rep: NWA, Ice

U ovom trenutku prekidamo razgovor. Gospodin, čuvar objekta Dom omladine, kaže nam da moramo da napustimo prostor, jer je zatvoreno, od ovoga trenutka pa sve do ujutru, kada se vrata ove ustanove kulture, otvaraju ponovo za posetioce. Bili

smo prinuđeni da ponovo nađemo neko mirnije mesto gde bismo mogli da nastavimo intervju.

Zašto Feud ima sedam članova kao i Sunshine. Jel to nekako povezano?

Ramirez: Nije povezano, mi smo u startu planirali manje ljudi, ali ta dinamika koju donosi FEUD zahteva više ljudi. Tako je ispalo, nije nam to bila ideja vodlja. Totalno smo praktični.

Ako mogu dva čoveka da završe priču- završiće.

Zašto pored tebe u bendu ima još dva vokala?

Ramirez: Zbog dinamike. Ja sam svojevremeno nastupao sa bendom Avanti i tu sam bio jedini vokal, gde smo pevali i neke Sunshineove pesme. Bukvalno, nešto što je Sunshine radio sa tri vokala ja sam radio sam sa još trojicom muzičara. To je energetski 70% od onog što je Sunshine radio. FEUD je sličnu energetsku priču napravio kao i Sunshine, malo komercijalnije ali ima potrebe za još dva vokala. Ja sam napravio karijeru pod brendom Sunshine, ja sam ga i stvorio sa Banetom. Ja sam autor svih pesama.

Apsolutno svih?

Ramirez: Apsolutno svih onih po kojima je Sunshine postao poznat, svi hitovi su moji. To je jedno 95% mojih pesama, sve što ti znaš i po čemu pamtiš Sunshine to su moje pesme.

Kada smo iskoristili maksimum iz Sunshinea, kad smo došli do plafona priče, kada više nije imalo kud u tom sastavu, da nema nadogradnje svega toga, ja sam izašao. Sada radim FEUD i naravno da više volim ovo sada, da sam posvećeniji. Ja poštujem ono što sam radio sa Sunshineom, napravio sam tu ime, ali idemo dalje.

Vuk kaže da FEUD nije samo grupa, već pokret. Osim toga što ste trenutno medijski jako aktivni, koji su neki dalji planovi, koncerti na primer gde će ljudi moći da vas čuju i gledaju, od čega to zavisi?

Ramirez: Mi defintivno moramo da promovišemo još neke pesme kako bi tržište prepoznalo naš rad, jer o FEUD-u se malo toga zna, ne znaju u kojoj koncepciji nastupamo. Mi smo sada u procesu kampanje. Moramo MY PEOPLE | 67

za spot Planeta majmuna je trajalo mesec dana.

Ramirez: Pripreme, snimanje, postprodukcija za spot Planeta majmuna je trajalo osam meseci.

Vuk: Na primer, maske smo naručili iz Holivuda preko e-bay, oni kad pročitaju Srbija neće da pošalju maske, misle u pitanju je neka prevara. Onda se sudimo sa njima pa nam vrate pare, pa nam ne vrate maske, dva puta smo se sudili. Onda su tek stigle maske, pa dok smo našli lokacije, dok smo sve snimili dok smo doradili te maske.... mislim da je za rok scenu najveća šteta što gomila ljudi koji rade izbacuju poludovršene proizvode, izbace projekte što uopšte nije studiozno rađeno, nego aj samo nešto da izbacimo da se slikamo.

Ramirez: Sve se površno radi.

Ne samo u muzici, ljudi površno prilaze stvarima... Da bi svom mikro okruženju objasnio šta hoćeš da radiš i kako bi oni prihvatili tu priču u smislu te ideje, jer naša ideja je skroz plemenita, mi hoćemo da naše okruženje bude bolje, jednostavno ljudi ne kapiraju da ti moraš da uradiš nešto kvalitetno da bi se oni zapitali i da bi stali uz to. Ne možeš da shvatiš koliki je potencijal u regionu po pitanju nekog novog kvaliteta koji se može roditi. Ljudi su mnogo pasivni.

Vuk: Život u raskoraku, jednom nogom u panku drugom u opanku.

Termin Planeta majmuna je nastao isključivo zbog toga.

Ramirez: Ljudi budite zadovoljni sobom, ono što volite radite do kraja.

Moraš da se potrudiš da bi uradio nešto iza čega stojiš. Jednostavno, ima mnogo kapaciteta koji je neiskorišćen.

Vuk: Naredni spot koji ćemo emitovati je snimljen za pesmu Vlast. U današnje vreme, gde se i kod nas i po Evropi ponovo mogu čuti levičarsko/ desničarske parole, koje su nas jednom zavile u crno, neophodno je reagovati. Pošto u svakom društvu postoje ljudi niske tolerancije i razumevanja, a upravo su oni najžešći nosioci i protagonisti tih parola, pesma Vlast govori upravo njihovim jezikom, jer ako želite da vas razumeju ljudi koji inače slabo razumeju, morate da govorite njihovim jezikom.

Frodo iz Gospodara Prstenova nije mogao uništiti prsten moći na prigodnoj večeri u okviru akademije nauka. Nego je morao ići čak u Mordor preobučen u Trol-a. Treći spot ćemo verovatno uraditi za pesmu koja se zove Televizija. Kada smo odneli Planetu majmuna medijima, nisu nas dočekali širom raširenih ruku, rekli su kako je to suviše angažovano. Ovo nije vid bunta koji je ono fensi, ovo je vrlo jasan bunt, zato je gomila medija iskulirala našu priču. Ali mi radimo onako kako se osećamo i kako treba da se radi i verujemo u to i mislimo da tako treba. Ovaj sledeći spot je još provokativniji od prvog.

Ramirez: Mi smo jako dugo radili na albumu, probali smo sve finese, programe, dok nismo našli modus koji nama odgovara najviše. Za to je potrebno mnogo vremena, ali smo

olakšali sebi za drugu ploču.

Vuk: Mi želimo da dopremo do ljudi. Neki će reći da je to isuviše angažovano, ali danas to mora da bude tako.

Ramirez: Ti imaš medije sa nacionalnom frekvencijom, a tu nema prostora za zabavnu i rock muziku. Kako da prezentuješ svoj rad, sistem vrednosti ne prepoznaje prave kvalitete.

Autorska je kriza. Danas veću pažnju ima tezgaroški nego autorski bend.

To je neodrživo.

Vuk: Kod nas se desilo klasično prebacivanje iz posrnulog socijalizma u šabanski liberalni kapitalizam. U libelarnom kapitalizmu postoji termin “Prvobitna akumulacija kapitala”. U periodu kad se dešavalo to prebacivanje, kod nas je besneo rat, te su kapital akumulirali ološi, ratni profiteri, šljam. Ko ima kapital, taj diktira sve. Taj ološ svakako ne želi da na televiziji gleda nekog novog Stefana Milenkovića, već voli da gleda sebi slične, a pošto ima kapital i može mu se, upravo je šljam dobio najveći medijski prostor. Mi smo to demonstrirali u spotu “Milion Milja” sa scenom menjanja kanala i najtiražnijim nedeljnikom - magazinom “D.N.O!” Ma bolje da pričamo o tome zašto Srbija nema „pej pal“ nego da pričamo koliko album ima pesama.

Jel bi dodao nešto za kraj razgovora?

Ramirez: Feud se obraća regionu, Balkan je Planeta majmuna!

Maja Meganović

68 | MY PEOPLE

INFO I PORUDŽBINE NA: http://www.facebook.com/sidewalktm?ref=ts&fref=ts

MY PEOPLE | 69

Name: MUPOK - SPEIS Age: 23 Style: Trains Debut graff: 2004 Crew: PS

intervju

70 | MY PEOPLE

MY PEOPLE | 71

Šta znači Mupok ?

Od kad si u PS ekipi, kako se slažete?

Koliko ti treba vremena i boja za voz ?

Pa, ništa, nema nikakvo značenje, meni je bilo bitno da mi se slova slažu. U početku mi je bilo zanimljivo da dođem na voz i napišem MUP, ali to MUP mi je bilo previše kratko pa sam ubacio MUPOK. Bitno mi je da može lepo da se pročita, da lepo zvuči. Sada mi već ova slova i ne odgovaraju toliko ...

Uf ,ne znam, negde od 2008 možda, nisam siguran.. Slažemo se, onako. Ja malo odskačem od te ekipe, ustvari imam drugačiju filozofiju, drugačije viđenje legalnih zidova. Retko crtam zidove. Evo npr. ove godine sam nacrtao tri, jedan je bio u Splitu na Jamu, i eto tog trećeg ne bi bilo da nije bilo tog Jam-a. Volim ja da crtam zid, ali za zid mi treba neuporedivo više vremena i boja. Da bih nacrtao dobar grafit na zidu, trebaju mi dve ili tri boje za autlajn, za fil mi treba 5-6 komada.

To ako hoću da nacrtam neki dobar grafit, nije mi filing da dođem na zid i nacrtam neki simpl, to je ok za bombing, ali meni se to lično ne dopada.

Možda četiri pune limenke i par krajceva, a crtam u proseku od 20min do možda 40min. Ranije se crtalo preko sat vremena, ali nije više to vreme, ranije je bilo lakše.

Razmišljaš da menjaš.. ?

Već sam nešto uradio po tom pitanju, poslednjih 5-6 vozova su bili SPEIS. Mada to nije odjednom, ranije sam povremeno, crtao grafit PEIS. Kakvu poruku šalješ svojim grafitima ako već tebi sama reč ne znači ništa ?

Ne, ja uopšte ne razmišljam na taj način, meni uopšte nije bitno šta će neko da misli. Ne želim nikakvu poruku da pošaljem, crtam ga za sebe, da se meni to dopadne. Ako već želim neku poruku da ostavim, napisaću pored.

72 | MY PEOPLE

Kako je to danas crtati na vozovima, u kom pravcu ide sve ovo ?

Crtati vozove u Srbiji a pogotovo u inostranstvu postaje sve teže. Jednog dana će to skoro izumreti, vremenom se pojavljuju razni sistemi obezbeđenja, senzori, kamere, i razna ta sranja koja nije lako anulirati i zaobići. U nekim gradovima u Evropi gde su uvedeni ti sistemi, broj ljudi koji se bavi crtanjem na vozovima je drastično opao. U Berlinu ili Parizu pre 20 god. nije bilo vandal squad ili specijalne policije za grafite... Samo sve ovo unosi veću draž, jer sada ti treba mnogo bolja priprema, treba ti više vremena, što si više zagrižen za to ti treba više truda i rizika a na kraju će tvoje delo u ovim okolnostima biti cenjenije.

Kako su organizovani u nekim evropskim gradovima ?

U Berlinu, Hamburgu ili Parizu svako ima svoj neki vandal squad, mada to se više ne zove tako, nego svako ima neko svoje ime za ovu organizaciju.

Ti ljudi znaju, oni znaju sva neka mesta gde se crta, šta se crta, znaju bolje i od crtača. Oni stalno beleže, vode evidenciju, prate dešavanja na internetu, uvek su u toku. A sa druge strane crtači nikad ne mogu da znaju kada će oni da se pojave. Na primer u Berlinu oni se voze u kombijima koji su totalno civilni.

Išao si u Nemačku da crtaš, sa kim si radio, kakvo je to bilo iskustvo ?

Da, bio sam ali nisam uspeo ni jedan rad da završim. Imam jedan S-Ban, to sam radio sa gomilom nekih švaba, pritom niko od njih nije bio iz Berlina.

Tu je priča bila da imamo 25 minuta, a kad smo počeli, posle 10 min smo morali da se sklonimo. Sa njima se stupa u kontakt preko nekoga ko je već bio ovde, ostane kontakt, kas-

nije ti njega zoveš kad hoćeš da ideš tamo. Tamo je to teže jer tamo baš i ne vole turiste, što je i razumljivo jer u Berlinu svaki dan ima jako mnogo turista koji dolaze kako bi šarali metro.

Većina njih nema kontakt, dolaze glupiraju se, vilene, prave sranja tamo gde ne bi trebali i tako to. U Berlinu je mnogo stresno, ovde kod nas možeš opuštenije da crtaš, a tamo nikad ne znaš ko će da te sačeka u mraku ili u nekom žbunu. U Hamburgu na metro stanicama imaš klošare koji bleje, a u stvari su panduri. U Hamburgu sam imao jednu situaciju kada sam se sa četvoricom likova spremao da uletim u yard. Sve smo bili pripremili, natakli maske na lica, sprejeve itd... U momentu kada je trebalo da uđemo u yard počeli su da nas jure.

Organizovano su nas čekali. Naravno svi smo počeli da bežimo, izleteli smo sa yarda i počeli da bežimo po ulicama, pobacali smo boje i sve to, ali ubrzo su nas opkolili sa 6 policijskih automobila i 3 civilna. Priveli su nas u stanicu bez sprejeva bez ičega, ali ipak su pronašli sprejeve koje smo bacili, onda su nam uzeli

otiske, skinuli su nam odeću, tražili su poklapanje boje sa odeće ako je nešto kanulo, da li se ta boja poklapa sa bojom na vozu, proveravali su sve telefone, fotoaparate. Držali su me 24h kod nih, za to vreme su pokušali da nađu nekakve dokaze ali na kraju nisu uspeli i pustili su me. U Berlinu kada sam bio, pozvao me je jedan lik koji je već bio ovde, on mi je obezbedio smeštaj, rekao mi je da nema vremena da mi pomogne oko akvija.

Ja ipak mislim da je imao vremena ali nije hteo da mi pomogne jer sam bio turista. Prvih par dana sam obilazio stanice, posmatrao šta se dešava, gledao gde su senzori, kako su postavljene kamere. Kasnije sam ukrao ključ. Tamo imaš 3-4 ključa koji rade za sve stanice u gradu, za sva vrata, hangare...

MY PEOPLE | 73

74 | MY PEOPLE

MY PEOPLE | 75

Kako si ukrao ključ ?

Pa lepo, pratio sam da se pojavi neki sitniji mašinovođa da bih mogao da mu otmem ključ. Čekao sam da on kada izvadi ključ da otključa vrata da ga u tom trenutku gurnem da mu otmem ključ. Prvi put sam krenuo i stao sam, nisam smeo. Drugi put je naišao neki manji lik, skupio sam muda zaleteo se, u momentu kad je izvadio ključ tada sam ga gurnuo izvadio ključ i pobegao. Kasnije sam proveravao u kojoj stanici pasuje ključ, jer neće baš za svaku. Fora je što ti sa ovim ključem zaobilaziš samo nekoliko senzora ili kamera, kasnije kad uđeš u lay-up se u nekom trenutku ipak naleti na neke nove senzore ili kamere. Posle kada sam našao gotivno mesto, proveravao sam koliko je obezbeđeno, ali tada sam naleteo na senzore. Nisam ih video ali sam ih

čuo kad su se aktivirali, mada nisam bio siguran, ipak posle par minuta su se pojavila dvojica. Pitali su me gde su mi sprejevi, da li sam došao da crtam... Naravno sve sam negirao, složio sam im neku bezveze priču kao blejao sam tu. Posle par provera da li je nešto šarano, pustili su me. Sledeći put sam već znao kako šta, gde su senzori i kako da ih zaobiđem. Tada sam uspeo 30 min da se zadržim unutra i niko nije došao, i naredne noći sam isto uspeo da se prilično zadržim ni tada niko nije došao. Već pri kraju mog boravka u Berlinu sam se prilično iznervirao jer niko nije hteo da mi pomogne, odlučio sam da crtam sam. Postavio sam dvojicu da mi zveraju, jednog na stanicu i drugog na emergency exit. Krenuo sam da peglam, moja greška je bila što sam

ja krenuo da filujem ceo vagon, da sam radio grafit normalne veličine, 40 minuta bi mi bilo sasvim dovoljno da završim to. Međutim javili su mi da su se pojavili ovi u kombiju i da proveravaju exite da li se oseća na sprej. Sve ostavljam i krećem da bežim. Okrenuo sam se i video sam lika kako izleće iz lay-up-a i trči zamnom u tunel. Izašao sam na emergency exit i počeo sam da bežim po ulicama, čuo sam sirene, verovatno su jurili za mnom. Uleteo sam u neku zgradu popeo se gore i tu sam čekao neko vreme. Dosetio sam se da preobučem trenerku koju sam imao ispod šuškavca koja je bila druge boje. Sišao sam posle nekog vremena i oni su se i dalje motali tu po kraju, smarali ljude , pretresali... Ali ja sam bio nezbedan.

Bojan Isailović

76 | MY PEOPLE

facebook.com/stivendramaproduction facebook.com/stivendramaproduction youtube.com/stivendramaofficial reverbnation.com/stivendrama

youtube.com/stivendramaofficial soundcloud.com/stivendrama twitter.com/stivendrama

reverbnation.com/stivendrama MY PEOPLE | 77

............................................................................ magazin za promociju hip-hop kulture

www.mypeople.in.rs

78 | MY PEOPLE