BalkanBilder von felix kanitz Herausgegeben von Đorđe S. Kostić
слике са балкана феликса каница Приредио Ђорђе С. Костић
Nationalmuseum in Belgrad
Народни музеј у Београду
1
Balkanbilder von Felix Kanitz
Слике са Балкана Феликса Каница
2 Redakuer / Уредник
Tatjana Cvjetićanin / Татјана Цвјетићанин Redaktion / Редакција
Wolfgang Schmale / Волфганг Шмале Catherine Horel / Катрин Орел Đorđe S. Kostić / Ђорђе С. Костић Zoran Hamović / Зоран Хамовић Johannes Krauss / Јоханес Краус Lojze Wieser / Лојзе Визер
Das Buch wurde verfasst und veröffentlicht in Kooperation mit dem Verein Felix Kanitz / Књига је припремљена и објављена у сарадњи са Друштвом Феликс Каниц
3
Balkanbilder von Felix Kanitz Herausgegeben von Đorđe S. Kostić
Слике са Балкана Феликса Каница Приредио Ђорђе С. Костић
2011
Natiоnalmuseum / Народни музеј Belgrad / Београд
4
Inhaltsverzeichnis / Садржај
Die Familie Kanitz in Óbuda 1829–1848. Ein Kontextualisierungsversuch Катрин Орел
Породица Каниц у Обуди 1829–1848. Покушај контекстуализације Đorđe S. Kostić
Jeder Reisende sehnt sich nach Stärkung und Erquickung Ђорђе С. Костић
Путовати и на путовању тело окрепити Bernard Lory
Felix Kanitz und Guillaume Lejean: Kollegen oder Rivale? Бернард Лори
Феликс Каниц и Гијом Лежан: колеге или ривали? Miroslav Timotijević
Visuelle Darstellung Serbiens in Werken von Felix Kanitz Мирослав Тимотијевић
Визуелна представа Србије у делима Феликса Каница Tatjana Cvjetićanin
Felix Kanitz und das antike Erbe in Serbien Татјана Цвјетићанин
Феликс Каниц и античко наслеђе на тлу Србије
9 23 39 55 71 81 93 115 147 155
Marco Dogo
Persönliche Eindrücke und Stereotypenbidung in Texten und Zeichnungen Felix Kanitz’ Марко Дого
Лично запажање и стварање стереотипа у цртежима и списима Феликса Каница
171 181
Inhaltsverzeichnis / Садржај
Catherine Horel
5
6
Roumiana Ilieva Preshlenova
Felix Philipp Kanitz und die Ausbildung junger Bulgaren in Wien Румијана Илијева Прешленова
Феликс Филип Каниц и школовање младих Бугара у Бечу Literaturverzeichnis
Литература
195 207 221 231
7
Catherine Horel CNRS-IRICE (Universität Paris I) Paris
Катрин Орел CNRS-IRICE (Universität Paris I) Париз ПОРОДИЦА КАНИЦ У ОБУДИ 1829–1848. ПОКУШАЈ КОНТЕКСТУАЛИЗАЦИЈЕ
Inhaltsverzeichnis / Садржај
DIE FAMILIE KANITZ IN ALTOFEN (ÓBUDA) 1829–1848. EIN KONTEXTUALISIERUNGSVERSUCH
Abstract: Felix Kanitz hat nur wenig über sein Leben erzählt und noch spärlicher sind die Informationen über seine Familie. Über die Herkunft der Familie bestehen praktisch keine Angaben. Wahrscheinlich handelt es sich aber um eine aus dem deutschsprachigen Teil der Monarchie nach Ungarn eingewanderte Familie, deren Herkunftsort oder -gebiet uns jedoch unbekannt ist. Als Felix Kanitz zur Welt kam, war laut seinem Biografen seine Familie „wohlhabend und angesehen“. Von Felix Kanitz abgesehen, hat sie keine berühmten Intellektuellen oder Geistlichen hervorgebracht. Wie alle deutschsprachigen jüdischen Familien in Ungarn auch, hat sie sich wahrscheinlich assimiliert. Sclüsserwörter: Felix Kanitz, Familie Kanitz, Obuda.
Die Familie Kanitz in Altofen (Óbuda) 1829–1848. Ein Kontextualisierungsversuch
F
elix Kanitz hat nur wenig über sein Leben erzählt und noch spärlicher sind die Informationen über seine Familie. Sein einziger Biograf, der ungarische Archäologe Géza Fehér,1 hat sein Werk anhand von Angaben verfasst, die ihm ein Neffe Kanitz’ gegeben hatte (Fehér 1932). Kanitz hat er weder persönlich gekannt, noch sich mit einigen von seinen Zeitgenossen getroffen. Wahrscheinlich ist Fehér erst im Zuge der eigenen Bulgarienforschung auf das Werk Kanitz’ aufmerksam geworden. Uns ist weder bekannt, was für Kontakt zwischen dem in Wien lebenden Kanitz und seiner Familie in Ungarn bestanden haben mag, noch was für ein Verhältnis sie zueinander gepflegt haben mögen. Weder in Wien noch in Budapest sind Nachfahren Kanitz’ zu finden, die uns darüber aufklären könnten. Kanitz hatte keine eigenen Kinder und scheint darüber hinaus, über die eigenen Angelegenheiten kaum gesprochen oder geschrieben zu haben. Interessanterweise behauptet Fehér nur, die Familie Kanitz sei „heute noch“ wohlhabend (Ibidem, 13). Genauso wenig wissen wir, ob Felix Kanitz oder einige von seinen Familienmitgliedern und Verwandten zum Christentum konvertiert sind oder nicht. Fest steht aber, dass der oben erwähnte Neffe, Jakab Kanitz, seinerzeit Regierungsrat war, was damals in der Regel den Übertritt zum Christentum voraussetzte. Im Gegensatz zu vielen deutschsprachigen Juden sowie Deutschen, Slowaken, Kroaten usw. hat aber die Familie Kanitz niemals ihren Namen magyarisieren lassen. Es ist immerhin bemerkenswert, dass Fehér sein Buch in den für die Juden schwierigen 1930er Jahren offenbar problemlos veröffentlichen konnte. Obwohl er kein Geheimnis daraus macht, dass Felix Kanitz Jude war, blieb der Biograf bezüglich 1 Géza Fehér (1890–1955) war Universitätsprofessor und arbeitete eine Zeit lang im ungarischen Nationalmuseum. Er hatte in Istanbul gelebt und geforscht, vor allem über die Protobulgaren.
Catherine Horel
10
des Verhältnisses seiner noch lebenden Verwandtschaft zum Judentum äußerst diskret. Das ist nur einer von vielen „weißen Flecken“ im Leben von Felix Kanitz, die noch zu klären sind. Als Kanitz 1829 in Óbuda (Altofen) geboren wurde, gehörte seine Familie zu einer kaum tolerierten Minderheit. Über die Herkunft der Familie bestehen praktisch keine Angaben. Wahrscheinlich handelt es sich aber um eine aus dem deutschsprachigen Teil der Monarchie nach Ungarn eingewanderte Familie, deren Herkunftsort oder -gebiet uns jedoch unbekannt ist. In den jüdischen Volkszählungen (Conscriptio Judaeorum) aus Ungarn sollten diesbezüglich aber einige Hinweise zu finden sein. Da es ihnen verboten war, sich in den königlichen Freistädten niederzulassen, mussten ungarische Juden in deren Vororten leben. Ihre Ansiedlung wurde von den jeweiligen Großgrundbesitzern mehr oder weniger intensiv gefördert (Horel 1995). Mehrere ungarische Adelsfamilien erwiesen sich in dieser Hinsicht als judenfreundlich, indem sie es den jüdischen Einwanderern erlaubten, sich auf ihren Besitztümern anzusiedeln. Die Familien Eszterházy, Zichy, Pálffy, und Károlyi hatten alle ihre „Schutzjuden“. Diese mussten einerseits Steuern zahlen und waren somit „nützliche“ Untertanen, andererseits genossen sie aber adlige Unterstützung, die es ihnen ermöglichte, zu einem gewissen Wohlstand zu kommen. 1783 hatte Kaiser Joseph II. sein Toleranzpatent für die ungarischen Juden erlassen. Das Land in Óbuda gehörte größtenteils den Grafen Zichys, die nach der Befreiung des Gebietes von der türkischen Herrschaft Ende des 17. Jahrhunderts die Niederlassung von Juden erlaubt hatten. Es wurden dringend Ansiedler gebraucht, um die durch Kriege mehrfach verwüstete Region wiederzubeleben. Viele von Ihnen arbeiteten auf dem gräflichen Gut in Zsambék oder im Schloss, der auf dem Hauptplatz von Altofen stand (Komoróczy 1995, T. 1, 63). 1746 wurden die Juden aus Ofen verwiesen und daraufhin haben sich viele von ihnen in Altofen und in den Vororten von Pest angesiedelt. Bei der jüdischen Volkszählung von 1767 gab es in Altofen 109 Einwohner israelitischen Glaubens. Die volle Aufenthalts- und Ansiedlungsfreiheit sollte den Juden erst vom 1840er Landtag gewährt werden. Seit dem Landtag von 1832–1836 sind aber die Stimmen lauter geworden, die Lage von ungarischen Juden solle verbessert werden. Man wollte sie emanzipieren, damit sie sich assimilieren, wobei die Gegner dieser Politik sie zuerst assimilieren wollten, um sie erst dann zu emanzipieren. Erst Ende der 1840er Jahre konnten die meisten Politiker die Vorbedingungen für die Emanzipation von Juden richtig erkennen. Bis 1867 blieben jedoch die Juden im Habsburger Reich Bürger zweiten Ranges. Zwar hatte sie die ungarische
1. Die jüdische Gemeinde Altofens Eine eigenständige jüdische Gemeinde in Altofen gab es als solche ab 1821, nachdem sich die Pester Gemeinde von ihr getrennt hatte. Im Oktober 1821 ersuchte die Pester Gemeinde nämlich den Herrscher darum, ihr die Unabhängigkeit zu gewähren, was vom Statthaltereirat innerhalb kürzester Zeit genehmigt wurde. Diese Trennung konnte die jahrelangen Streitigkeiten zwischen den beiden Gemeinden beenden, die bis dahin gezwungen waren, ihre religiösen und administrativen Angelegenheiten gemeinsam zu regeln. In den späteren Volkszählungen wurde Altofen aber trotz dieser Teilung immer nur als einer
11
Die Familie Kanitz in Altofen (Óbuda) 1829–1848. Ein Kontextualisierungsversuch
Regierung am 29. Juli 1848 emanzipiert, aber diese Maßnahme, die während des Unabhängigkeitskrieges gegen Österreich eingeführt worden war, konnte die Niederlage der ungarischen Truppen letztendlich nicht überleben. Um auch vom Staate toleriert zu werden, mussten die Juden sowohl als Einzelne als auch als Gemeinde die sogenannte Toleranzsteuer zahlen, womit viele von ihnen in finanzieller Hinsicht überfordert waren. Erst 1846 sollte diese Steuer abgeschafft werden. Ihre Abschaffung und die Möglichkeit, sich in allen Städten der Monarchie frei niederzulassen, führten zur Urbanisierung der Juden sowie zu ihrer allmählichen Integration in die ungarische Gesellschaft. Darauf konnte sich aus ihren Reihen innerhalb kürzester Zeit eine Mittelschicht entwickeln, welche bis dato in Ungarn vollkommen gefehlt hatte. Ein gutes Beispiel für die eben skizzierte Entwicklung bietet die jüdische Gemeinde Altofens. Ihre Mitglieder durften weder in der Innenstadt von Pest noch in Buda (Ofen) leben. Sie konnten aber in diesen beiden Städten Geschäfte eröffnen, sodass viele von ihnen zu „Pendlern“ zwischen den beiden Donauufern wurden. In den 1840er Jahren erlebte die jüdische Bevölkerung Ungarns einen wirtschaftlichen Aufschwung, das dem ganzen Lande zugutekommen sollte. Zur gleichen Zeit wurde bei den Juden die Tendenz wahrnehmbar, sich die ungarische Sprache anzueignen. Als junger Mann war Kanitz also Zeuge von den entscheidenden Entwicklungen einer ganzen Epoche. Seine jungen Jahre wurden von den Anfängen der Industrialisierung, von der Herausbildung des Finanzwesens und von der beginnenden Magyarisierung gekennzeichnet. Nach 1867 sollten diese Prozesse die Stellung Ungarns innerhalb der Donaumonarchie entscheidend prägen.
Catherine Horel
12
der Stadtteile von Ofen behandelt, weswegen es heute äußerst schwierig ist, die genaue Zahl Altofener Juden zu ermitteln. Laut Fényes hatte Altofen Anfang der 1840er Jahre ca. 10.760 Einwohner (Fényes 1842). Den jüdischen Anteil an der Gesamtbevölkerung muss man anhand der sogenannten Conscriptio Judaeorum errechnen, in welcher aber nur die Familienoberhäupter registriert sind. Laut dieser Quelle waren 1803 in Altofen 525 jüdische Familien ansässig, also ca. 2000 Seelen. In seiner Beschreibung der Stadt aus 1822 spricht der Apotheker Franz Schams von 7356 Einwohnern, darunter 3210 Juden und ca. 4000 Katholiken (Schams 1822). Nach 1840 begann aber die Zahl der Juden zu stagnieren, da viele von ihnen nach Pest oder nach Ofen zogen. Es ist dementsprechend anzunehmen, dass am Vorabend der 1848er Revolution ihr ursprünglich hoher Prozentanteil etwas niedriger geworden sei. Die meisten Juden Altofens waren Händler und Handwerker. Die erste Gruppe machte ihre Geschäfte mit Agrarprodukten (Wein und Spirituosen, Getreide) und mit Lederhandel, während unter den Handwerkern u. a. Schneider, Schuster, Schnapsbrenner, Gold- und Silberschmiede und Buchbinder vertreten waren (Komoróczy 1995, T. 1, 63). Damals verfügte Altofen über einen eigenen Hafen, wo viele seiner Einwohner beschäftigt waren. Später sollte auf der Halbinsel auch eine Werft gegründet werden. Dank dem Hafen konnten die Einwohner Altofens bei günstigen Wetterbedingungen die Stadt Pest schnell per Boot erreichen. Dies ermöglichte es vielen Juden, ihre Geschäfte in Pest aufzumachen. Der Vater von Felix Kanitz gehörte offensichtlich auch zu dieser Gruppe und pendelte so - wie seine „Kollegen“ - zwischen den beiden Städten. Bis zur Gemeindetrennung bereitete ihnen dieses Pendeln selbst bei der Pflege von jüdischen Bräuchen keine besonderen Schwierigkeiten. Man konnte auch individuell eine Aufenthaltsgenehmigung in Pest beantragen, worüber dann der Pester Magistrat und der Statthaltereirat zu entscheiden hatten. So hat beispielsweise die wohlhabende Familie Goldberger ihr Geschäftsglück in Pest gesucht, mit großem Erfolg, was Samuel Goldberger, einen der Söhne von Franz (Ferenc) Goldberger, dazu bewog, im Januar 1830 um die Erteilung vom sogenannten Jus Tolerantia zu bitten.2 Diesbezüglich gab es damals zwei Möglichkeiten. Man konnte entweder eine neue Genehmigung beantragen, oder um die Übertragung der Genehmigung bitten, die vorher einem anderen Familienmitglied erteilt worden war. Samuel Goldberger entschied sich für die erstgenannte Möglichkeit, obwohl sein Vater noch nicht gestorben war. Im November 1830 setzte sich der 2 Magyar Országos Levéltár (MOL), Helytartártótanácsi Levéltár [Hungarisches Nationalarchiv. Archiv des Statthaltereirats], C.55 Departamentum judaeorum, Karton 149 (1830), 475.
Ibidem, Karton 153 (1831), 1–13. Ibidem, Kartons 162 (1833), 399; 169 (1835), 425–426. 5 Die Auswanderung der Juden aus Böhmen und Mähren wurde durch eine von Maria Theresia eingeleitete Maßnahme verursacht, die sich auf das Erbrecht bezog. 3 4
13
Die Familie Kanitz in Altofen (Óbuda) 1829–1848. Ein Kontextualisierungsversuch
Pester Magistrat bei dem Statthaltereirat für ihn ein, indem er die moralischen und beruflichen Tugenden des Antragstellers lobte. So wurde Samuel Goldberger schließlich das Aufenthaltsrecht in Pest gewährt.3 Aber nicht nur angesehene und reiche Unternehmer wurden von dem Statthaltereirat mit Wohlwollen betrachtet, sondern auch religiöse Persönlichkeiten wie z. B. der Prediger Josef (József) Bach, dem im Juni 1835 das Jus Tolerantia in Pest bewilligt wurde.4 Zu dem Zeitpunkt hatte er seinen rechtmäßigen Wohnsitz schon in Altofen, wo er im Dienste der Gemeinde tätig war. Trotzdem sollte bei ihm das Verfahren anderthalb Jahre dauern, also deutlich länger als bei Samuel Goldberger. Durch die Erteilung von solchen Aufenthaltsgenehmigungen wurde jedoch Schritt für Schritt das Verbot untermauert, das der Niederlassung von Juden in königlichen Freistädten im Wege stand, da die Ausnahmen im Laufe der Zeit immer zahlreicher wurden. Schon seit dem Ende des 18. Jahrhunderts galt die jüdische Gemeinde Altofens als die zweitgrößte und zugleich als eine der wichtigsten jüdischen Gemeinden im ganz Königreich Ungarn. Größer und einflussreicher war nur die Pressburger Gemeinde. Die damaligen Mitglieder der Altofener Gemeinde stammten fast ausnahmslos aus Böhmen und Mähren. Dies war aber keine Besonderheit von Altofen sondern ein allgemeiner Trend, der für ganz Ungarn typisch war.5 Es dauerte nicht lange, bevor die Gemeinde in den Ruf kam, reich und gebildet zu sein. Dieses Ansehen hatte sie ihren tüchtigen Unternehmern sowie ihrem berühmten Rabbiner Moses Münz (1750–1831) zu verdanken. Dieser wurde in Podolien geboren und war zuerst in Brody (Galizien) als Rabbiner tätig, wo er eine angesehene Jeschiwa leitete (Magyar 1926: 622). Auf Empfehlung des damaligen Hauptrabbiners von Prag Ezekiel Landau wurde Münz dann nach Altofen berufen, wo er 1790 auch ankam. Es wäre eigentlich logisch gewesen, wenn der Rabbiner von Altofen zugleich in Pest amtiert hätte, aber kurz nach seiner Ankunft kam es - wie bereits erwähnt - zu Streitigkeiten zwischen den jüdischen Gemeinden in den beiden Städten. So wählten 1796 die Pester Juden den in Altofen geborenen Israel Wahrmann zu ihrem Rabbiner. Volle dreißig Jahre lang - bis zu seinem Tode im Jahre 1826 - sollte er im Amt bleiben. Zu dieser Zeit war die Pester Gemeinde schon selbstständig und groß genug, um ihren eigenen Rabbi zu haben. Als aufgeklärter Geistlicher zählte Rabbi Münz zu den Befürwortern der
Catherine Horel
14
Haskala, einer jüdischen Reformbewegung, die sich für die Integration von Juden sowie für eine Verbesserung ihres Bildungsniveaus einsetzte. Er tat alles, um die Schule zu unterstützen, und pflegte einen aktiven Umgang mit den damaligen Entscheidungsträgern und Behörden. Beim Besuch des Palatins Alexander Leopold in Altofen 1791 übernahm er so die Gastgeberrolle (Horel 1995: 23). Daraufhin wurde Münz von dem Statthaltereirat zum Hauptrabbiner des ganzen Pester Komitats ernannt (Ibidem, 24). In Óbuda forderte die Choleraepidemie von 1831 viele Opfer, darunter Rabbi Münz und wahrscheinlich auch einige Mitglieder der Familie Kanitz. Danach sollte die Gemeinde bis 1861 keinen Rabbiner mehr haben. Viele Juden zogen nach Ofen oder Pest, wo sie ihren Geschäften besser nachgehen konnten. Im März 1838 forderte die große Donauüberschwemmung nochmals viele Opfer in Altofen und verursachte große Schäden. Dadurch bedingt wanderten etliche Stadtbewohner aus, sodass die Gemeinde 1840 begann, allmählich Mitglieder an andere Städte zu verlieren. Die meisten zogen jedoch nach Ofen oder nach Pest um, was ihnen erlaubte, den Kontakt zu Altofen nicht abzubrechen. In Altofen konnte Münz keine Jeschiwa gründen, die sich mit jener von Brody wirklich vergleichen ließe. Einerseits war Pressburg als Konkurrenz zu stark, andererseits zeigte aber die jüdische Bevölkerung Altofens kein allzu großes Interesse an dem eigenen Glauben. Dafür engagierte sich der Rabbi in seiner neuen Gemeinde für die laizistische Ausbildung von Juden und unterstützte in diesem Sinne die jüdische Volksschule. Als Lehrer war in dieser Schule der schon erwähnte Josef Bach tätig. Dieser hochgebildete Gelehrte, der 1784 als Sohn einer armen Altofener Familie zur Welt gekommen war, konnte lange keine geeignete Stelle finden und musste daher zehn Jahre lang als Hauptlehrer in Altofen verbringen, bevor er 1835 nach Pest ziehen konnte. Ab 1827 war er darüber hinaus als Prediger in der neu eingeweihten Synagoge Altofens tätig (Ibidem, 61). Die Schule selbst war 1784 gegründet worden, nachdem Joseph II. die Errichtung einer „Normalschule“ in jeder jüdischen Gemeinde befohlen hatte. Feierlich eröffnet wurde sie von einer der bedeutendsten jüdischen Persönlichkeiten Ungarns, nämlich vom Arzt Joseph Manes Österreicher, und sie genoss die Unterstützung des Statthaltereirats (Komoróczy 1995: 82). Österreicher selbst war 1756 in Altofen zur Welt gekommen. Er hat Medizin studiert, zuerst an der Universität Wien, um dann zur Universität Tyrnau zu wechseln, die 1777 nach Ofen verlegt wurde.6 Seine Dissertation war der Wasserqualität in Ofen gewidmet 6 Nachdem die Universität Tyrnau den Jesuiten weggenommen wurde, wurde sie zuerst nach Ofen und dann nach Pest verlegt.
15
Die Familie Kanitz in Altofen (Óbuda) 1829–1848. Ein Kontextualisierungsversuch
und im Anschluss an sein Studium war er als Arzt in mehreren Thermalbädern um Ofen und am Plattensee tätig (Horel 1995: 85). Er starb 1832, kurz nach Moses Münz. Zur Zeit ihrer Eröffnung hatte die Schule 113 Schüler und 13 Schülerinnen. Damals war Deutsch die einzige Unterrichtssprache. Im Unterschied zu vielen anderen jüdischen Schulen jener Zeit, denen kein langes Bestehen vergönnt war, hatte die Altofener Schule in dieser Hinsicht mehr Erfolg. Daher halten wir es für wahrscheinlich, dass Felix Kanitz seine ersten Schuljahre in ihren Bänken gesessen habe. Deutsch war immer noch die einzige Unterrichtssprache und dies deutet darauf hin, dass Kanitz als kleiner Junge des Ungarischen vielleicht überhaupt nicht mächtig war. Der Biografie von Fehér konnten wir nicht entnehmen, welche von Pester Schulen er anschließend besucht haben mag. Fehér spricht von einer „israelitischen Hauptschule“, die der Junge 1842 abschließen konnte (Fehér: 1932: 15). Wahrscheinlich meint der Biograf damit jedoch jene 1812 eröffnete Pester Schule, die dank den Bemühungen des Rabbiners Israel Wahrmann mit Bewilligung des Statthaltereirates im Orczy-Haus eröffnet wurde, in dem schon das jüdische Gebetshaus beherbergt war (Horel 1995: 56–57). Sie galt als modern, da ihre Schüler neben Hebräisch und Deutsch auch Ungarisch lernten. Es ist also wahrscheinlich, dass Kanitz zumindest auf dieser Schule Ungarischunterricht gehabt hat, obwohl er in seinem späteren Leben davon nie Gebrauch gemacht zu haben schien. Dank dieser Grundausbildung konnten immer mehr Juden verschiedene Schulen und Gymnasien des Landes besuchen. In Pest wurden sie ab 1810 besonders bei den Piaristen ohne irgendwelche Schwierigkeiten aufgenommen. 1840 bildeten die Juden 11,7 % der Gymnasiasten. Die bereits nach Pest verlegte Universität Tyrnau hatte 1837 elf Prozent jüdische Studenten (Ibidem, 57), von denen die meisten Medizin oder Rechtswissenschaften studierten. Die Altofener Synagoge wurde also schon vor der Geburt Kanitz’ gebaut. Eingeweiht wurde sie zur selben Zeit, als sich die Altofener und die Pester Gemeinde voneinander getrennt haben. Vor dieser Synagoge waren in Altofen schon zwei Gebetshäuser gebaut worden, mehr oder weniger am selben Ort, nicht weit von dem Donauufer entfernt. Das zweite Gebetshaus hatte schon die Größe einer Synagoge. Es wurde von einem damals berühmten Architekten gebaut, Mátyás Máté Nepauer, der sich auf sakrale Bauten spezialisiert hatte. Diese zweite Synagoge wurde im Jahre 1769 errichtet (Komoróczy 1995: 67). Ihr Baukonzept erwies sich aber bald als inadäquat, sodass das Gebäude 1817 abgerissen werden musste. Nach einer Ausschreibung wurde András Landherr mit dieser Aufgabe beauftragt. (Nepauer war 1792 gestorben.) Die Synagoge wurde im
16
klassizistischen Stil gebaut und im Juli 1821 eingeweiht (Komoróczy 1995: 68). Sie gefiel dem Palatin, Erzherzog Josef, besonders gut und er zeigte sie gerne seinen Gästen. Man sieht das Bauwerk hier auf einer Vedute des Malers Karl (Károly) Vasquez, der 1837 eine ganze Reihe von Darstellungen der ungarischen Hauptstadt veröffentlichte (Vasquez 1972). Die Synagoge und der umliegende Platz wurden nun zum Zentrum des jüdischen Lebens in Altofen. Die meisten Großhändler und Unternehmer hatten ihre Geschäfte und Wohnhäuser in der Umgebung, die noch heute von einstöckigen Gebäuden geprägt ist. Die anderen residierten am Hauptplatz (Fő tér), wo das Schloss, das Rathaus und weitere repräsentative Bauten standen. Erst 1900 wurde die Synagoge renoviert, da die Gemeinde mittlerweile viele ihrer Mitglieder an die Stadt Pest verloren hatte. Es ist eigentlich paradox, dass so kurz nach dem Bau ihrer großen und schönen Synagoge die Gemeinde Altofen eine gewisse Rückentwicklung erleben musste, von der sie sich nie wieder erholen sollte. Nach 1945 wurde die Synagoge zum Fernsehstudio umfunktioniert, um erst im September 2010 ‒ dank einer Initiative von Anhängern der Lubawitch Gemeinde Budapests ‒ zu ihrem ursprünglichen Zwecke zurückgeführt zu werden.7
Catherine Horel
2. Altofener Unternehmerschaft und die Familie Kanitz Als Felix Kanitz zur Welt kam, war laut seinem Biografen seine Familie „wohlhabend und angesehen“. Der Vater war Kaufmann und hatte vermutlich Geschäfte sowohl in Ofen als auch in Pest. Vielleicht hat die Familie Kanitz in Altofen bloß gewohnt. Von ihren Geschäften ist uns so gut wie nichts bekannt. Um wirklich wohlhabend zu sein, musste ein Geschäftsmann damals Großhändler sein, und zwar in einer der besonders wichtigen Branchen, wie z. B. Getreide-, Tabak- oder Viehhandel. Der Familie Kanitz ist es aber bestimmt nicht gelungen, zu einer der ganz großen Kaufmannsfamilien aufzusteigen, da sie in dieser Gruppe nie erwähnt wird. Im Unterschied zu vielen von ihren Glaubensgenossen konnten sie sich weder zu Bankiers noch zu Industriellen entwickeln. Sie haben es nicht geschafft, sich als eine der wichtigen Kaufmannsdynastien zu etablieren, obwohl 7 Siehe des anlässlich der Wiedereröffnung der Synagoge gedrehte Video unter: http://zsido. com/cikkek/az_obudai_zsinagoga_megnyitoja/15/2302.
8 Er nahm an dem Unabhängigkeitskrieg teil und folgte der Regierung Lajos Kossuths bis zum bitteren Ende. Er gehörte zu den Männern, welche die Stephanskrone in der Nähe von Orsova im August 1848 vergraben haben. Deák Á., A koronás Wargha. Egy kettős űgynök Kossuth és a császári rendörség szolgálatában [Der „Kronen“ Wargha. Ein Doppelagent im Dienste Kossuths und der kaiserlichen Polizei], Budapest, Akadémiai kiadó, 2010.
17
Die Familie Kanitz in Altofen (Óbuda) 1829–1848. Ein Kontextualisierungsversuch
sie Ende des 19. Jahrhunderts ein Kaufhaus auf dem Freiheitsplatz (Szabadság tér) besaßen (Komoróczy 1995: 2, 638). Gehen wir davon aus, dass Felix der jüngste von vier Söhnen war, ist es zu vermuten, dass seine älteren Brüder das Familiengeschäft weitergeführt haben. Drei von ihnen haben höchstwahrscheinlich diesen Weg gewählt, ohne aber unter die ersten jüdischen Familien Ungarns zu kommen. Da uns über ihre eventuelle Konversion zum Christentum nichts bekannt ist, gestaltet sich das weitere Verfolgen des Familienschicksals als äußerst schwierig. Bei zahlreichen jüdischen Familien sind nur ein einziges oder aber ein paar Familienmitglieder zum Christentum konvertiert, während die anderen dem alten Glauben treu blieben. (In Ungarn entschieden sich viele von konvertierten Juden für den protestantischen Glauben.) Als Felix Kanitz 1843 seine Lehre als Graveur begann, waren seine Eltern schon beide gestorben. Seine Mutter war als erste gestorben, vielleicht im Laufe der Choleraepidemie von 1831, der Vater etwas später, um 1842. Seiner künstlerischen Laufbahn stand eigentlich nichts im Wege, da sich schon drei seiner älteren Brüder um das Familienunternehmen kümmerten. Um Graveur zu werden, musste Felix Kanitz allerdings nach Pest umziehen, was inzwischen kein Problem mehr darstellte. Das Jus Tolerantia war abgeschafft worden und einige Jahre später gab es auch keine Toleranzsteuer mehr. Wahrscheinlich hatte der junge Kanitz in Pest zumindest einige Verwandte, die ihm behilflich sein konnten, indem sie ihm beispielsweise die Unterkunft verschafften. Sein Lehrmeister Vincenz Grimm gehörte zu der damals noch sehr kleinen Künstlerwelt Ungarns und hatte daher auch Beziehungen zu vielen Politikern und Entscheidungsträgern der Reformära.8 1843 gründete er den Pester Kunstverein (Pesti műegylet). Neben dem Palatin höchstpersönlich verkehrten in seiner Werkstatt mehrere Gelehrte, die Kanitz dann bei ihren Besuchen kennen lernen konnte. Als ganz junger Mann ist er also mit der ungarischen Elite in Berührung gekommen. Bald konnte er diesen bedeutenden Persönlichkeiten seine eigenen Werke zeigen und auf diese Art und Weise damit anfangen, sich einen Namen zu machen. Seit 1845 war er kein Praktikant mehr und wurde von da an
Catherine Horel
18
für die geleistete Arbeit bezahlt. Diesen Status konnte er auch nach der Fusion Grimms mit August (Ágost) Walzel behalten. Im Mai 1847 schickte ihn Walzel zur weiteren Ausbildung nach Wien, in die lithografische Werkstatt von Eduard Singer (Féher 1932: 16). Als er im August 1849 nach Pest zurückkam, waren die Revolution und der darauf folgende Unabhängigkeitskrieg schon vorbei. Aus dieser bewegten Zeit ist uns von ihm nur ein einziges Werk bekannt, welches heute in der Grafiksammlung der österreichischen Nationalbibliothek aufbewahrt wird. Bei dieser Grafik handelt es sich um eine Darstellung der brennenden Augustinerkirche im Hofburggarten am 31. Oktober 1848. Weder in Wien noch in Ungarn hat sich Kanitz an den Umbrüchen beteiligt, im Gegensatz zu vielen Intellektuellen und Künstlern seiner Zeit, die sich bis zum bitteren Ende für die Revolution eingesetzt haben, darunter auch viele Juden links und rechts der Leitha. Unpolitisch war er also damals schon und sollte es sein ganzes Leben lang bleiben. Er scheint sich aber in dieser Zeit langsam von Ungarn abzuwenden, nicht jedoch aus Unzufriedenheit, sondern weil er aus den deutschsprachigen Ländern bessere Berufsangebote bekommen konnte. Schon aus Wien her begann er so z. B. für die „Leipziger Illustrierte Zeitung“ zu reisen und zu schreiben, eine Tätigkeit, die er bis ins hohe Alter hinein nicht aufgeben sollte. Für viele Juden Ungarns war die Revolution 1848 die Feuertaufe gewesen. Obwohl sie nicht mal der Landessprache mächtig waren, engagierten sich viele von ihnen mit Körper und Seele im Kampf für die Unabhängigkeit. Sie wurden zu fanatischen Magyaren. Kaufleute, Bankiers und Industrielle spendeten Geld und belieferten die Unabhängigkeitskämpfer (Honvédség) mit Lebensmitteln und Uniformstoffen. Selbst die orthodoxen Juden erwiesen sich als bereit, goldene Kultgegenstände zugunsten des Unabhängigkeitskrieges einschmelzen zu lassen. Obwohl Kanitz seine Jugend in Pest verbracht hatte - in der Umbruchstimmung der 1840er Jahre - schein ihn diese Atmosphäre nicht beeinflusst zu haben. Er hat sich weder zum ungarischen Nationalisten noch zum typischen Juden im traditionellen Sinne des Wortes entwickelt. Sein Persönlichkeitsbild entsprach eher demjenigen Profil, das für liberale deutsche Juden charakteristisch war. Wäre er in Ungarn geblieben, hätte er sich ohne weiteres assimiliert, genauso wie seine Familienangehörigen und Verwandten. Für diesen Weg haben sich auch die meisten jüdischen Familien Altofens entschieden. Sie wurden geschäftlich erfolgreich und konnten so die wirtschaftliche Entwicklung ihres Landes bestimmten, das gerade einen großen Aufschwung erlebte. Viele von ihnen sind zum Christentum konvertiert, einige wurden sogar
19
Die Familie Kanitz in Altofen (Óbuda) 1829–1848. Ein Kontextualisierungsversuch
geadelt. Die etwas abseitige Lage Altofens zwischen Ofen und Pest hatte auch einige Vorteile. Da sie ein vorindustrielles Städtchen war, war es billiger und einfacher dort eine Manufaktur zu gründen. Schon Ende des 18. Jahrhunderts haben die Pioniere der Industrialisierung diese Vorteile für sich entdeckt und versucht, in Altofen Fabriken zu eröffnen. Unter ihnen gab es auch zwei jüdische Unternehmer. Da es in Altofen - am Donauufer sowie am Fuße der wasserreichen Hügel - nicht an Wasser mangelte, entschieden sich beide für dasselbe Gewerbe und eröffneten Färbereien und Textilfabriken. Als erster eröffnete seine Färberei Joseph Löbl Boskowitz, dessen Familie ihren Wohnsitz schon davor in Altofen hatte. 1811 beschäftigte seine Fabrik 42 Arbeiter und er konnte für sein Gewerbe einen Privilegienbrief des Statthaltereirats (gyári privilégium) erhalten. 1789 in Altofen geboren, wurde Boskowitz bald zu einem der reichsten Männer der Hauptstadt. Wie die anderen erfolgreichen Glaubensgenossen auch verließ er Altofen, um sich 1821 in Pest niederzulassen. Dort wurde er zu einer der führenden Persönlichkeiten der jüdischen Gemeinde, und schließlich zwischen 1836 und 1839 sogar zu ihrem Vorsteher. Er leitete die jüdische Delegation auf dem Landtag 1839/40, als das Jus Tolerantia abgeschafft wurde. Er starb 1862, ohne zum Christentum konvertiert zu haben. Seine Firma hatte Filialen in mehreren Provinzstädten. Darüber hinaus ließ er ein ganzes Netz von Kurzwarengeschäften errichten, in denen er seine eigenen Produkte verkaufen konnte. Damit hat er als einer der ersten Geschäftsleute eine Synthese der Industrie und des Handels geschaffen. Konsequenterweise gründete er zusammen mit den großen Familien Ullmann und Wodianer die ungarische Handelsbank (Pesti magyar kereskedelmi bank) und etwas später einen Mühlenbetrieb noch dazu (Horel 1995: 140). Anfang der 1850er Jahre war er einer der reichsten Unternehmer in der ganzen Monarchie. Eine weitere Familie aus Altofen hat zur gleichen Zeit einen vergleichbaren Aufstieg erlebt. Ähnlich wie die Familie Boskowitz ‒ und vermutlich auch die Familie Kanitz ‒ waren die Goldbergers schon seit der Mitte des 18. Jahrhunderts in Altofen ansässig. Franz (Ferenc) Goldberger wurde 1750 in Altofen geboren und arbeitete zuerst als Goldschmied, bevor er sich der Färberei widmete. Seine Fabrik baute er Schritt für Schritt aus, parallel zu dem Zufluss neuer Einwohner in die Stadt. 1806 hatte Goldbergers Färberei ca. 15 Arbeiter, die aus Böhmen und Mähren stammten, ähnlich wie bei Boskowitz. Erst 1826 übernahm Samuel Goldberger die Fabrik seines Vaters, die er in ein richtiges Industrieunternehmen verwandelte. Obwohl die Familie Goldberger genauso kinderreich war wie die Familie Kanitz, waren nur Samuel und sein älterer Bruder Gerzson bereit,
Catherine Horel
20
das Familienunternehmen zu übernehmen. Einer der jüngerer Brüder, Fülöp (Philipp), war ebenfalls in der Textilfabrik Samuels tätig, kümmerte sich aber dort in erster Linie um die technischen Neuerungen. Die Goldbergers blieben weiterhin in Altofen, und 1842 beschäftigten sie in ihrer Fabrik bereits 109 Arbeiter (Ibidem, 141). 1845 zog die Fabrik in ein neues, größeres Gebäude in der Nähe der Synagoge um, das heute noch zu besichtigen ist. Von nun an spezialisierte sich das Unternehmen für die Herstellung von Baumwolle. Bei den von Lajos Kossuth organisierten Ausstellungen 1842 und 1846 wurden die Produkte dieser Altofener Textilfabrik mit Preisen ausgezeichnet. Wie die Familie Boskowitz und die anderen jüdischen Industriellen beteiligten sich auch die Goldbergers 1844 an der Gründung des nationalen Verteidigungsvereins (Országos védegylet), dessen Ziel es war, die Stellung von ungarischen Produkten auf dem Markt zu stärken. Nach dem Tode Samuels 1848 übernahmen seine fünf Kinder ‒ vier Söhne und eine Tochter ‒ die Fabrik, die sich mittlerweile zu der größten Fabrik in ganz Ungarn entwickeln konnte (Ibidem, 142). Als Franz Joseph I. im Mai 1857 zum ersten Mal nach seiner Thronbesteigung Budapest besuchte, besichtigte er auch die Fabrik Goldbergers in Altofen. Die industrielle Tätigkeit hatte wenig mit dem Glauben zu tun. Die Konkurrenten von Goldberger, die Familie Freudiger, waren als orthodoxe Juden bekannt. Als 1868/69 eine Spaltung innerhalb der jüdischen Gemeinde in Ungarn drohte, entschieden sich die Goldbergers für das neologe (liberale) Lager, während die Freudigers ihren orthodoxen Prinzipien treu blieben.
Das ganze 19. Jahrhundert hindurch war Altofen ein Industrievorort von Ofen, in dem mehrere Industriezweige vertreten waren. Von einer besonders großen Bedeutung für das Städtchen waren aber seine Textil- und Papierfabriken. Ob und wie lange die Familie Kanitz eine relativ bedeutende Rolle in dieser Konstellation spielen konnte, ließ sich bis dato nicht feststellen. Es bedarf also weiterer Forschungen, um das Schicksal der Familie nach 1848 zu rekonstruieren. Die Familie konnte weder durch ihren Reichtum, noch durch ihre Rolle in der Gesellschaft oder in der Politik größere Aufmerksamkeit auf sich ziehen. Von Felix Kanitz abgesehen, hat sie keine berühmten Intellektuellen oder Geistlichen hervorgebracht. Wie alle deutschsprachigen jüdischen Familien in Ungarn auch, hat sie sich wahrscheinlich assimiliert. Die wichtige Frage, ob die ganze Familie Kanitz oder zumindest einige ihrer Mitglieder zum Christentum konvertiert sind oder nicht, konnte bis jetzt nicht beantwortet werden. Sicher ist aber, dass
21
Die Familie Kanitz in Altofen (Óbuda) 1829–1848. Ein Kontextualisierungsversuch
die Familie Kanitz und ihre Glaubensgenossen nicht nur den Weg aus dem Getto gefunden haben, um sich in eine Gesellschaft zu integrieren, die sich damals im Umbruch befand, sondern auch darüber hinaus zu wichtigen Akteuren der Modernisierung ebendieser Gesellschaft geworden sind.
22
Апстракт: Феликс Каниц (Felix Kanitz) оставио је мало података о свом животу, а о својој породици још мање. О пореклу Каницове породице нема готово никаквих података. У Угарску су вероватно дошли из германофоних предела Хабсбуршке монархије, али детаљнијим информацијама за сада не располажемо. У време када је Феликс Каниц рођен његова је породица, барем према речима биографа, била „имућна и угледна”. Изузев Феликса Каница, није дала истакнуте интелектуалце или духовнике. Вероватно се асимиловала, као и толике друге германофоне јеврејске породице у Угарској.
Катрин Орел
Кључне речи: Феликс Каниц, породица Каниц, Обуда.
Породица Каниц у Обуди 1829–1848. Покушај контекстуализације
23
еликс Каниц (Felix Kanitz) оставио је мало података о свом жи вот у, а о својој породици још мање. Његов једини биограф, мађарски ар хеолог Геза Фехер (Géza Fehér),1 своје је дело написао на основу података које је добио од Каницовог нећака (Fehér 1932). Феликса Каница није лично упознао, а није разговарао ни са његовим савременицима. Изгледа да се Фехер за Каницово дело заинтересовао док се и сам бавио истраживањима везаним за Бугарску. Не зна се ни как ва је била природа контакта између Каница, који је живео у Беч у, и његове породице која је остала у Мађарској. Ни у Беч у ни у Будимпешти нема Каницових рођака који би нам могли пруж ити одго варајуће информације. Каниц није имао деце, а чини се да о своме живот у готово никад није нити говорио нити писао. Код Фехера се само, што је изу зетно заним љиво, може наћи податак да је Каницова родбина „и данас” имућна (Ibidem, 13). Немамо информација ни о томе да ли су сам Каниц или неко од његових рођака евент уа лно прешли у хришћанство. Извесно је, међутим, да је Јакаб Каниц (Jakab Kanitz), нећак који је Фехеру послужио као извор информација, у време рада на биографији био на положају вишег саветника у влади, што упућује на претпоставк у да се претходно покрстио. Нас упрот многим германофоним Јеврејима, као и Немцима, Словацима, Хрватима и другима, Каницова породица никада није мађаризовала прези ме. Чињеница да је Фехер тридесетих година 20. века своју књиг у о Каниц у успео да објави без већих проблема већ је и сама по себи вредна пажње, с обзиром на то да је дати период био изу зетно тежак. Фехер није пок ушавао 1 Геза Фехер (1890–1955) био је универзитетски професор, а неко време радио је и у мађарском Народном музеју. Живео је и радио у Инстанбулу, где се највише бавио Протобугарима.
Породица Каниц у Обуди 1829–1848. Покушај контекстуализације
Ф
Катрин Орел
24
да прећути да је Феликс Каниц био Јеврејин, али је зато био изу зетно дис кретан што се тиче верске припадности живих чланова породице Каниц. То је једна од многих „белих мрља” у Каницовој биог рафији, које тек треба поп унити. Феликс Каниц рођен је 1829. године у мађарском град у Обуди, који ће касније постати део Будимпеште. У тадашњој Угарској однос према Јеврејима није био особито толерантан. О порек лу Каницове породице нема готово никаквих података. У Угарску су вероватно дошли из германофоних предела Хабсбуршке монарх ије, али детаљнијим информацијама за сада не распо лажемо. Претпостављамо, међутим, да ћемо ускоро нешто више дознати на основу пописа угарских Јевреја (Conscriptio judaeorum). С обзиром на то да нис у смели да се настањују у слободним краљевским градовима, Јевреји су били принуђени да живе у предграђима. Локални великопоседници њихо во су настањивање подстицали, у већој или мањој мери (Horel 1995). Многе мађарске аристократске породице имале су позитиван став према Јеврејима, барем када је у питању насељавање, и стављале су им земљиште на распола гање. Породице Естерхази (Eszterházy), Зихи (Zichy), Палфи (Pálffy) и Карољи (Károlyi) имале су своје „заштићене Јевреје”. Они су плаћали порез и у том смислу били корисни поданици, али су истовремено уживали подршку и имали висок животни стандард. Цар Јосиф II (Joseph II.) 1783. године донео је толеранцијски патент за Јевреје. Обуда је највећим делом припадала грофовској породици Зихи, која је насељавање Јевреја дозвољавала још од краја 17. века, када је та област осло бођена од турске власти. Насељеници су им били неопходни да би оживели предео који су ратови у више наврата опустошили. Многи од досељеника радили су на грофовском имању у Жамбек у или при њиховом замк у на главном трг у у Обуди (Komoróczy 1995, T. 1, 63). Јевреји су 1746. протерани из Будима, и многи су се од њих током наредних година населили у Обуди или у предграђима Пеште. Према попис у Јевреја из 1767. године у Обуди је било 109 јеврејских породица. Пуну слобод у насељавања и сталног боравка Јеврејима је Угарски са бор доделио тек 1840. Након сабора 1832–1836. године јавила се иницијатива за побољшање положаја Јевреја у Угарској. Заговорници ове идеје хтели су заправо прво да еманципују Јевреје, да би их потом асимиловали. Њихови противници хтели су да постигну исто то, само супротним редоследом, тј. прво да асимилују Јевреје, па тек онда да их еманципују. Већина политичара тек је крајем четрдесетих година 19. века успела да препозна предуслове за
1. Јеврејска заједница у Обуди Јеврејска општина у Обуди постојала је од 1821. године. Настала је одвајањем од пештанске јеврејске општине, која је октобра те године од владара затражила независност. Намеснички савет убрзо је то и одобрио. Ово одвајање коначно је прекинуло дугогодишње свађе између обудске и пештанске заједнице, које су до тада своја верска и административна питања морале да решавају заједнички. Према Фењешу (Fényes) Обуда је почетком четрдесетих година 19. века имала око 10 760 становника (Fényes 1842). Про цент уални удео Јевреја може се израчунати на основу такозваног Conscriptio judaeorum, али ваља имати на уму да су у њему пописане иск ључиво главе породица. У Обуди је 1803. године било 525 јеврејских породица, што ће рећи око 2 000 душа. У опис у града из 1822. апотекар Франц Шамс (Franz Schams) тврди да Обуда има 7 356 становника, од којих су 3 210 Јевреји, а око
25
Породица Каниц у Обуди 1829–1848. Покушај контекстуализације
еманципацију. Све до 1867. Јевреји су у Хабсбуршкој монарх ији ипак оста ли грађани другога реда. Угарска их је влада дод уше еманциповала већ 29. јула 1848. године, али ове мере, које су уведене током рата за независност од Аустрије, нис у успеле да надживе пораз мађарских трупа. Да би их држава толерисала Јевреји су и као појединци, али и као за једница, били принуђени да плаћају такозвану такс у за толеранцију, што многи од њих нису могли. Тај је порез укинут тек 1846. године, што је, заједно са мог ућношћу насељавања у градовима, довело до урбанизације Јевреја и до њихове постепене интеграције у угарско друштво. Нед уго потом они ће оформити средњу клас у, која је Угарској до тада недостајала. Јеврејска заједница Обуде добро илуструје процес који смо управо описали. Њени чланови нис у смели да се насељавају нити у центру Пеште нити у Будим у, али су тамо имали радње, тако да су многи од њих свако дневно путовали на посао с једне обале Дунава на друг у. Четрдесетих го дина 19. века јеврејска заједница доживела је велики економски напредак, што је донело користи и Угарској у целини. У то време Јевреји су почели и да уче мађарски језик. Каниц је, дак ле, у младости био сведок догађаја који ће обележити читаву епох у. Било је то време инд устријализације, изградње финансијског система, мађаризације и редефинисања положаја Угарске унутар Хабсбуршке монарх ије, које ће 1867. године довести до формирања Двојне монарх ије.
Катрин Орел
26
4 000 католици (Schams 1822). Након 1840. удео Јевреја почео је, међутим, да стагнира, зато што су се многи од њих одселили у Пешту, па чак и у Бу дим. На основу тога може се претпоставити да је у предвечерје револ уције из 1848. године њих процент уа лно било нешто мање него раније. Највећи број обудских Јевреја били су трговци или занатлије. Ови први трговали су пољопривредним производима (вино, жестока пића, житарице) и кожом, док су ови други били кројачи, обућари, произвођачи ракије, златари, ку јунџије, књиговесци и итд. (Komoróczy 1995: 63). У то време Обуда је имала и луку, у којој су радили бројни становници овог града. Касније је отворено и бродоградилиште, и то на пол уострву. Зах ваљујући луци из Обуде се могло брзо стићи у Пешту, ако је време било повољно, па су многи Јевреји и тамо отварали радње. Тако је очигледно учинио и отац Феликса Каница, који је онда сиг урно, као и други, свакодневно путовао у Пешту на посао и враћао се кући у Обуд у. До поделе јеврејске општине ова путовања нис у им причи њавала тешкоће ни са становишта јеврејских обичаја. Сваки Јеврејин могао је, уколико је желео, поднети и молбу да му се изда боравишна дозвола у Пе шти, о чему су одлучивали тамошњи магистрат и Намеснички савет. Имућна породица Голдбергер пословну је срећу с успехом потражила у Пешти, па је син Франца (Ференца) Голдберга (Franz (Ferenc) Goldberger), Самуел (Samuel), јануара 1830. године затражио да му се изда тзв. Jus tolerantia.2 У оваквим случајевима могло се тражити преношење права које је већ додељено неком од чланова породице, или издавање нове дозволе. Самуел Голдбергер одабрао је ову прву мог ућност, иако је његов отац још увек био у живот у. Пештански магистрат интервенисао је новембра 1830. код Намесничког савета у његову корист, хвалећи молиочеве моралне и професионалне квалитете. Тако је Са муел Голдбергер коначно добио боравишну дозвол у у Пешти.3 Намеснички савет благонаклоност није, међутим, показивао иск ључиво према богатим и поштованим пословним људима, већ и према верским угледницима. Тако је, примера ради, проповеднику Јозефу (Јожефу) Бах у (Josef (József) Bach) „Jus tolerantia” у Пешти одобрен јуна 1835. године.4 У то време он је већ живео у Обуди, где је његов боравак био правно рег улисан, и радио је у служби је врејске општине. Упркос томе, поступак је трајао читаву годину и по, дак ле знатно дуже него у случају Самуела Годбергера. Издавање ових боравишних 2 Magyar Országos Levéltár (MOL), Helytartártótanácsi Levéltár [Национални архив Мађарске. Архив Наместничког савета], C.55 Departamentum judaeorum, Картон 149 (1830), 475. 3 Ibidem, Картон 153 (1831), 1–13. 4 Ibidem, Картони 162 (1833), 399; 169 (1835), 425–426.
5 Исељавање Јевреја из Чешке и Моравске изазвала је једна мера коју је увела Марија Терезија, а која се тицала наследног права.
27
Породица Каниц у Обуди 1829–1848. Покушај контекстуализације
дозвола поткопавало је, полако али сиг урно, забрану насељавања Јевреја у слободним краљевским градовима, јер је изузетака временом бивало све више и више. Још крајем 18. века јеврејска заједница у Обуди прерасла је у друг у по величини јеврејску заједницу у читавој Угарској. Она је, осим тога, важила и за једну од најважнијих. Једино је јеврејска заједница у Пресбург у (дана шњој Братислави) била већа. Већина обудских, па и свих угарских Јевреја у то је време пореком била из Чешке и Моравске.5 Заједница је ускоро стек ла глас богате и образоване. За то су били заслуж ни њени способни преду зетници, као и њен славни рабин Мозес Минц (Moses Münz, 1750–1831). Он је рођен у области Подоље, и прво је деловао као рабин у Брод у (Галиција), где је водио угледн у јешиву (Magyar 1926: 622). На препорук у тадашњег главног прашког рабина Језекила Лан дауа (Ezek iel Landau) добио је место рабина у Обуди, где је приспео 1790. године. Пошто су обудска и пештанска заједница биле под истом управом, било је логично да деле и рабина. Између ове две заједнице ускоро је, међу тим, избила свађа, па су тако пештански Јевреји 1796. изабрали сопственог рабина, Израела Вармана (Israel Wahrmann), пореком из Обуде. Он ће на том положају остати све до своје смрти 1826. године. У то време пештан ска је заједница била већ довољно велика и независна да има сопственог рабина. Рабин Минц био је просвећени духовник и подржавао је хаскал у, реформски покрет који се залаго за образовање и интеграцију Јевреја. Тру дио се да помогне рад у школе, а неговао је и активне контакте са државним инстит уцијама и са администрацијом. Када је 1791. палатин Александар Леополд (Alexander Leopold) посетио Обуд у рабин Минц преу зео је улог у његовог домаћина (Horel 1955: 23). Након тога Намеснички савет је имено вао Минца за главног рабина за читав пештански комитат (Ibidem, 24). Епи демија колере која је избила 1831. однела је велики број жртава, међу њима и рабина Минца, а вероватно и поједине чланове породице Каниц. Након Минцове смрти јеврејска заједница све до 1861. није имала рабина. Многи су се Јевреји одселили у Будим или Пешту, где су услови за пословање били бољи. Марта 1838. Обуд у је задесила још једна несрећа, овог пута велика поплава. Она је проу зроковала знатн у штет у, подстакавши тиме поједине становнике да се одселе из градића. Од 1840. јеврејска је заједница посте
Катрин Орел
28
пено губила чланове, који су се пресељавали у друге градове. Најчешће су, међутим, одлазили у Будим или Пешту, тако да контакте са Обудом нис у морали сасвим да прекидају. Минц у Обуди није могао да изгради јешиву која би се могла поредити са оном у Брод у. Док је, с једне стране, Пресбург био исувише јак конкурент, обудске Јевреје, с друге стране, вера није превише интересовала. Зато се Минц овде више бавио световним образовањем Јевреја, па је у том контексту помагао и локалну јеврејску основну школ у. У њој је као учитељ радио већ помињани Јозеф Бах, који је потицао из једне сиромашне обудске породице. Иако је био веома учен и изузетно високо образован, он дуго није могао да нађе одговарајуће место. Зато је десет година радио као директор основне школе у свом родном месту, све док 1835. није успео да пређе у Пешту. Од 1827. био је уз то и проповедник у новоосвештаној обудској синагоги (Ibi dem, 61). Сама школа основана је 1784. године, након што је Јосиф II наредио да се у свакој јеврејској заједници оснује „нормална школа”. Свечано ју је отворио један од најзначајнијих припадника јеврејске заједнице у Угарској, лекар Јозеф Манес Естеррајхер (Joseph Manes Österreicher), а уживала је и подршку Намесничког савета (Komoróczy 1995: 82). Естеррајхер је и сам по тицао из обудске заједнице. Рођен је 1756, а медицину је студирао прво на бечком универзитет у, да би 1777. прешао на трнавски универзитет, који је тада премештен у Обуду.6 Дисертацију је посветио обудској води, да би затим радио као лекар у више термалних бања у Обуди и на Балатону (Horel 1995: 58). Умро је 1832, нед уго после Мозеса Минца. Тада је основана школа има ла 113 ученика и 13 ученица. Настава се одвијала иск ључиво на немачком. За разлику од многих јеврејских школа тога времена, школа у Обуди успела је да опстане, тако да је Феликс Каниц вероватно баш у њој стекао основно образовање. Настава је и даље била на немачком језику, тако да Каниц у том узрасту можда уопште није ни владао мађарским језиком. На основу његове биографије не може се поуздано зак ључити коју је тачно школ у у Пешти за тим похађао. Фехер помиње да је мали Каниц 1842. завршио „јеврејску вишу основну школу”, мислећи при том вероватно на пештанску школу, основану 1812. године (Fehér 1932: 15). Та школа отворена је на залагање пештанског рабина Израела Вармана, уз дозволу Намесничког савета. Смештена је била у 6 Након што је универзитет у Трнави (данашња Словачка) одузет језуитима, седиште му је прво премештено у Обуду, а потом у Пешту.
29
Породица Каниц у Обуди 1829–1848. Покушај контекстуализације
великој згради за издавање у власништву племићке породице Орци (Orczy), у којој се већ налазила и јеврејска богомоља (Horel 1995: 56–57). Важила је за „модерну”, зато што се у њој поред хебрејског и немачког учио и мађарски језик. У овом период у Каниц је, дак ле, највероватније стекао барем извесно знање мађарског језика, мада га касније, чини се, никад није користио. За хваљујући вишој основној школи у Пешти све је већи број Јевреја школовање могао да настави у различитим средњим стручним школама и гимназијама у Угарској. У Пешти су их од 1810. године нарочито пијаристи примали без икаквих потешкоћа. Већ 1840. године 11,7% гимназијалаца били су Јевреји, док је трнавски универзитет, који је тада већ био премштен у Пешту, још 1837. имао 11% студената јеврејског порек ла (Ibidem, 57). Већина њих студирала је медицину или право. Синагога у Обуди подигнута је још пре Каницовог рођења. Освештана је у исто време када се обудска заједница одвојила од пештанске. Пре ње у Обуди су подизане већ две богомоље, мање‑више на истом месту, недалеко од обале Дунава. Друга од њих већ је имала димензије синагоге, а израђена је према нацртима тада познатог арх итекте Маћаша Мате Непауера (Mátyás Máté Nepauer), који се специјализовао за сакрална здања. Та „друга” сина гога била је сазидана 1769. године, али се убрзо показало да је неа декватно конципирана, тако да је 1817. морала бити срушена (Komoróczy 1995: 67). Расписан је конк урс, на коме је победио Андраш Лундхер. (Непауер је пре мин уо 1792.) Нова, трећа синагога саграђена је у класицистичком стил у, а освештана је 1821. године (Ibidem, 68). Веома се свидела палатин у, над војводи Јосифу (Josef), који ју је показао и својим гостима. Овде је можемо видети на вед ути сликара Карола (Кароља) Васкеза (Karl (Károly) Vasquez), који је 1837. објавио низ таквих радова с приказима главног града Угарске (Vasquez 1972). Синагога и трг око ње развили су се у центар јеврејског живота у Обуди. Радње и куће велетрговаца и преду зетника већином су биле у ње ној непосредној близини. Печат том крају и дан‑данас дају једноспратнице. Друга атрактивна локација у Обуди био је Главни трг (Fő tér), на коме су се налазили замак, градска већница и друге репрезентативне зграде. Сина гога је реновирана тек 1900. године, а заједница је до тада услед масовног исељавања у Пешту изг убила велики број чланова. Заиста је парадоксално што је обудска јеврејска заједница непосредно по изградњи велике и лепе синагоге почела осетно да губи на значају, и од тог се ударца она никад није опоравила. Након 1945. синагога је претворена у телевизијски студио, да би
30
јој тек у септембру 2010. године на иницијативу будимпештанске заједнице Чабад-Лубавич била враћена првобитна намена.7
Катрин Орел
2. Пословни људи из Обуде и породица Каниц У време када је Феликс Канци рођен његова је породица, барем према речима биографа, била „имућна и угледна”. Отац му је био трговац, и веро ватно је и у Обуди и у Пешти имао радње. Није иск ључено чак ни то да је породица у Обуди само становала. О пословним активностима Каницовог оца немамо никаквих информација. Уколико је заиста био имућан у правом смислу те речи, морао се бавити трговином на велико, и то робом која је у оно време била особито значајна, као што су житарице, дуван или стока. Извесно је, међутим, да породици Каниц није пошло за руком да изгради велико поро дично предузеће, зато што се у наредном периоду нико од њених чланова не помиње међу најбогатијим и најуспешнијим пословним људима. За разлику од многе браће по вери, Каницови се нису развили у банкаре или индустри јалце. Нис у прерасли ни у велику трговачку династију, иако су крајем века држали робну кућу на Трг у слободе (Szabadság tér) (Komoróczy 1995, 2, 638). Пођемо ли од претпоставке да је Феликс заиста био најмлађи од пето рице синова, онда су његова браћа могла да наставе породични посао. Тро јица су то вероватно и учинила, али нис у успели да се пробију међу водеће јеврејске породице у Угарској. Даљу судбину породице тешко је пратити, с обзиром на то да нам није познато да ли су прешли у хришћанство или не. Није била реткост да поједини чланови породице, или чак само један од њих, пређу у хришћанство, а да се други не одрекну своје вере. (У Угарској би се покрштени Јевреји често опредељивали за протестантизам). Када је Феликс Каниц 1843. пошао на граверски занат, ни мајка ни отац више му нис у били међу живима. Мајка је умрла прва, можда током епидемије колере 1831, док је отац преминуо 1842. С обзиром на то да су се о породичној фирми старала три старија брата, Каницовој уметничкој каријери ништа није стајало на пут у. Да би остварио своје професионалне жеље морао је да пређе у Пешту, али то више није био никакав проблем. Јus tolerantia већ је био укинут, а коју годину касније није се више морао плаћати 7 Видео-материјал снимљен поводом поновног отварања синагоге може се видети на еле ктронској адреси: http://zsido.com/cikkek/az_obudai_zsinagoga_megnyitoja/15/2302.
8 Учествовао је у рату за независност, и влади Лајоша Кошута остао је веран све до самог слома. Био је у групи која је августа 1848. круну Светог Стефана закопала у близини Оршаве. Deák 2010.
31
Породица Каниц у Обуди 1829–1848. Покушај контекстуализације
чак ни „порез за толеранцију”. Можемо претпоставити да је млади Каниц у Пешти имао и рођаке који су му помагали, нпр. тако што би му обезбедили смештај. Мајстор код кога је учио занат, Винценз Грим (Vincenz Grimm), припадао је угарским уметничким круговима, чији су чланови тада још увек били малобројни. Зах ваљујући томе, Грим је био у добрим односима са многим политичарима и са другим важним личностима доба реформи.8 Године 1843. основао је Пештанско уметничко друштво (Pesti műegylet). У његову су радионицу навраћали и палатин и многи учени људи. Каниц је ту имао прилике да их упозна, и да тако већ у раној младости дође у контакт са угарском елитом. Ускоро је посетиоцима могао да показује и властите радове, и да се полако афирмише. Од 1845. није више имао стат ус шегрта, па је за свој рад добијао и плат у. Стечени стат ус задржао је и када се Гри мова радионицу спојила са радионицом Авг уста (Агошта) Валцела (August (Ágost) Walzel). Маја 1849. Валцел је Каница послао у Беч, да тамо настави да изу чава занат у литографској радионици Едуарда Сингера (Eduard Sin ger) (Fehér 1932: 16). Када се авг уста исте године вратио у Пешту, револ уција и рат за независност већ су били окончани. Из тог бурног времена познато нам је само једно једино Каницово дело. Оно приказује паљевину авг устин ске цркве у парку Хофбурга 31. октобра 1848. године, а чува се у графичкој збирци Народне библиотеке Аустрије. Многи интелект уа лци и уметници, међу којима је био и велики број Јевреја с обе стране Лајте, учествовали су у превирањима све до самог слома револ уције. За разлику од њих, Каниц се револ уционарима није прик ључивао ни у Бечу, а ни у Угарској. Већ тада је, дак ле, био аполитичан, што ће остати до краја живота. Чини се, међутим, да је у то време полако почео да окреће леђа Угарској, али не из револта, већ зато што је веровао да ће у германофоним земљама имати боље услове за професионални напредак. Током боравка у Беч у почео је, примера ради, да пут ује и пише за „Лајпцишке илустроване новине” („Leipziger Illustrierte Zeitung”), чиме ће се бавити све до пред крај живота. Многим угарским Јеврејима револуција 1848. донела је право правцато ватрено крштење. Иако често нис у ни говорили мађарски језик, они су се у борбу унели свом телом и душом. Претворили су се у фанатичне Мађаре. Трговци, банкари и индустријалци давали су новчане прилоге и снабдевали борце за независност (Honvédség) живежним намирницама и материјалом
Катрин Орел
32
за униформе. Чак су и ортодоксни Јевреји давали да се култни предмети од злата претопе, да би се помогла борба за независност. Иако је Каниц младост провео у револ уционарној атмосфери Пеште, изгледа да није потпао под тај утицај. Није израстао у мађарског националисту, а није прих ватио ни традиционални јеврејски начин размишљања. По типу је више подсећао на либералне немачке Јевреје, и да је остао у Угарској сиг урно би се асимиловао, као што су, по свем у судећи, учинили и остали чланови његове породице. Путем асимилације кренуо је и највећи број јеврејских породица из Обуде. Били су успешни у послу и могли су да управљају економских разво јем земље, која је управо доживљавала процват. Многи од њих добили су чак и племићке титуле и прешли су у хришћанство. Прединдустријски градић Обуда лежао је мало по страни, између Будима и Пеште, што му је доноси ло извесне предности. Оснивање мануфактура у Обуди било је јефтиније и једноставније, тако да су пионири индустријализације већ крајем 18. века открили ово место и почели у њему да отварају фабрике. Међу њима била су и два предузетника јеврејске вероисповести, који су покренули сопствене фарбаре и фабрике текстила. Обуда се налазила на обали Дунава, у подножју брежуљака богатих водом, што је погодовало њиховој бранши. Прво је осно вана фарбара Јозефа Лебла Босковица (Joseph Löbl Boskowitz), чија је породица још од раније била настањена у Обуди. Та је фабрика 1811. имала 42 радника, а од Намесничког савета добила је и писмо о привилегијама (gyári privilégium) за своју индустријску делатност. Босковиц је рођен 1789. године у Обуди, а временом је постао један од најбогатијих људи у главном граду Угарске. Као и већина његових земљака који су постигли сличан успех, напустио је Обуду, да би од 1821. посао развијао у Пешти. Тамо је постао један од предводни ка јеврејске заједнице, а од 1836. до 1839. био је и на челу јеврејске општине. Предводио је јеврејску делегацију на сабору 1839–1840, на коме је укинут jus tolerantia. Преминуо је 1862. године, не прешавши у хришћанство. Имао је филијале у неколицини провинцијских градова, а организовао је и мрежу продавница галантеријске робе у којима је продавао сопствене производе. Био међу првима који су остварили такву синтезу индустријске производње и трговине. Заједно са моћним породицама Улман (Ullmann) и Водијанер (Wodianer) основао је мађарску трговачку банку (Pesti magyar kereskedelmi bank), а касније и млинарско предузеће. Почетком педесетих година 19. века Босковиц је био један од најбогатијих пословних људи у читавој монархији. Још једна обудска породица доживела је у истом периоду веома сличну судбину. Баш као Босковици, а вероватно и Каници, и породица Голдбергер
Обуда је читаво столеће била инд устријско предграђе Будима. У њој се развијало више инд устријских грана, а пре свега текстилна инд устрија и производња папира. Да ли је породица Каниц играла извесну улог у у датој констелацији, и ако јесте, колико је друго то трајало, за сада се не може тачно утврдити. Неопходна су, дак ле, даља истраживања да би се реконструисао живот и рад Каницових рођака након 1848. године. Породица није постала
33
Породица Каниц у Обуди 1829–1848. Покушај контекстуализације
(Goldberger) у Обуди се настанила још средином 18. века. Франц (Ференц) Голдбергер (Franz (Ferenc) Goldberger) рођен је ту 1750. године, а пре него што се упустио у посао са фарбаријом радио је као златар. Његова се фабрика развијала постепено, како су у град пристизали нови становници. Почет ком 19. века, 1806. године, имала је око 15 радника, који су, као и запослени у Босковицевој фабрици, углавном били придошлице из Чешке и Моравске. Францов син, Сам уел Голдбергер, тек је 1826. преузео фабрику од оца, да би је у наредном период у претворио у право инд устријско предузеће. Иако је, баш као и Каниц, имао много браће и сестара, осим Сам уела само је још његов старији брат Гержон (Gerzson) наставио трговачко‑инд устријску по родичну традицију. Један од млађе браће, Филеп (Филип) (Fülöp (Philipp)), такође је радио у Сам уеловој фабрици, али се у првом ред у бавио питањи ма везаним за технички напредак. Голдбергери су остали у Обуди, и 1842. њихова је фабрика имала већ 109 радника (Ibidem, 141). Нед уго потом, 1845, фабрика је пресељена у нову, већу зграду, у близини синагоге, која се и данас може видети. Од тог тренутка предузеће се специјализовало за производњу пам ука, и његови су производи освојили награде на изложбама које је Ла још Кошут (Lajos Kossuth) приредио 1842. и 1846. године. Као и Босковици и друге истакнуте јеврејске фамилије, породица Голдбергер учествовала је 1844. у оснивању друштва Орсагош ведеђлет (Országos védegylet), чији је циљ био да помаже пласман угарских производа. Након Сам уелове смрти 1848. петоро његове деце, четири сина и једна кћер, преузело је фабрику, која је у међувремену била највећа у Угарској (Ibidem, 142). Када је Фрања Јосиф I (Franz Joseph I.) маја 1857. први пут по ступању на престо посетио Будимпе шту обишао је и Голдбергерову фабрику у Обуди. Делатност у инд устрији није имала много везе са вером. Конкуренти породице Голдбергер, фамилија Фројдигер (Freudiger), били су познати као ортодоксни јевреји. Када је 1868–1869. запретило цепање јеврејске заједнице у Угарској, породица Голдбергер пришла је неолозима, тј. либералном табору, док су Фројдигери остали верни својим ортодоксним принципима.
Катрин Орел
34
особито значајна ни по богатству, ни по политичком утицају, ни по улози у друштву. Изузев Феликса Каница, није дала истакнуте интелект уа лце или духовнике. Вероватно се асимиловала, као и толике друге германофоне је врејске породице у Угарској. На важно питање о евент уалном покрштавању читаве породице или неких од њених чланова не може се са сиг урношћу од говорити. Сиг урно је, међутим, да је фамилија Каниц, као и сва њена браћа по вери, успела да изађе из гета. Као и други Јевреји, они су се интегрисали у угарско друштво у превирању, и постали једни од актера модернизације тог друштва.
Die alte Synagoge in Obuda Стара синагога у Обуди
Породица Каниц у Обуди 1829–1848. Покушај контекстуализације
35
Die neue Synagoge in Obuda Нова синагога у Обуди
Catherine Horel
36
Đorđe S. Kostić Institut für Balkanologie Serbische Akademie der Wissenschaften und Künste Belgrad JEDER REISENDE SEHNT SICH NACH STÄRKUNG UND ERQUICKUNG Ђорђе С. Костић Балканолошки институт Српске академије наука и уметности Београд ПУТОВАТИ И НА ПУТОВАЊУ ТЕЛО ОКРЕПИТИ
Породица Каниц у Обуди 1829–1848. Покушај контекстуализације
37
38
Abstract: Felix Kanitz ist einer der Reiseschriftsteller, die in der zweiten Hälfte des 19. Jahrhunderts Serbien des Öfteren besucht haben. In seinen zahlreichen Schriften, die teils in Periodika teils in Büchern publiziert wurden, konnte er interessante Angaben über das Leben der Bevölkerung im Fürstentum resp. Königreich Serbien liefern. Auf seinen Reisen hatte er u. a. die Gelegenheit, sich in zahllosen öffentlichen und privaten Räumen zu erquicken und sich dadurch mit den Essgewohnheiten im Lande vertraut zu machen. In seinen höchst wertvollen Reiseberichten gibt Kanitz Auskunft darüber, wo und wie im damaligen Serbien gegessen wurde, und beschriebt darüber hinaus die Räume, in welchen das Essen zubereitet wurde.
Đorđe S. Kostić
Schlüsselwörter: Felix Kanitz, Gaststättengewerbe, Ernährung.
Jeder Reisende sehnt sich nach Stärkung und Erquickung
39
ünf Jahrzehnte lang, bzw. die ganze zweite Hälfte des 19. Jahrhunderts hindurch, ist Felix Kanitz kreuz und quer durch Südosteuropa gereist und hat sich dadurch zu einem der besten Kenner dieser Region entwickelt. Seine Interessen waren überaus vielfältig, sodass es nicht mal heute einfach ist, festzustellen und aufzuzählen, womit er sich alles beschäftigt hat. Er hat nach dem antiken Erbe auf dem serbischen Boden gesucht, den Glaubenshäusern aller Konfessionen – Klöstern, Kirchen und Moscheen – seine Aufmerksamkeit geschenkt, Volksbrauchtum in Serbien und Bulgarien erforscht und beschrieben, die besuchten Gebiete und Völker mit sprachlichen und grafischen Mitteln dargestellt, viele Artikel und Zeichnungen in diversen deutschsprachigen Zeitungen und Zeitschriften veröffentlicht u. v. a. m. Auf seine Reisen bereitete er sich immer mit größter Aufmerksamkeit und Gründlichkeit vor und war somit ausnahmslos außerordentlich gut informiert. Was Felix Kanitz in die Lage versetzte, Südosteuropa - bzw. einige Teile dieser Region - jahrzehntelang zu bereisen, war aber die finanzielle Unterstützung der Kaiserlich-königlichen Akademie der Wissenschaften in Wien einerseits und die Einladungen, das jeweilige Land zu besuchen, andererseits. Im Falle Serbiens kamen diese Besuchseinladungen zuerst vom Fürsten Mihailo Obrenović und danach von mehreren Ministern des Fürstentums resp. des Königreiches Serbien. Bei seinen Serbienbesuchen zwischen 1859 und 1897 - als er sich unseres Wissens zum letzten Mal in Belgrad aufhielt - durfte Kanitz dank den vielen Empfehlungsschreiben von serbischen Amtspersonen und Würdenträgern fast alle Bauten und Produktionsanlagen besichtigen, wo den anderen Reiseschriftstellern kein Zutritt gewährt wurde. Er konnte Landstraßen ohne jegliche Einschränkungen benutzen, viele Ortschaften in Begleitung dortiger Beamter besuchen und alles nach Belieben in Worte fassen oder aber in seinen Federzeichnungen bildlich
Jeder Reisende sehnt sich nach Stärkung und Erquickung
F
40
darstellen. In der zweiten Hälfte des 19. Jahrhunderts war Serbien nämlich danach bestrebt, sich im Ausland das Image eines Landes aufzubauen, das sich von seiner orientalischen Vergangenheit endgültig verabschiedet hätte und jetzt sein Bestes tue, den Rückstand aufzuholen und mit den neuesten europäischen Entwicklungen Schritt zu halten. Mit anderen Worten wollte Serbien als ein Land dargestellt und wahrgenommen werden, das sich jetzt trotz der Last der Vergangenheit schnellst möglich europäisieren möchte. Als der ideale Partner bei der Verwirklichung dieser Aufgabe hat sich eben Felix Kanitz erwiesen. Seine Bücher über das Fürstentum Serbien aus dem Jahre 1868 ‒ und ihre postum veröffentlichte überarbeitete und erweiterte Auflage in drei Bänden – konnten sich als Ratgeber etablieren, die jeder Südosteuropa-Reisede im Zuge seiner Reisevorbereitungen unbedingt studieren musste. Die anderen Reiseschriftsteller durch Südosteuropa haben sich oft damit begnügt, ganze Passagen aus Kanitz’ Werken einfach abzuschreiben, umzuformulieren oder nachzuerzählen. In der zweiten Hälfte des 19. Jahrhunderts waren alle Reisenden auf ihren langen und anstrengenden Reisen durch Serbien gezwungen, von Zeit zu Zeit irgendwo eine Pause zu machen, um sich zu erholen und zu stärken. Dank diesen Erholungspausen konnte uns Felix Kanitz in seinen Werken, in erster Linie aber in seinen Büchern über Serbien ‒ sowohl in ihrer ersten als auch in ihrer zweiten Auflage ‒, viele Beschreibungen von Essgewohnheit der Bevölkerung Serbiens in privaten und öffentlichen Räumen hinterlassen.
Đorđe S. Kostić
Essgewohnheiten in öffentlichen Räumen: Die Mehanen1 Mitte der 1880er Jahre, nach einer „romantischen Bootsfahrt durch die Donaukatarakte“ konnte Felix Kanitz unweit der Ortschaft Dobro endlich an Bord eines französisch-serbischen Dampfschiffes gehen, auf dem er ab Belgrad seine Reise stromaufwärts fortsetzen sollte. Dort gesellte er sich zu einer Gruppe von Passagieren, die sich im kleinen Schiffssalon schon um das schwache Öllampenlicht versammelt hatten und sich bereit zeigten, den Neuankömmling mit größter Freundlichkeit in ihren Kreis aufzunehmen. Dieser freundliche Empfang weckte Kanitz’ Erinnerungen an die vielen Orte, die er in der Vergangenheit besucht hatte, Die Mehanen (hist. serb. mehana < tur. meyhane) waren Wirtshäuser, die oft unmittelbar an einer Landstraße lagen. Als Historismus ist die Bezeichnung neutral, auf die Gastronomiebetriebe von heute bezogen weist das Wort aber eine stark abwertende Konnotation auf. (A. d. Ü.) 1
und bewog ihn dazu, seinen Kommentar über den schönen Brauch, jeden Besucher oder Reisenden mit einem freundlichen Lächeln und mit ein paar schönen Worten zu begrüßen, durch die folgende Bemerkung zu ergänzen:
41
In unseren Augen sind die Erinnerungen Kanitz’ an die eben beschriebene kurze Begegnung eine gute Überleitung zu seiner Darstellung von öffentlichen Räumen im Fürstentum resp. Königreich Serbien, beziehungsweise zu seiner Beschreibung von Mehanen, Gaststätten, Kneipen, Hotels und anderen Gastronomie- und Unterkunftsbetrieben, wo die Menschen in jenen Zeiten nach Erholung und Stärkung suchten (Engel, C., Wesp, R., Gold, H. 2009). Unter den Reiseschriftstellern stellt Felix Kanitz vielleicht sogar die beste Wahl dar, wenn es darum geht, die Entwicklungsgeschichte von serbischen Gaststättenunternehmen im 19. Jahrhundert zu ergründen und Näheres über ihre Entstehung, ihre Charakteristika und ihre Metamorphosen zu erfahren. Kanitz ist nicht nur in den besten Belgrader Hotels abgestiegen, wie „Staro zdanje“ (Das Alte Bauwerk), „Srpska kruna“ (Die Serbische Krone) und „Pariz“ (Paris), sondern auch in vielen Provinzhotels, wie „Kod Lava“ (Beim Löwen) in Smederevo, „Takovo“2 in Kragujevac oder „Pariz“ in Kraljevo. Darüber hinaus musste er oft in Mehanen und Gasthäusern in den entlegensten Orten Serbiens Unterkunft suchen. Einige Gastronomie- und Unterkunftsbetriebe konnte oder musste er mehrfach besuchen, manchmal sogar mit einem Abstand von 20 oder 30 Jahren, was ihn in die Lage versetzte, uns ein genaues und objektives Bild von dem Schicksal der jeweiligen Einrichtung in einem bestimmten Zeitabschnitt zu zeichnen. Zum Teil handelt es sich dabei zwar nur um beiläufige Kommentare, aber selbst in diesen kurzen Bemerkungen vermochte er es immer, die zwischenzeitlichen Veränderungen sehr plastisch wiederzugeben. Auch im folgenden Zitat über den zweiten Aufenthalt Kanitz’ im kleinen Donauörtchen Brza Palanka,3 fast 30 Jahre nach seinem ersten Besuch der betreffenden Ortschaft, kommt dies deutlich zu Vorschein:
Takovo ist ein Dorf in der Nähe der Stadt Gornji Milanovac in Zentralserbien. In Takovo brach der Zweite Serbische Aufstand gegen das Osmanische Reich aus. (A. d. Ü.) 3 Brza Palanka ist ein kleiner Ort in Ostserbien, an der Grezne zu Rumänien. (A. d. Ü.) 2
Jeder Reisende sehnt sich nach Stärkung und Erquickung
„Weniger angenehm als diese landesübliche Aufmerksamkeit berührte mich das nach ‚Pečenje’ (Braten), Zwiebeln und Käse duftende Parfummixtum, jene unbeschreibbare Atmosphäre serbischer Mehanen, der ich mich glücklich entronnen wähnte“ (Kanitz 1909: 523).
42
„Ohne weiteres Abenteuer kamen wir endlich bei strömendem Regen nach Brza Palanka, und eine Stunde später langte auch unser Tross heil in seiner Mehana am Donaustrand an, die sich in allem vorteilhaft von dem elenden Wirtshaus unterschied, das mich dort 1860 beherbergte“ (Kanitz 1909: 451). Beim ersten Besuch Kanitz’ in dieser Gegend Anfang der 1860er Jahre gab es fast in jeder serbischen Ortschaft, in der er sich aufhielt, eine Gaststätte wie die eben beschriebene in Brza Palanka. Die Mehana in Knić4 bestand so beispielsweise aus einem einzigen großen Raum, wo Tabakgestank, Rakiausdünstungen und andere Gerüche in der Luft hingen (Kanitz 1904: 380). Es hatte keinen Sinn, in solchen Einrichtungen nach einem eigenen Zimmer zu verlangen. Wer dies trotzdem versucht hätte, wäre das Risiko eingegangen, für einen deutschen Meckerfritzen gehalten zu werden (Kanitz 1904: 380). Die serbischen Mehanen ‒ zumindest diejenigen, in denen Kanitz abgestiegen ist ‒ wirkten damals nicht gerade vertrauenseinflößend und konnten ihren Gästen keinen nennenswerten Komfort bieten. Unter solchen Zuständen mussten die Fernreisenden besonders stark leiden. Als Virtuose unter Reiseschriftstellern hat es Felix Kanitz geschafft, in wenigen Worten und so behutsam wie nur möglich die Mehana in Lopuš nah Crna Trava5 zu beschreiben:
Đorđe S. Kostić
„Als wir mehr geräuchert als erwärmt dieses selbst Höllenbreughels ausschweifende Phantasie übertreffende Interieur verliessen, meinte Herr Bartoš: ‚Im nächsten Jahre, wo unser Mehanagesetz auch für den neuen Landesteil in Kraft tritt, lasse ich das Schmutznest aus türkischer Zeit einfach niederbrennen’“ (Kanitz 1909: 274–275). Die Reformen und die neuen Gesetze über Gaststätten und Mehanen, die Anfang der 1860er Jahre dank dem persönlichen Einsatz des damaligen Innenministers Nikola Hristić erlassen wurden, konnten das unschöne Bild, das die serbischen Gastronomieunternehmen bis dato abgegeben hatten, allmählich um ein Vielfaches verbessern (Alimpić 1905). Nachdem die neuen Gesetze verabschiedet und angewandt wurden, waren die Reisenden endlich 4 Knić ist ein kleiner Ort in der zentralserbischen Region Šumadija. Es ist das Zentrum der gelichnamigen Dorfgemeinde. (A. d. Ü.) 5 Das Dorf Crna Trava (wörtlich ’schwarzes Graß’) liegt im Südosten Serbiens, unweit der Grenze zu Bulgarien. (A. d. Ü.)
„dass ‚pečenje’ ein Stück kaltes, halb gar gebratenes Hammelfleisch ist, dessen geringe Fleischteile in einer dicken Fettumhüllung so gründlich verschwanden, dass jeder mit einem Dochte durchzogene Teil trefflich als Kerze dienen konnte“ (Kanitz 1909: 3). Nicht in allen Mehanen und Gaststätten war das servierte Essen so schlecht, wie in dem eben beschriebenen Beispiel aus der Provinzstadt Kraljevo in Südwestserbien. Am Flusse Beljanica konnten der Autor und seine Mitreisenden ganz im Gegenteil gute Fischgerichte genießen, obwohl die Fische an sich „nicht gerade groß waren“: „Abends tischte der Handžija eine ganze Fischmusterkarte aus der Beljanica auf. Da gab es trefflich schmeckende pastrmke (Forellen), zmijulije (walachisch: bosok), krkuše, govedarke, klenovi (squalius dobula Heckel) u. a.“ (Kanitz 1909: 404). Belgrad hat Felix Kanitz mehrfach besucht. Seine Besuche in der serbischen Hauptstadt dauerten von ein paar Tagen bis zu ein paar Wochen. Dadurch erhielt Kanitz die Möglichkeit, die Entwicklung der Stadt über eine längere Zeit hinweg zu beobachten und seine Eindrücke zu schildern. Er war Zeuge von
43
Jeder Reisende sehnt sich nach Stärkung und Erquickung
nicht mehr dazu gezwungen, in allerlei „Schuppen“, „schmutzigen Absteigen“ und „heruntergekommenen Wirtshäusern“ zu essen und zu schlafen. Stattdessen wurden ihnen jetzt anständig eingerichtete Zimmer und genießbares Essen angeboten, sowie andere Dienstleistungen, die gemäßigten Ansprüchen durchaus genügen konnten. Außerdem mussten sich Wirte jetzt an die Preise halten, die von den zuständigen Behörden überprüft und bewilligt wurden (Kanitz 1904: 328). Die Reisenden suchten die Mehanen auf, nicht nur um sich nach einer langen und oft anstrengenden Reise zu erholen, sondern auch um sich mit Speisen und Getränken zu erquicken. Auch in dieser Hinsicht vermochte es Felix Kanitz, uns sehr lebendige Zeugnisse von seinen Erlebnissen zu hinterlassen. In einer Mehana hatte der Wirt beispielsweise nicht rechtzeitig die Nachricht erhalten, er solle mit der baldigen Ankunft mehrerer Gäste rechnen. „Statt Brathähnchen und Fischgerichte, die wir erwartet haben“ bekamen die Reisenden so Räucherfleisch serviert, das der Wirt in seiner Räucherkammer im Dachgeschoss auflesen konnte. Gegen so einen Ersatz wäre im Prinzip nichts einzuwenden gewesen, wenn Folgendes nicht der Fall gewesen wäre:
Đorđe S. Kostić
44
vielen politischen Krisen, vom Verschwinden des alten Stadtbildes und von einer Neuurbanisierung der Stadt. Er konnte beobachten, wie diverse Vereine gegründet wurden, wie in den damaligen Vororten Industrieanlagen errichtet wurden, wie die Veränderungen in der Gesellschaftsstruktur die Menschen dazu zwangen, ihre Gewohnheiten und Gepflogenheiten zu ändern. Zu den von Felix Kanitz beschriebenen Veränderungen gehört sicherlich auch eine neue Einstellung der Einwohner Belgrads zu öffentlichen Räumen im Allgemeinen, darunter auch zu Gaststätten, Mehanen, Wirtshäusern, Straßencafés und später auch zu Hotels. In diesem Zusammenhang ist auch eine Umstellung von Essgewohnheiten zu sehen, die damals ebenfalls zu spüren war. Kanitz’ Schilderungen ist es zu entnehmen, dass sich Belgrad sehr schnell aus einer orientalischen in eine moderne europäische Stadt verwandeln konnte. In der ersten Auflage seines Serbienbuches findet sich im Zusammenhang mit dem Gesellschaftsleben der Stadt u. a. auch die Anmerkung, Kaufleute würden Gaststätten und Wirtshäuser nur selten besuchen (Kanitz 1868: 447). Bei seinem ersten Besuch in Belgrad pflegte die überwiegende Mehrheit der Stadtbewohner immer noch, ihre Freizeit im eigenen Familienkreis zu verbringen. Besuche bei Freunden waren eher selten und in der Regel auf besondere Anlässe wie die Slavas (Familienpatronenfeste) beschränkt. In öffentlichen Räumen, bzw. in den besseren Wirtshäusern und Gaststätten, waren damals nur jüngere, im Ausland ausgebildete Männer, unverheiratete Beamte, Offiziere und Fremde zu finden (Kanitz 1904, 85). In Restaurantgärten konnte man später auch bürgerlichen Familien begegnen. Allerdings handelte es sich in dieser Anfangsphase bei allen serbischen Gästen um sogenannte „Schwaben“, d. h. um Kaufmanns- und Handwerkerfamilien aus der damals habsburgischen Vojvodina (Kanitz 1904, 85). Die hier skizzierten Veränderungen in der Einstellung der Belgrader zu öffentlichen Räumen, darunter auch zu Wirtshäusern und Gaststätten, sind Felix Kanitz zum ersten Mal in den 1870er und Anfang der 1880er Jahre aufgefallen. Das diesbezügliche Schlüsselereignis sah er im Bau der Eisenbahnstrecke zwischen Belgrad und Niš66 bzw. vor allem in ihrer Eröffnung. Die Veränderungen waren nicht nur in der Residenzstadt Belgrad zu spüren, sondern auch in allen anderen Orten, wo ein Bahnhof errichtet wurde, damit die Eisenbahn - die sogenannte „eiserne Maschine“ - dort halten könne. Die Einstellung des Autors zur Bedeutung von Kontakten zwischen der Bevölkerung aus verschiedenen Landesteilen lässt 6 Niš ist die drittgrößte Statd im heutigen Serbein, nach Belgrad und Novi Sad. Es liegt im Südosten des Landes. (A. d. Ü.)
sich gut an seiner Beschreibung von Veränderungen ablesen, zu welchen der Eisenbahnbau in Serbien geführt hat, aber genauso gut an einem knappen Satz, der gleich am Anfang des 18. Kapitels im zweiten Band seines Serbienbuches zu finden ist, und wie folgt lautet: „Die Welt steht im Zeichen des Verkehrs!“ Dieses Verbinden Belgrads mit den anderen Orten entlang der Eisenbahnstrecke hat tief greifende Veränderungen im öffentlichen Leben des Landes mit sich gebracht. Die Belgrader Gastronomieunternehmen haben in jenen Jahren eine regelrechte Verwandlung durchmacht. Es wurden neue Restaurants, Straßen- und Gartencafés77 eröffnet, alte Mehanen wurden teils modernisiert teils zu modernen Hotels umgebaut, in welchen die Gäste mit Vergnügen absteigen konnten. Der Konservativismus konnte den neuen Reizen nicht standhalten. Die Einwohner der Hauptstadt konnten sich sozusagen einfach nicht dem Eindruck entziehen, das Gambrinus-Bier, das sich einer immer größeren Beliebtheit erfreute, würde in Gesellschaft und unter dem freien Himmel viel besser schmecken (Kanitz 1904: 86). Überhaupt schien sich das Bier zu dem beliebtesten Getränk in Belgrader Restaurants zu entwickeln.
45
Was das Essen im öffentlichen Raum betrifft, wurden neben den traditionellen Fleischspezialitäten vom Grill auch Gerichte wie Wiener Schnitzel, Brathähnchen und ungarisches Gulasch immer beliebter (Kanitz 1904: 86). Im Hinblick auf Bezeichnungen für Gastronomie- und Unterkunftsbetriebe ist für die Texte Kanitz’ eine große Terminvielfalt kennzeichnend. Neben den Bezeichnungen, die im deutschen Kulturkreis üblich waren, wie Gasthaus, Gasthof, Rasthaus, Wirtshaus, Kneipe, Schänke u. a. m., pflegte er auch Wörter zu gebrauchen, die im 19. Jahrhundert in Serbien weit verbreitet waren, die er von seinen Gesprächspartern oder von den Wirten selbst hören konnte. So findet der Leser in Kanitz’ Texten auch Begriffe wie mehana (dt. ≈ Kneipe), krčma (dt. ≈ Schänke) und kafana (dt. ≈ Gasthaus). Eigentlich wusste der Autor in manchen Fällen selber nicht, wie er die jeweilige Einrichtung am Besten bezeichnen sollte. Dies wundert nicht, denn in der Tat war es schwierig, die ihm vertrauten 7 Klimatisch bedingt ist es in Serbien im Frühling, Sommer und Herbst ziemlich angenehm, draußen zu sitzen. Deswegen ist es für Restaurants, Cafés und für alle anderen Gastronomieunternehmen ein Muß, auch Tische draußen vor dem Lokal zu haben. Dieser Teil des Lokals wird unabhängig von seiner Beschaffenheit immer als bašta (dt. Garten) bezeichnet. (A. d. Ü.)
Jeder Reisende sehnt sich nach Stärkung und Erquickung
„Deutschsprechende Kellner boten, wem der treffliche Stoff aus den Belgrader Brauereien von Weifert und Bailloni nicht genügte, ein ‚Krügel Steinbruch’, ein ‚Seidel Pils’ an“ (Kanitz 1904: 86).
46
Gastronomie- und Unterkunftsbetriebe in Österreich und Deutschland mit ihren serbischen Entsprechungen zu vergleichen oder gar gleichzusetzen (Potthoff, O. D., Kossenhaschen, G. 1996). Essgewohnheiten im öffentlichen Raum: Jahrmärkte
Đorđe S. Kostić
Neben den Mehanen, Gaststätten und Wirtshäusern gab es im damaligen Serbien noch eine Erscheinung, welche Kanitz’ Aufmerksamkeit auf sich ziehen konnte. Diese Ehre fiel dem Jahrmarkt im südserbischen Pirot zu. Die Aufzeichnungen Kanitz’ über dieses Volksfest gehören zu den wenigen Beschreibungen von Jahrmärkten in Reisebüchern über Südosteuropa. Auf einem Jahrmarkt (serb. hist. panađur < tur. panayir) herrschte überall lautes Gedränge, welches um die Zelte von flotten Schankwirten und Köchen allerdings besonders intensiv war. Genau dort hielten sich nämlich die meisten Besucher auf, um gierig zu essen und zu trinken, entweder im Sitzen oder auch im Stehen. Sie saßen auf groben, auf die Schnelle zusammengehämmerten Bänken, im Schatten der Zweigbedeckung von improvisierten Kühlgruben. Kaffee, Tee, Šerbet (dt. ≈ Scherbett), Raki (Schnaps) und Wein flossen in Strömen. Zwiebeln und Knoblauch, Radieschen, Bohnensuppe und Pittas mit Grünkohl oder Frischkäse88 stellten für die einen nur die Vorspeise dar, während sie für die anderen der Hauptgang waren, je nachdem, wie viel Geld der oder die Betreffende bei dieser Gelegenheit ausgeben konnte. Auf so einem Jahrmarkt gab es keinerlei Auseinandersetzungen oder Feindschaften zwischen den einzelnen Ethnien. Serben, Türken, Bulgaren, Tscherkessen, Zigeuner, Albaner und Tataren waren alle dabei. Auch bei Jahrmärkten gab es freichlich eine Trennung, die sich nicht beseitigen ließ. Dieser Unterschied betraf die Fleischwahl und die Schlachtmethode: „unermüdet wurden Schöpse und Lämmer nach Koranrituell oder Christenbrauch, natürlich auf verschiedenen Plätzen, geschlachtet, ausgeweidet und mit wuchtigen Hieben zerteilt, um bald verkleinert, mit Gemüse in Pfannen geschmort oder auf Holzstäbchen gespiesst, zu wohlschmeckendem Kebab gebraten zu werden“ (Kanitz 1909: 210).
8 Pittas mit Grünkohl und Frischkäse lassen sich in etwa mit Gemüse- und Käsetaschen vergleichen. (A. d. Ü.)
Diese Beschreibung des Jahrmarktes in Pirot gehört zu den wenigen Passagen in Kanitz’ Werk, die vom friedlichen Zusammenleben der Christen und der Moslems auf dem serbischen Boden zeugen. Normalerweise führten die Unterschiede konfessioneller Natur zu ständigen Missverständnissen, die oft an Hass und Zerstörungswunsch grenzten. Trotzdem aber gab es zumindest dieses eine öffentliche Ereignis, bei welchem sie die kleinen Dinge des Alltags gemeinsam genießen konnten. Es waren die gleichen kleinen Dinge, die auch Kanitz so gerne mochte, nämlich Speisen und Getränke.
47
Bei seinen ausgedehnten Serbienreisen über Jahrzehnte hindurch war Felix Kanitz, wie jeder andere Reisende übrigens auch, von den Naturschönheiten des Landes tief beeindruckt. Im Boot befuhr er die längsten und schnellsten Ströme und bereiste zu Fuß das schöne und fruchtbare Tal des Flusses Mlava im Nordosten Serbiens. Er besuchte große und gepflegte Pflaumengärten im zentralseribschen Gruža-Gebiet und bestieg den Berg Kopaonik in Südserbien, um auf seinem Gipfel eine Skizze des höchstgelegenen serbischen Grenzpostens zu zeichnen. Dabei konnte er durch den „Vorhang aus grauen Wolken“, der nur an manchen Stellen von Sonnenstrahlen durchdrungen werden konnte, die schöne Landschaft in der Ferne bewundern. In solchen Augenblicken der Erholung und Entspannung konnte er noch dazu die reichen Früchte der Natur genießen, die von „guten und gastfreundlichen“ Leuten für ihn zubereitet wurden. Diese Erholungsmomente in der Natur waren für Kanitz unvergesslich, was in seinen Schriften auch deutlich zum Ausdruck kommt. Man hat den Eindruck, der Autor habe sich auf grünen Waldlichtungen, an Bergbächen oder in schattigen Wäldern am besten gefühlt, während er die Getränke und das Essen genoss, das in einem von vielen Bauernhöfen sorgfältig für ihn zubereitet wurde. Ein gutes Beispiel hierfür liefert die folgende Beschreibung eines Frühstücks in der Nähe von Maglič:99 „Unter einer schattigen Eiche fanden wir den nassen Rasen mit Teppichen überdeckt und Erfrischungen vorbereitet. Guter Rakija, dem 9 Maglič (nicht zu verwechseln mit dem Berg Maglić in Bosnien und Herzegowina) ist eine Festung in der Nähe des zentralserbischen Ortes Kraljevo. (A. d. Ü.)
Jeder Reisende sehnt sich nach Stärkung und Erquickung
In der freien Natur: Waldlichtungen und Berghänge
48
wir abwechselnd mit Wein zusprachen, vertrat die Stelle wärmender Suppe, die nahe fischreiche Dubočica lieferte köstliche Forellen zum Mahle; Eier und Käse waren die begleitenden Vor- und Nachgerichte“ (Kanitz 1909: 12). Ständig in Begleitung irgendeiner Amtsperson - eines Kreisvorstehers oder seines Stellvertreters, eines Schriftführers oder Polizisten - wurde Felix Kanitz auch in dörflichen Gegenden immer freundlich empfangen. Auf allen seinen Reisen wurde er sehr respektvoll behandelt und mit größter Gastfreundlichkeit aufgenommen. So berichtet er auch von einem Abendessen auf dem Berg Kopaonik, das für ihn offensichtlich unvergesslich war: „Während unseres Gesprächs über den serbischen Wald waren des Pisars10 Söhne eifrig mit der Bereitung des Nachtessens beschäftigt. Neben dem mitgebrachten Vorrat an Brot, Rahm, Käse, Eiern liessen wir uns besonders die an Holzspiessen trefflich gebratenen Hühner munden. Das Klirren der Gläser, für deren Füllung mit Wein der Pisar aus einer riesigen Čutura11 eifrig sorgte, begleiteten serbische und deutsche Trinksprüche“ (Kanitz 1909: 58). Die oben erwähnten Begleiter haben immer alles in ihrer Macht stehende unternommen, um ihren Gast so gut wie nur möglich zu bewirten. Es war ihnen bekannt und sie wussten es zu schätzen, dass er sich die Mühe gemacht hatte, ihre Heimat gut kennen zu lernen, und dass es sein Ziel war, Land und Leute zu beschrieben. Es gab aber sicherlich auch Fälle, wo die Anwesenheit eines Kreisvorstehers dazu beigetragen haben mag, dass das Essen mit noch größerer Sorgfalt zubereitet wurde, als es sonst der Fall gewesen wäre, wie bei den Gendarmen in der südserbischen Ortschaft Blace:
Đorđe S. Kostić
„Unser treffliches Huhn-Paprikas12 würzten gebratene Champignons, welche die des Načelniks13 Vorliebe für ‚pečurke’ kennenden Gendarmen am Wege in Menge gesammelt hatten (Kanitz 1909: 298). Das serbische Substaniv pisar bedeutet in etwa ’Schriftführer’ oder ’Sekretär’. (A. d. Ü.) Das Nomen čutura entschpricht in etwa den deutschen Substantiven ’Feldflasche’ oder ’Taschenflasche’. (A. d. Ü.) 12 Paprikasch ist ein Fleischgericht mit Paprika. (A. d. Ü.) 13 Als deutsche Äquivalente des serbischen Substantivs načelnik kommen ’Vorsteher’, ’Oberhaupt’, ’Vorstand’ u. Ä. in Frage. (A. d. Ü.) 10 11
Private Räume Wie bereits mehrfach erwähnt, hat Felix Kanitz Serbien über Jahrzehnte hinweg bereist, kreuz und quer, in Kutschen, im Sattel oder sogar zu Fuß. Selbst die entlegensten, kaum zugänglichen Ecken des Landes wollte er nicht unerkundet lassen. Längere Erholungspausen von ein paar Tagen gönnte er sich nur in größeren oder kleineren Orten, je nachdem, was er dort für sehenswert hielt. Ein solcher Aufenthalt bot ihm dazu noch die Gelegenheit, die Einwohner des jeweiligen Städtchens oder Dorfes zu treffen und ihre Gastfreundlichkeit zu genießen, die er dann in seinen Werken so oft und ausführlich lobte. In privaten Räumen konnte er außerdem die Menschen besser kennen lernen und sich mit ihren Gepflogenheiten und Bräuchen vertraut machen. Trotz seiner vielen Serbienbesuchen hat uns Felix Kanitz aber nur relativ wenige Zeugnisse von seinen Erfahrungen in privaten Räumen hinterlassen. Nicht selten hat er bei Kreisvorstehern, Ingenieuren und Ärzten übernachtet,
49
Jeder Reisende sehnt sich nach Stärkung und Erquickung
Dank der späten Industrialisierung des Landes waren damals einige Nachteile des Fortschrittes noch nicht zu spüren. Die Umweltverschmutzung war bis dato ausgeblieben, das Wasser in den Bergbächen war immer noch klar und rein, und die Reisenden konnten alle Früchte der Natur - von den zahlreichen Fischarten bis zu schmackhaften Pilzen - in ihrem vollen Reichtum genießen. In der freien Natur, auf Waldlichtungen und auf Berghängen hatte das Essen und Trinken aber einen zusätzlichen Aspekt. Jede Mahlzeit war nämlich eine gute Gelegenheit, mit den Menschen ins Gespräch zu kommen. Wein und Raki, „serbische und deutsche Trinksprüche“ konnte man immer als Anlass dazu nehmen, einander besser kennen zu lernen und alle gängigen gesellschaftlich tradierten Vorurteile und Stereotype zu vergessen. In solchen Gesprächen wurden viele Themen berührt, sodass Kanitz von seinen Begleitern, egal ob sie Kreisvorsteher, Schriftführer, Polizisten oder etwas anderes waren, sehr viel über Serbien erfahren konnte, über die Geschichte des Landes und über seine Bevölkerung. Ohne die Unterstützung seiner Begleiter und ohne die Gespräche, die er mit ihnen führen konnte - wozu die Mahlzeiten immer die beste Gelegenheit boten - hätte Kanitz in seinen Werken die unzähligen Details nicht beschreiben können, die in dem Augenblick sicherlich nur den Einheimischen bzw. der lokalen Bevölkerung bekannt waren. Nur so konnte er beispielsweise die vielen Fehler korrigieren, die es auf den westeuropäischen Landkarten von Südosteuropa zu jener Zeit immer noch gab.
Đorđe S. Kostić
50
ohne aber darüber in seinen Werken ausführlicher zu berichten. Über die Räumlichkeiten selbst und über das Leben, das sich in ihnen abspielte, hat er nur wenige Sätze veröffentlicht. In seinen Texten scheinen sie irgendwie immer in den Hintergrund zu rücken. Selbst seine umfangreichen Texte über Belgrad aus der ersten Auflage und vor allem aus dem ersten Band der zweiten Auflage von 1904 - geben uns wenig Auskunft über das Privatleben von Einwohnern der serbischen Hauptstadt. Den Berichten über viele berühmte Persönlichkeiten aus Wissenschaft, Kultur und Politik, die Kanitz in Belgrad kennen lernen konnte, widmete er wenig Aufmerksamkeit. Das gleiche gilt für die Angaben über die hohen Staatsbeamten, die ihm Empfehlungsschreiben für seine Reisen geschrieben haben. Der Reiseschriftsteller konzentriert sich in erster Linie auf die „äußere Gestalt“ der Stadt, auf ihre Geschichte und ihr Erscheinungsbild in der zweiten Hälfte des 19. Jahrhunderts. Dabei verzichtet er auf Einblicke ins Privatleben von bekannten Familien oder von Persönlichkeiten, die sich um die Entwicklung des Landes verdient gemacht hatten. Das Interesse von Felix Kanitz galt eher den ländlichen Gegenden und dementsprechend sind seine Berichte über dortige Begebenheiten erheblich detailreicher. In seinen Werken finden sich Aufzeichnungen über das Leben in kleineren Orten, vor allem aber in zahlreichen Dörfern in allen Ecken Serbiens. In allen seinen Texten über Serbien hat Felix Kanitz immer an erster Stelle die Gastfreundlichkeit der Bevölkerung betont. Seine Begleiter und ihn hat man immer und überall mit offenen Armen empfangen, sie wurden immer mit freundlichem Lächeln beschenkt und reichlich bewirtet. In seinen Notizen findet sich sogar die Bemerkung, die Menschen in Serbien litten oft an „übertriebener Gastfreundlichkeit“. Schon beim ersten Besuch wurde man zumindest mit dem obligatorische Kaffee, mit Slatko (dt. ≈ Marmelade)14 und mit einem Gläschen Raki bewirtet. In Brzeća auf dem Berg Kopaonik wurden Kanitz und seinen Mitreisenden so von jedem einzelnen Menschen, den sie besucht haben, Kaffee, Raki, Rot- und Weißwein, Milch, Frischkäse, Braten, Butter, Honig, Fisch und Obst angeboten. Die Speisen und Getränke, die Kanitz in Brzeća angeboten wurden, werden in seinen Werken des Öfteren erwähnt. Dabei handelt es sich allerdings eher um Speisen und Getränke, die dem Reiseschriftsteller in allen privaten Räumen in 14 Im Unterschied zur Marmelade kann slatko nicht als Brotaufstrich verwendet werden, da die Früchte bei der Zubereitung dieser Süßspeise weniger stark eingekocht werden. Daher ist slatko weniger kompakt als die Marmelade. Es wird in der Regel in reiner Form, ohne Zusätze, dafür aber in äußerst keleinen Mengen gegessen. Wegen des hohen Süßigkeitgrades wird zu slatko immer reichlich Wasser getrunken. (A. d. Ü.)
allen Orten und Gegenden regelmäßig angeboten wurden. Das zweite Beispiel dieser Art stammt aus dem Ort Župnjevac,15 wo Kanitz bei dem reichen Kaufmann Marko Jevrić zu Mittag gegessen hat:
51
Diese seltene Beschreibung des Mittagsmahls im Hause eines reichen Kaufmannes geht zwar nicht ins Detail, zeigt aber trotzdem, wie die neuen Entwicklungen damit begonnen hatten, an tradierten Essgewohnheiten im Landesinneren zu rütteln. Gewisse Kontraste fallen dem Leser aber schon auf dem ersten Blick auf. Jeder Gast bekam hier sein eigenes Mundtuch und für jeden Gang bekam man den entsprechenden Teller, aber das Essen an sich wich eigentlich weder von den Gerichten aus früheren Zeiten ab, noch von den Speisen, die Kanitz anderenorts serviert worden waren. Man kann sich dem Eindruck nicht entziehen, zumindest bei der Lektüre Kanitz’, nur die Tischmanieren haben sich geändert, während die Küche noch die alte gewesen sei. Von den übrigen Beschreibungen von Mahlzeiten in privaten Räumen, die uns Kanitz hinterlassen konnte, verdienen zwei Schilderungen unsere besondere Aufmerksamkeit. Die beiden Textpassagen erzählen über das Essen auf Hauspatronenfesten (Slavas), in Belgrad und im zentralserbischen Stalać. „das Hauspatronfest, [wird] auch in Belgrad als höchstes gefeiert. An diesem Tag nicht seinen Glückwunsch darbringen, würde als arge Verletzung der Sitte betrachtet. Im Königspalast wie im Hause des Ministers, Professors, Bankiers, Offiziers, Advokaten und Arztes wird, wie in jenem des bescheidensten Krämers und Handwerkers, den gratulierenden Besuchern zum Willkommen Slatko und Kaffee aus mehr oder minder luxuriösen Tassen gerichtet“ (Kanitz 1904: 88). Župnjevac ist ein kleines Dorf in der zentralserbischen Region Šumadija (Schumadien).
15
(A. d. Ü.)
Jeder Reisende sehnt sich nach Stärkung und Erquickung
„im Innern überraschte mich in der primitiv ausgemalten Wohnstube ein ganz à la franka gedeckter Tisch. Es wurden ‚peškiri’ (Servietten) gerichtet, vor jedem Gast standen mehrere Teller zum Wechseln für die in grosser Zahl von den Frauen aufgetragenen Gerichte. Schaffleisch, Hühner, eine ‚pita’ (Fladen von Butterteig), ‚sir’ (Käse) und Obst bildeten die pièces de résistance des prächtig mundenden Mahles“ (Kanitz 1904: 622).
52
Diese allgemein gehaltene Beschreibung gibt eigentlich nur Basisinformationen über die Hauspatronenfeste in Belgrad und enthält keine Details darüber, wie diese Feste im Familienkreis wirklich begangen wurden. Der Leser erfährt nur, die Gastgeber haben die Glückwünsche entgegengenommen und ihre Gäste mit Slatko und Kaffee bewirtet. Dies haben die serbischen Gastgeber allerdings bei jeder anderen Gelegenheit genauso gemacht, worüber Kanitz anderenorts ausführlich berichtet. Seine Beschreibung vom Hauspatronenfest im Hause des Dorfvorstehers im kleinen Ort Stalać bietet dagegen ein erheblich treueres Bild der entsprechenden Bräuche. Der Priester kam und die ganze Familie versammelte sich um den Tisch. Auf dem Tisch stand die Pogatscha (dt. ≈ Fladenbrot), eine Kerze und Žito (dt. ≈ süßer Weizen) und erst nachdem der Priester die entsprechenden religiösen Handlungen beendet, sein Epitrachelion beiseitegelegt und sich auf den Ehrenplatz gesetzt hatte, durften alle mit dem Essen beginnen: „Es begann mit einer warmen ‚kisela čorba’, der beliebten serbischen saueren Ragoutsuppe, Fische, Bohnen, Käse, Obst usw. folgten. Als Trunk wurden Rakija und Wein gereicht“ (Kanitz 1909: 100).
Đorđe S. Kostić
Die Küchengegenstände: Es fehlt immer das Messer Im dritten Band seines Reisebuches über Serbien, der erst postum, zehn Jahre nach Kanitz’ Tode veröffentlicht werden sollte, hat sich der Autor im EthnografieKapitel auch mit serbischen Küchen beschäftigt, d. h. mit den Räumen, in denen das Essen damals zubereitet wurde. Obwohl er bestrebt war, seinen Lesern ein Gesamtbild von Essgewohnheiten und von der Essenszubereitung in ganz Serbien zu bieten, hat sich Kanitz auch bei diesem Thema eigentlich ausschließlich mit dem Leben auf dem Lande beschäftigt. Wie bereits erwähnt, beschrieb er private Räume in Städten wie Belgrad, Niš, Kragujevac oder Valjevo nur selten und schien bei seinen Reisen viel lieber und öfter die Dorfbewohner in ihren Häusern zu besuchen. Deswegen betreffen Kanitz’ Ausführungen über Essgewohnheiten und über Essenszubereitung in Serbien in erster Linie die Orte im Landesinneren bzw. Dörfer. Seine Zeichnungen und seine Texte stellen dem Leser eine Welt vor, mit der sich der Autor erheblich intensiver beschäftigt hatte, und die ihm daher viel vertrauter war. Diese Sicht- und Herangehensweise musste zwangsläufig dazu führen, dass in seinen Werken hauptsächlich das ländliche, bäuerliche Serbien dargestellt wurde.
53
Jeder Reisende sehnt sich nach Stärkung und Erquickung
In Kanitz’ Beschreibungen von Räumen, in denen das Essen zubereitet wurde - wie z. B. im Falle des Hauses vom Dorfvorsteher aus Maglič - sehen wir einen großen gemeinsamen Raum für alle Familienmitglieder, wo an einer Metallkette ein großer Kupferkessel vom Dachbalken hängt. In diesem Kessel wird das Essen für die ganze Familie zubereitet. Die übrigen Küchengegenstände seien ungewöhnlich simpel. Es handle sich dabei um getrocknete Kürbisse und Gefäße, welche die Frauen mit bloßen Händen, ohne Töpferscheiben herstellten. Darüber hinaus gäbe es diverse „primitive Gefäße“, die im eigenen Haushalt aus Holz hergestellt wurden, sowie einfache Tongefäße und Krüge - vergleichbar in etwa mit denen, die wir aus der Antike kennen - sowie ein paar Teller, Gläser, hölzerne Löffel und Messer, während Gabeln erheblich seltener wären. Zu Küchengegenständen gehörten außerdem ziemlich große und reich verzierte Tschuturas (dt. ≈ Feldflasche) für Schnaps und Wein, die sogenannten „Crepulje“ (deckelartige Gegenstände zum Brotbacken), Holzmulden und Milchbehälter. Diese Darstellung serbischer Küchen lässt sich teilweise mithilfe von manchen anderen Schilderungen Kanitz’ ergänzen, die in den ersten zwei Bänden seines Reisebuches über Serbien zu finden sind. Zu den oben aufgezählten Gegenständen müssten unbedingt Teller und Mundtücher hinzugefügt werden, die in seiner Beschreibung des Mittagessens im Hause eines reichen Bauern in Župljevac vorkommen. Beim Mittagessen im Hause des Dorfvorstehers aus Stalać wurde auch weiteres Esszubehör benutzt, wie bunte Teller aus Holz oder Ton, Zinn- und Holzlöffel, Gabeln, hölzerne Salzstreuer und kleine Paprikabehälter. Was in allen diesen Beschreibungen nie erwähnt wird, sind die Messer, denn nach Kanitz „trägt jeder Serbe sein Messer immer mit sich.“
54
Апстракт: Феликс Каниц спада у групу путописаца који су у другој половини деветнаестог века често боравили у Србији. У многобројним радовима, штампаним у периодичним публикацијама и књигама, оставио је занимљиве податке о животу становника Кнежевине и Краљевине. На путовањима је могао да окрепи тело у јавним и приватним просторима, да се упозна са обичајима обедовања, и да забележи драгоцене описе где се и како се јело у Србији у поменутом периоду, као и да читаоцима представи места у којима се припремала храна.
Ђорђе С. Костић
Кључне речи: Феликс Каниц, угоститељски објекти, исхрана.
Путовати и на путовању тело окрепити
55
епуних пет деценија, у ствари током целе друге половине девет наестог века, путовао је по југоисточној Европи један од њених најбољих познавалаца, личност за коју је и данас тешко рећи чиме се све бавио. Трагао је за остацима античког наслеђа на тлу Србије, проу чавао је духовна среди шта, манастире, цркве, џамије, описивао народне обичаје у Србији и Бугар ској, представљао је вербално и визуелно области и народе које је обилазио и посећивао, објављивао чланке и цртеже по разним новинама немачког језичког подручја. Био је, у сваком поглед у, изузетно темељно припремљен и обавештен путник. Реч је, наравно, о Феликс у Каниц у, који је југоисточном Европом, односно, једним њеним делом, годинама крстарио зах ваљујући, на једној страни, новчаној подршци Царско-краљевске академије нау ка из Беча, а на другој, позивима да посети, на пример Србију, упућеним од стране кнеза Михаила, а потом и разних министара потоњих српских влада Кнежевине а после 1882. године и Краљевине Србије. Посећујући и обилазећи Србију од 1859. па све до 1897. године, када је, највероватније, последњи пут боравио у Београду, Каниц је могao, са много бројним препорукама српских званичника, да завири у скоро сваки објекат или инд устријски погон који је осталим путописцима био онемог ућен, да пролази друмовима и посећује разна места у пратњи локалних чиновника, да опис ује речима и црта пером. Србији је у другој половини деветнаестог века у иностранству била потребна слика која ће је приказати као земљу која је раскинула са оријен талном прошлошћу, као земља која се трудила да ухвати корак са новим токовима европског развоја, да се, једном речју, прикаже као земља која се, и поред свих оптерећења прошлости, убрзано европеизира. За обликовање
Путовати и на путовању тело окрепити
Н
56
једне такве слике о једној новој Србији као идеалан аутор показао се Феликс Каниц. Његове књиге о Кнежевини из 1868. године, а потом постх умно обја вљена књига, у три тома, као друго прерађено и допуњено издање, постала су дела без којих се више није путовало по Југоисточној Европи, чији су се делови, у путописима других аутора, једноставно преписивали, преприча вали или парафразирали. Дуга и напорна путовања по Србији друге половине деветнаестог ве ка наметала су потребу да намерник, с времена на време, негде застане, да се освежи и окрепи тело. Зах ваљујући тим застајкивањима Феликс Каниц је у својим радовима, на првом месту у књигама о Србији, како првом та ко и другом издању, оставио прегршт података о томе где су се и како су се становници и путници у Кнежевини, а потом и Краљевини, окрепљивали у јавном и приватним просторима. У јавном простору: механе Средином осамдесетих година деветнаестог века, након „романтичне вожње кроз катаракте Дунава”, нашао се Феликс Каниц недалеко од места Добра где се коначно попео на пал убу француско-српског пароброда којим је требао да настави путовање узводно до Београда. У малом салону, око сла бог светла петролејке, било се већ сместило неколико путника, чија добро дошлица придошлом намернику није изостала. А Каниц се у том тренутку сетио неких места у којима је у протек лом период у боравио, и као коментар уз овај лепи народни обичај, да се свакоме посетиоцу или путнику упути осмех и лепа реч, додао :
Ђорђе С. Костић
„Мање ми је била пријатна она неописива мешавина мириса хлад ног печења, лука и сира, својствена свим српским механама, које сам бар неко време био поштеђен” (Каниц 1987: 529). Уводи нас овај кратак сусрет и Каницова сећања у причу о његовом виђењу појединих јавних простора у Кнежевини а потом и Краљевини Ср бији, у причу о механама, како су их тада називали, гостионицама, кафанама и хотелима, о местима у којима се тражио тренутак мира, спокоја, одмора, и окрепљења тела храном и пићем (Engel, Wesp, Gold, 2009).
А Феликс Каниц је изванредан избор међу путописцима за оваква истраживања о настанку, стању и развоју српских угоститељских објеката друге половине деветнаестог века. Он је, у осталом, одседао у најпознати јим београдским хотелима, као што су „Старо здање”, „Српска круна” или „Париз”, у хотелима у унутрашњости, у Смедереву „Код Лава”, Краг ујевцу у „Такову”, Краљеву у „Паризу”, али и механама и гостионицама у најудаље нијим местима Србије. У неке од њих се враћао после две или три децени је, па је могао да нам остави сасвим објективну слику о једној механи или гостионици у једном временском период у. Некада је то био само усп утни коментар, али коментар који је на најбољи начин одсликавао промене које је су се догодиле, као на пример када се после непуне три деценије поново нашао у Брзој Паланци на обалама Дунава:
57
Почетком шездесетих година деветнаестог века, када је Каниц први пут обишао делове Србије, гостионица, као што је била поменута у Брзој Па ланци, налазила се скоро у сваком месту у којем је боравио. Механа у Книћу, на пример, имала је велику просторију испуњену „дуванским димом, зада хом ракије и разним другим мирисима” (Каниц 1987: 384). Било је илузорно у оваквим угоститељским објектима тражити, на пример, посебну собу, јер би се путник изложио ризику да га „сматрају за неко ’швапско зановетало’” (Каниц 1987: 384). Изглед српских механа, оних које је Каниц посећивао, нис у баш ули вале поверење нити пружале неку велику удобност гостима, нарочито не онима који нису били из најближе околине. Стога је велики мајстор путописа у само у неколико речи, на најлепши начин, описао изглед Лопушке механе недалеко од Црне Траве: „Кад смо више надимљени него загрејани напустили овај ентери јер, који својом драстичношћу превазилази чак и језовит у машту ’пак леног’ Бројгела, господин Бартош се није могао уздржати а да не каже: ‚Кад следеће године закон о механама ступи на снаг у и за нове крајеве земље, наредићу да се овај прљави ћумез из турског времена просто спали!’” (Каниц 1909: 279).
Путовати и на путовању тело окрепити
„Коначно смо по јакој киши стигли у Брзу Паланку, а један час ка сније и наша комора, здрава и читава, зауставила се пред механом, која је у свем у надвисивала бедну крчм у у којој сам био одсео 1860. године” (Каниц 1987: 454).
58
Реформе и нови закони о механама и кафанама, који су почетком ше здесетих година деветнаестог века усвојени зах ваљујући залагањима Мини стра унутрашњих послова Николе Христића, умногоме су почели да мењају ружну слик у о угоститељским објектима Србије (Алимпић: 1905). После многобројних посета разним „јазбинама”, „прљавим ћумезима”, „бедним крчмама”, коначно, после усвајања поменутих закона и њиховог спровођења у дело, путник је могао да добије пристојно намештене собе, храну и остале услуге које одговарају умереним захтевима, и све то по тарифи коју потвр ђују власти (Каниц 1904: 384). У механама намерник није само одседао да се одмори после често дуготрајног и напорног пута, већ и да окрепи тело храном и пићем. И опет нам Феликс Каниц врло пластично оцртава сит уације којима је био сведок. Порука власнику механе да долазе гости изгледа није стигла на време и „уме сто печених пилића и рибе које смо очекивали” газда је морао са тавана из пушнице да скине суво месо и да им донесе на сто. Овој замени за очекивано јело не би имало било шта да се замери „ ... да то нис у били комади хладне, још напола сирове овчетине, у којој су танке траке меса биле толико зарасле у масноћу да би сваки комад, кад би се кроз њега провукао фитиљ, могао да послужи као издашна лојана свећа” (Каниц 1987: 12). Нис у, наравно, послужења у свим механама и гостионицама, које је Феликс Каниц посећивао била слична поменутој у Краљеву. Тако су аутор и његови сапутници могли у Бељаници да уживају у риби, иако су све „биле сасвим скромне величине”. Газда их је, наиме, увече послужио
Ђорђе С. Костић
„ ... изванредним избором риба из Бељанице. Било је ту изврсних пастрмки, змијуља, кркуша, говедарки, кленова итд.” (Каниц 1909: 407). Током честих долазака у Београд, где је боравио од неколико дана до неколико недеља, Феликс у Каницу се пружала изванредна прилика да у ду жем временском периоду посматра и опише прилике и развој српске престо нице. Био је сведок многобројних политичких потреса, рушења старог и нове урбанизације града, оснивања разних друштава, подизања инд устријских погона на тадашњим ободима насеља, као и друштвених промена, оних које
59
Путовати и на путовању тело окрепити
су из темеља мењале навике и обичаје становништва. У те новине о којима он пише спадају, свакако, и промене житеља града према инстит уцијама јавног простора, као што су гостионице, механе, потоњи хотели, кафане, баште, али и промене у исхрани. Београд је, према Каницу, од једне оријенталне вароши прешао врло убрзано пут до модерног европског града. Још у првом издању књиге о Ср бији забележиће о друштвеном живот у у граду, на пример, да „трговци врло ретко посећују гостионице и кафане” (Kanitz 1868: 447). Београђани су те прве деценије од његовог доласка у већини случајева живели у круг у својих породица, које су се посећивале само у изузетним приликама, као што су славe, на пример. У јавном простору, у бољим кафанама и гостионицама, могли су се тих година срести „само млађи људи образовани у иностранству, неожењени чиновници, официри и странци” (Каниц 1987: 92). А када су у разним кафанским баштама почеле да се појављују „и грађанске породице, онда су то сиг урно биле ’Швабе’, трговци или занатлије ’пречани’” (Каниц 1987: 93). Поменуте промене у однос у становника Београда према јавним про сторима, као што су кафане и гостионице, Феликс Каниц је почео да приме ћује крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година деветнаестог века. Преломни тренутак за њега је била припрема изградње, а потом и пуштања у рад железничке пруге од Београда до Ниша. Те промене нису видљиве само у престоници већ и у свим осталим местима у којима се заустављала „гвозде на машина” са својим вагонима. Његова реченица на почетку осамнаестог поглавља другог тома књиге о Србији, „Свет стоји у знаку саобраћаја!”, као и описи поменутих промена које су се догађале зах ваљујући повезаности насеља Србије железничком пругом, сасвим јасно одсликавају ауторов став према значају које ком уникације имају међу грађанима једне земље. То по везивање Београда и осталих насеља на прузи донело је и велике промене у јавном живот у зем ље. Беог радски угоститељски објекти дож ивели су помен утих година потп уни преображај. Отварали су се нови ресторани, кафанске баште, старије механе су се модернизовале и постајале модерни хотели у којима су гости радо одседали. Конзерватизам житеља је устукнуо пред новим изазовима. Становници главног града почели су да увиђају „да пиво ’гамбринус’, које је брзо освајало терен, боље прија у друштву и под отвореним небом” (Каниц 1987: 94). Пиво као да је постало главно пиће бе оградских ресторана.
60
„Ако неком није довољно пријало београдско Вајфертово и Бајло нијево пиво, келнери, који су говорили немачки, спремно су му ну дили криглу ’штајнбруха’ или ’плзенског пива’” (Каниц 1904: 94). А када је реч о храни у инстит уцијама јавног простора, поред већ уобичајених специјалитета, као што су месо припремано на роштиљу, по сетиоци су „најрадије јели бечке шницле, печено пиле, мађарски гулаш” (Каниц 1987: 94). У описима институција јавних простора у којима се обедовало или но ћивало, у Каницовим радовима приметна је терминолошка шароликост. Већ уобичајене појмове немачког култ урног круга, као што су Gasthaus, Gasthof, Rasthaus, Wirtshaus, Kneipe, Schenke, често је мешао са појмовима који су били уобичајени у Србији деветнаестог века и које је чуо од својих саговорника и власника угоститељских објеката. Тако се у његовим текстовима налазе и речи као што су: механа, крчма, кафана. Аутор је, у ствари, повремено и сам збуњен како да дефинише неки од објеката у којима је боравио. Тешко је било упоредити угоститељске објекте Аустрије и Немачке, које је одлично познавао, са оним које је имао прилику да види на путовањима по Србији (Potthoff, Kossenhaschen, 1996).
Ђорђе С. Костић
У јавном простору: на панађуру Поред механа, кафана и гостионица, још један догађај у јавном про стору привукао је посебну пажњу Феликса Каница током његових путовања Србијом; реч је о панађуру у Пироту. Каницова белешка о овој народној свет ковини, уосталом, представља један од ретких описа вашара у путописној литерат ури по Југоисточној Европи. На вашару је свуда „гужва и бука” али свој врх унац има „око шатри и ватри сналаж љивих кафеџија и ашчија.” Сви посетиоци су овде „стојећи или седећи на грубо слупаним клупама у сенци импровизованих хладњака по кривених свежим грањем” халапљиво јели и пили. Кафа, чај, шербет, ракија и вино, точили су се без престанка, а бели и црни лук, ротквице, куван пасуљ и пите са зељем и сиром били су за некога предјело а за некога главно јело у зависности од тога колико је новца у овој прилици могло да се одвоји. На панађуру нема етничких размирица и сукоба, ту су заједно Срби и Турци, Бугари и Черкези, Цигани, Албанци и Татари, али се само у нечем у разликују – у припремању меса:
„ ... овнови и јагњад су неу морно, по муслиманском рит уа л у или хришћанском обичају – наравно, на одвојеним местима – клани, чишћени и комадани тешким ударцима сатара, да би затим били исецкани, пржени са поврћем у тигањима и печени на ражњевима или у облику ћевапчића” (Каниц 1987: 214–215).
61
Догађаји на панађуру у Пирот у један је од ретких описа у Каницовом дел у заједничког сусрета и суживота хришћана и муслимана на тлу Србије. Раздвајали су их различите религије, стални неспоразуми, који су се гра ничили са мржњом и жељом за уништењем оног другог, али их је ипак, на једном догађају у јавном простору спојило уживање у оним свакодневним стварима у којима је и Каниц уживао – у храни и пићу.
Обилазећи Србију годинама и деценијама, Феликс Каниц је, као и сва ки путник, уосталом, био одушевљен њеним природним лепотама. Путовао је чамцима по највећим и најбржим речним токовима, препешачио „колико лепу толико и плодну долину Млаве”, обилазио „велике и неговане шљивике” у Гружи, између „сиве завесе облака” и сунца које се пробијало кроз њихове отворе, дивио се удаљеним пределима са врха Копаоника док је скицирао највишу караул у Србије, а у тренуцима предаха и одмора наслађивао се бо гатим даровима природе припреманих од „добрих, гостољубивих људи.” Ти тренуци предаха у природи оставили си у Каницом сећању дубок траг, а он их је пренео и у своје радове. Као да се аутор многобројних тек стова о Србији најбоље осећао на зеленим пропланцима, поред планинских потока или у сеновитим шумама док је уживао у бриж љиво припремљеној храни или напицима справљеним у многобројним сеоским домаћинствима, као овај доручак у Магличу: „Под једним сеновитим храстом дочекао нас је, на ћилимима про стртим по још влажној трави, већ припрем љен доручак. Добру ракију, у пратњи исто тако доброг вина, смењивали су јаја и сир, да би потом уступили место топлој чорби и укусним пастрмкама из рибом богате Дубочице” (Каниц 1987: 2, 20).
Путовати и на путовању тело окрепити
У природном окружењу: пропланци, планински огранци
62
Стално у пратњи неког од начелника округа, његових помоћника, пи сара или панд ура, Феликс Каниц је и отвореном простору, на путовању био увек поштован и гостољубиво пажен. Забележио је аутор, приликом крста рења по Копаонику, једну, очигледно за њега, незаборавну вечеру: „Док смо разговарали о српској шуми, писареви људи су били запо слени припремањем вечере. Поред донесених залиха хлеба, кајмака, сира и јаја, пријали су нам нарочито пилићи печени на ражњу. Зве кет чаша, које је писар ревносно пунио вином из једне повеће чуту ре, пратиле су српске и немачке здравице” (Каниц 1987: 2, 62). Поменути пратиоци чинили су све само да што боље угосте намер ника који је о њима писао, који их је тако добро упознао. Али, понекад је и прис уство начелника био разлог да се спреми још укусније и боље јело, као што су то учинили жандарми у месту Блаце:
Ђорђе С. Костић
„Наш изврсни пилећи паприкаш био је зачињен печеним печурка ма, које су жандарми, познавајући слабост свог начелника, накупи ли уз пут у више него довољним количинама” (Каниц 1909: 302). Чиста и бистра вода планинских потока, незагађена природа земље у којој је инд устријализација са свим својим манама каснила, нудила је на мерницима и уморним путницима прегршт својих богатстава, од разних врста риба до исто тако укусних печурака. У природном окружењу, на пропланцима или огранцима планина, уживање у храни и пићу имало је још једну димензију. Оброк је, наиме, био изванредна прилика за ком уникацију међу људима. Вино и ракија, „српске и немачке здравице” само су биле подстрек за ближе међусобно упознавање приликом којег се заборављало на предрас уде или стереотипе који су вла дали у друштву. У разговору су дотицане многе теме па је тако Феликс Каниц од на челника, панд ура, писара и других знаних и незнаних пратилаца, сазнао прегршт информација о Србији, њеној историји и становништву. Без по моћи својих пратилаца, без ком уницирања са њима – а такви разговори су најбоље текли уз доручак, ручак или вечеру – сиг урно да Каниц не би могао у својим делима да испише безбројне детаље, који су познати само људима из тих крајева земље у којима се у том тренутку налазио. Само на тај начин
могао је, на пример, да исправи многобројне грешке које су се појављивале на географским картама овога дела Југоисточне Европе, штампане по разним градовима широм континента.
63
Стално на путу, у кочијама, на коњу, стазама којима се једва пролазило и пешке, Феликс Каниц је деценијама обилазио Србију. Дужи предаси били су само у мањим и већим насељеним местима, и у зависности од онога што је желео у њима да види, задржавао се и по неколико дана. Била је то прилика да се упозна са житељима вароши и села, да осети сву гостољубивост ста новништва, коју је тако често у својим делима истицао, и да се у приватним просторима ближе упозна са људима и њиховим обичајима. Иако је, како је већ речено, честo долазио у Србији, Феликс Каниц ипак није оставио много записа о боравцима у приватним просторима. Ноћивао је код начелника округа, код инжењера или лекара, али је о томе остала у његовим радовима тек понека забележена реченица. Како су изгледали ти простори, како се у њима живело, све је то некако потиснуто у други план. Обимни текстови о Београд у у првом издању књиге о Србији, а нарочито у првом том у другог издања из 1904. године, на пример, не пружају нам да нас много грађе да бисмо могли да обликујемо једну слику о приватности у главном град у Кнежевине и Краљевине. Каниц је познавао многе познате личности тадашњег нау чног, култ урног и политичког живота престонице. Високи владини службеници писали су му препоруке за путовања по зе мљи, али о свем у томе има тек понеки штури податак. Београд је приказан у обрисима споља, својом историјом, изгледом и развојем у другој половини деветнаестог века, без улажења у приватност познатих породица и људи који су заслужни за тај његов развој. Унутрашњост земље је више привлачила пажњу Феликса Каница те је стога њој и више посвећивао пажњу, био детаљнији у описима, те ће се зато, у његовим делима наћи белешке о живот у у мањим насељима, а нарочито по селима широм Србије. Оно што ће на првом месту истицати у својим путописима јесте го стољубивост становништва Србије. Њега и његове пратиоце свуда су до чекивали широм раширених руку и отворених врата, увек са осмехом на уснама. У својим белешкама чак ће записати да „српски човек просто пати
Путовати и на путовању тело окрепити
У приватним просторима
64
од претеране гостољубивости”, која се у првом сусрет у сводила на незаоби лазну кафу, слатко и чашицу ракије. У Брзећу, на пример, од сваког кога би срели нуђени су кафом, ракијом, белим и црвеним вином, млеком, сиром, печењем, маслацем, медом, рибом и воћем. Јела и пића којима су Каниц и пратиоци послужени у Брзећу, често се помињу на страницама његових дела. Он је, у ствари, набројао све оно чиме је, најчешће, био нуђен у приватном простору, у осталим местима која је посећивао. Други пример записан са путовања по Србији потиче из места Жуп њевац, где се Каниц нашао на ручку код богатог трговца Марка Јеврића: „У кући ме је, у примитивно окреченој повеликој соби, изненадио сасвим alla france постављен сто. За сваког госта по убрус и по неко лико тањира да би се мењали према јелима која жене буду износиле на сто. Овчије и пилеће месо, пита, сир и воће били су главна јела обилног и укусног обеда” (Каниц 1987: 625).
Ђорђе С. Костић
Овај редак опис ручка у кући богатог трговца, иако не потпун, пока зује колико су нека нова струјања почела да утичу и на промене за столом у унутрашњости Србије. Но, овде се одмах запажају и неки контрасти. Сваки гост је добијао убрус, тањири су мењани у зависности од тога шта се све из носило на сто, али оно што се јело – овчије и пилеће месо, пита итд. – није се разликовало од уобичајених оброка у другим местима на којима је аутор већ обедовао, као ни од оброка из неког ранијег периода. Стиче се утисак, бар према Каницовом опис у, да је новина само у начину обедовања, а не у начину припремања хране. Од осталих Каницових описа обедовања у приватним просторима, пажњу привлаче још два – оба су белешке о слави, породичном празнику Срба у Београд у и Сталаћу. „Највећи породични празник je y Београду, као и на селу, крсна сла ва. Не честитати пријатељима и познаницима тај празник значило би тешку повред у обичаја. У двору, у кући министра, професора, банкара, официра, адвоката и лекара, као и у кући најскромнијег трговчића и занатлије, посетиоцима који дођу да честитају славу служе се за добродошлицу слатко и кафа – из више или мање лук сузних шољица” (Каниц 1987: 94).
Овај општи текст о слави у београдским породицама не пружа нам довољно грађе да из њега сазнамо како се стварно славило у породичним круговима, осим што су домаћини примали честитке и госте нудили, како је то било и осталих дана у години, о чем у има доста података у Каницовим радовима, слатким и кафом. Његово прис уство на крсној слави у кући кмета у Сталаћу пружа нам већ детаљнију и објективнију слик у овог обичаја. Ту је свештеник, а око стола је окупљена цела породица. На стол у је погача, свећа и жито, и када свештеник обави верски обред, скида епитрах иљ и седа за сто на почасно место, почиње обед:
65
„Ручак” – пише Каниц – „почиње топлом киселом чорбом, омиље ним српским киселим раг уом, а затим следе риба, пас уљ, сир, воће итд. Као пиће служе се ракија и вино” (Каниц 1987: 104).
У трећем том у путописа по Србији, објављеног десет година по смрти аутора, Феликс Каниц је у поглављу о етнографији пажњу усредсредио и на између осталог српску кух ињу, односно простор у којем се припремала хра на. И поред тога што се трудио да представи читаоцима једну општу слику о исхрани и припремању хране у Срба, Каниц се ограничио, у ствари, само на сеоска домаћинства. Поменуто је већ да је у својим делима ретко описивао приватне про сторе тадашњих урбаних средина, као што су Београд, Ниш, Краг ујевац, Ваљево, и да је на путовањима по земљи чешће боравио у домовима сеоског становништва. Стога су и његове белешке о исхрани и њеном припремању углавном усредсређене на места у унутрашњости Србије, односно на сеоске средине. Визуелно и вербално уводио је читаоца у свет који је боље упознао и који му је био ближи; Србија је на овај начин представљена у највећој мери као земља сеоског становништва. У опису места где се припрема храна, као што је то случај у кући кмета на Магличу, Каниц ће приказати једну велику заједничку просторију у ко јој „окачен о кровне греде, виси бакарни котао о гвозденом ланцу.” У њем у се припрема храна за цел у породицу, а и остали део кух ињског инвентара необично је једноставан.
Путовати и на путовању тело окрепити
Кухињски инвентар без ножа
Ђорђе С. Костић
66
Њега чине осушене тикве, посуде „које жене обликују само рукама, тј. без грнчарског кола”, као и разни „примитивни судови” направљени од дрве та у кућној радиности, земљане посуде и крчази налик на античке, неколико тањира, чаша, дрвених кашика и ножева, док су виљушке ређе. У кух ињски инвентар спадају и китњасто изрезбарене повеће чут уре за ракију и вино, „цреп уља” за печење хлеба, дрвена корита и судови за млеко. Ова слика српских кух иња, пос уђа и прибора за јело, донек ле може да се употп уни и неким Каницовим описима забележеним у прва два тома његовог путописа по Србији. Ту се морају додати тањири и убруси, које по миње у опис у ручка код богатог газде у Жупљевцу. Или прибор за јело, које су чинили „шарени земљани или дрвени тањири, калајне или дрвене каши ке, виљушке, дрвени сланици и чанчићи за паприку” на славском ручку код кмета у Сталаћу. Оно што је недостајало у свим овим описима су ножеви, јер – како то бележи Каниц – „сваки Србин носи нож уза се.”
67
Путовати и на путовању тело окрепити
Haustpatronfeier in Stalać Слава у Сталаћу
68
Đorđe S. Kostić
Im Haus auf Maglič У кући на Магличу
69
Bernard Lory INALCO Paris
Бернард Лори INALCO Париз ФЕЛИКС КАНИЦ И ГИЈОМ ЛЕЖАН: КОЛЕГЕ ИЛИ РИВАЛИ
Путовати и на путовању тело окрепити
FELIX KANITZ UND GUILLAUME LEJEAN: KOLLEGEN ODER RIVALE?
70
Abstract: Auch wenn Kanitz’ und Lejeans Vitae viele Gemeinsamkeiten aufweisen, lassen sich ihre wissenschaftlichen Werke nur schwer miteinander vergleichen. Kanitz hat fast ausschließlich über Serbien und Donaubulgarien geschrieben. Lejean wollte hingegen die ganze „europäische Türkei“ erforschen. Mit Serbien, mit der Walachei und mit Moldawien hat er sich nur wenig beschäftigt, da sie für seinen Geschmack nicht unbekannt genug waren. Donaubulgarien und Nordalbanien hat er intensiv bereist, hat Ostherzegowina und Montenegro kurz besucht und ist durch Mazedonien und Kosovo gezogen.
Bernard Lory
Sclüsselwörter: Felix Kanitz, Guillaume Lejean, Serbien, Donaubulgarien, europäische Türkei.
Felix Kanitz und Guillaume Lejean: Kollegen oder Rivale?
71
enn wir die Rolle von Felix Kanitz im Zusammenhang der Balkanforschung seiner Zeit verstehen wollen, müssen wir ihn mit seinen Zeitgenossen und Kollegen vergleichen. Mitte des neunzehnten Jahrhunderts gab es nämlich nur eine Handvoll Balkanforscher. Als Begründer der Balkanologie im eigentlichen Sinne des Wortes gilt dabei Ami Boué (geb. 1794) mit seinen Reisen 1836, 1837 und 1838, sowie mit seinen grundlegenden Werken (Boue 1840; Boue 1854). Vor ihren Balkanreisen haben alle junge Wissenschaftler Boué in Wien besucht, fast als wäre er ein Orakel. In seinen knappen kritischen Berichten hat er alle zeitgenössischen Entwickungen in der Kartografie, Geologie oder Geografie des Balkans kommentiert (Boue 1861: 597; Boue 1863: 77, 1864: 155; Boue 1873: 156–158). Sein Mitarbeiter Auguste Viquesnel (geb. 1800) war fast ausschließlich als Geologe tätig und hat als erster Thrakien und die Rhodopen beschrieben. Etwas später als diese erste Generation melden sich auch einige jüngere Balkanforscher zu Wort. Zu dieser Gruppe gehören u. a.: - Georg von Hahn (1811–1869), Begründer der Albanologie und „Entdecker“ der bis dahin unbekannt gebliebenen Stadt Kruševo in Mazedonien, - Heinrich Barth (1821–1865), bekannt in erster Linie für seine Saharareisen, der aber darüber hinaus auch den Balkan zweimal bereist hat (1862 und 1865), - Guillaume Lejean (1824–1871), der mit seinen Balkanreisen 1857 begonnen hat, also zur gleichen Zeit wie Felix Kanitz (1829–1904).1
1 Wir schließen hier die Griechenlandforscher aus, die meistens Archäologen waren, sowie verschiedene Balkanreisende, die keinerlei wissenschaftlichen Ziele hatten.
Felix Kanitz und Guillaume Lejean: Kollegen oder Rivale?
W
Bernard Lory
72
Wissenschaftliche Laufbahnen von Guillaume Lejean und von Felix Kanitz zeigen viele Ähnlichkeiten. Ein Vergleich zwischen diesen beiden Forschern kann uns deswegen dabei helfen, die Balkanforschung dieser „zweiten Generation“ besser zu verstehen. Lejean war fünf Jahre älter als Kanitz. Er hatte aber nicht das Glück, ein langes Leben zu führen, und ist schon 1871 gestorben. Kanitz hat ihn also um über dreißig Jahre überlebt, was ihm einen gewissen Vorteil gegenüber seinem früh gestorbenen Kollegen gegebn hat. Beide gehörten zu Minderheiten in ihrem jeweiligen Heimatland. Kanitz war ein ungarischer Jude, Lejean ein Bretone aus Frankreich. Lejean wurde in der Nähe von Morlaix geboren und hat in seinen jüngeren Jahren viel über die Bretagne geschrieben. Dieses Schicksal hat den beiden dazu verholfen, ein feineres Verständnis für Sprach-, Rassen- und Nationalitätsprobleme entwickeln. Fürs Fremdsprachenlernen zeigten sie jedoch nur wenig Begabung. Lejean sprach zwar gebrochen Rumänisch, Italienisch und Türkisch, brauchte aber bei seinen Reisen immer einen Drogman als Dolmetscher und Helfer. Kanitz sprach Serbisch, aber nur mittelmäßig und war kaum in der Lage, es vom Bulgarischen zu unterscheiden (Stefanović Vilovski 1988: 84). Der Religion standen beide eher skeptisch gegenüber. Lejean vermied es systematisch, orthodoxe Klöster zu besuchen, weswegen ihm einige wichtige Aspekte des Lebens auf dem Balkan unvermeidlich fremd bleiben mussten. Kanitz wurde gleich am Anfang von Vuk Karadžić gewarnt, dass sich sein Judentum bei seinem Serbienbesuch als ein erhebliches Hindernis erweisen könnte (Stefanović Vilovski 1988: 84). In Beschreibungen von Phänomenen religiöser Natur kommt bei ihm wohl deswegen immer eine gewisse Ironie zum Vorschein. Darüber hinaus sind die beiden Forscher zeit ihres Lebens Junggesellen geblieben. Bei Kanitz scheint dies eine freiwillige Entscheidung gewesen zu sein, während bei Lejean dies sicherlich nicht der Fall war. Beide haben nie richtig an einer Universität studiert und waren im Grunde genommen Autodidakten. Kanitz hatte eine gewisse kunsthistorische Ausbildung, während Lejean es geschafft hat, sich seine geografischen und kartografischen Kenntnisse alleine anzueignen. Trotzdem hat sich aber sowohl der eine als auch der andere erfolgreich mit Archäologie, historischer Geografie, Volkskunde, Ökonomie, Politik usw. beschäftigt. Dem Leser von heute bleibt nichts anderes übrig, als die Breite ihres Wissens zu bewundern. Sie waren die ersten, die es gewagt haben, kaum bereiste oder sogar ganz unbekannte Gebiete zu betreten. Dementsprechend bestand ihre Aufgabe hauptsächlich in primärer Informationssammlung sowie im Erstellen von ersten wissenschaftlichen Synthesen. Sie haben die Fundamente einer interdisziplinären Balkanologie gelegt. In der wissenschaftlichen Literatur
Wir lassen bei Seite alles, was er geschrieben hat über andere Themen, z. B. über die Bretagne, über Abyssinien und über den Sudan, wo er drei Jahre (1860–1863) als Entdeckungsreisender und Konsul verbracht hat. Das gleichzeitige Interesse für Afrika und für den Balkan findet man übrigens auch bei seinem Zeitgenossen Heinrich Barth. 3 Kanitz’ Reiseberichte aus Montenegro (in der „Illustrierten Zeitung“ 1859) lassen sich mit Lejeans Texten („Revue Contemporaine“ und in „Le Tour du Monde “ 1858) vergleichen. 2
73
Felix Kanitz und Guillaume Lejean: Kollegen oder Rivale?
ihrer Zeit kannten sie sich beide gut aus und konnten so an mehreren Stellen aus Werken von Ami Boué, Auguste Viquesnel, Adolphe Blanqui, August Grisebach oder George von Hahn zitieren. Ein wesentlicher Unterschied zwischen diesen beiden Forschern bestand jedoch darin, dass Kanitz von allen Serbien- oder Bulgarienforschern des neunzehnten Jahrhunderts eifrig zitiert wurde, während Lejean bis vor Kurzem fast unbekannt geblieben war. Erst vor ein paar Jahren hat sich in dieser Hinsicht einiges geändert. 2006 ist nämlich eine von Marie-Thérèse Lorain verfasste Biografie Lejeans erschienen, die sein Leben und seine wissenschaftlichen Verdienste beleuchtet (Lorain 2006). Darüber hinaus befindet sich zurzeit eine Gesamtausgabe seiner balkanologischen Schriften in Vorbereitung (Lejean 2011). Auch wenn Kanitz’ und Lejeans Vitae viele Gemeinsamkeiten aufweisen, lassen sich ihre wissenschaftlichen Werke nur schwer miteinander vergleichen. Kanitz hat fast ausschließlich über Serbien und Donaubulgarien geschrieben. Seine breiten Kenntnisse hat er in Form von ausführlichen Synthesen zusammengefasst, die etliche Auflagen erlebt haben und in mehrere Sprachen übersetzt worden sind. Lejean wollte hingegen die ganze „europäische Türkei“ erforschen. Mit Serbien, mit der Walachei und mit Moldawien hat er sich nur wenig beschäftigt, da sie für seinen Geschmack nicht unbekannt genug waren. Donaubulgarien und Nordalbanien hat er intensiv bereist, hat Ostherzegowina und Montenegro kurz besucht und ist durch Mazedonien und durch den Kosovo gezogen. Von seinen Reisen in Südalbanien, Epirus, Thessalien und Südmazedonien ist kaum etwas überliefert worden, denn er ist kurz danach gestorben, ohne irgendwelche Aufzeichnungen darüber zu hinterlassen. Insgesamt hat Lejean weniger als zwanzig Artikel geschrieben. Die meisten wurden in wissenschaftlichen Zeitschriften veröffentlicht („Bulletin de la Société de Géographie“, „Petermanns Mittheilungen“, „Revue d’Anthropologie“), während ein paar in populären Zeitschriften erschienen sind, die ihm zu einem gewissen Ansehen in breiteren Publikumskreisen verhelfen konnten („Revue contemporaine“, „Le Tour du Monde“).2 Das einzige Gebiet, mit dem sich sowohl Kanitz als auch Lejean beschäftigt haben, bzw. wo sich ihre Interessen berührt haben, war Donaubulgarien.3 Nur
74
im Bezug auf diese Region kann also von einer Art Zusammenarbeit oder aber von einer gewissen Rivalität zwischen den beiden Forschern die Rede sein. Wir konnten nicht feststellen, ob Kanitz und Lejean sich je persönlich kennen gelernt haben. Es ist nicht völlig auszuschließen, dass Lejean auf einer von seinen Reisen, irgendwann zwischen 1867 und 1870, Kanitz in Wien besucht hat. In zwei Briefen von Kanitz von Anfang 1869, die in Lejeans Nachlass gefunden wurden, gibt es keinerlei Spuren einer näheren Bekanntschaft zwischen den beiden. Allerdings wollte der Zufall, dass sie in einigen Fällen von ein und derselben Person bestimmte Auskünfte erhalten haben. So haben sich beide z. B. in Vraca mit einem gewissen Georges Lemonides getroffen, der als Vertreter der französischen Firma Richard aus Marseille in Edirne tätig war und über vortreffliche Kenntnisse über bulgarische Provinzen verfügte. Kanitz und Lejean haben ein und dasselbe Ziel verfolgt, nämlich weiße Flecken zu füllen, die es auf Landkarten der Balkanhalbinsel Mitte des neunzehnten Jahrhunderts immer noch gegeben hat. Zu solchen Lücken gehörten beispielsweise Nordwestbulgarien, das Toplicatal oder das Berggebiet zwischen Leskovac, Trăn, Bosilgrad und Vranje. „Quant au vaste territoire principalement habité par des Bulgares, mais qui est une dépendance physique de ce même bassin dardanien (les sousbassins de la Vlasina et des petites rivières qui aboutissent à la rive droite de la Morava bulgare), c’est la partie la plus inconnue de la Turquie. J´espère l’étudier dans l’été de 1869, et M. Kanitz songe également à visiter ce curieux pâté de montagnes.“ (Lejean 1869: 148–160).
Bernard Lory
Eine genaue Landkarte des Balkangebirges zu erstellen, war die größte Herausforderung für die Balkanologen jener Zeit.4 Als Resultat jahrelanger Bemühungen konnte Kanitz schließlich seine Originalkarte von Donau-Bulgarien und dem Balkan nach seinen eigenen Reise-Aufnahmen in den Jahren 1870–1874 ausgeführt fertigstellen und veröffentlichen (erste Auflage 1875, zweite Auflage 1880). Lejeans großes Ziel war es, eine Gesamtkarte der europäischen Türkei zu erstellen. Wir wissen, dass er es schon vor seiner letzten Reise 1870 geschafft hat, 31 Kanitz und Lejean haben beide mit Heinrich Kiepert, einem der besten Kartografen Europas jener Zeit, zusammengearbeitet. Kiepert war aber eher ein „Stubenforscher“. Erst später konnte er sich dazu durchringen, Nordgriechenland zu bereisen. 4
5 Diese Reise in 1858 hat Lejean genau beschrieben und ein paar Karteskizzen sind erhalten geblieben.
75
Felix Kanitz und Guillaume Lejean: Kollegen oder Rivale?
Blätter im Maßstab 1: 100 000 und 35 Blätter im Maßstab 1: 200 000 zu zeichnen, die aber dann tragischerweise verloren gegangen sind. Da dieser Hauptbestandteil vom Lejeans Werk nicht mehr vorhanden ist, ist es für uns heute überhaupt nicht leicht festzustellen, wie groß seine wissenschaftlichen Verdienste wirklich sind. Kartografen sammeln viele Informationen verschiedenartiger Natur und sie müssen ihre Quellen nicht ausdrücklich nennen. Kanitz' Originalkarte beruht offensichtlich auf russischen Vorlagen, denn sie wurde im Maßstab 1: 420 000 erstellt. Dies bedeutet, dass ein Zentimeter auf der Landkarte einer Werst in der Natur entspricht, was unmissverständlich auf russische Quellen hindeutet. Zweifellos waren nach dem Kriege von 1828/29 russische Karten am besten, aber sie umfassten nur den östlichen Teil Bulgariens, wo sich die Kämpfe abgespielt haben. Am 12. Februar 1869 hat Kanitz an Lejean einen Brief geschrieben, welchem zu entnehmen ist, dass ihm Lejean seine eigenen Aufzeichnungen über das Gebiet zwischen der serbischen Grenze und dem Iskărtal zur Verfügung gestellt hatte. In diesem Brief bittet Kanitz seinen Kollegen darum, ihm freundlicherweise die Informationen über das Gebiet östlich von Iskăr auch noch zur Verfügung zu stellen. Wir gehen davon aus, dass Lejean diese Bitte erfüllt haben muss. Auf der Originalkarte fällt nämlich auf, dass in der Umgebung von Trojan die Namen von allen Nebenflüssen der Osăm angegeben sind, was bei den anderen Flüssen nicht der Fall war. Die entsprechenden Informationen können nur von Lejean stammen.5 Zwar hat Kanitz die Umgebung von Trojan auch selbst bereist, aber er hat sich nie sonderlich für Hydrografie interessiert. Vielleicht ist aber die von ihm gewählte Bezeichnung Originalkarte sogar etwas übertrieben. Es mag sein, dass die verlorenen Werke Lejeans bei der Erstellung dieser Landkarte eine große Rolle gespielt haben. Umgekehrt steht aber auch fest, dass Kanitz die Resultate seiner eigenen kartografischen Forschung mit seinem französischen Kollegen geteilt hat (Lejean 1869: 148–160). Was den Iskărdurchbruch betrifft, gestaltet sich die Situation noch komplizierter. Die größte Frage, die Mitte des neunzehnten Jahrhunderts an die Balkangeografen gestellt wurde, lautete: Inwieweit ist die Stara Planina (das Balkangebirge) passierbar? Oder anders formuliert: Ist die Invasion der europäischen Türkei und die Eroberung Istanbuls durch eine Armee aus dem Norden - sprich aus Russland - möglich? Stellt die Stara Planina einen zusätzlichen Wall hinter der Donaugrenze dar, welcher die Hauptstadt des Osmanischen Reiches
76
erfolgreich verteidigen könnte? Die Antwort auf diese Frage hat letztendlich Kanitz geliefert. Er konnte feststellen, dass es insgesamt 18 Pässe über die Stara Planina gibt. Allerdings gibt es nur ein einziges Quertal, das Iskărtal nördlich von Sofia.
Bernard Lory
„J’ai démontré que la chaîne du Balkan n’est percée de part en part que sur un seul point et par le seul Isker. Ayant, quelques jours auparavant, aperçu son entrée méridionale, près de Korila [Kurilo], je songeais maintenant à reprendre par le nord l’exploration de cette formidable coupure, restée jusqu’en 1871 vierge du pied des géographes. Cette tâche m’était d’autant plus commandée que jusquà un certain point, elle m’avait été léguée par mon ami Lejean, qui m’écrivait peu de jours avant sa mort: ’Il faut qu’un de nous en finisse avec les Balkans de Berkovitsa-Vraca jusquà Orhanie!’“ (Kanitz 1882c: 315). Dass das Iskărtal wirklich noch „jungfraulich“, bzw. „von Geografen unberührt“ geblieben war, wie Kanitz es hier behauptet, ist allerdings als äußerst zweifelhaft einzustufen. M. T. Lorain äußert so z. B. die Vermutung, dass Kanitz sich stillschweigend das wissenschaftliche Erbe des früh gestorbenen Lejean angeeignet haben mag (Lorain 2006: 300). Die Suche nach der endgültigen Antwort auf diese Frage gestaltet sich jedoch äußerst schwierig. Lejean hat die Iskărschlucht 1869 bereist. Das behauptet er zwar ausdrücklich, erwähnt es aber nur kurz, in einem einzigen Satz: „De Vratza, j’ai tenu à aller à Sophia par la faille du Balkan, dont j’ai fait un lever minutieux.“ Eine genaue handgezeichnete Skizze dieser Reise ist tatsächlich erhalten geblieben.6 In einem späteren, postum erschienenen Text aus der populären, halbwissenschaftlichen Zeitschrift „Le Tour du Monde“ wurde eine Karte Lejeans veröffentlicht, wo die Städte Vraca und Sophia eingetragen sind. Zwischen ihnen befindet sich aber ein großer weißer Fleck mit der Bemerkung „grand plateau inexploré, coupé en deux par l’Isker“. Die Lage der Schlucht wurde nur sehr ungenau angedeutet, mithilfe einer groben SW-NO Diagonale. Es sind keine Dörfer eingetragen worden. Diese in der Bibliothèque nationale aufbewahrte Skizze hat Kanitz vermutlich nie gesehen, ihre frühere Version in der Zeitschrift „Le Tour du Monde“ wohl schon. Er hätte also tatsächlich daraus schließen können, dass Lejean das Quertal noch nicht besucht hätte. Seine Fahrt von 1869 hat Lejean aber viel genauer in „Petermanns Mittheilungen“ beschrieben: 6
Bib. nat. Ge DD 339, G. Lejean, Croquis pour sa carte de Turquie, 12 feuilles.
„Nach verschiedenen Ausflügen in die Umgegend von Vratza ging ich querüber nach Sophia, indem ich Isgurigrad berührte, in Zickzacklinien den Balkan hinaufstieg, der hier mit Hügeln und schönen Wiesen bedeckt ist, nach 6 Stunden bei dem großen Dorfe Osinkowo in das Thal des Isker hinabkam, dieses bis zur Mündung des Iskrez verfolgte, und nochmals auf dem Balkan stieg, um bei Dobroslowsa wieder herabzukommen und von da Sophia zu erreichen.“ (Lejean 1870: 288–293).
77
„J’avais achevé le relevé topographique de la coupure du Balkan sur une longueur de 75 kilomètres, inscrit le premier 45 villages où l’on en connaissait à peine 3, et réuni d’importants faits archéologiques, ethnographiques et géologiques. C’est avec ces résultats que je m’éloignai de la trouée de l’Isker, qui joue un rôle si considérable dans le système du Balkan et qui sera traversée un jour, je n’en doute pas, par une ligne de chemin de fer à la construction de laquelle elle n’oppose point de ces obstacles que l’art des ingénieurs modernes ne puisse vaincre.“ (Kanitz 1882c: 323). Wie kann Kanitz, der nur ein Drittel der Schlucht bereist hat (und von Lejean eventuell die Beschreibung eines zweiten Drittels bekommen hat), so selbstbewusst behaupten, dass sich dort eine Eisenbahnstrecke problemlos bauen ließe? Nur ein Fachmann ist in der Lage, so etwas festzustellen. Daher vermuten wir, dass Kanitz die Aufzeichnungen und Karten von Eisenbahningenieuren benutzt hat, die zur gleichen Zeit die Zugänglichkeit von europäischen Provinzen des Osmanischen Reiches untersucht haben. Die Ehre, als erster die „von den Füssen der Geografen jungfraulich gebliebene“ Iskărschlucht betreten zu haben, versuchen Lejean und Kanitz beide sich selbst zuzuschreiben. Sowohl bei dem
Felix Kanitz und Guillaume Lejean: Kollegen oder Rivale?
Diese auf deutsch verfasste Beschreibung kann Kanitz nicht entgangen sein. Klar ist jedoch, dass Lejean nicht die ganze Schlucht bereist hat, sondern ungefähr nur das mittlere Drittel zwischen Opletnja und Svoge. Hat Kanitz der Iskăr entlang das Balkangebirge durchquert? Die Karte, die seine Reiserute in Donaubulgarien darstellt, deutet darauf hin, dass er das nördliche Iskărtal von Vraca bis Lakatnik besucht haben muss. Und genau das ist auch in seinem Reisebericht zu lesen. Dies bedeutet, dass auch er nur ein Drittel der Schlucht bereist hat. Seine Rückreise ging über Osinkovo, wo sie an Lejeans Route anknüpft. Kanitz’ übertreibt also reichlich, wenn er behauptet:
Bernard Lory
78
einen als auch bei dem anderen handelt es sich dabei allerdings bestenfalls um eine Halbwahrheit. Diese Ehre kommt eigentlich den anonymen (deutschen oder polnischen) Eisenbahningenieuren zu, die im Dienste der Hohen Pforte in diesem Gebiet gewirkt haben. Zu behaupten, Kanitz habe Lejean plagiiert, würde nicht der Wahrheit entsprechen. In Kanitz’ Werk Donaubulgarien und der Balkan wird der Name Lejeans zwölf Mal ausdrücklich erwähnt. In seinem Werk Das Königreich Serbien ist das zweimal der Fall, und zwar in einem weitgehend positiven Kontext. Bei der genaueren Lektüre finden sich auch ein paar Zitate, die nicht als solche gekennzeichnet sind.7 Kanitz hat offensichtlich Informationen benutzt, die er von seinem französischen Kollegen bekommen hatte, und da dieser früh gestorben war, hat er sich manchenorts einfach nicht die Mühe gemacht, ihn als seine Quelle anzugeben.
7 Zum Beispiel ist Kanitz Beschreibung der „russischen“ Distel in La Bulgarie danubienne… (Kanitz 1882c: 229) sehr ähnlich mit Lejeans in „Le Tour du Monde“, XXVI, 1873, pp. 113–170.
Felix Kanitz und Guillaume Lejean: Kollegen oder Rivale?
79
80
Апстракт: Иако између Каницовог и Лежановог живота има бројних сличности, њихова се научна дела међусобно знатно разликују. Каниц је писао искључиво о Србији и о Подунавској Бугарској. За разлику од тога, Лежан је покушао да обухвати читаву „европску Турску”. Србијом, Влашком и Молдавијом није се много бавио, вероватно зато што су ти предели били исувише добро познати за његов укус. Темељно је пропутовао Подунавску Бугарску и северну Албанију, накратко је посетио Источну Херцеговину и Црну Гору, прошао је кроз Македонију и Косово.
Бернард Лори
Кључне речи: Феликс Каниц, Гијом Лежан, Србија, Подунавска Бугарска, европска Турска.
Феликс Каниц и Гијом Лежан: колеге или ривали?
81
лог у Феликса Каница (Felix Kanitz) у контексту балканолошких истраживања његовог доба најбоље ћемо схватити уколико га упоредимо са колегама и савременицима. Средином 19. века балканолози су, наиме, још увек били малобројни. Балканологију у правом смислу те речи засновао је Ами Буе (Ami Boué), рођен 1794. године. При том су прес удну улог у имала његова путовања из 1836, 1837. и 1838. године, као и његова капитална дела. (Boué 1840; Boué 1854) Пре путовања на Балкан Буеа су у Бечу походили сви млади нау чници оног времена, готово као да траже савет од пророчишта. У својим критичким извештајима он је коментарисао сваки напредак у картографији, геологији или географији Балкана (Boué 1861: 597; Boué 1863: 77, 1864: 155; Boué 1873: 156–158.) Његов сарадник Огист Викенел (Auguste Viquesnel), рођен 1800. године, бавио се готово иск ључиво геологијом. Он је први описао Тракију и Родопске планине. Од ове прве генерације балканолога нешто су млађа следећа тројица истраживача: – Георг фон Хан (Georg von Hahn) (1811–1869), оснивач албанологије, заслужан и за „откриће” града Крушева у Македонији, – Хајнрих Барт (Heinrich Barth) (1821–1865), који је познатији по својим путовањима по Сахари, али је два пута (1862. и 1865) обишао и Балкан и – Гијом Лежан (Guillaume Lejan) (1824–1871), који се у путовања Балка ном упустио 1857, у исто време као и Феликс Каниц (1829–1904).1
1 Овде нисмо узели у обзир истраживаче посвећене Грчкој, који су већином били археолози. Нисмо се бавили ни путницима по Балкану који нису имали научних циљева.
Феликс Каниц и Гијом Лежан: колеге или ривали?
У
Бернард Лори
82
Између Лежанове и Каницове нау чне каријере постоје знатне слично сти, а њихово поређење доприноси бољем разу мевању балканолога „друге генерације”. Лежан је пет година старији од Каница, али је преминуо већ 1871. године, тако да се његова каријера окончала знатно раније. Каниц га је надживео за преко 30 година, што му је донело осетну предност у однос у на рано преминулог колег у. Оба нау чника припадали су мањинским групама, свако у својој домо вини. Каниц је био мађарски Јеврејин, а Лежан француски Бретонац. Лежан је рођен у близини Морлеа (Morlaix), па је у младим годинама много писао о Бретањи. Припадност мањинској групи свакако је допринела томе да и Каниц и Лежан развију истанчанији осећај за језичке, расне и националне проблеме. Ни један ни други нис у, међутим, имали много дара за језике. Лежан је нат уцао рум унски, италијански и турски, али му је на балканским путовањима увек била неопходна помоћ преводиоца, такозваног драгома на. Каниц јесте говорио српски, али осредње, и једва да је био у стању да га разликује од бугарског (Стефановић Виловски 1988: 84). Обојица су била скептична према религији. Лежан је систематски из бегавао посете православним манастирима, и тако је пропустио прилику да се упозна са појединим значајним аспектима тадашњег Балкана. Каница је Вук Караџић већ на самом почетку упозорио да би се његово јеврејство могло показати као значајна препрека приликом посете Србији, па је овај опис у религијских феномена увек приступао са извесном иронијом (Ibidem, 85). Ни Каниц ни Лежан нис у се женили. Чини се, међутим, да је то код Каница био резултат слободног избора, док у Лежановом случају сасвим извесно није. Обојица су заправо били аутодидакти, тј. нис у стек ли уни верзитетско образовање из одговарајуће области. Каниц је имао извесна знања из области историје уметности, док је Лежан био географ и картограф. Упркос томе, и један и други морали су да се баве археологијом, историј ском геог рафијом, етнологијом, економијом, политиком итд. Данашњем читаоц у не преостаје ништа друго него да се диви ширини њиховог знања. Они су први крочили у области којима је слабо ко путовао, па чак и у неке потп уно непознате пределе. У склад у с тим, њихов је задатак био да сак у пе примарне информације и да извед у прве нау чне синтезе. Поставили су темеље интердисциплинарне балканологије. Добро су познавали тадашњу литерат уру, и у више су наврата цитирали Амија Буеа, Огиста Векенела, Адолфа Бланкија (Adolph Blanqui), Авг уста Гризбаха (August Griesbach) и Георга фон Хана.
Овде смо изоставили све што је Лежан написао о другим темама, нпр. о Бретањи, Абисинији и о Судану, где је од 1860. до 1863. боравио као истраживач и конзул. Као и његовог савременика Хајнриха Барта, Лежана је поред Балкана интересовала и Африка. 3 Каницови извештаји са путовања по Црној Гори, објављени у „Illustrierte Zeitung” 1859. године могли би се упоредити са Лежановим извештајима објављеним у „Revue contemporaine" и у часопису „Le Tour du Monde” 1858. године. 2
83
Феликс Каниц и Гијом Лежан: колеге или ривали?
Између ове двојице балканолога постоји, међутим, и једна суштинска разлика. Док су Каница цитирали сви истраживачи који су се у 19. столећу бавили Србијом или Бугарском, Лежан је доскора остао готово потпуно не познат. Извесне промене почеле су да се назиру тек недавно, 2006. године, када је Мари-Терез Лорен (Marie-Thérèse Lorain) издала Лежанову биографију у којој расветљава његов живот и нау чне заслуге (Lorain 2006). Очекује се да ће ускоро бити издата и Лежанова сабрана дела из области балканологије (Lejean 2011). Иако између Каницовог и Лежановог живота има бројних сличности, њихова се нау чна дела међусобно знатно разликују. Каниц је писао иск љу чиво о Србији и о Подунавској Бугарској. Бројна знања која је сакупио успео је да изнесе у обимним делима синтетичке природе. Она су доживела већи број издања и преведена су на неколико језика. За разлику од тога, Лежан је покушао да обу хвати читаву „европску Турску”. Србијом, Влашком и Молда вијом није се много бавио, вероватно зато што су ти предели били исувише добро познати за његов укус. Темељно је пропутовао Под унавску Бугарску и северну Албанију, накратко је посетио Источну Херцеговину и Црну Гору, прошао је кроз Македонију и Косово. О његовим путовањима у јужну Алба нију, Епир, Тесалију и јужну Македонију не знамо готово ништа, зато што је убрзо по повратку одатле преминуо, тако да није стигао да остави писаног трага о њима. Лежан је свеу купно написао мање од двадесет радова. Већина њих објављена је у нау чним часописима, као што су „Bulletin de la Société de Géographie”, „Petermanns Mittheilungen” и „Revue d’Anthropologie”. Неколико радова објављено је у поп уларним часописима који су аутору могли донети извесно признање и код нешто шире публике, нпр. у „Rev ue contemporaine” и у „Le Tour du Monde”.2 Географско подручје у коме су се Каницова и Лежанова интересова ња прек лапала била је, дак ле, Под унавска Бугарска.3 У том смислу можемо разматрати и у којој мери резултати њиховог рада конкуришу једни другима или допуњавају једни друге. Нисмо, међутим, могли да установимо да ли су се ова двојца истраживача икада сусрела, да ли су се видели очи у очи. Одла
84
зећи пут Балкана или враћајући се с њега, Лежан је између 1867. и 1870. имао мог ућности да посети Каница на неком од својих пропутовања кроз Беч. У Лежановој заоставштини нађена су два Каницова писма с почетка 1859. го дине, али у њима нема назнака да су се њих двојца ближе познавала. Случај је хтео да Каниц и Лежан понеке информације добију из истог извора, тј. од исте особе. Тако су, примера ради, обојица у бугарском град у Враци упознала извесног Жоржа Лемонида (Georges Lemonides), који је радио као представник марсељске фирме Ришар (Richard) у Једренама и одлично је познавао бугарске провинције. Каницов и Лежанов циљ био је исти, да по пуне „беле мрље” којих је на географској карти Балканског полуострва било чак и половином 19. века. У такве су се празнине, примера ради, убрајале северозападна Бугарска, долина Топлице или планински предели између Лесковца, Трна, Босилеграда и Врања.
Бернард Лори
„Пространа територија крај Дарданела, коју претежно настањују Бугари, најмање је познати део Турске. Налази се између Власине и десних притока Јужне Мораве. Ја се надам да ћу ову област истра жити на лето 1869, а и господин Каниц размишља о томе да и сам посети ове необичне планине” (Lejean 1869: 148–160). У време када су ова двојица истраживача деловала нау чно прецизна картографска обрада Балкана била је највећи изазов.4 Након вишегодишњих напора Каницу је пошло за руком да штампа своју Оригиналну карту Поду навске Бугарске и Балкана израђену на основу података прикупљених током путовања 1870–1874. године (Originalkarte von Donau-Bulgarien und dem Balkan nach seinen eigenen Reise-Aufnahmen in den Jahren 1870–1874 ausgeführt). Њено прво издање објављено је 1875, а друго 1880. године. Лежанов велики циљ био је да изради карт у читаве европске Турске. Знамо да је још пре свог последњег путовања из 1870. године израдио 31 лист у размери 1 : 100 000 и 35 листова у размери 1 : 200 000, али су те карте нажалост изг убљене. С обзиром на то да нам недостаје овај најзначајнији сегмент Лежановог рада, тешко да можемо прецизније оценити и значај његовог целокупног дела. И Каниц и Лежан сарађивали су са Хајнрихом Кипертом (Heinrich Kiepert), једним од најбољих европских картографа тог времена. Сам Киперт није, међутим, био толико склон истраживањима на терену, и тек се касније одважио да лично обиђе северну Грчку. 4
„Показао сам да Стару планину с краја на крај пресеца река Искар, и то само на једном месту. Пре неколико дана уочио сам где ова река 5 Ово путовање из 1858. године Лежан је детаљно описао, а сачувано је и неколико картографских скица.
85
Феликс Каниц и Гијом Лежан: колеге или ривали?
У географским картама није неопходно наводити изворе, јер картогра фија акум улира различита знања. Каницова Оригинална карта очигледно, тако, следи руске узоре. Израђена је у размери 1 : 420 000, што значи да један центиметар одговара једној врсти. Након Руско-турског рата 1828–1829. го дине руске карте овог подручја свакако су биле најбоље. Оне су, међутим, обу х ватале само источне делове Бугарске, зато што су се у то време тамо одвијала ратна дејства. Дванаестог фебруара 1869. Каниц је Лежану написао писмо из кога сазнајемо да му је Лежан претходно доставио своја запажања о области из међу српске границе и долине реке Искар у Бугарској. Каниц га на то моли да буде љубазан и да му стави на располагање и податке које је сакупио о подручју источно од Искара. Претпостављамо да му је Лежан изашао у су срет, јер су на Каницовој Оригиналној карти наведена имена свих притока Осама у околини бугарског града Тројана, што код других река није случај. Нема сумње да ове информације потичу од Лежана.5 Каниц је и сам обишао околину Тројана, али он хидрографији није пок лањао већу пажњу. С дру ге стране, није иск ључено ни то да је Каниц помало претерао када је своју карт у назвао оригиналном. Мог уће је да су Лежанова изг убљена дела играла значајну улог у у њеном настанку. Ми са сиг урношћу знамо да је Каниц свог франц уског колег у упо знао са резултатима сопствених картографских истраживања (Lejean 1869: 148–160). Када је у питању клис ура реке Искар, истраживачи који су се сре дином 19. века бавили географијом Балкана највише су од свега желели да нађу одговор на питање да ли је и колико проходна Стара планина. Њих је, другим речима, занимало да ли би нека војска, надирући с истока, што ће рећи из Русије, могла да изврши инвазију на европску Турску и да освоји Истанбул. Питали су се да ли је Стара планина, у залеђу дунавске границе, бедем способан да одбрани главни град Османског царства. Одговор на ово питање пронашао је управо Каниц, установивши да на Старој планини постоји укупно 18 прелаза. Утврдио је да ову планину пре сеца само једна клис ура, као и да је то клис ура Искара јужно од Софије.
86
пресеца планински венац са јужне стране код Курила, а ускоро ћу овај расед истражити и са северне стране. До 1871. године није га истражио ни један једини географ. Морам да обавим овај задатак, зато што ми га је у аманет оставио мој пријатељ Лежан. Неколико дана пре но што ће умрети написао ми је да један од нас двојице неизоставно мора завршити тај посао у вези са Старом планином од Берковице и Враце до Орханија (Ботевграда)” (Kanitz 1882c: 315).
Бернард Лори
Каницу, међутим, никако не треба веровати на реч када говори о „де вичанству” долине Искара, тј. када тврди да дотадашњи географи ову долину још нису ни „такли”. М. Т. Лорен износи претпоставку да је Каниц прећутно присвојио нау чну заоставштину прерано преминулог Лежана, али решење ове загонетке није баш тако једноставно (Lorain 2006: 300). Лежан је долину Искара пропутовао 1869. године. Изричито, премда кратко, само у једној јединој реченици, овај истраживач тврди следеће: „На кон Враце, инсистирао сам да до Софије идем раседом Старе планине, који сам детаљно проу чио” (Lejean 1870, 372). Руком цртана скица његовог пута заиста је сачувана.6 У једном каснијем тексту који је постх умно публикован у популарном, пол унау чном часопис у „Le Tour du Monde” објављена је и једна Лежанова карта. У њој је назначен положај градова Враца и Софија, али се између њих налази велика бела мрља са напоменом „велика неиспитана област коју река Искар дели на два дела”. Положај клис уре назначен је потпуно произвољно, уз помоћ грубе дијагонале југозапад-североисток. Није обележен положај ниједног села. Ову скицу која се чува у Националној библиотеци (Bibliothèque nati onale) Каниц вероватно никада није видео, али је очигледно познавао њену ранију верзију, карт у из часописа „Le Tour du Monde”. То га је заиста могло навести на зак ључак да Лежан још није пропутовао ову попречну долину. Путовање из 1869. године Лежан је неу поредиво прецизније описао у часопис у „Petermanns Mittheilungen”: „Након неколико излета по околини Враце упутио сам се ка Софији. Прошао сам поред самог Згориграда и цик-цак линијом се попео на Стару планину. Она је у овом предел у брежуљкаста и препуна 6
Bib. nat. Ge DD 339, G. Lejean, Croquis pour sa carte de Turquie, 12 feuilles.
лепих пропланака. Након шест сати спустио сам се у долину Иска ра у близини великог села Осинково. Ишао сам долином ове реке све до њеног ушћа, а затим сам се изнова попео на Стару планину. Спустио сам се код Доброславаца и одатле прод ужио за Софију” (Lejean 1870: 288–293).
87
„Обавио сам топографска мерења раседа Старе планине у дужини од 75 километара, први сам описао 45 села, од којих су пре тога само три била позната, а прикупио сам и важне археолошке, етнограф ске и географске податке. Након тога нап устио сам долину реке Искар. Она игра значајну улог у у систем у Старе планине, којим ће, сиг уран сам, једнога дана проћи железничка пруга. За данашње инжењере њена изградња неће бити непремостив проблем” (Ka nitz 1882c: 323). Каниц је обишао само једну трећину клис уре, а можда је од Лежана добио опис још једне трећине. Поставља се питање како је онда могао да тврди да се дуж читаве клис уре може изградити железница? Такав зак ључак могао би донети само стручњак за дат у област. Прет постављамо зато да је Каниц користио белешке и карте инжењера који су у то време покушавали да утврде колико су европске провинције Османског царства погодне за саобраћај. Каниц је, баш као и Лежан, сматрао да је ни ком другом до њем у припала част да први прође клис уром Искара, за коју је тврдио да је „девичанска”, да пре њега њоме нис у крочиле ноге ниједног другог географа. И у Лежановом и у Каницовом случају то, међутим, може бити само пол уистина. Заслуга заправо припада анонимним железничким
Феликс Каниц и Гијом Лежан: колеге или ривали?
Овај опис на немачком језику сиг урно није промакао Каницу. Јасно је исто тако и да Лежан није проп утовао читаву клис уру, него од прилике њену средњу трећину, између Оплетње и Свогеа. Да ли је Каниц прешао Стару планину идући долином Искара? Карта која приказује његово кретање у Под унавској Бугарској наговештава да је обишао северну долину Искара, од Враце до Лакатника. То потврђују и ње гови извештаји о овом путовању. Из овога следи да је и Каниц обишао само трећину клис уре. На повратку је прошао кроз Осинково, и у том поглед у се његово и Лежаново кретање пок лапају. Каниц претерује када на крају тврди:
Бернард Лори
88
инжењерима, Немцима или Пољацима, који су у ове пределе дошли по на лог у Високе Порте. Не може се тврдити да је Каниц плагирао Лежана. Лежаново име два наест пута се помиње у дел у Donaubulgarien und der Balkan и два пута у дел у Das Königreich Serbien, у претежно позитивном контексту. При паж љивом читању може се открити чак и неколико необележених цитата.7 Каниц је очигледно користио податке које је добио од свога колеге Француза, а по што је овај прерано преминуо понекад се није довољно трудио да нагласи порек ло информација.
Каницов опис „руских” чичака у делу La Bulgarie danubienne et le Balkan (Kanitz, F. 1882c: 229) веома је, примера ради, сличан Лежановом опису у часопису („Le Tour du Monde”, XXVI, 1873, 113–170). 7
ANHANG / ДОДАТАК
89
Zwei Briefe von Felix Kanitz an Guillaume Lejean (Archives de Quimper) Два писма Феликса Каница Гијом Лежану (Архив у Кемперу)
Monsieur et cher confrère Attendant avec la plus vive impatience Vos nouvelles, je suis charmé d’entendre, que Vous avez attaqué avec succès Vos fièvres Danubiennes cette maladie affreuse, dont j’ai fait quelquefois la connaissance! Espérons que nous serons plus heureux à nos voyages futures! Comme je vois, vous êtes déjà en train d’exécuter votre projet pour l’Albanie. Moi, au contraire, je suis encore occupé avec l’exécution de mes publications pour l’Académie et c’est aussi la cause que je ne puis pas encore fixer le termin de mon voyage par Pariz; mais je ferais le plus que possible pour vous voir au mars dans la capitale française. En tous cas prenez déjà aujourd’hui mes plus sincères remerciements, que vous avez pensé à mes affaires et croyez, que je me sentirais très flatté d’être chargé d’une mission scientifique du côté de l’Empereur! Aussi, je vous en suis bien obligé, pour les indications à cause du cours de la Nišava. D’après mes observations (pris avec la boussole) cette fleuve coule seulement entre Niš et Ak-Palanka plus de l’Ouest à l’Est comme sur la carte de Kiepert, mais , sans doute, les positions russes seront plus sû res que les miennes et vous m’obligeriez par l’envoi d’une qualque de vôtre carte, qui concerne le terrain entre Niš, Lom, Nicopoli et Trn. Je pourrais alors au mieux arranger mes routes et je ne fairais des choses qui sont déjà faites et probablement mieux faites, que par mes forces modestes ! Encore une fois, je vous serais bien obligé pour cette épreuve de votre bonté, naturellement je m’empresserais à vous offrir les résultats de mes recherches pour vôtre carte. En quelques jours je vous enverrais la partie demandée de mon croquis de la Bulgarie du Nord. Il est dans ce moment au bureau de l’Académie pour régler le nécessaire à cause de sa gravure, etc. Excusez le retard involontaire! Mr. Taillandier1 m’a un peu trop fort loué dans la «Revue de deux Mondes». Mais, si sont travail errigerait de sympatties pour mes Serbes, alors le lui pardonne ses exigérations ! Disez s’il vous plait mes compliments à Mr. Perrot et agréez l’assurance de ma haute considération. Vôtre F. Kanitz Vienne, 17 janvier 1869 Plankengasse 6.
„On peut voir là-dessus des détails significatifs dans les récits de M. Kanitz, observateur impartial, qui n’est pas suspect d’hostilité à l’égard de la dynastie de Milosch. M. Kanitz a visité la Serbie en 1859 avec un de ces agents de l’ancien régime dictatorial, un de ces momkes dévoués à Milosch et traitant les gens du peuple comme des esclaves... “ Taillandier 1875: 400. 1
ANHANG / ДОДАТАК
1.
90
2.
Bernard Lory
Vienne 12/2 1869. Mon cher confrère! Je vous en dis beaucoup de remerciments pour votre envoi. Vos routiers me seront très utiles pour l’arrangement définitive de mon programme et vous m’obligeriez infiniment par l’envoi de la partie au dessus indiquée entre l’Isker, Nicopoli, Plevna, Lovdša, Sladia, Sofia et Trn. Un petit croquis suffit. Voilà mon «Terrain d’Exploration» pour cette année, que je parcourirais en zigzag:
Monsieur! Est ce que vous avez pris les hauteurs des montagnes entre le Timok, la Nišava et le Lom? et est ce que je pourrais en profiter? naturellement avec l’indication, que ces dates étaient reçu par vôtre bonté… Vous ne m’en avez pas averti, ou vous avez publié la description de votre voyage en 1868, peut-être au Tour du monde? … je voudrais bien vous voir avant de vôtre partir pour la turquie ; mais je ne sais pas encore, ou cela me sera possible. En Tout cas, ayez la bonté de me donner vôtre adresse à Paris… je m’empresse de vous envoyer le croquis demandé du bassin de la Nišava entre Niš et Pirot et dans ma lettre prochaine je tacherais à vous donner aussi les dates sur les premiers slaves en Bulgarie. Je vous prie d’agréer l’assurance de ma plus haute considération Votre bien dévoué F. Kanitz
91
Miroslav Timotijević Philosophische Fakultät Belgrad Visuelle Darstellung Serbiens in Werken von Felix Kanitz
ВИЗУЕЛНА ПРЕДСТАВА СРБИЈЕ У ДЕЛИМА ФЕЛИКСА КАНИЦА
ANHANG / ДОДАТАК
Мирослав Тимотијевић Филозофски факултет Београд
92
Abstract: Um das Gesamtwerk von Felix Kanitz adäquat interpretieren zu können, muss seine Ausbildung als Illustrator unbedingt in die Analyse einbezogen werden. Da für seine Veröffentlichungen eine verbal-visuelle Struktur prägend ist, spielen in diesem Zusammenhang mechanisch reproduzierte Illustrationen eine äußerst wichtige Rolle. Wie seine Texte auch, haben die Illustrationen Kanitz’ die Aufgabe, einen authentischen Inhalt objektiv darzustellen. Auf dieser Grundidee beruht auch seine visuelle Darstellung Serbiens, die sich im Rahmen seines Gesamtwerks nur im Hinblick auf ihre Themen abhebt.
Miroslav Timotijević
Schlüsselwörter: Felix Kanitz, Illustration, visuelle Darstellung, Serbien.
Visuelle Darstellung Serbiens in Werken von Felix Kanitz
93
ie umfangreichste Biografie Felix Kanitz’ stammt von Géza Fehér. Sie ist 1932 auf Ungarisch erschienen, um 1936 auch in bulgarischer Übersetzung veröffentlicht zu werden (Fehér 1932; Фехеръ 1936).1 In diesem biografischen Werk Fehérs wird Kanitz als Geograf, Ethnologe und Archäologe dargestellt. Dabei wird aber außer Acht gelassen, dass der junge Kanitz seinerzeit eine Ausbildung als Illustrator abgeschlossen hatte, und dass ebendieser Beruf trotz der ausgeprägten Vielfältigkeit seiner späteren Interessen - bis zu seinem Lebensende seine einzige zuverlässige Einnahmequelle bleiben sollte.2 Damals stellte der Illustratorenberuf eine Neuigkeit dar, deren Bedeutungskurve mit dem Lebensweg Felix Kanitz’ in vielerlei Hinsicht korrespondiert. Die Blütezeit der illustrierten Blätter setzt nämlich Anfang der 1840er Jahre ein, und genau in dieser Phase trifft Kanitz die Entscheidung, eine Ausbildung als Illustrator zu machen. Einige Jahrzehnte später waren die goldenen Zeiten der Zeitungsillustration schon vorbei, aber dann neigte sich auch das Leben Kanitz’ bereits seinem Ende zu. Durch den Vormarsch der Fotografie wurden Ende des 19. Jahrhunderts die Illustrationen aus Zeitungen, Zeitschriften und Büchern verdrängt.3 Es ist eine Ironie des Schicksals, dass in dem letzten und umfangreichsten Werk Kanitz’ Das Königreich Serbien, das erst nach seinem Zu den früheren kleineren biografischen Studien gehört u. a. Weiss 1930 und zu den einschlägigen Artikeln in Sachwörterbüchern Wurzbach 1863, Bd. X, 435–487 und Biographisches Lexikon, Bd. II, 336–337. 2 Die einzigen Ausnahmen in dieser Hinsicht bilden seine Stelle als Kustos im neugegründeten Wiener Museum der Antropologischen Gesellshaft (1870 - 1874) und seine Zusammenarbeit mit dem gleichen Museum zwischen 1879 und 1901: Pusman 2008: 42. 3 Über die zweite Generation von illustrierten Zeitungen und Zeitschriften, die schon als hochentwickelt gelten: Bacot 2005: 43–67. Über die allgemeine Problematik der Deutung von gedruckten Illustrationen: Maidment 2001: 1–21. 1
Visuelle Darstellung Serbiens in Werken von Felix Kanitz
D
94
Tode zur Veröffentlichung kommen konnte, neben Illustrationen auch eine große Zahl von Fotografien enthalten ist.
Miroslav Timotijević
Ausbildung als Illustrator Über die Schulbildung und die Berufsausbildung Felix Kanitz’ wissen wir immer noch zu wenig, was zu unterschiedlichen Deutungsversuchen im Bezug auf die Natur und den Zweck seiner illustratorischen Arbeit führt. Im Jahre 1843 wurde der 14-jährige Felix Kanitz zuerst als Lehrling und später als Praktikant in die Werkstatt von Vincenz Grimm aufgenommen, wo er die kommenden vier Jahre verbleiben sollte. Grimm war ein vielseitig gebildeter Mann. 1800 in Wien geboren, siedelte er 1823 nach Pest um. Als Kanitz dort als Lehrling aufgenommen wurde, gehörte die Werkstatt Grimms schon zu den angesehenen Illustratorenwerkstätten in Pest. In ihr wurden Zeichnungen und Karten für illustrierte Zeitungen, Zeitschriften und Bücher angefertigt. Zu den Freunden Grimms zählten u. a. auch József Vincenz Häufler, berühmter Topograf, Ethnograf und Historiker, sowie der Archäologe Ferenc Kiss, der später als Professor an die Universität Pest berufen werden sollte. In der eben beschriebenen Umgebung konnte sich Kanitz zu einem vielseitig einsetzbaren Illustrator entwickeln. Neben Anfertigung von künstlerischen Zeichnungen wurde er auch in die Kunst der dokumentaristischen und technischen Zeichnung eingeweiht, welche mit der damaligen Entwicklung von Ethnografie und Archäologie aufs Engste verbunden war. Die ersten selbstständigen Zeichnungen Kanitz’ wurden 1845 veröffentlicht, zu einem Zeitpunkt, als er schon als gekonnter Zeichner galt, und einen Monatslohn von acht Florin bezog. Noch im selben Jahr fusionierte Grimm mit dem Lithografen Ágost Walzel Frigyes, welcher daraufhin auch das Verwalten der Werkstatt übernehmen sollte. Obwohl durch diesen Zusammenschluss das Ansehen der Werkstatt zusätzlich gestiegen war, gab Kanitz kurz vor dem Ausbruch der Revolution seine Stelle auf, und zwar als ausgebildeter Zeichner mit einem Monatseinkommen von 28 Florin. Am 15. April 1847 bekam er von Grimm sein Ausbildungs- und Arbeitszeugnis ausgestellt. Schon fünf Tage später, am 20. April 1847, endete das Arbeitsverhältnis Kanitz’, sodass er am 1. Mai 1847 nach Wien umziehen konnte. Sein Hauptmotiv für den Umzug in die Hauptstadt der Donaumonarchie war der Wunsch, an der Kunsthochschule Wien zu studieren. Dieses Studium sollte er aber dann schon nach kurzer Zeit abbrechen und bereits am 19. August 1848
95
Visuelle Darstellung Serbiens in Werken von Felix Kanitz
begann er, in der lithografischen Werkstatt von Eduard Singer zu arbeiten. Ende 1848 erfolgte ein weiterer wichtiger Schritt in der beruflichen Entwicklung des damals 19-jährigen Felix Kanitz. Er wurde nämlich zum Mitarbeiter der „Leipziger Illustrierten Zeitung“, mit welcher er bis zu seinem Lebensende erfolgreich zusammenarbeiten sollte. Diese am 1. Juli 1843 gegründete Zeitung war das erste deutsche illustrierte Blatt, das einem Vergleich mit der Londoner Wochenzeitung „The Illustrated London News“ (gegründet am 14. Mai 1842) oder mit der Pariser Wochenzeitung „L’Illustration“ (gegründet am 4. März 1843) standhalten konnte. Zu jener Zeit, als Felix Kanitz engagiert wurde, war es der „Leipziger Illustrierten Zeitung“ unter Leitung von Johann Jakob Weber schon gelungen, sich als eines der prestigeträchtigsten und teuersten deutschen illustrierten Blätter zu etablieren. Um diesen Status zu bewahren, musste die Zeitung inhaltlich wie technisch von höchster Qualität sein. Seine visuelle Ausbildung konnte Kanitz in den kommenden Jahren in München, Dresden und Nürnberg fortsetzen. Dem längeren Aufenthalt in Nürnberg kommt dabei eine besonders große Bedeutung zu, da er dort u. a. Carl Alexander von Heideloff kennen lernen konnte. Von Hause aus Architekt, war von Heideloff als Lehrer an der Polytechnischen Schule, als Stadtarchitekt und als Denkmalpfleger tätig. Dank dieser Freundschaft mit Alexander von Heideloff konnte Kanitz seine Kenntnisse über die Kunst des Mittelalters vertiefen, worin auch die Wurzeln seines Interesses für die mittelalterliche Kunst und Architektur auf dem Balkan zu finden sind. 1856 kehrt Kanitz endgültig nach Wien zurück und lernt dort wenig später den Archäologen Francesco Carrara kennen, der ihm dabei hilft, seine Archäologiekenntnisse zu erweitern. Auch später sollte Kanitz seine Kenntnisse erweitern, ohne aber dabei die ursprüngliche Natur seiner visuellen, auf dem illustrativen Konzept basierten Ausbildung zu ändern. Diese Einstellung der visuellen Sprache gegenüber war teilweise auch durch die berufliche Tätigkeit Kanitz’ bedingt. Er versorgte die „Leipziger Illustrierte Zeitung“ mit Berichten und Illustrationen der wichtigsten Ereignisse in der Donaumonarchie und später auch in den anderen europäischen Ländern. Im Jahre 1858 kam es in den westlichen Teilen Balkans zu Unruhen und Aufständen der christlichen Bevölkerung, welche die Aufmerksamkeit der ganzen europäischen Öffentlichkeit auf sich zu ziehen vermochten. Auf Wunsch Webers besuchte Kanitz damals Bosnien, die Herzegowina, Montenegro und Dalmatien. Die Ergebnisse dieser Unternehmungen wurden im Laufe der Jahre 1858 und 1859 in der „Leipziger Illustrierte Zeitung“ veröffentlicht (Дурковић-
Miroslav Timotijević
96
Јакшић 1995; Каниц 2001: 117–149). Diese Reise sollte die künftigen Interessen Kanitz’ entscheidend prägen. Seine Tätigkeit als Zeitungsillustrator musste in den Hintergrund treten und er traf die Entscheidung, sich der Erforschung der bis dahin kaum bekannten Balkanhalbinsel zu widmen. Die Lage in den Balkanländern war zu dem Zeitpunkt nämlich gerade dabei, in der Gestalt der immer dringenderen „Ostfrage“ zur höchsten geopolitischen Aktualität zu gelangen. Die ideologischen, kulturtheoretischen und wissenschaftlichen Grundlagen der Arbeit Kanitz’ sind der Fachöffentlichkeit von Heute hinreichend bekannt. Sie beruhen auf der Auffassung Herders, das Volk sei durch seinen Lebensraum determiniert. In der vorliegenden Arbeit werden wir uns aber mit der visuellen semantischen Morphologie seiner Werke beschäftigen, die zu einem großen Teil den gleichen Vorbildern folgt. Die Strategie seiner künftigen Forschungsarbeit war Kanitz von Anfang an vollkommen klar. Während die Werke seiner Vorgänger und Zeitgenossen in erster Linie auf verbalen Beschreibungen basieren,4 wollte Kanitz auch sein Wissen und Können als Illustrator einsetzen, um mit dessen Hilfe eine verbal-visuelle Struktur zu gestalten (Pirch 1830; Quitzman 1850; Denton 1865; Lejean 1861; Runge 1875). In dieser zweifachen Form wollte er dann seine Forschungsergebnisse der Öffentlichkeit präsentieren (Michell 1986: 47–52, 157). Die Verbindung von Illustration und Text konnte bereits auf eine lange Tradition in den Printmedien zurückblicken, aber in der Regel handelte es sich dabei um grafische Tafeln, die einem Text erst im Nachhinein hinzugefügt werden mussten. Zwar war eine direkte Verbindung von Illustration und Text auch bekannt, aber in den früheren Zeiten war dieses Verfahren noch ausgesprochen kompliziert und entsprechend teuer, sodass es nur ausnahmsweise eingesetzt werden konnte. Erst die Vervollkommnung der Xylografie und das Aufkommen von illustrierten Blättern konnten zu tiefer greifenden Veränderungen in dieser Hinsicht führen. Die Popularität von illustrierten Zeitungen hat die Gestaltung von wissenschaftlichen Zeitschriften, Büchern und anderen Veröffentlichungen sehr stark beeinflusst. Seit den 1840er Jahren wurden die Illustrationen immer konsequenter eingesetzt und galten von da an als ein wichtiger Faktor nicht nur bei einer präziseren Wissensvermittlung, sondern auch bei der Popularisierung des Wissens. Dies war zugleich einer der Wendepunkte bei der Entwicklung der visuellen Wissenschaftssprache (Jons 1998: 436–441). 4 Pirch 1830; Quitzman 1850; Denton 1865; Lejean 1861. Zu den wenigen späteren Ausnahmen gehört Wilhelm Runge: Runge 1875.
Illustrationen aus Studienreisen durch Serbien Die Tatsache, dass Felix Kanitz ausgebildeter Illustrator war, hat sein ganzes visuelles Schaffen und seine Arbeit im Allgemeinen entscheidend geprägt. Das Endprodukt seiner Arbeit waren immer Illustrationen, die als Vorlage für mechanische Reproduktion dienen sollten, um letztendlich in einem der Printmedien veröffentlicht zu werden. Wir wissen, dass Kanitz auch ein leidenschaftlicher Zeichner und Aquarellist war, ohne aber dabei nach hohen künstlerischen Leistungen zu streben. Nach dem heutigen Forschungsstand hat er jedoch nie ernsthaft versucht, in Öl zu malen. Zu seinen Lebzeiten wurden seine Werke nur ein einziges Mal öffentlich ausgestellt, und zwar 1885 im Rahmen einer Ausstellung des Wiener Kunstvereins. Die visuellen Arbeiten Kanitz’ wurden erst nach seinem Tode musealisiert. Die Zeichnungen und Aquarelle, die er auf seinen Studienreisen angefertigt hatte, wurden mit einer gewissen Verspätung als selbstständige Kunstwerke verstanden und als solche ausgestellt. Diese Sichtweise hat aber die wahre Natur von Kanitz’
97
Visuelle Darstellung Serbiens in Werken von Felix Kanitz
Um seine Kenntnisse zu erweitern, musste Kanitz die Werke seiner Vorgänger systematisch studieren. Darüber hinaus konnte er mit einer ganzen Reihe angesehener Wissenschaftler in Kontakt treten. Einen großen Einfluss auf das intellektuelle Profil Kanitz’ hatte seine Freundschaft mit dem deutschen Geologen Ami Boué. In Hamburg geboren, ging Boué in Genua und in Paris zur Schule, um sich schließlich 1841 in Wien niederzulassen, wo es bis zu seinem Lebensende bleiben sollte. Von seinen zahlreichen Werken war das 1840 in Paris veröffentlichte Buch La Turquie d’Europe für Kanitz mit Sicherheit besonders signifikant, und zwar wegen der darin enthaltenen Erkenntnisse über Geografie, Geologie und Naturgeschichte der Balkanländer (Boue 1840). Von großer Bedeutung war zweifelsohne auch die Bekanntschaft mit dem Geografen Heinrich Kiepert, Professor an der Universität Berlin seit 1854 und einem der führenden Experten auf dem Gebiete der historischen Kartografie. Von dieser Freundschaft zeugt auch die langjährige und umfangreiche Korrespondenz zwischen den beiden. Franz von Miklosich und Vuk Stefanović Karadžić haben sich Kanitz bei seinen Vorbereitungen ebenfalls als behilflich erwiesen. Der Letztere hat Kanitz ganz konkrete Ratschläge gegeben und den Kontakt mit der politischen Führung und mit der Kulturelite des Fürstentums Serbien vermittelt (Ковијанић 1973: 165).
Miroslav Timotijević
98
Illustrationen in gewisser Hinsicht verzerrt und sein Gesamtwerk als kleiner dargestellt, als es tatsächlich ist. Kanitz sah sich als Illustrator und Künstler und wurde des Öfteren auch von seinen Zeitgenossen so bezeichnet. In dem äußerst positiv gestimmten Empfehlungsschreiben, das am 20. September 1861 von einigen Mitgliedern der Serbischen Gelehrten Gesellschaft5 an den damaligen Bildungsminister gerichtet wurde, wird ausdrücklich betont, Kanitz sei ein „bekannter Künstler“ in Deutschland (Ковијанић 1973: 169). Betrachten wir aber seine visuellen Werke als Illustrationen, tritt unvermeidlich die Reprografie als das Endprodukt in den Vordergrund. All die Skizzen, Zeichnungen und Aquarelle waren eigentlich dazu bestimmt, Kanitz’ gedruckte Illustrationen – Xylografien und Lithografien – zu ergänzen und zu erläutern, und nicht umgekehrt. Damit wollen wir auf keinen Fall behaupten, es wäre inadäquat, Kanitz’ Werke als Kunstprodukte zu betrachten, da ein Großteil seines Schaffens durchaus nennenswerte künstlerische Qualitäten besitzt. Das traditionelle Kunstverständnis kann aber selbst von diesem Blickpunkt aus nicht die Grundlage für die Interpretation seiner Werke bilden. Dabei muss man nämlich von dem neuen Kunstverständnis ausgehen, das sich erst in der Epoche einer massenhaften mechanischen Reproduktion von visuellen Werken entwickeln konnte (Benjamin 2008: 19–42). Der Unterschied zwischen der hohen Kunst einerseits, und der Illustration andererseits, beruht nicht auf den ästhetischen Qualitäten dieser beiden Gattungen, sondern auf der Freiheit, die sie dem Betrachter bei seinen Deutungsversuchen lassen. Das Credo eines Illustrators lautet „Ars descriptio“ und nicht „Ars depictio“. Wenn Kanitz betont – was er des Öfteren tut –, seine Illustrationen seien Originalillustrationen, meint er damit nicht die Neuheit im künstlerischen Sinne, sondern die Authentizität seiner Darstellung, ihre Übereinstimmung mit dem wahrgenommenen Phänomen. Von diesem Standpunkt aus ist es leichter, das illustratorische Gesamtwerk Kanitz’ zu verstehen. Die Werke, die sich auf Serbien und auf den Balkan beziehen, bilden in dieser Hinsicht keine Ausnahmen.6 Serbien hat Kanitz zum ersten Mal 1859 besucht und gleich danach im Jahre 1860 und 1861. Während seiner Studienreisen hat er eine ganze Reihe von 5 Aus dieser Gesellschaft hat sich später schrittweise die Serbische Akademie der Wissenschaften und Künste entwickelt. (A. d. Ü.) 6 Von den Studien allgemeinener Natur finden sich in Medaković 1985/1: 77–78 (in serbischer Übersetzung: Medaković 1985/2: 216–225) besonders wertvolle Einsichten über den Einfluss Kanitz’ auf die Entwicklung der serbischen Kunstgeschichte. Unter den Arbeiten, die dem visuellen Gesamtwerk Kanitz’ gewidmet sich, sind Stanišić 1990: 19–26 und Milošević 2003: 247–261 besonders hervorzuheben.
7 Kanitz 1861: 195–203. Der idelolgische Hintergrund dieser Studie – und das spätere Interesse Kanitz’ für die Archologie Serbiens und des Balkans – kann auch im Kontext des österreichischen und sogar germanischen „informellen“ Imperialismus betrachtet werden: Diaz-Andreay 2007: 100 ff, über Kanitz 391 ff. 8 Auf eine ähnliche Art und Weise ist auch das nächste Buch Kanitz’ strukturiert, wobei allerdings nicht unbedingt die Ideenkonzepte des Autors die entscheidende Rolle gespielt haben, sondern eher die technischen Kapazitäten seines Verleger Kanitz 1868/1.
99
Visuelle Darstellung Serbiens in Werken von Felix Kanitz
Skizzen, Zeichnungen und Aquarellen unterschiedlichen Inhalts angefertigt. Ihr Zweck war aber immer der Gleiche, nämlich als Grundlage für mechanisch reproduzierte Illustrationen zu dienen. Seine frühesten Beiträge über Serbien sind in der „Leipziger Illustrierten Zeitung“ erschienen, während seine erste umfangreichere illustrierte wissenschaftliche Arbeit Die römischen Funde in Serbien 1861 von der Akademie der Wissenschaften in Wien veröffentlicht wurde.7 Diese Studie enthält eine kurze Beschreibung von antiken Denkmälern im Fürstentum Serbien und drei Illustrationstafeln im Anhang. Die Struktur der Studie beruht auf der traditionellen Einteilung in Text und Illustrationen, wobei die Wahl der Illustrationen von der Komplexität des Zugangs Kanitz’ zur visuellen Darstellung antiker Denkmäler zeugt. Bei der ersten Illustration handelt es sich um eine Landkarte mit eingetragenen antiken Denkmälern, bei der zweiten um eine Vedute des römischen Kaiserpalastes Gamzigrad in Ostserbien und bei der dritten um zwei Zeichnungen, auf welchen Fragmente einer Steintafel aus dem ostserbischen Dorfe Prahovo mit der Inschrift des Kaisers Traians dargestellt sind.8 Im folgenden Jahr wurde Kanitz’ Werk Serbiens byzantinische Monumente veröffentlicht (Kanitz 1862/1; Ill. 1). Dabei handelt es sich um ein Buch von 27 Seiten im Groß-Folio-Format, dessen Veröffentlichung von der Österreichischen Staatsdruckerei finanziert wurde. Es ist sehr luxuriös mit lithografischen und xylografischen Illustrationen ausgestattet, unter welchen topografische Veduten, Fassadenzeichnungen, Grundrissdarstellungen und Darstellungen der Gesamtkonstruktion und der Ornamentik von Kirchen vertreten sind. An dem vollständigen Titel dieses Werkes Serbiens byzantinische Monumente. Gezeichnet und beschrieben von F. Kanitz lassen sich auch Kanitz’ Strategie und sein Forschungskonzept ablesen. Schon im Titel betont der Autor nämlich, er habe die Denkmäler gezeichnet und beschrieben. Damit stellt er die visuelle Komponente des Buches deutlich in den Vordergrund, da er diesem Segment eine weitaus größere Aufmerksamkeit widmet als dem verbalen Aspekt. Von der wissenschaftlichen Öffentlichkeit jener Zeit wurde dieses Werk gut aufgenommen und gehörig gelobt.
100
Vor allem gilt das für jene Fachleute, die als Befürworter des gleichen Zugangs und der gleichen Vorgehensweise galten (А. Е. 1862: 313–315). In den folgenden Jahren konnte Kanitz in diversen deutschsprachigen Periodika eine ganze Reihe von illustrierten Beiträgen über Serbien veröffentlichen. Seiner Studie Beiträge zur Kartographie des Fürstenthums Serbien hat er so beispielsweise eine Landkarte beigefügt, die später auch in anderen Werken abgebildet werden sollte (Kanitz 1863/1: 79–85). Zu seinen wichtigeren Veröffentlichungen gehören auch das Buch Über Alt- und Neuserbische Kirchenbaukunst. Ein Beitrag zur Kunstgeschichte, in welcher auch die serbischen Klöster auf dem Berg Fruška gora (dt. Frankenwald) nah Novi Sad behandelt werden (Kanitz 1864/1), und die Studie Beiträge zu serbischen Alterthumskunde mit historisch-topografischen Beschreibungen und Illustrationen folgender Bauwerke: die Festung Trojanov Grad auf dem Berg Cer in Zentralserbien, die Kirchen in Arilje,9 Nova Palanka,10 Studenica, Žiča, Kruševac, Ravanica, Manasija und Vraćevšnica,11 die Klöster in der Ovčar-Kablar-Schlucht12 und die Festung Stalać in Westserbien (Kanitz 1865: 1–31). Die visuellen Materialien Kanitz’ aus Serbien sind auch in den Werken einiger anderer Autoren erschienen, die ihrerseits in illustrierten Blättern, Zeitschriften und Büchern veröffentlicht wurden. In dieser Hinsicht sind die Texte von A. Leist charakteristisch, die 1865 in der Zeitschrift „Globus, illustrierte Zeitschrift für Länder und Völkerkunde“ publiziert wurden. Dem Artikel Leists Die Zigeuner der Süddonauländer wurde so beispielsweise die Illustration Kanitz’ „Zigeuner in Belgrad“ beigefügt (Leist 1865/1: 15–21), während sein Beitrag Gefangene Drusenhäuptlinge in Belgrad durch die Illustration „Drusen im Belgrader Kerker“ ergänzt wurde (Leist 1865/2: 120–122). Der etwas umfangreichere Text des gleichen Autors unter dem Titel Serbien und seine Bewohner wurde mit sieben Illustrationen Kanitz’ versehen, darunter auch „Der zerstörte Palast Eugen von Savoyens in Belgrad“, „Die Festung und die Stadt Užice“, „Ein Richter in Užice“ Der kleine Ort Arilje befindet sich in Westserbien, unweit der Grenze zu Bosnien und Herzegowina. Das Städtchen ist in erster Linie für seine Sankt-Achilles-Kirche bekannt, die 1296 vom König Dragutin errichtet wurde. (A. d. Ü.) 10 Nova Palanka ist ein Stadtteil von Bačka Palanka in der westlichen Woiwodina, unweit der Grenze zu Kroatien. (A. d. Ü.) 11 Studenica, Žiča, Ravanica, Manasija und Vraćevšnica zählen zu den bekanntesten mittelalterlichen Klöstern in Serbien. In der Stadt Kruševac befindet sich die Kirche Lazarica, die 1376 vom serbischen Fürsten Lazar Hrebeljanović gebaut wurde. (A. d. Ü.) 12 Die Ovčar-Kablar-Schlucht befindet sich in Westserbien, etwa 150 Kilometer von Belgrad entfernt. (A. d. Ü.)
Miroslav Timotijević
9
13 Der Turm Ćele kula befindet sich in der Nähe der südserbischen Stadt Niš. Er wurde Anfang des 19. Jahrhunderts von den Osmanen gebaut, und zwar aus Schädelknochen von Aufständischen, die in der Schlacht vom Čegar am 31. Mai 1809 gefallen waren. Die Schlacht auf dem Berg Čegar zählt zu den wichtigsten Kämpfen im Ersten Serbischen Aufstand gegen die osmanische Herrschaft. (A. d. Ü.) 14 Die serbische Regierung hat die Veröffentlichung des Buches mit 300 Dukaten unterstützt: Kovijanić 1973: 165.
101
Visuelle Darstellung Serbiens in Werken von Felix Kanitz
und „Unterschiedliche Charaktere“ (Leist 1865/3: 161–174). Im Beitrag Zur Kunde von Bulgarien ist auch die Illustration „Ćele kula“ erschienen,13 die später in einer etwas kleineren Variante im zweiten Band des Buches Das Königreich Serbien und das Serbenvolk veröffentlicht werden sollte (Leist 1865/4: 161–171, Ill. Auf Seite 170; Kanitz 1909: 181). Einige der topografischen Zeichnungen Kanitz’ sind darüber hinaus im Buch Voyage dans la Turquie d’Europe von August Viquesnel erschienen, welches 1868 in Paris gedruckt wurde (Viquesnel 1868). Die Krönung der ersten Studienreisen Kanitz’ durch Serbien war sein 1868 in Leipzig veröffentlichtes Buch Serbien. Historisch-ethnographische Reisestudien (Kanitz 1868/2). Die politische Elite des Fürstentums Serbien war sich der Bedeutung dieses Werkes für die Repräsentation des Landes durchaus bewusst, weshalb sie auch bestrebt war, den Autor zu unterstützen und seinen Wünschen entgegenzukommen.14 Das Buch hatte über 700 Seiten und war mit 40 Illustrationen im Text, 20 Illustrationstafeln und mit einer Karte ausgestattet. Auch dieses Werk hat den feuilletonistischen Charakter eines Reisebuches, aber die Illustrationen verleihen ihm eine spezifische und eindrucksvolle verbal-visuelle Struktur. Die Bücher von diesem Typus waren zu jener Zeit in Europa weit verbreitet, aber unter den Werken über Serbien oder über den Balkan waren sie noch nicht vertreten. Neu war auch der Umstand, dass ein und dieselbe Person als Textverfasser und Illustrator aufgetreten war, was die Herstellung einer erheblich besser durchdachten Verbindung zwischen Text und Bild ermöglicht hatte. In der darauf folgenden Phase beschäftigte sich Kanitz in erster Linie mit Bulgarien, sodass er seine nächste Serie von Serbienreisen erst 1887, 1888 und 1889 unternehmen konnte. Auf diesen Studienreisen zwischen 1887 und 1889 konnte er eine ganze Reihe an neuen Skizzen, Zeichnungen und Aquarellen anfertigen, wodurch seine große Kollektion visueller Darstellungen Serbiens zusätzlich bereichert wurde. Ein Teil des gesammelten Materials wurde später in seinem Buch Das Königreich Serbien veröffentlicht, dessen erster Band 1904 in Leipzig erschienen ist, kurz nach dem Tode Kanitz’. Der Autor war leider unmittelbar nach der letzten Korrektur des Manuskriptes gestorben. So musste die letzten
102
Vorbereitungen für den Druck Wilhelm Ruland übernehmen, der persönlich wenig Begeisterung für dieses Werk Kanitz’ zeigte. Er hielt es für vollkommen überholt und antiquiert. Der zweite Band ist 1909 und der dritte 1914 erschienen. Die Herausgeberrolle bei dem zweiten und bei dem dritten Band hat Bogoljub Jovanović übernommen, Leiter des Statistikamtes des Königreiches Serbien a. D.
Miroslav Timotijević
Struktur der Illustrationen Kanitz’ Die Struktur des illustratorischen Gesamtwerks Kanitz’ ist äußerst komplex und vielfältig. Im Grunde genommen liegt aber allen seinen Illustrationen der Wunsch zugrunde, das Gesehene möglichst authentisch darzustellen. Seine Ausbildung empfing Kanitz in der spätromantischen Epoche, welche eine subjektive und emotionale Darstellungsweise pflegte (Thompson 2007: 1–30). Parallel zu diesen romantischen Vorstellungen wurde aber auch die Tradition der objektiven visuellen Darstellung gepflegt, vor allem bei den Illustrationen, die zu wissenschaftlichen Zwecken angefertigt wurden. Seit dem 19. Jahrhundert spielen die Illustrationen in wissenschaftlichen Werken eine immer wichtigere Rolle (Eistein 2005: 209–285). Aus der eben beschriebenen Betrachtungsweise sind auch die Illustrationen hervorgegangen, denen Kanitz in Grimms und Walzels Werkstatt in Pest sowie in Eduard Singers Werkstatt in Wien begegnet war. Dieses Illustrationstyps wird sich Kanitz bei seinen bildlichen Darstellungen antiker und mittelalterlicher Denkmäler aus Serbien, Bulgarien und aus anderen Balkangebieten bedienen. Bei seinen Illustrationen dokumentarischen Charakters sind mehrere Typen zu unterscheiden. Auf der einen Seite gibt es technische Zeichnungen dokumentaristischer Natur, die alle mit äußerster Präzision und Klarheit ausgeführt worden sind. Zu dieser Gruppe gehören Landkarten, Pläne, Abschriften, Darstellungen von Einzelgegenständen sowie Darstellungen von ganzen Denkmälern oder Denkmalfragmenten. Einige der Zeichnungen ‒ vor allem die Darstellungen mittelalterlicher Bauwerke ‒ waren in technischer Hinsicht so komplex, dass sie die Kenntnisse und Fertigkeiten Kanitz’ überstiegen. In solchen Fällen mussten ihm die Ingenieure helfen, die ihn auf seinen Reisen begleiteten. Die Anfertigung solcher Zeichnungen hat dann in der Regel mehrere Tage gedauert (Kanitz 1909: 29; Каниц 1985/2: 33). Beim zweiten Illustrationstyp wird der Betrachtungsgegenstand im Kontext seines authentischen Ambientes dargestellt. Solche Werke lassen sich auch in den breiteren Bezugsrahmen der topografischen Illustration stellen. Der Unterschied
15 Sankt-Nikolaus-Pass im Balkangebirge und das Tal des Flusses Timok in der Nähe des Dorfes Ravno Bučje (A. d. Ü.)
103
Visuelle Darstellung Serbiens in Werken von Felix Kanitz
zwischen diesen beiden Illustrationstypen beruht zum Teil auf der klassischen Einteilung in „Ars“ und „Techne“, was in der Morphologie einiger Zeichnungen Kanitz’ auch deutlich zum Vorschein kommt. Während die Illustrationen vom ersten Typ in klaren und präzisen Linien ausgeführt worden sind, sind die vom zweiten Typus in zeichnerischer Hinsicht erheblich ungebundener. Die Verschiedenartigkeit der beiden Gruppen schlägt sich auch in der Wahl unterschiedlicher mechanischer Reproduktionstechniken nieder. Während bei der ersten Gruppe in der Regel xylografische Verfahren eingesetzt werden, fällt bei der zweiten Gruppe die Wahl meist auf lithografische Techniken. In manchen Werken wurden jedoch diese beiden Techniken eingesetzt, wie z. B. im Buch Serbiens byzantinische Monumente. Bei der visuellen Darstellung größerer und komplexerer Denkmäler hat Kanitz meist die Illustrationen beider Art erstellt. Sein Ziel war es dabei, ein ganzheitliches Bild vom betreffenden Objekt zu vermitteln (Kanitz 1868/1: Taf. I-V). Als charakteristisch in diesem Sinne können hier die zahlreichen Illustrationen von Gamzigrad erwähnt werden sowie die Illustrationen mittelalterlicher Klöster wie Manasija, Ravanica, Lazarica, Žiča oder Studenica (Тодић 1988: 307–309). Die Architektur der Tempel wurde vorwiegend in der Tradition der dokumentarischen Zeichnung dargestellt. Hierbei handelte es sich um Grundriss- und Fassadenpläne, Details und Ornamente, aber auch um planimetrische Darstellungen des ganzen Tempels (Ill. 2). Wenn es darum ging, Illustrationen dieser Art auszuarbeiten, genoss Kanitz die Unterstützung von Experten. Bei den Darstellungen von Klosterkomplexen und ihrer Umgebung, die er alleine anfertigen musste, musste sich Kanitz dagegen erheblich mehr Freiheit nehmen (Ill. 3, 4). Die typografischen Illustrationen Kanitz’ entwickelten sich in manchen Fällen zu richtigen Kunstwerken. Es sind Bleistift- und Tuschzeichnungen, lavierte Tuschzeichnungen und Aquarelle. Ähnlich ist es bei seinen zahlreichen Darstellungen von Ruinen mittelalterlicher Festungsanlagen, bei den topografischen Landschaften und Veduten. Auch bei solchen Aufgaben bleibt der Autor im Rahmen der objektiven topografischen Illustration. Die Qualität der Arbeit bzw. der Ausführung sollte die spätere xylografische, oleografische und jede andere Art der Reproduktion erleichtern. Als Beispiel für diese absolute Abhängigkeit können das Aquarell unter dem Originaltitel „Sveti Nikolapass und Timokthal bei Ravnobučve“15 aus dem Nationalmuseum in Belgrad (Nationalmuseum Belgrad, Inv. Nr. 31–1247) und seine spätere xylografische Reproduktion genannt werden, die
Miroslav Timotijević
104
zuerst im Buch Donau-Bulgarien und der Balkan (Kanitz 1875: 186–187) und später im Buch Das Königreich Serbien und das Serbenvolk veröffentlicht wurde (Kanitz 1909: 247; Каниц 1985/2: 231; Ill. 5, 6). Die kolorierte Zeichnung des Viehhüters aus dem Nachlass Kanitz’ in der Serbischen Akademie der Wissenschaften und Künste hat als Basis für die Xylografie „Schweinetrieb am Crni-Vrh“ gedient,16 die im Buch Serbien. Historisch-ethnografhische Reisestudien gedruckt wurde (Archiv SAWK, 7091-II–549; Kanitz 1868/2: 50–51; Ill. 7, 8). Einige von rätselhaften Zeichnungen aus dem Nachlass sind leichter zu verstehen, wenn man sie mit Kanitz’ Zeichnungen aus Bulgarien vergleicht. Aufgrund einer Zeichnung des Pflügers ist so z. B. die Xylografie „Bulgarischer Ackerbauer“ entstanden, welche dann im Buch Donau-Bulgarien und der Balkan (Archiv SAWK, 7091-II–573. Kanitz 1879: 253) veröffentlicht wurde, während die zeichnerische Darstellung einer Gruppe von Frauen als Grundlage für die Illustration „Bulgarische Auswanderer“ gedient hat, die im selben Werk erschienen ist (Archiv SAWK, 7091-II–281. Kanitz 1875: 294/295). Darüber hinaus liegt es auch nahe, ein Aquarell mit der Vedute der südserbischen Stadt Niš aus dem Nationalmuseum Belgrad und eine der Darstellungen im Buch Donau-Bulgarien und der Balkan (Nationalmuseum Belgrad, Inv. Nr. 31–1250; Kanitz 1875: 147) miteinander in Verbindung zu bringen. Obwohl sich die Ähnlichkeit in dem eben genannten Falle nicht übersehen lässt, steht es trotzdem fest, das Aquarell aus dem Nationalmuseum war nicht das unmittelbare Vorbild für die Buchillustration. Im Kanitz’ Nachlass im Archiv der Serbischen Akademie der Wissenschaften und Künste und im Nationalmuseum Belgrad werden einige vollendete Zeichnungen und Aquarelle aufbewahrt, für die sich keine direkten Parallelen in den gedruckten Illustrationen finden lassen (Stanišić 1990: 19–26. Zur Katalogisierung dieser Aquarele: Kusovac 1987: 200–201, Nr. 1244–1255). Der dokumentarische Charakter, der für die morphologische Struktur ihrer Ausfertigung kennzeichnend ist, bezeugt aber unzweideutig, dass auch diese Werke den gleichen illustratorischen Zweck zu erfüllen hatten, wie all die anderen Werke Kanitz’ auch. Die spätere Verwendung und Bearbeitung von Illustrationen, die vor Ort angefertigt worden waren, unterscheidet sich auch vom Fall zu Fall. In all den Texten mit wissenschaftlichen Ansprüchen – wie z. B. in Artikeln, die für Fachzeitschriften oder für Bücher wissenschaftlichen Charakters bestimmt waren – überwiegen in der Regel die technischen Zeichnungen dokumentaristischer Natur. In den Werken, die für ein breiteres Publikum gedacht waren, und in den umfangreicheren Büchern mit synthetischem Charakter ist es genau umgekehrt. 16 Crni vrh ist der Name von mehreren Ortschaften, Bergen und Bergspitzen auf dem Balkan. (A. d. Ü.)
17 Soko Grad ist eine Festung in Westserbien, an der Grenze zu Bosnien und Herzegowina. Die Festung ist bekannt dafür, dass sie in iherer ganzen Geschichte niemals mit militärischen Mitteln erobert werden konnte. Gemäß den Bestimmungen eines serbisch-türkischen Friedensabkommens wurde sie im Jahre 1862 gesprengt, sodass heute nur noch ihre Ruinen zu sehen sind. (A. d. Ü.)
105
Visuelle Darstellung Serbiens in Werken von Felix Kanitz
Vom selben dokumentaristischen Zugang zeugen auch die ethnografischen Illustrationen Kanitz’. Die Darstellungen des „Volkes“ sind komplementär zu den Darstellungen des „Landes“. Den beiden liegt die gleiche Vorstellung von objektiver Illustration zugrunde. Deswegen tritt bei den ethnografischen Illustrationen ihre Deskriptivität in den Vordergrund. Unter Kanitz’ „Darstellungen von Land und Volk“ sind nur wenige narrative Kompositionen zu finden. Im Zentrum seiner Forschungstätigkeit stehen nicht die Ereignisse, ihr Ziel ist dagegen eine verbale und visuelle Deskription, die in seinen Augen eine zuverlässigere Grundlage für objektive Darstellung zu bieten vermag. Kanitz bleibt lieber bei der bildlichen Darstellung einzelner Menschentypen und ihrer Tracht, und verzichten auf die Szenen aus dem Alltagsleben, auf Bräuche und festliche Riten. Diejenigen Illustrationen, auf welchen doch mehrere Menschentypen zu sehen sind, sind in der Regel erst in einem zweiten Schritt entstanden, anhand von mehreren vor Ort angefertigten Einzelillustrationen. Die deskriptiven visuellen Momente werden in der Regel nicht zu einer narrativen Einheit verbunden. In den wenigen Fällen, wo Kanitz doch zu diesem Verfahren greift, sind die einzelnen Bestandteile sehr leicht als selbstständige Elemente zu erkennen. Zwischen den objektiven Illustrationen des Landes einerseits, und den objektiven Illustrationen des Volkes andererseits, gibt es bestimmte Unterschiede. Die Darstellungen des Landes sind ausschließlich durch die Politik des Blickes bedingt, die vom jeweiligen Forscher vertreten wird. Er ist derjenige, der bestimmt, was er sehen möchte, und auf welche Art und Weise er es sehen möchte. Das Dargestellte ist dabei nur das Objekt seines Betrachtens und Darstellens. Trotzdem wäre es aber vollkommen falsch, davon auszugehen, die Naturillustrationen Kanitz’ würden nur eine neutrale Landschaftstopografie darstellen, da sie auch einen bestimmten geopolitischen, ideologischen oder historisch-memorativen Zugang zum dargestellten Raum oder Ort voraussetzten. Der Blick Kanitz’ bleibt nämlich oft auf Orten und Objekten von historischer Signifikanz ruhen, oder aber an solchen Punkten, die mit dem Volksglauben in Verbindung stehen. Trotzdem aber gefährdet diese Sichtweise nie die Objektivität der Darstellung. Als Beispiel ist hier ein Aquarell aus dem Nationalmuseum Belgrad besonders aussagekräftig, auf welchem die Festung Soko Grad17 dargestellt ist (Nationalmuseum Belgrad, Inv. Nr. 31–1299; Ill. 9). Bei der bildlichen Darstellung des Volkes ist eine solche Politik
106
des Blickes nur eine von mehreren Möglichkeiten, die darüber hinaus nur unter der Voraussetzung implementiert werden kann, dass sich der oder die Betrachtete seines oder ihres Beobachtetseins nicht bewusst ist. Im selben Augenblick aber, als der oder die Betrachtete dessen gewahr wird, beobachtet zu werden, hört er oder sie auf, spontan zu agieren, und nimmt eine aktive Einstellung dem Betrachter gegenüber ein. Die Betrachteten versuchen dann, den spontanen Eindruck über ihre Person einer Transformation zu unterwerfen. Somit hören sie auf, sie selbst zu sein, und versuchen das zu werden, was sie gerne sein möchten (Weigel 2005: 20– 25). Als Beispiel für die eben beschriebene Ereignis- bzw. Reaktionskette sind die Illustrationen „Ein Brautpaar im serbischen Dorfe Senje“ (Kanitz 1904: 284; Каниц 1985/1: 291) und „Zigeuner in Belgrad“ besonders überzeugend (Leist 1865/1: 15–21; Ill. 10). Dadurch bedingt ist es notwendig, auch im Falle von Illustrationen Kanitz’ die spontanen und die repräsentativen Darstellungen klar voneinander zu trennen. Kanitz kennt diesen Unterschied und versucht deswegen, die repräsentativen Konstruktionen als spontan darzustellen, um damit mit rhetorischen Mitteln zur angeblichen dokumentaristischen Authentizität seiner Illustration beizutragen. Die Möglichkeit einer solchen Intervention stellte früher einen bedeutenden Vorteil im Vergleich zur Fotografie dar, wo solche Veränderungen im Nachhinein nicht zu bewerkstelligen waren.
Miroslav Timotijević
Ideengrundlage für Illustrationen Die morphologische Struktur von Kanitz’ Illustrationen aus Serbien zeigt keine Besonderheiten im Vergleich zu seinen Illustrationen aus anderen Gebieten und Ländern. Diese Struktur entspricht seinem Illustrationsverständnis, welches wiederum seinem ganzen Opus zugrunde liegt. Die Illustrationen aus Serbien unterschieden sich von den übrigen bildlichen Darstellungen Kanitz’ ausschließlich durch ihr spezifisches Thema, wobei es selbst in dieser Hinsicht keine scharfe Trennung zu geben scheint. Fruchtbar war in diesem Sinne jedoch der Vergleich zwischen dem Buch Serbien. Historisch-ethnographische Reisestudien aus 1868 einerseits, und dem zweibändigen Werk Donau-Bulgarien und der Balkan aus 1875 bzw. 1879 andererseits. Was ihre Entstehungszeit und ihren Forschungsgegenstand betrifft, sind die beiden Bücher durchaus miteinander vergleichbar, was sich auch auf die in ihnen enthaltenen Illustrationen auswirkt. Trotzdem gibt es zwischen den beiden Werken auch Unterschiede. Obwohl die Illustrationen in den beiden Studien auf dem Ideal der objektiven Authentizität
107
Visuelle Darstellung Serbiens in Werken von Felix Kanitz
beruhen, ist – durch die unterschiedlichen Textstrukturen bedingt – das Verhältnis zwischen dem Deskriptiven und dem Narrativen in ihnen nicht identisch. Die Studie Donau-Bulgarien und der Balkan enthält weitaus mehr Illustrationen mit narrativer Komposition, wobei einige davon die Grenzen rein dokumentaristischer Illustration überschreiten. Am Anfang des ersten Bandes, welcher der Geschichte Bulgariens gewidmet ist, befindet sich eine Illustration mit der Darstellung des bulgarischen Angriffs auf Konstantinopel im Jahre 813 (Kanitz 1875: 3). In demselben Kapitel ist darüber hinaus eine Illustration von aufständischen Bulgaren zu finden (Ibidem, 26–27). Historische Kompositionen dieser Art sind in dem Serbienbuch Kanitz’ jedoch nicht vorhanden. In den beiden Bänden des Bulgarienbuches sind die narrativen Illustrationen mit Szenen aus dem Alltag erheblich stärker vertreten. Im Buch Serbien. Historisch-ethnografische Reisestudien behalten die Illustrationen dagegen ihren deskriptiven Charakter. Im später entstandenen Werk Das Königreich Serbien sind die Illustrationen narrativen Charakters dafür erheblich zahlreicher. Die meisten dieser Illustrationen sind auf der zweiten Studienreise Kanitz’ durch Serbien entstanden. In den Illustrationen Kanitz’ sehen viele eine authentische Informationsquelle über die Entwicklung der visuellen Kultur in Serbien und nicht selten entspricht diese Auffassung auch der Wahrheit. Den späteren Forschern ist ihr hoher technischer Dokumentationswert nicht entgangen, und so wurden manche von Kanitz’ Illustrationen zur Grundlage für Restaurationsarbeiten an bestimmten Denkmälern. Das Dach des Eingangsturmes im Kloster Studenica wurde so z. B. anhand einer Zeichnung Kanitz’ vom Inneren dieser Klosteranlage rekonstruiert, deren lithografische Abbildung in Serbiens byzantinische Monumente zu finden ist (Тодић 1988: 308; Ill. 11). Es wäre aber nicht ratsam, alle Illustrationen Kanitz’ ohne Weiteres als authentisch zu betrachten. Sein Verständnis der technischen Zeichnung dokumentaristischen Charakters ist von einigen Dilemmata belastet, die für seine Epoche typisch waren. Bei ihm und bei seinen Zeitgenossen hat sich immer noch nicht die Überzeugung durchsetzen können, dass alle Verbesserungen und Rekonstruktionen des tatsächlich vorgefundenen Zustands unbedingt zu meiden sind. Neben technischen Zeichnungen dokumentaristischen Charakters, auf welchen diverse Denkmäler aus der Antike und aus dem Mittelalter zu sehen sind, können auch viele seiner Illustrationen von natürlichen und urbanen Strukturen als authentisch gelten. Ein gutes Beispiel stellt die Illustration des zerstörten Palastes Eugen von Savoyens dar, der während der österreichischen Herrschaft in Belgrad errichtet worden war. Diese Illustration ist 1860 entstanden, um dann
Miroslav Timotijević
108
1865 im Text von K. Leist Serbien und seine Bewohner in der Zeitschrift „Globus“ gedruckt zu werden (Leist 1865/3: 164; Ill. 12). Später wurde sie auch in Kanitz’ Werk Das Königreich Serbien reproduziert, wobei sie jedoch verkleinert und an die konkrete Tafel angepasst werden musste (Kanitz 1904: 41; Каниц 1985/1: 53). Die Frage, welche Illustrationen wirklich authentisch sind, und welche spätere Konstruktionen darstellen, konnte immer noch nicht mit letzter Sicherheit beantwortet werden, da sie alle mit dem gleichen Ziel entstanden sind, nämlich authentisch zu wirken. Als Illustrator besaß Kanitz die Fähigkeit, überzeugend zu wirken, was die Antwort auf die Authentizitätsfrage in vielen Fällen zusätzlich erschwert. In vielen von den später entstandenen Konstruktionen sind zudem auch bestimmte Elemente von Skizzen implantiert worden, die unmittelbar vor Ort angefertigt worden waren. Dies bezieht sich vor allem auf die ambientalistischen Illustrationen von Menschen aus dem einfachen Volke, die zu jener Zeit nicht bildlich dargestellt oder gar fotografiert werden wollten. Die Texte Kanitz’ enthalten außerdem oft auch Informationen darüber, wie die darin vertretenen Illustrationen entstanden sind, und so lässt sich der Autentizitätsgrad vieler bildlicher Darstellungen bestimmen. In diesem Sinne hat sich auch der Nachlass Kanitz’ als äußerst hilfreich erwiesen, da sich in ihm eine ganze Reihe von Skizzen, Fotografien und Ansichtskarten befindet, welche die Entstehung einiger Illustrationen erklären können. Ein gutes Beispiel hierfür stellt die Illustration „Smederevo, Donaustrand“ dar,18 die sowohl im Buch Serbien. Historisch-ethnographische Reisestudien, als auch in der Studie Das Königreich Serbien gedruckt wurde (Kanitz 1868/2: 11; Kanitz 1904: 137). Im Archiv der Serbischen Akademie der Wissenschaften und Künste wird eine Zeichnung aufbewahrt, die beim ersten Besuch Kanitz’ in Serbien im Jahre 1859 entstanden war. Dank dieser Zeichnung wissen wir, dass die spätere Reproduktion, die in den beiden Büchern veröffentlicht wurde, diesem Original treu ist, und somit den unmittelbaren Eindruck des Autors widerspiegelt (Archiv SAWK, 7901-II-016; Ill. 13, 14). Bei seinem zweiten Besuch in Smederevo erinnerte sich Kanitz daran, wie die Zeichnung seinerzeit entstanden war, und rief sich dabei seinen ersten Aufenthalt in dieser Stadt und das lebendige Treiben im Hafen mit viel Nostalgie ins Gedächtnis zurück (Kanitz 1904: 136; Kanic 1985/1: I, 141). Zu den angeblich authentischen Illustrationen, die mehrfach reproduziert worden sind, gehört auch „Walachinnen am Brunnen“, die während seiner ersten 18 Smederevo ist eine Stadt in Serbien, am rechten Donauufer, etwa 50 Kilometer nordöstlich von Belgrad. (A. d. Ü.)
19 Das Dorf Ždrelo befindet sich in Ostserbien, in der Nähe des Städchens Petrovac na Mlavi. (A. d. Ü.)
109
Visuelle Darstellung Serbiens in Werken von Felix Kanitz
Studienreise durch das Fürstentum Serbien im Dorfe Ždrelo19 entstanden war. Als Erstes wurde diese Illustration im Buch Serbien. Historisch-ethnografische Reisestudien veröffentlicht, um danach auch im ersten Band des Buches Das Königreich Serbien reproduziert zu werden (Kanitz 1868/2: 19; Kanitz 1904: 257; Kanic 1985/1: 264; Ill. 15). In den beiden Werken wird auch die Entstehungsgeschichte der besagten Illustration erörtert, wobei die Beschreibung im zweiten Buche ausführlicher ausgefallen ist (Kanitz 1904: 258; Kanitz 1868/2: 18; Kanic 1985/1: 265). Aus dieser Schilderung wird deutlich, dass es Kanitz gelungen war, aus der Ferne eine Skizze anzufertigen, ohne von den Mädchen bemerkt zu werden. Als er aber seine Arbeit wenig später aus nächster Nähe zu Ende führen wollte, sind alle Mädchen erschrocken und davongelaufen. Erst im Nachhinein sollte ihm mithilfe des Dorfvorstehers und eines einheimischen Ingenieurs gelingen, einige der Mädchen dazu zu bewegen, zum Brunnen zurückzukehren und sich porträtieren zu lassen. Diese Geschichte zeigt uns deutlich, dass es sich bei der Illustration „Walachinnen am Brunnen“ um keine authentische Darstellung des Gesehenen handelt, sondern um eine spätere Rekonstruktion des Ereignisses. Bei einigen Illustrationen kommt es noch deutlicher zum Vorschein, dass sie als künstliche Konstruktionen entstanden sind. Während es solche Beispiele schon in der ersten Phase seines Schaffens gibt, stieg ihre Zahl in der zweiten Phase mit der zunehmenden Abhängigkeit Kanitz’ von Fotografie erheblich. Zu den eklatantesten Beispielen solcher Konstruktionen gehört auch die Illustration unter dem Originaltitel „Belgrad, Markttypen, Salep- und Boza-Verkäufer vom Kraljev trg“, auf welcher unterschiedliche Menschentypen auf dem Großen Markt in Belgrad dargestellt sind (Kanitz 1904: 81; Ill. 16). Schon am Titel dieser Illustration lässt sich eigentlich ablesen, dass sie keinen narrativen Charakter hat, und dass sie nicht wirklich den Großen Markt auf dem Königsplatz in Belgrad darstellt, wo sich heute der Studentenpark (serb. Studentski park) befindet. Dem Leser bzw. Betrachter wird zwar nahe gelegt, die Illustration würde die authentischen Menschentypen darstellen, denen man auf dem Großen Markt tatsächlich begegnen könnte, trotzdem hat sie aber keinen authentischen deskriptiven Charakter. In diesem Falle handelt es sich nämlich um eine spätere Konstruktion, was die Dokumentation aus dem Nachlass Kanitz’ im Archiv der Serbischen Akademie der Wissenschaften und Künste auch bezeugt. Der Verkäufer des traditionellen vergorenen Getreidegetränks Bosa in der oberen linken Ecke wurde aus einer
Miroslav Timotijević
110
Fotografie des königlichen Hoffotografen Letzter übernommen, die sich – mit einem Kommentar Kanitz’ auf der Rückseite versehen – in seinem Nachlass befindet (Archiv SAWK, 7091-II–372; Ill. 17). Das untere Segment der Illustration ist auf eine ähnliche Art und Weise entstanden. Die Frau in der Volkstracht wurde von einer Fotografie abgezeichnet, deren Autor uns nicht bekannt ist (Archiv SAWK, 7091-II–368; Ill. 18). Als Modell für den Salep-Verkäufer20 hat eine repräsentative Fotografie mit einem Mann in bürgerlicher Kleidung gedient (Archiv SAWK, 7091-II–367; Ill. 19). In diesem Kontext der Konstruktivität von einigen Werken Kanitz’ muss unbedingt auch die Politik seines Blickes auf Serbien diskutiert werden, sowie die Rezeption seiner Werke in Serbien. Die politische Elite im Fürstentum resp. Königreich Serbien hat Kanitz gut aufgenommen, sie hat ihm geholfen und ihn mit Preisen ausgezeichnet. Sein Werk galt als ein wichtiges Element der außenpolitischen Repräsentation Serbiens. Die Rezeption seiner Werke war jedoch auf einen kleinen Kreis der serbischen Bildungselite beschränkt. Zu Kanitz’ Lebzeiten wurde im Fürstentum resp. Königreich Serbien nur wenig für die Verbreitung seiner Werke gemacht. In seinen letzten Lebensjahren wurde die wissenschaftliche Qualität seiner Arbeiten sogar von den jungen serbischen Wissenschaftlern stark in Zweifel gezogen. In den Werken Kanitz’ sah man nur „den Blick des Anderen“, und so wurden seine Texte weder übersetzt noch veröffentlicht. Seine Illustrationen wurden nur selten in illustrierten Zeitschriften abgebildet und dies in der Regel ohne jegliche Angaben über ihren Autor. Ein charakteristisches Beispiel hierfür stellen die Reprografien von den Festungen Soko Grad und Užice dar,21 die 1866 in der „Belgrader Illustrierten Zeitung“ als Ergänzung zum Text Milan Ð. Milićevićs resp. zum Text eines unbekannten Verfassers mit den Initialen S. S. veröffentlicht wurden.22 Der indirekte Einfluss Kanitz’ kommt auch in den Werken Кнежевина Србија und Краљевина Србија von Milan Ð. Milićević zum Vorschein. Besonders stark ist er aber in dem illustrierten Buch Србија. Опис земље, народа и државе von Vladimir Karić zu spüren, dessen Autor mit Stolz hervorhebt, sein Werk sei „das erste sorgfältig illustrierte serbische Buch“ (Карић 1887: unpaginiertes Vorwort). 20 Salep (türk. salep) ist ein heißes, süßes Getränk, das aus Wurzeln der gleichnamigen Pflanze (Orchis morio) zubereitet wurde. In den vergangenen Zeiten war es auf der ganzen Balkanhalbinsel sehr beliebt und dementsprechend weit verbreitet. (A. d. Ü.) 21 Užice ist eine Stad in Westserbien, unweit der Grenze zu Bosnien und Herzegowina. Sie liegt am Fuße des Berges Zlatibor. (A. d. Ü.) 22 Reprografie der Festung Soko: Milićević 1866: Bild auf S. 15; Reprografie der Festung Užice: S.S. 1866: Bild auf S. 19.
111
Visuelle Darstellung Serbiens in Werken von Felix Kanitz
In dem Buch Vladimir Karićs – genauso wie in den Werken Milan Ð. Milićevićs – wird immer wieder die Ideologie der staatsgründenden Nation betont. Bei seinen späteren Serbienreisen ist Kanitz auch die schnelle Europäisierung des Landes aufgefallen, wobei er sich freilich mit viel Nostalgie an die vergangenen Zeiten erinnert, welche noch vom osmanischen Orientalismus geprägt waren (Vgl.: Zirojević 1996/1: 107–111; Zirojević 1996/2: 195–198). Diese Politik des Blickes schlägt sich auch in seinen Illustrationen nieder. Eine gewisse Veränderung lässt sich erst im Buche Das Königreich Serbien spüren, das sich einigermaßen dem offiziellen Standpunkt des Königreiches nähert. In den Serbienbüchern Kanitz’ bleibt die Staatsidee jedoch immer im Hintergrund. Den alten Herderschen Auffassungen entsprechend, stellt der Autor das Land und das Volk immer in den Vordergrund, da sie in seinen Augen die dauerhaften Komponenten darstellen, während alle Staaten und Kaiserreiche nur veränderbare Institutionen sind, die zwar große Erfolge feiern können, trotzdem aber früher oder später ihren Niedergang erleben müssen. Gerade in dieser Überzeugung lag einer der Gründe für die Verdrängung der Werke Kanitz’ aus dem offiziellen Gebrauch im Rahmen der politischen Symbolik und der repräsentativen Kultur im Fürstentum resp. Königreiche Serbien, welche die Staatsgründung immer in den Vordergrund stellen wollte. Unter der serbischen Bevölkerung in der Donaumonarchie waren die Werke Kanitz etwas weiter verbreitet, was in erster Linie dem Umstand zu verdanken ist, dass diese der deutschen Sprache mächtig war. Die serbischen Zeitungen und Zeitschriften in der Woiwodina haben ihre Leserinnen und Leser über die Werke von Felix Kanitz informiert und sogar einige Auszüge in serbischer Übersetzung veröffentlicht. In dieser Hinsicht übernahm die von Ðorđe Popović herausgegebene Zeitschrift „Danica“ aus Novi Sad die führende Rolle (Каниц 1864/3: 364–368; 380–383; übersetzt aus: Kanitz 1864/1, Каниц 1863/3: 570–578; übersetzt aus: Kanitz 1863/2: 291–312). Neben seinen Texten über Serbien wurden auch einige Artikel über Bulgarien veröffentlicht (Каниц 1864/4, 678–681, 691– 694, 709–713, 723–729, 741–744, 774–776; übersetzt aus: Kanitz 1864/2: 216–238). Das Buch Serbiens byzantinische Monumente wurde innerhalb kurzer Zeit von Aleksandar Sandić, einem guten Freund Kanitz’, ins Serbische übersetzt. Von den serbischen Printmedien in der Woiwodina wurde die Übersetzung Sandićs zwar mit Begeisterung aufgenommen, aus einem Beitrag in der Zeitschrift „Danica“ aus dem Jahre 1863 wird aber ersichtlich, dass sie bei dem Lesepublikum wenig Beachtung gefunden hatte, bzw. dass nur elf Exemplare verkauft werden konnten (Каниц 1863/3: 570).
Miroslav Timotijević
112
Das Verhältnis zwischen Illustration und Text Bedenkt man, dass Kanitz zugleich Textverfasser und Illustrator war, lässt sich die Frage nach dem Verhältnis zwischen Text und Illustration in seinen Büchern nicht vermeiden. Schon in seinen frühen Texten betont der Autor ihre verbal-visuelle Struktur, welche auf dem Prinzip „Ars descriptio“ beruht. Die überwiegende Mehrheit späterer Interpreten hat ebenfalls die Bedeutung dieses Prinzips hervorgehoben. Sie vertraten die Meinung, Kanitz habe das Gehörte aufgeschrieben und das Gesehene in seinen Illustrationen dokumentiert. Dieses Forschungspostulat ist schon Miloje M. Vasić aufgefallen, der die Auffassung vertritt, Kanitz habe Serbien bereist, „um mit seiner Feder alles Gehörte aufzuschreiben und mit seinem Bleistift alles Gesehene aufzuzeichnen“ (Vasić 1927: 602). Die anderen Interpreten von Kanitz’ Werken – wie z. B. Zoran Konstantinović – weisen dagegen auf die phänomenologische Natur seiner verbalvisuellen Struktur hin (Konstantinović 1985: 13–22). Die eben skizzierten unterschiedlichen Deutungsversuche sind auf den fragmentaristischen Zugang der Interpreten zurückzuführen. Die einen betrachten Kanitz als Wissenschaftler und betonen dementsprechend den dokumentaristischen Charakter seiner Werke, womit sie teilweise sicherlich Recht haben. Die verbal-visuelle Struktur seiner Werke stellt eine Kombination der verbalen und der visuellen Sprache dar, die miteinander verbunden werden, um dem Leser allumfassende Informationen zu bieten. Aus dieser Verbindung geht jedoch kein neuer Inhalt vereinheitlichender Natur hervor, weil dies mit Kanitz’ Ideal der objektiven und dokumentaristischen Forschungsarbeit nicht in Einklang zu bringen wäre. Die meisten seiner technischen Zeichnungen mit dokumentaristischem Charakter können durchaus in Verbindung mit anderen Texten oder auch vollkommen unabhängig vom Text funktionieren, was zu ihrer vielfältigen Anwendung geführt hat. Einige von seinen deskriptiven Illustrationen setzt Kanitz in unterschiedlichen Texten ein und darüber hinaus finden sie auch in Texten anderer Autoren Verwendung. Dies beweist, dass die verbal-visuelle Struktur dieses Segmentes von Kanitz’ Werk als weniger fest zu verstehen ist. Die phänomenologische Deutung der verbal-visuellen Struktur von Kanitz’ Werk beruht in erster Linie auf seinem konstruktiven Teil, bei welchem nicht das Dargestellte sondern die Darstellungsweise im Vordergrund steht. Damit werden die künstlerischen Qualitäten vom Gesamtwerk Kanitz’ hervorgehoben, die in verbalen und visuellen Arbeiten konstruktiv-narrativer Natur besonders deutlich zum Vorschein treten, obwohl sie auch in dem deskriptiven Segment seines Gesamtwerks
113
Visuelle Darstellung Serbiens in Werken von Felix Kanitz
vertreten sind. Sein Ziel war es, das Gesehene nicht nur zu „beschreiben“, sondern auch zu „beleben“. Um dies zu verwirklichen, war es notwendig, das Deskriptive durch das Narrative zu ergänzen, damit das Gesehene auch verstanden werden könnte. Aus diesem Grunde enthält ein Großteil seiner Werke auch narrative Komponenten, die das jeweilige Werk aus der Domäne der Wissenschaft in die Domäne der Kunst transponieren. Eine solche Herangehensweise war in der Epoche Kanitz’ noch sehr weit verbreitet, da die Trennung zwischen Wissenschaft und Kunst in den Geisteswissenschaften damals noch eine andere war als heute. Unter Wissenschaft verstand man damals nämlich nur das Sammeln von Daten, während ihre verbale Vermittlung als literarische bzw. künstlerische Tätigkeit verstanden wurde. In den erhaltenen Briefen Kanitz’ finden sich auch Beweise dafür, dass er die Resultate seiner Arbeit als wissenschaftlich-künstlerische Werke betrachtete. In einem Brief an den damaligen serbischen Bildungsminister, in dem er diesen um finanzielle Unterstützung ersucht, erwähnt er so u. a., er möchte ein „ethnografisch-artistisches Werk“ mit originellen künstlerischen Illustrationen verschiedenen Inhalts veröffentlichen (Kovijanić 1973: 168). Auch der Geograf Vladimir Karić, ein Zeitgenosse Kanitz’, bezeichnet sein eigenes Buch über Serbien als literarisches Werk (Karić 1887: unpaginiertes Vorwort). Wenn wir die verbal-visuelle Struktur der Werke Kanitz’ aus dem eben skizzierten Blickwinkel betrachten, kommt ihre Komplexität und Vielschichtigkeit unvermeidlich zum Vorschein. Es ist nicht möglich, sein Opus auf ein einziges Interpretationsmuster zu reduzieren, weil sich seine unterschiedlichen Komponenten auf vielfältige Art und Weise gegenseitig ergänzen und zu einem neuen Ganzen verbinden. Die mechanisch reproduzierten Illustrationen Kanitz’ basieren immer auf den entsprechenden Skizzen, Plänen, Zeichnungen und Aquarellen. Obwohl sie von ihren jeweiligen Vorbildern kaum abweichen, bleibt die Frage nach der Entstehungsgeschichte dieser Vorbilder in vielen Fällen offen. Die Werke dokumentarisch-deskriptiven oder konstruktivistisch-narrativen Charakters stellen dabei nur zwei Extreme dar, zwischen welchen zahlreiche Übergangsformen zu finden sind. Auf dieser Grundlage beruht auch die visuelle Darstellung Serbiens bei Felix Kanitz.
114
Апстракт: За целовито сагледавање опуса Феликса Каница неопходно је имати на уму да је он образован као илустратор, а да механички репродукована илустрација заузима значајно место у његовим штампаним делима. Она почивају на вербално-визуелној структури описа. Каницова илустрација, као и текст, има задатак да објективно саопшти аутентичну представу. На овој општој идеји заснована је и визуелна представа Србије, особена само по својим темама.
Мирослав Тимотијевић
Кључне речи: Феликс Каниц, илустрација, визуелна представа, Србија.
Визуелна представа Србије у делима Феликса Каница
115
ајобимнија биографска студија о Феликсу Каницу (Felix Kanitz) и даље је дело Гезе Фехера (Géza Fehér), објављено на мађарском 1932, а потом на бугарском језику 1936. (Fehér 1932; Фехеръ 1936).1 Фехер сагледава Каница као географа, етнолога и археолога, занемарујући чињеницу да је он образо ван као илустратор и да му је то, поред потоњих интересовања, остало једино поуздано занимање до краја живота.2 У то време је позив илустратора била новост која се увелико преклапала са животним путем Феликса Каница. До процвата илустрованих новина долази почетком четрдесетих година 19. века, управо у време када Каниц бира свој животни позив. Њихово златно доба завршава се крајем Каницовог живота, када фотографија све више потиску је илустрације из новина, часописа и књига.3 Иронијом судбине у његовом последњем и најобимнијем дел у Das Konigreich Serbien, чије штампање није доживео, поред илустрација укључен је и низ фотографија. Образовање илустратора Школовање Фелика Каница није довољно изу чено, што је оставило мог ућност за различито тумачење природе и намене његовог визуелног опу 1 Од ранијих мањих биографских студија: Weiss 1930. Од енциклопедијских јединица: Wurzbach 1863, Bd. X, 435–487; Biographisches Lexikon, Bd. II, 336–337. 2 Изузетак је Каницов посао кустоса у новооснованом бечком Museums der Antropologischen Gesellshaft, између 1870. и 1874, као и потоња сарадња са истом институцијом у периоду између 1879. и 1901: Pusman 2008: 42. 3 О другој генерацији већ сасвим развијених илустрованих новина: Bacot 2005: 43–67. За општу проблематику тумачења штампаних илустрација: Maidment 2001: 1–21.
Визуелна представа Србије у делима Феликса Каница
Н
Мирослав Тимотијевић
116
са. Каниц je током 1843, као четрнаестогодишњак, постао ученик а потом практикант у инстит ут у Винценца Грима (Vincenz Grimm), у коме је остао четири године. Грим је био вишеструко образована личност. Рођен је у Бечу 1800, а у Пешту се преселио 1823. Његов инстит ут је за време Каницовог бо равка био једно од угледнијих пештанских илустраторских радионица у којој су израђивани цртежи и карте за илустроване новине, часописе и књиге. Међу Гримовим пријатељима налазили су се Јосиф Винценц Хајфлер (József Vincenz Häufler), познати топограф, етнограф и историчар, као и археолог Ференц Киш (Ferenc Kiss), потоњи професор Пештанског универзитета. У оваквој атмосфери млади Каниц се припрема за илустратора широ ког распона. Поред уметничког, он учи израду документарног и техничког цртежа, везаног за развој тадашње етнографије и археологије. Први само стални Каницови цртежи објављени су 1845, а у то време већ је био сматран за вештог цртача и примао је месечну плату од осам флорина. Исте године долази до Гримовог повезивања са литографим Агостом Валцелом (Ágost Walzel Frigyes), који преузима управу института, што је само потврдило његов углед. Каниц напушта институт непосредно пред избијање Револуције, када је већ као образован цртач примао месечну плату од двадесет осам флорина. Грим му 15. априла 1847. издаје сведочанство о учењу и раду. Пет дана касније, 20. априла, Каниц престаје да ради за њега, а већ 1. маја 1847. сели се у Беч. Главни мотив за одлазак у престониц у Хабзбуршке монарх ије био је упис на Ликовну академију, али у овој високој школи Каниц је боравио кратко. Већ 19. авг уста 1848. запослио се у литографској радионици Едвар да Зингера (Eduard Singer). За деветнаестогодишњег Каница се крајем 1848. збио још један важан догађај. Он постаје сарадник лајпцишког недељника „Illustrierte Zeitung”, са којим је наставио сарадњу до краја живота. Новине су покренуте 1. јула 1843, и биле су први немачки илустровани часопис сли чан лондонском недељнику „The Illustrated London News”, покренутим 14. маја 1842. и париском недељнику „I’Illustration”, покренутом 4. марта 1843. У време Каницовог ангажовања „Illustrierte Zeitung” је под руководством Јохана Јакоба Вебера (Johann Jakob Weber) постао један од најпрестижнијих и најскупљих немачких илустрованих новина, што је захтевало висок ква литет прилога и њиховог штампања. Ликовно образовање Каниц је допуњавао у Минхену, Дрездену и Нир нберг у. Посебно је значајан Каницов дужи боравак у Нирнберг у, где склапа познанство са Карлом Александером фон Хајделофом (Carl Alexander von Heideloff), професором арх итект уре на Политехничкој школи и градским
117
Визуелна представа Србије у делима Феликса Каница
арх итектом који се бавио рестау рацијом средњовековних грађевина. По знанство са Хајделофом прод убило је Каницова знања о уметности средњег века и утрло путеве његових интересовања за уметност овог периода на простору Балкана, а посебно за арх итект уру. По повратку у Беч, у коме се коначно стално настанио 1856, Каниц склапа пријатељство са археологом Франческом Караром (Francesco Carrara), што је прод убило његово прет ходно познавање ове дисциплине. Накнадна усавршавања проширила су Каницова знања, али она нис у изменила изворну природ у његовог визуелног образовања заснованог на илустративном концепт у. Такав однос према визуелном језику одређивао је и Каницов посао. Он је лајпцишким новинама слао илустрације и извештаје о важним текућим догађајима у Хабзбуршкој монарх ији, а потом и оним из осталих делова Европе. Током 1858. у западном дел у Балкана долази до немира хришћанског становништва, што је на овај простор скренуло пажњу целе Европе. Каниц на Веберов захтев обилази области Босне, Херцеговине, Црне Горе и Далмације, а резултате предузетог путовања „Illustrierte Zeitung” објављује током 1858. и 1859 (Дурковић-Јакшић 1995; Каниц 2001: 117–149). Ово путовање је одреди ло потоња Каницова интересовања. Он потискује у други план дотадашњи позив новинског илустратора и одл учује да се посвети истраживању тада слабо познатог балканског простора, који у геополитичком смислу израста у све акт уелније „Источно питање”. Идеолошка, култ урна и нау чна позадина Каницовог писаног рада, заснована на Хердеровом схватању народа детерминис аног простором на коме живи, довољно је позната. Наша паж ња се усмерава на његову визуелн у семантичк у морфолог ију, која је у знатној мери инспирис ана истим узорима. Каниц у је већ од почетка била јасна стратегија буд ућих истраж ивања. За разлик у од претходника и већине савременика, чија су се дела углавном заснивала на вербалним описима, (Pirch 1830; Quitzman 1850; Denton 1865; Lejean 1861; Runge 1875), Каниц је желео да искористи знања илустратора и да уобличи вербално-визулен у структ уру којом ће саопштавати резултате својих истраж ивања балканског простора (Michell 1986: 47–52, пос. 157). Повезивање текста са илустрацијом имало је дуг у тра дицију у штампаним медијима, али се углавном заснивало на графичким таблама накнадно убациваним у оквире текста. Ни директно повезивање текста и илустрације није било непознато претходним временима, али је то био захтеван и скуп поступак коме се није често прибегавало. Преокрет
118
у њиховој масовној примени донели су усавршавање ксилог рафије и по јава илустрованих новина. Поп уларност илустрованих новина снажно је утицала на промен у изгледа нау чних часописа, публикација и књига. Од четрдесетих година 19. века у њима се све доследније користе илустрације као важан чинилац у прецизнијем преношењу знања и његовој поп улари зацији. Била је то једна од преломних тачака у развоју нау чног визуелног језика (Jons 1998: 436–441). Желећи да се усаврши Каниц је започео систематско студирање де ла својих претходника, а истовремено ступа у контакт са низом угледних нау чника. Снажан утицај на Каницово интелект уа лно уобличавање имало је пријатељство са Амијем Буеом (Ami Boue). Овај немачки геолог, рођен у Хамбург у, а образован у Ђенови и Паризу, настанио се у Беч у 1841, где је провео остатак живота. Од његових многобројних дела Каницу је свакако најкорисније било La Turquie d’Europe, објављено у Паризу 1840, у коме су изнета запажања из географије, геологије и природне историје (Boue 1840). Од значаја је било и познанство са географом Хајнрихом Кипертом (Heinrich Kiepert), професором Берлинског универзитета од 1854, једним од водећих ауторитета у историјској картографији, о чему сведочи њихова обимна и ду готрајна преписка. Важну улог у у Каницовим припремама имали су Франц Мик лошич и Вук Стефановић Караџић, који му је пружио низ конкретних савета и повезао га са политичком и култ урном елитом Кнежевине Србије (Ковијанић 1973: 165).
Мирослав Тимотијевић
Илустрације са студијских путовања по Србији У ликовном смислу Каниц је по образовању и потоњем деловању био илустратор, што је одредило природ у и намену његовог целокупног визу елног стваралаштва. Финални производ његовог рада била је илустрација намењена изради механичке репрод укције која ће се објавити у некој од форми штампаних медија. Наравно, Каниц се пасионирано бавио цртежом и акварелом, али без професионалних амбиција везаних за идеале такозване „високе уметности”. Колико је познато на основу досадашњих истраживања, он није сликао уљем, а током живота само једном је јавно излагао, на изло жби Бечког уметничког друштва организованој 1885. До музеализовања Каницовог визуелног стваралаштва долази тек на кон ауторове смрти, када његови цртежи и акварели настали на студијским
4 Од општих студија посвећених Каницовом утицају на развој српске историје уметности: Medaković 1985/1: 77–87, српски превод: Медаковић 1985/2: 216–225. Од специја листичких студија посвећеном Каницовом визуелном опусу: Станишић 1990: 19–26; Милошевић 2003: 247–261. 5 Kanitz 1861: 195–203. Идеолошку позадину студије, као и Каницово потоње интересовање за археологију Србије и Балкана, могуће је сагледати кроз визуру аустријског, па и ширег германског „неформалног” империјализма: Diaz-Andreay 2007: 100, и даље, о Каницу пос. 391.
119
Визуелна представа Србије у делима Феликса Каница
путовањима почињу да се излажу и тумаче као самостална уметничка дела. Ово је у извесној мери искривило разу мевање праве природе Каницових илустрација и сузило његов опус. Каниц себе сматра илустратором – умет ником, а тако га често називају и његови савременици. У пох валној препо руци чланова Друштва српске словесности упућеној министру просвете 20. септембра 1861. истиче се да је Каниц „познати уметник у Немачкој” (Кови јанић 1973: 169). Ако се његов ликовни опус сагледа као производ илустра торске делатности у први план се поставља крајњи исход – репрографија. Скице, цртежи и акварели доп уњују и објашњавају Каницове штампане илустрације – ксилографије и литoграфије, а не обратно. То не значи да Ка ницов илустративни опус није мог уће сагледавати са позиције уметности, јер његов велики део посед ује нес умњиве уметничке вредности. Међутим, и у том случају теоријска основа за његово разу мевање није традиционално схватање уметности, него оно ново, установљено у време масовног механич ког репрод уковања визуелних дела (Benjamin 2008: 19–42). Разлика између високе уметности и илустрација не почива на естетичком квалитет у, него на слободи тумачења виђеног. Полазни кредо илустратора је „ars descriptio”, а не „ars depictio”. Каниц често истиче да су његове илустрације оригиналне (Originalillustrationen), не подразумевајући под тим оригиналну уметничку инвентивност, него аутентично илустровање виђеног. Сагледаван на овакав начин Каницов илустраторски опус, па и онај везан за просторе Србије и Балкана, постаје схватљивији.4 Каниц први пут стиже у Србију 1859, а у њој поново борави 1860. и 1861. Током студијских путовања направио је низ скица, цртежа и акварела различите садржине. Њихова намена, међутим, била је иста. Требало је да послуже за израду механички репродукованих илустрација. Најранији при лози о Србији појављују се прво у „Illustrierte Zeitung-у”, а најранију обимнију илустровану нау чну студију Die römischen Funde in Serbien објавила је Бечка академија 1861.5 Она доноси кратак опис античких споменика на територији Кнежевине Србије, а на крају су приложене три табле илустрација. Структура
Мирослав Тимотијевић
120
студије је заснована на традиционалној подели текста и илустрација, али њи хов избор показује сложеност Каницовог приступа визуелном представљању античких споменика. Прва од илустрација је географска карта са локацијама античких споменика, друга вед ута Гамзиграда, док су на трећој два цртежа фрагмената камене плоче из Прахова са Трајановим натписом.6 Наредне године Каниц објављује дело Serbiens byzantinische Monumente (Kanitz 1862/1; Сл. 1). Ова књига од двадесет седам страница великог фолио формата штампана о трошку аустријске државне штампарије била је веома лукс узно опремљена литографским и ксилографским илустрацијама које су обу х ватале топографске вед уте, цртеже фасада, планове основа, кон струкцију и декорацију цркава. Није на одмет навести потпун наслов књиге – Serbiens byzantinische Monumente. Gezeichnet und beschrieben von F. Kanitz, јер открива стратегију Каницових истраживачких схватања. Он истиче да је споменике нацртао (gezeichnet) и описао (beschrieben). Доследно и јасно Каниц у први план истиче визуелну вредност књиге, јер је њој посвећена знатно већа пажња него текстуа лном. Дело је у тадашњој нау чној јавности прих ваћено с пох валама, а посебно у круг у истраживача који су заговарали исти приступ (А. Е. 1862: 313–315). Наредних година Каниц је у разним немачким публикацијама објавио низ илустрованих прилога о Србији. Тако је уз студију Beiträge zur Karto graphie des Fürstenthums Serbien приложена географска карта које је потом репрод укована и у другим делима (Kanitz 1863/1: 79–85). Међу важним до приносима су књига Über Alt- und neuserbische Kirchenbaukunst. Ein Beitrag zur Kunstgeschichte у коју су укључени и фрушкогорски манастири (Kanitz 1864/1), као и студија Beiträge zu serbischen Alterthumskunde, у којој се поја вљују историјско-топографски описи и илустрације Тројановграда, цркве у Ариљу, Новој Павлици, Студеници, Жичи, Крушевцу, Раваници, Манасији, Враћевшници, oвчарско-кабларским манастрима и тврђаве у Сталаћу (Ka nitz 1865: 1–31). Каницов визуелни материјал о Србији се истовремено појављује у де лима других аутора објављиваним по илустрованим новинама, часописима и књигама. Један од репрезентативних примера су текстови А. Лајста (A. Leist) штампани у „Globus, illustrierte Zeitschrift für Länder und Völkerkunde” то ком 1865. Тако је уз текст Die Zigeuer der Süddonauläder објављена Каницова 6 На сличан начин структурирана је и потоња Каницова књига, што је пре израз техничких могућности издавача, него идејних схватања аутора: Kanitz 1868/1.
Српска влада је штампање ове књиге подупрла са 300 дуката (Ковијанић 1973: 165).
7
121
Визуелна представа Србије у делима Феликса Каница
илустрација „Цигани у Београд у” (Leist 1865/1: 15–21), док је уз текст Gefan gene Drusenhäuptlinge in Belgrad објављена илустрација „Друзи у београдској тамници” (Leist 1865/2: 120–122). Уз нешто обимнији текст истог аутора под насловом Serbien und seine Bewohner штампано је седам Каницових илу страција, међу којима су „Рушевине палате Еугена Савојског у Београд у”, „Тврђава и град Ужице”, „Судија у Ужицу” и „Типови ликова” (Leist 1865/3: 161–174). У прилог у Zur Kunde von Bulgarien, појављује се илустрација „Ће ле кула”, која је потом у скраћеном облику објављена у другом том у књиге Das Königreich Serbien und das Serbenvolk (Leist 1865/4: 161–171, сл. на стр 170; Kanitz 1909: 181). Каницови картографски цртежи доспевају у књиг у Voyage dans la Turquie d’Europe Огиста Викеснела (Auguste Viquesnel), штампану у Паризу 1868 (Viquesnel 1868). Крунски под ух ват Каницових првих вишегодишњих студијских пу товања пo Србији било је дело Serbien. Historisch-etnographische Reisestudien, штампано у Лајпциг у 1868 (Kanitz 1868/2). Репрезентативна важност об јављивања овог дела била је позната политичкој елити Кнежевине Србије и она се трудила да аутору изиђе у сусрет колико год је то било мог уће.7 Резултат је била књига од преко седамсто страница, четрдесет илустраци ја у тексту, двадесет табли и једном картом. Она у великој мери задржава путописно-фељтонистички карактер, али увођење илустрција ствара упе чатљиву вербално-визуелну структ уру. Овакав тип књига био је у Европи тог времена уобичајен, али не и међу онима посвећеним Србији и Балкану. Новост је била и чињеница да се Каниц истовремено појављује као аутор текста и илустрација, што му је омог ућило да између њих успостави знатно осмишљенију везу. Наредних година Каниц се посветио изу чавању простора Бугарске, а следећи велики обилазак Србије предузео је 1887, 1888. и 1889. Током студиј ских путовања израдио је низ нових скица, цртежа и акварела, који су допу нили његову већ у то време велику колекцију визуелних представа српског дела балканског простора. Део сакупљеног материјала касније је објављен у дел у Das Königreich Serbien. Први том штампан је у Лајпциг у 1904, али Ка ниц није доживо њен излазак. Преминуо је убрзо по завршетку последње коректуре рукописа. Књига је објављена трудом Вилхелма Руланда (Wilhelm Ruland), који за Каницово дело није имао разу мевања нити речи пох вале, сматрајући да је оно већ у време објављивања било потпуно антикварно и
122
нау чно превазиђено. Други том је објављен 1909, а трећи 1914. Бриг у о њи ховом приређивању преузео је Богољуб Јовановић, пензионисани директор Краљевске српске управе државне статистике.
Мирослав Тимотијевић
Структура илустрација Структ ура Каницовог илустративног опуса је сложена и разноврсна, али она у основи почива на заједничкој идеји аутентичног представљања виђеног. Каницово образовање протек ло је у период у касног романтизма који је наглашавао субјективно и емоционално репрезентовање виђеног (Thompson 2007: 1–30). Међутим, паралелно са овим романтичарским то ком негована је традиција објективног визуелног представљања виђеног и то посебно у илустрацијама везаним за рани развој нау ка. Свет се више не изу чава само као књига коју треба прочитати, него и као слика коју треба видети (Eistein 2005: 209–285). Производ таквог читања биле су документарне илустрације са којима се Каниц сусреће већ у пештанској радионици Винценца Грима и Агоста Валцела, а потом у бечкој радионици Едуарда Зингера. Овај тип илустраци ја користиће Каниц приликом истраживања античких и средњовековних споменика Србије и Бугарске, односно простора Балкана који је обилазио. Унутар док ументарних илустрација мог уће је разликовати више типова. На једној страни су документарни технички цртежи изведени прецизно и јасно. То су мапе, планови, преписи текстова, представе изгледа појединих предмета и споменика у целини, или у појединим детаљима. Неки од црте жа, посебно они везани за средњовековну арх итект уру, били су технички веома сложени и превазили су Каницова знања, па су му у помоћ притицали инжењери који су се налазили у његовој пратњи, а њихова израда је трајала и по неколико дана (Kanitz 1909: 29; Каниц 1985/2: 33). Другој врсти припадају илустрације на којима предмет посматрања представљен у контексту аутентичног амбијента. Овај тип радова мог уће је сагледати у ширим оквирима топог рафске илустрације. Разлика између ове две врсте илустрација почивала је у извесној мери на класичној подели на „ars” и „tehne”, што је уочљиво у морфологији израде појединих Кани цових цртежа. Прва група је изведена јасним и прецизним линијама, док је друга група цртачки много слободније. Разлика се огледа и у различитим техникама механичког репрод уковања. Илустрације прве групе обично
123
Визуелна представа Србије у делима Феликса Каница
су отиснуте ксилог рафијом, а друге литог рафијом. Понекад се обе тех нике примењују у истом дел у као што је то случај са Serbiens byzantinische Monumente. Приликом визуелног представљања већих и сложенијих споменика Каниц обично користи обе врсте илустрација, с намером да визуелно ре презент ује целовит у слику о њима (Kanitz 1868/1: Taf. I-V). Карактеристичан пример су бројне документарне илустрације Гамзиграда, као и оне везане за средњовековне цркве и манастире као што су Манасија, Раваница, Лазарица, Жича или Студеница (Тодић 1988: 307–309). Архитект ура храмова, примера ради, по правилу је изведена у традицији техничког документарног цртежа. То су планови основа, фасада, њихових детаља и украса, али и планиметриј ски прикази целог храма (Сл. 2). У њиховом извођењу Каниц је имао профе сионалне сараднике. Представе манастирских комплекса и њихове околине, које је Каниц радио сам, изведене су знатно слободније (Сл. 3, 4). Каницове топографске илустрације понекад израстају у права умет ничка дела. Рађене су оловком, тушем, лавираним тушем, а није редак случај да аутор посегне за техником акварела. Слично је са бројним представама рушевина средњовековних утврђења, топографским пејзажима и вед утама. И у тим приликама аутор се задржава у оквирима објективне топографске илустрације. Квалитет рада треба да олакша његово преношење у технику ксилографије, олеографије или неке друге технике масовног репродуковања. Пример потп уне зависности су акварел „Превој Св. Никола на Балкану и долина Тимока код Равног Бучја” („Sveti Nikolapass und Timokthal bei Ravno bučve”) из београдског Народног музеја (Народни музеј у Београд у, инв. бр. 31–1247), и његова каснија ксилографска репрод укција објављена у DonauBulgarien und der Balkan (Kanitz 1875: 186–187), а потом у Das Königreich Ser bien und das Serbenvolk (Kanitz 1909: 247; Каниц 1985/2: 231; Сл. 5, 6) На основу колорираног цртежа чувара стоке сачуваног у Каницовој заоставштини у Арх иву САНУ изведена је ксилографија „Schweinetrieb am Crni-Vrh” обја вљена у књизи Serbien. Historisch-etnographische Reisestudien (Арх ив САНУ, 7091-II–549; Kanitz 1868/2: 50–51; Сл. 7, 8). Део загонетних цртежа сачуван у истој заоставштини постаје јаснији када се упореди са Каницовим опусом бу гарског дела Балкана. Тако је на основу цртежа орача изведена ксилографија „Bulgarischer Ackerbauer”, објављена у Donau-Bulgarien und der Balkan (Архив САНУ, 7091-II–573; Kanitz 1879: 253), док је према цртежу групе жена са децом настала илустрација „Bulgarische Auswanderergrupe”, објављена у истој књизи (Арх ив САНУ, 7091-II–281; Kanitz 1875: 294/295). Упутно је и поређење аква
Мирослав Тимотијевић
124
рела из београдског Народног музеја са вед утом Ниша и представе у књизи Donau-Bulgarien und der Balkan (Народни музеј у Београд у, инв. бр. 31–1250; Kanitz 1875: 147). Њихова сличност је очигледна, али и поред тога сиг урно је да овај акварел није директно послужио за израд у илустрације у помену тој књизи. У Каницовој заоставштини из Арх ива САНУ и Народног музеја у Београд у сачувано је неколико довршених цртежа и акварела који немају директну паралел у у штампаним илустрацијама (Станишић 1990: 19–26. За каталошку обраду истих акварела: Кусовац 1987: 200–201, бр. 1244–1255). Ме ђутим, документарна морфолошка структ ура израде поуздано указује да су и она имала истоветну илустративну намену као и остала Каницова дела. И каснији начин употребе припремних илустрација изведених на терену је различит. У делима са наглашеним нау чним амбицијама, као што су то студије штампане у стручним часописима, или у књигама писаним са истим претензијама број документарних техничких цртежа је по правил у бројнији од оних других. У популарније писаним делима и обимним син тетичким књигама однос је обрнут. Документарни приступ присутан је и у Каницовим етнографским илу страцијама. Слике „народа” комплементарне су сликама „земље” и заснивају се на истој идеји објективне илустрације. То је разлог што се и у оквирима етнографских илустрација у први план истиче њихова дескриптивност. У целокупном Каницовом опус у „слика земље и људи” Балкана мало је нара тивних композиција. Догађај није у средишту његових истраживања, она су заснована на идеји вербалне и визуелне дескрипције, као поузданијег осно ва објективног представљања. Каниц се радије задржава на појединачним илустрацијама типова људи и њихове ношње, него на сценама свакодневног живота, обичаја и празничних рит уа ла. Илустрације са представама више типова најчешће су резултат накнадног повезивања појединачно прикупље них визуелних информација. Дескриптивни визуелни елементи обично се не повезују у наративно јединство, а и када се она накнадно уобличава елементи од којих је састављена лако се препознају као самосталне целине. Између објективног илустровања земље и људи постоји разлика. Илу стровање слика земље условљено је политиком погледа самог истраживача. Он одређује шта ће и на који начин видети, док је виђено објект посматрања и визуелног приказивања. Међутим, било би погрешно претпоставити да је Ка ницова слика природе сведена на неу тралну топографију пејзажа. Она под разумева геополитички, идеолошки, или историјско меморативни контекст простора и места. Каницов поглед често се зауставља на местима која имају
историјски значај, или су повезана са народним веровањем, али то никада не угрожава објективност представљања виђеног. Карактеристичан пример је акварел утврђења „Соко града” из београдског Народног музеја (Народни музеј у Београду, инв. бр. 31–1299; Сл. 9). У произвођењу слика народа оваква политика погледа је само један од мог ућих начина виђења, и подразумева одс уство свести гледаног да је посматран. Оног тренутка када посматрани стиче свест о томе он престаје да буде спонтан и заузима активан став према посматрачу. Посматрани трансформише спонтану слику о себи, престаје да буде оно што јесте, и постаје оно што би желео да буде (Weigel 2005: 20–25). Убедљиви примери су илустрације „Сење, српски сеоски младенци” (Kanitz 1904: 284; Каниц 1985/1: 291.), и „Цигани у Београд у” (Leist 1865/1: 15–21; Сл. 10). Доследно томе и у Каницовим илустрацијама народа неопходно је раз ликовати спонтане и репрезентативне илустрације представљених. Свестан ове разлике, Каниц увек настоји да репрезентативну конструкцију представи као спонтану, што реторички доприноси наводној документарној аутентич ности његове илустрације. Била је то једна од важних предности у односу на фотографију, где овакве накнадне интервенције нис у биле мог уће.
125
Морфолошка структ ура Каницовог српског илустративног опуса не посед ује посебне карактеристике и уклапа се у опште оквире његових схва тања илустрација. Овај опус је самосвојан само по свом тематском садржају, мада ни у том поглед у не постоје оштре границе. Упутно је поређење књиге Serbien. Historisch-etnographische Reisestudien, штампане 1868. и двотомне Donau-Bulgarien und der Balkan, објављене 1875. и 1879. Оне су по времену настанка и предмет у истраживања блиске, што се односи и на илустрације. Ипак, међу њима се примећује разлика. У обе књиге илустрације су засно ване на идеал у објективне аутентичности, али однос између дескриптивног и наративног није истоветан, што је условила разлика у структ ури њиховог текста. У Donau-Bulgarien und der Balkan појављује се знатно више наратив них композиција, од којих поједине потпуно излазе из оквира документарне илустрације. На почетку првог поглавља првог тома, посвећеног историји Бугарске, налази се илустрација са представом бугарског напада на Цариград 813 (Kanitz 1875: 3), а у исто поглављу укључена је илустрација побуњених Бугара (исто, 26/27). Овакав тип историјских композиција не појављује се
Визуелна представа Србије у делима Феликса Каница
Идејне основе илустрација
Мирослав Тимотијевић
126
у књизи о Србији. У оба тома књиге о Бугарској налази се и знатно више наративних илустрација везаних за свакодневни живот. У књизи Serbien. Historisch-etnographische Reisestudien илустрације задржавају дескриптивни карактер. Број наративних композиција знатно је бројнији у каснијој Das Königreich Serbien. Већину илустрација Каниц је извео током свог другог студијског путовања кроз Србију. Каницове илустрације често се сагледавају као аутентични извори за познавање српске визуелне култ уре. Велики број илустрација то у основи и јесте. Потоњи истраживачи уочавали су њихову техничку документарну вредност, па су неке од њих послужиле као узор приликом рестау раторских зах вата на појединим споменицима. Тако је на основу Каницовог цртежа унутрашњег простора манастирског комплекса, литографски репрод уко ваног у Serbiens byzantinische Monumente, реконструисан кров улазне куле у Студеницу (Тодић 1988: 308; Сл. 11) Њихову генералну аутентичност, међутим, неопходно је прихватати са опрезом. Каницова схватања документарног техничког цртежа оптерећена су дилемама његовог времена, које још није било изградило свест о неопход ности избегавања исправки и реконструкције затеченог стања. Аутентичну вредност, поред документарних техничких цртежа античких и средњовеков них споменика, имају и многе илустрације природних и урбаних структура. Упечатљив пример је илустрација са представом остатака палате Евгeнија Савојског подигнуте у време аустријске владавине Београдом. Илустрација је настала 1860, а прво је репродукована преко целе странице у тексту К. Лај ста Serbien und seine Bewohner објављеног у „Globus-u” 1865 (Leist 1865/3: 164; Сл. 12) Исту илустрацију објавиће Каниц у првом тому књиге Das Königreich Serbien, али у скраћеној форми прилагођеној табли у коју је укомпонована (Kanitz 1904: 41; Каниц 1985/1: 53). Отворено је питање које се од илустрација мог у прих ватити као аутентичне, а које као накнадни конструкт, јер су и једне и друге изведене с намером да оставе утисак непосредног виђења. Каниц је као илустратор поседовао завидну способност визуелног реторичког убеђивања, па пита ње документарне аутентичности појединих илустрација није мог уће лако разрешити, тим више што су у накнадне конструкте смишљено убацивани елементи скица насталих непосредним посматрањем. То се посебно односи на амбијенталне илустрације са представама народа, који у то време није радо пристајао да буде сликан или фотографисан. У своје текстове Каниц је често уносио податке о настанку појединих илустрација, па су они поуздана
127
Визуелна представа Србије у делима Феликса Каница
основа за анализу њихове аутентичности. Разрешавању ове проблематике доприноси и сачувана Каницова заоставштина у којој се налази низ скица, фотографија и разгледница, јер оне откривају конструктивну позадину на станка појединих илустрација. Упутан пример је и илустрација „Дунавско пристаниште у Смедереву” („Smederevo, Donaustrand”) укључена у књиге Serbien. Historisch-etnograp hische Reisestudien и Das Königreich Serbien (Kanitz 1868/2: 11; Kanitz 1904: 137). У Арх иву САНУ сачуван је цртеж настао приликом Каницове прве посете Србији 1859. који показује да каснија репрод укција објављена у књигама верно следи непосредно забележено виђење (Арх ив САНУ, 7901-II-016; Сл. 13, 14). Коментариш ући настанак илустрације приликом поновног боравка у Смедереву, Каниц се носталгично сећа некадашње шаренолике живости на пристаништу (Kanitz 1904: 136; Каниц 1985/1: I, 141). Један од често репродукованих примера наводно аутентичних предста ва је илустрација „Ждрело. Влах иње на чесми” („Walachinnen am Brunnen”) изведена у истоименом селу током првих студијских путовања Кнежевином Србијом. Илустрација се прво појављује у књизи Serbien. Historisch-etno graphische Reisestudien, а потом је укључена у први том књиге Das Königreich Serbien (Kanitz 1868/2: 19; Kanitz 1904: 257; Каниц 1985/1: 264; Сл. 15). У оба дела се помиње настанак илустрације, али је он у другом опширније описан (Kanitz 1904: 258; Kanitz 1868/2: 18; Каниц 1985/1: 265). Из текста се види да је Каниц прво нацртао скицу и то из даљине, док га девојке на чесми још нис у приметиле. Када им се приближио оне су се разбежале, тако да запо чети рад није могао да заврши. Тек накнадно, заузимањем сеоског кмета и окружног инжењера, неке од девојака су пристале да се врате на чесму и да му позирају. То показује да илустрација не представља аутентично виђење призора, него његову накнадну реконструкцију. Постоје примери на којима је конструктивна природа илустрације још наглашенија. Они се појављују већ у првом дел у Каницовог илустративног опуса везаног за Србију, али су учесталији у другом период у, када ауторо ва зависност од фотографије постаје израженија. Један од најрадикалнијих примера конструкције је илустрација ликова са Велике пијаце у Београд у („Belgrad, Markttypen, Salep- und Boza-Verkäufer vom Kraljev trg”; Сл. 16). Већ наслов показује да илустрација није замишњена као наратив и да не пред ставља београдску Велику пијацу на Краљевом трг у, смештеном на простору данашњег Студентског парка (Kanitz 1904: 81). Посматрачу се сугерише да су приказани аутентични ликови који се срећу на овој пијаци. Међутим,
Мирослав Тимотијевић
128
илустрација нема ни аутентичан дескрипривни карактер. Она је накнад на конструкција, што се може установити посредством грађе из Каницове заоставштине у Арх иву САНУ. Лик бозаџије нацртан у горњем левом углу је преузет са фотографије београдског краљевског дворског фотографа Л. Лецтера (L. Letzter), која је сачувана заједно са Каницовим коментаром на полеђини (Арх ив САНУ, 7091-II–372; Сл. 17). На истоветан начин решен је и доњи део илустрације. Жена у народној ношњи је прецртана са фотогра фије непознатог аутора (Арх ив САНУ, 7091-II–368; Сл. 18). За лик салебџије Каницу је послужила репрезентативна фотографија мушкарца у градском одел у (Арх ив САНУ, 7901-II–367; Сл. 19). У контексту конструктивности Каницовог опуса неопходно је преи спитати политику ауторовог погледа на Србију, као и његову рецепцију у српској средини. Власт у Кнежевини, а потом и Краљевини Србији је при хватила, помагала и награђивала Каница, а његово дело сматрала важним елементом спољнополитичке репрезентације земље. Рецепција Каницовог дела, међутим, била је сведена на узак круг српске образоване елите. Током Каницовог живота његова дела се не пропагирају у Кнежевини, односно Краљевини Србији. Напротив, пред крај Каницовог живота његов нау чни допринос наилази на жестоку критику младе српске нау ке. Каницово дело се у основи тумачи као „поглед другог”, а његови текстови се не преводе, нити штампају. И Каницове илустрације се ретко објављују у илустрованим часописима, али се ни тада уз њих не наводи ауторово име. Карактеристи чан пример су репрографије тврђава Соко и Ужице објављене у „Београд ским илустрованим новинама” 1866, уз текстове Милана Ђ. Милићевића и непознатог аутора потписаног иницијалима „С. С.”8 Каницов посредан утицај види се у делима Милана Ђ. Милићевића Кнежевина Србија и Кра љевина Србија, а посебно у илустрованој књизи Владимира Карића Србија. Опис земље, народа и државе, за коју аутор у предговору поносно истиче да је „прва озбиљно илустрована српска књига” (Карић 1887: непагинирани предговор). У Карићевој књизи, као и у Милићевићевим делима, увек изнова се истиче идеологија државотворног националног прогреса. Убрзан у евро пеизацију уочава и Каниц током вишедеценијских посета Србији, али се истовремено носталгично сећа непосредно минулих времена када је њеним 8 Репрографија утврђења Соко: Милићевић 1866: сл. на стр. 15; репрографија утврђења Ужице: С. С. 1866: сл. на стр. 19.
Однос илустрације и текста С обзиром на то да је Каниц у својим штампаним делима истовремено био аутор текста и илустрација неминовно се поставља питање њиховог од носа. Већ у раним текстовима аутор наглашава њихову вербално-визуелну структ уру, засновану на заједничком идеа л у „ars descriptio”, чију важност је истицала већина потоњих тумача. Неки од њих указују на то да је Каниц записивао оно што је чуо и цртао оно што је видео. Овај истраживачки по стулат уочио је већ Милоје М. Васић, који каже да је Каниц прокрстарио
129
Визуелна представа Србије у делима Феликса Каница
просторима доминирао османски оријентализам (Zirojević 1996/1: 107–111; Зиројевић 1996/2: 195–198). Оваква политика погледа се доследно исказује и на његовим илустрацијама. Нешто другачији поглед уочава се тек у књизи Das Königreich Serbien. Она се у већој мери приближава званичним схватањи ма Краљевине Србије. У Каницовим делима о Србији, међутим, идеја државе се налази у другом плану. Доследно старим хердеровским схватањима, он у први план истиче земљу и народ. Они су за Каница трајне компоненте, док су државе и царства пролазне и променљиве инстит уције, које се успињу и пропадају. Био је то један од разлога потискивања Каницових књига из зва ничне употребе у симболичкој политици репрезентативне култ уре Кнеже вине, потом Краљевине Србије, које у први план истичу идеју државе. Каницов опус директније је прис утан међу Србима у Хабзбуршкој, односно двојној Аустро-Угарској монарх ији, а пре све због бољег познавања немачког језика. Појава његових дела рек ламира се у српској војвођанској штампи, а њихови поједини делови се преводе. У томе се посебно истица ла новосадска „Даница”, коју је уређивао Ђорђе Поповић (Каниц 1864/3: 364–368; 380–383; преведено из: Kanitz 1864/1, Каниц 1863/3: 570–578; пре ведено из: Kanitz 1863/2: 291–312). Поред прилога о Србији објављују се и преводи Каницових текстова о Бугарској (Каниц 1864/4, 678–681, 691–694, 709–713, 723–729, 741–744, 774–776; преведено из: Kanitz 1864/2: 216–238). Убрзо по објављивању књиге Serbiens byzantinische Monumente појавио се и превод Александра Сандића, блиског Каницовог пријатеља (Каниц 1862/2). Српска штампа у Војводини је с одушевљењем прих ватила појаву превода, али из прилога објављеног у „Даници” 1863. види се да он није имао много одјека међу читалачком публиком и да је продато свега једанаест примерака (Каниц 1863/3: белешка на страници 570).
Мирослав Тимотијевић
130
Србијом: „с пером да забележи све што чује и с оловком да сними све што опази” (Васић 1927: 602). Други тумачи Каницовог опуса, попут Зорана Кон стантиновића, заговарају феноменолошку природ у његове вербално–визу елне структ уре (Konstantinović 1985: 13–22). До разлике у тумачењима дошло је због фрагментарног сагледавања Каницовог опуса. Једни тумаче Каница превасходно као нау чника и истичу документарну природ у његовог дела. Свакако да су они делимично у праву. Вербално-визуелна структ ура Каницовог опуса заснована је великим де лом на логичном и рационалном повезивању вербалног и визуелног језика. Они се доп уњују с циљем да читаоцу пруже свеобух ватну информацију. То повезивање не производи нови сажимајући садржај, јер би се то косило са идеа лом Каницовог објективног и док ументарног истраживања. Већина техничких док ументарних илустрација способна је да функционише са мостално, или у различитим вербалним контекстима, што је омог ућавало њихову разноврсну употребу. Поједине дескриптивне илустрације Каниц користи у различитим литерарним контекстима, а оне се појављују и у де лима других аутора. То показује да вербално-визуелна структ ура овог дела Каницовог опуса није међусобно условљена. Феноменолошко тумачење вербално-визуелне структ уре Каницовог опуса заснива се превасходно на његовом конструктивном дел у. Он у први план не истиче оно шта је представљено, него начин на који је то учињено. Тиме се наглашавају уметничке вредности Каницовог опуса, који се најјасни је сагледавају у вербалним и визуелним конструктивним наративима, али су прис утне и у дескриптивном дел у Каницовог опуса. Његова амбиција није била само да „опише”, него и да „оживи” оно што је видео. Тиме се дескрип ција доп уњује наративом који омог ућава „разу мевање” виђеног. Био је то разлог што знатан део Каницовог опуса има наратолошки карактер, а то га из домена нау ке уводи у домен уметности. Оваква схватања била су блиска Каницовом времену, када у хуманиорум у још увек нис у биле постављене чврсте границе између нау ке и уметности. Под нау ком се тада подразуме вало прикупљање података, док је њихово саопштавање припадало пољу књижевности, односно ликовне уметности. Сач увана преписка показује да и Каниц резултате свог рада често назива нау чно–уметничким делима. Тако у једном писму упућеном српском министру просвете, у коме моли за материјалну помоћ, наводи да намерава да штампа „etnographisch-artistiche Werk” у који би укључио оригиналне уметничке илустрације различитог садржаја (Ковијанић 1973: 168). Није на одмет подсетити да и географ Вла
131
Визуелна представа Србије у делима Феликса Каница
димир Карић своју књиг у о Србији назива књижевним делом (Карић 1887: непагинирани предговор). Приступ вербално-визуелној структ ури Каницовог опуса, сагледаван у овој светлости, неминовно је сложен и вишеслојан. Није га мог уће свести на један интерпретативни образац, јер се он истовремено допуњује и надо грађује на различите начине и у различитој мери. Иза Каницових механички репрод укованих илустрација увек постоје верно пренете скице, планови, цртежи и акварели, али шта стоји иза њих увек је у великој мери отворено питање. Док ументарни дескриптиви и конструктивни наративи само су екстремни примери између којих постоји низ прелазних решења. На овим основама почива и Каницова визуелна представа Србије.
132
Мирослав Тимотијевић
1. Felix Kanitz, Serbiens byzantinische Monumente, Wien 1862 / Феликс Каниц, Византијски споменици по Србиjи, Беч 1862.
2. Kruševac, Xylografie / Крушевац, ксилографија
133
Визуелна представа Србије у делима Феликса Каница
3. Kruševac, Xylografie / Крушевац, ксилографија
4. Žiča, Litografie / Жича, литографија
134
Мирослав Тимотијевић
5. Sankt-Nikolaus-Pass im Balkangebierge und das Timok-Tal bei Ravno Bučje, Aquarell / Превој Св. Никола на Балкану и долина Тимока код Равног Бучја, акварел
6. Sveti Nikolapass und Timokthal bei Ravnobučve. Illustration in den Büchern / Превој Св. Никола на Балкану и долина Тимока код Равног Бучја, илустрација у књигама
135
Визуелна представа Србије у делима Феликса Каница
7. Schweinetrieb am Crni-Vrh, kollorierte Zeichnung / Чување свиња на Црном врху, колорирани цртеж
8. Schweinetrieb am Crni-Vrh, Xylografie. Illustration in den Büchern / Чување свиња на Црном врху, ксилографија, илустрација у књигама
Мирослав Тимотијевић
136
9. Die Festung Soko Grad, Aquarell / Соко град, акварел
10. Zigeuner in Belgrad, 1865. Illustration in den Zeitschrift / Цигани у Београду, 1865. Илустрација у часопису
Визуелна представа Србије у делима Феликса Каница
137
138
Мирослав Тимотијевић
11. Das Kloster Studenica, Litografie. Illustration im Buch / Манастир Студеница, литографија, илустрација у књизи
12. Der zerstörte Palast Eugen von Savoyens in Belgrad. Illustration im Zeitungsartikel / Руине палате принца Еугена Савојског, илустрација у новинском тексту
139
Визуелна представа Србије у делима Феликса Каница
13. Smederevo, Donaustrand, Zeichnung, / Смедерево, пристаниште на Дунаву, цртеж
14. Smederevo, Donaustrand, Xilografie. Illustration in den Büchern / Смедерево, пристаниште на Дунаву, ксилографија, илустрација у књигама
140
Мирослав Тимотијевић
15. Walachinnen am Brunnen. Illustration in den Büchern / Влахиње на бунару, илустрација у књигама
16. Belgrad, Markttypen, Selep- und Boza-Verkäufer vom Kraljev trg, Xilografie / Београд, типови са пијаце, салебџија и бозаџија са Краљевог трга, ксилографија
Визуелна представа Србије у делима Феликса Каница
141
Мирослав Тимотијевић
142
17. L. Letzter, Boza-Verkäufer, Fotografie / Л. Лецтер, Бозаџија, фотографија
18. Unbekannter Autor, Frau in Volkstracht, Fotografie / Непознати аутор, Жена у народном оделу, фотографија
Визуелна представа Србије у делима Феликса Каница
143
Miroslav Timotijević
144
19. Unbekannter Autor, Mann in bürgerlicher Kleidung, Fotografie / Непознати аутор, Мушкарац у градском оделу, фотографија
145
Felix Kanitz und das antike Erbe in Serbien
Татјана Цвјетићанин Народни музеј Београд ФЕЛИКС КАНИЦ И АНТИЧКО НАСЛЕЂЕ НА ТЛУ СРБИЈЕ
Визуелна представа Србије у делима Феликса Каница
Tatjana Cvjetićanin Nationalmuseum Belgrad
146
Abstract: Die Werke von Felix Kanitz bieten uns einen tiefen Einblick in die Kulturlandschaft der von ihm bereisten Balkanländer. Aus seinen Texten über Serbien wird ersichtlich, auf welche Art und Weise sich das Erbe Zentralbalkans in das gesamteuropäische Kulturerbe integriert. Darüber hinaus geben seine Arbeiten dem Leser die Möglichkeit, sich ein Bild von Serbien im 19. Jahrhundert zu machen, aber auch von dem Verhältnis zur Vergangenheit, das zu jener Zeit im Lande herrschte. Felix Kanitz bietet uns einen Überblick über die Verhältnisse von damals, anhand dessen wir all die späteren Forschungsergebnisse und Denkmalschutzmaßnahmen besser würdigen können.
Tatjana Cvjetićanin
Schlüsselwörter: Felix Kanitz, Kulturlandschaft, das antike Erbe.
Felix Kanitz und das antike Erbe in Serbien
147
u den Verdiensten Felix Kanitz’ gehört u. a. sein großer Beitrag zum Sammeln archäologischer Daten über Serbien und zur Erstellung einer archäologischen Karte des Landes. Er hat es geschafft, seinen Zeitgenossen ein detailreiches, aussagekräftiges und lebendiges Bild des jungen Balkanstaates zu bieten. Sein Ziel war es dabei, dem europäischen Publikum zahlreiche neue Daten und Materialien über archäologische Fundstätten in Serbien zur Verfügung zu stellen, die der Wissenschaft bis dato unbekannt geblieben waren. Kanitz’ Serbienreisen fanden alle in einer Entwicklungsphase statt, in welscher der junge Balkanstaat noch versuchte, sich zu konsolidieren und zu europäisieren, nationale Institutionen zu gründen und mehrere Wissenschaftszweige im nationalen Rahmen zu etablieren. Jene Periode war außerdem von den Bemühungen ge-prägt, das kollektive nationale Gedächtnis zu konstituieren und die nationalen Topoi als solche zu etablieren. Ende des 18. und Anfang des 19. Jahrhunderts brachte das romantische Verständnis der Vergangenheit nicht nur ein reges Interesse an dem serbischen Altertum mit sich, sondern auch die ersten Anregungen zur Sammeltätigkeit und sogar zur Forschungsarbeit (Милићевић 1888, 25; Медаковић 1985, 11–116; Џелебџић 1969). Mitte des 19. Jahrhunderts konnte auch die Entwicklung der Archäologie in Serbien ihren Anfang nehmen. Im Jahre 1850 wurden so die Altertümer aus dem Belgrader Landkreis zum ersten Mal systematisch dargestellt, 1854 wurde der Berg Kosmaj unweit von Belgrad erforscht, während die ersten archäologischen Ausgrabungen 1865 auf dem zentralserbischen Berg Rudnik stattgefunden haben (Ђорђевић, Радић, Цвјетићанин 2005, 11–12). Die ersten systematischen Forschungen über die serbische Kunst des Mittelalters sind Mihailo Valtrović und Dragutin Milutinović zu verdanken (Богдановић 1978). Seit 1844 wird zumindest ein Teil der Forschungstätigkeiten von der entsprechenden nationalen
Felix Kanitz und das antike Erbe in Serbien
Z
Tatjana Cvjetićanin
148
Institution - dem Nationalmuseum in Belgrad - durchgeführt. 1881 wurde an der Universität Belgrad, die damals noch den Namen „Velika škola“ trug, ein Lehrstuhl für Archäologie gegründet, dessen erste Inhaber, Mihailo Valtroivić, zugleich als Leiter des Nationalmuseums amtierte. Die Serbische Archäologische Gesellschaft wurde 1883 gegründet und gleich im Jahr danach erschien die erste Ausgabe ihrer Zeitschrift „Starinar“. Mit den eben genannten Schritten begann die archäologische Erforschung Serbiens bzw. das systematische Sammeln von Funden, ihre Aufbewahrung und Untersuchung. Im 19. Jahrhundert setzt in Serbien die Entwicklung der Archäologie als eigenständiger wissenschaftlicher Disziplin an. Ihre erste Entwicklungsphase wurde von der sogenannten kulturhistorischen Archäologie geprägt. Diese beruht auf der Auffassung, dass alle territorialen Besonderheiten auf dem Gebiete der materiellen Kultur aus den Besonderheiten ethnischer oder rassischer Natur resultierten. Bei der Gründung des Nationalmuseums in Belgrad erging der Aufruf an die Fachöffentlichkeit, Altertümer zu sammeln, der 1867 durch den Appell zur Sammlung aller Volksschätze ‒ alter wie neuer ‒ ergänzt werden sollte (Медаковић 1985: 13). In einem patriotischen Appell der Serbischen Gelehrten Gesellschaft hieß es, ein Volk müsse seine Vergangenheit kennen, um wissen zu können, wohin es geht und wie seine Zukunft aussehen sollte. Die Aufgabe der Geschichte und der Geschichtswissenschaft sah man damals darin, das Volk aufzuwecken, zu beleben und zu mobilisieren. Zur gleichen Zeit wurden aber auch die Anstrengungen unternommen, die Geschichte, die Kunst und die Kultur des serbischen Volkes der europäischen Öffentlichkeit vorzustellen, und die Veröffentlichungen Felix Kanitz’ waren die ersten und die zuverlässigsten Informationsquellen zu all diesen Themen. Außerdem konnte sich Kanitz schon mit seinen ersten Werken großes Ansehen erwerben. Mitte des 19. Jahrhunderts konnte er – zusammen mit noch einigen wenigen Ausländern – einen großen Beitrag zur Verbreitung von Informationen über Serbien und seine Bevölkerung leisten (Васић 1929: 594). In archäologischer Hinsicht sind die Werke Kanitz’ allerdings besonders wertvoll. In die Erforschung vorgeschichtlicher Denkmäler – allem voran des römischen Erbes auf serbischem Boden – hat er viel Zeit und Energie investiert. Das Resultat dieser Bemühungen war eine ganze Reihe von Veröffentlichungen, von dem etwas kürzeren Werk Die römischen Funde in Serbien aus 1861 bis zur umfangreichen Studie Das Königreich Serbien und das Serbenvolk von der Römerzeit bis zur Gegenwart, deren erster Band 1904 erschienen ist. Wie hoch
seine Verdienste einzuschätzen sind, zeigt u. a. der Umstand, dass in seinem oben genannten ersten Werk zu diesem Thema aus dem Jahre 1861 nur 40 Fundstätten aufgelistet werden konnten, während drei Jahrzehnte später, in seiner Arbeit Römische Studien in Serbien. Der Donau-Grenzwall, das Strassennetz, die Städte, Castelle, Denkmale, Thermen und Bergwerke zur Römerzeit im Königreiche Serbien aus 1892 schon von über 340 römischen Fundstätten in Serbien die Rede ist. Alle Funde und Fundstätten – die Überreste römischer Städte, Kastelle, Siedlungen, Festungen und Straßen – hat er nicht nur registriert, sondern auch mehrfach beschrieben, präzise Illustrationen angefertigt und die Entstehungszeit des jeweiligen Denkmals zu bestimmen versucht. Er wusste,
149
„dass ohne die topografischen Daten und ohne eine gründliche Datenerhebung vor Ort die Ergebnisse aller historischen Forschungen zwangsläufig unzuverlässig bleiben müssen“ (Kanitz 1892: 1).
„Zwei ein halb Stunden von Zaitschar entfernt, auf einer kleinen Erhöhung am grossen Timok. Diese Schlossruine, in der Form eines gleichseitigen Quadrates, ist wohl eine der grössten Europa’s, und erregt in hohem Grade das Interesse des Forschers (Ill. 1) ... Nicht gelingen wollte es mir irgend einer Inschrift oder auch nur eines gestempelten Ziegelsteines ansichtig zu werden, und ich muss mich darauf beschränken die Gründe hier mitzutheilen, welche annehmen lassen, dass dieser kolossale Bau ein römischer sei ... Es ist nämlich höchst wahrscheinlich, dass die Römer bei der grossen Zahl ihrer Niederlassungen längs der Donau, eines grösseren befestigten Waffenplatzes mehr im Innern gelegen bedurften …“ (Kanitz 1861: 8–9). Danach sollte Kanitz Gamzigrad noch mehrfach besuchen. So wird diese Fundstätte in seinem 1868 erschienenen Werk Reise in Süd-Serbien und NordBulgarien Ausgeführt im Jahre 1864 noch gründlicher beschrieben, um Archäologen
Felix Kanitz und das antike Erbe in Serbien
Von seiner Gründlichkeit bei der Datenerhebung und beim Dokumentieren zeugt auch sein Vorgehen im Falle von Gamzigrad (Felix Romuliana) nah Zaječar, einer der bekanntesten und am besten erforschten römischen Fundstätten in Serbien (Поповић 2010). Das kleine Städtchen Zaječar in Ostserbien und seine Umgebung hat Kanitz zum ersten Mal im Jahre 1860 besucht:
Tatjana Cvjetićanin
150
und Historiker zur Erforschung des Gamzigrader Palastkomplexes zu motivieren (Kanitz 1868: 59–60). Zwar war er nicht der erste Reisende, der einen Bericht über seinen Besuch in Gamzigrad hinterlassen hatte, dafür hat er aber als Erster präzise Zeichnungen dieses Komplexes angefertigt, den er für eines der größten, eindrucksvollsten und besterhaltenen römischen Architekturdenkmäler in ganz Europa hielt (Ill. 2). Zwischen der romantischen Begeisterung für Gamzigrad und den damit verbundenen Anregungen zu seiner Erforschung einerseits, und den ersten systematischen Untersuchungen im Jahre 1953, andererseits, sollte trotzdem fast ein ganzes Jahrhundert verstreichen (Живић 2010: 16). Die Forschungsergebnisse, über welche wir heute verfügen, bestätigen die Bedeutung des spätantiken Palastkomplexes in Gamzigrad, der während der römischen Tetrarchie vom Kaiser Galerius errichtet wurde (Ill. 3, 4). Alle ursprünglichen Dilemmata bezüglich der Funktion von Gamzigrad wurden 1984 durch die Entdeckung der Inschrift Felix Romuliana beseitigt. Damit wurde eindeutig bewiesen, dass Gamzigrad keine Festung und kein Amtssitz des Verwalters von kaiserlichen Gold-mienen war, sondern dass es als Kaiserpalast errichtet wurde. Alles, was Felix Kanitz schon gesehen und gezeichnet hatte, konnte durch die neueren Erkenntnisse nur ergänzt, aber nicht widerlegt werden (Ill. 5). Die römischen Provinzen auf dem Gebiete des heutigen Serbiens waren von ihrer Rolle als Grenzprovinzen auf der bedeutenden Donaugrenze entscheidend geprägt (Ill. 6). Zu den wichtigsten Aspekten der Provinz Moesia Superior (Obermösien) gehörte zweifelsohne der Donaulimes mit Legionsfestungen Singidunum (Belgrad), Viminatium (Kostolac) und – in der Frühphase der römischen Herrschaft – möglicherweise auch Margum (Dubravica). Diese großen Legionsfestungen wurden zudem von über 30 Auxiliar-Kastellen unterstütz (Mirković 2007). Die römischen Festungen an der Donau erwähnte Kanitz zum ersten Mal in einer Fundstättenliste aus dem Jahre 1861. Dabei galt seine Aufmerksamkeit in erster Linie Kladovo, bzw. den Überresten der Traian-Brücke in der Nähe des Dorfes Kostelj, gegenüber der rumänischen Stadt Turnu Severin, sowie der Tabula Traiana im Eisernen Tor. Dazu erwähnt er aber noch weitere 12 Fundstätten, von Prahovo in Ostserbien bis Zemun (Kanitz 1861: 9–11; Ill. 7). Dreißig Jahre später - in seinem Werk Römische Studien in Serbien. Der Donau-Grenzwall, das Strassennetz, die Städte, Castelle, Denkmale, Thermen und Bergwerke zur Römerzeit im Königreiche Serbien (1892) - erwähnt Kanitz schon fast
151
Felix Kanitz und das antike Erbe in Serbien
90 Fundstätten an der Donau, wobei er einigen von ihnen große Aufmerksamkeit widmet (Ill. 8, 8a). Von den 120 Illustrationen in dem eben genannten Buch stellen 22 Grundrisszeichnungen und 13 Illustrationen diverse Bauwerke, Festungsanlagen und andere Fundstätten am Limes dar. Von Viminatium abgesehen, haben es Gamzigrad und die anderen römischen Denkmäler an der Donau bis Mitte des 20. Jahrhunderts nicht geschafft, in den Mittelpunkt des wissenschaftlichen Interesses zu rücken, obwohl die Themen aus dem klassischen Altertum, die materiellen Spuren der nationalen Vergangenheit und die vorgeschichtlichen Fundstätten bei der Ausbildung serbischer Archäologinnen und Archäologen schon immer eine äußerst wichtige Rolle gespielt haben (Babić 2008, 128–133). Im Zuge der Vorbereitungen zur Errichtung des gewaltigen Wasserkraftwerkes im Eisernen Tor und des dazugehörigen Staudammes bzw. Stausees musste Anfang der 1960er dieses Gebiet unbedingt zum ersten Mal systematisch erforscht werden. In der ersten Phase wurden so die Denkmäler und Überreste erfasst, damit später auch die Ausgrabungen eingeleitet werden konnten (Starinar XXXIII-XXXIV; Ђердапске свеске I-IV; Vasić, Kondić 1986, 542–560; Petrović 1996; Petrović, Vasić 1996, 15–26; Jeremić 2009). Die Illustrationen Kanitz’ und die Angaben anderer Forscher haben sich dabei als eine höchst willkommene und äußerst solide Grundlage erweisen, wenn es darum ging, einige von Festungsbauten zu identifizieren und ihren Standort und ihre Bedeutung zu bestimmen (Ill. 9). Bei der Bestimmung des Ausgangspunktes für die jeweilige Erhebung oder Untersuchung haben sich diese älteren Quellen ebenfalls als äußerst hilfreich erwiesen, genauso wie bei der Einschätzung des zu erwartenden Arbeitsumfangs. Selbstverständlich wissen wir heute – nach einer jahrzehntelangen intensiven Forschungstätigkeit, zu welcher mehrere Generationen serbischer Archäologinnen und Archäologen ihren Beitrag geleistet hatten – dass manche von den Angaben und Schlussfolgerungen Kanitz’ nicht vollkommen fehlerfrei waren. Seine Identifizierung von Festungsanlagen aus der Antike bzw. ihre Namensbestimmung hat sich in manchen Fällen letztendlich als falsch erwiesen. Als Beispiel können wir hier die Festungsanlage Zanes nennen, die bis zu den 80er Jahren des vergangenen Jahrhunderts alle Forscher in der Nähe des ostserbischen Dorfes Donje Butorke vermuteten (Ill. 10). Heute wissen wir aber, dass Zanes eigentlich nur der frühbyzantinische Name von Diana war, eines großen Auxiliar-Kastells in der Nähe von Karataš an Sipski Kanal (РанковКондић 2009, 367–402). Inzwischen sind auch einige Fehler bei der Bestimmung von Außenmaßen einiger Festungsanlagen sowie bei kleineren Details entdeckt
Tatjana Cvjetićanin
152
und korrigiert worden, aber in vielen Fällen haben sich die Informationen Kanitz’ auch als vollkommen richtig erwiesen (Ill. 11, 12). Die archäologischen Beiträge Kanitz’ haben von Anfang an einen vehementen Kritiker in Mihailo Valtrović gefunden, der ihm wiederholt vorgeworfen hat, er würde seine Themen nur oberflächlich darstellen, statt sie ausführlich zu behandeln (Медаковић 1985, 224). Es ist aber falsch, die Beschreibungen Kanitz’ so zu betrachten, als wäre er nur Archäologe gewesen. Im Kontext seines Gesamtwerkes wird es schnell deutlich, dass all die Fehler in seinen Rekonstruktionen und Illustrationen als geringfügig und unerheblich einzustufen sind (Срејовић, Цермановић-Кузмановић 1985). Es versteht sich eigentlich von selbst, dass seine Erkenntnisse inzwischen durch neue Forschungsergebnisse und Beweise ergänzt werden konnten. Obwohl einige seiner Standpunkte und Schlussfolgerungen inzwischen als überholt gelten, wird Felix Kanitz seine Pionierrolle nie einbüßen. Es ist und bleibt sein Verdienst, eine Fülle von Informationen gesammelt und der westeuropäischen Öffentlichkeit vorgestellt zu haben. Als guter Kenner Serbiens konnte Kanitz seinen Lesern über zahlreiche Fundstätten Auskunft geben, die dann erstaunlicherweise – wie z. B. der Kaiserpalast Šarkamen in Ostserbien - für lange Zeit in Vergessenheit geraten sollten (Kanitz 1892: 95, Ill. 68). Seine Darstellungen waren dabei immer äußerst überzeugend. Dank seiner Ausbildung als technischer Zeichner konnte er in seinen starren, topografisch aber richtigen Zeichnungen den damaligen Zustand von Denkmälern und Fundstätten einwandfrei dokumentieren (Ill. 13). Die Bedeutung von Informationen, die er sammeln und veröffentlichen konnte, ist unmittelbar nach dem Erscheinen seines dreibändigen Werkes über Serbien deutlich geworden (Leipzig 1904, 1909, 1913). Anlässlich des 100. Jahrestages der Geburt von Felix Kanitz 1929 erinnerte der berühmte serbische Archäologe Miloje M. Vasić die Öffentlichkeit - aber vor allem die Wissenschaftler - in Serbien daran, wie groß die Verdienste Kanitz’ wirklich sind. Er war immer danach bestrebt, seine Leser mit möglichst genauen und zuverlässigen Daten zu versorgen. Nach den katastrophalen Zerstörungen im Ersten Weltkrieg sollten sich siene Veröffentlichungen als die bedeutendste Quelle für die künftigen Forscher erweisen (Васић 1929: 600–601). Erst die zweite Generation serbischer Berufsarchäologen hat dafür gesorgt, dass die Unterschätzung der Verdienste Kanitz’ als solche erkannt wird, und dass an ihre Stelle eine angemessene Würdigung seines Werkes tritt (Васић 1929: 601). Auch in den Jahrzehnten danach sollte sich die Bedeutung Kanitz’ mehrfach bestätigen. Die erste archäologische Karte Serbiens, die 1951 veröffentlicht wurde
153
Felix Kanitz und das antike Erbe in Serbien
(Гарашанин М., Гарашанин Д. 1951), beruht zum Teil auf den Grundlagen, die er mit seinem Register aus dem Jahre 1861 gelegt hatte. In den kommenden Jahren gilt es, sie weiter zu ergänzen. Die Bedeutung Kanitz’ darf aber auf keinen Fall nur auf die Erstellung einer genauen archäologischen Karte und auf die präzise Identifikation von Fundstätten reduziert werden. Kanitz hat sich zwar unter anderem auch mit archäologischen Fragestellungen und Aufgaben befasst, aber in erster Linie war er ein aufmerksamer und intelligenter Beobachter, der im 19. Jahrhundert mit offenen Augen Serbien und die umliegenden Nachbarländer bereiste, „um eine Anleitung zu verfassen, anhand welcher sich seine Leser schnell und einfach über Land und Leute informieren konnten“ (Васић 1929: 602). Beim Versuch, die Ergebnisse seiner Arbeit aus der heutigen Perspektive angemessen zu würdigen, zeigt sich deutlich, dass Kanitz in seinen Veröffentlichungen – vor allem aber in seinem letzten Werk – danach trachtete, eine Kulturlandschaft darzustellen. Aus seinen Texten über Serbien wird ersichtlich, auf welche Art und Weise sich das Erbe Zentralbalkans in das gesamteuropäische Kulturerbe integriert. Darüber hinaus geben seine Arbeiten dem Leser die Möglichkeit, sich ein Bild von Serbien im 19. Jahrhundert zu machen, aber auch von dem Verhältnis zur Vergangenheit, das zu jener Zeit im Lande herrschte. Felix Kanitz bietet uns einen Überblick über die Verhältnisse von damals, anhand dessen wir all die späteren Forschungsergebnisse und Denkmalschutzmaßnahmen besser würdigen können.
154
Апстракт: Када данас посматрамо укупно дело Феликса Каница, оно што је нудио у својим радовима јесте културни пејсаж. Његови текстови – у којима је инвентарисао Србију – омогућавају нам да утврдимо не само временске и културне путање које повезују и интегришу наслеђе централног Балкана у европско наслеђе, већ и да допунимо живу слику Србије 19. века, њен однос према прошлости, као и да препознамо даље напоре у истраживању и заштити коју смо прешли креирајући наше културне стазе.
Татјана Цвјетићанин
Кључне речи: Феликс Каниц, културни пејсаж, античко наслеђе.
Феликс Каниц и античко наслеђе на тлу Србије
155
ознавању чињеница из области археологије у Србији, у најмањем развоју њене археолошке карте, знатно је допринео Феликс Каниц. Ствара јући детаљну, информативну, живу слику једне младе балканске државе, у намери да Европи понуди обилно и пре свега ново градиво, у више радова различитог обима и карактера, објављујује нов материјал, нове податке, до та да непознате у нау ци, везане за археолошке налазе и налазишта у Србији. Време у којем Каниц пут ује по Србији, јесте време у којем се млада др жава консолидује и улази у процес снажне европеизације, ствара националне инстит уције, поставља темеље многим нау чним дисциплинама, у којем се и констит уише памћење нације и препознају национални топоси. Истовре мено, то је доба када се – од краја 18. и почетком 19. века, уз романтичарски однос према прошлости, уз интерес за старине, или древности српске, јављају и прве сакупљачке, али и стидљиве истраживачке идеје (Милићевић 1888, 25; Медаковић 1985, 11–116; Џелебџић 1969). У области археологије представљају се систематски по први пут 1850. године старине из београдског округа, врше се прва рекогносцирања и то у области Космаја 1854. године, а прва археолошка ископавања спроводе се 1865. године у централној Србији, на планини Рудник (Ђорђевић, Ра дић, Цвјетићанин 2005, 11–12). Почињу и прва систематска истраживања Михаила Валтровића и Драг утина Мил утиновића српске средњовековне уметности (Богдановић 1978). Део истраживања спроводи се преко Народ ног музеја, националне установе основане 1844. године. Оснива се Катедра за археологију на Великој школи (1881) и поставља се први професор, ује дно и управник Народног музеја, Михаило Валтровић. Српско археолошко друштво се оснива 1883. године, а годину дана касније покреће се и часопис „Старинар” ‒ гласило друштва.
Феликс Каниц и античко наслеђе на тлу Србије
П
Татјана Цвјетићанин
156
Укратко, ови догађаји и датуми означавају почетак организованог рада на прикупљању, чувању и проу чавању археолошких налаза са подручја Срби је. Деветнаести век је доба када се у Србији археологија развија као посебна нау чна дисциплина, са свим особеностима културноисторијске археологије, која у основи сматра да просторне варијације материјалне култ уре ослика вају етничку или расну варијацију. Позиву за сакупљање старина, упућеном у време оснивања Народног музеја, придружује се и позив за сакупљањем народног блага у прошлости и садашњости (Медаковић 1985: 13), са оснивањем Дружине за археологију и етнологију на балканском трипољу, 1867. године. У патриотском позиву Српског ученог друштва истиче се да народ, да би знао куда иде и каква му је буд ућност, мора да зна ко је био. Историја је позвана да пробуди, загреје и оживи народ. Истовремено, култ урном свет у Европе нуди се да упозна историју, уметност, култ уру, цивилизацију српског народа, где Каниц ужива „велики и леп глас” у европској јавности, јер су Каницове публикације биле први и најпоузданији извор информација. Он је, поред малог броја других страна ца, можда највише допринео да култ урни свет Европе, средином прошлог века, боље упозна територију ондашње Србије с једне, али и тежње српског народа оног доба, с друге стране (Васић 1929: 594). Каницови радови, како се сматра, имају највише вредности са архе олошког гледишта и посебне заслуге добио је опис ујући годинама праи сторијске споменике у Србији, и нарочито римско наслеђе, почевши од Die römischen Funde in Serbien, објављеног 1861. године, до Das Königreich Serbien und das Serbenvolk von der Römerzeit bis zur Gegenwart, чији први том излази 1904. године. Укратко, о Каницовим заслугама на пољу проу чавања римског насле ђа у Србији и прикупљања података речито говори поређење првог рада из области римске археологије, издатог 1861. године, у којем бележи 40 локали тета, да би 30 година касније, 1892. године, у делу Römische Studien in Serbien. Der Donau-Grenzwall, das Strassennetz, die Städte, Castelle, Denkmale, Thermen und Bergwerke zur Römerzeit im Königreiche Serbien описао преко 340 римских налазишта у Србији. Каниц је налазе и налазишта, остатке римских градова, насеља, утврда, путева, пописивао, у више наврата детаљно описивао, прецизно илустровао, хронолошки опредељивао, јер
„иако историчари желе да јасно утврде римске путеве и градове, без помоћи топографије и преданог рада на терену, резултати остају непоуздани” (Kanitz 1892: 1).
157
Какви су обим и врста података, прецизност у документ у, мог у да нам представе следећи примери, данас једни од најпознатијих и можда највише истражених римских комплекса у Србији, Гамзиград ‒ познат као Ром ули јана (Поповић 2010). Обилазећи Србију Каниц је 1860. године први пут посетио Зајечар и околину:
Гамзиград је Каниц посетио више пута, а помиње га и 1868. године (Reise in Süd-Serbien und Nord-Bulgarien Ausgeführt im Jahre 1864), када га и детаљније и прецизније опис ује како би мотивисао археологе и историчаре да га боље истраже (Kanitz 1868: 59–60). Каниц није био једини путописац и истраживач који је забележио свој сусрет са овим спомеником, али је пр ви који је оставио прецизне цртеже „једног од највећих и најоч уванијих споменика римске арх итект уре у Европи, једног од најсјајнијих споменика прошлих времена” (Сл. 2). Ипак, готово век је прошао од првих предлога за његово истраживање и романтичарског одушевљења Гамзиградом, до систематских истраживања, која су започела тек 1953. године (Живић 2010: 16). Данашњи резултати по тврђују изузетан значај овог комплекса чији је величанствен тренутак везан за јасан политички програм касноантичког доба, време тетрарх ије и цара Галерија (Сл. 3, 4). Расправе о функцији – од утврђења, седишта управника царских златоносних рудника и царске палате, окончане су 1984. открићем натписа Felix Romuliana, којом је ово налазиште потврђено као царска па лата. Оно што је Каниц видео и илустровао само је доп уњено новим сазна њима (Сл. 5).
Феликс Каниц и античко наслеђе на тлу Србије
„Два и по сата од Зајечара налазе се руине палате (замка) квадрат не основе, у целини један од највећих у Европи, сличан Мајнцу, који заслужује велико интересовање истраживача ... Видљиве су огругле куле, њих 25, капије, моћни зидови ... Римско је здање, али нема натписа, нема печата на опекама, који би то потврдили, али је вероватно да су Римљани, у оквиру њихових активности на Ду наву, један велики утврђени арсенал, подигли у близини Дунава” (Kanitz 1861: 8–9; Сл. 1).
Татјана Цвјетићанин
158
Римске провинције на простору данашње Србије посебно је дефини сало њихово место пограничних провинција на важној граници на Дуна ву (Сл. 6). Утврђена северна граница дуж Дунава (лимес), која је била део одбрамбеног система Царства, са легијским утврђењима у Сингид унум у (Београд), Виминацијум у (Костолац) и мог уће на почетку римске власти и у Марг ум у (Дубравица) и са преко 30 аугзилијарних (помоћних) тврђава и утврђења, једна је од најважнијих карактеристика провинције Горње Мезије (Mirković 2007). Код Каница римска утврђења на Дунаву први пут се помињу у попису налазишта 1861. године, где се посебна пажња даје Кладову, односно оста цима Трајановог моста у близини села Костељ, преко пута Турн Северина, као и Трајановој табли у Ђердапској клис ури, уз попис и детаље других 12 налазишта, од Прахова до Зем уна (Kanitz 1861: 9–11; Сл. 7). Тридесет година касније, у делу Römische Studien in Serbien. Der DonauGrenzwall, das Strassennetz, die Städte, Castelle, Denkmale, Thermen und Bergwer ke zur Römerzeit im Königreiche Serbien (1892) Каниц помиње и описује готово 90 локалитета на Дунаву, поједине са великом пажњом (Сл. 8, 8а). Међу 120 илустрација које прате ову књиг у 22 основе и 13 илустрација прецизно опи сује грађевине, фортификације и налазе са подручја лимеса. Слично Гамзиград у, римски остаци дуж Дунава – сем Виминацијума – нис у били у фокус у истраживача све до средине 20. века, иако су теме из класичне старине имале важну улог у у образовању српских археолога, уз интерес за материјалне трагове националне прошлости и праисторијским налазиштима (Бабић 2008, 128–133). Започевши припреме за велики истра живачки пројекат условљен градњом електране у Ђердапу, посебно акум у лационог језера, почетком 60-тих година прошлог века почињу систематска истраживања овог подручја, најпре рекогносцирања, а потом и ископавања (Старинар XXXIII-XXXIV; Ђердапске свеске I-IV; Vasić, Kondić 1986, 542–560; Petrović 1996; Petrović, Vasić 1996, 15–26; Jeremić 2009). Каницови цртеж и, уз податке других ист раж ивача, представљали су драгоцен у, солидн у основу за идентификацију, убификацију, али и ва лоризацију појединих утврђења, помоћ у одређивању полазних тачака за истраживање и обим предвиђених зах вата (Сл. 9). Садашња знања – акум у лирана у вишедеценијским истраживањима генерација српских археолога, свакако да откривају пог решке у Каницовим подацима. Идентификација појединих утврђења, њихова античка имена, у појединим случајевима су нетачна.
159
Феликс Каниц и античко наслеђе на тлу Србије
Један од илустративних примера је Занес, препознат као утврђење у сел у Доње Буторке, како су га тумачили и сви истраживачи до 80-тих годи на прошлог века (Сл. 10). Данас знамо да је то рановизантијско име Дијане, великог аугзилијарног утврђења у близини Сипског канала на Караташ у (Ранков-Кондић 2009, 367–402). Увиђају се и разлике и у габаритима утвр ђења, погрешке у детаљима, али се и у великом броју случајева потврђују информације које је Каниц забележио (Сл. 11, 12). Радови у области археологије стекли су одмах свог оштрог критичара, Михаила Валтровића, који му је замерао да „више из радозналости обаве штава него што дубински исцрпљује своју тем у”, односно да је „умео нау чна питања кренути, али није имао спреме да их до дна проу чи и реши” (Медако вић 1985, 224). Суочавање са Каницовим подацима, као да је он само археолог, погрешан је приступ. Утврђене грешке и реконструкције у илустрацијама (Срејовић, Цермановић-Кузмановић 1985) у свеу купном Каницовом дел у, како га и треба посматрати, јес у незнатне. Свакако да су његова тадашња знања допуњена, а ставови превазиђени новим истраживањима и доказима, али се Каницу не може одрећи његов пионирски значај, а изнад свега намера да западном свет у пружи што више нау чних информација. Доследан у овој намери, Каниц нуди – уз импресивно познавање Ср бије, где се појављују дуго потом заборављени локалитети, попут Шаркамена ‒ убедљива сведочанстава виђеног (Kanitz 1892: 95, fig. 68). Нау чен техничком цртежу, он кроз крут цртеж ствара, топографски тачан, често калиграфски дотеран, прецизан документ тадашњег стања споменика. Значај ових података показује се врло брзо након изласка тротомног Каницовог дела о Србији (Лајпциг 1904, 1909, 1913). Подсећајући 1929. године, поводом стогодишњице рођења Феликса Каница, српску јавност, а посебно истраживаче, на рад и значај Каницов, чувени српски археолог Милоје М. Васић истиче да се Каниц трудио да пружи најбоље и најпоузданије подат ке у својим радовима, који ће – посебно у светлу катастрофе Првог светског рата, имати и, често, важност извора првог реда за буд уће истраживаче (Васић 1929: 600–601). Била је потребна друга генерација школованих археолога да се непра вичне оцене Каницовог доприноса превазиђу (Васић 1929: 601) и поново по тврди важан информативни карактер Каницовог дела. Наступајуће године су ово изнова доказале: прва археолошка карта Србије појавила се 1951. године (Гарашанин М., Гарашанин Д. 1951), а археолошка мапа Србије, коју је својим пописом из 1861. године поставио, још има празне просторе.
Татјана Цвјетићанин
160
А значај првазилази само питање стварања прецизне археолошке кар те и артик улисане идентификације локалитета. Каниц је између осталог и археолог, али пре свега – речима Милоја Васића – „паметно и разумно пролазио је Каниц кроз слободну Србију и суседне области, пишући први упутник у брзо и лако упознавање Србије и српског народа из доба 19. века” (Васић 1929: 602). Данас када посматрамо његово дело, укупно, оно што је Каниц већи ном нудио у својим радовима, посебно последњем, јесте култ урни пејсаж. Његови радови – у којима је инвентарисао Србију – омог ућавају нам да утврдимо не само временске и култ урне путање које повезују и интегришу наслеђе централног Балкана у европско наслеђе, већ и да допунимо живу слику Србије 19. века, њен однос према прошлости, као и да препознамо даље напоре у истраживању и заштити коју смо прешли креирајући наше култ урне стазе.
161
Феликс Каниц и античко наслеђе на тлу Србије
1. Gamzigrad, Aquarell von Felix Kanitz / Гамзиград, акварел Ф. Каница
2. Gamzigrad, Grundrisszeichnung von Kanitz / Гамзиград, основа према Каницу
162
Tatjana Cvjetićanin
3. Gamzigrad heute / Данашњи изглед Гамзиграда
163
Феликс Каниц и античко наслеђе на тлу Србије
4. Westeingang heute / Данашњи изглед западне капије
5. Turm in Gamzigrad, Zeichnung von Felix Kanitz / Гамзиград – куле, цртеж Ф. Каница
Tatjana Cvjetićanin
164
6. Römische Festung Boljetin / Римско утврђење Бољетин
165
Феликс Каниц и античко наслеђе на тлу Србије
7. Tabula Traiana, auf einer Zeichnung von Felix Kanitz und heute / Трајанова табла, цртеж Ф. Каница и данашњи изглед Табле
166
Tatjana Cvjetićanin
8. Prahovo, römisches Kastell, Zeichnung von Felix Kanitz / Прахово, римски кастел, Каницов цртеж
8a. Margum, Zeichnung von Felix Kanitz / 8а. Маргум, Каницов цртеж
167
10. Grundrisszeichnung der Festung Zanes von Felix Kanitz / Каницова основа утврђења Занес
Феликс Каниц и античко наслеђе на тлу Србије
9. Grundrisszeichnung der Festung in Bosman von Felix Kanitz / Каницова основа утврђења на Босману
168
Tatjana Cvjetićanin
11. Grundrisszeichnung der Festung in Karataš von Felix Kanitz / Каницова основа утврђења на Караташу
12. Grundrisszeichnung der Festung in Karataš (in römischen Zeiten Diana) nach den Ergebnissen neuester Untersuchungen / Основа утврђења на Караташу – римска Диана – након нових истраживања
169
Persönliche Eindrücke und Stereotypenbidung in Texten und Zeichnungen Felix Kanitz’
Марко Дого Универзитет у Трсту Трст Лично запажање и стварање стереотипа у цртежима и списима Феликса Каница
Феликс Каниц и античко наслеђе на тлу Србије
Marco Dogo Università di Trieste Trieste
170
Abstract: Bedingt durch seine Ausbildung spielen bei Felix Kanitz die persönlichen Eindrücke eine wichtige Rolle, aber trotzdem konnte er sich von gewissen gängigen Stereotypen über das Gesehene und Wahrgenommene im Allgemeinen nicht immer lösen. Bei einer genauen Betrachtung seiner bildlichen Darstellungen, die einen integralen Bestandteil seiner Texte darstellen, kommt eindeutig zum Vorschein, dass Kanitz als Reiseschriftsteller nicht immer ein objektiver Beobachter war. Oft griff er zu Überzeugungsmitteln emotionaler Natur und neigte darüber hinaus manchmal sogar dazu, seinem Publikum ebendas zu bieten, was seinerzeit „generell als richtig galt“.
Marco Dogo
Schlüsselwörter: Felix Kanitz, Stereotype, der Balkan, die Türkei, Serbien.
D
ie vorliegende Arbeit ist den unterschiedlichen Funktionen von persönlichen Eindrücken Felix Kanitz’ im Rahmen seiner Reisebücher gewidmet. Schon lange bevor Eduard Said und Maria Todorova die Theorie über Dominationsmechanismen entwickelt haben, die das Reduzieren auf das Stereotyp vom Anderen (im Falle des Ostens) bzw. auf das Stereotyp vom unvollkommenen Selbst (im Falle des Balkans) erklären, hatte im Jahre 1955 die amerikanische Historikerin Barbara Jelavich die englischen Balkanreisenden auf die folgende Art und Weise charakterisiert: „All of these writers contributed in one way or another to strengthen the popular conception in Western Europe of life under Moslem rule. The political importance of the travel books is therefore just this: what they described was what was generally accepted as true“ (Jelavich 1955: 81). Nach einer gründlichen Analyse von zahlreichen britischen Reisebüchern über „die europäische Türkei“ hat Barbara Jelavich die Fachwelt davor gewarnt, in solchen Veröffentlichungen eine zuverlässige historiografische Quelle zu sehen. Diese Bemerkung ist allerdings nur als kritische Feststellung und nicht als theoretisches Postulat zu verstehen. Aus dem eben angeführten Zitat geht jedoch implizite hervor, es gäbe unterschiedliche Wissensebenen, die auf eine zweifache oder gar zweideutige Art und Weise miteinander verbunden sind. Bei der Lektüre ihres Textes kann man sich des Eindrucks nicht erwehren, Barbara Jelavich war der Meinung, solche Reisebücher haben nur die schon bestehenden Überzeugungen befestigt. Je mehr sie mit den gängigen Meinungen und Vorurteilen im Einklang waren, desto größer scheint ihr Efrolg gewesen zu sein, wodurch sie dann auch eine gewisse politische Bedeutung bekommen konnten. Unter politischer
171
Persönliche Eindrücke und Stereotypenbidung in Texten und Zeichnungen Felix Kanitz’
Persönliche Eindrücke und Stereotypenbidung in Texten und Zeichnungen Felix Kanitz’
Marco Dogo
172
Bedeutung verstand Barbara Jelavich dabei eigentlich die Konsolidierung von Vorurteilen der britischen Öffentlichkeit über die Behandlung der Balkanvölker seitens ihrer osmanischen Herrscher. Schon ab der Mitte des 19. Jahrhunderts oszillierte das britische Verständnis des Osmanischen Reiches zwischen zwei entgegengesetzten Polen. Während man auf der einen Seite darin lediglich den „östlichen Despoten“ sah, war auf der anderen Seite auch die Meinung vertreten, die Osmanen würden auf dem Balkan die Rolle von „Irrenhauswächtern“ ausüben. Die eben skizzierten Umstände konnten Barbara Jelavich selbstverständlich nicht daran hindern, den Wert vieler Einzelinformationen zu erkennen, die in britischen Reisebüchern über den Balkan ebenfalls enthalten sind. Diese Angaben betrafen die unterschiedlichsten Aspekte der dortigen Verhältnisse, von dem Zustand der Straßen, über die notwendigen Reisepapiere, bis zur Ernährung, Nahrungsmittelherstellung und zu Handwerkszweigen in den Städten. Im Gegensatz zu diesem Informationsreichtum sollten aber die Beobachtungen ethnografischer Natur immer ein Problem bleiben. Später wurde dieses Problem vom bedeutenden Oreintalisten Malcom Wagstaff in seiner Studie über William Martin Leake und dessen Beschreibung der Türkei erneut thematisiert (Wagstaff 2004). Leutnant Leake, Geograf und Mitglied von diplomatischen Missionen im Osmanischen Reiche während der Napoleonkriege, hat nach 1814 eine ganze Reihe von Studien veröffentlicht, basierend auf seinen persönlichen Aufzeichnungen aus vergangenen Jahrzehnten, auf sei-nen Tagebüchern und seinen Reisebeschreibungen aus Griechenland und Kleinasien. Wagstaff setzt jedoch Leakes Ruf als objektiver und präziser Beobachter der osmanischen Wirklichkeit in Zweifel. Lange Zeit galt Leake als eine Ausnahme unter den westeuropäischen Reise-schriftstellern, die in ihren Werken hauptsächlich den Lehrstoff aus den Büchern nacherzählt haben, die sie im Laufe von Vorbereitungen auf ihre Grand Tour gelesen hatten. Sie waren nicht wirklich bereit, die Länder und Gebiete, in denen sie sich gerade aufhielten, mit offenen Augen zu betrachten. Dadurch haben sie die Vorurteile der eigenen Zeit einfach nur wiederholt und verfestigt, darunter auch die Vorurteile über die Türken und über das Osmanische Reich. Nach einer gründlichen kritischen Auseinandersetzung mit den Texten Leakes konnte Wagstaff beweisen, jener war von den Stereotypen Montesquieus über den islamischen und östlichen Despotismus dermaßen geprägt, dass er nicht einmal in der Lage war, die eigenen Beobachtungen unmittelbar zu schildern, ohne sie vorher in den Kontext angeblicher türkischer Erbeigenschaften gesetzt zu haben. Dies Stereotypen stellten die türkische Bevölkerung als gewalttätig, unkultiviert und faul dar und die
173
Persönliche Eindrücke und Stereotypenbidung in Texten und Zeichnungen Felix Kanitz’
herrschende Schicht im Osmanischen Reiche als unterdrückerisch, korrumpiert und desinteressiert. Wagstaff weist darauf hin, dass die Vertreter der Bildungselite im 19. Jahrhundert selbst durch ein professionelles Beobachtungstraining nicht davor gewahrt werden konnte, alles im Lichte der eigenen latenten Stereotype zu sehen. Dies wissend, stellt sich die Frage, wie objektiv die Beobachtungen von Felix Kanitz wirklich sein konnten? Jean-Pierre Bouerdick, Autor einer ausgezeichneten Monografie über Felix Kanitz, vertritt die Auffassung, dieser sei als Reisender und Reiseschriftsteller ein absoluter Autodidakt gewesen, der sich an keine besondere Reisetheorie gehalten habe (Bouerdick 2007). Der Hauptzweck seiner Reisen sei immer geografischer Natur gewesen und seine Beobachtungen habe er immer aus seinen Reisetagebüchern direkt in seine Werke übertragen, und zwar nach dem territorialen Prinzip, als hätte er schon damals mit einem modernen Scanner gearbeitet. Das von Kanitz gescannte Territorium sei eigentlich derjenige Teil „bulgarischer Länder“ gewesen, der zwischen der Donau und dem Balkangebierge (serb. Stara Planina) liegt. Damit habe er es vermeiden können, sich mit den Territorien im Süden des Landes zu beschäftigen, die in den 1860er und den 1870er Jahren mit schweren religiösen und nationalen Problemen belastet waren. Hätte er dies nicht getan, wären seine ethnografischen Eindrücke erheblich trüber ausgefallen. Die ethnografischen Beobachtungen Kanitz’ bezögen sich also auf die territoriale Verbreitung einiger ethnischer Gruppen mit einer bestimmten Identität und nicht etwa auf eine Identitätssuche auf „wissenschaftlichen Grundlagen“. Obwohl sich damals dieser ganze Teil Europas den Morbus Ethnographicus zugezogen habe, habe sich Kanitz diesem Einfluss entziehen können. Wie die etwas älteren Reiseschriftsteller auch, spürte Kanitz den Wunsch nach dem Wiedererkennen des Gesehenen (riconoscimento), aber auf eine eigene Art und Weise. Kanitz war jedes Mal begeistert, wenn er glaubte, bei einer bestimmten Bevölkerungsgruppe Eigenschaften erkennen zu können, die den angeblichen europäischen Charakteristika ähnlich waren. Eine solche Betrachtungsweise lag vermutlich schon einer Artikelserie von Cyprien Robert zu Grunde, die zwischen 1842 und 1843 unter dem gemeinsamen Titel Le monde gréco-slave: État actuel, moeurs publiques et privées des peuples de la peninsule in der Zeitschrift „Revue des Deux Mondes“ veröffentlicht wurde. In diesen Artikeln Roberts waren auch Bemerkungen über die Eigenschaften verschiedener Balkanvölker vertreten, aus welchen dann Schlüsse über ihre Fortschritts- und Entwicklungsfähigkeit zu ziehen waren (Dogo 1988). Die Grundidee bestand dabei eigentlich darin, der Charakter einer Nation sei aus bestimmten psychosomatischen
Marco Dogo
174
Typen, aus Mythen, Volksliedern und aus der politischen Kultur der betreffenden Volksgruppe herauszulesen. Man glaubte, anhand genannter Idikatoren Prognosen darüber stellen zu können, ob eine Transformation der jeweiligen Volksgruppe nach dem europäischen Vorbild gelingen könnte oder nicht, ob sie schnell oder langsam verlaufen würde usw. Darüber hinaus sah man darin sichere Indizien dafür, ob die Ansprüche der jeweiligen Nation, ein Teil der europäischen Völkergemeinschaft zu sein, gerechtfertigt seien oder nicht. Mit der eventuellen Verwirklichung dieser Ansprüche war natürlich erst nach der Herauslösung der betreffenden Bevölkerungsgruppe aus dem osmanischen Herrschaftssystem zu rechnen. Auf die Bulgaren angewendet, führte diese Methodologie allerdings zu ziemlich deprimierenden Resultaten. Die meisten Vertreter des bulgarischen Volkes schienen vom Körperbau her eher vierschrötig zu sein, fast buckelig wegen der schweren Feldarbeit und der Angst vor den Türken. Hinzu kam noch, dass ihre Volkslieder von einer untertänigen Haltung den Herrschern gegenüber zu zeugen schienen, was die Bulgaren als ein Volk erscheinen ließ, das für die autoritäre Herrschaft wie geschaffen war. Es hatte den Anschein, sie wären für Untertanen besser geeignet als für Bürger. Die Beobachtungen Felix Kanitz’ über die Bulgaren und die anderen Bevölkerungsgruppen passen zu diesem Schema der Suche nach Ähnlichkeiten zu den europäischen Völkern. Sie unterscheiden sich aber von anderen Studien durch ihre Einschätzung von ethno-antropologischen Stereotypen. Es stellt sich hier also die Frage, anhand welcher Indikatoren Felix Kanitz die Zugehörigkeit der Bulgaren zu den europäischen Völkern herzuleiten versuchte? Dazu gehören nämlich: Ordentlichkeit, effizient organisierte Herbergen, die Bedeutung, welche die Bulgaren der Ausbildung beimessen, und die hohen Kosten für Schulen und Lehrer, die sie bereit zu tragen sind, ein gutes Straßennetz in denjenigen Teilen des Landes, die unter der lokalen Verwaltung stehen, Fleiß und die Fähikeit, Produkte – vor allem Textilien – von guter Qualität herzustellen, sowie die vermeintliche Tatsache, dass jeglicher Fortschritt in Bulgarien niemals dank der türkischen Herrschaft, sondern immer nur trotz ihr verwirklicht werden konnte. Und was ist mit den Türken? Hier sind einige Beispiele von Kanitz’ Beobachtungen allgemeiner Natur über die Türken und über die Bürokratie im Osmanischen Reiche. Die Straßen wären schlecht, die Städte schmutzig und heruntergekommen, die Häuser wären alle nur Bruchbuden, die Friedhöfe würden von Hunderudeln heimgesucht, der Postdienst wäre unzuverlässig und die Postzustellung dauerte zu lange, die Unterkünfte wären erbärmlich und die Mächtigen wären alle überhebliche Analphabeten. Um es auf den Punkt zu bringen,
175
Persönliche Eindrücke und Stereotypenbidung in Texten und Zeichnungen Felix Kanitz’
die Argumentation Kanitz’ für die Überlegenheit der Bulgaren über die Türken stützt sich nicht auf die Identitätsfrage. Ihm geht es nicht darum, die Antwort auf die Frage zu finden, wie die sind, sondern auf die Frage, was sie machen? In diesem Sinne wurde in seiner Studie Donau-Bulgarien und der Balkan die bulgarische Folklore nur beiläufig beschrieben, und zwar im Kapitel über den Aberglauben. Was Kanitz interessiert, ist das Wesen eines Volkes oder eines Menschen, das sich in seinem Verhalten manifestiert. Die Tüchtigkeit, Schnelligkeit, Wissbegierde, Auffassungsgabe, Anpassungsfähigkeit und die Fähigkeit, Neues zu akzeptieren, sind für Kanitz keine bloßen Vorteile eines bestimmten Nationalcharakters, sonder universelle humanistische Ideale. Soll dies aber bedeuten, dass alle Völker – die Türken also auch – solche vorteilhaften Charakterzüge entwickeln könnten? Die Antwort auf diese Frage fällt bei Kanitz positiv aus, was in seinen Augen am Beispiel von Ahmed Şefik Midhat Pascha, dem Wali über das Vilayet Tuna in der zweiten Hälfte der 1860er Jahre, am besten zu beweisen ist. In Midhat Pascha sah er ein überwältigendes, wenn auch kurzlebiges Vorbild, den Antipoden zur osmanischen Ineffizienz jeglicher Art. Aus dem Leben von Midhat Pascha sind einige Fakten überliefert worden. Als junger und begabter Würdenträger war Midhat Pascha 1864 zusammen mit dem damaligen Großwesir des Osmanischen Reiches einer der Mitverfasser einer neuen Provinzialverordnung (türk. Vilâyet nizâmnâmesi), mit welcher die osmanischen Reforer mehrere Ziele zu erreichen trachteten. Sie wollten die Christen an der Verwaltung mitbeteiligen, die Steuereinnahmen erhöhen und die Stabilität im Landesinneren sichern. Vor der Implementierung auf der Landesebene wurde die Provinzialverordnung unter Aufsicht von Midhat Pascha im Vilayet Tuna (dt. Donauprovinz) umgesetzt, also ausgerechnet in den von Felix Kanitz bereisten Gebieten. Für die Reformen von Midhat Pascha war es von entscheidender Bedeutung, ein gutes Verhältnis zur bulgarischen Elite aufzubauen. Er galt, diese führende Schicht mit Privilegien zu gewinnen, welche mit der Nähe zur Macht Hand in Hand gingen, damit sich im Landesinneren allmählich eine neue, national und konfessional gemischte türkisch-bulgarische Herrscherschicht bildet, die dem osmanischen Reiche treu wäre. Felix Kanitz und all die anderen Zeitgenossen Midhat Paschas waren tief beeindruckt von der Energie, welche der neuernannte Guverneur in den Bau von Eisenbahnstrecken, Straßen, Brücken, Krankenhäusern und öffentlichen Schlachthäusern investierte, sowie in die allgemeine Urbanisierung des damaligen Zentrums vom Vilayet Tuna Rustschuk (türk. Rusçuk, heute Russe). Midhat Paschas Zeitgenossen war es dabei entgangen, dass all seine Projekte durch die Sondernbesteuerung der
Marco Dogo
176
Lokalbevölkerung finanziert worden waren. Mit anderen Worten bedeutet dies, dass die eindruckvollsten Resultate der Reformen Midhat Paschas ohne jegliche Unterstützung des Staatshaushaltes erreicht werden mussten (Dogo 2003). Neben der Durchführung diverser Bauprojekte war Midhat Pascha ebenfalls bestrebt, die Sicherheit in seinem Vilayet zu erhöhen, welches den ständigen Angriffen von Aufständischen ausgesetzt war. Seine Lösung basierte dabei auf der klassischen Siedlungspolitik des Osmanischen Reiches, die auch Felix Kanitz bekannt war (Kanitz 1882). Die problematischen Gebiete wurden mit treuen Bevölkerungsgruppen besiedelt, in diesem Falle mit Tscherkessen. Midhat Pascha hat die militärischen Operationen gegen die Aufständischen höchstpersönlich geführt. Dabei ließ er nur so viele Gefangene nehmen, wie es für die öffentlichen Hinrichtungen in den sieben größten Städten in seinem Vilayet notwendig war. Obwohl er Midhat Pascha als den einzigen Wali schätzte, der wirklich bereit war, die vom Hatt-ı Hümâyûn-Reformedikt von 1856 vorgesehene zivilrechtliche Gleichheit aller Untertanen zu respektieren, sah Felix Kanitz in seiner Politik der Ansiedlung und Bewaffnung von Tscherkessen zwecks Bekämpfung von Rebellen diverser Nationalität eine Fehlentscheidung, welche die Bulgaren in die Arme Russlands geradezu treiben musste. Nur drei Jahre später wurde Midhat Pascha nach Istanbul bestellt und befördert. Er wurde zum Vorsitzenden des Staatsrates (türk. Şura-ı Devlet) und später sogar zum Großwesir ernannt. Er war einer der Hauptakteure bei der Absetzung des Sultans Abdülaziz und einer von Vätern der osmanischen Verfassung von 1876. Später wurde er aus seinen Ämtern entlassen, verbannt und verurteilt, um danach begnadigt und schließlich auf Befehl des neuen Sultans hingereichtet zu werden. Kanitz war vom Midhat Pascha einfach begeistert, da er in ihm europäische Eigenschaften zu erkennen glaubte. In ihm sah er einen intelligenten, energischen, willens starken Mann mit organisatorischen Fähigkeiten, die sich mit denen Peter des Großen messen ließen. In Kanitz’ Augen war er ein Mensch, der von einem einzigen Gedanken geleitet wurde, das Osmanische Reich zu einem modernen, fortschrittlichen Staat zu machen. Er wollte radikale Reformen durchführen, aber auf jegliches Benehmen seiner Untertanen, das die Grenzen des Erlaubten überschritt, reagierte er mit grausamer Strenge. Dabei sollten wir allerdings im Auge behalten, dass auch Kanitz gegen die Bewaffnung einzelner Ethnien war, da dies seiner Meinung nach gegen das Prinzip des wohlgeordneten Staates verstoß. Aus demselben Grunde war Kanitz kein Gegner der grausamen Niederschlagung von Aufständen. Obwohl er große Sympathien für Bulgaren empfand, war er kein Sympathisant bulgarischer Befreiungskämpfer. Die Verantwortung für den
177
Persönliche Eindrücke und Stereotypenbidung in Texten und Zeichnungen Felix Kanitz’
bulgarischen Aufstand schrieb er Serbien zu und hielt „Les prétendues insurrections bulgares de 1868 à 1874 ne furent que des actes de brigandage perpétrés par des chrétiens et quelquefois par des musulmans, actes dépourvus de tout caractère politique” (Ibid, 25). Im Vorwort zur französischen Ausgabe seines Buches DonauBulgarien und der Balkan aus dem Jahre 1882, als die Beschlüsse des Berliner Kongresses schon implementiert worden waren, bemerkte Kanitz, die Aufstände 1875 und 1876 hätten zu keinerlei Veränderungen geführt, wenn die türkischen Repressalien nicht zur Gegenreaktion der europäischen Großmächte geführt hätten. Auch aus unserer historischen Perspektiv scheint diese Einschätzung richtig zu sein. Schon 1867 wurde sie vom einem hoch angesehenen Zeitgenossen Kanitz’ als „der Mechanismus von Provokation, Repression und humanitären Intervention“ bezeichnet und erklärt (Strangrord 1869). Zehn Jahre später sollte der eben beschriebene Mechanismus zu der größten militärischen und diplomatischen Katastrophe des Osmanischen Reiches im 19. Jahrhundert führen und in diesem Züge zur Neugründung des bulgarischen Staates. Wahrscheinlich fiel es Kanitz äußerst schwer zu akzeptieren, dass die Freiheit Bulgariens auf gewaltsamem und rebellischem Wege erkämpft werden musste, statt durch schrittweise Bemühungen. Die Fähigkeit zur systematischen Arbeit gehörte nämlich in seinen Augen zu den Charakteristika des bulgarischen Volkes, welche die Ähnlichkeit dieser Ethnie mit den europäischen Völkern ausmachten. Womöglich war Kanitz im Allgemeinen nicht in der Lage, die Seitenwege zu akzeptieren oder gar zu verstehen, auf welchen die historischen Veränderungen - nicht ausnahmsweise, sondern in der Regel - verwirklicht werden müssen. Andererseits fällt es uns aber schwer, einen so reichen und eklektischen Charakter wie Felix Kanitz einfach für unfähig zu erklären, der Wahrheit in die Augen zu schauen. Trotzdem zeugt diese Abneigung den Aufständen und der Gewalt gegenüber von seinem romantischen Volksverständnis, das ihn in bestimmten Fällen dazu bewog, die Genauigkeit der Beschreibung oder der Darstellung zugunsten der Suggestivität des Ausdrucks aufzugeben. In diesem Sinne werden wir uns im Folgenden zwei bildlichen Darstellungen widmen, deren Autoren Ðura Jakšić bzw. Felix Kanitz sind (Ill. 1, 2). Bei dem ersten Bild handelt es sich um ein Ölgemälde Ðura Jakšićs unter dem Titel Der montenegrinische Aufstand, das zwischen 1858 und 1862 entstanden war. Ðura Jakšić war kein unmittelbarer Zeuge der von ihm dargestellten Ereignisse, da er sich während des Aufstandes in Wien aufhielt, wo er an der Kunstakademie studierte. Öffentlich ausgestellt wurde das Gemälde zum ersten Mal 1862 und vermochte dabei bei dem mitteleuropäischen Publikum Sympathien für den Freiheitskampf
Marco Dogo
178
der Montenegriner zu erzeugen. Bei der zweiten bildlichen Darstellung handelt es sich um eine Gravüre, die am 6. Dezember 1862 unter dem Titel Hinterhalt auffstaendischer Bulgaren in einem Balkanpasse. Nach einer Zeichnung von F. Kanitz in der „Leipziger Illustrierten Zeitung“ veröffentlicht wurde.1 Hinsichtlich Komposition zeigen diese beiden Werke eine große Ähnlichkeit miteinander. Die Tatsache, dass der Gegner nicht zu sehen ist, soll seine Unmenschlichkeit deutlich zum Ausdruck bringen. Anscheinend hatte sich Kanitz von dem Gemälde Jakšićs inspirieren lassen, wobei er allerdings die dargestellte Szene aus Montenegro auf das Balkangebierge übersiedelte und die bulgarischen Rebellen gegen „die türkische Bestie“ zu Protagonisten machte (Dogo 2006). Diese Zeichnung Kanitz’ aus dem Jahre 1862 ist darüber hinaus in zwei weiteren Varianten erhalten geblieben (Ill. 3, 4). Eine von ihnen wurde nach kleineren Veränderungen im ersten Bande seines Buches Donau-Bulgarien und der Balkan aus 1875 unter dem Titel Aufständische Bulgaren im Balkan veröffentlicht. Die Illustration wurde mit keinerlei Datumsangabe versehen, als wollte der Autor der dargestellten Szene einen allegorischen Charakter verleihen. Für die zweite Variante der Zeichnung Kanitz’ trägt der Autor selbst keine Verantwortung. Sie wurde in der italienischen Ausgabe der New Cambridge Modern History aus 1970 gedruckt, und zwar unter dem Titel Aufständische Bulgaren, nach einer Gravüre von Mitte des 19. Jahrhunderts. Auch in diesem Falle ist die Illustration mit der sugestiven Funktion des Ölgemäldes Jakšićs und der Gravüre Kantiz’ vollkomen kohärent. Dem europäischen Publikum wird das dargeboten, was es sehen und hören wollte, nämlich die Geschichte vom Freiheitskampf der Balkanvölker gegen die „türkische Unterjochung“. Das Verhältnis zwischen Text und Bild in dem Werk Kanitz’ wurde von Jean-Pierre Bouerdick als Circolaritá persuasiva, als eine zirkuläre Beweisfürhung bezeichnet. Tatsächlich erinnern einige Kapitel der Studie Donau-Bulgarien und der Balkan an die Museen aus der Zeit der Positivismus. Sie ähneln einer Ansammlung belehrender Sentenzen, von denen jede mit einem geeigneten Beispiel versehen wurde. Im Falle der Illustration Aufständische Bulgaren ist im Text selbst keine Passage zu finden, die nach einer dermaßen überzeugenden bildlichen Darstellung verlangen würde. Ähnlich war es allerdings auch bei Kanitz’ Darstellung des Serbisch-Osmanischen Krieges von 1876. Die Kriegsereignisse wurden in den drei Bänden der Studie Das Konigreich Serbien und das Serbienvolk: von der Römerzeit 1 Der Autor bedankt sich bei J. P. Bouerdick, der sich als bereit erwies, ihm eine Reproduktion der genannten Illustration aus der „Leipziger Illustrierten“ Zeitung zur Verfügung zur stellen.
179
Persönliche Eindrücke und Stereotypenbidung in Texten und Zeichnungen Felix Kanitz’
bis zur Gegenwart äußerst detailreich geschildert. Der Bericht folgt aber nicht der Ereignisfolge im chronologischen Sinne und richtet sich stattdessen nach der geografischen Lage einzelnen Ortschaften und Gebiete, wobei er mit Informationen über archäologische Fundstätten, über Kommunikation- und Handelswege u. v. a. m. durchwoben wird. Die Erzählfolge wird bei Kanitz allerdings des Öfteren durch die geografische Lage und nicht durch die chronologische Reihenfolge berstimmt. Die Kriegschronologie ist in Tausenden Einzelberichten von makelloser Objektivität verzettelt, wobei der Sinn des Ganzen für den Leser unergründbar bleibt, da der Autor selbst wenig Interesse daran zeigt. Auch in diesem Falle tritt Kanitz als Illustrator auf den Plan, und zwar mit einer bildlichen Darstellung serbischer Kämpfer, die mit verlorenen Blicken auf den Zusammenstoß mit den übermächtigen osmanischen Truppen warten. Der Ausgang der Schlacht ist aus ihren Blicken schon herauszulesen. Diese Illustration Kanitz’ stellt die beste Synthese des kurzen Serbisch-Osmanischen Krieges von 1876 dar, die dem Leser überhaupt angeboten werden könnte. Um es noch einmal kurz zusammenzufassen: In der vorliegenden Arbeit wurde der Versuch unternommen, die teilweise Abhängigkeit Felix Kanitz’ von den seinerzeit gängigen Stereotypen über das Gesehene darzustellen, die trotz seiner ausbildungsbedingten Neigung zur persönlichen Beobachtung in seinen Werken deutlich zu spüren war. Die besondere Art und Weise, auf welche er die europäischen Eigenschaften in bestimmten Volksgruppen zu erkennen suchte, schloss die Osmanen als „Bösewichte“ des 19. Jahrhunderts zwar nicht a priori vollkommen aus, vermochte sie jedoch nur bei Midhat Pascha als einer Ausnahmepersönlichkeit zu finden, deren politische und historische Rolle Kanitz außerdem vollkommen falsch eingeschätzt hatte. Der unter dem Einfluss des wissenschaftlichen Positivismus stehende Kanitz glaubte an die schrittweise Entwicklung von Bevölkerungsgruppen und nicht an die Abkürzungen revolutionärer Natur. Bei einer gründlicheren Analyse der grafischen Werke Kanitz’, die mit seinen Texten aufs Engste verbunden sind, lassen sich in seiner Tätigkeit als Beobachter und Reiseschriftsteller zahlreiche „Unebenheiten“ erkennen. Diese Unebenheiten sind als Beweis dafür zu verstehen, dass Kanitz auch auf die Emotionen seines Publikums einwirken wollte, und dass er manchmal auch bereit war, seinen Lesern ebendas zu bieten, was seinerzeit die Mehrheitsmeinung widerspiegelte. Mit anderen Worten ist das Persönlichkeitsbild Felix Kanitz’ immer noch nicht gründlich genug erforscht worden und stellt daher eine wahre Goldgrube für die interessierten Forscher dar.
180
Апстракт: Феликс Каниц је по свом основном образовању изразито оријентисан ка личном запажању, али ипак није био потпуно имун од стереотипног тумачења виђеног. Анализирајући Каницову графичку делатност – недељиву од његових списа – могу се назрети потпуно „неправилне” карактеристике његовог рада као посматрача и путописца, у овој сфери више оријентисаног на емотивну убедљивост и чак склоног да дâ својој публици „оно што је генерално прихваћено као тачно”.
Марко Дого
Кључне речи: Феликс Каниц, стереотипи, Балкан, Турска, Србија.
Лично запажање и стварање стереотипа у цртежима и списима Феликса Каница
181
а страницама које следе покушаћу да развијем једно кратко раз мишљање о различитим функцијама Каницових личних запажања у њего вим путописима. Још далеке 1955. године, много пре него што су Едвард Саид и Марија Тодорова поставили теорију о механизмима доминације који се мог у извести из свођења на стереотип „другог” (у случају Истока) или „не савршеног себе” (у случају Балкана), америчка историчарка Барбара Јелавић је овако описала енглеске путнике на Балкану: „Сви ови писци су на један или други начин допринели учвршћи вању западноевропских предубеђења о животу под исламском вла шћу. Политички смисао путописа је био управо тај: они су описи вали оно што се већ узимало здраво за готово” (Jelavich 1955: 81). Суочавајући се са изразито богатом британском путописном литера туром о „европској Турској” Барбара Јелавић је упозорила стручног читаоца о проблемима коришћења ове врсте грађе као извора историјског знања. Њена опаска је била само једно критичко запажање, а не теоријска претпо ставка. Наведени цитат, међутим, имплицира постојање различитих нивоа знања чија је веза релативно двојака. Ови списи су – као да резонује Јелавић – „учврстили већ постојећа убеђења” која су постојала пре него што су пи сци кренули на пут, а и сами путописи су били прих ваћени у оноликој мери колико су били у склад у са тим пред убеђењима, и управо то им је давало „политички значај”. Врло је мог уће да је Јелавићева под „политичким знача јем” подразумевала консолидацију предрас уда британског јавног мњења о односима османске власти и балканских поданика, предрасуде које су се већ половином XIX века поларизовале између „источног деспотизма” и „чувара
Лично запажање и стварање стереотипа у цртежима и списима Феликса Каница
Н
Марко Дого
182
луднице”. Ова запажања, наравно, нис у спречила Б. Јелавић да препозна важност практичних информација садржаних у британским путописима: од стања путева и потребних докумената до исхране, пољопривредне произ водње и градских заната, док је етнографија остајала проблематична тема. У скорије време, проблем је поново поставио врсни оријенталиста Малколм Вагстаф (Malcolm Wagstaff) у студији о Вилијам у Мартину Лику (William Martin Leake) и његовом опис у Турака (Wagstaff 2004). Пуковник Лик, географ и војни легат дипломатских мисија у Османском царству за време Наполеонових ратова, од 1814. објавио је серију студија, заснованих на сопственим записима из претходних деценија, својим дневницима и путописима из Грчке и Мале Азије. Вагстаф проблематизује Ликову фам у опште признатог прецизног и објективног посматрача османске средине, ка рактеристике по којима је Лик представљен као изузетак у односу на већину западноевропских путописаца, који су више описивали градиво из књига које су читали спремајући се на Grand Tour него што су стварно посматрали средину у којој се налазе – па на тај начин једноставно „понављали пред рас уде свога времена, поред осталог и према Турцима и према Османском царству”. После детаљног критичког испитивања Ликoвих списа, Вагстаф показује како је и овај аутор био врло завистан од монтескијеових стереотипа о исламском и источњачком деспотизму, те није био у стању да се уздржи од тумачења сопствених запажања, а да их претходно не пропусти кроз призму наводних наследних особина „Турака” – насилних, некулт урних, лењих – и њихове власти – тлачитељске, корумпиране и немарне. Вагстаф нас упозорава да чак ни професионална обука у опсервацији није могла заштитити интелект уа лца деветнаестог века од латентних пред рас уда сопствене култ уре. А како онда стоји Каниц? Према мишљењу Жан-Пјера Бурдика (Jean-Pierre Bouerdick), аутора врсне монографије о Каницу, овај „савршени самоу к” пут ује слободно и не води се никаквом посебном теоријом путовања (Bouerdick 2007). Само пу товање, за Каница, је увек било у функцији географског ‒ а његова запажања су по правил у била пренесена из дневног путописа у штампану књиг у по територијалним групацијама и секвенцама, на начин сличан на који функ ционише савремен скенер. Каницова „скенирана” територија је био онај део бугарских земаља који лежи између Дунава и Старе планине, довољно север но да ведрина етнографских опажања не би била узнемирена споровима око црквених јурисдикција и националних „припадности” које су током 60-их и 70-их година деветнаестог века уздрмале јужне провинције. Каницова етно
183
Лично запажање и стварање стереотипа у цртежима и списима Феликса Каница
графија има дакле, као објекат истраживања територијално распростирање одређених група са извесном идентитетом, а не проналажење припадности на „нау чној основи”. Morbus ethnographicus полако зах вата цео тај део Евро пе, али још није заразио Каница. Аутор, такође, дели са путописцима претходне генерације жељу за препознавањем виђеног (riconoscimento), али опет, на себи својствен начин. Каниц је одушевљен сваки пут кад препозна, у одређеним групама станов ништва, особине сличне европским. Ту врсту приступа је вероватно започео још Сипријан Робер (Cyprien Robert) серијом чланака објављених 1842. и 1943. у „Rev ue des Deu x Mondes” под заједничким насловом Le monde grécoslave: État actuel, moeurs publiques et privées des peuples de la peninsule, у којима опаске о особинама различитих народа Балкана воде ка зак ључку о њиховој посебној способности за прогрес и напредак (Dogo 1988). Основна идеја је била та да се национални карактер може читати из психосоматских типова, из заједничких веровања садржаних у митовима и народним песмама, као и из политичке култ уре народа. Из тих показатеља се, дак ле, могла градити оцена о мог ућности успеха или пропадања, о брзини или спорости тран сформације ових народа по европском моделу, као и о озбиљности њихових захтева за „припадношћу Европи” – која би уследила, наравно, тек по изла ску из османског система. Примењена на Бугаре, ова методологија је давала прилично депримирајуће резултате: народ је био здепасте грађе, повијен од рада на пољу и од страха од Турака; њихове песме су изражавале поданички однос ка власти; тако да, узевши све у обзир, Бугари су били народ податан за ауторитарне режиме, бољи као поданици него као грађани. Запажања Феликса Каница о Бугарима и другим групама становни штва у потп уности следе трас у оваквог препознавања сличности са евро пљанима али се уједно и издвајају у оцени етно-антрополошких стереотипа. Који су дак ле показатељи из којих Каниц изводи „европску” припадност Бугара? То су: уредност и ефикасност преноћишта за путнике; важност коју Бугари придају образовању и трошкови којима се излажу за финансирање школа и учитеља; добра организација путне мреже у деловима земље у који ма то спада под надлежност локалне управе; марљивост и капацитет израде квалитетних производа (нарочито текстила); као и „чињеница” да је сваки напредак, који је бугарски народ остварио постигнут упркос спречавања од стране османске управе. А Турци? Ево неколико примера Каницових уопштених запажања о Турцима и о османској администрацији: путеви су непроходни; градови су
Марко Дого
184
прљави и запуштени; куће све саме уџерице; гробљима харају пси; поштан ска служба је спора и непоуздана; хотели су очајни; а представници власти онолико охоли колико су пол уписмени. Укратко: арг ументација Бугарске супериорности над Турцима није питање идентитета. Њега не занима пита ње „какви су?”, већ хоће да одговори на питање „шта раде?” (и у том смислу, готово споредно, бугарски фолклор је у књизи Donau-Bulgarien описан у по глављу о празноверју). Каница занима суштина бића која се изражава кроз понашање. Способност, брзина, знатижеља, ментална еластичност, прилаго дљивост и способност прихватања новог нису за њега тек апанажа одређеног националног карактера, већ универзални хуманистички идеали. Значи ли то да би њих могли достићи сви народи, па чак и Турци? Уистину да, као што нам то показује пример Мидхат-паше, управитеља Дунавске Бугарске у другој половини шездесетих година деветнаестог века, величанственог али кратко трајног парагона, који је био супротност за све османске неефикасности. О Мидхат-паши имамо неколико сиг урних података. Као млад и та лентован високи османски функционер, Мидхат је 1864. био (заједно са тадашњим Великим везиром) коау тор Закона о локалној управи са којим су османски реформатори желели да остваре више циљева: укључивање хри шћана у локалну управу, повећање фискалних прихода, и стабилизација сиг урности у унутрашњости земље. Пре него што је уведен у општу пракс у, Закон је био примењен у Дунавском вилајету – територији коју је баш тих го дина обилазио Каниц – и то под надзором самог Мидхат-паше. Кључ успеха се налазио у његовом однос у са бугарском локалном елитом. Ако би успео да је привуче бенефицијама које доноси блискост власти – пре свега кон курсима за прикупљање пореза – Мидхат-паша је могао да очекује стварање новог, мешовитог (турско-бугарског) владајућег слоја у провинцији, који би био одан османској држави. Мидхатови савременици, укључујући и Каница су, међутим, остали запрепашћени енергијом са којом је нови паша прио нуо на изградњу пруга, путева, мостова, болница, јавних касапница као и урбанизацији Рушчука, тадашње локалне престонице. Оно што је измак ло схватању савременика, а што данас схватамо из историјске перспективе, јесте да су све Мидхатове иницијативе биле финансиране ванредним опорезива њем које је падало на терет локалног друштва. Другим речима, највидљивија достигнућа Мидхатових реформи била су финансирана без икакве помоћи централног буџета Царства (Dogo 2003). Што се успостављања реда тиче, ова територија је била изложена упа дима револ уционара са друге обале Дунава. Мидхатово решење овог про
185
Лично запажање и стварање стереотипа у цртежима и списима Феликса Каница
блема је било засновано на класичној османској популационистичкој поли тици: насељавањем оданог становништва у проблематичне крајеве, у овом случају кавкаских Черкеза, решења добро познатог Каницу (Kanitz 1882). Овај паша-реформатор је лично водио војне операције против ових чета, уништио побуњенике и њих заробио само онолико колико му је требало за јавне егзекуције у седам најважнијих градова вилајета. Каниц, који је иначе врло ценио Мидхат-паш у као јединог гувернера који је стварно спроводио одредбе грађанске и политичке једнакости прописане у хатихимајуну (hatt-i hümayun [1856]), оценио је Мидхат-пашину политику наоружавања Черке за, ради борбе против националних герилаца, као гурање Бугара у наручје Русији. После само три године Мидхат-паша је позван у Истанбул и унапре ђен, тако да га већ 1876. налазимо на функцији Великог везира као главног актера свргавања султана и писца Устава. Касније је био отпуштен, прогнан и суђен, помилован и на крају убијен по наредби новог султана. Каниц је једноставно одушевљен Мидхат-пашом, у коме успева да пре позна европске особине: Мидхат је паметан, пун енергије, снажне воље, човек чија се способност за организацију граничи са врлинама Петра Великог. Он је човек кога покреће само једна мисао: поставити Турску на пут напретка; он жели и постиже радикалне реформе; сурово је строг према свакој акцији поданика која превазилази мере допуштеног. Пажња: Каниц је противан на оружавању етничких група због тога што је то противно принципима добро уређене државе, али није противан суровим гушењима буна. Иако бугарофил, Каниц није имао симпатије према бугарском рево луционарном покрет у. Приписивао је Србији одговорност за тај покрет и изнад свега, оцењивао је „такозване бугарске устанке од 1867 до 1874 као бандитске нападе хришћана и, понекад, муслимана, лишене икаквог поли тичког карактера” (Ibid, 27). Пишући предговор француском издању DonauBulgarien, 1882. године, када су одредбе Берлинског конгреса већ спроведене у дело, Каниц је приметио да „устанци 1875. и 1876. године не би довеле до било какве промене да репресија није проузроковала интервенцију „великих сила”. Тај зак ључак тешко можемо оборити чак и из историјске перспекти ве, а који је, уосталом, још 1867. Каницов угледни савременик објаснио као механизам провокације, репресије и хуманитарне интервенције (Strangford 1869). Десет година касније, тај механизам је довео до највеће војне и ди пломатске катастрофе Османског царства у XIX веку, и до стварања нове бугарске државе.
Марко Дого
186
Изгледа као да Каниц тешко прих вата чињеницу да је слобода Бугара остварена на насилан и буран начин, а не преко постепеног рада којим су се, у његовим очима, Бугари одликовали као народ сличан европским. Могло би се зак ључити да Каниц генерално не прих вата, или не успева да разу ме, споредне путеве и пречице преко којих се најчешће – а не изузетно – оства рују политичке промене. Наравно, тако богата и еклектична личност као што је био Феликс Каниц тешко би се могла уклопити у овај зак ључак. Бар у једном важном примеру видимо Каница како у потпуности присваја ро мантичарско схватање живота народâ, и то тако да прецизност описа постаје подређена сугестивном изражају. Обратимо сада нашу пажњу на две илустрације Ђуре Јакшића и Фе ликса Каница (Слика 1, 2). Прва је уље на платну Устанак Црногораца Ђуре Јакшића, који се за време поменутог догађаја налазио у Бечу, као студент Академије уметности. Слика је настала између 1858. и 1862. године; изложена 1862. код средњее вропске публике је романтичарском ауром допринела популаризацији цр ногорске борбе против Османлија. Друга илустрација је гравира објављена 6. децембра 1862. у „Leipziger Illustrirte Zeitung” под насловом Hinterhalt auffstaendischer Bulgaren in einem Balkanpasse. Nach einer Zeichnung von F. Kanitz (Заседа бугарских устаника у једном кланцу Старе планине. Према нацрту Ф. К.).1 Јасно је видљива сличност у композицији између ова два дела: непријатељ се не види што нам сугерише његов нељудски карактер тамо доле, у бездану. Каниц се, дак ле, повео Јакшићевим делом и „преселио” сцену из Црне Горе на Стару планину, стављајући бугарске одметнике, борце против „турске немани”, у први план (Dogo 2006). Сач уване су још две варијанте овог Каницовог цртежа из 1862. го дине (Слика 3, 4). Прва варијанта, са мањим изменама, објављена је у пр вом том у Donau-Bulgarien (1875) уз потпис: Бугарски устаници на Старој планини, без дат ума, као да је аутор желео да прида алегоријски значај сцени. За друг у варијант у уопште није одговоран Каниц, већ се илустра ција налази у италијанском издању New Cambridge Modern History iz 1970, без аутора и са потписом: Бугарски устаници, са гравире из половине XIX века. И у овом случају илустрација је савршено кохерентна са сугестивном функцијом оригиналне Јакшићеве слике и Каницове гравире, са предста 1 Дугујем захвалност Ж.-П. Боуердеку за репродукцију илустрације из „Leipziger Illustrirte Zeitung”.
187
Лично запажање и стварање стереотипа у цртежима и списима Феликса Каница
вљањем европској публици онога што је та иста публика желела да види и чује: прич у о борби балканских народа за слобод у против душманског турског „јарма”. Однос између текста и слике у Каницовом спис у Жан-Пјер Бурдик је дефинисао као однос „убедљива цикличност” (circolarità persuasiva). И исти на, одређена поглавља Donau-Bulgarien мог у да нас подсете на едукативне музеје позитивистичког доба – колекција поу чних натписа, сваки илустро ван добро одабраним примером. Само што је овде пример, цртеж Феликса Каница, окачен о натпис, а не обратно. У случају Бугарских устаника, уза луд ћемо у тексту тражити фрагмент који би морао бити илустрован овако убедљивом сликом. Нешто слично се десило и са Каницовим приказивањем Српско-турског рата 1876. године. Ратни догађаји су детаљно описани у три тома Das Königreich Serbien und das Serbienvolk: von der Römerzeit bis zur Ge genwart. Нарација, међутим, не следи хронолошки редослед догађаја већ је везана за географски распоред мeстâ, помешана са причањем о археолошким налазима, о ком уникацијама, о трговини итд. Као и обично, ред Каницовог излагања диктира географијa а не историјa. Ратна хроника је распршена у стотину делића од којих је сваки беспрекорно непристрастан док општи сми сао догађаја остаје недокучив за читаоца због тога што то самог Каница као да не интерес ује. И у овом тренутку се поново појављује Каниц илустратор са скицом српске народне милиције, сачињене од сељака, без униформе и изг убљеног погледа, који чекају битку са надмоћнијом рег уларном осман ском војском. Исход битке је већ записан у њиховом поглед у. То је најбоља синтеза кратког српско-турског рата из 1876. године, која би уопште могла се пружити читаоцима. За крај, на претходним страницама покушао сам да покажем да, иако је Каниц, по свом основном образовању изразито оријентисан ка личном запажању, то не значи да је био потп уно имун од стереотипног тумачења виђеног. Његов особени начин препознавања у одређеним групама станов ништва, особине сличне европским, не иск ључује a priori главног „негатив ца” балканске драме деветнаестог века (Турчина), али да се једини случај у коме је та сличност препозната у османском функционеру, односи на апсо лутно изузетну личност, коју је, при том, Каниц још погрешно проценио у политичко-историјском смислу. Нау чни позитивизам учинио је Каница пријемчивијим за идеју постепеног развоја људских група него за револуци онарне пречице. Анализирајући Каницову графичку делатност – недељиву од његових списа – мог у се назрети потпуно „неправилне” карактеристике
Марко Дого
188
његовог рада као посматрача и путописца, у овој сфери више оријентисаног на емотивну убедљивост и чак склоног да дâ својој публици „оно што је ге нерално прих ваћено као тачно”. Другим речима, личност Феликса Каница је богат рудник који још није потпуно истражен.
Лично запажање и стварање стереотипа у цртежима и списима Феликса Каница
189
1. Đura Jakšić, Der montenegrinische Aufstand (1862) / Ђура Јакшић, Устанак Црногораца (1862)
190
Marco Dogo
2. Hinterhalt auffstaendischer Bulgaren in einem Balkanpasse. Nach einer Zeichnung von F. Kanitz. / Заседа бугарских устаника у једном кланцу Старе Планине. Према нацрту Ф. Каница.
Лично запажање и стварање стереотипа у цртежима и списима Феликса Каница
191
3. Felix Kanitz, Aufständische Bulgaren im Balkan / Бугарски устаници на Старој Планини.
Marco Dogo
192
4. Insorti bulgari, incisione della metà del 19° secolo / Бугарски устаници, са гравире из половине XIX века.
Roumiana Ilieva Preshlenova Institut für Balkanistik mit Zentrum für Thrakologie, Bulgarische Akademie der Wissenschaften Sofia Felix Philipp Kanitz und die Ausbildung junger Bulgaren in Wien Румијана Илијева Прешленова Институт за балканологију са центром за тракологију,Бугарска академија наука Софија Феликс Филип Каниц и школовање младих Бугара у Бечу
Лично запажање и стварање стереотипа у цртежима и списима Феликса Каница
193
194
Roumiana Ilieva Preshlenova
Abstract: Der folgende Text befasst sich mit wichtigen jedoch bis dato wenig bekannten Aktivitäten von Felix Philipp Kanitz in der Zeit unmittelbar vor der Befreiung Bulgariens von der osmanischen Herrschaft. Anhand schon vorhandener Forschungsergebnisse sowie neuer Archivquellen wird Kanitz’ Initiative zur Ausbildung junger Bulgaren in Wien in der Zeit zwischen 1874 und 1883 erörtert. Mit finanzieller Unterstützung des Orientalischen Museums wurden im Rahmen dieser Initiative mehrere junge Bulgaren in Wien ausgebildet, größtenteils zu Lehrern. Ihr Studium und die Unterstützung Kanitz’ werden in der vorliegenden Arbeit in den allgemeinen Kontext der nationalen Bildungsbestrebungen Bulgariens gesetzt. Kanitz’ Engagement für die Ausbildung junger Bulgaren in Wien ist als komplementär zu seiner Unterstützung für die Bewegung zur politischen und kirchlichen Befreiung Bulgariens zu sehen. Auf der anderen Seite hat er dadurch aber auch versucht, den damaligen Interessen Österreich-Ungarns auf dem Balkan Rechnung zu tragen. Schlüsselwörter: Geschichte; Bulgaristik; 19. Jahrhundert; Balkanhalbinsel; Felix Philipp Kanitz; Bildung; Wien.
Felix Philipp Kanitz und die Ausbildung junger Bulgaren in Wien
195
elix Philipp Kanitz gehört zu den bedeutenden Geografen, Ethnografen und Archäologen des 19. Jаhrhunderts. In Österreich-Ungarn und Deutschland galt er als einer der bedeutenden Reisenden, Journalisten und Illustratoren seiner Zeit. 1858 wurde er auf den Balkan entsandt, um die Leser der „Leipziger Illustrierten Zeitung“ und der anderen Leipziger Blätter über die Aufstände der Balkanvölker gegen die osmanische Herrschaft zu informieren. Zu den wichtigsten Ergebnissen seiner Studienreisen gehören sicherlich an erster Stelle seine grundlegenden Werke Reisen in Südserbien und Nordbulgarien (1868), Serbien: Historisch-ethnografische Reisestudien aus den Jahren 1859–1868 (1868) und Donau-Bulgarien und der Balkan. Historisch-geografisch-ethnografische Reisestudien aus den Jahren 1860– 1875 (1875–1879). Die Entdeckung vieler archäologischer Denkmäler in Serbien und Bulgarien muss an dieser Stelle auch unbedingt erwähnt werden, aber auch darüber hinaus gibt es andere Verdienste, die uns nicht weniger beachtenswert erscheinen. So wird Kanitz beispielsweise der Verdienst für die Durchsetzung der Bezeichnung „Balkanhalbinsel” zugeschrieben, obwohl dies wahrscheinlich nicht seine Absicht war (Oschlies 2006). Außerdem hat Kanitz im Auftrag des Militärgeografischen Instituts aus Wien eine Bulgarienkarte gezeichnet, die heute in der Nationalbibliothek „Hl. Kyrill und Method” in Sofia aufbewahrt wird. Diese Landkarte ist später auch im Druck erschienen, um unmittelbar darauf von der russischen Armee im Russisch-Osmanischen Krieg 1877/78 eingesetzt zu werden. Auf dem Berliner Kongress 1878 wurden mithilfe dieser Bulgarienkarte Kanitz’ sogar die Grenzen des Fürstentums Bulgarien bestimmt. Die eben angeführten Verdienste von Felix Philipp Kanitz sind alle ziemlich gut bekannt, was von seinem Beitrag zur Entwicklung des modernen Bildungswesens in Bulgarien nicht gerade behauptet werden kann. Kanitz war nämlich kein bloßer Außenbetrachter, der die bulgarischen Bedürfnisse nach einer
Felix Philipp Kanitz und die Ausbildung junger Bulgaren in Wien
F
196
besseren Bildung nur wahrgenommen hätte, ohne persönlich zur Befriedigung dieser Bedürfnisse beizutragen. Sein Engagement auf diesem Gebiete ist - ganz im Gegenteil - nicht nur als äußerst intensiv, sondern auch als überaus fruchtbar einzuschätzen. In seinem gewaltigen Bulgarienbuch hat Felix Philipp Kanitz den Bildungsdurst der Bulgaren mehrfach hervorgehoben:
Roumiana Ilieva Preshlenova
„Es darf deshalb nicht überraschen, wenn sich gegenwärtig in den Städten und den besseren Ständen das Bedürfnis fühlbar macht, dem Nachwuchse, auf dem alle nationalen Hoffnungen beruhen, eine bessere, über den gewöhnlichen Elementarunterricht hinaus gehende Erziehung angedeihen zu lassen. Leider bietet sich dazu im Inlande nur ungenügende Gelegenheit und wohlhabendere Familien und Gemeinden senden mindestens einige ihrer talentvolleren Angehörigen auf die Gymnasien und Hochschulen des Auslandes” (Kanitz 1875: 81). Als Beispiel hierfür führt er anschließend den Priester Pop Constantin aus Triavna an. Dieser bat Felix Kanitz nämlich darum, einen seiner Söhne zwecks Ausbildung mit nach Wien zu nehmen (Kanitz 1882a: 261). Einen ähnlichen Bildungsdurst stellte Kanitz auch bei den nach Banat ausgewanderten Bulgaren fest, insbesondere jedoch bei denen in Vinga (Kanitz 1882b: 45; Телбизов, Векова und Люлюшев 1996: 70–73; Нягулов 1999). Dieser hoch ausgeprägte Wunsch nach Bildung war nicht nur auf die eigene Person des jeweiligen Gesprächspartners oder auf die eigenen Familienmitglieder bezogen, was mit einer gewissen Berechtigung als Eigennutz hätte gedeutet werden können. Kanitz’ Meinung nach bezog sich dieser Wunsch auf die ganze Gemeinschaft, d. h. auf die Gemeinde, auf die Stadt und auf die ganze Nation auch. Viele andere Quellen scheinen dies auch zu bestätigen. Das folgende Zitat aus Kanitz’ Buch erscheint uns in diesem Zusammenhang als besonders aussagekräftig: „Für die Verbesserung des Svištover Schulwesens wurden sehr große Summen von Seite ausgewanderter Bulgaren gespendet, welche ihre Anhänglichkeit auch in der Ferne ihrer Vaterstadt bewahrten. Das jüngste bedeutende Vermächtnis rührt von dem am 19. März 1870 zu Wien verstorbenen Realitätenbesitzer Todor Milanovič her. Er testirte sein Gesamtvermögen von etwa 800,000 Piastern Bargeld, Grundstücken,
Häusern und einer Bibliothek der Svištover Gemeinde ausschließlich für Schul- und Bildungszwecke, während er, sehr bezeichnend für den nüchternen Sinn des Volkes, seinem religiösen Gefühle mit der Widmung eines „kleinen in Russland anzukaufenden Evangeliums“ für die Svistover St. Eliaskirche genügte” (Kanitz 1882b: 29).
197
Das eben angeführte Beispiel war in Kanitz’ Augen typisch für das Verhalten bulgarischer Emigranten:
Als eine eindrucksvolle Bestätigung dieser Worte sind auch die zahlreichen Spenden zu verstehen (Йорданов 1911). Die höchste Spende kam vom bulgarischen Kaufmann und Finanzier aus Bukarest Evlogij Georgiev, welcher als der reichste Bulgare des 19. Jahrhunderts gilt. Die Errichtung vom Universitätsgebäude in Sofia ist in erster Linie ihm zu verdanken. Georgiev zeigte sich nämlich bereit, neben dem entsprechenden Grundstück im Stadtzentrum von Sofia zu diesem Zwecke noch beinahe 7.000.000 Goldfranc zu spenden (Стателова 1987). Oft und nachdrücklich betonte Kanitz in seinen Texten, wie problematisch die Bildungsverhältnisse waren, mit denen die Bulgaren unter der osmanischen Herrschaft zu kämpfen hatten. In seiner Beschreibung der Stadt Sevlievo findet sich u. a. die folgende mehrdeutige Passage: „Für den großen intellectuellen Fortschritt der bulgarischen Commune sprach auch das hübsche Schulgebäude, in dem 5 Lehrer Unterricht ertheilten. Es verrieth den bildungsfreundlichen und zugleich praktischen Sinn des Bulgaren, der ohne religiöses Vorurtheil sich dahin wendet, wo er Kenntnisse zu erwerben hoffen darf. Er sucht zu diesem Zwecke gleich gern das türkische Staats-Lyceum zu Constantinopel, wie die Stipendien in Russland, Romänien, Serbien und Oesterreich auf oder er besucht auf eigene Kosten die Schulen Frankreichs, Belgiens u.s.w.“ (Kanitz 1882a: 212).
Felix Philipp Kanitz und die Ausbildung junger Bulgaren in Wien
„Auf meinen Reisen constatirte ich wiederholt und oft aus rührenden Zügen, dass der auswandernde Bulgare ganz wie der Grieche, seine Nationalität in der Fremde nie aufgibt und sein Heimathsgefühl namentlich durch Widmungen für die Bildung seines Volkes in verschiedenster Form zu bethätigen sucht“ (Ibid: 192).
Roumiana Ilieva Preshlenova
198
Wie bereits angedeutet, war Kanitz kein bloßer Beobachter und Schilderer der Bildungsverhältnisse auf dem bulgarischen Boden. Bald sollte er sich auch zu den Wohltätern gesellen, die dem bulgarischen Volke bei der Befriedigung seiner Bildungsbedürfnisse aktiv zu helfen suchten. Diese Wohltäter waren allerdings genauso praktisch angelegt wie die Bulgaren selbst und die Unterschiede konfessioneller Natur konnten sie nicht daran hindern, ihre Förderungstätigkeiten aus-zuüben. Allerdings dürften ihre Aktivitäten keineswegs als bloße religiöse Propaganda abgestempelt werden. So zeigte sich beispielsweise der kroatische Bischof Josip Juraj Strossmayer bereit, einige junge Bulgaren zu unterstützen, die von der bulgarisch-katholischen Gemeinde in Konstantinopel zur Ausbildung nach Agram (Zagreb) geschickt worden waren. Diese Unterstützung Strossmayers galt nicht nur denjenigen jungen Bulgaren, die sich zu Pristern ausbilden ließen, sondern auch den Schülern und Studenten an weltlichen Gymnasien und Universitäten. Darüber hinaus half er auch einigen jungen Männern bulgarischer Abstammung, welche die Forstschule in Križevac besuchen wollten. Selbst nach der gescheiterten Union der bulgarischen Orthodoxie mit Rom ließ die Hilfe Strossmayers nicht nach. Neben Strossmayer hat sich übrigens auch ein weiterer Kroate, Filip Ðoić, um die Verbesserung der Bildungsverhältnisse in Bulgarien verdient gemach. Dieser ehemalige Vertreter der österreichischen Dampfschifffahrtsgesellschaft ermutigte nämlich die Bürger von Tarnowo in ihren Bestrebungen, bessere Ausbildung zu erhalten (Божилова 2006; Жечев 1978). Der Diplomatie des Habsburgerreiches ist es ebenfalls gelungen, das Bildungsbedürfnis der Bulgaren zur Kenntnis zu nehmen. In seinen Berichten ans Wiener Außenministerium hob der damalige Botschafter der Donaumonarchie in Konstantinopel, Graf Ferenz Zichy, beispielsweise mehrfach hervor, diesbezügliche Maßnahmen würden dem Habsburgischen Reiche eine tiefe Verbundenheit und Dankbarkeit der bulgarischen Seite sichern. In diesem Kontext sind auch die nachdrücklichen Bitten des Exarchen in Konstantinopel zu verstehen, das bulgarische Bildungswesen finanziell zu unterstützen. Seine Bittgesuche sind bei den Wiener Diplomaten auf zahlreiche Zeichen des Verständnisses, des Mitleids und der Hilfsbereitschaft gestoßen. Auf diplomatischem Wege unterstützten sie kontinuierlich den Kampf bulgarischer Eliten um nationale und kirchliche Unabhängigkeit, da dieser aus Sicht Wiens zur Entfremdung des Landes von der Orthodoxie hätte beitragen können. Außerdem haben sie mehrfach darauf hingewiesen, dass die nötigen Lehrer, Lehrbücher und die übrigen Lehrmittel für bulgarische Schulen vorzugsweise aus Österreich-Ungarn und nicht aus Russland kommen sollten. Die Verwirklichung der großzügigen
199
Felix Philipp Kanitz und die Ausbildung junger Bulgaren in Wien
Versprechungen wurde aber immer wieder verschoben. Den habsburgischen Botschafter in Konstantinopel zwang dies schließlich dazu, es seiner Regierung diskret nahezulegen, sie solle zumindest dem Neffen des bulgarischen Exarchen eine bescheidene Unterstützung gewähren, damit er zur Ausbildung nach ÖsterreichUngarn geschickt werden könne (Ников 1948:113–5, 157–9, 172–4, 253–4). Die eben beschriebene zögerliche Haltung Österreich-Ungarns vermochte es nicht, mit den groß angelegten Maßnahmen des russischen Zarenreiches Schritt zu halten. Zur gleichen Zeit zeigte sich Russland nämlich bereit, jungen Bulgaren eine kostenlose Ausbildung in Nikolajew, Moskau und Bolgrad anzubieten. Nach der Niederlage im Krimkrieg, die u. a. zur Abschaffung des russischen Protektoratsrechts geführt hatte, setzten die Russen auf eine aktive Kulturund Bildungspolitik den Südslawen auf dem Balkan - vor allem den Bulgaren - gegenüber. Dadurch sollte der kulturelle, politische und ideologische Vorstoß des Westens in dieser Region aufgehalten werden. Den damals fortschrittlichen Ideen der Nation, der Aufklärung, des Liberalismus und des Kosmopolitismus setzte die russische Balkanpolitik die Einheit der orthodoxen Völker und den Panslawismus entgegen. Ab 1860 gaben der Zar und das russische Bildungsund Außenministerium jedes Jahr eine durchaus beträchtliche Summe von insgesamt 5000 silbernen Rubeln aus, um die Durchführung dieser Maßnahmen sicherzustellen. Darüber hinaus sorgte der Synod der Russischen Orthodoxen Kirche für die Erteilung von 75 Vollstipendien an bildungswillige junge Bulgaren. Die Stipendiaten sollten nicht nur eine Fachausbildung bekommen, sondern auch im Geiste der Brüderlichkeit, der Orthodoxie und des Panslawismus erzogen werden, um sich nach der Rückkehr in ihre Heimat als zuverlässige Stützen der russischen Balkanpolitik erweisen zu können. An der Verwirklichung dieser Aufgabe hat sich eine ganze Reihe von Einrichtungen und Körperschaften beteiligt, wie z. B. die russische Diplomatie, die wohltätigen Organisationen bulgarischer Emigranten und die slawischen Komitees in Petersburg, Moskau und Odessa. Als Folge dessen haben ganze 39% von Bulgaren, die bis 1878 zur Ausbildung ins Ausland geschickt werden konnten, ausgerechnet russische Schulen und Universitäten besucht. An russischen Universitäten haben nämlich mindestens 220 Bulgaren studiert, in der Donaumonarchie 156, an der Militärmedizinischen Akademie in Konstantinopel 149, in Rumänien 71, in Frankreich 69, in Deutschland 45, in Griechenland, 28 usw. (Генчев 2002: 113–202). Die Ausbildung im Ausland vermochte es, die bulgarischen Akademiker nachhaltig zu prägen, wie Felix Philipp Kanitz bei seinem Besuche in Kasanlak feststellen konnte. Einen noch tieferen Eindruck konnte auf Kanitz allerdings ein
200
Charakterunterschied hinterlassen, welchen er zwischen Christen und Moslems wahrzunehmen glaubte. In diesem vermeintlichen Charakterunterschied meinte er auch den Grund für den Bildungsdurst der Bulgaren gefunden zu haben, den er bei den Osmanen nicht zu spüren glaubte:
Roumiana Ilieva Preshlenova
„Auch hier traf ich den echten Osmnali bieder und liebens-würdig, sonst aber indolent und um Jahrhunderte hinter dem Occident zurück, den Christen aber auf seinem Posten, mit dem Gesichte ebenso gegen Westen, wie den Osmanli gegen Osten gewendet – immer wachsam, schlau, auf den Vortheil bedacht, die europäischen Staatshändel verfolgend und Alles von der Zukunft erwartend. Die Contraste wurden mir in ihrer Grellheit klar, als kurz nach meinem Besuche des Kreisamtes, wo ich Kazanliks türkische Honoratioren vereinigt fand, einige bulgarische Notabeln bei mir zur Bewillkommnung erschienen… Ich vergass einen Augenblick, im Oriente zu sein. Mehrere der Herren kannten Leipzig ebenso gut wie Paris, sprachen das Französische, als wären sie dort geboren und beantworteten meine verschiedene Gebiete streifenden Fragen mit vollster Klarheit“ (Kanitz 1882а: 241). Während sie für ihr Studium in Russland Stipendien bekommen konnten, mussten junge Bulgaren, welche in den Balkanländern oder in Zentral- und Westeuropa studieren wollten, dies auf Kosten ihrer Familien, Verwandten und einiger Mäzenen tun, oder aber als Stipendiaten von bulgarischen Gemeinden. Vermögende bulgarische Emigranten und Emigrantenvereine, wie er 1864 gegründete Verein „Fortschritt“ in Wien (Дружество „Напредък“ във Виена) oder „Die Wohltätige Gesellschaft“ (Добродетелна дружина) in Bukarest, waren durchaus bereit, begabte Jugendliche finanziell zu unterstützen. Die eben erwähnte Vereinigung reicher Kaufleute bulgarischer Abstammung aus Bukarest konnte so z. B. zwischen 1872 und 1880 neun Bulgaren mit einem Vollstipendium versorgen, und zwar das ganze Studium hindurch bis zum Abschluss. Darüber hinaus sah sich diese russophile Vereinigung auch in der Lage, weitere neun junge Männer zumindest mit Teilstipendien zu versorgen. Von den Schützlingen „Der Wohltätigen Gesellschaft“ haben neun in Österreich-Ungarn, sechs in Russland, zwei in Bulgarien und je einer in Paris und München studiert (Списък 1881). Die derzeit verfügbaren Daten lassen die Annahme zu, dass die bescheidenen Mittel aus bulgarischen Quellen die bildungspolitische Propaganda Russlands bis zu einem gewissen Grade ausgleichen konnten.
201
Felix Philipp Kanitz und die Ausbildung junger Bulgaren in Wien
Die diplomatischen Vertreter der Donaumonarchie sahen sich mehrmals dazu gezwungen, ihre Vorgesetzten auf das drastische Ungleichgewicht zwischen den russischen und den österreichisch-ungarischen bildungspolitischen Maßnahmen in Bulgarien hinzu-weisen. Da all ihre Warnungen jedoch ergebnislos waren, blieb es letzt-endlich Felix Kanitz überlassen, die Initiative zu einer zielgerichteten und gut koordinierten Aktion zu ergreifen. Sein Biograf Géza Fehér behauptet, Kanitz habe in seiner Eigenschaft als Verwaltungsrat des Orientalischen Museums 1874 einen entsprechenden Vorschlag unterbreitet. Sein Vorschlag wurde angenommen und so beschloss das Orientalische Museum, die Kosten für die Ausbildung von einigen jungen Bulgaren zu übernehmen, die später als Lehrer arbeiten sollten (Фехер 1936: 85). Zugegebenermaßen hat die aktive Balkanpolitik des österreichisch-ungarischen Außenministers Gyula Andrássy maßgebend zum Erfolg dieser Initiative Kanitz’ beigetragen. Die für das Schicksal Bulgariens entscheidende Periode zwischen 1871 und 1879 war von dieser aktiven Politik Andrássys geprägt (Ress 1985). Die von Kanitz vorgeschlagenen und geleiteten Bildungsmaß-nahmen dauerten ca. zehn Jahre, von 1874 bis 1883. Als Erstes wurde im Rahmen des Orientalischen Museums ein Sonderfonds gebildet, aus welchem in den darauf folgenden zehn Jahren die Lehrerausbildung von insgesamt 20 jungen Bulgaren finanziert werden konnte. Aus dem genannten Fonds konnten zu diesem Zwecke 4000 Gulden pro Semester ausgegeben werden (Bachmaier 1985: 92). Einigen Privatbriefen Kanitz’ lässt sich entnehmen, dass die Ausbildung von jungen Lehrern nur als erster Schritt zur Entwicklung eines modernen Bildungssystems in Bulgarien gedacht war. Das übergeordnete Ziel aller dieser An-strengungen war es, in Bulgarien zwei Einrichtungen zur Lehreraus-bildung nach österreichischem Vorbild zu gründen, die eine in Sofia und die andere in Plovdiv. Eine vollständige Liste von Bulgaren, die dank der finanziellen Unterstützung von Felix Kanitz bzw. von seinem Orientalischen Museum in Wien studieren konnten, ist immer noch nicht veröffentlicht worden. In einem Brief an Konstantin Jireček vom 17. 07. 1880 schreibt Kanitz, zu dem betreffenden Zeitpunkt würden zehn Bulgaren unter seiner Obhut eine Lehrerausbildung genießen. Leider verzichtete er im besagten Brief darauf, die Namen seiner Schützlinge zu nennen (НА-БАН: ф. 3к, оп. 1, а. е. 660, л. 6–7). In der er-sten Auflage seines Buches über Donau-Bulgarien finden sich u. a. die folgenden Zeilen: „Gegenwärtig befinden sich aber 16 junge Bulgaren in Wien, welche, dank dem ‚Orientalischen Museum’, hoffentlich die reichen Wissensschätze des Occidents in ihre nach Bildung lechzende Heimath verpflanzen werden“ (Kanitz 1877: 126). In der nächsten Auflage wurden die Angaben dann entsprechend aktualisiert: „Seitdem bildeten sich, dank dem ‚Orientalischen
Roumiana Ilieva Preshlenova
202
Museum’, 20 junge Bulgaren in Wien unter meiner Leitung größtenteils zu Lehrern aus, welche hoffentlich die erworbenen Kenntnisse in ihre nach Bildung lechzende Heimath verpflanzen werden.“ (Kanitz 1882b: 261). Einen von den Stipendiaten der bulgarischen Vereinigung „Fortschritt“ aus Wien (Дружество „Напредък“ във Виена), Ivan Schischmanov, hat Géza Fehér fälschlicherweise zu den Schützlingen Kanitz‘ und des Orientalischen Museums gerechnet (Фехер 1936: 85). Dieser Fehler lässt sich wahrscheinlich dadurch erklären, dass Schischmanov ‒ genauso wie die jungen Männer, die vom Orientalischen Museum unterstütz wurden ‒ ein Pädagogik-Studium in Wien abgeschlossen hatte (Българско 1892: 5, 7; Прешленова 2008: 180–181). Da die Schützlinge Kanitz’ nicht über die notwendige Vorbildung verfügt hatten, mussten sie zuerst ein Jahr lang die Bürgerschule besuchen. Anschließend konnten sie mit durchaus vorzeigbarem Erfolg eine Lehrerausbildung in Wien abschließen. Aus einem Bericht an das Außenministerium wird ersichtlich, dass die Zuständigen auch mit ihrem vorbildlichen Benehmen äußerst zufrieden waren. In der nächsten Phase besuchten die jungen Männer dann das 1867 gegründete Wiener Pädagogikum (Bachmaier 1985: 92). In seinen Privatbriefen an Konstantin Jireček aus der Zeit, als der tschechische Professor Hauptsekretär des bulgarischen Bildungsministeriums war, erklärt Felix Philipp Kanitz, warum der Aufenthalt junger Bulgaren in Wien verlängert werden sollte. Kanitz hielt es nämlich für notwendig, dass zwei Bulgaren noch ein Jahr lang in Wien bleiben. Es war sein Plan, dass sie diese Zeit dazu nutzen, sich weiterzubilden und ein paar Lehrbücher ins Bulgarische zu übersetzen. Kanitz hat es dann tatsächlich geschafft, ihre Stipendien zu verlängern, wahrscheinlich auch aus Mitteln des Orientalischen Museums. Die detaillierten Charakteristiken von jungen Lehrern, die ihr Studium 1882 abschließen konnten, enthalten u. a. auch die Empfehlung Kanitz’, sie nach ihrer Rückkehr an einem der bulgarischen Institute für Lehrerausbildung anzustellen (НА-БАН, ф. 3к, оп. 1, а. е. 660, л. 6–9, 12–13). Ein Studium an der Universität Wien konnten insgesamt fünf seiner Schützlinge abschließen. Zuerst haben sie alle ein Semester lang als Gasthörer an der Philosophischen Fakultät studiert, um danach Philosophie und Pädagogik, oder sogar Chemie zu studieren. Einer der bulgarischen Studenten besuchte neben den Lehrveranstaltungen in Physik und Botanik auch die Vorlesungen zu Staatswissenschaften an der Juristischen Fakultät. In ihren Studienformularen hatten sie zuvor alle vermerkt, Felix Kanitz sei ihr Tutor. Als seinen Beruf hatten sie interessanterweise ’Schriftsteller’ angegeben (AUW: 1880–82).
203
Felix Philipp Kanitz und die Ausbildung junger Bulgaren in Wien
Kanitz hatte es geschafft, alle jungen Bulgaren für die Dauer ihres Studiums bei einigen Wiener Familien unterzubringen. Sein Freund G. Kisselov schreibt, er habe sich um die jungen Bulgaren väterlich gekümmert und sie haben ihn als ihren Wohltäter verehrt. Auch die „unzähligen Briefe“ seiner Schützlinge, die Géza Fehér im Kanitz’ Nachlass gefunden hat, würden dies nach seinen Worten eindeutig bestätigen (Киселов 1903: 466; Фехер 1936: 86). Fehér war der Meinung, diese Korrespondenz sollte unbedingt veröffentlicht werden. Genau deswegen übergab er die Briefe der Bulgarisch-Ungarischen Gesellschaft in Sofia, damit sie dort aufbewahrt werden könnten (Veličkova 1996: 157). Vermutlich wurden sie aber nach 1944 vernichtet, da sie im Archiv der Bulgarischen Akademie der Wissenschaften nicht zu finden sind. Der Nachlass Kanitz’ landete dort, nachdem ihn 1929 sein Neffe, der ungarische Staatsrat Jacques Kanitz, dem Ethnografischen Museum in Sofia übergegeben hatte (НА-БАН: ф. 6к). So bleiben uns heute nur noch die indirekten Hinweise auf die guten Beziehungen zwischen dem Wohltäter einerseits und seinen jungen Schützlingen aus Bulgarien, andererseits, die interessanterweise niemals als Stipendiaten bezeichnet wurden. Es soll darüber hinaus ausdrücklich betont werden, Kanitz hatte nie den Wunsch geäußert, seine Schützlinge sollten nach ihrer Rückkehr in die Heimat in der Verwaltung arbeiten, um dort die Interessen des Habsburgerreiches zu vertreten. Es war immer sein Wunsch, dass sie als Lehrer arbeiten, Lehrbücher verfassen und zur Entwicklung des Bildungswesens in Bulgarien beitragen. Es war diesem Wunsche beschieden, in Erfüllung zu gehen, denn die jüngen Männer sind tatsächlich alle Lehrer, Schulleiter und Schulbuchautoren geworden. Noch ein Umstand weist darauf hin, Kanitz’ Tätigkeit sei nicht als Bestandteil einer rücksichtslosen Großmachtpolitik zu deuten. Obwohl sie zugegebenermaßen im Einklang mit den strategischen Interessen der Doppelmonarchie war, war sie auch auf die kulturellen und politischen Bedürfnisse des bulgarischen Volkes zugeschnitten, wie sich diese damals im komplizierten Rivalitätengeflecht auf dem Balkan gestalteten. Die Auswahl von jungen Männern, die in Wien ausgebildet werden sollten, wurde dem Bulgarischen Exarchat bzw. dem Exarchen Antim I überlassen (Радев und Кацаров 1988: 280). Die von Kanitz initiierten und geleiteten Maßnahmen unterscheiden sich kaum von der Vorgehensweise anderer Wohltäter und Wohltäterorganisationen, wie es z. B. die Bulgarische Vereinigung „Fortschritt“ in Wien war. Die bulgarische Regierung hat später seine Ideen übernommen und sie zur Grundlage ihrer eigenen Bildungspolitik gemacht (Танчев 1994; Прешленова 2008: 177–185).
Roumiana Ilieva Preshlenova
204
Zum Schluss sollte noch die Frage beantwortet werden, was Felix Philipp Kanitz eigentlich für die Bulgaren bedeutet? Vor einigen Jahren konnten wir erfahren, dass er von seinem Biografen Géza Fehér als der Kolumbus des Balkans bezeichnet wurde (Фехер 1998).1 Natürlich besagt dies sehr viel über seinen Beitrag zur Entwicklung von Geografie und Ethnologie sowie über seine Verdienste für die Entdeckung von zahlreichen antiken und mittelalterlichen Denkmälern auf der Balkanhalbinsel. Er war mit Rakovski und mit den anderen bulgarischen Freiheitskämpfern befreundet, aber auch mit Buchhändlern und Verlägern wie Naiden Gerov. In seinem Nachlass im Archiv der Bulgarischen Akademie der Wissenschaften befinden sich Fotos von den prominentesten bulgarischen Freiheitskämpfern und Aufklärern seiner Zeit. Er zählte nicht nur zu den Befürwortern der bulgarischen Unabhängigkeit vom Ökumenischen Patriarchat von Konstantinopel, sondern auch zu den Befürwortern der politischen Unabhängigkeit Bulgariens. In seiner Vorlesung über die „Reisen in Südserbien und Nordbulgarien”, die er 1866 in der Österreichischen Akademie der Wissenschaften gehalten hat, bestand er darauf, Europa müsse den christlichen Völkern unter osmanischer Herrschaft unbedingt helfen, wobei er die politischen und wirtschaftlichen Interessen Österreich-Un-garns auch im Auge behielt. Seine Behauptung, die Donaumonarchie könnte ihren Industrieexport um ein Vielfaches steigern, wenn sie nur die Bereitschaft zeigen würde, diese Völker kennen zu lernen, ihre Kaufkraft zu erhöhen und ihre Entwicklung zu unterstützen, hat sich als ein zukunftsweisendes Konzept erwiesen, das sich wenig später zur Grundlage des sog. Habsburger Grenzorientalismus (Gingrich 2006) entwickeln sollte. Kanitz’ tiefe Verbundenheit mit dem bulgarischen Volke gipfelte in einer ganzen Reihe von Artikeln, die er in diversen europäischen Zeitungen veröffentlichen ließ, um die Massaker von 1876 zu verurteilen und bulgarische Forderungen zu verteidigen. Wegen dieser politischen Unterstützung und wegen seines vielfältigen Engagements auf anderen Gebieten wurde er als „Bulgarischer Konsul in Wien“ bezeichnet (Фехер 1936: 80). Seine Beiträge in der „Leipziger Illustrierten Zeitung“ haben das Bulgarienbild in Deutschland entscheidend geprägt (Krause 1992). Unmittelbar nach der Wiedergewinnung der Unabhängigkeit hat sich die Große Volksversammlung im Namen des ganzen bulgarischen Volkes bei 1 Diese Formulierung steht auch im Titel der neuen bulgarischen Auflage von Géza Fehérs Buch. Obwohl diese Formulierung bereits in der ersten ungarischen Auflage zu finden ist, wurde sie in der bulgarischen Übersetzungaus dem Jahre 1936 ausgelassen.
205
Felix Philipp Kanitz und die Ausbildung junger Bulgaren in Wien
Felix Kanitz für seine zahlreichen Verdienste bedankt. 1881 wurde Kanitz zum Ehrenmitglied der Bulgarischen literarischen Gesellschaft (heute Bulgarische Akademie der Wissenschaften) ernannt und 1883 wurde er vom ersten bulgarischen Fürsten Alexander von Battenberg mit dem Orden des Hl. Alexander ausgezeichnet. Auch nach der Unabhängigkeit Bulgariens fühlten sich die bulgarischen Studenten in Wien Felix Philipp Kanitz zutiefst verbunden, obwohl sie nicht mehr unter seiner Obhut standen und ihr Studium aus anderen Quellen finanzieren mussten. Als die Vereinigung bulgarischer Studenten in Wien „Balkan“ am 15. März 1895 ein Konzert und einen Ball zur Feier des 25. Jubiläums des Bulgarischen Exarchats veranstaltete, wurde zu den Feierlichkeiten - neben dem damaligen Ministerpräsidenten Bulgariens Konstantin Stoilov - auch Felix Philipp Kanitz eingeladen. Dies war ein wichtiger Jahrestag, denn vor der Unabhängigkeit Bulgariens vertrat das Bulgarische Exarchat die Interessen des ganzen bulgarischen Volkes im Osmanischen Reiche. Die Gründung des Exarchats wurde von den Bulgaren als die Befreiung ihrer Kirche erlebt, um ein Vierteljahrhundert später immer noch unumwunden so bezeichnet zu werden. (Стоилов 1996: 191–192). Die Haltung der Bulgaren ihrem Wohltäter gegenüber war von Dankbarkeit, Hochachtung und Liebe gekennzeichnet, und Felix Philipp Kanitz schien diese Gefühle auch zu erwidern. Daher wäre es wahrscheinlich nicht übertrieben, Kanitz einfach als einen Freund des bulgarischen Volkes zu bezeichnen.
206
Румијана Илијева Прешленова
Апстракт. Текст је посвећен значајним, али недовољно познатим активностима Феликса Филипа Каница, везаним за Бугарску и Бугаре, у периоду непосредно пред ослобођење од турске власти. Каницова иницијатива и његова залагања између 1874. и 1883. године да се млади Бугари образују у Бечу, углавном за наставнике, а уз финансијску подршку Оријенталног музеја, разматрају се у ширем контексту тежња за подизањем образовног нивоа у народу, и то на основу досадашњих истраживања и нових архивских извора. Каниц је својим залагањима дао значајан допринос развоју модерног образовног система у обновљеној Кнежевини Бугарској. Рад на пољу образовања представљао је логичну допуну његовој подршци политичком и црквеном покрету за ослобођење Бугарске од турске власти. С друге стране, ове су активности биле и у складу и са аустроугарским интересима на Балкану. Кључне речи: историја, бугаристика, 19. век, Балканско полуострво, Феликс Филип Каниц, образовање, Беч.
Феликс Филип Каниц и школовање младих Бугара у Бечу
207
еликс Филип Каниц (Felix Philipp Kanitz) сматра се једним од најзначајнијих географа, етнолога и археолога 19. века. У Аустро-Угарској и Немачкој важио је за изузетно заслужног путника, новинара и илустратора. На прво путовање Балканом кренуо је 1858. године, са задатком да читаоце „Лајпцишких илустрованих новина” (Leipziger Illistrirte Zeitung) и других листова који су излазили у овом немачком град у извештава о устаницима балканских народа против турске власти. Поред откривања споменика у Бугарској и Србији, у најбитније резултате Каницових путовања свакако се убрајају и његова фундаментална дела, као што су Путовања по јужној Србији и северној Бугарској (Reisen in Südserbien und Nordbulgarien) из 1868, Србија: Историјско-етнографске путописне студије 1859–1868 (Serbien: Hi storisch-Ethnographische Reisestudien aus den Jahren 1859–1868), такође из 1868. године, и Подунавска Бугарска и Балкан. Историјско-географско-етнографске путописне студије 1860–1875 (Donau-Bulgarien und der Balkan. Historisch-ge ographisch-ethnographische Reisestudien aus den Jahren 1860–1875), објавље не између 1875. и 1879. године. Не треба, међутим, никако занемарити ни друге заслуге овог истраживача. Тако се, примера ради, сматра да се назив ’Балканско пол уоствро’ етаблирао управо зах ваљујући Каницу, иако му то заправо није била намера (Oschlies 2006). По наруџбини Војно-географског инстит ута у Бечу Каниц је, осим тога, израдио и географску карт у Бугарске. Штампану верзију те карте, која се данас чува у Народној библиотеци „Свети Ћирил и Методије” у Софији, користила је руска војска у Руско-турском рату 1877–1878. године, док су на Берлинском конгрес у 1878. године на основу ње одређиване границе Кнежевине Бугарске. Све Каницове заслуге које смо до сада набројали већ су познате, у мањој или већој мери, за разлику од његовог доприноса развоју модерног
Феликс Филип Каниц и школовање младих Бугара у Бечу
Ф
208
образовног система у Бугарској. Он није био пуки посматрач, тј. није се за довољио само тиме да уочи бугарске потребе за унапређењем образовања, већ се и непосредно ангажовао у остварењу њихових тежњи. У свом монументалном дел у о Бугарској, које смо већ помињали, Фе ликс Филип Каниц неколико је пута истицао колико Бугари жуде за обра зовањем: „Зато ни не треба да нас чуди што се трен утно у градовима и у вишим сталежима осећа потреба да се младим нараштајима, на којима почивају све националне наде, омог ући боље образовање које надилази уобичајену основну наставу. У земљи за тако нешто нема, нажалост, довољно мог ућности, тако да имућније породице барем једног од својих талентованих чланова шаљу у иностранство, да тамо похађа гимназију и факултет” (Kanitz 1875: 81).1
Румијана Илијева Прешленова
Као пример аутор наводи попа Константина из Трјавне који га је сво јевремено замолио да једног од његових синова поведе са собом у Беч, да би тамо учио школе (Kanitz 1882a: 261). Сличну жеђ за образовањем Каниц је уочио и код Бугара који су се иселили у Банат, а особито код оних из Винге (Kanitz 1882b: 45; Телбизов, Векова и Люлюшев 1996: 70–73; Няг улов 1999). Путописац је приметио да се код Бугара жеља за образовањем не односи иск ључиво на чланове властите породице, што би се, мање или више оправ дано, могло тумачити и као пуки егоизам. Према његовим речима, које по тврђују и бројни други извори, та се жеља осећала у читавом друштву, на нивоу села, града, па и целог народа. Томе у прилог говори и следећи цитат из Каницове књиге: „За унапређење школа у Свиштову велике су своте новца издвојили и бугарски исељеници, чија оданост родном граду ни у туђини није избледела. Тодор Миловић, власник бројних и вредних некретнина, који је преминуо у Бечу 19. марта 1870. године, у ту је сврх у заве штао значајну сум у новца. Он је град у Свиштову, иск ључиво ради унапређења школства и образовања уопште, оставио читаво своје богатство, које поред 800 000 пијастера у готовом новцу обу х вата земљиште, куће и библиотеку. У складу са веома практичним духом 1
Све цитате из Каницових дела на српски превела Ј. Т. К.
бугарског народа, сматрао је да ће бити сасвим довољно ако своја верска осећања изрази тако што ће Цркви св. Илије у Свиштову завештати омању суму новца, таман довољну ’да се у Русији набави мало Јеванђеље’” (Kanitz 1882b: 29).
209
Каниц овој констатацији придаје принципијелни значај, да би се затим упустио и у даље генерализације:
Потврд у ове бугарске особености коју је Каниц толико истицао пред стављају и многобројна завештања у корист образовних инстит уција (Йор данов 1911). Највећи међу тим пок лонима потиче од бугарског трговца и финансијера из Букурешта, Евлогија Георгијева, који важи за најбогатијег Бугарина 19. века. Зграда универзитета у Софији подигнута је највише за хваљујући њем у. Поред земљишта у самом центру града он је, наиме, у ту сврх у приложио и 7 милиона златних франка (Стателова 1987). Током својих путовања Феликс Каниц у више је наврата истицао коли ко је под турском влашћу Бугарима било тешко да стекну добро образовање. Алудирајући на различите аспекте ситуације, сликајући прилике у Севлијеву Каниц примећује и следеће: „У прилог великом интелект уа лном напредку овдашње бугарске заједнице говори и лепа школска зграда у којој ради пет наставника. Љубав Бугара према образовању и њихова практична природа огле дају се у спремности да се без икаквих верских предрас уда упуте тамо где мог у стећи жељена знања, ма где то било. Ради остварења тог циља они ће у турски државни лицеј у Цариград у кренути с подједнаком спремношћу с којом ће прих ватити и стипендије за школовање у Русији, Рум унији, Србији или Аустрији, и с којом ће се, ако мог у, о властитом трошку школовати на француским, бел гијским и другим школама” (Kanitz 1882a: 212).
Феликс Филип Каниц и школовање младих Бугара у Бечу
„На својим сам путовањима више но једном, и то листом на основу најдирљивијих мог ућих поступака, утврдио да бугарски, баш као и грчки исељеници, ни у туђини никад не заборављају свој народ. Љубав према домовини они се труде да докажу разноврсним при лозима намењеним образовању својих сународника” (Ibid: 192).
Румијана Илијева Прешленова
210
Каниц се и сам убраја међу иностране добротворе који су бугарском народ у покушавали да пруже боље образовне мог ућности. Ти инострани добротвори нису били ништа мање практични од самих Бугара. Ни њих кон фесионалне разлике нис у спречавале да помажу бугарској младежи, али се њихове активности не мог у посматрати иск ључиво као верска пропаганда. Хрватски бискуп Јосип Јурај Штросмајер (Josip Juraj Strossmayer) подржавао је, примера ради, и материјално и на друге начине, младиће које је бугарска католичка заједница из Цариграда послала на школе у Загреб. Штросмаје рову помоћ нис у уживали само млади Бугари у семеништима, него и они који су похађали загребачку гимназију и универзитет, или шумарску школу у Крижевцу. Његова подршка није ослабила ни након што је покушај унија ћења Бугара пропао. Тежње трновских Бугара да се образују подстицао је још један Хрват, и то Фили Ђојић, бивши заступник Аустријског паробродског друштва (Божилова 2006; Жечев 1978). Жеље Бугара за образовањем уочила је и дипломатија Хабсбуршке мо нархије. Тако је, примера ради, амбасадор Аустро-Угарске у Цариграду, гроф Ференц Зичи (Ferenz Zichy), у извештајима бечком Министарству спољних послова истицао да би подршка унапређењу образовања обезбедила зах вал ност и оданост бугарског народа Двојној монарх ији. У том контексту треба схватити и усрдне молбе бугарског егзарха у Цариград у да се материјално помогне развој школства у Бугарској. Егзархове молбе код бечке су дипло матије изазвале различите знаке разу мевања, сажаљења и спремности на помоћ, па је, у склад у с тим, Хабзбуршка монарх ија у наредном период у континуирано дипломатским средствима подстицала борбу бугарске елите за националну и црквену самосталност. У Бечу је, наиме, владало мишљење да би одговарајуће мере могле допринети удаљавању Бугарске од правосла вља. Аустријске дипломате у више су наврата недвосмислено указивале на то да би учитељи, уџбеници и друга наставна средства за потребе бугарских школа неизоставно требало да дођу из Аустро-Угарске, а не из Русије. АустроУгарска је, међутим, била знатно ефикаснија у давању великодушних обећа ња него у њиховом остваривању, што је озбиљно забрињавало амбасадора Двојне монарх ије у главном град у Османског царства, који је на крају био принуђен да своје надређене дискретно замоли да помогну барем егзархо вом нећаку, кога је требало послати на школе у Аустро-Угарску (Ников 1948: 113–5, 157–9, 172–4, 253–4). Ова дипломатска преписка посебно је занимљива, имајући у вид у да је Русија у исто време спроводила у дело велики пројекат врбовања младих
„И овде сам имао прилике да видим да су праве Османлије исправ ни и добри људи, али индолентни, и да вековима заостају за Окци дентом, док су хришћани активни и ангажовани, окренути Западу, ништа мање но што су Османлије окренуте Истоку. Хришћани су увек у приправности, паметни и жељни користи. Они прате европ ске државне послове и очекују бољу будућност. Супротности изме
211
Феликс Филип Каниц и школовање младих Бугара у Бечу
Бугара за бесплатно школовање у Николајеву, Москви и Болград у. Након пораза у Кримском рат у, који је између осталог срушио и руске снове о про текторат у, руска се дипломатија окренула активној култ урној и образовној политици према Јужним Словенима на Балканском пол уострву, а пре свега према Бугарима. Као што је познато, циљ Русије био је да заустави културну, политичку и идеолошку експанзију Запада у овом региону. Идејама нације, просветитељства, либерализма и космополитизма, које су у оно време ва жиле за напредне, руска је политика на Балкану супротстављала јединство православних народа и панславизам. Руски цареви, Министарство образо вања и Министарство спољних послова од шездесетих година 19. века у те су сврхе издвајали знатну суму од 5 000 сребрних рубаља годишње, док је Синод Руске православне цркве обезбеђивао 75 пуних стипендија за бугарске мла диће. Питомци који би прих ватили ову понуду добијали би стручно образо вање, али су истовремено васпитавани у дух у заједништва, православља и панславизма, да би након повратка у домовину били поуздан ослонац руске политике на Балкану. У циљу остварења ових планова мобилисан је читав низ институција и организација, као што су руска дипломатија, добротворне организације бугарских емиграната, али и словенски комитети у Петрограду, Москви и Одеси. Руски су напори уродили плодом, па је чак 39% бугарских интелект уа лаца који су до 1878. похађали иностране школе и универзитете образовање стицало баш у Русији. На руским универзитетима студирало је барем 220 Бугара, у Хабсбуршкој монарх ији 156, на Војномедицинском ли цеју у Цариграду 149, у Румунији 71, у Француској 69, у Немачкој 45, у Грчкој 28 итд. (Генчев 2002: 113–202). Образовање у иностранству није се одразило само на понашање некадашњих страних ђака које је Феликс Филип Каниц упознавао на путовањима. На њега су, наиме, много снажнији утисак оста виле разлике у погледу карактерног склопа, које су према његовом мишљењу постојале између хришћана, у овом случају Бугара, с једне, и муслимана, с друге стране. Сматрао је да се тим разликама барем делом могла објаснити жеђ Бугара и других хришћана за образовањем:
Румијана Илијева Прешленова
212
ђу хришћана и муслимана нарочито су ми упале у очи у Казанлику, када су угледни Бугари свратили да ми пожеле добродошлицу. То је било непосредно након моје посете среском начелништву, где сам упознао све тамошње турске великодостојнике... Зах ваљујући овим истакнутим Бугарима чак сам на трент уак потпуно заборавио да се налазим на Оријент у. Неки од њих добро су познавали не само Лајпциг, него и Париз, француски су говорили као да су рођени у Француској, а на моја питања која су се дотицала најразличитијих тема давали су одговоре тако јасне, да јаснији нис у могли бити” (Kanitz 1882а: 241). Док су за студије у Русији добијали стипендије, млади су Бугари у другим балканским земљама или у централној и западној Европи школе и универзитете похађали о трошку сопствених породица, родбине, појединих мецена, или као стипендисти бугарских заједница. Имућни бугарски еми гранти и њихова удружења, поп ут друштва „Напредак” (Дружество „На предък” във Виена), које је 1864. године основано у Бечу, или „Добротворног друштва” из Букурешта (Добродетелна дружина), пружали су материјалну помоћ сиромашним, а талентованим младим сународницима. Друштво бога тих бугарских трговаца из Румуније између 1872. и 1880. издржавало је девет Бугара од почетка до краја студија, а уз то је још десеторици младића пру жало извесну финансијску помоћ. Од младих људи који су уживали помоћ овог русофилног удружења деветоро је студирало у Русији, двоје у Бугарској и по један у Паризу и Минхену (Списък 1881). На основу наведених података можемо зак ључити да су скромна средства из бугарских извора ипак у знат ној мери успевала да ублаже ефекте руске образовне политике. Аустроу гарска дипломатија више је пута указивала на драстичну не равнотежу између руских мера образовне политике усмерених ка Бугарској и мера које је предузимала сама Двојна монархија. Ти апели дипломата нису, међутим, успели да изазову одговарајуће реакције, тј. противмере, па је тако иницијативу за циљану и кооридинсану акцију покренуо управо Феликс Филип Каниц. Његов биограф Геза Фехер (Géza Fehér) тврди да је Каниц, као члан управног одбора Оријенталног музеја, 1874. поднео предлог да та инстит уција обезбеди средства за издржавање и педагошко образовање не колицине младих Бугара у Бечу (Фехер 1936: 85). Његов предлог усвојен је и спроведен у дело. Успех ове Каницове акције треба, међутим, неизоставно посматрати у склоп у активне политике коју је према Балкану водио мини
213
Феликс Филип Каниц и школовање младих Бугара у Бечу
стар спољних послова Двојне монарих ије Ђула Андраши (Gyula Andrássy), и то управо између 1871. и 1879. године, што је био период од одл учујућег значаја за Бугарску (Ress 1985). Образовне мере које је Ф. Каниц предложио и чијим је спровођењем лично руководио трајале су готово десет година, од 1874. до 1883. Оне су подразумевале оснивање специјалног фонда у оквиру Оријенталног музеја, из кога је финансирано двадесет младих Бугара, тј. њихово издржавање и педагошко образовање у Бечу. Свакога семестра у те је сврхе издвајано по 4000 гулдена (Bachmaier 1985: 92). Као што је Каниц у приватној преписци више пута наглашавао, крајњи циљ овог под ух вата било је то да се у Софији и у Пловдиву оснује по једна установа за образовање наставника по аустриј ским узорима. Све до дана данашњег није објављен целовит списак младих Бугара који су се школовали у Беч у уз финансијску помоћ Оријенталног музеја и под патронатом Феликса Каница. У писму које је 17. јула 1880. упу тио Константину Јиричеку (Konstantin Josef Jireček) Каниц напомиње да у датом тренутку под његовим патронатом наставничко образовање стиче десет бугарских младића, али не наводи њихова имена (НА-БАН: ф. 3к, оп. 1, а. е. 660, л. 6–7). У првоме том у Подунавске Бугарске читамо: „Зах ваљују ћи Оријенталном музеју у Бечу тренутно борави 16 младих Бугара. Надамо се да ће богата и драгоцена знања Окцидента они касније ширити у својој домовини, која вапије за образовањем” (Kanitz 1877: 126). У другом издању ова је тврдња акт уализована на следећи начин: „Зах ваљујући Оријенталном музеју од тада је под мојим руководством у Бечу школе завршило 20 младих Бугара. Већина њих школовала се за наставнике, и ми се надамо да ће сте чена знања ширити у својој домовини, која вапије за образовањем” (Kanitz 1882b: 261). Заним љиво је, међутим, да Геза Фехер једног од стипендиста Бугарског друштва „Напредак” у Беч у наводи и као штићеника Феликса Каница и Оријенталног музеја (Фехер 1936: 85). Реч је о Ивану Шишманову (Иван Димитров Шишманов), који заиста јесте студирао педагогију у Бечу, баш као и младићи које је издржавао Оријентални музеј, с том разликом што је трошкове његовог боравка и његових студија заправо сносило друштво „Напредак” (Българско 1892: 5, 7; Прешленова 2008: 180–181). С обзиром на то да бугарски младићи које је потпомагао Оријентал ни музеј нис у располагали неопходним предзнањима, они су прво годину дана морали да похађају средњу стручну школ у, тј. тзв. грађанску школ у (Bürgerschule). Након тога успешно су окончали и учитељску школ у у Бечу. Из једног извештаја Министарства спољних послова сазнајемо да је добар
Румијана Илијева Прешленова
214
утисак код надлежних оставило и њихово узорно понашање. Младићи су школовање затим наставили на бечкој Педагошкој академији, која је осно вана 1867. године (Bachmaier 1985: 92). У приватним писмима упућеним Константину Јиричеку, у време када је овај чешки професор био главни секретар бугарског Министарства образо вања, Каниц је износио разлоге за продужење боравка бугарских младића у главном граду Хабсбуршке монархије. Он је, наиме, сматрао да двојца од њих неизоставно треба да остану у Бечу још годину дана, ради даљег усавршава ња, али и зато да би на бугарски превели неколико уџбеника. У складу с тим, Каниц је успео да продужи и њихове стипендије, ослањајући се вероватно на већ помињани фонд Оријенталног музеја. Када су 1882. године младићи за вршили студије Каниц им је написао детаљну карактеристику, и препоручио да им се обезбеди место у бугарским учитељским школама и на академијама (НА-БАН, ф. 3к, оп. 1, а. е. 660, л. 6–9, 12–13). На бечком универзитету студи рала су укупно петорица његових штићеника. Сви су они по један семестар били гостујући студенти на Филозофском факултету, где су слушали фило зофију и педагогију, а неки од њих чак и хемију. Један је похађао предавања из области физике и ботанике, а поред тога и из области права и нау ке о др жави (Staatswissenschaften).2 У формуларима су сви они Каница навели као свог тутора, уз напомену да је по занимању писац (AUW: 1880–82). Каниц је ученике и студенте из Бугарске смештао у бечким породи цама. Његов пријатељ Г. Киселов сведочи да се Каниц о бугарским млади ћима старао као отац, и да су га сви они поштовали као добротвора. О томе убедљиво сведоче и „небројена писма” штићеника која су према наводима Гезе Фехера пронађена у Каницовој заоставштини (Киселов 1903: 466; Фехер 1936: 86). Фехер је желео да се та кореспонденција између тутора и његових штићеника објави, па ју је предао на чување Бугарско-мађарском друштву у Софији (Veličkova 1996: 157). Након 1944. године та су писма, нажалост, вероватно уништена, јер се више не мог у наћи у Арх иву Бугарске акаде мије нау ка, у фонд у „Феликс Каниц”. Каницова заоставштина доспела је тамо зах ваљујући његовом нећаку Жаку Каницу (Jaques Kanitz), мађарском државном секретару, који их је 1929. године предао Етнографском музеју у Софији (НА-БАН: ф. 6к). О односима између добротвора и његових бугар ских штићеника, који се зачудо никада не називају „стипендистима”, имамо 2 Наука о држави обухватала је право, економију, политикологију, социологију и сродне дисциплине, које се данас изучавају одвојено (прим. прев.)
Какав је значај Феликса Филипа Каница за Бугарску и Бугаре? Као што однедавно знамо, Фехер сматра да је за Балкан Каниц био оно што је за Америку био Кол умбо (Фехер 1998).3 Ова Фехерова форм улација много говори о Каницовом допринос у географији и етнографији, као и о његовим заслугама за откривање бројних античких и средњовековних споменика на Балканском пол уострву. Био је лични пријатељ Раковског (Георги Стойков Раковски) и других бораца за слобод у Бугарске, али је пријатељевао и са књижарима и издавачима, поп ут Најдена Герова (Найден Геров). У Каницовој заоставштини у Нау чном архиву Бугарске академије нау ка налазе се и фотографије неких од најпознатијих бугарских просветитеља У питању је ново, фототипско издање превода Фехерове биографије на бугарски. Иако се ова констатација јавља већ у првом издању мађарског оригинала, у преводу на бугарски из 1936. није је било. 3
215
Феликс Филип Каниц и школовање младих Бугара у Бечу
тако само индиректна сведочанства. Занимљиво је да Каниц није сматрао да његови штићеници по повратку у домовину треба да раде у државној управи или на сличним местима која би им омог ућила да спроводе аустроу гарске политичке интересе, већ је увек истицао да их треба запослити у образовним инстит уцијама младе кнежевине. Ове његове жеље заиста су се и оствариле. Бечки ђаци одиста су постали наставници или управници новооснованих гимназија и учитељских школа у различитим градовима Бугарске, а писали су и школске уџбенике. У прилог томе да ове Каницове активности нису биле само део безоб зирне политике коју је Аустро-Угарска водила као велика сила говори још једна околност. Иако се његово залагање за образовање бугарских младића у потпуности пок лапало са стратешким интересима Двојне монарх ије, оно је, с друге стране, било у савршеном склад у и са култ урним и политичким тежњама бугарског народа у контексту сложене констелације интереса на та дашњем Балкану. Одлука о томе који ће даровити младићи добити прилику да се школ ују у Бечу у потпуности је, примера ради, препуштена Бугарском егзархат у. Одабир је извршио лично егзарх Антим I (Радев и Кацаров 1988: 280). Каницова иницијатива у целини се ни по чем у није битно разликовала од сличних иницијатива које су од 1875. покретали и спроводили друштво „Напредак” из Беча и други добротвори. Њихов пример послужио је као основа за политику унапређења образовања коју је касније креирала бугар ска влада (Танчев 1994; Прешленова 2008: 177–185).
Румијана Илијева Прешленова
216
и бораца за слободу. Зна се да је недвосмислено подржавао осамостаљивање бугарске Цркве од Цариградске патријаршије, које су и сами Бугари страсно прижељкивали. Познавајући услове живота у Османском царству, залагао се и за национално-политичку аутономију Бугарске. На предавању које је 1866. године одржао у Аустријској академији на ука говорио је о путовањима по јужној Србији и северној Бугарској. Узимајући у обзир и аустријске политичке и економске интересе, Ка ниц је том приликом јасно истакао да Европа мора помоћи народима који живе под турском влашћу. Тврдио је да би Аустрија могла вишеструко по већати извоз инд устријских производа, само када би се потрудила да упо зна балканске народе у склопу Отоманског царства, да повећа потрошачке мог ућности тамошњег живља и да подржи његов култ урни и материјални напредак. Ова идеја показала се изузетно значајном, с обзиром на то да се и тзв. „гранични оријентализам” (Grenzorientalismus) Хабзбуршке монарх ије касније заснивао управо на том концепт у (Gingrich 2006). Каницова дубока наклоност према бугарском народу најјасније долази до изражаја у серији чланака о масакру који је уследио након гашења устан ка из 1876. године. Текстови у којима Каниц истиче оправданост бугарских захтева објављени су у различитим европским листовима. Због ове подршке, као и због труда који је улагао у ширење информација о Бугарској, Каница су својевремено називали и „бугарским конзулом у Бечу” (Фехер 1936: 80). Нема никакве сумње да је својим прилозима у „Лајпцишким илустро ваним новинама” Каниц знатно допринео обликовању слике о Бугарској у немачкој јавности (Krause 1992). За те му се заслуге изричито зах валила и Велика народна скупштина, одмах по стицању самосталности, и то у име читавог бугарског народа. Каниц је 1881. проглашен и за почасног члана Бугарског књижевног друштва (данашње Бугарске академије нау ка), а 1883. године први бугарски кнез Александар I Батенберг (Alexander von Battenberg) одликовао га је орденом „Св. Александра”. Чак и након стицања независно сти бугарски младићи који су се школовали у Бечу веома су ценили и по штовали Феликса Каница, иако је подршка коју им је он некада обезбеђивао у међувремену стизала из других извора. Удружење „Балкан”, које је окупљало студенте бугарског порек ла на Бечком универзитет у, организовало је 15. марта 1895. године концерт и бал поводом двадесетпетогодишњице оснивања Бугарског егзархата. О оснива њу Бугарског егзархата, који је деловао и као бугарско представничко тело у оквиру Отоманског царства, тада се још увек неу вијено говорило као о „осло
217
Феликс Филип Каниц и школовање младих Бугара у Бечу
бођењу бугарске Цркве”. Поред премијера Константина Стоилова на поме нут у је свечаност позван и Феликс Филип Каниц (Стоилов 1996: 191–192). Зах валност, поштовање и наклоност очигледно су представљали кон стант у у однос у према доброчинитељу Каниц у, а он је ова осећања увек узвраћао на исти начин. Због тога нећемо нимало претерати ако Каница једноставно назовемо пријатељем бугарског народа.
Румијана Илијева Прешленова
218
Литература
Феликс Филип Каниц и школовање младих Бугара у Бечу
219
Literaturverzeichnis
Balkanbilder von Felix Kanitz
220
Literaturverzeichnis
221
Bach, A., Driefer, H.-J., Groß, P. 1973 Gaststätten in historischen Bauten. Berlin: Verl. für Bauwesen. Bachmaier, P. 1985 Felix Philipp Kanitz als Förderer der bulgarischen studierenden Jugend, Mitteilungen des Bulgarischen Forschungsinstituts in Österreich, VII, 2 (1985), 89-95. Bacot, J-P. 2005 La presse ilustré au XIXe siècle, Une Historie oubliée. Preses Universitaries de Limoges. Benjamin, W. 2008 The Work of Art in the Age of Its Tehnological Reproduciability (second version). The Work of Art in the Age of Its Tehnological Reproducibility, and Other Writings on Media. Harvard University Press 2008, 19-42.
Boué, A. 1840 La Turquie d’Europe, ou observations sur la géographie, la géologie, l’histoire naturelle, la statistique, les moeurs, les coutumes, l’archéologie, l’agriculture, l’industrie, le commerce, les gouvernements divers, le clergé, l’histoire et l’état politique de cet empire. I-IV. Paris. Bouerdick, J-P. 2007 Viaggiare nei Balcani. Kanitz nella Bulgaria danubiana (1860-1878). Lecce.
Literaturverzeichnis
Biographisches Lexikon 1976 Biographisches Lexikon: Biographisches Lexikon zur Geschichte Südost-europas. Bd. II, G-K. München.
222
Brandl, U. Vasić, M. 2007 Roms Erbe auf dem Balkan. Spatantike Kaiservillen und Stadtanlagen in Serbien. Mainz am Rhein: Philipp von Zabern Vorlag. Deák Á. 2010 A koronás Wargha. Egy kettős űgynök Kossuth és a császári rendörség szolgálatában [Der „Kronen“ Wargha. Ein Doppelagent im Dienste Kossuths und der kaiserlichen Polizei]. Budapest: Akadémiai kiadó. Denton, W. 1861 Serbien und die Serben. Berlin. Diaz-Andreay, M. 2007 A World History of Nineteenth-Century and Archeology. Нationalism, Colonialism, and the Past. Oxford University Pres. Dogo, M. 1988 L’Occidente e la fissazione di alcuni stereotipi balcanici nell’Ottocento. Studi Goriziani, LXVII (1988), Gorizia.
Balkanbilder von Felix Kanitz
Dogo, M. 2003 ‘Tenere insieme l’impero’. Declino ottomano e province di frontiera nei Balcani. Rivista Storica Italiana, CXV, 2 (2003). Dogo, M. 2006 Nationality processes in the Balkans, 19th century: historical interpretation and museological representation, in Martin Lyons, ed., History in Global Perspective: Proceedings of the 20th International Congress of Historical Sciences, Sydney 2005, Faculty of Arts and Social Sciences, University of New South Wales, Sydney, 2006. Eistein, Е. L. 2005 The Printing Revolution in Early Modern Europe. Cambridge University Press. Engel, C., Wesp, R., Gold, H. 2009 SATT. Kochen, essen, reden. Edition Braus.
Fényes, E. 1842 Magyarország statistikája (Statistik Ungarns). Pest.
223
Fehér, G. 1932 Kanitz Fülöp Félix, „A Balkán Kolumbusa“ élete és munkássága 1829-1904. Budapest: Franklin-Társulat. Garašanin, M., Garašanin, D. 1951 Arheološka nalazišta u Srbiji. Beograd. Gingrich, A. 2006 Kulturgeschichte, Wissenschaft und Orientalismus. Zur Diskussion des “frontier orientalism” in der Spätzeit der K.u.K. Monarchie, in: Schauplatz Kultur – Zentraleuropa. Transdisziplinäre Annäherungen. Moritz Csaky zum 70. Geburtstag gewidmet. Hg. J. Feichtinger u. a., Innsbruck: Studien-Verlag, 279-288. Horel, C. 1955 Juifs de Hongrie 1825-1849. Problèmes d’assimilation et d’émancipation. Straßburg, Revue d’Europe centrale. Jelavich, B. 1955 The British Traveller in the Balkans: The Abuses of Ottoman Administration in the Slavonic Provinces. The Slavonic and East European Review, XXXIII (1955), 81.
Jons, А. 1998 The Nature of the Book. Print and Knowledge in the Making. Chicago, London, The University of Chicago Press. Kanitz, F. 1861 Die römischen Funde in Serbien. Wien 1861. Sitzungsberichte der PhilosophischHistorischen Classe der kaiserlichen Akademie der Wissenschaften in Wien, 36. Wien, 195-203.
Literaturverzeichnis
Jeremić, G. 2009 Saldum. Roman and Early Byzantine Fortification. Cahiers des Portes de Fer. Monographies 6, Belgrad: Institut Archeologique.
224
Kanitz, F. 1862 Serbiens byzantinische Monumente. Gezeichnet und beschrieben von F. Kanitz. Wien. Kanitz, F. 1863/1 Beiträge zur Kartographie des Fürstenthums Serbien, gesammelt auf seinen Reisen in den Jahren 1859, 1860, 1861. Sitzungsberichte der Mathematisch-Naturwissenschaftlichen Classe der kaiserlichen Akademie der Wi-ssenschaften in Wien, 48 (1863), Wien 79-85. Kanitz, F. 1863/2 Serbische Fragmente. Oesterreichische Revue, Bd. I, Heft 3 (Wien 1863), 291-312. Kanitz, F. 1864/1 Über alt- und neuserbische Kirchenbaukunst. Ein Beitrag zur Kunstgeschichte. Wien. Kanitz, F. 1864/2 Bulgarische Fragmente, Oesterreichische Revue, Bd. VI (1864), Wien 190-212; Bd. VII (1864), 216-238. Kanitz, F. 1865 Beiträge zu serbischen Alterthumskunde. Mittheilungen der k.k. Central-Commission zur Erforschung und Erhaltung der Baudenkmale, X (1865), Wien, 1-31.
Balkanbilder von Felix Kanitz
Kanitz, F. 1868/1 Reise in Süd-Serbien und Nord-Bulgarien Ausgeführt im Jahre 1864. Denkschrift der Kaiserlichen Akademie der Wissenschaften, Philosophisch-Historische Classe, XVII, Wien. Kanitz, F. 1868/2 Serbien. Historisch-ethnographische Reisestudien aus den Jahren 1859-1868. Leipzig: Verlagsbuchhandlung von Hermann Fries. Kanitz, F. Ph. 1875 Donau-Bulgarien und der Balkan. Historisch-geographisch-ethnographische Reisestudien aus den Jahren 1860-1875. Erste Auflage. I. Bd. Leipzig: Verlagsbuchhandlung von Hermann Fries.
Kanitz, F. Ph. 1877 Donau-Bulgarien und der Balkan. Historisch-geographisch-ethnographische Reisestudien aus den Jahren 1860-1876. Erste Auflage. II. Bd. Leipzig: Verlagsbuchhandlung von Hermann Fries.
225
Kanitz, F. 1882a Donau-Bulgarien und der Balkan. Historisch-geographisch-ethnographische Reisestudien aus den Jahren 1860-1879. Zweite neu bearbeitete Auflage. I. Bd. Leipzig: Renger’sche Buchhandlung Gebhardt & Wilisch. Kanitz, F. 1882b Donau-Bulgarien und der Balkan. Historisch-geographisch-ethnographische Reisestudien aus den Jahren 1860-1879. Zweite neu bearbeitete Auflage. II. Bd. Leipzig: Renger’sche Buchhandlung Gebhardt & Wilisch. Kanitz, F. 1882c La Bulgarie danubienne et le Balkan. Etudes de voyage (1860-1880). Paris: Hachette. Kanitz, F. 1892 Römische Studien in Serbien. Der Donau-Grenzwall, das Strassennetz, die Städte, Castelle, Denkmale, Thermen und Bergwerke zur Römerzeit im Königreiche Serbien. Wien: Tempsky. (Denkschriften der Kaiserlichen Akademie der Wissenschaften, Philosophisch-Historische Classe, 41,2. Wien, 1893).
Kanitz, F. 1909 Das Königreich Serbien und das Serbenvolk von der Römerzeit bis zur Gegenwart. Bd. 2. Leipzig: B. Meyer (Bd 2. 3: Durchges. u. erg. von Bogoljub Jovanović). Kanitz, F. 1914 Das Königreich Serbien und das Serbenvolk von der Römerzeit bis zur Gegenwart. Bd. 3. Leipzig: B. Meyer (Bd 2. 3: Durchges. u. erg. von Bogoljub Jovanović).
Literaturverzeichnis
Kanitz, F. 1904 Das Königreich Serbien und das Serbenvolk von der Römerzeit bis zur Gegenwart. Bd. 1. Leipzig: B. Meyer.
226
Komoróczy, G. (Hg.) 1995 A zsidó Budapest emlékek, szertartások, történelem [Das jüdische Budapest. Erinnerungen, Zeremonien, Geschichte]. 1. Budapest: Városháza (Hungaria Judaica; 7) (A város arcai). Konstantinović, Z. 1985 Der Balkan in den deutschen Reisebeschreibungen in Wort und Bild bei Felix Philipp Kanitz, Mitteilungen des bulgarischen Forschungsinstitutes in Österreich, VII, 2 (1985), 13-22. Krause, F. 1992 Zur Prägung des Bulgarienbildes während des Russisch-türkischen Krieges durch die Leipziger „Illustrirte Zeitung“: Johann Jakob Weber und Felix Philipp Kanitz, Zeitschrift für Slawistik, 37, 3 (1992), 321-329. Leist, A. 1865/1 Die Zigeuer der Süddonauläder. Globus, illustrierte Zeitschrift für Länder und Völkerkunde, Bd. VIII (1865), 15-21. Leist, A. 1865/2 Gefangene Drusenhäuptlinge in Belgrad. Globus, illustrierte Zeitschrift für Länder und Völkerkunde, Bd. VIII (1865), 120-122.
Balkanbilder von Felix Kanitz
Leist, A. 1865/3 Serbien und seine Bewohner. Globus, illustrierte Zeitschrift für Länder und Völkerkunde, Bd. VIII (1865), 161-174. Leist, A. 1865/4 Zur Kunde von Bulgarien. Globus, illustrierte Zeitschrift für Länder und Völkerkunde, Bd. VIII (1865), 161-171. Lejean, G. 1861 Ethnographie de la Turquie d’Europe. Paris. Lejean, G. 1870 Reise in der Europäischen Türkei, im Jahre 1869. Petermanns Mittheilungen, XVI (1870) 288-293.
Maidment, B. 2001 Reading Popular Prints 1790-1870. Manchester University Press.
227
Medaković, D. 1985/1 Felix Kanitz und die Serben. Mitteilungen des bulgarisches Forschungsinstituts in Österreich, VII, 2 (1985), 77-87. Michell, W. J. 1986 Iconology, Image, Text, Ideology. University of Chicago Press. Mirković, M. 2007 Moesia Superior. Eine Provinz an der mittleren Donau. Orbis Provinciarum. Romische Provinzen. Mainz am Rhein: Philipp von Zabern Verlag. Oschlies, W. 2006 Wo bitte liegt - und was ist der „Balkan“?, Eurasisches Magazin, 04-06, 30. 04. 2006. Petrović, P. 1996 Roman Limes on the Middle and Lower Danube, Đerdapske sveske. Monografije 2. Beograd: Arheološki institut. Petrović, P., Vasić, M. 1996 The Roman Frontier in Upper Moesia: Archaeological Investigations in the Iron Gate Area - Main Results, In: Roman Limes on the Middle and Lower Danube (P. Petrović ur), Đerdapske sveske. Monografije 2. Beograd: Arheološki institut, 1526.
Pusman, K. 2008 „Wissenschaften vom Menschen“ auf Wiener Boden (1870-1959). Wien, Berlin. Popović, I. 2010 Felix Romuliana. Gamzigrad. Beograd: Arheološki institut.
Literaturverzeichnis
Pirch, O. 1830 Reise in Serbien im Spätherbst 1829. Berlin.
228
Potthoff, O. D., Kossenhaschen, G. 1996 Kulturgeschichte der deutschen Gaststätte, umfassend Deutschland, Österreich, Schweiz und Deutschböhmen. Hildesheim: Olms. Quitzman, E. A. 1850 Reisebriefe aus Ungarn, dem Banat, Siebenbügen, den Donaufüstenthümern, der Europäschen Täkei und Griechenland. Stuttgart. Rath, C.-D. 1989 Reste der Tafelrunde. Das Abenteuer der Eßkultur. Rowohlt TB-V. Rauers, F. 1941 Kulturgeschichte der Gaststätte, 1-2. Berlin: Metzner, 1941. Ress, I. 1985 Felix Kanitz’s Ansichten zur Balkanpolitik der Donaumonarchie nach dem Ausgleich, Mitteilungen des Bulgarischen Forschungsinstituts in Österreich, VII, 2, 2336. Rózsa, G. 1972 Pest-Buda anno 1838 tizennégy színes litográfia Vasquez Károly „Buda és Pest szabad királyi várossainak tájleírása“ [Pest-Buda 1838, vierzehn Farblithographien aus der „Topographie der königlichen Freistädten Buda und Pest“ von Károly Vasquez; herausgegeben von Rózsa G. Budapest: Helikon-Corvina-Európa.
Balkanbilder von Felix Kanitz
Runge, W. 1875 Reisebriefe aus Serbien. Dortmud. Schams, F. 1822 Vollständige Beschreibung der königlichen freyen Haupt-Stadt Ofen in Ungärn. Ofen. Strangford, E. 1869 A Selection from the Writings of Viscount Strangford on Political, Geographical and Social Subjects. Edited by the [Emily Anne Beauford Smythe Strangford] Viscountess Strangford. London 1869.
Thompson, C. E. 2007 The Suffering Traveller and the Romantic Imagination. Oxford University Press.
229
Vasić, M., Kondić, V. 1986 Le limes romain et paléobyzantin des Portes de fer, Studien zu den Militärgrenzen Roms III, 13 Internationaler Limeskongress Aalen 1983, Stuttgart, 542-560. Veličkova, C. 1996 Das Dokumentationserbe von Felix Kanitz im Wissenschaftlichen Archiv der Bulgarischen Akademie der Wissenschaften, Bulgarian Historical Review, 2, 155158. Viquesnel, А. 1868 Voyage dans la Turquie d’Europe: description physique et géologique de la Thrace. Paris. Zirojević, О. 1996/1 Kanitz – The Witness of the End of the Turco-Osmanlian Civilization in Serbia. Bulgarian Historical Review, 24, 2 (Sofia 1996), 107-111. Wagstaff, M. 2004 Colonel Leake’s View of the Turks, in D. Shankland, ed., Archaeology, Anthropology and Heritage in the Balkans and Anatolia: The Life and Times of F. W. Hasluck, 1878-1920, Vol. II, Istanbul, 2004. Wies, J. B. 1930 Felix Kanitz: ein Pionier der Balkanforschung. Berger, 1930.
Wurzbach, C. 1863 Biographisches Lexicon des Kaiserthums Österreich, Bd. X. Wien.
Literaturverzeichnis
Weigel, S. 2005 Body and Image-Space. Re-reading Walter Benjamin. London, New York.
Слике са Балкана Феликса Каница
230
Литература
231
Алимпић, Д. 1905 Полицијски зборник закона, уредаба и расписа у Краљевини Србији. Београд 1905. Бабић, С. 2008 Грци и други. Античка перцепција и перцепција антике. Београд: Clio. Богдановић, С. 1978 Михаило Валтровић и Драгутин Милутиновић као истраживачи српских ста рина. Излози српског ученог друштва – Истраживања српске средњовековне уметности 1871-1884, Српска академија наука и уметности: Београд, 7–90. Божилова, Р. 2006 Епископ Щросмайер и българите, у: Юбилеен сборник. Изследвания в чест на 80-годишнината на проф. Кръстю Манчев. София: Парадигма, 214–235. Българско 1892 Българско дружество “Напредък” в Виен а 1892. Виена.
Генчев, Н. 2002 Българо-руски културни общувания през Възраждането. София: ЛИК. Дурковић-Јакшић, Љ. 1995 Црна Гора и Бока Которска на сликама Феликса Каница. Котор.
Литература
Васић, М. M. 1929 Феликс Каниц (поводом стогодишњице рођења). Српски књижевни гласник нова серија XXVII/8 (1929), Београд, 594-603.
232
Ђердапске свеске (Cahiers des Portes de Fer) I-IV. Београд: Археолошки ин стит ут – Народни музеј. Ђорђевић, B., Радић, В, Цвјетићанин, Т. 2005 Археолошка делатност Народног музеја. Зборник Народног музеја XVIII-1 (2005). Београд: Народни музеј у Београду, 11-28. Жечев, Н. 1978 Болгарская ученическо-студенческая колония в Загребе в 70-х годах ХІХ ве ка, Еtudes historiques, (София) 8: 233-253. Живић, М. 2010 Историјат археолошких истраживања и конзерваторско-рестаураторских радова на Гамзиграду, у: Felix Romuliana. Гамзиград, (И. Поповић ур). Бео град: Археолошки инстит ут, 15-19. Зиројевић, 1996/2 Феликс Каниц – сведок турско-османске цивилизације у Србији. Гласник Друштва конзерватора Србије, бр. 20, (1996), Београд, 195-198. Йорданов, В. 1911 Дарители по народната ни просвета. Кн. І. София.
Слике са Балкана Феликса Каница
Киселов, Г. В. 1903 Феликс Каниц, Периодическо списание, LXIII: 466. Каниц, Ф. 1862 Византијски споменици по Србији нацртио и описао Ф. Каниц. (Превео Александар Сандић). Беч. Каниц, Ф. 1987 Србија. Земља и становништво од римског доба до краја XIX века, I. Превео Глигорије Ерњаковић. Београд: Српска књижевна задруга. Каниц, Ф. 1985 Србија. Земља и становништво од римског доба до краја XIX века, II. Превео Глигорије Ерњаковић. Београд: Српска књижевна задруга.
Каниц, Ф. 1863/3 Српски одломци од Ф. Каница, Даница, лист за забаву и књижевност, IV, бр. 36 (1863), Нови Сад 570-578.
233
Каниц, Ф. 1864/3 О србској архитект ури. По Ф. Каницу, Даница, лист за забаву и књижев ност, V (1864), Нови Сад, 364-368; 380-383. Каниц, Ф. 1864/4 О Бугарима, по Ф. Каницу, Даница, листа за забаву и књижевност, V (1864), Нови Сад, 678-681, 691-694, 709-713, 723-729, 741-744, 774-776. Карић, В. 1887 Србија. Опис земље, нараода и државе. Београд. Ковијанић, Г. 1973 Вук Караџић, званична Србија и Феликс Филип Каниц (1829-1904): архив ски извори. Ковчежић, XI (1973), Београд: Вуков и Доситејев музеј, 164-174. Кусовац, Н. 1987 Српско сликарство XVIII и XIX века. Каталог збирке Народног музеја – Бео град. Београд 1987. Кнежевић, С. 1958 Исхрана београдског становништва у прошлости, Гoдишњак града Беог рада V (1958), Београд, 213-238. Meдаковић, Д. 1985/2 Истраживачи српских старина. Београд: Просвета.
Милићевић, M. Ђ. 1866 Соко (У подринском округу). Београдске илустроване новине, год. I, бр. 4, 16. фебруар 1866, стр. 15-16, репрографија на стр. 15.
Литература
Милићевић, М. Ђ. 1888 Народна библиотека у Београду. Глас Српске краљевске академије V (1888). Београд, 25.
234
Милошевић, Г. 2003 Феликс Каниц, цртач архитект уре Београда и околине. У: Београд у делима европских путописаца, ур. Ђорђе С. Костић. Београд: Балканолошки инсти тут САНУ, 247–261. Ников, П. 1948 Документи за българската история. V. Документи за новата история на българския народ из виенските държавни архиви 1830–1877, Ч. І., ред. Ро мански, Ст., София. Нягулов, Б. 1999 Банатските българи. Историят а на една малцинствена общност във вре мето на националните държави. София: Парадигма. Прешленова, Р. 2008 По пътищата на европеизма. Висшето образование в Австро-Унгария и българите (1879–1918). София: Парадигма.
Слике са Балкана Феликса Каница
Радев, П. и Кацаров, П. 1988 Българските ученици във Виенския педагогиум на Фр. Дитес, у: Втори ме ждународен конгрес по българистика. Т. 14. Развитие на обществената ми съл, науката и образованието в България, София: 280. Ранков-Кондић, Ј. 2009 Станица Дијана на дунавским катарактама. Пројекат Дијана/Занес 1978/92008/9 (30 година пројекат Ђердап II). Зборник Народног музеја, археологија XIX-1 (2009). Београд: Народни музеј, 367–402. С. С. 1866 Ужице. Београдске илустроване новине, год. I, бр. 4, 16. фебруар 1866, стр. 18, репрографија на стр. 19. Станишић, Г. 1990 Феликс Каниц у Србији: дванаест акварела из Народног музеја. Зборник На родног музеја – историја уметности, MCMXC (1990), Београд: Народни му зеј, 19-26.
Старинар XXXIII-XXXIV, Археолошки инстит ут: Београд, 1982–83.
235
Списък 1881 Списък на учениците, които Българската Добродетелна Дружина в Буку рещ е издържала от септември 1872 г. до края на 1880 г. в разни европейски учебни заведения, Държавен вестник, бр. 88 от 25. ХІ. 1881. Срејовић, Д., Цермановић-Кузмановић, А. 1985 Напомене (археологија), у: Ф. Каниц, Србија. Земља и становиништво (пре вод Г. Ерњаковић). Београд: Српска књижевна задруга – ИРО Рад:, књ. 1: 641-660, књ. 2: 575-596. Стателова, Е. 1987 Евлогий Георгиев и свободна България. София: Университетско издателство. Стоилов, К. 1996 Дневник, Ч. ІІ. София: Университетско издателство „Св. Климент Охрид ски”. Танчев, И. 1994 Българската държава и учението на българи в чужбина (1879–1892). София: Българска академия на науките. Телбизов, К., Векова, M. и Люлюшев, M. 1996 Българското образование в Банат и Трансилвания. Велико Търново: Уни верситетско издателство “Св. св. Кирил и Методий”. Тодић, М. 1988 Илустрације и фотографије 1689–1924. Благо манастира Студенице, ур. Во јислав Ј. Ђурић, Галерија САНУ 63, Београд 1988, 305-318.
Фехеръ, Г. 1936 Феликс Каниц – живот, пътувания и научно дело. София: Българска акаде мия на науките.
Литература
Тројановић, С. 1896 Старинска српска јела и пића. Београд.
236
Фехер, Г. 1998 Колумб на Балканите. София: Издателство „Литерат урен форум”.
Слике са Балкана Феликса Каница
Џелебџић, М. 1969 Архивска грађа за историју Народног музеја, 1. 1815–1839. Београд.
Balkanbilder von Felix Kanitz Слике са Балкана Феликса Каница
237
Herausgeber / Издавач
Nationalmuseum in Belgrad / НАРОДНИ МУЗЕЈ У БЕОГРАДУ www.narodnimuzej.rs Rezensenten / Рецезенти
Dr. Ljubodrag P. Ristić / др Љубодраг П. Ристић Dr. Sanja Lazarević Radak / др Сања Лазаревић Радак Dr. Ljiljana Stošić / др Љиљана Стошић Übersetzung / Превод
Dr. Jelena Kostić-Tomović / др Јелена Костић-Томовић Korrektur / Коректура
Ivana Vijatov / Ивана Вијатов Graphische Gestaltung / Дизајн и ликовно уређење
Svetlana Volic / Светлана Волиц Lay-out / Технички уредник
Dejan Tasić / Дејан Тасић Druck / Штампа
DMD, Beograd 1000
ISBN 978-86-7269-116-0
Литература
Auflage / Тираж
239
CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 93/94:929 Каниц Ф. 741.04"18" BALKANBILDER von Felix Kanitz / herausgegeben von Đorđe S. Kostić ; [übersetzung Jelena Kostić-Tomović] = Слике са Балкана Феликса Каница / приредио Ђорђе С. Костић ; [превод Јелена Костић-Томовић]. – Belgrad : Nationalmuseum = Београд : Народни музеј, 2011 (Beograd : DMD). – 236 str. : ilustr. ; 23 cm
ISBN 978-86-7269-116-0 1. Kostić, Đorđe S. [уредник] a) Каниц, Феликс Филип (1829–1904) b) Ликовна уметност – Мотиви – Балканске државе – 19в COBISS.SR-ID 184098060
Литература
Uporedo nem. tekst i srp. izvornik. – Tiraž 1.000. – Napomene i bibliografske reference uz tekst. – Bibliografija: str. 221–229.