Slika u ogledalu - Katarina Ivanović by Narodni muzej

ПОВОДОМ ДВЕС ТOГОДИШЊИЦЕ РОЂЕЊА

1811 918820

С ЛИКА У ОГЛЕДА ЛУ КАТАРИНА ИВАНОВИЋ

1811 918820

KATARINA IVANOVIÑ 200 godina od roœewa

ПОВОДОМ ДВЕС ТOГОДИШЊИЦЕ РОЂЕЊА

Povodom dvesta godina od roœewa

С Л И К А У О ГЛ Е Д А Л У - КАТАРИНА ИВАНОВИЋ

НАРОДНИ МУЗЕЈ Београд 2011

Издавач Народни музеј у Београду www.narodnimuzej.rs Одговорни уредник Татјана Цвјетићанин Аутори каталога Петар Петровић (студијски текст) Иван Станић (каталошке јединице) Рецезент др Мирослав Тимотијевић Лектура Нада Крстић Фотографије Вељко Илић (Народни музеј у Београду) Документациони центар Народног музеја у Београду Фотодокументација Галерије Матице српске Архивска грађа Архив Српске академије наука и уметности Дизајн/ликовно и графичко уређење Ирена Степанчић Слог/компјутерска обрада Blueprint Штампа Чугура Тираж 1000 ISBN 978-86-7269-127-6

Република Србија - Министарство културе, информисања и информационог друштва

ПОКРОВИТЕЉ ЈУБИЛЕЈА Министарство културе, информисања и информационог друштва Републике Србије

Republika Srbija - Ministarstvo kulture, informisanja i informacionog društva

Republic of Serbia - Ministry of Culture, Media and Information Society République de Serbie - Ministère de la Culture, médias et société de l'information

Реализација изложбе Народни музеј у Београду Координатор пројекта и аутор изложбе Петар Петровић Сарадник на пројекту Иван Станић Стручни консултант Гордана Станишић Реализацију изложбе помогла позајмицом Галерија Матице српске, Нови Сад Аутор поставке Игор Степанчић

Конзервација и рестаурација експоната мр Иван Павић, координатор мр Софија Кајтез Радован Пиљак Ана Павловић Сања Лазић Мирослав Ранковић Александар Цвијетиновић Ивана Глођаић Кристина Хорјак Драгана Марјацић Сарадници на конзервацији и рестаурацији Маја Букумира Бојан Николић Милица Анђелић Конзервација рамова Зорица Лачковић Превод легенди на енглески Ксенија Тодоровић Техничка реализација поставке Горан Богојевић Мирослав Васић Горан Исидировић Момир Владисављевић Едукативни програми мр Елиана Гавриловић

САДРЖАЈ О Катарини Петар Петровић: Катарина Ивановић, поводом двестoгодишњице рођења Иван Станић: Хронологија живота и стваралаштва Катарине Ивановић Иван Станић: Каталог изложених дела

19 33 42

Слика у огледалу Гордана Станишић: Ко је Катарина Ивановић? 84 Бобан Јевтић: Катарина Ивановић или Бити прва 86 Ивана Кличковић: Водите рачуна о осјетљивости уметнице 88 Јована Стокић: О Аутопортрету Катарине Ивановић као представи уметничког идентитета 92 Јелена Марковић: Између Истока и Запада 94 Милица Лапчевић: Катарина Ивановић (или анонимни аутор?) 96 Мирон Мутаовић као Катарина Ивановић, прва српска сликарка 100 Олга Димитријевић: Катарина Ивановић 102 Ото Олтвањи: Боја на прстима 106 Петар Петровић: У свом атељеу - Једна могућа реконструкција догађаја из живота Катарине Ивановић 108 Саша Јањић: Шта би било кад би било... 112 Соња Лончар: Катарина Ивановић 116 Татјана Орбовић: Проблематика идентитета 118 Срђан В. Тешин: Катарина Ивановић у 21. веку 122 Наташа Теофиловић: Портрет и тема виртуелног 126 Бата Спасојевић: Скице за Катарину 128

Uvodna reå У званичној меморији и историји нације Kатарина Ивановић чврсто је упамћена као прва српска сликарка и као прва жена која је постала почасни члан Српског ученог друштва, данас Српске академије наука и уметности. Савременици су је већ видели као ”појаву која има свога значаја и одређеног места у културној историји Србије”, и једна је од ретких уметника 19. века који су, не чекајући времена која долазе, у времену у којем су стварали добили признање. Невелики сачувани опус уметнице одавно је добро познат стручњацима, а њено стваралаштво у целини темељно проучено и критички оцењено. Изложбе српске уметности 19. века – ретроспективне и тематске, као и сталне поставке Народног музеја, увек укључују и дела Катарине Ивановић. Два века од њеног рођења и 135 година касније од године у којој је постала почасни члан САНУ, коју препознајемо као преломну за оцену њеног укупног стваралаштва и значаја у културној историји Србије, Народни музеј у Београду желео је да је поново ”открије” у овом нашем времену. Најпре целовитом изложбом, која обухвата добро позната и чувена остварeња, као и јавности мање познатa дела, укупно 32 - портрете, аутопортрете, жанр, али и историјске сцене – која откривају Катаринин сликарски таленат, као и време за које ствара. Изложба укључује сва дела која је Катарина поклонила Музеју: своје савременике и будућа поколења задужила је и као дародавац и обележила историју Народног музеја на начин на који ни један други стваралац тог али и каснијих времена није - своју уметничку оставштину поклонила је 1874. и 1880. године Народном музеју, укупно 23 дела, као и новчани фонд од хиљаду форинти за њихово одржавање.

Други и другачији сусрет са Катарином, представљен у оквиру каталога, везан је за рецепцију Катарине Ивановић данас. Запитали смо се како се двеста година по њеном рођењу разуме њено стваралаштво, њена улога, њено место у историји српске уметности, српске културе. Катарина Ивановић није неко непознат и непризнат, али њоме се углавном бавила до сада само струка - историчари уметности, историчари, музеолози. Овог пута одговор смо потражили и од уметника – избор је, као и сваки избор, био личан, и само показује које су уметности препознате као место са којег се може о Катарини говорити - и понеког историчара уметности млађе генерације. Изазову су одговорили они који су били у могућности да се посвете прошлим временима и њихово разумевање Катарине Ивановић, из различитих углова и у различитим формама, представљено је у каталогу. Eсеј Гордане Станишић уводи нас у простор у којем позвани (не) познаваoци Катарине о њој говоре на за њих типичне, али и неуобичајене начине. Сликарке Ивана Кличковић, Милицa Лапчевић, Јеленa Марковић, Наташa Теофиловић или сликар Мирон Мутаовић, те модни креатор Бата Спасојевић, однос према Катарини показали су кроз уметничке радове, као и писци Ото Олтвањи и Срђан В. Тешин, који су јој посветили своје приче. Размишљања о Катарини и ставове износе нам и драматуркиња Олга Димитријевић, пијанистикња Соња Лончар, драматург Бобан Јефтић, историчарке и историчари уметности, попут Јоване Стокић, Сашe Јањићa, Татјанe Орбовић или Петра Петровића, неочекивано у форми приче. Наше доба оцењује је као феномен, схвата је и разуме само у целини времена у којем је стварала; препознаје je углавном као појаву, понекад као усамљену уметницу, чак и као хероину, али и даље највише, слично њеним савременицима, процењује је „по природи њеног пола“. Заједно, изложба и пратећи каталог, представљају нам једну (не)заборављену Катарину, као сликарку која је заувек остала прва.

Tatjana Cvjetiñanin

К А ТА Р И Н А И В А Н О В И Ћ ( 1 8 1 1 – 1 8 8 2 )

ПОВОДОМ ДВЕС ТOГОДИШЊИЦЕ РОЂЕЊА

О Катарини

Petar Petroviñ

КАТАРИНА ИВАНОВИЋ (1811 – 1882) ПОВОДОМ ДВЕСТOГОДИШЊИЦЕ РОЂЕЊА МАЛО ЈЕ УМЕТНИКА међу Србима било у XIX веку чији је живот текао безбрижно и лако. Још мање је било оних чије је дело за живота прихваћено и правилно оцењено. Нада да њихово дело добије заслужену оцену, било је у времену које долази, пре него у времену у којем су стварали. Једном малом, одабраном броју судбина је ипак била наклоњена за живота, међу њима и једној жени, првој српској сликарки Катарини Ивановић. Иако невелик, јер броји мање од четрдесет сачуваних радова, опус Катарине Ивановић био је довољан историчарима да уоче и правилно оцене значај који њена дела имају за развој српског сликарства XIX века.1 Поједина њена дела неизоставно су ушла и у корпус мађарског сликарства XIX века.2 Српско порекло и мађарска средина битно су утицали на судбину сликарке Катарине Ивановић. Међутим, место и улога коју је Катарина Ивановић имала за развој српског сликарства XIX века, учинили су да је време потврди и одреди као једну од најистакнутијих личности у историји српске уметности. 1 Прву ширу оцену њеног дела дао је Михајло Валтровић, у пригодном слову или беседи која је испред Српског ученог друштва одржана 15. јануара 1883. у спомен преминуле уметнице, објављену у Српским новинама, 18-22. јун 1883, бр. 132-135. Од пријема Катарининог легата у Народни музеј 1882, јавност је била више упозната са њеним делима, тако да је од краја XIX и нарочито током првих деценија XX века, интересовање истраживача српске уметности XIX века текло упоредо са увећањем њене библиографије. У првим прегледима српског сликарства XVIII и XIX века, изнете су похвале, али и замерке њеном сликарству; в: Кашанин, Петровић 1927, 115-116; Кашанин 1942, 25. Више простора и правилније оцене изнете су код: Коларћ 1965, 130-135; Медаковић 1981, 85-88; Јовановић 1992, 229-238. Опус Катарине Ивановић, међутим, целовито је обрађен и илустрован у: Кусовац, Михајловић 1984; Тимотијевић, Михајловић 2004. 2 Luka Károly, A táblabiró világ múvészeta, Corvina, Moll Szilardne, 1981, 81, 397; Művészet Magyarországon 1830 – 1870, Katalogus II, Budapest, 1981, 332-333 (са биографијом и библиографијом); Szvoboda Dománszky Gabriella, A Magyar biedermeier, Corvina, Budapest, 2011, 54, 59, p. 149 (са репродукцијом слике Заклетва краља Матије).

К А ТА Р И Н А И В А Н О В И Ћ ( 1 8 1 1 – 1 8 8 2 )

ПОВОДОМ ДВЕС ТOГОДИШЊИЦЕ РОЂЕЊА

a Катарина Ивановић је рођена 15. априла 1811. у мањем мађарском месту Весприм (Veszprém) код Стоног Београда (Székesfehérvár). Живот ју је водио из Стоног Београда преко Пеште, Беча, Париза, Минхена, Холандије, Италије, Београда и Загреба, те игром судбине вратио назад у Стони Београд, где је провела остатак живота. Можда би је и задесила судбина повучених и заборављених уметника да није, опет игром судбине, дошло до сусрета 1873. са филозофом, правником и историчарем др Николом Крстићем. Том прилком је Крстић, у својству изасланика и члана Српског ученог друштва, преузео одлучујуће кораке како би њену изричиту жељу да питање свог уметичког легата реши у корист српског народа, спровео у дело још за њеног живота. Уследио је пријем у Српско учено друштво и пријем њеног легата у Српско учено друштву, односно Народни музеј.3 Срећом по њу, али и срећом по Српско учено друштво, сабрана збирка од двадесет и три слике Катарине Ивановић убрзо је трајно била смештена у Народни музеј. Тај дародавни чин посебно је добио на значају након њене смрти. У помену на тек преминулу сликарку, управа Народног музеја одала је почаст и признање достојно њеном лику и делу: „Све те слике имају не само своју националну, него и уметничку вредност. Оне су јасно сведочанство да је наш народ културан, када у њему и женске (подвукао – П.П.), даном приликом, могу да дођу до знатног савршенства у уметности. Уједно је ово леп пример српског родољубља, и како свесна Српкиња, ма по месту била члан које друге државе, сматра данас Београд за културно средиште целокупног народа нашег“.4 Пореклом из угледне и добростојеће српске породице Ивановић, из које су у неколико наврата бирани тутори српске православне цркве у Стоном Београду, Катарина је имала све услове да стекне добро и темељно образовање. Супротно очекивањима њених родитеља Лазара и Марије, Катарина је још у најранијој младости одлучила да жели да постане сликарка. Таквој одлуци, која је по мерилима ондашње средине за једну жену била непримерена, доста је кумовао имућни трговац Георгије Станковић, који јој је први помогао да добије озбиљније цртачке и сликарске поуке, и то по свој прилици од неког сликара који се крајем 3 Архив САНУ, СУД, 1872/5, бр. 3077;1873, бр. 3249, бр. 7197; о даљој судбини фонда видети и код: Тимотијевић, Михајловић, 2004, 28, нап. 50. 4 Читуља, Катарина Ивановић, Српске новине, бр. 220, Београд, 5. X 1882.

треће деценије XIX века нашао у Стоном Београду.5 Чврста и коначна одлука да се посвети сликарству и уметности, пак, приморала је њене родитеље да попусте и упуте је на даље сликарско усавршавање. Охрабрена добијеном новчаном помоћи и изреченим похвалама, Катарина Ивановић је већ почетком тридесетих година ступила у атеље пештанског сликара Јожефа Пешкија (17951862), где је уз краће прекиде учила до 1835. године. Из овог раног периода њеног стваралаштва нема сачуваних дела, сем првог познатог Аутопортрета који недвосмислено наговештава њене будуће уметничке домете. Боравак у Пешти и школовање код Пешкија, међутим, нису текли без проблема. У распону од свега годину-две, она остаје без оба родитеља, што је могло да доведе у питање њено даље сликарско усавршавање, а тиме директно и да одреди њену судбину. Ипак, круг пријатеља и познаника које је стекла у Пешти, нарочито оних окупљених око њеног пријатеља Теодора Павловића, пресудно су утицали на Катарину да преброди тешке тренутке и у потпуности се посвети сликарству и уметности. Када је било најпотребније, „руку помоћи и заштите“ пружила јој је имућна и утицајна мађарска грофица Чаки (Czáky), схвативши да даровитој и одлучној жени, каква је била Катарина Ивановић, неће бити лако да се сама избори за своје место у патријахалном и конзервативном свету. 6 У време када је о њој објављен први напис у Сербском народном листу од Теодора Павловића, Катарина Ивановиће је већ две године била на Одељењу за девојке при Бечкој ликовној академији.7 То време је било довољно да савлада наставни план при Одељењу, али и више него довољно да стекне круг нових пријатеља, генерацијски њој блиских истомишљеника окупљених око Вука Караџића. Поред Вука, велику моралну и крајње пријатељску подршку пружио јој је песник Сима Милутиновић Сарајлија, који је стихове песме Тројесестарство, штампане у Лајпцигу 1837, спевао у част „најпрвој Серб-Красарки“ Катарини Ивановић. Иначе, њен боравак и студије на Бечкој академији били су прилика да се приближи српској омладини, упозна са идејама националног препорода, претплати на српске књиге и новине и почне 5 О Катарининим сликарским почецима нема сачуваних поузданих података, сем сведочења њеног пријатеља Теодора Павловића (18041854), првог секретара Матице српске у Пешти и првог Катарининог биографа, који ће потом на једном месту забележити: „Катицу је јошт у првим годинама природним некин нагоном срдце живописанију вукло и њој је пре, нежели је рисовати учити почела, наимилиа игра била, бојом цветиће правити (...) Ова је природна наклоност с годинама њеним једнако расла, зато ју, када је ојачала, родитељи уздржати нису могли, но допустити су јој морали да од повлачећег се у оно доба у Београду неког живописца рисовати учи“; Сербски народни лист, чистло 49, Пешта, 1. XII 1837, стр. 386; цитирано у: Кусовац, Михајловић, 1984, 13; Тимотијевић, Михајловић, 2004, 1416. 6 О односу Катарине Ивановић и грофице Чаки видети у: Кусовац, Михајловић, 1984, 17; Тимотијевић, Михајловић, 2004, 12, нап. 10. 7 Нажалост, како нису сачуване уписне књиге и протоколи Одељења за жене Академије ликовних уметности у Бечу, тако се не зна тачан датум када је Катарина почела студије, у чијој класи је учила и са каквим успехом их је окончала.

К А ТА Р И Н А И В А Н О В И Ћ ( 1 8 1 1 – 1 8 8 2 )

са првим скицама за композиције из националне прошлости. Први резултат прихватања нових идеја, био је истовремено и њен први успех на пољу уметности, композиција Српски Омир, или Слепи српски гуслар.8 Међутим, први прави успех и истински показатељ њеног талента и зрелости био је Аутопортрет који је урадила крајем 1836. године.9 Занимљиво је да је то једно од ретких дела српског сликарства тог периода које је одмах, већ по свом првом излагању и репродуковању, уочено као изузетно остварење и да је од тада и надаље, све до данас, постао својеврстан заштитни знак не само њеног, него рекло би се и целокупног српског бидермајер сликарства. Помало у сенци овог ремек-дела, али не и у толикој да би остао потпуно непознат, био је његов пандан, Портрет младог мушкарца,10 који по свему стоји у узајамној вези са далеко познатијим њеним Аутопортретом. Очито инспирисана сликарима бечког бидермајера какви су били Јозеф Данхаузер (J. Danhauser), Леополд Купелвизер (L. Kupelwieseer) или Фердинанд Георг Валдмилер (F. G. Wалmüller), чије је радове имала прилике уживо да види током студија,11 Катарина Ивановић се у овом важном периоду стваралаштва неминовно окренула једном натуралистичком схватању у погледу стила и реалистичком приступу у погледу избора теме. Зато је следећи њен корак очекивано водио у свет испитивачког односа према природи, и то према мртвој природи, која међу српским сликарима пре ње није имала свог достојног „тумача“. Већ на првој Корпи са грожђем, српско сликарство добило је и прву тематски и ликовно заокружену мртву природу, која по колориту и оствареним тактилним вредностима спада у најзначајнија дела Катарине Ивановић.12 Она ће и касније понављати композиционо решење своје прве мртве природе са грожђем у корпи, али те варијанте у суштини неће донети ништа ново, само ће додатно потврдити Катарину као сликарку савршеног осећаја за материјализацију, у чија су дела несумњиво уложени велики труд

8 Композиција није сачувана, али је позната по литографији и репродукцији у Србском народном листу, чистло 50, Пешта, 11. III 1839, као и по репликама Јована Исајловића млађег и Јохана Баптиста Клара; в: Кусовац, Михајловић, 1984, 25-27, 95 (репродуковано), Тимотијевић, Михајловић, 2004, 15 и 75 (репродуковано); о овој теми још и у: Тимотијевић, 2004, 262-263. 9 О томе у: Кусовац, Михајловић, 1984, 21-23; Тимотијевић, Михајловић, 43, 159-160, кат. бр. 2 (са комплетном литературом); Јовановић, 2009, 68-73. 10 Портрет младог мушкарца води се међу изгубљена дела Катарине Ивановић; Кусовац, Михајловић, 1984, 23, 93, кат. бр. 36 (са репродукцијом); Тимотијевић, Михајловић, 175, кат. бр. 39. 11 О односу сликарства Катарине Ивановић и њених бечких савременика: Коларић, 1965, 132; Кусовац, Михајловић, 1984, 19, 21; Тимотијевић, Михајловић, 2004, 33-54 (одељак Тематски оквири и идејне основе опуса). 12 Кусовац, Михајловић, 1984, 24-25, кат. бр. 6; Тимотијевић, Михајловић, 2004, 47, 168, кат. бр 23; на аналогију Катаринине Корпе са грожђем са сличним делом холандског сликара Јана Фита (1611-1661) “Stilleben mit trauben, graupapagei und äffichen”, из збирке Бечке ликовне академије, указао је Коларић, 1965, 134; о иконографском програму мртвих природа Катарине Ивановић: Михајловић, 1979, 45-52; Тимотијевић, Михајловић, 2004, 51-52.

ПОВОДОМ ДВЕС ТOГОДИШЊИЦЕ РОЂЕЊА

и рад.13 Нешто другачији, на моменте чак и лирски доживљај, испољиће она пред завршетак свог студијског боравка у Бечу, када је насликала портрет свог блиског пријатеља, побратима Симу Милутиновића Сарајлију, узвративши на најлеши начин за стихове из његове песме Тројесестарство.14 За њен боравак у Бечу везује се и настанак једног женског портрета, портрет Анке Ненадовић, удате Топаловић, млађе сестре кнегиње Персиде Карађорђевић, што је јединствен пример у српском сликарству, јер то је први женски портрет који је сликала једна жена.15 Катаринин боравак у Бечу, који је сигурно потрајао до 1842, био је успешан и значајан. Следећих неколико година, све до револуционарне 1848, представља време њене пуне стваралачке зрелости и остварених највећих домета. Желећи да настави са сликарским усавршавањем, она из 13 Перфекционизам у изради ових мртвих природа очекивано је захтевао код Ивановићеве спорост у њиховим коначним реализацијама, јер се и сама уметница неколико пута враћала на једну слику, желећи да буде беспрекорно изведена према свим принципима естетике бидермајерског натурализма. Сличан однос према времену потребном да се наслика једно дело, наилазимо и код њеног савременика Константина Данила, који о томе дословно каже: „Сваки посао треба времена, а ни један толико колико овај (...) Некада сам и ја ишао само за тим да посао свршим, предам и новце примим. Али то је одавно прошло и престало (...) Данас радим опрезно и мотрим на све, а нећу да ми се после 100 година нађе мана или погрешка (...)“; цитатирано према: Николић, 1895, 133. 14 Кусовац, Михајловић, 1984, 27-28, кат. бр. 7; Тимотијевић, Михајловић, 2004, 13-14, кат. бр. 7. 15 У ранијој литератури овај портрет се водио као портрет кнегиње Персиде Карађорђевић (Класицизам код Срба, 1967, стр. 75; Кусовац, Михајловић, 1984, стр. 84, кат. бр. 16), све док се у скорије време до овог открића није дошло код: Е. Милошевић, М. Врбашки, Карађорђевићи у збиркама Галерије Матице српске, каталог изложбе, Нови Сад, 2004, стр. 13-14, а опширније о томе и у: М. Врбашки, Д. Королија Црквењаков, Н. Ђоровић, Нови подаци, испитивања, конзервација и рестаурација слике Катарине Ивановић, Зборник Народног музеја XIX-2, Београд, 2010, стр. 345-349 (са репродукцијама).

Портрет младог мушкарца, 1837 (власник непознат)

К А ТА Р И Н А И В А Н О В И Ћ ( 1 8 1 1 – 1 8 8 2 )

ПОВОДОМ ДВЕС ТOГОДИШЊИЦЕ РОЂЕЊА

Беча одлази у Минхен. Пре доласка у Минхен посетила је накратко Париз, била у Италији, обишла Холандију, да би од краја 1844. до почетка 1846. боравила у Минхену, који за већину српских уметника у то време још није представљао центар модерних ликовних струјања.16 Чини се да је у баварској престоници нашла оно што је тражила, узоре за израду великих историјских композиција,17 као и узоре који ће је подстаћи да се касније озбиљније посвети жанр сликарству .18 Из Минхена се накратко вратила у Стони Београд, одакле се упутила у Србију, тачније у Београд, где је боравила од средине 1846. до септембра 1847. године. Из Београда је отишла у Загреб, али због револуционарних дешавања била је приморана да се врати у Стони Београд, што ће јој бити и коначно одредиште. Из овог њеног стваралачког раздобља, које је трајало мање од једне деценије, сачуван је највећи број успелих дела. Међу првим, Италијански виноградар на својствен начин у себи сублимира најбоља искуства Ивановићеве као портретисте и сликара мртвих природа, те као такво, представља јединствен спој портрета и мртве природе у српском сликарству XIX века.19 Ако је Виноградар био инспирисан њеним путовањем по Италији, дотле је друго њено дело мањег формата, Старица се моли пред обед, резултат боравка у Холандији и утицаја низоземског сликарства који је унела у своју ликовну поетику.20 За боравак у Минхену недвосмислено се везује прва у серији њених жанр композиција названа Повратак са литије.21 Врло широк наративни и иконографски темат овог дела указују да је Катарина Ивановић имала озбиљније намере да и у овој области пружи више, али то ће се десити тек по њеном коначном повратку у Стони Београд. Међутим, пре повратка у место њеног одрастања и ране младости, Катарина из Минхена долази у Београд, са великим амбицијама и уверењем да ће кичицом овековечити догађаје из славне прошлости свог народа.

Изложба Катарина Ивановић-Мина Караџић Вукомановић у Народном музеју, 1958-59. година

16 Тек ће Ђура Јакшић, и то читаву деценију после Катарине, као званично први српски сликар учити на Академији ликовних уметности у Минхену; в: Секулић, 1958, стр. 267. 17 Кусовац, Михајловић, 1984, стр. 29-35; Јовановић, 1984, стр. 275-281, такође подвлачи значај Минхенске школе сликарства на Катарину Ивановић; о Минхенској школи још и у: Јованов, 1985; Кристијан Ленц, Минхенско сликарство 19. века, изложба слика из Баварских државних збирки слика и других музеја, Народни музеј Београд, 1988, стр. 7-18; Тимотијевић, Михајловић, 2004, стр. 37, стр. 73. 18 О утицају белгијског, холандског и немачког жанр сликарства: Коларић, 1965, 133-134; Кусовац, Михајловић, 1984, стр. 33-35; Тимотијевић, Михајловић, 2004, стр. 47-51. 19 Коларић, 1965, 135, истиче утицај бечког класицизма у сликању фигуре, и холандског сликарства у сликању мртве природе; о слици опширно и у: Кусовац, Михајловић, 1984, 30-31, кат. бр. 8; Тимотијевић, Михајловић, 2004, 47, 80-82, кат. бр. 19. 20 Михајловић, 1979, 43; Кусовац, Михајловић, 1984, 31-32; Тимотијевић, Михајловић, 2004, 47-48, где је репродукован узор за ову Катаринину слику, дело холандског сликара Николаса Маеса (1634-1693) Старица се моли; о односу симболичног и религиозног у овом делу: Б. Кукић, Симболично у српском сликарству, Модерна галерија Ваљево, 2007, стр. 13. 21 Кусовац, Михајловић, 1984, 33, кат. бр. 10; Тимотијевић, Михајловић, 2004, 47-48, 76, кат. бр. 8.

К А ТА Р И Н А И В А Н О В И Ћ ( 1 8 1 1 – 1 8 8 2 )

ПОВОДОМ ДВЕС ТOГОДИШЊИЦЕ РОЂЕЊА

Први избор у том погледу свео се на догађај из Првог српског устанка, освајање Београда 1806. године.22 Уместо главних јунака попут Карађорђа или Васе Чарапића, у средишту композиције је Узун Мирко Апостоловић, а около њега устанички прваци, међу којима се по изразито реалистичном маниру посебно истиче Петар Јокић. Ипак, колико год је овим делом унела у српско сликарство једну несвакидашњу дозу романтичарског идеализма, слаб пријем које је Освајање Београда 1806 доживело у дворским круговима, као и у тадашњој београдској средини, није Катарину обесхрабрио. Окренула се оном што је најбоље знала да ради и где је била непогрешива, сликању портета. У време када је Катарина Ивановић стигла у Београд, водеће личности међу сликарима који су били на гласу као портретисти били су Димитрије Аврамовић23 и нешто старији Јован Поповић24 и Урош Кнежевић.25 Будући да је тада била једина жена-уметница међу Србима, на Катарину се није гледало као на конкурента, штавише, међу првим поруџбинама добила је израду портрета кнегиње Персиде Карађорђевић.26 Данас је извесно да је пре портретисања прве даме у кнежевини Србији урадила портрет Данила Р. Данића, дело савршеног споја романтичарског духа и бидермајерске грађе, једно од најособенијих у читавом српском сликарству тог доба. Успешна премијера коју је имала у Београду са овим портретом, омогућила јој је приступ другим угледним грађанима престонице, те су се низали портрети Стевана Книћанина, Деце Павла Станишића, Београђанке М. Ј., као и Кнегиње Персиде Карађорђевић. Та галерија портретских остварења, са којом се заокружује време њених тзв. златних година, потврда је највише достигнутих уметнички квалитета. Друга страна ове медаље била је неостварена жеља да се у српској средини представи и потврди као сликар историјских композиција. Са осећајем благе горчине и помало разочарана, са писмом препоруке Фрање Заха, упутила се у Загреб Људевиту Гају. Поједини делови тог писма, који више говоре о односу средине према њој него о самој уметици, завређују да буду поменути на овом месту: 22 Прихваћено је мишљење да је слика Освајање Београда 1806 замишљена и изведена у првој верзији за време Катарининог боравка у Минхену (Кусовац, Михајловић, 1984, 35; Јовановић, 1984, 279); поновила је исту композицију у већем формату три деценије потом и поклонила Српском ученом друштву (Тимотијевић, Михајловић, 2004, 21, где дело помиње Никола Крстић); аналогије ове слике са делом Титово разарање Јерусалима из 1838/39. од Вилхема Каулбаха изнете су код: Јовановић, 1984, 279, Тимотијевић, Михајловић, 2004, 37-38 (са репродукцијом). 23 Васић, 1970, 36-47. 24 Кусовац, 1971, 69-71. 25 Васић, 1975, 50-56. 26 Комплетни каталошки подаци о овом и осталим делима Катарине Ивановић налазе се у пописима код: Кусовац, Михајловић, 1984, 8190, кат. бр. 1-42; Тимотијевић, Михајловић, 2004, 159-182, кат. бр. 1-62.

„ Једна српска уметница! Доиста реткост! Ја сам уверен да је већ само то довољно да код човека, који има смисла за уметност као ви, пробуди наклоност према г-ђици Ивановић. Могу ли вам боље препоручити него ако вам рекнем да је г-ђица Ивановић заменила Минхен с Београдом из љубави према домовини. Стога није могла стећи у том друштву заслуженог признања. Због тога се не би нипошто потужила да је могла ма какво запослење које би одговарало њеном таленту. Нико се није могао да од ње наручи једну хисторијску слику. Морала се задовољити поруџбином портета.27 Катарина Ивановић није била једина сликарка која је, због виших родољубивих циљева, била спремна да привлачан живот у европским културним центрима замени животом у Београду, тек ослобођеном од Турака. Оно што јој такође није ишло у прилог јачег зближавања 27 Цитат преузет из: Кусовац, Михајловић, 1984, стр. 41.

К А ТА Р И Н А И В А Н О В И Ћ ( 1 8 1 1 – 1 8 8 2 )

са српском, тачније београдском средином, била је предреволуционарна атмосфера која ју је одатле испратила и потом дочекала и у Загребу. Тако се после деценију и више путовања, боравака и одсуства од куће, Катарина Ивановић нашла у свом Стоном Београду, који од тада више није никад напуштала. Из тих првих година по повратку у Стони Београд датира дело названо Дечак са соколом.28 Сликано између портрета и жанра, ово дело у себи носи и ауторов став према националном идентитету, сагледан у контексту актуелних историјских догађаја 1848-1849. године. У погледу ликовних квалитета, оно је на трагу Катарининих најуспелијих остварења из четврте и пете деценије, где су бидермајерска уређеност, уздржаност и подређеност детаљима, ипак надјачали романтичарски занос и осећања који су је подстакли на реализацију. Од шесте деценије и надаље, Катарина Ивановић у свом сликарству неће уносити битније новине, нити ће показивати веће интересовање према новим уметичким токовима. Током три и по деценије мирног и повученог рада у свом атељеу у Стоном Београду, стваларала је историјске и жанр композиције, портрете, мртве природе и понеку икону.29 Та дела су идејно и формално стварана унутар већ од раније строго зацртаних оквира бидермајер сликарства. Међу њима су вредна пажње дела из шесте и седме деценије, попут мале али складне жанр слике Младић са писмом, портрета стонобеоградског проте Теодора Оџића, затим две варијанте њене познате мртве природе са грожђем у корпи, и два по свему јединствена жанр „пандана“, Смрт сиротице и Смрт богаташице. Настављајући са провереном тематиком из њених бечко-минхенских дана, Катарина је у сличном духу, резимирајући пређени пут, насликала дело богатог и сложеног иконографског садржаја У свом атељеу, желећи да остави својеврсну интимну исповест жене посвећене и предане уметности, али повучене, скромне, ненаметљиве и отпорне на паланачке гласине, о коју су се многи оглушили и скоро да је препустили забораву. Без обзира на то, Катарина храбро и без оклевања чини последње напоре да ухвати корак са актуелним мађарским сликарством доба романтизма, сликајући историјске композиције великог формата, које су ипак превазилазиле њене реалне могућности. Из тих година сачуване су следеће композиције: Дочек Српкиње Јелене угарске, Заклетва краља 28 Кусовац, Михајловић, 1984, 43-44, кат. бр. 19; иконографија дела анализирана је исцрпно код (Кусовац) Михајловић, 1984, 69, као и у: Тимотијевић, Михајловић, 2004, 50, 99-113 (Свирепи купидон); симболизам дела протумачен је и у: Б. Кукић, Симболично у српском сликарству, Модерна галерија Ваљево, Ваљево 2007, 14. 29 Катарина Ивановић је ретко сликала иконе. Изузетак у том погледу јесу иконе Христова молитва на гори (1850) из збирке Народног музеја, затим икона Свете Катарине (око 1858) из Цркве Св. Јована Крститеља из Српског Ковина у Мађарској и Плаштаница (1850) из Општине Стони Београд; в.: Тимотијевић, Михајловић, 2004, стр. 167, кат. бр. 20, 21 и стр. 169, кат. бр. 27.

ПОВОДОМ ДВЕС ТOГОДИШЊИЦЕ РОЂЕЊА

Матије Корвина, Патријарх цариградски анатемише раскош, Турски поклисари просе Мару и поновљена композиција из њених минхенских година Освајање Београда 1806. Колико год да се на овим делима уочава њена несавршеност као сликара сложених композиционих решења, она су заправо одраз тадашње Катаринине преокупације политиком односа између српског и мађарског народа30 и показатељ њених неостварених амбиција на пољу историјског сликарства. Сложени задатак поставила је себи и када је радила једну од својих последњих слика, малу али иконографски врло сложену слику Миле вести.31 И када јој се чинило да је дошло време када треба сводити рачуне, резимирати пређени стваралачки пут и ставити тачку на свој рад, ненадано и у прави час дошло је 1873. до сусрета Катарине Ивановић и др Николе Крстића. Агилном, умешном и упорном Крстићу данас дугујемо велику захвалност што је испред Српског ученог друштва и Народног музеја учинио све да дела прве српске сликарке буду тамо где им је и место, унутар корпуса српског сликарства XIX века. Захвални сународници изабрали су је као прву уметницу за почасног члана Српског ученог друштва, данас Српске академије наука и уметности. Она је спокојно и са осећајем искрене захвалности узвратила писмом које завршава речима: ... Ја, којој су дани избројани задовољно умирем, а Вами Господо моја за људство, за род мили, за увеличавање љубљене домовине Ваше, дуг и срећан живот желећи, и вечну хвалу Вам за дично ми одликовање одавајући, јесам...32 У тој, за Катарину преломној 1873. години, када се њено дело коначно и заувек „враћа“ у окриље српске уметности, рођена је друга велика српска сликарка и хероина, Надежда Петровић. И једној и другој српски народ је одао неизмерну пошту и подарио вечну славу. У новије доба захвални сународици су посмртне остатке и надгробни споменик Катарине Ивановић пренели 1967. из Стоног Београда на Ново гробље у Београду, чиме се на симболичан начин и сама уметница придружила свом народу. По много чему, Катарина Ивановић је била и остала прва. Она је и данас, два века од њеног рођења, мост који спаја, карика која везује, пример и узор који служи на част народу за који је живела, и оном са којим је живела.

30 Кусовац, Михајловић, 1984, стр. 51. 31 О иконографији дела:Тимотијевић, Михајловић, 2004, 93-98. 32 Архив САНУ, СУД бр. 3249; цитирано према: Кусовац, Михајовић, 1984, стр. 55.

ЛИТЕРАТУРА Васић 1970 Васић Павле, Димитрије Аврамовић (1815-1855), Галерија САНУ, кат.бр. 9, Београд 1970. Јовановић 1992 Јовановић Миодраг, Међ јавом и међ сном, каталог изложбе, Галерија САНУ, Београд 1992. Јовановић 2009 Јовановић Миодраг, Три века српског сликарства, Графички атеље „Дерета“, Београд 2009. Кашанин 1942 Кашанин Милан, Два века српског сликарства, Музеј кнеза Павла, Београд, 1942. Кашанин, Петровић 1927 Кашанин Милан, Петровић Вељко, Српска уметност у Војводини, Матица српска, Нови Сад 1927. Коларић 1965. Коларић Миодраг и др, Класицизам код Срба, I-

VIII, Народни музеј Београд, Београд 1965. Кукић 2007 Кукић Бранко, Симболично у српском сликарству, Модерна галерија Ваљево, 2007. Кусовац 1971 Кусовац Никола, Јован Поповић, Галерија „Јован Поповић“ Опово, Опово 1971. Кусовац, Михајловић 1984 Кусовац Никола, Михајловић Радмила, Катарина Ивановић, Галерија САНУ, каталог изложбе, бр. 49, Београд 1984. Медаковић 1981 Медаковић Дејан, Српска уметост у XIX веку, Српска књижевна задруга, књ. 493, Београд, 1981. Михајловић 1979 Михајловић Радмила, Мртва природа у српском сликарству XIX века, Народни музеј Београд,

Београд 1979. Николић, 1895 Николић Лазар, Српски сликари, Прилог културној повесници српског народа, Земун, 1895. Секулић 1958/59 Секулић Јован, Минхенска школа и српско сликарство, Зборник Народног музеја III, Београд 1959, 251-277. Тимотијевић 2004 Тимотијевић Мирослав, Гуслар као симболична фигура српског националног певача, Зборник Народног музеја XVII-2, Београд 2004, 253-285. Тимотијевић, Михајловић 2004 Тимотијевић Мирослав, Михајловић Радмила, Катарина Ивановић, Topy, Војноиздавачки завод и Народни музеј у Београду, Београд 2004.

ХРОНОЛОГИЈА ЖИВОТА И СТВАРАЛАШТВА

К А ТА Р И Н А И В А Н О В И Ћ ( 1 8 1 1 – 1 8 8 2 )

Х Р О Н О Л О Г И Ј А Ж И В О ТА И С Т В А РА Л А Ш Т В А

1811 Рођена је 15. априла 1811. године у мађарском месту Весприм (Veszprém) код Стоног Београда (Székesfehérvár), као треће дете Марије и Лазара Ивановића. 1812 Породица се сели у оближњи Стони Београд, где она проводи детињство и младост и стиче прва знања о сликарству од једног непознатог, путујућег учитеља.

Извод из протокола крштених цркве Светог Јована у Стоном Београду, од 18. априла 1811.

1830-1835 Наставља сликарско школовање у Пешти у атељеу Јозефа Пескија. Прикључује се кругу пештанских Срба, посредовањем Георгија Станковића, трговца и једног од оснивача Матице српске. Са националним идејама упознаје je патриота, новинар и публициста Теодор Павловић, за кога се сматра да је уводи у круг грофице Чаки, мађарске добротворке, која ће јој омогућити наставак студија. Из овог периода сачуван је њен први Аутопортрет. Умиру јој оба родитеља. 1835-1839 Наставља студије на бечкој академији, на тек отвореном Одељењу за девојке. Почиње интензивније да учи српски језик. Креће су у кругу око Вука Стефановића Караџића и песника

Симе Милутиновића Сарајлије (1791-1847) који јој посвећује стихове песме Тројесестарство штампане у Лајпцигу 1837, у част „најпрвој СербКрасарки“ Катарини Ивановић. 1835 Настаје други Аутопортрет, њен први прави успех и истински показатељ њеног талента, који ће постати заштитни знак целокупног српског бидермајер сликарства. 1837 Прва биографска белешка о Катарини Ивановић појављује се у Србском народном листу, чији је уредник био пријатељ Теодор Павловић. 1837 Настаје портрет Анке Ненадовић Топаловић, млађе сестре кнегиње Персиде Карађорђевић, први портрет жене коју је сликала једна жена. 1837-1838 Слика прву Корпу са грожђем, чиме српско сликарство добија и прву тематски и ликовно заокружену мртву природу.

Х Р О Н О Л О Г И Ј А Ж И В О ТА И С Т В А РА Л А Ш Т В А 36

К А ТА Р И Н А И В А Н О В И Ћ ( 1 8 1 1 – 1 8 8 2 )

1842-1844 Путује у Италију, Француску и Холандију. 1842 Настаје Италијански виноградар који представља јединствен спој портрета и мртве природе у српском сликарству 19. века. 1844-1846 Похађа двогодишње студије на Ликовној академији у Минхену изучавајући историјско сликарство. 1846-1847 Стиже у Београд. Настаје њена прва историјска композиција, Освајање Београда 1806. За време боравка у Београду насликала је два портрета кнегиње Персиде, супруге кнеза Александра Карађорђевића. 1846 У Београду настаје Портрет Данила Р. Данића, дело које спаја романтичарски дух и бидермајерску грађу, једно од најособенијих у читавом српском сликарству тог доба. 1847-1848 Одлази у Париз и Загреб, путује по Холандији и Италији, где је учила гледајући старе мајсторе. 1848-1873 Устукнувши пред револуционарним збивањима, враћа се у Стони Београд. У овом периоду настају теме четири историјске композиције.

То су Заклетва краља Матије Корвина, Дочек Српкиње Јелене, угарске краљице, Турски поклисари просе Мару и Патријарх цариградски проклиње раскош. 1873 Филозоф, правник и историчар Никола Крстић, обилазећи српска насеља у Угарској, у својству изасланика и члана Српског ученог друштва, посећује уметницу и договарају се да она завешта дела Друштву. 1873 Тестаментом, из 2. октобра, завештава неколико слика за збирку Српском ученом друштву. Исте године, на јесен, стиже прва пошиљка са две историјске композиције, Освајање Београда 1806 и Заклетва краља Матије Корвина, и две жанр сцене, Смрт богаташице и Миле вести. У другој тури стижу још четири слике међу којима се налазила слика У свом атељеу. 1873 Вест о поклону објављена је у београдском часопису Видовдан 3. новембра, а неколико месеци касније доноси је и новосадски Јавор. 1876 На седници Српског ученог друштва одржаној 22. јануара, на предлог Гаврила Витковића, Милана Кујунџића-Абердара, Милана Ђ. Милићевића и Мите Ракића, Катарина Ивановић бива изабарана за почасну чланицу.

1876 Уметница је поклонила Српском ученом друштву остатак слика, укупно двадесет четири. Управа Музеја је 3. јуна исте године поводом поклона објавила захвалност дародавцу. 1882 Преминула је 12. септембра у Стоном Београду. Њена смрт била је повод за величање сликарског живота уметнице у целокупној патриотској штампи.

К А ТА Р И Н А И В А Н О В И Ћ ( 1 8 1 1 – 1 8 8 2 )

ПОВОДОМ ДВЕС ТOГОДИШЊИЦЕ РОЂЕЊА

Писмо Катарине Ивановић поводом пријема у Српско учено друштво (Архив САНУ, Историјска збирка, СУД 1879-80/19, бр. 3249)

К А ТА Р И Н А И В А Н О В И Ћ ( 1 8 1 1 – 1 8 8 2 )

ПОВОДОМ ДВЕС ТOГОДИШЊИЦЕ РОЂЕЊА

Писмо Катарине Ивановић упућено др Николи Крстићу којим поклања своја дела Српског ученом друштву (Архив САНУ, Историјска збирка, СУД 1883/5,6 бр. 7197)

К А ТА Р И Н А И В А Н О В И Ћ

К А ТА Л О Г И З Л О Ж Е Н И Х Д Е Л А

КАТАЛОГ ИЗЛОЖЕНИХ ДЕЛА

К А ТА Р И Н А И В А Н О В И Ћ

К А ТА Л О Г И З Л О Ж Е Н И Х Д Е Л А

1. Аутопортрет, 1835.

Уље на платну, 74 х 59,5 cm Сигн. на постаменту: Katalin Ivanovits Инв. бр. 31-1032

Аутопортрет је први познати рад Катарине Ивановић, а настао је у време њеног школовања у атељеу сликара Јозефа Пешкија, у Пешти, од 1831. до 1835. Сматра се да је започет 1832, а да је завршен 1834. Налазио се у власништву уметнице, а поклоњен је Народном музеју у Београду 1879.

К А ТА Р И Н А И В А Н О В И Ћ

2. Аутопортрет, 1836.

Уље на платну, 73,5 х 60,5 cm Нe сигн. Инв. бр. 31-95

Насликан је у Бечу 1836, у време студија на Одељењу за девојке, при Академији. Излаган је на годишњој изложби студената Академије са запаженим успехом. О томе сведочи и писмо Јована Исајловића Млађег упућено Теодору Павловићу 18. фебрурара 1837. Крајем исте године Павловић је у Србском народном листу објавио краћу биографску белешку о сликарки и том приликом на насловној страни штампао литографију овог портрета. Налазио се у власништву уметнице, а поклоњен је Народном музеју у Београду 1874. године.

К А ТА Л О Г И З Л О Ж Е Н И Х Д Е Л А

К А ТА Р И Н А И В А Н О В И Ћ

К А ТА Л О Г И З Л О Ж Е Н И Х Д Е Л А

3. Глава старог обријаног човека, 1836-1838. Уље на платну, 42,6 х 34,7 cm Сигн. д. л.: Катарина Ивановичъ Инв. бр. 31-950

Настала је за време боравка Катарине Ивановић на Бечкој ликовној академији, у периоду од 1835. до 1839. Налазила се у власништву уметнице, а поклоњена је Народном музеју у Београду 1879. Ово је једна од три сачуване студије глава. Две од њих излагала је Ивановићева на изложби студената Академије. Први их помиње Иван Кукуљевић Санкцински и у свом Словнику, где се истиче „Веома се хвале главе двајух старацах, по њој красно израђене“. Иста реченица се потом понавља у бројним текстовима штампаним по часописима током последњих деценија 19. века. У каснијој литератури студија се обично назива Глава старијег обријаног човека.

4. Глава човека са дугом брадом, 1836-39.

Уље на платну, 40 х 32,8 cm На полеђ. (пре реонтолаже): Studium nacht der Natur Инв. бр. 31-745

Настала је за време боравка Катарине Ивановић на Бечкој ликовној академији. Налазила се у власништву уметнице, а поклоњена је Народном музеју у Београду 1879. Студија се у каталозима Галерије слика из 1901. и 1904. помиње као Глава брадатог човека, а у каснијој литератури обично назива Глава човека са дугом брадом.

К А ТА Р И Н А И В А Н О В И Ћ

5. Корпа са грожђем, 1837-38.

Уље на платну, 62,5 х 76 cm Сигн. на полеђ.: Katarina Ivanovits Инв. бр. 31-94

Припада групи од три сличне мртве природе, а по свему судећи сликана ја прва. Настала је крајем 1837. или почетком 1838, за време студија на бечкој академији. Тада је излагана на годишњој изложби радова студената. Сликана је по узору на истоимену композицију холандског мајстора Јана Фита, изложеној у Галерији академије. Налазила се у власништву сликарке, а поклоњена је Народном музеју у Београду 1879. Композиција се обично наводи као Корпа са грожђем.

К А ТА Л О Г И З Л О Ж Е Н И Х Д Е Л А

К А ТА Р И Н А И В А Н О В И Ћ

6. Aнка Ненадовић-Топаловић, 1837. Уље на платну, 84 х 69 cm Сигн д. д.: Katharina Ivanovitch Галерија Матице српске, ГМС/У 1538

Слика је била непозната широј јавности до 1959, када је Галерија Матице српске у Новом Саду купује од Анке Барловац из Београда, као портрет кнегиње Персиде, супруге кнеза Александра Карађорђевића. Подаци су убрзо прихваћени у стручној литератури и нису довођени у питање све до недавних конзерваторско-рестаураторских радова. Тада је откривено да је на портрету исписана година „1837“, као и да се на чешљу у коси портретисане налазе иницијали „А Н“. На основу тога је претпостављено да је реч о портрету Анке Ненадовић, млађе сестре кнегиње Персиде Карађорђевић, удате за Мирослава Топаловића, трговца из Крагујевца.

7. Сима Милутиновић Сарајлија, 1840.

Уље на платну, 61,4 х 46,7 cm Сигн. на полеђ.: Екатерина Иванович 1840. Инв. бр. 31-1448

Сликан је у Бечу или Будиму, 1840, у време када је Катарина Ивановић неговала присно пријатељство са песником Симом Милутиновићем Сарајлијом и његовом вереницом Маријом Поповић. Портрет се налазио у власништву уметнице, а поклоњен је Народном музеју у Београду 1879, о чему сведоче текстови у оновременој периодици. Портрет се не помиње у првом инвентару Народног музеја, нити у каталозима Галерије слика из 1901. и 1904. године.

К А ТА Р И Н А И В А Н О В И Ћ

8. Италијански виноградар, 1842. Уље на платну, 110 х 82 cm Сигн. на полеђ.: Ivanovits 1842 Инв. бр. 31-481

Сликана је у време краткотрајног боравка у Италији, где се Катарина Ивановић упутила 1842. Сликарка је композицију поклонила Народном музеју у Београду 1879. У Јавору за 1880. композиција се помиње као Италијански воћар, а у каталозима Галерије слика из 1901. и 1904. као Виноградар. У каснијој литератури наводи се као Италијански продавац воћа (М. Кашанин, В. Петровић), Виноградар (М. Коларић), или Виноградар са грожђем.

К А ТА Л О Г И З Л О Ж Е Н И Х Д Е Л А

К А ТА Р И Н А И В А Н О В И Ћ

9. Старица се моли пред обед, 1843-1845.

Уље на платну, 33,5 х 28,5 cm сигн. д. с.: Ivanovics Katalin müve; Tiszlelvinek Turjak Janos Галерија Матице српске, ГМС/Ј.В. I 104

Сликана је у време студија на Минхенској академији и студијских путовања по Европи, од 1843. до 1845. Претпоставља се да је као непосредни узор за ову композицију послужила слика Николаса Маса Старица се моли, на основу чега је закључено да је сликарка након Италије путовала и у Холандију. Композиција се налазила у поседу уметнице, а потом је прешла у власништво њеног рођака Јована Турјака, сенатора из Стоног Београда, о чему сведочи запис на полеђини: „Tiszlelvinek Turja Janos“. Касније је прешла у власништво трговца Шандоровића из Стоног Београда, који ју је поклонио колекционару Јоци Вујићу из Сенте 1916. Галерија Матице српске у Новом Саду откупила је слику од њега 1949. године. У Вујићевом инвентару слика композиција се наводи као Стара жена са пасхом, док се у стручној литератури помиње под називом Старица се моли (М. Коларић), или Старица се моли пред обед. Композиција је изложена у сталној поставци Галерије Матице српске у Новом Саду.

К А ТА Р И Н А И В А Н О В И Ћ

К А ТА Л О Г И З Л О Ж Е Н И Х Д Е Л А

10. Повратак са литије, 1844-46.

11. Портрет Данила Р. Данића, 1846.

Сликана је за време студија на Минхенској академији, од 1844. до 1846. Налазила се у власништву уметнице, а поклоњена је Народном музеју у Београду 1879. У првим штампаним каталозима Галерије слика Народног музеја, из 1901. и 1904, композиција се помиње под називом Полазак у цркву, док се у каснијој литератури наводи као Повратак са литије.

Портрет младог Данила Р Данића, начелника у Министарству финансија Кнежевине Србије. Настао је непосредно после доласка Катарине Ивановић у Београд 1846. У старијој стручној литератури помиње се и као Портрет човека у белој кошуљи (Кашанин), а потом као Портрет Данића (Харисијадес). Народни музеј у Београду га је откупио од претходног власника – Милована Данића.

Уље на платну, 73,8 х 60,7 cm Нe сигн. Инв. бр. 31-1170

Уље на платну, 80 х 65 cm Сигн. д. д.: Katarina Ivanovitch 1846 Инв. бр. 31-3006

К А ТА Р И Н А И В А Н О В И Ћ

13. Портрет Београђанке М. Ј., 1846-47.

Уље на платну, 85,5 х 70 cm Сигн. д. д.: Katha Ivanovits. на полеђ. запис: Сликарка Катарина Ивановић портрет Београђанке/од 1886. припао Светозару Родићу/ проф универзитета. Инв. бр. 31-1439

Портрет је настао током 1846. и 1847, за време боравка уметнице у Београду. На њему су исписани иницијали М. Ј. али портретисана личност није идентификована. М. Коларић је претпоставио да је реч о портрету Марије, супруге Симе Милутиновића Сарајлије, али је ова претпоставка касније одбачена. Портрет је од 1886. припадао универзитетском професору Светозару Зорићу, чији се предак Павле Зорић, писар полицијске београдске, помиње међу пренумерантима Тројесестарства Симе Милутиновића Сарајлије, посвећеног Катарини Ивановић. То даје основа за претпоставку да је портретисана млада жена потицала из те породице. Дело се у старијој стручној литератури помиње као Жена у српском (Симић – Миловановић), а у новијој као Портрет Београђанке М. Ј. 12. Деца Павла Станишића, 1846-47. Уље на платну, 99,5 х 80 cm Нe сигн. Инв. бр. 31-1452

Портрет кћерки Павла Станишића (министра финасија у Кнежевини Србији, између 1842. и 1847) настао је током 1846. или 1847. године. Портрет је уведен у књигу инвентара београдског Народног музеја 1952, али није наведено од кога је и када добијен.

К А ТА Л О Г И З Л О Ж Е Н И Х Д Е Л А

К А ТА Р И Н А И В А Н О В И Ћ

14. Кнегиња Персида Карађорђевић, 1846-47. Уље на платну, 92,5 х 73 cm Сигн. д. д.: Катарина Ивановичъ Beograd 18... Инв. бр. 31-1001

Слика је настала у Београду крајем 1864, или почетком 1847. Изгледа да је то била званична наруџбина, јер је портрет остао у Београду и по збацивању са власти кнеза Александра Карађорђевића. Налазио се у власништву Министарства просвете, а М. Валтровић га помиње 1883. Поклоњен је Народном музеју у Београду између два светска рата. Из сачуваних докумената се види да се слика тада водила као Млада жена у либадету. У књизи В. Петровића и М. Кашанина слика се помиње као Женска у плавом либадету, тек касније је утврђено да је реч о Портрету Персиде Карађорђевић.

15. Кнегиња Персида Карађорђевић, 1847.

Уље на платну, 105.5 х 79 cm Сигн. нa полеђ. (пре рентолаже): Катарина Ивановичъ Beograd 1847 Инв. бр. 31-96

Ово је други од два позната портрета кнегиње Персиде Карађорђевић, које је Катарина Ивановић насликала за време боравка у Београду. Слика је била власништво града Београда, а поклоњена је Народном музеју у Београду између два светска рата.

К А ТА Л О Г И З Л О Ж Е Н И Х Д Е Л А

К А ТА Р И Н А И В А Н О В И Ћ

17. Дечак са соколом, 1847-49. Уље на платну, 74 х 60 cm Не сигн. Инв. бр. 31-100

Сматра се да је настала у Стоном Београду између 1847. и 1849. године. Нема података о томе када је и на који начин доспела у Народни музеј, где је први пут инвентарисана 1949.

16. Војвода Стеван Книћанин, 1847.

Уље на платну, 78 х 62 cm Не сигн. на полеђ. запис: Каширао на ново платно/рестаурирао и преписао потпис Катарина Иванович 1487/Здравко Секулић, 28. V 1943. Инв. бр. 31-580

Сликан је 1847, пред крај боравка Катарине Ивановић у Београду. Данас се чува у Народном музеју, али није сасвим поуздано утврђено када је ту доспео. У првим штампаним каталозима Галерија слика из 1901. и 1904. изричито се наводи да је портрет поклонила уметница. У старим инвентарима се погрешно наводи да је портрет добијен од сликарке 1847. Вероватнија је претпоставка да је поклоњен касније, и да је у Музеј стигао са пошиљком из 1879. године.

К А ТА Л О Г И З Л О Ж Е Н И Х Д Е Л А

К А ТА Р И Н А И В А Н О В И Ћ

18. Младић са писмом, 1847-50.

19. Христова молитва на гори, 1850.

Сликан је у Стоном Београду између 1847. и 1850. Народни музеј у Београду купио је портрет од Пере Митриновића из Панчева, крајем 1952. године.

Настала је у Стоном Београду 1850. Наручена је за капелу коју је на српском православном гробљу у Стоном Београду подигла Екатарина Догали, рођена Диван Падеј. Капела је саграђена 1848, а освећена 1849. Икона се први пут помиње у инвентару капеле из 1855, у којем се наводи „Једна икона у позлаћеном раму над Светом трпезом - представљајући Спаситеља молећа се у ветроград гедисманијском (намолована художницом Србском Господичном Екатарином Иванович 1850 лета)“. На овом месту икона се налазила цео један век, а потом је доспела у власништво Маре Дапчевић из Београда, која ју је продала Народном музеју 1964. године.

Уље на платну, 49,6 х 38,8 cm Сигн. д. д.: Ката Ивановичъ Инв. бр. 31-1457

Уље на платну, 78,5 х 64,1 cm Сигн. д. л.: Katha. Ivanovits Инв. бр. 31-2107

К А ТА Р И Н А И В А Н О В И Ћ

К А ТА Л О Г И З Л О Ж Е Н И Х Д Е Л А

21. Смрт сиротице, 1850-60. Уље на платну, 78 х 62 cm Не сигн. Инв. бр. 31-854

Сликана је у Стоном Београду између 1850. и 1860. Композицију је сликарка поклонила Народном музеју 1874. године. У прву књигу музејског инвентара уведена је под називом Болесница на умору. М. Валтровић је помиње као Сиромашица на умору, а касније је постала позната под називом Старица на умору (М. Кашанин, В. Петровић), и Смрт сиротице.

20. Грожђе, 1850-60.

Уље на дасци, 58 х 71 cm Сигн. д. д. : Ivanovits Katalin Инв. бр. 31-99

Сликана је у Стоном Београду између 1850. и 1860. Налазила се у поседу сликарке, а поклоњена је Народном музеју у Београду 1874. године.

К А ТА Р И Н А И В А Н О В И Ћ

22. У свом атељеу, 1860-65.

Уље на платну, 77 х 62 cm Сигн. на полеђ. (пре рентолаже): Екатарина Ивановичъ Инв. бр. 31-97

Сликана је у Стоном Београду између 1860. и 1865. Налазила се у поседу сликарке, а поклоњена је Народном музеју 1874. У прву књигу инвентара уведена је под називом Живописаница у својој радионици. М. Валтровић помиње композицију под називом Катица Ивановићева, сликарка у својој радионици, а касније је постала позната под називом Аутопортрет у атељеу (М. Кашанин, В. Петровић), или У свом атељеу.

К А ТА Л О Г И З Л О Ж Е Н И Х Д Е Л А

К А ТА Р И Н А И В А Н О В И Ћ

23. Прота Теодор Оџић, 1864.

24. Грожђе у корпи, 1867.

Портрет старог и већ болесног проте Теодора Оџића, који је од 1851. до 1863. вршио дужност окружног будимског протопрезвитера са седиштем у Стоном Београду, сликан је 1864. Портрет се налазио у Стонобеоградској црквеној општини скоро читав један век, а потом је постао власништво Маре Дапчевић из Београда, која гa је продала Народном музеју 1964. године.

Настала је у Стоном Београду 1867. Налазила се у поседу сликарке, а поклоњена је Народном музеју 1874. године.

Уље на платну, 86,5 х 65,7 cm Сигн. д. л.: Ivanovits Katalin 1864 Инв. бр. 31-2108

Уље на платну, 61,5 х 74,7 cm Сигн. на полеђ.: Ivanovits Katalin 1867 Инв. бр. 31-811

К А ТА Л О Г И З Л О Ж Е Н И Х Д Е Л А

К А ТА Р И Н А И В А Н О В И Ћ

25. Врачање, 1865-70.

26. Дочек српкиње Јелене угарске Краљице, 1865-69.

Сликана је у Стоном Београду између 1865. и 1870. Поклоњена је Народном музеју 1879. године. Композиција се у каталогу Галерије слика из 1901. наводи под називом Призор из харема, а у каснијој стручној литератури помиње се као Бацање карата (М. Коларић), Жене у харему, Гатање или Врачање.

Настала је у Стоном Београду. Започета је 1865. а довршена 1869. Налазила се у поседу сликарке, а поклоњена је Народном музеју 1879. године. У литератури се помиње под називима Угарски краљ Бела Слепи дочекује своју невесту Хелену, ћер рашког жупана Уроша (М. Валтровић), Јелена Српкиња, краљица угарска (М. Кашанин, В. Петровић).

Уље на платну, 74,5 х 88,8 cm Не сигн. Инв. бр. 31-98

Уље на платну, 97 х 122 cm Сигн. на полеђ.: Екатарина Иванович 1869 Инв. бр. 31-1059

К А ТА Р И Н А И В А Н О В И Ћ

К А ТА Л О Г И З Л О Ж Е Н И Х Д Е Л А

28. Освајање Београда 1806, 1865-73. Уље на платну, 157 х 188,5 cm Сигн. д. л.: Екатарина Ивановичъ Инв. бр. 31-413

Настала је у Стоном Београду између 1865. и 1873. Поклоњена је Народном музеју 1874. године. Сликарка је назвала слику Узун Мирко или Освајање Београда. У прву књигу инвентара Народног музеја уведена је под називом Јуриш и бој на Београд 1806. У Јавору за 1874. наводи се као Узеће Београда 1806, док је касније постала позната под називом Освојење Београда 1806, или Освајање Београда 1806.

27. Смрт богаташице, 1865-73

Уље на платну, 79 х 89 cm Сигн. на полеђ. (пре рентолаже): Екатарина Ивановичъ Инв. бр. 31-101

Сликана је у Стоном Београду између 1865. и 1873, a сликарка је поклања Народном музеју 1874. године. У прву књигу музејског инвентара уведена је под називом Мати на самрти и докторски консилијум, а потом под називом Крај постеље богате самртнице. У Јавору за 1874. композиција се помиње као Лекарски договор, а у Орлу за 1881. као Богаташица на умору. У старијој литератури се понавља назив Богаташица на умору (М. Кашанин, В. Петровић), а у новијој је прихваћен назив Смрт богаташице.

К А ТА Р И Н А И В А Н О В И Ћ

К А ТА Л О Г И З Л О Ж Е Н И Х Д Е Л А

29. Заклетва краља Матије, 1865-73.

Уље на платну, 186 х 154 cm Сигн. на полеђ.: Екатарина Ивановичъ Инв. бр. 31-1091

Композиција је сликана у Стоном Београду између 1865. и 1873. Налазила се у поседу сликарке, која је поклања Народном музеју 1874. Слика је у прву књигу инвентара уведена под називом Свечано заклињање краља Матије, а потом као Угарски краљ Матија полаже заклетву. У Јавору за 1874. наводи се као Крунисање Матије Корвина Хуњадског. М. Валтровић је назива Заклетва Матеје, угарског краља, а у каснијој литератури се обично помиње као Закелтва краља Матије Корвина (М. Кашанин, В. Петровић), или Заклетва краља Матије.

30. Патријарх цариградски анатемише раскош, 1865-73. Уље на платну, 156 х 200,5 cm Сигн. на полеђ.: Екатарина Ивановичъ 1873 Инв. бр. 31-1200

Сликана је у Стоном Београду између 1865. и 1873. Налазила се у поседу сликарке, која је поклања Народном музеју 1879. године. Композиција се у првом штампаном каталогу Галерије слика из 1901. помиње под називом Јован Златоуст, патријарх цариградски кори у цркви Цариграђане због њиховог разузданог живота. У старијој литератури композиција се назива Евдоксија, царица грчка (Јавор), Јевдокија, грчка царица (М. Ђ. Милићевић), Евдокија, царица грчка (М. Кашанин, В. Петровић), и Јован Златоуст одбија од себе потварања пред царицом Евдоксијом (М. Валтровић). У новијој литератури се обично наводи као Патриајрх цариградски анатемише раскош.

К А ТА Л О Г И З Л О Ж Е Н И Х Д Е Л А

К А ТА Р И Н А И В А Н О В И Ћ

32. Турски поклисари просе Мару, 1870-79.

Уље на платну, 157 х 203 cm Сигн. на полеђ.: Екатарина Ивановичъ 1879 Инв. бр. 31-1201

Композција је сликана је у Стоном Београду између 1870. и 1879. Сликарка ју је поклонила Народном музеју одмах после завршетка 1879. године. Композиција се у првом штампаном каталогу Галерије слика из 1901. помиње под називом Посланици султана Мурата поклањају се својој будућој султаници Мари, кћери деспота Ђурђа. У стручној литератури композиција се назива Турски посланици долазе пред Мару, кћер Ђурђеву (М. Валтровић) и Милева Српкиња, царица турска (М. Кашанин, В. Петровић).

31. Жена са писмом у будоару (Миле вести), 1870-73.

Уље на платну, 60 х 45 cm Сигн. на полеђ. (пре реонтолаже): Екатарина Ивановичъ Инв. бр. 31-792

Сликана је у Стоном Београду између 1870. и 1873. Налазила се у поседу сликарке, која је поклања Народном музеју 1874. године. Назвала У прву књигу инвентара Народног музеја уведена је под називом Црнац писмоноша, а у првом штампаном каталогу Галерије слика из 1901. помиње се под називом Замишљена госпођа. У Јавору за 1874. наводи се као Љубавно писмо, а у Јавору за 1880. понавља се назив Црнац писмоноша. У каснијој литератури постала је позната под називом Жена са писмом у будоару и Миле вести (Р. Михаиловић).

СЛИКА У ОГЛЕДАЛУ

Gordana Staniãiñ I

Како је историјска пракса показала, усамљеност жена уметница у XIX веку постала је један од стереотипа, без икакве сумње детерминисаног много раније, практично и теоретски развијаног али и континуирано и беспоштедно репрезентованог кроз најразличитије моделе, готово без изузетка, једносмерног значења. Са свом снагом и слабошћу, духовном и физичком лепотом најчешће обавијеном предрасудама, жена уметница1 је опстајала у свету мушке маште и инспирације ослобођена било каквог вредносног суда којег је, увек усамљена и изолована, само својом надареношћу и упорношћу тек повремено постајала свесна. Сањајући вековима, како је то видела Симон де Бовоар, кроз снове мушкараца, чинила је свесно преступ пред очима доминантних (мушких) господара како би реализовала своје потискиване снове, управо и готово једино, пред самом собом. Са оптерећујућим предзнаком грчке хетере или јапанске гејше, са сазнањем или без њега о Аристотеловом схватању да је женскост по себи деформитет, подређена и фрустрирана сопственим бивством, жена уметница делује и провоцира својом оновременом посебношћу али и надмоћном инфериорношћу, у херметичном окружењу које ће још дуго потом подразумевати и полну и родну различитост – далеко од свести о некаквом идеалу аутономне уметности и још даље од ексцесне конфронтације полова, од појаве интригирајућег меког писма као 1

КО ЈЕ КАТАРИНА ИВАНОВИЋ ?

намерно употребљен плеоназам да би се истовремено активирала оба значења.

последичне неминовности, од чина поступне (и даље инфериорно третиране) еманципације која ће потом својим повременим активизмима обележавати деценије модерног доба. Тежећи да измакне личном непрепознавању пред доминантним критеријумима и друштвеним вредновањима конзервативног времена и простора, у преступу сопствене женскости и сопствене уметности, било да ОНА као Емили Мери Озборн наступа пред енглеском публиком викторијанског доба или као Камиј Клодел добија референце (уз ограничено дивљење) тадашњег француског критичара да је генијална, али би мушкарац био много генијалнији, уметница у XIX веку преламала је у себи све демократске револуције, све путеве интеграције у сложеном систему различитих историјско-уметничких поредака, али је до краја остала усамљена и сама у сложеној борби са недефинисаним идентитетом, са маргиналном улогом СЕБЕ-ЖЕНЕ као вечног поретка ствари.

Данас, са дистанце од два века, проникнути у уметност и живот Катарине Ивановић, школоване жене уметнице из грађанске породице, прве српске сликарке и почасне чланице Српског ученог друштва која је Народном музеју у Београду даровала своја дела, препознати традицију и интерпретирати је актуелним средствима са проширеним искуствима и значењима, изван уобичајене критичке валоризације, може да представља својеврсну провокацију младим и креативним појединцима различитих вокација и интересовања. Да ли је Катарина својим лепим сликарским талентом измакла суду патријархалне средине и херметичног времена? Идеја о интерпретативности постављена је у проширени визуелно-лингвистички простор, са циљем да се савремени посматрач позиционира у односу на комплетан садржај који је Катарина – уметница (односно Катарина – жена) пренела из сопствене епохе у данашње време, и да се из различитих углова и са другачијим системима вредновања успостави нови дијалог и референтни дискурс. Присвајање аутентичног туђег садржаја да би се испровоцирао/ манифестовао онај прикривени део сопственог идентитета, одавно је усвојено као једна од стратегија уметности XX века. Иструментима нове културе оптичког и лингвистичког (наративног) гледања – парафразирањем (сценичног и имагинарног), симулацијом и манипулацијом, демистификацијом... огледалним гледањем и применом лакановског

погледа Другог... деконструише се постојећи контекст и преводи у нови дијалектички/ визуелни идентитет. Оваквим активирањима процеса комуницирања са прошлошћу, пасивно трајање одређеног феномена (личности, објекта или не - визуелног садржаја), трансформише се у (репрезентну) сопствену другост и другојачијост, проширује се поље оригиналног, историјски валоризованог значења, прелази се у активно трајање, и измиче опомињуће дисперзивном ефекту заборава.

Boban Jevtiñ Сцена прва. Бечки салон Вука Стефановића Караџића. Година је 1837. Разнолико друштво састављено од патриота, студената и пословних људи. Ембрион српске културне елите. У том фином и ученом друштву блиста својом необичном лепотом једна млада девојка. Иако никад није била у Србији, иако се још увек мучи са српским језиком који јој није матерњи, спремна је да тој, још увек непознатој али тако драгој посвети читав живот. Уосталом већ је проглашена националном херионом, најсјанијом звездом српског пантеона, најлепшим весником културног препорода. Док помало ошамућено и устрептало слуша делове песме њој посвећене, коју присутном друштву наглас чита Сима Милутиновић Сарајлија, у себи већ има визије величанствених и потресних историјских композиција које ће, улажући у то дело сав свој родољубиви занос, насликати у годинама које долазе. Катарина седи усправно, благо прекрштених руку, баш као на Аутопортрету. Осећа како јој се срце пуни док се задивљени погледи присутних укрштају на њеном темену. У овом тренутку живот пред њом нема тајни.

Бобан Јевтић (1969) Драматург, радио на више позоришних представа, аутор неколико ТВ емисија (Yellow Cab, 92 приче о Београду, Шта једемо) као и ТВ филма (Сајмиште -историја једног логора), косценариста филма Четврти човек. Објављује чланке и критике. Филмски је уредник Дома омладине Београда.

Катарина Ивановић или Бити прва Сцена друга Неких десет година касније. Вече је. Киша над Београдом. Као и увек, улице постану блатне каљуге, а и овако мрачан град се претвори у злослутну касабу. Наслоњена на зид куће, тражећи заклон под ниском стрехом, Катарина чека да киша стане, да неко прође фијакером, да се нешто деси. Наравно, баш ништа се не дешева. Сем кише. Угледна госпођа из чије куће управо излази, и чији портрет покушава већ месец дана да наслика није јој понудила нити кочију, нити да сачека да киша престане. Скоро годину дана је прошло од када је дошла у Србију. Уморна је и исцрпљена. Србија, ова Србија јој је страна. Људе у њој не познаје. Њене иновативне идеје, велике планове и смеле националне пројекте примили су са равнодушношћу. Катарина мисли о Италији, пријатељима са академије у Минхену, Пешти, Бечу, најзад о свом родном Стоном Београду. По први пут дозвољава себи мисао да јој можда овде није место. Опрезно загази у блато испред себе. Крене кроз кишу.

о свему томе? Дирнута је, свакако. Почасти јој несумњиво пријају. Горчине наизглед нема. Из њених љубазних али донекле уздржаних писама не наслућује се никакав победнички тон, никакав реваншизам. Али с друге стране нема ни жеље да се та и таква Србија поново посети, упозна. Катарина има седамдесет година. Није се удавала, нема деце. О три деценије њеног живота не знамо готово ништа. Сада, док саставља свој последњи тестамент, док сумира свој живот, док замишља своју собу у националном музеју, о чему размишља?

Сцена трећа Тридесет година касније. Катарина шаље последњи пакет својих слика за Србију, као поклон Народном музеју који је у настанку. У међувремену Србија се променила. Београд је све мање оријентална варош, све више наликује европским градовима. Ствара се аутохтона културна елита. И та елита препознаће у Катарини део који недостаје у великом мозаику националне уметности. Шта Катарина мисли

Као сликарка, Катарина Ивановић, са својим солидним бидермајер сликарством, темама које се крећу од ситнобуржоаског интимизма до догађаја из националне историје у време у којем је стварала у Србији, није имала нити претечу нити директног настављача.

Катарина Ивановић је била прва српска сликарка, национална хероина, на неки начин први домаћи протофеминистички модел који је деветнести век изнедрио. И другде у свету, сликарке пре ње, као Артемизија Ђентиљески, Анђелика Кауфман, Елизабет Виње ле Брун или по животу најсличнија Катарини грчка уметница Елени Боукоури Алтамира, освајале су и освојиле су простор у историји уметности који је само њихов.

Као национална хериона она је прошла чудан пут, од обожавања, преко равнодушности, заборова, па до поновног уласка у национални пантеон.

Србија из њених младеначких заноса реално није постојала, те ће и само година дана проведена у Београду бити довољна да се њене илузије распрше као јутарња магла на Дунаву. А када је стварна Србија најзад почела да се у Катарнинином животу и сликарству препознаје, када је у свом нагло пробуђеном апетиту за модерним и европским прекопавала по оних неколика деценија сопствене државности и проналазила у различитим људима елементе од којих би се могао успоставити некакав континуитет тренутних тежњи, за саму Катарину је изгледа већ било касно. Можда најзанимљивији аспект личности Катарине Ивановић лежи у чињеници да је као жена свесно и храбро кренула у авантуру једног живота који у то време једноставно није био намењен њеном полу. Као модел, као живи доказ да је могуће и да тако мора бити, она је вероватно била инспирација многим уметницама након ње. Српско сликарство као ретко које у окружењу има сликарке које су оставиле дубок траг у његовом главном току – Надежда Петровић, Зора Петровић, Цуца Сокић... Катарина Ивановић је била прва међу њима. Мало ли је?

Ivana Kliåkoviñ

Ивана Кличковић (1973) Магистрирала је сликарство на ФЛУ у Београду. Бави се сликарством и фотографијом. Излагала је на четири самосталне и више групних изложби. Од 2000. до 2010. радила је на Архитектонском факултету у Београду. Живи у Берлину.

„Водите рачуна о осетљивости уметнице.”

Jovana Stokiñ

О Aутопортрету Катарине Ивановић као представи уметничког идентитета У сагледавању потрета Катарине Ивановић подједнако је занимљиво употребити иконографске методе дешифровања њихових историјских значења, али и методе родне теорије како би се успоставила трансисторијска значења односа између сликарке (као стваратеља) и њене слике као конституента њеног уметничког идентитета. Мој циљ је да анализирам овај динамичан процес изградње уметничког идентитета. Осим тога, желим да понудим алтернативу читања овог процеса као рефлексије, читајући представу женског лика на перформативни начин – каналисану кроз модел који омогућава нефиксирану, флуктуирајућу категорију уметничког сопства. Мене у овим аутопортретима занима мета - историјска критика историчарскоуметничког конструкта „прве српске сликарке Катарине Ивановић.“ Полазна тачка за моју критичку интервенцију свакако је становиште феминистичке историчарке уметности Линде Нохлин, која овако тумачи природу појма жене:

Јована Стокић (1974) Рођена у Београду, историчарка уметности, добила је звање доктора наука на Њујорк универзитету у Њујорку, где и сада живи. Била је кустос Кимел (Kimmel) центра на Њујорк универзитету, а тренутно је кустос перформанса у Location One галерији у Њујорку. Ауторка је есеја за каталог ретроспективе Марине Абрамовић у Музеју модерне уметности (МОМА) у Њујорку.

„Јер жена, (...) не може се посматрати као фиксан, већ постојећ ентитет или “слика”, преображен због ове или оне историјске околности, већ је сложен, проблематичан означитељ, мешовит у својим порукама, одупирући се фиксној интерпретацији или позиционирању упркос бројним покушајима у визуелним приказима да се “жена” дословно стави на своје место. Као жена ратник, појам

“жена” се бори и одупире покушајима да се њено значење укроти, или редукује њено значење на једноставну есенцију, универзалну, природну, и непроблематичну.“ [1] Следећи ову стратешку интервенцију у појму жене, могуће је показати и како конструкт сликарке Катарине производи женскост која се одупире оваквим сврставањима. Ја тако предлажем модел перформативности који објасњава динамички однос уметнице према сопственом представаљању (репрезентацији). Према том моделу, слика не може бити одраз уметниковог искуства, већ перформативна акција у којој уметник активно проживљава не само своје искуство, већ и ствара свој идентитет као уметника.

своје жеље за преношењем моћи.“ 1 Да ли то значи да модел перформативности поседује самореферентност која је усмерена на самог тумача. У чину тумачења (перформативном самом по себи) ствара се и сопствено значење, следећи процес извођења којим Катарина остварује свој уметнички идентитет.

Представљањем себе као сликарке, Катарина изводи своје женско уметничко сопство. Њен чин је усмерен на традицију уметности у хуманистичкој традицији и преношење моћи на сопствени род. Уметница свесно евоцира контекстуално бесконачно богату категорију лепоте. Она на сликама није више муза сликара, персонификација тј, симболичко отеловљење уметности, већ жена као професионални практичар сликарства. Перформативност се такође овде преноси и на улогу посматрача/ тумача - у овом случају феминистичке историчарке уметности: „Као посматрач, ја сам надлежна за тумачење уметничке али и 1

L. Nochlin, Representing Women, London: Thames and Hudson, 1999, p.35.

Jelena Markoviñ

Две стране, исток и запад, православље и католичанство, и једна жена која носи тај крст на леђима. Са којим је чврсто и нераздвојиво повезана. И то само зато сто је направила избор! I огромна њена туга због неприхваћености. Туга и збуњеност... Жена која се крије иза маске храбре жене, упорне жене, жене која има циљ. А у ствари је потпуно разголићена и крхка у својој потреби да створи нешто сензационално. Неиспуњена очекивања и разочарање због истих.

Јелена Марковић (1981) Сликарством је почела да се бави још у раном детињству, док прве озбиљне радове ствара од 2004. године. До сада је излагала на самосталним и групним изложбама у земљи и иностранству. Добитница је признања за изложена дела на 13. бијеналу маргиналне и наивне уметности (2007). Живи у Гаилдорфу, Немачка.

Катарина Ивановић

Да ли сам успела да успоставим нит између “оног” и “овог” времена? “Оне” и “ове” стварности. Не знам. Једно је сигурно,веза постоји. То је потреба да се стање духа пренесе на сликарско платно, и покида управо та нит која раздваја некад и сад! Хвала јој на томе.

Milica Laîåeviñ Из таме времена до нас стижу слике - старе фотографије, разгледнице, фреске, иконе, скулптуре, графике, уља на платну, цртежи... Њихов смисао одређивала је потреба аутора, а њихов значај актуелни историјски тренутак или друштвени контекст у коме су настајале током векова. У другој декади XXI века, поред Интернета, Фејсбука и видео-филмске понуде „покретних слика“, већ се може приметити да дела из историје уметности постају све мање драгоцена и посебна за гледаоце. Уља на платну, скулптуре па и фотографије које су још само пре двадесет година посматране са посебним уважавањем, као истакнута и јединствена уметничка дела, постају делић сталног кретања милиона слика, које се дистрибуирају, док нове настају сваког минута, а да за њих не постоји простор ни време да им се посветимо.

Милица Лапчевић (1962) Студирала је историју уметности, енглески језик и књижевност, дипломирала на ФЛУ у Београду (одсек сликарство) у класи Бранка Протића. Постдипломске студије похађала је на Краљевској aкадемији лепих уметности у Стокхолму. Члан је УЛУС - а од 1995. Новинар је Студиja Б.

Ова тема завређује и даље размишљање пре свега о начину на који се мењала улога слике током историје, слике која је увек била значајан део света сазнања и комуникације, али такође и роба.Са повећањем њене вредности, појављује се и појам ауторства, који ће од XVII века нарочито оснажити стварање музеја и приватних колекција. Све до краја XX века, „аутор“ је истакнути појам који се примењује у свим уметничким дсициплинама. У новије време, чак и сам тај појам ауторства мења смисао.

КАТАРИНА ИВАНОВИЋ (или АНОНИМНИ АУТОР?) Уметника-аутора замењује уметник истраживач, социолог-антрополог, статистичар и креатор нових решења за постојеће проблеме, посматрач или зачетник алтернативних начина понашања, активности које би могле утицати на промену свести појединаца и слично. Нова врста „аутора“ је потребна да би предложила пре свега концепт друштвеног процеса.... Ипак, претренциозно бављење чисто визуелном уметношћу још увек постоји. Дела на зидовима галерија и музеја још увек су изложена у циљу невербалног дејства на гледаоца, у складу са претходним историјским периодима, и као део тржишта уметничких дела. Мањина данас верује у ангажман овакве уметности. Стога се оваква уметност све више сврстава у домен каприца, луксуза и егзибиције, која се може памтити или убрзо заборавити... Дела која су настала на принципима чисте естетике или врхунске занатске вештине струји време, неумољиво растачући њихову важност, ексклузивност, јединственост и раздвајајући аутора и посматраче у безнадежно кратком интервалу посматрања. Значајна дела прошлих векова тако постају само декор у једном простору који прећутним споразумом власника, гледалаца, уметника и публике још увек постоји као галеријски..... То је окружје у коме проналазимо Катарину Ивановић као аутора из XIX века данас, а њена дела као низ сведочанства о стваралачкој

борби са мотивима, призорима, портретима, и напором да се савладана сликарска вештина примени и покаже. У години рођења Катарине Ивановић, велики енглески песник Шели је писао о три степена узбуђења који чине снагу веровања, као и о сведочанству чула које утиче на расуђивање, покушавајући да образложи неопходност атеизма, због чега је избачен са Оксфорда. Наполеон је посетио свог брата који је владао Холандијом и боравио у Утрехту, који ће Катарина посетити неколико деценија касније. Као и у свакој другој години у историји, многи су стремили ослобођењу, а међу њима и жене које се баве голфом, па је први пут у историји одржано женско првенство у голфу. У години када се Ивановићева пребацила на студије сликарства у Беч, у нешто удаљенијем Паризу премијерно је изведена Шопенова “Grand Polonaise Brillante,” у Европи се отварају нове железничке линије, а компанија која це бити значајна за потоње хиљаде уметника, J. S. Staedtler, основана је у Нирбергу у Немачкој. Из ње ће доћи све оне заводљиве графитне оловке меких срца, угљени, пастели, воштане боје привлачни за генерације класичних цртача. Баш као и и друге студенткиње уметничке академије у Бечу и Минхену каснијих генерација пореклом из Србије или бивше Краљевине Југославије, Катарина је пре свега морала да превазиђе снажан утицај својих професора. За

њу је изузетно значајан био Фердинад Георг Валдмилер, аустријски сликар, портретиста Лудвига ван Бетовена. Помало необичног темперамента, неприлагођен уметничкој сцени у Бечу, овај сликар произвео је велики број уља на платну на којима су корпе са грожђем, цветови, свећњаци, анђелчићи и реалистички обрађене групе сељака прожете пасторалним и умерено религиозним расположењем. Ту су портрети, и ауторпортрет који је насликан у наполеоновској атмосфери са пуно ентузијазма на ведром плавом небу са ситним облацима у позадини, једног суначног дана. Многе слике Катарине Ивановић из овог и нешто каснијег периода настале су под снажним утицајем бечке сколе коју је похађала четири године.

Енглеска ће бити друга домовина и за необичне савременике перспективе Катарине Ивановић - Карла Маркса и Фридриха Енглеса и њихов заједнички рад на делима као што је “Капитал”. Живот уметника чине и оне невидљиве ствари и процеси који се дешавају на већој удаљености од његовог атеља или куће. А Катарина Ивановић прелази неколико година касније на Минхенску академију, и многе ће српске сликарке после ње прећи тај исти пут уметничког школовања. За време њеног боравка у Дрездену се премијерно изводи опера Ричарда Вагнера “Танхојзер”, отварају се нове железничке линије, а са радом почиње и касније чувена Амстердамска берза. Едгар Алан По први пут објављује поему “Гавран”.

Међутим, она се, од светлих и прилично умерених слика свог професора, развија до зрелог, контрастног бидермајера колико можемо проценити према сачуваним делима, верна реализму али са скривеном тежњом да идеализује сваки призор.

Неколико година касније, 1853. родио се холандски и европски сликар Винсент ван Гог. Напуштајући Беч и Минхен свога доба Катарина Ивановић напустила је средине у којима се разматрала револуција и суочила се са Балканом у коме ће најважније бити да настави да ради. Балканска средина неће указати право поверење једној жени, неће јој омогућити да слика велике историјске композиције, већ само портрете угледних савременика.

До краја студија Катарине Ивановић у Бечу, Луј Дагер урадиће прву фотографију Месеца, а исте године биће урађена и прва фотографија на стакленој плочи. У јеку колонијализма, индијски чај први пут стиже у Европу, у Енглеску.

Рана сазнања, која је Катарина Ивановић стекла упркос великој подршци у вези студија, у Београду се нису претворила у богати и јавно признати опус, као код неких познатијих мушкараца-сликара.

Ивановићева од самог почетка није могла радити актове, јер је била у одвојеној женској класи током студија. Код ње нису могли настати радови налик доле приказаном акту чији је аутор Валдмилер. Тек неколико година пред крај живота, Катарина Ивановић биће примљена у академске кругове. У години у којој је Катарина Ивановић постала члан Српског ученог друштва и прва жена академик код Срба, у Ослу је одржана премијера “Пер Гинта” Хенрика Ибзена, Србија и Црна Гора су објавиле рат Турској, међутим то се десило путем депеша. Тек средином те године обављен је први телефонски разговор у историји између А. Г. Бела и Томаса Вотсона. У години смрти Катарине Ивановић, Рихард Вагнер довршио је оперу “Парсифал”, а премијера дела “1812” В. И. Чајковског одржана је у Москви. Измишљена је прва божићна декорација… Три године после смрти Катарине Ивановић настаће чувено дело Винсента Ван Гога “Људи који једу кромпир” по моделима из сеоске заједнице у Белгији, које изражава раскид са претходно познатим начинима уметничког приказивања. Овај збир насумичних и површних хронолошких података има изузетну поетичност, садржану у томе што не знамо какав је рецимо био однос Катарине Ивановић према музици њеног доба, у Бечу и Минхену, или према неким другим

достигнућима која су иако само неколико стотина километара, била удаљена дане, месеце и године, кроз комуникацију стотинама пута успоренију него у садашње време. Ипак, да ли можемо рећи да данас препознајемо праве вредности, да уживамо у већем броју уметничких дела, за која сазанајемо много брже? Највероватније не, а један пример свакако потврђује да дела која су настала у изолацији и малим срединама не морају бити препозната ни скоро два века касније... Извесна архива фотографа, новинара и уметника из Беча Erich Lessing Culture and Fine Arts Archive, која садржи 40.000 слика у високој резолуцији из 500 музеја у свету са најразличитијим мотивима као што су пејзажи, митологија, архитектура, музика, историја итд. велику историјску композицију Катарине Ивановић „Ослобођење Београда 1806“ води под следећом категоријом: „АНОНИМНИ МАЂАРСКИ СЛИКАР: АЛЕГОРИЈА НА ТУРСКЕ РАТОВЕ“ XVIII век. То је једна од омашки до којих може доћи код великих електронских архива, у којима значајне и безначајне слике имају изједначен статус, међутим, са обзиром на историјску важност Катарине Ивановић - пример је грубе грешке, управо у земљи у којој је направила прве озбиљне уметничке радове. (Илустрација је са видљивим заштитним знаком архиве).

100

Miron Mutaoviñ

Мирон Мутаовић (1973) Mагистрирао на ФЛУ у Београду. Излагао на многобројним изложбама у Београду, Новом Саду и Вршцу.

Мирон Мутаовић као Катарина Ивановић прва српска сликарка 101

Фото: Милена Ракоцевић Костим: Јована Бозовић Фризура: Софија Јанковић Шминка: Нена Илић

102

Olga Dimitrijeviñ Катарина Ивановић је била сликарКА која је живела и радила у XIX веку.

КАТАРИНА ИВАНОВИЋ Јавни дискурс своди Катарину на то. На прву српску сликарку. Прву жену у нацији која је сликала.

То је факат. Катарина Ивановић је ПРВА српска сликарКА која је живела и радила... То је оно што људи воле да кажу.

„И тако сада нема те уметнице српске међу живима, али спомен њен живеће у преосталим пословима њезиним и у срцу родољубивих Срба, који ће се увек поносити тиме, да Српкиња и у лепим вештинама уме напредовати и бити јунак од мегдана.“

Не знам да ли је потребно да поновим ову реченицу још једном? Дакле, искрено одана уметности женска особа се не удаје. Катаринина брачна другарица је уметност, Катарина је толико узвишена у свом бављењу уметношћу, баш као и та уметност сама, да је профане ствари попут брака нису занимале.

Катарина Ивановић је драмски лик. Зато сада ја пишем о њој.

Олга Димитријевић (1984) Дипломирала драматургију на ФДУ у Београду. Завршила алтернативни курс из женских студија у Центру за женске студије у Београду. Писала позоришне критике за недељник Време, позоришне критике у Театрону и за Yellow Cab. Учесница бројних међународних радионица и семинара. На одсеку Родних студија Централноевропског универзитета у Будимпешти одбранила МА тезу 2009. Драма Интернат премијерно изведена у позоришту Дадов октобра 2009 године, а драма Радници умиру певајући победила је на конкурсу Хартефакт фонда за најбољи савремени ангажовани драмски текст 2010. године, и тренутно је у процесу продукције. Од 2010. године чланица редакције QT магазина, и предавачица на филмским трибинама у Дому омладине.

Катарина Ивановић је прва српска жена сликарка и то је довољно за њу да буде потенцијални драмски јунак. Међутим, таква драма не би ваљала ништа и била би ужасно опште место о националним митовима у којима жена, ако се слави, може да буде само некаква светица и жртва. И то управо на онај начин како ју је славила штампа и културна елита оног доба, прво она из, да тако кажемо, дијаспоре, а онда после мало и она у земљи Србији. Само да разјаснимо једно - могуће је да би таква драма била написана вешто, али опет би била најгори треш само због тога што би главни женски лик био толико шематизован и подређен националним, тј. мушким потребама.

То што Српкиња, то јест жена, може и у лепим вештинама напредовати је очигледно ствар за понос, и очигледно она напредује зато што је Српкиња, а не зато што је учила некакву школу. „Искрено одана уметности, Катарина се није удавала, а преминула је у месту свога рођења 13. септембра 1882. године.“ Искрено одана уметности, Катарина се није удавала. Искрено одана уметности, Катарина се није удавала. Искрено одана уметности, Катарина се није удавала. Искрено одана уметности, Катарина се није удавала.

Међутим, ова реченица би можда и имала смисла да се аутор осврнуо колико би се Катаринине шансе за бављење уметношћу у постојећим друштвеним околностима тог времена смањиле уколико би се она удала; што тај аутор наравно није учинио. Како каже народна песма - не дај сејо, не дај своју веру. Тако је Катарина пииииииииип мужа али није пиииииииип каријеру. Само то одсуство удаје за неког мушког створа аутоматски венчава Катарину за Уметност, и то управо ону уметност у служби националне идеје, и таква удаја за уметност, коју нам тај аутор сугерише, десексуализује Катарину Ивановић. Другим речима, Катарина Ивановић јесте жена сликарка, прва српска жена сликарка, и она је жена до оне границе коју допушта национална идеја, захтеви национализма, од њеног имена се оно „прва српска сликарка“ не одваја и не може одвојити.

103

104

105

А Катарина је имала љубавника у свом животу сигурно.

Уметност је мушко друштво. Слика такође.

Ја лично, тако, на основу биографских списа, сумњам на ову двојицу - Теодора Петровића и Симу Милутиновића Сарајлију. Врло су сумњиви, посебно овај Сарајлија који јој пише песму, а онда неко каже како он пише песму њој зато што је она Српкиња. А и она слика, његов портрет са тако зајапуреним образима - еротика пршти на све стране. А могла бих да сумњам и на ону грофицу што ју је меценисала и помагала док је покушавала да плива и пробије се у интелектуалне и уметничке кругове резервисане само за мушкарце. Биографски списи су иначе штури када је у питању приватан живот, посебно су штури када ништа не сме да помрачи додељену улогу Прве Жене у нечему мушком, као што је рецимо уметност. Е тај, Тај који јој је могао бити потенцијални љубавник, Теодор Петровић, Како кажу књиге, увео је Катарину у круг сликара

Тако су и Катаринине слике врло из мушког друштва. У служби сведочанства „да је наш народ културан кад жена може овако“. Катарина Ивановиц није различита у свом сликарству од многих других сликара тог времена. Није радикална. Осим по томе сто је жена Која слика у деветнаестом веку. (Али, само да напоменем, она није жена у Србији, јер нит је живела, нити је радила ту, она је жена за српску националну идеју. Она је своју каријеру и школу правила у Европи где тад има жена које раде ствари које нису рађање деце, у Србији их нема, тако да и Катарина у Србији не би радила ништа као што и није урадила ништа када је дошла једне године и тако била дочекана и провела се да је брзо побегла главом без обзира.)

Увек мора неко мушко да уведе жену у клуб.

Елем, Катарина слика, и те слике нису умногоме различите од генералних трендова деветнаестог века. На њеном најпознатијем Аутопортрету лице је врло мирно. Превише мирно.

У мушко друштво.

Усуђујем се да кажем и прорачунато.

Логично.

То је зато што је Катарина била опрезна жена. Опрезна и смерна. Опрезна, Смерна, Опрезна , Смерна. (Како за њу воли да каже Дејан Медаковић академик.) Драга сликарка Српкиња/ица/мица На том њеном Аутопортрету ипак постоји један, да кажемо, не баш толико смерни детаљ, а то је она издужена рука која држи тканину, то јест део сликаркине одеће уместо кичице. Е то је. Тканина уместо кичице. Желим да ишчитам овде иронични коментар саме сликарке на „њен пол“, како људи воле да кажу, на то да живи и слика у свету где кичица никада није резервисана за жену и да јој у складу са пореклом и материјалним статусом више приличи да се модира него да мала по платну. Осим тог једног детаља, овај аутопортрет је класичан и стандардизован у пози и поступку, у свом жанру, интерполиран у патријархалне постулате уметности тог времена и могао га је лако сликати некакав мушкарац. Катарина је морала да буде мушко, да узме позицију мушког уметника, да би уопште сликала. Што значи да за њу нема удаје, нити некаквог женскања, очијукања и љубависања наоколо. Њен брачни друг је Уметност и Нација, те ствари које се у таквој идеологији пишу великим словом и спрам којих приватни живот и сексуалност, нарочито женска, падају, и морају бити у другом плану. И тачка.

106

Oto Oltvawi

Боја на прстима Пре него што почнеш да радиш на платну, оно није празно.

Зато нанеси боју на то платно. Насликај тај прозор.

Све је на њему већ насликано. Следи потезе и трагове који су ту, само их други не виде. Као свугде и свагда.

Кроз тај прозор, с оне стране огледала, помаља се један бучан и другачији свет, а у њему музејска просторија, удобан и достојан дом за... колико? Готово четрдесет изложених слика. Иако их никада ниси видела, неке, већина њих, делују необично познато.

Хајде. Нанеси боју на то платно. Насликај тај прозор. Придружи се елитном клубу смелих, талентованих, визионара, оних који увек имају шта да кажу, можда и превише. Оних који свет виде другим очима. Онаквим какав заиста јесте. И сви одреда мушкарци.

Ото Олтвањи (1971) Објавио је тридесетак прича у антологијама, часописима и гласилима. Превео је, између осталих, Луцијуса Шепарда, Џорџа Пелеканоса и Џонатана Летема. Написао је два романа: Црне ципеле (2005) и Кичма ноћи (2010), оба у издању Самиздата Б92. Пише трећи. Кад се наместе звезде, оглашава се на www. otooltvanji.com. Живи и ради у Београду.

Није то препрека. Са сном не преговараш. Страсти не говориш не. Не обазиреш се на то шта ће писати штампа, не водиш се оним шта ће рећи други, не слушаш чак ни пријатељски наклоњене, имућне грофице од којих све зависи. Некад се чак уплашиш кад помислиш како не знаш шта би са собом да немаш тај дар, да не мораш непрестано да јуриш сан, са бојом на прстима која се не скида, никада до краја.

Корпа с грожђем, налик узбурканом мору на које би се мало ко усудио да исплови. Спокојни атеље, налик овом у којем си сада. Необично мудар, брадати воћар. Армија девојака, распуштене или скупљене дуге косе, а све једна те иста жена, која, чак и ако огледало на час делује једносмерно, изгледа као да зна више од тебе, више него што ћеш ти икада знати. И призори историјских превирања, скоро као оно што све време осећаш у грудима.

Уметност није само занат, али и даље није чиста. Оставља трагове на папиру, платну, прстима, попут крви. Оставља мале сувенире из битке.

Али, полако. Отреси главом. Ниси сигурна шта видиш. Нанеси боју на платно, отвори прозор, насликај прву слику. До тог света, до тог музеја, на одређеном месту и у одређено време, негде далеко напред, мораћеш редом, пигмент по пигмент, потез за потезом, кистом по већ утабаним контурама лица свезнајуће девојке коју назиреш кроз тај прозор. То путовање је узбудљиво, а његове стазе све само не утабане.

Девојка са кистом увек ће добити бој са мушкарцем са мачем.

Није страшно ако успут остане мало боје на прстима.

107

108

Petar Petroviñ

У СВОМ АТЕЉЕУ Једна могућа реконструкција догађаја из живота Катарине Ивановић

Када сам се ономад у рану јесен 1873. задесио у Угарској, као део једне експедиције са задатком да изучим српске старине, паде ми наум да скокнем до мањег места Стони Београд, где је живела наша сликарка Катарина Ивановић.1 Од неких познаника који су оданде повремено долазили у Нови Сад и Београд, сазнао сам да Ивановићева своје дане проживљава повучено, али и да с времена на време пошаље покоју своју слику на изложбу у Пешту, међу друге уметнике Мађаре. Мислим да нико из Београда није одржавао присне контакте са њом, те зато одлучих да после дужег времена будем први који би је посетио и ставио јој до знања да ипак није заборављена.

Свете Катарине која се налази у цркви, а коју мештани посебно цене зато што ју је сликала њихова Катица.

По доласку у Стони Београд свратио сам најпре у оближњу српску цркву, где сам се код надлежног проте распитао за Ивановићеву. Доброћудни и благоглагољиви прота, који је на то место наследио претходног проту Теодора Оџића, објаснио ми је где живи и када је најбоље време за посету, с обзиром да је сликарка већ ушла у шесту деценију живота. Успут, није пропустио да истакне да је Катарина пореклом из честите српске породице која је била на гласу и из које су, скоро један век уназад, бирани тутори месне српске цркве. Такође није пропустио да помене и једну икону

Сутрадан сам се појавио у заказано време и бих љубазно примљен. Велико, широко степениште водило је директно у пријемни салон, из којег се потом улазило у две мање просторије. У једној од њих, крај одшкринутог прозора у дну, стајао је штафелај и на њему слика коју нисам јасно могао да видим, те се усредсредим да издалека разазнам што више.

Замишљени приповедач је др Никола Крстић (1829- 1902 ), доктор филозофије, правник и историчар, уз то и професор на београдском Лицеју, члан Српског ученог друштва, председник Касационог суда и потпредседник Државног савета.

Напустивши цркву, убрзо сам се нашао пред кућом у којој је живела Катарина Ивановић. На пар ударца звекиром о тешка храстова врата, одмах су се чули спори кораци и преда мном се појави старија жена са марамом на глави и кецељом око појаса. Представим се ко сам и шта желим, те јој пружих писамце да га уручи газдарици. Она промрмља нешто на мађарском и рече да мало сачекам. Вративши се након пар минута, рече да газдарица тренутно одмара, али да је вољна сутра да ме прими у исто време.

ӈӈ Изволите господине Крстићу – тргне ме из краткотрајне тишине љупки, умилни женски глас. ӈӈ Опростите уважена и многопоштована госпо, али врло сам знатижељан да изблиза

видим овај примерак ваше уметности – оправдах себе показујући јој на слику. ӈӈ То је мој живот. Али, полако. Доћи ћемо и до тога. Хајте прво да се послужите и мало се раскомотите – рече Ивановићева и одмах приупита - Реците ми како је код Вас у Београду и Србији? Да ли се нешто променило од трагичне погибије кнеза Михаила? Новине које ми дођу понекад оданде, изгледа да не кажу баш све. У неколико уобичајених реченица објасних јој какве су тренутне прилике у Кнежевини Србији, шта нас чека ако буде дошло до рата са Турцима, колико се престоница променила од времена када ју је она посетила, и тако, све док за тренутак ме не прекиде служавка која у собу унесе послужење. Искористих прилику да овлаш осмотрим простор око себе. Соба у којој је био штафелај била је крцата свакојаким необичним предметима, ваљда оним који иначе служе једном уметнику када треба да што боље наслика дело које је замислио. На зидовима су висиле слике, у углу наслагане слике и рамови прекривени белим покривачем. Прво што ми је запало за око, јесте велики број њених слика које су биле распоређене свуда по собама. У дну друге собе назирале су се две, три или нешто више слика већег формата.

109

110

111

У таквом, назовимо нереду, владао је неки необјашњив ред, у који је вероватно једино само Ивановићева могла да се снађе. ӈӈ Видите господине Крстићу, рече она, ово сам ја када сам учила сликарство на Академији у Бечу, са двадесет пет година. А ово овде у шта сте се загедали сам ја сада – и позва ме да слику погледам изблиза. На слици у предњем плану је била жена са палетом и кичицом у руци, која је у свом атељеу портретисала старца дуге седе косе и браде. Слика је сама по себи била вредна пажње, јер је обиловала различитим детаљима и у себи је заправо садржала неколико слика - недовршен портрет, попрсје старца на штафелају, потом једну већу слику из историје која је висила на зиду, још једну са сличном тематиком у скиценблоку на поду. Све то ме је навело да нашу сликарку отворено приупитам, шта је подстакло да своју интимну исповест исприча баш на овакав начин. Ивановићева је потом почела да се присећа свог живота, рекавши да је још у младости осетила колики је крст преузела на себе, када је саопштила својим родитељима да жели да постане сликарка, која би од свог рада живела, а не од туђе помоћи. Причала је, потом, о добрим људима који су сматрали да свој урођени, богомдани таленат не сме да проћерда, о одласку на своје прве студије у Пешту, дружењу са сликарима, писцима, ученим људима. Није

пропустила више пута да помене добру и племениту грофицу Чаки која ју је несебично помагала, као ни нашег чувеног поету Симу Милутиновића Сарајлију и његову супругу „лепу Мацу из Будима“. Велику подршку пружио јој је Теодор Павловић, који је као уредник „Сербског народног листа“ њеном сликарству посветио прве редове. Признала је да је због смрти оба родитеља размишљала да напусти сликарство, али је смогла снаге и наставила да учи сликарство на Академији у Бечу, где је постојало посебно одељење за жене. Како је Ивановићева причала о догађајима и људима из свог живота, путовању по Италији, Холандији, изложбама и чувеној Академији у Минхену, застала је накратко на помен Београда и неочекивано рече, да би још једном, пред крај живота, желела да посети Србију и Београд. Ова њена изречена жеља дошла је у прави час, те ја одмах пређох на разлог моје посете. ӈӈ Видите, госпођо Ивановић, ми у Србији и нашем ученом Друштву нисмо заборавили на Вас. Ваша предивна уметичка дела служе на част нашем роду, не само по вештини, озбиљности и преданости са којима сте их радили, него и по томе што данас међу Српкињама немамо бољу уметницу од Вас. Ми у Београду и Србији бисмо врло...

ӈӈ Да знате господине Крстићу да сте у праву! – прекину ме Ивановићева схвативши на шта циљам. ӈӈ Овде у Мађарској на изложбама су моје мртве природе, у које сам унела много труда и љубави, качили врло високо, јер су тобож сматрали да нису толико занимљиве за публикум. Видим ја шта се данас тражи у уметности, какве садржаје комисије оцењују када бирају слике за изложбе – рече она са дозом горчине и дода да јој је неостварен сан да је српска јавност упозна и као сликара историјских догађаја, јер је, колико видим, имала озбиљних амбиција у том погледу. ӈӈ Ја желим, господине Крстићу, да све ово што видите овде, оставим српском народу. Другог народа осим мог српског ја немам. Све сам жртвовала за уметност, а уздам се да ће Срби пошту одати мојим делима и да ће ме држати у свом спомену – дода као неки закључак овог нашег разговора Ивановићева. ӈӈ Верујте госпођо Ивановић, нико неће са већим поштовањем посматрати Ваше слике, него синови народа коме и Ви припадате. Ми смо сиромашни у свему, па се питам да ли је право да се делима једне Српкиње, и то велике уметице, поносе туђини, а не Срби? – узвратио сам самоуверено, готово убеђен да ћу, по повратку у Београд, приволети чланове

Друштва да јој се на примерен и достојан начин укаже почаст. Иако сам хтео да са њом поразговарам и о слици која је била на штафелају, хитро устадох и растадох се од наше уметице задовољан и охрабрен оним што сам постигао. Нисам ни слутио да ће то заправо бити први и последњи наш сусрет. На вест о пријему у наше учено Друштво, Ивановићева се захвалила љубазним писмом, правдајући свој недолазак здравственим потешкоћама. Ипак, ствар није испуштала из руку, те је у неколико наврата, све до 1880. године послала све од оних слика које сам имао прилике да видим, укључујући и ону на којој је насликала себе у свом атељеу. Пред том истом сликом нашао сам се поново, када сам чуо да је Екатарина Ивановичь преминула 12/26. семптембра 1882. године. Тада сам се сетио шта сам хтео да је питам, али тада је било касно.

112

Saãa Jawiñ

Саша Јањић (1972) Завршио је Филозофски факултет, Групу за историју уметности. Добитник је награде Народног музеја из Београда за најбољи дипломски рад из историје уметности у 2001. години. Од 2003. године ради као кустос галерије Ремонт и уредник Ремонт арт магазина. Члан је УЛУПУДС-а и AICA-e. Од 2000. године објављује текстове и критике у домаћим и међународним часописима. Кустос је Теленорове колекције савремене српске уметности. Од 2010. године председник је AICA међународног удружења ликовних критичара секција Србија. Организовао је бројне изложбе у земљи и иностранству.

ШТА БИ БИЛО КАД БИ БИЛО... Званична историја уметности познаје тек неколико примера женских уметница које су оставиле значајнији траг у европској уметности. После Артемизије Ђентилеси (Artemisiа Gentileschi) и Розалбе Кариере (Rosalbа Carrierа), Катарина Ивановић је једна од ретких нововековних уметница којој то није био хоби већ озбиљна каријера. Школована и добро информисана прва српска уметница значајна је не само за нашу средину, већ и у ширем контексту европске женске историје, као јединствен феномен добро документован у класичној историји уметности, додуше само српској. О животу и делу ове несвакидашње уметнице написани су многобројни чланци и неколико књига. Нова читања њеног дела су већ прихваћена од стране млађе генерације историчара уметности, који помоћу нових теорија дају и даваће једно другачије виђење прве српске уметнице. Као неко ко је првенствено заинтересован и професионално упућен у савремену уметничку продукцију, покушаћу да у овом кратком тексту, на крајње ненаучан начин, спекулишем о томе како би изгледала каријера Катарине Ивановић да је којим случајем данас међу нама. Дакле, да је којим случајем данас међу нама, Катарина Ивановић би сигурно била једна од водећих уметница на анемичној и посусталој српској уметничкој сцени. За разлику од многобројних уметница које на овај или онај начин прилично безуспешно користе тековине феминистичких теорија и пракси, Катарина

Ивановић је још у свом времену знала како да кроз свој рад провуче основне постулате феминистичког деловања када они нису ни постојали или су се тек назирали. Можда би се данас њена одлука да остане сама, без мушкарца поред себе, тумачила као недвосмислен доказ њене латентне хомосексуалности или као још један пример праксе радикалног феминизма. Са друге стране, можда бисмо је баш због тога уздизали као пример енергичне, освешћене и еманциповане жене која сама управља својим животом. Женама у Србији никад није било лако, па чак и данас када смо, бар на папиру, као друштво узнапредовали у поштовању основних људских права, свакодневно се сусрећено са двоструким стандардима и стереотипима. Наше жене су или мајке и светице или курве и развратнице. Шта би од свега овог Катарина Ивановић била, остаје велико питање али сам сигуран да би пунила старнице жуте штампе у којима би новинари и папраци по сваку цену долазили до информација и фотографија о љубавном животу ове прелепе уметнице, журкама на којима је била или контроверзним изложбама и акцијама које би спроводила. Медији би критиковали одевне комбинације и креације које би носила, изјаве које би давала и помоћ коју би пружала најугроженијим слојевима становништва. Можда све ово и не би било толико лоше да бар једном у жижи медијског интересовања имамо неког ко заиста поседује неки таленат, знање и креативност уместо вулгарних ботоксираних

113

114

115

певаљки и водитељки које изгледају као да су сишле са неког порно - сета. Њена путовања по Европи и дружбовања са значајним уметницима и познатим личностима, медији би представили као прворазредан догађај. Можда би у неком тренутку избацила и своју модну линију која би моментално постала српски бренд број 1. Тако би успела тамо где читава плејада домаћих самопрокламованих стручњака већ годинама изнова и изнова не успева, а то је да избрендира Србију и коначно је учини препознатљивом по нечему другом осим по ратовима и убијању. Статус славне и признате уметнице потврђивала би многобројним изложбама, монографијама и откупима за значајне светске колекције и музеје. Да је са нама, можда се не би десило да крајем деведесетих година, у јеку Милошевићевог режима, најтиражније популистичке дневне новине, чувене Вечерње новости, спроведу анкету међу становништвом о томе ко је највећи српски уметник XX века и да у њој победи једна просечна и реално безначајна фигура у свету српске уметности попут Оље Ивањицки. За разлику од ње и њој сличних, Катарина Ивановић је знала да слика, познавала је оновремени свет уметности, имала шта да каже и била актуелна у свему што је радила. Да је Катарина Ивановић живела са нама у овим бурним временима имали бисмо у некој уметничкој форми визеулизован догађај од 5. октобра 2000. као један од најзначајнијих тренутака у рецентној историји нашег друштва. По узору на њену слику Освајање Београда 1806,

уметница би сигурно представила Вељу Илића са својим момцима како јуришају на Скупштину и Бастиљу, пробијајући се кроз дим сузаваца и кордоне полицајаца. Политичари, спортисти, тајкуни и медијске личности, јунаци данашњице, нашли би се овековечени на њеним платнима. Можда бисмо захваљујући њој избегли скандал са прескупо плаћеним портретима скорашњих председника Скупштине Србије, урађених у маниру уличних брзопотезних портрета. Катарина Ивановић би за разлику од неталентованог квазиуметника оставила потомцима репрезентативну галерију портрета људи који воде и упропаштавају ову земљу. Њено интересовање за жанр и социјалне теме сигурно би резултирало серијом слика, видео радова или фотографија којима би овековечила сјај и беду транзиционог друштва које у махнитој похлепи и трци за новцем гази све пред собом. Обесправљени радници и сељаци, држава која се ставила у службу моћних и богатих, све ово би било више него довољно за стварање дела које је подједнако критика али и реална слика друштва које се гуши у корупцији и хаосу. Сиротице са децом које чекају да их приме Борис Тадић или Ивица Дачић, напуштена деца која као зомбији тумарају улицама са папирним кесамна пуним лепка чија испарења удишу и читава плејада ликова са друштвених маргина који свакодневно на Бувљаку продају ђубре не би ли преживели. Унаточ свему, у неком тренутку државна комисија би одлучила да је дошао прави тренутак да нас нека уметница попут Катарине

Ивановић представља на Венецијанском бијеналу, а светски медији би коначно имали прилику да прикажу уметницу са ових простора која у свом раду нужно не мора да блати сопствени народ или да измишља бизарне митове и непостојеће легенде како би изградила каријеру светски признате уметнице. На крају, дело и наслеђе Катарине Ивановић подједнако слабо познају сви они којима је то посао, они који се данас професионално баве уметношћу, али и они који одлучују. Ретко кад смо знали да ценимо оно што имамо и можда ће нас баш овај јубилеј подсетити да мало више пажње упутимо ка људима и женама који креативно мисле и имају шта да покажу.

116

Sowa Lonåar

Соња Лончар (1978) Дипломирала је на клавирском одсеку, завршила постдипломске-специјалистичке студије савремене камерне музике на ФМУ у Београду и магистрирала и докторирала на Високој школи за музику и позориште у Ростоку (Немачка). Освојила је више од 30 награда на такмичењима у земљи и иностранству, међу којима и Bruno - Frey - Stiftung Landesakademie покрајине Баден-Виртенберг (Немачка), награду Града Београда и годишњу награду Удружења музичких уметника Србије (УМУС) 2009. Члан је клавирског дуа ЛП. Наступа на концертима у Европи и у САД. Компоновала је музику за позоришта у Прагу, Сомбору и Београду (Душко Радовић, Народно позориште, Атеље 212, Југословенско драмско позориште, Пинокио, Битеф). Од 2011. ради као доцент на ФМУ у Београду.

Катарина Ивановић

Док гледам аутопортрете Катарине Ивановић размишљам на који начин она себе посматра док слика. Да ли себе само представља публици, или истражује и открива? У којој мери је њено гледање на себе обојено начином на који је види друштво? Интересантно је да једино што су јој замерали има везе са мајсторством цртачког заната, а разлог је подређен полозај женских студената на Бечкој академији. Жена у патријахалном систему себе не види заштићено од стереотипа које такво друштво намеће, па се тако у њеним аутопортетима супростављају и прожимају силе колективног и личног. Остаје нам да се питамо да ли је Катарину њено сусретање са самом собом у чину сликања аутопортрета заправо приближило или удаљило од сопствене суштине.

117

118

Tatjana Orboviñ

ПРОБЛЕМАТИКА ИДЕНТИТЕТА Зофанијева парадигма Један од парадигматских примера перцепције жене кроз уметност и њеног места у уметничком свету, приказан је на групном портрету сликара неокласичара Јохана Зофанија (Johann Zoffany) Академици Краљевске Академије (1771-1772). Чланице и једне од оснивачица Краљевске академије, признате сликарке Анђелика Кауфман (Angelica Kauffmann) и Мери Мозер (Mary Moser), нису приказане на овом групном портрету равноправно са својим мушким колегама. Наиме, академици-мушкарци су насликани око нагих мушких модела, док се Кауфманова и Мозерова могу видети на (као) осликаним(е) бистама(е) на зиду просторије на слици. Ова слика означава да је женама било забрањено студирање акта, што је представљало базу академског образовања, али такође она представља и жену као знак објект мушке инспирације; не произвођача, већ репрезентацију. Ова слика показује где се налазило место жене у односу на мушкарца.

Татјана Орбовић (1974) Дипломирала Историју модерне уметности на Филозофском факултету у Београду. Магистрант на Универзитету уметности у Београду, смер Теорија уметности и медија, са темом Концепције телесности у савременој теорији и пракси. Ради као слободни кустос и писац.

Angelica my plaudits gains, Her art so sweetly canvas stains Her dames so gracious, give me such delight But were she married to such gentle males As figured in her painted tales, I fear she´d find a stupid Wedding Night1 Право на „моћ“ кроз приступ „знању“, није било у потпуности омогућено Кауфмановој у 18. веку. Есенцијалистичи приступ није подразумевао академско образовање за жене. Сретна околност код Кауфманове је била та што је имала могућности да се уметнички образује преко студијских путовања по европским културним центрима. Оно што јој је измицало је био приступ акту, поготово мушком, толико важном за сликање групних композиција. О томе сатирично пише Пиндар, исмевајући чланове Краљевске академије, док је Зофанијев групни портрет један суров исказ те чињенице.

У Одама Краљевској Академији (Odes to the Royal Academy), сатиричар Петер Пиндар пише о Кауфмановој, алудирајући на њену технички несавладану форму мушког тела:

W. Chadwick, Women, Art and Society, Thames and Hudson, London, 1996, str.160

119

120

121

Сличности: Знање - Моћ Овладавање знањем и право на моћ, донекле слично Анђелики Кауфман, имала је Катарина Ивановић. Као што је Кауфманова била једна од оснивачица Британске Краљевске Академије, тако је Ивановићева била прва Српкиња чланица Српског ученог друштва. Као што је Кауфманова имала могућности за најбољу уметничку обуку коју је могла да има једна жена у Европи 18. века, тако је Ивановићева имала могућности за најбољу уметничку обуку једне Српкиње у Аустро-Угарској монархији у 19. веку. Ипак, док је Анђелика Кауфман, швајцарскоаустријског порекла, успела да оствари уметничку каријеру у неокласичној Енглеској, случај Катарине Ивановић је био нешто другачији. Проблем Катарине Ивановић при остварењу уметничке каријере у српској престоници у 19. веку, био је више везан за национални, него родни идентитет. Катарина Ивановић је била Српкиња рођена у Угарској и та несигурност у односу на сопствени идентитет провејавала је како кроз њен живот и приступ раду, тако и кроз рецепцију њеног рада у средини у којој је живела, односно хтела да живи.

Стварање нације Револуционарна превирања и патриотске идеје у 19. века снажно су утицале на стварање про-националне политике. Нацију је требало потврдити свим могућим средствима, а једно од њих је била и културна политика. Ово се посебно односило на мулти-етничке заједнице, у које су спадале државе под управом Аустро-Угарске монархије. Подстакнута романтичарским жаром, културна политика је радила на стварању митологије националних хероја.2 Српска интелектуална елита, образована по европским центрима у оквиру монархије, стварала је моћне кругове и њихове националне идеје су се примењивале у стварању културног идентитета Србије. Од уметника се очекивало да својим радом уобличи национални идентитет, а он се за узврат од стране културних политичара уобличавао у националног хероја. Боравком и образовањем у Пешти и Бечу, Катарина Ивановић се приближила тим круговима и била је подстакнута националним жаром који су они ширили. Захваљујући реформама школства започетим у доба Јозефинизма, образовање постаје шире и почиње да укључује и жене. Циљ, инспирисан духом просветитељства, је био јачање улоге државе у односу на цркву. Место доброг верника, заузима добри поданик. Образовање 2

Више о томе у: M. Тимотијевић, Катарина Ивановић, Topy, Војноиздавачки завод, Народни музеј у Београду, Београд 2004.

жена постаје приступачније, али и даље примат на знање-моћ има мушкарац. Акценат женске едукације се сводио на овладавање декоративним, примењеним уметностима. Радознали дух и патриотски импулс код Катарине Ивановић, након школовања у уметничкој школи код Јозефа Пешкија у Пешти и Уметничкој Академији у Бечу на којој су жене школоване на засебном одељењу, води је на престижну и прогресивну Минхенску Академију на којој уметница добија „мушко образовање“, кроз коначни приступ мушком акту и програмском сликању историјских композиција. Стварање идеала се изводило путем историјских композиција, а могућност техничког овладавања ове тематике пружала је Катарини Ивановић могућност уласка у историјат националних хероја. Проблематика идентитета и тестамент Катарине Ивановић Иако још од пештанских дана обликована да постане национална хероина, Катарина Ивановић се није снашла у тој улози. О томе говори хладан пријем уметнице у српској престоници, што је условило њен неуспех у покушају стварања уметничке каријере. Такође, о томе говори и тестамент којим је сликарка

завештала своје радове српским институцијама које су постепено прерасле у Народни музеј.3 Радови, који је Катарина Ивановић послала у Београд, не указују на национални карактер њеног опуса. Тематика је већином везана за жанр-сцене и портрете.4 Такође, треба напоменути да је Катарина Ивановић већину својих радова потписивала на мађарском, што јасно говори о њеној националној несигурности. По свему овоме је јасно да је идентитет Катарине Ивановић као српске „националне хероине“ био апсолутни конструктивистички концепт. На крају, сретна је околност ове потребе за митологизацијом уметнице, јер се без тога можда не би ни знало за Катарину Ивановић и њена уметничка дела.

Након неуспеха у Београду, и кратког боравка у Загребу, Ивановићева се враћа у Угарску (Стони Београд), и бива заборављена у престоници. Њена реактивација у Србији крајем 19. века, била је условљена културном политиком централизације уметничких дела Срба из Угарскe. Неки од портрета приказују личности са српског двора и тадашњу интелектуалну елиту. Историјских композиција је било мало, а највише помињана и хваљена у тадашњим изворима је Освајање Београда 1806, настала непосредно након минхенских студија.

122

Srœan V. Teãin

Катарина Ивановић у 21. веку

Срђан В. Тешин (1971)

Већ из необјашњиво штурих енциклопедијских јединица посвећених лику и делу Катарине Ивановић, могу се наслутити контроверзе које прате ову уметницу као усуд ког није могла да се ослободи ни за живота ни након смрти, али понекад баш оно што је прећутано говори звонкије и гласније од каквог неумереног драња и бусања у груди. Ако се послужимо само најпроминентнијим енциклопедијама, рецимо незаменљивом “Просветином малом енциклопедијом”, збрзаном енциклопедијом “Британика” на српском, па и неизбежном Википедијом, о Катарини Ивановић нећемо сазнати више од података да је сликала портрете, историјске композиције, жанр слике и мртве природе. Не заслужује ли прва школована српска сликарка, уједно и прва жена академик у Срба и национална хероина, да буде свеобухватније, целисходније и примереније заступљена у лексикографији, па самим тим и у свести нације за коју се искрено борила?

Објавио је девет књига. За роман Куварове клетве и друге гадости, који је преведен на словеначки 2009. године (Kuharjeva prekletstva in druga grozodejstva, Aleph Љубљана) добио је књижевну стипендију Борислав Пекић за 2004. годину. За збирку приповедака Испод црте добио је 2010. године награду Друштва књижевника Војводине. Заступљен је у домаћим и иностраним антологијама и изборима из српске савремене књижевности. Његова дела су превођена на француски, енглески, немачки, пољски, чешки, македонски, мађарски, албански и словеначки језик.

Можда одговор на ову уопштену дилему лежи у томе што је двоструки живот уметнице, онај који је водила у самоћи свог атељеа и онај којим је несебично одговарала на захтеве друштва, пођеднако претрпео жртве. С једне стране, Катарина Ивановић је као женско у неприкосновено мушком свету морала да се избори за место које јој је - према несумњивој снази талента и уложеног труда - припадало, што је подразумевало жртве какве њене колеге нису морале да подносе, а са друге стране, биће

да је, жртвујући се за патриотске интересе, она своје родољубље морала да доказује упорније, страственије, утемељеније и одлучније од оних који су значај и вредности идеја о Нацији и Отаџбини посисали са мајчиним млеком, грејући се уз ватру прадедовских огњишта. Комбинујући ова два живота, Катарина Ивановић је била, да се изразимо пластично, располућена. Лаички гледано, чини се да су њене идеје о врховности лепоте потирале њене идеје о тежњама нације. Портрети и мртве природе стајали су насупрот њеном историјском сликарству. Различити мотиви су је руководили да се упусти у стварање једног или другог. И данас би њен изражени осећај за националне теме стајао насупрот усложњеном вишенационалном идентитету. Условно речено: патриотизам насупрот мултикултурализму. Да ли су могле ове две, наизглед супротстављене, опције да се стопе у само једну њену личност, а да она не трпи и не поклекне? Двоструки живот уметника је, напросто, немогућ. Двоструки живот уметника је вечити сукоб између онога што обједињује лепота уметничког дела, стваралачког нагона и узбуђења и онога што симболизује обичност, вулгарност и ружноћа људског живота. И то што је Катарина Ивановић - након краткотрајног уметничког успеха који ју је уздигао до култа националне хероине - пала у заборав нације, којој је поклонила своје најбоље уметничке године, може се тумачити напола

123

124

125

осветом медиокритета којима је или сметало све оно што је постигла или их је било баш брига, а напола њеним душевним замором. За једну уметницу, која о свом народу и нацији учи из препева јуначких песама, митова и легенди, мора бити да је био прави шок када је, с обзиром на то да је ван матице слављена као национална хероина, Београд није препознао као некога ко је намерио да унесе свежину дувајући нове и другачије ветрове у национална једра. Појава Катарине Ивановић се није уклапала у оно што се данас зове општим процесом националног буђења (“Мит о нацијама”, Патрицк Geary). Неспорно је да је својим проучавањем језика, културе и историје она спадала у ред “пробуђених” интелектуалаца, међутим, своја искуства није могла тек тако олако да пренесе на шири план, јер и она, као и сви слично “пробуђени” интелектуалци измишљају народ који проучавају. Фасцинацијама далеке прошлости, старим светом и средњовековном државом, они су стварали нацију какава у стварности нити је постојала нити је могла да постоји. Београд у који је крочила средином 19. века је, сасвим сигурно, срушио све њене представе о националном идентитету. Београд јој није указао поверење. И коме би уливала поверење жена, уз то још и сликарка, која не познаје национални језик и, поврх свега, долази из земље која је архинепријатељ свему

ономе што заговарају изумитељи традиције средњовековне државности оличене у бркатим, мишићавим мушкарцима који ору путеве, хајдуцима у чијим рукама свака пушка бива убојита и златним кашикама којима се служе наши, али не и њихови краљеви и дворјани? Катарина Ивановић, канда, за Београд тог доба није била довољно “национално пробуђена и освешћена” да би се бавила сликањем композиција као што су Освајање Београда 1806. Да је другачије, зар би се бавила портретисањем трговаца, а не краљева, царева, вождова и кнежева? Парадоксално, Катарина Ивановић као да није била потпуно свесна какав ризик носи чињеница да је мит о нацији настао и храњен заправо ван матице, и то у земљама на које матица никада у историји није полагала територијално право. Идеја о националном јединству и нацији настајала је, најпре, у великим трговачким центрима у којима су живеле породице трговаца налик породици Катарине Ивановић, али и на граници, војној крајини, насељеном милитантима, спремним да - у замену за оно што бисмо данас назвали високим степеном аутономије и грађанских слобода - погину за верност туђем краљу и цару. Матица се према “пробуђеним” интелектуалцима “пречанима” односила најчешће са презиром. Има изгледа нешто

у стереотипу да су учени, они који говоре стране језике, обучени по последњој моди, са манирима увежбаним у школама за даме и господу, другачије третирани с једне, а потпуно другачије с друге стране Дунава и Саве. То је био случај и са Катарином Ивановић, али и са многим другим школованим интелектуалцима, који су се дрзнули да на извору национа причају о стварним потребама и тежњама нације. Чини се да би Катарина Ивановић и данас била дочекана у Београду исто онако како је дочекана средином 1846. године, ако не и горе. Можда грешимо, али с обзиром на то да се Србија у 21. веку још увек национално “буди” и “заокружује своје територије”, дело Катарине Ивановић, да се сада изнебуха појави некуд из света, било би дочекано, с једне стране, с одушевљењем националиста, који одавно не представљају “пробуђену интелектуалну силу” већ ретроградну саблазан која се не да упокојити, а са друге стране, “мондијалисти” и “национал-нихилисти” би њено дело посматрали у контексту нарастања националистичког зла чије семе је посејано одавно, али је изникло крајем 20. века и наставило да расте до данас, проузроковавши довољно несрећа за два миленијума унапред. Просто речено, лик и ангажман Катарине Ивановић у 21. веку били би поново под знаком питања од оних који се на овај или на онај начин баве националним питањима.

У 21. веку, у то смо сигурни, дела Катарине Ивановић постижу исто оно што су постизала у 19. и 20. веку. Њена уметничка аутентичност и неспоран таленат јачи су од ћуди историје, идеологија, политике и захтева друштва. Можда је дилема с почетка овог чланка неоправдана? Када се из њене биографије избришу сви слојеви и наноси вануметничке природе, заиста остаје неидеологизована чињеница да је сликала портрете, мртве природе, жанр и историјске композиције, уз недвојбену оцену да су “неке њене слике или међу најбољим примерима српског класицизма, попут Портрета књегиње Персиде Карађорђевић, Аутопортрета и Корпе с грожђем”. Ипак, свест о безвремености дела Катарине Ивановић мора бити стално и упорно понављана, као и указивање на племенитост, доследност и љубав према уметности оних који су њено дело спасли и спасавају од заборава.

126

Nataãa Teofiloviñ

Наташа Теофиловић (1969) Наташа Теофиловић је дигитална уметница. Дипломирала је на Архитектонском факултету у Београду, а магистрирала и докторирала је на Групи за дигиталну уметност Интердисциплинарних студија Универзитета уметности у Београду. Њен уметнички развој се одвијао од неоконцептуалне уметности раних деведесетих година до дигиталне уметности новог века. Реализовала је низ запажених дигиталних дела (екранских презентација и инсталација) на значајним домаћим и интернационалним изложбама – као што су на пример, фестивали дигиталне уметности Ars Electronica у Аустрији 2007. и INDAF у Кореји 2009. године.

Портрет и тема виртуелног Ако анализирамо дела дигиталне уметности, 21. век карактеришу различити принципи стварања, читања и интерпретације уметничког дела. За настанак термина као што је “хибридна уметност” посебно је заслужна компјутерска технологија која је омогућила интердисциплинарне стратегије као и интерперетције. Компјутерска, технолошка уметност преклопила је различите дисциплине, уметничке и неуметничке, што је, по неким интерпертацијама увод у тоталну уметност, а по неким другим интерпретацијама анулирање уметничког дела. Међутим, када се нађемо испред конкретног рада, намеће се цео низ других тема и претходне тврдње губе на снази. Тема портрета, а нарочито аутопортрета, јесте једна од константи у уметности. Било би занимљиво урадити тематски рез, анализу портрета као и анализу интерпетација портретне уметности кроз време. Управо ова мисао навела ме је и да напишем овај текст, размишљајући о раду Катарине Ивановић. У оквирима компјутерски генерисаних 3Д портрета, технологија је довољно напредовала да је данас могуће на рачунарима код куће урадиту фотореалистичну реплику човека. Применом “motion-capture” података, односно дигитализацијом покрета реалне особе и њеном апликацијом на виртуелна бића, степен реализма је постао још већи. Међутим, веома брзо је крајем прошлог века уочен проблем да фотореалистича виртуелна бића, уместо да изазивају наклоност посматрача, делују супротно изазивајући одбојност, страх и

ужасавање. Овај проблем је назван “uncanny valley” према јапанском роботичару Масахиру Морију, који га је први уочио на андриодима, 70-их година прошлог века. Наравно, термин “uncanny” је много “старији” и има корена у психологији. Односи се на когнитивну дисонанцу, на уочавање страног и неприродног на ономе што нам је познато и блиско, што ствара нелагодност и дубоко узнемирава. “Uncanny valley” је “долина” у графикону који приказује однос прихватања андроида као и његове сличности са човеком. Појава долине је пад у “допадању” и догађа се у око 75% случајева. Значи што смо ближи реплици човека, она нас више узнемирава. Питање је зашто се ово не догађа код класично изведених, сликаних портрета? Овде долазимо до неколико констатација. Прва је да процеси стилизације, акцентовања и кадрирања, насупрот тоталној дескрипцији, чине да портрет посматрамо као портрет настао у одређеним условима. Затим и време, дужина настанка, процес рада, који доводе до фокусирања на акценту, гесту. Тренутна дескрипција не постоји већ сажетост приказаног времена. Подсећам се речи Пола Вирилија, којима описује однос виртуелног и реалног: “Улазимо у свет где неће бити једне већ две реалности: стварне и виртуелне. Где нема симулације, већ супституције.” Мислим да је појам супституције универзални квалитет портретне уметности коју памтимо.

127

128

Bata Sîasojeviñ

БАТА СПАСОЈЕВИЋ (1971) Дипломирани костимограф савременог одевања, 1999. године основао је бренд, који својим стилом, формом и препознатљивим дизајнерским рукописом у потпуности оправдава назив INDIVIDUAL. Квалитет и истрајност у свом ликовном и дизајнерском начину изражавања је поткрепљен и великим бројем награда, а једна од најзначајнијих је награда INTERNATIONAL RISING STAR - MIAMI BEACH INTERNATIONAL FASHION WEEK.

Скице за Катарину

129

130

131

CIP

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 75.071.1:929 Ивановић К.(083.824) 75(497.11)”18”(083.824) 74/76(497.11)”20”(083.824) ИВАНОВИЋ, Катарина, 1811-1882 Слика у огледалу - Катарина Ивановић : поводом двеста година од рођења, Народни музеј, Београд / [аутори каталога Петар Петровић, Иван Станић ; фотографије Вељко Илић ... и др.]. - Београд : Народни музеј, 2011 (Београд : Чугура). - 134 стр. : илустр. ; 22 cm Тираж 1.000. - Стр. 13-14: Уводна реч / Татјана Цвјетићанин. - Напомене и библиографске референце уз текст. Библиографија: стр. 31. ISBN 978-86-7269-127-6 a) Ивановић, Катарина (1811-1882) Изложбени каталози COBISS.SR-ID 188211724