Ivan lalic k2

убп ubp

Иван В. Лалић

Ivan V. Lalić

НОВИ ПРЕВОДИ ПЕСАМА

NEWLY-TRANSLATED POEMS

превео Френсис Р. Џонс

translated by Francis R. Jones

приредили Александар Јовановић и Светлана Шеатовић Димитријевић

edited by Aleksandar Jovanović and Svetlana Šeatović Dimitrijević

Београд 2014,

Садржај Напомена уз садржај и назве песама неколико речи лорем ипсум Напомена уз садржај и назве песама неколико речи лорем ипсум

Иван В. Лалић на енглеском – Френсис Р. Џонс Песме Фебруар Блага зима Увод у поморско право Катедрале Лука Брегови Крхотина Млада љубав Молитва То није страх Овде треба да буду вртови Из „Орфеј на палуби” Еквиноциј Песма о сатовима Кораци према мору Пролећно поподне неубијеног

Contents Напомена уз садржај и назве песама неколико речи лорем ипсум Напомена уз садржај и назве песама неколико речи лорем ипсум

Ivan V. Lalić in English – Frensis R. Jones Poems February Mild winter Introduction to Maritime Law Cathedrals Harbour Hills Splinter Young love Prayer It’s not fear There should be gardens here from Orpheus on Deck Equinox Song of the clocks Walking towards the sea Unkilled, one spring afternoon

Из Мелисе Пролеће I Исток Огледала Рудар Пролеће II

from Melissa Spring I East Mirrors Miner Spring II

Три песме о киши Атлантида 1 Извештај на лицу места 2 Фрагмент о љубави 3 Успаванка за нерођене

Three squalls of rain Atlantis 1 Eye-witness report 2 Love: a fragment 3 Lullaby for the unborn

Византија поново посећена

Byzantium revisited

Зимско јутро

Winter morning

Acqua alta

Acqua alta

Језеро у јесен Никад самљи Слово о слову

Lake in Autumn No more alone A word about the word

Додатак: Белешке преводиоца Индекс првих стихова Поезија мимо граница / Светлана Шеатовић Димитријевић

Translator’s notes Index of first lines POETRY BEYOND BORDERLINES / Svetlana Šeatović Dimitrijević

Biography Биографије Френсиса Р. Џонса и Ивана В. Лалића

Biography Биографије Френсиса Р. Џонса и Ивана В. Лалића

Захвалност

Сви преводи Лалићевих песама објављују се први пут, осим песме „Acqua alta” која је преузета из Ivan V. Lalić: The Passionate Measure (Страсна мера) у преводу Френсиса Р. Џонса, објавио Anvil Press Poetry 1989. Захвалност Све тлани Шеатовић Димитријевић, Александру Јовановићу и Бранки Лалић на идеји за ово издање и на труду који су уложили у овај посао.

Acknowledgements

All translated Lalić’s poems are published for the first time, except ‘Acqua alta’, which is taken from “Ivan V Lalić: The Passionate Measure”, translated by Francis R. Jones, published by Anvil Press Poetry in 1989.

With many thanks to Svetlana Šeatović Dimitrijević, Aleksandar Jovanović and Branka Lalić for having the idea of this volume, and for their hard work to ensure that it took shape.

Иван В. Лалић на енглеском језику

И

ван В. Лалић признат је као један од водећих српских песника двадесетог века. Такав статус градио је током читавог живота. У сопственој земљи постепено је стицао све већи углед и поштовање кроз деветнаест збирки песама и књига одабраних песама – од Бившег дечака из 1955. до Четири канона из 1996. године, када је прерано умро. У овим делима, упечатљива сликовитост призора, дочарана виртуозним манипулисањем утврђеним и слободним поетским формама, поступно је добијала на својој узвишености и на чулној, али уједно и дубокоумној спознаји онога што чини живот у овом свету. На међународној књижевној сцени, препеви на низ других језика брзо су Лалића уздигли у песника светског угледа. Само на енглеском језику, од 1970. до данас објављено је седам књига његових песама, у преводу Чарлса Симића у САД и моје маленкости на тлу Велике Британије. Лалићев међународни статус не огледа се само у признањима која добија од колега песника. Његово дело привлачи и друге љубитеље поезије: има их који нам, након читања његових дела, прилазиле са речима: „Иван В. Лалић је један од мојих омиљених песника.” Да бисмо открили зашто је Лалићева поезија толико омиљена и ван матерњег говорног подручја, један од одговора можда лежи и у мом сопственом искуству са његовим делом. Док сам студирао српскохрватски језик на Кембриџу седамдесетих година, један од мојих предавача био је и Бернард Џонсон, угледни преводилац ондашње југословенске поезије. Окосницу његових часова књижевности и језика чинило је учење и превођење југословенске поезије. Песник који је нарочито привлачио пажњу био је управо Иван В. Лалић. Оно што је мене посебно дирнуло биле су песме које дочаравају настојања стварних људи из прошлости – једног смедеревског стражара, дубровачког зидара или византијског хроничара – да нађу смисао у неумитним историјским токовима, самим тим дајући дубљи увид у стање људског рода.

8

Ivan V. Lalić in English

I

van V. Lalić is recognised as one of Serbia’s leading twentieth-century poets. This status grew during his lifetime. Within Lalić’s own country, he drew ever-increasing respect and admiration through nineteen collections and selections of poetry – from Bivši dečak (‘Once a Boy’) in 1955, till Četiri kanona (‘Four Canons’) in 1996, the year of his untimely death. In these works, a blazing vividness of image, expressed through a virtuoso command of fixed and free poetic forms, gradually became harnessed to a growing gravitas, to a sensual yet meditative exploration of what it means to live in this world. Internationally, translations into a range of languages rapidly brought Lalić recognition as a poet of world status. In English alone, seven books of his poems have appeared since 1970, translated by Charles Simic in the US and me in the UK. Lalić’s international recognition does not consist simply of respect from fellow poets. His work also appeals to poetry readers in general: several people have come up to us after readings to say “Ivan V. Lalić is one of my favourite poets”.

As for why Lalić’s poems are so loved outside his own language area, one way to answer this question might be to draw on my own experience of his work. When I was studying Serbo-Croat at Cambridge in the 1970s, one of my lecturers was Bernard Johnson, an eminent translator of poetry from what was then Yugoslavia. His literature and language classes revolved around learning about and translating this poetry.

One poet who particularly appealed was Ivan V. Lalić. What especially moved me were the poems which related the attempts of real people from the past – a Smederevo sentinel, a Dubrovnik stonemason, or a Byzantine chronicler – to make sense of the wheels of history while these were turning, and in so doing gave deeper insights into the human condition.

9

Након основних студија завршио сам једногодишњу специјализацију у области српскохрватске поезије на Универзитету у Сарајеву. За своје колеге студенте са енглеског говорног подручја, као и ради сопственог задовољства, превео сам неке од песама које сам тада проучавао. За сваки случај, послао сам пет-шест својих препева и самом песнику, молећи га за утиске. На моје пријатно изненађење, одговорио је врло топло и надахнуто, и убрзо потом, нас двојица смо већ заједно правили избор његових песама за енглеско издање. Док сам ишчитавао Лалићев опус, трагајући за новим песмама за препев, нашао сам се опијен његовим делима неисторијског карактера – његовим љубавним песмама, неким од најлепших које знам, и њему омиљеним јадранским пејзажима, осликаним нијансама сребра и плаветнила. Избор смо правили током мојих посета викендом Београду и путем редовне преписке. Тада би о мојим верзијама препева износио своја бритка, али увек подстицајна запажања, која нису промицала његовом вештом оку песника и песничког преводиоца. Када бисмо се срели очи у очи, дискутовали бисмо о сваком појединачном стиху, и наш напор би уистину уродио заједничким плодом: Иван је увек умео тачно да укаже на грешку или непрецизно тумачење, али (за разлику од неких песника са којима сам такође сарађивао) увек је мом перу једног изворног Енглеза препуштао коначну реч. Када се књига одабраних песама О делима љубави (The Works of Love) појавила 1981. у издању лондонске куће Anvil Press, ова наша тактика показала се исправном, судећи према топлом пријему критичара и читалаца. Након тога, уследио је препев Лалићевих кључних дела из „средњег периода” стваралаштва, такође у издању куће Anvil: Страсна мера (The Passionate Measure, 1989), Изабране и нове песме (A Rusty Needle, 1996), и Сметње на везама (Fading Contact, 1997). Тренутно радим на енглеском издању Сабраних песама Ивана В. Лалића (Complete Poems of Ivan V. Lalić). Избор песама које су у њему представљене садржи нове препеве урађене управо за ово издање – све осим песме „Acqua altа” која је преузета из збирке Страсна мера. Сабране песме овде представљам хронолошким редоследом и још ме чека много посла. Стога је овај избор неминовно више наклоњен Лалићевим ранијим, и нешто мање познатим, песмама које се нису појавиле у збирци Изабране и нове песме, мада садржи и неке раније препеване песме из Писма (1992). Од мог првог шегртовања код Ивана В. Лалића, као врсног мајстора свог заната, преводио сам дела још неких песника са других језика. Са босанско-хрватско-српског културног простора – простора у који и даље тако страствено и непоколебљиво верујем – ту су Васко Попа, Драго Штамбук, Мак Диздар, Скендер Куленовић и народни песник, анонимни приповедач Хасанагинице. Сваки песник за преводиоца представља другачији склоп изазова и одређених проблематичних аспеката, како у смислу поступка (како осмислити решења), тако и у смислу самог текста (које су поетске одлике датог дела и како њих пренети на енглески језик). Када је Лалић у питању, већ сам споменуо задивљујуће позитиван процес нашег заједничког рада на првим верзијама мојих превода. Овај кратак есеј завршићу освртом на неке текстуалне аспекте превођења његовог дела.

10

I followed my undergraduate degree with a 1-year specijalizacija in ‘Serbo-Croat poetry’ at Sarajevo University. For my English-speaking fellow students, but also for my own pleasure, I translated some of the poems I was studying. On the off-chance, I sent half a dozen Ivan V. Lalić translations to the poet himself, to ask his opinion. To my pleasant surprise, he replied warmly and enthusiastically, and before long we found ourselves planning a UK selection of his poems.

As I read through his oeuvre, seeking out more poems to translate, I also found myself entranced by his non-historical work – his love poems, some of the finest I know, and his beloved Adriatic seascapes, painted with a palette of silver and blue. The selection was rounded out in weekend visits to Belgrade and in regular letters. Here, with his eye of a poet and poetry translator, he gave incisive but always positive feedback on my draft translations. When we worked face-to-face, talking through every line, the result was a genuine joint effort: Ivan always knew where to point out an error or misinterpretation, but (unlike some poets I have worked with) he always left the final decision on phrasing to my own native-English ear.

When the selection, The Works of Love, appeared in 1981 with Anvil Press, London, these tactics paid off in the book’s warm reception by critics and readers. After that, translated versions of Lalić’s key ‘middle-period’ works followed, all with Anvil: Strasna mera (The Passionate Measure, 1989), Izabrane i nove pesme (A Rusty Needle, 1996), and Smetnje na vezama (Fading Contact, 1997).

I am now working on an English Complete Poems of Ivan V. Lalić. The selection presented here consists of poems newly translated for this volume – all except ‘Acqua alta’, which is reprinted from The Passionate Measure. I am assembling the Complete Poems in chronological order, and still have quite a way to go. Therefore this selection is inevitably biased towards Lalić’s earlier but lesserknown poems which did not feature in Izabrane i nove pesme, though it also contains some poems pre-translated from Pismo (Script , 1992).

Since my first apprenticeship with Ivan V. Lalić as the master craftsman, I have translated works by several poets from several languages. From the Bosnian-Croatian-Serbian cultural space – a cultural space I still passionately and unashamedly believe in – these include Vasko Popa, Drago Štambuk, Mak Dizdar, Skender Kulenović, and the anonymous writer or singer of the Hasanaginica. Every poet presents a different set of challenging and less problematic aspects to the translator, in terms of both process (how do you work out solutions?) and text (what are the poetic features of the work, and how can they be rendered into English?). For Lalić, I have mentioned the overwhelmingly positive process of working together on draft translations. I will finish this short essay by looking at some textual aspects of translating his work.

Firstly, translating any poet involves mediating between cultures – those which the poet draws on, 11

Пре свега, превођење било ког песника изискује посредовање између култура – оних на које се песник ослања и оних којима будући читаоци припадају или о којима нешто знају. Лалићев свет културе видим у крајњем распону двају подручја, јадранског и егејског. Средишње тачке овог његовог света леже на једној или на другој страни (попут Ровиња и Венеције или Византије и античке Грчке), или заузимају положај у односу на њих (као Србија и Македонија). Отуд ја Лалића више доживљавам као медитеранског него као српског или чак југословенског песника, мада су сва три културна идентитета препознатљива у његовој поезији. Многе одлике тог света познате су британским читаоцима, те су стога и лако преводиве јер једнако припадају свима: сунце и море, љубав и морал. Или спадају у заједничко европско наслеђе, у коме хлеб и вино, Орфеј и Атлантида не изискују посебна објашњења. Лалићеви југоисточни европски пејзажи одишу неким другим појединостима, али ипак довољно блиским читаоцима са енглеског говорног подручја – ту је, на пример, савремени Београд, ту је средњовековна Византија. Како ни они читаоцима нису потпуно страни, евентуалне непознанице могу лако да буду дочаране пред њиховим очима вештим пишчевим пером у облику завршних напомена. Међутим, оно што читаоцима са изворног подручја представља препознатљиве путоказе, као Смедерево или Онофрио, читаоцима из неких других крајева може да звучи потпуно страно – чак и егзотично, а читаоци у суштини воле егзотику, ма колико се неки учени преводиоци на то мрштили. Са језичког гледишта, Лалићев благи тон и пријемчив, али уједно и рефлексиван стил изражавања његову поетику смештају у централне токове европског песништва двадесетог века. Стога ни у енглеском језику није тешко наћи њима равне одлике, на које се ја као преводилац, што свесно, што несвесно, ослањам – на пример, код Јејтса, Одена или Платове. Међутим, понекад је потребно много дораде да би се добио превод који задовољава моја основна три принципа: да одише сличним нијансама значења и по форми једнако упечатљивим призвуком као оригинал, а да ипак звучи као енглеска песма. Али кључни значај последњег принципа понекад лежи у наизменичним губицима и добицима у поновном осмишљавању изворних значења и призвука. На пример, приликом трансформисања стихова: Наравно, наивно беше нудити богу тројном За стан те грађевине, китњасто подупрте На боковима крхким (из песме „Катедрале”) у It was naive, with hindsight, to invite A triple god to take up lodging in these tenements With their flimsy, ornately shored-up walls (‘Cathedrals’), одјек који се осећа у наравно–наивно преиначио сам у несавршену риму hindsight–invite, што је подразумевало промену значења из наравно у with hindsight (јасно). Исто тако, алитерацију гласова н- и б12

and those which the target-language readers belong to or know about. I see Lalić’s cultural world as defined by the twin poles of the Adriatic and the Aegean. Key sites in this world lie at one or other pole (such as Rovinj and Venice, or Byzantium and Ancient Greece), or are mapped relative to them (such as Serbia and Macedonia). Hence I see Lalić more as a Mediterranean poet than a Serbian or even Yugoslav poet, though all three cultural identities co-exist in his poetry. Many features of this world are known to UK readers, and hence translate unproblematically, because they belong to general human experience: sun and sea, love and mortality. Or to a shared European heritage, where the meanings of bread and wine, Orpheus and Atlantis, need no explanation. Other features are central to Lalić’s South-East European cultural landscape, but lie at the edges of English-language readers’ landscapes – modern Belgrade or medieval Byzantium, for example. Because these are not complete unknowns, gaps in readers’ knowledge can be pencilled in with endnotes. However, waymarkers familiar to source-language readers, such as Smederevo or Onofrio, can become exotic for targetlanguage readers – and a certain exoticism may actually appeal to readers, though some translation scholars frown on this.

Turning now to language, Lalić’s mellow tone and accessible yet reflective diction place his poetic voice in Europe’s 20 th-century poetic mainstream. Therefore they have English-language parallels which, consciously or unconsciously, I draw on as a translator – Yeats, say, Auden, or Plath. However, it can take many revisions to produce a translation that follows my three guiding principles: that it should have similar nuances of meaning and equally effective structures of sound as in the original, but work as an English poem. The crucial importance of the last principle, however, might mean an interplay of losses and gains in recreating the original’s meanings and sounds. For instance, in transforming Naravno, naivno beše nuditi bogu trojnom Za stan te građevine, kitnjasto poduprte Na bokovima krhkim (from ‘Katedrale’) into It was naive, with hindsight, to invite A triple god to take up lodging in these tenements With their flimsy, ornately shored-up walls (‘Cathedrals’), I shifted the echoic naravno–naivno into the imperfect rhyme of hindsight–invite, which meant changing the meaning of naravno (‘of course’) to with hindsight. Similarly, the n- and b- alliterations of naravno–naivno–beše–nuditi–bogu shifted into the t- alliteration and -od 13

присутну у: наравно–наивно–беше–нудити–богу заменио сам алитерацијом са т- и мелодичним -од код: triple– god–take–lodging–tenements. А реч tenements (’зградурине’, тј. оронуле зграде за бројне сиромашне породице) звучи јаче него грађевине (‘buildings’), чиме сам надоместио поједностављени превод бокова (‘flanks’) у зидове (walls). Међутим, Лалић се служи и јужнословенском метриком, коју карактерише једанаестерац. Изазов се крије у избору еквивалента у енглеском језику. Док су традиционални јужнословенски стихови силабичког карактера, традиционалне енглеске песничке форме заснивају се на уједначеном акцентовању (нпр. јампски пентаметар у „To be or not to be, that is the question”); исто тако, наставци на крају речи (-ити, -има, и сл) српским стиховима обично дају нешто дужи призвук него што је случај са њиховим енглеским еквивалентима. Начин на који ја приступам овом изазову није увек уједначен. Једанаестерац, рецимо, понегде остаје стих од једанаест слогова без утврђене акценатске форме (што је неуобичајено за енглески стих, али му даје призвук оригинала), или прераста у јампски пентаметар (што дочарава блискост оригинала), а понекад бива сажет у тетраметар. Превођење Лалићевих римованих стихова представља највећи изазов. У збирци О делима љубави заобишао сам тај изазов: римовани сонети из збирке Мелиса остали су без риме. Међутим, „неримовани сонет” већ представља терминолошку контрадикцију јер управо рима чини покретачку снагу сонета. Отуд сам се, од средине осамдесетих наовамо, ухватио у коштац са превођењем у стилу рима за риму. Али изналажење римованих парова речи које ће у пуном сјају дочарати намеру и призоре оригинала представља веома, веома дуг процес. Поред тога, готово је немогуће остати макар и приближно дослован. Радије настојим да останем веран својој представи о томе „како би Лалић вероватно то исто све срочио да је писао на енглеском” – пука илузија, али боље и то него ништа. Зато, када сам преводио: Све тањи дани у брдима Све ближе снегови прилазе; А шуме силазе, силазе У риђим и мрким крдима (из песме „Језеро у јесен”) у: Ever thinner the days in the hills, Ever closer the first falls of snow; The woods are coming down in a slow, Russet and dark-grey flock which fills (’Lake in autumn’), осећао сам да је најважније да задржим ’брда’ (hills) и ’снег(ове)’ (snow). Једина употребљива рима коју сам уз њих могао да нађем, са slow и fills [the lakeside], представља додатак оригиналу, 14

assonance of triple–god–take–lodging–tenements. And tenements (tall, poor-quality, multi-family houses) is more forceful than građevine (‘buildings’), which compensates for simplifying bokovima (‘flanks’) into walls.

Lalić, however, also uses South Slav verse forms, such as the 11-syllable jedanaesterac. One challenge here is what English equivalents to use. Whereas traditional South Slav lines are syllabic, traditional English forms are based on regular stress patterns (e.g. the iambic pentameter “To be or not to be, that is the question”); and Serbian’s word-endings (-iti, -ima, etc.) tend to make Serbian lines slightly longer than their English equivalents. How I tackle this challenge is not consistent. A jedanaesterac, for example, might stay as an 11-syllable line with no fixed stress-pattern (unusual in English verse, but giving the original’s feel), become an iambic pentameter (conveying the original’s familiarity), or even be compressed to a tetrameter.

Translating Lalić’s rhymed verse presents the biggest challenge. In The Works of Love, I sidestepped this challenge: the rhymed sonnets from Melisa became unrhymed. ‘Unrhymed sonnet’, however, is a contradiction in terms: rhyme is the engine that drives a sonnet. Hence, from the mid-1980s onward, I grasped the nettle of translating rhyme for rhyme. However, finding a set of rhyme words that will allow the original poem’s intent and image to shine through is a very, very slow business. Moreover, staying even roughly literal is quite simply impossible. Instead, I try to stay faithful to my idea of ‘how Lalić might have worded these ideas if he had been writing in English’ – an illusion perhaps, but better than nothing. Hence, when translating Sve tanji dani u brdima Sve bliže snegovi prilaze; A šume silaze, silaze U riđim i mrkim krdima from ‘Jezero u jesen’ into Ever thinner the days in the hills, Ever closer the first falls of snow; The woods are coming down in a slow, Russet and dark-grey flock which fills from ‘Lake in autumn’, I felt that keeping hills and snow(s) was crucial. The only usable rhyme partners I could find, slow and fills [the lakeside], are additions to the original, but do – I reasoned – fit the image of woods as flocks of sheep descending to the lake. Conversely, I felt that changing prilaze into the first falls, to 15

али ипак – сматрао сам – одговара призору шуме док се стада оваца спуштају до језера. Насупрот томе, осећао сам да замена речи ’прилазе’ у ’the first falls’, што затим природно уводи i ’snow’, значење стиха чини нешто конкретнијим, али га с друге стране ничим не нарушава. Надам се да ће читаоци у овом двојезичном издању открити да сам у начелу поштовао суштину ових финих песама – и да ће ми опростити због евентуалних непрецизности у тумачењу и указати на грешке. Такође се надам да ће читаоци који не познају изворни језик ових песама уживати у проширеном опусу једног од највећих европских песника и на енглеском језику.

Френсис Р. Џонс Нортамберленд, Енглеска Јануар 2014.

16

give a natural lead-in to snow, made the line’s meaning slightly more concrete, but otherwise kept it intact.

In this bilingual edition, I hope that bilingual readers will find that I have generally respected the essence of these fine poems – and that they will forgive any misjudgements, but point out any errors.

And I hope that readers who do not know the source language will enjoy these new additions to the English-language oeuvre of a major European poet.

Francis R. Jones Northumberland, England January 2014

17

Песме

Poems

Време, ватре, вртови

Фебруар

Звоници пуни ветра из равнице,

Ветра са реке, мрешкаве и мутне, Ко путокази бакарни за птице Кад лете изнад земље тамнопуте. Под њима што пружају лице Са дотрајалим осмехом барока, У низу, сете странце нехотице На излизане карте од тарока. Куда да пођеш? Пролази су тесни, Ал’ мораш ићи улицама даље; Станеш ли, бићеш зеленкаст од плесни Ко успомене и старе медаље. На трг да пођеш? Тамо ветар брише И изнад торња надлетају вране, А улице се губе на све стране, Па онда не знаш да се вратиш више.

20

21

Winds gusting from the flatlands, from the grey,

Wind-fretted river, fill bell-towers which stand Like copper signposts marking out the way For birds to fly across the dark-fleshed land.

The house facades stand cheek by jowl below, But their baroque smiles have begun to crack, Reminding strangers, if they will or no, Of cards laid from a shabby tarot pack.

Where will you go? The alleyways are tight, But you must walk on through these streets, and hold Your course: don’t stop, or you’ll turn green with mould Like memories and medals kept from light.

Head for the square? But there, a hard wind rides And all around the steeple crows soar, black; Streets twist and disappear on all four sides, And then you’ll never manage to get back.

February

Блага зима

Мали и ломни костури стабала,

Двобојна влажна поља мокрих крпа; Свака се локва ситно намрешкала Обучена у небо с две-три птице. Стармала зелен траве, пуна хрпа Мрвљиве земље; расплет кртичњака. Прапорци кише у руну облака. Жућкасто сунце. Дим од хрскавице. Поток је мекан, млад и нема коре И пун је белих риба које зборе: Вода је млака, путујмо у море Са струјом ветра и муљем равнице. Ноћи без мраза. Поља се зелене И јаловости боје се ко жене.

22

23

The skeletons of trees, stripped back and brittle,

Line brinded fields of sodden rags, as little Winds shimmer over puddles, each with one Or two birds flitting through the sky they wear.

On the precocious green of grass, a mound Of crumbling earth: a molehill gone to ground.

Clouds – fleeces ringing wether-bells of rain.

Cartilaginous smoke. A sallow sun.

The beck is tender, young, its edges bare, And its current full of white fish which say: The water’s warming, so let’s drift away To sea with wind and silt across the plain.

No frost at night. The fields are greening through And fearing barrenness, as women do.

Mild winter

Увод у поморско право

24

Постоје луке, а затим, постоје бродови Облобоки, црни од угља и масни од уља. Маслинасти прозори лука пуни су очију Као стара огледала и пуни су рубља На шареном ветру, као бродови заставица. Постоје бродари и постоје крцатељи. И љубавници, пуни нежности пред устима пучине Где беспослени бродови с рукама у џеповима Посматрају пипава отискивања бродова Душмански накрцаних. Већ иза лукобрана Почиње море, плаво и свуда спојено. Постоје предвиђене одговорности бродара. Златна пшеница и пацови у трбуху брода. На пучини бродови постају јако малени, Као птице у ветру, па се при сусретима Храбре; дебело трубе и поздрављају. Под бродовима су рибе у слојевима пучине, А под плавкастим рибама су опет бродови, Обрасли у шкољке, и товари ван одредишта. Постоје бродови који убијају бродове На плавом и равнодушном мору, што прогута Морнаре, пацове, трбух брода и пшеницу. Постоје шуме црних, смоластих четинара Што певају на дну мора. Постоје једрилице И мали жути лептири у гару топлих лука. Сусрети бродова у магли испробаданој Црвеним сиренама. И бродови насукани С распараним шкргама и отвореним устима. Ислужени бродови и шарене кафанице На излизаним обалама. И коначно бродови Што сањају меснати дрхтај рањене пучине На којој ће се наћи када јој прсти буду Здробљени у мишоловци уништених лука.

25

First there are ports; and second, there are ships,

Round-sided, black with coal and slicked with oil.

Ports have olive windows filled with eyes Like old mirrors; they’re decked with linen drying In the gaudy winds, like ships with bunting.

There are shipping companies, and shippers. And lovers, Full of tenderness before the jaws Of the ocean, where jobless ships, hands in pockets, Watch ships set out gingerly, with hostile Cargoes. Beyond the sea-wall begins a single Sea, blue and interlinked. Shipping Companies have predicted liabilities.

Golden wheat and rats in the holds of ships.

Ships on the open sea become very small, Like birds in the wind, encouraging each other By hooting a thick salute each time they meet.

Beneath the ships are fish and strata of sea, And beneath the bluish fish are ships again, Overgrown with shells, and cargoes lost In transit. There are ships which kill ships On the light-blue and impassive sea, which swallows Sailors, rats, and holds of ships and wheat.

And there are forests of black pitch pine Which sing at the bottom of the sea. There are yachts And small yellow moths in the soot of warm ports.

Ships which meet in fog, stabbed and stabbed again With red klaxons. And ships that have run aground, High and dry with gaping gills and mouths.

There are ships which are pensioned off, and colourful Cafes on shabby shores. And lastly, ships That dream about the fleshy shuddering of A wounded ocean, which they’ll sail on once its fingers Are broken in the mousetraps of ravaged ports.

Introduction to Maritime Law

И осетила је земља: не жели више камен Да буде камен, тежак ко што је море плаво. Олакшан за једну таму и љубав за небо Што леже пуно птица сасвим ниско на шуме, Запенио се камен у чипку грађевина Да на јуриш отме простор птицама збуњеним. Тако су настала чуда, светла и несигурна, Замочена у чисте плаве вирове ветра.

Катедрале 

Али камен је остао камен. То знају длета отупљена, и птице. Наравно, наивно беше нудити богу тројном За стан те грађевине, китњасто подупрте На боковима крхким, јер никад се богови У чуда приступачна усељавали нису. Али је камено чудо у свет један обрасло, У лишће, и ликове тврде које сваки ветар Излизаних прстију сад већ давно напамет зна, И сунце је натерано да се увек смеши Када хоће да уђе на разнобојна стакла У простор где звук је сваки ољуштен до сржи. Пропе се камен на ветру, као талас пене. Али камен је остао камен. Требало би запитати мртве неимаре Јесу ли веровали у камен без тежине Који цвета на сунцу као кестен, и расте У мекано небо, и томе да нема краја; Или су знали да ће у једном тренутку На пола пута опет тамно зажелети камен Да буде камен, тежак ко што је море плаво. Јер настала су чуда, светла и несигурна, А незавршена као пролеће, као стабло.

26

Надохват неба препуног птица.

27

And the world felt this: stone stopped

Wanting to be stone, as heavy as sea is blue.

Made lighter for darkness’s sake, for love Of a bird-filled heaven lying just above the woods, Stone foamed into the lace of buildings, storming Space and seizing it from the bewildered birds.

This is how miracles came about – bright, uncertain, Dipped into pure blue whirlpools of wind.

But the stone stayed stone.

As the blunted chisels know, and the birds.

It was naĂŻve, with hindsight, to invite A triple god to take up lodging in these tenements With their flimsy, ornately shored-up walls: Since when did gods live in affordable miracles?

But this stone miracle became overgrown With a world, with leaves, with unyielding forms Which all the winds have learned by rote, wearing their fingers To the bone. And the sun is forced to smile each time It wants to pass through multi-coloured glass Into a space where every sound is peeled to the core.

Stone rose into the wind, like a wave of foam.

But the stone stayed stone.

We ought to ask the dead masons if they believed In stone blossoming weightless in the sun Like a chestnut tree, and growing into The yielding sky, and all this having no end; Or if they knew that in an instant, Mid-way, stone would dimly wish To be stone again, as heavy as sea is blue.

Because miracles happened, bright and uncertain, As incomplete as spring, as a tree.

With a bird-filled heaven close enough to touch.

Cathedrals

Море у даљини плаво,

Лука

Да ти зуби утрну. Шетали смо дуж лукобрана, Као питоми галебови што једу из руке. Ту смо. Кад море загризе у град Зине изрезуцкана рана У коју опрезно уплове бродови. Ободи се натруне шареним љускама чамаца. Ваздух отопли од сочних, заобљених речи. Неукротиви мириси испуне сваку пукотину Између камена, гвожђа и времена. Ми смо усред луке, дивне луке. Крезуби, уштављени капетан у пензији Што њушка за остацима слане младости Око прамаца управо приспелих бродова Заправо је љубазан човек и прича нам: – Овај брод је велик. Велик али спор. Гломазну му младост памте измењене луке. Када оде, не враћа се тако скоро Јер споро мили боковима света, Кад му крма једном обрасте у пену.

28

Капетанов поглед се оклизнуо О дугине боје глатке мрље уља На тамној површини воде. Капетан постаје мали као чиода И пропада у пукотину између два камена, Два глатка камена на лукобрану.

29

Sea in the distance, the sort of blue

That numbs your teeth.

We’re walking the harbour wall Like the tame seagulls which eat from our hands.

Here we are. When the sea sinks its teeth Into the city, it leaves a jagged open wound Which ships enter, cautiously. Gaudy husks Of boats are rotting at the gunwales, and the air Is growing warm with rounded, succulent words.

Unruly smells fill each crack Between iron, stone and time.

We’re surrounded by a seaport, a splendid seaport.

The tanned, gap-toothed captain from the guest-house Spending what’s left of his salty youth Sniffing about the bows of ships just docked Turns out to be a pleasant man, who tells us “This ship’s big. Big but slow.”

Changed ports recall its lumbering youth.

Once it leaves, it won’t be back soon: It crawls slowly across the sides of the world, Its stern overgrown with foam.

The captain’s gaze has skidded Across the iridescent oil-slick Glossing the dark surface of the water.

The captain grows as small as a pin And is lost in the crack between two stones, Two smooth stones on the harbour wall.

Harbour

А ми смо и даље шетали. Чини ми се, рекао сам: Лепо је Бити на почетку највећег од путева. Бродови одлазе и враћају се Са заспалим ветром на катарци И отрованим шкољкама под гвозденим боком. Пођимо, јер омата нас вече, А у тами се не волим освртати.

30

31

But we walked on.

I believe I said: “It’s good To be where the biggest road begins.”

Ships set out and return With the wind asleep on their masts And poisoned shellfish beneath their steel flanks.

We leave, because evening is wrapping itself around us And I don’t like turning back in the dark.

Млада љубав

Она ће заспати, са јатом златних рибица

Између трепавица, учешљаних у таму. Заспаће с мало умора у дну облих зглобова; Сан, мала ухолажа, већ чека је на јастуку. Заспаће уз пуцкетање тамног намештаја, Под затитралим сенкама лишћа на плочи стакла, С рукама отвореним и увек полубудним, Тек сад помало збуњеним од свега што је такла. Око себе ће дахом оплести паучину; И мачка ће кроз собу да прође од себе тише. Оштри ће месец прстима од брезових шиба Радознало опитати њену већ топлу постељу. Заспаће. Тишину ко миш грицка куцање сата. Сањаће да се диже и на прстима трчи У потери, низ плаву ветровиту улицу, За даном што се давно искрао на мала врата.

32

33

She’ll fall asleep, a shoal of goldfish between

Her lashes now combing the dark. She’ll fall asleep, A touch of tiredness deep in her rounded joints: Sleep, her tiny earwig, waits on her pillow.

She’ll fall asleep to the dark furniture cracking, Beneath the shadows of leaves flitting across The pane, her hands left slightly at a loss By all she has touched, open and still half-awake.

She’ll spin a spider’s-web of breath about her; And a cat will cross the room more quietly than Itself. A sharp moon will run its inquisitive Birchtwig fingers across her already-warm bed.

She’ll fall asleep. The tick of the clock, like a mouse, Is nibbling the silence. She’ll dream she’s up and running On tiptoe down the wind-blue street, chasing The day which long since slipped away from the house.

Young love

Молитва

Љубави, нека буде воља твоја

На овом небу, страшно несигурном, Ко и на земљи. Сад је доба боја И јужног ветра у листању журном. Ноћи су плаве, мекане ко воће И пуне звезда ко плитки бунари. Нека се људи љубе како хоће У привременом кругу малих ствари. Љубави, нека буде воља твоја У градовима што су непокретни И неће моћи да беже из строја, И испод лишћа што још нема ране, И међу људима што живе сретни Јер верују у старе лукобране.

34

35

Our love, down here on earth thy will be done As in this heaven, so dreadfully unsure, Now that the season’s south wind has begun To flick its book of colours through once more.

The nights are shallow wells the stars have filled – While they are still as blue as soft fruits’ skins, Let people love each other as they will, In temporary circles of small things.

Our love, here in these towns thy will be done, Down all the streets whose wanderlust is spent And who now stubbornly refuse to run; Where leaves, unwounded still, spread out their shawls Between these folk who call themselves content, For they have faith in ancient harbour walls.

Prayer

То није страх

Март педесет четврте

То није страх; то је живо, мекушно пролеће

На улицама плаво, уз реке разголићено. И онај месец, свеж као ољуштена наранча Над плавим лименим крововима. И прво лишће Воденасто, нежно зелено, што плива на ветру Ко невешто тепање по површини слуха. То није страх; киша је застала на прозору Радознала и немоћна. Али то није страх. Узалуд, то није више соба. То је пролеће Међу лако рањивим стварима без чврстине, Међу четири јако стањена провидна зида Где лежи мирно на кревету, јако мекан, Као међу биљкама згњеченим, као на ветру Жутом од сунца. Ту сам, лако приметљив, изложен Лежим и чекам да ли ћу морати да се дигнем И пођем, страшно неспреман. Али то није страх.

36

37

It’s not fear – it’s spring, live and soft to the touch,

Blue on the streets and bare beside the river.

And that moon, fresh as a peeled orange Above the blue tin roofs. And the first leaves

Floating gentle and watery green on the wind Like infants’ syllables on the surface of hearing.

It’s not fear: rain, inquisitive, helpless, Has stopped by the window. But it’s not fear.

It’s no longer a room, let’s face it – it’s spring, Between things raw and yielding to the touch, Between four walls growing so transparently thin Where I lie, quiet and very soft, on this bed As if among crushed plants, as if in a wind Yellow with sun. Here I lie, wide-open, Exposed, waiting in case I have to rise And leave, dreadfully ill-prepared. But it’s not fear.

It’s not fear

March fifty-four

Овде треба да буду вртови, зелени вртови,

Овде треба да буду вртови

Незапамћени у сновима ових спавача. Вртови Са споменицима нежности под мрежама лишћа, Мокрим шљунком и заустављеним покретима Давних девојака од мрке бронзе и крви ружа. Вртови, затрептала игралишта светлости, Одморишта шуштавих киша, црвене рибе У осмесима рибњака обраслих у небо. Овде треба да буде ветар, свучен у лишћу Као купач, и много неуплашених птица На раменима тишине, у очима светлости, Тако да свако може нестати сном у трави И вратити се богатији за један сан о себи, Као са путовања, као са златним руном, Другачије него што се враћају ови спавачи, Ови прљави анђели, из тунела без лишћа. Овде треба да буду вртови, а не ходник Са сивим одјеком једнога што корача И лови своје лице у разбијеним прозорима Иза којих је ноћ, равница, чађави маслачак И ветар удављен зарђалом жицом.

38

39

There should be gardens here, green gardens,

Unremembered in these sleepers’ dreams. Gardens With monuments to tenderness under leafy nets, With wet gravel, with girls’ gestures arrested Long ago in dark bronze and roseblood.

Gardens, winking playgrounds of light, Resting-places of lisping rains, red fish In the smiles of ponds overgrown with sky.

There should be wind here, stripped to the leaves Like a swimmer, and plenty of unfrightened birds On the shoulders of silence, in the eyes of light, So everyone can vanish sleepwards in the grass And return the richer by a dream about themselves, As if from a voyage, as if with a golden fleece, But not the way these sleepers return, These dirty angels, out of a leafless tunnel.

There should be gardens here, not a passageway With the grey echo of someone pacing, of someone Stalking his face in broken windows, behind which There is night, a plain, a sooty dandelion And a wind garrotted with rusty wire.

There should be gardens here

Орфеј на палуби

Еквиноциј

У овом ветру који остаје нем јер се разлистава, У овом ветру што се не понавља, а исти је, У овом ветру прастаре боје свежег неба Разабирем гласове које сам давно изгубио У зубатом простору мрака, испод корења, У светлуцању руда чију сам свирепост слутио, Опасно обнажен. У овом немом ветру Ослушкујем себе, уплашен и срећан, као онај Што откри огледало када се нагнуо жедан Над осмех воде. У овом ветру, ја певач. Сад јутра излазе из мора као копљаници Осветљени знојавом црвеном росом пролећа. Ноћи су саздане од тутњаве плодних киша У којој се утапа моје муцање. Остаје ветар Који извлачи црна стабла из љубоморне земље, Ветар, моје враћање, мој чврсти зид плача У који сам узидао глас и нестајање. И моја стопала урастају у црвену прашину Ове земље што дрхти, дрхти као палуба У јединој могућој пловидби, у овом ветру; Светлост пробада мој глас, и он остаје песма, Ветар, моје враћање, мој чврсти зид плача.

40

Orpheus on Deck

41

In this wind that is mute because it’s breaking into leaf, In this wind that never returns yet stays the same, In this wind the primeval colour of cool, fresh sky I can make out the voices I lost long ago In the biting space of darkness, beneath the roots, In the glitter of minerals whose cruelty I could sense When I was dangerously exposed. In this mute wind I listen in on myself, fearful and happy, like someone Bending, thirsty, over the smile of water And finding a mirror. In this wind, myself, a singer.

Now the mornings are rising out of the sea like lancers Lit with the sweaty red dew of spring.

The nights are built out of fertile rains whose drumming Drowns my stuttering. The wind remains, Drawing black trees out of the jealous earth, Wind, my return, my solid wailing wall Where I have immured my voice and my vanishing.

And my footsteps grow into the red dust Of this earth which trembles, trembles like a deck In the only possible voyage, in this wind; Light stabs through my voice, which stays song, Wind, my return, my solid wailing wall.

Equinox

Људи земље, саградили сте легију сатова,

Песма о сатовима

42

Малих чуда са оштро расцветаним зупчаницима Што певају иза зидова, за стаклом, под смрекама. Животињице без крви, што наоко безазлено Мере несамерљиво, распоређене ко страже У шупљим зидовима сна, и на свим мостовима Што свакако некуда воде. О људи земље, Научили сте бистри немушти језик сатова Да будете послушни. И сада вичу торњеви Време од бронзе и упрљаног плаветнила Птицама у лице, но птице их не слушају. И пси, примећујете ли, не маре за сатове; Можда зато што воле људе, или се плаше Куцања сата, ноћу, у празној великој кући. А сатови живе и љупко нас преживљују, Стари сатови, са емајлом, огледалима, и крхким Промуклим мелодијама и насликаним птицама (Дивни сатови), живе ситни телали времена Заједно са цвећем и маховином, само дуже, Само пуније. Људи земље, па ипак бројчаници Нису слични нашим неуплашеним лицима Што брзо старе, што се смежурају ко плодови Враћени ситној земљи, док нељудска срца сатова Куцају без крви, пљују сипки песак времена У ветар, у очи чекања, у ваше кључаонице. Гледајте, ја певам, до колена у живој трави, А свуда око мене тврдо куцају сатови. Људи земље, саградили сте легију сатова, А можда би било боље да сте садили руже, Мекане и слојевите, што лепше мере пролазност Којом су напуњене, ко вином стари пехари. Земља је пуна сатова. И сви слушају сатове И умиру пуни уситњеног времена, Пуни ситниша, као касе у суботу увече,

43

People of earth, you’ve built a legion of clocks, Small miracles of sharp-flowered cogwheels Which sing behind walls, behind glass, under spruce.

Little bloodless creatures which, inoffensive to the eye, Measure the immeasurable, deployed like guards In the porous walls of sleep, and on all the bridges Since they must lead somewhere. People of earth, You’ve learned the dumb language of clocks In order to be obedient. And now the towers Shout a time of bronze and tarnished blue Into the faces of birds, but they refuse to listen.

And dogs, you notice, care nothing for clocks: Perhaps because they love people, or the tick of a clock Has frightened them at night in a big empty house.

But clocks live and gracefully outlive you, Old clocks, enamelled, with mirrors and fragile Husky melodies and painted birds (Wonderful clocks), time’s tiny town-criers live Together with flowers and moss, only longer, Only fuller. And yet, people of earth, the faces Of clocks are unlike your own unfrightened faces Which age fast, which shrivel like fruit returning To the sated earth, while the inhuman hearts of clocks Beat without blood, spit the loose sand of time Into the wind, into the eyes of waiting, into your keyholes.

Look, I’m singing, up to my knees in living grass While clocks tick loudly all around me.

People of earth, you’ve built a legion of clocks, But you’d have been better planting roses, Soft and multi-layered, which more exquisitely measure The transience that fills them, like wine in old goblets.

The earth is full of clocks. And everybody listens To clocks, and dies full of finely chopped time, full Of small change, like tills on a Saturday night,

Song of the clocks

И одлазе, пажљиво, у предео без сатова. Људи земље, а сатови су мртви, мртви од немоћи, Мртви од страха што ће једном морати да стану И зарђају редом на обалама тишине, Удављени у мртвом слуху својих твораца, Са несвареним временом у златној зупчастој утроби.

44

45

Setting off cautiously for a province without clocks.

But the clocks are dead, people of earth, dead with impotence, Dead with the fear that they’ll be forced one day To stop and rust on the shores of silence, Smothered by the dead hearing of their makers, With undigested time in their gold-toothed entrails.

1 У нама куца срце а око нас су брегови,

Кораци према мору Албанија 1915.

Брегови обучени у страшну белу свечаност, У зубату свечаност снега. И сад је време Остало за нама у јековитој долини, И тражи нас међу мртвима, поред друмова. А ми се пењемо и око нас су брегови Што боле у очима, хладни, заустављени. Селимо стопе у гладном наоружаном низу И свако слуша снег и срце испред себе. Дању се дозивамо. Ноћу палимо ватре, Палимо слабе црвене ватре под мртвим смрекама. Ко заостане, остаће мален међу бреговима. Чији плач носи ветар, тежак од смрзнутих птица, Који нас престиже сваке ноћи? Ми корачамо С пушчаним цевима пуним ветра. Ми корачамо И сањамо очи и млеко, месец и јагоде, Полуслепи и брашњави од беле смрти. Ко нас пребројава? За нама гори земља А ми се повлачимо, страшно непобеђени.

2 Негде је море, густо од сланог меда сунца

46

И паперјасто од плавих топлих ветрова Што вековима уче смокву вештини зрелости. Тамо негде је море, стопало неба, и питоми Пламен лозе, и птице, дивне играчке светлости, И тишина, дрхтава риба у мрежи цврчака.

47

1 Hearts beat inside us and hills are all around us,

Hills dressed for a terrible white ceremony, The biting ceremony of snow. And now Time has stayed behind in the echoing valley To search for us among the dead, beside the roads.

Meanwhile we climb and hills are all around us, Cold, immobile, painful to the eyes. We slide Our footprints forward in a hungry weaponed file, Everyone listening to the snow and the heart before us.

By day we call out to one another. By night We light fires, puny red fires under dead spruce.

Whoever lags behind will stay small between the hills.

Whose weeping is borne on the wind, heavy with frozen birds, Which overtakes us every night? We walk on, Our rifle barrels filled with wind. We walk on, Dreaming of eyes and milk, of moon and strawberries, Half-blind, dusted white with the flour of death.

Who is counting us now? Earth burns behind us And we are retreating, terribly undefeated.

Walking towards the sea Albania 1915

2

Somewhere over there’s the sea, thick with the salt

Honey of sun, fleecy with warm blue winds, Teaching figs the art of ripeness since time out of mind.

Somewhere over there’s the sea, the foot of the sky, And the vine’s tamed flame, and birds, wonderful toys Of light, and silence, fish shivering in a net of cicadas.

О густо плавило у нежним собама вида, О обало, највећа и најлепша границо. Слободо звана море, отвараш бистре очи И када видиш људе смешиш се: они се враћају. И бели камен, градови од сунца С уснама мора на каменом лицу, И ластавице под обрвом кућа. И бродови, разговор жутих лука, Бродови које дуго трпи море Јер прогледаше плавим оком мора. Тамо негде је море, развијено без страха, Море у жилама, у уљу златних маслиника Отворено и старије од ове наше вечности. Тамо се повлачимо, горко непобеђени.

3 За нама гори земља а око нас су брегови.

Угризамо брегове под срце корацима; Када се дозивамо, одјек путује и дрхти Ко стрела у телу ветра. Нека нас време тражи У бившим рововима, у будућим рововима, Међу челиком, међу пчелама и булкама. Чији се плач заледио у цевима наших пушака? Ко има храбрости да нас преброји пре повратка? Тамо далеко живи море. Ко заостане Остаће велик у белим устима смрти, Велик у цвећу, мален међу бреговима.

48

49

O dense blue inside the gentle rooms of sight, Coast, biggest and finest frontier, Freedom whose name is sea, you open your clear eyes And smile at the sight of people: they’re coming back.

Between white rocks stand towns of sun With lips of sea in each stone face And swifts beneath the houses’ brows.

And ships, the talk of yellow ports – Ships which the sea has long let be, For they look with the sea’s blue eye.

Somewhere over there’s the sea, shattered without fear, Open and older than this eternity of ours.

And we are retreating seawards, bitterly undefeated.

3

Earth burns behind us and hills are all around us.

Our footsteps bite the hills beneath the heart; When we call to one another, the echo travels and shivers Like an arrow in the body of the wind. Let time try To find us in trenches past and trenches still to come, Between the steel, between the bees and the poppies.

Whose are the tears that freeze in our rifle barrels?

Who has the courage to count us now, before we return?

It’s a long, long way to the sea, but my heart’s right there.

Whoever lags behind will stay big in death’s white mouth, Big in flowers, small between the hills.

Пролећно поподне неубијеног Јајинци

Дајте ми речи које могу да пробуде слух, Гломазни слух нагрижен слатком рђом времена У тишини црне земље, дајте ми речи Да покренем слух оних који су певали, Певали пред разбијеним устима зидова, Да им покренем слух као врата црна гвоздена У зарђалим сузним шаркама, врата изрешетана Злочином. Дајте ми речи да искујем звекир, Да ударам. Дајте ми речи да их ставим под језик траве, Под језик невине, дирљиво равнодушне траве, (Ноћ, разбијена уста зидова) Дајте ми речи да их ставим под језик траве, Да трава проговори језиком раскрвављеним. Хиљаде испод траве не могу да чују. Разабирем да лежим у трави, омађијан, Ипак омађијан постојањем, као птица, И да ме нежно пробада пролећни дан, и буди Мале ружичасте фосиле обичних радости У слојевима сећања. Обичан пролећни дан.

50

51

Give me words to wake their hearing,

Their heavy hearing eroded by the sweet rust of time In the black earth’s silence, give me words To prise the hearing open of those who sang Before the shattered mouths of walls, To prise their hearing open like a black iron door On tear-rusted hinges, riddled with evil.

Give me words to forge a knocker So I can hammer on that door.

Give me words to put under the tongue of grass, The guiltless, touchingly indifferent grass, (Night, shattered mouths of walls) Give me words to put under the tongue of grass, So grass can speak out in its blood-smeared tongue.

The thousands under the grass cannot hear.

My senses tell me I’m lying in grass, bewitched All the same, bewitched with existence like a bird, That a spring day is piercing me gently And waking the small pink fossils of ordinary joys In memory’s strata. An ordinary spring day.

Unkilled, one spring afternoon Jajinci

Хиљаде испод траве не могу да виде. Да заријем прсте у траву, да схватим, ако могу: Злочин је безимен, а боја моје крви Јесте богатство оних изрешетаног вида Који ме нису знали кад су певали, последњи пут, У ноћи, пред разбијеним устима зидова. Лежим у трави, главу ми је разјело цвеће, А они су испод траве. Изгледа једноставно. Дајте ми речи да покренем овај тамни слух, Гломазни слух нагрижен слатком рђом времена, Црни гвоздени слух стрељане љубави, у земљи Која је моја земља.

52

53

The thousands under the grass cannot see.

Let me drive my fingers into the grass, to understand, If I can, how evil is nameless and death has riddled Their sight, yet the red of my blood is their wealth, Though they did not know me when they sang their last, At night, before the shattered mouths of walls.

I’m lying in grass, my head eroded with flowers, And they are under the grass. That much is clear.

Give me words to prise their dark hearing open, Their slow hearing eroded by the sweet rust of time, The black iron hearing of murdered love, in earth Which is my earth.

Мелиса

Пролеће I

Пролеће, опет почиње игра чиста до бола,

У даху мрке земље с ваздухом бистрим у додиру, У светлости што ствара себе између стабала, У ситној, ритмичкој игри залелујаног кола Сећања преодевених, што изненада продиру Кроз истањене зидове, као светлост кроз опне, Кроз крила младих пчела, ко звук кроз жиле метала, И све се може почети опет, каже правило Игре што почиње када снегови копне; О игро чиста до бола, гле, време се савило У топлом ветру у коме цвеће усправно остаје; Али игра је кратка и спутана од треме, Једна реч у киши светла, реч која ништа не постаје, А онда ветар стане, и опет се усправи време.

54

55

Spring’s starting its dance again as pure as pain,

Where the dark earth’s breath meets air that is now bright, Where light comes into being between the trees, Where memories don disguises and suddenly sway In a miniature skirling reel, then pulse their way Inside through walls grown paper-thin, like light Through membranes, and pierce the wings of young bees, Like sound through veins of metal. It’s danced to the law That things must start again when the snowdrifts thaw.

O dance as pure as pain, time is rolled Away in the warm winds, as the flowers unfold; But stage-fright hobbles the dancers, the dance is cut short, A word shines in the rain, then fades to naught, The wind drops, and time stands tall again.

Spring I

Исток

Исток, ружа ветрова и само један ветар

Што љуља колевку сјаја, упорну младост времена, Брегови којима ножеви израстају из темена Кроз облак црвене прашине сунчевих јахача, Онда прастари вртoви који се удаљују Брзином сећања, чудесни метар по метар, Ко обала од брода, и градови што се разваљују Премудри, преморени, на густом златном песку; Једна нестална свест која се привидно враћа Пред свако буђење, запаљена птица у блеску; О како је страшно далек тај чисти извор сјаја, Иза пустих вртова, иза стерилног песка, О изван мене нема мог изгубљеног раја, Не изван овог бола, не изван овог блеска.

56

57

East, a rose of winds – but there’s only one

That rocks the cradle of radiance, each new day’s Stubborn childhood. The hills bristle with crowns Through clouds of red dust from the knights of the sun; Then gardens from a distant past, which withdraw As steadily as memory, like the shore From a ship, metre by spellbinding metre; and towns, All-wise but fatigued, which collapse by a golden bay; A lost awareness whose illusion returns Each daybreak before I wake, a bird that burns In wildfire whose pure source is too far away, Past the sterile bay, past the gardens left to rot – My lost Eden is not outside me, it’s not Outside this pain, it’s not outside this blaze.

East

Огледала

Огледала се мичу, као да немају лежишта

У чврстим оквирима света који одражавају; Како им веровати? И ко је досад кушао Да прође иза слике, напипа пут до тежишта Овога помицања, ко што је Орфеј сишао Горких уста под голо корење, као господар Уплашеног срца, и није тајну заобишао? О очи страног светла које никад не спавају, Огранци бистрог крвотока што се згрушао У хладне живе локве непознате дубине На чијем дну је глас сребрн и црн и модар Помицан снагом изван дохвата ударца руке; А пут запречава двојник, мало стран, сред површине Изврнутог света, ко брод насукан испред луке.

58

59

Mirrors keep shifting, as if they can find no rest

In the hard frames bedding the world they reflect. Of course, We can’t trust them. For who has put them to the test By squeezing behind the image and seeking the source Of the shift by feel, as when Orpheus walked his allotted Path beneath bare roots, lord of his troubled Heart and bitter mouth, without skirting round The secret? Eyes whose alien light never sleeps, Transparent branches of some bloodstream clotted To cold, live pools in whose unfathomed deeps There’s a silver-black voice propelled by a force your hand Can’t strike. At the surface of the inside-out land Your way’s barred by a near-stranger, your double, Like a harbour blockaded by a ship run aground.

Mirrors

Рудар

Силазим у давни сан, полако, као рудар

У напуштено окно где ништа не светлуца Својим сјајем, него само од његове светиљке; Слаб је њен пламен, и не зна се где вреба судар Са слепим завршетком; то је игра нечиста, Тај сулуди рудар што јагодицама полако куца У влажна ребра таме, и чека да заблиста Заборављени кристал, расцветан попут биљке Ту, у згрушаној крви земље, на грубом зиду Напуштеног окна, где је већ раскрвавио прсте А да није помогао замореном виду, Јер свуда су биле само стене, прљаве и чврсте, И тако наставља игру, а зна да правила не вреде, И лутаће по окну, полуслеп, док не попусте греде.

60

61

I descend into age-old sleep, an abandoned pit Where a miner feels his way downward. Things glow With no light of their own, but only when caught by his lamp; Its flame is weak, so when the dead-end will hit Remains unknown. It’s a dirty game, the slow Tap-tap of the miner’s fingers on the damp Ribs of dark as he waits, slightly crazed, for the flare Of forgotten crystals to blossom plant-like there In the clotted blood of earth, in the rough-hacked wall Of a worked-out seam, his fingers scraped to the bone, Bloody from trying to help his exhausted sight When all around him was grimy, hard stone.

But he’ll still play on, though he knows the map can’t be right, And he’ll roam the mine, half-blind, till the pit-props fall.

Miner

Пролеће II

Зима одлази, море шушти ко неопрана свила

У црвеним увалама; нагнути на песку дна Мичу дугим веслима бродови давно потопљени Урасли у крв мора; исто је цицање жила У земљи загрејаној у првој цветној пени Што разједа стањени снег. Свршетак зимског сна, Време понавља окрет око прастарог хватишта Што рђа изван њега. Сунце раствара мрак На већ зеленим брдима што могу да буду ратишта; Јутром се хиљаде људи буди на трубни знак, И сваки је од њих мало касније наоружан; Касарне нису вртови. Пале се мотори. Почиње дан. Истинит. Ни леп ни ружан. И можда већ сада неки град, изненађен, гори.

62

63

Winter is leaving: the waves rustle like fusty Silk in the black coves; aslant on the sand Of the seabed, long-sunk ships twitch outstretched oars, Matted with sea-blood. The thinning snows yield To the first froth of blossom; the warming land Is suckled by similar roots. Time starts turning On its ancient kingpin again, which is rusty Outside it. The end of winter’s dream. Sun thaws The darkness on greening hills – a battlefield, Perhaps? In the mornings, thousands wake at the cue Of a bugle, and later (barracks aren’t gardens) each one Is laden with weapons. Engines start to run.

A day begins. Not pretty, not ugly. True.

And some town, surprised, might already be burning.

Spring II

Између љубавника време је непоновљиво,

Песма о три кише

Као однос кише и сунца у месу овог плода; Помишљај на то док се још безазлена бура Сунча као лишај на топлој кожи мора, Јер година управља у себе жалац јесени, Краљевска шкорпија у пламеном прстену своје мере. У првој киши препознаћеш мој глас, У другој киши препознаћеш свој плач И семе лозе јачег ветра. Између тебе и мене време је непоновљиво, И ова ноћ што пролази, разбијена у истарске звезде И горка од пораза лета непоновљива је Као покрет пламена лако утиснут у огледало; Помишљај на то, усамљена у собама крви У којима непознати ветар лупа вратима. У првој киши још ће да пева птица, У другој киши упалиће се воћњаци Подивљали на ивици твога сна.

64

Руке су окренуте ка теби, као врт према југу, Са утиснутом мапом сећања; ово је бразда лета, А ово звезда мора; ово је отисак ока Које прислањам на кључаоницу твога сна Да угледам себе, да видим како се смешим Удављен горком лозом што расте из твога крила.

65

Time between lovers cannot be repeated,

Like the ratio of rain to sun in the flesh of this fruit: Think of this while the rising bora, still an innocuous Breeze, basks like lichen on the warm skin of the sea, For the year is piercing itself with the sting of autumn, Emperor scorpion in the blazing ring of its own dimensions.

In the first squall of rain you’ll recognise my voice; In the second, you’ll recognise your tears, And the vine-seed of a stronger wind.

Time between you and me cannot be repeated, And this night as it passes, shattered into Istrian stars And bitter with summer’s defeat, can no more be repeated Than the motion of the flame imprinted lightly into the mirror: Think of this, marooned in rooms of blood Whose doors are slamming in an unknown wind.

In the first squall of rain a bird will still be singing; In the second, the overgrown orchards Fringing your sleep will burst into flame.

Hands are turned towards you, like gardens towards the south, Stamped with a map of memory: this is the line of the summer, And this the star of the sea; this is the print of the eye I press to the keyhole of your sleep To spy on myself, to see myself smile Strangled by the bitter vine sprouting from your lap.

Three squalls of rain

У првој киши потамниће ово море, У другој киши препознаћеш свој плач На врху своје самоће. Само љубавници, срасли у покрет одбране, Склопљени као шкољке око своје средине Ужарене до крвног сјаја тренутног сунца, Уроњени у море смрти прерушене у време Израњају јачи, и окупани смислом своје крви Налазе семе вечности кад отворе загрљај, као плод. У првој киши препознаћеш мој глас, У другој киши препознаћеш своје године У пламеном прстену мере. А ова ноћ која нас дели непоновљива је У свим распоредима које исписујемо Поносом љубави, пламеном оловком страха и жеље По зидовима, по голој води, по годинама: Једна ноћ израста у коњаника и претиче нас, Време између љубавника је непоновљиво. У првој киши још ће да пева птица, У другој киши препознаћеш свој плач, Трећу кишу можда нећемо више чути.

66

67

In the first squall of rain this sea will grow dark; In the second, you’ll know your tears At your loneliness’s peak.

Who else but lovers, fused in a movement of defence, Clasped together like a shell about a core Incandescent with the bloody glow of a moment’s sun, Can plunge into a sea of death disguised as time Only to surface the stronger, drenched in the sense of their blood, And find eternity’s seed when they open their embrace, like a fruit?

In the first squall of rain you’ll recognise my voice; In the second, you’ll recognise your years In the blazing ring of your own dimensions.

And this night which divides us cannot be repeated In all the scenarios we write, with the pride of love, With the fiery pencil of fear and desire, Across the walls, across the bare water, across the years: This night is growing into a horseman and galloping past us, Time between lovers cannot be repeated.

In the first squall of rain a bird will still be singing; In the second, you’ll recognise your tears; We may not hear the third.

1 Извештај на лицу места

Овај камен није камен, то је брдо памћења,

Атлантида Западно од Херкулових Стубова острво веће од Либије и Азије – говорио је полако Египћанин задивљеном Солону – а нестало у ветру и води, за једну ноћ.

68

Полако померено у лежишту; а сад почиње Да се распада; облик пепела разједен кишом У којој певају подивљали метални славуји Сломљених точкића, бесмислено и упорно; Померено брдо пуно искиданог корења Као мртвац удављен у локви истеклих разлога; Облик пепела ватре у којој су гореле године, Несагориве, према општем уверењу. Брдо памћења, пепео, Овај камен, полако померен у лежишту, нестаје. Је ли то било памћење, или само зверска лепота Времена јачег од нас у сваком свом тренутку? На сунчаним косама шуме без лишћа и коре; Инсекти и ветар до костура су оглодали Чисто лето на домаку сна предака, нашег сна. На обали се море раствара у самогласнике, Слободне, невезане нашим смислом. Сумњамо у море. Неки рибари исплове и врате се спаљени, Без косе, без крви, без сећања. Море није безазлено. Море с ранама зашивеним концима звезда. Већ одлећу бродови с руба несигурног хоризонта У празнину. Одроњавају се нежни воћњаци На напуклим падинама. Црне танке ластавице У којима трепере сломљене магнетне игле Круже над риђим океанима песка, док не испаре У окрутном ваздуху, као звездана киша. Вода не стиже до жеђи. На столу прскају чаше

69

1 Eye-witness report

This rock is no rock, it’s a hill of memory

Slowly shifting in its bed and starting To fall apart, the shape of ash eroded by rains In which feral metal nightingales with broken wheels Sing without sense or respite; a shifting hill Filled with severed roots, like a dead man Drowned in a pool of last year’s reasons; The shape of ash from the burning of years Once thought to be fireproof. This hill of memory, ash, This rock, slowly shifting in its bed, is disappearing.

And was it memory, or just the brutal beauty of a time Stronger than us in every second? On the sunbaked ridges, Woods without leaves or bark: a skeleton, picked clean By insects and wind, is all that’s left of that pure summer In reach of our ancestors’ dream, our dream.

On the beach, the sea dissolves into vowels, free, Unrelated to our meanings. We cannot trust the sea.

Some fishermen set out, only to return burnt, With no skin, no blood, no memory. The sea is not safe.

This sea, its wounds sutured with the thread of stars.

Already, ships are flying off the rim of a doubtful horizon Into the void. Landslides tip gentle orchards Down cracked slopes. Thin black swallows With broken compass needles quivering in them Circle brown oceans of sand until they vanish Into the cruel air, like a meteor shower.

Water won’t slake this thirst. On the table

Atlantis ‘West of the Pillars of Hercules, an island bigger than Libya and Asia”, the Egyptian slowly told the astonished Solon, “but it vanished in fire and water, in one night”.

Погођене залуталим светлећим метком страха. Је ли нас водило памћење, или зверска лепота Времена јачег од нас, коме попушта средиште? Запалили смо ватре у равницама; распоредили Највештије стрелце на истуреним обалама. Високо у ноћи, под лепрозним лицем месеца Зује ракете, већ изван домета старог сна О укроћеном простору. А стрелци нишане пажљиво У ваше златне сенке, нерођени наследници земље. У ноћи мокре дивље гуске гласно заобилазе градове Уплашене мирисом нашег страха. Море расте. Овај камен није камен, то је брдо памћења, Овај камен полако померен у пулпи мора, нестаје.

2

Фрагмент о љубави

Још увек преостаје љубав;

70

Иза танке опне крви натегнуте на бубањ страха, Иза ноћи опасане бодљикавом жицом несанице, Иза пресушених река, иза прашине, Још увек преостаје на пример ова киша Са тренутном свежином воћне године; љубав Поносна и слепа као прастари певачи, развијена Као застава у боји неке летње хаљине, запамћене На поду, међу поподневним сенкама. Још увек полазе Прозирни бродови из пристаништа задиханих соба

71

Glasses shatter, caught by a stray tracer bullet of fear.

Was it memory that led us, or the brutal beauty Of a time stronger than us, whose centre is giving way?

We have lit fires in the plains, and posted Our keenest-sighted archers on the forward shores.

High in the night, under the leprous face of the moon, Rockets hum beyond the range of our age-old dream That space can be tamed. But the archers are carefully taking aim At your golden shadows, unborn inheritors of the earth.

At night, wet greylag geese loudly bypass our towns, Frightened by the smell of our fear. The sea is rising.

This rock is no rock, it’s a hill of memory Slowly shifting in the pulp of the sea, and disappearing.

2

Love: a fragment

Love still lives on; Beyond the drumskin of blood stretched on a shell of fear, Beyond the nights encircled by the razor wire of sleeplessness, Beyond the dry rivers, beyond the dust, This rain, for instance, still lives on, With the brief freshness of a fruit-filled year; Love still lives on, proud and blind like an ancient bard, Unfurled like a flag in the colour of a summer dress Memorised on the floor between the afternoon shadows.

Transparent ships still leave the jetties of breathless rooms

На пучину сна оплемењеног плодношћу. Још увек мајке носе децу на насмешеном таласу бола, Не размишљајући о последицама. И деца расту на напуклим обалама: Наследници земље, наследници воде, Наследници ватре и ваздуха. А море можда расте брже Од нежног светлог семена у њима.

3

Успаванка за нерођене

Доћи ће дивовска пролећа, горки шећер у петељкама Дубоких, прозирних година, и пена дивљих воћњака У јужном ветру над морем, чија ће кожа бити Истетовирана непознатим сазвежђима; и тишина Снегова несталих под задимљеним рудницима цвећа. Спавајте, нерођени сведоци, спавајте Затрпани окрутним песком несвести.

72

На резу осеке изрониће разуђени градови Са нашим сенкама, урезаним у зидове. Са ружама Скамењене ватре у дубоким пукотинама, И костурима птица изненађених узвиком Полуделе светлости, у одлучном тренутку бесмисла.

73

For the open sea of a sleep awash with fertility.

Mothers still bear children on a smiling wave Of pain, heedless of the consequences.

And children grow up on fractured coasts: Inheritors of the earth, inheritors of water, Inheritors of fire and air.

Yet the sea might still be rising faster Than the tender luminous seed inside them.

3

Lullaby for the unborn

A time of giant springs will come, bitter sugar in the stems Of deep, transparent years, and the foam of wild orchards On southerly winds across the sea, whose skin will be tattooed With unknown constellations; and the silence of snows Lost beneath the smoking pitheads of flowers.

Sleep, unborn witnesses, sleep Covered with the callous sand of unknowing.

Along the ebb tide’s blade, dismembered cities will rise With our shadows carved on their walls, With roses of petrified fire in their deep cracks, And the skeletons of birds startled by the cry Of demented light at the instant when absurdity struck.

Спавајте, нерођени сведоци, спавајте Урасли у ветар, у руде, у празнину. И море ће са пеном бацити на обалу Наше покидане гласове, злато и пепео Изгорелих летописа, и светлуцаве стреле Којима смо издубили ране у вашем нежном месу И приковали вас у свирепом ваздуху непостојања. Спавајте, нерођени сведоци очишћеног света, Спавајте згрчени, у нашем последњем сну У ноћи покренутих полуга, У нашој последњој ноћи, у којој се раствара Ова крв, овај камен, ово брдо памћења.

74

75

Sleep, unborn witnesses, sleep Overgrown with wind, with minerals, with emptiness.

The sea will cast our shredded voices ashore Jumbled with foam, with the gold and ash Of incinerated annals, and the glittering arrows With which we gouged out wounds in our tender flesh And pinned you into the cruel air of absence.

Sleep, unborn witnesses to a purged world, Sleep curled inside our last dreams In a night of pulled levers, Curled inside our last night, where this blood Is dissolving, this rock, this hill of memory.

Византија поново посећена

Као сенку запаљене птице што мине Над мутним огледалом крви, као сенку Озбиљне ватре од које се праве сунца Сањао сам ти сенку, лепото, И то је била велика златна ружа Покренута да се врти у виру времена И распада се, сферу по сферу, разношена Послушном крвљу ваздуха, А у тој ружи шуме на северу, пустиње на југу, И ветар што засипа сланим снегом, горким песком Златне куполе и вртове касног цвећа Нагнуте да жаре кожу мора, И на границама брадати стратези несанице Очију црвених као нар; мутне клепсидре И згужване карте; мучна наука рата За преосталу зрелост, Промукли стражари јављају: стреле на северу, Скакавци на југу; оклопљени коњаници Тону у песак, где их затрпа врели ветар – Сасушене златне бубе,

76

И бродови заспали на мору, као пауци Прободени иглама поподнева; тешке дромоне Са остарелим веслачима, над којима лепршају Свеци с потамнелим мачевима,

77

Like the shadow of a burning bird Passing over a mirror of blood, like the shadow Of that stern fire which suns are made of – Beauty, I dreamt about your shadow: I dreamt it was a great gold rose Starting to spin in the vortex of time And fall apart, sphere by sphere, broadcast On the obedient blood of air; and in that rose Were forests to the north, deserts to the south, And a wind that scattered salty snow, acrid sand Across the golden domes and gardens of late flowers Tilting till they scorched the skin of the sea; And on the borders, insomnia’s bearded strategists With pomegranate-red eyes; clouded hour-glasses And crumpled maps; the gruelling art of war For what maturity still remains; Hoarse-throated guards report arrows to the north, Locusts to the south; chain-mailed riders sink Into sand, and are buried by a scalding wind – Desiccated golden beetles, And galleys at a standstill on the sea, like spiders Pierced by afternoon’s needles; heavy dromonds, Their oarsmen grown old, and saints Fluttering above them with tarnished swords.

Byzantium revisited

А ипак се бије ова изгубљена битка Да се не сруши кула времена, већ нагнута У последњем врту; златна сказаљка сунчаника Са дугом јесењом сенком, И то је можда једно твоје оправдање, свете Који не престајеш да будеш неспоразум Лепоте и бесмисла, свете несигурни: Те изгубљене битке за зрелост, Иза којих остане кружни талас лепоте Са уништеним савршенством у средишту И горким шећером лепе разорене крви, нанесеним На гране дивљих воћњака.

78

79

But they’re still fighting this lost battle to shore up The ramshackle tower of time already leaning Over the last garden, golden gnomon casting Its long autumnal shadow across the dial; And yet – uncertain world, world Where absurdity and beauty are locked In constant misunderstanding – this could help To vindicate you: these lost battles for maturity Leaving behind them a circular wave of beauty With a demolished perfection at its centre, And the bitter sugar of a beautiful, ruined blood Deposited on the branches of wild orchards.

О делима љубљви или Византија

Зимско јутро

После сна као после битке,

Пламен јутарњег светла у ситне кристале окован, Ветар на прозору, закрчена плава жила термометра; Зима је покрила снегом... Војислав Илић

Анатомски атлас ових вртова под снегом: Невидљиви крвоток могућности које предвиђам, Икра хлорофила замрзнута у времену, Неки цветови мало од вокала, мало од моје крви, Најнежнија сенка плућа, блесак птице у пљуску – По свему врховне ватре бели пепео, Смрзнуто млеко и јутарње новине, а галебови Поломљених бусола у магли над Пелагонијом, Крилата Анабаза са неизвесним исходом; У радарској мрежи главобоље под челом, Негде далеко, ухваћено море: покрет Близанаца У модрој утроби пучине.

80

81

After sleep as if after battle,

The flame of morning light fettered with tiny crystals, Wind at the window, the thermometer’s blue vein is calcified;

The anatomical atlas of these gardens in the snow: The invisible bloodstream of possibilities that I envisage, Chlorophyll-roe frozen in time, Some flowers with a breath of vowel and a tinge of my blood, The softest shadow of lungs, the flash of a bird through a downpour – All strewn with white ashes from the supreme fire, Frozen milk and the morning paper, and seagulls, Their compasses haywire, in the mists above Pelagonia, Winged Anabasis with an uncertain outcome; Caught in the radar net of the headache beneath my brows, Somewhere far away, is the sea: the motion of the Twins In the dark-blue entrails of the deep.

Winter morning Winter has covered with snow…

Vojislav Ilić

Страсна мера 1

Acqua alta

82

Сувише дуго смо заједно, Serenissima, У годинама и у неједнаком убрзању Наших расула, краљице мора; Уморио се дух над водама, а како не би Ово око, отежало од памћења изнутра (Тако памти плод), где слике твоје врве Као црви. Позлатила си ми мрежњачу Светлошћу твога ваздуха над Лагуном, Ноздрве напунила болесним мирисима Канала у које мрве са фасаде Непроветрених палата, заробила си ваздух Којим сећања ми дишу, у ситне мехуре Стаклених твојих ђинђува. Била је то љубав И мржња на први поглед: ја скоро још дечак, Ударен у плексус пред најзад стварном сликом Најлепшег од тргова – а ти се напросто Понашаш у складу са природом својом И искуством, и стављаш ме зеленог У свој незаситни хербаријум, поред толико Знанаца из часова бдења. Твоје ме чудо Подсећа да треба преиспитивати значење бајки У светлости твоје истине, наслућене У ноћним морама летописаца, пено Мутна и златна на крести таласа Што тутњи у напору да сустигне почетак И буде вече и буде јутро: дан други.

83

1

We have been together too long, Serenissima, In the years and unequal quickening Of our decays, Queen of the Sea; the spirit Over the waters is weary, so why not This eye, weighed down with memory from within (As the fruit remembers), where your images Teem like maggots. You have gilded my retina With the light of your air above the Lagoon, Filled my nostrils with the moribund smells Of canals where crumble the facades Of musty palaces, you have captured the air Which memories breathe to me in the tiny bubbles Of your glass gimcracks. It was love and hate At first sight: myself still almost a child, Hit in the plexus by the image, real At last, of the fairest of squares – and you Simply behave in keeping with your nature And experience, and press me green in your Insatiable herbarium, beside so many of my fellows From the hours ovf vigil. Your miracle reminds me That the meaning of myth needs re-examining In the light of your truth, sensed In the nightmares of the chronicler, foam Troubled and gold on the crest of a wave, roaring In its effort to overtake the source and let The evening and the morning be the second day.

Acqua alta

2

84

Византија (а ја сам само један од скутоноша Њене попљуване сенке) није знала да болује Од рака на Лагуни, све док јој метастазе Нису разјеле јетру, плућа, осрчје и будућност У силованој утроби. Смешиш се, Serenissima Међу безубим крилатим лавовима, као Богородица међу перуникама, у светогрђу. Црна су ова слова, као црни лак на гондоли Што клизи кроз љуске наранчи и ино ђубре Твојих канала. И златна, као загасито злато Базилике, чији подови прскају На невидљивим шавовима, по кроју година. Па ипак, рећи ћеш, зар нисам хтела Да ми Лонгена у срце укроји храм, Можда само за љубав љубави једног песника, Скјавона који о љубави је знао Неке тајне, иначе под печатом. Али Купола твоја слаже се у те Santa Maria della Salute, Срдит је уморни дух над водама И срџба његова тутњи у аритмичном дисању Распамећене плиме. Смешиш се, Serenissima, И кажеш: јеси ли икада размишљао о смрти У Венецији? Тамо има острво и гробље Где почива други један песник, који је рекао: Шта истински волиш траје, остало је шљака. Гледај ме као шљаку, али ме памти Као пламен, само као пламен.

85

2

Byzantium (I am but one of the bearers Of her spat-upon shadow) was unaware she was sick With cancer in the Lagoon, until the seeding Had eaten away liver, lungs, pericardium and future In her raped entrails. You smile, Serenissima, Among the toothless winged lions, like Our Lady among irises, in blasphemy.

These letters are black, black as the lacquer On the gondola sliding through the orange peel And assorted trash of your canals. And gold, like The muted gold of the basilica, whose floors Are splitting at invisible seams, to the cut Of the years. Yet, you will say, did I not want Longhena to sow a temple in my heart, Maybe just for love of a poet’s love, That schiavone’s, who knew a few of love’s Secrets held otherwise under seal?

But Your dome is collapsing into you, Santa Maria della Salute, The tired spirit over the waters is angry, And its anger roars in the irregular breathing Of the demented tide. You smile, Serenissima, And ask: have you ever thought of death in Venice? Over there is an island and a graveyard Where lies another poet, who said: What thou lovest well remains; the rest is dross.

See me as dross, but recall me As flame, only flame.

3 Степеник по степеник, па на трг – (Тако су улазили амбасадори царстава) Прљава вода. Она из расклиманих темеља Од скамењених стабала (Опрости, мајко

света...), Она ветром гоњена са плитке пучине Јадрана На три збуњена улаза Лагуне, отроване У Маргери. Тако болесно столеће врши правду И кажњава дрскост лепоте, осовљене У ништавилу, између два огледала. Видим те разједену изметом голубова,

краљице, И мраком што расте из жила твојих вода.

PAX TIBI MARCE EVANGELISTE MEVS, Макар да ти се кости љуљају на плими И злато над њима дрхти, и драго камење У злату дрхти. А четири коња из Цариграда Шире ноздрве, раздражени мирисом Четири јахача са Патмоса.

Acqua alta. Ја ћу да одем први. Твоје расуло Спорије се убрзава, Serenissima. Ево, мој црни пас ми лиже руку; Чудан неки благослов, у сумрак Априлског дана. Сувише дуго смо заједно, У љубави и мржњи две разне пролазности. И нека нам се смилује дух над водама, У свој својој одсутности, нека се смилује.

86

87

3 Stair by stair, then into the square – So entered the ambassadors of empires.

Filthy water. Water from rickety foundations Of petrified trees (Forgive me, Holy Mother ... ), Water wind-lashed off the Adriatic’s shallow seas Onto the three confused gates to the Lagoon, Poisoned in Marghera. This is how a sick century Metes out justice and punishes the hubris of beauty, Erected in nothingness, between two mirrors.

I see you, Queen, eaten away by pigeon-dirt And the darkness welling from your waters’ veins. pax tibi marce evangelista meus, Though your bones bob on the tide, and gold Shivers over them, and precious stones shiver In the gold. As four horses from Constantinople Flare their nostrils, restive at the scent Of the four horsemen from Patmos.

Acqua alta.

I shall go first. Your decay Is the slower to quicken, Serenissima, Look – my black dog licks my hand, Strange benediction, in the dusk Of an April day. We have been together too long In the love and hate of two disparate transiences.

And may the spirit over the waters have mercy Upon us, in all its absence, may it have mercy.

Све тањи дани у брдима,

Језеро у јесен

Све ближе снегови прилазе; А шуме силазе, силазе У риђим и мрким крдима У језеро, у оклевање Сопствене слике што боји се Са непознатом да споји се Ко дух и дах у певање О слатком страху виђеног Што невиђено враћа се, О страсти која плаћа се Грозницом непревазиђеног – Године? Можда часови Помичу те теразије; Незнана мера на снази је И још оклевају тасови: Јесмо ли сабрали тегове? Шуме у језеро силазе И сећања се разилазе У светлост, у страх, у снегове.

88

89

Ever thinner the days in the hills,

Ever closer the first falls of snow; The woods are coming down in a slow, Russet and dark-grey flock which fills The lakeside, wills the lake to prolong This trembling moment before its own Image merges with one that’s unknown, As spirit and breath blend in a song Which tells how the seen lives with the sweet Fear of returning as the unseen, How passion’s fever for what has been Finds payment in the incomplete.

Years? Perhaps it’s hours which are freighting The scales, tilting the balance askew; The units now in force are new, And the swaying pans are hesitating: Are the weights we added still too low?

The woods are coming down to the lake, As memories fragment in its wake Into light and fear, and into snow.

Lake in Autumn

Никада самљи

Никада самљи него крајем јула Када је лету педаљ до зенита, А хлорофилу аршин до расула У метастази жутила и руја, Тамније када зелене су боје У вртовима, а стрњика сува, Тамнија доња амплитуда бруја Ветра што обноћ у времену дува. Никада самљи него крајем јула Кад све је, мислиш, на дохвату: чула Оштра ко нож још топао од точка Брусача, али битно недостаје: Анђела кога слутиш нећеш срести, А ваздух трудан је од благовести.

90

91

No more alone than at the end of July, With summer’s zenith just a handspan away, But chlorophyll an armsbreadth from breaking down And metastasing into yellow and brown, When the colours shade towards a darker green In the gardens, but the stubbled fields are dry; While darker and lower amplitudes now chime In the wind that’s blowing all night long through time.

No more alone than at the end of July, When you think that all’s within your reach: each sense Is keener, like a knife still blue with the heat Of the grindstone, but its essence is not there – You feel the angel’s presence: you’ll never meet, Yet annunciation fills the pregnant air.

No more alone

Са стрме косе неког чистилишта, Из густе тишме несигурних душа У помицању између два ништа, Говорим на брзину; већ ме куша Ћутање, као облик саопштења За ухо које не уме да слуша –

Слово о слову

Али ван речи нема искупљења, Па зато зборим; преобиље твари Чини да трулеж бива залог зрења У видљивом, где разум господари – Па ће и светлост да разједе лето На наше очи, док тромо га зари У августу, изнутра, непокретом; А распадање тек сведочи умор Непревладаног, што зовемо свето – Говорим, не напречац; неки шумор Анђелских крила усијање хлади Тишине што би да буја у тумор, У бртву слова, у безнадни надир Исказа; морам да грезнем у речи, Јер говор, то је опстанак у нади – Са стрме косе неког чистилишта Вичем у ветар, слажем слог до слога У гласне речи, да поништим ништа –

92

Јер ужас прети из ћутања Бога.

93

From a scarp beneath some purgatory’s peak, From a throng of uncertain souls as they shear Past in transit between two nothings, I speak In haste: for I am being tested, I fear, By silence as a source of information For an ear with no ability to hear – But beyond words there is no expiation, And so I speak; excess matter makes decay Become a surety of maturation In the visible, where reason still holds sway.

This summer will be corroded to the bone In our eyes by light, and slowly thrust away To August from within, as if of its own Accord; but the collapse only serves to show How the unconquered – the holy, as it’s known – Is weary. I speak, weighing my words; the slow Beat of angels’ wings is cooling the sheer White heat of silence, which is trying to grow Into a tumour, bottlenecked words, nadir Of desperate testimonies: if I speak, I live in hope, and so words must flood me here – From this scarp beneath some purgatory’s peak, I shout at the wind, set syllables to work Annulling nothing with these loud words, for bleak Is the wordlessness of God, where terrors lurk.

A word about the word

Белешке преводиоца

Кораци према мору (стр. 22) У Првом светском рату Србија је одолевала аустроугарским снагама до октобра 1915, када су немачке, аустроугарске и бугарске војне снаге покренуле нову офанзиву не би ли покориле Србију и тиме отвориле канале за снабдевање према Турској. Бројно и оружано надјачана и на Косову поново поражена, српска војска доживљава слом. Почетком оштре зиме повлачи се ка мору преко албанских планина, праћена хиљадама цивила. Оне који су успели да преживе глад, болест и непријатељске нападе преузимају савезнички бродови на албанској обали и одводе их у Грчку – након чега настављају да се боре на разним фронтовима. Чувена српска песма из Првог светског rata – Тамо далеко – овековечила је управо ово изгнанство. Њени стихови доста подсећају на It’s a long way to Tipperary, да сам се потоњима послужио и у преводу.

Стихови 30–35 су оригинални стихови у једанаестерцу. Пролећно поподне неубијеног (стр. 24) За време нацистичке окупације Београда, некадашњи војни полигон у Јајинцима на периферији града служио је као губилиште, где су немачки нацисти са својим српским присталицама убили на хиљаде Јевреја, комуниста и Рома, већином из оближњег бањичког концентрационог логора. Ово место било је уједно и масовна гробница јеврејских жена и деце из Београда, који су одведени у земунски јеврејски логор преко Саве, и потом погубљени. У Јајинцима се и данас налази спомен-парк. Мелиса (стр. 25) Како је Лалић писао: „Мелиса је име једне часне жене која је живела на Исмусу. Деметра ју је упутила у своје тајне и заветовала на ћутање. Не могавши је приволети да им ода њене тајне, друге жене су је раскомадале. Као казну за тај чин, Деметра је послала кугу у њихов крај, а Мелисино мртво тело претворила у рој пчела.“ Мелиса на грчком значи пчела. Поднаслов циклуса је Поема: дуга или епска песма. Сачињен је од онога што би се могло назвати сонетима слободног стиха: римованим, али без устаљеног обрасца; претежно у ритму шест стопа, али без утврђеног броја слогова. И преводи одају исти призвук, мада су углавном засновани на ритму од пет стопа јер енглеске речи обично имају мање слогова од српских речи. Песма о три кише (стр. 28) 94

Translator’s notes

Walking towards the sea (p. 22) In World War I, Serbia held out against Austro-Hungarian forces until October 1915, when German, Austro-Hungarian and Bulgarian armies launched a fresh offensive to conquer Serbia and thus open up supply lines with Turkey. Outnumbered and outgunned, and defeated once again at Kosovo, the Serbian armies collapsed. They retreated seawards through the Albanian mountains at the onset of a bitter winter, along with thousands of civilians. The survivors of hunger, disease and enemy harassment were picked up by Allied ships on the Albanian coast, and taken to Greece – after which they fought on, on various fronts. A famous Serbian First World War song, Tamo daleko (‘Far away’), refers to this experience of exile. Its words are close enough to It’s a long way to Tipperary for me to use the latter in my translation.

Lines 30–35 are 11-syllable lines in the original.

Unkilled, one spring afternoon (p. 24) During the Nazi occupation of Belgrade, the former army exercise ground in the suburb of Jajinci was used as a killing field, where German Nazis and their Serbian henchmen shot many thousands of Jewish, communist and Roma men, most from the nearby Banjica concentration camp. It was also the burial site of Belgrade’s Jewish women and children, who were interned and then murdered in Judenlager Semlin across the Sava. A park of remembrance lies in Jajinci now.

Melissa (p. 25) Melissa, Lalić wrote, was ‘The name of a righteous woman who lived on the Isthmus. Demeter initiated her into her mysteries, about which she was sworn to secrecy. When the other women could not coax the secret out of her, they tore her to pieces. As a punishment, Demeter sent a plague to that region, but she transformed Melissa’s remains into a swarm of bees.’ Melissa still means ‘bee’ in Greek.

The cycle is subtitled Poema: a long or epic poem. It is made up of what might be called free-form sonnets: rhymed, but not in a fixed scheme; with a largely hexameter rhythm, but without a fixed syllable-count. The translations echo this, though they are largely in pentameter rhythm, because English words tend to have fewer syllables than Serbian words.

Three squalls of rain (p. 28) 95

Бура је хладан и страховито јак ветар који се из правца планина спушта на Јадранско море, нарочито од касне јесени до раног пролећа. „Бела бура” доноси хладно и ведро време, док „црна бура” доноси кишу. Атлантида (стр. 30) Епиграф је прилагођен из Платоновог Тимаја. Зимско јутро (стр. 35) Војислав Илић, водећи српски песник своје генерације, имао је свега 34 године када је умро, 1894. Пелагонија је низијска област некадашње југословенске републике Македоније, која се граничи са грчком Македонијом, удаљена добрих 100–150 километара од Егејског мора. Ксенофонтово дело Анабаза (Успон) описује како се грчка војска од 10.000 најамника нашла у безизлазном положају усред персијске територије након неуспешно изведеног удара, после чега је морала да потражи уточиште у грчким градовима на Црном мору.

Acqua alta (стр.)

Acqua alta (висока вода) је висока плима која редовно плави Венецију. У другој песми овог циклуса, Балдасаре Лонгена био је архитекта Цркве Санта Марија дела Салуте која лежи на обали наспрам Обале Словена (Riva degli Schiavoni), шеталишта близу трга Светог Марка. Словен на кога се овде мисли је српски песник Лаза Костић, који је посветио песму овој цркви 1909. године – што одражавају и Лалићеви стихови „Купола твоја слаже се у те / Santa Maria della Salute”. Венеција лежи на милионима дрвених стубова; због тога, и због њеног бродовља, огољене су многе шуме у Далмацији. Костић у својој песми моли Богородицу да му опрости што је због тога јадиковао, заборављајући да је дрвеће Далмације помогло да се подигне њено светилиште: Опрости, мајко света, опрости, што наших гора пожалих бор... Код Лалића трећа песма овог циклуса одјекује истим стиховима. Други песник је, наравно, Езра Паунд. Маргера је индустријски град на копну. Четири коња на Цркви Светог Марка била су део ратног плена након крсташког похода на Константинопољ, на подстицај Венеције, 1204. године.

96

The bora is a cold, fearsomely strong wind from the mountains that can blow up in the Adriatic, especially between late autumn and early spring. The ‘white bora’ brings cold, clear weather, and the ‘black bora’ brings rain.

Atlantis (p. 30) The epigraph is abridged from Plato’s Timaeus.

Winter morning (p. 35) Vojislav Ilić, the leading Serbian poet of his generation, was just 34 years old when he died in 1894.

Pelagonia is a lowland district of the then-Yugoslav Republic of Macedonia which borders with Greek Macedonia – a good 100–150 kilometres from the Aegean. Xenophon’s Anabasis (‘Ascent’) recounts how 10,000 Greek mercenaries become stranded deep in Persian territory after an abortive coup, and have to make for the safety of the Greek cities on the Black Sea. Acqua alta (p. 36) Acqua alta (‘high water’) is the tidal peak that regularly floods Venice. In the second poem of this cycle, Baldassare Longhena was the architect of Santa Maria della Salute – which lies across the water from the Riva degli Schiavoni (Shore of the Slavs), a promenade near St Mark’s Square. The schiavone referred to here is Serbian poet Laza Kostić, who wrote a poem about the church in 1909 – pastiched in Lalić’s lines ‘Your dome is collapsing into you, / Santa Maria della Salute’. Venice is built upon millions of wooden piles; for these, and for her ships, much of Dalmatia was stripped of her forests. Kostić’s poem asks Santa Maria, the Virgin Mary, for forgiveness for having thought ill of this, while forgetting that Dalmatia’s trees had helped to build her church: Forgive me, Holy Mother, forgive me For mourning the pine of our mountains...

Lalić echoes these lines in the third poem in his cycle. The other poet is, of course, Ezra Pound.

Marghera is an industrial town on the mainland. The four horses on St Mark’s Cathedral were part of the loot from the sack of Constantinople by the Crusaders, at the instigation of Venice, in 1204.

97

Поезија мимо граница Белешка уз издање

П

рво двојезично енглеско-српско издање поезије Ивана В. Лалића у Београду приредили смо и објавили у част његовог преводиоца Френсиса Р. Џонса који је 2013. године добио једну од најпрестижнијих награда за преводилаштво у Енглеској, награду Џон Драјден. Ова награда за превођење са свих језика света на енглески Френсису Р. Џонсу додељена је управо за ране и још необјављене препеве Лалићевих песама. Џонс је за ову прилику саставио избор песама из те ране фазе са још неколико песама које припадају збиркама Страсна мера и Писмо. Лалићева поезија је кроз седам превода Чарлса Симића у САД и Френсиса Р. Џонса у Великој Британији стекла висок углед од 1970. године, а како видимо интересовање и даље траје. Френсис Р. Џонс припрема превод и комплетних Лалићевих Сабраних дела према Делима Ивана В. Лалића, које је приредио Александар Јовановић 1997. године на српском језику. Међународни углед Лалићева поезије стиче, дакле, готово две деценије након песникове смрти. За то су заслужни његови преводиоци, али свакако и медијум којим Лалићеви стихови налазе пут до читалаца сасвим друге језичке и културне средине. Џонс у тексту који овде објављујемо сматра да Лалићева поезија налази пут до англосаксонских читалаца јер сасвим обични људи, попут смедеревског стражара, дубровачког зидара или византијског хроничара, налазе дубљи смисао у оквиру историјских токова. Та историјска парадигматичност Лалићеве поезије сигурно да привлачи иностране читаоце, али представља и неку врсту егзотике јер Смедерево, сећања на пад Константинопоља, слава Дубровачке републике или пак низ алузија у песми „Аcqua alta” у којој се слава Венеције своди на опаку правду која стиже Серенисиму изграђену на покраденом благу у Четвртом крсташком рату. Та суровост историјских процеса удаљених крајева острвским или америчким читаоцима мора да представља једну врсту сурове бајке у којој историја и судбине појединаца у смени царстава и епоха бивају сведени на саму суштину људског бића. Због тога ће и сам Лалић с правом тврдити да су три основне теме у његовој поезији: време, љубав и смрт. Вероватно је то универзално тројство један од путева до острвских англосаксонских читалаца и оних с друге стране океана. Френсис P. Џонс је и у бројним претходним издањима, а посебно у последњем Сметње не везама (1997) нагласио оно што многобројни Лалићеви тумачи на српском језику и његови савременици нису посебно истицали. То је нека врста медитеранске оријентације овог песника која се може поделити на византијску и дубровачку. Византија као супротност Риму и Дубровачка република као симбол дипломатски извојеване слободе на Јадрану представљају другу страну доминантне званичне верзије 98

Poetry beyond borderlines Editorial Note

T

he first bilingual English-Serbian edition of Ivan V. Lalić’s poetry in Belgrade has been designed in honour of his translator Francis R. Jones, who was awarded in 2013 the John Dryden Translation Prize, one of the most prestigious translation awards in England. The prize for the translations of all world languages into English was awarded to Francis R. Jones for his still unpublished translations of Lalić’s poems. This time, Jones made a selection of poems from Lalić’s early stage of writing with a number of other poems from the collections Passionate Measure and The Script. Lalić’s poetry has gained high reputation since 1970 through seven books of translations by Charles Simic in the USA and Francis R. Jones in Great Britain, and the interest in it still proves to be growing. Francis R. Jones is also working on the translation of complete Lalić’s works based on the Complete Poems of Ivan V. Lalić, compiled in the Serbian language by Aleksandar Jovanović in 1997. Thus Lalić’s poetry gains its international reputation almost two decades after his death. The credit belongs to the translators of his work, and also to the medium through which Lalić’s poems make their way to the readers from a completely different linguistic and cultural background. In a text included in this volume, Jones reveals that the reason why Lalić’s poetry finds its way to Anglo-Saxon readers is that it is quite ordinary people, such as a Smederevo sentinel, a Dubrovnik stonemason, or a Byzantine chronicler who try to make sense of the wheels of history. However, it is not only this historical pragmatism of Lalić’s poetry that attracts foreign readers. It also carries a touch of exoticism in the lines devoted to Smederevo, to the remembrance of the fall of Constantinople, or the fame of the Republic of Dubrovnik and in numerous allusions in the poem „Аcqua alta”, in which the glory of Venice crumbles to the harsh face of justice which befalls La Serenissima that was once erected on the grounds of The Fourth Crusade plunder. To a British or American reader, the austerity of the historical processes in the far-off lands must seem a kind of a cruel fairy tale in which the history and destinies of its characters boil down to the very essence of a human being as their empires and epochs change. That is why Lalić himself rightly accentuated the three major themes in his poetry: time, love and death. This universal trinity is probably yet another way to reach the Anglo-Saxon readers in Britain and those across the ocean. In his numerous earlier volumes, especially the latest one, Fading Contact (Сметње на везама, 1997), Francis R. Jones emhasised what many interpreters of Lalić’s poetry in his own language failed to point out, including his contemporaries. It is a kind of the poet’s twofold Mediterranean orientation – one towards Byzantium and the other towards Dubrovnik. Byzantium as the opposite to Rome and the Republic of Dubrovnik as a symbol of diplomatically gained freedom on the Adriatic represent the other 99

историје Европе. Интересовање за Византију на Западу не престаје и у том смислу су Лалићеве песме једна врста упоредног и сасвим неоправдано заборављеног света, оног који је дивље хорде са Севера поробљавао језиком, културом, дипломатијом, вером, а тек на крају оружјем. Џонс је као Лалићев преводилац веома наклоњен и његовим љубавним песмама, лепоти јадранских пејзажа и светлости мора. Зато Џонс Лалића чак више доживљава као медитеранског песника него као искључиво српског. Лалић заиста спаја најбоље тековине тих културних образаца и представља, колико видимо, добар пут како се из наших балканско-медитеранских простора може заузети место у свету другог културног модела. У овом двојезичном издању читаоци ће бити у прилици да упореде Лалићеве песме на енглеском и српском језику, а кроз белешку преводиоца и кратке биографије песника и преводиоца добиће целовитију слику о два духа која се нису случајно срела. Одлични преводи резултат су дугогодишњих разговора и дружења Лалића и Џонса. И други Лалићев преводилац Чарлс Симић био је, пре свега, велики пријатељ и врстан познавалац Лалића песника и Лалића човека. О томе сведочи и њихова тридесетогодишња преписка. Поезија је најдубља хуманистичка дисциплина која захтева целог човека, па изврсни преводи нису случајност већ последица данас ишчилелих људских односа у којима се човек, а посебно уметник не може сводити на два лика, приватни и професионални. Дубина пријатељства и вишедеценијских сусрета и разговора уродила је између Лалића и његових преводилаца врхунским преводима за које је потребно више од пуког познавања језика. Наша жеља је била да се овим издањем одужимо Френсису P. Џонсу као активном Лалићевом преводиоцу и да дамо скроман допринос његовим напорима.

100

side of the dominant official version of European history. The West shows a lasting interest in Byzantium and in that sense Lalić’s poems represent a kind of a parallel and unjustly forgotten world, the one which subdued the wild hordes of the North by means of the language, culture, diplomacy and religion much sooner than by force and weapons. As a translator, Jones is also very fond of Lalić’s love poetry, beautiful Adriatic landscapes and the sea light. That is why Jones rather sees Lalić as a Mediterranean poet than a soleley Serbian one. These cultural patterns truly co-exists in Lalić’s poetry, showing how the Balkan and Mediterranean cultural heritage can make its way to the other parts of the world.

This bilingual volume provides an opportunity for readers to compare Lalić’s poems in both English and Serbian. Additionally, through the translator’s notes and the short biographies of the poet and the translator, they will get a better insight into the two spirits and learn that it was not by mere chance that they met. It was rather through many years of friendship and fruitful conversations between Lalić and Jones that these excellent translations resulted from. The other translator of Lalić’s poetry and his close friend is Charles Simić. How well he knew Lalić – the poet and Lalić – the man can best be seen in their thirty-year-long correspondence. Poetry is the most profound humanistic discipline, which takes the whole man. Refined translations are, thus, not just a coincidence, but rather a result of now weakened human relationships in which a man, in particular an artist, can not be seen as two separate beings – one private and one professional. The profoundness of a friendship built over decades through numerous dialogues and encounters has resulted in impressive translations which go far beyond mere knowledge of the language.

This volume represents an expression of our sincere gratitude and a modest contribution to the efforts of Francis R. Jones as an active translator of Lalić’s poetry.

101

Биографија

Ф

ренсис Р. Џонс је професор студија превођења на Универзитету у Њукаслу, у Великој Британији. Студирао је српскохрватски и немачки језик на Универзитету у Кембриџу (1974–1977). После тога је специјализирао Савремену југословенску поезију на Универзитету у Сарајеву (1977–1978). Тамо је почео да преводи песме Ивана В. Лалића на енглески језик, уз помоћ и подршку самог песника. Објавио је пет збирки Лалићеве поезије на енглеском језику код издавачке куће Anvil Press у Лондону: The Works of Love (изабране песме, 1981), Last Quarter (песме из Страсне мере, 1985), The Passionate Measure (Страсна мера, 1989), A Rusty Needle (Изабране и нове песме, 1996), и Fading Contact (Сметње на везама, 1997). Тренутно ради на превођењу Лалићевих Сабраних песама (Collected Poems). Поред тога уредио је и допунио Сабране песме (Collected Poems) Vaska Pope на енглеском језику. Превео је Хасанагиницу и дела Мака Диздара (Stone Sleeper – Камени спавач) и Скендера Куленовића (Sonnets – Сонети). Са холандског је превео песме Ханса Фавереја и Естер Јансме, са мађарског песме Миклоша Раднотија и са руског песме Вјачеслава Купријанова. Добио је 14 награда за преводе поезије: најпрестижнија је награда Џон Драјден (Велика Британија) 2013. за избор Лалићевих раних песама. Иван В. Лалић (1931–1996) рођен је у Београду. Правни факултет завршио је у Загребу. Био је новинар и уредник Радио Загреба, секретар Савеза књижевника Југославије, уредник у Издавачком заводу Југославија, Просвети и Нолиту, управник Андрићеве задужбине, дописни члан САНУ. Песник, преводилац, есејиста и драмски писац. Објавио је књиге песама: Бивши дечак (1955), Ветровито пролеће (1956), Велика врата мора (1958), Мелиса (1959), Аргонаути и друге песме (1961), Време, ватре, вртови (1961), Чин (1963), Круг (1968), Изабране и нове песме (1969), Сметње на везама (1975), Страсна мера (1984), Песме (изабране и нове песме, 1987), Византија (1987), Писмо (1992), Песме (изабране песме, 1995), Четири канона (1996), Верни одсутном прволику. Три византијска круга (изабрао и приредио Александар Јовановић, 1996), Мелиса (друго издање, 1997); Дела Ивана В. Лалића (сабрана дела у четири тома, приредио А. Јовановић, 1997), Писмо (приредио Александар Јовановић, 2001), О делима љубави или Византија (уредио Леон Којен, 2004), Песме (изабрао и приредио Александар Јовановић, 2009) књиге есеја и критика: Критика и дело (1971), О поезији дванаест песника (1980); радио-драму Мајстор Хануш (1975). Поглед преко океана. Преписка Ивана В. Лалића и Чарлса Симића (приредила и превела Светлана Шеатовић 102

Biography

F

rancis R. Jones is a Reader in Translation Studies at Newcastle University, UK. He studied the SerboCroat and German languages at Cambridge University (1974–1977). He then specialised Modern Yugoslav Literature at the University of Sarajevo (1977–1978), where he started translating the poetry of Ivan V. Lalić into English, with the support of the poet himself. He had five collections of Lalić’s poetry published in English with Anvil Press (London): The Works of Love, selected poems (1981), Last Quarter (poems from The Passionate Measure, 1985), The Passionate Measure (Страсна мера, 1989), A Rusty Needle (Изабране и нове песме, 1996), and Fading Contact (Сметње на везама, 1997). He is now working on the translation of Lalić’s Collected Poems (Сабране песме). Apart from that, he has edited and supplemented the Collected Poems of Vasko Popa in English. He has also translated the balad Hasanaginica (Хасанагиницa), and the works of Mak Dizdar (Stone Sleeper – Камени спавач) and Skender Kulenović (Sonnets – Сонети). He translated from Dutch the poems of Hans Faverey and Esther Jansma, from Hungarian the poems of Miklós Radnóti, and from Russian the poems of Vjaceslav Kuprijanov. He has won 14 awards for his poetry translations, the most prestigious one being the John Dryden Prize, Great Britain in 2013 for a selection of Lalić’s early poetry.

Ivan V. Lalić (1931–1996) was born in Belgrade. He finished the Faculty of Law in Zagreb. He was a journalist and an editor of Radio Zagreb, the secretary of Yugoslav Literates’ Association, an editor in the “Yugoslavia” Publishers Institute, in “Prosveta” and “Nolit”, the manager of the Ivo Andrić Foundation, and a correspondent of the SANU (Serbian Academy of Sciences and Arts). A poet, translator, essayist and playwright. He had the following books of poetry published: Once a Boy (Бивши дечак, 1955), Windy Spring (Ветровито пролеће, 1956), The Great Sea Door (Велика врата мора, 1958), Melissa (Мелиса, 1959), Argonauts and Other Poems (Аргонаути и друге песме, 1961), Time, Fires and Gardens (Време, ватре, вртови, 1961), The Act (Чин, 1963), Circle (Круг, 1968), A Rusty Needle (Изабране и нове песме, 1969), Fading Contact (Сметње на везама, 1975), The Passionate Measure (Страсна мера, 1984), Poems (Песме, изабране и нове песме, 1987), Byzantium (Византија, 1987), The Script (Писмо, 1992), Poems (Песме, изабране песме, 1995), Four Canons (Четири канона, 1996), Loyal to the Primal One. Three Byzantine circles (Верни одсутном прволику. Три византијска круга – selected and edited

by Aleksandar Jovanović, 1996), Melissa (Мелиса, second edition, 1997); The Works of Ivan V. Lalić (Дела Ивана В. Лалића – collected works in 4 volumes, edited by А. Јovanović, 1997), The Letter (Писмо – ed-

Димитријевић, 2007). Аутор је више антологија и избора српске, француске, америчке и немачке поезије: Антологија новије француске лирике (1966), Фридрих Хелдерлин Одабрана дела (избор и превод И. В. Лалић, 1969), Песнички преводи (1967, 1972), Антологија модерне америчке поезије (са Бранком Лалић, 1972), Антологија немачке лирике XX века (са Бранимиром Живојиновићем, 1976), Т. С. Елиот Изабране песме (избор и превод И. В. Лалић, 1978), Фридрих Хелдерлин Хелб и вино (са Бранимиром Живојиновићем, 1993). Лалићеве песме преведене су на више страних језика у оквиру антологија и појединачних издања. Лалић је добитник најпрестижнијих националних награда за поезију, међу којима су: Змајева, Нолитова награда, награда Милош Ђурић, Бранко Миљковић, Октобарска награда, Меша Селимовић, Борбина награда, Станислав Винавер, Васко Попа, Жичка хрисовуља, Виталова награда и Rosone D’oro (Златна розета, Италија). Лалићевом делу посвећено је више монографија и зборника радова: Милица Николић Mare Mediterraneum Ивана В. Лалића (1996), Иван В. Лалић, зборник радова (уредио Драган Хамовић, Краљево, 1997), Споменица Ивана В. Лалића, зборник радова (уредио Предраг Палавестра, САНУ, 2003), Светлана Шеатовић Димитријевић Традиција и иновација. Интертекстуалност у песништву Ивана В. Лалића (2004), Постсимболистичка поетика Ивана В. Лалића, зборник радова (уредио Александар Јовановић, Институт за књижевност и уметност, Учитељски факултет, Београд, 2007), Јован Делић Иван В. Лалић и њемачка лирика (2011), Соња Веселиновић Преводилачка поетика Ивана В. Лалића (2012), Светлана Шеатовић Димитријевић Део као целина&целина као део. Структура и семантика циклуса у поезији Васка Попе и Ивана В. Лалића (2012).

104

ited by А. Јovanović, 2001), On Deeds of Love or Byzantium (О делима љубави или Византија – edited

by Leon Kojen, 2004), Poems (Песме – selected and edited by Aleksandar Jovanović, 2009); books of essays and book reviews: Literary criticism and literary work (Критика и дело, 1971), On a Dozen Poets’ Poetry (О поезији дванаест песника, 1980); radio drama Master Hanus (Мајстор Хануш, 1975). A Gaze across the Ocean. Correspondence between Ivan V. Lalić and Charles Simić (Поглед преко океана. Преписка Ивана В. Лалића и Чарлса Симића – edited and translated by Svetlana Šeatović Dimitrijević, 2007). He was the author of several anthologies and selections of Serbian, French, American and German poetry: An Anthology of Modern French Lyric Poetry (Антологија новије француске лирике, 1966), Friedrich Hölderlin Selected Works (Одабрана дела – selected and translated by Ivan V. Lalić, 1969), Poetic Translations (Песнички преводи, 1967, 1972), An Anthology of Modern American Poetry (Антологија модерне америчке поезије (with Branka Lalić, 1972), An Anthology of German XX Century Lyric Poetry (Антологија немачке лирике XX века – with Branimir Živojinović, 1976), Т. S. Eliot Selected Poems (Изабране песме – selected and translated by Ivan V. Lalić, 1978), Friedrich Hölderlin Bread and Wine (Хлеб и вино – with Branimir Živojinović, 1993). Lalić’s poems have been translated into several foreign languages within anthologies and separate editions. He was the winner of the most prestigious national poetry awards: Zmajeva, Nolitova, Miloš Đurić, Branko Miljković, Oktobarska, Meša Selimović, Borbina, Stanislav Vinaver, Vasko Popa, Žička hrisovulja, Vitalova and Rosone D’oro (Golden Rosette, Italy).

Several monographs and books of proceedings have been dedicated to Lalić’s work: Milica Nikolić Mare Mediterraneum by Ivan V. Lalić (Mare Mediterraneum Ивана В. Лалића, 1996), Ivan V. Lalić, a book of proceedings (Иван В. Лалић, зборник радова – edited by Dragan Hamović, Kraljevo, 1997), Memorial of Ivan V. Lalića, a book of proceedings (Споменица Ивана В. Лалића, зборник радова – edited by Predrag Palavestra, SANU, 2003), Svetlana Šeatović Dimitrijević Tradition and Innovation. Intertextuality in Ivan V. Lalić’s poetry (Традиција и иновација. Интертекстуалност у песништву Ивана В. Лалића, 2004), Postsymbolist Poetics of Ivan V. Lalić, a book of proceedings (Постсимболистичка поетика Ивана В. Лалића, зборник радова – edited by Aleksandar Jovanović, Institut za književnost i umetnost, Učiteljski fakultet, Beograd, 2007), Jovan Delić Ivan V. Lalić and German Lyric Poetry (Иван В. Лалић и њемачка лирика, 2011), Sonja Veselinović Translational poetics of Ivan V. Lalić (Преводилачка поетика Ивана В. Лалића, 2012), Svetlana Šeatović Dimitrijević Part as a whole&whole as a part. Structure and Semantics of the Poetry Cycles of Vasko Popa and Ivan V. Lalić (Део као целина&целина као део. Структура и семантика циклуса у поезији Васка Попе и Ивана В. Лалића, 2012).

105

106

107

108