Wooman 03 magazin

magazin za kulturu, žensku i feminističku umetnost decembar 2013 • besplatan primerak

neformalna grupa Drugarice // Aleksandra Ninković i Sanja Solunac

Srbija // Kragujevac

magazin za kulturu, Ĺžensku i feministiÄ?ku umetnost decembar2013 • besplatan primerak

Treći broj magazina Wooman posvećen je projektu Ogledanje u Kragujevcu i Lapovu, realizovanom u junu 2013. godine. Projekat je podržan od strane Rekonstrukcija Ženski Fond, u sklopu programa podrške aktivizmu mladih žena ”Ogledalo”. Detaljnije o projektu i aktivnostima možete informisati u rubrici Wooman istražuje, koja uključuje tekstove sociološkinje Lele Vujošević i psihološkinje Sandre Jovanović. U sklopu projekta je otvorena izložba Ogledalo diskriminacije, grupe autorki i autora, čije su radovi predstavljeni u rubrici Galerija magazina. Rubrika Wooman pesnikinje ovog puta predstavlja poeziju pet književnica književnog kluba ,,Milorad Branković“ Lapovo, koje su učestvovale na književnoj večeri u sklopu Ogledanja na temu ,,Šta je istina?“ Zahvaljujući velikom interesovanju čitalaca i čitateljki, treći broj magazina doživeo je reformu i otvorio vrata onima koji žele da se bave istraživanjem, dizajnom, umetnošću i feminizmom.

Sanja Solunac

03 // wooman // decembar 2013

galerija Izložbom Ogledalo diskriminacije mladi umetnici i umetnice ukazuju na goruće probleme koji nas svakodnevno okružuju i govore o predrasudama kao glavnim pokretačima isključenosti. Prikazi svih vrsti nasilja i nerazumevanja drugosti postavlaju pitanje Da li smo mi uopšte slobodni/e?

Ovim likovnim pričama publiku upoznajemo, a samim tim i informišemo o različitim vrstama diskriminacije, cilj nam je da se isti poistovete i na (ne)posredan način osete marginalizaciju i probleme stereotipnih shvatanja. Problem diskriminacija je jako kompleksan i ne postoji tačna formula kako ga rešiti, dok je velika odgovornost za ublažavanje netrpeljivosti prema razlikama na svima nama.

decembar 2013 // wooman // 04

ucesnice // ucesnici fotografje mozete pogledati na sledecem linku fotohttps://www.facebook.com/woomanmagazin/photos_albums 1.

Darko Stojkov, Side-visor, activation of periphery vision, skluptura

2.

Marijana Popović, Think Twice, zidna skulptura/drvo i metal, 72x36cm

3.

Sabina Mrgan, Amela, fotografija

4.

Milica Dukić, Silvija, fotografija

5.

Bijana Pasajlić, Život na ulici, fotografija

6.

Tijana Gogić, Setna starica, ulje na platnu, 40x50cm

7.

Daša Gajić, Potčinjenost žena, fotografija

8.

Sonja Jovanović, Kriza, fotografija

9.

Bojana Micić, Razmišljanje, kombinovana tehnika, 70x50cm

10.

Sabina Mrgan, Two, fotografija

11.

Milica Dukić, Zasluge bi mu bile veće da prstom nije mrdnuo, crtež-vez na platnu

12.

Milica Milovanović, Njih dve, kombinovana tehnika, 70x50cm

13.

Gala Čaki, Slušanje, ulje na platnu, 200x140cm

14.

Ana Cvejić, Izbačeni, suvi pastel na papiru, 121x70cm

15.

Nikola Dragaš, Istina, digitalni crtež, 210x297cm

16.

Milica Prelić, Bez naziva, crtež, kombinovana tehnika,100x70cm

17.

Maja Mrdaković, Ana i Đole, crtež, 29,7x21cm

18.

Mišo Filipovac, Pinokio, crtež, 30x30cm

19.

Nikola Radosavljević, Povratak, kolaž

20.

Anđelka Čakarević, Kalisi, digitalna grafika

decembar 2013 // wooman // 34

fotogalerija

35// wooman // decembar 2013

fotografje mozete pogledati na sledecem linku fotohttps://www.facebook.com/woomanmagazin/photos_albums // Fotograf ije sa projekta Ogledanje // // Kragujevac // Lapovo // 2013 // // Autorka : Sanja Solunac // // fotograf ija: Aleksandra Ninkovic // // www.facebook.com/woomanmagazin // // woomanmagazin@gmail.com //

decembar 2013 // wooman // 36

feministicka umetnost

decembar 2013 // wooman // 38

Grupa Rouge- je umetnička grupa koju su osnovale Jelena Fužinato i Bojana Stamenković. Obe umetnice su diplomirale na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Bojana Stamenković je trenutno na Doktorskim umetničkim studijama na Univerzitetu umetnosti u Beogradu , a Jelena Fužinato na master studijama na Institutu za umetnost u kontekstu na Univerzitetu umetnosti u Berlinu.

Grupa je nastala kao spontan sled istrajne komunikacije dve umetnice. Zajednički rad ovim dvema umetnicama znači odstupanje od individualnih stavova i slivanje u jedan novi identitet, identitet grupe. Potreba za postojanjem grupe opravdana je i djelovanjem jedne umjetnice na drugu, promene koje se stvaraju u zajedničkim intervencijama i ispitivanjem načina, mogućnosti, važnosti i ograničenja.

Osnovni problemi koje obrađuju u zajedničkom radu su rodna i identitetska. Koriste se teorijama i modelim umetničke prakse 20 i 21 v. bez tendencije da se ostvari novi izražaj i da se stvori novo umetničko delo. Samim tim grupa je orijentisana na proces a ne na produkt (koji se može, ali ne mora desiti). U svojim participativnim projektima postavljaju temelje za kritički diskurs i ostavljaju prostor za diskusiju i dalju doradu od strane učesnika. Grupa se bavi različitim medijima u svojim radovima video, instalacija, performans, skulptura ili likovni dvodimenzionalni radovi. Često polaze od nerazjašnjenih situacija bilo na ličnom ili na širem društvenom nivou bez imperativa da svojim radom odgovore na određeno pitanje, već da usmere i artikulišu razgovor oko pitanja.

U radu “6 sati”(video snimak 360’), umetnice u šestočasovnom performansu stvaraju haotičnu i donekle apsurdnu situaciju koja je hiper naglašena kritika društva u kome radimo. U toku performansa umetnice kuvaju i istovremeno čitaju textove iz oblasti feminističke teorije i teorije umetnosti. Glava tema ovog snimka je rad.

Autorke interpretiraju probleme socijalno - političkog položaja žene i govori o radu kao osnovnom faktoru za socijalizaciju. U tom delu telo postaje nebitno, ono je samo objekat koji se koristi kako bi se postigla maksimalna amplituda, pa se tako telo iznova objektizuje samo na drugi način. Fokus problema je ovde postavljen na pitanja stvaranja, profesije identiteta, požrtvovanosti, potrebe za delovanjem i ograničenja društva usled kulturne i seksisticke hegemonije. Svakodnevna aktivnost kuvanja, rad sa hranom koje zastupa osnovnu potrebu za život kolidira sa teorijom i umetničkom aktivnošću koja ovde zastupa ono što je nepotrebno ( tako okarakterisano u našem društvu). Konfrontacija dve tendencije koje se osjećaju u drštvu- retradicionalizacija i emancipacija stvaraju haotičnu situaciju u kojoj svako delovanje gubi smisao. Radom “Može li žena stvariti veliko delo?” one uključuju u svoj rad preko

39 // wooman // decembar 2013

Fotografije

1.

2.

3.

4.

5.

6.

“6 sati” AV 360`, 2013.g “Može li žena stvoriti veliko delo?”, Čačak 2012.g “Može li žena stvoriti veliko delo?”, detalj “Može li žena stvoriti veliko delo?”, detalj 2 “Može li žena stvoriti veliko delo?”, fotografija sa panel diskusije KC Grad, Beograd 2013. g “Može li žena stvoriti veliko delo?”, fotografija sa izložbe u sklopu istog projekta, KC Grad, Beograd 2013.g

decembar 2013 // wooman // 40

40 žena. Rad se sastoji od odevnih komada doniranih od strane učesnica projekta koji su ušiveni jedan za drugi tako da tvore jednu mekanu skulpturu velikih razmera 25x2,5 m. Sistemskim načinom nastanka, brojnostima sitnih koraka, repeticijom prodora igle kroz tkaninu, ali i svojim gabaritom, ostavlja utisak velikog i napornog rada. Tako se može tumačiti da pored očigledne simbolike koju čitamo u nazivu, rad otvara i bezbroj drugih mogućnosti posmatranja.

Rad se odvijao u nekoliko faza. Od sakupljanja, pripreme, razgovora sa učesnicama, šivenja i stvaranja objekta pa do javnih panel diskusija i predavanja sa učesnicama projekta i publikom. Skupljanje stvari se je inicirano još 2011. godine da bi se kasnije nastavilo spontano tokom celog procesa šivenja. Projekat podržan od strane Rekonstrukcija ženski fond // https://www.facebook.com/rwfund?ref=br_tf

••••• “Krug žena koje su učestvovale u radu se proširivao mimo našeg uticaja. Čitav proces koji se odvijao oko rada od susreta, razgovora, žena koje su nam priskakale u pomoć, dugotrajnog i teškog posla (ručnog šivenja više od 8 sati dnevno) postao je mnogo značajniji od predmeta koji produkujemo. Oni i jesu na neki načim oblikovali naše dalje pokušaje da organizujemo nove sastanke, predavanja i diskusije oko ovog rada. Žene koje su učestvovale pokazale su jedan novi vidi aktivne samoorganizacije i spremnosti da se aktivno pozabave temom i na teoretskom i na praktičnom nivou. To nam je i bio jedan od ciljeva. Aktivacija žena. Davanje prilike da kažu svoje mišljenje, pokažu stav i uđu u diskusiju sa drugima (stručnjacima) iz različitih oblasti. Učesnice su bile različite životne dobi. Sada već i neke od njih nisu sa nama. Sa nekima smo razgovarale privatno, druge su rado dolazile na javne skupove koje smo organizovale. Naš stav je da umetnost nije i ne treba da bude svedena na nivo dekoracije te da je umetnički angažman neophodan kako bi se desili novi razgovori, kako bi reflektovala i markirala poblematične zone o kojima je potrebno diskutovati. Svako može da učestvuje u stvaranju umetničkog dela. Mi smo svesno pomerile fokus našeg rada sa uskog kruga umetničkih profesionalaca i centara umetnosti. Odlučno smo i birale radije samoorganizovanu akciju nego povezanost sa nekom određenom institucijom jer smo na taj način otvorile vrata mnogima koji u suprotnom sigurno ne bi bili deo ovog rada, a to bi u devalorizovalo celi rad.”

Rouge

41 // wooman // decembar 2013

wooman istrazuje Interaktivan projekat Ogledanje u Kragujevcu i Lapovu , realizovan u junu 2013. godine imao je zadatak da motiviše i afirmiše rad učesnica projekta. Učeći o distinkcijama kategorija pola i roda, program projekta Ogledanje pomogao je učesnice iz Srbije, Bosne, Hrvatske i Makedonije da svoje stvaralaštvo afirmišu u javnoj sferi, te je otida sam projekat interaktivno – edukativnog tipa. Postojala je potreba (i postoji još uvek) da se označi i istakene diskriminacija i problem psiho-fizičkog, verbalnog nasilja i mentalnog zlostavljanja kao gorući problem čitave zajednce.

Projekat je podržan od strane Rekonstrukcija Ženski Fond, te im se i ovom prilikom još jednom zahvaljujemo, kao i prijateljima projekta: Centar za ženske studije i istraživanje roda Beograd, SKC Kragujevac, Umetnički kutak Kragujevac, biblioteka “Slovo” Lapovo, KTC Lapovo.

Aktivnosti realizovane u sklopu projekta su javna predavanja, diskusije, umetničke radionice, izložbe i književno veče.

Slušale smo predavanja naučno-istraživačkog rada filozofkinje Snežane Grujić i sociološkinje Jelene Petrović Desnice na temu: ,, Rod i vizuelne umetnosti na području regiona Šumadije.“ (objavljen u 02. Broju magazina WOOMAN); i predavanje sociološkinje Lele Vujošević na temu: „Istorija ženskog aktivizma u Kragujevcu“ (čiji izveštaj možete pročitati u ovoj rubrici).

Street Art radionice (koje su bile u službi umetničkog happening-a) pod nazivom Prenosimo poruku, su takođe počinjala predavanjem istoričarke umetnosti Aleksandre Stolić, koja je govorila o teorijama i praksama angažovane umetnosti; i psihološkinje Sandre Jovanović, koja radi u savetovalištu za brak i porodicu, pri centru za socijalni rad “Solidarnost” u Kragujevcu. Od tri radionice, jedna je bila posvećena mlađoj populaciji, i nju su realizovale grafička dizajnerka Senka Žugić i slikarka Maja Mrdaković. Na knjiženoj večeri „Šta je istina?“ predstavljen je rad književnica književnog kluba „Milorad Branković“, opšinske biblioteke SLOVO, Lapovo. Svoju poeziju, prozu i delove romana su čitale, i govorile o svom doživljaju društva kroz svoj književni rad, Vukica Petrović, Slađana Dilić, Snežana Nikolić, Zorica Grujić-Milojević i Danijela Vulićević; Njihovu poeziju (odabrane radove) možete pročitati u rubrici Wooman pesnikinje u ovoj broju.

Izložba Ogledalo diskriminacije je bila postavljena u prostorijama galerije KTC u Lapovu, i Umetničkom kutku u Kragujevcu. Izložba je napravljena putem javnog konkursa na koji se odgovorila učešćem dvadeset i jedna umetnica i šest umetnika. Nakon žiriranja, izložbu su činili radovi šesnest umetnica i četiri umetnika. Fotografije reprodukcija njihovih radova možete pogledati u rubrici Wooman Galerija. „ Projekat Ogledanje u Kragujevcu i Lapovu je ostvario svoje postavljene ciljeve. Velika nam je čast što smo imale mogućnost da slušamo odlične istraživačice, sa dugogodišnjim iskustvom, i da upoznamo mnogo mladih ljudi koji se na razne načine bave pitanjima diskriminacija. Celokupni utisak je zadovoljio naša očekivanja. Nismo razočarane odazivom publike, i srećne smo što smo dobile podršku lokalne zajednice.

Sanja Solunac // Neformalna grupa Drugarice

decembar 2013 // wooman // 44

PARTNERSKO NASILJE POGLED U REALNOST

Sandra Jovanovic // psiholoskinja

Najbolje mesto na kome možete pročitati ovaj tekst je dečije igralište. Ili bilo koji prostor u kome se možete fokusirati na decu. To može biti i ulica sa prolaznicima. Obratite pažnju na njihova lica, ono što trenutno rade.

Pustite sebe da zamišljate kakvi su im životi, šta je ono o čemu maštaju, šta priželjkuju u budućnosti. Sada obratite pažnju na devojčice. Pogledajte sve devojčice u vidokrugu. Svaka druga devojčica koju ste videli će, po aktuelnoj statistici, bar jednom tokom života doživeti neki oblik nasilja od strane člana porodice, najčešće partnera. Svaka druga će biti zastrašivana, vređana, omalovažavana, kontrolisana...,odnosno iskusiti neki oblik psihološkog nasilja. Svaka četvrta devojčica na kojoj Vam je zastao pogled će biti ošamarena, udarena, šutnuta..., biti izložena fizičkom nasilju. Svaka šesta neće slobodno raspolagati ekonomskim resursima, biće joj zabranjeno da se zaposli ili će joj biti uskraćivan novac, doživeće ono što opisujemo kao ekonomsko nasilje. A kada kroz Vaš vidokrug prođe njih dvadeset, budite svesni da će jedna od njih biti izložena seksualnom nasilju. Trećina ovih devojčica će iskusiti više, ili sve pomenute oblike nasilja u toku svojg života.

Na ovaj način je započet razgovor sa učesnicima javnog događaja u okviru projekta „Ogledanje“, uz korišćenje starih školskih i drugih fotografija dece, sa željom da se fenomen nasilja u našem društvu spusti sa apstraktnog na konkretan nivo. Izloženi podaci su rezultati istraživanja „Mapiranje porodičnog nasilja prema ženama u centralnoj Srbiji“ koje je 2010. godine sproveo Secons, pod pokroviteljstvom Ministarstva rada i socijalne politike, Uprave za rodnu ravnopravnost. Rezultati pokazuju da je 54.2% ispitanih žena u svom životnom iskustvu imalo iskustvo nasilja, odnosno da je 37.5% aktuelno izloženo nasilju. Podaci daju i već predstavljenu strukturu izloženosti različitim oblicima nasilja, ali i sumiraju neke od faktora ove izloženosti. Ovi rezultati opominju, pozivaju na ličnu i društvenu odgovornost i ukazuju na neophodnost aktivnog delovanja.

45// wooman // decembar 2013

Svako iskustvo nasilja je fenomen za sebe, jedinstveno. I svako se može analizirati na različitim nivoima (nivo društvenih faktora i društvene odgovornosti, mehanizama zaštite, nivo rodnih uloga, psihološki nivo...), i u odnosu na različite aktere (osoba izložena nasilju, počinilac nasilja, indirektna žrtva-najčešće dete). Sva ova sagledavanja su od izuzetne važnosti za sveobuhvatno razumevanje kompleksnog fenomena nasilja. Ono što posebno privlači pažnju psihologa su posledice koje izloženost nasilju ima. Bavljenje ovim pitanjem je značajno sa stanovišta pružanja podrške žrtvama u prevladavanju i oporavku, ali i sa stanovišta njihovog osnaživanja za izlazak iz nasilnog odnosa. Često iskustvo nasilja ostavlja baš takve posledice koje otežavaju i blokiraju ženu da napravi promenu. Zapravo, strategije koje ona primenjuje, zaključci koje donosi, a koji joj omogućavaju da opstane u okolnostima izuzetne disfunkcionalnosti, ugrožavanja, traume, mogu postati lične prepreke za izlazak iz nasilja.

Mnogobrojna istraživanja na ovom polju su pokazala da izloženost nasilju utiče na obrazac afektivne vezanosti koje će neko formirati, odnosno na način na koji sagledava i procenjuje sebe i druge. Doživljaj sebe, svoje ličnosti i identiteta je promenjen, samopouzdanje i samopoštovanje nisko. Kroz ove teorijske koncepte se može objasniti i fenomen transgeneracijskog prenosa nasilja, gde iskustvo nasilja (direktno ili indirektno) u detinjstvu oblikuje psihološko funkcionisanje osobe na način da ona pravi slične izbore partnera u odraslom dobu i ostaje u nasilnom odnosu. Koncept transgeneracijskog prenosa može objasniti jedan deo etiologije nasilnog odnosa. U nekim slučajevima, iskustva nasilja budu toliko intenzivna i preplavljujuća, da osoba koja im je izložena, u pokušaju da preživi, pod tim uticajem u odraslom dobu menja svoja uverenja o sebi, drugima, svetu... Posledice su vidljive u aspektu mentalnog zdravlja, od ozbiljnijih psiholoških poremećaja do neurotskih disfunkcionalnosti. One se mogu ogledati kroz depresivnu simptomatologiju, povišenu anksioznost, a često i kroz probleme psihosomatskog tipa. One su toliko neraskidivo povezane sa psihom osobe, da se reflektuju ne samo na ličnom, već i na poslovnom, porodičnom i roditeljskom planu.

Posledice su višestruke i pokazuju koliko sveobuhvatan i ozbiljan pristup nasilju moramo imati. Odgovornost društva u obezbeđivanju zaštite i podrške, ali i prevenciji je velika i neosporna. Ali i uloga svakog od nas je nezamenjiva. Setite se da nasilje nije nešto što se dešava tamo negde, nekom, nekad. Nasilje je na 2.., 4.., 6.., 20.. koraka od nas. A možda i sami predstavljamo brojku u ovoj statistici.

decembar 2013 // wooman // 46

Istorija zenskog aktivizma u Kragujevcu Lela Vujosevic, socioloskinja Istraživačko-izdavački projekat «Žensko lice istorije Kragujevca» započeo je krajem 2011. kao deo zajedničkog poduhvata izučavanja ženskih istorija gradova Srbije, uz koordinaciju prof. dr Svenke Savić i dr Gordane Stojaković iz Novog Sada, a uz podršku Rekonstrukcija ženskog fonda iz Beograda. Kao i u slučaju istraživanja i interpretacije istorije gradova Srbije, ali i istorija drugih gradova i naroda, u kojima dominira tradicionalni istoriografski pristup, i u analima Kragujevca ostao je po strani, ili je tek parcijalno prikazan složen splet uticaja žena koje su svojim ličnim angažovanjem, ili kroz organizacije ili ženska udruženja ostavile jasan trag u razvoju grada i borile se za poboljšanje položaja drugih žena.

47// wooman // decembar 2013

U želji da skrene pažnju na malo izučavanu, slabo identifikovanu i često omalovažavanu žensku stranu istorije Kragujevca, Lela Vujošević je istraživala arhivsku građu, kragujevačku periodiku, porodičnu arhivu, kao i razne monografije i knjige koje se odnose na istoriju Kragujevca, a u određivanju metodoške osnove za pisanje biografija i u interpretaciji građe koristila je mnoštvo publikacija izu oblasti «gender studies». Tako je nastala monografija u kojoj su, na oko 200 strana teksta i fotografija, obrađena sledeća poglavlja: Predgovor, O Kragujevcu (iz ženskog ugla), Ženske škole, Ženska društva, Krgujevačka štampa o ženama i ženskim udruženjima do početka Drugog sv. rata, Partizanke, Rad ženskih organizacija nakon Drugog sv. rata, Znamenite žene Kragujevca (žene u socijalističkim i komunističkim pokretima, žene u kulturi, dobrotvorke i zadužbinarke, žene u nauci, žene u sportu, pripadnice humanitarnih misija.

Monografija još uvek nije odštampana, usled nedostatka sredstava, ali je doživela brojna i uspešna javna predstavljanja: u Udruženju Kragujevčana u Beogradu (novembar 2012), naučnom skupu Istorijskog arhiva Šumadije (decembar 2012), u Prvoj kragujevačkoj gimnaziji (mart 3013), a delovi monografije su objavljeni u Zborniku Učiteljskog fakulteta u Užicu br. 14/2012, Kragujevačkom čitalištu br. 34/2012, kao i u kragujevačkim elektronskim medijima (RTK, Radio «Zlatousti» i dr). Predstavljajući deo monografije na predavanju «Istorija ženskog aktivizma» u okviru projekta «Ogledanje» ( juna 2013) u SKC-u autorka je nastojala da ukaže na ženske korifeje u minuloj, a delom i savremenoj kulturnoj baštini Kragujevca, s posebnim osvrtom na aktivistkinje, borkinje za ženska prava, i način na koji se one odražavaju u ogledalu ovovremenog sveta.

Osnovni cilj rekonstruisanja ženske strane istorije i obnavljanja sećanja na životne i radne biografije znamenitih žena koje su ponikle u Kragujevcu ili su svoj duhovni kapital utkale u ovaj grad, leži u želji da se pokrene zračenje jednog zaboravljenog kulturnog jezgra Kragujevca koji bi mogao da oslobodi stvaralačku energiju današnjih i budućih generacija i da postane dodatni izvor radne, umetničke i životne inspiracije naročito (ali ne samo) za žene.

Upoznavanje sudbina i stvaralaštva žena koje su bile u sudaru sa društvenim okruženjem, okoštalim pogledima i shvatanjima, upućuje nas da tragamo za alternativama, pomeramo postojeće granice i prihvatamo drugačije uglove posmatranja i vrednovanja od onih koje nam nameće etablirana kultura.

decembar 2013 // wooman // 48

film Film “Patti Smith: Dream of Life” iz 2008. godine režirao je Steven Sebring, kao intimni portret amerikanke Patti Smith, koja je talentovani muzičar, ali i poeta, slikarka... Film je snimljen sporim kadrovima i ostavlja određeni sanjalački utisak, što je potpuno u skladu sa ličnošću Patti Smith.

Njeni fanovi će voleti ovaj film, a oni koji to nisu će možda biti zaintrigirani talentovanom i jedinstvenom Patti Smith, koja je kao umetnica jednako zanimljiva sada kao i ‘70ih godina. (109 min) // http://www.imdb.com/title/tt0940620/ “T he Living Dolls”, dokumentarac iz 2001. godine režirala je Shari Cookson. Film prati fenomen dečijih izbora za mis u Americi („child beauty pageant“). Pratimo život devojčice Swan i život njene porodice. Swan ima 4 godine, redovno učestvuje na izborima za mis a svakodnevne stroge treninge joj uglavnom drži majka. Gledajući ovaj film i neke njegove momente, ne možemo da se ne zapitamo kako izvesne pojave u ovom filmu ne potpadaju pravno pod zlostavljanje dece. Ono što takođe jako dolazi do izražaja je prenapadno šminkanje, brendirana odeća, farbanje kose, i cela ta modna mašina u kojoj se nalaze ove devojčice koje imaju tek 4 ili 5 godina.

Nameće im se“barbie” izgled, a podučavaju ih i da deluju seksipilno. Naravno, kao i u svakoj industriji, u sve ovo uključen je i novac. (79 min) // http:// www.imdb.com/title/tt0096638/ Film “Jedna žena – jedan vek” iz 2011. godine je dokumentarni film koji je režirao režiser i scenarista Želimir Žilnik. Film kroz različite intervjue, iskaze i rekonstrukcije događaja prati buran život stogodišnje Dragice Vitolović- Srzentić, aktivistkinje, partizanke i komunistkinje koja je nosila pismo Staljinu sa Titovim čuvenim „ne”. Film je dragocen jer kroz Dragicino inspirativno pripovedanje o sopstvenoj životnoj priči pratimo i burne istorijske događaje prošlog veka, ali je ovaj film ništa manje dragocen i zbog same Dragice, koja će vas potpuno razoružati svojom iskrenošću i vitalnošću koje poseduje. (110 min) // http://www.imdb.com/title/tt2087826/

49// wooman // decembar 2013

knjiga 1. Knjiga ,,Uvod u feminističke teorije slike” je zbirka odabranih eseja teoretičarki i istoričarki umetnosti, nastalih u proteklih četrdesetak godina, koje imaju za cilj da preispitaju pojam roda u umetnosti i da sa drugačije tačke gledišta predstave novo čitanje istorije umetnosti koja nije limitirana. Knjigu je priredila Branislava Anđelković, Centar za savremenu umetnost, Beograd, 2002.

2. Knjiga ,,Postajanje majkom u vreme neoliberalnog kapitalizma” je skupina tekstova domaćih i stranih teoretičarki, umetnica i aktivistkinja koje se bave kritikom pitanja i globalnim režimom materinstva u današnjem dobu. Knjiga pored tekstova sadrži i umetničke radove, interdisciplinarne studije iz oblasti humanističkih i društvenih nauka. Urednica knjige je Ana Vilenica, uz) bu))na))), Beograd, 2013.

3 Knjiga ,,Malacrna haljina” je knjiga eseja o feminizmu i antropologiji. Predstava simbola koji ima dvosmislenu ulogu, potenciranje na pacifizmu i kritička razmišljanja o ratu i posleratnoj kulturi. Autorka knjige je Svetlana Slapšak, sa slovenačkog prevela Jelena Petrović, Centar za ženske studije i istraživanja roda Beograd,2006.

decembar 2013 // wooman // 50

u trecoj dimenziji

Intervju sa Milenom Marković

" Dizajn je redizajn" Jan Michl – School Of Architecture, Norveška.

Ukoliko razmišljamo o dizajnu danas i ovde, vodjeni uvodnim citatom, svakako nailazimo na mnoštvo mladih kreativaca koji manje ili više vidljivo egzistiraju i čine dizajnersku snagu i scenu Srbije.

Tačka iz koje krećemo priču ovoga puta je RMD studio na Vračaru... Ekipa ljudi sa kojima saradjujem na raznim projektima, ali u ovom razgovoru ta činjenica je manje važna... Tu je Milena, trenutno najmladji član RMD studija sa kojom valja "pokvariti" koju reč...

51// wooman // decembar 2013

Skulpture, nameštaj koji je teško okarakterisati kao klasičan, galerijski prostor... Sve to u samo tri slova..Šta je zapravo RMD? RMD - dizajn studio, smo osnovali moj otac Rade Marković kao vizuelni umetnik i ja kao arhitekta enterijera i dizajner nameštaja. Ideja je da povežemo i promovišemo različite umetničke i dizajnerske discipline, kao i ljude koji se time bave. Samo ime RMD u sebi sadrži više pravaca u kojima planiramo da delujemo. RMD se odnosi na: Re-Mix Design, Memory Re-Design, Rade- Milena Design, Resto-Mix Designers…itd. U celu priču je uključeno i biće uključeno više ljudi medju kojima je i Marijana Popović (vizuelni umetnik), Milan S.(proizvodjač nameštaja)..itd.

decembar 2013 // wooman // 52

Zbog čega je redizajn toliko privlačan za tebe kao dizajnerku?

Redizajn pruža mogućnost igranja idejama i formama iz prošlosti i sadašnjosti, ali u savremenim materijalima koji su odlika današnjice.

Suština je pronaći arhetip u nekom predmetu (komadu namešaja) i remiksovati ga, redizajnirati ga i zadržati arhetip.Kada na remiksovani predmet neko reaguje i kaže “vau, to je fotelja” ili “vau, to je stolica”, znači da je iako je iznenadjen formom prepoznao arhetip .

Kako ocenjuješ dizajn scenu u Srbiji danas i može li se živeti od dizajna?

U Srbiji ima dosta dizajnera i umetnika koji imaju ideju i veliki rad iza sebe, ali nije jednostavno živeti samo od toga u zemlji gde se ljudi bore za egzistenciju. To se može opisati jednom rečenicom: „Igramo se malo”.

decembar 2013 // wooman // 54

Drvo i metal su materijali koji preovladjuju u tvom radu. Koliko je ustvari sam material bitan u izradi nekog modela?

Materijal je jako bitan za izradu, funkcionalnost i estetski do탑ivljaj izvedenog modela. Drvo i metal su mi trenutno interesantni kao kontrast, spoj toplog I hladnog, mekog I tvrdog.

RMD studio će se predstaviti na Mikser festivalu kao i na Belgrade Design Weeku. Kakva su tvoja očekivanja vezana za nastupe na ovako značajnim manifestacijama ?

Očekujem da posle Mixera i Belgrade Design Week-a budemo bogati i slavni i da će nas pronaći veliki svetski i domaći proizvodjači nameštaja kojima ce naš rad biti interesantan I upečatljiv. Šalu na stranu…Nemam očekivanja, svako pojavljivanje i promovisanje onoga što radimo je pozitivno, i šta god da proistekne iz toga je jedan korak dalje.

Mikser I Belgrade Design Week su manifestacije koje pružaju razne mogućnosti, a na nama je da te mogućnosti iskoristimo.Ono što je sigurno, biće interesantno upoznati i ostale dizajnere koji će izlagati na ovim manifestacijama, kao i ljude sa bliskim idejama.

Imaš li uzora medju establiranim domaćim ili svetskim dizajnerima?

Ima ih mnogo ali bih izdvojila Philippe Starck-a po idejama i broju izvedenih radova.

RMD studio ima i svoj izložbeni prostor. Postoji li mogućnost za saradnju sa umetnicima i dizajnerima iz inostranstva?

Ideja jeste da se povežemo sa umetnicima I dizajnerima sa raznih strana I promovišemo kvalitetnu umetnost I kvalitetan dizajn, čemu će galerijski prostor RMD-a i služiti.

Ja znam, a pretpostavljam da bi i litaoci voleli da znaju na čemu trenutno radiš?

Na promociji koncepta “Asocijacija I Funkcija” koji će biti izložen na Mikseru i BDW-u(u saradnji sa Marijanom Popović I Radetom Markovićem), promovisanju RMD-a, kao i novoj seriji nameštaja koji se takodje uklapa u gore navedeni koncept.

57// wooman // decembar 2013

Šta je po tebi esencijalno kada je dizajniranje nameštaja u pitanju?

Mogla bih da navedem više kriterijuma: ideja, funkcionalnost, orginalnost, materijalizacija, duhovitost…itd, ali ja sam isuviše stroga u ocenjivanju dizajna.

Tako da bih morala da kažem da je ideja najbitnija, ali ideja mora da bude podržana prvenstveno funkcijom, a posle i ostalim elementima.

Za kraj jedno pitanje vezano za opšte okolnosti u kojima danas mladi dizejneri pokušavaju da se ostvare i eventual žive od svog rada... Da li misliš da je kvalitet i dalje ono što je presudno za to da postanu “vidljivi”, ili je ipak presudno da si u pravo vreme na pravo mestu,?

Na to pitanje je jako teško odgovoriti jer nema pravila.U svakom slučaju je teško , na šta neću da se naviknem.

decembar 2013 // wooman // 58

Mirno spavaš.

Na krilu lebdiš crvenoj ptici, u meku noć, u novi dan.

• Zar te ne probude krici dok svetla pale nebeski svitci i on zadrig'o i žut kroz grane baci sitniš na put.

• U samotini i zatvaram krug gubim zadnju bitku.

• Presavij, napiši na svitku crno slovo o tom gubitku.

• Kad čovek zove u noći, krikom, jer gubi snove ne priča nikom a noć je drug samo za tužne rime noć je spas odaziva se na moje ime !

Vukica Petrović

Korakom svetlim i lakim Uporno i prpošno plovi Mamurnim modrim nebom U susret borbi Titana Laktaju se za njim snovi Uzalud nazvani potrebom Samo je ljubav istina.

• Mrmorom zanavek plovi Obale predano miluje Rukavcem plutaju snovi A ona tiho tuguje.

Virove svoje doziva Sprudove traži silinom Korača i kada ne pliva Eho je mori dubinom.

Tananu dušu uzdiže Aveti samoće da nadglasa Jekne dok nanose podiže.

Nosi ih, goni, talasa.

Eno je, vodu na šljunak niže.

Danijela Vulićević

wooman pesnikinje

Istina Laž Nemoj da letiš Odsečena su ti krila Nemoj da jecaš Oduzeli su ti glas Ukrali su ti vid Sklopi kapke

Dobro jutro Umij se Operi zube Očešljaj se.

Pa kad se smeješ Budi čista laž.

Nazdravimo punim Čašama ćutnje.

Istina visi o koncu I pljuje po njima. Slađana Dilić

Rubrika u ovom broju je posvećena književnicama književnog kluba “Milorad Branković” iz Lapova, koje su predstavile svoj rad na književnoj večeri , na temu “Šta je istina?” u biblioteci Slovo, u sklopu projekta Ogledanje u Kragujevcu i Lapovu,17. juna 2013. godine

decembar 2013 // wooman // 60

NA DNU

Snežana Nikolić

Zorica Grujić Milojević

esej Original originala

homoseksualnost i heteroseksualnost kroz prizmu rodnog i polnog identiteta Homoseksualnost u najširem smislu označava istopolnu seksualnu privlačnost. Gledišta o tome šta je to što konstituiše homoseksualnost se uglavnom svode na esencijalistički i konstruktivistički pristup.

Esencijalisti identitetu pristupaju kao izvorno prirodnom, dakle urođenom i nepromenljivom a samim tim i univerzalnom. Konstruktivisti sa druge strane homoseksualnost tumače kroz različite kulturno istorijske vizure pripisujući joj veoma različita uzrokovanja, značenja, obličja i manifestacije.

Na prvi pogled suprotstavljene pozicije posmatranja, konzervativne naspram progresivne, reakcionarne nasuprot radikalnim, međusobno koincidiraju. „Međutim,“ Anamari Džagouz, ( Annamarie Jagose ), piše u svojoj knjizi Queer teorija, „mnogo je tačnije reći da priroda političke intervencije nije nužno determinisana pretpostavkom bilo koje od ovih pozicija“. Kroz dugu istoriju heteroseksualnost je posmatrana kao neprimetna, naturalizovana, neproblematizovana pa s tim u vezi „važno je uočiti da ono što odlikuje nastanak homoseksualne osobe tokom druge polovine 19. veka, jeste činjenica da je u to vreme bilo teško odvojiti je od i shvatiti bez njenog normalnog blizanca, heteroseksualne osobe“. Krajem istog veka Kristofer Kraft ( Cristhopher Craft) homoseksualnost označava kao inverziju heteroseksualnosti. „Dakle, heteroseksualnost je takođe konstrukcija čije značenje zavisi od promena kulturnih modela“. Krajem prošlog veka polazeći jedna ka drugoj kategoriji, heteroseksualnost i homoseksualnost, primetno su se približile makar po čvrstom nastojanju naturalizovanja od strane teoretičara. Džudit Batler (Judith Butler), u svojoj knjizi: Nevolje s rodom: feminizam i subverzija identiteta, iznosi svoju nedoumicu o tome šta čini, od kakvih atributa je sazdana i kakvi specifični uslovi čine uslovljenom kategoriju žene?

decembar 2013 // wooman // 64

Logično se nameću i pitanja postanka i opstanka nepomenutih, samoidentifikujućih identiteta. „Sam subjekt žena se više ne razume kao nešto stabilno i postojano“. Jer, postojanje ma kog subjekta podrazumeva unapred zadate parametre, koji se moraju ispuniti a zatim jezički i politički predstaviti. Feministička politika insistira na postojanju univerzalnog zajedničkog mesta na kom se ukrštaju svi ženski identiteti, međutim, sama fragmentiranost feminizma pa samim tim i prisustvo raznolikih praksi isključivanja pojedinih znanih i neznanih identiteta, nepobitno upućuju na jasna ograničenja politike identiteta. Nadalje Batler postavlja još jedno veoma važno pitanje: “U kojoj se meri kategorija žena pokazuje stabilnom i koherentnom samo u kontekstu heteroseksualne matrice?“ Džudit Batler istrajava u neophodnosti da feministička politička teorija napravi jedan veliki, radikalno drugačiji iskorak i počne da promišlja ontološke postavke identiteta, podvalačeći da „(...), do cepanja feminističkog subjekta dolazi kad se uvede razlikovanje pola i roda“. S tim u vezi, polazeći od stanovišta po kome je pol biološka datost dolazi se do toga da je rod društveno konstruisana kategorija neuslovljena polom. „ I šta je uopšte pol“, pita autorka. „Rod ne bi trebalo poimati kao kulturno upisivanje značenja u pol koji je unapred dat ( juridička koncepcija); on se, naime, takođe mora odnositi na aparat pomoću kojeg se proizvode sami polovi. (...), jasno da se unutrašnja stabilnost pola i njegov binarni okvir osiguravaju smeštanjem dvojnosti pola u prediskurzivni domen“, samim tim rod ne proizilazi iz pola već nastaje pod prinudom kulture te da je pol zapravo rod. „Odbiti, dakle, da se telo još jednom nasilno ućutka i protera u domen površinskog, dati mu prostor u kojem će biti važno, predstavlja početni i krajnji cilj deregulacije temelja koju sprovodi Džudit Batler,“¹ uvodeći s tim u vezi i pojam performativnosti. „ Performativnost, dakle, podrazumeva da se izvesna praksa ponavlja i uvek iznova citira u jednolikim okolnostima“. „Tela nisu tela po sebi ili tela spram duha ili bilo kako formulisana apstraktna tela: tela žive i taj život oblikuju, ograničavaju i prožimaju rodno određene regulatorne sheme koje su konstitutivne za njihov život.“ Fuko u jednom intervjuu kaže: “ Moramo da se suočimo sa pitanjem slobode seksualnog izbora. Kažem sloboda seksualnog izbora a ne sloboda seksualnih činova, zato što postoji i seksualni čin kakav je silovanje koje ne smemo dopustiti bez obzira da li se tu radi o muškarcu i ženi ili o dva muškarca. Ova sloboda uključuje i slobodu izražavanja tog izbora. Pod tim podrazumevam slobodu da se taj izbor obznani ili ne obznani.“

65// wooman // decembar 2013

Kategorijalno rod nije konstanta, već areal neprestanog istorijskog, klasnog, rasnog, seksualnog i prostornog kretanja. Ako pođemo od esencijalističkog poimanja identiteta i prihvatimo postojanje subjekta, bilo kog i bilo kada, imamo li onda u situaciji gej ( gay ) ili gej lezbejskog para dva polariteta u vidu jednog subjekta ( originala ) i drugog subjekta (kopije) ili su to dva podjednako vidljiva, snažna i važna original originala? Ako stalno menjamo uloge, jednom smo oni a jednom mi, hoće li posle bezbroj performativnih ponavljanja i igranja uloga, postati nevažno koji deo univerzuma sam ja a koji ti jer ću umesto sebe videti obrnutu sliku u ogledalu tj. mene?

Ljiljana Arsenović, feministička aktivistkinja

Zene u medijima Na početku 2013. jedan video snimak privukao je veliku pažnju. Naime, srpski premijer je bio –žrtva- skrivene kamere. Ovaj događaj je izazvao različite reakcije. Osude od strane države i novinarskih udruženja, a od javnosti, čini se, samo pohvale. Nakon tri meseca od premijernog prikazivanja, broj pregleda premašio je cifru od deset miliona. Razlog pominjanja ovog spornog snimka nije političke prirode. Nećemo se baviti analizom skrivenih namera autora, ako ih je uopšte bilo. Uz dužno poštovanje, premijera ćemo sad zanemariti i pažnju usmeriti na voditeljku. Jasno je da je u pitanju igrani program i da je dotična imala ulogu. Ali njena uloga je zapravo klasičan primer stereotipnog predstavljanja žena na televiziji.

Ona je lepa, dugognoga, oskudno obučena…umiljato se smeska, trepće i postavlja pitanja. A onda u stilu Šeron Stoun prekrsti noge i poljulja državu! Žena na televiziji, a i u medijima uopšte se oduvek nalazila na nezavidnom položaju. Ovo je samo jedan segment viševekovnog problema čija je polazna tačka rodna neravnopravnost. Duga borba za jednake mogućnosti žena i mukaraca pratila je sve promene koje su se desavale na državnom, društvenom, tehnološkom planu. Žene su u svojim naporima stremile ka obrazovnoj, ekonomskoj, statusnoj ravnopravnosti. Sa pojavom medija, traže svoje mesto i u ovoj sferi. Televizija je ,,odredila” merila šta je žena.

U zavisnosti od perioda i dominantnih društvenih vrednosti, na televiziji su se pojavljivale žene u tačno standardizovanim ulogama. Negativno je to što su u velikoj meri neke od tih uloga zadržale. I to kao primarne. Žene su predstavljene kao majke, domaćice, jedino posvećene kuci i porodici. Iako je uloga žene u okviru domaćinstva veoma bitna, posebno u društvima sa jako tradicionalnim patrijarhalnim sistemom vrednosri, važno je naglasiti da je postavljanje žene samo u taj okvir sputava. Sa jačanjem demokratije, posebno u našoj zemlji načinjeni su određeni koraci da se žena postavi na mesto koje joj pripada i da se bori za ravnopravnost. U javnosti se pojavio veliki broj onih koje su profesionalno ostvarene.

67// wooman // decembar 2013

fotografija: Aleksandra Ninković

decembar 2013 // wooman // 68

Problem je u tome što se tim ženama kao sagovornicama uvek postavljaju pitanja, kako uspeva da uskladi porodične i profesionalne obaveze. Što sa mušarcima nije slučaj. Ovde dolazimo do moguće diskriminacije u drugom smeru.

Kako žena tako je i muskarac bitan deo jedne porodice. Pa je možda paradoksalna pojava to što se sagovornicima gotovo nikad ne postavljaju pitanja o porodičnim obavezama. Televizija takođe daje tačan obrazac kako treba da izgleda savršena žena. I sve je u brojevima. Koliko godina, koliko centimetara visine, koliko kilograma, koja dužina kose, noktiju trepavica, koliki stepen preplanulosti. A jasno je da je dojam o lepoti individualna stvar. Ili smo frazu ,,Lepota je u oku posmatrača” previše izlizli?

Ovo jesu činjenice, ali nije sve tako banalno i površno. Borba za ravnopravnost nije uzaludna.Postoje jasni i pozitivni rezultati. Možda nisu na prvi pogled očljivi, zaklonjeni senkom šljokica i estradnog sjaja, ali postoje. Javnost oseća prisustvo žena sa jasnim ciljevima i željom da istrju u svojim namerama. One se pojavljuju kao dobre novinarke, stručnjci, državni funkcioneri. Iako bitan, ovo je još uvek samo mali deo onoga što treba da se uradi da bi žena zaista dala svoj maksimum u javnoj sferi. Podrška društva teorijski postoji, ali se i dalje posredno ili neposredno podmeće noga, jer kao da postoji strah od potpuno ostvarene žene. Situacija u štampanim medijima je gotovo slična. Na naslovnim stranama se uglavnom pojavljuju muškarci i dominantni su u rubrikama politika i ekonomija. Mnogo je manji broj članaka u kojima se pojavljuju žene kao stručni izvori, ali to zapravo zavisi od teme. Zato su dominantnije u rubrikama o estradi, zabavi, modi, kulinarstvu.

Ekspanzija interneta je omogućila intenzivnije i delotvornije predstavljanje ženske borbe. Uz pomoć virtuelne mreže efikasnije se širi svest o značaju rodne ravnopravnosti.

U poslednje vreme sve se veći značaj daje temama koje se bave rodno senzitivnim jezikom. Rodno senzitivni jezik objašnjava značaj formulisanja pojmova, prvenstveno onih koji označavaju profesiju, na način da su rodno prilagođeni.

To znači da uz ime i prezime žene stoji umesto sekreter, sekterarka, umesto minister, ministarka, umesto psiholog, psihološkinja…

Rodna ravnopravnost u medijskoj sferi daje podršku zenama koje se za jednakost bore i u ostalim segmentima društva. Mediji kao reprezenti i kritičari javnosti, a sa zadatkom da informišu i obrazuju imaju moć da utiču na javno mnenje i prošire svest o neophodnsti akcije i saradnje u ovoj oblasti.

Ana Nikolić

69// wooman // decembar 2013

pricam ti pricu

Dzordzija O Kif Modernistkinja po instiktu Kultna ikona američkog slikarstva međuratnog perioda, čiji nam je lik, pre svega, poznat sa fotografija njenog supruga, Alefreda Štiglica (Alfred Stieglitz), je Džordžija O’Kif (Georgia O’Keeffe). Umetnica, koja se nikada nije školovala u Evropi, za razliku od njenih mnogobrojnih savremenika i kolega, zasnovala je sopstveni umetnički pravac na pronalaženju apstraktnih oblika u prirodi. Cveće, lobanje i pejzaži, izvučeni iz konteksta realnog okruženja postaju apsolutni deo apstrakcije, iako prethodno detaljno istraživani, zumirani, pročišćeni i svedeni, bivaju predstavljenji na slikama do najsitnijih detalja detalja. Eventualno pod uticajem par slika Kandinskog, koje je jedine mogla videti u Americi, u vreme kada su se u Evropi rađali avangardni pravci u umetnosti, O’Kifova je otišla korak dalje uz pomoć svoje intuicije. U vreme kada su žene autori bile prava retkost u svetu umetnosti, Džordžija O’Kif, ćerka farmera iz malog grada u saveznoj državi Viskonsin, posle školovanja u Čikagu, Njujorku, Virdžiniji i univerzitetu Kolumbija, postaje profesor. Predaje umetnost na ništa manje cenjenim univerzitetima i slika impozantne grafike, studije cveća, panoramu Njujorka i njegovih oblakodera. U krugu prvih umetnika morednista u Americi (kao što su: Arthur Dove, John Marin, Marsden Hartley i Charles Demuth), okupljenih oko Štiglica i njegovog studija u Njujorku, O’Kifova ubrzo doživljava osećaj nepripadanja istom. Sve neskladniji odnos sa njenim, prvo ljubavnikom, a zatim i suprugom Štiglicom, trajno utiče na njeno mentalno i emotivno stanje, kao i na njen umetnički izraz.

Godine 1929. prvi put odlazi u Novi Meksiko, put koji će za svagda promeniti njeno umetničko delovanje. Na njenim slikama se pojavljuju novi motivi – životinjske lobanje, kao i krševiti predeli koji dominiraju jugom severne Amerike. Pored dalekosežnog tumačenja lobanje kao simbola unazad kroz istoriju, kao memento mori (seti se smrti) opomene, umetnica je ove kosti smatrala simbolom večnog života pustinje.

71// wooman // decembar 2013

Ovaj simbol, naspram kamenitih predela i raznobojnog cveća, daje slikama potpuno nadrealan ton.

Ako pokušamo da proniknemo dublje u psihologiju umetnice i različita tumačenja njenih radova, poput falusoidnih oblika nebodera u Njujorku, latica cvetova koje podražavaju oblik vagine, kao i niz predstava karličnih kostiju, tada slike postaju provokativne i uzmenirujuće. Na pitanja inspirisana ovakvom tematikom, Džordžija nikada nije davala objašnjenja. Mada, sudeći po njenim stavovima, očito je želela da na platno prenese prirodu u svoj svojoj lepoti koja je bila sve manje zastupljena naspram rastuće industrijalizacione epohe.

Radeći u širokom spektru stilova gde: organske, biomorfne i apstraktne oblike, spaja sa neverovatnom preciznošću u izradi detalja, je ponekad svrstava u apstraktno slikarstvo, ali je, zapravo, bila i ostala realista. Cvetovi u svojoj krhkosti, prenešeni na platno, dorađeni i rekonstruisani, su u stvari sofisticirano sredstvo izražavanja a nikako puki primer botaničke ilustracije. U njenoj umetnosti efekti prirodnih fenomena postaju simboli ličnih emocija. Često je teško zaključiti o kojim se emocijama zapravo radi, jer je O'Kifova uvek bila na distanci sa kritičarima, biografima i istoričarima umetnosti, kojima je, ne retko bila na meti i čija su mišljenja o njeni delima podeljena. Kako god, njena umetnost je nezaboravna, ona ostavlja neizbrisiv trag u našem sećanju, posle samo jednog pogleda.

Dok je pejzaž Novog Meksika ostao ključni deo života umetnice, kao i njenog stvaralaštva, a posebno nakon njenog konačnog preseljenja na tamošnji ranč, još bliže se upoznaje sa kulturom Indijanaca i hispano umetnosti donešene iz Evrope. Tamo je konačno doživela potpunu slobodu, gde je testirala svoju fizičku i psihičku nezavisnost u ruralnom jugu Amerike, skoro pa odsečenom od civilizacije. U ovoj egzotičnoj atmosferi gde se preklapaju uticaji domorodaca i kolonijalne španske umetnosti, Džordžija je doživela jednu vrstu „hodočašća“ . Putem svojih radova, upijala je ovu magičnu atmosferu, postajući njen učesnik i posmatrač. Međutim, njene veze sa velikim gradom i tadašnjim svetskim centrom umetnosti, Njujorkom, nikada nisu prekinute.

Pored ogromnih nesuglasica koje je umetnica imala sa svojim kapricioznim suprugom, priznatim umetničkim fotografom, on joj je do kraja svog života bio najveći pokretač i pružao joj potpunu podršku. Razbesnelo ju je to što je, po anegdoti, izložio intimne i erotske fotografije svoje žene, bez njenog znanja.

Posle tog događaja, sledi i niz drugih neslaganja, razdvajanja puteva kao i njegovih preljuba. Međutim, i pored svega, pomoću svog uticajnog položaja koji je uživao u Njujorškim umetničkim krugovima, Štiglic joj je omogućio nekoliko samostalnih izložbi, između ostalih i onu u Metropoliten muzeju u Njujorku.

Julijana Filipović, istoričarka umetnosti

73// wooman // decembar 2013

Ko je bila Voltairine de Cleyre?

Smatra se da se radu ove anarhistkinje američkog porekla, pesnikinje i feministkinje često ne pridaje onoliko važnosti koliko bi trebalo. Voltairine je bila talentovani pisac i predavač, protivila se dominaciji države, braka, i dominaciji religije nad seksualnošću i nad životom žena.

Voltairine je rođena 17.novembra 1866. godine u gradiću Leslie u državi Mičigen a otac joj je dao ime po francuskom filozofu Volteru.

Otac i majka su joj bili abolicionisti i slobodni mislioci, pa je Voltairine od ranog detinjstva bila izložena liberalnim stavovima. Međutim i sama je bila nadarena neobičnim intelektom, na primer, sa samo četiti godine već je umela dosta dobro da čita. Međutim, ono što će najviše odrediti njen životni put i njene životne stavove, bilo je četvorogodišnje školovanje pri katoličkom manastiru u gradu Sarnia, u Kanadi, gde ju je otac sa dvanaest godina uputio na školovanje, smatrajući da će joj time obezbediti kvalitetno obrazovanje.

decembar 2013 // wooman // 74

Voltairine de Cleyre Voltairine isprva nije želela da ostane u manastiru i nije joj se sviđao način na koji su se prema njoj i ostalim devojkama tamošnje kaluđerice ophodile.

Posle samo 3 nedelje, Voltairine je probala da pobegne iz manastira pešačeći 17 milja, ali je gladna i iscrpljena shvatila da u tome ne može uspeti, pa je potražila pomoć kod prijatelja njenog oca koji su živeli u blizini. Oni su je naravno vratili u manastir, obavestivši njenog oca o begu koji je Voltairine sprovela. Voltairine de Cleyre se od tog vremena naglo menja, okrećući se učenju u manastiru, a takođe se sve više usmerava ka ateizmu a ne ka hrišćanstvu. Sa već 14 godina Voltairine u potpunosti okreće leđa katolicizmu i veri, i u potpunosti formira ateistička uverenja. Tokom kasnijih godina pisala je u svojim esejima da je boravak u manastiru bio veliki razlog njenog priklanjanja anarhizmu. Ipak, i pored te pobune, ona iz manastira izlazi sa zaista dobrim obrazovanjem i sa medaljom koja se dodeljivala najboljem đaku. Po izlasku iz manastira ona piše: "Najzad sam izborila svoj put napolje...bila sam slobodni mislilac kada sam napustila instituciju, iako tamo nikad nisam videla knjigu ili čula reč koja bi mi pomogla u mojoj samoći." Ubrzo posle, Voltairine razvija radikalnu retoriku.

Ona uzima intelektualno učešće u pokretu slobodoumnog mišljenja držeći predavanja i pišući članke. Bila je poznata kao dobar govornik ali i kao još bolji pisac. Takođe je zanimljiv njen odnos sa aktivistkinjom i savremenicom Emom Goldman. Iako su obe bile anarhistkinje, stavovi su im bili suštinski različiti, međutim i pored toga razvile su iskreno divljenje jedna za drugu.Voltairine je delovala u periodu od 1889. do 1910. godine u Filadelfiji gde je živela među siromašnim jevrejskim imigrantima i gde su postojale simpatije za anarhistička uverenja. Tu je podučavala engleski jezik i muziku, a naučila je i da čita i piše na Jidiš jeziku .

75// wooman // decembar 2013

U periodu od nekoliko godina verovala je da je pronašla odgovore koje je tražila u svojoj potrazi za slobodom, u individualističkoanarhističkoj školi Bendžamina R.Takera, kao i u radu Herberta Spensera i drugih socijalnih mislilaca. Njena odanost individualizmu se može videti kroz način na koji ona govori o razlikama između nje i Eme Goldman: „Gospođica Goldman je komunista, ja sam individualista. Ona želi da uništi pravo svojine, ja želim da ga potvrdim. Ona veruje da bi kooperacija potpuno potisnula konkurenciju, ja smatram da će konkurencija u ovom ili onom obliku uvek postojati, i da je veoma poželjno da postoji.“ Ali , Voltairine kasnije napušta etiketu individualističkog anarhizma kao i sve ostale etikete, nazivajući sebe prosto anarhistom. Ona 1908. godine piše u eseju The Making of an Anarchist: “Ja sebe više ne označavam drugačije, već jednostavno kao Anarhistu.”

Voltairine je vremenom formirala svoje političke stavove koji se mogu označiti kao “anarhizam bez prideva”, tj. kao doktrina bez ikakvih etiketa, drugačija od recimo komunističkog anarhizma, kolektivističkog, individualističkog, itd. Za razliku od Eme Goldman, Voltairine je negovala prevashodno pacifističke ideje, i protivila se revolucionarnim metodima. Ti njeni stavovi vremenom su se ipak pomalo menjali što je bilo izazvano nepravdom koju je uzrokovao kapitalizam u njenoj zemlji ali i izazvano Meksičkom revolucijom. U svom predavanju Sex Slavery De Cleyre osuđuje ideale lepote koji podstiču žene da “narušavaju” svoja tela i time stvaraju neprirodne rodne uloge.

Naziv Sex Slavery se pre svega odnosi na bračne zakone koji dozvoljavaju muškarcima da siluju svoje žene bez ikakvih posledica. Takvi zakoni čine „svaku udatu ženu robom koji uzima ime svog gospodara, hleb svog gospodara, sluša gospodareve naredbe i služi zadovoljavanju strasti svog gospodara.”

decembar 2013 // wooman // 76

Voltairine je imala tešku mladost a kasnije i težak život, bila je lošeg fizičkog i psihičkog zdravlja. Pokušala je izvršiti samoubistvo u dva navrata. Jednom je na nju pokušan i atentat 1902. godine od strane Hermana Helchera, bivšeg učenika koji je bio mentalno labilan. Posledice atentata su Voltairine ostavile u još lošijem fizičkom stanju. Jedan njen pokušaj samoubistva bio je uzrokovan nepodnošljivim bolovima koje je njeno loše fizičko stanje izazivalo.

Takođe, vodila je asketski život i često se uzdržavala od preteranih zadovoljstava. Iako je bila ateista, i iako se protiv religije i njene dominacije bunila, boravak u manastiru je dosta uticao na nju i ostavio vidan trag u vidu specifičnog religioznog senzibiliteta koji je Voltairine posedovala. Voltairine je umrla 1912 godine u bolnici u Čikagu, Ilinoisu, od meningitisa. Iako se smatra da je Voltairine de Cleyre često zanemarivana u anarhističkoj istoriji, ono što je svakako istinito je, da je posedovala radikalne stavove koji su „išli“ ispred svog vremena, kao i da je bila nadareni pisac, pesnikinja, poeta i intelektualka.

Ema Goldman nazvala ju je “najdarovitijom i najbrilijantnijom anarhistkinjom koju je Amerika ikad imala.”

Anđela Milinković 77// wooman // decembar 2013

Lu Salome Zena koja je ubrzala vreme „ U najozbiljnijem smislu, voleti znači: znati nekog, čiju boju poprimaju stvari kad hoće da dosegnu do nas tako da prestaju da budu ravnodušne ili strašne, hladne ili prazne; pa čak i najgroznije među njima, kao što najdivljije životinje, blago pružaju šapu na ulazu u Edenski vrt.“ Ljubav, entitet za sebe, sadržan u dva entiteta koja je čine, bez kojih nema svrhu ni ispunjenje. Muškarac i žena kao protivteže sintezi, krote svoje „duhove“ u kompromis ljubavnog spajanja. decembar 2013 // wooman // 78

Materijalizovana, oduhovljena muza, tiha a smrtonosna zavodnica - epiteti kojima se ponekad zasenjuje jedna drugačija Lu, strastvena pobornica „sebeizma“, učena ratnica, esejistkinja. Isčitavanjem i doživljavanjem sebe i drugih, kroz upijena psihološka znanja, Lu Salome počinje da zapisuje svoja zapažanja i pretače ih u stavove. Vreme, koje po inerciji gura opskurna misao dalje u prošlost, vraća i ubrzava Lu Salome svojim razmišljanjima smeštenim na granici dozvoljenog. „ U najozbiljnijem smislu, voleti znači: znati nekog, čiju boju poprimaju stvari kad hoće da dosegnu do nas tako da prestaju da budu ravnodušne ili strašne, hladne ili prazne; pa čak i najgroznije među njima, kao što najdivljije životinje, blago pružaju šapu na ulazu u Edenski vrt.“ Ljubav, entitet za sebe, sadržan u dva entiteta koja je čine, bez kojih nema svrhu ni ispunjenje.

Muškarac i žena kao protivteže sintezi, krote svoje „duhove“ u kompromis ljubavnog spajanja. Lu Salome u svom eseju „Šta je eros“ iznosi svoje percepcije ljubavi, erosa, seksualnosti, nadovezujući se na „konfuziju“ ljubavi i stvoriteljskih entiteta. Izbaranici, ljubavnici su odraz nas samih ili naša dopuna odnosno nadgradnja. Ljubav prema sebi se reflektuje kroz drugoga, vraćajući se nama samima. Spajanje dva bića kao iskonski čin, predisponiran nagonom za nastavljanjem, ne premošćuje nužno ljubav. A i kada je tako, koliko je ona ultimativno jedinstvo? Možda pre entropijsko jedinstvo. „I samo u okviru jednog ovakovog preterivanja može se bliže predstaviti odlučujući karakter ovih stanja i pojava, pri čemu se čitav sadržaj muško i žensko svaki put hvata, nesveden, na pojedinčno datom muškarcu i pojedinačnoj ženi.“ Sagledavanje voljenog bića kroz metafizku ljubavi, vodi možda do zaključka da ljubav ne pripada entitetu, već je samodovoljna obzirom da postoji za sebe. Ipak, njeno otelotvorenje kroz individuu nas podseća da ona jeste namenjena entitetima koji čine celinu. Kroz odraz u voljenom biću se možda vraća eho našeg karaktera ali izmenjen, nadograđen, absorbovanih emocija i karaktera drugog, voljenog bića. Tako se volimo. Razuzdani, svojeglavi atributi ljubavi: strast, požuda, želja uvek nadilaze etiku, prihvatljivo, sakralno i zauvek prete ženi, samoj ljubavnoj zajednici. Simbol Madone - nesvesni pandan ženskom simbolu materinstva, “frigidna“ strana žene, mučitelj i

79// wooman // decembar 2013

težnja. Degradirajuća seksualnost Madone, odnosno device drži ženu na ivici pokornosti i razuzdanosti, materinstva i erotičnosti, obzirom da jednostrano pripada ženi. Možda je zato ženska priroda ambivalentna, pa otuda muškarici teže razumevaju žene. „Žena je ženi sličnija, nego muškarac muškarcu“ – tvrdi Lu Salome. Stalni unutrašnji sukobi, introspekcija, uneravnotežuju ženu, smeštajući je u duhovni limbo, ambivalentan i nikada pripadajući. Ako ne dostigne sebe, ne postigne prirodni unutrašnji balans, rasutih, ambivalentnih, dvopolnih delova, neće dostići ni ekvilibrijum ljubavi. Pat pozicija do koje muškarca (a vrlo često i samu ženu) mogu da dovedu ženska osećanja koja u jednoj tački sublimiraju mržnju i ljubav, strah i hrabrost, lepršavost i ozbiljnost, znače ustupak egu, neminovan opstanku zajednice. Ljubav je žrtva ovih ustupaka. Ljubavni odnos uvek zahteva flert, erotiku, vraćanje na prapočetke, na igru uzdizanja koja neminovno donosi pad usled pražnjenja. Odnos dvoje, „osuđen“ je i na ono mazohističko, usled konstantnih zahteva erosa, koje ispanjuvaju samo hrabri i maštoviti. Oni ljubav drže „falusnom“ ne pripadajući joj potpuno. Kao „mala smrt“ – san, ljubav se zauvek iznova budi. Umetnost uvek sadrži malo od onog iskonski nagog, ogoljenog, erotičnog. Doživljena umetnost je impuls življenu, baš kao i ljubav. Dajući sebe platnu, notama, rečima, ugrađujemo imanentan stvaralački zanos sličan erotskom, ljubavnom. I Lu kaže: „...ali da su umetnički i polni nagon toliko analogni da estetski zanos ume neopaženo da se uzdigne iznad erotskog, a erotska čežnja nehotice grabi prema estetskom, prema ukrašavanju, izgleda da je znak bratsko-sestrinskog odnosa izrastanja iz istog korena.“ Erotično je egzaltirano, uzvišeno, duhovno. Dok doživljeno umetničko delo ima konačnu emociju, koja iz egzaltiranosti vodi u smiraj, pražnjenje, erotsko uvek levitira, osuđeno na traženje svršetka. Umetnik je samo umetničko delo, oni ne zavise od balansa, što umetničko delo čini potpunim, celim, bez obzira na erotsku notu. Međutim, iz oka posmatrača, umetničko delo se doživljava kroz erotiku, koja možda nikada ne doživi vrhunac, ostavljajući želju gladnom. Zaveštana razmišljanja Lu Salome su ukorenjena u budućnost a pripadaju sadašnjosti. Tiču se svake žene koja, kao i ja, traži svoj odraz u ogledalu.

Tanja Mlađen

decembar 2013 // wooman // 80

feministicka teorija i/ili kritika drustva Feminizam kao književni pravac kroz historiju Iako se riječ feminizam prvi put javila tek krajem XIX stoljeća, feministička svijest, svijest o neravnopravnom položaju žene u društvu stara je koliko i samo patrijarhalno društvo. Pa i ako se žene nisu mogle oglasiti u historiji, jer su bili faktički ušutkane bukom i bijesom muške historije i muškog shvatanja historije, ipak se njihov stvarni društveni položaj očitavao u pričama u antici poput: Elektre, Antigone, Medeje, Helene…,a da bi tragedija bila još veća ovakav tip žene kroz književna djela nije nestao kao crkvena inkvizicija iz XV.stoljeća, nego se očitavaju i danas kroz niz književnih djela gdje su žene predstavljene kao bludnice, grešnice ili su jednostavno marginalizirane. Da bi se žena održala, u takvom sistemu (ne)rada, kao civilizovana osoba i društveno biće, ona mora, nažalost, potiskivati to osjećanje otuđenosti i nepripadanja muškom svijetu što postepeno postaje veliki psihički teret, a ono što ženi u najvećoj mjeri omogućuje da tu svoju podsvjest dovede do izražaja jeste pisanje i otuda dolazi pojam ženskog pisma i zvanje „biti spisateljica“ jer trebalo se izboriti sa „ zavisti na penisu”, a Frojd (Freud) je bio taj koji je psihička obilježja žene definirao samo kao urođenu ženskost.

Nakon ovakve, rekla bih, kratke feminisitčke teorije ili kritike ( kako je shvata nekolicina muške populacije), te kao najbolji prikaz marginalizirane žene izdvojila bih par poznatih književnica, iako se one u književnoj (muškoj) praksi nazivaju spisateljicama.

81// wooman // decembar 2013

Feminizam kroz književnost Spisatljice u BiH su sve do pojave savremene književnosti, odnosno sve do perioda XX. i XI.stoljeća, bile „nevidiljive“. Njihova djela su se samo površinski spominjala, te nisu bila eksponirana u javnosti jer su, kako je već i napisano na početku ovog rada, bila podređena najprije samoj historiji koja je „gledana samo kroz muške oči, oblikovana muškom kulturom a pisana muškom rukom“.

Međutim, tu ne biva kraj. Žensko pismo u bosanskohercegovačkoj književnosti u period savremene književnosti, započinje buđenjem romana, novela, zbirki poezija poznatih bosanskohercegovačkih književnica, poput; Bisere Alikadić, Alme Lazarevske, Feride Duraković…ali,sudbina možda i nije bila previše naklonjena ovim velikim ženama. Nakon što su počele javno da iznose svoja nezadovoljstva i da podižu glas protiv onih koji sve gledaju samo iz muškocentričnog ugla, kritika i njeno društvo su pokazali još jednom “odgoj historije”. Ovim hrabrim ženama u biografiji, pored njihovih imena dozvoljeno je samo napisati “spisateljica”, jer ipak, biti književnica značilo bi-ne zadirati u muške poslove, a ove žene su ipak bile i ostale odraz hrabrosti i primjer rušenja stereotipova.

Roman bosanskohercegovačke književnice Bisere Alikadić „Larva“ je napisano u ispovjednoj formi, u prvom licu jednine, a govori o događajima iz života tridesetogodišnje bibliotekarke Eve, koja veoma hrabro i prvokativno iskazuje svoja osjećanja i nadražaje tjela. Ovaj roman predstavlja kritiku malograđanskog društva prema ženi, ženi kao kulturnoj nevidljivosti, grešnici. “Larva” je vezana za seksualnu revoluciju šezdesteih godina, borbu za mladost, život i energiju.

Naime, ime glavne junakinje referira na Bibliju, a Eva označava život, davanje; ona pokazuje otvorenost u davanju, u primanju, u potpunom spajanju bez predrasuda i bez obzira na društvene norme.

decembar 2013 // wooman // 82

Ona nudi sebe muškarcu kao ozdravljenje, ona dominira, ne podčinjava se i ne stidi se svoje senzualnosti i sekispilnosti, pa samim tim ruši okove patrijarhalne kulutre. Pokazuje da žena nije samo domaćica i majka, već da je ona puno više od toga i da može mnogo dati, a to davanje sebe ne predstavlja njen gubitak, već dobitak. Evina žudnja je ponama, strast, žeđ, a muškarac i žena su dva pola jednog bića u kosmosu i tek njihovim spajanjem doživljava se harmonija, a sve ovo je oučljivo kroz lik bibliotekarke Eve. Eva opisuje sebe kao zemlju plodnosti(šta me izravno povezuje sa jednom od najstarijih književnih tema, a to je tema metamorfoze/preobrazbe) kako bi pokazala jačinu i moć žene, također, Eva sebe izjednačava sa mušakrcima, pa tako u romanu možete naići na scenu u kojoj Eva zajedno sa svojim bivšim momkom mokri na javnom mjestu i samim tim ona izravno ruši pravila kulture u kojima je dozvoljeno da samo muškarci mokre na javnim mjestima, dok je ženama dozvoljeno samo u zatvorenim prostorima. Glas otpora nalazimo i na kraju romana u razgovoru između Eve i njenog oca, u kojem Eva postavlja pitanja zablude o muškarcima i njihovim mogućnostima i ženskim nemogućnostima i bez imalo stida, ustručavanja, glasno i hrabro završava svoj razgovor sa ocem i zaokružuje radnju romana rečenicom: “… tijelo to sam ja, kultura mi je nametnuta! “ Tako je “Larva” knjiga, najprije, o ženi, o borbi, ljubavi, o životnim prohtjevima i mogućnosti njihovog ostvarenja, kao i o izgubljenosti u ponami čula.

83// wooman // decembar 2013

Ali, ovakav književni poduhvat ne čini samo Bisera Alikadić. Alma Lazarevska je jednako hrabra kao Bisera gdje u svom djelu „ Smrt u muzeju moderne umjetnosti“ postavlja ženske likove u centar zbivanja i razaranja, odnosno, u središte rata i ratnog užasa. Lazarevska ne dozvoljava da žene budu samo brojevi, brojevi koji su izginuli u ratu, ili brojevi koji su rodili mušku djecu, brojevi koji su neophodni za popis građana. Ona na jedan umjetnički, a bogme i kritički način, piše o ženi koja ima ime i prezime, ali i o ženi koja ima i nadimak jer joj je društvo tako nametnulo. Uzmimo za primjer junakinju njene priče “ Dafne-prelazak s mosta između tamo i ovdje” u kojoj je djevojka Dafne ismijana i odbačena od društva. Život i društvo su je obilježili i kaznili nametnuvši joj ironično nadimak po kojem je ostala prepoznatljiva i osuđena, Dafne Pehfloge ( u prijevodu- nesretna ptica ). Roman “Smrt u muzeju moderne umjetnosti” ne izvještava samo o herojskoj borbi na frontu, već i o unutrašnjoj herojskoj borbi junakinje protiv ratnih razaranja, ali ne kao vrstu autorstva ratne književnosti konstruiranu kao mušku, već kao žensku. No ipak, nesretna Dafne nije od onih žena koje se bore za svoja prava, nije od onih koje nastavljaju sa svojim životom ili od onih koje dižu glas pobune i baš zbog toga njen život je i završio nesretno, poginuvši na prelasku mosta. Samim tim Dafne Pehfloge je ostala samo kao opomena svima nama- da svako može biti sljedeći. Ništa manje važna nije ni Ferida Duraković, također poznata, ne samo, bosanskohercegovačka književnica nego i svjetska sa svojom zbirkom pjesama „Locus minoris“ ( „Mala mjesta“ ) u kojima kroz svoje pjesme prikazuje ženu kao patriotu, kao junakinju stravičnog rata, kao simbol „opomene“ drugima i na kraju kao ženu čija je duša malo mjesto ispunjeno srećom, nadom, snagom i ljubavlju. Njene pjesme nisu one velike pjesme, sa mnogobrojim stilskim formacijam i sa dvosmislenim značenjima, one su male, ponekad “zamaglene” i “odbačene” od strane onih koji je samo na određeni kritički način doživljavaju, one, ustvari, imaju značenje ali ne i mnogobrojno i svaka od njenih

decembar 2013 // wooman // 84

pjesama nosi malo mjesto u ovom velikom, melanholičnom, kobnom i zlobnom dušom čovjeka, ali ponekad i toliko razdraganog, kao kad bismo pri svakom čitanju njenih poezija naprosto poželjeli pronaći to malo mjesto, ali ne malo mjesto ove sarajevske književnice, već naše, individualno malo mjesto. Služeći se figurom majke u pjesmi “Majka, čudo od dijeteta”, Ferida nam pokazuje pokazuje kako ta ista majka u onim malim stvarima pobjeđuje one velike, paljenjem šibice, kako se njena djeca ne bi bojala mraka, pobjeđuje strah, majka žureći kroz granate u potrazi za hranom pobjeđuje glad, ta ista majka ulazeći u ratna uporišta da spasi sina pobjeđuje rat, ta majka sa osmjehom na licu u teškim trenucima pobjeđuje tugu i plač i ta ista majka sa nadom u duši pobjeđuje rat…,a sve ovo obuhvata “mala mjesta u Locusu minorisu” .

Neprihvatljivo je ne spomenuti da je Ferida Duraković javno prozvala sve muškarce, svih vjeroispovjesti, svih nacija u svojoj pjesmi „Olena , djevojčica bez ikoga“ u kojoj glasno osuđuje sve one koji koriste žene, one koji se bave ženskim robljem, koji su muškarci samo zato jer ih je priroda tako „obdarila“. U ovoj pjesmi, Olena je prikazana kao talac muških narativa islama, kršćanstva, pravoslavlja, judaizma i tranzicje.

Ona je dvadesetjednogodišnja djevojka, majka trogodišnjeg djeteta koja je došla iz Ukrajine na prostore bivše Jugoslavije, bila prebacivana ne samo iz države u državu nego i iz jedne ruke u drugu ruku ( u pravom smislu riječi ). Nakon što je zadovoljila sve „nužne“potrebe odbačena je i nađena u bolnici u Mostaru gdje su joj dijagnosticirali nekoliko vrsta najtežih i neizlječivih bolesti. I dok jedno dijete razmišlja o svojoj majci samo kao najljepšoj pojavi na svijetu, ta ista pojava danas ostaje opomena svima onima koji se igraju sa ljudskim životima. Jedna od njih se bori protiv historije i nametnute kulture, druga pokazuje slabost žene i nemoć nad društvom i civilizacijom, dok treća javno i glasno proziva krivce i počinitelje nesretnih žena…a niti jedna od njih nisu razmišljale da postanu”spisateljicama” , čija je tragedija veća ?!

85// wooman // decembar 2013

Tuzbalica “Olena, djevočica bez ikoga” Muškarci, muškarci, muškarci, muškarci , Olena Popik, muškarci, muškarci, muškarci, Politika, politika, politika Olena Trgovina ženama, ženama, trgovina Prostitucija, prostitucija, prostitucija, Muškarci Olena, muškarci, muškarci, Prostitucija Muškarci, muškarci, Politika Popik, politika, politika, Popik politika Trgovina ženama, trgovina ženama, Prostitucija, prostitucija, Muškarci, muškarci, muškarac, Supruga, sestra, majka , kćer , Olena Muškarci, muškarci, muškarci, muškarci Olena Istok, zapad, sjever, jug , isplam , kršćanstvo, pravoslavlje, judaizam, Muškarci, muškarci, politika, poliitka, Trgovina ženama, trgovina ženama, trgovina ženama Olena, Tranzicija, tranzicija, tranzicija , muškarci, muškarci, muškarci, Politika , politika, politika, Bosna, Bosnien, Bosnia Politika, politika, politika, Tranziicja, muškarci, politika, politika Bošnajci, hrvati, srbi, ostali Olena Žene, žena, djeca, djeca, djeca, djeca, djeca Ukrajina Mi ,mi, mi djeca Tranziicja muškarci, muškarci, tranzicija, tranzicija, Hercegovina Muškarci, muškarci, muškarci Olena, muškarci , muškarci, muškarci , muškarci Olena Mostarci Dvadeset sedma je noć Ramazana 2004

Sanela Cerić // Bosna

decembar 2013 // wooman // 86

Kako to da ste odabrali baš žensku figuru?

Skulpture iz ciklusa Ples Boginje, koji je bio izložen na mojoj poslednjoj samostalnoj izložbi u Novom Sadu, jeste posvećen isključivo ženskoj figuri. Međutim u prethodnom ciklusu, Akrobata, prilično je bila zastupljena i muška figura, tako da bih radije govorila o tome kako to da sam odabrala baš figure, ili tačnije, ljudsku figuru.

Koliko god da se danas pojam ljudske figure u likovnoj umetnosti smatra suviše eksploatisanim kroz istoriju, već viđenim i zastarelim, ja sa ponosom mogu da kažem da sam po opredeljenju figurativac. Ja vajam ljudsko telo jer volim ljudsko telo i smatram ga neiscrpnom temom.

Tema koja me je u datom trenutku okupirala, jeste me dovela do toga da u ovom ciklusu budu zastupljene ženske figure. Naravno, u baletu i plesu ima i muškaraca, međutim, emocija koju sam kroz njihova tela htela da prikažem, meni lično je više išla kroz predstavu ženskog tela. Što se i iz njihovih naziva vidi. Na primer, Divine je sjajna, božanstvena i uzvišena u svom stavu, dok je Solitude oličenje samoće, ona stoji i čeka…ali sa nadom. One su emocija.

prikaz studijske izlozbe U novosadskoj galeriji Mali likovni salon, tokom aprila smo imali priliku da vidimo bronzane Venere beogradske vajarke Dragane Stanković. Tema izložbe je bila žena. Umetnica je pokušala da stvaranjem pojedinačne i grupne ženske skulpture predstavi ženu onakvom kakva je viđena ranije, poput Vilendorfske Venere, sa izraženim svim ženskim atributima, ali kroz današnju prizmu posmatranja, otrgnutu iz tradicije, uloge majke, slobodnu i savremenu...

Na izuzetan način ste povezali ples kao potpuno slobodan vid predstavljanja ženskog tela sa tradicionalnim karakteristikama ženstvenosti...kako ste došli na tu ideju?

Moja zaljubljenost u formu i oblike te vrste počela je još kada sam prvi put u udžbeniku iz likovnog ugledala fotografiju velike boginje plodnosti, Vilendorfske Venere.

A već kada sam je prvi put u Beču videla uživo, onako sakralnu i moćnu, u mračnoj sobi sa svetlima uperenim u nju, moja zaljubljenost je prerasla u kompletno obožavanje i ljubav. Kako sam se tokom studija prilično bavila istraživanjem anatomije ljuske figure, koja je već na postdiplomskim studijama otišla korak dalje, gde sam se bavila istraživanjem ljudskog tela u pokretu, nastale su prve skulpture ciklusa Akrobata, koji sam već pomenula. Valjda je tu iz podsvesti iskočila Vilendorfska Venera i otpočela svoj božanstveni ples. Tako je nastao ciklus ženskih aktova, koje nisu baš “manekenke”, i prilično su predimenzioniranih ženskih atributa. One su snažne, sa snažno izraženim atributima, žene od kojih se očekuje, na koje se računa, žene kojima se dive, žene od kojih počinje život, koje su sposobne da rađaju, žene koje su pune emocija…i na kraju, kao takve one su ženstvene i graciozne. One su Boginje na moj način. Kroz njih sam pokušala da predstavim snagu od koje počinje život, i kada gledalac to prepozna, znam da sam uradila pravu stvar… Moje skulpture su žene koje možete da dotaknete, i osetite planinu, moć, osetite beskrajnost u prostoru i vremenu, ispod svojih prstiju, ili ispred svojih očiju…

decembar 2013 // wooman // 88

3. Zanemarili ste lica Vaših Venera, i time pažnju posmatrača preusmerili na pokret tela... Šta za Vas predstavlja ples?

Da, lica su zanemarena. Ustvari detalj kao detalj je generalno zanemaren. Ples za mene nije ništa manje sakralan od same Venere. Ja sam oduvek bila fascinirana baletom i akrobatama: balerine na pozorišnoj sceni...akrobate u trenutku izvodjenja akrobacija ispod prostranih cirkuskih šatora... takva atmosfera doprinosi osećaju beskonačnosti prostora na sceni a istovremeno beskonačnost prostora doprinosi i ističe postojanje tela u njemu.

Kroz skulpturu želim da predstavim taj momenat ravnoteže, odnosno tačku oslonca u kojoj telo dodiruje zemlju ili trenutak u kojem izvodi svoje akrobacije u vazduhu. Balerine i akrobate ih izvode automatski, bez razmišljanja, i dok to rade dovode sve delove tela u izuzetno skladan balans...kao što je Andrić u Aski i vuku rekao: „Ples je najplemenitija od svih veština, jedina u kojoj umetnik koristi isključivo svoje sopstveno telo“.

Da li sebe na neki način vidite u ovim plesačicama?

Sebe definitivno ne vidim kao plesačicu i nisam dobra u tome.

Ali, ako pričamo o prirodi, energiji i duhu, onda definitivno jesam prenela svoj duh na njih.

5.Kako vidite ženu u društvu danas? Ženu u društvu danas vidim kao i ženu u društvu nekada, sa jednim poslom više, tj. poslom koji radi da bi obezbedila egzistenciju. Ipak je ovo Balkan.

Sve je to lepo, posao, karijera, a onda kada dodje kući, ponovo posao, ručak, pranje, peglanje i otpočeta treća smena, jer u drugoj nije uspelo sve da se završi. Tako da mislim da je nekadašnja žena-stub porodice u društvu, danas postala žena-oktopod.

Nataša Šijačić

Kako vidite ženu umetnicu u društvu danas? Ženu umetnicu ne vidim ništa drugačije od muškarca umetnika u društvu danas. Pre mogu da kažem nešto o tome kako vidim generalno umetnike i umetnost u društvu danas. Mislim da su kultura i umetnost vrlo zapostavljeni i ugroženi. To je jednostavno oblast u koju se ne ulaže. Meni je jasno da je ova zemlja imala burnu skoriju istoriju i da su privreda i druge oblasti u krizi, da ljudi kada nemaju za osnovnu egzistenciju, ne mogu da priušte sebi ni nešto od umetnina. Ali, kultura i umetnost su vrlo bitne i nisu obasti koje smeju da se zanemare. Nekada su to bila glavna obeležja jednog naroda. Znate, sve češće danas galerije kubure sa štampom kataloga i pozivnica. Honorare za izlaganje, koji su nekada postojali, više niko i ne očekuje. Ja sam odrastala uz veliki broj kulturnih emisija. Danas je toga sve manje i manje, a pri tome su neophodne da bi to približile mladim generacijama. I sve to vuče jedno drugo. Naravno da onda, kada prosečnog građanina pitate nešto u vezi sa umetnošću, on to poveže sa estradom, a to su vrlo različite stvari…

Da li Vaše Venere oličavaju ženstvenost uopšte, ili je u pitanju neka konkretna osoba koja Vas je inspirisala?

Konkretna osoba nije, ali Vilendorfska Venera definitivno jeste.

Tako da one jesu oličenje ženstvenosti uopšte. I jesu nastale kao posledica razmišljnja o ženskom i ženstvenom, o zrelosti, majčinstvu , materinstvu, rođenju, životu o neizvesnosti života...

Da li će Vaš budući rad biti takođe posvećen ženskom telu, tj.da li ste u njemu pronašli konačnu inspiraciju, ili i dalje tragate?

Naredna dva započeta ciklusa jesu posvećena ženskom telu, a za dalje ćemo videti…tragam, pa kuda me put navede…

decembar 2013 // wooman // 92

Petak 13. decembar: 18 časova – forum teatar za rodnu ravnopravnost grupe Altero 19 časova – pesnikinje po preporuci Aleksandre Hrib: Ana Marija Grbić, Marija Pantelić, Anđela Dubljević, Maša Seničić, Katarina Flamengo, Tamara Šuškić & Ženska poezija i drugo umetničko stvaralaštvo u Wooman magazinu za kulturu, žensku i feminističku umetnost 20 časova – regionalni takmičarski program kratkih ženskih filmova: Kako mravi utiču na ženski život, Sanja Savić / Breathturn, Tina Kadoić / Odvikavanje, Dragana Nikolić / Ljubav je..., Lola Lazić / V(b)reme, Marija Momić / Nivo život, Katarina Koljević / Pomorandžina kora, Dragica Mačkić / Ide košmar oko tebe, pazi da te ne ogrebe, Ivana Perić / Kutija, Maja Planinac / Rađanje porodice, Tamara Zidar / Povratak, Marija Đoković + revijalni program Ubistvo jedne mrlje, Katarina Kovčin / Još jedan žeton, Nera Miočić.

21.30 dodela nagrade publike najboljem filmu!

Ulaz je besplatan.

Subota 14. decembar: 21 čas - Halftones / Late for Coffee / Lorna Wing / Omladinac 11 // Dj Shustera Ulaz je 100 din.

Prvih 300 posetilaca dobiće uz ulaznicu poklon disk sa kompilacijom Femikseta 2013!

13. – 20. decembar // Izložba 20 fotografija domaćih autorki po izboru online žirija!

93// wooman // decembar 2013

Fenomen retradicionalizacije društva u Srbiji uočava se kroz razne oblike eksplicitne ili prikrivene diskriminacije prema ženama, pa čak i među samim devojkama koje prihvataju vršnjački pritisak u pravcu usvajanja patrijarhalnih obrazaca i vrednosnih sistema. Stoga se podrška ženskom stvaralaštvu, posebno u okviru omladinske kulture, pokazuje kao izuzetno inspirativna oblast, u kojoj, sa jedne strane, postoje ohrabrujući primeri ustrajne samonikle kreativnosti na prilično neočekivanim mestima, ali isto tako i gotovo zaprepašćujuća rodna neravnoteža u pop-kulturnoj, i konkretno muzičkoj produkciji.

Femix je jedan od programa Kluba OPA “Omladina pokreće akciju” i namenjen je promociji i afirmaciji ženskog stvaralaštva u raznim umetničkim oblastima, kroz audio-vizuelne i druge kreativne forme.

Njime grupa okupljenih studentkinja i aktivista žele da ohrabre žene i devojke zainteresovane za kreativno izražavanje da svoje sklonosti maksimalno afirmišu, težeći ličnom i profesionalnom razvoju. Kroz osmišljavanje i organizovanje lokalnih akcija i kulturnih dešavanja, Femix se bavi kreiranjem modela za rodno ravnopravno, aktivno i stvaralački nastrojeno društvo i u tome ima podršku Rekonstrukcije ženskog fonda.

Ova godina je četvrta godina od početka realizacije Femix aktivnosti.

Prvi Femix Fest održan je na jesen 2010. godine, kada je objavljena i prva godišnja kompilacija domaćih ženskih bendova i muzičarki Femikseta. Sada su u toku završne pripreme za četvrti Femix Fest, koji će biti i promocija još jedne Femiksete u nizu, u selekciji Milice Mitić iz benda Lula Mae i projekta Sofie from Seattle, dizajnirane od strane Milice Mrvić. Publika festivala će imati priliku da uživa u muzičkom, filmskom, poetskom programu kao i u izložbi fotografija, 13. i 14. decembra u BIGZu u Beogradu.

decembar 2013 // wooman // 94

fotografje mozete pogledati na sledecem linku https://www.facebook.com/projekat.femix

95// wooman // decembar 2013

Femix Fest predstavlja završnicu i vrhunac Femix aktivnosti tokom godine. Ova, dve hiljade trinaesta prošla je u znaku proširenja tima i ambicija, povezivanja sa istomišljenicima i istomišljenicama u zemlji i regionu, pokretanju portala femix.info i fokusiranju na pitanje rodne (ne) ravnopravnosti na muzičkoj sceni.

Kad je projekat Femix tek definisao sopstvene obrise krajem 2010. godine, postojao je jedan opšti utisak tima projekta da su devojke i mlade žene nesrazmerno malo prisutne na domaćoj muzickoj sceni, a u vezi s tim pojavila se želja za nekom akcijom kojom bi se na ovu pojavu skrenula pažnja. Kao svojevrstan pokušaj prebrojavanja aktuelne scene, u decembru 2010. godine objavljena je prva u nizu kompilacija Femikseta, sa presekom aktuelne domaće produkcije ženskih bendova i muzičkih autorki. Tako je zapocelo bavljenje Femixa rodnom strukturom muzicke scene u Srbiji.

Tim Femixa je tokom leta i jeseni izradio istraživanje “Mlade žene na alternativnoj muzičkoj sceni Srbije”, koje je kasnije I predstavljeno u Zagrebu na festivalu Vox Feminae. Bez obzira da li posmatramo udeo žena na programima muzickih festivala ili u piratizovanim novim albumima ili, ponavljaju se slicni odnosi, koji se uglavnom kreću u rasponu od 10:1 do 5:1. Pritom je u Evropi okvirni prosek od 7 muzičara na jednu muzičarku, dok je u SAD to bliže odnosu od 6 muzičara na jednu muzičarku. Srbija se sa svojim odnosom 8:1, bar u poslednjih pet godina, nalazi nešto ispod evropskog proseka. Ako govorimo o procentima, radi se o ucešcu žena od 10-15% u autorskoj muzickoj produkciji. SAD se pritom tu nalaze bliže 15%, Evropa nešto niže, a Srbija oko 10-11%. Devojke u muzičkim sastavima, ako su i prisutne, obično pevaju prateće vokale, sviraju bas ili prateće instrumente, ili kao vodeci vokal pevaju tuđe tekstove. Vrlo retko su žene autorske pokretačice bendova, bubnjarke ili gitaristkinje.

Mogućih razloga za ovakvo stanje ima mnogo. Od naših sagovornica među mladim muzičarkama iz Srbije najcešce smo čuli sledece: nedovoljna vidljivost, kulturološka tradicija u pop-rock produkciji, viđenje žene kao prvenstveno dekorativnog elementa na bini, realno manja zainteresovanost mladih žena za autorsko bavljenje muzikom, nepostojanje dovoljno kolegijalne solidarnosti medu aktivnim muzičarkama, drugačija dinamika

decembar 2013 // wooman // 96

grupa čiji članovi su ženskog ili mešanog sastava, rodne predrasude o kapacitetima, korišcenje razlicitih aršina u vrednovanju kvaliteta, potcenjivanje muzičarki po rodnom osnovu i osećanje obeleženosti rodom koje stvara dodatne pritiske za dokazivanje, itd.

Ove godine u okviru Femix programa u cilju promocije i podsticanja ženskog stvaralaštva organizovana je projekcija ženskih dokumentarnih filmova u Kulturnom centru Rex, dva koncerta – na kojima su nastupili Lula Mae, Kinš i Ana Ćurčin, izložba radova umetničke grupe HRUM, steampunk nakita Jelene Ćopić, ponovo je pokrenuta radioničarska sekcija Femix Forum u okviru koje su studentkinje antropologije sa srednjoškolcima razgovarale o odnosu medija prema rodnim ulogama, pokrenut je portal Femix.Info, kao i kampanja „Dodaj svoju notu“, organizovan javni razgovor domaćih mladih muzičarki o (ne)ravnopravnosti u muzici, realizovano je pomenuto istraživanje i predstavljeno u Zagrebu na Vox Feminae, napravljeni kontakti sa saborkinjama iz regiona u okviru Cultural Gender Practices Network, a upravo izlazi i nova Femikseta i priprema se Femix Fest. Naredne godine ulazimo u projekat sa koleginicama iz Jalmstand festivala iz Švedske koje se bave sličnom temom i nastavljamo sa svojim radom još jače, veće, snažnije i ozbiljnije.

Tatjana Nikolić // FEMIX Femix mreža ženskog stvaralaštva

Tatjana Nikolić , koordinatorka

femixinfo@gmail.com :: www.femix.info

97// wooman // decembar 2013

Kada me je tim projekta Femix pozvao da budem urednica ovogodišnje Femiksete, prihvatila sam to uz nalet nekakvog začuđujućeg entuzijazma koji me, čini se, još uvek ne napušta kada je u pitanju ovaj projekat. Rekla bih da zaista verujem da ta kompilacija, smisleno složena i lepo skockana, može ponešto i da promeni nabolje ili bar da najavi neke promene. S druge strane, od samog početka sam bila u potpunosti svesna svoje slabosti na sve one autore koji, uprkos svemu, u potpunosti veruju u muziku koju stvaraju, trude se i ne odustaju od svoje ideje ni po koju cenu. A ima mnogo takvih. Činjenica da se ovde radi o autorkama, samo još više produbljuje to moje poštovanje… Čini mi se da postoje predrasude o ženskom radu u muzici kao manje kvalitetnom, pogotovo u izvođačkom smislu, pri čemu se često ne obraća pažnja na autorski izraz i ideju. Takođe, imam utisak da su neki žanrovi u svesti prosečnog slušaoca i dalje “rezervisani” samo za muškarce, pa se žene koje se reše da se oprobaju u istim, unapred smatraju uljezima ili ne dobijaju tretman ozbiljan onoliko koliko bi trebalo da bude.

Na kraju, čini mi se da ovogodišnju Femiksetu treba preslušavati polako i redom, jer svaka nova pesma otvara prostor sledećoj i zaista se nadam da će biti onih koji će u tim pesmama moći da prepoznaju ono što sam i ja prepoznala. Ako se to dogodi, nešto smo fino uradili.

Reč urednice Femiksete 2013, Milice Mitić

decembar 2013 // wooman // 98

Sadrzaj // WOOMAN 2013 // tema broja Ogledanje // zima 2013 woooman // glavne i odgovorne urednice: Sanja Solunac sanjasolunac87@gmail.com Aleksandra Ninkovic ninkovicdesign@gmail.com dizajn i prelom // fotografija Aleksandra Ninkovic http://ninkovicdesign.wix.com/ninkovicdesign http://www.linkedin.com/pub/aleksandraninkovic/19/828/b47 woomanmagazin@gmail.com https://www.facebook.com/woomanmagazin http://issuu.com/ninkovicaleksandra/docs

3 4-34

uvodna rec galerija

35-36 fotogalerija 37-42

feministicka umetnost

43-48

wooman istrazuje

49-50

f ilm// knjiga

51-58

u trecoj dimenziji

59-63

wooman pesnikinje

64-70 eseji 71-80

pricam ti pricu

81-86

feministicka teorija

87-92

prikaz studijske izlozbe

93-98 femix 99

sadrzaj

izlozba - Darko Stojkov // Marijana Popovic // Sabina Mrgan // Milica Dukic // Bijana Pasajlic // Tijana Gogic // Dasa Gajic // Sonja Jovanovic // Bojana Micic // Sabina Mrgan // Milica Dukic // Milica Milovanovic // Gala Caki // Ana Cvejic // Nikola Dragas // Milica Prelic // Maja Mrdakovic // Miso Filipovac // Nikola Radosavljevic // Andjelka Cakarevic // pesnikinje - Vukica Petrovic // Danijela Vulicevic // Sladjana Dilic // Snezana Nikolic // Zorica Grujic-Milojevic // knjiga - Sanja Solunac // f ilm - Andjela Milinkovic // u trecoj dimenziji - Marijana Popovic // prikaz studijske izlozbe - Natasa Sljacic // wooman istrazuje - Sandra Jovanovic // Lela Vujosevic // FEMIX - Tatjana Nikolic // Milica Mitic // feministicka teorija - Sanela Ceric // eseji - Ljiljana Arsenovic // Ana Nikolic // Julijana Filipovic // Andjela Milinkovic // Tanja Mladjen // feministicka umetnost - Jelena Fuzinato // Bojana Stamenkovic