Zbornik sažetaka 2020. by www.Novica.Info

ДОПРИНОС МИЛОША С. МИЛОЈЕВИЋА ИСТОРИЈСКОЈ НАУЦИ 3. Научни скуп са међународним учешћем ЗБОРНИК САЖЕТАКА

Допринос Милоша С. Милојевића историјској науци 3. НАУЧНИ СКУП СА МЕЂУНАРОДНИМ УЧЕШЋЕМ

ЗБОРНИК САЖЕТАКА

Црна Бара, бивши Јордан 2020.

ДОПРИНОС МИЛОША С. МИЛОЈЕВИЋА ИСТОРИЈСКОЈ НАУЦИ 3. Научни скуп са међународним учешћем ЗБОРНИК САЖЕТАКА Преглед чланака, погледа, истраживања, повода, оцена и приказа Издавач Удружење Милош Милојевић – Црна Бара www.milosmilojevic.com Народна библиотека Јанко Веселиновић - Богатић За издавача Новица Крезић, председник Катарина Лазаревић, директор Уредник Иво М. Андрић Приредио и увод сачинио Александар Митић Лектура и коректура др Драгица Ужарева Прелом и обрада Ана Копривица

Корице Novica.info Веб сајт скупа www.naucniskup.milosmilojevic.com

Електронска пошта naucniskup@milosmilojevic.com Тираж: 300 Штампа Штампарија Грујић – Шабац

Организација скупа

НАУЧНО-СТРУЧНИ ОДБОР

РЕЦЕНЗЕНТСКИ ОДБОР

ОРГАНИЗАЦИОНИ ОДБОР

РЕДАКЦИОНИ ОДБОР ПОЧАСНИ ОДБОР

СЕКРЕТАР СКУПА

ТЕХНИЧКИ ОДБОР

Проф. др Зоран Милошевић Проф. др Кирил Шевченко

Проф. др Радомир Ђорђевић др Милан Младеновић

(Пра Милан од Лужице)

доц. др Виктор Мишченко Проф. др Милосав Ж. Чаркић др Драгица Ужарева др Вишеслав Симић Иво Андрић

Предраг Ђурић

Новица Крезић Драгослава Гога Копривица Акад. проф. др Радомир Ђорђевић Иво Андрић Милорад Андрић Ана Копривица

Ана Димитријевић Славиша Зекић Драган Лукић

Радиша Павић

Предраг Стефановић Марио Крезић

Зборник сажетака је настао у оквиру пројекта:

3. НАУЧНИ СКУП са међународним учешћем „Допринос Милоша С. Милојевића историјској науци“ који је суфинансиран средствима Министарства културе и информисања Репубике Србије. Ставови изнети у подржаном пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.

Реч организатора Успешно организовани Научни скупови на тему Доприноса Милоша С. Милојевића књижевности послужили су као основ да у овој години оснажени искуством покренемо тему, Допринос Милојевића историјској науци. Ово је година у којој обележавамо 180. година од рођења великана Милоша С. Милојевића. Пандемија Ковид-19 вируса у једном делу онемогућила је да скупу у Црној Бари присуствују сада већ устаљени гости из Руске Федерације и Белорусије. Али међународни значај и саму сарадњу нисмо изгубили, јер се он и даље огледа у присуству уваженог проф. др Кирила Шевченка чији сажетак доноси овај Зборник. Верујемо да изазови који су пред нама по питању пандемије неће угрозити саму техничку организацију скупа, те се надамо да ће јулски дани бити проткани науком, културом и лепим дружењем како у Црној Бари тако и на обали реке Дрине. Преданост организацији научно-стручних скупова наше друштво исказује и спремношћу да услед пандемије КОВИД-19, прилагоди формату савремене дигиталне видео конференције што нас сврстава у ред озбиљних носилаца оваквих дешавања. Из свега реченог не чуди што смо ове године добили подршку Министарства културе и информисања Републике Србије и Општине Богатић, у делу организације овога скупа, на чему се захваљујемо. Верујемо да тренутни изазови брзо пролазе, те 8

дани пред нама иду на руку да успешно наставимо мисију спознаје дела Милојевића. Хвала свима вама што подржавате напоре нашег друштва, које сигурно корача ка формирању специјализоване иснтитуције за проучавање дела Милоша С. Милојевића. Организациони одбор скупа.

Александар Митић 150 ГОДИНА СУКОБА У СРПСКОЈ ИСТОРИЈОГРАФИЈИ, ПОТРЕБА ИЗГРАДЊЕ НОВЕ СРПСКЕ ИСТОРИЈСКЕ ШКОЛЕ И НОВИХ ИНСТИТУЦИЈА УВОД

Претходних година одржана су два научна скупа о Милошу С. Милојевићу у организацији истоименог удружења из Црне Баре, родног места овог оклеветаног и омаловаженог српског великана, под називом „Допринос Милоша С. Милојевића књижевности“. Оба скупа имала су за циљ рехабилитацију Милоша С. Милојевића као књижевника. Са научног аспекта сагледаване су збирке народних песама и путописи које је сакупио и приредио Милош С. Милојевић док је путовао простором Старе Србије. Оба зборника имају запажене и вредне радове у чијој реализацији су учествовала како позната, тако и мање позната имена из наше науке. Како нам није за циљ да посебно неког истичемо, а још мање неког изоставимо, оставићемо заинтересованим читаоцима да сами проуче зборнике радова и увере се у квалитет истих.

Тема овогодишњег научног скупа је „Допринос Милоша С. Милојевића историјографији“. За разлику од претходна два скупа, многи би рекли да је овогодишњи скуп превелики залогај за удружење. Неки 10

би рекли да још није сазрело време за тако нешто. Ми питамо: када ће доћи право време?

Враћањем у Србију из Русије након завршетка студија и појавом Милошевих „Одламака историје Срба“ 1872. године, почела је борба између две историјске школе, која се привидно завршила победом тзв. „хиперкритицистичне“ историјске школе, не толико снагом аргумената колико снагом политичког положаја њених представника. Друга тзв. „аутохтонистичка“ или „романтичарска“ историјска школа како је називају представници званичне струје, у чије родоначелнике управо убрајају и Милоша С. Милојевића, привидно је изашла као губитник из те борбе с краја 19. века. Његова дела, као и дела његових сабораца Пантелије Срећковића и Милојка Веселиновића омаловажена су, скрајнута и препуштена забораву.

Међутим, тим чином борба није завршена. Стиче се утисак да је увек тињала да би се крајем 20. века, распадом Југославије поново разбуктала. Нова сазнања до којих је у међувремену наука дошла, дају за право бројним ставовима Милоша С. Милојевића, Пантелије Срећковића, Милојка Веселиновића и њихових настављача, док су ставови главних њихових противника попут Илариона Руварца, Љубомира Ковачевића и Станоја Станојевића добрано уздрмани. Обе ове школе имају већ позамашан број присталица и научних радника, са великим бројем дела која су 11

објављена код разних издавача. Да ствар буде гора, неретко се дешава да се у бројним новинама оптужују и користе изразе једни против других, који више приличе за неки кафански разговор, него разговору интелектуалаца. Тако први „хиперкритицисти“ никако не прихватају да Срби на Балкану обитавају пре 7. века и ако постоје бројни докази за то. Углавном се и даље држе једног јединог списа који говори о томе (De Administrando Imperio или О Управљању царством, ромејског цара Константина VII Порфирогенита), за који већ постоје озбиљни научни радови који га разоткривају као римокатолички фалсификат. Утемељивачи таквог става у нашој историјографији били су следбеници „бечко-берлинске“ историјске школе која је узела маха након уједињења Немачке и Италије, као и консолидације Хабзбуршке монархије у Аустро-Угарску у другој половини 19. века. Науке дотичних држава усмериле су сву своју пажњу и енергију ревизији дотадашње прошлости, подређујући их интересима своје империјалне политике. То је управо доба када се дотадашња историјографија обрће наглавачке, кад уљези постају староседеоци, а староседеоци уљези. Званична наука и превише пажње поклања ромејским (византијским) писцима који су писали на грчком језику, дог друге писце нарочито западне, који су писали на латинском занемарује уз 12

констатацију да су пристрасни и непоуздани. Исти однос ниподаштавања имају и са домаћим (српскимсловенским) родословима, летописима, житијима, хроникама... док су им византијски писци врхунац поштења и непристрасног изношења података, али само онда када се уклапају у њихову слику прошлости, која је постала догма у коју нико не сме да посумња јер ће се одмах наћи на удару наших историјографа који ведре и облаче са „византолошког института“. У страним историографијама управо се највише пажње поклања домаћим изворима, па тек онда страним. Код нас је изгледа све постављено наглавачке.

За разлику од њих „аутохтонисти“ налазе Србе на просторима где никад нису били, или бар нема доказа за то (Етиопији, Индокини, Америци...), најчешће се позивајући на неке топониме и хидрониме који наликују именима Срба, притом доносећи закључак како су тамо сигурно живели Срби и како су тамо имали у одређеним периодима своје државе. Док се та питања боље не проуче, и покаже се да су ти аутори били у праву, или се оповргну њихове претпоставке, најбоље је не изводити никакве закључке, јер они нису никакав доказ, већ само јефтини популизам. Оно што је слабо поткрепљено доказима треба да остане на нивоу претпоставке а не закључка. Један део тих аутора открива прошлост на један недопустив начин, без икаквог критичког става и без чврстих доказа за ствари о којима прича, упуштајући се лаички у озбиљне теме и позивајући 13

се на помоћне историјске науке, а не знајући да их тумаче на прави начин.

Аутохтонисти полазе од става да су Срби на Балкану пре 7. века. Неки сматрају да су ту од периода Лепенског Вира и Винче, други да су дошли из Индије, трећи пак да су дошли са других простора, неки да су Срби Словени, други их пак изједначавају са Иранцима, Келтима и неким другим народним скупинама. Све је то превише конфузно и недовољно документовано поткрепљено. Углавном сви они се слажу у једном, да је српска историја старија од 7. века, у чему се и ми слажемо.

Наравно да Срби немају само средњовековну и нововековну историју како су нас обично учили у школи, или како је и даље на факултетима и универзитетским центрима, за шта је заслужна „хиперкритицистичка“ историјска школа, већ и античку као и праисторију, као и сви други стари народи. Међутим, прошлост би требало откривати део по део, и добро поткрепити чињеницама. Ми наравно не кажемо да дела која обрађују далеку прошлост не треба публиковати, напротив. Управо она нас терају да даље трагамо и преиспитујемо разне претпоставке и хипотезе, доказима их потврђујући или одбацујући, стварајући тако једну ширу слику наше прошлости, склапући део по део. Још је у 19. веку Јуриј Венелин говорио за 14

руску средњовековну историјографију да робује „Скандиновоманији“, где Словени - Руси нису ништа знали, па су томе морали да их науче странци: Скандинаваци - Германи (настанак државе, администрације, културе, па и сама владарска династија долази од странаца – Рјуриковићи?). Исто то по свему судећи важи и за српску средњовековну историјографију, само што она робује „византоманији“, па тако нисмо знали да уредимо државу док нас Грци нису научили, па смо били неписмени, док нас Грци нису описменили и тако даље. Није нам циљ да кудимо и прозивамо некога (зато намерно избегавамо имена), већ нам је циљ да укажемо на неке проблеме које имамо у нашој историјографији који би у наредном периоду бар почели да се полако решавају.

Помака свакако има, јер на сву срећу постоји и она „средња“ струја, која се озбиљно бави науком. Постоје бројни радови из историје, историје уметности, археологије, лингвистике, филологије, етимологије, митологије, етнологије који осветљавају нашу прошлост, део по део, узимајући од зараћених „историјских школа“, само оне податке који су утемељени доказима, а остављајући по страни јефтини политички популизам.

Управо зато и сматрамо да је та средња струја у нашој науци, која је ван политике и дубоко посвеће15

на науци, прави пут, за нашу „нову“ историјографију; да је једина способна да аргументима победи и измири завађене стране који безмало век и по ратују на пољу науке. Такође због неутемељене историје и помоћне науке које су горе поменуте, трпе, па имамо на пример бројна неслагања између њих, а требало би да се допуњују, правећи једну ширу мултидисциплинарну слику наше прошлости.

Сматрамо да би ваљало оформити и један институт за рану историју Срба. Тај би институт поред публиковања нових дела, требало да публикује дела античких и средњовековних писаца која су везана бар делом за нашу прошлост. Затим старе српске и друге словенске рукописе који имају везе са раном прошлошћу. Са једне стране налазио би се аутентичан текст писан на рецимо латинском, грчком, старословенском, арапском, персијском, јерменском, санскриту... а на другој на савременом српском језику. Тиме би се смањила беспотребна полемика на тему, да ли су дотични писци који су навођени као литература у фази доказивања неке чињенице мислили на то што су рекли или на нешто друго, као и то да се неки цитати не би истрзали из контекста реченице и тако стварали у ствари погрешну слику прошлости. То би било вишеструко значајно за нашу науку и наше издаваштво, јер би нас свакако уврстило у озбиљније европске и светске научне институције и издаваштва. Поред такве једне библиотеке, институт би требало да 16

има посебну музејску археолошку и етнографску поставку.

Надамо се да ће скуп под називом „Допринос Милоша С. Милојевића историјографији“ донети вредне и запажене радове, објективно сагледати историјографско дело Милоша С. Милојевића, потврдити или оповргнути бројне његове ставове изречене на пољу историјографије. Такође се надамо да неће бити једини скуп ове врсте. У Лесковцу, јул, 7528. (2020.)

Горана Г. Николић Немања В. Николић

Удружење грађана ,,Српски књижевни клуб“ Бања Лука* ТЕОЛОГИЈА ДЕЧАНСКИХ ХРИСОВУЉА И ЈЕЗИК КАО ИСТОРИЈСКО ПРАВО

Колико су повеље манастира Дечани важне за Србе и српску државу? Данас то не би било могуће знати да није било подвига Милоша С. Милојевића. Да буде примљен у манастир и да врши истраживања у таквим временима није могао свако. Истраживачи који не познају црквене прилике и правила православне а ни других традиција, олако интерпретирају поједине податке. Милош је однео хрисовуље из манстира. А како је то уопште могуће, нико не тумачи. Колико је био поштован и цењен његов рад, говори нам управо тај податак. Да није Благослова игумана или епископа, спис не би могао да напусти манастир. За вернике и клирике као што знамо, није могуће урадити ваљан или било какав посао без дозволе, тј. Благослова надлежног архијереја, или у овом случају, игумана Дечанског. Дакле, Милош је радио у сагласју са Црквом и Богом. Шта се десило са хрисовуљама у периоду од проналаска 1870–1871. до њиховог издавања 1880. године? Шта се то тако страшно у њима налази да је било потребно 10 година да од световних власти Милош добије дозволу за штампу? Зашто данас * srpskiknjizevniklub7525@gmail.com

немамо 4 странице предговора архимандрита Нићифора Дучића и Стојана Новаковића? И како то и због чега је српски језик из 14. века ближи савременом српском језику него онај из рецимо 18. века? Да ли постоји сумња у старије преводе и драстично мењање конструкција реченица и речи Дечанских хрисовуља? Да ли из простог непознавања језика или је у питању нешто друго? Непознавање језика не огледа се у познавању речника и граматике, већ у непознавању суштине слова и речи (Логоса) и творне моћи српског језика, што ћемо покушати и објаснити. Кључне речи: Милош С. Милојевић, есенска заједница, Кумран, благослов, Хирам, стећак, Дечани, јат, средњи век, стари завет, нови завет, старосрпски, истина, Свети Сава, Стефан Дечански, титула, одгонетање језика, Патријарх, Папа, савез.

Драгољуб П. Антић* МЕТОДОЛОГИЈА И ЛИТЕРАТУРА ЗА ИЗУЧАВАЊЕ СТАРЕ СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ МИЛОША С. МИЛОЈЕВИЋА Током школовања у Русији 1862. до 1865. године Милош С. Милојевић је изучио и сакупио грађу за своје „Одломке историје Срба“, објављене 1872. године. Било је то време бурних историјских процеса у Европи, у којима се Словенима намеће бечко-берлинска историјска школа. Историјске чињенице које је Милојевић износио одударале су методолошки и нарочито политички од тренда који се успостављао, као што је од тих политич ких трендова одударао и његов политички рад и војничко деловање око прикључења јужних делова српског народа Србији (унапред политичким одлукама препуштених Бугарима, под притисцима политике Аустро-Угарске). У тим бурним годинама он није ни могао да се детаљније посвети изучавању историје (започетом у Русији), па су објављени „Од ломци“ и штампани у сировој форми, онако како су сакупљени махом током боравка у Русији, а чак није био ни у прилици да им обезбеди бољу техничку обраду. Зато је ово дело објављено као недовољно сређен текст тежак за читање. Чињенице у овом делу су деловале невероватно, јер се нису слагале са већ деценијама уходаним шемама истраживања историје Срба и других Словена. На његове ис* eneco.dragon@gmail.com

торијске анализе се обрушио наводни „критички приступ“ нових историчара дискутабилног кре дибилитета и знања, на челу са „аутодидактом“ Иларионом Руварцем. Они и њихови следбеници ће изоловано оповргавати и омаловажавати све чиње нице из српске историје, које се не уклапају у верзије тадашњег „новог светског поредка“, а Милојевића отворено омаловажавати и проглашавати његове наводе измишљеним. У наредним деценијама ће се дело Милоша С. Милојевића сасвим избрисати из разматрања, а примерци „Одломака историје Срба“ ће тихо нестајати из библиотека. Овај рад има за циљ да укаже на врло озбиљан методолошки приступ Милоша С. Милојевића и на верно цитирање навода из коришћене литературе, која је у оквиру вишегодишњих студија древне српске историје аутора овог рада детаљно проучена. Литература коју је користио Милојевић била је у солидној мери доступна и до данашњих дана у београдским библиотекама, а данас су практично сва дела из његове листе коришћене литературе доступна у електронској форми. Милош С. Милојевић није „налазио Србе на Марсу“, како је писано у клеветничким коментарима, већ је податке нала зио у обимној литератури и те податке прецизно наводио. Наравно, Милојевићеви „Одломци“ су и настали и објављени као полазни материјал, па многа питања нису детаљније размотрена, а правих следбеника таквог приступа није више било у поли тичким и ратним вихорима који су уследили. Милојевићева истраживања су потврђена и по21

јачана претходних деценија бројним резултатима из археологије, теорије климатских промена и геологије, лингвистике, генетике, историје писмености, етнологије и анализе физичко-техничких услова за развој цивилизације и стварне изводљивости забележених или интерпретираних историјских догађаја и конструкција из историјских студија, али и у бројним студијама католичких монаха и историчара из многих европских земаља, укључујући и бројне новије студије. Милојевићева политичка и војничка борба за присаједињење јужних српских крајева је била успешна, али ће незрели српски политичари током наредних стотинак година уништити већину тих тековина. Кључне речи: Русија, Милош С. Милојевић, Одломци историје Срба.

Aкадемик СКАНУ, ПРОФ. ДР Радомир Д.Ђорђевић*

Филозофски факултет, Косовска Митровица, Србија, Универзитет у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици. Универзитет “Унион“, Факултет за право, безбедност и менаџмент „Константин Велики“, Ниш

ТРАГОМ ИСТОРИЈСКИХ ОПСЕРВАЦИЈА МИЛОША С. МИЛОЈЕВИЋА

Чини се да ни о једној јавној личности код нас (у науци), не влада у тој мери негативно подзорење, не само деценијама, већ прелази и у први век новог миленијума неконтролисаног нападања и конструисања и игнорисања, једне научне личности. Да ли овакву нашу научну јавност треба подржати „без сувишних зашто“, или јој се супроставити научним опровргавањем свих напада, на ову надасве племениту и здраворазумску и патриотску личност. Милош С. Милојевић је првенствено у научном смислу емпиричар, и у већој мери теоријски истраживач. Своје истраживачко умење, већ је показао на истраживању оних терена наше земље, који су у његово време били окупирани од стране Oсманлијске турске државе – Стара Србија, илити данас Сев. Македонија, Косово и Метохијa, као и дела средње-јужних области све до Ниша. Ослобађањем Србије од Турака и проширењем тзв. дотадашњег „београдског пашалука“, јер се јужна граница кнежевине Србије, простирала до * radomir.djordjevic@hotmail.com

Алексинца, и супротно од њега, јужније, српског града Ниша, који је био окупиран од стране Турака. У раду се истражују поједини научноисторијски погледи Милоша С. Милојевића. Својим природним даром за предосећање историјских догађаја, у свом првом тексту по доласку са студија из Москве - „Пропагanда у Турској“, изнео је упозорење Кнежевини Србији за намере Бугара ка проширењу на Исток и на рачун Србије, што се касније показало тачним. Ипак, србска научна јавност се оглушила на многе његове научне доказе, критикујући његове радове и сматрајући их лажним. Милош Милојевић је захватио веома широк опсег историје србског народа. У раду се говори и о далеком живљењу Срба у различитим деловима света – нарочито Индије, ратовањима са некадашњим Китајцима (Кинезима), и истовремено пресељењу Срба из далеких крајева ка Балкану, као коначном месту становања. Аутор анализује веома стару песму „КАД СВЕСЦИ БЛАГО ДЕЛЕ“, и даје свој критички суд о песми. Данашња тзв. „интелектуална критичка јавност“ проглашава га и поред свега што је учинио за србски народ за научног „шарлатана“. И данас се, суди мртвом човеку, који је нашој објективној културној јавности, оставио дела из најстарије историје нашег народа и описао догађаје о којима до сада нисмо знали. Ипак, због његове активности на војном пољу и као учесника у рату 1876. г. и ратног команданта, будућа Краљевина Србија одликоваће га је највишим звањима. 24

Кључне речи: Милош С. Милојевић, историјска наука, Индија, песма „Кад свеци благо деле“, србскотурски рат 1876-78, просветна делатност.

Проф. Др Андон Г. Костадиновића*, емеритус,

академик СКАНУ, Београд, Председник Фак. за право, безбедност и менаџмент, „Константин Великин“, Ниш, Универзитет „Унион- Никола Тесла“ Београд

МИЛОШ С. МИЛОЈЕВИЋ КАО ИСТАКНУТА ЛИЧНОСТ И ИСТОРИЧАР

Милош С, Милојевић припада оном реду личности у нашој научној јавности који је неоправдано потиснута из нашег колективног сећања, са циљем да се никада о њој не говори, а још више, да се било шта говори о његовим делима. Тако је и учињено, заслугом великих сила 19. века, а потом и наших, као и тадашњих наших историчара који су се школовали у Европи, нарочито после тзв. Берлинског мира 1878. г. Очигледно, да је ова личност сметала тадашњим великим силама (Аустроугарској, Немачкој, пре свега), али и многим другима, па и неким словенским народима, у складу са тадашњим покретом „словенофилства“. Идеје Милоша С. Милојевића су отуда наилазиле на низ препрека, не зато што нису биле истините, већ супротно, откривале су једну другачију историју србског народа, до тада многима непознату. Нама као Србима наметнута је идеја да смо „дошљаци“ на Балкану, да смо дошли крајем 6. и почетком 7. века са севера Европе, и да смо том приликом – по данашњим мерилима - извршили „геноцид“ над тадашњим ромејским и осталом осталим народима. * dekan@konstantinveliki.edu.rs

Милош С . Милојевић нам ипак нуди другачије погледе на то време, залазећи дубоко у прошлост историје Срба, и проналазећи до тада (по многим умним главама), невероватна сазнања о дубини прошлости србског народа који је на Балкану био одувек. Отуда ће, рад који смо сачинили, бити у методолошко-рецептивном и концепцијском смислу, како је већ зацртала тзв. бечко-берлинска школа, бити, заправо, усмерен на њу саму. Када је реч о Србима, они су по овој школи, само „тумор“ на здравом хришћанском свету, једном речју, они које треба тек цивилизовати, и од њих направити послушне варваре, и који ће њима служити у разноврсне сврхе. Тако је донекле и било у једном дужем периду, не рачунајући период робовања нашег народа под Турцима од краја 14. века а делимично и данас. Кључне речи; Милош, С. Милојевић, његова личност и дело, борба против Турака 1876-78. г. и његова делатност као просветитеља и историчара.

MILOS S. MILOJEVIĆ AS PROMINENT FIGURES AND HISTORIANS Miloš S, Milojevic belongs to the wrong person in our scientific community who unjustifiably repressed from our collective memory, sda order to never about her not talking, and even more so that any talks about his works. That was done, thanks to the great powers of the 19th century, and then our historian and the then our historians, who were educated in Europe, especially after the so-called. Berlin Peace 1878 It is obvious that this one person bothered by the then great powers (Austria-Hungary, Germany above all, but also many others, including some of the Slovenian nation, in accordance with the then movement “Slavophilism”. Ideas Milos S. Milojevic were thus encountered many obstacles, not because they were not true, but on the contrary, have revealed a different history of the Serbian people, until then unknown to many. We, as the Serbs imposed the idea that we are “strangers” in the Balkans during the late 6th and early 7.veka from the north of Europe, and that we have the occasion - by today’s standards committed “genocide” against the then romejskim and other other nations Miloš S . Milojevic still offers us different views on this time, going deep into the past history of the Serbs and the finding by then (after many intellectual minds) incredible depth knowledge about the past of the Serbian people and that they were always in the Balkans. Hence the work that we have constructed to be receptive methodological and conceptual terms, 28

as it was already mapped so. bečko.berlinsko school. As for the Serbs, they are just a “tumor” on common HRIS ćanskom world, in a word, which has yet to civilize, and make them obedient barbarians, and who will use them in a variety of purposes. Thus, to some extent was in a longer delivery period, excluding the period of slavery of our people under the Turks from the end 14c. century. Key words: Milos, S. Milojevic, his personality and his work, the struggle against the Turks 1876,78.g. and his work as a scholar and historian.

Академик СУД, проф. др Марина Денић

Уметнички факултет у Косовској Митровици. Универзитет у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици

МАРШ „МИЛОША С. МИЛОЈЕВИЋА“ И ЊЕГОВ ЗНАЧАЈ ЗА СРБСКИ НАРОД

У раду се говори о Милошу С. Милојевићу, његовој личности и харизми, која је у целости била посвећена србском народу. Својом великом радном енргијом, као и визијама које имао, допринео је ослобођењу заузетих крајева србске Књажевине и касније Краљевине Србије (граница је била код Алексинца и Ниша). Сви остали делови тзв. Старе Србије (данашње Северне Мекедоније, као и Косово и Метохија, али и лесковачки, нишки, топлички и копаонички крај, још нису увек било ослобођени). Уједно то је и један од разлога, коме је Милош С. Милојевић посветио своје целокупно ангжовање и истраживање као и аутора најобимније „ Историје србског народа...“, веома образован, школујући се прво у београдском „Лицеју“, а касније своје даље школовање настављајући у цариградској Русији и на Московском Универзитету. Посетио је и Универзитету у Кијеву и ту се задржао неколико семестара. Њему су нарочито била интересантна предавања из историје, филологије, и истраживања изумрлих језика појединих словенских племена, што га је подстакло, да истражи историју србског народа од давнина. По његовом повратку у домовину, 30

убрзо су започели србско-турски ратови, који су га анимирали. Постављен је за команданта тзв. „усташких корова“ (тадашњи назив за комитске чете) добровољаца.

У раду смо применили историјско-теоријско и културолошко деловање о активности Милојевића. Култури Ниша по ослобођењу и музичком животу града дали су велики допринос чешки композитори који су тада били у Нишу, и који су у славу Милојевића компоновали два марша. Један од њих је пронађен у целости, за другим се трага и даље. Овај текст је омаж неустрашивој личности, војном команданту, и научнику, чије су заслуге за србски народ неизмерне. Кључне речи: Милош С. Милојевић, Ниш, србскотурски рат, српски народ,„Марш Милоша С.Милојевића“, научни заборов.

This paper argues about Miloš. S. Milojević’s persona and charisma which was truly dedicated to the Serbian people. With his extraordinary work energy and visions he had about the liberation of the occupied territories of Principality of Serbia and Kingdom of Serbia (the border was next to Aleksinac and Niš while the rest of the Old Serbia - nowdays Northern Macedonia and Kosovo and Metohia and the counties of Niš, Leskovac and Kopaonik weren’t been liberated back then) he engaged himself in exploring and writing the “History of Serbian people”. He was highly educated, at first in the “Lycée” in Belgrade and later at the University of Moscow and University of Kyev. He was very interested in the classes of history, philology and in researching of the extinct languages of Slavic tribes. Findings from those classes encouraged him to explore the oldest history of the Serbian people. Upon his return to the homeland the Serbian-Otoman war soon began which led him to join the fight. He was appointed to the rank of Commander of “Ustaški korovi” (the name of the military group made of volunteers). We used historical, theoretical and cultural approach in this paper in order to understand Milojević’s activity. Czech composers who lived in Niš gave tremendous contribution to the culture of the city upon liberation. They wrote two Marches in his honor. One of them is found but the other one is still looking for. This paper is an homage to the fearless personality, military com32

mander and scientist whose merits for the Serbian people are invaluable.

Key words: Miloš S. Milojević, serbian people, Serbian-Otoman war, The March of Miloš S. Milojević.

Драгољуб Новаковић* Адвокат Београд

ИСТОРИЈА КРАТКА - ПРОШЛОСТ ДУГА „Само неуки и неразумни људи могу да сматрају да је прошлост мртва.“ Иво Андрић

Српство је у деветнаестом веку изнедрило неколико великана којима је припадао и Милош С. Милојевић. Он је многобројним историографским делима и прилозима (користећи се обимном библиографском грађом), указао на праисторију српског народа и ставио свима на увид, да се о њему говори као о једном духовном сведочанству, које својим значајним и великим културним потенцијалом допиноси развоју свеукупног људског рода. Конкретно за Српство: Милош С. Милојевић је војевањем у Српско-турским ратовима (18761878) и просветним радом у миру (припремајући за позив свештенике и учитеље у Србији и њеним неослобођеним деловима), дао велики допринос стварању новије српске политичке историје. Истраживањима и писаним делима, уз коришћење језичких чињеница, допринео је српској културној историји и у ширем смислу српској култури. У својим научним списима указао је на једну од основних одредница, питање човечанства, односно садржај његове културе. Увиђајући да племенита * advokatnovakovic@gmail.com

душа и непоновљиви идентитет Српства, као његове исконске одреднице, не би пропали у каљузи савремености – оставио је поколењима свога народа снажну поруку – „Чувајте Српство“. Кључне речи: Српство, Милош С. Милојевић, Српско-турски рат.

Кирилл Шевченко*

доктор исторических наук, профессор кафедры правовых дисциплин Филиала Российского государственного социального университета в Минске (Беларусь), Заведующий Центром евразийских исследований Филиала РГСУ в Минске

ПОЛОЖЕНИЕ СЕРБИИ ПОСЛЕ БЕРЛИНСКОГО КОНГРЕССА 1878 ГОДА В ОЦЕНКАХ РУССКОГО ИСТОРИКА-СЛАВИСТА П. А. КУЛАКОВСКОГО

Русско-турецкая война 1877-1878 гг. и итоги последовавшего за ней в 1878 г. Берлинского конгресса имели очень важные последствия для балканских народов и государств, включая Сербию. Колоссальное внимание последствиям Берлинского конгресса для Сербии уделил известный русский историк-славист, профессор императорского Варшавского университета П. А. Кулаковский, который с 1878 по 1882 г. являлся профессором русского языка и литературы в Великой школе в Белграде и был непосредственным свидетелем влияния данных событий на общественно-политическое положение в Сербии. Оценивая итоги Берлинского конгресса для сербов, П. А. Кулаковский подчеркивал, что самым пострадавшим народом в результате данного акта оказались именно сербы, получившие лишь крайне незначительное территориальное приращение на юго-востоке, что, по его мнению, «могло раздуть * shevchenkok@hotmail.com

вражду и ненависть между сербами и болгарами». При этом Австрия, как отмечал Кулаковский, не участвовавшая в освобождении славян и не имевшая «никакого исторического и естественного права на сербские земли, захватила себе львиную долю добычи: она заняла, с разрешения Европы, Боснию и Герцеговину». По словам П. А. Кулаковского, «еще не засохли чернила, которыми подписан трактат в Берлине, а уже собираются новые тучи на Балканах, ожидаются новые перевороты… На этот раз пожар грозит из королевства Сербии, где власть в лице короля Милана решилась отказаться от исторических традиций и поступить на службу Австрии». Кулаковский констатировал, что «в Берлине все сербское племя было отдано под надзор и моральное владение Австрии». Подробно анализируя причины резко усилившегося влияния Австрии в Сербии после Берлинского конгресса 1878 г., Кулаковский в качестве одной из причин указывал на то, что около трети сербов находится под властью «австрийского орла», при этом Австрийская империя «врезалась глубоким клином в самую средину сербских земель, охватила Сербию с двух сторон». Еще одним важным фактором влияния Австрии, по мнению Кулаковского, была полная экономическая зависимость Сербии и Черногории от Австро-Венгрии. Третьим существенным фактором, усиливавшим зависимость Сербии от Австрии, было, как подчеркивал Кулаковский, мощное прозападное и проавстрийское лобби среди сербской поли37

тической элиты и значительной части сербской интеллигенции. «Падение Сербии» в цепкие руки Вены Кулаковский связывал с событиями 19 октября 1880 г., когда пришедшее к власти в Сербии правительство прогрессистов (напредняков), во главе которого находились Пирочанац, Гарашанин и Новакович, заключило с Австрией ряд договоров, которые, по сути, закрепляли зависимость страны от Вены. Кроме того, немаловажным фактором резкого роста австрийского влияния в стране была подмеченная Кулаковским склонность значительной части молодой сербской интеллигенции «ослепляться внешним блеском европейской жизни» и «уподобиться Европе» при одновременном презрительном отношении к собственному народу. Именно с этим была связана и ожесточенная межпартийная борьба в Сербии, которая тщательно копировала западноевропейские политические реалии, но которая, как обоснованно отмечал Кулаковский, не имела никаких внутренних корней в Сербии, где, в отличие от Западной Европы, не стоял остро рабочий вопрос, не было широко распространенной нищеты и отсутствовали безземельные крестьяне.

Слободан М. Филиповић* О ЗНАЧАЈУ МИЛОША МИЛОЈЕВИЋА Један човек или читав народ, процењује се на основу његових добрих особина, јер истицање само негативних сведочи о лошој намери. Ако се, било шта може приговорити Милошу Милојевићу, онда то важи и за Србско учено друштво, чији је он био члан, а из кога је касније настала Србска академија наука. Управо, по њиховом налогу и трошку, путовао је Милојевић по Старој Србији, у научној мисији спасавања онога што се још могло спасити. Оснивач Друштва Свети Сава, на чијем укидању је инсистирала црно-жута монархија, био је пре свега сметња социјалној политици Аустроугарске, која је надживела империју и постала интернационална, у антисрбској политици комунизма и глобализма. Такође, великобугарској пропаганди, иза које је стајао тадашњи план руске државе, с циљем изласка Русије на топла мора. Ипак, највећи противник Милојевића, била је и остала корупција едукованих Срба, одрођених од народа, уз србско свештенство отуђено од пастве.

Кључне речи: Милош Милојевић, Србска академија наука, Друштво Свети Сава.

* filipovic.boki@gmail.com

Слободан Јарчевић* СРПСКИ (СЛОВЕНСКИ) ЈЕЗИК НАЈСТАРИЈИ Овим саопштењем ће се видети – да ни најшколованији нису сазнали о повјести (историји) и језицима ни оно што би морали знати полазници основних школа. Шта то значи? Једноставно, ова истина о српском (словенском) језику је уклањана из научних дела, школских и универзитетских уџбеника, те истину о европским и светским језицима нису сазнали ни доктори наука, ни академици. А тим прикривањем, у научна дела је убележено - да су Словени били дивљи људи и да су се описменили и покрстили тек у 9. столећу Нове ере. Тај фалсификат о Србима (Словенима) упорно брани проф. Филозофског факултета у Београду и руководилац Византолошког института, др Радивој Радић, што је објавио у своје две књиге. „Срби пре и после Адама“ и „Клио се стиди“. Напао је све саврмене српске истраживаче, који откривају ову западноевропску и ватиканску подвалу о некултурним и неписменим Словенима – академика Јована И. Деретића, академика Драгољуба Антића, академика Милутина Јаћимовића, проф. Илију Петровића, др Милоша Милојевића из 19. столећа и многе друге. Проф. Радивој Радић је рекао да се у овој групи српских истраживача, незнањем највише истиче проф. Илија Петровић. Да би се уклонила ова погрдна увреда против проф. Илије Петровића * vladaukninu@gmail.com

(и противзаконита – кривично је дело вређати јавно), износим део из научне књиге (објављене 1821), којој проф. Илија Петровић спрема репринт издање на српском књижевном језику (писана је на старосрпском). У књизи је наведено, између осталог: 1) да је језик у Индији (санскрит) с најстаријим светским песмама („Ргведама“) – стари српски (словенски) језик, 2) да је латински створен на бази српског језика, 3) да је немачки пореклом из Персије, али да су му најосновније речи преузете из српског, или словенског језика (санскрита), 4) да је стари етрурски језик у Италији - српски (словенски), 5) да су Римљани настали мешањем Етрураца (Срби, или Словени) и Латина, 6) а све је ово потврдио и француски језикословац (лингвиста) и објавио 1817. године. Ево свега тога у изводу из књиге, који нам је приредио проф. Илија Петровић из Новог Сада. Књигу је, срећом, нашао у Матици српској у Новом Саду. Кључне речи: језик, Словени, Матица српска.

Александар Митић*

ДОПРИНОС МИЛОША С. МИЛОЈЕВИЋА РАЗОТКРИВАЊУ ПРАВОГ ПОРЕКЛА ПРЕДАКА ДАНАШЊИХ ГРКА И ЛАТИНА Рад приказује ставове Милоша С. Милојевића по питању правог порекла предака Грка и Латина. Подаци које износи Милојевић у својим „Одломцима историје Срба“ слажу се са историјским писаним изворима античких аутора и подацима из Светог Писма (Библије) чија запажања на ту тему дајемо у раду, а такође са најновијим истраживањима како из историјографије, тако и из археологије, лингваистике, антропологије, етнологије и епигенетике, што у раду такође приказујемо. На основу свих расположивих чињеница произилази да су првобитни преци старих Грка и Латина била семитско-хамитска племена. Мешањем тих племена са староседеоцима тзв. Пеластима на Балкану и Етрусцима у Италији који су били блиски нама, кроз дужи временски период настали су антички Хелени на југу Балкана и Латини у Италији, који су добрим делом изгубили своју првобитну етничку и расну компоненту, пре свега због доминације староседелачког становништва које их је окруживало. Кључне речи: Милош С. Милојевић, Грци, Латини, Пеласти, Етрусци, Ахајци, Семити, Хамити, Библија, Халпогрупе Ј и Е... * hranailek1@gmail.com

др Милан Младеновић од Лужице* ПАМЋЕЊЕ СРБСКОГ НАРОДА У свом досадашњем писању о доприносу Милоша Ст. Милојевића књижевности нисам могао да заобиђем и његов допринос повесници србског народа (паметарници, како је он зове). Између осталог, указао сам на његов однос са Вуком Ст. Караџићем и на изокренуте (изопачене) предзнаке у вредновању и тумачењу књижевних (самим тим и језичких) учинака ове двојице подрињских становника XIX века на повесно збиће и даљу судбину србског народа.

У овом излагању ствари ће унеколико стајати обрнуто: Из осврта на немериве Милојевићеве доприносе сагледавању србске згодовинске прошлости показује се да су и повеснички и књижевнички приступ његовом укупном делу заправо два равноправна пута да се заобли кружница његовог открића древности постојања Срба и дубоког смисла србског обстанка и бића. Кључне речи: Повесница, паметарница, памћење србског народа, архимандрит Јован Рајић, Милош Ст. Милојевић, утуци, Вук Ст. Караџић, Јован Хаџић, Панта Срећковић, Иларион Руварац, Српско учено друштво, Српска краљевска академија. * pramilan64@gmail.com

Мирослава Петровић*

Издавачка кућа „Мирославˮ

ПОТВРДА ИСТИНИТОСТИ ИСТРАЖИВАЊА МИЛОША С. МИЛОЈЕВИЋА КРОЗ НАУЧНА ДЕЛА ИСТОРИЧАРА РЕЉЕ НОВАКОВИЋА

Црна Бара, Основна школа „Јанко Веселиновић”, 24. новембар 1998. године. Врсни историчар проф. др Реља Новаковић; новинар „Политике-експрес“ – Јево Бајић; новинар Обрад Ковић; уредница опште-образовног програма ТВ Београд – Вида Томић; изд. кућа „Никола Пашић” – власница и директорка Љиљана Танић, уредник и сарадник изд. куће „Никола Пашић” – Миша Скулић; изд. кућа „Мирослав” – ја као власница и директорка Мирослава Петровић; сви из Београда, су тада извукли из заборава правника, веома необичног историчара, за научну јавност, књижевника, Милоша С. Милојевића. Повод су објављена репринт издања његових књига: 1996. „Одломци историје Срба и српских-југословенских земаља у Турској и Аустрији“; 1997. „Наши манастири и калуђерство на Свете Тројице 1881. год.“; и 1998. „Путопис дела праве старе Србије” свеска 1, 2 и 3. Издавачка кућа „Мирослав“ има неколико аутора који су, својим истраживањима потврдили чињенице дате у књигама М. Милојевића То су: проф. др Олга Луковић-Пјановић, проф. др Реља Новаковић, проф. др Радмило Стојановић, Аљоша * mirmi011@gmail.com

Бранков Арсеновић, Слободан Јарчевић, Милорад Кнежевић, Мирослав Димитријевић и други. Проф. др Реља Новаковић је у, својој одобреној, затим забрањеној, књизи Још о пореклу Срба – и сва србска идолу служаше Дагону потврдио чињенице из књига Милоша С. Милојевића, што је мој закључак. Кључне речи: Црна Бара, Милош С. Милојевић.

Небојша Озимић*

Виши кустос историчар Народни музеј Ниш

АПЕЛ 140 КАО СИМБОЛ АУТОРИТАРНОГ СХВАТАЊА НАУКЕ

Када је групација српских интелектуалаца поднела Министарству културе и информисања и широј јавности документ против Удружења ‘’Милош Милојевић’’, био сам не мало изненађен. Нисам приметио да је 140 интелектуалаца у Србији реаговало у свим фалсификатима историје Другог светског рата који су долазили са простора Републике Хрватске, нити сам приметио да су се овако спретно организовали када су се у уџбеницима историје за 6. основне и 1. средње школе појавиле тезе које су у апсолутној несагласности са службеном историјом Србије објављеном у Историји српског народа (САНУ). Шта је онда проблем код делања Удружења "Милош Милојевић’’? Очигледно, непристајање на историју као скуп апсолутно познатих и због тога за даље промишљање затворених тема. Језуитском бескомпромисношћу кренуло се на Удружење и на тај начин, у покушају демонстрације силе, у потпуности скренула пажња на дугогодишњи нерад групације која себе сматра српском интелектуалном елитом. О томе шире у раду. * ozimic@gmail.com

Кључне речи: Удружење Милош Милојевић, Други светски рат, Историја српског народа (САНУ).

Др Вишеслав Симић*

Професор на Универзитету Текнолохико де Монтереј у Мексику

ДОПРИНОС МИЛОША МИЛОЈЕВИЋА ИСТОРИЈСКОЈ НАУЦИ

С обзиром на то да се и данас, више од века од његовог покоја, размењују оптужбе поводом његовог рада и дела која је за собом оставио, Милојевић је значајан за српску историјографију и књижевност не само због расправа о истраживачкој методологији, веродостојности коришћеног материјала, разумевању и дефинисању чињеница и основаности закључака изведених из свега претходног већ много више због саме те поделе на "присталице” и "прогонитеље” јер она заправо означава ону преломну тачку не између фантазије и реалности у историји него између истинске знатижеље и застрашујуће догме, слободе истраживања и размишљања и неупитне покорности ауторитетима и страха од њих, и, што је можда и најважније за науку генерално, као и за обе стране у овом сукобу, спремности на мењање личне и опште парадигме и јавног прихватања могућности заблуде, грешке и сујете. Чак и да се докаже да је у свим својим закључцима грешио, Милојевић је оставио обиље питања која и данас чекају на одговоре али се драгоцено време, напор и научни углед расипају на јалове * simawdc@yahoo.com

расправе док и наука и Милојевићев народ вапе за истином - ни Милојевићевом, ни његових критичара, већ истинском историјском. И, најважније, питање значаја Милоша Милојевића за историографију је и кључно питање нашег србског рода и државе: Да ли ћемо се сами озбиљно и одговорно бавити сопственим историјом, као једним од стубова носача националног и државотворног идентитета и стабилности, или ћемо га сами урушити, остављајући их да се ослањају на странце, који преко нас учвршћују своје интересе, и/или на недела самих Срба који се стиде свог порекла и бића. Какав год одговор добили, ако буде истинит, послужиће нам више од свега. Кључне речи: Милојевић, српска историјографија.

Дејан Томић*

Публициста и новинар

ТОПОНИМИ У „ПЕСМАМА И ОБИЧАЈИМА УКУПНОГ НАРОДА СРПСКОГ“ МИЛОША С. МИЛОЈЕВИЋА

Са Милошем С. Милојевићем сусрео сам се први пут као аутор и уредник емисије Радио Новог Сада „Од извора ка извору“, која је кренула свој пута ка слушаоцима 1991. и емитована је до 2010. године. Била је то прва емисија на овим радио таласима посвећена у целости српском народу у свим видовима, па тако и једној од најзначајнијих особина Срба, признатој и цењеној у најширим светским круговима, а то је – поезија. Сам назив емисије потекао је од веровања српског народа да се у изворима и бунарима налазе душе предака и да их треба што чешће походити ради прикупљања нове снаге за национални пут у будућност. Похађајући прошлост да би се новим српским генерацијима указало да и оне треба својим будућим нараштајима да оставе поузданих истина и сазнања, моралних вредности и љубави према свом народу дошло се до радова Милоша С. Милојевића, који је први међу Србима истраживачки похађао пределе Праве или Старе Србије, а између два светска рата Јужне Србије, такође и Македоније или * dejanltomic@gmail.com

Маћедоније, чији је центар град Солун. Управо песме из тих предела су много пута емитоване на таласима Радио Новог Сада, као и Милојевићеви записи о тамошњим обичајима, а приређене су и у збиркама Српске народне песме (Прометеј, Нови Сад 1999) и Светосавска поетска ризница (Радио-телевизија Србије, Београд – Прометеј, Нови Сад, 2019). Кључне речи: Милош С. Милојевић, Радио Новог Сада, Стара Србија,.

Зоран Милошевић

Институт за политичке студије Београд

ТАДЕУШ (ТАДЕЈ) ВОЛАНСКИ – ПОЉСКИ МИЛОШ С. МИЛОЈЕВИЋ

Три словенска научника (Волански, Ломоносов и Милојевић), због својих погледа на историју Словена претрпела су тортуру, омаловажавање, прећуткивање њихових дела, нестанак библиотека и рукописне заоставштине, при чему су прва двојица од својих противника осуђена на смрт, а њихове књиге на спаљивање и забрану читања. Ломоносов је водио непрестану борбу против искривљивања и фалсификовања руске историје. Године 1749 – 1750. он је јавно иступио против историјских погледа Немаца Милера и Бајера, а такође против наметања од стране Немаца «норманске теорије» о формирању Русије. У тој борби Ломоносов је тешко страдао, чак му је одузето и звање академика (које је касније враћено), а најугледнији руски универзитет данас носи његово име. Код нас је мање позната судбина и научни погледи пољског археолога и слависте, Тадеуша (Тадеја) Воланског, рођеног 1785. године у граду Шавеле (Шјаулјај) који се налази на територији данашње Литваније, а у породици саветника краља Станислава Августа. Током рата 1812. борио се у војсци Наполеона 52

Бонапарте, против Русије и чак је награђен орденом почасне легије. После рата се оженио, настанио у Пољској и почео да проучава рунско словенско писмо, археологију и да се бави колекционарством. Највише су га занимали древни новчићи, амајлије, медаље, натписи на споменицима (камења и надгробни споменици), као и старине Северне Африке. Аутор је хипотезе о словенском пореклу Етрураца и многих других древних цивилизација. Волански је објавио књигу «Писма о словенским старинама» (1847) у којој је на немачком језику у пет писама, са додатком од 12 гравура које су приказали 145 артефаката, описао најстарија налазишта у својој збирци и у збиркама његових познаника и дошао до закључка да је историја словенских народа веома древна, а распрострањеност, утицај и присуство у Европи се прећуткује и на све могуће начине скрива. Књига је изазвала невиђену реакцију, пре свега римокатоличког клера, а пошто је Пољска тог времена била у саставу Руске империје, пољски примас се обратио цару Николају I, са молбом да се Волански спали на ломачи направљеној од његових књига. Судбина Воланског, тачније судбина његовог дела, слична је делу и судбини Србина Милоша С. Милојевића. Његово дело тек у наше време поново допире до јавности, уз максимални отпор традиционалних историчара, међутим сведочи о координираној борби Запада против ненорманских погледа на историју словенских народа. 53

Кључне речи: Тадеуш (Тадеј) Волански, Римокатоличка црква, историја, страдање, Милош С. Милојевић.

Милош Чикашки СРБИ - ОД УСТАНИКА ДО ГОСПОДАРА РИМСКЕ ИМПЕРИЈЕ У фокусу текста јесте неколико тема. У првом делу се излажу чињенице које непобитно доказују да је Илири било друго и опште име за све Србе, а Илирија друго име за Србију. Затим се, кроз кратак историјски преглед, ретроспективу, износе подаци о српској држави и најважнијим српским владарима пре римског освајања, да би се потом прешло на период Српско-римских ратова. Ту се укратко износе најважнији подаци о свим српским устанцима против Римљана, да би се на крају прешло на кључну и главну тему текста, а то је последњи, у читавом низу, уједно главни и највећи, српски устанак против Римске империје, предвођен славним српским војводом Батом. Цетрални део текста има намеру да, између осталог, докаже и истакне велики значај Батовог српског устанка (трајао од 6. до 9. године наше ере), који је имао пресудан утицај на будуће обликовање српске историје. Након изнетих података о Батовом српском устанку, као и склопљеном миру између Срба и Римљана, прелази се на последњи део текста. Ту се износе подаци о положају српског народа у Римској импрерији након устанка, свим предностима које им је донео мир склопљен између Бата и Тиберија, као и то на који су начин, искористивши све то, Срби у будућим временима оформили своје самосталне српске 55

легије, груписали све српске провинције, потом и дијецезе, па их ујединили у српску префектуру Илирик, основали и ојачали Српску хришћанску (православну) цркву, очували и још више подигли српску културу и филозофију, да би на самом крају, у време распада Римске империје, свој Илирик отцепили као независно и обновљено Српско царство. Један од кључних циљева текста јесте и да докаже да је писање Милоша С. Милојевића, у Одломцима из историје Срба и српских земаља у Турској и Аустрији, о Батовом српском устанку у потпуности утемељено на писању античких писаца.

Кључне речи : Србија-Илирија-Илирик, СрбиИлири, Римљани, Римска империја, устанци, легије, Бато, Тиберије.

Милосав Илић* професор педагогије и психологије Друговац

ХРАСТ МЕЂ ТРАВОМ СРБСКЕ УЧЕНОСТИ

Истраживачи дела Милоша С. Милојевића, могу лако увидети да његови ратнички, стваралачки, а пре свега научни домети происходе из његовог неуморног генијалног ума и Светосављем богонадахнутог духа, који је трасирао пут његове занимљиве, надасве бурне и надљудски тешке животне биографије. Његови стваралачки опуси сведоче о његовој занимљивој биографији, јер он беше не само истраживач прошлости србског народа, већ и свестран Србин и интелектуалац: правник, историк, филолог, лингвиста, полиглота (познавалац 17 језика), етнолог (сакупљач свеколиког народног, усмено сачуваног духовног и културног блага – свеколиких обичаја и обреда, сакупио преко 1600 песама /празничних, сватовских, жетелачких, јуначких и других/), етимолог, путописац, изврстан професор и васпитач; изнад свега родољуб, ратник доброовољац (пуковник, командант добровољачког артиљеријског пука), учесник у ратовима од 1875. до 1887. године, одгојен на Светом Косовском завету у Светосавском духу. Једном речју у његовом кратком и надасве надљудски напорном професионалном раду и животу, био је и остао „храст међ травом српске учености“. * milosav1208@gmail.com

Кључне речи: Милош С. Милојевић, свестран Србин и интелектуалац, Светосавље.

Бошко Безбрадица

члан Србског-историјског друштва "Милош С. Милојевић" Сомбор

-СРПСКА МОЛИТВА-

-Из дубине срца што уз твоју помоћ куца из дубине душе где се многе жеље рађају, а неке се гуше убеђен да вреди шаљем ову молитву Господе теби.

-Да нама, свима Србима и нашим будућим потомцима промениш ово зло стање и подариш вечно благостање.

-Јер Ти си алфа и омега целог бескрајног космоса јер Ти си господар и нашег овоземаљског зивота.

-Зато победи ђавола тог највећег свемирског злотвора што нас његово зло у стопу увек прати да ниједан Србин не може то да схвати. 59

-И зато, да једном заувек да то буде правило и ред целом српском роду подариш толико жељени мир и слободу.

САДРЖАЈ

РЕЧ ОРГАНИЗАТОРА.................................................................8 УВОД - 150 ГОДИНА СУКОБА У СРПСКОЈ ИСТОРИЈОГРАФИЈИ, ПОТРЕБА ИЗГРАДЊЕ НОВЕ СРПСКЕ ИСТОРИЈСКЕ ШКОЛЕ И НОВИХ ИНСТИТУЦИЈА Александар Митић...................................................................10 1. ТЕОЛОГИЈА ДЕЧАНСКИХ ХРИСОВУЉА И ЈЕЗИК КАО ИСТОРИЈСКО ПРАВО Горана Г. Николић Немања В. Николић..................................................................18 2. МЕТОДОЛОГИЈА И ЛИТЕРАТУРА ЗА ИЗУЧАВАЊЕ СТАРЕ СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ МИЛОША С. МИЛОЈЕВИЋА Драгомир П. Антић...................................................................20 3. ТРАГОМ ИСТОРИЈСКИХ ОПСЕРВАЦИЈА МИЛОША С. МИЛОЈЕВИЋА Проф. др Радомир Д. Ђорђевић.........................................23

4. МИЛОШ С. МИЛОЈЕВИЋ КАО ИСТАКНУТА ЛИЧНОСТ И ИСТОРИЧАР Проф. др Андон Г. Костадиновић.....................................26

5. МАРШ „МИЛОША С. МИЛОЈЕВИЋА“ И ЊЕГОВ ЗНАЧАЈ ЗА СРБСКИ НАРОД Проф. др Марина Денић.......................................................30 6. ИСТОРИЈА КРАТКА - ПРОШЛОСТ ДУГА Драгољуб Новаковић..............................................................34

7. ПОЛОЖЕНИЕ СЕРБИИ ПОСЛЕ БЕРЛИНСКОГО КОНГРЕССА 1878 ГОДА В ОЦЕНКАХ РУССКОГО ИСТОРИКА-СЛАВИСТА П. А. КУЛАКОВСКОГО Кирилл Шевченко.....................................................................36 8. О ЗНАЧАЈУ МИЛОША МИЛОЈЕВИЋА Слободан М. Филиповић.......................................................39 9. СРПСКИ (СЛОВЕНСКИ) ЈЕЗИК НАЈСТАРИЈИ Слободан Јарчевић...................................................................40

10. ДОПРИНОС МИЛОША С. МИЛОЈЕВИЋА РАЗОТКРИВАЊУ ПРАВОГ ПОРЕКЛА ПРЕДАКА ДАНАШЊИХ ГРКА И ЛАТИНА Александар Митић...................................................................42 11. ПАМЋЕЊЕ СРБСКОГ НАРОДА др Милан Младеновић од Лужице..................................43

12. ПОТВРДА ИСТИНИТОСТИ ИСТРАЖИВАЊА МИЛОША С. МИЛОЈЕВИЋА КРОЗ НАУЧНА ДЕЛА ИСТОРИЧАРА РЕЉЕ НОВАКОВИЋА Мирослава Петровић..............................................................44

13. АПЕЛ 140 КАО СИМБОЛ АУТОРИТАРНОГ СХВАТАЊА НАУКЕ Небојша Озимић........................................................................46 14. ДОПРИНОС МИЛОША МИЛОЈЕВИЋА ИСТОРИЈСКОЈ НАУЦИ др Вишеслав Симић.................................................................48

15. ТОПОНИМИ У „ПЕСМАМА И ОБИЧАЈИМА УКУПНОГ НАРОДА СРПСКОГ “МИЛОША С. МИЛОЈЕВИЋА Дејан Томић..................................................................................50 16. ТАДЕУШ (ТАДЕЈ) ВОЛАНСКИ – ПОЉСКИ МИЛОШ С. МИЛОЈЕВИЋ Зоран Милошевић....................................................................52

17. СРБИ - ОД УСТАНИКА ДО ГОСПОДАРА РИМСКЕ ИМПЕРИЈЕ Милош Чикашки........................................................................55 18. ХРАСТ МЕЂ ТРАВОМ СРБСКЕ УЧЕНОСТИ Милосав Илић.............................................................................57 19. СРПСКА МОЛИТВА Бошко Безбрадица...................................................................59

ЦРКВЕНА ОПШТИНА ЦРНА БАРА

Медијски спонзори: