Ale i vrane 1.

Soko Joševački

Soko Joševački

Ale i vrane

2

Ale i vrane Soko Joševački PREDGOVOR O čemu se Predsedništvo SFRJ spori početkom 1991. godine? Raspravama o gorućim ekonomskim pitanjima i debatama o ustavnom preuređenju koje su obeležile drugu polovinu 1990. godine, pridružila se nova tema koja je zasenila sve druge - pitanje upotrebe sile u rešavanju jugoslovenske krize. U uzavreloj političkoj atmosferi republike su stvarale nukleuse svojih oružanih snaga, naoružavajući rezervne sastave milicije i teritorijalne odbrane. Jugoslovenska narodna armija videla je u tome poslednju fazu razbijanja države, dok su Slovenija i Hrvatska takav stav JNA tumačile kao prvu fazu ka sprovođenju vojnog udara. JNA je vršila jak pritisak da se izvrši razoružavanje, pre svega na teritoriji Hrvatske. Od 9. januara 1991. godine, kada je Predsedništvo izdalo naredbu da se ovi sastavi rasformiraju, do kraja marta 1991. godine, kada se od razoružavanja odustalo, održano je 18 sednica Predsedništva. Neke do njih vođene su u uobičajenom, a neke u proširenom sastavu, uz prisustvo predstavnika republičkih rukovodstava, članova Saveznog izvršnog veća i armijskog vrha. Njihova istupanja uredno su beležena i po poslovniku Predsedništva autorizovana, te predstavljaju autentičan odraz njihovih političkih stavova.

3

Ale i vrane Soko Joševački PREDSEDNIŠTVO SFRJ Kada je reč o položaju šefa države, ustavna istorija socijalističke Jugoslavije srazmerno je burna i eksperimentalna. Tokom rata i u neposrednom posleratnom periodu, ovu funkciju obavljala su kolektivna tela - Predsedništvo AVNOJ-a, a potom i tročlano Namesništvo. Proglašenjem Ustava FNRJ iz 1946. godine, koji je oponašao deset godina ranije doneti Ustav SSSR-a, najviši organ postala je Narodna skupština FNRJ. Funkcija šefa države ostala je kolektivna, vršio ju je izvršni organ skupštine - Prezidijum predsednik, šest potpredsednika iz republika, sekretar i najviše trideset članova. Ovo telo je između zasedanja preuzimalo skupštinske funkcije, a njime je od 1946. do 1953. godine predsedavao dr Ivan Ribar, zapravo titularni šef države. Istinski vođa, Josip Broz Tito, generalni sekretar Komunističke partije Jugoslavije i faktički nosilac moći u državi, nalazio se na poziciji predsednika Vlade.

Raskorak između normativnog i stvarnog stanja ukinut je 1953. godine, kada je stupio na snagu novi Ustavni zakon o osnovama društvenog i političkog uređenja FNRJ i saveznim organima vlasti. Njime je zakonodavna grana vlasti preimenovana u Saveznu skupštinu, čiji izvršni organ postaje Savezno izvršno veće. Predsednik SlV-a, kojeg bira Skupština, istovremeno je i predsednik Republike, odnosno šef države. Ovu funkciju obavljao je Tito. Deset godina kasnije država je promenila ime i ustav, a ove dve funkcije su razdvojene. Predsednik Republike ostaje šef države, biran od Savezne skupštine na mandat od četiri godine. On predstavlja SFRJ u zemlji i inostranstvu, vrhovni je komandant oružanih snaga, predlaže predsednika Saveznog izvršnog veća, čije sednice po potrebi saziva, njima predsedava i vrši veliki broj drugih nadležnosti koje pripadaju šefu države (čl. 215-219 Ustava SFRJ). Po članu 220. predsednik Republike „bira se na vreme od četiri godine i može biti uzastopno izabran još za jedan izborni period“. Međutim, isti član navodi i da ,,za izbor na položaj predsednika Republike nema ograničenja za Josipa Broza Tita“. Klesanjem Titovog imena u ustavnu strukturu uvaženo je stanje njegove „tolerisane iznimke“ -on faktički postaje doživotni predsednik.

O razvoju funkcije šefa države u posleratnom periodu videti Jovan Đorđević, Ustavno pravo, Beograd 1967.- Prema Đorđevićevom tumačenju, ,,ovo nije princip o doživotnom predsedniku, već predstavlja suspendovanje načela o ograničenju izbornosti u pogledu mogućnosti izbora jedne neosporive i po istorijskoj ulozi izuzetne ličnosti“.

Nasuprot uvreženom verovanju da je socijalistička Jugoslavija počivala isključivo na harizmatičnoj ličnosti, čiji nestanak sa političke scene niko nije nastojao da predvidi, dinamika unutarpartijskih rasprava i ustavnih reformi od sredine šezdesetih do sredine sedamdesetih godina XX veka, bila je na neki način i rasprava o trasiranju jugoslovenskog puta nakon Titove smrti. Uklanjanjem Aleksandra Rankovića na Brionskom plenumu (1966.) i potiskivanjem tzv. unitarista, stavljena je tačka na nastojanja da se zemljom upravlja centralističkim metodama. Otpočeo je proces pisanja ustavnih amandmana.

Formirana je Savezna ustavna komisija, na čijem čelu je formalno bio Milentije Popović, ali je pravi pokretač bio Edvard Kardelj, koji je rukovodio Koordinacionom komisijom.

Kardeljev zamenik u Koordinacionoj komisiji bio je Miloš Minić, a iz SR Srbije su u radu ovog tela učestvovali Dragoslav Draža Marković i profesori Jovan Đorđević, Najdan Pašić i Radoslav Ratković. Dušan Čkrebić, predstavnik Srbije u radnoj grupi za ekonomski sistem, kojom je rukovodio Kiro Gligorov, ostavio je zapažanja o radu na ustavnim reformama u knjizi Pogled iskosa, Beograd, 2010. Videti i: Dragoljub Marković, Život i politika 1967-1978, Beograd, 1987.

Uz Titov blagoslov, ustavopisci su se opredelili da u punoj meri uvaže federalnu strukturu zemlje, izraženu kroz 19 amandmana koje je Skupština usvojila 1967. i 1968. godine. Ovaj pravac usvojen je i nastavljen na kongresima republičkih partija, a zatim na 4

Ale i vrane Soko Joševački IX kongresu SKJ marta 1969. godine. Rad na ovom poslu produbljen je odlukom da se ide na potpuno novi ustav, a prva etapa na tom putu bio je novi paket od 22 amandmana, koja su usvojena 1971. godine. Spremala se temeljna promena funkcije šefa države, koja bi se umesto jednoj osobi ovoga puta i faktički poverila kolektivnom rukovodstvu Predsedništvu SFRJ. Tito je podržao to rešenje: Mnogo se vani pisalo i prije da će se ta Jugoslavija raspasti kad ja odem. Pa i kod nas je bilo mnogo kombinacija, tko će doći na moje mjesto. Pri tome sam mislio da bi to moglo izazvati i veoma tešku krizu. Jer, tu se postavilo pitanje tko će doći na moje mjesto i preuzeti kompetencije koje ja sada Ustavom imam. Baš zato da naša jugoslavenska socijalistićka zajednica ne bi došla u jednu takvu krizu - što mnogi priželjkuju - mi treba da izvršimo tu reorganizaciju.

Moramo učiniti sve da naša socijalistička zajednica Jugoslavija ostane čvrsta, nezavisno od toga tko će biti na ovome mjestu. Jednom riječju intencija reorganizacije je u tome da to Predsjedništvo bude neka vrsta kolektivnog predsjednika Jugoslavije, da svi njegovi članovi snose punu odgovornost za ono što se u zemlji događa.

Amandmani su reafirmisali ulogu Veća naroda unutar Savezne skupštine, a amandmanom VII iz 1968.

SAP Kosovo i SAP Vojvodina postali su konstitutivni elementi federacije, u sastavu SR Srbije

O sastavu ovog tela vođene su iscrpne rasprave u Komisiji: Osnovni nesporazum, koji je bio prisutan odpočetka iznošenja ideja o stvaranju Predsedništva SFRJ, došao je do punog izražaja. To je odnos Predsedništva i Savezne skupštine, odnos Predsedništva i SlV-a, odnosno situiranje Predsedništva u skupštinski sistem. Različita gledanja došla su do izražaja oko načina konstituisanja Predsedništva - da li da njegovi članovi budu samo izabrani članovi, delegati republika ili, pak da budu i potvrđeni od strane Savezne skupštine, odnosno da li da njihov izbor bude verifikovan od strane Savezne skupštine. Povezano sa tim je i pitanje odgovornosti tog organa (Predsedništva) prema skupštini. U jednom trenutku Kardelj je tvrdio da Skupština ne može davati ili uskraćivati poverenje tom organu (konsekventno tome taj organ bi bio 5

Ale i vrane Soko Joševački bez odgovomosti; njegovi članovi bi samo pojedinačno ili grupno odgovarali republičkim skupštinama; kolektivne odgovomosti organa ne bi bilo). Interesantno je zabeležiti kakav je ko imao stav. Ne mogu ići po republikama jer su pojedinci iz istih republika imali različite stavove, te ću pribeležiti stavove pojedinaca. Pored Kardelja, za prvu tezu su bili i K. Crvenkovski, R. Dugonjić, Stane Kavčič, Sergej Krajger, Miloš Minić, M. Mišković, I. Kurteši, V. Vlahović, a za drugu vrlo odlučno Vidoje Žarković, Jova Đorđević, I. Rajačić Miron, prof. Dimitrov, A. Fira i na neki način i Milentije Popović (on se nije želeo izjašnjavati).

Drugo pitanje odnosilo se na sam sastav ovog tela: Bosanci, Vojvođani i Kosovci insistiraju na većem broju članova Predsedništva (3+2). Svi ostali su protiv. Kao i obično, presekao je sam Tito: On je sada odlučno za po tri člana Predsedništva iz republika i po dva iz SAP-a. Za sebe je Tito rekao da bi želeo da ostane predsednik SKJ; da svakako ne želi da bude Predsednik Republike, i da bi, ako treba, bio predsednik Predsedništva.

Prema amandmanu 26 (1971.) Predsedništvo sačinjavaju predsednici skupština republika i predsednici skupština autonomnih pokrajina i po dva člana iz svake republike i po jedan član iz svake autonomne pokrajine, koje bira skupština republike odnosno autonomne pokrajine na zajedničkoj sednici svih veća skupštine.

Zvanično obrazloženi motivi dvojice nosilaca ustavne reforme u: Ustavne promene, ,,Komunist“, Beograd 1971.

Bilo je i drugih mišljenja: Tito je stalno osećao Kardelja za petama kao čoveka koji vreba priliku da ga zameni na čelu države. Moj je utisak daje Titova svest o tome u njegovoj glavi i rodila ideju o kolektivnom šefu države, da spreči Kardelja u njegovim državničkim ambicijama. Mesto doživotnog predsednika SFRJ u ustavu iz 1974. takođe je, smatram, jedna od tih prepreka. Po svemu sudeći Tito nije želeo da vidi nikoga ko bi mogao da ga nasledi. (Milan Trešnjić, Vreme razlaza. Od Briona do Karađorđeva, „Književne novine“, Beograd 1989.)

Predsedništvo od ukupno 23 člana, konstituisano je sredinom 1971. godine pod Titovim predsedavanjem, i za nešto više od dve godine rada održalo je 26 sednica.

Međutim, nije dugo trebalo da se ustanovi da je ovo telo bilo suviše glomazno. Tako je, iako je sličan aranžman nastavio da funkcioniše u rukovodstvu partije - Predsedništvu SKJ, Ustav iz 1974. predvideo smanjenje ovog broja. Predsedništvo je po ovom ustavu sačinjavalo devet članova - po jedan delegat iz svake republike (6) i pokrajine (2), kao i predsednik Predsedništva SKJ koji je bio član Predsedništva SFRJ po funkciji. Članovi ovog tela u prvom sazivu (od 1974. do 1979.) bili su, pored Tita kao predsednika Republike i predsednika SKJ: Vidoje Žarković (Crna Gora), Stevan Doronjski (Vojvodina), Fadilj Hodža (Kosovo), Lazar Koliševski (Makedonija), Cvijetin Mijatović (BiH), Petar Stambolić (Srbija), Vladimir Bakarić (Hrvatska) i Edvard Kardelj do smrti 1979. kada ga je zamenio Sergej Krajger (Slovenija). Članovi Predsedništva imali su lični dohodak 4,8 puta veći od prosečne plate. (AJ, 803, Predsedništvo SFRJ).

Iako je bilo očigledno da će ,,centralnost“ Titove pozicije u državi i partiji ostati neprikosnovena do izmaka njegovog životnog veka, tok ustavnih rasprava koji se okončao 1974. godine, jasno je nagoveštavao prepreku mogućnosti da jedna osoba stekne toliku količinu institucionalne moći. Kolektivno rukovođenje zemljom, što nije predstavljalo presedan u komunističkom svetu, u jugoslovenskom slučaju odražavalo je potrebu da se pronađe način koji bi onemogućio nacionalnu majorizaciju ili ličnu akviziciju moći. Ovom modelu pribeglo se kako bi se obezbedilo stanje ravnoteže, i on je trebalo da predstavlja mnogo više od „mrtvog slova na papiru“.

Tako je Titova ličnost još jednom uklesana u ustavnu strukturu članom 333 Ustava iz 1974: Polazeći od istorijske uloge Josipa Broza Tita u narodnooslobodilačkom ratu i socijalističkoj revoluciji, stvaranju i razvijanju Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, razvoju jugoslovenskog socijalističkog samoupravnog društva, ostvarivanju 6

Ale i vrane Soko Joševački bratstva i jedinstva naroda i narodnosti Jugoslavije, učvrščenju nezavisnosti zemlje i njenog položaja u međunarodnim odnosima i u borbi za mir u svetu, a u skladu sa izraženom voljom radnih ljudi i građana, naroda i narodnosti Jugoslavije - Skupština SFRJ može, na predlog skupština republika i skupština autonomnih pokrajina, izabrati Josipa Broza Tita za Predsednika Republike bez ograničenja trajanja mandata.

Neophodna tranzicija obezbeđena je članom 328 koji je predviđao da prestankom funkcije predsednika Republike, Predsedništvo SFRJ vrši sva prava i dužnosti koje ima prema ovom ustavu, a potpredsednik Predsedništva SFRJ postaje predsednik Predsedništva SFRJ do isteka mandata za koji je izabran za potpredsednika.

Ostaje nejasno u kojoj je meri Tito bio uveren u održivost ovog rešenja. Brojna svedočenja o njegovim poslednjim danima govore o zabrinutosti za budućnost. Tako je 6. novembra 1979. godine Raifu Dizdareviću, budućem članu Predsedništva, rekao da ga mnoge pojave u poslednje vreme istinski zabrinjavaju: Neki fenomeni tih pojava, dodao je, liče mu uistinu na pravu borbu za vlast, Sagovornici, Branko Mikulić i Raif Dizdarević, rešenje problema videli su u doslednoj primeni principa kolektivnog rada, skraćenog mandata i nemogućnosti da se taj mandat obnavlja: Za taj princip se Tito, u posljednje vrijeme, odlučno zalagao. (..) Iz Titovih reakcija se videlo kako velike nade u očuvanje jedinstva i onemogućavanju borbe za vlast polaže u kolektivni rad i skraćeni mandatvidelo se daje to problem kojimje zaokupljen i o kome intenzivno razmišlja.

O ovom sastanku detaljno piše i Miro Simčić. Po njegovoj interpretaciji, sastanak se održao u Karađordevu 24. decembra, a među članovima slovenačke delegacije najglasniji je bio France Popit, a sa njim i Sergej Krajger, Stane Dolanc, Anton Vratuša. Popit je insistirao na dužim mandatima, smatrajući da jednogodišnja rotacija, posebno u područjima poput rukovođenja izvršnim većima, predstavlja prekratak period. Tito je ,,na kraju teška srca pristao na to da mandat za predsednika Izvršnog veća traje dve godine“. Popitova nastojanja da za ove funkcije obezbedi i mogućnost reizbora nisu naišla na Titovo razumevanje. (Miro Simčić, Tito bez maske, „Mladinska knjiga“, Beograd 2008.). Dokument koji sadrži delove ovog sastanka čuva se u Arhivu Jugoslavije, Kabinet predsednika Republike, II-2/743.

Mandati na gotovo svim pozicijama u državi i partiji (naravno, ne uključujući Titov) ograničeni su na jednu, odnosno dve godine, čime se već postojeća „kadrovska vrteška“ počela okretati vrtoglavo.

Uprkos sumnjama, u periodu Titove bolesti i smrti tranzicija je izvršena na predviđeni način, a Predsedništvo je u ovom periodu svoje aktivnosti pokazalo zavidan stepen kohezije: Od januara 1980. kada je Tito otišao u bolnicu u Ljubljani, Predsedništvo se često sastajalo, nesumnjivo i usled zabrinutosti zbog toka Titove bolesti i njenog uticaja na funkcionisanje zemlje i njenu stabilnost. Preduzimane su mere zarad bolje i efikasnije koordinacije svih institucija u Federaciji u uslovima bolesti Predsjednika Republike i opasnostima vanrednih prilika. Posebno delikatno pitanje bilo je ko će vršiti funkciju Vrhovne komande kada to nije u mogućnosti da obavlja njen vrhovni komandant. Rešenje je dr Vladimir Bakarić video u mogućnosti da državno Predsedništvo bude u ulozi kolektivnog vrhovnog komandanta. Odlučeno je da on o tome obavi poseban razgovor sa vojnim vrhom. Smatrali smo najvažnijim jedinstvo rukovodstva u tom prelazu na novo stanje u rukovođenju zemljom.

Ali, održavanje jedinstva Predsedništva postajalo je sve teže u svetlu problema koji su se gomilali. Ekonomske teškoće, sa inflacijom koja je do kraja 1980. godine iznosila 40% i nagli skok cena, odrazili su se na povećanje međurepubličke napetosti i stvaranje tenzija između manje i više razvijenih oblasti. Pravi veliki izazov pojavio se u osetljivoj oblasti međunacionalnih odnosa, koja je buknula manje od godinu dana po Titovom odlasku, protestima na Kosovu. Ovaj problem rešen je vojnom i policijskom reakcijom, koju je predvodila federacija i u čijem je nasilnom rešavanju Predsedništvo uzelo učešća bez veće razlike u oceni situacije, što se videlo iz toka sednice 28. aprila 1981. godine.

7

Ale i vrane Soko Joševački Uvedeno je jednonedeljno vanredno stanje u Prištini, a proglašena krizna situacija vladalaje 20 meseci. Jedinstvu u delovanju išao je na ruku i personalni kontinuitet- drugi sastav Predsedništva (1979-1984.), izabran u poslednjoj godini Titovog života, bio je veoma sličan prvom - osim što je Stevana Doronjskog po smrti 1981. godine zamenio Radovan Vlajković, a Bakarića iz istog razloga (1983) Mika Špiljak. I u ovom sazivu do kraja su sedeli V. Žarković, L. Koliševski, C. Mijatović, E. Hodža, S. Krajger i P. Stambolić.

Zaživela je i rotacija funkcije predsednika Predsedništva, pa tako Jugoslavijom

,,šefuju“ Lazar Koliševski (1980.), Cvijetin Mijatović (1980-1981.), Sergej Krajger (1981 -1982.), Petar Stambolić (1982-1983.), Vladimir Bakarić i Mika Špiljak (1983-1084.).

Menjao se i član koji je bio u ovom telu ispred SKJ, jer je ova funkcija bila rotaciona, pa su u Predsedništvu sedeli redom po godinu dana Stevan Doronjski, Lazar Mojsov, Dušan Dragosavac, Mitja Ribičič i Dragoslav Marković. To ne znači da se time iscrpljivala uloga i uticaj SKJ na rad Predsedništva, čiji su svi članovi bili visolcorangirani članovi partije.

Pri tome, postojanje još jednog, nikada do kraja formalizovanog tela-Koordinacionog tela 8

Ale i vrane Soko Joševački Federacije, koje je okupljalo heterogenu grupu najviših državnih i partijskih funkcionera, kao i česti zajednički sastanci Predsedništava partije i države, služili su u te svrhe.

Tokom narednih godina pokazalo se da Predsedništvo nije uspelo da održi identitet i do kraja uspostavi autoritet nezavisnog tela. Pošto je gravitacija moći sve jasnije stremila ka republikama, kohezija kolektivnog šefa države zavisila je od kompatibilnosti politika republičkih političkih elita. Tako je Predsedništvo podelilo sudbinu drugih institucija, poput Saveza komunista Jugoslavije, i njegovi članovi počeli su sve izraženije da se ponašaju kao „ambasadori“ svojih republika. Ove napukline postajale su sve očiglednije kako su sa političke scene odlazili kadrovi od samog početka koji su učestvovali u izgradnji socijalističke Jugoslavije (Vladimir Bakarić, Dragoslav Marković, Petar Stambolić, Fadilj Hodža, Stevan Doronjski, Jovan Veselinov).

Podmlađivanje političke elite koje je, makar deklarativno, dugo bilo u vrhu prioriteta rukovodstva SKJ, pokazalo se kao neuspešan zadatak. Nove generacije nisu imale ni samopouzdanje starih, niti mogućnost da na osnovu ličnih poznanstava prevaziđu složene probleme koji su se javljali na unutarpartijskom, međurepubličkom i državnom nivou. Komplikovan sistem političkih savezništava, primoravao je članove Predsedništva, kao i druge funkcionere sa federalnog nivoa, na održavanje bliskih odnosa sa sopstvenom republikom. Oni koji su nastojali da rešavaju probleme na jugoslovenskom nivou, mogli su da očekuju otpore i optužbe za liderstvo.

Predsednik Predsedništva, koji je imao samo proceduralna ovlašćenja (sazivanje i vođenje sednica) birao se svake godine, uvek iz druge federalne jedinice. Česte rotacije na mestu šefa države onemogućavale su personalnu akumulaciju moći, ali su negativno uticale na stabilnost poretka, dok najveći deo građana nije znao ko je trenutni šef države: Predsednik Predsedništva Jugoslavije može ostati na tom mestu godinu dana. Vlast traje dvanaest meseci, izuzimajući jedan mesec godišnjeg odmora. Posle toga je penzija: kabinet koji niko ne posećuje, ostarela sekretarica, mrtav telefon i šofer policajac. Ti beznačajni ljudi nemaju nikakvu vlast; zato je i ne vrše. Oni čak i ne žele da je imaju. Sede u svojim kabinetima i čekaju da prođe vreme, ubeđeni da umesto njih upravlja okamenjeni kult pokojnog predsednika i da se u stvari ništa nije promenilo.

U trećem sastavu Predsedništva (1985-1989) članovi su bili: Veselin Đuranović (Crna Gora), Radovan Vlajković (Vojvodina), Sinan Hasani (Kosovo), Lazar Mojsov (Makedonija), Branko Mikulić, pa Hamdija Pozderac, pa Raif Dizdarević (Bosna i Hercegovina), Stane Dolanc (Slovenija), Josip Vrhovec (Hrvatska) i Nikola Ljubičić (Srbija). U ovom mandatu ispred SKJ u Predsedništvu su bili Ali Šukrija, Vidoje Žarković, Milanko Renovica, Boško Krunić i Stipe Šuvar do novembra 1988. godine, kada je novim ustavnim amandmanom ukinuta ova pozicija. Ostalo je ostalo isto - Predsedništvo su činila osmorica članova sa petogodišnjim mandatom - predstavnici federalnih jedinica (šest republika i dve pokrajine). U ovom periodu predsedavali su Veselin Đuranović (Crna Gora, predsednik od 1984. do 1985.), Radovan Vlajković (Vojvodina, predsednik od 1985. do 1986.), Sinan Hasani (Kosovo, predsednik od 1986. do 1987.), Lazar Mojsov (Makedonija, predsednik od 1987. do 1988.) i Raif Dizdarević (BiH, predsednik od 1988. do 1989.). Rasprave o ekonomskoj krizi sa kojom se nosio novoimenovani mandatar Saveznog izvršnog veća Ante Marković obeležile su početak saziva ovog Predsedništva, dok je obrise dobijao i sukob između Srbije i Slovenije.

Kraj mandata ovog saziva bio je obeležen demonstracijama na Kosovu nakon smene Azema Vlasija i Kaćuše Jašari. Predsedništvo je reagovalo uvođenjem vanrednog stanja na sednici 26. februara 1989. godine, ali je ova mera dovela do daljeg zaoštravanja sukoba u kojem su u martu izgubljeni prvi ljudski životi. Usledile su dalje represivne mere. Na poslednjoj sednici ovog sastava Predsedništva, održanoj 12. maja 1989. godine, zaključeno 9

Ale i vrane Soko Joševački je ,,da uslova za ukidanje vanrednog stanja nema“.

Tako je ove teške probleme nasledio četvrti po redu, a po sastavu značajno drugačiji sastav poslednjeg Predsedništva SFRJ, izabran 15. maja 1989. godine u Skupštini Jugoslavije. Činili su ga: Borisav Jović (Srbija), Janez Drnovšek (Slovenija), Stipe Šuvar (Hrvatska; posle pobede HDZ-a na prvim višestranačkim izborima u Hrvatskoj zamenio ga je 24. avgusta 1990. Stjepan Mesić), Bogić Bogićević (Bosnai Hercegovina, izabran u julu 1989.), Vasil Tupurkovski (Makedonija, izabran u julu 1989.), Nenad Bućin (Crna Gora; u martu 1991. zamenio ga je Branko Kostić), Dragutin Zelenović (Vojvodina; kad je izabran za predsednika srpske vlade zamenio ga je februara 1991. Jugoslav Kostić) i Riza Sapundžiju (marta 1991. zamenio ga je Sejdo Bajramović).

Drnovšek i Bogićević jedini su izabrani u Predsedništvo na izborima u okviru svojih republika, s tim što Drnovšek nije pripadao okoštaloj partijskoj strukturi SKJ, mada je bio član partije. Drnovšek je na izborima, održanim u aprilu 1989. godine, nastupio kao nezavisni kandidat, iako ga je na tu funkciju predložila organizacija Saveza komunista Slovenije iz Zagorja, gde je on bio direktor tamošnje podružnice „Ljubljanske banke“.

Drnovšek je nastupao kao stručnjak za ekonomska pitanja i na izborima je pobedio Marka Bulca, starog pripadnika zvanične partijske strukture. Drnovšekov izbor potvrdila je slovenačka Skupština.

Najkomplikovanija procedura za izbor člana Predsedništva sprovedena je upravo u Bosni i Hercegovini. Izbori su prvo sprovedeni u Skupštini, a nijedan od dva kandidata (Nenad Kecmanović i Bogićević) nisu dobili potreban broj glasova.

Kecmanović, rektor Univerziteta u Sarajevu, diskreditovan je u Predsedništvu BiH preko optužbi da je održavao „kontakte sa određenim inostranim faktorima“ i da su ti ođnosi „izlazili iz uobičajenih okvira koje ostvaruju naučni i javni radnici i da su u sebi sadržavali elemente od značaja za bezbjednost zemlje“. (Navedeno prema: NIN, 23. april 1989.). Zatim je 25. juna 1989. organizovano neposredno izjašnjavanje građana koji su mogli da biraju između čak pet kandidata. Najviše glasova dobio je Bogićević. Republička konferencija BiH je 11. jula njega pređložila kao jedinog kandidata za člana Predsedništva, što je i potvrđeno 20. jula na sednici Skupštine ove republike.

Janez Drnovšek je, po rotaciji, izabran za predsednika Predsedništva, a Borisav Jović za potpredsednika. Već njihovprvi sastanak, održan 16. maja, pokazao je dubinu krize u kojoj se našla Jugoslavija i poziciju dve strane. Drnovšek je tražio saglasnost Srbije za amnestiju Janeza Janše, koji je uhapšen zbog „odavanje vojne tajne“ i kome je suđeno na 10