Soko Joševački
AR KRAJINA
Soko Joševački
AR Krajina
2
AR Krajina
Soko Joševački
Sporne teritorije Srba i Hrvata Pojava Srba u Hrvatskoj U Hrvatskoj nije bilo Srba do druge polovine XV veka. Pravilno kaže Adam Pribićević: "Pre osvojenja Bosne 1463. g. nije bilo nijednog Srbina od reke Vrbasa do Velebita i Kranjske granice" (ono što zatim kaže za Slavoniju i Dalmaciju već je manje ubedljivo pa je i demantovano na str. 24). Srbi su živeli u svojim srpskim predelima Srbije, Zete, Bosne, Hercegovine, itd. Što će ih napuštati dok ih tuđin nije sasvim ugrozio? Tek kad su Turci zauzeli sve srpske zemlje, skoro odjednom (u kratkom razmaku vremena su pale pod njegovu vlast Srpska despotovina, Bosna, Hercegovina, Zeta), počelo je srpsko stradanje i srpsko pomeranje. Bežali su od zla, sve više prema severu, jer su Turci nadirali s juga. S Turcima ili protiv njih Tada su prešli i granice nekadašnje Hrvatske. Srbi su dvojako, na dva razna načina, prelazili u Hrvatsku. Ili zajedno sa turskom vojskom, naterani od ove da se za nju bore, ili bežeći ispred turske vojske, gotovi da se protiv nje bore čim se smeste. Tragedija je srpska što je postojalo to dvojstvo, ali se ono ne može sporiti. Prvi su prelaznici zvani najčešće martolozi, drugi uskoci i sl. I o jednim i o drugim govoriću zasebno, objašnjavajući bar pojmove. Ali se jedno mora istaći kao opšte pravilo, koje važi i za martologe i za uskoke: Srbi se, nastupajući u Hrvatsku, nisu borili sa Hrvatima i protiv Hrvata, niti su terali Hrvate sa njihovih ognjišta da bi se na njima ugnezdili. To su veoma važne konstatacije koje nisu dovoljno naglašavane sa srpske strane. Zašto se Srbi nisu borili protiv Hrvata i zašto nisu silom zauzimali njihova sedišta? Iz jednog vrlo prostog razloga: Hrvata već nije bilo na turskoj granici. Oni su se razbežali čim su se Turci pojavili. Nastala je pustinja, njihove naseobine su bile derelictee nullius. A staro je pravilo da ovakve "napuštene", "ničije" stvari pripadnu primio occupanti, tj. onome ko ih prvi zauzme. To je načelo još iz rimskog prava. Time bi pravni titulus ovih zauzeća bio solidno postavljen. Ali moralni titulus je još snažniji i nesporniji. Hrvati se nisu uopšte borili da sačuvaju zemlju od invazora. Ne samo da nisu dali Kosovo, nego ni najmanju bitku. Pobegoše glavom bez obzira. A turski odredi su nesmetano jurili po zemlji, sve dok im se nisu oduprle austrijske i mađarske trupe. Ocenjujući držanje Hrvata tog doba, sam zagriženi hrvatski istoričar Tadija Smičiklas kaže: "Prava je sramota bila da je neprijatelj mogao onako lagano preko naše zemlje juriti, kao da nikoga kod kuće nema". Na drugom mestu kaže isti Smičiklas: "Kukavni narod bježao je kao ovce kad se med nje vuci uvuku. Puk hrvatski u hrpama na hiljade prelazio je granicu svoje otadžbine, da si drugde traži bolju i sretniju domovinu". To nije bio slučaj samo sa južnom Hrvatskom, već i sa severnom, koja je onda zvata Gornja Slavonija (docnije županije: zagrebačka, varaždinska i križevačka). Sve te tri županije imaju 1543. godine samo 10.645 domova, 1554. g. još samo 4.657 "poreznih domova", a 1584. jedva 3.000 takvih domova (437, str. 158). "Nu priznati moramo" kaže prof. Rade Grujić dalje "da iseljavanju i bekstvu kmetova iz Gornje Slavonije i Hrvatske, te tako lakom i brzom pustošenju tih zemalja, nisu bile krive samo provale turske vojske i njihovih hajduka, nego i vrlo nečovečan postupak hrvatskoslavonske vlastele sa njihovim kmetovima”. Hrvati bežali daleko Komandant krajiški, potpukovnik Lenković, izjavio je 8. oktobra 1561. pod zakletvom u Dvorskom ratnom savetu u Beču, da je vlastela deset puta više kriva nego Turci, što su se kmetovi razbegli i zemlja opustela. "Tu svakako ima dosta istine. No bez pojave Turaka kmetovi 3
AR Krajina Soko Joševački se ne bi usudili da napuštaju vlastelinske zemlje”. Možda im je to bio povod, koji opet ostaje glavni uzrok opustošenja Hrvatske. I letopisi saopštavaju da je samo poklič "Eto Turaka" proizvodio paniku i terao ljude na bekstvo. Hrvati su se selili stotine i hiljade kilometara daleko, sve su se bojali da su još na domaku Turaka. Bežali su na ostrva, u Mađarsku, u Austriju, u Moravsku, u Istru, i donju Italiju! Epohalno delo prote Manojla Grbića o Karlovačkom vladičanstvu daje punu potvrdu ovih navoda. Tako piše prota Grbić: "Srpski narod mamljen je svakojakijem i usmenijem obećanjima i pismenijem povlasticama, gdje nam je obećavato i na pismeno podjamčevato, da nećemo biti ničija raja ni kmetovi, već da ćemo sve one zemlje koje otmemo i odbranimo od Turaka - dobiti kao svoju pravu svojinu. Od tijeh odbranjenijeh zemalja da nećemo plaćati: ni desetine ni drugijeh poreza; nego da će se još nama redovno plaćati iz careve blagajne što ćemo čuvati međe od Turaka... Pa neka bi iz ovoga uvjerila se neka naša zanesena braća od strane Hrvata, kako nas Srblje ljuto boljeti mora kad nam ovako gordo i nerasuđeno prebace da smo došli ovako kao Cigani, pa da domaćijema tobože kruh otimljemo. Da su Hrvati starosjedioci bili kadri ove zemlje odbraniti od Turaka, ne bi se bili ni raseljavali s njih, niti bile zemlje opustjele. Naši su đedovi došli ovamo u ove oblasti znanjem i na pozive zakonitijeh vladara ovijeh zemalja, a došli su kao junaci sa oružjem u ruci, i sa svojom svetom pravoslavnom vjerom u duši. Oružjem su pomogli odbraniti ove zemlje od Turaka, pa su ih po carskom obećanju i dobili za svoju novu domovinu; jer su je kupili krvlju svojom..." Naseljavanje Ovde su posebno obrađene tri pokrajine: Hrvatska, Dalmacija i Slavonija. Prilike i uslovi pod kojima se Srbi pojavljuju u tim oblastima su različite, posle naseljavanja u 15. veku. Dosta je zajedničkog, počev od nasilnog unijaćenja, negiranja srpstva i zločina prema Srbima. Neki od ovih krajeva nisu ni sporni, jer su čisto srpski. Želi se prikazati razmeštaj Srba i Hrvata u ovim oblastima, po viđenju stranih stručnjaka, od početka 19. veka kada se hrvatska narodnost formirala, a srpska afirmisala i značajno manifestovala. Da ilustrujem pustoš koja je vladala tamo, gde su se Srbi naseljavali i način na koji su se Srbi doseljavali. Navešću jedno srpsko pismo krajem XVI veka, dajući mu neka mala objašnjenja. To je jedno od retkih sačuvanih srpskih pisama, koja su namerno uništavana od katoličke propagande. Aleksa Ivić je svojim ispisima iz bečkog Državnog i ratnog arhiva objavio to pismo prote Radoslava i ostalih srpskih glavara iz Ponja, nadhercogu Ferdinandu pisano jula 1596. godine, kojim predlažu zajedničku akciju protivu Turaka. Pismo je pisano u čistoj srpskoj ćirilici, ikavski. Početak mu je ovakav: Od nas hristianskih sinov, mi protopopa Radoslav, biškup pounskih krajin i poglavnik i zapov dnik trideset popov i pravitelj Kristianske vire, vazmožnomu i vazveličenomu... gospodinu herc ogu pišemo poklon i lipo pozdravlenije: pounska krajina, vlaški sinovi, naipri biškup Radosla, vojvoda Miloš, knez Dojčin, knez Radak, Bogdan aga, knez Vraneš, knez Manojlo, Vuica juzba ša, knez Bogdan, harambaša Drakula, odabaše Tomaš, Radohnja, Radoje, Živko, Vojin, Slavuj , Novak, bešli baša knez Novak, knez Radosav Hranisav, knez Vuin i svi knezovi pounskih kraji n, i svi junaci mali i veliki, preporučenije gospodinu hercogu i svim njegovim poglavnikom..." Pounska krajina Prvi je, dakle, predstavnik naroda, što on naročito ističe, protopop Radoslav, i on sebe obeležava kao "biškupa pounske krajine". Razume se da on, kao prota, nije bio niti je mogao biti episkop,
4
AR Krajina Soko Joševački i on to ne kaže: ne veli ni da je episkop, ni arhijerej, ni vladika. On upotrebljava katoličko označenje, čime hoće da kaže da je on kao pravoslavni protopop ravan katoličkom biskupu. Onda nabraja sve ostale glavare i svakome dodaje titulu njegovog glavarskog dostojanstva. Sve najizrazitija srpska imena, održana kod Srba do danas. On govori o "vlaškim sinovima", jer su tako Srbi u Austriji u to vreme označavani, pa se on pridržava tamošnje terminologije, isto kao u izrazu "biškup". Ali je to dokaz da je pravoslavlje još tada bilo dominirajuća vera u Pounju, da je vrhovni starešina oblasti bio jedan pravoslavni prota sa tačno omeđenom oblašću. Imao je pod sobom 30 popova, ništa manje nego katolički biskupi u svojim dijecezama. A bio je i civilni poglavar tadašnjeg pravoslavnog naroda, koji je očigledno na toj teritoriji dominirao. Pop Radoslav traži od hercoga Ferdinanda u pomenutom pismu: "... jere gospodine milostivi, mi biškup išćemo od vaše milosti jedan grad ili dva takaiše dva kneza svaki po grad... Ne iščemo
od vaših punih zemalj nego od sedamdeset pustih gradov, koji su pusti među Unu i Kupu, i od nje ne išćemo velikih nego malih, eda bi Bog dao da Unu oslobodimo i dale, jere morate ako hoćete s Bogom jedinim i vašim trudom i našim. I ako Bog dade, te se mi sastanemo, hoće Bog videti kako ćemo ovu krajinu osloboditi s Bogom jedinim i vam pravo i pošćeno služiti..." Kao što se vidi, srpski glavari iz Pounja traže samo male puste gradove kojih je između Une i Kupe u to doba bilo sedamdeset. Samo puste gradove traže: što je naseljeno ("pune zemlje") ne traže jadni Srbi nikada. I traže da se odmah krenu na borbu i tu "Krajinu oslobode" od Turaka s pomoću Božjom. Nisu to bile pustahije i razbojnici, već pobožni hrišćani kojima dušmanin nije dao da mirno Boga mole i svoju narodnost neguju. Uticaj Grka i Slovena 5
AR Krajina Soko Joševački Pet puta spominju Boga u dve poslednje rečenice. Nikad skromnije i bogobojažljivije mase nisu naseljavale tuđu teritoriju nego srpske nekadašnju hrvatsku u XVI veku i dalje. Oni, Srbi, nisu silom hteli da zauzimaju ni ono što su mogli, a ni milom ono što je tuđe. Ovde treba sad prvo reći nešto o "martolozima". O tome je dosta pisano, ali stvar nije potpuno pročišćena. Ja ću se ovde poslužiti poslednjim rezultatima nauke, učinjenim od strane jednog mađarskog naučnika posle Rata i objavljenim u edicijama Instituta za naučno obrađivanje Podunavlja iz Budimpešte, i to u Parizu. Respektivni stavovi, u prevodu prote Stevana Prostrana glase: "Po zauzeću Balkana organizacija evropskog dela turske carevine izvršena je bila pod uticajem Grka i Južnih Slovena. Slovenski uticaj se naročito osetio posle pada Srbije (1459), Bosne (1463) i Hercegovine (1482). Otkako je nadiranje Turaka krenulo bilo prema Ugarskoj i balkanske zemlje prestale biti pograničnim oblastima otomanske carevine, nada na oslobođenje ispod turskog jarma balkanskih hrišćana smanjivala se iz dana u dan. Pravoslavni i katolici moradoše polako da se prilagođavaju novom stanju stvari i organizaciji turske imperije. No, kako su temelji privremeno počivali skoro isključivo na vojničkim uspesima, podjarmljeni hrišćani nisu imali drugog izlaza već da stupaju u vojsku i idu sa svojim zavojevačima na sever i severozapad. Ali je bilo u interesu i same turske države da sa hrišćanskim vojnicima popunjava redove svoje armije - i one u pokretu i one u garnizonima, jer muslimanski element nije bio dovoljan za obezbjeđenje pobede i za okupaciju teritorija, tako rastegnutog, kao što beše evropska Turska u to vreme svoje najveće ekspanzije. Te se tako stvorio bio običaj da hrišćani budu uzimani u tursku vojsku za borbene redove i za utvrđenja. Uskoci se borili protiv Turaka i Mlečana Među hrišćanima koji su nastanili Balkan, Srbi su bili u prvom redu ti koji su u XVI veku vršili službu te vrste, kao martolozi. Uloga ovih turskih najamnika ni do danas nije potpuno osvetljena. Većina izvora koji se na njih odnose nalazi se na teritoriji istorijske Ugarske i Hrvatske-Slavonije, severno od Dunava i Save. Po svedočanstvu ovih izvora martolozi u Ugarskoj su bili većinom srpskog porekla (uz neznatan broj Turaka i Mađara) koji su poticali iz raznih krajeva, Srbije, Srema, Hercegovine, itd. Što se tiče njihove organizacije, oni su bili grupisani u male odrede po deset ljudi (oda), pod jednim odabašom ili buljubašom, koji su u većini slučajeva takođe bili Srbi. Kapetan, podređen agi, komandovao je sa dve ili više oda. Martolozi su primali stalnu platu, slobodnu od svih izdataka, sem poreza koji je bio vrlo mali. Njihov broj u garnizonima Ugarske bio je, izgleda, najveći oko 1540; docnije se on smanjio jako, kao i sve okupacione trupe turske... Srbi u Ugarskoj Činjenica da su Srbi bili prodrli duboko u Ugarsku, zajedno sa turskim zavojevačima, i da su sačinjavali veći deo turskih utvrđenih garnizona, daje nam pravo verovati da je turska armija na Balkanu imala u svom sastavu Srbe koji nisu bili prešli na islam, već živeli po propisima svoje nasleđene vere. Grujić saopštava kako su 1540. zarobili Austrijanci na Slovinskoj Krajini nekoliko martologa i njihovog vođu Vuka Velimirovića, za koga se veli da je član jedne od najboljih porodica iz Srbije. Hrvati hoće da dokažu da su martolozi razni "balkanski nanos", kako se izražava jedan splitski fakin po imenu Vlaho Raić (čije poreklo već po imenu ne može biti hrvatsko). On traži da se "demartoliziraju potomci Vlaha i Kucovlaha, koji, iako se danas izjavljuju Srbima, nisu ipak, u ogromnoj većini, izgubili rasne odlike svojih predaka".
6
AR Krajina Soko Joševački To je jedna pamfletska knjiga jednog nadripubliciste, i ne bi se trebalo na nju osvrtati da skoro ceo hrvatski narod ne misli kao on. A u pogledu martologa on je demantiran od jednog stranca, nimalo naklonjenog Srbima, ali ipak naučnika koji zna da odgovara pred naučnim forumom za ono što piše. On nesumnjivo utvrđuje, na osnovu izvora koji se nalaze u Mađarskoj i Hrvatskoj, da su ti martolozi većinom ili čak u celini bili Srbi. Bilo je i malo Mađara i Turaka, ali od ovih nisu postali Srbi. Vlahe ili Kucovlahe Hardović uopšte ne spominje. Sad tražiti da se Srbi "demartoliziraju" znači isto što i tražiti da se Srbi rasrbe. Srbi su potomci Srba čak ako su i potomci martologa, i njima nikakvo nacionalno čišćenje nije potrebno (kome treba videće se docnije). Oni su održali svoju veru kao martolozi, živeli su, kako izričito pisac kaže, “po propisima svoje nasleđene vere". A čim su došli pod vlast katolika, specijalno Hrvata, sve je učinjeno da oni napuste svoju "nasleđenu veru" i da postanu Hrvati. Onda bi već bili samim tim "demartolizirani." Zločini hrvatskih predaka
Bolje bi bilo da se Hrvati očiste od zločina svojih predaka iz Tridesetogodišnjeg i Sedmogodišnjeg rata, kojima su postigli najcrnji glas koji uopšte može da prati jedne borce, a da Srbe puste na miru. Čak i Srbe potomke martologa. Međutim, daleko veći deo Srba u današnjoj Hrvatskoj potiče od uskoka i prebega, a ne od martologa. I ovi uskoci su uglavnom i po pravilu Srbi. Kad se govori o uskocima, moraju se razlikovati dva pojma, specifični i opšti. Specifično se pod uskocima razumeju tzv. senjski uskoci, koji su dugo vremena jade zadavali ne samo Turcima već i Mlečanima. Uopšte, pak, kao uskoci se označavaju sve izbeglice ispod turskog jarma, koje su neorganizovano prešle na teritoriju jedne hrišćanske zemlje sa namerom da odatle produže borbu protiv Turaka, naročito u prvo vreme posle invazije Turaka. Takvi uskoci su bili uglavnom svi prvobitni Srbi prebegli na teritoriju Dalmacije i Hrvatske. Oni nisu uvek zvati uskoci, ali je to najčešće i najpravilnije naimenovanje. Pa i prvobitni senjski uskoci premešteni su posle u Hrvatsku, kad su Mlečićima postali bili nesnosni. Evo šta o tome 7
AR Krajina Soko Joševački piše jedan od prvih istoričara naših zemalja Nemac Gebhardi početkom prošlog veka: "Erchercog Karl je premestio u hrvatske unutrašnje tvrđave uskoke, jer su ti ljudi bili nepomirljivi i hrabri neprijatelji Turaka, i nisu razumevali samo okršaje na kopnu već i na moru. Ovi ljudi su služili i Mlečićima od kojih su 1540. dobili ovlašćenje za hvatanje gusarskih brodova." Posle su postali napast za Mletke. Ali učestvovali su uglavnom iz teritorija podložnih austrijskom nadhercogu Karlu, iz Senja u Hrvatskom primorju. Ovaj ih je često odatle terao, ali bi se oni opet malo zatim prikupili. Tek 1615. "preseli nadhercog uskoke, po sporazumu sa Mlečanima u Karlovac i Kranjsku..." Mnogi su prebačeni u Žumberak na granicu Kranjske (na vlasteostvo Sihelberg, po kome je, popularnom etimologijom, došao naziv Žumberak), i to u nekoliko mahova, ali uvek u prvoj polovini XVI veka. Zato se i danas Žumberačka gora zove Uskočka gora, a pojedini Žumberčani imaju naziv Skok. Nikad se jedan Bunjevac ne ženi Vlahinjom Ruski, docnije veliki slavista, Izmail Ivanovič Sreznjevski (1812-1880), putovao je kao mlad čovek kroz slovenske zemlje u cilju studija. Svoje utiske štampao je u poznatom “Žurnalu” Ministarstva narodnog prosvješčenija za 1841. Jedan deo tih izveštaja preštampao je i vodeći nemački list toga doba "Inostranstvo" (435). Kratak odeljak koji se odnosi na Hrvatsku glasi ovako: "Kod prelaza iz Štajerske u Hrvatsku ne zapaža se nikakva razlika u govoru, oblačenju i zgradama. Tek kad se preće Biedna (misli svakako na reku Bednju LMK), nailaze čisti Bezjaci, kako se stanovnici Hrvatske oko Zagreba nazivaju. Preko Kranjske sam išao kroz Uskočku goru, gde graničari uskoci (inače "Vlasi") grčkog obreda žive u kolonijama. Oni su sačuvali stare običaje i svoj zavičajni jezik, i znaju samo stare pesme, u kojima se opevaju dela Kraljevića Marka, Bana Skenderbega i drugih". U istom listu za 1843. preveden je jedan drugi članak Sreznjevskog iz varšavske “Denice” pod direktnim naslovom "Žumberački uskoci". Tamo: "Bosanski Srbi bežahu sa svojim porodicama ispred provale Turaka. Čim bi jedne porodice našle ovde zaštitu, pokazivale bi drugima put. Tako je Žumberak postepeno nastanjen "uskocima" iz Bosne i dobio ime Uskočka planina... Stari naseljenici nisu promenili ni ime ni običaj... (Kaže kako izgledaju)... Staroverci i katolici Oni imaju jedan naročiti kroj lica i ne liče ni na Hrvate ni na Kranjce... Ima ih oko 7.000. Podnose ratne tegobe kao svi Srbi... Po veri se dele na unijate, "staroverce", kako tamo zovu pripadnike istočne crkve, i katolike. Ovih (katolika) ima oko 1.800, prvih 5.200. Unijati imaju osam crkava, katolici tri. Pre 1678. bili su grčke vere... Nikad se ne ženi jedan "Bunjevac" (pogrdno ime za katolike) "Vlahinjom" (pogrdno ime za unijate), ni obrnuto... Svaka porodica slavi svoga Sveca sa naročitom ceremonijom. Soba se pokadi tamjanom, i na sto se stavi zapaljena sveća. Svi sede za stolom, piju i pripevaju pohvale Svecu... Znaju mnoge pesme još kao deca. Sem svečanih i ljubavnih, imaju još čitav niz u kojima se veličaju dela Kraljevića Marka, Relje, Vuka Brankovića, Iva Senjanina, Sibinjanin Janka, itd..." Austrijski vodeći etnograf iz sredine prošlog veka Karl Černig kaže: Početkom XVI veka "Krušić, dinast kliški, privukao je sebi mnoge bosanske i srpske izbeglice grčke vere, koji su dobili naziv uskoci." I naslov tog odeljka glasi: "Poreklo uskoka (bosansko-srpskih prebega)". Kad govori o Vlasima, pisac kaže: "U običnom govoru toga vremena Uskok i Vlah znače isto, a ipak treba imati u vidu razliku: imenom uskok su označavani hajdučki i ratoborni prebezi, a imenom Vlah izbeglice iz Male Vlaške, iako su sa oba naziva razumevani prvenstveno Bosanci, Srbi i Rašani, ali sa ovim poslednjim naročito pravoslavni (nesjedinjeni) za razliku od sjedinjenih (Hrvati, Šokci, Dalmatinci)." A u primedbi na istoj, kaže Černig: "Imena Uskok i 8
AR Krajina Soko Joševački Vlah nisu imala u to vreme neko etnografsko značenje, pošto su pod njima razumevani isključivo narodi srpskog plemena: Bosanci, Srbi, Rašani, itd, ali grčke vere." Srbi predani hrišćanstvu Toliko je uskoštvo bilo srpska pojava da u jednom aktu erchercoga Karla Habsburga iz 1576. ovaj upozorava štajersku Zemaljsku upravu da većina vojvoda na Slovenskoj krajini (današnja severna Hrvatska) nisu kršćani nego uskoci, čime je hteo reći da nisu katolici već pravoslavni. V. Jagić u napomeni na članak II Ruvarca navodi jedno pismo Gregora Vlahovića Klombneru od 17. maja 1561. u kome ovaj kaže da mu je "uskočki pop saopštio kako ima jedan čovek u Mlecima koji ume da piše ćirilicom, da reže slova i sve to da štampa u istom pismu i da je u
štampanju sasvim savestan". Profesor Sorbone u Parizu Emil Oman pisao je na jednom mestu: "Srbima se, uopšte, priznaje više žara, više inicijative nego Hrvatima: uskočke čete od kojih su Mleci tako strepili bile su sastavljene najvišim delom od Srba. Od Jadranskog mora pa sve do Železne kapije hajduci su se borili, ubijali i bivali ubijani, dok su Hrvati, sa svojim pukovnicima oko njih, čekali zapovesti iz Beča". Kao uskoci se obično označavaju prvobitni doseljenici iz Bosne, Raške, itd. Ona pak lica koja su iz turskog dela Slavonije bežala na austrijski deo nazivana su češće prebezi ili pribezi, no takođe i uskoci. 9
AR Krajina Soko Joševački Treći, svakako najbrojniji, deo srpskih doseljenika u granice nekadašnje Hrvatske sastojao se od organizovanih doseljenika, koji su sa ženama i decom i svojim malom prelazili u Hrvatsku po saglasnosti i prethodnom odobrenju vojnih glavara austrijske granice. Docnije je to bio najčešći način prelaza granice i kao masovan jedini. Najčešće ih Hrvati zovu Vlasima. I o tim prebeglicama postoje samo reči pohvale. Izneću šta o tome saopštava prof. Radoslav Grujić u jednom svom kratkom predavanju, koje je u stvari kondenzovan ekscerpt njegove temeljne studije pod naslovom "Apologija Srba u Hrvatskoj i Slavoniji", do koje ja, na žalost,
nisam mogao doći. U tom svom kratkom ekscerptu, gde ne ponavlja izvore, Grujić piše: "… Srbi koji se broje u najodličnije turske krajišnike, ne sele u Hrvatsku iz kakvog bilo straha, već zato što su zaista iskreno predani Hrišćanstvu i obraz im ne dopušta da podnose turska nasilja..." Lika bila srpska još u XVI veku O tim seobama ima dosta podataka, naročito ako su one vršene organizovano ili prema prethodnim utanačenjima. To nisu bili najčešći slučajevi, ali je bilo i takvih slučajeva, mahom kad se radilo o kolektivnim seobama. Dokumenti o seobama u Hrvatsku i Slavoniju, u XVI i 10
AR Krajina Soko Joševački XVI veku koji su se nalazili u bečkim arhivima saopšteni su u knjizi Alekse Ivića citiranoj pod 175. Saopšten je samo njihov sadržaj, ali nisu objavljeni in ehtenso. Neke, važnije, među njima ovde ću reprodukovati u sasvim skraćenoj formi. Posle je prof. Aleksa Ivić dao niz studija po istom pitanju i, naposletku, sva dotadašnja njegova ispitivanja obuhvatila su dve zamašne knjige izašle u Cvijićevom “Etnografskom zborniku” (433, 434). Seobe Srba u 17. veku Seoba Srba u Hrvatsku bilo je više. No, kako u knjizi rekapitulativno govori Aleksa Ivić: Glavne
seobe Srba na austrijsku granicu u Hrvatskoj dogodile su se 1530, 1531, 1538; zatim niz seoba od 1600. do 1612, onda od 1638. i 1639, 1655, 1658 i 1679. godine. Nove migracije Srba oživeše krajem XVII veka, u vezi sa proterivanjem Turaka iz Like i Banije i stvaranjem austrijske vojne granice uz tursku bosansku granicu. Ovim migracijama je formirano stanje, koje se uglavnom održalo do naših dana." Krajem XVI veka su Turci pokušali da nasele Srbima opustele delove Like, koji su se nalazili pod njihovom vlašću i to naročito bosanskim Srbima. Prvu vest o tome daje 1580. senjski 11
Soko Joševački
AR Krajina
austrijski zapovednik Saki (178), zatim vrhovni zapovednik na hrvatskoj granici Auersperg (179). Kapetan senjski Rab saopštava 1582. da seoba Srba u Liku neprestano traje, a to potvrđuje i novopostavljeni vrhovni granični komandant J. J. Turn, koji iznosi i svoj predlog kako da se Srbi proteraju (180), što mu nije uspelo. 1586. javljaju austrijski granični komandanti više puta da je Lika gusto naseljena srpskim stanovništvom (181). A jedan deo tih prebeglih Srba primamljuju austrijske vlasti u svoj deo granice. To je bilo još u XVI veku, pred njegov kraj: Lika je bila puna Srbalja. To nije prijalo austrijskim pograničnim komandantima i oni su se nekoliko puta spremali da Srbe napadnu, ali nisu imali naročitu sreću. Posle su izdali svojim podređenim vojnicima naređenje da Srbe uopšte ne uzimaju u ropstvo, već da ih sve pobiju. (202). Ipak je baron A. Auersperg 1584. doveo sobom posle jednog vojnog pohoda u Liku poveći broj zarobljenih Srba. (203) Sad Srbi i sami beže na austrijsku stranu. Evo šta Aleksa Ivić o tome saopštava (204): "Sa naseljenjem Srba u turskom delu Like došli su oni u blizinu austrijske granice, pa su svaki čas u manjim grupama prelazili na austrijsko zemljište, nadajući se od hrišćana boljoj upravi nego pod Turcima. Ratni savet nije znao u prvi mah šta da čini sa tim Srbima, te u odgovoru na izveštaj kapetana Auersperga naloži da dosadašnje preseljenike smesti gde zna, a ubuduće da ne prima nove begunce. No uskakanje Srba iz Like trajalo je i dalje, a početkom 1586. pokoriše se pod vlast austrijsku i nekoliko srpskih sela na turskoj granici, među kojima su Dugopolje, Breznik, Rista i Humić. Ovo seljenje nije bogzna kako oslabilo srpski živalj u turskom delu Like, jer austrijski graničarski zapovednici javljaju više puta tokom 1586. kako su Turci završili naseljavanje Srba i kako je sad Lika gusto naseljena srpskim stanovništvom..." Iz Beograda u Liku Još u XVI veku, dakle, Lika je bila naseljena najvećim delom Srbima, bila je etnički skoro isključivo srpska. Njih su, istina, Turci naselili, ali bi njima bilo daleko milije da su mogli ostati nesmetani na svom starom ognjištu. To saopštava i prof. Radoslav Grujić u svom ekscerptnom predavanju: "Lika i Krbava smatrane su kao puste oblasti već 1514. godine, a zauzete su definitivno od Turaka 1527. g. i uskoro obrazovale Lički Sandžakat”. Štaviše, prema vestima putopisca Kuripešića iz 1530. i iz drugih istorijskih podataka, zna se da su tada u pogranične krajeve Bosne, Like i Banije naseljavani bili Srbi čak od Beograda i Smedereva, koje su njihovi turski gospodari, age i begovi, silom dovodili na pusta novoosvojena zemljišta, da im obrađuju zemlju i čuvaju stražu na Krajini. Slično je bilo i sa Banijom. Adam Pribićević, sam Banijac, piše o Baniji XVII veka: "Što se Banije tiče, Austrija je držala samo delić između Siska, Petrinje i Kostajnice. Ostala je Banija bila pod Turcima. U njoj se desilo 12