KOLO SMRTI 3.

Soko Joševački

Soko Joševački

Kolo smrti III

2

Soko Joševački

Kolo smrti III PREDGOVOR

Dvadeseti vek počeo u Sarajevu, ratom. Hoće li se završiti u Sarajevu, mirom?

U bivšoj Jugoslaviji topovi su zaćutali. Ali, nesigurno primirje zaključeno u Dejtonu tek treba da postane trajan mir. Mnoge oblasti ratom podeljene zemlje uništeni su i opustošene. Zadatak rekonstrukcije otežava činjenica da prelazak iz komunizma u demokratiju i tržišno orijentisanu ekonomiju nigde nije dovršen. Ali, put ka miru vodi preko rekonstrukcije. Prekidanje kruga oskudice i beznađa nesumnjivo je jedini način da se prekine krug nasilja.

Slična katastrofa danas se ne vidi na horizontu. Ovo su barem shvatili članovi međunarodne zajednice: oni neće dozvoliti da akteri u regionu, od kojih su mnogi zadojeni sopstvenim isključivim etničkim idealima, postave velike sile jedne nasuprot drugih. I pored toga, bilo bi veoma pogrešno pretpostavljati da bi svet mogao mirno da gleda novo divljaštvo. Još jedan rat bi zadao udarac nadama o uspostavljanju pravedne i stabilne međunarodne zajednice u sledećem veku. To takođe važi za ideju Evrope, koja je otelovljena u Evropskoj uniji. Balkan se sada nalazi na marginama tog projekta i želi da bude njegov deo. Ukoliko zaluta na pogrešnu stranu, napredovanje Evrope biće ozbiljno dovedeno u pitanje.

Strane sile su počinile opasne greške početkom devedesetih. Njihovim dobro poznatim, ali najvećim delom neefikasnim diplomatskim intervencijama nedostajala je verodostojnost, zato što ih nije podržavala spremnost da se upotrebi sila onda kada su to događaji zahtevali. Zapadne sile su neizmerno precenile borbenu snagu srpske vojne mašinerije; zbog toga su otežale i kolebale su se suviše dugo pre nego što su najzad uputile trupe da podrže dugi niz pregovora. Čak i posle Dejtona, one su i dalje brkale reči i dela. Kao što su ranije potcenjivale upotrebu vojne sile, došle su u opasnosti da potcene potrebu civilne podrške mirovnog procesa.

Pouke iz prošlosti koje su izložene u ovoj knjizi su jasne. Da se sukob učini bezopasnim; da se garantuju i, ukoliko je potrebno, silom sprovedu - mirovni proces i mirovni plan i da se pomirenje olakša pružanjem pomoći koja bi prokrčila put za izlazak i siromaštva i napredovanje u ratom pogođenom regionu.

Zločini počinjeni tokom Trećeg balkanskog rata u ovom veku naizgled daju za pravo oštrim sudovima koji u pitanje dovode samu spremnost balkanskih zemalja da se pridruže Evropi. Pa ipak, većina evropskih država je u istoriji prošla kroz istovetne periode preokreta, užasa i surovosti. One su konačno pronašle izlaz iz mraka. Balkansku nevolju zato ne treba razlikovati od evropske nevolje.

Balkan ne treba posmatrati samo kroz prizmu bosanske tragedije. Balkan je danas na raskrsnici, suočen sa izgledima da ponovo bude bačen na marginu ili da prevlada sadašnju krizu i stvori uslove za ulazak u evropsku maticu. Prema mom mišljenju, konačni izazov za Zapad i za narode na Balkanu jeste stvaranje okvira koji svakome daje udeo u miru. To se posebno odnosi na bivše zaraćene strane u bivšoj Jugoslaviji. Da bi se izbegla nova nacionalistička erupcija, nije dovoljno predlagati samo tehnička rešenja. Svaka strana mora da stekne osećaj da nešto dobija ukoliko nešto žrtvuje. Malo je verovatno da će zapadne sile večito zadržati svoje snage na Balkanu. Svaka strana zbog toga mora da uvidi da je cena nastavka rata daleko veća od cene održavanja mira.

3

Kolo smrti III Soko Joševački Narodi na Balkanu zaslužuju šansu da tragičnu prošlost ostave za sobom. Evropske nacije koje su uspele da nadvladaju bolno breme istorije dužne su da zbog svog osećaja humanosti, dostojanstva i mirne savesti po-mognu krhkim nacijama u regionu da sadašnju nevolju pobede i da krvavi Balkan jučerašnjice pretvore u jugoistočnu Evropu budućnosti.

4

Soko Joševački

Kolo smrti III BOSNA

U situaciji zaoštrene političke, privredne, socijalne, nacionalne, moralne krize, politička i državna rukovodstva pojedinih republika nastupala su sa veoma udaljenim stavovima kako prevazići opštu krizu u zemlji. Takvi pristupi nisu mnogo obećavali, a mogućnosti za nalaženje rešenja koje bi zadovoljilo sve strane bile su male. Početkom 1990. godine duboka razmimoilaženja između rukovodstava pojedinih republičkih organizacija SK dovela su na Vanrednom XIV kongresu do rascepa u Savezu komunista Jugoslavije, koji je smatran kao glavni integrišući faktor druge Jugoslavije. Pokušaji da se razreše nagomilani problemi u Predsedništvu SFRJ doživeli su krah posle paralize ove institucije koja je usledila sredinom 1991. Poslednja Savezna vlada, formirana 19. januara 1989., prestala je da postoji kada je njen predsednik Ante Marković podneo ostavku novembra 1991. Serija od šest sastanaka predsednika šest jugoslovenskih republika održanih od januara do avgusta 1991. u Sarajevu, Splitu, na Brdu kod Kranja, Ohridu, Cetinju i Beogradu, na kojima je pokušano da se nađe rešenje za buduće ustrojstvo Jugoslavije (predlozi su išli od ideje o „mode-rnoj federaciji“ do „labave konfederacije“) doživela je potpuni debakl.

Neuspesi svih pokušaja da se kriza na jugoslovenskim prostorima reši unutrašnjim snagama dovela je do internacionalizacije jugoslovenskog problema. Sredinom 1991. godine međunarodna zajednica je ponudila svoje „dobre usluge“ suprotstavljenim stranama u jugoslovenskom sukobu. Od tada pa sve do danas različiti međunarodni subjekti Evropska zajednica (unija), KEBS (OEBS), NATO, Ujedinjene nacije, SAD, Rusija, Velika Britanija, Nemačka, Francuska i drugi, angažuju se u nastojanjima da se nađe izlaz iz začaranog kruga jugoslovenskog konflikta. Polazeći u početku od gotovo opšteprihvaćenog aspekta da jugoslovenski prostor treba održati u nekom obliku zajedništva, međunarodna zajednica je evoluirala do aspekta da je „dezintegracija SFRJ neminovnost“.

Ne ulazeći u sve detalje angažovanosti međunarodne zajednice u rešavanju krize može se konstatovati da je u tom složenom procesu u izvesnim aspektima uloga međunarodnih aktera imala i pozitivne efekte. Odluka o upućivanju međunarodnih mirovnih snaga (UNPROFOR) u Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu u funkciji održavanja mira bila je jedan od takvih koraka koji je doprineo ublažavanju sukoba u pojedinim regionima. Isto tako angažovanje različitih međunarodnih humanitarnih organizacija doprinelo je ublažavanju tragičnih posledica koje je rat, posebno na prostorima Bosne i Hercegovine, doneo ugroženom i izgladnelom stanovništvu.

Pojedini potezi međunarodne zajednice bili su, međutim, pogrešni i doprineli su produbljavanju krize. Tu pre svega spadaju odluke o prevremenom priznanju pojedinih republika, od kojih je ona o priznanju Bosne i Hercegovine neposredno doprinela razbuktavanju rata u ovoj bivšoj jugoslovenskoj republici. Rezolucija Saveta bezbednosti UN od maja 1992., kojom su prema SR Jugoslaviji uvedene drastične ekonomske, političke, diplomatske, kulturne, sportske i druge sankcije, kako bi se izvršio pritisak na „glavnog krivca“ za događaje u BiH, spada, takođe, u red onih pogrešnih odluka s negativnim posledicama po stanovništvo koje će još dugo trajati i posle njihovog ukidanja.

Od prvih dana izbijanja jugoslovenske krize, njenog prerastanja u proces razgradnje zemlje i ratni sukob s tragičnim posledicama po njene narode, postavljala su se mnoga pitanja, kao što su: koji su uzroci krize, da li su oni pretežno unutrašnje prirode ili je međunarodni faktor igrao odlučujuću ulogu u izazivanju i rasplamsavanju krize i rata, da li je postojala organizovana međunarodna zavera usmerena na razbijanje Jugoslavije, kakav je karakter rata koji je izbio na tlu pojedinih republika bivše SFRJ? Postavljanje ovih 5

Kolo smrti III Soko Joševački pitanja nije samo stvar akademske rasprave, jer je od odgovora na njih (pogrešnih ili ispravnih) u datom trenutku zavisio je, pa i danas zavisi, tok krize i sudbina njenih aktera, pa i celih naroda uključenih u ovaj sukob.

Jedno od ključnih takvih pitanja tiče se karaktera ratnih sukoba u Hrvatskoj i posebno u Bosni i Hercegovini. Od prvobitne ocene sukoba zavisila su i reagovanja međunarodne zajednice, odnosno mere koje je ona preduzimala prema pojedinim akterima u sukobu. Na početku oružanih sukoba zvanične ocene većine međunarodnih činilaca, podpomognute snažnom kampanjom svetskih masovnih medija, bile su da najveća, ako ne i jedina, odgovornost pada na Srbiju. Prema tim viđenjima Srbija je izvršila „agresiju“ prvo na Sloveniju, pa Hrvatsku i, najzad, u Bosni i Hercegovini. Sa politikom zasnovanom na takvim premisama međunarodna zajednica je bezuspešno pokušala da zaustavi oružane sukobe i uspostavi mir najpre međunarodnim priznavanjem secesionističkih republika, pa uskraćujući priznanje i uvodeći sankcije prema SR Jugoslavije. Kasnije menjanje ovakvih jednostranih ocena od strane mnogih aktera međunarodne zajednice, prihvatanje da se radi o građanskom ratu sa složenim etničkim, verskim, ekonomskim i drugim uzrocima, pa čak i priznanje mnogih neposrednih učesnika u odlučivanju da je „međunarodna zajednica činila greške“ u nastojanjima da se razreši jugoslovenska drama, nisu, nažalost, izmenila samu suštinu posledica koje i danas snose pojedini narodi na tlu bivše SFRJ. Druga bitna pretpostavka za razumevanje krize i sukoba na tlu nekadašnje SFRJ, kao i reagovanja međunarodne zajednice, bilo bi pružanje odgovora na pitanje koji su uzroci i „glavni krivci“ za tragične događaje koji su doveli do rata i raspada zemlje. U pokušaju da se objasni složena jugoslovenska drama ne može se polaziti od nekih pojednostavljenih teza. Jedna od takvih je i tzv. teorija zavere protiv Jugoslavije i posebno Srbije, po kojoj je, navodno, dugi niz godina pripremana strategija rasparčavanja „veštačke Versajske tvorevine“. Prema toj tezi, u zaveru su bili uključeni (nemogući) „saveznici“ „germanska osovina“, SAD, Vatikan, Kominterna, masoni itd. Izvesno je da je u nekim strateškim zamislima pojedinih vodećih svetskih sila Jugoslaviji bila „dodeljena“ određena uloga u vreme hladnog rata i, kasnije, u procesu detanta, pa su i „predviđane“ različite varijante ishoda tzv. Posttitovskog perioda, uključujući i mogućnost raspada Jugoslavije.

Manje je, međutim, verovatno da se kao osnovni cilj postavljalo rasparčavanje Jugoslavije.

Isto tako je pojednostavljena teza da je krivica za sve što se dogodilo na prostorima bivše Jugoslavije isključivo na unutrašnjim činiocima, a da je međunarodna zajednica „zatečena“ krizom samo nastojala da se ona prevaziđe i pronađe mirno i pravedno rešenje za sve narode uključene u sukob.

U sveukupnom vrtlogu oko Jugoslavije, pored unutrašnjih činilaca, značajnu odgovornost ipak snose i mnogi akteri međunarodne zajednice. Nesumnjivo je da su sopstveni interesi pojedinih država imali preovlađajući uticaj na opredeljenja prema jugoslovenskoj krizi. Isto tako je sigurno da se preko Jugoslavije prelamaju različiti interesi vodećih evropskih i svetskih sila u bici za ostvarenje uticaja u tzv. Novom svetskom poretku. Može se, takođe, sa sigurnošću tvrditi da su pojedine vodeće evropske sile i SAD, Evropska unija i OEBS, pa i UN, činili poteze koji nisu u skladu s principima i normama međunarodnog prava. Neke ishitrene i pogrešne odluke međunarodne zajednice doprinele su razbuktavanju ratnih požara, a izvesno je da su se primenjivali i jednostrani politički, ekonomski, pa i vojni, pritisci prevashodno na jednu stranu u sukobu. Neki međunarodni akteri ispoljavaju pristrasnost u opredeljenjima prema sukobljenim stranama u jugoslovenskoj drami, a verovatno se može prihvatiti i teza da se ponegde javlja i neka vrsta revanšizma prema Srbiji. Međunarodna zajednica je u više navrata primenjivala „dvostruke standarde“ prema pojedinim akterima jugoslovenske krize. Izvesno je da postoji značajna odgovornost glavnim međunarodnih faktora što je do raspada i rata u 6

Kolo smrti III Soko Joševački Jugoslaviji došlo pre nego što je za jugoslovensku krizu nađeno političko rešenje. Čini se, ipak, da je jugoslovenski faktor odigrao ključnu ulogu u svemu što se događalo na tlu sada bivše Jugoslavije, kao i u menjanju aspekta pojedinih država i međunarodne zajednice kao celine prema jugoslovenskoj krizi. Najveću krivicu i osnovnu odgovornost za krizu, rat, razaranja, raspad Jugoslavije snose unutrašnji akteri i nosioci vlasti u bivšim jugoslovenskim republikama. Iako su međunarodni faktori značajno doprineli okončanju rata u BiH, može se zaključiti da će u konačnom razrešenju jugoslovenske drame, učvršćivanju trajnog mira, vraćanju poverenja među narodima, uspostavljanju normalnih dobrosusedskih odnosa, odlučujuću ulogu imati državni, politički i vojni činioci koji deluju ili će delovati u novoformiranim državama na prostoru bivše Jugoslavije. Neosporno je, ipak, da ce u ovim procesima još dugo učestvovati i međunarodni faktori.

Posle dvadesetodnevnih razgovora u Dejtonu, Ohajo, u Sjedinjenim Američkim Državama, mirovni pregovori o Bosni i Hercegovini zaključeni su 20. novembra 1995. godine parafiranjem Opšteg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini sa 12 aneksa koji predstavljaju sastavni deo Sporazuma. Tekst Sporazuma svečano je potpisan 14. decembra 1995. u Parizu na konferenciji svih strana uključenih u sukob i predstavnika međunarodne zajednice. Time je okončan troipogodišnji građanski rat u BiH i otpočeo proces mirnog rešavanja jugoslovenske krize.

STRANKA DEMOKRATSKE AKCIJE Ključne stranke nastale tokom pada komunizma proizvod su dvostrukog paradoksa.

Najpre su zakazani izbori, a tek se onda počele formirati stranke, kao produkt teškoće vezane za predvečerje društvenih promena koje će rezultirati situacijom u kojoj je višestranačje uopšte moguće i u kojoj je, zapravo, moguće sve. Slovenački teoretičar Slavoj Žižek uporedio je to stanje sa zastavom koju su nosili demonstranti u Rumuniji kada su rušili komunizam - iz središta zastave je bila isečena zvezda koju je trebalo popuniti novim ideološkim sadržajem. Prvi bosanski dokument u kojem se otvoreno zalaže za višestranačje i tržišnu ekonomiju je „Manifest” Saveza socijalističke omladine BiH. Telegrami podrške objavljivanju „Manifesta” stižu iz Slovenije, Hrvatske, Srbije, i retki iz BiH. U jednom od takvih Abdulah Sidran poručuje omladincima: „Djeco, molim se Bogu i pušem vam u krila da prođete bolje nego mi „68”.

Na početku, zakotrljani procesi izgledaju kao „68. „Sve je dobro, samo treba demokratizovati institucije”. Promene koje slede biće mnogo veće. Stav o potrebi višestranačja je podržan i od dela rukovodstva CK SK BiH. Najžešći zagovornik je Zlatko Lagumdžija. Na saveznom nivou, na predlog SIV-a kojim predsedava Ante Marković, prihvata se i u Saveznoj skupštini. U Sarajevu Zdravko Grebo štampa plakate NOP: „Ja se kao danas sjećam, bila je prilično hladna noć kada smo sa kantama hodali okolo, pentrali se k“o budale po zidovima. Plakati su bili crno-beli i na njima je pisalo NOP. To je značilo dvostruko: narodnooslobodilački pokret, a moglo je značiti i nova partija”. Skupština SRBiH, pripremajući se za izbore marta 1990. usvaja izborni zakon koji svojim članom 4. zabranjuje organizovanje na nacionalnoj i verskoj osnovi. Tokom jedne skupštinske rasprave, kada omladinski lider Rasim Kadić istrajava na potrebi davanja slobode okupljanja i na nacionalnoj osnovi, pripadnik udruženja boraca mu iz klupe dobacuje: „Fašisto!” Dok Kadić silazi niz stepenice, skupštinski delegati ga vuku za rukave i psuju.

U Savez socijalističke omladine, koji funkcioniše kao opozicija u odnosu na SK BiH, dolazi Stjepan Kljuić koji uzima „nešto kancelarijskog materijala za HDZ u osnivanju“, Alija Izetbegović i Muhamed Čengić koji sa Kadićem razgovaraju o imenu muslimanske stranke. Sekretarica omladinske organizacije je šokirana kada pred sobom vidi Izetbegovića, čoveka sa aurom robijaša i fundamentaliste.

7

Kolo smrti III Soko Joševački Kadićev savet Izetbegoviću je: „Idite do kraja. Stavite nacionalnu odrednicu u ime stranke”. Izetbegović je zabrinut: „Rasime, zabranit će nas. Proganjat će nas”. Verovatno je strah od represalija presudio da je u imenu muslimanske, za razliku od srpske i hrvatske stranke, izbegnuta nacionalna atribucija. Ustavni sud koji donosi poslednju reč o organizovanju na nacionalnoj osnovi i čiji je predsednik dr Kasim Trnka, marta 1990.

Jednoglasnom odlukom svih članova daje zeleno svetlo za osnivanje nacionalnih stranaka.

Uprkos katastrofalnim predviđanjima kako legalizovanje nacionalnih stranaka predstavlja uvod u rat, rezultati izbora su pokazali da bi zabraniti nacionalne stranke značilo zabraniti većini stanovništva da misli. Dotadašnja izborna komisija predviđena za delegatske izbore je rasformirana, a SDA postaje prva nacionalna stranka registrovana na sudu.

Nakon objavljivanja Memoranduma SANU, čiji tekst danas izgleda bledo i suvoparno u odnosu na akcije koje su ga pratile, i nakon Miloševićevog marša kroz SK Srbije, cela država je bila u grču. U prvoj polovini 1987. na sastanku svih republičkih sekretara unutrašnjih poslova u Beogradu, saopštena je informacija kako je srpski Sekretarijat za unutrašnje poslove izdao pasoš disidentu Milovanu Ðilasu. Hrvatski ministar unutrašnjih poslova Vilim Mulc na istom sastanku kaže kako onda ne postoje nikakve smetnje da pasoš dobije i disident Franjo Tuđman u Hrvatskoj. Sa izdavanjem pasoša dr Tuđmanu (mada je kružila priča da mu nije ni oduziman) - koji je nekoliko godina ranije izašao iz zatvora i imao je zabranu kretanja i javnog govora - bili su upoznati tadašnji predsednik Predsedništva Hrvatske Ivo Latin i predsednik komunista Stanko Stojčević. Budući da je Tuđman bio dvostruki politički zatvorenik, pasoš mu je izdala Služba državne bezbednosti, odnosno kolokvijalno rečeno, UDBA. Svesni drugačijih strujanja u susednim republikama, i bosanski komunisti liberaliziraju odnos prema političkim neistomišljenicima. Tako dugogodišnji emigrant Adil Zulfikarpašić preko Enesa Čengića dobija poruku od Nijaza Durakovića kako ne postoje nikakve formalne smetnje za njegov dolazak u BiH. Alija Izetbegović izlazi iz zatvora oktobra 1988. i takođe, odmah, putuje u inostranstvo. Iste godine Rusmir Mahmutćehajić, jedan od retkih iz grupe „muslimanskih intelektualaca“ koji je izbegao proces 1983., prihvata funkciju dekana Elektrotehničkog fakulteta u Osijeku. Mahmutćehajić iz Hrvatske često dolazi u Sarajevo i sreće se sa Izetbegovićem koji je oslobođen u okviru kampanje puštanja na slobodu zatvorenika osuđenih za verbalni delikt. Za vreme razgovora, uglavnom vođenih tokom dugih šetnji gradom, obojica izražavaju zabrinutost zbog dramatičnih događanja u Jugoslaviji.

Izetbegović se slaže sa idejom o potrebi stvaranja muslimanske organizacije koja bi u prvoj fazi bila tajna, a u nekoj drugoj, javna. Oni tada ne razmatraju opciju raspada Jugoslavije, tako da su razgovori više vezani za stranačku nego državnu problematiku. „Osjećanja su ostala ista, samo su se malo pojačala: još više volim Jugoslaviju, još manje volim vlast“, kaže Izetbegović u intervjuu datom novembra 1989.

Dr Maid Hadžiomeragić u knjizi „Stranka demokratske akcije i stvarnost” opisuje kako je sa dr Muhamedom Hukovićem imao nameru formirati stranku. Najpre su odlučili dati joj naziv Muslimanska narodna stranka Jugoslavije. Ali, Hadžiomeragić je pozvan da se pridruži muslimanskoj stranci čije je formiranje već u toku. „Dalje raspoloženje koje je lebdilo u vazduhu, donosilo je stanje gdje više nismo prijatelji, suradnici. Osim među nama, nešto važno se dešava iznad nas i pored nas. Sav sadržaj rada se ne odvija ovdje nego negdje drugo, možda i na dva mjesta”, kaže Hadžiomeragić, te dodaje, „postojala je, što se ono kaže, kuhinja osim nas. Krajnji zaključak sam donio da Izetbegović vrlo mnogo, osim nas, sarađuje i sa, kako sam nazvao, zagrebačkom grupom gdje, vjerovatno, glavnu riječ vodi Salim Šabić, te sa grupom kažnjenika - on, naime, sebe i ostale koji su osuđeni 1983. tako naziva. Kasnije se pokazalo da je mimo nas imao mnogo saradnika... a nama o 8

Kolo smrti III Soko Joševački tome nije ništa govorio“. U to vreme hrvatski intelektualci uporno nagovaraju muslimane da formiraju Institut u Zagrebu, istovremeno nudeći finansijsku pomoć za njegov rad.

Moguće je kako se iza ovakvog insistiranja nalazila želja za kanalisanjem aktivnosti muslimanske inteligencije u predstojećim događajima. Iako su muslimanski intelektualci imali u vidu i ovu opciju, vođeni vlastitim kalkulacijama pristaju. Početkom 1989. se u Zagrebu formira „Islamski institut“, uz Matični odbor organizovan na naučnim osnovama.

U Matični odbor, na čije čelo dolazi Rusmir Mahmutćehajić, ulaze: Alija Izetbegović, Alija Isaković, Munib Maglajlić, Mustafa Cerić, dr Osman Muftić, koji ce nakon pobede HDZ-a na izborima ući u Vladu Hrvatske.

U jesen iste godine se u divanhani Zagrebačke džamije održava sastanak kome prisustvuje između 20 i 30 ljudi, među kojima su Salim Šabić, Šemso Tanković, Hasan Čengić..., gde se dogovara formiranje muslimanske stranke. Čengić je u ovom periodu

zaposlen u Zagrebačkoj džamiji, i u njegovom kasnijem radu će se najviše osećati uticaj tzv. zagrebačke ekipe SDA. Na sastanku u divanhani, Mahmutćehajić predlaže da nacrt stranačke Deklaracije napravi Izetbegović, objašnjavajući u šaljivom tonu kako je Izetbegović u zatvoru imao dovoljno vremena razmotriti sve muslimanske teme. Kada je Deklaracija završena, Izetbegović se potpisuje na prvo mesto, a drugo upražnjeno mesto ostavlja za potpis Rusmira Mahmutćehajića. Međutim, Mahmutćehajić je već revoltiran saznanjem da Izetbegović mimo njegovog znanja pregovara sa Adilom Zulfikarpašićem.

Odbija dalju saradnju i odlazi u Francusku. Prema tumačenju, koje su sa Mahmutćehajićem delili još neki osnivači stranke, Zulfikarpašićev odlazak u emigraciju je bio „fingiran“ i on je - prema toj verziji - sa jugoslovenskim pasošem nekoliko puta inkognito dolazio u Jugoslaviju, čak i prisustvovao sahrani jednog istaknutog srpskog političara u Beogradu. „Koliko dugo poznajete Adila Zulfikarpašića?“ pitao je Aleksandar Tijanić Izetbegovića, septembra 1990.

9

Kolo smrti III Soko Joševački „Upoznali smo se u Švicarskoj ima nešto više od godinu dana“. „Zašto ste ga posetili?“ „Gledao sam u njemu čovjeka koji se bori za islam, za Bosnu. Takve sam informacije o njemu imao. Pored toga, htio sam mu zahvaliti, jer je za vrijeme našeg zatvora objavio knjigu „Sarajevski proces“, koja je u svijetu proširila istinu o suđenju. Objavio je zatim knjigu pjesnika Džema-ludina Latića i Melike Salihbegović, a pomogao je i štampanje moje knjige. Na kraju, finansijski je pomagao da se koliko-toliko otkrije istina o „Agrokomercu”“.

U knjizi „Bošnjak“ Adil Zulfikarpašić kaže: „Izetbegović je mene nekoliko puta posjećivao u Cirihu. Tu je 24. februara (1989.) pala odluka da se osnuje stranka. Tražio sam da se stranka zove bošnjačka i on je na to pristao, otišao je u Bosnu i kada se vratio, rekao je da to sarajevski intelektualci, muslimani neće”. Zulfikarpašić u svojoj knjizi prilaže fotografiju za koju tvrdi da je nastala februara 1989. u njegovoj kući u Cirihu, kada je, kaže on, doneta odluka o formiranju stranke. Uz Zulfikarpašića su na fotografiji ovekovečeni: Hasan Čengić, Omer Behmen, Salim Šabić i Teufik Velagić.

Nesporazum Zulfikarpašića i Izetbegovića u vezi s imenom Bošnjak uticao je na zahlađenje njihovih odnosa. „Bakir Izetbegović je doputovao u Cirih gde je radio u Muslimanskom institutu, prilikom posete me zamolio da pređem preko nesporazuma o imenu stranke što sam ga imao sa njegovim ocem koji moli da se vidimo. Mi smo se sastajali u kafani između Jevrejskog groblja i Osmica. Alija mi je rekao: „Jedino nas dvojica možemo stvoriti političku stranku, ja te molim da pređeš preko ovog nesporazuma, to se više neće dogoditi, molim te, pomozi nam“”.

S druge strane u intervjuu za „SB“ Muhamed Čengić, prvi generalni sekretar stranke, tvrdi: „SDA je osnovana onog dana kada smo gospodin Alija Izetbegović i ja, u mojoj kancelariji kod hotela „Holiday Inn“, dogovorili osnivanje jedne nove, demokratske političke stranke. Sastajali smo se u mojim poslovnim prostorijama“, kaže Čengić. On tvrdi da je stranka formirana marta 1990. „Ja sam bio vrlo uspješan političar, što svjedoči podatak da je od osnivanja SDA pa do izbora prošlo svega šest mjeseci. Za šest mjeseci, najveći teret smo ponijeli predsjednik Izetbegović i ja. On je idejno bio jači. Pisao je programsku deklaraciju, dok sam ja u organizacionom dijelu ponio najveći teret“. Prvo sedište SDA se nalazilo u Tešanjskoj 4 u prostorijama predstavništva firme „Lesnina“ koje je vodio Muhamed Čengić. Poslovi dvojice Čengića - Muhameda kao političkog i Hasana kao organizacionog sekretara stranke su se često poklapali. Hasan je najčešće pisao govore mnogim funkcionerima SDA. Svojevremeno je tražio da Muhamedu Čengiću piše govore, što je ovaj odbio. Hasan je svakodnevno kontaktirao sa opštinskim odborima stranke i „uvezivao“ po celoj BiH ono što se u prvim mesecima stvaranja stranke organizovalo.

Opštinski odbori se nisu mogli formirati ukoliko pre toga Hasan Čengić nije odobrio spiskove predloženih na određene funkcije, tako da su najčešće prolaz imali njegovi prijatelji ili članovi porodice. Tako je dok je stranka još bila u osnivanju Hasan Čengić imao savršenu mrežu pod svojom kontrolom.

Fuad Muhić, harizmatični profesor Pravnog fakulteta u Sarajevu, dugo je dobijao signale o potrebi da se intelektualno uključi u formiranje SDA i na njih je potvrdno odgovarao. Neshvatanje i nedostatak želje da se u svoje redove primi drugačiji, iskazao je jedan pristalica stranke tvrdnjom: „Dajte Muhiću gajbu pive, neka nam napiše Ustav. Od njega je toliko dosta“. Zahvaljujući Omeru Behmenu, Muhić se nije uključio u rad SDA. Bilo je mnogo ljudi koji su se želeli uključiti u stranku, jer je situacija tražila da muslimani odgovore na ono što se dešavalo oko njih. Musadik Borogovac svedoči: „Rekao sam, na primjer, da se na formiranje srpskih opština od kojih su kasnije stvarane srpske autonomne oblasti mora odgovoriti, a ne preko toga prelaziti šutke. Predlagao sam da grupe građana 10