Kriza morala 2.

Soko Joševački

Kriza morala II

Soko Joševački

Kriza morala II

2

Kriza morala II Soko Joševački PREDGOVOR Srpska elita bi se svakako morala osetiti krivom. Neophodno za početak sporazumevanja i razumevanja nesreće... Većina srpskih intelektualaca, od onih koji su se upetljali u politiku, bila je daleko ispod vrednosti sopstvenih dela. Mislim na stvaraoce vredne pomena samo. Njima, kao da je politika bila oblik zabave, čaršijska zanimacija. U kakav se to krvavi cirkus ta zanimacija pred našim očima pretvorila svedoče i učesnici.

Ima začuđujućih primera neshvatljivog slepila čak i među najznačajnijim srpskim autorima. Pa kako onda kriviti narod? Elita je, prvo, dugo traćila vreme s mrtvom zverkom, plivala opušteno u nekakvim mitološkim nebulozama, svašta fantazirala, prenebregavala, ignorisala mišljenje sveta - kao da sama živi na planeti. Utrkivala se u pravljenju lokalnih viceva na račun tog sveta i čvrsto verovala da se globus sa svim svojim civilizacijama urotio protiv srpskog naroda. Tako je sebi obezbedila alibi za apsolutno sve što se i njoj i tom neukom srpskom narodu može dogoditi. Ta, srpska elita, već deceniju i više, koliko ja to iz prikrajka, svog možda i eskapističkog skrovišta pratim, uvek je optuživala čitav svet, očekivala da će planeta, pre ili kasnije, morati da razume nekakav tragičan srpski problem.

Takva se naivnost graniči s glupošću.

3

Soko Joševački

Kriza morala II

***** Revolt zbog izostavljanja Zorana Đinđića sa liste značajnih ličnosti nove srpske istorije, koju je pripremao ‘Službeni glasnik’, dokazuje da se veliki deo društva identifikuje s vrednostima koje on simbolizuje, sa njegovim „snom o Srbiji”, željom da je promeni, pokrene, s njegovom energijom. Braneći mesto Đinđića u srpskoj istoriji, javnost Srbije branila je sebe od ideja očeva nacije, od haosa, korupcije, straha, neizvesnosti, nasilja, večne krize... - od onih koji su ubili Zorana Đinđića i od onih koji su to želeli.

Urednik, Grujica Spasović (Vojislav Šešelj ga naziva “major CIA”) po dolasku Koštunice na vlast bio je saradnik Radeta Bulatovića u napadu na Gorana Petrovića, a zatim je poslat za ambasadora u Sarajevo.

22. decembar 2003. “Danas”: Kakva je bila Koštuničina uloga u 5. oktobru? Neki iz DOS su kasnije svedočili da je Koštunica maltene čekao kod kuće da mu se saopšti šta se dešava.

Zoran Živković: Da. Ne samo 5. oktobra nego i u pripremama za 5. oktobar. Da je on odlučivao da li će se desiti 5. oktobar, ništa od svega ne bi bilo!

Kako? Živković: Tako što je to previše opasno, previše posla, previše aktivizma za njega. Da smo sa Koštunicom raspravljali šta da se radi nakon izbora koje će Milošević sigurno da pokrade, on bi rekao: hajde da napišemo saopštenje! Možda i dva, ili možda čak tri saopštenja! To je sve! S druge strane, neki od nas iz DOS, pet-šest dana pred 5. oktobar, održali smo tajni sastanak na kome smo svi potvrdno odgovorili da smo spremni da poginemo za ono za šta se borimo.

Ko je bio na tom sastanku? Živković: Đinđić, Čović, Milan St. Protić, Mićunović, jedno vreme Svilanović, Perišić, Labus, ja i još - ne mogu da se setim ko.

Gde je sastanak održan? Živković: Kod Čovića u jednoj hali u Železniku. Sat vremena smo izgubili vozeći se po Beogradu kako bismo zavarali trag. Ljudima je bilo jasno da pobeđujemo na izborima i da Milošević to neće priznati. Odlučili smo da u tom slučaju dižemo narod i potpuno blokiramo Beograd.

Da li je pobuna Crvenih beretki bila kulminacija sukoba. Živković: Koštunica je najpre nepozvan stao u odbranu Radeta Markovića. Na sednici Predsedništva DOS 6. ili 7. oktobra, na dnevnom redu su bili Pavković i Rade Marković.

Nakon nešto manje od dva sata rasprave, Đinđić i ja smo otišli kod Mila Đukanovića u Podgoricu. Kada smo se vratili, u DSS je i dalje trajala rasprava o Markoviću i Pavkoviću.

Pet puta je glasano 17:1... I ko je onda imao veze sa kriminalom, ko je sprečio reforme u oblasti bezbednosti? Crvene beretke su iskoristile tu atmosferu. To je bilo dvovlašće gde je svako mogao da se sakrije iza Koštunice ako ga juri Đinđić. Ako je Đinđić uterivao u red i poštovanje zakona, u reforme, onda se opet tražilo uporište kod Koštunice. Nisu samo tu Crvene beretke. Imali ste sijaset i biznismena i političkih ličnosti koje su to radile. Crvene beretke su bile osuđene na raspuštanje onog trenutka kad je neko skupio snagu da spreči da se oni kriju iza bilo koga.

4

Kriza morala II Soko Joševački Vi ste ih raspustili nakon ubistva Zorana Đinđića? Živković: I to za jedno poslepodne. Bez obzira što oni mogu da budu opasni, što su verovatno najobučeniji vojnici na Balkanu. Više nije postojao strah jer su znali da više nemaju iza koga da se sakriju. Za dva sata smo doneli odluku, za dva sata im je ona bila uručena i oni su postali deo istorije. Najteži trenutak je bio dan posle ubistva Zorana Đinđića. Koštunica i Labus su predložili koncentracionu vladu. Koštunica još uvek nije izjavio saučešće, i u Zoranovoj krvi oni su videli način da ponovo budu vlast. To je i za demokrate, koje bije glas da su pragmatični, bilo previše.

Ko je vama saopštio da je 12. marta pucano na Đinđića? Živković: Supruga. Iz automobila sam telefonom pozvao suprugu da je pitam gde ćemo na večeru. Tog dana je slavila rođendan. Rekla je: “Izgleda da je pucano na šefa.” Sedamosam minuta posle ubistva, ušao sam na ta ista vrata u zgradu Vlade... Nismo znali gde je odvežen, a onda smo saznali da je u Urgentnom centru. Otišao sam i prvi lekar koga sam sreo je rekao da nema šanse. ***** Šef Kabineta predsednika Srbije je diplomirani pravnik, Miodrag Rakić. Zvanično, on rukovodi Kabinetom predsednika, stara se o blagovremenom izvršavanju aktivnosti predsednika Republike i ostvarivanju saradnje sa državnim i drugim organizacijama i institucijama radi utvrđivanja stavova i kreiranja, odnosno sprovođenja politike.

Miodrag Rakić nije poznat javnosti. Prema mnogim izvorima, neki „dvorjani”, imaju ključni uticaj i u donošenju krupnih odluka, a među onima, koji crpu ličnu moć iz blizine sa Borisom Tadićem, pominju se: njegov savetnik, Srđan Šaper, autor marketing kampanja za MUP u drugoj polovini devedesetih, kada se slikao za plakate u uniformi policajca, i predsedničke kampanje Vojislava Koštunice na izborima 2001; i šef kabineta, Miodrag Rakić. Rakić je dugogodišnji blizak saradnik Borisa Tadića i bio mu je savetnik za vojnoteritorijalne organe kad je Tadić bio ministar odbrane. Iz perioda Đinđićevog rukovođenja DS-om, potiče politička škola DS, čiji je direktor bio Boris Tadić. Iz te škole potiču neki od njegovih najlojalnijih saradnika, među kojima i Miodrag Rakić, desna ruka Tadića i generalni sekretar predsedništva DS. Šef kabineta nema stambenih ni finansijskih problema. Kao član izvršnog saveta opštine Palilula, za vreme predsednikovanja današnjeg ministra za državnu upravu Markovića, posle 5. oktobra, za kratko vreme se skućio i obogatio, dok čovek kome je on šef kabineta tvrdi da je beskućnik. Nema ozbiljnijeg tajkuna koji blagoslov Predsednika ne dobija preko šefa kabineta. Rakić kontroliše korupciju u srpskoj državnoj službi. Dok se predsednik slika za novine, i šeta po svetu, šef kabineta vodi poslovne knjige. On kupuje ljude, tajkune, partijske drugove..., unapređuje i amnestira od grešaka. Rakić je iz Žitorađe.

Njegov školski drug je Ivica Dačić. Smatra se da je do mirenja SPS i DS došlo nakon što je Rakić približio njihove lidere.

5

Kriza morala II Soko Joševački U svakoj državi, šef kabineta predsednika države ima vrlo značajnu ulogu. Napredujući iza Tadića, Miodrag Rakić je imao ambiciju da postane šef BIA, ali nije. Bio je potrebniji u Kabinetu, u kome junoše uživaju svo poštovanje i naklonost predsednika. Kako god bilo, njegova ambicija očigledno je da bude u senci, ali prvi do glavne figure - siva eminencija. Kao ex officio sekretar Saveta za nacionalnu bezbednost, Rakić je upoznat sa poslovima i sa situacijom unutar tajne službe. Direktoru BIA, Saši Vukadinoviću, koji o tajnoj službi ne zna mnogo, značajnu pomoć pruža šef kabineta predsednika Srbije.

Politbiro KP Rusije nije mogao da se oslobodi diktature Staljina, dok se Berija nije setio da mu ukloni šefa kabineta, generala Poskrejbiševa.

U jesen 2008, bugarski mediji lansirali su priču da bugarske brodove između Golupca i Smedereva presreću “dunavski gusari” i otimaju gorivo i robu. Naši tabloidi preuzeli su priču, iako se sami bugarski mediji ograđuju da su glasine o “38 opljačkanih bugarskih brodova” preterane i da bi trebalo razmotriti interese posada i kompanija i čak izražavaju sumnje da se radi o prevarama osiguravajućih društava. Dunavska komisija, nadležno telo za plovidbu Dunavom, nema primedbe na bezbednost plovidbe kroz Srbiju. U rečnoj policiji i brodarskim udruženjima tvrde da nema “dunavskih pirata”, mada ko hoće može da ukrade sa barže, u Smederevu, Pančevu i u drugim lukama, ali to je krađa ili razbojništvo, a ne piraterija. Zašto bi srpski tabloidi baš ovaj opis preneli nekritički?

Leta 1992., začetnici gusarstva, “kurir Jovica” i pisac Radomir Smiljanić, osnivač ‘Nove ruže’ i ‘Bele Vizantije’, čamcima svojih plaćenih “patriota” blokirali su provoz Dunavom kod Beograda i reketirali kapetane i brodovlasnike. Dunav je vitalna veza između Crnog mora i zapadne Evrope, i vlasnicima i prevoznicima bilo je lakše da plate, nego da potežu pitanje, na koje ne bi bilo reakcije vlasti, bez čijih organa bezbednosti to nije moglo proći. SR Jugoslavija bila je izvan svih međunarodnih ugovora, pa ni Dunavska komisija ne bi pomogla. Lađari na Dunavu bili su, tokom “nezasluženih i ničim izazvanih” sankcija, 1992.–1995., izloženi i iskušenjima kojima je teško odoleti, a srpska policija i carina nisu se mešali. Kasnije je taj posao uzdignut do šverca celih barži u pančevačku “Luku”, ali to je bio drugi, prilično jasno, državni posao. Sve se to znalo i videlo na satelitskim snimcima. Dunav je, tokom sankcija, bio raj i za krijumčare. Uz dozvolu Državne bezbednosti, veliki šverceri radili su na veliko, a mali na manje. Tada, uz Dunav, u istočnoj Srbiji nastaje sloj ljudi koji naftu i benzin pretovaraju iz barži u svoje čamce i mini tankere, i preprodaje. Sadašnja priča je samo bleda senka tadašnje velike priče, ali moguće je plod aktiviranja neke veze bugarskih lađara i njihovih partnera sa srpske strane Dunava. Ako je bilo koji od ova tri, razlog, to bi, imajući u vidu zajednički imenitelj, bio indikator o suštini samih tabloida u Srbiji.

Radio-vezom snabdevao ih je Čeda Mihajlović, koji je pobegao s parama koje je trošio dok nije pao šaka Legiji i Zemuncima.

Krajem 1950.-tih preduzeće “Montaža” gradilo je fabrike “Prva petoletka” u Trsteniku, “Rekord” u Rakovici, IMT u Zemunu, “Slovensku plažu” u Budvi, bolnicu u Podgorici, stambene objekte na Novom Beogradu... Od 1960. do 1970. godine, nijedan 6

Kriza morala II Soko Joševački značajniji objekat nije se gradio bez učešća “Montaže”: Dom sindikata, zgrada Savezne skupštine, Tehnološki fakultet u Beogradu, “Zmaj” u Zemunu, “Železara”-Smederevo, “Goša” u Smederevskoj Palanci i mnogi drugi objekti. Krajem sedamdesetih godina počeli su veliki poslovi u Sovjetskom Savezu. “Montaža” kreće na evropsko tržište pa učestvuje u izgradnji aerodroma u Frankfurtu, pošte u Dizeldorfu, objekata u Bohumu, i na izgradnji Olimpijskog sela u Minhenu. Van Evrope, “Montaža” radi velike projekte poput vodovoda u Libiji i vodotornjeva u Kuvajtu. Početkom osamdesetih, novo rukovodstvo, na čelu sa Miomirom Pajkovićem, zacrtalo je radove u inostranstvu kao strategiju kompanije. Sa 2500 zaposlenih, “Montaža” je ugovarala velike poslove u Nemačkoj, Angoli, Libiji, Alžiru, Čehoslovačkoj, a u Rusiji se istovremeno radilo na 20 gradilišta (aerodrom “Adler” i kompleks “Jakorna Scelj” u Sočiju…). U to vreme “Montaža” u Beogradu gradi Klinički centar Srbije, zgradu Vojno medicinske akademije, Muzej savremene umetnosti, sportsku halu “Pionir”... Jaka firma postaje plen klanova, Pajkovića, Rađenovića... Direktor Pajković zakidao je na isplatama radnika koji su radili na gradilištima u inostranstvu.

Pravio je dvojne ugovore, a na sinove je registrovao firme u Rusiji i u Nemačkoj, preko kojih je ugovarao i naplaćivao “Montažine” poslove. Uvidevši da može da kupi preduzeće čiji je direktor, Pajković zavodi teror i otpušta radnike. U maju 2002. godine, nakon što se na prve dve licitacije na kojima je početna cena bila 12 miliona DEM niko nije prijavio, Miomir Pajković postaje vlasnik “Montaže” za 3 miliona maraka.

U tom trenutku, “Montaža” je vlasnik zgrade u ulici Kružni put 123, proizvodne površine 2.253 kvadrata, skladišta površine 1.257 i kancelarijskog prostora od 1.561 kvadrata, plus mašine, oprema, alati, putnička vozila... Upravna zgrada u Kosovskoj 39 u centru Beograda je površine 800 kvadrtnih metara. Samo cena građevinskog zemljišta na toj lokaciji deset puta je veća od one koju je Pajković platio za celu firmu. Radnici “Montaže” veruju da je firma privatizovana novcem sopstvenih nenaplaćenih potraživanja u inostranstvu, i da je Pajković iskoristio odnos sa Đorđijem Nicovićem i njegovom privatnom bankom, i tako ostvario transakciju čiji je cilj bio uništenje firme i njeno protivzakonito stavljanje u službu ličnog profita. Zaposleni u “Montaži”, njih oko 350, primili su u novembru 2008. prvi deo plate za mart. Od tada Pajković isplaćuje plate preko objekata i gradilišta, ili u kešu, ali samo radnicima, koji su mu neophodni. Gazde “Montaže” rešile su da broj zaposlenih svedu na 40-45, ali odbijaju socijalni program jer to podrazumeva isplatu otpremnine. “Montaža” je firma čiji su radnici u odmakloj dobi života, i ne očekuju novo zaposlenje ni prekvalifikaciju, nego zakonsko pravo na penziju, ili da taj trenutak čekaju sa odgovarajućom otpremninom. Pajkovićevo bogatstvo danas se ne može proceniti, bez ozbiljne istrage. Kapital seli u Crnu Goru, gde je, sa direktorom “Montaže”, Milenkom Milisavljevićem, vlasnik firme “Montaža-Montenegro” u Budvi, sa 5 zaposlenih.

Poslove u Crnoj Gori, finansira sa računa “Montaže” iz Beograda, a naplatu vrši preko “Montaže-Montenegro”. Pajković je u Budvi vlasnik hotela “Akvamarin”. U Crnoj Gori važi za “stabilnog” investitora. Radove u Crnoj Gori izvodi sa radnicima iz Beograda, koje plaća beogradska “Montaža”, a “Monataža-Montenegro” tek da forma bude ispunjena.

Pajković u Crnoj Gori daruje škole, crkve i bolnice, o trošku “Montaže”, na štetu radnika kojima uskraćuje zakonska prava. U prostorijama “Montaže” u Kosovskoj ulici u Beogradu ostali su još samo Pajkovićevi ljudi, njegovi sinovi, kumovi, rođaci, i poneko spreman da robuje iz straha da neće naći posao. U “Montaži” su zaposlene obe gazdine snaje, i njegova rodbina koja ne dolazi na posao. Porodični klan i direktor Milisavljević letuju u Crnoj Gori o trošku “Montaže”. Pajković, opljačkanim milionima uništene firme, šalje unuke na košarkaške kampove u Španiji, kupuje deci kuće i stanove.

7

Kriza morala II Soko Joševački Ko mu pomaže? Postoje organi i službe čiji je posao da sprovode zakon. “Montaža” je osnovana 14. jula 1949. u Kraljevu kao vojno-industrijsko preduzeće “Svetlost” (iste godine seli se u Beograd, i 1950. menja naziv). Čudno je da nikoga od državnih organa nije zanimalo kako je “Montaža” iskazala gubitak u 2007. godini, a radila je na palati “Ušće”, objektu novog “Mercatora”, “Duvanskoj industriji Vranje”, Fabrici konzervi na Batajnici i još nekim milionskim poslovima. Po prijavi radnika, zbog nezakonitog korišćenja novca na objektu Duvanske industrije, dolazio je izvesni inspektor. U leto 2006. godine, inspektor odlazi na odmor u Pajkovićev hotel u Budvi. Bio je to kraj nada u službeno lice. Dok organi gonjenja, poreska i finansijska policija žmure, Pajković kupuje. Ako je suditi po sudbini vojno-industrijskog kompleksa, ne čudi sudbina ove firme. Đorđije Nicović je vlasnik “Napred”, takođe iz vojno-građevinskog kompleksa. Možda je indikator suštine privatizacije u Srbiji po kom kriterijumu su odabirani privilegovani.

Mlađan Dinkić insistira da se hitno usvoje Predlog zakona o budžetu s predlozima odluka o davanju saglasnosti na finansijske planove za 2009. godinu, i da se donesu prateći zakoni kojima se obezbeđuje deo budžetskih prihoda (zakona o izmenama i dopunama zakona o porezima na imovinu, zakona o akcizama, zakona o carinskoj tarifi, zakona o republičkim i administrativnim taksama, zakona o izuzimanju od oporezivanja porezom na dohodak građana određenih prihoda, zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje, i zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju). Dinkić je, piše list “Blic”, uslovio ovaj zahtev povlačenjem svojih poslanika i ministara, što G17 plus demantuje.

Međutim, Ištvan Pastor je izjavio da SVM neće dozvoliti prekrajanje budžeta da sredstva odobrena Vojvodini ne bi mogla biti iskorišćena u 2009. godini.

Nebojša Nedeljković, bivši direktor aerodroma “Beograd” i JP “Skijališta Srbije”, postavljen je za generalnog direktora novinske kuće “Borba”. Osim što je na čelo novinske kuće postavljen elektroinženjer smenjen zbog zloupotrebe službenog položaja i pronevera, radi se o čoveku kojeg je Mlađan Dinkić izbacio iz G17, a koji je potom prešao u LDP, Čedomira Jovanovića. Nebojša Nedeljković smenjen je s mesta direktora JP “Skijališta Srbije” nakon policijske istrage.

Nedeljković koji je imao astronomske plate, u “Aerodromu Beograd” 800.000 dinara, a u “Skijalištima Srbije” 1.600.000 dinara mesečno, dolazi na čelo firme u kojoj zaposleni u proseku imaju platu između 16.000 i 17.000 dinara.

List “Kurir” objavio je da je ceo projekat oko ovog postavljenja vodio Zoran Ostojić, a da je osim Nedeljkovića, kandidat za ovo mesto bio i Ivan Radovanović, čovek koji je radio kampanju za LDP, a pre desetak godina bio zaposlen u ovom listu. Političko imenovanje prvog čoveka “Borbe” ponovo postavlja pitanje da li je ta firma mogla da bude privatizovana bez postojanja zakona o privatizaciji saveznih javnih medija. Tu privatizaciju omogućili su Sveta Marović i Slobodan Orlić. Oni su omogućili da privatni kapital uđe u državnu “Borbu”, da bi se izdvojio sektor kioska, plasman i transport, a na kraju i novine, koje nisu mogle da bude privatizovane. Postavljenje novog direktora ponovo je pokrenulo borbu za osam spratova, odnosno 40.000 kvadrata u samom centru Beograda.

Povodom izjave potpredsednika vlade Mlađana Dinkića da je vlasnik “Borbe” i dalje Stanko Subotić Cane, vlasnik Ivan Radovanović saopštio je 1. decembra 2008: “Od septembra 2008. godine vlasnik sam firme “Buana”, jedini i stoprocentni, koja je, kao novi vlasnik “Borbe” zavedena u Agenciji za privredne registre rešenjem od 11. novembra 2008. godine... Svako dovođenje bivših vlasnika u vezu sa sadašnjom “Borbom”, zlonamerno je, upereno je protiv “Borbe” i nadasve je nelogično: zašto bi neko meni prodao “Borbu” da bi postao vlasnik “Borbe”, kada je to već bio”. Radovanović je istakao 8

Kriza morala II Soko Joševački da je “Borbu” kupio iz razloga - jer se medijima bavi od 1984. godine i misli da zna kako je moguće osvojiti veliki deo medijskog tržišta u Srbiji. Komentarišući postavljenje Nebojše Nedeljkovića za generalnog direktora “Borbe”, Radovanović je naveo da je to učinio u ubeđenju da je on dobar menadžer, i dodao da nikada nije bio član Vlade, nekog upravnog odbora i da on i “Borba” nisu imali nikakve veze sa postavljenjima i razrešenjima Nedeljkovića u javnim preduzećima, već je on to postao na predlog G17, a izabrala ga je Vlada, i red je da se u toj stranci i na Vladi te afere razreše. Vlasnik dnevnog lista “Borba” Ivan Radovanović predstavio je 2. decembra 2008. uređivački kolegijum i koncepciju novina... Radovanović je naglasio da “niko od starih nije otpušten” i da je puno novih mladih ljudi primljeno. Objašnjavajući zašto konferenciji ne prisustvuje generalni direktor Nebojša Nedeljković, iako je najavljen, vlasnik lista rekao je da je direktor sprečen zbog bolesti i da mu je Nedeljković ponudio ostavku, koju nije prihvatio. Urednik Aleksandar Vasović zadržao se u novoj ‘Borbi’ samo tri nedelje.

U ‘Borbi’, broj 1, generalni direktor, Nebojša Nedeljković piše: “U tekstu pod naslovom “LDP u Borbi”, u dnevnom listu “Kurir” od 28.08.2008. godine, pozivajući se na “dobro obavešteni izvor”, novinar G. Katić i odgovorni urednik Rade Jerinić nisu postupili u skladu sa obavezama svoje profesije, već su pomenuti tekst objavili krajnje tendenciozno, kako bi se listu “Borba” nanela šteta i povredio ugled. IP “Novine Borba” je u privatnom vlasništvu, što se može utvrditi na osnovu uvida u Registar privrednih subjekata koji vodi nadležna agencija. To znači da Skupština, odnosno član društva, vrši izbor i razrešen je direktora, pa su stoga svi navodi sadržani u tekstu vezani za političke konotacije isključeni i krajnje zlonamerno i tendenciozno navedeni.

Krajnje je netačan i proizvoljan navod da je ceo projekat oko ovog postavljenja vodio lično Zoran Ostojić, kao i da je, osim Nedeljkovića, kandidat bio i Ivan Radovanović, čovek koji je odradio kampanju za LDP, a sve je očigledno sračunato da kod čitalaca stvori pogrešnu predstavu, istovremeno da se na ovaj način povredi ugled “Novine Borba”. Izbor Nebojše Nedeljkovića za direktora “Novine Borba”, nema nikakav odnos, kako je naveo list “Kurir”, sa borbom za osam spratova, odnosno 40.000 kvadrata u samom centru Beograda, iz razloga što su “Novine Borba” doo, zakupac nekoliko kancelarija na drugom spratu poslovne zgrade u Trg Nikole Pašića 7 i ne poseduje nikakvu nepokretnu imovinu, već samo osnivački ulog. Što se tiče zarada zaposlenih u “Borbi”, one ne mogu biti predmet bilo kakvog spekulisanja “Kurira”, jer ne predstavljaju informaciju od javnog značaja.”

Teško je znati šta je istina, i ko je režiser, ali je za glavne glumce poznato: Ivan Radovanović (radio u “Borbi” u vreme kada je bivši agent savezne SDB, Slavko Ćuruvija, sa kojim je prešao u “Nedeljni Telegraf” pa u “Evropljanin”, sa Tijanićem i Tirnanićem, za račun Radmila Bogdanovića uništio opozicionu tu istu “Našu Borbu”; sa Srđanom Đurićem imao zajedničku firmu dok je ovaj bio šef biroa za informisanje vlade Vojislava Koštunice i njegov savetnik za medije, sa kojim je radio PR za EFT Vojina Lazarevića, radili za Milana Beka); Mlađan Dinkić (čovek koga je saradnik Radmila Bogdanovića, kapetan Dragan, sa oružjem uveo u carinu i Narodnu banku Jugoslavije, preko supruge Tanje prijatelj Vojina Lazarevića, i rođake Vlade Velebita, Vide Uzelac iz Centralnog registra HoV); 9

Kriza morala II Soko Joševački Stanko Subotić (čovek koji je u vreme sankcija radio državno monopolisani šverc cigareta; veza lica poput državnih mafijaša Andrije Draškovića, sina direktora “Jugometala” i veze Vukašina Maraša, i Vanje Bokana, zeta načelnika vojne obaveštajne službe i posle savetnika Mila Đukanovića, Neđe Boškovića); Zoran Ostojić (sa Radovanovićem imao posle 5. oktobra zajednički NVO projekat i radili kampanju za Velju Ilića); Slobodan Orlić (saradnik vojnog saradnika Nebojše Čovića, vodio savezne organe, njegovi kadrovi su listom bivši sindikalni funkcioneri); Čedomir Jovanović (u politici, kao i Toma Nikolić, opstaje zahvaljujući Milanu Beku, Miloševićevom ministru i kandidatu JUL-a); Gradiša Katić (čovek zadužen za propagandu kriminala, bio je u “Telegrafu” kada su počeli) Nebojša Nedeljković (Dufri je svima bo oči, ali se ipak sa njima poslovalo).

Osumnjičeni bivši predsednik FSS i direktor OFK Beograda, Zvezdan Terzić, poslao je, iz bekstva, otvoreno pismo, u kome između ostalog piše: „... Postojali su crni fondovi u sportu pedeset godina, i država je na prećutan način aminovala i odobravala ovakav sistem funkcionisanja u sportu. Crni fondovi su stvarani na razne načine, sportisti plaćani gotovinom na ruke, a sve sa ciljem da više ostane za sport... Ne postoji sportista koji tokom svoje karijere nije primao novac na ruke, neevidentiran, na koji nije plaćen porez. To je bio sistem postavljen mnogo decenija unazad, koji sam i ja zatekao, kao igrač, i kao sportski rukovodilac... Za svaki utrošen dinar od 1997. do danas postoji uredna dokumentacija koja, naravno, nije proknjižena u klubu, ali postoji u originalu za koji svi u klubu znaju. Ovako se poslovalo do 2003., kada je donešen zakon o porezu sportista od 10 odsto, umesto dotadašnjih 73 odsto. Tada smo po prvi put igračima otvorili račune u poslovnim bankama, i uplaćivali im ugovorne obaveze legalno, uz plaćen porez. U obrazloženju Ministarstva finansija zašto je porez smanjen na samo 10 odsto rečeno je da velike svote novca u sportu idu nelegalnim tokovima, i da je to urađeno da bi se stimulisao povratak tog novca u legalne tokove. Na taj način država je indirektno priznala da do tada nije postojao prihvatljiv zakonski okvir za oporezivanje sportista. ... krucijalno pitanje, nije rešeno do danas. Nije donet Zakon o sportu koji bi definisao ko je titular klubova... u uslovima kada klubovi u Srbiji nemaju realne izvora prihoda. Za ovo spreman sam da odgovaram, ali sve što sam radio, radio sam u interesu kluba. I ne da se ne osećam krivim, već naprotiv, veoma sam ponosan... Kvalifikacija da sam ja ili neko iz mog okruženja prisvajao novac od transfera apsolutno je netačna. Zlonamernici pominju koliki su bili transferi, a ne navode da... Pre nego se realizuje neki transfer, koji je neizvestan, u klub se mora godišnje investirati dva miliona evra... Verovatno smo tokove novca od transfera kanalisali na drugačiji način, i možda činili privredne prekršaje, ali svrha tih prekršaja je bila da klub preživi. Da nismo radili na takav način, “OFK Beograd” kao klub ne bi postojao, ili ne bi postojao na ovakvom nivou. A mi smo stvorili novu vrednost...

Kada dođe vreme za privatizaciju klubova, sigurno je da će “OFK Beograd vredeti mnogo više od onog koji smo zatekli 1997. A sredstva od privatizacije će otići u kasu države Srbije.

Iako je osnovno načelo da je svako nevin dok se ne dokaze krivica, pokušana je moja diskreditacija, kroz medije, i zvanične institucije. Očigledno je da ljudi iz pomenutog kabineta još uvek imaju jake mehanizme moći, jer u danu kada su svedoci pred istražnim sudijom završili svoja svedočenja koja dokazuju moju nevinost, iz tužilaštva stiže neosnovan zahtev za proširenje istrage protiv mene... Od pravosudnih organa očekujem da svoj posao obavljaju nepristrasno, i omoguće mi da svoju odbranu iznesem sa slobode...”

10