Lovas 4.

Soko Joševački

Soko Joševački

Lovas IV

2

Lovas IV Soko Joševački Transkript audio zapisa sa glavnog pretresa od 21. oktobra 2009. godine UTVRĐUJE SE da su na glavni pretres pristupili: -zamenik tužioca za ratne zločine Veselin Mrdak, -punomoćnici oštećenih, Nataša Kandić i Slavica Jovanović, -svi optuženi, -branioci optuženih, advokati Zvonimir Zdravković, branilac optuženog Ljubana Devetaka, Brankica Majkić, branilac optuženog Milana Devčića, Igor Olujić, branilac optuženog Milana Radojčića, Vojislav Vukotić, branilac optuženog Željka Krnjajića, Jasmina Živić, branilac optuženog Darka Perića, Boris Zorko, branilac optuženog Radovana Vlajkovića, Gordana Živanović, branilac optuženog Jovana Dimitrijevića, Slobodan Živković, branilac optuženih Stojanovića, Bačića i Nikolajidisa, koji će na današnjem glavnom pretresu menjati advokata Miladina Živanovića, branioca optuženog Miodraga Dimitrijevića, te Branislava Furjanović, branilac optuženih Kosijera i Stevanovića.

Sud donosi R E Š E Nj E Da se glavni pretres održi.

Pretres je javan.

Glavni pretres se nastavlja u 9 časova i 52 minuta.

NASTAVAK DOKAZNOG POSTUPKA ISPITIVANjE SVEDOKA SVEDOK-OŠTEĆENI ZLATKO GRGIĆ Adv. BORIS ZORKO: Ja se izvinjavam, časni sude, samo zamenjivaću danas kolegu Kalanja, to nije konstatovano u zapisniku.

PREDSEDNIK VEĆA: Izvinite.

Konstatuje se da advokat Zorko Boris izjavljuje da će na današnjem glavnom pretresu menjati advokata Đorđa Kalanja, branioca optuženog Radisava Josipovića.

PREDSEDNIK VEĆA: Dobar dan, gospodine Grgić.

Svedok GRGIĆ: Dobar dan.

PREDSEDNIK VEĆA: Zlatko Grgić, ime oca?

Svedok GRGIĆ: Ivan.

PREDSEDNIK VEĆA: Od oca Ivana, šta ste po zanimanju?

Svedok GRGIĆ: Automehaničar.

PREDSEDNIK VEĆA: Po zanimanju automehaničar, sa stanom u?

Svedok GRGIĆ: Tovarniku.

PREDSEDNIK VEĆA: Tovarniku, adresa?

Svedok GRGIĆ: Vrljevac 62.

PREDSEDNIK VEĆA: Vrljevac 62, godina rođenja?

Svedok GRGIĆ: 09.05.1960.

PREDSEDNIK VEĆA: Rođen, koje godine, nisam razumela?

Svedok GRGIĆ: 09.05.1960.

PREDSEDNIK VEĆA: Rođen 1960. godine.

Svedok GRGIĆ: U Tovarniku.

PREDSEDNIK VEĆA: U Tovarniku. Da li ste u nekom srodstvu ili u zavadi sa Ljubanom Devetakom, Milanom Devčićem, Milanom Radojčićem, Željkom Krnjajićem, Miodragom Dimitrijevićem, Darkom Perićem, Radovanom Vlajkovićem, Radisavom Josipovićem, Jovanom Dimitrijevićem, Sašom Stojanovićem, Draganom Bačićem, Zoranom Kosijerom, Petronijem Stevanovićem i Aleksandrom Nikolajidisom?

Svedok GRGIĆ: Nisam.

3

Lovas IV Soko Joševački Svedok-oštećeni Zlatko Grgić, od oca Ivana, po zanimanju automehaničar, sa stanom u Tovarniku, Vrljevac 62, rođen 1960. godine u Tovarniku, sa optuženim nesrodan, nije u zavadi.

PREDSEDNIK VEĆA: Gospodine Grgiću, bićete saslušani kao svedok. Kao svedok ste dužni istinu da govorite. Davanje lažnog iskaza je krivično delo. Niste dužni da odgovarate na pojedina pitanja, ukoliko bi sebe i li nekog svog bliskog srodnika izložili teškoj sramoti, znatnoj materijalnoj šteti ili krivičnom gonjenju. Pre nego što krenete da dajete iskaz, položićete zakletvu, pročitavši taj tekst ispred Vas. Ako ne vidite, ja ću da Vam ponavljam tekst.

Svedok GRGIĆ: Zaklinjem se da ću o svemu što pred sudom budem pitan, govoriti samo istinu i da ništa od onoga što mi je poznato, neću prećutati. Mogu ja da sednem?

PREDSEDNIK VEĆA: Možete, možete.

Opomenut, upozoren, a nakon polaganja zakletve, izjavljuje: PREDSEDNIK VEĆA: Pred ovim sudom Tužilaštvo za ratne zločine Republike Srbije podiglo je optužnicu protiv ovih četrnaest lica koja sam malopre pročitala zbog krivičnog dela ratni zločin protiv civilnog stanovništva. Predmet ove optužbe je napad na Lovas, dešavanja u selu, stradanja stanovništva na minskom polju i ukupno stradanje 69 civila u Lovasu u oktobru i novembru mesecu 1991. godine. Ispričaćete sudu šta je Vama od toga poznato, gde ste Vi bili u to vreme, da li je neko Vaš stradao u ovim dešavanjima, sve što znate. Izvolite.

Svedok GRGIĆ: Evo ovako, mi smo, ovaj, bili u Lovasu, pošto smo iz Tovarnika.

PREDSEDNIK VEĆA: Samo malo glasnije, povucite slobodno taj mikrofon, tako.

Svedok GRGIĆ: Kažem, bili smo u Lovasu. Pošto smo izbegli iz Tovarnika, bili smo kod ovoga Pere Badanjka u kući, ja, brat, njegova žena, deca i mama, svi smo bili tamo i to jutro 10.10. negde pre 7, oko 7, šta ja znam, počelo je granatiranje tamo-vamo i mi smo poustajali i prešli smo preko kod susjeda u kuću, pošto ovde nije bio podrum, moja kuća je bez podruma, a preko smo prešli kod ovoga Slavka Luketića u kuću, to je odmah preko i tamo smo bili u podrumu, jel. U tim je odmah krenulo, već smo mi, ovaj, jedva, ispočetka je samo granatiralo, jedno po sata, šta ja znam i onda je krenuo napad. Napad je bio.

PREDSEDNIK VEĆA: Možete malo glasnije, gospodine Grgiću, bojim se da Vas neće optuženi čuti, glasnije da bismo svi čuli?

Svedok GRGIĆ: Kažem, u početku je prvo bilo granatiranje samo i kažem, za jedno pola sata, nije dugo trajalo, pola sata možda, najviše, krenuo je napad. Mi smo bili u podrumu, ovaj, i oni su odatle došli iz, kako da kažem, iz tih bašča, iz tih kukuruza, valjda su tu bili celu noć raspoređeni i tako, šta ja znam, tako da je to odmah, ono, nismo imali praktički prilike ni pobeći ni ništa, odmah je to krenulo da pršti, puca, ja sam mislio srušiće se blokovi, kuća od bloka, to je sve ono pucalo, pršti i nije, pa ja ne znam da li je bilo pet, deset minuta kako je krenuo napad, već je tu, čuo sam ovoga preko valjda kuća kod tog Perinog oca i matere, «ima li koga, bacam bombu» tamo-vamo, evo. Došli su kod nas u podrum dvojica, jedan je bio Zoran Tepavac iz Lovasa, njega znam, a ovog drugog, bio je plav dečko, visok, ne znam, ne poznam ga odakle je ni kako se zove, isto su došli, «ima li koga, bacam bombu» klinci, ono, bilo je tu dece, petoro, šestoro kod Slavka deca od tog Pere Badanjka, od mog brata i oni su upali unutra, njih dvojica. Mislim, nisu nam ono ništa, «ne bojte se», tamo, vamo, «ima li ko oružje, nema», predžepali su nas, tamo, vamo, ali nisu ništa i ovoga, već su krenuli kao nazad, nemojte da ko izlazi vani, tamo, vamo, jel.

Krenuli su vani i onda taj plavi se okrene i pita, «Zorane, jel sve u redu?». On kaže, «sve je u redu, samo je ovo Tovarničanin», pokaže na mog brata, kaže, «Ti si Tovarničanin?» on kaže «da», «ajde sa nama, ideš na ispitivanje». I izveli su ga van, ja sam znao odmah, što se kaže, gotovo je, a i dalje se puca, tu se puca, ali ja sam mislio ono, ajde malo načuli 4

Lovas IV Soko Joševački uši, možda će čuti jauk, nešto, nisam ništa čuo, to se normalno pucalo, pršti sve i ne znam koliko je prošlo, vrlo brzo, par minuta možda, hajde reći ću, možda pet ili tri, četiri, pet, nije bitno, vratio se taj isti plavi nazad i kaže, «ovog Tovarničana smo streljali, za njim je raspisana kao poternica, tamo, vamo» i sada, snaja i stara ona, odmah plač, tamo, vamo. I tu, jel, kažem, mi smo bili u podrumu, ja sam bio dok nije to prošlo malo, kada je ona pucnjava i to otišlo dalje, jel, u sredinu sela ili negde, ja sam odmah istrčao van, prvo ono polako, ne znam koga ima vani, nema, malo sam u dva, tri puta, tamo, vamo, nađem i izađem, išao sam kao da vidim, da ga nađem negde, i tako. I kada sam izašao u ta dva, tri pokušaja, vidim u kanalu odmah, prekoputa leži, on je bio šumar, pa je imao zelenu uniformu na sebi, jaknu i te hlače, pa ga skoro nisam ni video od trave zeleno. Vidim nešto malo se crni, šta je, kada ono cipele, jel, on leži tamo, tako da sam ja malo tu.

PREDSEDNIK VEĆA: Glasnije, molim Vas. Svedok GRGIĆ: Kažem, tako da sam ga ono, našao sam ga odmah u kanalu tu gde su ga streljali, deset metara od kuće, što kažu, u kanalu preko i ovoga, pa ne znam, nisam znao šta da radim. Meni je onda palo u prvom momentu da ga nekako negde zakopam, šta ja znam, da znam gde je, ono. Odem kod toga, kod tih ljudi od tog Pere Badanjka, to je odmah praktički ispred njihove kuće, da pitam njegovog starog, bi li on hteo sa mnom da ga unesemo negde da ga zakopam ili ašov ili šta ja znam. Ja uđem kod njih u dvorište i on i žena leže mrtvi, prvo žena, oni su imali dva podruma, onaj stari jedan, ona je ispred tog podruma, ispred vrata, a on ispred drugog podruma, onako sedi, obadvoje su streljani u glavu, ono, metak i jedno i drugo, i burazer isto, i šta ja znam i još ispred te žene, ja nisam ni zamislio da, mislio da toliko mozga ima, što kažu, to je gomila mozga bila onako kao dve, tri glave, veliko nešto, praktički još se puši iz tog mozga i ja ono, beži nazad u podrum tamo, vamo, ne smeš nikome ni reč da sam našao, da sam video. Onda izlazio sam još par puta, sreo sam doktora Slobodana Kačara, poznavao sam ga, «Grga, šta je?», a ja kažem, «evo, Mirka su ubili», «Gde?», on pogleda, kaže, «gotovo je, šta, jel treba šta?», a ja kažem, «ne, nemam šta, jedino tu Spomenka, deca i stara» i onda otvori dve inekcije i kaže, «evo ti, daj im to, stavi u čašu vode i neka popiju, to će ih malo smiriti». I tu su, ovoga, još sam ja tako malo par puta izlazio, vidim, gotovo, daleko se puca već, kraj, malo gledam, počeli se vozati, taman sam izašao, sreća, tu su bili neki blokovi, desetak tih blokova cigle. Vidim ide neki auto, ja se sakrijem iza tih blokova, vidim ono vojska već vozi, Dule Grković, on je iz Lovasa, jel, živi u, Tovarniku je živeo, oženjen, on vozi «senatora» od Zadruge, to je bio direktorov auto, on već vozi.

PREDSEDNIK VEĆA: Glasnije, molim Vas, glasnije zbog svih nas, ima nas puno ovde.

Svedok GRGIĆ: Kažem, video sam, «senatora» vozi Dule Grković, vozaju se i još jedan auto iza njih pun vojske, šta ću, kako ću, vidim, ako ostanem, znao sam, gotov sam i ja, tamo, vamo, tako da sam ja jel, odatle posle pobegao, još su, došli su, doveli su u taj podrum još Joja, plavi jedan dečko, duge kose, Joja se zvao, sada kako se prezivao, ne mogu se setiti, njega i još jednog su doveli tu u taj podrum i rekli da ne ide nikuda i šta ja znam. I onda me je odveo do njegove kuće, on je pet, šest kuća dalje i kroz tu bašču, pokazao mi gde da idem kroz kukuruze odmah, tako da sam ja, pa koliko je to bilo sati ja ne znam, ali otprilike, to je već bilo možda i dva, pola tri poslepodne, taj dan, kroz te kukuruze, kroz njegovu bašču i ovoga pobegao za Opatovac i onda iz Opatovca smo otišli peške, šta ja znam, sutradan za Nijemce i tamo-vamo, jel tako, a posle je taj Joja, posle me, nema ga, ubijen je i on i šta ja znam, on nije hteo ići, «ne mogu ja», kaže, «ostaviti moju kravu i neke bikove» i šta ja znam, imao je kravu i neke bikove, ja sam ga zvao, «hajde sa mnom», «ne mogu ja», kaže. Ja sam znao da moram otići, jel, verovatno ne bi ni mene sada bilo da nisam pobegao taj dan. Tako da, eto, to je otprilike to. Šta Vam ja drugo, ja sam pobegao i znam, kažem, eto samo tu dvojicu sam video, Zorana Tepavca, oni su izveli 5

Lovas IV Soko Joševački ga, brata, i tamo, sada ko ga je streljao i kako, ja ne znam, uglavnom Tepavac je rekao, «on je iz Tovarnika», izveli su ga i streljali su ga odmah. E sada, bili su u šarenim uniformama, «Policija SAO Krajine» je pisalo amblem. Drugo ja, kažem, ono, ne znam ništa, jedino to što sam video, video sam još jedino Duleta Grkovića gde vozi taj auto, drugog ja nikoga nisam video, ni, eto, jer nisam izlazio, niti sam smeo dok su oni bili tu, čuo sam žamor i ono trčanje, hodanje, ali nikoga nisam video, tako da ja puno ne znam, znam to što znam, taj sam napad i to, koliko sam video, tih troje ubijenih, drugo nisam video, a čuo jesam. Ko je šta, ne mogu ja pričati ono što sam čuo, ja, svašta se priča, šta ja znam. Ja mogu reći samo ono što sam ja video i što znam.

PREDSEDNIK VEĆA: Da li je to sve? Izvolite, tužioče.

ZAMENIK TUŽIOCA: Rekli ste da ste iz Tovarnika došli u Lovas?

Svedok GRGIĆ: Da, posle pada Tovarnika, taj dan, izbegli isto preko njiva, kroz kukuruze i tako.

ZAMENIK TUŽIOCA: Da li se možete setiti, koliko vremena pre napada na Lovas ste Vi došli u Lovas?

Svedok GRGIĆ: Pa, ja sam u Lovas došao 23.09. naveče, oko devet, deset sati, tada je pao Tovarnik taj dan, i šta ja znam, dok se mi nismo probili u to vreme, ali nismo bili celo vreme u Lovasu. Mi smo bili u Lovasu dok nije ono bilo za predaju tamo-vamo, predaja oružja, ovo-ono, jel, i onda su praktički otišao i celi Lovas u Ilok, i mi smo otišli u Ilok i bili smo u Lovasu, pa ne znam sada tačno koliko, ali bili smo, šta ja znam, sedam, osam dana, pet, šest i bili smo i tamo ono, praktički, nemaš šta jesti, nemaš, kod tih ljudi gde smo mi bili, puno nas je bilo, i mi smo se onda vratili u Lovas. Jedno četiri dana možda pred napad, pet, jer pola sela se i vratilo, celo selo je skoro izašlo, ali se posle pola sela vratilo i više ono, ništa se ne događa, oni su se predali, kao oružje, njima je obećano da predaju oružje, da ih neće niko dirati, oni su oružje predali i ljudi su se vraćali kući, tako smo se i mi vratili kod tog čoveka. To nam je prijatelj bio jedan, u stvari, prijatelj od mog brata, 6

Lovas IV Soko Joševački tamo smo došli, pa kao tamo, šta ja znam, lakše ćemo odande. Nisam ni znao koliko će to trajati, ako treba u šumu, ovo, ono pobeći, šta ja znam, dok se sve to ne smiri. Takvo je bilo razmišljanje, ali jednostavno, nismo mogli pobeći, nismo mogli ništa, kada je to sve se desilo u petnaest, dvadeset minuta, jel, jer su oni odatle, kažem, krenuli i došli i tako, tako da smo mi iz Iloka jedno četiri dana pre tog napada došli u Lovas i bili kod tog Pere Badanjka u kući, jel. A eto, i njega su posle ubili, čuo sam, kada, ne znam, znam da je ubijen. Ubili su mu oca i mater taj dan, to sam video, jel, a on je posle ubijen, kada, ja ne znam, jer nisam bio tu.

ZAMENIK TUŽIOCA: Rekli ste, mi iz Tovarnika u Lovas, u Ilok i nazad u Lovas.

Svedok GRGIĆ: Mislim, mi, mislim na brata, decu i mamu, nas petoro, njih četvoro, u stvari, da, brat, dvoje dece, snaja, mama i ja.

ZAMENIK TUŽIOCA: U tom trenutku kada ste bili, jeste li bili svi zajedno, svih petoro vas u istom podrumu?

Svedok GRGIĆ: Svi smo bili u istoj kući, jel, kod tog čoveka, šta ja znam, ja sam imao neku svoju malu sobicu, tu sam imao kauč, neki krevet, šta li, neki ormarić, ništa, mala sobica, ono što se kaže, dva sa dva, jel.

PREDSEDNIK VEĆA: Glasnije, gospodine Grgiću, molim Vas, jer ovo što sada pričate, posle će morati da se kuca transkript, bojim se, neće se čuti ni to.

ZAMENIK TUŽIOCA: Jeste li svi zajedno prešli posle u kuću gde je podrum, svih petoro?

Svedok GRGIĆ: Da, svi smo, eto, ja sam uzeo, recimo, jedno dete, brat drugo i prešli smo, ovi su prešli preko, što kažu, peške, jer deca su bila onda, jedno je išlo, trebalo ići u prvi razred, a ovo drugo još nije, bilo je malo, dve cure što je on imao. Mi smo ih preneli u podrum i svi zajedno smo ušli, kažem, to je već ono praktički, više nisi mogao ni izaći ni...

To je, kažem, došlo naglo, odjednom, oni su tu bili, iz tih bašča krenuli, jel, tako sam čuo, a i video sam, jer oni kada su išli u napad, oni su poveli sa sobom Nakića i ovog «Lisca» nekog iz Tovarnika, oni su bili tamo zarobljeni kod tog Cvejića u podrumu, njih su vodili kao ispred sebe zbog mina tamo, tako mi je pričao taj Nakić, jer njega sam, kada sam izbegao iz Tovarnika, sreo u Opatovcu na mostu, on je bio sav krvav, izubijan, navodno su ga tukli kundacima ono i terali da peva neke pesme, i šta ja znam, i njega su zatvorili u toj nekoj kući, pa tu gde smo mi bili možda deset, petnaest kuća dalje. Čija je to kuća, ja ne znam, jer Krnjajića ili nečija, onda je rekao da je Krnjajića, ja ne znam. U tu kuću u podrumu su njega zatvorili isto i kada su oni, tu su oni kažu bili, koliko je bilo, ja ne znam, bili su u toj kući celu noć, pili, jeli, i šta ja znam, i ujutru su onda, jel, rasporedili se, otišli, krenuli u napad, a on je ostao u tom podrumu sam i onda on kaže, «nisam znao šta da radim», bojao se, žena i deca su mu bili u Šidu, navodno mu je Krnjajić rekao «nemoj da bežiš, znaš da su ti deca i žena kod nas», a neko mu je rekao kao pre da su mu žena i deca pušteni za Bosnu, tako da on nije bio siguran, ali odlučio se pobeći i pobegao je i on. On je još ranije, mislim, već je tamo me dočekao. Eto to sam čuo od njega tada, taj dan, posle, tako da oni su tu, eto, iz tih bašča krenul, što kažu, gde smo mi bili, odatle su krenuli sa napadom, jer su od šume došli.

ZAMENIK TUŽIOCA: Kako se zove taj čovek, da li je živ i znate li gde živi?

Svedok GRGIĆ: Nakić taj?

ZAMENIK TUŽIOCA: Da. Svedok GRGIĆ: Živi u Tovarniku, kako je on, jel Dragan, Dragan Nakić ja mislim, živi sada u Tovarniku. On je bio vođen na napad, on i taj «Lisac» što ga zovu, kako se on sada zove i preziva, ja i ne znam. On je, on je, «Lisac» im je navodno pobegao, navodno, pobegao im je, on je negde oko tri sata u noći, tu noć je on pobegao njima, kroz kukuruze, jer kroz kukuruz su oni valjda išli i neko je rafal ispucao na njega, navodno, jel. Posle sam ja čuo, kao on je platio to, nije on to pobegao, nije bitno sada jel platio ili, uglavnom on je 7

Lovas IV Soko Joševački njima pobegao i rafal su oni ispalili za njim, a ko je ispalio. Ja taj rafal sam čuo, to je bilo oko tri sata, pola tri, celi rafal i ništa više i video sam, čuo sam da je tu negde blizu, ali nisam znao šta je i taj «Lisac» je onda pobegao za Opatovac i tamo je neki telefon, štab, šta ja znam, javio u Lovas da se sprema napad ujutru u sedam sati, on je to negde oko pet javio. To sam čuo kao naknadno, tako da su oni, kao čuli, znali da će biti napada, ali nisu, i ja sam sam čuo, pa nisam verovao, jer sam i u Tovarniku sto puta sam čuo, malo, malo, svaki drugi dan, napašće ujutru, napašće noćas, napašće, jel, tako da bio sam sit, što kažu, napada, šta ja znam, ali tako je bilo, napali su, a on je znao, jel, u koliko sati, on je rekao, u sedam sati će napasti, jer je čuo kada je sa njima išao. A ovog drugog Nakića zatvorili su u podrum u toj kući gde su oni bili većina, šta ja znam njih, ne zna ni on koliko, ali njih bar dvadesetak i više su bili u toj kućici celu noć, jeli i pili. Sada, ko je bio, ja ne znam.

ZAMENIK TUŽIOCA: Gde je ta kuća?

Svedok GRGIĆ: Pa, to, ja ne znam kako se zove ta ulica, to je...

ZAMENIK TUŽIOCA: To je u Lovasu kuća?

Svedok GRGIĆ: Da. ZAMENIK TUŽIOCA: Na ulazu u Lovas?

Svedok GRGIĆ: Ne, ne na ulazu, na kraju, to je tamo, što kažu, prema mlinu, pa ta zadnja, to je zadnja ulica, dole su bašče prema šumi, kraj, kada se uđe u Lovas, pa na levu stranu, zadnja ulica popreko ovako, jel, tu je kraj. To je, ta kuća je negde na kraju te ulice, dole je taj Surduk, šta li je, on kaže, samo je, čim je izašao iz tog podruma u bašču Surduk neki, kroz taj Surduk je on došao u Opatovac, kako oni zovu taj deo Badnjara, šta li je, ja ne znam, ja tuda nikada nisam bko, nisam prošao, ne znam, ali mi smo tu blizu bili, možda deset kuća dalje od te kuće, jel.

ZAMENIK TUŽIOCA: Kada su došla ta dvojica u dvorište i kada su Vas zvali među njima, rekoste i Zoran Tepavac, Vama poznat i jedan nepoznati?

Svedok GRGIĆ: Da, i jedan nepoznati, Zorana sam ja kada sam ga video, znam da ga poznam, ali nisam znao da je iz Lovasa, možda i u onom strahu, šta ja znam, jednostavno nisam znao. Vidim, znan dečka, ali nisam znao odakle je, šta je, nego onda, jel, posle kada su oni izašli, onda mi ta žena gde smo mi bili, Nada Badanjak, onda ona kaže, «pa to je», kaže, «Zoran Tepavac, tu naš sused, nije daleko, možda ta ulica ili druga ulica, ne znam», tako da sam onda znao da je iz Lovasa, ali mislim, poznat mi je bio, znan da sam ga negde viđao, ali nisam znao gde, jel, ali, eto, iz Lovasa je, jel.

ZAMENIK TUŽIOCA: Da li je imao neku uniformu i kakvu uniformu?

Svedok GRGIĆ: Imali su šarenu uniformu, maskirnu i jedan i drugi i kažem, imali su amblem, sada na kojoj, mislim na desnoj ruci, «Policija SAO Krajina» je pisalo, i jedan i drugi, imali su automat i imali su „zolju” i jedan i drugi na ramenu, pa sam ja ono pomislio, šta ja znam, rekoh, šta će im „zolja”, jel, tamo ništa nije bilo ni oružja, kakvi tenkovi, što će im „zolja”, to sam rekao. A posle kada sam iz Opatovca gledao gore, jel, gore ono, gori, jel, što kažu, pola sela, oni su tim „zoljama” palili kuće koje su hteli i šta ja znam, ispuca „zolju” u kuću i zapali. Verovatno su zbog toga nosili i šta ja znam, jednim dobrim delom, zbog toga su imali „zolje”, verovatno.

ZAMENIK TUŽIOCA: Ako se sećate, možete li nam malo bliže opisati tog drugog, kako rekoste, plavi?

Svedok GRGIĆ: Pa, plavi, visok, onako, kako da kažem, zgodan dečko, ja ga nikada ni pre nisam video, ni posle. Ja verujem kada bih ga ja sada video, da bih ga poznao, a ja jako dobro pamtim face, imena ja odmah čujem i odmah zaboravim, imena, brojeve i to, nikada nisam pamtio. Facu pamtim kada jednom vidim, ja znam da sam ga video, jedino možda ne znam gde, i šta ja znam, ali ja verujem kada bih ga video, da bi ga prepoznao, da bi rekao, e to je taj, ali ne znam ni kako se zove, ni...

8

Lovas IV Soko Joševački ZAMENIK TUŽIOCA: Da li ste...

Svedok GRGIĆ: Plav, visok i on je pričao, on je pričao sve, jel, ono, Zoran je samo stojao i gledao, jedino što je rekao, kao, jel, ovo je Tovarničanin, brata su izveli, a Zoran je samo šuteo i stojao. Verovatno zato što je tu, jel, nije jednostavno kod komšije u kuću ući pa sa oružjem što kažu. Možda, on je više onako kao malo, kako da kažem, imao i neki strah, tako sam ja bar stekao dojam, a sada ne znam, a ovaj je ono malo, mada kažem, nije niko nikoga ni udario ni ništa, samo...

ZAMENIK TUŽIOCA: To se sve dešava u podrumu?

Svedok GRGIĆ: Sve u podrumu, da. A taj je podrum ulaz, iz dvorišta odmah onako vrata otvore se željezna i dole ideš i ta vrata su i bila otvorena, oni su samo došli do podruma, «ima li koga, bacam bombu odmah» i ušli su i eto kažem, predžepali, ovamo, onamo, izašli, izveli brata i izašli su i posle se taj vratio nakon par minuta i kaže, «ovog Tovarničana smo streljali, za njim je raspisana poternica».

ZAMENIK TUŽIOCA: Čekajte...

Svedok GRGIĆ: A ko je raspisao, kada, šta?

ZAMENIK TUŽIOCA: Kada su se njih dvojica pojavili tu, ako sam Vas dobro razumeo, oni su prvobitno otišli, jel tako?

Svedok GRGIĆ: Oni su? Oni su došli, nas predžepali, uglavnom, šta ja znam, nikom ništa i idu, kao, «nemoj da ko izlazi van, tu budite, samo nemojte izlaziti van» i krenuli su da idu, krenuli, ovaj se već popeo, taj plavi na jedno dve stepenice, otprilike, Zoran je ono još zastajao i onda se on okrene i kaže, «Zorane, jel sve u redu?:», kaže Zoran, «je, samo je ovo Tovarničanin». I on, taj plavi, se okrene, dođe do brata i kaže, «ti si iz Tovarnika?», «Da», «Hajde sa nama»; uhvati ga za ruku i izvede ga vani i kaže kao, njemu rekao, «ideš na ispitivanje», tako je rekao i otišli su i onda se vratio za par minuta, ono kada su ga streljali, jel, vratio se i rekao, ovoga, «ovog Tovarničana smo streljali, za njim je raspisana poternica». E sada, kakva poternica, ko je raspisao...

ZAMENIK TUŽIOCA: Da li se vratio sam ili sa Tepavcem?

Svedok GRGIĆ: Sam, sam se vratio, samo je to rekao i izašao odmah vani, ništa nije.

ZAMENIK TUŽIOCA: Rekoste, posle nekoliko minuta se vratio?

Svedok GRGIĆ: Posle nekoliko minuta.

ZAMENIK TUŽIOCA: Da li ste u tom međuvremenu od odvođenja do njegovog povratka tu, da li ste čuli neke pucnjeve ili nešto?

Svedok GRGIĆ: To se pucalo non-stop, jer oni su tu, ja sam čuo i trku i ono komešanje, to se pucalo, iz šta ja znam, dvadeset, trideset oružja, tako da kažem, ja jesam došao i do vrata i ono tobož načuljio uši da li ću šta čuti, ali ništa nisam mogao čuti, kada se to pucalo ono, nikakav ja posebno nisam čuo ni rafal ni pucanj, to je, što kažu, gruvalo, jel iz raznoraznog oružja i tako.

ZAMENIK TUŽIOCA: Kada ste izlazili napolje i kada ste se kretali posle, da li ste izuzev njih dvojice videli još nekoga od tih vojnika napadača?

Svedok GRGIĆ: Nikoga više nije bilo, ja nisam izlazio dok je, kažem, video sam samo posle u autima, prepoznao sam Duleta Grkovića, on je vozio «senatora», to je bio od direktora Zadruge auto, on ga je vozio i u njemu je još bilo četvoro, petoro njih i još jedan auto iza, ne znam sada koje je marke, išao, beli je uglavnom bio, isto je to zadružni neki auto i isto u njemu četvoro, petoro, oni su se provozali kroz tu ulicu i otišli su, ja sam se sakrio iza tih cigala, njega sam prepoznao, ove nisam. E sada...

ZAMENIK TUŽIOCA: Kada ste našli brata, znam da su pitanja vrlo neprijatna za Vas, na kojoj udaljenosti otprilike od te kuće gde ste bili u tom podrumu, da li u istoj ulici ili na nekom drugom mestu?

Svedok GRGIĆ: Ne, ne, ne, jer ta kuća je, kako da Vam kažam, na ćošku, ćošak, jel i 9

Lovas IV Soko Joševački sada, mi smo bili u ovoj kući preko, a ovo je prekoputa. E sada, koliko cesta deli od te kuće, preko u kanalu samo kao ćuprija, pa, šta ja znam, od samog ulaza podruma, recimo, do samog mesta gde sam ga našao, ne znam da li ima deset metara, deset metara, otprilike,

hajmo reći, to je mali kanalić, ono kao ćuprija, jel, kanalić odavde i ćuprija preko i tu odmah, nije to neka ni ćuprija, kao prolaz više i tu u tom kanalčiću je, kao malo i niže od ovog terena i tu je ležao na stomaku onako izrešetan, ovo mu je sve onako jaknu probili, 10

Lovas IV Soko Joševački sve mu je bilo krvavo, šta ja znam i ovo mu je bilo razbijeno, čeljust, sve, verovatno su.

PREDSEDNIK VEĆA: Ne čujem, gospodine Grgiću, molim Vas. Svedok GRGIĆ: Kažem, čeljusti, ovo mu je sve bilo raznešeno, jer je, verovatno su ga posle iz pištolja ili šta ja znam, u glavu samo su ga tu potrefili, pa su kao, onako, bilo kao otkinuto sve, jel, ta čeljust, a kažem, ovi isto ta Cecilija i Danijel, ti roditelji od Pere, oni su isto bili u glavu ustreljeni, kažem, kraj ove je bio, stajao mozak gomila, kraj njega je samo lokva krvi onako, on je bio više kao sedio, ona je ležala na leđima, on je, kao da je seo i

sedeo uz zid, naslonjen bio i lokva krvi, ona je curila iz te rupe, rupa se videla, njemu sam baš video rupu, tu negde je bila.

ZAMENIK TUŽIOCA: Da li ste na telu Vašeg brata eventualno mogli videti, uočiti povrede od vatrenog oružja?

Svedok GRGIĆ: Pa, kažem da je bio sav na leđima, ovo je bilo sve krvavo, ja sam malo pipao, sve mekano, izbušeno. Ja mislim, po mom da je ono, rafalom ili šta ja znam, dobio je tu po prsima, plus metak u glavu, jel, posle verovatno i to mu je bilo razvaljeno, taj deo 11

Lovas IV Soko Joševački čeljusti kao visio je, valjda su ga tu pogodili, šta ja znam. Ja sam ga posle pokrio plahtom, kažem, ja sam ga u prvom momentu hteo zakopati, ali nisam ga ja sam mogao ni odneti ni izneti, mislio sam da će mi pomoći taj Danijel. Kada sam došao u dvorište, mrtav i on i žena, beži vani, tamo, vamo i onda mi je ta njihova snaja Nada posle dala plahtu iz kuće, jer ona je kao meni, «idi kod svekra, idi kod svekra, on će ići sa tobom». Ja nisam hteo reći da je ubijen, pa kaže, «Idem ja sa tobom» i ona iskoči sa mnom i tamo kada je došla u dvorište, oni leže, ona ono, reče, «jao krv» i dade mi tu plahtu, ja ga pokrio, jer su već počele muve, jer to je bilo tako, jedanaest, možda i dvanaest, pola dvanaest, već muve napadaju, kerovi njuškaju. Sunce je bilo fino, toplo, ono, to jutro je bila malo magla, posle Sunce je bilo kao usred leta, što kažu. I onda sam ga ja pokrio plahtom tom, a oni ga nisu videli, ni žena ni mama, jel, oni nisu izlazili, ali su znali da je ubijen, jer je došao i rekao, «ubili smo ga» i onda su one onda jauk i šta ja znam. Ja sam posle, doktor mi je dao Kačar te inekcije, ja sam im dao, popili su sa vodom i tako, oni su tamo plakali, jaukali celo vreme, ali ga nisu videli i nisam im ni ja rekao da sam ga našao. Oni su mene ispitivali, jel, kad god izađem i uđem, jesi ga našao, jesi ga video, rekoh, nisam, odveli su ga, jer nisam im hteo reći da možda izlaze i oni pa da vide ili šta ja znam. Rekoh, «pretražio sam sve, nisam ga našao, odveli su ga, e sada, kuda su ga odeli, možda ga i nisu ubili», tešio sam ih, rekoh, «možda ga i nisu ubili», pa kaže, «a, on je tako rekao», jer sam to više njih ono malo da utešim, ali....

ZAMENIK TUŽIOCA: Vi ste uspeli, pobegli ste tog dana, a Vaša majka, snaha i deca?

Svedok GRGIĆ: Oni su ostali, oni su ostali još, sada koliko dana, šta ja znam, možda još jedno petnaestak dana ili više su ostali tamo kod te Nade još u kući, jel. E onda, navodno posle su tog njenog muža Peru Badanjka kada su ubili, tamo, vamo, koji je to dan bio, ja ne znam, onda je, su oni tražili propusnicu. Snaja je bila, ona je bila tamo nastavnica, učiteljica u Lovasu, ona je inače profesor biologije i hemije i tamo je radila kao nastavnica, i šta ja znam, i svi su je i znali i tražila je propusnicu i navodno da joj nisu dali odmah. Ona kaže da je išla kod Devetaka, to sam čuo priču od nje, išla je kod Devetaka da joj da propusnicu, još ona kaže, «Šta ću ja tu, muža ste mi ubili, zašto, tamo, vamo», a on kaže, «on je radio ono što», tako ona kaže, «radio je ono što nije smeo, kaže ona, «šta je to radio, recite mi šta je radio», kaže, «da bi ga ubili, ja ne znam». A on je navodno odgovorio, kaže, «kada se muž kurva, žena uvek zadnja sazna», to je bio odgovor, uglavnom nije dobila propusnicu nego par dana posle preko neke veze ili, šta ja znam, tako, neko joj je malo pomogao, «dođi ujutru, dobićeš» i dobila je. Onda su je odvezli i nju i mamu i ko je još, ja sada točno ne znam ko je sa njima još bio, kombijem zadružnim, vozio je, on je radio u Zadruzi, kako se zove, Rudić, Rudić, kako se zove, ne znam, ja znam brata mu Mirka, on je bio u «Šumariji». Znam i njega, samo ne mogu da se setim kako se zove, njih dva brata, Mirko Rudić i taj, Mirko je radio u «Šumarijil» kao blagajnik, a on je radio u Zadruzi kao mehaničar, a kako se zove, ne znam, uglavnom on je vozio kombijem do Šida.

I onda su oni iz Šida otišli kod jednog rođaka i bili su tamo dan, dva i onda su autobusom iz Šida otišli za Brčko, iz Brčkog u Buljaj, i tako dalje.

ZAMENIK TUŽIOCA: Posle svih tih događanja, kada ste se sastali kao porodica i posle, da li ste sa Vašom snahom, sa nekim poznanicima, komšijama razgovarali i da li Vam je neko pričao šta se sve to događalo tih dana u Lovasu, ko je mučen, ko je ubijen, gde, kada, kako?

Svedok GRGIĆ: Nisam se sastajao sa nikim kada je sve to tako bilo razdvojeno, kako da kažem, oni su, recimo, završili u Opatiji u hotelu, majka, deca, ja sam već počeo raditi u «Virovitici», jer ja sam radio u «Čazma-transu» Vukovar u radioni kao mehaničar i onda posle kada sam se ja javio, kada sam ja izašao, javio sam se u «Čazmu», pošto tri plaće nisam dobio, jel, došao da mi daju neke novce, oni kažu, «ne možeš dobiti ništa, plaće su 12