Proizvodnja zaborava 1.

Soko Joševački

Soko Joševački

Proizvodnja zaborava

2

Soko Joševački

Proizvodnja zaborava PREDGOVOR

Ravnodušnost nije početak, ona je kraj. I, zato, ravnodušnost je uvek prijatelj neprijatelja, jer ona pomaže agresoru nikad njegovoj žrtvi, čiji se bol uvećava ako su on ili ona zaboravljeni. Politički zatvorenik u svojoj ćeliji, gladna deca, izbeglica beskućnik ne odgovoriti na njihovu patnju, ne olakšati njihovu samoću nudeći im iskru nade znači proterati ih iz ljudskog pamćenja. A negirati njihovu ljudskost mi izdajemo svoju.

Ravnodušnost, onda, nije samo greh, ona je i kazna. I to je jedna od najvažnijih lekcija u dalekosežnim eksperimentima s dobrom i zlom u ovom odlazećem veku.

ELI VIZEL (ELIE WIESEL), Dok završavam ovu knjigu, sedam godina nakon što je Dejtonski mirovni sporazum okončao troipogodišnji rat u Bosni, mediji i javnost u zemljama zahvaćenim tim ratom u Srbiji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini još su rastrgnuti između dve krajnosti: negiranja ili obznanjivanja zlodela devedesetih.

Odvija se serijska debata za učinjene ratne zločine. Jedna strana kritikuje „moralni fundamentalizam” onih koji zahtevaju podnošenje računa za učinjene ratne zločine: njene pristalice smatraju da se „ne treba prenemagati nad tragedijom za koju nema leka”. Druga strana upozorava da je reč „tragedija” ovde neprimerena jer se njome prikrivaju zločini nad nevinim ljudima. Ona poziva na tri nivoa odgovornosti: krivičnu, onih koji su naređivali i činili zločine; moralnu, onih koji su oblikovali javnost, inicirali i opravdavali učinjena zlodela; i političko-istorijsku, onih koji su godinama podržavali zločince na vlasti.

Ta rasprava ne tiče se samo prošlosti. Ona se i te kako tiče i budućnosti. Oštre razlike o tome kako se odnositi prema zločinima ispoljavaju se i među inostranim sponzorima mirovnog procesa na Balkanu. Neki od njih veruju da bi insistiranje na odgovornosti u sudovima, u političkom životu, u medijima moglo potkopati mirovni proces. Drugi su uvereni da je obznanjivanje ratnih zločina sama suština tog procesa: da bi se odala počast žrtvama, da bi se preživelima dao osećaj zadovoljavanja pravde i uvažavanja njihove patnje, da bi nevini na svim stranama mogli da krenu putem pomirenja.

Sve to u velikoj meri zavisi od medija, od kojih većina i sedam godina nakon rata ostaje u rovovima nacionalizma u čijem su kopanju odigrali neslavnu glavnu ulogu.

Ovo i jeste knjiga o ulozi medija u bivšoj Jugoslaviji najpre u Srbiji, zatim u Hrvatskoj, i najzad u Bosni u buđenju zaboravljenih strahova i mržnji i podsticanju nekad miroljubivih komšija da sumnjaju, mrze, sukobljavaju se i čak ubijaju u poslednjoj deceniji dvadesetog veka. Mediji pod kontrolom vladajućih partija i države koji su u bivšim komunističkim zemljama bili instrument potpune kontrole nad onim što je javnosti dozvoljeno da zna i šta vlasti žele da ona veruje odigrali su neslavnu ulogu u izazivanju balkanskog krvoprolića devedesetih.

3

Soko Joševački

Proizvodnja zaborava UVOD

Knjiga, najpre, nastoji da pruži kratak uvod u razloge, hronologiju i kontekst jugoslovenskih ratova 1991 – 1999 godine. Važno je istaći, da je taj pregled nužno skraćen, jer jugoslovenski ratovi, zbog svoje izuzetne kompleksnosti i neverovatnog bogatstva događaja, zahtevaju posebnu, neizbežno obimnu studiju. Drugi deo knjige nastoji da istakne specifičnosti jugoslovenskih ratova, ono po čemu se oni razlikuju od ostalih ratova, a to je široko rasprostranjena praksa etničkog čišćenja, veliki broj improvizovanih logora i mesta zatvaranja i snažno oslanjanje na paravojne formacije svih sukobljenih strana. Treći deo predstavlja pokušaj da se utvrdi broj poginulih i nestalih u jugoslovenskim ratovima.

To poglavlje ističe teškoće utvrđivanja tačnih brojeva ne samo zbog nepotpunih i često protivurečnih materijalnih izvora vec i zbog političkih manipulacija brojem žrtava.

Iskreno se, naime, nadam da će utvrđivanje tačnog broja žrtava pomoći sprečavanju buduće manipulacije brojevima radi raspirivanja osvetoljubivih i ratobornih emocija.

Postoji mnoštvo raznovrsnih, i uzajamno suprotstavljenih, mišljenja o uzrocima raspada Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Takođe postoje i oprečna mišljenja o tome da li je raspad te države bio neizbežan ili se on mogao izbeći. Najzad, isto se tako razlikuju mišljenja o tome da li razlog raspada treba tražiti u delovanju unutrašnjih ili spoljašnjih političkih faktora. Odgovor na sva ova kompleksna pitanja zahteva produbljeno istorijsko istraživanje koje daleko prevazilazi okvire ove knjige. Ipak, pokušaću da, u najkraćim crtama, pružim nekakav sažet odgovor na sva ova pitanja.

Po Ričardu Holbruku (Richardu Holbrook) postoji 5 glavnih razloga sloma Jugoslavije : „prvo, pogrešno iščitavanja balkanske istorije; drugo, kraj Hladnog rata; treće, ponašanje samih jugoslovenskih lidera; četvrto; neadekvatan američki odgovor na krizu; i najzad, pogrešno verovanje Evropljana da mogu sami da izađu na kraj sa njihovim prvim izazovom nakon kraja Hladnog rata“.

Pod „pogrešnim iščitavanjem balkanske istorije“ Holbruk podrazumeva sklonost dela zapadnih analitičara balkanskih društava da prostor Balkana sagledavaju kao region vekovnih, tradicionalnih, pa, prema tome, i neizbežnih etničkih konflikata. Prema ovom mišljenju (oličenom, na primer, u knjizi Dejvida Kaplana, Balkanski duhovi) Balkan je, prosto, osuđen na hronično stanje etničkih konflikata i ratova, pa je dobar deo zapadnih analitičara jugoslovenske krize, prema Holbruku, usvojio stav da je raspad Jugoslavije još jedna balkanska kriza oko koje se ne može mnogo učiniti. Ipak, ono što ovom mišljenju protivureči je činjenica da su balkanski narodi, i specifičnije, narodi bivše Jugoslavije, uspevali da imaju duge periode mira i stabilnosti, tako da se teško može reći da su konflikt i rat neizbežna sudbina Balkana.

Ono što se da naslutiti iz Holbrukove liste faktora je da on, ipak, implicitno glavninu razloga raspada Jugoslavije vidi u spoljnjim činiocima (1. kraj Hladnog rata; 2. neadekvatni Američki odgovor, 3. nevoljnost ili nesposobnost evropske političke klase da razreši jugoslovensku krizu). Bio bih skloni da Holbruku dam za pravo, ako posmatram isključivo najoštriji period krize koji je kuliminirao u otcepljenju pojednih republika i ratovima 1991-1999. Onda bi se raspad Jugoslaviji lako smestio u istorijski kontekst kraja Hladnog rata i raspada multinacionalnih komunističkih država (Sovjetski Savez; Čehoslovačka). Onda bih udobno mogao govoriti o krahu komuzma i krizi legitimiteta komunističkih partija, koje se ili povlače sa političke scene ili traže nove legitimacijske diskurse: izgradnja građanskog društva, uspostavljanje tržišne ekonomije ili, pak, etnički ili religiozni fundamentalizam.

Međutim, po mom uverenju, kriza jugoslovenskog društva započela je bar desetak 4

Proizvodnja zaborava Soko Joševački godina pre pada Berlinskog zida. U tom se smislu, sasvim slažem sa sažetim Petričevim viđenjem, koje kao suštinski razlog krize poznog jugoslovenskog socijalističkog društva vidi ekonomiju: „Porast nacionalnih napetosti tokom osamdesetih godina bio je vidljiv u celoj Jugoslaviji. Suštinsku odgovornost za to snosilo je ubrzano privredno propadanje zemlje. Rastuća inflacija, opadajući životni standard i zaoštravanje na tržištu rada doprineli su, uz rasprostranjenu korupciju i očigledno slabu ekonomiju, gubitku poverenja u poltičko rukovodstvo… Tokom osamdesetih godina, kada je uz privrednu propast započela i borba oko raspodele sve manjih resursa, sasvim su na videlo izbili sukobi oko izgradnje i vođenja države. Dok se Srbija zalagala za recentralizaciju države, uz očuvanje socijalističkog državnog uređenja, Slovenija i Hrvatska su prednost davale konfederaciji savezne države sa u velikoj meri nezavisnim republikama i istovremeno pojačavanju pluralističkih i privredno-tržišnih struktura”.

Lično uverenje autora je da je raspad Jugoslavije počeo na Kosovu, 1981. godine i da se upravo na Kosovu proces raspada i završio, ratom 1999. godine. Kosovska krize javno je izbila masovnim demonstracijama kosovskih Albanaca marta 1981. godine.

Demonstracije su kao glavni politički cilj istakle zahtev da Kosovo prestane da bude autonomna pokrajina u okviru Srbije i postane republika, ista kao i ostalih šest republika koje su činile jugoslovensku saveznu državu. Važno je istaći da je vođstvo ondašnjeg Saveza komunista Jugoslavije proglasilo demonstracije nacionalističkim, smatrajući da iza zahteva za pretvaranje autonomne pokrajine u republiku, zapravo stoji skrivena namera da se Kosovo otcepi od Jugoslavije i sjedini sa susednom Albanijom.

Treba reći i to da većina stanovnika ondašnje SFRJ nije razumela demonstracije iz 1981. godine. Prosečni građanin Srbije smatrao je da su Albanci u Automnoj pokrajini Kosovo dobili „sve“ i da pokrajina ima de facto status republike. Demonstracije su otvorile jednu tabu temu koja će narednih 6 godina dominirati jugoslovenskim medijima. Otvara se tema masovnog iseljavanja Srba i Crnogoraca. Srpski i jugoslovenski komunisti tvrde da se nealbanci masovno iseljavaju sa Kosova zbog diskriminacije, pritisaka, pretnji i nasilja.

Takođe se govori o učestalim silovanjima srpskih žena i devojaka, uništavanju letine, uništavanju srpskih spomenika kulture i skrnavljenju grobalja. S druge strane, albanski lideri Saveza Komunista Kosova tvrde da se iseljavanje dešava iz prevashodno ekonomskih razloga, zbog činjenice da je pokrajina najsiromašniji deo SFRJ i region sa najvećom stopom nezaposlenosti.

Ono što je pak izvesno, jeste da se na Kosovu, nakon Drugog svetskog rata, demografska struktura stanovništva jako promenila u korist Albanaca (usled kombinacije visokog fertiliteta i sve nižeg mortaliteta), dok je, s druge strane, „između 1961. i 1981. pokrajinu napustilo oko 100 000 pripadnika slovenskog življa”, tako da početkom 90-tih Albanci, dostižu 90% stanovništva.

Rastuće nacionalno raspoloženje u Srbiji stanje na Kosovu vidim kao posledicu Ustava iz 1974. koji se sve češće doživljava kao antisrpsko rešenje. Na tom fonu, 1986. godine pojavljuje se tzv. Memorandum Srpske akademije nauka i umetnosti koji zahteva „ograničavanje autonomije , suspenziju odnosa sa Albanijom i potpunu dealbanizaciju pokrajine”. Iako Memorandum nikad nije bio publikovan, već je ostao interni dokument Srpske akademije nauka i umetnosti, brojni analitičari jugoslovenskih ratova smatraju da je upravo ovaj dokument odrazio narastajuće nacionalističko opredeljenje jednog dela srpske humanističke inteligencije.

Nekoliko godina nakon demonstracija iz 1981. godine, počinje samoorganizovanje Kosovskih Srba i Crnogoraca i njihovo stupanje na političku scenu. Tako se, januara 1986. godine, pojavljuje peticija 2 016 Srba iz Kosova polja kojom se za stanje u pokrajini optužuje „albanski nacionalizam i separatizam, a od Beograda zahteva da stane na put 5

Proizvodnja zaborava Soko Joševački daljoj diskriminaciji”, dok februara 1986. godine, grupa od stotinak Srba kreće za Beograd da se kod političkog rukovodstva žali na nepravedne uslove.

Ključni preokret u političkoj metodologiji rešavanja kosovske krize, dešava se 24. aprila 1987, kada je vođa Saveza komunista Srbije, Solobodan Milošević, na Kosovu polju, pred 15 000 okupljenih Srba i Crnogoraca koji su protestovali kada je policija upotrebila silu, bezuspešno pokušavajući da skup drži pod kontrolom, održao čuveni govor u kome je rekao da „Niko ne sme da bije ovaj narod”. U improvizovanom govoru, Milošević je dalje rekao: „Drugovi, vi treba da ostanete ovde. Ovo je vaša zemjla. Ovde su vaše kuće, vaše njive i bašte, vaše uspomene. Nećete valjda napustiti vašu zemlju jer se u njoj teško živi, jer su vas pritisli nepravda i poniženje, Nije nikada bilo svojstveno duhu srpskog i crnogorskog naroda da ustukne pred preprekama, da se demobiliše kad treba da se bori, da se demorališe kad mu je teško” Neki analitičari protumačili su ovaj nastup kao pojavu novog nebirokratizovanog političara koji jasnim govorom izražava svoju istinsku, patriotsku zabrinutost zbog položaja Srba i Crnogoraca na Kosovu. Drugi su, pak ovaj govor ocenili kao neprikriveni nacionalistički istup. Ipak, svi su se složili da je Milošević nastupom na Kosovo polju „zaigrao na nacionalnu kartu” i stvorio sebi ogroman politički kapital koji će istrajno koristiti tokom narednih godina.

Dalji razvoj političke situacije išao je u pravcu redukovanja pokrajinskih ovlašćenja po Ustavu iz 1974. godine: „Pomoću brojnih dodatno donetih odredbi srpskog ustava, u februaru 1989 postepeno je ukinuta autonomija Kosova. Na to su rudari „Trepče” reagovali štrajkom glađu. Zahtevali su ostavku ‘marionetske vlade’ i zadržavanje ustava, najavivivši da će u svojim jamama izdržati sve dok se njihovi zahtevi ne ispune.” Beograd ignoriše ovaj štrajk, a kao reakcija na takav stav na Kosovu izbijaju masovni štrajkovi solidarnosti sa rudarima. Na Kosovo se premeštaju trupe savezne vojske. „Po drugi put od 1981., u pokrajini je zavedeno vanredno stanje. Na stotine lica je uhapšeno. „23. marta 1990. godine, uz jak pritisak i prisustvo vojske i tajne policije, sprovedene su najavljene promene Ustava i to posle burnih glasanja u parlamentu glavnog grada pokrajine. Time je faktički ukinuta autonomija pokrajine“, što je odmah izazvalo masovne pobune i demonstracije. Kao odgovor na ustavne promene, albanski delegati pokrajinskog parlamenta, juna 1990. godine, donose „Deklaraciju o nezavisnosti Kosova“, što navodi srpske vlasti da raspuste parlament u Prištini i uvedu trajno vanredno stanje u pokrajini. Na raspuštanje kosovskog parlamenta, 7. septembra 1990., albanski delegati reaguju donošenjem vlastitog ustava i proglašenjem Republike Kosova.

Posle preuzimanja vlasti na Kosovu, usledilo je ono što se naziva „srbizacijom institucija“: policija prelazi pod okrilje srpskog MUP-a (april 1990.), a u „leto 1990. srpske ustanove su preuzele lolakne radio i TV stanice, dok su zaposleni albanske narodnosti izbačeni na ulicu.“. „Srbizacija” je zahvatila i druge institucije: „pod izgovorom da ne raspolažu potrebnim stručnim zvanjima, sproveden je veliki talas otpuštanja albanskih lekara“. Što se tiče preduzeća, Parlament Srbije je utvrdio etnički ključ za zapošljavanje: „firme su naterane da na svakog zaposlenog Albanca, zaposle i po jednog Srbina ili Crnogorca. Pored toga, od albanskih saradnika se tražilo da potpišu izjavu lojalnosti u kojoj su morali da izraze svoju saglasnost sa politikom Srbije. Ako bi se neko usprotivio, dobio bi otkaz. Na ovaj način je samo tokom jedne godine oko 45% albanskih radnika zaposlenih oba pola izgubio svoja radna mesta. Posle nekoliko godina se ovaj udeo udvostručio na 90%“.

Kao posledica mera preduzetih od strane rukovodstva Srbije, i kao posledica razočarenja držanjem albanskih članova kosovskog parlamenta koji su podržali promene Ustava, Albanci sve više formiraju partije, prevashodno na etničkoj osnovi, od kojih je 6

Proizvodnja zaborava Soko Joševački najznačajnija LDK pod rukovodstvom Ibrahima Rugove, formirana 23. decembra 1989., koja za manje od 2 meseca okuplja 200 000 članova.

Kao odgovor na represivne mere srpskih vlasti Albanci organizuju nenasilan otpor.

Ovakav otpor je prevashodno motivisan činjenicom da Albanci u nasilnom otporu ne bi imali nikakve šanse. Pored nenasilnog otpora, kosovsko albanska politička akcija se usredsredila na konstruisanje paralelnih institucija. Kosovska vlada se 1992. seli u Bon, a Albanci zaposleni u inostranstvu počinju da uplaćuju 3% mesečnih prihoda za tu vladu.

Na Kosovu, Albanci uvode svoj sistem oporezivanja, a 90% prikupljenih sredstava se troši na finansiranje sopstvenog sistema obrazovanja. „U ekonomiji, „Albanci su se potpuno usredsredili na izgradnju malih privatnih preduzeća, kao i na svoju emigraciju na rad u inostranstvu…u periodu 1989-98. oko 400 000 kosovskih Albanaca, pretežno muškaraca, napustilo je svoju domovinu i krenulo u pravcu srednje i zapadne Evrope, mnogi od njih i zbog toga da bi izbegli regrutaciju u JNA”.

Uporedo sa razvojem paralelnih institucija, odvijao se i bitan razvoj na političkom planu: „posle Deklaracije o nezavisnosti Slovenije i Hrvatske u junu 1991. i političko rukovodstvo kosovskih Albanaca je promenilo kurs tako što se odlučilo da zahteva nacionalnu nezavisnost. Stanovništvo je potvrdilo ovaj kurs na referendumu održanom između 26. i 30. septembra; 99% glasača izjasnilo se za nezavisnost. Nakon što je ustav prilagođen ovom rezultatu, 19. oktobra 1991. doneta je Deklaracija o nezavisnosti. Maja 1992. usledili su parlamentarni izbori na kojima je LDK zadržala dominantnu poziciju: ona je dobila 76% glasova. Na istovremeno održanim predsedničkim izborima Ibrahim Rugova je kao jedini kandidat osvojio 99,5% glasova. Dok su srpsko/jugoslovenske snage bezbednosti dozvolile da se održe izbori na Kosovu, mada nisu priznale njihove rezultate, dotle je albansko stanovništvo kasnije bojkotovalo sve izbore na srpskom i jugoslovenskom nivou (oni odbijaju ponudu srpske političke opozicije da zajedno izađu na izbore i zajedno obore Miloševića, na izborima 1992. godine)….

Po držanju albanskog političkog rukovodstva u ovoj situaciji prepoznatljiva postaje strategija koja će ostati karakteristična za dalji razvoj, a zasniva se na sledećim premisama: LDK je sistematski odbijao da prizna legitimnost srpskih institucija na Kosovu, i sve nade je polagao u intervenciju ‘međunarodne zajednice’ radi postizanja svojih političkih institucija”.

Londonska Konferencija o Jugoslaviji, avgusta 1992., na kojoj je kosovska delegacija imala samo status posmatrača, i na kojoj se nije raspravljalo ni o kakvoj nezavisnosti Kosova, i naročito, Dejtonska konferencija na kojoj se na izričit Miloševićev zahtev nije uopšte raspravljalo o Kosovu, bili su posebno gorka iskustva za političke predstavnike kosovskih Albanaca. Naročito je Dejtonska mirovna konferencija, koja je ojačala Miloševićevu međunarodnu poziciju, dovela do razmišljanja da nenasilni otpor ne vodi nikuda i da se nasilje ipak isplati. Dolazi do relativnog pada ugleda Ibrahima Rugove, a na scenu stupaju radikalniji elementi: „Februara 1996. u više kosovskih gradova bačene su bombe na srpske izbegličke kampove. Oko 10 000 prognanih Srba iz Hrvatske naseljeno je na Kosovu ili smešteno u domove. Odgovornost za bombaške napade preduzela je jedna nepoznata organizacija, „Nacionalni pokret za oslobođenje Kosova”. Jedna druga grupa koja je se nazvala „Oslobodilačka vojska Kosova” u isto vreme je skrenula pažnju na sebe bombaškim napadima. Jedna okolnost u susednoj Albaniji išla je na ruku OVK: propast piramidalnih banaka i narodna pobuna i haos, koji je, između ostalog, podrazumevao i pljačkanje vojnih skladišta oružja, doveo je do toga da je to oružje ubrzo stiglo na Kosovo preko severne albanske granice koju je bilo teško kontrolisati” „Od 1997., OVK je imala kampove za obuku u teško dostupnim severnoalbanskim oblastima Kukeš i Tropoja. Na dan 28. novembra 1997. prvi put su se trojica maskiranih 7

Proizvodnja zaborava Soko Joševački boraca OVK pojavili na sahrani jednog učitelja koga su likvidirale srpske jedinice, da bi u govoru pred oko 20 000 ožalošćenih ljudi objavili da je OVK jedina snaga koja se bori za ‘oslobođenje i nacionalno ujedinjenje Kosova’ ” Uskoro, OVK počinje da ubija i Albance članove Socijalističke partije Srbije, tadašnje vladajuće stranke u Srbiji.

Pojava OVK označava najteži period kosovske krize, period pravog oružanog sukoba, između OVK i Vojske Jugoslavije i policije Republike Srbije. U sukobima ginu brojni pripadnici oružanih snaga, ali takođe gube život i brojni civili – bilo kao žrtve namernih atentata, otmica i ubistava, bilo tako što su se zatekli na mestu oružanih sukoba.

Vrhunac sukoba prestavlja period NATO bombardovanja (24. mart – 10. juni 1999.).

Tokom ovog perioda fenomen masovnih migracija (bilo motivisan strahom od oružanih sukoba, bilo pod pretnjom sile) dostiže svoj vrhunac. Rat traje 78 dana i završava se 10. juna, prestankom NATO bombardovanja, potpisivanjem Vojno-tehničkog sporazuma u Kumanovu i usvajanjem Rezolucije UN 1244, kojom se garantuje jugoslovenski suverenitet nad Kosovom.

Sve jugoslovenske oružane i bezbednosne snage napuštaju Kosovo, a trupe NATOa ulaze. Albanske izbeglice se vraćaju svojim domovima a preko 200 000 nealbanskih stanovnika Kosova napušta svoje domove, odlazeći najvećim delom na teritoriju centralne Srbije i Vojvodine.

8

Proizvodnja zaborava Istorija i mit „Niko ne sme da vas bije“ Milošević u Kosovu Polju 24-25. april 1987.

Soko Joševački

Srbi i Albanci na Kosovu i Metohiji vekovima žive zajedno jedni pored drugih, ali bez dovoljno razumevanja. Zajednički život svodio se uglavnom na paralelan život njihovih zajednica sa vrlo malo međusobnog prožimanja. U vreme socijalizma činjeni su pokušaji da se ova dva naroda integrišu. Jugoslovenska komunistička partija i njene transmisije, delimično demagoški, a delimično stvarno, pokušavale su da povežu stanovništvo Kosova u skladu sa ideologijom „bratstva i jedinstva“. Na njihove uzajamne odnose i sudbinu tog regiona presudno su uticali odnosi unutar Srbije, odnosi unutar jugoslovenske federacije, odnosi Jugoslavije i Albanije i odnosi velikih sila prema Jugoslaviji i Balkanu.

Najvažnija pitanja istorije Kosova i Metohije u ovom periodu jesu državni i pravni status Pokrajine, društveni, privredni, demografski i kulturni procesi; odnos Albanaca prema srpskoj i jugoslovenskoj državi; specifičnosti razvoja kosovskih Srba; istorija odnosa Srbije i Srba prema Kosovu, Albancima i kosovskim Srbima; mentalno mapiranje i zamišljanje Kosova i njegovih stanovnika; sukobljeni istorijski narativi Srba i Albanaca o Kosovu, odnos suseda, pre svega Albanije, prema ovom prostoru i ljudima, (zlo)upotreba kosovskog pitanja u politici Srbije i Jugoslavije.

U prvom delu knjige dajem kratak pregled političke istorije kosovskih Srba, od pada Aleksandra Rankovića (1966.) do kraja 1986. godine. Brionski plenum i slom drugog najmoćnijeg čoveka Jugoslavije, označili su novo poglavlje u životu SFRJ. Političke promene posebno su se odrazile na položaj Srba sa Kosova i Metohije. Tada je, posebno posle susreta albanske političke elite sa Titom i Kardeljom (1967.), počela faza albanske dominacije u Pokrajini i svođenje Srba na status nacionalne manjine. Na tom tragu bile su ustavne promene koje su kulminirale donošenjem novog Ustava (1974.). Zatim je proces išao ka svom radikalnom ishodištu.

Druga Jugoslavija je postojala dok je Titov autoritet mogao da prikrije stvarnu i rastuću slabost federalnih institucija. Poput mnogih drugih autokrata, Tito nije sebi odredio naslednika a svoju dugu vladavinu osiguravao je uklanjanjem sa vlasti ljudi koji bi u njemu izazvali sumnju. Poslednje godine njegovog života poklopile su se sa periodom kada je zapadna darežljivost skrivala krajnju istrošenost ekonomske i političke strukture zemlje.

Odmah posle smrti neprikosnovenog gospodara SFRJ, izbila je velika albanska pobuna na Kosovu i Metohiji. Ona je i od savremenika označavana kao najteža kriza sa kojom se Jugoslavija suočila, jer je na javnu scenu stupio masovan albanski pokret koji je želeo odvajanje Kosova od Srbije i Jugoslavije. Politička akcija koja je vođena na saniranju posledica događaja iz 1981. godine, dovela je samo do promene strategije nacionalnog albanskog pokreta. Neke mere su preduzimane, ali sa toliko nedoslednosti i kompromisa da je proces odgovornosti doveden do apsurda, odnosno sveden na izjašnjavanje - za kontrarevoluciju ili bratstvo i jedinstvo.

To je za direktnu posledicu imalo blokadu i onih albanskih političara koji su bili projugoslovenski opredeljeni. Idejno-politička borba, kako se to onda govorilo, ostala je u domenu delovanja državnih organa i svedena je na intervencije policije i usvajanje zaključaka na raznim forumima o „postignutim rezultatima“.

Državna akcija koja je stalno zaostajala za konfliktima, provokacijama i direktnim ugrožavanjem slobode Srba i Crnogoraca, dovela je do stanja koje je pretilo da se pretvori u direktan sukob Srba i Albanaca. Jugoslovensko rukovodstvo nije imalo dovoljno jasan i 9

Proizvodnja zaborava Soko Joševački odlučan stav u pogledu pitanja odgovornosti pokrajinskog rukovodstva. Zvanično je zastupana teza da treba vršiti „pozitivan pritisak“ na kosovsko rukovodstvo kako bi stvari krenule bržim tokom. Tako je samo podstican odbrambeni refleks kod Albanaca i stvoren negativan odnos prema zahtevima za odgovornost njihovog rukovodstva.

Na drugoj strani, život Srba sa Kosova i Metohije odvijao se izvan institucija i oni su, i politički i civilizacijski, sve više getoizirani. Zato je kao neminovnost usledilo samoorganizovanje i alternativni politički pokret. On je bio samonikao i bez ikakve podrške službenog Beograda koji je bio zarobljen položajem Srbije u federalnoj državi i oseđanjem da bi ispunjavanje zahteva pobunjenih Srba ugrozilo „ideale socijalizma“, što je još uvek bio prioritet za srpsku komunističku elitu.

U taj i takav prostor istorija je ubacila Slobodana Miloševića koji je u prelomnom periodu sredinom 80-ih godina prošlog veka krupnim koracima otvarao sebi prostor u političkom sistemu. Da li je on reagovao instinktivno i na koji način je veoma brzo svojim ciljevima podredio masovan srpski pokret na Kosovu i Metohiji, centralna su pitanja drugog dela knjige. Literatura o ovoj temi je oskudna, pa je bila nužna veđa upuđenost na štampu kao dodatan izvor podataka i na svedočenja i sećanja pojedinih učesnika političkog života na Kosovu i Metohiji.

U trećem delu objavljujem stenografske beleške svih govora u noći između 24. i 25. aprila 1987., kao nezaobilazno i potpuno autentično svedočanstvo o tegobnom životu Srba na Kosovu i Metohiji. Šta se dešavalo u Kosovu Polju i o čemu se pričalo, odmah je došlo pod udar političke propagande, pre svega sa albanske strane. U Prištini se naglašavalo kako je skup bio danima unapred pripremljen, da se tačno znalo ko će šta da „kaže i laže“, da je bio ispunjen „uvredama“ na račun Albanaca, da su dominirali „šovinizam i mržnja“ i da je skup u Kosovu Polju danima bio u funkciji „konačnog juriša“ na Kosovo. Smatrali smo da će objavljivanje integralnih govora svih učesnika kosovopoljskog skupa najbolje posvedočiti šta je tačno bilo u pitanju.

Kosovsko pitanje bilo je jedno od ključnih, ako ne i najvažnije pitanje u političkoj i državničkoj karijeri Slobodana Miloševića. Na kosovskom mitu on se uzdigao na pijedestal „nacionalnog vođe“, preko politike prema Kosovu i Srbima na Kosovu održavao se na vlasti, a događaji iz 1999. godine predstavljali su faktički uvod u njegov silazak sa istorijske pozornice. Sam naslov sugeriše da će se i dalje istraživati elementi Miloševićeve politike prema Srbima i Albancima na Kosovu i Metohiji, u onoj meri u kojoj to bude moguće.

ILUZIJE I ČINjENICE 1966.-1986.

Položaj srpskog naroda na Kosovu znatno se pogoršao krajem sedme i početkom osme decenije XX veka. Prekretnicu u istoriji socijalističke Jugoslavije predstavljao je 8. kongres vladajuće partije (1964.) kada su preformulisani programski ciljevi „narodne revolucije“ i AVNOJ-a kao državnog oblika. Ton daljem razvoju događaja dale su rasprave vođene u Komisiji za međunacionalne odnose neposredno uoči kongresa. Komisija je bila pod snažnim uticajem Edvarda Kardelja. Prema njegovim koncepcijama sastavljene su teze za kongres u kojima je izraženo uverenje da je za opstanak i budućnost Jugoslavije glavna opasnost državni centralizam, što je bio uvod u stvaranje nacionalnih država sa nacionalnim ekonomijama.

Takvim stavovima oštro se suprotstavljao Aleksandar Ranković, potpredsednik SFRJ, koga su svi „videli“ kao Titovog naslednika. On je mislio da je republički separatizam glavna opasnost za stabilnost Jugoslavije. Tito se priključio Kardeljevoj struji, nije čak želeo ni da izjednači „dve opasnosti“, kako je to Ranković tražio. Na samom kongresu Tito se prvi put nacionalno izjasnio i to kao Hrvat, što je većinu srpskih 10

Proizvodnja zaborava Soko Joševački komunista zateklo u stanju potpunog šoka. Posle kongresa, naglo su zahladneli odnosi između dva najmoćnija čoveka u Jugoslaviji.

Brionski plenum CK SKJ, održan 1. jula 1966., kada je iz političkog života Jugoslavije odstranjen Aleksandar Ranković, odmah je u zvaničnoj ideologiji instrumentalizovan kao prekretnica u obračunu sa „unitarističko-centralističkim jezgrom u SKJ“. Iz federalnog vrha šireno je uverenje da je plenum dao nov impuls razvoju samoupravljanja i procesu demokratizacije jugoslovenskog društva. Osim toga, plenum je doneo, kako se isticalo, nove poglede na nacionalno pitanje i odnose u jugoslovenskoj federaciji. Ubrzo će se pokazati da je tada započeo proces dezintegracije jugoslovenske države, kao i period znatnog pogoršavanje položaja srpskog naroda na Kosovu i Metohiji.

Srpski komunisti nisu se, kao i uvek, opirali Titovim naredbama. Ranković je otišao bez ikakvog otpora, a samo nekoliko dana posle Brionskog plenuma, na sastanku sa najužim rukovodstvom Kosova i Metohije, Jovan Veselinov, tadašnji prvi čovek komunista Srbije, poručio je da u budućnosti „za političku i sveukupnu društvenu situaciju i celokupni društveni razvoj“ na ovom prostoru odgovara Pokrajinski komitet Saveza komunista i da će on moći samostalno da deluje, „a u tome ne sme niko da ih sprečava, pa ni Centralni komitet Srbije i Jugoslavije“. Fadilj Hodža je to shvatio na sledeći način: „Moramo se razjediniti da bi se bolje ujedinili“.

Na 6. sednici CK SK Srbije (14. i 15. septembar 1966.) prihvaćene su ocene o „diskriminaciji i bezakonju“ koje su vršili „neki delovi Službe državne bezbednosti, naročito prema šiptarskoj narodnosti“ kao drastičan vid „šovinističke prakse“. Aleksandra Rankovića dotukli su Jovan Veselinov, Dobrivoje Radosavljević i Spasenija-Cana Babović: „Centralni komitet SK Srbije u potpunosti prihvata ocene i zaključke Četvrte sednice CK SKJ. Odlučna podrška koju su komunisti i radni ljudi Srbije pružili tim odlukama i zaključcima, izražena je u izuzetno živoj političkoj aktivnosti. Nju karakteriše oštra osuda birokratsko-nacionalističke prakse, političkih zloupotreba, deformacija u Službi državne bezbednosti i drugih negativnih pojava kroz koje se izražavao otpor politici Saveza komunista i zahtevima radnih ljudi za neometani razvitak samoupravljanja i neposredne socijalističke demokratije. Birokratsko-frakcionaška delatnost grupe Ranković - Stefanović koja je pothranjivala ove pojave i bila njihov najopasniji politički izraz, osuđena je sa svom odlučnošću i oštrinom“.

To je bio dobar signal i za Albance. Na 7. plenumu Pokrajinskog komiteta SK, održanom u Prištini 12. oktobra 1966, iz Komiteta i Saveza komunista isključeni su pokrajinski sekretar unutrašnjih poslova Mićo Mijušković, podsekretari Stanislav Grković i Šaban Kajtazi i načelnik pokrajinske Službe bezbednosti Rajko Vidačić. U komisijama (partijskoj i državnoj) koji su ispitivale zloupotrebe u radu Državne bezbednosti po optužbama su se isticali Blažo Ljutica i Ilija Vakić. u diskusiji na ovoj sednici prednjačio je Bora Drmončić, prvoborac iz Prištine, koji je „sav zajapuren“ tražio da se odmah pohapse svi rukovodioci tajne policije. Na rukovodeća mesta u pokrajinskoj policiji dolaze Albanci, a među kosovskim Srbima počinju da napreduju Katarina Patrnogić, Tankosava Simić, Ilija Vakić i Bogoljub Nedeljković. Oni su u svemu podržavali novu nacionalnu albansku politiku.

Tako je počela albanska dominacija nac Srbima i sve veće osamostaljivanje Kosova od Srbije i Jugoslavije. Ti procesi bili su koliko nametnuti, toliko i prihvaćeni od strane 11

Proizvodnja zaborava Soko Joševački mnogih srpskih političara, čime se još jednom pokazali da su oni u politici delovali subjektivno, iz svojih verovanja i ubeđenja, a ne kao predstavnici nacije ili klase. Srpska politička elita poštovala je marksistički diskurs i sebe nije videla kao predstavnika realnosti, već kao predstavnika nečeg budućeg što je tek trebalo stvoriti. Tako je u Srbiji stvarnost bila oblikovana prema idejama, a njihova interpretacija u praksi bila je glavna politička aktivnost.

Za obračun sa Rankovićem u federalnom državnom i partijskom vrhu vezuje se i početak rasprava o političkom jačanju autonomije Kosova i Metohije, njegovom bržem

ekonomskom razvoju i ostvarivanju „pune ravnopravnosti albanske narodnosti u Jugoslaviji“. Sam Tito je govorio da je Kosovo u tom trenutku „probni kamen za sposobnost Saveza komunista“. Odmah posle Brionskog plenuma, unutar albanske intelektualne i dela političke elite pojavio se zahtev za kosovskom republikom. Uglavnom su profesori sa Prištinskog univerziteta tražili status republike, naglašavajući da je to logičan korak posle pada Rankovića. Oni su isticali istorijske (pravo naroda na 12

Proizvodnja zaborava Soko Joševački samoopredeljenje) i etničke argumente. Političari su, međutim, bili oprezniji i realističniji.

Zato je partijski vrh tražio kompromis koji bi se zasnivao na formuli „u praksi republika, formalno pokrajina“. U tom cilju, jugoslovenski vođa primio je, posle dužeg odlaganja, delegaciju Kosova i Metohije koju su sačinjavali: Veli Deva, Ali Šukrija, Ilija Vakić, Fadilj Hodža, Kadri Reufi i Luka Vlahović. Tročasovni razgovor, kome su prisustvovali i Dobrivoje Radosavljević, predsednik CK SK Srbije, i Stevan Doronjski, sekretar IK SK Srbije, održan je 23. februara 1967. u Beogradu.

Prvi je govorio Veli Deva, naglašavajući da su „šiptarski kadrovi“Rankovićev pad dočekali sa olakšanjem, jer su prestala „zlostavljanja šiptarskog življa, tuče osumnjičenih i uhapšenih, insinuiranje i podmetanje kompromitujućeg propagandnog materi- jala, zlostavljanje kadrova“. Deva je naglasio da je nastupila „postplenumska nacionalna afirmacija Šiptara“, da je počelo bućenje njihove nacionalne svesti, da je prošlo vreme „ograničene ravnopravnosti“ i da je otklonjen strah šiptarskog stanovništva za sopstvenu egzistenciju. Potom se između Deve i Tita poveo sledeći dijalog: „Posebno napominjem da je posle abolicije Rankovića došlo do nekog opšteg straha i neizvesnosti šta će sada biti. Neki su govorili da je, eto, drug Tito oprostio Rankoviću. Nisam ja oprostio Rankoviću. Tu su posrijedi mnogi razlozi i spoljnopolitički, i drugi. Kod nas je ta abolicija neke zabrinula, počela da ih izbacuje iz kursa. Neki su se i malo uplašili i počeli da se pitaju šta da rade. Da smo Rankovića sudili i zatvorili, možda bismo doprinijeli da postane heroj i zastava. Sada se on sve manje pominje. To je teža likvidacija nego da je zatvoren, jer bi se u zatvoru osjećao herojem”.

Tito je uveravao kosovske rukovodioce da je nastupilo novo vreme, da će Albanci postati ravnopravni sa ostalim jugoslovenskim narodima, što je u praksi značilo da je otvorio prostor da pokrajina postane element federacije, ravnopravna republikama: „Što se tiče daljeg razvoja Kosova i Metohije, mogu da vam kažem da ćemo o tome voditi računa, u granicama naših materijalnih mogućnosti. Vi ćete imati sva prava koja vam pripadaju, ne samo materijalna, već politička, građanska i druga. Naše odluke mi ćemo nastojati da

13

Proizvodnja zaborava Soko Joševački dosljedno sprovedemo”.

Pošto su signali bili više nego povoljni, kosovski funkcioneri u martu iste godine dolaze na razgovor kod Edvarda Kardelja. I ovom prilikom uvodničar je bio Veli Deva koji je kao osnovnu temu izdvojio pitanje autonomije i probleme nacionalne afirmacije Šiptara u užoj i široj društvenoj zajednici. Deva je na početku rekao da je Pokrajinski komitet SK ova pitanja već razmotrio: „U vezi sa prvim pitanjem pošlo se od ocene da je autonomiju potrebno ispuniti novim društveno-ekonomskim i političkim sadržajem, tj. novim elementima nastalim pod dejstvom opštih društvenih kretanja i razvoja samoupravljanja.

Naime, ocena je u Pokrajinskom komitetu da se sva kretanja koja su do sada dovela do veće afirmacije republika nisu istovremeno odrazila i na položaj autonomija. Autonomna pokrajina kao oblik samoupravljanja ostala je van tih procesa“.

Deva je bio jasan u stavu da je Ustav iz 1963. bio čak nepovoljniji od prvog jugoslovenskog Ustava iz 1946. godine i da je predstavljao smetnju za „društvenu i nacionalnu afirmaciju naroda Kosmeta, a posebno Šiptara, kao većine“. Kao najveći problem istakao je to što Pokrajina nema svoju delegaciju u Veću naroda federalne skupštine, već se ona nalazi u sastavu delegacije Srbije. Drugi veoma važan problem Deva je video u neadekvatnoj „afirmaciji šiptarske narodnosti“ jer ona nije imala svoju državnost: „Na primer, u Ustavu iz 1963. godine o autonomijama se govori samo toliko što se konstatuje da one postoje u okviru SR Srbije. Zato se neki izlaz mora naći“.

Džavid Nimani je govorio da nacionalna prava doživljavaju potpunu afirmaciju u celoj Jugoslaviji, pa je normalno da se to desi i na Kosmetu: „Nema razloga da se izražava iznenađenje ako se pokreću problemi u vezi sa nacionalnim simbolima, a pogotovu nema razloga da se pokretanje takvih pitanja posmatra čak kao težnja za otcepljenjem od Srbije ili Jugoslavije. Zato zahteve treba jasno postaviti, da ne bude nikakvih nejasnoća. Trebalo bi preispitati Statut Pokrajine koji je sada previše skučen. Trebalo bi preispitati i odnose između autonomije, republike i federacije u celini, i ako se nađe da je to potrebno, izvršiti određene izmene u Ustavuu”.

Edvard Kardelj je na početku izlaganja rekao da se teza kako je nacionalno pitanje u Jugoslaviji rešeno revolucijom mora posmatrati u svetlu aktuelnih „demokratskih i slobodarskih zahteva“. Revolucija je jugoslovenske narode ujedinila samo u prvoj fazi, ali su u nacionalnim odnosima počeli da deluju „novi faktori, elementi i karakteristike“. I Kardelj je naglasio da je Brionski plenum bio raskrsnica posle koje se moglo slobodnije i otvorenije razgovarati o novom sadržaju međunacionalnih odnosa: „Sada ta pitanja treba konkretno raščišćavati a dužnost je komunista na Kosmetu da taj pozitivni talas u šiptarskim masama povežu sa sobom, da političke rezultate tih kretanje upišu u svoju korist i da ne dopuste da te tekovine neke reakcionarne grupe sutra okrenu protiv nas”.

I Kardelj je smatrao da je Ustav iz 1963. otišao korak unazad u definisanju odnosa između federacije i autonomije, a to pitanje mogle su da reše samo „najprogresivnije snage i u Srbiji i na Kosmetu“. Kardelj je pohvalio srpske komuniste, „jer su oni imali da izdrže najtežu bitku sa velikodržavnom grupom. Zato oni i dalje predstavljaju pozitivan oslonac svemu što je na Kosmetu izvojevano. Iznete probleme treba svakako rešavati što je brže moguće, ali uvek tako da se ne stvaraju novi konflikti unutar Srbije koji bi uticali u reakcionarnom smislu“.

Kardelj je smatrao da novim ustavnim rešenjima pre svega treba precizirati šta je to autonomija: „Tu se ne radi toliko o preuzimanju nekih kompetencija od Republike, iako će to sada, verovatno, imati takvu formu“. Kardelj se se složio i da treba razmotriti šta treba promeniti u federalnom Ustavu u pogledu sastava i kompetencija Veća naroda, a podržao je i zahteve kosmetskih funkcionera da Pokrajina ima samostalnu delegaciju u Veću naroda. Smatrao je da Pokrajinu treba definisati kao autonomnu zajednicu naroda na 14