Soko Joševački
TUZLANSKA KOLONA II
Soko Joševački
Tuzlanska kolona II
2
Tuzlanska kolona II REPUBLIKA SRBIJA OKRUŽNI SUD U BEOGRADU VEĆE ZA RATNE ZLOČINE Posl. br. K.V. 05/2007
Soko Joševački
TRANSKRIPT AUDIO ZAPISA Sa glavnog pretresa od 06.11.2008. godine PREDSEDNIK VEĆA: Gospodine Hlodik, dobar dan. SVEDOK ZDRAVKO HLODIK: Dobar dan. PREDSEDNIK VEĆA: Mi ćemo vas saslušati u svojstvu svedoka. Vi ste već bili saslušani u prethodnom postupku 15. juna 2007. godine i saslušani ste 02. novembra '94. Hoćete nam najpre reći vaše lične podatke, vaše puno ime i prezime je? Svedok HLODIK: Zdravko Hlodik. PREDSEDNIK VEĆA: Vi ste rođeni koje godine? Svedok HLODIK: 21.09.1962. godine u Požegi. PREDSEDNIK VEĆA: Od oca? Svedok HLODIK: Zdravka. PREDSEDNIK VEĆA: Recite vaše prebivalište gde je? Svedok HLODIK: Sombor, Beogradska 30 a. PREDSEDNIK VEĆA: Šta ste po zanimanju? Svedok HLODIK: Lekar. PREDSEDNIK VEĆA: Kao svedok dužni ste da govorite istinu, davanje lažnog iskaza je krivično delo, niste dužni da odgovarate na pitanja ukoliko bi odgovorima sebe ili nekog vašeg bliskog srodnika izložili teškoj sramoti i znatnoj materijalnoj šteti ili pak krivičnom gonjenju, da li vam je jasno to? Svedok HLODIK: Jeste. PREDSEDNIK VEĆA: Ja bi vas zamolila da pročitate tekst zakletve naglas. Svedok HLODIK: Zaklinjem se da ću o svemu što pred sudom budem pitan govoriti samo istinu i da ništa. od onoga što mi je poznato neću prećutati. Svedok upozoren, opomenut, zaklet, pa izjavi: PREDSEDNIK VEĆA: Da li vi ostajete u svemu kod iskaza koji je dat u prethodnim postupcima? Svedok HLODIK: Ne. PREDSEDNIK VEĆA: Ne ostajete? Svedok HLODIK: Ne. PREDSEDNIK VEĆA: Je li imate nešto da izmenite? Svedok HLODIK: Ne, imam izmeniti. PREDSEDNIK VEĆA: E onda ovako, ispričajte nam sve što vam je poznato vezano za događaj. Od kog momenta sad to se ne snima? Režija, je li treba da počnem ispočetka, je li možete da kontaktirate sa režijom? Ništa. Sud donosi R E Š E Nj E PREDSEDNIK VEĆA: Moramo ispočetka obzirom da nije snimljeno, mada po mom nekom ja sam uključila mikrofon, šta se dogodilo ne znam, ali nije ni bitno u ovom momentu. Da se u nastavku dokaznog postupka sasluša svedok ZDRAVKO HLODIK. LIČNI PODACI SVEDOKA Svedok sa ličnim podacima kao u prethodnom postupku, bez izmena. 3
Tuzlanska kolona II Soko Joševački PREDSEDNIK VEĆA: A to mislim da je i registrovano jer vaš mikrofon je uključen. Upozorava se svedok da je dužan da govori istinu, da je davanje lažnog iskaza krivično delo, da nije dužan da odgovara na pitanja ukoliko bi odgovorima sebe ili nekog svog bliskog srodnika izložio teškoj sramoti i znatnoj materijalnoj šteti ili pak krivičnom gonjenju. Svedok polaže zakletvu. Svedok je upozoren, opomenut, zaklet, pa izjavi: PREDSEDNIK VEĆA: Dakle vi imate izmene u pogledu iskaza? Je li tako? Svedok HLODIK: Samo jednu izmenu imam. Da. PREDSEDNIK VEĆA: Koji ste dali u prethodnom postupku? Svedok HLODIK: Da, samo. Da. PREDSEDNIK VEĆA: Ništa idemo od početka pa ćete vi onda signalizirati u kom delu menjate iskaz. Dakle 15. maj '92. godine, izvlačenje vojnika iz kasarne «Husinska buna» u Tuzli, šta vam je poznato u vezi toga? Svedok HLODIK: O izvlačenju vojnika mi u suštini nije poznato ništa. PREDSEDNIK VEĆA: Dobro. Šta se dešavalo maja meseca '92. godine? Vi ste živeli u Tuzli, je li tako? Svedok HLODIK: Da. PREDSEDNIK VEĆA: Da li možete da nam opišete kako je stanje bilo u Tuzli, bilo šta što je nešto bilo karakteristično tih dana, ako možete da nam ispričate šta se to događalo? Svedok HLODIK: Znači, to je bilo da kažem predratno doba kad je rat bio u čitavoj Bosni gotovo, sem ja mislim verovatno u Tuzli da nije. U Hrvatskoj svugde je međutim sva ta klima koja se osećala među ljudima upućivala je da nešto nije uredu. U Tuzli je bila znači vojska, tako da kažem, vojska koju sam ja do dva dana, ja mislim dva do tri dana prije 15. maja viđao u gradu bez naoružanja sa uprtačima ono što kažu da ih pošalju na, puste ih recimo napolje. Zatim bila je tu Teritorijalna odbrana i bila je, bio je MUP tadašnji, znači milicija, policija, kako se već zvala tada i nije bilo nikakvih naznaka posebne zategnutosti taj dan, taj dan kad se to sve desilo sem kad sam se vraćao sa posla u ja mislim 2 sata je bilo otprilike poslepodne, tu ne mogu biti siguran, jer i radno vreme nam je bilo produžavano, skraćeno, tako da ne znam tačno da su, da je bilo pucanja. Čuo se pucanj, tako smo mi čuli i to je pucanj bio pošto sam ja radio na tom mestu koje se zove Gradina, koje se nalazi iznad kasarne, čuo sam pucanj i mi smo videli neke, direktno iz ordinacije smo videli neke ljude na Novoj bolnici, tada još nezavršenoj, danas ja ne znam to je verovatno neuropsihijatrija. Međutim ništa. se nije desilo kad sam krenuo kući, kad sam sišao da kažem sa toga brda u grad, opet sam čuo dva, tri pucnja, ne znam ni ko je pucao ni odakle ni bilo šta. I za taj dan više se ništa nije desilo do tih sedam sati, valda 19 sati naveče, kad je već to počelo, ja sam bio u kući, začula se rafalna paljba, eksplozije, znači nešto što se dešavalo pola sata ili otprilike, međutim ja sam upalio televizor i tada je bio taj kanal, ja se ne mogu sad tačno setiti da li «54», nekako je na televiziji bio da kažem direktan prenos šta se dešava, ponavljao se non-stop se vrtio jedan snimak koji je snimljen sa dve zgrade koje se nalaze u blizini jedne rečice koja se zove Jala i gde je bio valjda smešten taj, gde su bile prostorije te znači Tuzlanske televizije, znači imao sam osećaj da se odatle odozgo snima to direktno i taj snimak sam vidio ja mislim barem jedno 300 puta i posle i sve ostalo. Međutim, na tom snimku sam vidio i tada, vjerovatno kad se to dešavalo ja pretpostavljam da je snimak išao uživo i posle vidio sam jedno vozilo, vojno vozilo, ja sad ne znam koje je to ali uglavnom vozilo koje služi za, znači nije transporter nije vozilo sa ceradom koje odlazi, znači ja nisam vidio kolonu na snimku, ja sam vidio samo to vozilo tu vrstu snimka, vozilo koje odlazi prema znači Senjaku, ulice su bile puste u suštini, nije bilo nikoga, tamo niste mogli videti čoveka i video sam to vozilo kako odlazi i kako se da kažem zanosi u desnu stranu i staje posle nekih 50 metara i vidio se snimak čoveka obučenog u uniformu koju su 4
Tuzlanska kolona II Soko Joševački tada, maskirnu uniformu, koju je koristila Teritorijalna odbrana, kako pretrčava iz pravca, tada je to neki kafić tu bio, ako se dobro sećam zvao se «Masters», pretrčava prema možda prema tom vozilu, ali u pravcu tog vozila i puca rafalnom paljbom iz puškomitraljeza, iz puškomitraljeza. E, to je sve što sam ja vidio na tom znači snimku. To je sve što znam o samom događaju koji se to veče, koji se desio. Sutradan ujutro, u stvari sutradan ujutro u 6 sati sam dobio odmah poziv da se javim na posao gore, i gore je rečeno da je izginula vojska, da je izginula vojska. I tadašnji šef znači sudske medicine je kontaktirao sa vjerovatno sa policijom jer mi smo imali sa njima stalne veze, sa policijom, jer smo u sutšini i radili za njih i za sud. I rečeno je da, da i čitavu tu noć čuli su se sporadični pucnjevi i ovako i onako, međutim niko nije izlazio napolje, noć je, puca se negde čuju se pucnjevi i sad nije sigurno vreme za šetnju. Onda dolaze razne priče i glasine ali sve su glasine, te tamo su bili ovakvi, te kod nekog ulaza u Skojevskoj su neki ubijeni, nešto ovako, znači sve su to glasine koje dolaze do mene kao i do verovatno svih drugih građana u Tuzli i sutradan je bilo javno saopštenje koliko sam ga ja razumeo, da je bilo javno
saopštenje, u stvari rečeno je da će avioni nadletati Tuzlu, čini mi se da je tako bilo, da će avioni nadletati Tuzlu i da se građani povuku u kuće da bi se obezbedio nesmetan prolazak Kolone i koliko se ja sećam tako je i bilo, znam da su dva aviona u niskom letu preletala Tuzlu, kolona je prošla, otišla to nisam vidio normalno jer sam morao biti u kući, kad je Kolona prošla ja to ne znam i kad su oni otišli. Posle toga trećeg dana ja mislim da je bilo ili drugog dana uglavnom dobijamo nalog da izađemo na lice mesta, tamo na Brčansku Maltu da se utvrdi, da se pristupi, ja ne znam kako sad to i formulisati, da se izađe na lice mesta, da se napravi neki uviđaj u kom bi mi učestvovali kao sudski medicinari da u samom startu se, tako je rečeno da ne promaknu pojedinosti ili bilo šta drugo, što je inače uobičajena bila praksa za izlazak na uviđaje nevezano za ovo. Ja sam tad došao i vidio sam prvi put, išao sam ja, išao je pomoćnik iz, pomoćnik iz prostorije sa komorama, sad se ne mogu setiti prezimena, ali mislim da se zvao Azem, to je bio pomoćni radnik, znači išao bi bilo ko da je bio tu na tom mestu. Išao je i dr Cihlarž, naš tadašnji šef i on je išao, ja znam samo kad smo došli tamo da u stvari 5
Tuzlanska kolona II Soko Joševački mi nismo mogli napraviti ništa, zato što smo prišli mestu, znam da je jedan kamion koji je potpuno izgorio videli smo par leševa, potpuno izgorelih tu oko kamiona i svega, bilo je puno prosute nafte, ostataka od oružja, znam dobro da sam vidio jedan pištolj TT 7,62 deformisan stoji tu, posle smo našli i jedan takav igrom slučaja ispred zgrade moje koja je udaljena vazdušnom linijom jednom 400 metara. Znači, pomislio sam da je to od eksplozije koja je bacila to oružje tu. I kad smo mi to videli onda nismo mogli ništa uraditi pošto mi nismo imali svoj transport, svoj transport pa smo se vratili nazad da se šef dogovori sa vjerovatno da se dogovori tada sa nadležnim službama u Tuzli, on je često kontaktirao sa Selimom Bešlagićem gradonačelnikom i svima, da se dogovori koji je dalji postupak, jer prevoz mi nismo vršili nismo imali čime, prevoz je inače vršilo Komunalno preduzeće koje je jer ovde je definitivno trebalo da se transportuje u limenim sanducima, sve to pošto su leševi bili dosta oštećeni ti koje sam ja video, znači bili su pola njih ugljenisani. Da li je tu bilo pet ili je bilo sedam ili je bilo deset, ja to ne mogu reći zato što je to bilo povezano zajedno sa hrpom tog metala od tog, od tih vozila i svega toga. U krajnjem slučaju okolo je bila, bile su velike bare sa naftom po tom čitavom putu, onda je neko rekao da postoje neke neeksplodirane mine i onda smo mi svi zaključili da je najpametnije da se mi sklonimo odatle dok neko to ne obezbedi to lice mesta da se može doći. Kakav je dogovor postignut i šta je tu dogovoreno, ja ne znam jer nisam učestvovao u tome. Znam da su nam počeli dovoziti, počeli dovoziti leševe, tu je bilo leševa znači raznih, raznih stanja da kažem oštećenosti, od ugljenisanih do leševa sa prostrelnim ranama i tako. Međutim, ja sam, u suštini ja nisam znao šta tad predstavlja naš posao i po čijem nalogu radimo. Onda je rečeno da radimo kao što smo radili u „Dobrnji” to je rudnik gde je stradalo onih 180 rudara i da koristimo iste šablone i obrasce pošto smo toga imali na zalihi, imali smo na zalihi ja mislim jedno 500-600 komada tih obrazaca, znači to je obrazac koji sadrži 4 do 5 listova na kom postoje nekakve karakteristike ljudskog tela koje su bitne za upisivanje nanošenja povreda, određivanje nekog uzroka smrti, ali vanjskim pregledom znači, vanjskim pregledom. Koliko je meni poznato ja nisam uradio niti jednu obdukciju tog takvog leša, nego radilo se o vanjskom pregledu leša gde su upisivane vrste povreda koje su mogle biti vidljive, znači ja tu ne mogu govoriti o blas povredama koje su meni okom nevidljive, mogu govoriti o nedostatku dela tela, bilo šta drugo ili povredi nekim vatrenim mehaničkim, bilo kakvim drugim oruđem ali ne mogu govoriti o nekoj drugoj vrsti povrede i vršila se prva neka da kažem identifikacija u tom smislu jer mi smo to stalno radili, znači radili smo i prije ovih što su poginuli i poslije njih smo radili, znači standardna procedura je bila, jer pazite, mi smo pokrivali čitavu severoistočnu Bosnu i onda nađu čoveka naprimer vezanih ruku kako pliva Savom u Bijeljini i onda ga dovezu u Tuzlu, znači to je bilo stalno smo radili kompletno te identifikacije i sve to, tako da ja sam u prethodnom iskazu rekao da je bilo 150 ljudi što ne odgovara istini, zato što sam ja to pomešao sa ovim brojem rudara koji su bili prvi 150 otkriveno, zatim 36, to se više ne sećam. Ja smatram da je ukupno, smatram da je ukupno bilo oko pedesetak, tačan broj ne mogu reći. Radi se o ljudima koji su bili mrtvi na licu mesta, znači tada. Radi se o ljudima koji su preminuli u bolnici, Opštoj bolnici Tuzla, koji su takođe dovoženi radi uzroka smrti, a koji su bili povezani sa tim događajem, koliko dugo se to protezalo ne mogu tačno reći, a ne mogu tačno reći datum do kad su, kad je zadnji čovek umro, mislim koji je povređen tad. Znači, smatram da je bio oko 50-tak znači umrlih koji su meni, eto, koliko sam ja mogao normalno da ja nisam pregledao sve te ljude, nego koliko sam uspeo zaključiti iz tih papira koje smo vodili. Papiri koji su, znači, vođeni rađena je identifikacija u smislu ako se kod nekog nađe naprimer vojna knjižica ili bilo šta drugo da se upiše, znači postoji posebna rublika gde se upisuju podaci za identifikaciju. Podaci su 6
Tuzlanska kolona II Soko Joševački sortirani u plastične fascikle, trebali i podaci su predavani, predavani verovatno, verovatno Kriznom štabu, ja ih nisam lično nijedan predao, nijedan predao ali iz razgovora mog šefa tadašnjeg smatram da su predavani Kriznom štabu tada u Tuzli. Ja se ne mogu setiti ali mislim da nismo radili u zapisnik nismo radili u duplikatu, obično pošto bila je velika žurba i sve to mislim takvo je bilo stanje da je pravljen je jedan zapisnik, e sad da li je predavan sad opet nisam siguran, da li je predavan Kriznom štabu ili je to išlo preko policije koja je došla, jer oni su svaki dan dolazli gore koliko ima ovih, pazite, onda se u međuvremenu desilo još stvari koje su nevezane za taj slučaj, tako da je to eto prošlo ja mislim da smo radili u jednom primerku, mislim. Jer obično smo radili kad smo radili za sud, radili smo u 6 primeraka. Od nekih, znači kod većine leševa što sam ja vidio bilo je u pitanju, znači, potpuno ugljenisanje tela, znači, izlaganje ekstremno visokim temperaturama, a kod drugih bile su u pitanju prostrelne rane, prostrelne rane i ostajem pri onome što me je pitao na kojem pitanju je potencirao istražni sudija zadnji put, znači, ja na leševima nisam vidio nikakve, meni dostupnim leševima koje sam pregledao, nisam vidio nikakve znakove koji bi govorili da su leševi naknadno unakažavani ili nešto slično to ponavljam zato što je on insistirao tri puta na tom pitanju. Znači, ja tako nešto nisam vidio, vidio sam prostrelne rane od vatrenog oružja, vanjskim pregledom nije moguće utvrditi kalibar tog oružja, međutim verovatno se radi o kalibru 7,62 automata «kalašnjikov» najverovatnije, po iskustvu govorim, znači, po iskustvu. Drugi podaci u vezi sa ovim, da onda su leševi, leševi su odatle transportovani pošto je kapacitet kod nas je bio znatno ograničen, leševi su transportovani putem Komunalnog preduzeća, Komunalnog preduzeća gde su odveženi kud kome je data dokumentacija posle gde su odveženi, ja to ne znam, ja ne znam jer nisam učestvovao u tom delu toga posla. Znači, napominjem da sam napravio, da moram napraviti ispravku u broju, broju poginulih, zabunu kod mene je izazvala ta rudarska nesreća jer o čemu se radi i dio, zadnji dio rudara koje smo izvukli tada je bio otprilike u sličnom stanju kao i ovi ljudi ugljenisani i slično tako da je tu došlo do zabune u broju, a ovo ostalo ostajem pri ovome što sam rekao. PREDSEDNIK VEĆA: Dobro. Hoćete reći gde ste vi u stvari radili? Svedok HLODIK: Zavod za sudsku medicinu Medicinskog fakulteta Tuzla, asistent na poslovima sudske medicine. PREDSEDNIK VEĆA: Da li je to u okviru bolnice? Svedok HLODIK: Ne, u okviru Medicinskog fakulteta. PREDSEDNIK VEĆA: Gde se nalazi? Svedok HLODIK: Teritorijalno da kažem je smešteno u okviru bolnice, ali pripada Medicinskom fakultetu Tuzla. PREDSEDNIK VEĆA: Dobro. Vi kad ste dolazili to na posao tad tih dana, vi ste bili u okviru bolnice? Svedok HLODIK: Ja sam radio u okviru bolnice. U okviru bolnice, da, da. PREDSEDNIK VEĆA: Recite, vi ste govorili o tome kakva je bila predratna ta atmosfera da se nešto osećalo da će se nešto desiti, da je takva kakva je bila klima, spominjali ste da ste tačno znali da će se nešto sutra desiti, na šta ste to mislili i kako ste vi zaključili da će baš toga dana nešto da se desi? Svedok HLODIK: Pa gledajte, znači ovako do tada ja u Tuzli nisam čuo pucanje, nikad nije bilo pucanja, ovo je bilo u gradu, bolnica se nalazi na brdu u gradu, ja nisam do tada čuo da je neko pucao u Tuzli ili nešto. Znači, taj dan je bilo dva puta se pucalo, kad smo gledali kroz prozor videli smo, sad ja, pazite, mi smo videli dva čoveka, jedan je verovatno da li je u pitanju snajper ili nešto ja to ne znam, koji su stajali na tom delu bolnice koja je okrenuta prema kasarni. 7
Tuzlanska kolona II Soko Joševački PREDSEDNIK VEĆA: A koliko je to bilo negde otprilike vreme 12 - 1? Svedok HLODIK: Pa nešto, tako nešto znači 12 sati je prošlo to je moglo biti naprimer 1 sat, naprimer. PREDSEDNIK VEĆA: Pa, je li vi čujete dva pucnja, jedan pucanj ili par pucnjeva? Svedok HLODIK: Ne, jedan pucanj, tad smo čuli jedan pucanj, ali smo odmah pogledali napolju šta se dešava i vidimo stoje gore neka dva čoveka, nismo mi mogli sad ni razaznati ni ko su ni šta su, a kad sam silazio dole znači kad sam završio posao, kad sam silazio dole išao sam kolima i odjednom… PREDSEDNIK VEĆA: Ne, pre nego što ste sišli, da li je tu vaš načelnik, da li je vama neko nešto rekao, evo čuli su se pucnji? Svedok HLODIK: Ne, nije mi niko ništa rekao. PREDSEDNIK VEĆA: Da li vam neko daje naloge šta bi trebalo uraditi? Svedok HLODIK: Ne, dobili smo nalog ovako, kaže ajmo se mi spremiti i ajmo kući. PREDSEDNIK VEĆA: Ko vam je to rekao?
Svedok HLODIK: Evo, to je bilo. Paša. Jer, zato što je bilo riskantno tad u to doba postojale su glasine Tuzlom da će vojska izaći, da oni neće izaći milom, nego će silom ovako i onako, pazite glasine koje kruže koje izazivaju nemir u običnom čoveku koji nije upućen u takve stvari, ali taj dan kad je počelo, to poslepodne kad sam sišao dole, kad smo mi u stvari... PREDSEDNIK VEĆA: E, tad kad ste sišli, jeste čuli pucnjeve? Svedok HLODIK: Tad je dva, tri pucnja, dva, tri pucnja se čulo i vidim da su se ljudi razbežali ovako na ulici, to je odmah na silasku, gotovo na mostu gde je Brčanska, na mostu koji prelazi preko Jale, znači to je udaljeno od tog mesta dotađaja na Brčanskoj možda nekih 100 - 200 metara. PREDSEDNIK VEĆA: Da li čujete pojedinačne, rafalne? Svedok HLODIK: Ne, pojedinačne. Pojedinačni pucnji se čuju i ljudi koji se nalaze na ulici odjednom beže u okolne ulice. PREDSEDNIK VEĆA: E sad, ja moram samo da vam predočim da ste kod istražnog sudije govorili «kada sam sišao kolima dole ispod začulo se 10-15 pucanja pojedinačno, dva, tri 8
Tuzlanska kolona II Soko Joševački rafalna». Svedok HLODIK: Ne, ne tako. PREDSEDNIK VEĆA: I imao sam osećaj da je to bilo tako blizu? Svedok HLODIK: Ne, ja sam sišao i čuo dva, tri pucnja, ali ja sam još uvek u kolima. PREDSEDNIK VEĆA: Dobro. Svedok HLODIK: Ja odlazim kolima, znači prolazim, tu ima jedna jednosmerna ulica i tuda prolazim vidim ljudi leže, i odlazim kolima dalje pošto stanujem odatle 150 metara. PREDSEDNIK VEĆA: Dobro. Svedok HLODIK: 150 metara, parkiram auto, izlazim iz auta, tada čujem ove ostale pucnje a njih nisam na licu mesta čuo kad sam bio tamo. PREDSEDNIK VEĆA: Koje, rafalne čujete? Svedok HLODIK: Čujem, čujem pucnjavu. Čujem pucnjavu. PREDSEDNIK VEĆA: Dobro. Recite samo. Svedok HLODIK: Znači, razmak je 10 minuta.
PREDSEDNIK VEĆA: Odakle čujete tu pucnjavu? Odakle se pucalo? Svedok HLODIK: Pa, otprilike iz istog pravca ja ne mogu se orjentisati, to su zgrade sad pored, ali otprilike iz istog pravca. PREDSEDNIK VEĆA: Sa zgrada? Svedok HLODIK: Ne sa zgrada. PREDSEDNIK VEĆA: Nego? Svedok HLODIK: Ja nisam mogao znati odakle se puca, nisam mogao znati odakle se puca. PREDSEDNIK VEĆA: Opet moram da vam predočim, tri rafalna, dva, tri rafalna, nešto sam imao osećaj da je to jako blizu i ja sam stao odmah tu kolima, otkud ja znam pucalo se sa zgrada i to se smirilo, izašli su neki teritorijalci napolje u maskirnim uniformama, je li vas zaustavio neko od teritorijalaca? Svedok HLODIK: Ne to, ne, ne, ja. PREDSEDNIK VEĆA: Ja vam predočavam iskaz koji ste dali 15. juna 2007. to je ne tako davno. Da li vas eventualno to može podsetiti jer tad ste govorili da ste ugledali teritorijalce? 9
Tuzlanska kolona II Soko Joševački Svedok HLODIK: Jesam. PREDSEDNIK VEĆA: U maskirnim uniformama, da su vam rekli razlaz odatle, vozi, vozi, da vas ne vidim i upalio sam kola i odem i parkiram ispred kuće. Svedok HLODIK: Da, ali ja nikog nisam vidio da silazi sa zgrada i tako nešto, nisam ni mogao. PREDSEDNIK VEĆA: A jeste li videli teritorijalce? Svedok HLODIK: Pa, normalno da sam vidio, bilo je u gradu. PREDSEDNIK VEĆA: Je li vas zaustavio neko? Svedok HLODIK: Nije mene lično niko zaustavio. PREDSEDNIK VEĆA: Je li čujete što vam predočavam. Svedok HLODIK: Oni su samo tjerali kaže odavde razlaz, odavde razlaz. PREDSEDNIK VEĆA: Dobro. Svedok HLODIK: Ali ja nisam nikoga video sa zgrada to nema govora, niti sam bio u
mogućnosti ja sam stajao na ulici gde nisu u blizini zgrade. PREDSEDNIK VEĆA: Dobro. Kada ste došli, kada ste ušli u vaš stan, kada ste došli. Svedok HLODIK: Dobro. PREDSEDNIK VEĆA: Vi gde ste stanovali, na kom spratu ste vi bili? Svedok HLODIK: Četvrtom. PREDSEDNIK VEĆA: Na četvrtom spratu. Da li vi vidite, da li imate pogled na Brčansku Maltu? Svedok HLODIK: Ne. PREDSEDNIK VEĆA: Ne vidite? Svedok HLODIK: Nemam, moj stan je okrenut na suprotnu stranu potpuno od Brčanske Malte. PREDSEDNIK VEĆA: Dobro. Svedok HLODIK: Potpuno okrenut na suprotnu stranu. 10