UMETNOST XX VEKA

ARHITEKTURA XX VEKA

Le Korbizje

Arhitektura nije nikada u istoriji ostvarila i imala tolike slobode u stvaranju kao u XX veku. Ona postaje tako jedinstvena i autonomna, da je kao proizvod tih sloboda uspela da dosegne najviše domete po formi izraţaju i kreativnom duhu kao nikada do tad. Korbizije gradi svoju arhitekturu od opeke, armiranog betona i stakla, i koristi nova sredstva i materijale. blisku industrijskim objektima XIX veka. Te nove tehniĉke mogućnosti u rešavanju arhitektonske forme najbolje se vidi na Vili Savoy.

Frank Lloyd Wright

Rajt je arhitekta koji je voleo prirodu i veruje u filozofiju arhitektonske strukture koja ţivi u skladu sa prirodom i okolinom. On takoĊe veruje u humano projektovanje koje je uklopljeno i organski povezano sa prirodom. On to naziva organskom arhitekturom, za koju je najbolji primer kuća Kaufman na slapovima, koja je skoro savršeno uklopljena u okolni pejsaţ, i kao da je deo istog bloka koji je isklesan i izrastao iz stena na slapovima.

Apstraktni ekspresionizam

Apstraktni ekspresionizam je poĉeokao neka vrsta generalnog odmrzavanja u odnosu na kubizam. Iako je to bila odredjena reakcija na strogost sintetiĉkog kubizma, ova umetnost je u poĉetku koristila isti jezik. Slobodniji tretman slikarske materije, kombinovan sa onim što zadrţava suštinski kubistiĉki osećaj za kompoziciju, crteţ i raspored masa. Jedan od najvećih slikara tog pravca je:

Jackson Pollock

Robert Coates je bio taj koji je novu, otvorenu apstraktnu umetnost iz Njujorka nazvao »apstraktni ekspresionizam«. Ako termin ―apstraktni ekspresionizam‖ neĉemu odgovara, onda su to sluĉajno prskanjem i prosipanjem boje po površini dobijeni koloristiĉki efekti, teksture i pikturalnosti, kao i kompozicija, koje ĉine mrlje koje se mešaju, umesto formi.

EKSPRESIONIZAM

Ovo je u umetnosti podjednako knjiţevni kao što je i likovni pokret. Javio se kao suprotnost prethodnom individualistiĉkom Impresionizmu. Ekspresionizam je pokušao da izrazi ono što je primarno i iskonsko u ĉoveku. Pojavio se u Nemaĉkoj Na samom poĉetku XX veka, kada je grupa umjetnika osnovala grupu pod nazivom: „Most ―. Kasnije se javlja više grupa kao što su „Plavi jahaĉ a kasnije i grupa „Nova stvarnost― koja je takoĊe nastala u Nemaĉkoj iza prvog svetskog rata. Izraz ĉiji je tvorac Hervart Valden, izdavaĉ ekspresionistiĉkog magazine Der Sturm, koji se u poĉetka odnosio na sve progresivne umetniĉke pravce pre iza prvog svetskog rata, poĉev od fovizma, kubizma i futurizma, pa sve do prvih apstraktnih eksperimenata. Danas, u likovnoj umetnosti, taj se pojam odnosi na poseban umetniĉki pravac koji je dostigao svoju najveću taĉku razvoja u prvim godinama XXveka, posebno u Njemaĉkoj.

Kao reakcija na Impresionizam, koji prenosi spoljašnju impresiju prirode i sveta na slikarsko platno, ekspresionisti napuštaju površne stimulacije i impresije kao i izraz pointilizma, u korist izraţavanja unutrašnjeg stanja duha stimulisanog, socijslnim, ili psihološkim nagonima, pa ĉak i optimistiĉkim vizijama budućnosti.

Emil Nolde je slikar koji je obeleţio ovaj pravac u koloristiĉkom smislu korišćenjem jakih i ĉesto dreĉavih boja zbog ĉega su ga u Nemaĉkoj proglasili za degenerisanog slikara. Ono što Nolde koristi ―Dreĉavu boju‖ kako bi dao izraz u svojim delima Kiršner postiţe dinamizmom apstraktnih koloristiĉkih i neproporcionalno izobliĉenih oblika i linija.

Kandinski je osnivaĉ grupe: Der Blau Reiter -―Plavi Jahaĉ‖ u Minhenu. Njegove ideje o bespredmetnom slikarstvu bez literarnog sadrţaja, kao i povezivanju muzike i slike, najbolje izraţava u svom delu: ―O duhovnom u umetnosti‖.

Ovu grupu osniva sa Franz Marc-om, koja je dobila ime po jednoj njegovoj slici ―plavi konji‖, bio je kasnije i osnivaĉ apstraktnog pokreta u slikarstvu, i najvaţniji ĉlan ove grupe.

Apstraktnu umetnost je kao ‖bespredmetnu umetnost‖ pod uticajem Konstruktivizma, pokrenuo Pit Mondrian i Rus Vasilij Kandinski. Apstraktna ili ―nepredmetna umetnost‖ se veţe za subjektivno, emotivno i racionalno umetniĉko izraţavanje, koje ne sledi prirodne zakone I osnovne elemente oblika - boju, teksturu, i klasiĉnu organizaciju prostora.

Bilo da se radi o, slikarstvu ili nekoj drugoj umetniĉkoj formi, umetnik izraţava sebe slobodnim korištenjem lika, površine, linije, i ostalih vizuelnih elemenata i sredstava.Unošenje geometrije u slikarstvu i u vajarstvu, ono ostaje i dalje u vezi sa „racionalnim― nepredmetnim umetniĉkim izraţavanjem.

Apstraktna ili nepredmetna umetnost je pravac koji je nastao na poĉetku XX veka. U ovom periodu se razvija fotografija i slikari se sve više udaljavaju od klasiĉne interpretacije i reprodukcije prirodnog sveta i prirode.

MeĊu slikare koji pripadaju ovom pravcu spadaju i osnivaĉi su:

᛫Franz Marc,

᛫Alfred Kubin,

᛫August Macke,

᛫Henry Rousseau i

᛫Robert Delone

Apstraktni umetniĉki jezik se razvija na iskustvu Fovista i Ekspresionista, ĉijim izrazom dominiraju snaga kontrasta i jakih i komplementarnih odnosa boje.

Vasilij Kandinski – kompozicija 5

Postoje dva principielna pravca:

Ekspresivna apstrakcija koju koriste Vasilij Kandinski i njegovi sledbenici, za koji su tipiĉne meke , dinamiĉne forme i teĉni prelazi na kompoziciji.Ovaj pravac se naziva takoĊe i lirska apstrakcija. Vasilij Kandinski, kao i njegov teorijski i kritiĉki rad, koji je od velike zasluge za nastanak i razvoj lirske apstrakcije postaje jedna od najznaĉajnijih liĉnosti u slikarstvu XX veka. Kandinski potom razvija novi apstraktni jezik, koji se bazira na osjećanjima i poetskom izraţavanju, ĉiji su koreni bili već usaĊeni u ideje grupe ekspresionista iz Minhena u grupi: Plavi Jahaĉ, ĉiji je aktivni ĉlan bio i sam Kandinski. Najpoznatija djela Kandinskog karakterišu snaţni ritmovi i slobodne biomorfne površine u kojima se osjeća posebna spontanost. Neki slikari, kao ruski slikar Kandinski, više su bili okrenuti emocionalnom i senzualnom ekspresionizmu koji je kasnije uticao na ameriĉke ekspresioniste, dok je druge kao Mondrijana, više je zaokupljala hladna preciznost geometrijskog aranţmana kompozicije.

Najpoznatiji predstavnik geometrijske apstrakcije je HolanĊanin Pit Mondrijan. Kao i Kandinski Mondrijan je zainteresovan za ĉiste elemente likovne forme, ali za razliku od Kandinskog, njegove forme su racionalni, geometrijski likovi kao i sam aranţman kompozicije. Tipiĉne su geometrizovane forme u jednoj toniranoj boji sa jasnim konturnim ivicama. Najbolje slike Pita Mondrijana su fovistiĉki bojeni kvadrati oiviĉeni crnom konturom odnosno kompozicije u kojim ispituje koliĉine ovih boja i uĉinak koje one ostavljaju na posmatraĉa.

Mondrijanovo slikarstvo je neemocionalna racionalizacija linije, površine, valera i boje, doterana do maksimalne geometrijske i optiĉke ĉistoće. U ovakvim delima znaĉenje ili sadrţaj su utvrĊeni preciznim odnosima u kompoziciji.

Geometrijska apstrakcija ostvarena pre svega od supermatiste Kazimira Maleviĉa, pokreta De Stijla kao od strane ,van Duisburga i Pit Mondrijana. Konstruktivizam proizilazi iz ranog Futurizma, a njegovim tvorcima se smatraju Kazimir maljeviĉ i Aleksandar Rodĉenko. Maljeviĉ svoj konstruktivizam naziva i suprematizam.

Pit mondrijan – Crvena, plava i ţuta

FOVIZAM

Priliv novih iskustava poĉetkom XX veka usredotoĉio se u glavnim gradovima Evrope, a najviše u Parizu. Pariz je dobio naziv “grad svetlosti”. U parizu su slikari koji su bili protiv impresionizma nazivani “les fauves”.Ovaj pravac u umetnosti je obeleţio njegov nejveći predstavnik i teoretiĉar – Henri Matisse. Naziv Fovizam potiĉe od francuske reĉi ―Les fauves‖koja znaĉi: Divlje zveri. Ovakav je naziv pokret stekao, po jednoj anegdoti I viĊenju kritiĉara Louis Vauxcelles-a na salonu 1905 god. u Parizu, gde su prvi put fovisti: Matis, Derain I Vlamink izloţili svoja dela. Posmatrajući skulpturu u Donatelovskom maniru okruţenu slikama fovista on je uzviknuo: Dante u kavezu meĊu divljim zverima. Tako je pravac dobio naziv fovizam, što je zaista i bio po eksploziji boja i po anarhiĉnom ponašanju slikara. Ako je verovati izjavama Anri Matisa (1869-1954), voĊe ove grupe, fovizam je poĉeo kao revolt protiv svesnog metodizma neoimpresionista kao što su Sera i Sinjak. Preko fovista je crnaĉka skulptura ušla u evropsku umetnost. Pobunjenici protiv kulture i umetnosti prošlosti, a oslonjeni na iskustva iz oblasti boje Ban Goga i Pol Gogena, fovisti su svoje napore usredsredili na njen intenzitet, slikajući ĉesto bojama direktno ceĊenim iz tube. Svrha fovista bila je uspostavljanje ravnoteţe izmeĊu boja koje su na slici dovoljne same sebi i nezavisne od boje predmeta kako ga mi vidimo. Nastojali su da ih meĊusobno ne povezuju, nego da pojedinaĉno oĉuvaju intenzitet i samostalnost svake boje. Iako je fovistiĉko slikarstvo figurativno i predmetno, boja na njihovim slikama definiše predmet, tako da je slika, odnosno boja na slici, postala svrha umetniĉkog izraza.

Za fovizam je takoĊe bilo karakteristiĉno i zanemarivanje perspektive. Površine intenzivnih boja na njihovim slikama ponekad su, kao na srednjovekovnim vitraţima, oiviĉene crnim, debelim linijama, kojima se definiše oblik u prostoru i razdvajaju planovi slike.

Pored toga, za razliku od umetniĉkih pokreta koji su dobili meĊunarodne razmere, kao impresionizam, simbolizam, art nuvo (jugendstil ili liberti stil), fovizam je bio

specifiĉan pravac u kome su participirala samo tri umetnika - Anri Matis, Andre Deren i Moris Vlamenk.Oni su radili zajedno u kratkom periodu od 1904-1907. godine, bez nekog zajedniĉkog programa ili doktrine koja bi ih povezivala, a Matis je bio voĊa više po tome što je davao primer nego po tome što je propisivao pravila. Štaviše njihovi radovi su bili tako razliĉiti da se povodom fovizma u literaturi istiĉe da je od svih umetniĉkih pravaca XX veka on bio najtranzitivniji i verovatno najmanje opisiv. Karakteristike ovog slikarstva su kao reakcija na prethodne pokrete, oznaĉene kao odstupanje od svih akademizama i pravila u slikarstvu koji su vaţili do tada, kao i dvodimenzionalan pristup površini slike. To odstupanje od trodimenzionalnog ima takoĊe za posledicu izbacivanje tonskog modelovanja kao i senĉenje objekta. Ono što je najveća karakteristika fovizma jeste korišćenje boje kao primarnog u

odnosu na sadrţaj bilo koje vrste.

To istiskivanje sirove boje se namerno nanosi površinski na platno kako bi se u oku posmatraĉa, a ne na paleti, dobio utisak koji ţele. Ovakav pristup kao i snaţne kontrasti u slaganju sirovih boja su logiĉno u to vreme i izazvale tako jake reakcije na ovaj vid umetniĉkog izraţavanja.

Matis kao i Pikaso u svom radu u kasnijim fazama koristi i tehniku kolaţa, kao i iskustva sa deĉjih crteţa koje prouĉava.

Još jedan karakteristiĉan Francuski slikar, Andre Deren, je pripadnik i osnivaĉ Fovistiĉkog pokreta. On takoĊe koristi boju u njenom najsirovijem obliku.

Na slikama Morisa Vlaminka se moţda najbolje vidi koncept, ―mešanja boja u oku posmatraĉa‖, kao i nanošenje sirove boje direktno iz tube fovistiĉkog naĉina i pristupa u slikanju, koji on dovodi do vrhunca.

Anri Matis – Portret žene

Na slikama Morisa Vlaminka se moţda najbolje vidi koncept, ―mešanja boja u oku posmatraĉa‖, kao i nanošenje sirove boje direktno iz tube fovistiĉkog naĉina i pristupa u slikanju, koji on dovodi do vrhunca.

Igra - Matis

KUBIZAM

Kubistiĉki pravac dobija naziv po podsmešljivo datom imenu za jednu sliku Ţorţa Braka, koju tadašnji likovni kritiĉari opisuju kao “Kubusĉići”. Naziv je izveden od latinske reĉi ―kubus‖ što u prevodu znaĉi kocka. Kubizam pojednostavljuje oblike i prevodi realnost na proste geometrijske oblike kao što su: kocke, lopte i valjak. Inaĉe, ovaj pravac doţivljava vrhunac pred sam I sv. rat 1914. godine. Kubizmu se ne moţe taĉno odrediti datum poĉetka, jer na njega u samom poĉetku literatura nije imala neki veći uticaj, a ni javno objavljen manifest po kome bi se on mogao kao pravac odrediti. Poĉetke impresionistiĉkog stila mi moţemo uoĉiti tek 1906. godine na delima Pabla Pikasa i Ţorţa Braka za vreme njihovih zajedniĉkih studija u Parizu. Njihova saradnja kao osnivaĉa ovog pokreta traje dosta kratko, do izbijanja Prvog svetskog rata 1914 godine. Kubizam je reakcija na osećajnost i spontanost umetnika - fovista i ekspresionista.

Georges Braques-ţena sa gitarom Pablo Pikaso - Harmonikaš

Kubizam je stvorio novuestetiku intelekta i vizuelnom pokušaju da izrazi racionalnu svest vremena u prvim decenijama XX veka. Polazište kubizma kao pokreta su retrospektive Sezanovih slika u Parizu 1906. Godine, kao i afriĉka crnaĉka skulptura. Tvorci kubizma i njegovi glavni predstavnici su francuski slikar Ţorţ Brak i španski slikar Pablo Pikaso. Kubizam je nastao kao pokret prvenstveno iz i teoretskih i analitiĉkih objašnjenja Pola Sezana koji svoja iskustva iz prakse navodi u jednom pismu 15. aprila 1904. godine Emilu Bernardu, u kome piše da se ceo realni svet sastoji od kocke, lopte i valjka, odnosno prostih geometrijskih oblika, na koje se sve u prirodi kao i oblici mogu rastaviti i naslikati. On tako svojom teorijom i analitiĉkim objašnjenjima postaje zaĉetnik i inicira pokret kubizma.

OSNOVNE KARAKTERISTIKE KUBIZMA:

Analitiĉka faza:

U ovu fazu spadaju rani periodi u stvaranju – Sezanove teorije rašĉlanjivanja objekata posmatranja na geometrijske oblike. Uticaj crnaĉke umetnosti, dekomponovanje koje je cilj analitiĉke faze i sadrţi: ispitivanje suštine, razlaganje sadrţaja na elementarne oblike i stav da slika treba da sadrţi osnovnu ideju kao nešto stvoreno ―kao sopstveno postojanje‖. TakoĊe, razlaganje forme na ―fasete‖ – višeugaone površine kao kod kristala, pa se zato još ova faza naziva i fasetni kubizam. U ovoj se fazi gubi potreba za dubinom prostora, oblik se razvija kao površina tako što je u prvom planu – kao na reljefu. Sam predmet nema volume. Primenjuje se princip dekompozicije, bespredmetnosti, uklanjanja fiksirane oĉne taĉke u posmatranju - kao I izvoru svetla.

Umetnik više ne posmatra predmet iz jedne perspektivne taĉke, on ga istovremeno posmatra iz više uglova, krećući se kroz proctor oko njega. Geometrijska struktura slike nije više utemeljena na naĉin na koji uobiĉajeno posmatramo predmete, već se stvara autonomna struktura koja je razumljiva jedino u samoj kompoziciji i njenoj organizaciji kao celini. Umesto jednog realnog svetlosnog izvora koji osvetljava sve predmete na slici, Pikaso uvodi više izvora svetla za svaki predmet u slici.

GospoĊice iz Avinjona - Pikaso

Napuštajući klasiĉnu perspektivu koja od slike stvara “pogled kroz prozor”, kubisti ne slikaju ono što vide, već ono što o predmetu znaju. Oni smatraju da je predmet nepromenljiv i stalan, i da on ne zavisi ni od taĉke posmatranja pa ni osvetljenja. I pre ovog stave i gledanja Pikasa, umetnici su pokazivali interes za “primitivno”, ali ga nikada nisu upotrebili tako iskreno i jasno kao što je to ĉini Pikaso. U poreĊenju sa aktovima koje su na “Salonu nezavisnih” pokazali Anri Matis i Andre Deren, Pikasove slike su deluju revolucionarno. Oba slikara sa neskrivenim uţasom doĉekuju Pikasove slike. Ĉak su i Apoliner, koji kasnije postaje jedan od Pikasovih oboţavaoca, kao i Ţorţ Brak, koga Pikaso upoznaje, u prvom trenutku reaguju negativno na njegove slike. Ali vrlo brzo prestaju kritike njegovih kolega, pa oni njegova nova revolucionarna pravila i razmišljanja, poĉinju da koriste i sami u svojim radovima. Tako kubizam, kao jedan od najvećih i najznaĉajnijih pravaca XX veka biva roĊen.

Sintetiĉka faza:

U sinteznoj, ili sintetiĉkoj fazi nema razlaganja. Nastaje nova forma - kolaţni kubizam. U tom lomljenju oblika Pikaso i Brak dolaze do sameih granica apstrakcije, I da bi zaustavili taj proces poĉinju se oko 1912.god. više oslanjati na realnost, ali ne u smislu predstavljanja stvarnosti, već korišćenjem elemenata konkretnih i stvarnih predmeta i materijala.U svom istraţivanju umesto ekspresije istraţuje se realnost. Unoseći u sliku novinsku hartiju, komade tapeta, drveta, tekstila, Pikaso i Brak stvaraju kolaţ, koji je ubrzo doveo do niza novih umetniĉkih otkrića u formi samog izraza. Lepeći na podlogama razne materijale, teksture i elemente iz realnog sveta, umetnici ih spajaju i povezuju bojom ili ugljem u jednu celinu na naslikanim kompozicijama. Sa kolaţom oni repertoar kubistiĉke ikonografije ne menjaju, ali se u njemu ogleda dalja evolucija kubizma, od analitiĉkog ka jednostavnijim planovima, sa većim naglasku na boji i teksturi, kao i ravnoj 2-dimenzionalnijoj koncepciji predstave na slici. Sve ovo će kao istraţivanje I neka vrsta analitiĉkog I racionalnog u organizaciji slike, na kraju, dovesti do do druge faze ovog pokreta ili sintetiĉkog kubizma. LeKorbizje će takoĊe dekomponovati strukturnu celinu grada, i pono-

vo ga sintetizovati (likovni kubistiĉki postupaku obrnutog inţinjeringa u urbanizmu). Suština i osnovna snaga kubizma leţi u eksperimentu kao nova vrsta realnosti i novi pogled na svet. Poznato je više zabeleţenih Pikasovih izjava o kubizmu, koje nam daju I bacaju više svetla na gledanje o ideji i filozofiji kubizma ovih umetnika pokretaĉa, kao razjašnjenja i tumaĉenja o ovom pravcu:

Brak je uvek govorio da je u slikarstvu vaţna jedino namera, i to je taĉno. Vaţno je šta radiš govorio je, to je najvaţnija stvar. A u kubizmu je posebno bilo vaţno ono što ste hteli da uradite, vaša namera. A to se ne moţe naslikati.” Kubizam se ne razlikuje od drugih slikarskih pravaca. Svima su zajedniĉki isti principi i isti elementi. Ĉinjenica da kubizam nije dugo vremena naišao na razumevanj, da i danas postoje ljudi koji u njemu ništa ne vide, ne znaĉi ništa. Ja ne znam engleski, pa je knjiga na engleskom za mene prazna knjiga. To ne znaĉi da engleski jezik ne postoji, i zašto bih krivio bilo koga do sebe ako ne razumem ono o ĉemu ništa ne znam? Kubizam je ostao unutar granica i ograniĉenja slikarstva i nikada nije teţio da ode izvan. Crteţ, nacrt i boja isti su kao i u drugim pravcima. Moţda su naše teme drugaĉije, jer smo uveli u slikarstvo predmete i oblike koji su bili zanemareni. Posmatramo otvorenih oĉiju i otvorenog uma svet oko sebe. Svakom obliku i boji dajemo poseban znaĉaj, onako kako ih mi vidimo; u našim temama, zadrţavamo radost otkrivanja, zadovoljstvo oĉekivanim; naša tema morabiti zanimljiva po sebi. Ali, zašto da vam priĉam o tome šta radimo, kada to svi mogu da vide ako hoće?”

FUTURIZAM

Pokret futurizam kao antikulturnu” polemiku na oblast umetnosti proširio je slikar, vajar i glavni teoretiĉar ovog pokreta Umberto Boĉoni.

Za ovaj je pokret takoĊe znaĉajan i Đakomo Bala. Godine 1910. napisao je

dva futuristiĉka manifesta o slikarstvu. On kao ideju zagovara da se sve kreće, stvari ne stoje (konj u trkui-

ma više od 4 noge), 1912. i o vajarstvu(kinetiĉka umetnost, materijali, elektro-motoreugraĊuje) u njegovom naĉinu razmišljanja primetan je jak arhitektonski senzibilitet; to se nedvosmisleno otkriva u predgovoru kataloga koji je štampan za

prvu izloţbu futuristiĉkog vajarstva iz 1913.

Boĉoni izvorom i krajnjim ciljem slikarstva i vajarstva proglašava arhitekturu, no za njega je ideal arhitekture je za njega spiralna arhitektura (dinamiĉna), a ne piramidalna(statiĉna). To je po njemu, ona arhitektura koja istraţuje ritam, akciju tela, dinamiĉna stanja. U radu i praksi on poziva na upotrebu sintetiĉkih i novih materijala u stvaranju.

KONSTRUKTIVIZAM

Konstruktivizam je pravac Geometrijske apstraktne umetnosti koji je nastao u Rusiji poĉetkom XX veka. Pokret je ubrzo stigao i u Evropu, a nešto kasnije i u SAD. Pojam konstruktivizam je nastao najpre u slikarstvu a kasnije se upotrebljava za obeleţavanje naĉina i pristupa projektovanja u arhitekturi. U osnovi ideja konstruktivizma, je upotreba jednostavnih geometrijskih oblika: kruga, trougla I kvadrata kao i prave i jednostavne – racionalne linije, koji su minimalistiĉki bojeni, a u svojim uzajamnim odnosima stvaraju tenzije u samoj slici. U konstruktivizmu slika se „konstruiše― i kompozicija gradi od najosnovnijih geometrijskih elemenata. Konstruktivizam se pojavljuje kao pravac i u arhitekturi a primer za to je, poznat toranj u Parizu koji projektuje Ajfel. I u skulpturi takoĊe, on se javlja sa istim idejama I formama, a predstavnik je Naum Gabo sa svojom metalnom skulpturom u Roterdamu.

De STIJL I BAUHAUS

De Stijl, ili “The Style”, takoĊer poznat kao neoplasticism , bio je Holandski umetniĉki pokret osnovan 1917. Ova umetniĉka filozofija je okupila, i uspela da formira

grupu istomišljenika za rad na ovom pokretu. Zagovornici De Stijl pokreta nastojali su da izraze novi utopijski ideal duhovne harmonije i reda. Oni zagovaraju ĉiste apstrakcije i univerzalnost forme, na osnovu racionalizacije oblika i boje. TakoĊe oni stvaraju pojednostavljene vizuelne kompozicije koje uprošćuju na vertikalne i horizontalne prave, a koriste samo osnovne boje uz crnu i belu. De Stijl je takoĊe naziv ĉasopisa koji je objavio Holandski slikar, dizajner, pisac i kritiĉar Theo van Doesburg. Pored van Doesburg-a, glavni ĉlan pokreta bio je slikar Piet Mondrian, arhitekta Gerrit Rietveld, i mnogi drugi sledbenici ove filozofije u umetnosti kao i protivnici Art nuvo-a i Nabis pokreta.

Marcel Breuer - stolica Bila je osnovana kao drţavna škola za arhitekturu i primenjene umetnosti, koju je osnovao arhitekta valter Gropius, a predavaĉi su pored mnogih poznatih pedagoga i umetnika bili Kandinski i Pol Kle. Škola je osnovana i radila u tri Nemaĉka grada prvo u nemaĉkom gradu Weimar-u 1919 gde je i osnovana, dok nije preseljena u Dessau gde je radila od 1925 – 1932 g., i na kraju u Berlinu od 1932 – 1933g. Imala je tri direktora:Walter-a Gropius-a, Hannes Meyer-a, i na kraju, Ludwig Mies van der Rohe-a, kada je pod pritiskom Naci reţima I Hitlera I zatvorena.

Razlog osnivanja ovakve škole je u suštini pokreta bila ideja o stvaranju udruţenja umetnika i zanatlija, ili umetnika – zanatlija što je precizniji termin ove ideje. Oni bi bili pod upravom umetnika – predavaĉa, u cilju zajedniĉkog istraţivanja profesora I studenata u primeni novih tehnika, materijala i oblika u arhitekturi, proizvodnji nameštaja i u proizvodnji upotrebnih predmeta.

Teorije procesa opaţanja i boja primenjivane su u praksi. Kao rezultat rada poznatih predavaĉa i arhitekata kao što je Marcel Breuer, ovakvog grupnog rada i velikog entuzijazma, koji je vladao u školi od prve faze ideje i projektovanja, pa do same realizacije, nastaju predmeti od kojih je i potekao moderni industrijski dizajn kakvog mi poznajemo i danas.

Umetnici koji su osnovali Bauhaus školu i predavaĉi koji su radili u njoj su:

Valter Gropijus, Marsel Brojer, Herbert Majer, Ani Albers, Gerhard Marks, Laslo Moholji NaĊ, Jozef Albers, Pit Mondrijan, naum Gabo, Johanes Itn, Vasilij Kandinski, Mis Van De roe, Pol Kle I drugi.

Fantazija u slikarstvu

Ovaj pravac i sama reĉ ―fantazija‖nagoveštavaju formu ovog slikarstva, koje se oslanja na iracionalno i fantaziju uopšte, kao i liĉne fantazije samih umetnika. Marck Shagal, Rus, potiĉe iz siromašne jevrejske porodice, eksperimentiše sa fovistiĉkom bojom i kubistiĉkim prostorom, a njegove teme su ispunjene lirskom fantazijom, i kao slike iz detinjstva koje je poneo iz Rusije.

Još je jedan slikar I grafiĉar poznat po ovoj vrsti slikarstva a to je Maks Klinger. Ovaj bakrorez sa osobinama sveta snova pod uticajem Frojdovih teorija podsvesnog, karakteriše ovo njegovo delo.METAFIZIĈKA ŠKOLA - METAFIZIĈKO SLIKARSTVO

Karakteristika za ovo slikarstvo je da povezuje romantiĉarsku fantaziju sa iracionalnim pokretima XX veka, dadaizmom i nadrealizmom.

Metafizika je termin koji oznaĉava filozofiju o nepristupaĉnom materijalnom i osećajnom iskustvu, nematerijalnim i natprirodnim stvarima i pojavama – neĉem što je iznad ovog sveta. Ovaj termin za objašnjenje ovog vida slikarstva, sreće se prvi put na slikama ĐorĊa de Kirika, i pominje se u njegovim spisima.

Giorgio de Chirico - Trg

On je, zajedno sa Karom, osnovao metafiziĉku školu 1917. godine. Ova škola traje izmeĊu 1910. i 1920 god. Metafizika odbacuje ideje avangardnog pokreta, ne uĉestvuje u umetniĉkim promenama, kaovećina pokreta Metafiziĉko slikarstvo se od samog poĉetka smatra kao izolovana škola. Ono bi se moglo definisati kao slikarstvo koje oblikuje od fragmenata stvarnosti nelogiĉan, apsurdan i ironiĉno groteskan likovni svet. Pokušava da izgradi nešto što je u duhu tradicije, ali prilagoĊeno novim potrebama. Kiriko ţeli da otkrije ―meta ―– nešto iznad fizike, iza ovog sveta. On ide daleko – slikarstvo metafiziĉke umetnosti zahteva osobitu senzualnost, jednu vrstu vidovitosti. U njegovim slikama se vidi uticaj Kantove filozofije i nemaĉkih filozofa romantiĉara. Kiriko je nekoliko godina studirao filozofiju u Minhenu, otac mu je bio graĊevinski inţenjer i boravio je u Grĉkoj. Kiriko stoga odliĉno poznaje antiku. Radi i kao scenograf, gde de trudi da ostvari iluzionisticki prostor. Kiriko ima sopstvenu ikonografiju sastavljenu od tri tematska kruga:

On pomoću geomtrijske šeme i specifiĉne perspektive ostvaruje atmosferu plastiĉne i metafiziĉke umetnosti, koju predstavljaju opusteli renesansi gradovi i kipovi na pustim trgovima. Poĉetkom XX veka Giorgio de Kirico stvara svoje slikarstvo, i boravi u Parizu gde dolazi u dodir sa Pikasom i tadašnjimek ekstremistiĉkim likovnim strujama; Oslobadja se konvencija škole i radi slike koje bizarnom mešavinom elemenata realnosti i irealnosti - san, podsvest što vidimo na primerima njegovog slikarstva - podsvesnog, koji predskazuju pojavu nadrelizma. Ove nerealne i podsvesne slike, pokazuju vrhunac umetnikove usamljenosti, nostalgije, straha od nepoznatog, predskazanja budućnosti i realnosti koja je potpuno izvan fiziĉke realnosti.

DADAIZAM

Dada kao pravac u umetnosti nastaje 1915 god. i traje svega oko 5 godina do 1920 godine. Ona kao pravac u vreme prvog svetskog rata nastaje sluĉajno, odlaskom u Njujork dva avangardna umetnika: Marsela Dišampa i Fransisa Pikabije. U to vreme u Njujorku, koji po st-

varalaĉkoj atmosferi postaje sve privlaĉniji za avangardne umetnike, galeriju drţi Edvard Stigliz. Sa njim Dišamp I pikabija stupaju u kontakt i zajedno uspostavljaju ―anti umetniĉke‖ ideje koje ih povezuju. Sa još nekoliko mladih Njujorških umetnika, Stigliz osniva ĉasopis 921, i tako pokreću novi pokret Dadu. Reĉ dada takiĊe nastaje iz sluĉajnosti i oznaĉava na francuskom: drveno konjĉe. Pokret Dada po svojoj ideji, stavlja pod upitnik celu dotadašnju estetiku koja je nastala u umetnosti. Umetnici to rade tako što na preterivanjima, kontradiktornostima i satiriĉan naĉin, stvaraju i prikazuju besmislenom i samu umetnost. To moţda najbolje ilustruje slika Marsela Dišampa koju je nazvao: Fontana. To podsmevanje I poništavanje svega stvorenog kao vrednost u umetnosti jasno pokazuje sa intervencijama na ĉuvenoj slici Leonarda – Mona Liza.

Njegov prijatelj i takoĊe jedan od osnivaĉa Dadaizma je, Fransis Pikabia koji sa Dišampom pokreće ovaj pokret i bavi se aktuelnim kretanjima I temama u umetnosti. Bavi se kreanjima u društvu kao i posledicama tehniĉke revolucije, mašinama koje imaju moć i postaju dominantne u razvoju i progresu pa i ratovanju, koje sluţi u svrhu razaranja. Osnivaĉ ĉasopisa koji je moţda jedan od najzasluţnijih za pokret, Alfred Steiglitz, koji se smatra pionirom umetniĉke fotografije, pronalazi svoju ljubav i novu profesiju u umetniĉkoj fotografiji. Druţeći se I radeći sa Dišampom i mladim umetnicima Njujorka stvara vredna pionirska dela.

Nemaĉko slikarstvo u 1920-tim I 30-tim godinama

U nemaĉkoj se u vreme prvog svetskog rata javlja jak otpor u umetnosti koje izazivaju strahote i uţas u tom nelogiĉnoj i besmislenoj ljudskoj destrukciji. Ovu atmosferu rata I destrukcije najbolje izraţava slika moţda najvećeg I najekspresivnijeg predstavnika ove grupe: Oto Dixa, - moderni rat, gde umesto ljudskih lica i izraza, njih simboliĉno zauzimaju figure vojnika koje deluju futuristiĉki pod plaštom, sa maskama i kacigama kao das u sa druge planete, kako se kreću preko raspadnutih nagomilanih leševa koje niko ne sklanja.

Mona liza – Marsel Dišamp

Transparentnost Ono zbog ĉega su pošli na poprište rata koji je u istoriji novijeg doba moţda jedan od najkrvavijih, nije prošao za njih bez posledica. Većina tih mladih i buntovnih slikara ide na front, kako bi neposredno otkrili uţase rata, i većina od njih vraća se potpuno uništena i psihiĉki izmenjena kao liĉnosti.NADREALIZAM

U isto vreme nastaje još jedan pravac koji se proţima i paralelno razvija sa Dadaizmom i koji postaje sve više prihvaćen u Evropi, a to je nadrealizam.

Ovaj pravac se zasniva na verovanju u višu realnost asocijativnih oblika, svemoć sna kao i iracionalnu igru misli. On teţi da uništi sve ostale fiziĉke mehanizme i zameni ih u rešavanju problema ţivota.

U prvim godinama posle prvog svetskog rata francuski pisci pokušavaju da formulišu estetiku iracionalnog koju je kao nadrealizam oznaĉio još Apollinaire u svojoj drami: Les mamelles, a koju Andre Breton osnivaĉ ovog pravca koristi i populariše.

Element sluĉaja, incident, nehotiĉnost i koincidencija koju su Dadaisti ispitivali godinama sada postaje predmet ozbiljnog prouĉavanja.

Nadrealisti su generacija koja je prošla strahote rata i pravac je zapoĉeo iz pobune prema društvu koje je proizvelo te strahote.

Pojavio se prvo u literaturi a kasnije se razvio kroz umetnost i sa literaturom koja je bila temelj ovog pokreta nikada nije prekinuo vezu.

Prva izloţba Nadrealista je odrţana 1925 god. Ona je ukljuĉivala grupu umetnika sastavljenu od: ᛫Jana Arpa, ᛫De Chirica,

᛫Maxa Ernsta, ᛫Klea, Man Raya, ᛫Massona,

᛫Miroa,

᛫Pikasa i Pierrea Roya.

Kasnije se ovom pokretu pridruţuju još i Ives Tanguy, Marsel Dišamp i Pikabia, ĉija slika transparentnost najbolje odslikava ovaj pokret.Ovi umetnici ĉine grupu osnivaĉa, izuzev Rene Magrita i Salvadora Dalija koji se prikljuĉuju malo kasnije 1928 god., i takoĊe pripadaju ovom pravcu.

Slike koje su karakteristiĉne i vrlo prepoznatljive su svakako one koje predstavljaju dva velikana ovog pravca a to su: Max Ernst, Rene Magrit i Salvador dali.

Max Ernst, na poĉetku – ĉist svet Raspeće – Salvador Dali

Henry Moore - Kralj i kraljica

MODERNA SKULPTURA

Henri Mur koji je skulpturu pravio pod jakim uticajem monolita i po uzoru na Stonhendţ, svoje je monumentalne skulpture svodio gotovo do apstraktnih formi. Skulpturu na temu Majĉinstva ―Dva oblika‖ Ĉine dva apstraktna lika majke i deteta, nastala je svoĊenjem i razvijanjem ove grupe gotovo do apstrakcije. Istu formu ima i skulptura ―Porodiĉna grupa‖, kao i sedeći na prestolu ―kralj i Kraljica. Leţeća figura je za razliku od njih skoro srasla stena koja je erozijom naĉeta i u harmoniji sa prirodnim slojevima stene.

Konstantin Brankuzi, je Rumunski vajar koji ĉisti od nevaţnih stvari kao Matis detalje na skulpturi i u kasnijem period je svodi na ĉist minimalizam. Let ptice je primer za tu pojednostavljenu vizuelnu bestelesnu predstavu u bronzi koja je savršeno ispolirana. U svojoj kasnijoj fazi vaja jajolike arhaiĉne i svedene forme.

Aleksandar Kalder, je još jedan vajar koji pravi mobilnu skulpturu koju pokreću motori u prvoj fazi rada. Skulpturu sa tankim aluminijumskim listovima povezanim na ĉeliĉnoj mreţi koja je osnova, pomera pri najmanjem pokretu vetar. Njegov rad ―Crveni stub‖ iz 1940-te godine sa desetak velikih aluminijumskih listova, stoji u prirodi Slobodan.

ENFORMEL

Slikar koji je obeleţio ovaj pravac je Dţekson Polok. Svoje je slikarstvo formirao u duhu bunta protiv Nadrealizma i Futurizma. On gradi skoro ekspresivno slikarstvo, ali apstraktno i nefigurativno, i zasnovano na sluĉajnosti – prskanjem boje nasumiĉno po površini platna. Njegove velike kompozicije pravi kao akcioni ĉin prosipanjem boje po platnu, hodanjem po njemu i aktivno uĉestvujući u pravljenju tekstura po slici. Pravi slike koje obeleţava kao: slika broj 5, broj 15 i sl.

INSTANT IMIDŢ I MINIMAL ART

Frenk stela, je slikar koji obeleţava ovaj pravac u umetnosti.

Ove slike industrijalizma i korišćenje novih polimerskih boja, upotrebljava u svojoj umetnosti Frenk Stela. Slika Darabjerd, je slika tog tipa. Kasnije slika jasno odvojene bojene površine ili trake u boji.

Kenet Noland slika slike poznate kao ―slike oštrih ivica‖ i slika akrilom.

Ad Rajnhard, je slikar minimalne boje i minimalnih likova koje koristi u svojim vizuelnim predstavama. Svoje slikarstvo kao i njegova dva prethodnika svodi na minimum sredstava pri radu, kao što je njegova ―Crna slika‖.

HIPERREALIZAM

Hiperrealizam je nastao u Sjedinjenim Drţavama I kasnije se proširio na Evropu poĉetkom XXI vog veka. Nastao je kao slikarstvo koje podseća i podraţava na fotografiju – fotorealizam, proizveden digitalnim kamerama visoke rezolucije koja se prenosi i prikazuje na raĉunare. Ime joj je nadenuo belgijski diler i umetnik koji je skovao ovaj termin, kao naslov velike izloţbe i kataloga u njegovoj galeriji.

Slikar Denis Piterson je pionir ove umetnosti. Ono proizvodi i manipuliše tako da stvara novi osećaj realnosti, u suštini stvara laţnu sliku realnosti. Predstavnici ovog slikarstva su:

Dţon Beder, Tom Blekvel, Dţek Bil, Robert Bektel, Duan Hanson, ĉarls bel, Mauro david i Agustin Mora.

NOVI REALIZAM

Nastao kao pravac krajem 1950-tih godina kao protest i negacija tada dominantnoj konstruktivnoj umetnosti. Novi realizam je negirajući postojeće tradicionalne umetniĉke vrednosti. Njemu su pripadali: Iv Klajn, Jan Tingili, Sezar Baldakini, Arman Fernandez i Kristo javašev. Koriste tela devojaka koja su premazana bojom i prave njihove otiske na platnu. Konstruišu duhovite anti mašine, kinetiĉke aparate i objekte, i prave hepeninge – Ţan Tingili u ĉast Njujorka sa autodestruktivnom mašinom koja se na kraju raspada.

NOVA FIGURACIJA

Frensis Bejkn, je predstavnik obnovljenog ekspresionizma. Slika dramatiĉne I simboliĉne teme i serije slika pod uticajem fotografije. Delo ĉoveka ―mesoţdera‖ u klanici naslikao je kao asocijaciju i pod uticajem strahota drugog svetskog rata. TakoĊe je I Ţorţ Debifi predstavnik ovog slikarstva.

OP – ART

Op – art ili optiĉka umetnost se zasniva na optiĉkom prouĉavanju Geštalt psihologije I optiĉkih pojava I iluzija. Jedan od najvećih slikara koji se bavi ovim problemima je: Viktor Vazareli.

TakoĊe i grafiĉar: M.K.Ešer, koji nalazi inspiraciju u umetnosti Islama, zidnih ukrasa, arabeski

I geometrijskih ornamentacija koje prvi put viĊa u Alhambri na putu po Španiji.

POP – ART

Pop – art je skraćenica za popularnu umetnost. Nastala je kao odraz potrošaĉkog društva, i njen najveći predstavnik je Andy Warhol, buntovnik I protivnik potrošaĉkog mentaliteta koji u svojim radovima izvedenim u tehnici sito štampe kritikuje taj mentalitet i podsmeva mu se. Primer poništavanja umetnosti jeste upravo ova ― campbells‖ konzerva paradajza, koja postaje u njegovoj industrijskoj umetnosti, umetniĉki predmet.

Merlin Monro

Andy Warhol, Campbell’s supa

HEPENING

Hepening je umetniĉka forma interaktivne akcije umetnika objekata i posmatraĉa.

U galeriji Rjuben je Alen Kaprov napravio interaktivnu umetniĉku predstavu u kojoj su uĉestvovali I posmatraĉi koje je on pozvao das a njim kotrljaju burad, i vuku aluminijumske folije po galeriji.

Ovu vrstu umetnosti po njemu treba da izvode umetnici i neprofesionalci samo jedamput, kao nešto što je kao umetniĉki ĉin neponovljivo u vremenu i prostoru u kom se izvodi, i koju nebi trebalo prethodno probati. To je pokušaj da granice koje su postojale izmeĊu umetnika I gledaoca izbrišu i tako spontano u zajedniĉkoj akciji stvaranja nestanu.

KONCEPTUALIZAM

Rad – objekat ―Jedna stolica i tri stolice‖, Dţozef Kosjut izloţio je kao concept u Muzeju primenjenih umetnosti u Njujorku. Posetiocima je tada bila stavljena na uvid realna stolica, fotografija stolice i tekst definicije pojma stolice kao objašnjenje iz leksikona. Kasnije umesto izloţenog rada izlagao bi leksiĉku definiciju slikarstva ili neke ideje. Konceptualista svoje ideje ne izvodi on ih samo nagoveštava, dajući tako najveći znaĉaj samoj ideji.

Najkreativniji moment je pravljenje skice u samom zaĉetku ideje i umetniĉkog stvaranja u kom bi primaoc trebao da bude podstaknut, ukljuĉi se i tako postane aktivni uĉesnik tog stvaralaĉkog ĉina. Konceptualna umetnost je autorefleksivni, analitiĉki, kritiĉki i proteorijski pokret zasnovan naistraţivanju prirode, koncepta i sveta umetnosti. Zadatak konceptualnih umetnika nije stvaranje umetniĉkih dela, već istraţivanje, analiza i rasprava uslovanastajanja umetniĉkog dela i lingivstiĉkih ili semioloških jezika kulture i funkionisanja umetnosti u svetovima kulture, trţišta i ideologije.

Umetniĉka dela koja nastaju u konceptualnoj umetnosti su konceptii teorijski objekti a njihov smisao je unošenje poremećaja u tradicionalne i uobiĉajene modernistiĉke konvencije stvaranja, prezentovanja, recepcije i potrošnje umetnosti. Zasnivanje teorijskog istraţivanja u domenima unetniĉkog rada, iz kojih je teorija bila iskljuĉena, jeste drugi deo ovog posmatranja.

Kao umetniĉki pokret ustanovljena je izmeĊu 1966 i 1978. Kao stil, grupa stilskih formacija ili pristupmišljenju i stvaranju umetnosti konceptualna umetnost je razvijana tokom druge polovine 70-tih(postkonceptualna) i tokom 80-tih i 90-tih (neokonceptualizam, simulacionizam, neekspresionizam).

Smatra se da se svako umetniĉko delo iz istorije umetnosti zasniva na konceptualnom poretku ideja ali da tek umetnost avangardi, neoavangardi i konceptualnog pristupa delu, tematizuje i raspravlja koncepte pojedinaĉnog dela kao paradigme modela za likovne umetnike. Ona je poslednji stadijum redukcionistiĉke i autorefleksivne estetike modernizma, tj. Teorije da je evolucija apstraktne umetnosti vodila sve većem stepenu apstrahovanja i upotrebi lingvistiĉkog jezika kao najapstraktine forme prikazivanja.

Razvoj moderne umetnosti sa prevladavanjem tehnika i modela prikazivanja, sve više je zahtevao uvoĊenje teorijskih propozicija, objašnjenja i interpretacija, da bi sredinom 60-tih umetnost postala teorija i time doţivela svoj istorijski završetak (kraj umetnosti).

Smatra se da je modernistiĉka teorija Klementa Grinberga tokom 50-tih i 60-tih iskljuĉila iz svetaumetnosti tekstualnu i konceptualnu analizu, zato konceptualna umetnost ne nastaje kao epohalni kraj modernizma, već kao kritika modernistiĉkog nerazumevanja konceptualne, teorijske iideološke determinacije umetnosti.

Za konceptualnu umetnost su svojstveni:

᛫tekstualni i dijagramski radovi,

᛫razvijanje teorijskih analiza,

᛫povezivanje teorije umetnika sa analitiĉkom filozofijom jezika i kritiĉkim marksistiĉkim

teorijam adruštva.

Konceptualna umetnost je razvijala teorijski rad umesto likovne produkcije. Tipiĉni rad je konceptualan tekst ili dijagram, kojim se saopštava zamisao potencijalnog umetniĉkog dela ili se sa njim podstiĉe javna I opšta rasprava o prirodi umetnosti.