MODERAN SVET

Neoklasicizam

Neoklasicizam je umetniĉki pravac koji se uvelike oslanja na klasiĉnu umetnost antiĉke Grĉke i Rima. Kolevkom neoklasicizma smatra se Rim. u trećoj ĉetvrtini XVIII veka, ali se razvio tek u Francuskoj zahvaljujući Francuskoj revoluciji, prosvećenosti i novim društvenim odnosima. Krajem XVIIItog veka Engleski i Francuski umetnici su reagovali protiv lakomosti Rokokoa, tako što su stvarali “ozbiljniju” umetnost. Za stvaranje takve umetnosti stvaraoci ovog pravca, gledali su natrag u prošlost, u Antiku u ţelji da ostvare novu “klasiĉnu” umetnost iako nisu koristili izraz “Neoklasicizam” (“Klasika” u ovom kontekstu oznaĉava ne samo Klasiĉnu Grĉku umetnost, nego celu umjetnost antiĉke Grĉke i Rima). U isto vrijeme pokušavali su biti, verniji modelu i realistiĉniji, u skladu s razvojem nauke i ukusom vremena koje je uţivalo u antiĉkim delima koja su se naveliko skupljala. Po uzoru na Vilu Rotondu, Lord Burlington gradi kuću Chiswick po svim klasiĉnim uzorima. Paladijanizam – pokret u arhitekturi nazvan po arhitekti Paladiju, Inigo Jones po njegovim principima projektuje , Kraljiĉinu kuću u Greenwich-u. Britanski muzej je takoĊe primer klasiĉnog u arhitekturi. Rotunda je zgrada univerziteta u Virdţiniji, i projektovana takoĊe od strane Dţefersona po uzoru na vilu Rotondu, kao i Panteon u Parizu.

Rojal Cresent kompleks sadrţi i pejsaţnu arhitekturu koja je takoĊe rasprostanjena i karakteristiĉna za ovaj period.

Slikarstvo

Neoklasicistiĉko slikarstvo predstavlja u svim njegovim elementima Antiĉkih uzora Francuski slikar: Jaques Louis David. Luj David Dvorski slikar slika ĉesto Napoleona na portretu u svom kabinetu kao i na konju koji u dinamiĉnom pokretu predstavlja osvajaĉke namere vojskovoĊe. TakoĊe slika Napoleona u slavu vojskovoĊe koji sam sebe kruniše i tako postaje car. Kao dvorski, Napoleonov slikar slika slike velikog formata kao ovu sliku napravljenu u ĉast Napoleona

Krunisanje Napoleona – Žak Luj david

Na slici sa temom iz antiĉke Grĉke: Smrt Sokratova, on postavlja kompoziciju frontalno zapostavljajući prostor u odnosu na radnju i figure, primeri su slike ĉija je tema obrada klasiĉnih Grĉkih tema, koje su karakteristiĉne za ovo neoklasiĉno slikarstvo. Za moţda najvećeg crtaĉa ovog perioda, vaţi sledeći slikar: Dominik Engr koji svojom preciznošću crteţa stvara i slikarske kompozicije. Na, klasiĉnoj slici „Odaliska‖, raĊenom po uzoru na Urbinsku veneru on pokazuje sav svoj talenat, i preciznost u kompoziciji. Slikar i veliki crtaĉ u istoriji umetnosti je Dominik Engr, koji za razliku od davida nije pristalica Napoleona.

Brodolom “NADE”- Caspar Fridrih David

Na slikama i portretima kao: Crteţ Paganinija, Fransoa Bertina, Odaliski, vidna je njegova teza da je crteţ uvek iznad slikanja.

Jedan od predstavnika „severnjaĉkog― slikarstva je i Caspar Fridrih David koji sa svojim koloritom i temama predstavlja, malo drugaĉiji pristup u slikarstvu ovog perioda. Brodolom ―NADE‖ je njegovo delo koje karakteriše sve najbitnije u izrazu za ovo severnjaĉko slikarstvo

.Romantizam

Romantizam je pravac koji nastaje oko 1820god. i koji se suprotstavlja neoklasicizmu. To je pravac koji se prvo javlja u muzici, knjiţevnosti i pozorištu. Nije lako odrediti bitneosobine romantizma, jer je on više stanje duhai senzibiliteta umetnika, a manje nosilac jedne ozakonjene ideje. Nasuprot internacionalizmu i racionalizmu neoklasicista istiĉe u prvi plan nacionalne osobine, spontanost, imaginaciju i maštu, kao osnovnu sadrţinuumetniĉkog stvaralaštva. Ovaj pravac neguje indivudualnost umetniĉkog izraza, promenljivost prirode i osećanja. Nezadovoljstvo civilizacijom burţoazije, koju su smatrali besciljnom i ruţnom i nezadovoljstvo zvaniĉnom akademskom umetnošću, bili su izvor romantiĉarskog nemira i bekstva u san, egzotiku – daleke zemlje i srednjevekovnu prošlost. Na slici ―Sloboda‖ Delakroa slika duh revolucije u Francuskoj u to vreme.

Slikar Velikih mogućnosti koji na splavu meduza pravi piramidalnu kompoziciju davljenika posle brodoloma koji vide nadu u brodu koji se pomalja na horizontu, takoĊe simboliĉno preslikava raspoloţenje u društvu tog vremena.

Za rad na ovom, po formatu i vrednosti velikog dela pravio je studije više godina, a kako bi što vernije prikazao svu patnju kroz koju su posle brodoloma na splavu brodolomnici preţivljavali, posećivao je bolnice kao i ustanove za duševno poremećene.

Dok delo istog slikara Kleptoman, je portret duševno obolelog potpuno suprotno izraţava stanje u to vreme.

Karakteristiĉan je je po svojim Romantiĉarskim temama i preokupacijama slikar Dţordţ Stabs se sluţi simbolima kao na slici: Lav napada konja koja je njegov stvarni doţivljaj sa puta po africi.

Henri Fuseli je takoĊe jedan iz grupe slikara koji crpi ideje za svoje slike koje karakterišu fantazije, košmara i snove, koji ponekad prelaze u groteskne iluzije i predstave.

Englesko slikarstvo predstavlja Dţon Konstejbl koji slika dramatiĉne i tajanstvene Engleske pejsaţe kao Sasbury Katedralu ili Stonhendţ.

Na severu u Nemaĉkoj pojavljuje se Kaspar David Fridrih, karakteristiĉan slikar ovog dela Evrope sa karakteristiĉnim koloritom, temama i pejsaţima ovo severno podruĉje, kao i temama koje su od znaĉaja za ţivot ovih ljudi.

U novom svetu i novoj drţavi S.A.D. se stvara grupa slikara koji su takoĊe romantiĉari ali opsednuti temama koje su za to pustolovno naseljavanje i osvajanje nepoznatog prostranstva predvodili slikari kao što su: Bendţamin Vest, sa slikom „Smrt Generala Volfea― i Trgovci krznom na Misuriju, Ameriĉkog slikara Dţordţa Kaleba.

U vajarstvu Skulpturom „Psiha i kupidon― i Tri Gracije, Kanova postaje voĊa u ovoj oblasti, što i pokazuje obradom i izborom tema, a vajar Hudon, vajar portreta ima istaknuto mesto u ovom razdoblju umetnosti, za razliku od skulptora Barua koji obraĊuje teme ţivotinja sa jako izraţenim realistiĉkim pristupom koji vidimo na primeru skulpture Lavice i jelena.

Splav Meduza – Teodor Žeriko

Tri Gracije – Antonio Kanova

REALIZAM

Realizam je u opštem znaĉenju oznaka za sva strujanja u umetnosti koja se odlikuju teţnjom ka bliskošću u prikazu stvarnosti, nasuprot idealizmu koji teţi da se izdigne iznad stvarnosti. U posebnom znaĉenju termin realizam se odnosi na pravac u francuskom slikarstvu sredinom 19. veka ĉiji je glavni predstavnik Gistav Kurbe. Gustav Kurbe na slici Atelje Otvara novo poglavlje.

To delo „Slikarski atelje”, slikar oznaĉava kao stvarnu alegoriju sveta u kome ţivi. Na slici je sa leve strane grupa seljaka, lovaca i obiĉnih ljudi, na desnoj strani on prikazuje krug ljudi u kojem se kreće: intelektualce i graĊansko obrazovano društvo, dok u centru postavlja dve figure koje su jedine zainteresovane za ono što radi, dete koje oliĉava ĉednost i ĉistoću njegovog slikarstva i ţenu koja predstavlja muzu. Dok sa slikom „Tucaĉi kamena―, koja je izazvala zgraţavanje u akademskim krugovima, zapoĉinje pravac pod nazivom Realizam.

Na slikama Ţan-Fransoa Mije, koji se kao slikar takoĊe svrstava u realistiĉki pravac slikarstva, javlja se u temama na njegovim slikama i izvesna religiozno-hrišćanska poruka i sadrţaj. Njegove Sakupljačice klasja, na primer, predstavljaju jednu od najsiromašnijih grupa stanovništva koje teškim radom i neizvesnošću prolaze svakodnevno kroz ţivot kako bi opstali, ali se njihov rad harmonizuje i smešta u jedan viši i po vaţnosti nadreĊeni smisaoni kontekst.

Atelje

IMPRESIONIZAM

On kao pravac zapoĉinje odbijanjem slike Doruĉak na travi slikara Eduarda Manea na salonu u Parizu, i skandalizovanjem akademskih krugova na to delo. Ova slika koja je skoro kopija jedne Rafaelove gravire: parisov sud, ima ne po prvi put kao povod delo koje već postoji u istoriji slikarstva.

Namera ovog dela je, da nad klasiĉnom vrednošću humanizma i renesanse koja lebdi nad nepristojnošću scene piknika na slici, ima za cilj da predstavi i pokaţe svo licemerje graĊanskog društva i vrednosti tog vremena. Na svojoj slici Mane slika na platnu – (u liku nage prostitutke koja sedi slobodno zagledana u spoljni svet realnost društva), dok toj dami sa druge strane suprotstavlja, dva gradska gospodina koji su u intelektualnoj raspravi, i koji danju sebe predstavljaju kao uzorne graĊane, dok noću krišom posećuju barove i javne kuće zabavljajući se. U to vreme je ovakav naĉin ţivota, kao naĉin ţivota bilo uobiĉajeno ponašanje srednje klase u Parizu.

Douruačk na travi

Klod Mone

Slikar po ĉijoj slici je ovaj pravac i dobio ime je Klod Mone i on će obeleţiti svojim delima ovaj pravac.Nanjegovojslici „impresija―bjasnoseprepoznajusvekarakteristikeoveumetnosti. Na slici koja odslikava kroz maglu londonski parlament, na zalasku sunca, je još jedna impresija i demonstracija svetlosti i boja koje su kao optiĉka pojava vaţne za ovaj pravac.

Iako je u nekom pogledu impresionizam nastavak realizma, on uspostavlja nov odnos prema svetu u umetnosti. Slikari se više ne zadovoljavaju preobraţavanjem i razvijanjem tradicionalnih formula, kao što su to ĉinili neoklasicisti i romantiĉari, već tragaju za novim naĉinom vizuelnog izraza. Iz tog novog naĉina proizilazi i nov odnos prema predmetu. Pokret nije proistekao iz nekog odreĊenog programa ili knjiţevnosti, već je bila ţelja nekolicine umetnika da slikarstvu pristupe na sasvim drugaĉiji naĉin od onog koji su zastupali Akademija i sluţbeni krugovi Pariza. Nema nekog preciznog datuma vezanog za poĉetak impresionizma ali su već krajem 60-tih godina, Monet, Renoir i Pisaro, prihvativši Maneovo naĉelo o ―ĉistom slikarstvu‖, i izlasku iz mraĉnog ateljea u prirodu, zapoĉeli ovaj revolucionaran pravac u slikarstvu. U poĉetku je impresionistiki postupak bio analitiĉki, ali ubrzo mrlje ĉiste boje poĉinju da brišui razjedinjuju do neprepoznatljivosti izbliza uobiĉajeni izgled predmeta. Glavna razlika izmeĊu slikara impresionista i realista, ĉiji su radovi ponekad bili veoma sliĉni, tiĉe se naĉina rada.

Impresija – Klod Mone

Dok su realisti dovršavali platno u ateljeu nakon skica uraĊenih na otvorenom i radili na platnu sa pripremljenom smeĊom podlogom koja je njihovim slikama davala jedinstvenu atmosferu, impresionisti su koristili belo pripremljeno platno i izlazili iz ateljea u prirodu kako bi uhvatili impresiju igre svetlosti I boje koje nije statiĉno i promenljivo je. To izuĉavanje optiĉkog mešanja boja i promenljivosti u prirodi stvorilo je neverovatan broj slikara i dela. Nije sluĉajno da su se impresionisti divili japanskim drvorezima - estampama - i japanskoj umetnosti uopšte. Susret umetnosti Dalekog istoka i impresionizma odliĉna je prekretnica u svetskoj istoriji umetnosti, prekretnica koja je poĉela da ostvaruje ideju o tome da je umetnost sredstvo komunikacije svih naroda, bez obzira na njihovu nacionalnu umetnost i tradiciju.ek, ĉitavu sliku radili u pleneru. Pored Manea, Monea, Renoara i Pisaroa, jedan od velikih slikara ovog pravca je svakako i Edgar Degas.

Njegova najlepša dela su raĊena u Pastel – tehnici koja je omogućavala jako umekšane efekte linije, forme i boje. U slikarstvu on polazi od crteţa, slika trenutni pokret. Teme su mu pokret I balerine ili akrobatkinje u veţbaonicama, baletskim salama i ĉekaonicama za audiciju. TakoĊe slika svetlost u enterijerima, više ga zanima nego slikarstvo na otvorenom. Na kompoziciji menja utisak tradicionalne perspektive. Ono što je interesantno je da se nikada nije smatrao pravim impresionistom, niti je prihvatao sve njihove ideje.

NEOIMPRESIONIZAM- Postimpresionizam

Krajem XIX veka umetnici koji su se inspirisali Impresionistiĉkim teorijama, poĉeli su da odbacuju mnoge principe tog pokreta. Najznaĉajniji umetnici meĊu njima su bili: Pol Sezan, Pol Gogen i Vinsent van Gog. Ova tri pionira moderne umetnosti bili su zaĉetnici najvaţnijih umetniĉkih izraza ili pravaca dvadesetog veka. Grupa ovih revolucionara dobila je naziv „postimpresionisti―, priliĉno nejasan termin koji bukvalno znaĉi „oni koji slede

iza impresionista― i koji ne opisuje dalekoseţne ciljeve ovih umetnika.Sezan zauzima dominantno mesto u postimpresionistiĉkom pokretu. Na naĉin koji je bio suprotan sluĉajnoj organizaciji kompozicije i formama kratkog daha impresionista, Sezan je gledao na umetniĉko delo u smislu meĊusobnih odnosa celine i njenih delova. Iako bi se ovakvo slikarstvo moglo nazvati analitiĉkom predstavom stvarnosti pre nego njenim prepisivanjem, Sezan ide dalje od ĉistog analiziranja. Stvarnost po njemu nije bila objekat u prirodi iz kojeg bi on crpeo inspiracije, već je predstavljala zbir svih kreativnih zakljuĉaka do kojih je dolazio u procesu stvaranja. Realnost je shvatao ne kao izraz koji potizilazi iz izgleda prirode, nego kao rezultat njene transformacije koju vrši umetnik.

Stoga, iako je Sezan poĉinjao od prirode, kao što je tada bilo uobiĉajeno, u isto vreme je bio i prvi umetnik koji je smatrao da je pikturalna forma bitnija od prirodne forme objekata i modela.

Sledeći slikar ovog pokreta je moţda najkontraverznija liĉnost novijeg doba u slikarstvu uopšte. Po naĉinu kako je ţiveo i posvećeno prema slikarstvu i sa fanatiĉnim ţarom slikao, a pritom ostavio za vrlo kratak period toliki broj remek dela jeste holanĊanin Van Gog.

Paul Sezan – Mont Sainte Vikctoire

Žitno polje – Van Gog

Na slici Ţitno polje se vidi sva energija i snaga koju je ovaj slikar koristio u toku rada u poljima Provanse na jugu Francuske gde je ţiveo i stvarao, dok se na slici sobe u kojoj je ţiveo vidi sva posvećenost i asketizam njegovog naĉina ţivota i odnosa prema slikarstvu. Još jedan slikar vredan za ovaj pravac pored mnogih koji su ga obeleţili je vredan paţnj, zbog specifiĉnog naĉina slikanja koji je pronašao. Taj naziv Pointilizam ili slikanje pomoću mrlja ili taĉkica smislio je Ţorţ Sera. Na detalju sa slike Parada se najbolje vidi taj naĉin slikanja, a na slici koja je njegovo najveće i najznaĉajnije delo: le Gran Ţat, to postaje prepoznatljivost i karakteristika po tehnici kojom se on sluţi u slikanju. Jedan od karakteristiĉnijih zaovaj pravac je svakako po naĉinu slikanja Ţorţ Sera. On je kao i Sezan hteo da impresionizam uĉini ĉvrstim i trajnim. On se posvetio veoma velikim slikama po formatu, provodeći i po godinu i više dana u radu na njima. Nastavio je impresionistiĉko prouĉavanje svetla i boje, razvijajući specifiĉan princip i tehniku slikanja - poentilizam.

On neoimpresionizam shvata kao = divizionizam (razlaganje), tj slikanje upotrebom malih mrlja ĉiste boje, i tako postiţe njihovo mešanje u oku posmatraĉa.

Od slikara koji su obeleţili ovaj pravac treba svakako navesti i slikare kao što su: Tuluz lotrek, Edgar Dega, naivnog slikara Henri Rusoa,kao i norveškog slikara izuzetne ekspresije Edvarda Munka.

Žorţ Sera - Le Gran Žat

Munk - Krik Lotrek – Plakat

U vajarstvu je skulptor - Majol figura, koja je obeleţila ovaj pravac i kao vajar je postimpresionistiĉke ideje preneo na skulpturu, kao što je njegova karakteristiĉna dela ţenskih aktova.

Osim njega Georg Mine je još jedan skulptor koji na ekspresivan naĉin stvara u vajarstvu.

Karakteristiĉna njegova skulptura po formi i izrazu je ―Majka‖, i Fontana.

SIMBOLIZAM I SINTETIZAM

Simbolizam potiĉe od Grĉke reĉi i oznaĉava znak, ili ono što smisaono oznaĉava nešto drugo od stvarnog. To je materijalna ili misaona slika koja nije adekvatna vizuelnoj predstavi - već je njena asocijacija. Postoje dva osnovna elementa umetniĉkog iskustva, slika i simbol, neposredna percepcija iidealna interpretacija.U vezi sa napretkom nauke, napori 19. veka usmerili su se ka realistiĉkom potĉinjavanju, ĉijesu krajnje taĉke bile naturalizam u knjiţevnosti i impresionizam u slikarstvu.

Od 1885. Simbolizam je umetniĉki i knjiţevni pravac koji je nastao u Francuskoj krajem XIX veka, kao reakcija i kao odbacivanje naturalizma i realizma u umetnosti;

Simbolizam je u stvari izdanak Romantizma, i trajao je i posle XIX veka, kada se raĉuna da je taj pokret i prestao. Kraj XIX veka odraţava traganje za sintezom prethodnika i novim oblicima i formama u tom novom dobu.

Postoje dva osnovna elementa umetniĉkog predstavljanja, slika i simbol, neposredna percepcija i savršena realistiĉka interpretacija. U vezi sa napretkom nauke, napori 19. veka usmerili su se ka realistiĉkom potĉinjavanju, ĉije su krajnje taĉke bile naturalizam u knjiţevnosti i impresionizam u slikarstvu.

Slikari i pesnici ne teţe više vernom predstavlanju spoljnog sveta, već fantastiĉnoj sugestiji svojih snova posredstvom aluzije simbola i dekorativne forme. Razvijalase istovremeno u knjiţevnosti i likovnim umetnostima

reakcija sa idealistiĉkom tendencijom, poznata pod imenom simbolizam.

Slikari i pesnici ne teţe više vernom predstavlanju spoljnogsveta, već fantastiĉnoj sugestiji svojih snova posredstvom aluzije simbola i dekorativneforme. Impresionisti i Neoimpresionisti idu ka ne-predmetu,kao cilju slike. Estetika pokreta, zasnovana na kloazonizmu i sintetizmu, suprotstavljala se estetici impresionizma i neoimpresionizma. Polu Serizijeu, vodećem teoretiĉaru simbolizma i osnivaĉu grupe Nabis, Gogen je rekao:

“Kakovidiš ovo drveće? Ţuto je. Pa, onda, stavi ţutu... Bernar i Gogen, podrţavali su neophodnost slikanja ne više po motivu, nego po sećanju. Ne više prenošenjem same stvari kakva jeste, već njenu asocijaciju, koja ju je zabeleţila i saĉuvala njenu »sintezu«, ili »ideju«, i posle uprošćenja. Prvu definiciju simbolizma dao je kritiĉar Orijer: “Jedno Simbolistiĉko delo treba da bude idejno, simboliĉno, sintetiĉno, subjektivno i dekorativno”.

Prva izloţba simbolista odrţana je 1889. Najznaĉajniji predstavnici Simbolizma su: Pol Gogen, Odilon Redon, Gustave Moreau, Pierre Puvis de Chavanne...

U formiranju moderne umetnosti krajem XIX veka tragalo se ne samo za novim formama,novom plastiĉnom realnošću, nego i za novim sadrţajem i novim naĉelima sinteze. Uopšte, Sezani impresionisti, kao i rani Sera i neoimpresionisti, išli su ka “ne-predmetu”, predmetu dovoljnoneutralnom i svakodnevnom da umetniku moţe da posluţi kao taĉka skretanja.

Tako su Seraova poznija dela obeleţena sve snaţnijim simbolistiĉko-ekspresivinim kvalitetom. Tuluz-Lotrekove predstave mjuzikholova i javnih kuća odraz su istinske narativne zainteresovanost, koju je on prenosio u dekorativne šare i linearne ritmove.

Traganje za novim predmetom, koji će znaĉiti nešto samo po sebi, manifestovalo se kao svestan program u Gogenovim slikama, najpre u Pon-Avenu u Bretanji (privlaĉio ga je intenzitet hrišćanskog verovanja, koji ţeli da doĉara u delima kao što su Ţuti Hrist i Vizija posle propovedi, a zatim na Juţnim morima privlaĉi ga tajanst-

vo naroda koji ţivi u zemaljskom rajuobuzet bogovima i duhovima svoje primitivne vere.

U oba sluĉaja teme kojima je pristupao pripadale su romantiĉnoj tradiciji: egzotiĉnom, onozemaljskom, mistiĉnom. U ovome su Gogen iumetnici koji su bili povezani s njim u Pon- Avenu i Le Puldiju u Bretanji, kao i sasvim drugaĉijislikari poput

Odilon Redon je najkarakteristiĉniji predstavnik simbolizma koji direktno povezuje romantizam XIXveka sa nadrealizmom XX. Na njega je uticala orjentalna umetnost, naroĉito japanska grafika. Njegov svet je bio svet snova stvoren od promenljive boje; svoje teme ĉesto je nalazio prouĉavajući pirodu, ponekad posmatranu i pod mikroskopom, ali se ona u njegovim rukama preobraţavala u ĉudovišne fantazije. Najpre je studirao arhitekturu, a prvih 20 godina svoje delatnosti posvetio je gotovo iskljuĉivo crteţu, bakrorezu i crno-beloj litografiji. Bio je oduševljen renesansnim majstorima crteţa. On je slikar snova i ĉudne i deformisane fantazije kao na slici: Kiklop

Gustave Moreau, slikar i pedagog u školi lepih umetnosti, sa svojim slikarstvom, on predstavlja primer dekadencije duha na kraju XIX veka. Njegovo slikarstvo je sinteza morbidnih i ĉudovišnih figura i predmeta koje krasi njegov minuciozan crteţ i blistav kolorit.

Prerafaelisti su nastali u Engleskoj gde je i zaĉeto ovo slikarstvo. Inspirisani slikarstvom i umetnošću pre Rafaela ovaj je naziv i nastao kao naziv usvojen za slikarstvo ovog pravca. Oni traţe inspiraciju u slikarstvu starih majstora pre renesanse, a ponekad i Grĉkim i temama u srednjem veku, kao i arhaiĉnim legendama ovog perioda koje ih inspirišu. Roseti je slikar koji je predvodnik ovog slikarstva. Slikar Gabrijel Roseti pripada Engleskom pravcu Prerafaelitskog Viktorijanskog u umetnosti. Roseti se sluţi simbolima i lirskim srednjevekovnim temama.

Žuti Isus - Pol Gogen

Karakteristika ove umetnosti je Literarne tradicije, manje dinamiĉne i sloţenije dekoracije. Ovaj pravac je ustvari I zaĉetnik u slikarstvu nove umetnosti, kao što je I Arts & Crafts u dizajnu pravca Art nouveu. William Blake, je slikar mistiĉnih vizija, izraţenih dinamiĉnim krivim linijama boje i svetla je sa Rosetijem voĊa ovog pravca.

ARTS & KRAFTS

Za Englesku je karakteristiĉno u ovom period to što je i pre kraja 19. veka postojao krug istomišljenika oko umetnika i pesnika Williama Morrisa – udruţenje pod imenom ARTS &KRAFTS. Moris je tvrdio da je ĉovek kraja 19. veka i kao proizvoĊaĉ i kao potrošaĉ u sluţbi mašine – potpuno otuĊen, poraţavajuće potĉinjen mašini; ĉovekova prirodna potreba je da ima potrebu za ornamentom, i mora se vratiti starom srednjovekovnom iskustvu. U tom novom duhu moţe se proizvoditi sve: od lonca do lokomotive. Ornament mora biti prirodan, oslonjen na organsku formu, stilizacija cveća, lišća...vijugavo, pretvarajući se iz jednog oblika u drugi. Art Nouveau je kao umetnost danas priznata od stane UNESCO-a, I nalazi se na listi Svetske kulturne baštine, u kojoj su dela Arhitekture, Interior dizajna, dekorativne umetnosti, ukljuĉujući nakit, nameštaj, Modni I tekstil dizajn. Po filozofiji pokreta, on treba da predstavlja naĉin ţivota , a ime art nouveau oznaĉava - novu umetnost. Kao ĉlan Art nuvo pokreta je po uĉešću i aktivnostima nezaobilazan i slikar Tuluz Lotrek. On sebe smatra ĉlanom pokreta i uĉestvuje u njemu a naroĉito je poznat po afirmaciji jedne nove oblasti u grafici kojim se bavi - dizajniranju plakata.

Grafiĉar Bardsli, postaje popularan po svojim egzotiĉnim I elegantnim grafikama koje imaju za teme erotiku istoka, sa kojima postiţe veliku popularnost u to vreme. Arhitekta Henri van de Velde, se bavi dizajnom nameštaja, plakatom koji je karakteristiĉan po dekorativnom izrazu i krivim ritmiĉkim linearnim rešenjima.

ART NUVO

Javlja se krajem 19. i poĉetkom 20. veka. Nastaje na samom poĉetku prvog svetskog rata. To je stil koji se raspoznaje u ĉitavoj Evropi, ali pod razliĉitim nazivima, u zavisnosti gde se razvija kao pokret ima nazive još kao i: Secesija u Austriji, i oznaĉava odpadništvo, odvajanje, raskidanje sa osnovnim fiziĉkim ili misaonim oblikom ili

formom prethodnog.. U Beĉu je secesija javlja kroz pokret studenata koji odbijaju da rade po akademskim kanonima. Isto se dešava i u Minhenu, s tim što iza njih staje profesor Franc fon Štuk, i osnivaju ĉasopis ̈JUGEND ̈ pa tako nastaje i termin JUGENDSTIL, u Nemaĉkoj.

Art nouveau, kao pokret nastaje u Francuskoj, gde i doţivljava vrhunac. U Engleskoj Burţoasko društvo krajem 19. veka se odvaja i vrlo je bogato i razvijeno zahvaljujući ubrzanoj industralizaciji. Umetnicisu smatraju da ovako ubrzana industrijalizacija razara umetnost, i pokušavaju da pronaĊu inspiraciju u srednjovekovnoj umetnosti gotike, orijentalnoj i primitivnoj umetnosti, kao i prirodi. Inspirišu se naroĉito biljnim i organskim formama. Zadatak koji su sebi zadali je bio, da treba ujediniti industrijski napredak sa onim što se zove umetniĉki zanat. materijali koji su korišćeni u ovoj umetnosti su: staklo, gvoţĊe, armirani beton, metal, mesing, aluminijum, keramika i dr.

Arhitektura

Jedinstveni stil u ovoj oblasti ne postoji, osim u segmentima površinskog ukrašavanja i unutrašnje dekoracije.

HECTOR GUIMARD, Francuska

Veliki arhitekta, On dizajnira sve metro stanice - ulaze uParizu. Pariz 1900. godine treba da postane svetska prestonica; odrţava se ̈Svetska izloţba ̈ na kojoj su srpski predstavnici bili ĐorĊe Jovanović i Paja Jovanović. Ulaze u metro, dizajnira u duhu novog stila, sve je od livenog gvoţĊa i stakla, stilizovano i izuvijano(svetiljke, drţaĉi natpisa za metro – dizajnirani kao neke dţinovske biljke). Gimar je voleo i poznavao botaniku i biologiju (teorijuĈarlsa Darvina). Imao je istraţivaĉki odnos prema prirodi. Osim livenog, za secesiju je tipiĉno I kovano gvoţĊe. Karakteristiĉna je takoĊe i upotreba najrazliĉitijih ploĉica od keramike. Viktorija stanica metroa u Montrealu, Kanada, napravljena po uzoru na ulaz u stanicu - Pariski metro.

Guimard je projektovao sve – od stolice, do drţaĉa za ĉaĉkalice i salvete.

GUSTAV KLIMT

Najveći predstavnik Art nuvoa u Austriji. Slikar koji zasniva svoje slikarstvo na dekorativnom i dvodimenzionalnom. Svoj stil formira na prouĉavanju Vizantijskih mozaika, i ikonopisa , koristi pozlaćene pozadine. Tretira površinu na kojoj se gubi iluzija trodimenzionalnosti. On i grupa umetnika oko njega odbijaju poslušnost akademijizmu i umetnoiĉkim institucijama. Napravili su PAVILJON SECESIJA, (po ugledu na njih beogradski umetnici su posle rata napravili Paviljon Cvjete Zuzorić). Klimt u paviljonu pravi I zidne slike- Betovenov friz. Radi i veliki broj kompozicija za univerzitet, Medicinski i PravniFakultet. Slika sliku ―poljubac‖ koja je po formi I dekorativnosti karakteristiĉna. Optuţivan je od savremenika da preteruje u erotici, i da je vulgaran.

Poljubac

Antonio Gaudi – Sagrada Familia ANTONIO GAUDI

Gaudijeva rana arhitektura pripadala je glavnoj struji gotiĉke obnove, s tim što je podrazumevala imaginativnu upotrebu materijala, naroĉito u rasporedufaktura i boja, i liĉni stil u ukrasima od kovanog gvoţdja. Bio je privuĉen i Nazarenima, romantiĉarima uopšte, takodje prouĉava prirodne organske forme. Sagrada Familia, Barselona, Španija, je remek delo ovog arhitekte. U Barceloni, koju je arhitekt de Villar već projektovao kao neogotiĉku strukturu, Gaudi nastavlja sa projektima i radovima.

U dekorisanju crkve i samog enterijera bogata fantazija u biljnoj ornamentici postaje dominantna i sliva se u naturalistiĉku figuraciju i apstraktnu dekoraciju neverovatnih oblika i formi. I posle njegove smrti ona ostaje nedovršena, a radovi na njenom konaĉnom dovršenju traju i danas.

Pored ovog monumentalnog zdanja on projektuje i poznatu kuću ―Mila‖ i Kuću ―Batlo‖ sa organskim formama koje su po svojim oblicima nesvakidašnje i neverovatno maštovite, kao i park ―Guell‖ u kom sa svojim kolegom, pravi zanimljive forme i mozaike od lomljenih keramiĉkih ploĉica i predmeta.

Viktor Horta – Arhitekta je moţda i najznaĉajniji za pravac art-nuvo po svojim formama I detaljima koje projektuje i koje najjasnije karakterišu ovaj stil.

Louis Comfort Tiffany: Tehnikom vitraţa ( olovne trake koje uokviruju površine slikanog ili bojenog stakla) radi Vitraţe, kao ―edukacija‖ za Yale, univerzitet. On je poznat takoĊe po tome što dizajnira i bavi se oblikovanjem lampi sa biljnim motivima, sa kojima se i proslavio.

ART DEKO I NABIS

Pojam: “Art Deco” kao naziv ili oznaka za ovaj pravac poĉinje da se koristi posle “MeĊunarodne izloţbe dekorativnih umetnosti” u Parizu, 1925., za modu sintetiĉke stilizacije izmeĊu avangarde (kubizma,futurizma, ekspresionizma) i tradicionalizma, Art Deco u poĉetku je francuski fenomen, ali se ubrzo širi po celom svetu. U oblasti dizajna,enterijera i arhitekture - uspeh Art Deco-a moţe se objasniti i na sledeći naĉin: avangardni pokreti nameravali su da sve oblikepokušaju da svedu na apstrakciju, što nije smatrano prikladnim za arhitekturu sareprezentativnom funkcijom (drţavnom, ideološkom i finansijskom). Tako se javlja tendencija za stvaranjem umetniĉkih formi sa ikonografskim sadrţajem. To je suština i kontekst u kom dolazi do pojave ovog pokreta, ali i specifiĉne arhitekture evropskih totalitarnih reţima u kom se vlast i moć ţele prikazati u pozitivnom i progresivnom svetlu.

Art Deco u Francuskoj:

Paviljon turizma, “M. I. D. U.”, Pariz, 1925. - arh. Robert Mallet Stevens, snaţna je ilustracija tradicije za integrisanjem doktrinarnog modernizma, dekorativnog kubistiĉkog stila i futuristiĉkih vizija- grupa umetnika koja stvara u ovakvom duhu okuplja se u”Uniji modernih umetnika”, U.A. M., 1930. Franc Ţurdain, Robert Mallet-Stevens, Rejmon Templije, Ţan Foke, Pjer Šaro, ... Njihov stil naroĉito u ureĊenju enterijera karakteriše upotreba luksuznih materijala(metali, staklo, kamen, skupoceno drvo i sl.), geometrijska ornamentacija, svedene forme nameštaja i drugih predmeta primenjenih umetnosti; pored toga, stil je polihroman, dosta istraţuje ulogu i funkciju svetla.

Art Deco ili (“modernistiĉki stil”) u Americi:

Predstavlja osnove modernizma u SAD. Uticaj I pojavu ovog pokreta na severno ameriĉkom kontinentu, ima velika izloţba u Parizu 1925, kubizam Frank LojdRajta, etika mašina, civilizacija Maja, obrasci Pueblo

- Indijanaca, Beĉka secesija, Nemaĉki ekspresionizam, su ideje koje su temelj ovog pokreta. Art Deco doţivljava procvat u Americi, gde se traga za reprezentativnim stilom poslovnih zgrada. Ameriĉki Art Deco oslanja se na L’Ecole des Beaux Arts tradiciju (koja je “sluţbeni stil”u Americi od “Kolumbijske izloţbe” u Ĉikagu 1893., pa sve do prvog svetskog rata). Na dekorativizam Ĉikaške škole, na “gotski” stil oblakodera koji u Nju Jorku uspostavlja: Kas Dţilbert zgradom Vulvort iz 1913.

Kao i na razliĉite avangardne izvore - presudnu ulogu u formiranju vodećeg stila imao je konkurs za zgradu Ĉikago Tribjuna iz1922., kada je pobedio rad Rejmonda Huda i Dţona Mida Hauelsa., u pseudogotskom stilu. Do drugog svetskog rata, u Americi Art Deco dominira kao urbani stil poslovnih zgrada I stambenih blokova u gradskim jezgrima. To je, ujedno, u skladu sa opšte prihvaćenim shvatanjem stilske skladnosti, za pojedine namene. U isto vreme, porodiĉne kuće u ekskluzivnim ĉetvrtima bliske su engleskom “free architecture” stilu, uz dodatak trema u kolonijalnom stilu. Univerziteti u “srednjevekovnom”, stilu i sl. Najpoznatije zgrade iz ovog perioda su:

Krajsler bilding, Nju Jork, 1928.-30. - arh. Vilijem van Alen.

Moţda najpoznatiji primer ameriĉkog Art Deco-a je dekorativni sistem ove zgrade, i treba da podseća na Krajslerove automobile. Rokfeler centar, Nju Jork, 1931.39. - arh. Rejmond Hud i Dţon Mild Hauels i dr.(“grad u gradu” - ovo delo je nudilo science fiction(nauĉno fantastiĉnu) viziju grada oblakodera – tornjeva, koji postaju symbol tog novog sveta i XX veka.

NABIS

Nabis je pokret koji se posle Seraove smrti I kraja Neoimpresionizma nastavlja na njegovim temeljnim principima. S kraja XIX veka postojale su literarne tendencije teorije slavljenja mistiĉnih ritual. Za ovaj pokret najbolje ilustruje definicija – fraza, koju je dao Maurice Denis,

ikoja glasi: ― slika pre nego što je bojni konj, ţenski akt ili neka anegdota – u suštini je ravna površina, pokrivena bojama okupljenim u odreĊenom redu. To mišljenje najbolje ilustruje slika ―Talisman‖ Pola Serusiera, koji je njegov prijatelj I osnivaĉ Nabisa. Sledeći veliki slikari koji će obeleţiti ovaj pokret su Eduard Vuillard, sa karakteristiĉnom slikom ―doruĉak‖ koja odraţava tu ideju o površini slikanom bojama koje treba po redu poreĊati.

Pierre Bonard, veliki slikar koji je bio pobornik kasnog impresionizma i koga je Henri Matis oboţavao kao slikara i podrţavao, je još jedan od onih koji su dali peĉat ovom pravcu. Ta svetlosna i bojom okupana iluzija karakteristiĉna za Impresioniste, najbolje se vidi na slici ―Trpezarija na selu‖, i ―Jesenje voće‖ koja svetlom i koloritom izraţava ovog po koloritu i japanskom ―zakošenom‖ pristupu kompoziciji specifiĉnog umetnika. U slikarstvu pored njih u ovom pokretu imaju veliki udeo i slikari: Andre Derain i Raul Dufy. Prepoznatljivi po fovistiĉkom koloritu.