ДОДАТАК ЗА КУЛТУРУ И ДРУШТВО
21. новембар 2020. | година I | број 38
култ упокојења МОНТИРАНИ ОДЛАЗАК У ВЈЕЧНОСТ
Инструментализација мртвих БОБАН БАТРИЋЕВИЋ
П
риликом Лењинове смрти све пиштаљке са фабрика, бродова, жељезничких станица, возова широм Совјетског Савеза огласиле су његов испраћај, док је са разгласа објављивано да је велики друг Иљич отишао у вјечност. Аутор једне од најбољих Стаљинових биографија Isaac Deutscher запазио је да је већ током посмртног говора посвећеног Лењину, Јосиф Висарионович кренуо у успоставу Лењинова култа. Подизање маузолеја, мумифицирање Лењинова тијела којим је руководило специјално одјељење совјетске тајне полиције, свеопшта
жалост и качење Лењинових слика „на свакоме ћошку“, биле су дио тоталитарне пропагандне стратегије која је по Стаљиновом размишљању требала оправдати сваки предузети потез у будућности у циљу „заштите револуције“. Познати руски филозоф Михаил Риклин, аутор гласовите студије „Комунизам као религија“, одлично је разрадио тезу о томе да су руска традиционална православна култура те сам Стаљин као негдашњи ђак богословког ćеменишта, преведени на комунистичку доктрину, били пресудни за успоставу Лењинова култа. За разлику од својих конкурената за власт, Стаљин је брзо схватио да позивање на „Лењинов пут“ и константно помињање његова имена у свим јавним наступима, управо њега легитимише као природног Лењинова насљедника. Стари руски ритуали прилагођени комунистичкој пракси омогућили су Стаљину и његовој клики
СТАРИ РИТУАЛИ ПРИЛАГОЂЕНИ ПРАКСИ ОМОГУЋАВАЈУ УСПОСТАВУ НОВИХ „МЈЕСТА КЛАЊАЊА“ „На вођином сандуку“ (Исак Бродски, 1925)
У
ISSN 2704-5226
овом тренутку није лако размишљати и писати о смрти, толико тога је умрло у нама, у друштву и људима, умиремо на рате и без болова, сами себе укопавамо, потписујемо нестанак а да смо тога тек ријетко и то полусвјесни. У Црној Гори кад умреш људи се сјете да си живио. Многи а посебно они пореклом Црногорци, Црну Гору виде само као своје посљедње одредиште, као најлепшу гробницу на свету, занемарујући да се ође живи. Код нас култ смрти има посебно мјесто у друштву, покојницима се приписују натприродне моћи и дјела, што би В.Николић рекао, „испада, ето, да сам био диван, смрти, моја једина грешко“. Смрт је људима потребна, без смрти нема вјеровања ни религија, нема ни филозофије. „Када људска бића не би умирала, све би постало дозвољено, a то би било лоше, упитао је стари филозоф, jеднако као не дозволити ништа.“, записао је Жозе Сарамаго у свом роману Смрт и њени хирови. А ми смо никад ближи овом цитату, с разликом што није-
успоставу нових „мјеста клањања“. Руски сељаци нијесу више носили православне иконе и крстове у процесијама, њих су замијениле ријеке „радника и сељака“ који на парадама носе слике својих вођа и звијезде петокраке, док су магичне молитвене ријечи истиснуте бољшевичким паролама. Установљена је засебна врста логике која ће беспријекорно функционисати током Стаљинове ере – дирање у култ мртвога друга Лењина по новоуведеном размишљању тумачено је као напад на револуцију, док је сваки напад на Стаљина третиран као напуштање линије марксизма-лењинизма, тог теоријско-интерпретативног система „генијалног учитеља Стаљина“. Инострани комунисти који су свједочили новом валу комунизма у времену док Стаљин још није у потпуности овладао СССР-ом, исказивали су запрепашћење. Риклин доноси свједочење истакнутог талијанског комунисте Ignazija Silonea који је свом другу и комсомолском вођи Шацкину током једне шетње Црвеним тргом о Лењиновом маузолеју повјерио сљедеће: „Ти се, надам се, нећеш препирати око тога да сујевјерни култ његове мумије вријеђа ćећање на њега и да је то срамота за Москву као револуционарну пријестоницу“. Шацкин је упозорио Силонеа да „никад више“ тако не смије говорити. „Мислим, да је у том трену Силоне схватио какав бездан раздваја њега ... од совјетских другова; он је још могао постављати питања која су за њих била светогрдна“, закључује Михаил Риклин. Недавно смо, у једном другом времену и простору те једном другом контексту свједочили успостави
Умјесто почасног испраћаја високог црковног великодостојника, начињен је спектакл бласфемије и сујевјерја у данима пандемије врло опасних консеквенци, противан свим црковним прописима. Иконе које су у рукама држали вјерници, а на којима је Амфилохије приказан као светац, директан су удар на каноне и регуле које дефинишу цркву
постхумног култа у Црној Гори. Како вели она позната реплика из Афлековог „Арга“ која иронише Маркса: историја се понoвила, први пут као фарса, други пут као трагедија. Наравно, у питању је сахрана митрополита Амфилохија Радовића у доба пандемије. Добро увјежбана црковна пропаганда потпомогнута медијским специјалцима великодржавне оријентације и политике начинила је покус сличан оном совјетском. Паралеле су бројне: маса вјерника, као некад маса комуниста, клањала се испред отвореног ковчега. Већина медија пренијела је очишћену верзију митрополитове биографије без иједног помена о његовој мрачној улози током ратова на простору бивше Југославије, шовинизму и хомофобији, његове слике преплавиле су (и електронски и реални) простор, а процвјетале су и нове пароле попут оне „Ђедо, догодине на Ловћену“. Амфилохије је добио свој маузолеј у Подгорици, преко пута Блока V, док је његово „учење“ проглашено кредом политичке и културно-социјалне филозофије нове владајуће већине у Црној Гори. Говорници, попови и политичари присутни на сахрани добили су важан симбол и одмах га ставили у функцију обећањем да ће све што буду радили, радити онако како је желио и радио митрополит Амфилохије. Тако је умјесто почасног испраћаја високог црковног велико-
достојника начињен спектакл бласфемије и сујевјерја у данима пандемије врло опасних консеквенци, противан свим црковним прописима. Иконе које су у рукама држали вјерници, а на којима је Амфилохије приказан као светац, директан су удар на каноне и регуле које дефинишу цркву и јасно прописују како и када нека особа може бити проглашена светом. Посматране у овоме контексту, сахрана митрополита Амфилохија и успостава његова култа освјетљују науме њихових организатора. Сажета дескрипција култа личности коју доноси Андреј Ивањи умногоме помаже њихову разумијевању: „Култ личности је некритичко обожавање једне особе, које се манифестује у претераној снисходљивости, узимањем здраво за готово њених изјава и поступака, а поткрепљено је страхом од губитка привилегија или у екстремним случајевима слободе и живота.“ У току свог тридесетогодишњег мандата на челу Митрополије црногорско-приморске, Амфилохије је створио својеврсно насљеђе које у новонасталим околностима треба политички операционализовати и одржати енергију и плодове ослобођене „молебан-литијашком револуцијом“. Одатле и несагласје у његовом парламентарном тиму и афера с његовом „посљедњом вољом“, јер је ред дугачак. Чека се само нови „хозяин“, односно газда, како су посилни звали Стаљина, да преузме узде.
САСВИМ ЛИЧНО
Година смрти смо фикција и ликови из романа. У новијој историји 2020. година биће уписана као година смрти, не само људи и људског живота, већ смрти духа, разума, смрти слободе. Смрт је код нас попримила људски облик, посебно је изражена смрт морала, струке, науке и разума. Црна Гора је достигла свој врхунац, грађани су својим понашањем сахранили сваки облик професионалности, одговорности и стручности. Пред очима јавности гледали смо како ни у смрти ипак нијесмо сви једнаки. Почетком новембра доктори су сахранили Хипократа, газећи етику струке изгубили су кредибилитет и својим понашањем само насули земљу у већ дубоко ископану раку. С друге стране универзитети су још
једном показали да из њихових клупа и катедри излазе звања танког покрића, стучњаци за одржавање система на апаратима, у којем се не истичу по знању, раду, достигнућима већ по идеологији, политикантству и ћутању о свим важним темама, као да су Сократову заклетву уз опијело полагали. Професуру користе као улазницу у политику, професор, академски грађанин, као да умире у тренутку трансфера катедре за фотељу.
Људи без духа и снаге, који као војска зомбија марширају без жеље да се усуде да живе, пробају, ризикују, за боље данас и загарантовано сјутра. Како да очекујемо од младих да оживе када су окружени дипломираним гробарима, када су наша
стварност они што тврде да се вјером лијече болести а не науком и медицином. Како да заживе интелектуалци у земљи самопрозваних стручњака и експерата. Како да оживимо струку кад је кадар покопава, како да пробудимо наду када смо сахранили идеале и идеје. Мртво друштво је оно без иницијативе и духа, оно друштво усијаних глава које су спремне да мацом због ситног интереса униште и покопају оно што су покољења градила. Данашње вријеме је вријеме бесмисла, изгубљени и отупјели, заслијепљени, без наде, живимо по инерцији, не желећи да погледамо стварности у очи од страха или равнодушности, ми већ помало мртви копамо гробницу својој још неро-
ТИЈАНА ТОДОРОВИЋ ђеној ђеци. Као да живимо Лимбо сопствених мисли, одумиремо на рате ни не знајући да смо могли живјети. У овако поремећеном систему вриједности, тешко је очекивати бољитак, а „на градове удариће трава и завести своју страховладу, сви цвјетови остаће без глава, да би били са травом у складу… И људи ће поћи у повратак, опчињени минулим стољећем… Друмови ће пожељети лудака, а лудака више бити неће.“ (В. Николић)