iskra1195

God. LXIII

Birmingham, 1. decembar 2010.

Broj 1195

Полемика ca „Борбом за веру"

ПОГОВОР HA ОДГОВОР Ни у сну не бих могао еањати да ће Уредништво „Борбе за веру", тек што je изгледа добило новембарски број Искре, одговорити и то лично мени. Али, ето десило се и то чудо. На Међумрежи ( h t t p : / / b o r b a z a v e r u . c o m ) изашао је „Одговор Николи Љотићу" (даље: Одговор) који захтева и неки мој сопствени. Дакле, поговор на Одговор. (Узгред, Уредништво је предложило да нађем српске изразе за „сајт" и Интернет. Сугеришем: 'свратиште' за сајт; 'Међумрежа' уместо Интернета.) Захвалност; сине Бруте; преокрет; чудна несразмерност Пре свега захваљујем Уредништву што је дух његовог Одговора, морам признати - господски! Одмах, пак, морам да кажем оно што, по мом суду, није било добро у вези са истински Вашим господским ставом. По неким ставовима у том Одговору да се закључити да је Уредништво можда било у сагласности са контроверзном политиком Димитрија Љотића из прошлих времена. Бићу искрен: учинило ми се као да сте хтели рећи: „Зар и ти сине Бруте!?". То исто важи за извесне похвале упућене мени лично док сам „био на страни" еп. Артемија па се сада као чудите, откуд код мене промена. Истини за вољу, промену је одлучио сам еп. Артемије с в о јом јавном изјавом да он никад неће дозволити да у Цркви дође до раскола због њега. Како је он остао недоследан тој својој изјави (монашка побуна, демонстрације пред Патријаршијом, па, ево и сад, претње са неком „новом црквом" ако се не удовољи монашким захтевима, итд, итд.) Немојте ми само рећи да еп. Артемије није могао да смири ове побуне?! А ако стварно није могао, онда - опростите што тако морам да кажем - он није био свестан шта је одгојио. За пут у пакао се вели да је „сав поплочан" добрим намерама. Но, да пређем на ствар. У новембарској Искри под насловом „Како укинути расколе", а који је изазвао Ваш Одговор, има два дела: први зовем „декор"; други јесте - „поента" или суштина целог чланка. У мом бар писању декор јесте, мање-више, неважан, али је неопходан ради смештаја негде окружења - поенте тј. главне ствари. У том чланку та два дела су просторно отприлике исте дужине.

E сад у Вашем Одовору изненађен сам страховитом несразмером тог написа у односу на пропорције оног мог. Да то изразим статистички: у Вашем Одговору, по мом суду, на декор је отпало отприлике око 9 0 - 9 5 % а на поенту свега 5 - 1 0 % , уз примедбу: одговори нису директни већ узгредни и као случајни. Много теологије; мало оне Христове Драго Уредништво „Борба за веру", на самом почетку, у првих 15 редова свога Одговора, питате ме, чиме сте „заслужили" (Ваш израз) овакву моју „жестоку паљбу" по Вашем „свратишту" (мој израз за „сајт"). Морам одмах да Вас исправим: заслужили" није разлог написа у Искри, али јесте мог лаичког сагледања Вашег писања. Код Вас има много теологије али чини ми се - да не кажем мржње, мало или ни мало љубави, па ме та чињеница заинтересовала, те написах цео чланак не бих ли сазнао зашто код Вас, ако сте Христови, нема љубави; а љубав је цела његова теологија. Много оштрија потврда Христовог односа према љубави, долази нам од апостола Павле, који ће, између осталог, рећи (по сећању): можете говорити све језике људске и анђеоске - „теологија"! - ако љубави немате - ништа нисте. Ето у том свом напису, поставих вам чак и директно питање зашто код Вас нема основе Христове тј. љубави, ви ми на то, као што рекох мало пре, ни једном речју не одговористе директно. Што се пак тиче „жестоке паљбе". бићу искрен. Угледао сам се делимично на Вас; к о н к р е т но, изнервирао ме је завршетак једног дела Вашег чланка „Главни стражар (алудира се вероватно на патријарха Иринеја) ..." који се завршио са - Доле Језуити!, па ми се ту роди идеја о памфлетском духу Вашег чланка; услед тога, несвесно, постадох и сам памфлетиста својом, како рекосте, „жестоком паљбом". Извињавам се.

Svim našim čitaocima, pretplatnicim i saradnicima, koji slave praznike po novom kalendaru: Sretan B o ž i ć i Nova godina!

Iskra

Поговор на...

O могућој сатанској мисли у нама У тих почетних 15 рвдова има још јвдна ствар која ми „бодв", да тако кажвм, памет. Кажетв да сам „нвобаввштвн или погрешно обавештен". Признајем, може бити, али по овом другом, којим ме повезујете са Сатаном, будите уверени, не стоји. Једно моје унутрашње убеђења (нагласак је на „унутрашње" - које не долази кроз чула) то потврђује. Али кад смо већ ту, ја бих се дубоко забринуо за Вас. Ево зашто? Вранити веру то изазива једно осећање праведне ствари; ово, пак, рађа у човеку један здрав понос, али ако ту нема контроле Христове љубави - а очигледно је да она код Вас бар по овом питању, бојим се то рећи, не постоји у довољној мери - тај позитиван понос се неосетно и постепено срозава и на путу је ка гордости - а ова је стање душе кад у њој не обитава Вог већ Лукави - па Ви сад верујући да браните веру, браните уствари тај свој погрешан пут ка гордости. А знате ли шта ми даје веру и наду да Ви, срећом, још нисте допрли до гордости. На мој директни изазов из новембарске Искре да Вас суочим са новозаветним Христом, Ви сте мудро избегли тај сусрет. Знак је то „живе душе" у Вама, што опет значи има много простора за Ваш духовни и христовски васкрс. Вила би то тотална трагедија и по Вас и по православље да сте се срели с Њим а да нисте били свесни те чињенице, па се с Њим парничили као ово сад самном; јер - није то ласкање већ моје искрено мишљење - Ваша духовност али с обавезном јаком дозом Христове љубави - то се сада јасно види - неопходна је православљу не само овом нашем српском јадном већ и оном најширем. Ипак, да бисте сигурни били ко станује у Вашој души, требало би учинити један заиста херојски подвиг - Вожјом (не људском) слободом уздигнути се изнад себе (Артемија, Амфилохија, Атанасија, екуменизма, па и „теологије", јер на крају крајева, све су то земаљске ствари, итд.) и погледајте у душу из угла вечности, не као део себе и своје себичности већ као неутралан предмет. Постаће Вам јасно, верујем, зашто и због чега у Христу Господу не препознадосте његову суштину љубав. А у вези „теологије" ово бих још додао: Христос ништа никад није написао изузев једном, кад је своју целу теологију - изгледа једна реч исписисао на песку. Резултат њен: одељен је Нови од Старог завета - каменовање престало; девојци опроштено. Требало би овде да учиним крај ове дискусије - јер све што сам имао важно да кажем, рекао сам, али због три ствари, очевидно мање важних, дозволите ми још који тренутак да их искажем.

O општем екуменизму Прво. Ова наша дискусија - приметили сте сигурно - од памфлетског обрачунавања између нас, углавном захваљујући Вама, прерасла је некако спонтано, у један смиренији, озбиљнији и искренији разговор и због тога, наслућујем, неко добро мора

2

из њега да произађе. Ово ме пак искуство некако спонтано баца на „рак рану" нашег неспоразума екуменизам. Ако смо ми искрено убеђени православци плус „наоуружани" Христовом љубављу, не видим услед чега би се требало плашити тих разговора са католицима (па макар они били и јеретици). Из њих ми ништа не можемо да изгубимо, можемо само да добијемо. И то много. Прво и основно: никако ме не можете убедити у то да се Христос не би радовао тим разговорима узајамног опраштања - зар ми свакодневно бадава изговарамо „и опрости нам дугове наше као што ми опраштамо дужницима нашим". Нагласак је овде, верујем да сте тога свесни, не на нечем апстрактном већ на нама људима ми смо ти који се обавезујемо да покрећемо тај процес опраштања. Ако ми то искрено и доследно обављамо, тек после долази до Вожанске акције, опрости ће нам Вог наше дугове, што у крајњој л и нији води ка - по Јовановом Откровењу (гл. 21) Новом Јерусалиму! А у њему ће бити не само опраштајући православци, католици, протестанти већ и 4 до 5 милијарде незнабожаца (21,26), дакле цео свет! Мој лични екуменизам Друго. Наставак је ово дискусије о е к у менизму, само не о оном општем већ, конкретно, мом неком личном, а како то произилази из Вашег Одговора и његовог поднаслова „О Вашој (тј. мојој) екуменистичкој наклоности". У Вашем приказу, пак, испало је да је та моја наклоност према екуменизму много шира него што поднаслов сугерира. Протеже се она на „збораштво" и „југословенство" а зачетник те наклоности јесте мој, како рекосте, „цењени отац", који је „био уверен да су Православље и римокатолицизам „једна Црква", а две конфесије". „На крају крајева - настављате - он се формирао под утицајем римокатоличке мистике и подједнако је ценио Фрању Селешког (мислите на Асишког?) и Светог Серафима Саровског." Пошто мојој „цењеној мајци није дозволио" да пређе у Православље, она је то учинила „после мужевљеве смрти". Очевидно је овде, драга господо из Уредништва, да сте по овим питањима необавештени. Стога, дозволите ми да исправим нека Ваша гледишта, специјално кад је реч о мом „цењеном оцу". Није Д. Љотић изједначио те две ИЗ САДРЖАЈА Тадићева Србија - језива држава

5

Тадић поделио Србе у БиХ

6

ТВ дневник из 2020

7

Чамац на Дунаву

12

Тадић у Вуковару

13

„Исповест" лукавог дипломате

15

Србистан Вука Јеремића

19

Како се економски убијају мале земље

22

„Ко је ко у Недићевој Србији"

29

Iskra 1. decembar 2010.

личности које спомвнусте, због њихове верске припадности (католицизму / прaвoслaвљу) већ због њихове христолике „светости" у животу и раду. Jep Црква јесте једна и данас (али, жалосно, раздељена) упркос страшних слабости њених људских управчача (епископа / бискупа), још увек - 21 век после Христа - захваљујући само тој светости појединих личности; не само постоји већ ће и постојати докле год те светости маколико сићушне у њој буде. Нетачан је такође Ваш опис случаја моје мајке. Као што Бог не жели да му ми приђемо под присилом, већ из слободе и љубави, тако је и мој отац оставио њеној слободној вољи да одлучи да ли ће у правосавље или не. Тачно је да је прешла у православље по његовој смрти. Чин њеног преласка (због посла нисам био присутан) обавио је епископ Сава из Руске заграничне цркве. (Као цивил у Југославији, епскоп Сава је био др Јован Сарачевић, судија Духовног суда при Патријаршији у Веограду. Узгред, био је, такође, сапутник на путу за Горицу мог оца кад је погинуо, а ради испраћаја епископа Николаја и патријарха Гаврила пред одлазак за Швајсарску.) Као према мајци, тако је отас поступао према нама деци. Мени не само да није рекао већ чак ни алудирао није - хеј, ти мораш да будеш збораш. Оставио је то мојој слободној вољи. Услед тога, верујем, ако сам екумениста, а под тим подразумевам без мржње разговор са католисима, као што Ваш наслов сугерира, он је дошао по мојој слободној вољи а не због неког „филокатолисизма" који ми не „оспоравате", али ме због њега ипак, мада формално неисказано, неправедно осуђујете.

A што се пак тиче „честитих римоклатолика", Хрвата и Словенаса у Збору, који су веровали, како рекосте, у југо-утопију, морам да вас исправим. Они нису имали потребе да у њу верују јер су у њој живели, али су, као честити католиси, вероватно инспирисани Христовом љубављу, волели Југославију и сабраћу Србе у њој, па хтели да демонстрирају in vivo да је заједнички живот кад се воли ипак могућ - једном речју били претече нашег локалног екуменизма. Неканонске радње које не сметају... Док је у Цркви владао Дух Свети, она је врло мудро дошла до закључка да се одлука нечијег „светаштва" не сме препустити људском променљивом, варљивом и коруптивном духу и памети (макар та одлука долазила и од Сабора епископа) већ да ту своју Вожанску прерогативу мора сам Вог да искаже, неким чудом, макар и са моштима с в е тачког „кандидата". Колико знам такво неко чудо се није десило са моштима владике Николаја, што опет значи - не да ја тако желим - да се ради о неканонском његовом избору.

A знате ли, пријатељи око „Ворбе за веру", ко је највише допринео да се од Господа одузме та Његова искључива прерогатива и да се неканонски пренесе на ипак људски св. Архијерејски Сабор. Вероватно не знате, јер би га иначе Ви најпре, верујем, као искрени браниоси вере и канона, оптужили за против канонски рад. Реч је о епископу Атанасију Јевтићу. У свом

3 Iskra 1. decembar 2010.

Папа чека позив из Србије Папа Венедикт XVI пажљиво ће проучити позив да посјети Србију уколико буде упућен и одсркве и од државе, кажу представниси Римокатоличке сркве. Надбискупи Веограда и Венесије, Станислав Хочевар и Анђело Скола, кажу да је услов за посјету да папа добије директан позив сркве и државе, преноси Вета. Надбискуп Скола је на конференсији за новинаре у Веоградској надбискупији осијенио да би посјета Венедикта XVI Србији била „врло лијепа ствар". Он је додао да је 2013. година, када се обиљежава 1.700 година од потписивања Миланског едикта, од изузетног значаја за сркве у свијет „Први услов је и да Српска православна Срква и држава упуте директан позив Светом осу", нагласио је Скола. Надбискуп Хочевар је поновио да је неопходно да и СПЦ и српске власти упуте позив папи. „Свети отас ће врло добро проучити позив ако је упућен од свих", истакао је Хочевар. Надбискуп Скола је у посјети Србији од недјеље, а сјутра ће се састати и са српским патријархом Иринејом. (www.pcnen.com, 18.10.2010).

напису у Искри, о њему сам написао свега два до три реда (и не рекох, као у Одговору, да је он „миротворас"), Ви сте на њега и проту Џомића, кога нисам ни поменуо, употребили две до три своје странисе, за извесне њихове прекршаје локалног карактера, који се највише односе на „љотићевсе" и „збораше", а могуће имају само случајне везе са православљем, јер долазе од свештених особа. Но, да Вас најзад обавестим у чему се састоји тај анти-канонски грех епископа Атанасија. Схватам да је за њега, као наравно и за нас друге, епископ Николај, био оличење свих православних врлина и да је као такав, а само по његовом суду, испунио још за живота, све услове за свеса. Вила му је сметња, међутим, та Вожја прерогатива - чудо, па је епископ Атанасије изашао са тезом да чудо не мора да се догоди, довољно је да народ, ваљда верниси, верују да је он светас па да тако и буде. Догодила се у међувремену и мала сметња за његов план јер је погинуо мој отас а епископ Николај одржао на опелу своју беседу у којој га је, између осталог, назвао „политичарем с крстом". К а к о будући светас, по замисли епископа Атанасија, не би требало да има икакве везе са „колаборатером" итд., онда епископу Атанасију, ништа друго није преостало већ да устврди да таква беседа није одржана и зборашки је фалсификат. Епископ Николај је после тога живео још 11 година - додуше није тврдио да је одржао тај говор, али га није никад ни оспорио. Остаје у тами, а Ви би о томе требало да знате много боље него ја , како је св. Архијерејски Сабор ипак прихватио ту а н т и - к а н о н с к у тезу епископа Атанасија. Н. Љотић

TOMA НИКОЛИЋ - ДЕЧКО KOJИ ОБЕЋАВА После извесног затишја, ово je поново био леп период за напредњаке. У свега неколико дана потписали су споразум о сарадњи са Јединственом Русијом, добили охрабрујуће резултате истраживања јавног мњења и организовали импресиван страначки митинг у београдског Арени. Од Коштунице су дефинитивно преотели Вељу Илића. А ни они „превремени избори" о којима напредњаци говоре већ две године нису више тако далеко макар и да не буду превремени. Напредњаци су нетакнути, „као пас кроз росу", прошли кроз драму око геј параде и скупштинске резолуције о Сребреници, а што ће све власт коштати много више него што се претпоставља. Исто тако, медији су после само неколико дана љубазно затурили скандал са Николићевим реченим па пореченим ставом да „Европа има алтернативу", као и колатерално брукање са обећаним слањем стенограма разговора са представницима ДСС-а страним амбасадорима. Новинари више не пресрећу на сваком ћошку Николића и Вучића да их питају за мишљење о, на пример, хапшењу Ратка Младића, Тадићевој посети Вуковару, односу са тајкунима, интервенцији полиције против демонстраната 10. октобра... (Зато је помало комично што се Вучић и даље понаша као жртва и непрестано жали на третман у „режимским медијима".) Можда ће се ствари изменити када се избори заиста примакну, али за сада напредњаке минимално подсећају на „њихову ружну прошлост", не замера им се превише ни због очигледне противречности у ставовима и политике које - или нема - или делује као преписана Тадићева прича о равноправним „стубовима" на спољнополитичком и „бољем животу" на унутрашњем плану. Другосрбијанци их практично више не нападају. Али ни „национални" интелектуалци не грме о „издаји" него углавном мудро ћуте, или гледају да ухвате прикључак на нешто што им се чини као победничка композиција. Давно је прошло време неукусних вицева о „Томи гробару". Сада је Николић „дечко који обећава", а неће бити да је то последица тога што су се медији толико променили, већ пре чињенице да су напредњаци у међувремену постали прихватљиви и радо виђени гости у Бриселу и Вашингтону. (А очигледно нису много покварили ни своје позиције у Москви - или се макар Руси труде да у овој трци не заостану за Бриселом и Вашингтоном.) Да се разумемо, није то ни само последица нечије директиве. Има ту и доста политичког, новинарског и људског опортунизма, процене да ће лопта ускоро пасти на напредњачки део терена, има страха од замерања некоме ко ће можда колико сутра бити на власти. Коначно, и то не на последњем месту, има ту сигурно и искреног огорчења на власт и кратковидог, али разумљивог резона као што је: „Нека дође било ко, само да ови оду". Но, који год од ових разлога да је у питању, сви раде у напредњачку корист.

4

Додуше, радикали их нападају, али ти напади имају слабог одјека, а на неким странама им можда чак и подижу рејтинг. У ДСС-у шкргућу зубима и углавном ћуте. Делом зато што не знају шта да кажу, а делом зато што се надају да ће можда, на крају баладе, у некој варијанти ипак бити потребни Николићу у његовом покеру са Тадићем. Ипак, потенцијално најлепша ствар по напредњаке није се одиграла у недељу у Арени, него дан раније на седници председништва ДС-а, где је Ворис Тадић, између два извињења, решио да мало тренира унутарстраначку демократију, разуме се, на половичан и већ по обичају најгори начин. Наиме, коначно је заказана дугоочекивана скупштина ДС-а, а избори за потпредседнике ће бити одржани по „делегатском" принципу. Ако је Тадић хтео да се о саставу руководства пита најшира демократска „база", онда је требало да гласају сви чланови, што овде, додуше, нико не ради, али би било демократски и наликовало америчком моделу. Ако је, пак, хтео да покаже да он лично држи ствари у рукама, требало је да се избори за то да потпредседнике именује, односно да их скупштина бира на његов предлог - као што се ради у већини српских и у многим европским странкама. Зашто је ово уопште битно? Па зато што ће, по количини моћи која се расподељује, по политичким разликама и личним анимозитетима између појединих кандидата (Шутановац, Јеремић, Ђилас, Петровић, Пајтић...), ово можда бити драматичнији и важнији избори од оних „правих", на којима су, ако се у последњи час не догоди неко чудо, улоге већ углавном подељене. Зашто је таква одлука лоша по Тадића? Па зато што ће му после ове скупштине странка над којом је како-тако успео да успостави контролу дефинитивно почети да клизи из руку. Вудући потпредседници неће имати никакав дуг ни према Тадићу, ни према најширем партијском чланству, осећаће да су положај изборили сами, захваљујући својој памети и сопственим финансијским и лобистичким структурама. Зашто је то лепа вест за напредњаке? Зато што ће за време потпредседничке трке и још задуго након тога ДС бити растрзан фракцијским борбама и унутрашњим сукобима, при чему ће кандидати за потпредседнике већег непријатеља видети у страначким ривалима него у Вучићу и Томи. А Србија? Држава? Народ? Поштено говорећи, сем као поштапапица у време предизборне кампање, Србија и народ са свом овом политичком и страначком заврзламом већ одавно немају никакве везе. А још мање од ње имају користи. И у том погледу се ни после напредњачке Арене и Д С ове скупштине (а вероватно ни после будућих парламентарних избора) ништа неће променити. Политика, 9.11.2010. (Подвукла - Искра)

ЂорђеВукадиновић Главни уредник НСПМ

Iskra 1. decembar 2010.

ТАДИЋЕВА СРБИЈА - ЈЕЗИВА ДРЖАВА У Србији je сазрео модел без преседана у историји - анархотиранија. То је неспособност или немоћ државе да стане на пут стварним кршитељима закона (анархија), уз истовремену тежњу државе да својим поданицима намеће и да ригорозно спроводи репресивне законе и норме понашања (тиранија).

узурпаторима приватних поседа (циганска дивља насеља), распиривачима антисрпске и антиправославне националне и верске нетрпељивости (Соња Бисерко), отвореним заговорницима сепаратизма („64 жупаније"), да о лоповима разних калибара и страначких боја у државним структурама не говоримо.

Поступци Тадићевог режима стављају грађане Србије пред дилему: како се односити према световној власти која отворено крши моралне норме на којима је утемељен поглед на живот и свет огромне већине грађана? Ово питање посебно је значајно за оних 95 посто Срба који се према попису из 2002. - изјашњавају као верници.

У исто време, режим у Србији бруталан је у обрачуну са грађанима који се дрзну да изразе негодовање због промовисања содомије, и који не прихватају бизарне, неморалне, па и отворено психопатолошке „норме" које режим намеће по налогу својих спољних ментора.

У православној традицији постоји идеал симфоније духовне и световне власти. Тај идеал, несавршено остварен у време Немањића, заснива се на претпоставци постојања погледа на живот и свет носилаца световне власти који није у р а с к о раку са основним вредностима хришћанског учења и традиције. У савременим околностима нужни је минимум да држава прихвата есхатолошку мисију и надисторијску суштину Цркве, која заузврат прихвата државу као историјску али и Божанску творевину. У односу грађана према држави, тај основни минимум јесте да држава не затире добро и не подржава зло. Низ догађаја током протеклих година, који су достигли врхунац скарадном парадом 10. о к т о бра, указују да ни тај нужни минимум више не постоји. После полувековног кошмара уследио је кракотрајни и варљиви предах. Сада се, нажалост, враћа време када престаје да буде могућ компромис између личног интегритета човековог и захтева државе за кротким повиновањем нормама које су у раскораку са природним правом и божанским учењем. А да држава управо то захтева, јасно је из сладострасно садистичке претње једног од њених функционера о „језивој реакцији" државе на грађанску непослушност. ВОЉА И НЕВОЉА Геј парада и све у вези са њом указује да је у Србији сазрео нови друштвено-политички модел који нема преседана у историји. С обзиром да га је могуће јасно дефинисати, треба му дати и погодно име: анархотиранија. Основна одлика режима анархотираније јесте неспособност или немоћ државе да стане на пут стварним кршитељима закона (анархија), уз истовремену тежњу државе да својим поданицима намеће и да ригорозно спроводи репресивне законе и норме понашања (тиранија). Режим у Србији невољан је или немоћан да стане на пут разулареним џихадистима који каменују аутобусе у Новом Пазару, ратним хушкачима (муфтија Муамер Зукорлић), к о р у п ционашима („коферче"), призиваоцима даље д е з интеграције државне територије (Јожеф Каса),

5 Iskra 1. decembar 2010.

За разлику од низа страних експозитура које подривају српску државу и нацију под фирмом невладиног сектора и које су апсолутно недодириве, „Двери", „Образ" и „Покрет 1389" су сада на листи за одстрел. Наташа Кандић некажњено шамара старца на улици, али Миша Вацић по кратком поступку иде у затвор због „кршења забране окупљања". Чеда Јовановић неометано троши милионе непознатог порекла, али се Раја Родић немилосрдно прогони. Криминалци имају кратке и дуге цеви свих калибара и марки, али грађанин беспрекорне прошлости тешко да ће добити оружани лист. ЛИБЕРАЛНИ ТОТАЛИТАРИЗАМ Режим у Србији нормализује криминал и криминализује нормалност. Анархотиранија на делу. Српски народ изложен је како терору анархије (на чијем су удару, на пример, преостали Срби у Новом Пазару или станари зграда у близини циганских дивљих насеља), тако и терору режимске тираније. Као што је мој покојни колега Сам Франсис указао пре једне деценије, на сличан начин већинско становништво западних земаља на удару је како анархије криминалне подкласе коју чине припадници „заштићених мањина", тако и тираније државе која намеће кодексе говора и понашања, срачунате да разбију кохезију заједница заснованих на традицији, култури и колективном сећању. Идеолошка мотивација носилаца анархотираније није у афирмацији разноликости нити заштити људских права угњетених жртава дискриминације. Њихов циљ је преваспитавање Србије, сходно идеолошким нормама постмодерног, постхришћанског, постхуманог Запада. Скарадни 10. октобар подсећа нас да тоталитаризам л и б е ралне демократије савременог Запада није суштински друкчији од тоталитаризма бољшевичког типа. Пре тачно годину дана упозорио сам са ових страница „Геополитике" да и на Западу и у Србији тај плишани тоталитаризам на нишану има хришћане, који стога треба да буду спремни на мучеништво у судару са државом која следи зло, штити зло и заговара зло. Данас то упозорење нажалост делује још актуелније него онда, јер су

Младен Иванић:

ТАДИЋ ПОДЕЛИО СРБЕ У БиХ „Нама у Босни je свима јасно да после Хрватске бар 15 година неће бити уласка у ЕУ, а лично, не верујем да ће Србија икада ући у ЕУ", рекао је Младен Иванић Председник Србије, Борис Тадић је први државник из Београда који је поделио Србе западно од Дрине, и то својим учешћем на предизборним митинзима Милорада Додика, изјавио је Младен Иванић, лидер ПДП, бивши премијер Републике Српске и министар иностраних послова БиХ, говорећи на трибини Фонда Слободан Јовановић у Београду. Иванић се присутнима обратио говорећи на тему: „Куда иде Босна после избора: Република Српска између Запада, Турске и Србије". Он је најпре говорио о томе како поједине националне заједнице доживљавају Босну и Херцеговину. Хрватску заједницу, по том питању, одликује подељеност две групе. Једна је физички ослоњена на Хрватску и види своју будућност тамо не марећи много за БиХ, док друга, она концентрисана у централној Босни, не жели да одустане од некакве хрватске „мисије" у БиХ којој верује. Бошњачку страну одликује унитаризам, док се Срби држе садашњег стања и свог ентитета. „Када имате тако подељене националне концепте,

Тадићева Србија... диктати световне државе у Србији сада сасвим огољено у супротности са вишим законима. Није могуће избећи ову дилему тврдњом да душа припада Цркви, а тело држави, јер је таква подела могућа само у апстрактном смислу. У стварности, душа и тело су нераздвојни у овоме свету. Стога ако повиновање правним нормама државе прети спасењу и изискује апостазију или чињење греха пред Богом и људима, православни хришћанин је дужан да исповеда веру зарад Божје истине и спасења своје бесмртне душе. Он мора да се супротстави кршењу Божје воље од стране државе или друштва, наравно унутар законских норми, ако то може, али и путем грађанске непослушности, ако то мора. Лојалност држави и повиновање њеним законима није и не сме да буде апсолутно. Не огрешити душу увек мора да буде на првом месту. Дко власт приморава своје поданике на пад прихватањем или чињењем грешних дела, добро је и легитимно отказати послушност држави. Треба следити пример исповедника и мученика... И искусити сву најављену језивост те и такве државе. Парада срама у Србији никада више не сме да се одржи, макар и по цену те „језиве реакције". Д језивије тешко да може бити него што је. Геополитика. 8.11.2010. Подвукла - Искра)

6

СРЂД ТРИФКОВИЋ

поставља се питање: како она уопште може да функционише? Другог решења осим решења Дејтонског споразума за Босну ја не видим", рекао је Иванић. „Што се тиче Републике Српске, она је сада постала организована државна заједница коју чувају њене институције, а не поједине личности". Дли, специфичност развоја политичких прилика у БиХ је у томе што после Педија Ешдауна ниједан потоњи међународни представник у њу није дошао као власт. Данас се Босном баве међународне бирократе". САД су се из унутрашње политике БиХ повукле и „препустиле уређење Босне Европској унији". „Нама у Босни је свима јасно да после Хрватске бар 15 година неће бити уласка у ЕУ, а лично, не верујем да ће Србија икада ући у ЕУ", рекао је Иванић. Он је више пута напоменуо како „није добро да српски политичари преговарају о трећем ентитету у БиХ", јер „ако се отварају велике теме о с т а тусу, око којих нема и не може бити сагласности, то раде политичари који би да неко трећи пресуди". Осим тога, „нова прекомпозиција БиХ није могућа без великих сукоба". По Иванићу, „Срби у БиХ треба да се понашају као Словенија у СФРЈ и чекају своје време". Што се тиче измена у БиХ којима се одступило од Дејтонског споразума, Иванић је поменуо да су уједињене: војска, порези и обавештајне службе, и напоменуо како је он лично учествовао у друга два подухвата. Подсетио је на некадашње бојкотовање Републике Српске због постојања њених посебних царина, услед чега је „Српска губила 250 милиона марака годишње". Што се тиче јединствене обавештајне службе БиХ, „она се бави само и једино питањем тероризма". Недавни избори у БиХ „први пут нису базирани на сукобу трију народа". „У Босни се неће десити ништа драстично у наредне четири године. Што се тиче спољног фактора, и Загреб и Београд подржавају Дејтон". Иванић се осврнуо и на „политику извињавања" у Босни. „Томе нико у БиХ ништа не верује", рекао је Иванић. Било је и хрватских извињења, па је гост поменуо посету хрватских политичара Дхмићима и Сијековцу. Међутим, прави проблем у Републици Српској је то што је „Тадић први српски председник који је поделио Србе западно од Дрине, подржавајући Додика". Учествовао је на предизборном скупу СНСД и „поручио је окупљенима: 'Ја вас волим'." Шта то значи? Да председник Србије не воли нас друге?", упитао је Иванић, истичући да стварање таквих подела може да има изузетно н е гативне последице.

2.11.2010. (Подвукла - Искра)

Фонд Слободан Јовановић

Iskra 1. decembar 2010.

Грки хумор на жалосно стање Тадићеве Србије

ТВ ДНЕВНИК ИЗ 2020. ГОДИНЕ Почињу припреме за 11. Параду поноса у Београду. Министарство одбране је најавило постављање неколико тенкова на свим прилазима главном граду Србије, док ће морнари ца надгледати Саву и Дунав Добро вече поштовани гледаоци, пратите други дневник овог хладног јесењег дана 2020. године. Ово су вести дана. Након јучерашње одлуке Европске Уније у којој се наводи да ће Србија постати члан те економске заједнице у пакету са Турском, председник Тадић је у телефонском разговору са председником Турске истакао да се "партнерско приближавање Србије и Турске исплатило" и изразио уверење да ће Турска остати снажан фактор мира и стабилности на Балкану са петовековним искуством на том пољу. Председник Турске је, међутим, изразио забринутост због све учесталијих позива од стране "екстремних клерофашиста" да се Република Санџак поново интегрише у државу Србију и наводи да Србија мора поштовати вољу народа Санџака, као и реално стање на терену. Тадић је изјавио да Србија никада неће признати Санџак, али да неће толерисати ни говор мржње против већинског народа Републике Санџак.

A сада вести из региона. У суседној Републици Војводини, председник Бојан Пајтић и премијер Ненад Чанак обишли су српску енклаву у Сабатки и посетили камп у којем живи око 1.000 Срба, Рома и других невојвођана. Пајтић и Чанак су изразили наду да ће Србима бити омогућен брз транспорт у матичну државу Србију те су критиковали српске власти за неспремност да прихвате преостале Србе у Војводини и коначно реше питање српских енклава на миран и демократски начин по узору на делоцирање Рома у Француској пре десет година. "Као чланица Европске Уније, Војводина ће затражити помоћ Брисела да одврати Београд од манипулисања српском мањином у Војводини из територијалних претензија према суседној Републици", рекао је премијер Чанак и додао да "Војвођани губе стрпљење са Србима." Почињу припреме за 11. Параду поноса у Београду. Министарство одбране је најавило постављање неколико тенкова на свим прилазима главном граду Србије, док ће морнарица надгледати Саву и Дунав, не би ли спречили улазак хулигана и екстремиста. Евакуација грађана Београда пред Параду из безбедносних разлога почиње у суботу у 12 часова. Сирене ће означити почетак евакуације, након чега ће грађани имати 24 сата да напусте град у који ће почети да се враћају тек након завршетка параде. Обезбеђење у граду током параде руководиће генерал-потпуковник Саша Чордић, који је одушевио јавност и прошле године својом чувеном изјавом "Мој пендрек си дошао да ломиш својом лобањом!" Чордић је истакао да је "Парада

7 Iskra 1. decembar 2010.

поноса највећи државни и национални интерес Србије те смо спремни да и ове године прогласимо ратно стање док неистомишљеници не одустану од неслагања са нама." Европска Унија је поздравила начин на који Србија штити људска права. Министар унутрашњих послова и лидер Социјалистичке Партије Србије Марко Милошевић завршио је данас једнодневну посету Албанији и изјавио у Приштини да тамошње власти морају озбиљније да се позабаве очувањем византијског историјског наслеђа у тој држави, поготово у с е верним албанским градовима Грачаници и Пеји. Милошевић се такође извинио лидеру косовског вилајета у Албанији Рамушу Харадинају у име свог оца за сву неправду коју је Ослободилачка војска Косова доживела током деведесетих и истакао да Србија цени европско партнерство са Албанијом које укључује добросуседске односе са бившом југословенском покрајином Косово у оквиру те државе. Лидер косовског вилајета у Албанији је најавио посету Аутономној Покрајини Прешево и још једном подржао самопрокламовану независност те покрајине, док је министар полиције поновио став Србије да она никада неће признати Прешево. Врховни султан Исламске Републике Босне Екбар Алаху критиковао је српске побуњенике у бањалучком санџаку да шире једноумље и националну нетрепељивост те их позвао да одустану од своје идеје о поновном успостављању одредаба из застарелог дејтонског споразума и прихвате реално стање на терену. "Ми знамо да су побуњеници повезани са фанатицима у Србији и нећемо дозволити да неко ради противно вољи Алаха, ал Алаху ил Алах Мухамед Расул Алах." Председник САД Хилари Клинтон осудила је миран протест српских побуњеника, рекавши да је Америка спремна да активира своје трупе у Тузли и уклони „српски фактор" у Босни како би се коначно остварила мултиетничка заједница у тој држави. Поново немири у Крагујевцу након што је Фиат коначно затворио фабрику Застава и отпустио све раднике. Иако је полиција забранила све скупове хетеросексуалаца у Србији, око хиљаду незадовољних радника је изашло на улице и сукобило се са 50.000 новозапослених полицајаца које су нападали каменицама и циглама. Око 550 радника је убијено на месту, док су сви остали похапшени и смртне пресуде се очекују крајем месеца. Од 2010. године, „језиви" одговори на улично насиље су постепено постали званична политика државе према решавању социјалних и друштвених проблема. Запамтимо, 2019. године је држава извршила егзекуцију 2.850 малолетних хулигана и 7.000 гладних екстремиста. У Скупштини је почела расправа о Резолуцији о денацификацији Србије. Резолуцију подржава владајућа коалиција Д С - С Н С - С П С -

Велика Албанија до 2013. године!? Нова албанска држава, која би обухватала Длбанију, Косово, делове Србије и Црне Горе, Македоније и Грчке са албанским становништвом, требало би да буде формирана до 2013. године, каже директор Института за регионалне прогнозе у Тирани Коча Данај. На промоцији свог листа „Природна Длбанија" у Тирани, Данај је рекао да би Длбанци у тим државама требало да се изјасне на референдуму о формирању велике албанске државе и изразио очекивање да ће одлука о томе врло брзо бити донесена на Косову и Метохији. Српска територија 2013. године, уз благослов међународне заједнице, у склопу велике Длбаније? Према његовом мишљењу, формирање ове листе води у стабилност и просперитет региона Валкана, као и решавање албанског питања. Он сматра да се циљ јединствене албанске државе може постићи мирним путем, преговорима са суседима. Данај, који је бивши саветник тројице албанских премијера, тврди да ова идеја има подршку и међународне заједнице и напомиње да томе „јасно говори присуство представника Данске и Немачке на скупу у Тирани". (Vesti -оnlinе,31.10.2010).

ТВ дневник... Г17+-ЛДП (коалиција "Дајем Србију за Европу"), док се опозиционе партије буне против терминологије коришћене у Резолуцији према којој је сваки противник власти обележен као "нациста". Портпарол коалиције ДСЗЕ Длександар Вучић изјавио је: "Па како вас није срамота да нападате ову резолуцију. Знате да би она ефективно укинула опозицију у Србији и ви стављате ваш лични интерес испред државног. Нико не сме бити јачи од државе!" Вести из спорта. Тениски првак света Новак Ђоковић данас игра у финалу Вимблдона. Ђоковић је јуче изразио велико жаљење што је Србима забрањено присуствовање свим спортским догађајима након инцидената у Торину прошле године у којем је око 50 Срба исекло ограду између трибина и терена у торинском стадиону, а после тога су бацили бакљу на терен. Председник Тадић се извинио италијанском премијеру у телефонском разговору из Лондона док су га евакуисали са т р и бина утакмице Манчестер Јунајтед-Ливерпул, у којима је погинуло 39 људи. Српски тенисер Ђоковић је такође позвао власти у Србији да укину потерницу за њим коју су расписали још 2017. године када је Ђоковић спажен у једном кафићу у Нишу са мајицом "Косово је Србија." Време сутра облачно и мрачно. Хвала Вам што сте гледали Дневник, останите уз наш програм. Нови стандард, 19.10.2010.

8

Борис

Малагурски

ЕУ чини грешку када Србији ставља у изглед могућност пријема „Тврђе са Србијом", препоручује већ насловом свог чланка данашњи Зидојче цајтунг, и појашњава поднасловом који гласи: „Европска унија чини грешку када Србији ставља у изглед могућност пријема"... У тексту се наводи да има добрих разлога да се Србија приближи Европској унији, јер онај ко жели мир на Валкану не може да заобиђе Веоград. Дли, лист поручује да због мира не би требало с к р е тати поглед устрану и давати политичке попусте. Јер, и пример Румуније и Вугарске је показао да је жеља за брзим пријемом у ЕУ била сметња да се сагледа колико је једна земља објективно удаљена од приступа Унији утемељеној на слободи, правној држави и демократији, пише Зидојче цајтунг, и додаје да ће ЕУ још неко време морати да трпи лоше последице пријема поменуте две земље у заједницу. „У случају Србије, још ни издалека не може да се говори о предстојећем пријему. Министри с п о љних послова су Веограду дозволили само први корак на дугом путу ка чланству у ЕУ. Дли, већ и тиме, они су дали погрешан сигнал. Одустајање од хватања и изручења осумњичених за ратне злочине попут Ратка Младића као услова за почетак приступног процеса има двоструко негативно дејство. С једне стране, нарушена је кредибилност у гоњењу ратних злочинаца. С друге, Веоград сада зна да је ЕУ мек преговарач, који може да се натера на попуштање сликањем опасности и призивањем националних немира. Присталице преговора са Веоградом без изручења Младића сматрају да не сме читав народ да буде талац једног човека. Они који тако говоре, намерно превиђају да Младића и неке његове к о м пањоне и данас штите највиши кругови, да су ти штићеници део српског државног резона. Једног тако познатог бившег генерала свуда је лако препознати, али и поред тога, њега нико није видео, или је онај ко је могао да га види увек стизао прекасно. Други аргумент (присталица српског приближавања ЕУ) јесте да Србија треба да буде награђена за своје мирољубиво понашање п р и ликом отцепљења Косова. Јесте да ће Србија имати важну улогу када дође време да НДТО и ЕУ затворе болно поглавље Косова. Дли, нема никаквог разлога да се Веограду зато да попуст у европским питањима. Дко Србија не треба да постане још једна Румунија, или Бугарска, у Евроспкој унији, онда од сада са њом треба преговарати тврдо и непопустљиво. Србија ће дугорочно гледано свакако доспети у ЕУ, али тек онда, када са својим суседима и самом собом буде живела у миру, када буде изручила своје ратне злочинце и када постане демократска и правна држава. Дакле, према правилима ЕУ. НСПМ, 26.10.2010. (Подвукла Искра)

Зидојче цајтунг

Iskra 1. decembar 2010.

БЕЗ ПЛАТЕ ЖИВИ 1,5 МИЛИОНА ЉУДИ Најмање милион и no људи у Србији не прима зараду или je чека месецима, али, ипак, преживљава. Како? Уштеђевина, обрађивање земље, издавање станова...

Притиснут новонасталим околностима, губитком плате, штедиша би за месец скромног живота потрошио пола године штедње. А за нешто пристојнији - чак годину дана одвајања.

Просечно домаћинство у Србији месечно располаже са 46.156, а троши 40.056 динара, каже званична статистика. У примањима је главна ставка плата.

Берзанска улагања нису „кец" у рукаву већине грађана Србије. Прецизних статистичких података нема, али се процењује да је свега око 20.000 грађана трговало на берзи.

Шта ако, међутим, одједном пресахне стални извор прихода породице, ако се добије отказ или фирма пропадне? Колико просечно домаћинство може живети на „апаратима за дисање", колике резерве има за „не дај боже"?

„Велики број њих је дошао када је берза била на врхунцу, крајем 2006. и почетком 2007. године. Плаћапи су акције по највећим ценама и на крају претрпели губитак. Боље би прошли да су куповали последњих годину, две. У Србији нема пуно професионалних инвеститора и становништво је генерално слабо едуковано", објашњава Ненад Гујаничић, брокер у Синтези.

Једно је извесно: већ најмање милион и по грађана Србије преживљава без плате. Око 720.000 на њу нема право јер су незапослени, око 350.000 радника редовно ради, али зарађену плату чека најмање три месеца, а некада и више од годину дана. Ту је још и око 440.000 пољопривредних произвођача и предузетника који живе од онога што произведу. Од дијаспоре 1,79 милијарди евра Без редовне плате једно време би опстали грађани Србије који имају солидарну родбину у иностранству. Таквих има доста, а доказ је износ дознака који сваке године стигне из иностранства. За првих девет месеци ове године у кешу је од наших земљака раштрканих по свету стигло 1,79 милијарди евра. Упућени су од дијаспоре само ове године очекивали да пошаље четири милијарде евра. Приход је мањи, јер, кажу економисти, криза је погодила све. Када се, одједном, остане без плате, најлогичније је посегнути за уштеђевином. Има ли је? Колико год то деловало нелогично - у сталном је расту. На крају септембра је износила 711,4 милијарде динара - за 10,6 милијарди је била „вреднија" него на почетку године. У броју штедних партија, то је - 5.207.203. Колико је ту стварно штедиша, пошто један грађанин може имати колико хоће партија, не зна се. Ни колико је међу њима грађана Србије, такође се не зна. Нешто приближнију слику даје истраживање Ерсте банке, с краја прошле године. Они су утврдили да у Србији грађани цене штедњу, али је „примењује" свега - 22 одсто. Остатак не може, јер му на крају месеце не претекне новца. Из овога се може закључити да отприлике петина запослених, њих око 370.000, марљиво штеди. Половина њих, каже исто истраживање успе да прикупи 50 евра месечно, 18 одсто од 50 до 100 евра, а десетина између 100 и 200 евра. Сви заједно у просеку - 82 евра.

9 Iskra 1. decembar 2010.

Ма колико едуковани били, истина је да би им принос са берзе тешко надокнадио губитак редовних прихода. То није ни место на коме би се брзо могло зарадити. „Улагања на берзи су дугорочна. Треба рачунати на минимум од три до четири године", објашњава Гујаничић и додаје да је извесно да је принос на берзи већи од банкарске камате на штедњу, али је и ризик већи. Два посла ради 130.000 људи Плата, ма колико сигурна била, није довољна за пристојан живот великом броју запослених у Србији. Зато најмање 130.000 грађана, процењује Републички завод за статистику, раде два посла. У агенцијама за запошљавање кажу да додатан посао траже људи свих струка - од неквалификованих радника, грађевинара, до високо образованих људи. На једном послу раде пуно време, а на другом - пола. И они би неко време преживели без једне од ове две зараде. Нимало занемарљива категорија, а подстанари то најбоље знају, су - станодавци. Локал или стан на пристојној адреси многима у Србији доноси значајан приход. Њихов је број „неухватљив". Процена је да је само у Београду 100.000 подстанара, што значи да има најмање 50.000 стамбених јединица које се издају. Подаци из пописа становништва, додуше још из 2002. године, откривају да је тада у Србији било укупно 676.669 станова. У 546.824 су живели власници. Као подстанари изјаснило се 37.681 домаћинство, а као рођаци власника - 38.690. Закупаца је било 17.811. Нешто мање од 100.000 породица у Србији тако сваког месеца има зараду од станарине. Колико би издржали да живе само од ње, посебно је питање. Престонички станодавци би од ренте с и гурно прегрмели макар пола месеца, јер нема прис

Зукорлић: Само притискајте Србе, то је добро Главни муфтија Исламске заједнице у Србији Муамер Зукорлић изразио је наду да ће после наредних избора у земљи настати нова политичка снага која ће схватити да је аутономија Санџака стуб стабилности Србије, али и Црне Горе. Муфтија Зукорлић је у интервју катарској тв мрежи ''Ал џазира'' (Aljazeera) рекао да нема сумње да је пројекат аутономије Санџака неопходан муслиманима који живе у Србији и да је то у складу са Уставом. Понављају ли се 90-е?: Зукорлић тражи међународне посматраче ''Устав познаје аутономност и унутар Србије постоји Војводина која је аутономна'', рекао је Зукорлић и додао је Србија на путу ка Европској унији прихватила концепт регионализације у оквиру којег муслимани у Санџаку сада виде шансу за решавање тог питања. Зукорлић је рекао да, иако бошњачки поли-

Без плате... тојног стана чији је закуп мањи од 200 евра. Део или целокупне приходе од п о љ о привреде у Србији има око 700.000 грађана. У Асоцијацији пољопривредника Војводине, међутим, истичу да је међу њима много више оних који имају макар једног члана који зарађује негде плату или прима пензију. „У пољопривреди новац стиже сезонски. Када имамо новца улажемо даље, а када немамо, онда се задужујемо", к а ж е Мирослав Киш, председник ове асоцијације. Он додаје да „у бројци, којом баратају надлежни, много је више људи који имају баштицу, једног коња или краву, него великих произвођача. Ако домаћинство има хектар, два земље и мора да живи само од тога, било би у категорији социјалног случаја. Да би породица живела скромно, под условом да нема дете на школовању, треба да има најмање десет хектара земље и две краве. Ако има студента, за пристојан живот треба 20 хектара земље и још 30 хектара у закупу. Вез тога би се тешко везао крај с крајем". Колико год биле мале и недовољне, чињеница је да су плате, из легалних и „сивих" токова, као и пензије, највећем делу становништва Србије једини извор прихода. Мали је проценат оних који би могли дуже да живе од прикупљеног у „ с л а марици", а таквима је, уосталом, извор прихода ретко угрожен.

31.10.2010. (Подвукла - Искра)

10

Б92

тичари, Расим Љајић и Сулејман Угљанин, прихватају распарчавање Санџака унутар региона у Србији, муслимани који у тој регији ж и в е ''ту неправду никада неће прихватити''. Муфтија је рекао да су бошњачки представници у Влади Србије - министри Угљанин и Љајић, „одустали од првобитних циљева које су заговарали, а на основу којих су добили поверење. За све су криве српске безбедносне службе Зукорлић је за поделе муслимана у Санџаку оптужио српске безбедносне службе, којима је циљ заустављање развоја муслиманских верскопросветних институција створених у последњих 15 година од када је он на челу мешихата - од м е к т е ба до Интернационалног универзитета. „Они су показали да нису представници муслимана у Влади већ заступници Владе међу муслиманима, бране Владу од муслимана... они су продали интересе бошњака ради власти", казао је Зукорлић. Зукорлић је у интервјуу казао да званични Веоград најбоље функционише под притиском са стране, без обзира одакле долазио и да зато он и његови следбеници не заобилазе ниједну адресу, било да је реч о Уједињеним нацијама или ЕУ, за обраћање у погледу њихових права. ''Није важно одакле притисак на Веоград долази, важно је да је јак'', казао је муфтија. Зукорлић је поновио да се муслимани Бошњаци у Србији налазе под пристиском сталне дискриминације по верској и националној основи које они желе да превазиђу мирним путем, али им се то не дозвољава. ' ' К а д год покушамо да те проблеме решавамо мирним путем и кроз институције наилазимо на опструкцију или на забрану оснивања институција'', пожалио се муфтија. Истина, казао је муфтија, Србија се у последњих неколико година декларише као поштовалац људских права, демократије и да тежи европским интеграцијама, али је то, тврди он, само ''привидан политички гест''. Зукорлић је у прилог тој тврдњи навео да, упркос Закону о равноправности цркава и верских заједница, Српска православна црква ''води главну реч, има сву моћ и утицај у држави''. Зато је, казао је Зукорлић, мешихат којим он руководи, затражио долазак међународних посматрача у Санџак. Муфтија тврди да се његове речи најчешће погрешно интерпретирају па се тако његова у п о зорења у Београду доживљавају као претње.

(Vesti-online,31.10.2010).

Iskra 1. decembar 2010.

Приближавање Тадићевог режима HATO-y

Уместо на Газиместану, Срби y Авганистану Због чега Американци врше тако јак притисак на БиХ и Србију, да и пре формалног чланства буду део натовских структура? Врло значајна посета Хилари Клинтон Веограду, прошла је у сенци параде хомосексуалаца и протеста српске омладине. Њена посета ВиХ после избора, виђена је као добар тренутак да се притисне гас на процес централизације Восне и на њен улазак у структуре HATO-а. Све то одвијало се у оквиру планираних притисака на Републику Српску, к а к о би представници српског народа попустили и пристали на уставне реформе. По плану Вашингтона за Валкан, потребно је да се Вања Лука одрекне позиција стечених Дејтонским споразумом и статусом ентитета. Хилари Клинтон је заправо дошла да доврши задатак који је, деведесетих година прошлог века, извршавао њен муж на позицији председника САД - успостављање контроле над целим Валканом. ЦЕО БАЛКАН У HATO Посета америчког државног секретара „поклопила" се и са најавом преговора Србије и „Косова", који су изненада одложени. Није најјасније, због чега се Американцима и Албанцима не жури да Србија „испоштује" сецесију Косова. Постоје три теорије. Прва је да желе да омекшају Београд, како би на преговорима Приштину третирао као независну државу, друга да чекају да прођу могући превремени избори у Србији, и трећа да верују да ће успети да сломе отпор косовских Срба уз помоћ Запада. Највероватније је реч о комбинацији све три. Посета државног секретара је имала за циљ да обезбеди да Веоград буде потпуно кооперативан око „сарадње са Хагом", „новог" статуса Републике Српске и око преговора са „независним Косовом". Српски речено - да пусти косовске и босанске Србе низ воду. Међутим, глобално гледано, балканска турнеја америчког државног секретара има за циљ да обезбеди империјални мир у „покореним провинцијама" на међуцивилизацијском лимесу. Да се подрже слабији и притисну јачи, те да се на тај начин одржава равнотежа под њиховом контролом и туторством. Деведесете су у америчкој агенди биле у знаку овладавања Валканом - почеле су распадом СФРЈ, а завршиле бомбардовањем Србије и свргавањем Милошевића „демократским с р е д ствима"; циљ тог деловања био је покоравање овог геополитички значајног простора који спаја к о н т и ненте, културе и религије. Да би се то потпуно обезбедило од могућих изненађења, која су на Валкану могућа, нарочито са Србима, САД настоји да ојача своје присуство и да „легализује" оно што им је током деведесетих пало у руке као стратешки плен. Најсигурнији начин да се смањи ризик од изненађења, јесте да се све овце утерају у један тор - НАТО. Дакле, посета државног секретара је, осим, ових горе наведених оперативних задатака, имала и стратешки циљ - цео

11 Iskra 1. decembar 2010.

Балкан у НАТО-у. Посета Хилари Клинтон имала је, између осталог за циљ и то да убеди Веоград да уласком у НАТО структуре пусти косовске и босанске Србе низ воду: ОВИЛАЗНИЦА ДО КОСОВА Због чега се Американцима толико жури и зашто форсирају улазак и ВиХ и Србије у атлантски пакт? Чини се да је њихов притисак на режим у Србији непотребно претеран и понижавајући, чиме брзо еродира његов ауторитет у народу. Исто тако логично делује, да је са позиције америчке стратегије ирационално толико к а ж њ а в а њ е Срба и непрекидна подршка њиховим непријатељима или противницима. Но, ако се узме у обзир чињеница да су Срби вековима уназад виђени као експоненти руске политике на Валкану, онда та ирационална бојазан добија рационализацију у америчкој политици на Валкану. У предвечерје другог таласа глобалне кризе који ће, очекује се, бити далеко разорнији од првог, Срби се морају по цену нових понижења ставити под контролу преко „пакта". Тиме се Срби, хтели или не хтели гурају према Русији. И онда је могуће, да се баш због анимозитета америчке политичке класе према Србији и д о г о ди оно чега се прибојавају. Зато је некако „природно" да из таквих стратешких премиса следи и притисак на Србију да уђе у атлантске интеграције, и да, и пре формалног чланства, буде део натовских структура. То добрим делом већ јесте, но очигледно да сарадња онога што је остало од наше војске са „гардом Охаја" није довољна. На дневном реду су нови кораци који Србију увлаче у НАТО. Тако су нас 26. октобра, на Међународној конференцији у Веограду, посвећеној односима Србије и НАТО, немачки и амерички амбасадори убеђивали да је нормално и потребно да уђемо у НАТО, те да је чланство у овом војном пакту ипак у вези са нашим могућим чланством у ЕУ. Амерички амбасадор Мери Ворлик, похвалила је сарадњу наше војске и Гарде Охаја и додала да ће самит НАТО-а у Лисабону бити прилика за редефинисање односа и „успостављање новог партнерства и са Србијом, и позвала Веоград да искористи ту могућност". На скупу натовских дипломата и нато лобиста, Соња Лихт је рекла да је „НАТО неопходан политички и безбедносни кишобран за све земље региона". Толика журба да се Срби шаљу у Авганистан уместо „на Газиместан", како је договорено 1999. године, говори нам да се у свету дешавају тектонске промене и нови односи снага, који најављују нову епоху. Због тога што је наша политичка елита несвесна тих епохалних промена, а уз то је и корумпирана, чини се да ће Срби до Газиместана морати „обилазницом" преко Авганистана. Печат, 28.10.2010. (Подвукла - Искра)

Вранко Радун

Историја рата за Вуковар

ЧАМАЦ HA ДУНАВУ Није било лако бити српски, али ни хрватски председник прекјуче у Вуковару Ворис Тадић као генерал Даглас Макартур приликом повратка на Филипине крајем Другог светског рата. Призор скоро исти, сличан ферибот-десантни чамац, истина онај Макартуров на Пацифику био је сивкасте боје, а овај на Дунаву плаво-бели са именом „Голубица". Протокол је очито о свему водио рачуна, па и о тој симболици мира. Дакле, није било лако бити српски, али ни хрватски председник прекјуче у Вуковару. Одмерити тежину речи, тон и боју гласа, покрете главе и очију. И све то пред немилосрдним објективима камера и јавности. Двојица председника преузела су на себе историјски задатак српскохрватског помирења, али сам уверен да је управо на том месту било простора и за још неке бивше, а још живе лидере из некадашње нам заједничке државе. У реду је да се председник Србије извини за злочин почињен на Овчари, али тај су злочин учинили у највећем броју припадници Територијалне одбране Вуковара, односно Срби грађани Хрватске над својим комшијама Хрватима. Трагедија на Овчари почела је трагедијом града Вуковара у којем су до почетка рата живели представници најмање десетак разних нација и националности, наравно, највише је било ипак Хрвата и Срба. Хрватски новинар Драго Хедл у „Транситионс Онлине", Праг, од 08. децембра 2005. пише о „минирању продавница, кафића и кућа вуковарских Срба у пролеће и рано лето 1991.", као и о томе „како су припадници „Збора народне гарде", претходнице хрватске војске под командом Томислава Мерчепа у Вуковару, одводили и убијали тамошње Србе". То нису открића београдских медија, већ хрватског н о винара Драге Хедла, који је због тих и таквих т е к стова прошао својеврсну голготу. Јер, у време Туђмана званичан је став у Хрватској био „да Хрвати нису могли да почине ратне злочине, јер су водили одбрамбени рат". Творац те теорије био је нико други него господин Милан В у к о в и К тадашњи председник Врховног суда. Дакле, по писању хрватског новинара, у Вуковару је у пролеће и рано лето 1991. било злочина према вуковарским Србима. У Вуковару је од 1948. постојао и гарнизон ЈНА, 14. понтоњерски батаљон ЈНА. Касарна ЈНА била је у граду. Од августа 1991. касарна је под блокадом, без струје и воде, под ватром хрватских тада паравојних снага. У то време између Загреба и Веограда траје

12

маратонски телефонски процес договарања између Фрање Туђмана и савезног секретара за народну одбрану генерала армије Вељка Кадијевића о примирјима, како да се избегне велики рат. Вуковар је територијално Веограду и најближи гарнизон ЈНА у Хрватској. Гарнизон који се под опсадом још једва држи. Петнаестог с е п тембра 1991. Збор народне гарде Хрватске креће у отворен и масовни напад на скоро све гарнизоне ЈНА у Хрватској. Изузетак је био град Карловац, где је рат каснио седам дана, по признању и к а с нијем правдању градоначелника - Збор народне гарде није тада још имао прикупљене адекватне снаге за рат. Изузетак где није било рата били су и градови у Истри, Пула, Умаг, Пазин, где су били гарнизони ЈНА који нису нападани, и гарнизони ЈНА на Вису, Лошињу и на Ластову, који такође нису нападнути, па се из тих гарнизона ЈНА мирно повукла без опаљеног метка. Вуковар је био релативно близу Веограда и Генералштаб ЈНА је наредио деблокаду касарне ЈНА у том граду. Гардијске оклопномеханизоване јединице ЈНА кренуле су у Вуковар да извуку припаднике 14. понтоњерског батаљона, али се то одмах претворило у битку за град, у битку за војни престиж. Нису, дакле, тенкови кренули од Новог Веограда на Вуковар под цвећем да освајају тај град, већ да извуку своје опкољене другове. Да, то се после претворило у освајање града, тако је то на крају испало и то само потврђује старо правило да ниједан ратни план не преживи судар са стварношћу. Али, да није било опкољене касарне не би било ни битке за Вуковар. Као што је није било ни у Пули, ни на Вису. Не дирај ме, не дирам те. Зашто је на фериботу „Голубица" било места и за још неке бивше југословенске лидере? Зато што је злочин на Овчари пре свега злочин једних хрватских држављана према другим хрватским држављанима, а сама битка за град Вуковар битка је између тада легалне оружане силе ЈНА са тада паравојском - Збором народне гарде. Јер, Вуковар није само српско-хрватска прича. Не заборавимо, Хрватска је самосталност прогласила 8. октобра 1991, а међународно је призната 15. јануара 1992. Тада, у јесен 1991. у саставу ЈНА у Вуковару били су представници свих народа и народности СФРЈ, осим Словенаца које је Председништво СФРЈ отпустило из ЈНА одлуком од 18. јула 1991. Дакле, ЈНА су у Вуковару чинили и Срби и Хрвати и Македонци и Црногорци и Вошњаци и Албанци и Мађари. За њихове душе у Вуковару свеће не пале. ЈНА и они су очито колатерална штета нових држава... Политика, 6.11.2010.

Мирослав Лазански

Iskra 1. decembar 2010.

Благо нама ca „нашим умним" председником

ТАДИЋ У ВУКОВАРУ Председник Србије Тадић и председник Хрватске Јосиповић у Вуковару и Паулин Двору извинили су се жртвама рата у Вуковару и стрељаних на Овчари. А у тексту „Чамац на Дунаву" новинар Мирослав Лазански, фактички пита: У чије се име Тадић у Вуковару извињавао? У име Срба који су живели у Хрватској, ЈНА која је имала уставну обавезу да брани земљу, или су му западни ментори наредили да Србији натовари још једну непостојећу кривицу - како би се оправдао злочин Хрвата.

Тадић: „Дошао сам да се поклоним жртвама, упутим речи извињења и искажем жаљење. Да створимо могуНност да Срби и Хрвати, и Србија и Хрватска могу да граде бољу будућност". Јосиповић: „Овде се догодио страшан злочин, а ниједан злочин нема оправдање. Освета злочином за почињени злочин такође нема оправдање. Све жртве заслужују пијетет. Они који су починили злочине заслужују да буду кажњени, а они који су остали иза злочина заслужују извињење". Председник Србије Ворис Тадић положио је венац на спомен обележје у Овчари, близу Вуковара где су 1991. године припадници ЈНА и српских паравојних формација убили више од 200 заробљеника и цивила - пише испод фотографије фото галерије В92. Замислите читаву лепезу апсурда. Председник Србије се извињава што је 1991. на Овчари почињен злочин једних хрватских држављана (Срба) према другим хрватским држављанима (Хрватима). Извињава се што је једна претежно српска паравојна формација (односно полувојна - територијална одбрана Вуковара) стрељала припаднике друге хрватске паравојне формације назване „Збор народне гарде Хрватске". Извињава се што је једина легална оружана сила ЈНА ушла у битку са паравојском Хрвата, да би ослободила своју опкољену јединицу у Вуковару. Извињава се што је ЈНА испуњавала своју уставну обавезу одбране земље, што се бранила, јер је била нападнута од паравојних хрватских јединица. Да апсурд буде још већи извињава се гранатирање и рушење Вуковара од стране ЈНА иако је у њеном саставу било и Срби и Хрвати, као и свих других народа и народности бивше СФРЈ. Извињава се а зна да ЈНА није била под командом Србије, нити су њу чинили само Срби. Да је била под комадом Србије и да је Србија у пуном капацитету својим људством попунила редове ЈНА, данас се не би ни говорило о Хрватској као држави, сукобима на простору СФРЈ, и жртвама „ратова" које су ти ипак локални сукоби изазвали. Председник Србије се извињава за нешто што са Србијом нема никакве везе, осим што се известан број Срба налазио у редовима заједничке Југословенске народне арми-

13 Iskra 1. decembar 2010.

је, и што су већински Срби Вуковара и околине организовани у територијалну одбрану Вуковара решили да се бране од напада „Збор народне гарде Хрватске".

E, имамо председника кога на Свету нема. Наша „дика... хуманиста, а паметан..." - милина Вожја. Кад све сагледаш, само да се крстиш и питаш је ли он стварно наш српски председник, је ли овде живео, или је стигао са неке далеке нам п л а нете. Можда многи попут мене не разумеју ту „далековидљиву државничку мудрост" која ће на лажима помирити Србе и Хрвате. Или иза свих тих силних извињења и по српске интересе кључних договора стоји само огавно слугеранство Бриселу и Вашингтону којима треба другачија истина и к о л е к тивна кривица Срба како би се под тепих гурнуо једини прави геноцид почињен на простору бивше Југославије у којем и они имају значајног удела. Једина од политичког врха планирана, војно и з в е дена операција „Олуја" којом је више од 450 х и љ а да Срба трајно из Хрватске обрисано, а који се ни 15 година након тога на своја огњишта нису и не могу вратити. О „величини" малог западног полтрона Тадића, врло сликовито говори чланак „Чамац на Дунаву" новинара Мирослава Лазанског, који је сходно свом скученом маневарском простору у „слободним медијима" Србије, рекао скоро све. Максимално колико му је дозвољено, или је бар навео све чињенице из којих ће сви моћи да стекну утисак коме се, и у чије име, Тадић у Вуковару извињавао и чије је интересе тамо заступао. Стога добро је прочитати овај чланак који Лазански почиње реченицом: „Није било лако бити српски, али ни хрватски председник прекјуче у Вуковару" - и стварно није. Требало је изврнути „смрдљиву чарапу догађања" чији је смрад за оно мало преосталих Срба у Хрватској, али и оних стотина хиљада у Србији, био неподношљив. Договори безумља Иза извињења председника постигнут је један врло значајан договор, по коме су се Тадић, Јосиповић и Косорова договорили да српске жртве у Хрватској добију статус „цивилних жртава рата". Тако ће се највеће етничко чишћење у Европи после Другог светског рата и геноцид над Србима у Хрватској претопити у колатералну штету, названу „цивилне жртве рата". Овако „генијално достигнуће" може да постигне само Тадић. На ову „генијалност" иде и још „генијалнији додатак", која се односи на договор да Србија и Хрватска заједно организују „донаторску конференцију" за повратак избеглих Срба у Хрватску. Који су то донатори у Србији који сада треба да откупљују оно што су Хрвати од Срба отели, или да учествују у обнављању Вуковара како је то „наш" председник обећао. ЕУ на тој „донаторској конференцији" нема

АНАРХОТИРАНИЈА HA ДЕЛУ Геј парада и све у вези ca њом указује да je у Србији сазрео нови друштвено-политички модел који нема преседана у историји. С обзиром да га је могуће јасно дефинисати, треба му дати и погодно име. Предлажем кованицу „анархотиранија". Основна карактеристика режима анархотираније јесте неспособност или немоћ државе да стане на пут стварним кршитељима закона (анархија), уз истовремену т е ж њ у државе да својим поданицима намеће и да ригорозно спроводи репресивне законе и норме понашања (тиранија).

Тадић у... намеру да учествује јер то је билатерални договор двеју држава у правцу међусобног помирења - и у којој је Србија прихватила кривицу. Ма више него генијално решење. Протерам ја више од 400 х и љ а да, неке „Србе окачим на врбе", попалим опљачкам и отмем стотине хиљада кућа, станова, објеката, поседа, викендица и одмаралишта на мору... а онда са прогнаним и Србијом која их је примила правим „донаторску конференцију" да заједничким снагама и средствима ту имовину од близу 100 милијарди евра њима вратим. Двоумим се само како назвати човека који је спреман да у такве разговоре уопште уђе, а камо ли да на организују неке квази донаторске конференције и пристане. Вез резултата - Милојко Вудимир, председник Удружењу Срба из Хрватске које делује у Веограду, оцењује да од сусрета Тадића и Јосиповића „није било, а не треба ни очекивати конкретне резултате". Ми, избегли Срби из Хрватске, први бисмо осетили да су нешто решили. Ако права Срба и повратак нису први и једини предмет разговора, онда нема ни помирења. Како можете да рачунате на добросуседске односе ако имате 300, 400 хиљада људи који не могу да се врате кућама - каже Вудимир. После Тадићеве иницијативе да скупштина Србије усвоји резолуцију о геноциду у Сребреници, бламаже са МСП и његовим мишљењем, брзоплетим прављењем заједничке безбојне резолуције са ЕУ и њено подношење ГС УН, којом је лупљен шамар Русији и Кини, Тадић улази у нови серију политичких егзибиција. Прихвата преговора са Косовом као државом без помињања и додиривања самог статуса, бламажом са геј парадом и масовним хапшењем омладине као и са још сијасет ситнијих гафова на домаћој политичкој сцени стекао је све услове да Скупштина Србије стави на дневни ред само једно питање. Питање председника Тадића, његовог менталног здравља, способности, и к р е д и билитета да и даље обавља функцију председника - уз анализу учинка његове досадашње политике. Док се то питање не постави и не разреши, биће немогуће било какво позитивно кретање Србије.

10.11.2010. (Подвукла - Искра)

14

Звонимир Трајковић <www.trajkovic.rs>

Режим у Србији невољан је или немоћан да стане на пут разулареним џихадистима који каменују аутобусе у Новом Пазару, ратним хушкачима (муфтија Зукорлић), корупционашима („коферче"), призиваоцима даље дезинтеграције државне територије (Јожеф Каса), узурпаторима приватних поседа (циганска дивља насеља), распиривачима антисрпске и антиправославне националне и верске нетрпељивости (Соња Висерко), отвореним заговорницима сепаратизма („64 жупаније"), да о лоповима разних калибара и страначких боја не говоримо. У исто време, режим у Србији острашћено је бруталан у обрачуну са грађанима који се дрзну да изразе негодовање због промовисања содомије и који не прихватају бизарне, неморалне, па и отворено психопатолошке „норме" које режим намеће по налогу својих спољних ментора. За разлику од низа страних експозитура које подривају српску државу и нацију под фирмом невладиног сектора и које су апсолутно недодирљиве, „Двери", „Образ" и „Покрет 1389" су на листи за одстрел. Наташа Кандић некажњено шамара старца пред Скупштином, али Миша Вацић по кратком поступку иде у затвор због „кршења забране окупљања". Чеда Јовановић неометано троши милионе непознатог порекла, али се Раја Родић немилосрдно прогони. Криминалци имају кратке и дуге цеви свих калибара и марки, али грађанин беспрекорне прошлости тешко да ће добити оружни лист. Укратко, режим у Србији нормализује кри-минал и криминализује нормалност. Анархотиранија на делу. Српски народ изложен је к а к о терору анархије (на чијем су удару нпр. преостали Срби у Новом Пазару, станари зграда у близини циганских дивљих насеља, или пацијенти изложени уценама здравственог особља) тако и терору режимске тираније. Као што је мој покојни колега Сам Франсис указао пре једне деценије, на сличан начин већинско становништво западних земаља на удару је како анархије криминалне подкласе коју чине припадници „заштићених мањина" тако и тираније државе која намеће кодексе говора и понашања срачунате да разбију кохезију заједница заснованих на традицији, култури и колективним сећања. Идеолошка мотивација носилаца анархотираније није у афирмацији разноликости нити заштити људских права угњетених жртава дискриминације. Њихов циљ је преваспитавање Србије сходно идеолошким нормама постмодерног, постхришћанског, пост-хуманог Запада. Отпор режиму анархотираније дужност је и обавеза сваког Србина. Као што нас подсећа песник кога анархотирани поодавно сматрају идеологом исламофобије и геноцида, Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!

3.10.2010.

Срђа Трифковић

Iskra 1. decembar 2010.

Вилијем Монтгомери - интервју

„ИСПОВЕСТ" ЛУКАВОГ ДИПЛОМДТЕ Амерички дипломата Вилијем Монтгомери био је један од кључних актера дешавања у Југославији након њеног крвавог распада. Тврди да је САД учинила све да до распарчавања не дође, али признаје да није била спремна да спречи насиље које је потом уследило. Зато је брже и ефиксаније деловала на Косову, каже он. Монтгомери је био специјални саветник америчког председника за ВиХ, а затим и амбасадор САД у Савезној Републици Југославији. Ових дана је представио књигу „Када овације у т и х ну - борба са демократском транзицијом", али запажа да ни Восна, али ни Србија, нажалост, нису много узнапредовале на том путу.

Многи који у Србији верују у демократију кажу да данас живе горе него у време владавине Слободана Милошевића, уз образложење да су бар тада знали на чему су, а данас је све потпуно неизвесно.

- Веома сам забринут и тужан. После пада Милошевића постојао је велики оптимизам, али је избледео. Слажем се да су људи апатични, п е симистични и не верују у институције, као и да влада заиста функционише. За демократију је потребно време. Осим тога, ниједна држава на Западу која је покушвала да помогне Србији није се бавила и није успела да покрене економију. Људи не живе боље и то је кључни проблем о коме нисмо повели довољно пажње. Не могу да се прехране, не виде перспективу за своју породицу. И потпуно је тачно да је многима горе него раније. То је главни проблем у демократској транзицији. Немачка крива за распад СФРЈ

Кажете да су САД су учиниле све да би сачувале Југославију. Кад је реч о овако великим догађајима, САД су уобичајено имале подршку ЕУ. Па, ко је био толико протов ваше политике очувања Југославије?

- ЦИА је урадила анализу 1988. или 1989. године. И била је невероватно тачна у томе шта ће се десити у Југославији: да ће се распасти, да ће бити насиља... Реакција САД и председника Џорџа Вуша јесте да то морамо да спречимо. Вуш је, у то време, био веома забринут око СССР јер се плашио да ако се распадне на 15 различитих држава, да ће наступити хаос, да ће најмање три државе имати нуклеарно оружје, да ће владе бити и нестабилне и непоузадане. У том контексту је видео и Југославију. Државни секретар Џејмс Вејкер је 1991. дошао у Југославију да охрабри људе да остану заједно. Ипак, Словенија и Хрватска су одлучиле да оду. Након што су прогласиле независност, уследила је велика дебата да ли их треба признати или не. САД је била против тога, али је Немачка била снажно за.

15 Iskra 1. decembar 2010.

То је довело до Вадинтерове комисије, Немачка је одмах признала, а за њом и друге државе. Мислим да чак и да није било међународних признања, настао би хаос, као и да у том тренутку није било многуће да се ствари окрену.

Преговори с Приштином су велики политички изазов за Србију. Међутим, косовски Албанци инсистирају на учешћу САД, а Срби на ЕУ. Има ли уопште смисла седати за сто, ако очекујете посредовање или асиситенцију у решавању ваших проблема?

- То сте добро описали. Косовски Албанци не верују ЕУ и зато они инсистирају да САД буде присутна. Србија жели да се реше основна питања суверенитета. Зато не видим никакву шансу да исход ових разговора буде промена статуса Косова. Знам да ће звучати веома оштро и далеко од тога да је то желим, али сматрам да је Србија урадила све што може да би сачувала Косово у својим границама и на крају - изгубила. Може много тога да уради да покаже колико је незадовољна, да отежа Косову, али мислим да нема шансе да промени тренутно стање. Тешкоћа за Србију је да ли може ову реалност да прихвати и настави даље, или жели да се опире и угрози своје напредовање ка ЕУ и економски бољој будућности. То није ни пријатан, нити лак избор, али је, нажалост, неизбежан. Али, Ви најбољим решењем за Косово сматрате поделу?

- Да. То мислим годинама уназад и нисам имао никакву подршку за т а к в о мишљење. Аргумети против су били да би то угрозило безбедност Македоније јер, као што знате, и тамо постоји велика албанска популација која би под притиском могла такође да се одлучи за поделу, затим ту је и питање Републике Српске... И мислим, објективно говорећи, да је у последњих неколико година све теже размишљати о таквом сценарију јер одлука Међународног суда правде, комбинована с Резолуцијом која је у УН усвојена уз подршку Србије, окончала је сваку могућност да се ствари промене.

Улога САД на Косову је кључна. И има много прича на ту тему, зашто је Америка одлучила да толико укључи. Две можда најинтригантније су прича о бази Вондстил, коју неки сматрају виталним интересом САД, али и о лобирању косовских Албанаца и силном новцу који су дали лобистима да би добили подршку за проглашење независности.

- Најважнија ствар коју треба имати на уму јесте да САД немају апсолутно никаквог виталног интереса у овом целом региону. Није да овде има нафте или виталних ресурса за индустрију. И то је био проблем све време јер се нисмо у потпуности и на време ангажовали ни у рату у Восни, ни у Хрватској јер управо немамо витални интерес. Аргумент је био да је ту ЕУ, а да ми имамо друге

„Исповест" лукавог... ствари о којима бринемо као што je на пример Блиски исток. Нама није потребна база на Валкану јер имамо све базе које су нам потребне на свету. Прича о Вондстилу је мит. Слобина смена „хепиенд"

Рекли сте да је понекад лакше подржати диктатора него увести демократију. Шта то тачно значи?

- Рекао сам да сам у дипломатској каријери у ствари имао два посла - један да сменим ауторитарне вође, а други да помогнем да се догоди демократска транзиција. Искуство ми је показало да је лакше обавити први посао, него други. Смена Милошевића је „хепиенд" америчког филма, али у ствари је то почетак веома дуге борбе и биће потребно више него што смо мислили, и времена и ресурса, да се то поглавље оконча.

O лобистима је истина следећа - током дугог периода 90-их година на нашим телевизијама су свакодневно приказиване слике жена и деце које су убијали снајперисти са брда око Сарајева, бомбе на пијацама и сличне сцене. То је била стална слика годинама, и у јавности се створило стање свести које је и довело да се САД укључи и Ричард Холбрук ангажује на окончању рата. То није била лака, нити општеприхваћена одлука. Многи нису желели да САД има ишта с тим. На пример, војска није желела да се ангажује и питали су зашто се мешамо у дешавања у Восни, кад, на пример, нисмо у Руанди. Али, управо због константих медијских прича о насиљу, о Сребреници, на пример, ми смо се укључили. Људи који су пропратили цео тај период у Југославији су говорили да је насиље почињено, да је страшно, да разговор не помаже да се реши, да ЕУ није ништа урадила и да САД треба да се укључи и користи силу да би се ствари решиле. Такво размишљење је веома важно за доношење одлуке. Подсетићу да смо чак 1989. почели разговоре са Милошевићем о третману косовских Албанаца јер их је третирао као другоразредне грађане. И годинама смо са њим имали дијалог на ту тему. Када је УЧК дошао, то се променило, јер су и они почели да користе насиље, а кад је српска полиција и војска почела да узвраћа насиљем, људи у САД који се баве спољном политиком, и који су се годинама бавили Милошевићем, једноставно нису желели да се понови агонија у Восни. И зато смо преузели мере брзо као што јесмо. Да ли су лобисти радили? Сигуран сам да јесу. Али је велика грешка да им се ода признање јер су заправо заслужни кораци које је годинама раније направио Милошевић у Хрватској и Восни.

Д онда је уследило бомбардовање.

- Реалност је да бомбардовање решило један проблем, односно зауставило прогањање косовских Албанаца. Али је створило много нових проблема с којима се регион суочава, 10-11 година

16

уназад. Сада је проблем третман косовских Срба, затим влада на Косову која не функционише, ч и т а ва демократска транзиција Косова је велики проблем, економија је пропала, заправо је нема, а тако не може да се преживи. Међународна заједница ће бар још једну генерацију бити присутна на Косову. Д регион неће бити стабилан док се односи Србије и Косова некако не нормализују. Да не помињем чињеницу да су косовске странке уједињене око независности, али оне немају платформу, нити идеју како да управљају. И то је страшно. Различити модели демократије

С обзиром на Ваше искуство, да сматрате да је могуНе применити исти модел демократије у свим друштвима, ако се узме у обзир историја, религија...?

- То је велики проблем. И сматрам да смо на њега сувише једноставно гледали 90-их година. Постојао је осећај да ова идеја демократије, која осваја свет, побеђује комунизам, фашизам... и то је био неизбежан облик трансформације. Д затекли смо управо оно што сте рекли, да је свет далеко компликованије место и да не постоји једноставно решење и јединствено за све. Често сам говорио о мом искуству, и цео концепт је лакше прихватити у Србију, него на местима као што су Ирак или Двганистан, јер је ваша традиција европска. Зато можемо и видети различите резултате. На пример, пре неколико година одржани су демократски избори у Гази и Египту, а њихови резултати су такви да су аутократе веома добро прошле на изборима. Приступ је требало да буде софистициранији јер су проблеми компликованији. Опет, ако притиснете сувише јако, имаћете отпор. И то је веома тежак проблем. Свако друштво је д р у гачије. Да ли ће предстојећи избори на Косову нешто решити ако се и Срби ангажују? Прича се и да би Небојша Човић могао поново да се укључи. Да ли би он могао да буде та особа која ће смањити тензије између Срба и Албанаца?

- Не. Косовски Албанци га мрзе и то са страшћу. Он за њих представља највећи страх, а то је да Веоград жели да контролише шта се дешава на Косову. Да могу, они би поставили 10 метара висок зид на граничној линији Косова и Србије и, по могућству, да га нико не прелази. Оно што страствено мрзе јесте да на КиМ српска влада има било какав утицај. И када је ДОС дошао на власт, они нису видели никакву разлику између нове владе и Милошевића јер је њихово главно питање било да ли ће ова влада прихватити суверенитит косовских Албанаца, а одговор је - не. и поправи односе, наишао је на велики отпор. И иницијално међународна заједница је подржала овај напор, и он је чак постигао некакав споразум са специјалним представником Хансом Хакерупом и помогао да Срби учествују на косовским изборима. Али, нови високи представник је удовољавајући жељи косовских Албанаца одбацио тај споразум. Зато не мислим да ће косовски Албанци прихватити

Iskra 1. decembar 2010.

да било ко из Србије игра ту улогу. Они желе да то буде Србин који живи на Косову. Али, на крају је велики нерешен конфликт, у коме заправо ж е л е да Србија призна власт косовских Албанаца на читавом Косову. Међународна заједница захтева процес нормализације, који ће почети са малим стварима. Реалност је, без обзира шта ЕУ каже, да ће проћи много времена пре него што Србија уђе у ЕУ, али никада неће моћи пре него што се односи с Косовом нормализују. Не кажем да морају да признају независност, али морају да се нормализују. I та тема ће бити све актуелнија како се чланство буде ближило.

Сматрате да је бомбардовање било грешка. Како је до те „грешке" дошло?

- Наше искуство у Хрватској и Восни је показало да сви разговори, све санкције, д и п л о матски демарши нису имали никаквог утицаја на Милошевићеве акције. Једина ствар за која је давала резултате јесте употреба силе. I зато, кад је насиље на Косову еруптирало, ми смо применили силу. Међутим, јако лоше смо прорачунали. Милошевић је мислио да ће бомбародовање трајати неколико дана, и да ће онда уследити прави р а з говори, док је НАТО такође мислио да ће се све завршити за пар дана, али да ће Милошевић т р а ж и ти разговоре. Али, с обзиром на то да је било јако тешко натерати НАТО на бомбардовање јер државе попут Грчке то уопште нису желеле, знали смо да ако престанемо бомбардовање, то нећемо моћи више да поновимо. I били смо у ситуацији да нисмо могли да престанемо јер би Милошевић мислио да је победио. То јесте решило један проблем, али је створило многе друге. Ако погледамо стање људских права у свету, сигурно можемо да пронађемо бар 10, 15 држава у којима је много горе него на Косову, нпр. Јужна Кореја, Русија с Чеченијом, Кина с Тибетом, и ми се у то нисмо мешали, а одлучили смо да то урадимо у Србији. I цена је била веома висока. Жао ми је, мислим да је цена била превише висока.

ност, а време је све горе. Осим тога, и цена за сваког запосленог је веома висока јер на свачију плату морате исто толико да дате држави. И то је такође велика препека за долазак инвеститора јер тога нема, на пример, у Азији. Нема магичне формуле како развити економију. А по мом мишљењу, то је највећи узрок нестабилности и п е симизма.

Вомбардовање је објава рата. Милошевићу сте могли да дате „ветар у леђа", изговор да пита „да ли је то демократија?" Вио сам веома укључен док смо покушавали да изађемо на крај са Милошевићем. И све смо покушали, али ништа није дало резултате. Још почетком 1989. Али, он је диктатор, баш као и са Фиделом Кастром смо покушали све, баш све. Али, ништа није дало резулате.

Извините, али кад кажете као са Кастром, да ли то укључује и покушај убиства?

- Не. Нисмо то радили. Није било отровних цигарета за Милошевића. Али, ништа није уродило плодом и то је створило дилему у међународним односима. Говорили смо - ако не промените ваше акције, доћи ће санкције, па смо ставили економске санкције, па то је није упалило, увели смо санкције за српске политичаре, конфисковали банковне рачуне, искључили из међународних организација, али ништа није успело. И зато је почела та кампања за бомбардовање. Није лако овако описати, али САД је тешко увући у проблем јер ми имамо и друге ствари у свету којима се бавимо, али кад се укључимо у процес, онда будите спремни да ћемо га и решити. Онда машинерија ради, и веома ју је тешко зауставити. Укључили смо се због Дејтона, и играли главну улогу у Восни. Кад смо видели шта се дешава на Косову, наш страх је био да би насиље могло да се прошири и на друге државе бивше Југославије, па чак и ван тих граница. Зато смо морали нешто да урадимо.

Инвеститори оклевају - Интеграција ЕУ подразумева и долазак великих европских компаније. Србија није била спремна за то. Даћу пример. Ако узмете компанију која је банкротирала, има стару опрему купљену још пре санкција, иако је у једном тренутку била веома успешна, сада само губи новац. Воље вам је да је продате за један евро међународном инвеститору, који ће у њу уложити, развити је и ојачати, него да држава покрива губитке. Мислим да је то тежак концепт за Србе. Овде је у друштву прихваћено да радници имају много више да кажу шта се дешава њиховој компаније, него у модерним тржишним економијама. То доводи да инвеститори оклевају. У САД, ако компаније не ради како треба, отпушта се 1.000 радника јер се за то нема пара, али то се никада не би догодило у Србији. Не кажем да је то лоше или добро, али компаније немају потребну флексибил-

17 Iskra 1. decembar 2010.

вића?

Када

сте

последњи

пут

видели

Милоше-

- Последњи пут када сам га видео је било 1996. године. Први пут сам га срео 1977. тако да сам га познавао скоро 20 година. Али га нисам видео када сам постављен за амбасадора у Веограду јер сам мислио да то није прикладно.

И за Восну сматрате да је решење у подели. Да ли то видите као две целине - Републику Српску и Федерацију, или три, с обзиром на то да се поново прича о стварању трећег ентитета?

- Реалност је да више од половине људи у Восни данас не виде себе као Бошњаке и неће да живе у држави која се зове Босна. Око 99 процената Срба сматрају да је Република Српска њихов дом, док Хрвати, гледају ка Хрватској јер су тамо бољи економски услови и они имају хрватске пасоше. То није здрава ситуација. Истовремено, баш

„Исповест" лукавог..

набоље?

кракао што су Срби покушавали да одрже Југославију са идејом да су за њу проливали крв у Другом светском рату, видим да је сада и Бошњаци говоре да су проливали крв за Босну и да инсистирају да остане целовита.

- Надам се да ће се то десити. То је веома позитиван знак. Као што сам и раније рекао, да је Додиков најбољи пријатељ, најближи савезник и подршка био је Силајџић. Јер сваки пут када би он рекао неку луду ствар, то је помогло Додику. А Додиков други најбољи друг је био Рафи Грегоријан, заменик високог представника, који је јавно се жалио и претио, што је такође допринело Додиковој популарности. Кад немате неког таквог да против њега играте, онда ћете морати да смислити бољу причу. Проблем је што Бошњаци и даље гледају у међународну заједницу да им реши проблеме, али се то неће догодити. Она ће спречити Додика да, на пример, прогласи једнострану независност, али проблеме неће решавати.

На људима који живе у Босни је да пронађу решење и можда ће бити потребна још једна генерација да би се то догодило. Али, желим да поновим да ЕУ веома цинично не занима шта се дешава. Њих није брига да ли ће Босна бити другокласна држава, што људи не живе добро, нити што неће ући у ЕУ ко зна још колико. Докле год нема насиља, они равнодушно слежу раменима.

И кад је реч о БиХ, али и Косову, да ли сматрате да је САД начинила грешке у својој политици? Да ли су потези били добри? Јесте ли очекивали овакав исход или да ће се проблеми брже решити?

- Сећам се да је после Дејтона Ричард Холбрук најавио да се повлачи. На неки начин то ме је насмејало јер је он дао велики допринос окончању рата, и у то нема сумање. Али систем који је стављен, онај који је изнедрио Дејтон, било је немогуће имплементирати. А то је био мој посао. Чак и кад смо имали најбољу вољу свих страна, с т р у к тура је била толико компликована са Федерацијом која има 10 кантона, а неке од њих мешовите, два ентитета с председницима... Коначно, питање Босне неће решити међународна заједница. Она је 90-их имала велико интересовање јер је био насиља, чак је у време админстрација председника САД Била Клинтона то била скоро прва тема америчке спољне политике. Али, након Дејтона, ми и даље имамо присуство, али недостатак воље да се пуно мешамо. И онда се дешава да су људи попут Милорада Додика то схватају, а Бошњаци се и даље понашају као да ће међународна заједница узети штап и ударати људе у глави ако не слушају. А заправо ће се догодити да представници међународне заједнице упуте много лепих и пријатних речи подршке, али да на терену неће бити одлучне акције. Резултат свега тога је Босна као другокласна држва у Европи. И веома цинично, нажалост, многи Европљани слежу раменима и кажу: шта ћемо, ми тамо не живимо, то није наш проблем. БудуНност људи који живе у Босни није нимало светла, а ако неко буде решавао проблем, то морају народи који ту живе. У неком тренутку ће, надам се, рећи да не желе да буду дргоразредни грађани и потражити могућа решења. Прошло је 15 година од завршетка рата, а свака етничка група је заглављена у истој позицији у којој је била кад је рат почео. Није било промена, за неке је чак и горе. У БиХ су увек била три кључна играча, која су играли једни против других, али управо због тога и посредно помагали једни другима да се одрже на власти. Међутим, сада је Харис Силајџић изгубио, и ту је Бакир Изетбеговић са другачијом реториком.

Да ли ова промена може да донесе помак

18

Ваша књига говори о мукотрпној демократској транзицији. Има ли бар примера „хепиенда" на том путу?

- Затворили сте поглавље у историји, а отворили друго које има другачије и комплексније изазове. Видећемо куда то иде. Из Вашег осврта на дешавања током распада Југославије да се лако закључити да су САД и ЕУ различито приступале решавању проблема. На кога данас Босна, Србија, али и Хрватска, Македонија и Црна Гора да рачунају?

- Ствар је у томе да ЕУ често оклева у с в о јим одлукама. Са САД је ситуација таква да ми увек радимо, некад је решење позитивно, а некад не. Као што је на пример инвазија Ирака... Али, с друге стране, ЕУ то никада не би учинила. Она је далеко опрезнија у опасним ситуацијама. Она ће радије разматрати, а ми деловати. То је наша снага, али и наша слабост.

2.11.2010. (Подвукла - Искра)

Vesti-on line

Коментар Као што наш наслов каже, не доносимо овај Монтгомеријев интервју зато што се са њим слажемо, већ да укажемо на САД прошлу и будућу политику на Балкану. Не каже он то увек отворено, али се она може назрети у његовим често, нарочито за Србе, заводљивим одговорима. На пример, наводно је био за поделу КиМ, али сада свака могуНност за то је исчезла. Стање у БиХ је неодрживо, Додик то најбоље разуме, али сваки његов покушај да прогласи независност РС, биће „спречен". САД су све покушале да избегну бомбардовање - а Милошевића, као кључни 'играч' за Балкан, није видео од 1996. - али су некооперативност овог и насиље на КиМ (сам каже - и Албанци су то чинили) то узрочили. Драгоцено је Монтгомеријево признање да су САД - шампиони „људских права" - покушали да отрују Кастра; дакле, у нужди склони не само да прибегну сили, већ и 'ликвидирају' своје политичке противнике. (Треба ли онда одбацити претпоставку да се и у Хагу то може десити?} Искра

Iskra 1. decembar 2010.

СРБИСТАН ВУКА ЈЕРЕМИЋА Свима који иолв прате српске политичке прилике је већ јасно како нема ништа од уласка Србије у ЕУ. Власт која је обећала експресан улазак Србије у ЕУ је дошавши на власт, одмах је почела да заокреће курс српске спољне политике.Током 2010. године више није могла да се прикрије да српска спољна политика има намеру да „будућности српске брод" поведе ка Восфору, уместо каналом „Рајна Мајна - Дунав" према Волги. Уместо да Србија тражи партнере у Русији и Немачкој, наша власт нас потпуно пропушта Америци и Турској. Због чега је то тако? Очигледно је да је амерички финансијски систем, а са њим и цела економија на ивици краха. То значи да је један врло важан извор глобалне моћи Вашингтона опасно љуља и тога су готово сви свесни (осим наше власти и Нато лобиста). Наравно ми не говоримо о неком пропадању или распаду Америке, већ о степенастој кризи која ће довести до новог распореда односа у свету. Свесни могућих ризика по своју моћи интересе на овим геополитички важним просторима САД настоји да учврсти позиције и да не допусти по њих непријатна изненађења. Србија схватали то или не, прихватали то или не има изузетно значајну позицију која је од виталног значаја за контролу не само Балкана већ и много ширег простора. „Србија се, према постулатима англосаксонске геополитике, налази на простору где се спајају кључне зоне европског обода, а он има суштинску улогу у опкољавању средишњег дела Евроазије. (Драгомир Анђелковић: Балкански тријумф НАТО пакта). Како очекују нове ударе глобалне рецесије и могући финансијски крах САД настоје да се где год је то могуће обезбеде и учврсте своје позиције. Стога настоје и да у игру уведу Турску која им је до сада увек била лојална. Да би њоме направила за себе повољан однос снага, пре свега према Москви и Берлину који имају аспирације на ове просторе. Они желе да у вероватни безбедносни вакум убаце Турке: „Неоосмански фактор је, међутим, тек након активности Јеремићеве дипломатије, коначно уведен у само средиште Балкана и то како у Србију, тако и у БиХ. Заслугом Јеремића, остварени су предуслови да западни империјалистички картел ефикасно употреби неоосмански и сродне исламистичке факторе ради уклањања остатка 'средњег простора' са Балкана. („Душан Ковачев: Резиме дипломатије Вука Јеремића"). То је заправо једини „успех" у спољној политици нове ДС-владе. Теоријски ригидна и практично деструктивна економска политика коју десет година упорно води Г17+ на челу са Динкићем је успела да од Србије направи еколошку државу тако што ју је деиндустријализовала. Нешто инвестиција, али правих инвестиција мимо распродаје оно мало виталне привреде, је отишло у инфраструктуру а заправо у џепове малог броја политичара и „контраверзних бизнисмена". Оно занимљиво је да су иако су многе фабрике затворене и индустријске зоне напуштене, наши почели да граде нове индустријске, пословне, техно-

19 Iskra 1. decembar 2010.

лошке, бесцаринске и ко зна које и какве зоне. Све ове зоне су знатно измакнуте од градова, у којима већ постоје старе економске зоне, према томе, сасвим су беспотребне. Шта више, изградњом обилазница око градова, и физички су одвојене од града. Зашто се у Србији припрема инфраструктура, простор и снабдевање за нове зоне кад су и постојеће пропале? Професор Јован Б. Душанић је већ напоменуо како сличне зоне већ постоје у Мексику и како се у њима не примењује домаће законодавство, већ искључиво воља њиховог послодавца: „Пут којим смо кренули води ка судбини Мексика, који је на крају извршио и адаптацију свога правног система, тако да су инострана предузећа (такозвани „макиладори"- маљуиладорас) постала екстериторијална. Ослобођена плаћања пореза у мексички буџет, радницима није дозвољено синдикално организовање, а раде у тешким условима за мизерне наднице. („Јован Б. Душанић: Иностране инвестиције као панацеја"). Одговор то се може наслутити у светлу онога што су поменули Душанић, Анђелковићи Ковачев, а што се већ дешава у општини Тутин, где Турска хоће да изгради сличу зону. Је ли циљ заиста „Турска да се врати на Балкан, а Србија да реши питање такозване „реадмисије", односно, проблем са 150.000 својих држављана, углавном Турака, Рома и Бошњака који су раније емигрирали у земље ЕУ, па их ЕУ сада враћа назад." (Наташа Јовановић, Царски друмови на Пештер планини). Пројекат је да се на овај начин овај пуст али стратешки значајан простор економски и етнички запоседне странцима и тако и на тај начин Србија „сузи". Осим тога, све ово се дешава у доба јачања утицаја, сада већ „недодирљиво" муфтије Зукорлића, па смо стога и тврдили да „у ову авантуру дестабилизације не би ушао без озбиљне подршке споља. Ослоњен на „надређеног", а и идеолошки изузетно блиског Церића, који опет има јак „бекграунд" у арапском свету, Турској и Америци, Зукорлић рачуна на помоћ Сарајева, турско присуство на Балкану, саудијске фондове и амерички стратешки благослов." (Наташа Јовановић и Бранко Радун: Немири у Новом Пазару - новац, моћи територијалне претензије). Баш као што крагујевачке инвестиције „Фијата" нису у стању да запошљавају крагујевчане на замашним а обећаним извозним пословима (Бранко Радун: Фијат иде у Татарстан), тако ни „виртуелне" индустријске зоне не запошљавају Србе, нити су у стању да привуку инвестиције, упркос постојању Европске банке за обнову и развој и претприступних и других фондова ЕУ. Међутим, сасвим је глупо веровати да ће се неки гастарбајтер из Тутина, Новог Пазара, Сјенице или оближњег села, вратити из ЕУ, кад је једном осетио њене чари. Није баш за веровати како би се неко вратио из Дизелдорфа или Франкфурта, да ради у фабрици на Пештеру, где нема јутарењег мраза тек тридесетак дана у години. Деценије су прошле, санџачки исељеници говоре до

Србистан... сада Немачки као матерњи, сродили су се са среди ном у којој су, кући се врате за Бајрам и хвале се својом платом и положајем пред бившим комшијама и родбином. Мало је веровати да би се такви вратили да раде у некој сутрашњој фабрици на Пештеру. Долазак на „привремени рад" у Србију, макар и у Тутин, био би велики приватни напредак, рецимо, сиротињи турског држављанства. Ако би међу њима било много младих Курда, то би Турској могло донети значајно растерећење од социјалног и националног проблема на истоку земље где су Курди већина. У Турској су радна права мало развијена или не постоје. Ако се турској сиротињи понуди запослење у „новим индустријским зонама" типа маљуиладорас, они ништа не губе. Напротив, само добијају посао и то у Европи. У том смислу се морају сагледати обећања турских дипломата о великим турским улагањима у Србију у сред светске економске кризе. Срби су као и други балкански хришћани у дефанзиви. Осим тога, Срби су под притиском социјализма, ратова, санкција, а потом лоповског черупања у приватизацији, народ који су остављени на ледини без перспективе. Милиони су се иселили на Запад или су тамо на привремено на раду. Албанци и муслимани иако имају виши наталитет имају исти проблем - одлив младог становништва на Запад. Стога да би се ови простори ставили под контролу и да би се остварила етничка доминација несрпског становништва над српским у помоћ се позивају Турци као инвеститори и као будући гастарбајтери у том делу Србије. У том погледу, турска и друга бројна сиротиња Блиског Истока би морала да буде врло заинтересована за „бољи живот у Србији". Но кључна чињеница увлачења Турске и довлачење турског и исламског становништва у Србију је део стратегије САД којим се жели остварити контрола над овим простором и на пример онемогућити на дуже време приближавање Србије и Црне Горе. Убацивањем Турске и њој склоног становништва би се проширио простор директне америчке контроле и сузио утицај Србије, а потенцијално и Русије на овим просторима. Улазак амбициозних Турака на Балкан је фактор дестабилизације овог простора јер се муслиманским народима и државама даје подршка у њиховим аспирацијама. А често су западне силе од Наполеонове Француске, Ћесареве Аустроугарске или Вилхелмове или Хитлерове Немачке, као и други, желели да уз помоћу Турака и других муслимана сузбију јачање и ослобађање хришћанских народа. Пре свега Срба, а са тим у вези и могуће присуство Русије на овим просторима. Турска као један од стожера англосаксонске антируске стратегије на овим и другим просторима већ више од два века су и данас од изузетног значаја за вашингтонске и њима сродне стратеге, без обзира што се Турска труди да створи утисак како делује аутономније но што је то некима по укусу. Инсталацијом Турака на Косову - директно војно, али и у Рашкој, кроз поменути пројекат „Пештер", одрађује се један важан беочуг геополитичке зелене трансверзале. Дакле физички би се

20

спојила територија коју држе Албанци са оном коју држе муслимани у Србији, а у перспективи би се радило и на спајању са просторима које контролише муслиманско Сарајево. Тек у том конктесту постаје јасно што Америка подржава „независно" Косово, што подржава муслиманско Сарајево у намери да се Босна централизује и угуши српски ентитет - Републику Српску. У овим размерама треба разумевати и ово што се сада дешава у вези муфтије Зукорлића и дестабилизацијом Србије преко њега. Стога се у ту геополитичку слагалицу сасвим уклапа долазак Турака у Рашку која дефинитивно постаје њихов „Санџак" и у коју желе да доведу трећесветске сиротињске муслиманске масе - ради чвршћег повезивања делова зелене трансверзале. А зелена трансферзала представља геополитичку сабљу која се забија у сам трбух Балкана и која треба да онемогући интегративне процесе међу балканским православним народима. Пре свега, она треба да Србима трајно онемогући поновно уједињење са Црном Гором и на тај начин изађе из позиције „закључаног народа" на топло море. Све, као што смо рекли, због потенцијалног уласка Русије на Балкан која би преко Србије и Црне горе могла доћи до Средоземља. А то је увек била ноћна мора за англосаксонске стратеге, па ма колико била мала шанса да се то деси, они настоје да је елиминишу и као могућност. Такву стратегију на брдовитом Балкану обезбеђује и главни град „независног Косова „Бондстил" Млада, исламска и сиромашна популација новог становништва коју би увели на те просторе (не само у Рашкој) би трајно и суштински „десрбизовала" те ионако полупусте просторе који су од виталног стратешког значаја. На стратешком плану би се извршила и елиминација могућности „русификације" Балкана. Са тим у вези је и избијање тешке кризе у православној Грчкој којој је банкрот питање дана, с чим у вези је и усиљени дипломатски марш Турске са благословом Вашингтона. Систематско подривање Србије и слабљење Грчке с једне а подршка Тирани, Сарајеву и побуњеној Приштини да под Турским менторством са друге стране, део су јединственог америчког плана за Балкан. А тај план подразумева држање Србије у понижавајућем положају, Грчке у дужничком ропству и јачање муслиманских заједница на њихов рачун да би се онемогућио повратак Русије па и Немачке на ове просторе. „У случају Грчке већ се спомињу и неки услови губитка суверенитета, као што је да та земља препусти контролу над источним делом Егејског мора, према Турској и Дарданелима. Контролу би преузели или НАТО или здружене снаге Европске Уније. Имајући у виду значај Дарданела за енергетско тржиште и Русију, онда је то рецепт за катастрофу". (Синиша Љепојевић, Берлински клуб повратак на феудалну европу). Стога је та стратегија не само антисрпска већи антируска и антинемачка, дакле суштински антиевропска. Тако „Коалиција за европску Србију" се свим силама труди да своју политику подреди америчкој стратегији која је да подсетимо дубоко антиевропска. Уместо да Србију води ка Европи како јој име говори (или да буде партнер Москве како је неко време говорила) она нас води у Азију, али и припрема да дово-

Iskra 1. decembar 2010.

ди Азијате у Србију. Уместо европске они нам нуде неоосманске интеграције под америчком диригентском палицом. Не само да ће на територију Србије доћи турски капитал, већи турске безбедносне структуре, турска војска (пре свега на Косово) па и турски грађани. Срба је осам милиона и имају демографску стагнацију, а Турска има 70 милиона држављана чији наталитет је висок, Турској још десетине милиона људи по вери и језику њој гравитирају. Што се тиче Срба, нама није намењено да уђемо у ЕУ већ смо од Америке замољени да Турцииа помогнеио да направе „неоосманску унију" на Балкану у којој би балкански хришћани били потискивани и маргинализовани а муслииани доминантни. На таквом простору реосманизованог Балкана у Србији би Срби били мањина. Тиме би смо готово два века ратова и борби Срба за слободу од турске доминације били бачени у прашину, а потомци ових Срба у нови вид зависности и ропства непредвидивих размера. Тако би оно што су извојевале генерације крвљу и жртвама стотина хиљада наших људи, наши корумпирани политичари продали за добре провизије и „похвале" које им долазе са Запада. У том светлу је јасније и окретање српске спољне политике од Русије и Европе ка Турској. Са овог, једино могућег становишта је сасвим логична и Истамбулска декларација у којој се подржава централизација Босне, и гушење Републике Српске противно Дејтонском споразуму, као и поклоњење председника Србије и у Сребреници (која је и геополитички и симболички важан елемент успостављања целовите зелене трансверзале). Том подређивању српске политике турској политици је сасвим посвећена српска спољна политика под руководством Вука Јеремића. Ако је неко имао дилему око праве природе јеремићевско-тадићевске спољне политике, сада може да је види у правом светлу. Све њене маске су пале када је Јеремић пристао да промени Предлог резолуције о Косову. Након овога, Јеремић поштено говорећи више ни не спомиње Косово. Но паметнима је било довољно прихватање Еулекса којим се толерише инсталирање сецесионистичких институција или срамотна резолуција о Сребреници којом су носиоци спољне политике Србије сопствени народ жигосали као злочиначки, а што може да се тумачи чак и као геноцидан, упркос ранијој одлуци МСП која је искључила могућност одговорности Србије и Црне горе за догађај у Сребреници. Паметни знају куда води пак увођење Турака да арбитрирају у унутрашњим трвењима у Рашкој и закључују да је Турска, овај пут без борбе покорила Србију. У мировним трупама СФОР-а у Босни, нису могле бити трупе земаља са чијег су простора долазиле оне војске које су током историје биле окупатори ове земље. Већ приликом састављања КфОР-а тај принцип није помињан. Сада Јеремић и Тадић сами призивају Турке у Србију. Турци на крају свега могу да кажу: Аферим, Јеремићу Вуче! Фонд Слободан Јовановић, 7.11.2010.

Iskra 1. decembar 2010.

Бранко Радун

Монтгомери: Пут Србије ка ЕУ бескрајни низ корака Последњи амерички амбасадор у Савезној Републици Југославији Вилијам Монтгомери рекао је да сматра да ће процес прикључења Србије Европској унији бити веома спор и тежак и да се неће окончати током наредних седам или осам година. Диерички дипломата је, гостујући синоћ у „Утиску недеље" на ТВ Б92 нагласио и да је сигуран да Србија неће постати чланица ЕУ све док не ухапси последња два хашка оптуженика, Ратка Младића и Горана Хаџића и док не дође до пуне нориализације односа са Косовои. Монтгомери је, коментаришући пут који Србија треба да пређе после одлуке Савета министара у Луксембургу да проследи захтев за кандидатуру Србије Европској комисији, рекао да на тај процес гледа као на „бескрајни низ корака од којих ће сваки следећи бити условљаван". „Проблеми у самој ЕУ, који немају везе са Србијом, утицаће да процес буде спор. Искуство са Бугарском и Румунијом учиниће ЕУ скептичном. Гледам на то као на бескрајни низ корака, који ће даље бити условљавани", рекао је Монтгомери. Он је рекао да су у време његовог службовања као амбасадора у тадашњој СРЈ између 2000. и 2004. године, САД имале три основна циља - да се демократија и транзиција одвијају што брже, остварење пуне сарадње с Хашким судом и политика у вези са Косовом, али да Вашингтон није схватао да народ у Србији свргавањем Милошевића не свргава и све аспекте његове политике. Монтгомери је рекао и да неиспоручивање Младића и Хаџића не значи да влада у Београду нема политичку вољу за то и оценио да већина српског народа ипак сматра двојицу хашких бегунаца или херојима или су им „на неки начин симпатични". Председница Удружења новинара Србије Љиљана Смајловић рекла је да је политика условљавања Србије од стране СДД, која је почела пре десет година и данас на снази. Она је оценила и да није добро што се у извештајима главног хашког тужиоца Сержа Брамерца инсистира на томе да неиа пуне сарадње Србије с Трибуналои, управо у тренутку када нико не сумња да српске власти желе да изруче Младића. Поводои свог познатог залагања за поделу Косова, Монтгомери је рекао да нико у влади САД не дели његово мишљење и да се залажу за независност и целовитост Косова, јер их идеја поделе плаши због последица које би могла да изазове у региону. „Мислим да су шансе за поделу Косова све мање. После одлуке Међународног суда правде оне су практично на нули", закључио је Монтгомери. (Танјуг, 1.11.2010).

21

KAKO CE EKOHOMCKИ УБИЈАЈУ MAЛE ЗЕМЉЕ И KAKO CE TOME СУПРОТСТАВИТИ Hajnpe наступају економске плаћене убице; уколико не успемо да заврбујемо шефове влада или председнике држава за наше циљеве, на сцену с т у пају људи задужени за свргавања влада или у б и јање лидера. И, тек онда шаљемо војску. Војска је последње средство Џон Перкинс је током много година био водећи светски економиста, односно „економски убица" који је на креирању глобалне империје радио директно са челницима Светске банке, М М Ф - а и другим светским финансијским институцијама. Његов посао састојао се у убеђивању шефова држава и влада земаља трећег света, да позајме довољно новца од глобалних финансијских институција како би се њихове земље нашле у дужничком ропству, после чега би се корумпирана елита у тој држави страховито обогатила а ресурси тих земаља, њихова привреда и економија, извори воде и минерални извори - препустили корпорацијама и геополитичким интересима САД. После рушења Светског трговачког центра у Њујорку, у највећој тајности, Џон Перкинс написао је књигу о својим искуствима: „Исповести економског убице" („Confessions of an Economic Hit Men", 2004). Одмах после објављивања и кратког представљања овог дела у емисији „Democracy Now", у разговору са Ејми Гудман, књига је постала најпродаванија на интернет порталу amazon.com. Уследила су дела: „Тајна историја америчке империје: Е к о н о м с к е убице, Шакали и истина о глобалној корупцији" („The Secret History of the American Empire: Economic Hit Men, Jackals and the Truth about Global corruption", 2007) i „Hoodwinked" (2009).

Ви сте човек чије су књиге протресле свет. Један од ваших биографа описује вас као човека који је живео четири живота: као економски плаћени убица, управни директор веома успешне компаније за производњу алтернативне енергије, експерт за урођеничке културе и шаманизам, и као учитељ и писац који промовише екологију. И, када човек почне да дубље истражује ваш живот, поставља питање како је уопште било могуће начинити такав обрт.

- Опис који сте изложили сумира веома добро мој живот. Мислим да је фер рећи да сам живео привилегованим животом у многим његовим аспектима, иако је поштено рећи и то да сам као економски плаћени убица сасвим сигурно радио ствари којима се не поносим, и које ми не могу служити на част. Свој живот сам, после тог периода, посветио стварању бољег света, како би мој трогодишњи унук и свако дете у САД могли да живе у одрживом, праведном и мирном свету, и да би свако дете, без обзира на то да ли одраста у Боцвани, Боливији или Србији, Израелу, Палестини, имало ту исту могућност. Ми данас живимо у високо интегрисаном свету, свету велике међусобне повезаности, и сви се морамо укључити у његово стварање. То је циљ коме сам после 1981. године,

22

посветио свој живот.

У бројним интервјуима које сте дали након појављивања књиге „Исповест економског убице", тврдите да су људи који су радили као економске убице створили прву истинску глобалну империју.

- Да, управо тако. Прву глобалну империју која је створена без примарног ангажовања војске. Радили смо на много различитих начина. Најпре, када би била идентификована земља трећег света која је поседовала ресурсе који су круцијални, као што је то нафта, наступили би са амбицијом да се земља са таквим ресурсима задужи код М М Ф - а и Светске банке, сестринске организације Фонда, при чему новац никада не би заправо одлазио тој земљи него великим корпорацијама, реализаторима инфраструктурних пројеката какви су електране, саобраћајнице, индустријска постројења. Новац којим се земља задужује, по правилу одлази са једне стране неколицини фамилија у тој земљи (којима доноси велико богатство) и иде корпорацијама, а никада не доноси добро већини људи који током тог процеса осиромаше у толикој мери да више не могу ни да плаћају трошкове за струју, или да купују бензин како би возили кола аутопутевима који се од тог новца направе. А, индустријски паркови, индустријска постројења, не запошљавају много људи. У исто време земља се оптерети дуговима које не може да врати и то је наш тренутак, онај на који смо чекали и рачунали. Тада се ми враћамо у ту земљу и кажемо: „Пошто не можете да вратите дугове, ви ћете по цени коју ми одредимо (а то је веома ниска цена и нипошто не одговара тржишној), продати нашим компанијама своје изворе нафте, најпрофитабилнија предузећа, и з в о ре воде и минералних богатстава. И ми ћемо их онда експлоатисати, без обавезе да поштујемо било к а к ве законе о заштити природне средине. Ми не д о п у штамо да рад тих компанија условљавате било к а к вим еколошким законским ограничењима. Или: д о зволите нам да направимо војну базу на вашем тлу".

Како сте ви постали економски убица?

- Када сам завршио Пословну школу на Бостонском универзитету, био сам регрутован од стране „National Security Agency", агенције за националну безбедност, највеће националне агенције тог типа и, рекао бих, најтајновитије шпијунске организације. Премда људи мисле да је ЦИА већа, НСА је много, много већа или је барем била у време када сам ја радио за ову агенцију. И то је тајна организација, о којој нема података, они су скривени од јавности у смислу да знамо изузетно много чињеница о организацији каква је Централна информациона агенција али, са друге стране, сазнања о НСА почивају на гласинама. Тврди се да НСА ради само на криптографији: кодирању и декодирању порука, али, у ствари, сви знамо да су у овој агенцији људи који слушају наше телефонске разговоре. То је податак који се пре неколико година званично

Iskra 1. decembar 2010.

појавио. Али, без обзира на те податке, HCA остаје веома тајанствена организација. Прошао сам кроз огроман низ тестова, веома обимних тестова, тестова детектора лажи, психолошких тестова, током последње године коју сам провео на колеџу. И поштено је рећи да су ме идентификовали као изузетно добар потенцијал за „економског убицу". Они су такође идентификовали бројне слабости у мом карактеру, које су им омогућиле да ме релативно лако заврбују, да ме увуку у тај посао. Мислим да су те слабости у н и верзалне, или барем доминантне и да представљају три најопасније дроге наше културе: новац, моћ и секс. Ретки су они који немају слабост према барем једној од њих, а ја сам у то време имао према све три. Затим сам се придружио мировним снагама, за шта сам био охрабрен од стране Агенције за националну безбедност. Провео сам три године у Еквадору живећи са аутохтоним народима у Дмазону и Дндима, са људима који су у то време почињали да се боре са нафтним компанијама. У ствари, највеће еколошке законске тужбе у историји света поднели су ови народи у борби против нафтних компанија какве су Тексако, Шеврон. Док сам још био у мировним јединицама, био сам доведен и регрутован у америчку приватну к о р порацију „Час Т. Мејн" („Chas. T. Main"), консултантску фирму из Востона која је имала око 2.000 запослених. Ради се о веома слабо профилисаној фирми која је у ствари обављала огроман број послова, које сам ја дефинисао као послове плаћеног економског убице, и где сам се успео на сам врх - својим не малим заслугама и талентом за тај посао успео сам да постанем водећи економиста. Дакле, HCA ме је регрутовала, интервјуисала и препустила овој приватној корпорацији у чији се рад више није мешала, што представља, без сумње, веома паметан систем у којем се приватна компанија појављује на сцени к а к о би корумпирала званичнике и високе политичаре у некој земљи. Уколико би било шта кренуло неповољно, у смислу разоткривања ових послова, сва кривица би пала на приватну индустрију, а не на владу САД. Утеривање земаља у огромне дугове, у дужничко ропство, омогућавао је систем који функционише по следећој шеми: најпре наступају економске плаћене убице; уколико ми не успемо да заврбујемо шефове влада или председнике држава за наше циљеве, на сцену ступају они које називамо „шакали": људи задужени за послове свргавања влада или људи који убијају лидере земаља у које желимо да продремо са амбицијом преузимања њихових природних ресурса и богатстава, преузимања привреде. Шакали такође долазе из приватне индустрије и нису кадар ЦИА-е. Захваљујући ф и л мовима и причама, када се говори о оваквим стварима, сви имамо слику Џејмса Вонда, тајног владиног агента 007, унајмљеног од стране владе са дозволом да убија, али, по мојим сазнањима и из искуства могу рећи да ствари не стоје тако. Ове послове обављају приватни консултанти који су обучени да раде овај посао. Познавао сам и још увек познајем многе људе који се баве тим послом. Дли у неким случајевима ни „шакали" нису могли да обаве

23 Iskra 1. decembar 2010.

свој део посла. Такав је био случај са Садамом Хусеином у Ираку. И, тек онда шаљемо војску. Војска је, дакле, последње средство.

Путовали сте такорећи свуда: у Дфрику, Дзију, Европу, Латинску Дмерику и на Средњи Исток. Да ли се посао економског убице на свим овим континентима, земљама, градовима одвијао по обрасцу који сте описали?

- Да. Мој посао је свуда био исти: да покушам да преузмем природне и људске ресурсе у тим земљама за потребе америчких корпорација и америчке империјалне политике. У ту сврху механизми задуживања код М М Ф - а и Светске Банке, били су по правилу примењивани. И тек у неколико случајева нисам успео да убедим лидере земаља да ресурсе своје земље ставе на располагање. У с в о јим књигама говорио сам о томе како нисам био у стању да корумпирам демократски изабраног председника Еквадора, Хаима Ролдоса (Jaime Roldos) и панамског председника Омара Торихоса (Omar Efrafn Torrijos). Њих нисам успео да убедим да ставе своје земље у позицију коју смо за њих предвидели. И Ролдос и Торихос су били убијени. ЦИД је подржала „шакале" да то ураде зато што се ова два председника нису могла корумпирати, п о д митити и уценити на било који начин.

Реците нам нешто више о човеку са којим сте успоставили близак однос и постали пријатељ Омару Торихосу. Да ли вас је његово убиство мотивисало да изнесете своја искуства економског убице?

- Веома се дивим Омару Торихосу, председнику Панаме. Мој посао је био да га корумпирам. Да га наведем да ради у складу са нашим интересима: да промени политички курс који је заступао и да ради противно изборним обећањима која је дао н а роду Панаме. Оно што у таквим ситуацијама кажете јесте: „Видите: ако играте нашу игру, ја ћу се побринути да ви и ваша породица будете веома, веома богати". Дли Торихос се није дао корумпирати. Рекао ми је: „Није ми потребан ваш новац, Хуанито". Звао ме је Хуанито и увек смо разговарали на шпанском. „Није ми потребан ваш новац: имам добру кућу, добра кола, довољно сребра." Онда сам му ја наговестио да га курс испуњавања предизборних обећања води путем којим су ишли Аљенде у Чилеу, Арбенз у Гватемали и Лумумба у Конгу. И он је после тога завршио реченицу коју је био започео: „Да, Хуанито, ја имам све што ми је потребно али ја морам да урадим оно што је веома потребно мом народу: морам да их ослободим. А да би били слободни, Панамски канал мора бити у њиховим рукама. Оно што је мени потребно и што је потребно земљама Латинске Америке јесте то да САД оду и да престану да нас експлоатишу". Ја сам био изненађен таквим одговором. Са једне стране осетио сам дивљење према таквом моралном интегритету, према његовој некорумпираности, а са друге, осетио сам се непријатно као професионалац чији је задатак био да га убеди да пристане. И најважније: знао сам да ће му тим непристајањем живот бити у опасности - шакали ће

Како ce... га или збацити ca власти или убити. И, био caм веома ганут том бригом за интересе народа. Moja узнемиреност због судбине Омара Торихоса показала ce сасвим оправданом. Торихос je наводно погинуо у авионској несрећи док се возио својим приватним авионом. Вио сам шокиран и дубоко узнемирен. Провео сам много времена у разговорима са овим човеком коме сам се дивио због његове харизматичности, храбрости и национализма. Он је заиста био веома национално оријентисан у смислу да је желео најбоље за свој народ. И нисам га могао корумпирати. Све сам покушао. Ваш све методе које сам знао и ниједна није дала резултате.

И председник Еквадора, Ролдос је страдао на исти начин: у наводној авионској несрећи у свом приватном авиону.

- Да, Ролдос је убијен у мају, 1981. године. И када је Ролдос погинуо, Торихос је сакупио своју породицу и рекао им: „Ја сам, вероватно, следећи, али ја сам спреман да одем. Повратили смо канал и моја мисија је окончана." Вио је управо потписао уговор са Џимијем Картером о враћању Панамског канала у руке Панамијаца. У то време ми је говорио о сну који га је прогањао, о томе да се налази у авиону који удара у планину. И два месеца после онога што се догодило Ролдосу, исто се догодило Торихосу. Нажалост, Торихос је био замењен Мануелом Нориегом, који је био сушта супротност постао је симбол за корупцију и декаденцију. На крају, 1989. године, САД су напале Панаму, после чега је власт била враћена пре - Торихоској о л и гархији - луткама на концу у режији САД, од времена када се Панама одвојила од Колумбије, па све до Торихосовог периода. Ипак, случајно сам постао веома добар пријатељ са ћерком Хаима Ролдоса, Мартом, која је сада истакнути политичар у Еквадору. Када је њен отац убијен, имала је 17 година, а сада је у четрдесетим. Веома је драга и као личност и као особа, и могу рећи да је то једно од оних пријатељстава у којима заиста уживате и због којих вам је веома драго.

Како сте одлучили да искуства економског убице?

обелоданите

своја

- Када сам 1981. године, после десет година, престао да се бавим послом економског убице, почео сам да пишем о својим искуствима и покушао сам да контактирам и са другим економским убицама и шакалима, како бих прикључио и њихове ж и вотне приче. Заузврат сам почео да добијам претње анонимним телефонским позивима. Ове претње најчешће су се односиле на живот моје ћерке која је била још увек дете, тако да је њен живот такође био угрожен. A тада ме је на вечеру позвао председник компаније „Stone & Webster", и на том првом с а с танку, поменуо је неке од књига које сам написао о домороцима и рекао - „То је лепо, то је у реду, наставите да се бавите својим непрофитним радом. Ми то одобравамо, али никада нећете писати о овој индустрији, зар не? За узврат ћемо вам платити

24

пола милиона долара". Био ми је понуђен мито. Ја сам заправо прихватио мито од пола милиона долара. То је оно што се назива легалним митом, али то је у ствари био мито, и дат ми је под условом да не напишем књигу. Претњу сам примио веома озбиљно. Видео сам шта „шакали" могу да ураде. И већину тога новца уложио сам да олакшам своју савест: формирао сам непрофитне организације: „Пачамама" ( „ P a c h a m a m a A l l i a n c e " ) и „Clean Mountains"; књигу нисам написао. A онда се догодио 11. септембар. Вио сам у Амазону са народом Шуар (Shuar), коме сам помагао у вези са једним заједничким пројектом. А када сам се убрзо вратио у Њујорк, отишао сам на место догађаја и дуго гледао у страшну рупу, која је још увек тињала; осећао се мирис изгорелог меса. Тада сам схватио да морам да напишем књигу; да више нема о к л е вања, да морам да кажем шта сам све радио како би амерички народ схватио зашто тако много људи у свету гаји бес, мржњу и гнев према нама, зашто су читави народи толико бесни и фрустрирани. Знао сам да морам да преузмем одговорност за оно што се догодило 11. септембра, да морам да покажем америчком народу шта то САД раде у свету. Али, овога пута нисам никоме рекао шта радим. Изоловао сам се од других, и тако, у прилично тешким условима успео да напишем књигу. На крају је књига доспела у руке веома доброг агента у Њујорку који ју је послао издавачима. И тада је мој рукопис постао најбоља сигурносна полица, јер „шакали" знају да ако би ми се било шта догодило, књига ће се продати у много већем броју него што је до сада продата. А књига је продата у више од м и лион примерака, преведена је на преко 30 језика. Уколико бих ја био убијен, продаја књига би порасла најмање два пута, а то је оно што шакали најмање желе.

То је ваш одговор онима који се после стања шока изазваног читањем ваше књиге, изнова и изнова питају како то да сте преживели објављивање?

- Управо тако. Књига је најбоље осигурање. Напишите све што ћете рећи и урадити, предајте издавачима и онда наступите у јавности. И ставите до знања да ће ваша смрт, или ваше убиство само повећати продају. Потребно је и неке информације држати у резерви, и ставити до знања да би и оне, после некаквог „несрећног" случаја у којем би ви страдали, биле доступне јавности. Да, то је мој метод и ја сам још увек жив, што потврђује да овај метод делује. У својој наредној књизи „Тајна историја америчке империје" (2007) и „Hoodwinked" (2009), износите искуства других „економских убица" и „шакала". Шта можете рећи о овој књизи и која од тих искустава сматрате највише откривалачким?

- Књигом „Тајна историја САД" желео сам да повежем период у којем сам ја радио као „економски убица", који је трајао између 1971. и 1981. године, са данашњим. Ова књига повезује и објашњава догађаје који се тренутно одигравају, а показују право лице агресивне, коруптивне к о р п о ративне глобализације која је читаве земље и н а роде одвела у пропаст. Успостављена је тиранија која је довела свет до тачке у којој ће се или нешто

Iskra 1. decembar 2010.

промвнити, или све отићи до ђавола. У том смислу нека дешавања су веома охрабрујућа; на пример она у Латинској Америци где се одиграла запањујућа револуција која је постала симбол отпора и његове могућности. У својој књизи „Hoodwinked" објашњавам зашто су се урушила светска финансијска тржишта и шта нам је потребно да урадимо да би се стање средило. Важно је схватити узроке због којих је дошло до кризе. У периоду од седамдесетих година прошлог века наовамо, а нарочито од осамдесетих, направили смо мутанта: вирусни облик капитализма. То је посебна врста капитализма, развијена нарочито у време Регана и Милтона Фридмана који су увели разарајућу формулу као економску теоријско-практичну матрицу: једини циљ пословања је максимизација профита, и то без обзира на социјалне и еколошке трошкове, дерегулација пословања и укидање прописа, императив свеопште приватизације и претварање држава у пуке привеске приватног корпоративног бизниса. Ради се о мутантном облику капитализма, за који мислим да је заиста пљачкашки облик капитализма, јер је отворена пандорина кутија из које су изашла сваковрсна зла и створена неодржива, крајње нестабилна, неправедна ситуација у врло опасном свету. Пљачкашки капитализам је створио крајње нестабилну, неодрживу, неправедну ситуацију и опасан свет. Пљачкаши барони са Вол стрита, из „Голдман Сакса", „Ситигруп-а". Људи попут Џека Велча (Jack Welch) бившег извршног директора „General Electrica". Системска и институционална увезаност омогућава да се догађаји и даље одвијају у том правцу: будући да држим предавања у пословним школама и MБA програму, познато ми је да је Џек Велч тамо слављен као идол успешности. И то након што је отпустио четвртину запослених. Подржани медијско-институционалном политичком и економском инфраструктуром, ови пљачкаши барони и даље омогућавају да се канцерогени с и с тем шири. Не ради се ни о каквом економском систему, већ о једном пљачкашком походу којим се одузимају права и природна добра, природна с р е дина и ресурси од људи и држава широм света. И у књизи „Hoodwinked" наставио сам са оним што сам започео у „The Secret History of the American Empire: Economic Hit Men, Jackals, and the Truth about Global Corruption" - трагањем за решењима која могу да преокрену ову ситуацију. Ово мора да престане и преокрет је неизбежан. САД, мултинационалне корпорације, ММФ и Светска банка креирале су овај монструозан систем. Није овде реч ни о каквом моделу. Ви имате ситуацију у којој 5% светског становништва које живи у САД поседује више од 25% светских ресурса, док у исто време 60% светске популације живи на ивици опстанка, гладује или умире од глади. То, понављам, није модел него страшан пораз. И сада се тај и такав модел натура Индији, Србији, Дфрици, Латинској Дмерици где је, услед тога, ситуација постала неиздржива. То мора да се промени. „Hoodwinked" и „Тајна историја америчке империје" говоре о тој промени. Ове књиге настоје да инспиришу људе на разумевање чињеничног стања, а то је да људи у вашој земљи, да људи у мојој земљи, да сви људи на свету треба да теже, и да

25 Iskra 1. decembar 2010.

захтевају много бољи свет.

Како да уопште формирају тежње и очекивања у контексту свеопште медиокретенизације?

- Они који знају како читати између редова треба да помогну другима да ураде то исто. Водећи светски медији - новине, часописи, издавачке куће, телевизије, радио станице - јесу у власништву великих међународних корпорација и ове корпорације се не плаше да манипулишу информацијама које пружају. Корпоратократија - спрега политичке моћи и великог бизниса - не би могла да опстане без тих манипулација ни неколико месеци. При деловању треба имати пуну свест да владе нису те које имају моћ већ да су то к о р п о рације. Ни председник САД нема много власти. Велике корпорације контролишу медије и обезбеђују много новца за изборне кампање. Мале земље попут Србије, морају да стану на своје ноге. Морају што више да зависе од саме себе и не смеју да улазе у велике дугове. Уколико је земља много задужена то показује да земљу воде корумпирани лидери и у том случају одбијте да враћате дугове као што је то учинио Еквадор. Задужене земље треба да одбију да плаћају дугове који су им системски наметнути и генерисани. И требало би се повезати са другима како не би дозволили да наша планета буде место добро само за неколицину веома богатих, веома моћних људи, већ дом за сва бића. Потребно је умрежити се и бринути за планету.

Да ли сте упознати са процесом разбијања Југославије и потоњим дешавањима у Србији? Да ли имате информације од „економских убица" и „шакала" који су били на Валкану?

- Знате, волео бих да говорим само о својим искуствима: местима на којима сам лично био, а ја свакако нисам био у вашем делу света нити имам неке информације од људи који су тамо били лично ангажовани. Свакако сам пратио догађаје у медијима, али не бих да спекулишем, јер нисам академски писац већ неко ко износи непосредне чињенице и доказе.

Да ли мислите да су дешавања у историји САД, као што су убиство Џона Кенедија, Мартина Лутера Кинга, Роберта Кенедија, рушење Светског трговачког центра 11. септембра, повезана на унутрашњи начин, да показују да је то део једне исте матрице која не дозвољава де се планови и циљеви моћи, која оперише иза сцене, угрозе?

- Ниједног тренутка нисам веровао да нам је речена истина о било ком од догађаја које сте споменули и о томе сам писао недавно у тестовима у „Хафингтон посту" („Huffington post") и другим. Кенеди се конфронтирао са великим корпорацијама каква је „УС Стеел", такође и са ЦИА-ом када је одбио да подржи акцију у Заливу свиња и инвазију на Кубу. Корпоративна Дмерика, ЦИД и Пентагон, постали су веома велики противници Џона Кенедија и зато се његово убиство могло предвидети, а после тога и убиство његовог брата Роберта који је био

Вишак историје - мањак знања

Како ce.. упознат са свим тим догађајима, а потом и Мартина Лутера Кинга. Избегавате да говорите о постојању међународне завере и уместо тога говорите о улози корпоратократије. Да ли мислите да можемо избећи замке које нам поставља корпоратократија? Циљ корпоратократије јесте максимизација профита без обзира на консеквенце. Та идеја да корпорације нису низашта одговорне, осим за постизање максималног профита је болесна, али то је идеја која води корпорације. Ми, обични људи ипак имамо велику моћ, било да живимо у Србији, Америци или Конгу. Имамо моћ, али морамо да научимо како да је употребимо. Ми у САД морамо бити свесни да је тржиште демократско, да велике корпорације имају моћ само зато што ми купујемо њихове производе. То је једини разлог њиховог постојања. Ако, на пример, одбијемо да купимо Најк производе зато што их производе робови у Индонезији, и пошаљемо писмо Најк корпорацији у којем им кажемо да је то разлог због кога не желимо више да купујемо њихове производе, и то уради велики број освешћених људи, ова корпорација ће морати да промени услове пословања или ће остати без посла. Ми у Америци устали смо својевремено против апартхејда у Јужној Африци: бојкотовали смо к о м паније које су га подржавале, и оне су одустале од апартхејда. И има много, много таквих примера. Зато се искрено надам да можемо ствари окренути, јер ова империја, ова тајна империја је и економска империја. Као економску империју можемо је увек поразити, и то само уколико смо свесни да кад год купимо неки производ ми заправо гласамо.

Рекли сте да свако има прилику да се издигне на виши ниво свести али како, ако смо окупирани медијском пропагандом какву имамо данас.

- Па погледајте шта ви радите. Мислим да је веома охрабрујуће да први пут у људској историји сви на планети могу да разговарају са сваким, са малим изузецима. Чак и дубоко у Амазону и на високим Хималајима људи користе сателитске телефоне и интернет, тако да по први пут ми заиста разговарамо једни са другима. Упркос чињеници да су мејнстрим медији у власништву великих к о р п о рација и под њиховом контролом, постоје многи алтернативни медији: интернет, мобилни телефони, сви ти радио-програми, магазини, блогови. Имамо много прилика да се изразимо како никад раније нисмо могли. Када је откривена Гутенбергова штампа, изненада један такав медиј није био више само у рукама католичке цркве која је до тада све контролисала, јер су само католички свештеници до тада могли да пишу и копирају текстове. Изненада Гутенбергова преса је многима дала могућност да могу да пишу и копирају текстове. А погледајте данас: интернет, мобилне телефоне, е-мејлове, блогове... Зато сам ја оптимиста.

24.10.2010. (Подвукла - Искра)

26

Стандард <www.standard.rs>

Предрасуда да у Србији сви знају историју, као и да сви могу да саставе фудбалску репрезентацију, оповргнута је берем у оном историјском делу. Истраживање које је су спровели Веоградски центар за људска права и Ипсос Стратеџик маркетинг, заправо показују да су Срби историјске незналице. Готово половина грађана Србије не зна прве лекције из историје, односно не би умела да каже да рођење Исуса Христа дели стару и нову еру, показује истраживање Веоградског центра за љ у д ска права и Ипсос Стратеџик маркетинга. Анкета и изјаве Дубравке Стојановић и Војина Димитријевића Оно што је додатно изненадило историчаре, јесте да већину испитаника историја не интересује, а да је најмање знају они који имају од осамнаест до двадесет шест година. Просечан грађанин Србије вероватно би погрешно одговорио на питање колико је трајала турска владавина као и ко се све уз Србе борио на Солунском фронту. На питање када су Словени доселили на Валкан одговори се крећу од не знам, преко јако давно, око 1809. године, па до искрено ми није битно и слабо се сећам. Испитаници у великом броју мисле да је Веоградски универзитет настао када и у н и верзитети у Западној Европи а не осам векова к а с није. Запањујући проценат не зна да се Стефан Првовенчани није крунисао сам већ је круну добио од папе, док трећина испитаника није знала да одговори ни на једно питање. „Постоји предрасуда да код нас сви знају да направе репрезентацију и да сви знају историју да је то нацинална дисциплина. Али, грађани су на наше огромно изненађење рекли у преко 70 одсто да их то уопште не занима и 71 одсто каже да не зна историју при чему су подаци још гори у најмлађој генерацији", рекла је историчар Дубравка Стојановић. Најважнијим светским личностима грађани Србије сматрају Николу Теслу, Јосипа Вроза Тита, Адолфа Хитлера и на четвртом месту Исуса Христа. Они који су одрастали деведесетих и недавно изашли из школских клупа, имају и највећи број предрасуда, што даје велики простор за различите манипулације. „Турска власт која прво није трајала 500 година, је алиби за све и свашта и Турчин је архетип непријатеља, и у Восни се ратовало против гадних Турака, иако они нису Турци", рекао је Војин Димитријевић из Веоградског центра за људска права. Незнање из области историје делимично је последица застарелих наставних програма и тога што се од ђака и даље захтева да уче напамет. Резултати истраживања, сматрају историчари, пре свега би требало да забрину Министарство просвете. (РТС, 1.11.2010).

Iskra 1. decembar 2010.

Ревизионизам у савременој српској књижевности (149)

MAPKO ВИДОЈКОВИЋ - КАНЏЕ Канџе (2004) Марка Видојковића (1975) најнеобичнији је роман у српској књижевности. Доживео је до сада осам издања, а вероватно ће бити и више. Ради се о протесту студената против покушаја Слободана Милошевића и његових к о м у нистичких трабаната да покраду изборе крајем деведесетих година прошлог века. Неименовани студент приповедач прича о организовању протеста, о окршајима са полицијом и о међусобним односима разних струја студената, нарочито мушкараца и девојака. Све то је само по себи интересантно, али добија се утисак да аутору то није био главни циљ приповедања. Јасно се види збрка међу студентима, чак и онима који искрено желе да промене политичку ситуацију. Демонстранти често планирају скоро немогуће потезе, као посета пешице из Веограда у Крагујевац. У мислима и акцијама приповедача Видојковић слика тешки песимизам младог човека. Он је против свега и свачега. O љубави за родну груду ни говора: „Поносим се што сам издајник овакве земље!"(21) „Најгоре што може да ти се деси у Србији јесте да живиш у Србији."(15) Па опет: „Нема горе казне за човека него да се роди у о в а к вој земљи. Дете би нас мрзело до краја живота."(24) „Никада нећу бити отац."(41) Кад се уплашио, после необузданог секса, да ће Весна родити, он размишља: „Можда и не би било лоше да Весна роди. Ш1та, бре, да роди, коме да роди?! Рађање није било опција, не у Србији, не под Милошевићем, а чини ми се и дуго година после њега. Поента ж и в ота је да том детету буде лепо, а не да има надувану бабу, оца који има вечито дигнут к... и кеву, несвршену правницу, јер све оне одустану од факултета кад остану у другом стању. Ваш све. То смрди на пропаст, а абортус мирише на слободу."(204-205) Суморан закључак: „Српска деца су навикла да живе усред пакла."(5) Он је против цркве и вере уопште, „Не верујем у бога, јер га никада нисам ни видео ни чуо, јер ми се никада није обратио."(30) „Каква к... слава, кад је деда лично стрељао сеоског попа?"(37) Он је против попова и њиховог луксуза, џипова итд. Али ипак, на моменте он као да види и другу могућност: „Почео сам озбиљно да преиспитујем своје верске ставове, почео сам озбиљно да размишљам како можда не би било лоше да нађем неког идиота да ме крсти. За сваки случај."(125) Главној личности романа живот пролази у необузданом, животињском сексу и дрогирању. „Више нисам био сигуран где се моја енергија налази, ни да ли је још увек игде има. Или је све што се дешава само ружан сан, јер ја сам особа која сања искључиво кошмаре."(247) Кад год се суочава са проблемима за која нема решење, крв му цури из носа, нарочито кад помисли чему све то. Видојковић употребљава ту метафору да би подвукао његов тежак положај. Хвата га чак и страх од лудила и

27 Iskra 1. decembar 2010.

види утваре које га прогањају на сваком кораку: „Поново ме је обузео онај исти осећај, као да ми нешто огромно и гадно ставља канџе на рамена."(126) На крају, једноставан закључак: „Живот је једноставно одвратан."(39) О самим окршајима са полицијом проповедач не говори детаљно, али се ту и тамо види огроман излив мржње, на обема странама. „Мени и свакоме ко има мозга стало је једино да свињу видимо или у обору или на ражњу! И једино зато идемо на демонстрације! И дочекаћемо тај ражањ једном!"(21) Нема компромиса: „Против звери се не бори пиштаљкама, против звери се бори мрежама и копљима!"(87) „Уплашио сам се да ће нам најновија метеоролошка ситуација знатно смањити број, што ће зли снежни краљ Слободан Милошевић искористити да на нас преостале пошаље своје оклопне монструме да нам поваде срца и однесу му их за вечеру."(108) Резултат борбе: „РТС је летео у парампарчад, они су нама ј... мајку најсавременијом технологијом, а ми њима технологијом старијег каменог доба."(18) Неки демонстранти певају 'Марширала краља Петра гарда' и друге четничке песме, осећају се као да су Милошевића обесили на Теразијама.(13) Милошевићеви полицајци „не смеју да улазе у мрачне сале и мрачне паркове и мрачне улазе. То су смрдљиве кукавице, које само умеју да бију жене и децу и младе људе из самопослуга и бутика. Они се највише плаше онога што они другима раде. Ватина из мрака и снајперских метака."(121) Приповедач као да нема поверења у искреним намерама народа да се бори против зла: „Није још овај народ спреман на силу. Треба још много гована Срби да поједу да би им дошло из дупета у главу шта је добро за ову земљу. Навикли су да буду у говнима до гуше, не знају шта је нормалан живот. Њима је довољно да имају краву, да ожене сина, да имају за векну хлеба, да оду у цркву, њима је супер кад избије неки рат, рат је Србину најзначајнији догађај. Зато је свака генерација имала најмање један рат, да не би пропустила најбољи провод у животу. Ако нешто успемо да урадимо у наредних седам година, биће то луда срећа/"(82) Комунистички противник назива се н а ј погрднијим именима: смрдљива комуњара. к о м у нистичко смеће, свиња, тип, олош, коњ, магарац, жгадија, ђубрад, дебил, и томе слично. Речник у овом роману испуњен је најобичнијим псовкама, скоро по десетак на свакој страници. Зашто? Има неколико могућих објашњења. Можда то одражава манир аутора, који је изгледа све чешћи у савременој српској књижевности (а и у другим к њ и ж е вностима). Тај „модерни" књижевни стил стопроцентно се разликује од претходног стила. Можда је

Хрвоје Магазиновић: "Кроз једно мучно стољеће"

ПРОМОЦИЈА КЊИГЕ У HOBOM САДУ У Градској библиотеци у Новом Саду, у уторак 9. новембра 2010. године, одржана је промоција мемоара Хрвоја Магазиновића "Кроз једно мучно столјеће". У прелепој атмосфери читаонице Градске библиотеке, око 40 поштовалаца "лепе мисли Збора", уживало је у надахњујућим, али и потресним сликама из живота овог одважног и смиреног човека, "апостола" љубави међу браћом, истинским поборником Југославије, онакве каква је требала да буде. Издавач из Ваљева Александар Павловић је, говорећи о разлозима за издавање књиге, објаснио да је он, читајући књигу, схватио да је писац Хрвоје Магазиновић, у ствари, јунак какав би сви ми требали да будемо. "Његов мученички живот је описан на један начин, као да то није ништа, као да је то свако од нас могао да уради. А, сигуран сам, познајући Хрвоја, да га је само један разлог натерао да напише ту књигу, а то је да би нама младима представио једно време које „не треба никада више да се понови", истакао је он. Професор књижевности Срђан Миљковић се, на помало необичан начин, поиграо са начином представљања мотива у делу "Кроз једно мучно

Марко Видојковић... аутор желео да забави читаоце, што они као да то и очекују судећи по многим издањима романа и по веома посећеној публици коју аутор виђа на књижевним представљањима овог романа по целој земљи. Међутим, изгледа да је главни разлог непресушних псовки ауторова жеља да критикује тај порок, указујући да је морал у народу срозан до даске, што опет указује на тренутну ситуацију у с р п ском народу, јер читање овог романа на моменте води до повраћања. Вило како било, Канџе показују докле се морал народа срозао при крају Милошевићеве владавине. Као такав, роман слика боље него ма каква друштвена анализа то срозавање. Пожељно је да се то чини на прихватљивији начин, јер, на крају крајева, не може се вршити нужда насред улице, бар не још. Међутим, ако је Видојковићу стало да укаже на срозани морал, учинио је то на упечатљив начин. Васа Михаиловић Марко Видојковић, Канџе (Веоград: Самиздат В92, 2006), 8. издање, 249 стр. Вројеви страница цитата из овог издања назначени су у тексту.

28

стољеће" и, цитирајући запажање хрватског песника Антуна Бранка Шимића да мали народи који живе на Валкану пате од "југословенске урођене осредњости", пронашао читаву палету појавних облика осредњости у делу Хрвоја Магазиновића. "Југословенска урођена осредњост животна је потреба малих народа и сиромашних култура за самообмањивањем и прецењивањем сопствених могућности... Кроз мисао митрополита Антонија Влума, који је закључио да човеков однос према свему створеном, према историји, култури и науци, у суштини мора бити однос мисаоног удубљивања и љубави, Миљковић је код Хрвоја Магазиновића препознао ову дубоку и збијену концентрацију над сваком чињеницом, којој се он посвећивао до к р а ј њих граница доживљавања, како би превазишао ту "југословенску урођену осредњост", тај промашај, грех, а, у случају малих балканских народа, и зло. "Мисаоним удубљивањем у сваки облик стварности, од рада у пилани, до посла правника, од живота у граду, до живота у избеглиштву и на робији, те односом љубави према свакој од тих стварности, Хрвоје Магазиновић живи своје 20. столеће као "хомо агапос" - човек љубави", закључио је Миљковић. Вероучитељ Дејан Перишић је истако да се књига, којој је наслов "Кроз једно мучно стољеће", завршава речима "Волите се људи!", јер, како је запазио, Хрвоје не одустаје од љубави као основног животног покретача, љубави као небеског квалитета живота, којега зло овога света не може демантовати. "То је љубав која највише подсећа на ону коју је православни теолог Павле Евдокимов назвао "луда љубав Вожја". Вог нас воли безразложно, воли нас иако се ваљамо у каљузи греха, али з а х ваљујући тој љубави овај свет и постоји. Те небеске љубави има и у Хрвоју Магазиновићу", рекао је Перишић. Сам Хрвоје је рекао: "Мој живот је био тражење најбољег пута, живио сам и радио с т е ж њом и вјером да је могуће изградити друштво на кршћанским етичким начелима". Ако као путоказ узмемо јеванђелски идеал: "Истина ће вас о с л о бодити", увек требамо да се опомињемо Дантеових речи да је пут до пакла поплочан добрим намерама. Уколико поставимо себе за критеријум вредновања историјских догађаја, можемо бити сигурни да додајемо своје плочице на пут који је Данте поменуо. Хрвоје нас позива на тражење пута уз промисао Вожији. Заједница око Новог Видела

Iskra 1. decembar 2010.

O књизи Симе Ц. Ћирковића:

„KO JE KO У НЕДИЋЕВОЈ СРБИЈИ 1941-1944" Симо Ц. Ћирковић: „Ko je ко у Недићевој Србији 1941-1944" - Лексикон личности, слика једне забрањене епохе: ИПС Медиа: Просвета, 2009., Београд: Публикум; 566 стр., илистр. 20 цм. Стигла је у Америку књига са горњим насловом у којој о аутору стоји врло кратко: „Симо Ц. Ћирковић је дугогодишњи истраживач историје и новински уредник. Рођен је у Руми, 2. октобра 1951. године. Дипломирао је 1974. ж у р налистику на Факултету политичких наука у Београду. Специлијализовао је дипломатску историју. Објавио је више књига из историографије 19. и 20. века. Аутор је и ТВ серије о старом Београду. Живи и ради у Београду као лексикограф и историограф". И то је све. Али на задњим корицама стоји извод из рецензије проф. др Љубодрага Димића где стоји: „Лексикон „Ко је ко у Недићевој Србији" - слика једне забрањене епохе представља књигу за којом је стручна и читалачка публика одавно осећала потребу. Њен је аутор Симо Ц. Ћирковић, истакнути београдски новинар и публициста. Лексикон доноси више од 2500 биографија истакнутих представника друштва елита у Недићевој Србији 1941-1944. Критеријум по којима је аутор бирао личности о којима пише јасни су и у потпуности одговарају приступу који заговарају редакције водећих библиографских издања за сваку појединачну личност. У мери у којој су то подаци дозвољавали, дати су основни лични подаци (име и презиме, место и датум рођења, професионални статус), саопштена кратка биографија, указано је на место и друштвену улогу коју је личност имала у годинама 1941-1944. Уз политичаре, ту се налазе генерали, уз писце дипломате, уз индустријалце предузетници, уз сликаре глумци, уз научнике спортисти, уз јавне раднике људи са маргине друштвеног живота..." Мора се одмах у почетку рећи, да је Симо Ц. Ћирковић свој посао обавио врло савесно улажћи велики труд да би створио реномирану енциклопедију која ће чинити част историографији и уопште српској књижевности. Писац се служио многим изворима, а нарочито разним архивима: САНУ, Правног факултета у Београду, Позоришног музеја, Архива СЦГ и другим, као појединцима новинарима, п р о фесорима, писцима и др. чија имена спомиње на крају књиге уз Реч захвалности.

29 Iskra 1. decembar 2010.

У књизи има много имена од којих писац овог приказа познаје велики број, јер је као н о винар Централног Пресбироа Недићевог Председништва владе са министрима обилазио домове у којима су по Србији била смештена избегличка деца из западних крајева окупиране Краљевине Југославији, па за оне који су му знани може рећи да је писац Енциклопедије био врло коректан и објективан. Што је још важније, дао је за извесна значајне личности нове до сада непознате (или мало познате) податке, а што ће се ниже поменути. Симо Ц. Ћирковић је навео многа имена из Недићеве владе „Националног спаса", из оба покрета отпора Јосипа Броза Тита и генерала Драгољуба-Драже Михаиловића, Српског добровољачког корпуса, Српске Државне страже и личности из разних друштвених слојева које су имале било какву улогу у Недићевој Србији. Уз значајније личности и фотографије уз биографију, а на страницама где су Броз, Дража и Недић дато је по више слика, а и уз друге знамените личности, на пример Димитрија В. Љотића, дато је по две слике. Посебно на крају књиге аутор је дао списак састава и Комесарске управе Милана Аћимовића и Недићеве владе са променама. Симо Ц. Ћирковић дао је и извесне нове податке уз поједине личности. На пример, кад говори о генералу Кости Мушицком, команданту СДК, наводи да су после рушења Титове „Ужичке републике" Немци ухапсили тада пуковника Косту Мушицког и да га је немачки војни суд осудио на смрт стрељањем што је „помагао да се легализују Дражини одреди" али на интервенцију генерала Недића који је запретио оставком, Немци су Мушицког осудили на казну затвора, па је био пуштен тек када су водећи Немци који су командовали у Србији 1941. године исту напустили. Аутор наводи да су Мушицког ухапсили 7. децембра 1941, а тога истог датума су ухапсили на Равној Гори мајоре Александра Мишића и Ивана Фрегла из Дражиног штаба. У добровољачкој споменици писца ових редова „С вером у Бога, за Краља и Отаџбину - добровољци 1941-1991" добровољачки капетан Момчило Ђорђевић с в е дочи, да су се после пада „Ужичке републике" Немци муњевито бацили на Равну Гору, а генарал Мушицки је по специјалном с е љ а к у - к у р и р у обавестио Дражу да се склони. Зато су га Немци осудили на смрт. Има код Симе Ц. Ћирковића још непознатих сведочанстава као што је случај министр

Ko je ко..

+ Миланка-Сека Новаковић

Војка Чвркића. Браћа Кнежевићи (Радоје и Живан) у својој књизи „Смрт или слобода" навели су како је Чвркић у дослуху са љотићевцима организовао да се убије Дража Михаиловић. Ћирковић покушај убиства генерала Михаиловића приписује само Чвркићу и наводи име атентатора.

У Хову, јужна Енглеска, умрла је 9. новемра 2010. после дуже болести наша другарица Миланка-Сека Новаковић (Ивковић).

Симо Ц .Ћирковић је осим старијих л и ч ности навео у Енциклопедији и приличан број млађих међу којима и јеромонаха Митрофана Матића, новинара Лазара Чолића, историографа Боривоја Карапанџића, Радослава-Врацу Павловића, Вору Драгашевића и друге. Осим биографије коректно наводи и њихов рад и дела. Одвело би нас далеко ако би и даље набрајали добре особине ове Енциклопедији, али је потребно навести и суд писца о делу генерала Милана Недића. Симо Ц. Ћирковић пише: „Србија је о к у п а ционих година била заборављено острво, опитни центар лоше стране историје. Недић је могао да игра ролу само по немачким матрицама („морамо се покорити"), а светлост коју тражимо са икона и у молитвама није могао отелотворити. Недићева администрација је спасла „спржену земљу") и остатке економског капацитета окупиране Србије, и хиљаде избеглица са простора НДХ (око 400.000, дошли у Србију углавном 1941)... Недић је био фасциниран својом мисијом („отац Србије") и веровао је да Србију води у нови цивилизацијски круг. Формално он се одрекао Запада, јер је у њему видео кривца за рђав експерименат звани Југославија. Његова је појава била делом опште депресије и утучености који су захватили Србију након окупације. Зато је Београд острво заборава усред ратом захукталог Валкана; постојао је привид живота у непривиду драме хиљаде талаца у сабирним логорима на Бањици и Сајмишту (формално територија НДХ, где су се гладни сужњи, ако нису били стрељани, „хрвали за лист, травку или корен") и у затвору у Александровој 5. Немци су били стварни господари, а Недић није имао ни власт, ни моћ, а у његов политички багаж је трпан свакојаки пакет историјске одговорности". Има у опширном предговору Симе Ц. Ћирковића, који је истинска историографска студија, лепих речи о генералу Милану Недићу који се „морао појавити", па треба читати целу књигу да би читалац добио праву и потпуну слику о лику и делу генерала Недића. Књига Симе Ц. Ћирковића је велики и значајан допринос српској историографији и ми му из свег срца одајемо захвалност на великом труду који је уложио да би ову Енциклопедију презентовао српском народу коме препоручујемо, и оном на Родној груди и овом у расејању, да је чита. Бора М. Карапанџић

30

Сека се родила у Такову 6. маја 1925. где су јој оба ридитеља били учитељи. Породица се касније настанила у Ваљеву, где је она похађала гимназију и матурирала. Ту је, заједно са старијим братом Милетом, касније добровољцем Првог пука СДК, постала чланица „Белих орлова", омладине ЈНП Збор. При повлачењу добровољаца из Србије почетком октобра 1944. прво у Словенију, а у мају 1945. у избеглиштво у Италију, пошла је и Сека. Брат Милета, члан борбене групе Раде Павловића, вратио се из Словеније у Србију, где је 1945. погинуо у борби на Копаонику. Ретко пожртвована, племенита, отворена и душевана особа која је зрачила љубављу за своје ближње, Сека је била омиљена у сваком друштву. У Словенији и касније нашим избегличким логорима форлију и Еболију била је, заједно са другим нашим омладинкама, углавном сестра-болничарка у нашим логорским болницама. Сека се из логора Еболи придружила своме оцу у Паризу који је, после ослобођења из заробљеничког логора у Немачкој, одбио да се врати у Титову Југославију. Сека у Паризу прво студира медецину, а потом учи енглески и одлучује да се као избеглица настани у Енглеској. У почетку углавном обавља послове, од помоћнице до матроне, у школама за женску децу. Удаје се 1951. за нашег Ђорђа-Ђоку Новаковића. У браку су имали ћерку Весну и сина Зорана. Када су деца мало одрасла, постаје учитељица француског у једној школи за мушку децу у Редингу, где је Ђока са службом. Потом после двогодишњег курса постаје квалификована учитељица. Затим студира руски и руску књижевност, те дипломира на Лондонском универзитету у својој 48 години. Велики ројалиста и русофил, поучава неке чланове наше краљевске куће у српском језику и постаје њихов пријатељ, а Русију посећује 18 пута. Опело наше Секе обављено је 17. новембра у лондонској цркви Св. Саве у присуству њених бројних пријатеља и поштовалаца. Служили су оци потојереји; Милун Костић, Радомир Аћимовић, Видо Вуковић, Драган Лазићи протођакон Ђорђе Чекеревац. На крају од Секе, побожног верника и своје парохијанке, опростио се старешина храма о. Милун. Сахрањена је на српском гробљу у Бруквуду, недалеко од Лондона. Над гробом се дирљиво опростио од своје мајке син Зоран. После погреба приснути су послужени даћом. Наше дубоко саучешће супругу Ђорђу, ћерки Весни, сину Зорану и осталој породици, а нашој доброј Миланки-Секи нека Господ подари вечан живот у Царству Своме! Искра

Iskra 1. decembar 2010.

Прилози „Искри" Уместо воштанице на гроб моје миле Љубинке-Буке Масловарић Анђа Васић $ 25 За покој душе нашег доброг друга, дугогодишњвг члана удружења „Јадран", оданог хришћанина, Драгутина-Миће Митровића, уз молитве Господу да души његовој подари рајско насеље Чланови и чланице „Јадрана" $ 50 За покој душе и у знак сећања на добре другове Животу Стевовића и ДрагутинаМићу Митровића Дндра Мандић $ 25 Свим друговима, другарицама и пријатељима, широм земљине кугле, честита с в е тле празнике Христовог Рођења и Нове Године, уз пуно топлих и срдачних ж е љ а Дндра Мандић $ 25 Сећање на мог непрежаљеног супруга Ранка о трогодишњици његове смрти и место воштанице на гробове Љубинке Масловарић и Животе Стевовића. Драгој Верици и осталој фамилији најискреније саучешће Вера Попадић K$ 100 Прилог Искри Вера Попадић Миленко Пиперски

K$ 50 K$ 50

Сећање на покојног друга Ж и в о т у Стевовића, да Господ подари мир души његовој у Царству своме Живан Лазаревић са породицом £ 10

„ISKRA" SLOBODNI JUGOSLOVENSKI LIST Administracija: Iskra Periodical, 243 Franklin Rd, Birmingham, B30 2HD, England.

Adresa uredništva: 17 Harvelin Park, Todmorden, (Publisher) Lancs OL14 6HX, England.

E-mail: vdlj@talktalk.net Odgovorni urednik (Editor): Vladimir Ljotić.

Rukopisi se ne vraćaju. Clanci objavljeni sa inicijalima ili punim imenom autora, ne predstavljaju obavezno mišljenje redakcije. „Iskra" izlazi svakog 1. u mesecu.

Typeset and printed by Lazarica Press, Birmingham, UK. Godišnja pretplata za „Iskru" (obicnom poštom) £16 ili odgovarajuća vrednost u drugim valutama (Euro 28). Avionskom poštom godišnja pretplata iznosi za SAD, Kanadu i zemlje Južne Amerike £20, a za Australiju, Novi Zeland i zemlje Azije £23 ili odgovarajuća vrednost u drugim valutama.

Cekove za „Iskra Periodical" slati na adresu Poverenika za Englesku Poverenici: AMERIKA: „Jadran", c/o D. Ojdrović 2225 N. 106th St. Wauwatosa, WI. 53226, U.S.A. — AUSTRALIJA: Malešević Bogdan, 18 Kingsley Str., Elwood, Vic. 3184. — ENGLESKA: Živan Lazarević.

18 Hants Rd., Birmingham, B30 2PL (Cekovi da glase na Iskra Periodical) — KANADA: Danica Pavlica, 10534, Keating Cresc. Forest Glade, Windsor - Ont. N8R 1T5 — NEMACKA: Svetomir Paunović, Untersbergstr., 20, 81539 Munchen. — FRANCUSKA: Trajanka Darda, 58, rue de Crevecoeur, 93300 Aubervilliers - Paris.

31 Iskra 1. decembar 2010.

За покој душа преминулих другова и д р у гарица уместо воштаница и цвећа на њихове гробове на дан полугодишњег п о мена Драгомиру Петровићу „Учи" Бане Лазаревић £ 40 Раша Жунић £ 30 За покој душе и сећање на нашу драгу другарицу Љубинку Масловарић, уз молитве Господу, да јој подари рајско насеље. Другови и другарице из Сиднеја A$ 50 У знак сећања и за покој душе мог драгог друга Длексинчанина, Животе Стевовића; да му Свевишњи Господ подари рајско насеље. Његовој супрузи Вери и породици наше топло саучешће Бранислав и Марион Стевановић A$ 25 За лепо сећаћње из давне наше м л а дости на скоро преминулу другарицу Десу Свирчић (Штула). Покој јој души! Олга Тешановић (Олћан) Д$ 50 За покој душе драге нам другарице М и л а н к е - С е к е Новаковић отац Матеја и Љубица-Цица Матејић $ 25 За покој душе драге другарице М и л а н к е Секе Новаковић, уз молитву Господу да јој подари рајско насеље, а њеном Ђорђу и целој породици искрено саучешће Сека Ојдровић $ 25 Уместо цвећа на гроб Новаковић Бане Лазаревић Раша Жунић

Миланке-Секе £ 20 £ 20

Сећајући се М и л а н к е - С е к е Новаковић и наших тешких дана по логорима и лепих часова кад смо са нашим другарицама у Београду певале „Тамо далеко..." без отаџбине, лутале и клицале, „ Ж и в е л а Србија" и т а к о изазивале радозналост људи. Драгом Ђоки и њиховој деци наше искрено саучешће Даница Павлица и сестра Светлана K$ 50 За покој душе и уместо цвећа на гроб М и л а н к е - С е к е Новаковић Живан Лазаревић £ 10

Хришћанска Европа нестаје!

Демографски подаци скоро свих европских земаља показују да број становништва стагнира или је у благом паду. Дли, дубља анализа тих података открива да европске нације нестају, а Европа остаје насељена Муслиманима. На „Фејсбуку" се појавио видео који се бави изумирањем хришћанске цивилизације на европском тлу и се већим бројем муслимана у водећим државама континента. Мање-више, ништа што већ не знамо, али оно што заиста узнемирава је брзина којом европска цивилизација изумире, а исламска постаје доминантна. Према подацима из овог видеа у скоро свим европским државама наши унуци ће живети у другачијем амбијенту.

(Vesti-online,10.11.2010).

+ ДРАГУТИН-МИЋА МИТРОВИЋ После дуго нарушеног здравља и кратке болести преминуо је 30. октобра ове године, у Милвоки, Висконсин, у својој 88. години живота, бивши добровољац трећег батаљона Првог пука СДК, Драгутин-Мића Митровић. Рођен је 15. маја 1922. у селу Веселиновац, код Ваљева. Прошао је кроз све борбе своје јединице у Србији и преко Срема дошао у Словенију, где су добровољци наставили борбу са Титовим партизанима, све до краја рата, маја 1945. године. После свих избегличких логора, дошао је у Дмерику, запослио се и основао породицу. Супруга Ђералдина му је умрла крајем јуна ове године. У браку су имали два сина Михајла и Јована и две мале унуке. Од оснивања нашег удружења „Јадран" био је његов члан. Мића је дуго године био црквењак Катедрале Св. Саве у Милвоки, познат великом броју парохијана, што се видело на погребу, где га је доста света испратило до вечне куће на гробљу Добре Наде. Слава му и хвала; вечан му помен! У. Ј.

СРПСКИ ДОБРОВОЉЦИ 1941 - 1945 У РЕЧИ И СЛИЦИ У Ваљеву је 2010. године, издавач Удружење Српских добровољаца, штампано, под горњим насловом, друго издање овог албума Стевана Пироћанца. Длбум има 344 страна на квалитетној хартији, формата 29 са 21 сантиметар у тврдом повезу. Првих 67 страна је сажета историја Српских добровољаца, њихове борбе и живот у борачкој заједници. Осталих 277 страна су око 1000 фотографија које илуструју историју Српских добровољаца и неких појединаца у њеним разним фазама. адресу:

Албум се може наручити на Друштво Хиландар Ваљево ул. Др Пантића 4з, 14000 Ваљево или на e-mail: <sanja90@ptt.rs>.

Цена нарученог Албума, укључујући поштарину, директно код Друштва Хиландар из Ваљева је 10 евра.

Руски осврт на књигу В. Монтгомерија:

Пропагандистичка припрема САД за догађања у Хашком трибуналу Вилијам Монтгомери, бивши амбасадор САД у Хрватској и Србији, објавивши књигу о догађајима у Србији у периоду од 2000. до 2004. године, јасно је поделио своја знања и утиске о догађајима из тог времена. Неочекивано отворено и детаљно он је говорио о улози САД у рушењу "режима Слободана Милошевића". Између осталог, он каже, да је С. Милошевић изгубио контакт са друштвом и окружио се људима, који му нису саопштавали лоше вести. Он је мислио да ће победити... Д ми смо одлучили да удвостручимо своје напоре... ја заиста не знам колико је пара било потрошено, али могу рећи само да су Сједињене Државе сматрале, да Милоишевић мора пасти... кључним лидерима опозиције ми смо ставили на располагање мобилне телефоне, који су функционисали независно од српске телефонске мреже... Интересантна је његова карактеристика двојице челних фигура опозиције - Зорана Ђинђића и Војислава Коштунице: "Ђинђић и други желели су револуцију, брзе промене, а Коштуница је био против наглих решења, сматрао је да све треба да се одвија стриктно по закону... З. Ђинђић је крио своје везе са Милорадом Улемеком (Легијом) и земунским кланом, који су му пружали подршку". Монтгомери истиче, да су се Ђинђић и Легија уочи 5. октобра састали, и на том састанку "Легија и његови људи су пристали на пад Милошевића". Упоредо са таквим отвореним сведочењем тамо се ипак тешко може сумњичити тако искусни представник америчке администрације за изненадно насталу жељу да отворено подели сећања о у многоме и онако загонетном тренутку српске историје - преврату 5. октобра и каснијим догађајима од судбоносног значаја за Србију. Циљ његовог неочекиваног оглашавања са мемоарским сижеима отвара се и даље. И он показује да се чак и у безазленој, рекло би се, жељи да подели сећања, садржи оштар и прагматични задатак човека, који је инволвиран, и који утиче на политичке процесе у Србији. Он говори о свом сусрету са Мирјаном Марковић крајем 2002. године, на који је, тобоже, инсистирала сама госпођа Марковић. На сусрету је "она била нервозна, желела је само да уручи своје писмо, адресирано на председника САД Џ. Буша". Практично одбивши да разговара, М. Марковић је ипак саопштила садржину писма, у коме моли Буша да се умеша и утиче на Хашки трибунал, како би он одобрио њеном мужу да оде на лечење. И - као кулминација и смисао Монтгомеријевих откровења - изјава, да њен муж има озбиљне проблеме са здрављем, са притиском, и да

ће он пре умрети бранећи се, него да издржава било какву затворску казну. И додала, да "поуздано зна, да већ неко време он не узима лекове за свој крвни притисак и да би тако могао убити самог себе". Изјава Монтгомерија директно је везана са максимално актуелним питањем, које се данас поставља - са здрављем лидера Српске радикалне странке Војислава Шешеља, који се скоро осам (!) година налази у тамници Хашког трибунала. У јавности је на најшири одјек наишла више него сумњива прича у вези са лековима против астме, који су му преписани од стране трибунала, а који изазивају аритмију (најпре су лекови преписани, потом неочекивано повучени, да би опет били преписани). Захтеву судског већа о медицинском конзилијуму не удовољава се већ више месеци. Пре тога је Шешеља углавном прегледао лекар опште праксе, не упућујући га чак ни на ЕКГ. Код Шешеља се у последње време пулс стално повећава до показатеља преко 130 откуцаја у минути, њему су неопходни хитна консултација компетентних стручњака и адекватно лечење. Став Војислава Шешеља је овакав: он не одбија, и извршава све захтеве трибунала који се тичу његовог здравља, управо ради тога да трибуналу не да повода да га оптужи за избегавање лечења и неправилну примену лекарских упутстава - тојест, да понови случај са С. Милошевићем, који је, као што се зна, довео до његове смрти. Откровења Вилијама Монтгомерија веома очигледно и грубо зидају платформу за тумачење догађаја који следе, за које су сценариј, по свој прилици, већ написли трибунал (и његови покровитељи). Укорак са Монтгомеријем сва масмедијска средства у Србији, прозападна партијска авангарда и невладине организације - ресурс САД следиће свога „гуруа" и понављати клишее које је он лансирао о свесном одбијању Шешеља да се лечи, или неправилном лечењу итд. И учиниће то тако да њега самог прикажу као кривца за трагични исход, припремљен за лидера српских радикала... Све истински прогресивне снаге српске јавности, земље - пријатељи Србије, и у првом реду, Руска Федерација, требало би да најозбиљнију пажњу обрате на ситуацију у Хашком трибуналу, на монструозна кршења човекових права, која практикује трибунал. Уочи окончања рока његове делатности, трибунал се врпољи у агонији. С једне стране, он треба да "прочешља све до краја", а с друге - да максимално продужи рок свог функционисања, јер низ политичких задатака још није извршено. ФСК, 27.10.2010. Превео Рајко Досковић

Дна ФИЛИМОНОВД