Ратко Парежанин - Други светски рат и Димитрије В. Љотић - 1. део by Ново Видело - Димитрије Љотић

Р атк о Парежанин

ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ И ДИМИТРИЈЕ В . Љ ОТИЋ

1971

Р атк о Парезканин

ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ и

ДИМИТРИЈЕ В. Љ ОТИЋ

1971

Д и м и т р и је

В.

Љ от ић

Одавно се носим мишљу да напишем своје успомене. Годинама, чак деценијама сам о томе и говорио ужем кругу мојих пријатеља, а ствар свршио нисам. И све што сам бивао старији, све ми је теже било да то напишем. У друкчијим приликама но што их проживљујем ево већ двадесет и пет година, у емиграцији, можда би то некако и лакше ишло. И како сам старији постајао, како сам све више искуства стицао па прилику добијао да многе ствари, доживљаје и догађаје посматрам из једног хладнијег, објективнијег угла, кориговао сам стално у глави концепцију те евентуалне моје књиге успомена како сам је био давно, првобитно замислио...

да ту, уз мало речи, кажем извесне мисли, закључке од мојих сазнања и искустава, да их изнесем једино и жељи не би ли моме народу и мојој родној груди, из које сам изникао, бар непгго, бар најмање користио... Пре кратког времена, моји добри пријатељи, без сумње све више уверени да моје давно обећање успомене нећу више уопште стићи да напишем, предложили су ми и замолили су ме да бар ставим на хартију и објавим оно што сам им толико пута говорио о мојим утисцима, доживљајима и успоменама на Димитрија В. Љотића. Од године 1934, када смо се први пут срели, па до његове смрти 1945. године био сам у контакту са тим човеком и прилично ствари знам о њему и његовом политичком деловању из тога периода. Тај ми је предлог мојих пријатеља — признајем — било утолико лакше прихватити зато што сам о томе прилично написао у време кад сам, заједно са доста субораца и пријатеља, био заточеник у «Ипсилону» — жици, у Мунстер лагеру. Живело се тада на «белом хлебу», чекало се да ће нас енглеске власти изручити Титу на «суђење», морао сам да претпостављам да то мучно време нећу преживети па сам писао скоро сваког дана и испунио сам читав низ бележница и других хартија. Нарочито сам журио да напишем, макар најкраћу, «историју Збора» и да опишем најважније доживљаје из оних љутих времена за време окупације у д р у г о м светском рату. Прегледао сам сада те забелешке и пре свега морам да констатујем: да ово што сам написао у лето и под јесен 1947. године, дакле пре скоро 24 године, никад више не бих могао да напишем. Тада сам био не само млађи, већ су ми и сећања била кудикамо свежија од данашњих. У тој мојој «историји Збора», Димитрије Љотић игра средишњу улогу. Морам да кажем и да се одмах оградим: сигурно је да овде, у о в о ј књизи, није све речено ни о Збору ни о Д. Љотићу. О томе треба да пишу и други, сви који о том нешто знају. То би била у првом реду дужност самих преживелих збораша. То би било одужење не само и с т и н и , 6

г.ећ и многим нашим суборцима који су падали и били кошени од противника и непријатеља; то би било признање онима који су се идеално, пожртвовано и јуначки борили за свој народ, за његову бољу судбину, а били клеветани, клеветани су и данас, од непријатеља, неваљалих, неодговорних људи и разноразних «корисних будала» и незналица. Читајући моје забелешке из дана тамновања, ја сам у њима мало шта мењао и додавао. По непгго сам изостављао — оно што сам сматрао као преопширно, неважно. И трудио сам се да ова моја књига добије известан свој ред. Нисам сигуран да сам у томе успео. Али, мислим, ни то није важно. Објективан читалац у овој ће књизи наћи, можда разбацано, можда органски недовољно повезано, низ чињеница које сам ја запажао и доживљавао. И употпуниће своја сазнања и о Димитрију ЈБотићу и о покрету Збор и њиховим тежњама и напорима у политичкој борби. Да средим и предам јавности о в у књигу, овај д е о мојих животних успомена и доживљаја, поред оног апела мојих добрих пријатеља, нагнала ме је још једна ствар. Прилично ми је позната литература о д р у г о м светском рату из извора некомунистичких и комунистичких, али морам рећи да нисам нашао, да нисам открио међу политичарима, дипломатима, државницима, публицистима света човека који би — неколико година уочи д р у г о г светског рата — визионарски, управо пророчки видео унапред развој ствари, као што је то видео Димитрије Љотић. Он то пгго је видео није написао и рекао само једном, већ десетинама, стотинама пута; он је увек то понављао и подвлачио. После д р у г о г светског рата, после свега оног што се све у међувремену одиграло и што се и данас одиграва, више нису усамљени гласови какве је некад, потпуно осамљен и несхваћен, чак и жигосан, обзнањивао Д. Љотић. Нека ми је допуштено да овде наведем само један пример, један случај. Чувени британски војни писац Лидел Харт, у својој ту скоро објављеној послед7

њој књизи о историји д р у г о г светског рата каже да је тај рат био «катастрофалан конфликт који је свршио тиме да је Совјетији отворио пут у срце Европе». То је давно предвиђао, од тога је страховао Димитрије Љотић, онда кад су водећи западњачки државници (о нашима да и не говоримо) сасвим друкчије мислили, писали и очекивали. Желим, у овом предговору, да подвучем: ове моје забелешке, записе, доживљаје, посматрања, оцене и закључке изложене у овој књизи, замислио сам и схватио само као један прилог за проучавање стања у Југославији, првенствено као прилог за упознавање личности и политичке активности Димитрија ЈБотића у вези д р у г о г светског рата. Осветлити потпуно и сасвим објективно Д. Љотића као мислиоца, идеолога и политичког борца претпостављало би много више тога но што је било мени дато радећи на овој књизи. Читајући ко зна већ по који пут оно што је написао Д. Љотић (али не све, јер ми то у иностранству немамо) и имајући у виду његов политички рад који је одговарао оном што је писао и говорио, јасно ми је да јавност ни данас није на чисто о лику Димитрија Љотића и његовој борби. Велики део света и данас мисли о Љотићу онако како су га давно приказивали комунисти и њихове «корисне будале». То вреди за припаднике нашега народа, а још више за инострани свет који се бави нашом проблематиком. Међу необавештеним или погрешно обавештеним, без сваке сумње, има већи део добронамерних (или, боље речено, незлонамерних), несвесних, заведених. Најмањи је део оних који, са комунистима на челу, и даље користе збрку па злобно, злонамерно, тенденциозно и безочно говоре, пишу и расправљају о Д. Љотићу и његовим погледима. Они сами добро знају да Љотић н и ј е оно што они говоре и пишу, али њима није до и с т и н е, већ до њихове борбе, политике и тактике. Ради оних првих, оне већине, морало би се, од стране познавалаца, нешто предузети да се Љотићева мисао прикаже онак8

вом каква је она у истини. Размишљајући о томе и испитујући начине како би се тај циљ што лакше и што пре постигао, дошао сам до овога: они који не познају Љотићеву мисао, а који је «слепо» примају као нацистичку, фашистичку, тоталитаристичку, антидемократску итд. — онако како су је комунисти представили — ти не знају ни суштину мисли нацистичке, фашистичке, комунистичке, либерално-демократске. Из тога сазнања мора се извући закључак: да би се Љотићева мисао што јасније и убедљивије представила, потребно је послужити се к о м п а р а т и в н и м методом, потребно је уз Љотићеву мисао о основним проблемима живота, света, политике итд. бар у најкраћим потезима изложити и мисао фашистичку, нацистичку, комунистичку, демократску о тим и с т и м питањима, проблемима. Овако, отприлике, замишљам конструкцију тога дела: кад се узме у обзир духовни и политички лик Д. Љотића, кад се познаје његова борба од почетка до смрти, када се имају у виду његови списи, произилази да се мора водити рачуна о свему оном што је настало од Француске револуције па до наших дана. Љотић се налази на прекретници, на «судбоносној раскрсници» од које зависи будући ход и развитак човечанства. На сва питања, која се односе на овај период историје, Љотић је дао одговоре, и са гледишта свога народа и са гледишта човечанства. Све одговоре Д. Љотића на та питања треба у планираном делу (м он о г р а ф и ј и о Д. Љотићу) изнети, па их упоредити са мислима и погледима духовних и политичких људи који су играли важну улогу (или је играју) у овом раздобљу људске историје. На тај начин замишљено дело, дало би не само прави и пуни лик Д. В. Љотића, већ и једну малу «енциклопедију» мисли и политичких тежњи и остварења од Француске револуције до наших дана. Ово што написах напред, нека буде само покушај једног предлога, једне сугестије. Али, овим сам хтео да кажем и ово: моја књига која је сад пред читаоцем ни9

ти је есеј нити је монографија о Д. Љотићу, а још мање би била историја или приказ д р у г о г светског рата и учешћа нашег народа у њему. Ова је књига, по мојој замисли, само, понављам, један скроман прилог томе; може ова књига да мало послужи ономе који би се са више могућности свих врста подухватио писања једног темељитог дела о Д. Љотићу. Најзад, у вези цитата у овој мојој књизи, морам сад овде дати и извесна објашњења и извињења. Поједини (]едан део) наводи вађени су из књига, брошура, часописа, листова и другог материјала с времена на време, директно и индиректно, тј. узимао сам их и лично и преписивао од других. То сам прибирао за мој п у бл и ц и с т и ч к и рад. Било је то растурено по комадићима хартије и у малим бележницама, несређено. Извесне текстове, преводе са туђих језика, кад сам долазио до њих, нисам могао лично да проверавам, било да нисам познавао односне језике било да ми извори нису били доступни. Један пак део тих навода (оних до чијих сам оригинала, пишући ову књигу, могао да дођем) проверевао сам и исправљао уколико је то било потребно, преко мојих пријатеља који познају односне језике, на чему им и овом приликом захваљујем. Код појединих навода недостаје означење издања као и странице са којих се узети наводи налазе, но надам се да каквих грубих грешака ту нема. Како је цела моја књига конципирана и писана без научних претензија, молим читаоца, и ако би се нашла нека стварна или формална грешка у цитатима, да предњу ограду уважи. Р. П.

Први део

ИЗМЕЂУ ДВА ВЕЛИКА РА ТА

Одмах у почетку новостворена држава Југославија, односно Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца (како се до јесени 1929. године звала) нашла се у тешкоћама и пролазила је кроз непрестане кризе. У једној заједничкој, и то централистичкој држави, нашао се скупа народ, који је вековима био растављен, живећи под разним, често сасвим друкчијим и супротним условима и утицајима. Припадао сам оном идеалистичком нараштају омладине из Херцег-Босне, која је почела да стаса после анексионе кризе (1908-1909), а која је знатно ојачана и постала револуционарна нарочито после победоносних балканских ратова. Истоветна или сасвим слична омладина у то доба појављује се и у другим крајевима наше земље, у Словеначкој, у Хрватској, Далмацији, Војводини. . . Нама је свима био идеал: ослободити се Аустро-Угарске и ујединити се у једну заједничку државу са Србијом и Црном Гором. У Србији, са Београдом на челу, гледали смо свој Пијемонт, најпривлачнију тачку, главну снагу за остварење наших тажњи и идеала. Кад је дошло до остварења нове, заједничке државе, место снова и идеала, почела се показивати, сасвим природно, јава и стварност. Нова држава морала би имати изузетно велике државнике, силне умове — и то не само у једном делу народа већ свуда — да би се могла средити, да би успешно узмогла да решава многе 13

проблеме који су на разним пољима политичког и друштвеног живота сада долазили до израза. Нажалост, ту срећу нова уједињена држава није имала. Велики српски државници, који су предводили Србију и српски народ у оним славним данима ослободилачке борбе, били су на заласку или су помрли, а они који су их наслеђивали били су сасвим просечни партијски људи или чак и горе. Водеће политичке екипе из Загреба, Љубљане, Сарајева и других средишта у битноме се нису разликовале од оних србијанских. Многи моји савременици, борци из омладинског нараштаја из времена пре првог светског рата, који су доживели ослобођење и уједињење, убрзо су се разочарали: није то била она Југославија о којој су они сањали и за коју су се борили! Не само разне унутрашње тешкоће, настале од наследства из прошлости и због савремених грехова и слабости, постајале су све више кочница сређивању прилика и замаха у Југославији, него и општи положај у свету иза првог светског рата није био повољан за напредак и безбедност Југославије. Овај, први светски рат, постао је у неку руку прекретница. Да ништа друго није било него да се одиграла бољшевичка револуција у Русији (1917), било би довољно да се осете велики поремећаји и настану времена која ће у многом погледу стварати друкчије услове и могућности и на унутрашњем и на спољнополитичком плану но што је то било у некад мирна времена пре првог светског рата. Затим, Версаљски мир, који је дошао после победе Савезника над Централним силама и потпуног слома Аустро-Угарске, изазвао је ревизионистичке струје, у првом реду на простору Средње и Југоисточне Европе, где се налазила и новостворена југословенска држава. С те стране Југославији је претила стална опасност, а свакој међународној опасности она је могла да одоли у првом реду на тај начин, ако унутра буде сређена, чврста, међунационално смирена и задовољена, тако да је, у случају напада са стране, сваки 14

грађанин подједнако брани и за њ у се бори. Ревизионистичким струјама, насталим одмах иза рата, дали су новог, појачаног замаха немачки националсоцијализам и италијански фашизам. Чим је Хитлер дошао на власт било је очигледно да он има пред очима не само ревизију, реванш, него и велике завојевачке планове. Угледајући се на Хитлера, Мусолини је одсад постао неумеренији и у глави му се вртела визија «старог Римског царства» које би имало да захвати бар извесне делове Балканског полуострва. Комунизам и ревизионизам, мада суштински сасвим супротних тежњи што се самог њиховог циља тиче, имали су једно потпуно заједничко: рушити стање настало у Европи после првог светског рата. Отуда је сасвим разумљиво да су комунисти и ревизионисти разних врста у разним згодама и ситуацијама сарађивали, индиректно, па чак и директно. У прво, али само кратко време после првог светског рата, изгледало је као да ће да иде све нормално, по старим навикама и шаблонима. Није се још тада осећало да смо ушли у једно ново доба у коме се многе ствари мењају. Извесно време изгледало је као да је настао прави мир, али, уствари, то није био мир већ затишје пред буру. Свуда у Европи па и код нас у Југославији. .. * Говорећи о насталом стању после првог светског рата, Димитрије Љотић једном приликом рекао је, између осталога, и ово: «Од велике сеобе народа на овамо није запамћено у људском збивању тако дубоких поремећаја као данас. Ми знамо само да се налазимо у једном огромном и бурном процесу. Нисмо у стању да кажемо смисао тога кретања. Можемо само да кажемо: крећемо се некуда страховитом брзином, али каква је наша путања и који је њен циљ, не знамо... А погледајте сада у томе 15

општем лутању нашу земљу. У њој је лутање још веће. Према томе, двоструко лутање ми имамо. Ј е д н о нам долази отуда нгго смо људи, што смо чланови човечанства. Пут човечанства је данас изгубљен, па и наш. Д р у г о нам долази отуда, што се као народ налазимо у дубоком превирању. Ми смо пошли једним путем, и дошли, кроз муке и патње, кроз борбе и жртве, до данашње наше земље. А гледајте одједном: место одушевљења које смо очекивали. . . на свим странама огромно разочарење, тако кад смо се пред циљем нашли, почели смо да постављамо питање: да ли је наш дуги пут, тако скупо плаћен, био исправан или погрешан? Двоструки су узроци нашега лутања: један општечовечански, а други наш, специфично наш. Једни узроци долазе отуда што смо људи, а човечанство не може да се снађе, а други што смо чланови ове земље и овог народа, па смо као народ изгубили свој п у т ...» Кад је овако приказао стање у свету и код нас у земљи, Љотић каже: «Као да нам догађаји говоре: иде страшна и непровидна ноћ над човечанством. Као да нам догађаји веле: пре него што та ноћ буде дошла, народи, тражите и нађите свој пут. Тешко народу кога ноћ стигне, а он свој пут нашао није. Тај народ, заиста, кроз буру и непровидну ноћ проћи неће. Неће румену зору дочекати...» ’)

МАЛИ ЗБОР, ЈУГОСЛОВЕНСКА АКЦИЈА, БОЈОВНИЦИ

Како је постао Збор, како се развијао, нгга су биле његове тежње, како је развијао своју активност одсвог постанка до другог светског рата, шта је било с њиме

’) Д. В. Љотић: «У револуцији и рату», издање «Искре», Минхен, стр. 45 и 46.

у рату и за време окупације — то су све питања на која бих желео да дам одговор. Ја о томе, заиста, знам прилично да кажем, налазим се међу онима који би требало да о томе највише знају. Али, одмах се морам оградити: све не знам, јер један човек, ма колико он био у средишту једног политичког покрета од почетка његова, није у стању да све зна. Друго, ја се не могу свега ни сетити, недостају ми поједини документи и потсетници, требао бих да разговарам са низом личности да бих употпунио и проверио поједине податке. Но, у сваком случају ови и овакви моји наводи послужиће историчару који се буде бавио и нашом општом политичком историјом задњих времена и историјом Збора понаособ, да употпуни своју материју и да му, можда, бар по нека ствар буде јаснија и тачнија. До овог последњег држим нарочито. Мишљења сам да историју треба писати најобјективније. Многа зла и у свету, и код нас Срба особито, настајала су што су поједини писци историје и приказивачи догађаја и људи који су у њима играли улоге, били пристрасни, једнострани, што су, ма из којих разлога, избегавали да кажу голу и пуну истину о стварима. Ако нешто не знаш потпуно тачно, боље је да не наводиш или се бар огради и кажи да ниси потпуно сигуран у оно што кажеш. Боље је рећи једну просту, суху истину, но стотину полуистина, ма колико оне китњасто биле формулисане (у колико су полуистине китњастије формулисане, утолико су оне опасније). Ако говоримо, а нарочито ако пишемо историју, морамо бити строго п р а в е д н и , објективни, истинити. Историја је велики суд. На обичном суду тражи се од сведока да тачно, истинито сведочи, он се и заклиње пред свећом и јеванђељем да ће бити истина све оно што он буде говорио и сведочио! Кад је тако људско друштво дало уређење за мале, појединачне случајеве, где се ради, рецимо, о части, имању или глави једног човека или њих неколицине, колико тек треба да се пази — ако смо људи — кад се ради о целом једном поколењу, о једном великом 17

друштвеном и народном слоју директно, а индиректно, уствари, о целом народу. Само праведно, поштено дата историја може да буде «учитељица живота», како рекоше стари Римљани. Према томе трудићу се да у овој скици изнесем догађаје о којима је реч, имајући у виду објективно гледање на писање историје. . . * Нас неколико добрих пријатеља, још давно пре самог формалног оснивања Збора, налазили смо да је наша ситуација у држави и народу нездрава, да није добра. За време мога посланиковања у Народној скупштини (од јесени 1927. до почетка 1929. године), ја сам се у то уверио из најнепосредније близине. Нити сам мислио нити сам желео да будем народни посланик. У ово време био сам аташе за штампу при краљевском посланству у Бечу и ту сам се добро осећао. Поред мога службеног свакодневног посла, бавио сам се испитивањем догађаја уочи првог светског рата и свега онога што је у вези са њим било. Беч ми је за то давао многе могућности. Једнога дана, два три месеца уочи избора од 11. септембра 1927. године, долази депеша од министарства спољних послова да ми се даје одсуство од три месеца да бих могао поћи у изборну кампању као кандидат на листи Радикалне странке (носилац листе за округ мостарски био је др Лаза Марковић, који је интервенисао, без мога знања, да ми се дадне одсуство). Не само да ме то изненадило, већ ми је, у неку руку, било и смешно. К уд ћу ја сад да идем тамо да тражим гласове за избор народног посланика? Са мојим ужим завичајем, са срезовима родним (Требиње и Билећа) за које су ме истакли као посланичког кандидата, нисам имао већ одавно никакве везе. Био сам тамо кратко време после ослобођења 1918. године и више нисам онамо навраћао. Најзад, нисам имао ни пуних 30 година што је морао да има сваки изабрани народни посланик: од септембра 1927. године до пуних 30 годи18

на фалило ми је неких шест месеци! Кад су сазнали за предњу депешу, моји пријатељи у посланству су ми честитали, али су се и чудили што сам ја одбијао да кренем на тај пут. Ондашњи наш посланик у Бечу, Милан Ђ. Милојевић, који ће се такође кандидовати у истим изборима, само на листи друге, демократске странке, честитао ми и рекао ми је да се одмах прихватим тога предлога. Да прихватим позив и понуду нарочито је инсистирао мој добри пријатељ, тадашњи наш вицеконзул, Теофило Ђуровић. «Да одмах идеш, да се не шалиш, то је прилика каква се тешко може добити. Други се муче око кандидовања, а тебе зову, да пођеш на готово!» После извесног колебања решио сам да кренем на изборе. У изборној кампањи нисам се много намучио. Нисам, уствари, одржао ни један збор, нисам потрошио ни паре за кортеше и бираче. Јављао сам се и разговарао са људима, многи се мене нису лично сећали, али су памтили моје старе. Изборна борба иначе била је веома оштра. Било је више кандидата — мислим једанаест — а на другој листи Радикалне странке, као противкандидат др Марковића, налазио се и професор Перо Иванишевић (као дисидент), који је раније био такође у овим срезовима биран за народног посланика. Моји најближи пријатељи и рођаци мислили су да ћу ја «остати у бубњу», да о мом избору ни говора нема! Међутим, 11. септембра, око 22 часа у вече, маса народа, сазнавши да сам ја изабран, почела је да ме акламује испред стана где сам тих дана боравио. Наравно, у тој маси манифестаната било их је више од оних који су тај дан гласали за друге листе, за кандидате, који су «битку изгубили». Као народни посланик нашао сам се у центру догађаја и упознао сам добро што сам дотле слабо видео или нисам уопште видео. Код нас је владала лажна демократија, и то не само у периоду од 1927. но, уствари, све од 1918. године! Како је било у предратној Србији, од 1903. до 1912. године, не могу да судим, јер то доба 19

нисам доживео као зрео човек. Претпостављам, свакако, да је онда демократија у Србији била нешто сасвим друго. . . Уз лажну демократију у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца маршовала је корупција, протекционизам, непотизам, неспособност у разним видовима. Сасвим просечни партијски људи, само ако су били «вешти», бирани су за народне посланике, а мало иза тога, многи од њих, постајали су чак и министри, као и други високи функционери у државним или полудржавним установама и предузећима где је имала утицаја сила власти и «демократије» наше! Било је очигледно да се дуго не може одржати држава ако се продужи оваквим животом све да и није у њој било ваздан других горућих питања: политичко-националних, (најтеже питање х р в а т с к о), социјалних, економских, па и културних. Сва та питања морала су дп добијају све опасније и оштрије форме услед тога што на врховима државе ствари нису биле здраве. Дуго би ме одвело кад бих овде износио много штошта што ме је тешко разочарало за време мога посланиковања. Кратко могу да кажем само то да ме ништа, ама баш ништа није очарало! Најтежа, најстрашнија ствар у овој кобној Скупштини, у којој сам и ја био посланик, био је атентат Пунише Рачића. Метар и по био сам далеко од клупе у којој су седели посланици Хрватске сељачке странке које је гађао Рачић. Кад су одјекнули пуцњи, пао ми је мрак на очи, нисам био свестан какво се чудо дешава, а мало доцније, кад ме запитао мој друг, Добра Јовичић, који је до мене у клупи седео, шта се ово дешава одговорио сам кратко: К о с о в о ! Осетио сам да у црну земљу пропаде све што је наш народ кроз векове стварао и зашто се залагао и жртвовао! . . . Дошао је ш е с т и јануар 1929. године. То је био покушај да се исправи држава, да се спасе државни брод. Међутим, шести јануар је промашио. Краљ Александар, ја у то не сумњам, имао је најбоље жеље и наме20

ре, али овај његов одлучни потез, и пре његове погибије, био је упропашћен. Од 1930. године (тада сам био у Бечу, на мом старом положају аташеа за штампу при Краљевском посланству, који сам заузимао пре посланичког мандата), разговори између нас неколицине пријатеља да наше стање опет не ваља, да се иде сада, можда, брже расулу и пропасти но и пре 6. јануара, били су све чешћи. О томе сам у Бечу разговарао без престанка са низом пријатеља млађих и старијих, а у истом смислу о истом сам разговарао са појединим пријатељима који су тада живели у Југославији, било кад би они навратили у Беч било пак кад бих ја отишао до Београда. О свему овом највише сам разговарао са мојим најужим земљаком, венчаним кумом и најбољим пријатељем др Светозаром Спанаћевићем са којим сам почетком 1934. године основао Балкански институт у Београду. Нисмо ми били сами да смо бригу бринули. Сви који су своју земљу волели, а нису били огрезли у партијаштву, видели су да ствари не иду добро и да би се нешто морало предузети да би ствари кренуле на боље. И у престоници и у унутрашњости било је много појединаца и групица које је иста мука мучила. И они су се састајали и договарали и постављали питање: шта да се ради? Мислим негде 1932. (или 1933) покренута је у Београду и Загребу «Југословенска акција» — покрет ју гословенских националиста. Међу покретачима и оснивачима налазили су се Велибор Јонић, Војислав Ђорђевић, Данило Вуловић, Велмар Јанковић, др Дамјан Ковачевић, Ђорђе Перић и још цео низ мени познатих личности средњег доба и млађих. На хрватској страни, одмах с почетка, фигурирала су имена др Јураја Коренића, Луке Костренчића, В. Микулића, Кабалина (доцније министра у Јевтићевој влади). Избор личности био је уопште узев доста интересантан. Ускоро до Беча је стигла једна програмска платформа Југословенске акције. У прилично тачака ја сам на21

шао сличност између овог програма и мојих размишљања из тога времена. Поједина су ме места чак и одушевила тако да сам написао једно опширно писмо једном моме старом школском другу и пријатељу. У том сам писму дао у главним линијама критику нашег савременог политичког живота, изнео погледе и тежње онако како сам тада гледао и осећао не само ја лично него— мислим — и добар део националне преживеле омладине из времена балканских ратова и првог светског рата. То писмо нисам послао на означену адресу. Дуго сам се колебао, али писмо, на крају, ипак нисам послао. Имао сам извесно неповерење према неким личностима из овог покрета, као и према појединим тачкама њиховог првог програма, — манифеста. У овом, више између редова но директно, назирао сам нешто што ми је било сумњиво, нешто што ми је «мирисало» на оно што би се могло да оквалификује као фашизам! Тада је у нашој земљи још увек владала диктатура шестојануарског режима и сматрао сам да се не би могли организовати и пред јавношћу иступати овакви покрети ако меродавни чиниоци не би били сагласни и ако то не би одобравали. А ја сам мислио да ниједан покрет стваран «одозго» не може ништа доброг да донесе. Шести јануар могао је за извесно време да буде користан, да послужи за темељитије поправљање целокупног стања, али само под условом да су тај акт «одозго», који је био добро примљен од већине народа, понели честити, у сваком погледу исправни и способни људи, свесни тешког положаја у коме се држава налазила, као и одговорности коју су на се примили за судбину народа пред историјом. На жалост, и на несрећу нашу, људи који су дошли на власт иза шестог јануара, нису имали тих особина и својстава. То су били махом стари људи, стари добро познати партијски лидери и политиканти, који су, углавном, и били криви да је држава доспела у ћорсокак! Почетком 1933. године дошао сам у Београд, премештен сам у Централни пресбиро, где сам добио поло22

жај шефа публицистичког одсека (инострана нггампа). Пре тога, још у Бечу, са С. Спанаћевићем сам се договорио да оснујемо Балкански институт, што је претпостављало обзиром да треба да ја водим ту установу, да напустим државну службу чим обезбедимо почетак рада Балканског института. Тако сам остао кратко време у Пресбироу. Али, и за ово кратко време, имао сам довољно прилике да посматрам наш политички и општи јавни живот, да видим све тешке, негативне и опасне стране тадашње ситуације, да уочим странпутицу којом су водили државу њезини управљачи. Стварала се «Јенеса» са Николом Узуновићем на челу. Радило се све то одозго, помоћу власти, и уз помоћ и сарадњу старог старопартијског корумптивног апарата и баласта. Нас неколико пријатеља наставили смо још интензивније разговоре и договоре о томе да нешто треба кренути. Јасно нам је било да то не сме бити никаква странка. Исто тако јасно нам је било да сакупљање људи не сме да се врши као што се дотад вршило. Замишљали смо: ако нам пође за руком да окупимо око једне основне идеје стотину до две стотине људи, интелектуалаца, радника, привредника и сеоских домаћина, то ће бити, можда, за многе ништа, чак нешто и смешно, али за нас то би била — крупна ствар. Замисли — говорили смо један другом и одушевљавали се тиме, замисли: кад буде, рецимо, у Београду педесет људи на разним положајима друштвеним, људи од честита имена, истинских, несебичних родољуба, способних, озбиљних трудбеника на свом послу, па кад буде десетина таквих у Загребу, Љубљани, Сарајеву, Скопљу, Цетињу, Бањалуци, Сплиту итд.! Тих двеста љ уди, кад се нађу на истим основним погледима, кад се повежу чврстим међусобним везама једног јединственог гледања на живот народа и државе — допринеће да ствари код нас крену напред... Било нас је већ двадесетина, тридесетина, неколико петорки. Сваки од нас давао је месечни обол за акци23

ју; одмах смо помишљали на покретање једног листа, часописа, који би излазио ако не два пута а оно једном месечно. Поједини чланови давали су месечни улог по 500, па и по 1.000 динара. Пре него је почело да излази наше прво гласило, ми смо написали и у стотињак примерака умножили наше «Основне погледе». Текст је имао око десет страна на машини куцаних, без прореда, формат обичног канцеларијског гештетнер-папира. Могуће је да се још и данас на једном месту може наћи један примерак тога списа. У првом броју нашег гласила («Збор») изишао је извод, резиме погледа, а они су разрађени у целом низу чланака у појединим бројевима «Збора» (излазио је од пролећа 1934. па до јесени исте године). У «Основним погледима» — поред осталога — казано је: Краљевина Југославија никла је и створена кроз националну ослободилачку револуцију, започету Карађорђевим устанком, а крунисана је преко балканских ратова, првог светског рата, у пробоју Солунског фронта. Дан овог пробоја, којим се отварају капије за ослобођење Отаџбине, требало је узети као највећи државни празник Југославије, а не дан нагодбе партијских политичара. Политика у новој држави, вођена кратковидим и себичним партијама, кликама и котеријама и њиховим носиоцима довела је земљу и народ у тежак положај. Продужење оваквог живота води право у пропаст. Ми смо за велику Југославију за једну државу не само Срба, Хрвата и Словенаца, већ и Бугара. Није битно да ли ће та држава унутра бити уређена централистички, децентралистички или на федеративној основи. Важно је да буде саздана на слози и споразуму, на братској сарадњи свих њезиних грађана, а тако једино може бити и према споља чврста. У «Основним погледима» нарочито смо нагласили с е љ а ч к и елеменат као извор народне снаге и тражили смо да се донесу такви закони и мере како би се24

љак дошао до што већег израза, али не у смислу земљорадничких партија (које су стајале обично на класном становишту, против чега смо ми били одлучно, и на демагошком скупљању сељачких гласова у циљу долажења на власт и искоришћавања исте), већ као велики с в е н а р о д н и покрет, који треба да обнови, народним традицијама и другим народним благом одухови и обогати наш живот, нарочито живот грађанства и интелигенције, која је све дубље пропадала и губила се у однарођивању. Оштро смо ударали на нашу трулу интелигенцију и тражили смо темељите реформе у школству и просвети уопште да би се омогућило боље поколење интелектуалних трудбеника. У привреди смо пледирали за ограничење разуларене «слободе» либералне економије, изјаснили смо се за планску народну привреду где ће држава бити коректив и регулатор где треба, а не послодавац и наредбодавац — диктатор, као код комунизма, фашизма и нацизма. Подвукли смо снажно задружни дух и тај дух обележили да се разликује од задругарства како су га у задње време код нас гајиле партије и котерије... У питању владавинске форме изјаснили смо се одлучно за монархијски принцип. .. * У Банату смо нашли низ добрих субораца. У Петровграду инж. Красоја Нотароша, браћу Мојиће — Милорада, Ивана, Станка — Васу Мучибабића и др. Брзо и лако смо се споразумели. Наша оцена ондашње ситуације и у народу и у држави била је истоветна, а то је било као полазна тачка најважније. Износили смо наше погледе како замишљамо да се организујемо и шта желимо да проповедамо. Нисмо за лажну, за ову нашу «демократију», али нисмо ни за диктатуру. Ми смо за договор домаћински, па шта се домаћини договоре, шта они утврде да треба и како треба радити, онда то ваља 25

и радити, људски и поштено, уз пуну одговорност. Нисмо ми још тада имали никакав утврђени написани програм, али основне погледе о већем броју горућих питања имали смо. Знали смо и видели смо шта досад није ваљало и како не ваља радити. У томе свему између нас и пријатеља у Банату није било ни за длаку разлике. На њихово питање како замишљамо организацију наше акције, одговорено је: по систему п ет о р к и. Не т р о ј к а већ п е т о р к а. «Тројка» је нешто конспиративно, у традицији «тројке» су и убиства у политичким обрачунима. Ми смо одлучно против таквих метода. Ми смо за рад, напоран рад, за примере н а д е л у, ми смо за стварање јаких личности, способних и узорних домаћина у сваком погледу. Ако нас буде стотина, две стотине — велика је то ствар. А ако нас буде 500, онда је то још много већа ствар. Ако пак пође за руком да се на овим погледима и схватањима сакупи и чврсто повеже хиљада и више личности, онда се може говорити о озбиљном утицају на јавни живот, онда се може мислити о једном истинском обновном раду. Треба окупљати људе без обзира на њихову досадашњу партијску припадност, само ако се одликују оним квалитетима и особинама које ми тражимо, а најбоље ће нам доћи они исправни људи који се досад нису много експонирали у партијско-политичком животу, већ су стајали по страни, остајали неутрални и пасивни, разочарани нездравим и неваљалим развојем општих прилика у држави. . . У петорки треба да буде један старешина, домаћин. Он ће имати за дужност да осталу четворицу из своје петорке најпре добро формира. Онда, кад то буде готово, сваки ће од њих формирати своју нову петорку чији ће се чланови у међувремену тражити. Овај систем организовања био је једнодушно прихваћен. Наслов, име нашем покрету још није било нађено, али смо и на то већ мислили и осећали смо да је «у ваздуху». До тога ће ускоро доћи у Суботици. 26

* Негде у ово исто време у Словенији је никао покрет «Бој», «бојовници». Већ по првим извештајима, које смо о том покрету имали, било нам је јасно да је у много чему сличан нашим схватањима и настојањима. На челу су му били, углавном, некадашњи словеначки национални омладинци, револуционари и у првом светском рату добровољци на Солунском фронту, нама, дакле, врло блиски. И тај словеначки покрет настао је као реакција на све оно негативно што је и нас водило да кренемо акцију. Убрзо смо с њима ступили у везу, поразговарали о свему и утврдили да нас иста мука и невоља гони и да нам је једини циљ пред очима: снажна, честита, праведна, срећна Југославија! По много чему словеначки «бојовници» били су нам кудикамо ближи, приснији, јаснији и милији од припадника «Југословенске акције». И с њима смо се при првом сусрету о свему споразумели и у свему сложили. Била је једна разлика између нас: ми смо били мала, сасвим незнатна по броју група, а они су се врло брзо развили у широк, масовни покрет. На њихове зборове — ми тада никаквих зборова нисмо одржавали — долазиле су хиљаде слушалаца из свих друштвених редова. Слушали су их у првом реду присташе Корошчеве Словеначке пучке странке, али за њих су показивали живље интересовање и радници, интелигенција као и омладина. Они су већ тада имали свој орган — звао се «Прелом». Много ми се допао тај наслов, а кад сам прве бројеве тога листа читао, допали су ми се и текстови које је доносио. И у «Прелому» могли смо да утврдимо не само сличност, него и истоветност погледа, стремљења, тежњи. У редакцији «Прелома» радио је бивши добровољац Павлин, а међу осталим сарадницима био је и Влатко Фабијанчић, један од водећих међу «бојов~ ницима«. Наслов «Прелом» био је и по изгледу п р е л о м љ е н: цртач је свако слово преломио. 27

У првом разговору са водећим људима «бојовника» договорили смо се: да остајемо одсад у сталној вези, у измени мисли, у међусобном обавештавању, у помагању, у договарању. Назирали смо одмах могућност скорог заједничког рада. Рекао сам им да је наша тежња да међусобно повежемо један мали број људи, али људи честитих, чврстих, непристрасних; да нама није циљ вођење политичке акције због мандата посланичких или макаквог положаја ради. Да смо то хтели, могли смо имати. .. После првих сусрета са «бојовницима» наши односи постајали су све тешњи и приснији. Ускоро смо пошли и у ЈБубљану и у друга места Словеније, упознали се са свима водећим личностима из «Боја» и на терену осетили њихова стремљења и њихову снагу. У Суботици, у дому учитеља Раде Лунгулова, «крстили» смо нашу малу групу: дали смо јој име «Збор». То сам име ја предложио. Први утисак код присутних — било нас је више — није био охрабрујући, нисам осетио одушевљења. Ту реч поједини у првом тренутку нису правилно ни схватили. Ти су мислили на онај з б о р кад се каже у војсци. Ја на то, уопште, нисам ни мислио. Нисам у Југославији био војник, пошто су ме још 1919. године прогласили «стално неспособним». На други сам ја збор мислио и одмах сам то почео да објашњавам пријатељима, који су били радознали па и радосни да се најзад «рађа» име . .. Овако сам говорио: «Нема збора без договора, а без збора нема договора!» Збор је наша стара народна реч: ,збор зборила господа хришћанска.. . ’ Збор је у свести нашега народа још увек жив појам. Тај се појам почео да губи у извесним крајевима или му се модифицирао смисао. Међутим, томе се појму има дати његов стари, исконски народски смисао. ,Зборити’ — каже се и за говорити: ,он збори, ја зборим’ ово или оно. Али, мени се чини, да ипак ,зборити’ није исто што и говорити. Има: ,мудро збори’, али има и ,лудо збори’ (код нас нарочито у Хер28

цеговини). А шта је било првобитно у нашем народу з б о р? Било је то нешто слично што и с а б о р, од глагола сабрати се, збрати се, сакупити се. Иде на збор, има да пресуди збор!2) * Одкако смо се у нашем народу поделили на политичке партије, састанци, скупови, скупштине партија називали су се зборовима, рецимо тога и тога датума одржаће се збор демократске странке. Ти партијски зборови, међутим, имају врло мало везе са оним што је био и што је значио з б о р у народном схватању и свести нашега народа кроз векове. Партијски збор, пре свега, није скуп домаћина, већ механички збир гласача на коме углавном говоре представници неке политичке странке, групе или котерије. Они ту могу да говоре шта им на ум падне, могу да демагогишу, да лажу, да клеветају — све им је дозвољено, пошто за оно што говоре никоме не одговарају. Њима је важно да у датом тренутку «придобију масе»! А како је крајњи циљ партија да се помоћу већег броја гласова дограбе власти, то на партијске зборове не долазе људи по мерилу « к о пушку носи», већ по томе да ли има право гласа. Зато за партије и нису важне људске и борачке вредности појединаца, њихов грађански углед и патриотизам, већ то њихово «право бирања»! На збору једне партије бирачи су ту да чују друге. Т у је пожељно само одобравање. Гунђање се не трпи. Ако мањина постане исувише непогодна за партијске сазиваче збора, она бива надвикана, па и одстрањена са збора силом већине. Ту разлог — и с т и н а — не помаже. Зато ту не може бити ни речи о каквом д ог о в о р у, што је пак једна од битних карактеристика

2) Ово је све речено на састанку у Суботици.

н а р о д н о г збора: збора нема без договора, — каже наш народ. П а р т и ј с к и м збором, кроз погађања, цењкања, лицитирања и трговином гласовима доминира партијски, групни или кликашки интерес. Н а р о д н и збор је сушта противност овоме: ту се брига брине искључиво о општенародним интересима. Зато на народном збору може да победи најнезнатији појединац, њега ће с в и послушати, само ако зна праву истину за решење једне опште, заједничке невоље, другим речима ако изнесе објективан разлог за своје становиште. Учесници партијскога збора су разбијене, индивидуалне, механичке јединке, са посебним личним тежњама, без икакве чвршће међусобне повезаности. Зато партијски збор претставља збир посебних, случајно и привремено сабраних интереса, а то није ни народ ни део народа нити је то демократија, ако ова реч треба да значи: народна воља, израз народа, су чим се размећу «демократи» разних боја. Обзиром да је то механичко тело, скупљено по личној потреби појединаца и група, партијски се збор може за трен ока расути. Изгубе ли власт његови организатори и сазивачи, онда гласачи — њихова већина сигурно — као плева бива одувана са једног гумна на друго. Тако је бар, углавном, било између два велика рата у Југославији. А да се наш народ управљао по оваквом збору кроз векове, он би давно сишао у мрак историје. Укратко речено: онај партијски збор из времена нашег партијског живота није имао такорећи никакве везе са нашим народним збором, који је био «главно тело народног одлучивања кроз векове». Исто онако као што ни наша «демократија» — ни пре ни после 6. јануара 1929. — нити је имала нити је могла да има било какве везе са једном истинском народном владавином. Она је — та наша «демократија» — носила у себи све услове духовних и политичких пораза и, најзад, довела је до катастрофе 1941. године и даље. 30

Учесници народног збора чине органску повезаност једне судбинске заједнице и као такви они не могу бити никада руковођени личним, котеријским, групним или партијским интересима. Они чине јединство на р а з л о г у или на и с т и н и и зато код њих нема надгласавања, зато се на народном збору постиже једногласност, д о г о в о р у свему што њих као заједницу битно интересује. Одлуке, донете на таквом збору и договору, постају з а к о н, такорећи светиња за све. Учесници на народном збору нису случајно сабране јединке — број гласова, већ свесни домаћини, чланови једне општине, племена, народа, који знају да се једно друштво (заједница) не може одржати ни унапређивати без нужне солидарности, која се мора темељити на разлогу: на истини и правди.3) 3) О истој проблематици писао је Влајко Влаховић («Једногласност на народним саборима»: «Билтен Ј. Н. П. Збора», бр. 28, јун 1964): «Иод појмом н а р о д н и с а б о р и разуме се скупљање народа на одређеним местима, са одређеним циљем. Поред речи «сабор» у истом смислу употребљава се реч ,скупштина\ ,састанак\ ,збор\ ,скуп\ Скоро сваки крај наше земље имао је одређена места на којима се састајао. То су такозвана ,зборна места’. Она се обично налазе у средини дотичног краја, на неком узвишешу, затим код цркве, а лети на планини. . . Нико није властан без одлука целога збора, скупштине, доносити никакве одлуке које би се тицале заједнице, уколико сама заједница није своје представнике за то овластила. . . У Црној Гори, где је сачуван све до наших дана племенски живот, постојали су све до доласка комуниста на власт племенски сабори или .племенски зборови’. Њихове одлуке у неким чисто племенским имовним стварима признавала је и држава . . . Тамо су племена поседовала своју заједничку имовину — шуме, планине, пасишта, воде, риболове. «Ко је имао право да долази на сабор? Најчешће се као учесници сабора помињу сви одрасли људи. Негде су долазили људи ,који носе оружје’, а негде само домаћини . . . Јасно је да се ниједан одрасли човек није могао издвојити да не учуствује у одлучивању, уколико није учинио неко нечасно дело и био од друштва прокажен. Ови људи и када су дошли на сабор, нису се смели ,живи чути\ него су седели ,у прикрајку’. Долазак на сабор била је морална обавеза свакога човека, којему је било стало до угледа. Недолазак значио би исто што и недолазак на војску или на неки јуначки поклич. Појава младога човека на народним састанцима значила је његово ,мешаше у људе’. Ту се он истицао и шегова се способност запажала; ту је унеколико добијао и оцену о својој способности и вредности. . . «Ток сабора текао је прво у разговорима између људи. Причало се о разним стварима, па је онда неко огласио да се пређе на расправљање

Али, да се вратимо на даље објашњење нашег назива «Збор» пред пријатељима у Суботици. Дакле, то је «Збор». Све вам ни сам не умем да кажем. Али осећам у себи да је т о права и најбоља реч за нашу акцију. Збор кад се скупи, онда присутни домаћини потегну једно одређено питање, ставе га на дневни ред, дискутују га и договарају се и договоре се шта да се ради, какав став да се заузме према односном питању. Они који сматрају да имају да непгго каж у и да треба да нешто кажу, јављају се за реч и разложно износе своје становиште. Они који немају шта да кажу, који се слажу са оним што су већ други рекли, кад буду упитани шта мисле, одговарају кратко да они ништа друго не могу да кажу осим оно што је пре њих Н. Н. рекао. Тако се д о г о в о р о м дође до става по питањима због којих су се домаћини скупили на збор. «Нема збора без договора», а без збора опет нема договора! — где је, разуме се, среће, правде и истинске демократије, ако демократија значи праву владавину н а р о д а . Ето, тако је з б о р , уствари, једио ономе због чега се сабор састао . . . Народни сабори нису познавали систем гласања, било да се радило о обичним решавањима, било о најкрупнијим: све одлуке су морале бити донесене једногласпо. . . На одлуке је могао утицати сваки човек и о свачијем мишљењу се морало водити рачуна, нарочито ако се знало да је оно руковођено интересима заједнице. . . Руководно начело на народним саборима био је р а зл о г. А то значи да је свак морао истицати оно што му се чинило најбоље за општу ствар. Сваки лични и себични момент, ако би се увидео, био би осуђен и њега су се људи чували. Дотични човек на тај начин губио би углед у друштву. . . Једиогласност на народним саборима је доказ органског схватања нашега народа. Никада народ није могао замислити ни подељеиу кућу ни подељено село нити племе, па ни цео народ. Отуда у целој нашој прошлости, све до појаве политичких партија, нема нигде трага о некој народној подвојености. И тон народном животу давали су народни сабори. Они су тачно одговарали народним схватањима. У свим одлукама које је запамтила историја види се да је руководно начело била једногласност, било да се радило о устанцима, о бирању вођа, о сеобама, о ратовању итд. Једиогласност није никада показала негативност, јер је она, како би Његош рекао, долазила ,из главе цијела народа’. Напротив, она је, као што знамо из историје и традиције, сачувала кроз векове народно јединство и у свим подухватима манифестовала народну вољу. . .»

на права демократија — мислимо једина н а ш а права демократија, а ово што је било код нас, после 1918 године, већ и сами знате шта је: ту о некој владавини народа нема ни говора! То је, уствари, превара народа, владавина мимо народа, против народа и његове народне државе, а ми желимо само своју, самосталну, самоевојну, нашу народску државу. Само тако ћемо бити снажни и безбедни и народни... Кад један збор донесе закључак на основу договора, онда је то и пресуда, то је закон који се м о р а понгговати... У том сам смислу објашњавао реч и име з б о р. У исто време, рекао сам, наша реч з б о р представља и једну крилатицу од појмова који изражавају извесне битне тачке нашега програма, наше делатности и наших тежњи и стремљења. И тако сам дао објашњење слово по слово, пишући на једном комадићу хартије. Почетно бих слово написао крупно, па онда дао знак једнако (= ) и иза тога реч. Сви су се присутни нагнули и без речи пратили су моје покрете руком и очекивали су да изустим реч која треба да одговара почетном слову: 3 = задружна Б = борбена О = организација Р = р а д а. Дакле, Задружна борбена организација рада. Кад сам то написао, овако сам објаснио: З а д р у ж н а , ми смо за задружни живот. Б о р б ен а, без борбе, и то љ уте борбе, не може се извојевати оно што ми тежимо. О р г а н и з а ц и ј а , ми смо за организацију, за план, за ред, а не за гомилу, крдо, неред, хаос. Р а да, ми смо за рад, поштујемо рад, желимо да се ода признање раду и да се награди сваки истински и користан рад, а тиме ће се онемогућити и сатрти нерад и нерадници. После ових објашњења сви присутни пријатељи били су одушевљени и у један су глас кликнули: «Живео Збор!» Збор, Збор, Збор! 33

На путу од Суботице до Београда «скуван» је и план о покретању нашег часописа и наслов је био већ ту. Како друкчије него «Збор». То је било оно што и одговара покрету, то је било и оригинално новинарски, интересантно за јавност. Кратко време после тога појавио се први број «Збора». Уредник му је био др Богољуб Константиновић, а сарађивали смо у шему нас десетина. По повратку у Београд јављено је одмах пријатељима за име «Збор». Назив се свима свидео и није било ни од кога речи приговора. Интересантно је да се назив «Збор», после пар речи објашњења, допао и нашим иријатељима «бојовницима» из Словеније.. . * Међутим, п р е наших група: Збора (м а л о г, како смо га звали после уједињења), Бојовника и Југословенске акције, уствари је постојала група која се окунљала око Димитрија Љотића, а што ми нисмо знали; тек кад је почела да излази «Отаџбина» за ту смо групу сазнали. Др Стеван Иванић, који је од почетка групе «Отаџбина» па до краја свога живота (умро у емиграцији) био један од најближих субораца и сарадника Д. Љотића дао ми је лично ове податке о отпочињању нове политичке делатности Димитрија Љотића: «Већ 1932. године, Љотић је окупио око себе један известан број људи да заједно с њима потражи самосвојне путеве, наше излазе, наше спасење. То је било в е ћ е где су се проучавала сва питања нашег савременог живота и тражили прави излази, они који одговарају нашем н а р о д н о м духу, који проистичу из нашег тринаестовековног народног живота. Радило се под тешким приликама. За сваки састанак су се мењале куће у које се појединачно долазило и из којих се појединачно, сваки за себе, по свршеним разговорима, често и дубоко у ноћ, разилазило. На овим састанцима и већањима биле су примењене најобјективније 34

методе научног осветљавања сваке ствари са свих страна, у свим светлостима, док нису донесени закључци. Димитрије Љотић је уносио целога себе, али потпуно издвајајући своју личност, своје интересе, објективирао се, и то је на нас пренео. Две године смо ми тај посао радили, да, напослетку, изградимо јединствено гледиште и да томе гледишту дамо, фебруара 1934. године, изражаја у листу .Отаџбина’. У ,Отаџбини’ смо почели износити истину како смо је ми сагледали не за себе, за своје положаје, за добивање власти, већ да наш народ упутимо његовом излазу, да му осветлимо пут спасења, да га не снађе горка чаша која се спремала народима Европе. Били смо свесни и знали смо да је то најтежи и најтрновитији пут на који крећемо, да по њему могу ићи само јунаци и мученици, борци које гони пламен одушевљења и духовног сагоревања на жртву. Али неко је морао поћи тим путем, кад они — што су били као носиоци и управљачи државе — нису видели, да ли у слепилу, да ли из нехата и лакомислености, тмасте и тучоносне облаке који су витлали над Европом... Мисао коју је Љотић почео да проноси била је оличење нашег народног органског схватања друштвене заједнице. И нико од наше интелигенције није дубље у то народно схватање проникао и заронио као Димитрије Љотић. Он је сишао у оне дубине на којима се то схватање налази, у ономе што је најбоље у нашој народној повесници. . . Љотић је проповедник који је, као Јеремија на водама Вавилонским, говорио своме народу да га одврати од пута пропасти, да га спасе од раскрснице кобне, да му спречи пропаст страховиту.. .»

ПРВИ СУСРЕТ С А ДИМИТРИЈЕМ ЉОТИЋЕМ

У исто време кад и «Збор» покренули смо у Петровграду недељни лист «Буђење». Главни уредник био му је Милорад Мојић, а у њему смо и ми редовно писали. 35

Први број «Отаџбине», који почиње да излази негде у исто време, освојио нас је и једва смо чекали да читамо други број. Читали смо у «Отаџбини» сваки редак, сваку реч полагано, пажљиво, не једном но и по два пута, а извесне написе и више пута. Налазили смо у «Отаџбини» наше мисли. «Отаџбина» је изражавала наша осећања, она је погађала наше тежње, она је откривала наша стремљења. Она је нас, укратко, одуше вила. Свима пријатељима одмах смо на њ у скренули пажњу, разуме се и бојовницима. «Отаџбина» је давала израза и оном што ми нисмо умели, што нисмо знали да изразимо, а што смо дубоко у души и срцу осећали. Особито нам је пао у очи чланак који је носио наслов «Основни закон Отаџбине».4) То је за нас био најлепши, најдубљи, најмилији чланак који смо у задње време уопште ма где читали. У том су чланку на јединствен начин изражена наша основна гледишта како треба управљати земљом и народом. Дуго смо дискутовали о том чланку и показивали га један другом и прекуцавали га у више примерака и слали нашим пријатељима, једномишљеницима у унутрашњости. Одмах смо знали да је тај чланак написао Димитрије В. Љотић, оснивач «Отаџбине». Распитали смо се ко се још налазио у редакцији овог листа и сазнали смо за неколико имена од којих су нам била позната др Стеван Иванић и др Мирко Косић. Прочитавши неколика броја «Отаџбине» сматрали смо да би било добро да тражимо контакт са људима из ње, у првом реду са самим Димитријем Љотићем. Први пут за Љотића сам сазнао кад је постао министар правде у влади генерала Петра Живковића. Тада сам био у Бечу. Слушао сам да је његово наименовање за министра било врло лепо примљено. Они који су га

4) Овај је чланак објављен у целости у књизи: Д. Љотић «У револуцији и рату», издање «Искра», Минхен, 1961, стр. 11-14.

из раније познавали одмах су рекли да је то врло честит и добар човек. Нешто доцније дознао сам да је са њим добар пријатељ професор универзитета др Мирко Косић, који се тада налазио у Инсбруку у Аустрији. У зиму 1932. пошао сам у Инсбрук да се нађем са др Косићем и да с њиме поразговарам о свему, у првом реду о Димитрију Љотићу. Размишљајући о новој политичкој акцији, чувши за квалитете Димитрија Љотића, мислио сам да би он, можда, могао да буде она личност која би почела да окупља око себе људе од погледа какве смо и ми имали. Др Косића лично нисам раније познавао. Још у гимназији ми смо читали његову књигу «Модерна Германија» која је на нас оставила трајан утисак као једно добро дело. Отишао сам у Инсбрук, нашао се одмах са Косићем, с њиме сам опширно разговарао, нашли смо се неколико пута за време мога боравка у Инсбруку. На мене је др Косић оставио З‘тисак стручног човека, социолога, филозофа, врло ученог. И он је налазио да је стање код нас у земљи веома рђаво и оштро је критиковао наше политичаре и ситуацију уопште. О Димитрију Љотићу — што ме је нарочито интересовало и због чега сам до њега и дошао — говорио ми је само најлепше, најбоље. Од Косића сам сазнао да се Љотић бави задругарством и да на том пољу улаж е много труда и смисла. По свему што ми је говорио о Љотићу, он је Косићу био велика нада, можда једина међу политичким људима ондашње Србије. Обзиром на овакво његово мишљење, мене је много изненадило кад сам једнога дана у Београду — после покретања «Отаџбине» — чуо да се разишао Косић са Љотићем, да је напустио Љотића и његово друштво. Та ме је ствар често мучила и једва сам чекао прилику да ми буде објашњена. Прилика је дошла, кратко пред смрт др Косића, кад смо се нашли, у разговору, на граници Швајцарске и Немачке. Он је после рата живео као емигрант у Швајцарској и ту је написао неколико врло интересантних и за нашу новију истори-

ју важних брошура.5) Пре тога нашег састанка, био сам са њим у повременој преписци. Разговарајући о нашем положају, о нашој ситуацији, о пропасти нашој, говорио је сасвим слично као што је и Димитрије Љотић обично говорио. Онда, одједном, поставио сам му питање: — Опростите, молим Вас, господине професоре, кажите ми зашто сте се Ви растали са Димитријем Љотићем, како то да сте се разишли кад, колико могу да видим, Ви и сада имате о нашој судбини мање више истоветно мишљење као што га је и Љотић имао. На то ми је др Косић отворено, без зазора, кратко и јасно одговорио: — Ми смо се разилазили само у једном питању, само у једној ствари. Димитрије Љотић је веровао, веровао је у Бога, био је религиозан. Ја нисам веровао и нисам религиозан! * Пошто смо прочитали неколико бројева «Отаџбине» и њоме се одушевљавали, пријатељи ми рекоше — на мој предлог — да се нађемо са Димитријем Љотићем и да с њиме поразговарамо. То сам одмах учинио. Предложио сам Љотићу да се састанемо и једног дана договоримо се да дође он код мене, у мој стан, Војводе Путника 34, на Дедињу. Ради овог сусрета код мене су дошли још и др Богољуб Константиновић, др Светозар Спанаћевић и — ако се не варам — др Гојко Круљ. Љотић је дошао тачно у заказано време. Поздравили смо се обично, као да смо се већ више пута виђали. Сасвим скромно одевен, тих, благ, мало сетан у лицу, изгледао ми је такав стотинама пута доцније, све до пред смрт, само с том разликом што је први пут, кад смо се 5) Мирко М. Косић: «На историјској раскрсници», издање «Држава и друштво«. Од истог писца: «Је ли 27. март 1941. плаћен?», 1950. и «Гробари Југославије», 1951.

видели, био пуних једанаест година млађи но приликом нашег задњег виђења. При последњем нашем виђењу косе су му биле сасвим седе, беле, а онда, пре 11 година, тек мало проседе. . . Разговарали смо прилично дуго, око три сата. Ми смо му излагали наша гледишта и констатовали смо да се она такорећи ништа ни за длаку, бар колико то ми можемо да оценимо, не разликују од оног што читамо у «Отаџбини». Говорили смо о нашим људима, рекли му колико нас има и где нас има. Објаснили смо шта мислимо под речју Збор и како смо дошли до тог назива. Зауставили смо се нарочито на задружном моменту. Причали смо му о нашим везама са «бојовницима», саопштили му имена њихових водећих људи и њихов значај. Предали смо му наше «Основне погледе* и «Ђурђевдански договор» (о чему ће мало доцније бити још говора). Кад се повела реч о «Југословенској акцији» нисмо могли да прикријемо — већ смо му отворено казали — да ми према њој и њезиним људима имамо извесну резерву, неповерење, поред свега тога што уочавамо, и из разговора са људима из «Акције» и из читања њихове штампе (тада је «Југословенска акција» издавала у Загребу једно своје гласило, недељни лист), да има између нас зајеничког. Рекли смо даље како објављујемо наш часопис «Збор» од сакупљања прилога међу члановима и да су нам сва скромна материјална средства од стране наших «петорки». Имућних љ уди међу нама нема, то су људи који од прихода своје зараде тек могу да скромно живе. Наши су људи државни и приватни чиновници, радници, сељаци, занатлије, мали трговци и мали индустријалци. Кад смо му све ово саопштили, ЈБотић је нама казао неколико речи о «Отаџбини», о својим гледиштима, о људима који су око њега. Тај је пут ЈБотић мало говорио. Сећам се врло добро само једног што је казао и што смо од њега и доцније више пута слушали и што смо и ми често понављали. Рекао је: 39

—

И м ам

наш ој

ут исак

држ ави,

разн им

ст ранам а

с л а б и ји

а негде

п о ја в а . Љ у д и к о ји

је д а н

ноћи

долазе

сли чан сва

та

за

То

се

и ст у

с т р у ја њ а , п а

да

очеки ват и

слит и у

ја ч и .

другога

на

је

испод и ст о

плам ичци, је д н а

никад

до

н и су

ни

м исао

зем љ ине

је д а н

зем љ а

ићи се

к о ји

веом а сада

све

даљ е

п о ја в љ у је .

вели к , м оћан и

позн авали,

ист и и л и сви

да

ће све

М ож ем о

плам ен

се сви

ти п о к р е т и ,

виш е

ови ће

се

да

оваквих

надат и,

к о ји м

п реко сасви м

делат н ост . Н а д а т и и

на

н егде

си м п т ом ат и чн а н и су

јо ј

да ће се једнога дана

бит и з а х в а ћ е н а

су

ч у л и , т акорећи

д а ју

ваш а

коре, у

вр ем е, п о ја в љ у ју

и з р а з . П ознат и с у м и п р и л и ч н о

плам ичака

ш а

се, ка о

п о је д и н и

к о ји

ће овај п роц ес

мо

да

от прилике

м ож е-

плам ичци цела

на-

освет љ ена . ..

И из ових речи видели смо веру Димитрија Љотића коју он полаже у нове покрете. Јасно нам је било одмах да и он мисли и тежи ка уједињавању свих наших група и акција што су се до тада биле појавиле, потпуно независно једна од друге, на разним странама државе, а чему смо и ми из свег срца тежили и ради чега је и дошло, углавном, до овог првог састанка са Љотићем. Растали смо се са Димитријем Љотићем. На нас је оставио незаборављив утисак. Били смо одушевљени његовом личношћу .Све оно лепо што смо до тада о њему слушали изгледало нам је бледо према овом што смо сада доживели у непосредном додиру са њим. Из сваке његове речи осећала се доброта, племенитост, љубав према народу, према човеку, Отаџбини. Његова физиономија, цео његов лик одавао је аскета, свака његова реч говорила је да добро размишља о оном пгго каже. После овог састанка обавестили смо одмах све наше пријатеље и у Београду и у унутрашњости о разговорима са Љотићем и нашим утисцима. Наравно, о томе смо јавили и «бојовницима». И пре смо ми, у најужем кругу, после праћења «Отаџбине», помишљали да би добро било кад би се нашли на истој линији са Љотићем. Сматрали смо да 40

је он најпогоднија личност да води цео покрет. Међу нама, колико нас је год било, нисмо имали једне праве водеће личности са свим потребним особинама и врлинама, које би, по напшм схватањима, морао да има онај човек који води једну овакву акцију. Први сусрет са Љотићем, без међусобног договора, као да нам је свима јасно рекао: ево човека, јединога, који нас све може објединити и повести у ново доба, новом, бољем животу. Од овог дана почиње да се ствара наш уједињени покрет, такозвани велики Збор — ја ћу рећи п р а в и Збор, који ће водити, кроз разне борбе и перипетије, Димитрије Љотић до своје смрти, а дух његов до данашњег дана и док нас иједног буде трајало. . .

ПОЈАЧАНА АКТИВНОСТ

Нашу активност много је појачавала наша штампа; била је мала, врло скромна, али «оштра» и редовно је излазила. Први бројеви «Буђења» скренули су на се пажњу и они су добро ишли и тражени су, нарочито у Београду. Свима нашим пријатељима слали смо одмах «Буђење» и тражили од њих да налазе читаоце и претплатнике. На овај начин «Буђење» је полагано ушло у поједина средишта свих крајева Југославије. Ко је од нас ма где имао боље познатог или оног за кога је могао претпоставити да ће се заинтересовати за «Буђење», одмах је слао и давао у администрацију «Буђења» адресу, тражећи да се лист шаље. За поједине људе, за које смо знали да би радо читали «Буђење» а да немају средстава да га абонирају, ми смо из ужег круга пријатеља давали претплату. . . И часопис «Збор» је излазио редовно. Његову администрацију уредили смо перфектно. Купила се претплата неуморно. Појединци који су били више загрејани, а имали више прихода, абонирали су по више примерака и давали су адресе својих пријатеља и познаника да им се часопис шаље. 41

Како, разуме се, нисмо плаћали никакве хонораре за рукописе, то смо «Збор» могли да издржавамо од претплата и изванредних прилога, мада смо приличан број примерака од сваког броја слали бесплатно — на углед. У «Збору» су објављивани принципијелни чланци по разним питањима нашег државног и народног живота. из унутрашње и спољне политике, привреде, социјалног и културног живота. На крају сваког броја имали смо смотру штампе. Узимали смо наводе који су се слагали са нашим гледиштем. При таквом избору, наравно, највише се црпло из Љотићеве «Отаџбине», из нашег «Буђења», из љубљанског «Прелома» и из загребачког гласила «Југословенске акције» итд. Док су односи са «бојовницима» и са «Отаџбином» постојали из дан у дан све ближи и приснији, односи између нас с једне и «Југословенске акције» с друге стране никако то нису могли да буду. Ми смо се састајали, разговарали, договарали се чак, али хладноћа није попуштала. Често сам се бојао да ту нисам нешто личан, да ми се из те групе не свиђају поједини људи, па би ми било криво ако други моји пријатељи потпадају под мој утицај. Ради тога сам неколико пута молио моје блиске пријатеље (из «Збора») да се они састају чешће са људима из «Југословенске акције», да се међусобно зближе, а пгго се мене тиче, ја сам готов да примим све пгго се моји пријатељи договоре и што закључе. Међутим, ово је било још горе. Убрзо су моји пријатељи о «Југословенској акцији» говорили три пута горе и са више неповерења од мене и тако сам ја све до краја био један од најумеренијих кад је било питање каквог објашњавања са «Југословенском акцијом*. Оваква расположења према «Југословенској акцији« преносе се и на пријатеље у Банату, а исто тако на <бојовнике». Нарочито Влатко Фабијанчић није могао да смисли чланове из групе «Југословенске акције»! Банаћанима су се Јонић, Велмар-Јанковић и други замерили и ради овога: кад су чули да смо ми били у Петровграду и да смо тамо нашли већ групицу добрих 42

пријатеља, они су и сами пошли тамо у сврхе пропаганде и врбовања људи. Наишли су на наше пријатеље, тражили су управо њих и онда су сплеткарили против нас око «Збора» и настојали су да их себи привуку. То се никако није допало нашим Петровграђанима и они су им рекли да се могу'вратити несвршена посла, ако су само ради тога дошли. Шта је нас одбијало од «Југословенске акције», шта је то што је стално уливало неповерење према њима, водећим личностима из те групе? Свима нама изгледали су површни, у многоме неозбиљни. Кад би нам причали о својим успесима на терену, о броју и снази њихових организација по Хрватској и Словенији, ми смо се, не у себи него на глас, морали да смејемо. У тим заносним причама и претераним хвалисањима истицао се особито Ратко Живадиновић. Јонић га је следио, исто Вуловић и остали. Сећам се добро једног разговора. Радило се о нашем уједињавању. Ратко Живадиновић на сав глас виче: «У то уједињење ми прилажемо наших две стотине и толико застава са толико организација, са 200.000 чланова, присталица...» Смешно нам је то и неозбиљно било. О једној таквој снази бројчаној «Југословенске акције» није могло да буде ни говора. Ја сам на тај «прилог» одговорио: «Што се нас тиче, кад се ујединимо, могу да гарантујем да ћемо заједници дати око 50 љ уди!» Даље, нисмо никад могли да се ослободимо од утиска да «Југословенска акција» навија у воде неког фашизма. Разни спољни знаци код њих говорили су у прилог тој бојазни. Говорили смо скоро истим језиком, мисао нам је изгледала сродна, али интимно смо осећали да нисмо исто, да нисмо једно. Није био један дух у нама и све је залуд било говорити. Они су били узели и начин поздрављања нешто а ла фашисти. Само што не би испружили руку као код «црних кошуља», него би је, поред главе, уздигнуту држали. «Тако поздравља наш сељак» — говорили би нам при објашњавању 43

тога њиховог поздрава! Мислили су на униформе, на параде, на механичке организације и остало — све што карактерише фашизам и сличне покрете, — потсећали су ме на послератну Прибићевићеву «Орјуну». Међусобно су се звали «друг», «другови», али те речи кад би они изговарали изглед&ле су нам шупље, у њима није било топлине, срца. «Југословенска акција» имала је прилично издатака, свакако знатно више од нас. Држали су на сред Теразија просторије, цео спрат, и за то су плаћали велику кирију. И други су им издаци били прилично велики: у канцеларији, око гласила, за путне трошкове итд. Међутим, нису они између себе сакупљали прилоге, нису вршили опорезовање чланова. Јасно је било да са неке стране примају помоћ. Са «бојовницима» смо, као што је већ речено, стајали у најбољим односима. Били смо већ оно што се каж е «једна душа». Ишли смо више пута у Словенију, посећивали њихове зборове, састанке и конференције и у унутрашњости. «Бој» је стицао све више присталица у масама. Воћство је радило врло добро. Ваљда и то његово напредовање било је разлог да су га почели нападати. На «Бој» се била нарочито окомила сепаратистичка «Словенија», лист коме никако није пријало да су «бојовници», са њиховим «Преломом», националне — ј у г о с л о в е н с к е оријентације. Што се тиче наших ужих, српских ствари, воћство «Боја» препустило је нама да се опредељујемо и доносимо одлуке. «Ми у вас имамо најпуније поверење» — говорили би нам — «и штогод ви кажете и решите — ми примамо. ..» Ово се односило и на наш став према «Југословенској акцији» чије је чланство у Словенији било сасвим незнатно (др Кандаре и још неколицина). ДВА СКУП А — ДВА ДОГОВОРА

Месец дана пре Ђурђев-дана (1934) било нас је у «малом Збору» преко стотину, па, можда, и око 150. 44

Десетина нас је било које смо убрајали међу мриоборце, од којих је сваки имао добру петорку. Петорко су функционисале уредно и с погледом на сакушвам.о материјалних средстава што је за нас било важно. Требало је издржавати нашу штампу и наћи неки макар и најскромнији кров над главом. Док нас је било десетак-двадесет састајали би се по приватним становима, али, како смо порасли, било је то тешко, немогуће. Нашли смо просторије у Престолонаследника Петра број 5, на петом спрату. Набавили смо и мало намештаја, столове, столице, нешто канцеларијског материјала — све је то доцније, после уједињења, прешло у Његошеву број 1, односно у Бријанову број 3. У канцеларији смо одредили једног човека, домаћина. Имали смо своје једномишљенике већ у Београду, Сарајеву, у Банату, Новом Саду, Суботици и неким другим местима. И у Босни су се јављала паралелна политичка кретања. Некадашњи храбри српски добровољац са Солунског фронта, Гаврило Албијанић, био је представник групе «малог Збора» у Сарајеву, а један од водећих збораша био је др Јусуф Тановић. Десетине и десетине добрих патриота и вредних људи из Сарајева и других места Босне и Херцеговине, без разлике на веру и националну припадност, заинтересовали су се живо нашом акцијом. У ово време паде предлог да у што скоријем времену одржимо један шири састанак свих важнијих чланова, како би се пре свега лично међусобно упознали и да донесемо заједнички, договорно, извесне закључке за наш даљи рад. Из Сарајева предложише да то буде код њих, да се на Палама одржи тај састанак. То смо ми из Београда одмах радо прихватили. Као дан «свечаног» званичног састанка, првог нашег већег састанка, изабрасмо Ђурђев-дан 1934. године. Рекосмо: Ђурђев-данак — хајдучки састанак! Романија планина, поред Сарајева, на Палама «по сред Романије», давала је овом нашем састанку и један симболичан, скоро мистичан карактер. 45

Састанак се морао да одржи тајно. Морало се строго пазити да за то не сазна полиција, а исто тако да не буду обавепггени ни политички кругови, стари партијаши и котеријаши, политиканти, за које смо одмах рачунали да ће нам бити противници. Природно је да смо с тим морали да рачунамо, јер је наша борба била добрим делом против њих и уперена. Председник владе у Београду, тада је био др Милан Сршкић, Сарајлија, који је у Сарајеву имао доста својих присталица. Нама је било стало до тога да одржимо састанак у тајности, а доцније нека се понешто и дозна; чак ће бити и боље кад се буде сазнало и препричавало. Атмосфера је била таква да су многи патриоти видели и осећали исто што и ми и само је требало дати иницијативу, морао је неко да поведе акцију. Знали смо да ћемо упасти у очи кад се у већем броју појавимо са разних страна државе. Позив за овај састанак добили су око 100 чланова. Међу њима био је приличан број који смо били добро познати Сарајеву и Сарајлијама. Сви нећемо моћи да коначимо по приватним становима пријатеља, већ ће неки морати одсести по хотелима, а Сарајево је ипак мало место (било), полиција доста будна и мораће да се заинтересује за нас, кад се појавимо у већем броју. Договорили смо се како ћемо се изговарати пред познаницима са којима се будемо сретали. Неко је дошао личним послом, неко је на пролазу за Херцеговину, Дубровник, неко опет пошао у посету родбини и пријатељима, а они сасвим непознати неће много ни упадати у очи органима безбедности и радознале партијске и друге публике. Ово нам, уосталом, није била нека нарочита брига. Били смо решени и на то да нас, евентуално, похапсе, растерају. И то би, можда, добро било. У том случају само би нам било жао за овај Ђурђев-дан, јер би њега морали да изгубимо, а ми би се, одмах иза тога, ако би нам састанак на Палама, ма из којих разлога, био спречен, састали скорих дана у неком другом месту. 46

Међу првима из Београда у Сарајево дошли смо С. Спанаћевић, Милан Баџак и ја. С нама је у возу било и још неколико пријатеља из других места. Из Новог Сада допутовао је др Сима Марковић, лекар, који за мало да није био од стране сарајевске полиције замењен са тадашњим комунистичким прваком, истог имена и презимена, и доктором, само не медицине него филозофије. Чули смо, кад се полиција заинтересовала за нашег др Симу (одсео је у хотелу «Централ»Ј, да се и комунистички др Сима тих дана налазио у Сарајеву. Путем до Сарајева прошло је време ужичким возом доста брзо. Неуморно смо разговарали о предстојећем састанку и будућем раду. У истом возу путовао је и Драгиша Цветковић. Ишао је на неки политичко-партијски састанак у Сарајево — то смо накнадно сазнали. Са њим је био др Натлачан, један од водећих људи Корошчеве странке (за време рата убијен од комуниста). Виђење са Драгишом Цветковићем било је за нас обојицу «мала сензација». Нисмо се видели од јануара 1929. године, кад је била разјурена Народна скупштина. Драгиша је путовао такође у трећој класи и био је веома скромно одевен. До тог времена није се везао за режиме после 6. јануара, стајао је, углавном, по страни. У међувремену положио је дипломски испит на Правном факултету у Суботици. Ни Драгиша мени ни ја њему нисмо говорили зашто идемо у Сарајево. О политичкој ситуацији уопште, колико се сећам, нисмо озбиљније дискутовали.. . Како је наша веза са словеначким «Бојовницима» била врло блиска и њихови делегати, са Влатком Фабијанчићем на челу, дошли су на овај састанак. У то време на самом челу «бојовника» стајао је инж. Август Кустер, такође бивши солунски добровољац. Миран, сталожен, врло љубазан човек, он је у љубљанском друштву уживао глас честитог интелектуалца који се дотле није ни експонирао у нашим политичкопартијским борбама. Кустер је, тако смо говорили по47

сле упознавања Димитрија ЈБотића, и ми и наши суборци Словенци, био сличан Љотићу. Поред Кустера и Фабијанчића тада је у «Боју» био најистакнутија личност Стане Видмар, индустријалац, такође бивши солунски добровољац. На скупу на Палама донели смо закључке такозваног Ђурђев-данског договора. Био је тај Договор примљен акламацијом. То је било кратко писмено, није у штампи никад објављено, а да ли ће се негде још наћи — то је велико питање. У том договору утврђено је да није добар пут којим иде наш државни брод, да треба радикално рашчистити са досадашњим навикама и методама, да су партије, нарочито оне што се одозго покушавају да створе, клицоноше и раздора и корупције и расула у народу и држави, да се мора кренути новим путем! Више но ма шта друго акцептовано је да треба водити рачуна о народу, о широким његовим слојевима, о сељаку у првом реду, да треба преетати са демагогијом. .. На Пале нисмо дошли заједно. Ишли смо по групама и групицама, како не би пали у очи. Поп Симо Беговић, висока и крупна људина, свештеник са Пала, одржао је службу Бож ју и молитву и одмах иза тога је отпочео рад. И свештеник Беговић је био загрејан за нашу акцију. На састанку су узимали реч бројни делегати и мање више говорили су сви исто: једна иста невоља осећала се и у Србији и у Босни и у Војводини и у Словенији, на свим странама. Да је неко неутралан, са стране, слушао ове јадиковке, морао би да стекне утисак да се ми већ дуго времена међусобно познајемо и договарамо. Постигнуто је потпуно једнодушје и једномислије. Мени се највише свидео говор Влатка Фабијанчића и он је на све присутне оставио врло снажан утисак. Влатко је био, оно што се каже, говорник од расе. Често сам га слушао на ужим састанцима, на ширим скуповима и зборовима на којима су масе присуствовале. Међутим, чинило ми се, никада тако убедљиво, логично, вешто није говорио и постављао ствари, 48

као ово сад на Палама, под Романијом. Ми из Београда, који смо први ухватили везе и склопили пријатељство за заједничку акцију са словеначким «Бојом», били смо одушевљени, горди... На овом састанку под Романијом стављено је у дужност свима делегатима да снажно поради сваки у своме кругу, месту и крају на задобијању нових чланова, али да се при томе води особита пажња ко се прима у редове наших покрета. Тада још нисмо били и формално уједињени. Ми из Србије и Војводине сачињавали смо једну јединствену групу. Напред поменута босанска група није прилазила у склоп Збора, ни «бојовници» још нису и формално с нама били. Напустили смо Сарајево са великим надама. Од стране власти, бар колико је нама било познато, нисмо били запажени. Знало се нешто, знало се да се нешто договара и ради, али све је то било мало. Што се тиче самог текста «Ђурђевданског договора» није било решено да се он мора чувати као нека тајна. Само с тиме не треба ићи пред широку јавн ост. . . Међутим, ипак се нешто о свему доцније и више дознало и после неколико дана иза састанка на Палама било је и у влади и у политичким круговима говора о том састанку. Београдски лист «Штампа» (почео у то време да излази и убрзо је престао) напао нас је због овог састанка на Палама. Та «Штампа» нам је отприлике поручила да мирујемо, иначе би могли доживети да «на нас ставе окове»! На то је «Збор» одговорио «Штампи» да је лепо носити окове због политичке борбе, али да је то погано ради крађе шума итд. То је била алузија на тзв. Нашичку аферу, у коју је био умешан један од «магната» листа «Штампа». И Краљ је био обавештен о састанку на Палама. Тих дана, због ствари Балканског института, замолио сам аудијенцију. Маршалат двора брзо ми је јавио да дођем. Уз пут мислио сам да сигурно Краљ зна бар нешто о Палама. Нисам ја требао да о томе отпочињем 49

разговор. Чим смо се поздравили, уз осмех, Краљ ми је добацио: — А тако ви! У пећини Старине Новака се састајете као конспиратори и доносите смртне пресуде за председника владе и друге министре! Замало се нисам грохотом насмејао. И што бих друго могао да учиним? Познавао сам од раније Краља. Први пут смо разговарали после 6. јануара, по образовању владе генерала Живковића. То је било уочи мог поновног одласка на положај аташеа за штампу при краљевском посланству у Бечу. Сад сам рекао Краљу: — Нисмо донели никакву смртну пресуду, Величанство. Осуђивали јесмо цело једно стање, али ниј едну личност нисмо ни поменули, ни у многим говорима ни у нашој резолуцији (Договору). А нгго се пак тиче «пећине Старине Новака», право да вам кажем, Ваше Величанство, не знам ни где се налази и да ли уопште постоји. Има, свакако, по обронцима Романије пећина, али сумњам да данас тамо конферишу људи и да до њих уоппгге могу доћи. Тамо се састају орлови. .. Краљ се смејао и пре но ми је рекао било ми је јасно да он није веровао у све оно што су му реферисали политичари и њихови извештаји. По том Краљ упита како је било, а ја сам му укратко изложио целу ствар и дао му један примерак текста «Ђурђевданског договора». Краљ је очигледно са пажњом слушао моја казивања и интересовао се нарочито за личности које су учествовале на састанку у Палама. Приметио сам да му је било особито мило што ми желимо да у покрет сакупимо младе људе из свих крајева, и од Срба и Хрвата и Словенаца. За преко лета 1934. године припремили смо нов тајни састанак. Овај пут у Шумадији, у селу Јагњилу, код Младеновца. Ту је Милан Баџак био «код куће», па је он добио задатак да изврши целу техничку страну овог састанка (дочек и смештај гостију, место одржавања састанка). Састанак смо одржали ноћу, било 50

нас је око стотину, а, можда, и нешто више, углавном из Београда, Србије, Војводине. Били су и делегати из Босне и Словеније. И овај је састанак успео. Људи су се нашли на окупу, лично упознали, чули мишљења један од другога и ободрили се за даљу акцију. У зору смо се, све групица по групица, разилазили и губили из Јагњила, полазећи сваки својим путем дома... У међувремену нашли смо се више пута са Димитријем Љотићем. Он је тада, кад се задржавао у Београду, становао код Драге Јефремовића (мислим Косанчићев Венац број 6). На тим састанцима измењивали би информације и говорили би о сједињавању свих група...

9. О КТОБАР 1934.

Кобни 9. октобар 1934, кад је у Марсељу од атентата погинуо краљ Александар, одлучно је деловао на брзо уједињавање сродних и сличних група. Прву вест о погибији Краљевој чуо сам нешто око 18 часова у мојој канцеларији Балканског института. Саопштио ми је телефонски Недељко Новаковић. Вест је, сасвим разумљиво, на све нас поразно деловала. Одмах један другом саопштили смо за катастрофу и неколицина пријатеља брзо су дошли до мене. У овим тренутцима тежег ударца за државу није могло да буде од овога. У последње време, Краљ је био повео велику балканску политику и та је политика већ била дала плодова, а обећавала је још обилнијим резултатима, а, ево, сад је крај и томе! Нико више с наше стране не може да продужи ту балканску политику. За нашу спољну политику уопште смрт Краљева представљала је веома тежак губитак и ударац. За унутрашње односе, Краљева смрт имала је да значи и више још у негативном смислу. Краљ је имао ауторитета, био је енергичан, волео је земљу изнад свега и о51

сећао је за њ у као ретко ко, народ је и у најтежим часовима имао поверење у њега. А сад? Сад више свега тога нема.. . Размишљајући и разговарајући овако са пријатељима, одмах иза првих вести о марсељској катастрофи, решисмо да се колико још те исте вечери или ноћи састанемо са представницима других сродних група, са «Отаџбином» и «Југословенском акцијом». Латисмо се телефона и ускоро нађосмо потребне личности. Сви еу били за то да се одмах, исте вечери састанемо. Главни нам је био Димитрије Љотић. И њега смо нашли и он је рекао да ће доћи на састанак. Састали смо се око 21 часова у просторијама «Југословенске акције». Били су присутни Д. Љотић, др С. Иванић, С. Спанаћевић поред мене од «малог Збора», од «Југословенске акције» било их је више, јер они су били и домаћини овог састанка. У њиховим просторијама било је уопште доста света, једни су долазили, други одлазили, обавештавајући се о трагедији у Марсељу. Говорили смо неколицина. Сви смо изражавали не само дубоку жалост над губитком великог владара, већ смо указивали и на претешку несрећу која је овим страшним атентатом снашла цео народ и државу. Ово је, речено је, највећи и најсудбоноснији потрес који нас је могао да задеси. Непријатељ је ударио по сред главе Југославију. Да су се сви непријатељи нашег народног јединства, наших вековних тековина, укупно удружили у једно, онда израчунали шта нам је најтеже, — теже нису могли ни смислити ни учинити. И извесно је, рекло се, да ту није рука само једног непријатеља и злочинца. Сједињеним снагама, заједничком конспирацијом, они су извели ово богомрско дело. Краљ Александар био је истинска глава, домаћин; поред свих недостатака он је био једини још у стању да држи и одржи Југославију. Он је најактивније учествовао на њеном стварању, он је био носилац народног ослобођења и уједињења. Без њега, у овим изузетним 52

временима, која су све више претећа изгледала, ко ће да држи кормило?! Народ ни на једној страни нема великог државника, сви су партијски вођи и лидери подбацили, скоро све је компромитовано. У двору, у краљевском Дому, нема заменика снажног и мудрог да прихвати Круну. Престолонаследник је дете. А шта ће моћи да учини у овој несрећи кнез Павле за којег се већ чуло да постаје први намесник, за којег се знало да се досад бавио углавном уметношћу, да је имао смисла да процени прилично да ли је нека слика добра и оригинална или је слаба и копија. . . Кад би било среће да се бар сад, над одром велике жртве, баци од стране политичких људи у заборав све што је било зла раније, да се ослободе својих грехова и неваљалстава, да се покају и поспу пепелом по глави, па да засучу рукаве и крену напред ка оздрављењу, исправљању и процвату државе. Да ли ће то хтети и данас да учине, да ли ће то моћи да учине огрезли партијаши (оцеви Титових партизана), кликаши, корупционаши, недорасли и скоројевићи који су, заштићујући своје себичне интересе, забацили народ и државу?! Да ли ће се измирити завађена и закрвљена браћа, Срби и Хрвати, Југословени, над просутом крви највећег Југословена, мученика Александра Карађорђевића којег нам отргоше злочиначке руке у тренутцима када је највише требао земљи и народу? Хоће ли бити мецима у Марсељу решен дугогодишњи тешки спор Загреба и Београда, хоћемо ли се моћи истински да збратимимо, Срби, Хрвати и Словенци, и да у братском загрљају чекамо и сачекамо буре које се спремају из дубина да захује и заурлају над Европом и над целим светом? . . . У овом се смислу развијао разговор. Говорник иза говорника, све суморнији од суморнијег. Речи су падале мучно као горак и оштар лек на живе ране. Најкраће, али и најимпресивније говорио је Димитрије Љотић. Сав погружен од бола над губитком великога Краља, свестан догађаја које проживљује народ, рекао је Љотић: «Ако нико други неће или не мо53

ж е да се уједини, ако за друге ова страшна трагедија није највећа опомена, онда се ми и хоћемо и можемо ујединити, онда је ова трагедија за нас не опомена, него заповест. ..» Овај наш, за нас историјски састанак, у свој несрећи и при свим злим слутњама, унео је међу нас један зрачак ведрине. Мали смо, слаби смо, непознати смо, многи нас неће схватити, многи су нас већ криво разумели и лажно представили, али кад се ујединимо — биће нас више, бићемо јачи, наш ће се поклич даље ч у ти ... А на челу нашем, ове вечери било нам је још јасније, ступаће велики борац, човек и родољуб, Димитрије Љотић.

УЈЕДИЊЕНИ У ЗБОРУ

Убрзо после 9. октобра први пут смо се састали у нашој канцеларији, Престолонаследника Петра 5/У, када је отпочео рад на уједињењу. Одржано је доста, много састанака, неки су дуго трајали, до касно у ноћ Били су делегати свих група: «Отаџбине», «Југословенске акције», «бојовника» и «Збора». На састанцима су учествовали неко време и делегати босанске групе. У име «Отаџбине» редовно су присуствовали Димитрије В. Љотић, др С. Иванић, покадкад Милан Аћимовић, адвокат, Душан Јанковић, судија, инж. Ранко Вујић. Од «Југословенске акције» долазили су В. Јонић, Данило Вуловић, Велмар Јанковић, Лука Костренчић, др Јурај Коренић, Ђ. Перић, Р. Живадиновић и други. Од «бојовника» А. Кустер, Фабијанчић, др Винко Зорц, Шкрбец, Видмар, Маринко Матичић, а од Збора др Г. Круљ, С. Спанаћевић, др С. Цонић, др Марко Жугић, Милан Баџак и ја. Пре свега смо међу нама утврдили: да су нам о с н о в н е тачке, тачке од којих полазимо, и с т е; 54

да су нам погледи на тадашњу ситуацију, колико се то из досадашњег подвојеног рада даде закључити, скоро истоветни; да су нам и тежње и идеали заједнички. Поврх свега озбиљност ситуације категорички нам говори да све своје снаге ујединимо у једну јединствену заједницу и да се стопимо у јединствен, свеопшти југословенски народни п о к р е т. Наглашујем п ок р е т, јер је то било пре свега свима нама јасно и свима нам је на срцу лежало да не мислимо на п а рт и ј у него на п о к р е т. Потребно је ово мало објаснити, потребно је рећи зашто нисмо хтели п а р т и ј у, већ п о к р е т и шта смо ми подразумевали под партијом, а шта под покретом. Партија: оличење поцепаности и завађености народа; услед тога немогућности да се сагледају општи народни проблеми, па, према томе, и немогућност да се државне и народне кризе и невоље реше и отклоне; људи који сачињавају партију, зато што је она, код нас нарочито, постала оличење себичних интереса и пренебрегавање, запостављање општих народних и државних интереса, иду и даље да се цепају, у оквиру саме партије, на котерије и клике, а ове опет иду до најужих, најмањих кружока (ово је било нарочито карактеристично за партије у којима се сакупљао највећи број с р п с к и х бирача, а Срби би морали да буду управо онај елеменат који ће и пре и изнад свију осталих гледати на опште државне и народне интересе). Најгори од рђавих ако је само био «вешт», није му била потребна ни памет ни карактер, ако је само имао јаке лактове («лакташ») могао је да дође до завидног положаја! Такви људи не могу да рукују народном судбином нити да управљају државним кормилом... Партија нас је тако поделила на «наше» и «ваше». Све се мери и све се кроји по партијском кључу. Другог критеријума више и нема. Ко је гласао за неког 55

кандидата, који је био изабран за посланика, тај је могао бити и нестручан и неспособан а и неваљао и неодговоран, па је ипак добијао често изванредно деликатне положаје. И обратно: ко није био «наш» у даном моменту, бивао је одстрањен, одбачен и згажен, само ако је то требало клики или партијском кортешу. Партија нема никаквог осећања одговорности. А никаква се власт не може замислити као добра и честита ако су без икакве одговорности они који власт држе у рукама. «Кадија те тужи, кадија ти суди!» Одатле је и тако је могуће да се врше злоупотребе на све стране, од врхова до дна државне управе, па нико не одговара и ко је ухваћен и жигосан од јавности, тога опет глава много заболети неће: суд ће га ослободити ако преда њ и дође ! Укратко, партија је постала извор наших зала, она је цео јавни живот претворила у бару, дошло је до чаме и очајања, скоро су пресахли живи извори народних снага, истинског родољубља нестаје и цео се јавни живот деморалише, многи честити и способни људи нашли су се на беспућу а, што је најгоре, омладина лута и почиње да иде странпутицом, право у — к о м ун и з а м! П о к р ет: то је супротност партији, он је сушаствено антипартија, антипартијаштво. Покрет има пре свега да тргне наш политички и јавни живот из летаргије, из бунила, да га тргне из баре. Он има да проструји кроз све партије, кроз цео народ, да заталаса духове, да пробуди учмале и уснуле снаге и да им скрене пажњу на опасност. Једном таквом покрету мора да лебди пред очима само и искључиво општи интерес народа и државе. Покрету није циљ, као таквом, власт, користољубље на рачун државе и народа, него да укаж е народу каква власт треба да буде и да се сав покрет стави у службу народа и државе. Покрет, у служби народа и државе, има да пронађе каква 56

је уирава народу најбоља, какве су установе најцелисходније, па да се тога придржавају управљачи земље. Код нас је скоро све у дегенерацији, све је извитоперено. Ми смо се удаљили од народних традиција, ми смо запустили наук који пружа велико искуство народа. Само покрет људи добре воље, несебичних, пожртвованих бораца у стању је да нас поново врати на светле, старе путеве на које можемо да примимо од странога света само оно што нашем народу може да послужи за напредак и што се даје њему прилагоди■ ги, без бојазни за штете и заблуде. Оно што раде и како раде у задње време код нас партије, то није демократија, то је диктатура неодговорних клика, то је противнародна владавина. Покрет има да рашчисти ову атмосферу и да створи предуслове и омогући услове за једну истинску демократију, за праву владавину народа: најбољи људи ума и карактера треба да одређују државну политику и да управљају народном судбином. А кад до тога доспемо, онда ће се људи из покрета разићи, вратити се сваки на своје место, сваки на свој посао и на своју службу и одатле ће радити, као и сваки други грађанин, на добро свог ужег дома — породице и свог ширег дома — Отаџбине. Ово су мисли (као и још многе друге сличне), разрађене у стотинама чланака, предавања, брошура којима смо се одмах с почетка позабавили и кад смо решили сви од реда да створимо један п о к р е т , ан е п арт и ј у. Напред рекох да је одржано много састанака и договора. Било је дугих дискусија, али без икакве буре и без икакве жучности. Доносили смо О с н о в н а начела и С м е р н и ц е 6) и после извесног, додуше дужег, времена оба ова програматска текста била су готова. Потписани су 6. јануара 1935. године, од овла6) На крају овога дела налази се текст «Основних иачела» и «Смерница».

шћених делегата свих група које су се ујединиле. Овај акт изведен је у дому др Винка Зорца. «Основна начела» и «Смернице» објављени су у свој ондашњој нашој скромној по обиму штампи. Било је тада д е в е т листова, који су припадали разним групама. Уз текстове «Основних начела» и «Смерница» наша штампа донела је коментаре ових наших договора и основних платформи, сржи нашег покретског програма. И доцније, нарочито после публиковања ова два наша важна текста, наша је (мислим покретска) штампа врло много о њима и поводом њих писала и коментарисала. Редиговању «Основних начела» и «Смерница» сви су доприносили и допринели. Човек се данас може да чуди да се тако много времена изгубило око оно — по обиму — мало текста. Али, кад би се нешто само знало са колико се опрезности, прецизности, педантности клесала свака реченица, свака реч, свака везица, па и свака запета! На «апотекарској ваги» мерио се сваки члан, свака мисао. Око једне реченице — дешавало се — да губимо по цео један дан, али не узалуд. Па смо се опет на ту реченицу навраћали. Објективности ради мора се признати да је најсавесније и највредније на овом послу радио Д. Љотић и он је, без сваке сумње, највише дао и за «Основна начела» и за «Смернице». И делегати «Боја» озбиљно су сарађивали, а и ми из «малог Збора» чинили смо све што смо знали и могли. «Југословенска акција» с почетка је била вредна и агилна, али сваким даном све више њезин је првобитни елан попуштао, њезини делегати су почели да задоцњавају на седнице, мало доцније неки су опет изостајали па се преко других или путем телефона извињавали, нгго је, мало доцније, такође изостало. Било је убрзо јасно да се «неки црв» подвукао под кожу «Југословенске акције». Ускоро смо били на трагу шта је по среди, пошто је иста бољка почела да копка и неке чланове — и то важније — и «малог Збора«. У том тре58

нутку били су и остали су компактни само групе «0таџбине» и «Бојовника».

* Овде би, можда, било место да се задржим кратко на др Драгољубу Јовановићу. Са њим је био у добрим личним односима С. Спанаћевић. Једнога дана ми рече да му се чини да би и Драгољуб Јовановић могао да приступи Збору па би било добро да се нађемо с њиме и поразговарамо. Др Д. Јовановић био је већ тада истакнут као вођа једног крила — левог — земљорадника. Састали смо се наколико пута у хотелу «Петроград» на железничкој станици. После првог нашег разговора, који је дуго трајао, и ја сам почео да се надам да заиста може да буде нешто од наше заједнице. Није било питања — а много смо горућих питања дотакли — на коме се нисмо сложили. Говорили смо и о унутрашњој и о спољној политици и свуда смо, најзад, дошли до истих мишљења и закључака. И др Д. Јовановић се обарао свом жестином на наше старе партије које су довеле земљу у ћор-сокак и упропастиле Краљев потез од 6. јануара 1929. године. Све је то за «старо гвожђе», све то има да нестане, једним гласом и акцентом смо понављали и наглашавали. Сложили смо се нарочито што се тиче комунистичке опасности. Због те опасности треба нарочито обратити пажњу сељачком народу и нашу државу изграђивати не на сељачком партијско-класном моменту, већ органски, народски, управо онако како смо и ми то сновали и замишљали. Сложили смо се такође у питањима балканске политике, балканске мисли. До у длаку на том плану слагао се с нашим излагањем др Д. Јовановић . . . На последњем нашем састанку, који је требао да буде и завршни, негде при крају повела се реч о томе ко би требао да води наш заједнички покрет, ко ће му бити на челу. И ја и С. Спанаћевић рекли смо да ми мислимо да то може бити само Димитрије ЈБотић, али смо при том 59

одмах дискретно ставили до знања Јовановићу да би он могао да буде први до ЈБотића, да му ту улогу и част — што се бар нас тиче — можемо указати. Ово наше гледиште, одмах смо приметили, није никако пријало др Јовановићу. Он као да је очекивао да ћемо ми бити срећни ако нам он буде «шеф», «вођа», пође ли заједно с нама. Није ништа одлучно рекао, није формално одбио наше гледиште, тек је процедио неколико речи и направио неке дискретне алузије на побожност, религиозност ЈБотићеву. Пре тога је нагласио извесне његове врлине, нарочито честитост... После овог састанка, четвртог, више нисмо одржали ни један, и од нашег споразума није ништа било. С. Спанаћевић је и даље с времена на време одржавао с њиме лични контакт, али ни њих двојица више о политици нису разговарали. Прешло се некако и међу њима преко свега као да ништа није било. Ја више никада нисам разговарао са др Д. Јовановићем, чак ни срео га више нисам. Заборавих напред да кажем да је у разговорима међу нама било говора и о монархији, и ми смо му одмах рекли да смо непоколебиво за монархију; он од тога није правио никакво питање, чак ни најмању примедбу није учинио. . . После рата, кад је Тито дошао на власт, др Д. Јовановић се нашао заједно са комунистима, био је у њиховој Скупштини. Доцније су га комунисти одбацили и осудили на девет година принудног рада. Доста касније, негде крајем 1940, Љотић ми рече једнога дана да би могао Збору приступити Драгиша Васић. Он је разговарао с њиме па ме пита шта ја о томе мислим. Одговорио сам да је Д. Васић са мном давно «раскрстио», наљутио сена мене и више никад са мном није проговорио кад сам написао негативан приказ о једној његовој књизи. Иначе, ја сам био сарадник листа «Прогрес» који је излазио одмах иза рата у Београду, а чији су власници и редактори били Драгиша Васић, Светислав Протић и Момир Николић. Упознао сам тада Васића, слушао сам за њега да је био храбар 60

борац у рату, лично честит човек, али да је врло амбициозан, сујетан, много осетљив. .. Не знам шта је доцније било, није ми о томе више ништа говорио ЈБотић. Убрзо је дошао несрећни рат и Васић се нашао уз Драж у Михаиловића, у његовом штабу.

* У међувремену нову владу образовао је Богољуб Јевтић. Извесни кругови полагали су и велике наде у њега. И за њега је тада говорено да треба да сакупи око себе «нове људе»! Одмах се чуло и то да се такви «нови људи» могу у већем броју наћи у нашим групама. А кад се већ знало да ће Б. Јевтић добити и вођење нових избора (петомајски избори 1935), онда је оживео црв и прорадио живље у појединим људима из наших група и групица. Богољуб Јевтић спреман је — говорили су нам они који су већ били на путу да ускоче у његов изборни табор, — да нама из разних група Збора дадне, осигура п е д е с е т посланичких мандата. Први су почели да се најосетније «таласају» од «Југословенске акције» Велмар Јанковић, Лука Костренчић, Кабалин, Милан Банић, па и сам председник Штулхофер, а од малог Збора Милан Баџак. Остали прваци «Југословенске акције» Јонић, Вуловић, Грегорић били су прилично резервисани. Од свих колебљиваца и прескакала, Милан Баџак је био најотворенији, најнепосреднији. Своје везивање за Б. Јевтића он ми је овако објаснио: «Ја сам мислио да је нама циљ да улазимо како било у Скупштину. Чим нам се врата отшкрину, да у њу упадамо; иначе ја не могу да разумем нашу политику... !» Д. ЈБотић у име «Отаџбине», «бојовници» и највећи број чланова групе из «малог Збора» одлучно су стали на гледиште да одбију сваку колаборацију са Јевтићевом изборном владом, која је настављала стару политику, и одлучили су да истакну самосталну изборну листу — ако им то власти допусте. 61

Убрзо после прихватања «Основних начела» и «Смер“ ница» одржана је седница око назива покрета. Ми из Збора били смо за назив Збор, али готови да примимо и други назив ако се нађе као згоднији, бољи. «Бојовници» су били још одлучније за назив Збор. «Бојовници» су били за назив Збор нарочито кад су видели да «Југословенска акција» жели на сваки начин да тај назив не буде! Држање «Отаџбине» и Димитрија Љотића лично у прво време није било јасно одређено. «Југословенска акција» давала је неколико предлога за назив, али сваки је, после краће или дуже дискусије, био одбачен. Последњи предлог чланова из «Југословенске акције» био је да се зовемо «Југословенски народни покрет». Те три речи и ништа више! И тај је назив одбачен као недовољан, непотпун. «Бојовници» су све више инсистирали на називу Збор. Ништа се на овој седници није свршило. На другој седници, одржаној у Бријановој улици број 3 морала се донети одлука о називу покрета. Било је већ крајње време. Узео је први реч Д .ЈБотић. Прво је говорио и образлагао шта значи једно име, назив као такав. Онда је почео да брани наш назив и да пледира за Збор. То је био једак од најјачих и најимпресивнијих Љотићевих говора у ужем кругу који сам ја чуо. Рекао је о Збору, о речи з б о р и оно што смо ми, његови «кумови», могли само да наслутимо. Говорио је из дубине душе и срца. Ми смо били срећни. Влатко Фабијанчић, који никако није трпео Јонића (који је правио главну опозицију називу Збор), био је пресрећан и само се смешкао, слушајући Љотићева излагања и објашњавања. Ни Фабијанчић, извесно, није знао оно о Збору, о појму з б о р, што нам је те вечери изнео Д. Љотић. Док је Љотић говорио, владао је тајац. Закључак је био једногласан: покрет има да се зове Југословенски народни покрет — ЗБОР. Неко је добацио: тиме се удовољило и предлогу «Југословенске акције» и гледишту «Збора» и ставу «Боја». Истина — тихо је рекао Д Љотић. Тако смо, уједињени, добили назив ЗБОР. 62

Сад је било на дневном реду бирање воћства. У воћство покрета, као главни, изабрани су: једногласно за председника Димитрије В. Љотић; за 1. подпредседника: др Јурај Коренић, за 2. подпредседника: др Кандаре, за генералног тајника: Велибор Јонић. Осим Љотића ни један није биран једногласно. После овог отпочео је рад у првом реду на обједињавању свих снага и свега што смо имали. Од стране воћства пошли су у унутрашњост делегати који су имали задатак да објасне пријатељима у земљи какав се крупан корак учинио уједињењем сродних група у један јединствен покрет. Даље, међу првим корацима, објединила се наша канцеларија. У Београду су своје дотадашње канцеларије напустили «Југословенска акција» и мали Збор. Сви су се сјатили најпре у Бријанову број 3, а доцније у Крунску улицу. У исто време отпочео је рад и на обједињавању наше штампе. Неке смо листове одмах обуставили, међу осталима и часопис «Збор», а на друге смо се са више снага бацили, на пример, «Отаџбину» која сада постаје главни и водећи орган покрета. Постајући главним органом целог, уједињеног покрета, «Отаџбина» је знатно порасла у тиражу, а и по формату. Сада она излази на осам страна, место на четири, како је излазила пре уједињења. У «Отаџбини» пишемо многи, са потписом или без, али водећу, главну реч и даље држи Д. Љотић. Уз Д. Љотића у «Отаџбини» је др С. Иванић један од најнеуморнијих сарадника...

ИСТУПАЊ Е НА ПЕТОМАЈСКИМ ИЗБОРИМА

Кад су расписани нови избори, одмах се бацамо на рад да се појавимо пред јавношћу. За нас није била лака ствар истаћи листу и повести изборну борбу. Избор63

ни закон био је тако компликован, толико тежак, имао је толико разноразних смицалица да се сматрало управо надчовечанским напором дати, поднети само листу кандидата и потврдити је на суду ако ниси имао власт или јак ослонац међу бирачима и знатна материјална средства. Ми нисмо имали ништа. Били смо опозиција, власт нас је гонила — и то знатно више но Мачекову опозициону листу (листа Удружене опозиције), средстава нисмо имали, а наша снага у народу била је, обзиром на друге две листе, владину и Мачекову, и с погледом на чишеницу да смо се тек појавили, исувише мала, такорећи кап у мору! Али, решили смо, да листу истакнемо, да је потврдимо и да за њу спроведемо агитацију и изиђемо на биралиште. Веровали смо да ћемо, упркос свему, успети. Вера нам је била огромна и само таква вера могла је да услови оне управо невероватне напоре и жртве које смо чинили да се први пут у изборима афирмишемо. Није нам било стало до мандата; онима из наших редова, којима је до тога било стало, пошли су уз Јевтића, односно уз владину листу. Али, као сигурно смо рачунали, да ћемо достићи такозвани количник од 50.000 гласова, а у том случају био би изабран за народног посланика носилац наше листе, Д. Љотић, и, можда, још који уза њ. Нама је било важно да Љотић уђе, на нашој листи, у Народну скупштину. Међутим, то режиму никако не би по вољи било. «Мрачне силе», које су још од почетка имале страх од Д. Љотића, учиниће све, па и фалсификате, брисање десетину хиљада гласова палих за листу Збора, само да не би Д. Љотић ушао у Народну скупштину и у њој повео борбу, само како је то он знао и умео. Најзад, добили количник или не, нама је било важно да ове изборе користимо да нашу мисао, да наше тежње народу широм земље обзнанимо. За ово боља нам се прилика није могла пружити. Пре поласка на изборе пријавили смо на одговарајући начин покрет властима — легализовали смо се. Почели смо да пишемо пријатељима у земљи и дајемо у64

пуства у вези претстојећих избора. Наша је штампа почела да пише о изборима и њиховом значају, специјално с погледом на самостално истицање наше изборне листе. Листу опозиције сачињавала је удружена опозиција (из Србије демократи, земљорадници и један део «старих» радикала) заједно са Хрватском сељачком странком и Самосталним демократима. Овој се листи прикључила и Народна странка С. Хођере. То је била врло јака листа, са старим партијама, добро укорењеним у свим крајевима земље. Владина листа, као и свака владина листа у ери после 6. јануара, имала је уза се цео државни апарат, сву силу власти и државне касе, диспозиционе фондове и друга материјална средства. Тако се зборашка листа нашла између два велика и тешка жрвња. Листа Боже Максимовића није имала значаја. Из почетка влада нас није много гонила. Њезини људи, нарочито они што су руководили изборном канцеларијом и пропагандом (у овој је био једна од водећих личности Добросав Јевђевић) нису уопште веровали да је Збор у стању, под овако тешким условима, са својим слабашним снагама и без икаквих средстава, саставити листу коју би морао да одобри суд. Доцније, кад су видели да ћемо ми ипак по предвиђеном закону дати своју листу, влада је отпочела са шиканама, које су се особито одражавале у унутрашњости, у првом реду тамо где су биле шансе листе Збора јаче, било с погледом на број присташа било обзиром на истакнуте личности. Свакако да су ове шикане често, и без посебних инструкција владе, вршиле локалне среске и општинске власти под притиском и уз садејство владиних кандидата, њихових кортеша и присталица. Имали смо у појединим крајевима тешкоћа и са Удруженом опозицијом, са њеним кандидатима и присталицама који су нам вршили разне сметње, чак каткад и терор. И комунисти су водили борбу против наше листе, 65

али они тајно, мучки, камуфлирано, преко других, индиректно. Може се рећи да је Збор, одмах по своме оснивању, стекао велики број симпатизера из свих крајева Југославије. Све су то били угледни људи са ауторитетом. Та популарност Збора долазила је отуда, што су људи очекивали да се један сличан покрет појави, јер им је био досадио онај нездрави политички живот. С друге стране, личност Димитрија Љотића давала је гаранцију да се ради о једном озбиљном и поштеном покрету. Породица Љотић је више од један век била позната у историји Србије. Министровање Димитрија Љотића, иако сасвим кратког времена, оставило је у јавности најлепше успомене. О њему су се и пре оснивања Збора причале анегдоте које су га приказивале као изузетну политичку личност. Па ипак ови многи симпатизери нису се могли одлучити да приђу Збору. Стајали су по страни, одобравали све што је Љотић говорио, у друштву најлепше се о покрету изражавали, али су остали у резерви. Треба знати да су то били људи који су се ангажовали на разним странама, па чак неки и у неутралности, па су се плашили да се издвоје из свога круга. Љотић се једанпут у своме говору осврнуо на те симпатизере, па је рекао: «Ј1ако је нама са противницима изићи на крај. Када нас нападну ми се бранимо, како умемо и како можемо. Али како ћемо с онима који нам одобравају, аплаудирају, каж у да смо потпуно у праву, али, кад треба да иду с нама, они се повлаче. С њима је тешко, јер не знамо шта да им кажемо кад они чак и пред другима о нама најлепше говоре. . .» Великим бројем симпатизера може се објаснити и потврда листе у свим срезовима Југославије. Многи истакнути људи, иако су припадали разним партијама, нама су излазили у сусрет и помагали да испунимо одређен број бирача, мада то они не би учинили ни за једну партију којој не прападају. Истицање наших листа (све ове ствари су ми добро познате пошто сам ја у овим изборима руководио це66

лом акцијом око састављања зборашке листе) најлакше је ишло у Словенији. Тамо су цео тај посао примили на се припадници из бивше групе «Бој». Они су у двадесет и неколико срезова истакли као кандидате све своје истакнутије људе — само њих неколико остали су пасивни. Од бивше «Југословенске акције» у Љубаљани се кандидовао др Кандаре. Иначе «Бојовници» се нису мешали у крајеве изван Словеније, Дравске бановине, и све трошкове око избора за њихов сектор они су сами сносили. Најтеже нам је било поставити листе у извесним крајевима Босне, у Црној Гори, у Јужној Србији, па онда у Савској и Приморској бановини. У Србији и Војводини постављање листа ишло је понајлакше, нарочито у појединим окрузима и срезовима (као Смедеревски, Младеновачки итд,). Сваког среског кандидата морало је предложити 30 пуноправних бирача, а уз кандидата, као носиоца листе, морало се наћи још и два заменика. Међутим, у много срезова нисмо имали никога свога, а сви су срезови, по изборном закону, морали бити комплетно испуњени. Кад су противници са обе стране видели да ће нам ипак успети састав листе, они су и ово радили: предлагаче наше листе или заменике — па чак и поједине кандидате — подговоре, застраше па и потплате да се одрекну наше листе, да откажу потпис, и то у последњем тренутку. Тада смо морали да јуримо, да молимо друге људе, често непознате, да нам помогну да с њима испунимо ову формалну страну, како би могли да легализујемо листу. Као и у другим изборним стварима, и овде су вршене разне уцене, корупција итд. од стране оних који су имали власт и материјална средства. Разуме се ми смо били жртва. ЗАШТО СЕ БОРИМО

Под овим насловом Д. Љотић је написао наш изборни проглас. Објавили смо га одмах на уводном месту у 67

нашим листовима и посебно умножили га као плакат у десет хиљада примерака. Овај проглас ЈБотићев за нас је био и путоказ и програм, наша магна карта. Историјски посматрано, то је био најоригиналнији југословенски изборни проглас који смо од 1918. па до тада имали, а ни доцније га таквог није било. Изборни партијски прогласи обично имају ефемеран значај, они обухвате један кратак период, један час, они дискутују и полемишу са једном моменталном политиком, осврћу се на стање које је ту сада. Љотићев изборни проглас, о коме је реч, може да вреди и за деветнаеети и за овај наш век, а важиће и за будући век, уколико наш народ не буде искорењен, било биолошки било духовно и морално. Тај је проглас испуњен трајним истинама, програмским тачкама државне политике, саветима, упуствима за старање око једног народа и друштва за сва времена. Ту нема оних уобичајених, овешталих демагошких фраза, хвалења своје странке а куђења туђе, противничке, нема обећања и «кађења» бирачима и ласкања — што је све карактерисало изборне прогласе свих наших партија. То је нешто сасвим друго, то је потпуно нов, нечувен, незапамћен код нас речник и начин изражавања од стране оних који стоје на челу једне партије или покрета и улазе у изборну борбу. Отворено, смело, поштено се ту каже шта се хоће а шта неће, јуначки се говори о томе шта ваља а шта не ваља, а према бирачима се наглашује снажно крилатица: ми не тражимо гласаче, бираче, јер то спада у «гласачку плеву», већ ми желимо и тражимо да с нама пођу борци и јунаци. Не тражимо и не призивамо к себи оно што ће с нама ићи до биралишта, до првих избора, а доцније, раније или касније, напустити нас и наш пут, већ тражимо оне који ће с нама, овим путем кад пођу, ићи до краја, док се не извојује борба, док не победи мисао у народу која ће омогућити исправљање и учвршћење државе, која се данас налази у тешкој кризи... «Доста је у нашој шеснаестогодишњој историји* — овим речима 68

почиње проглас «Зашто се боримо» — «било безначајности програмске и неодређености, цењкања и погађања, продаје и куповине. Са осталим честитим светом осећамо да се с таквим радом мора престати. Мора се поћи новим путем .. .»7) Како овај изборни проглас рељефно излаже извесне основне мисли, поједина суштинска гледања Д. Љотића и Збора, како га је он надахнуо и водио, нека места из њега навешћемо овде. «Боримо се» — каже се ту — «пре свегаза д р у к ч и " ј е (подвлачења су писца ове књиге) схватање политике. У народу је ова реч добила значење нечег лажног, љигавог и прљавог. Политика је — почео је народ већ одавно мислити — каљуга у задњем делу сељачког дворишта, која је сељачком газдинству потребна, али нити је чиста нити је пристојна ствар. Прва последица таквог схватања била је у томе што је огроман број честитих људи мислио да му у политици није место, као што чисти и пристојно одевени људи гледају да ни близу поред каљуге не пролазе. Друга последица таквога схватања била је да је онај број честитих људи, који се ипак нашао у политици, био преплављен и надкриљен од оних по чијем је раду народ и донео овакав суд о политици. А трећа најтежа последица оваквог схватања била је: полако али стално умањивање народне м о р а л н е главнице. Народ је губио веру у старе моралне вредности. Отпочела се честитост и лична исправност сматрати препреком за напредовање у животу. Пре овог времена, у љутим борбама, народ је дошао до уверења: ,Правда држи земљу и градове’. Сад пак, гледајући безакоње и неправду, не зна више шта да мисли. Пре овог времена народ је дошао до уверења у мукама и сиротињи: ,Боље ти је изгубити главу, него своју огрешити душ у’. Сада је пак, гледајући толике јавне и бестидне примере, народ отпо7) Цео проглас «Зашто се боримо» објављен је и У књизи Д. В. Љотић: «У револуцији и рату», издање «Искра», 1961, стр. 14-18.

чео да веруЈе да Је раниЈе грешио што се подсмевао Циганину коме је црн образ а пуна торба. Пре овог времена, у љутим борбама, народ је дошао до уверења и то кроз уста једног великог песника и изразио: ,Јунашто је цар зла свакојега’. Сад је пак, гледајући кукавичлук, отпочео да верује да је опет грешио што је као подсмешицу говорио: ,Покорну главу сабља не сече’. «Из оваквог наопаког осиромашења настало је ослабљење на горе. Сав јавни живот — не само држава и државна управа — полако и стално допадао је у руке: горим, а не бољим, слабијим, а не јачим, неспособним, а не способним. ..» Да би се стало таквом стању на крај, Љотић у прогласу тражи: «Мора престати веровање да је политика брлог и каљуга, мора престати схватање да је политика уживање и пировање. . .» И какву политику тражи Д. Љотић, шта је п о л и т и к а по његовом схватању: «Мора настати широм нашег народа схватање да је политика м у ч н а б о р б а и ч а с н а с л уж б а, у којој се не може уживати а још мање богатити. ..» А да би се то постигло «за власт се мора везати таква одговорност, да сви слабићи и кукавице, сви неваљалци и користољубци, као некад с фронта, побегну у позадину, где им је и до сада било место». Ето, т о ј е п р а в а и о с н о в н а мисао наше борбе — каже Д. Љотић. Потом се у изборном прогласу каже: «Боримо се за општенародну и државну политику, а против политике странака, котерије и клика. Дошло је дотле да се ни једна ствар у држави није решила без препоруке и заузимања странке. Права су добијана не по закону, већ по препорукама утицајних. .. Широм земље наше овакво управљање посејало је огорчење и незадовољство. То је семе отпочело да доноси плодове. Данас наш народ, благодарећи оваквој управи, није довољно уједињен и окупљен». 70

| (

«А ми смо за народно јединство» — каже Љотић. Међутим, наставља се у прогласу, одсустно праве народне и државне политике — каква се у Југосланији спроводи — «од ј е д н о г ће народа направити в иш е народа. А права и стална општенародна политика би од више народа током времена направила један народ. То треба да знају сви којима је стало до јединства народног и државног. Југославија је као огроман брод на који се укрцало 15 милиона путника и то не од једне станице до друге, већ од рођења до смрти — и то не само они, већ и гробови њихових предака и колевке њиховог потомства. Руководити тим бродом и судбином њихових путника, пазити га од ветрова и бура, чувати га од судара и скривених стена, обезбедити том огромном броју путника мир, правду и благостање, јесте задатак општенародне и државне политик е .. .» У прогласу »Зашто се боримо» Љотић је заузео став и по питању привредне и друштвене политике. Он ту каже: «У друштвеном и привредном погледу ми се боримо да народ узме с в о ј е послове у с в о ј е руке. Сад је народ у том погледу као недорасли малолетник — коме је старалац држава. А ми тражимо прво, да се у овом погледу о п ш т а н а р о д н а државна политика не замишља и не изграђује без а к т и в н о г учешћа представника народног сталешког уређења. . . Народне снаге се не могу развити ни у друштвеном ни у привредном погледу док народ не стане на с в о ј е ноге и те послове не узме у с в о ј е руке, док и ту не буде испуњено начело самопомоћи. Држави припада над свим тим огромним подручјем право надзора у оквиру друштвеног и привредног плана, а тиме и право одређивања међусталешких односа. У овом погледу се још боримо да се државна политика не раздвоји од друштвеног и привредног народног живота.. .» То је све писано и штампано у пролеће 1935. године У низу других написа пре тога — као, уосталом, и ј

71.

«Основним начелима» и «Смерницама» — Љотић је ис т е мисли заступао, исто је говорио и писао до последњег дана свога живота. Са прогласом «Зашто се боримо» Љотић је први пут изишао пред најширу јавност, обраћајући се ц е л о м народу Југославије.

У ИЗБОРНОЈ АГИТАЦИЈИ Димитрије Љотић није морао да иде у своје Смедерево и у округ Смедеревски да тражи «бираче». Народ из тога краја, који је његов живот, његов рад, његово држање и понашање у разним згодама и незгодама годинама из непосредне близине посматрао, био је у огромној већини, листом иза њега. Људска личност Љотићева показала је да се и у рођеној средини може бити «пророк»! Ма на којој би се он листи кандидовао, највећи број бирача из округа Смедеревског пошао би за њим — то се показало и раније, то ће се доказати и на петомајским изборима. Пошао сам у «изборну турнеју» са Љотићем кроз Босну, Херцеговину и Црну Гору. Ово наше путовање потрајало је око петнаест дана. Било је то почетком пролећа 1935. године. Студен је још владала. Путовали смо неким малим аутомобилом, а возио нас шофер Ж ика из Смедерева, који је доцније, у рату, био добровољац. Једва смо прешли Романију. Снег је био огроман. Неколико километара морали смо да у ауто упрегнемо и себе и волове да би га извукли. У Сарајево смо стигли са великим закашњењем. Наш збор од стране пријатеља био је заказан за много раније и сад су наши пријатељи, који су нас дочекали, морали поново да се «разлете» и да јаве да смо ипак дошли и да ће се збор одржати у сали хотела «Централ». Наших субораца у Сарајеву је могло бити тек једна десетина, али су се они потрудили да скупе доста слушалаца. У брзо је сала била дупке пуна радознале публике, ма72

хом из круга интелигенције, а било је прилично представника од разних партија из сарајевске чаршије. Било је нешто и младог света. У ово време у Збору је било врло мало омладине; омладина је похрлила у редове Збора кад су се прочули глас и личност Димитрија Љотића. Нешто је омладинаца раније било код «бојовника» и «Југословенске акције», у малом Збору ни једнога! На збору у Сарајеву, првом у овој турнеји, говорио је само Љотић. Говорио је дуго, објашњавао је, по његовом обичају, најпре општу ситуацију у свету, онда нашу државну и народну кризу, па је прешао на узроке који су изазвали појаву и оснивање Збора. С погледом на предстојеће изборе, говорио је у духу нашег изборног прогласа и први пут, овде у Сарајеву, отворено је подвукао да ми нисмо пошли у изборе да сакупљамо гласаче и бираче, већ да тражимо борце, који ће нашу мисао разумети, прихватити у срцу као своју мисао, и онда, заједно с нама, борити се за њено остварење. Говорник — предавач саслушан је са највећом пажњом, није се чула ни најмања упадица, а било је на више места одобравања. Крај Љотићевог говора био је поздрављен бурним аплаузом. Присутни слушаоци су нарочито одобравали она места из говора у којима је он критиковао нашу партијску, котеријашку и кликашку «политику» и корупцију. Ова излагања и критиковања Д. Љотића наилазила су на пуно одобравање у свим местима, на свим конференцијама и зборовима. Очигледно је било да је и народу било дозлогрдило партијаштво и да су сви људи из народа чекали неки излаз из ћор-сокака у који нас је то партијаштво било убацило. У истом говору у Сарајеву, Д. Љотић је говорио и о случају 6. јануара 1929. године и указао је на разлоге што је 6. јануар промашио. И та су места била потпуно схваћена и одобравана од стране публике.. . Из Сарајева кренули смо пут Херцеговине. Прва станица нам је била Коњиц. Одржан је велики збор у соколској сали. Било је ту много и муслимана и Хрвата 73

и Срба (поред Љотића, овде смо још говорили др Г. Круљ и ја). Публика је била, по свом саставу, прилично друкчија од оне у Сарајеву: у Коњицу су дошли «мали» људи, малограђани, трговци, занатлије, радници, сељаци из околних села. Љотић је говорио супггински исто што и у Сарајеву, само што је своја излагања прилагодио слушаоцима, да би га боље разумели. Осетивши средину, осетивши друштво у коме се нашао, Љотић је опчарао слушаоце. У изборној агитацији они никад досад нису слушали ни чули оваквога говорника — рекло ми је после неколико познаника. Задржали смо се и у Мостару, потом смо кренули преко Невесиња, Фојнице, Гацка, Билеће, Требиња, до Ластве, а одатле смо ушли у Црну Гору. Свуда је народ са највећом пажњом и одобравањем слушао излагања Д. Љотића, који је био увек главни, а често и једини говорник. Овде ћу се задржати само на још неколико момената које сам доживео на овом путу. У Невесињу је Љотић говорио како га дотле никада чуо нисам. Он је, разуме се, знао за јуначко Невесиње, за «Г1ушку невесињску», успут нам је цитирао Алексу Шантића «пусто ли ћеш бити Невесиње равно», помињао је многе српске јунаке, устанике херцеговачке, знао је за сва страдања у време првог светског рата српског народа из овог нашег кршног краја, Босну и Херцеговину уоггште познавао је као ретко који политички човек из Србије, можда само са изузетком Стојана Протића. Скуп у Невесињу био је такође велик. Дошли су и многи са села. Као да је пао у велики занос, подигавши главу, Љотић је почео да з б о р и, а не да говори. Поздравио је прво Невесињце као јуначки сој и онда им, на њихов начин, казао све оно што се налази у изборном прогласу «Зашто се боримо». Запазио сам, а то су ми и други рекли, Љотић је овде у Невесињу говорио нашим правим српским херцеговачким нагласком, кресао је, секао је, гуслао је. Учинило ми се чак да је много речи изрекао и ијекавски. На путу од Коњица па до Невесиња, у разним контактима са 74

појединцима и групама из народа, Љотић је просто упио у се начин говора овог народа (Љотић је имао врло добар слух) и говорио му је не само из душе и срца, већ и из устију његових. И даље, свуда нас је народ са пажњом слушао. Свуда су људи одобравали оно што им је излагано. После наших састанака, конференција и зборова, људи су говорили да још нису слушали од стране једног политичког човека овакву реч какву им је казивао Љотић. Он није никога лично нападао, ни из владе ни из опозиције, а то је већ било нешто непознато у изборним кампањама. Обичај је био: чим се неки кандидат или агитатор попење на говорницу, прва му је да оспе паљбу на личности противничких кандидата, на њихове пријатеље, главешине, шефове, присташе. Партијски зборови били су стереотипни, испуњени уобичајеним фразама и ординарном демагогијом, пуни међусобних личних оптужби. Ретко се када чуо неки начелан говор, ретко је запажен начелан став оног који се препоручује бирачима. Љотић је сасвим друкчије говорио. Он је износио догађаје у свету исто онако као да се не ради о скорим изборима, као да није ангажован у изборној борби уопште. «Наше је» — говорио би он - • «да вам изнесемо голу истину, да вам прикажемо стање онако како га ми видимо, наше је да се трудимо да уклањамо маглу која нам видике заклања како би сагледали стварност. .. Кад народ буде могао да види истину о положају у коме се налази, он ће се сам знати лакше да опредељује. . . Немојте мислити да смо ми дошли међу вас да нешто од вас тражимо, нисмо се ми прихватили овог посла да сакупљамо гласаче како би дошли до власти и до свега оног што власт код нас собом доноси. Нама до тога није. Да нам је било до тога, ми смо то могли имати без велике муке. . . По неки је од нас могао да буде биран за послапика да се такорећи и не појави у срезу у коме је његова кандидатура истакнута. Међутим, нама није до тога. Ми смо изабрали други, много тежи пут, пут разних препрека и тр75

њем посут. На то скрећемо пажњу бирачима и унапред им све ово кажемо да од нас не очекују што су многи од других својих кандидата досад очекивали, а понеки и добијали од својих изабраних посланика . . . Нисмо ми за гласаче, ми смо за борце, те ми тражимо, јер су они потребни да војују велику и тешку битку за добро Краља, народа и државе на дугачкој стази коју смо добровољно и свесно одабрали. ..» «Поштено говори, брате!» То је била реакција многог од присутних који би овакве мисли саслушали. Овакви и слични узвици и примедбе чули су се нарочито на страни «малог» човека, код сељака, радника, занатлија. Једино би на оваква излагања гунђали партијски кортеши, ђилкоши и њихови кандидати и заменици, као и њихова најближа котерија и клика. Али ни ови се обично са својим гунђањем не би смели одмах да појаве. Осетили би они добро расположење већине присутних (на наше зборове долазили су присталице свих партија и кандидата, како владиних тако и оних из опозиције). Док је збор трајао, ретко би се јавио који од «протестаната», а кад би се и јавио, био би одмах ућуткан од већине. Тек пошто би ми отишли, незадовољни би почели да развијају своју отровну интригу: да поново замуте видике пред очима народа, јер њима није било ништа опасније но да народ види јасно положај и њихову слику у том положају, а Љотићеве речи водиле су свет право томе. .. Кандидати по срезовима и њихови трабанти знали су добро да листа Збора не може добити неке веће бројеве гласача. У великом броју срезова, као што је већ речено, ми нисмо имали никога свога, нисмо имали чак ни личност за среског кандидата и његовога заменика (морали смо са стране ове постављати), а камоли каквих присталица који би по сваку цену ишли за нашом листом. У знатном делу државе, наша се мисао није ни знала, једва се за њ у и наш покрет нешто чуло, па и уколико се чуло било је то још увек нејасно и неодређено. Али, ево, опет смо ми представљали опасност за 76

кандидате, и владине и оне из опозиције. Зашто и како то? Ево зашто и како: На изборима од 5. маја 1935. године било је мноштво кандидата. На обема другим, великим листама (владиној и оној удружене опозиције) било је у појединим срезовима, на истој листи, по два, три па и више кандидата. Сваки од њих радио је да он лично буде изабран на листи за коју се «везао». Антагонизми између оваквих кандидата са једне исте листе (то је било нарочито карактеристично за владину листу) били су често кудикамо већи но антагонизми између кандидата са једне и друге листе. «Једномишљеници» политички гонили су се, међусобно нападали, један другом подваљивали, један другом замке постављали, више него политички «неједномишљеници», но кандидати супротних листа, владине и опозиционе. Нигде се јаче није изражавала сва наша политичка безначелност, сва наша «демократска» беда, уствари борба око личних, себичних, котеријашких и кликашких интереса као у овом случају. До чега смо били дошли и како смо ниско били пали, довољно је било само ове хајке посматрати. Срески кандидати, овако међусобно закрвљени, а зависни од гласача, бојали су се сви, и сваки опет понаособ, за себе, да им наша листа, мала, скромна, не отме, не отргне по неког бирача, да га ми, из ината ако не и из дубљих разлога, привучемо своме кандидату. Један гласач, придобијен од неке кандидатске листе за нас, могао је да избије посланички мандат из руку дотичном кандидату и индиректно уручи га оном другом или трећем, његовом личном противнику, боље рећи конкуренту («конкурент» је боља реч овде, јер је све то била једна ординарна трговина, шпекулација!). Да наведемо један карактеристичан пример: У Гацку, у Херцеговини, на нашем збору присуствовало је око стотину лица. Ми у Гацку нисмо имали ниједног присталицу, бар нисмо ни једнога познавали. Кандидата смо довели са стране. То је био Гаврило 77

Албијанић, родом из Гацка, али настањен одавно у Сарајеву. Он је у Гацку имао нешто родбине, али ни толико да би се листа могла предложити. На наш збор су дошле присталице — отприлике пола и пола — из крила једног и другог владиног кандидата, који су се страховито међусобно носили, позавадили су се лично, само што се још нису за косе јавно чупали. На нашем збору била су присутна оба та кандидата, наравно нису седели један до другога. Говорио је на скупу само Љотић. Говорио је мање више исто и једнако као и свуда пре Гацка. Рекао је отприлике: «Ми знамо да овде код вас нема шта да очекујемо. Ми овде не тражимо гласаче. Желимо и хоћемо само нашу мисао да посејемо, да се за њ у чује и зна, па кад дође време да та мисао сазре, онда ћемо ми опет доћи овде...» Те су мисли имале — приметило се — повољног, топлог пријема код већине присутних. То су запазила и оба крваво завађена кандидата, па су одмах преко својих кортеша и лично почели да ометају говорника. Доцније, у разговору са једним од тих кандидата, на моје питање зашто је било потребно да нам се овде прави и најмања сметња кад је нама сасвим јасно да ми у овом срезу немамо шта да очекујемо и кад је то са трибине отворено речено (речено је било чак и то да не гласају за нас!), дотични кандидат нам је одговорио следеће. «Знамо ми да ви овде нећете за вас добити. Али, ако мени случајно откинете само један глас, онда може мој противник да добије мандат, а не ја!» Исто је мислио и исту је рачуницу имао у виду и други кандидат. Стога су оба ометали Љотићев говор. То је било и таква је била онда наша политичка начелност, путем такве «демократије» хтело се да се учврсти држава и усрећи народ!. . . Из Гацка пошли смо у Билећу, где смо одржали такође састанак, па смо дошли у Требиње где сам свршио посао око моје кандидатуре (био сам срески кандидат и за Невесиње). 78

За Црну Гору ишли смо преко Ластве, Корјенића, за Никшић. У малом дивном месту Ластви задржали смо се. Јавио сам мојим пријатељима, мојим драгим најужим земљацима (ту сам свршио основну школу, ту ми је отац био свештеник од 1900. до смрти на вешелима године 1914) да се скупе, да се видимо и да нас чују. Жандари су забранили јаван скуп, збор, али су нас ипак неколико десетина сељака сачекали на цести, пред самом Лаством. Тек што смо се поздравили, дошла је жандарска патрола и тражила да се растуримо, јер «нисмо пријавили конференцију!» Народ се бунио, али није помагало. Дошли смо на друм и ту је ЈБотићу пошло за руком да сакупљеним сељацима каже неколико речи. И ја сам хтео нешто да кажем, али су ми жандари забранили. У тој гунгули пошло је за руком честитом сељаку Обрену Средановићу да каже на овом скупу неколико речи: «Чули смо за вас, господине ЈБотићу. Чули смо за вас да сте честит и праведан човек и зато вас поздрављамо у нашој средини па иостали ви или не постали народни посланик или министар! И желим да вам у име овог народа овде кажем само једно: нама није криво кад добијемо м а л и дио, већ кад добијемо к р и в и дио!» Ове једноставне речи оставиле су на све дубок утисак. Сури крш овог сиромашног краја Херцеговине дао је у првом светском рату стотине и хиљаде јунака и мученика, бораца добровољаца на Солунском фронту и иначе у ослободилачкој борби. Овај крај, у чијем смо се средипггу ми у том часу налазили, чији су сухи, коштуњави, од сунца препланули сељаци били овде присутни — нарочито је много страдао. На стотине побијених, преко педесет обешених, на стотине интернираних, са мноштвом опљачканих, порушених и спаљених домова. ЈБуди су били поцепани, у старим ритама, слабе обуће, по целој својој спољашности изгледали су много јадно и бедно, убого. . . И стога речи оног домаћина, изговорене нам као поздрав при растанку, имале су још јаче, још болније дејство на наша срца. Ослобођена земља, њени у79

прављачи, нису чинили како ваља да се овај народ подигне и оспособи за бољи и људскији живот. И на овом примеру, као и на толиким другим које смо могли да уочимо путујући разним крајевима у овој изборној борби, осведочили смо се да имамо право што говоримо да је дошло последње време да се покуша све, да се учини све како би се тргли из чаме у коју смо запали и да се вратимо са странпутице на коју смо заш ли... Љотић је био дубоко импресиониран кратким говором мога Корјенића, Обрена Средановића, и по повратку у Београд написао је поводом његових речи диван чланак у «Отаџбини». У Никшићу смо се кратко задржали. Тада, у пролеће 1935. године, у Никшићу није било оне снажне омладинске зборашке групе; она ће нешто доцније стасати. Кад смо стигли у Подгорицу, нашли смо се одмах са Марком Даковићем. Он је у то време био најпопуларнија, много поштована и вољена политичка личност Црне Горе. Он се тада, додуше, није активно бавио политиком. Убрзо разочаран послератним развојем догађаја, он се повукао из политичког живота и остао је по страни. Даковић нас је заиста срдачно примио и с нама је, за време нашег боравка у Подгорици, у неколико наврата разговарао. С њиме и са његовим најужим друштвом били смо такорећи нераздвојни. Према Љотићу Даковић је имао очигледно велике симпатије и истинско поштовање. Они су дуго и насамо разговарали и како ми је Љотић доцније рекао у свему су гледали једнако на ситуацију у нашој земљи. Обојица су делили исте бриге и исте зебње обзиром на општи развој догађаја. Обојица су имали исто мишљење и о неваљалом раду наших партијаша и највећег дела наших политичких људи. И Даковић и Љотић били су истог гледишта да се мора нешто предузети, и то хитно, да се спасе народ и држава од пропасти којој се све брже срљало. Само, на жалост, Даковић више није хтео да изиђе из свог пасивног става. Он као да је био толико 80

разочаран да га је сваки јавни рад одбијао. Љотић је покушао да га убеди да управо он, Марко Даковић, не би смео да остане скрштених руку баш у ове дане, али није у томе успео. Један заједнички пријатељ и поштовалац М. Даковића и Д. Љотића предлагао је Даковићу да се, обзиром на његову популарност у народу, кандидује на листи Д. Љотића. Даковић је одгоеорио: «Свет верује да сам популаран, и то чува државу. А ако бих изишао на изборе, па изгубио, изгубила би држава. Стога је боље да се не кандидујем». На конференцији коју смо одржали у Подгорици, а којој је присуствовао већи број грађана, из свих друштвених слојева, нарочито интелигенције, припадника свих странака, говорио је опширно Љотић. Конференицији је, разуме се, присуствовао и Марко Даковић са најужим кругом својих личних пријатеља и једномишљеника још из ранијих времена. Било је на конференцији и више кандидата са листе владине и удружене опозиције. Љотић је говорио углавном као и свуда другде где смо се задржавали и одржавали скупове и конференције. У више наврата присутни су видно одобравали Љотићевим излагањима, а на крају предавања био је поздрављен аплаузом и честитањима од већег броја присутних слушалаца. Из Подгорице требало је кренути за Цетиње. Тамо смо још мање имали неког познатог но и у Подгорици. Уопште у целој Црној Гори био је веома тежак проблем за нас да поставимо своју листу. Ту нам је помогао Марко Даковић. Он је својим личним добрим пријатељима у Цодгорици, на Цетињу, у Никшићу рекао и поручио да нам омогуће истицање листе. То је за нас била не само велика помоћ, но и драго признање и особита пажња, јер је то долазило од стране Марка Даковића. Марко Даковић био је чувен по свом родољубљу и честитости и свак је могао да зна да он не би давао овакве препоруке за једну личност ако је не би поштовао и кад не би напоре те личности за народну ствар ценио. То би он учинио утолико мање што се, како већ 81

рекосмо, није хтео да меша ни у какав политички рад, а избори и изборна борба — то је свакако политика. Како смо још истога дана по напуштању Подгорице (у вече) морали да одржимо конференцију на Цетињу, а пошто нисмо знали како ћемо сакупити бар најман.и број слушалаца, то нам је и ту Марко Даковић помогао. Написао је писмо свом личном пријатељу, судији Вукотићу, да нам он буде на руци у организовању конференције. Кад смо дошли на Цетиње, одмах смо се нашли са Вукотићем, дали му Даковићеву поруку и за најкраће време могли смо да одржимо конференцију у дупке пуној сали «Гранд хотела». У сврхе заказивања ове конференције на брзину смо у једној цетињској штампарији одштампали један мали летак и преко једног дечка растурили га по улицама и локалима. Поздрављајући се са Даковићем, који нас је испратио до аутомобила, он ме позвао мало у страну и показујући ми на Љотића, рекао ми ове речи: «Овог човека добро да чувате, да га чувате као очи у глави. То је још једини политички човек из Србије који може допринети спасу народа.. .» Ове последње речи из устију Марка Даковића, кога сам ја дубоко поштовао од моје најраније младости — као и сва некадашња наша национална омладина — биле су за мене најмилији, најдрагоценији доживљај са целог овог пута. Њих сам се чешће сећао и оне су ми увек говориле да смо нашли правог човека који ће оваплотити наше тежње и идеале и који ће их најбоље и најдостојније носити кроз сву борбу која нам је предстојала. По повратку за Београд са ове изборне турнеје захвалио сам се писмено на свему Даковићу. Њега више никад видео нисам. Карактеристике ради, сматрам да треба да наведем овде два случаја која су нам се десила у Подгорици и на Цетињу. И по њима ће се видети какве су тада биле наше политичке нарави и шта се све радило у кругу наших политиканата и кандидата за нашу јадну «активну» политику. 82

Црви случај је са Милошем Рашовићем. Са њим ме је упознао С. Спанаћевић и он га је увео у мали Збор. Био је тада чиновник Министарства спољних послова, у првом светском рату се истакао као јунак, био теже рањен и добио је више одликовања за храброст. Спанаћевић ми је говорио да с њиме можемо да рачунамо као са сигурним, ваљаним чланом покрета. Рашовић је долазио на наше састанке, учествовао је на договору у Јагњилу, био је члан једне «петорке» и давао за нашу покретну благајну врло висок месечни прилог: 500 до 1.000 динара. Он је то чинио и пре и после уједињења појединих група. Није се много истицао, али смо сматрали да је то у његовој природи — повученост, скромност, и да такво његово држање изискује и сам положај чиновника београдске «жуте куће» . За време нашег боравка у Подгорици нађемо се и с њим тамо. Пре него смо пошли за Црну Гору питали смо га да ли би он, евентуално, с нама дошао, утолико пре што је имао прилично познаника и пријатеља (он је пореклом и родом из близине Подгорице), а познавао се добро и са Даковићем. Није с нама пошао. Кад смо се сад нашли у Подгорици, приметио сам као да је нешто резервисан, хладнији него обично. Запитао сам га како то да он сад избије у Подгорицу. Ништа ми није одређено рекао, али из његовог неодређеног одговора нисам могао стећи утисак да с нама раскида. Рекох му за наше дотадашње путовање, за разне доживљаје и запажања на путу, али као да га све то није много интересовало. Најзад му рекох да смо скоро остали без новаца, а пред нама је још велики пут да се превали до Београда. Извадио је новчаник и дао ми као прилог 1.000 динара, говорећи да нам се то нађе у потреби. Примио сам, сматрајући да је то сасвим на месту, — и ја бих њему исто учинио у оваквој прилици. Уосталом, мислио сам, тај прилог што је дао сада у Подгорици не мора да даје у Београду, кад му за то време дође. Опростили смо се у Подгорици. Кад смо се вратили у Београд, међу првим вестима које смо чули из наших 83

кругова, чули смо да се Милош Рашовић кандидовао баш ових дана у срезу подгоричком на листи Богољуба Јевтића. И он је изабран на тој листи, пришао «Јенеси» и био један од истакнутих њених чланова у Скупштини. Кад сам, за време окупације, у јесен 1944. године, био у Црној Гори и Подгорици, дознао сам да се Рашовић налази у Никшићу као важан партизански функционер. После рата, кад се Тито дочепао власти у Југославији, Милош Рашовић је постао председник скупштине Титове федеративне јединице Црне Горе. Нису га на том положају дуго задржали комунисти; дуже је провео у кругу наших предратних «демократских» партија! Други случај десио се са Стојаном Шпадијером, среским кандидатом на листи Мачековој, опозиционој, за срез Цетињски. И он је био у Подгорици за време нашег боравка. Кад смо пошли, замолио нас је да пође с нама, са нашим аутомобилом, за Цетиње. Љотић га ]е радо примио. Пре но смо кренули пут Цетиња, Шпадијер нам је обећао да ће се и он постарати да сакупимо слушалаца за конференцију на Цетињу. То нам је успут говорио. На Цетињу, изгледа, да је стварно скренуо пажњу његовим познаницима и пријатељима на наш долазак и конференцију и свакако је дошло људи на њ у и његовом заслугом. Међутим, док је Љотић говорио пред пуном салом људи који су га врло пажљиво слушали, једини који је правио упадице био је — Стојан Шпадијер. Њега су вређале говорникове речи којима је критиковао партијаштво свих наших партија. Доцније је Шпадијер говорио, кад су му поједини људи предбацили за упадице, да је хтео да брани «старе радикале» (он је тада припадао крилу Радикалне странке коме је био шеф Аца Станојевић). * Кад смо се вратили у Београд, отпочео је енергичан рад на састављању наше кандидатске листе. Посао је 84

био велик, тежак, али се морао свршити, поверење које ми је учињено морало се оправдати. Организовао сам људе и све што је било потребно. Радило се неуморно, дан и ноћ, на смену. Направили смо карту са срезовима. Како је који срез био готов, онда би га испунили плавом оловком. Празне, беле површине на карти биле су првих дана поражавајуће, безнадежне. Али, из дана у дан, све је више било плаве боје. «Падали» су срез по срез, округ по округ, па целе бановине. Само љубав и пожртвованост бораца на терену и у Београду могли су да доведу довде. Ништа нисмо имали, ни новаца ни подвозних средстава, а људи и присташа врло мало. Против нас је било више ф актора.. . Ипак смо успели. Наша је листа п р в а од суда потврђена. Глас о предатој и признатој листи изазвао је огромну радост међу зборашима. За њих то је било много више него да смо одржали стотине успешних масовних зборова. Борцима на терену и у Београду то је дало силан елан да појачају агитацију и да учине све напоре и жртве како би мисао Збора била што шире и што дубље засејана. Стари и млади, грађани и сељаци, интелектуалци и радници ишли су «о свом руху и круху» данима од града до града, од села до села, и радили неуморно, апостолски. Сад је био пред нама један циљ: дотурити количник и на тај начин постићи резултат да председник Збора, Димитрије Љотић, уђе у Скупштину. Доста он сам! Кад се појави пред парламентом, пред триста и више посланика, он, сјајан говорник, борац без премца, човек који носи у дубини срца свеопшту народну мисао, личност која стоји цела целцата иза сваке речи коју изусти, не мандатор за кога су јавно гласали заведени, несвесни, застрашени, терорисани и корумпирани, већ коме су дали своја вером испуњена срца свесни, непоколебљиви борци, тај ће мандатор имати сам довољно снаге да са скупштинске трибине сруби тамну, лажну образину нашег палог политичког живота и да укаже свима и свакоме на једини исправни пут ко85

јим се мора поћи, ако се жели спасавати народ и држава. . . Пољуљаће се партијски и кликашки изабраници, и они који су се у народном представништву нашли силом власти и захваљујући милионима народнога новца; биће сасечени «тројански коњи», — једним потезом ће Димитрије Љотић преполовити Народну скупш тину.. . Тако су сада мислили и осећали зборашки борци, у првом реду они који су мало изближе познавали свога председника и мисао коју проповеда Збор. Али, и противници су мислили. Чињеница да је наша листа предата и призната — легализована, и то као прва, скренула је на Збор јачу њихову пажњу. До ју че су рачунали да је Збору немогуће истакнути листу, а сад је то већ била политичка стварност. Знали су они да наша листа не може извући већи број посланичких мандата, али су исто тако знали да то није ни важно. Довољно је да само количник добацимо и да у Скупштину уђе једино Д. Љотић. Известан број водећих личности, и из владе и из опозиције, већ су прилично познавали личност и нарав Љотићеву, знали су за његову велику снагу у народу у његовом крају (Смедеревски округ), сад су имали прилике и да чују шта он мисли и говори кроз народ и нису потцењивали његову опасност. Рачунало се да би само гласови из Дравске бановине и гласови из Смедеревског округа могли пребацити тридесет и више хиљада. На сву другу државу нека отпадне остатак до количника — избор је осигуран. Стога су, одмах после предаје и легализовања наше изборне листе, дате од стране владе и опозиције инструкције и бачене су пароле да се па свим странама чини све како би листа Збора на петомајским изборима добила што мање гласова. У том погледу био је изведен прећутан споразум између владе и опозиције: Збор треба онемогућити и преко што мањег броја гласова омаловажити. Деси ли се ипак да зборашка листа добије 50.000 гласова, Љотић опет неће ући у Скупштину. Надлежни органи власти за то

ће се постарати. Како се неком додају, а неком одузимају гласови, то је већ био добро испечен занат у југословенској «демократији». За то се имало довољно искуства, то је већ било ушло у традицију! Одузимање, фалсификовање гласова вршиће се на терену, нарочито тамо где Збор није могао да има контролу. А ако би ипак случајно дошло до централе да је зборашка листа сабрала довољан број, онда ће се надлежни органи у централи, у министарству унутрашњих дела, постарати да она буде «коригована». .. Одмах после легализовања наше листе, као по некој команди, отпочела је саботажа Збора и његове акциЈе у изборној борби од стране штампе, нарочито оне «велике информативне», како су је тада звали. «Политика» је водила и давала тон овој саботажи. Наша, зборашка штампа била је исувише мала и недовољно пласирана да би се могла супротставити овој «великој информативној», а што се тиче друге пггампане «литературе», ту смо били још много слабији... У исто време, п р в и пут видније и организованије, ступа на сцену против Збора главни противник — марксизам, са свим његовим свесним и несвесним, директним и индиректним помагачима и средствима. Он се јавља, као и увек, најпре и највише, камуфлирано, под маском, мучки. Он тражи друге и дражи друге за ударце против нас. Он интригира. Искоришћује несвест и заблуде других. На вешт, препреден начин чини оно што ће да годи онима који не виде јасно главне ствари и што су занесени и понесени својим малим, личним стварима. По утврђеном плану, један дан у једном други дан опет у другом месту, комунисти организују инциденте и провокације против наших састанака, конференција, зборова и личности, увек са циљем да ти инциденти и провокације у јавном мишљењу изазивају идентичне утиске и негативне реакције за Збор. Комунисти знају како треба да се ради у оваквим случајевима: имају испечену своју школу и већ дугогодишње иску87

ство, стечено на разним странама света. Они тачно, одмах с почетка, виде где се ствара њихов главни, најборбенији, најодлучнији, најнекомпромиснији противник у обрачуну који они припремају и очекују на дужој стази. Тада се први пут на Збор баца клевета «фашизам», «нацизам». То је популарна крилатица. Њу ће да прихвате многи, и они којима ће комунисти, кад се дочепају власти, првима да скидају главе и имања отимају! За ту паролу комунисти ће наћи присташе и гласноговорнике код свих «левичарских» и «демократских» елемената. У том ће да им помажу и они елементи који се само помоћу «одозго» могу дочепати власти и на њој одржати. Често ови баш најпре и нарочито. Сви ће да наилазе на ову «мину». .. а разни режисери знаће добро да диригују, да то нико не примети, све док једнога дана народ и држава не огрезну у крви и не освану у катастрофи . . . У оном кратком размаку времена, од постављања наше листе до објављивања избора, за све ово што је напред наведено, моћи ће се наћи сведочанства и трагови и у писаној речи. У огњу рата и револуције сигурно није изгорела и пропала сва наша некадашња штампа и литература, а за све ово има још и живих сведока... Резултат избора: листа Збора није, према званичном саопштењу, достигла количник! Дали су нам нешто око 40.000 гласова. У очи самог објављивања изборних резултата, по ходницима изборне канцеларије у Београду, шапутало се да се добро могло чути, да је Збор пребацио цифру од 80.000 гласова! Мање фалсификата вршено је у оним срезовима где је било много људи за изборну листу Збора. Тако је, на пример, било у Подунавском срезу, као и у другим срезовима Србије, у којима је Љотић имао велику снагу у народу и где је контрола Збора могла да буде врло велика и јака. Тако је Збор само у неколико среза Србије добио преко 12.000 гласова. И у Словенији нам је много гласова одузето разним махинацијама. Бојовници су рачунали да ће добити у Дравској бановини 88

преко 100.000 гласова, у сваком случају држали су као сигурно да ће сами добацити количник од 50.000. И у Војводини нам је доста гласова откинуто... * Тако се завршио први, велики и организовани наступ пред целим народом тек уједињеног покрета Збор. Овим се завршава и једна фаза његове борбе, почетна фаза његова. У том наступу, у тој фази он није потучен, него се афирмирао, и то под врло тешким околностима и условима. Овде је он добио нове изворе за будућа снажења и челичења. После ових избора, он ће ући у нову фазу, свежију, бујнију, још одређенију, и по мисли и по борбености носилаца својих продорнију. Димитрије Љотић нагло стиче све одређенију физиономију првоборца противу свих зала у народу и држави. Он постаје брзо не само најизразитији, већ — нажалост — и једини одлучан протагонист у борби против марксизма- комунизма. Семе за нове плејаде бораца — за омладину Збора — бачено је на сигурно тло и то ће семе ускоро почети да даје своје богате, видне плодове. Омладина Збора за кратко време развиће заставе у Београду и у многим другим местима Југославије и она ће постати најхрабрији и најпоузданији следбеник Збора коме ће Димитрије Љотић у овој фази дати сасвим одређену, идеолошку и политичку, физиономију. Од старих, почетних група — малог Збора, Југословенске акције, бојовника, Отаџбине — остаће из неке групе њих више, из неке њих мање, из неке само врло, врло ретки појединци. Али, у овој другој фази Збор постаје изнутра чвршћи и одређенији у свим својим ставовима унутрашње и спољне политике, у свим гледањима на националне и друштвене проблеме наше уопште. То ће, сасвим природно, допринети да ће Збор у овој фази — у фази која ће да потраје до упадања Југославије у други светски рат — постати још одређенија мета нападаја и комуниста и све оне 89

грађанске «демократске» трулежи, свих оних заведених, поспалих и несвесних, свих оних који су — било свесно било несвесно — водили катастрофи.

ОСНОВНА НАЧЕЛА

I. Срби, Хрвати и Словенци чине југословенску народну, друштвену и духовну заједницу коју везује крвно сродство и осећање исте судбине. Југословенском народу као целини подређују се сви посебни интереси. II. Вере које су везане за душу народа и изражавају његов поглед на свет и поуздање у Бога јесу битне духовне вредности. III. Самосвојну југословенску културу у духу својих традиција и на основама човечности изграђује народ слободним стваралаштвом. Запггитник овог стваралачког стремљења је југословенска држава. IV. Југословенска народна заједница мора имати у друштвеном погледу свој особени склоп, који одговара њеном духу и њеним потребама. Дом као природна основица народна мора бити и друштвена основица народне заједнице. Село ће бити мерило југословенске друштвене политике. Рад мора бити дужност и право сваког појединца; друштвена корисност рада одређује вредност и улогу У заједници. Приватна својина и капитал морају се подредити иитересима целине. 90

Слободна, појединачна или удружена прегнућа (иницијативе) првенствени су носиоци друштвене делатности, чији ће представници бити сталежи. Држава искључује потчињавање једног сталежа другом. V. Југословенска привреда је целина чији су односи у међусобној зависности; основа јој је пољопривреда. Односе и развиће привреде одређује привредни план који ће утврђивати привредне групе уз саразњу државе. VI. Краљевина Југославија је историјско-политичка неминовност и једино она омогућује опстанак и слободно развиће југословенског народа. Само у оним функцијама, које се односе на живот народа као целине, државна власт треба да буде централизована, у осталим изражена у самоуправи. Свака власт у држави мора бити потпуна и стварна. Исто таква биће и њена одговорност. Само Краљ је неприкосновен. Народ ће учествовати у законодавству и вршити надзор над државном управом путем представништва које мора бити израз сталешког уређења и политичког схватања.

СМЕРНИЦЕ

На горућа питања данашњице дајемо следећи одговор: I.

Непоколебљиво П равда

држ и

зем љ у

стојимо и

на

народном

искуству:

градове.

Тражимо да ово начело прожима законодавца и да буде стално пред очима свима који врше јавну службуЗахтевамо да се онемогући, или одмах исправи, или брзо и примерно казни свака повреда правног поретка учињена од стране органа јавне службе. Тражимо стварна јемства за то, не само у истинској независности судије, већ нарочито и у његовој личној исправности, спреми и пуној одговорности. II. Сматрамо да и други органи јавне службе морају имати не само приврженост држави и народној целини, већ и беспрекорну личну исправност и стварну спрему. Захтевамо неумитну ревизију свих јавних службеника по овим начелима: Тражимо да се попуњавање места у јавној служби врши путем објективног одабирања стечајним испитима. Противни смо незаслуженим унапређењима. Стојимо нагледипггу даће и с т и н с к е с а м о у п р а в е , под надзором државе, у границама оквирних закона, решити и питање државне администрације. Тражимо, да се јавна управа упрости, да што брже, потпуније и јефтиније обавља народне послове. III. Не можемо да замислимо трајну и јаку власт без о б ј е к т и в н е ј а в н е р е ч и . Права јака власт се и по томе познаје што од такве јавне речи не зазире. Закон мора обезбедити основне и битне народне интересе од злоупотребе штампе. Исто тако закон мора да заштити саму јавну реч од личне неисправности и зависности оних који се њоме баве. слободне

IV. Тражимо да државне и самоуправне потребе не прелазе народну економску снагу. Захтевамо зато разум92

ну штедњу, ј а в н и т е р е т и и е с м е ј у у б и ј а т и п р и в р е д у ; они морају бити у сразмери с општим народним дохотком. Захтевамо да терети за покриће јавних потреба буду праведно распоређени на пореске обавезнике, према њиховој стварној снази. Тражимо ревизију државних обавеза; затим тражимо да држава обавезе испуњава у интересу свог кредита. V.

Сматрамо да у данашњим друштвеним невољама има н а ј м а њ е м е с т а с т а в у с к р ш т е н и х р у к у . Држава не сме да смета онима који, у складу с њеним друштвеним и привредним планом, раде и изграђују нове животне услове. Она треба да таква прегнућа изазива, ако их нема — да их подржава и сасређује, кад се појаве. Тамо где се таква прегнућа не појављ ују, држава треба да их својом снагом замени. Нарочито хоћемо такве друштвене услове који ће покренути село да оно, својим напорима на просвећивању, оздрављењу и привредном напредовању, плодо носно одабере и умножи потстреке који ће увећати његову снагу. При том, тражимо да селу, као извору раснобиолошке, духовне и економске снаге народа буде очуван с једне стране његов основни значај, а с друге стране — да му буду обезбеђене здраве и светле тековине опште културе. VI. Ј у г о с л а в и ја

почива

на

соли дарн ост и

и н т ереса

сви х

То начело, као свој темељ, она мора да обезбеди. Зато, примајући приватну својину, капитал и приватну иницијативу, д р ж а в а м о р а о б у з д а т и н е о с в о ји х

чланова.

гра н и ч ен у

и гру

приват ног и н т ереса и

пот чинит и га о п -

ш т ем .

Неопходно је потребно да сваком члану народне заједнице буде обезбеђено да својим поштеним радом издржава себе и породицу. Само то обезбеђује опште благостање. Стојимо на гледишту да ће опште привредно благостање најбоље зајемчити благостање појединаца, без обзира коме сталежу или економској групи припада. То може бити једино у о р г а н и з о в а н о ј н а р о д н о ј п р и вреди,

по

опш т ем

п ривредном

плану.

VII. П ољ опривреда

је

осн овица

ју г о с л о в е н с к е

п ривреде.

Зато тражимо да целокупна привредна политика полази од ове основе. Захтевамо да се несразмерност цена између земљорадничких производа и земљорадничких потреба смањ ује не само побољшањем цена првих, већ и појефтињавањем других. Усвајајући услов здравог кредита, тражимо да се омогуће правичне исправке злоупотреба у кредитним односима. То ће тек у вези с осталим потребним мерама омогућити решење сељачке презадужености. Тражимо да се задругарству посвети она пажња коју захтева његов значај. При том се морају поштовати основна задружна начела: слобода удруживања и исправност пословања. Оба ће бити задовољени, поред осталог, стварним и објективним државним надзором. VIII. Полазећи с гледишта да је национални новац средство економског саобраћаја, тражимо да буде стабилан, али и његова циркулација да буде тако обезбеђена, како би свакоме, у мери његове економске снаге и потреба, био приступачан. Захтевамо да народна штедња буде обезбеђена савезним системом јавних штедионица које би, поред задруга, једине имале право да примају улоге на штедњу. 94

Поштовање основа доброга кредита, његово рационализовање, појевтињавање и обезбеђење у довољној мери за све подухвате који одговарају општем плану, морају бити услови опште кредитне политике. Захтевамо и з а о с т а л е п р и в р е д н е г р а н е и с т а л е ж е у оквиру општег плана и националне солидарности, олакшице сличне онима које тражимо за пољопривреду у погледу олакшања њиховог данашњег тешког положаја, као и у погледу побољшања будућих услова њиховог живота. IX. Тражимо да држава с р е ђ у ј е о д н о с е између р а д а и у циљу обезбеђења друштвене хармоније. Захтевамо н а ј п о т п у н и ј у з а ш т и т у и о б е з б е ђ е њ е с о ц и ј а л н и х у с л о в а р а д а и р а д н и ш т в а и могућност за његово културно развијање.

капит ала

Хоћемо к о р е н и т п р е о б р а ж а ј данашње југословенске просвете. Хоћемо да просвета даје човеку потребног самопоуздања, живог осећања дужности и одговорности, оспособљеног за самостално стваралаштво, како би могао бити достојан члан народне и користан члан друштвене заједнице. Стручно образовање треба да се подеси потребама народног живота. Р а с н о -б и о л о ш к а

заш т ит а

народне

ж ивот не

снаге

мора бити у основи сваке државне, друштвене и привредне политике. Тражимо да се здравствено стање, друштвено обезбеђење и физичко васпитање заснивају на активној сарадњи народа.

породице

XI. Стојимо на гледишту да без Бугара југословенска народна заједница није потпуна, јер јој они и по крв95

ном сродству и по свагдашњој нераздељивој судбипи припадају. XII. Снагу за извођење сваког програма даје не само број присталица, већ — и нарочито — д у б и н а њ и х о в о г у в е рењ а, безусловн а

преданост

т ву и

вера

з а је д н и ч к а

ц и љ е в и м а , гот ово ст н а

ж р-

победу.

Зато наш главни задатак и јесте скупљање људи таквих одлика.

Други део

ЧОВЕК — РОДОЉ УБ — ПОЛИТИЧКИ БОРАЦ

Шта би било у нашем унутрашњем политичком животу да нису власти одозго знатним смањивањем добијених гласова и другим фалсификатима на петомајским изборима спречили улазак Димитрију Љотићу у Народну скупштину, тешко је то данас рећи. Из усамљене опозидије и без изгледа на власт, он не би много могао да утиче на оне народне посланике који су јуче ишли за Узуновићем, данас пошли за Јевтићем, сутра ће се везати за Стојадиновића, а прекосутра ће да пређу на страну Драгише Цветковића. Уосталом, шта би та гомила политикантска и могла да користи његовом путу, његовој мисли, па све, ако би му макар у себи, с времена на време, и одобравала оно што он говори. Љотић би сигурно користио скупштинску трибину, откривао би слабости нашег политичког живота, шибао би по неваљалствима, указивао би на опасности — и то увек оним гласом и речником како је то само он умео — али ни од свега тога не би какве веће користи било. Шегове «филипике» тешко би и слабо би долазиле до уха и срца народног. Њега је још тада саботирала «велика информативна штампа»: «Политика» пошто је њезин директор В. Рибникар већ био у служби Москве, а осим тога више њезиних сарадника били су чланови Комунистичке партије; «Време» је стајало у стопроцентној служби сваког београдског режима, па не би смело да објављује опозиционе ставове Д. Љотића.

Међутим, спречавање уласка у Народну скупштину, ЈБотићеву борбеност и одлучност није ни за длаку померило, а камоли да би му крила поломило. То је, можда, разочарало низ других чланова покрета који су, кад су петомајски избори били расписани, стајали отприлике на средини: између оних који су се одмах определили за Јевтићево «земаљско царство» и оних који су одлучно стали уз Љотића кад је предложио да се, по сваку цену, истакне самостална зборашка кандидатска листа. «Краткодахним људима» из уједињеног Збора било је тешко да се остало без посланичких мандата али ти ће нешто раније или мало доцније тако и тако потражити ослонца при власти или ће се тихо одвојити од Збора и повући се из политичке борбе. Лично Димитрије Љотић постаје још борбенији, одлучнији, некомпромиснији и јаснији. У овој фази он ће Збору дати заокругљену физиономију, изложиће, поткрепљено обиљем примера и очигледних чињенкца, његову идеологију, објасниће све његове основне ставове и даће приказ прилика и свестрану критику нашег политичког и општег живота после «кобне смене», од године 1918. па до најновијих дана. У читавом низу чланака написаних у «Отаџбини» и преко остале ондашње зборашке штампе, најзад у «Билтену», и у многобројним говорима, одржаваним на ужим и ширим конференцијама, у предавањима и на већим скуповима и састанцима, у свима крајевима Југославије, он ће неуморно да проповеда мисао Збора, да његове тежње осветљује са разних страна, и с погледом на унутрашње и с погледом на међународно стање наше земље и нашега народа. Свуда где би се појавио, његова би излагања била с пажњом саслушана, у то време без протеста, без примедбе, чак уз одобравање највећег броја слушалаца, мада је у то прво време међу њима било понајмање чланова покрета Збор. На Љотићевим скуповима и конференцијама присуствовали су већином «мали» људи, радни свет, сељаци, занатлије, чиновници, ретко «високи» интелектуалци и «водећи» 100

политички људи. Доцније ће се појављивати у све ве ћем броју омладина. Био сам лично присутан на више оваквих скупова и конференција. Интересовао сам се увек шта ће казати људи о Љотићу који је морао да изгледа необичан нашем свету који је био већ годинама навикао на наше ондашње партијске лидере, политичаре, агитаторе. Његов начин говора био је, пре свега, сасвим друкчији од начина говора свакодневних старих партијских људи. Садржина његових говора поготово била је друкчија. Он није нападао владу као такву ни опозицију као такву, а још мање је ударао по појединим личностима; то би учинио једино у случају кад би морао да рељефније, на неком примеру, прикаже опште стање о коме је говорио. Његова су из~ лагања била увек дубоко начелна, мисаона, философска, поучна и научна. И у његовим говорима, чинило ми се увек кад сам га слушао и посматрао аудиториј, било је нешто што је, као флуид, приковало за њега пажњу слушалаца. Да ли су сваку његову реч добро чули и разумели, рекло би се да то није важно; они су га цело време без покрета слушали, просто забезекнуто пиљили су у њега. То је била обична свакидашња појава све док комунисти, забринути све већим његовим успесима међу омладином и обичним «малим» народом, нису почели да преко својих поручених агената и «корисних будала» праве упадице, сметње, инциденте. Док је стајао иза говорничке трибине, за време целог његовог говора и излагања, сваки је слушалац морао да осети да Љотић говори из срца, да иза сваке речи непоколебљиво стоји, да је неустрашив у траж е њ у правде и бољег живота за свој народ. Димитрије Љотић је био, као врло ретко који српски политички човек, одличан и свестран познавалац српске историје, целе наше прошлости, њоме је такорећи живео, на њу се увек навраћао. Исто тако он је био сав у народним предањима; као какав првокласан стручњак познавао је нашу народну поезију, цео наш народни фолклор, волео је десетерац, волео и гусле којима су се 101

ондашњи наши државници изругивали, понављајући каткада бесрамне «гусларске» стихове које је у наше друштво убацивала разорна комуна. Не само ја него више нас, који смо га често слушали и били уза њ на конференцијама и скуповима народним, говорили би: овај човек кад би могао да дође у непосредан додир са сваким нашим човеком — Србином, Хрватом, Словенцем — са сваким грађанином наше државе, све би освојио! Никад нећу заборавити један доживљај са зборовања у некој великој кавани у У жицу. Кавана је била скоро сасвим пуна слушалаца, а збораша је било врло мало. Узео сам место подаље од говорничке трибине, за неки сто за којим је седео «прост» народ. Сео сам до једног типичног сељака из ужичког краја, висок, коштуњав, прав, неизбријан, на десној руци фале му два прста — рекао ми је доцније да их је изгубио у првом светском рату. Могао је да има до педесет година. За цело време Љотићевог говора гледао је у њ нетремице, неуморно. Мени је то много драго било: пази овог Ере како га и пажљиво слуша и све разуме! Кад је говор Љотићев био готов, сав блажен упитах мог комшију: шта кажеш на све ово што је рекао, како ти се допада? Разочара ме, уби ме без пушке: ништа нисам чуо, ништа нисам разумео, сви они говоре једнако... Па што си онда дошао? — незадовољан, чак срдит, припитах га. А он ће ми на то рећи ово: «Дошао сам да му видим лице, чули смо да носи правду. ..» Био сам много задовољан оваквим одговором. Човек из народа, кад је видео и чуо Љотића, осећао је у њему праведника, човека који вапије за правдом. А «правда држи земљу и градове« — ту је паролу наш народ давно изрекао за државника. Искреност говорника у изразу се лица одражавала. * Ми у малом Збору нисмо имали израђену идеологију, нисмо имали један одређен, чврст поглед на живот 102

и свет. Били смо националисти, боље рећи волели смо свој народ и своју државу, од најраније младости о њој смо сањали, о једној великој, моћној, снажној, с р е ћ н о ј Југославији, сваки се за њу, колико је знао и могао, од свег срца борио. Међутим, развојем прилика у њој од ослобођења и уједињења па до оснивања наших група и покрета, нисмо били никако задовољни, били смо несрећни, у много чему разочарани. И пре 6. јануара 1929. и после њега стање је суштински остало исто, чак мање више исти људи вртели су се на челу нашег политичког и јавног живота. Ни у ком питању није се осећала начелност, један државнички став. И у међунационалним или међуплеменским питањима и односима, како се то некад говорило, није било никакве начелности ни студиозности ни озбиљности. И ту су по среди били, нарочито на страни српских политичара, лични и партијски моменти и интереси. Узмимо само случај Светозара Прибићевића. Био је један од главних политичких твораца Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, а сигурно главни, најважнији творац, инаугуратор централистичког уређења државе. Стојан Протић, можда једини од политичара из Србије, видео је и осетио да би много бољебило дати држави федералистичко или бар аутономистичко уређење и повео је борбу у том циљу. Знаменит, много важан првак старе Радикалне странке, увек први до Николе Пашића, био је на изборима, у његовом старом изборном округу Крушевцу, оборен од стране једног сасвим безначајног политиканта, Милана Симоновића, званог «Ћаба». Не би тај политички пигмеј могао да обори државника Протића да вођство није било донело одлуку да га одстрани са арене политичког живота. Неколико година иза тога С. Прибићевић је отишао на сасвим супротну страну, у емиграцији чак до комунизма, а да њега није било на позорници после 1918. године никада се не би онако заоштрили односи између Хрвата и Срба, можда би хрват-

ско питање било некако решено и пре кобне 1928. године и још кобније 1941. Много штошта, на свим пољима друштвеног и јавног живота, није нам се допадало. Кад смо били млади све смо некако замишљали да ће бити друкчије. Било нас је који смо колико толико познавали малу предратну Србију. У њој је било све — чинило нам се - много друкчије. И политичари и војсковође и професори и књижевници и омладинци, све, све, читаво ондашње друштво, било је друкчије. Сад је све наопако кренуло, у првом реду они одозго који би требало да дају тон читавом државном и друштвеном животу. Ретко за кога министра или високог државног функционера да се није говорило да је корупционаш, да није подигао кућу после кратког министровања. Тога није било у малој предратној Србији. Нисмо били задовољни, разочарали смо се тешко. У след тога неки од наших некадашњих другова потпуно су се повукли из сваког јавног живота и просто су очајавали, а било их је који су се опредељивали за крајњу левицу, за комунизам. Што је било с нама из мале групе Збор, било је, по свему судећи, исто или сасвим слично са словеначком групом Бој. Мислим да се нећу преварити ако кажем да није исто било са групом Југословенске акције. Без сваке сумње и ту је било људи истог или сасвим сличног порекла и расположења, али нисам никако могао стећи уверење — то сам већ помињао — да мислимо исто, да т е ж и м о истом. Група око Отаџбине у позитивном програму била је одмакла од нас. Она је и пре уједињења нашег била даље пошла од нас из осталих група. Ми смо из групе малог Збора били у првом реду незадовољни, одбијали смо одлучно оно што имамо и доживљујемо и тек смо наслућивали, недовољно знали оно што би требало да буде да народу и држави, да нам свима буде боље и сигурније. 104

Да су људи из групе Отаџбина ишли испред нас, то имају — по мом мишљењу — да захвале у првом реду Димитрију Љотићу који је био већ изграђен човек. Он је пре свега био истински чврст, прекаљен хришћанин и истински дубоко религиозан човек, што многи од нас, из првих дана уједињеног Збора, није био; у сваком случају није био ни близу оно што је Љотић у том погледу био. Хришћанско осећање. прекаљена религиозност, вера у Бога — то је било код Љотића полазна тачка у гледању на сав наш и светски уопште политички и друштвени живот. Слушао сам од људи којима је лично говорио знаменити српски првосвештеник владика Николај Велимировић да би Љотић, по своме верском ставу и осећању, требао да буде владика или чак патријарх. Владика Николај је то јавно потврдио у надгробној беседи у Горици, априла 1945. године. Он је у тој беседи, поред осталога, рекао: «. . .Љотић није био само наш, он је припадао човечанству, Европи, свету. Димитрије Љотић био је државник, учитељ и хришћанин. Он није био само државник, он је био х р и ш ћ а н с к и државник. За последњих 150 година ми смо имали великих политичара, великих људи, као што су Гарашанин, Јован Ристић и Никола Пашић, али ти су људи били велики за своје време, и у границама Србије, док је Димитрије Љотић зашао у велике кругове светске политике. То је био политичар с а к р с т о м . Имао сам прилику да га једном чујем у манастиру Жичи када је рекао: «Српски народ неће бити срећан, док сав свет не буде срећан». Он је био учитељ који је учио најпре делима, па тек онда речима, упућивао је и сам је био пример. Никада није говорио, а да делом није показао. Ништа није било да је говорио, а да није делом остварио. . . О њему ће се говорити као човеку, државнику и дубоком хришћанину, и ту је он био највећи . . . Био је велики 105

богаташ духом, поштењем, вером. Духовни човек, какарактеран, поштен, одлучан, религиозан. . .»8) Руски митрополит Анастасије, који је до краја другог светског рата живео као емигрант у Београду, имао је исто високо мишљење о Љотићу. Под окупацијом сам га лично упознао. Послао ме Љотић њему да видим како је са здрављем — чули смо да је болестан —и да га поздравим од стране Љотића и замолим за извињење што он лично, спречен многим свакодневним пословима и бригама, не може да га посети. Приметио сам да је био просто озарен митрополит Анастасије кад је чуо у име кога долазим. Најбоље, најлепше речи ми је говорио о Љотићу. Истицао је нарочито његову непрестану љубав и бригу за руску емиграцију у нашој земљи. Ја сам знао да Љотић има много љубави за руске емигранте, да их помаже гдегод може, да га они сви много поштују и воле. После рата, октобра 1949. године, руски митрополит Анастасије, дао је следећу писмену изјаву: «Ј1ично сам познавао Димитрија Љотића. Био је то редак пример државника, који је у исти мах био и прави хришћанин, за кога су служење истини и верност православљу били на првом месту. За време последњега рата, под окупацијом, Димитрије Љотић показао је велику храброст. Понашао се је према окупатору смело и независно. Увек је отворено сведочио своју верност Краљу. Много се заузимао за ослобођење Њ. Светости Патријарха Гаврила и Епископа Николаја. Димитрије Љотић био је човек, који се сав жртвовао за свој народ и кога су због његових врлина морали да пош тују не само његови пријатељи, него чак и његови непријатељи». Љотић је постио све посте и сваку среду и петак и редовно посећивао цркву гдегод је стигао и кадгод је имао прилику. Моји добри пријатељи, из групе малог 8) Владика Николај је посветио Димитрију В. Љотићу једну од најлепших својих песама «Канон Христу« (1945).

106

Збора, и Ја с њима, разуме се, нити смо ишли редовно у цркву нити смо тако постили. Чинили смо то као мање више сваки просечан Србин: постило се, евентуално, прву и последњу недељу великог поста или само неколико дана уочи Божића и Ускрса, славили смо Славу, Божић и бадњаке, благовало се и веселило о великим празницима, на св. Саву никад нисмо заборављали ни на Видовдан. У среду или петак постило би се изузетно, само кад би се морало, кад би се запало у дом и у друштво где се у те дане пости. Морам овде да кажем сад нешто: у мом животу сретао сам људе који су били у свом срцу и у свом целом животу, и с погледом на себе лично и према другима, као прави хришћани и као истински религиозни људи, а то формално нису били, ни хришћани ни побожни људи. На другој страни сретао сам — много више ових но оних првих — људе који су ишли скоро стално у цркву, крстили се и молили и где треба и где не треба и посте су постили, бар пред другима, а, уствари, нису били ни прави хришћани ни истински религиозни људи. У свом односу према цркви и према посту, према верским обичајима и правилима, Д. Љотић је био врло дискретан, скроман, као да би хтео и да се Богу моли и да пости да га нико не примети; никада га чуо нисам да би нагласио како је био у цркви, како пости, понајмање би он другом приговорио зашто и он не иде у цркву и зашто не пости! У вези са овим морам да изнесем два карактеристична случаја која су се мени десила са Љотићем по овим питањима. Први случај се десио негде у рано пролеће 1935. године. Изборна борба водила нас је у Лозницу, односно преко Лознице где је моја сестра била наставница гимназије. Сестри сам раније причао о Љотићу, она је читала и поједине његове чланке и замолила ме да неком згодом, ако нас пут намери, навратимо до ње. Јавио сам да ћемо доћи око подне тога и тога дана, па смо тако и стигли. Сестра је спремила ручак, правп «српски ручак», са разним ђаконијама. Сели смо за 107

трпезу. Све ]е било, разуме се, мрсно, масно. Љотић се нашао у незгоди — приметио сам брзо. Одбијао је да се послужи храном, па кад сам га запитао шта му је, зашто не једе, сасвим тихо ми је рекао «данас је среда», на шта ја уопште нисам ни мислио, иначе бих сестри јавио да спреми нешто посно. Шта сам могао да радим, сестри сам то одмах саопштио, њој је било врло непријатно, но брзо је нашла неку сардину и мало лимуна, па је то уз комад хлеба ручао Љотић. Сестрин муж, ја, па и сестра нисмо постили, па смо узимали мрсно јело. Кад смо пошли из Лознице, уз пут сам питао Љотића да ми право каже зашто пости још и сваку среду и петак? Одговорио ми је, тачно се не сећам, али садржај одговара добро сам упамтио: пост сваки је средство да човека јача, да га држи на узди, да га оспособљава да господари самим собом. Љотић је једно време био и вегетаријанац, није пио нити је пушио, али ни о томе, бар колико сам ја слушао, није никада другима «поповао». Други ми се случај десио у Илирској Бистрици. По доласку из Црне Горе, поново сам у Српском добровољачком корпусу преузео дужност шефа Васпитне службе. Како је требало организовати курс за нове просветаре, рече ми једнога дана Љотић да направим план, програм за тај курс. Нашао сам се са пријатељима, са друговима из исте службе, па смо заједнички продискутовали програм, све предмет по предмет. Било је више предмета, из историје, наше и опште, биле су, сећам се, неколике тачке. У свему је узето неких десетак материја, тачака, па то однесох Љотићу да види. Узе мој предлог да прочита и онда ће ми рећи: Лепо, лепо, ти овде узе доста тога, али си прву тачку заборавио! Нисам га разумео шта ту мисли па га припитах да ми каже. Он ми тихо одговори: па прва би тачка требало да буде да сваки дан, пре других предавања, млади просветари пођу на молитву у цркву, на ју трењу. Ти, додуше, пошто си шеф, не мораш, али би они то морали да чине! На ову оправдану «жаоку» на108

смешио сам се, шта сам друго могао и, разуме се, усвојио сам примедбу. Љотић је сваког јутра у Илирској Бистрици одлазио у цркву и скрушено се у једном углу молио, често непримећен од других. Дубоку и чудесну религиозност Д. Љотића чини ми се није нико тако лепо приказао као српски теолог и филозоф др Димитрије Најдановић. У једном чланку5) писао је он, поред осталога, овако о религији Димитрија Љотића: «Вера Димитрија Љотића није била вера једног ,мистика’ сањалице, повремени налет екстазе, далека брујања далеких звона, него жива и активна. Првоначало његовога живота било је љубав према човеку. У најзећим својим окршајима са непријатељима његових основних мисли и сазнања и уверења сенка мржње није прешла његовим срцем ни устима. Његова аскетика и његова теологија — ако тако можемо рећи — били су нераздељни од његове етике. Он је био човекољубац по превасходству. То је и природно и неминовно, јер је он живео ц е л и н о м хришћанства као ц е л и човек. Мисао и дело били су му близанци . . . Такав какав је био Димитрије Љотић био је туђ својим савременицима, — многобројним мислиоцима, писцима, песницима, уметницима и научницима свога времена. .. Отуђенима од Христа Димитрије Љотић био је, као органски продужетак светосавског стваралаштва, нешто туђе, страно, непојамно. Њима је геније Димитрија Љотића био прекор, камен спотицања, саблазан!. . . Потсмесима и каменовањем својим грандиозне личности Димитрија Љотића они нису ни слутили да каменују и да се потсмевају боголику и христолику свога охристовљенога народа, чији је органски наследник у непосредном и грандиозном следу био баш — Димитрије Љотић. Осуђено је, нажалост, у смртном лику Димитрија Љотића оно што је заиста — бесмртно».9 9) Чланак «Религиозни геније Димитрија ЈБотића*, објављен у «Искри», бр. 339-340, мај 1965.

109

Немање или помањкање једног дубоког истинског хришћанског и верског става и опредељења условило је да ми нисмо до Љотића имали ни једно јасно, одређено, одлучно, некомпромисно становипгге према многим политичким и друштвеним питањима у нашој земљи и у свету уопште. То би се у првом реду имало да односи на став према материјализму, индивидуализму, марксизму, па, у ужем смислу, и према бољшевизму и комунизму. Мени је немогуће да овде све те Љотићеве ставове и сва та његова гледања на ове проблеме објашњавам и наводим. А када би их објашњавао, плашим се да их не бих довољно и увек тачно објаснио, а да их наводим, (и иначе, пошто сам морао, много сам наводио Д. Љотића), ова моја књига морала би да буде много већа. Љотић је о томе не само много говорио, него много и написао и један приличан део од тога се налази у штампаним његовим списима.10) Мада у тим штампаним списима није све, ипак је довољно да и из тога сваки објективан човек може стећи верну слику о Љотићевим погледима на живот и свет и на народну политику, како би, по његовом схватању, требало уредити нашу државу и наше друштво. Љотић је у оном основном што је дао и данас сасвим свеж и актуелан. Постоје у оном што је говорио и писао вечне истине. Многе мисли Љотићеве, које је у име Збора и преко Збора исповедао и проповедао, остају за сва времена; само, наравно, не у случају ако комунизам у човечанству дотуче у човеку и последњи драм људскога у њему. У сваком случају много од оног што је Љотић пре 30 и више година говорио о комунизму, и данас је сасвим актуелно. После Љотића има их доста у свету, па и код нас, који слично мисле као што је он мислио. Али, колико је бар мени познато, нико тако није «рентгенизирао» комунизам као Љотић. Књига «Нова класа» !0) ЈБотићеви штампани списи: «Мој живот», «Говори и чланци», три свеске, «Светска револуција*, «У револуцији и рату», «Закони живота» — све издања «Искре», Минхен.

110

Милована Ђиласа проглашена је на Западу као сензација и доживела је мноштво издања, на разним језицима. И рекли су неки да је та књига, уствари, «марксистички антиманифест». Ђилас је у тој књизи много тешких истина казао за комунизам. Међутим, то није ни близу оном што је Љотић о комунизму рекао и написао. Већ сам факат да Ђилас негде у његовом једном спису пише како су га подједнако одушевљавали Ганди и Лењин, говори да он још увек није на чисто са комунизмом. Ганди је суштински био хришћанин, Лењин је ноторан антихрист. * Моја генерација много је волела Русију, скоро ју је обожавала. Ми смо Русију волели и пре првог светског рата када је, после ултиматума Аустро-Угарске Београду, руски цар Никола II, у име своје велике земље, поручио Србији да ће је бранити. То цео српски народ никад не би могао да заборави. Ми смо волели руску књижевност и њоме се опијали, одушевљавали. Читали смо и волели смо и «конзервативне» и «револуционарне» руске писце, песнике, романописце, мислиоце. Драг нам је био и Пушкин и Бакуњин, и Чернишевски и Достојевски, и Крапоткин и Толстој, и Чехов и Горки и Андрејев са његовом «причом о седморо обешених». «Мајка Русија», велика моћна словенска, свесловенска «маћушка» има све нас, цео свет да ослободи и усрећи! . . . И кад је избила бољшевичка револуција, као да нисмо ништа зло мислили. «Беле» Русе примали смо као своју велику браћу, волели их, али нисмо клели ни црвене, Лењинове. Мислим да је такво отприлике стање и расположење првих година било мање више у целом српском народу. Ко је код нас тада. сем врло, врло ретких појединаца, знао за Маркса, за његово учење и његову «филозофију»?! На првим изборима у ослобођеној и уједињеној земљи комунистичка партија добила је 58 посланичких мандата. Ти по111

сланици најмањи број гласова добили су од неких печених или обрађених марксиста — комуниста. То су били разноразни, разнородни елементи, незадовољни, разочарани, доста њих несрећни и због пропасти хабзбуршке империје и стварања слободне, уједињене државе Срба, Хрвата и Словенаца. Међу овим незадовољницима могао је бити и Јосип Броз, бивши к.у.к. цугсфирер који је у току рата био заробљен у Русији. И многи од националних мањина гласали су тада за комунистичку листу.

* Да би се лакше и објективније схватио цео политички пут Димитрија ЈБотића, његов став према многим горућим питањима Југославије између два велика рата, његово гледање на развој унутрашњих и међународних догађаја уочи другог светског рата, његове неуморне опомене на предстојеће смртне опасности по државу и народ ако се макар и у задњем часу не тргну и не опамете они који су управљали државом, најзад његово држање у току другог светског рата, потребно је нешто рећи о људској личности Димитрија ЈБотића, о његовом развоју и васпитању од ране младости па до појаве на политичкој позорници. До његовог иступања у јавни живот, осим најближе околине и његових блиских пријатеља, у широј нашој јавности (са изузетком само Смедерева и околних места) мало је ко за њега знао. А кад је доцније био ушао у одлучну борбу, онда су се чули гласови углавном из противничких логора и о његовој људској личности. Да би се обеснажила, да би се компромитовала његова идејна и политичка борба, са противничке стране говорило се и писало само негативно — никад ништа објективно и позитивно — и о његовој људској личности. То дифамирање ишло је тако далеко и толико широко, то клеветање било је толико отровом испуњено, пропагандски у јавности паклено извођено да није 112

била реткост да се сретнете и са оваквим случајевима: наиђете на човека (ово је вредело у првом реду за тзв. интелектуалце, за учене људе, политичаре) за кога поуздано знате да познаје добро, и не од јуче, Димитрија Љотића. Питате га: па, молим вас, кажите ми ко је тај Димитрије Љотић, какав је он као човек, патриота итд. .. Погледавши дискретно најпре око себе да га неко не би случајно чуо шта ће казати, више шапатом одговорио би вам: ни као човек ни као патриота бољи не може бити, али, ето, шта ћете, шта можете . . . Од тих и њима сличних, међутим, ниједан се усудио није да га узме у заштиту од безочних напада и клевета ни пред неколико особа, а камоли у штампи и пред широм јавношћу. Лично сам доживео више оваквих случајева. Чак ни сасвим блиски пријатељи, који су са њим проводили тешке дане првог светског рата, и који су га из најближе близине познавали као врло ретко честитог, исправног, ваљаног човека и родољуба не би се усуђивали да га јавно бране и каж у о њему истину, нарочито у она времена пред други светски рат, кад је унакрсна хајка — и од комуниста, и од режима, и од усташа-франковаца, и од агената страних сила, и од бројних «корисних будала» — била против њега упућена... Ови подаци што сад следе о личности Д. Љотића црпљени су из поузданих извора и овде их доносимо без трунке бојазни да би их неко могао да обеснажи. Наравно ово није ни покушај његове пуне биографије, коју би, свакако, његови млађи следбеници требало да среде и објаве. Од почетка школовања па до краја (свршио је права), Д. Љотић је био одличан ђак. Већ као гимназијалац, а после нарочито као студент (најпре у Београду, а потом у Паризу) врло много је читао. Посвећивао је пажњу у првом реду историјским, социолошким и филозофским делима, а читао је и лепу књижевност. Читао је много Русе, а Толстоја је особито волео и једно време сматрао се као «толстојевац». Разуме се и Досто113

јевски му је био добро познат. Међутим, од све литературе којом се бавио, још од ране младости, понајвише су га занимали религијски списи, не само Стари и Нови Завет и целокупна светоотачка књижевност, већ и дела из разних религија и о разним религијама. ЈБуди који су га с ове стране боље познавали тврде да је ретко ко као он у нашем народу уопште познавао и организацију Католичке цркве и дела великих католичких мислилаца. Од свих мислилаца најближи му је био Блез Паскал, на њега је кадкад потсећао и наводио би га у својим предавањима и написима. У балканским ратовима, пошто није био мобилисан, јавио се као добровољни болничар и ту дужност вршио је предано, савесно. А та је дужност била скопчана и са опасностима: једно време добровољно се јавио да ради у болници у којој су лечени само тешки болесници од колере. У првом светском рату, Д. Љотић је био цело време борац на фронту, најпре као ђак поднаредник, затим као наредник и резервни потпоручник и поручник и, најзад, као командир чете. Од битке на Сувобору па до пробоја фронта на Кајмакчалану, служио је као ревностан подофицир и официр у Петом пуку Дринске дивизије. Разуме се, он је прешао и преко Албаније, носећи у ранцу, поред муниције и књиге. Људи, његови суборци из тих дана, кажу да је он био пример за целу чету, како у храбрости и трпљењу оскудице, тако и у вршењу дужности. У једној забелешци из тих времена о Д. Љотићу читамо и ово: У току дугог рата и многих борби, Љотић је важио не само за храброг борца, већ и за човека који свакодневно излаже свој живот опасностима, а кога «куршум неће». И док је то било свима чудно и необјашњиво, одговор је био прост: за време овог рата Љотић је у себи открио праву и искрену веру у Бога. Он је сазнао «да Господ царствује» и да се без Његовог одобрења ништа догодити не може. Ако је Богу угодно, мора се погинути, макар колико се човек чувао. И, обратно, 114

ни највеће опасности нису погибељне за онога који у Бога верује. Не би знали рећи: да ли је «откриће вере» дошло као последица тога што га је «Бог чувао» у многим опасностима или је чудна храброст овог човека била само последица те велике и искрене вер е... Свакодневни јуначки подвизи учинили су да Д. Љотић, као резервни потпоручник-ђак, постане појам, не само за целу Дринску дивизију, него чак и ван ње. Ратни другови, из љубави и забринутости, настојали су да Љотића склоне из борачке јединице и да га преместе у позадину. Он је то упорно одбио. Онда је замољен командант Дринске дивизије, пуковник Крста Смиљанић, па је овај издао наредбу да се Љотић премешта из Петог пука у Дринско завојиште за дисциплинског официра. Љотић је одбио да изврши и ово наређење, због чега је морао да иде на усмени рапорт команданту дивизије, који му је рекао: да се наређење мора извршити, јер је то жеља и наређење Врховног команданта, престолонаследника Александра. Љотић му је одговорио да ни ово наређење не може извршити, јер да је он својим војницима од Дунава, преко Албаније и Крфа до Кајмакчалана, стално говорио да је највећа дужност пала у део нашем поколењу, да се војничка застава не сме изневерити, да се дужности — ма како тешке — морају увек вршити и да се он никад неће растављати и одвајати од њих. Какав би он изгледао у очима тих својих војника ако би их данас оставио у рововима и отишао на службу у позадину? Такво наређење противно је општим интересима и угледу Врховног команданта и команданта дивизије. Због неизвршења наређења, он ће сваку казну лако поднети, али ће се вратити својим војницима. Пуковник Смиљанић, иако јако узбуђен овим што је чуо, пољубио је на рапорту потпоручника Љотића, и тако је тај рапорт свршен. Али то није био крај. После тога изашао је указ да се Љотић поставља за секретара министарства спољних послова и да буде упућен на Крф на службу. То је била лична жеља и наређење Нико115

ле Пашића. Кад се зна колико је дипломатска служба била жељена и тражена, и колико су се људи «гурали» да у њу ступе, онда се тек може сагледати величкна Д. Љотића, који је претпостављао тежак и опасан живот у рову угодној служби у дипломатији... У пробоју Солунског фронта, удео чете поручника Д. Љотића није био безначајан. Рањен је на Овчем пољу и после најкраћег задржавања у болници хитао је да стигне свој пук, како би до краја одужио свој дуг. Одликован је Белим орлом IV степена са мачевима, Златном медаљом за храброст и француским златним Крстом. Демобилисан је међу последњим резервним официрима маја 1920. године. Дошавши својој кући одмах је положио државни испит и постао адвокат у Смедереву. Адвокатуру он није схватио као уносан и погодан начин за зарадом. Он се прихватио да брани једну парничку страну једино у случају кад је био уверен да је она у праву, да је њој учињена неправда. У таквом случају он се у целости залагао да његов клијент добије парницу, и не само да свој рад није условљавао висином хонорара, већ је врло често он и таксе за свога клијента плаћао. С друге стране он је одбијао да брани оне случајеве где је био уверен да правда није на страни молиоца. И макар колики хонорар да су му нудили да би постао бранилац, он је одбијао да се прими посла, отворено изјављујући: «Ја те не могу бранити, јер ниси у праву . ..» Са гласом доброг адвоката и честитог човека, он је стекао огромну клијентелу, далеко већу него сви остали адвовати у Смедереву. И мада је многе заступао бесплатно и, као што рекосмо, за многе плаћао чак и судске таксе, и мада се никада није погађао за висину хонорара нити свој рад хонораром условљавао, приходи његове канцеларије били су врло велики, далеко већи од истакнутих адвоката, али који су обратно радили. Поред адвокатуре, Љотић се сматрао дужним да ради и на народном унапређивању, прво својим радом у цркви, а затим оснивањем Народног универзитета. У 116

животу смедеревске цркве, поред тамошњих свепггеника, он је био најревноснији члан сталним и редовним похађањем цркве, својим учешћем у управи, у црквеном хору, у грандиозној обнови храма. .. и на крају ушавши у Епархијски одбор као потпредседник истог. У Народном универзитету у Смедереву главни предавач био је он, а делокруг рада простирао се, поред Смедерева, на цео округ, на Пожаревац, па и на Београд. Предавања су била из наше историје, из задругарства, о појединим проблемима унапређења наше земље, али такође и о светским збивањима: о француској револуцији, о бољшевичкој револуцији, о првом светском рату, а нарочито о Паскалу. Љотићево је дело обезбеђење огромног Годоминског поља од сталних поплава. Ту је неколико хиљада хектара најплодније земље која је скоро сваке године била поплављена. Љотићевим неуморним трудом, његовом заслугом цео Годомин је био опасан високим насипима, дугачким скоро 30 километара, ископани су бројни канали који су скупљали подземну воду, подигнута је црпна станица која је избацивала сувишну воду у Дунав — и плодна земља, прави Мисир, постала је доступна за све културе и становање. Са истим дуготрајним напорима и истим неразумевањем надлежних подигнут је велики силос за смештај хране у Смедереву, где се ова пречишћавала, чувала од влаге и у коме храна остаје сопственост власника, уз врло мале трошкове, до продаје. Љотић се није на овоме зауставио. Како је положај произвођача репе био врло тежак, јер је његов труд плаћан минимално, док су зараде фабрика шећера биле огромне, то је он основао Репарски савез са намером да подигне сопствену фабрику шећера за произвођаче, како би сва корист остала њима. Међутим, пошто то није био интерес картела фабрике шећера, он је онемогућио подизање сопствене фабрике произвођачима, а затим, интервенцијом државе, угушио рад Савеза. Држава се ставила на страну картела, а против сељака — произвођача. Ипак, Савез је 117

скоро четири године прерађивао шећерну репу у државној фабрици на Чукарици, производио око 10.000 вагона шећера годишње и цео вишак зараде делио својим члановима. . . Уз Репарски савез, Љотић је образовао у Смедереву и Обласни савез земљорадничких задруга у коме су биле учлањене Житарске и Потрошачке задруге (поред Репарских) са правим задружним духом, који је водио старање, поред економских интереса, и о васпитном утицају на своје чланове. До избијања рата 1941. године, Обласни савез је радио са врло много успеха. . . Цео овај рад Љотић је вршио без икакве, ма и најмање награде. И не само то, већ је трошио свој сопствени новац радећи да створи и одржи ове установе које су народу користиле. Уз то, он је целу своју очевину задужио, да би ове установе биле створене и да би постојале. За ово време, Љотић је имао врло тешких тренутака: било да су му под притиском картела банке отказивале кредите и претиле продајом његовог имања, било да су хиљаде вагона репе лежале на железничким станицама и биле изложене пропадању, а фабрике одбијале да репу приме и прераде, било да су прогони Стојадиновићевог и Цветковићевог режима достизали кулминацију, — Љотић је умео да влада собом, да трпи и пати, али да га ништа не поколеба и скрене са пута којим је ишао. У најтежим тренутцима, он је смирење и утеху тражио посећујући цркве 11ли као добар пијаниста, он је сатима седео за клавиром и свирао своје импровизације или садио, калемио и кресао воћке. И после тога, са новом снагом продужавао борбу на свим фронтовима, за добро свога народа. Што се тиче учешћа Д. Љотића у политичком животу после првог светског рата, ствар стоји овако: Кад је, по свршеном рату, дошао у Смедерево, Љотић је био одлучио да не учествује у животу наших политичких странака. . .Отац Љотићев, Владимир, био је за живота истакнути радикал, и као такав био биран више пута за председника Смедеревске општине, 118

за народног посланика, па и за изабраног сенатора, кад је Сенат постојао. Уз то је он био покретач акције Земљорадничких задруга, оснивач Подунавске задруге која је кредитирала створене задруге и председник Првог конгреса земљорадничких задруга. Оца Љотићевог, који је умро 1912. године, памтили су још увек старији људи из округа, нарочито радикали. Ови су долазили до младог адвоката, сина старог Љотића, па према томе као код «радикала». Д. Љотић се у почетку одлучно бранио: да он није радикал, да не жели да се бави политиком, али све је било узалуд. «Причај ти то другом, јер ти не можеш бити друго, већ оно што ти је отац био». Узалуд сва упорност и доказивања, постепено и временом, Љотић је морао да постане радикал. Уколико се више опирао да то постане, утолико — поставши то — он је постао радикал целим бићем својим. Само уз једну ограду: он није ни хтео да мења своје назоре и погледе па да постане «партизан», већ да учешћем у једној великој странци, ову учини што више народном и државном, да прво и једино њено старање буду народ и држава, а никако да странка постане себи циљ. И пошто се ово, под нашим тадашњим приликама, није дало остварити, дошло је неминовно до разлаза између странке и Љотића, уз обострано разочарење, и странке у Љотића и Љотића у Радикалну странку. Ова школа послужила је Љотићу да дође до сазнања о немогућности да наше политичке странке служе у првом реду народним интересима. .. У том погледу Љотић је за кратко време имао више тешких искустава. Дефинитивни разлаз са Радикалном странком био је после разговора Љотића са Вељом Вукићевићем, председником владе, пред посланичке изборе 1927. године. Вукићевић је желео да носилац радикалне листе за Смедеревски округ буде један његов пријатељ, о коме Љотић није имао нарочито лепо мишљење. Љотић је настојао да убеди Вукићевића да странка не сме да истиче људе који ће угледу њеном нанети штету, а народу никакву корист неће донети. «Ва-

119

жно је да је он радикал, рекао је Вукићевић, и да ћемо имати сва три посланика у округу, од којих ћеш и ти један бити». — «Хвала вам, али ја то не могу да примим»>, — одговорио је Љотић. — «Па зар теби ни]е стало да будеш народни посланик?» — «По ту цену више волим да никада не будем», — одговорио је Љотић. И тако је Љотић постао дисидент, истакао своју листу за изборе и добио више гласова од званичне листе, упркос настојању свих државних власти у округу које су радиле противу Љотића. Против о в а к в и х политичких странака Љотић је одлучно био, јер се уверио да је њихова брига прво странка, а тек потом народ и држава, док, по његовом схватању, прво и изнад свега, иду народ и држава, да се њима мора незаинтересовано и предано служити и да никако друкчије не може и не сме бити. . . Од тога времена па све до Збора коме је стао на чело, Д. Љотић је био изван и против свих политичких странака које су биле мање више све једнаке. Међутим, и за то време већина народа из Смедеревског округа, народа који је из непосредне близине посматрао његов несебични рад, сав устремљен за народно добро, стајала је иза њега. Већину народа из овог краја Љотић ће имати и доцније, у Збору. Сви су га дубоко поштовали, а «мали» свет, и грађански и сеоски, звао га је често «сиротињском мајком». За време другог светског рата, под окупацијом, десила се тешка несрећа граду Смедереву: био је погођен страшном експлозијом муниције, град је великим делом срушен и много_ његових становника изгубило је животе. Материјалне штете биле су огромне. Поред толиких других послова око спасавања свога народа у несрећи, која га је снашла ратом и окупацијом, Д. Љотић се примио и положаја комесара за обнову Смедерева и на том послу много је учинио и свој крај задужио да га он никада неће заборавити. 120

Овај оскудан портре људске и политичке личности Димитрија Љотића завршићу речима из једног предавања хрватског публицисте Милана Банића: «Љотић је велики, један од највећих Срба, управо зато што је на Србе постављао највеће захтеве, што је од српске политичке класе тражио да по уму и по срцу буде п р в а, боља од хрватске и словеначке класе. Љотић је тек формално православац и то добар православац. Стварно ј е о н х р и ш ћ а н и н , свестан чињенице да је црквени раскол хришћанске цркве дело грешних људи, жељних власти и превласти. Зато је Димитрије Љотић један од најобјективнијих православаца у односу према католичкој цркви и горљиви поборник поновног уједињења васколиког хришћанства у једну једину хришћанску цркву, уједињења у овој ери белој раси тако потребног. Љотић је био барјактар и спиритуализма и идеализма, каквог Српство у својој политичкој историји није никада пре видело. Али, уједно, он је идеалиста не само југословекске, него и европске политике. Објективна историја наше епохе то ће му морати да призна...»

* У Југославији између два велика рата политички људи, вођи партија, државници који су управљали државом било као председници влада или ресорни министри и предводили народ, нису иза себе оставили много писменог трага. Многи од њих чак су мало и говорили о својим идејама, програмима, тежњама, идеалима. Та цела екипа «водећих» у ово доба била је прилично ћутљива и као да је врло мучно пером баратала. Наравно, било је и изузетака. На пример, Светозар Прибићевић се јављао у штампи, додуше мање одкако је постао један од важних «водећих», у једно време писао је често Стојан Протић, па др Лазар Марковић. Међутим, председници влада који су потицали из Радикалне странке: Никола Узуновић (шест пута на челу 121

владе у кратком размаку времена), Веља Вукићевић, Милан Сршкић, Богољуб Јевтић, Милан Стојадиновић, Драгиша Цветковић, Миша Трифуновић — њих седам не огласише се ни са седам писаних слова пред Јавношћу. А шта би се тек могло рећи о другим лидерима Радикалне странке, о Нинчићу, Божидаву Максимовићу, Милораду Вујичићу, Драгутину Којићу, Крсти Милетићу и осталим? Ни прваци из Демократске странке ни у овом погледу нису много заостали иза Радикалне странке, били су мање више на истом нивоу. Бежање од пера и склоност ка ћутању код Радикала би се кадкад објашњавала примером Николе Пашића који, кад је био на власти, није много говорио. а још је мање писао. Можда је било и тога, али ако је тако било, онда су само на овом плану именовани радикалски прваци имитирали Пашића, али слабо где друго. Шта је био случај са демократима, то би тешко било рећи. Можда су и једни и други тако схватили нашу «демократију»: кад се бориш за посланички мандат и за власт, онда говори колико хоћеш, а кад седнеш на власт, ћути, не откривај карте! Код Хрвата је било ипак друкчије. Они нису имали радикалских традиција и Стјепан Радић говорио је за њих све, а и писао је доста... Са традицијом «презирања» пера и мутавости у политичком животу одлучно је, бар код Срба, раскинуо Димитрије ЈБотић Све што знаш, све што мислиш, све што желиш и у срцу осетиш треба казати отворено и до краја пред народом, ако хоћеш да водиш народну политику. Извесне ствари које сматраш као важне, треба их казати и неколико пута, по стотину пута, стално их понављати. . . Једном приликом, у ширем друштву, ЈБотић је подвргао критици држање кнеза Павла у тадашњој ситуацији. Кад се друштво разишло, један од врло блиских пријатеља приметио је ЈБотићу да, можда, није опортуно да онако говори о Кнезу пред једним ширим друштвом. ЈБотић је на то брзо одговорио: Оно што мислим 122

и осећам у срцу, то ћу увек и свуда казати. Тога се ои стално и придржавао, за цело време своје борбе, дс смрти. Он је отворено, смело, «без длаке на језику», говорио и пред окупатором. За дванаест година активне јавне политичке делатности (од 1934. до 1945), Д. ЈБотић је сваку своју мисао изрекао до краја и осветлио је са свих страна. Ништа скривено, ништа закулисно, ништа тајанствено и недоречено нема у његовим гледањима на сва важнија, горућа питања наше унутрашње и спољне политике. У мноштву чланака (ове је писао често руком на колену), у стотинама конференција и предавања, у низу мањих и већих брошура, у десетинама обимних «Билтена» (које је, углавном, сам испуњавао), Љотић је јасно и разговетно, у форми сваком приступачној, лепим стилом и нашим језиком, рекао све шта мисли, како гледа на развој наше ондашње ситуације и шта би ваљало радити и учинити да пребродимо кризу и да се спасемо од катастрофе која нам прети. Друга је сад ствар што Љотића нису ни читали ни слушали, у првом реду они којима се он превасходно и обраћао, а то су вођи и прваци партија, владе, водеће јавно мишљење, разуме се и Двор. Оно што је Димитрије Љотић писао и неуморно говорио, није била никаква политичко-демагошка агитација за стварање атмосфере и терена у циљу прибирања гласача кад наиђу избори. У свом првом изборном прогласу, као што смо раније подвукли, он је раскрстио са гласачима, отворено им рекао да они на њега не рачунају пошто ни он с њима не рачуна, јер их сматра обичном плевом. Љотић је без престанка писао и говорио — видевши најцрње пред очима — не би ли се опаметили они који држе кормило државно у рукама па очували државу и епасли народ. Ти га нису пратили, ти га нису читали ни слушали, али ће га ускоро почети да прогоне као дивљу, опасну звер! Па кад га буду и гонили, и њега и његове суборце, ни онда они у ствари неће знати тачно зашто га гоне! 123

Д. ЈБотића тада су читали — врло пажљиво — слушали, пратили, студиозно размишљали о свакој његовој написаној и изговореној речи у првом реду — комунисти. Кратко време после његовог иступања пред јавношћу, после неколико његових чланака у «Отаџбини», ЈБотић је пао у очи комунистима и одмах је из «подземља» од стране комунистичког воћства пала инструкција да се политичко кретање и наступање ЈБотићево пажљиво прати. Комунисти су, од илегалне централе у земљи до наредбодаваца у Москви, осетили да п р в и пут од постанка Југославије у Димитрију ЈБотићу имају опасног противника са којим се није шалити! Све треба предузети да се он онемогући. Др ЈБубо Бараћ, збораш, велики поштовалац ЈБотићев, више пута причао је овај догађај. Било је то у Шапцу, брзо после појаве ЈБотића као предводника Збора. Нашао се Бараћ са његовим личним пријатељем, иначе убеђеним комунистом, др Бором Тирићем, па ће га упитати: — Па зашто ви комунисти нападате ЈБотића, кад си ми пре неколико дана говорио како знаш да је Д. ЈБотић честит човек, да је патриота? На то му је др Тирић, оком не трепнувши, одговорио: — Нас не плаши ни ЈБотићево перо ни његов говорнички дар ни његово знање. Нас плаши његова истрајност, а изнад свега нас страши што нас он рентгенизира и ми од њега не можемо ништа да сакријемо... Ако би ЈБотић дошао до израза, нама нема места у овој земљи бар за још педесет година. . . Да би онемогућили ЈБотића, да би га задржавали, спречавали и његов утицај у политичком животу свели на најмању меру, комунисти су одмах с почетка решили да против њега не воде никако фронтални, отворен напад. Мучки, лукаво, препредено, иза кулиса, маскирано, индиректно, преко других, мењајући тактику према потреби, они ће водити борбу против Д. Љотића и Збора. Једино у изузетним случајевима, кад би им негде друга средства отказала, они ће наступити без 124

маске, отворено. Ово се дешавало доцније, а не и у почетку њихове акције. Своје агенте и помагаче, свесне и несвесне, хонорисане и бесплатне, комунисти су имали у свим слојевима ондашњег нашег друштва, у свим крајевима земље, и међу Србима и међу Хрватима и међу Словенцима, разуме се, међу Србима понајвише. Комунистички агенти, навијачи против ЈБотића и Збора, седели су у штампи, почев од «Политике» па до владиног пресбироа, у министарствима од малих чиновника па до активних министара, на Универзитету, у «отменом» београдском друштву, у разним културним и привредним установама, у Цркви и у Двору, у свим политичким грађанским странкама, разуме се и међу социјалистима. После појаве «народних фронтова» у Западној Европи, који су формирани по инструкцијама и у одређеном циљу из Москве, сви наши већи градови, са Београдом на челу, били су пуни «корисних будала» — назив који је Лењин давно дао. Те «корисне будале» долазиле су најчешће из круга тзв. интелектуалаца, из редова факултетски образованих људи, од професора, наставника, других културних радника, књижевника, уметника. Активност «корисних будала», често сасвим несвесних — они нису били комунисти, нити су знали да служе комунизму — доприносила је знатну помоћ комунистима, много већу штету ондашњој државној политици, најмање су могли да шкоде лично Љотићу и Збору, јер су њих Љотић и збораши одмах препознали и демаскирали су их где би им се пружила прилика. Да би дисквалификовали Љотића и Збор, комунисти су се и ту служили њиховим опробаним средствима, које им је Лењин завештао: клеветом, лажју, фалсификатом сваке врсте, подвалом. Могли су то лако да чине преко својих свесних и несвесних агената, пошто они који су тада руководили државом и били на челу нашег грађанског друштва, нису појма имали шта мисли, шта жели, чему тежи, шта говори и пише Д. Љотић. Комунистички инструктори радили су тај свој по125

сао овако: из целог једног чланка или предавања Љотићевог, ако директног напада нема, онда узму неку алузију или чак изврну смисао, па онда то, преко одређеног агента који је на одређеном месту у служби, дотуре до шефа кабинета или секретара председника владе, министра ресорног и министра двора итд. Ни Стојадиновић ни Цветковић ни Корошец ни Кнез Павле нису — то знамо поуздано — никад ништа у оригиналу прочитали из пера Димитрија Љотића. Љотић је написао два писма Корошцу (кад је био министар унутрашњих дела у влади Стојадиновића), написао је три писма Кнезу Павлу у оним најкритичнијим тренуцима наше предратне историје, ни један ни други та писма нису читали, чак ни стварније реферате својих потчињених о том нису саслушали. Једино, колико се онда могло сазнати, прочитао је Милан Стојадиновић Љотићеву «Поруку фашистичком шегрту», много се био разгоропадио, али дуго још није остао на свемоћном положају. Он је Збор гонио, нарочито лично Љотића, али је Љотић оштро осудио режим Кнеза Павла и Драгише Цветковића кад су из земље протерали Стојадиновића! Од свих његових некадашњих добошара, «парламентараца», министара, разноразних доушника и трабаната ни гласа протеста се није чуло. Колика је необавештеност водећих, надлежних била у односу на политички рад Д. Љотића и колике су, услед тога, биле могућности комуниста да обмањују, клеветају, изврћу, лажу навешћу овде два карактеристична примера. Године 1940. разговарао сам са једним врло угледним, без сумње добронамерним прваком из некадашње Удружене опозиције. Повео се говор о Љотићу и скренуо сам му пажњу на безразложне, незаконите и непоштене прогоне Љотића и чланова Збора... Одговорио ми је отприлике ово: па, за Бога, шта му би да удара по нашим савезницима, Француској и Енглеској, а да заступа интересе Немачке и Италије! Да ми је неко други ово рекао, можда бих одмахнуо руком и на126

смејао се — нисам тако нешто или томе слично само једном слушао, али просто сам се згрануо кад сам ово чуо од озбшвног и честитог човека. «Па ко Вам то рече, где сте то чули и прочитали?» — запитао сам сабеседника. Није нигде читао, али — каже — како је чуо о том у задње време неколико пута. .. Други пример. Кад смо били у заробљеничком енглеском логору у Еболију (Италија) из разних списа Љотићевих саставили смо једну збирку и умножили је. Један лепо повезан примерак дали смо генералу Миодрагу Дамјановићу, ондашњем команданту свих нас, и добровољаца и четника и државне страже и групе генерала Парца. Генерал Дамјановић почетком пролећа 1945. године послат је од генерала Драже Михаиловића у Истру, да у његово име обједини све националне јединице и да им се стави на чело. Неколико дана после предаје ове збирке, сретнем се са Дамјановићем, кога сам још од раније познавао. Пружи ми руку, поздрависмо се, а онда ће уз дискретан смешак: «Добро написасте онај чланак!« «Који, господине генерале?» «Онај у коме се говори како Збор није ни фашизам ни нацизам!» Насмејао сам се горко. Помислио сам: ето нам наше среће! Кад један генерал, и то не обичан, генерал од интелигентнијих и образованијих, генерал који је у време окупације био једно време шеф кабинета Милана Недића а доцније био у Дражином штабу један од водећих, најзад човек кога је генерал Михаиловић послао да у име његово врши једну тако важ ну задаћу и мисију, кад један такав истакнут националист и антикомунист може да мисли да би ми сада настрадалом, мртвом Љотићу потурали фалсификате, шта тек онда могу да мисле обични, незнатни људи. Хтедох да му кажем да су му то подметнули сигурно комунисти из његове околине, јер се знало да они имају своје пипке и по заробљеничким логорима — ни ту нас нису пуштали на миру. Но пређох преко овакве примедбе и тај разговор пресекох тврдњом да ми сви 127

колико нас има не би ни знали ни умели да такав чланак напишемо! То је био у стању само Д. Љ отић.. .

ФАШИЗАМ, НАЦИЗАМ И Д. ЉОТИЋ

Већ сам основни поглед на живот и свет Димитрија Љотића, поглед х р и ш ћ а н с к и , нематеријалистички, љ у д с к и у најпунијем и најлепшем смислу те речи, поглед који даје примат д у х у код човека изнад свега осталога, искључује и помисао да би учење Љотићево, његов рад на политичком и друштвеном плану могло ма шта заједничко да има било са фашизмом и нацизмом или са којим другим сличним покретом и гледањем. Тим хришћанским и људским погледом Љотић је био до сржи прожет, свака му је нит њиме била испуњена. Целим својим људским, личним животом и целокупним својим јавним радом, он је то стално сведочио, понављао се без престанка и у стотинама варијанти се допуњавао. Тај његов основни поглед, кад се има у виду његов живот, кад се узме у обзир цео његов јавни политички рад, кад се има у виду оно што је он написао и као сведоџбу иза себе оставио, чврст је као челик и стоји пред објективним оком као мраморни стуб који никаква бура не може померити. О вези између комунизма и фашизма и нацизма може се још како говорити. Материјалистичко схватање и нерелигиозни и антирелигиозни став су им истоветни. Може се чак говорити и о извесној вези демократије и фашизма-нацизма, али између Љотићевог гледања на ствари с једне и фашизма-нацизма с друге стране ништа заједничко нема. Мада је на сваком кораку могао да слуша и да чита да су главне стреле противника и на њега лично и на цео Збор уперене у том смислу да их оцрне и облате да су фашизам и нацизам, Љотић се никада директно од таквих инсинуација није бранио. Био је потпуно ми128

ран према тој врсти противничке клевете. Сматрао је, сигурно, да из сваке његове речи, из сваког његовог поступка мора бити јасно да је он сушта супротност и фашизму и нацизму и свакој врсти тоталитаризма. Но специјално у два написа, у једном чланку, објављеном у «Отаџбини» (1936) и у једној малој брошури, изишлој нешто доцније, а посвећеној тадашњем председнику владе др Милану Стојадиновићу, он је збијено, концентрисано, казао све шта мисли о фашизму и нацизму и њиховим «шегртима», и дао је ту јасну и темељиту филозофско-социолошку анализу тоталитарних покрета. После другог светског рата, када су се на Западу многи освестили, кад је комунизам у многоме открио карте, кад су чак и поједини истакнути комунистички идеолози сопственим искуством дошли до тога да је комунизам не само варка, заблуда него и злочин против човека, могло се наћи и налази се све више сличних мишљења оном што је, пре тридесет и више година, говорио и написао Димитрије Љотић. У чланку «Ни фашизам ни националсоцијализам него Збор» Љотић пише: «Наш покрет нема никакве везе са овим покретима» (мисли се на фашизам и националсоцијализам). «Привидна сличност долази од истовременог негативног става према либералној демократији и позитивног става према замисли сталешког уређења, као и већег ослонца политичких форми на друштвене стварности. Као и многи идеолошки покрети, и ми смо увидели да је либерална демократија махом празна љуштура, да се је живот далеко из ње одвио и развио, а да она, иако треба по својој намени да њим управља, није у стању ни да га достигне ни да га уочи. Али такво гледиште немају само фашизам и хитлеризам, већ и бољшевизам и рузвелтизам и многи други покрети, који се иначе међу собом много разликују.. . Кад би се по оваквој сличности привидној и судило, онда би човек — на своју рођену штету — у исти ред сврставао потпуно разне покрете. Насупрот томе стоје дубоке и корените

129

разлике идеолошке природе и позитивно конструктивног програма». Потом Љотић улази у објашњење директних основних разлика између Збора с једне и фашизма и нацизма с друге стране, па по тачкама овако то приказује: «1. Пре свега, наш је покрет поникао спонтано, на н а ш и м друштвено-политичким невољама. И није поникао у глави једног или другог човека, — или на једном одређеном месту, већ су људи добре воље, н с р а з н и м м е с т и м а и н е п о з н а в а ј у ћ и с е м е ђ у с о б о м , мислећи о недаћама и невољама свога народа, дошли у исто време на исту следећу мисао: не може се седети скрпггених руку, мора се прво заузети један одлучан став према свима неправдама и тешкоћама на које се наилази, мора се тај став као застава истакнути и објавити, — морају се потом под ту заставу сакупити и остали људи добре воље. . . Наш покрет је потекао из живих осећања наших тешкоћа и наших неправди, из свести да се то не може трпети, већ да се против тога мора борити, из уверења, да је наш народ довољно здрав и снажан, да има довољно синова који ће ту борбу до истраге прихватити. И да не постоји у свету фашизам и хитлеризам — од којих нас одваја дубока идеолошка разлика — наш покрет би се у нашој земљи морао родити. Најмање пак тако рођени покрет могао је да буде присталица готових решења, туђих метода и туђег искуства. «2. И фашизам и хитлеризам почивају на чисто паганским концепцијама старог Рима и старих Германа. «Фашизам је деификација — обожење државе. Фашисти кажу: ,Држава је полубожанство, она је свемоћна и апсолутна. «А ми кажемо: Не дај, Боже, да она то буде. Држава је људска творевина, потребна људској судбини. То је оруђе народне судбине, али није божанство и није апсолутна вредност којој дугујемо обожавање. Изнад државе постоје бескрајно веће ствари, којима и држава мора да служи. 130

«Хитлеризам је деификација — обожавање расе. «А гледати у држави или раси божанство, значи не видети га тамо где оно само може бити, значи стварно примити једно атеистичко — нехришћанско схватање света.. .» А одмах иза тога Љотић заузима став према диктатурама, као таквим, па каже: «Страшна је диктатура људи који над собом Бога признају. К а к о т е к м о р а б и т и с т р а ш н а д и к т а т у р а љ у д и к о ј и н а д с о б о м н и Б о г а н е п р и з н а ј у ! Диктатор који над собом Бога не признаје, који јавно исповеда своје неверовање, односно своје веровање да над њим нема никакве веће силе, то мора да је страшно, јер тај који исповеда да нема никоме и ни за што рачуна да полаже, тај не зна за моралне законе. Ми, пак, као Словени и хришћани, на таквим схватањима не можемо да стојимо». Заиста бих желео да неко од Љотићевих противника — и то оних учених, образованих — који су без имало стида и обзира оглашавали Љотића нацистом и фашистом, служећи при том и нацизму и фашизму и комунизму и свима непријатељима нашега народа, пронађе међу истакнутим противницима тоталитарних режима нешто што би било равно огради од свих тоталитарних режима какву је у ових неколико редака направио Љотић. Љотић наставља: «Над државом и над расом, по нашем схватању, постоје бескрајно веће вредности. И држава и раса, по нашем схватању, вреде толико колико људе тим вредностима приближавају. По супротном схватању држава или раса су апсолутна мерила у овом, иначе, релативном свету, над њима нема ни начела ни суда ни осуде. Отуда је и могуће да фашизам прогласи за светињу своју себичност, а хитлеризам свој тевтонски бес. Разуме се, да из овог дубоког корена избија читав низ схватања које нас — Словене и хришћане — морају делити од фашизма и хитлеризма». 131

Да ли би нам неко могао да пронађе у светској штампи овог времена, када је Љотић написао горње речи, да ли би нам неко могао да открије неког лидера, државника, дипломату, политичара, филозофа, публицисту — и то из табора либералне, најлибералније демократије са Запада — да је на овакав начин жигосао фашизам и нацизам и од њих се тако дубоко и безкомпромисно оградио?! Тога нема — ми смело тврдимо. Тада се табор демократије односио и према фашизму и према нацизму имајући у виду своје себичне, локалистичке, ефемерне интересе, као што ће доцније да ради и према комунизму, док се Димитрије Љотић овде руководио љ у д с к и м моментима и интересима и посматрао је ствари не са ефемерне, него из трајне перспективе. Љотић наставља са тачком 3. Она гласи: «Фашизам и хитлеризам, полазећи из таквог корена и сматрајући себе за једина и непогрешна оруђа тако обожене државе и расе, сматрају себе апсолутним мерилом у својим државама, искључују све противности, не дозвољавају стварни надзор над својим радом ни сопственим присталицама. «4. Фашизам и хитлеризам имају тежњ у да трају. У својој концепцији државе, фашизам и хитлеризам сматрају да држава и кад буде добила оно уређење које мисле да јој даду не може без њих. Да је управо интерес државе да се то трајање омогући и продужи, — и оног дана, мисле они, кад фашизма и хитлеризма не буде било, држава ће пасти у оне тешкоће из којих су је извели фашизам и хитлеризам. «5. Ми смо против парламентаризма, али нисмо против парламента, — нисмо против пуног и стварног учешћа народних представника у законодавству и надзору над радом владе, већ смо, напротив, за прави и стварни парламенат. И то смо у таквој мери за парламенат, да су нам аутентични и заиста искушани парламентарци пребацили да је у нашем плану скупштина и сувише јака, јер је у њеном делокругу самостал132

на и потпуна, а нарочито она је веће стварне вредности него што је данас. Досадашњи парламентаризам уопште у свету је систем збрке власти и потпуне неодговорности. Насупрот томе, ми постављамо начело: потпуна и стварна власт, а исто тако и одговорност. Фашизам и хитлеризам ни у својим нацртима не желе да створе такву установу, која ће њихову власт ставити под озбиљно ограничење и озбиљан надзор. «6. Ми смо за признање сталежа — као велике друштвене стварности — и за њихов стварни утицај на државни живот. За разлику од фашизма и хитлеризма ми их желимо истински снажним и слободним — под једним условом: да се признају и да делају као делови народне целине, под надзором својих главних организација и државе. Фашизам и хитлеризам, због свог гледишта на државу, сталешке организације учвршћују у своје редове и намећу им своју страначку дисциплину. Једном речју, фашизам и хитлеризам сматрају себе апсолутним органима државе, односно расе, искључују слободу владара, представништва, сталежа, судства, војске и штампе. Насупрот томе, ми стојимо на гледишту да свака оправдана функција у друштву мора бити потпуна и стварна, са исто таквом одговорношћу. «Ето, зато ми не можемо личити на фашизам и хитлеризам« — тим речима завршава Љотић ово становиште, ову исповест. Поједини противници Љотића и Збора из демократског табора и из тзв. либералних кругова хватали су се — да би Љотића приказивали као фашисту — за сталеже о чему је реч у тачци 6. Као што овде сваки читалац може разабрати, такви су противници били или сасвим површни или потпуно тенденциозни и непоштени. Било је и једно и друго. Љотићево схватање сталежа јесте стварно демократско (ако демократија треба да значи владу народа) и нешто што би најбол>е одговарало друштвено-политичким уређењу нашега 133

народа, а, можда, и других народа који би желели да буду слободни и самосвојни.

* У «Поруци фашистичком шегрту» Љотић се бави, делимично у виду једне духовите, али сасвим озбиљне политичке полемике, са истом проблематиком. И на овом напису морам се дуж е задржати, пошто је он веома карактеристичан и по личности и по политику ондашњих наших руководилаца државе и по ставове Љотића и Збора. Љотићу говоре пријатељи како хоће Стојадиновић (био је тада свемоћни председник владе и вођа Јерезе) «да пређе на фашизам» и, ето, «сад ће он вашу мисао да преузме.. . Иде у Рим да проучи Мусолинијево, и у Берлин да проучи Хитлерово дело ...» И други тако Љотићу говоре «и као завиде нам, што се тако наша мисао удостојила високог признања, а рекло би се и жале нас, што ће други мисао и славу да нам преотме. А ми се на то смејемо. Па им одговарамо: «— Ми нисмо фашисти. Ни наша мисао фашизам. Сто пута смо то казали и доказали. И ако Стојадиновић иде у Рим да копира фашизам, или у Берлин да копира хитлеризам, он нашу мисао не узима, већ туђу: мисао Мусолинија и Хитлера. . .» У то време Стојадиновићев режим почео је да гони Збор и Љотића. Тако, поред осталога, био је забрањен и један зборашки скуп у Смедереву. Око 400 жандарма опколили су град «па ни људе с јагањцима не пуштаху на трг, само да се заказани збор не одрж и...» Збор се ипак одржао. Голоруки сељаци јуришали су на жандарме који су осетили да је срамота пуцати. После тога са Стојадиновићем се нашао један члан Збора и између њих текао је овакав разговор: «— Зашто гоните Збор, господине председниче? «— Па тај ваш председник је бар толико паметан, — одговори Стојадиновић, — да већ и сам зна зашто: 134

једна земља а два господара, нит’ је било нити може бити! Збор не може и не сме радити, јер ја хоћу то што Збор хоће, па је, према томе, Збор излишан. И да знате: кад би испунили све законске формалности, и више од тога, рад вам неће бити одобрен. Збор мора бити забрањен. Сви други могу радити. Може Удружена опозиција: то су стара господа коју пуштам да раде слободно, наређујем да моји листови о њиховим састанцима пишу, па кад интересовање код света порасте, а ја само боцнем иглом, а оно цео њихов рад спласне на очиглед света, као дечији балони кад се пробуше. Мож е и Хођера. Може и ЈНС. Али Збор не може, јер та што Збор хоће, — ја хоћу. Па отуда Збору нема места. . . Ја ћу на јесен имати омладину униформисану и војнички обучену. А потом ћу на изборе». Тако је говорио Милан Стојадиновић у месецу мају 1937. године. «Узалуд се трудио његов тадашњи саговорник да му докаже да Збор неће оно што хоће Стојадиновић, а оно што Збор хоће, то Стојадиновић не м ож е...» У наставку написа се говори о прогону Збора. «У месецу јун у и јулу, од пријављених 212 зборова, дозвољена су свега 2, док су сви остали забрањени. Наши листови да би могли излазити морају да се штампају хајдучки ...» У ово време режим Стојадиновића показује разне знаке да је запливао у фашистичке воде, у најгорем смислу речи. Основана је нека «политичка школа». «Основали су је људи политички н еуки ... који никад нису ни мислили да се о политици има шта учити, пошто у политици нису ни видели ,свету и страшну службу управљања државном и народном судбином’, већ само вештину дочепати се власти без икаквих обзира». Даље, створили су министарство пропаганде. «Оснивају га људи којима је лаж погана азбука, којом једино умеју да се служе, пошто само у њеној сенци могу животарити, док би их истина опржила. Четврти знак су униформе за омладину. Наручују униформе за омла135

дину људи, који су униформе за време рата, онда када је униформа означавала част војника Краљевог ради одбране отаџбине, бежали као ђаво од кр ста...» Љотић даље каже: «Изгледа, заиста, да Стојадиновић мисли да хоће оно што Збор хоће», па наставља: «0 камо среће да може, да сме и да хоће. Поклонили бисмо се до црне земље. Не би било потребно да нас гони. Ми бисмо имали само част да му као прости војници служимо, свом душом и свом снагом својом, до краја. Ништа нас од тога не би могло уздржати. Јер ми нисмо ову работу узели да радимо славе своје или макаквог добра свог ради. . . Ми смо, с друговима својим, видевши да живот није светао нити миран и радостан, узели на себе ту работу просветљавања и уношења радости и мира, као нешто што неко мора радити, а не ради, — као претешку муку, као превелику борбу која узима сву снагу и сав живот, а од које се други клоне. Отуда и велимо: камо среће да Стојадиновић може, сме и хоће оно што Збор хоће. Т у никаква борба не би била потребна да мисао он нашу преузме; сама би се код њега нашла, јер би та мисао у том случају била његова, а ми прости војници његови. Али, на жалост нашу искрену, далеко је од те мисли Стојадиновић. Даље но од ма које друге. И ништа не може учинити да се та удаљеност између њега и мисли наше смањи. Ни његова воља ни власт, што му је сад, случајно, у руци. ..» Зашто је то тако, Љотић објашњава: »Обично се наша мисао категорише са неколико појмова, као са неколико етикета: Збор — антидемократија; Збор — ауторитативна држава; Збор — сталешка држава. «Овога пута да бисмо показали последњу основу Збора, нећемо говорити о тим стварима: ни о фашизму ни о демократији ни о сталежима — већ о основним захтевима Збора које мора испунити сваки режим и. сваки облик државни, ако жели да може бити речи о 136

успешном делу његовом. Отуда ће баш, надамо се, за све морати и да буде јасно да имамо право кад кажемо да је Стојадиновић немоћан, и неспособан, и неслободан да нама узме нашу мисао». Сад Љотић указује на основне разлике које постоје у схватањима Збора и Стојадиновића, његовога режима и свих осталих режима између два велика рата у Југославији. Љотић пише: «Има један град у нашој земљи. Мали, али врло славан. Најславнији. Дубровник. Више улаза у Кнежев двор стоји плоча. На плочи стоји натпис. Порука у камену исклесана: «О ни

што

приват не

држ авним

нека

пословим а

у п р а в љ а ју ,

с в о је

забораве».

«Ту поруку Дубровника нам драгог, Збор сматра првим условом сваког доброг управљања. Милион закона да има у држави, ако ова порука није поштована, сав милион ће бити погажен. Погазиће их државници што државним пословима управљају, а своје приватне не заборављају. Да ни једнога закона, чак, у држави нема, ако је овај дубровачки попггован, сви ће бити испуњени. Испуниће их државници што државом управљају, а своје приватне интересе могу да забораве. «Отуда Збор узима то за своју мисао, али иде и даље. «Ко може управљати државом, да заборави на своје интересе? Јунаци и мученици. Јунаци су положили испит на бојним пољима. Нису се плашили за свој живот. Заборавили су своје интересе. Заборавили су своју децу, на своје жене, на своје родитеље. Радили су тако као да их није страх, као да их није бол, као да им није ништа све жртвовати ради других, ради дужности, ради љубави. Мученици полажу још тежи исгшт сваки дан. Имају пред собом могућности да иду лакшим, угоднијим, ширим путем, и на којем су сва могућа добра, али они заборављају сваки дан своје ин тересе и муче се, ради општих људских, или посебних, народних идеала. 137

«Отуда Збор тражи да у народу нашем, да би се испунило ово дубровачко правило, дођу на врхове, не кукавице и шићарџије, већ јунаци и мученици. «Тако Збор и од тога одустати не може. «А како Милан Стојадиновић? Да ли он може, уме и хоће нешто тако? «Кад би он такву мисао Збора гласно казао, насмејала би се грохотом сва земља, верујући да је то каква чудна шала његова. Јер како би Милан Стојадиновић могао говорити о јунацима и мученицима? Па он, и поред познате му неукусне нескромности, никада и не покуша да за себе каже да спада или да је близу јунаштва и мучеништва...» «Ни његови (Стојадиновићеви) другови ни присталице ни одушевљени му браниоци, — нико га као јунака не помену. Поменуше га као директора банке, као пред седника берзе, као председника ,Феникса’, као сталног заступника страног капитала, као вештог и пословног човека, као шефа ротаријанаца, као доброг играча, као здрава човека који изнад свега цени сваку врсту уживања, али као јунака нико се не сети да га помене. А ту скоро допаде затвора Илија Трифуновић-Бирчанин, за неко иступно дело, што је рђаво говорио о влади. А његов адвокат (Д. В. ЈБотић) написа овакву жалбу отприлике: «Сматрам ову пресуду потпуно правичном. «Кад је ова јуначка земља дочекала да јој на челу буде влада, у којој седе све сами забушанти и војни бегунци, онда заиста двоструки витез Карађорђеве звезде и Викторијиног крста, Илија Бирчанин, и треба да седи у затвору. Неко је погрешио: или Бирчанин или они из садашње владе. Не могу обоје бити у части. . . «И кад је ова земља дочекала, да јој на челу владе седи Милан Стојадиновић, што у најпунијој младићској снази нигде не дође до фронта, где су се јунаци шест година крварили и мучили, но у најдубљој позадини тераше сојке, онда је право да Илија Бирчанин. 138

што десет пуних година, ради неких националних идеала, стављаше своју главу у торбу, па напослетку и руку своју остави на маћедонском фронту, седи у затвору. Јер не могу обојица бити у части. Неко је погрешио: или Стојадиновић или Бирчанин. Па кад је већ Стојадиновић председник владе, значи Бирчанин је погрешио, и зато — нека га у затвору. Отуда и сматрам да је пресуда — правична... «3начи: у мутним и крвавим временима велике народне борбе, Стојадиновић није био међу јунацима. Исувише је мислио на себе и на своје интересе. . . Е па кад је тако — а тако је — откуда би могао, смео и хтео Стојадиновић оно што Збор прво хоће — испуњење поруке старог Дубровника својим управљачима: ,Они што државним пословима управљају, своје приватне нека забораве’. «А д р у г и услов Збора» — наставља ЈБотић — «који мора да испуни сваки режим, јесте: «О ним а

к о ји

име

држ аве

у п о т р е б љ а в а ју

силу, м о-

Јер држава почива на правди и сили. Сила не би била потребна кад не би било шуша које се Бога не боје, па ни за правду не хају. Отуда и сила. Ту велику истину није могао да не види Збор, и зато на нашем зборашком грбу, на штиту стоји клас пшенице, симбол правде, али позади стоји мач, знак силе. «Да ли Стојадиновић може и сме и хоће то што Збор хоће? «Не може, не сме и неће. «Он на нашем грбу види само мач. Онај пшенични клас он не види, иако је овај напред. А ко хоће само мач, тај хоће само силу, тај је насилник, тиранин и злотвор. На њега се односе речи Владике-песника: ,Коме закон у топузу лежи, трагови му смрде нечовјештвом’. Речи које је Владика испевао и не слутећи да ће Црна Гора изабрати Милана Стојадиновића једнога дана за свога представника.

ра

прво

лице

да

с и ја

правдом .

139

«Стојадиновић није схватио мисао Збора. . . Није видео да мач, сила, власт представљају: мач над самим собом, силу над самим собом, власт над самим собом, па после тек над другима, једном речју представљају правду. «Ко ће највећу силу поверити људима који су с правдом раскрстили: који за Бога и душ у не знају, који о правди ни говорити не смеју. «Отуда је јасно да Стојадиновић ни овај други услов, који је Збор пронашао у природи саме ствари, није у стању испунити. Како би, дакле, он могао и смео и хтео оно што Збор хоће: ,Онима што у име државе употребљавају силу, мора прво лице правдом да сија’. Он, на нашу жалост, не би смео ту мисао јавно ни изговорити, из страха да га сама собом не опржи, толико је та мисао сјајна, као муња, за банкарско-берзијанске навике Милана Стојадиновића. «Као трећи услов доброг управљања, Збор сматра ову мисао: « Н и је д а н

реж им

не

см е

правит и

народ

гор и м

него

ш то је .

«Сваки режим је као домаћин на њиви. Ниједан домаћин не сме умножавати кукољ ни коров, већ му је дужност таманити коров и уништавати кукољ. Какав би то домаћин био који би сејао кукољ, а уништавао пшеницу, гајио коров, а утамањивао племенити усев? Тако и режим сваки мора да настоји да помаже победу добра над злом, победу врлине над пороцима. Какав би то режим био који би обрнуто радио? Који би помагао зло да добро победи, који би помагао пороку — врлину да погази. . .» Сада Љотић прелази на директну критику Стојадиновићевог режима па констатује да је његов «владавински систем заснован на лажи. Велика је лаж да је дошао да смири страсти. Напротив, није у Југославији побијено за 17 година пре њега толико људи, колико их је побила полиција Стојадиновића за ове две и по године. Лаж је да је његов режим дошао да донесе ли140

бералније законе... лаж је да ће он моћи да пређе на неки други облик, облик ауторитативне државе . . . Лаж је да овај режим хоће да очува Југославију. Та он ју је идејно већ разбио, а стварно је поделио својом антијугословенском политиком . . . Његов режим подмићује народне посланике, његов режим се заснива на насиљу. ..» На крају ове «поруке», Љотић каже Стојадиновићу: «Ти хоћеш, Милане Стојадиновићу, да имаш ауторитативну државу, али како ћеш? Ауторитативне државе нема без ауторитета. Не помаже, Милане Стојадиновићу, магарцу да огрне лављу кожу. «Ти хоћеш, Милане Стојадиновићу, униформисану омладину. Униформе ћеш лако набавити. То није тешко. По градовима се нађу људи што за новац носе раз ■ не рекламе, одевени у страшно неукусне и смешно понижавајуће униформе. Зашто, дакле, и да ти не нађеш, благодарећи новцу и власти, нешто јадне младости, што ће и твоје униформе да понесе? Али, оно што нећеш и не можеш наћи, то су млада срца која ће горети пламеном светог пожртвовања и младе главе што ће светлети као буктиње, носећи светлу мисао широм целе земље. То нећеш и не можеш наћи, јер да би то могао наћи, треба прво твоје срце да гори светлим пожртвовањем и твоја мисао да гори светлошћу буктиње. А такав пламен и такву светлост још нико живи није успео наћи код тебе, Милане Стојадиновићу. «Ти си Збор ставио изван закона. Отерао си нас у хајдуке. Мислиш да нам забраниш рад. О, Милане Стојадиновићу, како си ипак мала памет! Сва власт коју имаш, и сва средства којима располажеш, не могу нас спречити да идемо својим путем — путем Збора. Забрањивао си нам зборове и листове. Хвала ти. Сам те Бог учи да нас оштриш. Јер нема ништа без преоштра мача. Рак мафије тражи оштар мач. И ти нам га кујеш на ватри огромне борбе и оштриш на тврдим препрекама које нам постављаш на сваком кораку. Поручио си нам да ћеш нам забранити рад, да ћеш 141

растурити Збор. Ко је још стихију могао свести у мала кориташца? Мисао Збора је израсла из природе ствари, развила се пред твојим очима, пустила гране на све стране, нарочито међу омладином народном. И све твоје забране неће бити у стању спречити вихор наше младости, надахнут искуством нашим. А растурити Збор? Ти ниси у стању да распустиш бивше политичке организације, које по закону не постоје, и које животаре ту и тамо, а како мислиш да Збор растуриш? . ..» И све док је још био на власти Стојадиновићев режим наставио је са прогонима Збора и лично Љотића. Сви ти прогони нису могли да униште Збор; он је из дана у дан јачао. Међутим, ти су прогони користили и комунистима и усташама и свима рушилачким снагама које су имале у програму смрт Краљевине Југославије.

ИСКЉУЧЕЊЕ В. ЈОНИЋА, Д. ВУЛОВИЋА, Ђ. ПЕРИЋА И Др Д. ГРЕГОРИЋА ИЗ ЗБОРА

То је било у доба др Милана Стојадиновића. О томе знам највише од онога што ми је говорио Микица ЈГазаревић (погинуо за време кратког рата са Немачком, као резервни официр кр. југословенске војске). Стојадиновићева влада водила је ствари тако да је све личило на «фашизирање» земље. Његов кабинет се ослањао на Корошчеву и Спахину групу и, углавном, на оне посланике који су напустили Богољуба Јевтића и прешли на његову страну чим су видели да Јевтићева влада стоји пред заласком, а да се на небу појављује звезда др М. Стојадиновића. Од збораша први је ухватио везу са Стојадиновићем др Данило Грегорић. Та је веза васпостављена преко оца Грегорићевог. Извесно је да су и други (В. Јонић, Вуловић, нарочито «вешти» Ђ. Перић) тражилии ства142

рали везе. Та група, све чланови бивше Југословенске акције, убрзо иза првих наших избора (од 5. маја 1935), била је «разочарана». Тој би групи много драже било да смо се ми тада сви определили за Јевтића, као, рецимо, Костренчић, Баџак, Рашовић и други; а ако не сви да су бар они пошли њиховим путем, дочепали се посланичких мандата и осталог чему тај пут «нормално» води! Нама из ткзв. малог Збора било је јасно да Јонић и другови нису за «дугачку стазу». И припадници групе из «Отаџбине», као Ранко Вујић, др Стеван Иванић, Милан Аћимовић имали су исто мишљење о Јонићу и др. А кад је продубљивањем покрета од стране Д. Љотића бивало све очигледније да њему ни на крај памети није циљ власт, посланички мандати, министарске столице и други положаји и удобности, група водећих из Југословенске акције све се више хладила према својој матици. У битним стварима, у основним погледима на наш општи народни и државни проблем, на нашу тадашњу кризу и могућности њеног решења, Димитрије Љотић био је некомпромисан, а такав став није могао да прија људима који су хтели, као, уосталом, и многи други, да се баве политиком и да политикантским методима решавају наше невоље и неприлике. Љотићу је било увек у срцу и на уму стварање једног препородилачког покрета, са истински новим, то ће рећи другачијим људима као носиоцима, а не стварање једне партије или групе која би се, можда, само по форми од других донекле разликовала, али која би суштински била иста као и друге. А ништа даље од Љотића није било но стварање какве партије или покрета одозго, којим је путем покушао и Јевтић, а сада и Стојадиновић. На том се питању Љотић дефинитивно разишао и са шестојануарским режимом, разишао се због доношења новог послешестојануарског устава и стварања странке одозго, са старим људима и старим методама. Ради тога је он дао и оставку на положај министра правде у влади генерала Петра Ж ивковића... 143

Стојадиновићева влада наговештавала је, по целом свом раду и наступу пред јавношћу, да ће бити дотад најгоре издање од свих послешестојануарских влада. По многим својим спољним знацима и изразима, она је давала утисак — а то је суштински и била — једне врло накарадне, чак смешне имитације фашизма или нацизма. Стојадиновић је тада допустио да се код његових котеријаша, скупљених «с коца с конопца», заведу униформе, фашистички поздрави, «моторизација» (ова га је пратила на великом, импровизованом збору у Новом Саду) и много другог што је било потпуно подражавање фашистичких режима. Пропаганда у шТампи, пропаганда у Централном пресбироу, унутра и споља, била је потпуно у духу тоталитарних режима. У исто време на унутрашњим стварима као и активност на спољнополитичком плану (кокетовање са владавином у Берлину и Риму) одавали су слику скоро пуног фашистичког режима у Југославији. За напред поменуте личности из бивше Југословенске акције, које су биле ухватиле у врховима Збора водеће и најважније положаје, режим Стојадиновићев био је, сасвим природно, врло примамљив. Јонић је тада био генерални тајник Збора, др Данило Грегорић водећа личност зборашке омладине, Данило Вуловић «угледан члан» Саветодавног одбора Збора, а исто тако и Ђ. Перић. Да су се ови људи дочепали овако важних положаја у вођству Збора, било је доста и наше, па и моје личне кривице. После уједињења разних група у Збор и иза петомајских избора (1935), људи из бивше групе малог Збора били су доста неактивни и пустили су да припадници Југословенске акције ухвате у покрету, на врховима, маха. У исто време и водећи људи из групе бојовника су се повукли, и њихова се група, као масовна организација, сасвим растурила. Влатко Фабијанчић, Август Кустер, Стане Видмар и др. као да су се уморили и више се нису уопште јављали — бар не до рата — у политичком животу. Љ уди из Југословенске акције били су знатно активнији 144

од нас, и у зборашкој штампи и на зборовима и на конференцијама и на организационом плану уопште. И ја сам се лично био повукао. Био сам исувише преокупиран радом на Балканском институту коме сам морао, да би се одржао и развијао, да посветим сву своју енергију и све расположиво време. Код ондашњих београдских режима, Балкански институт није уживао потпору и подршку. Било ми је лакше наилазити на разумевање у другим балканским државама, но у рођеној земљи. То је, вероватно, било стога што сам ја лично, као директор Балканског института, био збораш, љотићевац. Тако код «надлежних» могао сам да рачунам на подршку (која се састојала искључиво у абономанима књига и огласима код државних и полудржавних и сл. установа и предузећа) само тамо где сам имао на положајима добре личне пријатеље или пријатеље мојих личних пријатеља. . . Но ипак овакав став београдских режима према Балканском институту не бих објашњавао само тиме што сам ја био збораш. Ти режими, на жалост, нису имали ни смисла ни осећања за крајњи идеал за који се Балкански институт на научном и културном плану залагао: уједињење балканских народа, Балканска заједница, Балканска унија. Ово наведох стога да бих објаснио моју недовољну активност у Збору у овом времену. Кад је већ о томе реч, морам да признам да је та моја неактивност потрајала све до рата 1941. године. Д. Љотић, који је, као ретко који наш човек, имао разумевање за рад и напоре Балканског института, имао је обичај да ми с времена на време ипак замери што сам покрет «напустио», што у његовом раду активније не учествујем. Али имао је разумевања и за моје тешкоће. Кад би дошао у Балкански институт па му ја показао напредовање у нашем раду (издавачка делатност, повећавање сталних сарадника, све богатија балканска библиотека, све веће интересовање балканске и светске штампе за активност Балканског института), он би ме саслушао са 145

пажњом, био би радостан, хвалио би и честитао, али би ми, смешкајући се благо, и приговорио: «Јест, јест, али сам ипак љут на тебе. . . Ти се не осећаш у Збору!» Има још једна наша (малог Збора) кривица да су људи из бивше Југословенске акције били ухватили у Збору маха. Ми смо олако пустили да Велибор Јонић постане генерални тајник уједињеног покрета. И ми смо били за њега кад се бирало прво наше воћство. Кад смо дали име, назив покрету, у Бријановој број 3, после оног Љотићевог говора о речи з б о р, кад смо приметили да ће попустити Јонић и другови на називу, то јест да ће и они прихватити име Збор, некако смо се ми (из малог Збора) у себи, без договора, осетили као обавезни према Југословенској акцији и врло смо олако примили да кандидатура Јонићева за генералног тајника прође. Сећам се да Д. ЈБотић није био много одушевљен овом кандидатуром; она му се, рекао бих, више наметнула но што би је он с вољом примио. Сећам се врло добро кад смо ми поједини доцније, од времена до времена, критиковали Јонића и генерално тајништво уопште, Љотић би нам, с пуним правом, уосталом, добацио и пребацио: «Па ви сте за то највише криви; што се ваш који није тога положаја примио! ...» А сад да се вратимо на тему постављену на чело овог поглавља. Пословима Балканског института (рад на делу «Привредна енциклопедија балканских земаља», на француском, немачком, енглеском и италијанском језику, два врло обимна тома) био сам особито преокупиран баш у ери владе др Милана Стојадиновића (1937. и даље). Ово дело је изискивало врло много за сарадњу, штампу и опрему. Морала су се створити средства, а она су се стварала једино на бази огласа и «чврстих абономана«. Пошао сам на једну турнеју у стране земље и на путу сам се задржао дуже време. Први дан по моме повратку с пута дошао ми је у канцеларију Балканског института мој одличан млађи 146

пријатељ Микица Лазаревић, један од најагилнијих збораша у оно време из некадашње мале групе Збора. Он је тада радио врло предано у секретаријату покрета (Његошева број 1) и специјалан му је био посао око администрациј е «Отаџбине» и доцније Билтена. Ту је био изврстан. Чим је дошао и сео, М. Лазаревић је отпочео са откривањем «завере» Јонића и другова. Они су у тој завери били већ далеко отишли. Радило се на томе да такорећи потпуно изолирају Д. Љотића или да га оставе са минималним бројем другова и пријатеља и да се сви скупа, са Јонићем, Вуловићем, Перићем, Грегорићем и др. предају Стојадиновићевом режиму. Разговори са Стојадиновићем лично, а нарочито са његовим трабантима и агентима, наравно сасвим скривено, иза леђа Љотића и њему оданих људи, одвијали су се већ поодавно и били су такорећи у завршној фази. М. Лазаревић ми рече да је већ др Д. Грегорић за ову трговину, издају, примио аконтације поприличних сума новца од Стојадиновића. У исто време М. Лазаревић ми је говорио и за извесне састанке Јонића и другова са немачким дипломатама (чак су, наводно, били на једном разговору са ондашњим немачким послаником у Београду, фон Хереном).. . Даље, једне вечери, у некој кавани (ако се не варам у Дечанској улици) била је заједничка вечера којој су присуствовали «завереници» — одметници, скупа са извесним људима из Стојадиновићевог табора. При масном залогају и доцније при чаши доброг вина на дуго се и широко расправљало о напуштању Љотића и прилажењу Стојадиновићу. Извесни људи, а међу њима и Јонић, рачунали су да ће собом повући велики, чак највећи број личности покрета како из Београда тако и из унутрашњости и да ће тако Љотић — са најужим кругом — остати скоро потпуно усамљен. Они су тако говорили и ствари представљали Стојадиновићевим људима и нудећи скоро цео Збор као организацију, као покрет, они су с њима преговарали, погађали се и закључивали трговину! И147

мали су и списак личности на које су рачунали да ће повести собом кад се одвоје од Љотића, али о свему томе највећи број личности са тог списка још није био обавештен о чему се радд. Утаначено је било да се људи обавесте о свему тек пошто већ све буде припремљено и готово за одлазак, односно прелазак Стојадиновићу. Дуже времена из круга «завереника» лансирана је вест да је Д. Љотић «луд», да је «верски занешењак», а јавно, пред члановима Збора, чак и у самим просторијама и секретаријату његовом, отворено је говорено да Љотић «није политички реалан човек», да је нека врста Дон Кихота, да он, оваквим својим ставом и радом, никад ништа постићи у политичком животу не може, па да је ова борба с њиме заједно узалудна, промашена. Било је знакова да су појединци — у првом реду В. Јонић — уображавали да би они чак могли да потисну са чела Збора Љотића и да уместо њега постану вођом покрета! «3авереници» су се вешто прикривали и камуфлирали пред Љотићем и пред оним људима који су Љотићу били и лично безусловно одани. Сам М. Лазаревић, како ми је рекао, приметио је од раније да се нешто потајно спрема и онда се и он камуфлирао тако и у толикој мери да су му «завереници» у задње време скоро потпуно веровали, па га и на сасвим поверљиве састанке призивали. «3авереници» су држали доста до Лазаревића и ценили су много његове стварне способности. По природи закопчан, ћутљив, а уз то доста лукав и вешт да се прикрије, Лазаревић је стекао њихово поверење, тако да је могао много да сазна о њиховом конспиративном раду и плановима. .. На списку «завереника» — саопштио ми је истог дана М. Лазаревић — није било, разуме се, имена мојих најближих пријатеља, субораца из ткзв. малог Збора: није ту било ни С. Спанаћевића, ни др Г. Круља, ни др С. Цонића, ни Милорада Мојића и других. Не могу заиста да се сетим ниједнога од познатијих имена из не148

гдашње мале групе Збор да је био на том списку осим М. Лазаревића. Пустио сам Лазаревића да ми све то исприча. Дуго смо разговарали. Постављао сам му питања а он ми је одговарао. Мада од почетка нашег заједничког рада нисам имао поверења у људе из бивше Југословенске акције — услед чега смо се често у многим питањима размимоилазили и сукобљавали — иако сам осећао од почетка да је много лепих речи и фраза на њиховим уснама, а да у срцу мисле и осећају сасвим друго, мада сам их стално сматрао (као пгго сам већ раније забележио) врло блиским «фашистичким» методима и погледима уопште, исповести и обавештења М. Лазаревића, много су ме узбудила и узрујала. Видео сам пред собомправу заверу, једну прљаву политичку спекулацију. У првим тренуцима, док сам све ово слушао, побојао сам се да ће ова «завера» моћи да захвати много шире размере, да ће се Збор истински и најозбиљније потрести и запасти у тешке кризе. По свему што сам ту слушао и по много чему што сам из раније знао из политичког живота др М. Стојадиновића и његове блиске околине (све ми се чинило да је о овоме био обавештен и двор, кнез намесник Павле, министар двора и други људи у двору и око двора и да су све то и одобравали и подржавали) рачунао сам да ће режим употребити сва средства да онемогући ЈБотића, да га изолује, осами, а то би значило исто што и само уништење Збора. Требало је — јасно ми је било — брзо радити, али исто тако морало се «завереницима» без велике буке онемогућити њихову акцију. Пошто ми је углавном изложио целу ову тамну историју са свим њезиним замкама, позадинама и рачуницама (уколико је он то знао), запитао сам М. Лазаревића да ли је он за све то — и то овако као данас мени — испричао председнику Љотићу. Лазаревић ми је одговорио да није, а на питање зашто не, није ми дао потпуно јасан одговор. Имао сам утисак као да му се чинило да је — из сасвим неких других побуда — пао 149

исувише много у клопку, чак и у саму ову аферу, па се бојао и председника и «завереника» и просто као да није знао шта да ради! Рече ми како је једва чекао мој повратак (сазнао сам да се сваки дан интересовао да ли сам се повратио) да ми за све ово каже па да онда учини што му ја саветујем. Можда сам грешио у тим часовима према мени иначе тако драгом, давно већ покојном, одличном млађем другу и пријатељу, али, истине ради, морам признати да сам тада мало посумњао у њега, изгледало ми је као да би нас он, да се ја случајно нисам био већ нашао с њиме, могао да напусти заједно са одметницима. .. Понових му да одмах пође до председника и да му све овако каже, а да ћу га ја звати телефоном да му скренем пажњу на његов долазак и на највећу важност и озбиљност свега оног што ће му он, М. Лазаревић, да каже. У исто време јасно сам предочио Лазаревићу да је срамна издаја оно о чему и на чему раде «завереници». Председник Д .Љотић, који је у међувремену већ о свему и са друге стране прилично знао, примио је одмах М. Лазаревића и овај му је све рекао што и мени. Неколико дана иза овог, Д. Љотић је сазвао Саветодавни одбор Збора, објаснио ствари и предложио искључење из покрета Јонића, Вуловића, Грегорића, Перића и др. Одмах иза тога све организације и сви фактори Збора били су обавештени и писмено о овој енергичној, брзој операцији председниковој. Та операција није изазвала никаквих последица. Скоро нико није пошао, тек неколико људи, без икаквог значаја за покрет — са Јонићем и друговима. Напротив, многи су поздравили ову операцију и схватили су је као ново, још радикалније чишћење покрета од оног што се збило приликом избора владе Б. Јевтића (из године 1935). То је, уствари, и било радикално чишћење. Карактеристично је да нико из редова омладине није пошао за одметницима. Ратко Живадиновић такође није пошао за Јонићем и др. 150

Кад је Стојадиновић видео да је исувише прецењивао моћ и улогу Јонића, Грегорића и другова у Збору, кад се осведочио да му они нису привели преко «стотину главешина и првобораца», а још мање организација из унутрашњости, онда је, свакако, спустио и цену Јонићу и друговима. Говорило се раније да их очекује неколико министарских и других високих положаја које им је ваљало доделити, а све се свршило на томе да је Данило Вуловић постао министар, да је В. Јонић добио наставнички положај у двору, да је Ђ. Перић поново заузео место директора полузваничне новинарске агенције «Авала». Од свих њих, изгледа, најбоље је прошао др Д. Грегорић. Постао је гл. уредник «Времена», претпоставио је диспозиционе фондове, «специјалну пропаганду» и «нарочите мисије» по иностранству сваком другом положају. Врло ускоро Грегорић је постао поседник луксузног аутомобила, једне лепе куће (виле) у Београду и живео је богато, безбрижно. Са искљученима су од тада били прекинути и сви лични односи. Ти су односи били поново васпостављени под окупацијом, кад нас је општа народна несрећа, ударена са свих страна, натерала да будемо поново заједно и кад је Збор био распуштен као политичка организација. У оним претешким временима Д. Љотић је био први међу нама који је прешао преко греха одметника. Сматрајући да је добро да свака личност од иоле вредности има да се сад упрегне у кола спасавања народа, он се измирио и са Јонићем и са Перићем и са Велмар Јанковићем који нас је и пре свих других био напустио. ЈБотић је опет желео и мислио најбоље. Међутим, опет истине ради, мора се утврдити да они ни овај пут нису били према Љотићу и његовим оданим суборцима ни верни ни искрени нити су дубље схватили ни овај пут мучна и пожртвована, несебична настојања Д. Љотића. Чим би им се учинило — и под окупацијом — да могу заскочити Љотићу и његовим верним другови151

ма, они су се колебали, они су контактирали са другима и поткопавали су линију на којој је Д. Љотић стајао. Сад се слична игра водила око министра и бившег шефа полиције Београда, Милана Аћимовића, око Драже Михаиловића, па се чак улазило и у интриге око генералла Недића и у његове односе са Љотићем, који је Недићу желео да бзше само на служби, оданој и преданој, у интересу спасавања српског народа у оним страшним нашим данима. . . Тако су се прилике мењале, али се ове личности и њихови карактери нису могли да измене. Јонић, Грегорић, Перић и другови доста су грешили према Збору и њихово држање, њихово учешће у њему уопште, кад се све узме у обзир, више му је шкодило него користило. По моме најдубљем уверењу да њиховог рада, учешћа и утицаја у Збору није било - и то у онаквој мери као после мајских избора (1935) па до њиховог искључења — не би никад комунистичком непријатељу и свим другим противницима Збора полазило за руком да нас пред јавношћу — са много успеха — представљају као неке «фашисте», «нацисте» и томе слично. Навешћу овде само један карактеристичан случај. Др Живко Њежић, стари српски политички борац из Босанске Крајине, суборац Петра Кочића, кад је прочитао само два три броја Љотићеве «Отаџбине» одушевио се и пришао је Љотићу да се са њим бори, мада је био после рата скоро напустио сваку политику. «Сваку реч као да ми је из срца вадио» — знао је да говори Њежић, прочитавши оно што је Љотић писао и говорио. Међутим, једнога дана био је много жалостан, као тешко разочаран. Приметио је на једном скупу зборашком да омладинци дижу руке у вис при поздраву као прави фашисти! То су у Збору били увели (доцније је то отпало) бивши чланови Југословенске акције. После В. Јонића, по моме предлогу, за генералног тајника Збора дошао је сјајан борац, веран и непоколебив до смрти, прави јунак и мученик, некадашњи 152

солунски добровољац, новинар, Банаћанин Милорад Мојић. У време рата Милорад Мојић, у својству резервног мајора, стао је на чело п е т о г добровољачког пука. Кад се повлачио са тридесетином субораца, официра, у Загребу су га ухватили усташе, па су њега и његове суборце побили.

ОМЛАДИНА У ЗБОРУ

Године 1937. Збор почиње да добија нову, свежу, најјачу снагу: почиње да му прилази омладина. Од петомајских (1935) избора до тог времена, поред свих тешкоћа и запрека, које су му чињене са разних страна, Љотићу је пошло за руком да обзнани мисао Збора како га је он схватио и надахнуо и о томе су чули и слушали млади људи. Године 1938/1939. па све до пред рат све више омладинаца прилазе Збору и они тада, може се слободно рећи, чине главну морално-духовиу снагу и залогу зборашке мисли. Године 1940, Збор има доста омладинаца у свим крајевима државе, и у то време они се успешно супротстављају комунистичкоусташкој активности. У Шибенику омладинцима Збора полази за руком да разбију снаге антинационалне коалиције. У Скопљу, зборашки омладинци освајају учитељску школу, а у гимназијама постају првостепени фактор. Бањалука, са свим средњим школама и академским удружењем пада под апсолутни утицај Збора. Гимназије у Руми, Шапцу, Ваљеву, Пожаревцу, Чачку, Лесковцу, Сарајеву, Новом Саду, Марибору, у Никшићу итд. постају из дана у дан све јача средишта зборашких омладинаца. Приливом из средњих школа ојачале су зборашке студентске групе на универзитема Лзубљане, Загреба и Београда. Ова појава забрињава комунисте, нарочито кад им зборашки студенти у Београду освајају удружења и организације у којима су они раније имали превагу и кад су они на универ153

зитету били једини политички борбени фактор. Главнина студената стајала је по страни, врло незнатан број опредељивао се за политичке партије из опозиције, а студенти режимлије су били проказани: они су се кретали и «политички» дејствовали од казана једне до казана друге владе! Зборашки студенти у Београду, предвођени храбрим, идеалним, пожртвованим, свесним националним омладинцима, помрсили су рачуне комунистима у «Студентском удружењу Аеро-клуб», у «Југословенско-бугарској Ј1иги», у «Студентском Туринг-клубу, у београдској скаутској организацији, у студентској организацији «Соко» итд. На Београдском универзитету чарка и туча између комуниста и збораша постаје све чешћа. У јесен 1940. године, чим су почели уписи нових студената, борбе су скоро свакодневне. На дан 22. октобра, на првом предавању «бруцошима» на Медицинском факултету, пред масом од 700 студената, комунистички «активисти» отварају митинг да би, по свом старом обичају, врбовали нове студенте за своја «стручна» удружења. Зборашки омладинци протествују, надвлађају комунисте и митинг се претвара у велику антикомунистичку манифестацију на којој се — први пут после десет година комунистичког терора на Београдском универзитету — кличе Краљу и пева се државна химна. Сутра дан пре подне озлојеђени комунисти сачекују на разним факултетима зборашке студенте и њих десетину премлаћују дрвеним палицама. Цосле подне истог дана, сакупљени зборашки студенти упадају на Технички факултет, чије је Удружење студената машинске технике представљало једну од комунисгичких тврђава на Београдском универзитету. Комунисти су одмах употребили ватрено оружје, на што су зборашки студенти такође одговорили ватром. Последица ове туче била је — прогон Збора од стране власти. У први мах, само у првом налету, ухапшено је око 150 студената збораша, као и приличан број старијих чланова из воћства покрета. Хапшења су доцније настављена, не само у Београду 154

и Загребу, већ и у мањим местима у унутрашњости. Од комуниста, међутим, нико није био ухапшен. За тучу на Техничком факултету Љотић је сазнао тек пошто се она одиграла. Није му било право да се ово збило. Он сматра да су последњи комунистички испади срачунато удешене провокације тајних клика и котерија, које су хтеле да у овом критичком периоду онемогуће активност Збора и његову лично. За прогоне и унипггење Збора влада није имала формалних разлога. Туча и употреба ватреног оружја на Техничком факултету послужила је као изговор за прогоне. .. За историју зборашког омладинског покрета имало би да се доста каже. Пре свега сам факат да је то био, уствари, једини н а ц и о н а л н и , спонтани, идеолошки омладински покрет у Југославији између два велика рата, довољно говори. Трудиле су се разне партије, настојали су поједини режими да пробуде и организују за себе омладину, али им то није полазило за руком. Осим комуниста, једино јеЗбор могаода побудии окупља младе људе и да их поведе у борбу. О зборашкој омладини треба да пишу и, ваљда, писаће преживели омладинци некадашњи, они који су ту омладину доживели, у њој били, с њоме заставе развијали и борбу водили. Али, пре но пређем на главну ствар овога поглавља, желео бих да кажем само још нешто о зборашкој омладини. У несрећном другом светском рату, под окупацијом, та је омладина била срце и душа борбених националних јединица у грађанском рату, у борби са комунистима — партизанима на територији окупиране Србије. Да ње није било, питање је да ли би се уопште могао формирати Српски добровољачки корпус под владом генерала Милана Недића, па да се све тако нешто формално и формирало, још је веће питање да ли би тај корпус могао да игра и одигра ону улогу какву је одиграо са зборашком омладином. Но о томе биће још говора у трећем делу. Каквим је духом била задојена зборашка омладина, шта су њезини идеали били — о томе нам најбоље и 155

најтачније податке може дати Димитрије Љотић, односно његова мисао за којом су одушевљено и пошли зборашки омладинци. Љотић је често и увек врло радосно говорио омладини, пред омладином. Мећу најсадржајније и најлепше што је он омладини рекао спада, без сумње, предавање "Идеали савремене омладине« (1937) и говор омладини на Стражилову (1938).") Из тих текстова, овде ћу навести само неколико фрагмената. Обраћајући се омладинцима и омладинкама, Љотић им говори: «А одмах да вам кажем, шта ја од вас тражим. Не да будете збораши, јер Збор није политичка странка, таквих има много у овој земљи. Он иде за новим видицима, за новим духом, који треба да завлада овом земљом. Збор од вас тражи само да будете јунаци, поштени и честити људи, а не изроди и одроди. Ако то ви испуните, испунили сте све што је најлепше, што се испунити може. Ако то испуните, испунили сте све законе и све пророке, и показали сте у пуној мери своју вредност. .. Крајње је време да почне омладина да тражи други позив, а да престане да се заноси позивима кукавичким и шићарџијским, и да тражи позив јунака, честитог и исправног човека и родољуба, а не позив изрода и одрода... Трудите се да постанете честити људи и јунаци. Сиромах човек, али јунак, ипак ће бити и пред Богом и пред људима записан и запамћен боље него макакав богаташ, али кукавица. Бићеш боље запамћен и пред људима, ако си јунак, него ако си професор универзитета, па кукавица...» «Мали је наш народ» — говорио је Љотић омладини — «мала је и наша земља богатством својим, и знањем, и културом, према другим народима, па чиме ми онда можемо да станемо у ред других народа. Да ли бројем? ") Предавања и говори Д. Љотића, о којима је овде реч, објављени су у књизи: Димитрије Љотић: «У револуцији и рату», издање «Искра», Минхен, 1961.

156

Не. Да ли територијом? Не. Културом? Не. Него? Духом јунаштва и чојства. Ако то испунимо, нема ниједног народа, кога не можемо да стигнемо и престигнемо. Отуда је највећа част на запајању целог народа и ове земље духом чојства и јунаштва. Испунимо ли ту државну и народну дужност, све смо испунили. Не може пропасти ова земља ако синови њезини буду задахнути духом јунаштва и чојства. Иначе, никакво богатство, ни савези, ни оружја не могу је спасти. Отуда је главна и права дужност национална, радити на стварању новога духа (па ипак старог духа, јер наши стари нису никад били ни кукавице ни шићарџије). Треба радити на препороду тога д у х а ...» Говорећи о п у т у омладине, Љотић каже: «Омладина мора тежити за пуноћом и богатством живота. И отуда мора тежити да буде снажна. Али она неће бити снажна, ако пође путем индивидуалистичке, већ само путем органске мисли. Јер њој нема лепоте живота, ни пуноће његове, ни светлости његове, ако трчи непосредно за срећом својом лично, већ само ако пође неодољиво за срећом земље своје. Да ли она ту ж ељ у има? Ако је има, какви морају бити идеали савремене омладине? «Има једна земља. То је њезина. Њој је она обећана. За њу су је претци њени чували. Али још није њезина. Не само зато што је она у младости, па не може да управља одлучно и пресудно овом земљом, него зато што та земља није још н а р о д н а земља. Јесте н ац и о н а л н а , али н а р о д н а н и је... Народна није по томе што кроз њу не веје прави народни дух . . . Пред нама који живимо, и пред онима који долазе после нас, који су тек отворили очи свога живота, стоји као идеал: створити ту земљу н а р о д н о м . Освојити је. Н а п р а в и т и ј е с в о ј о м . О н а д а н а с ј о ш н и ј е н а ш а . Струји разорни дух кроз њу. Нема наш живот јединственог животног потстрека. . . Тако стоји пред нашом омладином тај идеал: државу, к о ј а ј е в е ћ к а о н а ц и о нални

оквир

ст ворена,

испунит и

правим ,

народним ,

157

здравим и зраж ен

д у х о м .. . у

наш им

Н аш ом

зем љ ом

народним

т реба

да

овлада

дух

п есм а м а . ..»

На скупу омладине на Стражилову ЈБотић је говорио у заносу, као, можда, никад ни раније ни доцније. То је била беседа коју су зборашки омладинци учили на памет. Ево овде само неколико реченица из те јединствене беседе: «Збор је рекао: може бити да има рђавих министара, рђавих влада, може бити да установе не ваљају, па чак и устав да би ваљало мењати, али оно, пгго је сигурно да се мора мењати — т о ј е д у х и оно без чега ниједна промена неће вредети — то је опет д у х ... Отуда је Збор морао узети за циљ промену владајућег духа . . . Живот тражи сунчане људе. Земља тражи сунчане људе. Да унесу мир и радост. Да облаци постану лаки и прозирни. Да се проведри у душама људским. Да им засија тамо сунце. И Збор тражи од вас само то што тражи Бог, за чим вапију људи, чега је земља жедна: да будете сунчани, светли људи. Шта ћете Богу, земљи и људима мрачни? Кад настану бурна времена, ко ће учинити да ипак сија сунце у душама људским ако ти, младости, не разумеш да је то твој главни и једини задатак. Збор је рекао: морам се борити за мир и радост свога народа, за светле и ведре његове видике. Узалудна му је та реч, а још узалуднија борба ако ти, младости, не схватиш да се то може само тако, ако ти прво будеш пуна сунца и ведрине као данашњи дан. Збор хоће мир своме народу да поврати, прави Божји мир, не трули мир мирне и устајале баре, него мир ведар и светао и мирисан . . . Ко ће дати тај мир, ако га прво сама немаш? Како ћеш га извојевати сутра ти, ако не господариш миром свога духа и своје душе? Збор хоће радост свом народу да поврати, радост Божју, ведру. Ко ће дати ту радост ако је прво сам нема? Како ћеш је изборити за друге, ако у твојој души и у твом духу нема те радости!. . . У борбу, али прво да постанете господари своје душе, јер како ћете загосподарити судбином земље своје, ако 158

прво не постанете господари душе своје? Запамтите» — биле су последње речи Љотићеве у беседи на Стражилову — «мрачних је и без вас много. Не исплати се више бити кукавица и шићарџија. Намножио се исувише тај род. Род јуначки и мученички се проредио. Потрудите се да га попуните, али не само уснама него стварно. . .»

«КОРМИЛАР И МОТОР»

По повратку из Дубровника, под јесен 1939, где сам провео десетак дана на одмору, задржао сам се кратко у Мостару да се видим и поздравим са мојим сродницима и пријатељима. Рекоше ми да је у Москви потписан пакт Рибентроп-Молотов. Био је то 23. август 1939. године. У Сарајеву, сутра дан, читао сам извеиггаје о «свечаном акту», одиграном јуче у црвеном Кремљу. Био сам изненађен. Наша «велика информативна штампа», водећа штампа на Западу, радио емисије, сви политички кругови и код нас и на страни, сви су тврдили непрестано да ће Енглеска и Француска склопити споразум са Совјетском Унијом. Преговори су вођени од месеца марта (1939), дакле пола године. Од дана до дана очекивао се пакт Лондон-Париз-Москва. Почетком августа затегнутост је била на највећем степену. Тада је енглеским и француским делегатима у Москви Молотов, у име Стаљина, рекао: — Време је да пошаљете војну делегацију ради закључења војног савеза! У Москви су пошли угледни енглески и француски генерали који су знали тачно намере својих ђенералштабова. Сад је тек штампа у целом свету писала: «Ево, сад ће и војни савез да буде закључен!» 159

Ко би могао да помисли, ко би смео да се усуди при таквом стању ствари да помисли да Енглеска и Француска неће успети да закључе пакт и савез са Совјетском Унијом? У Југославији се нашао само један човек, председник Збора, Димитрије Љотић. У месецу марту, управо у моменту кад су отпочели преговори са Москвом, ои је покренуо свој илегални «Билтен», пошто је сва ле гална зборашка штампа била од режима забрањена, и скоро у сваком броју «Билтена» тврдио је категорички да се неће закључити савез између Енглеске и Француске с једне и Совјетске Уније с друге стране. «Билтен» је почео да излази у ограниченом броју примерака, али му се од броја до броја тираж стално нагло дизао. Пред његово престајање у јесен 1940. године — кад се Љотић пред прогоном морао да склања и кад, су похапшени неколико стотина чланова Збора, «Билтен» се растурао у преко 20.000 примерака. Међутим, на оно што је Љотић писао у «Билтену» није се никад освртала београдска водећа штампа. Она га је и по питању мишљења о преговорима у Москви, као и по свима другим питањима, која је дискутовао и објашњавао у тим критичним данима, намерно прећуткивала. Кад су комунисти, филокомунисти, тзв. левичари и цела она галерија «корисних будала» приметили да се Љотићев «Билтен» чита и тражи све више од публике, почели су га на улици, по кафанама и салонима једни још више да нападају, други да клеветају, а трећи су му се смејали! Било ми је све то криво и жао. А најгоре од свега било је то што сам и сам сумњао у оно што је Љотић стално тврдио о преговорима у Москви. Неколико пута сам га звао телефоном и скретао му пажњу шта о тим преговорима пише штампа на Западу и шта јављ ају стране велике емисије у рефератима познатих коментатора актуелних политичких догађаја. Молио сам га да ревидира своја гледишта, јер, ето, и сви страни људи, који долазе из Европе, чврсто верују у ус160

пех енглеско-француско-совјетских преговора. ЈБотић би се обично насмејао и рекао ми кратко да он чврсто верује у оно што пише и предвиђа, па не може да мења своја гледишта. Другу половину јула (1939) провео сам у Букурешту, Софији и Атини. Ишао сам тамо послом «Балканског института». И тамо сам свуда чуо, односно преговора у Москви, оно што је и јавно мишљење у Југославији говорило и претпостављало. По повратку с тога пута, отишао сам до ЈБотића и рекао му: — Ти си «бела врана»! Молим те немој више тако писати. Обрукаћемо се страшно. Закључиће се споразум Лондон-Париз-Москва, а ти си се и сувише експонирао категоричким тврђењем да се неће закључити. Опрости, молим те, испашћемо смешни, и ти и цео Збор. Љотић ми је на то одговорио: — Ми, наш покрет, не пишемо из страха да не будемо смешни нити пак пишемо из каквог сличног разлога. У нашем писању излажемо истину и трудимо се да на основу чињеница доносимо закључке и немамо страха. Ми то говоримо и тврдимо, па макар цео свет тврдио обратно. Ми подвлачимо: с а в е з и з м е ђ у Е н г л е с ске не

и Ф ранцуске н еће

се

с је д н е

ст ран е и М о с к в е

с друге

ст ра-

закљ у чит и.

Приметивши да ме није убедио, Љотић је укратко поновио низ чињеница које је у «Билтену» и на конференцијама пријатељима упорно понављао и образлагао. Совјетија своју целокупну политику заснива на следећим мотивима: Вера да ће доћи до светске комунистичке револуцијс која је заснована на марксистичко-лењинистичкој доктрини; да ће доћи до револуције у којој ће се сломити не само буржоаско-капиталистички поредак, већ и савремена хришћанско-духовна настојања, као и целокупан поредак, заснован на националним државама.

161

Уверење да до тога може доћи с а м о путем с в е т с к о г рата. Уверење да у том светском рату Совјетија не сме никако, или бар не са великим војничким масама, учествовати, пошто би у том случају, због њеног унутрашњег стања, избила у њој антисовјетска револуција, а тиме би стварно била спречена светска комунистичка револуција. Сазнање да је претходна политика Коминтерне у Европи, преко комунистичке странке у Француској и радничке странке у Енглеској, доцније преко «Народног фронта» у Француској, раслабила морално Француску и Енглеску, разоружала их војнички. То је послужило одлично као психолошки мамац снажењу Немачке и Италије и омогућило супротстављање та два блока један другом, без чега није могућ светски оружани сукоб. Сазнање да је најумнији потез Совјетије и Коминтерне преко комунистичких странака, «Народног фрон та» у Француској и осталих комуниста и левичара у Француској, Енглеској и другом свету с п а ј а њ е Немачке и Италије осовином пријатељства и савеза. То је спојило два слична револуционарно-визионарска темперамента и упутило их да уједињеним снагама остварују своје планове. Тиме је могућност светског оружаног сукоба доведена до врхунца. Пошто су се Немачка и Италија оснажиле и наоружале, треба радити на томе да сад светски сукоб избије, али без совјетског непосредног и масовног учешћа. М и д а б у д е м о «ш т о д а љ е од а р т и љ е р и јс к о г о гњ а » — како је прокламовао Стаљин. У Совјетији постоји веровање да ће светски сукоб потрајати толико да се клица револуционарног бакцила, који ће Совјети подржавати у животу преко својих свесних и несвесних агената, на фронту и у позадини, — развије, па да тако, најзад, доведе до комунистичке револуције. .. — Па шта ће на крају бити од тих преговора у Москви? — питао сам Љотића. 162

— Москва ће бити у стању, само да би гурнула Немачку у рат, да она с њоме склопи споразум. Х и т л е р ће

прист ат и н а

ти С т а љ и н а .

Н и

споразум је д а н

ни

уверењ у

други

не

да

ће

м исле

он

п ревари-

искрено,

по-

Стаљинов прикривени план изложио сам укратко. А Хитлер је у «Мајн Кампфу» јасно и недвосмислено рекао да Немачка не сме више никад допустити да дође у положај да у истом моменту води рат против западних сила и Русије. О б о ј и ц а , д а к л е , р а ч у ш т ен о.

н а ју

да

ти у

рачуну.

је д а н

другог

и з и г р а ј у . 21) Х и т л е р

ће

се п р ева р и -

Тада ми је ЈБотић скренуо пажњу на његов чланак који говори о предстојећем рату, а који је објављен у «Билтену» од 25. јула (1939), за време мога одсуства из Београда. У том је чланку, поред осталога, стајало: А кад до рата дође, «ми не само да не верујемо да ће Хитлер и Мусолини победити, в е ћ и х с м а т р а м о н е с в е сним а г е и т и м а б о љ ш е в и з м а . Рачун Хитлера и Мусолинија је следећи: Ми ћемо прво победити Енглеску и Француску, а затим ћемо уништити бољшевизам и Јеврејство. Т а ј ј е р а ч у н б е з с т в а р н е п о д л о г е , то ј е р ђ а в 2 22) Владимир Дедијер у својој књизи «Изгубљена битка Јосифа Висарионовича Стаљина«, издање «Свјетлост», «Просвета» и «Ослобођеље», Сарајево, (стр. 83) гшше: «. . .Касније сам, кроз сопствепо и наше југословенско искуство, што се каже на сопственој кожи, научио да Стаљинове поступке ценим реалније, па, наравно, и да сагледам праве и суштинске мотиве немачко-совјетског пакта из 1939. године, о коме ће, уосталом, крајњи суд — и, верујем, свакако критичан за стаљинистичко вођење политике — дати историја, иако су главне жртве Стаљинових погрешних калкулација и заблуда били управо совјетски људи, јер су документи (који?) касније показали да је Стаљин готово слепо веровао Хитлеру. . . Стаљин просто није хтео да верује у могућност вероломног напада хитлеровске Немачке«. После «сопственог и југословенског искуства«, Дедијер многе догађаје приказује друкчије но што је то раније чинио. Он овде кад каже да Стаљин «просто није хтео да верује у могућност вероломног напада хитлерове Немачке», ту се он, разуме се, љуто вара. Стаљин је тачно процењивао и Хитлера и његов план, па је стога и потписао пакт Молотов—Рибентроп. Но Дедијерова заблуда по овој ствари нас много не интересује. Важно је за нас оно што Дедијер каже у последњој реченици овог одломка: он је «бранио тај пакт као да га је сам потписао!* То вреди за целу КПЈ, од Тита па до Дедијера.

163

н ет ачан р а ч у н . А л и

св е т ск о г рат а, а к р о з среће

за

успели

целу

да

т ај њ ега

нет ачан

рачун

до

варвар ст ва, до

црног

Европу, изузевш и

оне

довеш ће

народе

к о ји

до не-

буду

рат н е у ђ у . . . »

У истом чланку Љотић предвиђа да ће рат трајати дуго, да то неће бити «муњевити» рат и да је «највероватније да ће обе стране (и осовинске силе и западне демократије) бити побеђене унутрашњом револуцијом коју данас пажљиво припрема Коминтерна». А ш т о с.е пак је ) У

т иче с а м и х « јо ш

м ањ е

сваком

т от алит арних с и л а

им а и згледа

с л у ч а ју

оне

губе

да

ће

(Н ем а ч к е

оне

И т али-

у рат у п о б е д и т и » .

рат .

— Ако ти је једина брига — рекао ми је на крају Љотић — да се не обрукамо с погледом на исход преговора у Москви, онда слободно можеш мирно да сиаваш. — Рат је, рекао бих, по твоме мишљењу, неминован? — Нажалост, неминован. Пре него сам покренуо «Билтен» осећао сам да ће најдаље крајем јесени ове године доћи до новог европског сукоба. Тај сукоб за мене није обичан рат. Он носи знаке своје апокалиптичке природе. Ј а г а г л е д а м к а о о г р о м н у и с т р а ш н у драм у

чит авог

саврем ен ог

човеч ан ст ва. С т а љ и н

је

кор-

Осећам да се та драма спречити не може, али свом снагом хоћу све да учиним да Балкан не буде увучен у ту драМУ> ЈеР Је то једини начин да наша земља буде спасена. Стога сам и кренуо «Билтен»: да обавепггавам читаоце о неминовности страховите драме, која се припрема, и да покажем како би и на који би начин било могуће да наша земља и Балкан остану изван те драме, да откривам јавности у конкретној спољној и унутрашњој политици све опасности, које унутра земљи припремају расуло, а споља је излажу опасности увлачења у сукоб европски. Поздравили смо се. Ја сам много поштовао Љотића као човека и политичког борца, као великог патриоту. м илар, Х ит лер је

164

м от ор, к а д

се

с п о ј е р ат ј е

т у!

У њему сам гледао оличење честитости и родољубља. Међутим, ипак ме није убедио. Ја сам био један од оних милиона у моме народу и осталом свету у тадашњој Европи који је имао другу логику у расматрању актуелних збивања. Али, некако ми је било жао и незгодно, да и овом приликом изразим моје неверовање. Насмешио сам се и приметио: — Али, веруј ми, нико томе што пишеш и говориш не верује. Сви мисле друкчије. Пружајући ми руку и Љотић се смешио, тачно погађајући моје сумње. — Па како да ми други верују, кад ми, ето, ни ти не верујеш !. . . Приближујући се сада Београду, сећао сам се овог разговора и размишљао сам о догађајима који се као тучоносни облаци надвијају над Европом. Догодило се чудо. Берлин је склопио пакт са Москвом, а не Лондон и Париз. По потпису пакта, Молотов је дискретно отшкринуо врата од суседне собе, у којој су енглески и француски делегати чекали да се продуже преговори, и тихо, али цинички им је рекао: — Ви сад, господо, можете да идете кући, пошто је посао ради кога сте ту свршен са другим партнером. Ни енглески ни француски делегати, изгледа, нису били ништа мање изненађени од остале светске јавности. Посао са другим партнером био је припреман и окончан иза кулиса, заверенички. У тренутку кад је кроз цео свет одјекнула као највећа сензација вест о потписаном пакту, нико није знао — па ни енглески и француски преговарачи у Москви — за Стаљинов говор на седници Политбироа Комунистичке партије бољшевика од 19. августа 1939. Стаљин је тада рекао: «Понављам вам да је у нашем интересу да рат избиј е .. . За нас је главно да тај рат дуго траје, да обе стране изиђу исцрпљене. Из тих разлога морамо примити тај пакт који предлаже Немачка и радити на томе да рат, једном објављен, траје што д у ж е .. .» 165

Потписаним пактом у Кремљу, Стаљин је дао одрешене руке Хитлеру за напад на Европу. Рат је, дакле, сигуран. Шта ће бити с нама? — то је била мисао која ме је сада мучила.

* Управо у тренутку кад спремам ове редове за штампу прочитах у «Сећањима» Никите Хрушчова за Стаљинову «игру» из августа 1939. године. Т у се налази потврда онога што је Д. ЈБотић писао пре непгго више од 31 годину. Хрушчов прича: да ће фон Рибентроп доћи у Москву, сазнао је за то један дан раније. 22. а Е густа он се нашао са Стаљином и овај му рече: «Сутра ће нам долетети Рибентроп!» Смешкао се Стаљин и пажљиво је мотрио Хрушчова да би приметио како ће на њ деловати ова вест. Хрушчов је сматрао да Стаљин с њиме прави шалу, па га онда припита: «А шта ће тај код нас? Да неће да нам пребегне?» «Не то» — одговори Стаљин и рече: «Хитлер ми је упутио поруку у којој ме моли да примим Рибентропа који ће ми донети конкретне предлоге. Ми смо се сагласили с тим и рекли да ћемо га сутрадан примити. . .» Сутра дан Хрушчов је ишао у лов са Булганином и Маленковом у ловиште Ворошилова. У вече су се поново нашли са Стаљином. Овај је био «сјајног расположења» и причао је како му је Рибентроп донео предлог за један пакт о пријатељству и ненападању који ми треба да потпишемо. Кад сутра енглески и француски делегати сазнају за овај уговор, они ће се сместа упутити кућама. . . Онда Стаљин — према мемоарима Хрушчова — рече: «Цела та ствар је једна игра да се види ко ће кога да надмудри и превари. Ја тачно знам шта Хитлер мисли. Он верује да ме је ставио на крст, али, уствари, ја сам њега разапео ...» Хрушчов каже даље: «Стаљин се нада да ће Енглези и Французи добро искрвавити Хитлера па му осујетити план да нај166

пре разбије Запад, а онда да крене на Совјетску Унију. Велика већина партије сматрала је да је потписивање овог уговора тактички мудра ствар, мада то нико јавно није признавао. Ми нисмо чак могли да тај уговор објашњавамо ни на партијским зборовима. Нама комунистима и антифашистима било је врло тешко да наједном постанемо савезници Хитлерове Немачке. То обичном човеку са улице објаснити било је готово немогуће. . .» Са више страна оспорава се аутентичност «Сећања» Никите Хрушчова о којима је овде реч. Чак је и лично Хрушчов дао изјаву преко московске штампе да та «Сећања» не потичу од њега. Ја не знам да ли су одиста та «Сећања» верна или је то неки потпун или делимичан фалсификат, али сигурно није фалсификат, није лаж суштински оно што Хрушчов казује за Стаљина и пакт Молотов-Рибентроп. То је извесно истина и то се данас већ свуда добро зна.

За Стаљинову изјаву на седници Политбироа у Москви није, разуме се, осим најужег круга у Кремљу, нико тада знао. За њу се сазнало кад је већ било доцкан, као што се, после другог светског рата, сазнало много тога пгго би, да се на време знало, врло вероватно, спречило други светски рат и онемогућило стварно победу комунизма и Стаљина у томе рату. Многе анализе догађаја, од стварања «народног фронта» у Француској па до потписа пакта Рибентроп-Молотов па даље, налазимо у мемоарској литератури из пера западњачких државника и дипломата, војсковођа и публициста. Нека ми се не пребаци да сам нескроман кад кажем да је много од тога у п р а в о време видео и знао Димитрије ЈБотић. Син малог народа, политички борац у малој земљи, саботиран, гоњен, клеветан, одбачен од водећих и јавног мнења у својој отаџбини, како је његова реч могла да буде саслушана на страни моћних, 167

великих?! Черчил, кога бар наш народ, сматра једним од главних криваца наше несреће, у својим послератним мемоарима (у једној депеши његовом амбасадору у Москви, датираној 28. X. 1941) каже и ово: «Они (Совјети) су натуткали Хитлера да удари на Пољску и тиме су разбуктали рат . . . Целу годину ми смо били потпуно сами, док је сваки комуниста у Енглеској, по налогу Москве, радио што је најбоље могао, да би ометао наше ратне напоре. . . Да су макли с места када је нападнут Балкан, могло би се много штошта да учини, али они су препустили Хитлеру да он изабере и тренутак и противника ...» Амерички државници после рата исто су и слично говорили и писали. Године 1950. Ачесон изјављује пред Сенатом: «Ми морамо да направимо јасну разлику између комунистичких тврђења и комунистичке стварности...» Амерички државници, пошто је свршен рат и пошто је Стаљин постао триумфатор, траже да се «поведе битка за истину» и да мора бити «најпреча дужност надлежних места да љ уде одржавају у истини»! . . . А Труман у једном говору 1950. каже: «Совјети су постали запрека миру. Властодршци Совјетске Уније су покушали да путем инфилтрације, преврата, пропаганде и индиректних напада на границе прошире своју тоталитарну контролу. Цинички презирући наде човечанства, вођи Совјетске Уније говорили су о демократији, а успостављали су диктатуре. Они су прокламовали националну независност, а подјармљивали су целе народе. Они су проповедали мир, а учинили су све напоре да харангирају за нападе и припремили су се за р а т...» Овде бих хтео да се позовем на извесна сасвим свежа сведочанства од особе која би могла да зна добро збивања из Совјетије из времена уочи другог светског рата. То је др Анте Цилига, некадашњи истакнути и важан хрватски комунист (у своје време био секретар КП за Хрватску), дуже времена провео у Совјетској Унији, једно време прогнан и у Сибир. У своме «Билтену» (посебан број за октобар 1970) Цилига пише ка168

ко је Стаљин инаугурисао «пучку фронту» да заоштри односе између Запада и Хитлера, да би тако довео Хитлера до «Пакта о ненападању» са Москвом и гурнуо га у рат са Западом. Тактика «пучке фронте» — наставља др Цилига — «у западним државама служила је овом, .. . по свом обујму грандиозном провокационом плану Стаљиновом». Та је тактика Стаљинова укључила и Југославију «у тај планирани западни фронт». Стаљин је тада наредио воћству КП Југославије да ради управо све оно што је изводио уочи другог светског рата. «Стаљин је у тај час бринуо само за остварење свог совјетског провокационог плана. У том плану Југославија, каква јест, требало је да пружи одмах и максимално колико је она у стању ...» Стаљин је сада променио тактику. Раније је радио на разбијању Југославије — борба је вођена против «српске хегемоније» — а сада је било у интересу бацити «пароле одбране хегемонистичке великосрпске Југославиј е . . . Стаљин је дао директиву, да Партија, уколико тадашња београдска влада неће да поведе проту-хитлеровску политичку пропаганду и акцију, да тражи везу, да подржи опозицију, од генерала Живковића («југословенски националисти») до Слободана Јовановића («Српски клуб»), да се стави иза њих, као тада најжешћих противника Хитлерове владе и политике . ..» Решење «националнсг питања» — рекао је Стаљин — «одгађа се за касније вријеме...» Ту нову тактику Стаљинову — вели Цилига — «објеручке су прихватили» и «Горкић и Тито, затим српски комунисти Чолаковић и Ж ујови ћ...» На крају тих саопштења, Цилига каже: «Ова Стаљинова тактика притиска, с лијева, са Запада, на Хитлера, да га приволи на ,Пакт о ненападању’ са Москвом и да га гурне у рат са Западом, била је у складу са совјетским државним и империјалистичким интересима ...» Цилига ову тактику Стаљинову назива «мефистофелско-провокациона игра Стаљинова». 169

Није насела само «златна младеж Београда», како каже Цилига, новој комунистичкој тактици, диктираној из Москве. Француска демократија била је одушевљена «народним фронтом» и 14. јула 1936. године Даладие и Блум заједно са Торезом, вођом комуниста, марширали су на чело поворке «пучке фронте» у којој су пароле извикивали комунисти, а демократи им следили. Залуду што је тада Француска, под владом народног фронта, била погођена тешком економском кризом. После слома Француске у рату, кад је маршал Петен дошао да спасава што се још спасти може, исти ти Торесови комунисти тражили су од Петена оштре мере против Блума, Даладиеа, Реноа и других њихових скорашњих савезника. . . Негде у исто време Стаљин је замесио кашу у Шпанији. Крв се лила по тој лепој земљи, формиране су «међународне легије», али у њима једва да је био по један од сто бораца које је из Совјетије Стаљин послао. . . * Димитрије Љотић у свим просуђивањима опште међународне ситуације полазио је увек од оног што је Лењин као циљ поставио, а Стаљин то доследно спроводио, исто што данас чини и Брежњев. Циљ је главни, циљ је једини: с в е т с к а к о м у н и с т и ч к а р е в о л у ц и ј а , односно комунистичка владавина над целим светом, над свим континентима. Тактика се може да мења без престанка, али циљ остаје исти и њему Москва тежи без обзира на ма шта друго. Ниједном потезу из Москве Љотић није веровао, увек је знао да се иза њега крије нека комунистичка замка. Простудирао је сваки нов комунистички потез, сваку њихову нову тактику, па кад је тачно уочио ствари, о томе је писао и говорио неуморно. Све што је у своје време говорио за «народне фронтове», све се то доцније показало као истина и ту су истину откривали и они који су у своје време били обманути, додуше не сви, али ипак њих прилично. 170

После рата познати амерички писац др Барнхајм (Ј. ВџгпНат), некадашњи комуниста, писао је: «Класичан пример комунистичке тактике са ,уједињеним фронтовима’ представља ,народни фронт’ који је најпре засађен у Француској, а доцније био пресађиван по многим европским земљама. Предратни ,народни фронтови’ заваравали су огромне масе, са највећим бројем интелектуалаца и омладине. Није тада ни било лако не приступити тим фронтовима. Ко им није прилазио, ко им није у најмању руку аплаудирао, био је одмах извикан као ,фашиста’ и као ,антидемократа’ ! . . . Акција за ,народне фронтове’ пре рата била је праћена са два главна стуба и оружја комунизма: т е р о р о м и л а ж ј у . . . ,Народни фронтови’ били су предигра другом светском рату! Они су имали да доврше цепање и заоштравање у односима између два ондашња европска блока. . .» Ко би сад рекао да Барнхајм није лично доживљавао оно што се тада збивало у Београду и у Југославији уопште, као да је гледао оне из «Бранићемо земљу» и публику на улицама која аплаудира будућим Титовим «херојима и генералима» кад маршују. . . Али, маколико сјајно приказује ствари тих времена, мора се казати да мало доцкан ти прикази дођоше. Барнхајм данас може да послужи само као један сведок више да су гледања на развој ондашњих догађаја Д. Љотића била исправна. * Да ли је могуће да Балкан, који кроз векове није могао бити поштеђен од ратних бура, остане сада по страни сукоба који ће се заметнути у Европи? У огромној већини сељачки народи, сами Балканци нису били за рат. Њима је било доста крви и међусобног затирања. Али, да ли ће интереси великих сила мировати на овом важном геополитичком и стратешком простору? Да ли ће водећи слој интелигенције, која је великим 171

делом заступала, свесно или несвесно, свачију, с а л о н е н а р о д н у и б а л к а н с к у п о л и т и к у , знати да у предстојећим судбоносним данима оцени шта је животни интерес њених народа, па да се за те интересе некомпромисно определи и бори, без обзира каква ће изгледати у очима странога света?! Да ли ће владајући режимп, ношени од истог и сличног кова људи као што је и ова интелигенција, имати снаге и државничке мудрости да. одлучно и на време спрече потпаљивање балканског вулканског тла на коме се може још увек наћи довољно експлозива да се Балкан баци у пожар? У предвечерје другог светског рата Балкан се нашао разједињен. Покушаји да се оствари једна Балканска Унија, чији би се народи у миру међусобно допуњавали а у рату заједнички бранили, реално политички су пропали погибијом Краља Александра и смрћу турског реформатора Кемала Ататурка. «Балкански спо разум» — пакт између Југославије, Румуније, Грчке и Турске — мање је био виталан и од Мале Антанте и ни прву тежу пробу није био у стању да издржи. Чим рат подели Европу у два ратом закрвављена табора, државе Југоисточне Европе и Балкана такође ће се поделити, ако не одмах јавно, а оно у срцу скакако. Једни ће бити за осовинске силе, док ће други бити за западне демократије. Подела на два табора одиграће се и у оквиру појединих балканских држава. Таква ће се подела најјаче изразити у Југославији. Две године доцније, када је била, под окупацијом и у грађанском рату, распињана и трвена страним утицајима и борбама које су из тих утицаја проистекле, неко је у горкој шали за Југославију рекао: у њој се боре за западне демократије, за осовинске силе, за Совјетску Унију, а најмање их се бори — скоро нико — за саму Југославију! А ништа горе за један народ нема — често је говорио Љотић — него кад се цепа на терену спољне политике. Ми смо то на Балкану кроз векове искусили, а нарочито смо то у последњем, другом светском рату, на сопственој кожи крваво осетили. 172

У игри страних утицаја на Балкану, Југославија је била најинтересантнија, најпривлачнија, а у исто време и најделикатнија тачка. То долази због њезиног средишњег географског положаја на овом осетљивом делу света, онда обзиром на њезину политичку и војничку снагу (која се на свим странама много прецењивала), као и с погледом на темпераменат и целу психологију њенога народа. Пред ратујуће таборе великих сила постављала се алтернатива: упрегнути Југославију за савезника у рату или је покорити, разбити је и онемогућити ако би се показало да би она могла да постане противник! Животни интереси Југославије, међутим, диктовали су јој строгу, истинску неутралност у овом судбоносном сукобу који је предстојао. Тако неутрална Југославија послужила би на корист и целога Балкана. А такву пак неутралност могли су да обезбеде ста б и л н о с т п р и л и к а у н у т р а Југославије с једне и с о л и д а р н о с т б а л к а н с к и х д р ж а в а с друге стране. За овакву политику претпостављало се пре свега мудро, одлучно државно воћство са изванредним тактом и једним јасним гледањем у праву суштину рата који је био на прагу. Такво воћство Југославија није имала. Југославија је од 1918. била, углавном, дело Срба и резултат савезничке победе над Централним силама. Међутим, за стање у новоствореној држави, за стање између два велика рата, што се унутрашње политике тиче, ни за добре ни за рђаве ствари нису заслужни ни криви само Срби. За то похвалу добијају и одговорност сносе добрим делом и Хрвати и Словенци. Али, у спољној политици Срби су, са династијом на челу, давали пресудан тон и по њиховој памети и осећању вођења је спољашња политика. После смрти Николе Пашића, Стојана Протића, Војислава Маринковића, нарочито од Марсеља (1934) па до слома државе, на положају председника владе и министара иностраних дела, Срби нису имали личности државничког формата који би знали да доведу у склад, у интересу земље и народа, тешку унутрашњу ситуацију државе, која је била у фор173

■

мирању, са превирањима и кризама у међународној политици овога времена. Одатле предратна југословенска спољна политика није имала ни једне одређене линије ни самосталности ни потребне снаге. Зато та политика није никад имала једне здраве иницијативе ни на међународним форумима ни пред јавним мишљењем своје земље. И пред једним и пред другим фактором, она се обично повијала и каскала за њима. После првог светског рата Срби нису имали мржн.е ни тежње за освету према Немцима. Немци су били храбри в о ј н и ц и ; без Макензенове армије Србија не би била покорена — то је било опште уверење српскога народа. Као окупатори Немци су у првом светском рату били строги, али су остали у далеко бољој успомени од Аустро-Мађара и Бугара. Приликом повлачења немачких трупа из Србије под јесен 1918. године, српски сељаци и становници малих српских паланки испраћали су немачке војнике додавајући им хране зз лут и опходили су се с њима као са јуначким, достојним противником. Кад се Вајмарска Немачка борила за поправку свога тешког политичког и економског положаја, насталог после пораза у рату, за то су Срби имали разумевања. Немачки је народ велики, вредаи, па зашто се и њему не да оно што уживају и други велики европски народи?! Ни поједини спољнополитички потези Трећег Рајха, који су били усмерени на постизавање равноправности Немачке у међународно.ј заједници, нису наилазили на опозицију и неповерење код Срба. Народ наш није често мислио исто што и Мала Антанта, у којој је Југославија била чланица, а коју је уствари водио Праг, односно др Бенеш. Кад су Хитлерове трупе умарширале у Беч, Европа је била узбуђена и чули су се протести из престоница појединих држава. Срби, како су сазнали да у Аустрији живе Немци, народ исте крви и језика као и онај у Рајху, схватили су «аншлус» као нешто природно. Није то било стога што су, евентуално, Срби према Аустрији гајили извесно неповерење ради евентуалног покуша174

ја рестаурације Хабзбурговаца. Југославија се у то доба осећала јаком да и сама спречи један такав покушај а камо ли у савезу са Малом Антантом. У односу на своју државу, Србин је објашњавао случај «аншлуса» исто као и присаједињење Босне и Херцеговине, Црне Горе и других крајева Србији. По чему да ми на тако нешто имамо право, а Немци да немају — било је резоновање просечног српског човека. Код Хрвата за <аншлус» већ није било таквог разумевања, а нарочито не код Словенаца, што је сасвим и разумљиво. Ови су се бојали Немаца, чији су тежак притисак имали да осете непосредно на својим границама. Покорење Чехословачке од стране Трећег Рајха узбудило је цео народ Југославије. Није то било питање само саосећања према једној блиској словенској држави. Иста би се реакција изазвала да се тако поступило и према некој несловенској, другој малој независној земљи. У срцу југословенских грађана почеле су да се јављају зебње. Бојазан је расла утолико више уколико су се показале без икакве вредности гарантије великих сила. И многе друге појаве, које су се, од конференције у Минхену па даље, запажале из Берлина, изазивале су и продубљивале су неповерење и појачавале страх. Фашистичка Италија је још од почетка изазивала неповерење код народа Југославије. «Ј1атини су старе варалице» — ова изрека из старе народне песме примењивала се на Италију. Нарочито Мусолинијевој, фашистичкој Италији није се веровало, ни код Хрвата ни код Словенаца ни код Срба. Римска политика у овој ери отворено је пропагирала мисао остварења «новог римског царства* у које би требало укључити Балканско полуострво. Окупацијом Албаније, фашистичка политика према Балкану почела се практично спроводити у живот. Југославији је сад било јасно да је Рим ставља у клешта. Са самом Италијом, народ Југославије је рачунао да ће моћи и сам да се обрачуна ако то буде потребно. Међутим, Италија се везала са Не175

мачком. И то је ишло на штету расположења према Немачкој, и то је појачало неповерење и страх према Немцима код Срба и свих Хрвата и Словенаца који су у оквиру Југославије налазили најбољу могућу гарантију за одржање њиховог слободног независног националног живота, без обзира на међусобна трвења и размирице. Само усташе нашли су покровитеља у фашистичкој Италији. Укратко речено: у предвечерје другог светског рата осовинске силе — најблаже узето — не уж ивају поверење код Срба и код већине народа Југославије. Ниуком случају оне се не сматрају пријатељским, изазивају страх и сматра се да могу постати највећа опасност. Према западним савезницима расположење је сасвим друкчије. Пре свега од њих нема нико страха, јер од њих народ не осећа никакву непосредну опасност. После чехословачке кризе питао је један Немац српског сељака из Шумадије: — Зашто су и по чему су вама Србима ближи Енглези од нас Немаца? — Зато што живе много даље од нас него ви Немци! Има доста истине у овом једноставном објашњењу. Мали народи, који вековима пате од обрачунавања и притиска великих сила, не могу се осетити пријатно, кад се нађу у непосредној близини тих сила. Али, није било само то. Према западним савезницима Срби су носили у срцу осећаје захвалности због њиховог држања у првом светском рату. Србин по својој природи много лакше и пре заборавља на зло него на добро када му се учини и зна да буде истински захвалан и веран ономе који му је у несрећи био од помоћи. Под извесним околностима то може да иде на суву штету сопствених интереса. У широким слојевима српског народа у првом реду постојала је велика симпатија за Француску. Од свих европских народа Французи су били у српском срцу најосетљивија тачка уопште У Енглезе се имало доста 176

поверења; њих су ценили и поштовали као паметне, жилаве, али према њима никад није било ни из близа оне топлине и саосећања као према Французима. Осећања према Енглезима су од времена до времена хладнела да би се поново, пред изгледима на боље или под утицајем веште пропаганде, загрејала. У последњој фази другог светског рата Енглези су нападани и проклињани, док је симпатија према Французима остала константна и нико њих од стране Срба није за слом и све несреће рата и његовог исхода критиковао и осуђивао. А «Русија»? То је била најосетљивија и најтрагичнија тачка. «Мајка Русија» — не онако јасна и сигурна као у доба последњег руског цара — живела је стално у срцима Срба. Кад је 1914. године напала Аустро-Угарска малу Србију, први је био руски цар Никола II који се одазвао апелу за помоћ ондашњег Регента Александра. То се никад није могло да заборави. Поново су се разбуктала словенофилска и панславистичка осећања, која су била пригушена у Сан Стефану. «Док је нама Русије, не бојимо се никога!» — то је била врло осетљива жица на коју се у сваком часу могло ударити да одјекне. Лењин и Стаљин изменили су физиономију Русије. У свести Срба она је остала иста — она стара. То је била више заслуга недораслих владајућих режима наших и водећег југословенског друштва и јавног мишљења, него пропагандне вештине југословенских комуниста, а ни ту пропаганду не треба потценити, као што су је одговорни фактори Југославије лудачки потцењивали, о њој често рачуна водили нису. После стварања «Народног фронта» у Француској к грађанског рата у Шпанији, комунисти су развили нарочито живу активност у циљу популаризовања Совјетске Уније. Наравно, они никад њу нису звали правим именом СССР, већ онако како је то годило народу — звали су је именом Русија, «братска», «словенска» Русија! 177

Најгрлатији инајвећи пропагатори «Русије» и «братства са валиким руским народом», оличеним у Совјетској Унији са Стаљином на челу, били су студенти Београдског универзитета који је у ово време постао тврђава отворене и камуфлиране комунистичке активности. Под фирмом антифашистичког или демократског блока, комунисти су освојили на Београдском универзитету мноштво разних удружења, скоро сва. Лаж је то треба увек поновити — једно од главних средстава комунизма. И комунистички студенти на универзитетима, у освајању позиција, служили су се лажју, али и терором. Помоћу «корисних будала», левичара, салонских комуниста, «демократа» и неутралне, лако заводљиве и застрашиване масе, они су се дочепали културних и економских удружења, универзитетскг.х семинара, студентских домова и мензи, дебатних клубова, зидних новина итд. Сваку прилику од предавања, културних и политичких приредби, па и комеморације, користили су за своју акцију. Милионска средства стручних студентских удружења, државних, задужбинских и других фондова давала су материјалну подршку њиховој делатности. Њих око 600 организованих и чврсто повезаних држало је у ш аху разбијену и неорганизовану љигаву и опортунистичку масу од десетак хиљада студената. Усамљени, жилави појединци били су изоловани. Ко је смео да не дође на њихов митинг? Ко је имао куражи да не дадне прилог за добровољце у шпанском грађанском рату? По салама разних факултета шуњали су се и вукли типови необријани, мрачни, раздрљених кошуља, опуштених «пумперица», зарасли у косу као зверови. То је била «егзекутива» — «одбрана» «научне аутономије»! Њихови погледи одмеравали су сваког студента, пратили сваки покрет на факултетима. А у подрумима радили су «активисти». «Техника» је имала пуне руке послг. Ротатори и мултипликатори штампали су на хиљаде, на десетине и стотине хиљада летака. Земљу је требало засути, требало је све отровати. На њима, тим леци178

ма, као потпис обично је стајало «Уједињена студентска омладина». Иза свега стојала је Комунистичка партија Југославије, одређена и јасна, сурова и свирепа. Универзитет је био њезина цитадела, њезин бастион, њезин неосвојив фор.23) Комунистичка акција на универзитетима никад не би могла ухватити толиког маха да њу, на разне начине, није помагао и знатан број професора. И то се испољавало нарочито на Универзитету у Београду. Свакој илегалној акцији комуниста на овом Универзитету наставнички кругови омогућавали су легалан карактер, па чак и онда кад је та акција била очигледно у23) У серији изванредних чланака («Искра», Минхен, бр. 47, 48, 51, 53, 55, 56, 57 и 58, година 1953) Ратко Обрадовић писао је о «предратним борбама на Београдском универзитету». Сваки онај који жели да боље упозна стање у омладини, комунистичку акцију и општу ситуацију у нашој земљи од 1931. до 1941. године требало би да прочита ове чланке. Ови наводи узети су из тих чланака: «Од 1931. до 1940. године Универзитет у Београду је живео под к ом у н и с т и ч к и м з н а к о м и т е р о р о м . На Универзитету је било слободе само за марксисте и шихове слепе саучеснике дотле, док су им ови били потребни. За сваког студента и студенткињу који су били верни народном и националном духу слободе није било. . . За све то време универзитетске власти су се, као и увек, држале потпуно пасивно». Комунисти су физички нападали националне студенте, али «никаква заштита нападнутима није била пружена, чак ни морална. Напротив, рањени и измрцварени Збораши били су од професора Универзитета претресаии, под оптужбом комуниста, док су њихови џелати остављени на миру. . . Универзитетске власти су »нагињале на лево\ јер је то ,модерно\ савремено, напредно. . . Режими су се кисело смејали на то. Али нису имали куражи да виде шта се то крије под именом аутономије на Београдском универзитету. . . После смрти Краља Александра изгледало је да се комунистичком успону на престоничном Универзитету не може стати на пут. Свака интервенција власти била је непопуларна и унапред осуђена на неуспех . . .» Најзад, «у тренутку када је изгледало да ће се комунистичка власт на Београдском универзитету коначно срушити, а срушити су је могли само Збораши, тадашњи режим, чији шефови нису знали ни азбуку антикомуиистичке борбе, али који су зато били добро потковани у поквареном политиканлуку, прешао је на одлучно гоњење Збора. На стотине бораца са Техничког факултета отерано је у затворе, интернацију и концентрационе логоре на задовољство комуниста који су сада несметано могли да наставе свој посао на рушењу државе. 27. марта, када су Збораши поново могли да се ангажују у борбу, било је све касно: земља се већ налазила у агонији».

179

перена против државе и поретка у њој. Државне влассти пустиле су ствари да теку како теку, а кад су интервенисале, то је обично било нетактично, без смисла или касно. «Проруску» комунистичку пропаганду и комунизам уопште помагали су и левичарски интелектуалци, књижевници, уметници, новинари и други представници грађанског друштва. Они су то једним делом чинили из снобизма, због «моде» и опортунизма — да се не би замерили «јавном мишљењу» — из потпуног непознавања ствари, а мање као свесни агенти Москве. Међу оним првим, несвесним, било је чак и министара које су комунисти ликвидирали кад су првих дана по заузимању власти рашчишћавали са носиоцима «буржоазије*. Од политичких партија комунистичкој про паганди највише је на руку ишла Српска земљорадничка странка, која је у току грађанског рата дала комунистима већи број бораца и агената. Друге грађанске партије — све од реда — олако су прелазиле преко комунистичког рада уопште, а што се пак тиче «Русије», ни њиховим вођама није било јасно да СССР није она стара Русија. Легло комунистичког отпора и стеципгге разорног комунистичког рада били су и многи салони београдске госпоштине у којима се пило, коцкало, оговарало, интригирало и потказивало. Синови и кћери појединих бивших и активних министара, генерала, народних посланика, сенатора, високих државних функционера, привредника и других «угледних» и имућних људи, који су долазили до водећих положаја и богатстава на лак и корумптан начин, увлачили су ноторне комунисте у ова друштва и с њима заједно испредали планове и шапутали о «рају» у «братској словенској Русији». Млади, разбарушени комунистички агитатори били су атракција за ово морално и национално отупело, оболело и перверзно друштво, које пред собом није имало никаквих идеала и чија је мисао водиља била у чувеној пароли «Море гледај од чега живиш!» 180

Мушке и женске екипе револуционарних новатора и реформатора, «активиста», проповедале су слободну љубав а путем ње, наравно, и марксистичку дијалектику. «Треба одбацити предрасуде данашњег буржоаског склопа и наших застарелих предака» — говорили су они сасвим отворено за богатом софром на коју су гостољубиви домаћини, после обиља других укусних јела, сервирали пудинг у облику петокраке звезде — да би и на тај начин манифестовали своју савременост! Млади «активисти» жњели су без по муке успехе и у љубави и у придобијању симпатија за «ујка медведа са севера». Почетком 1939. године комунистичка акција са универзитета и из салона пребацује се на терен. Оснивају се градски и сеоски клубови, читаонице, усмене новине и листови, све под фирмом «напредњаштва», «демократије», «антифашизма», «мира», «социјалног старања», «народног просвећивања» итд. итд. Држећи се инструкција Коминтерне, комунисти се све више увлаче у разна грађанска национална друштва и организације. Скаути, Соко, Хришћанска заједница младих људи, Београдско Женско Друштво, Удружење резервних официра и ратника итд., постају попришта комунистичког продирања и полуге њихове делатности. Ничу и бројна нова камуфлирана удружења и организације у којима комунисти воде прву реч. Једна од најинтересантнијих и најважнијих нових организација комунистичких у ово доба јесте «Први студентски добровољачки батаљон». То је требало да буде тобоже као одговор Хитлеру за Чехословачку и на његове и Мусолинијеве нове претње. Тактика је била распаљивање патриотизма и национализма. На грудима су истакли националну заставу са натписом «Бранићемо земљу»! У ствари, у свему томе није било ни трунке истинског родољубља ни љубави за свој народ и рођену земљу. Управник студентског дома, професор др Кашанин, интервенише код Министарства војске и оно, обмануто, одобрава и помаже оснивање и о181

буку овог батаљона! Под заштитом државе, коју води једна слепачка влада, а уз одобравање и одушевљење јавног националног мишљења, тако сад комунисти стварају кадрове бораца способних у руковању оружјем. Београдска «Политика» данима пише о том «добровољачком батаљону», доноси илустрације о њему и харангира масу заведеног иарода. Престоничка публика аплаудира и онда кад тај батаљон у маршу улицама пева познате комунистичке песме и корачнице. Ко ма што примети, извикан је одмах као фашиста, шпијун, непријатељ «мајке Русије»! Кад је ову нову, веома опасну, подмуклу, завереничку комунистичку радњу у својим предавањима, говорима и написима демаскирао Димитрије ЈБотић, онда су комунисти користили своје пионе и агенте у београдској «Политици» и другој ондашњој београдској и југословенској штампи да га нападају као Хитлеровог човека, а да акцију «Бранићемо земљу» и друге тадашње активности комунистичке омладине приказују као чисто националну, патриотску ствар. Нажалост, тада су комунисте на исти начин заступали и бранили, а Љотића клеветали и прогонили, и тадашњи политички људи из владе и опозиције, од просечних до водећих. Љотић је остао усамљен, био је ј е д и н и који је одмах, чим се појавио «Први студентски добровољачки батаљон», утврдио да је то ординарна комунистичка ствар, организована и извођена све по инструкцијама и налогу воћства КП. После рата, кад су, под својим режимом, могли слободно да пишу и обзнањују шта су пре рата радили, како су лагали и вукли за нос «буржоазију» и припремали грађански рат, комунисти су писали и о организацији «Бранићемо земљу». Писали су доста о томе, а овде ће бити довољно да се наведе шта је о томе писала београдска «Борба» од 16. јуна 1959. године. У напису који носи наслов «Бранићемо земљу! — гесло ст>~ дената — добровољаца са Београдског универзитета. у пролеће 1939. године» каже се следеће: 182

«Средином јуна 1939. био је завршен стрељачки курс првог батаљона студената — добровољаца са Београдског универзитета. Курс је основан на и н и ц и ј ат ив у (подвлачења су писца ове књиге) КПЈ, под паролом ,Бранићемо земљу’. У то бурно време, када је фашистичка агресија већ била чињеница, а издајничка спољна политика режима ствар која се више није мог ла сакрити, ова парола Партије усталасала је стотине хиљада родољуба широм земље — радника, сељака, студената. Из дана у дан растао је број добровољаца за одбрану Чехословачке Републике, организовани су батаљони у којима су се млади људи вежбали у руковођењу оружјем, основани су болничарски курсеви итд. Свом том активношћу р у к о в о д и л а ј е и л е г а л н а К П Ј . . . Почетком 1939, такође н а и н и ц и ј а т и в у К П Ј основан је Савез омладинских организација који је обједињавао активност радничке, сељачке, средњошколске и студентске омладине. Око Савеза се окупило преко 20 тадашњих омладинских организација — од Акционог одбора стручних студентских удружења до задружне омладине и редакција омладинских листова и часописа. Под руководством Иве Лоле Рибара основан је и Студентски одбор за одбрану земље, а затим, у оквиру Академског клуба ,Студентски дом’, и први стрељачки курс. Председник Академског клуба био је Љубомир Филиповић, данас пуковник ЈНА (Југословенске народне армије). Паролу Партије ,Бранићемо земљу’, каже пуковник Филиповић, одушевљено је прихватила огромна већина студената Београдског универзитета и за први стрељачки курс јавило се знатно више људи него што је могло бити примљено. А почело је овако: написали смо молбу управнику дома др Р. Кашанину, он ју је спровео даље и нас 220 добили смо, почетком априла 1939, униформе, пушке и другу војничку опрему, као и официре који ће руководити обуком. Свако јутро у 5.15 часова батаљон је био на зборном месту, а у 5.30 почињала је обука на некадашњој пољани иза зграде Техничког факултета . . . Пу183

ковник Филиповић каже да су организатори курса настојали да међу резервним официрима, који су такође били инструктори на обуци, б у д е ш т о в и ш е к о м у н и с т а . Тако су наставници на курсу били и народни хероји Бајо Секулић, Милинко Ђурић, данас генерал ЈНА и други. ..» На крају, у напису се каже да је «у устанку и револуцији» (у току другог светског рата) «учествовала и в е л и к а в е ћ и н а студената-добровољаца, курсиста првог батаљона. Неколико њих — Бајо Секулић, Љубомир Нешић, Јован Шербановић и други — проглашени су за народне хероје». * После потписа пакта Молотов-Рибентроп, кад се већ «спојила крма са мотором», комунистима долазе нове инструкције и они сад мењају тактику. Старе се пароле замењују новим. Сад се удара против «империјализма Француске и Енглеске», против управљача «западних плутократија» које ће одједном постати «главни кривци за рат!» Приликом комеморације француском адмиралу Гепрату — који је за време првог светског рата учинио великих услуга Србима — комунисти врше демонстрације и манифестују: «Доле Француска, доле Енглеска, доле империјалистички, капиталпстички рат!» Кличе се Стаљину, Совјетској Унији, чак и Хитлеру. Осетивши да су овакве пароле непопуларне код Срба, они их више не истичу пред јавношћу (о томе пишу у својој подземној штампи), али се од сада свом жестином обарају на цепање наших унутрашњих снага, истичу национална и класна питања, сеју семе раздора и мржње на све стране, помажу сепаратистичке покрете и без престанка траже признање Совјетске Уније, као «једине силе» која води «политику мира» и која једино може спасти Југославију! Стратегију и тактику КПЈ у другом светском рату недавно нам је открио и један реферат др Јована Р. 184

Бојовића.24) У том се реферату вели и ово: «Комунистичка партија је све до августа 1939. године захтијевала да се земља у спољној политици ослања на Совјетски Савез, Француску и Енглеску. Од тада она је направила велики заокрет. . . Основни разлог за тај заокрет био је пакт о ненападању између Немачке и С објетског Савеза, који је довео до великог заокрета Коминтерне у антифашистичкој борби. Коминтерна је од тада па све до напада Немачке на Совјетски Савез јуна 1941. године у основи напустила платформу антифашистичке борбе, коју је усвојила на свом VII конгресу и престала је да позива масе у борбу против фашизма и фашистичких агресора... Какав је утицај имао пакт Хитлер-Стаљин на гледање КПЈ на рат и његове изазиваче» — каже мало даље др Ј. Бојовић — «види се, поред осталог, из писања ,Пролетера’ почетком 1940. године. У броју јануар-фебруар 1940. објављен је чланак под насловом ,Империјалистички рат’. Аутор је оцијенио да су Лондон и Париз , ц е н т а р с в ј е т ске

р е а к ц и је

око

себе све

и м п е р и ја л и с т и ч к о г силе љ удског

рат а’

к о ји

н азат ка д а б и

,м о б и л и ш е

спасили кап ч-

.. И на Четвртом пленуму Покрајинског комитета за Црну Гору констатовано је да , ц е н т а р р е а к ц и ј е н и ј е в и ш е њ е м а ч к и н а т ализам

с в о ју

п ревласт

ц и о н а л с о ц и ја л и з а м ,

него

с в и је т у ’ .

ен глеска

ф ран ц у ска

бур-

ж о а з и ја ’ . ..»

* За живота Краља Александра ниједна влада није ни помишљала да се призна Совјетска Унија. Знало се унапред да ће се сваки покушај у том правцу разбити о упоран антисовјетски став Владаоца. Кад су Чехосло24) Др Јован Р. Бојовић: «Из политичке активности КПЈ у Црној Гори уочи Пете земаљске конференције». Реферат је одржан на «научном скупу» у Загребу (22-23. X. 1970), посвећеном 30-годишњици Пете земаљске конференције КПЈ, а објављен је у подгоричкој «Побједи», бројеви од 8, 12, 15, 19. и 22. новембра 1970.

185

вачка и Румунија признале Совјетску Унију, почело се да говори да ће ускоро исто учинити и Југославија, као чланица Мале Антанте. У својству шефа одсека за спољну штампу у Пресбироу, замолио сам тада Краља за аудијенцију да га питам какав ће став заузети Југославија. — Док сам жив, никад неће с наше стране бити призната Совјетска Унија — одлучно је одговорио. — А шта да се ради кад су то већ учиниле Чехословачка и Румунија? — било је моје питање. — Оне могу да чине што хоће, на тај пут ми с њима не можемо. Бенеш је признао Совјетску Унију из трговачких разлога или због неких других шпекулативних мотива, а Титулеску то ради због страха или опортунизма. Ми не желимо да тргујемо са Русијом. Могу сви признати Совјетску Унију, ја могу остати сам, али док у њој седе џелати руског народа, ја јој нећу пружити своју руку. Ми ћемо Русију признати тек онда кад њезин народ буде слободан. То је био став Краља Александра према Совјетској Унији. Комунисти су врло добро знали за тај његов став. Кад је Краљ пао као жртва атентата у Марсељу, они су се његовој смрти радовали једнако као и Павелићеве усташе и други непријатељи Југославије. * У предвечерје рата у Европи, Југославија је била распињана унутрашњим кризама. Владе су се смењивале, али ништа боље земљи нису доносиле. У великим судбоносним временима никад у једној земљи на челу управе није било мањих и слабијих управљача. Уских видика, често без икакве наобразбе, без темељитијег познавања чак и свог сопственог народа, они су, углавном, време трошили у личним и партијским прегањањима, међусобним подвалама и интригама. Многи од њих су уз то били корумптни и власт су ко186

ристили као средство за богаћење своје лично, својих породица и својих пријатеља. Осећање одговорности — оно што је битно за једног државника и у сасвим мирним временима а камоли кад се буре заметну — њима је по правилу недостајало. По способности и по осећању одговорности једна влада мале некадашње Србије, која је бројала око три милиона становника, била је кудикамо јача и имала је много више корена и ауторитета у народу, него све владе скупа за десет година предратне Југославије. А Југославија је имала шеснаест милиона становника и није била хомогена као Србија, већ хетерогена, сложена држава. У сплету политичких, економских и социјалних питања доминирало је хрватско питање. Од погибије посланика Хрватске сељачке странке у београдској Скупштини и после смрти хрватског сељачког вође Стјепана Радића, Југославија се због хрватског питања налазила у перманентној кризи. У последњим данима живота, Краљ Александар се носио мишљу да по сваку цену нађе пута и начина да се хрватско питање реши на задовољство Хрвата и на срећу и напредак и учвршћење државе. Краљ је био истински Југословен и знао је да без задовољења хрватских тежњи нема чврсте југословенске државе. Пре поласка у Француску у јесен 1934. године ,он је говорио: «Ја видим да режими после 6. јануара (1929) нису нашли решење за основно питање — хрватско. Овако даље не може. Ја знам да цео српски народ, онај сељачки и радни народ, жели да живи у миру и слози са Хрватима. Ја ћу морати да се још директније умешам у цео овај спор и да га решим. Имам план за то. Моја је тежња да остварим солидарност балканских народа, да омогућим једну Балканску унију, у којој ће Јужни Словени — њих 25 милиона — сачињавати снажну основу. Мислим да с нама иду раме уз раме Бугари, а како то може да буде ако пре тога Хрвати нису задовољни и срећни у Југославији. Чим се вратим из Француске, решићемо хрватско питање, а онда ћемо даље напред. Биће их ко187

јима то неће бити право, али то је мањина у нашој земљи. Хрватско се питање мора решити, пошто је то животни интерес државе». Ове своје жеље и планове Краљ није говорио само једном човеку. За то су извесно знали и унутрашњи и спољни непријатељи Југославије. Знали су за то и усташе и њихови протектори и помагачи, а знали су за то и комунисти који су у том времену имали у програму разбијање Југославије. Они су сви сад морали да пожуре да не би Краљ Александар покушао да оствари своје планове. Д. ЈБотић је писао о годишњици погибије Краља Александра:25) «Он је осећао ход великих догађаја. Био је уверен да мора доћи до претешких сукоба међу народима и међу класама. Хтео је домовини да створи међу народима положај који би јој, у доцнијим сукобима, давао вероватност победе, али је увидео да зато и њено уређење, политичко и друштве • но, мора бити дубоко преображено. . . Дело његово није било завршено, кад му је живот био окончан. .. Дело је остало наслућено, наречено, али не довршено. А хаос нераскрчен, док је велики ход светских догађаја био све ближи. ..» Комунисти су, уосталом, и више година пре усташа покушали да изврше атентат на Краља Александра. Александар Карађорђевић био је велика сметња и унутрашњим непријатељима и страним завојевачима Југославије. Њима је било јасно да без рушења Југославије нема остварења њихова циља, а Краљ Александар је био главни заштитник Југославије. Ту су се тезе комуниста и усташа потпуно поклапале. О томе, ево, мало сведочења из усташких извора: Еуген-Дидо Кватерник, један од најближих и најинтимнијих сарадника др Анте Павелића још од почетка усташке емиграције, па преко атентата у Марсељу до масовних убистава Срба у «Независној Држави Хрват25) «Отаџбина», бр. 81, од 22. IX. 1935, чланак «Дело и хаос»

188

ској», после рата у емиграцији износи доње податке (у «Хрватској ревији», Буенос Аирес, свеска III, година 1953) о свом некадашњем шефу, поглавнику Павели-

ћу: Павелић је посетио Софију маја 1929. године и ту је потписао хрватско-македонски пакт. Потом је отишао у Италију «где окупља око себе борбене хрватске омладинце. Ова фаза његове колаборације са Италијом — каже Кватерник — дала је повољне и одлучне резултате: омогућила је атентат на краља Александра у Марсељу. Т у је, без сваке сумње, историјска заслуга Анте Павелића. После атентата у Марсељу. . . настаје д р у г а фаза колаборације са Италијом. Мусолини налази у Павелићу* — све то сведочи Кватерник — ■ «не само ј е д и н у фигуру своје б а л к а н с к е игре, него и политичко средство с којим ће настојати проширити Птез 1трет до Драве и Дунава, присвајајући при том империуму стари 111упсит с новим називом «Кедпо сП Сгоа21а». На другом месту у истом часопису Кватерник је још прецизнији. Он пише: «7. маја 1941. састали су се у Монфалконе Мусолини, Павелић и Ћано. У салону железничке станице они су коначно одлучили и формулисали хрватске територијалне уступке и установили су италијанску хипотеку на Хрватској, која ће II. талијанској армији омогућити провођење оне познате противхрватске политике. Овом састанку није од Хрвата нитко присуствовао осим Павелића. Није присуствовао ни тадашњи министар спољних послова, Младен Лорковић. . . У Монфалконе је запечаћена, без сагласности хрватскога народа, без питања његових легитимних изабраних представника, судбина 400.000 далматинских и приморских Хрвата, жртвована је златна прилика да изградимо наш суверенитет, унутар њега и нашу војску и да водећи само хрватску политику дочекамо конац тог вихора на страни побједника. Осуђена је на пропаст држава Хрватска и створен је ,Кедпо сП Сгоа^Ја’. .. 189

У Монфалконе је извршена наша капитулација. Тај састанак у Монфалконе значи практички и кулмипацију Павелићевих личних контакта с Бенитом Мусолинијем . . . Они ће се још једном, и то последњи пут, видјети 18. маја 1941, у часу потписа тих, за хрватску будућност, тако трагичних Римских уговора. Павелић доцније више пута тражи пријем код Мусолинија, али га овај никад више неће примити. ..» Кватерник даље каже: «Били су идентични интереси Италије и лични интереси Павелића. . . По Римским уговорима Павелић је дао Талијанима Далмацију и протекторат над цијелом Хрватском, а Мусолини Павелићу потпору његове власти над тим ампутираним ,Кедпо Сгосша’ . ..» Кад је пристао да постане «фигура» Мусолинијеве «балканске игре» и издајник свога народа, Павелић је, вероватно, рачунао да ће он његовој «Независној» накнадити продате и предате крајеве Далмације захватањем појединих делова Хрватске, затим Срема и Босне и Херцеговине, пошто тамо истреби српски народ. Међутим, како је Стаљин преварио Хитлера, тако ће југословенски комунисти са Титом на челу преварити Павелића. Уочи упадања Југославије у рат, Љотић је стално скретао пажњу на спрегу усташа и комуниста, на њихов истоветни рад на рушењу Југославије и са мноштвом чињеница указивао је преко свога «Билтена» да споразум Мачек-Цветковић иде на руку разорној активности и комуниста и усташа. * У низу осталих питања, која је наследио по смрти Краљевој, за Кнеза Намесника најтеже је било хрватско питање. Неколико покушаја између београдске владе и српске опозиције с једне и Радићевог наследника др В. Мачека с друге стране да се ово питање реши, нису довели до резултата. Мада је осећао сву те190

жину овога питања, Кнез Павле је оклевао са његовим решавањем. Међутим, критичка ситуација у Европи, која је претила ратом, а, вероватно, и савети из Лондона и Париза, нагнали су га да предузме иницијативу у овом погледу. То је, можда, био и један од разлога смени владе др Милана Стојадиновића и образовању владе Драгише Цветковића (почетком фебруара 1939. године). Цветковић је био још раније васпоставио контакт са др Мачеком и с њиме повео разговоре у циљу српскохрватског споразума. До тог је споразума и дошло три дана после потписа пакта Рибентроп-Молотов у Москви, 26. августа 1939. године. Слабост споразума Цветковић-Мачек састојала се, поред осталога, у томе што лично Цветковић није имао јачег ослонца у српском народу. Његову већину у Парламенту сачињавали су они исти људи који су пре годину дана били изабрани, захваљујући полицији и уобичајеним изборним триковима, на изборној листи др М. Стојадиновића. Кад су увидели да Кнез Намесник озбиљно мисли да се реши Стојадиновића и да именује за председника владе Цветковића, они су преко ноћи прешли на страну овога. Дали су му гласове у Скупштини, али му нису могли дати поверење Срба, пошто га ни они сами нису имали. Већина српске опозиције изван Парламента, коју су сачињавали радикали, демократи и земљорадничка странка, остала је и даље у опозицији према режиму. Њој је било криво, због партијског престижа и личних рачуна, да она није направила споразум са др Мачеком. Али, поред тога, у првим тренутцима споразум је примљен са задовољством и одобравањем у круговима који су волели Југославију и за њену се судбину бринули. Нажалост, за кратко се време показало да споразум не учвршћује државу, ради чега га је и требало правити, него да је води све више расулу. Српски и хрватски грех према држави и народу, та два греха о којима је стално говорио и писао Д. Љотић, долазили су сад све више до израза. У београдском режиму се није 191

ништа на боље изменило. Он је и даље остао «рђав народни хоровођа». У проширеној и аутономијом појачаној Хрватској бановини (са стране српске, као Цветковићеви експерти на омеђавању бановине радила су три правника, професора, из Србије, који су врло мало, да не кажемо баш ништа, знали о подручјима, њиховим насељима, њиховој историји која је обухватила Хрватска бановина) екстремиети су избијали све више на површину. Сад су све центрифугалне струје — у првом реду усташе и комунисти — налазили хране у хрватском питању. Др Мачек је, како је говорио ЈБотић, водио хрватске масе док је могао да им мржњу храни. Чим је то престао — он је тада био подпредседник београдске владе — масе су му почеле да окрећу леђа. Режим је био органски немоћан да управља догађајима. Изгледало је као да постоји између њега и народа празан простор. . . Овде се морам задржати на једном личном доживљају, моме и мојих добрих пријатеља, у вези са споразумом Цветковић-Мачек. Ја сам био много радостан кад сам чуо да је тај споразум свршена ствар. Васпитан од својих најмлађих дана као Југословен, ја сам желео да Југославија буде срећна, моћна, и много већа но што је била. Знао сам добро да таква Југославија не може бити ако сви народи у њој, у првом реду Срби и Хрвати, нису срећни и задовољни. Хрвати су били незадовољни од почетка. 'Го су показали први избори после 1918. године. Радићева Хрватска сељачка странка представљала је велику већину Хрвата, а она је, незадовољна, апстинирала од рада Скупштине. Прибићевић је тада, скупа са Вилдером, Кризманом, Јурајем Деметровићем и др. водио главну реч у име Хрвата и Хрватске. Сећам се кад сам негде 1921. године написао чланак под насловом «Споразум или револуција». Наравно мислио сам на споразум Срба и Хрвата. Кад ме после тога видео Светозар Прибићевић много ме изгрдио, говорећи на сав глас: «И ви сте ми нека млада Босн а!.. .» Прибићевић је био тада унитариста, централи192

ста, а мени је било сасвим свеједно да ли ће Југославија бити централистичка, аутономистичка или федералистичка — важно је да народ у њој буде задовољан. Зато сам ја у то време био поштоватељ Стојана Протића, који је био не само за аутономије, већ и за федеративно уређење државе. .. Наједном ми јављају из зборашке канцеларије (из Његошеве бр. 1) да је у новом броју «Билтена» написао Љотић уводни чланак у коме критикује споразум Цветковић-Мачек. Замолио сам да се тај «Билтен» не растура док не дођем и одмах сам о истој ствари обавестио инж. Ранка Вујића, инж. М. Васиљевића, Милана Аћимовића (адвоката) и Ратка Живадиновића. Нашли смо се брзо сва петорица у Његошевој бр. 1 и прочитали скупа тај чланак. Сви смо се сложили да то никако нити може нити сме да иде, али шта сад да радимо. Обуставићемо експедицију «Билтена» и идемо у Смедерево да разговарамо са Љотићем, да му кажемо наше приговоре и замерке његовом чланку по питању коментарисања споразума. Позвали смо одмах телефоном Љотића код куће у Смедереву, нашли га, рекли му да би желели свакако да га још вечерас посетимо — било је то пред вече — и да са њим разговарамо. Питао нас је о чему се ради, а ми му кратко на телефону рекосмо. Он нам рече да пођемо к њему. У том чланку ЈБотић није писао против споразума са Хрватима као таквог. Ми смо знали да је и он целим својим бићем за споразум, али он је изражавао велику сумњу управо у т а ј споразум, он је о њему писао са великом резервом, бојао се да ће ствари одсад кренути још брже несрећи, кратко речено да споразум Цветковић-Мачек неће довести до истинског споразума између Хрвата и Срба, већ, напротив, да ће он довести до погоршања у сваком погледу. Ми тако нисмо мислили. Ранко Вујић је био нарочито љ ут и протестовао је оштро. Стари, верни, бескрајно одани суборац и пријатељ, по годинама, од нас свих старији, па и од 193

Љотића, рекао је млађима да ни за живу главу не растурају овај «Билтен» док се ми не вратимо из Смедерева. Тек око испред пола ноћи Васиљевић, Живадиновић и ја стигли смо у Смедерево. Наш је ауто био нешто слаб, једва смо се догурали до циља. Љотић се већ бринуо шта је с нама, па нам је пошао у сусрет и сачекао нас на цести испред Смедерева. Отишли смо тада у «Гранд хотел» и ту смо остали у разговору скоро све до зоре. Објашњавали смо му, држећи његов чланак у рукама, на дуго и широко наша гледишта, верујући да ми имамо право, а не он, молили га да измени, да исправи чланак. Нас сва тројица заступали смо исто мишљење, а рекли смо да и Вујић и Аћимовић тако мисле. Пошто нас је до краја саслушао, Љотић је «узео реч» и врло опширно нам образложио своје мишљење, своје сумње и резерве. Он се боји — поновио је неколико пута — да ће бити све онако како он то у односном свом чланку предвиђа, а не како то ми у срцу желимо — а исто и он у срцу жели — међутим, чињенице су друкчије и разум каже нешто друго. Ми нисмо попуштали. Опет смо употребљавали сву речитост и молили га да се не пусти овај чланак. Ни за длаку није променио мишљење. Рекао нам је, најзад, отприлике исто онако као што би нам говорио кад смо са њим расправљали по питању Москве, кад смо поједини тврдили да ће направити пакт Москва са Енглеском и Француском, а он категорички говорио и писао да ће пакт направити Москва с Берлином. «Ако се не слажете> жао ми је» — рекао нам је — «ја друкчије не могу да пишем већ онако како мислим!» Обраћајући се мени, у шали ми рече: «Можеш ту да на крају ове реченице изоставиш две тачке, па да остане само једна!» Ја сам наиме, поред осталога, направио примедбу шта ће му три тачке на односном месту! Љотић је сматрао да је споразум Цветковић-Мачек споразум «два греха» — српског и хрватског. . . 194

Шта смо могли да радимо. Вратили смо се покуњени у Београд, «несвршена посла». «Билтен» са чланком пуштен је у саобраћај. * Није прошло дуго времена, сви смо се осведочили да је Љотић и у овом случају имао право, а не ми. Нико, међутим, међу Србима политичарима као Д. Љотић није желео толико споразум Срба и Хрвата, јединство Београда и Загреба у свим судбинским питашима државе и народа. Он је био истински велики Југословен, раван оним знаменитим, историјским личностима међу Јужним Словенима који су спас и срећу и Србима и Хрватима и Бугарима и Словенцима гледали само у једној чврстој заједници братских народа. Ову његову ж ељ у и мисао ништа није могло да поколеба. Он је веровао да се може доћи до споразума: да будем о у б и т н и м стварима једно — тако би он често говорио — а у свему другом можемо да остварујемо и негујемо п о с е б н о с т и . У овој мисли Љотића нису поколебале све кризе око хрватског питања, он није престао да мисли и да верује у васкрс Југославије ни после страшног рата, за време окупације, после усташких злочина и грађанског рата. Да је пошла омладина онако стихијски за Љотићем, узрок је томе и његово искрено и честито Југословенство. Међу зборашким омладинцима било је доста и Хрвата и Словенаца и било би их кудикамо више да зборашки покрет није рат пресекао. Што се тиче односа са Бугарима, ту је Љотић и личним контактима и јавним радом стално развијао активност, нарочито је то чинио уочи рата, кад је крваво коло почело да прети и Балкану и балканским народима. Парола с којом су збораши наступали, у односу на Бугаре, гласила је: без Бугара нема Југославије. Када се год истицала судбинска повезаност Срба, Хрвата и Словенаца, увек су помињани и Бугари као саставни део будуће Југославије. 195

ПРОГОНИ ДО УГУШ ИВАЊА

Прогони Збора и Димитрија Љотића отпочели су ускоро после преузимања власти од стране др Милана Стојадиновића који је наследио Богољуба Јевтића. Ти су прогони текли кроз 1937, 1938, 1939, настављени под владом Драгише Цветковића и достигли кулминацију у јесен 1940. и зиму 1941. године. О тим прогонима, о методима прогона, о разноразним подметањима и прављењима фалсификата да би се могли прогонити, шиканирати, хапсити Д. Љотић и чланови Збора, могла би се написати цела књига. Има још приличан број живих сведока који су лично били жртва прогона, па ће, вероватно, они — а требало би то да учине — износити и живље и објективније слике и приказе о тим неправдама и безакоњима. Као што сам већ раније на неком месту рекао, у ово време ја сам се био прилично повукао од активности у Збору, јер сам био исувише заузет радом у Балканском институту. Стога ћу се ја овде послужити углавном само подацима које је за историју оставио лично Д. Љотић у његовим писмима и жалбама појединим меродавним личностима као и наводима из једног разговора са њим који сам имао, одмах с почетка окупације, поводом угушивања «Билтена». У врло опширном писму др А. Корошцу,'2) датираном 23. IX. 1938. године (Корошец је тада био на полож ају министра унутрашњих дела у влади М. Стојадиновића), Љотић пре свега каже ово: «Иако је за један политички покрет објављивање оваквог писма одлично агитационо средство, ја се тога одричем, из обзира према части државе и угледу Вашем као министра њеног, па ћу га објавити и раширити по целој земљи с а м о ако у потпуности не обуста12) Д. В. Љотић: «У револуцији и рату», стр. 191-202, издање «Искра», Минхен, 1961.

196

вите кезаконите и злочиначке мере којима су чланови мог покрета и ја изложени. Иначе, за сада ово писмо ће у препису бити упућено само краљевским намесницима и Главном генералпггабу, с обзиром да се Ваши органи у ово данашње изванредно време труде да изазову нереде, па и побуне у националним крајевима земље. . .» Није познат пример да су незаконито прогоњени политички људи у предратној Југославији на овакав начин имали «обзира према части државе и угледу» министра који је бар формално најодговорнији за та гоњења. Овако се нису држали политички људи из разних група опозиције — о комунистима да и не говоримо — већ су прогоне, обично увеличано, објављивали џЊ| е! огб| у целој земљи, чак се по том и иностранству, туђем свету, обраћали. ЈБотић онда наводи следеће чињенице: По распису министра унутрашњих дела пов. бр. 8746/37 «Ваше подручне власти свакодневно су газиле основна права наша, забрањујући нам конференције, зборове, па чак и најобичније састанке. .. У самим месецима јул у и августу 1937. године забраниле су наших 210 зборова и конференција. У истим месецима одобриле су власти два збора. .. Ваше су власти са том безаконитом праксом продужиле кроз целу 1937, и ових девет месеци 1938. године, тако да је мени лично само у месецу септембру, закључно са 25. септембром, забрањено 16 зборова. Зачудило ме је и изненадило што су ми одобрена за то време два збора». «Није ме изненадило» — наставља ЈБотић — «што свакодневно више десетина збораша леже по полицијским затворима — за дела за која или нису криви уопште или је само суд надлежан да испитује и оцењује њихову кривицу. Нисам се изненадио ни када су, у месецу јул у 1938. године, казниле полицијске власти у нашој земљи 104 збораша са 1772 дана затвора и 266.360 динара новчане казне. Нисам се изненадио када су полицијске власти, поред ових забрана, хапшења 197

и кажњавања, у Дравској бановини отпочеле да кажњавају свако лице које би носило значку Збора — и због само тога — новчаном казном и затвором. Нисам се, напослетку, изненадио ни кад су те исте власти у истој бановини инсценирале, на основу исказа агената провокатора, нов велеиздајнички процес, предајући суду за заштиту државе десеторицу наших другова, под сумњом да су припремали атентат на Милана Стојадиновића. . . Одлежали су у истражном затвору 860 дана. ..» «Ваша је полиција пустила комунисте и франковце у Шибенику 12. II. 1938. да сат и по несметано нападају зграду у којој сам говорио, а у Прељини су (21. VIII. 1938) ноторни комунисти, под заштитом Ваше полиције, напали камењем моје другове и мене из непосредне близине, тако да се само револверским метцима има благодарити што су нападачи натерани у бекство...» Полиција је дала нетачан приказ овог инцидента у Прељини, а забранила је листове који су донели исправку о том догађају. Љотић је одржавао велики збор у Београду код «Триглава», 28. II. 1937. И ту је полиција употребила комунисте да му разбијају тај збор (о овоме ће бити и доцније још говора). У даљем току писма Љотић наводи случајеве где је пилиција пребијала чланове Збора, младе и старије људе. Ту се наводе тачно имена, место где се то догодило и увек је назначен датум. Наводи и примере где органи власти «не презају од најобичнијих убистава, да убиства предвиђају и желе да би на тај начин произвели застрашивање.. .» Љотић је написао и друго писмо Корошцу 12. октобра 1938. године.'3) У том писму каже: 13) Д. В. Љотић: «У револуцији и рату», стр. 202-204, издаше «Искра», Минхен, 1961.

198

«Нисам добио никаквог знака» да ће се незаконито гоњење прекинути. «Напротив, од 10. октобра, као дана Вашег предлога о распуштању Скупштине и расписивању нових избора, кријем се по Београду као највећи злочинац, јер су Ваши органи узели на око најактивније чланове Збора, па и мене, у намери да нас иохапсе. ..» Наводи, поред осталога, случај тадашњег старешине омладине Збора Милорада-Ратка Живадиновића «коме је при затварању саопштена пресуда од 30 дана затвора по некој иступној кривици, па му ни до данас није дата могућност ни да се жали. ..» На крају Љотић каже др Корошцу: «Да ли је могуће, монсењеру, да је савест човека и свештеника у Вас тако мртва? «3ар се одиста ни на дну душе не појављује код Вас стид за ово што чините? «3ар је могуће да се тако Бога не бојите? «И зар Вам, напослетку, на ум не пада, несретниче, да тако Ви лично гоните људе да траже чиме би Вас у ред нагонили, кад већ страха од Бога — да Вас у поштовању истине и правде држи — у Вас нема». У писму Кнезу Павлу (то је било треће писмо) од 25. XII. 1940.'4) види се јасно да Љотић сумња да се без знања и одобрења Кнеза Намесника не би смели догађати овакви прогони, хапшења, па чак и убиства чланова Збора. У том писму, писаном из склоништа, јер се Љотић морао да склони пошто ко зна пгга би са њим било да га је режим ухватио у јеку овог прогона збораша, Љотић каже: «Сад ми се чини, да и поред тога што сте издали одобрење за наше гоњење, па чак ваљда то и наредили — да Ви, можда, и не знате да је то гоњење незаконит о . . .»

14) Д. В. Љотић: «У револуцији и рату», стр. 226-237, издање «Искра», Минхен, 1961.

199

Потом се у писму наводе следеће чињенице: «16. XII. 1940. издат је комунике о забрани и растурању Збора, а скоро две недеље пре тога власти у целој земљи, по наређењу из бановина, односно министарства, почеле су печатити просторије и одузимати архиве од часника Покрета. Нама, међутим, до данас никакво решење о томе није дато. .. Истовремено с овим, срески начелници, у целој земљи, добили су налог да сазивају потписнике наших организација и да ,проверавају’ да ли су они заиста потписали пријаве. Ово проверавање је вршено тако, да, например, у округу смедеревском (где је Збор добио 1938. године, када сам као носилац листе био у затвору, а на моје присталице вршен највећи притисак, 11.000 гласова) сумњам да ће организација Збора испасти да има довољан број потписника колико по закону треба. Употребљен је не само терор, не само лаж («Збор је издајнички покрет у служби Немачке!»), већ најобичније преваре (показивање потписнику његова имена које је други потписао а не он) и фалсификати (лажно записивање исказа саслушаног)...» «У Београду је Управа града 3. новембра (1940) ушла у просторије Збора, избацила отуда све чланове, а просторије запечатила и поред тога у ходнику у самим просторијама оставила даноноћно стражаре. Усмено је том приликом саопштено присутнима да се то чини на основу решења министра унутрашњих дела, по коме је Збор растурен . . . Полиција је однела целу архиву из просторија. Полиција једаљ е запечатила мензу студентске задруге ,Белих орлова’ у којима су, углавном, омладинци збораши. Отуда је полиција 15. новембра избацили све присутне чланове мензе на улицу, не дозвољавајући им ни да поједу скувани ручак. Затим је просторије полиција запечатила и до данас их тако запечаћене са инвентаром и намирницама држи. Ово ј е у т о л и к о к а р а к т е р и с т и ч н и је » — пише Љотић Кнезу Павлу — « ш т о у Б е о г р а д у п о с т о ј е ј о ш ч е т и р и м е н з е , све

200

чет ири у

ком унист ичким

р у к а м а , п а п о л и ц и ја

ни

врем е

н а јж е ш ћ и х

п рогон а

ком унист а

н и је

никад

овако

. ..» «Досада је ухапшено преко 100 чланова Збора или студената збораша. Тачан број и списак немам, јер управа града систематски онемогућује и породицама ухапшених да знају шта је с њима, а камоли мени. ..» Љотић онда говори о рђавом поступању према похапшеним. «Похапшеним првих двадесет и четири сата није дозвољено ни хлеба да једу, ни простирке ни покриваче да добију, а чује се да су неки, међу њима и др Велимир Даниловић, лекар, Владимир 3. Ленац, чиновник Народне банке, поред још неких студената, тучени. Управа града је ове похапшене казнила истуггно по 30 дана затвора, а није им дата могућност да на ове пресуде изјаве ж албе...» Потом Љотић наводи још цео низ безакоња која се врше према похапшеним зборашима и онда дословно каже ово: «Ваше Краљевско Височанство је одобрило и наредило наше гоњење. То гоњење је досад противзаконито. И ја Вас молим д а г о њ е њ е о с т а н е , а б е з а к о њ е д а п р е с т а н е . Молим Вас да гоњење буде продужено, да би се тако Ви уверили да оно што данас мислите о мени и Збору није истина, тј. да сте у заблуди. Ако би Ви гоњење прекинули из милости, онда бисте могли мислити да је било тачно оно због чега сте нас гонили. Зато ја и Збор немамо рачуна да се гоњење прекине. Али нека само буде по закону. А на каквим ногама стоји та потреба најбољи приказ јесте оно што ћу изнети поводом покушаја управника града да Збор представи неком терористичком организацијом. Ту Збор има разлог и доказ противу кога је немогуће војевати. О д с

т им м е н з а м а

1937.

годин е

је н и х

на

п ост упила

Збор

м ест у

је

и згуби о

пуш ком ,

осам

нож ем ,

с в о ји х

чланова

револвером

Нека се Ваше Краљевско Височанство распита је

лица

убио

Збор

од

1 9 3 5 , т ј. о д

ће бити запрепашћујући: је д н о г

је д и н о г

човека

од

Збор када

н и кога

н и је а

колико

Одговор

к а д а п о с т о ји .

п о с т о ји ,

уби-

кам ом .

убио,

њ ем у

су

ни

уби-

201

о с л о р и ц у . Ко, после тога, може озбиљно смети да оптужује Збор као терористичку организацију? «Е као што је са овом оптужбом, тако ће, Ваше Краљевско Височанство, бити са сваком оптужбом протпву Збора: служба иностранству, примање новаца из иностранства, рађење на оцепљењу државне територије, то су антизбораши бацили на улицу, а управа града узела на себе да не бирајући средстава ,прикупи’ доказни материјал. И зато ја тражим да се ствар расправи и зато Вас молим искрено и сасвим понизно молим, да се не прекида гоњење, да претресемо ми тај материјал и ту оптужбу у светлости истине и правде, пред надлежним судом. . .» Љотић је тражио суд и суђење и кад га је др М. Стојадиновић дао ухапсити због брошуре «Наши дани» у којој је под пуним потписом тврдио — наводећи низ сведока, све познатих политичких људи — да је Стојадиновић радио о глави Краља Александра, да је тражио човека који би извршио убиство Краљево. До суђења није дошло, мада је то тражено и путем интерпелација посланичких у Народној скупштини. По мигу одозго, суд је једноставно прекинуо истрагу, пустио ЈБотића из затвора, пгго је доказ да је имало основа оно што је он писао за Стојадиновића. У напред навођеном писму Кнезу Павлу, Љотић пише зашто неће полицију него тражи суд, па каже: «А зашто нећу полицију? «Вама је познато да сам ја већ био тамо. Бацио ме тамо као носиоца једне од три земаљске листе др Милан Стојадиновић. Али баш зато не идем више тамо. Држали су ме несаслушаног о ствари коју су ми стављали на терет равних 36 дана. Кад сам се позивао на закон, чиновник ми је рекао да они у управи града знају закон, чак боље и од мене, јер га ч и т а ј у с в а к и ли

дан , је р

им

то и

т р е б а : ,д а

би

зн али

како

ће

га и з и г р а -

...» Љотић каже даље у писму Кнезу Павлу да је с у д надлежан за она дела за која га оптужује др М. Стојат и !’

202

диновић. «Али онда има и једна друга ствар. Први пут моје гостовање у управи града з а м а л о д а с е н и ј е з а в р ш ило

упућивањ ем

м о ји м

оделењ е

за

посм ат рањ е о и -

, на основу реферата управе града да патим од верског лудила. које су утврдили на тај начин што су ми претресом пронашли икону, а прегледом јела утврдили да једем само посна јела за време поста, а претпостављали су да кад сам у ћелији сам да се Богу молим . . . Сад се из управе града опет некако чуло да се они носе том старом намером. Ваше Краљевско Височанство ће сасвим лако разумети да ја могу имати разних амбиција, али сигурно једну немам, да дођем у положај да морам доказивати да сам паметан. Ово утолико пре, што му мора бити познато да нико од поданика Краљевих не жели, док је паметан да дође у сличан полож ај...» На крају писма Љотић понавља молбу: ште

ду ги евн е

«Гоњ ењ е

да

болнице

не

прест ане, а б е з а к о њ е

да прест ане».

Ни од овог и оваквог писма и апела ништа није било.

Љотићев «Б и л т е н» изашао је у 58 бројева за годину и по дана — од марта 1939. до октобра 1940. У тих 58 бројева исписано је око 1.400 страна текста, формата кварто, а задњи бројеви «Билтена» растурали су се до 20.000 примерака. У једном мом разговору са Љотићем поводом угушивања «Билтена» сазнао сам о «Билтену», коме је Љотић био и главни уредник и скоро једини сарадник, и ово: Питање: Зашто је режим прогонио и забранио «Билтен»? — «Билтен» није никада био одобрен. То је био орган јавног мишљења, који је излазио од марта 1939. године и чији ни један једини број није дозвољен. Ја сам увек стајао на гледишту да се закони једне земље треба да пош тују и никад се нисам хвалио гажењем закона. А кад сам био принуђен да то ипак чиним, чи-

203

нио сам то ведра чела, јер би то било само у случајевима кад би се сама власт одметнула од закона с једне стране, а с друге, иако одметнида од закона, законе употребљавала као бусију иза које је сакривено могла лако да нас гађа. У таквом случају остати на терену закона значило би стварно помоћи безакоње и зато сам био принуђен да свесно од пролећа 1937. године прекорачим с оне стране закона да бих се против безакоња власти могао борити. Н а п р и м е р : 1. марта 1937. године влада издаје распис свима полицијским и управним властима у целој земљи којим се наређује да се нама не могу дозволити никакви јавни скупови, конференције и зборови. У складу с том забраном, власти су само 1937. године забраниле преко 400 наших зборова, па и велики земаљски збор у Смедереву, 16. маја 1937. Повинути се таквим незаконитим забранама, док су те исте власти дозвољавале свима осталим политичким групама — па чак и комунистима — зборове, док су нама, једној од четири дозвољене политичке организације у земљи, незаконито сваки састанак забрањивале, значило би, у ствари, дозволити да безакоње, сакривено иза бусије закона, триумфује. Ми смо преко тога морали прећи и због тога су моји политички пријатељи само у 1938. години осуђени на преко 20.000 дана затвора и преко један милион динара новчане казне. Или д р у г и п р и м е р : Ми смо располагали с толиким јавним органима («Отаџбина», «Наш пут», «Вихор», «Збор», «Буђење» итд.) а 1937. године доживели смо да сви ти органи буду угушени. Примити то и ништа са своје стране не учинити да се глас истине чује, значило би дозволити да најгоре безакоње побеђује. Зато се морало прећи преко тога. Тако се дошло до наших многих илегалних летака и брошура, тако се дошло и до нашега «Билтена». П и т а њ е : Какав је задатак имао «Билтен»? — Осећао сам да ће кроз ш е с т месеци, најдаље с јесени 1939. године, доћи до новог европског сукоба. 204

Тај сукоб за мене није био обичан рат. Он је носио сзе знаке апокалиптичке природе. Ја сам видео овај рат као огромну и страшну драму читавог савременог човечанства. Осећао сам да се та драма спречити не може, а л и с а м с в о м с н а г о м х т е о д а с в е у ч и н и м д а Б а л к а н не

буде

да

наш а

бао

да

увучен зем љ а

с је д н е

н овност и с

друге

ту д р а м у , ј е р

буде

ст ране д а

изван

њ е , и , н а јз а д ,

зем љ и

м огуће

с в о је

д р а м е, к о ја

да

наш а

да

от крива

полит ици

п р и п р е м а ју

то б и о

се

расуло,

чит аоце

на

Балкан

о нем и-

к о ји

ће

ост ан у

конкрет ној сп о љ н о ј

опасност и

спољ а

начин

д а к л е , т ре-

свет у п р и п р е м а , а

зем љ а

све

је д и н и

је ,

п окаж е чит аоцим а ка ко

бит и

унут раш њ ој

је

«Б илт ен»

ст ране о б а в ест и

ст раховит е

начин

спасен а.

је

к о је

унут ра

и злаж у

опасно-

ст и у в л а ч е њ а у с у к о б е в р о п с к и . «Билтен» је успевао у свом задатку. Он је стекао врло брзо велики број читалаца. Да нису власти издале наређење да се поштански пакети «Билтена» отварају и краду, «Билтен» би достигао тираж највећих дневних листова. Али, без обзира на број, његов утицај на духове био је огроман. Тврдим да Југославија не би улетела онако бесмислено у авантуру, која се завршила капитулацијом војске и расулом државе после несрећног 27. марта, да пре тога није настало беспримерно гоњење мојих пријатеља и мене, и на тај начин све везе биле покидане, тако да је самим тим и «Билтен», крајем октобра 1940. године, морао да престане излазити, пошто је целокупно воћство нашег покрета било у интернацији или у затвору или у бекству. П и т а њ е : У којим је круговима «Билтен» имао утицаја? — «Билтен» је имао нарочити утицај баш у војсци. Ја сам осећао да је двадесет година сиромаштине нашег духовног и идејног живота изровало нашу војску, убило у њој најсветије моралне покретаче и направило од официрског кора, углавном, униформисане чиновнике. Зато сам се трудио да «Билтен» што више и боље продре у војску и да официрском кору даде ону

205

духовну и политичку храну, коЈе га Је малокрвност нашег двадесетогодишњег живота била лишила. Ми смо у том погледу постигли највећи успех. Упркос разних клеветничких гласова, «Билтен» је стекао врло велики број читалаца који су већином постајали и његови пријатељи. И на основу познавања ствари могу да кажем да «Билтен» није престао да излази шест месеци пред 27. март, не би било ни несрећног пуча од тог дана, који се после тога дана претворио у нашу државну и народну трагедију. П и т а њ е : Ди ли нам се неке конкретне чињенице о томе могу навести? — Могу. Зна се да је главни организатор пуча од 27. марта био ваздухопловни генерал Бора Мирковић, главни извршилац пуча мајор Живан Кнежавић, а министар војни у пучистичкој влади армијски генерал Богољуб Илић. Ето, само та три имена да узмем, па је довољно да докажем тезу. Сва тројица су били одушевљени читаоци «Билтена», помагачи и растурачи његови, људи који се нису устручавали да јавно заступају скоро потпуно она гледишта која је «Билтен» износио. Разуме се, то је било у оно време док је «Билтен» сваких десет дана излазио и износио својим читаоцима нове аргументе за своје старе тезе, из нових догађаја код нас и у осталоме свету. Под утицајем «Билтена» они су прихватили становиште да је нашој земљи унутра потребан за њен унутрашњи живот постојан ауторитативан импулс, а споља таква политика која ће нас очувати од уласка у рат. Зато они нису крили симпатиЈ'е своје за нас, помагали су материјално «Билтен», растурали га међу својим друговима и бранили нас од разноразних клеветничких напада. Међутим, кад је «Билтен» престао да излази, кад је по том ш е с т месеци непријатељска пропаганда земљу потпуно припремила за фаталне догађаје које смо напред изнели, онда су и ова тројица официра потпуно заборавили своја ранија гледишта и опрезност коју им је «Билтен» налагао, па су се примили и у нашој најжалосни206

јој историји несвесно одиграли улоге коју им је иностранство злонамерно наменило . . . Да «Билтен» није престао да излази, његов би утицај и даље растао, а самим тим, узевши у обзир напред наведене три личности, не обзирући се на остале многобројне врло истакнуте личности у војсци, закључити би се могло да они, који су у рат хтели да нас увуку, не би могли наћи лица која би за такве циљеве примила на себе извршење оваквих задатака...» Ништа, никакве мере, никакви апели нису могли више помоћи да се спасе «Билтен» од угушења који му је спремио режим. У исто то време режим је почео бесомучно да прогони чланове Збора, старије и омладинце, а лично Љотић се морао да склони поново. . . Кад се све то тако радило тих дана, «мени је већ по томе било одмах јасно» — каже Љотић — «да, уствари, идемо рату. Ово с разлога, јер таква безакоња као што су се према нама почела чинити, може само покрити или рат или револуција, пошто ниједан орган не би смео ни помислити да таква безакоња чини, ако не би био обезбеђен да ће наступајући рат или револуција ова безакоња у заборав бацити. Отуда сам, почетком новембра, упутио по једно писмо Управнику града Београда и министру Двора у којима сам их обавестио да ми је јасна цела ствар, д а ј е , у с т в а р и , р а т р е ш е н и да се само зато може у безакона дела према нама прелазити. Самим тим сматрао сам да је и мисија ,Билтена’ завршена, п о ш т о ј е з а д а т а к , Б и л т е н а ’ б и о у т о м е д а с п р е ч и р а т . ..» Кад ова излагања Љотићева о прогону и угушивању «Билтена» као и друге прогоне о којима нам он овде говори, повежемо са оним што је у предњим писмима (министру унутрашњих дела и Кнезу Намеснику) речено, онда је очигледно да је режиму, у првом реду оним закулисним силама које су на зло наводиле режим са Кнезом Павлом на челу, било сада најважније онемогућити и угушити Љотића и Збор. 207

* Док се овако у то доба режим с најодговорнијим водећим личностима понашао према Д. Љотићу, док је овако прогоњен и уништаван један национални, патриотски покрет који је своме народу и држави желео само добро, дотле су меродавни фактори пустили разорним елементима, комунистима у првом реду и усташама, да развијају пуну активност за народну катастрофу и слом државе. Овде је, напред, о прогону Љотића и Збора мало речено — неколико карактеристичних примера и низ чињеница. Спречавање и угушивање Збора хтело се најпре постићи обичном хајком, лажима, клеветама, фалсификатима. На том плану била је нарочито активна тзв. велика информативна штампа, са београдском «Политиком» на челу. Оно што је стварно било, оно што је Љотић говорио и писао, та је штампа или прећуткивала или извртала. Никада не би донела исправке на лажи и клевете. А, ево, зашто је то и тако било. Задржаћу се само на случају и примеру «Политике» која је, без сваке сумње, од свеколике штампе онога времена, највише допринела разарању наше државе и победи комуниста. С почетка мучки, а доцније све отвореније, она је рушила државу и била је у потпуној служби комунизма. Без «Политике» — то јој се мора признати — тешко би комунисти могли да постигну оно што су постигли. И Тито је имао заиста право кад је њу, поводом 60-годишњице постојања, одликовао орденом «заслуге за народ са златним венцем за допринос револуционарној борби наших народа и ширење демократских идеја»! Због утицаја, који је «Политика» вршила уочи другог светског рата и ради њене систематске кампање против Љотића и Збора потребно је на њезином случају задржати се мало више. Служићу се овде само 208

чињеницама које је, добрим делом, сама «Политика» после рата објавила. Године 1927. приликом прославе 10-годишњице Октобарске револуције, Владислав Рибникар, директор «Политике» обрео се у Москви. На ту прославу из Југославије су били позвани Драгиша Васић, Мирослав Крлежа, Август Цезарец, Сретен Стојановић (кипар, брат Младена Стојановића, погинулог у Титовим партизанима) и други. Према једном напису чикашке «Слободе» (од 10. и 20. јануара 1959), Рибникар није био званично позван у Москву, већ се придружио југословенској делегацији у Букуреш ту где се у том тренутку нашао. Да ли је пак Рибникар био званично позват или је тај позив камуфлирао «случајним» путем најпре у Букурешт, то није важно. Важно је да је он био у Москви, да је тамо ухватио везу и да од тога доба «Политика» почиње све отвореније и све јаче да плива курсом црвене генералне линије. У ово време у Букуреш ту су са службом била два брата Чолак-Антића (Бошко, кр. посланик и Војин, кр. војни изасланик). Они су били у блиском сродству са В. Рибникаром. У јубиларном броју «Политике» (од 26. I. 1964) Велибор Глигорић пише у вези тог Рибникаровог пута следеће: «Владислав Рибникар је један од п р в и х публициста који посећују Совјетски Савез. Године 1927. боравио је у Москви у време дееетогодишњице октобарске револуције. Тај пут и извештаји са њега нанели су ј а к у д а р а ц (свуда су подвлачења моја) антикомунистичком ф ронту... Влада Рибникар се» — наставља В. Глигорић — «у условима врло неподесним подухватио храбро, либерално, да т р а с и р а пут листу смером демократије и прогреса» (зна се шта су код комуниста демократија и прогрес!)... «Његова улога као публицисте, директора ,Политике’, нарочито је значајна у време снажења организоване борбе пролетаријата, оснивања и развијања Народног фронта. Лист ,Политика’ његовим залагањем дејствовао је вео-

209

ма утицајно у разобличавању ф а ш и з м а и на ц и з м а . .. Рибникар је испољио велику храброст у то време. Уводио је у то време сараднике н а п р е дн е (читај комунисте!), борце за истину и слободну реч. Штитио их је упркос претње полиције и упркос страх у и незадовољству појединих власника.. . На изглед повучен и резервисан, водио је, уствари, врло жилаву и врло енергичну борбу да лист буде гласило истине, слободоумља и прогреса .. . Умео је да убеђује и оне који су били поколебани, да обезоружава интервенције које су долазиле из капиталистичких средина .. . Знао је да одабере способне сараднике публицисте» (тада је Рибникар «одабрао» и Глигорића за сарадника «Политике»), «и да шаље на жариште крупних историјских догађаја у свету оне који су заиста били најпогоднији да их обавеже не само у д е л о м у л и с т у , већ и личним пријатељством». Комунисти су још од раније постављали мреже да се дочепају «Политике». На томе су радили домаћи комунисти а с њима и Москва. И комунисти су имали извесног индиректног утицаја на «Политику» и пре овог Рибникаровог боравка у Москви. Али од сада је «Политика» потпуно у служби комунизма и Москве. Она ту службу није вршила драстично, отворено, нагло. Већ извежбана и добро рутинирана у стилу камуфлажа, конспирација, завереништва, подмуклости, она ће да продужи тим утабаним путем, да постепено, дискретно појачава комунистичке кадрове и агенте у штабу редакције и међу сарадницима, локалним, у унутрашњости земље и на страни, да на разне начине, у свим својим рубрикама, почев од уводног чланка, па до огласа (нарочито пак у оним сасвим «наивним» свакодневним вестима), врши систематску пропаганду за комунизам, да мучки подрива постојеће стање, да ствара незадовољство и разочарење у јавном мишљењу, да истиче као једину котву спасења «велику моћну словенску мајку Русију»! Преко малих, кратких вести истицано је благостање у Совјетској Унији, помињани 210

су велики пројекти и радови, приказиван је сретан живот варошана, радника и сељака. Оно што је било негативно на тој страни, изостављано ј е. .. Сигурно је да Рибникара за Москву није везала ни идеологија нити нека сентиментална љубав за «проле~ таријат», за оне бедне, потиштене, понижене за које се тобоже бори комунизам. По свом рођењу и раном васпитању типичан «буржуј», он је т о остао целог свог живота — ништа и никад у себи није имао ни од «трудбеника» пролетера ни од марксистичког интелектуалца. За Москву и комунизам њега су могле да повежу сасвим друге ствари за које се и у Москви и, нарочито, међу југословенским комунистима добро знало. Напред поменути број чикашке «Слободе» пише и следеће: «Познато је да јеРибникар био велики коцкар, женскарош и расипник, те је на коцки и финансирању својих многобројних љубавница често губио милионске суме. Кад је Рибникар стигао у Москву и када су многобројни агенти Коминтерне видели с ким имају посла (они су од раније познавали Рибникарове «пасије»!), облетали су око њега и ступили су у акцију . . . Подметнули су му у хотелу, у који је био отсео, необично лепу и заводљиву девојку, која је била њихов агент. . .» Да ли је Рибникару била «подметнута» та «необично лепа и заводљива девојка» или је он њу сам пронашао, то ја не знам, али да се он тада «спетљао» с једном «веома опасном« Рускињом — то је истина. О томе ми је причао и Живојин Балугџић, ондашњи краљ. посланик у Берлину. Површан и аполитичан дух каква га је Бог створио (кад је Хитлер узео власт, Балугџић је обавештавао надлежне у Београду да ће се он тешко моћи на власти одржати неколико месеци!), Балугџић је ту «љубав» Рибникарову схватио као неке «јаде младог Вертера», правио је вицеве и громко се на његов рачун смејао, али, додуше, чинио је све да се 211

што мање јавне саблазни извуче из ове афере младог директора водећег листа југословенске «велике информативне штампе» чији је био и он стални повремени сарадник (писао је чланке под шифром Х.У.2.). Балугџић је пола у шали пола у збиљи причао да би «млади љубавник« због превелике љубави могао да изврши и самоубиство! Међутим, из те «љубави» родила се као прво у «Политици» серија од 15 чланака-репортажа; то је била прва велика отворена московско-комунистичка пропаганда у југословенској јавности. Напис у «Слободи» (који потиче од једног добро обавештеног човека) тврди даље да је Рибникар већ приликом своје посете Москви направио споразум и план о раду са Агит-пропом Коминтерне, да је добио велике суме новаца, да су му отворени кредити у Немачкој за набавку модерних штампарских слагаћих и других машина итд. Негде у исто време «Политика» је примала приличну помоћ у Прагу (нарочито у хартији), а никад се није стидела да узима и из каса југословенских надлештава. Колико је «Политика» примала новаца и разне помоћи из Москве и Прага и како је то она примала и с тиме располагала, то су ствари које још нису довољно расветљене, али да је у ово време водила опаку комунистичку пропаганду и политику, то ће бити јасно данас свакоме који је иоле упућен у нашу новију историју, а то се очигледно види и из самог јубиларног броја «Политике», чији се сарадници просто такмиче који ће од њих у својим успоменама и хвалоспевима «Политици» јаче подвући њену приврженост комунизму и њезину сарадњу са комунизмом. Убиство народних посланика Хрватске сељачке странке и рањавање Стјепана Радића у Народној скупштини у лето 1928. представља почетак краја прве Југославије. С тим злочином у вези је и злочин у Марсељу, убиство краља Александра, а из тога следи и све остало, до пуне катастрофе и до комунистичког захватања власти у нашој земљи. Зна се ко је физички извршилац скупштинског злочина, али ће објек212

тивна историја утврдити да је «Политика» била главни хајкач Пунише Рачића и да му је она стварала поље на коме ће «да подели мејдан». Данима, недељама и месецима она је стварала загушљиву, експлозивну атмосферу у јавности, на један управо ђаволски начин износила је псовке и обрачуне међу завађеним таборима у Парламенту, потпиривала је свађе, изазивала туче. На много места могле су се тада чути речи «треба убити», «то се мора побити»! «Политика» је дала публицитет и оној богохулној изјави, односно питању «шта кошта та крв са Кајмакчалана да је платимо!». . . Било је потребно неколико дана после погибије у Скупштини да се свет — нарочито онај варошки који је пратио «Политику» — сабере и освести и увиди какву смо катастрофу доживели! Толики отров од утицаја писања и обавештавања «Политике» почивао је у свести грађанства. За све то време «Политика» није ништа учинила да упозори, да опомене, да освести, да каже реч разбора у оном лудовању — као што би се то морало очекивати од једног водећег тобоже независног националног органа јавности. Зар не би то и такво држање «Политике» могло да буде у вези са разним сусретима и договорима које је имао В. Рибникар у Москви?! Извесно је да се са оваквом службом комунизму на н а ј о с е т љ и в и ј е м нашем унутрашњем питању не би могли сложити сви тадашњи руководиоци и сувласници «Политике». Али, ко Је њих питао за то, а с друге стране њихов је интерес био углавном упућен на то да предузеће расте, да цвета, да се тираж диже! Преосталим старим борцима стомаци су расли, глава је отежала, а перо је било скоро сасвим зарђало. Нови кадрови, црвени и роза, прогресивни и «модернистички» хватали су све више позиције у «Политици», сејали семе за велику будућу комунистичку жетву. После Рибникаровог боравка у Совјетији па све до 1941, до почетка немачко-југословенског рата, запажа се цела поплава левичара, комуниста у «Политици». 213

Нарочито јак прилив је од времена стварања «Народног фронта» и од грађанског рата у Шпанији. Директор, главни и одговорни уредник «Политике», Данило Пурић (1964) у чланку «Шездесет година» (јубиларни број «Политике») каже и ово: «Пажљиво негујући сарадњу са с в и м н а п р е д н и м људима тог времена у атмосфери демократичности (!) и толеранције, чему је о с н о в н и т о н давао Владислав Рибникар, велики број истакнутих писаца, научника и публициста, од којих већина и данас делује у нашем друштву, појављивао се на њеним («Поли~ тикиним*) страницама између два велика рата. Утицај Комунистичке партије н а р о ч и т о је растао после 1937. године и у редакцији «Политике» је у то време радило в и ш е истакнутих левичара, који су на њеним страницама, користећи њену либералну платформу, износили своје ставове у о с н о в н и м питањима. У таквој «Политици» налазили су уточишта м н о г и д р у г о в и које је режим прогањао, а веза покојног Владислава Рибникара са Партијом све је в и ш е ј а ч а л а, да би најзад у његовој кући на Дедињу, 5. јула 1941. године у окупираном Београду, Централни комитет наше Партије донео судбоносну одлуку о устанку. Тиме је и симболично, преко свог директора, везала своју судбину са народноослободи • лачком борбом, где је п о л о г и ц и и морала да се нађе. . . Њен директор и ч и т а в низ сарадник а ступио је у редове народноослободилачке борбе. . .» Овде ћу навести један део имена левичара, комунисста који су у ово време «нашли уточишта» у «Политици» и који су се тада «појављивали на њеним страницама» (имена се наводе без неког реда); В ук Драговић, Родољуб Чолаковић, Ели Финци, Душан Тимотијевић, Ото Бихаљи-Мерин, Славко Мијатовић, др Рајко Јовановић, Веселин Маслеша, Марко Ристић, Оскар Давичо, Алекса Маркишић, Василије Медан, Владимир Дедијер, Душан Лопандић, Лазар Лилић, Ранко Маринковић, Никола Лопичић, Зија Диз214

даревић, Бранко Драшковић, Коста Степановић, Милка Жицина, Бранко Ћопић, Риста Ратковић, Добриша Цезарић, Никола Лекић, Миодраг Гардић, Душан Јерковић, Бора Продановић, Богдан Ђ. Поповић (1907, рођен у Стоцу), Јован Поповић, Милован Ђилас (једно време писао под именом М. Николић — очево име Никола), Чедомир Крушевац, Пуниша Перовић, Радован Зоговић, Ђока Јовановић-Јарац, Славољуб Виторовић, Стојиљко Стојиљковић, др Војислав Вучковић, Милан Дединац, Гојко Бановић, Велибор Глигорић, Милан Богдановић, Александар Вучо, Коча Поповић, Душан Матић, Радивоје Увалић, Иво-Лола Рибар, Радмила Бунушевац итд. Један део — сасвим незнатан — погинуо је и нестао у току последњег рата. Већина наведених живе и заузели су врло истакнуте положаје било у штампи, пропаганди, дипломатији, у највишим културним и другим установама. Поред положаја, комунистички режим обдарио их је разним високим одликовањима, највише орденом «заслуга за народ» првог и другог реда или ордењем «братства и јединства», такође првога реда. Однос левичара и десничара (националиста) у «Политици» пред други светски рат био је сасвим несразмеран, сасвим у прилог левице — црвених. Левичари су освајали важније и кључне положаје, а националисти су — само неки од њих — једва могли да одрже оие позиције које су већ одавно трудом и способношћу били стекли. Највећи број догшсника и у иностранству и у земљи припадао је онда такође левици, а уколико то нису били — морали су да се држе «генералне линије» која је тада одређено диктована са врха «Политике». У својој књизи «ТНе Ве1оуесЈ 1.апс1» («Вољена земља», издање Лондон 1961) — Владимир Дедијер такође говори о томе како је «група либерала» после атентата у Марсељу (1934) ојачала своје позиције у «Политици». «Власници су ово трпели» — каже Дедијер (значи, ако је веровати Дедијеру, да је Рибникар са 215

друштвом, без великих сметњи, наметао комунистичку линију и власницима који су били далеко од комунизма!). Када су левичари-комунисти овладали «Политиком» и развили активност на све стране, пала је директива да се поведе систематска, безобзирна борба против Димитрија Љотића и покрета Збор. Дописницима у унутрашњости, који су већ били у комунистичкој завери, у ћелијама колектива «Политике», дат је знак да у стопу прате Љотића, да му конференције и зборове нападају, да организују провокације и изазивају туче. Извештаји дописника, — гласиле су инструкције, — да буду кратки и увек проткани речима «фашизам», «нацизам», да се каже како је Љотић био нападан трулим парадајзом или јајима итд. итсл. У самој редакцији један од важнијих редактора левичара имао је специјалну дужност да «дотерује» извештаје дописника о кретању Д. Љотића и о политичкој активности Збора. Један од највећих клеветничких напада против Љотића и Збора извела је «Политика» у вези «Техничке уније», у циљу да прикаже јавности Љотића и Збор да су у економски материјалним везама са тадашњом Немачком. На монтирању те клевете «Политика» је имала саучеснике у круговима тадашње југословенске владе, чијем је председнику (др М. Стојадиновић) изгледало такође да му прети политичка опасност од Љотића и Збора. Д. Љотић је тужио суду «Политику» за клевету. Она своје наводе, разуме се, није могла да докаже и била је осуђена. Међутим, није хтела да донесе пресуду а камо ли да учини исправку ради нанесене неправде. Никакве силе није било тада да се «Политика» натера да пресуду и исправку донесе, јер је она — у исто време док је рушила режим, цео поредак друштвени — одржавала добре и често врло присне везе и са председницима влада и са појединим важним министрима. Само да «Политика» њих и њихове послове не дира, само да објави њихове говоре и изјаве и да им слику у разним позама изнесе, тадашњи југо216

словенски државници гледали су све остало кроз прсте. Најзад је једном општом амнестијом штампарских кривица, донетом највише због шкрипца у коме се налазила «Политика», и ова ослобођена да доноси исправку своје клевете против ЈБотића. У јубиларном броју «Политике» Гојко Бановић евоцира успомене на збор Д. Љотића који је одржан у сали биоскопа «Триглав» у Београду 1937. Он пише о томе: «Понеки од предратних читалаца Долитике’, који имају добро памћење, вероватно се сећају како је ,Политика’ приказала напад београдске омладине на љо тићевце и збор који су они, почетком 1937. године, одржали у биоскопу ,Триглав’, у Сарајевској улици. Тај приказ, написан руком Алексе Маркишића, делује у први мах прилично смирено, као просто излагање догађаја, без срца и темперамента, али у самом тону за Љотића и његову организацију речено је оно што су рекли београдски студенти у једном свом летку који је Маркишић цитирао у ,Политици’: Збор је ,фашистичка аждаја чији труп иде из Берлина’. Тим написом ,Политика’ је задала југословенском ,фиреру’ и његовим ,летећим одредима’ ударац од кога се они нису никад опоравили. Јуришајући на Димитрија Љотића, ,Политика’ је у исто време, опет преко Алексе Маркишића, заметнула кавгу. . .» Напад на збор у «Триглаву» извела је група комунис-тичке омладине, летак је састављало воћство комуниста, а цела ова акција организована је у ортачини комуниста и владиних кругова (коцкасто мање камење, тобоже ради оправке улице, истовариле су тога истога дана преко пута биоскопа «Триглав» општинске власти «по непознатом налогу», а у близини биоскопа се у време напада «неким чудом» није нашао ниједан орган власти да штити по закону пријављен збор). А Маркишић је био комуниста — партизан. У току рата «био је опкољен од Недићевих одреда» — вели Бановић — «најпре рањен, а онда опкољен, не могавши се про217

бити (код Сокобање) извршио је самоубиство». Проглашен је за «народног хероја»! Никад «Политици» није било довољно инсинуација. клевета и напада на Д. Љотића и Збор. Да би их јотн више оцрнила у јавном мишљењу, она се обратила Васи Срзентићу да напише неколико чланака у којима би компромитовао Љотића. Тада је В. Срзентић, под шифром В. Г. («Васа Глуви») писао у «Политици» запажене чланке из економије. Директно од Рибникара «Васа Глуви» добио је налог да објави извесни компромитујући материјал — све голе неистине — о Љотићевим задругама и њиховом пословању, о њиховим везама итд. В. Срзентић није лично познавао Д. Љотића, али је знао да га добро познаје Милорад Ђорђевић, управник Београдске задруге и бивши министар финансија, а овога је лично Срзентић ценио као изванредно честита човека — познавали су се са Солунског фронта — и били су пријатељи. Изложио је Ђорђевићу о чему се ради. Ђорђевић је одмах рекао Срзентићу да нипошто не напада Љотића лично,’5) да је све то измишљотина, да је Љотић чеетит човек — без обзира на политички правац који он заступа. Срзентић је одбио да изврши налог директора «Политике». Некад врло важан комуниста, Васа Срзентић — често смо разговарали у време његове тешке неизлечиве болести (заправо: дописивали се): пок. Срзентић је тада био потпуно глув, а услед разорног рака није могао више ни да говори — са јетком иронијом говорио је о скоро целом левичарско-комунистичком колективу предратне «Политике». Није штедео ни једнога, а до-15 15) Отприлике годину дана пред смрт, пок. Срзентић је изразио жељу да би се упознао и лично са братом пок. Димитрија Љотића, Јашом. И дошао је у «Искру» и после упознавања одмах је затражио комад папира и написао је својом руком неколико реченица о случају његовог разговора са М. Ђорђевићем. Кад је то написао, уручио је хартију Ј. Љотићу, написавши му да се увек с тим може да послужи ако му буде требало.

218

бро их је све од реда познавао. Били су то врло површни људи, лакташи среброљубци (имали су високе плате и велике «дијурне»), склони интригама, слаби другови, никакви пријатељи, пакосни, уображени. Ко их све нађе да их окупи на једно место! Васа Срзентић ни једном од њих није веровао, најмање у њихов социјализам и истинско револуционарство, презирао их је, са гађењем је о појединцима говорио, износећи извесне њихове особине и поступке. Пок. Срзентић, уколико је имао правих другова и пријатеља у «Политици» — они су се налазили међу националистима. И имена им је помињао, али то оставимо за сада. Кратко време после окупације Београда и Србије, надлежни немачки емисари ступили су у контакт са предузећем «Политика» и разговарали су и са Рибникаром и са Тановићем. Немци су тражили да «Политика» узме друго име ако мисли да настави са излажењем — и «Време» је морало да промени име у «Ново Време». Власници «Политике» пристали су на ово тражење и брзо је направљен споразум о заједничком новинарско-издавачком предузећу — «Српско-издавачко А. Д.», које је ускоро почело са издавањем листа «06нова» и недељника «Коло»... Кад је генерал Милан Недић образовао владу и позвао «угледне и утицајне» Београђане на конференцију да се договоре о одбрани испред напада банди које су већ почеле да развијају активност у унутрашњости Србије, дошао је и Владислав Рибникар и потписао манифест, апел, који се упућује народу да остане миран и да не допусти да се од зла направи још горе. У исто време — чак и пре овог састанка код генерала Недића — Владислав Рибникар одржавао је најтешње везе са вођством Комунистичке партије. О томе у јубиларном броју «Политике» Драган Марковић пише ово: «У Ботићевој улици, на Дедињу, налазила се Рибникарова вила. 4. јула у ту се вилу уселио Тито под именом инжињер Петровић. Имао је на себи сиво одело и 219

зелену кравату. Био је лежерно обучен и понашао се природно, као да све нас познаје годинама. После овог необичног сусрета Тито се виђао често са Владиславом Рибникаром и његовом породицом. Једно време и становао је кодњих; спавао је у собикоја је имала поглед на башту и град у даљини... Када се касније преселио у Драјзерову улицу, такође на Дедињу, обично је долазио у мало Ботићево сокаче рано ујутр у и по цео дан, до смркавања, до самог полицијског часа, остајао је у башти — сам или са Владом Рибникаром. Сатима су разговарали, а понекад је Тито имао ту и краће састанке са куририма и друговима из руководства КПЈ, Лолом Рибаром, Иваном Милутиновићем, Владом Поповићем, Ђуром Стругаром, Драганчетом Павловићем. Касније су га посећивали Александар Ранковић-Марко и Темпо — Светозар Вукмановић. . .» Између 4. и 5. јула одржан је у вили Рибникаровој састанак комунистичких вођа на коме је решено да се диже устанак, да се отпочне са грађанским ратом. Састанак је врло дуго трајао — «све до јутра 5. јула» — пише Д. Марковић. «Та ноћ» — наставља Д. М. — «записана је касније у нашој историји као почетак свенародног устанка против окупатора — прошла је, као и многе претходне, незапажено и тихо у малом Ботићевом сокачету. Ујутро су деца опет истрчала на улицу да се играју. Тито им се осмехнуо и отишао између уских јабланова ка Дедињском булевару. ..» За време одржаног састанка — каже Д. М. — «породица Рибникар била је у башти, пазећи да ко не наиђе или да им не дођу непозвани гости. Шалони на трпезарији су били спуштени, тако да се светлост једва назирала. . .» Да ли су Јован Тановић и други власници предузећа «Политика» знали за ове везе Рибникара са комунистима — то се не зна, али је сигурно да је колаборација «Политикиних» људи са Немцима у предузећу и иначе вршена са пуним знањем и одобрењем Рибникара. 220

Нема сумње да ће се и о овом свему једнога дана много више знати. Сви сведоци нису помрли и нестали.

* Поред свих прогона режима и свеколике хајке штампе са «Политиком» на челу, Љотић је ишао напред и његов је утицај постајао све јачи. Мноштво средњошколаца, велики број студената са разних универзитета, већ су се били сјатили у Збору. У Загребу је била јака група зборашке омладине. Свуда, у целој земљи, омладинци су приступали Збору, Срби, Хрвати и Словенци, и постали су његови одушевљени, авангардни борци. У та времена осим комуниста Збор је био једина политичка организација којој је приступала југословенска омладина, без разлике на национално и верско осећање (разуме се, било је и муслиманских омладинаца и они су такође доцније, у рату, учествовали у јединицама Српског добровољачког корпуса). Комунисти су добро знали — кудикамо боље од партијско-режимске трулежи — шта значи омладина и какву она улогу може да одигра кад дође до обрачуна. У ово доба комунистичка омладина — С К О Ј— била је по броју јача од зборашке омладине, али по борбености није била — најблаже речено — ни за длаку одмакла од зборашке. По комунистичким статистикама сама КПЈ у то време имала је нешто преко 6.000 одраслих чланова, а Збор је тада имао неколико пута толико чланова и присталица, што се и на изборима показало. Обзиром на ово стање, комунисти су све своје силе, све своје пипке и агенте на свим положајима и у свим друштвеним слојевима ставили у покрет да напакосте Збору и да му зауставе замах. А кад су видели да Љотић има и све више утицаја и у војсци, да га тамо пош тују и да му «Билтен» читају, да његова гледишта одобравају, да сматрају да је исправан његов став да Југославија учини све како би остала неутрална, по 221

страни од рата, онда су све предузели, да путем својих «канала», који су имали утицаја на надлежне кругове, угуше тада главни и једини јавни орган «Билтен» и да буду похапшени многи активни зборашки борци. Комунисти су знали ако уз Димитрија Љотића, поред великог броја идеалистичке националне омладине, омладине српске, хрватске и словеначке, буде још и војска, њезин бољи део, онда ће бити осујећени заверенички планови свих туђинских агената и комуниста. То су сви непријатељи Југославије добро знали. .. Кад су прогони збораша и Д. Љотића дошли до врхунца — то је било у јесен 1940. године — ми из Збора који нисмо били захваћени тим прогонима — сматрали смо, и верујем да смо имали право, да је сад поведена одлучна акција за потпуно уништење Збора. Кад се ствари посматрају из данашњих преспектива, хладније, објективније и после свих искустава које смо сви од реда претурили преко главе, мора бити јасно, ко ствари жели да процењује непристрасно, да је Збор, са Димитријем Љотићем на челу, био оцењен као велика опасност и сметња оним елементима који су желели било да руше Југославију као такву било да остваре «другу судију» у нашој земљи. Тајне ни код Љотића ни код Збора нема никакве. Све је речено и све је написано пгго се мислило, што се критиковало, чему се тежило, и то је било не једном речено и написано, него по десет и стотину пута. Између два рата, у Југославији није било политичког човека, као што је био Љотић, да увек отворено каже јасно и гласно сваку своју мисао, свако своје осећање. И он је био неустрашив, никога и ничега се није никада плашио! И у томе је лежала његова привлачна снага да осваја и придобија сваког који га мало из ближе позна и осети... Сад сам сматрао као своју дужност, утолико већу што нисам био лично изложен прогонима, да испитам, да видим зашто се моји пријатељи и суборци прогоне и да тражим да се према њима примењују закони. Ни222

сам хтео да идем до председника владе Драгише Цветковића, мада сам с њиме од нашег првог познанства из 1927. године, када смо обојица били бирани за народне посланике, био и остао у добрим личним односима. После растурања Народне скупштине, јануара 1929. године, и свега што се тада збивало, ми смо се политички разишли. Кад је постао председник владе, нашли смо се ускоро код једног нашег заједничког пријатеља. Било је тада, разуме се, говора и о политици. Из тог разговора било ми је јасно да је Цветковић нетачно, необјективно, чак сасвим погрешно обавештен о ЈБотићу и Збору, да о нашем ставу и нашој борби има, углавном, исто или сасвим слично мишљење оном које шире комунисти, и њихови агенти. Било ми је из тог разговора јасно да он не прати оно што Љотић пише и говори, већ да му све то неко други суфлира. Говорило се тих дана да је Константиновић, министар без портфеља у Цветковићевој влади, главни референт и суфлер Драгише Цветковића о појединим политичким питањима и кретањима, о Збору и Љотићу у првом реду. Сматрао сам онда, а с тиме су се сложили и моји пријатељи са којима сам о потреби интервенције говорио, да не идем Драгиши Цветковићу, већ да пођем одмах до министра Константиновића. Код министра Константиновића пријавио сам се телефонски његовом секретару. Сутра дан јављено ми је из кабинета његовог да ће ме примити у 11 часова. Био сам тачан. После неколико конвенционалних речи око представљања и поздрављања — прешли смо на главну тему, на ствар ради које сам желео да са њим разговарам. Питао сам га: зашто су похапшени толики збораши, шта је с њима, да ли ће они бити пунггени, нарочито обзиром на чињеницу да су невини. Константиновић је говорио доста хладно, без имало узбуђења, полагано, и настојао је да ме убеди — такав сам бар ја утисак добио — да се овде ради о једној истрази, на основу једне оптужбе, саздане «на неком материјалу» — поменуо ми је једну карту или писмо др

223

Нике Маринковића, истакнутог зборашког омладинца, Хрвата из Далмације (умро у току рата). Ја сам се трудио да докажем г. министру да су ту по среди комунистички прсти (а да ли су били само комунистички?), да само комунистима може да буде у интересу да у овим тешким неизвесним нашим приликама муте и праве политичке афере и да завађају једну изразито националистичку, родољубиву групу са данашњом владом. Збор је критиковао — преко свог «Билтена» нарочито — и стално критикује многе појаве нашег политичког и опште јавног живота, он скреће пажњу надлежним и јавности на многе згоде и незгоде у збивањима код нас и на страни, али, у тој критици, он се увек руководи најбољим намерама, он нема нипгга лично ни против кога, он је готов да истински служи свакој доброј ствари сваке наше владе, без обзира ко ту владу води и ко њ у сачињава. У критици Збора нема ништа деструктивно, разарачко што би се могло осудити, а камоли овако прогонити ! . .. Збор се — наставио сам — оваквим прогонима и хапшењима представља као опасност за земљу. Међутим, опасност за земљу долази сасвим од друге стране, можда управо од оне која потпирује хајку против збораша. Оним елементима који желе да увуку државу у што већи хаос, да је запетљају у вртлог међународних сукоба, без обзира да ли јој то треба у овом часу и не водећи притом ни најмање рачуна о том да ли она то може да издржи, никако није у интересу да постоји у нашем јавном животу један смео, одлучан фактор, као што је Збор, који, без обзира на владу или опозицију, износи јасно, недвосмислено своја гледишта и своју критику. Такав став може да служи само корисно нашој државној политици коју треба да предводи Краљевска влада. . . На другој су страни, у подземљу, по буџацима, иза кулиса, прикривени и камуфлирани фактори који без икаква ризика, без трунке одговорности и без савести, рују и заводе неуморно руководећи се принципом: што горе — то боље! 224

Ето, у овом сам смислу говорио г. Константиновићу. Он ме је уверавао да ће од своје стране све учинити да се ствар са похапшеним и гоњеним зборашима што пре приведе крају, да се та ствар рашчисти и да се по закону уради. Ја сам такође у својим излагањима апеловао на законитост и мере суда и закона, а да се не допусти полицијска самовоља! У међувремену г. Константиновић је устао са столице и, говорећи ми како њега збораши за све ово оптуж ују и криве, пошао је до стола и из једног досијеа извукао је исечак из београдског дневног листа «Време». — Јесте ли то видели? — пруживши ми тај исечак, запитао ме је. На овом исечку била је једна слика — за ме кратковида прилично нејасна — као што је то обично случај са фотографијама у дневној штампи. Нисам одмах схватио о чему се ради. Г. Константиновић ми скрену пажњу на неколико речи руком исписаних. Т у је стајало отприлике ово: «Овако ћеш и ти проћи!» Слика ми је била сад јасна. На њој је лежао мртав румунски министар унутрашњих дела, Калинеску, кога су убили припадници румунске организације «Гвоздена гарда». Ако се не варам, ово неколико речи руком писаних било је потписано са речју Збор или неком другом речју која би се могла довести у везу са зборашима. — Ето, видите, како мени збораши прете! Али, ја се никога не бојим — рекао ми је са мало повишеним гласом г. Константиновић. На то сам ја одговорио: — Господине министре, ја ту слику, верујте ми, нисам досад видео нити ми је ма ко на њу пажњу скренуо. Али сада, више но до сада, мени је јасно да су по среди свега овог к о м у н и с т и ч к и прсти и њихове сплетке и замке. То су баш до у длаку њихови методи завађања и подвајања у табору њихових противника. Тако они завађају међусобно националну опозицију и владу у појединим земљама. Чули су они, знају добро они, да се баш ви лично највише помињете и и225

стичете као она утицајна личност у влади која стоји иза прогона и хапшења збораша. Једни њихови агенти ту верзију подржавају у зборашким редовима, а други су добили за задатак да раде према власти и влади овако како ова «Временова» слика илуструје. То је њихов посао, тако они раде, свуда и увек и, на жалост, имали су и успеха свуда и увек, нарочито код нас. Они подржавају фаму о «фашизму» збораша, о симпатијама Збора за осовинске силе, а наш свет на то наседа. Тежња Д. ЈБотића да наша земља не улети безглаво у рат, да се, ако већ мора да у рат улази, за то учврсти и оспособи, они наопако изврћу и из тог става желе да јавности наметну као да је ЈБотић против савезника, а за осовину и за наци-фашизам... То је стопроцентно комунистичка работа, господине министре, а наше је, нарочито одговорних људи, да не наседамо тим опаким замкама и сплеткама које могу довести, ако им људи наседну, и до свађа, до размирица, па и до горих последица. Док је био на универзитету у Суботици, комунисти су, изгледа, сматрали Константиновића «као свога човека». Он им се, бар извесно време, као такав представљао. После је пришао Цветковићу, који му је дао министарски положај и комунисти су били на њега љути и били су спремни да му се свете. Али и тада и доцније тврдило се да је Константиновић био један од Ерло активних виновника прогона и хапшења збораша. При растанку поновио ми је, да ће он видети игга је с тиме, поменуо ми је узгред Милосава Васиљевића којег да лично познаје и да не верује да би он могао да буде «умешан» у ствари за које се збораши оптужују! Поздравио сам се са Константиновићем, захвалио му, замоливши га да учини од своје стране све да се правда примењује и да невини не страдају. О свему овоме одмах сам обавестио Д. Љотића. Написао сам му опширан извештај о мојој посети код Константиновића као и о посети код помоћника мини226

стра спољних послова, М. Смиљанића. Желео сам да ме прими и тадашњи министар спољних послова А. Цинцар-Марковић кога сам познавао још из Беча и са којим сам — мислио сам — био добар пријатељ. Смиљанић ми је обећао да ће ме пријавити код ЦинцарМарковића и да ће му казати о чему се ради. Међутим, није ме позвао Цинцар-Марковић, иако сам му моју молбу поновио више пута — и код Смиљанића и код шефа кабинета. Морам да кажем да ме изненадило да ме није примио Цинцар-Марковић. То сам могао да објасним само тешким опортунизмом са његове стране. Бојао се или од Кнеза Цавла или од Драгише Цветковића, тадашњег председника владе. ЦинцарМарковић је био бирократа. За време окупације срели смо се два три пута, био је тада врло љубазан према мени — као оно некад кад смо били скупа у Бечу — али то мене више није много интересовало. Овакво држање Цинцар-Марковића навело ме је на мисао — мисао од које се нисам никад могао да ослободим — да је Кнез Павле био против збораша и да је он главни кривац њихових прогона. Кнез Павле није волео Димитрија Љотића и страшио се његових мудрих савета. .. Смиљанић ми је обећао да ће се он, тобоже, заузети са своје стране и код Цинцар-Марковића и другде да се не гоне збораши, пошто ни он, како ми је рекао, не верује да има неке «кривице» а најмање издајништва на њиховој страни. Није ме могао да увери у своју искрену и добру вољу да се за невине збораше заузме. Смиљанић је на мене остављао увек лажан, неискрен утисак. Питао ме тада Смиљанић шта мислим зашто би се овакве ствари, оптужбе, везивале за Збор и његове чланове. Ја сам му, углавном, рекао што и Константиновићу. Са Смиљанићем сам разговарао интимније, пошто сам га познавао још од раније... О свим тим разговорима обавестио сам Љотића у склоништу и питао сам га да ми јави да ли је добро што чиним и да ли да наставим — ако могу — ову акцију. Љотић ми је убрзо одговорио писмом из свог 227

склоништа. Писмо ми је донео његов брат Јаша Љотић који је цело време ових мојих интервенција био у вези са мном и његовим братом. У исто време и лично Јаша је радио преко својих веза и пријатеља на спасавању збораша и ми смо увек, кад би се састали, рекли један другом све што би у међувремену радили и постизавали у овој акцији. Д. ЈБотић ми је писмено захвалио на труду и заузимању, рекао ми да добро радим и само да тако наставим. Моја објашњења Збора и наше борбе пред министрима потпуно је одобрио и дао ми још извесне допуне за будуће разговоре и интервенције. Од важних људи, после Константиновића и Смиљанића, посетио сам др Лазу Марковића, који је тада, у кабинету Драгише Цветковића, заузимао ресор министарства правде. Др Лазу Марковића познавао сам од раније. Био сам с њим народни посланик, 1927-1929, за округ мостарски, срезови Требиње и Билеће. Од тога доба свега сам се два пута срео с њиме. Нисам дуго чекао на пријем, примио ме врло брзо, у свом кабинету, стара зграда министарства правде у краља Милана улици. Примио ме веома љубазно и понудио ми да седнем. Нисам одмах сео, већ сам почео са извесним патосом. Био сам истински узбуђен. Толики честити родољуби седе у полицијском затвору, малтретирају их и злостављају, а на цео један национални покрет баца се љага од стране непријатеља државе и народа, а сад то све, својим поступцима, преко београдске главњаче, санкционише и краљевска влада у којој седи он као министар правде. Изненађен оваквим «поздравом», Марковић ми је рекао да седнем, да се не узбуђујем и да му кажем какви су ме разлози к њему довели. Сео сам и наставио: Ето, оптужују Димитрија Љотића и стотине наших идеалних бораца, већином омладинаца, за најбесрамније ствари. Каж у нам да смо издајници. Држе ради 228

тога толико људи у главњачи, гоне целу једну организацију као дивље звери, а никаквих доказа ни разлога немају. То је све једна инфамна клеветничка акција, која потиче сигурно од оних елемената који за ову земљу немају ни срца ни разумевања и чији је план да је руше. Може ли, господине министре, бити издајник један Димитрије Љотић? Ви га, господине министре, сигурно познајете... У том сам смислу продужио, стално узбуђен. Скоро ми од муке сузе нису пошле на очи. Пошто ме пажљиво саслушао, Марковић, најпре полагано, а потом све гласније, рекао ми је отприлике следеће: — Ја не знам још тачно шта је на ствари у свему томе. Тражио сам да ми се све то писмено изнесе, али јо ш није учињено. Ја познајем Љотића и не могу да верујем да би могле да стоје оптужбе против њега за које се чује. Ја тражим истрагу и суд ако има кривице. Ако су криви биће им суђено. Али, ако кривице нема — ту се подигао г. Марковић и био је узбуђен — рекао сам Драгиши (Цветковићу) да ћу ја у влади правити питање од тога случаја. То је скандал! У том тренутку ударио је песницом о сто. Ове речи др Ј1. Марковића не само да су ме умириле, већ и обрадовале. Имао сам непоколебиво уверење да ће он енергично ову ствар узети у своје руке и да неће допустити да се невини људи држе у затвору. Захвалио сам му се најтоплије, поздравио се и отишао. Сутра дан сам имао прилику да за све ово јавим Д. Љотићу и од њега сам убрзо добио одговор (из склоништа), у коме ми, поред осталога, поручује да се и у његово име захвалим др Марковићу на његовој готовости да се заузме да се примени правда према гоњеним и ухапшеним друговима. Неколико дана иза тога читали смо у новинама да је др Л. Марковић изашао из Цветковићеве владе. Чуло се тада да је до његовог изласка дошло и због енергич229

ног, праведног и исправног става по питању прогона Збора и збораша. «Тајне силе» које су удружено радиле — свака из својих рачуна — нису допуштале да се сада призна да су збораши невини. Њих је требало држати под оптужбом и у затворима и даље због много крупнијих завера и зала што су се припремала држави и народу. . . На место Ј1. Марковића дошао је за министра правде (или за вршиоца дужности министра правде) др Константиновић. Сад сам поново молио да ме прими, јер збораши нису пуштени из затвора нити су извођени на суд. Остали су и даље «у надлежности» главњаче, управника града Дринчића и у интернацијама. Константиновић ме је примио четири дана уочи 27-мартовског пуча, 23. марта. Ја нисам, наравно, ни слутио да ће се пуч одиграти. После пуча пукло ми је пред очима да је др Константиновић добро знао да ће пуч бити, чак и дан је знао када ће бити. Пре мога уласка у кабинет код Константиновића (дуго сам чекао у ходнику и у предсобљу) код министра је био Илија Трифуновић-Бирчанин. Из кабинета министровог је изашао кроз врата са ходника, а не кроз врата што воде кроз канцеларију секретара и дактила министрових. То сам уочио. Мене, вероватно, Бирчанин није ни приметио. За разлику од првог пута, сад ме је Константиновић примио укочено, врло нељубазно. Није ми понудио ни да седнем. Био је горопадан, срдит, бесан. Био сам просто изненађен. Рекао бих да је у рукама имао нека страшна сведочанства против ЈБотића и другова. Уствари ништа више није имао, но прошли пут. Могао је да има само мање, ништа, ако је макаква озбиљна истрага вођена. Није ми, такорећи, дао да дођем до речи. Осуо је тешку паљбу лично против Д. ЈБотића. «Он је луд човек, он је будала!» Галамио је на сав глас. Чула се вика по његовим оближњим канцеларијама. 230

— Не знам, господине министре, што се толико узбуђујете — приметио сам. Ја сам доста његових ствари читао, али не знам... Иије ми дао да довршим мисао, нагло је отворио један орман, извукао једну књижицу и додајући ми је рекао је: «Ево, видите, шта та луда пиш е. ..» Била је то мала брошура «Садјеваш ч а с...» Скренуо м и је паж њ у на последње странице. Биле су добро подвучене, скоро сваки ред, црвеном и плавом оловком. Подвучена су била нарочито она места на којима се чине алузије на слободне зидаре и њихову делатност. Док сам то гледао, Константиновић је наставио са виком и грдњом. Јасно ми је било да је моја тадашња интервенција сасвим промашила. После пуча било ми је још јасније и зашто је промашена. Доцније сам слушао од особа које би могле да буду обавештене да је Константиновић био један од чланова Цветковићеве владе који је знао да ће се извести пуч. Исто се говорило и за Илију ТрифуновићаБирчанина. Можда су они онај дан кад сам посетио Константиновића говорили о пучу. Истога дана, кад сам га посетио, Константиновић је рекао својој најближој околини да ће да напусти министарски положај, пошто ће се врло скоро десити «сасвим крупни догађаји!»... Д. Љотићу сам причао за овај разговор са Константиновићем опширно тек кад смо се видели иза 27. марта. Цретходно сам му кратко јавио о мојој посети и «срџби министровој» као и о неуспеху интервенције... Били смо на прагу, пред провалијом катастрофе. Више није играло улогу да ли ће пар дана раније или доцније бити пуштен на слободу похапшени и интернирани збораши. . . Прогони збораша у јесен и зиму 1940. и 1941. године представљају важно поглавље оног предратног периода, у нашој унутрашњој и спољној политици. Ово се питање мора добро и свестрано расветлити колико ради самога Збора, толико још више због свих закулис-

231

них радњи што су извођене у овом судбоносном времену, пред слом наше државе и пропаст народну. Јасно је да збораши нису били гоњени зато што би имали стварно макакве кривице. Прогони Збора, великог броја млађих и низа старијих бораца Збора, поготово њиховог председника Д. Љотића, имали су дубљи значај и већу позадину. Доста живих сведока има да би се ово поглавље дало темељитије испитати. Ово неколико мојих редова, које написах што сам доживео лично у вези тих догађаја, могу допринети разјашњавању целе ове ствари. * Управо у ово време, кад настају најтежи прогони Д. Љотића и Збора, кад Љотић апелује на надлежне факторе и тражи да се закони примењују, кад се угуш ује и последњи орган Љотићев, кад се забрањује цео Збор, кад се затварају зборашке студентске мензе, кад се врше преметачине код збораша и одузимају се њихови архиви, кад се чланови Збора премлаћују и убијају, на периферији Загреба, у Дубрави, од 19. до 23. октобра 1940. године, одржава се П е т а конференција Комунистичке партије Југославије; на конференцији је учествовало 105 делегата из целе земље. Путем нису имали никаквих незгода, мада су све то били водећи чланови једног тада про форма илегалног политичког покрета. У Загребу су се такође добро снашли. Нико их није хапсио нити су имали агенте пред зградом у којој је заседала њихова конференција. Према влади Цветковић-Мачек комунисти су тада имали доста толерантан став, а ни њима влада није ометала активност. После споразума Цветковић-Мачек многи стари чиновници из загребачке полиције, који су познавали и раније пратили комунисте, били су премештени или отпуштени из службе. Дошли су нови, који комунисте нису тако добро ни познавали, а осим тога у то време вредела је и усташка реч у Загребу. А кому232

нисти и усташе, нарочито они из Хрватске, били су савезници тада по једном крупном питању: да се руши Краљевина Југославија! И ти су моменти свакако допринели да Политбиро, са генералним секретаром на челу, у овим тренутцима бира управо Загреб, односно његову периферију, за своје средиште и стециште састанака и конферисања. У Загребу је, 11. августа 1940, одржана и припремна конференција за V земаљску конференцију. И Шеста земаљска конференција СКОЈ одржана је 6. септембра 1940. у Загребу; на тој конференцији био је такође присутан Тито. Јасно је да је комунистима пријала и «клима» под режимом усташа. Стара колаборација и савезништво између ових и комуниста трајала је и по доласку Павелића на власт у Загребу. Почетком маја 1941, у Загребу је одржано важно саветовање комуниста «коме су присуствовали делегати свих националних и покрајинских руководстава» (осим Македоније). «У реферату који је на саветовању поднео Тито и у дискусији анализирани су протекли догађаји и ситуација у Југославији после априлског рата.. . Мајско саветовање КПЈ имало је велики значај. Оно је показало да је југословенским комунистима била јасна перспектива и да су они спремни да поведу своје народе у ослободилачку борбу у једном од најтежих тренутака у њиховој историји. . У ‘) У истој књизи налази се и овај податак: «Једина веза са светом, коју је имало руководство (комунистичко) устанка била је радио веза ЦК КПЈ са Коминтерном; она је одржавана преко илегалне радио-станице у Загребу. Користећи се том везом, ЦК КПЈ је преко депеша још у лето 1941. године упознавао Коминтерну о развитку и размерама оружане борбе у земљи, о16 16) «Преглед историје Савеза комуниста Југославије«, издаше Института за изучавање радничког покрета, Београд 1963, стр. 301-302.

233

напорима КПЈ да оствари што шири ослободилачки фронт, о ослобођеним територијама и стварању органа народне власти и тд .. .», тражио је од Совјетије оружје и оптуживао Дражу Михаиловића и четнике. Док у исто ово време нема ни речи о усташким злочинима и зверствима над српским народом у помињаној комунистичкој историји, дотле се неуморно нападају «великосрпска хегемонистичка буржоазија», «четништво које је постало озбиљна опасност по јединство устаничких маса српског народа», Дража Михаиловић ксји је «сваки пут» (два сусрета са Титом) «одлучно одбио све такве (комунистичке) предлоге» (предлози Титови су били: «организовање заједничке команде, израда заједничког плана операција, у свему једнако третирање партизана и четника», стр. 319). Уколико се у том прегледу историје говори о усташама, они се углавном помињу као квизлинзи, а скоро нигде нема речи о геноциду вршеном над српским народом. Тај ]е злочин помагао комунистичкој борби. Вратимо се П е т о ј земаљској конференцији: «Пета земаљска конференција, каже се у овој историји, заузима у историји КПЈ посебно место. По времену када је одржана, по духу који је на њој владао, по одлукама које је донела, она је један од најзначајнијих партијских скупова између два рата. ..» Констатовано је, поред осталога, да је Комунистичка партија одлучна, компактна, уједињена као никада раније. У тврђено је да комунисте не интересују «буржоаски идеали» одбране домовине, већ како ће се извести светска револуција. На тој конференцији решено је да се предузму мере за организацију «народног устанка». У вези с тиме створена је тајна војна комисија са циљем да врши међу официрима и војницима краљевске југословенске војске пропагадну за комунистичку ствар. После завршене конференције, на крају које је изабран Централни комитет од 29 чланова и 9 кандидата за чланове, комунистички делегати су се 23. и 24. октобра вратили слободно сваки у своје место и на свој 234

положај . . . «У то време КПЈ имала је 6.455 чланов а .. .» «Почетком 1941. године, комунисти су у Југославији имали о с а м илегалних штампарија, а сваки окружни комитет своју циклостилну технику. Излазили су м н о г и илегални листови. ЦК је издавао ,Пролетер’, ПК (Покрајински комитет) за Србију ,Глас радног народа’, ПК за Војводину ,Истину’ и ,Трудбеник’, ЦК Хрватске ,Срп и чекић’ и ,Вјесник радног народа’, ПК за Далмацију ,Борба радног народа’, ЦК Словеније ,Дело’, ,Људску правицу’ и ,Словенски порочевалац’, ПК за Босну и Херцеговину ,Глас савеза радника и сељака’, ПК за Црну Гору ,Глас Црне Горе’ и ПК за Македонију ,Искру’. Партија је издавала и више легалних листова и часописа (,Израз’, ,Наша стварност’ и др.), а на многе је имала јак утицај; она је легално издавала разну марксистичку литературу, као Лењинов ,Империјализам’ и друга теоријска и политичка дела, и држала је своје легалне књ иж аре... Значајну улогу је имао легални недељни лист Партије ,Раднички тједник’ који је излазио у Загребу у 40.000 примерака...» ” ) Излазили су и женски комунистички листови као «Жена данас» у Београду, «Женски свијет» у Загребу и «Наша жена »у Љубљани. .. Сигурно је да је бар за један део комунистичке илегалне штампе знао ондашњи режим, а да се и не говори о легалној. Знао је режим (и Стојадиновићев и Цветковић-Мачеков) и за штампарије комунистичке као и за разне састанке и конференције. Међутим, ту се ништа није предузимало или — ако се нешто и предузело — није било никад темељито. А шта су ти режими радили према штампи Збора, према Љотићевим конференцијама и зборовима, напред је приказано. !7) «Преглед историје Савеза комуниста Југославије», стр. 281-283.

235

«,ГОДИНА ОДЛУКЕ»

Година 1940. била је судбоносна за Балканско полуострво. Мада је Немачка у брзом, незапамћеном налету прегазила добру половину Европе, а практично владала кад целом Европом, «муњевити рат» није могао да оконча рат. Од продужења рата Балкану је претила смртна опасност. Време у првој рудни борбе два зараћена табора у Е-вропи, балканске државе нису искористиле у циљу свога спасавања. А спасавање је могло бити само у сређивању међубалканских односа. Угаони камеи спољне политике сваке балканске државе морао би да буде: сложити и ујединити Балкан у балкански савез, па ма и по цену међусобних попуштања и уступака на које се у мирна и тиха времена није морало ни мислити. У првом реду требало је управити акцију према Бугарској, која је грешком и раније остала изван Балканског споразума (Југославија, Румунија, Грчка, Турска). Већина бугарског народа била је за мир и неутралност, а ни краљ Борис није био лакомислен владар да би олако ушао у рат, као што је то учинио његов отац Фердинанд у првом светском рату. Без споразума и савеза балканских држава, пропаст Балкана била је неминовна. У једном балканском савезу, балканске државе су могле да сачувају своју националну индивидуалност и да постану независан фактор равнотеже и отпора међу великим силама које су се сукобиле. Препуштене свака самој себи, оне су све више постајале играчка у рукама страних сила које су се с њима играле као са мртвом ствари. Најпре једну по једну, а потом све скупа, носили су таласи догађаја којима се оне, неуједињене, нису могле да одупру. Балкански савез, истина, није било лако створити у овим тренутцима. Не стога што би сами балкански народи били против једног таквог савеза. Народи би тај савез, у огромној већини, као велико олакшање и као залогу јаче безбедности и мира из дна душе поздрави236

ли. Балкански савез било је тада тешко остварити услед страховитог притиска и утицаја великих сила, које су све гледале кроз призму својих ненаситих, себичних интереса. Одговорни државници балканских земаља друге и треће гарнитуре повијали су се под притиском и под утицајем тих сила. Без Кемала Ататурка који је умро и без Краља Александра кога су сви скупа уморили не само зато што је био одлучан бранитељ Југославије него што је, у исто време, био и заштитник целога Балкана, није им било ни лако. Једни су мислили, веровали чак, да ће победити осовина, други су рачунали да ће победити западне демократије, сутра су опет мењали мишљења, али нико од њих није видео на хоризонту т р е ћ е г партнера, комунизам, који ће их, мимо оба европска закрвљена партнера, најзад покосити и њихове земље и народе им покорити. Хитлерова одлучна интервенција за увлачење балкансских земаља у Тројни пакт отпочела је одмах после преговора са Молотовом у Берлину. Хитлер је сада журио да стави Балкан под свој утицај много више због Совјетског Савеза, са којим је рат предстојао, него због Енглеске. Тројни пакт је био инструменат да послужи овом циљу. Прва је била Мађарска која је пришла овом пакту (20. новембра 1940), три дана доцније дошла је Румунија, а онда Словачка. Совјетски Савез је одмах на то реаговао и — ставио до знања да се учешће у Тројном пакту противи погледима и интересима совјетске владе. Ова реакција Москве нашла је израза у извесним доста «замумуљеним», али ипак јасним комуникеима у којима се говорило да совјетска влада неће да помаже оне земље «које се спремају да прошире сферу ратних операција». Услед тога је Бугарска и оклевала да приђе Тројном пакту и пришла му је тек 1. марта 1941. године, а сутра дан су немачке трупе из Румуније преко Дунава прешле у Бугарску. Изван пакта остале су Турска, Грчка и Југославија.

Турци су напустили сваку наду за заједничку одбрану Балкана и сад су се бринули само о томе како да спасавају своју сопствену кожу. Они ће бранити своје границе и своју територију и — ништа више. У месецу фебруару 1941. године Турска је склопила са Бугарском споразум о пријатељству, миру и ненападању, а у марту са Москвом је потврђен и допуњен совјетско-турски пакт о ненападању, потпуном разумевању и неутралности у случају да од стране неке треће силе буде нападнута једна од двеју сила потписница. У 2. тачци комуникеа о том споразуму, совјетска влада каже: «Ако би Турска стварно била изложена агресији и ако би била приморана да уђе у рат у одбрану евоје територије, она може, с обзиром на совјетскотурски пакт о ненападању, да се потпуно ослони на разумевање и неутралност СССР-а». Турци су били задовољни и са своје стране потврдили су да ће и Турска заузети исто држање у случају да се СССР нађе у сличном положају. Од стране Турске Енглезима је било стављено на знање да она не може ни мислити на одбрану Грчке ни на стварање макаквог заједничког фронта било на Дунаву било на Балкану. Турска ће своју војску концентрисати на утврђеним положајима на Дарданелима и посегнуће за оружје само ако је неко нападне. Овај став Турске конвенирао је у даном тренутку и Немачкој и немачки амбасадор у Анкари фон Папен, у име владе Трећег Рајха, дао је гарантије да ће осовинске силе поштовати интегритет и неутралност Турске. Хитлер је једним личним писмом потврдио влади у Анкари фон Папенову гарантију. Грчка је већ била увучена у рат. Мада је приликом објављивања рата Великој Британији и Француској свечано обећао да неће нападати народе који живе «дуж сувоземних и поморских граница Италије», Мусолини је ударио на малу Грчку. Иако препуштена сама себи, Грчка је херојски одолевала нападима италијанских дивизија. Јунаштво и самопрегор Грка пред238

ставља најлепши прилог свесне, херојске одбране балканских народа у последњем великом светском рату. Исто као и Турска и Југославија је могла да остане неутрална. Са Турском заједно Југославија је могла да оствари балканску осовину која би могла да одржи изван рата не само њу, већ, врло вероватно, и Бугарску и Грчку. Само то је требало на време и одлучно спровести, у сваком случају пре напада Италије на Грчку и пре Хитлерове дипломатске и војничке офанзиве према Балкану. Онда би, врло вероватно, и без пакта и без рата Југославија изишла из последњег рата, и данас ни у њој ни у Бугарској ни у Албанији, а, можда, ни у Румунији, не би владала комунистичка диктатура. У јесен и зиму 1940-1941. Југославију је треела права грозница од страних утицаја. То је био «хладни рат», «рат нерава» какав се у Европи између два велика рата нигде није осећао. Не зна се ко је више притискивао: Енглези, Немци или Совјети. Београд и Загреб и сви већи градови били су пуни агената који су интригирали, провоцирали, шпијунирали, стварали психозе и ширили панику. Мали бифеи са ракијом и мезелуцима преко дана, а каване са музиком и барови преко ноћи, били су стецишта ове мафије и њезиних пратилаца. Новаца је било доста и никад беспосленијег света није се виђало као тих дана. Штампа и радио су функционисали као «подмазани». Малих агената, једноставних и двоструких, свесних и несвесних, било је и тамо доста. Зараћене стране силе субвенционисале су у сред Београда и своју посебну штампу која је сарадницима давала «краљевске» хонораре. Пропаганда са свих страна била је толико жестока да су људима овладале страсти и тешко је више било разумом просуђивати догађаје. Према Немачкој почело се прелазити од страха на мржњу. Та је мржња појачавана разним нетактичним немачким поступцима и распојасаношћу југословенских Фолксдојчера, оних нацистички оријентисаних. У немачком посланству седео је 239

трезвен, кабинетски, миран дипломата, посланик фон Херен, али поред и мимо њега политичке конце сукали су и Берлин су обавештавали други «поверљиви» Немци, окупљени углавном око генералног конзула Нојхаузена. Ови су процењивали ствари кроз догађаје и разговоре које су запажали на улици и слушали по каванама. Примајући утиске са таквих извора, они су били све више напајани мржњом, неповерењем и жељом да што пре дође до тренутка казне за Србе. Нацистичким агентима стално су пристизала појачања у виду «туриста» и разних «службеника». За међународну шпијунажу, за врбовање агената из разних средина, у ово време Југославија, са Београдом на челу, била је права «обећана земља». Као и према многим другим неприликама и невољама, режим је и према овој опасности био слеп. У свом «Билтену» (од 25. IV. 1940), Д. Љотић упозорава надлежне и јавност на опасност најезде разноразних агената и шпијуна овим речима: «Ми преклињемо, молимо, саветујемо и захтевамо да се најенергичније стане на пут вршљању разних агената иностране политике у овој земљи. Разни бирои (културни, саобраћајни, обавештајни — италијански, немачки, енглески и француски) са стотинама својих чиновника и хиљадама својих агената преплавили су нашу земљу. Управо је понижење трпети све то на својој територији. А најбољи је начин да се тим путем нађемо једног дана у рату. «Ми молимо Краљевско Намесништво да нареди својој влади да позове посланства немачко, италијанско, енглеско и француско и затражи од њих да одмах опозову све своје прекобројне и непотребне (за поштене радње с нашег гледишта) службенике, којима је циљ у ствари шпијунажа и пропаганда. .. «Има странаца који су очигледно или шпијуни или су убачени у земљу да у случају потребе изазивају панику, врше саботажу, атентате или чак сама заузећа важнијих места. 240

«Има других којима је дужност да врше агитацију за тезе својих земаља. «И једни и други имају да иду. Они први из једних, а ови други из других разлога. «Немачки саобраћајни биро, веле, да има више стотина намештеника. То очигледно није за паметну и поштену ствар. «Не стоји нингга боље ни са извесним француским и енглеским установама. «А шта да радимо са стотинама, а, можда, и хиљадама туриста немачких, певача, сликара итд., све у годинама војне обавезе, што су се размилели по нашој земљи . «Све то заједно треба укупно позвати да се у своје земље врати... «Наша земља је преплављена лажним вестима. То представља озбиљну опасност за њен мир. .. Поводом лажних вести морамо рећи да има две врсте непожељних странаца: једни су шпијуни или непосредни извршиоци мера опасних за војну безбедност земљ е. . . , а други су странци који треба да протурају лажне вести. «Међу прве непожељне странце долазе Немци — за које се зна да у случају каквих војних операција могу бити употребљени за опасна по војску дела. «У друге долазе Енглези18) и Французи — за које се зна да свим силама желе, и то не крију, да нас увуку У рат. !8) у чланку «Трговински односи са Совјетијом» (књига Д. Љотић: «У револуцији и рату», стр. 97), Љотић пише: «Ових дана (било је то с прослећа 1940) један Енглез рекао је једном нашем пријатељу: ,Као Енглез вам говорим, ако Енглеска има сасвим мало изгледа да ваша пропаст донесе мало њој користи, она се неће устручавати да ради на вашој пропасти«. Не знамо ко је тај Енглез био, али да је то «један Енглез» рекао, у то нема никакве сумње. Уосталом, лично Черчил, неколико година доцније, «исто то само мало друкчије» рекао је Мак Лину: «Нас се не тиче ко ће после рата владати у Југославији, главно је. . .» итд. То је опште позната и никад незаборављива изјава, порука Винстона Черчила.

241

«3а нашу земљу су опасни они Немци који, у случају ратних операција или у часовима кад ове треба да отпочну, могу својим тајним дејством у позадини војске да начине велике штете. «Али за нашу земљу нису ништа мање опасни и они Енглези и Французи који својим разним дејствима могу нашу земљу у рат да увуку. «Јер ми видимо да је интерес нашег Балкана мир и неувлачење у сулуду кланицу што се зове данашњи рат, па је то и интерес наше земљ е...» «Надлежни кругови» ни на ове апеле и опомене нису се освртали.

* У међувремену је дошло до признања Совјетског Савеза и успостављања дипломатских веза између Београда и Москве. Тиме је на практичан начин комунистима била омогућена директна веза са Совјетским Савезом и Коминтерном. Њихови агенти су удесеторостручили своју делатност. Они су сада, под запггитом совјетског посланства, наступали отворено, дрско и где им је год било згодно и умесно вршили су и терор. Заведени и страстима понесени многи људи, поред бољшевичких агената, разјапили су уста и широм земље су обмањивали народ како ће Југославију, у случају напада Немачке, бранити «мајка Русија!» Чак и стари конзервативни орган београдских привредника, београдске чаршије, српских «капиталиста», угледни и у спољнополитичким питањима некад меродавни «Трговински гласник», почео је да пуни стубце тирадама «Русији» и славопојкама Стаљину! Тада је «Трговински гласник® писао: «Свака руска (!) влада, која се ослања на вољу народа — а то се не може порећи данашњој — представља за нас Русију». Главни уредник «Трговинског гласника» био је у ово време Јован 242

Ђоновић,1’) а његов сарадник за «руска питања« био је Феодор Махин. Познавао сам лично добро Махина и са њим сам се с времена на време виђао. Седели смо скупа у кавани уочи бомбардовања Београда — 5. априла 1941, у вече. Било нас је више у друштву. Сви смо били забринути и очекивали смо најгоре. Махин се смешкао и тешио нас, доста гласно говорећи: долазе Руси, долазе «Руји» у помоћ! У току грађанског рата сазнало се у Београду да је Махин постао генерал код Титових партизана — он је наводно у царској Русији био пуковник, па је пошао у емиграцију кад су бољшевици заузели вл аст... У оваквој ситуацији београдска влада је била стално колебљива, неодлучна, «седела је на неколико столица» и постајала све непопуларнија у народу, исто као и Намесништво које је ту владу држало. Мада је морала бити обавештена шта се све чује, шта се све ради у земљи и у народу, влада је упорно ћутала, никакве мере није предузимала да разбије загушљиву, замућену атмосферу. Њезин се став и глас буквално није чуо у јавности. Па кад би се нешто и сазнало, то је било само шушкање, нагађање, «може да буде а може и да не буде!» У влади није било ни хомогености. Министри су вукли сваки на своју страну. Међу њима било је и таквих који су стајали потпуно под утицајем страних агената, каванских стратега и каванских расположења. На јавно мишљење, на штампу — чак ни на ону ноторно режимску — влада није имала никаквог утицаја, а није се много ни трудила да га има. У 19 19) После рата, после изгубљених свих нада у савезнике и Совјетију — «мајку Русију» — после победе комуниста у Југославији, и Јован Ђоновић је мислио друкчије но у оно време кад је као главни уредник «Трговинског гласника» заступао просовјетску политику. У једном писму Бошку Костићу (из Гери 2. 5. 1949) Ђоновић пише за Д. Љотића и ово: «Сигуран сам да је чинио велике напоре да спасе што више нашег света, као што је с друге стране радио, што је могао, да комуниста нестане. У првом послу прилично је успевао, у другом, нажалост, није. Комунисте су помогли сви и они су однели победу и загосподарили земљом. . .» У оне « с в и» спадао је и Јован Ђоновић!

243

председништву владе и у министарству спољних послова које је водио Цинцар-Марковић, дипломата од каријере, углађен бирократа, опортунист и без икаквог корена у народу — мислило се да се током догађаја може управљати и водити спољна политика иза кулиса, тајанствено, шапатом, шифром, преко курира и агената, и двосмислено. Влада није осећала да су судбинска питања државе и народа била изнесена на тапет, пред најшири форум јавности, па да их сад ту треба, отворено и храбро, јасно и недвосмислено дискутовати, објашњавати и заступати. Опозиција, која је била одана држави и њеном јединству, није била ништа боља од владе. Уколико није била понесена сплетом интрига и роварења туђикских агената и страном пропагандом као и јавним мишљењем неодговорне улице, и она се клонила да пред јавношћу заузме јуначки став, специјално с погледом на горуће спољнополитичко питање. Шефови и прваци ове опозиције задовољавали су се тиме да ћућуре по каванским буџацима, да тамо политизирају и дискретно оговарају и владу и Кнеза и стране силе. Од такве опозиције ни један од ових фактора није имао баш никакве бојазни, а комунисти су имали пуно разлога да такву опозицију тапшу по раменима. .. У оваквој атмосфери, на улици, постављало се питање: «Под кога више волиш да дођеш, под Немце или Русе?» Као да је сам народ био лишен своје државе. Она је скоро већ била плен мрачних котерија и клика. После пропасти Француске, у коју је српски народ полагао наде и пошто је Велика Британија отказала редом помоћ појединим европским земљама које су обаране пред Хитлеровом силом, наш несрећни народ нашао се формално на беспућу. Државотворну, конструктивну, али веома оштру и безпоштедну опозицију водио је тада једино Димитрије Љотић. У «Билтену», који је скоро цео сам испуњавао, немилосрдно је шибао по влади, критиковао је њену унутрашњу политику, која води земљу расулу и 244

у објективним анализама изобличавао је њену спољашњу политику, која својим шепртљанством просто изазива и намамљује спољне силе да нам земљу удаве. Од броја до броја тражио је «Билтен» с м е н у р е ж и мп

образовањ е

владе ји

би

са љ у д и м а

је д н е

опш т енародне,

н а јб о љ е г

с е т ада м о г л и

концент рационе

каракт ера и ум а на ч е л у

наћи у народу

ко-

С р б а , Хрват а и С л о -

Пледирајући за једну такву владу, под јесен 1940. године, у чланку «На опасној низбрдици», Д. Љотић је писао: вен аца.

«У у и

т ој с в е т с к о ј

драм и

о в о ј г о д и н и . Зат о о в у зовем о

као

до

оној из

годин ом

сада

не

наш а

одлуке.

м ож е

судбина

годи н у, од

виш е

Све

ове

говори

ићи. М ора

им а

да

се р егаи

до и дуће да се

нас

је с е н и , овако

пром енит и, по

народне песм е: «У и

С р б и ји да

друга

зем љ и

да п р евр н е,

наст ане

с у д и ја » .

«Или тако — или никако: пропаст наша, пустош наша, беда наша. «У овој години одлуке морамо, дакле, са судбоносне раскрснице кренути једном. Вара се свако ко мисли да се још може одлагати, забушавати. Овога пута је крај таквим методима. Вара се свако који је до сада тако мислио, јер је јуче било лакше него данас, а сутра ће бити теже него данас. Јер болест, нелечена, напредује. «Зато су се у овој години пред нама стекли сви рокови: «спољна ситуација тражи одлуку; «духовна ситуација тражи одлуку; «бољшевизација органска тражи одлуку; «бољшевизација политичка тражи одлуку; «расуло хрватско тражи одлуку; «несташица, скупоћа, беспослица траже одлуку. «Као менице, дуго времена одлагане, долазе нам сзе у овој години на исплату. «Нема више пролонгације. Досадило се нашем једином повериоцу: природи ствари. Оној стрпљивој при245

роди коју смо ми газили и вређали, и која је све то трпела, на изглед пасивно. Њој се досадило. Менице се морају плаћати. . . У овој години — више пута понаЕља Љотић — пред нама дугови и грехови траже плаћање и испаштање. У коме ће смислу одлука бити донета, већ смо рекли: — спас или пропаст. Народ и држава вапију за спасом. Али силе расула раде на пропасти...» И сад је Љотић огапирно приказао те «силе расула». Ми их овде укратко наводимо: «а) Изгубљени духовни пут народни. Хрвати су заблудели. Мачек их је водио док је могао да им мржњу храни. Чим је то престао, масе су му окренуле леђа. Срби су растурени свуда, али их је најмање на јуначком, човечанском и домаћинском путу, који им је сву славу и лепоту и снагу у прошлости дао. Словенци никако да узлете, већ све углавили у неки ситни рачун, где тренутне користи доносе трајне губитке. «б) Три средишта расула диригују нашим распадањем: Москва, Београд и Загреб. Москва је лукави редитељ наше пропасти. Она преко својих агената добро изграђеним каналима убацује у народно тело идеолошку храну. Наши слепци, признањем Совјетије, отворили су широм врата том утицају. Београд је рђав народни хоровођа. Шта вреди и хор од самих оперских певача ако хоровођа да погрешан тон. Наше хоровође годинама и с пркосом дају погрешан тон одабирања на горе. Награђују добре примерке стоке, а рђаве примерке људи. Не цене ни домаћинство ни чојство ни јунаштво. Потсмевају се томе, гледају на то као на заостале примерке ,гусларског поштења и витештва’. Загреб политички цепач државе са тзв. хрватским питањем средиште је нашег политичког распада. Све центрифугалне силе су увек налазиле хране у њему. «М осква лит ичко

идеолош ко,

Б еогр ад

орган ско,

Загреб

по-

расуло«.

У наставку се Љотић осврће на нерешени социјално -економски проблем, на несташицу, скупоћу, незапо246

сленост. Московски агенти све то успешно користе. Режим је немоћан да управља догађајима. «Српске иартијске кочнице су једино што је од партија остало, оне не коче силе расула, оне коче силе добра...» «Спољне прилике ће бити изазване и оправдане нашим силама расула. Оне су она низбрдица, кривине и провалија у коју треба да се сруче наша народна кола». Што се тиче спољне ситуације, ЈБотић је сматрао да се до јесени 1940. године «први чин њене драме» одиграо. У други чин, који настаје, треба да буде увучен Балкан. Пожар треба да се прошири и овамо. Тек одавде, са Балкана, има изгледа да пожар постане уистину европски. Морамо то спречити — неуморно је писао и говорио Љотић. То није обично политичко питање, па чак ни обичан рат. То је рат пустоши који има да поруши све националне хришћанске државе и да на њиховим развалинама оствари своју владавину. Онда Љотић каже дословно следеће: «Сам о м ира,

у је д и њ е н и

сам о

т ла в е л и к о

т акав зло

Балкан, Балкан

к о је

му

ен ер ги ч н о , см и ги љ ен о н агие

зем љ е. Т о

т о м е гит о ћ е сим о

пам

м исао

хит ре

је

те

борба. М учан

се

соли да рн ост и

горак

см о

П рет ворим о

је

на

проносе

њ ен е. Схват им о

се

ји

је д и н о

иа

овом

борим о

годин ам а

мир

м ож е и

пут у

н и је

већ

нам а

слободу

т еги к а ј е

на

та

т ом е п ут у.

к а м ен и ц е оги -

ост ал и м

—

ни-

П риђит е

нам

за т оченигит во

за у ст а вљ а ло.

за м и р н и , сн аж н и

гит а

з б о г т о га . А л и , ет о , м и

гит о с м о и з д р ж а л и : и

п у ги ке, за б р а н е, п р о го н е

да

М и

м и с и ја

Радим о

очуват и. С в у д а

Балкана.

блок свога

н еум орпо,

буде

инт ерес . . .

борце

н а ги пут

да

са

к л ев ет е ггодле, у д а р е ка м а , х и т ц е и з р е в о л в е р а

из

гит а н а с

ма

мир

т реба

б о р б е о ч е к у је . В е л и к а

борим о. С в е

т ре и сне

з а је д н и ч к и

т ом п р а в ц у

—

врховни

слободу

т им п у т е м и д е м о . М и

њ ен

одст ранит и

прет и. У

радит и

н о с и о ц е те м и с л и , у

нас изван

см ирен м ож е

слободни

Балкан

балкан ским

ко-

народи-

о ч у в а т и ...»

247

У истој овој години, 1940, у тој «години одлуке», како њ у Љотић у низу написа, предавања и писама често назива, написао је он и т р и опширна писма Кнезу Намеснику Павлу — то су три историјска документа20) — у којима приказује сву тежину унутрашње духовне, моралне, политичке и војничке ситуације с једне и сву опасност и деликатност спољног положаја државе с друге стране. У тим писмима Љотић предлаже Кнезу «да место ове (Цветковићеве) владе доведе другу, која неће бити наслоњена на партије...» , да постави «владу која ће водити општенародну политику Краљевипе Југославије, а не политику ма које партије. Да у владу уведе дванаест или петнаест људи, паметних, озбиљних, честитих, пожртвованих, изнад свега оданих отаџбини и Краљу, а толико се може наћи у држ ави... Да истовремено бановину Хрватску извади из руку ХСС и преда је бану који ће се држати споразума а пе ,споразума’, те који ће растурити Хрватску заштиту, успоставити безбедност и ауторитет власти. . . Да се оперативна војска има формирати искључиво из српских јединица, а сви остали дају само радне чете под јаким надзором старијих поузданих делова војске». Ово последње Љотић тражи, јер се « с в е ј а с н и ј е и с п о љ а в а т еж њ а Х р в а т а з а ,д р ж а в н о ш ћ у х р в а т с к о м ’, — т еж њ а к о ја ћ е с е за в р ш и т и ц е п а њ е м . ..» Т у мисао Љотић допуњује у другом писму Кнезу Павлу (од 30. VIII. 1940) где каже: «Удар ће доћи споља . .. С т а ћ е н а с ц е пат и и

черечит и. У

т ом т р е н у т к у ћ е ,

вероват но, д о ћ и

.» Ово је написано око осам месеци пре но је дошло до тога. Што се спољне политике тиче, Љотић се обраћа Кнезу овим речима: «Преклињем Ваше Краљевско Височанство не само да истраје у политици неутралности, већ да све учинп удар

из

Х р в а т с к е ..

2<>) Ова су писма у целости објављена у књизи: Димитрије Љотић «У револуцији и рату», издање «Искра», Минхен, 1961.

248

да се она обезбеди, а то без повезивања балканских држава није могуће. С а м о с л о ж а н Б а л к а н и л и д е о Б а л к а н а м о ж е д а п а р и р а о п а с н о с т » . Али за ово је потребно водити «енергичну, ј а с н о о д р е ђ е н у политику, при чему се не бих устручавао да, у циљу извођења ствари на чисто, јасно кажем балканским државама које то не схватају, да сам принуђен да правим блок са онима који то виде... Садашња наша балканска политика није енергична и одређена . . . Уздати се у евентуалну помоћ Англо-Француза значи доживети нови и већи слом од оног 1915...» У наставку писма ЈБотић каже: «Ако ми нашу спољну политику не преоријентишемо. . . у смислу енергичног сређивања прилика на Балкану, онда ћемо се доиста ,преоријентисати’ тј. и м а ћ е м о р а т , а к а к о с т в а р и с т о је и

слом ».

То је Љотић писао четрнаест месеци пре но што је дошао рат и слом Југославије, — писао је то ондашњем главном руководиоцу државе, Кнезу Павлу. С погледом на опасност од комунизма и бољшевизирања у земљи, Љотић у писмима Кнезу каже и ово: «Бољшевизирамо се на велико. Није вредело ништа мени што сам куцао на Ваша врата и говорио Вам да не смете признати Совјетску Унију. Господин Антић (министар Двора) ми је рекао: ,Па како су је толики други народи признали, па остали мирни’ ! Одговорио сам, видевши да ми је он ту баш Вашу мисао саопштио: ,Ј1ако је другим народима. За њих Совјетија постаје безопасна кад се каже да је Русија, а за нас баш у томе постоји опасност’. Али све то није помогло .. .» Онда Љотић вели Кнезу: «Више сте Ви учинили за бољшевизирање Југославије, Височанство, него Јосип Висарионович-Џугашвили Стаљин. Данас свет лудује за ,Русијом’. Држава му је дала пример. Признање које сте учинили, схваћено је као признање Совјетије Русијом и признање свију заблуда комунистичких — истином, свију злочина — врлином. Ваши министри, штампа, највиши функцио249

нери ударају у намигивање ,братској Совјетској Русији’. То је бедно и глупо, али одатле грешни народ црпе уверење да је све то истина и Стаљин је данас популарнији од Краља или од самог цара Александра I. за време Карађорђа. Све то што Вам пишем сушта је истина. Ако Вам то Ваши обавештајни органи не сервирају, смените их: значи да Вам нису верни...» «Али» — каже даље Љотић Кнезу — «ми се не бољ шевизирамо само идеолошки. Бољшевизирамо се органски. Читави крајеви наше земље иду расулу, нереду, отмици, ленствовању, непоштењу. Ово долази због тога што је такав тон дат одозго нашем народном хору. Они који руководе тим хором, дали су такав тон својим говорима, радом и понашањем. Не осећа народ јуначку, витешку, високо моралну атмосферу одозго. . . Пустите да се чује истина о Совјетији. Спречите разорни рад просовјетске литературе и штампе, засноване на погрешним и јевтиним ефектима, лако приступачним површној маси. Контролисати рад њихових дипломатских и трговинских агената и људи с којима су у вези. Објављивати у војсци, у штампи, у говорима да Совјетија није Русија и да не води руску ни словенску политику. Најстрожији антикомунистички курс завести у земљи. Али и атмосферу самопрегалаштва, чистоте, јунаштва, самопрегоревања — и то одозго, са врха .. . Нека објаве утиске своје истинити људи који су умели да виде. Ако их досад нисте имали, пошаљите у Москву друге, корпорације читаве, нека виде ,лепоту, благостање и слободу’ тамошњег живота. ..»

* Кад сам ишао код др Лазе Марковића, ондашњег министра правде (у кабинету Цветковић-Мачек), нисам хтео да му поставим ма које питање о нашој унутрашњој и спољној ситуацији, мада би ме то свакако интересовало да чујем. Др Л. Марковић је, без сумње, био најспособнија личност у тој влади, осим тога он је 250

био познат као политичар који зна реално да просуђује ствари. Др Ј1. Марковић био је следбеник великих српских државника из Радикалне странке и он је код њих и уз њих «пекао» државнички занат. Мени је у овом моменту, приликом моје посете, било једино важно да га молим да се обуставе прогони ЈБотића и збораша и да безакоње престане. Међутим, у мојим жалбама, изношеним пред др Марковића, било је и једно индиректно питање о ситуацији. Рекао сам Марковићу: Па зар, господине министре, има нешто незаконито, антидржавно, издајничко у држању Љотића, кад у страху за земљу неуморно тражи учвршћење земље унутра и строгу неутралност према споља? Да ли пратите шта пише Љотић?! Одговор др Марковића био је за мене потпуно задовољавајући. Оно пгго ми је рекао, стекао сам утисак, ни за длаку се није разликовало од погледа Д. Љотића. Недавно је «Политика»21) објавила извесна сећања др Ј1. Марковића из дана кад је био министар правде. Морам да наведем низ места из тих сећања, јер су она једно сведочанство више да је Д. Љотић правилно гледао на ондашње догађаје и да су његови протести и предлози били на месту. «Унутрашње прилике у Југославији све до 1939. године» — стоји у тим с е ћ а њ и м а др Ј1. Марковића — «па и у самој тој години, пре избијања рата, и поред закључења споразума с Хрватима нису биле нимало повољне. Кад се мало дубље загледа у право стање ствари под режимом кнеза Павла, мора се добити жалосна слика о анормалним односима који су владали у нашој земљи и који су скоро потпуно затворили пут ма каквој разумној и стваралачкој политици, корисној по народ и државу. Драгиша Цветковић и др Владко Мачек терали су и даље сасвим безбрижно своју опасну игру са народом и народним расположењем. У срп21) «Политика» од 20. X. 1970., стр. 15.

251

ској и ЈугословенскоЈ историЈи никада политика ни Једне владе није са таквом неискреношћу и са таквом намером обмане била народу представљена, као што је чињено 1939, 1940. и 1941. године под режимом Цветковић-Мачек.. .»

У наставку др Марковић пише да је употребљавао «и последње средство у својим покушајима да бар кнеза Павла уразуми. На жалост, по свему изгледа, ово моје настојање било је потпуно узалудно тако да сам и ја, најзад, увидео и ништа ми друго није остало него да поднесем оставку и изиђем из владе.. .» Марковић каже да је кнез Павле «још од самог почетка светског рата тежио за тим да, по могућству, узме у своје руке вођење спољне политике». Кад је већ било тако, др Марковић је «претпостављао да ће кнез — из личних и династичких разлога — избегавати све што би могло објективну и строгу неутралност наше државе ма у ком погледу компромитовати или довести у питање. . . Кад су у јесен 1940. године, после капитулације Француске, на немачкој страни почели да се чине јасни наговештаји о потреби темељног расветлења општег става Југославије, у новоствореној ситуацији, наша дипломатија нашла се пред захвалним задатком да објасни и образложи везаност наше земље за политику неутралности. Али, на жалост, успех овакве акције био је изостао. Јер, кнез Павле — како се ускоро показало — није био дорастао овоме задатку. Уз то је придошла једна непредвиђена и врло неповољна околност, услед које је, без стварне потребе, још више отежан већ ионако деликатан спољни положај наше земље. Ја тиме мислим да укажем на неочекивано, изненадно и скроз неумесно угуравање и мешање Драгише Цветковића и у питање спољне политике, чиме је судбина наше земље морала бити запечаћена» (овде, без сумње, игра улогу и мешање др Д. Грегорића у спољну политику, специјално у односу на Немачку). 252

Др Ј1. Марковић пише даље о опасности иностране пропаганде у нашој земљи. Свака је сила бесомучно за себе навијала. Онда су неки министри предложили да се донесу мере како би се стало у крај тој разорној пропаганди. Као министру правде пало је у дужност др Марковићу «да изради извесне начелне и обавезне прописе против пропаганде у корист иностраних држава . . . » Он је био спремио те прописе, али цела је ствар пала у воду — ништа од тога није било и инострана пропаганда продужена је. Из ових сећања види се даље да је др Ј1. Марковић — исто, уосталом, као и Љотић — предлагао да се образује што пре влада широке концентрације. Марковић дословно о томе каже ово: «Ако сам ја са толиким наваљивањем говорио кнезу Павлу о потреби отпуштања Драгише Цветковића и стварања једне широке концентрационе владе, чинио сам то у уверењу да би само таква влада имала довољно ауторитета да земљу заштити споља и да политику неутралности, која нам је тада била неопходна, успешно спроведе и споља и унутра». Др Марковић говорио је у исто време Кнезу да је влада Цветковић-Мачек «у суштини једна партијска влада и то од најгоре сорте. Не треба се, према томе, чудити, додао сам, што иностранство и спољну политику наше земље доводи у везу са партијским карактером наше владе, на велику штету виталних интереса наше земљ е.. .» Кнез Павле би «пажљиво саслушао* др Л. Марковића «и рекао да он веома цени моје погледе и схватања, али на моја наваљивања да пређе једном на остварења тих идеја, за које каже да их и он одобрава, кнез ми је одговорио сасвим неодређено. Нисам знао шта да мислим. Од тога дана» — тим речима завршавају се ова сећања др Л. Марковића — «почео сам озбиљно да сумњам да је кнез уопште расположен да ма шта учини поводом мојих политичких предлога». Онда се још мање чудити што кнез Павле није хтео да саслуша предлоге и апеле Димитрија Љотића. 253

* Како је «цела снага комунизма заснована на спречавању да се истина сазна», а борба против комунизма «на храбрости да се истина нађе», Љотић је учинио и извесне предлоге какви дотле нису били запажени у светској јавности. Први је предлог гласио: «Када бих био на власти, наредио бих среским начелницима да објаве да се сви комунисти имају власти пријавити и власти никоме неће ништа — ,ни длаку с главе’ неће им скинути. Када би се пријавили, власт би свакоме од њих дала уверење да се пријавио, као и нарочиту значку коју би морао носити. Ко би после био ухваћен да је комуниста, а није пријављен, већ под другом образин ом проповеда комунизам — томе би заиста глава била у опасности, због тога што хоће да под маском некомунисте ради на комунизму...» А пре но почну да проповедају комунизам у нашем народу, Љотић тражи од комуниста да прво добро упознају комунизам. Ово мишљење и предлог који следи, Љотић формулише у облику дијалога са једним комунистом. «Да нећеш и ти да нам држиш предавања? — пита ме сабеседник, комуниста. «Не бих имао времена ни успеха. Предавања би вам држао Стаљин, ја бих се побринуо за то — наставих ја. Обратио бих се СССР-у с молбом да прими све наше комунисте на једногодишње бављење и проучавање прилика у СССР-у. Пут дотле и натраг сносила би наша држава. С наше стране је довољно толико. Ви верујете да је тамо рај. А ми знамо да је тешко доћи само до раја, те то узимамо на себе. После, у рају паре не требају. За сваког би, дакле, комунисту положио код ,Путника’ и новац за одлазак и повратак, с тиме да повратак може доћи тек после годину дана, јер сам проценио да толико ваш курс треба да траје. А после годину дана, изволите натраг у земљу. 254

«Бога ми, та ти је добра, — рече саговорник. Када бих се уверио да комунизам није оно што мислим, ја бих то још отуда јавио. «Није баш тако — продужих ја — јер код врло много комуниста основа њиховог ,уверења’ није уверење, већ злоба, пакост и мржња према садашњем поретку и његовим носиоцима, па ова слепа мржња употребљава комунизам само за рушење постојећег националног, духовног или друштвеног поретка. Али признајем да би и таквих било, којима би се при додиру са стварним животом у Совјетији, очи отвориле. И отуда би се вратили излечени. То је чак и разлог овоме плану. «А после? — упита заинтересовани саговорник. Кад би се вратили овамо шта би било? «Ништа — онај који је остао комуниста, имао би право јавно да то каже, па и јавно да изнесе целу истину о комунизму. Само лажи и прећуткивање истине било би забрањено . . . Јер л а ж ј е з а б р а њ е н а а и с т и н а н и је .

Њ у

ми

т раж им о. Н а м а

је

о н а п от ребна.

«А ти би, разуме се, судио да ли смо истину говорили или не. «Не ја. Они ваши другови који су упознали комунизам, они би нама били сведоци да ли истину или лаж износите — одговорих ја. «Е, ако би одржао реч — рече сабеседник — морам признати да ти је систем за борбу против комунизма врло вешт. «И ја мислим. Мислим да је чак и јефтинији него садашњи и успешнији. Само има једну велику ману: тражи сагласност Совјета. Ако они не пристану, онда је цео мој план пао у воду. «Мислим да би они једва дочекали да нас тамо приме — рече сабеседник. «То показује колико их не познајете. Н и г д а н и ј е д н а зем љ а

н и је

ст ина

продре

изм и сли ла од

т акве м е р е

ин ост р а н ст ва у

за њ у

спречавањ е и

из

њ е

да

и-

ино-

с т р а н с т в о . Мислим да Совјети не би примили наше комунисте чак ни онда када би се наша држава обавеза-

255

ла да плати све трошкове тога кур са... Ако је, дакле, Коминтерни и Совјетима стало да се код нас слободно проповеда комунизам, нека вам широм отворе врата. Не само да ћемо вас пустити тамо, већ ћемо једва чекати да се отуда вратите, те да видимо колико вас је, и после бавл>ења на једногодишњем курсу, остало убеђених да је комунизам спас човечанству.. .» Наведени текст узет је из Љотићевог поговора књизи инж. Милосава Васиљевића «Истина о СССР» ко]а је објављена уочи рата. Под немачком окупацијом, комунистички агенти код Гестапоа, предложили су окупатору да се ова књига забрани, па су то Немци и учинили, мада је у том тренутку Васиљевић био један од чланова Комесарске управе. Надлежни, разуме се, ни на ове Љотићеве предлоге нису никакву пажњу скретали нити су читали књигу Васиљевићеву која им је такође могла бити врло поучна. А сад да се вратим на вапаје које је Д. Љотић упућивао Кнезу Намеснику. Он му као последње пише ово: «Пусти ли се пак да теку догађаји и даље, као што су дотле текли, не предузму ли се све мере да се енергично рашчисти и унутрашња и спољна ситуација, м и идем о

право

п р о в а л и ју ,

кат аст роф у: д о ђ е

ли

подвукао је Љотић Кнезу Павлу,пропашћежо н е к о л и к о д а н а — без К о с о в а , г о р е о д К о с о в а ! »

рат а,

до за

* Апели Љотићеви, његова упозорења и кобна предвиђања, остали су глас вапијућег у пустињи. Ова Љотићева писма Кнез Павле није ни прочитао — није их прочитао бар онда кад је требало да их чита. Тадашњи министар Двора, Антић, после сва три писма, упућена Кнезу Павлу, рекао је Љотићу да је он 256

«импресивни импресиониста», — «још мало па сејач панике!» Међутим, у то исто време, настављени су и пооштрени су прогони Збора и Љотића. Кнез Павле био је главни наредбодавац за те прогоне, у овом периоду, под владом Цветковић-Мачек. У трећем писму — писаном из склоништа — то Љотић у брк каже К н езу «Сад ми се чини, да и поред тога што сте Ви издали одобрење за наше гоњење, па чак, ваљда, то и наредили — да Ви, можда, не знате да је то гоњење незаконито. ..» Има пуно мистериозног, тешко објашњивог у држању Кнеза Павла у другом светском рату. Колико је Љотићев став јасан, одлучан и некомпромисан за пуну, непоколебљиву и е у т р а л и о с т с погледом на све велике силе и партнере, толико је став Кнеза Павла на том плану и нејасан и неодлучан и компромисан и колебљив. Отуда није чудо што је већ одмах после упадања Југославије у рат било мишљење да је Кнез Павле главни кривац за катастрофу, да је он, у ствари, био за пакт у исто време кад је знао да ће доћи до пуча, да је у тим моментима служио туђинским интересима — у првом реду Енглеској, не увиђајући да у исто време служи и комунизму и свима непријатељима Југославије. Кнез Павле је још жив. Требао би да каже све о себи из тих дана — боље би то било него да га објашњава историја. ..

ДВА ГРЕХА — СРПСКИ И ХРВАТСКИ

Једно питање које се не може мимоићи никако ако је реч о другом светском рату и Димитрију Љотићу јесте ово што истакох у наслову. Већ је речено, можда и више пута, да је Д. Љотић био и до смрти своје остао истински Југословен. И српска и хрватска и словеначка омладина пошла је одушевљено за њим и због тога што је био прави Југословен, Србин коме су били под257

једнако блиски и драги сви народи Словенског Југа. Од Љотића је било далеко формалистичко, коњуктурно или какво лажно Југословенство чега је било доста у нашем јавном животу између два велика рата. Југословенска мисао била је стално у срцу Љотићевом и стога је на њега много теже деловало, него на остале наше политичке људе, кад би та мисао била доведена у кризу и кад би јој запретила опасност. Од Љотића је била далеко свака помисао од каквог српског «хегемонизма» — доказ је за то чињеница што је он предлагао и тражио да се наша заједничка држава уреди и среди у д уху наших, српских, хрватских и словеначких народних традиција. Али, најјасније је Љотић свој став за пуну равноправност Хрвата са Србима изражавао у низ реченица које је стално понављао у говорима и у писању, а које гласе: «.. .И кад данас има велики број Хрвата који су незадовољни, можемо им рећи: Нисте само ви незадовољни, зар ви мислите да је у овој земљи Србима боље? Пођите по појединим српским покрајинама, па ћете видети да и тамо постоји незадовољство. То значи да оно није само ваше, него опште. За опште незадовољство — општи лекови! Оно што ће помоћи Србима — помоћи ће иХрватима. Једни истилекови — једно исто решење. Али, Хрват на то каже: ,Ја сам као Хрват незадовољан!’ Ако ви као Хрвати говорите, рећићемо па сте незадовољни, а то се незадовољство састоји у томе што тражите правду — то је управо баш оно што и ми тражимо. То је, дакле, заједничко незадовољство. Код вас се то друкчије зове, а код нас друкчије. И ако је то н е з а д о в о љ с т в о ш т о с е с а Ј у г о с л а в и ј о м , к а о ц е л и ном , пом ирит и м ож е, о н д а је Сачувај

нас, Б ож е, ако

г о с л а в и јо м , зум а

—

не

је р

онда

од

м ож е ниш т а

се

то и н а ш е

незадовољ ст во.

то н е м о ж е п о м и р и т и с а Ј у -

разговора бит и. А

вољ ст во у Ј у г о с л а в и ји , о н д а

је

ако

договора је

то у п р а в о

спора-

опш т е н еза д о ■ оно

што и м и

Свуда у чисто хрватским крајевима, где смо говорили, а где нас раније ни један Хрват није

осећ а м о . . .

258

слушао, говорили смо: ето, господин Мачек, зовете га својим вођом, шта вели он о Југославији? Нека Мачек каже: И м а ј е д н а з е м љ а , з о в е с е Ј у г о с л а в и ј а . Т о ј е м о ја

зем љ а.

О д

М арибора

— то ј е с ким д а

Кот ора, м ат и Н е

м ож е

лом

он

не

Ђ е в ђ е л и је

се

да

целину. Н е

види, или

од

споразум ева: о вл ада ћ е

владат и т рећином

Ј у г о с л а в и јо м . А л и

осет и т и к а о

до

Субот ице до

м о ј а з е м љ а . Н е к а о н то к а ж е , п а н е ћ е и -

ако

б и м огао

м ож е

види

сам о

Ј у г о с л а в и јо м .

Ј у г о с л а в и је ,

а м ож е ц е-

владат и, о н је

владат и је д н у

ако

је

т рећину

не

м ора осет и

Југосла-

ешаНема онда опасности да баш он решава то питање, када претходно осети Југославију као целину. Нема никаквих препрека да га баш он решава, јер ће онда бити само собом решено, јер оно није решено што ову реч, реч његову, коју тако жељно чекамо да чујемо — не чујемо!» Промашена политика Краљевине Југославије, која није била у стању да правилно реши хрватско питање него чак због тога питања довела целу државу до најтеже кризе, био је један од главних разлога што је Љотић упорно инсистирао на томе да Југославија остане неутрална у другом светском рату. Да смо ми унутра били сложни, задовољни, срећни, опасност ратног ударца са стране не би била тако ни толико судбоносна као у ситуацији несрећних, несређених унутрашњих односа, са хрватским питањем у првом реду. Д. Љотић као истински Југословен никада не би предлагао нешто што би могло бити срамота за велики број грађана државе, не би, на пример, могао да предлаже да се Хрватима у војсци не даје оружје, већ да их се употребљује за радне чете, да се није плашио стања насталог услед хрватског питања. Он је, врло вероватно, био једини политички човек из Србије који је будно пратио стање духова у Хрватској и о тамошњој се ситуацији стално обавештавао. После рата др Бранко Миљуш, родом из Босне, који је познавао предратна расположења међу Хрватима, писао је после рата в и ј е . .. ваће

О нда, кад

сва

он

пит ањ а, п а

буде

владао

Ј у г о с л а в и јо м , р

хрват ско.

259

следеће: «Приликом позива на вежбу у току 1940-1941, ни 25 одсто Хрвата није се одазивало. Хрватске касарне личиле су више на неке ноћне локале, биртије и кафане. Т у се пило, гостило и проводило. Хрватску војску захватио је дух дефетизма и побуне. Позната је побуна гарнизона у Карловцу, која је, кад је избио рат, била претеча опште побуне...» Љотић је преко свога «Билтена» стално информисао јавност о томе. Навешћу овде само једну кратку забелешку из «Билтена» број 33-34 која све каже: и о расположењу Хрвата после споразума Цветковић-Мачек и о мишљењу Љотића о тим стварима. Под насловом «Писмо из Сријема» (стр. 20 односног «Билтена») пише: «У ,Сељачком Дому’, главном гласнику Хрватске сељачке политике, од 23. новембра објављена је песма Ивана Илића, присташе Х СС (Хрватске сељачке странке). Писмо је писано из Хртковаца, срез Рума. Песма, између осталога, садржи и овај карактеристичан део: «У мом селу четири племена, Али слога још је премалена. Зато Мачек нека писмо пише, Да нам слоге буде много више. Ми Хрвати, Швабе и Мађари Један другом да вјеру не квари. Сва тројица — једна душа дише, Треба да се не мрзимо више». Онда «Билтен» даје овај коментар: «Дакле, од ,четири племена’ у његовом селу, за три се моли (Хрвати, Швабе и Мађари) и један другом да вјеру не квари те да ,сва тројица једном душом дише’. Оно четврто племе Иван не помиње које је, али није тешко погодити да су то Срби. За њих Иван нема жеље да се с њима не мрзи, а још мање да им веру не квари, а најмање да и с њима буде као једна душа. О малолетна моја франковачка браћо, луд је онај ко вас за одрасле и зреле прогласи. Јер овај Иван што ову песму написа је јединка, па ту песму не бисмо никад 260

за мерило зрелости Хрвата могли узети. Али, кад ту песму објави ,Сељачки Дом’, главно гласило Хрватске сељачке политике, онда тек можемо видети колико је франковлук дубоко захватио. То је наша општа несрећа, сигурно. Али је још већа несрећа правити споразум са том и таквом организацијом.. .» У «Билтену» од 15. XII. 1939, Љотић пише: «Ми смо од првог дана свога нападали два греха: српски и хрватски. . . видели смо спас Југославије не у споразуму, јер је то велика лаж» (овде Љотић мисли о «споразуму два греха»)... већ « у л е ч е њ у и п о к а ј а њ у од

ова

два

гр еха ».

Шта је српски грех? «Мисмо симптоме српскога греха» — пише Д. Љотић — «довољно описивали и називали смо их о т п а д н и ш т в о м од основа наше земље: начела домаћинства и чојства и јунапггва. Слабост Југославије је и дошла због свег тог српског отпадништва с једне, као што је дошло и због жабокречинасте мржње франковачке на све што је српско и све што означава судбинску заједницу са Србима. Т а д в а г р е х а с у је д а н

другог

ја ч а л и :

ја к о с т

је д н о г а

је

условљ авала

јо -

А споразум (мисли на споразум Цветковић-Мачек) тврдили смо, па се то и доказало, није споразум Срба и Хрвата, већ споразум греха српског и греха хрватског». У читавом низу чланака писаних нарочито у периоду од 1938. године, па до пропасти Југославије у рату, и кад је био на слободи и кад је због прогона морао да иде у склониште, Љотић је указивао на ова два греха и апеловао свуда где је имао мало наде за разумевање да се та два греха одстране.26) У «Билтену» од 11. IX. 1939, Љотић сматра да је «југословенска мисао као подлога Југославије напуштена, а ми заиста не знамо како Југославија може постокост

другога.

26) О овом питању доста материјала има у књизи: Д. В. Љотића <У револуцији и рату», издање «Искра», Минхен, 1961.

261

јати, ако се напусти југословенска мисао». Онда Љотић пише: «Прави и велики Срби знају да је Југославија највеће и највише остварење српских жеља и да највећи Србин није ништа ни у ком погледу према Југославији. Отуда су Срби за Југославију. И то не учени Срби, већ прост народ... Што Хрвати не виде оно што су видели њихови преци: да је и највећа Хрватска беда и ништавило према Југославији, шарен мехур сапунице што траје један трен — то представља хрватски грех и нашу заједничку несрећу...» Осврћући се на гласове за стварање с р п с к о г ф р о н та, ЈБотић каже: «. . .И ми смо за фронт, али онај фронт који је створио Југославију. За фронт јуначки и мученички са српске стране и честитих југословенских националиста са хрватске и словеначке стране. З а ф р о н т в е л и к е Ј у г о с л а в и је ,

за

ф ронт

к о ји

ће

обрачунат и

са

српским

— са свима онима који Југославију доведоше довде, а после нема опасности. Ни Мачек ни франковци ни споразум овај (Цветковић-Мачек) не могу Југославији ништа. Српство је у опасности, јер је Југославија у опасности. Али заједно с њим у опасности је и Хрватство и Словенаштво. ..» Љотић налази да су, после рата, после једне «кобне смене», Срби — у првом реду учени Срби — окренули леђа својој славној прошлости и да су се «инфицирали у разним интернационалним и анационалним барама». Спаса нема, па ни лечења српског греха у Југославији, ако се Срби — опет у првом реду они учени — не врате старим дубоким духовним изворима. Д. Љотић није никада улазио у полемику око тога да ли су Срби, Хрвати и Словенци ј е д а н народ или то нису. За њега би то била «јалова дискусија». Он по том питању каже: «3а нас лично јасно је да смо један народ. Али оие који у то не верују, нисмо ни покушали да убедимо. Место тога ми смо истакли друго гледиште: ј е д и н с т в о грехом

262

су дб и н е. Н ем а вен цим а,

ни

добра

ни

Б уга ри м а

Србим а, ни без

је д н е

Хрват им а, н и

је д и н с т в е н е

С ло-

држ аве,

је д и н с т в е н о г и н ст р у м е н т а — је д и н с т в а с у д б и н е » . У напису «Реч, две Србима», чини ми се, Љотић је био најјаснији и најрезолутнији по питању односа Хрвата и Срба. Он ту овако говори: «Ми нисмо од оних који за све ово бацају анатему на Хрвате. Ми за све што се дешава кривимо, углавном, Србе. Хрватски грех долази као секундарна појава: он живи од српског греха. И ако Срби немају довољно храбрости да то виде, да то себи кажу, да се због овог греха дубоко покају, искрено га омрзну, истински себе због њега презру, онда нема спаса Србима, па ни Југославији. Онда су тешки болесници без наде на оздрављење, болесници којима се истина не сме говорити, и којима се олакшавају последњи часови благим речима и слатким напитцима. Ако Срби имају храбрости да истини у очи погледају, да је себи кажу, да свој грех признају и исповеде, искрено да омрзну и презру сами себе због њега, онда је њихова невоља само блага опомена и лаки прекор, устаће они и ускрснуће, и с њима сва лепота и величина коју су кроз векове своје историје знали испољити... Нека Срби ке падну у искушење и пођу хрватским примером. Мала ће бити одговорност Хрвата сутра, јер им је далеко мање дато од истинске величине и замаха. А нека знају и другу, и не мање важну ствар, да прво ,треба извадити брвно из ока свог’, јер тако се пре може видети пгга је у оку брата свог...» Ове речи Љотић упућује Србима кад су почели да ничу листови српски и удружења српска, — и све нам се чини, да то долази као неко подражавање хрватској бољци. Али рецимо и да није. Рецимо да заиста и треба да постоје и листови српски и удружења ерпска. Али тада се питамо: зар ће ствар по Србе ићи боље, зар ће им живот бити светлији и радоснији, ако се на томе зауставе, ако свака улица буде пуна речи српски, ако свако удружење буде носило име српско,

као

263

као и сваке новине и часопис сваки? Ако се на томе зауставе, ваистину им неће помоћи све то ништа, јер ни беспуће, расуло и срам који све то прати ништа мањи бити неће, па ма колико то китили српском тробојком и српским именом. . . Све нам изгледа да непрестано са себе хоћемо да скинемо кривицу. . . Не чини нам се да имамо смелости да сагледамо наше отпадништво од Христове истине, услед чега су нам пресахли толики извори чојства и јунаштва, а домаћини су нам то престали бити . . . Не виде, тако изгледа, Срби да из с в о г к о р е н а снагу морају црпсти, а не из немачког, ни италијанског, ни англофранцуског. А тај корен је у тој Христовој снази, мудрости и љубави, — које се учени Срби стиде и једва храбрости имају да и саме обичаје кришом, и као извињавајући се, испуњавају. Не велимо ми да је Христова истина дата или намењена само Србима. Већ само једно имамо на уму: плодови српскога живота без Христа и његове истине су опори и горки, а плодови који доноси живот српски на Христу саграђен, могу се мерити са слашћу, и крупноћом и мирисом, са плодовима ма кога било народа и ма кога било времена... Хрвате је окупила разорна мржња: хрватски г р е х . . . Нашом слабошћу греховном њина снага греховна се хранила и ојачала. И не трчимо да подражавамо брата свог нејаког, већ ходимо својим путем христоносним и крстоносним. Све друго ће бити дато због тога и кроз то». * Под јесен 1940. године, кад је све мање изгледа било да ће Југославија остати по страни другог светског рата, Љотић је све већу бригу имао од излива, од продора мржње Хрвата према српском народу који ће се у случају увлачења у рат наћи у најтежем положају, као што се и нашао. Он је редовно и врло пажљиво пратио рад хрватске усташке емиграције у Италији, Немачкој, Аустрији, Мађарској и у другим земљама. 2б'4

Читао је усташку штампу и њихове програме, претензије. Кад би му неко рекао да су усташе само једна сасвим незнатна мањина у хрватском народу, он би одговорио да у ситуацији, каква може да наступи, и још незнатнија мањина, само ако је нескрупулозна и борбена може највећа зла да почини. Наравно, наставио би Љотић, она таква зла не би могла да изведе, када би данас међу Хрватима било стање друкчије, кад би они осећали Југославију као с в о ј у државу и кад би се сматрали судбински везани за Србе. Српски владајући кругови скоро ништа нису знали о усташкој активности, па што су и знали, нису јој придавали никакав особит значај. А кад је ступио на снагу споразум Цветковић-Мачек потпуно су се успавали што се тиче опасности од усташке стране, рачунали су да је хрватско питање решено! Љотић, напротив, налазио је да стање после споразума «два греха» све више припрема плодан терен за велике несреће. Не могу заборавити један разговор између Љотића и два позната немачка научника, слависта, оба пријатеља нашега народа, др Г. Геземана и др А Шмауса — оба су покојни. Разговор је вођен јула 1941. године у згради министарства просвете у Београду. Био сам присутан томе разговору. Отпочела су усташка зверства над српским народом и пловили су Савом појединачно и по више њих скупа, везани, лешеви српских жртава. Оба немачка научника о тим злочинима скоро да ништа још нису знали. Љотић им је износио те случајеве, крваве примере, за које је већ био обавештен. Оба немачка научника згражали су се, а Геземану су удариле сузе на очи и суза по суза капала му је из очију целим путем, кад смо напустили министарство просвете, до нашег растанка пред Његошевом улицом. — Па како је то могуће? — запитао је у једном тренутку Геземан — је ли тако нешто ико могао да предвиди? На то је Љотић одговорио: 265

— Српски народ, не само у Србији него и у свим тзв. пречанским крајевима, уочи рата као да је био у бунилу, а рат је њему изгледао као нека права забуна. Оно што је влада спремала, и у унутрашњој и у спол.ној политици, крила је од јавности све док нису била факта готова. А што се тиче неких предвиђања од стране владе и намесништва, о томе, на жалост, није било ни говора. Кад сам ја писао и без престанка говорио да су пред нама црни дани, да је наш народни положај такорећи безнадежан, да ћемо проћи без Косова горе од Косова, онда су ме ти исти кругови оглашавали као «ненормалног човека». И кад сам говорио да се хрватска мржња развила до највеће могуће тачке, онда су ме неки назвали чак Антихрватом, и само што ме још нису огласили српским усташом! * Разни немачки архиви из другог светског рата пуни су језивих извештаја са терена о злочинима усташа против српскога народа. О томе су целе књиге написане из пера немачких историчара, публициста и војних писаца. Овде ћу навести кратко мишљења двојице истакнутих немачких људи, један је научник, а други је дипломата, оба одлични познаваоци и посматрачи из непосредне близине развоја догађаја на терену окупиране Југославије, професор др Јозеф Матл и др Херман Нојбахер. П р в и пише: «Ова борба је вођена као верски рат католичких Хрвата против православних Срба, са жестином једног верског обрачуна».27) Д р уги пише: «На хрватском простору, коме су тада припадале и Босна и Херцеговина и делови Далмације, терор режима Анте Павелића терао је у шуму православке Србе којима је претило истребљење. . . Усташ-

27) «Јидоб1аууЈеп

266

Јт гууеИеп Ме11кпед",

051еџгора-Напс1ви<:Н-Ј|Јдо51аулеп/

51г. 106.

ка владавина у Хрватској дала је Титу највећи замах».28) Још почетком 1935. године Д. ЈБотић је запазио кризу коју преживљује Југославија и упозоравао је јавно мишљење да се налазимо на «судбоносној раскрсници». Он је тада («Отаџбина» од 27. I. 1935.) писао: «Све је јасније да се у данашње дане ближимо једној с у д б о н о с н о ј р а с к р с н и ц и . У колико је Светски рат (онај први) за Југославију био благодет, утолико је, с друге стране, својим огромним последицама у свету уопште, и претешким невољама које је изазвао, Светски рат за њу био особито тешко искушење. Јер да је наше државно уједињење дошло по тихом времену, оно би собом донело врло тешке проблеме које нов заједнички живот — после толико векова разједињености — поставља. Овако наша нова заједничка држава им ала

је

м е, в е ћ

да и

реш ава

т ако н е п о с р е д н о у то в р е м е ј о ш ни

за

овај

г о с л а в и ја лели,

је

су

припрем љ ени

да

посебне

Ј у г о с л а в и ја

д о г а ђ а ј. Н и они

сам о р а з л и к а

т ат ивио

свет

да

изм еђу

дош ла

Јуж е-

познавао

н исм о

1914.

у квант ит ет у , в е ћ

баш

душ ом

нико

...

свет а

им ала

припрем љ е-

свом

Н и је

донет и

је

н и је

је

пробле-

целог

били

к ога

су

ром ант ичари.

с т о ји н е

дубоко

за

к о ји

у је д и њ е њ е разум ем о

наш е

ш иром

с в о је н ед а ћ е . Н и см о

сам о ће

ове

п ост авио. А

о гр ом а н

к о је

сам о

С в е т с к и рат

очеки вано. И

били

проблем е

не

о н е к о је

били

1934.

по-

да се и к в а л и -

п р о м е н и о . . .»

Најмање партијска, партизанска политика може да решава проблеме који се намећу и да таква политика консолидујс Југославију. . . «Невоља је што је српска, по историјској нужди, водећа страна претрпела смену и што су у њој до заглушујућег гласа и утицаја дошли толики, који су за време светског окршаја — по својој себичности и кукавичлуку — били у позадини, а п о рат у п р е п л а в и л и

све

п о л о ж а је

њ им а

п оказали

оне

28) Н е гта п п Ме 1ЉасНег: „бопсЈегаи^гад бОсЈобГ, Ми51ег5сНпнсН УеНад, ТО ђтдеп,

5»г. 154.

267

особи не

—

к о је

су

п рон алазећ и

их се

за са

врем е

себи

рат а д р ж а л е

сличним а

из

п озадини,

ост ал и х д ел о в а

д р ж а в е . . .»

Један грех рађао је други грех, и од греха до злочина био је само кратак корак. Тада је, ш е с т година пре уласка Југославије у рат и њезине пропасти, Љотић писао: «Из садашњег стања се мора изићи само једним од ова два пута: или градилачко одушевљење или рушилачки бес и разорна опијеност. Трећега пута нема. Стари путеви су нас привели раскрсници. Сада натраг не можемо. Бирати морамо. И не дуго. Ко не изабере први, самим тим изабрао је други пут. Ту апстиненција не помаже.. .»

П АКТ И ПУЧ М АРТА 1941.

У месецу марту 1941. године атмосфера у Београду била је као створена за завере свију врста. На врховима није било никакве светлости ни јаснога гласа. Доле, у маси, владала је пуна неизвесност. Инострана пропаганда, комунистичка, немачка, енглеска, довела је ствари до усијаног стања. Без контроле разума у срцима су буктале страсти и тињао је пожар. Потпаљивача је било легион, а ватрогасаца ни за лека. Народ је страховао, али се испрсавао, шкрипао зубима и претио. Кад се овај народ суочи са страхом пред могућношћу губитка слободе — оног за чим је кроз векове чезнуо и толико крви пролио — од херојскога геста до чина самоубиства само је један корак. Овог пута страни су агенти добро разумели и психологију Срба и користили су је бездушно, бескрупулозно, цинично. Конспирисало се по свима буџацима. Шапат је био главна врста политичког разговора. Сви су мислили да све знају, а, уствари, нико ништа одређено није знао. «Шта има новога?» — сваки свакоме је постављао сте268

реотипно, механички ово питање и не сачекавши одговор гуркали су се и намигивали «значајно» један другом. Сви су конспирисали: и они који су желели да спасу државу и они који су хтели да је сруше. Конспирисало се на улици, конспирисало се и у влади, а ни Двор није био поштеђен од конспиратора и провокатора. У влади су седели људи који су тој истој влади о глави радили. Они нису помагали Влади да донесе планове за спас и одржање државе, него су дошаптавали владине планове и цео рад њен онима који су ишли за тим да државу баце у огањ. Једни су «навијали» за Енглезе и индиректно су им служили, преко својих пријатеља који су били укопчани у енглеску службу. Други су кокетирали са Совјетима; и они су своје помагаче имали у самој влади, на исти начин као и Енглези. На том плану сумњива је улога др М. Константиновића и др Бранка Чубриловића. Константиновић је жив и он би имао доста да каже о стварима из ових дана, кад не би био кукавица. О њему су најгоре говорили људи који су га из ближе познавали: његове колеге на Универзитету у Суботици сматрали су га врло слабим карактером, превртљивцом, подмуклим, готовим на све. Он је имао везе са Двором у ово доба и сигурно је тамо вршио утицај, по одређеном плану. Др Бранко Чубриловић, који је знао пре рата да на зборовима каже како је «споља зелен, а изнутра црвен», одржавао је — то је ноторно позната ствар— са совјетским амбасадором у Лондону, Мајским, врло блиске везе, био му је достављач. Он је о томе, уосталом, и сам писао. Један члан тадашње владе био је приврженик Павелићевих усташа. Са Немцима одржавао је у име владе везе др Данило Грегорић и он је «сукао» извесне важне конце са експонентима ондашње нацистичке политике. Као сведока за то има још увек живих и на немачкој страни. Изван владе конспиратора је било на стотине, на хиљаде. Сваки трећи човек, који се иоле бавио полити269

ком — а таквих је у овој средини од давнина било много — имао је неку своју «комбинацију», о њој је шапутао и њ у је пропагирао. Нешто раније, министар војни, генерал Милан Недић, тражио је од владе да се ситуација рашчисти и да се заузме један јасан, одређен став. Његово гледиште није усвојено и он је поднео оставку. На положај министра војног дошао је стари, пензионисани генерал Петар Пешић. . . У лето 1940. председник владе наредио је да се изврши преметачина слободнозидарске ложе у Београду и да се преко полуофицијелног листа «Време» отвори паљба против југословенских слободних зидара. Његови тадашњи пријатељи причали су како се чудио кад је у списку слободних зидара нашао неколицину чланова његовог кабинета. Од почетка рата су слободни зидари били веома активни у пропаганди за рат. Тврди се да слободно зидарство у земљама на Западу служи верно и мудро интересима својих земаља. Југословенски слободни зидари овог пута својој земљи нису на добро послужили. У месецу октобру директору «Времена» дат је налог да обустави писање против слободних зидара. Одмах после тога они ступају у пуну офанзиву. Завереничка атмосфера и расположења пуна експлозива олакшали су им њихову делатност. Професор др Мирко Косић о делатности слободних зидара уочи пакта и пуча пише” ) следеће: «3а то време радили су агенти британске службе неуморно. Они су чак дириговали и нашим Радиом (у чију је управу масон Константиновић убацио неколико својих креатура). И тако је трештало у неутралном Београду и земљи месецима ,Хеј трубачу с бојне... ’, ,Српска ми труба затруби’, .Бацајте живу у огањ децу’, ,Спремте се спремте четници.. . ’, а влада (у којој се утркиваху председник владе и министар спољних

м) Др Мирко Косић: «Је ли 27. март 1941. плаћен», 1951, стр. 24-29

270

послова ко ће да да више) спремала је пакт. Па кад дође до одлучиваша дадоше оставке масон Будисављевић и масон Константиновић и Будалина Тале Чубра... У сваком пријатељском кругу, у свакој варошкој кући, у сваком селу, функционисали су, свесно или не, спроводници енглеске пропаганде. Њихов је посао био лак, јер је осећајима сав српски народ (и словеначки) био против Хитлера, а углед Намесника и шегове владе испод нуле. Остати на линији неутралности под таквим условима није било лако... У тој ,барутани’ нашла се група српских ,елитних’ људи која је свесно одлучила да је з а њ и х боље да земља и народ буду уведени у рат, него да се под притиском догађаја а у интересу спасаваша земље они елиминишу из свију кључних положаја нашег јавног живота, које су за последших 10-15 година успели да монополишу. То је била наша масонерија, разуме се не цела као таква, али најактивнији и најнескрупулознији елементи међу шима. Они су знали да би режим на линији завараваша дивље звери Немачке неминовно морао и ших да обузда и учини безопасним... Ти масонски ,ударници’ знали су да је једном изгубљене позиције тешко враћати. И тако је одлучено у кући Дамјана Бранковића... ,великог Беседника’, да је за ,браћу’ политички најбоље да емигрирају по могућности као влада, па да се на крају рата врате као ослободиоци. Онда им не гину потпуно монополисаше државе и свега што с тиме иде. Они су живели у представама првог светског рата. И тако отпоче шихова сарадша са британском обавештајном службом за увођеше земље у р а т ...» Косић каже да су и шега хтели да увуку у ту активност па вели: «Они су свакако веровали да ће ме мој темпераменат и мржша према националсоцијализму заћорити и да нећу умети да видим шта је у датој ситуацији наш, а шта британски политички интерес. И тако сам доспео како у листу ген. Симовића тако и у листу Драгана 271

Милићевића.30) Он ме је 22. марта умолио телефоном да свратим сутра дан њему у Индустријску Комору (у којој је био секретар). Ми смо се добро знали, али нисам уживао његове симпатије, пошто је он био ,сав’ масон а ја напротив. Па сам му био и одбио сарадњу на енглеском пропагандном часопису ,Даници’, који је он издавао и плаћао сарадницима ,краљевске’ хонораре. Кад сам свратио саопштио ми је да се спрема група ,родољуба’ да емигрира, да је све већ уређено (енглески пасоши, новац, превозна средства, дочек у Грчкој, па даље право за Палестину. . .) и да треба и ја са њима да идем као члан главног одбора Народне радикалне странке и као економски стручњак. Ја га упитах ко ће све ићи и он ми прочита неких тридесетак имена од којих се сећам 7-8, неједнако друШтво и по личној вредности и по политичкој боји, али сви масони. Погледам Д. Милићевића иронично и упитам: «А шта ћу ј а у т ом д р у ш т в у ? . . . » На крају овога одломка Косић каже: «Дамјан Бранковић, коме сам 1944. године пребацио што су и за шта су наши масони увалили земљу и народ у катастрофу (а ја са њиме сам био у добрим личним односима још од 1918. из Женеве, а и као ужи земљаци) слегнувши раменима индиректно је признао речима: ,А ко је могао знати шта ће се све десити и какав ће да буде овај рат? ’ . ..» * Али би ипак све ово конспираторство свршило на оговарањима, интригама, на претњама и псовкама, на испадање из владе једних а упадање у владу других министара, да није и у војсци почела да тиња иста ватра. То је, уосталом, било и сасвим природно. Југословенску војску, што се бар њеног српског дела тиче, са-

Зп) Драган Милићевић је у то време био уредник београдског часогшса «Даница» кога је финансирала британска пропаганда и који је био покренут само због енглеских политичких интереса. 272

чињавали су националисти, родољуби. И стари и млади официри били су повезани љубављу према родној груди и верности према Краљу. Великом, чак и највећем броју тадашњих официра могло би се пребацити да нису схватили проблематику другог светског рата, да нису чак добро познавали ни стање у својој рођеној земљи. Међутим, тај приговор морао би се у првом реду упутити политичарима, државницима, намесницима, управљачима државе, којима је дужност била да духовно, морално и политички и војску воде исправним и здравим путем и да је упућују у ситуацију. То што су и официри имали љубави и сентименталних осећаја према старим савезницима из првог светског рата, — то се њима још мање као минус узети може. Шта да се ради? — то су питање постављали и официри. Разумљиво је да су се и они бојали за слободу и они нису имали поверења у управљаче земље. Нешто је требало учинити да се изиђе из загушљиве ситуације. На што су друго официри могли да мисле него на пучеве. После рата, из емиграције, генерал Бора Мирковић, главни војни организатор и изврпталац пуча од 27. марта 1941, рекао је: «Неколико година пре рата размишљао сам о потреби да војска утиче на ток државних послова, па сам био у вези са многим војним факторима и државним чиновницима. Размишљао сам више пута о личности, која би се могла ставити на чело државне политике, у случају да се изврши државни удар и обори влада. Многе личности из редова генерала биле су у мојој комбинацији: Аца Станковић, Михаило Стајић, Милан Недић. Али ни код једног од ових генерала нисам наишао на разумевање. Тек кад сам о овој идеји обавестио Симовића и он је прихватио, донео сам одлуку да извршим намеравани преврат. Одлуку сам донео сам, а исто тако и целу организацију спровео сам». Моје је дубоко уверење да је генерал Бора Мирковић организовао и вршио пуч као искрен патриота, верујући да врши за свој народ користан, спасоносан по273

сао. Ја не кажем то зато што се Бора Мирковић, као ретко који наш човек, својски и успешно заузимао после рата за четнике и добровољце и остале наше антикомунистичке борце кад су се нашли у енглеским логорима у опасности да поједини од њих буду изручени Титу на ликвидирање. Доцније сам се јадном приликом нашао са Б. Мирковићем у Лондону. Нисмо говорили ни речи о пучу од 27. марта, јер је за мене било јасно и раније, као што напред рекох, да је Бора Мирковић31) пуч организовао верујући да врши тиме патриотско дело. Он, сигурно, није био плаћен за то. Дужност ми је да у овом моменту кажем и то да ја мислим да су и сви остали официри, који су активно учествовали у пучу, почев од Живана Кнежевића, главног уз Бору Мирковића у извршењу пуча, па до по следњег у тој кобној завери, учествовали у уверењу да раде много добру ствар за свој народ и отаџбину. Од војника, учесника у пучу, сумњив ми је једино генерал Симовић. Најблаже што бих могао да кажем за њега — нисам га никад срео, али сам прилично слушао о њему од оних који су га познавали — он је био сујетан, амбициозан човек — њега патриотски мотиви нису руководили да стане на чело пучиста. За њега тврде да је био и слободан зидар, што је био редак случај међу југословенским официрима. Професор др Мирко 31) У једном писму Бошку Костићу (из Лондона 10. марта 1949. године, генерал Бор. Мирковић, кад му је Б. Костић послао своју књигу «3а историју наших дана», иише о Недићу и Љотићу као о «народним дивовима», па каже: «Говорио сам и писао најзваничнијим о томе, онда кад нико није имао куражи да каже истину, јер су лондонске клике, већ та два великана, осудиле и огласиле Квислинзима, и ставиле цео западни свет пред свршеним фактом. Наши издајници носе терет овога греха према ова два великана, никако иноземци. Пузавци и кукавице хтедоше да сазидају себи славу у блаћењу и скрнављењу најзаслужнијих српских вођа. Исти ти данас још увек, неконтролисани, истим се послом баве и овде у Енглеској и у Америци. Овим и оваквим Вашим документованим изношењем ствари, Ви сте се одужили и своме народу и сенима Великана, Недића и Љотића. Хвала Вам у име моје скромне личности. Ја ову драгоцену књигу као један духовни лек морам да предам даље на читање, не би ли ,слепи’ прогледали и излечили се и освестили се, и ако се у томе превише закаснило. . .» 274

Косић написао је ово: «Касније сам утврдио неоспорно да су како генерал Симовић тако и Срђан Будисављевић (министар унутрашњих дела у Симовићевој пучистичкој влади) у медицинском значењу позни паралитичари, па су обојица имали хабитус паралитичара: лакомислени оптимизам и високи степен самопоуздања у најрискантнијим потхватима».32) Кад је Немачка напала Пољску, Симовић је заузимао положај шефа генералштаба. У том својству он је (3. септембра 1939) упутио министру војске акт са следећом пропозицијом: Немци су напали Пољску и до краја јесени Пољска ће бити прегажена. Није вероватно да ће у току идуће зиме Немци предузети макакве операције, већ ће то учинити тек на пролеће. За пролазне операције, Немци имају две могућности: а) да свој напад упуте на Француску. У том случају имали би да нападну на јако утврђену Мажино линију и морају да рачунају да ће у том случају имати да претрпе велике губитке; б) да нападну Југославију и окупирају ову да дођу у додир са Бугарском, одакле би преко Турске загрозили Суецком каналу, Персији и Палестини и на тај начин посредним путем приморали Енглеску да тражи мир. Ова је акција много вероватнија него прва. Ради тога он, Симовић, предлаже министру војске да одмах, док је још Немачка заузета ратом у Пољској, југословенска влада ступи у везу са владом Румуније, Турске и Грчке, те да се ма под каквим изговором, нападне Бугарска, окупира и њен режим смени, и да онда турска и југословенска војска изађу на Дунав и у вези са Румунијом сачекају пролеће... Не сачекавши одговор министра војске, Симовић је на своју руку преко југословенског војног изасланика питао меродавне кругове у Анкари шта о томе мисле. Ови су одбили Симовићеву пропозицију. По овој активности и по овим комбинацијама генерала Симовића 32) Д р Мирко Косић: «Је ли 27. м арт 1941. плаћен*, 1951, стр . 18. 275

рекло би се да је болест, коју помиње Косић, имала дејство. Убрзо су догађаји сасвим демантовали предвиђања Симовићева и он је био смењен. Био је увређен и при напуштању положаја узвикнуо је: «До скорог виђења!» На те је речи са осмехом потсетио официре кад је пуч био извршен и кад је дошао на још виши положај. Пред сам пуч, Симовић је постављен за команданта ваздухопловства. Т у је обезбедио авионе за бекство своје и свога друштва у иностранство... У међувремену влада је «испитивала ситуацију». Све што је Совјетска Унија обећала, показало се као обмана. «Моја намера је била» — каже Цветковић — у једној полемици са Черчиловим мемоарима (париски «Фигаро» од 4. априла 1950)— «да сазнам до које мере могу рачунати на Русију. Одговор Вишинског, тадашњег заменика Молотова, био је неодређен. Ми са те стране, дакле, нисмо добили никакво охрабрење». Вођени су разговори са Енглезима и у Београду и у Лондону и у Атини (приликом тамошњег боравка министра Идна и генерала Вилсона, команданта британских снага на Средоземљу и Грчкој). «3а све оне» — каже Цветковић у истој полемици — «који су са хладнокрвношћу посматрали положај савезника у то доба, јасно је било да савезници нису били у стању да пруже Југославији озбиљну помоћ». У истом смислу имао је и кнез Павле обавештења од Енглеза. Немачка је већ била дубоко на Балкану. Бугарска је ушла у Тројни пакт и немачке трупе биле су и у Бугарској и у Румунији и у Мађарској. Пакт о пријатељству са Мађарима вредео је само толико што је један витешки Мађар, гроф Телеки, напад на Југославију платио својим животом: извршио је самоубиство. Пошто су пропуштене толике раније прилике да се Југославија учврсти унутра и постави као строго неутрална према споља, у Тројни пакт се морало улазити. Југословенски војни изасланик у то време у Берлину, генералштабски пуковник, Словенац, Владимир Ваухник, имао је изванредна обавештења о општој си276

туацији, па и нашој у односу на Немачку и друге силе и држао је у току надлежне у Београду. После рата о томе је Ваухник написао књигу под насловом «Невидљиви фронт — успомене».33) Ваухник је био веома интелигентан и способан официр, говорио је и писао је на шест језика, у јесен 1938. године наименован је за југословенског војног аташеа у Берлину и убрзо је постао — по признању и пријатеља и непријатеља — «центар међународне обавештајне службе». Извештаје Ваухникове, које је он слао надлежним местима у Београд, добијао је стално у препису чувени Хитлеров шеф обавештајне службе, Валтер Шеленберг. «Те му је извештаје слао један агент из министарства спољних послова у Београду». Шеленберг је после рата написао мемоаре,34) у којима је посветио цело једно поглавље Ваухнику, за кога каже и ово: «Већ месецима добијали смо стално обавештења из Београда о поверљивим извештајима који стижу тамо од стране југословенских представништава у иностранству. Од сасвим нарочитог интереса при том били су извештаји југословенског војног аташеа у Берлину, пуковника В. Тај војни аташе у његовим поверљивим извештајима показује толико свестрано и тачно познавање наших војних и политичких планова да ми морамо стално разбијати главу о пореклу тог његовог материјала...» Шеленберг наводи у мемоарима више примера из области Ваухниковог рада, међу осталима и овај: «Два дана пре напада на Београд, добио сам вест: Ваухник је обавестио уз хитну опомену југословенски Генералштаб о немачким офанзивним плановима, о јачини немачке војске, о бомбардовању Београда. Кад је то сазнао Хитлер од Кајтела, био је бесан и на мене што тога проклетога врага још нисам ухапсио...» 33) У1асЛт1г УаџН тк: „Меу1с1па Јгоп1а#, Зроггит, ЈгсЈапје „буоВосЈпа 51оуетја", Вџепоз АЈгеб 1965. - 1б!| р 1бас: па петаб кот, 1гсЈапје Негтадогаз ВгџсЈегбсНађ, К1адеп{иН, АибЈпја.

34) МаИег бсНеИепВегд: „Мето1геп"/ Уег1ад Јпг РоПНк цпс! МгЈбсНа^, Кб1п, 1959.

277

У својим «Успоменама» Ваухник пише како је Београд уочи рата био пун шпијуна: енглеских, немачких, италијанских и совјетских. Нарочито су били опасни немачки, пошто су се издавали за енглеске, па су им стога многи наседали: од министара до малих новинара. Новац се трошио на велико и многи «родољуби» примали су позамашне награде за њихово «одушевљење» било за једну било за другу велику силу или чак у исто време за обадве зараћене стране. Ваухник пише даље да се у таквој атмосфери, под окриљем Српског клуба, родио тајни одбор превратника кога су иза кулиса подупирали људи из клике генерала Петра Живковића... Ваухник каже да Немце није изненадио пуч од 27. марта, јер су их о припремама за пуч обавестили њихови шпијуни. Нацисти су се обрадовали пучу, пошто су догађаји њима дали за право, а не Генералштабу. Ваухник истиче да «балканска епизода» није Немцима проузроковала ниједан дан закашњења у рату против Совјетске Уније. Шеф немачког Генералштаба Халдер тврдио је такође да «југословенска епизода* није утицала на одређивање почетка рата против Совјетије, пошто је неочекивано брзо свршена. Истина, пише Ваухник, Хитлер је планирао почетак рата против Совјетије за 25. мај 1941, али, због рђавог времена, рат је морао бити одложен за 22. јуни, док су војничке операције у Југославији биле закључене 20. априла... Мада још нису били савезници, Черчил и Стаљин, у односу на Југославију, радили су потпуно исто — тврди Ваухник. Обојица су развијали активност на изазивању пуча и обојица су хтели да увуку Југославију у рат са Немачком... Ваухник пише о великој активности Москве после успостављања односа са Југославијом. Москва «није пггедела ни новац за агенте да би за себе придобила један део политичара и јавног мишљења. Особито је имала успеха код једне српске партије (Земљорадничке?) која је веровала да ће играти велику улогу. Сов278

јетска пропаганда је тада дејствовала у Југославији на два колосека. На једној страни дипломатија је радила за сопствени рачун, служећи се при том врло успешно ,корисним будалама’. С друге стране КПЈ у то време издала је својим члановима поверлшве инструкције да се монархистичка Југославија мора разбити на више делова. Од комуниста је затим тражено да уносе у југословенску војску дезорганизацију, да скупљају ратни материјал и да помоћу тајних организација уносе панику у држави. Комунистичка партија морала је да учини сваку помоћ сепаратистичким организацијама, усташама, Македонцима, Албанцима и Црногорцим а...» «У исто време совјетска дипломатија је вршила у Београду свесловенску пропаганду; говорило се о словенској солидарности и оперисало се са слоганима како ,мајка Русија’ неће никада оставити на цедилу своју словенску браћу. Где се рачунало да ће се наићи на затворене уши, пошто се ту радило о придобијању антикомуниста — није се устручавало да се таква пропаганда врши под енглеском маском, како би се ,корисне будале’ дале брже и лакше убедити. У Београду је тада било мноштво таквих корисних идиота, који су се одушевљавали оваквим слоганима и у свима националним организацијама и партијама долазили су до речи они који су тражили рат, пошто ће ,мајка Русија’ притећи у помоћ! Демонстранти на улицама добијали су по 300, 400 и 500 динара, а онај који је носио заставу добијао је по 1.000 динара. Пригодни говорници пак примали су по 3.000 и више динара. .. Карактеристично је и то» — вели Ваухник — «да је совјетски в о ј н и аташе био п р в и који је Симовићу честитао на пучу. Да у оном тренутку, кад је пакт био закључен, с т р а н и агенти нису дали миг за извођење пуча, његово извршење не би било могуће. Било је јасно да после 22. јуна, кад би Хитлер напао Совјетску Унију, нико више не би следио позив завереника, а можда би они и сами увидели да треба сачувати хладну крв и да се мора са279

чекати да се види како ће се развијати догађаји у Совјетској У н и ји ...» У својим мемоарима35) (штампаним у Лондону 1945. године), бивши румунски министар спољних послова Григоре Гафенку бави се такође ситуацијом Југославије у времену о коме је овде реч. Он пише: «Какву је улогу играла совјетска влада у догађајима који су бацили Београд у вртлог у току поменутих дана, 25. и 27. марта? Сигурно је да су бољшевички агенти чинили све могуће да потстакну побуну југословенског народа против политике његове владе. Гест Милана Гавриловића, југословенског министра у Москви, који је пожурио да поднесе оставку чим је чуо за приближење своје земље Тројном пакту, био је такве природе да је потстицао одушевљење српске опозиције и објављивао да би воља за противљењем политици осовине наишла у Совјетској Унији на најживље симпатије. ..» Гафенку овако приказује случај Гавриловића: отишао је у Москву као шеф дипломатске мисије своје земље са одлучном решеношћу да обнови старе везе и да нађе у Русији ослоноц за југословенску политику отпора и независности. Одлучан противник новог правца, који су Стојадиновић и његови наследници у министарству спољних послова у Београду наметнули политици своје земље, Гавриловић је тражио у Москви могућност да ту политику врати на њезину традиционалну линију. Али, у току дугих месеци узалудних напора, он није наишао на разумевање. А кад је изведен пуч у Београду — пише Гафенку — Стаљиновој мудрој политици више је одговарао пут апстиненције. Зашто се и даље трудити када је покушај потпуно успео? Југославија је својим пучем пореметила немачке планове. Совјетска интервенција у корист Београда могла би да увуче Совјетску Унију у рат, а Стаљин сада није желео рата, није га желео у априлу 35) „Рге11ЈсЈе 1о КоббЈап Сатрсм дп" Ми11ег, 1.0ПС10П, 1945).

280

6у

С п д о ге Са^епси

(Р1гб!

риђМбНес!

Ну Р.

1941, као што га није желео ни у августу 1939. године. Када је Југославија — вели Гафенку — једном спонтано пристала да игра Стаљинову игру и кад се компромитовала кварењем немачке игре, мудрост му је налагала да пусти на миру ствари које су узеле обрт какав је он желео, а да сам ништа не ризикује! Нова југословенска влада окретала се ка Москви. Гавриловић, коме је југословенска влада опет поверила овлашћење, трудио се свим силама да оживи с л о в е н с к у (!) солидарност. Ургирао је код Совјета да безусловно остану при обавезама које су се подразумевале у њиховим комуникеима и пустио је да се код Срба поверује да ће совјетска помоћ ускоро да се манифестује. Совјетска влада у поменутом комуникеу рекла је «округло на ћоше» само толико: неће да помаже земље које се спремају да прошире сферу ратних операција! Она је тиме хтела, каже Гафенку, да охрабри оне државе које су намеравале да се отргну од позива осовин е .. . Можда је чак, каже Гафенку, занет одушевљењем и опијен новим изгледима о руско-југословенској сарадњи, Гавриловић преувеличавао помоћ коју би Београд могао да очекује од М оскве.. . Стаљин је недељу дана размишљао шта да учини за Југославију. Најзад је смислио да према њој испољи једно пријатељство, али само платонско — вели Гафенку. У недељу 6. априла јављено је да је у току ноћи закључен један нови пакт који везује Југославију са СССР узајамним обевазама о пријатељству и ненападању. Сви листови су на првој страни објавили вест о постигнутом пакту. Једна фотографија, репродукована у штампи, на којој срећно лице М. Гавриловића зрачи између благонаклоног осмеха Стаљина, Молотова и Вишинског, још више је указивало на важност коју су господари из Кремља желели да припишу споразуму. Још од пакта од 23. августа 1939. године — све то обавештава Гафенку — Стаљин се није овако осмехивао... Гавриловић је, после потписа, остао сам још у разговору са Стаљином. Гафенку ту примећује: господар 281

СССР није престајао да се осмехује! Гавриловић се је вратио кући и пошао на спавање са уверењем о добро свршеном послу. Кад се пробудио, сазнао је да је Београд у пламену и рушевинама. Управо у тренутку, кад су се измењивали потписи у Кремљу, Немачка је напала Југославију. Пакт Москва-Београд, наравно, није обавезивао Совјете на одбрану Југославије. Стаљин је, према Гафенку, рачунао на дужи отпор Југославије. У том тренутку, за њега је била «највећа опасност беспослене трупе Рајха усред Европе»! Те трупе, ако би се запослиле на Балкану у судару са турским или југословенским отпором, то би било од велике користи по совјетски мир. .. Гавриловић ће се ускоро још више разочарати у бољшевичку Москву и мораће да је напусти. Гавриловић је паметан човек, али, изгледа, ни он није познавао биће комунизма и суштину политике црвенога Кремља. Некад, као млад човек, био је уз Николу Пашића и из тога доба сигурно је понео најбоље успомене о Русији и Русима тога времена. Међутим, ово сада није била више Русија ни руски народ, већ Совјетија и немилосрдни и нечовечни и антиљудски и антисловенски комунистички диктатори из Кремља. Но није био сам Милан Гавриловић који је тако мислио и који је наде у Москву полагао. Било их је много, нарочито у крилу српскога народа у Југославији. Гавриловић и Димитрије ЈБотић били су добри лични пријатељи. О томе ми је говорио и сам ЈБотић. Но њих двојица никако се нису слагали у гледањима на политику. Сигурно Гавриловић није одобравао ни ЈБотићева схватања савремене «Русије», Совјетије — тај је назив у нашој јавности први дао ЈБотић СССР-у и увек се њега придржавао. Негде уочи поласка на положај опуномоћеног министра и изванредног посланика у Москви, срели су се Гавриловић и ЈБотић. Гавриловић је наводно рекао ЈБотићу: Кад бих дошао на власт, најпре бих те пољубио па онда обесио. ЈБотић му је овако от282

прилике одговорио: «А ја бих тебе пољубио и не бих те обесио,, само бих Бога молио да никад на власт не дођеш, јер би упропастио земљу и народ». * Кратко време пре 25. марта било је влади јасно да мора улазити у пакт. Рибентроп је то тражио енергично, све енергичније уколико су долазиле неповољне вести о расположењу у Београду. Људи који су добро познавали немачког посланика у Београду, фон Херена, тврдили су ми да он лично није био за пакт и стога је доцније пао у немилост код свог шефа. На дан 24. марта 1941. председник југословенске владе Драгиша Цветковић и министар спољних послова Александар Цинцар-Марковић тајанствено су пошли у Беч из Београда да тамо потпишу пакт. И њихов одлазак је више личио на неку завереничку радњу, него на вршење једног крупног спољнополитичког акта за који је везана судбина целог једног народа.35а) Пуч је био, уствари, скован већ децембра 1940. Питање је само било у коме га тренутку треба извести ца би успео. Страним агентима и онима изнутра који су желели да се руши Краљевина Југославија радило се о томе да се пуч изведе у моменту који ће безусловно убацити Југославију у рат. Први су веровали да ће им учешће Југославије у рату у овом тренутку бити од користи. Преувеличавали су снагу Југославије — преварили су се. Други су полагали карту на оно «што горе — то боље». Народно расположење да се збаци са управе земље један недорастао и немогућ режим, поз*а) Радоје Л. Кнежевић у чланку «Упозорење» («Глас канадских Срба» од 18. III. 1971) пише: «Једна ужа група људи, која ће доцније руководити превратом од 27. марта, била је решена на то већ у децембру 1940. . . Кнез Павле био је на тајном састанку са Хитлером у Бергхофу 4. марта 1941. На седници тзв. Крунског савета донета је 6. марта одлука да се лочну формални преговори у вези с приступањем Југославије Тројном пакту. Ми смо о томе сазнали 9. марта. Већ сутрадан започело се с организовањем преврата«.

283

служило је само као врућа подршка за преврат у одређеном тренутку. 26. марта одиграле су се мање демонстрације у Београду. Викало се против пакта. Дан раније појединг учесници из пуча писали су претећа писма активним министрима. Кад се вратио из Беча председник владе Д. Цветковић, јављено му је да је Нојхаузен сазнао да се спрема пуч. Многи су на улици шапутали да предстоји «непгго крупно». У очи пуча кнез Павле је пошао возом пут Загреба, у вилу на Брдо у Словенији. Његовог ордонанс официра обавестио је у строгом поверешу један од учесника пуча да ће се пуч извести. Симовић је пре неколико дана претио кнезу Павлу и потсећао га на 29. мај 1903. кад је Драгутин Димитријевић-Апис извршио преврат и збацио са престола династију Обреновића. Сама техника операција око извођења пуча у оваквом стању и расположењу била је доста лака, једноставна. Неколико оклопних кола и један батаљон војске били су довољни да обаве посао. Свакако, цела ова ствар не би се могла ни тако лако ни тако брзо извести и «консолидовати» да се није одлучило на превару. * Рано у зору, 27. марта, објављено је преко радија да је Краљ Петар II збацио намесништво, да је узео власт у своје руке и поверио мандат за састав владе генералу Душану Симовићу, који је своју владу већ и образовао. Нешто доцније преко радија одржао је Краљ Петар кратак говор којим је обавестио народ о овом знаменитом историјском акту. Као муња прострујао је глас о изведеном пучу и новој владавини. Плима радости и неке необичне среће струјала је срцима Београђана. Људи су се грлили и љубили по улицама, стезали један другом руке и честитали. Краљ Петар II био је много популаран и у њега је народ полагао велике наде. Мени је сестра теле284

фонски рано ујутро јавила за пуч и ја сам био радостан. Брзо сам устао, обукао се и пошао на улицу да скупа са осталом масом очитујем моје задовољство. Пе претерујем ако кажем да је 95 одсто српског народа, кад се сазнало за пуч, било радосно, свуда, у свим крајевима земље. Понављам и признајем да сам у том тренутку и ја тако осећао. Био сам уз то још љ ут на Немце. У јесен 1940. године, на демарш немачког посланства, Цветковићева злада забранила је књигу «Београд» (издање Балканског института, штампана на три језика), на којој је радило око 70 научника и књижевника. А нацистички «Уб1к|5сНег ВеоћасН1ег»36) оштро је напао делатност Балканског института, нарочито опет због поменуте монографије о Београду. На дан пуча састали смо се у Балканском институту нас неколико пријатеља и ту смо коментарисали догађаје. Држао сам као лако могуће да ће сад и Д. Љотић ући у нову владу, а нешто касније један ми иријатељ рече, који је мало пре разговарао са Богољубом Јевтићем, да и он сматра као сасвим могуће и природно да и Љотић постане чланом пучистичке владе! Већ смо чули били да улази у ту владу и Марко Даковић па смо рачунали како ће бити лепо кад се њих двојица нађу скупа у једној влади. Кад овде поменух Б. Јевтића треба да изнесем и ово: Љотић ми је више пута лепо говорио о Б. Јевтићу. Причао ми је како је Јевтић био ратник у првом светком рату, и то храбар ратник, борац. Љотић и Јевтић били су и кумови. Међутим, они у задње време нису имали никаквог контакта. Мислио сам да би у ова критична и сасвим неизвесна времена ипак било добро да се нађу Љотић и Јевтић, да поразговарају. Са тим се потпуно сложио и мој пријатељ Боривоје Гавриловић, који је био у личном контакту са Б. Јевтићем. Договоримо се једнога дана да скупа пођемо до Јевтића па да 36) „Уб1к15сћег ВеоћасН1ег"/ М е п , 14. IX. 1940, ђг. 258, 5*г. 3.

285

му предложимо, да га замолимо, да се нађе са Љотићем и да буду некако скупа у ова тешка времена. Јевтић је од свег срца одмах прихватио наш предлог и нашу молбу. Онда сам то саопштио Љотићу. Он је такође био јако задовољан да смо ово извели и рекао да је спреман сваки час да се нађе са Јевтићем. Организовали смо састанак у Балканском институту. То је било врло брзо после наших интервенција за састанак. Дошли су Јевтић и Љотић и дуго су разговарали. Онда је Љотић морао ради неког другог посла да раније крене и ми смо још мало поразговарали са Јевтићем и испратили га на улицу. И Јевтић је врло црно гледао на ситуацију. Било је то под јесен 1940. године. Предвиђао је могућност рата, «али» — рекао је — «ја се надам да ћемо ипак некако испливати, мада ће нас многе невоље задесити. . .» * А сад да се опет вратим на пуч. Почело је онако како кратко напред описах. Међутим, убрзо смо почели да сазнајемо: Краљ о пучу уопште није ни појма имао. Мандат за састав владе генерала Симовића био је измишљен. Краљев говор преко радио-станице Београда био је фалсификат: тај је говор, без знања Краљевог, одржао марински капетан (или поручник) Јаков Јововић. Он је доцније, у току рата, причао о том говору и проклињао је дан 27. март, као и оне који су пуч извели. Мачек није био дао пристанак за улазак у владу Симовића, мада се то одмах рекло Србима, како би што лакше и што слађе примили пуч. Мачек је, напротив, у Загребу предлагао Кнезу Павлу да иде са војском пут Београда против пучиста... За све се то брзо дознало, али је ипак све било доцкан. 286

Необавештена и обманута маса вршила је манифестације по Београду, а исто тако и по градовима у унутрашњости. До подне су предводили масе националисти који су веровали да се сад улази у еру слободнијег и сигурнијег, бољег живота. Од подне су манифестације водили комунисти, они су носили транспаренте са њиховим паролама и клицали су Совјетији: «Савез са Русијом!» — «Боље рат — него пакт!» Комунистичком акцијом у манифестацијама и демонстрацијама 27. марта руководио је штаб у коме су се налазили Милован Ђилас, Раде Кончар, Светозар Вукмановић-Темпо и Цана Бабовић. На масовним митинзима говорили су Лола Рибар, Рифат Бурџевић, Раде Кончар, Сима Милошевић. Ђорђе Јовановић, Вукмановић-Темпо, Владо Поповић и други. Најактивнији су били студенти и скојевци. Ови су упадали у школе и побуњивали ђаке, исписивали пароле по таблама итд. После подне комунисти су потпуно овладали демонстрацијама и њиховим паролама и поклицима следиле су масе. С почетка они нису још имали израђен план и инструкције за те демонстрације, па је било двојаких, двосмислених парола и повика. Међутим, брзо су стигле инструкције: да се никако у тим паролама и поклицима не о д а ј е п р и з н а њ е п у ч и с т и м а и њ и х о в о ј в л а д и н и т и з а п а д н и м си л а м а . Требало је сад све усмерити у правцу за Москву, пошто су пучисти одиграли своју улогу. Било је и оваквих сцена. После подне, 27. марта, пред масом света, на тргу Славије, хоће да говори Сретен Жујовић-Црни. Око њега је десетак комуниста. Он је више пута почињао говор са речима «радни народе», али никако да настави говор, пошто је у исто време, на истом тргу, стајао отворен црни марински аутомобил са којег Јаков Јововић — опет по више пута — почиње свој говор речима «наша војска»! Трајало је то дуже времена: један кликће «радни народе», а други «наша војска» — никако да продуже. Несрећна маса окреће се час према једноме, час према другоме. У том 287

тренутку још тој маси није било јасно да се ту ради о два света који ће се, после кратког времена, разврстати у два табора у грађанском рату: Сретен ЖујовићЦрни наћи ће се на фронту партизана — комуниста, а Јаков Јововић у редовима четника. * После рата комунисти су на све могуће начине, у стотинама публикација и говора, нарочито о годишњицама 27. марта, писали и говорили — и то и данас увек чине — да је 27. март 1941. године био одскочна даска за њихову револуцију. Они 27. март представљ ају као историјски датум, који је њима омогућио да развију грађански рат и да дођу до своје пуне власти над народима Југославије. У већ помињаној историји Комунистичке партије37) о 27. марту каже се ово: «3а југословенски револуционарно-демократски покрет догађаји од 27. марта били су први револуционарни пробој трулог и преживелог капиталистичког система. Они су показали да је у Југославији ,прошла ера буржоазије и да је руководећа улога прешла на радничку класу и најсвеснији њен део — Комунистичку партију’ (Е. Кардељ). Због тога је за револуционарнодемократски покрет пуч од 27. марта био само први корак у правцу револуционарног расплета, у правцу стварања основних претпоставки које би омогућиле југословенским народима да нађу пут у бурним данима који су наилазили. ..» О 10-годишњици 27. марта, «Политика» (бр. од 26. марта 1951) на уводном месту пише: «Тај је датум претходио Народном устанку на који је Партија дигла народ, у Србији, и у свим крајевима 37) «Преглед историје Савеза комуииста Југославије», редакција: Родољуб Чолаковић, др Драгослав Јанковић, Перо Морача, издање Института за изучавање радничког покрета, Београд 1963, стр. 288. 288

Југославије, да се претвори у општи ослободилачки и револуционарни покрет...» А у броју од 27. марта 1964. године «Политика» каже: «Био је то дан (27. март) великог историјског разлучивања, јер се управо тада видело ко ће да води народне масе у будућности и у ком ће се правцу оне кретати. ..» Онда пише како су тога дана политика и пароле Комунистичке партије «прихваћени овим јединственим општенародним плебисцитом». Као и све друго што лажу, и овде су комунисти слагали. Није народ у Београду 27. марта 1941. године прихватио политику и пароле комуниста, они их нису чак ни тада смели јавно помињати. Они су само вешто знали да користе једно народно расположење настало услед једног несрећног стања и једног чина који народ у првом тренутку није могао правилно да оцени. Као што су лагали југословенски комунисти, тако је лагала и Москва. На дан 27. марта, кад су комунистички агитатори и штаблије наводили масе поред зграде у којој је било смештено совјетско посланство, могли су да виде да су ролетне на прозорима посланства спуштене. Представништво Москве, које је стално давало југословенским комунистима инструкције, које им је дало и инструкције за вођење демонстрација, маскирало се пред јавношћу, правило се као да се то њега ништа не тиче, чак можда да је хтело да каже Немцима како се оно не слаже ни са пучом ни са комунистичким демонстрантима! . .. Са стране противничког, антикомунистичког фронта, скоро исту, с у ш т и н с к и исту оцену 27. марта дао је Милан А. Фотић.38) Он пише: «Ми који смо преживели 27-ми март у Београду, гледали смо својим очима оне дуге поворке манифестаната са рукама испруженим у вис и стегнутим песзв) милан А. Фотић: «Изгубљени пут», издаше пишчево, Минхен 1960, стр. 144 и 145. 289

ницама, разбарушеним главурдама из којих су севале очи пуне мржње и рушилачког беса. Слушали смо повике комунистичких парола: «Боље рат — него Пакт!» «Боље гроб — него роб» и оно «Савез са Русијом!» На основу свега тога, ми се не би могли сложити са 27мартовском тезом, по којој комунисти нису имали никаквог учешћа у 27-ом марту. Само све то није важно коме припада заслуга и чији је 27-ми март. Могло се десити и то, да у 27-ом марту није учествовао један једини комуниста; за оцену 27-ог марта није важно ко га је започео и ко је извршио пуч, већ је за његову оцену битно пгга је у суштини 27-ми март. За нас је 27ми марту својој суштини, без обзира ко г ај е извршио, једно чисто комунистичко дело и дан једне велике комунистичке победе.. .» Мало даље Фотић каже: «Комунисти су били главни добитници 27-ог марта. ..» Тога дана «наши 27-мо мартовци су не само отворили широм врата своје куће Хитлеру, већ су утабали и поравнали пут Титу за остварење његовог крајњег циља. То се видело већ самог 27-ог марта. Већ тога дана у подне извршен је један други пуч. Једној шаки комуниста није било тешко да овлада оном бољшевизираном руљом која је манифестовала улицама и да јој наметне своје комунистичко гесло, што горе то боље: «Боље рат — него Пакт»; «Боље гроб — него роб!» Уз предњу оцену 27. марта вредно је навести само неколико редака из једне нове књиге39) у којима се веома сликовито приказује тај несрећни дан: «Улица је. .. диктирала политику... Морало се ићи онамо куда пијана гомила х о ћ е . . . Реч више није никога убеђивала. Сила, брутална сила гомиле наметала је свој закон. .. И ми смо били сведоци како се држава руши на очиглед целе њене војске, још интактне, целог моћног апарата још у служби, још у обавези да брани ред и сигурност, на очиглед хиљада и хиљада 39) Ђорђе П. Рафајловић: «Једна младост између два велика рата», Минхен 1969, издање пишчево, стр. 12-15.

290

њених униформисаних службеника. .. И ова чињеница је оно најболније у целој трагедији. Није страни непријатељ изазвао ову капитулацију. Она је произишла као резултат своје сопствене немоћи и моралне слабости. Властодржци су жњели тих дана оно што су годинама сејали. . .» Југославију је, као и цео Балкан, већ од 27. марта, обухватио рат, а не д р у г и , већ т р е ћ и рат, рат између комунизма и антикомунизма, рат који без престанка траје. * Неколико дана уочи пуча, шеф немачке обавештајне службе јавио је своме претпостављеноме у Берлин да је управник града Београда, Дринчић, у једном друштву у кавани хотела «Бристол» рекао: «Дође ли до потписа пакта, ево ја вам тврдим да ће он бити срушен у року од 48 сати!» Та је вест дошла и до Хитлера. Звао је одмах Рибентропа и питао га шта мисли о томе, да ли је то могуће. «Искључено!» — рекао је фон Рибентроп. Драгиша Цветковић водио је преговоре око пакта углавном преко младог амбициозног новинара, др Данила Грегорића, Словенца, који — мада је живео у Београду и био у последње време директор великог листа «Време» — није познавао довољно психологију Срба. Грегорић је био један од информатора фон Рибентропа. За вођење спољне политике према Немачкој, Грегорић је изгледао председнику владе прикладнији од његовог министра спољних послова. Овај је због тога био љ ут и хтео је да поднесе оставку. Кнез Павле је молио да то још не чини. Кад је требало да ЦинцарМарковић иде са Цветковићем у Бертхесгаден на виђење и разговор са Хитлером, Цинцар-Марковић је правио питање од тога игго Грегорић иде с њима. Цветковић је морао да попусти. Остао је Грегорић, иначе не би путовао министар спољних послова. 291

Немачко посланство сазнало је рано изјутра да је пуч изведен. Међутим, није могло да јави Берлину пошто су у прво време везе биле прекинуте. Како је шеф немачке обавештајне службе имао радио станицу, он је у 6 сати ујутро своме претпостављеном у Берлин јавио шта се у току ноћи у Београду десило. Ствар је била много важна, морало се за ту вест саопштити и фон Рибентропу и Хитлеру. Хитлер је одмах позвао свога министра спољних послова: — Какав је то скандал у Београду? Шта се то догодило? Она вест пре пуча видите да је била тачна! Фон Рибентроп се бранио и процедио је кроз зубе да још не треба веровати вести о пучу, можда је то ипак нека интрига, треба сачекати јасније вести. После кратког времена стигли су детаљнији извештаји и већ је била позната и листа нове владе генерала Симовића. Хитлер је био бесан на Београд и на фон Рибентропа. Сетио се прекјучерашњег банкета у Белведере у Бечу: он је више личио на погребну даћу него на свечани банкет! Хитлер је решио одмах да изврши муњевит, страховит напад на Југославију. Нико га више није могао да умилостиви и само је било питање дана кад ће напад почети. После подне истога дана обавестио је све своје војне команданте о својој одлуци. Мусолинију је било срце на месту. Од почетка рата у Европи он је желео и тражио да удари на Југославију која му је изгледала главна сметња његовој балканској завојевачкој политици, али Немачка му је стално поручивала: «Руке к себи!» Ето, најзад, дошао је давно жељени час. Кад му је дубоко у ноћи немачки амбасадор фон Макензен саопштио Хитлерову одлуку, Дуче је био очигледно веома задовољан и рекао је да ће, поред Мађара и Бугара, «као старих савезника», овог пута казнена експедиција имати и новог ваљаног савезника, Павелића, «сНе $1 ћоуа а ђгеуе <Ј|51ап2а сЈс Рота» (који се налази недалеко од Рима). Југославија јесте два пута већа од Грчке, али она неће моћи итали292

јанским јединицама да пружи — гласили су сви последњи извештаји — ни из близа онакав отпор као Грчка. У одушевљењу Мусолини је доста олако прихватио Хитлерову жељу да његове, Хитлерове, личне стратегијске наредбе буду вределе и за све италијанске снаге које ће учествовати у операцијама против Југославије. Вођ хрватских усташа, др Анте Павелић, знао је да само у једном рату Немачке и Италије против Југославије може доћи до остварења својих планова. А да рат сигурно предстоји, и Павелић је тачно знао. Његов секретар Мијо Бзик објавио је књигу под насловом «Усташка побједа у данима устанка и ослобођења» у којој, поред осталога, пише: У данима кад су се водили преговори (стр. 48) о приступању Југославије Тројном пакту, Павелић је својим људима у Хрватској упутио поруку у којој каже: «. . .Као што се види Југославија није остала по страни, иако су неки од њих у задњи час покушали спасти што се даде. Доћиће њезина капитулација у потпуном смислу ријечи, а на нашу корист. Ради тога ни дипломатски уговор (Тројни пакт), којем неки желе из Београда прибјећи, неће имати никакве вриједности, јер се зна да ти ,уговорачи’ неће остати дуго на власти, будући да им пучисти већ у Србији спремају сггровод.. .» Сутра дан, по потпису Тројног пакта, Павелић шаље нову поруку у којој се каже: «Ј1иквидација ће доћи брзо, јер они који су потписали уговор, изазвали су већ у Србији огорчење. Нека се нитко не обзире на јаку непријатељску пропаганду (промиџбу). Већ скорих дана развит ће се у Србији догађаји који ће изазвати коначне дјелатности . ..» (стр. 49). 31. марта Павелић јавља у поруци својим људима у Хрватској: «Као што вам је познато, догађаји су се развили онако, к а к о с м о м и с а м о ж е љ е т и м о г л и и у к о ј е м с м о с е

293

правцу је

п осве

борили

ду ги

н и з г о д и н а .. .

Н а ш а уст аш ка

ст вар

си гу р н а ».

А у навечерје рата, 5. априла 1941, у 23,20 часова, преко усташке радио станице «Велебит» из Италије, коју му је поставио Мусолини, Павелић је упутио позив у коме каже и ово: «Диже се слободна и независна Држава Хрватска, у којој ће, хрватски сељачки народе, бити у твојим рукама сва земља и сва власт, а из које ће бити искорјењен сав коров, што га туђинска душманска рука била посијала...» «Коров» је ,разуме се, у првом реду, српски народ! Мађарима и Бугарима ситуација сама по себи наметала је да лако дођу до реванша и ревизије због стања од 1918. У свом дневнику немачки посланик фон Хасел који се затекао тада у Софији под 27. III. пише: «Код Бугара влада неприкривена радост» («1туегНп111е РгеџсЈе Ве! Во1дагеп»). Албанци су самарили мазге и празнили џакове да крену пут Косова. Енглези су знали одмах да је сада рат неминован. Њихови су се агенти паковали. Први пут из Београда нестао је «Цезар». Јулијан Емери (ЈчПап Етегу) у својим успоменама о раду у британској обавештајној служби на Балкану овако га портретира: «Наш шеф и пророк у Београду био је Јулиус Ханау, трговац оружјем, широког и разноврсног искуства, верзиран у француској и немачкој култури, упућен у историју, обдарен особинама своје расе да господари снагом предвиђања. За њега је било мало тајни на Балкану. У његовим је рукама било да се конци наше мреже на целом Балкану саставе уједно. Реч ,немогуће’ није постојала у његовом речнику и када би он једанпут одобрио неки план давао нам је одрешене руке за његово извршење. Он је, истовремено, имао мудрост змије и његов, често понављани, принцип био је: ,Ја хоћу живе, а не мртве хероје и ако неко мора бити мртав, онда нека то буду Немци!’ Његов псеудоним био је ,Цезар’, изабран за њега комбиновањем његовог 294

правог имена и његовог изгледа; искра генија у њему оправдавала је тај избор. .. Цезар је био тај, који је сада захтевао од мене да оснујем малу албанску секцију и одредио да, на првом месту, испитам ситуацију у Албанији и припремим план за ,Д’ операције, ако би се Италија прикључила нашим непријатељима. Мој колега у овом послу био је Џон Бенет (ЈоНп ВеппеН), један необичан човек . .. који је сједињавао разумевање са стрпљивим одушевљењем. Он је требао да игра важну улогу у догађајима који су довели до војнога пуча од 27. марта, који ће Југославију сврстати на страну савезника. . . Југословенски Генералштаб, у то време још просавезнички, обавештавао нас је о италијанским наређењима за операције у Албанији и показао нам последње штабне карте које је он набављао од Мусолинијевих картографа. . . У овој деликатној операцији, ми смо се саветовали са Јованом Ђоновићем, једним од југословенских политичких вођа и великим пријатељем савезника, који је играо водећу улогу у припремању терена за побуну против принца Павла, у којој је Југославија ,нашла своју душ у!’. . .»*°) Као што је већ на једном месту речено, Јован Ђоновић био је тада главни уредник «Трговинског гласника» и, заједно са Фјодором Махином, ватрено је заступао тезу признања Совјетије и ослонца на «мајку Русију». Овде су се на истом послу нашле и совјетска и енглеска служба. За трагом Јулиуса Ханау, кога су у то време извесни немачки агенти сматрали да је њихов човек, убрзо су пошли и други енглески агенти. Овде да наведем још једно место из фон Хасела. 25. марта он пише да су Енглези и Американци упутили Југославији оштру претећу ноту да ће Југославија после рата бити разбијена ако приступи пакту. А три дана раније, фон Хаеел је написао ово: «Берлин је поставио ултиматум 4 0 40) ЈцПап А те гу : „$оп$ о! Љв Еад1в*, 1.0ПС10П, 1948, $1г. 26 \ 28.

295

Београду, у уторак се пакт мора потписати, иначе је једна дата шанса пропала. Фон Херен је данас ту поруку предао Цинцар-Марковићу, Цветковићу, Куловцу и Принцу Павлу ...» А сутра дан, 23. марта, фон Хасел пише: «Данас јављено Херену да се мора ствар знати до пола ноћи ради припрема за акт у Белведер у ...» Москва се, међутим, прибојавала да би Хитлер ипак могао да попусти ако Симовићева влада прихвати пакт и падне на колена. Зато су агенти Москве хушкали и бодрили Београд вестима совјетских дипломата и југословенског посланика у Москви да ће Стаљин направити пакт са Југославијом из кога ће тобоже проистећи издашна помоћ Југославији у случају напада Немачке. Какав је тај пакт био видели смо, а каква им је помоћ била искусили смо. У заштиту и помоћ Совјетске Уније Југославији веровао је и председник САД, Рузвелт. О томе нам сведочи Константин Фотић, ондашњи југословенски посланик у Вашингтону. У својој књизи'11) Фотић пише да је у суботу, 5. априла, у 9 часова по европском времену, разговарао телефонски са Симовићем. «Кад сам га упитао какви су изгледи да се сачува мир» — пише К. Фотић — «генерал ми је одговорио да је ситуација критична, али да се он још нада да мир може бити сачуван и да ц е л а (подвлачења су моја) земља стоји у ј е д и њ е н а п о з а д и в л а д е . Охрабрен овим речима председника владе, ја сам тога дана отишао на вечеру Гридирон Клуба на коју сам био позван. .. Кад је моје име поменуто као почасног госта, Југославија је била бурно поздрављена. Рузвелт је за то дао сигнал. . . Пред сам почетак вечере, Рузвелт ме је позвао к себи и саопштио ми је да је баш у том тренутку примио извештај о закључивању уговора између Совјетске Уније и Југославије и изразио је наду да потписивање овог4 1 41) Сопзк 1п 1т РоМсН: „ТНе \М зг У /е 1.051 - Уидо51аУ|'а Тгадес1с1у апс! *Не РаМџге о1 1Не \Л/е51", Иеуу-Уогк, ТНе У јк т д Рге55 1948, $1г. 95.

296

уговора може утицати на Хитлера да одустане од намераваног напада на Југославију. Ја сам онда Рузвелту саопштио мој разговор са председником владе у Београду и рекао му да бих ја желео да је он, Рузвелт, у праву, али да ја страхујем да ће баш тај уговор деловати на Хитлера да изврши напад. Кратко пре свршетка вечере, Рузвелт је добио један други хитан телеграм. Приметио сам да је читајући га добијао све више и више озбиљнији изглед. Он ме је опет позвао к себи и рекао ми да је у том моменту добио извештај о Рибентроповој изјави да је рат између Немачке и Југославије отпочео.. .» Председник САД, као што се из горњих навода види, тада није знао оно што се доцније открило, а што је и К. Фотић предвиђао: да ће Хитлера управо и вест о припремама за пакт Москва-Београд још јаче гурнути за удар на Југославију. Стаљин је, међутим, добро познавао свога «савезника» Хитлера. Несрећа је била и у томе што Рузвелт није познавао ни Стаљина, који је кратко време по пропасти Југославије поцепао пакт и Гавриловићу отказао гостопримство. Доцније су пронађене оне фотографије Стаљина, Гавриловића, Микојана и других који су узели учешћа у свечаном потписивању пакта кратко време пре бомбардовања Београда. Кад се поздрављао са Гавриловићем, «по старом руском» или православном обичају (Стаљин је у младости похађао богословију), Стаљин је прекрстио југословенског посланика и тихо му шапнуо: «Нека вам је Бог у помоћи. ..» Кратко време после пуча, кад су се духови мало разхладили, нарочито после напада Немачке и пропасти, под окупацијом у Београду почело се говорити да је пуч плаћен од Енглеза, да су поједини политички људи примили паре од британске службе, «Интелиџенс сервиса». После рата о томе се такође доста и говорило и писало, па су чак и сами Енглези, и то по неки сасвим одговоран, говорили и писали да су «улазак Југославије у рат платили фунтама, па да не дугују Срби297

ма ништа», или како се «Срби не могу позивати на 27. март 1941. године, јер је то купљено!» Итд. Итд. Тврдило се често да је чак један од првака Српске земљорадничке странке примио од Енглеза новац (и сума се означавала) у вези пуча од 27. марта. У ове ствари ја не могу да улазим, јер немам доказа за то. Мислим само толико да нису били плаћени ни од Енглеза нити од ма кога другог они који су директно били организатори и извршиоци пуча, и био би грех њих и за то оптуживати. Примили су новац тада од туђина они иза плота, они који су харангирали, наговарали, соколили оне који су мислили да из патриотских побуда треба да пуч изведу. И кад је пуч био изведен, плаћеници су први умакли преко границе, умакли су чак и пре немачког напада. Али, кад је већ реч о могућим плаћеницима, треба рећи ово: да није била општа ситуација у земљи трула, да није владала пуна неизвесност, неодлучност, несналажљивост, да се није дуж е времена пустило свим разорним силама да дејствују, а за све то су одговорни ондашњи управљачи државе, најзад да је горе на врх у постојао један одређен правац и идеал, не би могли да вршљају и утичу на развој догађаја туђински агенти и домаћи плаћеници и издајници. Зашто се тако нешто није дешавало у Београду 1914. године кад је А устро-Угарска желела смрт малој Србији? Тада су на челу Србије били озбиљни одговорни државници који су мудро руководили политику и све, без престанка, чинили да српски народ цео буде јединствен у сачекивању догађаја. Тада се није нашло плаћеника, није се бар нашло плаћеника који су могли да утичу на тако крупне и судбоносне догађаје какав је био пуч марта 1941. године. * Око 6 часова изјутра, на дан 27. марта, у Главном Ђенералштабу у Београду, отпочела је конференција 298

генерала Симовића са политичарима који су били пробуђени пред зору и доведени ради утврђивања листе министара и због саветовања шта да се ради у новој ситуацији. Једни су се били застрашили, попгго нису знали о чему се ради. Други су одмах наслућивали о чему се ради, пошто је Симовић већ прилично времена носио у џепу листу свог будућег кабинета и о појединим кандидатима отворено се консултовао. Ко ће бити министар спољних послова? — поставило се као прво међу питањима. — То зависи какву ће политику имати да води тај министар, то јест да ли хоћемо р а т или м и р, — добацио је професор др Мирко Косић који је био присутан на тој конференцији и доцније, после рата у емиграцији, написао и објавио шта је ту чуо и доживео, што ја овде наводим.42) Дошло је сада до изјашњавања ко је за рат а ко је за мир. Констатовано је да је већина «за мир»! Лично Симовић је рекао: «Па мир — ако се може!» Ондашњи шеф самосталних демократа, др Срђан Будисављевић, и представник Српске земљорадничке странке, др Бранко Чубриловић, ћутали су. Тврдило се да су њих обојица, исто као и Константиновић, док су били још и у влади Цветковић-Мачек, знали да ће се пуч извести. Кад су ова обојица ћутали, устао је подпредседник Српске земљорадничке странке, др Милош Тупањанин, (који је био у сталној вези са Миланом Гавриловићем, председником ове странке), разјарено лупио песницом од сто и викнуо: — Какав мир? Ово је национална револуција и после ње долази национални рат! И предлагао је др Милана Гавриловића за министра спољних послова. — Ако сте за мир — поново се јавио за реч др Мирко Косић — онда задржите као министра спољних послова Цинцар-Марковића. 42) Др Мирко Косић: «Је ли 27. март 1941. плаћен», стр. 17.

299

Вођа демократа, др Милан Грол, на то је добацио: — Какав Цинцар-Марковић! Немогуће. Узети сад Гавриловића — мислила је већина — значило би сигуран рат. Зато су се сагласили да позову старог политичара, бившег министра спољних послова, др Момчила Нинчића. Он је човек од компромиса, мислили су, код њега може да буде и једно и друго, и овако и онако, према потреби већ у даном моменту. Најстарији међу присутнима, академик, професор, и познати писац, др Слободан Јовановић, ћутао је. Он је био десигниран као први подпредседник владе, пандан др Мачеку са српске стране. Извесно се у тим тренутцима Јовановић сећао свог недавног сусрета и разговора са министром војним, његовим некадашњим школским другом, генералом Петром Пешићем. Овај је после слома Југославије причао о том сусрету следеће: «Неколико дана уочи пуча посетио ме је Слободан. Био сам изненађен. Поручио сам две кафе и запитао Слободана шта га је довело до мене. Он ће на то: — Слушај, Петре, видиш каква је ситуација. Дошао сам да те запитам како стојимо војнички у случају да нас нападне Хитлер. — И војнички и политички стојимо врло рђаво, да не може бити горе. Дужност је вас политичара да земљ у спасавате. Не смемо да загазимо у рат, јер ћемо од земље да направимо крпетину! Сад можете мислити колико сам био згранут — завршио је генерал Пешић — кад сам сазнао да је Слободан Јовановић први подпредседник у Симовићевој влади. Нема од ове земл.е ништа кад њоме овакви људи управљају! Да ли је Слободан Јовановић знао унапред да ће бити извршен пуч — на више места о том се говори као да је знао — и да ли је био свестан шта је хтела да постигне с пучем његова политичка позадина, то Пешић није могао да каже нити је то за живота сазнао. Пешић је 1944. године, заједно са његовом супругом, у свом стану у Београду, погинуо приликом једног англоамеричког бомбардовања. 300

Но кад је реч о Слободану Јовановићу, бриљантном српском писцу и познатом козеру, лично честитом и добронамерном човеку, и доње сведочење употпуниће његову слику у пучистичкој влади, као и случај Симовића и његове владе и политике. Овај разговор водио је Слободан Јовановић са Јаковом ЈБотићем: «Мени ни данас није јасно» — рекао је С. Јовановић — «да ли је Симовић озбиљно мислио да рат води или је желео само да земљу симболички увуче у рат и да му је то била главна сврха». Друго: «Говорећи о рату 1941. године, професор С. Јовановић ми једном рече: ,То је био рат са Енглезима. . . «Мислећи да је он случајно погрешио, ја се усудих да га поправим па рекох: ,Хтели сте сигурно рећи рат са Немцима?’ «Професор, гледајући у страну, као да није чуо ову моју исправку, поново рече: ,То је био рат са Енглезима’. «Изненађен ја скоро да не узвикнух: Ма како рат са Енглезима? «На то је Слободан Јовановић, гледајући ме право у очи, мирно али одлучно одговорио: «Па да, ми смо стварно и једино само са Енглезима ратовали. Питање да ли ћемо уопште ући у рат — то је био рат са Енглезима. Да ли ће нам помоћи да се евакуишемо — то је био рат са Енглезима. Питање да ли ће Краљ бити под утицајем Владе или Енглеза — то је био рат са Енглезима. Дража Михаиловић или Тито — рат са Енглезима. Женидба Краљева — рат са Енглезима . . . Ми смо с а м о са Енглезима ратозали. ..» Народ Југославије то није знао кад је требало то да зна. Овакву ситуацију југословенске егзилне владе комунисти су, као и многе друге ствари, обилно користили. Народ није знао ни за ово: поводом смрти Краља Петра II, Радоје Кнежевић, бивши министар Двора, 301

написао је (у «Гласу канадских Срба») да је «замолио британског посланика да пита команданта енглеске Средоземне флоте: би ли за случај потребе, да негде у Боку Которску пошаље праћену крстарицу или подморницу и прихвати једну изузетно високу личност. Он је разумео о коме је реч (по среди је био Краљ Петар). Обећао је да ће пренети питање. Одговор је приспео брзо негативан». Морам да се вратим на случај министара из првог пучистичког кабинета генерала Симовића. Једно је сигурно: да су сви политичари, који су се примили положаја у Симовићевој влади, знали да је пуч изведен без Краљевог знања и да је Симовић образовао владу без Краљевог мандата. Тек у 21,30 часова 27. марта Симовић је поднео Краљу на потпис прокламације које су говориле о новом стању. Млади непунолетни Краљ био је у униформи ваздухопловног капетана. Подносећи му на потпис прокламацију, Симовић га је укратко обавестио да је војска извршила пуч у интересу не само народа и отаџбине, него и у интересу саме династије. Нешто раније, пре но што је Краљ потписао прокламацију, Кнез Павле се вратио из Загреба. Одмах је одведен Симовићу, где је, скупа са другом двојицом краљевих намесника, потписао оставку на свој дотадашњи положај. Било је решено да га убију ако то не учини. У 23,30 часова, Кнез Павле је са породицом са београдске станице брзим возом протеран за Г р ч к у... Уочи потписа пакта, сасвим изненада, деветнаесторици водећих омладинаца Збора саопштено је у затвору да се спреме за пут, јер су, одлуком министарства војске, позвани на «вежбу» у радне батаљоне војске. Сутра дан су их повели, али не на «вежбу» у радне батаљоне, већ у логор где су били «затворени» комунисти. Уствари, ту су комунисти живели «као у бањи». Од организације долазила им је храна, цигарете, рубље итд. Смештај им је такође био беспрекоран. Логор уопште није био ограђен. У часовима доколице су мо302

гли да шетају по околини .Одржавали су приредбе и курсеве. Било је то, уствари, врло пријатно одмаралиште где су се спремали комунистички кадрови за револуцију. Логор су водили дисциплински кажњени официри, а чували су га стари пензионисани жандарми — индиферентни према свему — који су били позвани на вежбу. Стварну власт у логору имали су комунисти. Пребацивање зборашких омладинаца у тај логор било је равно потписивању смртне пресуде. Значило је то покушај да се ови поуздани борци против комунизма на подмукао начин ликвидирају. 27. марта логор је распуштен и сви његови становници били су пуштени. Време је било кратко да комунисти изврше џелатски посао, који им је од стране владајућег режима био намењен. Ниједан од збораша из оне групе која је била похапшена октобра 1940. године није био одведен пред суд. По закону они су могли остати под истрагом 60 дана, па или ће на суд или ће бити ослобођени. Држани су пет месеци у строгом полицијском затвору где су на разне начине малтретирани, а више њих били су и тучени. Око Божићњих празника из истих затвора пуштани су кућама поједини комунисти, али то се није учинило са члановима Збора. Комунистички агенти и ко зна чији још, који су у Љотићу и Збору гледали опасне противнике, раширили су вести да су зборашки омладинци намеравали да изведу атентат на Кнеза Павла па да их стога гоне! Да ли је тим гласовима веровао Кнез — није ми познато . . . 27. марта изишао је из склоништа Димитрије Љотић. Ја сам га видео три дана доцније. Тада сам се већ био прилично охладио од одушевљења због пуча. Исто је било и са осталим просечним светом. — Шта кажеш сад на ово? — запитао сам Љотића. — Данас цвеће, сутра трње, а прекосутра крв! — одговорио је кратко пред неколицином нас који смо дошли до њега да га видимо и чујемо. Био је тешко забринут. 303

— Одмах после потписа пакта — наставио је ЈБотић — чуо сам да се говори о пучу. Сео сам и написао сам писмо и упутио га десетини утицајних личности и Патријарху Гаврилу. Показао нам је препис писма: «Једини излаз из наше ситуације била је правилна и чврста балканска политика. Она је једино могла да обезбеди слободу и мир Балкана, али таква се политика није могла водити без жеље за слогом и миром ме ђу самим балканским државама. Ту политику у нашој земљи, нажалост, није нико заступао осим нас. .. Кад се таква политика није водила, онда је земља већ била на низбрдици, а та се низбрдица завршава амбисом. На изици овог амбиса израсло је дрво што се зове пакт. И Кнез, који је крив што је земља била на низбрдици, у последњем тренутку ухватио се за то дрво које се зове пакт. И сад он заједно с нама виси над провалијом и прима честитања што није пао у провалију. Они који раде против пакта, лако ће то дрво престругати, али и Кнез ће онда пасти у провалију, али и ми сви заједно с њим. . . Политичке последице тога биће расуло држ аве. . . Према томе ја Вас молим и преклињем да се с Ваше стране не чине овакве ствари које ће нас све бацити у пропаст. Кад је већ пакт потписан, тражите од Кнеза д а о д м а х д о ђ е н а ч е л о ј е д н а п р а в а , п у на

чврст ине и

пакт

аут орит ет а

пош т оват и, а

друге

влада

к о ја

ст ране

ће

с је д н е

народу

ст ране

уливат и

по-

Ако се о ову молбу оглушите па продужите антипактовски рад, онда ћете на своја леђа натоварити одговорност за слом државни и народни и пред Богом ћете испасти као они људи који траже славу не код Бога већ код људи». 27. марта било је већ «престругано дрво израсло на ивици амбиса». Министар војни у Симовићевој влади, армијски генерал Богољуб Илић — и ово нам је тада рекао ЈБотић — звао га је к себи и питао га да ли би он ушао у влаверењ е

304

да

ће

слобода

н еза ви сн ост

бит и

сачувана.

ду под условом да дадне изјаву да није «германофил». Љотић му је одговорио: — Такву изјаву не бих могао дати из два разлога: прво ш т о то ј а н и с а м , н а р о ч и т о н е у о н о м с м и с л у к а к о то

с е р в и р а ју

ћам ва

пот ребе

и з ја в а

ш ала

наш у

м о ји да

се

овим и

полит ички од

не

осе-

т ога о г р а ђ у ј е м . Д р у г о , ј е д н а

прот ивници,

т ак-

т ренут цим а са м о

и н ач е прет еш ку

би

јо ш

па

виш е

с и т у а ц и ју п р е м а

погорН ем ач-

к о ј . ..

Преко столице лежала је официрска униформа Љотићева. Он је био резервни потпуковник. Тога дана обукао је униформу и пошао да преузме команду над пуком — положај који му је био одређен по ратном распореду. Позвао је генералног секретара Збора, Милорада Мојића, и рекао му д а с е о б у с т а в и д а љ и п р и ј е м чланова с в о ји м

п окрет

да

се

ј е д и н и ц а м а ; ра т ј е

сви

чланови

пит ањ е

сам о

Збора

ја в љ а ју

дана.

Неколико дана после извршеног пуча, Тито је дошао из Загреба у Београд. На састанку партијског комитета Србије, издао је члановима КПЈ ове директиве: Двадесет и седми март јесте од првокласне важности. Рат је неодложан и ми можемо очекивати инвазију свакога дана. КПЈ се данас налази у положају да узме активног учешћа у збацивању садашњег монархистичког режима. До успешног завршетка овога задатка, она ће користити помоћ свих елемената, без обзира на њихово идеолошко становиште и карактер. Југославија мора прво бити разбијена у неколико мањих делова, а тада ће партија бити у стању да настави са својим радом у сагласности са издатим директивама. Чланови партије, који ће бити позвани у војску, имају за дужност: прво да дезорганизују отпор југословенске војске, стварајући забуну међу официрима и војницима; друго, да прикупљају оружје и ратну спрему који ће бити бацани у паници и то склањати на сигурна места ради доцније употребе; треће, сакупљати обавештења о појединим официрима и војницима, ко305

ји не припадају нашем покрету, али који нам могу бити од користи за случај да СССР уђе у рат. Немачка ће брзо угушити отпор Југославије и уз помоћ Италије биће успостављена усташка владавина у Хрватској, а могуће и још неки сепаратистички режим. Морају се зато предузети кораци да се наши људи убаце у нове управе ради обавештајне службе и других циљева . . . Ово је забележио Енглез С. Клисолд (5. СМз5о1с1: «У/НЈг1 -\МпсЈ», 1949). Черчил је — како се из његових мемоара види — рачунао да за Југославију «постоји могућност да дадне ударац у незаштићену позадину италијанских армија у Албанији. Кад би се одмах могло поћи у акцију, она би могла да проузрокује велике догађаје». Међутим, британски генерал Дил, који је тих дана био у Београду, јављао је Лондону да је овде затекао «збрку и немоћ» и да «не постоји никакав стратешки план»! Овај је јасније ствари гледао од Черчила, али овом, додуше, главно је било да је «Југославија нашла своју душу»! Да ли је британски премијер Черчил и лично знао за припремање 27-мартовског пуча, да ли је чак дао и «миг» да се пуч изврши, — то ја не знам. Али читао сам да је познати енглески војни писац Лидел Харт написао да су «британски агенти охрабрили београдске пучисте да изврше пуч од 27. марта». Да ли би ти агенти смели то да чине против тадашње Черчилове политике и мимо његовога знања?! У другој једној прилици, према једној другој држави, Италији, Черчил се сасвим друкчије држао када је ова напустила неутралност и определила се за рат против савезника. У његовим мемоарима он ово каже за Мусолинија: «Његова фатална грешка је била пгго је објавио рат Француској и Великој Британији после победа које је Хитлер однео у јун у 1940. Да се од тога уздржао, он је могао савршено да одржи Италију у положају равнотеже. Мажена и обасута поклонима од обе зараћене стране, Италија би задобила богатство и изванредан просперитет, пошто су друге нације биле ангажоване 306

у борби. Чак и онда, када би исход рата постао известан, Мусолини би био дочекан топло од савезника, пошто би брижл>иво и вешто изабрао моменат да објави рат ф иреру.. .» Зашто овако нешто није Черчил саветовао Југославији? Зашто њој није препоручио да остане неутрална па да и она «буде мажена и обасута поклонима од обе зараћене стране»?! Овде се Черчил друкчије држао. «Фаталну грешку» Југославије — пуч од 27. марта значио је неминован рат са Немачком — Черчил је глорификовао, рекавши да је Југославија «нашла своју душу» — речи које српски народ заиста никад заборавити неће! * 3. и 4. априла паковали су и одлазили брзим возом пут севера из Београда припадници немачке колоније. У исто време остављали су Београд и поједини страни агенти и прононсирани ратни хушкачи. Они су ишли на југ, према Грчкој. Пре одласка фон Херена, нестао је из Београда Јулиус Ханау-Цезар. За њим се изгубио и Милош Тупањанин са породицом. Настала је паника у грађанству. Тада је Симовићева влада упутила апел грађанству Београда да не напушта престоницу, већ да остаје на прагу својих домова. У суботу, 5. априла, британско посланство обавестило је Симовићеву владу да је сазнало да ће сутра ујутро бити напад Немачке. У вече је стигла депеша од југословенског војног изасланика у Берлину да је немачко ваздухопловство у Мађарској и Румунији добило наређење да нападне Београд 6. априла у 6,30 часова. Кад су ту депешу показали министру војном, он ]е рекао: — Ви сте официри у Главном ђенералштабу преморени радом и ваши су нерви попустили. Имамо обавештења од нашег човека из Берлина да су наше ствари на најбољем путу. Кроз неколико дана имаћемо мир, и ви ћете онда моћи да пођете на осуство и да се одморит е ... 307

Дошао је мир, али мир гробља. .. Страховит напад на Београд отпочео је сутра дан, нешто после 6 часова. Напади су се понављали. Зграде су се рушиле као куле од карата. Пламен и дим надвили су се над југословенском престоницом. Јауци и врисак на све стране. Десетина хиљада изгубила је животе у првим налетима. Све су везе биле испрекидане. Земља је била обезглављена. Влада је бежала. Симовић је, додуше, стигао да под брдом Авалом, испред Београда, присуствује венчању своје ћерке. Војска је остала без команде. Такво расуло није доживљено у историји ратова. То није ни био уопште рат. За трен ока држава се стровалила у амбис. Народ и војска нашли су се у незапамћеној забуни... Прву седницу влада је могла да одржи тек на дан 13. априла, у близини Сарајева. Пре тога владу су напустила неколика члана кабинета, а међу овима је био и др В. Мачек. Симовић, за кога каж у да је целим путем добро јео и спавао, рекао је на седници да је ситуација тешка, «али да није нимало забрињавајућа»! Поред Зворника у Босни, где се био мало зауставио са његовим штабом, наредио је пуковнику Андри Божановићу (то ми је причао лично Божановић кад смо скупа били у логору Еболи, Италија), да одмах депешира Москви и Лондону да шаљу хитну и издашну помоћ. Божановић му је на то одговорио да немају радио станицу са толиким дометом. «Ви да депеширате тако како ја кажем, па макар и не стигле те депеше где су одређене!» — одговорио је Симовић. За време боравка поред Сарајева, министри су били чули да је Краљ Петар већ одлетео за Грчку. Тада су министри тражили да и они брзо одлете за њим, због велике бриге да се не би млади Краљ састао са Кнезом Павлом и пао под његов утицај. Поред Симовићевог «оптимизма», министрима је било јасно да је све изгубљено и да ваља сад главу спасавати. На дан 15. априла, у 15 часова, неколико авиона са аеродрома у Никшићу однели су пут Грчке Симовића 308

са његовим министрима, са њиховим женама и главним учесницима у пучу. У једном авиону ношено је и 6 сандука злата, услед чега је авион пао негде у Грчкој и том је приликом погинуо најсиромашнији министар у кабинету, честити Марко Даковић. Код мртвог у џепу нашли су му свега 200 динара. А министар Момчило Нинчић, пред уласком у авион, опрапггајући се са својим шефом кабинета, молио га је: — Чувајте ми кућу и молим Вас припазите да се цвеће у саксијама редовно залива. Да ли је његова ћерка, Олга Нинчић, пре но што се обрела у партизанском штабу код Тита, заливала цвеће, репортери који су писали у западној штампи о њезиним подвизима, нису ово забележили и то се не зна. Али да је југословенска земља од тог доба па за дуго времена била преливана стално и обилато крвљу својих грађана, људи, жена, деце — то је сигурно.

309