Ратко Парежанин - Други светски рат и Димитрије В. Љотић - 2. део by Ново Видело - Димитрије Љотић

Р атк о Парежанин

ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ И ДИМИТРИЈЕ В . Љ ОТИЋ

1971

Р атк о Парезканин

ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ и

ДИМИТРИЈЕ В. Љ ОТИЋ

1971

Д и м и т р и је

В.

Љ от ић

Трећи део

БЕЗ КОСОВА — ГОРЕ ОД КОСОВА

Тачније се не може означити наша пропаст у другом светском рату но овим речима које је ЈБотић више пута поновио, опомињући јавност и управљаче државе да отварају очи и да добро пазе да нам се ова катастрофа не деси, а она је — говорио је он — неминовна ако Југославија буде у рат увучена. Сад је било све свршено. Рат са Немачком био је, уствари, већ први дан, 6. априла 1941. године, окончан. Оно кратко време до капитулације, било је мрцварење и само је пружало могућност унутрашњим непријатељима, комунистима и усташама, да појачавају своју одскочну даску и да ошре секире. Шта се десило са Југославијом као целином, какво је све стање наступило у појединим крајевима, ја се нећу на томе задржавати; то је мучна и крвава историја, испуњена многим важним догађајима и збивањима, и то не би могло да уђе у оквир ове књиге. Осврнућу се на поједине моменте, углавном у вези са Д. ЈБотићем.

Неколико дана иза потписивања капитулације и примирја срео се на улици Милан Аћимовић са инж. Милосавом Васиљевићем, истакнутим чланом Збора. Аћимовић је у децембру 1938. године, преко свога он313

дашњег шефа Специјалне полиције, хапсио Васиљевића, а Љотића, ни крива ни дужна ником другом изузев комунистима, држао два месеца у затвору. Аћимовић је приступио'*3) Васиљевићу и питао га шта је са Д. Љотићем и где је он сада. Васиљевић му је одговорио да га је последњи пут видео кад је пошао на војну дужност (једини истакнути политички човек Србин, за друге не знам, који је пошао одмах на војну дужност и вршио ту дужност, све док је рат трајао), не зна где се сад налази и питао је Аћимовића зашто се за Љотића интересује. Овај му је одговорио како су «неки наши људи» ступили у везу са Немцима, па су из разговора са њима видели «да би Немци били вољни да оставе нашем народу извесну административну аутономију на територији која остаје под њиховом окупацијом. ..» Аћимовић је о томе обавестио представнике свих политичких странака, изузев комуниста и земљорадника, па би желео да о томе обавести и Љотића. Сазнавши после овог разговора да је Љотић у Смедереву, Ваеиљевић је о томе обавестио Аћимовића, а овај је, након мало времена, саопштио Васиљевићу «да ће један немачки официр поћи аутомобилом у Смедерево да тражи Љотића, по молби Аћимовића и остале господе, која су са Немцима преговарала. Би уговорено» — каже Васиљевић — «да ја сутрадан ујутро пођем са тим официром. Ја сам пристао на предлог Аћимовића». У овим претешким часовима, у општој народној несрећи, од Васиљевића била је «далеко и свака помисао» да се сад љ ути на оно што му је пре две године приредио Аћимовић. Немачки официр био је мајор Краус, пре рата дописник немачке штампе из Београда, а сада је заузимао положај шефа Гестапоа и био је саветник шефа немачке цивилне управе, др Турнера.4 3

43) Сви наводи у вези образовања Комесарске управе у окупираној Србији потичу од инж. Васиљевића који .1е био у току ове ствари. 314

Дошавши у Смедерево, Краус је одмах саопштио Д. Љотићу због чега је дошао — пренео му је поруку М. Аћимовића, оно исто што је овај рекао и Васиљевићу. Немачки командујући генерал — казао је Краус — расположен је да окупираној Србији да извесну аутономију која би функционисала под воћством једне српске цивилне управе, под контролом Немаца. Љотић треба да уђе у ту управу. И то се мора одмах учинити — рекао је Краус. На то је Љотић одговорио да схвата важност овога посла, «али да не схвата ж урбу са којом се тај посао треба да сврши. Сем тога» — казао је Љотић — «иако је наш народ побеђен у рату, иако је једним међународним актом, уговором о примирју и капитулацији, тај свој пораз признао, по међународном праву побеђени и окупирани народ не губи сва права, па је југословенска влада чак и уговором о примирју задржала извесна права за нас и нашу администрацију, као, на пример, јавну безбедност у земљи, коју треба да задрже наши органи по нашим законима, према тачки 8 уговора о капитулацији, онако како нам је то било саопштено. Да ли су немачке окупационе власти вољне да поштују права која Југословени имају по одредбама међународнога права?» — питао је Љотић. Краус је одговорио да су Немци «апсолутно решени да поштују одредбе међународног права у окупираној земљи». — Ако је тако, онда ствар постаје и за нас веома озбиљна, јер више није реч о нашој вољи, већ о нашој дужности — рекао је Љотић — али ја не могу одмах да пођем. — Ви морате, — измакло се Краусу. — Морао бих само као ваш роб, што у ствари јесам — одговорио је Љотић — али као човек који разговара са окупатором на бази међународнога права, не морам, јер на томе терену одлучује моја слободна воља, а не наредба окупатора. Ја бих, на пример, морао поћи у ратно заробљеништво и, право да вам кажем, чим сам 315

угледао немачку униформу да улази у моје двориште, а ви сте први Немац кога сам из близа видео после примирја, ја сам одмах помислио да сте мога пријатеља Васиљевића већ ухапсили, па сте сад дошли и мене да водите у хапс или у заробљеништво, те сам се одмах дао на припремање на тај пут. Посао, међутим, ради кога ме зовете у Београд, озбиљан је посао и ја морам претходно да се са својим пријатељима посаветујем. Молим вас да ми оставите времена до прекосутра ујутро. Споразумели су се да Љотић крене сутрадан у Београд, али да и Васиљевић с њиме до сутра остане. По одласку Крауса, Љотић је дуго разговарао са Васиљевићем о нашој општој несрећи, која је снашла у првом реду српски народ. Љотић је видео све тешкоће сутрашњице, али је видео да би одбијање «да помогнемо народу у овој ситуацији значило дезертерство од дужности». Он је знао да међународно право пружа доста права окупираном народу, а та је права немогуће остварити без домаће администрације и њезине управе под окупацијом. Међутим, примити се макакве управе под окупацијом «значило би изложити се презиру колаборационизма код свих оних који површно гледају на ствари, нарочито данас где комунисти, који су помогли Немцима да туку југословенску војску ширећи у њој панику и вршећи чак и нападе с леђа на наше јединице за време операција, против Немаца, једва чекају да на Збор и Љотића баце оптужбу сарадње са непријатељем». Том је приликом Љотић испричао Васиљевићу неколико случајева комунистичких акција против југословенских трупа, а Васиљевић Љотићу изнео је један свој доживљај из Рогатице у којој се пре пар дана нашао на повратку из Фоче за Београд. Срео се ту са београдским адвокатом др Драгославом Стојадиновићем и др Иваном Рибаром (оцем Лоле Рибара), доцнијим првим председником Титове републике. Први рече Васиљевићу: «Је ли истина да је Љотић у Београду образовао владу?» Васиљевић се зачудио о316

ваквом питању, а онда се Стојадиновић обрати Рибару питањем: «Је ли тако, докторе? Па ви сте то од некога чули?» На то ће Рибар: «Та, да, ја сам тако нешто чуо!» Било је јасно да је ту по среди комунистичка пропаганда: жигосати Љотића пред народом као немачког, «нацистичког човека». «С друге стране, сви они, који немају храбрости да узму на леђа одговорност одбране народних права пред окупатором и који сматрају да је политичка мудрост у овим тренутцима не ангажовати се . . . такође ће искористити наш незгодан положај и отежати нам рад и сам задатак под окупацијом, па постоји озбиљна опасност» да се «укрцамо пожртвовано у један посао са којим ћемо насести, те нити ћемо народ заштитити нити свој образ сачувати пред површним агитаторима». «Приметих ЈБотићу» — каже даље Васиљевић — «да неко мора да узме овај задатак на своја плећа и да има људи који једва чекају да помоћу Немаца посвршавају и своје прљаве рачуне. Важно је истурити пред окупатора групу честитих, храбрих и пожртвованих патриота, који ће се истински са Немцима борити на правном и административном терену. Ако ми одбијемо, други ће бити слаби да ту борбу конзеквентно спроведу, утолико пре што су сви други шефови партија у иностранству, па њихови овдашњи остали чланови не осећају се довољно снажним да преузимају одговорност у тешким часовима...» — Да, одговорио је на то Љотић, али наше једино оружје пред окупатором биће и с т и н а , а ја се плашим да нам то оружје пред националсоцијалистима неће бити увек ефикасно. Читајући Хитлеров «Мајн Кампф» највише ме запрепастио став у коме он осуђује објективност немачкога народа као слабост у политици. Како ћеш да водиш један политички посао са људима којима је објективност слабост и који ће сутра исту ствар, коју за себе признају као истину, спорити теби из простог разлога што си слабији...» Цело после подне и до у дубоку ноћ претресали су Љотић и Васиљевић ситуацију и положај народа осве317

тљавали са разних страна. Сутрадан су заједно дошли у Београд. Аћимовић и представници других партија хтели су одмах да се нађу са Љотићем, али он је желео прво да разговара са члановима Збора који су тада били у Београду. После дугог саветовања одлучено је да се прихвате разговори са Немцима у заједници са осталим политичким странкама, јер се сматрало «да кад се већ и остале политичке странке прихватају тога посла, онда ни ми не можемо своје учествовање одбити. Тако је Љотић приступио разговорима са представницима осталих политичких странака по питању уређења наше аутономије под окупацијом». Васиљевић вели даље ово: «Ваља подвући чињеницу да су немачке власти све ове разговоре с нама у име немачког генерала водиле преко Аћимовића. Они су знали само за Аћимовића и њих је мало нервирала важност коју смо ми придавали мишљењу Љотића». Кад је Љотић саопштио Аћимовићу одлуку да и љ уди из Збора прихватају преговоре са Немцима, предао му је услове под којима преговоре треба водити. Ти услови, рађени на бази Хашке конвенције и других одредби међународнога права, гласили су: Као база целокупног рада наше цивилне управе под окупацијом има да остану одредбе међународнога права. Ми остајемо и даље поданици Југославије и Краља Петра II и наша је дужност, углавном, да својим учешћем са стране и у име окупиранога народа омогућимо исправно функционисање међународнога права за време окупације. Државе не нестају губљењем територије у рату, већ одлуком конференције мира, па према томе функције, за које су, по нашим законима, надлежни влада у емиграцији и Краљ, не могу доћи у нашу надлежност. Због тога сматрамо да окупираноме народу окупатор, ако заиста жели да поштује своје обавезе из међународнога права, има да остави: Југословенско грађанско и кривично законодавство, као и наше судске власти, пошто је остављање поли318

ције и службе безбедности нашим органима сама југословенска влада предвидела уговором о примирју. Српска православна црква има да настави свој рад несметано и са истом организацијом и у новој ситуацији, а наше власти имају је у томе и даље помагати. Наша домаћа управа мора да располаже својим финансијама да би билау стању да чини неопходне помо ћи, као: исплате помоћи породицама ратних заробљеника и помоћи невољнима, рачунајући ту и бегунце из осталих крајева Југославије. Чланови српске цивилне управе у Београду зваће се комесарима министарства и имају се сматрати адвокатима нашег народа пред окупационим властима. У овоме смислу потребна нам је и званична потврда са стране врховног представника немачких окупационих власти на нашем земљишту. У црквама се има и даље за време службе помињати име Краља Петра II и Патријарха српског, као и надлежних архијереја за време службе Божје. Слике Краља Петра по надлештвима и приватним домовима имају остати и бити поштоване. Судови има да изричу пресуде у име Њ. В. Крал>а Патра II. Српска цивилна управа у Београду имаће право доношења уредби ради регулисања насталих проблема у народноме животу. Немачка окупаторска власт неће имати да ове уредбе одобрава или неодобрава, већ ће за оне уредбе, које могу бити донете и примењене, дати само изјаву да против тих уредби немачке окупационе власти немају никакав приговор. Уредбе, за које окупатор буде сматрао да се противе његовим правима по одредбама међународнога права, окупатор ће одбијати уз писмено образложење. Постављање и отпуштање свих чиновника ствар је наше цивилне управе. Лица, у која окупатор нема поверења и чије би остајање на положајима окупатор сматрао угрожењем своје безбедности, окупатор ће пред нашом цивилном управом оптуживати, а ова ће 319

даље поступати по одредбама међународнога права и закона осталих на снази. Приватна и црквена својина, као и она државна својина која не служи непосредно рату, имају се поштовати. .. Љотић је дао ове услове Аћимовићу и рекао му да дадне да се то преведе на немачки. Кад је Аћимовић текст услова прочитао представницима странака на окупу, каже Васиљевић, «сви смо били много изненађени, јер нам је постављање услова победиоцу изгледало исувише дрска ствар. Представник Радикалне странке др Лаза Костић, професор Правног факултета, рекао је да Љотић има право, јер да по међународном праву ми имамо право да све ово тражимо. 29. априла пре подне др Турнер је примио представнике странака, са М. Аћимовићем на челу. Аћимовић је рекао Турнеру да су представници странака одлучили да се приме понуђене им тешке дужности и саставили су своје услове, које му он предаје. Турнер је прочитао услове и рекао «да на већину ових тачака имамо право по одредбама међународнога права, само неки од услова морају да буду ограничени, а неки су пак искључени. Да слике Краљеве могу остати у канцеларијама; немачке власти немају ништа против — ту нам је др Турнер показао руком на слику Краља Петра II, која је висила у канцеларији Управника Берзе рада, — додавши да је он није скинуо. Што се пак тиче помињања Краљевог имена у црквама, то је већ теже, али је искључено да се пресуде могу изрицати у име Краљево, јер Краљ није у земљи, па се у његово име и не може судити.. . Ако сматрате да ћемо ми правници умети ту да нађемо заједно са вашим правницима једно задовољавајуће решење» — рекао је др Турнер — «онда би споразум међу нама био готов». Што се тиче помињања Краљевог имена у црквама, од тога нису попустили представници странака, а што се тиче пресуда правници су пристали да траже бољу формулу. 320

Представници странака одлучно су инсистирали да у Управу уђе и Љотић и за њега је Аћимовић био одредио ресор народне привреде. Љотић је то одбио. Ово је «толико поколебало све остале да су сви стали да се повлаче, изјављујући да, ако Љотић не уђе у Управу, нико од њих неће ући. Љотић није попуштао, убеђујући их да је потребно да он остане напољу да нас пред народом брани, јер да ми и не сањамо колика нам опасност прети од комунистичке кампање у народу» (Васиљевић). И др Турнер је тражио, извесно по сугестији Аћимовића, да Љотић уђе у Управу. Скупа са Аћимовићем др Турнер је примио Љотића и говорио му да се прими положаја у Управи. Љотић је упорно остао на своме становишту и Комесарска управа састављена је без Љотића. Он је представницима партија рекао да ће их својски помагати и «захтевао је од нас пожртвовану службу народу и непопуштање од задобивених позиција пред Немцима и додао је на крају да иду још гори дани од ових, па да ће нам бити потребно много снаге да их пребродимо». Љотић се није плашио одговорности да уђе у Комесарску управу. Већ сама чињеница да је он саставио услове који су поднесени окупатору говорила је да је он морално у целости иза те управе. Али он је мислио — и ту је имао потпуно право — да ће моћи више да помогне Комесарску управу у стварима које она буде радила за народ ако остане по страни, без ресора.

* Комесарска управа — под приликама у којима је функционисала — учинила је много и то јој сваки објективни човек мора признати. О томе ће се некад морати више писати и видеће се да су људи, који су били тада чланови те управе, од којих је Тито ликвидирао оне којих се дочепао, задужили само добром свој народ. 321

Комесарска управа радила је под доста нормалним приликама све до 22. јуна, кад је отпочео рат са Совјетијом. Од тог момента настају велике тешкоће и за Комесарску управу, као и за цео народ у окупираној Србији. Комунисти, који су једним делом на све могуће начине сарађивали с Немцима, били им чак најобичнији потказивачи, агенти, други су одлазили у шуму. Али не иду Дражи Михаиловићу, који је раније од њих решио да пружи отпор према окупатору, већ стварају своју посебну герилу. Борба против Немаца, борба против окупатора њима је била само и з г о в о р и м о с т да их пребаци њиховом главном цил>у: преко грађанског рата, користећи све невоље, злочине и лудости на тере-ну разбијене и окупиране Југославије, освојити власт и завести комунистичку диктатуру. Сад су, после 22. јуна, развили бесомучну, опаку пропаганду. Они су радили на анархији. Цоколебала се и жандармерија и поједини жандарми су им без отпора прилазили. Кратко речено: устанак у Југославији могао је почети само кад је то наредила Коминтерна и устанак се имао развијати по њезином плану, тј. то је морала да буде борба за освајање власти, а све друго имало се користити за остварење овога главног циља. .. Уочи другог светског рата и за време рата, као и неколико година после рата, Милован Ђилас је био један од најжешћих и најважнијих пропагатора комунизма у Југославији и један од најбесомучнијих агитатора против Димитрија Љотића и Збора. По речитости и небирању средстава у клевети и блаћењу, он је превазилазио многе. Ни Моша Пијаде није тако заступао и величао Стаљина и Совјетију у она времена као што је то знао и чинио Ђилас. Шта је пак за југословенске комунисте значио 22. јуни, то нам је рекао Милован Ђилас у чланку «Уочи 22. јуна» («Борба», од 21. јуна 1945. године). Ту он каже: «Нас су оптуживали да смо почели оружану борбу тек када је Немачка напала Совјетски Савез. А ми се тиме поносимо. Ти подлаци неће да виде, да смо ми тек 322

тада и могли да се боримо.. . рат Совјетског Савеза .. . управо до краја је створио повољне услове за устанак у Југославији. . . прије свега откривањем друге и друкчије перспективе рата...» Та «друга и друкчија перспектива рата» јесте онај т р е ћ и партнер на помолу. Другим речима: устанак у Југославији могао је почети само кад је то наредила Коминтерна и устанак се морао развијати по њезином плану, тј. то је имало да буде борба за освајање власти, а све друго имало се користити за остварење овога главног циља. Међутим, ствари су се са Ђиласом после десет-петнаест година сасвим измениле. Кад је марта 1953. године Стаљин умро — прича Владимир Дедијер у својој књизи «Изгубљена битка Јосифа Висарионовича Стаљина*'14) — «питао сам Ђиду шта ће ми дати за муш тулук што сам му јавио овако радосну вест (смрт Стаљинову), а он извадио златан сат, који му је поклонио Тито 22. фебруара на дан Четвртог конгреса Фронта, па ми рече: ,Неће се Тито љутити што ти поклањам његов сат, али вест је велика!’ Дао је Драгици сат да да неком златару да упише следеће речи: ,Владу за радосну в ест\ ..» Доцније је Ђилас објавио у «Новој класи» анатему против комунизма уопште, а у књизи «Несавршено друштво«45) у последњем поглављу «Средство као циљ» описује како су га његови комунистички другови, са којима је скупа некад сипао клевете на противнике комунизма «напустили, одбацили и презрели» чим више до у длаку није ишао «генералном линијом». Он каже како су чланови ЦК «са презрењем и мржњом окретали главу од мене, а они који су ме охрабривали — један за другим давали су огорчене изјаве на Пленуму против мене. ..» Назвали су га плаћеником, «повезаним са С1А-ом. ..» «настојали су да ми разоре по44) Издање «Свјетлост», «Ослобођен>е», Сарајево, 1969, стр. 442. 4*) Издање «Наша реч», Лондон 1970, стр. 125-126.

родицу. ..» «оклеветали су ме да сам се продао за Јудине паре, да сам се ставио у службу иностранству и издао државне та јн е .. .» Исто или сасвим слично што је Милован Ђилас у своје време говорио за Димитрија ЈБотића!. . . * У Србији, скоро све до упадања Југославије у рат, ствар комунистичка слабо је стајала. О томе је било говора и на петој конференцији КПЈ године 1940. Констатовано је да у Србији рад комуниста у масовним организацијама обухвата, углавном, само Београд и још неке градове, док је дотадашњи рад партије на стварању партијских организација на селу био врло слаб, недовољан, занемарен, препуштен «демагогији земљорадничке левице и другим».. . У великим индустријским центрима Босне и Србије — и то је утврђено — где су радиле десетине хиљада радника, партијске организације су биле сасвим слабе или их уопште није било... А сад, међутим, ово стање, у коме се нашла Србија духовно, морално, политички, било је као поручено за комунистичку активност великога стила. Др Аврам Леви, један од Титових руководилаца совјетске «Ужичке републике« говорио је да комунисти могу успети само онда ако сруше темеље старога друштва. Зато се они и у теорији и у пракси обарају и на грађанску државу, као на материјалну појаву и на све њезине духовне ослонце: веру, национализам, породицу, морал. Ако се успе да се «буржоаској» држави одузме душа, онда ће се она сама од себе скрхати, под најмањим ударцима са стране. Да би тај циљ постигли, комунисти не презају ни од каквих средстава, они нису везани «предрасудама грађанског схватањ а...» Од 22. јуна отпочиње комунистички посао у д уху овог програма, и то најпре и најинтензивније на тлу окупиране Србије. Ни једном речју ни тада комунисти 324

у својим резолуцијама, порукама, инструкцијама нису осудили страшне злочине усташа који су већ били у јеку. Њихови стари савезници, усташе, одрубљеним главама српских мужева, жена и деце сејали су за комунисте жетву. КПЈ је била срећна да је Хитлер раскомадао Југославију и да је управо српски народ бацио у најтежи могући положај. Георги Димитров давно је био рекао да без уништења српског народа нема ни уништења Југославије ни бољшевизирања Балкана. Тито је прихватио тај рецепт и придржава га се и данас. Прве акције комуниста у Србији биле су напади на сеоске општине и на сеоске жандармеријске станице. Пожар је уништавао општинске зграде и архиве. Те зграде и ти архиви нису служили окупатору, него несрећном народу. У исто време комунисти отпочињу акцију против вере, убијају свештенике, обесвећују храмове и манастире. Ухватили су тако свештеника Војислава Стојиловића (био је члан Збора), једног доброг свештеника и мирног човека. Стављали су га на најстрашније муке. Тестером су му најпре резали прсте на рукама, а онда и руке до лаката. Онда су му ножем касапили лице, чупали му браду, бркове, одсецали му делове тела, потом су га преломили на двоје. Онда су га бацили мртва и тако изнакаженог на једну ледину код млина у селу Раброву, нико га није смео сахранити, па су га пси разносили. Тако и слично страдали су у то време многи домаћини, онда су из њихових домова односили шта им је требало, па куће запалили... Записана су и ова зверства комуниста: вађене су противницима — па и сасвим мирним грађанима и сељацима — очи, сечене су им уши и нос, пребијали су им ноге и руке, живе пекли на ражњу, бацали живе у воду, у јаму, убијали у потиљак, вадили срце и стављали га жртви у руке, ушивали со у очне дупље код још живих људи. Злогласни Хинко Мајер (Коминтерна је одмах с почетка убацила у Србију приличан број странаца, комунистичких џелата) донео је пресуду пред325

седнику општине из села Дивци (Ваљевски крај) која је гласила: «Сломити му кључне кости, претестерити их, онда ножем сећи све до срца, извадити му срце, па га предати мени!» Милоје Закић, командир Расинске комунистичке чете, мучио је полицијског писара Камперлића тако да му је извадио око и наредио му да га поједе! Бор. М. Карапанџић у својој јако запаженој књизи46) приказује комунистички устанак у Србији који је отпочео у Белој Цркви, кад су комунисти, пред мноштвом народа, убили два мирна жандарма, па пише: «.. .Уместо да ,терају’ окупатора, дограбили су среског начелника и његовог (у Богатићу) помоћника, те их просто искасапили. Сем њих убили су и виђене националисте др Младена Милошевића, лекара, Немању Станковића, адвоката и Уроша Петковића, чиновника. Затим кренули су даље. У селу Липолисту убили су угледне сеоске домаћине Бјелића, деловођу општине, и Маринковића, општинског кмета. На путу између Мачванског Прњавора и Лешнице ухватили су јеромонаха Митрофана Матића, старешину манастира Чокешине и талентованог песника. Оца Митрофана комунисти су убили на најзверекији начин, не дозвољавајући чак ни тело да му се сахрани. Потом су убили Ж ику Димитријевића, народног посланика из Лознице. Убиства из Мачве пренела су се и у остале крајеве. . . Ухватили су и ђенерала Путниковића, који је ишао да се придружи Дражи, те су га свега измасакрирали. И тако редом, ређала су се свуда убиства, да им се ни број није знао. .. Од ових комунистичких злодела у народу је завладао страх. . .» 'Го је био терор. Оно што партија није могла да стекне у чланству у Србији од њеног оснивања, требало је сада путем терора стицати, а у исто време анархију, безвлашће стварати. У истом циљу отпочела су убијања из заседе окупаторових војника, дошле су одмазде 46) Бор. М. Карапанџић: «Грађански рат у Србији* (1941-1945), штампарија др П. Белеј, Минхен, стр. 173-174. 326

и репресалије. Нису слова тада рекли против Драже Михаиловића и четника, јер је Дража направио споразум с њима. Мета је био и даље Димитрије Љотић, а никако не би могли свој паклени план одвијати да их је Дража Михаиловић тада открио и позвао народ у борбу против њих. Шта је Д. Љотић могао да ради у овој ситуацији него да опет опомиње, да апелује, да моли, да преклиње. Одржао је најпре неколико предавања преко Београдског радија.47) Прво је предавање одржао 7. јула, управо на дан кад по Титу почиње комунистичка револуција у Југославији, односно у Србији. И тај су дан комунисти прогласили «народним празником». Љотић је говорио: «Не могу почети своју вечерашњу реч а да вас не потсетим на нашу претешку народну катастрофу. Без Косова, ми смо дочекали горе од Косова.. . Грешник је тешки онај ко вам крије величину катастрофе, а грешник је свако ко је не осећа или још горе: ако несрећу осећа само ако га лично и непосредно у чему погоди, а иначе је безбрижан, насмејан, ведар и чак весео. Чуо сам да је о Ђурђевдану ове године, ни пуни месец дана од наше пропасти, један немачки официр, у једном селу нашег Поморавља, дрекнуо на председника општине, када је овај тражио дозволу за игранку сеоске младежи: ,3ар је вама до игранке, кад вам је држава пропала’?! Чуо сам да су немачке војне власти у једном месту отерале на рад неке жене које су шетале накинђурене и насмејане на корзоу, — петнаест дана после нашег слома... Нико један народ не може уништити, као он себе сама. А најсигурнији пут уништења баш је онај којег се ови Немци тако отворено гнуш а ју ...» На приче које се кроз градове и села Србије разносе о томе како ће нас спасти сада «Русија», Љотић каже народу: 47) Д. ЈБотић «У револуцији и рату», издање «Искра», 1961, стр. 241-253. 327

«Не постоји Русија, већ само С овјети ја. . . Неће ти донети слободу они, за које ти извесни људи кажу да су Руси, већ ће, напротив, твоја слобода доћи у питање, упамти то добро, баш од њихове, совјетске побед е ... Треба да не заборавиш ове чињенице: Совјетија не води никакву руску, а још мање словенску политику, већ само своју комунистичку. Није циљ те њене политике ни мир светски, ни мир европски, ни слобода света, ни слобода појединих народа, ни благостање радних маса, већ само општа светска револуција, из које треба да изађе слом свакога националног и хришћанског поретка, из кога опет треба да изађе владавина комуниста над свима осталим народима и земљам а ...» Десет дана после овог првог предавања, Љотић је одржао и друго своје предавање на Београдском радију. Он је тада рекао народу у Србији: « 3 а р н и с т е ч у л и да има крајева и з в а н С р б и ј е у к о ји м а те

што је

какве

су

бољ и

човек,

Х рист ове

то т е ж е п р о л а з и ! З а р

пат њ е

м ноге

наш е

браће

не

зн и-

изван

С р б и ј е ? Није могуће да то нисте чули. Па зар то већ није довољно да свој положај сматрате тешким и претешким? . . . А стање може бити црње од црњега, теже и од тежег, — и то не само изван Србије, већ и овде код нас, где је до сада најбоље. Зар нисте чули шта се дешава преко Дрине? Зар не знате, заиста, за ствари које изгледају невероватне, кад вам хиљаде избеглих сведока не би то и посведочило? Зар нисте чули ствари које ни једно срце не могу оставити мирним и ни једне очи сувим? И н а д р у г и м м е с т и м а п а т и н а ш н е срећни

народ, али

преко

Дрине

Саве

су

пат њ е

без

То зауставља дах и саму мисао кочи. Зар нисте чули, да тамошњи говоре о Европи и њеној култури која, изгледа, по њима престаје на Дрини и Сави! На ове речи не треба да одговарамо ми. Место нас говоре о тој култури догађаји које по својој језивости народ наш, ваљда, никад досад није доживео. И ви ме још питате: зашто црно гледам? А знајте, хоће ли бити м ере.

328

светлије или црње, то од нас зависи: од наше мудрости, љубави и снаге. Ако место мудрости лудост, место љубави мржшу, место снаге слабост покажемо, знајте да положај наш може бити још тежи и још црњ и.. .» Осврћући се на комунистичку акцију после 22. јуна, Љотић каже: Сад «треба бацити народ у несрећу, још гору и тежу од оне прве» (под «првом» мисли на рат, на пропаст државе). «Треба запалити жетву, треба опустошити села, треба за рачун сатане бацити у огањ и крв наш народ. Ако народ сазна истину, то неће успети. Свака истина упућује народ да се клони и чува таквих ствари. Зато сваког таквог ко истину проповеда треба убити телесно и морално. Отуда сиктање од оних којима истина смета. Разуме се да нас то неће спречити да вршимо дужност према своме народу, говорећи му увек, свуда и само чисту истину. Мој народ воли слободу. У добри час! Да је не жели не бих га волео нити бих му припадао. Али пут ка слободи не води кроз лаж, већ кроз истину. То не кажу моја грешна уста. То вели сам Христос: ,Истина ће вас ослободити’. Нека то чују и запамте сви они који мисле да нас сиктањем и клеветањем ућуткају. ..» Треће предавање преко Београдског радија Љотић је одржао 3. августа 1941. У том предавању Љотић је најтачније приказао тадашњу ситуацију и из речи у том предавању врло се јасно види његов цео став према другом светском рату и трагедији нашега народа у њему. Стога ћу се на том предавању више задржати него на прва два. Ово предавање Љотић почиње речима: «Имаш исувише разлога, роде српски, да не будеш задовољан својим садашњим положајем. Потпуно си у праву кад желиш да из њега изађеш. Треба само видети како ћеш изаћи? Како изаћи, разуме се, на боље, а не на горе. Неко ти шапуће: устанком! И ја бих то могао рећи — када бих био лакомислен. Звао сам те на устанак још док си био у својој слободној држави, јер 329

сам видео да ће нам државу разбити и народ поробити, ако не устанемо, ми, народ који лежи као ,човек везан на прузи’, беспомоћно. Звао сам те на устанак д у х о в н и , м о р а л н и и на б у ђ е њ е , на о т в а р а њ е о ч и ј у . Али тада ме је тек по неко чуо, неко тек разумео. И ето нас сад где смо. Данас треба, да ме чујеш и разумеш, роде српски, јер сутра може за векове твоја судбина бити запечаћена. Чуј ме, дакле! «Кад у мраку аутомобил хоће на пут да крене, прво светла упали, да пут осветли. Кад ко спава, па хоће да устане, он прво очи отвори. Како би могао кренути, ако прво пут свој не осветлиш моћним светилима свога духа. Како ти да устанеш, ако очи твоје широко не отвориш? . . . Ја се бојим само да ти не пођеш мрачним, неосветљеним путем, или да не устанеш затворених очију. С в е ш т о с а м к а д г о д н а п и с а о и л и р е к а о , н и ј е б и ло

ниш т а

друго,

већ

служ ба

т еби: пут

свој

да

о свет -

— у о в о н а јб у р н и је в р е м е љ у д с к е и с т о р и ј е , чији смисао не можемо схватити данас, већ му само развојне могућности можемо наслутити. То сам нарочито чинио за п о с л е д њ е д в е г о д и н е . Видео сам: идеш по мраку, самом ивицом провалије. Воде те слепи вође, а грају паклене лажи дигли око тебе људи који не дају да истину чујеш и да је поверујеш. Али, ето, нисам успео да спречим нашу општу несрећу. Пао си, роде српски, у мрачну провалију, пуну стења, а обраслу трњем и непроходним честаром. Како сад да изађеш отуда? . . . Питаш ме у очајању: докле ће то трајати? Одговарам ти: све док прво сунце не огране и не сагледаш свој прави положај. Дотле не вреди устати и кретати се. Послушаш ли оне који ти саветују друкчије, пашћеш у крајњу провалију, у бездан, из кога се никад извући нећеш. . . У мраку си роб провалије и свих ствари које те окружују. Стење и трње су ти окови, којих се никако не можеш ослободити. Тек светлост истине разгони мрак, открива твој прави положај, упућује те правом путу . . . Прошли пут сам ти поменуо б о л н у с у д б и н у т в о ј е б р а ћ е с о н е лиш

330

очи

с в о је

да

от вориш

ст ране С а в е и Србину сови

т ам о

Д рин е. Р екао не

н ан оси.

от еловљ ени,

пам т ивека н и к о

чине

сам

Као

п уст ош

Србим а

н и је

ти д а н е м а

ф у р и је

над

из

зла

к о је

подзем љ а,

Србим а.

Н икад

т ој м е р и ч и н и о

се беод

зла, као

с е т а м о ч и н и . Знам и шта се чини да се то заустави. . . Али не разумем да овде сада хоће неколико московских агената да учине, да Србима с оне стране не буде олакшано, в е ћ д а и о в д е н а с т а н е с т а њ е к а о т ам о , а к о н е и г о р е . Чуо сам да је један тамошњи политичар рекао да су сви Срби комунисти, почев од Патријарха. Таква крупна неистина открива две ствари: с једне стране треба оправдати пред неким почињена толика недела над Србима, а с друге стране открива жељ у да нестане потпуно и Србије и српскога народ а ...» Цоследње речи из овог Љотићевог предавања биле су: «.. .Да се не заборави: п о з н а т и п о л и т и ч к и с а в е з и з што м у

м ит ровачког н и ст а н и ј е ју

каквог

казн еног

јо ш

завода

изм еђу

р а ск и н у т , особи т о к а д

и н т ереса

да

се

њ им е

уст аш а обе

ком у-

ст ране и м а -

п ослуж е».

Да је Д. Љотић имао право кад је ово констатовао, види се и по многим местима у немачким документима из Србије и Хрватске. Др Карл Хнилика, на основу тих докумената, у књизи48) (стр. 48) утврђује: «3амах 4в) Каг1 НпШска: „Оа$ ЕпсЈв а ^ с1ет Ва1кап 1944/45. - 01е тШ»бп$сНе Кбитипд Јидо$1ауу|еп$ бчгсН сНе бе1Л$сНе МеНгтасНГ, — бЈџсПеп 1јпс1 Оокитеп!еп г и г Се$сН1сН1е <Је$ гу/еИеп Ме1Нспеде$, Вапб 13, УеНад Ми$1ег$сНгтсћ, СбНтдеп-20псНРгапкЈоН, 1970.

О овом делу, објављеном пре кратког времена, мора се рећи да је по документима и архивској грађи, која се односи на Југославију у другом светском рату, досад најобимније на Западу. Писац је дошао до докумената, који запремају отприлике пола ове књиге, досад непознатих јавности, а који су од највећег интереса за сваког оног који жели да објективније уђе у стварност ситуације у нашој земљи у оно време. Радећи на овом замашном делу (преко 400 страна кварто формата), Хнилика се служио и мноштвом литературе на разним језицима. Он је дошао и до свих важнијих издања објављених од стране комуниста, позната му је и бројна емигрантска литература и, извесно, нема на Западу Једне књиге која ради о нашим стварима да на крају има тако богату и опсежну библиографију. Сама та библиографија драгоценост 331

и бројну јачину комунисти су добили захваљујући у с т а ш а м а и благонаклоности савезника. . .» У истој књизи, у извештају Сахиббеговића (од 25. IX. 1943) Химлеру, поред осталога стоји: «Данашња (усташка) влада имала је да реши најтежи проблем у овом простору — босански проблем. Руковођена негативним мотивима, најпре истребљењем Срба а потом Муслимана, она је тим њезиним мерама међу српским становништвом погодовала бо љ ш е в и ч к о ј и енглеској пропаганди. Знак времена у Босни су биле јаме смрти са стотинама људских лешева, пљачкање и најбезобзирнији насилнички режим какав ова земља досад није познавала. Српско становништво, са његовим симпатијама за савезничку страну, стављено ван закона, постало је лаким пленом енглеско-бољшевичких агитатора и бежало је у шуму. Уместо да учини и најмањи покушај да задобије симпатије муслиманског живља, усташки је режим све учинио да ово становништво тешко огорчи. . . Сада је целокупно становништво Босне, које није католичко, видело да му предстоји искорењење, па су многи, који иначе нису имали симпатија за партизане бежали у шуму. . .» Кад су сазнали усташе за Љотићево предавање од 3. VIII. — а о томе су их први обавестили њихови мучки савезници комунисти — надали су дреку против Љотића преко усташке штампе и тражили су од немачје за сваког оног који се бави југословенском проблематиком. Вредно је забележити мишљење др К. Хиилике о ратним документима и литератури југословенских комуниста. «Само мало дела из те масовне продукције заслужују да се на њих критички осврне. . .» Та је литература необјективна, исувише једнострана. . . «Она се руководи принципом: сваки савезник партизана јесте племенит човек — сваки противник је нитков, хуља . . .» Дела комунистичких вођа, као, на пример, Тита, Кардеља, Темпа и др. много су подложна свакодневној политици и «више заплићу ствари него осветљавају*. Хнилика наводи мишљење професора Јована Марјановића о титовској послератној историјској литератури: «Он је рекао да је после рата историја писана без докумената и сведока; многе репортаже у дневној штампи, које се односе на ратну историју делимично су измишљене а делимично лажне. . .» Ј. Марјановић је члан СКЈ.

332

ког посланика Кашеа у Загребу да чини кораке у Берлину да се овакви говори Љотићеви онемогуће у јавности. О томе Ј1. Хори и М. Бросат49) пишу: «Димитрије Љотић је успео да одржи неколико предавања преко београдског радија у којима је говорио о ,болној судбини браће с оне стране Саве и Дунава’ и вође усташа назвао је ,фуријама из подземља’ које врше срамне и безбожне злочине над српским народом. То је код владе у Загребу изазвало оштру реакцију. Загребачка је влада 8. августа (1941) предала немачком посланику један гневан протест поводом ,бесрамног вређања хрватске усташке владе преко једне радио станице која се налази под контролом немачких војних власти’». То је — речено је даље у протесту — «тешко вређање хрватске усташке владе и целог хрватског народа ако се, уз прећутно толерисање од стране немачких одговорних цензора, смеју из Београда упутити овакви испади против усташког покрета». (Телеграм отправника немачких послова Трола — Загреб — немачком министарству спољних послова у Берлин). «Овај је случај очитовао» — каж у Хори-Бросат — «да Павелићева влада није више могла да рачуна на безусловну антисрпску оријентацију немачких цивилних и војних службених власти». * Нашавши се у хаотичном стању, пред изгледима потпуне анархије, Комесарска управа подноси оставку. Непосредан повод за оставку била је немачка одмазда кад је стрељано 76 угледних домаћина, међу којима и бивши народни посланик Гајић. Одмазда је извршена зато што су комунисти код села Косјерића убили из заседе једног немачког мотоциклисту. После оставке Комесарске управе долази у Београд Хитлеров изасланик Фезенмајер, који је одиграо при 49) 1_асГ|51сш5 Но1у, МагНп Вго52а1: „Рег Уег1ад5-Ап51аи, бЈџНдаг!, 1964, бН\ 105-106.

кгоаНбсНе 1Ма5сНа

5100»*,

ОеиЈбсНе

333

устоличавању усташког режима у Загребу важну улогу. Циљ његовог пута био је раскомадавање окупиране Србије и њена подела Хрватској, Мађарској, Бугарској и Албанији. То је био и план Хитлеровог главног привредног експерта и генералног конзула Нојхаузена. Фезенмајер долази и до Љотића и каже му: «Шта ви Срби хоћете и шта тражите. Ви оптужујете Хрвате, али ово што они сада чине јесте само враћање дуга којим сте их задужили за време Југославије!» На то га је Љотић упитао: да ли је он, Фезенмајер, пријатељ Хрвата, односно усташа? Фезенмајер је одговорио: «Јесам, могу вам рећи да мени припада добар део заслуге да је створена ,Независна Држава Хрватска’». Љотић је тада замолио Фезенмајера да дозволи Србима да напишу књигу о убиствима и злочинима усташа само за д в а д а н а постојања НДХ, а да усташама, као њихов пријатељ, нареди или саветује им да они напишу књигу и оптуже Србе за зверства и убиства Хрвата од стране Југославије, за цело време њенога постојања. Љотић је приметио и то да је он био министар правде у Југославији и добро су му познате те ствари. Кад се обзнанило да је Комесарска управа дала оставку, настала је нова брига и завладао је страх у Београду. Политички људи сад су се обраћали Љотићу и предлагали му да он ступи на чело цивилне управе. Љотић је то одлучно одбијао уз ово објашњење: сада се српски народ налази у смртној опасности и данас је излаз само један, наиме да на чело владе или управе дође личност изван странака, а која ужива највећу по пуларност и велики углед у народу. Као такву личност Љотић је предлагао генерала Милана Недића, који је био интерниран у своме стану у Београду. Кад је Фезенмајер чуо да је Љотић предложио генерала Недића да он ступи на чело управе у Србији, поново је посетио Љотића и пребацио му: «Како можете да предлажете генерала Недића, кад је он изразити непријатељ Немаца». На то му је Љотић одговорио: «Ви сте нам објавили рат, напали сте нас, а Неди334

ћу, као бившем министру војном и команданту групе армија, била је дужност да брани отаџбину. Уосталом, то смо учинили и ми сви остали, изузев комуниста...» После овог разговора Љотићу је успело да од Немаца добије допуштење да може да посети Недића и да са њим разговара у вези претешке ситуације и предлога да се он прими положаја о коме је реч. Фезенмајер је издејствовао допуштење код немачких власти за посету Љотића Недићу. Међутим, у првом контакту и разговору, Недић је дао негативан одговор. Онда га је Љотић замолио да дође на један шири састанак на који би дошли представници политичких странака, привреде, науке итд. Недић је пристао да дође на тај састанак, али је поново одбијао да се прими положаја. Више присутних узели су реч и молили Недића да не одбија предлог који је данас једини излаз, једини спас народу у Србији. Председник Српске академије наука, др Александар Белић, такође је говорио, рекавши: «Ви сте, господине ђенерале, били јунак у прошлим ратовима, заузимали сте високе положаје, али је данас најпотребније и данас треба да будете највећи јунак, па да се примите положаја и да спасавате оно што се још спасти даде. ..» Белић је свој говор завршио у сузама... И сви остали — а било их је приличан број, све из «водећег слоја» друштвеног — наваљивали су и молили Недића да се прими положаја. Генерал Недић је пристао. Тако је дошло до образовања владе генерала Милана Недића. То је било 29. августа 1941. године. Д. Љотић није ушао у владу Милана Недића, из истих разлога као ни у Комесарску управу, али је у ту владу делегирао два истакнута члана Збора: Михаила Олћана (министар привреде) и др Чеду Марјановића (министар правде). У Недићевој влади била су и три генерала: Ђура Докић, Јосиф Костић и Панта Драшкић. Влада генерала Милана Недића примљена је 29. августа после подне код главног војног заповедника у 335

Србији, генерала Данкелмана. Немачки војни заповедник у Србији, генерал Данкелман, одржао је том приликом говор у коме је, поред осталога, рекао: «Господине генерале, Од пре неколико недеља, потхрањивано неистинитим гласовима, лажним извештајима страних радиостаница, а нарочито најжешћом комунистичком пропагандом, у Србији је узело маха одметништво према коме ја, као војни командант у Србији, нисам могао остати скрштених руку ни у ставу ишчекивања. Знам да сам потпуно сагласан са Вама и са људима од вредности у Србији, да се велика већина српског народа не слаже са овим разбојницима који се данас делом сакривају под националном маском, и да на основу најдубљег убеђења окреће леђа комунистима. «Поред Вас, даје ми се прилика да поздравим господу са којом сте образовали своју владу, па не бих желео да пропустим да Вам ставим на срце да своју дужност вршите са строгошћу, правичношћу и витештвом. . . Убеђен сам да ће се, упоредо са акцијом полицијских снага које имају даље да се изграде и са већ предвиђеним преуређењем управе земље и уз помоћ добронамерних снага, врло брзо доћи до битне измене ситуације, што ће најбоље моћи да послужи и правилном и социјалном стваралачком раду». На крају је генерал Данкелман рекао: «Господине генерале, на крају не бих желео да пређем ћутке преко чињенице, да није у нарави немачког војника да по завршетку борбене делатности са војничким непријатељем сматра непријатељем мирно становништво. Али кад нрљави елементи терају на побуну, на устанак или на непријатељске поступке, или кад се становништво да завести на такве поступке, немачки војник мора да иступи против тога најнеумољивијом строгошћу. Према томе, што брже буде постигнут циљ који имате пред очима, циљ успоставе и одржања мира, реда и безбедности, утолико ће брже немачки војник моћи да се врати својим правим зада336

цима. У том д уху Вам овим предајем потребно овлашћење».4,а) Генерал М. Недић на то је одговорио: «Господине Војни Заповедниче, Прихватајући пуномоћије које сте ми изволели издати, ја желим на првом месту да Вам захвалим у име српског народа и у своје име, да сте омогућили да српски народ добије своју владу, која ће аутономно вршити његове послове и бринути се о његовој судбини. Захваљујем Вам и на овде исказаном тачном опажању, да српски народ и нема и неће да има ничег заједничког са комунистичким изгредницима, који — потстрекивани страном пропагандом — убијају и пљачкају и сам српски народ једино у циљу, да у земљи створе неред и тиме угрозе живот невиног становништва и најбитније интересе народа. Представљајући Вам овом приликом своје сараднике, молим Вас да верујете у моју и мојих сарадника одлучну вољу, да пресечемо стварање анархије у земљи и обезбедимо јој у пуној мери мир, ред и сигурност... Надамо се да ћемо у најкраћем року, спроводећи потребне реформе и организујући српске оружане снаге, сопственим средствима загарантовати ред и мир у земљи и на тај начин омогућити повлачење немачких трупа. .. Са повратком реда и мира, моја ће се влада посветити даљој изградњи земље у економском и социјалном погледу, како би се земља што пре опоравила од тешких губитака којима је била изложена. И ја и моји другови свесни смо одговорности коју примамо прихватајући управу земље, али ћемо уложити све своје снаге једино и искључиво у националном интересу у лојалној сарадњи са Вама, господине Војни Заповедниче».4’6) То је био у ствари и програм владе генерала Милана Недића кога се он придржавао. Он је, примајући се овог много тешког и незахвалног положаја, водио «је4’а) «Ново време», Београд, од 30. VIII. 1941. године. 49б) Иети број «Новог времена*. 337

дино и искључиво» рачуна о «националном интересу». У Србији у оним данима, у ситуацији каква је у окупираној Србији тада постојала, ј е д и н о је генерал Милан Недић са положаја којега се прихватио могао нешто стварно, позитивно за свој народ да учини. У српском народу, у оном тренутку, нико га није могао заменити, бољег и поузданијег избора није могло да буде. . .

* Доласком генерала Милана Недића за председника владе окупиране Србије били су погођени комунисти и усташе, а споља Енглези. Да би, после овог свршеног факта, поправили и сачували позиције, комунисти су сада упрегли све силе да не би дошло до споразума између Недића и Драже Михаиловића. Такав један споразум, макар да би Д. Михаиловић и остао у шуми, онемогућио би сваку озбиљнију акцију комуниста у окупираној Србији. Да пак до овог споразума не би дошло, комунисти су одмах развили пропаганду да је Недић «обичан Хитлеров сателит», да је његова влада «квизлиншка и љотићевско~фашистичка», да се Недић «продао окупатору»! У том послу комунисте су помагали Савезници и југословенска избегличка влада. С друге стране комунисти су хватали везе са Д. Михаиловићем и лично Тито предузео је све да се са њим што пре састане и направи споразум. А да би Недићу отежали рад код Немаца, појачали су активност на терену: разним саботажама, убијањем окупаторских војника из заседе што је изазивало одмазде итд. . . . Што се тиче усташа о томе у књизи Хори-Бросат стоји следеће:50) «Приближење немачких војних места у Београду националним српским снагама праћено је са највећим подозрењем у усташким круговима у За5°) I. Н огу, М. ВгобгаЈ: „Р е г кгоаИзсНе ЏбЈабсНа 51аа1 1941-1945", РеџксНе Уег1ад5-Ап51а11, 51џНдаг1, 1964, б!г. 115-116.

338

гребу. Већ само образовање Недићеве владе тамо је изазвало велико узнемирење. Каше је саопштио како му је Кватерник означио Недића као ,немачког непријатеља’ и да се хрватска влада страши да ће се сада српски отпор у Хрватској појачати уколико немачка службена места у Београду буду излазила у сусрет српским интересима! (Кашеова депеша министарству спољних послова — Берлин, 1. и 2. IX. 1941). Дакле, одмах после образовања Недићеве владе. На страни Недићеве владе пак — после свега што се раније одиграло — стајало се према усташкој влади још непријатељскије. И кад је Каше, по споразуму са Павелићем, почетком октобра 1941, преко Бенцлера (немачког посланика у Београду) учинио предлог за један директан контакт између Павелића и Недића, овај је то одлучно одбио ...» (Бенцлерова депеша Берлину од 10. X. 1941). Свако побољшање положаја окупиране Србије као базе и оазе Српства није никако погодовало ни комунистима ни усташама. Мада су пред њима били сасвим супротни циљеви, они су се, и у овом тренутку и на овом питању, нашли на истој тачци. Што се пак Енглеза тиче, они нису мислили ни о усташама ни о комунистима ни о српском народу. Њима је било главно оно што је Черчил рекао своме Мак Лину: шта ће бити после рата са Југославијом, ко ће у њој владати, то се нас не тиче! Нама је г л а в н о да се убијају немачки војници. Како је Недићева влада, у биолошком интересу српског народа, могла да смањи убијање Немаца на територији окупиране Србије, то није могло да погодује енглеској ратној политици. Југословенска избегличка влада била је сасвим изван догађаја, уколико није слепо служила британској политици.

* Суштина Недићеве политике у окупираној Србији била је у овоме:

339

Рат ће трајати дуго. Једини начин да се српски народ, под околностима у којима се нашао, одржи јесте да се успостави ред и мир у окупираној Србији. Окупатор ће једнога дана морати да оде. Срби га данас не могу отерати нити допринети његовом одласку. Не сме се допустити комунистима у Србији да стварањем нереда себе ојачавају, а народ српски у све тежи положај бацају. Од првога дана Недићеве владе тежило се споразуму са четницима Драже Михаиловића. Недић их је, у споразуму са Љотићем, помагао новцем, оружјем, интервенцијама код Немаца кадгод је то било могуће. Молио је четнике да не руше власт и ред у земљи које он држи и ствара. Поручивао је Дражи Михаиловићу да нема потребе да руши његову власт у земљи, јер је он спреман свакога тренутка уступити своје место њему или оном лицу које он одреди. Недић је без престанка био свом душом одан српском народу и Краљу Петру II, по својим осећањима био је на страни западних савезника, али је сматрао као своју свету дужност, као нешто најпрече и најважније, очувати српски народ од биолошког истребљења, нарочито после већ поднетих жртава које су до тада износиле више стотина хиљада мртвих. Кратко речено, Недић се у овим претешким часовима руководио животним интересима свога народа, реално процењујући ситуацију у којој се српски народ тада налазио. У Недићевој Србији нашло је уточишта око 500.000 Срба из крајева изван окупиране Србије, око 30.000 Словенаца51) и изве51) У «Заложби обзорја*, Марибор, 1967. године, изашла је позамашна књига под насловом «Словенски изгнаници в Србији 1941-1945» из пера Франа Роша. На много страна ове књиге Рош описује како је српски народ из Србије, и грађанин и сељак, примио братски избегличке Словенце, давао им кров над главом и помагао их у сваком погледу све до краја рата кад су се могли вратити у свој завичај. Али, по извесним нападима и клеветама против генерала Недића и четника — истоветним оним комунистичким — види се да је и Фран Рош партизан — комуниста. По комунистима никад Словенци не би могли наћи мирно склониште у окупираној Србији. Генерал Недић и народ Шумадије, који је великим делом стајао иза Драже Михаиловића, остварили су 340

стан број Хрвата. У Србији је тада смештено и око 80.000 српске деце, махом сирочади, чији су родитељи били побијени или одведени у логоре. А у каквој се смртној опасности налазила Србија, кад је Недић дошао за председника владе, може нам посведочити и ово: приликом Недићеве посете Хитлеру, овај је Недићу рекао: «Био сам решио да уништим српски народ. Да то решење није и изведено, има се захвалити само Вашој акцији. Изгледа ми да би поново могло да дође до догађаја какви су претходили Вашој влади. Дође ли пак до тога, да знате, једном сам опростио, али други пут нећу опростити». Ово је Хитлер изговорио с повишеним тоном, са таквом претњом, да је Недић — причао је по повратку из Берлина својим пријатељима — видео коначну гробницу свога народа, не буде ли се он, бар главним својим делом, држао реда и мира, оне линије коју је Недић, са својим људима, засновао, проповедао и заступао. Свестан опасности која прети од стране Хитлера који је још тада био у пуној моћи, генерал Недић упутио је 23. септембра (1943) проглас српском народу у коме је рекао ово: «Браћо Срби и сестре Српкиње, «Прошло је више од две године откако српски народ крваво плаћа погрешке оних, који су га гурнули у рат не ради наших већ ради туђих интереса. Две године су се навршиле откако сам се ја ставио на чело српског народа у овом најтежем поглављу његове историје. Опретпоставке да Словенци у другом светском рату нађу у Србији своју домовину, а главна од тих претпоставки била је да нису дали да комунисти овде дођу до израза. У Павелићевој Хрватској нису Словенци прошли као у Србији — каже Рош, мада су се немачке власти биле договориле са Павелићевом владом да и Хрватска прими десетине хиљада Словенаца и то тако да они долазе на место Срба које би усташе протерали у Србију. Усташе су претпоставиле да Србе једноставно ликвидирају, а отказали су нацистима уговор о пријему Словенаца, па су ови решили да их пребаце у Пољску и Шлезију. Рош каж е и то да је оним словеначким избеглицама, које су се затекле у Хрватској, било «ман>е пријатно» но онима које је прихватила Србија! 341

безглављени и пометени српски народ ја сам повео путем који га једино може спасти од оног најгорег, — његове потпуне пропасти. «Мој задатак није био ни мало лак. Али нема те жртве коју ја не бих поднео, када је у питању не само интерес српскога народа, већ и један једини живот српски. Да бих животе српске обезбедио, ја сам од народа захтевао мир, ред и рад. И српски народ ме је огромном већином својом послушао. Хвала му! «Хвала ти, народе српски, не мене ради, већ тебе самог и твоје будућности ради. Да си ме до краја послушао, да није било оних који су те одвраћали са пута којим сам те повео, жртве и патње твоје биле би далеко мање. Многи живот српски био би сачуван, многа невина крв српска не би била проливена. «Све своје знање и целокупно искуство свога дугог живота ја сам ставио у службу интереса српскога народа. Та служба за мене је света служба, она је моја молитва Б о гу ...» Мислећи свакако на претње које је чуо од Хитлера, Недић каже: «Данас, више него икада раније, ја сам уверен да је једини пут твога спасења пут којим сам те ја повео — пут мира и народне слоге. На томе путу очекује те лепша будућност...» Недић и у овој прилици скреће пажњу нарочито на «мрачне силе», па каже: «3нам да ће мрачне силе, које су те и довеле до данашње несреће, учинити све да те лише тековина које си заслужио. Покушаће да те опет заведу, како би себе и мене демантовао. Ти то ни по коју цену не смеш дозволити! . . ,»5'а)

* Цело време трајања Недићеве владе, Димитрије Љотић је био први, главни, неуморни и најлојалнији са51а) «Ново време», од 25. IX. 1943, п р в а страна.

342

радник, саветник и помоћник генерала Недића. Свако крупније питање из националне политике, које се тада могло постављати и решавати, рађено је и решавано у договору и у потпуном споразуму између Недића и Љотића. Сагласни су, пре свега, били у томе да је сада примарна ствар рад на спасавању српскога народа. Спасавати свој народ од несрећа и непријатеља који са разних страна ударају на њега, отворено и мучки, то је била једина политика. Недић и Љотић имали су истоветан став и по питању односа према југословенској избегличкој влади, према Краљу и према Дражи Михаиловићу. Они су заједно, договорно, у два маха слали Бошка Н. Костића у Турску са порукама и обавештењима, усменим и писменим, за Краља и избегличку југословенску владу у Лондону (то је било фебруара 1942, и јуна 1943. године).” ) Све везе са четницима из Црне Горе, Босне и Херцеговине и других крајева такође су споразумно одржавали.. . Генерал Недић био је истински јунак и мученик. Он је често — то ми који смо били близу њега најбоље знамо — подносио и морао је да подноси и од немачких и од наших људи понижења и увреде, а све због оног главног циља: да своме народу помогне у најтежим часовима његове историје. Историја српског народа забележиће генерала Милана Недића као једног од својих највећих и најродољубивијих синова. Ја ћу овде о Недићу навести једно кратко сведочанство, које је досад остало непознато јавности. На књигу једног немачког писца, која се бави и стањем на терену Југославије у току другог светског рата, др Владко Мачек (било је то августа 1955. године) у писму односном писцу, поред осталога, каже и ово: «Ви сматрате комунизам творевином руско-азијатском. Међутим, ни Маркс ни Енгелс нису били Азијати. Даље, Ви бисте хтели да докажете да су Срби носиоци комунизма у Југославији. И) Бошко Н. Костић: «3а историју наших дана».

343

Али Ви заборављате да су Срби потпали под комунизам истом онда кад је малолетни Краљ Петар подлегао притиску ,западњака’ Черчила и пошто су у јесен 1944. године руске трупе умарширале у Београд. Све док је тамо био Недић, Србима је полазило за руком да скоро целу Србију очисте од партизана. Павелић пак већ пред Божић 1943. године морао је да препусти партизанима Купинец, место које је 25 километара зрачне линије удаљено од Загреба» (ово је превод са немачког). Ово што је у овом писму др В. Мачек кратко написао (не помињем име немачког писца коме се Мачек јавио, јер за то нисам овлашћен), речено је много опширниЈе и драстичније у једном летку Хрватске сељачке страике, објављеном крајем 1942. године, а намењеном «само Хрватима» (нађеном међу Химлеровим актима).53) У том се летку опширно говори о стању у Павелићевој «Независној» као и о томе зашто јача Титов партизански покрет у крајевима које је захватио усташки режим па се каже: «Чак и наши садашњи савезници зову нас народом убица, неспособним за самостално вођење државе и за макакав конструктиван, позитиван р а д .. . На сваком је кораку неистина, подметање, неповерење и крајња корупција... Наша се домовина налази у пламену и у рушевинама, у грађанском рату чије су жртве многи синови хрватског народа, а да не говоримо о страховитим материјалним жртвама. Питање је сада како је дошло до овог грађанског рата, шта су разлози да комунистичке банде у толикој мери расту и да успевају да се организују по прописном војничком начину. Г л а в н и у з р о к о в о м з л у л е ж и у , м у д ром ’

,п р о м и ш љ е н о м ’ н а с т о ја њ у

реш и

пут ем

ници

овог

да

ће

клањ а. К а ко

к л а њ а , то н и ј е

је д а н

м илион

то с е б и ја с н о .

о са м

да

се

српско

пит ањ е

п р е д с т а в љ а ју за ст у п -

Ваљ да

н и су

ст о т и н а х и љ а д а

очекивали Срба

чека-

м ) Каг1 Н тП ска: „Ра$ ЕпсЈе аџЈ с!ет Ва1кап 1944/45", Ми$1ег$сНгтнс11 УеНад С61Нпдеп-^ОпсН-РгапкћЈг!, 1970, $Н\ 208-224.

344

т и к а о ј а г а њ ц и д а д о ђ у н а р е д . . . » У летку се говори о усташким официрима па се каже «код нас су постали официри и људи најнижег морала, бивши злочинци. .. Наша је војска тело без главе. . .» (Овај се летак налази у архиву у Кобленцу у немачком преводу и горњи су наводи преведени из немачког текста).

* У току другог светског рата створен је и «озакоњен» појам к о л а б о р а ц и ј а — изум комуниста, исто као «народни фронт» и др. Тако «озакоњен» тај појам значи с а р а д њ у са осовинским силама против савезничких сила. Међутим, кад се говори о колаборацији треба имати у виду чињеницу да је та колаборација у разним земљама имала разне облике, и, што је важније, потпуно р а з л и ч и т е узроке својој појави. Ако пођемо од овога неоспорнога факта, онда морамо да утврдимо да је у време последњега рата постојало неколико врста колаборације. Оставимо на страну колаборацију појединаца који су непријатељу окупатору служили из чисто личних интереса. Таквих је било увек у свима ратовима и у свима земљама. Било је потом у оквиру појединих држава и народа и читавих политичких група које су, из жеље да се дочепају власти и остваре своје посебне циљеве, сарађивали са осовинским силама. Такав је био случај Анте Павелића и усташа. Такве су групе сматрале долазак осовинских сила у њихову земљу својим успехом и својом победом. Но не може се рећи да су се све овакве групе везивале за Немачку (и Италију) зато што би биле нацистичке или фашистичке; нису се, дакле, везивале идеолошки, него политички. Тадашња Немачка била је ревизионистичка сила, у коју су те групе полагале наде да ће помоћу ње и њезине победе моћи да остваре своје специфичне политичке тежње. Овакве су групе свесно радиле против својих држава и са становишта тих држава оне су биле издајничке. 345

Постојала је политичко-идеолошка колаборација. Она је имала своје корене у особеном карактеру другог светског рата. Тај особени карактер дало је учешће Совјетске Уније, комунизма, т р е ћ е г партнера у овоме рату. Совјетска Унија — Совјетија — представљала је тада, као што и данас представља, цитаделу светске комунистичке револуције и као таква она је имала своје посебне циљеве, различите од циљева њених тадашњих савезника, западних демократија. Њезини су циљеви били проширење комунизма на што већи део света, коришћењем рата између два ратујућа табора. У таквој ситуацији, извесне антикомунистичке групе у појединим народима Европе, сматрале су да би интереси њихових народа били угрожени победом СовЈетије. Услед тога су те групе ступале у колаборацију са осовинским силама, али та се њихова колаборација односила искључиво на борбу против Совјетије као носиоца комунизма, а не на читав савезнички блок. Овакве групе послале су своје војне одреде на Источни фронт, сматрајући да се тамо решава питање од комунистичке опасности и по њихове народе. Примери: шпанска «плава дивизија», одреди белгијских, француских и других добровољаца. Случај Ккизлинга требао би, евентуално, да дође такође у ову врсту колаборације. Међутим, тај случај има ипак своје специјалне одлике. Квизлинг је имао — и мимо комунизма — додирних идеолошких тачака са немачким националсоцијализмом као таквим. И управо то су били разлози пгго су комунисти (после су за њима дошли и они са Запада) с в е врсте колаборације са Осовинским силама називали «квизлиншким», а њихове носиоце «квизлинзима». «Квизлинг» и «квизлинштво« требало би да значе исто што и неку врсту утапања у политичке концепције и оквире Хитлеровог Трећег Рајха. Можда са изузетком Квизлинга, нико други у Европи није на тако нешто озбиљно мислио, па 346

ни они који су из априористички политичких разлога улазили у сарадњу са Немачком. Постоји колаборација из н у ж д е , из најтеже ну~ жде. Основна карактеристика те колаборације јесте да се она појављује као безусловна потреба да се спасе народ од уништења. Та врста колаборације појавила се међу народима према којима је непријатељство Немачке у рату дошло до најокрутнијег израза са једне стране, и који су се налазили непосредно угрожени од комунизма с друге стране. Да би свели на најмању могућу меру жртве, које им је наносила немачка окупација и њене последице као и комунистичка акција, ти су народи били п р и н у ђ е н и да учине све пгго је у њиховој моћи за одбрану свога г о л о г живота. Како су ред и мир били једини услови, који су омогућавали смањење жртава, то се и читава колаборација ових народа сводила ј е д и н о на борбу око одржавања реда и мира у с в о ј о ј земљи. Пример за такву колаборацију пруж ају нам Руси у запоседнутим крајевима, Чеси, Словаци и српски и словеначки део народа у Југославији. Овде би дошла и она британска острва, која су била окупирана од Немаца, али којима није претила непосредна комунистичка опасност. Она су мање више доживела обичну немачку окупацију, па и колаборацију. Колаборација у Србији јесте најтежи и најтрагичнији пример колаборације из н у ж д е. Та колаборација — како је говорио Д. Љотић — « н и ј е би л а н а ш г р е х , она

је , уст вари , б и л а

наш

крст

наш е

брем е».

Било је после рата покушаја да се импровизују, представе две колаборације у Србији, једна Недићева, а друга Љотићева. То је чињено у тежњи да се Љотић и његов иокрет Збор још више оцрне. Међутим, објективно узето нема двојства у тој колаборацији — она је једна. И та колаборација Недића и Љотића била је иста суштински каква ће доцкан да буде колаборација Драже Михаиловића и четника, свуда, у свим краје347

вима, па и у Србији.54) Трагедија је нашега народа да до те исте колаборације није дошло заједнички, одмах с почетка. А до заједничке колаборације могло је доћи тек пошто би дошло до договора, споразума, до братске сарадње између Драже Михаиловића и Недића и Љотића. Комунисти — онај т р е ћ и партнер — много су допринели да до тога није дошло. Али нису за то криви само комунисти. . .

ТРЕЋИ ПАРТНЕР НА ТЈ1У ЈУГОСЛАВИЈЕ У почетку је изгледало да ће и овај рат, као и прошли, бити само рат између две групе савезима повезаиих нација. Тако је рат и почео. Али, већ од септембра 1941. године, п р в и п у т у историји овог рата, баш у српском народу, рат добија овај д р уг и карактер. Није више непријатељ само туђа нација с којом је шегова државна сила у рату, већ и група грађана његове државе, комунисти, који, под изговором ослобођења, уствари хоће да ставе на њега и његову државу к о м у н и с т и ч к и печат. Димитрије В. Љотић

Данас су многе ствари постале јасније, а неке су и сасвим јасне. Време је поодмакло од другог светског рата и поједини догађаји и личности данас се правилније гледају и мере но пре тридесет година. Отворени су и објављени многи архиви, који су некад били тајна за широку јавност, изношени су на видело из разних разлога раније скривани документи, а многи људи, који су имали важнијег удела у збивањима из тог доба, објављују м) У већ поменутој књизи др Карла Хнилике односно колаборације генерала М. Недића пише: «Милан Недић није био ,колаборатер’ у оном нечасном, погрдном смислу ове речи. Појам ,колаборација’ настала је у циљу једне одређене планске пропаганде, срачунате на то да се осуди и жигоше онај коме се она набацује. Недић, исто као и Михаиловић, били су гране једног истог храста са чврстим жилама у српској земљи. Подметати генералу Недићу неку наклоност према Немцима, погрешно је. Недић је био у сваком погледу један частан, достојан поштовања Србин ројалиста«. До овог закључка др К. Хнилика дошао је на основу многобројних докумената и велике архивске грађе.

348

своја сећања, своје мемоаре. А искуство — та најбоља школа мудрости — које се стиче само временом, омогућује да се лакше схвати истинска суштина минулих догађаја и да се личностима, које су играле улогу у тим догађајима, одреди право место, оно које им припада. Тако се откривају и оштро уочавају и учињене грешке и пропуштености, поједина некадашња веровања испадају обичне заблуде, ломе се у прах и пепео извесне надуване легенде, а оно што је некад многима изгледало као исправан пут и паметан метод показује се као беспуће, странпутица и лудост. Још кад би сви људи који се баве ма на који начин политиком и вођењем држава, народа и друштва имали куражи, моралне снаге, да признају своје грешке, да открију пуну истину о стварима које су радили па то испало наопако, било би, разуме се, много боље. Српски је народ у другом светском рату страдао као никада раније у његовој мучној историји, прошао је заиста «без Косова горе од Косова». То страдање не може се више исправити, то је тешко плаћено и крвљ у и свим другим. Међутим, ипак нешто би из тог страдања могло да буде од користи: једно велико искуство, једна велика школа за будућа времена, за будуће нараштаје. У вези са тим морало би се, зте та е* зЊсИо, истраживати и утврђивати о узроцима страдања пуну и с т и н у, открити и високо истакнути истину. На том плану требало би да учествују сви они који су тај рат доживели и у њему, овако или онако, активније на виднијим и важнијим положајима учествовали. У земљи, под комунистичким режимом, објашњавао се и још се увек објашњава тај рат са комунистичког становишта и за комунистичке интересе, дакле необјективно, тенденциозно, лажно. Они који нису комунисти, а живе у земљи, нису били у стању за ових 25 година да кажу оно што знају и што су доживљавали. У емиграцији, нажалост, то мора сви да признамо, уместо да смо положили завет да утврђујемо истину и са349

мо истину износимо, ми смо се трошили и запетљавали у личне, групне, партијске полемике, сваљивајући често необјективно једни на друге кривицу за све. Ја бих желео да то избегнем. Хтео бих да изнесем само оно што заиста знам да је тако било, што сам лично доживео после пропасти државе, за време окупације. Мимо мене било је, без сумње, важнијих ствари о којима и ја понешто знам, али ја се на њима нећу овде задржавати: или ћу их се само узгред дотицати или ћу их потпуно изоставити. И поред оваквих мојих жеља и настојања, претпостављам да ћу ипак начинити грешака. Био бих захвалан ако од стране читалаца такве евентуалне грешке буду побијене и исправљене — у и н т е р е с у и с т и н е , која нас заиста једино може упутити бољим данима у будућности.

* Предратна Европа није дубље познавала Совјетију, њену природу, њене циљеве и методе. Није знала, пре свега, да Совјетија н и ј е Русија. Ко се сећао Лењинових речи које је он изговорио у тренутку потписивања сепаратног мира са кајзеровом Немачком? «Ви хоћете да спасете Русију» — рекао је тада Лењин совјетским делегатима — «а ја хоћу да спасем револуцију! Мени је револуција главно, а о Русији и њезиној судбини немам кад да мислим и зато уоппгге нисам ни дошао! Мени је потребан део земљине коре на коме могу да направим базу за светску револуцију. Ја ћу не само повратити оно што сада губим, него ћу освојити свет. Зато делегати морају да потпишу мир у Брестлитовску». Не водећи рачуна о овој основној чињеници, да СССР није Русија, да то није држава рускога народа, већ цитадела светске револуције, водећи људи предратне Европе нису знали ни да је с в е т с к а бољшевичка револуција главни непроменљиви циљ сваке 350

совјетске делатности. СССР мења тактику, али његов крајњи циљ — с в е т с к а р е в о л у ц и ј а — остаје увек исти. Европски државници и дипломати нису знали да из спољне политике Совјетије, обележене Лењиновом доктрином и Стаљиновом линијом, израженом, углавном, у кратком курсу «Историје свесавезне комунистичке партије (бољшевика)», произилази да је дуж ност Совјетије да, искоришћујући заплете и тешкоће, које морају долазити услед вешто режираних економских и политичких спорова, припреми и потпомогне револуцију, било у етапама, било пак одједном. У тој револуцији — ни о томе се није знало — треба да се сломи не само «буржоаско-капиталистичко» друштво, већ, пре свега, савремена хришћанско-духовна настројења и целокупан поредак заснован на националним државама. На развалинама националних држава има да се прогласи СССР целога света или бар Европе, Азије и Африке, остављајући Америку и Аустралију за будући скок. Државници и дипломати изван Совјетије нису знали ни да мудро процене предратну завереничку политику Коминтерне у Европи, која је на разне начине — нарочито преко «народних фронтова» — раслабила западне демократије, што је послужило одлично «као психолошки мамац снажењу Немачке и Италије и омогућило супротстављање два блока један другоме, без чега није био могућ светски оружани сукоб» (Д. ЈБотић). Најзад — да не идемо даље — водећи некомунистички државници нису придавали никакав значај Стаљиновом говору од 19. августа 1939, када је он пред вођама светског комунизма рекао: «Понављам вам да је у нашем интересу да рат избије, да онда траје што дуже, да обе стране изиђу отуда исцрпљене. Из тих разлога морамо примити пакт са Немачком». Тек прилично времена после рата, када је Совјетија у својој агресији открила многе своје карте, почело се да пише да је црвена Москва пактом Рибентроп-Молотов имала 351

тежњу да што пре и што лакше гурне Немачку у рат против Запада и да је тако Стаљин одиграо улогу палисвета. Услед непознавања суштине, метода и правих циљева Совјетије, они који су ушли у рат пошли су од нетачних, неистинитих поставки. Прва и најважнија нетачна поставка била је у томе пгго се мислило да ће и овај рат, исто као и пређашњи, бити рат између д в а партнера, рат између д в е групе савезима повезаних нација и да ће, према томе, бити и рат на само д в а супарничка фронта. На т р ећ е г партнера — комунизам — на т р е ћ и фронт — грађански ратови — тада се није помишљало ни у блоку осовинских сила нити у блоку западних демократија, па следствено томе ни у кругу њихових обостраних сателита. Међутим, трећи партнер је био већ ту, имао је своју изграђену стратегију и тактику, организовао је потајно и камуфлирао је своје ударне јединице, припремао помоћне трупе и маскиран чекао час када ће на погодним теренима да отвори своје фронтове. Ова данас многима очигледна чињеница јесте управо оно што чини да између другог светског рата и свих ранијих у новијој историји Европе постоји не само спољашња, него и суштаствена, битна разлика. Супарнички ратујући табори нису уочавали ту битну разлику, од почетка до краја рата. Ево доказа: I. У почетку води Хитлер. Он је у овој великој драми савременог човечанства изазивач рата. Он је 23. августа 1939. године веровао да је надмудрио цео свет, у првом реду Стаљина. «Понет својим веровањем, а наоружан добро за брзи, муњевити рат, он се надао да ће победити, да ће остварити своје огромне територијалне прохтеве и донети срећу и величину својој Немачкој. Дан уочи закључења пакта Молотов-Рибентроп, Хитлер је приредио свечан ручак у част његових најважнијих команданата у Оберсалцбергу и том приликом одржао један говор који тада није био службено 352

објављен. Хитлер је тада, поред осталога, рекао: ,Одлучио сам да идем са Стаљином. Стаљин и ја једини смо који видимо јасно будућност’».55) Да Хитлер није видео јасно будућност, показали су познији догађаји у којима су он и његова Немачка доживели катастрофу. Али, ове његове речи потврђују да он није видео у правој улози и у правом светлу ни оног т р е ћ е г партнера. Он је рачунао да је преварио Стаљина, он је мислио, уствари, да само он јасно види будућност, али није видео да Немачка, баш после потписа пакта, који је њега одушевио, постаје не само «мотор рата», него и мотор светске комунистичке револуције. Јер, пакт немачко-совјетски од 23. августа 1939. године и није ништа друго него «спајање мотора са крмом, узимање немачке моторне снаге под утицај кормилара светске револуције. Тиме је Хитлер — а са њим и Мусолини — постао несвесни агент бољшевизм а ...» (Д. Љотић). II. У јеку рата ни Хитлер ни западне демократије не виде т р е ћ е г партнера. Када је ушао у рат, Хитлер је рачунао да ће са његовом огромном снагом у једном брзом војном походу победити Француску и Енглеску, или их присилити да закључе мир, а затим да ће уништити Совјетију. Тај је рачун био без стварне подлоге. То је био рђав и нетачан рачун. «Филозофија» Хитлеровог рата сажето је изражена у ово неколико речи које је он изговорио у истом говору у Оберсалцбергу: «Даћу својим пропагандистима разлоге зашто је рат отпочео. Није важно да ли ће неко веровати тим разлозима. Победника нико неће питати да ли је говорио истину или не. .. Избаците милосрђе из вашега срца. Тражим највећу немилосрдност. Онај који је јачи, — тај је у праву». Изразит диктатор који над собом Бога не признаје, који јавно исповеда да над њим нема никакве силе, који каже да нема ни55) Е. М б к е та п п : „ТНе Коте-ВегПп Ах15", ЕопсЈоп 1949.

353

коме и ни зангго рачуна да полаже, који не зна за моралне законе. «Филозофија» Хитлеровог рата, примењивана је негде у блажој, а негде у окрутнијој форми, свуда где су Немци стизали као освајачи и окупатори. И та «филозофија» и њезина језива практична примена сведоче да Хитлер ни у току рата није уочавао оног т р е ћ е г партнера. И када је ушао у рат против Совјетије, он је на њ у гледао као на савезника свога супарника. Хитлеру није био циљ да у Совјетији туче комунистичко жариште, да обори базу светске револуције, него да приграби богате просторе руске земље, а од народа Русије створи ново колонијално робље. Да је истински мислио на т р е ћ е г партнера — на комунизам — о коме је као «стручњак» много говорио, он никада не би могао овако да ради. Што се тиче блока западних демократија у овој фази рата, у главном току његовом, ни тамо се није уочавао т р е ћ и партнер и није се предвиђало отварање т р е ћ е г фронта као неминовне последице другог светског рата и свих прилика у савременом свету. Захваљујући смелом признавању почињених грешака, и онда када су у питању најзаслужније и највеће личности, данас свет зна да је Америка била у заблуди што се тиче комунизма и његових крајњих тежњи и да она за цело време трајања рата није такође уочавала т р е ћ е г партнера, вешто скривеног под разним маскама. Из мемоара и других списа истакнутих америчких државника и дипломата и јавних радника (Кордел Хал, Бернс, Стимсон, Бјулит, X. Хопкинс, Е. Рузвелт итд.) јасно произилази да је Совјетија тешко варала и обмањивала водећу силу западних демократија. Председник Рузвелт био је главни објекат варки и обмана Совјетије, у првом реду њеног вође Стаљина. У једној прилици амбасадор Бјулит три пуна сата уверавао је Рузвелта да је Совјетија сасвим непоуздан савезник, да је она, уствари, завојевачка сила и да није спремна ни на какву мирну сарадњу. Рузвелт је ре354

као: «Ја не побијам ваше чињенице. Оне су тачне. Ја не побијам ни логичност ваших доказа. И Хари Хопкинс (секретар и најближи саветник Рузвелтов) уверава ме да Стаљин није такав и да он хоће мир само у својој земљи. Ја сам мишљења да Стаљин, ако му дам све што могу дати, неће покушати да ма што анектира, него ће са мном сарађивати за један свет демократије и мира». Бјулит је опет настојао да докаже Рузвелту да нема право и опомињао га је да Стаљин не држи до дате речи, да је он комуниста који тежи освајањ у целога света. На то је Рузвелт кратко приметио: «Ја носим одговорност, а не ви, и ја ћу да се придржавам мога обећања!» Поред Хопкинса, један од најважнијих саветника Рузвелтових, што се тиче Совјетије и Стаљина, био је и Бенеш.54) Једном му је Рузвелт рекао како му неколико саветника каж у да је немогуће са Совјетијом доћи до споразума кога би се они придржавали, па га пита шта он о томе мисли. Бенеш је одговорио: «Добро сам о томе размишљао и сматрам да се Стаљину, ако је дао своју личну реч, може веровати». Бенеш је, по свему судећи, тада делио мишљење ^6) Др Е. Бенеш у «Оетосгасу ЈосЈау апс! Јотогоуу* писао је да је «буржоаска, капиталистичка демократија у опадању, насупрот совјетској форми демократије (!) којој припада будућност!» Бенеш одбија да је комунистички систем тоталитаран. Диктатура у марксистичко-лешинистичком смислу показује само временски ограничене диктаторске форме. . . Доцније прелази у социјалистичку демократију која ће бити далеко демократскија, нраведнија и слободнија од буржоаске демократије! . . . Бенеш је — каже даље — још од 1922. године «систематски настојао да оријентише Чехословачку према Истоку . . . упркос неразумевању од стране Запада и консеквентно се супротстављао свакој антисовјетској политици . . .» «У мом чехословачко-совјетском уговору о савезу (1935) ја сам овој политичкој линији помогао да победи. Моја политика за време другог светског рата и непосредно после рата је само логично употпуњавање и крунисање овог политичког задатка коме сам целог мога живота остао веран. . .» Бенеш је мислио и писао и то да је совјетска — бољшевичка политика «штит новог напредног Словенства» и да ће Стаљинова Москва «у својој коначној фази остварити хуманитарну мисао Јана Колара« (велики словачки син, 1793-1852). . . Као што видимо Рузвелт је и у Бенешу одиста имао «мудрог» саветника! И оно што је «узети» Рузвелт могао и сам да види, заслепио га је овај саветник. Међутим, дуго није могао да «саветује»: 1948. године згшечио га је Стаљинов «штит новог напредног Словенства»!

355

бившег америчког амбасадора у Москви, Девиса, који у својој књизи «Мисија у Москви»57) на једном месту каже и ово: «По моме мишљењу часна реч совјетске владе вреди и сигурна је као Библија!» У круг блиских Рузвелтових саветника по питањима држања према Совјетији спадали су и Валас и министар финансија Моргентау. Познати амерички војни стручњак, некад стални сарадник «Њујорк Тајмса», Хансон В. Балдвин, у чланку «Најтеже грешке Америке у рату» писао је после рата, поред осталога, и ово: «Вероватно је да су стратегијске и политичке грешке Америке продужиле рат, сигурно је да су га учиниле тежим, а у великој мери оне су криве за компликације и кризе кроз које свет пролази од свршетка рата на овамо. Све веће грешке и заблуде Американаца у току рата потекле су из њихове политичке незрелости. Политичке грешке Америке настале су из ових лажних поставки: 1) да је Политбиро (Москва) напустио своју политику светске револуције и да је искрено заинтересован да одржава пријатељске односе са капиталистичким земљама; 2) да је Џо-Стаљин добар човек и да се с њиме може изаћи на крај; то је пре свега било лично Рузвелтово схватање; 3) да би Совјетија, под извесним околностима, могла да склопи сепаратан мир са Немачком; амерички политички стратези дању и ноћу живели су у страху пред овом могућношћу, а неки су се тога плашили и после искрцавања у Нормандији; 4) да је улазак Совјетије у рат против Јапана или битан за победу или користан да се спасе живот хиљада Американаца. Све ове заблуде, данас разголићене и утврђене као тешке грешке, каже X. В. Балдвин, имале су, изузевши ону под 2) свога истог узрочника: нетачна процена снага Совјетије и непознавање њених намера и метода. Американци су постали жртва своје рођене пропаганде: да су циљеви Совјетије добри и племенити и да се кому37) Ј. 0 а у ј$ : „ М 15510П Јо Мобсоуу" (1942).

356

низам из основа изменио. Уствари, вук је био само навукао на се јагњећу кожу». У јеку совјетофилске пропаганде у Америци, Стаљин је извео два вешта потеза: прво, по савету амбасадора Харимана, он је «обуставио гоњење» вере и свештеника; друго, он је «растурио» Коминтерну. Ове две мере, уствари два комунистичка блефа и трика, изазвале су велику сензацију и проузроковале плиму одушевљења у америчком јавном мишљењу. Совјетија и све што је њено постали су мода и особити објекат пажње у Америци и све руке биле су раширене да «новог пријатеља», «доброг Џоа», Стаљина, привију на груди и притисну што ближе срц у... И у Великој Британији упалила је такође варка са «растурањем» Коминтерне. На дан 28. маја 1943. године дописник лондонског Рајтера, Кинг, упутио је Стаљину молбу да му нешто каже поводом «растурања» Коминтерне. У тој молби Кинг вели како су «британски коментари поводом одлуке о ликвидацији Коминтерне врло повољни». Стаљин се одазвао молби и за британску јавност рекао: «Распуштање Коминтерне појављује се правилно и у право време. Оно демаскира лажи по којима Москва тобоже намерава да се меша у живот других држава и да хоће да их бољшевизира. .. Оно оповргава клевете непријатеља радничког покрета по којима комунистичке партије разних земаља не раде у интересу својих народа, него по заповести споља. И овој је клевети сада дошао к р а ј...» Од свега овог било је истина само оно да се «распуштање» Коминтерне — најобичнија превара — «појављ ује правилно и у право време». У том периоду требало је ставити на очи копрену јавном мишљењу западних демократија, да не уочи све изразитије избијање т р е ћ е г партнера на тачкама које су за то већ сазревале. Коминтерна ће од тада, управо супротно Стаљиновим изјавама, да ради на тим погодним теренима: да се све драстичније меша у живот других држава и да их бољшевизира. 357

Југославија је била п р в а и н а ј т е ж а жртва ове Стаљинове преваре. III. Пред крај рата, у том периоду, осовинске силе више не долазе у обзир. Мусолини је био готов, а Хитлер, с погледом на т р е ћ е г партнера, налазио се већ у подређеном положају. Па све ако га је сада и уочавао, он према њему неки одлучан потез није могао да предузме. За то је могла да дође иницијатива само из другог табора, са стране великих западних демократија. Што се пак тиче блока западних демократија, неуочавање т р е ћ е г партнера и несхватање комунистичке опасности у овом периоду, најбоље се види из два момента које наводи X. Балдвин у поменутом чланку: «Две најкобније грешке које су имале утицаја и на исход рата и на питање мира после рата јесу ове: п р в а грешка јесте инсистирање на безусловној капитулацији Немачке. По једној примедби чувеног британског војног стручњака, Лидел Харта, значило је то потпуно брисање сваке европске равнотеже, а рат до горкога краја учинио је да Совјетска Унија неодољиво задобије превласт на континенту, да силно ослаби западноевропске државе и одстрани сва одбојна упоришта. Карактеристично је да је Стаљин одбио позив за Казабланку и да је доцније оштро критиковао доктринарни захтев за безусловну капитулацију» (Ово је Стаљин чинио у провидној демагошкој намери због будућности — кокетирање према Немцима — увидевши да су посао и без њега обавили западни савезници). «Д р у г а грешка: инвазија западне Европе — губитак источне Европе. Овом грешком дошло је до совјетске доминације у Источној и Средњој Европи и до поремећаја равнотеже сила у послератној Европи. Совјети су продрли у Дунавски базен и задобили контролу над највећим европским воденим путем, дочепавши се житница и великих градова Средње Европе и, најзад, створили себи стратегијске позиције од огромног значаја и моћи у срцу овог дела земљине кугле». 358

Британски премијер Винстон Черчил с почетка се борио за стварање фронта на Балкану, али на сасвим погрешан начин. Уместо да у првом реду учини све да Југославија остане изван рата, он је чинио противно: све је предузео да Југославију увуче у рат! Површан и без осећања за друге, он није уочавао слабе стране Југославије и неизвесности општег положаја на Балкану. Какав је био по свом уму и карактеру, он је, врло вероватно, имао ову своју рачуницу: нека се Југославија гурне у рат, нека се закрви на Балкану, Хитлер ће бити принуђен да баци коју дивизију на ово ратиште и с тиме ће се колико-толико растеретити притисак на Велику Британију, а шта ће са овима доцније бити, то се Черчила ништа није тицало. Доцније је Черчил скоро у свему служио комунизму и његовим успесима и победама. Др Божидар Пурић,53) који је из непосредне близине пратио политичке активности и трикове Черчилове, овако га слика из времена с пролећа и доцније године 1944: «Још пре р ата.. . да би надлицитирали Хитлера, Енглези су понудили Мусолинију Далмацију, а Москви Балкан, понуда коју је Стаљин сачувао за крајњи обрачун. .. У Техерану су Черчил и Рузвелт сваки за себе, не заједно, мућкали са Стаљином, нудили, обећавали и докосуривали се . . . Черчилова пропаганда полагивала је партизанским лажима о седам офанзива, преувеличавала чак и Тифлиски радио, ширила кроз свет лажи о војсци 240.000 партизана, која држи приковане за себе 40 немачких дивизија, глупост коју ће и Идн у присуству Краљевом саопштити као њихов званични извештај. . . На Краља је Черчил вршио притиске, које би Наполеонов законик оквалификовао као ,злоупотребу малолетника’ .. . Кад Михаиловића није могао јавно уклонити, разјарени Черчил почео се све5«) Чланак «Винстон Черчил», «Искра», бр. 341, од 15. маја 1965. 359

тити: док ни једна британска бомба није пала на усташки Загреб, по Београду и Србији лупали су као по добошу, да би застрашили становништво и нагонили га да призна Т и та...» Данас, каже Балдвин, америчке меродавне личности увиђају своје погрешке. Да су уочи другог светског рата одговорни и меродавни људи некомунистичког света знали да ће постојати дубока, б и т н а разлика између овог рата и свију пређашњих, велико је питање да ли би уопште и дошло до рата. А ако би ипак до рата морало да дође, онда би он у многоме друкчије био вођен и окончаван, и при свим стратегијским и војнополитичким потезима, комбинацијама и плановима, о б е супарничке стране стално би имале у виду т р е ћ е г а партнера, т р ећ и фронт, то јест Совјетију и њен крајњи циљ: светску револуцију. После свега овог неко би сад могао да примети: Па кад т р е ћ е г партнера нису виделе ни Сједињене Америчке Државе ни Велика Британија ни Француска ни Немачка ни Италија, кад су државници и дипломати тих великих сила били обневидели, како и одакле да то виде у Југославији Кнез Павле, Драгиша Цветковић, др Мачек и остали? На такво питање ово би био одговор: мада је у Југославији комунистичка партија била илегална, јавно се није формално показивала, мада је број њезиних чланова према осталим партијама био сасвим незнатан, ипак је она, прилично времена пре увлачења Југославије у рат, показивала пред јавношћу своје право лице, указивала је на свој главни циљ и развијала је највећу могућу активност на свим линијама рушења. И, уз то, било је људи који су дуж е времена, без престанка, неуморно скретали иажњу меродавним факторима на све опасности, на подмукле радње комуниста и на њихов крајњи циљ. .. 360

* Амерички писац Џемс Барнхам59) мисли да је «т р ећ и рат отпочео у пролеће 1944. године, када су се — под комунистичким воћством — побунили грчки морнари у египатској луци Александрији. Од тога тренутка Америка се налази у тоталном рату против комунизма. Што се не пуца, само је тактичка разлика, а стратегијски и политички ради се о правом рату». Барнхам је некадашњи марксист, бивши троцкиста и, без сумње, изванредан познавалац тајних, закулисних планова и многих сасвим нових, у досадашњим односима мира и рата непрактикованих метода совјетске комунистичке политике, стратегије и тактике. Да се пред западним јавним мишљењем у правој светлости објаснила трагедија нашег народа у последњем рату, када би интерес комуниста и њихових свесних и несвесних савезника и помагача био да открију пуну истину о целом сплету превара учињених према идеалу националне слободе и независности малих народа, према Југославији посебно, кад би југословенске владе у егзилу (њихови представници) и они што су њима слепима слепо веровали имали куражи да признају многе своје кобне заблуде и грешке — онда би се не само утврдила кривица за толике сувишне жртве и, најзад, за губитак слободе нашега народа, већ би и Џемс Барнхам морао да помери мало уназад свој датум о отпочињању т р е ћ е г рата. Тај је рат, уствари. почео не у Египту, на пролеће 1944. године, н е г о у Ј у г о с л а в и ји ,

одм ах

после

н ем ачког

напада

на

С о в је т и ју .

На подручју Југославије, специјално у извесним њеним крајевима, у првом реду на српском тлу, одмах после 22. јуна 1941., рат добија — пре него игде друго —свој други карактер, свој потпуно н о в изглед. ®9) Јате$ ВџгпНат: ДНе $1гџдд1е Јог 1Не МоНсГ, ЈгсЈапје: ЈопаЉап Саре, ТНЈгЈу Вес^огсЈ бдиаге, 1.опс1оп 1947, $1г. 9-10.

361

Други карактер и нови изглед рата чине да тај рат за погођени народ није више оно што је био на почетку. На попришту се појављује комунизам — т р е ћ и фактор овога рата — то јест група грађана сопствене државе, комунисти, који под изговором да се боре за ослобођење од окупатора, уствари хоће да ставе на народ и његову државу комунистички печат. Тако настаје више или мање грађански рат у коме снаге органског национализма противстају удруженим снагама анархије и комунизма. Народ, у коме се рат трансформира у ове нове облике, све више увиђа да је сада комунизам његов г л а в н и непријатељ, непријатељ број један, и осећа да је најважније у том часу борити се против те лукаве, сатанске организације која хоће да га стави под свеобухватну и свепрожимајућу тиранију једне доктрине туђе његовој души, противне његовој вери, супротне његовом искуству, непријатељске његовом стремљењу. Много доцније, и ни близу онако изразито као у Југославији, други карактер и нови изглед рата показао се и у Грчкој, Италији, Бугарској, Румунији, Мађарској, Пољској, Француској и у самој Совјетији. А да се други светски рат могао да продужи по схеми стратегијског плана бољшевичке светске револуције — која има своју гвоздену логику кад јој се на време не иставе противлекови — онда би он и у осталим ратујућим земљама добијао други карактер, свој потпуно нови изглед и човечанство би, без ове паузе «мира» која се зове «хладни рат», ушло у општи светски грађански рат. Други светски рат би се једноставно преобразио у т р е ћ и рат и оно што се догодило на малом терену и плану Југославије, десило би се на огромном пространству земаљске кугле: почетни супарници из другог светског рата били би принуђени да ликвидирају своје дојучерашње супротности и фронтове и да се, пред једном већом обостраном опасношћу, удруже у одбрани пред заједничким непријатељем број један. А онда не би било ни оне једине «тактичке» разлике која, ка362

ко вели Барнхам, одваја овај данашњи «хладни рат» од једног правог рата.

* Давно пре другог светског рата, Коминтерна је, саобразно илану светске револуције, придавала особит значај Балкану. А никакав комунистички рад на Балкану — утврдио је још 1936. године генерални секретар Коминтерне, Георги Димитров — није могућ док се Југославија не разбије. Међутим, поред свих унутрашњих криза и трзавица, поред све слабости њеног општег унутрашњег и међународног положаја, Југославија није могла бити разбијена без директног увлачења у рат. Пуч од 27. марта водио је земљу неизбежно у рат. У својим мемоарима Черчил са дискретном иронијом говори о слепилу Симовићеве владе кад је, после 27. марта мислила да се рат може избећи или бар одложити. Југословенски министри су били — наводи Черчил речи из извештаја генерала Дила од 4. априла 1941 — «сто миља од сваке сумње о скорој опасности која прети. Судећи по њиховом расположењу рекло би се да мисле да имају пред собом још целе месеце да бирају између рата и мира са Немачком». Не мање слепило показала је Симовићева влада кад је у тим данима рачунала на помоћ Совјетије. Она је у Москву послала специјалну делегацију да закључи пакт са Совјетијом. «Руси ће нас бранити, ако нас Немци нападну!» — трубила је улица, а у то је веровала и влада генерала Симовића. Кратко време после потписа југословенско-совјетског пакта дошао је напад Немачке. Али ни помена није било о помоћи «мајчице Русије»' Није то била она Русија из 1914. године која је на апел Регента Александра одмах притекла у помоћ нападнутој Србији. Кратко време иза слома Југославије, Москва је огласила закључени пакт са њоме као нешто што нема никакве вредности. 363

Одмах после 27. марта Коминтерна је знала да је рат против Југославије неминован и да сада наилази њено време на Балкану: т р е ћ и партнер, комунизам, има да дође на тлу Југославије до пуног изражаја. Титов интелектуални првак, овејани комуниста, преводилац Марксовог «Капитала» на српски, Моша Пијаде, после рата писао је:60) «Наша партија правилно је применила учење марксизма-лењинизма о пролетерској револуцији и диктатури пролетаријата кад су за то били остварени конкретни услови, а они су били остварени одмах после 27. марта 1941. године, односно после напада Немачке и разбијања Југославије. Када су коначно сазрели услови за свеопшти устанак народа Југославије, КПЈ је без оклевања позвала народе Југославије у борбу». Политбиро ЦК решава «да образује војни комитет са другом Титом на челу. Од половине априла до 22. јуна све партијске организације у земљи врше припреме за оружани устанак.. .» До немачког напада на Совјетију, комунистичке с> се припреме вршиле у тајности и у Србији је дотле владао мир. Изван комунистичких редова тада у Србији није ником падало ни на ум да диже «народни устанак» . . . «На дан напада на Совјетски Савез, 22. јуна 1941.» — каже Моша Пијаде — «ЦК решава да се издају прогласи народу с позивом на општи народни устанак. Проглас је штампан истога дана» (стр. 149). Разуме се да овај проглас нису комунисти потписали са КП.Ј. Требало је обманути народ, у првом реду слепе водеће људе и у земљи и на страни, оне који су почели да увиђају шта је комунизам тек када је Тито засео у Београду и почео да им скида главе! Још мање је у прогласу речено да се народ на устанак позива због Совјетије и по њеном плану, «на позив друга Стаљина», што нам 1950. године, у овој збирци, открива М. 60) Моша Пијаде: «Изабрани чланци и говори», издаше «Култура» Београд, 1950.

364

Пијаде: «На позив партије наши су народи часно извршили свој и н т е р н а ц и о н а л н и дуг према Совјетском Савезу, ступајући у оружану борбу на њ е г ов о ј страни (не ни на страни свога народа, југословенског, ни на страни савезника, западних демократија!), они

су

без

одлагањ а

одговорили

на

п ози в

друга

Ст а-

у говору на радију од 3. јула 1941.». Стаљин је тада рекао (наводи Пијаде): «У крајевима које је непријатељ окупирао треба стварати партизанске одреде, стварати диверзантске групе за борбу против јединица непријатељске војске, за распаљивање п а р т и? а н с к о г рата.. .» љ ина,

Почетак комунистичке револуције, КПЈ је народу — каже Моша Пијаде — објаснила овако: «Свесна да прима на себе улогу организатора и руководиоца целога народа, КПЈ је позвала народне масе у борбу против окупатора. Ту борбу она је, правилно, поставила на најширу основу. Али та борба није могла да буде вођена друкчије него као демократска борба против фашизма. .. То су захтевали унутрашњи услови борбе и антифашистички карактер р ата...» Избегличка влада у Лондону, њени трабанти и експоненти у земљи под окупацијом и на страни, говорили су тада Енглезима и заведеном народу да је иницијатива за «устанак» у националним рукама, да се извршује дуг према Великој Британији и да је то борба искључиво против окупатора, демократска борба против фашизма, управо оно што су им комунисти — у циљу завођења — и шапутали и путем својих прогласа обзнањивали. На више места М. Пијаде наглашава како су комунисти у исто време повели и борбу «за уништење старог угњетачког и издајничког апарата. . . Уствари» — каже Пијаде — «ликвидација старог режима и монархије отпочела је оног часа кад су, под руководством наше партије, радне масе узеле судбину земље у своје руке, дижући се у оружани устанак» (стр. 173).

365

Сви ови челни, на «буржоаској» страни, који су, било због слепила било пак из својих неких себичних рачуна, помагали комунистичку револуцију, јасно је да су одговорни и за «ликвидацију старог режима и монархије». Било је у народу свесних снага које су одмах виделе о чему се ради. То су биле оне, како М. Пијаде каже, «оружане тобоже националне борбене банде које су покушале да комунистичкој револуцији одузму карактер ослободилачког — народног покрета и да јој наметну карактер грађанског рата. . . Ова подлост није буржоазији пошла за руком. . .» — вели Пија д е ... М. Пијаде у овој својој збирци говори и о томе како је КПЈ морала да полако, тактички заводи и западне савезнике, па каже: «Успехе у земљи требало је обезбедити, а они се нису могли потпуно обезбедити а к о с ° за

ст ањ е

ст ворено

зем љ и

не

и з в о ју је

п ризн ањ е

ино-

(свуда су подвлачења писца ове књиге). Јер док је државни континуитет старе Југославије био револуционарно прекинут унутра у земљи, он је, са даљим признавањем избегличке владе, као владе савезничке земље, остао да живи у спољним односима. Т а к ст ранст ва

т ика са

је

т раж ила

спољ ним

родне

власт и

беђењ е

п р и в р е м е н о

одн осим а, у

коначне

уз

ја ч а њ е

зем љ и. Т о победе»

је

био

одст упањ е

народне си гу р ан

а р м и је пут

вези и

на-

за о без-

(стр. 173).

Између 27. марта и капитулације Југославије до у длаку су се поклапали планови и тежње Павелића и Тита: разбити Југославију по сваку цену. Павелић, као ни Хитлер, није такође предвиђао т р е ћ е г партнера. Ма колико да је безгранично мрзео Србе, можда би их мање побио да је слутио да ће комунизам бити корисник рата и да ће «Независна Држава Хрватска» и њега одвести у пропаст и допринети подјармљивању свих Хрвата под власт комунистичке дикта366

туре. Павелић је, међутим, знао да је рат неизбежан, па је и он хитно вршио мобилизацију и друге припреме за наступајуће дане. «Разорну акцију, пропаганду за демобилизацију треба почети одмах, а када буде букнуо рат, развити саботаже гдегод се то може и са свима средствима, да се што пре разбије Југославија». И нису само Стал»ин и Хитлер имали пакт МолотовРибентроп. Њихови сателити имали су такође један такав мали пакт, не баш потпуно исти, али суштински један другом сличан. Иза решетака, у ћелијама казненог завода у Сремској Митровици, без уобичајене дипломатске форме, договорен је и потписан пакт — «Митровачки споразум» — о ненападању између југословенских комуниста и Павелићевих усташа. Обе стране утврдиле су да им је у обостраном интересу рушење и разбијање Југославије. «Усташе у комунистима нису гледали» — каже Клисолд — «неку нарочиту опасност. Комунисти су се могли сматрати као нека врста усташких савезника. Истина, не као савезници типа немачких нациста и италијанских фашиста, већ као другови револуционари и терористи који имају различите циљеве, али у основи употребљавају исту тактику и боре се против истог непријатеља.. . Дође ли до сукоба, усташе су рачунале да ће тући комунисте. Уосталом, резоновале су усташе, зашто о томе уопште бринути? Све док Стаљин и Хитлер остају пријатељи, зашто би се Павелић плашио југословенских комуниста, а ако се једнога дана раскине савез Стаљин-Хитлер, усташе већ имају све карте у рукам а...» У закључку књиге «Хрватска усташка држава» пише да су усташе главног непријатеља гледали у Србима и сва усташка мржња била се концентрисала против Срба «чије је уклањање било претпоставка сопствене егзистенције». Комунизам није узиман као опасан противник. . . «Чак и у последњој фази рата, кад су Тито и његови представљали најјачу снагу, у савести усташа је још увек српство фигурирало као глав367

ни непријатељ. Тита су сматрали више као ривала».6') Негде у исто време (10. V. 1944) Павелићев министар «витез» Фрковић држао је у Дубровнику говор у коме је рекао да ће Срби бити ликвидирани, и да «у хрватској држави мора постојати само једна хрватска и усташка идеја...» «Победа је на нашој страни» — подвикнуо је Фрковић — «у то више ни један частан Хрват нема разлога да сумња; у овоме рату победиће велики Немачки Рајх и са победом Немачке ми ћемо такође победити. .. Ово лето доноси одлуку. .. усташко око види и зна све . ..»“ ) Међутим, већ у септембру 1944. године немачки извештаји јављ ају да усташе и домобранци у масама прелазе у редове партизана. «Та издајства хрватске заставе имала су дејства и на дивизију Ханџар. Усташка бригада 12. пребегла је цела партизанима. ..» Титу је помагало и преверавање српског становништва у «Независној Држави Хрватској». О томе Бросат-Хори кажу: «Насилно покатоличавање православног становништва и терор вршен у вези са тим од стране Хрвата. . . допринели су исто тако у великој мери заоштравању ситуације. Овде треба приметити да је католичка црква својим мерама преобраћања и својим насилним преобраћањем форсирала зверства усташа, јер је спровођење тога преобраћања служило усташама».6 23) 16

* После слома Југославије, «једног сјајног мајског јутра, брзим возом из Загреба ушао је Јосип Броз-Тито, уз оштар писак локомотиве, у земунску станицу. Имао је неколико легитимација у џепу». Нико њега на путу није заустављао ни сметао. Ни усташе ни Немци. «Тито је имао мало разлога» — каже Клисолд — «да 61) 1асП51сиЈ Н огу џпсЈ МагНп Вго52а1: „Р е г кгоаНзсНе ЏбЈабсНа - бНза!*, РеиЈбсНе Уег1ад-Ап51а11/ $11Шдаг1 1964, 5Н\ 178. 621 Р г КаН Н пШ ска, 51г, 302. «з) Ногу-Вго52а», 5»г. 120-121.

368

се плаши станичне контроле».м) И дошао је сада сло бодније и сигурније у Београд него некад раније, пре рата. Дидо Кватерник, тадашњи шеф Павелићеве полидије и један од организатора атентата на Краља Александра у Марсељу (1934), знао је да је Тито вођа југословенских комуниста. У Србији су за то тада знали само најповерљивији водећи комунисти. Поводом Титовог одласка у Београд, Кватерник је рекао Павелићу: — Ти се сећаш како је Лењин дошао да подигне револуцију у Русији. Немци су га пропустили преко своје земље у једном блиндираном вагону. Ми не бисмо могли да нађемо драгоценији експорт за Србију од Тита. Срби ће имати да плаћају за то следећих двадесет година». (Клисолд, стр. 98). Планови и рачуни Павелића и Тита поклапали су се и после слома и разбијања Краљевине Југославије. Павелић је ишао за истребљењем, за уништењем Срба. За Србе на територији «Независне Државе Хрватске» дао је рецеит др Миле Будак (иначе некад бранитељ, адвокат комуниста): «Једну ћемо трећину побити, једну трећину раселити, а једну трећину ћемо присилити да пређу у римокатоличку веру!» Да, али шта са другим крајевима у којима Срби живе? Црна Гора има своје сепаратисте, има Секулу Дрљевића. У Санџаку ће ући усташке «бојне». Јуж ну Србију ће уредити Ванча Михаилов и кобуршка Бугарска. За Косово су доста Арнаути. Војводину (Срем до Земуна је усташки) ће да смире, очисте и организују Мађари, по старим рецептима. Од Баната ће Хитлер направити коридор за «Трећи Рајх». Остаје само Србија. Како сад доћи главе Србима у Србији? Она је изван захвата и усташа и Ванче Михаилова и Мађара и Арнаута. Немци ће Србе у Србији мучити, бацаће их у концлогоре, убијати их, али ипак тамо све Србе неће истребити. За-6 4 64) 51ерНеп СН$$о1сЈ: „МН1г1-МтсЈ''/ 1.опсЈоп 1949, $Јг. 24.

369

то нема «драгоценијег» средства за уништење народа у Србији од Тита, од комунизма. Тито ће закувати каш у у Србији, а има прилично лудих Срба и они ће кренути за њим. Тада ће усташка штампа и дипломатија развити пропаганду да добро чује Фирер: «Сви су Срби комунисти, од патријарха до последњег чобанина»! Мере одмазде биће страшне. Не десет за једнога као у Француској и Белгији, не двадесет за једнога као у Пољској, већ с т о т и н у за једнога! А кад буде све већ прешло меру, Хитлер ће да пусти усташе да груну у Србију. У заједници са Мађарима и Арнаутима биће довршен посао: дете српско у мајчиној утроби неће остати. Титов се план, после разбијања Југославије, поклапао са планом усташким на овај начин: Павелићева злочиначка хајка на Србе доприноси врло много грађанском рату и створиће један од главних извора за регруте партизанских јединица. Они Срби, који не буду побијени и који не побегну у Србију, склањаће се по шумама и планинама, где ће их прихватати и организовати комунистички руководиоци. Покољи Срба од стране усташа изазваће освете Срба над Хрватима и муслиманима. И ови ће онда бити принуђени да се склањају код партизана. Братоубилачки рат иде само у прилог комунизму и што год буде крвавија сетва — биће црвенија жетва. А кад народ упадне до гуше у братоубилачки рат, онда ће се јавити и пред преосталим народом и пред страним светом комунисти као арбитри, као они што мире и доносе равноправност! Карактеристично је да су усташка зверства над српским становништвом достигла кулминациону тачку у месецима јул у и августу 1941. године, дакле управо у оно време кад је Тито у Србији и Црној Гори потпиривао саботаже и устанке. И то је, поред осталога, требало да допринесе бунтовничком замаху народа у овим крајевима. У тачци 4. Титових тајних директива наређивало се да комунисти убацују у усташку управу своје људе «не само ради обавештајне службе, 370

него и због других циљева». Има и данас живих сведока који добро памте да су комунисти на разне начине оштрили ножеве усташких крвника. Када је дошао у Београд «добро одевени путник из Загреба», Јосип Броз, тада алиас Томанек, настанио се на Дедињу, у вили директора «Политике» Владимира Рибникара. «Ми смо руководили борбом из Београда, испред њемачке војне силе, њемачког генералштаба* — хвалио сеТито у једном говору на Космају («Борба» од 8. јула 1945). То је и разумљиво, јер како су Немци у које место улазили, комунисти су, преко нарочито одређених и поверљивих лица, ступали у везу с њима, стављали им се у службу као тумачи, обавештачи и помоћници «квартирмајстора». Као сведочанство да су, док је трајао кратки рат, одиграли улогу немачких петих колона, могли су да им презентирају текст из друге тачке тајних инструкција које су добили одмах после 27. марта: «Дужност је чланова партије да дезорганизују отпор југословенске војске стварајући забуне међу официрима и људством». На састанцима и договорима у вили на Дедињу учествовали су, поред Тита, сви важнији главари КПЈ, осим Моше Пијаде који је из казненог завода у Сремској Митровици одмах пошао пут Црне Горе, где је касније, са Милованом Ђиласом припремао устанак за 13. јули. Водећи људи комунистичке партије нису много дискутовали о крајњем циљу. Он је њима одавно обележен Маркс-Лењиновом доктрином и актуелним програмом «Ћаће» (како су југословенски комунисти звали Коминтерну): крајњи је циљ на терену Југославије остварити базу балканске и једно од жаришта светске револуције. Да би до тога дошло, комунистичка партија мора шчепати власт у земљи. Можда је овај садашњи рат, обзиром на све околности, једина могућност да се до тога дође. Рат између осовинских сила и западних демократија био је «империјалистички» рат, рат два «империја371

листичка» блока. «Империјалистички» рат — учио је Лењин — треба претворити у грађански рат. Услови за грађански рат у Југославији су повољни. Народне масе нису биле хомогене и код њих није постојало политичко и духовно јединство ни пре слома државе. Катастрофом државе услед рата разбијено је и формално јединство и тиме ће национална питања и кризе букнути у живе ране. Разбијен је и деморалисан је и цео државни апарат. Окупација као таква већ сама по себи доноси и психички и политички и економски повољне могућности за грађански рат. Ова пак окупација имаће на тлу Југославије и своје специфичне веома несрећне облике, који ће још више да користе комунистичкој акцији. Оба ратујућа блока — један код Хрвата, други поглавито код Срба — имају у земљи своје жестоке експоненте и приврженике, који на народне ствари гледају т у ђ и м очима, и та ће околност успешно користити сетви грађанског рата. Укратко, револуционарна ситуација, рекао је Лењин, није још и револуција: «револуција претпоставља једну политичку партију». И партија је ту. Она је изашла из подземља организована, прочишћена, са свесним кадровима, са малобројном али фанатичном омладином која ће бити авангарда у борби. Из крила овакве партије неће бити тешко истурити п о л и т и ч к у војску без које се — и то је учио Лењин — не може успешно водити грађански рат и задобити битка револуције. * Напад Немачке на Совјетију — 22. јуна 1941. године — био је сигнал да се одмах улази у акцију. Истога дана одржан је хитан састанак Централног комитета К11Ј који је издао прокламацију за револуцију и донео важне одлуке о стратегији и тактици. У прокламацији је апострофирана Совјетија као «наша љубљена социјалистичка домовина, наша нада и кула светиља». Прокламација је била тајна, намењена само поузданим партијцима. 372

Одлучено је да се за базу комунистичке револуције узме Западна Србија. Она је за то била погодна и географски и психолошко-политички, па и економски. Географски: веза са Босном, односно са целим подручјем Павелићеве «Независне Државе Хрватске», са Црном Гором, са Санџаком, Косовом, Македонијом. Психолошко-политички: народ је у Србији, нарочито у овом крају, понајвише загрејан за бунтовне подвиге, за герилу и саботаже. Т у је сада и велики прилив избеглица из крајева преко Дрине, Саве и Дунава и осталих области у којима се Срби убијају и гоне, и избеглице ће, ако не буду прихваћене и смештене, бити склоне да се прикључе партизанима. Економски: у Србији, у тим тренутцима, биће лакше но другде доћи до најпотребнијег снабдевања. Тактика налаже да се споља, ни пред народом ни пред страним светом, не открива крајњи циљ револуције: коришћење овога рата и на унутрашњем и на међународном плану да се Комунистичка партија дочепа власти у држави. Револуцији се има дати, нарочито у првој фази, карактер отпора и борбе против окупатора, фашиста, издајника, петоколонаша, колаборатера са паролом «Смрт фашизму — слобода народу!» Другим речима, треба тајне циљеве партије довести у склад и сагласност са осећањима и расположењима, са патриотским, слободарским инстинктом народа овога краја и његовом безграничном мржњом према окупатору. Особиту пажњу треба посветити сељацима. Револуција ће бити дело партије, али се револуција мора изводити кроз масе. Да би се међу сељацима имало успеха, никако не иступати у прво време против Краља нити се појављивати у селима са петокраком. С погледом на спољнополитичка опредељења и симпатије, народ у Србији био је поглавито англофилски настројен (Француска је била прегажена). Комунисти су о томе водили рачуна. Иако су водећи људи издавали тајне инструкције против Енглеза и западних демократија уоппгге, пред народом су се маскирали и и373

шли низ длаку англофилима. Од почетка до краја грађанског рата, комунисти ће лажним извештајима и свим могућим смицалицама обмањивати западне савезнике како наносе велике штете и жртве окупатору и како својим снагама «окивају» на тлу Југославије десетине немачких дивизија! Што се тиче Совјетије, они су користили напад Немачке на њ у да разбуде у народу стара русофилска расположења, подгрејавана новом пропагандом с непрестаним тврђењем да је Совјетија «Русија», која ће Србију опет узети у заштиту. Кад су отпочели саботаже говорило се: «Дунав хуји — иду Руји!» У Ужицу се причало како су Руси већ стигли у Зајечар, у Зајечару се говорило како су у Смедереву, а у Београду су се проносиле вести да се у Панчеву ч уЈу «руски топови». Између осталога по Шумадији се причало да је Стаљин решио да ћерку Светлану уда за Краља Петра. Али, поред свега тога, у првој фази комунистичка тактика је тражила да се не говори много о Совјетији, ни пред народом ни спо ља пред западним демократијама, да се партизански покрет не везује за Совјетију и да се односи с њоме држе у тајности. Стаљин је рекао да пре него би СССР предузео масовну политичку интервенцију за поједине секције Коминтерне, морају масе у односним земљама (у конкретном случају у Југославији) бити доведене под комунистичко воћство. Веза са «Ћаћом» (Коминтерном) функционисала је без обзира на рат. «Главни представник Коминтерне био је лични Стаљинов пријатељ инж. Војислав Гавриловић. Стаљин га је 1939. послао у Београд као свога личног изасланика да припреми терен за успостављање дипломатских и економских односа између Југославије и Совјетије. Раније је био у Паризу и постао интиман пријатељ немачког уметника Леа Графа, који се кретао у круговима блиским Хитлеру. Преко Графа направио је везе са капетаном Крајгером, немачким обавештајним официром у ,Ађу/еНг’ — оделење у Београду. Захваљујући овим утицајним пријатељима, Га374

вриловић је несметано живео у Београду и чак му је било дозвољено да путује у друге балканске земље. Тако је могао да преко совјетског посланства у Софији врши курирску службу између воћства КПЈ и Коминтерне» (Клисолд, стр. 29). Комунисти су видели да ће без већих тешкоћа распалити пламен устанка у Србији и да ће народна рас' положења моћи да каналишу за своје смерове. Приликом демонстрација 27. марта изведен је први велики маневар и том приликом показало се да им тај посао успева. Сваки дан, сваки час под окупацијом давао је нове разлоге да се ватра разбукти. Лешеви што су пловили низ Саву и Дунав — усташки злочини — били су позиви без звука и гласа за изразе гнева и бунтовништва. Истина је било што се у народу говорило: «Кад би Хитлер само мали прст подигао, не би Павелић смео да чини оно што чини»! Комесарска управа није више могла да обавља административне послове: и она је била разбијена, скоро расточена. Земља је била обезглављена. Све демократске партије су биле прожмате комунистичком ннфилтрацијом: у њима су рзали комунистички «тројански коњи» и мудровале комунистичке «корисне будале». Поврх свега вођи партија, осим мајстора пасивне резистенције др Мачека, побегли су са владом генерала Симовића. «Крем» грађанског друштва највећим делом већ од раније био је у процесу распадања. Њему је било главно «да гледа од чега се живи». Кад се разбукти пламен пожара и кад завитла вихор грађанског рата и револуције, водећи из овога друштва склањаће се, и живеће кришом у добрим односима са окупатором, а и са герилом, и са комунистима и са Дражом, одржаваће тајне везе. На тој страни комунисти нису рачунали са озбиљним противником. Слепило једних, опортунизам других, шићарџилук трећих, мртвило четвртих — сви ће они у овом часу ићи на руку комунистима. Стога су њих у овој форми пустили на миру (ликвидираће их као «рат375

не добитнике» и «реакционаре» или судити у отсутности, када се дочепају власти). У земљи су имали само једног одлучног, непоколебивог, некомпромисног и свесног противника. То није била «гласачка плева» коју је ветар разносио од изборне кутије једног до изборне кутије другог владајућег режима, него борци прекаљени у тврдој опозицији, гоњени од свих и свакога, готови на сваку жртву, са заједничком вером у победу народоносног и националног идеала Југославије. Са овим противником, знали су то добро комунисти, не може се никад и ни под каквим околностима доћи до споразума и заједничког рада. То су два света који један другога потиру, то су непријатељи на живот и смрт. Није био велики број оваквих комунистичких противника: у целој Југославији — тек неколико десетина хиљада. Али нико тако као комунисти не зна да број не решава одлучну битку. Они из искуства знају да једна свесна, идеолошки изграђена, чврсто морално и духовно повезана мањина представља — нарочито у грађанском рату — жилавог и опасног противника. Зато је «још раније Александар Ранковић, звани Марко, размишљао да смакне најфанатичнијег противника Комунистичке партије, Димитрија ЈБотића».“ ) Пошто тога противника нису могли физички да ликвидирају, онда је било нужно да се он и пре последњег рата, нарочито сад — у предвечерје комунистичке револуције — одвоји што више од широких народних маса, да се пред тим масама компромитује, да се уопште што више оцрни. Требало је све учинити да овом комунистичком «најфанатичнијем противнику* народ не верује, да пред њим народ затвори срце. Уствари, требало је ставити народу копрену на очи да не види тајне циљеве комуниста, док му они не ставе омчу око врата. Код комуниста постоји један приручник за њихове пропагандисте и агитаторе. Њихови стручњаци који 6 5 65) 5*ерНеп С1Ј5$о1сЈ: „М М г1 -М тс Г '/ $1г. 32.

376

студирају психологију јавног мишљења и његове реакције баве се редиговањем и сталним допуњавањем овог приручника у коме се, по «принципима маркстистичке дијалектике», дају објашњења појединих појмова и упутстава о крилатицама које се употребљавају у борби против противника. Крилатице, кажу комунисти, исто као и живе људе треба користити у једној одговарајућој (сврсисходној) ситуацији или — како Лењин учи — «на конкретан начин», што значи да могу испунити политички задатак у једном даном моменту. У време последњег рата комунисти су, због потреба њихове револуционарне тактике, изградили и неуморном пропагандом популарисали неколико таквих крилатица, помоћу којих су обмањивали јавно мишљење с једне стране, а потискивали и поткресавали своје противнике с друге стране. У те крилатице спадају «фашиста», «петоколонаш», «колаборатер», «квизлинг» (после рата «ратни злочинац», «ратни добитник» итд.). И фашиста и петоколонаша и издајника — квизлинга било је. Међутим, ове епитете комунисти нису упућивали само на адресу оних који су то стварно били, већ у п р в о м реду пришивали су их онима који су макар и најмањи део комунистичких планова успевали да сагледају и демаскирају. У Југославији су жртве те тактике били пре свега они који су видели јасно комунистичку опасност. Те је требало неуморно клеветати, а систематска клевета — учио је Лењин — може бити оштрија од мача. Али и прве физичке жртве, чим је заиграло црвено коло Шумадијом, били су ти исти свештеници, учитељи, трговци, занатлије, студенти, они који су поверовали Д. ЈБотићу кад им је још пре другог светског рата предочавао и објашњавао т р е ћ е г партнера. Лењин је говорио: «Свака индивидуа, свака група која се супротстави комунистичкој партији јесте, о б ј е к т и в н о , непријатељ човечанства». У овом моменту, на тлу Југославије, специјално Србије, сваки појединац, свака група, која се супрот377

стављала комунистима, била је «непријатељ и издајник народа!»

* У доба мира, путем гласања, демократије, пропаганде или «хладног рата», па чак и по цену грађанског рата, никад не би могла бити успешно војевана и са позитивним резултатом окончана комунистичка револуција у Југославији. Само упадањем Југславије у оквир једног рата, какав је био други светски рат, могла се успешно изводити и са победом завршити једна таква револуција. Другим речима, за ову револуцију били су потребни не само у н у т р а ш њ и , већ и м е ђ у н а р о д п и предуслови. Од ова два предуслова, међународни је одиграо одлучујућу и пресудну улогу. Чим су западне демократије наишле на ставове Совјетије на међународном плану политике и вођења рата, њен сателит Тито добио је превагу, а избегличка влада више није могла да координира своју политику — везивање за Енглеску — са националним идеалом и тежњом огромне већине народа с погледом на крајњи исход рата када дође пораз Немачке. Одатле и развој и успех комунистичке револуције у Југославији и пораз избегличке владе и Драже Михаиловића могу бити најјаснији ако се, у складу са предњим, подели ток комунистичке револуције у д в е фазе: П р в а фаза траје од почетка грађанског рата до комунистичког задобијања моралне и материјалне подршке од стране савезника; Д р у г а фаза траје од комунистичког задобијања савезничке моралне и материјалне подршке до пуне војничко-пропагандне сарадње између савезника и комуниста, кад су наиме комунисти примљени код савезника као водећи и одлучујући фактор Југославије, па до њиховог преузимања власти у земљи и међународног признања. 378

Кад је практично отпочела комунистичка револуција (Србија је средишња политичка тачка ове револуције: «У Србији смо почели, у Србији смо завршили ову револуцију» — одмах цосле рата рекли су комунисти), овако су били разврстани чиниоци који су имали удела у овом послу: Комунисти: они су иницијатори. Комунисти гледају кроз призму идеолошко-политичку и томе је све подређено. Имају одређен, јасан циљ пред очима: о с в а ј а њ е в л а с т и . Т о ј е примарно. На унутрашњем плану: усклађивати своје потајне циљеве са народним осећањима и расположењима, са слободарским инстинктом и очајањем народа с једне, и његовом мржњом према окупатору, с друге стране. На спољном плану: истицати борбу против окупатора. Да би пред западним демократијама прикрили своје праве, крајње намере, о н и с в о ј е п о л и т и ч к е ц и љ е в е м а с к и р а н о доводе

склад

са

в о јн и ч к и м

ин т ереси м а

п от ребам а

савез ника.

За вођење грађанског рата и комунистичке револуције у земљи потребна им је војска. Извори за партизанску војску су грађански рат, братоубилачка борба, одмазде окупатора, преварени, очајни, застрашени, обманути. За п р в у фазу, на домаћем терену, пароле су: борба против «фашиста», «издајника», «петоколонаша». А то су они који су сагледали праве комунистичке намере и који би желели да одврате народ од пута на који га комунисти гурају. У Павелићевој «држави» у првој фази уопште не жигошу и не убијају праве фашисте, издајнике и петоколонаше: у с т а ш е. Зашто? Зато што они раде њ и х о в, комунистички посао, у најмању руку много им у њиховом послу помажу. Тамо комунистима тада нису биле потребне репресалије, одмазде, од којих народ бежи у шуму. Ово им је било потребно само у Србији и стога је на терену окупиране Србије у пуком јеку поведена борба против «фашиста», «издајника», «колаборатера», као и вршење ака379

та који изазивају тешке репресалије немачког окупатора. У п р в о ј фази иницијатива Совјетије — Коминтерне — прекривена је велом. Она ћути, прима извештаје, шаље инструкције: с једне стране обавештава, у складу са својим интересима, савезнике о стању у Југославији, а с друге стране обавештава воћство комуниста у Југославији о расположењу, тежњама и ситуацији код савезника. Совјетија ради сада све из прикрајка, и спрема се за другу фазу. Посао њеног сателита Тита врше сада други чиниоци. Отворена интервенција Совјетије за Тита у овој фази могла би бити од штете. Код ње иде најпре пропаганда и дипломатија, па тек онда, на крају, совјетска армија. Совјетија ће на груб начин у јесен 1944. године, на тлу Југославије и на терену Балкана, показати западним демократијама да политика увек, специјално у револуцијама, иде испред војске. Југословенска и з б е г л и ч к а в л а д а : пре свега потребно је поново утврдити да од почетка рата у Европи одговорни политички људи Краљевине Југославије н и с у познавали суштину тога рата уопште, а случај Југославије у том рату, сву деликатност унутрашњег и међународног положаја њеног, посебно. И они који су владали пре пуча и они који су на власт дошли после пуча и мењали се на власти све до пада под комунистички јарам, и унутрашњу и спољну политику изводили су и спроводили су немајући у виду да прети избијање на површину т р е ћ е г партнера — комунизма. Одатле њихове кобне грешке, које су се низале једна за другом, боље рећи које су неодољивом логиком изазивале једна другу, све до пропасти националне државе. Кад је чула за почетак комунистичке револуције у Србији, избегличка влада у Лондону поверовала је да је то «народни устанак», отпор против окупатора, борба против фашизма, издајника и колаборатера — веровала је управо оном што су сервирали комунисти. 380

По извесним површним и нетачним подацима њој је то могло и да изгледа тако. У току месеца августа, септембра и октобра комунистима је пошло за руком да заталасају народ у Србији и бунтовнички покрет добио је скоро општенародни карактер. Још од раније био је на тлу Србије, на Равној Гори, Дража Михаиловић, и први гласови о њему стигли су у Енглеску у току месеца августа 1941. За партизане — комунисте, као и за њиховог вођу Тита, тада није знала избегличка влада. Влада је сматрала у то време да је «војнички допринос Југославије са туђе територије био скроман из разлога што је само мали број Југословена успео да избегне немачкој инвазији»,“ ) па је и због тога спонтано поздравила «народни устанак»» и за њега развила пропаганду. Овакав став југословенске владе дао је моралну подршку комунистичкој политичкој иницијативи и народ, у коме комунисти нису имали ни два одсто, поверовао је да је поново наступило оно време «кад се шћаше по земљи Србији. ..» «Лично Михаиловић* — каже К. Фотић — «док се борио више је мислио на војничке него ли на политичке проблеме. Он и његове присталице сматрали су да политички проблеми могу да се решавају тек после ослобођења, када народ слободном вољом одреди своје представнике. Михаиловић није бранио никакав одређени интерес нити је имао амбиције да остане народни вођа када непријатељ буде поражен» (К. Фотић, стр. 148-149). Под хуком најжешће унутрашње и спољне пропаганде, која је ударала у националне жице, жигошући као фашисте, издајнике, колаборатере и слуге окупатора оне који се «устанку» нису придружили, под утицајем сиренских гласова пропаганде која је приањала за срце народно — а с погледом на одобравајући и охрабрујући став избегличке владе, заиста је требало добро познавати комунизам и његове методе и имати6 66) Сопб1апНп РоНсН: „ТНе М а г У/а 105*", Иеу/ Уогк, У |к т д , 1948.

381

много снаге да се не крене за ветром који су комунисти сејали. Међутим, «ни политички људи из демократских странака ни јавност, а камоли официри, нису имали дотле искуства о томе шта је Комунистичка партија, ни о томе на којој је бази са њом могућа сарадња».67) У једном прогласу из овога времена, обраћајући се народу, Д. Михаиловић је рекао: «Ви сте хтели устанак! Ја идем за вашом жељом». У монографији о четницима, који су испунили извештаји британских војних мисија у Југославији за време рата, стоји такође да «устанак» у Србији «није био тада по жељи Михаиловића» («Четници», преглед четничке делатности од априла 1941. до јула 1944, Г-2, Пов. 274, Главни штаб савезничких снага). Да ли је Михаиловић могао и да спречи «устанак» у Србији у овој ситуацији па све ако је то, евентуално, и желео — то је питање, али је сигурно да почетак комунистичке револуције у Србији не би ухватио оноликог замаха да му нису дали подршку и на више места материјалну снагу четници и сви они који су тада саветовали и следили Д. Михаиловића или који су мислили да га, ма из којих разлога, користе. Што се тиче Совјетије, по многим чињеницама би се рекло да јој је југословенска влада дуго веровала. У већ поменутој књизи К. Фотића налази се (стр. 170172) о томе обиље података. У више наврата даване су инструкције југословенском посланику у Москви «да преко совјетске владе заустави братоубилачку борбу у Југославији»! Совјетска је влада на те демарше или ћутала или пак одговарала да «није у њеној компетенцији активност комунистичких партија у другим земљама», и да су овакви сукоби чисто унутрашња ствар односних земаља, у што она не жели да се меша. Југословенска влада, изгледа, да је чак веровала да ће Москва утицати да се «партизани ставе под команду Д. 67) Бранко Лазић: «Титов покрет и режим у Југославији«, стр. 27.

382

Михаиловића». Једном приликом (16. маја 1942. године) уложио је свој ауторитет и тадашњи председник југословенске избегличке владе код совјетског посланика Богомолова, инсистирајући код њега да совјетска влада интервенише код партизана «да се придруже Михаиловићу...» Богомолов је одговорио да совјетска влада «не преузима одговорност за активност Коминтерне» и да су односи између Михаиловића и партизана чисто домаћи проблем, у који совјетска влада не жели да се меша. Уствари, КПЈ ништа није чинила без инструкција Коминтерне — Совјетије, а на међународном плану ствари су систематски постављене тако да комунистичка револуција у Југославији не буде домаћа ствар, него опште савезничка. Без таквог рада та се револуција не би могла позитивно ни окончати З а п а д н е д е м о к р а т и је у првој фази, поглавито Британци, гледају на целу ствар чисто војнички: да се оштети и отежа положај осовинских сила. Битно је тући Немачку, па когод дође у помоћ — добро је дошао. Они воде рачуна искључиво о с в о ј и м интересима. У савезничком блоку Југославија игра спореднију улогу и ствар је њезине владе да интересе своје земље и свога народа заступа енергично пред посебним и општим савезничким интересима. И Британцима је изгледало да је у Србији избио општи «народни устанак», па ни они нису уочавали т р е ћ е г партнера, а да су га нешто и уочили, врло вероватно о њему не би водили рачуна. Јер «у суморним данима» — пише К. Фотић (стр. 165) — «који су дошли после муњевитог рата у Француској и напада против Енглеске, Перл Харбура, јапанског напада на Индонезију и брзог продирања нацистичких армија у СССР — вести да је један мали народ имао храбрости да отпочне оружани устанак против потпуно надмоћне немачке оружане силе, уливале су много охрабрења.. .» Сем тога — види се из једног меморандума који је упутила британска влада совјетском министарству војном — Совјетија је тражила од Лондона да овај помо383

гне устанак: «на нарочити захтев совјетске владе британска је влада подржавала устанак у Југославији«, опомиње Лондон Москву у том меморандуму (К. Фотић, стр. 170). Сазнавши за Д. Михаиловића, учињено је све што треба да он постане, такорећи преко ноћи, најпопуларнија личност у савезничком свету: штампа, радио и биоскопи, све је то било стављено у покрет у његову славу и да га велича. «Обесхрабрујуће вести са Пацифика и са руског фронта биле су подређене вестима о Михаиловићу, који је стављен поред маршала Тимошенка и генералисима Чанг-Кај-Ш ека.. .» (К. Фотић;. Месеца октобра (1941) послати су Д. Михаиловићу први енглески официри за везу. Они су имали одређене војничке задатке: «Циљ британских официра за везу састојао се у томе да организују и потпомажу акте отпора против осовине» (из британске монографије «Четници»). Југословенска избегличка влада није имала директну везу са Д. Михаиловићем, чак ни онда кад је он био наименован за министра војске. Веза је ишла преко Британаца. О к у п а т о р и : у првом реду Немци, гледали су кроз призму окупаторско-завојевачку. Огорчени на Србе, због побуна и убистава њихових војника из заседе, вршили су хапшења, прогоне, репресалије, одмазде. Њихови војнички и други интереси, комунистичком револуцијом у Србији далеко су мање били у питању него што се то представљало путем пропаганде и у извештајима заинтересованих у овом послу ради задобијања моралне и материјалне савезничке подргаке и помоћи, али зато ништа мање нису биле окрутне мере њихових репресалија према народу. Немци су донели «закон»: стотину Срба за једног убијеног Немца а педесет Срба за једног рањеног Немца и уништавање до темеља насеља гдегод се појавила саботажа. Несрећни народ се налазио међу жрвњевима. Са сваке стране гурају и бију. Неко из ових, неко из оних разлога, побуда и заблуда. Неко овим, неко опет о384

ним средствима: од летка до метка, све је уперено против народа, и изнутра и споља. Како да народ види т р е ћ е г партнера када га не виде или неће да виде ни они који га предводе и упућују и они, којима је он, ради односа према њима, требао да верује. Народ је био жртва којој су чврсто везали копрену преко очију. У крајевима преко Дрине, Саве и Дунава хајка је отпочела још раније. Што умакне ножу, метку, маљу, коцу и конопцу бежи у хпуму и планине. Ни највећа песничка фантазија није пронашла у паклу такве језиве слике и сцене какве су се тада могле у живој збиљи да виде у оним несрећним крајевима. Не код окупатора, Италијана или Немаца, већ код најцрњег ђавола голорук, искрвављен, обезглављен народ морао је да тражи заштиту — «колаборацију», само ако је овај хтео да му је дадне. Доцније, Совјетија и Тито, кад буде наступио погодан моменат да се ломи утицај западних демократија на кичми Балкана, и да се отварају врата бољшевизирању овог дела Европе, и ове грчевите трзаје једног јуначког и до смрти верног народа на распећу, оквалификоваће као политичку сарадњу са непријатељем и као издају! То ће бити награда овим мученицима зато што су, пошто су се спасли погибије од комунистичких помагача, прозрели мамац црвених руководилаца и остали верни своме народу и његовим традицијама. И у Црној Гори за врло кратко време разоткривена је замка комунистичка. За час је уочен иницијатор «јулског устанка* као непријатељ број један. * Обзиром на свој ипак повољнији положај под окупатором од осталих крајева Југославије, с погледом на број и компактност становништва, Србија је могла да постане не само база за спасавање народа од свих несрећа и зала окупације, него и извор бораца за борбу против комунизма за с в е крајеве земље. С таквим 385

надама упирао је очи у Србију народ изван ње, и све до краја веровао да ће она и одиграти значајну улогу. Да је то било, ко зна да ли би Тито икада стигао до Београда. Онда би се и на међународном плану друкчије битка водила са црвенима. Водећи одговорни слој друштва, који је гледао кроз туђе наочаре и који је претпостављао лични и партијски интерес интересима општенародним — избио је ову шансу из руку Србије. Крајем августа дошао је генерал Милан Недић на управу земље у Србији. Али, он није «примио нацистичку понуду за колаборацију». Немци нису тражили Недића нити им је он требао. Теза о «нацистичкој понуди» Недићу за колаборацију јесте такође једна од прљавих превара комунистичких или измишљотина оних који су хтели да што боље пласирају и уновче «народни устанак» у Србији пред западним савезницима. Није Недић «дошао на власт» у тренутку када су окупатори освојили земљу, као што је то био случај са Павелићем и Квизлингом. У «Пролетеру», број 14 и 15, лично Јосип Броз Тито написао је да је Недић дошао « к а д а ј е К о м у н и с т и ч к а п а р т и ј а д о б и ј а л а с в е в и ш е у т и ц а ј а у С р б и ј и » . И да није било Недића, наставља Тито, « н а ш а б и б о р б а б и л а у с п ј е ш н и ј а и м и с е , в је р о в а т н о ,

не

би см о

ни

повлачили

са

ове

т е р и т о р и је » .

Значи и Тито признаје да је Недић дошао ч е т и р и месеца после немачке окупације и то пошто су комунисти објавили рат народу. Разумљиво је онда да је Тито огласио Недића за «колаборатера», а све оне који су га помагали за «фашисте», «издајнике» и «слуге окупатора». Али је не само неправда, него и тешка грешка политичка била, што је те комунистичке епитете и слогане прихватила и југословенска избегличка влада и сви они који су јој у земљи и на страни веровали. У ово неколико речи био је сажет цео програм генерала Недића: «Србија се у овом тренутку налази на прагу грађанског рата. Приберите се и схватите величину опасности која нам прети. Њене тешкоће сносиће и они који 386

је желе и они који се против ње боре, и они који су криви и они који су прави. Од чега нам долази та опасност? О д о н и х к о ј и су с е с т а в и л и у с л у ж б у т у ђ и н у , в е р у ју ћ и ж ави

без

да

ће

дан а с,

слободе,

даним а

н а јл а к ш е

наш ег

ст радањ а, у

ост ва ри т и

с в о је

др-

циљ еве

и м к о м у н и з а м п р о п о в е д а » (из апела народу од 14. септембра 1941). Недић и они који су без много размишљања и чврсто стали раме уз раме с њиме видели су т р е ћ е г партнера на попришту. к о је

У говору пред бившим заробљеницима у Земуну («Борба» од 17. октобра 1945), Тито је, поред осталога, рекао и ово: «И после два састанка са Дражом Михаиловићем хтео сам да још једном с њиме разговарам. Мене су моји другови одвраћали од тога да идем тамо, јер су у оно време четници почели са убијањем наших другова, а ја сам на то рекао: « ј а и д е м т а м о , ј а м о р а м и ћи код

јо ш

је д н о м

Н едића. .

покуш ат и

да

с п р и је ч и м

да

Драж а

оде

.»

Тито овога пута није отишао код Михаиловића, али је организовао и предузео све што је било потребно да не дође до састанка између Недића и Михаиловића. Тај су контакт спречили, без сумње, Титови агенти, они који су служили комунизму, неки, можда, и не знајући да му служе. До личног контакта између Недића и Михаиловића дошло је кад је национална ствар била изгубљена. * Комуниста се нису тицале одмазде и репресалије окупатора. Њима је било сасвим свеједно колико ће грађана Србије бити изрешетано метцима окупатора због убистава из заседе његових војника и официра. «Репресалије, које су проузроковале тако огромну несрећу и беду, невоље и разарање, биле су главни ре387

зервоар из кога су партизани добијали своје резерве».68) Морало је, сасвим природно, доћи до сукоба између четника и партизана у Србији. Тај је сукоб, у прво време, дошао на питањима престижа, популарности у народу, на питању власти и воћства, а не ради репресалија нити због идеолошко-политичког момента. Међутим, овај је моменат био битан и целој акцији комуниста давао је нешто сасвим супротно од онога што је народ желео и чему је тежио и онда када су га комунисти на превару увукли у устанак. Чак ни оснивање «Совјетске ужичке републике» није могло да политичком и војничком четничком воћству у Србији осветли овај битни идеолошки моменат. И кад је већ дошло до разлаза, овај је добио карактер распре, борбе и мећусобног потискивања два ривала, супарника. Избегличка влада ову је ствар тако схватила и представљала. То се, поред осталога, види и по оним њеним честим интервенцијама — чак и код Совјетије — да се натерају комунисти у колаборацију са четницима и да стуне под команду Драже Михаиловића! Разлаз између четника и комуниста схватили су и савезници као супарничку борбу двојице ривала. Они су до таквог схватања дошли не само с погледом на обавештења и став избегличке владе, већ и на основу извештаја својих војних мисија. У британској монографији «Четници» констатују извештачи да је «организација Д. Михаиловића истакла као главни циљ своје политике не протеривање окупатора, већ уништење једне групе сународника која се сматра за најозбиљнијег ривала за власт после окупације Немачке». А чим су савезници прихватили тезу да су четници и партизани ривали, супарници, одлучно су превагнуле шансе за победу комуниста. Како је рат на тлу Југославије све више добијао нове одлике, народ је својим здравим инстинктом осећао 68) Р. А. У о јд !: „Рах В п Ј а тс а ", 1-опсЈоп, 5*г. 263.

388

да се јавља нов опасан непријатељ и био би спреман да дадне подршку оном ко се бори против њега, само да није био под тешким притиском са више страна. На његовим плећима водила се борба на живот и смрт међународних чинилаца: окупатор с једне и савезнички блок с друге стране. Т у трагедију пооштравала је чињеница што је савезнички блок био на леђима нашега народа суштински и по својим циљевима најизразитије поцепан: на једној страни западне демократије, а на другој Коминтерна, односно њихови експоненти, Д. Михаиловић и Тито. Код западних савезника, од којих је народ очекивао помоћ, за то није било разумевања. Они су на ствар гледали из с в о ј и х перспектива, кроз призму с в о ј и х интереса, војнички, па и зато нису могли да виде на попришту Југославије т р е ћ е г партнера. А како избегличка влада није кориговала тај став западних савезника у интересу сопственог народа, није код њих ни могло бити разумевања за трагедију Југославије. У таквим приликама није било могуће сјединити отпор против окупатора и борбу против комунизма, и заступати оба интереса — и савезнички и народни. А то је покушавао да изведе Д. Михаиловић. Савезници су давали подршку и помоћ само за отпор против окупатора, а не и «за јачање Михаиловићевих позиција против његових супарника партизана. Он је мислио да се изван земље ништа не зна о партизанима и да се сматра да је он иницијатор устанка. Он је веровао да је британски интерес да се супротстави амбицијама Русије на Балкану и оним групама које су подржавале те амбиције» (британска монографија «Четници»). Активна пак борба против комунизма у Србији, као, уосталом, и у другим крајевима, није се могла водити без коришћења окупатора (сличан положај оних што су били гоњени и од усташа и од комуниста у Павелићевој «Независној»), односно без ма које врсте «колаборације» са окупатором. То је била неминовност. Дру389

гим речима, сваки појединац у грађанском рату био је стављен пред оштру дилему: или бескомпромисна борба против комунизма, користећи при том све што се даде користити, без обзира и на личне и на туђинске интересе, или везивање за чиниоце изван народа, што је било равно свесном или несвесном служењу комунизму, а против највиталнијих интереса свога народа. Суочен са таквом дилемом, Д. Михаиловић је избегавао јасно определење. Зашто? Зато што је прво определење, мада је користило народу, у то време носило на себи жиг издајништва, док је друго носило ореол привидног херојства, и наилазило на одобравање савезника, а, уствари, било је уперено против основних интереса народа: у крајњој линији — ако се има у виду т р е ћ и партнер — и против правилно схваћених интереса западних савезника. Одатле је и морало да долази до парадоксалних ситуација и преокрета у држању четнипггва на тлу Србије. Тамо је, између осталог, долазило до «паралелне» па онда и до других видова колаборације и до непрестаног прелажења четника из «илегалности» у «легалност» и обратно, а «пораст Михаиловићевог покрета био је, уствари, више последица добронамерности од стране Недићевог режима (а индиректно од Немаца), него знак његове виталности» («Четници»). А да би се с једне стране удовољило захтеву савезника, борба против окупатора, а с друге стране да би се избегла непопуларност у народу због одмазда, «отпор против окупатора» сведен је на убијање из заседе припадника Недићевих одреда, «квизлиншке војске»! За убијање ових најизразитијих антикомунистичких бораца невини народ није морао да плаћа одмазду окупатору: окупатор је то, разумљиво, сматрао као међусобно утамањивање једног туђег, уз то сада и непријатељског народа. Иајзад, пошто је била проиграна карта на међународном плану — на коју је политичко и војничко воћство четништва у Србији једино и играло — разним

390

поступцима и неодређеним држањем (које је долазило и услед сталног веровања да ће се ипак променити став западних савезника) допустило се да комунизам, подржаван са стране, све више осваја позиције и на унутрашњем плану. Тако је четништво на тлу Србије дошло у трагичан положај да, уствари, не служи ни савезничким ни народним интересима.

* У д р у г о ј фази излази отворено на сцену Коминтерна и она води до победе. Дошло је оно време када, по Стаљиновом мишљењу, Совјетија може да интервенише за поједине секције Коминтерне. Отпочиње у савезничкој штампи хајка против Д. Михаиловића. «Преко ноћи» — пише К. Фотић (стр. 185-186) — «он постаје издајник, фашиста, а његова борба сад је проглашена као колаборација са силама осовине, а против истинских демократских снага Југославије (те истинске демократске снаге сад су за савезнике Титови комунисти!). О птуж ују га не само за колаборатера са Немцима и Италијанима, него и са усташама». Четнике проглашују «бандом разбојника и издајица народа и отаџбине*. Од речи до речи, до у длаку исто, што су у јесен 1941. године (и раније) комунисти и њихови несвесни агенти и све «корисне будале» у земљи и на страни пришивали Љотићу и Недићу. У то исто време Тита славе као великог војничког генија, као државника и вођу малих народа на Југу Европе и пишу о његовој вери у демократију и о његовом пријатељству према Америци и Великој Британији. Кратко време иза пропаганде дошла је дипломатија. Совјетија преко Самуела Лозовског (помоћника комесара за спољне послове) поднела је савезничкој влади меморандум у коме, на исти начин као и штампа, оптуж ује Дражу Михаиловића и четнике. 391

За пласман крилатица «фашиста» и «петоколонаш» војевали су комунисти поглавито на унутрашњем терену. У тренутцима прекретнице грађанског рата, на почетку друге фазе револуције, дошло је инсистирање на крилатици *колаборација». Сад је требало војевати битку пред јавним мишљењем и пред политичким форумима западних демократија, без чије се подршке није могао да оствари крајњи циљ комуниста и Коминтерне. И исто као што су у почетку револуције одвајали народ од истине, жигошући као «фашисте» и «издајнике» оне који му указују на подмукле, тајне циљеве комуниста, тако сада западне савезнике одвајају од истине, жигошући као колаборатере (у оном смислу како је тај израз лансирала комунистичка пропаганда) скоро цео народ, са четницима скупа, цео народ (са изузетком најмањег процента комуниста), који је почео да својим здравим инстинктом осећа на попришту т р е ћ е г партнера. У оба случаја, нажалост, комунистичко пропагандно и дипломатско оружје оштрила је тада и југословенска избегличка влада. И уколико је она тада још имала приступа на надлежним савезничким местима да покуша да брани већ, уствари, изгубљене националне позиције, могло јој се ово да одговори: све то што хоћете данас да браните, ви сте с а м и огласили за издају, као колаборацију! Поред тога ви сте нам раније говорили да је Тито ривал, супарник на и с т о м путу, борац за и с т и план. Ми гледамо на ствари чисто војнички, и ви сте тако гледали, а наши војнички извештаји каж у да је овај ваш супарник интересантнији од в а с... «Комунистима» — каже Џ. Барнхам у већ поменутој књизи — «врло вероватно не би било могуће да се на Балкану дочепају власти да нису успели да путем пропаганде заведу јавно мишљење у Енглеској и Америци, све до врхова војничког и политичког воћства».

392

Да ли би то комунистима могло да пође за руком да нису у првом реду преварили и обманули врхове политичког и војничког воћства Југославије?!

* После успешне интервенције Совјетије на међународном плану, ствари су незадрживо ишле низа страну. Избегличка влада у Лондону од тада има сасвим подређену улогу, док је потпуно није изгубила. «Југословенска влада у Лондону била је скоро увек у стању полупарализе, ако не и још горе. Од јануара 1942. па до јуна 1943. године она није уопште ни функционисала»/9) То је управо било оно време када је Коминтерна водила одлучну битку пред западним савезницима за ствар комунистичке револуције у Југославији. Онда није заиста никакво чудо што су извесни органи «револуционарне» избегличке владе и после рата писали да им ни тада «није био јасан преокрет у корист Тита», изгледало им је то чак као нешто «фантастично»! Савезници, најзад, отказују подршку Д. Михаиловићу, а помажу Тита. На конференцији у Техерану донесена је о томе и формална одлука. Послате су енглеске војне мисије у штаб Титових партизана. После извесног времена долази код комуниста и главна британска војна мисија, на челу са бригадиром Мак Лином. Он је добио задатак од Черчила: «Политика долази на д р у г о место!» Дража Михаиловић је дефинитивно одбачен. «У британском парламенту Черчил је објаснио тај корак овако: .Разлог због кога смо престали да снабдевамо Михаиловића са оружјем и да му указујемо осталу потпору, јесте сасвим прост: он се не бори против непријатеља; шта више неки од његових подређених измирују се са непријатељем. Тако се прекинула једна веза која се од самог почетка заснивала на неспоразуму. Помоћу наше сопствене про-6 9 69) Р. А. Уо1д1: „Рах В п Ј а тс а ", 1.опс1оп, $1г. 322.

393

паганде, ми смо у нашој машти направили од Михаиловића нешто што он никада стварно није ни био. Сада смо га одбацили због тога што је пропустио да испуни наша лична очекивања’ .. .»70) Помаган и подржаван од стране западних савезника, Тито, извршилац планова Коминтерне, када је стао на чврсто тло, на опште изненађење западних државника, у последњем тренутку скида маску и први пут јавно, пред лицем целога света, демонстрира тријумф т р е ћ е г партнера. Он одлази у Москву и позива Црвену армију да уђе у Југославију, да му омогући захватање власти, дајући у истом моменту изјаву да ће сваки покушај искрцавања савезничких трупа на тло Југославије сматрати непријатељским актом. Познато је да је нешто раније тражио и савезништво немачке војне силе у окупираним деловима Југославије да му помогне «бацити у море» Енглезе и Американце, ако би покушали да се на нашим обалама искрцају. После овога, Мак Ј[ин, који се, како сам каже, држао доследно Черчилових инструкција да «политика долази на друго место», што значи да војни проблем долази на прво, спухнта завесу — коју је Черчил доцније назвао «гвозденом» — пошто се драма на тлу Југославије завршила, речима: «Сад кад је Београд већ пао, највећи део моје мисије је осећао да је главни циљ, због кога смо били послати у Југославију, већ испуњен и осматрали су где има какве друге гериле да јој се прикључе у неком другом делу света. Ја лично сам тражио да ми се дозволи да напустим Југославију чим буде образована заједничка влада и успостављени редовни дипломатски односи, па је и то било одобрено*.7') Тако је запечаћена судбина Југославије.*7 1 70) рјГггоу Мас1еап: „Еа51егп Арргоас.

л " ,

1опс1оп 1949, б!г. 437-438.

71) Р. Мас1еап: „ЕабЈегп АрргоасНеб", $1г. 525.

394

* Европа није познавала Совјетију, њену природу, њене методе, њене циљеве, ни пре рата ни у току рата. Није видела т р е ћ е г а партнера. Али, трећег партнера нису видели ни водећи одговорни људи Југославије. То је бацило народ наше земље између два жрвња: општеевропске заблуде и специфичне југословенске. Општеевропска заблуда огледала се у схватању да је други светски рат рат само између два партнера. Специфично југословенска заблуда, поред тога што је била део опнггеевропске, састојала се у томе што с у водећи политички и војнички фактори Југославије и питање улажења Југославије у рат, као и њезино учешће у рату, посматрали, у првом реду, не кроз призму н а р о д н и х интереса, већ кроз призму интереса два супарничка блока. Па чак и онда, када се на тлу раскомадане Југославије појавио т р е ћ и партнер без маске, када су се јасно могли — као нигде на другом крају света — да уоче прави његови циљеви, и онда су политички и војнички фактори Југославије држали затворене очи пред овом чињеницом и наставили да иду по линији политике два партнера. Зато су, поред губитака слободне државе, и жртве народа Југославије биле сразмерно највеће, а тиме је и одговорност оних који су руководили судбином земље утолико већа. Поред правилног сагледања, требало је имати моралне снаге и храбрости, па мушки рећи савезницима да се на телу народа у Југославији појавио немаскиран т р е ћ и партнер, који из основа мења ситуацију у питањима принципа вођења рата. Другим речима, требало је рећи оно што је Балдвин у «Њујорк Тајмсу» тек после рата рекао, то јест: да Коминтерна врши превару, да нису циљеви Совјетије добри и племенити, да се комунизам није изменио, а требало је ж и в и м п р и м ером

доказат и

разот крио

као

да

се

ком унизам

н е п р и ја т е љ

број

на

је д а н .

т лу

Ј у г о с л а в и је

Да су то учини395

ли — пошто су већ земљу гурнули у рат, пошто су почетак комунистичке револуције приказали као «народни устанак» и борбу против окупатора као таквог, — можда још ни тада не би било доцкан да спасу свој народ од комунистичке тираније и да у исто време, са своје стране, дадну и стваран, користан допринос ствари западних демократија у последњем рату.

* До Техерана и до анатемисања Драже Михаиловића није дошло случајно и одједном. Дуже времена то се припремало. А да је дошло до тога, објективно говорећи, не могу се кривити ни сами Енглези па чак ни комунисти. И једни и други су водили с в о ј у политику, с в о ј у стратегију и с в о ј и м себичним интересима и циљевима све су, како су знали и умели, подвргавали и све су користили. Међутим, југословенске избегличке владе све до Техерана, и уколико нису биле «скоро увек у стању полупарализе, ако не још и горе», — оне нису водиле политику с в о г а народа и с в о ј е државе. О суштини другог светског рата људи из тих влада такорећи ништа нису знали. Они су побегли у избеглиштво не уочавајући јасно ствари, а без контакта непосредног са народом и земљом, они су били с а с в и м изван догађаја. Поред тога међусобно су се прегањали, свађали, гледали само своје себичне интересе, а свим тим служили су само туђим интересима. И историја ће за нашу пропаст више кривити те избегличке владе, него Черчила и британску политику и Стаљина и бољшевичку политику. Те избегличке владе — ако не у почетку окупације и трагедије наше земље — оно бар док није одлучено да дође до Техерана — могле су да се правилно обавесте шта се ради у нашој несрећној земљи. Место тога оне су примале комунистичке слогане о Недићу и о ЈБотићу, па и о самом Дражи Михаиловићу. А да су те избегличке владе на време уочиле ситуацију, па да су 396

имале куражи и истинског патриотизма и осећања за народ, оне би морале наћи пута и начина (поред тога што су бедно пристале да им веза до Драже Михаиловића иде преко британских места!) да поруче Дражи Михаиловићу — иза когаје стајала велика већина српскога народа у свим крајевима државе: С п а с а в а ј с е како зн аш , н и од

савезника н и од

нас нем а

виш е ника-

Дража Михаиловић би послушао ту поруку оних из Лондона у чијој је влади био и министар војни. Дража би брзо пошао оним истим путем којим су ишли четници из крајева изван окупиране Србије, Дангић, Ђујић, Ђуришић и други. Он би се удружио са Недићем и Љотићем и велико је питање шта би тада било са Титом и његовим партизанима. Ни 1942. ни 1943, чак ни 1944. године није било доцкан да се уједињен српски народ, не бирајући средстава и, кад му се о слободи и глави радило, не зазирући ни од какве и ни од чије колаборације, одлучно супротстави Титовој «народној ослободилачкој војсци», да је разбије и да јој спречи заузимање власти у држ ави...

кве

пом оћи

ни

уздањ а!

* Кратко време пред своју смрт, кад је све више изгледа било да ће се други светски рат за Југославију свршити победом т р е ћ е г партнера, комунизма, Д. Љотић је у једној визији страховао од опасности која прети Европи и целом свету од тог истог т р е ћ е г партнера. Тим својим страховањима он је дао израза у једном чланку, у импровизованом разговору са Черчилом") Мада писан пре двадесет и пет година, иако данас нема ни Стаљина ни Черчила — и један и други имају своје «достојне» наследнике — тај је чланак и данас актуелан.7 2 72) «Разговор са господином Черчилом», у књизи: «Димитрије Љотић у револуцији и рату», стр. 396-315.

397

Саговорник пита одмах с почетка разговора Черчила да ли му не изгледа да би у Европи после рата могла да добије превласт Совјетија, на што Черчил одговара: — Не! Ви треба да знате да смо се ми сагласили у нашим разговорима не само у Техерану, већ нарочито у мојим московским разговорима (о чему смо господина Рузвелта стално у току одржавали) да ћемо све ствари споразумно уредити. И ја сам истински уверен да ће тако и бити, јер би иначе било све страшно. Саговорник: Опростите, господине председниче, што се усуђујем позвати се баш на ваше речи: ,јер би иначе све било страшно’. Па ми смо (ако смем рећи) једномишљеници! Питање које вам постављам, постављам из страха великог, а в и м и у одговору дајете скоро сасвим за право, јер велите: ,јер би заиста било све страшно\ Разлика је у томе што ја свој страх отворено, безусловно, истичем, а ви га изражавате у погодбеном начину. У ствари, страх је и вас исто као и мене, само ви сте дужни своме месту да то страховање изражавате дискретније, мање упадљиво, а ј а . . . ево већ десет година... — Десет година. .. упаде господин Черчил с извесним неповерењем и чуђењем. — Да! Десет година говорим са страхом о свему страшном што нам је већ дошло и што долази. . . немоћан да и за длаку тим својим говором спречим или умањим несреће. У даљем току разговора, Черчил каже да је много говорио са маршалом Стаљином» и да су се сагласили како ће заједнички водити рат и да ће се «и о свим другим стварима договорити«, и Стаљин «није више оно што је био»! Саговорник говори Черчилу како Стаљин може да еволуира у тактици, али не и у доктрини». И он не може да види из којих би се разлога мењао сада Стаљин «кад су његове армије на Егејском мору, пред Цариградом, на домаку Јадрана, пред Бе • чом и Берлином, кад су избиле на Атлански океан, и кад с друге стране, под његовим утицајем стоје дога398

ђаји у Грчкој, у Италији, Бугарској, Југославији, у Африци, чак на Блиском Истоку . . . » Зашто би се Стаљин (Москва) данас мењао и «да неће више оно што је целог свог века хтео и на чему је постојано радио?!. . . Европа је напупггенија него што је икада била и милиони људи данас страхују. ..» Потсећа Черчила на одлуке Коминтерне од августа 1935. године када је као први задатак постављено да се «разбију кадрови буржоаских држава», отприлике «као задатак који би црв добио да уђе под кору храсту и да га исцрвоточи». То су били «народни фронтови*. «Други део задатка. је био, да потом доведу до новог светског рата како би раздрузгани кадрови буржоаског друштва и држава у том рату стропоштали се, и на њихово место дошли бољшевички кадрови који би затим извели бољшевизацију света. То би био, отприлике, задатак буре која би требало да обори изцрвоточени хр аст...» Черчил на то вели да би «то изгледало као какав роман», а на то му саговорник добацује: «Али тај се роман испуњава на наше очи. Он је делом већ испуњ ен ...» На ово ће Черчил како ће они, западне демократије, «створити нову савршену организацију за чување светског мира». А да ли ће ту Совјети имати какву улогу — пита га саговорник, на што Черчил одговара: «Апсолутно!» На то ће саговорник: «Онда ће то бити као у једној нашој загонетци где вук, коза и купус треба да се превезу у једном чамцу преко реке. Само у овој се загонетци решење ипак некако налази, — али у животу тешко да коза купус може да не поједе...» * И данас, почев од појединих публициста, књижевника, филозофа и научника па до државника и верских поглавара има их много на Западу који мисле да «Стаљин (односно комунизам) није више оно игго је био». 399

Са Совјетијом и другим комунистичким земљама разговара се, праве се споразуми и уговори као са себи равним партнерима. «Мирна коегзистенција», економска сарадња, «борба за мир», брига о «безбедности европских држава» итд. код комуниста, са Москвом на челу, све је то превара, блеф, мучко прикривање за нови скок на путу ка освајању комунистичке власти у целом свету. Москва каже да се неће мешати у унутрашње ствари других држава. Зашто би се она и мешала кад су у ствари других држава умешани њени сателити, агенти, комунистичке партије? Она је избегавала да се примети, да се види на терену Југославије, кад се водила борба о власт, али све је вршено по њеним концепцијама и директивама. Она где год може цепа државе једнога народа на двоје — Немачка, Кореја, Вијетнам — и неуморно ради на томе да се у појединим земљама стварају услови за грађанске ратове. А кад сазри ситуација, онда ће се, исто као и у Југославији, појавити на попришту он, комунизам, т р е ћ и партнер. И у некомунистичкој Европи и у Америци и свуда друго на свету ако се, најзад, тај некомунистички свет не опамети и прогледа.

Д. ЉОТИЋ И Д. МИХАИЛОВИЋ

Кад су, после пропасти државе и капитулације априла 1941. године, окупатори поцепали на комаде Југославију, мала окупирана Србија — «Београдски пашалук» како би је неки звали — нашла се сразмерно, што се српског народа тиче, у бољем положају, у далеко бољем но крајеви које је захватила Павелићева «Независна», него Војводина, Косово, Јужна Србија, па и сама Црна Гора. И српском народу је свуда у другим крајевима претила далеко већа опасност, чак по његов животни опстанак, него у Србији. 400

Осим двадесет тридесет министара и политичара и њихових пратилаца, сви су други политички људи остали у Београду и Србији. Они из ове окупационе зоне нису морали — да би им остала глава на рамену — да напуштају своје домове и да беже, да се склањају. А и они који су из других крајева успели да побегну, долазили су у Србију и допуњавали број ових домаћих. У Београду и у Србији остало је врло много интелектуалаца свих врста и свих позива. Нестали су само они који су пошли са заробљеном војском у заробљеничке логоре, а тих није било врло много — већина је ипак остала код куће, овако или онако спасла се да не оде у ропство. У Србији је остао и приличан број активних виших и нижих официра који су опет на неки начин умакли да не би делили судбину својих другова који су пошли у заробљеништво. У Београду је остао Синод српско-православне цркве, без председника — патријарха, појачан са оним епископима и свештеницима из других окупираних крајева који нису били заклани и маљевима усмрћени као митрополит сарајевски Петар Зимоњић, владика бањалучки Платон, епископ горњо-карловачки Сава Трлајић и епископ мостарски Николај Јокановић и други. У окупираној Србији су се — кратко речено — нашла два слоја: н а р о д и и н т е л и г е н ц и ј а , а ова се рачуна као предводник народа. У другим окупираним крајевима, што се српскога народа тиче, остао је, без врло незнатних изузетака интелектуалаца, н а р о д, прост народ — како се то често погрешно каже. Овај обезглављени народ у окупираним крајевима изван Србије у свом националном и политичком ставу, и с погледом на унутрашњу и с погледом на спољну политику, опредељивао се природно, по свом здравом инстинкту. Пред смртном опасношћу, непомућен «памећу» и себичношћу разних «главара», он се брже сналазио и лакше видео душмане од којих му прети поги401

бија, видео их је много пре но што су их видели српски интелектуалци у Србији. Србија је некад, кроз цео деветнаести век и с почетка двадесетог века, била Пијемонт, пионир, предводник целокупног српства. Од 1918. па даље, нарочито уочи д р у г о г светског рата и за цело време његовог трајања, она је тај приоритет потамнила и изгубила. Али никако не кривицом самог «простог» народа, већ кривицом њезиних политичких људи, њезиних интелектуалаца и знатног дела њезине такозване буржоазије. Интелектуални слој српски овог времена био је у многоме однарођен, материјализован, обезбожен, духовно опустошен и снобовски; то су била «покварена господа*, како би то С. Радић говорио за исти слој хрватски, у овом истом времену. Можда би на ово сад неко могао да каже следеће: Кад се истиче «здрав инстинкт» код српског народа из «пречанских» крајева, како онда да се објасни чињеница да је, на пример, Босанска Крајина дала оне храбре «пролетерске» крајишке бригаде и дивизије, како то да су исто тако Лика, Кордун и Банија, Далмација, Херцеговина дали партизанима — комунистима првокласне, елитне борце у њиховом војевању? Љута невоља их је натерала на то. Нису имали, у много случајева, куд друго, већ под усташки нож или маљ или — у партизане. Пошли су и организовали су се и у четничке одреде, али четници су у овим крајевима били нешто друго него у Србији. Овде су се они борили против усташа и комуниста, а не против италијанских и немачких окупатора.73) За њих је окупатор био много мање зло од усташа и од партизана. 73) у поверљивом извештају (од 5. II. 1942) опуномоћеног командујућег генерала у Србији, Бадера, говори се о једној акцији немачке војске у пределу Романије у Босни па и о четницима мајора Дангића за кога се каже да «вреди као добар вођа, да располаже са знатним бројем присталица, да су његови борци већином одслужили војску. Било је изненађујуће утврдити да су Дангићеви људи безусловно избегавали борбу са немачким трупама и на н>их нису пуцали. Мањи одреди и појединци, који више нису имали другог излаза, предавали су се без 402

Тито је знао шта ради. Имајући пред очима само један циљ, извођење комунистичке револуције и захватање власти у Југославији, он је с в е користио, цинички, бескрупулозно, безобзирно, али врло вешто. Он је колаборирао са усташама и пустио их да врше њихов злочиначки посао, јер је знао да му ти злочини стварају могућност да реборбе и одлагали су њихово оружје. Исто је учинило и једно оделење од 400 људи. Људи су при том изјављивали да они тако раде по заповести мајора Дангића који је њима забранио да се боре против немачких трупа. Мора се рећи да им је Дангић могао да приреди знатне губитке само да је хтео. . .» У истом се извештају каже да «Хрвати, без сваке сумње, настоје да у Босни униште целокупно српско становништво. На који се то начин изводи — познато је. Неборачко српско становништво, жене, деца као и за борбу неспособни људи, спасава се бекством преко Дрине на српско подручје (у Србију). То се неда спречити. Опљачкани до голе коже, испребијани и мучени, ови бегунци уносе сталне немире у српски простор. Они морају постати пленом комуниста. Сада се у околини Косовске Митровице налази најмање око 40.000 таквих бегунаца. Тамо скапавају од глади, смрзавају се или подлежу заразним болестима од којих је најтежи пегави тифус. Јужно од Зворника налази се око 4.000 у истом положају. Хиљаде и хиљаде — број се неда установити — налазе се у покрету према Србији да би умакли зверствима Хрвата. Водећи санитарни официр обишао је ове избегличке групе и, по његовом мишљењу, уношењем заразних болести оне представљају не само највећу опасност за целокупно становништво, него пре свега за немачке јединице. . .» У истом извештају генерал (артилерије) Бадер констатује да је «хрватска држава извор немира и само са војничког гледишта посматрано ова значи највећу опасност за војнички положај на Балкану. . .» За Ј. Дангића каже: «У босанском простору је мајор Дангић водећи човек. Он је више пута изјавио да неће да се бори против Немаца. Он је то делом, као што је поменуто, посведочио. Његови су људи заробили два немачка војника, он се добро према њима опходио, вратио им њихово оружје и ослободио их. Он не сматра да се налази у устанку против Немаца; он хоће, како каже, да само уништи комунисте у источној Босни, а пре свега да брани и заииити живот и имање његових земљака и да стане у крај касапљењу жена и деце од стране Хрвата. Да су ово Хрвати, после повлачења немачких трупа (из Босне) поново почели, потврђено је. . .» На крају овог извештаја генерал Бадер приказује личност мајора Дангића и о њему каже: «Оставља утисак мало компликованог човека. . . природан је, простосрдачан. . . И по форми и по начину он је добар официр са фронта. Вођа у вишем смислу изгледа да није. Ради више по осећању него по разуму. Одатле осећање части код њега је јако изражено. . . Чување части пред његовим људима одређује најзад његово држање, исто тако као што се труди да и пред Немцима своју част очува, ако је већ нешто једанпут обећао. . .» (Ог. Каг1 НшНска: „Оаз ЕпсЈе

аи(

дет

Ва1кап", $»г. 187-193).

403

грутујв борце за своје комунистичке циљеве. Али Тито није користио усташе само посредним путем; он је одржавао цело време рата и непосредне везе са појединим усташким функционерима и њиховим војним и политичким надлештвима. О томе је у своје време (после рата) писала и «Хрватска ријеч» (излазила у Белгији и сматрала се као орган Хрватеке сељачке странке). .. Један од најважнијих комунистичких помагача међу усташама био је генерал Херенчић .. . У Србији није било усташа. Међутим, и ту је требало нешто учинити да се створи повољна ситуација за комунистичку борбу. Све док нису били нападани и убијани из заседа, Немци нису стрељали грађане Србије нити су какве зулуме чинили. За комунистички рачун требало је сада запалити Србију/4) И по комунистичкој сугестији и иницијативи отпочели су мучки напади на окупаторске војнике. То је довело до немачких одмазда, а те одмазде условљавају појачавање партизанских јединица. * Знатан број интелектуалног света у окупираној Србији радио је, обично «испод жита», директно или индиректно за комунисте. Десетине и десетине комуни-7 4 74) У једном извештају (од 6. II. 1942) шеф немачке «ратне управе» у Београду, др Турнер побија мишљење из једног извештаја које сматра да су узрок устанку у Србији не само комунистичке тенденције, већ и «национално-српски и антинемачки став», па каже: «Писац овога извештаја нема, по моме мишљењу, ни појма о комунистичком устанку. Ја не верујем да се ма када сличан школски пример, по чувеној књизи Лењиновој, одиграо, као ово на Балкану. У мојим извештајима ја сам још од почетка на ово скретао пажњу. Упозоравао сам исто тако како су се комунисти вешто служили националистичким паролама. Познато је да су се национални кругови око Михаиловића у врло малом броју нашли у борби против немачке војске. У сваком случају ј е д и н и у з р о к устанка у Србији био је к о м у н и с т и ч к и » (подвлачења Турнерова). А да су се национални српски кругови, натуткани лажним паролама и због њиховог антинемачког расположења, прикључили устанку, то никад није оспоравано и о том је увек извештавано. . .» (Рг. КаН НшПска: „Раз ЕпсЈв ауЈ с!ет Ва1кап", 5*г. 173-174). 404

стичких агитатора и пропагандиста, добро извежбаних за њихов посао — рад у «трулој буржоазији» — појачали су сад под окупацијом активност. Другог посла они нису имали, а живели су добро јер је «Црвена помоћ» (од стране Коминтерне) текла сад и више него ире рата. Други део грађанских интелектуалаца држао се бедно, кукавички, опортунистички, — тих се мало тицала судбина земље и народа. Најмањи пак део ушао је у активну, отворену борбу против комуниста и ставио се у службу политике генерала Недића. Овако би се могли поделити и интелектуалци који су, као бегунци из крајева изван Србије, дошли у окупирану Србију да се ту склоне и главу спасу. Можда је међу овим било више оних који би спадали у онај д р у г и део, а мање који су се нашли у оном п р в о м делу. Као карактеристичан пример за приказ ове ситуације у окупираној Србији говори јасно случај једне п о с л а н и ц е народу, упућене у она претешка времена од стране архијереја, окупљених у Синоду и око њега. Кад је изведен пуч од 27. марта Патријарх српски Гаврило (и с њим, свакако, највећи део архијереја) славио је и величао је тај пуч, а сад кад се српски народ нашао у ситуацији «без Косова горој од Косова», архијереји српски држали су се опортунистички, нејасно. Навешћу овде анализу и критику те посланице из пера Д. Љотића коме нико објективан није могао пребацити да није истински верник, прави хришћанин, дубоки поштовалац и бранитељ своје цркве и њених првосвештеника. У чланку «Ни врући ни хладни»75) Љотић пише: «Саслушали смо посланицу наших отачаствених архијереја, окупљених у Синоду и око њега. Позивају народ на мир, љубав и слогу. То је исто тако умесно данас као кад би га позивали да добро загреје своје пећи, да деци и себи ујутро да топлог млека и хлеба са маслацем или скорупом, а за подне и за вече спре75) «Наша борба» од 19. IX. 1941. 405

ми добар и обилан ручак и вечеру. Сигурно је да нико против тога не би био. Али ипак је изузетно мали број људи данас у стању да то има. Из простог разлога што или уопште нема огрева, млека, меса и масти, или је неприступачно кеси онога који би то хтео набавити. Ако би, дакле, данас неко упутио суграђанима такав позив, то би изгледало као потсмех жељнима огрева, млека, масти и меса, — и они би, увређени, морали гневно одговорити: «Кад ниси у стању да помогнеш, боље да ћутиш!» Зато такав проглас нећемо ни читати. «Наши архијереји нису тако поступили. Они су једноставно позвали грађане на мир, слогу и љубав, ч у в а ј у ћ и с е д о б р о д а к а ж у (подвлачења су Љотићева) к а к о ћ е д о ћ и д о м и р а , с л о г е и љ у б а в и . А да би то резервисање било још видније, о н и с у п а з и л и д а н и ј е д н о м р е ч ј у н е пом ену

ко

м ир, слогу

с у ти љ у д и љ убав,

што

наш ој зем љ и

у б и ја ју

што

свеш т ен ике

в р е ђ а ју и

друге

Наша вера забрањује узалудне, празне речи. Она захтева од нас да свака реч наша буде као зрно пшенице у сејача: способно да донесе плода . . . Позвати грађане на мир, слогу и љубав јесте празна реч у време немира, неслоге и мржње, м ирне

ако

се

грађане

не

укаж е

в р е ђ а ју

цркву.

о т вор ен о , с м е л о , ја с н о

конкрет но

на

А говорити празне речи не приличи ни обичним људима, а камо ли оним који су ,со земљи и видело свету!’ . .. «. . .И генерал Недић» — пише даље Љотић — «позива у пристаниште мира, љубави и слоге, и то врло јасно, врло речито. Ако су архијереји наши мишљења да је његов позив исправан, зашто то не кажу? . . . Ако пак мисле да није исправан, зашто то не кажу? З а ш т о пут к о ји м

пе

оду

чем у

се

њ ем у, па

доћи

га

ду ж н ост ?

то н и ј е

,ш т о

не

с п а с а в а ју

т а ју п о л о ж а ј а ’ к о ј и

одист а р е т к и х

њ ихова

добара.

и покаж у и

духовна

му и

на-

Знамо, међутим, да то нису чини-

Зн ам о, напрот ив, да

вали

406

до т их

н а у ч е и просвет ле

нем а п р а во ! З а р

ционална

ли.

ће

им

су

п о је д и н и м

лицим а

с и т у а ц и ј у ’ , ,ш т о се

нуди

се

с а в е т у ју

не им

пребациприхвада

,и з и -

ђ у и з р е з е р в е ’ и , у з м у в л а с т ’ . Ако је тако искрено мишљење наших архијереја, као што ови савети и прекори показују, онда је ваљда пут генерала Недића исправан. А ако је исправан, зашто се то не каже јасно, снажно, простосрдачно, еванђелски, — да га може разумети ,и раб и господар, и стар и млад, и богат и убог’. Шта вреди беседа пуна еванђелских цитата, а без основне еванђелске садржине? ...» Онда Љотић каже: Пре «смо се обраћали црквеним представницима и опомињали их да затрубе у своја моћна оружја, да покупе своје расуто стадо, да укаж у пут спасења. Нису нас чули ни разумели. Место тога су ,као они који траже славу код људи, а не славу код Бога’, обраћали своју пажњу на улицу да чују њено одобравање. Тако смо дошли до садашњег положаја. Сад је дошло за српски народ основно питање: хоће ли остати жив као народ или ће бити уништен. Комунисти за рачун црвене Москве хоће саботажу, метеже, побуне. То води народном уништењу. Генерал Недић неће ни саботажу ни метеже ни побуне, јер то води животу српскога народа. . . Црквени представници прелазе преко тога и говоре о миру, љубави и слози, не говорећи ни једне речи који је од два пута бољи: онај којим иде генерал Недић или онај којим иду комунисти. Ако је посланица била потребна, она је баш зато била потребна да то каже. Ако то није хтела рећи, онда је и славније им удрије било — ћутати. Ако пак наши архијереји нису умели одабрати који је од ова два пута бољи, како су умели наћи да себе из својих богоспасених епархија склоне овде у Београд? Што тамо нису чекали комунисте?.. .» Исти став, у ситним варијантама, на разне начине, заузимали су у то време и други «учени» људи, водећи слој друштва који се нашао и снашао у окупираној «Недићевој Србији». Оно што Љотић каже како су архијереји «пребацивали појединим лицима што се не прихватају положаја који им се нуди» — односи се и

407

лично на Љотића. Није му тако пребацивао само један архијереј. То су му пребацивали и више архијереја и многи други «учени» људи, интелектуалци, политичари, угледни привредници итд. А сви су га иза леђа оговарали или су ћутали кад су га комунистички или други туђински агенти и њихове «корисне будале» називали фашистом и жигосали га као «нацистичког слугу»!. . . Таква атмосфера није била никако погодна за оне ретке људе који су јасно видели комунистичког противника и који су били готови да против њега одлучно ступе у борбу, па ма и по цену да изгубе животе а камоли да им се «перје» не упрља. Таква је атмосфера била погодна за комунисте и за оне који су водили рачуна само о својим сујетама, о својим личним интересима или који су били слепи. Ни на Равној Гори, где је Дража Михаиловић поставио свој штаб, није дувао чист планински ветар нити су до њега — бар у прво време — допирали гласови од здравог, националног, Краљу верног, слободољубивог народа Шумадије, већ су шиштале мукле сирене и долазиле варљиве поруке, лажне вести и подвале политиканата, које би сутра, по њиховом ограниченом мишљењу — то је била њихова пуста жеља — могло да доведе до власти једно друштво у пропадању и расулу које је, уствари, водило рачуна само о својим ситним личним интересима. Тито је за све ово добро знао. Зато је он многе из тога друштва пустио да живе и после његове победе, а чим је дошао у Београд стрељао је др Петра Зеца, честитог, племенитог човека који је на челу Црвеног крста помагао сваког ко се нашао у невољи, не питајући ни које је вере ни које партије, осудио је на многе године робије Тому Максимовића који је под окупацијом, у својству комесара за избеглице, десетине хиљада смештао и обезбеђивао им живот, стрељао је потпуно неполитичке људе, професоре универ408

зитета, књижевнике, једног др Милоша Тривунца, др Бранка Поповића, Глигорија Божовића и десетине, хиљаде и десетине хиљада других честитих људи и ваљаних патриота. Обзиром на ову атмосферу, која је тада постојала у Београду, и другде по градовима окупиране Србије, кудикамо би боље било и за четнички покрет и за нашу о п ш т у националну ствар, да је Дража Михаиловић, већ кад је пошао у «шуму», сместио свој штаб негде на Козари, у Романији или чак у Зелен Гори у Херцеговини но што га је сместио на Равној Гори у Србији. Да се Дража сместио у Херцег-Босни, никад Тито не би одржавао важне комунистичке састанке у Бихаћу и кројио судбину наше земље у Јајцу. У Босни и Херцеговини у то доба није била — по признању самих комуниста — ни шака чланова њихове партије и цео српски народ из ових крајева, кад су га стали да гоне и убијају усташе, сврстао би се у борце Драже Михаиловића и оне доцније Титове «пролетеске дивизије» из српске Босанске Крајине биле би најхрабрије и најелитније четничке јединице Драже Михаиловића, само да је он тамо дошао место што је пошао на Равну Гору. У Босни и Херцеговини не би се уз Драж у нашли и « сели му уз колено» Драгише Васићи, Др. С. Мољевићи, Ђуре Виловићи и други његови политички «саветници». Да се Дража Михаиловић није нашао са штабом у Србији, не би до њега могли да стижу, без икаквих тешкоћа и опасности, савети, сугестије, поруке ни оних политиканата из Београда и Србије, који нису у штабу његовом седели, али су с њиме везу одржавали. Јер, углавном, свима овима било је све р а в н о и до Равне Горе и до мора шта ће бити са народом: уколико нису били политички слепи, њима се радило једино о њиховој политичкој рачуници, о нади да ће их Равна Гора («равногорски покрет») поставити на министарску столицу или да им обезбеди какав други врло уносан положај. То су били заиста 409

прави «сезонски Равногорци».76) Сигурно је да се нешто Дража Михаиловић, који је, можда, био романтпчар, али никако жељан власти, нашао негде у н е с л о бодним планинам а изван Србије место у «слободним планинама» у Србији, да се тамо негде етаблирао у друштву својих верних официра, подофицира и обичних бораца — не слушавши ни оне политиканте који су остали под окупацијом ни оне из Лондона, друкчије би се ствари одвијале. И мада би у конкретном сл>чају географско растојање између Драже Михаиловића с једне стране и Недића и ЈБотића с друге стране било много веће и мада би, по објективном стању ствари, један лични сусрет између њих било много теже извести но што се то дало на линији Београд-Равна Гора, можда би још одмах с почетка дошло до њихових сусрета и договора и нашла би се заједничка платформа за мучан рад на спасавању народа. . . Међутим, између Равне Горе и Београда никако се није дало тај сусрет извести. Било је више покушаја. Увек је то било на неки начин спречено, онемогућено. Како и зашто, ко је иоле познавао тактику комуниста било му је то још за време рата јасно, а после рата, кад су комунисти открили јавности многе потезе из њихове стратегије и тактике у спровођењу грађанског рата на путу освајања власти, било је сасвим очигледно, да су у првом реду, о н и, састанак и договор између Драже Михаиловића и Недића и Љотића онемогућавали. То је био један од њихових највећих и најплодоноснијих потеза. А да ли су та спречавања извођена директно 76) Епитет «сезонски равногорац» потиче од Вукашина Перовића (у књизи «Коментар Геносида«, стр. 282), а тај епитет упућен је на адресу др Живка Топаловића кад се појавио на Равној Гори. В. Перовић каже: «. . .Четници су плод једне дуге историје, док је Топаловић био сезонски равногорац коме је Равна Гора била потребна док се нашао ван њене сфере. . .» Нажалост, много је било таквих и сличних «сезонских равногораца» из наших интелектуалних и политикантских кругова који су патриотизам и жртвовање Драже Михаиловића сасвим хладно и цинички хтели да користе за неке своје политичке и друге себичне циљеве. «Сезонских равногораца« било је и у иностранству, у избегличким владама и око њих. 410

или индиректно путем њихових камуфлираних агената или обичних жалосних «корисних будала» из редова оних из напред поменутог интелектуалног слоја, који се тада налазио у Србији — сасвим је свеједно. .. После више неуспелих покушаја најзад је, кад је већ било прилично доцкан, био «чврсто» уговорен састанак Љотића са Михаиловићем, али ни до њега није дошло. Било је то у лето 1944. године. О томе је доцније Дража Михаиловић обавестио овако Љотића у Истри (писмо од 16. марта 1945):77) «Жалим да се у Србији нисмо нашли у току прошлог лета, знам да сте чак и били дошли, али Вас је тада срећа служила, да не наиђете на једну замку која Вам је била постављена. Ту Вам је Бог помогао. . .» По утврђеном плану, Љотић је са најужом пратњом (са њим је био и Бошко Костић) пошао на састанак са Дражом. Превалили су били добар део пута и били су скоро на одређеном месту. Изненада је дошао шеф пратње генерала Михаиловића, разговарао је на само са Владом Јовановићем, «илегалним окружним начелником краљевачким», онда се овај обратио Љотићу овим речима: «Ми морамо да се одмах склањамо, јер сваког момента партизани могу да нас изненаде. Чича је јавио да се хитно склањамо, а састанак се одлаже за доцније. . .» Комунисти су од својих агената сазнали за овај уговорени састанак, покушали су да га минирају интригама, лажима, обманама, а кад им то сада није пошло за руком, као раније, онда су били спремни на атентате и на мучке нападе из заседе. Напред је наведена једна Титова изјава изговорена после рата у којој он каже да треба све учинити да не дође до састанка између Недића и Драже. Комунистима би, можда, било још непријатније и опасније да је дошло до састанка између Љотића и Драже Михаиловића. Али, да до тога састанка не дође, нису радили само комунисти, ” ) Вошко Н. Костић: «3а историју наших дана», стр. 216. 411

већ, нажалост, и поједини некомунисти,78) који су оа цело време рата усвојили и подржавали Титове слогане о Недићу и ЈБотићу, п а и у том погледу били, и код Драже Михаиловића и код савезника, заговорници и адвокати Титове стратегије и тактике у грађанском рату. И да случајно за намеравани атак комуниста, у вези напред поменутог састанка, није сазнао лично Дража и предузео мере да се атак спречи, ко зна шта би се догодило. А да је Дража био негде на Козари, у Шарпланини, на Романији или негде друго изван Србије, овакве запреке од стране комуниста и њихових слугу против контакта Љотића и Михаиловића, много би се теже дешавале, зато што би у тим другим планинама било у Дражином штабу и око њега мање агената, политиканата и разноврсних «корисних будала», међу којима комунистима није било тешко наћи своје сараднике и доушнике. Уживајући заштиту коју су им пружали Недић и Љотић (које су они мучки клеветали и продавали), одржавајући везе и са окупатором (који их није познавао и кога су они варали), ти су се агенти слободно кретали по Београду и по целој Србији — она је сад за њих била «обећана земља»! — и могли су да без икаквог ризика служе и комунистима и «савезничкој ствари»! У другим крајевима разбијене и окупиране Југославије много би им се теже пружала прилика за такву активност. Свуда изван Србије глава би 78) др Божидар Пурић, бивши председник владе у егзилу, који је друкчије гледао на ствари у Отаџбини и на међународну ситуацију од својих претходника у избегличким владама, у једном чланку у «Американском Србобрану» (бр. од 14. VIII. 1970) пише: «Како никаквом шифром то нисмо могли јавити Михаиловићу, настојали смо преко Недићевих људи, који су долазили у Турску, на потреби што бржег споразума са Дражом. Они су то разумели и прихватили, али из књиге Топаловићеве .Србија под Дражом’ видимо да се хвали, како је он лично и са ауторитетом вође покрета осујетио не само да се Михаиловић састане са Аћимовићем, који се одвојио од Недића и Љотића, не само са Димитријем Љотићем, него и са Лазаром Марковићем, Костом Куманудијем и Драгишом Цветковићем, који су желели да се с њиме састану и договоре о заједничкој борби против комуниста. . .» 412

им била у торби, а за свој непоштени, најамнички и издајнички рад они не би жртвовали ни удобност једнога дана, а камоли главу! Комунисти и њихови свесни и несвесни агенти неуморно су денунцирали Љотића и против њега интригирали и код окупатора и у штабу Драже Михаиловића. У пролеће 1943. године органи Гестапоа извршили су претрес канцеларије Д. Љотића у Београду и том приликом однели су разне списе и књиге које су забранили. У једном спису међу забрањеним повољно је писано о Краљу Петру II. Љотића су комунисти оптуживали код Немаца и ради тога што «врши пропаганду за српску православну цркву». Тада је саслушавање Љотића код Гестапоа трајало десет дана. Љотићу је под окупацијом претила опасност да буде м у ч к и ликвидиран, на овакав или онакав начин. У тим мучким намерама и заверама против Љотићевог живота били су умешани прсти комуниста, они су били иницијатори и организатори таквих завера. На томе су, по инструкцијама воћства, радиле београдске тајне комунистичке ћелије. Оно што пре рата није стигао да изврши Александар Ранковић, сад је то требало извести. Један од тих м у ч к и х планова био је откривен и од тада су зборашки омладинци одржавали знатно појачану стражу за безбедност Љотићеву, пред просторијама где је обично радио и на улици и свуда где би се кретао. То никако није било по волш Љотићу, он се бунио против тога, па је услед таквог његовог држања било много теже чувати његов живот, али његови верни омладинци, вешти пратиоци и чувари, спремни увек на сваку жртву, тај су свој задатак изводили паметно и успешно. * Ми смо у Београду под окупацијом први пут нешто стварније чули и сазнали о Дражи Михаиловићу крајем маја 1941. године. Са Равне Горе дошао је резерв413

ни поручник, Владимир Ленац, тада ађутант пуковника Драже Михаиловића. Са групом официра и подофицира и он се после војничког слома нашао са Дражом на Равној Гори.798 ) 0 В. Ленац, који је пре рата на Загребачком универзитету био представник зборашке омладине, а доцније и старешина омладине Збора у целој земљи, обавестио је Љотића о свему на Равној Гори. Поред осталога тражена је материјална помоћ. Љотић је одредио људе и упутио их на које личности да се обраћају за сакупљање прилога. Резултат ове сабирне акције био је врло повољан. Тих дана стално су стизали Дражини курири до Љотића. Један од њих донео је поруку са Равне Горе да Љотић пошаље у штаб код Драже неколико својих људи. Љотић је позвао одмах Бошка Костића, Владимира Ленца и мене и питао нас да ли би ми пошли са Ленцем у штаб код пуковника Михаиловића. Пристали смо. Мени је било врло драго: некако ме тада више привлачила «шума» него београдска улица. Међутим, ништа од тога није било. Стигла је нова порука да никако не идемо пут Равне Горе. Уствари биле су две поруке: једна да се воде тих дана разговори око споразума између комуниста и Михаиловића, друга да нам се спрема погибија. Љотић нам није дао да кренемо на п у т ... До 22. јуна 1941. године нипгта није било помућено у односима између Драже Михаиловића и Љотића. Кад комунисти, после напада Хитлеровог на њихову «отаџбину» Совјетију, ступају у акцију, ствари се нагло мењају. Дошло је и до састанка Тито-Дража,в0) 79) О свему овом опширно у књизи Бошка Костића: «3а историју наших дана», 1949. и у чланку истог «У спомен Владимира Ј1енца» («Искра», бр. од 1. III. 1971). 80) Ту недавно чуо сам од једног човека, који је тада био у штабу код Драже, и следеће: Дошао Тито са пратшом код Д. Михаиловића. У пратши био један одличан познаник мога садашшег саговорника. Тито му га представио лажним именом, а мој га саговорник нарочито гласно именовао правим 414

* Као и увек, у свакој прилици и свакога, Љотић је отворено, јавно критиковао8') и Дражу Михаиловића кад је пошао у сарадњу са комунистима. Са комунистима је — пише Љотић — «пуковник Михаиловић, по сугестијама свога политичког и правног саветника, Драгише Васића,8 182) подпредседника Српског културног клуба из Београда, закључио споразум». Љотић наводи ч е т и р и слабости Д. Михаиловића: именом. Титу то никако није било право и као да се мало изненадио. Иначе, прича ми, да је с Титом спавао у истој соби. Тито у његовој постељи, а он на патосу. Целу ноћ, каже ми, Тито је држао на грудима пиштољ и мал-мал па отвори своје зелене очи. Али, ово је важније од свега другог: три четника из пратње Дражине науме да смакну Тита. Чуо за то Дража па и њих и остале из штаба позове к себи и каже им: «Чујте, деси ли се да Титу фали длака са главе, видите овај пиштољ, ја ћу с њиме себи метак у чело . . .» Пет година доцније, Тито је Дражу Михаиловића, извараног и изданог, побеђеног и измученог, кад га се дочепао путем срамне издаје из његове блиске околине, мучио, правио му процес и, најзад, смакнуо га на најгрознији начин. 81) «Наша борба», Београд, бр. од 23. IX. и бр. од 30. XI. 1941: «Дража Михаиловић и комунисти». 82) Кад су Дражу Михаиловића издали и продали савезници, онда је Драгиша Васић — према др Живку Топаловићу — нелепо говорио о Дражи Михаиловићу. Др Ж. Т. наводи (књига «Србија под Дражом», стр. 63) како је Драгиша Васић причао његовој супрузи следеће: «Било је то у време кад су нас комунисти први пут стали нападати. Десило се да су нас једном приликом изненадили и опколили . . . Зрна су падала око нас, кад сам ја дотрчао до места, где је био Дража. Запрепастио сам се, кад сам га видео где седи на пању и плаче. Шта је то са Вама, господине генерале, упитао сам га. Па зар не видите, да су нас опколили и да ће нас похватати — одговорио је . . . Дража добро расуђује, само кад мирно мисли. У запетљаним ситуацијама и сам се заплете и чека да му неко сугерира исход. . .» Да је све ово, од речи до речи, и рекао Драгиша Васић, мало је чудно да то износи др Ж. Т. без слова ограде. За Дражу се не може сигурно рећи да је био кукавица, а по овоме тако би испало. Дража Михаиловић могао је такође да умакне са жаришта; ако не би пошао у иностранство, могао је доћи у Истру. Остао је «на мејдану» док су га све један по један напуштали саветници политиканти, они «сезонски разногорци», који су му, док је имао изгледа на успешан исход борбе, уз «чапраз диван» стварали «заплете» у «запетљаним ситуацијама»! На једном другом месту у истој књизи (стр. 29), др Ж. Т. за Дражу каже и ово: «Велик Дражин недостатак било је што је желео бити .народни човек’ и стећи поверење свакога грађанина, па што више и жена и деце. Али тешко је бити демагог и заповедник у рату». 415

П р в а слабост јесте у томе што није хтео да се призна заробљеником, али није хтео ни да буде одметником. Он је просто изнео једну немогућу правну теорију да је он представник једне још недемобилисане војске, која је у ратном стању с Немачком, мада му је било познато да је та недемобилисана војска, у ствари и у праву, предата од стране Врховне команде у ропство окупатору. Д р у г а слабост пуковника Михаиловића била је у томе што он није видео, ни схватио, да његов став неутралности, уствари је оно што треба комунистима, и то из два разлога: први је разлог у чињеници да комунисти покрећу револуцију. Њен точак је сувише тежак да би комунисти могли да га покрену, ако би се други одупрли, јер је комуниста сасвим мало, а других огроман број. . . Други разлог је у чињеници, да се код народних маса комунисти нису могли ни смели показати у почетку у правој светлости, с правим лицем. Они су зато себе назвали ,партизанима’, и објаснили да су ,све српске партије уједињене’. Њима је било потребно да се у својој акцији могу огрнути националним плаштом. Без тога им не би било успеха. Није било потребно да их пуковник Михаиловић огрће тим плаштом. Вило је довољно да им он тај огртач не скине. И он је на то пристао. Т р е ћ а слабост пуковника Михаиловића била је у томе што је сматрао да потписивањем споразума с комунистима он може сачувати неокрњен став официра Југославије. Ово је, разуме се, наивност83) првога реда. 83) Из једног писма Д. Михаиловића, упућеног 22. октобра 1941. «Главном штабу партизанских одреда» у Ужице види се да су одмах с почетка били комунисти нелојални према четницима. У том писму (објављено у «Новом времену», Београд од 22. II. 1942) Д. Михаиловић пише: «. . .Овог пута истичем изванредну важност и преку потребу рашћишћавања многих неспоразума, насталих нарочито у последње време . . . О безбројним инцидентима и нелојалностима, о којима свакодневно добијам обавештења, није ми могуће задржавати се у овом писму због војничке ситуације која заслужује да баци у бригу и једну и другу страну. . . Сматрам да са обе стране треба учинити све да се настале супротности ублаже и изгладе, а даљи сукоби по сваку цену от416

Четврта ф и ц и р ске н алогу

Л ондона, чак

ст им а. А да

слабост: он је веровао да преко

о р г а н и з а ц и је

н и је

ће п осле

видео

м ож е у

спрегу

да ће

т ога њ е г о в и

водит и

то

са

м оћи

одреди

српски

с в о је

народ

опо

сат анским

ком уни-

сам о

врем е, а

сам и

неко

п редузет и

што за

. . .» У даљем току ове анализе, Љотић каже да су грешке Михаиловића што је заједно с комунистима «вршко мобилизацију ради устанка против окупатора» и што је «с комунистима заједно нападао окупаторску војску На тај су начин комунисти ухватили замах за њ и х о в у акц и ју...» Д. Љотић није никада посумњао у патриотизам и честитост Драже Михаиловића. Љотић нам је говорио да он зна да Дража Михаиловић жели најбоље своме народу и Југославији. Несрећа је била и његова и нашега народа што он није познавао суштину комунизма и његове циљеве и што је веровао савезницима и имао поверења у избегличке владе и што је веровао политикантским саветницима, који су, уствари, билињегови паразити. По савету својих «сезонских равногораца», Дража Михаиловић је пошао у Црну Гору у лето 1942. године, када тамо уопште никакве потребе за његовим присуством није било. Црна Гора је у оно време била ослобођена од комуниста и ови су били протерани и побегли су у Босну. Дража је у Црној Гори остао до пролећа 1943. године. За ово време Тито је успео да се укотви у Босни и да одатле осигурава код Енглеза себи позиције. Још нешто: четничке прилике у Црној Гори када је Дража тамо био, нису биле повољне нити су се слагале са оним ставом којим се Дража у то време представљао Савезницима. Њихове мисије су све то добро

нађу

да

раскину

ту н е п р и р о д н у

везу

клоне, за шта сам се стално залагао, па се је по мојој наредби и лист .Слобода или смрт’ предано заузимао у горњем смислу...» Дража Михаиловић је мислио искрено кад је улазио у споразум са комунистима. Ови су у тај споразум улазили непоштено, неискрено, правили су споразум само да искористе Дражу за свој циљ — комунистички. 417

виделе и о томе су обавештавале своје претпостављсне у њиховим земљама. Битка се онда водила у Босни, а не у Србији и Црној Гори. То је видео и владика Николај. Прича се за њега да му је једанпут дошао у посету с Равне Горе пуковник Палошевић и донео му поздрав од Драже. При растанку упита Палошевић Николаја, шта има да рече Дражи, а Николај ће: «Поздрави Дражу и реци му да одмах пошаље пуковника Палошевића у Босну. Овде у Србији није потребан».84) Дражино непознавање суштине комунизма и његових циљева у најмању руку допринело је да се управо на трагичан начин одрази и на случају његове рођене деце. Недавно је Јакша В. Ћелевић, бивши Дражин ађутант, писао о деци Драже Михаиловића.85) Кћерка Гордана и син Бранко — најблаже речено — била су «залутала деца». Бранко је био дошао у штаб код Драже, али је «отишао са Равне Горе као да на њој никада није ни био. Познато је да су се доцније и он и сестра Гордана предали, или су пришли, партизанима. Уз то држали су говоре против свог оца и његовог Покрета. Како и зашто, не знам. Дража је био страшно погођен таквим поступком своје деце. Са том љутом раном је и на губилиште пошао. ..» Сасвим друкчији био је млађи син Дражин — Војислав — пише Ј. Ћелевић. И он је дошао у штаб код оца, али с тим да буде борац и био је то, храбар, пожр84) У једном писму, упућеном својим пријатељима у Црној Гори (месеца марта 1942. године), а које је дошло у руке професора Влајка Влаховића преко Херцег-Новог, Љотић пише: «Народ у Србији је 90 одсто за Дражу. Надам се да неће ове године правити грешке које је правио прошле године у савезу са комунистима и нападати Немце да плаћа јадни српски народ. . .» Препис тога писма дошао је до Драже који је у то време боравио у Липову, у Црној Гори. Дража је био задовољан кад је то писмо прочитао. У истом писму Љотић је написао и ово: «Ми смо и даље за Југославију. Хрвати су нанели велико зло српском народу, али исто тако и себи. . . Хрвати су показали да нису за ову државу. Ако ми Срби будемо мудри, постављаћемо ред у Загребу још у току рата. . .» 85) Чланак «Два брата» у «Гласу канадских Срба», бр. 1982-1984, 7-21 јануар 1971. 418

твован, идеалан, готов да сваки час свој живот жртвуј е . ..» Доцније је ишао и као део Дражине пратњ е... а од 1942. па даље био је у сталној и страшној борби, неравној и свирепој. Оно што се о њему чуло, радовало би свако срце родољубиво. Чуо сам, али немам тачних података, да је Војислав на крају рата херојски погинуо, и то на очи свог рођеног оца; да му је Дража кроз кишу куршума пришао, изнео га из борбе, скинуо орден са својих груди и прикачио на груди погинулог хероја, свога сина, са речима: «Сине, ти си свој задатак према Отаџбини часно извршио». «Војислав је био очајан због држања брата и сестре. То се најбоље види из изјаве капетана Филипа Ајдачића, команданта корпуса у коме је био и Војислав. (Види «Сећања на ген. Д. Михаиловића» у «Гласнику српског историјско-културног друштва Његош», св. 24, 1969). По Ајдачићу, кад се Војислав састао са Дражом у Босни и рекао му да Бранко и Гордана заиста држе говоре против оца, Дража му није могао веровати. Тада је Војислав додао: ,Тата, кад се вратимо у Србију, ја ћу својом руком да убијем и брата и сестру’. На то му је Дража светитељски одговорио: ,Немој, сине! Бог ће сваком да плати по заслузи’». * Љотић је тачно проценио и снагу Михаиловића коју је он имао у народу. У исто време кад је рад Драже Михаиловића подвргавао јавној критици, у жељи да и народ чује за његова гледишта у оној мучној, мутној и опасној ситуацији, Д. Љотић је без престанка слао и усмене поруке Михаиловићу. Поручио му је, пре свега, да није још време да се диже устанак, скретао му је пажњу на подмукли рад комуниста којима је пред очима нешто сасвим друго него њему, Дражи, говорио му је да ће рат потрајати м н о г о д у ж е него што мисле у штабу на 419

Равној Гори, указивао му је на тешке последице од убијања из заседе немачких војника. Немци ће безобзирно вршити окрутне одмазде које унесрећују народ, које користе комунисти и којима се радују усташе и други непријатељи нашега народа. Љотић је у тим порукама такође молио Дражу да се од народа ништа не одузима без плаћања. Он, Љотић, узима и на себе да помогне прикупљањем материјалних средстава. Љотић је, као што је већ речено, послао одмах с почетка две пошиљке новца у штаб Д. Михаиловића. О томе је сазнала и писала комунистичка «Борба» у зиму 19417 1942. године. . . * О стању, мишљењу, расположењу међу четницима у Србији, о њиховом ставу и држању према српским добровољцима — «љотићевцима», (то се не може одно" сити на све четнике, већ на појединце и поједине њихове групе), навешћу овде неколико карактеристичних момената, и то из извора четничких. Кад смо били у енглеском логору «Ипсилону» у Мунстер-лагеру (Западна Немачка) у лето и јесен 1947. године водио сам скоро свакодневно Дневник. Рачунало се да ће нас десетину двадесетину добровољаца и четника Енглези изручити Титу који нас је оптужио, и целом свету обзнанио као «ратне злочинце». Желео сам онда да своје доживљаје, размишљања и разговоре са сапутницима забележим. И пролазило ми је лакше време пишући тај Дневник. . . У једној свесци тога Дневника налазим и ово: Ипсилон, 26. VII. 1947. Јутрос, као и јуче, отпочео ми је дан са чајем чика Ж ивка (Симића) и цигаретом пуковника Страњака (Страњаковића). Чика Ж. наставио је и овде са традицијама еболијанским: кува зором чај без шећера и пуши. Кад нема пикаваца, он завије сух липов лист (и Филе Боначић — почео је да пуни кутију са липови420

ном). Одвија се, разуме се, и разговор. Морамо тихо, јер други спавају — нема још шест часова. Страњак прича о својим доживљајима у вези чика Д р аж е.. . Данас ми је поновио своја ономадашња казивања о «чика Горану». Нико не зна како се у ствари тај човек зове. Страњак каже да је извесно време Горан био код Радовића — «Кондора» и да је учествовао у његовим судовима. За тог «Кондора» вели да је био «монструозан», патолошки тип крвника који је скидао невинима главе. За њега тврди да је ликвидирао у једној прилици преко 200 особа. Најзад је Дража наредио да га убију и убијен је . . . За чика Дражу Страњак прича најлепше, али за његову околину, специјално за поједине «војводе» и друге главаре, нема ни једне лепе речи. По њему то су биле дахије, непослушни људи, насилници, који су вршили самовлашће и нису слушали Дражу . .. Чика Живко како не чује добро, чешће је на глас питао шта причамо не би ли гласније говорили. Али Страњак, који такође слабо чује, умиривао је Ж и вка... Приђе нашем столу Манојло Кораћ, бивши окружни начелник под Недићевом владом... Даде ми «Дневник једног ратног злочинца» од Звонка Вучковића. То су исечци из «Американског Србобрана», од броја 9073 до броја 9098, месеци април и мај 1946. године. У Еболију читали смо два три одломка, баш она која се односе на борбу четника са добровољцима. Ови одломци дали су нам повода да упутимо Вучковићу писмо на које нам је одговорио, извињавајући се. Та ће преписка моћи некад да послужи као илустрација, као карактеристичан пример како су Звонко Вучковић и њему слични у избегличкој јавности говорили једно (кад су сматрали да их за то неће нико позвати на одговорност), а како су се правдали и извлачили кад су упозорени да треба да говоре истину и да морају бити свесни одговорности оног што чине. Ми смо тада потсетили Вучковића да је и он радио исто што и добровољци, да је «колаборирао», и потсетили смо га на једну фо421

тографију која га показује у ратничкој четничкој спреми заједно са немачким официрима, међу којима и са капетаном Вебером, немачким официром за везу код II Добровољачког пука. Баш ту фотографију, 3. Вучковића заједно са Вебером, видим у «Дневнику» Звонковом, који има Кораћ. Али Кораћ није знао ко је тај Немац. Како сам био и ја очевидац овога сусрета (године 1944. у месецу мају мислим), кажем то Кораћу, а он ме замоли да поред фотографије унесем име немачког официра. Испричао сам узгред извесне доста комичне доживљаје са Вебером, а у вези сусрета са Звонком Вучковићем. Ја сам био мало «на терену», али ми се и за то време указала прилика да својим очима видим доста момената који сведоче за «колаборацију» наше браће четника са окупатором, дакле оно зашто су «сезонски равногорци» добровољце стално нападали, што су им стално пребацивали, зашто су сматрали да добровољци немају права да стану ни близу њих ни данас у избеглиштву ни сутра у ослобођеној отаџбини. .. Историк — све је то у моме Дневнику од горњег датума — који ће приказивати наше згоде и незгоде задњег рата треба да прочита и овај Дневник Звонка Вучковића и стави га под лупу истине. За нас су од интереса два момента у овом Дневнику. П р в и ј е м о м е н а т : четници су, после катастрофе, рачунали да ће рат трајати в р л о к р а т к о време. Д р у г и ј е м о м е н а т : четници из Србије с почетка нису видели г л а в н о г противника, к о м у н и з а м , нису га видели све док их он није потпуно опколио са свих страна, унутра и споља, и док их није добро лупио по глави. Та два момента, најважнија и најпресуднија, резултирали су у томе да су четници према многим питањима, па и према добровољачком, имали сасвим погрешно гледиште и рђав однос. Што се то од њихове стране ни дан данас не признаје, то је разумљиво. Смртни људи не воле да признају тако лако своје грешке ни онда када их врло јасно могу да виде. Грешке видети, 422

уочити у приватном животу, у личним стварима кудикамо је лакше но у политичком животу. Ово вреди особито за нашу средину у којој се многе политичке грешке знају врло вешто да камуфлирају, а, сем тога, где се често за политичке грешке и пропуштености није сносила скоро никаква одговорност... Изводи из «Дневника» Звонка Вучковића: <Американски Србобран» бр. 9081, од 19. IV. 1946. Д р а ж а : «Слушај, Звонко, са комунистима смо се нагодили. Дај, Боже, да се опамете. ..» Мало пре тога: «Рат ће скоро бити завршен. Хитлер ће наћи свој гроб у Русији. Енглези су нам већ послали прве официре, а и један авион материјала. Наставиће да шаљу оружје, муницију и остале потребе. Треба само истрај а т и. . . И победа ће ускоро обасјати нашу намучену земљу — завршио је чича...» Мало ниже: «Ситуација је озбиљна и треба је разумети. .. Немце нападајте само и з з а с е д е . . . Никакве фронталне нападе не предузимајте. .. Са црвенима се т ол е р и р а ј т е (подвлачења су моја). Грађански се рат мора избећи по сваку цену. ..» «А. С.» бр. 9083: Звонко Вучковић је био склонио једног важног комунистичког старешину. Међутим, «нисмо још далеко били одмакли, а квизлиншки војници банули су право у Василијеву кућу. Неко беше издао. Убише га у кревету. .. Т и н е м а ч к и п л а ћ е н и ц и б и л и с у г о р и о д к о л у н и с т а » (подвлачење је «А. С.»). «А. С.» бр. 9084: «Ђурђевдан се приближавао. Шума листала, хајдуци се окупљали. А д о с л е д е ћ е зиме, рат ће се свршити. У то смо били убеђени...» «А. С.» бр. 9086: «.. .Немце смо редовно ликвидирали по кратком поступку. Знао сам да због тога нећемо дуго остати мир423

ни. Неколико села у близини пруге би спаљено. Таоци, држани у суседним градовима, били су стрељани . . . » Мало ниже: «Просто смо се утркивали ко ће помоћи општој савезничкој ствари. . .» «Непријатеља разоружати па пустити — гласила је инструкција Главног штаба. Стотину српских глава је прескупо за једну немачку. Још нисмо спремни да заштитимо народ од крвавих репресалија...» Међутим, десетак редака иза тога, 3. В. каже: «Један митраљез и пет карабина сложисмо на гомилу. 6 Немаца и 3 жандарма одвојисмо у страну. Немцима по 25, квизлинзима по 50. Да би им успомена на сусрет била трајнија. У једном забрану недалеко од пруге, војници их пресавише преко паса. Немци су се драли, а квизлинзи ни гласа не пустише. Можда су били и свесни своје заблуде.. . Остали путници све наши људи. Већином сељаци. Намигивали су нам, када смо поред њих пролазили и дошаптавали: «Алал вам вера. Добро је ш т о и х н и с т е п о у б и ј а л и (моје подвлачење). Сада

нам

бар

неће

м оћи

ниш т а

да

у р а д е ...»

У јесен 1942. У «Дневнику» 3. В., бр. 9087 пише ово: «Наде на скори свршетак рата гасиле су се лагано. Ситуација на савезничким фронтовима није се мењала. Морало се спремати за још једну зиму. Ваљда ће то бити последња, бар сам тако говорио војницима.. .» Мада врло млад у оно време, Звонко Вучковић је био неко међу командантима четничким у Србији и близак Дражи Михаиловићу и у његовом штабу. Његова запажања, оцене, претсказивања могу се узети као општа мишљења и расположења четничких старешина у Србији у она времена на која се односи ово што у свом «Дневнику» он пише. * Под истим датумом у мом ипсилонском Дневнику забележио сам и један разговор са М. Кораћем. Он је Ужичанин, пореклом Херцеговац, из Требиња су му 424

стари. За време рата био је у истој армији у којој и Дража Михаиловић, под окупацијом организовао је међу првима четнички одред. Нашавши се у једно време у безизлазном положају са својим четницима, без оружја, без муниције и друге спреме, а притешњен партизанима, он је решио да приђе Недићу и да му се стави на расположење. Убрзо је добио положај окружног начелника у Ужицу. Кораћ познаје добро прилике под окупацијом у Западној Србији, нарочито у ужичком к р а ју .. . Он је доживео «Ужичку републику». Причао ми је опширно о «заузимању» Ужица од стране партизана. Партизани су ушли у Ужице не опаливши ни једнога метка и не наишавши ни на какав отпор. Немци су наједном, изненада напустили Ужице. У Ужицу је тада било доста немачке војске са доста оружја и партизани никад не би могли да дођу да су Немци хтели да бране Ужице. Зашто су Немци напустили Ужице, питао сам Кораћа. То је једно веома интересантно и важно питање које кад би се тачно осветлило много би шта било јасније из доба немачке окупације. Партизани су, прича ми Кораћ, направили 19. септембра први споразум са четницима о сарадњи, узајамној помоћи, о заједничкој подели власти и плена у местима која заузму итд. итд. Кораћ зна тачно како је овај споразум гласио. На моје питање, шта мисли зашто су Немци напустили Ужице, Кораћ одговара, да он сматра да је тиме окупатор хтео да искуша Србе шта ће радити и како ће се дрхсати. . . Ово за мене није задовољавајући одговор. Кад сам пажљиво саслушао све што ми је Кораћ говорио, синула ми је у главу ова помисао: да нису Немци извели евакуацију Ужица да би на том терену, око власти, поцепали отпор, да би међусобно закрвили Србе разних струја: четнике и партизане с једне, Недићеве одреде с друге стране, а онда четнике и партизане међусобно. Три дана после немачког напуштања Ужица — наставља М. Кораћ — партизани су дошли у град. То је била руља, олош, они што су се били склонили кад су Немци по425

чели да хапсе по Ужицу и другим паланкама. Кораћ зна и имена свих њихових предводника. За она три дана, док није било такорећи никакве власти у Ужицу, грађани су седели, пили кафу и ракију, и нису ништа чинили да би се организовали како би с националистима, са четницима, узели власт у своје руке. Њихова апатија, лакомисленост, каже Кораћ, просто га је вређала. Није се нашло скоро ниједног грађанина, без обзира на положај у друштву, који би био свестан ситуације у којој се налази и пред којом тек стоји. Кад су дошли комунисти и заузели диктаторску власт, кад су почели да гоне, хапсе, осуђују и ликвидирају, тек онда је настало отрежњавање. . . * Још један карактеристичан случај о стању у Србији под окупацијом, нешто што се међу Србима нигде друго, осим у Србији тада, није могло догодити. И овај је случај забележен у мом ипсилонском Дневнику, под датумом 28. VII. 1947. године. Преносим га дословно: Данас је навршено равно четири године (било је то 1943) како је погинуо из заседе Душан-Душко Марковић са друговима. Радослав-Раца Протић, који је био у групи у камиону заједно са Душком Марковићем и после ове трагедије остао жив, прича ми у «Ипсилону», на клупи под жарким јулским сунцем, следеће: Око 13 часова из Крушевца, испред хотела «Европа», кренула је аутобусом група од 26 људи, са Душком Марковићем на челу. Тада је Д. Марковић био окружни начелник, а у исто време и командант III. добровољачког батаљона. Ишло се у општине Велика Дренова и Милутовац, среза Трстеничког, а истовремено је требало обићи и две чете добровољачке, 10 и 11, у Почековини и Милутовцу. У групи су се налазили, поред Душка Марковића, командир 10 чете, Златибор Маринковић, шеф пропаганде округа Круше426

вачког, Ива Трипковић, командир 9 чете, Тоша Станисављевић, ја као ађутант батаљона, ппоручник Сретен Јанић, руковаоц батаљона, капетан Ћирић, шеф безбедности Српске државне страже округа Крушевачког, капетан Душко Лукић из команде С.Д.С у Београду, два чиновника (један из окружног начелства а други из житарске централе у Београду), наредникводник Страхиња Пајкић са 14 војника и заменик среског начелника трстеничког, Бискуповић, са својим пратиоцем. Овај је узет у аутобус у Трстенику после дужег устезања, опирања и настојања да не иде с нама јер је, као што се доцније у истрази утврдило, био упознат са заседом против нас. Није Бискуповићу било лако: ако ода заверу са организованом заседом, готова му је погибија; пође ли са добровољцима, и ту му прети погибија, али ипак овде некако може избећи смрти, као што је и било. Из Трстеника смо кренули око 14,30 часова и у Великој Дренови задржали се преко један сат ради припреме и организовања великог манифестационог збора који се требао да одржи следеће недеље у Дренови. Око 16,30 часова стигли смо у Милутовац где смо телефоном од наше чете били обавештени о погибији двојице добровољаца на путу између железничке станице и бање Врњци. Погинули су из заседе, постављене од стране «шумских». Ова вест је убрзала наш повратак и не заустављајући се кренули смо одмах натраг за Трстеник у намери да из Почековине одмах пођу појачања за Врњце. Заменик среског начелника, Бискуповић, који је седео поред мене, за време целог пута био је врло узбуђен (и то ми је доцније говорило да је он знао за постављену заседу). Када смо прошли Дренову и прешли Мораву, код засеока Богдања, 4 километара удаљеног од Трстеника, на једној оштрој окуци, где је аутобус морао да сасвим успори кретање, били смо обасути ураганском ватром из аутоматског оружја, са најближег одстојања — 12 до 15 метара. Аутобус је одмах стао као укопан, јер је шофер међу првима погођен. Настало је 427

једно комешање у аутобусу и у тренутку, када сам се подигао са свога седишта — док су сви остали инстинктивно полегали по патосу аутобуса тражећи да се склоне од зрна — видео сам Душка Марковића да се сручио у аутобус, смртно погођен у чело. У аутобусу је било шест реди седишта, а сваки је ред имао врата са стране. Ја сам био у трећем реду, на левом крају. Кад сам се подигао, био сам обасут кишом парчади од стакла које је стајало испред шофера и сав обливен крвљу по лицу успео сам да отворим врата, да изађем из аутобуса и да станем поред истог, непосредно испред врата. Од првог тренутка ватре било ми је јасно да је по среди заседа, а сада сам могао и да тачно утврдим и места двају аутоматских оружја («Зорке» и једног пушкомитраљеза, како се доцније утврдило по празним чаурама), која су била намештена по метардва лево и десно од правца аутобуса у кукурузу. Земљиште десно од пута се дизало, тако да су аутоматска оружја 3 до 4 метра доминирала аутобусом. Чим сам ово утврдио, а пошто сам осетио топлоту на десном куку, која је долазила од ране како сам касније утврдио, повукао сам се позади аутобуса, мислећи да ћу овде бити заштићен. Међутим, тек што сам се био склонио, почео сам добијати и бочну ватру са десне стране и тада сам утврдио да се налази са десне стране пута, 7 до 8 метара удаљено, и треће аутоматско оружје. Не задржавајући се више ни једног часа, а пошто сам претходно осмотрио земљипгге лево и позади себе, претрчао сам кратак брисани простор пута и слетио сам у кукуруз. Приликом претрчавања пута, рафал из пикавца прошиштао ми је испред погнуте главе. Кад сам се удаљио двадесетак метара од аутобуса, у кукурузу сам нашао једног војника пратиоца. који је био погођен у главу. Његово је лице било обливено крвљу. Упитао сам га да ли може да трчи и када ми је потврдно одговорио, кренули смо највећом брзином у правцу Мораве која је била око 150 метара од места несреће. На обали Мораве задржао сам се у не428

доумици који правац кретања даље да изаберем: или да препливам Мораву или да уз Мораву идем ка Трстенику. Тада сам чуо једну страховиту експлозију и на месту где је аутобус био видео сам стуб дима како се диже у ваздух. Било је јасно да су нападачи бацили бомбе на аутобус. Одмах затим чули су се појединачни револверски пуцњеви. То су нападачи, пошто су дошли до самог аутобуса, довршавали оне које су затекли још у животу. Плашећи се да због ране нећу моћи да препливам Мораву, кренуо сам уза саму обалу према Трстенику, непрестано праћен ватром из пушака и аутоматских оружја. Приликом трчања кроз кукуруз до Мораве, стабљике кукуруза лево и десно су падале поред мене, а касније, крећући се уз Мораву, зрна су ми ишла преко главе у воду. После трчања од десетак минута, приметио сам да неко кроз кукуруз трчи према мени. Мислећи да је то неко од нападача, застао сам и заклоњен иза једном жбуна узео сам пиштољ на готовс и био спреман на све. Не мало сам био изненађен када сам установио у лицу које ми се примицало Александра Васиљевића, свог доброг познаника и друга из Шабца, који је такође с нама био у ауто бусу. .. Наставили смо заједно да трчимо према Трстенику. Васиљевић је био рањен у мошнице. Када смо стигли у близину моста, који се налазио на Морави испред Трстеника, приметили смо на мосту неколико људи у зеленој униформи С.Д.С. Застали смо и ја сам се неприметно привукао мосту да бих утврдио ко су ови људи. Из разговора утврдио сам да су стражари из Трстеника и да говоре о догађају који се десио код Богдања. Нису знали тачно ко је настрадао, али су предвиђали да је заседа против нас. Изашао сам на мост, јавио се капетану који је био командир среског одреда С.Д.С. у Трстенику. Захтевао сам од њега да пође са мном у Трстеник како би обавестили надлежне о несрећи. После извесног устезања пристао је и отишли смо у Трстеник, у зграду у којој је било смештено среско начелство као и срески одред 429

С.Д.С. Покушао сам одмах да добијем телефонску везу са Крушевцом, али ми то није у првом тренутку пошло за руком. Било је очигледно да је у питању саботирање и после мог енергичног настојања, иза пар минута, добио сам ту везу. Обавестио сам штаб III батаљона, окружно начелство и команду С.Д.С. Ово је било нешто пре 19 часова. У међувремену стигао је у Трстеник и Ива Трипковић, који је био теже рањен у чланак ноге, а у току бекства једва је успео да се спасе од једног нападача који се био одвојио од оних што су били у заседи. Одмах сам покушао да добијем месног лекара, који је пронађен тек после пола часа, када је дошао и указао помоћ нама рањенима — четворици укупно. Услед великог губитка крви и узбуђења срце ми је било сасвим попустило и, према изјави лекара, да ми није дао благовремено инјекцију, могла је наступити смрт. . . Око 20 часова наши су стигли из Крушевца на место несреће. Према казивању људи, који су први стигли на место несреће, призор на који су наишли био је језив. Аутобус је био пун телеса и крви, а о плафону аутобуса било је прилепљено неколико мозгова. Неколицини од погинулих били су одсечени прсти, очигледно да би им се нападачи домогли прстења. Нису имали времена да скидају прстење са мртваца. Иначе сви су били опљачкани, а једноме је само једна чизма скинута, док другу нису стигли да скину, плашећи се, ваљда, да неко наиђе у помоћ страдалницима. Испод аутобуса били су пронађени тешко рањени по глави Аца Бојовић и један стражар С.Д.С., пратилац заменика среског начелника. Када су нападачи били сишли код аутобуса да би довршили свој злочин, њих двојица су се притајили и пошто нису реагирали на неколико кундака добијених по глави, били су остављени од нападача, који су мислили да су ови мртви. Од 26 људи колико их је било у аутобусу, ову несрећу је преживело само нас седморица, и то један од нас је изгубио око — Аца Бојовић, један је остао хром 430

у ногу — Ива Трипковић, један је од последица задобијене ране остао стално болешљив. Исто вече мртви су превезени у Крушевац, а рањени смештени у болницу...» Овај напад из заседе код села Богдања извели су четници. Да ли су то они учинили по сопственој иницијативи или је и овде, као у доста сличних случајева, била по среди комунистичка сугестија, није важно — важно је да је злочин код села Богдања могао да користи само комунистима. Раца Протић и данас живи. Он је доцније, под окупацијом, ишао у једној важној мисији Српског добровољачког корпуса до Драже Михаиловића. Његовог оца, проту Пауна Протића, убили су комунисти кад су се дочепали власти.

* Овако ненгго, као што је било код села Богдања, није се могло замислити у другим крајевима. То се дешавало само на територији окупиране Србије. У Црној Гори одмах с почетка четничке акције, чланови Збора су у њој учествовали. Пратња генерала Блажа Ђукановића, команданта националних одреда Црне Горе и Херцеговине једно време (1942) била је састављена највећим делом од збораша. Зборашки омладинци из Никшића, са Јевремом Шаулићем на челу, залажу се и предузимају две акције за ослобођење Главног штаба црногорских четника које су били у манастиру Острогу опколили комунисти. Снаге Шаулића биле су слабе и његова акција није успела. Четници, на челу са генералом Ђукановићем и Бајом Станишићем, били су побијени. Први одред мајора Реље Пилетића био је састављен само од збораша из Подгорице, на челу са Слободаном Дракићем, студентом технике, који је био ађутант Пилетићев (Дракић је погинуо априла 1942. године). Кад сам дошао у Црну Гору, у јесен 1944. године, затекао сам неколико збораша на челу четнич431

ких одреда војводе Ђуришића и главни интендант његов био је члан Збора. У Далмацији су зборашки омладинци, и Срби и Хрвати, учествовали скупа у борбама са четницима војводе Момчила Ђујића. У Босни и Херцеговини било је такође таквих случајева. Тако је било и у Словенији. Свуда, само не у Србији. Генерал Недић, Димитрије Љотић, Српски добровољачки корпус стално су одржавали везе са четницима из крајева изван Србије. У Београд су долазили четнички прваци из такозваних пречанских крајева, исто као и из Црне Горе, и увек је све чињено да им се помогне. Ни један од њих није правио разлику између Драже Михаиловића, Недића и Љотића. Није познат случај сукоба између четника и збораша у крајевима изван Србије. Кад сам са мојом малом четом 'дошао у Црну Гору, био сам примљен као најрођенији род од целог народа, наоружаног и цивила. Сви су они добро знали да су ту по среди «љотићевци». Нисмо могли замислити да би нас неко од Павлових четника напао. Али, морао сам да будем јако опрезан. Бојао сам се да ће комунисти, ма на који начин, покушати да нам направе какво зло, па удесити ствари тако да падне кривица на четнике! Са десетином мојих другова становао сам крај Подгорице у једном селу, у скромној сеоској кућици. Домаћин и домаћица били су сјајни, честити, побожни, гостољубиви и — сиромашни сељаци. Припадали су по срцу четницима. Међутим, њихова ћерка била је члан комунистичке партије и била је на фронту са црногорским партизанима, ту негде у близини нас. Мени је то отац њезин одмах казао и скренуо ми пажњу да се што боље чувамо, јер је она у стању да нам направи велику неприлику. Једне ноћи нешто је било ухваћено што је давало сумњу да је требало у дубоком мраку бацити бомбу у одају где смо спавали. Да је до тога дошло, врло вероватно да би изгубили живот и наши домаћини. Ћерка комунисткиња — и по мишљењу њенога оца — могла би мирне душе то да учини, само да нас ликвидира и да се после баци тешка 432

интрига између четника и добровољаца. Нека виша сила није дала да се тај план изведе. ..

* Пред пролеће 1944. године Д. Љотић је одржао на Коларчевом универзитету у Београду т р и предавања. У т р е ћ е л предавању он је дао анализу и објашњење ситуације и догађаја како су се развили под окупацијом у Србији. Љотић говори ту и о т р и п у т а с р п с к о г и а р о д а која су се показала под окупацијом. Један је «пут комунизма — пут Титов», други је «пут Драже Михаиловића», а трећи је «пут генерала Недића». О сваком од та три пута Љотић говори опширно, осветљ ује их са разних страна.86) Задржаћу се најпре сасвим кратко на путу Титовом и путу генерала Недића: Пут Т и т о в је комунистички, марксистички, а «комунизам није ништа друго него борба против Бога, борба против Краља и сваке нације и борба против сваког домаћина . . . Нека нико не мисли да је данас комунизам еволуирао и припитомио се. Ко тако мисли, тај тако мисли на своју рођену штету. Марксизам може да еволуира у т а к т и ц и , марксизам не може да еволуира у д о к т р и н и . У доктрини је марксизам један затворен систем у коме су сви делови логично повезани један за други. Зато марксизам не може у доктрини да еволуира а да се цео систем, као доктрина, не сруши. А у тактици? У тактици може, и н и к о н е м ож е

т акт ици

т акву

е в о л у ц и ју

да п р а ви , ка о

што

Комунизам мора да буде против сваке религије, а што се тиче хришћанства као таквог и комунизма као таквог, између њих постоји непремостив јаз који се ничим, никаквом тактиком, испунити не може . . . Борба против Бога је једина унутрашња

м ож е

м арксизам . . .

86) Треће предавање Д. Љотића објављено је у целости у «Искри», бр. од 15. XII. 1970. и 1. I. 1971. године. 433

потреба без које је марксизам неостварљив. Он је остварљив само тако, ако претходно успе баш у том свом првом, антирелигиозном ставу. Комунизам је против н а ц и ј а. Не прети комунизам једној нацији, рецимо немачкој, него је он против сваке ма која била, против руске као и против немачке, српске исто као и енглеск е .. .» О путу генерала Н е д и ћ а, Љотић је рекао углавном ово: док је пут Титов — пут Москве, «пут генерала Недића смем да назовем народним путем ка слободи, и нимало не мислим да сам погрешио. Генерал Недић не би на том путу ни био, кад не би веровао, да пут, који је он трасирао и којим он води српски народ, не води слободи. Он је зато ту што верује да по природним условима тога пута, по истини и разуму који су дириговали трансакције тог пута, по унутрашњој снази својој, српски народ иде неминовно слободи својој. .. Недић није обичан председник владе; он је, заиста, далеко више нешто и веће од тога. Он врши функцију председника владе, али он је, уствари, отац српског народа, и као сваки отац он би желео да сви синови тога народа сложно иду тим путем ...» Говорећи о Дражином путу и четницима, Љотић пре свега каже: «Ми никад нисмо рекли као они за нас: то су издајице. Не! Ми чак нисмо хтели да им кажемо да су они донкихоти. Ми смо само рекли једну реч: то су људи пуни частољубља, који не виде још потпуно својим српским очима, не мисле својом српском главом, него гледају кроз туђе наочари, и зато не виде праву стварност...» Титов, комунистички пут, каже Д. Љотић, везује се за Москву, а Дражин пут «везује се за Лондон и Вашингтон. Лако је нама разграничити се са Титом и титовцима, то није ни мало тешко. Ко од Срба може да пође за доктрином која војује против Бога, која војује против Краља и нације и против домаћинства; са тим се је лако разграничити, јер се тај од нас отцепио и одродио. Нико не би могао поћи за једном таквом док434

трином ако одиста има везе са родом својим по крви, по духу — по судбини. Али мучно нам је разграничнти се са онима који нису ни против Бога исто тако као ни ми, нису против Краља, исто као и ми, нису против домаћинства, исто као ни ми, а не иду путем којим данас Србе води генерал Недић, већ имају други свој пут, који су ставили под заставу Лондона и Вашингтона, то јест, на свом путу позивају се на Лондон и Вашингтон и етално се у њих уздају. Правде и истине ради да додам, тако је бар било до недавна, али у последње време .чостоји велика диференција између Вашингтона и Лондона и овог пута који би Срби хтели да ставе под заштиту Лондона и Вашингтона. Постоје велике диференције и ми са тугом посматрамо, не зато што су то диференције, ми смо то знали да ће оне бити, него због патњи које српском народу претстоје, а које претставници тога пута још не виде. «Лондон и Вашингтон имају преимућство у нашем народу због тога што народ овако резонује: слободу сам изгубио без обзира да ли сам заслужио или не. Неко ми је узео. Ко је тај? Разуме се Немци. Да није било њих, био бих слободан. У рату су против Немаца Енглези и Американци. Тамо ми је и Краљ. Према томе, Енглези и Американци кад победе, они ће ми донети слободу. И, разуме се, овако гледајући, заиста човек каже: тако је, брате. Немачка те је разбила, Немачка ти је слободу узела, а с друге стране ко се бори против Немачке? Енглези и Американци! Енглези и Американци, кад сутра победе, они ће теби вратити оно нгго си изгубио. То је најлакши и најбржи п у т ...» Међутим, «то резоновање» — вели Љотић — «иако изгледа тачно, з а с о б о м н е м а л о г и к у д о г а ђ а ј а . . .» У другом светском рату ситуација је у м н о г о м д р у к ч и ј а н о ш т о ј е б и л а у п р в о м с в е т с к о м р а т у . Сад је ту и Совјетија, комунизам. То чини да «резоновање ове наше браће са овог д р у г о г пута (Дражиног) нема за собом потврду р е а л н и х догађаја. Ако би изгледали формално логички оправдани, логика догађаја их н е ћ е оправ435

дати, и већ их не оправдава...» Овој констатацији, ЈБотић даје следеће објашњење: «Ви који сте за овај други пут, ви који верујете да ће Лондон и Вашингтон донети нама слободу, — ви сте истовремено, исто као и ми, у отвореном сукобу са Титом, и то не само са Титом, јер се нисте ви са Титом посвађали око имена, нити вам је несимпатично име његово, нити очи његове, него сте се тукли с њим због тога што је Тито прететавник комунистичке партије, а ви не желите да српски народ буде комунистички, исто као ни ми. Добро! Сад ви, с једне стране, нећете да будете комунисте, с друге стране верујете да ће вам слободу донети савезници из Лондона и Вашингтона, а с треће стране тешко подносите јарам окупације. (За јарам да признам. Ретко ко да воли јарам, па није никакво чудо што га и ви тешко подносите). Али има несклада између два горња става. Разумем што сте против бољшевика, то је сасвим јасно, само зар ви не видите како ствари иду, зар не видите да Лондон и Вашингтон данас, док између њих и Стаљина постоји триста немачких дивизија, које штите и њих чак од Стаљинових таласа, зар ви не видите сад, кад постоји тај зид од три стотине немачких дивизија, да су ти ваши верни савезници у сувише великој зависности пред Стаљином? А шта мислите кад би се сутра тај зид срушио, шта мислите кад сутра не би било тога зида, зар би Енглези и Американци постали јачи пред Стаљином? Ако то мислите онда ту не би било логике. Зар сад кад постоји зид од три стотине дивизија они нису слободни, а сутра кад би се тај зид срушио, они би одједанпут постали слободни?! Очевидно да ту нема логике. ..» Доњим речима, Лзотић поткрепљује своју тезу: «. . .Према томе, кад знамо да бољшевизам данас кад је у рату против Немачке, кад и сам има интереса да Немачка буде рушена и срушена, и кад Енглези и А436

мериканци знају да је најкраћи, најбржи и најјевтинији пут за рушење Немачке пут преко Балкана, кад знамо да ипак та Совјетија већ две године не дозвољава искрцавање Енглеза и Американаца на Балкану, и ови се због тога не искрцавају, кад то знамо, онда значи да је Совјетија данас, кад није још победилац, кад испред себе има један велики и чврст зид од три стотине дивизија, исувише снажна према својим савезницима. А шта би тек било кад би немачке армије биле сломљене на Истоку, и кад би као какав усов јурнули овамо, преплавили Румунију и Мађарску? Ко је тај од Енглеза и Американаца који би се онда смео усудити да се противи њиховом доласку на Балкан? У толико пре, што је совјетска дипломација успела да натера Англо-Американце да признају као ратујућу страну, јачу од Краља Југославије, Тита, те према томе Т и т о је

т ај к о ј и

име

им а

Ст аљ ина

спречават и ж ем о

одсудну п обост и

сваком

т ој н а ш о ј

са с п о љ н е

клапа

браћи:

на

ваш а

Б алкану, па к о ју

он

Балкан.

и згледа

ст ране и з г л е д а

ће

буде И

ги ем а , к а к о

ви

се

гу, а да н е м огу, в и д и

се по

т ом е к а к о

ми

ка-

зам и ш љ а-

ист и н и т а, и а к о

т ако

овде у хт ео

зат о

т а ч н а , та ш е м а

ст варнош ћу,

ја ју

са

на

п рист уп

те р а з в о ј с т в а р и , и а к о но

реч

заст аву

ф орм алсе

ст в а р и р а з в и ја т и

не поне

м о-

се ст вари р а з в и -

с а д а . . .»

Кад је Д. Љотић овако говорио пред пролеће 1944. године и на овај начин анализирао нашу и међународну ситуацију, нико ни појма није имао за извесну тајну преписку, из нешто ранијег времена, између Черчила и Тита из које се види како је британски премијер, који је тада диктаторски управљао Великом Британијом, издао и продао Титу и комунизму и Краља и Дражу Михаиловића и цео наш народ. « 0 о в о ј и н т и м ној

п о јм а м п оги

абнорм алној преписци

Ч ерчила

Тит а

н и см о

ни

(подвлачења писца ове књиге), к а о н и Б р и т а н и ,и н а в и с о к и м п о л о ж а ј и м а » — пише др

им али

437

Божидар Пурић, тадањи председник југословенске владе у егзилу.878 ) Можемо мислити о Титу шта хоћемо, али се он и у овој прилици, у овој игри, показао веома мудар, вешт, далеко мудрији не само од тадашњих предводника нашега народа, него и од западних државника, са Черчилом на челу. Своје, комунистичке послове, он је вешто водио и успешно завршавао. Препреден, лукав, нескрупулозан, првокласан ученик Лењина и Стаљина, за постигнуће одређеног циља он је знао све да користи, и на унутрашњем и на међународном плану. Било Је мишљења да су му били важни саветници, да су чак водили ствари интелектуалци из његове пратње и штаба. Нико му од њих ни до колена дорастао није био. Иван Рибар могао је да прича, Ђилас да фантазира, Ранковић да слепо извршује Титова џелатска наређења. . . Једино, можда, Моша Пијаде могао би да му користи у проценама ситуације и при одређивању тактичких потеза. Тито је знао да се претвара, да лаже не трепнувши оком, да без икаквог зазора и без икаквог основа измишља клевету против свога противника, да ликвидира најближега само ако му смета. Тито је, разуме се, лагао и Черчила. Кад се августа 1944. нашао са Черчилом у Напуљу, Черчил га је, између осталога, припитао86) да ли има намеру да заведе комунистички систем у Југославији, а Тито му је одговорио: «Ми не намеравамо да намећемо један такав систем. Ја сам то често јавно рекао». Черчил га онда упита: «Да ли ћете допустити индивидуалну слободу у вашој земљи после рата?» Тито одговара: «Да, зашто да не! То је наш основни принцип — демократија и слобода личности . . . » И по други пут је Тито рекао: «ја сам изјавио сасвим категорички да ми не намеравамо да успоставимо комунизам. Има много разлога за 87) «Американски Србобран«, од 25. јануара 1971, у чланку «Комунистички историчари — Черчил и партизани». 88Ј ЗЈерНеп СП55о1с1:

438

итсЈоп, 1949, 51г. 194.

то. Све земље у Европи морају после рата да имају демократске системе и Југославија неће бити изузетак. ..» Черчилов главни делегат код Тита, Мак Лин, у својим успоменама из првих разговора са Титом, кад је стигао у његов штаб, бележи и ово: «Говорили смо затим о политици уопште. Рекао сам му да сам ја конзервативац. На то ми је Тито одговорио да је он комуниста. Дискутовали смо о теорији и пракси модерног комунизма. Суштина онога што је причао била је да циљ оправдава средство. То ми је рекао са великом искреношћу. Цитао сам га да ли је његов крајњи циљ да успостави комунистичку државу у Југославији. Рекао је да јесте, само да ће то бити постепени проц ес.. .»89) Мак Лин је известио Черчила «да су Тито и други вођи партизанског покрета отворени и искрени комунисти и да ће систем, кога ће они завести, бити неодложно на совјетској линији. ..» На то је Черчил Мак Лину рекао ону познату да се њега (ни Енглеза) не тиче какав ће после рата бити систем у Југославији: «Штогод се ми мање будемо бринули о форми владавине коју ће они завести, тим бољ е...» Черчила интересује ко ће више наносити штете Немцима. . . Черчил није водио рачуна о нашем народу ни онда кад је, и његовом заслугом, Југославија била убачена у рат, није га водио ни после разбијања и окупације Југославије, није га водио ни у ово време кад издаје и продаје Дражу Михаиловића. Пре сусрета са Титом у Напуљу, он је, као што видимо, тачно знао ко је Тш о и чему он смера, па је рекао Мак Лину шта о томе мисли. Могао је Тито да му каже у Напуљу исто оно што је већ био рекао Мак Лину, једнако би било. Међутим, препредени Тито и циник хтео је, без сумње, да, оним одговорима да не мисли да заводи комунизам после рата, вуче за нос мистер Черчила и да му се смеје. .. 89Ј РИггоу Мас1еап: „Е азЈет АрргоасНеб", 1.опс!оп 1949, $1г. 315.

439

Ево још један карактеристичан пример где је Тито вукао за нос Черчила и смејао му се цинички: После састанка и разговора у Напул»у, Тито се, захваљ ујући Черчилу, сместио у једној пећини на острву Вису. После бучних и опасних доживљаја код Дрвара ту се осећао сасвим безбедно. Једног јутра, половином септембра, дошао је пред пећину заменик Мак Линов да Титу уручи неку поруку генерала Вилсона. Стражари испред пећине рекли су најпре да је Тито болестан и да не може никога да прими. Мак Линов заменик је и даље инсистирао да уђе, али га нису пустили. Командир страже рекао му је да се Тито моментално налази у шетњи. Ти су одговори били врло сумњиви. После извесног времена поново је дошао Мак Линов заменик да потражи Тита, тражио је пријем, али су му рекли да је Тито исувише запослен. Мак Линов човек повео је истрагу и утврдио је да је Тито пре неколико дана одлетео некуд једним авионом. Сад је дошао на Вис и Мак Лин. Сазнало се да је авион био совјетски. Мак Лин у својим успоменама пише: «Овај изненадни, неочекивани одлазак знатно је погоршао наше односе са партизанима. У Лондону и Казерти сматрали су, сасвим природно, да је оваква тајанственост много увредљива, нарочито када се узме у обзир да Тито без наше помоћи никада не би био у стању да остане на Вису и да садашња фаза рата захтева најтешњу сарадњу међу савезницима.. »90) Кад се Мак Лин нашао после са Титом говорио му је о «узбуђењу које је проузроковано његовим тајним одласком са Виса». «Почетком октобра Черчил је» — пише Мак Лин — «посетио Москву и отворено је питао Стаљина да ли он зна непгго шта се догодило са Титом. На ово директно питање добио је директан одговор: Тито је био у Москви! Мистерија Титовог тајанственог одласка била је овим најзад откривена. . . Нпсам могао да одолим искушењу а да не припитам Тита 90) РИггоу Мас1еап: „ЕазЈегп АрргоасНев", 1.опсЈоп 1949,

440

51г.

498.

како му је пријала посета Совјетском Савезу. У првом тренутку изгледало је као да је мало збуњен и упитао ме је одакле ја знам да је он тамо био. Кад је сазнао за извор нашег обавештења, смејао се и упустио се у дугачку причу о својој посети. Било је то, рекао је, први пут да се срео са Стаљином. Запитао сам га шта мисли о њему. «Велик човек» — одговорио је — «врло велик човек». «. . . Казао сам Титу да је Черчил био много увређен начином на који је он отишао у Моск в у .. .» На то је Тито «безазлено» одговорио Мак Лину: «Пре кратког времена Черчил је ишао у Квибек да се састане са председником Рузвелтом и ја сам за ту посету сазнао тек пошто се он вратио. И нисам се ни најмање љутио. Решио сам» — каже Мак Лин — «да за ову примедбу Титову не кажем Черчилу...» ” )

* Титовски историчар Никола Миловановић објавио је серију чланака у београдској «Политици» (од 10. до 20. октобра) о влади др Б. Пурића и о односима Черчил-Тито. На те се чланке осврће низом чланака др Пурић, цитира поједине наводе из Миловановићевог написа (први је објављен 21. XII. у «Американском Србобрану») и даје на то своје коментаре. Ти коментари др Б. Пурића осветљују нашу народну трагедију из оних дана (после Техерана) и ја ћу се на њима овде задржати. У писму Титу (од 8. јануара 1944. године) Черчил каже, поред осталога, и ово: «Решио сам да прекинем са пружањем сваке даље иодршке Михаиловићу и да искључиво помажем вас. Стога ћемо бити срећни ако Краљевска југословенска влада уклони Михаиловића из својих редова. . .» Черчил онда каже како моментално (!) не могу од Краља Петра II «тражити да прекине све постојеће 91) РИггоу Мас1еап: „Еаб1егп АрргоасНез", 1.опс1оп 1949,

518.

441

везе са својом земљом. Стога се надам да ћете нае разумети» (ово се Черчил обраћа Титу) «што ћемо и даље остати у званичним односима са њим (са Краљем), док ћемо истовремено вама пружати сваку могућу подршку. . . Можете бити сигурни да ћу о свему обавештавати своје пријатеље Стаљина и председника Рузвелта . . . Будите добри да са мном водите преписку преко генерала Мак Лина и назначите све чиме да вас могу помоћи, јер сам чврсто решен да учиним најбоље што могу. Унапред се радујем крају ваших патњи и ослобођењу читаве Европе од тираније». Тито је одговорио Черчилу почетком фебруара рекавши му: «Ваша порука коју је донео Мак Лин драгоцени је доказ да наш народ» (уствари комунизам) «има уза се правог пријатеља и савезника, који дубоко схвата наше потребе и наше тежње. За мене лично ваша порука је част, јер изражава ваше високо признање напорима народноослободилачке војске. Из свег срца вам захваљујем на фотографијама са Техеранске конференције са посветом. . . Помоћ коју нам признају наши савезници врло много доприноси да се стање на бојишту учини сношљивијим. Надамо се да ћемо вашом помоћи добити тешко наоружање, тенкове и авионе, које нам је у овој етапи рата и због наше постојеће војске неоиходно. . .» Тито у овом писму не тражи да Черчил бомбардује српске градове, са Београдом на челу, али та је «порука» отишла другим путем и начином и то је, по Титовој жељи и предлогу, изведено; указана му је и та «помоћ», и то врло издашна. Београд је бомбардован први пут о Ускрсу (16. и 17. априла 1944), а д е в е т и пут на Краљев рођендан 6. септембра 1944: «док је цео Београд у тихој побожности прослављао рођендан свога Краља, Англо-Американци су извршили нов терористички напад на Београд*.” )9 2 92) «Ново време* од 7. IX. 1944. 442

Кад је 25. маја одржан на Новом гробљу у Београду помен жртвама првих англо-америчких бомбардера, митрополит Јосиф «у својој беседи осудио је англо-америчке нападе у име цркве и, између осталога, рекас ,Где је ту цивилизација, где култура, где хришћанство? Нека на то одговоре они који су то учинили! Ми не можемо за њих наћи никаквог оправдања, него се Богу молити и веровати у вечну правду Господњу која је вечна и недељива. Нека она суди народима по делима њиховим’».93) Бомбардовања англоамеричка вршена су и на друге градове у Србији и Црној Гори. Немци, окупатори, од тога нису имали никакве штете нити жртава. Страдао је српски народ. У писму, упућеном Титу три дана после пријема предњег писма, Черчил пита «да ли би Краљев раскид са Михаиловићем припремио пут за пријатељске односе с вама и вашим покретом и да ли би му (Краљу) то касније омогућило да вам се придружи на бојном пољу, подразумевајући да се питање монархије одложи за касније, када Југославија буде ослобођена...» Тито одговара Черчилу 9. фебруара 1944: «1). Као што вам је познато Антифашистичко веће 29. новембра 1943. потврдило је да је непоколебно за уједињење југословенских народа. Међутим, док постоје две владе, једна у Југославији а друга у Каиру, не може бити ни говора о потпуном јединству. С т о г а се

влада

К аиру

м ора

Драж а

М ихаиловић.

владом

А В Н О ЈА

ног

повца.

«2). м ит ет ску

због

влада

расипањ а

њ ом

м ора

одст ранит и и

одговарат и

о гр ом н и х

пред

свот а н а р о д -

(Подвлачење писца ове књиге).

С авезн ици

су

ослобођ ењ а

владу, а краљ

законим а

укинут и, а с

Та

дуж ни

призн ат и

Ј у г о с л а в и је П ет ар

да

се

као

Н ационални

је д и н у

сагласн о

ко-

ју г о с л о в е н -

т ом е п о т ч и н н

А В Н О ЈА .

’3) «Ново време» од 26. V. 1944.

443

«3). У колико краљ Петар прихвати све ове услове, Антифашистичко веће неће одбити сарађивати с њиме, под условом да о судбини Југословенске монархије решавају слободном вољом Југословенски народ и .. .» Као што се види, ово писмо Титово Черчилу уствари је нека врста у л т и м а т у м а .

* Чим су Енглези потерали југословенску владу из Лондона у Каиро — пише Б. Пурић (у већ наведеном чланку) — «ми смо предосетили шта се крије још од првог дана доласка у Каиро . . . Л а г а о нас је Идн кад нас је тамо послао, да би били ближе земљи кад се почне ослобођавати. . . Бацили су нас на споредни колосек, да се наш глас и протест не ч ују у савезничким земљама и у свету. . . Нисмо знали за њихову одлуку да почетком 1944. почну невероватним, глупавим и детињастим претњама, изазивањем са свих страна, деморалисањем Краља и оно мало нашег чиновништва и избеглица, да нечувеним притиском делују на нас, као да смо били у гестаповским или удбашким рукама. Почело се јавном пропагандом и предлозима Краљу да даде изјаву да ће се вратити у земљу тек по плебисциту народа. . . Затим се ређали: претња да ће Краља и владу интернирати и саставити владу од три човека, Константиновића, Шубашића и Фурлана, који ће се с Титом споразумети. Одговорио сам истим путем да ме могу само мртвог интернирати. Покушај задобити Краља да нову владу састави генерал Бора Мирковић, Черчилов пријатељ, и Черчилова идеја, тиме што би официри из Каирске афере упали у председништво и збацили ме с власти. И на то сам истим путем одговорио да ћу их револвером и столицом избацити. Лажно саопштење Стивенсоново да ћу добити званични ултиматум Америчке и Британске владе да избацим из владе Михаиловића. И тако даље. Најзад 444

прекид односа са Михаиловићем. .. т аљ но и

заверенички

д у м и ш љ а је м , пред

али

Ст аљ ином

израђен

т ако

да

п р е в и ја о ,

б а ц и га н а н а с, к а о

да

Све

и з д а јн и к

скине

см о м и

је

то

био

п о к у ш а ј убист ва са Ч ерчил,

злочин

са

к о ји

себе

сам и и зв р ш и л и

депре-

се

пре-

сам оуби-

с т в о . . .»

Титов историчар Н. Миловановић каже, у вези са овим, «да је одлука Британске владе прекинути односе са Михаиловићем и ставити под контролу британских власти избеглу Југословенску владу и ограничити јој рад, озбиљно погодила даље спровођење планиране политике Пурићеве владе...» У ово време, непгго мало доцније, Д. Љотић обраћа се опширним писмом Краљу Петру II’4) коме излаже ситуацију која је настала за српски народ после окупације, па каже: «.. .Српском народу је било потребно да га неко представља, организује, брани, у име њега говори. Зато је дошао генерал Недић. Није ту било никакве конкуренције, а нема је ни сада. Ради се о истинској служби и ношењу претешког крста, а не о сласти и части. .. Генерал Недић је увек био готов, а и данас је то, да се повуче и преда власт другоме који себе сматра достојним и способнијим од њега. О н ј е д е с е т и н а м а п у т а п о р у ч и в а о то и М и х а и л о в и ћ у (подвлачења писца ове књиге), кад је видео да власт, коју он успоставља и организује, овај руши, и нуди му да именује лице које ће примити српску владу, а он ће се повући, те нека не прави двовлашће, односно да не убија ауторитет српске власти, јер тиме прештетно дело чини и, у ствари, помаже појаве растуће анархије и бољшевизма. С р п с к и а н т и к о м у н и с т и ч к и н а р о д , н а о в о ј т е р и т о р и ји , п о д

о к у п а ц и јо м ., н е

м ож е

водит и б о р б у

са

ком у-

(а компромис правити не може и преклиње Вас, Господару, да такав компромис не чините, јер тиме вукове нећете направити јагањцима, али ће малу н изм ом

’4) «Д. В. Љотић у револуцији и рату», стр. 381-391. 445

Вашу овцу вукови успети лако да поједу), и и м а т и с в о ј у в л а с т , н е г о у з с а р а д њ у с а о к у п а т о р о м . Да је тако треба видети шта се ради изван Србије (у Црној Гори, Босни и Херцеговини, Далмацији). Тамо није било Недића, али су зато четници, који су признавали Дражу Михаиловића за вођу, потпуније и преданије сарађивали са окупатором, него што су одреди генерала Недића сарађивали у Србији. Они су били готови и немачке униформе да облаче, што нико од Недићевих није хтео ни на себе у з е о .. . Другог пута нема. Ми избора нисмо имали. И не кајемо се што смо тим путем ишли. Пред Богом, пред историјом, пред Краљем и пред целим народом ми изјављујемо да смо у избор овога пута и његово спровођење унели највише труда и разума, најмање при том тражећи какав год свој интерес, излажући себе свакој непријатности и опасност и .. . Генерал Дража Михаиловић није био везан за један пут као ми. 1941. године он је пошао са Титом. Ми смо знали да то није српски пут. Он је то увидео пошто је претходно баш Титу снагу и ауторитет дао. Јер никад Тито овако не би успео, да му у почетку нису дали потребну снагу српски националисти у Србији. Потом се одвојио од Тита и пошао уз Лондон и Вашингтон. Ми нисмо могли, јер бисмо упропастили све што смо дотле радили, — а н и с м о н и х т е л и , ј е р с м о зн али

да

ће

доћи

врем е

кад

ће

Л ондон

В аш и н гт ои

И како Тита не боле српске жртве, а Дражу боле, то смо знали да ће изгубити сваку љубав Лондона и Вашингтона, који ће и иначе морати да помажу Тита, као Стаљиновог експонента у његовој интересној сфери. Потом је Дража морао дозволити својим одредима да раде са окупатором, прво са Талијанима, а сад с Немцим а ...» ЈБотић се жали Краљу због «рушења српске власти». На том раде неуморно комунисти, али то је сасвим разумљиво, али томе су непрестано помагале и избегличке југословенске владе .«Узалуд се говори с ове нас

446

от ворено

нем илице

гурнут и

бољ ш евизам .

стране: не рушите, то није власт Недићева, то је просто власт српска, — продужује се тај грешни и штетни рад. Али борба са Титом је први факт зближавања. Може и Краљ, кога ми сви љубимо, за ким жудимо и коме смо верни, признати Тита и Тито њега, — ово признање неће моћи да нас овамо, ни Недића ни Дражу, нагна да променимо с т а в .. . Помагање Тита од стране Англо-Американаца је други разлог зближења међу националистима. Јер или ове руководи неки монструозни сопствени интерес да нас тако гоне у бољшевизам, и онда је то разлог да скинемо англо-америчке наочари с носа и сагледамо ствари властитим очима, или то чине за љубав туђег неког, а не свога интереса, и онда је опет то разлог да тражимо ми Срби свој пут. А чим ово учинимо, ми се одмах сналазимо и зближавамо. «На крају, наше ране су тако многобројне, тако дубоке и тако крваве, д а с р п с к и н а р о д н е м о ж е д а р а з у ме

да

м еђу

их

т реба

продубљ иват и

н ац и он али ст и м а ,

к о ји

су

и сеи

ум нож ават и

борбом

верни

К раљ у

Б огу,

и Д о м а ћ и н у . 91) То неразумевање српскога народа за даљу неслогу, па његова жеља да Недић и Дража бу-

»5) Краљ Петар је 31. марта 1943. године У једном писму Черчилу изразио жељу да буде спуштен падобраном у Југославију да би се придружио снагама Драже Михаиловића, опошто сам сматрао да би моје присуство било од велике помоћи и да би допринело о к у п љ а њ у свих снага отпора у земљи». Черчил је 15. априла одговорио Краљу: «Не могу да одобрим Вашу витешку жељу да се вратите у Југославију, међу своЈ народ. Боље ћете помоћи својој земљи ако чекате свој час и вратите се у н>у када дође тренутак ослобођења.. .» Другим речима да се врати када Тито нареди плебисцит, гласање за монархију или против ње, када ће, по комунистичком обичају, 99 одсто или само нешто мање гласова испасти за оно што жели да наметне комунистички режим. А кад је Тито, после напада на Дрвар, побегао у Италију где се нашао са Черчилом, онда је «неколико дана доцније« (др. Б. Пурић у «Американском Србобрану», бр. од 26. II. 1971) «тврдоглави Черчил послао Тита торпиљерком на тек ослобођено острво Вис. Да је место њега послао Краља Петра, Краљевина Југославија била би спашена, а западни савезници били би у много повољнијем положаЈу у Европи . . . Док су се западни савезници борили против Немаца у Француској, Тито Је отишао са Виса совЈетским авионом да позове совЈетску воЈску да га уведе у Београд». 447

ду једно, притискује наше међусобне односе и гони их зближењу. Ово је нарочито снажно код Срба изван Србије, којима је и Недић драг исто толико, ако не и више, колико и Дража. «Ми смо увек стајали на том гледишту и никада се свесно о то нисмо огрешили. Они су нас клали и убијали, а ми њих, колико год смо могли, чували и спасавали. Друга страна сматра да је рат кратак, а ми да смо печурке израсле после немачке кише, па није хтела братски и српски с нама да разговара, већ нас нападала, клеветала и убијала. Говорили смо им да то не чине, јер тако помажу Тита. Али није им се могло ништа доказати...» Љотић у истом писму Краљу примећује да « ц и в и л ни

део

р а в п о г о р с к о г п окр ет а н е д а

да

се дође

до сп ора -

пошто би у том случају тај део («сезонски равногорци») изгубио сваки значај... На крају писма Љотић апелује: «Потребно је, Господару, место да се уједињују Тито и Дража,96) да се уједине Недић и Дража. Ово је потребно нама. Од онога ће овде настати смутња и хаос, кроз које ћемо изгубити и ово што смо сачували, а крајњи резултат је бољшевизирање нашег народа и стварање српске совјетске социјалистичке републик е ... У н а ш и м с т в а р и м а п р в а п о т р е б а ј е ш т о в е ћ е зум а»,

зближ ењ е

изм еђу

ловића. Борба

ген ерала

и зм еђу

Н едића

њ и х је

и звор

генерала

сн а ге за

М ихаи-

Тит а и

уз-

Т у мора доћи Ваше енергично наређење, било да генерал Михаиловић прими сву власт и генерал Недић да се повуче — или да генерал Михаиловић поштује власт којој на челу стоји генерал Недић. Т р е ћ е г и з л а з а н е м а , о д н о с н о т р е ћ и ј е и з л а з — рок

а н а р х и је . ..

Т и т о » . 9е)

96) Године 1969. објављена је књига др Живка Топаловића «Србија под Дражом». У њој се говори о догађајима у Србији од јануара до краја маја 1944. године. Тада је др Ж. Топаловић боравио у штабу Драж е Михаиловића и био главна личност на конгресу у селу Ва. У тој књизи др Ж. Т. пише: «Конгрес у селу Ба и његове последице уства448

Краљ је био заробљеник британски, Черчилов, а ју гословенске владе до Техерана све су чиниле — свесно или несвесно, то је, споредна ствар — да створе за то ситуацију: приказујући Недићеву и Љотићеву активност на спасавању српског народа и њихову борбу против комуниста као издајничку ствар, као службу окупатору, оне су припремиле терен да се нешто доцније исти жиг стави и на Дражу Михаиловића и да, најзад, сам краљ Петар поручи националним борцима, разуме се и Дражиним четницима, да се прикључе Титовим партизанима! Тито је мајсторски користио ову ситуацију, и у земљи и пред «савезницима», а Черчи-

ри је најтеже погодио режим Милана Недића у Србији . . . Ја сам на свим зборовима и пријемима делегација одбијао сваку сарадн>у са Недићевим режимом и ЈВотићевим терористима» (стр. 71). У исто време др Ж. Т. одбијао је и сваки контакт са др Ј1. Марковићем, др К. Куманудијем, Д. Цветковићем и др. Међутим, био је за разговоре и споразум са комунистима. По ономе што пише он је чак претпостављао да до тога може и доћи. Он каже: «Ја лично и одговорни људи из штаба Драже Михаиловића стојимо на расположешу за организовање таквих разговора. . . Јер ако ми ту не успемо, онда су изгубљене све огромне жртве које смо поднели као Социјалистичка партија и сви напори што их лично чинимо. Организоваше овог додира» (са комунистима) «био је мој прворазредни циљ. . .» (У књизи «Југославија жртвовани савезник» др Ж. Т. износи како је Дража Михаиловић у пролеће 1945. водио преговоре са Павелићем о заједничкој акцији и борби четника и усташа против комуниста, па брани «овај Дражин покушај» и каже: «Овога плана не треба се стидети, јер је онуистини значио једно разумно решеше...» У овом и оваквом ставу др Ж. Топаловића има извесне логике: ако одбија «сваку сарадњу» са Недићем и Љотићем, ако је за «разговоре и споразуме са комунистима», онда није никакво чудо да се не би «стидео» ни «заједничке акције и борбе четника и Усташа!. . .» Док је тако размишљао, предлагао и одлучивао др Ж. Т. на конгресу у Ба, Черчил нешто доцније пише Титу (17. маја): «Јутрос је, п ов и н у ј у ћ и се британском савету, Краљ Петар распустио Пурићеву владу, чији је министар рата био Михаиловић. . .» А 24. маја Черчил опет јавља Титу да је «Краљ отпустио Пурића и компанију« и каже му да ће Шубашић да образује нову владу, па онда вели: «Мислим да се овакав став углавном подудара са Вашим схватањем, изнетим у првим телеграмима између нас. Извештавам Русе и Американце о свему што се развија међу нама. Топло поздравите Рандолфа (сина му), ако се нађе у Вашој близини. Маклин се ускоро враћа. Желео бих да и сам дођем до Вас, али сам престар и претежак за скакање помоћу падобрана». («НИН», бр. 1047, од 31. I. 1971).

449

лу, па и Рузвелту, није много било стало ко ће доћи на власт у Југославији после рата. У својим даљим чланцима др Б. Пурић нам открива још читав низ важних момената97) поводом писања «историчара» Н. Миловановића. Ево их неколико од оних који су у најтешњој вези са трагедијом Драже Михаиловића и несрећом нашега народа из ових дана: «Генерал пилеће памети» (мишљење Б. Пурића) Душан Симовић се преко радија изјаснио за партизане. «Он је издао Краљевину Југославију 27. марта, а сад је играо за нови ангажман синхронизиран на два дана пред Черчилов говор у парламенту 22. фербуара» (1944). Черчил ће 22. фебруара у парламенту «отпевати читаву песму партизанском покрету. .. Активност Титових снага реметила је нагодбе Михаиловићевих команданата с непријатељем. . .» «Каже да већ дуго времена прати Титов покрет и покушава дотурити му сваку помоћ. Комунисти имају част да су покретачи покрета, али се обавио процес уједињавања, на који су се надовезала и национална схватања»(!). Черчил позива Краља из Каира у Лондон. Идн га је позвао и саветовао му «потребу да промени своју владу» (Пурићеву). Идн је Краљу рекао да му је «моја влада као тежак воденички камен око врата».,7а) 97) «Американски Србобран», наставак IV и V бр. од 1. и од 15. фебруара 1971. године. 97а) Три године раније и влада Цретковић-Мачек, исто као сада Пурићева влада — за Черчила и Идна, процењивано са гледишта њихових интереса, била је такође «тежак воденички камен око врата»! Ту су владу Черчил и Идн сменили државним ударом. Сада, кад је требало сменити владу др Б. Пурића, то се извело без државног удара: д рж а в а Југославија тада није постојала. Она је била срушена брзо после оне п р в е Черчил-Иднове интервенције. Сада је било довољно да се «на Краља изврши крајњи притисак*, па да се окупиран, расцепан, мучен и изубијан народ баци у ждрело комунизма. Поред осталих, у овој књизи већ наведених сведочења, ево још једног како су се Черчил и Идн марта 1941. године решили оног «тешког воденичког камена око врата»: Поводом 30-годишњице 27. марта Војмир Кљаковић у «Комунист»-у (бр. од 25. III. и бр. од 1. IV. 1971) пише ово: 450

Кратко иза тога и Черчил је позвао Краља на састанак — «опет изрично без мене» (Пурића). Черчил је тада рекао Краљу «да одмах треба да промени владу и постави комитет од тројице који ће признати Тита за ,Чиф констабл Југославије’. . .» Краљ је и овде покушао одиграти исту сцену као и са Идном, хвалио ме као најбољег свога председника владе. ,У том случају дајте му највећи положај којим располажете’ — даће му Черчил савет. ,Немам већег, све их је имао’ — одговори Краљ. ,Онда му дајте 20.000 фунти, а ја ћу вама дати три пута више’. Занемех» — каже Пурић — «као да ми је шамар опалио. Учини ми се да бих га рукама задавио да сам био присутан. Опсовах га: ,Он мисли да сте ви црначки Краљ, а ја црначки председник владе. Је ли био пијан?’ ,Не знам, попио је велику чашу вискија, па је онда и моју полокао’. ,Шта сте му на то ви рекли?’ ,Да нисте тај човек’. ..» Черчил се овде, кад је предложио фунте, сетио оних плаћеника који су, по казивању самих Енглеза, упућених у ствари, примали Черчилове фунте у вези пуча од 27. марта 1941, па је мислио да може купити и др Б. Пурића. После потписивања Тројног пакта од стране Цветковић-Мачекове владе, «обавештајна служба западних великих сила и одговарајућа посланства добили су инструкције извани да оборе Цветковићеву владу, потписницу Пакта. ,Сада сте овлашћени — депеширао је британски министар иностраних послова Антони Идн британском посланику Роналду Камбелу у Београду — да по Вашем нахођењу, с в и м средс т в и м а која Вам стоје на расположењу, продужите акцију да наведете руководиоце и јавно мнење да схвате реалност и да се суоче са насталом ситуацијом. Имате моју пуну сагласност за с в е м е р е које будете сматрали за корисне, а које би помогле да доведу до промене владе или режима, чак и путем државног удара** (подвукао В. К.). «Британско посланство* — наставља «Комунист» — «изузетно добро познавало је расположења, намере и могућности свих личности у влади, у Намесништву, у Крунском већу и у највећим врховима војске. Функционери посланства одмах су приступили послу: од људи њиховог поверења затражили су о д л у ч н у а к ц и ј у . Т о ј е био час кад је министар Идн у једној депеши посланику Камбелу јасно прецизирао: «. . . Слажем се да према садашњим подацима предлог за извршење државног удара треба да буде учињен у тренутку када настане реакција изазвана потписивањем Пакта. . .» 451

Черчил је 1. априла (1944) упутио Идну писмо у коме му каже: «Сматрам да на Крал>а треба извршити крајњи притисак да се отараси својих досадашших савезника, који га судбоносно вуку на дно попут воденичког камена. . . Моја мисао од почетка била је да се Краљ удаљи од Михаиловића, да прихвати Пурићеву оставку или његову владу распусти. ..» У поменутим чланцима Пурић говори — и то доказује чињеницама — да је постојало «америчко саучесништво у Черчиловим злочинима. . .» Америчка влада послала је свог емисара Стетиниуса у Лондон «где су му» (ово пише Н. Миловановић) «британски одговорни функционери ставили на увид бројне и непобитне доказе о Михаиловићевој сарадњи са окупаторима и квизлинзима. Сличне доказе добио је Стетиниус и од совјетског амбасадора у Лондону. Обавестио је америчку владу, сложио се са Черчилом и совјетским амбасадором у Лондону да Пурићеву владу треба заменити новом, састављеном од личности које нису компромитоване борбом НОП-а и које ће повести преговоре* са Титом. На ово каже Пурић: «Да је био (Стетиниус) пошао непристрасно затражити истину, могао је и мене, као другу страну, позвати на разговор и коментаре њихових доказа. Али његова посета беше покривена толиком тајанственошћу, да је ми у Лондону нисмо приметили нити је Фотић о њој машта обавестио. Т у се већ у пуној мери открила међународна терористичка тројка: Стаљин, Черчил и Рузвелт». Стаљин се лукаво крио, стајао је иза кулиса, а изводио је шта је хтео. Рузвелт је био «узет човек», скоро блесав. Черчил је био главна, покретачка личност у целом овом потхвату, али је уствари радио за комунизам. . . Ако се има у виду да је Черчил био државник великога стила — бар такав је глас о њему постојао — поставља се питање како се он дао за нос водити од једног светског хохштаплера? Два су одговора могућа на 452

ово питање: п р в о, Черчил је морао да има за саветнике прикривене комунистичке симпатизере, оне који су по налогу све чинили да у Југославији после рата завлада комунизам; д р у г о, Черчил је све чинио да што мање Енглези поднесу жртава у рату, а то се могло постићи само тако ако други гину. Тако се и може објаснити да је Велика Британија у 6-годишњем рату имала далеко мање жртава од Југославије. Тито и његови агенти су убеђивали Черчила како партизани «окивају 30 до 40 немачких дивизија» — то је, међутим, била ноторна лаж. Никад Немци нису имали толико војске на Балкану уопште. И жртве немачке војске на тлу Југославије биле су сасвим незнатне, и у току оно неколико дана рата са Југославијом и доцније за цело време окупације. Страдало их је највише онда кад је већ Тито био победник, кад је имао власт над заробљеним, разоружаним немачким војницима.

* Најзад, «дана 24. маја» — пише др Б. Пурић98) — «после лажне изјаве у парламенту, као крајњег притиска на Краља Петра, Черчил се журио да обавести Тита: ,Краљ је отпустио Пурића и компанију и чини се да ће бан Хрватске окупити око себе утицајне људе. Моје мишљење је да ова влада треба неко време да мирује и пусти догађаје да иду својим током. Мислим да се овакав став углавном подудара са вашим схватањем изнетим у првим телеграмима између нас. . .» У то време Краљ Петар II био је сасвим изван догађаја, односно он је, без сумње и под утицајем ранијих избегличких влада и под притиском Черчила, нетачко процењивао ситуацију и формално је помогао Черчилу да свргне Пурићеву владу и баци од ледину Дражу Михаиловића. Међутим, «Михаиловић није био само краљевски министар војске у земљи» — каже Пурић 98) «Американски Србобран», бр. од 26. II. 1971. године. 453

— «нити Тито совјетски, него захваљујући развоју војних и међународних догађаја, такви какви су били, постали су вође два опречна и неизмирива народна покрета у борби на живот и смрт. Краљ није разумео да је Михаиловић постао представник српског народа и његова последња карта, као што је Тито постао последња Стаљинова карта у Југославији. ..» «Првога јуна 1944.» — наставља Пурић — «дошао је у моју канцеларију Шубашић, безизразно лице које дотле нисам видео. Предао ми је Краљев указ у коме је уважавао оставку моје владе и постављао за председника Шубашића, а истовремено и за министра свих ресора. То је био британски шаблон за састав Папандреуове грчке владе, с том разликом што је грчка избегличка влада имала сталне везе са владом у Атини под немачком окупацијом, док смо ми Недића прогласили за издајника. Држећи указ у рукама као да ћу га поцепати рекох му: ,То је фалсификат!’ ,Какав фалсификат, то је Краљев потпис’. ,Краљев је потпис, али је фалсификат да сам ја дао оставку’, и вратих му указ. ,Нећете ви ваљда то Краљу учинити’, и с висока поче ми причати како је вечерао са Черчилом у Чекерсу, како су дуго разговарали о свим светским проблемима, верујући да ће ме тиме импресионирати. Прекидох га питањем: ,Запгго се упреже у комунистичка кола?’ ,Каква комунистичка кола? Мени је данас главна и једина брига како ћу да браним и спасавам Србе’. Одговорих му да чува себе, а Срби ће се бранити како могу и знају. Тога момента учинио ми се као да је био рођен у јавној кући. . .» Историја ће бити захвална др Божидару Пурићу, сведоку са високог положаја, што је на овакав рељефан, непосредан, па и драстичан (друкчије се није ни могло!) начин приказао и осветлио нашу народну трагедију на једном важном сектору из ових дана. Пошто је било већ очигледно да је Југославија убачена у катастрофу рата за туђе интересе, пошто је ту несрећу наш народ платио са преко милион и по жртава, по454

што су борци и мученици који су спасавали народ колико се и где се могло, били проглашени за издајнике, пошто је комунизам ухватио маха и био признат и од стране западних савезника, пошто је Дража Михаиловић био издан и одбачен итд. итд. појавио се Шубашић («учинио ми се да је био рођен у јавној кући!») «да брани и спасава Србе!» Ако ништа друго, и ако не већ и раније, ово што сведочи др Б. Пурић показује и доказује да «резоновање наше браће са оног д р у г о г пута (Дражиног) нема (и није имало) за собом потврду реалних догађаја». Тим путем сада више, ваистину, н и ј е могао да иде Дража Михаиловић.

Д. ЈБОТИЋ И ДОБРОВОЉЦИ

Кад је, крајем августа 1941. године, образована влада генерала Недића, одмах с почетка нашла се у претешкој ситуацији. Србија је била скоро у анархији. Убијани су из заседе окупаторски војници и вршиле су се страховите одмазде, често је страдало и по више невиних но што је био предвидео пропис окупатора. Тај је пропис тражио да се за једног убијеног немачког војника стреља с т о т и н у , а з а једног рањеног п ед е с е т Срба. И паљена су села и насеља. Одвођени су људи на принудни рад и у логоре где су сваки час могли да изгубе главу као таоци. Оружани одреди које је Недић имао на расположењу кад се примио положаја председника владе били су слаби, поколебани и они више нису били у стању да зауставе злочине партизана и одметника и да одрже ред и мир. Над окупираном Србијом висио је још од почетка окупације Дамоклов мач: не буде ли реда и мира, настави ли се са убијањем немачких војника, отвориће се широм врата Србије да у њу упадају усташе, Мађари и Арнаути и да они, на 455

њихов начин, зна се какав, створе мир у Србији! То није била само претња. Ми који смо имали контакта са Немцима по дужности коју смо тада вршили у Београду, знали смо поуздано да свакога часа Србија мож е бити изручена крвницима. Тада се Љотић споразумева са Недићем да се брзо организује једна нова војска која ће се ставити на расположење генералу Недићу у циљу помоћи за успостављање мира и реда и сређивања прилика у окупираној Србији. Михаило Олћан, министар привреде у тадашњој Недићевој влади, износи предлог о формирању те војске и предлог се усваја. Било је то 15. септембра 1941. године. Срж ове војске, сакупљене у Српском добровољачком корпусу, сачињавала је идеалистичка национална зборашка, боље рећи Љотићева омладина. У својим предавањима, говорима, разговорима, својим писањем Љотић је ову омладину васпитавао и подизао да сутра буде носилац једног бољег и здравијег друштвеног реда у држави, упућивао је да се врати традицијама отаца, да иницијативе и снагу црпе из народне етике и народне мудрости, да буде истински побожна, да сваку веру поштује, да ради на правом јединству Срба, Хрвата и Словенаца, да истакне као идеал јужнословенску заједницу са Бугарима, од Црнога до Јадранскога мора, да мисли на образовање Балканске Уније у којој би сви балкански народи срећније но досад живели («наш народ може бити срећан само тако ако и други народи буду срећни» — ова често понављана Љотићева мисао односила се у првом реду на све балканске народе); да презре материјалистичко схватање и гледање на живот и свет, да одбаци марксизам и његово «учење» као сатански, негативан пут који народе и цело човечанство води поживинчавању и у провалиЗУЗборашки омладинци, који су се тих дана нашли у Београду, одмах су се јављали у добровољачке јединице. Међу њима је било етаријих од двадесет година, 456

али је било и млађих. У добровољце су доцније дола зили и дечаци од 14 и 15 година. Било је ту студената, ђака средњих школа, радника, сељака, занатлија, било их је из свих крајева Југославије, у првим данима по пореклу више изван граница окупиране Србије, него из саме Србије. Међу избеглицама из Павелићеве Хрватске, из Далмације, из Словеније, Војводине, Јужне Србије, Црне Горе, са Косова било је такође тада у Београду и Србији ЈБотићеве омладине. Било је међу првим пријављеним добровољцима Срба, Хрвата, Словенаца и Муслимана. Непосредно после капитулације Југославије, у првом таласу, дошло је у Недићеву Србију пар стотина југословенски оријентисаних старијих Хрвата и зборашких омладинаца из Хрватске, Далмације, Славоније итд. Омладинци су добрим делом најпре ступили у Смедеревску радну службу, а доцније су се пријавили у добровољце. Већа група зборашке омладине налазила се тада у шибеничком, сплитском и сушачком подручју. У септембру (1941) ти су омладинци добили поруку од ЈБотића да «не напуштају свој терен коликогод је то могуће и да помажу с в е ф о р ме борбе против комунизма, који је већ у Србији, Босни и Црној Гори покренуо устанак. Омладина треба» — поручио је Љотић по нарочитом куриру, зборашком омладинцу — «да ради на јединственој политици националних елемената». Та је директива примењена у Шибенику, где су остварени контакти са четничким вођама Живком Брковићем (био члан Збора) у Дрвару, са У. Десницом у Обровцу и Момчилом Ђујићем у К н и н у.. . У току 1942. године већи део зборашких омладинаца се придружио Ђујићу и тако је у оквиру Динарске четничке дивизије био створен Ђачки шибеничкосплитски батаљон у којем је био већи део зборашке омладине и којим је командовао Драшко Простран из Шибеника. .. Године 1943. око стотину зборашких омладинаца пребацили су се у Србију и ушли су у разне јединице Српског добровољачког корпуса и убрзо 457

су се истакли храброшћу у борбама и поједини између њих постали су командири чета, просветари итд. Међу добровољцима Српског добровољачког корпуса никад се никаква разлика није осећала између Срба, Хрвата и Словенаца, између припадника православне, калотичке и муслиманске вере. У ствари то је била југословенска војска, мада се борила на терену Србије и под српским заставама. . . О Српском добровољачком корпусу, за чијег команданта је постављен пуковник Коста Мушицки (изручен Титу од Енглеза и стрељан у процесу са Дражом Михаиловићем), као и о добровољцима, њиховим борбама и подвизима, о њиховом јунаштву, мукама и страдањима писали су и пишу и писаће други, позванији и у све то упућенији од мене. Ја сам ретко био на самом терену, у директним борбама нисам учествовао, постављен сам за шефа Васпитног одсека у штабу, у Београду, по реду био сам 52 добровољац који се одмах с почетка пријавио. Задржаћу се овде углавном на оном што је мање више у директној вези са Димитријем ЈБотићем који је све до своје смрти остао нека врста оца, родитеља српских добровољаца, њиховог духовног и моралног учитеља, пример како би се у ова изузетно опасна времена требало да држи сваки в о ј нички борац ако жели да буде од помоћи своме народу који се нашао у најгорем положају. ЈБотића су респектовали, поштовали и волели сви добровољци, и обични војници и старешине, не само збораши, него и сви други којих је доцније било знатно више у Српском добровољачком корпусу него самих збораша, једнако међу обичним војницима, као и међу старешинама. Међу официрима било је активних и резервних, било је који су од подофицира унапређени за официре, али ретки су били много велики скокови у унапређивању. И из четничких редова, и обични борци и официри, прелазили су у Добровољачки корпус, прилагодили се добровољачкој атмосфери и међу њима је било изванредних бораца и храбрих јунака. 458

Ево неколико података о српским добровол>цима: Српски добровол>ачки корпус носио је српске униформе, заставе и амблеме. На грудима, с леве стране, имао је значку Таковски крст (противници и будале су говорили да је то Хитлеров «хакенкројц») на којој је било урезано: С вером у Бога, за Краља и Отаџбин^. Добровољци су полагали заклетву Краљу Петру II. Реч д о б р о в о љ а ц означавала је да су припадници Српског добровољачког корпуса «своје животе добровољно ставили у службу Српства и Србије» («Десет заповести Српским добровољцима», издате од стране команде СДК). У истим заповестима, командант К. Мушицки наређује: «Испуните себе љубављу, наоружајте се вером у Бога и правду Његову и са много воље приступите делу с п а с а в а њ а српског народа». Српски добровољачки корпус дејствовао је једино на територији Југославије. Ниједан његов припадник није учествовао на Источном фронту, на коме су биле заступљене све нације покорене Европе. Генерал Недић у више наврата одлучно је одбио тражење Немаца (генерал Мајснер) да Српски добровољачки корпус пошаље макар и «само симболички» једну своју чету на фронт у Совјетији. То Недић и Љотић нису дали, мада је било претњи да ће СДК због тога бити растурен, разоружан. Кад су Немци приговорили како то да се ово њихово тражење одбија кад се добровољци боре против комунизма, онда им је одговорено: јесте, боре се против комунизма и комуниста у с в о ј о ј земљи, али неће да се боре у т у ђ о ј земљи, на фронту против Совјетије, која је уз то «и савезник наших савезника». Нису Немци издржавали и снабдевали српске добровољце. И њих је, као и остале Недићеве одреде, жандармерију, полицију и један део четника издржавао српски н а р о д , преко владе генерала Недића. А прве добровољачке чете, у почетку сасвим слабо наоружане, саме су себе снабдевале оружјем, делимично 459

отимајући га у борбама са партизанима — комунистима. Немци су поставили (1943) своје официре за везу у СДК, једино из неповерења које су гајили према српским добровољцима. Ти официри били су само контрола рада јединица Српског добровољачког корпуса. Никакво право командовања ови официри нису имали и ако би кадгод покушали да се умешају у рад добровољачких команданата, ови су сваки такав покушај одбили. И четници, који су били у колаборацији са Немцима, имали су у својим јединицама немачке официре за везу. Припадници СДК водили су оштру борбу против комуниста — партизана. Али они ове нису сматрали као неки покрет «отпора», као «лево крило отпора» — као што се то на Западу схватало. Из многобројних докумената из времена окупације, као и по огромној литератури комунистичкој после рата, јасно је да су се комунисти борили с а м о за к о м у н и з а м идасе једнога дана дочепају власти у Југославији. Како су они гледали на отаџбину Србију или Југославију, ево једног карактеристичног примера. Негде у Западној Србији заробили су младог добровољца, рањеног сина свештеника Нашића (из ужичког краја, кога су убили приликом стварања њихове «Ужичке републике», јер је био члан Збора). Његовог сина су, рањеног, осудили на смрт, везали га и повели на стрељање. Они који су га стрељали разгледали су његову добровољачку значку на грудима. Онда су испалили три метка у његове груди, говорећи: Ово ти је за Бога, ово ти је за Краља, ово ти је за О т а џ б и н у! Србија ни Југославија, за коју се борио млади Пашић, није била њихова отаџбина. Њихова је отаџбина била Совјетија! Они се, дакле, нису борили против окупатора наше земље као таквог, већ су се борили, користећи ситуацију, за остварење својих посебних комунистичких рачуна и по плану из Москве. 460

* Ни главни непријатељи добровољаца, комунисти, нису налазили код њих ништа зло, неваљало, осим то што су се борили против њих, означавајући ту борбу као «службу Немцима», као издају, као фашизам или нацизам, као колаборацију, што је од њихове, комунистичке, стране било разумљиво. У послератној комунистичкој литератури писано је много о злочинима усташа и других милитантних одреда, али ништа ту, у том смислу, нема против добровољаца. И у немачким архивима налази се много рђавога о другим разним војничким организацијама на терену Југославије у време рата, али о добровољцима ништа зло нема. И Немци им признају — и то се види из немачких архива — јасан и чврст антикомунистички став, пожртвованост, јунаштво, дисциплину, коректност и непоколебив патриотизам. У противничким редовима, без обзира ко су и какви су и због чега су они противници били, не може се чути неких нарочитих конкретних примера добровољачке свирепости, зверстава, каквог разбојништва или другог неваљалства. Српски добровољци имали су од своје команде, односно од Недићеве владе, најстрожија наређења да се благо, синовски опходе према народу, да помажу народу и на њиви, нарочито оним домовима чији су мушки чланови били у заробљеништву. Разне хумане и социјалне акције у Србији под окупацијом везане су за припаднике Српског добровољачког корпуса. У току 1941. године добровољци су на Дрини помагали избеглице које су се пребацивале у Србију испред усташких злочина. Хиљаде и хиљаде мале српске деце, рођене с ону страну Дрине, у своје руке прихватили су српски добровољци и нашли им кров и смештај.

* Мада неискусни и војнички неизвежбани, добровољци су одмах на терену имали успеха, јер су били но461

шени идеализмом и дубоком вером да је комунизам највеће зло за њихов народ. И заиста њихови су први успеси у борби против комуниста дошли као последица високе националне свести, осећања одговорности према народу и спремности на жртву. Од дана ступања добровољаца у акцију па до 1. децембра 1941. године комунисти у Србији били су потучени; уништена је њихова «Ужичка република», а они, са Титом и Мошом Пијаде на челу, протерани са тла окупиране Србије. Нису ту добровољци били сами, с њима су се заједно борили и поједини четнички одреди. Опасност немачких одмазди и репресалија била је смањена. У Србији је завладао мир. Примером у борби, добровољци су показали да је дужност сваког родољуба да се ж ртвује за свој народ. Надахнути хришћанском мишљу, следећи свога идејног предводника Димитрија ЈБотића, који се цео несебично ставио у службу генерала Недића, добровољци су се трудили да не буду «самовољци», већ прави добровољци, то јест људи добре воље — хришћани и синови свога народа. Генерал Недић је такође посвећивао велику пажњу српским добровољцима, обилазио их, храбрио их, држао им беседе. Добровољци су Недића дубоко поштовали и волели и његове речи слушали и памтили. 24. фебруара 1943. године генерал Недић је извршио смотру IV добровољачког батаљона, којом је приликом извршен помен палим добровољцима, поклонио се добровољачкој застави и одржао добровољцима говор, који овде изричито наводим, јер је у њему јасно обележен задатак добровољаца који су им поставили Недић и Љотић. Говор гласи: «Јунаци и децо моја, «Моје је срце пуно среће и наде. Кад гледам вас, нашу омладину, ја не сумњам у бољу будућност нашега народа. Ви сте нада и понос Србије. Ваше славно и ју начко име добровољаца окићено је славом и признањем целога народа. На мој позив 1941. године ви сте се први сврстали под српску заставу да је браните од не462

пријатеља, од зулумћара, хајдука и бољшевика који служе некрсту и ђаволу, интернационалама а не своме народу. Велико српско име и српска идеја нека вам остану водиља да их не упрљате и не помутите им сл аву... Децо моја, ваш задатак није свршен. Зове вас Отаџбина да станете на браник. Црвена аждаја дигла је опет глас. У име Отаџбине наређујем вам да црвену аждају уништите, да јој станете ногом за врат и да јој се семе затре за сва времена. Ако то не учините, она ће вас и цео српски народ да уништи. Та аждаја, која се сваког часа може да повампири, задала би смртни ударац целом српском народу. Ви сте велики Срби, дичите се што сте синови мајке Србије и пошто сте њена верна деца, то ћ е в а м у н и ш т е њ е к о м у н и з м а б и т и п р в и дело

велики к о је

за дат а к.

ст е

Д р у г и

ст вори ли

крвљ у,

је

да

сачуват е

ж рт вам а

велико

одуш евљ е-

р е д и м и р . ..»” ) Када се Енглеска у време немачке офанзиве у Белгији и Француској, половином маја 1940. године, нашла сама пред опасношћу немачке инвазије и окупације, одговорни кругови Британије били су озбиљно забринути за будућност своје земље. Многи су већ рачунали са евентуалном окупацијом енглеских острва од стране немачке војне силе. У таквој ситуацији, Винстон Черчил, упутио је, 20. маја 1940. године, депешу америчком председнику Рузвелту, у којој је изразио своју бојазан да би чланови тадашње владе могли да изгубе битку па да би онда морали доћи друш да преговарају са непријатељем на рушевинама, а онда каже дословно: «Ако би ова земља била од стране Америке остављена својој судбини, нико не би имао права да осуди оне који би тада били одговорни, ако би они постигли најбоље могуће услове за преживело становништво». Такву је бригу у то време имао Черчил, тако је мислио и писао, док је та опасност била још само могућност за Енглеску. И ја мислим да се ту њ е м , а то ј е

99) «Ново време», Београд, бр. од 25. II. 1943. 463

нема шта замерити Черчилу. Јасно је да га је родољубље и брига за будућност његовог народа нагнала на овакву депешу Рузвелту. .. Недић, ЈБотић и српски добровољци ништа друго нису хтели ни желели но да се у окупираној Србији боре за остварење «најбоље могућих услова за преживело становништво». Међутим, њима се то замерало, њима се то са многих страна није праштало и британске јединице, док је још Черчил био премијер Велике Британије, изручиле су Титу, на његово тражење, око три хиљаде српских добровољаца да буду погубљени и бачени у јаме у Кочевју у Словенији — и то после свршенога рата! Ти пак српски добровољци ништа друго нису хтели но да створе «најбоље могуће услове за преживело становништво» у својој окупираној земљи. И ово треба да се памти: један мали део енглеске територије ипак је доживео немачку окупацију. То су била два нормандијска острва у каналу Ламаншу. И ту су се тамошњи одговорни људи нашли принуђени да се боре за остварење «најбољих могућих услова за преживело становништво». За тај свој рад ти су људи после рата били одликовани од стране британског краља Ђорђа VI. Када су они били оптужени за колаборацију са Немцима, тадашњи министар унутрашњих дела Велике Британије одговорио је у Доњем дому100) да су се они држа1П0) 17. августа 1945. године у Доњем дому била је дискусија по питању окупираних енглеских каналских острва (Џерсеј и Гернсеј). Министар унутрашњих дела бранио је одлучно колаборацију и колаборатере. Сарадња са окупатором наметнута .1е била нуждом; ту сарадњу је изазвала «ситуација којој до сада није било преседана у историји. . .» «Цивилна управа сматрала је својом дужношћу да делује као одбојник између Немаца и цивилног становништва. . . Дужност цивилне управе била је да одржава формалне и коректне односе са непријатељем . . . Политика коју је спроводила цивилна управа била је диктована жељом да се учини све што је најбоље. . . Било би, наравно, претерано тврдити да грешке уопште нису чињене. ..» Али, на основу објективних обавештења, утврђено је да је «политика, коју је спроводила управа, диктована јединим мотивом да се чини само оно што је најбоље за цивилно становништво и одговорни управљачи заслужују похвалу не само острвљана, него и целе ове земље, јер су радили у једној ситуацији веома тешкој. . . Кроз цело ово време цивилна управа на окупи464

ли лојално и да је било нужно тада чувати и бранити народ. Ништа друго нису чинили генерал Недић и српски добровол>ци. Они су заштићивали и бранили српски народ у окупираној Србији од одмазди, репресалија, пустошења и других прогона окупатора, што је све настајало тада од оних који су, свесно или несвесно, служили туђим интересима и водили оружану акцију за иобеду комунистичке револуције!

* Активност Димитрија ЈБотића у Српском добровољачком корпусу била је врло велика од оснивања овог корпуса па све до смрти његове. Ратник од великог искуства, он је пре свега добро познавао психологију и нарав војника. Али, он је знао и то да је сад дошло друкчије ратовање него што је некад било кад се он борио на Солунском фронту и другде у првом светском рату. Ово је био грађански рат са свим његовим опаким изразима и одјецима, нарочито обзиром на присуство окупатора. Морало се много пазити и рачуна водити о разним чињеницама. Највећа је несрећа била што је комунистима у прво време пошло за руком да ухвате везу и направе споразуме са националним одредима, са четницима Драже Михаиловића. Све раним острвима одржала је верност Круни и свака сугестија да су односи, које је она по нужди морала да одржава са Немцима, прелазили у било коју форму непатриотске колаборације — неправедна је. . .» На крају је Идн узео реч и рекао је да он мисли да ће Доњи дом разумети околности које је изложио министар унутрашњих дела и да ће «са радошћу дочекати да министар ода признање становницима каналских острва које су они заслужили у време страдања». — Србија се нашла у кудикамо тежој ситуацији после окупације. Осим тога у окупираној Србији појавио се комунизам, тога није било на окупираним енглеским острвима. У питању је био цео српски народ, не само Србија. Поред свега тога, док су Енглези одали признање својим острвским колаборатерима, и дали им одликовања, они су цело време рата осуђивали Недића као «квизлинга» и изручили су га после рата Титу на ликвидирање. Њима је било важније да погине један немачки в о ј н и к , него што ће ради тога бити стрељано стотину невиних Срба, а појава комунизма на нашем тлу њих се уопште тада није ни тицала. . . 465

су снаге у прво време комунисти били бацили на то да никако не дође до заједничког националног фронта, радили су на томе да националисте поцепају, заваде, закрве, друге да застраше и направе неутралним. Може се иначе о њима мислити шта се хоће, али им се мора признати да су били мајстори њихове тактике у то време, да су са свога становишта тачно оцењивали ствари и добро размишљали о сваком потезу и кораку. На националној страни, нажалост, тога није било, до свести се долазило тек кад је, углавном, било већ све доцкан. С друге стране комунистички агенти развијали су неуморно активност према Немцима, интригирали против Недићеве владе, против Љотића и националних одреда, денунцирали ове, оптуживали их као непоуздане, нелојалне, као мучке заверенике који ће у даном часу ударити ножем у леђа окупатору.. . Ова њихова активност имала је нарочито успеха код генерала Мајснера који, за разлику од др Турнера, Бенцлера, Нојбахера, није имао ни најмање разумевања за трагедију и злу судбину српскога народа у Србији и свугде друго. По многим знацима би се чак рекло да је Мајснер потпадао и под утицај усташа. У једном извештају (од 15. марта 1943), упућеном «личном штабу» «Рајхсфирера 55 и шефа немачке полиције» Химлера, Мајснер сеж али «на политику меке линије према српској влади» коју «нарочито» практикује посланик Бенцлер. Онда се жали на српске добровољце и каже да «Српски добровољачки корпус представља једну особиту опасност и он ће ускоро да постане жариште немира. . .» Добровољци — вели се даље у извештају — носе српску заставу а на грудима значку са св. Ђорђем на којој стоји «С вером у Бога за Краља и Отаџбину». «Приликом заклетве дошло је до овација Краљ у Петру II. ..» У једном другом извештају упућеном Мајснеру од његових потчињених органа пише како је београдским улицама марширао један добровољачки батаљон. «Чете Добровољачког корпуса остављаЈу утисак добре дисциплиноване војске . . . » Становниш466

тво их је поздрављало, а кад су пролазили испред зграде Председништва владе чули су се громки повици из публике: «Живео Недић!» «Живела Србија!» «Живела млада српска армија!». А чули су се и повици «Живео Краљ Петар П!». У том се извештају каже како је код добровољаца расположење високо и да «постоји опште уверење да је Српски добровољачки корпус заметак једне нове српске војске која настаје». На те и сличне друге извештаје Химлер пише генералфелдмаршалу Кајтелу: «Ја сматрам ипак као врло сумњиво ако ми Србима допустимо да носе заставу са натписом «С вером у Бога, за Краља и Отаџбину. ..» На крају овог извештаја Мајснер поручује Химлеру настави ли се овако «мора да дође до стања које ће тражити да се у Србију шаље више немачких дивизија!»'01)

* ЈБотић је полагао нарочиту важност на љ у д с к у страну, на ч о в е ч и ј и лик код сваког припадника Српског добровољачког корпуса, како код старешина тако и код најобичнијих војника. Дању-ноћу бдио је над душом и срцем добровољаца. Месецима и месецима, свакога четвртка после подне, у штабу корпуса Љотић је одржавао људству из појединих јединица, које је долазило са терена, посебна предавања. Увек је исто говорио. Као шеф Васпитног одсека долазио сам на та предавања. Говорио им је како треба да се понаш ају међу народом, како да се чувају од сваке рђаве ствари, да не пију, да се не коцкају кад су у доколици, да не буду никад нагли у процени ствари, да се труде свим силама да не долазе у сукобе са четницима; треба да увек имају на уму да је комунистима врло важно на терену у Србији доводити до узајамних борби,10 101) Ови наводи и подаци узети су из већ поменуте књиге др К. Хнилике (стр. 226-233). 467

крвопролића и мржњи између четника и добровољаца; да не убијају заробљенике; да сами никада не суде, да увек мисле на Бога и да се увек Богу моле.. . ЈБотићев је предлог био да се у штабу СДК оснује Васпитни одсек. У самом штабу нас неколицина вршили смо ову дужност, а свака јединица, почев од чета имала је једног борца, задуженог за Васпитни одсек, а звао се п р о с в е т а р . Велики број просветара и у јединицама на терену и у самом штабу били су свештеници, теолози, богослови. Они су водили рачуна и о целом верском васпитању добровољачких бораца. Молитва је била свакодневна. Васпитни одсек није био оно што се обично сматра под називом «пропаганда», мада је и он био ипак нека врста пропаганде. Д Љотић је добровољачкој пропаганди дао сасвим други карактер но што су га тада имале комунистичка, фашистичка, нацистичка и друге пропаганде. Када је Клисолд (помињем га у књизи на више места због његове књиге «\М1и-1-\ЛЛпс1») дошао у «Ипсилон»-лагер да нас испитује, да над нама, у име енглеске владе, води истрагу по питању тражења Титове владе да јој будемо изручени као «ратни злочинци», међу којима сам се на листи и ја налазио, позвао ме Клисолд на саслушање. Чим сам стао преда њ рече ми отприлике ово: «Вас београдска влада оптужује као ратног злочинпа зато што сте били шеф пропаганде у Српском добровољачком корпусу...» «Нисам био никакав шеф п р о п а г а н д е » — одговорих Клисолду, на што ми он постави питање: «Па шта сте били, какву сте функцију имали на служби код добровољаца?» Одговорио сам му да сам био «шеф Васпитног одсека». Питао ме потом шта је то «Васпитни одсек», каква је његова функција била. Рекао сам му: наша је функција била у томе да стално говоримо борцима на терену да буду уљудни људи, да не пију, да не коцкају, да штогод не украду, да не варају, да не лажу, да не клеветају, да увек мисле о свом народу који се нашао у претешкој невољи и несрећи, да помажу народу гдегод могу и стигну, 468

да и према својим непријатељима срца имају, да буду људи и увек само љ уд и ...» Клисолд ме је слушао веома пажљиво, а онда му још ово додах: ја знам шта је пропаганда; пропаганда је обично офанзивна ствар, да напада, да омаловажава противника, да га оцрни, да лаже против њега, да хушка на њега, кратко речено сва је срачуната да противника и физички и морално сатре и уништи, не бирајући средстава. Васпитни одсек пак код добровољаца трудио се да од припадника Српског добровољачког корпуса направи — уколио се то може — љ у д е витешког духа и људског понашања у сваком погледу и у свакој прилици. Да се знају савладати и у најтежим приликама. То сам отприлике рекао. И ништа више. Отпустио ме после највише десетак минута Клисолд и ја нисам био изручен Титу. Није од збораша и добровољаца тада нико уопште изручен, осим једнога (М. Грујић) који, по свој прилици, није био нормалан па је Енглезима причао свашта: да има сакривена за њих много важна документа итд. Кад су му то после Енглези тражили, он та «документа», разуме се, није могао да им стави на расположење, пошто је све то била његова болесна фантазија или проста измишљотина у наци да ће га то спасти! Њега су јединог из «Ипсилона» Енглези изручили. Није само Клисолд тада био човечан према нама. Било је таквих и других Енглеза и ја мислим да ми после рата грешимо кад наједном све Енглезе нападамо и оптужујемо за нашу несрећу. Енглеска политика водила је рачуна само о себи, само о својој држави, о својој империји и то је разумљиво. То што су наши људи наседали енглеским замкама и заваравањима, а по неки и фунтама, то је наша кривица и због тога ми не би смели да цео један велики народ оптужујемо. Ја се, на пример, сећам — кад је већ овде реч о «Ипсилон»-лагеру — да је према нама на «белом хлебу» био врло добар и командант тога логора, енглески пуковник Колинс, много дебео човек, тежак преко 130 кила. Он је имао пуно разумевања пре469

ма нашим мукама и све што ]е узмогао учинио ]е за нас. Једном приликом рекао ми је «у четири ока», ако буде сазнао да је неко од нас на дневном реду да буде предат, да ће ми то одмах саопштити да дотичном или дотичним кажем па да беже, а стражари ће, казао ми је пуковник, тада «затворити очи»! Мени је лично дао малу собицу да ту сам будем тако да сам могао да пишем дан и ноћ и да водим преписку на све стране где нам је то тада било потребно. Био је и енглески посланик Штокс (доцније министар у једној лабуристичкој влади) који нас је саслушавао и помагао нам, пошао се, као човек, осведочио да ми нисмо никакви «ратни злочинци», ни фашисти, ни нацисти, ни квизлинзи. . . * У својим непрестаним предавањима добровољцима и многим порукама, које смо ми из Васпитног одсека слали на терен просветарима појединих јединица, Љотић је нарочито инсистирао и тражио да добровољци, гдегод то могу, негују најбоље, братске односе са четницима Драже Михаиловића. И кад би год чуо да се десио на терену неки инцидент, сукоб између добровољаца и четника, он је био много несрећан.. . Најзад, да би се још објективније видео однос између ЈБотића и добровољаца, шта је он њима саветовао, чему их је учио и како их је васпитавао, морам навести неколико одломака из његових казивања. Кад су пошле прве добровољачке јединице на терен у борбу против комуниста, Д. Љотић им је, између осталога, рекао ово: «Жао ми је ваше младости, јер ће многи од вас погинути. .. Али, више од тога ми је жао, што ћете и ви морати да убијате, јер у борбу идете. Ви сте добили оружје, али морате знати да је оно моћно и благословено једино у достојним рукама јунака и човека. . . Да се ке размећете њиме, и да га никад не употребите као силеџије или насилници или, недај Боже, као убице. . . 470

Ви и

с е борит е д а с е у сп о ст а ви р е д да

парод

циљ не свако

ие

ж рт ве. ју т р о к а д

ст рада А ли,

ви

виш е, да м орат е

и м ир у

ваш ој зем љ и ,

п рест ане зн ат и

се пробудит е, ви

себи

да даје бес-

свој

п о л о ж а ј:

д а к а ж е т е д а ст е

р о б о в и . . .» У поруци, упућеној «из срца пуног љубави» добровољачким старешинама, крајем 1943. године, Љотић, поред осталога, каже и ово: «.. .Добровољци су људи добре воље, а нема добре воље без чврсте вере у Бога, јер без ове свака воља или је зла, или мала, или слаба, или самовољна, а све то није добра воља. Добровољац није самовољац, ни зловољац, ни слабовољац, ни маловољац, јер чврсто верује у своју веру прадедовску... а ова вера зна само за једно: да све што се дешава у свету, дешава се или што тако Бог хоће или што тако Бог допушта. Није достојан српске историје, није достојан српског имена, није достојан добровољачког имена ни добровољачког знака (на коме је вера у Бога на прво место стављена) онај добровољац који тако не верује. Тај дуго на свом садашњем месту остати неће. Али ако и остане, па нека је најхрабрији иначе, већу ће штету далеко направити, него што ће користи донети. Јер од те његовеневере мора бити штете. Није могуће да човек овако не верује, па да штете не буде.. »

Старешинама директно ово говори Љотић: «Треба да се зна, да често због погрешака старешина страдају потчињени. Зна се из Светога писма да је Господ слао несреће због грехова старешина на читаве војске и народе њихове, те тако и невини страдај у . . . Примећено је да поједине старешине псују Бога и остале светиње. Сама је псовка грдоба и гнусност која вређа Бога . .. Већина старешина не спречава и не искорењује у својим јединицама светогрдне или обичне псовке. То је, међутим, као да сам старешина псује Бога, па не на једна уста, већ на стотине труба то чин и ... Већина старешина не даје част Богу, не моли му 471

се, ни појединачно ни скупа. Зато псовке и навиру на уста. . . Ко нема љубави према Богу, коме је срце хладно према Богу, тај не може имати љубави према ближњему, па ни према своме народу.. . Поједине старешине пијанче, коцкају се, блудниче, проводе се, играју сами, а многи не спречавају у томе своје потчињене. Тиме показују да су далеко од значаја добровољаштва, да не разумеју своју улогу, а још мање народну нам стварност. Није данас време за весеље било које врсте, нигде у Европи, а најмање код Срба. Срби су тако тешко настрадали и тако тешко страдају сваки дан, да показује велико слепило онај ко се весели и проводи, вређа Бога, који је све те патње дозволио ради испаштања, покајања и поправке, а не ради провода и оргијања. .. Неке старешине не знају, па то не знају ни њихови потчињени, да они нису дошли да им се служи, већ да служе. У време кад је настало зло највише у земљи нашој, кад смо остали без краља као стадо без пастира, без слободе, без јединства, без права, без пута, Господ је подигао добровољце и дозволио једном одиста малом броју људи силне вере, а малог искуства, да генералу Недићу подршка буду у његовом претешком задатку. ..» «Дело добровољаца је дело љубави — наставља Љотић. Ви сте миротворци јер мир браните . . . У време кад је луда мржња шумских отпочела да диже устанке, а окупатор почео да врши репресалије, и када је генерал Недић стајао немоћан да спасава животе српскога народа, ви сте из љ у б а в и дошли да дело његово помогнете и да м и р г р а д и т е . Јунаштво вам је често у читавим крајевима повраћало ред, успостављало власт, враћало миран живот. Све је то истина, али не ваља да заборавите да ви нисте дошли да вам се служи него да служите. Кад неке старешине то забораве, па су надути, искључиви, охоли, горди, ташти, груби, они руше дело добровољаца и то не само живих, већ и оних палих, оних који више нису у животу да могу своје дело поправити.. .» 472

У једном опширном писму свима добровољцима (године 1944) Љотић пре свега упућује своју често понављану мисао: «3апамтите да изван Христа другог темеља спасења народима и појединцима нема нити има другог пута, истине и живота. Све је друго, ма како изгледало примамљиво, пропаст појединца и народа . . . Не распитуј се много каква је ситуација у свету. Више гледај каква је ситуација у твом срцу. Цела историја људска није ништа друго него једна дуга и велика борба Бога и сотоне око душе љ уд ске... Ако љубави имате у свом срцу, онда ћете имати за све и свакога добре воље. Ништа вам неће бити тешко, ништа немогуће, ништа превише. Свака дужност биће вам лака, а свака жртва природна, разумљива, чак неминовна . . . Не осуђујте један другога, а нарочито не говорите рђаво о старешинама. То је правило и за свако друштво важно. . . а камо ли не за војску. .. Сијајте делима пред другима, па ћете одмах осетити, да и ако сте по чину и положају мали, да ви водите служећи .. . Не осуђуј, већ сам испуњавај све што је потребно, па се не бој. Ти ћеш бити квасац добра. Стидеће се другови твојих дела и трудиће се да те стигну, а од твоје критике не само да се неће стидети, већ ће она да ствара злу крв и да обара ауторитет твојих старешина и твојих другова. Не значи то да ти не треба да исправљаш, само исправљај делима својим, а не речима, — јер тако се права исправка чини. . . Немој сваку ствар бити брз да цениш са зле стране, иако ти се учини да није добра, веруј да има теби неких непознатих разлога због којих је била оправдана, а не усуђуј се да осуђујеш пре него што се добро расииташ о свему и добро расудиш. . . Ко друкчије ради, тај је брз на рушењу. Ти немој бити такав, јер градилаца је мало у твоме народу данас, а рушилаца је и без тебе тма и тушта. Велика је ствар бити војник, прави војник. Само прави, а не полован човек може то бити. Треба себе моћи држати на узди. Треба себи господарити. То је, по нашој дефиницији, доказ 473

Чојства (док је Јунаштво бранити себе од другога, Чојство је бранити другога од себе). Само, дакле, прави човек може бити војник. Добровољац је онда испунио свој дуг, кад је постао војник у овоме смислу речи потпуно. Иначе је добровољаштво обмана и самообман а ...» Обраћајући се у истом писму добровољцима зборашима, ЈБотић им каже: «Будите што више са својим друговима добровољцима. Приметио сам да се збораши, као неко окорело друштво секташко, друже међу собом, а остале другове држе изван тога свог круга. Имајте међу собом ви збораши заједницу мисли и љубави, али из те љубави не затварајте се другим својим друговима незборашима, већ будите с њима онакви, какве даје права љубав. Не надимајте се, држите се високо, не мислите о себи тако, будите свима све, да би их за себе придобили. Ви мислите да се људи придобијају предавашима, и ту је ваша грешка. Предавања утичу на разум, али се до разума долази тек кроз срце. Ако су капије срца затворене, до разума човечијег нећете доћи... А срце се људско осваја љубављу, коју морате имати. ..» У том смислу без престанка се, на разне начине, обраћао ЈБотић својим добровољцима. Никад нико једној војсци није тако као он говорио и од те војске тражио да буде онаква какву је он тражио. У писму једном добровољцу, члану Збора, он каже: «Кад буде 300 збораша као три стотине светаца упаљене Христове буктиње у земљи нашој, онда ће се у њој видети светлост, а тама ће одбећи у царства друга. По светлости тој ће бити лако свима да виде пут, а народ ће поћи и неће лутати. А онда ће бити све друкчије, и у цркви, и у школи, и у држави, и у градовима, и у селима, и у привреди, и у политици, и у породицама. ..» Сигурно је да је, поред свих предавања, писама, чланака и других утицаја Д. ЈБотића, било међу добро474

вољцима и рђавих, негативних ствари и појава. Сигурно је да су грешили и добровољачке старешине и њихови војници. Било је тога не само међу добровољцима незборашима, већ и међу зборашима. Чинили су грешке добровољци и на терену. И они су, најзад, били људи као и остали. И млади, неискусни најчешће. Али, то морају признати и њихови најљући противници, ипак је мање било код њих неваљалих, нељудских аката, по много чему бољем, људскијем они су били мало необична војска у грађанском рату. То је и народ у Србији, куда су пролазили и где су се задржавали српски добровољци, признавао и сведочио. Кад је основан Добровољачки корпус покренут је недељни лист «Наша борба». Ја сам био цело време излажења овог листа његов главни и одговорни уредник. За све што је у њему објављено, ја сносим пуну одговорност. За врло кратко време био ми је главни помоћник и сарадник онда један од вођа ондашње зборашке омладине, Ратко Обрадовић. Био сам много жалостан када ме је напустио: отишао је на терен да се бори против комуниста, био је четовођа, а доцније командант првог батаљона, првог јуначког добровољачког пука који је предводио мајор Илија Мићашевић. У «Нашој борби», која је била, углавном, намењена српским добровољцима и која је доносила стално извештаје о борби добровољаца на терену, писао је чланке и Д. Љотић. Цензура је била строга и брисала је доста из наших написа и обавештења, па и из Љотићевих чланака. Поједина обавештења, написе, прокламације и слично од стране окупационе власти морала је да доноси и «Наша борба», као и друга штампа под окупацијом у Србији. Није нам било све то лако, али је важно било имати свој орган преко кога се нашим борцима нешто може казати. У задње време излажења «Наше борбе» цензура је нарочито «давила» Љотићеве чланке. Није му то никако било пријатно и љутио се на то. Кад је већ цензура претерала меру, Љотић ми је рекао да обуставим «Нашу борбу» што сам ја одмах 475

и извршио. Кад више у уобичајено време није изишао нов број «Наше борбе», онда је немачка надлежна власт, цензура, преко друге београдске штампе објавила кратку нотицу као да је «Наша борба» обустављена због тога што нема финансијских могућности за даље излажење! То је, разуме се, било скроз нетачно. «Наша борба», штампана тада у преко 10.000 примерака, издржавала је себе: плаћала је штампу, хартију, експедицију, а редакција и администрација били су добровољни послови. «Наша борба» је у неколико броја изашла и кад су добровољци дошли у Истру.

* Кад је настало повлачење Немаца са Балкана, проценивши свестрано насталу ситуацију, Љотић је донео одлуку да се Српски добровољачки корпус повуче у Словенију, на југословенску територију. Пре свега Љотићу је било још од раније јасно да у Југославију неће доћи англо-америчке трупе, већ армије Совјетије која ће помоћи Титу да заседне на власт. Љотић је имао у плану да се на словеначком тлу, у Истри, створи једна солидна национална база, где би се концентрисале све националне снаге и где би могао да дође Краљ Детар II, са којим би на челу, са те територије, могло да се отпочне ослобођење народа. У том циљу је Љотић предложио Дражи Михаиловићу и Српској државној стражи да се повуку заједно са добровољцима. Повлачење у Босну и очекивање англоамеричког искрцавања на обалама Јадрана, Љотићу је изгледало сасвим бесмислено после Техерана. Сви напори Д. Љотића да убеди Дражу Михаиловића о опасностима и тешкоћама повлачења у Босну — остали су безуспешни. Поруке Љотићеве Дражи Михаиловићу у последње време преносио је радикалски првак и бивши председник Народне скупштине, Илија Михаиловић из Аранђеловца, кога су комунисти одмах по заузимању власти ухапсили, мучили и ликвидирали. 476

Добровољци су се повукли преко Срема, али пре поласка из Србије, добровољачка команда тражила је од Немаца и добила: 1) да им се омогући повлачење на онај део југословенске територије који не држе комунисти; 2) да се ни у ком случају добровољачке јединице не могу употребити за борбу против Савезника, па ни против Совјетије; 3) да се добровољачке јединице хране, одевају и наоружавају из средстава Србије којој су Немци дуговали (Немци су дуговали Србији 11 милијарди динара за однету робу и сировине). Приликом повлачења кроз Срем добровољци су водили борбу са партизанима, али су били нападани и од усташа. На простору Словеније, добровољци су били смештени од Постојне до Клања (изнад Ријеке). Тамо су већ били четници Д. Јевђевића, а нешто касније су стигли, прихваћени од добровољаца, и четници војводе Момчила Ђујића. * Напред рекох, још пре него је и дошао у Истру — Словенију, ЈБотић је имао у плану да се на овом тлу концентришу све националне јединице да се обједине под командом генерала Драже Михаиловића и да се одатле крене у борбу против партизана — комуниста. О том плану и о тој активности Д. ЈБотића, Јаков ЈБотић даје следеће податке:102) «ЈБотићева је мисао била: да се у Словенији групиш у све националне снаге, да се обједини команда свих националиста под воћством Драже Михаиловића, да у овај састав уђу све четничке групе, Српски добровољачки корпус, Српска државна стража, Српска гранична стража, словеначки домобранци генерала Руп102) «Искра» бр. 362-363, од 1-15. априла 1966. 477

ника, приморски домобранци пуковника Кокаља, словеначки четници генерала Андреја (Презеља), да се организује Хрватска армија под генералом Парцем, као и руске козачке јединице размештене по Словеначком приморју и око Удина, најзад јединице генерала Власова, са којима је Љотић одржавао од раније сталну везу и које су дале свој пристанак у потпуности на овај план. Затим, да се у погодном тренутку изврши одвајање од Немаца, да се прогласи Словенија слободном територијом, да се изврши уједињење Приморја са Трстом и Горицом са Словенијом и да се на ослобођену територију позове Краљ. Затим да се изврши мобилизација свег људства на овој територији; да Словенија постане нови Солунски фронт и да се у одлучној борби крене ка Истоку и Југу, ослобођавајући нове територије и мобилишући све људство на које се наиђе. С л о б о д н а Словенија, по замисли Љотићевој, и по договору са покојним бискупом Рожманом и генералом Рупником, требало је да буде проглашена и да Краљ буде позват на слободну територију, тек у тренутку кад националисти буду фактор и ефективни господари територије, пошто се претходно одвоје од Немаца... «3а напред наведени план, Љотић је постигао и добио пуну сагласност Немаца... Немачки генерал Глобочник (у Трсту) позвао је к себи Дамњановића, Ђујића, Љотића, Мушицког, Јевђевића и поставио им питање: «У случају да се Енглези и Американци искрцају у овом простору, мени је потребан ваш јасан и недвосмислен одговор, какав ће ваш став и држање бити? Да ли ћете нам пуцати у леђа или ћете бити лојални према нама?’ Пошто су сви ћутали, Димитрије Љотић је узео реч и рекао: ,Господине генерале, ми са вама једино сарађујемо у борби против југословенских комуниста, и у тој сарадњи ви можете потпуно да рачунате на нашу лојалност. Ако се пак наши савезници овде искрцају, ви ћете разумети да се ми против њих не само не можемо, већ и нећемо борити. У том случа478

ју ми ћемо се од вас одвојити, повући ћемо се у брда, и чим се могућност укаже, ми ћемо прићи нашим савезницима. Ми вам пуцати у леђа нећемо, али кад приђемо нашим савезницима, ми од тада постајемо ваши непријатељи. Генерал Глобочник је био задовољан овим одговором...» * 15. марта 1945. године стигао је у Руданку, у Босни, Бошко Н. Костић, делегат Димитрија Љотића и Српског добровољачког корпуса. Њега је овластио Љотић да усмено изложи Дражи Михаиловићу цео његов план о обједињавању националних јединица и њиховим предстојећим задацима. Костић је тада донео Дражи Михаиловићу и поруке и писма од генерала Матије Парца и војвода Момчила Ћујића и Добросава Јевђевића. О доласку у штаб Драже Михаиловића, о састанку са Дражом и разговорима са њим и другим водећим личностима око Драже, о утисцима и договорима и свему другом писао је Костић у његовој више пута помињаној књизи.103) Ја ћу се овде кратко задржати само на извесним важнијим моментима. Љотићеве поруке Дражи, које је пренео и изложио Б. Костић, сводиле су се угллавном на следеће: «Сви југословенски националисти треба да се концентришу у Словенији и Истри» (Љотић — узгред буди речено — усташе никад није сматрао националистима и одлучно је тражио од Немаца да не допусте да се и усташе пребацују на територију где су се концентрисали југословенски националисти, а то су Немци и усвојили). .. «Националисти не смеју дозволити даТито освоји Словенију. Љотић је са Словенцима већ постигао споразум и они су образовали Национални комитет који ће прогласити слободну федеративну јединицу Краљевине Југославије — Словенију — која не '03) Бошко Н. Костић: «3а историју наших дана», стр. 206-234. 479

признаје Тита него Краља Петра I I . . . У даном тренутку позваће се Краљ Петар II. да дође у Словенију и преузме краљевску власт. Све националне снаге имају се ставити под команду генерала Андреја (И. Презеља). На ово је пристао и генерал Рупник. Љотић моли генерала Д. Михаиловића да са целокупном војском дође у Словенију и да он лично води операције и издаје потребна наређења. На ово су и Словенци пристали. У даном тренутку, словеначки Национални комитет тражиће од Англо-Американаца да се совјетским и Титовим трупама не дозволи улазак у Словенију, пошто је 90% народа против партизана, и замолиће да англо-америчке трупе као савезничке уђу у Словенију. У Словенији онда треба извршити плебисцит под међународном контролом на коме би народ слободном вољом изразио своја расположења. У Словенији има наоружаних што Срба што Словенаца око 35.000. Ако се изврши мобилизација, овом се броју може додати још око 30.000 нових војника, Словенаца и Истрана. А кад би и Дража дошао са својом војском, која у то време броји око 25.000, онда би се у Словенији створила јака армија од близу 100.000. Што се тиче Трста, Љотић сматра да га треба прогласити слободним градом, а доцније порадити код савезника да се прикључи Краљевини Југославији. Даље, по Љотићевом плану, наше трупе морају одмах заузети све немачке магацине са храном и муницијом. Исто тако словеначка индустрија, која је била коришћена за немачко наоружање, има да настави рад у нашу корист. У Словеначкој има и нешто немачких борних кола и тенкова. У даном тренутку и ово треба да пређе у руке националних јединица. .. По Љотићевом мишљењу, Немци ће моћи да издрже још највише два три месеца, па стога треба најхитније све учинити да се предњи план оствари. ..» На ове поруке и план Д. Љотића, Дража Михаиловић је написао писмо Љотићу и уручио га Б. Костићу да му га преда. Писмо гласи: 480

«Господине Председниче, Одавно сам очекивао долазак Вашег курира. Он ми је донео Ваше писмо од 29. јануара, управо донео га је Коста (Милан Аћимовић) заједно са њиме. .. Са радошћу поздрављам Ваш рад на обједињавању свих националних снага и ако у последњем моменту. Времена још има да се најнужније организује и повеже. Коста и Ваш делегат пренели су ми све Ваше поруке и будите уверени да их ја примам од прве до последње. . . Послаћу Вам људе са овлашћењима који уживају моје пуно поверење а који ће уживати и В аш е... Шаљем поздрав свима Вашим борцима и Вама лично уз поштовање. 16. марта, 1945. Ваш Драг. М. Михаиловић» У исто време Дража је по Костићу упутио писмо војводи Ђујићу у коме му каже: «У нашој борби главно је да све националне снаге буду уједињене и да образују заједнички фронт противу заједничког непријатеља. Проповедајте слогу, братство и љубав уз ред и дисциплину у војсци». Тада је Дража упутио и поруку официрима, подофицирима и редовима Југословенске војске у немачким заробљеничким логорима. У тој поруци се каже да се «наша земља у великоме своме делу налази у рукама комуниста. Наш народ подноси нечувене патње. Масовна хапшења и стрељања су свакодневна... Србија је у црно завијена. Народ је очајан ...» Онда им Дража скреће пажњу на страну пропаганду и вели: «Немојте бити завођени страном пропагандом, ничијом, јер наша је дужност да се на првом месту боримо за свој народ и његов спас. Ми смо лојални и верни према нашим савезницима, али њихова висока политика често се показује у очима нашим као противна нама...» У тој поруци истиче Дража да «све националне снаге образују један против-комунистички фронт». 481

Мање више све у истом духу тада је Дража упутио и писма и поруке епископу Николају, бискупу Рожману, војводи Д. Јевђевићу итд. и издиктирао је пуномоћ за генерала Миодрага Дамјановића којом га одређује за команданта Истакнутог дела Врховне команде Краљевске југословенске војске у Словенији. При опроштају — пише Б. Н. Костић — «генерал Михаиловић узе своју четничку шубару, пружи ми је и рече: ,Ово шаљем господину Љотићу. Шаљем му моју шубару од срца, у знак пријатељства и братства, а у духу наше заједничке борбе». Та се шубара данас налази код супруге пок. Д. Љотића. Одмах по повратку делегата из штаба Д. Михаиловића, успостављена је радио веза Дража МихаиловићД. Љотић. Нову шифру донео је и предао Љотићу Б. Костић. Од тада је Љотић био у сталној вези са Михаиловићем и његови разговори и договори овим путем од интереса су за нашу историју.'04) Из тих се радиовеза види — ја наводим само неке моменте — да Дража Михаиловић рачуна са устанком у Србији («народ у Србији нас жељно очекује и кад олиста шума препуниће шуме и планине. . .») и он не види «никакве потезе немачког повлачења из Југославије...» и сматра да је «у комунистичким редовима велико расуло, нарочито у Србији. ..» У сва три ова случаја, нажалост, варао се Дража Михаиловић. Услед тога он врло вероватно није дошао у Истру. Према извесним подацима, њега и људе око њега и даље су стално заваравали комунисти путем њихових агената и провокатора. Удба (односно Озна) ухватила је наводно шифру да Дража треба да иде у Србију, јер да је «устанак на помолу и да цео свет чека да Дража дође у Србију». Ко зна да ли је то била шифра Дражина или комунистичка! Комунисти су желели да Дража не оде у Словенију, већ да остане где је и да се пребаци у Србију: ту ће им бити најлакше да га ликвидирају. '04) вошко Н. Костић: «3а историју наших дана», стр. 235-239. 482

У међувремену Д. Љотић је продужио интензивно свој рад на обједињавању националних снага и на припремама за ударац. Овај рад је био сада знатно олакшан и са већим изгледима одкако га је у свему прихватио и одобрио Дража Михаиловић. Тако је у то време Д. Љотић постао централна личност националног фронта на тлу Словеније. Он води политички ствари у свим правцима. Најзад су били на путу за Илирску Бистрицу и патријарх Гаврило и епископ Николај који су године 1941, о 27. марту и доцније — све док није постао свима јасан т р е ћ и партнер, комунизам — били супротног мишљења од Д. Љотића. Сад је било у плану Д. Љотића да оба ова црквена верска достојанственика пођу на Запад да код савезника раде у смислу акције и политике обједињеног националног фронта. Неколико дана уочи смрти — Љотић је погинуо у аутомобилској несрећи 23. априла 1945. године на путу Постојна-Горица кад је ишао да се опрости са патријархом Гаврилом и епископом Николајем који су се спремали на пут за Запад — Љотић је ишао у Трст да се нађе и поразговара са двојицом старешина војске генерала Власова, а у вези напред изложеног плана. Управо кад је хтео да крене из Илирске Бистрице, приметио сам га, пришао му и запитао га куда намерава. Рече ми да иде у Трст. Био је сам. Пратња му је био један добровољац мотоциклиста, а њега је требао да вози неки шофер, мени непознат, у малом, сасвим похабаном аутомобилу. «Па могу ли ја с тобом» — запитах га, а он ми одговори да могу ако ништа друго важније немам. Кад смо стигли у Трст било је краће бомбардовање и морали смо се склањати. Заноћили смо у Трсту и у вече је Љотић разговарао са Власовљевим генералима. Ја том разговору нисам присуствовао, али сутрадан ми је Љотић рекао да је задовољан и да је начелно договорена сарадња између Власовљеве војске и наших националних јединица. При повратку, испред саме Илирске 483

Бистрице, били смо нападнути са стране цесте, са оближњих брегова, од партизана, из пушкомитраљеза. Морали смо да се мало зауставимо. ЈБотић је био сасвим миран, а мени је било «срце у пети». Бојао сам се иогибије и за себе и за њега. После кратког почивања, пошли смо напред, умакли смо ватри. Ж урили смо јер су тога дана приспели у Бистрицу патријарх Гаврило и епископ Николај и Љотић је предложио да му буду гости на вечери којој сам и ја присуствовао. * Све до краја свога живота Д. Љотић је био најтешње повезан са српским добровољцима. Кад се дошло у Истру, он је био стално у контакту и са добровољачком командом и са добровољачким старешинама и људством добровољачким. До смрти своје био им је као отац, бринуо се за њих, тражио од њих да буду не само добри патриоти, већ и честити људи. Обзиром на његов план напред кратко изложени, он је у ове дане још више и будније бдио над добровољцима, а у исто време стално је одржавао најживље везе са старешинама осталих националних јединица које су се биле окупиле овде у Истри, као и са политичким људима у Словеначкој, до последњега часа живећи у нади да ће се моћи приступити извођењу његовог план а .. . Међутим, «човек снује, а Бог одређује!» Само четири дана после нашег задњег виђења Димитрије Љотић више није био међу живима. «Угасио се један изузетно редак живот и смирио један дух, који је видео далеко и оцртавао догађаје који се приближавају. У моменту када се још више смркавало над нашом Отаџбином, неумитна воља судбине однела је из наше средине човека, који нас је водио и коме смо веровали, јер је заиста био пуни и прави човек. М и с л и л а ц као ретко ко у нашем роду, р од о љ у б који је свесно сагоревао у своме самоподвиж484

ништву, неуморни б у д и л а ц успаваних савести о дужностима према народу који је био остао без видовитог и мудрог вођства, н е с е б и ч н и с л у г а народа и, увек и у свакој ситуацији, мио и драг људски лик. Човек н е о б и ч а н у наше време ускости и завађености и убоге окренутости само себи и својим интересима, ишао је Димитрије Љотић испред свога времена и као пророк и као отеловљење онога најлепшега што може да процвета у једној људској личности. . ,»’05)

САРАДЊ А СА ЧЕТНИЦИМА ЦРНЕ ГОРЕ

До пуне сарадње и заједничких борби српских добровољаца из окупиране Србије и четника Црне Горе дошло је почетком 1944. године. У фебруару те године један цео батаљон Српског добровољачког корпуса — око 900 бораца — учествовао је скупа са четничким одредима војводе Павла Ђуришића у борбама против партизана — комуниста у Санџаку. Са том добровољачком јединицом пошао је на терен и један од зборашких првака, бивши добровољац са Солунског фронта, сестрић Михаила Пупина, Михаило Олћан, родом из Баната, бивши министар у Недићевој влади. Он је пошао са добровољцима као пуномоћник генерала Недића. Ова добровољачка јединица доцније је учествовала у низ других борби: на Црном Врху, код Бродарева и Бијелог Поља, код Мојковца и вратила се у јуну исте године скоро преполовљена. Негде у исто време долазе у Београд Павле Ђуришић и више других истакнутих четничких представника, официра и интелектуалаца. Генерал Недић унапређује Павла Ђуришића у чин потпуковника и поставља га за помоћника команданта Српског доброво-10 5 105) ДР Ђоко Слијепчевић, «Искра» бр. од 15. V. 1970. 485

љачког корпуса. Од тог доба па све до краја везе између четника Црне Горе, Недићеве Србије, Љотића и српских добровољаца су присне, братске. Четницима војводе Павла Ђуришића шаље се стално у разним видовима помоћ из Београда. Тада су се у Санџаку, у Милешеву и Плевљима налазила два пука црногорских четника, а трећи је пук био у Подгорици. За везу с њима најпре је био одређен М. Олћан, а нешто доцније постављен сам ја на његово место. . . Ми смо у окупираном Београду и Србији у п р в о в р е м е врло мало знали о стању и догађајима у Црној Гори под окупацијом. Као да је између нас била постављена права «гвоздена завеса». Па и оно мало што се чуло и «зуцкало» било је често и површно и нетачно. Немачка окупаторска цензура није чак допуштала да се у контролисаној штампи уопште помињу Црна Гора и Црногорци. Ако би се пак то поменуло, цензура је брисала. Сигурно је то било срачунато на то да се олакша план и програм ратне завојевачке политике дробљења и затирања српскога народа. Од Црне Горе ваљало је стварати не само «независну» државу («Кедпо Моп1епедго», као «Ведпо СгоагЈа«) по Мусолинијевом плану, а по Хитлеровом одобрењу, већ и другу, ц р н о г о р с к у н а ц и ј у , одвојену и посебну од српског народа — отприлике исто што би данас и Тито желео да постигне! Због тога у Србији о Црној Гори није се смело ништа чути, као да је то нека сасвим далека земља, и као да у њој живи сасвим туђи народ са каквог трећег континента. Међутим, капитулацијом Италије, ишчезла је и визија о «Кедпо Моп1епедго» и немачки окупатор уклонио је између Црне Горе и Србије ону «гвоздену завесу». Истини за вољу овде треба одмах рећи да су се кратко време после окупације добро снашли Црногорци са италијанским окупатором и ступили су у борбу против комуниста у отворену колаборацију са њиме. Поред свих тешкоћа, поред оне «гвоздене завесе», Недићу и Љотићу пошло је за руком да још од раније 486

ухвате везу са Црном Гором. У пролеће 1943. године успели су Недић и Љотић преко веза у Санџаку, нарочито преко Хасана Звиздића, истакнутог вође санџачких муслимана, да упуте у Црну Гору новинара Мирка Влаховића. Потом опет, неколико дана испред капитулације Италије, Недић и Љотић поново су послали у Црну Гору М. Влаховића са неколико писама и са усменим порукама за ондашње црногорске националне вође. Једно писмо Недић је послао Блаж у Ђукановићу у коме му је говорио о улози коју је судбина доделила њима двојици генерала да спасавају српски народ. Једно писмо Љотић је упутио Гавру Милошевићу, бившем старешини Соколске жупе Цетиње. И у усменој поруци коју је М. Влаховић имао да пренесе во ■ дећим Црногорцима као и у писмима њима упућеним говорило се и о предстојећим догађајима: скренута им је пажња да ће Италија ускоро капитулирати, али да не очекују да ће се тиме одмах и рат окончати, па да не допусте да народ падне у другу крајност и тако се изложи погибији.

* Црна Гора још пре рата била је цела изрована, минирана и «на црвено» припремљена од стране комуниста. Тамо је било, што се тога тиче, далеко горе него и у једном другом крају Југославије. Томе је било више разлога. Но да се види шта су све радили комунисти у Црној Гори пред други светски рат, навешћу овде неколико фрагмената из једне серије написа Батрића Јовановића, објављених после рата у централном органу КПЈ, «Комунисту» (бр. 116, 117, 118, 119). Ту се каже и ово: После забране Партије, за цело време постојања предратне Југославије «КПЈ је користила читав низ л е г а л н и х (подвлачења су свуда моја) могућности у борби против режима, као што су били Независна радничка партија Југославије, Независни синдикати, 487

разне политичке и друштвене организације, радничка и студентска културна друштва, напредна штампа и часописи итд. Искуства у тим начинима борбе су се све више проширивала и богатила, тако да је КПЈ у Црној Гори, нарочито после 1936. године, када је ново руководство на челу с другом Титом дошло у земљу, имала дубоког корена у масама, у свим слојевима народа...» «Још 1920. године» — пише Б. Ј. — «црногорски комунисти су покушали да покрену свој лист кош је требало да излази у Подгорици или на Цетињу, али власти нису дозволиле.. . Тако је, после доста напора, у јуну 1927. године изишао први број ,Радни народ’ у Никшићу. ..» После тога покрећу се нови комунистички листови у Црној Гори, али још више комунисти су се служили некомунистичким листовима. То је било са часописом «Развршје» коме је био уредник наставник гимназије Стојан Церовић (тада «један од интелектуалаца Српске земљорадничке партије»). Са Церовићем комунисти су направили аранжман: пола часописа Церовићу, а пола њима! Комунисти су даље користили и часопис «Ваљци» који је такође излазио у Никшићу. У исте сврхе комунисти су користили недељни лист «3ета» (излазио у Подгорици). Било је то у време кад је народни посланик за Црну Гору а у исто време и председник владе био др Милан Стојадиновић, који је тада жестоко прогонио Љотића и збораше. Цветала је у Црној Гори «народна» књижевност. Објављиван је читав низ малих листова, умножаваних писаћом машином, па чак писаних и руком, формата џепних новина. Ти су се листови звали «Путник», «Цр~ вено село», «Млади борац» итд. Већ су црвени имали шапирограф, а 1939. Покрајински комитет партије организовао је на Цетињу малу штампарију. Била је смештена у две куће, код чланова партије: у једној су била слова, а у другој машине. У тој штампарији одштампан је проглас КПЈ поводом почетка другог светског р ата... 488

За своју иропагандну делатност — каже Б. Ј. — «кроз легалне форме борбе комунисти у Црној Гори су користили и разне друге облике активности. На пример: говоре на погребима. На сахранама умрлих комуниста увек су ношени венци са црвеним тракама. Говорници су у тим приликама раскринкавали буржоаски режим и позивали народ на борбу против њега. Комунисти и њихови симпатизери пролазили су поред одра својих умрлих другова са стиснутом песницом. На погребу једнога комунисте ношено је 6 црвених венаца и на његовом гробу опростило се неколико чланова КПЈ. Партија је користила и све помене (комеморације) и погребе истакнутих ветерана из прошлих ратова, као и народних првака из прошлости. Врло често појављивали су се и тада комунисти као говорници На таквим комеморацијама певане су и револуционарне песме и вршене су демонстрације против режима*. «КПЈ је нарочито после 1937. године користила сваку прилику за своју пропаганду, за придобијање радника, сељака и интелигенције...» Под формом «легалне борбе» КПЈ је у Црној Гори нарочито користила сакупљање народа код цркава. «Код многих цркава и манастира« — пише Б. Ј. — «одржавани су тада традиционални с а б о р и. Народ је на те саборе долазио масовно из оближњих села и општина. Комунисти су због тога многе саборе користили за масовно певање — у црногорском народном колу — револуционарних, комунистичких песама. Неки од таквих сабора претварали су се у политичке митинге на којима су говорили чланови КПЈ и пријатељи партије. На једном таквом сабору 2. августа 1935. покушала је да интервенише једна жандармска патрола, али је била најурена каменицама». И вечерња посела, која су служила за забаву и разоноду младих, комунисти и скојевци су користили за политички рад са омладином . . . На таквим поселима скупљало би се по 100 до 150 младих момака и девојака. Приликом одржавања једног таквог посела, на ко489

ме је учествовало 180 омладинаца и омладинки, појавила се једна жандармска патрола. Настао је сукоб и комунисти су линчовали једног жандарма, док је други побегао. .. Излети омладине били су такође један од најглавнијих облика политичког рада КПЈ са омладином. Ти су излети били увек масовно и добро организовани. И ту је вршена опака комунистичка пропаганда. Најзад — и то нас обавештава Б. Ј. — «КПЈ у Црној Гори, нарочито пред рат, пребацила је тежиште свога рада на село. Иницијативом партије основано је у Црној Гори (1937) друпггво ,Сељачко братство’ са циљем просвећивања и материјалног поправљања положаја сељака». Правила су била врло вешто формулисана тако да су их власти одобриле. Амблем друштва је био: рало (плуг), гусле и ханџар! У мају 1939. године било је 85 организација са око 7.000 чланова. Ово друштво користили су комунисти као легалну форму за своју пропаганду.. . Нешто слично било је са комунистичком акцијом и у другим крајевима у земљи, у Београду нарочито, али ипак тада је Црна Гора на овом плану предњачила. У ово време београдски режим, са Кнезом Павлом на челу, драконски су прогонили ЈБотића и збораше и угушили су целу њихову пггампу. Др Љубомир Бараћ, који се у време рата затекао на положају директора Хигијенског завода на Цетињу, причао ми је, кад смо се у јесен 1944. срели у Црној Гори, много о развоју прилика после пропасти државе. Ја ћу од тога овде навести најкраће оно, што је у вези са доживљајима које овде излажем. 12. јула 1941. године Италијани су прогласили «независну Црну Гору», а револуција је, предвођена од комуниста, избила сутрадан, 13. јула, код села Брајића где су поубијани италијански војници који су поправљали искидане телефонске жице. Тога дана погинуо је и један од команданата карабињера. Револуција се брзо проширила и захватила је целу Црну Гору. Дигао се народ. У већини се није знало ко је комунис490

та ко је националиста. Кад је комунистима пошло за руком да «покрену точак револуције», онда су отпочели са ликвидирањем виђених људи националиста и свештеника на селу. .. Од једног Црногорца, који је доживео такође ове догађаје, чуо сам ово: у кратком размаку времена, од комунистичког до националног устанка, комунисти су својим свирепостима и злочинима превазишли све злочине што их је икада Црна Гора доживела и чула. И то је била грешка комуниста. Због тога је народ претпостављао више власт и окупатора и једнодушно је прихватио сарадњу са њим у борби против комуниста. Народ је инстинктивно осећао да је власт окупаторска, која није, нарочито по селима, ни у чему ометала његов мирни живот, п р и в р е м е н а . . . . Али, ако комунизам узме позиције, тешко ће се скинути с врата. .. Тако се народ у Црној Гори поделио, и то без изузетка, на два страшна противничка табора. И док су у другим крајевима Југославије постојале разне групе и подгрупе мање ангажованих и више ангажованих, затим многобројни неутралци, и док се у Београду, на пример, као паметан опортунизам изговарала крилатица: «ЈБуди кажу да сам за Дражу, а ако ме ко пита, ја сам за Тита»! — у Црној Гори се тачно знало ко је на којој страни — једнако и младо и старо и мушко и женско. У Србији чак још ни 1944. године није било сасвим пречишћено наше национално гледиште према Совјетима, иначе се не би прижељкивао њихов долазак у Србију и од стране оних који су били загазили у крв и борбу против комуниста. У Црној Гори пак за такве симпатије према Совјетима одлетела би глава још 1942. године. Комунистичка стварност откривена је овде потпуно пред народом и као нигде разголићена у свој својој страхоти. У народу Црне Горе се дошло до прекаљеног уверења да комунистима и националистима нема места на једном тлу. Тако опредељени, на491

ционалисти Црне Горе са једнаком љубављу гледали су на Дражу Михаиловића, на Недића и на Љотића. . . Сигурно је да су комунистички злочини у Црној Гори, десетина Катина као «пасје гробље» у Колашину, много допринели да се овако оштро и доста брзо поделио народ у Црној Гори. Али, по моме мишљегву које сам контролисао и боравком међу четницима у Црној Гори, овом је, можда, још више допринела следећа чињеница: За четништво у Србији фатално је било да је оно, од Драже Михаиловића па доле до дна, стајало — ово се истиче и на другом месту — под утицајем политичких људи, разних политиканата, професионалних и непрофесионалних. Приличан број политичких људи из Србије — и лидери међу њима — утекао је и нашао се у иностранству, али њих је доста, много више, остало у земљи. На Дражу Михаиловића вршили су утицај политикантски саветници из његове најближе околине, који су били уза њ у штабу, а вршили су утицај и они који су били подаље од његовог штаба, а у исто време одржавали везе и са окупатором, са «колаборатерима», па чак и са комунистима. Ја сам Дражу Михаиловића видео свега једном, кад је био у Софији наш војни изасланик. Кратко сам с њиме разговарао по ствари Балканског института. На основу тог разговора тешко би ми било давати суд о њему. Али, на основу онога што сам од више других слушао о њему (нарочито полажем на оно што су ми м о ји пријатељи и суборци, Бошко Костић, Владимир Ленац и Радослав Протић — који су се, макар и најкраће, нашли у контакту са Д. Михаиловићем — говорили о њему) могао бих рећи да је то био честит човек, велики патриота и, несумњиво, јунак. Политички човек сигурно није био, а то му није било ни звање. Најмање би се могло рећи да је он у очи рата и у прво време окупације видео оног т р е ћ е г партнера, комунизам, који с њим и са четничком борбом није имао никакве везе осим да их вара, заводи, користи за своје 492

крајње циљеве: заузимање власти и завођење комунистичке диктатуре у Југославији. Ко би објективно могао узети за зло одсуство смисла за политику Дражи Михаиловићу? Намесништво, председници влада, толики министри, лидери и прваци разних политичких партија то нису видели нити су хтели да чују за то, па како да се за исту ствар једном пуковнику, макар и генералштабном, замера?! Али, без обзира на овај недостатак, да Дража Михаиловић није имао уза се и близу себе политикантске саветнике, «учене» и «интелектуалце», и да су нешто случајно они политиканти, који су одлетели са Симо вићем, место Марка Даковића страдали у авионској несрећи, па се остало без «југословенских влада у егзилу», верујем да би Дража Михаиловић, са својим патриотским официрима и са родољубивим и бистрим народом Шумадије много раније спазио оног т р е ћ е г партнера и чврсто се повезао са свима националистима. Колико сам могао да се обавестим и да видим лично за време мога тромесечног боравка у штабу и врло близу штаба војводе Павла Ђуришића, ту нису вршили неки утицај политички људи и политички «саветници». Било их је прилично у војводином штабу и око њега, било је бивших посланика, сенатора, министара, високих државних чиновника, истакнутих првака разних партија, био је и Митрополит са великим бројем свештеника, али ја нисам никад могао да приметим да би Павле Ђуришић доносио одлуке на основу њихових предлога и савета. А војвода је с њима разговарао, договарао се, коментарисали су скупа разне догађаје, али од тога се није ишло даље. Колико сам могао да сазнам ни на друге четничке команданте, још од почетка борбе између националиста и комуниста, нису вршили утицај политички људи. Ја мислим да је и то допринело да су четници Црне Горе — као што напред рекох — једнако гледали са љубављу и надом и на Дражу и на Недића и на ЈБотића. Павле Ђури-

493

шић је био дисциплинован војник, добар официр, био је јунак и, углавном слушао је само свога претпостављеног, а то је био за њега генерал Дража Михаиловић. Павле Ђуришић са својим четницима био је сав у колаборацији са Италијанима, па онда и са Немцима. Од народа у Црној Гори, са изузетком комуниста, то њему нико, ама баш нико, није замерао, а, изгледа, да му то није ни Дража замерао.

* Крајем септембра 1944. позван сам хитно из Плеваља у Београд с тим да се јавим Љотићу. Брзо сам дошао до њега. Рекао ми је: — Ти се мораш одмах спремити да ухватиш везу са војводом Ђуришићем. Знам да то није лако. Претпостављам могућност да уоппгге не дођеш до њега. Прећи преко Санџака данас је веома тешко. Можда ће ти лакше бити да покушаш преко Косова, на Призрен, па у Скадар и у Подгорицу. Собом поведи двадесетину, тридесетину млађих другова. Председник владе Недић зна све за твој пут и треба да пођеш одмах до њега. .. У Трепчи се нађи са Стевом Илићем, па ако с њиме оцениш да ти је пролаз немогућ и да се не можеш никако пробити до војводе Павла, нека ти Стева каже како ћеш се убацити у планину Рогозну. Тамо ћеш се склонити са својим људима. Собом ћеш носити радио станицу и треба да будемо у вези. Југославија ће бити окупирана од Тита и Совјета. Ти имаш да останеш у земљи у случају да не могнеш до Павла. Ми идемо у Словенију и то врло скоро. Ако ти Бог помогне па се некако пробијеш до Павла, изручи му наше поздраве и кажи му наше мишљење: да

се Е н гл е зи

неће

искрц ат и ,

да

ми

ст ога

идем о

С л о в е н и ју ; да и он

на сваки

цима п ребаци ш ем о.

494

начин

н а с т о ји д а

С л о в е н и ју , п а

да

се

с е са

с в о ји м

бор-

т амо к о н ц е н т р и -

Знам да ће ти они говорити обратно. Они верују да ће се Енглези и Американци искрцати на Јадрану. Пропаганда је у том смислу велика, па и овде у то многи верују. Ту пропаганду подржавају и сами комунисти, мада све чине да до англо-америчког искрцавања не дође. Твој је задатак да наше гледиште изнесеш Војводи, да му све кажеш и објасниш па да настојиш да се повлаче његови људи што пре како би се сачували за боља времена. То је стварност. Друго, твој ће задатак бити да се и иначе нађеш на руци, у сваком погледу, војводи Павлу и његовим. Штогод узмогнеш ради да им се помогне... Успе ли ти овај задатак, ти ћеш се с Павлом пребацити нама у Словенију. Не хтедне ли он, ма из којих разлога да крене овамо, чекаћеш да ти се ми јавимо, па ћеш радити онако како ти кажемо. Ако ти се пак не могнемо јавити никако услед немогућности да успоставимо везу, онда нека ти је Бог у помоћи. ..» То су, укратко, биле Љотићеве речи. Љотић би сигурно упутио овакве поруке војводи Ђуришићу (да са војском иде у Истру) и да нису његови четнички одреди били формално укључени у Српски добровољачки корпус (исто је Љотић поручивао Дражи Михаиловићу, четницима из Србије и других крајева), али, обзиром и на формално јединство црногорских четника са српским добровољцима, Љотић је сматрао као безусловну дужност и обавезу да о свом мишљењу, предвиђању и плану у овим тешким часовима обавести црногорске четнике и као саставни део српских добровољаца. С једне стране било ми је врло пријатно да баш ја лично добијем овај задатак, а с друге стране од прве ми је било очигледно с коликим је тешкоћама, неизвесностима и опасностима скопчано његово извођење. . . Али, нека буде што буде! Реч Љотићева за мене је била више него наређење. Знао сам да он то чини по свом најбољем нахођењу, знао сам колику љубав и 495

поштовање гаји и према војводи Ђуришићу, према Јакову Јововићу и према свима четницима Црне Горе. «У реду, разумем» — казао сам ЈБотићу. Исти дан сам посетио генерала Недића у његовој канцеларији. Он ми рече: «Теби је Мита све казао, то је велика ствар, иди, поздрави Војводу и све, нека ти је срећан пут. ..» Сазнавши за ово неколицина Црногораца ишла је Љотићу да га моле да добровољци сви, уместо у Словенију, крену за Црну Гору и да се тамо сједине са четницима. Био сам присутан. Љотић им тихо, сабрано рече следеће: — Према садашњој ситуацији, ми смо предани Титу и Совјетима. Совјети ће помоћи Тита и где год нас овај нађе, сагореће нас. Маколико да ми не волимо Совјете, они су формално наши савезници, и ми се против њих не можемо борити. Совјети иду у помоћ нашим комунистима, јер су Стаљин и Тито вешто удесили да Титу у помоћ дође само онај кога он позове. Титу није корисно да му помоћ дође од Енглеза и Американаца. Он ове позива да му помажу само из ваздуха, да бомбардују наше градове и да му бацају спрему, храну, оружје. Дању дођу, а ноћу одлазе у Африку или Италију. Бомбардовањем узгред озлојеђују народ против себе. Совјети још ниједно бомбардовање Југославије нису извршили! Остајати у земљи значило би пропаст не само за борачке јединице, већ и за сам народ. Немци су имали своју грозну рачуницу да убијају за једног стотину, а Совјети и Тито уопште неће бројати, него ће уништавати све од реда...» Ноћу, између 3. и 4. октобра (1944), са мојом дружином кренуо сам из Београда. Било нас је 33. Као просветар ове заиста храбре дружине пошао је Влајко Влаховић, а војни старешина је био Слободан Станковић, који је већ нешто раније једном био у Црној Гори због веза добровољаца и црногорских четника. Са мном је пошао и мој верни, увек храбри Јово Поповић, који се од мене никад није одвајао. Нека ми не замере други борци из ове дружине (било их је из 496

свих крајева Југославије) што их и лично не помињем. За све њих ја могу да кажем само најбоље и најлепше, а од свега ми је било најмилије и тиме сам се поносио да су они свуда, где су се нашли у Црној Гори, међу четницима и у народу, оставили најбоље утиске и успомене. О путу, о мојим доживљајима и запажањима за време боравка међу четницима и у народу у Црној Гори ја сам опширније писао1011) и овде ћу се задржати краће само на неколико момената. Када сам изложио војводи Ђуришићу ситуацију и поруку како ми је то ставио у задатак ЈБотић, имао сам утисак да он потпуно једнако гледа на ствари и да ће кренути са четницима и народом за Словенију. Ми смо о томе више пута разговарали. Приметио бих да би се с времена на време поколебао. Његови људи у штабу, и војници и грађани, и политичари и сви други, били су апсолутно зато да се иде пут Словеније. У Љотића су ови имали поверење и сматрали су да потпуно правилно гледа на ситуацију и развој догађаја. Почетком децембра (1944) почело је повлачење. Није то било лако. Много разних тешкоћа је било, многе су се запреке морале савладати. Са Павлом је требало да крене на повлачење што војника што народа, мушког и женског, око 15.000, а неки мисле и више. Кад смо пошли, ја сам сматрао као сигурно да Павле иде за Словенију. Наједном се чуло да је добио депешу из штаба Драже Михаиловића да иде к њему у Босну и да поведе са собом што више народа. Уз то су се шириле разноразне вести, као, на пример: Енглези се сигурно искрцали у Дубровнику и иду у Херцеговину и Црну Гору; према војводи Павлу и његовима иде од Санџака «војска из Србије» од око 100.000 бораца! Говорило се и то да је Павле добио наређење од Драже да иза леђа нападне Немце који су такође били10 6 106) види «У Црној Гори у јесен 1944», — «3аписи из добровољачке борбе», свеска I, стр. 52-72 и свеска IV, стр. 28-72.

497

у повлачењу и који су изишли у сусрет у свему зашто их је Павле молио (пренос тешких рањеника авионима,. повлачење преко Колашина место преко Никшића, прелаз преко Слепач моста пре немачких колона итд.). Стигли смо у Пријепоље. Ту ми је војвода Павле први пут рекао да он неће у Словенију, већ да мора у Босну, са војском и са народом. Ја сам му казао да имам наређење да идем са својом дружином у базу у Словенију, али ако он жели да останем с њиме, ако мисли да му ја још нешто могу помоћи, остаћу с њиме, можда са још двојицом тројицом добровољаца, а други желе свакако да пођу својим јединицама. Павле ми је рекао пред много његових штаблија да је боље да и ја свакако идем за Словенију, па да останемо у вези. Тако смо се ту растали. 15. јануара 1945. године, са мојом малом четом, здраво смо стигли у Истру, у Постојну. У борбама и окршајима са комунистима било је од мојих шест лакше рањено, а губитака није било никаквих. Шта је било доцније, после нашег растанка, са војводом Павлом, са четницима које је он предводио и народом који је уз њих ишао, ја сам само слушао, често и супротне верзије. Мислим да је то била права Голгота, једно ужасно страдање нашег дивног народа из Црне Горе, Санџака и Херцеговине. Ако игде иког још има да је све то доживео па онда остао жив, треба да сведочи, да каже све шта је ту и како је то било. Од разних верзија које сам слушао навешћу једну која ми изгледа највероватнија. Павле је добио депешу од Д. Михаиловића, односно из његовог нггаба да иде к њему у Босну. Кад је војвода Павле дошао код Драже, по тој верзији, овај га је питао: како је дошао и зашто је дошао. Војвода му је одговорио да је дошао на основу депеше из Дражиног штаба. Тад му је на то Дража одговорио да он за то не зна! Тада се наљутио војвода Павле и за мало да није дошло до најгорег обрачуна. 498

Сигурно је да је војвода Павле добио депешу у том смислу да иде у Босну. Сигурно је и то да му Дража лично ту депешу није послао, јер он не би онако дочекао војводу Павла. Шта онда? Комунисти су имали своје агенте око штаба, можда чак и у самом нггабу Драже Михаиловића и ово им, ако је тако стварно било, није била прва паклена интрига и провокација. Исто су тако комунисти ширили оне вести о искрцавању Енглеза, о походу 100.000 четника из Србије да сачекају код Мојковца четнике и народ из Црне Горе, чак је комунистичка провокација било и оно да војвода Павле са његовим четницима удари у леђа Немцима при повлачењу из Црне Горе! Павле Ђуришић није, рекао сам већ напред, потпадао под утицај и није слушао савете политичара и политиканата око себе. Слушао је — и то врло покорно — само свог војног претпостављеног, свога старешину, генерала Дражу Михаиловића. Добио је односне депеше из Дражиног штаба, поверовао је да иза тих депеша стоји Дража, послушао их је и страдао је, и он и његови четници и толики народ. Кад је Бошко Костић с пролећа 1945. посетио Драж у Михаиловића у Босни, нашао се и са Павлом Ђ уришићем и са њим разговарао.107) Павле му је, између осталога, тада рекао: «Да сам слушао Парежанина, ја бих са мојим људима већ одавно био у Словенији, може бити још пре Ђујића. Парежанин ми је увек унапред говорио шта ће се десити али, на несрећу, ја сам мислио да он води само партијску политику. Тек сад сам се уверио да је он добро процењивао ситуацију и да ми је све искрено говорио. Ја Парежанина нисам послушао да кренем за Словенију, јер су ме други стално обавештавали депешама да ће се савезници сигурно искрцати. Чак сам имао налог да и за четнике из Србије спремим пгго је потребно за њихово прихватање, јер су говорили да ће и они доћи у Црну Гору». 107) Бошко Н. Костић: «3а историју наших дана, 1949. 499

Већ из ових речи јасно је да су у целој тој ствари имали умешане своје прсте комунисти, у намери да баце у клопку четнике и народ из Црне Горе који су се повлачили. Ја сам заиста искрено све војводи Павлу говорио, имао сам и за њега и за све његове пуно љубави и разумевања, чинио сам са мојом храбром дружином све што сам могао и умео да им олакшам положај. Само оно што је рекао Бошку Костићу да сам му ја тачно унапред говорио шта ће се десити, та заслуга мени не припада. Ја сам само понављао речи Д. Љотића и само преносио поруку коју је он браћи из Црне Горе преко мене упутио. Војвода Павле Ђуришић није стигао у Словенију. Ни његови храбри четници ни народ који је с њима пошао на беспуће. Ни три храбра добровољачка пука нису испунила свој задатак који им је задао Димитрије Љотић: да прихвате суборце и народ из Црне Горе и дођу с њима у Истру, у луку спаса. Све је то пропало, изгинуло. Од Лијевче Поља до аустријске границе проливена је крв бораца и народа из Црне Горе. Три пука Српског добровољачког корпуса, који су били пошли у сусрет војводи Павлу, разоружана су од Енглеза у Аустрији и предата Титу на кланицу: у Кочевју (Словенија) они су побијени — њих око т р и х иљ а д е — заједно са једним преостатком четника војводе Павла Ђуришића. Ту тешку трагедију, ту катастрофу, Д. Љотић ниЈе доживео.

ИНТЕРВЕНЦИЈЕ КОД ОКУПАТОРСКИХ ВЛАСТИ

У току 1941, 1942. па и 1943. године биле су на дневном реду стално интервенције Д. Љотића код окупационих власти. Ишло се и код војних и код политичких фактора и представника. Са Љотићем ишао је код Немаца као тумач обично, у сваком случају најчешће, 500

Бошко Костић.108) Но и ја сам бар десетак пута ишао са Љотићем и био му тумач. Све су се интервенције, углавном, сводиле око спасавања српског народа, у окупираној Србији, или под влашћу усташа, Мађара, Бугара, Арнаута. Пре него би отишао да се жали и да моли, Љотић би се снабдео са голим чињеницама, тачно би пописао догађаје, места где се што догодило, личности које су страдале, зла разна која су почињена. Од јутра до мрака долазио је свет из разних крајева у његову канцеларију, многе је лично примао кад би био у Београду, а кад га ту није било, његови млади писари и секретари имали су свакодневно пуне руке посла. Саслушавали су жалбе посетиоца и писали да би то реферисали Љотићу. Ја сам ишао прво са Љотићем код немачког ондашњег посланика Бенцлера. Био је то врло уљудан господин; са пуно пажње, а рекао бих и саосећања, саслушао нас је пажљиво. Љотић му се жалио поводом првих гласова о страшним злочинима усташа над српским народом и молио га да прими неколицину људи који су задњих дана дошли у Београд, успевши да се спасу испред грозне смрти. Међу овима је било и рањених, унакажених. На крају Бенцлер је рекао Љотићу да напише и пошаље му конкретне податке о злочинима о којима му је говорио. Љотић је то учинио. По истим стварима ишао сам сам неколико пута са Љотићем код ондашњег шефа Управног штаба немачког војног заповедника Србије, др Турнера. Доцније био сам тумач Љотићу приликом његових интервенција код новог немачког посланика др Нојбахера. За наше невоље и несреће Нојбахер је имао више разумевања од свих других немачких представника, војних и цивилних, у време окупације. Био је то високо образован човек, правник по струци, пре рата председник 108) Бошко Н. Костић: «3а историју наших дана», 1949, помиње се више таквих интервенција.

501

општине у Бечу, а за време рата Хитлер му је поверио важан задатак дипломатског посматрача и представника у земљама Југоисточне Европе и Балкана. Пре него је дошао у Београд као своје средиште, др Нојбахер је био доста обавештен о свим чудима и несрећама које се на овом тлу одигравају, а то се види и из његове књиге коју је после рата објавио.109) Нојбахер је уочавао главни циљ комуниста у грађанском рату — заузимање власти и завођење комунистичке диктатуре — осуђивао је тешко усташе и оне немачке представнике у Павелићевој «Независној» који су помагали усташе (на пр. посланика Кашеа), имао је разумевања за четнике, али је сматрао да су у Србији с почетка пошли кривим путем. Нојбахер је лично био и честит и одважан човек и он је, као ретко ко, имао куражи да отворено каже и Хитлеру и његовим првим саветницима оно што мисли, оно што сматра да није у реду ни паметно. Заузимао се својски за Недићеву владу и он је интервенисао да Хитлер прими генерала Недића на разговор. После рата Американци су изручили Нојбахера Титу где се једва спасао смртне казне и био осуђен на много година робије. Кад је ослобођен нашао сам се са њим једнога дана у Минхену и причао ми је о свом тамновању у Сремској Митровици и о многим нашим људима који су такође у то време тамо тамновали. Сви без разлике Срби пазили су га и дубоко поштовали — чуло се у народу за његов племенити рад у она љута времена у окупираној земљи. Нојбахер је много ценио ЈБотића и све је чинио да свакој његовој молби и жалби, које су се увек и само односиле на помоћ и спасавање несрећног народа, изиђе у сусрет.. . Ја не могу да се сада сетим свих тих интервенција и мојих тумачења. Сећам се кад смо ишли у Трст да се Љотић заузме код генерала Глобочника, кад нам је војвода четнички Павле Ђуришић преко војводе Момчила Ђујића — тада у Илирској Бистрици, односно у 109) Негтапп МеуВасНег: „5опс1егаиКгад бпсЈозГ, СбЖпдеп 1956.

502

Горици — јавио да је решио да крене к нама у Истру па да учинимо све што можемо да му се олакша прелаз и долазак. Љотић је молио Глобочника да свуда јави Немцима — од Босне па до Истре — куда ће се кретати Ђуришић са војском и народом, а у исто време казао му је да треба да пођу у сусрет три добровољачка пука да прихвате четнике и народ Црне Горе који се повлаче испред комуниста. Ишао сам у фебруару 1945. са Љотићем и у Беч и био му у неколико наврата тумач опет код Нојбахера који је тада имао своју канцеларију у главном граду Аустрије. Т у се Љотић заузимао за патријарха Гаврила и епископа Николаја који су, на његову интервенцију, били пупггени из затвора у Дахау и по њиховој жељи дошли у Илирску Бистрицу у посету националним јединицама које су тада ту биле на окупу. Било је тада доста и других актуелних питања где је била потребна помоћ Нојбахера, а што му је Љотић приликом посета излагао. И Нојбахера је Љотић молио ради доласка Павла Ђуришића и његових. Мени је лично и мојим друговима, који су са мном ишли у Црну Гору и са мном се враћали из Црне Горе да стигнемо у своју базу у Истри Нојбахер помагао да главу спасемо, па је ред да и то поменем. Десетак дана пре но смо ми прошли возом кроз Загреб, у Загребу су усташе убиле Милорада Мојића, резервног мајора, команданта V добровољачког пука и са њим још 33 официра. То је извршено по наредби Макса Лубурића. Добровољачка команда у Истри није знала да је из Србије, са терена, кренуо Мојић пут добровољачке базе. Сазнавши за тај злочин Д. Љотић је одмах интервенисао код Нојбахера да се и мени и мојој малој чети (било нас је при повратку свега 56) исто не догоди. На путу од Сарајева, задржали су ме Немци у Славонском Броду и ту ми саопштили за страшну погибију мога друга и пријатеља Милорада Мојића и његове дружине, казали су ми да се за мој пут интересује Нојбахер и да ми даје извесне савете и упуства како бих могао да стигнем до Словени503

је. Нојбахер им је рекао да му јаве када напустим Славонски Брод.

* Код Д. Љотића навраћали су и Немци, официри који су на разним положајима били на служби у окупираној земљи, долазили су новинари и други писци, било је и научника. И приликом појединих таквих посета био сам присутан и тумач. И њима је Љотић увек отворено све говорио. Говорио им је, разуме се, у првом реду о страдањима српског народа, о неправдама које се над њим врше, говорио им је о опасностима комунизма које немачко воћство довољно не уочава, говорио им је и о грешкама које чине Немци. Сви би са највећом пажњом саслушали Љотића и ја сам увек имао утисак да му све и одобравају шта каже. Један од ових посетилаца био је и професор универзитета др Мартин Блок. Три сата је остао у разговору са Љотићем. Кад се с њим опростио, испратио сам га до излаза. Био је дубоко импресиониран излагањима Љотићевим и рекао ми је за Љотића најлепше речи... Много сам од тих мојих доживљаја, у вези са интервенцијама Љотићевим, заборавио, али три момента, три ствари никада не могу заборавити. П р в и моменат: Негде првих месеци наше несреће, биће да је то било крајем јуна 1941. године, ишао сам са Љотићем до др Турнера. Ишли смо од Његошеве улице, па Краљ Милановом, ка Теразијама. Он је ишао с десне, а ја с леве стране. Пало ми је у очи да га пролазници много поздрављају, скидају шешире, сагињу главу. Никада то раније нисам могао да запазим, а ишао сам више пута пре рата са Љотићем главним улицама Београда Одакле то наједном, одакле га толики сада познају, мислио сам у себи и хтео сам да на то скренем пажњу Љотићу. Он је свакоме одздрављао. Наједном ми се окрену и рече: 504

— Видиш, мој Ратко, како ме сад поздрављају, а у себи мисле да сам Вук Бранковић, да сам гори од Вука! Било ми је то много тешко. Он је хтео сигурно тиме да каже како га се сад ти људи или плаше или рачунају да им нешто може да треба, јер сматрају да је он сада власт: дошли Немци, па и његово царство дошло! Препао сам се, почео ме страх да хвата, био сам слаб. Мислио сам: па онда и за мене мисле да сам В ук Бранковић кад идем уза њ, кад сам с њиме! ЈБотић је био свестан да га заведени народ сматра издајником, нацистом, немачким човеком, али то њега никад ни за длаку није поколебало да неуморно ради за тај народ. Д р у г и случај: једног јутра у августу 1941. Љотић ме позвао телефоном да дођем одмах до њега ако икако могу, јер жели да ми нешто важно саопшти. Пошао сам одмах к њему. Кад смо се поздравили даде ми да прочитам један текст откуцан на писаћој машини. Било је тога неких шест седам страница. Сео сам и прочитао. Био је то један меморандум, упућен на адресу Хитлера. У њему се говори о страхотама убијања Срба у Павелићевој Хрватској, под окупацијом Мађарске, као и о прогонима и уништавању Јевреја на територији целе Југославије. У вези прогоњења Јевреја, Љотић је у том меморандуму рекао да ће «невино просута крв Јевреја пасти на главу немачког народа» и апелује да се та прогонства обуставе. Питао ме Љотић да ли могу наћи неког ко би то могао добро да преведе на немачки језик. Имао сам познату једну госпођу — мислим да је и данас жива у Југославији па нећу име њезино да помињем — која је познавала одлично оба језика, и српски и немачки, и била врло писмена. Узео сам текст и пошао до ове госпође. Она лично није познавала Љотића, али је чула за њега и његову племенитост. Замолио сам је, обећао сам јој и известан хонорар за труд. Не питавши ме о чему се ради — замолио сам је само толико да не би 505

никоме о односном тексту говорила — узела је одмах текст и рекла да она захваљује на сваком хонорару, она хоће да то учини без ичега, пошто је уверена да се ради о некој доброј и корисној ствари. Сутра дан ме госпођа звала телефонски. Мислио сам да је готова са преводом и пошао сам до ње. Кад смо се поздравили, враћа ми српски текст меморандума без превода и каже: Молим вас, молим вас, опростите ми, ја не смем да то преведем, то је страшно!. . . Онда сам је молио и преклињао да не одбија него да то сврши, рекао сам јој и тврду јој реч дао да за тај њезин рад нико други знати неће осим ЈБотића и мене. Пристала је да преведе и сутра дан предали смо саветнику немачког посланства, Фајнеу, на одличном немачком језику преведен тај меморандум и замолили га да нађе пута и начина да доспе до Хитлера. Меморандум је дошао најпре до руку министра спољних послова Јоахима фон Рибентропа. Овај није имао куражи да меморандум уручи Хитлеру. Поручио је Ф ајнеу да каже аутору меморандума следеће: «Реците господину ЈБотићу да га спасава само то што није Немац и игго чујемо за њега да је искрен човек, иначе би за овакво писање имао да повуче консеквенције. Саопштите му да ми у Берлину сматрамо као да нам меморандум није предат!» Кад је ово Фајне саопштио ЈБотићу, он му је рекао: «Утолико горе по Немачку и по целу Европу!* Комунисти и масони, — за ове друге се ЈБотић заузимао под окупацијом, мада је иначе осуђивао њихов антинародни рад — огласили су ЈБотића за антисемиту, равног нацистима. То ЈБотић већ као прави хришћанин и побожан човек никада није могао бити. Он је често знао да говори «волите свој народ, али исто тако и друге народе волите . . . » ЈБотић се и лично у више наврата одлучно заузимао за наше Јевреје кад их Је Гестапо почео да прогони. Кад је једном приликом код др Турнера протествовао против прогона Јевреја, овај му је, пола у шали пола у збиљи, добацио: «Како то 506

сад? Ми смо чули да сте Ви антисемита!» То су комунисти дохаберили Немцима. Љотић је, уосталом, писао шта мисли о Јеврејима, гшсао јасно и отворено као и о сваком питању, о свему и свачему што је писао кад је сматрао да је важно да се пише. Један је чланак о томе изишао у «Отаџбини», бр. 84, а други у истом листу бр. 126. Ту он отворено вели (у првом чланку под насловом «Дијалог са Јеврејином») да није антисемит и каже да је «такво расположење» (антисемитско) «неправично». Онда даље каже: «Али сам према Јеврејима опрезан и налазим да је неповерење правилно и правично. Нисам антисемит» — понавља — па пише: «Налазим да су Јевреји једно расно-биолошко-социјално и религиозно чудо. Посматрајући то чудо, не могу а да не осетим много дивљења за тај народ. Од свих раса и народа Јевреји су успели да одрже највећу чистоту . . . » Итд. У другом чланку «Мој одговор Малхут Израелу», Љотић пише: «Нема мржње према Јеврејима у нас. Нити је сејемо, нити желимо да се развије. Желимо само да изградимо свој самозаштитни систем у политици, у економији, у моралу. .. Ми немамо ништа против да и Јевреји имају свој живот који ће да тече мирно и достојанствено као река у своме кориту. Не само да немамо ништа против, већ би сматрали особитом срећогл за остали свет, кад би јеврејска река била и највећа и највеличанственија и најмирнија река на свету. Било би то добро за Јевреје — али би још боље било за остали свет, јер би престале величанствене и мирне реке осталих народа да се уливаЈу у ЈевреЈско море». ) Још је један меморандум, доцније, Љотић био упутио на адресу Хитлерову. У ствари тога другог меморандума, ја нисам био никакав «посредник», али знам поуздано да је послат истим путем и да није био предат Хитлеру: они који су га у Берлину примили, нису 110) Димитрије В. Љотић: «Говори и чланци», књига I, свеска 2 и 3, издање «Искра», Минхен, 1954.

507

опет имали куражи да га уруче Хитлеру! У том другом меморандуму ЈБотић је изложио своје гледиште на Совјетску Унију, специјално с погледом на немачку окупацију. Т у је Љотић рекао и следеће: армије Трећег Рајха надиру у унутрашњост Совјетске Уније. Ма колико да су фрапантни њихови први успеси, сигурно је да тај војни поход неће бити ни лак ни краткотрајан. Јер коначни успех не зависи само од оружја него, можда, још у већој мери, од идеја које покрећу оружје . . . Други светски рат је — више него ма који пре њега — идеолошки рат. Шта доносе армије Трећег Рајха руском народу и осталим народима Совјетске Уније? Требало би, пре свега, да им донесу с л о б о д у, јер су бољшевици читаво беспрегледно пространство руске државе претворили у тамницу народа. Ако Трећи Рајх донесе Русији с л о б о д у, њему ће бити обезбеђена победа над бољшевизмом и његовим оружаним снагама. Донесе ли Трећи Рајх с л о б о д у Русији, зар се неће и сами робови листом дићи на ноге да са разбијеним ланцима и веригама лупе по глави своје дугогодишње омрзнуте, окрутне тамничаре?! А пгга ли ће бити, ако армије Трећег Рајха не донесу Русији и руском народу с л о б о д у? Шта ће бити ако немачки бајонети, топови, тенкови и авиони буду весници и носиоци новог, можда још и тежег ропства него што је сно што је руском народу наметнуо бољшевизам? Није тешко предвидети: руски народ не жели да једно ропство замени другим . . . Не буде ли Трећи Рајх заточник с л о б о д е у Русији и свуда у Европи, заставе Трећег Рајха неће се из Русије вратити окићене победничким ловорикама... Сваки покушај непоштовања руског животног простора, сваки покушај колонизирања југозападне Русије од стране Немачке, изазваће страховиту реакцију код аутохтоног руског и украјинског становништва и отераће га у наручје мрских му бољшевика. То ће учинити да Совјетска Унија постане непробојан зид, о који мора да се разбије немач508

ка оружана снага, па ма колико она била огромна и убојита. ..» Вероватно је да ће се оба ова меморандума једнога дана изнети на светло дана, па се у целости предати јавности. Т р е ћ и случај одиграо се приликом немачке одмазде у Крагујевцу. Ми у Београду сазнали смо за гу одмазду тек пошто је она била извршена. Комунисти су намерно прекинули телефонске везе са Београдом. Та страшна одмазда ишла је у прилог њихове крваве стратегије и тактике у грађанском рату. И данас постоји један живи сведок у иностранству који је, сазнавши да се спрема језива одмазда у Крагујевцу, предложио ондашњем комунистичком партијском руководиоцу за Крагујевац и околину, Раји Недељковићу, да «шумски» — четници и партизани — изведу напад на Крагујевац и спасу похапшене људе намењене за одмазду. Недељковић је рекао: «Време није за такав напад, а што се тиче људи, што их год више Немци побију, то ћемо ми имати мање да убијамо када ослободимо Крагујевац. Немци раде наш посао. Уосталом, зашто Крагујевчани нису дошли код нас у шум у ...»?! Како је дошло до одмазде у Крагујевцу? Четници и партизани скупа напали су између села Бара и Љ уљака једну немачку колону и убили десет а ранили двадесет и шест немачких војника. По обзнањеном немачком «закону» за окупирану Србију требало је ликвидирати за сваког убијеног Немца стотину, а за сваког рањеног Немца педесет Срба. То би значило да ова одмазда има да уништи 2.300 српских живота, и толико их је, нешто, можда, више или мање и побијено у Крагујевцу дана 21. октобра 1941. године. Комунисти су раширили вест да је одмазда у Крагујевцу ликвидирала 7.000 људи, а то комунисти и данас тврде. Ову комунистичку тврдњу прихватили су и многи некомунисти. А зашто? Да би пред народом што више оцрнили своје противнике, српске добровољце, 509

збораше, љотићевце. Да би комунисти и на тај начин утицали да се не удруже добровољци и четници, да се, кратко речено, некомунистички народ међусобно коље, а они, комунисти, т р е ћ и партнер, да бере од тога плодове. Комунисти су у исто време раширили клевету да су српски добровољци углавном кривци те одмазде. Изговор за ту лаж и клевету нашли су у томе што се баш у те дане нашао у Крагујевцу један добровољачки одред са Марисавом Петровићем на челу. Међутим, Марисав Петровић чинио је све, молио и преклињао немачке власти да не врше одмазду, указивао им на кривце због којих сад треба да страдају невини грађани, али ништа није помогло. Марисав Петровић је Немцима говорио и ово: ако нећете да уважите моје молбе, онда прво стрељајте мене и моје добровољце, па тек онда овај невини свет! . . . Када нам је касније Марисав Петровић причао како је то све било, шта је он све чинио да спасава и да спасе бар колико толико — а да је спасавао и спасио то су му у једној прилини признали чак и комунисти — ја сам рекао: у таквој ситуацији ја бих или извршио самоубиство или бих све оставио и побегао у шуму! Требало је заиста имати и живце и неку чудну веру у себе па остати ту и борити се до краја да се спасе што више ерпских глава. А М. Петровић спасио их је доста и то ће му се једнога дана, када се буде открила пуна истина о свему и кад се буде смела истина говорити, признати од народа. Интересантно је, кад је о комунистичким клеветама реч, поменути и ово: управо тих дана изведена је исто таква, ако не и страшнија, одмазда у Краљеву. Т у је страдало најмање преко 2.000 а, можда, и 3.000 невиних људи, међу којима и приличан број збораша. Комунисти нису никада од тога правили буку ни протесте. Нису то чинили, јер тада, кад се одмазда вршила у Краљеву, није било у том граду добровољаца, — «љотићеваца»! Неколико дана после одмазде у Крагујевцу, др Турнер позвао је к себи ЈБотића, — то је било први пут да 510

он позива к себи ЈБотића. ЈБотић ме је узео собом за тумача. Дошли смо код Турнера. Било је то у његовом приватном стану на Топчидеру. Био је снег. Кроз једну авлију ушли смо до врата и зазвонили. Отворио нам је врата један немачки војник и одвео нас до собе у којој нас је примио др Турнер. Први пут, колико се сећам, пружио нам је руку, поздравио се с нама и понудио нам да седнемо. И то је било, колико се сећам, први пут да се код њега седне, иначе смо увек с њиме говорили стојећи. Није прошло ни пола минута, ушао ја са кавом црном, млеком и шољама онај исти војник и то све поставио на сто. Овако нешто раније никад није се могло ни замислити. Какво изненађење, шта ово може да значи? — помислио сам у себи. Наједном др Турнер извуче из фијоке једну повећу ж уту коверту и баци је пред ЈБотића, говорећи да он погледа шта има унутра. Ја сам све од речи до речи преводио ЈБотићу и опет Турнеру оно што би ЈБотић рекао. ЈБотић узе коверат и извуче из њега неке слике, фотографије и стаде да их гледа. И ја се нагнух и погледах. То су били унакажени лешеви, ужасно, избодени ножевима, са удовима у устима итд. ЈБотић је то гледао, узимао једну слику иза друге, не зна се која је од ко је горе изгледала. . . Због тих лешева дошла је одмазда у Крагујевцу. — Шта кажете на то? Ко је то учинио? Не можете ми сад рећи да такве ствари Срби не би могли да учине?. .. Замислите да ја сад то пошаљем Фиреру, а то ћу и учинити. Знате ли шта после тога има да дође? Има да вам у најкраћем року у Србију упадну и усташе и Мађари и Арнаути, па ћете да видите шта ће бити с вама Србима у Србији! . . . Индигниран изгледом ових слика, потрешен и дубоко забринут рече ми тихо ЈБотић: — Кажи му да овако нешто нису Срби могли да учине. 511

— Него ко је то учинио у сред Србије? Да нису и ту дошли они што вас тамо на овакав начин касапе?! — сав узрујан, оштро добаци др Турнер. Онда Љотић ми рече да пазим добро и да му дословно преведем следеће: У првом светском рату, мислим негде после пробоја Солунског фронта, батаљон у коме је био и ЈБотић, заробио је у борби десетак Бугара. Довели су их, разоружали. У једном тренутку неки бугарски војник потегне из џепа бомбу, баци је међу српске војнике и усмрти једнога и неколицину рани. Пала је пресуда да тај бугарски војник буде стрељан. У целом батаљону није се нашло војника који би хтео да изврши ту пресуду: нико није хтео да стреља Бугарина, који је као заробљеник у очајању бацио бомбу међу своје противнике. То је Србин — реци му. Превео сам полако то Турнеру. Врло пажљиво је слушао и то га је доста примирило. Онда ми је Љотић казао да му преведем и ово: овако нешто могу да учине само безбожници, комунисти, а таквих има и може се таквих наћи и у немачком народу. И то је свакако деловало на др Турнера који није никако био рђав човек, за кога се доцније сазнало да је био вољан да помаже, колико може, да се не врше неправде и злочини према српском народу. Рекао је да кажем Љотићу да неће те страшне слике слати Фиреру и онда се разговарало о другим невољама и лепо смо се опростили. Ја га лично никад више нисам видео. Знам да су га комунисти после рата обесили, био им је изручен.. .

* У свим разговорима са Немцима, од најмањег па до највећег, са цивилним као и са војним личностима, Љотић је увек био достојанствен, озбиљан, отворен и храбар. Што је мислио, све би им јасно говорио, а оно што би им казао, било је увек поткрепљено чињеница512

ма, доказима. Знао је да пред њима, и у оним најтежим данима кад је тешко било говорити са Немцима, буде неустрашив. Све би им отворено у очи рекао. Преводиоцу, тумачу, није увек било лако. Кад бих покушао да ублажим по неку тешку опору реч, Љотић би то, за чудо, одмах приметио као да је добро знао немачки и рекао: тачно да преводиш шта сам казао! Овакав какав је био, многима је Немцима Љотић импоновао и вероватно и због тога, ради утиска који је на немачке саговорнике производила његова личност, његове су интервенције имале можда више успеха него интервенције других. И у немачким архивима, који садрже материјал о стању и личностима у Србији под окупацијом, нема ништа пгго би Д. Љотића могло да компромитује у очима његовога народа. О њему се говори као честитом човеку, а о његовој активности као о патриотском раду.

* Кад је отпочео грађански рат у Југославији, по наводима комуниста, било је у оно време око 18.000 скојеваца («СКОЈ»: Савез комунистичке омладине Југославије). Један део тих омладинаца пошао је у «шуму», у партизанско војевање, а други је део остао код куће и у позадини развијао разне активности по инструкцијама КПЈ. Власти су гониле, хватале и кажњавале те омладинске активисте. Љотић је 1942. године предложио да се у Смедеревској Паланци оснује «Завод за принудно васпитавање омладине». Тежња је била да се омладинци и омладинке истргну испод комунистичке команде и да им се спасавају животи. Родитељи су били срећни и захвални да се дошло на такву мисао. Генерал Недић је одмах усвојио Љотићев предлог, али је била велика мука објаснити окупатору потребу такве установе и од њега добити одобрење без чега се ова племенита замисао није дала остварити. Одобрење је, најзад, дато и у 513

јесен 1942. године отвара се тај Завод у Смедеревској Паланци и на чело његове управе долазе национални идеалисти, брачни пар: Милован Поповић и супруга му др Драгојла, рођена Остојић. Преко тога Завода спасено је преко хиљаду омладинаца и омладинки. На разне начине, да тога Завода није било, они би нестајали и гинули: у Јајинцима, по другим логорима, у борбама у грађанском рату. . . Кад су дошли у Завод, сви ти омладинци и омладинке имали су врло рђаво, најгоре мишљење о Д. Љотићу. То није никакво чудо, лично га нису познавали, а од својих старијих слушали су о њему само рђаво. Нико од некомунистичког света тада није узимао у заштиту ЈБотића; тај је свет прихватао дословно комунистичке слогане о њему. Љотић је неколико пута посетио Завод у Смедеревској Паланци и држао је предавања омладини у том Заводу. Ту је Љотић говорио једнако и исто оно што је и пре рата говорио омладини, зборашкој и незборашкој. Омладина га је слушала у дубокој тишини, нетремице, са напрегнутом пажњом. Било је и других предавача у Заводу, али ни један од њих није ни из близа заинтересовао заводску омладину као Љотић. После његових предавања спроведена је нека врста анкете да би се сазнало шта мисле омладинци и омладинке о Љотићу и какав су утисак на њих његова предавања оставила. Било је доста одговора на ту анкету, сваки је одговор позитиван, али ја ћу кратко овде навести само неколико: Омладинка, ћерка једног комунистичког првака, и сама загрејана комунисткиња, написала је ово: «У завод су досад долазили многи људи и говорили нам да из љубави према српској омладини чине све да нас спасу. Први пут данас ја сам осетила да је говорник дубоко и искрено прожет осећањем љубави и према нама, комунистичкој омладини. Ја себи не могу да објасним како је могуће да он воли и нас, своје непријатеље». 514

Омладинка, предратни члан КПЈ и политички инструктор окружног комитета за време окупације, написала је следеће: «Пре рата ми комунисти имали смо налог да онемогућујемо Димитрија ЈБотића да говори на зборовима. Наш задатак био је увек растурити Љотићев збор пре почетка Љотићевог говора... Ја сам се против такве наредбе бунила. Мислила сам да ће се Љотић својим говорима и сам довољно компромитовати, па нема потребе да ми разбијамо његове зборове. Данас, после говора Димитрија Љотића, разумем д а ј е заи ст а

осн овн и

инт ерес

био

спречит и

овога

човека

да

После његових говора — сада јасно видим — доцкан су све реплике и сви покушаји да се оповргне оно што он каже». Један студент, питомац Завода, пише: «Кад је Димитрије Љотић почео да говори, ја сам помислио да би било боље да је он владика него политичар, а кад је завршио говор у коме је, уствари, анализом живота једног светитеља изнео суштину комунизма, сазнао сам више но из све досад прочитане комунистичке и антикомунистичке литературе». Опет једна омладинка из Завода пише: «3амишљала сам да ће Љотић доћи у Завод луксузним аутомобилом, обучен у крзно. После његовог говора, при изласку из сале, ја сам приметила да је његово одело изношено и да има закрпу на лицу од ципела». Још једна питомица пише: «Откад је мој отац одведен у заробљеништво, ја сам сада први пут осетила да мене лично један човек тако воли и тако о мени брине, као што је то чинио мој рођени отац. Нисам знала да један човек у исто време може да буде строг и милостив, праведан и благ, а сада видим да је то потпуно могуће». Да у задње време, уочи другог светског рата, није режим спречавао и растурао Љотићеве зборове и, најзад, забранио Збор и тим вршио комунистички посао, («буржоаски» режим заступао је тада онај «основни говори .

515

интерес» КПЈ о коме говори она омладинка, предратни члан партије), да је Љотићу била дата могућност да посвети ону пажшу омладини какву је он желео, не би СКОЈ на почетку грађанског рата имао онај број скојеваца што наводе после рата комунисти у њиховим историјама. И било би више, у свим крајевима Југославије, омладине с ову страну барикаде, на националном фронту.

УЛОГА К О ЈУ МУ ЈЕ СУДБИНА ДОДЕЛИЛА

Од почетка другог светског рата, под јесен 1939. године, Димитрије Љотић био је заузет само једном мишљу и имао је само једну жељу: да се у тешкој, врло опасној, сасвим неизвесној ситуацији, у коју је упала Европа овим ратом, његова земља, Југославија, учврсти и консолидује изнутра како би могла одолети свима искушењима и пропагандама са стране и остати ван рата, н е у т р а л н а. Са те тачке он је посматрао све и унутрашње и спољнополитичке догађаје, по том је процењивао и критиковао потезе и цео рад ондашње владе и Намесништва, само у том циљу је писао, говорио, упућивао писма и апеле на сва места од којих је, бар по формалној логици ствари, могао да очекује одзив и да наилази на разумевање. Преокупиран цео само том мишљу и том жељом, он је био тада напустио све остало: и рад на даљем развијању и популарисању програма свога покрета и настојања да се покрет ојача у дубину и у ширину у народу, занемаривао је рад на задругарству које је много волео и до њега исто тако много држао, а о његовим приватним, домаћим пословима да се и не говори. Све је то било у то време напуштено. И гоњења и хапшења њега лично и његових субораца и забрана зборашке штампе и свих јавних конференција и зборова и, најзад, растурање самога Збора, — преко свега тога он би прелазио као 516

преко ствари другостепене и трећестепене важности, па кад би се на то и освртао и против тога протествовао, ништа ни лично ни партијско у томе није било. И то је он процењивао и критиковао и протествовао против тога само кроз призму оног што му је битно изгледало: сачувати државу и народ од пропасти у овим критичним, судбоносним временима. Заиста је трагедија, за моје перо неописива, да је један такав политички народни човек био у овом периоду чак и више, безочније, организованије нападан, клеветан и на разне начине блаћен него пгго је то било раније, од 1935. па до почетка рата 1939. године. Како је могло то да буде? Ја другог одговора на ово питање не могу ни данас наћи осим овога: У то време постојала су у нашој земљи, у друштву наше државе, т р и фактора: 1. Они који су свесно, за рачун ове или оне стране силе или идеологије, хтели по сваку цену да Југославију увуку у рат. Т у су комунисти, такозвани англофили и они што су иза њих стајали, и усташе, који су као сопсПћо 5Јпе поп свога циља сматрали да Југославију треба срушити, српски народ обезглавити, а то се дало само у једном рату. 2. Површни, недорасли, лакомислени, хедонистички, необавештени водећи друштвени слој (у првом реду српски), инфилтриран мноштвом страних агената и добро «филован» разноразним «корисним будалама». 3. Широки слојеви неупућеног народа (овде опет мислим у првом реду на Србе) кога, поред све те наше интелигенције, владе, њене пропаганде и штампе, поред свих «демократских» партија и њихових вођа, првака и «народних» посланика, нико ништа није питао нити стварно о њему, народу, рачуна водио. Од политичких људи у то време ј е д и н и је био Димитрије Љотић — то ће му, ваљда, данас признати најокорелији непријатељи и најћоравији противници — који је сметао и који је могао да помрси рачуне онима под број 1. Међутим, једини комунисти су га 517

потпуно правилно разумели и против њега су водили упорно систематску кампању. Други су га криво разумели: сами површни и инертни да се мало задубе у ствари и да виде шта то, уствари, жели Љотић, потпадали су под утицај комунистичке пропаганде. Усташе су га сматрале као «великосрбина»! Ако се бацимо у ону загушљиву, нејасну, мучну ситуацију у нашој земљи уочи рата, нарочито у престоници Београду, објективно говорећи није лако ни било схватити Љотића од стране свих других, са изузетком комуниста. Како су, на пример, могли схватити Љотића кад он у то доба, од марта 1939. године, неуморно тврди да неће Москва закључити уговор са Енглезима и Французима него са Хитлером, кад ц е о свет говори и пише супротно? Њему је тада веровала, безусловно, само његова идеална омладина и они људи који су га сасвим из близа лично познавали, који су га сматрали изванредним човеком и великим родољубом, несебичним, готовим да свакога часа положи живот за свој народ. Од нас старијих нисам био ја сам који сам мислио да је на погрешном путу што се тиче процене појединих спољнополитичких и унутрашњеполитичких догађаја и појава. Добро ја памтим шта смо ми и како смо ми старији тада њему замерали и са њим полемисали. . . Али га нисмо напуштали, јер смо веровали у његово чојство и јунаштво. Политичку улогу Димитрија Љотића у периоду, о коме је овде реч, нико нити је могао нити би и сада могао боље, рељефније, истинитије и објективније приказати и објаснити него што је он то лично учинио. Ту његову улогу он нам је приказао у два изванредно написана чланка, пуна успеле књижевне али и жалосне симболике. То су чланци «Везан човек на прузи», објављен у Љотићевом «Билтену» 1940. године и чланак «Прича о једном чувару пруге», објављен у «Нашој борби» 1941. године. Кад би препричавао шта Љотић у тим чланцима говори, бојим се да би оно битно из њих било знатно из518

губљено. Зато ћу се ја овде опет послужити наводима, а праву, пуну слику о томе читалац ће добити ако прочита оба чланка дословно како их је ЈБотић написао.’") П р в и чланак Љотић почиње речима: «У криминалистици су познати случајеви, где се жив човек, везаних руку и ногу и запушених уста, донесе и баци на пругу да га ту прегази железнички воз. Он чује тутњаву огромне масе што се помамном брзином креће ка њему. Он чак успева и да види сам воз, али се с пруге не може маћи. Ни од куда помоћ да долази. Њему мисли муњевито пролазе кроз свест. Сви његови покушаји да се из веза извуче безуспегани су, покушај да их раскине само га исцрпеног враћа у исти положај. А она помамна маса све ближе се примиче. . . «На овога везаног човека на прузи личи наш народ. И то онај који је ову државу стварао. . . «Узети је» (овде мисли ЈБотић на српски народ) «и сам крив — цео целцат за свој трагичан положај. Крив је од главе до пете. Ми смо то толико пута и на толико начина доказивали. . . Његова немоћ долази од његовог греха. Грех рађа немоћ а ова смрт. Многи наши људи готови су увек да сву кривицу баце на оне на врху, и то се сваки час чује. И ми смо често и отворено критиковали њихов рад. Али, истине ради, морамо рећи да су врло често и грехови оних на врху проузроковани греховима оних осталих. . .» Грех «везаног човека на прузи» долази из два разлога: оба су морално-духовне природе. «Приволети се царству небескоме, прећи опет нашем старом чојству и јунаштву» (Љотић је први код нас дао дефиницију чојства и јунаштва: чојство је бранити другога од себе, а јунаштво бранити себе од другога!) «и одрећи се партија и партизанства, значи одвезати се смртних уш ) «Д. В. Љотић у револуцији и рату», стр. 178-180 и стр. 419-422, издање «Искра», 1961.

519

за што везанога на прузи држе. Један нам узрок везује ноге, други р у к е . . . Морамо се вратити основама духовно-моралног нашега живота и морамо се одрећи партизанства ако нећемо да будемо прегажени» (ово је оглашавано као фашизам и нацизам и као «служба туђину»!). .. Да би се «везани човек на прузи» (наш народ) ослободио, да би му «пале узе с ногу и руку», Љотић предлаже да се цео наш «народни и државни живот врати на наше исконске народне духовне и моралне основе», да се образује једна свенародна, концентрациона влада која ће у оним опасним временима повести озбиљно рачуна о општим државним и народним интересима. Изврши ли се то, «одмах ћемо видети како узе падају с ногу и руку, како везани на прузи устаје, диже се, исправља се: живот, мир и радост су пред њим. И они на врху ће тада друкчије радити». Ништа није учињено. Ишло се слепачки ка пропасти и пропаст је дошла. Држава је разбуцана, народ рашчеречен, наступили су најцрњи дани. Тада Љотић обзнањује «Причу о једном чувару пруге». Прича је ова много тежа, језивија, страшнија од оне прве,а под «једним чуваром пруге», Д. Љотић мисли на себе и ту описује улогу коју је он вршио. Ова прича почиње речима: «Ми смо годинама и годинама били као чувар пруге што покушава јурећем возу да знацима из свога фењера каже извесне важне истине. Давали смо знаке машиновођи и ложачу, давали и возовођи и спроводнику воза, давали путницима ...» Јасно је «путници» су н а р о д, а они први у п р а вљ а ч и државе. «Чувар пруге» стално упозорава, даје неуморно знаке «да је огромна опасност пред возом. . . да су колосеци подлокани и мост набујалом водом скоро однет — док на другој страни пруге ни насипа већ нема».. . Машиновођа је, на све то, ударио чувара по фењеру жарачем, те га је овај из руку испустио». «Машиново-

520

ђа» је овде председник ондашње југословенске владе. У исто време се «вођа нагао из јурећег воза да чувару љубазно довикне да га треба затворити у лудницу». Овај «вођа» био је намесник Кнез Павле. И онда још «неки су путници чувара пљували, а неки уздигнутим песницама му претили». Први су били разне «тамне силе», англофили, разноразни туђински агенти и «корисне будале», а други су били комунисти. И тако је «воз победоносно прогурао поред сиротог чувара пруге — и његовог разбијеног фењера. А одмах затим десило се оно што је чувар хтео спречити: воз је налетео на ровиту пругу, предњи вагони с локомотивом успели су чак да наиђу и на мост, задњи су испали и одвојили се од воза с ове стране и претурили се, предњима се то десило на самом мосту, па неки пали у реку набујалу, а неки се задржали, као чудом неким, локомотива је са два три вагона прелетела с оне стране и упала у дубоки муљ. Несрећа огромна и невиђена. Запомагање језиво. Ж ртве небројене. Тако бива увек кад се сигнали не дају. Воз јури, пруга слободна, а чувар пруге заспао. Његов фењер чкиљи поред његове постеље, а несрећа зија пред јурећим возом. Али тако бива и кад се сигнали дају, па нико неће да их види». Сад Љотић, дубоко несрећан услед пропасти државе и пред визијом ужасних страдања његовог народа, исповеда се: «Није трагедија у осрамоћеном чувару пруге и његовом разбијеном фењеру. Трагедија је у растављеном возу, преврнутим и поломљеним вагонима, у путницима измрцвареним, подављеним и осакаћеним. Чувар пруге и његов осакаћени фењер долазе у ту трагедију само као објашњење зашто се несрећа догодила. ..» Онда још јасније, конкретније Љотић говори: «Од марта 1939. наше сигналисање је прешло у наш ,Билтен’. Један по један од наших ранијих листова беху забрањени. Онда смо се свом снагом бацили на ,Билтен’. Сваких десет дана, отприлике, излазио је по 521

један број. Тако годину и по дана. За то време написали смо много страна да изложимо, објаснимо и докажемо само неколико истина. Неколико пута махнутп фењером (,Билтен’) било је довољно за то. Али јурећи воз није заустављао ход. Сигнали чуваревог фењера морали су зато бити продужавани и умножавани непрестано. Зато није било довољно неколико редака. Зато је написано за 80 недеља преко 1.300 штампаних страна. Само да неколико крупних истина сазнају машиновођа и ложач, возовођа, спроводници и путници јурећег воза кроз ноћ која је земљу обухватила, воза који се звао Ј у г о с л а в и ј а . . . « Своју улогу — понавља Љотић — он је схватио само као улогу «чувара пруге». А улога чувара пруге није «нимало важна. Важнији су свакако сви они што гурају возовима, што сваки дан пролазе поред чувара пруге. Он је ради њих, а не они ради њега. Не пребацујте нам, дакле, уображеност и нескромност. ..» А зашто то сад, после пропасти државе, зашто пошто смо прошли «без Косова горе од Косова», зашто то Љотић под окупацијом пише и говори? Он одгова-

ра: «Зат о ш т о с е ма

ж ивих

гона

к о ји

све

н есреће

пут ника у висе

ворим о. Д а

је

на све

јо ш

н и су

раском аданом

поруш еним

догоди ле.

возу. Јо ш

ст убовим а. З б о г

гот ово, в е р у јт е , н е

би см о

Још

и-

има

ва-

т ога

го-

ни

п и са ли

н и г о в о р и л и . Немамо жеље ни времена да пишемо ни мемоаре ни историју, али хоћемо, морамо и немамо куд, већ у историји да учествујемо, јер смо ту, у животу, у црном животу. Због ј о ш н е д о г о ђ е н и х н е с р е ћ а , због н ем о

јо ш на

не

п оги н ули х

чувара

п руге

пут ника и

њ егов

пиш ем о бедни

да

и х

опом е-

п резрени

ф е-

Да би бар сад послушали. Сад кад се већ толико зла догодило. Да поверују бар сад кад онда нису. Да се држе мирно у оним вагонима што висе над водом или су се изврнули по насипу, јер најмањи неразумни покрет њ ер

522

к о ји

н и су

хт ели

ни

видет и

ни

послуш ат и.

може их стрмекнути у набујалу реку. Да добро пазе на сваки корак бар сад. ..» Међутим, поред све несреће, која је снашла народ и државу, и даље, под окупацијом, не само комунисти — којима је то стање дошло као поручено — већ и национални, некомунистички део народа — огромна већина — чини тешке грешке, није се још свесно ситуације у којој смо се нашли, наседа се комунистичкој пропаганди за убијање окупаторових војника из заседе, рачуна се да ће се рат врло брзо свршити, праве се споразуми и договори са комунистима, нападају се, клеветају, денунцирају они који су прегли да спасавају што се даде још спасти. . . И обзиром на све то, Љотић каже: «А то пишемо, јер и сад видимо неке песнице подигнуте у преврнутим или над водом висећим вагонима или у оним што су у муљу заглавили, и сада као да чујем псовку упућену нама.. . Није нам до тих песница, верујте! Па већ смо рекли напред да у т о м е није несрећа. О, како је све то мало и незнатно према огромној и неизрецивој несрећи што је задесила цео воз и његове путнике! Него због тога што се бојимо да је то знак да се несрећни путници још нису снашли, још не виде свој положај, још не виде истину. Како би иначе, да истину виде, могли продужавати да дижу песнице, да шкргућу зубима и довикују псовке бедном чувару пруге, који је баш хтео несрећу ту страшну да спречи, дајући оне очајне сигнале својим фењером». Тим његовим речима и завршавам ову књигу.

523

Регистар имена А Албијанић Гаврило 45, 77, 78 Анастасије, руски митрополит 106 Андрејев 111 Антић, министар двора 249, 256 Ататурк Кемал 172, 237 Аћимовић Милан, адвокат 54, 143, 193, 194 Аћимовић Милан, министар 113115, 118-121, 124, 481 Б

Бабовић Цана 287 Бадер 402 Бакуњин 111 Балдвин В. Хансон 356, 358, 360, 395 Балугџић Живојин 211, 212 Банић Милан 61, 121 Бановић Гојко 215, 217 Бараћ др Љубо 124, 490 Барнхајм Ј. 171, 361, 363, 392 Баџак Милан 47, 50, 54, 61, 143 Беговић Симо 48 Белић др Александар 335, 338 Бенцлер 339, 466, 501 Бернс 354 Бенет Џон 295 Бенеш 174, 355 Бзик Мијо 293 Бирчанин Трифуновић Илија 138, 139, 230, 231 Бискуповић 427 Бихаљи-Мерин Ото 214 Бјелић 326 Бјулит 354, 355 Блок др Мартин 504 Блум 170 Богдановић Милан 215 Богомолов 338 Божановић Андра 308 Божовић Глигорије 409 Бојовић Аца 430 Бојовић др Јован 184, 185 Боначић Филе 420 Бранковић Вук 505 Бранковић Дамјан 271, 272 Брежњев 170 Брковић Живко 457 Бросат Мартин 339, 368 Бранковић Дамјан 170 Будак др Миле 369 Будисављевић др Срђан 271, 275. 299

Булганин 166 Бунушевац Радмила 215 Бурџевић Рифат 287

В Валас 356 Васић Драгиша 60, 61, 209, 409, Васиљевић Александар 429 Васиљевић Милосав 193, 194, 256, 313-317, 319 Ваухник Владимир 276 279 Вебер 422 Велимировић др Николај 105, 418, 482, 483, 503 Видмар Стане 48, 54, 144 Вилдер Већеслав 192 Виловић Ђуро 409 Вилсон, генерал 276 Вискеман Е. 3553 Виторовић Славољуб 215 Вишински 276, 281 Власов 478, 483 Влаховић Влајко 31, 496 Влаховић Мирко 487 Вогт Ф. 393 Ворошилов 166 Вујић Ранко 54, 143, 193, 194 Вујичић Милорад 122 Вукотић (Глигор?) судија 82 Вукићевић Веља 119, 120, 122 Вукмановић Светозар-Темпо 287 Вуловић Данило 21, 43, 54, 61, 144, 147, 150, 151 Вучковић др Војислав 215 Вучковић Звонко 421-424 Вучо Александар 215

415 226,

106,

220, 142,

Гавриловић Боривоје 285 Гавриловић Војислав 374 Гавриловић др Милаи 280-282, 297, 299, 300 Гајић 333 Ганди 111 Гарашанин 105 Гардић Миодраг 215 Гафенку Григорије 280, 281 Геземан др Герхард 265 Глигорић Велибор 209, 210, 215 Глобочник 478, 502, 503 Горки 111 Граф Лео 374

525

Грегорић др Данило 61, 142, 144, 147, 150-152, 269, 291 Грол др Милан 300 Грујић М. 469

Д Давичо Оскар 214 Даковић Марко 80 83, 285, 309, 493 Даладие 170 Дамјановић Миодраг 127, 478, 482 Дангић 397, 402, 403 Даниловић др Велимир 201 Данкелман 336 Девис Ј. 356 Дедијер 163, 214, 215, 323 Дединац Милан 215 Деметровић др Јурај 192 Десница У. 457 Дил, генерал 306, 363 Диздаревић Зија 214 Димитров Георги 163, 325 Димитријевић Драгутин-Апис 284 Димитријевић Жика 326 Дожић др Гаврило, патријарх 10, 304, 319, 330, 331, 405, 483, 484 Докић Ђуро 335 Достојевски 111 Драговић Вук 214 Дракић Слободан 431 Драшковић Бранко 215 Драшковић Панта 335 Дринчић 291 Дрљевић Секула 369 Ђ Ђелевић Јакша 418 Ђилас Милован 111, 215, 287, 438 Ђоновић Јован 242, 243, 295 Ђорђе VI, енглески краљ 364 Ђорђевић Милорад 218 Ђујић Момчило 397, 432, 457, 477479, 481, 499, 502 Ђукановић Блажо 431, 487 Ђурић Миленко 184 Ђуришић Павле 397, 432, 485, 486, 493-500, 502, 503 Ђуровић Теофило 19 Е Емери Јулијан 294, 295 Енгелс 343 Ж Живадиновић Ратко 43, 50, 54, 150, 193, 194, 199

526

Живковић Петар 36, 143, 169, 276 Жика, шофер 72 Жицина Милка 215 Жугић др Марко 54 Жујовић 169 Жујовић Сретен-Црни 287, 288 3

Закић Милоје 326 Звиздић Хасан 487 Зец др Петар 408 Зоговић Радован 215 Зорц др Винко 54, 58 И

Иванић др Стеван 34, 36, 52, 54, 63, 143 Идн 376, 444, 450, 452 Илић Богољуб 206, 304 Илић Иван 260 Илић Стево 494 Ј Јанић Сретен Јанковић Велмар 21, 42, 54, 61, 151 Јанковић Драгослав 288 Јанковић Душан 54 Јевђевић Добросав 65, 477-479, 482 Јевтић Богољуб 21, 61, 64, 100, 122, 143, 150, 196, 285, 286 Јерковић Душан 215 Јефремовић Драго 51 Јовановић Батрић 487-490 Јовановић Влада 411 Јовановић др Драгољуб 59, 60 Јовановић Ђока-Јарац 215 Јоваиовић Ђорђе 287 Товановић Платон, епископ 401 Јовановић др Рајко 214 .Товаповић Слободак 169, 300. 301 Јовичић Добра 20 Јововић Јаков 286-288, 496 Јокановић Николај, епископ 401 Јонић др Велибор 21, 42, 43, 54, 61, 63, 142-144, 146, 147, 150-152 К Кабалин 21, 61 Кајтел 227, 467 Камбел Роналд 451 Кандаре др 63, 67 Карађорђе 250 Карађорђевић Александар, краљ 20, 49, 50, 53, 59, 115, 172, 177, 185189, 202, 212, 237, 250, 363, 369

Карађорђевић Павле, кнез 53, 122, 126, 1449, 190, 191, 199-203, 207, 227, 244, 248-253, 256, 257, 276, 284, 286, 291, 295, 296, 302-304, 308, 490, 521 Карађорђевић Петар II, краљ 118120, 284, 286, 301, 302, 308, 340, 343, 344, 359, 374, 413, 435, 437, 442-445, 447-454, 459, 466, 467, 476, 478, 480 Карапанџић Бор. 326 Кардељ Едуард 288, 332 Кашанин 181 Каше 333, 339, 502 Кватерник Еуген Дидо 188, 189 Кватерник С. 339, 369 Квислинг 274, 346, 386 Кинг 357 Клисолд С. 306, 367, 369, 375, 376, 438, 468, 469 Кљаковић Војмир 450 Кнежевић Живан 206, 274 Кнежевић Радоје 301 Кобург Борис, краљ 236 Кобург Фердинанд, краљ 236 Ковачевић др Дамјан 21 Којић Драгутин, 122 Колар Јан 355 Константиновић Богољуб 34, 38, 223, 225, 226, 228, 230. 231, 269-271, 299, 444 Кораћ Манојло 421, 422, 424-426 Кончар Раде 287 Коренић др Јурај 21, 54, 63 Корошец др Антун 27, 126, 196, 198 199 Косић Мирко 36-38, 270, 271, 274, 299 Костић Бошко 274, 343, 411, 414, 479 -482, 492, 499-501 Костић Јосиф 335 Костић др Лазо 320 Костренчић Лука 21, 54, 61, 143 Кочић Петар 152 Крајгер 374 Крапоткин 111 Краус 314-316 Кризман 192 Крлежа Мирослав 209 Крушевац Чедомир 215 Круљ Гојко 54, 148 Куловец 296 Кустер Август 47, 48, 54, 144 Л Лазаревић Микица 147-150 Лазић Бранко 382 Леви ДР Аврам 324 Лекић Никола 215 Ленац Владимир 201, 414, 492 Лењин 111, 125, 177, 235, 350, 351, 369, 371, 372, 377, 438 Лилић Лазар 214

Лозовски Самуел 391 Лопандић Душан 214 Лопичић Никола 214 Лорковић Младен 189 Лубурић Макс 503 Лукић Душко 427 Лунгулов Раде 28 Љ Љотић Владимир 118 Љотић Димитрије 6-10, 15, 16, 34, 42, 48, 51-54, 58-64, 66-86, 88 102, 105 -143, 145-152,155-167, 170-172, 182, 188, 190-203, 207, 208, 216-218, 221223, 226-232, 235, 240, 241, 244-254, 256-265, 267, 268, 274, 282, 285, 236, 303-305, 313-318, 320-322, 327-329, 331 -335, 340, 342, 343, 347, 348, 351, 353, 376, ’ 377, 391, 397, 400, 405-415, 417420, 432-437, 445, 446, 448, 449, 455459, 462, 464-468, 470, 471, 473-486, 488, 490, 492-497, 501-508, 510-520 Љотић Јаков 228, 301, 477 М Мајер Хинко 325 Мајски 269 Мајснер 459, 466, 467 Макензен, војсковођа 174 Макензен, амбасадор 292 Маклин Ф. 241, 339, 393, 394, 439, 441, 442, 449 Маленков 166 Маринковић Војислав 173 Маринковић Нико 224 Маринковић Ранко 214 Маринковић, кмет општине 326 Максимовић Божа 65 Марјановић Јован 332 Марјановић Чеда 335 Маркишић Алекса 214 Марковић Драган 219, 220 Марковић Душан 426, 428 Марковић др Лаза 18, 19, 121, 228230, 250-253 Марковић др Сима 47 Маркс Карло 343, 364, 371 Маслеша Веселин 214 Матић Душан 215 Матић Митрофан, јеромонах, 326 Матичић Маринко 54 Матл др Јозеф 266 Мачек др Владко 64, 84, 190 194, 232, 235, 246, 250-253, 257, 259, 260262, 265, 286, 299, 300, 308, 343, 344, 360, 375, 450, 451 Махин Фјодор 243, 295 Медан Василије 214

527

Мијатовић Славко 214 Микојан 297 Милојевић Милан 19 Микулић В. 21 Милетић Крста 122 Милићевић Драган 272 Миловановић Никола 441, 445, 450, 452 Милошевић Гавро 487 Милошевић др Младен 326 Милошевић др Сима 287 Милутиновић Иван 220 Миљуш др Бранко 259 Мирковић Бора 206, 273, 274 Мићашевић Илија 475 Михаилов Ванча 369 Михаиловић Дража 61, 127, 152, 234, 301, 340, 343, 347, 348, 359, 375, 378, 381-384, 387-391, 393, 394, 396, 397, 400, 408-421, 424, 425, 431, 432, 434, 435, 437, 439, 441, 443-450, 452-455, 458, 465, 470, 476, 477, 479-483, 491495, 497, 498 Михаиловић Бранко 418, 419 Михаиловић Војислав 418, 419 Михаиловић Гордана 418, 419 Михаиловић Илија 476 Мојић Иван 25 Мојић Милорад 25, 35, 148, 153, 305, 503 Мојић Станко 25 Молотов 159, 163, 165, 167, 191, 237, 276, 281, 351, 352, 367 Мољевић др С. 409 Морача Перо 288 Моргентау 356 Мусолини Бенито 15, 134, 163, 175, 181, 189, 190, 238, 292-295, 306, 307, 353, 358, 359, 486 Мучибабић Васо 25 Мушицки Коста 458, 459, 478 Н

Најдановић др Димитрије 109 Натлачен 47 Недељковић Раја 509 Недић Милан 127, 152, 155, 219, 273, 274, 334, 335, 337-344, 347, 386, 387, 390, 391, 397, 405-407 412, 425, 432-435, 445-449, 454, 457, 462, 466, 467, 472, 485, 486, 494, 496, 502, 513 Нешић Љубомир 184 Никола II, руски цар 111, 177 Николић Момир 60 Нинчић др Момчило 300, 309 Нинчић Олга 309 Новаковић Недељко 51 Нојбахер др Херман 266, 267, 503 528

270, 348, 410456, 493,

501-

Нојхаузен 240, 284, 334, 466 Нотарош Красоје 25 Њ

Њежић др Живко 152 О

Обрадовић Ратко 179 Олћан Михаило 335, 456, 485, 486 П

Павелић др Анте, поглавник 188-190, 266, 269, 292-294, 339, 345, 366-369, 373, 386, 389, 400, 502, 505 Павлин 27 Павловић Драганче 220 Пајкић Страхиња 427 Палошевић 418 Папандреу 454 Папен 238 Парац Матија 127, 478, 479 Парежанин Ратко 499, 505 Паскал Блез 117 Пашић Никола 103, 105, 115, 173, 282 Пашић, добровољац 460 Перић Ђорђе 21, 54, 142, 144, 150, 152 Перовић Вукашин 410 Перовић Пуниша 215 Петен 170 Петковић Урош 326 Петровић Марисав 510 Петровић, инжињер 219 Пешић Петар 270, 300 Пијаде Моша 322, 362, 364-366, 438 Пилетић Реља 431 Поповић Ђ. Богдан 215 Поповић Бранко 409 Поповић Владо 220, 287 Поповић др Драгојла 414 Поповић Јован 215 Поповић Јово 496 Поповић Коча 215 Поповић Милован 514 Прибићевић Светозар 44, 103, 192 Продановић Бора 215 Простран Драшко 457 Протић Паун 431 Протић Радослав 426, 492 Протић Светислав 60 Протић Стојан 74, 103, 121, 173, Пупин Михаило 485

186, 344, 457,

122, 147,

371,

121,

193

Пурић др Божидар 359, 412, 438, 441, 444, 445, 450-455 Путниковић 326 Пушкин 111 Р

Радић Стјепан 122, 187, 190, 212, 402 Радовић «Кондор» 421 Ранковић Александар 376, 413, 438 Ратковић Ристо 215 Рафајловић Ђорђе 290 Рачић Пуниша 20, 213 Рашовић Милош 83, 84, 143 Рено 170 Рибар Лола Иво 183, 215, 220, 287, 316 Рибар др Иван 316, 317, 438 Рибентроп 159, 163, 166, 167, 191, 283, 291, 292, 297, 351, 352, 367, 506 Рибникар Владислав 99, 209-215, 218-220, 371 Ристић Јован 105 Ристић Марко 214 Рожман 482 Рош Фран 340, 341 Рузвелт, председник САД 26, 297, 354, 355, 359, 398, 441, 450, 452, 464 Рузвелт Елеонора 354 Рупник 478, 480 С Сахиббеговић 332 Секулић Бајо 184 Симић Живко 420, 421 Симовић Душан 271, 273-275, 279, 284, 286, 292, 296, 299, 300-302, 304, 307, 308, 363, 375, 450, 493 Симоновић Милан-Ћаба 103 Слијепчевић др Ђоко 485 Смиљанић Крсто 115 Смиљанић М. 227, 228 Спанаћевић др Светозар 21, 23, 38, 47, 54, 59, 60, 83, 148 Средановић Обрен 79, 80 Срзентић Васо 218, 219 Стајић Михаило 273 Сршкић др Милан 46, 52, 122 таљин 159, 162, 163, 165-170, 177, 178, 184, 185, 190, 242, 250, 254, 278, 280-282, 297, 323, 351--353, 355, 356, 365, 367, 374, 397-389, 441, 442, 445, 454 Станисављевић Тоша 427 Станковић Аца 273 Станковић Немања 326 Станковић Слободан 496 Станојевић Аца 84 Степановић Коста 215

Стетиниус 452 Стимсон 354 Стојадиновић др Драгослав 316, 317 Стојадиновић др Милан 99, 118, 122, 126, 129, 134-144, 146, 149, 191, 196, 198, 202, 216, 235, 280, 488 Стојадиновић Младен 209 Стојановић Сретен 209 Стојиловић Војислав 325 Стојиљковић Стојиљко 215 Стругар Ђуро 220 Т

Тановић Јован 219, 220 Тановић др Јусуф 45 Телеки, гроф 276 Тирић др Бора 124 Тимотијевић Душан 214 Тито Јосип Броз 112, 190, 220, 233, 243, 267, 290, 305, 360, 364, 366-371, 381, 386, 387, 389,391-393, 397, 404, 409, 412, 414, 415, 433, 434, 436, 438444, 446-448, 450, 452, 458, 462, 464, 468, 469, 476, 480, 486, 491, 496, 502 Титулеску 186 Толстој 111, 113 Томанек 371 Топаловић др Живко 415, 448, 449 Торез 170 Тривунац др Милош 409 Трипковић Иво 427, 430, 431 Трифуновић Миша 122 Трол 333 Трлајић Сава, епископ 401 Труман 168 Тупањанин др Милош 299, 307 Турнер 320, 321, 466, 501, 504, 506, 510-512 Ћ

Ћано 189 Ћопић 215

У Увалић Радивоје 215 Узуновић Никола 23, 99, 121 Ф

Фабијанчић 54, 62, 144 Фајне 506 Фезенмајер Филиповић Финци Ели

Влатко 27, 42, 47, 48, 333, 334 Љубомир 183, 184 214

529

Фотић Константин 296, 297, 381-384, 391, 452 Фотић Милан 289, 290 Фрковић 368 Фурлан 444 X

Халдер 278 Хал Кордел 354 Ханау Јулиус «Цезар» 249, 295, 307 Хасел 294-296 Хариман 357 Харт Лидел 7, 306, 358 Херен 147, 240, 283, 296, 307 Херенчић 404 Химлер 344, 466, 467 Хитлер Адолф 15, 134, 163, 164, 166169, 174, 181, 182, 184, 185, 190, 211, 237-239, 244, 271, 277-293, 296, 297, 300, 306, 317, 333, 334, 338, 341, 346, 352-354, 358, 359, 366, 367, 369, 370, 374, 375, 414, 423, 459, 485, 502, 505508, 510, 511, 518 Хнилика др Карл 331, 332, 344, 348, 368, 403, 404, 467 Хођера 65, 132 Хори Ладислаус 333, 338, 368 Хопкинс Хари 354, 355 Хрушчов Никита 166, 167 Ц

Цветковић Драгиша 49, 99, 118, 126, 190-194, 196, 223, 226-228, 232, 235, 248, 250-253, 257, 260, 265, 276, 283-285, 291, 296, 299*, 449-451

530

122, 231, 262, 360,

Цвијовић Јосиф, митрополит 443 Цезарец Август 209 Цезарић Добриша 215 Церовић Стојан 488 Цилига др Анте 168-170 Цинцар-Марковић Александар 227, 244, 283, 291, 296, 299, 300 Цонић др Сташа 54, 148 Ч

Чанг-Кај-Шек 384 Чернишевски 111 Черчил Винстон 168, 241, 276, 278, 306, 307, 339, 344, 359, 363, 393, 394, 396-399, 437-439, 441-444, 447, 450-453, 464 Черчил Рандолф 449 Чехов 111 Чика Горан 421 Чолак Антић Бошко 209 Чолаковић 169, 214, 288 Чубриловић др Бранко 269, 271, 299 Ш

Шантић Алекса 74 Шаулић Јеврем 431 Шеленберг Валтер 277 Шербановић Јован 184 Шкрбец 54 Шмаус др Алојз 265 Шпадијер Стојан 84 Штокс 470 Штулхофер 61 Шубашић др Иван 444, 454, 455

С А Д Р Ж А Ј

Предговор

.......................................................................

ПРВИ ДЕО: Између два велика рата ............................................. Мали Збор, Југословенска Акција, Бојовници • • Први сусрет са Димитријем ЈБ о ти ћ ем ................... Појачана а к т и в н о с т ....................................................... 9. октобар 1934. Уједињени у З б о р у ....................................................... Иступање на петомајским и з б о р и м а ....................... Зашто се боримо .......................................................... У изборној агитацији ................................................ Основна начела ............................................................. Смернице ..........................................................................

13 16 35 41 51 54 63 67 72 90 91

ДРУГИ ДЕО: Човек, родољуб, политички борац .......................... 99 Фашизам, нацизам и Д. Љ о т и ћ ....................................128 Искључење В. Јонића, Д. Вуловића, Ђ. Перића и др Д. Греторића из З б о р а .......................................142 Омладина у Збору .......................................................... 153 «Кормилар и м о т о р » ....................................................... 159 Прогони до у н и ш т а в а њ а .................................................196 «Година одлуке» ............................................................. 236 Два греха — српски и х р в а т с к и ................................... 257 Пакт и пуч марта 1941. 268 ТРЕЋИ ДЕО: Без Косова — горе од К о с о в а .......................................313 Трећи партнер на тлу Ј у г о с л а в и је ............................. 348 Д. Љотић и Д. М и хаи л о ви ћ ..........................................400 Д. Љотић и добровољци ................................................ 455 Сарадња са четницима Црне Горе ............................. 485 Интервенције код окупаторских в л а с т и ....................500 Улога коју му је судбина доделила .......................... 516 Регистар имена ................................................................ 525