Бојан Димитријевић - Војска Недићеве Србије by Ново Видело - Димитрије Љотић

Бојан Б. Димитријевић

Војска Недићеве Србије Оружане снаге Српске владе 1941 – 1945

Институт за савремену историју Београд, 2011.

САДРЖАЈ УВОД .................................................................................................................... 6 ОД ОБНАВЉАЊА ЖАНДАРМЕРИЈЕ ДО ОПШТЕГ УСТАНКА ............. 11 СРБИЈА ПОСЛЕ АПРИЛСКОГ СЛОМА 1941. ГОДИНЕ ............................................. 12 ОБНАВЉАЊЕ ЖАНДАРМЕРИЈЕ ................................................................................... 18 ПРВИ ИЗАЗОВИ ОКУПАЦИЈСКИМ ВЛАСТИМА ...................................................... 22 НЕПРЕДАТА ВОЈСКА НА РАВНОЈ ГОРИ .................................................................... 23 ЧЕТНИЧКА ОРГАНИЗАЦИЈА ВОЈВОДЕ КОСТЕ ПЕЋАНЦА .................................. 26 КОМУНИСТИЧКИ УСТАНАК ........................................................................................ 30 НАПАДИ НА ЖАНДАРМЕРИЈСКЕ И НЕМАЧКЕ СНАГЕ ЛЕТА 1941. ГОДИНЕ .. 33 ЖАНДАРМЕРИЈА И ВОЈНО-ЧЕТНИЧКИ ОДРЕДИ ПУКОВНИКА МИХАИЛОВИЋА .............................................................................................................. 37 СРПСКА ПОЛИЦИЈА И ЖАНДАРМЕРИЈА У ЛЕТО 1941. ГОДИНЕ........................ 40 НАПАДИ НА НЕМАЧКЕ СНАГЕ И ПОЧЕТАК РЕПРЕСАЛИЈА ПРЕМА СТАНОВНИШТВУ ............................................................................................................ 43

СЕПТЕМБАР 1941: СТВАРАЊЕ НЕДИЋЕВЕ ВЛАДЕ И ЊЕНИХ ОРУЖАНИХ ОДРЕДА ..................................................................................... 46 ФОРМИРАЊЕ СРПСКЕ ВЛАДЕ ГЕНЕРАЛА НЕДИЋА.............................................. 47 ОПШТИ УСТАНАК: НЕМЦИ ОДОБРАВАЈУ ФОРМИРАЊЕ СРПСКИХ ОРУЖАНИХ ОДРЕДА ...................................................................................................... 53 ОРГАНИЗАЦИЈА СРПСКИХ ОРУЖАНИХ ОДРЕДА .................................................. 58 ПОКУШАЈ ДОГОВОРА СА ПУКОВНИКОМ МИХАИЛОВИЋЕМ ........................... 63 СТАВ ПЕЋАНЧЕВИХ ЧЕТНИКА ПРЕМА УСТАНКУ ................................................ 66 НЕМАЧКЕ ДИЛЕМЕ И СТВАРАЊЕ РУСКИХ ЗАШТИТНИХ ЈЕДИНИЦА ............ 73 СТВАРАЊЕ НОВИХ СРПСКИХ ФОРМАЦИЈА: СРПСКА ДОБРОВОЉАЧКА КОМАНДА ......................................................................................................................... 77 КОНСОЛИДАЦИЈА И ДАЉЕ ФОРМИРАЊЕ СРПСКИХ ОРУЖАНИХ ОДРЕДА .. 83

ВЛАДИНЕ СНАГЕ У ЗАЈЕДНИЧКОЈ АКЦИЈИ СЛАМАЊА УСТАНКА 89 РЕОРГАНИЗАЦИЈА НЕМАЧКОГ КОМАНДОВАЊА И РУКОВОЂЕЊА У СРБИЈИ .............................................................................................................................................. 90 НЕМАЧКА ПОЈАЧАЊА СТИЖУ У СРБИЈУ: НЕУСПЕШНА ПРВА БЕМЕОВА ОФАНЗИВА........................................................................................................................ 93 ТАЛАС НЕМАЧКИХ РЕПРЕСАЛИЈА КАО ОДГОВОР НА УСТАНИЧКЕ АКТИВНОСТИ................................................................................................................... 97 СРПСКИ ОДРЕДИ У БОРБАМА ОКТОБРА 1941. ГОДИНЕ ..................................... 102 АКТИВНОСТИ И БОРБЕ ВЛАДИНИХ СНАГА У НОВЕМБРУ 1941. ГОДИНЕ.... 107 ШУМАДИЈСКИ КОР И ОФАНЗИВА НА КОМУНИСТИЧКУ ТЕРИТОРИЈУ У ЗАПАДНОЈ СРБИЈИ........................................................................................................ 112

НЕМАЧКИ УДАР НА МИХАИЛОВИЋЕВЕ СНАГЕ.................................................. 117 РЕОРГАНИЗАЦИЈА ДРЖАВНЕ УПРАВЕ И СТАЊЕ ВЛАДИНИХ СНАГА ПОСЛЕ СЛАМАЊА УСТАНКА................................................................................................... 124 ДОЛАЗАК БУГАРСКИХ СНАГА И СМАЊЕЊЕ НЕМАЧКИХ СНАГА У СРБИЈИ ............................................................................................................................................ 129 ПРОГОН И УНИШТАВАЊЕ КОМУНИСТИЧКИХ ГРУПА У ПРВОЈ ПОЛОВИНИ 1942. ГОДИНЕ ................................................................................................................... 132

РЕОРГАНИЗАЦИЈА И АКТИВНОСТ СРПСКИХ ОРУЖАНИХ ОДРЕДА 1942-1943. ГОДИНЕ ....................................................................................... 138 ТРАНСФОРМАЦИЈА ОРУЖАНИХ ОДРЕДА У СРПСКУ ДРЖАВНУ ПОЛИЦИЈУ ............................................................................................................................................ 139 СРПСКА ЧЕТНИЧКА КОМАНДА ................................................................................ 149 ФОРМИРАЊЕ СРПСКЕ ДРЖАВНЕ СТРАЖЕ ............................................................ 155 СТАЊЕ НА ТЕРЕНУ И УСТРОЈАВАЊЕ НОВИХ ОРУЖАНИХ СНАГА ............... 165 ГЕНЕРАЛ МАЈСНЕР И ФОРМИРАЊЕ СРПСКЕ ДРЖАВНЕ БЕЗБЕДНОСТИ ...... 180 ОДНОС СРПСКЕ ВЛАДЕ ПРЕМА РАВНОГОРСКОЈ АКЦИЈИ 1942. ГОДИНЕ .... 187 НЕМЦИ РАСПУШТАЈУ СРПСКЕ ЧЕТНИЧКЕ ОДРЕДЕ .......................................... 191 СУКОБ С РАВНОГОРСКИМ СНАГАМА И ЊИХОВ ИЗЛАЗАК ИЗ ИЛЕГАЛЕ 1942. ГОДИНЕ ............................................................................................................................ 199 СТАЊЕ БЕЗБЕДНОСТИ У СРБИЈИ ПОЧЕТКОМ 1943. ГОДИНЕ ........................... 204 СУКОБИ ВЛАДИНИХ И РАВНОГОРСКИХ СНАГА ОД ЈАНУАРА ДО СЕПТЕМБРА 1943. ГОДИНЕ ......................................................................................... 208

АНАТОМИЈА ВОЈСКЕ НЕДИЋЕВЕ СРБИЈЕ ............................................ 221 ОРГАНИЗАЦИЈА СРПСКИХ ОРУЖАНИХ СНАГА ОД КРАЈА 1942. ДО ПОЧЕТКА 1944. ГОДИНЕ .................................................................................................................. 541 ПРЕФОРМИРАЊЕ СРПСКЕ ДОБРОВОЉАЧКЕ КОМАНДЕ У КОРПУС СА ПЕТ БАТАЉОНА ..................................................................................................................... 549 НОВА СИМБОЛИКА, ТРАДИЦИЈЕ, ИЗГЛЕД И НАОРУЖАЊЕ СНАГА СРПСКЕ ВЛАДЕ .............................................................................................................................. 560 ОСОБЕНОСТИ МОРАЛА И ЉУДСТВА СРПСКОГ ДОБРОВОЉАЧКОГ КОРПУСА ............................................................................................................................................ 570 СУПРОТСТАВЉЕНЕ ПЕРЦЕПЦИЈЕ ........................................................................... 580 ВЛАДА ГЕНЕРАЛА НЕДИЋА И РАТНИ ЗАРОБЉЕНИЦИ ...................................... 586 ГЕНЕРАЛИТЕТ СРПСКИХ ОРУЖАНИХ ОДРЕДА ................................................... 588 СРПСКИ ОРУЖАНИ ОДРЕДИ И ЛОГОРИ У СРБИЈИ.............................................. 592

У ОДБРАНИ НАЦИОНАЛНЕ СРБИЈЕ ........................................................ 596 КАПИТУЛАЦИЈА ИТАЛИЈЕ И ПРОМЕНЕ НЕМАЧКЕ ПОЛИТИКЕ ПРЕМА СРБИЈИ ............................................................................................................................. 597 ОФАНЗИВА ЈВуО НА ВЛАДИНЕ СНАГЕ ПОСЛЕ КАПИТУЛАЦИЈЕ ИТАЛИЈЕ 606 МОБИЛИЗАЦИЈА ЗА ПОПУНУ ВЛАДИНИХ СНАГА ............................................. 615

ПРОЛЕЋНИ ПОКУШАЈ ПАРТИЗАНСКОГ УПАДА У СРБИЈУ .............................. 626 ИСКУСТВА СДК ИЗ ПРОЛЕЋНИХ БОРБИ С ПАРТИЗАНИМА ............................. 633 ОД СУКОБА ДО САРАДЊЕ СА СНАГАМА ЈВУО У 1944. ГОДИНИ ...................... 636 СТАЊЕ У ВЛАДИНИМ СНАГАМА ПОЧЕТКОМ ЛЕТА 1944. ГОДИНЕ ............... 647 ПОКУШАЈ СТВАРАЊА ЗАЈЕДНИЧКОГ ФРОНТА У АВГУСТУ 1944. ГОДИНЕ 651 ЛЕТЊЕ БОРБЕ С ПАРТИЗАНИМА НА ЈУГУ И ИСТОКУ СРБИЈЕ ......................... 658

СЛОМ И ИЗГОН НЕДИЋЕВЕ ВОЈСКЕ ....................................................... 661 ПОКУШАЈИ УЈЕДИЊЕЊА НАЦИОНАЛНИХ СНАГА У СЕПТЕМБРУ 1944. ГОДИНЕ ............................................................................................................................ 662 БИТКА И ПАД ВАЉЕВА ............................................................................................... 671 ПОЧЕТАК ОКТОБРА 1944: ВЛАДА И СДК НАПУШТАЈУ БЕОГРАД ................... 677 СРПСКИ УДАРНИ КОРПУС ......................................................................................... 685 ДОЛАЗАК СДК И АКЦИЈЕ У ПРИМОРСКОЈ У СЛОВЕНИЈИ ................................. 695 ИДЕЈА О ОБЈЕДИЊАВАЊУ СВИХ НАЦИОНАЛНИХ СНАГА У СЛОВЕНИЈИ .. 705 АКЦИЈА БОРБЕНЕ ГРУПЕ „ТАТАЛОВИЋ“............................................................... 708 ПАРТИЗАНСКА ЛИКВИДАЦИЈА ЗАРОБЉЕНИКА СДК У СЛОВЕНИЈИ ............ 713

ЗАКЉУЧАК ..................................................................................................... 719 ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА ............................................................................ 729 ЗАХВАЛНОСТ ................................................................................................ 739 О АУТОРУ ....................................................................................................... 740

УВОД

Може се рећи да се тек од почетка деведесетих година прошлог века слободно пише о догађајима из блиске прошлости, а посебно из Другог светског рата. После демократских промена генерално је опало интересовање за нове резултате историографије која се бави савременом историјом и њеним контроверзама. Драматична историја 1991-2000, али и потоња окренутост нације дневном преживљавању и свеопшта промена јавног дискурса утицали су на својеврстан замор од историје и великих тема у Србији данас. У таквим околностима указујемо да је и даље потребно истраживати историју Србије (Југославије) у времену Другог светског рата, јер и поред епохе „нових“ сазнања и интерпретација остају спорна питања и неистражене теме. Једна од таквих је и тзв. Недићева Србија, односно Србија под немачком окупацијом 1941-1944. године. После устанка и драстичних немачких репресалија образована је Влада генерала Милана Недића која је, контролисана од окупационих власти, имала мандат за бригу о Србији у том бурном времену. Поједини историчари, па и аутор ових редова, од средине деведесетих година XX века највише су се бавили историјом Равногорског покрета, Југословенском војском у Отаџбини, генералом Дражом Михаиловићем и другим питањима везаним за „четничку“ страну историје Другог светског рата у Србији и Југославији. Овај сегмент је варирао од монографија општег типа и свеобухватног погледа на српски и југословенски простор, преко збирки докумената до локалних студија појединих области. Интересовање за ову тему остало је актуелно и у иностраној историографији, па је у протекле две деценије објављено неколико значајних студија на енглеском, француском и немачком језику. Део сазнања о тој теми у Србији стигао је и кроз реиздања из емиграције. У обиљу публицистичких радова било је и оних који су допринели конфузији и поједностављеном, каткад и искривљеном погледу на ратне догађаје. Интересовање за ову проблематику објашњива се пре свега утицајем поделе у српском друштву на партизане и четнике. Та подела је добила и своје дневнополитичке актере у Србији током деведесетих година и тиме додатно појачала антагонизме и стереотипе. У оваквој дихотомији, поглед са тзв. партизанске стране изједначавао је актере на четничкој страни као јединствену целину. Са друге стране, четничка страна се фокусирала искључиво на

партизанску. У њеној визији Недићева влада није имала примарну улогу; њен карактер је био епизодни и везан само за Србију. Посебно ако су били описивани догађаји ван саме Србије. И поред тога, знатан број радова који се бавио грађанским ратом у Србији с те равногорске стране оставио је значајне сегменте о активности Недићеве владе и њених институција. Занимљиво је да ни тако повољна политичка клима, а још више ни чињеница даје архивска грађа Недићеве Србије доступна у свим архивима и да никада није била спорна, није повећала интересовање за ову тему. Истраживању Недићеве Србије погодовао је талас реиздања емигрантских наслова који су се бавили овом темом. Књиге које су раније дискретно стизале у Србију и због којих се могла испровоцирати пажња органа безбедности, постале су доступне. Неколико мањих издавачких кућа објавило је српска издања многих значајних наслова. Њихови аутори су већином били учесници тих догађаја, па је утолико значајније што је овај сегмент сазнања о окупираној Србији био попуњен. Ипак, свега неколико монографија је угледало светлост дана и то углавном с темама које су обрађивале поједине делове историје Србије у Недићево време: једна збирка окружних извештаја Недићевих органа власти 1941-1944, монографија о Специјалној полицији, биографија Косте Пећанца, две монографије које су се бавиле културом и просветом у окупираној Србији 19411944, једна публицистичка збирка биографија.1 Постоји више разлога за овако слабо интересовање. Чињеница је да су Недићева влада и њени органи у ранијем политичком животу и историографији били дефинисани као колаборационистички, дакле потпуно негативни. Будући да се у савременој српској историографији научник често „политички“ изједначава с темом којом се бави, колеге из наше генерације, а још више млађи историчари, нерадо су се бавили овом темом. Та тема је могла да им већ на самом почетку научне каријере донесе негативну ознаку, односно да их остале колеге идентификују с таквом темом и сврстају у одређени клише. Тако су остали неистражени многи аспекти функционисања Недићеве владе и живота Србије под окупацијом. Мноштво идеолошких, негативних или искривљених одређења о Недићевој влади из дела ранијих историчара (М. Борковић и М. Стефановић највише) опстало је до данас. Гледишта о овој влади и њеним пратећим садржајима долазила су искључиво из идеолошке (комунистичке, 1

Бранислав Божовић, Специјална полиција у Београду 1941-1944, Београд 2003; Извештаји Недићевих органа власти у Округу моравском, приредили Добривоје Јовановић и Дејан Танић, Јагодина 2005; Момчило Павловић, Божица Младеновић, Коста Миловановић Пећанац, Београд 2006; Бојан Ђорђевић, Српска култура под окупацијом, Београд 2008; Љубинка Шкодрић, Министарство просвете и вера у Србији 1941-1944, Судбина институције под окупацијом, Београд 2009; Симо Ц. Ћирковић, Ко је ко у Недићевој Србији 1941-1944, Београд 2009.

партизанске, „левичарске“) перспективе победника. Многа реална искушења кроз која је пролазио српски народ после априлског слома 1941. нису објашњена на ваљан начин. Тако је и контекст у којем је настала Недићева влада драстичне немачке репресалије као одговор на комунистичку акцију после 22. јуна 1941. - углавном сведен на колаборацију и антикомунизам. Последњих неколико година поново су оживели стереотипни погледи на Недићеву владу и њега самог. Настали углавном у новинарству, понекад и у политици, појачани су коментарима или тумачењима историчара који у својим библиографијама не бележе ниједан научни рад из историје Србије у Другом светском рату. Ранијим оптужбама идеолошких историчара и јавности за колаборацију Недићеве владе и њега самог придодате су оптужбе за фашизам (супротстављен њиховом тзв. антифашизму), идејни утицај на данашњу тзв. екстремну десницу, клерофашисте, па чак и за учешће у холокаусту у Србији. Широко схваћен појам антифашизма постављен је као својеврсни критеријум истине. Језик осуда често је ближи стаљинистичкој ратној пропаганди него језику чињеница. О Недићу и његовој Влади се у доста случајева не расправља и не расуђује, него им се само упућују оптужбе. Овакве оптужбе, што посебно забрињава, нису износиле ни послератне комунистичке власти које су судиле појединим актерима Недићеве владе. Оне су то, без сумње, могле да чине имајући у виду тоталитет последица своје ратне победе и неоспорну власт у тадашњој Србији. Овакав контекст је водио сазнању о потреби да се представи комплекснија или потпунија слике Недићеве Србије. Сматрамо да је реч о заокруженој историјској појави, с потпуно доступним могућностима за истраживање и научно вредновање. Реално контекстуализовање историјских догађаја може ваљано да опише прошлост, али и да укаже на садашњост у исправном контексту - више као поука, а не као врело одакле се захватају фрагменти за горљиво коришћење у дневној политици. Уместо оптужби, којима су склони левичарски интелектуалци, више смо опредељени за дијалог о чињеницама и расправу о проблемима из прошлости. У оквиру бављења углавном војним темама и Другим светским ратом одлучили смо да приступимо истраживању проблематике историје војске Недићеве Србије. Кроз постојеће или новоформиране органе безбедности и оружане одреде, Недићева влада је остваривала већи део активности, па и политичких циљева. Отуда потиче и њихов значај. Како је њихово деловање било континуирано током целокупног постојања те владе, адекватно сазнање о

њима је добродошло за разумевање контекста ратних догађаја у Србији 19411944. године. У студији смо тежили да систематизујемо постојећа сазнања о оружаној сили Српске владе од 1941. до 1945. године, превасходно на темељу наших ранијих истраживања и литературе, односно објављених извора. Уочили смо да се основна слика назире из постојећих сазнања, али да је проблем у њиховој интерпретацији. Нисмо желели да нас тзв. колаборација Недићеве владе и њених оружаних снага омете у склапању целовите слике о тим одредима. Ова монографија стога нуди систематизована сазнања о оружаним одредима Српске владе генерала Недића, досадашња, али и нова, стављена у контекст одређених ратних догађаја у Србији који у претходној историографији нису довољно подробно описани. Наиме, за тумачење настанка Српске владе генерала Недића, као и њених оружаних одреда, неопходно је разумевање понашања немачких окупатора у току устанка 1941. и драстичних репресалија према српском становништву. У том контексту детаљније је разматран проблем репресалија и војних операција немачке оружане силе у Србији 1941. године. Указали смо на типологију и разлике унутар оружаних одреда Недићеве владе 1941-1942, као и на реформу система безбедности на коју је својим присуством у Србији утицао немачки генерал СС и полиције Аугуст Мајснер. У централном делу студије изложили смо структуру Владиних снага, њихов изглед, наоружање, идеолошке основе, самоперцепцију и морал. Како је у ранијим студијама и збиркама докумената исцрпно анализиран однос Комунистичке партије и њених оружаних делова према Недићевом оружаном апарату, у овој књизи детаљно смо се бавили односом Недићеве војске и равногорске организације на терену Србије 19421944. године. Тај однос је био ван истраживачког фокуса (осим у радовима најновије српске историографије која се бавила „равногорским“ темама), а без детаљнијег описивања није могуће потпуно разумети искушења којима су биле изложене Недићеве снаге. У потоњем делу студије, који се односи на период 1944-1945, подробније су анализирани сукоби Недићеве војске с партизанским групацијама које су нападале Србију, слом Недићевих и Михаиловићевих снага и повлачење из Србије. Будући да се тиме судбина Недићеве војске не окончава, детаљније је приказан боравак тих снага у приморској Словенији, покушаји стварања српског и словеначког националног фронта према партизанима и, коначно, ликвидација заробљених припадника Српског добровољачког корпуса после завршетка рата у беспућима кочевског краја. Данашњој историографији, по нашем суду, потребна је и одређена визуелизација, односно сликовност за боље разумевање и бољи пријем код

читалаца. У досадашњој историографији била је запостављена анализа и самог изгледа оружаних снага Недићеве Србије, а недостатак фотографског материјала погодовао је стварању негативне црно-беле слике о њима. За ову студију прикупили смо доста илустративног материјала у вишемесечном истраживању по музејима Србије. У појединим подручјима (западна Србија), у зависности од ратне ситуације, сачувано је знатно више материјала него у другим крајевима. Илустративни материјал у књизи до сада углавном није објављиван и, по нашем уверењу, олакшаће читаоцима да стекну адекватну слику о томе како су изгледале оружане снаге Недићеве владе у њеном четворогодишњем постојању. Како је већи број актера на фотографијама остао анониман, бавили смо се посебно наоружањем, униформама, ознакама и другим „милитаријама“ Недићеве војске. Ова студија је само почетак новог сагледавања Владе генерала Недића и Србије из њене перспективе. Поједине одреднице студије могу се рашчлањивати и допуњавати, а то омогућава и сачувана грађа Владе која се мери стотинама кутија у Војном архиву. У току писања монографије започело је пребацивање веће количине грађе из архиве државне безбедности (Безбедносно-информативне агенције) у Архив Србије. Та обимна грађа такође отвара могућности за нова сазнања и нова научна вредновања. Углавном подељена на регионалне подгрупе, грађа може послужити и за сагледавање (често трагичне) судбине Недићевих органа у тренутку комунистичког освајања Србије у јесен 1944. и касније. Књигу посвећујемо припадницима оружаних снага Недићеве владе, које смо срели и боље упознали у западном Јоркширу током 2006. године. Њихова тешка судбина прогнаника са сопствене земље, и својеврсна мисаона заокупљеност и „заробљеност“ периодом 1941-1945, и после толико протеклих деценија подстакла је аутора да напише ову монографију.

ОД ОБНАВЉАЊА ЖАНДАРМЕРИЈЕ ДО ОПШТЕГ УСТАНКА

СРБИЈА ПОСЛЕ АПРИЛСКОГ СЛОМА 1941. ГОДИНЕ

„Бомбардовање Београда 6. априла 1941. било је страшно. Неизвесност шта доноси немачка окупација још страшнија. Само очевици страхота немачког бомбардовања Београда могу имати јасну слику ужаса која су она оставила“, пише Ђоко Слијепчевић.2 „Прва и основна карактеристика тога доба био је потпуни отказ нашег водећег слоја у погледу вођења и државне и друштвене политике. А друга карактеристика би била, безмало, потпуна немарност такорећи целокупног друштва према основним проблемима који су из таквих прилика извирали. Априлски рат је трајао врло кратко. После бомбардовања Београда с великим људским (до краја маја пронађено близу 2.000 настрадалих) и материјалним разарањима рат је био у принципу изгубљен. Војска је била у расулу и поједине снаге су пружале отпор који није имао целовитост. Влада се међутим плански повлачила и пошто је прихваћено примирје, одлетела је с младим краљем у иностранство. Потом су уследили капитулација, окупација и одвођење војске у заробљеништво. Држава је била раскомадана. Разбијена држава и обезглављени народ остављени су непријатељу који се појавио са свих страна.“3 Само на примеру Београда, чија је варошка управа после бомбардовања потпуно ишчезла, а грађани били препуштени очају и неизвесности (глад, пљачка имовине), може се сагледати величина драме у којој се нашла Србија. После уласка немачких снага у Београд 12. априла, војне власти Трећег рајха преузеле су кораке да успоставе цивилни систем у Србији пошто државна и градска управа нису више постојале. Вршиоцу дужности председника општине града Београда, Ивану Милићевићу, наложено је да формира прве патроле ради обезбеђења реда у престоници. Патроле грађанске страже појавиле су се, наводно, већ 12. априла увече. Њихови припадници носили су на рукаву црвену траку с натписом „Помоћна полиција“ (Hilfspolizei). Градско поглаварство је 15. априла упутило немачким војним властима захтев за оверавање 237 легитимација припадника градске страже,4 што представља доказ да су те снаге већ биле формиране. После капитулације Краљевине Југославије, 17. априла, функција Војноуправног команданта Србије отпочела је 22. априла. На њеном челу се нашао генерал Хелмут Ферстер (Helmuth Forster). Немачке војне власти 2

Ђоко Слијепчевић, Југославија, уочи и за време Другог светског рата, Минхен 1978, стр. 298. Српски добровољци, (поводом 25-годишњице њиховог оснивања), Минхен 1966, стр. 13. 4 Бранислав Божовић, Београд под комесарском управом 1941, Београд 1998, стр. 61. 3

су преузеле кораке да успоставе нормално функционисање власти. Штабу немачког војноуправног команданта у Србији биле су потчињене фелдкомандантуре и ниже командантуре (ортс, крајс командантуре) на нивоу вароши у Србији. Такође, 28. априла формиран је Штаб за војну привреду у Србији.5 Ове командантуре су биле носилац војноуправног система у Србији. Бановинске управе, среска начелства и општине стављене су под непосредну контролу фелдкомандантура, крајскомандантура, ортскомандантура и других окупационих органа. „Доласком немачких трупа у нашу земљу све управне власти морале су да се ставе са њима у службени контакт, да извршавају многа њихова наређења, чиме су се послови ових власти проширили и увећали до максималних размера. Сва среска начелства морала су да се ангажују са највећом енергијом ради одузимања од народа и сабирања војног и цивилног оружја на своме подручју и да то оружје предају немачким властима“.6 Немачки војно-управни органи су, паралелно с увођењем своје власти, предузели мере да успоставе елементе локалне власти у тежњи да се растерете бриге о становништву, локалне безбедности и осталих послова који нису били од војне важности. Од 21/23. априла на дужност изванредног комесара Београда постављен је Драгомир Драги Јовановић. Успостављена је полицијска власт под називом: Полиција Београд (Polizei Belgrad), с Јовановићем на челу.7 Потом, 2. маја, у јавности је објављено да је формирана Комесарска управа на челу са бившим министром Миланом Аћимовићем, у чијој надлежности су били управни послови у окупираној Србији.8 Ситуација у Србији, а посебно у Београду, била је изузетно тешка и захтевала је хитне мере ради сређивања стања. Грађани су вапили за помоћ у исхрани, односно у снабдевању града основним животним намирницама, пре 5

Небојша Ђокић, „Војноуправни командант у Србији и командант Србије“, Лесковачки зборник, бр. 50, Лесковац 2010, стр. 289-338. Ово је сведочанство бана Дринске бановине дато Савету комесара 24. јуна 1941. - Архив Војноисторијског института, Недићева архива (даље АВИИ, Нда), к. 19,2/6; Милан Борковић, „Контрареволуционарна улога прве квислиншке владе у Србији 1941“, Војноисторијски гласник (даље ВИГ), бр. 1/1977, стр. 189. Б. Божовић, Београд, стр. 66-67, 73-74, 91; Бранислав Божовић, Специјална полиција у Београду 19411944, Београд 2003, стр. 16. Јовановића су немачке власти овластиле 21. априла, а као изванредни комесар је своју прву наредбу обнародовао 23. априла 1941. Састав комесарске управе: председник Савета комесара Милан Аћимовић, уједно и комесар Министарства унутрашњих послова; комесар Министарства правде Момчило Јанковић; комесар Министарства финансија Душан Летица; комесар Пошта, телеграфа и телефона Душан Пантић; комесар Министарства просвете Ристо Јојић; комесар Министарства привреде Милосав Васиљевић; комесар Министарства саобраћаја др Лазар Костић; комесар Министарства исхране Јеремија Протић; комесар Министарства социјалне политике и народног здравља др Стеван Иванић; комесар Министарства грађевина Станислав Јосифовић. – Ново време, 2. мај 1941.

свега хлебом, затим због здравствених прилика и претеће опасности од инфекција и заразних болести. Требало је решити проблем недостатка воде и хитне оправке водоводних инсталација и канализације, обезбедити струју, осветљење и оспособити електричне инсталације, очистити град, раскрчити рушевине и сахранити жртве бомбардовања. Било је неопходно пружити медицинске услуге, сместити рањенике, успоставити трамвајски и други саобраћај, осигурати безбедност грађана и њихову имовину, решити сијасет проблема важних за опстанак и нормализацију живота у ратним условима. О свему томе требало је да се старају, уз сагласност окупационих власти, пре свега органи и службе београдске општине и полиције, који су тек окупљали људство и почињали да обнављају рад, сходно прописаном делокругу и надлежностима. 9 У другој половини априла највећи део југословенских војних заробљеника транспортован је ван окупиране Краљевине, али је транспорт појединих група трајао и до јуна 1941. године. Део непредатог људства Југословенске војске кретао се по терену, а неки од њих су провоцирали мање нападе на немачке војне саставе. У једној од првих објава немачког војноуправног команданта, генерала Ферстера, запрећено је да ће се према свима који се не буду покоравали ратним војним законима бити предузете најстроже мере. Тако су одређене мере одмазде већ биле предвиђене почетком окупације. После неколико изолованих напада на немачке војнике у данима по капитулацији земље, командант 2. армије генерал-лајтнант Максимилијан фон Вајхс (Maximilan von Weichs) донео је наредбу да онај ко се затекне у српској униформи са оружјем у руци не подлеже заштити међународног права и треба га одмах стрељати. „Ако се у некој области појави наоружана банда, треба стрељати и мушкарце у близини банде који су способни за војску, уколико се не може одмах и сигурно установити да нису у вези са бандом. Све стрељане треба обесити и оставити лешеве да висе.“ Отпор немачком окупатору требало је сурово угушити репресалијама: „Срби! Због ниског и подмуклог препада изгубили су живот немачки војници. Немачком стрпљењу је крај. За одмазду стрељано је 100 Срба, свих слојева становништва. Убудуће ће, за сваког немачког војника на кога Срби изврше препад и ране га, бити сваки пут безобзирно стрељано 100 Срба.“10 Немци су на овим наређењима засновали своје репресалије после напада на припаднике њихових снага у лето 1941. године. Те мере су се уклапале у политику кажњавања Срба због 27-мартовског вероломства. Каснији специјални опуномоћеник за Југоисток Херман Нојбахер (Hermann Neubacher) пише о томе: „Од 1941. године Срби су били од Немаца третирани као поражени непријатељи, 9

Б. Божовић, Београд, стр. 47. Исто, стр. 36-37.

као главни кривци због избијања немачко-југословенског рата. Као такви, Срби су заслужили да се са њима тако строго поступа. Срби су толико криви, да ма како се са њима немилосрдно поступало, заслужили су још гору судбину...“11 Готово је невероватно да су каснији прокомунистички историчари и публицисти који су описивали овакво трагично стање, све поступке остатака српских власти означавали као акте колаборације. Поједини од њих који су се посебно бавили тзв. квислинзима у Србији (М. Борковић, М. Стефановић и други), уопште не помињу катастрофално стање у другој половини априла 1941: разрушен Београд, хиљаде жртава бомбардовања, распад сваке организоване југословенске власти од врха до локалне средине, прилив реке избеглица из крајева ван Србије, преко 300.000 војних заробљеника, највећим делом Срба, који су тих дана сабирани и одвођени у Рајх. Они, такође, не спомињу тежњу немачких власти да се не баве домаћим проблемима становништва већ искључиво функционисањем своје војне машинерије. Историчар М. Борковић се детаљно бави „комбинацијама, дискусијама и разговорима“ о формирању Савета комесара, као да је реч о стварању нове мирнодопске владе. Он истиче да је „прва квислиншка управа“ одмах предузела мере да „стари управни апарат обнови и да се цео његов механизам стави у службу окупатора“. Ниједном реченицом не анализира последице изненадне немачке агресије и рата у коме је нестала Краљевина Југославија, нити указује на катастрофалну ситуацију која је владала тих дана, посебно у Београду где је било потребно да се успостави домаћа власт ради сређивања прилика и бриге о становништву.12 Комунистичка историографија је оценила да је Комесарска управа била „језгро колаборациониста“. Насупрот томе, јасно се види да су се његови задаци сводили на административне и управно-економске функције. Комесаријат је требало да пружи помоћ у разоружању и пацификацији Србије. Бављење политиком није било дозвољено. Комесарска управа је била технички орган без политичких претензија, образован после припрема и преговора с немачким властима.13 Немачке војне власти су превасходно инсистирале на несметаном функционисању своје ратне машинерије, и у ту сврху издале су уредбе о полицијском часу, предавању оружја, муниције и радио-апарата. Посебне 11

Hermann Neubacher, Sonderauftrag Südost 1940-1945 (поднаслов: „Bericht eines fliegenden Diplomaten“ „Извештај летећег дипломате”), „Musterschmidt“, Gottingen („Mustersmit“, Getingen), друго, поправљено издање, 1957, стр. 152. 12 Милан Борковић, Контрареволуција у Србији, књ. 1, Београд 1979, стр. 25-39. 13 Ђ. Слијепчевић, н.д., стр. 299.

разлоге за страх имали су „расно неподобни“ грађани (Јевреји и Цигани), који су од средине маја пописивани и морали су да носе видна обележја свог порекла.14 Остатак Србије се, према немачким проценама, простирао на 51.100 км2 што је било 20,7% површине Краљевине Југославије. У њој је, према тим подацима, живело 3.810.000 становника или 23,9% предратног југословенског становништва. Према тим проценама, 94% становника је било српско, 4,6% муслиманско, а осталих 1,3% хрватске, јеврејске (15.000) или немачке националности. Банат још увек није сматран за део Србије: на његових 9.776 км2 (3,9 у односу на Краљевину) живело је 640.000 становника (4% од ранијег броја), од којих 295.000 Срба, 120.000 Немаца, 95.000 Мађара, затим, како је наведено, 10,9% Румуна, 2,2% Хрвата итд., као и 4.000 Јевреја.15 У току маја унутар граница Рајха на брзину су, ради попуне и припреме напада на СССР, повучене и остале снаге које су учествовале у нападу на Југославију: 2, 5. и 16. оклопна дивизија, 60. моторизована пешадијска дивизија, Лична гарда СС „Адолф Хитлер“, пет пешадијских дивизија. Део снага требало је да одмаршује самоходно, а део возовима. Из 1. оклопне групе остале су извесно време као посадне јединице на простору Србије снаге 60. моторизоване пешадијске дивизије, 4. брдске дивизије, 294. пешадијске дивизије и пешадијског пука „Гросдојчланд“. Преостале снаге требало је да се до средине маја пребаце у Аустрију. Највећи део тих снага од три оклопне дивизије прикупио се за покрет у Србији. Током маја у некадашњу Стару Србију послате су три новоформиране посадне дивизије (704, 714, 717), које су од средине до краја маја смениле 60. Моторизовану дивизију и пук „Гросдојчланд“. Њихове команде и известан број мањих јединица смештени су у Ваљево, Тополу и Ниш, а њихове јединице по пуковима, батаљонима и четама раштркане по Србији и Банату. Ове дивизије, које нису припадале елитном строју Вермахта, формиране су непосредно пред долазак у Србију и намењене за посадне дужности. У више од половине састава имале су старија годишта и припадале су „дивизијама 15. таласа“.16 Четврта посадна дивизија (718) пребачена је на територију Независне 14

Још док је трајао Априлски рат, шеф немачке оперативне групе полиције безбедности и службе безбедности наредио је 16. априла 1941. да се сви Јевреји морају пријавити 19. априла у зграду полиције на Ташмајдану. У противном, запрећено је следеће: „Јевреји који се не одазову овом позиву биће стрељани.“ Иако је Специјална полиција УГБ касније имала 7. одсек надлежан за јеврејско и циганско питање, овој институцији је додељена помоћна улога и она није учествовала у одлучивању о судбини (ликвидацији) Јевреја. - Б. Божовић, Београд, стр. 53; Б. Божовић, Специјална полиција, стр. 41, 64. 15 Зборник докумената и података о Народноослободилачком рату народа Југославије, књ. 12, том 1 (надаље: Зборник, први број означава књигу, а други том) табела, стр. 140. 16 Lucien Karchmar, Draza Mihailovic and Rise of the Chetnik movement 1941-1942, Garland Publishing Inc. NYLondon 1987, стр. 145; Зборник 12-1, стр. 144-146.

Државе Хрватске (НДХ). Посадне дивизије су биле окупационе снаге, али за службу у мирнодопским условима. Њихова опрема је била недовољна; недостајало им је моторних возила, тешког наоружања и друге модерне технике. Осим посадних дивизија распоређен је већи број ландесшицен (landešhtitzen) батаљона за обезбеђење комуникација и знатан број мањих јединица најразличитијег профила намењених окупацијским пословима.17 У Србију је средином јуна с територије Рајха стигла Виша команда 65 за нарочиту употребу (Hoheres Kommando LXV zur besnonderen Verwendung) са генералом Паулом Бадером на челу. Под њену команду стављене су посадне дивизије у Србији, као и 718. дивизија која је била у НДХ.18 Директивом од 9. јуна, функција војноуправног команданта промењена је у функцију команданта Србије (Miltarbefleshaber Serbien у Befelshaber Serbien). Истом наредбом за команданта оружаних снага на Југоистоку (Wehrmachtbefelshaber im Sudosten) постављен je генерал-фелдмаршал Вилхелм Лист (Wilhelm List). Његов штаб је постао штаб 12. армије којом је он и даље командовао. Лист је био непосредно потчињен Хитлеру и 125 врховној команди Вермахта, а њему је осим команданата у Грчко) био потчињен и Командант Србије.19 Команде 12. армије остале су у Грчкој: један армијски корпус, односно у Југославији/Србији: Командант Србије, Виша команда 65 за нарочиту употребу и четири посадне дивизије.20

Детаљније у: Зборник 12-1; Валтер Маношек, Холокауст у Србији, војна окупациона политика и уништавање Јевреја 1941-1942, Београд 2007, стр. 37. Ландесшицен, или батаљони земаљске одбране, формирани су од људства старијих годишта и били су намењени за стражарске задатке и обезбеђење у позадини. 18 Зборник, 12-1, стр. 147-149. 19 Исто, 1-1, стр. 335-337; Н. Ђокић, „Војноуправни командант у Србији и командант Србије“, стр. 289338. 20 Зборник, 12-1; В. Маношек, н.д., стр. 37; Н. Ђокић, „Војноуправни командант у Србији и командант Србије“, стр. 289-338.

ОБНАВЉАЊЕ ЖАНДАРМЕРИЈЕ

Иако је Краљевина Југославија капитулирала и њена војска почела да се транспортује у ратно заробљеништво, та околност није важила за жандарме и полицајце. Сви припадници ових састава требало је да се врате у места своје предратне службе. Реч је, наравно, само о територији окупиране Србије на којој је успостављена формална надлежност (тешко би било рећи власт у том тренутку) комесарске управе. Та територија је обухватала делове неколико предратних бановина, од којих су три седишта остала у Србији, с више од 110 срезова. У Управи града Београда успостављена је полиција која је функционисала према предратној организацији, по одељењима, уз промену назива општа у специјална. Шеф полиције је одмах 23. априла одлучио да сходно времену окупације измени назив одељења опште полиције у Одељење специјалне полиције. („Могуће да је на народ то деловало застрашујуће“, изјавио је Драги Јовановић на ислеђењу 1946). Остала одељења била су: кривично одељење, месна, саобраћајна, полицијске страже, збор агената, а одсеци: финансијски, одсек техничке полиције, за чување морала и централна пријавница. Полиција је смештена у зграду на Обилићевом венцу 6, а њени делови размештени у објекте на углу Таковске и Ђушине, где је убрзо оспособљен и затвор. Комесаријати железничке и паробродске полиције налазили су се у Карађорђево) улици, а 16 „квартова“ (полицијских станица за квартове) у самом граду. Лета 1941. било је око 220 агената и преко 830 припадника полицијске страже. Током 1943. та структура ће остати углавном неизмењена, осим што региструјемо постојање пет полицијских станица (Карабурма, Маринкова бара, Душановац, Смедеревски ђерам и Топчидер) и гараже (Обилићев венац 25-27).21 Посебним уредбама донетим 17. јула установљена су предстојништва градске полиције у другим градовима Србије: Шапцу, Ваљеву, Чачку и Лесковцу.22 За одржавање унутрашњег реда, 6. маја 1941, успостављена је Жандармерија. Она је, као 4. одељење, ушла у састав Министарства унутрашњих послова на чијем челу је био комесар Милан Аћимовић, а заменик пуковнику 21 22

Исто; Б. Божовић, Специјална полиција, стр. 16, 32-33, 259. Службене новине, 23. јул 1941, стр. 8.

пензији Танасије Динић. Ово одељење је имало шест одсека: ађутантски, за јавну безбедност, интендантски, наставни, судски и преводилачки одсек. За њеног команданта постављен је бригадни генерал Милутин Стефановић, који је у Жандармерији био од 1921, а после 27-мартовског пуча до почетка рата вршио дужност управника града Београда.23 До краја маја у Жандармерију је распоређено око 3.000 жандарма. До средине тог месеца на дужност се јавило 1.779 жандарма и 153 активна жандармеријска официра. Око 230 жандара остало је нераспоређено, а 39 је стављено на „располагање“. У Србију су стигли и жандарми из делова Краљевине (раније Краљевине Србије) који су били под окупацијом суседних држава. После завршетка борби, на територији Вардарске бановине сви припадници Жандармерије су одвојени од војних заробљеника и 16. априла упућени на дужности, које су Немци раније успоставили. Жандармерија је била на дужности до 26. априла, када су Немци сву власт у јужној Србији предали Бугарима. Бугарске власти су потом наредиле да се припадници Жандармерије више не појављују у униформама него у цивилном оделу. За селидбу у Србију одређен је 20. ма). „Ставили су нам на расположење цео теретни воз и дозволили да сваки од нас може узети онолико од својих ствари колико он и чланови његове породице могу понети собом“, пише пуковник Јован Тришић, тадашњи командант Вардарског жандармеријског пука. Остаци тог пука стигли су у Београд 24. маја: „Јавили смо се Команди жандармерије. Млађи официри и жандарми били су одмах распоређени на нове дужности на територији окупиране Србије.“24 Полицијски органи и делови жандармерије су у прво време ненаоружани вршили службу. Нешто касније је одобрено да и српски органи могу да носе оружје, прво хладно, потом и ватрено. Жандарми су тако постали први Срби који су поново могли да носе оружје у јавности. Београдска Фелдкомандантура је затим одлучила да жандармерији и полицији додели одређене количине личног наоружања (почетком јуна 100 пушака, 1.000 метака, 1.000 бајонета и друго од војничке спреме).25 Успостављене су прве чете у Горњем Милановцу, Јагодини, Краљеву, Лозници и Новом Пазару, као и водови у Крушевцу, Убу, итд.26 Обновљени су штабови Дунавског, Моравског и Дринског жандармеријског 23

Миле С. Бјелајац, Генерали и адмирали Краљевине Југославије 1918-1941, Београд 2004, стр. 280. Јован П. Тришић, „Први дани рата у јужној Србији и прилажење покрету пуковника Драже Михаиловића“, Гласник СИКД „Његош“, св. 10, децембар 1962, стр. 79-90. 25 АВИИ, Нда,к. 19 1/30. 26 Н. Ђокић, Војноуправни командант, стр. 289-338; Н. Ђокић, „формирање окупационе управе у Србији и Краљеву 1941“, зборник Краљево, октобра 1941, ур. Драган Драшковић и Радомир Ристић, Краљево 2003, стр. 49-50. 24

пука. Осим ових снага, постојала је и Стража Управе града Београда као помоћ финансијским органима на границама Србије.27 Жандармеријске снаге су од маја 1941. до фебруара 1942. биле устројене по предратној организацији, уз ратна прилагођавања: Дунавски, Дрински и Моравски жандармеријски пук су били састављени од одреда, чета, водова и одељења или станица. Жандармеријским пуковима су у 1941. командовали следећи жандармеријски официри: пуковници Милош Павловић, Телемах Јовановић, Иван Јовановић и потпуковник Драгутин Редић.28 Ниже јединице од пука називане су према локацији на којој су се базирале.29 Жандармерија више није представљала специјалну трупу односно помоћни род војске, како сматра Б. Богдановић, већ искључиво орган државних управних власти задужен за јавну безбедност у градовима и унутрашњости. У састав МУП-а уврштено је Ватрогарство, које се распало током Априлског рата.30 Команду над тим снагама примио је, 21. јуна 1941, помоћник комесара за унутрашње послове Танасије Динић, а 24. јуна за команданта жандармерије постављен је пуковник Јован Тришић.31 Током јуна, а према наређењу од 3. јуна, уведена је царина која је постављена на границе Србије, а од 10. јуна је у Србију стигла немачка погранична царинска служба, са задатком да надзире рад и усмерава српске царинске органе.32 „Граница је поседнута српским царинским и граничним органима, који имају задатак да контролишу робни и девизни саобраћај. У начелу, у сваком пограничном месту налазе се српске пограничне испоставе. Занимљиво је да немачки војни органи (Команда 2. армије) инсистирају на томе 27

„Улога Српске државне страже у обнови Србије“, Српски народ, 1. јануар 1944, стр. 6. Сергије М. Живановић, Трећи српски устанак (Ђенерал Михаиловић и његoвo дело), III, без места штампања 1966, стр. 198-202. 29 Зборник 1, књиге 1, 3 и 21, пасим. Као пример, Дунавски пук је почетком 1941. био састављен од следећих жандармеријских чета: београдска (жандармеријске станице: Рогача, Стојник, Барајево, Вранић, Степојевац, Сопот, Раља, Рипањ); смедеревска (Грочански и Орашчки жандармеријски вод итд.), пожаревачка, крагујевачка (жандармеријске станице: Аранђеловац, Белосавци, Кнић, Доња Шаторња, Бадњевац, сталне патроле у Страгарима и жандармеријске страже Драгобраћа), горњомилановачка (жандармеријске станице: Даросава, Љиг итд.). 30 Бранко Богдановић, Два века полиције у Србији, Београд 2002, стр. 116; М. Борковић, Контрареволуционарна улога, стр. 190; Б. Божовић, Београд, стр. 103-104, 133, 207. 31 „У Команду жандармерије, која је из Светосавске улице била премештена у некадашњу зграду Министарства иностраних послова, позван сам 22. јуна. У истој згради налазила се и канцеларија комесара за унутрашње послове Милана Аћимовића, као и његовог помоћника Тасе Динића, коме смо имали да се јавимо ђенерал Стефановић и ја. Тасу Динића нисам дотле познавао. Пало ми је у очи његово дрско понашање према ђенералу Стефановићу, коме је хладно саопштио да је смењен с положаја Команданта Жандармерије и да сам ја одређен да вршим гу дужност.” - Ј. Тришић, „Први дани рата у јужној Србији и прилажење покрету пуковника Драже Михаиловића“, стр. 79-90. 32 Зборник, 12-1, стр. 159-160. 28

да је ‘контрола границе поверена [...] само српским царинским и жандармеријским органима. Фолксдојчери или Шиптари (Албанци) немају право да учествују у контроли границе [...].33 Иако је Банат де јуре био под јурисдикцијом Савета комесара, да факто се налазио под немачком управом. Савет комесара је 14. јуна 1941. донео Уредбу о унутрашњој управи у Банату (објављена 27. јуна), на основу које је основано посебно надлештво помоћника бана Дунавске бановине у Петрограду (Бечкерек, Зрењанин). Помоћника бана је постављао комесар унутрашњих послова из Београда, а старе органе извршне власти, као и Помоћну полицију састављену од припадника немачке народносне групе - фолксдојчера, заменили су униформисани општински стражари, такође немачке народности, као и жандарми Дунавског пука.34 Нешто касније, од области на Косову формиран је Косовски округ са седиштем у Косовској Митровици, са срезовима у Новом Пазару, Подујеву, Вучитрну и Косовској Митровици.35

Исто, 12-1, стр. 162. Службене новине, 11. јун 1941, стр. 1; Б. Богдановић, н.д., стр. 117. Дефинисан је и правни положај „немачке народносне групе у Србији“ - Службене новине, 23. јул 1941. 35 Исто, 8. август 1941, стр. 1. 34

ПРВИ ИЗАЗОВИ ОКУПАЦИЈСКИМ ВЛАСТИМА

Првих дана после капитулације у Србији су владали углавном ред и мир. Једини догађај који је обележио овај период била је експлозија у складишту ратног плена у Смедеревској тврђави. Овај трагични догађај десио се 5. јуна око 14 часова и 10 минута и изазвао је готово катастрофалне последице по Смедерево, јер је удар експлозије био окренут према железничкој станици и урбаном делу града. Немачке снаге су имале релативно мале губитке (шест погинулих, девет несталих и око 110 повређених), али је погинуло око 500 и рањено најмање 1.100 грађана. У акцији одржавања реда, рашчишћавања рушевина и на другим задацима ангажовано је, споразумно с немачким војним властима, 100 „припадника српске полиције.“36 Српску власт у Смедереву представљао је изванредни комесар за обнову Смедерева.37 Много већи изазов представљали су наоружани људи, окупљени у мањим групама на терену Србије. После капитулације Југословенске војске многи њени припадници су избегли заробљавање и одлазак у заробљеничке логоре. Немачка војска није успела да похвата све бегунце који су се кретали по терену с оружјем или без њега, али је рачунала на примену оштрих мера као превентиву. Део ових људи је страховао од повратка у претходна боравишта, одбијајући да живи уз окупаторе или се плашећи хапшења. Већина њих се кретала ван комуникација, по селима или у њиховој близини, појединачно или у мањим групама. Становништво их је звало „шумски људи“ или „шумци“; без много улажења у њихове пређашње оријентације. Прво су се чуле гласине о људима Косте Пећанца (четницима) и пуковника Драгољуба Михаиловића (непредата војска), а помињани су и генерал Љубо Новаковић и други официри. Тереном су се кретали и поједини криминалци и бивши робијаши који су такође носили оружје.

Зборник, 12-1, стр. 157-158. Међу погинулима био је и рез. потпоручник и службеник Народне банке Душан Недић, син генерала Милана Недића, са супругом Маром и трогодишњом ћерком Лепшом. Ново време, 29. мај 1942; Станислав Краков, Генерал Милан Недић, књ. 1, Београд 1995, 101. 37 Службене новине, 11. јул 1941, стр. 2.

НЕПРЕДАТА ВОЈСКА НА РАВНОЈ ГОРИ

После априлске катастрофе Југословенске војске, генералштабни пуковник Драгољуб М. Михаиловић стигао је 11. маја са својим Брзим одредом 2. армије на Равну гору, где је успоставио седиште за организовање отпора у окупираној отаџбини. Михаиловић је био ветеран балканских ратова и Првог светског рата. У војној каријери, почев од уласка у Војну академију 1910, прошао је низ трупних и штабних дужности, а у сам Априлски рат ушао је као начелник оперативног одељења 2. армије. Ова армија је прошла мучан ратни пут из централне Босне, преко Славоније и Посавине, да би неславно завршила опет у пределима средње Босне, предајући се окупатору и распадајући се по националним шавовима. Низ догађаја, којима је био сведок, уверио је пуковника Михаиловића у немогућност отпора на терену који је покривала његова армија. После првих вести о преговорима за капитулацију одлучио је да с војском којом је располагао крене у Србију, где се надао стабилнијем фронту. На то га је подстакла очајна ситуација на терену на коју је наилазио тих априлских дана, али и предратни пројекти из времена док је у Генералштабу радио на упутствима за јединице које се нађу одсечене од своје главнине.38 Крећући се од Шеварлија код Добоја ка Дрини, група пуковника Михаиловића сазнала је вести о дефинитивној капитулацији Краљевине Југославије. У каснијим изјавама Михаиловић каже да је по доласку на Дрину одлучио да после преласка у Србију почне да организује отпор окупатору. Рачунао је превасходно на људе у западној Србији, где је намеравао да покрене прве оружане акције. Брзи одред 2. армије је по доласку на Равну гору бројао само 26-27 официра, подофицира, војника и жандарма и није представљао никакву борбену и војну вредност, осим симболичне. Михаиловић је из тих разлога одлучио да се прво са својим одредом смести на безбедно место, негде где не би били изложени опасности од напада Немаца и одакле би могао у тишини да организује покрет отпора.39 Могуће је да би, у политичком смислу, избор устаничког средишта на некој од локација на којој ће бити угрожен српски народ, пре свега у Босни и Херцеговини, представљао боље решење. „Да се Дража сместио у Херцег Босни, 38 39

Бојан Димитријевић, Ђенерал Михаиловић, Биографија I део, Београд 1996, стр. 169-208. Исто, стр. 209-237.

никад Тито не би одржавао важне комунистичке састанке у Бихаћу и кројио судбину наше земље у Јајцу“, јетко примећује Ратко Парежанин.40 У војном смислу, Равна гора као седиште била је релативно добар избор. Ова црвеноземљана висораван, по којој ће касније добити име читава Михаиловићева војска и политички покрет, налази се релативно близу неколико српских варошица, па и Београда, а како је врло неприступачна за изненадне посетиоце група „непредате војске“, могла је на миру да се консолидује. Главни ослонац пуковника Михаиловића била су околна села Качера, Колубаре, Ваљева, Такова, у којима је сазнање о „непредатој војсци“ расло из дана у дан. За присуство генералштабног пуковника на пустој и забаченој Равно) гори, који је настављао отпор са снагама неодређене јачине (која је у разговорима нарастала у читаву армију), рашчуло се убрзо по западној Србији. У његово седиште почели су да стижу посетиоци, највише млађи официри и подофицири. Привучени гласинама, али и патриотизмом и помућеним осећањима после брзог априлског пораза који је захтевао освету, они су се појављивали на Равној гори и прикључивали Михаиловићевој организацији. Један број њих познавао је пуковника Михаиловића из предратног времена: његови бивши потчињени, слушаоци војне академије, саборци из прошлог рата, породични пријатељи и њихова деца или они који су о њему чули од његових пријатеља.41 Михаиловић је задржао само неколицину придошлица, уврстивши их у своју равногорску дружину. Остале је упућивао да шире организацију отпора у свом крају заснивајући је на стриктним упутствима о тајности рада. Безбедносни и економски разлози нису омогућавали да на Равној гори буде створена јача устаничка формација. Села која су се простирала лево и десно од Равне горе убрзо су постала зона којом су крстарили Михаиловићеви организатори и стварали танку структуру будућег покрета отпора. Њихови задаци су били многобројни: пописати сва активна и резервна војна лица која су избегла капитулацију и одвођење у заробљеничке логоре; пронаћи ветеране прошлих ратова, имућне сељаке и све друге луде који би помогли организацију отпора; пописати или сакупити сакривено оружје и војну опрему; сачинити нове спискове регрута које је по стасавању требало укључити у организацију; створити мрежу из које би се црпеле обавештајне информације; ширити вести које би ојачале морал становништва драстично пољуљан поразом и распадом Краљевине Југославије.42 Задаци Михаиловићевих организатора нису били нимало једноставни. Сељаци су, под дубоким утиском слома, а тиме и 40

Ратко Парежанин, Други светски рат и Димитрије В. Љотић, Београд 2001, стр. 409. L. Karchmar, н.д., стр. 82-84. 42 Исто, стр. 84. 41

резигнирани због њега, били одбојни и сумњичави према официрима које су окривљавали за априлски крах. Страх од Немаца је такође отежавао рад јер је Вермахт био немилосрдан према онима који су затицани с оружјем. Наоружани разбојници који су крстарили тереном додатно су изазивали несигурност и одвраћали људе од акција.

ЧЕТНИЧКА ОРГАНИЗАЦИЈА ВОЈВОДЕ КОСТЕ ПЕЋАНЦА

О четничкој организацији предвођеној војводом Костом Пећанцем чуло се најраније и знало се још из предратних времена. Њене подружнице постојале су у свим деловима Србије и у сваком од њих се знало ко су водећи четници. Ова организација готово да није прекидала дејства од почетка рата, па су поједини њени прваци касније истицали своје устаничко првенство. По мишљењу неких поратних историчара, та организација је била „прва национална оружана формација у окупирано) Срби)и“.43 Постојање четничке организације Косте Пећанца и њена активност у мобилизацији и стварању одбора по селима чине слику Србије тадашњег времена знатно сложенијом него што је у историографији и литератури представљена. Целовитост те слике нарушава осетан недостатак архивске грађе за ту фазу постојања четничких снага Косте Пећанца.44 Легендарно име Косте Пећанца доста се помињало у данима после априлског слома. Делови његове организације настали су у Априлском рату 1941. и један њен део је задржао активан став и наредних месеци, поготово у зони где је почео арнаутски или бугарски терор над српским становништвом.45 У периоду од 19. до 29. априла Пећанац је издао неколико наређења о постављењима појединаца за команданте четничких одреда који треба да се формирају под њиховом командом. Цела активност била је искључиво везана за југ Србије: Косаницу, Топлицу, Јабланицу, ободе Копаоника и околне зоне према Косову.46 У каснијим документима помиње се неколико таквих одреда који су постојали и наредне, 1942. године (Корвински, Власотиначки, Бруски, Врњачки, Вучитрнски).47 Које су биле компетенције ове организације да започне отпор? Пећанцу је дато овлашћење да формира оружане четничке одреде у смислу наређења министра војног (36/41) и команданта 5. армијске области Војске Краљевине 43

Драгољуб Петровић, „Четничка организација Косте Пећанца у окупираној Србији до почетка октобра 1941. године“, ВИГ, бр. 2, 1968, стр. 173-202. 44 Драгољуб Петровић је то уочио још 1968. - Д. Петровић, „Четничка организација Косте Пећанца у окупираној Србији до почетка октобра 1941. године“, стр. 173-202. 45 Момчило Павловић, Божица Младеновић, Коста Миловановић Пећанац, Београд 2006, стр. 167-171. 46 М. Павловић, Б. Младеновић, н.д., стр. 183. 47 АВИИ, Нда, к. ЗЗА, ф 12; Д. Петровић, „Четничка организација Косте Пећанца у окупираној Србији до почетка октобра 1941. године“, стр. 176.

Југославије (1816/41). Пећанац се на та наређења редовно позивао у својим декретима и објавама.48 Момчило Павловић, у монографији о Пећанцу, указује да ова наредба до данас није пронађена, али да се може „претпоставити да је постојала“.49 Равногорска војна организација је током 1941. тумачила спомињање наређења команданта поменуте области као одобрење за Пећанчев рад, али само на територији те области, односно на југу Србије. Ова герилска организација имала је исту циљну групу у становништву као и непредата војска, па је у првим данима отпора била снажна конкуренција организацији пуковника Михаиловића. Препознат као четнички војвода из светског рата, Пећанац је, по свему судећи, имао неку врсту прећутног права да буде личност којој су гравитирали сви они који су остали на терену и нису се мирили с окупацијом земље (разумљиво, ако нису били комунисти). У тим данима капетан Драгутин Кесеровић, који је био у зони Крушевца, или потпуковник Милутин Радојевић у рејону Сталаћ - Житковац, прикључили су се са својим људима Пећанцу50 иако су били активни официри. Тада нису знали ни за какву другу организацију отпора. У условима преласка на четнички облик борбе и активном официру је било прихватљиво да приступи четничко) организацији. У овом периоду је на терену био активан и ранији командант Комског одреда Југословенске војске, генерал Љубо Новаковић. Он се после Априлског рата обрео у селу Лелић са два нижа официра и извесном сумом новца. Са групом пратилаца дошао је прво на Равну гору, али је после извесног времена отеран због инцидента који је направио. На Руднику, где је нешто касније отишао с пратњом, ушао је у организацију Косте Пећанца који га је прихватио и доделио му титулу војводе шумадијског. Пећанац, окупљајући људе по родној Топлици, још увек није помишљао на било какав устанички подухват имајући у виду катастрофални исход Топличког устанка 1917, у којем је и сам учествовао. После априла 1941. он је само наименовао четничке војводе у свим крајевима Србије. Њихова регрутна база били су чланови четничких удружења. Сматрајући себе ексклузивним вођом нове четничке акције, Пећанац је одбијао контакте с емисарима које је упућивао пуковник Михаиловић (или генерал Љуба Новаковић). 48

Исто, ф. 14, д. 23; Д. Петровић, „Четничка организација Косте Пећанца у окупираној Србији до почетка октобра 1941. године“, стр. 173. 49 М. Павловић, Б. Младеновић, н.д., 173. 50 Јелена Ђиновски, „Организација Косте Пећанца у крушевачком округу, јун 1941. - децембар 1942“, Расински анали, 1/2003, стр. 225-230; Д. Петровић, „Четничка организација Косте Пећанца у окупираној Србији до почетка октобра 1941. године“, стр. 178.

Немачке војне власти су у првим данима окупације зазирале од четника иако су се они спорадично појављивали. Комунисти још нису били прави противници, а од четничких организација су се могле очекивати акције. „Могло би се рећи да је окупатор све до 22. јуна ригорозније мере спроводио према четницима него према комунистима“, закључио је пропартизански историчар Драгољуб Петровић у раду објављеном још 1968. године.51 Користећи исте симболе и залажући се за исту идеју, а углавном се изгледом не разликујући од Михаиловићевих људи, организација четника Косте Пећанца не само да није нудила алтернативу становништву већ је и повећала конфузију на терену. У тој ситуацији разни криминалци и пробисвети, користећи исту симболику, крстарили су тереном и вршили разбојништва.52 На Видовдан, 28. јуна 1941, Пећанац је наредио људству да положи заклетву, што је и обављено на истакнутим местима на терену. У наредби коју је као „председник Главног одбора и командант свих четничких одреда“ објавио истог дана, наводи се да се немачке и италијанске снаге не смеју нападати или убијати све док се пристојно и човечански понашају према српском народу.53 До тог тренутка Пећанац није делио војводске титуле. Свега неколико његових војвода имало је те титуле из Првог светског рата (Машан Ђуровић - војвода ибарски, Стојан - војвода врњачки, Никчевић - војвода космајски). На Видовдан су додељене нове титуле и прецизније назначени делови Србије у којима су те војводе требало да четују и организују четнике.54 Више извора (осим архивских, и сведочанство Рада Драинца) потврђује да је расположење у редовима и врху Пећанчеве организације било патриотско, борбено, па чак и русофилско до средине лета 1941. године. Њени припадници су намеравали да се више боре против арнаутских група него против осталих на терену. У исто време његове организације су почеле да ничу у осталим деловима Србије. Често су настајале паралелно с равногорским организацијама захватајући много већу територију, ако је судити по титулама и броју војвода с којима је Пећанац комуницирао лета 1941. године. Његови организатори на терену имали су мање људи од равногорских организатора: по неколико њих, док су се остали често водили само на папиру.55

Д. Петровић, „Четничка организација Косте Пећанца у окупираној Србији до почетка октобра 1941. године“, стр. 181. 52 L. Karchmar, н. g., 108-112. 53 АВИИ, Нда, к. 33, ф. 13, док. 3; Д. Петровић, „Четничка организација Косте Пећанца у окупираној Србији до почетка октобра 1941. године“, стр. 181; М. Павловић, Б. Младеновић, н.д., стр. 184. 54 АВИИ, Нда, к. 33, ф. 13, док. 3. 55 Исто, к. 33, ф. 13; Д. Петровић, „Четничка организација Косте Пећанца у окупираној Србији до почетка

Један од актера ратних догађаја из Топлице, Милош Младеновић, сликовито описује појаву Пећанчевих људи на терену свог краја: „У то време Пећанчеви четници залазили (су) по свим селима и тражили државну опрему и оружје, а уз то претресали све одреда и узимали све што им се свидело. Онај ко би се томе успротивио и одбио да да, био би премлаћен као пас. Због тога један добар број људи, да би заштитили себе и своје, организовали су се у такозване месне четнике. То је био једини начин да се сачувају од Пећанчевих четника који су силазили из његовог главног штаба на Соколовици планини. Ти четници који су силазили из Главног штаба’ били су махом избеглице са Косова и из Метохије, и све што су украли и опљачкали носили су својим новозаснованим кућама или склањали код разних домаћина. Извесне избеглице, који су се сврстали у Пећанчеве четнике, нису били поштени изгнаници као што су били Срби преко Дунава и Дрине или Словенци из Словеније, већ добрим делом силеџије и пљачкаши са Косова и Метохије који су годинама иза Првог светског рата отимали од муслиманског и шиптарског становништва све што су хтели, натресали се и шамарали људе низашта или због насиља које је цар Мурат на Косову починио. Такви људи су у новој ситуацији бежали од освете, и сад им наново са Костином објавом џепу и оружјем у руци запало да тобоже одржавају ред код нас у Топлици, па су на сопствени народ применили оно исто како су уређивали ‘Турке’, по Косову. Пећанац, иако је знао, а можда и гледао све то, ћутао је и унапређивао их, како би везао кога уза се, јер га је цео народ прозрео и омрзао услед сарадње са окупаторским властима. Ако се противу њих није хтео борити, није морао ни сарађивати, већ ћутати у неком селу. За њега је бар имало доста места у Топлици. Пећанац је у Топлици разочарао све и од честитих домаћина са њим нико није хтео поћи као што су некад људи полазили са Костом Војиновићем, чијим се перјем Пећанац по Југославији китио. То је био разлог да је Пећанац давао војводске титуле свакоме ко би хтео да их прими... Тешко је тада било наћи домаћина коме Пећанчеви пљачкаши нису пречистили све из куће.“56 Излазак комуниста на терен после 22. јуна 1941, њихова оружана акција и репресалије које су уследиле у северозападној Србији, укључиле су и Пећанца у ратни вртлог на српском простору.

октобра 1941. године“, стр. 183. Милош Младеновић, Лажни идоли и варљиви идеали, прир. Иван Ивановић, Београд 2004, стр. 69-70.

КОМУНИСТИЧКИ УСТАНАК

Нападом Немачке на СССР 22. јуна 1941. отпочела су хапшења комунистичких присталица у градовима Србије, пре свега у Београду. Мада је акција спроведена истог дана поподне, већина комунистичких активиста или симпатизера већ је била изашла из градова. У Управи града Београда - УГБ (од маја је активирана структура агената, којих је средином јуна већ било 210) захваљујући комунистичком симпатизеру који је био шеф картотеке УГБ, највећи део комуниста је избегао хапшење и изашао на терен. Ипак, у читавој Србији у оквиру ове акције ухапшено је 713 комуниста.57 После немачког напада на Совјетски Савез ситуација је постала још напетија. По варошким и сеоским кафанама водили су се дугачки разговори у којима се тумачило како ће Руси врло брзо изаћи на крај са Хитлером и како већ до јесени њихова војска може да се очекује и на овим просторима. Мањина је сумњичаво вртела главом, резимирала раније немачке успехе и тврдила друкчије. Са друге стране, Немци су у једном извештају неколико дана после почетка напада на СССР оценили: „Становништво је, нарочито у Београду, далеко преко половине пријатељски наклоњено Совјетима...“ По мишљењу шефа полиције Јовановића (у Београду), 22. јуна 1941, „владало је скоро исто онакво расположење као 27.3.1941, на дан Симовићевог пуча“.58 Ратко Парежанин објашњава овакву атмосферу у доба напада Трећег рајха на Совјетски Савез: „У Београду и у Србији остало је врло много интелектуалаца свих врста и свих позива. Нестали су само они који су пошли с војском у заробљеништво, а њих није било много. Већина је ипак остала код куће, какотако се спасла да не оде у ропство. Тако, осим двадесет-тридесет министара, политичара и њихових пратилаца, сви други политички активни људи остали су у Београду и Србији. Они из ове окупационе зоне нису морали да напуштају своје домове и да беже. А они који су из других крајева успели да побегну, долазили су у Србију и допуњавали број ових домаћих. У Србији је остао и приличан број активних виших и нижих официра који су опет на неки начин умакли да не би делили судбину својих другова који су пошли у заробљеништво. 57

Друго одељење опште полиције преименовано је 23. јуна у Одељење специјалне полиције са пет одсека, пријавницом и картотеком. Трећи одсек пратио је „покрет ДМ“, а четврти је био антикомунистички. Б. Божовић, Београд, 197; Б. Богдановић, н.д., стр. 116. 58 Зборник, 12-1, стр. 181-182.

У Београду је остао Синод СПЦ: без патријарха, али с епископима и свештенством које се повукло из других крајева Краљевине Југославије у Србију. У Србији је тако остао народ и интелигенција. Међутим у другим српским земљама остао је само народ, с врло мало изузетака међу интелектуалцима. Овај народ опредељиваће се према инстинкту, пред многобројним опасностима које су се навалиле на њих. Знатан део интелектуалног света у окупираној Србији радио је испод жита, директно или индиректно за комунисте. Други део интелектуалаца држао се бедно, кукавички, опортунистички, тих се мало тицала судбина земље и народа.“ Најмањи део интелектуалаца отворено је наступао против комуниста и касније био у служби Владе генерала Недића, сматра Ратко Парежанин.59 У таквој атмосфери у Ваљево је стигао курир генералног секретара Комунистичке партије Југославије (КПЈ) са директивама за Окружни комитет. Сутрадан је у селу Златарић одржан састанак на коме је одлучено да се формира Ваљевски народноослободилачки партизански (НОП) одред. Комунисти из Ваљева су убрзано напуштали град, у групицама или појединачно. Од њих је, 28. јуна 1941. формиран Ваљевски НОП одред, прва оружана јединица КПЈ у окупираној Србији. Следећа партизанска јединица у овом крају, Посавски НОП одред, формирана је 2. јула 1941. године.60 У првим данима изласка на терен комунисти нису били борбено активни. Почетком јула они су организовали пропагандне и мобилизацијске скупове по селима и водили дискусије о совјетској Русији, комунизму и сличним темама, али су убрзо предузели и оружане акције. Рађевачка чета Ваљевског партизанског одреда прва је употребила оружје и отпочела акције у Србији (а тиме и „устанак против окупатора и домаћих издајника“). На Ивањдан, 7. јула 1941, било је народно окупљање, уместо вашара, у селу Бела Црква које лежи западно од Ваљева. После митинга партизани су се упутили ван села, а готово у исто време појавила су се два жандарма на бициклима. Сеоски одборник их је обавестио да је ту малопре било 10-15 наоружаних непознатих људи, од којих је један „у мантилу“ држао говор о „устанку на Немце и капиталисте“. Спазивши патролу, до партизана је дотрчао Владан Бојанић из Белотића (будући високи функционер Удбе за Србију), па су се из групе партизана која је одмицала повратила двојица... После повика да баце оружје жандарми су опалили (како каже извештај) плотун у ваздух, а у следећем тренутку један од двојице 59 60

Р. Парежанин, Други светски рат..., стр. 401-405. Венцеслав Глишић, Ужичка република, Београд 1986, стр. 33; Дојчило Митровић, Западна Србија 1941, Београд 1975, стр. 58-61.

партизана обојицу их је покосио из пиштоља. Пошто су покупили пушке од мртвих жандарма, двојица партизана и Бојанић су се придружили осталима у шуми. Све се дешавало иза пет часова по подне...61 Занимљиво је да извештај немачке Фелдкомандантуре 816 наводи да је убиство два жандарма „читаво становништво примило са симпатијама“.62 Од овог инцидента је после рата створен мит о дану устанка у Србији, који је својим „устаничким хицима“ започео Живорад Жикица Јовановић. После догађаја у Белој Цркви уследиле су оружане акције на жандармеријске станице и појединце. У чачанском крају партизани, предвођени Славком Крупежом, убили су 9. јула два жандарма у заседи између Трбушана и Вранића.63 Немачки генерал Шредер, у писму Милану Аћимовићу од 18. јула 1941, оцењује да је „сазнање да је Вођа Великог немачког Рајха наредио коначну ликвидацију комунистичке светске револуције, било повод комунистичкој мангупарији за крајња очајничка дела“.64

Зборник, 1, књ. 21 стр. 8; Међуопштински историјски архив - Ваљево (даље МОИАВ) фонд: Мемоарска грађа (МГ), стр. 147. 62 Зборник, 12-1, стр. 193-194. 63 Горан Давидовић, Милош Тимотијевић, Затамњена прошлост (историја равногораца чачанског краја), књ. 1, (2002) Чачак-Краљево, стр. 115. 64 Зборник, 1-1, стр. 340; Обнова, 18. јул 1941; М. Борковић, Контрареволуционарна улога, стр. 202.

НАПАДИ НА ЖАНДАРМЕРИЈСКЕ И НЕМАЧКЕ СНАГЕ ЛЕТА 1941. ГОДИНЕ

Комунисти су касније, пошто су увећали своје снаге, почели нападе на жандармеријске станице, рушење комуникација, паљење сеоских архива, амбара са житом и отимање новца од имућнијих домаћина и сарадника окупатора. Појачавајући своје активности, отпочели су и прокламацију „народног устанка“. Локалне српске власти регистровале су да се после немачког напада на Совјетски Савез стање јавне безбедности на терену погоршавало из дана у дан: „Комунисти који су побегли у шуму насрћу на државне органе и жандармеријске објекте... уз употребу оружја.“65 Под ударима се нашао низ села на чије су жандармеријске станице и општинске зграде јуришали партизани.66 У нападу групе од 100 људи код Горње Трешњевице јужно од Тополе убијена су четири жандарма, а председник општине је рањен. Према другом податку, реч је о нападу 19. јула, где је страдало пет жандарма и председник општине, а све се десило код Сопота. У ноћи 21/22. јула разоружана ј е станица у Каменици, одведено свих пет жандарма, командир и „сви органи власти.“ Дана 26. јула станица у Пријевору је потпуно опљачкана, а један жандарм је убијен.67 Немачка Фелдкомандантура 816 у Ужицу известила је крајем јула да „нападе на жандармеријске станице врше комунистичке банде...“, где је запажен „плански и тактички поступак и служе као главном циљу, прибављању оружја, муниције и делова опреме, као и томе да изазивају немир и несигурност међу српским жандармима. Напади бивају понајвише у време када се највећи део жандарма налази у патроли, а станице су само слабо поседнуте. Жандарми који се бране безобзирно се убијају или одводе.“68 У току јула било је 68 препада на жандармеријске станице, убијено је 25, а одведено/заробљено осам жандарма.69 Постепено су настајали тешки дани за снаге српске жандармерије, која је морала да се упусти у борбу са „одметницима и бунтовницима, махом комунистима, који су хтели да у земљи изазову хаос и страховито крвопролиће“.70 65

МОИАВ, ЗП 17, стр. 115. Обнова, август 1941; Д. Митровић, н.д., стр. 99-106. 67 Зборник, 12-1, стр. 221-222,224, 240. 68 Исто, 12-1, стр. 239. 69 Исто, 1-2, стр. 14-17. 70 „Улога Српске државне страже у обнови Србије“, Српски народ, 1. јануар 1944, стр. 6. 66

Током лета 1941. партизански одреди су нападали готово искључиво органе српске власти: жандармеријске станице и жандарме, општине и локалне чиновнике. Печат класног обрачуна био је доминантан. Затваране су катастарске управе, срески судови и начелства, спаљиване земљишне књиге: „Нема више твоје или моје, него је све наше“. На селу је вођена систематска борба против тзв. пете колоне и „кулака:“ пљачкани су угледни домаћини, неретко и убијани, па се већ у овом периоду може говорити о почетној фази грађанског рата у Србији. Комунисти су све те снаге изједначавали са „слугама окупатора“, и ту борбу проглашавали за ослободилачку.71 За партизане, предвођене комунистима, главна сврха устанка била је да се помогну ратни напори Совјетског Савеза у борби против Трећег рајха. То је значило да се устанак морао одмах подићи јер је стање на Источном фронту било тегобно за Совјете. („Нападом Немачке на СССР отпочела је у Србији, као и на територији свих окупираних држава, ослободилачка акција дотичних народа“, забележено је 25. августа 1941). Осим ослободилачке реторике, током лета 1941. комунисти су користили револуционарну и просовјетску реторику: клицање и пароле Стаљину, „братској“, „словенској“ СССР/Русији, „непобедивој“ Црвеној армији итд. Пада у очи да је комунистичка акција од 22. јуна у Србији била прожета елементима грађанског рата. Прве и највеће комунистичке жртве били су припадници жандармерије, почев од догађаја у Белој Цркви 7. јула, преко серије напада и убистава жандарма током јула и августа. На мети су се нашли и представници локалне власти и месни угледници, о чему сведоче поједини документи из тог раздобља 1941. године. У више извештаја се закључује следеће: „Све жандармеријске станице у округу су разоружане и све општинске управе распуштене. Наиме, у свим општинама спаљене су све књиге и спискови (стоке, ратних заробљеника итд.). Председници и општинске управе изјавили су даће убудуће слушати само наредбе командира одреда“ (14. август). „ [...] смењујемо претс(еднике) општина, да им палимо архиве и изводимо на оптуженичку клупу, да протерујемо порезнике из села, још то нисмо престали [...] Упориште Немаца у селу су претс(едници) општина. Ми предлажемо да их даље гонимо, а кулаке, према вашој директиви, да не дирамо“ (16. август). Наведени цитати указују на главне мете напада комунистичких група, али истовремено сведоче и о револуционарним тежњама смене власти. Да то није била само устаничка реторика, показује исход рата у Србији и 71

Коста Николић, Историја Равногорског покрета, књ. 1, Београд 1999.

Југославији, али и изјаве комунистичких функционера у послератној Србији. Милош Минић је 1954. изјавио како је одмах после догађаја од 7. јула „уследила читава серија успешних акција на жандармеријске станице. Није прошло ни петнаест дана, а готово све општине биле су парализоване, архиве попаљене, а до половине августа није се задржала ниједна жандармеријска станица.“72 Штету коју је имао немачки окупатор од попаљених архива и напада на сеоске председнике и жандармерију по удаљеним и усамљеним станицама тешко је утврдити. Комунистичка идеологија је, по својој суштини, подразумевала обрачун с унутрашњим непријатељем и грађански рат као методологију или схватање политике.73 Дневник Драгојла Дудића, из села Клинаца, представља одличан показатељ како су комунисти водили своју револуцију у лето 1941. године. Дудић је спадао у најистакнутије комунисте Ваљевског округа са завидним партијским стажом у КПЈ од1919, а од свог села направио је јако комунистичко упориште. На самом почетку Дневника изложио је задатке своје групе: „Саопштити председницима општина да затворе суднице и престану са радом, пошто је њихов целокупни рад у служби непријатељу. Ако и после ове опомене буду радили, узети их за таоце.“ За Светог Илију, како пише Дудић, он и његови саборци предузели су „акцију“ да сељаци не гоне стоку на вашар у Ваљево. Дневнички записи сведоче да су партизани организовали скупове по селима округа где су објашњавали зашто нападају жандарме, купе житарице, новац, уништавају телефонско-телеграфске везе. „Говорили смо о Совјетској Русији, где се сељаци не брину кад их задеси каква несрећа, јер је све унапред предвиђено и осигурано.“ Позивали су сељаке да се дигну на устанак, подсећајући их на јуначке претке из ранијих буна и ратова. Приметно је да је међу партизанима било и изузетно младих људи, па и дечака са по 15 и нешто више година. Дудићеви партизани су у појединим случајевима стрељали заробљеног жандарма „због тероризирања радника и сељака како за време прошлих режима, тако и за време окупаторског режима, за његов издајнички рад према нашем народу“. О неправилним поступцима у таквим акцијама невољно говори и сам Дудић, примећујући да „има међу нама другова са извесном дозом анархизма.“74 Дудићев исказ посебно вреди за област северозападне Србије, где су се на листи погубљених уз жандарме нашли и сви други који нису хтели да помажу овакве устанике: свештеници, угледни домаћини, сеоски одборници, 72

Комунистичка партија Југославије рату и револуцији, истина о народноослободилачкој борби, друго издање, Минхен 1979, стр. 31. 73 Alain de Benoist, Komunizam i nacizam, 25 ogleda o totalitarizmu u XX stoljeću, Zagreb 2005, стр. 121. 74 Драгојло Дудић, Дневник 1941, Београд 1988, пасим.

резервни официри. Поједина убиства од лета 1941. изведена су с невиђеном бестијалношћу. Неки од извршилаца тих убистава, иначе партизански руководиоци (командир, командант, комесари), нису били родом из Србије или нису били српске националности: С. Борота, Ј. Мајер, Ст. Филиповић, А. Леви, а неки од њих учествовали су у Шпанском грађанском рату (Борота, Ж. Јовановић). Они су били посебно немилосрдни према жртвама. Убиства које су извршили на готово ритуалан начин над председником општине Дивци, као и нека друга, тешко да се могу оправдати било каквом револуционарном мисијом.75 Део ових убистава посебно је везан за двомесечну комунистичку владавину у Ужицу, после које је пронађено више десетина побијених лица. Ово је током 1942. посебно потенцирала државна пропаганда у борби против комунизма.76 Комунисти су своје злочине у току рата и касније правдали својом идеологијом. Док су нацистички (окупаторски) злочини били доказ апсолутно злочиначке природе нацизма, комунистички злочини нису били доказ ни за шта.77 Када је створена Недићева влада, комунисти су разјарено поручили: „Наш одговор на све непријатељске жеље и захтеве, злочине и крвава зверства, јесте: крв за крв! Смрт за смрт! Десет непријатељских глава за нашу једну!“78

Боривоје М. Карапанџић, Грађански рат у Србији, Београд 1993, стр. 78-80; Комунистичка партија Југославије у рату и револуцији, истина о народноослободилачкој борби, стр. 80-87; Ново време, 28. фебруар 1942. 76 Крвава листа комунистичких злочина у Србији, Београд 1942, репринт Крагујевац 1998. 77 А. de Benoist, н.д., пасим. 78 Зборник, 1-1, пасим.

ЖАНДАРМЕРИЈА И ВОЈНО-ЧЕТНИЧКИ ОДРЕДИ ПУКОВНИКА МИХАИЛОВИЋА

Комунисти су се надали да ће буна у Србији одвући део снага Вермахта са совјетског ратишта. Овом наивном и погубном веровању у почетку се противио и пуковник Михаиловић, који је свој став саопштио појединим комунистичким емисарима. Сматрајући да се са слабим устаничким снагама не може кренути у успешан устанак на Немце, он је сугерисао комунистима да се сачека побољшање опште ситуације на светским ратиштима, па тек онда да се иде у бој. Овако супротстављено виђење проузроковало је велику сумњичавост између две организације. Пуковник Михаиловић је настојао да успостави везе с околним жандармеријским станицама и остацима локалног апарата, апелујући на националну и патриотску свест која је требало да се покаже у тим тешким данима. Жандарми су посебно били значајни, као једини Срби којима је у том периоду било дозвољено да носе наоружање.79 Део њих је чак био укључен у илегалну организацију отпора, како показује структура равногорских организатора из 1941. у појединим крајевима.80 Врху Жандармерије већ тада је било јасно да снаге у овој зони одржавају везу са устаничким штабом на Равној гори и да, у принципу, своје активности координишу са њима. После неколико састанка с комунистима, један од Михаиловићевих људи, поручник Нешко Недић, ступио је у контакт с представницима комесарске власти у Мионици, где је (14. јула 1941) одржан састанак између њега и среског начелника, двојице жандармеријских официра и представника Комесаријата у Београду. Недић је известио делегацију да људи пуковника Михаиловића немају никакве везе с терористичким акцијама које су започели комунисти. Он је присутнима дао и неке податке о комунистичким групама, вероватно оним које је сретао по терену и с којима су вођени преговори.81 Поручник Недић је „обећао да ће утицати на она лица која нису 79

Књига о Дражи, ур. Радоје Кнежевић, том I, Виндзор 1956; L. Karchmar, н.д., стр. 85. Г. Давидовић, М. Тимотијевић, н.д., књ. 1, стр. 124. 81 О томе говори и сећање пуковника Јова Тришића, који је у Мионицу дошао са Илијом Параносом и жандармеријским потпуковником Миланом Цветковићем. „Још такорећи нисмо ни сели, кад ми водник мионичког жандармеријског вода саопшти да ме у водној канцеларији очекују неки официри из Дражиног штаба. Тамо сам затекао поручника Нешка Недића и рез. поручника Воју Поповића. Обојица су били одевени у лепим новим народним ношњама. Изјавили су ми да су послати да присуствују 80

комунисти, а која се налазе услед необавештености у њиховој групи, да се врате кућама“. Вође тих група, како је речено, биће ликвидирани уколико продуже саботаже. Подржана је акција српских власти на уништењу других група које се баве пљачкањем становништва. Мада ранија историографија, створена на бази ових разговора, показује неискреност Михаиловићеве организације у истовременим преговорима и с комунистичком организацијом, чини се да су овакви разговори Михаиловићевих људи с органима власти били нужни у моменту када се на тих и неупадљив начин стварала Равногорска организација отпора. Талас комунистичких акција на терену Србије могао је само да штети Михаиловићевој организацији јер су, изазване партизанским акцијама, у покрет биле стављене и немачке јединице. Њихово присуство на терену није било нимало корисно за развој Михаиловићевог покрета отпора. Напади на жандармеријске станице и паљевине општинских и сеоских архива наносили су штету организацији пуковника Михаиловића, јер су жандарми сматрани за потенцијалне учеснике отпора, а многи су на разне начине били укључени у његову организацију. Историчар Лисјен Карчмар (Lucien Karćmar) одлично је приметио да је код партизана из трена у трен расла својеврсна фрустрација, проузрокована чињеницом да су Михаиловића морали да третирају као равног себи. Михаиловић је, по њиховом мишљењу, био обичан вођа организације углавном ограничене на западну Србију. Партизански покрет, с разгранатом мрежом по целој Краљевини, за њих је био супериорнији. Уз то, вишегодишња конспиративна, политичка и пропагандна активност давала је комунистима додатну надменост. Историјат преговора говори да су комунисти током лета и ране јесени 1941. посматрали организацију пуковника Михаиловића више као миноран и локалан феномен, оцењујући да се с њом може преговарати на нивоу локалних команданата одреда. Овакво стање убрзо ће се изменити растом и ширењем Михаиловићеве организације отпора. Михаиловићу су постепено упућивани сви виши комунистички прваци, да би на крају у преговоре с њим ушао и генерални секретар КПЈ Јосип Броз Тито.82 Још једна чињеница могла је партизане да учини огорченим у односима на терену и оштрим у преговорима: улазак жандарма у Михаиловићеву састанку и виде се са мном. Договорили смо се да ја сутрадан одем у Струганик на састанак с Дражом. У пратњи двојице-тројице официра одем у Струганик где нас је дочекао мајор А. Мишић. Дража је био спречен да дође. Састанак смо одржали у стану удове пок. војводе Мишића...“ - Ј. Тришић, „Први дани рата у јужној Србији и прилажење покрету пуковника Драже Михаиловића“, стр. 87. 82 L. Karchmar, н.д., стр. 189-194.

организацију. На њихово стално присуство у штабу на Равној гори комунисти нису радо гледали, будући да су им били омражени још из доба илегалног партијског рада. О томе пише и Драгојло Дудић: „Одговорили смо на адресу пуковника Михаиловића: да смо приликом разоружања (25. августа - прим. Б. Д.) рекли да ћемо им вратити оружје само ако пуковник Михаиловић пошаље своје људе, јер ми жандармима не верујемо.“83 И многи жандарми који су прилазили Михаиловићу имали су одбојност према комунистима, појачану серијом напада партизана на жандармеријске станице на терену. Њихова мржња према комунистима била је јача него код активних официра и неколико њих постаће касније прави страх и трепет за партизане.

Д. Дудић, н.д., стр. 105.

СРПСКА ПОЛИЦИЈА И ЖАНДАРМЕРИЈА У ЛЕТО 1941. ГОДИНЕ

Стање у којем су се нашли припадници српских органа реда лета 1941. било је више него деликатно. Немачки војни органи су се односили према њима с неповерењем и ниподаштавањем. Комунистичка акција, са друге стране, стављала их ј е у потпуно непријатељски фокус њихових наоружаних група на терену, односно присталица у градовима. Што је још горе, чак и већег дела становништва које их је посматрало као делове режима одговорног за априлски слом 1941. године. Немачки командант Фелдкомандантуре 599 у Београду сведочи о стању српске полиције у главном граду средином јула 1941: „Полиција је овде, с обзиром на личност шефа јавне безбедности, у најбољим рукама. У првим данима свога рада наредио сам њено поновно организовање и она је стално под мојим надзором. И официри других команди у више наврата повољно су се преда мном изражавали о њој. Њена јачина износи 858 људи. Како приликом регулисања саобраћаја тако и при, на жалост, честим случајевима недозвољеног понашања припадника [немачких - прим. Б. Д.] оружаних снага, она је показала самосавлађивање у највећој мери, сходно мојим упутствима да по сваку цену избегава сукобе с припадницима немачких оружаних снага. Тако, један полицајац је поднео да буде тучен, друга двојица су стрпљиво подносила претње напитих подофицира, а једна стража допустила је без отпора да је разоружају припадници јединица за заштиту индустријских објеката. То показује колико је била суздржљива, колико је била упорна у вршењу своје посебне службе. У гоњењу прекршаја, па и комунистичких, изврсно се показала. Наоружавање полиције вршио сам методично и као знак поверења најпре сам је снабдео војничким ножевима, којима су замењене гумене палице, а официрима су дате сабље. Постепено снабдевање пушкама и пиштољима је спроведено, уколико се до њих могло доћи без помоћи са стране. Последње издавање пушака извршено је према директиви виших власти, али нажалост тек у тренуцима несумњиве опасности. Само се по себи разуме да пушке за полицијске сврхе нису увек подесне. За криминалистичке случајеве пиштољи су неопходни, а исто тако и при сваком упаду у куће. Како се из Београда жандарми стално узимају, мада се ове две чете

веома много ангажују, то је српска полиција у многим случајевима најпоузданије средство за одржавање реда. То је случај нарочито од када се на њеном челу налази садашњи шеф јавне безбедности, који је енергичан и практичан и располаже феноменалним познавањем личности. Криминални случајеви се често разјашњавају у времену само од неколико часова.“84 Опуномоћеник немачког Министарства спољних послова, Феликс Бенцлер, оценио је 23. јула да српска жандармерија „енергично иступа, нанела је комунистима губитке, али је и сама већ претрпела губитке. Иступање српске жандармерије је привремено још отежано и због застарелог и недовољног наоружања, у чему сада помажу немачке војне власти“.85 Извештај ужичке Фелдкомандантуре наводи да „ниједна жандармеријска станица није снабдевена телефоном“, па се вести о појави банди преносе пешке и најчешће са закашњењем.86 Током јула српска жандармерија је добила наоружање од Немаца: 38 пушкомитраљеза, 720 пушака и 940 ручних бомби, ради појачавања својих ефектива.87 Повећано насиље у престоници није омело да се 21. јула организује први свечани дефиле београдске полиције и градске страже. Смотру су извршили београдски фелдкомандант Фон Кајзенберг, комесар Министарства унутрашњих послова Милан Аћимовић и управник града Београда Драги Јовановић. Строј градске страже предводио је жандармеријски потпуковник Александар Радуловић.88 Сахрана једног жандарма, који је убијен приликом акције спасавања комунистичког првака А. Ранковића из болнице (29. јула), како бележе немачки органи безбедности, „оставила је одличан утисак. Улице којима је пролазила погребна поворка биле су испуњене хиљадама људи. Управник полиције Јовановић одржао је становништву говор на главном тргу Београда, којом приликом је најоштрије осудио комунистичка насилничка и убилачка дела.“ У овом случају, примењена је немачка одмазда: за настрадалог жандарма одређено је да град Београд треба да плати окупаторима 500.000 немачких марака. Током јула у 68 препада на жандармерију убијено је 25, а заробљено осам жандарма.89 На састанку у Загребу, 12. августа 1941, немачки начелник штаба команде Србије и немачки опуномоћени генерал у Загребу (НДХ) оценили су да: „самопоуздање, само по себи добре српске жандармерије трпело је због 84

Зборник, 12-1, стр. 206. Исто, стр. 229. 86 Исто, 12-1, стр. 239-240. 87 Б. Божовић, Београд, стр. 273 (наводи АВИИ, Нда, к. 19, 14/2-14, 1/2-7). 88 Ново време, 22. јул 1941. 89 Зборник, 12-1, стр. 227-230, 255; Б. Божовић, Специјална полиција. 85

успешних препада“ на њихове станице. Сматрало се да би придодавањем мањих немачких снага то самопоуздање нарасло. Немци, са друге стране, нису имали поверења у наоружане српске органе: „Потребна је контрола стања оружја које је издато жандармерији.“90 Стање српске жандармерије било је веома слабо и она није могла да пружи адекватан одговор на бројне изазове. „Било је станица које су бројале између десет и петнаест жандарма, али су имале само пет до осам пушака, а за сваку пушку пет до десет метака.“ Командант Жандармерије, пуковник Тришић, после обиласка жандармеријских станица, водова и чета у северозападној Србији, известио је: „Свуда сам наишао на рђаво стање. Жандарми су оскудевали у свему, од исхране, одеће и обуће до наоружања. Њихов морал, међутим, био је на висини.“91 Немци су сматрали да у акцијама против устаника уситњене жандармеријске снаге не постижу резултате, па је 13/14. августа ВК 65 сугерисала да се њихове снаге обједине у јаче групе од 50-100 људи и потчине командама немачких батаљона на терену. Требало је да се српске снаге потчине јединицама 704,714. и 717. дивизије у њиховим зонама, односно тамо где није било тих снага, да немачке војне ландесшицен или полицијске снаге дају по један вод са старешином као помоћ (контролу, ојачање). „Српска жандармерија ће се начелно потчинити трупним јединицама у погледу смештаја и снабдевања. Команданти батаљона и потерна одељења, треба српску жандармерију начелно да укључују у дејства.“92 Комунистички устанак и напади њихових оружаних група само су били део проблема с којима се жандармерија суочавала током лета. Већи број избеглица из бивших делова Југославије сливао се у српске варошице и компликовао безбедносну ситуацију. Немачке снаге на терену су ангажовале и жандарме као помоћ у обрачунима.

Исто, 12-1, стр. 290. Ј. Тришић, „Први дани рата у јужној Србији и прилажење покрету пуковника Драже Михаиловића“, стр. 79-90. 92 Зборник, 12-1, стр. 294-295. 91

НАПАДИ НА НЕМАЧКЕ СНАГЕ И ПОЧЕТАК РЕПРЕСАЛИЈА ПРЕМА СТАНОВНИШТВУ

Убрзо су и немачке снаге постале мете комунистичких устаника. Немци су одмах прибегавали изузетно драстичним мерама одмазди за такве нападе. Први напад комуниста на немачке војнике у Србији био је атак на возило извршен на друму Ваљево-Ужице, код места Ражане, на Буковима 18. јула 1941. године. У њему се возио командант једне од посадних дивизија, иначе Аустријанац далеког српског порекла, генерал Адалберт Лончар. Том приликом рањен је генералов ађутант. Одмазда је одмах уследила: стрељана су 52 становника оближњих места, и то: у Ужицу 22, Ваљеву 18 и Чачку 12 људи. Констатовано је, међутим, да „ове казнене акције нису донеле жељени успех, него су само повећале делатност комунистичке банде“. Партизани су на истом месту, 27. јула, напали један немачки мотоцикл. Један од Немаца је убијен, а други заробљен. Због ове акције сакупљени су сељаци из околине. Сутрадан, њих 81 из Ражане, Косјерића и Ваљева стрељано је за одмазду.93 Немци су у акцијама одмазде за нападе комунистичких устаника на терену одмах ангажовали српску жандармерију. Ово је било посебно изражено приликом стрељања талаца које су немачки војни органи предавали на извршење српској жандармерији. Извештај Фелдкомандантуре 599, од 14. јула 1941, говори да су 13 комуниста стрељали „полицајци који су били при руци“.94 Опуномоћеник немачког Министарства спољних послова Феликс Бенцлер наводи: „По инструкцијама немачких окупационих власти српска жандармерија је у циљу репресалија од сада стрељала већ много више од 100 лица.“ После напада на немачку колону стрељана је 81 особа из Косјерића. Жандармерија је, под надзором органа СС, 20. јула стрељала 12 лица у Чачку. Феликс Бенцлер је 23. јула оценио да је српска жандармерија вршила стрељања по наредбама немачких окупационих власти, али да је „жандармеријска команда устегла од даљег стрељања без претходног српског преког суда“.95 Командант жандармерије пуковник Тришић известио је, 15. августа 1941, МУП да је морал жандарма највише поколебан тиме што их немачка војна сила 93

Исто, 12-1, стр. 240; Walter Manoscnek, Serbien ist JudenFrei, R. Oldenbur Verlag Miinchen 1993, 52; B. Глишић, н.д., 38. 94 Исто, 12-1, стр. 206. 95 Исто, 12-1, стр. 229; М. Борковић, Контрареволуционарна, стр. 200.

присиљава да врше „стрељање нашег живља ни кривог, ни дужног, без икакве пресуде.“ Вест о таквим задацима проширила се муњевито по целој жандармерији, у којој је завладао страх да опет не буду натерани да врше стрељања недужног становништва.96 После рата, Тришић је писао о томе: „У тежњи да заваде жандармерију с народом и тиме придобију за себе, Немци су прибегли једном пакленом плану. Покушали су, наиме, да пребаце стрељање српских таоца са себе на српску жандармерију. У том су једном, на силу, успели. То се десило почетком јула када су Немци, због једног порушеног моста близу Обреновца, извели на стрељање 12-14 таоца. Према таоцима постројили су исти толики број жандарма с водником из Обреновца и наредили да изврше стрељање. Иза жандарма налазили су се немачки војници спремни да отворе ватру на жандарме и на таоце истовремено, ако би жандарми одбили да изврше наређење. Пред том претњом, жандарми су побили таоце, али су одмах побегли заједно са својим водником у Београд, известили како је до тога дошло и молили да их више не враћам у Обреновац. Разместио сам их у друге јединице, а на њихова места послао друге. Истовремено, предузети су били с наше стране кораци да се овакви случајеви више не понављају. У ту сврху издао сам и писмено наређење свима жандармеријским јединицама.“ У августу су настављени напади на жандармеријске станице. Појачани су, мада још увек изоловани, напади на немачке снаге: у једном нишком хотелу 4. августа, код Трнаве 8. августа, на железничкој станици Лајковацу ноћи 8/9. августа, железничкој станици Равна Река, као и на општинске зграде у Жабарима, Свилајнцу, Слатини, Јеловку и другим местима. До 11. августа било је 16 убијених, осам рањених и један одведени припадник Вермахта.97 У наредном периоду у комунистичким акцијама страдало је још немачких војника. Немце су посебно бринули напади на железничке пруте због комуникација према другим деловима Европе. Према немачким статистикама, средином августа број напада на жандармеријске станице и општинске зграде прелазио је 50, док су железничке комуникације нападнуте 22 пута. Приликом напада партизанских снага на изолована немачка возила, долазило је и до ликвидације људства. До средине августа изведено је пет таквих напада. Најстрашније последице уследиле су после напада на возило 3. чете 64. резервног полицијског батаљона, 14. августа на друму ка Шапцу код села Скела. Друга немачка патрола наишла је на спаљено возило, а у близини, у реци Сави, нађена су тела једног официра и једног подофицира, док друге двојице полицијских подофицира није било. Треба приметити да ранија комунистичка 96 97

АВИИ, Нда, к. 27, 3/1. Зборник, 1-1, стр. 356-364; Зборник 12-1, стр. 278-279,285.

историографија није доводила у везу нападе партизана на немачке снаге и потоње драстичне одмазде, већ су се у таквим интерпретацијама немачке одмазде низале као злочини без повода. Тумачење овог случаја било је идентично. За напад на ово полицијско возило и убиство његове посаде одмазда је уследила 16. августа: суседно село Скела, са око 350 кућа, потпуно је спаљено! Наређено је ликвидирање 50 „комуниста“ и стрељано још 15 мушких становника села чије је „саучесништво утврђено“. Егзекуција је извршена у самом селу Скела. Прво је стрељано 14 мештана (један је побегао) и „50 комуниста“: 42 затвореника из логора на Бањици и осам мештана који су допунили број до 50.98 Дан после напада код Скеле, комунисти су напали воз у станици Лајковац, убили пет, а ранили седам немачких војника (по другом извештају, убијена су и рањена по четири војника). У каснијем претресу терена око Скеле немачки војници/полицајци нашли су тело још једног настрадалог из полицијског возила. Камион послат да превезе његове посмртне остатке напала је поново комунистичка група и убила једног немачког војника, а ранила два жандарма.99 И поред страховите одмазде у Скели, нови напади су учинили да немачко војно вођство донесе још једну одлуку о одмазди: 17. августа у Београду, на Теразијама, обешена су петорица Срба, као упозорење становништву престонице и целе Србије. Ранија историографија је у уобичајеном маниру наводила само догађај, без залажења у узроке одмазде. Немачке окупационе власти су пет обешених несрећника, које су означили као „комунисте“, претходно стрељали у затвору Гестапоа, у улици Краља Александра 5, на данашњем тргу Николе Пашића, а потом обесили на Теразијама.100 Случај је хтео, како пише Станислав Краков, да првог дана после напуштања вишемесечне конфинације, у шетњи из стана у Немањиној улици ка Теразијама, обешене види и генерал Милан Недић, будући невољни председник Српске владе.101 Талас насиља - напади комунистичких група - није се смиривао ни после две најдрастичније одмазде у Србији лета 1941. године. Немци су на дан 21. августа имали већ 22 мртвих, 24 рањених и два нестала припадника у Србији. До краја августа настављени су напади на комуникације, жандармеријске станице, општинске зграде, вршене су саботаже и друге акције.102

Исто, 1-1, стр. 368; Зборник 12-1, стр. 316-317; Коста Николић, Немачки ратни плакат у Србији, Београд 1999, стр. 167; Б. Божовић, Београд, стр. 289. 99 Зборник, 1-1, стр. 365; Б. Божовић, Београд, стр. 290 (АВИИ, Нда, к. 52, 32/2-1). 100 Б. Божовић, Београд, стр. 290-303. 101 С. Краков, н.д., књ. 1, стр. 114-116. 102 Зборник, 1-1, стр. 368-384; Зборник 12-1, стр. 316-317.

СЕПТЕМБАР 1941: СТВАРАЊЕ НЕДИЋЕВЕ ВЛАДЕ И ЊЕНИХ ОРУЖАНИХ ОДРЕДА

ФОРМИРАЊЕ СРПСКЕ ВЛАДЕ ГЕНЕРАЛА НЕДИЋА

Још 23. јула 1941, опуномоћеник немачког Министарства спољних послова Бенцлер изнео је дилему о начину сузбијања комунистичке акције у Србији: „Ми имамо избор, или да се против немира боримо сопственим трупама и сопственом полицијом, што према досадашњим искуствима и с обзиром на мали број посадних трупа пружа мало изгледа за успех, а ни политички није паметно јер бисмо тада били принуђени да сами вршимо стрељања као репресалије, чиме бисмо помогли намеру комуниста да против нас нахушкају и добронамерно становништво, или да појачамо наоружање српске жандармерије, да овластимо српску владу да уведе сопствени преки суд и да тиме противакцију изведемо као чисто унутрашњу српску ствар“. Бенцлер је приметио: „Свако би дуже задржавање садашњег стања угрозило код иначе добронамерног становништва ауторитет комесарске владе, а тиме и немачких окупационих власти.“103 Иницијатива за стварање владе уместо комесаријата, на чијем челу би био генерал Милан Недић, потекла је средином августа од комесара за обнову Смедерева и председника предратне партије Збор Димитрија Љотића. Генерал Недић, ратни командант 3. групе армија, налазио се у конфинацији у Београду од 23. априла и углавном није излазио из стана у Немањиној 35. Према писању Станислава Кракова, ову идеју Љотић је изложио 18. августа, дан пошто су на Теразијама постављена вешала с петорицом обешених Срба.104 Потом, током друге половине месеца, а због драстичних репресалија (стрељања у Скели и вешања петорице на Теразијама) које су поразно утицале на јавност, код Недића је долазио велики број угледника београдске и српске јавности с молбом да се прихвати овог незахвалног посла. После посете бившег аустријског конзула Кронхолца, Недић је одлучио да оде до генерала Данкелмана на разговор. Немачки генерал је том приликом показао српском генералу мапу с уцртаном поделом Србије од стране суседних земаља. Порука је била јасна: то се може десити уколико се ситуација у Србији не смири. Под утиском разговора Недић је замолио Данкелмана за рок од 48 сати за размишљање. У међувремену се посаветовао са генералима Докићем, Јосифом 103 104

Зборник, 12-1, стр. 230. Петар Мартиновић Бајица, Милан Недић, (Чикаго 1956) Београд 2003, стр. 138; С. Краков, н.д., књ. 1, стр. 117-119.

Костићем и другим пријатељима. После тога, уз помоћ Милана Аћимовића, сазвао је скуп од око 300 најугледнијих грађана који су листом подржали његово именовање за шефа Владе. Недић је 27. августа Данкелману поднео писмене предлоге и захтеве под којима би се могао примити дужности. Предложио је да нова влада управља свим пословима државе и народа под надзором немачког војног заповедника. Тражио је јачу жандармерију - до 10.000 људи, оружане одреде до 30.000 људи; потребно наоружање за њих, помагање ратних заробљеника и пуштање оних који су болесни или потребни за обнову земље. Недић је гарантовао њихово лојално понашање, а тражио је и побољшање снабдевања исхране заробљеника које би се могло организовати у Србији. Захтевао је да престану прогони и убијања Срба у околним земљама: Хрватској, Бугарској и Мађарској. Борбу против комунизма сматрао је, превасходно, за ствар српског народа и његове владе. Уколико средства примењена од владе не буду довољна, тражио је да репресивне мере погађају само праве кривце, а не и недужна лица. Коначно, тражио је одобравање потребних државних и националних амблема. Комунистичка историографија (М. Борковић, М. Стефановић и други) често је поједностављивала околности у којима је створена Влада генерала Недића. Као и приликом стварања Савета комесара, тумачено је да је реч о образовању мирнодопске владе. У том маниру, више су се фокусирали на преговоре немачких представника са генералом Недићем о стварању владе, него на катастрофалну ситуацију у Србији изазвану комунистичком акцијом и немачким репресалијама. Долазак генерала Недића на власт обележило је више битних момената: он ту дужност нити је желео, нити је хтео, већ је на њу дошао силом прилика и околности. Ниједна водећа и угледна личност српског друштвеног и политичког живота није желела да се прихвати те незахвалне службе. Недић је пре ступања на дужност прецизирао део својих захтева Немцима, од којих су неки прихваћени. Немачки војни командант у Србији генерал Данкелман обавестио је 28. августа Недића да су његови захтеви прихваћени. Већ следећег дана, 29. августа, Недић је саставио владу и обавестио о томе немачке војне органе.105 Тиме су престале активности Савета комесара, административног тела које је управљало администрацијом земље од 30. априла до 29. августа 1941. године. За та четири месеца Савет је, по мишљењу Ђоке Слијепчевића, урадио више значајних ствари: одбијено је доношење закона против Јевреја; 105

С. Краков, н.д., књ. 1, стр. 135-146; Ђ. Слијепчевић, н.д., стр. 302-305; Ратко Парежанин, Други светски рат, стр. 333-338.

југословенске новчанице су благовремено замењене за српске; створен је Српски црвени крст; решено је чиновничко питање стварањем Комесаријата за чиновничко питање; одбијен је немачки захтев да се банатским Немцима прода Панчевачки рит.106 У безбедносном смислу, створена је полиција и жандармерија, али је због комунистичког устанка стање безбедности постало катастрофално. Током августа, последњих дана постојања Комесарске управе, постало је јасно да жандармерија, као једина оружана сила Управе, не може да се избори са устаницима. Била је то и велика правна дилема за представнике власти. У меморандуму који су двојица комесара поднели 23. августа указано је да „у пракси, окупациона немачка власт није одредила стварне границе надлежности те српске власти, тако да практично српска власт није имала свој искључиви круг надлежности, већ се окупациона власт могла сваког тренутка и у сваку ствар умешати, преко било којег свог органа. Практично је услед тога, још пре 22. јуна, постојала само аутономија наше власти, али без снаге и живота. Власт је стварно постојала само тамо где је било немачких трупа.“107 Извештај Више команде 65, генерала Бадера, од 28. августа 1941, говори да су немачке во)не власти увиђале да је за српску жандармерију морално оптерећење то што се, уз немачке трупе, бори против својих земљака уз то и патриота. „Колико ће дуго моћи да сноси ово оптерећење, тешко је одредити, али ипак већ се појављују предзнаци који указују на то да српска жандармерија није више поуздана.“108 Овај безбедносни проблем и нарастање комунистичке акције, ко)а се није обазирала на цену у људским животима, довели су до пада Савета комесара као специфичне институције настале у првим данима окупације. Ситуацију око формирања Владе генерала Недића, вероватно најсажетије и без идеолошких коментара, описује телеграм Феликса Бенцлера од 29. августа 1941: „Пошто се све јасније показивало да овдашње немачке војне и полицијске снаге, и поред најјачег ангажовања и незнатних губитака, нису довољне за уништење нарастајућег комунистичког покрета, а, са друге стране одбијено је тражено појачање, то се морао учинити покушај да сами Срби униште комунистички покрет и да се тиме спречи уједињење комунистичког и националног елемента чему се тежи. Досадашња комесарска влада, као што је већ извештено, није за то више била у стању. 106

Ђ. Слијепчевић, н.д., стр. 301. АВИИ, Нда, к. 19, 3/2; М. Борковић, Контрареволуционарна …., стр. 190. 108 Зборник, 12-1, стр. 331. 107

Војноуправни командант се због тога одлучио да за одобравање владе задужи популарног, ранијег, министра генерала Милана Недића, који је познат као енергични непријатељ комунизма. Притом му је оставио слободне руке у избору својих сарадника и учинио га лично одговорним за то да у кратком року разбије устанички покрет у земљи. Данас је Недић поднео листу својих сарадника. Према њој, Аћимовић задржава министарство унутрашњих послова [...] Мада сва имена не задовољавају, Недићев предлог је прихваћен да се могло одмах енергично почети са борбом против комунистичког терора [...] Да би се подигао ауторитет генерала Недића пред његовим министарским колегама и у земљи, он ће носити титулу министра-председника, а његови сарадници титуле министара. Међутим, утврђено је да, де факто, нови владин гремијум не добија никакве нове стварне надлежности које до сада није имала комесарска влада. Осим тога, ново регулисање значи ударац против тобожње владе Симовића у Лондону, којој се извлачи тло испод ногу. Војноуправни командант није давао никаква обећања генералу Недићу као противнакнаду за уништење комунистичког устанка. Само је стављено у изглед повећање жандармерије од 5.000 на 10.000 људи и образовање локалних помоћних борбених јединица у сврху самозаштите од укупно 5.000 људи. Овим се Недић нада да створи ред, за шта је свакако услов да га следи компактно становништво. Пошто Влада у целини није јача од претходне, све зависи од тога да ли ће Недић као личност испољити очекивану покретачку снагу. Уколико то пропадне, онда преостаје само да командант без српске помоћи управља земљом и да преузме војничко уништење устанка само немачким трупама. Препоручујем да се образовање владе немачкој штампи третира као унутарсрпска ствар и само кратко, при чему би се могло напоменути да се овим српском народу даје још једна могућност да се сопственом снагом ослободи од комунистичког поробљавања земље.“109 „Тих десет дана, од 19. до 29. августа, донели су смртну пресуду Милану Недићу, коју је он потпуно свесно и вољно прихватио, омогућили су да и данас незналице или неваљалци газе и пљују по његовом светлом и мученичком гробу, али су спасли стотине хиљада [...] српских живота“, сумира Станислав Краков судбоносне догађаје по Србију у Другом светском рату.110 Са друге стране, како пише С. Краков: „Колико избегличка влада у Лондону није имала појма шта се догађа у земљи, у тим судбоносним данима по опстанак српског народа, видело 109

Исто, 12-1, стр. 334-335; видети и: Љубинка Шкодрић, Министарство просвете и вера у Србији 19411944, Судбина институције под окупацијом, Београд 2009. 110 С. Краков, н.д., књ. 1, стр. 134.

се из говора који је преко Би-би-сија одржао 22. августа 1941. тадашњи потпредседник Симовићеве владе, Слободан Јовановић. Као свирепа иронија звониле су његове речи o државном јединству у доба раскомадане државе, о слози Срба, Хрвата и Словенаца у данима када су све реке Југославије ваљале лешеве унакажених и на мукама уморених српских људи, жена и деце.“ Уместо „крика за спасавање српског народа“, каже Краков, „из Лондона су се чула државно-правна разматрања као на некој свечаној академији, а која су тако лажно звонила у тренутку ужаса који се наднео над земљом утонулој у људској крви која је шибала на сваком њеном крају потоцима.“111 На ратну сцену је ступала нова влада са генералом Миланом Недићем на челу. Њен састав је био следећи: -

председник Милан Недић (армијски генерал и министар у пензији),

министар унутрашњих послова Милан Аћимовић (министар у пензији),

министар грађевина Огњен Кузмановић (министар у пензији),

министар при председништву Момчило Јанковић (адвокат, бивши народни посланик), -

министар пошта, телеграфа и телефона и заменик министра саобраћаја Јосиф Костић (армијски генералу пензији), -

министар просвете др Милош Тривунац (професор универзитета),

министар финансија др Љубиша Микић (бивши народни посланик),

министар рада Панта Драшкић (канцелар Краљевих ордена, бригадни генерал у пензији), -

министар правде др Чедомир Марјановић (апелациони судија),

министар социјалне политике и народног здравља др Јован Мијушковић (хонорарни професор универзитета, бивши народни посланик), -

министар пољопривреде и исхране др Милош Радосављевић (бивши народни посланик) и -

министар народне привреде Михаило Олћан.112

Недић је у драматичном говору од 1. септембра рекао: „Дошао сам на 111 112

Исто, стр. 141. Службене новине, 5. септембар 1941, стр. 1. - На дан 7. октобра влада је реконструисана и на располагање су стављени дотадашњи министри Момчило Јанковић, Панта Драшкић, Милош Тривунац и Љубиша Микић. Т ада су постали министри Душан Летица (мин. финансија, министар у пензији), министар просвете Велибор Јонић (бивши комесар Министарства просвете) и министар саобраћаја Ђура Докић (арм. генералу пензији). - Службене новине, 14. октобар 1941.

владу да спасавам народ, да се међусобно не истреби, да завлада ред и мир, рад и братство, да сачекамо свршетак рата здружени под барјаком ‘Само слога Србина спасава’. Шта ми можемо сад да учинимо? Ништа. Само себи зло. Ми смо зрно песка у узбурканом светском мору. Данас се врше обрачуни највећих сила света. Ту ми нити можемо помоћи, нити одмоћи. Немој да се мешамо у туђе ствари, јер ко се меша у туђе ствари, извуче обично дебљи крај.“1 Да ли је генерал Недић овим чином постао колаборациониста? У току Другог светског рата настао је и „озакоњен“ појам колаборација. Ратко Парежанин је сматрао да је тај израз изум комуниста. „Међутим, кад се говори о колаборацији, треба имати у виду чињеницу да је та колаборација у разним земљама имала различите облике и, што је важније, потпуно различите узроке својој појави.“ Постојало је неколико врста колаборације. „Колаборација у Србији јесте најтежи и најтрагичнији пример колаборације из нужде. Основна карактеристика те колаборације јесте да се она појављује као безусловна потреба да се спасе народ од уништења. Та врста колаборације појавила се међу народима према којима је непријатељство Немачке дошло до најокрутнијег израза са једне стране, а и који су се налазили непосредно угрожени од комунизма с друге стране.“2 Када је ступио на дужност, генерал Недић је „затекао земљу у превратничкој грозници и хаосу грађанског рата, који је већ почео“, сматра Ђоко Слијепчевић. У складу са ситуацијом, тражио је од Немаца одобрење за појачавање жандармерије и стварање додатних оружаних одреда. Образовао је и неку врсту војног савета у коме су били његови ратни другови, пензионисани генерали Докић, Драшкић, Костић и генерал Ал. Стојановић, који је био начелник тог војног одељења председништва Владе, а ранији Недићев помоћник док је он био министар војни.3 Већ 1. септембра пуковник Тришић је саопштио да се немачка војна сила неће више мешати у унутрашња питања Србије: „Немачка војска престаје са својим дејством против комунистичких банди, закључно са 3. септембром, тако да ће наша жандармерија, почев од 4. септембра, дејствовати потпуно самостално, у интересу искључиво српског народа.“4 Да ли је формирање Владе довело до очекивања шире аутономије за Србију, и у складу с тим и до очекивања о самосталном дејству српских снага безбедности, или су мислили да одговорност за уништење устанка прелази на српске снаге безбедности? 1

Бошко Костић, Из историје наших дана, Београд 1990, стр. 46-47. Р. Парежанин, Други светски рат, стр. 345-347. 3 Ђ. Слијепчевић, н.д., стр. 308. 4 АВИИ, Нда, к. 27,1/40. 2

ОПШТИ УСТАНАК: НЕМЦИ ОДОБРАВАЈУ ФОРМИРАЊЕ СРПСКИХ ОРУЖАНИХ ОДРЕДА

Мада је комунистичка оружана акција започела средином јула 1941, прави народни устанак у окупираној Србији уследио је последњег дана августа. Напад на Лозницу, а доцније и Крупањ и даље борбе у Подрињу, представљају прави акт српског народног отпора окупацији. Акција на немачке снаге и заузимање Лознице, 31. августа, уз заробљавање 93 немачка војника у тој зони, представља први прави антиокупаторски чин далеко више него комунистичко деловање током јула и августа по терену.1 Делимично ограђивање Михаиловића од чина заузимања Лознице (од стране потпуковника Веселина Мисите) у каснијим ситуацијама само потврђује спонтаност и експлозивност овог акта, и то га сврстава на чело низа устаничких акција које су уследиле од обе устаничке организације у јесен 1941. године.2 Немачки извори такође потврђују експлозију устанка у овом периоду: „Крајем августа, почетком септембра наступило је поновно заоштравање ситуације у Србији [...] Првих септембарских дана јача добро наоружана и спретно вођена борба. Да се ту није радило само о комунистичком него о једном опште српском националном покрету, о томе је био заповедник оружаних сила начисто.“3 Првих дана септембра немачки извори бележе појаву и нападе комунистичких група на целом подручју Србије, по моделу из јула и августа 1941. године. Устаничко језгро је било на простору западне Србије, што су сведочили и немачки извори наводећи да ту територију треба „сматрати да је под влашћу устаника“. Трећег септембра у Крупњу су заробљена 124 немачка 1

Душан Трбојевић, Церско-мајевичка група корпуса 1941-1945, (под командом пуковника Драгослава С. Рачића), Чикаго 1998, стр. 18-19. 2 Ову тезу је у историографији први изнео амерички историчар Лисијен Карчмар 1973. године (н.д., стр. 313). Неколико година касније покушао је да га оспори Јован Марјановић, питајући се: „Док партизани воде борбу против окупатора у Србији на све стране“, шта је „Д. Михаиловић са својим четницима радио јула и августа 1941“? (Јован Марјановић, Дража Михаиловић између Британаца и Немаца, Београд 1979, стр. 129) Бранко Петрановић је 1992. такође дао предност 31. августу над 7. јулом (официјелним даном устанка Србије) наводећи да се „значајнији војни догађај збио 31. августа“ и додајући да се почетком и половином септембра 1941. западна Србија са Шумадијом нашла у устаничком замаху. Петрановић је избор 7. јула прокоментарисао „далеко више чињеницом што је требало обележити седницу политбироа на којој је 4. јула донета одлука о почетној борби, везати за почетак устанка за локацију генералног секретара КПЈ, означити предност комуниста, те при томе још и комунисте Шпанца“. - Бранко Петрановић, Србија у Другом светском рату, Београд 1992, стр. 152. 3 АВИИ, NO:NOKW 1898, 11, 12, (стране 18 и 26 оригинала).

војника, а део је убијен или рањен. И поред драматичног појачавања устанка у Србији, у који су ушле и националне војно-четничке снаге, немачкој војсци у Србији нису стизала појачања (осим једног противтенковског дивизиона и додељене моторизације). Немачка команда Југоистока је заступала на становиште да постојеће снаге с моторизованим одељењима представљају довољан основ за обрачун са устаницима, а да их команда у Србији не искоришћава потпуно и на прави начин.1 Како су се ове немачке снаге укључивале у борбе, растао је број настрадалих војника. То је додатно појачавало немачку фрустрацију због нарастајућег устанка и осећај да се расположивим сопственим снагама, и поред репресалија, проблем не може решити. Пресецање или угрожавање железничких комуникација на правцу север-југ и напади устаника на руднике значајне за немачку војну индустрију, додатно су провоцирали Немце. Све је то утицало да се немачке војне власти у Србији првих дана септембра довијају на све начине да појачају свој борбени контингент. Тако је 6. септембра, „с обзиром на ситуацију“, командант Србије одобрио појачавање жандармерије и успостављање милиције од стране Српске владе. Немачки генерал Данкелман је указао на то да се мисли на постојеће људство жандармерије, „можда од четника који би приступили“, „добровољаца Збора господина Љотића“, као и на друго заврбовано људство. Данкелман је одобрио формирање осам (жандармеријских) батаљона, на бази података које му је претходног дана доставило српско министарство унутрашњих послова. Наиме, министар Аћимовић је доставио информацију о формирању осам батаљона.2 „Сврха њиховог успостављања је борба против комунистичких бандита и враћање немачке оружане силе у Србији њеним сопственим задацима.“ Генерал Данкелман је препоручио потчињеним саставима да је у њиховом интересу „да ни у ком случају не спречавају српску жандармерију у њеној делатности, а да је по потреби и на тражење подржавају у њено) борби“. Заједничко ангажовање било би могуће само у случају када „изгледа плодоносно“ и када се команда пренесе на немачког официра. У свим 1

Зборник, 12-1, стр. 357-359. Немачки документ наводи да су бројали око 1.600 људи и да их је наредног дана, 7. септембра, требало упутити у следећа подручја: батаљон од 120 људи, за срезове: Свилајнац, Жабаре, Петровац на Млави, између река Мораве и Млаве; батаљон од 170 људи, за срезове: Гроцка, Смедерево, Пожаревац, Велико Градиште, Голубац; батаљон од 120 људи, за срезове: Смедеревска Паланка, Велико Орашје, Рача, Топола; батаљон од 160 људи, за срезове: Умка, Младеновац, Лазаревац, Аранђеловац; батаљон од 150 људи, за срезове: Уб, Обреновац, Ваљево, Мионица; батаљон од 450 људи, за срезове: Шабац, Владимирци, Ваљевска Каменица; батаљон од 150 људи, за срезове: Богатић, Лозница, Крупањ; батаљон од 200 људи, за срезове и руднике: Сењски рудник, Сисевац, Равна река. 2

другим случајевима, ван непосредне опасности, о заједничком раду би одлучивала команда немачке дивизије на терену или Виша команда 65, као најстарија команда. Задатак новоформираних батаљона био је „прочешљавање додељеног подручја и постављање жандармеријских стражара у насељима која ће још бити одређена.“ Сваким батаљоном „заповедаће један од бивших трупних официра, коме ће сви делови који ступе у жандармерију у сваком погледу бити подређени“. Овај документ је оквирно прецизирао изглед нових снага Недићеве владе, које су Немци у документима третирали као жандармерију: „Сви жандарми су потпуно униформисани и носе стару српску униформу. Појачање жандармерије из /редова/ четника и становништва, каснија милиција, не носи униформу, али се бори само у саставу жандармерије и подређен(о) је најстаријем команданту жандармерије. Команданти српских жандармеријских батаљона снабдевени су посебним легитимацијама Српске владе. Узорци легитимација су већ достављени Вишој команди 65 ради прослеђивања трупи. Узорци легитимација биће истовремено достављени и свим надлештвима (местима) која имају везе с овим устројством.“ Овим актом је одређено да Српска влада постави официре при војним окружним командантурама у местима где су оне постојале. У другим местима, без таквих немачких команди, ови официри би били додељени најстаријем трупном команданту. Требало је да се узме у обзир формирање милиције „чим формирање српске жандармерије буде успешно завршено“. Сваког другог ко би се с оружјем у руци даље супротстављао немачким трупама требало је „без даљњег сматрати комунистом и стрељати га.“1 Идеја о образовању нових српских оружаних снага за борбу против комуниста постојала је, по свему судећи, не тако дуго. Комесар народне привреде, инжењер М. Васиљевић, наводи следеће: „Не знам од кога је најпре потекла мисао да треба као помоћ жандармерији, везаној за станице, организовати нове оружане снаге, које би довољно јаким јединицама крстариле земљом и уништавале комунистичке одреде... Сви ми чланови комесарске управе, осећали смо хитност потребе за новим снагама, али нам свима није било јасно да ли тиме нећемо прекорачити своје дужности по међународном праву, које нам је било једина заштита у овој ситуацији.“ Васиљевић даље сведочи: „Г. Милан Аћимовић је у том смислу разговарао са Немцима, али су они били веома неповерљиви и непрестано се плашили да би оружје, које би нама дали, отишло у шуму било Дражи, било комунистима.“ Васиљевић наводи да се консултовао с Љотићем и професором права Живојином Перићем о правној оправданости и 1

Зборник, 12-1, стр. 360-362.

међународном контексту таквих снага.1 Недићева влада је, према немачким изворима, образована без претходне сагласности немачког команданта Југоистока генералфелдмаршала Листа, као највишег војног команданта на Балкану. Ван структура немачких органа у Београду такође се није гледало с одобравањем на формирање било какве српске оружане силе. Одлука да се формирају српске оружане снаге побудила је многе дилеме код самих Немаца. Немачки војни и војноуправни органи у Београду, притиснути српским устанком, чинили су кораке на које њихове више војне инстанце нису гледале с одобравањем. Командант Србије, као потчињени, тек 3. септембра опширно је обавестио Листа о разлозима за реконструкцију владе у Србији, али је та) извештај стигао 6. септембра у команду Југоистока.2 Генерал Лист, који је о томе сазнао из других извора, очигледно је био бесан на подређене у Београду. „Да је овој влади дао одобрење за појачање и боље наоружање жандармерије, дознао је генералфелдмаршал Лист најпре из једне вести у војним новинама Стража на Југоистоку (Wacht im Südosten), од 4. септембра, после из једног телефонског извештаја војноуправног команданта Србије и из радиограма од 6. септембра. Два дана доцније, стигао је радиограм Врх. команде Вермахта, у којем је стајало: ‘Према извештају представника немачке новинске агенције из Београда, од 6. септембра, генерал Недић је издао прокламацију српском народу, у којој је изнета одлука да ће се поштовање постојећих закона у Србији у случају потребе спровести војним средствима. Прокламација је саопштена приликом смотре новоформираних оружаних јединица српске војске. Фирер тражи хитан извештај и захтева јасну исправку да ни у ком случају неће бити дозвољено формирање ма каквих јединица српске војске. У обзир може доћи једино ограничено појачање жандармерије за угушивање немира, али без тешког наоружања.’ Потом 9. септембра пренео је командант оружаних снага на Југоистоку Врховној команди Вермахта њему достављено објашњење Војноуправног команданта Србије. ‘Српској влади дозвољено је само ограничено појачање жандармерије и полиције без тешког наоружања, а по одобрењу к-данта Србије. Све друге вести су лажне.’“ Командант Југоистока, фелдмаршал Лист, у извештају Врховној команди Вермахта изразио је опрез према реорганизацији Српске владе и формирању оружаних српских састава. Он наводи да је још 5. септембра команданту Србије „препоручио највећу пажњу“ приликом формирања ових снага од, како је 1

Милосав Васиљевић, „Постанак српских добровољаца 1941. године“, Записи из до8ровољачке борбе 4, Минхен 1955, стр. 9-10. 2 Зборник, 12-2, стр. 1005.

написао, „наводно поузданих Срба“. У току је био „даљи пораст устаничког покрета“, а „националистички српски покрет [...] некако ради руку под руку са такозваним комунистима“. Будући да су снаге у Србији биле недовољне, Лист извештава да их је појачао снагама које су му биле на располагању.1 Како оне нису биле довољне за сламање устанка, поново је (први пут 7. септембра) тражио хитно упућивање барем једне ударне дивизије у Србију.2 Фелдмаршал Лист је 10. септембра саопштио војноуправном команданту Србије да је најпре из новинских вести сазнао „да су новој српској влади учињени извесни начелни уступци. Пошто је према фиреровој директиви, бр. 31 од 9. јуна, изричито на мене пренета контрола на подручјима окупираним од немачких јединица, то наглашавам да морам бити претходно упознат са таквим пресудним и начелним преговорима. На потребу највеће опрезности при појачању и наоружању српске жандармерије ја сам нарочито писмено и усмено указао. Ова опрезност је, природно, потребна у повећаној мери код наоружања осталих Срба, ма за које сврхе (заштите индустријских објеката, итд.). У вести из новина и у говору преко радија српског председника владе споменути израз о ‘оружаној сили’ дао је појмљиво повода поновним запиткивањима с највишег места. Он мора нестати! Само се од себе разуме да и реч ‘милиција’ није ни на који начин умесна пошто укључује појам оружане силе. Формирање једне такве српске милиције не долази ни у којем случају у обзир. Ја могу свој пристанак за даље повећање и боље наоружање (ни у коме случају са тешким наоружањем) српске жандармерије тек онда да дам када се сигурно установи да се српска жандармерија према нама лојално и поуздано држи и кад то буде делом доказала. (Уосталом, поново молим да се поведе рачуна о томе да убудуће сви основни послови и извештаји иду преко к-данта оружаних снага на Југоистоку, а не непосредно према горе).“3

То су били: 220. противтенковски дивизион, 3. батаљон 433. пука 164. пешадијске дивизије и 125. ојачани пешадијски пук. 2 Зборник, 12-1, стр. 368-369. 3 Исто, 12-2, стр. 1007-1008.

ОРГАНИЗАЦИЈА СРПСКИХ ОРУЖАНИХ ОДРЕДА

После образовања Владе, генерал Недић се о војним питањима саветовао са генералима Ђуром Докићем, Јосифом Костићем и Александром Стојановићем.1 У складу са договором постигнутим као услов за формирање Српске владе, Недић је одмах приступио стварању нових оружаних састава као ојачање жандармерији и полицији ради обрачуна са устаницима. Ови одреди су углавном попуњени тзв. заробљеницима на одсуству. Била су то активна војна лица која су боравила махом у Београду, налазила се у евиденцији, али нису била одведена у немачко заробљеништво.2 Позвани су сви подофицири и граничари, које је на Бањици примио пуковник Тришић.3 Добар део њиховог састава чинили су активни подофицири, па су ове снаге називане подофицирским одредима. Део официра који су командовали одредима био је из жандармерије, а део из војске. Поједини од њих су касније постављени на важнија места у Недићевој војној или цивилној организацији (Бабић, Калабић, Лукић итд.). Како је наведено у прогласу: „Баш данас неопходна је потреба да се п. официри, подофицири, жандарми, и свако ко осећа љубав за свој народ ангажују у овом рату до крајњих граница како физички тако и духовно.“ У циљу уништења (наведених) банди на територији (поменутих) срезова, а „по наређењу господина Министра унутрашњих послова и господина Министра рада, формираће се осам чета ових одреда, које ће сачињавати делови српске војске, жандармерије, четника и националне омладине покрета Збор“.4 Прве војне формације Српске владе постројене су 6. септембра на Бањици, када је промовисано осам одреда названих Српски оружани одреди. За команданта одреда и постојеће Жандармерије постављен је дивизијски генерал Стеван Радовановић.5 Он је за једну класу војне академије био млађи од генерала Недића, а од 1933. налазио се у резерви. У тренутку постављења имао је 62 године.6 Формирани су следећи оружани одреди: - Први одред, под командом потпуковника Милана Мештеровића, од 250 1 Стеван Пироћанац, Српски добровољци 1941-1945 у речи и слици, Бирмингем 1991, стр. 10-11. 2 Б. Карапанџић, Грађански рат…, стр. 87. 3 „Од њих су формирана два посебна потерна одељења“ - Ј. Тришић, н.д., стр. 79-90. 4 Зборник, 1-1, стр. 406. 5 Бошко Н. Костић, Истина о Милану Недићу, Београд 2009, стр. 28. 6 М. Бјелајац, Генерали…, стр. 260-261.

људи, упућен је у рејон Умке и Обреновца. Добио је задатак (документ од 7. септембра) да дејствује по зони ограниченој десном обалом Дрине, западно од линије Богатић-Крупањ закључно. Ову зону требало је рашчистити и образовати посадне јединице потребне јачине у Богатићу, Лозници и Крупњу. - Други одред, бројности 60 људи, под командом жандармеријског мајора Милана Калабића упућен је у рејон Раље и пруге Београд-Ниш. Зона његовог дејства била је ограничена са запада источном границом прве зоне, а источно по линији Владимирци-Каменица-Ваљево. Задатак је био да се та зона рашчисти и да се образују посадне јединице у Шапцу, Владимирцима и Каменици. - Трећи одред, који је бројио 280 људи, под командом потпуковника ВелимираЈовановића упућен је на Космај. Додељена му је зона ограничена западном границом друге зоне, а источно од линије Умка-Лазаревац закључно. Ову зону требало је рашчистити и образовати посадне јединице у Умци, Обреновцу, Убу, Ваљеву, Мионици и Лазаревцу. (Полазак 3. одреда из Београда бродом за Умку.) - Четврти одред, бројности 40 људи, под командом капетана I класе Константина Рогајског, стигао је у Вреоце код Лазаревца. Дејствовао је по зони ограниченој са запада границом треће зоне, а источна граница је ишла линијом Гроцка-Младеновац-Топола. Задатак му је био да рашчисти ту зону и образује посадне јединице потребне јачине у Сопоту, Младеновцу, Аранђеловцу и Тополи. (Полазак 4. одреда са Бањице.) - Пети одред, бројности 70 људи, под командом потпуковника Марка Рајића, распоређен је код Гроцке. Зона његовог дејства била је ограничена са запада означеном границом четврте зоне, а источно се простирала по десној обали Мораве ка Пожаревцу и Голупцу, захватајући околину Жабара и Петровца. Одред је требало да рашчисти своју зону и образује посадне јединице потребне јачине у Гроцкој, Смедереву, Пожаревцу и Голупцу. (Полазак 5. одреда бродом за Гроцку.) - Шести одред, који је бројио 139 људи, под командом пуковникаЉубе Бабића, упућен је у Свилајнац. Полазећи од Смедеревске Паланке, дејствовао је на територији срезова: Смедеревска Паланка, Орашје, Рача. Његов задатак је такође био да рашчисти зону и формира посадне јединице потребне јачине у овим местима. - Седми одред, бројности 70 људи, под командом мајора Јеремије Живановића, чувао је Сењске руднике. До Смедеревске Паланке је требало да стигне возом из Београда, а одатле дејствује на територији срезова: Свилајнац, Жабари, Петровац, тј. територијом између Мораве и Млаве. Задатак му је био

рашчишћавање зоне и формирање посадних јединице потребне јачине у овим местима. - Осми одред, бројности 23 људи, под командом капетана II класе упућен је у Параћин. Требало је да крене возом из Београда преко Мале Крсне и Смедеревске Паланке и дејствује на територији око Сењског рудника, рудника Сисевац и Равна река. Требало је рашчистити ову зону и формирати посадне јединице потребне јачине у овим местима.1 Како је у наређењу од 7. септембра назначено, на челу сваког одреда биће један виши официр из војске, а помоћник команданта одреда биће један виши жандармеријски официр. Тако су у наређењу одређени само помоћници команданти одреда, све жандармеријски официри, али не и команданти. За помоћнике команданта одреда одређени су следећи жандармеријски официри: потпуковник Милан Мештровић (1. одред), потпуковник Велимир Јовановић (2. одред), потпуковник Владимир Цвијановић (3. одред), мајор Игњатије Радаковић (4. одред), мајор Александар Млакар (5. одред), потпуковник Марко Пајић (6. одред), потпуковник Живко Лубардић (7. одред) и мајор Јеремија Живановић (8. одред). У наређењу је стајало: „Кад сва три одреда (односи се на 1, 2. и 3) буду стигла на линију Зворник-Крупањ-Ваљево-Мионица, ухватиће везу са четничким одредима који су под командом генералштабног пуковника г. Драже Михаиловића на тој линији и сачекаће наређење за продужење дејства.“2 Ова реченица је била често тенденциозно и погрешно интерпретирана, као доказ да су Михаиловићеве снаге од почетка устанка сарађивале с Недићем и потајно биле против партизана. Међутим, формирање и почетак дејстава одреда (односно настанак овог наређења) поклапају се с временом када је Недић очекивао да пуковник Михаиловић прихвати сарадњу с новом владом у борби против комуниста и када су организовани први контакти с његовим штабом. Другој групи одреда (4, 5, 6. и 7) наређено је да када „избију на линију Аранђеловац-Топола-Рача-Свилајнац ухватиће везу са четничким одредом г. Косте Пећанца и на тој линији сачекаће благовремена наређења за даљи рад“.3 Важно је приметити, а то овај документ јасно потврђује, да у тренутку када су формирани оружани одреди Српске владе (односно издато поменуто наређење), још увек се није рачунало са четничким снагама Косте Пећанца, нити су оне биле дефинитивно у сукобу с комунистичким устаницима. 1

Зборник, 1-1, стр. 407. Исто. 3 Исто, стр. 407-408. 2

У поменутом наређењу дате су и смернице за акцију против комунистичких група на терену: „Рад одреда није ограничен само на напред предвиђеној територији. Свој рад могу преносити и на суседну територију уколико које потерно одељење буде у додиру са бандитима. У свим среским и другим већим местима налазе се жандармеријска потерна одељења под командом жандармеријских официра и подофицира. Ова потерна одељења садејствоваће са одредима у њиховим рејонима. Управне власти дужне су, према издатим им наређењима, да командантима одреда и старешинама потерних одељења ставе на располагање све потребне податке о кретању појединих банди, њиховој јачини, наоружању, логорима, бивацима и о њиховим вођама.“ Овим наређењем предвиђени су поступци припадника одреда у току борби, према „бандама“, као и поступак са заробљеницима. Требало је успоставити садејство жандармеријских водова у зонама где није био предвиђен долазак одреда, „како комунистичке банде не би бежале на њихову територију“. Сваки одред је требало да добије по једног лекара и један камион, или два камиона, за пребацивање људства, као и по једног човека који добро говори немачки језик ради евентуалне везе с њиховим властима. Регулисана су и питања легитимација, исхране, плата и дневница као и награда за убијене „одметнике, комунисте или разбојнике“. Одреди су упућени на сарадњу с четницима и омладином покрета Збор, а командант одреда је био командант и ових снага уколико би их било на терену. „Пошто се рашчисти терен, команданти одреда, у споразуму с управном влашћу и председницима општина, формираће код сваке општине милицију јачине најмање 10 људи. За старешину одредити једног отреситог човека из места, по могућности подофицира.1 Следећег дана, 7. септембра, генерал Стеван Радовановић, командант Жандармерије, издао је званично наређење за почетак борбе: „Комунистичка бандитска разбојничка акција на територији Србије, а нарочито у њеним северозападним крајевима, појачава се у толикој мери да је јавна безбедност у тим крајевима постала јако угрожена. Напади на државна надлештва, жандармеријске станице, пореске управе, општине, убиства невиних грађана, свакодневна су појава. Овом злу мора се стати на пут. Влада генерала Недића решила је да најодлучније и енергично стане на пут разорној акцији деструктивних елемената и поврати у земљи ред и мир. Да би постигла свој циљ, употребиће се најрадикалнија средства. На снагу се ставља ратно војно законодавство.“2 1 2

Исто, стр. 408. С. Краков, н.д., књ. I, стр. 160.

Први сукоб српских оружаних одреда с комунистичким устаницима догодио се 7. септембра у Свилајнцу: Владин 7. одред је протерао партизане из града. Затим је 12. септембра на Умци заробљено 15 партизана.1 Даље борбе с комунистима ови одреди су имали 12. септембра, одред на Умци, затим одред код Равне реке 11-12. септембра. Губици комуниста у тим борбама били су знатни.2 На простору где су устаници били обједињени и где су превагу или команду односили војно-четнички одреди или активни официри искрсавали су проблеми. У том тренутку, наиме, у појединим зонама владало је борбено савезништво војно-четничких и комунистичких партизанских снага. По изласку на терен Владиних одреда, које је чинио професионални састав, и њиховом додиру са устаницима, одмах су се стварале и дилеме јер су се често сретали с људима у истим униформама или с ранијим познаницима и колегама. Два одреда (с потпуковницима Савом Милутиновићем и Бором Милошевићем на челу), која су кренула да деблокирају Шабац од устаника, ушла су у преговоре са устаницима, на чијем челу су били капетан Рачић и партизански командант Јерковић, и потом прешла на устаничку страну. Такве појаве су нашкодиле генералу Недићу, који је увидео да је његов план с подофицирским одредима „потпуно промашио“. Немци су почели да изражавају сумње у способност Срба да сами угуше устанак.3 Већ на самом почетку Недић и његова влада су се нашли у критичној ситуацији.

АВИИ, Нда, к. 24А 1 /1. Ново време, 23. септембар 1942. 3 Б. Карапанџић, н.д., стр. 88-89; С. Пироћанац, н.д., стр. 11. 2

ПОКУШАЈ ДОГОВОРА СА ПУКОВНИКОМ МИХАИЛОВИЋЕМ

Одмах по образовању Владе, Недић је наложио шефу свог кабинета да ступи у везу с Михаиловићевом организацијом, како би му упутио хитну поруку. Писмо је, сведочи Станислав Краков, било кратко и опрезно. Недић је тражио од Михаиловића да се сретну у Београду и ускладе своју акцију. Михаиловић је касније изјавио да није отишао на састанак, али је у Београд упутио своје сараднике, мајора Мишића и потпуковника Павловића. Недић је упознао Михаиловићеве људе са смртном опасношћу која се надвила над српским народом и Србијом. Немци су, по његовим речима, намеравали да поделе Србију између непријатељских суседа, а та њихова тежња била је пресудна за његову одлуку да прихвати власт. Опасност по Србију није престајала због комунистичке акције, али и експлозије општенародног устанка, у којем је као вођа фигурирао пуковник Михаиловић.1 За опстанак српског народа, по Недићевом уверењу, било је неопходно да се Михаиловић са свим одредима одмах пребаци на територију Босне и Херцеговине, организује борбу против усташког терора и тако пружи заштиту српском живљу. Требало је да се српски национални елеменат организује у оквиру својих војних формација и тако створи моћну основу за општу акцију у погодном моменту. За то време Недић би са својим трупама очистио Србију од комунизма, који је највећа опасност за српски народ у садашњости и, још више, у будућности. Комунисти се не боре за слободу Југославије, „већ за њено потпадање под Совјете“. Недић је понудио да финансијски и оружјем помогне Михаиловићеву акцију у оквиру свог договора с Немцима. Сличну поруку, по мајору Палошевићу, послао је епископ Николај Велимировић из манастира Љубостиња. Други Недићев предлог био је да се бар координира акција против комуниста. Он је предвиђао да три његова оружана одреда која су се запутила у северозападну Србију ухвате везу са „четничким одредима који су под командом генералштабног пуковника г. Драже Михаиловића“, и на тој линији сачекају наредбу за продужење дејстава.2 Како објашњава пуковник Тришић, „ђенерал 1 2

Станислав Краков, Генерал Милан Недић, Минхен 1963, стр. 151-153; М. Бојић, н.д., стр. 177. С. Краков, н.д., књ. 1, стр. 160.

Панта Драшкић (министар рада, али са задатком да води рачуна о оружаним снагама) био је разрадио план за борбу против комуниста у коме је предвидео и снаге Драже Михаиловића, али без претходног знања и одобрења Дражиног“.1 Драшкић је тај план направио с неколико водећих личности Министарства унутрашњих послова (шефом јавне безбедности Цеком Ђорђевићем, Александром Јоксићем вишим саветником, пуковником Славком Јаковљевићем, шефом Драшковићевог кабинета), али и с командантом жандармерије Тришићем. Међутим, Тришић је план послао Михаиловићу по његовом поручнику Пипану и жандармеријском потпуковнику Олујевићу. Он није могао да иде јер је у том тренутку предавао дужност генералу Радовановићу. Партизани су код Љига напали ауто у којем су била та двојица и потом стрељали потпуковника Олујевића, док су поручник Пипан и шофер успели да побегну. План је тако изгубљен, а читава ствара деконспирисана.2 На Равној гори Недићев предлог није озбиљно разматран. Много више од стварних покушаја да се дефинише дубља национална стратегија било је подсмеха и оцена Недићеве „издаје“. Жалећи се касније због тога што је Михаиловић ћутке прешао преко конструктивних предлога, генерал Недић је указао на његову околину (пре свега Драгишу Васића) која је утицала на одбацивање тих идеја. Удео у томе, по оцени Недића, имало је и то што је Михаиловић био љут на њега због предратне казне од 30 дана притвора док је био пуковник. Прилика да се национални и борбени елемент на целом простору српства усагласе била је пропуштена. Учињена је, како се чини, судбоносна грешка којом је комунистима дат замах да створе своју главну базу на подручју српских

Ј. Тришић, „Први дани рата у јужној Србији и прилажење покрету пуковника Драже Михаиловића“, стр. 79-90. 2 Б. Карапанџић, н.д., стр. 102-103. Пуковник Тришић је касније ухапшен, а Немци су га упутили у заробљеништво. Станислав Краков објашњава да је на терену код жандарма, који је био ухваћен као припадник равногорске организације, нађена легитимација с потписом помоћника команданта жандармерије пуковника Тришића. Гестапо је, желећи да избегне хапшење високог владиног службеника, дао налог специјалној полицији да изврши дискретно хапшење и претрес Тришићевих радних просторија. Тришић је ухапшен у присуству генерала Радовановића, а у његовој канцеларији нађена је велика количина празних легитимација, спискови са 1.200 имена сарадника равногорске организације и други компромитујући материјали из којих се видело да он има активну везу с Михаиловићевом организацијом. Захваљујући чињеници да је шеф специјалне полиције Илија Паранос избегао да о овоме обавести свог шефа Драгог Јовановића већ је одмах тражио пријем код генерала Недића, одлучено је да се сав компромитујући материјал уништи, Ипак, сам чин да је био ухваћен у илегалној активности био је довољан Гестапоу да Тришић буде одређен за стрељање. Тек после директног одласка генерала Недића до генерала Бемеа, та одлука је преиначена и Тришић је упућен у заробљеништво. Сам Недић је био веома киван на пуковника Тришића јер му је својом неопрезношћу причинио велике тешкоће. - Станислав Краков, Генерал Милан Недић, књ. 1, Београд 1995, стр. 267-268.

крајева ван матице Србије.1 Уместо договора Недић-Михаиловић, на помолу је био савез ТитоМихаиловић. Њих двојица су се састали 19. септембра у кући мајора Мишића у Струганику ради договора о заједничкој устаничкој акцији.2

1 2

Бојан Димитријевић, Коста Николић, Ђенерал Михаиловић - Биографија, Београд 2000, стр. 163-168. 3 Мирко Бојић, Југословенски народни покрет ЗБОР, 1935-1945, један критички приказ, Београд 1996, стр. 177.

СТАВ ПЕЋАНЧЕВИХ ЧЕТНИКА ПРЕМА УСТАНКУ

Према наредби за формирање оружаних одреда, сарадња није била договорена ни са снагама Косте Пећанца. Насупрот пуковнику Михаиловићу и његовим војно-четничким снагама, које су већ учествовале у устанку с комунистима, Пећанац је одлучио да се супротстави комунистима. Током лета 1941. у јужној и североисточној Србији Пећанчеве групе су имале контакте с комунистичким групама на терену, па је један број њих био расположен за сарадњу.1 У време образовања Српске владе крајем августа 1941, војвода Пећанац се дефинитивно окренуо против устаника. Према писању савременика, Димитрије Љотић је и у томе имао улогу. Он је упутио Пећанцу заједничког познаника Зорана Вуковића, који је с војводом Блашком Михајловићем објаснио Пећанцу насталу ситуацију, Љотићево виђење и жељу да Пећанац приђе Влади која је требало да се обнародује за који дан.1 У другој половини августа је преко неких других људи уследила акција немачких власти и српске комесарске управе према Пећанцу, с идејом да се огради од комунистичке акције која је на терену проузроковала убијање жандарма и немачких војника, драстичне репресалије, као и разарања имовине од слабог војног значаја за немачку војну силу. Заокрет од релативно толерантног става до противљења комунистичкој акцији десио се између 24. и 27. августа. У почетку је Пећанац прилично нереално наступио са захтевом да се његовим снагама препусти управа, наоружање, па чак и жандармерија, да Немци напусте Србију, осим великих гарнизона, и да имају право пролаза. Уследио је проглас од 27. августа насловљен „Проглас драгом народу“, пун прејаких речи и претеривања када су његове моћи биле у питању. „Својим ауторитетом успео сам, а по жељи целог нашег народа примио сам се свете дужности да у нашој земљи заведем ред, то јест браним животе нашег народа. Одговорност коју ја у овим претешким данима примам на себе велика је [...] решио сам да Вас све позовемо под свету четничку заставу.“ Пећанац је „наредио“ да се сви који су под оружјем, а нису у његовој организацији у наредних осам дана врате кућама и редовном послу, односно да могу да ступе одмах у његове редове. Под претњом

Д. Петровић, „Четничка организација Косте Пећанца у окупираној Србији до почетка октобра 1941. године“, стр. 185.

смрти забранио је нападе на државну и окупаторову имовину, итд.1 Пећанац је затим кренуо ка Букуљи где је 28. августа требало да се састану утицајне личности из његове организације, али је њега и пратњу разоружао командант немачког батаљона из Прокупља и претећи држао уза зид све док из Београда није хитно долетео официр који је дао објашњење ко су и где иду Пећанац и његови пратиоци. Састанку на Букуљи присуствовало је око 300 делегата који су скоро једногласно прихватили Пећанчеве ставове.2 Комбинацијом патетичних и нереалних речи у прогласу Пећанац је постигао супротан ефекат. Његове идеје о томе да он треба у Србији да одлучује о покрету отпора изнете су у тренутку када је устанак и у западној Србији и у другим крајевима већ био пред експлозијом. Неки његови људи одмах су се изјаснили против оваквог става. Поједини од његових команданата/војвода чак су почели да прелазе на страну војно-четничких одреда пуковника Михаиловића и да се укључују у устаничке акције. Други су наставили рад на терену, али нису нападали групе других организација.3 У последњој недељи августа Пећанчеве снаге су се сукобиле с албанским групама на простору од Тулара до Преполца, одговарајући на њихове раније упаде с простора Косова. Пећанац је 8. септембра, због овог догађаја, сменио команданта Јабланичког четничког одреда Крсту Михајловића. Смењени официр је потом с највећим делом људства 16. септембра кренуо у акцију из Медвеђе и од 17. септембра заузео простор Лебана и околине, угрожавајући Лесковац. Жива преписка, вођена тих дана између Пећанца и Михајловића и других официра, сведочи да је стари војвода испољавао приличну немоћ да контролише део своје организације, као и да је прибегавао неприличном вербализму пуном претњи према непослушном Михајловићу.4 После формирања Недићеве владе и њених оружаних снага, Влада и немачки војноуправни органи су озбиљно почели да рачунају на Пећанчеве снаге. Како немачки извори наводе, „према свим вестима којима располажемо треба сматрати да су четничке формације Косте Пећанца заузеле потпуно лојалан став према немачким окупационим снагама“. Један одред Косте Пећанца је између 7. и 9. септембра напао „у планинама западно од Лебана једну комунистичку 6анду“ и нанео јој значајне губитке. Немци су имали други проблем на терену с овим снагама: „Као четничке формације издају (се) и друге 1

АВИИ, Нда, к. 33, ф. 11, д. 5. Ј. Томић, „Четничка организација Косте Пећанца у окупираној Србији“, Записи из добровољачке борбе, стр. 7-13. 3 Б. Карапанџић, н.д., стр. 45-46; Обнова, 27. август 1941; L. Karchmar, н.д., стр. 108-112. 4 М. Павловић, Б. Младеновић, н.д., стр. 219. 2

групе које не припадају организацији Косте Пећанца.“ У неким сумњивим случајевима стога је увек требало тражити објашњење од стране локалне фелдкомандантуре. Наређењем Фелдкомандантуре 809 у Нишу, од 11. септембра, издате су смернице за поступак с људством Пећанчевих четничких снага. Постојала је опасност од хапшења наоружаних људи који нису могли одмах да докажу припадност, јер је било потребно време да се израде обрасци легитимација и дистрибуирају преко немачких или српских органа овим јединицама. Поступак с овим лицима је регулисан на следећи начин: „Из усмено саопштених принудних разлога с оваквим ухапшеним лицима, све дотле док постоји вероватноћа да се ради о четничком људству, опходити се у сваком погледу пристојно. Уколико се испостави да су подаци неистинити, одбацити сваке обзире.“ Уколико је код одређеног лица пронађено оружје код куће, а он изјавио да припада организацији Косте Пећанца, до завршене провере требало се „уздржати од спаљивања куће“. Фелдкомандантуре су одредиле своје људе за везу. Нишка ФК је задужила унтерштурмфирера Енгелмана, који је имао непрекидну везу с овим снагама на територији ФК.1 После састанка с Пећанцем 15. септембра у Куршумлији, двојица представника немачких оружаних снага (поручник Јенинг и унтерштурмфирер Енгелман) уверила су га да је потребно да дође у Београд ради договора о сарадњи с немачким органима и Српском владом. Пећанац је за обимније ангажовање својих снага тражио већу слободу кретања, проширење организације и обезбеђивање јужне српске границе.2 Команда Србије је 16. септембра 1941. доставила информацију својим саставима да се на подручју југоисточне Србије, односно Фелдкомандантуре у Нишу налазе „националне српске банде Косте Пећанца“. Наведено је да он стоји иза Недићеве владе са својим снагама, као и да жели да сачува Србију од грађанског рата. Фелдкомандантура у Нишу је дозволила ношење оружја овим снагама. „Оружје се, међутим, мора отворено носити. Припадници Косте Пећанца треба да се што је могуће више униформишу и имају легитимације помоћу којих се легитимишу као припадници група Косте Пећанца. Они представљају једине четнике који су признати. Они желе да прихвате борбу против комуниста и наводно су се у појединим случајевима борили против комуниста.“ У устаничкој области централне и западне Србије, како је указано у истом документу, налазе се „банде које се делимично такође називају четницима, али које се нису потчиниле нити влади нити Кости Пећанцу“. Немци су закључили да „ове банде раде заједнички с комунистима и отворено с 1 2

Зборник, 12-1, стр. 379-380. Исто, стр. 379-380.

оружјем у руци наступају против нас као непријатељи“. Осим запажања о устаничким разликама, тактици и другим питањима, указано је да се „трупним јединицама мора од сада јасно ставити до знања да је у овом рејону сваки Србин (осим жандарма и финансијске страже) који се нађе с оружјем у руци или који подржава комунистичке и друге банде наш непријатељ и да га треба уништити“.1 Према немачким сведочењима, између команданта Србије генерала Данкелмана и команданта Више команде 65 генерала Бадера постојала су „оштра размимоилажења по питању нове српске владе и употребе српских снага за борбу против комуниста. Командант Србије имао је пуно поверење у Недићеву владу као и четничке одреде под командом пуковника Пећанца (тако је означен у документу). Пуковник Пећанац је преко посредника понудио да се са својим снагама бори против комуниста. Преговори који су после тога вођени између команданта (Србије), нове српске владе и четника довели су до споразума према коме командант признаје четнике, и њима даје право регрутације и да се јавно појављују наоружани. Четници су се са своје стране обавезали на борбу против комуниста. У ту сврху стављено је од команданта Србије влади сада на располагање 15.000 пушака и већи број митраљеза. Код Више команде 65 мишљења су да одлука команданта Србије да за разбијање комунистичких банди користи српску владу и четнике може имати за последицу две велике опасности: да се четници повежу са комунистима и да убрзо, новоформирани и организовани, иступе противу немачких окупационих јединица, и друго, да српска влада, успостављајући помоћу четника реду земљи, уједно формира стајаћу војску. Тако да немачка окупациона управа мора увек да рачуна са опасним устанком, а да му не може благовремено да стане на пут, пошто ће влада и четници полагати право на то да су они у земљи успоставили ред пошто Немци нису то били у стању да ураде.“2 Током септембра Немци су ипак били у дилеми око укључивања „поузданих“ Пећанчевих снага у помоћну жандармерију. У том периоду, судећи по комуникацији Фелдкомандантуре и банске управе у Нишу, одлучено је да се формирају четнички одреди које ће, као жандармеријске снаге, „у сваком погледу преузети српска влада“. Фелдкомандантура у Нишу је тражила адекватан простор за ужи штаб Косте Пећанца, „а где ће он и становати, пошто ће убудуће често боравити овде“. Из преписке се види да генерал Јовановић3 „и 1

Исто, стр. 401 -403. Исто, 12-2, стр. 1010-1011. 3 У монографији М. Бјелајца (Генерали..., Београд 2004), у биографији генерала Чедомира К. Јовановића нема података о овом ангажману. Занимљиво је да М. Борковић не наводи да је реч о генералу, већ Јовановића представља само као команданта нишког жандармеријског одреда, без икаквог чина. - М. 2

после шест недеља, још није почео с организацијом жандармерије“. По мишљењу Фелдкомандантуре, те предвиђене а неформиране трупе требало је заменити четничким снагама.1 Немци су напустили Топлицу и ову област предали Кости Пећанцу и његовим снагама на контролу, а један део тих снага ушао је у поједина места у овој области.2 Четничке снаге које су се ставиле на располагање Влади имале су прве борбе с партизанима у Топлици (њихови одреди носили су имена срезова или локалитета на којима су били образовани, и по томе се нису разликовали од других устаника). Први такав сукоб, према писању Новог Времена, био је 17/18. септембра у селу Драгуши. У селу Рудна Глава код Мајданпека, 18. септембра, војвода Анђелко је напао локални партизански одред. Пећанчеве снаге и жандарми заједнички су се супротставили партизанским снагама у Бајиној Башти.3 Раскол Пећанчевих снага у рејону западно од Лесковца олакшао је партизанима да већ ноћу 8/9. октобра нападну Лебане, а затим четнике Крсте Михајловића, војводе јабланичког, у Лапотинцу. С крајскомандантуром у Лесковцу 14. октобра је договорено да се његове снаге одржавају на простору Јабланице и Пусте реке.4 Пећанчеве снаге су после тога кренуле у акцију на комунисте око Лесковца и Власотинца, где су и преузеле власт на извесно време. У борби против партизана посебно су биле ефикасне четничке снаге у источно) Србији. У више акција од 29. септембра до 5. октобра, у којима су заједно наступали оружани одред из Књажевца, Крајински, Борски и Заглавски четнички одред, партизанима су нанети значајни губици и они су до даљег протерани из ове области.5 Део Пећанчевих четничких снага није хтео да приступи Владиним снагама и наставио је устаничку акцију. Општи замах устанка умањио је Пећанчев углед у јавности још од објављивања Прогласа, а томе су допринели неактивност и нејасан став његових одреда на терену. За разлику од комуниста или војних четника, Пећанчеву организацију је у овом периоду захватио процес поларизације. Током септембра, како се устанак распламсавао, поједини Пећанчеви Борковић, н.д., књ. 1, стр. 161. Зборник, 12-1, стр. 517-518. 2 М. Младеновић, н.д., стр. 214 (И. Ивановић, нап. прир.). 3 Ново време, 18,19. и 23. септембар 1941. 4 М. Павловић, Б. Младеновић, н.д., стр. 226-230. 5 Д. Петровић, „Четничка организација Косте Пећанца у окупираној Србији до почетка октобра 1941. године“, стр. 199. 1

људи као активни официри Кесеровић и Радојевић или резервни Никола Калабић прешли су на страну пуковника Михаиловића. У подручју источно од Крушевца потпуковник Радојевић је имао споразум с локалним комунистичким снагама. Он је 23. септембра започео борбу против окупатора. Као официр схватао је да предводи шири национални покрет, па је у своје редове позивао и комунистичке присталице, али и представнике власти, пре свега Жандармерију. Од командира жандармеријске чете у Великом Шиљеговцу тражио је да са људством и оружјем пређе у Сталаћки четнички одред. Слично је поступао и капетан Кесеровић у рејону Крушевца. Обједињене снаге Кесеровићевих четника и партизана покушале суда 23-24. Септембра уђу у Крушевац, али је напад пропао уз веће обостране губитке. У акцији су испољени неслагање и неусклађеност нападача (поједини аутори указују на нетрпељивост Кесеровића и Радојевића, итд.). Немцима је пристигло и појачање. Део четничких снага које нису успеле да се придруже нападу (Гочки четнички одред) остао је веран Пећанцу. Око 500 њихових четника је убрзо распоређено у град. У току саме борбе око града Пећанац се заложио да се напад сузбије и прекине савезништво четника и партизана. Наредбом од 23. септембра, а потом и апелом српском народу од 24. септембра, он је наступио против сопствених снага које су с партизанима напале Крушевац. Противречна наређења Пећанца (делом и генерала Новаковића) изазвала су пометњу четничких редова у том делу Србије. Официри Радојевић и Кесеровић су у прогласу јавности исказали своја опредељења, противљење братоубилачкој борби и истакли да устају „у борбу за слободу, за Отаџбину противу окупатора и њихових слугу“. Они су напали као издајнике Пећанца и Недића и позвали народ да масовно приступи „национално-ослободилачким четничким одредима“. Пећанац је ову двојицу официра осудио на смрт, као и неке од партизанских вођа. Генерал Љубо Новаковић је искористио септембарске устаничке дане да се стави на чело Пећанчевих одреда у својој околини. Овим одредима је упутио позив на устанак. У зони где се кретао покушавао је да створи већу организацију и дефинитивно се окренуо борби против Немаца. Противећи се војно-четничкој организацији Михаиловића, пактирао је с партизанским снагама. Коста Пећанац га је после тог иступа 20. септембра сменио и отерао од себе. Генерал Новаковић се, после неколико бомбастичних наређења о нападу на Крагујевац, па чак и Београд, с преосталим људима (војводама) повукао у зону око Крушевца. Командант Трстеника, у то време војвода љубостињски, пише 26. септембра, захваљујући се Богу што је обуставио борбу, поводећи се за наређењем Новаковића и суседних војвода. Седмог октобра су Кесеровић, Радојевић, потом генерал Новковић, али и партизани, укупно око 120 људи,

ушли у Александровац. Пет дана касније, 12. октобра, четничке снаге Косте Пећанца под командом војводе Роде заузеле су то место у коме су биле ове „национално-ослободилачке четничке“ снаге. Кесеровић и Радојевић су се повукли на Копаоник и прикључили војно-четничким снагама, а генерал Новаковић је касније приступио партизанима.1 Поједине Пећанчеве војводе фигурирале су са својим одредима као независни, сарађујући на терену са партизанима. Такви су били Јован Шкава или Машан Ђуровић у западној Србији; Леонида Пљешковић, Анђелко Крајински и Воја Триброђанин у источној Србији. Поједини, као Божа Матић или Милорад Радић Пинда у ваљевском крају, остали су неактивни у прво време, али су потом активно кренули против устанка као део оружаних снага генерала Недића.

АВИИ, к. 33, ф. 13, д. 10, 14,25. итд.; Исто, ф. 11, д. 21; Д. Петровић, „Четничка организација Косте Пећанца у окупираној Србији до почетка октобра 1941. године“, стр. 197-198; Ј. Ђиновски, „Организација Косте Пећанца у Крушевачком округу, јун 1941. - децембар 1942“, стр. 225-230; Кузман Николић, „Збивања међу четницима у крушевачком крају пре нападана Крушевац септембра 1941. године“, Расински анали 4/2006, стр. 55-68. У Николићевом тексту дата је детаљнија анализа односа Кесеровића, Радојевића и Пећанчеве организације. Добривоје Секуловић Малиша,Жупау народноослободилачкој 8opSu 1941-1945, Александровац 1995.

НЕМАЧКЕ ДИЛЕМЕ И СТВАРАЊЕ РУСКИХ ЗАШТИТНИХ ЈЕДИНИЦА

Немци су опрезно пратили одлазак новоуспостављених српских одреда у предвиђене рејоне (10. септембар), јер је њихово држање у борби против комуниста тек требало видети.1 Почетни (не) успех Недићеве владе био је очигледан. О томе немачки извори пишу: „Новоформирана српска жандармерија није нигде до сада могла забележити ма какав успех против устаника. Једно одељење жандармерије чак је и одбило да се бори против банди, а друго је своје наоружање без борбе предало устаницима. У Шапцу жандармеријска појачања стајала су неактивна према устаницима и нису се могла покренути да противу њих наступе.“2 Обавештајно одељење Команде Југоистока је 12. септембра изразило сумњу у то да „влада Недића изгледа неће постићи очекивани успех“. Те снаге нису учествовале у борби до тада, забележен је случај одбијања учешћа у борби, а „једно веће одељење без борбе је предало оружје банди“. Ни обавештајни органи Команде Југоистока при Вишој команди 65 нису изражавали (12. септембар) наду у успех Недићевих снага указујући на то да „ова жандармерија стоји, међутим, већ данима без икаквог дејства у Шапцу, пошто сама себе сматра слабом за наступање против устаника у даљој околини Шапца“. Доказ Недићеве слабости, како је стајало, била је и чињеница да је он за командовање својим снагама у овој зони затражио једног немачког официра. Само два дана касније исти орган је известио да се у Шапцу предвиђа разоружање непоуздане жандармерије од снага 1. батаљона 125. ојачаног пешадијског пука.3 Немци су у Шапцу, како сведочи Станислав Краков, разоружали два (?) одреда, чији се команданти неколико дана нису појављивали већ су били у околини Шапца. Заједно с разоружаним подофицирима Немци су их потрпали у возове у Кленку и вратили у Београд.4 Хрватски извори из Земуна су 12. септембра известили претпостављене у Загребу о активностима ових одреда: „Познато нам је да је 7. рујна упућено теретним самовозима за Шабац одред србске милиције јачине 300 момака, а 8. 1

Зборник 12-1, стр. 374. 2 Исто, 12-2, стр. 1012-1013. 3 Исто, 12-1, стр. 383,386-387,389. 4 С. Краков, н.д., књ. I, стр. 188.

рујна бродом ‘Kр. Марија’, 450 српских оружника. Тај је брод од четникакомуниста на путу од Београда до Шапца нападнут и запаљен, а србски оружници и путници заробљени су [...] Познато нам је да је 7. рујна упућен одред србске милиције јачине око 1.000 момака у Свилајнац који је био 24 сата у рукама четника [...] Према изјавама неких четника Срба, може се закључити да експеримент са владом и постављањем србске војске неће успјети, јер су нереди у Србији попримили толике размјере, да не можемо вјеровати у њихово угушивање са садањом бројчаном слабом њемачком посадом или новоформираном србском милицијом. Часници Срби врло нерадо одлазе у ову србску војску. Разни генералски синови и сада долазе до кобног утицаја, извлаче се од служења или су дошли на мјеста где нису изложени никаквој опасности. То је већ сада изазвало нерасположење код оних који нису повлашћени, те се многи, који нису повлашћени, те се многи, који су нашли до сада ма каквог намјештења изван војске, одричу и не желе ступити у исту.“1 Ђоко Слијепчевић даје следеће тумачење проблема српских оружаних одреда у почетном периоду после формирања: „Људство и жандармерије и првих Недићевих оружаних одреда било је, у својој огромној већини, национално и свесно и родољубиво, али није било идеолошко-политички припремљено за борбу коју је требало да води. То је био добар војнички материјал, али идеолошки необрађен. Због тога су бројни од њих подлегали утицају и англофилске и комунистичке пропаганде, која је трубила да они, борећи се против побуњеника, сарађују са окупатором и врше националну издају.“2 Немачки војни врх је, независно од формирања српских одреда, даље јачао своје потенцијале. Део активности устаника био је усмерен на руднике (пре свега на Бор, потом Трепчу, Лозницу и друге), па су генерални опуномоћеник за привреду групенфирер Нојхаузен и Командант Србије одлучили да појачају безбедност тих виталних објеката. У разговору представника Више команде 65 с вођом „руског агентурног центра“, генералом Скородумовим, донета је одлука да се на окупираном подручју Србије формирају трупе од руских емиграната. Ове снаге је превасходно требало ангажовати у заштити привредних објеката, посебно рудника. Њихово ангажовање би трајало „само док се не отклони озбиљна ситуација у Србији, а потом ће одмах бити расформиране. И генералу Скородумову је јасно стављено до знања да ангажовање Белоруса никако не значи и право за ангажовање тих јединица као таквих у Русији“.3

Зборник, 1-1, стр. 420. Ђ. Слијепчевић, н.д., стр. 320. 3 Зборник, 12-1, стр. 381-382. 2

Стварање Руског заштитног корпуса (РЗК) од руских избеглица започело је 12. септембра 1941. године.1 Његово формирање предложио је раније начелник руског бироа у Југославији, генерал-мајор Михаил Фјодорович Скородумов, али с идејом да се формира дивизија од руских избеглица и упути на Источни фронт.2 Када је избио устанак, предложено је да се формира јединица ради његовог сламања, што су Немци прихватили. Објављена је мобилизација војно способних Руса старости од 18 до 55 година и формирање Отделного руского корпуса. Таква иницијатива није добила одобрење немачких власти и Скородумова је 14. септембра ухапсио Гестапо. Како је накнадно схваћена добра страна ове идеје, стварање јединице је настављено у виду Руске охраное групе, под окриљем групенфирера Нојхаузена. За команданта ове заштитне групе постављен је генерал-лајтнант Борис Александрович Штејфон. Основни контингент групе, а касније корпуса, чинили су припадници снага генерала Врангела који су у Југославију дошли почетком двадесетих година XX века, као и руска младеж одрасла у Југославији и у међувремену стасала за војску. После формирања позвани су и припадници руских заједница у другим европским земљама да приступе формацији, али је одзив био мали. Ова формација је касније коришћена за стражарске и посадне дужности по српским варошицама и рудницима.3 Њихове формиране јединице идентификујемо у изворима тек пред крај новембра 1941. године. Бројчани пораст и јачина устаника у овом тренутку учинили су да мања немачка војна одељења, па чак и јединице до јачине батаљона, не могу да се покрећу по унутрашњости Србије без опасности од напада. На тај начин они нису могли да ослободе притиска одвојене немачке снаге на терену. Стога је издата наредба о прикупљању немачких посадних дивизија у веће гарнизоне.4 Нова, Српска влада, како је оцењено, неће моћи да ослаби нити да уништи устанак (и поред даљег наоружавања жандармерије). У разговорима немачких официра у Београду тих дана се говорило о „врло радикалној мери“ да се суседним народима пружи могућност „да уђу у Србију, и да тамо, пошто униште устанике, успоставе ред“.

Рускии корпус на Балканах 1941-1945. n, Москва 2008, стр. 10-15; Mirjana Milenković, „Vojne formacije ruske emigracije u Srbiji u toku Drugog svetskog rata“, Drugi svjetski rat - 50 godina kasnije, zbornik, Podgorica 1997, стр. 433-439. 2 Детаљније o руским избеглицама у Југославији до 1941. године у: Белое миграција у Југославији 19181941, том 1-2, (прир. Тома Миленковић, Момчило Павловић), Београд 2006. 3 Рускии корпус на Балканах 1941-1945, пасим; С. Дробјазко, Втораја мироeaja војна 1939-1945, Русскаја освободителнаја армија, Москва 1999, стр. 11-13. 4 Зборник, 12-2, стр. 1012-1013.

Такву одлуку је наравно могао да донесе само Берлин, али би је поздравили околни народи. Поједине немачке личности у Београду бринула је чињеница да би то „имало за последицу да Србија буде истргнута из немачке интересне сфере“. Ова дилема је, наводно, наговештена и Српској влади.1

Исто, 12-2, стр. 1011,1014.

СТВАРАЊЕ НОВИХ СРПСКИХ ФОРМАЦИЈА: СРПСКА ДОБРОВОЉАЧКА КОМАНДА

Свега недељу дана после формирања оружаних одреда и њиховог слабог учинка на терену, Недић и Српска влада нашли су се у готово безнадежном положају, као и комесарска управа месец дана раније. У таквој ситуацији немачки управници Србије, генерал Данкелман и др Турнер, губили су стрпљење и вршили притисак на Недића, који је чак помишљао и на оставку. На седници Владе, 14. септембра, Недић је саопштио да је ситуација безизлазна и да жели да поднесе оставку. Више министара се сложило с њим, а чуле су се и опаске да решење треба препустити Немцима „па шта Бог да народу“. Како пише већина послератних добровољачких писаца (Карапанџић, Слијепчевић, Пропадовић, Пироћанац и други), у општој збуњености министар Михајло Олћан је предложио „да се српски народ позове на борбу за спас“ и „одмах почне са образовањем добровољачких јединица“. Олћан, министар народне привреде, родом из Баната, сестрић Михајла Пупина, био је члан ЈНП „Збор“. У младости је као аустроугарски војник пребегао на руску страну, а потом је био у саставу српске добровољачке дивизије. За своју храброст одликован је руским Георгијевим крстом и српским Белим орлом с мачевима. Реч такве личности могла је да има тежину на том скупу. Објашњавајући идеју о стварању добровољачких снага, Олћан је навео да ће се позвати омладина ЈНП „Збор“ да ступи у њихове редове. Читава идеја, како је сматрао, може се покренути у року од 24 сата. Председник Владе је прихватио ову идеју пошто је у том тренутку она била једино што се уопште и могло прихватити.1 Идеје о стварању добровољачких (зборашких) јединица, према сведочењу више аутора, постојале су тих дана не само код Олћана. Део омладине овог покрета био је ангажован још од времена експлозије 1 у Смедереву на радовима и рашчишћавању рушевина. Командант жандармерије пуковник Тришић помиње да су у одржавању реда, блокадама и претресима делова Београда помагали од јула 1941. и добровољци под командом поручника Будимира Никића. „За свој рад Никић је одговарао непосредно Д. Љотићу“, пише Тришић.2 Од почетка 1 2

С. Пироћанац, н.д., стр. 11. Он наводи да је у септембру „у команди ове ʽДобровољачке чете’ Никић одбио да оде на одређену дужност изјавивши да ће поћи на терен када и његови војници буду наоружани као и немачки. После шест дана поручник Никић је добио потребно наоружање за своје људе, али је отишао за Крагујевац,

септембра у Београду су биле две групе зборашких омладинаца. Прва, са око 120 људи, до краја августа била је ангажована на радовима у Смедереву, а потом је у Београду „помагала београдској полицији“. Друга група која је радила у Смедереву била је такође смештена у Београду.1 У Недићевој наредби од 7. септембра, дан после формирања одреда на Бањици, прецизира се да „сарадња са четницима и омладином покрета Збор треба да буде најтешња...“, односно да „сви четници и омладинци који дејствују на територији одреда...“ приступе под команду ових одреда. Иако С. Краков коментарише да се ово наређење односило и на Михаиловићеве снаге јер се очекивао позитиван исход разговора с њима, оно може индиректно указати и на то да су већ тада постојале јединице састављене од припадника омладине Збора.2 Ратко Парежанин наводи да је стварање добровољачких снага између Недића и Љотића договорено пре 15. септембра, с идејом „да се организује једна нова војска која ће се ставити на располагање Недићу“.3 Љотићеви (и зборашки) циљеви су се у новим околностима поклапали с циљевима Комесарске управе и Недићеве владе, и на унутрашњем и на спољашњем плану. На унутрашњем плану то је била најпре воља да се створе нове структуре у Србији. Предратни збораши, иако нису били на челу већине нових установа, представљали су им тако најсигурнији ослонац.4 Љотић је још приликом формирања тзв. подофицирских одреда изразио бојазан да они неће бити ефикасни јер се против комуниста могу борити само људи свесни могућих последица „комунистичкобољшевичке праксе, који би се добровољно јавили за ову службу“. Грађански рат, оценио је Љотић, „није исто што и обичан рат, па и учесници морају бити свесни ради чега се боре“.5 Драгутин Булић, чачански зборашки првак, предложио је 14. септембра да се од присталица Збора у Чачку формира наоружани одред: „Само нам треба оружје и један одред од 50 војника из Београда ради подизања духа и морала у овим крајевима.“6 После обећања министра Олћана да ће обезбедити добровољце за оружане одреде позив је пренет преко раније страначке структуре ЈНП „Збор“, који је иначе формално престао с радом априла 1941. године. Дан после драматичне куда га је упутио Димитрије Љотић“. - Ј. Тришић, „Први дани рата у јужној Србији и прилажење покрету пуковника Драже Михаиловића”, стр. 79-90. 1 Б. Карапанџић, н.д., стр. 90-91; Ђ. Слијепчевић, н.д., стр. 321-322; М. Бојић, н.д., стр. 222; Хрвоје Магазиновић, Кроз једно мучно стољеће, Ваљево 2009, стр. 163. 2 С. Краков, н.д., књ. 1, стр. 160; М. Бојић, н.д., стр. 221. 3 Р. Парежанин, Други светски рат…, стр. 456. 4 М. Бојић, н.д., стр. 158. 5 С. Пироћанац, н.д., стр. 10-11. 6 Г. Давидовић, М. Тимотијевић, н.д., књ. 1, стр. 182.

седнице Српске владе окупило се око 300 чланова омладине „Збора“ у Гарашаниновој 8, где је било седиште Добровољне радне службе. Сви су се добровољно пријавили. „Одзив омладине ‘Збора’ у добровољце био је потпун. Међу првима јавиле су се избјеглице. Старији, само уколико су били потребни“, пише Хрвоје Магазиновић, један од добровољачких официра из раног периода.1 Тако је образован први добровољачки одред, а у њега су углавном ушли припадници добровољне радне чете која је у Смедереву претходно рашчишћавала рушевине од страховите експлозије у том граду.2 Одред је пред протом Алексом Тодоровићем положио заклетву у школи у Гарашаниновој улици, а потом је промарширао кроз Београд од школе до Калемегдана.3 Тако су 15-16. септембра 1941. организоване прве јединице Српске добровољачке команде (СДК). Већ од 16. септембра формирани су 1,2. и 3. добровољачки одред, а затим добровољачке чете у Нишу, Параћину и Ћуприји. За команданта прве јединице назване 1. ђачки одред, а потом 3. добровољачки одред, постављен је активни артиљеријски поручник Будимир Никић.4 Ова јединица је формирана раније, првих дана септембра као Прва ђачка добровољна чета поручника Никића.5 Трећи по реду, а бројем први - 1. одред формиран је истог дана (16. септембра 1941) у Смедереву.6 Због замене бројева код првог одреда, често се мешају 1. ђачки / 3. добровољачки и 1. добровољачки одред. Из тих разлога нисмо установили на који се одред мисли да је учествовао у борбама против комуниста у зони Младеновца, тачније села Дубона, Влашке и Шепшина, заједно са Торлачким четничким одредом.7 Други одред је формиран такође 16. септембра, а заклетву је положио 27. 1

X. Магазиновић, н.д., стр. 185. - Сергије Живановић тумачи прилив добровољаца на особен начин: „За формирање војних јединица Збор је искористио придолазак српских избеглица из српских покрајина у Србији, пошто у Србији није могао да продре у широке народне слојеве... Пропагандом је успео да привуче део избеглица и попуни своје војне формације.“ Сергије М. Живановић, Трећи српски устанак (Ђенерал Михаиловић и његово дело), 1, Чикаго Илиноис 1962, стр. 158. 2 Б. Карапанџић, н.д., стр. 90-91; Ђ. Слијепчевић, н.д., стр. 321-322; М. Бојић, н.д., стр. 222; X. Магазиновић, н.д., стр. 163. 3 Искра, 1. септембар 1997, стр. 25. 4 М. Борковић, позивајући се на један технички документ из новембра 1941, наводи да се као датум формирања 1. ђачког одреда (потом 3. добровољачки одред) помиње 1. септембар, а не 15. септембар 1941. - М. Борковић, н.д., књ. 1, стр. 169; М. Бојић, н.д., стр. 221; „Не осећам се кривим“, (стенографске белешке са суђења Дражи Михаиловићу), уредили Јован Кесар и Драгоје Лукић, Београд 1990, стр. 418419. 5 Јединица је тако названа на прослави прве годишњице 3. добровољачког одреда. - Ново време, 4. септембар 1942. 6 Владимир Љотић наводи да је 1. одред формиран у Смедереву; Драгослав Драган Деспотовић, Кочевски рог, ратни злочин или праведна одмазда, Београд 1992, стр. 87. 7 АВИИ, Нда, к. 153 2/4; Младен Стефановић, Збор Димитрија Љотића, Београд 1984, стр. 154-155.

септембра у касарни на Дедињу. Дуже време био је стациониран у Београду и вршио улогу наставне јединице или допунске команде. У њему су обучавани добровољци који су се у наредном периоду јављали за службу у СДК. Касније је у његовом оквиру формирано укупно 13 чета, које су потом служиле за оснивање и попуњавање нових одреда. Други одред је обезбеђивао поједине зграде Владе у Београду, а повремено је предузимао и акције против комунистичких снага у околини Београда. У Београду је у исто време формирана Српска добровољачка команда, која је обједињавала рад свих добровољачких одреда. За њеног команданта председник Владе је поставио инжењеријског пуковника Косту Мушицког, родом из Славонског Брода, који је прва војничка искуства стекао у аустроугарској војсци. После заробљавања на Колубари ступио је у српску војску где се истакао храброшћу и напредовао тако да је у Југословенској војсци, између осталог, био и краљев ађутант. После Априлског рата, из хрватског заробљеништва је успео да пребегне у Србију. „Био је човек високе културе, перфектно је говорио француски и њемачки, човјек лепих манира“, пише Хрвоје Магазиновић.1 За начелника штаба СДК постављен је резервни капетан Радослав Таталовић (такође, раније био у аустроугарској војсци),2 док је ађутант био геодетски капетан II класе Миодраг Најдановић. Команда је, осим команданта и најближих помоћника, имала два одељења: васпитни и обавештајни. Штаб СДК најпре је био смештен у Министарству привреде, код министра Олћана, а касније у згради Генералштаба у улици Кнеза Милоша.3 У почетку су одреди поседовали само пушке и мало муниције добијене од београдске полиције и жандармерије, али су Немци касније пристали да их наоружају. Дана 19. септембра, уз назнаку да је реч о Љотићевим снагама, одобрено је да се српском МУП-у преда 500 пушака, 12 пушкомитраљеза, 200 ручних бомби и 32.500 метака ради наоружања нових српских борбених јединица.4 Додељене су им југословенске униформе. Хрвоје Магазиновић сведочи: „У официрској униформи, с ознакама потпоручника, увечер сам одлазио кући, а ујутро у касарну. Народ ме је у чуду посматрао. Осјећао сам се врло неугодно, заправо осјећао сам стид што се под њемачком окупацијом крећем у униформи.“5 У састав добровољачке команде ушли су у почетку углавном омладинци, 1

X. Магазиновић, н.д., стр. 182. Александар Војиновић, Леон Рупник, Загреб 1988. 3 Б. Карапанџић, н.д., стр. 91; М. Бојић, н.д., стр. 223; М. Борковић, н.д., стр. 169. 4 М. Стефановић, н.д., стр. 150. 5 X. Магазиновић, н.д., стр. 182. 2

припадници Љотићеве предратне партије Збор, без обзира на националност (Срби, Хрвати, Словенци). Јавило се мноштво омладинаца од којих су многи били без икаквог војног образовања, понети искључиво идеолошким мотивима.1 Хрвоје Магазиновић наводи да су у одред у Београду „стално пристизали појединци и групе, снабдијевали се и затим одлазили као организирана јединица на терен. Већина од њих су у аутобусима и жељезничким вагонима учили пунити и празнити пушку. Тако неспремни, многи ће бити жртве своје војничке неспремности. С једне стране, морални разлози су захтијевали да их се неспремне не шаље у борбу, а ситуација на терену, с друге стране, тражила је њихово неодложно ангажирање.“2 Потом су се прикључиле српске избеглице из прекодринских крајева, а онда и сви бескомпромисни антикомунисти или националисти. Како примећује Мирко Бојић, СДК ће „апсорбовати главнину зборашких снага и енергије“. Он указује да „збораши не-Срби, који су тада били активни у Србији, само у српским добровољцима било је скоро сто педесет Хрвата-збораша, имали су разумијевање за ово српство Збора. Вјеровали су, осјећали, да је оно привремено, тактички уступак постојећим приликама. Колико је у том вјеровању било самозаваравања, нико данас не може рећи. Чињеница је, међутим, да нико од њих није тада напустио ‘36oр’, да се нико није десолидарисао са зборашким српством.“3 Генерал Недић је на саслушању 1946. изјавио да су у почетку они били диференцирани на збораше и њихове предводнике и на добровољце чије су старешине претходно чиниле део активног официрског кадра.4 Како је командант СДК генерал Мушицки истакао на суђењу 1946, СДК је имала одобрење за 1.500 људи. По њему, око 500 је било збораша, дакле у односу 1 : 2. Када је број добровољаца достигао 5.000, удео збораша није прелазио почетну бројку. Однос збораша и осталих добровољаца износио је 1 : 10, према процени генерала Мушицког.5 У ове одреде ступио је и један број активних официра и подофицира. Официри су, као и у војно-четничким формацијама, били млађи и нижих чинова. Српски део официрског кора се у већини налазио у заробљеништву, а део официрског кадра који је био на терену ангажовао се у војно-четничким одредима (касније ЈВуО). 1

Б. Карапанџић, н.д., стр. 278; Бошко Костић. Из историје наших дана, Београд 1990, стр. 55-72; Споменица српских добровољаца 1941-1971, уредио Бор. М. Карапанџић, Кливленд, Охајо, САД, 1971, стр. 20-40. 2 X. Магазиновић, н.д., стр. 182. 3 М. Бојић, н.д., стр. 158. 4 М. Стефановић, н.д., стр. 148 (АВИИ, Нда, к. 1, 16/7). 5 Не осећам се кривим, стр. 419.

Оно што је већ у почетку издвајало ове одреде од осталих на терену било је строго поштовање субординације и јасна хијерархија. Добровољачка команда и оружани одреди понашали су се у складу с предратним војним правилима: задржане су конвенционалне форме војног речника, преписке, титулирања и свега другог што је карактерисало доратну војску Краљевине Југославије. Циљ оснивања добровољачких, као уосталом и оружаних одреда, био је одржавање реда и мира у Србији. Ове снаге су основане тек пошто су окупираној Србији запретили унутрашњи хаос и територијално распарчавање. Да није било устанка који је водио у дестабилизацију земље, одреди не би ни били формирани. Ове снаге биле су основане искључиво с унутрашњом сврхом, никако ради спољнополитичких циљева. Њихово оснивање нису подстакле окупацијске власти, нити друге стране силе или организације, као у случају комунистичког покрета. Добровољачке снаге - иако формиране на бази омладине једне странке - нису биле страначка војска нити су служиле политичким циљевима те странке. Ти одреди су представљали оружане формације Недићеве српске владе и служили су искључиво у њене сврхе. О овоме сведочи и чињеница да такве снаге нису биле образоване по доласку окупатора с којим се могла пронаћи извесна идеолошка блискост, већ онда када је пламен устанка у Србији угрозио њено постојање.1

С. Пироћанац, н.д., стр. 11-12.

КОНСОЛИДАЦИЈА И ДАЉЕ ФОРМИРАЊЕ СРПСКИХ ОРУЖАНИХ ОДРЕДА

После српских оружаних одреда у септембру, односно добровољачке команде и њених првих одреда, уследило је формирање нових одреда. У другој половини септембра формирано је још неколико оружаних одреда и друга група од три добровољачка одреда. (Председник Министарског савета је 27. септембра 1941. расписао конкурс за пријем добровољаца неопходних за формирање нових војно-полицијских снага.)1 Како се развијао устанак, односно како се касније сламао, током октобра и новембра формиран је још један број оружаних и добровољачких одреда. Највећи додељени број који идентификујемо код оружаних одреда био је 22, а код добровољачких одреда 12.2 После слома устанка Немци нису дозвољавали повећање броја ових одреда нити њихово ново формирање. Четнички одреди Косте Пећанца, према извештајима штампе од 18. септембра 1941, ставили су се на располагање Влади.3 Њене снаге су тиме повећане за већи број четничких одреда. Одреди у саставу Владиних снага били су слабији од мирнодопских пешадијских батаљона, а јачи од мирнодопских чета. Чиниле су их чете, мањег бројног стања од мирнодопских, подељене на мање јединице, водове и одељења. Осим стрељачког наоружања и пушкомитраљеза, нису имали теже наоружање нити средства за превоз. Немачке војне власти нису дозвољавале да се ове снаге наоружају тежим средствима ни 1941, ни у току даље окупације. Лета 1941. Немци су одобрили испоруке наоружања за српску жандармерију, која је добила 2.000 пушака.4 Крајем октобра 1941. генерал Недић је тражио испоруку 3.000 пушака, 100 пушкомитраљеза, бомбе и друго, као и 3.000-3.500 комплета униформи из немачког ратног плена. Захтев је образложио тиме што у команди жандармерије више није било расположивог наоружања и опреме, а

Б. Богдановић, н.д., стр. 117. „Улога Српске државне страже у обнови Србије“, Српски народ, 1. јануар 1944, стр. 6. 3 Ново време, 23. септембар 1942. 4 Ј. Тришић, „Први дани рата у јужној Србији и прилажење покрету пуковника Драже Михаиловића“, стр. 79-90. 2

број добровољаца за ступање у одреде Српске владе се повећао.1 Оружаним одредима командовала је Команда жандармерије. У њиховој идентификацији и праћењу постоји проблем јер се у појединим извештајима српских власти ови одреди не идентификују по бројним називима него по месту базирања (Српски оружани одред из Обреновца, или Пожаревца, односно Обреновачки оружани одред, или само српски оружани одред или један одред жандарма). Како је место базирања била променљива категорија, тешко је прецизно установити пут сваког одреда током јесени 1941. године. У званичним документима често се мешају оружани и добровољачки одреди, касније и четнички, односно стављају се у необичне релације (на пример, „чета добровољаца 5. оружаног одреда“). 2 Прво је формирано осам оружаних одреда у којима је било више од 960 људи. Потом је уследило стварање нових оружаних одреда.3 Мада се у званичним документима помиње формирање првих осам оружаних одреда, по свему судећи одмах је формиран и 9. одред, па се већ 1942. наводи да је „5. септембра, основано првих девет одреда“. Према писању листа Ново време из 1942, у септембру су формирани први одреди, и то: на Умци од 250 људи, Раљи (60), Сопоту (280), Вреоцима (40), Гроцкој (70), Свилајнцу (139), Сењском руднику (70), Параћину (23), Белом Потоку (30 људи). За команданте одреда постављени су потпуковник Милан Мештеровић на Умци, Милан Калабић у Раљи, потпуковник Велимир Јовановић у Сопоту, капетан Константин Рогољски у Вреоцима, пуковник Љуба Бабић у Свилајнцу, мајор Јеремија Живановић у Сењском Руднику, капетан II класе Цветко Пешић у Параћину и капетан II класе Милан Хркаловић у Белом Потоку. Ови одреди су 7. септембра напустили Београд и упутили се у назначена места.4 Тако би могло да се закључи да је 9. одред, јачине 30 људи под командом капетана II класе Милана Хркаловића, упућен у Бели Поток. Према другом напису, 9. одред „формиран је у Раљи у току септембра, под командом жанд. мајора Милана Калабића, и носио је и надимак Раљски“.5 До 3. октобра 1941. број одреда је повећан на 12, а касније на 19.6 До краја 1941. и у току 1942. било

АВИИ, к. la, 22/1-1; М. Борковић, н.д., књ. 1, стр. 161. Зборник, 1-21, стр. 80-224. 3 М. Стефановић, н.д., стр. 139-140; АВИИ, Нда, к. 24А, 1/1. 4 Ново време, 23. септембар 1942. 5 Исто, 24. јануар 1942. Одред је током борби, како је наведено, „препешачио 2.000 километара и изгубио осам људи, а седам је било рањено“. 6 Исто, 23. септембар 1942. 2

је највише 22 оваква одреда.1 У саставу Српске добровољачке команде до краја септембра формирана су још три одреда, у октобру још два и почетком новембра последња четири одреда: - 4. одред формиран је 26. септембра и попуњен људством (присталицама Збора) из Баната. Често називан и банатски одред. Пријављивање за одред вршено је у Петровграду, а добровољци су слати у Београд где је одред провео извесно време; - 5. одред је формиран 26. септембра, познат и као шумадијски. Заклетву је положио 27. септембра; - 6. одред је формиран 26. септембра, а потом упућен у Пожаревац. У ноћи 28. септембра комунистичке снаге су напале касарну у Пожаревцу где је он био смештен и том приликом су два припадника одреда рањена. Одред се затим укључио у акције против комуниста на том терену. До краја септембра у самом Београду уписано је 975 добровољаца, што је с радном групом износило око 1.100 људи. У првој половини октобра формирани су 7. и 8. добровољачки одред, као и самосталне чете у Ариљу и Параћину. - 7. одред, формиран 3. октобра, а следећег дана, са 3. и 5. одредом, упућен у Аранђеловац са задатком да „прочисти овај крај, а нарочито планину Букуљу“. Одред се сукобио са комунистима код Раниловића; - 8. одред је формиран 11. октобра и упућен у рејон Ресаве и Раванице.1 1

Сергије Живановић је идентификовао оружане („подофицирске“) одреде, а масним словима је дописана допуна из докумената: 1. (ппук. Сава Милутиновић, пук. Љуба Бабић, 1. одред: 8. октобра 1941. у борби гине командант ппук. Вељко Јовановић, кап. Петковић. Учествује у борбама код Сибнице, Жабара 31. октобра 1941. и на Озрену марта 1942), 2. (коњ. ппук. Бора Милошевић, судски мајор Атанасије Станимировић, пеш. мајор Момчило Матић, 2. одред: 26. новембра 1941. у Крагујевцу, 4. јануара 1942. код Сирогојна и даље у Златиборском срезу), 3. (жанд. ппук. Цвијановић), 4. (жанд. мајор Игњатије Радаковић, пп. Веља Јовановић, мајор Александар Млакар, кап. Божидар Стаменковић, 4. одред из Сопота учествује у борбама код Лукавца-Свилајнац 1. октобра 1941, Венчана 8. октобра 1941), 5. (кап. Крста Сандић-Булатовић 5. одред: учествује у борбама код Ковачевца, Младеновца7. октобра 1941, касније у Алексиначком срезу 26. фебруар 1942), 6. (кап. Лазар Кокорош, кап. Никола Јоксимовић 6. одред командант пук. Љубо Бабић), 7. (жанд. ппук. Марко Пајић, 7. одред: налази се у Пожаревачком округу фебруара 1942), 8. (жанд мај. Живковић), 9. (жанд. мајор Милан Калабић), 10. (кап. Бранислав Бурковић, пор. Томић, 10. одред називан и „вреочки“. Учествује у борбама код Јунковца 27. октобра 1941), 11. (кап. Никола Анђелковић, 11. одред, налази се 21. фебруара 1942. у Власотиначком срезу, са командантом мајором Анђеловићем), 11/1. (ниж. вој. писар Милисав Богдановић), 12. (вазд. кап. Стеван П. Томић), 13. (-), 14. (Блашко Михаиловић), 15. (мајор Мирко Станковић), 16. (мајор Петар Павасовић, кап. Милован Петровић), 17. (кап. Бора Живановић), 18. (-), 19. (-),20. (пор. Цивовић), 21. (пор. Живадин Љубисављевић) и 22. (-). М. Живановић, Трећи српски устанак (Ђенерал Михаиловић и његово дело), III, без места штампања 1966, стр. 198-202.

Српске добровољачке снаге у првој половини новембра појачане су с још четири нова одреда, који су носили бројеве од 9 до 12. - 9. одред, формиран 5. новембра, од 4. чете 2. одреда која је затим постала његова 1. чета. У састав одреда је затим стигла и 7. чета 2. одреда, и одред је упућен у Шабац где је почео са гарнизонирањем од 9. новембра. Одред је био дуже време стациониран у Шапцу, са истуреним деловима у Лешници, Богатићу, Прњавору и Владимирцима; - 10. одред, формиран 29. октобра у Крагујевцу, попуњен је добровољцима, делом члановима ЈНП „Збор“ из Крагујевца и Краљева, као из мањих места у Шумадији. Упућен је у Краљево, потом у Врњачку Бању. Био је ангажован у борбама с партизанима у околини прве недеље новембра, као и на обезбеђењу пруге на деоници од Трстеника преко Врњачке Бање до Краљева; - 11. одред, формиран 12. новембра са седиштем у Лебану и Медвеђи2 (или Лесковцу). Према наводима из грађе СДК, каснио је с формирањем због недостатка оружја и одеће. Укључио се у борбе с партизанским снагама у Јабланици; - 12. одред, формиран 18. новембра у Нишу, укључио се у борбе око Ниша.3 Формирана су и два јуришна одељења по угледу на предратне војне четничке јединице. Оба одељења су 1942. преформирана у нове добровољачке јединице и престала су да постоје.4 Више различитих одреда формирало је групе одреда или само групе. Председник Министарског савета генерал Недић је 21. новембра донео наредбу у којој је дефинисано да се оперативне 1115 групе формирају према задацима и потреби. „Оне су састављене од јединица оружане силе које формира Команда жандармерије, јединица Српске добровољачке команде и извесне јединице четника војводе Косте Пећанца.“5 У документацији групе одреда се појављују крајем октобра 1941. године. У овом периоду идентификовали смо постојање: - Великоморавске групе (одреда), под командом пуковника Љубе Бабића 1

АВИИ, Нда, к. 153 2/4; М. Стефановић, н. д., стр. 155-156. Ново време, 14. мај 1942. 3 АВИИ, Нда, к. 153,2/4; М. Стефановић, н.д., стр. 159-160. 4 С. Пироћанац, н.д., стр. 15. 5 Зборник, 1-21, стр. 156. 2

од краја октобра и током новембра. Група је ангажована у североисточној Србији;1 - Групе мачванских одреда (користи се и назив: Мачванска групауцелом периоду 1941-1942) под командом пуковника Боривоја Марковића; - Групе српских оружаних одреда под командом мајора Милана Калабића (од 1. новембра борбе у Шумадији).2 После стварања Шумадијског кора као највеће јединице Владиних снага, 21. новембра у његов састав је ушло више тада формираних група одреда на правцима дејстава у Шумадији и западној Србији. После његовог расформирања 8. децембра, ове групе су постојале као самосталне све до реорганизације и оснивања Српске државне страже. У градовима које устаници нису заузели формирани су оружни или војни центри. Ове формације су обједињавале све снаге у тим градовима, као и групе одреда, али је разлика у томе што војни центри нису ангажовани као оперативне покретне јединице. Идентификовали смо постојање три оружна или војна центра: - Центар у Нишу, у првој половини новембра на његовом челу је био дивизијски генерал Чедомир К. Јовановић (у његовом саставу био је и одред жандармерије);3 - Центар у Ваљеву, на челу је био пуковник Д. Лукић (у његовом саставу у децембру били су: 6. и 18. оружани одред, као и тамнавски и ваљевски четнички одред);4 - Центар у Крагујевцу („где се образовао оружани одред“).5 Групе одреда и центри били су под командом и у надлежности Команде жандармерије. Како су ови здружени састави били склопљени од различитих типова јединица, вероватно је долазило до проблема у одређивању субординације, пре свега у односу националних/Пећанчевих четничких одреда према командама група или центара. Председник Владе, генерал Недић, донео је (односно поновио) наредбу да се сви делови српских оружаних снага, у погледу командовања, оперативне употребе и снабдевања морају потчинити Команди жандармерије. Командант СДК и команданти оперативних група су били под 1

Исто, 1-21, стр. 150-152,165. Исто, стр. 165. 3 Исто, стр. 154-155. 4 Исто, стр. 183. 5 Станислав Краков, Генерал Милан Недић, књ. II, Београд 1995, стр. 351. 2

непосредном командом команданта жандармерије.1 Како су капитулација и окупација Краљевине, нова територијална одговорност, а потом и потреба сламања устанка донели многе специфичности у раду, Влада је с неколико уредби у јесен 1941. регулисала стање заштите безбедности у Србији. Дана 9. септембра на снагу је ступила уредба о преким судовима оружане силе. У овом акту прилике на подручју Србије означене су ванредним (ову чињеницу не констатују ранији историчари, али ни поједини млађи истраживачи) што је озваничено на седници Владе 11. септембра. Уредба се од 12. септембра примењивала на територији целе Србије. Уследиле су уредбе о преким судовима; о жандармеријским судовима; о жандармеријској дисциплини; о жандармеријском дисциплинском суду; Жандармеријска кривична уредба.2 Уредба о устројству Полицијске страже Управе града Београда одређивала је њену надлежност на територији УГБ, поделу на полицијске стражаре, подофицире и официре и униформисаност њених припадника. Била је то наоружана трупа под наведеним називом, а остале детаље изгледа, унутрашње службе, локације, организације и наоружања требало је да пропише управник града Београда. Услови за пријем за све чинове у службу код Полицијске страже УГБ (старосно доба 18-30 година, нежењен или без деце, беспрекорног владања, телесно и душевно здрав) били су допуњени захтевом да је кандидат „српске народности и чисто аријевског порекла“.3 Уредбом о изванредним овлашћењима за регулисање службених односа у ресору Министарства унутрашњих послова министар је добио право да регулише односе у складу с потребама (пријем с неадекватном школом, отпуштање без права накнаде, пријем у службу тзв. дневничара). Команданту жандармерије посебном уредбом дата су изванредна овлашћења за унапређења, превођење на периодске повишице и додатке на службу у жандармерији.4 Посебном уредбом измењене су поједине одредбе о правима и обавезама органа у служби јавне безбедности, па је прописана скала пензија за породице погинулих у јавној безбедности (које су се додељивале супругама, деци или родитељима и новчани износи у зависности од чина), ослобађање од школских такси за децу, као и принадлежности за рањене припаднике.5 1

Зборник, 1-21, стр. 156. Службене новине, 9. септембар 1941; 12. септембар 1941; 23. септембар 1941; 14. октобар 1941; 31. октобар 1941; 5. децембар 1941. 3 Исто, 26. септембар 1941. 4 Исто, 18. новембар 1941, 21. новембар 1941. 5 Исто, 2. децембар 1941. 2

ВЛАДИНЕ СНАГЕ У ЗАЈЕДНИЧКОЈ АКЦИЈИ СЛАМАЊА УСТАНКА

РЕОРГАНИЗАЦИЈА НЕМАЧКОГ КОМАНДОВАЊА И РУКОВОЂЕЊА У СРБИЈИ

Да би се разумела деликатна ситуација у којој је функционисала Српска влада генерала Недића и њене оружане снаге, указаћемо на немачке војне активности у сламању устанка, као и на репресалије којима су се Немци у Србији послужили ради пацификовања устаничких делатности. Објашњење ових околности омогућава да се реално сагледа стање у Србији у јесен 1941. и потоње последице. На саветовању команданта Југоистока фелдмаршала Листа и државног саветника др Турнера, који је заступао команданта Србије 16. септембра у Београду, дефинисано је пет задатака за Команду Србије: одржавање бродског саобраћаја Дунавом, заштита железничке пруге Београд-Ниш-Солун, одржавање мира у Београду, заштита Борских рудника и рејона око Лознице. На састанку је државни саветник Турнер позитивно оценио напоре генерала Недића („вероватно нама наклоњен, изгледа да се поштено труди“). Листу је тада објашњено да је допуштено формирање српске тзв. полиције од 15.000 људи, али да је према њиховим проценама „у српским рукама било скоро 13.000 пушака“ (жандарми, граничари, полиција, железничари), па је реално повећање било свега 2.000 (и 100 лаких митраљеза). Турнер је дао следећу оцену: „Српска полиција, пошто је на почетку затајила код Шапца, у току даље употребе јужно од Београда, показала се добро. Намера је команданта Србије да српској полицији додели један властити рејон за чишћење и смирење.“ Лист је исказао најјачу сумњу према самосталној употреби српске „полиције“, јер „Срби противу Срба лако падају под утицај“. Српске снаге, по мишљењу фелдмаршала Листа, треба употребљавати у оквиру јединица Команде Србије.1 Сутрадан, 17. септембра, на састанку код др Турнера, Недићу је саопштена одлука немачке Врховне команде, коју је потписао фелдмаршал Кајтел. У њој су дата упутства војном заповеднику у Србији о оштријим мерама против становништва ради сламања устанка у земљи. Уведена је квота 100 или 50 стрељаних Срба за једног убијеног, односно једног рањеног немачког војника. („При томе имати у виду да један човечји живот у тим земљама често не вреди ништа и да се застрашујуће дејство може постићи само необичном свирепошћу“, 1

Зборник 12-1, стр. 405-406.

наведено је у појашњењу.) Турнер је истог дана саопштио да ће се из Београда узети 50.000 талаца и да ће из те квоте бити вршена стрељања по успостављеној квоти 1 за 100, односно 1 за 50. Недић је тога дана, после разговора са осталим немачким представницима у граду, ипак успео да одложи реализацију те одлуке. Слична мера, међутим, примењена је у Шапцу десетак дана касније.1 Осамнаестог септембра, а сходно наређењу самог фирера, команда над снагама у Србији додељена је команди 18. корпуса, са генералом Бемеом на челу. Ова мера је донета према предлогу команде Југоистока о потреби „најчвршћег јединственог руководства“ у Србији за сламање устанка. Команда 18. корпуса је из Атине у Србију стигла 19. септембра и подредила себи све снаге које су биле у Србији или су дошле као појачање ради сламања устанка. (Врховна команда Вермахта је 14. септембра одлучила да из Француске у Србију пребаци 342. пешадијску дивизију.)2 На ову команду пренета је и извршна власт у Србији. Фелдмаршал Лист је сматрао да је положај команданта Србије постао сувишан до поновног успостављања редовних прилика.3 Дан касније генералу Бемеу је додељено право да, за потребе извршења задатака, може да издаје непосредна наређења и војноуправном шефу Србије др Турнеру, као и начелнику позадине команде Србије. Ово је изазвало почетно трвење код немачких органа, али је задатак који је Беме добио био јасан: „[...] брзо и потпуно угушење устанка у Србији и у хрватском приграничном простору. Поновно успостављање неоспорне немачке власти, реда, мира и безбедности у земљи као предуслова за неометан ток привреде.“ Ради поједностављивања односа, али и због неслагања са овом београдском екипом, Бемеу је 9. октобра додељена и дужност команданта Србије. Он је од тог времена функционисао под овлашћењима и називом Опуномоћени командујући генерал и команданту Србији. (Der Bevollmaćtigter Komandierender General und Befelshaber in Serbien, за разлику од првобитне функције: Der Bevollmaćtigter Komandierender General in Serbien.)4 Станислав Краков описује Бемеа као „круту машину, која је тачно извршавала Хитлерова наређења“. Недић је имао „једину, иако доста скромну подршку“ од његовог начелника штаба који је као Аустријанац боље познавао прилике и имао извесне симпатије за Србе.5 Нови командант у Србији је преко својих обавештајних органа утврдио да 1

Исто, 1-1, стр. 431-432; Б. Костић, Истина..., стр. 30-31. Зборник 12-1, стр. 381. 3 Исто, 1-1, стр. 440-441; Исто, 12-2, стр. 1019. 4 Исто, 12-1, стр. 410-412,429; Н. Ђокић, „Формирање окупационе управе у Србији и Краљеву 1941“, стр. 289-338. 5 С. Краков, н.д., књ. 1, стр. 173. 2

устаничке снаге у Србији чине и четничке и комунистичке јединице. Установио је разлике између организација, али и да „Влада Недића не може да дође до изражаја иако је више пута иступила противу комуниста, па се супротставила и против националних устаника“. Немци су приметили слаб одзив активних официра за Недићеве снаге, истичући да од наводно 1.200 официра који су боравили у Београду „једва 100 њих ставило му се на располагање“, као и да се од одобрених 5.000 људи за појачање жандармерије „само 1.100“ ставило на располагање. За слаб одзив Немци су оптуживали организацију пуковника Михаиловића која је имала присталице код војног људства и у институцијама.1 И поред ових промена, друга половина септембра 1941. донела је даље погоршање ситуације на терену. Констатован је неуспех постојећих немачких снага (са 125. пешадијским пуком) да зауставе ширење општег устанка. Немци су оценили да Недићева влада безуспешно покушава да успостави мир, да државна администрација углавном не функционише осим у Београду и Банату, да је снабдевање становништва отежано, да не функционише прута према Софији као ни у унутрашњости, да су телефонске комуникације у прекиду и да је први пут пуцано и на немачке бродове на Дунаву. Ипак, оцењено је да је ангажовањем српске жандармерије од 20. септембра у акцији на комунисте јужно од Београда постигнут успех.2

1 2

Зборник, 12-2, стр. 1021-1022. Исто, 12-1, стр. 427-428.

НЕМАЧКА ПОЈАЧАЊА СТИЖУ У СРБИЈУ: НЕУСПЕШНА ПРВА БЕМЕОВА ОФАНЗИВА

Када се генерал Беме појавио на српској ратној сцени, изгледало је да је устанак ограничен на западну Србију. Осим трупа које су већ биле у Србији, Беме је могао да рачуна и на појачања: 718. посадну дивизију на територији НДХ, као и 125. ојачани пешадијски пук који је већ стигао из Солуна. Као додатно појачање у Србију је кренула и 342. пешадијска дивизија из Француске, ојачана једним тенковским батаљоном. Беме је донео врло једноставан стратешки план да угуши устанак. По том плану, требало је да 342. дивизија по доласку из Срема изненада пређе Саву и уништава сву герилу која би се затекла на путу. Ојачани 125. пук требало је да, идући од Београда ка Ваљеву, затвори правац ка југу и тако спречи свако извлачење гериле испред надируће 342. дивизије. На босанској страни 718. дивизија је затварала све правце за бекство преко Дрине. Овај план је био логичан са становишта немачких војних кругова, у том моменту без правог искуства у противгерилским акцијама и заснован на мишљењу да устанак постоји само у западној Србији.1 У посавском и ваљевском крају активан је био 125. ојачани пешадијски пук. Током септембра опкољени штаб немачке 704. дивизије у Ваљеву тражио је преко радија појачање из Београда. Немачки командант Србије наредио је 125. пешадијском пуку, ојачаном дивизионом артиљерије и водом тенкова, да продре из Београда у Ваљево преко Обреновца и Уба. После петодневних борби са устаницима у Посавини, немачке снаге стигле су у Ваљево 21. септембра. Наредних дана делови овог пука вршили су испаде из вароши задајући (али и трпећи) ударце устаницима.2 Док је 125. пук дејствовао из Ваљева, из Срема је прешла 342. пешадијска дивизија под командом Аустријанца, генерала др Валтера Хингхофера. Долазак 342. дивизије 20-24. септембра у Србију био је почетак голготе западне Србије. Паљевине, пљачке, масовна хапшења и стрељања били су одмазда за устанак. Ова дивизија је добила наређење од генерала Бемеа да по преласку у Шабац, 24. септембра, изненада прикупи и евакуише све мушко становништво од 14 до 70 година и спроведе га преко Саве у логор Јарак код 1 2

L. Karchmar, н.д., стр. 209. АВИИ, NO: NOKW 1898, стр. 24 и 29-30, (стр. 37, 43 и 51 оригинала); Д. Митровић, н.д., стр. 246-255.

Сремске Митровице. Требало је одмах стрељати „све оне који су учествовали у борби или се супротстављају, мушкарце у чијим становима је пронађено оружје или муниција или који хоће да се бекством спасу од хапшења“. Дивизији је наређено да „српске чиновнике (укључујући и полицију и жандармерију) разоружа, затвори и држи под јаком стражом. Ако су учествовали у борби против Вермахта, одмах их је требало стрељати.“1 Дивизија је блокирала и до 27. септембра очистила град од мушког дела становништва, а потом уз помоћ батаљона тенкова кренула у сузбијање устанка у околини. Од 1. октобра извршила је покрет кроз Шабачки округ силом разгонећи устанике. Оно што је значајно за разумевање јесте да су приликом сламања устанка у Мачви, Немци показали да су у стању да уведу ред и да су спремни да у тој намери попале и униште сва насеља и да побију комплетно становништво.2 У питању је иначе била обична дивизија Вермахта, никакве специјалне, СС или полицијске снаге! Ангажован борбом са устаницима око Ваљева, 125. пук није успео да по плану крене из Ваљева у сусрет овој дивизији, успут сламајући устанике. Напротив, 8. октобра 125. пук је извршио покрет у правцу Обреновца, где се опет формирала, по партизанима, „слободна“ територија, односно „поново је избио талас устанка“.3 Првобитни Бемеов план да искорени герилу на терену углавном је пропао.4 Долазак генерала Бемеа и 342. дивизије, међутим, био је увертира у политику сламања устанка драстичним репресалијама. На другим странама Србије устаници су кренули у нападе на веће градове. „Прва фаза сламања српске побуне почела је повлачењем немачких јединица и установа из појединих градова, што је код устаника схваћено као знак немачке слабости и прилика коју треба искористити“, примећује Коста Николић. Повлачењем немачких снага из Пожеге 20. септембра, коју су држали надаље четници мај ора Глишића, односно из Ужица 20. септембра, и потоњим преласком овог града из руку Пећанчевих четника војводе Ђекића („вођа ове четничке групе тако и његова ужа пратња пружају сасвим поуздан утисак, мада изглед и наоружање показују много романтике“) у партизанске руке 24. септембра, затим напуштањем Чачка 27. септембра, створен је ослонац за стварање веће територије коју су контролисали обједињени устаници.5 Напад на Крушевац 22. септембра рекло би се самосталних четничких снага с

Зборник, 12-1, стр. 438. Српски добровољци (поводом 25-огодишњице њиховог оснивања), Минхен 1966, стр. 32. 3 АВИИ, NO: NOKW 1898, стр. 30 (стр. 52 оригинала). 4 L. Karchmar, н.д., стр. 209. 5 Зборник, 12-1, стр. 458-460. 2

Кесеровићем на челу и партизана пропао је уз обостране губитке.1 После борбе од 29. септембра обједињени устаници су заробили 6. чету 920. ландесшицен батаљона у Горњем Милановцу.2 Потом, 1. октобра заузет је и Чачак. Део градова је остао у немачким рукама, окружен устаничким снагама. Тактика немачких снага у окруженим градовима (Ваљеву, Краљеву, итд.) прилагодила се ситуацији: артиљеријска ватра из расположивих оруђа по линијама устаника или околини, брзи и оштри испади на устаничке положаје, уништавање и спаљивање околних села и, коначно, узимање талаца за стрељање. Систем избацивања малих ударних састава ван окружених градова није могао да искорени устаничке одреде јер су већи покрети Вермахта били лако уочљиви, а с мањим саставима Немци нису могли да потуку и разбију блокаду.3 Немци су у Ваљеву, између 18. септембра и 25. новембра 1941, у низу озбиљнијих напада на устанике успевали повремено да их одбаце и униште све што им се налази на путу. Ранија историографија, наклоњена партизанском покрету, описивала је ову неуспешну устаничку акцију као „еластичну блокаду“ у којој су непријатељу наношени губици из заседа. Због каснијих немачких појачања опседнутим гарнизонима, устаници су одустали од првобитне намере да поједине градове прикључе својој шароликој слободној територији, али су настављали опсаду (Ваљево, Краљево). Ограничене борбене активности извођене су онда када би се Немци одлучили на испаде.4 Немачка 342. дивизија остала је на терену Мачве до средине октобра, када је почела покрет ка Ваљеву, успут остављајући згаришта попаљених села и на стотине побијеног српског становништва.5 Цела немачка дивизија ушла је у град пробијајући „еластичну опсаду“ без већих сметњи. Апсурдно звуче тврдње партизанима наклоњених писаца и историографа који су наводили да је иза продора дивизије у Ваљеву опет остала „слободна територија“, са „партизанским 1

К. Николић, „Збивања међу четницима у крушевачком крају пре напада на Крушевац септембра 1941. године“, стр. 55-68. 2 Зборник, 12-1, стр. 463. 3 Дневник Ивана Драјића (21. август - 31. децембар 1941), МОИАВ (МГ) 162. 4 Бојан Димитријевић, Ваљевски равногорци, Југословенска војска у Отаџбини у ваљевском крају 19411945, Ваљево 1998; Зборник Краљево, октобра 1941. 5 Снаге Владиних четника истицале су чињеницу да је захваљујући њиховој активности приликом доласка немачке 342. дивизије стрељано знатно мање становништва него у Мачви. Надирући из правца запада код Каменице, немачку колону сусрео је Божа Матић са Ваљевским четничким одредом. Немачком команданту је објаснио да од тог места надаље нико неће да напада на његове снаге, заузврат затраживши да паљење села до Ваљева, у чијем правцу се дивизија кретала, буде обустављено. Матић је успео, а остатак пута до Ваљева дивизија је прошла не вршећи никакве репресалије. Исто је наводио и војвода колубарски, Богдан Брајовић, 20. новембра, да на његовој територији сви домови стоје недирнути од Немаца. - АВИИ, Четничка архива (даље Ча), к. 128,19/2; Б. Карапанџић, н.д., стр. 277278.

снагама спремним за даље борбе са непријатељем“! Пут 342. дивизије кроз западну Србију био је права голгота за становништво које јој се нашло на путу. Стотине побијених Срба и низови спаљених села постављају велики знак питања пред наведене констатације.1 Ситуација у Србији се показала далеко сложенија него што су првобитно генерал Беме и његови сарадници сматрали. Ширина устанка, а понегде и очајнички отпор којим су без обзира на цену пружали устаници, натерали су генерала Бемеа да за њихово дефинитивно уништење сачека још једну (113. пешадијску) дивизију као појачање. За то време његове снаге изводиле су мање акције, као и репресалије над цивилним српским становништвом. Овај систем, као и устаничке међусобице, показаће се успешнијим у сламању устанка.2

1 2

Б. Карапанџић, н.д., 277-278; W. Manoshek, н.д., стр. 56-79. L. Karchmar, н.д., стр. 209.

ТАЛАС НЕМАЧКИХ РЕПРЕСАЛИЈА КАО ОДГОВОР НА УСТАНИЧКЕ АКТИВНОСТИ

Немачке репресалије над становништвом у Србији почеле су с првим партизанским нападима на немачке војнике. Овакве мере показале су се успешним у сламању устанка и одвраћању становништва од помагања устаника, партизана највише. Политиком да се „терором одговори на терор“ претпостављала се кривица мушког становништва које се налазило у устаничким зонама. Пре покретања офанзиве, генерал Беме је 25. септембра доставио писмену наредбу коју је требало саопштити свим немачким војницима, и после саопштења уништити писане трагове о њој: „Србија је у марту ове године срамно погазила уговор о пријатељству с Немачком, да би с леђа напала немачке трупе које су се прикупљале против Грчке. Као олуја прохујала је земљом немачка одмазда. Ми смо се са свима својим снагама морали окренути новим крупнијим циљевима. То је био за Србију знак за један нов устанак, (у) коме су као жртва пале већ стотине немачких војника. Ако овде не поступимо свима средствима и с највећом безобзирношћу, наши ће се губици пењати до неизмерности. Ваш задатак је да прокрстарите земљом, у којој се 1914. потоцима лила немачка крв услед подмуклости Срба, мушкараца и жена. Ви сте осветници тих мртвих. За целу Србију има се створити застрашујући пример, који мора најтеже погодити целокупно становништво. Сваки који благо поступа, греши о животе својих другова. Он ће бити позван на одговорност, без обзира на личност, и стављен под ратни суд.“1 Примењујући прописане квоте 100 за једног погинулог или 50 за рањеног Немца, казнена експедиција је завила у црно подручје западне Србије. За 10 убијених и 24 рањена немачка војника из опкољеног гарнизона у Ваљеву одређено је 2.200 цивила за егзекуцију. Због техничке немогућности извршења енормне одмазде, 27. септембра стрељано је „само“ 161 лице. Појава 125. пешадијског пука у ваљевском крају пропраћена је са 49 стрељаних лица и 71 спаљеном кућом.2 Напредовање немачких снага према устаницима почетком октобра пратиле су репресалије. Дневни извештаји 342. дивизије говоре о 1 2

Зборник, 1-1, стр. 459-460. МОИАВ ЗП 176.

стотинама убијених. У овим операцијама убијено је 830, а ухапшено 8.000 људи (до 9. октобра ухапшено је чак 22.000 људи!).1 Као одмазда за убијеног 21 немачког војника 521. пука везе, страдалих код Влакче близу Тополе 2. октобра, из логора у Шапцу и „јеврејског пролазног логора“ у Београду погубљено је 2.100 људи (Јевреја и Цигана).2 Генерал Беме је, у међувремену, 10. октобра допунио Кајтелово наређење о одмаздама. Пошто се услед „балканског менталитета и дејства комунистичких и националних група“ устанак у Србији знатно проширио, неопходно је било извршавати наређења са највећом строгошћу: „Брзо и безобзирно угушивање српског устанка представља допринос коначно) немачко) победи, што се не сме потцењивати.“3 Тражио је „муњевито хапшење свих сумњивих мушкараца“, као и „национално и демократски настројених становника“. Заробљене у борби требало је стрељати на лицу места или обесити. Прецизирао је квоте за стрељање - 100:1 и за рањеног војника или фолксдојчера 50:1. „Приликом закопавања стрељаних, треба пазити да се тамо не стварају српска светишта (ходочашћа)“ и забранио је постављање крстова на гробовима стрељаних: „зато треба сахрањивања вршити намерно на усамљеним местима“.4 Ове одмазде и даља ескалација устанка биле су повод да генерал Недић одржи драматичан говор, у ко)ем је рекао: „У последњој секунди, последњег часа, дођи к себи, заблудели српски роде.“5 У Краљеву које је било под војно-четничко-партизанском опсадом, паралелно с нападима устаника на град и немачким губицима, као мера одмазде изведено је стрељање грађана у периоду 14-22. октобра. До 18. октобра стрељано је, према једном немачком извештају, 1.736 мушкараца и 19 жена, од стране јединица 717. дивизије, чије су снаге биле у граду. Ово је била прва страхота масовног стрељања становништва једног већег града, како закључује Станислав Краков.6 1

Зборник, 12-1, стр. 457,486; Д. Трбојевић, н.д., стр. 21-28. Зборник, 12-1, стр. 486,490. 3 Исто, стр. 503. У времену од 4. до 17. октобра, немачки губици у Србији били су 70 погинулих и 107 рањених, а код устаника 368 мртвих, 424 заробљена и 106 рањених. (Зборник, 1-1, стр. 543, Извештај шефа немачке полицијске службе у Београду). Али, чак ни немачким снагама није било једноставно да свакога дана стрељају цивиле. Први је на то указао генерал Хофман, командант 717. дивизије: сматрао је да стрељање „затеклих ненаоружаних људи не изгледа целисходно“ и предлагао је њихово хапшење, па је 5. октобра тражио пристанак генерала Бемеа. (Исто I-1, стр. 487). 4 Зборник, 1-1, стр. 502-503; Исто, 12-1, стр. 511. 5 Обнова, 13. октобар 1941. 6 Коста Николић, „Краљево у устанку 1941“ Краљево, октобра 1941, зборник, стр. 35; Валтер Маношек, Холокауст у Србији, војна окупациона политика и уништавање Јевреја 1941-1942, Београд 2007, стр. 159; С. Краков, н.д., књ. 1, стр. 235. 2

У заједничком нападу војно-четничких и партизанских снага на немачку колону код места Љуљаци, на друму према Крагујевцу, страдало је 10, а рањено 26 немачких војника. По пробијању те колоне до Крагујевца, немачке во)не власти су одлучиле да се за претрпљене губитке у људству изврши одмазда према установљеном разрезу 1:100 и 1:50. Увече, 18. октобра, ухапшени су сви комунисти и Јевреји у Крагујевцу према раније састављеним списковима, али је њих било свега око 70, односно мали број за одмазду. Наредног дана, 19. октобра, уследило је масовно хапшење мушког становништва од 16 до 60 година. У недостатку ухапшених, Немци су из школа изводили читаве разреде заједно с наставницима. Потом је извршено стрељање: укупно је убијено више од 2.300 Крагујевчана.1 Пред сам устанички напад на Немце код Љуљака, у Крагујевац су дошле две чете добровољаца, где је једна под командом Марисава Петровића требало да развије и попуни (наводи се формира) 5. одред, а друга, нешто мања, под командом Милоша Војновића, да формира 10. добровољачки одред. По другим изворима обе чете, од којих је једна дошла из Београда, а друга из Аранђеловца, требало је да формирају 5. добровољачки одред. Ове снаге нису узимале учешћа у акцији одмазде. Док је трајало хапшење грађана, ове две јединице су биле блокиране од немачких снага, без објашњења. Потом, када је деблокада скинута, Војиновић и Петровић су у Крајскомандантури са запрепашћењем сазнали шта се ради у вароши. Нису помогла Петровићева убеђивања немачког мајора Кенига који је руководио припремама одмазде, чак ни нуђење својих добровољаца као замене. Потом се умешао командант места капетан Бишофхаузен, који је предложио да се направе спискови људи за које би Петровић могао да гарантује. Како Петровић није знао Крагујевчане, спискове су правили његови људи који су били из Крагујевца или су узимали имена од самих Крагујевчана. „У својим белешкама о тим данима, Марисав је записао да је на крају, када већ није знао на који начин да од Немаца ишчупа Србе, наредио да се покупе неки Цигани и да се они, у замену за Србе, предају Немцима.“2 Иако је јасно да су Немци применили принципе одмазде за своје погинуле и рањене из сукоба с војним четницима и партизанима, и да би их применили без обзира на било шта или било кога са српске стране, касније је ангажовање Марисава Петровића често тумачено као учешће у хапшењу или чак стрељању Крагујевчана. Ову оптужбу су у својим делима после рата категорички одбацивали сви аутори добровољачке провенијенције: Бошко Костић, Милутин Пропадовић, Ђоко Слијепчевић, Бора Карапанџић и други. 1 2

Зборник, 12-1, стр. 527-528. Б. Карапанџић, н.д., стр. 110-111; С. Пироћанац, н.д., стр. 17.

Мирко Бојић, у прилично избалансираној студији, анализирајући многобројне исказе, утврдио је да добровољци нису учествовали у рацији од 20. октобра, да су полиција и добровољци претходно похапсили неке људе које су Немци уврстили у спискове за стрељање, али да су својом акцијом касније успели да део људи (од Дедијерових 600 до Б. Костићевих 3.000) скину с листе спискова, јер је прикупљено знатно више становника од планираног броја за одмазду стрељањем. У жељи да спасу српско становништво, а по признању самог Марисава Петровића, „ухватили су и довели 200 Цигана и заменили их Србима“. Коначно, добровољци нису могли никако да утичу на бројку нити одлуку о стрељању за одмазду. Бојић указује на још једну битну околност за разумевање улоге Марисава Петровића: „Сам Љотић очито није сматрао да је Марисав Петровић учино дјела за осуду. У прилог томе говори чињеница да је М. Петровић, иако са села и нешколован, постао током времена командант једног од пет добровољачких пукова [...] Знајући Љотићеве моралне захтјеве, тешко је помислити да био он допустио тај успон да је вјеровао како се М. Петровић понио неморално или злочиначки ако је имао тачан увид у одвијање трагедије.“1 Интересантно је, са становишта разумевања ратних прилика, да се у Влади у Београду о овим драматичним догађајима ништа није знало, јер су све телефонске везе биле у прекиду. Једино што се знало јесте да су претходно немачке трупе биле нападнуте и да имају губитке. Када је стигла вест, Недић (и Љотић) похитали су код виших немачких званичника у Србији, па и шефа немачког управног штаба др Турнера. Он им је показао фотографије измасакрираних немачких војника на разбојишту код Љуљака, што је додатно учврстило Немце да спроведу одмазду.2 Очајан, Недић је понудио и сопствену оставку и целе владе, али ни то није помогло.3 Немци су били неумољиви. Недић и Влада су тек 22. октобра добили потпуну информацију: пуковник Бошко Павловић, који је у име Владе одлетео немачким авионом до Крагујевца да установи шта се дешава, донео је спискове преко 2.300 стрељаних талаца, које је добио од немачког команданта мајора Кенига. Сазнавши за трагедију, Недић је сазвао најближе сараднике и рекао им да не види више сврху опстанка ни њега ни његове владе у тако беспомоћној ситуацији. Против ове одлуке били су његови пријатељи и сарадници генерали Ђура Докић и Јосиф Костић, као и инжењер Огњен Кузмановић.4 1

М. Бојић, н.д., стр. 180-182. С. Пироћанац, н.д., стр. 17-18. 3 С. Краков, н.д., књ. 1, стр. 249. 4 С. Краков, н.д., књ. 1, стр. 249-250; Не осећам се кривим, стр. 429-430. 2

На северозападу, припадници 125. пука су 20. октобра у Тамнави стрељали 26 лица, а касније још 272 прикупљена таоца. Дана 22. октобра за једног Немца рањеног код Иверка стрељано је 50 талаца. Јединице 342. дивизије су 1. новембра у околини Ваљева убиле 39 лица, а даљих 125 стрељано је за тројицу немачких рањених војника. Потом, 10. новембра у Ваљеву ова дивизија је стрељала 130 талаца. Приликом пробоја блокаде Ваљева јужно ка Буковима, крајем новембра, Немци су имали двојицу мртвих и шест рањених војника. За ове губитке стрељали су 265 заробљених партизана, које је Немцима око 11. новембра предао војвода колубарски Јован Шкава.1 Бугарске власти су у делу Србије под својом окупацијом покушавале у том периоду да примене исту методологију репресалија. Њихове војне власти оптужиле су снаге Косте Пећанца да су 5. новембра код Виљекола убили шест бугарских војника. Бугари су тражили да Фелдкомандантура у Нишу стреља за одмазду 600 лица или ће њихове снаге умарширати на подручје Србије. Опуномоћеник немачког Министарства спољних послова код Команде Србије уложио је протест и одбацио бугарске захтеве као неосноване пре коначне истраге.2 Масовне репресалије су изазвале поделе међу устаницима. Равногорски војни четници су доводили у питање смисао наставка устанка који оставља такве последице по српски народ. Комунисти су сматрали да нема разлога за престанак дејстава, као и да ће пале жртве провоцирати становништво да још масовније прилази њиховим снагама. У наредном периоду више није било масовних ликвидација недужног становништва, али је уведен систем талаца и стрељања заробљеника. Ипак, инструмент терора и репресалија показао се делотворним за смиривање устанка. Терор Немаца је учинио да веза са герилцима постане опасна и погибељна, па је устанак почео да сплашњава. Немачки документи сведоче да су се „прикључили становници појединих места за самоодбрану против комуниста и достављали су немачким трупама податке о непријатељу“ (у простору јужно од Обреновца); „источно од Ваљева били су добивени извештаји о знацима отпора становништва против комунистичког терора.“3

МОИАВ ЗП 176. Зборник, 12-1, стр. 607. 3 АВИИ, NO:NOKW 1898, 54, (стр. 60 оригинала). 2

СРПСКИ ОДРЕДИ У БОРБАМА ОКТОБРА 1941. ГОДИНЕ

Крајем септембра и „српска жандармерија, па и четничка организација имале су охрабрујућих успеха“, оценили су немачки извори.1 Октобар је донео даљу ескалацију сукоба Владиних снага са устаницима комунистичке провенијенције. У зависности од типа снага, били су борбени ефективи и успеси на терену. Главни терет акција носили су оружани и добровољачки одреди. За то време, четнички одреди Косте Пећанца или „национални“ четнички одреди, још увек нису улазили у борбу с комунистима на свим деловима Србије захваћеним устанком. Одмах по формирању, оружани одреди су кретали на терен и хватали се укоштац с комунистичким устаницима. Постепено су и остали новоформирани одреди улазили у борбе, тако да су се за прва два месеца постојања ови одреди укупно 93 пута сукобили с комунистима (устаницима). Поједини сукоби су имали облик праве битке: борбе у Ресавском и Лазаревачком срезу, или на другим местима. Истакнути су били успеси одреда пуковника Бабића и мајора Калабића. Пуковника Бабића, команданта 6. одреда, „варош Свилајнац у знак захвалности за ослобођење од терористичке владавине комуниста изабрала је за свог почасног грађанина и једној улици дала његово име“.2 Испраћајући прве добровољце на терен, Димитрије Љотић је у дирљивом говору који је у многоме осликао његову личност, рекао: „[...] Жао ми је ваше младости, јер ће многи од вас погинути [...] Али више од тога ми је жао што ћете морати да убијате, јер у борбу идете [...] Ви сте добили оружје, али морате да знате да је оно моћно и благословено једино у достојним рукама Јунака и Човека [...] Да се не размећете њиме, и да га никад не употребите као силеџије, насилници, или не дај Боже, убице [...] Ви се борите да се успостави ред и мир у вашој земљи и да народ не страда више, да престане да даје бесциљне жртве.“3 Први формирани добровољачки одред ј е одмах кренуо за Гроцку, где се сусрео са 7. оружаним одредом. Потом, 17. септембра, одред је имао први сукоб с комунистичким снагама код Бегаљице. Тог дана овај добровољачки одред 1

Зборник, 12-1, стр. 445. Ново време, 23. септембар 1942. 3 С. Пироћанац, н.д., стр. 13-14. 2

сукобио се с Космајским партизанским одредом, на који је претходно наишао у селу Дражањ. Добровољачки извори посебно истичу ову прву победу над противницима, јер је одред ушао у борбу слабије наоружан. Било како било, та борба је често истицана као ватрено крштење добровољаца. Већ 24. септембра одред је с четничким Торлачким одредом војводе Павла Шоле учествовао у борби против партизана код села Дражња и следећег дана код Шепшина. У посебно истакнутом сукобу код Варовнице, 25. септембра, добровољци су заробили један број партизанских устаника и запленили већу количину аутоматског наоружања.1 Првоформирани одред је потом пребачен у Смедерево, где је 8. октобра положио свечану заклетву на којој се присутнима обратио и Димитрије Љотић. Први озбиљнији успех снага СДК било освајање Раче Крагујевачке преотете од партизана, крајем месеца. Добровољци, судећи према сачуваним сећањима, нису имали губитке у овој борби.2 После борби и ослобађања Раче Крагујевачке од партизана, страдао је и један немачки војник у Доњој Рачи. Немци су од команданта 3. одреда, поручника Никића, захтевали да прикупи 100 мештана ради стрељања због одмазде за погинулог Немца. После жустре расправе, Никић је постројио свој одред без наоружања и понудио себе и њих као замену. Изненађени, Немци су одустали од примене репресалија.3 На простору Липовичка шума - Умка, у првој половини октобра, спроведена је велика акција Владиних снага на уништењу комунистичких група. У њој су биле ангажоване следеће снаге: група мајора Милана Калабића састављена од жандармерије и Пећанчевих четника, али и тек формираног 4. добровољачког одреда, градске снаге полиције под руководством управника града и шефа полиције Драгог Јовановића, као и мање немачке снаге.4 Боравећи потом у Сремчици, 4. одред је учествовао у борбама код Мељака, Лисовића и Гунцата. У борби код Лисовића имао је и прве губитке, као и партизани с којима се сукобио. Један добровољачки одред је већ по изласку на терен успео да преотме од партизана Свилајнац.5 Немачки извори су забележили да су снаге 6. и 7. добровољачког одреда водиле борбу с комунистима 5. октобра.6 Седми добровољачки одред је дејствовао из Аранђеловца против комунистичких снага по околним селима. Осмог октобра ове снаге, заједно са 4. оружаним одредом, 1

Б. Карапанџић, н.д., стр. 92; С. Пироћанац, н.д., стр. 14. М. Бојић, н.д., стр. 223. 3 С. Пироћанац, н.д., стр. 18. У наредним борбама све до 25. октобра те добровољачке снаге нису имале губитака. Тада је у селу Дубона настрадао један добровољац, матурант средње школе из Лесковца. 4 Зборник, 12-1, стр. 493. 5 С. Краков, н. д., књ. 1, стр. 163. 6 Зборник, 12-1, стр. 595, 647-648, 658-659. 2

имале су тежи сукоб с партизанима, који су их присилили на повлачење. Пети одред се сукобио с комунистима 4. октобра код села Ратковца. Потом је са 3. четом 2. одреда, која је ушла у његов састав, упућен у Крагујевац. Шести одред је у пожаревачком крају, заједнички с немачким снагама, кренуо у антикомунистичку акцију. Коначно, 8. добровољачки одред је поред акције у Ресавици и Раваници против партизана преузео и чување тамошњих рудника.1 У борбама код Аранђеловца ослобођено је, 23. октобра, 20 жандарма који су претходно били разоружани и одведени.2 Борби у којима су биле ангажоване српске снаге било је и код Пожаревца, Лазаревца, Свилајнца, Лапова итд. Великоморавска група пуковника Љубе Бабића кренула је 28. октобра у акцију против комуниста од Мораве у правцу Петровца на Млави правцем од Свилајнца и правцем од Малог Лаола. „Како је пуковник Бабић и његов одред био страх и трепет за комунистичке бандите, јер су их у свим сукобима ужасно уништавали, то су комунисти, чувши да овај одред наилази ка Петровцу и Александровцу, побегли из ових места тако да су одреди пуковника Бабића у та места ушли без борбе и без губитака. Ова места су на ова) начин ослобођена од ‘комунистичких протува’ и власт је потпуно успостављена.“ Почетком новембра идентификујемо снаге пуковника Бабића у борбама источно од Пожаревца, а затим даље према Великом Градишту 4. новембра 1941. године.3 Према каснијим подацима, сакупљеним од команде Жандармерије, на скоро целом подручју Србије настављене су мање борбе, препади, диверзије, изоловани напади и убиства припадника српских снага са, пре свега, комунистичким снагама у току октобра и даље у новембру.4 Немачки органи војног команданта у Србији такође су педантно бележили ангажовање српске жандармерије и извештавали команду Југоистока (10. новембар). У периоду од 19. октобра до 4. новембра 1941, према тим наводима, идентификоване су 22 борбе на простору средње Србије. У тим борбама, како су извештавали Немци, ангажовани су добровољци (шест пута) и четници Косте Пећанца.5 Антикомунистичку активност на југу и југоистоку Србије носили су четнички одреди од друге половине септембра и током октобра, све до пристизања или формирања оружаних или добровољачких одреда на том простору. Мада је Српска влада генерала Недића већ отпочела оружану интервенцију на устанике са снагама оружаних и добровољачких одреда, као и 1

АВИИ, Нда, к. 153 2/4; М. Стефановић, н.д., стр. 156; Б. Божовић, Специјална полиција, стр. 83. Зборник, 12-1, стр. 529. 3 Исто, 1-21, стр. 150-152, 165. 4 Детаљније у: Зборник, 1-21 за наведене месеце. 5 Исто, 12-1, стр. 607. 2

националних четника, било је још случајева када су ови потоњи („национални“, „Пећанчеви“) били неактивни или су се колебали у односу на устаничке снаге. Тако се и десило да „осамдесет и неколико активних партизана“ освоји 9. октобра Прокупље где су убили 10 и заробили око 100 жандарма и Пећанчевих четника и 11 добровољаца, као и шефа полиције. Само три дана касније избио је велики сукоб четника Косте Пећанца и партизана на Пасјачи, 12-14. октобра.1 На овом простору није било људи пуковника Михаиловића, нити његових одреда. Једину устаничку алтернативу Пећанчевим снагама и даље су пружали само комунисти и њихови партизански одреди. Како пише Милош Младеновић, сведок тих догађаја, на простору југа Србије Пећанац је „показао да је нико и ништа и да може евентуално бранити сво) штаб, а никако подузимати неке акције“. Сва села од Крушевца до Ђевђелије морао је препустити партизанском утицају и контроли.2 Колебање Пећанчевих или „националних“ четника посебно је видљиво у централно) и западној Србији. Њихове снаге су ту имале мање веза с Пећанчевим горским штабом, али и далеко јачу конкуренцију од стране одреда пуковника Михаиловића. Кореспонденција између војводе љишког Милоша с партизанима открива ово колебање. Овај војвода и његов одред заробили су 14. октобра неке партизане тражећи од њихове команде да се пусти један заробљени четник. „Четници овога одреда нису добили наређење да ступају с вама у отворену борбу, него само да чувају народ и његову имовину без обзира на то са чије би стране та) напад уследио.“ У следећим писмима наводи се да заробљени партизани неће да се врате својима већ траже да буду уврштени у редове четника или пуштени кућама. Љишки четници су, наводи се, пружали партизанима „помоћ“ и „пажњу“, а ови су им враћали „убиствима“ (пример једног коњичког наредника). „Није довољно да само четници показују добру вољу за избегавање сукоба и проливање братске крви.“ Део партизана је враћен без оружја јер су партизани први отпочели с разоружавањем.3 И партизанска сећања коинцидирају с тезом да се Пећанчеви четници још увек средином октобра у Шумадији или западно) Србији нису упустили у прогон устаника. „Били су се толико осилили да су пресретали наше (партизанске прим. Б. Д.) курире, отимали им пошту и оружје, батинали, али их још нису убијали. Вршили су претресе по кућама наших другова ко)и су отишли у партизане, претили њиховим породицама и захтевали да се ови врате кућама, ометали наше зборове који су јавно били заказивани, претили да ће нас напасти 1

М. Младеновић, н.д., стр. 101, 216-217. (И. Ивановић, напомена прир.). Исто, стр. 110. 3 АВИИ, Нда, к. 33a, 2/10,3/10,4/10,5/10. 2

и забранили да долазимо у Белановицу.“ Ова сећања примећују оно што су и тих дана 1941. Пећанчеви четници у овом делу Србије тврдили прогонећи комунисте: „да они неће дозволити да страда невино становништво.“ Да би „рашчистили“ с четницима Косте Пећанца, упућена је партизанска чета која је требало да ухвати везу с „четницима ДМ“, под командом капетана Милијана Јовановића, који су били у Драгољу. Партизанског курира су на путу ка Михаиловићевим људима ухватили у Шутцима Пећанчеви четници па је, због непостојања везе с Михаиловићевим одредом, партизански напад на Белановицу извршен тек 20. октобра. Четници утврђени у Дечијем дому бранили су се добро и партизани нису могли да их истерају одатле. Тек је по мраку уговорено да Пећанчеви четници напусте село с оружјем, на шта партизани првобитно нису пристајали. Тиме је у овом крају Србије отпочео сукоб Пећанчевих четника са устаницима.1 На овом простору, од појаве немачке 342. пешадијске дивизије на терену, националне четничке снаге су се лојално односиле према немачкој војсци. Ова дивизија је известила 1. новембра да се „маса четника која се налази у рејону Ваљева до сада држала потпуно лојално“; наравно мислило се на „ове групе које су заузеле лојално држање, потчињене су или одржавају везу са Костом Пећанцем који [...] се одраније ставио на располагање београдској влади“. Ове снаге су биле наоружане и делом прописно снабдевене легитимацијама. Немци су сматрали да је и поред тих околности „неопходно потребна стална оштра контрола свих четничких група. Непријатна изненађења јединице морају благовремено спречити погодним мерама. Док се од Михаиловићевих снага и даље очекивало непријатељско држање, од ових других је примећено лојално држање. Предложено је да се кроз специјалне ознаке, на пример српском тробојком око капе или водоравним држањем пушке изнад главе приликом сусрета с немачким јединицама већ из далека јасно да до знања да се не ради о непријатељу.“2 Мада је организација четника Косте Пећанца била активна до краја 1942, устаничка искушења су већ у периоду септембар-октобар 1941. довела у питање и релативизовала његово старешинско првенство. Његово командовање ван јужне Србије често је постајало само номинално и формално. То ће се посебно видети у следећем периоду.

1 2

МОИАВ, МГ 76. Зборник, 12-1, стр. 570-571.

АКТИВНОСТИ И БОРБЕ ВЛАДИНИХ СНАГА У НОВЕМБРУ 1941. ГОДИНЕ

Масовне немачке репресалије су вододелница у односима две идеолошки непомирљиве устаничке групе: војно-четничких одреда и комунистичког покрета. Братоубилачки рат између устаника у условима сурове немачке окупације букнуо је на готово свим деловима Србије. Сукобе две устаничке војске у почетку су тешко подносили борци обе формације. У Михаиловићевој организацији је барем извесно време постојала подељеност о томе да ли се треба сукобити с партизанима. Неки од команданата, ношени претходним неповерењем и негативним искуствима с терена, одмах су кренули у акције на опонентски покрет. Неки од њих започели су акције уз Пећанчеве четничке групе, па су партизани идентификовали и те делове као четничке, без икаквих разлика. Део Михаиловићевих људи покушао је да пронађе модел сарадње с партизанима на основу заједничке борбе против окупатора и његових домаћих савезника. За партизанске јединице, и многе њихове борце, сукоби с четницима представљали су такође велику психолошку проверу.1 У устанак који се већ распламсао Комунистичка партија Југославије ушла је са значајном предношћу у односу на војно-четничку организацију генералштабног пуковника Михаиловића. Искуства двадесетогодишње илегале, у којој су комунисти до тада функционисали, добро су дошла у данима после окупације Краљевине. Непостојање регионализма, партијска централизација, али и фанатичност доброг дела чланова били су додатна предност за комунисте. Чињеница да је комунистичка оружана акција трајала од средине јула, условила је да се њихове трупе кале у борби и да имају више наоружања него војночетничке снаге које су тај период махом провеле борбено неактивне и у организовању.2 Поједине од тих предности остаће фактор комунистичке партизанске супериорности у односу на директне конкуренте. После њиховог окршаја јасно је профилисан и став четничке организације Косте Пећанца, која је отворено на свим странама кренула у сукобе против комуниста. Став националних (Пећанчевих, Владиних) четника, који је током септембра и прве половине октобра био толерантан према устаницима, у другој 1 2

Г. Давидовић, Милош Тимотијевић, н.д., књ. 1, стр. 291. W. Manosheck, н.д., стр. 130-131.

половини октобра постао је непријатељски. И у другим крајевима западне Србије отпочели су сукоби. Током 1. и 2. новембра партизани су напустили Љиг плашећи се да не буду окружени од стране дојучерашњих савезника. Док су напуштали варошицу, до њих су допрле вести да су сукоби отпочели. У покрету ка Белановици наишли су на групу самосталних или самопрокламованих четника под вођством извесног Чаруге. После краћих преговора, на превару су заробили Чаругу и неке његове четнике. На брзину организован партизански суд осудио их је на смрт стрељањем, али је Чаруга успео да побегне испред партизанских цеви. Он ће страдати касније: пао је у руке Немцима који су га стрељали. Показало се, ипак, да је ова зона мање-више била настројена против партизана, па су њихове јединице биле углавном разоружаване. У Љиг су 7. новембра ушле снаге Пећанчевих четника војводе Каменице и војводе Колубарског, ојачане са две чете војних четника пуковника Михаиловића. Заробљено је 107 партизана, а међу њима и осам жена. У области око Мионице, у групи од 15 заробљених партизана, заробљена су двојица руководилаца регионалног комитета КП Југославије.1 Већ почетком новембра 1941, део војно-четничких или самосталних четничких одреда почео је да се отворено сукобљава с комунистичким снагама заједно са Владиним одредима. У Горњем Драгачеву, Јеличко-моравички одред наредника Мојсиловића (познат и као одред Сложна браћа) прешао је 9. новембра на страну Владиних снага.2 У источној Србији је такође било колебања у вези с борбом: почетком новембра, четничка група Анђелка Крајинског од 80 људи, која је сарађивала с немачким јединицама, разоружана је пошто је њен командир побегао на румунско подручје.3 Немачки извори констатују да су се Владине снаге („српска помоћна полиција“) бориле са успехом („добро показали“) против комуниста, садејствујући немачким снагама у периоду 5-13. новембра код Љига, Белановице, Јошаничке Бање, Јагодине, Велике Плане, Пожаревца и другде.4 Партизанске снаге су 10. новембра директно угрозиле Равну гору, седиште војно-четничких одреда. Пред партизанским налетом Никола Калабић је 1

У Ракарима је заробљено 20 партизана Космајског партизанског одреда. У Ситарицама, четници под командом поручника Смиљанића напали су колубарске партизане и заробили њих дванаесторицу. У Ражанима под Буковима четници су опколили 1. партизанску пожешку чету. Из борбе која се потом развила партизани су изашли поражени са пет погинулих и 19 заробљених.-МОИАВ, МГ 170,ЗП 17, 9; L Karchmar, н.д., стр. 245-251; В. Глишић, н.д., стр. 205. О идентитету Чаруге видети: Звонко Вучковић, Сећања из рата, Београд 1990, стр. 75. 2 Г. Давидовић, М. Тимотијевић, н.д., књ. 1, стр. 340-341. 3 Зборник, 12-1, стр. 621. 4 Исто, 12-1, стр. 595,647-648,658-659.

предложио да се од његовог оца Милана, пензионисаног жандармеријског мајора, у том тренутку команданта једног Владиног одреда у Лигу, затражи помоћ. Старији Калабић је одобрио осам камиона муниције, и од тада је сматран сарадником равногорске организације.1 Владини одреди под командом мајора Калабића, „уз сарадњу четника са Равне Горе“, извршили су чишћење терена на простору од Лазаревца до Белановице. Половином октобра, у Аранђеловцу су се затекле снаге новообразоване Горњоколубарске групе. Ту су били 9. оружани подофицирски одред (мајор Милан Калабић) и 7. добровољачки одред. Према сећању добровољачког официра Мијата Бардака, „Калабић је одмах у почетку почео са неповерењем да гледа у добровољце!“ Ове снаге водиле су борбе 27. октобра против партизана у Белановици. У групи је касније био и Горњоколубарски четнички одред војводе Костића, а од 11. новембра, четнички одред војводе Каменице и Качерски одред војводе Гордића (званог Мали Гордић).2 Код Белановице је 13. новембра вођена целодневна борба са групом од 500 партизана: „У борби је убијено 20 комуниста, а 22 заробљено.“3 Жандармеријски извори први пут региструју садејство Владиних четника с равногорским снагама (које су називане: „чете пуковника Драже Михаиловића“, „четници са Равне горе“) 7. новембра у заузимању Љига, 13. новембра у акцији групе мајора Калабића у зони Лазаревац-Белановица.4 У тој зони 15. новембра се придружују и ранији војно-четнички одреди: Пожешки и Горњомилановачки под командом капетана Вучка Игњатовића и мајора Савовића. Ове снаге су под руководством мајора Калабића кренуле 19. новембра у напад на варошицу Рудник, која је освојена сутрадан у другом покушају. Партизани су затим поново напали и преотели Рудник, а снаге ове групе су се повукле и спустиле по околини.5 На другим подручјима Србије такође су почели прогони комунистичких снага, у којима су делимично учествовале и Владине четничке снаге. Средином новембра, у јагодинском и левачком крају, против комуниста успешно су деловале снаге војводе ртањског и војводе беличког, али и 2. оружани одред мајора Катића. Разбијена је партизанска група која је држала Рековац, као и

Књига о Дражи, I, стр. 176. Мијат Бардак, „Из дневника 7. добровољачког одреда“, Записи из добровољачке борбе, 4, Минхен 1955, стр. 18-27. 3 АВИИ, Нда, к. 52 1/10. 4 Зборник, 1-21, стр. 170,172. 5 М. Бардак, „Из дневника 7. добровољачког одреда“, стр. 18-27. 2

група у Сиоковцу и Дуленима.1 Према изворима Српске владе, Церски одред је 16. новембра, уз осетне губитке (више од 20 погинулих), успео да потисне партизане све до Чачка. Српски полицијски органи забележили су и да је 18. новембра мајор Велимир Пилетић ухватио везу с Владином војском „и у околини Кучева водио борбе против партизана.“2 Наредбом од 21. новембра, председник Владе генерал Недић дефинисао је да Горски штаб свих четничких одреда, под командом Косте Пећанца, „стоји непосредно под председником Српске владе“. Штаб је имао задатак да организује, прикупља и упућује јединице четника у састав оперативних одреда или у одређена места према наређењима председника Српске владе, упућеним директно или преко команданта Жандармерије. „Овај штаб води старање о морално-националном одржавању четника и развијању њихове четничке родољубиве идеологије. Овоме штабу прикључује се досадањи део штаба у Нишу. Место седишта Горског штаба свих четничких одреда одређује војвода Коста Пећанац. Досадањи штаб за везу у Београду укида се. Ради одржавања везе са Српском владом, војвода Коста Пећанац упутиће једног војводу уз свога ужег штаба у Кабинет Министарстава унутрашњих послова.“ Требало је да Горски штаб свих четничких одреда предложи Недићу које јединице задржава под својом командом и на којој локацији. Команданту жандармерије је наложено да извести које четничке снаге су распоређене у „оперативне одреде“ (вероватно се мисли на групе одреда). Задатак Команде жандармерије је био да од Горског штаба свих четничких одреда и команданата оперативних одреда у најкраћем року прикупи податке о потребним количинама одеће и наоружања. У складу с тим подацима и расположивом опремом, Команда је требало да направи распоред опреме, „тако да и четничке јединице буду униформисане као и делови оружане силе, задржавајући своје четничке амблеме“. Снабдевање четничких јединица храном и новцем у оквиру оперативних одреда вршила је Команда жандармерије преко команданта тих оперативних састава. Горски штаб је био задужен за снабдевање својих снага. Четнички одред је имао да хитно прилагоди све административне радње према прописима за жандармерију. Од Горског штаба се очекивао предлог за попуну и потребан број старешина ради појачавања јединица. Недић је указао да „формирање нових јединица у будуће може бити само по моме личном одобрењу и упутствима“. „По завршетку оперативних задатака у уништењу комунистичко1

Извештаји Недићевих органа власти у Округу моравском, приредили Добривоје Јовановић и Дејан Танић, Јагодина 2005, стр. 53-55. 2 АВИИ, Нда, к. 26 2/45.

партизанских банди јединице четника начелно распоређиваће се у места из којих су те јединице попуњене. [...] Распоред оперативних одреда извршиће по моме личном наређењу командант Жандармерије.“1 У току акције против устаника од септембра до децембра 1941. идентификовали смо следеће четничке одреде у структури оружаних снага Српске владе: Тимочко-крајински, Ресавско-раванички, Савски, Тамнавски војводе Будимира (Босиљчића), Ваљевски војводе Милорада (Радића Пинде), Каменички војводе Будимира, Лознички војводе Тешмановића, као и одреде војвода: Павла Торлачког, Василија Битољског, Гордића Гочког, Пчињског, Каменице, Колубарца, Воје Триброђанина, Јована (Ивковића) Корвинскоги Бранка Мрђеновића.

Зборник, 1-21, стр. 157-158.

ШУМАДИЈСКИ КОР И ОФАНЗИВА НА КОМУНИСТИЧКУ ТЕРИТОРИЈУ У ЗАПАДНОЈ СРБИЈИ

Од 7. новембра почеле су да пристижу снаге немачке 113. пешадијске дивизије са Источног фронта. Ове снаге су се искрцавале у простору ЈагодинаПараћин-Крушевац.1 Дивизија је по комплетирању требало да дејствује долином Морава према западу, док је са севера требало да делује 342. дивизија крећући из Ваљева. На тај начин устанак би био дефинитивно сломљен. Ипак, од доласка ове дивизије до почетка дејстава прошло је скоро 20 дана док се дивизија прикупила по деловима и припремила за акцију против устаника. У међувремену су и Владине снаге, које су до тада водиле сопствену акцију против комунистичких устаника, требало да се укључе у акцију. Према директиви генерала Недића, пуковник Коста Мушицки почео је да припрема акцију против устаника у Шумадији.2 Мушицки је пре почетка акције од Недића тражио разјашњење да ли су он и његове снаге под командом Немаца и да ли дејствују заједнички са њима. Недић је лично објаснио Мушицком да су Немци одобрили акцију, али да се на терену операција прилагоди стању и потребама немачких оружаних снага. Највећи део Владиних снага био је ангажован у рејону Рудник-Горњи Милановац и Крагујевац-Кнић. Од 20. новембра пуковник Мушицки је ставио под своју команду Владине снаге на том простору: Горњоколубарску групу, сада под називом Рудничка Група одреда, под командом мајора Калабића, састава: 9. оружани, 3. и 7. добровољачки, као и Љишки, Качерски и Пожешки четнички одред. Група је требало да се групише и нападне партизанске снаге у рејону Горњи Милановац-Таково. Гружанску групу одреда под командом Марисава Петровића, састава 2. и 8. оружани, 5. и 10. добровољачки одред, са задатком да напредује преко Кнића и Мрчајеваца и овлада доњим током Дичине и села Вранице. Западноморавску групу одреда, састављену од 3. оружаног и Доњоибарског четничког одреда, која је после груписања требало да напредује од Краљева преко Мрсаћа и Заблаће до Чачка. 1 2

Исто, 12-1, стр. 614-615. Горан Давидовић, Милош Тимотијевић, Осветљавање истине, Документа за политичку и војну историју Чачка 1938-1941, Чачак-Краљево 2006, стр. 423.

Груписање је требало завршити 21-23. новембра 1941. године. Штаб команде Српских оружаних снага (касније: Шумадијски кор) налазио се у Крагујевцу. У складу с почетним распоредом, из Јагодине у Крагујевац је 20. новембра стигао и 2. оружани одред.1 Наредбом генерала Недића бр. 18, од 21. новембра 1941, наложено је да се Владине снаге обједине у јединствену целину, која је касније названа Шумадијски кор. Ове снаге су биле састављене од свих типова Владиних снага. Штаб је потом из Београда кренуо на терен ка Крагујевцу. По доласку у Крагујевац, Мушицки је сазвао све команданте своје групације и издао им задатке за прикупљање снага и правце дејства предвиђених за период после 26. новембра. Наредног дана Мушицки је наредио да у Крагујевцу остане само „позадњи део Штаба“ под командом помоћника начелника штаба, капетана II класе Бранислава Стокића. Команда кора је требало да прати операције за које је назначено да су обједињене „са радом немачке војне силе“.2 Пуковник Мушицки је 22. новембра у Јагодини покушао да извести команданта тек пристигле немачке 113. дивизије о груписању својих снага, али је он већ био отишао у Крушевац, где је Мушицки примљен сутрадан. Командант 113. дивизије такође је имао задатак да дејствује на истом правцу, али како је тек стигао у Србију, није ништа знао о акцији Владиних снага. У међувремену, 22/23. новембра снаге Рудничке групе кренуле су у напад на Рудник, док су се остале снаге прикупљале на правцима акције. Акцију је 23. новембра повео жандармеријски мајор Калабић. Прве борбе почеле су у 10 сати пре подне, по густој магли: „Напад ка Руднику извођен је у три нападне колоне, тако да су исте освојиле Рудник у 16 часова. Гоњење комунистичких делова ка Горњем Милановцу предвиђено је за 24. новембар.“3 Рудничка група је успела да заузме Рудник 24. новембра, тек после артиљеријске подршке од стране Немаца.4 У жандармеријским изворима помиње се и тзв. сељачка милиција (23. новембра у борбама за Рудник), за коју се може претпоставити да такође представља равногорске снаге.5 У групи Владиних снага налазили су се и одреди поручника Ђорића, Лукића и Чековића.6 Партизанске снаге су се с Рудника повукле у села ка Горњем Милановцу. Офанзива немачке 342. дивизије према центру партизанске територије 1

С. Живановић, н.д., књ. 3, стр. 132-144. АВИИ, Нда, к. 153 2/4; исто, 3/4; исто, 3/1; исто, к. 50А, 11/1; М. Стефановић, н.д., стр. 161-162. 3 АВИИ, Нда, к. 50А 1/10; Зборник 12-1, стр. 672. 4 М. Бардак, „Из дневника 7. добровољачког одреда“, стр. 18-27. 5 Зборник, 1, књ. 21, стр. 177. 6 Г. Давидовић, М. Тимотијевић, н.д., књ. 1, стр. 342. 2

почела је 25. новембра из два правца: група Запад ишла је од Ваљева преко Љубовије и Бајине Баште ка Ужицу, а група Север А преко Косјерића и Карана, такође ка Ужицу. На другој страни, јединице 113. дивизије, подељене у три групе, надиру централном Србијом. Штаб Команде пуковника Мушицког, као и Западноморавска група и 10. добровољачки одред, 25. новембра се пребацују у Краљево. Истог дана партизанске снаге су одбациле снаге Рудничке групе и (поново) овладале Рудником. Партизани су успели да потисну Владине снаге и с Рудника, до Белановице: „Исувише тешка ноћ за људство савладала се једино надчовечанском пажњом и прегнућем официра који су непрекидним обиласцима, саветовањима а негде и драконским мерама, држали људе и терали од њих неизвесност и претерани импресионизам. Губици: шест официра и 70 до 80 мртвих и рањених наших војника.“ Према Милановцу је 26. новембра кренуо и 3. добровољачки одред, али су партизани одбили напад: „При наступању на Горњи Милановац, наишли смо на врло јаке комунисте, те смо били принуђени да се повучемо ка Руднику.“1 Рудничку групу Владиних снага тог дана су појачали 4. и 12. оружани одреди који су дошли у Белановицу. Снаге Гружанске групе су такође ступиле у борбе с партизанима. Ова група је 26. новембра заузела Кнић. Западноморавској групи је померен правац деловања пошто је правцем Краљево-Чачак-Пожега напредовала немачка 113. дивизија, да не би долазило до мешања снага. Ове група је добила задатак да напредује од Краљева, али нешто ниже, истим правцем, преко тежег терена с идејом да спречава одступнице партизанима. Кренула је 26. новембра, али је због мноштва тешкоћа каснила и није затворила одступне правце за партизане, иако је на време стигла до Ужица. Како примећује Сергије Живановић, „да је ова група 1155 извршила добијени задатак, затварање главних одступних праваца партизанским јединицама из долине р. Западне Мораве ка југу, није искључено да би судбина Врховног штаба партизанских одреда Југославије, Централног комитета КПЈ и највећег дела партизанских јединица била решена још у новембру 1941.“ Штаб Шумадијског кора почео је 27. новембра покрет одмах иза прве линије немачких снага на правцу Краљево-Чачак. Тог дана Владиним снагама стигла је муниција, а дејствовали су и немачки авиони: „То је дало моралне снаге људству.“2 Потом су снаге Рудничке групе поново уз теже борбе преотеле од партизана варошицу Рудник. Борбе су вођене и у околним селима. Главни напад на Милановац почео је 28. новембра у седам сати ујутру из Шаторње (група А); Милан Калабић је кренуо два сата касније. Партизански положаји на Руднику су 1 2

АВИИ, Нда, к. 50А 1/2-10. Исто.

сломљени и пут ка граду био је отворен; у борбама је погинуло 28 партизана.1 На овом сектору је тек тада почело повлачење партизанских снага на југозапад, са доста губитака. Истог дана, 28. новембра, пратећи немачку 113. дивизију, штаб пуковника Мушицког и Владини одреди кренули су ка Чачку и Ужицу, као подршка. Немци су ушли Чачак, а за њима и штаб пуковника Мушицког.2 Следећег дана, 29. новембра, снаге Рудничке групе ушле су у Горњи Милановац, док је Гружанска група стигла до Мрчајеваца, а потом и до Прељине. Од 29. новембра Рудничка група је остала као посада у Горњем Милановцу, а о д 1. децембра Гружанска група била је посада у Чачку. Западноморавска група је стигла 1. децембра у Ужице, и потом се и она гарнизонирала у том граду. Углавном, са 1. децембром нападне операције Шумадијског кора су биле завршене.3 Од добровољачких јединица које су узеле учешће у овој операцији нарочито се истакао 10. добровољачки одред под командом Милоша Војиновића. Његова активност добила је похвалу од стране команданта 113. пешадијске дивизије, упућену генералу Недићу. Пуковник Мушицки известио је председника Владе да је операција сламања комунистичке главнине завршена. О самим операцијама Мушицки је навео: „У року од 26. до 29. новембра сломљен је отпор комунистичких банди, као и духовна снага комунистичких организација у сливу Западне Мораве, заузимањем места: Горњег Милановца, Чачка, Пожеге, Ужица, Ивањице, Гуче и Ариља. Неоспорно је да се за овако велике резултате има првенствено захвалити немачкој војсци, али не сме се заборавити ни признање нашим одредима који су, с обзиром на јачину и материјалну опрему, имали додељен за рад најтежи терен на коме су готово једновремено постизали резултате који су били у сагласности са немачком војском.“4 Немачке снаге 342. и 113. дивизије, са сопственим и српским ојачањима, успеле су да одбаце комунистичку главнину ван територије Србије наносећи им велике губитке, посебно у борбама 27-30. новембра, и протерујући партизанске снаге из зоне око Ужица. Снаге обе дивизије су 1. децембра у овој зони одмакле на преко 20 километра од Ужица на запад и у југозападном правцу. Према немачким подацима, њихови губици у овој операцији били су шест погинулих и 1

Ново време, 2. децембар 1941. Један официр равногорских снага је о томе известио следеће: „Партизани нису дали никакав отпор и разбежали су се по околним селима. У Чачак 1. децембра улази 5. добровољачки одред. Партизани, већином сељаци, вратили су се својим кућама. Многи од њих сами су се јавили српским властима и предали оружје.“ АБИИ, Ча, к. 127 10/44. 3 С. Живановић, н.д., књ. 3, стр. 132-144; Г. Давидовић, М. Тимотијевић, Осветљавање истине, стр. 423425. 4 АВИИ, Нда, к. 50А1/1. 2

34 рањена војника. Немци су ослободили 316 својих војника (Крупањ, Горњи Милановац и другде). Насупрот томе, биле су стотине и стотине настрадалих партизанских бораца или српских цивила.1 Пишући Речи српском народу у логору Дахау, епископ Николај је закључио: „Ударио је Господ грешну Европу са два тешка рата за нашега века и не зна се да ли ју је заболело. У оба случаја ударио је Господ Србију страшније него и једну другу земљу. Да ли је то Србе заболело? По чему би се ценило да их је заболело?“2 Одговор на ово реторичко питање јесу немерљиве српске жртве које су пале у устанку 1941. године. О томе сведоче и немачки војни органи. Њихова педантна статистика из времена после слома устанка 1942. наводи да је укупан број убијених од њихове војске, и за одмазду стрељаних Срба у првој години устанка, на територији Србије и источне Босне тада у саставу НДХ био 49.724 лица!3

Зборник, 12-1, стр. 672-699. Епископ Николај, Речи српском народу, кроз тамнички прозор (из логора Дахау), Химелистир 1985, стр. 144. 3 Зборник, 12-2, стр. 1125. 2

НЕМАЧКИ УДАР НА МИХАИЛОВИЋЕВЕ СНАГЕ

Одмах по завршетку ове операције, 3. децембра, команда немачког 18. корпуса генерала Бемеа добила је наређење да напусти Србију и премести се у 18. војни округ на територији Рајха. За преузимање послова опуномоћеног команданта у Србији надаље је био овлашћен генерал Бадер, задржавајући право командовања Вишом командом 65. Већ следећег дана наређена је реорганизација војноуправних командантура на територији Србије, и то са Фелдкомандантуром бр. 599уБеограду, Фелдкомандантуром бр. 610 у Краљеву, Фелдкомандантуром бр. 809 у Нишу, Фелдкомандантуром бр. 816 у Шапцу и самосталном Фелдкомандантуром бр. 823 у Петровграду, с надлежношћу у Банату. Све ове фелдкомандантуре су имале потребни број крајс и ортс командантура.1 Судећи по одласку команде генерала Бемеа, немачки војни врх је сматрао да је устанак у Србији углавном сломљен. Преостало је да се дотуку војночетничке снаге пуковника Михаиловића, које су се током новембра делом прикључиле Владиним снагама, делом самостално деловале против комуниста или се осуле под немачким и Владиним притиском. Занимљиво је да је генерал Беме, који се истакао суровошћу у сламању устанка и односу према Србима, дао веома занимљиву оцену самог генерала Недића, незавидне ситуације у којој су се нашли и он сам и Србија, и напора које је предузимао. Средином новембра, генерал Недић је предложио да се официри заробљени током антиустаничких операција замене поузданим и потребним официрима који су били у заробљеништву у Немачкој. Идеја је одбачена, јер је генерал Недић оцењен непоузданим. Генерал Беме је 15. новембра изразио своје неслагање команди Југоистока. У том допису је дао и оцену позиције генерала Недића у периоду од септембра до новембра месеца. Он наводи: „У време мога преузимања послова опуномоћеног команданта у Србији, била је од битних одлука да ли армијски генерал Недић треба да остане као председник владе или не. После разговора с начелником Управног штаба, с опуномоћеником за спољне послове и генералним опуномоћеником за привреду, одлучио сам се да наговорим армијског генерала Недића да и даље води послове председника Владе. Није било другог излаза.“ Беме објашњава да је у том тренутку „добио“ Србију коју је 1

Исто, 12-1, стр. 711,714-718.

захватио устанак и где је тек пристизала једна дивизија као појачање, а даља помоћ је била неизвесна. По Бемеовој оцени: „У простору између доњег тока Колубаре и доњег тока Мораве јужно од Београда, одржавао је Недић, са органима своје владе, суштински мир.“ У оскудици расположивих снага тактика је била да се добије у времену ради прикупљања додатних јединица „за безобзирно савлађивање устаника“. Немачки генерал каже да се „није могло одрећи помоћи утицаја Недићеве личности и његових (присталица), па ни оних са минималним приврженошћу“. Сам Недић се после доласка Бемеа „тек после дугог размишљања одлучио за даље вођење послова“. Беме даје упечатљиву оцену председника Српске владе: „Ја саму досадашњим разговорима упознао српског генерала Недића као једног национално свесног Србина који управо мисли трезвено и који хоће да сачува Србију од потпуног уништења. Говори које он држи српском народу сведоче о његовом ставу. Концепти његових говора једва да изискују какву коректуру од наше стране [...] Армијски генерал Недић, у свом досадашњем руковођењу, што се тиче коректности, био је лојалан и својим средствима против устаника, упркос многим тешкоћама, постигао је видне успехе против комуниста.“ Недићево вођење послова било је правило и он „по циљу служи немачким интересима“, оценио је Беме.1 Неколико дана по одласку команде 18. корпуса и генерала Бемеа из Србије, уследио је силовит удар немачких снага на седиште војне организације генерала Михаиловића, на Равну гору. Трећег децембра немачка војна команда у Србији издала је наређење 342. дивизији за „уништење Михаиловићевих одреда јужно од Ваљева“.2 Шестог децембра извршен је општи напад на равногорски штаб и све војно-четничке снаге које су се нашле на том правцу. Ова операција, под називом „Михаиловић“, сломила је видљиву равногорску војну организацију у ширем подручју средњозападне Србије. Сам Михаиловић се на једвите јаде склонио пред наилазећим немачким војничким редовима.3 Станислав Краков пише да је о предстојећој офанзиви лично Недић 1

Зборник, 12-1, стр. 635-637. Иван Авакумовић, Михаиловић према немачким документима, Лондон 1969, стр. 30. 3 З. Вучковић, н.д., стр. 173; С. Живановић, н.д., књ. III, стр. 163-167; Књига о Дражи, I, стр. 165; „342. пеш. дивизија опколила је претпостављене Михаиловићеве четнике југоисточно од Ваљева и [...] са пет батаљона отпочела је концентрично наступање правцем Бабине Главе. Михајловић је само с муком успео да се извуче из руку наших трупа. Са неколико приврженика побегао је у источну Босну. Његов штаб са мајором Мишићем заробљен је. Михаиловићеви четници су у овој акцији 342. пеш. дивизије изгубили око 10 мртвих и 390 заробљених. Наше трупе дошле су до богатог плена, и то: 330 пушака, пет митраљеза, 2.100 пушчаних метака, 1.100 телефона, једна краткоталасна пријемна станица, више мотоцикла, 37 коња и једна ратна каса са 203.000 дин.“, АВИИ, HO:HOKW 1898, стр. 68, (стр. 80 оригинала). 2

обавестио Михаиловићеве људе на терену (вероватно преко Милана Калабића).1 Није утврђено о којим личностима је била реч. Према немачким изворима, Милан Аћимовић и Коста Мушицки обавестили су (у ствари, само покушали) 5. децембра Михаиловића о скорој немачкој офанзиви. „Истрагом је доказано да је један члан владе, министар унутрашњих послова, Аћимовић у разговору, покушао да, преко пуковника српске помоћне жандармерије Мушицког, дође у везу с Михаиловићем. Два српска жандармеријска официра којима је поверен овај задатак ухваћена су од немачких јединица. Против Мушицког и других окривљених жандармеријских и четничких официра предузет је војно-судски поступак.“2 Тај контакт довео је Недића у тежак положај, али је он успео да убеди Немце како за то није знао и да је Аћимовићу изричито забранио да има било шта са „Михаиловићевим питањем“.3 Пуковник Мушицки је ипак ухапшен 7. децембра у Чачку. У току операције сламања устанка он је имао толерантан однос према војним четницима, и то је манифестовао на разне начине. Мушицки је спроведен у Београд, где је само интервенцијом генерала Недића избегао да буде осуђен на смрт. Остао је у затвору Гестапоа, а на дужност команданта добровољачких јединица враћен је тек крајем те године.4 Осим хватања Михаиловићевих помоћника и пријатеља, заробљавања дела бораца и бекства у дубоку илегалу самог генерала Михаиловића, немачка офанзива на Равну гору није имала потпун успех. Један од разлога била је и тих дана широко спровођена „легализација“ војних четника као оружаних група Владе генерала Недића. У моменту када се бирало између прогона или прикривања у шароликим Недићевим формацијама, избор другог решења показао се спасоносним за Михаиловићеву организацију. Ова прагматична идеја учиниће да већи део равногорске организације преживи тешку зиму 1941 /42. о трошку генерала Недића, учествујући у операцијама против партизана или остајући код својих кућа. Како се приступало снагама Недићеве владе илуструје случај с Јадарским одредом мајора Пантелића,5 организованим на територији западно од Ваљева, који је то учинио због крајње опасности у којој се нашао. Пантелићев одред јачине око 350 људи заробили су Немци на друму Мионица-Струганик. Пантелић овако описује сусрет с Немцима: „Мој одред био је на путу у колони 1

С. Краков, н. g., књ. 1, стр. 280. Зборник, 12-2, стр. 1039. 3 Б. Костић, н.д., стр. 68; Jozo Тomašević, Četnici и Drugom svjetskom ratu, Zagreb 1979, стр. 182. 4 C. Пироћанац, н.д., стр. 20. 5 О њему видети код С. Краков, н.д., књ. 2, стр. 280-293. 2

[...] Лево и десно чистина, не могу да склоним одред нигде. Да примим борбу, изгинућемо сви. Прибегнем лукавству. Са поручником Петром Тодоровићем и поднаредником Митром Братићем изиђем пред колону тенковску испред одреда. Покажем лажне објаве К. Пећанца и изјавим да сам се борио с Комунистима и враћам одред у Мионицу. Би им сумњиво. Док сам се ја објашњавао преко тумача, пола одреда је било нестало. Друга половина била је разоружана и са мном спроведена у Мионицу. Тамошњи Пећанчев војвода Брајовић био је потпуно у служби нашој. Њега ће доцније Немци да открију и стрељају.1 Увече, немачки мајор из Мионице позва Брајовића и мене на саслушање. Ја му кажем да сам с одредом водио борбе против Комуниста код Рудника, да су то ‘Владине трупе’ и да о томе зна мајор Милан Калабић, Командант Владиних трупа у том делу Србије. Немачки мајор затражи радијом везу с мајором Калабићем. Овај потврди да ме лично зна и да је тачно да сам са ‘Владиним трупама’ водио борбу против Комуниста. Захваљујући Калабићу, после дужих напора ослободим цео одред од Немаца. То је део засебне приче. Важно је да сам на Бадње вече 1941. био слободан у Ваљеву, са свим људима. Сутрадан, 25. децембра, отишли смо сви за Драгиње. Одреду сам дао 10 дана одмора.“2 У рејону Чачка, на добровољце Марисава Петровића наишао је Љубићки одред „Танаско Рајић“ поручника Предрага Раковића око 1-2. децембра. Раковић је свој одред од око 400 људи легализовао у овом додиру, а пред представницима Недићеве војске се, како је сам рекао: „угибао и савијао“ и правио „мањи од маковог зрна“.3 Немачке војне и обавештајне структуре уочиле су процес легализације Михаиловићевих снага у анализи стања у Србији децембра 1941. године. Средином децембра 1941, извештаји Абвера констатују на више локација у целој Србији и даље присуство устаничких, пре свега комунистичких партизанских снага, као и њихово ново груписање. Поједине немачке снаге и углавном снаге Српске владе су и даље биле спорадично ангажоване на прогону ових група: Ваљево-Шабац, на правцима Крушевац-Чачак-Ужице и Рашка-Нови Пазар, североисточна Србија, у зони око Ниша, Лесковца и Лебана. Констатовано је да 1

О овоме сам Брајовић пише 7. јуна 1942. следеће: „Наступило је зло, ухватили су [...] мајора Воју Пантелића и његов цео одред. Но који су год ишли преко Мионице, ја сам ставио свој живот на коцку и свима похватаним четницима који су спровођени (правцем - прим. Б. Д.) Равна гора - Мионица Ваљево издао сам четничке легитимације Косте Пећанца и на тај начин спасио људе [...] Даље од спровода украо сам од Немаца многе наше људе и са легитимацијама које сам ји ја дао задржао јиху мој одред.“ - АВИИ, Ча, к. 18,5/5. 2 Књига од Дражи, 1, стр. 165-166. Пантелићев одред је касније боравио на простору Зајача-Крупањ, али су га на превару почетком марта разоружале немачке и руске снаге из Лознице. На интервенцију генерала Недића, одред је пуштен и упућен у Краљевачки округ где је стигао 4. априла 1942. Ту је легализован, а Пантелић је постао окружни командант СДС. Одред је постојао до септембра када је МУП донео наредбу да се расформира. - С. Краков, н.д., књ. 2, стр. 289-291. 3 Г. Давидовић, М. Тимотијевић, н.д., књ. 1, стр. 343.

Михаиловићеве снаге и присталице не улазе нигде у борбу, односно да су разбијене. Већ 20. децембра, међутим, оцењено је да „ове банде, које су остале без вођа, покушавају да пређу у четничке јединице Косте Пећанца“.1 „Све Михаиловићеве присталице сматрати побуњеницима и према њима не поступати на неки други начин.“ Морала се спречити тежња Српске владе да „онемогући или бар ублажи оштре мере“ против ових устаника. „На исти начин треба све учинити да се спречи прелазак присталица Д. Михаиловића у легалне организације.“2 Оперативно одељење Команде Србије закључило је, 20. децембра, да су Михаиловићеви четници разбијени: „Многе Михаиловићеве присталице изгледа да су побегле у шуме и брда. Постоје извештаји према којима ове банде, које су остале без вођа, покушавају да пређу у јединице К. Пећанца.“3 Генерал Недић је својим потчињенима на терену сугерисао да омогућавају легализацију свих група који је затраже. Поред идеје о спасавању што више српских глава испред немачке силе која је без милости разбијала устанак и прогонила све сумњиве, поједини аутори сматрају да је широк позив на легализацију откривао и друге намере генерала Недића. По њима, Недић је сматрао да када већину Михаиловићевих снага легализује под својом командом, моћи ће у каснијој фази да њихову лојалност преусмери на себе и истисне Михаиловића као фактор нестабилности за окупирану Србију.4 Тако је један део војних четника пред Немцима представљен као четници Косте Пећанца, а други је уврштен у нову категорију „независних“ четника. Конфузија на терену у којој се није знало ко је легализован, ко је Пећанчев, а ко Дражин, погодовала је равногорцима. Представљајући се као део „Владиних“ снага, они су се убацивали у локалне органе и на тај начин сакривали своју организацију под маском сеоских стража или група за борбу против партизана. На легализацију нису одмах пристали сви Михаиловићевих људи, а део је и даље био непријатељски настројен према окупатору и њиховим српским помагачима. То противречи шематизованој слици у којој су само партизани по терену и комунисти у варошима били изложени прогону. То је учинило да број њихових заробљеника порасте и да део њих буду стрељани као таоци, а други део интерниран у заробљеничке логоре ван Србије. Да су „Владини четници“ гонили и разбијене и скривене Михаиловићеве четнике, потврђују и речи радио-телеграфисте ВК ЈВуО Александра Саше Теодоровића 1

Зборник, 12-1, стр. 789-791,795,799. Исто, стр. 802-803. 3 Зборник, 12-1, стр. 799. + L. Karchmar, н.д., стр. 275-277. 2

који је јануара 1942. рањен у потери четника Ваљевског четничког одреда.1 У овом периоду је створено непријатељство између добровољаца и равногорских (илегалних и легалних) одреда, које ће карактерисати даљи период окупације у Србији. Један од добровољачких командира, Мијат Бардак, пише: „Тих дана вршена је регистрација равногорских четника и стављање истих на статус и принадлежности (код јединица Недићеве владе). Али и поред све те легализације, однос четника према добровољцима остао је непријатељски. Ја сам се стално плашио да не дође до отвореног сукоба.“2 Равногорски командант Сергије Живановић тумачи период после слома устанка: Љотићеве јединице у оној ситуацији нису биле нимало боље од немачких јединица, прогањале су Михаиловићеве снаге, искоришћавајући сјајну прилику која им се пружила, велики притисак и присуство немачких јединица. Оне су хватале или заробљавале мање групе или појединце из Покрета пуковника Михаиловића, стрељали их или предавали Немцима. За њих се не може рећи да су спасавали српски народ.“3 Сумирајући разне податке, закључујемо да су „легализацију“ у првом таласу новембар-децембар 1941. прихватили следећи равногорски одреди: Љубићки (Раковић), Пожешки (Глишић, Игњатовић), Ужичко-пожешки (М. Кораћ), Црногорски (Младеновић), одреди В. Пантелића, капетана Р. Стојановића, капетана Рајковића, поручника Н. Калабића и други. У другом таласу почетком 1942. имамо примере организовања посебних одреда од равногораца као што је био Рибнички, у ваљевском крају. Поједини Михаиловићеви команданти су распустили своје људство по кућама посежући тако за најнеутралнијим решењем. Зима 1941-42. била је изузетно тешка за малобројне остатке организације генерала Михаиловића на територији Србије. Мале групице гладних и депримираних дражиноваца, скривене по узаврелом терену, трудиле су се да буду ван домашаја немачких патрола. Ти делови и појединци који нису хтели да се легализују углавном су одржавали контакт са саборцима у редовима Недићевих оружаних одреда или с рођацима и комшијама, и тако успевали да 1

Изјава Александра Саше Теодоровића, бившег припадникаЈВуО, аутору, Земун 25. април 1995. Једно наређење команданта Ваљевског центра потпуковника Лукића говори у прилог томе: „[...] што се тиче хватања комуниста они се доводе у Центар, а од којих има сада око 80 - са њима се врше саслушања, као и са људима из Дражиних одреда од који до сада у Центру има 120 предати овом Центру, сем оних који се налазе код Немачке команде“. - АВИИ, Нда, к. 2,46/4, МОИАВ ЗП 17, 255. Ова реченица је навођена у ранијој литератури, али само у делу који се односи на партизане. Део који се тиче Михаиловићевих људи био је изостављан. Поједине истакнуте ваљевске војночетничке команданте Немци ће заробити и упутити у концентрационе логоре. 2 М. Бардак, „Из дневника 7. добровољачког одреда“, стр. 18-27. 3 С. Живановић, н. д., књ. 3, стр. 180.

преживе. Знатан део становништва кривио је Михаиловића, једнако уз комунисте, за тегобе које су дошле после слома устанка. Дух резигнираности, очаја и страха због људских и материјалних губитака уселио се у становништво, што је потпуно умртвило све идеје о покрету отпора.

РЕОРГАНИЗАЦИЈА ДРЖАВНЕ УПРАВЕ И СТАЊЕ ВЛАДИНИХ СНАГА ПОСЛЕ СЛАМАЊА УСТАНКА

Петог децембра је немачки Опуномоћени командант Србије оценио да председник Владе Недић заслужује пуно поверење. „После угушивања устаничког покрета задатак Недићеве владе састоји се, пре свега, у поновном успостављању управе.“ Предуслов за то било је формирање поуздане жандармерије. Попуштање комунистичке активности је, по мишљењу генерала Бадера, „без сумње заслуга српске жандармерије, и делом влади оданих четничких одреда који су се у последње време добро тукли са комунистима.“1 Тада је дошло до идеје да се „у току зиме распусте сви постојећи одреди“ у које су набројане снаге старе жандармерије, оружани одреди формирани од генерала Недића, добровољци и Пећанчеве снаге, „и да се замене жандармеријом која би била обучавана у Београду под руководством официра немачке полиције.“ Предвиђено је било 10.000 жандарма, по 100 на 100 срезова, 5.000 припадника царинске страже, поред око 250 немачких цариника, као и 2.000 жандарма (укључујући ватрогасце и саобраћајце) за Београд и веће градове. „Још се разматра питање формирања грађанске милиције у местима која не поседају ни немачке јединице ни српска жандармерија.“ Тада је дефинисана политика наоружавања ових снага: наоружање нових снага не треба вршити српским оружјем, „него оним које у Србији није до сада постојало“. Овде се мислило на оружје из немачког ратног плена. „Тиме би био омогућен тачан преглед наоружања и снабдевања муницијом српске жандармерије.“ Први пут је поменуто да је потребно реорганизовање државне управе у Србији: укидање југословенских бановина и формирање шест-десет округа са 100 срезова, без Баната. Тако је предвиђено хапшење свих активних официра који су били на слободи, махом у Београду (1.200), пребацивање свих Јевреја и Цигана (16.000) у логор код Земуна, за које је „доказано да су били носиоци обавештајне службе устаника“. Било је предвиђено да се целокупно становништво устаничких подручја провери кроз рад специјалних одељења уз сарадњу војних снага, да се стрељају сви за које се докаже да су учествовали у устанку, а да се њихове породице иселе у Банат кад се реше тешкоће у погледу њиховог смештаја, снабдевања и чувања. Ово је требало учинити и са тзв. непоузданим елементима. 1

Зборник, 12-2, стр. 1039.

„Сматра се да нема смисла да ти људи остану у Србији јужно од Дунава.“1 Једна од мера која је требало да спречи поновне устаничке акције била је евиденција оружја. До почетка 1942. требало је евидентирати ко све, осим немачке војске, поседује оружје; мислило се на све српске Владине снаге, али и фолксдојчере и Арнауте.2 Према подацима штаба генерала Бемеа послатим команди Југоистока почетком децембра 1941, снаге Српске владе су у то време бројале 17.000 људи: 5.000 жандарма, 300 добровољаца из летећих одреда (оружани одреди вероватно), 3.000 добровољаца, 3.500 четника Косте Пећанца, као и 1.500 полицајаца и агената. Према ранијем податку од 1. децембра, ове снаге су бројале 12.992 припадника, а градска полиција 1.780 људи, и то 1.012 стражара и 250 агената у Београду и 420 стражара и 98 агената у осталим местима.3 У склопу ових мера, а и пошто није више било потребе за држањем веће српске оружане команде, Шумадијски кор је расформиран 8. децембра 1941.године.4 На гарнизонску службу у западној Србији упућени су следећи добровољачки одреди: у Краљево - 7. одред, Чачак - 5. одред, Пожегу - 3. одред, у Ужице - 10. одред. Два одреда српске оружане силе такође су распоређена са добровољцима, и то 2. у Ужицу и 9. одред у Краљеву. Група мајора Калабића била је у Горњем Милановцу и околини, четнички одред Мојсиловића у Ивањици, Ариљу и Гучи. Од ових снага формирана је Западноморавска група с мајором Момчилом Матићем на челу, чији је штаб требало да из пређе Ужица у Чачак. У долини реке Груже били су београдски и рековачки четници, а у Трстенику четници војводе Богдана Гордића.5 Поред осталих Владиних снага, на југу Србије у исто време из Лесковца су деловали 4. и 12. одред СДК. Оба одреда су се заједно са четничким снагама борила против комунистичких група у рејону Лебана. После вишедневних борби ове снаге су ушле у Лебане 16. децембра 1941. године.6 Према посебним наводима, снаге СДК су до краја 1941. Водиле већи број борби: - 3. одред - 15 борби с комунистима, у којима је имао губитке 1

Исто, 720-721. Исто, 802-803. 3 Б. Божовић, Специјална полиција, стр. 109. 4 АВИИ, Нда, к. 50А, 16/1. 5 Горан Давидовић, Милош Тимотијевић, 3атамњена прошлост (историја равногораца чачанског краја), књ. 2, стр. 22; Г. Давидовић, М. Тимотијевић, Осветљавање истине, стр. 425; М. Стефановић, н.д., стр. 166. 6 М. Бојић, н.д., стр. 224. 2

- 5. одред - (тада у Чачку) 14 борби са губицима - 7. одред („нешто касније се вратио у Аранђеловац“) - 12 борби с партизанима - 8. одред је водио борбе с комунистима на планини Јухор - 9. одред је имао борбе с партизанима у оквиру снага Мачванске групе са осталим Владиним снагама - 10. одред је наставио с акцијама у ужичком крају. Његови губици у борбама до краја 1941. били су сразмерно мањи у односу на друге одреде. Одред је ојачао тако што је уз помоћ немачке војне силе формирао „моторизовано и митраљеско одељење“. Према немачким подацима, у овим одредима било је 4.084 добровољаца, мада касније добровољачке процене говоре само о 3.000 људи.1 Владине снаге су током децембра биле организоване у веће организационе форме, назване групе одреда или само групе. У једном документу од 16. децембра 1941. наведено је постојање шест таквих група: Рудничка (мајор Калабић), Крагујевачка (пуковник М. Стефановић), Чачанска (потпуковник Б. Костић), Пожешка (мајор М. Кораћ), Ужичка (потпуковник Сретен Страњаковић) и Рашка група (поручник М[ашан] Ђуровић).2 О овим групама нисмо нашли никакве друге потврде, а упадљиво је да наведених група нема у источној и јужној Србији. У састав ових група одреда улазиле су снаге оружаних, добровољачких, четничких и легализованих одреда. Српска влада је у децембру донела више значајних одлука које су уредиле систем безбедности. Прво је обнародована Уредба о увођењу националне службе за обнову Србије, с прецизирањем формирања радне обавезе за мушко становништво (17-45 година). Задатак ове службе био је да „цео народ, одређеног доба старости, удружи на заједнички свестан и дисциплинован рад за опште добро, како би сваки појединац могао бити корисније и боље употребљен.“3 Службене новине су 19. децембра објавиле Правилник о регулисању службених односа помоћних органа финансијске контроле. На основу одлуке Савета комесара, од 2. августа 1941, образована је гранична финансијска контрола и додељено помоћно особље за њену службу. По новом правилнику, прецизирано је да се чување демаркационе и граничне линије поверава 1

АВИИ,Нда,к. 153 2/4; М. Стефановић, н.д., стр. 159-160, 166-168. М. Борковић, н.д., кн,. 1, стр. 164-165. 3 Службене новине, 16. децембар 1941. 2

финансијској контроли, којој су придодати органи из жандармерије и других државних структура. Они су вршили граничну службу, али су остајали службеници службе из које су дошли (жандармерије). Стога им је додељен назив „помоћних органа финансијске контроле“. За припаднике жандармерије важила су сва правила понашања и статусне одредбе као да су у жандармерији. Посебност је била ставка да „жандармеријски водници на територији Баната и косовске области имају дисциплинско право и власт командира чете, а жандармеријски инспектор у Петровграду команданта одреда“.1 Крајем децембра 1941. уследила је нова административна подела „Недићеве Србије“. Дана 26. децембра објављена је уредба о формирању 14 округа: банатског (са седиштем у Петровграду), београдског (Београд), ваљевског (Ваљево), зајечарског (Зајечар), крагујевачког (Крагујевац), краљевачког (Краљево), крушевачког (Крушевац), лесковачког (Лесковац), митровачког (Косовска Митровица), моравског (Ћуприја), нишког (Ниш), пожаревачког (Пожаревац), ужичког (Ужице) и шабачког (Шабац). Уредбом су прецизирани назив и седиште срезова који су улазили у састав сваког појединачног округа.2 У јануару 1942, седиште Округа моравског пренето је из Ћуприје у Јагодину.3 На појединим документима касније Српске државне страже, уз назив округа написан је и римски број који је означавао редни број округа: нпр. Београдски округ - II, Ваљевски - III, Ужички - XII итд. На челу округа био је окружни начелник. Он је био државни службеник и постављан је на предлог министра унутрашњих послова, и то из редова државних службеника или лица слободне професије, без обзира на прописе о школској спреми или (одређена) ограничења. „Окружни начелник је представник Владе и врши највишу политичку и општу управну власт у округу. Он се стара као добар домаћин за добробит свих својих грађана, бди да у његовом округу буде ред, да је свакоме грађанину у округу потпуно ујемчена лична и имовна безбедност, отклањајући својим брзим и енергичним мерама и наредбама све што би томе могло сметати.“4 Поједини истакнути оружани команданти из акције 1941. постали су окружни начелници: начелник Крагујевачког округа био је потпуковник Милан Калабић, Ваљевског Драгомир Лукић, Ужичког Манојло Кораћ, Лесковачког пуковник Страњаковић, итд. Ова пракса је настављена и касније (1943), када је на пример начелник Крушевачког округа био командант батаљона СДК Душан 1 Исто, 19. децембар 1941. 2 Исто, 26. децембар 1941. 3 Исто, 27. јануар 1942. 4 Исто, 26. децембар 1941.

Марковић. Занимљиво да је окружни начелник Митровачког округа био албанске народности: Ибрахим Љутви. Команда 717. пешадијске дивизије, у извештају од 30. децембра, оценила је да се „српска помоћна жандармерија“ у току борби против банди „показала ефикасном због веће покретљивости и прилагођености своје тактике тактици устаника. Учешће ове жандармерије у оквиру борбених дејстава које изводи немачки Вермахт показало се веома ефикасним. Становништво напушта свој одбојни став, па су све чешћи случајеви добијања информација и података о непријатељу. Пропагандна активност, у смислу разликовања српског патриотизма од комунизма, дала је врло добре резултате: сељаци виде своје земљаке да се боре против комуниста. Они јасније схватају заштитничку улогу Вермахта, ако српска помоћна жандармерија учествује у борби.“1

Зборник, 12-1, стр. 811-812.

ДОЛАЗАК БУГАРСКИХ СНАГА И СМАЊЕЊЕ НЕМАЧКИХ СНАГА У СРБИЈИ

Крајем децембра 1941. уследило је ново изненађење за Српску владу и становништво Србије. После слома устанка у Србији, а према договору са бугарским војним властима, требало је да посебно образован бугарски окупациони корпус од три пешадијске дивизије уђе на територију Србије и у источном, централном и јужном делу преузме контролу територије. Бугарске снаге које су ушле у Србију биле су у надлежности немачке Више команде 65, односно њихову употребу су координисале немачке војно-територијалне команде. Њихове снаге улазе у Србију 30. децембра 1941, односно у току прве недеље јануара 1942. и заузимају поједине гарнизоне. Недићу, председнику Владе, ово је саопштено 29. децембра. Српска влада је потом упутила протестни меморандум штабу немачког опуномоћеног команданта. И генерал Бадер је уочио да ова мера проузрокује „велике политичке тешкоће“ Недићевој влади у односу на сопствено становништво. Ипак, на поднету представку о оставци Владе, генерал Бадер и командант Југоистока имали су исти став: „Србија је побеђена држава и од немачке окупационе силе постављена комесарска влада има да слуша, а не да даје оставку.“1 Бугарске снаге јачине три пешадијске дивизије (6, 17. и 21.)2 стигле су потом у Србију и заузеле гарнизоне у Јагодини, Ћуприји, Крушевцу, Књажевцу, Нишу, Лесковцу и другим местима. Оне су почеле да смењују снаге немачке 113. и 717. пд, као и да заузимају простор Србије до линије: стара граница - Рготина Лапово (искључно) - Крагујевац - железнички завој источно од Краљева (искључно) - Ибарска долина (искључно) - Косовска Митровица (искључно) Приштина. Генерал Бадер је дефинисао њихов статус: „Бугарске јединице потчињене су мојој команди и употребљене су за чисто војно поседање. Немачка војна управа остаје и даље непромењена.“ Бугарске јединице су обавештене да се потчињавају фелд и крајс командантурама у Србији, да треба да поштују немачке и српске законе и немачке ратне одредбе у Србији. Снабдевање ових трупа било је о бугарском трошку, а Бадер је забранио реквизиције и упутио 1 2

Исто, 12-2, стр. 1078. Бугарске снаге су се ротирале до септембра 1944, у начелној јачини корпуса са три дивизије.

бугарске војне органе да са српским властима комуницирају искључиво преко немачких војноуправних јединица. Немци су инсистирали да је реч „о чисто војничкој, а не политичкој или управној мери“.1 Како немачки извори говоре, држање јединица „српске помоћне полиције и четника Косте Пећанца према Бугарима до сада је лојално“. Ипак, у извештају команданта Југоистока стоји: „Недић види да је његов положај отежан уласком бугарских јединица [...] До сада лојално настројени Срби (и јединице) очито су разочарани проширењем бугарског утицаја. Остаје да се сачекају даље последице.“2 На овај начин, доведене немачке дивизије ослобођене су за употребу ван Балкана: 113. пд (пешадијска дивизија) је такође напустила Србију, а 342. пд ангажована је у борби против устаника у источној Босни, на територији НДХ. Улазак Бугара растеретио је посадне дивизије (704, 714, 717) које су измениле територијалну надлежност у Србији, а неке касније напустиле Србију и прешле у НДХ. После завршетка операције против устаника у источној Босни, 24. јануара 1942, наређено је повлачење 342. дивизије (ван Југославије) и њој придодатог тенковског батаљона (1/202. Panzer Abteilung) у Србију у зону ВаљевоОбреновац-Уб. Немачке снаге које су остале у Србији имале су задатак да поред Београда, осигурају комуникације и рудницима: у Бору, антимона у западној Србији (Крупањ, Лозница, Ивањица). Снаге преосталих посадних и ландесшицен батаљона појачане су полицијом. Три пешадијске дивизије су наставиле с посадним активностима, али су њихови делови убрзо били ангажовани у операцијама на територији НДХ (у августу 1942. и цела 714. пд). Према одлуци од 19. фебруара 1942, а на дан 1. марта 1942, генерал Бадер је именован за командујућег генерала и команданта у Србији. Расформирани су Штаб опуномоћеног команданта у Србији, Виша команда 65 и Командант Србије.3 Крајем априла 1942, у Србију на „летње ангажовање“ стиже 7. брдска чета (моторизована) из састава 800. наставног пука Бранденбург. Овај пук је био специјална јединица и његова употреба била је у надлежности немачке војнообавештајне службе, Абвера. Током маја ова чета је ангажована у неуспешном подухвату „Форстрат“, који је имао за циљ хватање генерала Михаиловића, тада већ министра војног и начелника штаба Врховне команде Југословенске војске. Чета је затим пребачена у Срем, на територију НДХ, у зону Фрушке горе где је укључена у акције против партизана. У једној од акција, због губитка два припадника, стрељала је 257 српских сељака у зони села Гргуреваца. После интервенције немачких органа из Загреба, где је указано да овакве акције по 1

Зборник, 12-1,817-819; Исто, 12-2, стр. 41. Исто, 12-2, стр. 51. 3 Исто, стр. 723. 2

методама изједначавају немачке са усташким снагама, чета је добила наређење да напусти ову зону. И поред захтева команде Југоистока да остане на територији Југославије, чета је до краја месеца пребачена на Источни фронт. Команда Југоистока је тражила од Врховне команде Вермахта да уместо ове чете у Београд доведе неку другу чету из састава јединице Бранденбург.1 Током 1942. немачке снаге су углавном успеле да заштите руднике и производњу за немачку ратну привреду од већих саботажа (крајем године извршена је саботажа у руднику антимона у Лиси), односно да омогуће редован саобраћај на железничким комуникацијама Београд-Софија и Београд-Солун и речни саобраћај на Дунаву. Иако је комуникација железницом била битна, она је због пруге једног колосека била ограничених капацитета и махом служила за снабдевање немачких снага у Србији и Грчкој. Зато се могу довести у питање интерпретације о њеној пресудној важности за снабдевање немачких снага на афричком фронту. Остале дужности обезбеђења су предате снагама Српске владе и бугарским окупационим јединицама.

Исто, стр. 339,343,480, 530-533 583-584.

ПРОГОН И УНИШТАВАЊЕ КОМУНИСТИЧКИХ ГРУПА У ПРВОЈ ПОЛОВИНИ 1942. ГОДИНЕ1

Слом партизанске Ужичке републике и равногорског средишта непредате војске није донео потпуно смирење Србији. Комунистичких група, у далеко мањем обиму, остало је на простору источне и јужне Србије. Делови разбијених комунистичких група у западној Србији и Шумадији поново су се организовали, а поједине групе су се вратиле из протеране главнине њихових снага, и то углавном у западну Србију. Током 1942, српске Владине јединице предузеле су више акција против ових комунистичких група. Српске снаге су током зиме ангажоване у неколико акција против преосталих комунистичких група. У крушевачкој зони, од 1. јануара 1942, спроведена је акција у којој су учествовали одреди Дрљевића, Годића, Милосављевића и Ђуровића, чији је задатак био да прочисте простор Јастрепца и Топлице. Акцију је требало да обједини пуковник Љ. Бабић. Ту је изгледа дошло до неспоразума између српских оружаних одреда и четника, као и неких случајева пљачке, а што се види из дописа Пећанца генералу Недићу.2 У другој половини јануара добровољачке снаге 7. одреда и четничке снаге Милановачког одреда и других, раније равногорских снага, ангажоване су у борби с комунистима на правцу од Милановца ка ваљевском крају.3 Крајем јануара опуномоћени командант у Србији констатује да је то било осам успешних борби, са већим бројем погинулих и заробљених припадника комунистичких банди. Снаге 714. и 717. пд помагале су снагама српске жандармерије у прогону комунистичких група јужно од Ваљева, односно на Златибору. У тим акцијама су изгубиле неколико припадника, али је број комунистичких губитака био значајно већи.4 Акције су настављене током фебруара. Од средине фебруара ове снаге као и снаге 714. и 717. пд почеле су чишћење у рејону Ваљево-Чачак-Топола, како је то виђено с немачке стране.5 1

Више о овом питању у: Петар Вишњић, „Разбијање партизанских одреда почетком 1942“, Војноисторијски гласник, 41965, Београд 1965, стр. 57-66; Драган Алексић, „Партизански одреди у западној Србији у зиму 1941-1942. године“, Токови револуције - зборник историјских радова XIX, Београд 1986; Милорад Б. Јанковић, Група партизанских одреда у западној Србији, Београд 1967. 2 Ј. Ђиновски, „Организација Косте Пећанца у крушевачком округу, јун 1941децембар 1942“, стр. 225-230. 3 М. Бардак, „Из дневника 7. добровољачког одреда“, стр. 18-27. 4 Зборник, 12-2, стр. 89,129. 5 Исто, стр. 183.

Опуномоћени командант у Србији, у извештају од 13. фебруара, наводи да је од 1. септембра 1941. до 12. фебруара 1942. „непријатељ претрпео следеће губитке“: погинуло је или стрељано 7.756 особа, а приликом операције за одмазду је стрељано 20.149 особа. „Приликом борби са устаницима, нису узимани заробљеници. Онај ко је затечен са оружјем у руци или је поседовао оружје или онај који је радио у служби непријатеља био је на лицу места стрељан.“1 Жесток притисак којем су партизани били изложени од оружаних одреда генерала Недића трајао је све до њиховог коначног уништења или прогона из западне Србије у марту 1942. године. Партизани су били у великој невољи. После једног састанка 1. фебруара 1942. одлучено је да се преостале снаге њиховог покрета реорганизују у четири одреда: Ваљевски (са 270 људи), Сувоборски (220), Посавски (150) и Космајски (150).То су биле једине њихове оружане формације које су као организоване остале у западној Србији и Шумадији, после слома устанка и протеривања главнине партизанских снага из Србије. И после ове реорганизације, главно партизанско операцијско подручје остао је терен Ваљевског округа. Ову ситуацију су увиђали и представници Недићевог апарата у самом граду Ваљеву, који су извештавали претпостављене у Београду да је недостатак хране проузрокован комунистичким активностима у округу. Сељаци из околних села нису се лако одлучивали да сиђу у варош на пијацу због „нередовног“ стања у округу, па је недостатак хране постао алармантан. Комунистичко-партизанско руководство одлучило је да поменута четири одреда упути на територије чији су одреди носили називе, а не да их држи на окупу. Ова одлука показала се фаталном за њихову судбину. Уситњавање снага довело је до веома брзог уништења. Већ 24. фебруара 1942. Посавски одред је уништен код Уба. Током прве недеље марта, преостали делови Ваљевског партизанског одреда успели су да се извуку пред потерама и да се пребаце преко Дрине у Босну, где су тада биле остале партизанске снаге. Сувоборски одред, који је настао 1. фебруара издвајањем Колубарског батаљона из Ваљевског одреда, остао је последња борбена јединица партизана на подручју овог дела Србије. Овај одред уништен је заједничком акцијом Владиних снага, уз немачку помоћ, 16. марта 1942. године. Стотинак партизана остало је на бојном пољу, а око 100 је одведено у ваљевски затвор.2 На дан 27. марта у Ваљеву, Убу и Обреновцу обешене су пред народом 1 2

Исто, стр. 143-144. Д. Алексић, „Партизански одреди у западној Србији у зиму 1941-1942. године“; М. Јанковић, н.д.

похватане комунистичке вође, а по већем броју најсвирепијих убистава, може се рећи и ратни злочинци: Мајер, Борота, као и неколико њихових сабораца.1 Иако је реч о партизанским руководиоцима из првих дана устанка, у каснијој комунистичко) историографији њихова имена се углавном не наводе. Уследило је прегруписавање Владиних снага у складу с новом безбедносном ситуацијом, где комунистичких група више није било на терену. У рејону Ваљева дејствовао је 7. добровољачки одред. Потом је пребачен у Прељину код Чачка 21. априла, где је стављен под команду немачког локалног команданта и добио задатак чувања пруге и комуникације Чачак-Горњи Милановац. Десети одред померен је Бајину Башту, где је успостављен заједно са немачким пуком који се сместио у том месту. Девети одред је из Шапца деловао у Мачви. Поред спорадичних борби, одред је био ангажован и у пропагандној делатности на тој територији. Крајем марта 1942. већи део Србије се умирио. Комбинација немачког терора и репресалија са све више схваћеном апсурдношћу устанка и његовим трагичним последицама, као и присуство изузетно јаке групе различитих Владиних снага по селима и варошима округа учиниће да дуже време у већем делу западне и централне Србије не буде никаквих посебних догађаја који би реметили безбедност. Немачки окупацијски органи окренули су се проналажењу и прогону оних који су симпатисали покрет отпора генерала Михаиловића. Оно мало преживелих комуниста по варошима и селима прешло је у најдубљу илегалу. Упркос недостатака у немачкој антигерилској стратегији, она је успела да, немилосрдним уништавањем насеља и становништва у зонама округа где је пружен отпор њиховој сили, разори и распрши све помисли о било каквом новом устанку. Песма коју су тих дана 1942. певали тзв. Владини четници по ваљевском крају добро је показивала стварност тог тренутка: „Краљу Перо, Краљу Перо Ти седи на миру - више нема, више нема `друже командиру´.“2 У овом периоду се између комуниста-партизана и војне организације са Равне горе родило смртно непријатељство, посебно увећано жестоком потером за комунистима у којој су учествовали многи припадници равногорске организације. Владини одреди су садржали и „легализоване“ делове Михаиловићевих снага, чија је организација у исто време такође била изложена прогону од Немаца и Недићевог режима. Из своје перспективе прогоњеног, партизани су развили стереотип непријатељски настројеног типа четника, 1

Ново време, 28. фебруар 1942; Исто, 1. март 1942; С. Краков, н.д., књ. 2, стр. 29. О извршењу смртне казне 22. маја 1942. над Стјепаном Филиповићем и пропустима у раду владиних снага притом, видети Зборник 1-21, стр. 264-271, односно АВИИ, Нда, к. 29,5/5-2. 2 МОИАВ,МГ 133,10.

углавном више не разликујући Михаиловићеву организацију од оне која је била део Недићеве оружане структуре. Тај стереотип пренет је у потоњу српску/југословенску историографију, где су ове борбе везане за уништење преосталих снага у Србији без разлике приписиване често „недефинисаним“ четницима. Одатле су и све фотографије које су доказивале колаборацију Владиних четника биле доцније коришћене како би се Михаиловићеве снаге представиле у што негативнијем светлу. На југоистоку и југу Србије стање је и даље било алармантно. У извештају од 14. јануара, нишки окружни начелник Младеновић наводи да нишки и лесковачки окрузи „сада представљају легло одметника са целе територије земље“, набрајајући примере партизанских акција на територији срезова свог округа. На тој територији „акција оружаних одреда већих размера уопште није до сада предузимана“, што је довело до концентрације партизанских снага и из других делова Србије у овој зони (партизански извори наводе да је било присутно шест-осам њихових одреда). Начелник Младеновић је предлагао да се најхитније предузме „оружана акција ширих размера“. За ту акцију, како је процењивао, довољне су локалне снаге под командом команде жандармерије на том простору уз потпору најмање још 500 добро наоружаних припадника с територија других округа.1 На овом простору су Пећанчеве снаге биле прилично омрзнуте. „Дражиних одреда онда још није било [...] Партизани су се у ствар борили само против Пећанчевих четника. Треба исправити једну грешку. Наши људи приповедају како су партизани протерани из целе Србије у 1941. години. У ствари они су протерани из Шумадије, али су остали у Топлици и Јабланици, и даље према јужној Србији и Македонији. За будућност није била важна само Шумадија већ и друге покрајине[...]“, пише учесник тих догађаја Милош Младеновић.1 У овај крај су убрзо прешле остале Владине снаге ради уништења преосталих комунистичких група у зиму и пролеће 1942. године. „Поседање овог дела земље од стране бугарске војске изазвало је узбуђење код становништва.“2 3 Бугарске снаге су ушле у јужну Србију прве недеље јануара 1942. године. Њихове јединице и штабови су размештени по свим већим местима југоисточне Србије. Већа офанзива бугарских снага на партизане у Топлици уследила је 4-15. фебруара. После напада партизана на школу у Бојнику, који је предводио извесни Гавра Чех, „свакако најопскурнија 1

Зборник, 1-21, стр. 200-201. М. Младеновић, н.д., стр. 110. 3 Зборник, 1, књ. 21, стр. 200-201. 2

личност комунистичког покрета у Топлици“, пале су жртве на бугарској страни. Њихове снаге су за одмазду побиле становништво Бојника, не обазирући се на чињеницу да су се пред њиховим цевима нашле жене и деца. Овај злочин се по свирепости може сврстати уз немачке злочине у Краљеву и Крагујевцу. Бугарске снаге су у неколико борби код Куршумлије, на Рајском вису и другде потукле локалне партизанске снаге. У целој зони партизанске снаге су прогоњене и од стране Пећанчевих четника, који махом прате Бугаре, али и од четника који нису прихватили Пећанчеву команду (Козјачки, Власински и други одреди) и који су завели терор над становништвом у потрази за распуштеним или одбеглим партизанима. У Топлици су тек 12. априла уништене последње комунистичке групе.1 На југоистоку Србије били су ангажовани знатни добровољачки одреди у протеривању партизанских снага. Организоване су акције у зони Сврљишких планина, затим у Топлици и Јабланици. У акцијама су учествовали 5. и 11. добровољачки одред. (Почетком марта 5. добровољачки одред пребачен је из Чачка у Ниш и потом ангажован у тој зони.)2 Прве борбе на том сектору започеле су 20. фебруара у рејону Беле Паланке. Овде су били ангажовани Владини четници, као и два поменута добровољачка одреда. Као и на другим местима, поред прогона комунистичких група, добровољци су у већини места одржавали зборове и објашњавали потребу антикомунистичке борбе, делили брошуре и новине Наша борба. Слично је било и на југу Србије, где су Владине снаге биле ангажоване током 1942. у акцијама против комунистичких одреда. Ту су биле ангажоване јаке добровољачке снаге - 1, 2, 4, 11, 12. одреди који су се нарочито жилаво борили. Први добровољачки одред учествовао је у борбама с комунистима у зони Вучја, код Лесковца, већ првих дана јануара 1942. године. Борба је, према извештајима одреда, вођена прилично успешно.3 Снаге 12. добровољачког одреда и 2. оружаног одреда сукобиле су се почетком фебруара 1942. с комунистима око Лебана и, према писању штампе, поразиле комунистичке снаге наневши им тешке губитке.4 У марту су ове јединице уз подршку и бугарских окупационих снага водиле борбе на Пасјачи, код Тулара и према Кукавици, против комунистичких 1

М. Младеновић, н.д., стр. 223-226, 231. (И. Ивановић, напомена прир.). Ново време, 11. март 1942. 3 Ипак 17. јануара 1942. командант одреда известио је штаб СДК да је обућа сасвим дотрајала, да се у болници налази 10% људства на лечењу, да нема довољно средстава за храну и војничку плату итд. 4 Ново време, 11. фебруар 1942. 2

група с прилично успеха. У мају су вођене борбе с комунистичким снагама на правцу североисточно од Ниша, пре свега око Зеленог врха, где су биле комунистичке базе. У овим борбама Владине снаге под командом обласне команде СДС нису имале почетног успеха, али је потом у више борби уништено и руководство комуниста у овом крају. У томе се нарочито истакао 5. добровољачки одред. Бивши партизан, и сам сведок ових акција, Милош Младеновић, наводи занимљиву карактеристику Владиних снага (назива их војницима) које је видео у акцији против комуниста: „Пролазили су кроз село без застоја, нису залазили по кућама да траже партизане. То тражење је била четничка работа. Војници се ту нису мешали.“1 Средином јула на простору источне и јужне Србије започела је већа офанзива Владиних снага (уз помоћ бугарских окупационих јединица). Операцију је водио министар Аћимовић лично. Заједнички су наступале све три формације Владиних снага, што је у јавности оцењено као најлепша добит акције. Разлог за покретање акције, како наводи Станислав Краков, био је „да би се отклонили разлози за дивљање бугарских и окупационих трупа“. У другој етапи, од августа до септембра 1942, извођене су операције на подручју Јастрепца. Сумирајући ову операцију, комунистички историчар М. Стефановић наводи: „Ова Аћимовићева акција нанела је тешке губитке народноослободилачком покрету на југоистоку Србије, али га није моглау ништити.“ До краја 1942. на овом простору спроведено је више сличних операција мањег интензитета.2

1 2

М. Младеновић, н.д., стр. 148. АВИИ, Нда, к. 153; С. Краков, н.д., књ. 2, стр. 396-397; М. Стефановић, н.д., стр. 183-192.

РЕОРГАНИЗАЦИЈА И АКТИВНОСТ СРПСКИХ ОРУЖАНИХ ОДРЕДА 1942-1943. ГОДИНЕ

ТРАНСФОРМАЦИЈА ОРУЖАНИХ ОДРЕДА У СРПСКУ ДРЖАВНУ ПОЛИЦИЈУ

Пред крај 1941, жандармерија и српски оружани одреди почели су да се називају Српска државна полиција. Према каснијим новинским написима, почетком јануара 1942, жандармерија и ти одреди су и реорганизовани у Српску државну полицију. Идеја је била да Српска државна полиција преузме „све досадашње функције четника, добровољаца, жандарма и граничара, из чијих ће се редова првенствено и попуњавати њезин кадар“. У конкурсу за пријем у редове Српске државне полиције дефинисано је да ће се она састојати од „пољске полиције (жандармерије), градске полиције (градске државне полицијске страже) и граничне полиције (финансијско-граничне страже)“.’ Ради што бољег функционисања Српске државне полиције, већ крајем децембра 1941. одлучено је да се образују школе и течајеви за све државне полицајце. Формиране су три главне, државне полицијске школе - у Београду, Крагујевцу и Нишу, а потом и школе на нивоу новоформираних округа. Прва главна школа државне полиције основана је у Београду. Школу је свечано отворио новопостављени командант државне полиције, пуковник Љуба Бабић. У школи је било ангажовано око 150 официра и подофицира као инструктори.1 У јануару се наставило с организовањем Српске државне полиције. Већ половином месеца оно је извршено „у свим основним линијама, брзим, готово невероватним темпом, тако да већ све главне гране ове важне институције функционишу беспрекорно“. Српска државна полиција је била под личним руководством команданта пуковника Љубе Бабића, „енергичног и прослављеног нашег војног старешине и ратника“. Током јануара почело је попуњавање кадровске структуре „са људима челичнога карактера, испуњених патриотизмом и свешћу о одговорности, дужности и части, пожртвованих и спремних да даду све од себе за високе циљеве службе“. Та) састав, како је објављено, биће под вођством старешина „који својом чистом и светлом прошлошћу заслужују поверење народа и целокупног будућег кадра Српске државне полиције“. На конкурсу за попуну прве три јединице Српске државне полиције предност су имали припадници оружаних формација које су биле у борбама током јесени 1941, али и „сваки патриота има право и дужност да се одазове овом конкурсу, 1

Ново време, 1. јануар 1942.

уколико одговара постављеним условима“. Услови су били исти као и раније за пријем у градску полицију Управе града Београда, односно касније за пријем у састав СДК или Српске државне страже. Први услов, што је интересантан детаљ, предвиђао је да кандидат буде „српске народности и да је чисто аријевског порекла - не сме имати јеврејске или циганске крви“. Министар унутрашњих послова је на предлог команданта Српске државне полиције могао ослободити кандидата услова да је „српске народности“, као и неких других конкурсних захтева (старост, висина или брачно стање). У саставу оружаних органа Недићеве владе налазио се и одређен број старешина словеначке националности. Командант касније формиране Српске граничне страже током целог рата био је потпуковник Људевит Погачар. Он је као млади потпоручник Љубљанског пешадијског пука одликован Сребрном медаљом за храброст за борбе на Корушкој фронти 1918-1920, а био је један од активних учесника сламања комунистичког устанка 1941/42. године. Један број официра Словенаца с нижим чиновима налазио се на разним другим дужностима. Кандидати су се пријављивали лично, писменом молбом упућеном свом команданту јединице (за четнике, добровољце и „одреднике“), односно команданту најближе окружне школе Српске државне полиције. Средином јануара оне су оформљене у Београду (Крунска 8), Ваљеву, Зајечару, Крагујевцу, Крушевцу, Краљеву, Лесковцу, Ћуприји, Нишу, Пожаревцу, Ужицу и Шапцу.1 Према подацима српског Министарстава унутрашњих послова 17. јануара 1942, стање српских оружаних јединица било је следеће:2

Јединица

1 2

Официра Војника

ПушкоРучних Пушака Пиштоља Метака митраљеза бомби

Одреди жандармерије

305

3.481

2.722

834

190.965

Одреди помоћне жандармерије

282

3.838

3.857

867

290.435

Добровољачки одреди

127

3.702

3.098

1.162

125.344

Исто, 14. јануар 1942. (Команда СДПIII бр. 7,9. јануар 1942). Зборник, 12-2, стр. 53.

Четнички одреди које снабдева К-да жандармерије

7.963

7.910

196

1.867

226.309

Укупно

786

18.984

253

17.587

227

4.730

833.053

О Светом Сави 1942, објављена је наредба бр. 3 председника Владе, генерала Недића, о унапређењима већег броја активних и резервних официра. Ова унапређења су прихваћена на седници Владе 15. јануара. Наредбом је унапређен командант Српске државне полиције, активни артиљеријски пуковник Љуба С. Бабић у чин бригадног генерала, „за доказану личну и командантску храброст“. У јавности је нешто касније објашњено да је „част првог српског ђенерала стекао г. Љуба Бабић на основу својих заиста великих заслуга за српски народ који је задужио, раније као и сада, ставивши се у борбу против комунистичких бандита“. Име генерала Бабића „познато ми је било и раније у српској војсци у прошлим херојским борбама српског народа. Љуба Бабић ступио је редове српске војске као млад човек, занесен борбом, у којој се тада налазио српски народ.“ Оцењено је да је као командант Српске државне полиције успео да за кратко време организује државну полицију и успостави основе за њен рад.1 У истој категорији („за доказану личну и командантску храброст“), у чин пуковника унапређени су поједини начелници округа, који су раније командовали оружаним одредима у току сламања устанка 1941: активни пешадијски пуковник Драгомир Лукић, у чин потпуковника активни пешадијски мајор Манојло Кораћ и активни жандармеријски мајор Милан Калабић, у чин резервног пуковника резервни артиљеријски потпуковник Владимир Нешковић. „За пожртвовано и храбро држање на терену при чишћењу комуниста“ веће чинове добило је шест официра (међу којима и активни капетан I класе / мајор Милош Глишић, односно четнички команданти: резервни капетани Богдан Гордић и Машан Ђуровић, који су били у илегалној структури равногорске организације). По другим основама („за доказану личну и командантску храброст“, „за пожртвовано и храбро држање на терену при чишћењу комуниста“, „успешно вршење послова“ као и по редовној процедури) унапређено је 65 активних и резервних официра у распону од потпоручника до мајора. Они су били у саставу све три групације одреда, али и међу њима је било и „легализованих“ равногорских команданата (на пример, капетан Вучко 1

Ново време, 28. јануар 1942.

Игњатовић). За заслуге у операцијама током 1941, у чин потпоручника преведено је 30 активних и шест резервних подофицира, односно 32 свршена питомца ниже школе Војне академије у чин потпоручника.1 У наредби бр. 6, од 12. фебруара, генерал Недић је похвалио још три официра нижих чинова, као и 53 подофицира за лично пожртвовање у борби с комунистима. У истом периоду, 7. фебруара, упућен је позив за јављање у Националну службу за обнову Србије на подручју општине града Београда за годишта 1915-1924. Људство је требало да се јави војном одсеку Општине града Београда у школи на Старом Ђерму. Из позива су били искључени државни службеници, избеглице, Јевреји и Цигани, као и лица која су изгубила „часна права“. Служба је обухватала радну обавезу и то само на територији Србије.2 Министар унутрашњих послова Милан Аћимовић сазвао је. 6. фебруара 1942, по налогу председника Владе генерала Недића, све окружне начелнике у Београд. Они су поднели извештаје о стању у својим зонама одговорности, а саслушали су излагања председника Владе и министра Аћимовића. Размотрено је и стање Владиних снага. „Још једном је подвучено да сви одреди имају да служе само општој ствари и да следују наредбама надлежних чинилаца српске државне власти. На крају су изложени резултати рада у погледу формирања нове државне полиције којој ће бити поверено чување безбедности у земљи.“3 Прва већа промоција нових државних полицијских снага обављена је 18. фебруара. „У декору лепог сунчаног дана“, пред зградом Управе града Београда на Обилићевом венцу, одржана је свечаност предаје застава београдској полицији и Управи града Београда. Било је постројено 10 чета, свака од по 40 људи с митраљеским, аутомобилским, бициклистичким и другим одељењима. „Полицијски стражари имали су на себи нове зелене униформе и шлемове.“ Златом везена застава, поклон председника Владе, била је српска и носила је натпис „Београдским полицајцима за спас Србије“. Генерал Недић је стигао на свечаност у пратњи министра Аћимовића. После његовог говора о значају и улози београдске полиције, полицијске снаге под командом пуковника Радуловића одмарширале су преко улица Кнез Михаилове, Теразија и Краља Милана све до Дворске улице. Цела формација је затим продефиловала поред Председништва Владе, на чијем улазу су били управник града Београда Драги Јовановић, помоћник министра унутрашњих послова Цветан Ђорђевић и представници немачких власти. Придружили су им се генерал Недић и министар Аћимовић. После полицијских снага, продефиловали су моторизована државна 1

Исто, 28. јануар 1942. 2 Исто, 11. фебруар 1942. 3 Исто, 12. фебруар 1942.

полиција, кола Црвеног крста и двоја ватрогасна кола. „Нарочиту пажњу код света пробудио је дефиле митраљезаца и бициклиста.“1 У Београду је истог дана успостављена Мешовита полицијска станица за хитну интервенцију (немачки назив: Uberfallkommando), коју су чинили по један представник немачке Шуц полиције, Фелд жандармерије и Српске државне полиције, задужени за интервенцију у случајевима ремећења безбедности, јавног мира и реда.2 На конференцији команданата одреда СДК у Београду, 19. фебруара 1942, под руководством пуковника Мушицког, поднети су извештаји о стању одреда и о борбама против устаничких (комунистичких) снага. Иако добровољачки публицисти наводе да је после хапшења пуковника Мушицког удецембру1941,до пуштања на слободу крајем 1942, он „лежао у затвору београдског Гестапоа“,3 идентификовали смо га на слободи на ово) конференцији, као и на помену палим добровољцима који је потом одржан.4 Генерал Недић је под притиском Немаца морао да склони Мушицког, па је за команданта СДК поставио потпуковника Илију Кукића који је ту дужност вршио целе 1942. године. Ипак, пуковник Мушицки је остао присутан у раду СДК почетком године. Према подацима са те конференције, у саставу снага СДК били су: 1. одред: 137 људи (100 и 37 у полицији) од 161 по списку и јуришно одељење са 49 људи; 2. одред: 68 на лицу и 107 из 9.чете, одред је имао 12 чета које су биле на терену; 3. одред: у три чете са 341 особом по списку, али са 280 и 18 људи у полицији; 4. одред: две чете са 200 људи на лицу; 5. одред: имао је четири чете и једну јуришну чету са 400 људи на лицу (од 500); 6. одред: имао је три чете са 291 особом по списку и 221 на лицу; 7. одред: имао је три чете са 100људиналицу од 329 по списку; 8. одред: на лицу 142 људи од 320 по списку; 1 Исто, 19. фебруар 1942. 2 Исто. 3 Б. Карапанџић, н.д., стр. 160-161; Б. Костић, н.д., стр. 68; Боривоје М. Карапанџић, Српски добровољачки корпус (био је српска војска) у служби народа и отаџбине, Београд - Кливленд Охајо 2002, стр. 109. 4 Ново време, 24. фебруар 1942.

9. одред: на лицу 224 људи; 10. одред: имао је чете са 280 људи од 310 по списку; 11. одред: 350 војника по списку; 12. одред: са пет чета, по списку 396 људи, а на лицу 242 војника. Јуришна чета Ратка Обрадовића: на лицу 47 људи од 54 по списку.1 Добровољачке снаге су, како је оцењено, „извршиле задатак спасавања Србије од пожара комунистичке револуције“. Потом је, 22. фебруара, одржан помен палим добровољцима уз присуство шест министара, два помоћника министара, изванредног комесара Љотића, команданта Жандармерије генерала Радовановића и свих команданата добровољачких одреда. Пуковник Мушицки је после помена, у пратњи команданата одреда, обишао рањене добровољце у војној болници.2 Како се види из наведених статистика, бројно стање СДК било је око 3.000 људи. У 35 четничких одреда, у исто време, било је око 3.500 четника Косте Пећанца. У овом периоду започети су курсеви Српске државне полиције. До 10. фебруара похађала су их 102 официра и 530 подофицира и војника. У том тренутку на курсевима се налазило 80 официра и 1.690 подофицира и војника. „Осим напред наведених, до сада је у Српску државну полицију преузето 280 официра из жандармерије и бивше војске и 3.853 жандарма и 1.272 помоћна жандарма. И за ове су планирани 14-дневни курсеви обуке. У току је 1

Команданти одреда Српске добровољачке команде 1941-1942. били су следећи официри: 1. одред: мајор Модерчин, кап. II класе Илија Мићашевић 2. одред: капетан Милош Матовић 3. одред: поручник Будимир Никић, Јован Крагуљац 4. одред: Миодраг Марковић 5. одред: рез. поручник Марисав Петровић 6. одред: поручник Богомир Павловић 7. одред: Александар Аазаревић, капетан Адам Карапанџић 8. одред: поручник Будимир Никић 9. одред: Душан Марковић 10. одред: поручник Милош Војновић 11. одред: Миодраг Јеличић 12. одред: Никола Вучковић 1. јуришно добровољачко одељење: Ратко Обрадовић 2. јуришно добровољачко одељење: Миленко Поповић. (Б. Карапанџић, Српски добровољачки корпус, стр. 107-110, уз нашу документарну допуну.) 2 Ново време, 24. фебруар 1942; Обнова, 26. фебруар 1942; АВИИ, Нда, к. 153, 16/2; М. Стефановић, н.д., стр. 176-177.

премештање око 3.000 граничара и приправника финансијске контроле и 400 припадника досадашње полицијске страже у државну полицију.“1 Одзив и концепт попуне полицијских школа био је преамбициозан. Недић је сматрао да из сваког од 12 округа (мање: Банат и Косовска област) треба да се регрутује по 500 добровољаца за ове школе. Током марта и априла 1942. није било већег одзива, пре свега због предвиђене три године службе. Било је и случајева мобилизације појединих кандидата. Наводимо, за илустрацију, да је у Крагујевачком округу на 3. течај полицијске школе овог округа, 15-18. фебруара, упућено 310 четника из јединица које су биле на његовој територији (горњомилановачки четници, одред Свете Рудничког, посада команде места Белановица, одред у Јарменовцима, Београдски и Доњогружански четнички одред), као и 20 жандарма из Крагујевачке жандармеријске чете и 10 полицајаца из Градске полиције у Крагујевцу.2 На дан 20. фебруара 1942. стање српских наоружаних одреда, према немачким подацима, износило је:3 Јединица

Официра

Војника

Митраљеза

Пушака

Пиштоља

Државна полиција одреди

585

6.456

5.588

Школе

110

3.440

Свега

695

7.896

588

Добровољачки одреди (Љотић)

172

3.513

2.995

Помоћна жандармерија Четници

8.652

8.684

191

Укупно

957

20.061

241

17.267

222

У окружним школама до 1. марта школовало се укупно 184 официра и 2.235 војника. У то време се завршавао III курс, који је похађао 2.171 учесник. Окружне школе су примале и нове цивилне кандидате.4 Део овог људства није одмах био распоређиван: „Иначе 276 свршених слушалаца полицијске школе седе у Јагодини и чекају да се обуку, наоружају и распореде. Док чекају 1

Зборник 12-2, стр. 130. М. Борковић, н.д., књ. 1, стр. 293. 3 Зборник 12-2, стр. 155. 4 Исто, стр. 193. 2

распоред проводе време у беспосличењу што штетно утиче на њихов морал и дисциплину.“1 Наређењем Хитлера од 22. јануара 1942, за команданта СС и полиције на територији Србије постављен је Аугуст Мајснер. Овај генерал-лајтнант СС и полиције ступио је на дужност у Београду 30. јануара 1942. године. Мајснер је са особљем био потчињен команданту Србије, али је вршио послове који су спадали у надлежност рајхсфирера СС и шефа полиције у немачком министарству унутрашњих послова. Тако се поставио као некакав паралелан орган војном команданту. Мајснеру су били потчињени командант полиције, службе безбедности и вођа немачке народносне групе у Србији. Посебан значај има чињеница да је овај високи чиновник немачке полиције добио право надзора и наређивања српским властима и полицији. „Нарочито му спада у дужност надзор, изградња и употреба српских полицијских снага.“ Период окупације 1942-1943, без сумње, носио је лични печат владавине генерала Мајснера и његове прилично окрутне политике према Србији. Он је, у ствари, разголитио право стање ствари: да се окупациони режим круто и безобзирно мешао у све послове цивилне управе и одлучивао о свему што је она радила.2 Његов долазак је коинцидирао с реорганизацијом апарата државне и партијске безбедности, као и полиције у Рајху. Тако ће развој оружаних снага Недићеве владе у наредном периоду бити обележен реорганизацијом и утицајем генерала Мајснера. Доласком Мајснера, појачане су снаге немачке полиције (и смањени војни ефективи) у Србији, па су успостављене три (касније четири) полицијске обласне команде, с ниже потчињеним окружним надлештвима. За подручје Баната формирано је једно окружно надлештво, касније названо Обласна команда Банат. Једина полицијска јединица већег формата у Србији, 64. резервни полицијски батаљон (познат по репресалијама у селу Скела, ангажовању у другим репресалијама 1941, обезбеђењу логора Сајмиште 1941-42, итд.), појачана је (касније) пребацивањем 322. полицијског батаљона и преформирањем у 5. полицијски пук (касније: СС и „моторизован“). У Банату су крајем јуна формирана три батаљона полиције од локалног немачког становништва. Командант СС и полиције добио је посебан задатак да од фолксдојчера у Банату формира СС трупе (дивизију).3 Немачки војни врху Србији очекивао је још од јануара формирање и ангажман ових СС снага ради појачања сопствених снага, односно растерећења јединица Вермахта 1

Извештаји Недићевих органа власти Округу моравском, стр. 85. Б. Божовић, Специјална полиција, стр. 135. 3 Zur Geschichte der Orđnungspolizei, (Zusammengestellt durch Roland Pfeiffer September 2003) Stabe und Truppenteile der Ordnungspolizei; Зборник, 12-2, стр. 53. 2

предвиђених за упућивање на друге значајније фронтове, али до тога није дошло све долета 1942. године. Нови немачки генералу Београду посетио је 4. фебруара 1942. председника Владе Недића и разговарао о „организовању нове српске полиције“. Мајснер и Недић су се сложили око њене величине, процењене на 15.000-16.000 људи. У погледу укључивања добровољачких снага у бројно стање овог људства, испољене су разлике. Генерал Недић је сматрао да њих треба укључити у нове снаге, али не као целину него да се њима само попуни структура, док је Мајснер био мишљења да је боље да остану посебна формација како би се избегла идеолошка искушења. Обојица су се сложила да четнике Косте Пећанца треба разоружати у повољном тренутку. У дискусији о имену нове формације генерал Недић се залагао за назив народна гарда, што је подржао и Љотић. Предлог генерала Мајснера о давању назива полиција или жандармерија новим формацијама Недић је прокоментарисао као неподесан, јер су ти термини били компромитовани за време двадесетогодишњег постојања Југославије.1 Генерал Мајснер је у писму генералу Недићу, упућеном 13. фебруара 1942, навео да у његов делокруг спадају полицијска питања, па је према томе имао „према српским властима и српској полицији право упућивања (наређења) и надзора. Ово нарочито важи у односу на ново организовање и употребу српске полиције. Докле год устанички покрету Србији изискује јединствено вођење војничких операција, опуномоћени генералу Србији располаже српским полицијским снагама и његова лична наређења, која се путем надлежних војних места преносе полицији, меродавна су и морају се извршавати. Ја Вас молим да о предњем изволите обавестити Вашу господу министре и да наредите да се сва питања полицијске природе и сва питања која се односе на немачку народносну групу од сада упуте на мене, односно на моје службено надлештво.“2 Мајснер је тражио од Љотића да се из састава СДК пошаље једна јединица на Источни фронт и тако симболично манифестује српска борба против комунизма. Према сећању Бошка Костића, који је преводио овај разговор, Мајснер је истакао да би СДК и добровољци имали од тога директне користи, јер би били храњени и снабдевени по нормативима СС јединица. Љотић је објаснио да Срби, па ни добровољци, „нису немачки савезници“ већ „робови“. Он је нагласио да су Совјети савезници „наших савезника, а самим тим и савезници нашег Краља и његове владе у Лондону“. Стога се српске снаге нису могле борити на Источном фронту, иако је Љотић истакао да је свестан опасности која 1 2

М. Борковић, н.д., књ. 1, стр. 287-288. Зборник, 12-2, стр. 59.

долази од Совјета. Како је генерал Недић био носилац политике и председник Владе, под чијом командом су се налазиле и снаге СДК, он је Мајснера за таква питања упутио на Недића. Мајснер се убрзо обратио Недићу, са истом идејом и истим аргументима, али је и генерал Недић то одлучно одбио. Немци су после тога, како наводи Бошко Костић, почели да испољавају „злу вољу“ и прилично непријатељски став према добровољцима. Тако СДК постаје потпуно запостављен, врше се сметње у опремању, а овим се правда и расформирање два одреда и одвођење у заробљеништво њиховог састава.1 На тенденциозно тумачење прокомунистичког историчара Младена Стефановића, да је та прича Љотића „демагошка и наивна“, јер је „војнички сасвим свеједно на ком фронту се налази једна војска [...], она врши исту функцију и бори се у оквиру истог савезништва“, још почетком деведесетих година XX века реаговао је М. Пропадовић оценом: „У овом случају за Немце није био важан војнички моменат, пошто једна чета на Источном фронту није значила ништа. Она би међутим, за Немце, имала политички и пропагандни значај“, коме су се и Недић и Љотић супротстављали.2

1 2

Б. Костић, н.д., стр. 68-70. Милутин Пропадовић, Д. В. Љотић, Збор и Комунистичка партија Југославије 1935-1945, прилози за истину о ЈНП Збор, (без места издавања) 1990, стр. 259.

СРПСКА ЧЕТНИЧКА КОМАНДА

После слома устанка, војна организација генерала Михаиловића у добром делу Србије готово да је потпуно ишчезла. Једини у јавности присутни четници били су национални/Владини четници организације војводе Косте Пећанца. Јавно, они су називани и легалним четницима. Насупрот њима, Михаиловићеви борци називани су илегалним четницима. Подела на легалне и илегалне четнике најкарактеристичније се користи у документима Михаиловићевих снага, све док Пећанчеве снаге нису расформиране крајем 1942. године. Легални, Владини или национални четници били су организовани у одреде формиране још јесени 1941. године. Сви припадници ових одреда били су снабдевени двојезичним легитимацијама Српске четничке команде или: Die Serbiches Chetnik Commando, како су је немачки војни органи назвали. Ова легитимација омогућавала им је да слободно носе оружје.1 Осамнаестог марта 1942. одржан је састанак немачких органа (генерал Бадер, пуковник Кевиш и други) с војводом Костом Пећанцем кога су пратили мајор Трифун Микић, његов начелник штаба, војвода тимочки Величковић, његов опуномоћеник у Београду и војвода гочки Богдан Гордић, командант четничког одреда у Крушевачком округу. У овом разговору Пећанац је изразио сумњу да на пролеће део бугарских јединица планира да пређе комунистима, што су Немци одбили као неосновано (што се и десило септембра 1944). Такође, било је расправе о Пећанчевој идеји да се уведе контрола радио-апарата у Србији због интензивне пропаганде лондонског радија, као и да се комунисти заробљеници предају четничким преким судовима, који их боље познају него Немци, па би их адекватније кажњавали. Разговор се водио углавном о стању ван Србије и могућности ангажовања његових појединих снага, као и да се на слободу пусте двојица његових војвода (војводе београдски, јабланички).2 Почетком априла одржан је састанак војводе Пећанца и помоћника министра унутрашњих послова Цветана Ђорђевића. Састанак је био последица захтева генерала Мајснера за ревизију стања у четничкој команди, у светлу формирања снага СДС, али и последица неколико писама у којима се Пећанац жалио на ситуацију у којој се он и његове снаге налазе, на кадровску 1 2

АВИИ,Ча,к. 128,1/1. Зборник, 12-2, стр. 221-223.

проблематику и поједине Недићеве сараднике, генерала Радовановића највише. На састанку је договорено бројно стање четничких снага: у пет одреда са 35 срезова где су биле стациониране бугарске трупе требало је да остане 3.500 четника, или по 100 на сваки округ. Њихову формацију и дислокацију требало је да договоре обласни командант СДС и Пећанчев штаб. Даље, да у: -

Београдском округу у седам срезова буде седам одреда с укупно 700 четника, Пожаревачком округу 400 четника Триброђанина и 100 у Жагубици),

(300

Пожаревцу,

војводе

Шабачком округу 880 људи следећих војвода: Братића у Богатићу (160), Радића у Шапцу (100), Тешмановића у Лозници (300), Будимира у Владимирцима (150) и Васића у Љубовији (170), Ваљевском округу 685 четника (војводе Радића 200, Стојана у Обреновцу 150, Будимира на Убу 235 и војводе Бирчанина у Ваљевској Каменици 100), Крагујевачком округу480 четника (у Аранђеловцу 100, Тополи 100, Рачи Крагујевачкој 100, Гружи 100 и на Руднику 80 четника), Краљевачком округу 1.300 људи (код Рашке одред Машана Ђуровића са 1.000 људи, одред војводе Војкана са 200 људи и одред од 100 четника у Прељини), Ужичком округу 100 четника у свега једном одреду, Косовско-митровачком округу 700 четника (одред војводе Ђуровића са 500 људи, одреди од по 100 људи у Косовској Митровици и Подујеву). Одред у Косовској Митровици требало је да остане само уколико би се сложио генерал Мајснер, односно крајскомандант у том месту.

Читава четничка организација на подручју Србије, према овом прегледу и договору, требало је да броји 8.745 четника укључујући и командно особље. Тај број не би укључио људство штаба војводе Пећанца, који је тек требало да буде формиран. Према другим одредбама, Пећанцу је остављено именовање старешинског кадра унутар одреда, уз узимање у обзир евентуалних жеља председника Владе или представника немачких власти. У пет округа где су биле бугарске окупационе снаге командовао би обласни командант СДС у Нишу, који је требало да има директну везу с председником Владе и да буде под контролом немачких органа у Нишу. У другим окрузима било је предвиђено да четничким

одредима командују окружни инспектори - војводе, које је требало успоставити. Требало је да они, такође, имају директну везу с војним одељењем Владе и њеним председником. Наређено је да се регулише снабдевање, као и да се престане са задуживањем код народа за снабдевање, однос с локалним властима који је требало да буде „мирнодопски“, без икаквог мешања у њихов рад, однос према немачким и бугарским властима, као и избацивање свих који су били у партизанским одредима. Уређено је и распуштање тзв. дивљих одреда у зони пет округа поседнутих бугарском војском, као и предавање сувишног наоружања из одреда Пећанчевом штабу.1 Наредбом генерала Бадера од 10. априла 1942, сви (легализовани равногорски и Пећанчеви) четнички одреди стављени су под команду немачких посадних дивизија. Дати су им специјални бројеви и њихову је активност требало строго контролисати: додељена су им посебна подручја с којих нису смели да се покрену без немачког одобрења; све операције ових јединица требало је унапред пријавити немачким обласним или окружним командама. Приликом операција, требало је да сви одреди имају немачког официра за везу, а све захтеве за муницију, који су до тада ишли преко Српске владе, требало је подносити директно немачким командама.2 Другом Бадеровом наредбом од 20. маја потпуно је забрањено формирање нових четничких и добровољачких јединица, као и повећавање бројног стања постојећих одреда. Ти одреди нису се више могли користити као полицијски органи, а њихово постојање одобрено је до 15. августа 1942: „Употреба четничких и добровољачких одреда као полицијских извршних органа српских управних власти, не долази убудуће више у обзир. Ови задаци задржани су начелно за Српску државну стражу.“3 Крајем маја до Бадера су стигле информације да је генерал Михаиловић развио широку мрежу повереника „на српском простору некадашње југословенске државе“, у циљу стварања јединственог покрета отпора. У Србији је веза између Михаиловићевих одреда и СДС била толико јака да је Бадер предложио разоружавање свих легалних четничких одреда и неких јединица СДС.4 Поготово је генерал Мајснер на сваки начин желео да остави генерала Недића без оружане силе. На овај или онај начин, радио је на томе да уништи све ове снаге. Снаге Српске четничке команде биле су му посебно на мети јер је тврдио да између њих и снага Д. М., односно ЈВуО, нема разлике. После слома партизанског покрета многи Михаиловићеви припадници 1

АВИИ, Нда, к. 33,47/11-2; М. Павловић, Б. Младеновић, н.д., стр. 240-245. Ј. Tomašević, Četnici, стр. 184. 3 Материјал: Немачка обавештајна служба, стр. 969. 4 АВИИ, Немачка архива (НМА), 27-1А-26. Извештај од 31. маја 1942. 2

ових одреда напустили су Пећанчеву организацију која им је служила као склониште пред потерама. Они су прешли у илегалну ЈВуО или су се пасивизирали седећи код својих кућа. Људство легалних четничких одреда тако је врло брзо постало формација проблематичних људи, прилично слабог наоружања и борбеног квалитета. Дифузност ове снага допуњавао је њихов изглед и активности када нису били на теренским дужностима. О овоме сведочи и Пећанчево наређење из марта 1942: „Бавећи се службено у Београду“ командант свих четничких одреда војвода Пећанац „приметио је да се како на улици тако и у јавним локалима у Београду виђа велики број до зуба наоружаних војвода, четовођа и четника, већим делом без стварне - службене потребе. Како ово оставља врло рђав утисак на грађанство, а неповољно се коментарише од стране окупаторских власти, то би да би се овоме стало на пут, војвода Г. Пећанац издао је следећу наредбу“. По њој ниједан војвода није смео да напусти одред без одобрења команданта свих одреда, односно нижег старешине и четници без одобрења војвода-команданата одреда. По доласку у Београд, требало је да лично наоружање оставе у штабу за везу четничке команде. Такође, наређено је да се врши строга контрола докумената лица из четничких састава који се појаве у граду.1 Ове снаге, без икаквог јачег идеолошког утемељења, постале су терет и за саме локалне власти у појединим окрузима, када су неки њихови делови отпочели с нередима на терену. Једна оваква банда од седам људи, ухваћена 19. августа 1942. у Ваљевском округу, имала је прописне четничке ознаке и делове униформе, а тројица од ухваћених били су чак активни припадници легалних четника. Та група извршила је више пљачки, силовања, па чак и убистава.2 У периоду јануар-март 1942, дакле пре стварања Српске државне страже, идентификујемо постојање и активности следећих група Владиних одреда: Мачванска (у њеном саставу су 6. оружани одред,3 9. добровољачки одред, Каменички, Лознички, Јадарски, Мачвански, Тамнавски четнички одред и жандармерија), Алексиначка (у њеном саставу: 8. одред, четнички одреди...), Ваљевска (у Ваљевском округу постојале су две подгрупе: Лева са потпуковником С. Протићем на челу и Десна, којом је командовао мајор Љ. Јовановић), Рудничка (командант капетан Стојановић), Јасеничка, Вреочка (у њеном саставу: Космајски четнички одред и др.), Ужичка и Јадарска. У структури оружаних снага Српске владе током 1942. идентификујемо 1

Ново време, 18. март 1942. МОИАВ, ЗП 18, стр. 312. 3 Од 7. марта 1942. у акцији у Качеру. 2

ове одреде: Колубарски, Ваљевски, Тамнавски, Савски, Рибнички, Расински, Ресавски, Косјерићки, Ужичко-златиборски (Ђоке Новаковића), Крајински, Књажевачки, Козјачки (потпуковник Кимић, и посебно: Козјачка чета), Венчачки, Београдски, Космајски (војвода Никола Никчевић), Рибарски (војвода Милан Парнавеја), Лесковачки, Младеновачки, Посавски, Љишки, Смедеревски, Сврљишки, Комбиновани ужички, Реткоцерски, Врбенички, Добродолски Туларски, Ветернички, односно одреде: војводе Коривинског, капетана Буквића, Вукоја Пећанца, Јована Ивковића, Мике Јастребачког, Лце Орашачког, Милоша Гребачког, војводе јастребачког, војводе Дочека моравског, војводе трнавског, итд. У овом периоду, у више крајева Србије појављује се тзв. милиција: наоружане сеоске групе које су штитиле поједина села, а нису биле у структури ниједног типа Владиних снага. Идентификовали смо такву (сеоску) милицију током фебруара 1942, у срезовима аранђеловачком, алексиначком и сокобањском.1 На територији Ваљевског и Ужичког округа, током марта и априла, дејствује сеоска милиција у виду одреда под командом потпоручника Милашина Тијанића са укупно 115 људи.2 На територији Моравског округа, 14. марта је организована заклетва за 560 милиционера Ресавског среза на вашаришту у Свилајнцу, пред начелником среза, командантом 22. одреда, већим бројем свештеника и 4.000 становника. Милиционери су после заклетве и говора продефиловали кроз варош уз патриотске повике.3 Милош Младеновић описује настанак ових снага у Топлици: „У овој новој ситуацији омогућено је током 1942. четницима Косте Пећанца да се наново појаве и да организују четнике по селима под окриљем Бутара. Но, то им није успело јер их је народ толико омрзао да је једва ко хтео да се прихвати њихова оружја. Још гора мука за Пећанчеве четнике била је појава неколико официра који су саветовали да се створи моћна одбрана или месна милиција, свак у своме селу и ништа више. Сељацима је баш тако нешто годило, те су Пећанчеве војводе узалуд облетале по селима с неколико брадатих људи. Ипак, кад је успостављена и та више самостална милиција, између њих и четника је почела сарадња у трагању за бившим партизанима.“4 Потом су у зону Топлице дошли и први равногорски представници, официри ЈВуО. Ова сеоска милиција се брзо идентификовала с равногорском платформом и активним официрима. У неким случајевима „између милицајаца и четника је безмало дошло и до борбе“. 1

Зборник 1-3, пасим. Исто, 1-21, стр. 245-248. 3 Извештаји Недићевих органа власти у Округу моравском, стр. 95. 4 М. Младеновић, н.д., стр. 163. 2

Милицајце су нападали и преостали партизани, што је одговарало Пећанчевим четницима јер је постојала нада да ће се они изборити с активним официрима и тако елиминисати милиционере који су почели да се називају и дражићевцима. „Партизани су били увидели, и то правилно, да ови назови милицајци нису ништа друго до Дражина војска, која се представљала као месна одбрана како се ни би компромитовала и идентификовала са четницима.“1

Исто, стр. 188-190.

ФОРМИРАЊЕ СРПСКЕ ДРЖАВНЕ СТРАЖЕ

Према писању Службених новина, Министарски савет донео је 6. фебруара одлуку о устројству Српске државне страже.1 Сам генерал Недић је у исказу на саслушању од комунистичких власти 1946. овако тумачио њено формирање: „Разлози којима се влада руководила да се њени дотадашњи одреди преформирају у СДС (Српску државну стражу), били су ти што је Србија концем 1941. године била очишћена од комуниста, па је сада требало да се створи једна оружана снага за одржавање јавног реда и поретка безбедности у земљи. Отуда је дошло до преформирања владиних одреда у СДС. Дотадашњи владини одреди били су више оперативне јединице, па су због тога Немци од њих зазирали [...] и сматрали су, с обзиром на то да су комунисти протерани и да је ситуација стабилизирана, да се улога дотадашњих владиних одреда треба да измени у том смислу што би они постали чувари безбедности. Што се тиче самог назива СДС, тај је назив настао у самој влади.“2 Даље реорганизовање српских оружаних снага пореметила су два догађаја: хапшење команданта Српске државне полиције генерала Бабића, као и долазак генерала Мајснера у Србију. Бригадни генерал Бабић ухапшен је (4) фебруара 1942. године. После хапшења за њега је утврђено да је немачког порекла и да се раније звао барон Фон Шиндлер. Он је за време Првог светског рата пребегао у српску војску, променио име и веру, и потом служио као српски и југословенски официр. О овоме пише и Станислав Краков: „За велике успехе постигнуте у многобројним борбама против партизана, почетком 1942, Недић га је произвео у чин бригадног генерала. Сав сретан дошао је у Београд да наручи генералску униформу и с њоме се појавио у Недићевом кабинету да се захвали на добијеном чину.“ Неколико денунцијација из зависти и љубоморе Гестапоу откриле су порекло Недићевог генерала и он је био ухапшен фебруара 1942. године. Као војни дезертер из немачке војске није био стрељан, али је био упућен у заробљеништво.3 По доласку у Београд, генерал Мајснер је на састанку 4. фебруара код генерала Недића чуо предлог и договорио се о реорганизацији српских снага. 1 Службене новине, 3. март 1942. 2 М. Борковић, н.д., књ. 1, стр. 289. 3 С. Краков, н.д., књ. 1, стр. 161-162. Детаљније о генералу Љуби Бабићу видети код истог аутора, н.д., књ. 2, стр. 41 -56.

Недић је изложио план да се регрутује 16.000 људи, и то у 12 окружних начелстава по 500, затим 7.500 из дотадашње полиције и жандармерије и 2.500 из добровољачких одреда. Ове снаге би се организовале по територији: од градова, преко срезова до најмањих посада.1 Реорганизација српског Министарства унутрашњих послова извршена је од 22. фебруара до 3. марта 1942. године. Министарство је подељено на ресоре јавне и државне безбедности. Приметно је да се после хапшења генерала Бабића (о чему се није писало у новинама, али временски се поклапа) у јавности више не помиње назив Српска државна полиција, нити било какав други назив оружаних формација све док 2. марта у новинама није објављена одлука Министарског савета о устројству Српске државне страже.2 Према појединим изворима, било је планирано формирање нових снага сада под именом Српска народна гарда. Лист Српски народ пише да је 15. фебруара наређено формирање Српске народне гарде, под командом дивизијског генерала Стевана Радовановића.3 До формирања, међутим, није дошло. Идеја о овом називу промењена је 28. фебруара када је одлучено да се нова оружана формација зове Српска државна стража. Немачки утицај у речима државна стража очигледан је (statswache), мада се може рећи да преведен на српски овај термин није одговарао. Ове снаге нити су биле стража, нити је Србија била држава у правом смислу те речи. СДС је био дефинисан као полицијска или жандармеријска јединица које се старала за одржавање реда и мира, посебно у унутрашњости. Он је преузео и вршио дужност предратне жандармерије. Био је униформисана и наоружана трупа која врши полицијску извршну и граничну службу. Обухватао је жандармерију, полицијске страже и пограничне органе финансијске контроле. Службеници СДС били су у служби Министарства унутрашњих послова. Делио се на градску и државну стражу, која се вршила у Београду, у седиштима округа и другим градовима. Затим, на пољску стражу која се врши на целој територији земље, осим на подручјима градских стража-полиција, и граничну државну стражу која је вршила граничну службу. На територији Управе града Београда полицијску извршну службу вршио је СДС УГБ. Ове снаге су, као посебна јединица, биле под Командом СДС. Ова јединица је у службеним, личним и дисциплинским односима била потчињена управнику града Београда. 1 Зборник, 12-2, стр. 144-145. 2 Ново време, 4. март 1942. 3 Српски народ, 1. јануар 1944.

Београдска команда СДС морала је да се придржава прописа из Уредбе о устројству полицијске страже УГБ од 10. септембра 1941. године. На челу целог СДС стајао је командант који је са својим штабом чинио Команду СДС, која је била у саставу Министарства унутрашњих послова. Људство СДС у свим службеним, личним и дисциплинским односима било је потчињено министру унутрашњих послова. Српска државна стража (градска, пољска, гранична) делила се на окружне (градске) одреде, а ови на потребан број среских (квартних) одреда, а ови даље на потребан број станичних одељења. Све јединице СДС на територији округа сачињавале су целину под називом Команда СДС округа X, а на чијем челу је стајао командант. Он је био подређен окружном начелнику. Срески одреди СДС (пољске) носе називе срезова њихове територијалне надлежности: одред пољске државне страже среза X. Срески начелници имали су службену власт над органима СДС пољске страже на њиховој територији. Као и раније код полицијске страже УГБ, и овде је било назначено да поред осталих услова (идентични) кандидат за пријем у СДС мора бити српске народности и чисто аријевског порекла. Изузетно, МУП је на предлог команданта СДС могао кандидата да ослободи услова припадности српској народности, као и старосним, породичним или ограничењима висине. Уређена је и остала статусна проблематика, као и плата према положајним групама: генерали преко 7.000, виши официри 4.800-6.800, нижи официри 3.100-4.400, плус периодске повишице итд.1 Законски оквири рада СДС преузети су од претходних институција, а после формирања донете су нове одредбе: Уредба о поступку суда СДС у кривичним делима, Устројству суда СДС, Уредба о дисциплинском суду СДС и Такође, донете су Уредбе о установљењу Кривична уредба СДС.2 Предстојништва градске полиције у Крушевцу, Пожаревцу и Јагодини.3 Односно, тек 21. маја / 10. Јуна 1943. у Косовској Митровици.4 Уредбе су биле идентичне као и за четири предстојништва полиције која су образована у јулу 1941. године. Тако су током окупације била формирана предстојништва градске полиције у 10 седишта округа. Формирањем СДС дошло је до укидања жандармерије. Команди жандармерије наређено је да ликвидира све текуће или заостале послове. Она је 1

Службене новине, 3. март 1942; Ново време, 4. март 1942. Службене новине, 11. март 1942; 28. август 1942; 18. септембар 1942; 24. новембар 1942. 3 Исто, 21. април 1942. 4 Исто, 25. мај 1943. 2

преименована у Команду жандармерије у ликвидацији. Та команда је имала штаб с командантом чина пуковника и помоћником чина потпуковника; затим ађутантско одељење, одељење безбедности, интендантско, санитетско, инжињеријско и судско одељење с потребним бројем одсека. По завршетку свих предвиђених послова, требало је да ова команда престане да постоји. Углавном, свако одељење водило је администрацију из свог делокруга, а требало је да 1. маја предају оперативну документацију команди СДС.1 У истом периоду уредбом је прецизније дефинисана организација Националне службе за обнову Србије. Управна служба Националне службе имала је административно, организационо, техничко и економско одељење. Руководна служба имала је вођство рада и логора, наставу и васпитање и инспекторат. Основна јединица Националне службе била је чета, а 10 чета је чинило групу. На челу су биле старешине чете/групе.2 Објављене или сачуване фотографије показују униформисан изглед њених припадника у периоду априлмај 1942. године. У Службеним новинама од 8. маја објављен је Правилник о чувању границе и вршењу службе у царинском погледу од стране органа Српске граничне државне страже. Њиме су прецизирани поступци ове установе у погледу вршења граничне службе и њених овлашћења.3 Изван структуре СДС остале су Српска четничка команда и Српска добровољачка команда. Влада је 16. маја 1942. прописала уредбу о Српској добровољачкој команди, по којој је решено питање статуса и потчињености као и начина употребе ове формације. Српска државна стража је била двоструко потчињена: председнику Владе Недићу као борбена снага и у погледу унапређивања, односно Министарству унутрашњих послова у погледу вршења жандармеријско-полицијске службе.4 На саслушању 1946. генерал Недић је изјавио да је аутономија Владиних снага „била поремећена доласком Мајснера у Србију“. Она је номинално била у надлежности председника Српске владе, а реално ове снаге су биле под немачком командом. Сви одреди Српске државне страже и четничке снаге су употребљавани по његовим наређењима. У исто време, добровољачке снаге су биле преведене у надлежност војне команде (Вермахта) и коришћене према њиховим наређењима.5

Исто, 28. април 1942. Исто, 17. март 1942. 3 Исто, 8. мај 1942. 4 Б. Богдановић, н.д., стр. 118. 5 АВИИ, Нда, к. 1, 16/7; М. Стефановић, н.д., стр. 177-178. 2

Недић је желео да све своје снаге стави под команду дивизијског генерала Драгутина Живановића, за кога је писмено молио Немце да га пусте из заробљеништва. Немци су у почетку обећали да ће пустити Живановића, али потом су то одбили.1 До 7. јуна 1942. на челу СДС био је ранији командант жандармерије генерал Радовановић. Потом је, 7. јуна 1942, команду над СДС преузео пуковник Боривоје Јонић.2 Он је, по ступању на дужност, позвао све српске снаге на лојалну и братску сарадњу. Дана 13. јуна нови командант СДС је у својој наредби „објавио Српску оружану силу“. У наредби стоји да „Српску оружану силу сачињавају Српска државна стража, Српска добровољачка команда и Четничка команда“. Дужност тих команди је била да развијају „лојалну и братску сарадњу“. Овакве братске наредбе издале су и команде свих четничких одреда и Српске добровољачке команде.3 Јонићев штаб чинили су следећи официри: помоћници команданта пуковници Бошко Павловић и Рака Ристић, начелник штаба Бранимир Живковић (означен као главни човек за везу са ЈВуО и Д. М.). У Оперативном одељењу били су мајори Данило Стојановић, Љубиша Микић и Душан Динић. Начелници осталих одељења Команде СДС били су, и то: Обавештајног - потпуковник Ђорђе Ћосић; Судског - мајор Љубиша Димитријевић, Саобраћајно-техничког потпуковник Мира Савић; Интендантског - пуковник Ристо Симоновић; Оружно-техничког - мајор Кораћ; Ађутантског - пуковник Воја Петровић (затим потпуковник Петар Станковић), Одељења за техничке везе - мајор Ђорђе Радосављевић. Ту су били и ордонанс-официр капетан Богослав Мандић, инспектори Страже: потпуковници Телемак Јанковић, Радојица Меденица и Бранко Обрадовић. Командант команде Жандармерије у ликвидацији био је пуковник Михаило Ољача.4 Тек на јесен 1942. органи граничне службе СДС образовали су самосталну јединицу под Министарством финансија. Издвојена из састава СДС, односно Министарства унутрашњих послова, она је формирала Српску граничну стражу, на челу с командом и командантом. За команданта СГС наименован је потпуковник Људевит Погачар. Организација и прописи су остали исти као и 1

Б. Костић, н.д., стр. 72. Српски народ, 1. јануар 1944. 3 Зборник, 1-3, стр. 501-502. 4 Петар Мартиновић Бајица, Милан Недић, (Чикаго 1956) Београд 2003, стр. 261. - П. Мартиновић пише да је у команди СДС било људи који су имали јаке везе с Немцима или радили за њих (он наводи потпуковника Обрадовића и мајора Радосављевића) којима генерал Јонић „није могао ништа“. У јуну 1944. он је чак понудио оставку због њихових интрига, али је то генерал Недић и писмено одбацио. Исто, стр. 365-366. 2

раније у СДС, осим што су срески одреди СГС били потчињени окружним одредима, а ови Команди СДС. Командири среских и окружних одреда били су потчињени команданту СГС.1 Генерално, у овом периоду немачке војне власти су сматрале да српске и руске (заштитне) јединице „постижу успехе у извршавању својих задатака“. Оцењено је и да „реорганизација српске полиције“ тече према плановима.2 До средине марта Владине јединице (поред четничких и добровољачких) појављују се у документима под називом оружани одреди и сасвим ретко као жандармеријске јединице. Први помен активности неке јединице Српске државне страже региструјемо 18. марта у рејону Петровца (одред СДС), а потом то постаје уобичајена пракса.3 Навешћемо податке о расту бројног стања Српске државне страже у периоду од марта до краја августа 1942. године. Према немачким подацима, бројно стање СДС на дан 10. марта 1942. било је по формацији 580 (на лицу 635) официра, 14.420 (на лицу 12.470) војника, што по формацији укупно износи 15.000, а на лицу 13.105. људи. У ово бројно стање били су урачунати полазници 4. курса за обуку. Осим тога, бројно стање београдске градске страже било је 48 официра и 1.223 војника, укупно 1.271 човек. У Банату се СДС састојао искључиво од фолксдојчера, и његово бројно стање износило је 94 старешина и 846 војника.4 На дан 15. марта, према немачким подацима у оквиру реорганизације, СДС је достигао бројно стање од665 официра, 11.244 војника са укупно 11.909. На течајевима је у том тренутку од наведеног броја било 38 официра и 3.747 војника. Разлика у односу на претходни извештај била је у томе што су у међувремену искључени појединци, официри и војници, који су оцењени као непогодни за преузимање у СДС. Од наоружања било је: 111 митраљеза, 5.879 пушака, око 2.000 ручних бомби и 500.000 метака.5 На дан 23. марта укупно је било 76 официра и 13.532 војника, који су били распоређени по следећем:

Официра

Војника

Градска стража Београд

1.234

Округ Београд

241

1.475

Службене новине, 20. октобар 1942. Зборник, 12-2, стр. 251. 3 Исто, 1-21, стр. 236. 4 Исто, 12-2, стр. 215. 5 Исто, стр. 233. 2

Крагујевац

947

Пожаревац

913

Ужице

998

Краљево

795

Шабац

1237

Ваљево

917

Ниш

963

Лесковац

1.027

Зајечар

946

Крушевац

939

Морава (Јагодина)

983

Кос. Митровица

158

Код фолксдојчерске полиције у Банату, дотадашње старешине, које су само привремено биле постављене, замењене су старешинама фолксдојчерима који су завршили специјалну обуку. Укупна јачина полицијских снага ангажованих у Банату износила је тада 20 официра и 847 војника. Тамо формиране 1, 2, 4, 5. чета и делови 3. чете помоћне полиције преведени су 21. марта у састав Српске граничне државне страже ради поседања банатске границе. Остатак 3. чете помоћне полиције требало је да се пребаци тих дана у Београд као замена за 3. чету немачког 64. резервног полицијског батаљона, која ће бити ангажована на другом месту. Дотадашња Српска гранична стража у Банату биће уврштена у Српску граничну државну стражу на подручју Србије. За попуну чета помоћне полиције у Банату мобилисано је 1.000 фолксдојчера од преко 40 година, који су распоређени по четама помоћне полиције.1 Српска државна стража је до 3. априла 1942. достигла укупну јачину од 14.410 људи. Исти подаци говоре да је Градска стража у Београду имала 50 официра и 1.247 војника, а СДС по окрузима: 564 официра и 12.549 војника (укупно 614 официра и 13.796 војника). Јачина фолксдојчерске полиције у Банату износила је 20 официра и 880 људи.2 Било је предвиђено да окружне школе СДС-а буду укинуте када заврше курсеве, а да од 1. априла постоје само државне полицијске школе у Београду, 1 2

Исто, стр. 269-270. Исто, стр. 279.

Нишу и Крагујевцу. У ове три школе било је: Школа

Официри

Остало људство

Укупно

Београд

Крагујевац

Ниш

265

271

Укупно

343

361

Укупно је било ангажовано по окрузима 562 официра и 12.081 војник, а укупна јачина била је 13.566 људи.1 Јачина СДС, односно фолксдојчерске полиције у Банату, била је уравнотежена (20 официра / 876 осталих). Део тог људства од 41 човека обучаван је за службу везе код немачког 64. резервног полицијског батаљона.2 У овом периоду постављени су и команданти СДС на подручју које су поселе бугарске трупе: команданти на нивоу округа и срезова. Немци су јасно потенцирали да окружни командант сноси одговорност за читав СДС у свом округу. Сви наоружани српски одреди (добровољачки и Владини четнички одреди), почев од 10. априла, подређени су немачким дивизијама, а у подручју које су посели Бугари немачким фелдкомандантурама на чијим су се подручјима налазили.3 Немци су увели посебне ознаке за снаге Српске владе које нису биле у саставу СДС: за јединице (одреде) СДК ознаке Д-1 до Д-20, а за четничке одреде од Ц-21 надаље.4 Приметно је да немачке дивизије у својим организацијским шемама, такозваним глидерунзима, не наводе ове саставе, што показује да су ове снаге биле само координисане од немачких дивизија, али не и у њиховом саставу. На дан 3. маја 1942, СДС је имао 610 официра и 15.175 војника. Од њих, 218 официра и 7.957 осталих прошло је курсеве у окружним, односно државним полицијским школама (до 10. маја наведен је губитак од 20 људи из СДС).5 Немачки војни извори наводе да је ради осигурања пруге у Ибарској долини, распоређено 380 четника и 296 добровољаца у ту зону (нешто касније током маја 1

Исто, стр. 310. Исто, стр. 310-311. 3 Исто, 12-2, стр. 279. 4 Исто, 12-2, стр. 348; АБИИ, Нда, к. 33,25/12-1. 5 Зборник, 12-2, стр. 400. 2

433 + 400, као и 99 припадника тзв. арнаутске жандармерије).1 Већ крајем маја СДС је имао 18.622 припадника, од којих 3.500 у Београду.2 Укупно бројно стање СДС на дан 8. јуна било је 647 и 16.033 војника. Губици у периоду 26. мај - 5. јун износили су 16 мртвих и два рањена. У неким другим извештајима уочавају се и нестали припадници. У државним полицијским школама било је у Београду 20/393 (официра/подофицира и војника), у Нишу 7/144 и Крагујевцу 6/145. Бројно стање фолксдојчерске полиције у Банату износило је 28/924 припадника.3 На дан 1. августа снаге СДС имале су 649 официра и 14.832 подофицира и војника. Бројно стање фолксдојчерске полиције у Банату било је 40 официра и 1.063 војника.4 На дан 21. августа стварна јачина СДС износила је 649 официра и 14.752 војника, односно у Банату још 40 официра и 1.064 војника. „Након одобрења повећања формацијског бројног стања на 1.600 људи, регрутовано је даљих 210 људи мађарске националне припадности.“ У периоду 6-15. августа било је седам погинулих, 29 рањених и 12 несталих припадника Владиних снага.5 Губици Владиних снага разликују се од извештаја до извештаја, иако је реч о педантном немачком вођењу документације, пре свега због различитих временских оквира и достављања података с терена. На пример, према једном извештају за период од 6. до 15. јуна, српске снаге имале су 29 погинулих и пет рањених.6 По другом од 7. до 23. јуна, имале су девет мртвих и једног несталог.7 Углавном, карактеристика целокупног овог периода јесте да у разним нападима на њене ефективе, Владине снаге имају и по неколико десетина настрадалих (погинулих, рањених, несталих) месечно. Немци су констатовали да акције СДС и СДК у југоисточној Србији имају „по први пут успеха, што је свакако резултат додељивања немачких инструкторских екипа“. О порасту интензитета борби сведоче и губици од 21 мртвог и 26 рањених у периоду 26. јул - 5. август 1942. године.8 1

Крајем априла и током маја немачки извори наводе да ове реорганизоване српске снаге воде антикомунистичке акције у рејону Младеновца, Смедеревске Паланке, односно Јастрепца, Ниша и Беле Паланке. - Зборник 12-2, стр. 349-352. 2 АВИИ, Нда, к. 2,75/4; Б. Божовић, Специјална полиција, стр. 139-140. 3 Зборник, 12-2, стр. 482-483. 4 Исто, стр. 605,621. 5 Исто, стр. 645-646 6 Исто, стр. 501 7 Исто, стр. 538 8 Исто, стр. 602, 622. Ове снаге су у том периоду учествовале у више акција против устаника у Србији: 26. јула 1942. одред означен као Ц-45 водио је борбу с комунистима код Младеновца, итд.

Занимљиво је да немачки војни извори у овом периоду не наводе бројно стање снага СДК и СЧК. Тек крајем августа у подацима команданта Србије на реферисању команданту Југоистока наводи се следеће бројно стање српских снага: СДС, око 16.000 људи, добровољаца око 3.500, потом три категорије четника - 9.000, од којих четници Косте Пећанца око 7.000 и „слободни четници“ 2.500 људи, од тога 400 активних и резервних официра.1 Почело је преоружавање нових српских снага. Прво је преоружана СГДС, а у њој су уређаји за везу темељито обновљени јер су Немци полагали доста пажње да оспособе ову формацију за квалитетно чување границе. После преоружавања снага СГС, од маја је продужено преоружање снага СДС. Током јуна, јула и августа настављено је с интензивним преоружавањем српских снага, обновом одеће и поправљањем смештајних просторија. Тешкоће које су успоравале униформисање и преоружавање једино су биле у томе што се део ових снага стално ангажовао у борбеним дејствима.2

1 2

Зборник, 12-2, стр. 675. Исто, стр. 482-483.

СТАЊЕ НА ТЕРЕНУ И УСТРОЈАВАЊЕ НОВИХ ОРУЖАНИХ СНАГА

Стање и односи Владиних одреда у појединим окрузима нису били ни близу предвиђеног стања. Проблеми су се јављали у постављању субординације. По предвиђеном, све снаге су у службеним, личним и дисциплинским односима биле потчињене министру унутрашњих послова, а у погледу употребе и свих службених дужности - начелнику округа. Како је на терену било неколико типова снага (жандармерија, оружани одреди, добровољци, четници, итд.) и како је начелник округа био новопостављен цивил, војник или полицајац, то је било веома деликатно понегде успоставити субординацију. Сукоб између појединих српских оружаних формација, као и лош однос према управним властима или становништву постојали су од почетка 1942. године. Посебан проблем био је остваривање контроле над појединим четничким командантима. Божа Јаворац, на пример, ликвидирао је јануара 1942. Пећанчевог војводу, свештеника Милутиновића, послатог на „његов“ терен. Од краја фебруара и у марту на Јаворца су се жалиле окружне власти и добровољачке јединице на истом терену.1 Илегалне снаге ЈВуО Кесеровића ушле су 1. фебруара 1942. у Александровац и разоружале део четника војводе Роде, а део њих је отишао са Кесеровићем. У претресу терена за Кесеровићевим људима у истом месецу било је ангажовано више Владиних четничких одреда.2 Чачански лидер ЈНП Збор, Булић, жалио се партијској централи у Београду на понашање одреда Марисава Петровића за време његовог боравка у граду. Припадници овог одреда вршили су реквирирање које је било на граници пљачке становништва, а и дисциплина одреда није била на завидном нивоу и штетила је угледу ових формација. У Горњем Милановцу, где је био размештен 7. одред, ситуација је била слична. У другој половини јануара снаге 7. одреда СДК и четничке снаге (међу којима је део раније равногорских снага) ангажоване су у борби с комунистима. Преостале снаге 7. добровољачког одреда у Горњем Милановцу, као и главнина одреда, по повратку из акције разоружале су 23. јануара четничке снаге у том граду, а људство је затворено. Када су после неколико дана четничке снаге напустиле град, добровољачко људство је 1 2

Г. Давидовић, М. Тимотијевић, н.д., књ. 2, стр. 29-30. У тој зони били су Жупски/Жељински одред војводе Роде. Њега ће с породицом Кесеровићеви људи ликвидирати крајем фебруара 1943, у селу Велуће. - Д. Секуловић Малиша, н.д., 107, стр. 146.

ослобођено и возом пребачено у раније седиште одреда у Аранђеловцу, где се поново наоружало.1 Оно што је приметно да су тзв. легални четници, користећи незадовољство становника, поједине инциденте, а понекад и добре везе с немачким војноуправним органима, у више наврата успели да ствар преокрену у своју корист, па је долазило до честих померања добровољачких одреда. Ово је посебно очигледно било у Чачку, где је избио сукоб између локалног (легалног) четничког команданта поручника Раковића и чачанског зборашког лидера Булића. Раковић је, користећи добру везу с немачким командантом, успевао да надмудри Љотићеве људе. Током пролећа је кроз Чачак прошло више одреда, који су после краћег стационирања упућивани на друге локације. По доласку 7. одреда, на чијем челу је био капетан Будимир Никић, Раковић је решио да се коначно обрачуна са добровољцима: 21/22. маја код манастира Никоље у нападу на аутомобил тешко је рањен Никић, а погинула су четири његова пратиоцадобровољца. (У Новом времену одговорност за напад је пребачена на комунисте.)2 На сахрани добровољаца Булић је изговорио тешке речи захтевајући одмазду, а његов говор је изазвао страх и револт у Чачку. Раковићевом акцијом, Немци су ухапсили Булића и одвели у Београд, а 2. јуна 1942. разоружали су и ухапсили део 7. одреда. Крајем јуна (30. јуна) у атентату на пијаци у Чачку убијен је и Драгутин Булић. На његовој сахрани наредног дана говор је одржао и Димитрије Љотић.3 У Горњем Милановцу се у исто време десио сличан догађај. После одласка мај ора Калабића (иако начелник округа, био ј е у илегалној структури ЈВуО) са 200 људи у Пожаревац, у град је дошао капетан Рајко Терзић. Током априла он је одмах почео да спроводи мере против илегалне равногорске организације: ухапсио је десетине људи, посебно јатаке, људе за везу, оне који су слали новац итд. Део њих Немци су стрељали или проследили у концентрационе логоре у Немачкој. Освета је убрзо стигла: снага ЈВуО су извеле атентат на Терзића усред његове канцеларије.4 Реорганизација и стварање СДС значила је сређивање односа како између појединих Владиних формација, тако и у руковођењу и командовању на територији једног округа. Отворени су, међутим, нови проблеми. Често је много тога зависило и од самих личности на челу округа и срезова, односно оних у јединицама. 1

М. Бардак, „Из дневника 7. добровољачког одреда“, стр. 18-27. Ново време, (23) мај 1942. 3 Г. Давидовић, М. Тимотијевић, н.д., књ. 2, стр. 52-53. 4 З. Вучковић, Сећања из рата, стр. 227-231; Г. Давидовић, М. Тимотијевић, н.д., књ. 2, стр. 66. 2

Сведочанство о проблемима у процесу реорганизације оставио је и начелник Моравског округа у Јагодини. Реорганизовање жандармеријских снага у СДС било је праћено проблемима на терену. Начелник се жалио на прве најаве о смањењу броја својих људи с постојећих (и раније одобрених) 1.530 жандарма и четника на 880, о којима је био обавештен 17. фебруара. У писму министру унутрашњих послова он каже: „Од овог распореда ја не могу одустати, ово је минимум што данас треба ако хоћемо реда, мира и сигурности. Уосталом, господин Председник Владе и Ви лично сте ми рекли да ми се број људства у округу неће смањивати, а ја не тражим више.“1 Начелници појединих округа су изражавали негодовање јер реорганизовање Владиних безбедносних снага није завршено у предвиђено време. У једном документу се наводи: „Одуговлачења је било доста око формирања прво полицијског корпуса, затим народне гарде, и ово се питање никако не приводи крају дефинитивно, а време добро поодмакло [...] Дајте ми одмах оружја, нарочито цокула и шињела ако нема друге спреме, а ја ћу даље чинити шта је у мојој моћи.“ За преформирање снага недостајала је опрема: „Морал, дух и дисциплина код оружаних одреда је за сада добар, али ако остану овако боси, необучени свакако ће то све похабати и штетне последице наравно долазе.“2 Начелник Моравског округа у Јагодини у допису од 10. марта 1942. наводи: „Када сам примио дужност Окружног начелника, речено ми је од Ваше стране (министар Аћимовић), као и од господина председника Владе, да ћу најдаље до друге половине месеца марта имати сво људство: обучено, наоружано и моторизовано. Од свега тога до данас нема ништа, а одговорност је остала иста и још већа.“ „Људство оружаних, четничких и добровољачких одреда недисциплиновано и склоно разним судским дисциплинским иступима.“ Ти преступи су били: пуцњава у пијаном стању, безобзирна реквизиција, непоштовање свих нивоа власти, а било је случајева да су поједине војводе смењивале председнике општина „и своју самовољу спроводили до крајњих граница нетрпељивости“. Део војвода је самовољно изрицао телесне или друге казне над становништвом, а било је и примера пљачке. Начелник округа извештава да је ради сређивања ситуације увео следеће мере: забранио је употребу алкохолних пића, батинања, наредио претрес терена, антикомунистичка предавања, формирао ненаоружану сеоску милицију, гарнизонирао људство и решио неслагања у управи. Уочио је, међутим, да се четничке снаге пребазирају без знања начелника округа (два одреда напустила 1 2

Извештаји Недићевих органа власти у Округу моравском, стр. 75-76. Исто, стр. 76.

додељене срезове и отишла на југ Србије, према наређењу Косте Пећанца), да се разликују ставови о бројности људства у округу: Команда Жандармерије је предвидела једну, а затим другу бројку (880, па 664), а нова команда СДС трећу (730). Официри су распоређивани мимо његовог знања и противно његовим предлозима.1 Начелник Моравског среза је, сходно наређењу команданта СДС,2 формирао окружне снаге СДС према одобреној бројци од 730 људи сврстаних у окружне снаге / резерву, среске одреде и пет пољских станица. Постављало се, међутим, питање статуса четничких снага (неколико четничких одреда и једна чета). Остало је нејасно да ли се ти одреди сматрају самосталним формацијама или су и њихова бројна стања урачуната у одобрени број предвиђен за СДС. Начелник округа није знао ни бројно стање четничких одреда, а њихови команданти су одбијали сваку сарадњу и нису прихватали задатке које им је додељивао.3 Према извештајима од 4. априла, снаге СДС биле су формиране, али је „људство још ненаоружано“, (срески одреди, пет станица). За то време четнички одреди су били „углавном сви наоружани“. Део четничких и оружаних одреда прошао је кроз окружне полицијске школе. Команда СДС је у марту наредила да се сви ти одреди прилагоде новој формацији. Поједини команданти одреда, начелници срезова или округа избегавали су да смање своје људство позивајући се на потребе безбедности, морал итд.4 Сачувани подаци говоре да је у том периоду владало шаренило људства по окрузима: били су то делови жандармерије, полиције, оружаних одреда, добровољаца, четника Косте Пећанца, легализованих равногораца, сеоске милиције. Мрежа управних органа у Србији у то време била је следећа: Управа града Београда, 14 окружних, 95 среских начелстава и седам среских испостава, шест пограничних и железничких комесаријата, 15 предстојништава градских полиција и једна Управа полиције у Нишу.5 Готово сваки управни орган имао је посебну историју ратних актера, која је зависила од многих чинилаца. У овом периоду као пример наводимо стање јединица по појединим областима. Петар Мартиновић је оставио сведочанство о југу Србије у том тренутку. Он је с капетаном Милошем Павићевићем, начелником штаба четничке команде 1

Исто, стр. 87-88. Наведено као „пов. Јб 2/42“. 3 Извештаји Недићевих органа власти у Округу моравском, стр. 89-91. 4 Исто, стр. 97,100. 5 Б. Божовић, Специјална полиција, стр. 143. 2

Косте Пећанца из Београда, стигао 22. фебруара 1942. у Ниш. У граду су затекли команданта обједињене четничко-добровољачке команде, пуковника Боривоја Марковића. Њих двојица су примила дужност начелника штаба и његовог помоћника, а штаб је формиран од старешина који су се затекли у Нишу. У граду се налазио и оперативни штаб војводе Пећанца, с начелником штаба потпуковником Микићем, који је тада на сектору од пет округа имао 23 четничка одреда са око 2.000 четника под оружјем. Као ударна лако покретна јединица (с аутобусима) у Нишу се налазио добровољачки одред под командом капетана Марисава Петровића. Коначно, у Нишу су била размештена и три Недићева оружана одреда са око 300 наоружаних људи и Команда Жандармерије која је бројила око 800 људи (бивших жандарма). Убрзо се овај штаб претворио у обласну команду СДС.1 На територији Јагодинског округа наведени су: 8. српски добровољачки четнички одред у Деспотовцу, 20. четнички одред у селу Поповцу, 21. четнички одреду Варварину, 22. четнички одред у Свилајнцу и Левачки четнички одред у Рековцу. У околини су се налазили: 11. оружани одред у Параћину, 19. оружани одред у Јагодини, 23. оружани одред у Ћуприји.2 Распоред снага на територији Београдског округа на дан 1. маја 1942. био је следећи: -

Врачарски срез (Београд): одред СДС са четири станице, једним официром и 105 стражара, као и 1. торлачки четнички одред у Белом Потоку са 74 припадника. Посавски срез (Умка): одред са четири станице у Дражевцу, Барајеву, Сремчици и на Умци са два официра и 97 стражара; Лепенички четнички одред са девет официра и 250 четника. Младеновачки срез (Младеновац); одред са две станице у Младеновцу и Кораћици са два официра и 64 стражара; четнички одред у Младеновцу са пет официра и 68 четника; Космајски четнички одред са два официра и 70 четника у Великој Иванчи. Космајски срез (Сопот); одред сатри станице у Сопоту, Рогачи и Раљи, са једним официром и 87 стражара; Београдски четнички одред са 100 четника. Колубарски срез (Лазаревац): одред са три станице у Лазаревцу, Вреоцима

1 П. Мартиновић Бајица, н.д., стр. 184-185. Мартиновић наводи: „Све ове јединице објединили смо и са њима почели акцију противу партизана, којих је тада највише било у Топлици, Јабланици, у срезу Сврљишком на десној обали Нишаве.“ 2 Извештаји Недићевих органа власти у Округу моравском, пасим.

и Јунковцима са два официра и 103 стражара. У овом срезу налазила су се чак четири четничка одреда: 15. самостални четнички одред са три официра и 65 четника, Љишки четнички одред са 273 четника, Колубарски четнички одред са 110 четника и 1. космајски одред са 100 четника. -

Подунавски срез (Смедерево): одред са две станице у Смедереву и Коларима са једним официром и 81 стражарем. У Смедереву: Смедеревски четнички одред са 100 четника и Команда посаде Смедерева са 37 људи (нисмо идентификовали каква је ово јединица). Грочански срез (Гроцка): одред са две станице у Гроцкој и Умчарима са два официра и 50 стражара; један четнички одред у Гроцкој са 100 четника; Доњоколубарски четнички одред са 100 четника у Малом Пожаревцу Јасенички срез (Смедеревска Паланка): одред са три станице у Смедеревској Паланци, Кусатку и Азањи с једним официром и 149 стражара. У Смедеревској Паланци се налазила „посада од 47 стражара за концентрациони логор“. Орашки срез (Велико Орашје): одред са четири станице у Великом Орашју, Великој Плани, Марковцу и Лозовику са 100 људи. У Великом Орашју био је и Савски четнички одред са 100 четника. У многим селима је организована и сеоска милиција.1

На територији Краљевачког округа налазиле су се јединице све три компоненте Владиних снага. Стање снага СДС у овом округу било је следеће: -

Штаб СДС Краљевачког округа са девет официра и 10 људи без оружја; резервна чета са четири официра и 234 човека (54 пушке, 350 метака). Жички срез (Краљево): одред са два официра и 26 стражара (16 пушака, 780 метака, 22 бомбе) у Краљеву и станицама Лађевци са 30 људи (девет пушака, 570 метака) и Матаруге с једним официром и 18 људи (осам пушака, 390 метака и три бомбе). Трнавски срез (Чачак): одред са делом у Чачку са два официра и 47 људи (32 пушке, један пушкомитраљез ПМ, 666 пушчаних метака и 150 ПМ метака), односно са станицом у Слатини са 30 људи (12 пушака, један ПМ, шест бомби и 300 метака). Љубићки срез (Љубић): одред с једним официром и 36 људи (са 18 пушака, један ПМ, пет бомби, 370 + 130 пуш./ПМ метака); станице у

Зборник, 1-21, стр. 258-261.

Прељини са 30 људи (девет пушака, један ПМ и 260 метака) и Овчар бањи са 20 људи (три пушке и 100 метака). -

Драгачевски срез (Гуча): одред са два официра и 72 човека (са 22 пушке и једним ПМ, 11 бомби, 195 + 220 метака). Моравички срез (Ивањица): одред с једним официром и девет људи (једна пушка и четири метка).1

Према одлуци о ревизији одреда од 3. априла, главни штаб четничке команде одлучио је 13. маја 1942. да на територији Крушевачког округа остане седам четничких одреда (до тада је на територијама Крушевачког, Лесковачког и Нишког округа било 27 одреда са 2.643 четника). Остали су Ражањски четнички одред у Ражњу (пет официра и 95 четника, са 97 пушака и једним ПМ), Расински четнички одред у селу Рибаре (један официр и 99 четника, са 96 пушака и једним ПМ), Крушевачки четнички одред у Крушевцу (један официр и 99 четника, са 97 пушака и једним ПМ), Блачки четнички одред у Блацама (два официра и 98 четника, са 97 пушака и једним ПМ), Копаонички четнички одред у Брусу (100 четника са 98 пушака и једним ПМ) и Трстенички у Трстенику (два официра и 98 четника, са 97 пушака и једним ПМ).2 Према подацима Горског штаба бр. 12ЈВуО, средином маја 1942, у Расинском срезу била су два легална (четничка) одреда: Рибарски и Јасички, у Моравском срезу се налазио Трнавски четнички одред, а у Алексиначком срезу Лесковачки четнички одред. На територији Сокобањског среза, у селу Врбовцу, „под видом милиције“ формиран је (илегални) Врбовачки батаљон са 300 људи, наоружан и са 15 пушкомитраљеза. У Добричком срезу, „под видом четника, за заштиту краја од комунизма“, био је један батаљон од 200 људи (са пет ПМ), али је вођен такође као део илегалне структуре ЈВуО. У Ражњу је било слично. У Прокупачком срезу, „под видом милиције“, формиран је Великоплански батаљон, али је јединица била прикривена због малог броја људи и близине „јаке партизанске групе“. Судећи по овом извештају, под команду ЈВуО, односно штаба бр. 12 ставили су се следећи четнички одреди: Расински војводе Дрљевића у Крушевцу, Јасички војводе Петковића у Рибарској Бањи, Трнавски војводе Димитрија са седиштем у Житковцу, али тренутно у Азбресници срез Добрички, Лесковачки војводе Никодија у Алексинцу, Корвински војводе Богосава Стојановића, са седиштем у Белотинцу, а тада у Лесковцу, Бовански под командом водника Николе Поповића у Бовану, Расински срез. Успостављена 1 2

Исто, стр. 262-263. Ј. Ђиновски, „Организација Косте Пећанца у крушевачком округу, јун 1941. - децембар 1942“, стр. 225230.

је веза с још неколико војвода из ове организације. Наведено је да су „Недићеви одреди“, односно Пољска државна стража у Рибарској бањи и Алексинцу „под командом овог штаба“. Равногорци су, према овој процени, успели да стекну и активне присталице чак и код 12. добровољачког одреда којим је командовао Никола Вучковић. „Људство тога одреда припада овој организацији, што се има захвалити раду наредника Јована Мандића, који је са 15 наоружаних људи и два пушкомитраљеза пребегао у састав штабног одреда овог штаба. У овом одреду има врло мали број младића, који су везани за Љотићев покрет. Свакога дана добивамо молбе наших људи из тога одреда да пређу, но за сада им је наређено да и даље остану на свом месту, а да врше снабдевање оружјем и муницијом чланове наше организације и шире пропаганду. Четврта чета поменутог одреда са седиштем у Соко Бањи, ставила се је под команду овог штаба са целокупним људством и старешинама. У Прокупљу се налази 1. јуришна чета Петог Љотићевог одреда под командом неког капетана Филиповића, бившег активног официра наше војске. У разговору вођеном између поменутог командира и начелника овог штаба, изјаснио се као окорели противник наше организације, док људство те чете сазнавши од војника ко смо, жели да пређе у наш одред, чим то будемо наредили.“1 У Ваљевском округу сваки од пет срезова имао је свој одред СДС, који је добио назив по срезу. У Ваљевском четничком одреду, по расположивим подацима, било је 330 бораца, 11 подофицира и шест нижих официра. Подгорски одред који је боравио у Каменици имао је по списку истоветан број (само три нижа официра). Просек старости био је 31,4 у Ваљевском, односно 29,3 година у Каменичком одреду.2 Окружне снаге Српске државне пољске страже (СДПС) имале 1235 су током 1943. око 650 припадника. Штаб окружног СДПС налазио се у Ваљеву и у њему је било око 40 људи. Постојала је окружна, Ваљевска чета, коју су понекад звали и резервном, са око 135 људи. Сваки срез округа имао је свој одред СДПС, с неколико станица на терену по селима или стража по пругама. Станице Ваљевског среског одреда налазиле су се у Ваљеву, Поћути, Драчићу и у Дивцима. Колубарски одред имао је штаб и станицу у Мионици и друге станице у Брежђу, Попадићу и Рајковићу. Одред Подгорског среза имао је станице у Каменици, Оглађеновцу и на Ставама. Посавски одред на Убу, у Радљеву, Бањанима и Памбуковици. Свака станица

1 АВИИ, Ча, к. 99,8/1 (Зборник 14-1, стр. 264-267). 2 Драгољуб Петровић, „Организација четника Косте Пећанца“, Војноисторијски пласник, 3/1969, Београд 1969, стр. 210-216.

имала је 20-30 стражара.1 У чачанском крају биле су следеће снаге СДС: -

срески одред трнавски у Чачку (два официра и 47 војника са 32 пушке и један ПМ), затим станица СДС у Слатини (30 људи са 12 пушака и један ПМ); срески одред у Љубићу (један официр и 36 војника, са 18 пушака и један ПМ), станица у Прељини (30 људи, с једним ПМ и девет пушака), и станица у Овчар Бањи (20 људи са три пушке); срески одред у Драгачеву у Гучи (два официра и 72 војника, са 22 пушке и једним ПМ); срески одред за Моравички срез у Ивањици (један официр, девет људи с једном пушком).

Органи власти округа су се жалили на стање наоружања које је било оскудно: „[...] нарочито се примећује да је српска државна стража слабо наоружана, те би требало предузети све могуће да се ови одреди по могућству наоружају бар са потребним оружјем.“ И поред стварања и преформирања снага СДС, тако скромно наоружање сведочи да су Немци с подозрењем гледали на поузданост СДС и, као што се види из бројних стања, нису им додељивали аутоматско наоружање.2 Снаге СДС су у чачанском крају већ од краја године постале извориште одакле су се снабдевале снаге ЈВуО, како је навео њен ратни командант Звонко Вучковић.3 На овом подручју било је и неколико четничких (у ствари легализованих равногорских) одреда: Љубићки одред поручника Раковића са 200 људи (200 пушка), Заблаћки одред са 100људи (101 пушка), одред наредника Мојсиловића у Гучи, као и Трнавском срезу (29 официра и 800људи са 800 пушака и 16 ПМ), одред Боже Ћосића Јаворца у Ивањици са 8 официра и 250 људи (250 пушака, шест ПМ). Ови одреди су, осим одржавања реда и мира у својој зони, мотрили на евентуалне упаде банди, а посебно Арнаута из правца Санџака.4 Стање четничких одреда било је много боље по попуњености и расположивом наоружању. Сваки борац имао је лично оружје и одређену количину метака: просечно по 10 на пушку, а код Боже Јаворца чак 30 метака.5 1

АВИИ, Нда, к. 24, 11/6; к. 23, 17/5, 56/3-6. Г. Давидовић, М. Тимотијевић, н.д., књ. 2, стр. 23. 3 З. Вучковић, Сећања из рата, стр. 237. 4 Г. Давидовић, М. Тимотијевић, н.д., књ. 2, стр. 24. 5 Опширније о одреду Б. Јаворског: Ново време, 18. март 1942. 2

До априла 1942, у Горњем Милановцу био је стациониран и Пећанчев одред, под називом Сремско-банатски четнички одред, могуће планиран за упућивање ван Србије.1 У току целог постојања Српске владе генерала Недића одржаван је контакт с националним устаницима ван окупиране Србије. Најпознатије везе су биле с мајором Дангићем у источној Босни 1942, потом са устаницима из Херцеговине (Чедо Милић) и другима који су добијали инструкције или помоћ за своје акције. Према Станиславу Кракову, који је забележио ратни пут капетана Лазара Јанића из 2. оружаног одреда, овим одредом је крајем децембра командовао мајор (касније потпуковник) Момчило Матић. Почетком јануара, с локалним четничким снагама, одред је дејствовао на правцу од Ужица ка Новој Вароши. Генерал Недић је лично издао наређење да 2. оружани одред делује на овом правцу и да се ангажује у Санџаку, иако је ван граница Недићеве Србије. Ова група је 4. фебруара прошла преко Увца и Прибоја даље ка Санџаку у рејону Нове Вароши, у којој је мајор Матић успоставио цивилне органе власти и она „постала саставни део Србије под управом генерал Недића“. У истој зони са 2. одредом су дејствовали Пожешки четнички одред (легализовани) и друге локалне српске снаге.2 У марту је одред (базиран формално у Ужицу) добио задатак да обезбеђује прелаз преко Дрине, стави под команду прекодринске четничке снаге и потом, под изговором прогона комуниста, пређе преко реке и напредује према Сарајеву. Одред се из Милешеве пребацио у вишеградски крај и успоставио штаб у селу Босанска Јагодина, „на доглед Вишеграда“. Овде је одред остао пуне две године, „држао ову територију као органски део Недићеве Србије“. Та територија је као троугао између Лима, Дрине и падина Златибора, била својеврсна ничија земља на линији Вишеград-Прибој. У процесу реорганизације снага и стварања СДС, одред није уврштен у територијалну организацију СДС већ је назван Дринска група. Одред Вучка Игњатовића, који је остао у Новој Вароши, назван је Санџачка група. То су биле једине две јединице под командом Владе генерала Недића које су се налазиле изван граница тадашње Србије. Осим чувања реда, прихвата избеглица и помагања четничких снага у широј зони, ове снаге су биле и брана комунистичким снагама. Међутим, 6. марта 1943. немачке снаге су разоружале људство ове јединице које су затекли у Ужицу и Бајиној Башти, а потпуковника Матића и део његових људи одвели у заробљеништво. После 1 2

Г. Давидовић, М. Тимотијевић, н.д., књ. 2, стр. 32. С. Краков, н.д., књ. II, стр. 78-102.

вести о разоружавању, делови групе који су се налазили на Златибору пребегли су илегалним четницима. Део одреда под командом капетана Јанића остао је неузнемираван на „ничијој земљи“, директно по Недићевом наређењу (који је формално затражио да се група врати у Ужице и уђе у састав СДС). Јанић и део групе пали су у руке Немцима 22. јуна 1943, али је стицајем околности капетан Јанић пуштен. После пријема код генерала Недића он се вратио у ову зону. Тај одред је на том простору остао до лета 1944. године.1 У Пожаревачком округу (према подацима из каснијег периода, на дан 25. новембра 1942) биле су следеће снаге СДС-а: Штаб СДС Округа пожаревачког са седам официра и 18 људи; Пожаревачка чета ХП/Р са пет официра и 120 људи; срески одред пожаревачки са два официра и 65 људи (пољски) и одред (градски) СДС са три официра и 42 стражара. Снаге СДС-а пољске у срезовима: -

Срески одред у Жабарима, два официра и 61 човек

Срески одред у Петровцу, два официра и 86 људи

Срески одред у Жагубици, два официра и 82 људи

Срески одред у Кучеву, два официра и 100 људи

Срески одред у Великом Градишту, два официра и 76 људи

станица СДС у Нересници с једним официром и 10 људи. На подручју округа, у Жабарима, налазио се и 5. добровољачки одред са око 100 људи. „Овај одред се употребљава за уништење комунистичких банди.“2

Требало је на територији „станични систем по срезовима одмах устројити. Поједине (станице) од Страже а поједине, у недостатку ових, од четника. Остатак у крстарећа одељења по израђеном плану на терену, који имају са сменом непрестано крстарити.“3 Међутим, осим патролирања у оквиру своје зоне одговорности, снаге СДС биле су везане за своје срезове и округе и нису се померале (све до борби 1944. године). Управо је то била и карактеристика предратне жандармерије. Четничке и добровољачке снаге су померане према потреби. Добровољачке јединице су посебно сматране покретним и ударним снагама и коришћене су по целој Србији, без територијалне надлежности. Пример из Чачка показује мобилност добровољачких снага по терену: 5. одред је напустио град 20. фебруара 1942, потом је у Чачак стигао 6. одред, 1

Исто, стр. 148-162. Зборник, 1-21, стр. 338-339. 3 Извештаји Недићевих органа власти у Округу моравском, стр. 115. 2

почетком априла сменио га је 3. одред, а 20. априла у град стиже 7. одред, али се не стационира у граду већ на оближњој друмској раскрсници у Прељини.1 Снаге СДК из Ужица премештене су у Бајину Башту. У току априла 10. добровољачки одред под командом Милоша Војновића распоређен је на Дрини у рејону Љубовије. С тог простора одред је одржавао везу са устаничким снагама у Босни и помагао њиховим припадницима да се склоне од усташко-немачких потера и напада и повуку у Србију. Ова јединица је прихватала народ који је бежао ка Србији испред усташа и њихових злочина над српским живљем за време офанзиве у источној Босни. Под командом Војновића организовано је више прихватних центара. Такође, добровољачки извори наводе да су четничке снаге преко у Босни, на њихов захтев, повремено снабдевали мањим количинама стрељачког наоружања или муницијом (нпр. команданта на Мајевици, капетана Леку Дамњановића, који је безуспешно тражио наоружање од начелника Ужичког округа Манојла Кораћа). У барем једном случају добровољци су одговорили на усташку ватру са друге стране, односно ватром потискивали усташе од саме обале. Добровољци су и прелазили преко Дрине и прихватали становништво које је бежало од усташких напада.2 Начелник Моравског округа, у допису од 24. јуна 1942, тражио је следеће: „Команданту окружне државне страже морају се дати што шира права у погледу одржавања дисциплине, отпуштања непоузданих елемената било у државној стражи или у четничким одредима итд. да он постане фактички старешина ових свих оружаних одреда, да за њихов рад, дисциплину и морал одговара [...] сва ова лабавост и расклиматаност долази од слабог старешинског кадра који не уноси никакву вољу, иницијативу и пожртвованост. Ваљда се сада може наћи тај кадар јер избор има већи од повратка из заробљеништва.“3 Мада је реорганизација окончана средином лета 1942, и даље је било непоштовања субординације, пре свега према начелнику округа, као назначеном команданту свих снага. Велики проблем правили су четнички одреди који ову субординацију често нису поштовали. Требало је те снаге дефинитивно потчинити команди округа, а четничка команда је могла да остане њихова врховна управа. Свако продужавање овог стања могло је да доведе до компликација. Договором из априла команда над четничким одредима фактички је 1

Г. Давидовић, М. Тимотијевић, н.д., књ. 2, стр. 24. Љубомир Симовић, Ужице с вранама, Београд 1996, стр. 428-435; Милорад Малеташки, „На Дрини 1942“, Записи из добровољачке борбе, 3, Минхен 1955, стр. 10-13; Велимир Р. Мајсторовић, „Спашени смо на Дрини“, Записи из добровољачке борбе, стр. 17. 3 Извештаји Недићевих органа власти у Округу моравском, стр. 114. 2

пренета у структуру Недићеве власти. Коста Пећанац није био задовољан односом према својој организацији. У писму од 19. маја он се поново жалио Недићу на неповерење према њему, поступке генерала Радовановића и помоћника министра Цветана Ђорђевића, финансијске проблеме због неисплаћивања породица погинулих четника, малверзације у времену преформирања његових одреда итд. У складу с тим жалбама и својим ставовима, Пећанац се у наредби дан раније одрекао сваке материјалне и новчане помоћи од стране команданта СДС генерала Радовановића. Тражио је да од 1. јуна у његовој структури остану само одреди чији се припадници одрекну било какве накнаде. Свима је одобрио одлазак из надлежности његове команде, али је захтевао да таква лица врате све легитимације и објаве и одрекну се чинова и титула из његове организације. Пећанац је истакао да ће они који остану бити у коректним односима с окупатором, а да одржавају „срдачне пријатељске везе“ с председником Владе и министром Аћимовићем „све донде док ови штите народне и четничке интересе“.1 Генерал Недић је 10. јуна 1942. одржао конференцију посвећену регулисању односа у четничким одредима и осујећењу намере генерала Мајснера да изненадним акцијама укине четничке снаге. У међувремену, с места команданта СДС смењен је генерал Радовановић, а на његово место постављен је пуковник Јонић. На конференцији је одлучено да се на одређен начин обједине снаге СДС и СЧК, и тако успоставе адекватни односи, али и сачувају четнички одреди од могућег разоружавања и депортације у заробљеништво. Сваки округ је требало да добије по једног војводу, пре свега ради „контроле издатих наређења, исплате принадлежности, одржавања реда и дисциплине, итд“. Војвода би, осим (најчешће) редовне дужности у СДС, постао командант четничких одреда на територији свог округа. Ова наредба је озваничена 10. јуна 1942, а по заповести председника Владе потписао ју је армијски генерал Стојановић, начелник војног одељења Владе. Преко Министарства унутрашњих послова наредба је упућена начелницима свих округа. Председник Владе је одредио следеће окружне војводе: у окрузима Београдском и Ужичком то су били команданти СДС, у Округу крагујевачком мајор Љубисан Миловановић, у Краљевачком резервни мајор Милован Мојсиловић, у Крушевачком војвода Богдан Гордић, у Лесковачком потпуковник Живојин Туурић, у Моравском мајор Петар Павасовић, у Нишком округу капетан I класе Милутин Вуковић, у Пожаревачком војвода Стојан врњачки, у Шабачком војвода Дамњан Тешмановић, у Ваљевском мајор Владимир Смуђа и у Зајечарском округу мајор Љубомир Јовановић. Седишта окружних војвода била су у седиштима округа. 1

Исто, к. 33, 53/11, Исто, 27/11; М. Павловић, Б. Младеновић, н.д., стр. 247-252.

Штаб окружног војводе имао је ађутанта, интенданта, благајника и два писара. Окружне војводе у Нишкој области (окрузи: Зајечарски, Моравски, Крушевачки, Нишки и Лесковачки) биле су у сваком погледу потчињене штабу свих четничких одреда, а у погледу командовања и снабдевања војном одељењу при Министарском савету.1 „У циљу попуњавања новоформираних Окружних четничких команди све потребно људство у активним официрима, војним чиновницима и подофицирима ставиће Војно одељење при председништву Министарског савета на расположење команданту свих четничких одреда.“2 На конференцији, одржаној 12. јуна 1942, „на учињени предлог војводе Косте Пећанца, а како не би дошло до евентуалних несугласица и мимоилажења[...]“, генерал Недић је наредио следеће: „Сви четнички одреди на територији Војног заповедника Србије, у дисциплинском и материјалном погледу потпадају у првом степену под команду Команданта свих четничких одреда а у другом под команду Председника владе, с тим да се ни једна акција ни покрет одреда не може обавити без претходног одобрења Војног заповедника. Одобрење се тражи за пет округа под бугарском окупацијом, преко обласног команданта Српске државне страже у Нишу, а за остале преко Војног одељења при председништву Министарског савета.“ Дефинисано је да „четници не врше управну нити полицијску власт, нити ма какав надзор за вршење те службе. Вршење те службе поверено је управним и полицијским властима.“ Управне власти и старешине СДС нису имале право да се мешају у унутрашње послове и вршење службе у четничким одредима. У одређеним ситуацијама (у случају потребе или непостојања управних власти) четничке снаге су могле да врше информативну или истражну службу док не пристигну органи СДС или управне власти. Наређењем је прецизирано да „Команда у оперативном погледу припада над свим четничким одредима Команданту свих четничких одреда Војводи Кости Пећанцу с тим што ће се сви покрети у сагласности и по претходном одобрењу Председника Министарског савета“. Регулисано је да „војводе и четовође унапређује и распоређује војвода Коста Пећанац командант свих четничких одреда. Њихово постављење одобрава Председник владе. Дислокацију четничких одреда врши исто тако командант свих четничких одреда у споразуму са председником Министарског савета. Снабдевање четничких одреда обмундированом спремом врши се преко Интендантуре четничке команде односно Војног одељења при Председништву владе, а по одобрењу окупаторских власти.“ „Плата активних официра, војних чиновника и 1 Зборник, 1-3, стр. 494-49S. 2 Исто, 1-21, стр. 281.

подофицира који су на служби у четничким командама изједначује се са истом као Српске државне страже, четницима следује дневница од 60 динара дневно.“ Ради бржег и лакшег снабдевања четника новцем и осталим материјалним потребама, као и бржег ликвидирања издатака, одлучено је да се интендантура главног штаба свих четничких одреда пресели из Ниша у Београд у најкраћем року. Исплата свих четничких одреда преко ове интендантуре требало је да почне са 1. августом 1942, и то преко окружних четничких команди. Сви четнички одреди који су до тада били на новчаном и материјалном снабдевању код СДС требало ј е да ликвидирају свој е новчане односе закључно са 31. јулом 1942, јер никаква потраживања таквих одреда код ове интендантуре неће се признавати.1 У овом пакету посебним протоколом је договорено решавање финансијских проблема на које је Пећанац указивао. Влада је требало да реши заостале обавезе према породицама погинулих и рањених четника у Топлици и Јабланици, разлике у принадлежностима официра четничке команде у односу на официре код СДС, као и финансијске проблеме уважавањем платних документа које је доставио војвода Пећанац. Констатовано је да треба унапредити организацију и поправити „рђав“ распоред четничких одреда у пет округа са бугарском војском, решити „рђаво држање“ појединих одреда, уважити чињеницу да постоји нетрпељивост и новом дислокацијом разрешити односе између добровољачких и четничких одреда.2 Генерал је у истом пакету, 13. јуна 1942, наредио обједињавање свих одреда под његовом командом у Српску оружану силу, састављану од СДС; СДК и Српске четничке команде. Он је указао да је дужност свих делова оружане силе да одржавају лојалну и братску сарадњу, како у штабовима тако и међу људством, па и у приватном животу. Дужност свих је да раде на очувању мира и реда, а заједнички задатак „уништење свих комунистичких банди, борба и уништење свих штетних елемената који спречавају миран живот и бољу будућност Србије“.3

1 Исто, 1-21, стр. 279-281. 2 АВИИ, Нда, к. 33,47/11-5; М. Павловић, Б. Младеновић, н.д., стр. 252-255. 3 С. Краков, н.д., књ. 2, стр. 258-260.

ГЕНЕРАЛ МАЈСНЕР И ФОРМИРАЊЕ СРПСКЕ ДРЖАВНЕ БЕЗБЕДНОСТИ

Нови немачки командант Југоистока, генерал-пуковник Александер Лер, одмах пошто је ступио на дужност, уочио је проблем надлежности и одговорности у Србији. Посебно због наређења рајхсфирера од 28. јула 1942. (које нам је остало непознато) „о руковођењу у борби против банди на Југоистоку“. Могуће да је сличну дилему о надлежности имао (или испољавао) генерал полиције и СС Мајснер. Врховна команда Вермахта је 1. октобра, у одговору на Леров допис, известила да је према директиви фирера од 9. јуна 1941, Србија операцијска зона. Тиме је, а и сходно директиви од 18. августа 1942, командант Југоистока био одговоран за борбу против „банди“. Ова одговорност није доведена у питање ни када је постављен командант СС и полиције у Србији генерал Мајснер (22. јануара 1942). Командант и његове трупе користе се у Србији за борбу против банди на исти начин као и у осталим операцијским зонама. Иако је Лер тражио да све немачке снаге у Србији буду обухваћене првенствено за потребе Вермахта, то је било одбијено. Упућене су, међутим, критике команданту СС и полиције у Србији ради потешкоћа у сарадњи полицијских и структура војске (Вермахта). Наложено му је стога да границе својих полицијских испостава прилагоди постојећем систему фелд и крајс команди, да се органи полиције уклопе у њихову структуру, а да само тамо где постоји нужна потреба, буде различита граница надлежности и то у споразуму с војним командантима.1 Генерал Мајснер, да би сачувао контролу над српским оружаним снагама, послужио се ефикасном игром. Одлучио је да премости постојећу структуру, односно председника Владе и министра унутрашњих послова и да српске снаге, под изговором сређивања прилика у пословима безбедности и оружаних снага у Србији, стави под своју контролу довођењем оданог човека. Министарски савет је 10. августа донео одлуку (објављена 25. августа 1942) о образовању институције „Шефа Српске државне безбедности“.2 На ову дужност постављен је дотадашњи начелник Управе града Београда Драгомир Драги Јовановић.3 Он 1

Зборник, 12-2, стр. 762-763. Службене новине, 25. август 1942. 3 Хрвоје Магазиновић га овако види: „Јак као бик, слабих моралних квалитета, професионални антикомунист, званични сурадник с њемачком полицијом пре рата. Познавао је само физичка мучења 2

је на то место дошао по изричитом тражењу генерала Мајснера. Како пише Станислав Краков, немачки полицијски и безбедносни органи видели су у њему могућег кандидата за замену Недића, још од времена после трагедије у Крагујевцу. Јовановић је то такође знао, па је према Недићу почео да развија „прикривено и тајно ривалство“.1 Недић се успротивио овом наименовању, али је после Мајснеровог притиска морао да попусти. Уредбом је прецизирано да је Шеф Српске државне безбедности „један нарочити део Министарства унутрашњих послова, на чијем челу стоји шеф који је у свом делокругу самосталан и у својој области радо преузима заступање МУП у случају његове одсутности“. Назначено је и да „он има ранг и сва права активног министра“. Он је у своју надлежност добио Команду СДС, одељење за државну заштиту и одељење за јавну безбедност, као и све државне полицијске структуре у Србији. Шефу СДБ биле су потчињене команде СДС и Јавне безбедности. По питању полицијске службе, окружни и срески начелници су такође сврстани под нову структуру Шефа СДБ. Овом одлуком су полицијски апарат и структура СДС били изузети из непосредне надлежности министра унутрашњих послова. Шефу Српске државне безбедности дато је право постављања и разрешења свих службеника у својој структури. Уредбом о формирању институције Шефа СДБ, прецизиран је делокруг његовог рада.2 Тако је Драги Јовановић, иза кога је стајао генерал Мајснер, преузео стварну полицијску и оружану власт од министра Аћимовића, али и индиректно од генерала Недића. Мајснер, као шеф СС и немачке полиције у Србији, још од раније није гледао с одобравањем на поједине потезе Недића у домену српских оружаних снага. Од својих сарадника је могао да сазна да је Аћимовић имао улогу у децембарском покушају обавештавања Михаиловића пред немачки напад на Равну гору. С таквим крајње сумњивим министром генерал Мајснер вероватно није желео да ради, па је, увођењем нове функције, Аћимовић „премошћен“ и одузет му је највећи део надлежности. Мајснер је на тај начин за одређено време онемогућио да му генерали Вермахта, с командантом Југоистока Лером на челу, преузму надлежност над „његовим“ српским снагама. У Београду је 29. августа 1942. одржан састанак генерала Недића с новим командантом Југоистока генералом Лером, који је 8. августа преузео команду над немачким снагама на простору Балкана и командујућим генералом и као метод борбе против комунизма.“ - X. Магазиновић, н.д., стр. 180. С. Краков, н. д., књ. 1, стр. 261. 2 Службене новине, 25. август 1942. 1

командантом у Србији. Повод састанку била је прва годишњица Српске владе. Недић је упутио молбу немачким генералима да се решавање проблема исхране у Србији, која је била веома отежана услед несташица и немачких реквизиција, препусти Српској влади која би адекватније распоређивала намирнице, а и задовољавала немачке потребе и намете. Сам је, како је навео, такође остајао често без хлеба.1 По његовом мишљењу, распуштање четничких састава и избор тренутка за ту акцију такође је требало препустити Влади. Предложио је да то буде касна јесен, јер би се тако спречио одлазак четника у шуме. Предмет разговора била је и стратегија борбе с организацијом на чијем челу је стајао генерал Михаиловић. Недић је завршио разговор апелима да се његовој влади омогући дистрибуција исхране, а скренуо је и пажњу на хрватска зверства чији су неми сведоци били лешеви жртава у Сави и Дунаву. Указао је и на чињеницу да је надомак центра београдске вароши формиран логор, одакле се повремено чују крици и вапаји који узнемиравају грађанство.2 На састанку немачког војно-полицијског врха с новим командантом, одржаним истог дана, Мајснер је реферисао генералу Леру о стању полицијских, СС и других безбедносних снага у Србији, као и о стању српских оружаних састава и полиције. „Моја је даља намера да помоћу полицијског апарата, како на немачкој тако и на српској страни, учиним потпуно сувишним све друге наоружане српске формације и да их доведем до распуштања и разоружавања. То ће бити могуће у најскорије време.“3 Мајснер је такође известио да се „Недићева влада јако брине за одржавање такозваних влади оданих четничких одреда. Она је у тајности образовала такозвано војно одељење и у последње време покушала да га прописом легализује. Утврђено је да се ово војно одељење меша у све владине послове, да оно представља стварну владину власт и да у смислу командовања у својој руци држи четничке и добровољачке одреде и Државну стражу. Успостављањем овог војног одељења једним прописом створило би се српско министарство рата.“ Мајснер није уопште имао лепих речи за четничке снаге у саставу Недићевих снага: „Четнички одреди су често непознати, пуни људи Драже Михаиловића [...] При употреби у борби са бандама слабо су се држали, већином нису пружили ништа. Уосталом, живе као дангубе, због слабог снабдевања храном 1

Немачке власти су августа 1942. намеравале да од прикупљених количина пшенице узму 2.000 вагона за своје потребе, без консултација са српском владом. Тада је неколико министара (Аћимовић, Олћан, Мијушковић и Марјановић) поднело оставке, и поред јаког немачког притиска. Одлучно противљење одвратило је Немце од одузимања већих количина жита. Реконструкција је извршена октобра 1942. - Б. Костић, н.д., стр. 100-101. 2 Зборник, 12-2, стр. 677-680. 3 Исто, стр. 682-683.

учествују у пљачкању становништва, и с једне стране треба их оцењивати као кадар за покрет устанка у повољном тренутку, исто тако као што са друге стране представљају установу за попуњавање за устанке на хрватској територији. Доказано је да су четнички састави, који су читаво време стизали у Србију ради распореда, измењени на хрватској територији [реченица није јасно преведена - Б. Д.]. Према томе ови састави представљају опасност и нема никаквог оправдања да постоје у једној окупираној земљи.“1 Мајснер је, иако шкрто, похвалио добровољачке снаге које су „изгледа [...] нешто више дисциплиноване“. Како су биле ван његове надлежности, аустријски полицајац је предложио да се распусте, јер „ако се задрже, оне би се, међутим, у сваком случају развијали на исти начин“ као и четничке снаге. Михаиловићеве присталице су се инфилтрирале у Владу и све њене наоружане одреде, оценио је Мајснер. Влада и покрет Д. М., по његовом мишљењу, треба да се „лише основа за борбени отпор. Стога ми изгледа потпуно неумесно да се у том погледу укаже поверење Недићевој влади.“ Он је „сматрао обавезним да као командант СС и полиције иступи против свих мера Недићеве владе које погодују да се подстакне и подржи борбени отпор“. Мајснер се изјаснио против установљења српске националне службе рада. По узору на националсоцијалистичку праксу, то је био начин да се створе организације с политичком и предвојничком обуком. „Недићева Влада већ је покушала да у то) националној служби рада организује сопствену полицијску власт и да захтевањем оружја спроводи обуку у гађању.“ Мајснер се заложио за распуштање националне радне службе, која је у том тренутку имала око 10.000 људи. На исти начин био је против спортског одбора, спортских и гимнастичких удружења. Те организације, по његовом суду, потпуно су неумесне и представљају „опасност за окупирано подручје“, какво је била Србија. Критиковао је немачке војне и војноуправне руководиоце на челу с командантом Србије: њихов став према Недићево) управи и његовим мерама оценио је као „потпуно погрешан и неумесан“.2 Мајснер се у Србији служио свим средствима да појача своју СС и полицијску структуру. Бавио се регрутовањем руских избеглица за стварање посебног руског СС батаљона или радио на стварању „српског СС“, на челу са извесним Страхињом Јањићем. Иако се делатност Јањића у послератно) историографији често везивала за органе Недићеве владе, овај опскурни ратни лик није био у структури тих органа већ искључиво везан за немачки Гестапо и епоху доминације генерала Мајснера у српској безбедности.

1 2

Исто. Исто.

Према писању Бошка Костића, Јањић се пријавио СДК као активни поручник. Послат је у Крагујевац „да би добио одговарајући положај при формирању 5. добровољачког одреда - Шумадијског“. У времену после стрељања у Крагујевцу постављен је за председника општине јер се „до тада показао као миран и дисциплинован официр“. Одмах је, међутим, почео с преступима: пљачке, уцене, чак је починио и једно силовање. Пошто је све изашло на видело, одлучено је да се ухапси. Задатак је добио предстојник полиције у Крагујевцу, иначе добровољац Симеон Керечки. Спроведено је хапшење, али пошто су за то сазнале немачке власти, Јањић је пуштен а ухапшен је Керечки.1 „Тако се сазнало да је Страхиња Јањић немачки агент и да је, по њиховој наредби, дошао у добровољачку команду.“ Тек после интервенције председника Владе, Немци су прихватили да се он смени. Страхиња Јањић је током 1942. основао „српску СС јединицу“, с нешто преко 100 људи. Седиште групе било је у улици Старине Новака 12 у Београду. Њено људство се у немачким или другим униформама кретало по терену и терорисало становништво. Костић наводи да су то често чинили обучени или с објашњењем да припадају СДК. У више наврата они су хапсили, па чак и убили неке од чланова предратног Збора или добровољаца.2 Добровољачке снаге 1. батаљона СДК из Лазаревца имале су у селу Баршевцу сукоб с једном групом тзв. јањићеваца, која је у фебруару 1943, „под видом претреса терена“, пљачкала у селима Аранђеловачког и Лазаревачког среза. После догађаја у Баршевцу јањићевци су повучени у Београд и више нигде нису правили „излете“, али су у Београду хватали усамљене добровољце и премлаћивали их.3 Недић и Љотић су стално тражили од Немаца да се Јањићева група растури и ухапси јер чини страховита недела у народу, кријући се увек иза туђег имена. Немци су и сами на крају увидели да их Јањић обмањује и априла 1943. растурили су Јањићев одред, а њега су одвели у Немачку.4 Генерал Мајснер је могао у том тренутку да рачуна, осим на мало полицијских снага (два батаљона и полицијски органи у појединим местима Србије) посебног руског СС батаљона у настајању, још само на снаге СДС, које су биле у његовој надлежности: на дан 31. августа стварна јачина СДС била је 668 официра и 15.920 људи, као и 44 официра и 1.063 војника у Банату (немачке и мађарске националности). У том тренутку било их)е 211 на обуци.5 Мајснер је 1

X. Магазиновић, н.д., стр. 189-190, 193 Б. Костић, н.д., стр. 61-62. 3 Томаш Милић, „Записи из Барошевца“, Записи из добровољачке борбе, 2, Минхен 1955, стр. 53-61. 4 Б. Костић, н.д., стр. 46-47. 5 Зборник, 12-2, стр. 699-700. 2

представљао и СС, али у то време њихових јединица није било у Србији. Још почетком 1942. најављено је формирање једне СС дивизије од домаћег немачког становништва у Банату и околним областима. Формирање ове дивизије, која је добила назив СС добровољачка (брдска) дивизија „Принц Еуген“, трајало је дуже од предвиђеног рока, па је тек средином лета дивизија оформљена и лоцирана у појединим банатским местима. За разлику од уобичајених брдских или СС дивизија сличног типа, она је у својој формацији имала и оклопну/тенковску чету. Очекивало се да СС дивизија после обуке пређе у Србију и заузме зону одговорности 717. пешадијске дивизије. Од 4. септембра у Србију је из Баната пребачена тек формирана СС дивизија „Принц Еуген“. Она је посела југозападни део појачавши немачке снаге у Србији. На та) начин је омогућено да део раније базираних немачких снага буде пребачен у Босну.1 Невиђена суровост ове дивизије према српском становништву била је у складу са сугестијама генерала Мајснера. У једној акцији прогона снага ЈВуО, којима је командовао мајор Кесеровић, у месту Крива Река убијено је 290 становника (230 из тог села или чак 50 одсто), спаљено је 120 кућа, опљачкано 3.500 крупне и ситне стоке, велика количина хране и другог.2 У реконструкцији Владе од 7. новембра, уместо Милана Аћимовића министар унутрашњих послова постао је његов некадашњи заменик Танасије Динић, бивши пуковник. Динић је завршио војну академију 1912, а одликован је највишим одликовањима за храброст показану у Првом светском рату. Вршио је дужност војног аташеа у Тирани, а војску је напустио 1930. и потом био народни посланик 1935. године. Ипак, он је био човек нижег ранга од Аћимовића и као такав није представљао сметњу Јовановићу, шефу Српске државне безбедности, нити генералу Мајснеру. У првој изјави за јавност Динић је истакао: „Ја сам још одмах после наше срамне пропасти ставио све своје животне силе у службу моме народу и за добро моје Србије.“3 После реконструкције Владе у новембру, одмах су постављени нови начелници у одељењима државне и јавне безбедности (државне заштите, криминалне полиције, општег одељења итд.). Решењима шефа Српске државне безбедности од 11. октобра 1942, истог месеца су официри из ранијих родова и служби преведени у официре СДС-а и одређене су њихове нове положајне групе. Поједини припадници су том приликом унапређени у више чинове. Тако се скоро читав формацијски

Исто, 12-2, стр. 735-739. Д. Секуловић Малиша, н.д., стр. 137. 3 Службене новине, 10. новембар 1942; Ново време, 8. новембар 1942. (биографија министра Т. Динића објављена на стр. 3). 2

официрски састав СДС нашао у списковима у дневним новинама.1 Ово је укључивало и припаднике СДС у Банату, као и припаднике „жандармерије Косовске области“. У истом периоду пензионисан је већи број официра који су били на располагању у Србији, али нису били укључени ни у какве формације. Влада им је тиме решила статусне проблеме. Међу њима је било осам генерала и већи број официра свих чинова.2 У исто време, регулисан је статус СГС посебном уредбом.3 Формално превођење у СДС настављено је и током марта 1943, према наредбама шефа Српске државне безбедности од 13. и 29. марта и према наредби од 28. јуна 1943. године.4 Превођењем у кор официра СДС, према тумачењу шефа СДБ Д. Јовановића, официрима је регулисан статус и они су изашли из дотадашњег провизоријума. У писаном обраћању он је честитао официрима регулисање статуса и приступање СДС, али је истакао које су дужности и шта се тражи од припадника СДС (на чијем челу је био он - „као ваш врховни старешина“). Јовановић је одредио однос према окупаторским властима: „Одржавајте најкоректније и најлојалније односе јер је то битан услов за ваш успех и за народну срећу и будућност.“5 Наводи у српској штампи тога времена сведоче да је приликом јавних наступа шеф Српске државне безбедности Драги Јовановић титулисан као министар, а да је носио и посебну униформу приликом појединих догађаја: говори, смотре СДС, итд.6 Одлуком председника Владе од 23. јула 1943, Српска државна безбедност је издвојена из буџета Министарства унутрашњих послова и убудуће је требало да има засебан буџет и посебан раздео у државном буџету. Сва права министра унутрашњих послова из домена буџетирања Српске државне безбедности прешла су на Шефа СДБ.7 На овај начин, током лета 1943, Шеф Српске државне безбедности потпуно је заокружио своју моћ.

Ново време, 21. октобар 1942. Исто, 14. октобар 1942 3 Исто, 21. октобар 1942. 4 Исто, у више бројева марта 1943; исто, 29. јун 1943. 5 Исто, 23. септембар 1942. 6 Исту униформу носио је и после смене 1944. На пример, на дефилеу снага испред Скупштине у Београду 22. јуна 1944. 7 Службене новине, 27. август 1943. 2

ОДНОС СРПСКЕ ВЛАДЕ ПРЕМА РАВНОГОРСКОЈ АКЦИЈИ 1942. ГОДИНЕ

Комунисти и њихова оружана акција су већ децембра 194Е били прилично неутралисани. Органима Владе наметало се питање на који начин се обрачунати с Михаиловићевом акцијом која је у том тренутку утихнула, а могла је, уколико услови дозволе, поново да живне ослањајући се знатно и на структуру снага и локалних власти генерала Недића и његове владе. Вероватно на вести о постављењу генерала Михаиловића за министра војног, због легализације и других утицаја „пропаганде душмана Србије“ и хушкања „на судбоносне кораке, на неслогу и међусобне обрачуне“, генерал Недић је 16. јануара 1942. објавио наредбу број 2, у којој је стајало: „[...] сви оружани одреди од данас стоје под мојом командом и само моја наређења имају слушати и извршавати.“1 У овом периоду 1942. Недић је жестоко осудио све позиве на устанак и отпор окупацији. Михаиловићеву акцију изједначио је с комунистичком акцијом - они су били „гробари српског народа, плаћени агенти Москве и Лондона, одроди без Отаџбине и националног осећања, трговци месом и крвљу“.2 Милан Аћимовић, министар унутрашњих послова, обавестио је 23. марта председника Владе да многи официри СДС и других оружаних Владиних одреда „јавно или потајно“ испољавају симпатије према покрету генерала Михаиловића: „И чак не би хтели према њему или његовим акцијама да предузму наређене мере. У данашње време, кад је акција комуниста и Драже Михајловића нанела велику несрећу српском народу и кад би његови нови покушаји могли нанети још и много већу несрећу и небројене жртве, нико се не сме играти судбином српског народа, а најмање они који су позвани да се брину о његовој безбедности.“ Генерал Недић је реаговао тако што је 4. априла наредио да се официрима СДС „саопшти на потпис“ да ће сви они који јавно или тајно подржавају Михаиловића, или буду у било каквој вези с њим и његовим људима, 1

Ново време, 18. јануар 1942, стр. 3. 2 Реч је о говору М. Недића преко Радио Београда од 9. марта 1942. О Михаиловићу је рекао: „Мрачне силе из Лондона од вас траже да устанете на оружје и да идете у шуму, да идете код Драже Михаиловића, тзв. југословенског министра војске, иначе познатог лондонског агента и московског савезника[...] Ти изроди, ти издајници, ти туђи плаћеници, прозивају оне који се грчевито и очајнички, по цену свог живота, старају да сачувају српски народ.“

бити изведени пред преки суд: „Сви ови официри морају се старати да њихови одреди буду дисциплиновани и борбени. Непримање борбе или лабаво држање у борби биће разлог за извођење пред преки суд. Чланови породица оних официра који се огреше о ову наредбу, а буду избегли заслужену казну, биће похапшени и према њима ће се применити репресалије.“1 У извештају од 10. маја 1942, генерал Михаиловић је оштро напао Недића зато што „унапређује официре и обасипа их парама и уверава народ да су Немци наши пријатељи и да треба да будемо мирни“. Известио је да Љотић „образује наоружане банде које су у немачкој служби и заједно пљачкају народ, а носе и кривицу за масовна стрељања у Крагујевцу и Краљеву“. У трећем телеграму, који је послао 10. маја 1942, Михаиловић је обавестио председника емигрантске владе Слободана Јовановића да је Коста Пећанац „ноторна пијаница и да је скупио олош од кога је створио стотине војвода међу којима има и робијаша. Пећанчеви одреди харају, пљачкају и тероришу народ“.2 Како пише Станислав Краков, 2. јуна 1942, на по окупираној Србији веома слушаној емисији Би-би-сија на српском језику у 17 часова, чуло се неуобичајено саопштење: „Шеф тројки у Југославији наредио је да се ови народни издајници ставе под слово ’З’.“ Реч је била о новом виду обрачуна равногорске организације генерала Михаиловића с противницима у оквиру Владе генерала Недића.3 М. Бојић сматра да је акција о стављању под слово ’З’ уследила као одговор на акт Недићеве владе од 31. марта 1942, којим су Михаиловић и његових 15 најближих сарадника оглашени за одметнике и позвани на предају. Иако су се налазили на истој страни у борби против комунистичких група и симпатизера, између Недићевих оружаних снага и снага ЈВуО постојало је знатно непријатељство током 1942. године.4 Већ у марту 1942, после дефинитивног прогона комуниста из западне Србије, настало је прочишћавање од „легализованих“ припадника равногорске организације. У Ваљевском округу главна мета окружних власти био је Рибнички четнички одред састављен од припадника равногорске организације који су у његовом саставу нашли уточиште пред уништењем децембра 1941. године. Овај четнички одред, који се понекад помиње и као група одреда, био је од почетка фебруара до средине марта ангажован са осталим јединицама Владе у прогону партизанских снага 1

АВИИ, Нда, к. 82 2/4. Jugoslavenske vlade и izbeglištvu 1941-1943. Dokumenti, priredio Bogdan Krizman, Beograd-Zagreb 1981, стр. 355. 3 C. Краков, н.д., књ. 2, стр. 301. 4 L. Karchmar, н.д., стр. 291. 2

које су крстариле по ваљевском крају.1 Током друге половине марта ухапшен је и резервни потпуковник Света Протић, челни човек равногорске организације у Ваљевском округу, који је био на дужности команданта Рибничког одреда.2 После уклањања Протића из округа, начелник Лукић је наредио да се тај одред расформира, људство распусти кућама или са новим командантом поручником Нешком Недићем упути ван округа. Тако је и било: легализовани равногорци из овог краја упућени су априла месеца на исток Србије у област Зајечара. Нешто раније и равногорци из Качера такође су отишли у источну Србију, где су били легализовани.3 И поред сукоба, део ранијих војно-четничких снага био је легализован у структури Владиних оружаних снага и после реорганизације и стварања Српске државне и Српске граничне страже. Немци су ову појаву посебно пратили. Легализација у Владиним одредима имала је своје лице и наличје. Добар пример за то је легализација наредника Милоја Мојсиловића, команданта Јеличког одреда. Он је унапређен у чин потпоручника и добио је титулу војводе јер је пријавио 100 људи. Од тог броја, за 30 њих су пријаве заиста биле легалне и они су снабдевали осталих 70 који су се скривали. Када је превара откривена, Мојсиловића су ухапсили добровољци и предали Немцима, а они су га депортовали у заробљеништво. Да је легализација била често лош избор, сведочи и догађај од 3. маја на планини Тари када су Немци разоружали 69 припадника Златиборског четничког одреда, под командом капетана Душана Радовића, иако је он имао документа о легалном постојању одреда: „Отпор нисам дао јер нисам имао инструкције.“4 Легализација је, са друге стране, после периода спасавања од немачке казнене експедиције постала сада проблем за равногорске снаге у Србији. Министар војни и начелник генералштаба, командант ЈВуО, генерал Михаиловић, оценио је у депеши од 2. септембра 1942. да је „легализација изгледа шкодљива за нашу организацију: људи се успавају. У ваљевском крају, Љотић, Пећанац и Немци вршљају.“ Тражио је да се поједине легализоване старешине врате на раније терене, уз образложење: „Немојте да плате Недићеве везују рад.“ Слично је проценио и генералштабни мајор Захарије Остојић из врховне команде ЈВуО. У обраћању генералу Михаиловићу анализирао је стање у тада илегалној ЈВуО у Србији и коментарисао „утицај легализације“: „Легализацијом смо спасли људе и оружје. То је плус. Али је и минус врло велики. Доласком у варош, људи су изгубили непосредну везу са Вама, борбени 1

М. Јанковић, н.д., стр. 46,169,182,203,219,291. АВИИ, Ча, к. 61,6/4 3 Исто, к. 74, 31/2. 4 Исто, к. 301/6. 2

дух је опао, дисциплина такође. Плате су донеле коцку и пијанчење. Старешинама су се усладили Недићеви чинови и плате, па су чак почели да Недића стављају на равну ногу са Вама. Вама се шаљу с времена на време лажни извештаји и чека се свршетак рата, да би се после бусали у прса као Равногорци. Још веће зло је пријатељство и лумпераји са окупатором и слепа послушност истом од стране појединаца, док ти исти уопште не извршавају наређења ваших органа. Лично сам чуо да поједини капетани, а сада Недићеви мајори, кажу да су се они привикли на Недићеве чинове и да их више неће скидати, јер ћете им Ви те чинове признати. Јасно је да су ови људи практично за терен и нашу организацију сада потпуно изгубљени.“1

АВИИ, Ча, к. 299,6/1. (Зборник 14-1, стр. 599).

НЕМЦИ РАСПУШТАЈУ СРПСКЕ ЧЕТНИЧКЕ ОДРЕДЕ

Снаге српске четничке команде биле су на мети генерала Мајснера све од његовог доласка у Србију, али је у њих, због шароликости и често сумњиве лојалности и борбене вредности, сумњала и Недићева влада. Део ових снага деловао је потпуно самостално на терену. Многе раније легализоване војночетничке снаге биле су у ствари илегалне јединице ЈВуО, а њима су се прикључивале и поједине четничке снаге које 1941. нису биле равногорске, али су то постале током 1942. године. Поједине четничке војводе или команданти водили су потпуно самосталну политику невезану за окружне власти или хијерархију четничких одреда, с војводом Пећанцем на челу. У зони Ужичког округа, четнички команданти Игњатовић и Глишић деловали су и ван граница Србије и повезивали се с муслиманским првацима или чак и с италијанским окупационим снагама. Недић је оштро критиковао те поступке и тражио да се ове снаге врате у зоне своје територијалне надлежности и престану с акцијама због којих могу настати тешке последице. Недић се тешко одлучивао на разоружање, али је у међувремену, током пролећа 1942, ипак почео процес њиховог постепеног укидања. Тако је 1. маја 1942. прописао наредбу да се распусти Космајски четнички одред војводе Црљена, разоружа људство, одузму легитимације и упути кућама. Средином маја (тачније, 11. маја) немачки војни органи су констатовали да се „српска помоћна полиција“ „и даље показује као добра“. Већ тада је, међутим, „један непоуздани одред“ ових снага био разоружан од немачких снага. У акцији 714. дивизије почетком јуна у чишћењу терена око Горњег Милановца и северно од Тополе, ухваћено је и „много припадника непоузданих четничких одреда“.1 Немци су били посебно неповерљиви према Владиним четничким одредима, тако да су намеру о преоружавању оружјем над којим су могли да успоставе контролу почели да спроводе и код њих (као и код СГС, СДС). Јелички одред, на пример, требало је да се преоружа енглеским пушкама из ратног плена. Одређене су квоте муниције (50 метака за пушку и 100 за митраљез), а треба имати у виду да је реч о британском калибру 7,7 мм који није коришћен на овим просторима. За наоружање које су ове снаге имале муниција је могла да се пронађе, али за британски калибар врло тешко. После потрошених 1

Зборник, 12-2,449, стр. 480.

50 метака те пушке би постале бескорисне уколико се муниција не би поново требовала од Немаца. Четници овог одреда прикупили су „250 комада пушака, али старих система, понекад су били музејски примерци, и још 15 пушкомитраљеза холандског порекла, 12.500 метака за пушке и још 1.500 метака за пушкомитраљезе. Нове енглеске пушке су примљене, а старо наоружање је задржано и сакривено.“1 Преоружавање четничких снага, које су биле у надлежности немачких дивизија, и издавање нових легитимација спроведени су у потпуности до средине августа 1942. године. Међутим, преоружавање добровољачких и четничких формација у зони Бугарског окупационог корпуса привремено је застало и није се могло спровести због несташице оружја.2 Немци су и директно ван појединих акција започели разоружавање ових снага. Током јуна позвали су у Краљево команданте Јеличког и Заблаћког одреда, наредника Мојсиловића и резервног потпуковника Бојовића. Када су се они с помоћницима и пратиоцима појавили у Краљеву, Немци су их разоружали и упутили у логор на Бањици, односно на Сајмишту, одакле је Мојсиловић транспортован у логор Маутхаузен.3 Користећи разне маневре, Недић није пристајао на распуштање четничких одреда. Немци су указивали и на пораст бројности ових снага са 9.000 на 11.300 од априла до јула 1942. године. Они су још у априлу дефинитивно забранили даље стварање четничких ( али и добровољачких) одреда. Током лета Немци су наставили да постепено разоружавају поједине четничке одреде. Јула и августа разоружали су шест одреда са око 1.800 четника.4 У августу 1942, „због поседовања непријављеног оружја и због недисциплинованог држања распуштена су даља три четничка одреда јачине 450 људи“.5 У реферисању команданту Југоистока, генералу Леру, 29. августа у Београду, генерал Мајснер је истакао да је основни разлог за преоружање холандским и француским пушкама и митраљезима, „непотпуна поузданост“ српских снага. На овај начин „у руци“ се задржавало снабдевање муницијом.6 Генерал Недић је дилеме око статуса националних / Пећанчевих четника изнео и команданту Југоистока генералу Леру 29. августа 1942, и замолио да питање и време распуштања ових снага буде препуштено Влади. У подацима немачког команданта Србије приликом реферисања команданту Југоистока 1

Г. Давидовић, М. Тимотијевић, н.д., књ. 2, стр. 29. Зборник, 12-2, стр. 621. 3 Г. Давидовић, М. Тимотијевић, н.д., књ. 2, стр. 74. 4 М. Борковић, н.д., књ. 1, стр. 301. 5 Зборник, 12-2, стр. 646. 6 Исто, стр. 682-683. 2

наводи се бројно стање три категорије четника: четници Косте Пећанца око 7.000 и „слободни четници“ 2.500 људи, од тога 400 активних и резервних официра. У овом материјалу се, у оквиру намера за најскорије време, поред акција против покрета Д. М., наводи и „појединачна ликвидација личности и њихових присталица од почетка септембра (Калабић и Кораћ)“.1 Због веза с Равногорским покретом ухапшени су истакнути Недићеви окружни начелници: Милан Калабић и Манојло Кораћ. Немци су применили тешке облике тортуре, приликом које је Калабић преминуо на мукама у затвору. Калабић је био на дужности окружног начелника у Пожаревцу. Станислав Краков сматра да је Калабић био жртва Мајснерове жеље да од њега изнуди признање да је веза Владиног апарата (СДС) с равногорским снагама системска и директно иницирана од самог генерала Недића. „Али овај јунак издржао је језиве муке, а ниједном једином речју није одао свог шефа и пријатеља.“ Окружни начелник Манојло Кораћ, један од Недићевих официра из 1941, депортован је у логор у Рајху. У Обреновцу је касније ухапшен капетан I класе Никола Јоксимовић, командант тамошњег одреда СДС (раније 4. оружаног одреда), који је био у илегалној структури снага ЈВуО на том терену. Тек на интервенцију Недића, овај осведочени антикомунистички борац избегао је стрељање и послат је у заробљеништво.2 Две недеље после састанка с командантом Југоистока, генерал Мајснер је 15. септембра 1942. наредио да се до краја септембра сви четнички одреди, било Косте Пећанца било самостални или легални, скину са снабдевања код СДС. Четници, како је истакао, „трују својом недисциплином српску полицију, која треба да чува ред, мир и безбедност у Србији“. Недић је кроз разне акције покушавао да ублажи неповољан тренд који је наметао генерал Мајснер, па је током јесени комуницирао с појединим војводама и командантима и позивао их на састанке у Београд. Поједини одреди самостално су смањили бројно стање, а Недић је 28. октобра издао наређење да се уместо отпуштених четника не примају нови припадници четничке организације.3 После разоружавања руководећег особља Јеличког и Заблаћког четничког одреда током јуна, постављени су њихови нови команданти. Постављен је и нови командант Драгачевског одреда. Ови одреди су били у првој групи за коју су Немци предвидели разоружање. Крајем октобра Љубићки, Јелички и Заблаћки одред, као и Сремско1 Исто, стр. 675. 2 С. Краков, н.д., књ. 2, стр. 456-462; И. Авакумовић, н.д., стр. 50. 3 М. Борковић, н.д., књ. 1, стр. 302-303.

банатски одред позвани су у акцију с немачким снагама, што је био изговор да се сакупе и у погодном тренутку разоружају. Мада се нису појавили у комплетном стању, одреди су с командантима (пуковник Павловић и војвода Вучковић) разоружани и притворени у Краљеву, а потом је људство интернирано у логоре у Рајху. Поручник Раковић је прозрео немачке намере: послао је само део људства Љубићког одреда са малим делом командног особља које је било разоружано и одведено у притвор.1 Разоружавање је настављено и у другим срезовима западне Србије: драгачевски и трнавски четници су се појавили на траженом месту 27. октобра, али су успели да се склоне и избегну разоружавање. На више локација овог краја снаге СДС су упозоравале мештане на немачке акције. Немци су зато крајем 1942. разоружали станицу у Леушићима и њено људство послали у логор на Бањици, где су потом као таоци били стрељани.2 Средином октобра, немачки војни и полицијски органи су спровели акцију хапшења припадника СДС и четничких одреда у источној Србији. Како пише Станислав Краков, четнички одреди су дефинитивно растурени, а „ухапшено је и седам команданата Српске државне страже у Тимочкој крајини, док су други успели да се у последњем тренутку спасу и побегну у шуму“. Будући да су претходно ове снаге учествовале у Аћимовићевој офанзиви и да су комунисти из тог подручја били протерани, генерал Мајснер је сматрао да је то добра основа за укидање ових снага. Испред немачке рације која је на списку за хапшење имала 34 лица (из састава СЧК, СДС, срески и општински руководиоци) спасли су се командант СДС у Зајечару мајор Љубомир Јовановић, који се одмах прикључио снагама ЈВуО, поручници СДС из Салаша: Ристивојевић и Поповић, као и мајор Комарчевић који је водио легализовани одред ЈВуО који је у овај крај пребачен из Ваљева. Генерал Недић је за преостале обезглављене снаге СДС морао да пошаље нове руководеће официре.3 Последњих дана октобра 1942, „добијени су нови докази“ да је СДС „већим делом наклоњена Михаиловићу“. Зато су се „разоружавања и хапшења“ вршила и даље. У питању су били поједини четнички одреди, као и људство на железници.4 Новембра 1942, по немачком захтеву, отпочело је распуштање сеоских стража. Легитимације, ознаке, оружје и обућа требало је да буду предати 1

Г. Давидовић, М. Тимотијевић, н.д., књ. 2, стр. 114-116. Исто, стр. 117-119. 3 С. Краков, н.д., књ. 2, стр. 431-437. 4 Зборник, 12-2, стр. 815, 817. 2

немачким војним властима. Следећи корак био је смањење и укидање тзв. легалних четника. Команданти пет одреда тих легалних четника Ваљевског округа сакупили су се у Ваљеву, где су с начелником округа, пуковником Лукићем, отишли на разговор у команду немачке дивизије која је била стационирана у Ваљеву. Тема скупа била је редукција ових састава као и проверавање њиховог персонала. Пуковник Лукић је у разговору изрекао процену да је за одржавање безбедности у округу потребно пет одреда са 3.000 четника. Разговор је, међутим, попримио други ток: командант немачке дивизије је упутио тешке речи критике и затражио смањење бројног стања, унификацију, сређивање редова и проверу људства четничких одреда.1 У том моменту окружна четничка команда с окружним војводом, мајором Владимиром Смуђом, имала је пет одреда са око 30 официра и око 300 четника на Ставама, Убу, затим у Словцу и Обреновцу. Подаци говоре да је у сваком од ових одреда било између 40 и 110 људи, са слабим стањем опреме.2 људи. На ово је други Немац, који је био тумач, прозборио: „Да сте ћутали, боље би учинили.“ Командант дивизије је такву праксу изричито забранио, али је додао да ако Немци буду гонили Михаиловићеве људе, неће тражити учешће четничких одреда, јер су обе групе познате као српски националисти. Немац је био изричит у захтеву да између четника и равногораца не сме да буде никаквих веза, иако је „моментално тактична веза корисна због подударне акције на комунисте“. - МОИАВЗП 19, стр. 117-133. До 15. новембра четничке јединице су смањене за 50%, према наређењу командујућег генерала и команданта у Србији издатом 4. октобра. Исти извештај наводи да су четничке јединице на подручју Ниша, Јагодине и Крушевца „потчињене немачкој полицији“, односно команди полицијске области бр. 1 и окружним полицијским станицама бр. 34. и 35.3 Поновна хапшења официра СДС, до којих је дошло 28-29. новембра 1942, „показују да је један део официра [...] непоуздан и да у том смислу врше утицај на војнике који су им потчињени“.4 Тако је 28. новембра ухапшен командант 1

Немачки командант је поткрепио своју критику примером из Лајковца, где је један четник рекао извесном Немцу: „Причекајте ви док се ми наоружамо, па ћете видети шта ће са вама бити!“ Неугодан разговор је наставио питањем: „Да ли се у четничке одреде примају и четници пуковника Драже Михаиловића?“ Шеф округа, пуковник Лукић, одречно је одговорио, али је резервни поручник Богдан Брајовић из Колубарског одреда рекао да су код њега примљена тројица Михаиловићевих 2 МОИАВ ЗП 19,117-133, Исто ЗП 18,113; АВИИ, Ча, к. 61, 18/1. У ово време је датиран и податак о томе да је у Колубарској бригади Михаиловићевих снага била посебна чета састављена од бивших Пећанчевих четника. Иако у оквиру њихове организације, равногорци су је увек обележавали њеним претходним пореклом. 3 Зборник, 12-2, стр. 918-919. 4 Исто, crp. 921

одреда СДС Колубарског среза мајор Бурковић под сумњом да је одржавао везе с организацијом ЈВуО.1 Један број снага које су припадале српској четничкој команди, избегавајући разоружање од стране Немаца, током децембра је напустио своје локације и са оружјем, муницијом и опремом нестао на терену (делови ресавског 22. одреда у Свилајнцу итд.). Део тих снага разоружаван је посредно преко позива да се јаве у локалне немачке полицијске станице (командант Левачког четничког одреда у Рековцу итд).2 Немци су увидели да ови одреди могу само да компликују стање на терену својом изразитом непрофилисаношћу и односом према Михаиловићевом покрету отпора, који је после дуже паузе почео поново да се јавља по Србији. Немачки СС и полицијски органи су после тих акција наредили да се ови одреди расформирају у току децембра 1942. године. Генерал Недић је на састанку 5-6. децембра 1942. наложио свим четничким војводама да се све њихове снаге разоружају до краја године.3 Штаб четничких одреда је издао наређење да се обуставе све акције и да се приступи ликвидацији обавеза према државним властима. До 15. децембра требало је да ти одреди престану да постоје.4 Генерал Недић је лично образложио одлуку да се ови одреди „разоружају и демобилишу“ у Новом времену, крајем децембра. У обраћању јавности похвалио је ове снаге да су „потпуно и дисциплиновано“ извршиле наредбе и одао им захвалност у име отаџбине. Пећанац је такође издао проглас у коме је позвао своје „војводе, четовође и четнике да расформирају одред пошто су голи и боси са својим приватним оружјем у рукама устали у одбрану српства и Српског имена, очували српски народ од бољшевичке немани и оправдали поверење које је српски народ одувек имао у њих“. Указујући на то да Српска државна стража преузима њихов задатак у заштити српског народа, он је истакао: „Било је и биће непријатеља четништва и мојих личних који ће критиковати рад четништва, али ће доћи народни суд који ће рећи по томе своју праведну али последњу реч.“ Пећанац је навео да је у борбама који су водили његови одреди пало 46 војвода, 120 четовођа и преко 1.000 четника. На крају се опростио од сабораца „са жељом за будућност наше мајке Србије и узвикујем Живела Србија!“5 Штаб војводе Косте Пећанца напале су снаге ЈВуО Топличког корпуса „и 1

АВИИ,Ча,к. 126,19/1. Извештаји Недићевих органа власти у ОкруГу моравском, стр. 165-167,169. 3 М. Борковић, н.д., књ. 1, стр. 302-303. 4 Ј. Ђиновски, „Организација Косте Пећанца у крушевачком округу, јун 1941. - децембар 1942“, стр. 225230. 5 М. Павловић, Б. Младеновић, н.д., стр. 301-302. 2

растурили његову пљачкашку банду са планине“. После борбе и протеривања Пећанца из Топлице и Косанице, снаге ЈВуО су овладале великим тереном и стекле приличан углед у народу тог краја. Њихове снаге су током 1943. контролисале „Велики Јастребац, Копаоник, горњи део Топлице, Косаницу и планину Соколовицу, затим дуж старе границе Србије и Турске поред Преполца до у Горњу Јабланицу Сијеринску бању и другде“. На другој страни, „партизани су у пролеће 1943. доминирали Радан планином Видојевицом, Пасјачом и Малим Јастрепцем као и доњим делом Топлице, Добричем, доњом Јабланицом и даље према Кукавици планини“, како пише Милош Младеновић.1 Војвода Пећанац се склонио, и током 1943/1944. махом био заточеник равногорских снага у Соко Бањи. Те снаге су га и убиле на том простору маја 1944. године.2 Пећанчевог сина Милана (звани Пећанац Млађи) такође су заробиле равногорске снаге пуковника Радојевића, али је он касније успео да се ослободи заточеништва и побегне у Београд. После уласка партизана у град, ухапшен је и после кратког ислеђења стрељан.3 Како примећује Момчило Павловић: „Пећанчеви четници нису имали идејно-политички програм, нити је Пећанац у свом окружењу имао људе који би идејно усмеравали тај покрет“. Ова формација, прилично велика по броју људи и хетерогена по саставу и интересима, није успела да се афирмише ни као ефикасна војна организација, делујући архаично, као реликт 19. века. У њеном саставу био је најмањи проценат старешинског кадра раније Југословенске војске, а по годинама то је била организација са најстаријим борачким кадром.4 Већина припадника четничких легалних одреда уврштена је у састав окружне Српске државне пољске страже. Део њих прешао је у СДК, и то управо у периоду када су ове снаге из организације по одредима прелазиле у нову организацију по батаљонима. Тако су бивши четници ушли у састав 5. батаљона, чији је командант постао капетан I класе Вук Влаховић, ранији четнички војвода. Он је потом унапређен и био на другим дужностима у СДК, док није лета 1944. прешао у цивилну администрацију и постао начелник округа у Пожаревцу.5 Мањи део људства који је на разне начине био повезан с Равногорским покретом отпора прешао је у активну или пасивну илегалу. 1

М. Младеновић, н.д., стр. 207. М. Павловић, Б. Младеновић, н.д., стр. 305-314; М. Младеновић, н.д., стр. 233 (И. Ивановић, напомена прир.). 3 Капетан Озне, који је 22. октобра 1944. саслушавао Милана Пећанца, забележио је следеће речи: „Био војвода и војводин син. Четник прави и вероватно му 4 Исто, стр. 188. 5 С. Пироћанац, н. д., стр. 24. 2

Поједини од ових четника остали су пасивни код својих кућа и наставили су пропаганду против генерала Михаиловића (један од њих био је и војвода тамнавски, Будимир Босиљчић). Неке групице Пећанчевих четника, по свему судећи, остале су активне на терену (Ваљевског округа, на пример) и чиниле сметње Михаиловићевим снагама. Неки од њих су били регистровани чак у јесен 1943. године.1 на души лежи маса партизана. Немамо неких конкретних података сем ове које достављамо. Додатно провјерити и ликвидирати га“. На врху документа истим рукописом стајало је „стрељати“. - М. Павловић, Б. Младеновић, н. д., стр. 327-328.

МОИАБ ЗП 18, стр. 113; АВИИ, Ча, к. 61,18/1.

СУКОБ С РАВНОГОРСКИМ СНАГАМА И ЊИХОВ ИЗЛАЗАК ИЗ ИЛЕГАЛЕ 1942. ГОДИНЕ

У сукобима са остацима равногорске организације предњачили су добровољци СДК, који су у одсуству комуниста, а који се нису појављивали у појединим окрузима Србије све до лета 1944, сматрали Михаиловићеву организацију за свог главног непријатеља. Изузетна немилосрдност добровољачког лова на равногорце може се понекад сматрати главним узроком нереда у појединим окрузима, као и једним од узрока немогућности спајања националних снага у јединствени фронт пред партизанском лавином крајем лета 1944. године. Њихов сукоб трајаће све док се партизани не учврсте у Србији с јесени 1944. године. Пре отвореног непријатељства, које је букнуло у току устанка 1941, постојао је период Љотићеве толеранције, па чак можда и личних симпатија према Михаиловићевој акцији организовања покрета отпора. Случајност да је уз пуковника Михаиловића на путу из Босне до Равне горе био потпоручник Владимир Ленац, доратни председник омладине Збора, омогућила је Љотићу да одмах стекне увид у профил и намере Михаиловића и његових људи. Кључна околност за промену међусобне перцепције био је устанак: Љотић је оштро критиковао Михаиловића зато што је дозволио да са комунистима заједнички крене у устанак, а Михаиловић и његови људи сматрали су да укључење Љотићевих присталица у устанак представља издају. Љотић је осуђивао Михаиловића зато што није одмах и јасно одбацио сваку сарадњу с комунистима, допуштајући им да се „огрну националним плаштом“ и поред тога што је лично покушавао „од почетка јула све до почетка септембра 1941, писмено и усмено, да пуковнику Михаиловићу и његовим људима укаже на грех који чине против свог народа“.1 С развојем ратне ситуације у Србији и све већим антинемачким ангажманом равногораца расле су и Љотићеве оптужбе: Михаиловићева акција била је лудост и отварала је само врата комунистима. Осуђивао је и сам чин непризнавања капитулације - тиме је Михаиловић прекршио међународно ратно право и постао такорећи обичан одметник. Он је омогућио комунистима рад у народу, несметано ширење организације и њихову „злочиначку активност“, јер 1

„Дража Михаиловић и комунисти“, I, Наша борба, 23. новембар 1941, стр. 2.

је имао пуно поверења у православну Русију. Највећу грешку Михаиловић је починио када је потписао споразум с комунистима: „Не знамо шта је мислио пуковник Михаиловић. Можда је хтео сатану да веже уговором.“1 После слома устанка, први на удару равногорских илегалних група били су добровољци. О томе пише и Звонимир Вучковић: „Изненадне акције на мања одељења Љотићевих добровољаца која би се у патролирању несмотрено удаљила од немачких гарнизона, донеле су нам нешто пушака и муниције. Мржња наших људи према њима била је тако велика да је убијање њихових присталица у Шумадији постало свакодневна појава и вероватно се понекад дешавало да невини страдају.“2 У првој половини марта одреди СДС су организовали потеру за Кесеровићем која није имала успеха. У акцији су учествовали и добровољци који су на потезу од Крушевца до Бруса чинили „нечувена тирјанства и пљачке какве ни Арнаути 1915. нису чинили“. Припадници СДС су о потери обавестили Кесеровића, па је Пећанац, који је лично желео да руководи операцијом, позвао у помоћ одред Машана Ђуровића. Али, и та информација је прослеђена Кесеровићу који је успео да побегне, што је Пећанца довело до очајања: „Нажалост, Бабићеви официри су се са Кесеровићем погађали чак и о томе колико ће од заплењене хране да му дозволе да однесе. Војници су као овце вођени по Копаонику. Овоме је доста крива и немачка команда која је издала наређење да се чека на долазак артиљерије која никад није стигла. Распоред је био тако глупо састављен, а команда није била у рукама мојих војвода, а издајство је постојало од стране официра“.3 Крајем марта и почетком априла 1942. капетан Кесеровић је у околини Крушевца наставио рат са „Љотићевим крџалијама“, којима су у помоћ стизали Немци или Бугари: „Ти издајници желели би да се одред мајора Кесеровића уништи, ти злотвори и издајници успели су да покрену непријатеља, успели су да цела бугарска и немачка дивизија крене ка Кесеровићу“.4 Кесеровић је био у сукобу са четничким снагама Косте Пећанца. Писао је да Пећанац уз помоћ Бугара спречава рад и „наше људе осуђује 1

Исто, 30. новембар 1941, стр. 2. 3. Вучковић, Сећања, стр. 218-219. 3 АВИИ, Нда, к. 33,11/37. Писмо Косте Пећанца генералу Недићу. - Пећанац је љутито поручио Недићу да ће „наша коначна пропаст“ доћи због велике инфилтрације Михаиловићевих официра у Владиним одредима: „Чаша горчине се прелила и ја морам Вама искрено да се исповедам и искрено да Вам све предочим, па Ви радите шта хоћете. Видите ли Ви, господине председниче, да је сваки жандармеријски официр који је имао ма какве вредности од Стеве Радовановића смењен, а на њихова места постављени су људи потпуно непоуздани и непознати.“ (Исто). 4 АВИИ,Ча,к. 18,5/3. 2

на смрт“.1 Поменули смо напад на добровољце изведен 20. маја 1942, на путу Бајина Башта - Чачак, код Овчарске бање. У нападу тих тзв. шумских бандита погинула су четири добровољца, а тешко је рањен капетан Будимир Никић, командант 7. добровољачког одреда.2 У јуну 1942. спорадичних борби између ЈВуО и добровољаца било је на Убу: „Наметнуту борбу са четницима Д. Михаиловића ћемо прихватити и показати да смо у борби још бољи него у миру.“3 Осим борби, добровољци су организовали и потере за мањим групама четника или официра ЈВуО који су још били нераспоређени. Тако је добровољачка команда у Чачку 2. јула издала потерницу за капетаном Богданом Марјановићем.4 У октобру поново налазимо равногорског команданта Кесеровића („знатно омета рад државног апарата“) у сукобима са снагама СДК у копаоничком крају, али је морао да се повуче због здруженог немачко-бугарског напада из Ибарске клисуре и из правца Крушевца.5 Српске власти у Шумадији поздрављале су немачке потере за „бандама Д. Михаиловића“, што је утицало и на народ да не прихвата „ничије авантуре, па ни Дражине, јер је свестан да би то било стављање на коцку ово мало имовине и живота што их још има српски народ“.6 Стање је било напето и у Качерском срезу. Два добровољачка одреда вршила су крајем октобра и почетком новембра сталне претресе терена тражећи четнике а, као и увек, највише је страдао народ. На смрт је било осуђено девет официра са ове територије. Због тога је један од њих, потпоручник Недељковић, 12. новембра тражио одобрење од генерала Михаиловића да „те издајнике нападне и побије“ пре директиве о општем устанку.7 Немци су у другој половини новембра 1942. отпочели с јаком превентивном акцијом против поновног успостављања структуре ЈВуО по Србији. Разоружање и укидање српске четничке команде коинцидирало је са прогоном Михаиловићевих људи по терену. Под сумњом су били сви Срби који су носили оружје, без обзира на то којој су од формација Недићеве владе припадали. Уз наведене акције ширења равногорске мреже отпочели су и напади на снаге Владе генерала Недића. Први напад већих размера збио се 15. новембра, а 1

Зборник, 14-1, cтp. 274. Наша борба, 31. мај 1942, стр. 4-S. 3 АБИИ, Нда, к. SOA 2/26. 4 Исто, К.50А2/10. 5 Исто, к. 215/40. Извештај од 12. октобра 1942. 6 Исто, к. 21, 5/53. Извештај од 27. октобра 1942. 7 АВИИ, Ча, к. 74 1 /5. 2

његова мета били су добровољци стационирани у Љигу. Овај напад извршио је поручник Топаловић са око 70људи Таковске бригаде. Према извештају капетана Нинковића министру војном генералу Михаиловићу, поручник Топаловић се кретао ка Љигу без икаквих мера опреза, успут разговарајући са сељацима који су се интересовали где иде његова војна колона. Добровољци су се добро забарикадирали у једну од најсолиднијих кућа у Љигу, јер су добили вести од сељака да стижу равногорци. Топаловићев напад није успео. Добровољци су успели да убију три нападача и ране још осам њих. Топаловићева дружина била је неупоредиво снажнија од добровољаца, који су успели са лакоћом да се обрачунају и остану неповређени.1 Топаловићев претпостављени, тадашњи поручник и командант 1. равногорског корпуса Звонимир Вучковић, као инспиратора ове акције за набавку муниције означио је свог потчињеног поручника Крсту Кљајића. Када је Кљајић чуо да у Љиг стиже 200 „добро наоружаних љотићеваца“ добио је од Вучковића сигнал да крене у акцију. „Напад није успео. Са десет мртвих и много рањених платили смо ову на брзину одлучену и слабо припремљену акцију. Тешко рањеног Крсту носили су на рукама његови пратиоци ка оближњем селу Доњим Бањанима [...] У неколико воловских кола били су натоварени резултати наше непромишљености: погинули и теже рањени, и две-три скупо плаћене пушке“. И сам Кљајић је био рањен и због ране му је ампутирана рука.2 Већ сутрадан, 16. новембра, потпоручник Цветић из 1. равногорског корпуса напао је станицу СДС на Руднику и одвео све жандарме. Начелник Крагујевачког округа, сазнавши ко је извршилац напада, одмах ј е упутио у разоружану станицу нове стражаре да Немци не би кренули у истрагу. Цветић је и ове жандарме напао и повео са собом, силећи их да пређу у редове ЈВуО. Они су углавном прво пристали, а затим су се распршили и вратили у своје редове. Неко од њих известио је Немце, који су одмах извели акцију, ухватили Цветића и јавно га обесили у селу Мајдану 12. децембра 1942. године. У току децембра 1942. на територији Качерског среза Немци су стално организовали потере и хапшења. У томе су им активно помагали добровољци. Напротив, СДС се држао другачије и, због одржавања везе са ЈВуО, Немци су разоружали његове станице у Белановици, Љигу и Бабајићу, а људство су одвели у притвор.3 У ноћи 5/6. децембра у Стапару, немачки оружани делови са 1. добровољачким одредом извршили су напад на десет „илегалних“ четника. Како 1

АВИИ, Ча, к. 74,6/1. Звонко Вучковић, Од отпора до Грађанског рата, Београд 1990, стр. 15-17. 3 АВИИ, Ча, к. 74,6/1 и 9/1. 2

се наводи у извештају, у борби је убијено пет, а три равногорца су заробљена, међу којима и поручник Нешко Недић.1 Следећег дана, 6. децембра, у Врагочаници припадници СДПС су заробили два „бандита“ Д. М. с радиостаницом, које су затим предали Немцима на истрагу.2 Одмах после хватања поручника Недића, у ноћи 8. децембра, покушан је атентат на поручника Миленка Поповића из 1. добровољачког одреда у Ваљеву. Он је учествовао у хватању Нешка Недића, те је ово требало да буде освета. Иако је атентат био неуспешан, сутрадан је затворено 10 талаца као упозорење да ће се на следеће кораке равногораца одговорити репресалијама. У правцу Обреновца добровољци су кренули у велики прогон Михаиловићевих присталица после хватања једног радио-телеграфисте ЈВуО, 15. децембра 1942. године. На сам дан Божића ухапшено је између 48 и 62 људи, који су затим предати Гестапоу у Београду. Међу њима је било неколико сеоских кметова, апотекара, доктора, гостионичара, матураната, индустријалаца, официра, па и један бивши посланик.3 Немачки лов на Михаиловићеву организацију у Ваљевском округу био је најжешћи на прелазу 1942/1943. године. Разоружане су станице СДПС у Бабајићу и Брежђу, 30. децембра 1942, због повезаности с равногорском организацијом. У самом Ваљеву првих дана јануара 1943. немачки органи су ухапсили 23 истакнута грађанина Ваљева и осморицу службеника Недићевог апарата или припадника СДПС. Сви ухапшени послати су у Београд на даља испитивања.4 Немачки органи су на следећи начин оценили ангажман српских снага у акцијама против равногорских група: „У више махова јединице СДС састављене од окружних и среских одреда, ангажовале су се и у борби против бандита, а делимично и у јединици здруженој са немачком полицијом и оружаним снагама. При том се нису могли забележити већи успеси, пошто су се бандити увек правовремено повлачили. Али постигнуто је то да су бандити стално узнемиравани.“ У овом периоду СДС је имао 10 погинулих, осам рањених и 40 несталих припадника.5

1 АВИИ, Нда, к. 26,33/6-1; МОИАВ, ЗП 19,197. 2 МОИАВ, ЗП 19, стр. 124,221. 3 АВИИ,Ча,к. 126,13/2. 4 МОИАВ, ЗГ121,7,8,1S и 26. 5 Зборник, 12-2, стр. 922.

СТАЊЕ БЕЗБЕДНОСТИ У СРБИЈИ ПОЧЕТКОМ 1943. ГОДИНЕ

Почетком јануара 1943, снаге добровољачке брдске СС дивизије „Принц Еуген“ почеле су с пребацивањем из југозападне Србије на територију НДХ, где се очекивао њен ангажман у офанзиви против комунистичких снага. То је проузроковало да, уместо повучених немачких снага, бугарске окупационе снаге прошире своје снаге на југозападне делове Србије. Тако су се њихове снаге (9. пешадијска дивизија) појавиле у Косовској Митровици, Рашкој, Краљеву, Пожези, Ужицу.1 Немци су с посебном пажњом пратили реакцију српске Владе и осталих власти на ово померање, у условима многобројних гласина, али „изгледа да је српска влада прихватила, иако преко воље, да бугарске јединице поседну даље делове Србије.“ Уочено је да је „становништво, изузев албанског, примило са олакшањем вест да су бројно слабије и мање активне бугарске снаге смениле СС дивизију.“2 Генерално, у току 1943. немачке снаге у Србији драстично су смањене. Тако је Србију напустила 104. ловачка (ранија 704. посадна пешадијска) дивизија. Са друге стране, 297. пешадијска дивизија боравила је само до јула (не до октобра, како у својој студији наводи Никола Анић). Отишле су и снаге ојачања, као две оклопне јединице или други мањи састави. Накратко се у Србији налазила 1. брдска дивизија распоређена у зони Рашка - Нови Пазар Косовска Митровица, априла 1943, одакле је у мају учествовала у операцији „Шварц“ против четника и партизана. Већ у јесен 1943, у Србији није било ниједне немачке трупне команде ранга дивизије.3 Остали су делови специјалних јединица „Бранденбург“, 5. СС полицијски пук (моторизован) и војнотериторијалне јединице. Остале снаге на терену чиниле су бугарске окупационе снаге, јединице Српске владе, а снаге покрета отпора биле су равногорске снаге Југословенске војске у Отаџбини и спорадичне партизанске групе. Опште стање безбедности у 12 округа Србије (без Баната и Косовскомитровачког округа) почетком 1943. било је делимично угрожено забрињавајуће, и то у Зајечарском, Крушевачком, Моравском и Пожаревачком округу. Ситуација је била веома забрињавајућа и у Лесковачком округу због присуства и акција партизана. Акција „илегалних“ одреда углавном се није 1 Исто, 12-3, стр. 12-13,63. 2 Исто, стр. 61,73. 3 Исто, стр. 407; Никола Анић, Њемачка војска у Хрватској 1941-1945, Загреб 2002, стр. 236-237.

примећивала, осим према комунистима у поменутим окрузима и делом према Владиним грaничним саставима у Ужичком округу. Органи СДС су проценили да је „комунистичка акција... била углавном управљена на паљење архива, забрањивање рада општинским управама, убијање појединих општинских функционера, забрањивање прикупљања реквизиције, пропаганду, саветовање и утицање на народ да не поступа по наређењима Српске владе и окупаторских власти.“ Било је појединачних (3) случајева саботаже, „међутим комунистичке формације нису показале ни у једном случају способност за већи масовни удар на органе власти. Исто тако, њихова делатност није на целој територији Србије подједнаке јачине.“ У окрузима у којима је 1941. било најинтензивнијих комунистичких акција (Шабачки, Ваљевски, Ужички, Краљевачки) сада их уопште није било. Заосталих група или група које су изводиле акције мањег обима било је у Београдском, Пожаревачком, Зајечарском, Нишком, Крагујевачком и Моравском округу. У окрузима: Крушевачком и Лесковачком „у којима својевремено није извршено радикално и енергично чишћење терена од комуниста, постоје још увек бројно доста јаке комунистичке банде које јавну безбедност угрожавају у већој мери.“ „Народ је у претежној својој већини свуда противу комуниста и, уколико му је то као ненаоружаном у могућности, активно помаже органе државне безбедности у уништавању партизана и комуниста и то у много већој мери но што је то раније чинио.“ У исто време „акција илегалних одреда [ЈВуО - прим. Б. Д.] била је готово свуда управљена на обрачунавање са комунистима. Ово обрачунавање је у последње време узело облик бескомпромисности. Изузетно на територији округа Пожаревачког. Као и на територијама срезова Ресавског и Моравичког, на којима оперишу одбегли припадници разоружаних четничких одреда, ови су вршили нападаје на органе СДС-а. Иначе, илегални одреди на својим пропагандистичким састанцима као и у својим лецима препоручују народу послушност према влади и рад на одржању реда и мира, лојално држање према окупаторској власти, као и извршавање наређења окупаторских власти. О д тежих дела илегални одреди су извршили разоружање четири жандармеријске станице на територији округа пожаревачког, напад на Свилајнац и разоружање извесних станица граничне страже у срезу Моравичком.“1 У складу с оваквим стањем, почетком 1943, окружни начелник из Пожаревца предлагао је „повећање станица Српске државне страже, а појачавањем броја стражара на већ постојећим станицама, завођењем јаче дисциплине међу старешинама и стражарима Српске државне страже могао би 1

Зборник, 1-21, стр. 362-367.

се постићи повољан резултат у погледу побољшања јавне безбедности у повереном ми округу. Исто тако предузимањем акције чишћења у већем обиму, наоружањем сеоских стража и другим мерама које сам предложио у ранијим својим извештајима, могла би се јавна безбедност побољшати.1 Слично је писао и начелник Лесковачког округа крајем фебруара: „Поставља се дакле императиван захтев да се јавна безбедност у овоме Округу средством наших органа СДС успостави до те мере, која би истакла ауторитет и снагу наше управе.“2 Начелник Космајског среза почетком марта 1943, указујући на појаву комунистичких група и њихово узнемиравање реда, паљевине општина и убиства оценио је да не располаже са толиким бројем наоружаног људства којим би успешно смирио прилике у срезу. У овом срезу су сматрали да је решење у привлачењу сеоских општинских управа уз седишта СДПС по срезу. У том срезу су постојале четири станице (Сопот, Раља, Стојники Рогача) које су покривале по неколико села. Предложено је да се број људства у станицама појача на по 20 људи са по два пушкомитраљеза, да се сеоски управни органи потом привуку у ова седишта и тако реши проблем напада на њих у селима без страже. У том тренутку у наведеним станицама СДПС било је просечно по 15 људи, односно свега 60 људи на Космајски срез. „Резерва никаква до данас није формирана нити постоји“. Део од 30 људи, колико их је било по формацији, узет је за формирање батаљона СДС-а у Београду. Начелник среза је тражио да се додели 30 људи с пушкама и још два пушкомитраљеза: та одредска резерва „крстарила би по срезу, те гонила банде ван седишта станица СДПС, па тиме уједно појачавала и саме станице“. У противном стање би остало исто: „С тога је са овим бројем људства отежана и неизводљива ма каква акција или контра акција против комунистичких бандита и њиховог терора. Немоћни смо да заштитимо многа села и добре и честите Србе, који су се заједно са нама удружили и јавно истакли борећи се свима расположивим средствима и пропагандом противу комуниста.“3 Током акција, док предузимане фебруара до акције.

пролећа 1943, у појединим окрузима није било комунистичких су у некима од њих крстариле веће комунистичке групе и мање диверзије и напади. Ипак у месечним извештајима од августа 1943. оцењено је да је „исти интензитет“ комунистичке

Исто, стр. 377. Исто, стр. 381. 3 Исто, стр. 390-394. 2

У Шумадији је првих неколико месеци 1943. често долазило до напада на сеоске канцеларије, паљења архива и убистава председника сеоских општина. Само у марту је било 28 таквих паљевина у Београдском и 15 у Крагујевачком округу. Поједини напади су имали драстичне последице. Тако су комунисти успели да у ноћи 21/22. фебруара упадну у Белановицу, стрељају четворицу среских функционера и угледних мештана, попале архиве, нападну зграду одреда СДПС-а и у борби ране шест стражара.1 Потом, 5. маја код Белановице, комунистичка група убила је у једној акцији пет војника СДС, па је због тога 17. маја у Крагујевцу стрељано десет комуниста.2 Следећа већа акција партизана на снаге Српске владе била је 20. јула, када су у селу Слатина Крушевачког округа напали колону снага СДС и СДК, која се возила у камионима 3. батаљона СДК. Том приликом рањени су окружни начелник који се налазио у камиону и 18 припадника СДК-СДС. Месец дана касније, на друму Смедерево-Колари, нападнута је група добровољаца 20. чете која је из Смедерева са два камиона кренула у потеру за партизанима. Колона је упала у заседу. Погинула су четири добровољца и стражара, док су четири добровољца рањена. Ипак, добровољци су успели да потисну комунисте: убили су једног партизанског борца и запленили архиву Космајског партизанског одреда.3

Исто, стр. 398,414-425. АВИИ, НМА, 50-18-14/18. 3 Зборник, 1-21, стр. 462,466. 2

СУКОБИ ВЛАДИНИХ И РАВНОГОРСКИХ СНАГА ОД ЈАНУАРА ДО СЕПТЕМБРА 1943. ГОДИНЕ

Година 1943. донела је брз опоравак организације ЈВуО и Равногорског покрета у Србији. У тој години формације ЈВуО су израсле и до крупнијих војних састава и организационо покриле територију Србије, изузимајући веће варошице и упоришта Немаца или добровољаца СДК. У1943. се одиграо највећи део сукоба оружаних снага Недићеве владе и равногорске Југословенске војске у отаџбини. Однос ЈВуО с апаратом Владе генерала Недића у овом периоду био је комплексан и деликатан за разумевање. Многи од Недићевих службеника или припадника његових оружаних снага били су горљиви српски патриоти који су пружали значајну помоћ Михаиловићевој организацији. Овакве присталице равногорске борбе дотурале су разне обавештајне информације, путне исправе и легитимације и чиниле што је у њиховој моћи да помогну ЈВуО. Неки су чак помагали при разоружавању станица СДС или су омогућавали бекства заробљеним равногорцима.1 Било је, међутим, и стриктних противника Михаиловићеве организације. Они су сматрали да су припадници ЈВуО изазивачи нереда, „агенти британског Империјализма“ итд., или су просто доследно вршили своју војничку или полицијску службу. Почетком 1943. број препада и саботажа, према немачким подацима, значајно се повећао. Борбене акције често су се сводиле на препаде на возове и разоружавање њихових посада састављених од Недићевих тзв. стражара и Љотићевих добровољаца. У периоду од 20. децембра 1942. до 28. јануара 1943. у околини Врњачке Бање изведено је седам акција: убијени су један председник општине, један шеф станице и два војника СДС. Због тога је, како је саопштио генерал Фишер, командант Фелдкомандантуре у Бањи, стрељано 12. фебруара „20 присталица Д. Михаиловића и 55 комуниста“ из Крушевца и Београда. После саботаже на прузи Угриновци - Крива Река и убиства једног пореског чиновника, 15. фебруара у Крагујевцу стрељано је „25 комуниста и 25 присталица Д. Михаиловића“. Због убиства српског подофицира Велимира Митровића, 16. фебруара у Крагујевцу је стрељано по пет „комуниста и присталица Д. Михаиловића“. Због рушења железничке пруге Сталаћ-Ниш код Ђуниса у ноћи 1

АВИИ, Ча, к. 63, 26/2.

12/13. фебруара, 17. фебруара је стрељано „десет комуниста“ у Крушевцу. Истог дана у Крагујевцу је стрељано 20 талаца због убиства среског начелника и председника општине Рача. Генерал Фишер је 23. фебруара 1943. позвао све четнике који нису поштовали наређење М. Недића о распуштању четничких одреда, да до 15. марта предају наоружање. За непоштовање наређења предвиђена је смртна казна.1 Интензивирали су се напади на станице СДС-а с циљем одвођења припадника Страже, или омогућавања њиховог дезертирања у равногорске редове с оружјем и опремом. О томе говоре и немачки подаци. Поред уобичајеног нивоа губитака на прелазу из 1942. у 1943, појачан је и број несталих припадника СДС-а: 93 од 27. децембра 1942. до 5. јануара 1943, од којих се 17 вратило, потом 23 у следећих десет дана до 15. јануара 1943, и 63 до 25. јануара, потом до 15. фебруара чак 208, и до краја фебруара још 24, затим до средине марта 112, где се 33 вратило, али без оружја.2 Да би се спречило учестало разоружавање мањих одељења СДС и Граничне страже, Немци су одлучили да пооштре контролу официра СДС, а одобрено је и привлачење мањих састава СДС уз веће јединице. Немци су проценили да је једна од најважнијих активности снага ЈВуО у том тренутку била разоружавање снага СДС. У акцији чишћења зоне источно од Петровца снаге немачке 704. дивизије биле су ојачане снагама СДС, СДК и РЗК. Одобрен је захтев српске државне безбедности да снаге СДС, „под контролом немачке полиције“, „очисте“ рејон око Лесковца од остатка комунистичких банди.3 У истом периоду немачке власти су интензивно хапсиле све официре (који нису били ни у СДС, СДК ни у било којој другој Владиној служби) које су проналазиле у Београду или другим местима и као меру предострожности упућивали их у затворе или заробљеништво. Према инструкцијама врховне команде ЈВуО, најважнији задатак њених снага у Србији, током јануара 1943, било је спречавање мобилизације коју је планирала Српска влада: „Наш Врховни штаб наређује да се овом позиву нико не одазове. Сигурно смо утврдили да Недић хоће на превару да отера наш народ у Немачку, на радове у руднике и фабрике. Једном заувек треба да буде свима јасно: да је Недић највећи лажов и највећи издајник од како српство постоји. Ко изврши наређење Недића, а не изврши наређење наше Врховне команде, тај никад више своје куће неће видети.“ Михаиловић је наредио да се у Владине 1

АВИИ, НМА, 50-18-22/18; Архив Југославије, ДК, инв. бр. 19006. Зборник, 12-3, стр. 29-30,74, 119, 136,188. 3 Исто, стр. 74,117. 2

одреде убаци што више људи ЈВуО како би се избегли непотребни сукоби: „Доста је глава пало од заведених Срба у комунистичким редовима, па би веома жалосно било да и ми националисти један другог убијамо.“1 Како примећује Коста Николић, генералову препоруку нису поштовали ни његови војници: 14. јануара нападнута је и заробљена посада пољске страже у Нересници (у околини Пожаревца).2 Драгутин Кесеровић је 22. јануара код Крушевца напао одред СДС и заробио једног официра, три подофицира и два војника.3 Средином јануара 1943. у Гучу су упале јединице ЈВуО, начелу с познатим кабадахијом Милутином Јанковићем који је малтретирао среског начелника и повредио среског команданта СДС. Како се у гушању Јанковић само ранио у ногу, ова двојица су успела да побегну. У Драгачеву је једна патрола СДС нападнута од истих нападача 5. фебруара 1943. године.4 У нападу снага ЈВуО на среску зграду у Свилајнцу 3. фебруара, где је био срески одред СДС, учествовала је велика група равногорских снага коју је водио доскорашњи припадник Владиних четничких одреда, ваздухопловни поручник Вукашин Петковић. У току напада чуло се: „Предајте се браћо, ништа вам нећемо, немојте луди да гинете! Предајте се жандарми, предајте се добровољци“; „Живео Краљ Петар II, Живела Краљица Марија, Живео Дража Михаиловић“ итд. Иако је пружан одлучан отпор у мањим станицама у Јасенову и Кушиљеву, и нападачи одбијени, одлучено је да се те станице напусте и посаде пребаце у срез. 5 Настављени су напади на посаде СДС: 11. фебруара у селу Дубници (источно од Свилајнца) заробљено је 20 „стражара“.6 У ноћи 24/25. фебруара око „200 илегалних четника“ напало је станицу СДС у Злоту, код Бољевца. Заробљавања стражара било је и у Гокчаници код Краљева, а крајем фебруара четири стражара из села Клокочевац прикључила су се равногорцима.7 У извештају шефу Српске државне безбедности, од 11. фебруара 1943, наведено је следеће: „Почетком ове године поново су почели одметници Драже Михаиловића да врше агилнији рад на организацији и активнију пропаганду у срезовима: темнићском, беличком, деспотовачком и трстеничком“.8 Недићеве 1

АВИИ,Ча,к. 12 3/8. АВИИ, Нда, к. 24А 1/13. 3 Ново време, 24. јануар 1943. 4 Г. Давидовић, М. Тимотијевић, н.д., књ. 2, стр. 173, 221. 5 Извештаји Недићевих органа власти у Округу моравском, стр. 194-195. 6 АБИИ, Нда, 26-8-2. 7 Исто, 26-8-17. 8 Извештаји Недићевих органа власти у Округу моравском, стр. 199. 2

окружне власти у Ваљеву регистровале су у округу и појаву јединица Горске краљеве гарде резервног поручника Калабића. Сва активност ове јединице била је прогон комунистичких симпатизера, мобилизације људства, сеоска зборовања и пијанке са којих су Недићеви информатори слали податке о количини попијеног и поједеног. Забележен је сукоб код села Лелића између Љотићевих добровољаца и неименоване „6анде“ Д. М. У јачини од 150 људи. На попришту сукоба остала су три убијена равногорца.1 Почетком марта 1943, немачки Командујући генерал и командант Србије известио је команданта Југоистока да „Српска државна стража у случају какве озбиљније потребе, није, као ни раније, никакав појачавајући чинилац наше борбене моћи. У периоду за који се извештава, дезертирало је 116 људи, а од тога су се три човека вратила без оружја. Упркос томе, Српска државна стража је корисно послужила у борби против разбојника и комунистичких банди и њене услуге би се, под садашњим околностима, тешко могле занемарити.“ Констатовано је да у појединим деловима Србије локалне управе раде уз највеће потешкоће, а у североисточној Србији стоје потпуно уз снаге ЈВуО или су побегле у већа среска-окружна места, ради заштите. Снаге С Д С су на том подручју биле прикупљене у две чете, а акције за разоружање и дезертирање имају за последицу да истовремено престаје свака полицијска заштита месне српске управе.2 У оцени од 19. марта 1943, Командујући генерал и командант Србије наводи да „настојање Д. М. да придобије легалне српске јединице које носе оружје, било путем терора или путем понуда, траје и даље. При томе привлачна снага ДМ покрета, који се сада бори против комуниста у Херцеговини, није за потцењивање у односу на националне елементе Србије. Тако су морала и оба последња још постојећа четничка батаљона потпуковника Матића и Машана Ђуровића бити расформирана, да би се спречило њихово садејство са батаљонима ДМ у Херцеговини и Црној Гори. Због недостатка снага разоружање широко разасутих батаљона успело је само у незнатној мери. Од око 900 људи, могло је бити прикупљено делимично после борбе само 110 људи и 221 пушка, као и 2 митраљеза.“3 Снаге СДК са три батаљона су први пут средином марта ангажоване у 1

МОИАВ ЗП 22, стр. 57 и ЗП 18, стр. 125. Зборник, 12-3, стр. 133-134. 3 У овом периоду немачке војне власти су расформирале два последња национална четничка одреда означена као Ц-37 (Матић) и Ц-54 (Машан Ђуровић). На подручје где је био одред означен као Ц-37, премештен је 4. батаљон СДК ради обезбеђења демаркационе линије на југозападу Србије. - Зборник, 12-3, стр. 119. 2

самосталном подухвату у подручју Пожаревац-Петровац-Кучево, али корпус није успео да присили на борбу покретне групе, које су измицале по наређењу Михаиловића. „У разбијању непријатељске агентурне мреже и пропагандној делатности у корист Недићеве владе, добровољци су имали добрих успеха. До сада 3 непријатеља мртва, 5 рањених а заробљено 20 дражиноваца, 100 комуниста и бандита.“ Прикупљање припадника СДС у срезу Пожаревац у две чете, а сада и у окрузима Јагодина, Крушевац, Краљево и Крагујевац смањило је број дезертирања и разоружања, али је непосредна заштита месних управа још више ослабила. Наређено је да се дезертери из СДС упућују у посебан логор (Анхалтелагер). Снаге СДС, како је оцењено, држе се и даље различито у борби: „под немачким командовањем и против комуниста могу се употребити, а ако су препуштени сами себи и борби против ДМ непоуздани су.“1 У мартовској акцији чишћења терена у простору Аранђеловац-ЉигРудник, осим једне немачке чете из јединице „Бранденбург“ и бугарских снага, ангажован је и 1. батаљон СДК, који је у том тренутку био ослоњен на 704. пешадијску дивизију. Крајем марта, 4. батаљон СДК се после акције у широј зони Петровца пребацио у рејон Ужица. Батаљон је добио задатак да контролише границу према НДХ са обе стране друма и пруге Ужице-Вишеград, у рејону Земљице - Кокин Брод.2 Током марта два илегална одреда, Воје Триброђанина у Пожаревачком округу и Боже Јаворца у Ужичком окруту, разоружала су снаге СДС. Први рамски одред СДС, а други станицу СДС у Негбини. У Крагујевачком округу, током маја, илегални одреди нападали су магацине СДС „ради снабдевања спремом и другим стварима“.3 Крајем марта настављене су борбе ЈВуО са Владиним одредима на различитим странама. Код села Витково, у Ресавском срезу, 20. марта дошло је до краћег пушкарања: погинуо је поднаредник СДС Милорад Ђорђевић, рањена су три стражара, а заробљен један стражар.4 Истог дана, у околини Параћина, заклан је потпоручник СДС Драгутин Вучковић, заједно с оцем Радомиром.5 У селу Снеголину, југозападно од Голубца, 24. марта разоружано је 11 стражара.6 Команданта СДС за Краљевачки округ убила је 8.

Зборник, 12-3, стр. 184-185. Исто, стр. 189-199. 3 Зборник, 1-21, стр. 424-425,445,462,470. 4 АВИИ, Нда, к. 26, 8/32. 5 Исто,к.32,14/1. 6 Исто, к. 26,8/37. 2

априла 1943. у возу за Пријевор црна тројка из Љубићке бригаде.1 Ратоборност према добровољцима показао је командант 2. трстеничке бригаде, па је 9. априла наредио да се љотићевци туку на сваком месту где се појаве: „Потребно је тући их из заседа као најкориснијим видом борбе.“2 Почетком априла у извештају командујућег генерала и команданта у Србији констатује се да снаге СДС и даље не пружају органима управе безбедност и подршку, као и да су њене снаге у више случајева биле потпуно непоуздане. Регистрован је велики број напада, саботажа и препада на локалне органе Недићеве владе и приличан број жртава и штете нанете у тим акцијама. Ангажовање снага СДК у зони источне Србије утицало је на „извесно смирење“.3 У априлу, драгачевски командант ЈВуО Милутин Јанковић је насилно одвео среску стражу и прикључио је својим снагама у акцији против партизана у Црној Гори. Потом су 7. априла одржани велики антиравногорски митинзи у Чачку и Краљеву. Снаге ЈВуО су ометале снаге СДС у прикупљању реквизицији за окупаторе у Лиси, Котражи и Доњој Краварици 8-10. априла 1943. године. Коначно, истог 8. априла, равногорци су у возу убили команданта краљевачке окружне СДС Мирка Чубрила. Крајем месеца из Гуче је побегло осам стражара СДС од којих су петорица, како се касније утврдило, били четници у војно-четничким одредима. Немачка окружна полиција је донела одлуку да се ове станице укину и да се стражари групишу по среским местима, да би се спречило њихово разоружавање, одвођење или бекство. Констатовано је и да „стражи није поклоњена довољна пажња у погледу одеће, исхране и наоружања, те и ту треба бирати разлоге незадовољства код стражара, недостатку борбености и лаком напуштању дужности.“4 Око Васкрса 1943. Немци су у широкој акцији у Јадарском срезу против Равногорског покрета похватали један број присталица које су потом отерали у логор на Бањици. Део њих је тамо стрељан, а међу њима је био срески начелник из Лознице, Миле Јевтић. Немци су разоружали станицу у Церници са 20 припадника страже, а командира, потпоручника Душана Гузину, с још неколико жандарма стрељали. У равногорској организацији био је и начелник среза у Шапцу Матић, који није откривен од окупатора.5 Маја 1943. дошло је до већих акција снага ЈВуО на Владин или 1

АВИИ, Ча, к. 24,2/41. Исто, к. 80А 2/38. 3 Зборник, 12-3, стр. 211. 4 Г. Давидовић, М. Тимотијевић, н.д., књ. 2, стр. 169, 221, 222. 5 Д. Трбојевић, н.д., стр. 73. 2

окупацијски апарат у западној Србији. Окружне власти су евидентирале те акције, наводећи да се стање безбедности погоршава услед Михаиловићеве активности. Горска краљева гарда напала је аутобус с војницима Руског заштитног корпуса на 11 километру од Ваљева, у правцу Каменице. Побијено је седам лица, а још толико је рањено. Следеће ноћи Калабићева јединица је упала у заседу коју су поставиле снаге СДС. Стражари су успели да заробе само пет коња од равногораца, који су се притом разбежали. Апсурдност оваквог вида ратовања показала се већ сутрадан, 21. маја, када је један од Калабићевих старешина, наредник Алекса Црњак, писмом захтевао од СДС да им се коњи врате. У противном је запрећено да ће насловљеном потпоручнику Страже име бити стављено на списак „3“.1 Овај напад, који је довео до погибије и рањавања припадника РЗК, проузроковао је немачку освету и репресалије. Команда Фелдкомандатуре 816 из Шапца, одговорне и за Ваљевски округ, наредила је 25. маја стрељање 250 присталица „банде ДМ“ с територије ове фелдкомандатуре, као одмазду. И разоружање станице СДПС у Каменици такође је било пропраћено репресалијама. Командант 104. ловачке дивизије наредио је спаљивање свих кућа у близини места овог догађаја, као и хватање и стрељање мушког становништва старијег од 18 година.2 Јун 1943. донео је даље распламсавање сукоба Михаиловићевих снага и добровољаца СДК. У току 1. јуна снаге СДК су помагале немачким трупама у реквизицији хране и стоке у Младеновачком срезу.3 Трећег јуна стигле су вести о доласку стотинак добровољаца у основну школу у Бабајићу. У ноћи 14/15. јуна, Михаиловићеви људи су напали железничку станицу Крива Река код Белановице. Група равногораца је ушла у станицу на једној локомотиви и тендеру иза, и тако врло једноставно заробила десет припадника СДК. Три ноћи касније, равногорци су напали станицу у Латковићу, а 20. јуна и у Боговађи. Према извештају окружних власти, у оба случаја припадници СДК, који су се стационирали на ова два места, успели су да одбију нападаче.4 На народном збору у Пожеги крајем јуна министар Михаило Олћан је рекао: „Имамо и већу опасност. То су банде Драже Михајловића, издајника, плаћеника, фаталног и по злу познатог генерала. Он се бори за белосветске интересе и симбол је мрака, ропства, гробља и смрти. Генерал Недић је одлучио да се приступи ликвидацији олоша из шуме и плаћеника, да би се спасао српски 1

МОИАБ ЗП 22, стр. 107-117. Исто, ЗП 16, стр. 33,58. 3 Зборник, 1-21, стр. 450. 4 АВИИ, Ча. к. 122,24/6; МОИАВ, ЗП 22, стр. 143,154. 2

народ.“ 1 У току јула, снаге бугарске 25. пешадијске дивизије смениле су 297. пешадијску дивизију у зони до тока Колубаре и Љига. Снаге те дивизије претходно су са снагама бугарског окупационог корпуса, 5. полицијским пуком, 9. четом „Бранденбург“ и снагама 1. батаљона СДК извеле акцију против снага ЈВуО у зони Рудника и Шумадије, потом и Равне Горе, Маљена и Медведника.2 Делови снага СДК били су у том периоду код немачког Штаба за осигурање железница за нарочиту употребу бр. 5.3 Почетком јула, у борби са добровољцима у селу Горње Црнуће погинуо је наредник Крста Кљајић из 2. таковске бригаде.4 Понекад је ратна драма долазила до пуног изражаја, као у случају који следи: 8. јула 1943, 200 бораца Качерске и 120 бораца Таковске бригаде под командом капетана Нинковића, команданта Рудничког корпуса, водило је борбу са око 150 партизана у селу Дудовици, Колубарски - Лазаревачки срез. Борба је трајала цело поподне до у мрак „када су комунисти били потпуно разбијени“. Снаге ЈВуО имале су два мртва и шест рањених бораца, међу којима је био и сам капетан Нинковић. Партизани су имали 12 мртвих и већи број рањених. Рањени капетан Нинковић упућен је у село Моравце на лечење. „Међутим 10. VII т. г. љотићевци дознаду од лекара где се налази капетан Нинковић и пођу с намером да га пронађу и убију. Један део колубарске бригаде који се затекао у Моравцима сачекао је љотићевце на Црквеном Забрану и разбио их. Губитака на нашој страни није било, код љотићеваца погинуло двоје, рањен један. Љотићевци су известили Немце у Лајковцу, који су одмах упутили свој патролни воз и искрцали у Љигу и Д. Бањанима по 105 Немаца, који су пошли у потеру за капетаном Нинковићем.“ С пратњом која га је изнела на носилима, капетан Нинковић је на једвите јаде успео да се извуче из обруча и склони у Ивановце.5 Припадници Рудничког корпуса водили су нове борбе са добровољцима 14. јула у Живковцима код Белановице (страдао најмање један добровољац) и 16. јула у Ивановцима. На челу групе Горске краљеве гарде Калабић је 30. (3l) јула заробио Михаила Барбуловића, команданта СДС Подгорског среза и једног његовог официра. Калабићеви људи су затим потпуно разорили, опљачкали и спалили његово средиште. Ударили су по 25 батина овој двојици уместо првобитно одређене смртне казне. Обавештајци из Ваљева који су радили за Ваљевски 1

Обнова, 30. јун 1943. Зборник, 12-3, стр. 408-409, 454-455. 3 Исто, стр. 408; И. Авакумовић, н.д., стр. 143. 4 З. Вучковић, Од отпора до Грађанског рата, стр. 62. 5 АВИИ, Ча, к. 74,21/2. 2

корпус извештавали су о огорчености у Државној стражи, у којој је било много скривених помагача Михаиловићевог покрета отпора. И код неких Михаиловићевих старешина постојало је сазнање о некорисности борбе између српских националних снага („није згодно да се свађамо“).1 Током јула је у Краљевачком округу јавну безбедност угрожавала „банда Милутина Јанковића“.2 Почетком августа су стигле информације да се за излазак на терен спрема добровољачки капетан Димитријевић из 1. батаљона СДК у Ваљеву, који је имао задатак да се са 20 људи обучених у четничка одела увуче у редове ЈВуО и изврши шпијунажу и убиства. Тринаестог августа добровољци су ранили једног командира чете из Ваљевског корпуса, па је стигло наређење да се убудуће на сличне нападе одговори силом. Ипак, саветована је уздржљивост и неизазивање припадника СДК. Из Врховне команде ЈВуО од мајора Лалатовића прослеђено је упутство: „Љотићевце искористите што више можете, само према њима будите врло опрезни да не наседнете. Али њиховог окружног начелника треба да скинете.“3 У августу је констатовано да су илегални одреди започели ср азоружавањем припадника СДС у Ужичком и Шабачком округу, а да се у Крушевачком округу воде „бескомпромисне борбе“ ових одреда и снага СДК.4 У крушевачком и поткопаоничком крају сукоби се могу пратити од 18. јула, када су добровољци код Великог Шиљеговца напали 2. расинску бригаду и нанели јој знатне губитке. Да би се „ти злотвори и издајници српског народа, Краља и Отаџбине заслужено казнили“, командант 2. расинске бригаде наредио је следеће: l) добровољачке одреде сматрати непријатељем; 2) не дозволити „да вршљају“ - уништавати их на сваком кораку: „У року од 30 дана на рејону овог корпуса не сме бити ниједног живог љотићевца. За једног нашег војника да падне стотину глава тих изрода.“1У заседи постављеној код села Богдања у непосредној близини Трстеника, 28. јула 1943, страдао је 3. батаљон СДК. Погинуло је 15 војника, командант, капетан Душан Марковић1 5 6 (био и начелник Крушевачког округа) и још два официра, пет подофицира и седам 1 АВИИ, Ча, к. 122, 27/6,4-5; Исто, к. 128,2/ и к. 52, 14/3-1; МОИАВ, ЗП 23. АВИИ, Ча, к. 128, 1/2. 2 Зборник, 1-21, стр. 424-425,445,462,470. 3 АВИИ, Ча, к. 62, 9/4; к. 122, 39/6. 4 Зборник, 1-21, стр. 424-425,445,462,470. 5 АВИИ, Ча, к. 80 2/41. 6 Хрвоје Магазиновић наводи да је Марковићев одред, из којег је потом формиран батаљон, био претежно састављен од банатских сељака и средњошколаца и студената-збораша. Марковић је такође био родом из Баната. - X. Магазиновић, н.д., стр. 206.

редова, као и још пет чиновника српске администрације - укупно 20 људи.1 Марковић је у обиласку терена намеравао да обиђе 10. и 11. чету које су биле у Трстеничком срезу.2 Лист Ново време је 1. августа овај догађај описао следећим речима: „Сачекан је окружни начелник са својом пратњом од стране једне одметничке банде и из заседе у отвореном камиону, заједно са пратњом, засут митраљеском ватром.“ Погинули су сахрањени 31. јула у Београду, Крушевцу и банатским местима, одакле су били Душан Марковић и пали добровољци. Над одрима добровољаца су говорили, у зависности од места, шеф СДБ Драги Јовановић, Димитрије Љотић, шеф васпитног одсека СДК Ратко Парежанин и други представници Владе или СДК.3 Крај сукоба се ипак није назирао. Једно одељење добровољаца СДК, под командом Бранислава Радовића, водника 3. батаљона, кренуло је 31. јула да испита околности под којима су страдали Марковић и другови. На повратку, између Велике Дренове и Почековине, група је нападнута од стране „шумских бандита“. Погинули су сам Радовић и поднаредник Чабрајић.4 Инциденти и сукоби настављени су и почетком августа, па је српска влада била принуђена да 6. августа у Крушевац упути Михаила Олћана као свог изванредног комесара. Немачки органи су одобрили постављање са нарочитим пуномоћјем министра Олћана, који је „близак српском добровољачком покрету“. За извршавање поверених задатака, стављени су му на располагање, „ради провере 2. бат. СДК и тамошња српска полиција“.5 По његовом доласку, одржан је велики митинг са којег је поручено да „Крушевац даје знак за борбу“.6 Олћан се 7. августа обратио „народу округа крушевачког“ прогласом: „Дража Михаиловић и његове 1

АВИИ,Нда,к. 153 10/1.-ЈеданофицирПрвогшумадијскогкорпусатакођеје описао овај догађај: „На дан 28. јула мајор Кесеровић вршио је инспекцију северног дела свог корпуса. За превару коју му је учинио окружни начелник Округа крушевачког, Лаотићев капетан Душан Марковић, који је истовремено командант батаљона добровољачког, а која се десила пре неколико дана на Јастрепцу када је овај позвао Кесеровића да заједно тамане комунисте, па му је том приликом убио 10 људи и неколико ранио, поштено га је Кесер наградио када је 28. јула пре подне и њега и 27 првих пратилаца, са све аутомобилом, послао Богу на истину до последњег. Пре него што се овај чин одиграо, Кесер је одредио команданта 2. крушевачке бригаде да изађе пред аутомобил и преда господину начелнику писмо. Т ерен је био осигуран заседама и када је аутомобил стао и Васовић му предао писмо којим га Кесер позива на објашњење за случај на Јастрепцу, начелник писмо великодушно цепа. Наставио је даље пут и прошао прву, затим и другу заседу и када је дошао до треће, од начелника Марковића, његових пратилаца и аутомобила, остала је само крв, месо и гвожђурија. Унакрсном ватром све се претворило у прах и пепео.“АВИИ, Ча, к. 35 1 /42. 2 Б. Карапанџић, н. д., стр. 264-265. Детаљан опис догађаја у: Р. Парежанин, Други светски рат, стр. 426431. 3 Ново време, 1. август 1943; Српски народ, 7. август 1943, додатак: Српски добровољац (даље: СД). 4 АВИИ, Нда, к. 29А 2/55. 5 Зборник, 12-3, стр. 507. 6 Српски народ, 21. август 1943.

присталице, пошто су својим лудачким подухватима ове две Србину горке године загорчавали живот, спремају се сада на највећу лудост и највећи злочин према своме рођеном народу: да читав народ за љубав туђих интереса у црно завију. Михајловић је обичан инструмент енглеске политике, познате по немилосрдном гажењу интереса малих народа. Он је обичан плаћеник. Спремио је план за акцију најшире саботаже и терора. Почетак тог плана је крај српског народа. Због тога проглашавам на територији округа опсадно стање. Сви одметници имају се предати до 15. августа 1942. године.“1 Немачки органи су касније констатовали: „До сада постигнути успеси у смиривању већ сада оправдавају покушај.“2 Јединице СДС су се неколико пута сукобиле с равногорским снагама августа 1943. у Ваљевском округу. Први је био с формацијом од 250-300 Михаиловићевих бораца у Драчићу, 1. августа, а други у Шутцима 12. августа. Пратећи овај неповољан тренд по безбедност, окружни начелник пуковник Лукић је организовао пропагандне скупове и митинге у којима је нападао делатност ЈВуО на територији округа.3 Прва драгачевска бригада сукобила се у два наврата (l 1. и 12. августа) са добровољцима из Пожеге, на путу Ариље-Пожега. Судећи према извештају штаба бригаде од 15. августа, добровољци су имали 27 погинулих и 15 рањених: „Успех који је постигнут у овим борбама, одјекнуо је код народа одлично, народ прима борбу против љотићеваца са великим одушевљењем и захтева од нас да их тучемо на сваком кораку.“4 У ноћи 14/15. августа, јединица ЈВуО напала је Ариље у коме се налазио само један батаљон СДК. Напад је одбијен, а на попришту битке остало је девет мртвих добровољаца.5 Група ЈВуО под командом Милутина Јанковића напала је из заседе камион са добровољцима, који је из Пожеге кренуо за Ариље. Шесторица добровољаца је убијена одмах, а један је заробљен. Неколико мртвих је накнадно 1

У Крушевцу је 15. августа одржан велики народни збор на коме је главна тема била осуда „дражиновштине“. Прота Хранислав Поповић је рекао: „За све несреће и патње што нас сналазе од почетка рата до данас, узрок су наше немани, дражиновски одреди и партизани који ни до данас не престају са убиствима наших виђенијих људи, кметова, општинских председника и других виђенијих људи. Пропаст твоја српски народе, од твојих синова удружених са антихристом Јеврејином.“ Државни тужилац Душан Трипковић изговорио је и следеће речи: „Националисти смо ми који бранимо највећи народни интерес - српске животе. Они који се боре за рачун Енглеза, не воде рачуна о интересима и о животу српског народа. Зато се ми сада налазимо у стању нужне одбране српских живота, па смо приморани да реагујемо како би очували своју националну егзистенцију.“ - Oбнoвa, 16. август 1943. 2 Зборник, 12-3, стр. 507. 3 АВИИ, Ча, к. 62,24/2,24/4,37/5. 4 Исто, к. 22 1/4. Српски народ, 9. октобар 1943. (СД). 5 Обнова, 16. август 1943.

пронађено. Следећег дана Јанковић је сачекао добровољачку потеру која се из Ариља упутила у потрагу за несталим друговима. У нападу је убијено 12, а више добровољаца је рањено. Потом је убијена трочлана посада добровољаца која је наишла на мотоциклу. Јанковић је навео да су укупно убијена 24 добровољца: „Што се тиче љотићеваца, исти дају огорчен отпор и види се да ће са њима бити борбе. У блиском додиру, називали су нас енглеским плаћеницима, грдили и псовали владу у Лондону, као и све водеће личности.“ На истом сектору, поручник Илија Шарац, командант одреда СДС у Гучи, 16. августа је одвео 24 своја стражара и предао се поручнику Дачи Симовићу из 1. равногорског корпуса. Ипак, неки од њих су се касније вратили својој команди.1 Равногорске снаге извршиле су напад на снаге 5. чете 2. батаљона СДК 19. августа на путу Врњачка Бања - Трстеник. У нападу је погинуо поручник СДК Душан Ђукнић.2 Потере за мајором Кесеровићем настављене су по Копаонику. Од 20. до 23. августа добровољци крстаре овом планином. Убијена су четири, а заробљено је 17 његових бораца. У затворе је одведено и 60 сељака. У ноћи 25/26. августа снаге ЈВуО мајора Кесеровића напале су станицу СДС и добровољачке снаге 10. чете 3. батаљона (исти батаљон који су претходно напале снаге ЈВуО код Богдања) у селу Стопање у Крушевачком округу. По добијеној вести о нападу ка Стопању су кренуле снаге 5. чете 2. батаљона СДК са командантом капетаном Марисавом Петровићем. Он је, иако је воз био заустављен мином постављеном на прузи, искрцао снаге под ватром и притекао у помоћ опкољеној 10. чети и сам био рањен у борби. У помоћ су притекли и остали делови 3. батаљона (11,12. И 13. чета) и потукли снаге ЈВуО. Погинуло је 14 Кесеровићевих бораца. Због ове акције генерал Недић је похвалио све добровољачке снаге које су учествовале у борби, као и двојицу официра који су били рањени: капетане Марисава Петровића и Алојза Кланшека.3 Трећи батаљон, под командом капетана Бранислава Здравковића, пребазиран је потом у Шабац.4 Ситуација се није смиривала: 26. августа убијен је председник општине Врњачка Бања, па су 23. септембра 1943. за одмазду стрељане „22 присталице Д. Михаиловића“.5 Истог дана равногорци и стражари сукобили су се код Деспотовца. Погинуо је један војник ЈВуО.6 Крајем августа припадници Српске 1

Г. Давидовић, М. Тимотијевић, н.д., књ, 2, стр. 243, 246. Српски народ, 18. септембар 1943. (СД). 3 Исто, 11 септембар 1943. (СД); Ново време, септембар 1943; АБИИ, Ча, к. 117,3/3-32. 4 Српски народ, 20. новембар 1943. (СД). 5 АВИИ, Нда, к. 24 2/39. 6 АВИИ, Ча,к. 117 3/5-22. 2

државне страже страдали су у многим крајевима Србије: код Бољевца, Петровца, Ивањице, у Орашачком срезу, у Владимирцима, у селу Смрључ, код Студенице, код Шапца, Читлука, Кукљина и другде.1 Почетком септембра 1943. сукоб је настављен. И почетак септембра је био обележен офанзивом Немаца из Мионице и добровољаца стационираних уз пругу која се одвајала од Боговађе на територију Колубарске бригаде ЈВуО. У нападу на ту бригаду 2. септембра опет су пале жртве међу равногорцима.2 Потом, 4. септембра на путу Ваљево-Ужице једна јединица из Ваљевског корпуса водила је борбу са стражарима из Ваљева. Убијен је један, а рањена су два припадника СДС. Било је и заробљених: један официр и 32 војника.3 Једна група из Нишког корпуса ЈВуО, под командом капетана Јована Јовановића, разоружала је 9. септембра посаду СДС у селу Врбовка и стрељала Јевросима Радосављевића, благајника општине, Николу Алексића, деловођу, Радића Кнежевића, учитеља и још шест припадника СДС.4 Немачки органи су сумирали учинак снага СДК: оне су у овом периоду водиле борбу са снагама ЈВуО у зонама Таре, Копаоника и Јастрепца, потом код Лесковца и Лебана, односно у рејону Ужице-Чачак. Добровољачке снаге су у овим акцијама дејствовале са снагама немачке полиције и бугарске војске. Немци су оценили да се СДК „све више исказивао као значајна трупа за борбу против мобилних банди Д. М. и комунистичких банди.“ Три батаљона која су била ангажована за вођење борбе у покрету у рејону Ужица и Крушевца у извештајном периоду била су стално у додиру са непријатељем. Уз својих 28 погинулих, 19 рањених и 3 нестала, успели су да у борби убију 143 непријатеља, од тога 122 припадника покрета Д. М. и заробе 41, од којих 30 припадника покрета Д. М. „Мора се имати у виду да им се поклони већа пажња и да се повремено бат(аљони) повуку из борбе ради попуне.“

Исто, к. 117 3/33. Исто, к. 62,24/2,24/4,37/5. 3 Исто, к. 63,3/14. 4 АЈ, ДК, 110-586/49-636. 2

АНАТОМИЈА ВОЈСКЕ НЕДИЋЕВЕ СРБИЈЕ

ОРГАНИЗАЦИЈА СРПСКИХ ОРУЖАНИХ СНАГА ОД КРАЈА 1942. ДО ПОЧЕТКА 1944. ГОДИНЕ

После процеса формирања до лета 1942. године и потоњег лаганог укидања снага Српске четничке команде, усталила се организација и структура Српских оружаних снага у наредном периоду окупације Србије. Према наређењу Српске владе (одређеног министарства од 16. октобра 1942), Српска гранична стража је издвојена из састава СДС. Ове снаге су препотчињене у надлежност управном штабу при командујућем генералу и команданту у Србији. Према немачким подацима од 23. новембра 1942, СДС снаге су имале 569 официра и 11.439 војника. Ово смањење је настало услед пребацивања СГС у Министарство финансија, а такође и због расформирања Школе полиције у Нишу на дан 1. новембра 1942. године. Округ (Команда СДС) Београдски Нишки Зајечарски Лесковачки Крушевачки Морава/Јагодина Београд Пожаревачки Ваљевски Шабачки Краљевачки Крагујевачки Косовскомитровачки Ужички Укупно Школа државне полиције Београд Укупно

117 50 49 39 23 20 26 38 29 22 25 31 28

230 1.448 1.055 862 819 690 674 790 791 600 534 519 707

347 1.498 1.104 901 842 710 700 828 820 622 559 550 735

939

975

30 563

772 11.430

802 11.993

569

11.439

12.008

На захтев Команде СДС раније, током 1942, отпочело је снабдевање свих окружних и среских одреда СГС телефонским прикључцима, за шта су се

заложили и немачки војни органи, руководиоци по роду везе. Од десет окружних граничних одреда, које је именовала команда СДС, опремљено је до краја године девет, а од 32 среска одреда СГС опремљено је 22. Даље снабдевање СГС изашло је из надлежности немачке полиције и прешло у надлежност управног штаба при командујућем генералу и команданту у Србији. Стање по наоружању остало је непромењено. Стање по питању униформи: код централне станице за кожну привреду издејствована је додела 6.150 пари ципела за снаге СДС. По наређењу командујућег генерала и команданта у Србији, један број ових ципела, рубље и униформе додељени су снагама СДК, а на терет контингента СДС. Због тога је настао поремећај у планираном опремању СДС. Потом, снагама СДС испоручено је 2.000 шињела. За то време је СДС у Банату био потпуно опремљен зимском одећом и обућом.1 У овом периоду снаге СДС у Банату, састављене од немачке и мађарске народности, имале су 51 официра и 1.373 војника: код штаба 20/10, код месних стража 22/1.122 и градских стража 9/241. У Банату је формирана и привредна полиција. У ту сврху обучена су два официра и 48 војника на седмодневном курсу, а потом су они распоређени по појединим банатским срезовима.2 Снабдевање СДС, како је оцењено, било је задовољавајуће. „Да ли ће постојеће стање стално остати, исто се не може предвидети пошто још није завршено прикупљање животних намирница и њихово расподељивање.“ Здравствено стање је исто било задовољавајуће јер није било епидемија.3 Обласни командант СДС у Нишу, Петар Мартиновић, износи у својим сећањима друкчије виђење: „Исхрана и плата биле су посве бедне: проја, пасуљ, гершла. То је била свакодневна исхрана, масти и меса било је у најмањој мери. Тако је Српска државна стража била много горе храњена и од грађанског становништва и од четника. Народ се дивио издржљивости Српске државне страже, жалио је и покаткад од својих уста одвајао храну, покриваче и веш и давао српским стражарима. Плата која је добијана месечно није могла да покрије ни половину месечних издатака.“4 Српска државна стража се до 25. августа 1942. налазила у непосредном саставу Министарства унутрашњих послова, а затим, до 5. новембра 1943, под командом шефа Српске државне безбедности министра Драгог Јовановића. Од 5. 1

Зборник, 12-2, стр. 920. У периоду 9-11. новембра 1942,450 припадника СДС (из Србије) ангажовано је у акцији против комунистичке организације у Белој Цркви и околини где су ухапшена 102лица, од којих је потом један број стрељан. - Зборник, 12-2, стр. 922. 3 Зборник, 12-2, стр. 920-921. 4 П. Мартиновић Бајица, н.д., стр. 358. 2

новембра 1943. Српска државна стража опет прелази у састав Министарства унутрашњих послова, а тај ресор преузима лично председник Владе генерал Милан Недић, као врховни командант свих оружаних снага у Србији.5 Организација и формација СДС у овом периоду била је следећа: имала је Команду са седиштем у Београду, у згради ранијег генералштаба. Поред команданта (пуковник/бригадни генерал Боривоје Јонић), по формацији су била два помоћника (пуковници Бранимир Живковић и Бошко Павловић), потом шеф кабинета, као и следећа одељења: оперативно, ађутантско, оружно-техничко, интендантско, обавештајно, санитетско и судско одељење. У саставу штаба СДС била је и команда (југословенске) жандармерије у ликвидацији. Формиране су обласне команде СДС, које су представљале највеће штабове - команде на терену. Под такве обласне команде потпадала су обично два до три округа са својим окружним командама. Обласне команде формиране су у Нишу (I), Београду (II), Јагодини (III), Краљеву (IV)6 и Шапцу (V).7 Сходно подели Србије од 26. децембра 1941. на округе, срезове и општине, био је подељен и организован и СДС, односно СГС у пограничним срезовима и окрузима. Ово је искључивало Банат који је био ван те структуре, с посебном командом за јавну сигурност са својим снагама под немачком командом. На нивоу сваког округа била је окружна команда СДС. Њен командант био је потчињен окружном начелнику, а у тактичком и статусном смислу обласној команди СДС. Ова команда је имала сопствену јединицу СДС (штабну или резервну чету). На нивоу сваког среза у округу била је среска чета СДС. Она се налазила у седишту среза, била је основна тактичка јединица СДС. Командир чете био је потчињен среском начелнику, а по војној линији окружној команди СДС.8 На исти начин био је организован и СГС у пограничним срезовима и окрузима, по својој вертикали. Ниже јединице СДС (СГС) биле су станице. За извршење задатака снаге СДС су биле подељене по пољским, раније жандармеријским станицама. Број стражара у њима је варирао од јачих упоришта до свега неколико стражара по станици. Поједине су биле удаљене од комуникација или насељених места и по 5

„Улога Српске државне страже у обнови Србије“, Српски народ, 1. јануар 1944, стр. 6. Понекад се под бројем IV наводи и „команда у Зајечару“. У Београду обласни командант био је потпуковник Михаило Секулић, у Краљеву пуковник Драгутин Редић. У Нишу се променило више команданата: пуковници Боривоје Марковић, Филип Димитријевић, потпуковници Бранко Обрадовић и Мирко Станковић, мајор Петар Мартиновић. Ова област је имала пет округа: Нишки, Зајечарски, Лесковачки, Моравски и Крушевачки. Потом три: Зајечарски, Нишки и Лесковачки округ. 7 П. Мартиновић Бајица, н.д., стр. 361. 8 Детаљније у фонду ЛВИИ Нда. Видети и: П. Мартиновић Бајица, н.д., стр. 356-357; Б. Карапанџић, н.д., стр. 237-238; Б. Богдановић, н.д., стр. 118-119. 6

више километара. Градске (државне) страже (Српске градске страже) постојале су у свим градовима са седиштем окружног начелства. Оне су вршиле градску полицијску службу, што је био пандан предратним извршним полицијским чиновницима и општинским стражарима. Биле су организоване на принципу градских и квартовских одреда и станичних одељења. Београдски СДС био је специфичнији по структури и саставу због особености престонице. У саставу СДС Управе града Београда, на дан 1. јула 1942, било је 56 официра СДС, као и 1.545 подофицира свих чинова и стражара приправника. У апарату је било 286 агената, 19 поднадзорника агената са шефом, 176 чиновника, 96 дневничара званичара, 51 дневничар служитељ, 25 званичника и 5 служитеља - све укупно 2.260 лица.9 Српска државна стража није била предвиђена као снага која даје покретне јединице ван својих територијалних надлежности. У време формирања СДС 1942. покретне јединице су биле снаге СДК, које су то и остале све до свог повлачења из Србије октобра 1944. године. У 1942, као на потерне и покретне снаге рачунало се и на Пећанчеве - националне четничке одреде. Ипак, у току постојања СДС формирана су и два његова батаљона, у Београду и Нишу. Они су били потчињени непосредно команданту СДС, а коришћени су за операције на терену.10 Први батаљон СДС налазио се у Београду од фебруара 1943, када је формиран прерасподелом људства СДС из округа и срезова.11 Њиме је од 1. новембра 1943. до 1. марта 1944. Командовао Миленко Соларић. Батаљон је потом расформиран, а чете су упућене у нове гарнизоне. По наредби команде СДС од 25. августа 1944,1. батаљон је поново формиран.12 Други батаљон СДС, образован у Нишу, назван је јуришним. Његов командант је био мајор Данило Стојановић. Ова јединица је формирана (током лета) 1942, а део је попуњен од младића који су били у казненом заводу у Нишу (похватани као бивши партизани или по другим основама). После завршене обуке батаљон је у комплетном стању проверен на мањој вежби пред командантом батаљона и немачким официрима. Потом је свака чета овог батаљона добила рејон јужне Србије, у који је требало да крене. У то време задатак је био надгледати да се жито оврше, прикупи и као реквизиција упути за 9

Б. Божовић, Специјална полиција у БеоГраду, стр. 261. Б. Карапанџић, н.д., стр. 237-239. 11 Зборник, 1-21, стр. 390-394. 12 Миленко Соларић, „Наличје ʽБосанске Голготе’ или како сам постао припадник СДК“, Записи из добровољачке борбе, 2, Минхен 1955, стр. 15-38. 10

Немачку.13 У Прокупљу је почетком 1944. године образован 2. гвоздени пук СДС.14 Задатак ове јединице са чувеним називом био је обезбеђење железничке комуникације на југу Србије, на прузи Београд - Скопље - Солун на делу који се налазио у Србији. Пуком је командовао пуковник Радован Кусовац.15 Постоји могућност да је за формирање ове јединице искоришћена структура ранијег 2. батаљона СДС. Комесаријат за ватрогасну службу, који је образован одлуком Министарства унутрашњих послова, расформиран је одлуком шефа Српске државне безбедности Србије од 31. октобра 1942. године. Тако је и српска ватрогасна служба потпала у надлежност СДС, према уредбама о организовању СДС, па није било потребе за постојањем посебног комесаријата. Та установа била је обавезна да преда сву имовину, инвентар и архиву ватрогасном одељењу при команди СДС, која је надаље имала да служи само у ватрогасне сврхе.16 Ватрогасне јединице СДС, потпомогнуте од националне службе и других јединица СДС, посебно су се ангажовале у санирању последица савезничког бомбардовања Ниша 20. октобра 1943, као и током 1944. у више наврата када је бомбардован Београд. У другим мање тешким инцидентима ангажоване су ватрогасне снаге СДС, па тако и у заштити жетве од пожара лета 1943. године.17 За потребе Српске владе у Београду постојала је и Српска гарда као почасна и церемонијална јединица. Она је давала стражу пред председништвом Владе, а потчињена је била њеном председнику, генералу Недићу. Српска гарда је била бројчано мала формација, основана од најбољих припадника СДС, који су били послати из већине округа. Гарда се први пут помиње почетком новембра 1941, и вероватно је настала одабиром најквалитетнијих појединаца из подофицирске или официрске школе жандармерије. Према наређењу генерала Недића, издатом 18. новембра, од 21. новембра одред Српске гарде примио је 13

Један од њих био је и Милош Младеновић, бивши партизан а будући равногорац. Он је упоредио команданта батаљона мајора Данила Стојановића „заиста интелигентног официра“ и командира чете капетана Богосава Стојановића, који је био „један од најборбенијих официра ког је Милан Недић уопште имао“ са „башибозлуком у тој војсци“. - М. Младеновић, н.д., стр. 238-247. Младеновићева чета је отишла у Лесковац и била ангажована на правцу према Вучју. 14 М. Борковић (н.д., књ. 2, стр. 290) наводи да суу мају 1944. формиране „специјалне или летеће јединице СДК. Неки су их тада називали и „ударним“. Тако је 13. маја „формирана једна брдска јединица, 18. маја Први гвоздени пук, 26. маја Други добровољачки гвоздени пук“. Ни о једној од ових јединица нема никаквог помена. 15 Б. Карапанџић, н.д., стр. 239. 16 Зборник, 12-2, стр. 920-921. Немачки органи суу време препотчињавања преконтролисали кроз смотре ватрогасне чете у Краљеву, Чачку, Шапцу, Косовској Митровици и Ужицу. 17 Српски народ, 1. март 1944.

службу обезбеђења зграде председништва Министарског савета и зграде МУП.18 Није нам познато да ли су припадници ове јединице имали посебна обележја или униформе, нити када је таква јединица престала да постоји. Марта 1943. генерал Недић је тражио да му се одобри формирање једне гардијске репрезентативне јединице која би бринула и о његовој безбедности. На прве Недићеве захтеве генерал Мајснер је одговорио негативно, под изговором да нема довољно војничке спреме за такву јединицу која би требало да буде елитна. Тек 8. јула 1943. немачке војне власти одобриле су Недићу да формира јединицу за потребе послова „телесне страже“. Недић је ову јединицу звао народном гардом. Њена намена је била безбедносна, стражарска и протоколарна. За попуну гарде одобрено је наоружавање стрељачким наоружањем (револвери, пиштољи, југословенске пушке). Недић је био дужан да немачким органима поднесе на одобрење службено упутство, узорак службене и посебне униформе и списак имена официра.19 Гарда је била непосредно потчињена Недићу, и није била део СДС или СДК (па тако и ван немачке оперативне команде). Српска гарда је носила униформе као предратна Краљева гарда. Разлике у униформи биле су следеће: недостајали су златни гајтани на пешевима и јакнама, на рукаву је био двоглави орао са српским грбом. Уместо чизама и чакшира, Гарда је носила панталоне и ципеле. Јединице гарде су узимале учешћа у свим протоколарним активностима, као и прославама духовних празника. Почетком фебруара после пресељења председништва Српске владе у нову зграду (данашњи Дом Народне скупштине) Српска гарда преузела је обезбеђење овог објеката.20 Одредом Српске гарде командовао је капетан Лазар Ристић. Последњи јавни дефиле ове јединице одржан је 1. августа 1943. године.21 Од априла до маја 1942. постојао је и специјални одред при председништву Владе, са задатком обезбеђења личности (слично предратном 7. одсеку 2. одељења). За лично обезбеђење председника Владе генерала Недића био је одговоран ранији комесар из УГБ, Ђура Трипковић. Он је имао под својом командом двадесетак нарочито изабраних полицијских агената, наоружаних стрељачким наоружањем. Сем њих, у почетку, стан председника Владе у Немањиној улици чували су споља стражари УГБ у униформи. Потом су стан у Немањино), председништво Владе и вилу у Јајинцима обезбеђивали гардисти из 18

М. Борковић, н.д., књ. 2, стр. 160. Исто, стр. 193. 20 Ново време, 3. фебруар 1944. 21 Српски народ, 5. август 1944. 19

Српске гарде. Објекат на Авалском друму било је најтеже обезбеђивати због близине шуме и околних терена. Недић се возио у путничком аутомобилу марке „бјуик“, а друго возило за пратњу било је типа „доџ“, са двојицом агената наоружаних аутоматима. Уз Недића је био лични пратилац, поднаредник Момчило Бубњевић, а с њим су се возили и шеф кабинета пуковник Масловић или комесар Трипковић.22 При надлештву Шефа Српске државне безбедности разрађен је, током 1943, план о стварању главног обавештајног центра ради обједињења свих обавештајних служби оружаних формација, полицијских и управних власти. У организацији и изради докумената овог центра учествовали су из УГБ Бошко Бећаревић и Ђуро Сарапа (СДС?), односно (ппук) Таталовић из СДК. Ово је требало да буде и руководство центра. Предвиђено је формирање обавештајне мреже за Србију, као и за простор Југославије и суседних земаља. Центар је требало да има следеће секторе: опште полиције, антикомунистички, антиусташки, за шпијунажу и контрашпијунажу, с тим да је требало да се ова два организују за сваку земљу из окружења за коју се појави интерес. Коначно, Недић је 1. фебруара 1944, као министар унутрашњих послова, издао наредбу о формирању Главне обавештајне централе (ГОЦ). До образовања ове институције, међутим, није дошло. У саставу СДС налазио се обавештајни одсек на чијем је челу био потпуковник Ћосић. Према Бећаревићу: „Он је имао добро организовану мрежу обавештајаца, која је функционисала не само на територији Југославије и не само по линији КПЈ него и на теренима Грчке, Бугарске, Румуније, Мађарске и Италије. И по свим секторима обав. службе. Он ми је достављао све податке по линији КПЈ. Нарочито добре податке слао ми је о стању партизанских одреда на територији Хрватске и Босне и Херцеговине, који су били потпуно реални. После Цеке Ђорђевића Ћосић је имао најбољу мрежу обавештајаца у току окупације, а мени се чини да је његова мрежа још разгранатија и давала је конкретне и прецизније податке.“23 Ван структуре оружаних снага, али битна за остваривање циљева антикомунистичке борбе била је и Национална служба. Та служба је представљала један од облика организовања мушке омладине у друштвенокорисне сврхе, али и школа антикомунизма и развијања националног духа. У окрузима је у периоду 1942-1943. постојало и по неколико мањих радних јединица националне службе. У марту 1943. организовано је прикупљање лица за рад у Борском 22 23

С. Краков, н.д., књ. 2, стр. 381-382. Б. Божовић, Специјална полиција, стр. 277.

руднику, при чему су се ангажовали лично управник града Београда Драги Јовановић, уједно и шеф Српске државне безбедности, као и командант немачке Фелдкомандантуре у Београду, генерал Лончар. У обзир су долазили мушкарци рођени од 1912. до 1921, прикупљено је око 3.900, а потом још 700 лица. Ослобађани су само запослени у фабрикама које су радиле за немачку војну индустрију, а за потребе ФК организована је екипа од 450 људи за радове код немачких оружаних снага.24 По примеру из Ваљевског округа може се илустровати њихова употреба: неколико сеоских радних чета било је образовано у Посавском срезу за изградњу канала Грабовац-Скела. У 1943. постојао је и самостални баштенски вод који је радио на закупљеној башти у Обреновцу. У више наврата мање или веће групе омладинаца упућиване су на рад у Ћуприју, Параћин или у Ужички округ. Крајем лета 1943. у Ваљеву је формирана и самостална радна чета, која је радила на неколико локација: кеју или мосту на Колубари, око железничког тунела, у Мишарској улици и другде. Ова чета је изводила и националне приредбе на игралишту или у Соколском дому. Фебруара 1944. формирана је и сеоска радна чета која је била смештена у кафани „Београд“. Њен превасходни задатак било је развијање националног духа код сеоске омладине.25 Радна, национална, обавеза била је један од чешћих узрока нерасположења у становништву. Њено често разрезивање по неодговарајућем принципу изазивало је негодовање или протесте који су стизали до појединих окружних власти. Слања у Борски рудник и на друга радилишта нису се спроводила по ваљаном критеријуму, тако да се примећивало да неке породице нису погођене одсуством својих чланова, док друге јесу у тој мери да постају потпуно паралисане оваквом обавезом обавезног рада. „Беспосличара има међу вишим и имућнијим круговима који проводе време по кафанама банчећи и коцкајући се, а које би требало покупити и упутити на обавезан рад а првенствено на смену кулучара за којима се осећа велика потреба [...]“, закључивале су окружне власти у Ваљеву.26

Зборник, 12-3, стр. 211. АБИИ, Нда, к. 24,21/6; к. 22, 24/6; к. 25,14/2; к. 29,30/5. 26 Исто, к. 23,56/3. 25

ПРЕФОРМИРАЊЕ СРПСКЕ ДОБРОВОЉАЧКЕ КОМАНДЕ У КОРПУС СА ПЕТ БАТАЉОНА

Иако је у многим делима или изјавама наведено да су предност у односу на остале српске снаге од 1941. имале добровољачке снаге, сматрамо да према свим показатељима све до краја 1942. Љотићеве снаге нису имале посебан статус код Немаца, већ су третиране као једна од српских оружаних формација лојалних Влади. Од формирања добровољачких одреда септембра 1941, па кроз целокупну окупацију, немачке окупационе власти су покушавале да у потпуности ставе под своју контролу и команду ове снаге и да тако „од њих направе нешто што они нису били“. И председник Владе генерал Недић и Љотић су се тим настојањима упорно и успешно опирали, често под ултиматумом да те снаге буду распуштене. У овом настојању посебно је био упоран полицијски СС генерал Мајснер. Он је у више наврата тражио да Недићева влада пошаље на Источни фронт једну формацију: у почетку батаљон СДК, а касније само једну чету, што би био симбол доприноса Србије европској борби против бољшевизма. Мајснер је подвлачио да би то изменило немачки став према снагама Српске владе, које би добиле бољи третман: нове униформе, наоружање, следовања итд. Ово је било актуелно у 1942, врло тешкој години у Србији, када се очекивао слом Совјетског Савеза. Овакав став и одлучно одбијање да се српске снаге пошаљу на Источни фронт довели су до тога да Немци исказују нерасположење и непријатељство у 1942. према формацијама СДК. После отежаног снабдевања и запостављања, 11. одред је расформиран а његово људство одведено у заробљеништво. Део људства 7. одреда такође је одведен у заробљеништво. Посебно се у овом нерасположењу истицао генерал Мајснер. Њему су сметале слике краља Петра у просторијама које су користиле снаге Српске владе, као и добровољачки знакови који су почели да се носе 1943. године. Када је фебруара 1942. формирана Српска државна стража, која је као тзв. полицијска формација потпала у надлежност генерала СС полиције Мајснера, добровољачки извори су оценили да је њено снабдевање „у сваком погледу [...] било боље“ у односу на добровољце.27 Тек после активног учешћа у слому 27

Нојбахер наводи: „Мајснера је код Срба био глас крвавог џелата. Када је требало тумачити постојеће фирерово упутство у погледу мера одмазде, он је био безобзиран. Војни заповедници или команданти трупа, на подручју где се воде борбе, били су надлежни да издају наредбе у вези са репресалијама. Али, као водећи полицијски функционер, Мајснер је имао могућност да захтева примену оваквих казнених мера. Такође, полиција је заробљенике који су били у њеној надлежности и налазили се у затворима,

устанка, одлучних борби с равногорским снагама, непостојања тајних веза са равногорском организацијом, а које су имале поједине структуре СДС или четничке команде, потом расформиравања четничких јединица, по свему судећи дошло је до промене немачког става да ова борбена јединица Српске владе једина заслужује њихово пуно поверење. Према наређењу командујућег генерала и команданта у Србији, а на основу одобрења команданта Југоистока, од 1. јануара, Српска добровољачка команда је преформирана у Српски добровољачки корпус. За команданта СДК постављен је очигледно рехабилитовани пуковник Коста Мушицки, а за начелника штаба резервни мајор Таталовић. Командујући генерал и командант у Србији доставио је команданту СС и полиције приликом формирања и списак официра са молбом да се исти провери. Постављени су и немачки официри за одржавање везе код сваког батаљона СДК (на пример: код 2. пука капетан Вебер, препознатљив на једној фотографији са командантом 1. равногорског корпуса капетаном Звонком Вучковићем). Ратко Парежанин сматра да је то урађено „једино из неповерења које су гајили према српским добровољцима. Ти официри били су само контролори рада јединица СДК. Никакво право командовања ови официри нису имали и ако би кадгод покушавали да се умешају у рад добровољачких команданата, ови су сваки такав покушај одбили.“28 Снаге СДК су такође преформиране: од дотадашњих 12 добровољачких одреда формирано је пет батаљона (1-5) сваки са по четири чете, то јест укупно 20 чета (са растућом нумерацијом 1-20). Формирање је изведено од постојећих јединица, с тим да је 5. батаљон основан тек 19. марта 1943. године. Батаљони су формирани по следећем: -

1. батаљон: формиран од 1, 6. и 7. одреда и 1. и 2. јуришног одељења. Командант је био капетан/мајор Илија Мићашевић; 2. батаљон: формиран од 5. одреда. Командант је био капетан II класе Марисав Петровић; 3. батаљон: формиран од 3,4. и 9. одреда. Команданти су били: Душан Марковић (+), капетан II класе Бранислав Здравковић, адвокат Красоје

предавала да буду убијени као таоци. Изузетак су били случајеви када је немачка војска водила борбе са устаницима: тада су војни команданти могли на лицу места да сами интервенишу и узму за таоце лица са подручја где се управо воде борбе. Мајснер је био чврсто убеђен да је на Балкану само ова метода исправна. Веровао је да је то у интересу безбедности наших војника и полицајаца, и да само тако можемо имати успеха. Саме наредбе, уз чију помоћ је извршавао своје сурове и грозне идеје, нису биле његове. Па ипак, он не спада у категорију оних садиста који се тако често и сигурно појављују у временима када влада револуција и ванредно стање, где њихови ниски и подли инстинкти најбоље долазе до изражаја.“ - X. Нојбахер, н.д., стр. 144-145. 28 Ратко Парежанин, Други светски рат и Димитрије В. Љотић, Београд 2001, стр. 460.

Нотарош; -

4. батаљон: формиран од 10. одреда, командант је био поручник Милош Војновић (+); 5. батаљон: формиран од 2. и 12. одреда. Командант је био капетан Вук Влаховић.

Према немачким изворима Штаб корпуса је дефинисан као штаб пука (?! као поређење наводимо да је у то време немачки пук имао по 14 чета). Укупно бројно стање корпуса било је 3.680 људи по формацији, док је на лицу било 3.200 људи.29 Добровољачки одреди били су иначе различитих бројних и формацијских састава, често с различитим наоружањем и другом спремом.30 Из тих разлога осећала се потреба за преформацијом снага СДК. Током године у Београду је постојао и Старешински течај (на чијем челу је био капетан Марковић). „Према указаној потреби“, а на основу прописа, Министарски савет је тек на седници од 20. августа 1943. одобрио одлуку да се образује Српски добровољачки корпус.31 Дефинисан је задатак корпуса: да буде потпора Српској влади у заштити законитости и одржавању реда и мира у земљи. Министарски савет је прописао статут СДК, као и остала потребна документа. Ова одлука је антидатирана (требало је да ступи на снагу 1. јануара 1943), а озакоњена је финансијском уредбом за 1944. годину. Према одредбама статута, председник Министарског савета је именовао команданта СДК. Преузимање, пријем и распоред осталих лица вршио је командант СДК. За подофицире, капларе и редове, то право је пренео на потчињене команданте (у то време батаљона, а потом пукова) (члан 2). Служба у СДК „је државна“ и „добровољна“ (чл. 1. и 3). Начелно је трајала док постоји СДК (члан 3). Овим статутом прописано је да кандидат за пријем треба „да је Србин“, да није млађи од 18 година, да је „беспрекорног владања и потпуно национално и морално исправан“, као и да је телесно и душевно потпуно здрав, што се утврђивало лекарско-комисијским прегледом. Било је прописано да командант СДК, „може у случајевима који заслужују нарочити обзир појединце ослободити из услова из тачке а, односно да је ексклузивно Србин“ (члан 4). Чинови у СДК су били идентични чиновима у Југословенској војсци, с 29

Зборник, 12-3, стр. 147. Седми одред је преформиран априла 1942. После преформирања имао је штаб, само 1. чету и један вод 2. чете. АБИИ, Нда,к. 153, 19/2; М. Стефановић, н.д., стр. 183. 31 Током 1943, после преформирања СДК у корпус, постојао је Ликвидациони штаб СДК који је регулисао сва питања заостала после преформирања. 30

тим да је наредник-водник преименован у водника III, II и I класе, као и да је постојао само један чин: ђенерал, без рангирања у оквиру чина и с употребом термина ђенерал уместо Генерал. Наиме, генерал се одомаћио у окупацијској штампи, и то посебно за генерала Недића и генерале у његовој служби. Чинови су се стицали постепеним унапређивањем, а као последица ратне праксе и активног састава било је предвиђено да се потпоручнички чин стиче непосредно од чина наредничког или водничког (члан 5). Унапређења официра у СДК вршио је Министарски савет на предлог претпостављеног старешине, подофицира и осталих, осим официра - командант СДК, и каплара - команданти. Унапређивање се вршило за нарочито доказану храброст у борби, односно за особите заслуге, као и за ревносно и предано вршење службе, али са условом да је кандидат провео одређено време у претходном чину (члан 6). Без распореда, официр је могао да проведе три месеца, после чега му је престајала служба (члан 7). Припадник СДК је могао бити отпуштен, због поред уобичајених повреда војне дисциплине, и „кад је национално непоуздан“ (члан 8). Прописана су и друга права: лечење, одсуство, женидба итд. У Команди СДК су према овом статуту требало да се формирају: суд са тужилаштвом, дисциплински суд и преки суд по потреби (члан 15). Посебно су дефинисане статусне одредбе. Прописане плате су биле: за редове-капларе 2.200-2.300, подофицире 2.500-2.900, ниже официре 3.600-4.400, више официре 4.800-6.800, за генерале преко 7.000 динара, али су наведени износи били само основа, без периодских повишица (члан 16). Свим припадницима је припадала одећа, обућа, храна и смештај, превоз и друго на терет државе (чл. 18-23). Прецизирано је и оснивање потпорног фонда СДК (члан 27).32 На истим основама донети су 4. септембра 1943. Прописи о женидби официра, подофицира, каплара и редова СДК.33 Прописи о дисциплини у СДК донети су 4. септембра 1943. године. Њихове одредбе су уобичајене, осим члана 1. који је дефинисао да је „дисциплина духовна спона добровољаца, темељ њихове снаге и чврстине. Она се изражава свесним, свесрдним и обавезним потчињавањем добровољачкој идеји, војничком реду и свесним, преданим и безусловним извршавањем свих дужности као и предузимањем свега што је корисно по интересе Српства и добровољаца. Од висине и чврстине ове дисциплине зависи ваљаност и вредност добровољачких јединица.“34 Према одлуци од 4. септембра 1943, Кривична уредба СДС и Уредба о поступку суда СДС у кривичним делима, од 18. новембра 1942, важиле су и 32

Српски добровољачки корпус (Статут СДЈС, Прописи...), Београд 1943, стр. 1. Исто, стр. 272. и даље. 34 Исто, стр. 19. и даље. 33

примењивале су се и у СДК. Уредба о преким судовима оружане силе донета 7. септембра 1941, односно Уредба о преким судовима важиле су такође и у СДК.35 У 1943. продужена је важност уредбе о слушаоцима универзитета и високих школа, ученицима средњих школа који су ступили у добровољачке одреде.36 Све ово посебно наводимо ради честих оптужби да је СДК био „партијска“ војска. Из наведеног се види да је СДК био део система државне управе и да су у њему важила одређена правила и норме као и у мирнодопској Југословенској војсци. Ова правила разликовала су се у појединостима које су пре свега биле последица рата. СДК је као национална јединица био потчињен командујућем генералу и команданту у Србији, а батаљони су у тактичком, дисциплинском и снабдевачком погледу били потчињени немачким снагама на терену: назначено дивизијама, у том тренутку 704. пешадијској дивизији.37 У допису команди Југоистока (Група снага Е) командујући генерал и команданту Србији доставио је анализу снага СДК. Идеолошку основу ових снага, како је навео, чинила су начела покрета Збор, који представља једну врсту националсоцијалистичке партије, затим борба против слободних зидара, Јевреја, комуниста, западњачког капитализма и „његових облика дотрајалости“, монархизам, независна Србија с тесним повезивањем с Немачком итд. Ове снаге су се енергично супротставиле комунистима, али су се потом разишле и с организацијом Д. М. „Њих су онда почели у појачаној мери да гоне и комунисти и Д. М., па су ради тога свог држања стално давали данак у крви. У својим последњим наређењима је [Дража Михаиловић] борбу против Српског добровољачког корпуса, ставио испред борбе против немачког Вермахта.“ Командант пуковник Мушицки и скоро сви официри означени су као припадници покрета Збор.38 Сврха стварања СДК била је образложена следећим разлозима: бројчаном слабошћу посадних трупа, које су се у међувремену смањиле и биће још више смањене предвиђеним одласком последње немачке дивизије из Србије током 1943. године. Затим, „искоришћавању оних снага српског народа које у идеолошком смислу стоје најближе националсоцијализму и које исцељење 35

Исто, стр. 49. и даље, 99. и даље, 250. и даље, 259. Службене новине, 30. јул 1943. 37 Зборник, 12-2, стр. 810-811. На дан 25. октобра код немачке 704. пешадијске дивизије била су два одреда СДК: Д-5 са 426 људи и Д-12 са 470 људи. Као алармне јединице командујућег генерала и команданта у Србији водило се 2.849 припадника СДС. 38 Зборник, 12-3, стр. 146-147. 36

Србије виде у заједничком путу с Немачком“. Добровољци су једине српске снаге које се истовремено могу ангажовати „и против комуниста и Д. М.“. Оснивањем „једне дисциплиноване српске трупе“ био је учвршћен ауторитет Недићеве владе. „Недић, који је раније био противник покрета Збор, види данас у добровољцима главни ослонац своје пронемачке политике“. Поред ових политичких вредности, истакнуто је и следеће: „Добровољце је могућно употребити како за чување објеката тако, и то нарочито за покретне борбе против банди, при чему се може користити њихово познавање земљишта и прикупљена искуства из борби против комуниста.“39 Према овом документу, пре свега захваљујући ставу команданта немачких дивизија, ове снаге нису укинуте. „Испрва је вишем СС и полицијском вођи било понуђено да се Љотићеви добровољци укључе у Српску државну стражу. Остварење тог плана сломило се на чињеници да српски добровољци нису хтели, (с обзиром на) своју претходну обуку и ступање у војску, да обављају полицијске послове, а Српска државна стража их је, осим тога, интимно одбијала због њеног несумњивог односа према Дражи Михаиловићу. Због тога је тражено да се Српски добровољачки корпус преформира и уско придружи немачком Вермахту, што је генералштаб Врховне команде Вермахта својом Оп.(Х) бр. 0257/43 од 18. јануара и одобрио.“40 Трупни команданти на терену Србије су посебно били наклоњени добровољцима с којима су сарађивали више од годину дана: „Старе добровољачке јединице су се истакле у борби против комуниста 1941/1942. године. Њихова лојалност и пожртвовање у служби нису за последњу половину године уздрмани ни тиме што их гоне и комунисти и Д. М., што их Влада недовољно подржава и што су веома оскудно били одевени и храњени. Чињеница да стари добровољци представљају језгро новостворених батаљона даје наду да ће и ови бити исти. До сада су били ангажовани само 1, 2. и 3. батаљон. 1. и 2. претежно за чување објеката, али појединачне чете и против обеју устаничких група. Трећи батаљон налази се већ дуже време на источном одсеку 704. пешадијске дивизије.“ Генерал-потпуковник Јупе га је повољно оценио, како у борби против комуниста тако и у борби против Михаиловићевих људи. За нове добровољачке јединице организоване су церемоније свечаних заклетви. Четврти добровољачки батаљон положио је заклетву крајем фебруара у Београду, у кругу команде СДК, испред команданта пуковника Мушицког, 39 40

Исто, стр. 148. Исто, стр. 147.

његових помоћника и других истакнутих команданата корпуса, испред заставе ранијег 10. добровољачког одреда. Батаљон је потом продефиловао улицама београдске вароши, а испред седишта Владе строј је поздравио и генерал Недић.41 „Појава наше униформе зачас ] е учинила да се дуж тротоара образују живи зидови пролазника.“ Немачки извори констатују да је новоформирани 4. батаљон од 7. марта 1943, са 2. и 3. батаљоном, под командом заповедника добровољачког корпуса Мушицког, први пут ангажован за чишћење подручја јужно од Пожаревца, између Мораве и Млаве. После тога била је предвиђена акција против „Д. М. банди у Хомољу. Код пуковника Мушицког и код сваког батаљона налази се по један немачки официр за везу. Самостално ангажовање треба да буде осведочавајућа проба употребљивости... Пети батаљон није још формиран“.42 Почетком марта на молебану у Саборној цркви био је присутан (вероватно непотпун) састав 5. батаљона СДК с командантом, капетаном Вуком Влаховићем. После службе и целивања моштију добровољци су у савршеном реду промарширали београдским улицама. Овај батаљон је са све четири чете (17-20) боравио средином марта у Београду. Смештен је био у „касарни“ на Врачару, у ствари у делу Основне школе „Војислав Илић“. Припадници батаљона као и две чете Старешинског курса СДК свечано су се причестили у Цркви Ружици на Калемегдану. Батаљон је претходно продефиловао кроз Београд. Људство овог батаљона положило је заклетву на славу добровољачког корпуса 6. маја 1943,43 у истој касарни-школи на Врачару. Истог дана освећена је и њихова застава, а батаљон је са четом Старешинског течаја, под командом капетана Најдановића, поново продефиловао уз пратњу војне музике кроз Београд: са Врачара до Цркве Ружице на Калемегдану и назад на Врачар. Заклетви и освећењу заставе присуствовао је већи број званица Владе као и старешине СДК на челу с командантом корпуса Мушицким и старешина СДС. 41

Српски народ, 27. фебруар 1943, 1, стр. 6. Зборник, 12-3, стр. 148-149. У овом извештају се констатује следеће: „Мора се признати да су и добровољци српски националисти, али који исцељење Србије траже у ослонцу на Немачку. Патриотизам који почива на њиховим идеолошким основама, повезан са извесном у борби стеченом традицијом, темељито их разликује од Српске државне страже, која у борби против Д. М. потпуно отказује. Из разлога војне сигурности, неодложно се моли да се, при садашњим условима, одустане од расформирања. По службеној дужности упозорава се на то да се због расформирања може очекивати погоршање ситуације у Србији у погледу положаја Недићеве владе и у погледу воље за сарадњу свих лојалних Срба. Из тога би испало да је у праву ДМ, који својом пропагандом стално опомиње због сарађивања с Немцима и изражава сумњу у њихову поузданост.“ 43 Ђурђевдан су прославиле и друге добровољачке јединице (3. чета 1. батаљона у Обреновцу, 13. чета 4. батаљона у Бајиној Башти итд.). - Ново време, 7-12. мај 1943. 42

Мушицки је примио освећену заставу од свештеника и предао је команданту батаљона капетану Влаховићу, уз пригодне говоре. Председника Владе представљао је министар правде Кујунџић, који је такође одржао пригодан говор.44 Председник Владе генерал Недић обишао је 18. маја 5. батаљон пре његовог одласка на терен. Припадницима батаљона се обратио дирљивим речима: „Децо моја, моји јунаци [...]“, говорећи им о значају њиховог одласка на терен Шумадије и заштите Србије. Посебно је указао: „Наићи ћете и на комунисте, њих морате да сатрете, да би смо ми и наш народ живели. Морате их истребити [...] Нека за вас буде Мајка Србија надасве. А сви они који су против ње биће уништени [,..]“45 Немачки војни органи су 9. јуна 1943. дали сагласност да се снаге СДК могу наоружати и лаким бацачима калибра до 50 мм, као и бацачима граната, а од августа да се батаљони наоружају са по 10 аутомата (пушкомитраљеза?) сваки, као и да се обезбеди потребна муниција за митраљезе 7,9 мм.46 Немачки извори констатују да су снаге СДК са три батаљона (1, 3. и 4) извеле прву операцију од када су преформиране у батаљоне. Немци су оценили да је акција разбијања комунистичких група у Пожаревачком округу успела, да су се добровољци добро показали и да имају добро држање. „Операција је командантима показала шта још недостаје. Пре свега, треба побољшати обуку у гађању. Убудуће на то обратити пажњу.“ Потом су Немци наредили њихово пребацивање у друге делове Србије. Тако је 4. батаљон СДК упућен у ужички крај ради чишћења терена и контроле путева до Дрине, одакле се очекивао продор комуниста у Србију. Трећи батаљон је, после сукоба са ЈВуО крајем јула 1943, премештен у Шабац. У Крушевац су дошли делови 2. и 5. батаљона. Други батаљон је претходно био стациониран неко време у Жагубици. Снаге првог батаљона су упућене у простор Космај-Рудник током августа. По мерама снабдевања батаљони СДК су били ослоњени на немачке војноуправне органе: крајскомандантуре, и то 1. батаљон код Крајскоманде у Крагујевцу, 4. код Крајскоманде у Ужицу, а 2, 3. и 5. батаљон код Крајскоманде

Српски народ, 8. мај 1943; Ново време, 3. март 1943; 16. март 1943; 6. мај 1943; 7. мај 1943. На корицама књиге Оружане снаге НДХ, Свеукупни устрој, аутора Дамира Југа (Загреб 2004) објављена је фотографија строја добровољаца управо с овог догађаја. Аутор, вероватно неупућен у разлике у униформама, представио је тај строј као строј хрватских домобрана иако се на десном горњем џепу униформе војника на фотографији доста јасно уочавају добровољачки знаци. 45 Ново време, 18. мај 1943, Српски народ, 22. мај 1943. 46 М. Стефановић, н.д., стр. 224-229.

у Крушевцу.47 Формирање добровољачких батаљона са сталнијим гарнизонима утицало је да јединице СДК поред борбене преузму и пропагандну улогу. Поједине окружне власти су организовале пропагандне митинге, предавања и друге скупове на којима су били ангажовани припадници СДК. Главни циљ ових предавања био је указивање на комунистичку опасност, док су равногорци долазили на друго место. Ова предавања су, од широких зборова и скупова приређиваних широм територије округа, временом (почетком 1944) ограничена на окружна или среска места. Парадирање делова СДК по градовима или само њихове музике која је изводила националне и добровољачке маршеве и песме било је обично о пригодним датумима, али и без икаквог посебног повода: једноставно, добровољци би марширали уз певање добровољачких песама. И овакве активности имале су пропагандни ефекат на становништво. Ваљево је, после Смедерева, било добровољачки гарнизон, али је сматрано и јаким упориштем Љотићевих присталица у Србији. У овој вароши добровољци су били радо виђени од становништва, а део омладинаца био је искрено уз Љотићеве идеје. Добровољци су са својом војном музиком крстарили улицама, држали свечаности о црквеним и националним празницима, као и о заклетвама регрута. Стални зборови и митинзи по Ваљеву и среским средиштима били су један од видова присутности Љотићеве (и Владине) пропаганде. Чињеница да Ваљево у устанку 1941. нису заузели ни партизани ни војни четници, као и стална пропаганда, донекле су прихватљиви разлози за објашњавање велике популарности добровољаца у Ваљеву. Пропагандна активност била је део дневне свакодневице Ваљеваца. Ритам зборова и различитих масовних окупљања праћен је низом школских и политичких предавања и све то пружа импресивну слику како се окружна власт трудила да у народ пренесе идеје антикомунизма, антианглосаксонства и антијеврејства, као и да у сваком тренутку протумачи актуелне догађаје на локалној или светској сцени. Број посетилаца оваквих митинга, одржаваних у центру Ваљева, процењиван је на 1.000 - 6.000 грађана и сељака. Бројност је зависила од значаја говорника или повода. Слично је било и у среским местима где се окупљало од неколико стотина до 3.000 - 4.000 људи. Главни говорник је био окружни начелник Лукић, а врло присутан је био и шеф 47

Исто, стр. 226-227.

пропагандног одељења округа, млади Боривоје Карапанџић. Често је поред њих говорио неко од добровољаца, официр или војник, затим виђенији сељаци, трговци, бивши посланици и професори. У неколико наврата био је ту и министар Михаило Олћан, а касније у фебруару 1944. и сам Димитрије Љотић. Он је говорио на неколико скупова у добровољачком (официрском дому), који је био иначе место где су одржавана и специјализована предавања учених гостију из Београда. Тада су слушаоци долазили по позиву. Два звучника, чији је изузетно јак звук покривао знатан део ваљевске вароши, такође су била средство пропаганде. Преко њих су говорили исти говорници који би се масама обраћали и на зборовима. Називи предавања говоре за себе: „Бољшевизам и Православна црква“, „Комунизам као највећи противник религије и морала“, „Комунизам и Јеврејство у Србији“, затим о сељачкој и задружној држави, о западним савезницима итд. Групе омладинаца ноћу су лепиле плакате („Ко ради не боји се глади“, „Против хаоса и варварства а за победу европске културе“...) или су предвече на корзоу делиле летке („Само онај ко ради има право да живи“). Сељацима је пазарним даном дељено обиље брошура, а касније је почело и исписивање парола с антикомунистичким или националним садржајем, белим кречом на зидовима.48 Ипак, неке од метода добровољаца на терену нису биле омиљене код народа у другим деловима Србије. На појединим местима је регистровано да је на њихову појаву народ бежао из села. Наведен је случај батинања неколико сељака у селу М. Крушевица у Темнићком срезу средином августа 1943. године. Од последица батинања један од сељака је преминуо. Приликом обиласка среза у Левчу један командант СДС Моравског округа приметио је како је по његовом уласку у село народ почео да бежи. Потом су се сељани повратили у село и објаснили да се плаше добровољаца „и да не смеју да их чекају јер исти све редом батинају без разлога“. Такође, установљено је да се добровољци нису јављали среском-окружном команданту СДС „већ раде засебно не тражећи никакву сарадњу СДС нити се коме јављају при извршењу хапшења као да уопште не постоји никаква власт иако постоји наређење шефа Српске Државне Безбедности да добровољци немају право хапшења, већ да исти постоје само ради акције против бандита“. Командант окружног СДС утврдио је да се „народ боји више добровољаца него Немаца и да је у убеђењу да добровољци не раде добро за Српски народ, чему је вероватно разлог рђаво поступање добровољаца према народу“. Он је молио да се преко команде СДС учини да се добровољци удаље из овог округа, јер је „досадашњи рад добровољаца у овом округу створио такву психозу код народа да се може очекивати формално бекство појединих 48

АВИИ, Нда, к. 22,22/6 и 22/7, к. 23,56/1,39/7,26/8,17/5, к. 25,37/1,17/1, к. 24,1/3.

села, ако добровољци дођу у село“. Тражено је да добровољачке снаге сарађују са СДС-ом и договарају се о акцијама.49

Извештаји Недићевих органа власти у Округу моравском, стр. 249-250.

НОВА СИМБОЛИКА, ТРАДИЦИЈЕ, ИЗГЛЕД И НАОРУЖАЊЕ СНАГА СРПСКЕ ВЛАДЕ

Раскид с југословенском праксом је једна од одлика Недићеве владе и њеног функционисања 1941-1944. године. То се видело и у њеним оружаним одредима. Ипак, због конзервативности војске као институције и њених дуготрајних процеса, делови раније форме и садржине су остајали, али им је често даван нов садржај. То се види највише у симболици и униформама Недићеве војске. Српска државна стража славила је као своју крсну славу први дан Духова, као и ранија жандармерија, као успомену на догађај на Чукур-чесми из 1862. године. На тај дан 1943, шеф Српске државне безбедности је унапредио одређени број официра и подофицира СДС. Такође, 13. јуна, а поводом крсне славе Страже, шеф СДБ и министар Јовановић и генерал Мајснер са сарадницима (генералом Јонићем командантом СДС, пуковником Радуловићем домаћином свечаности, односно генералом Лончарем командантом београдске Фелдкомандантуре), извршили су смотру јединица СДС у објекту у Таковској улици. Потом је одржана велика парада СДС у Београду у Таковској улици. Снаге СДС су продефиловале пред генералом Мајснером, шефом СДБ Драгим Јовановићем, министром Динићем и другим челницима немачког и српског безбедносног апарата у Србији.50 У низу свечаних говора, поред уобичајених одређења према улози Страже у заштити реда и мира и борби против комунизма, интересантно је да су српски говорници том приликом завршавали говоре клицањем новој Србији. Тако министар Динић завршава свој говор ускликом „Живела Нова Србија у Новој Европи“, министар Јовановић „ [...] хоћемо да живимо у реду и миру, да у миру и реду изградимо ново друштво и нов поредак у Новој Србији“. Сличне манифестације организоване су и по окрузима, где је (често и први пут, као у Ваљеву) прослављена крсна слава СДС. Пригодни говори, дефилеа јединица СДС и славско послужење били су уприличени у местима где се слава обележавала. У Нишу је одржана свечаност уз присуство црквених великодостојника, епископа нишког Јована и тузланског Нектарија. Домаћин 50

Војни музеј, Фото-албум А108. Током јуна у Београду су на јавној погребној церемонији сахрањена два припадника 1. батаљона СДС и СДС УГБ. Овај догађај је такође био својеврсна смотра снага СДС. Српски народ, Духовски број, јун 1943, стр. 3.

славе био је командант окружног СДС мајор Велисав Поповић, а церемонија је почела дочеком команданта обласног СДС пуковника Филипа Димитријевића. У дефилеу је узела учешћа нишка чета СДС са заставом и деловима из среских одреда, као и 2. батаљон СДС под командом мајора Данила Стојановића.51 Припадници српских оружаних одреда посебно су свечано обележавали Божић. Ево илустрације церемоније доношења бадњака, јануара 1944: „Већ у подне формирала се пред централном касарном Управе града Београда, у Далматинској улици, бадњачарска поворка кола у дужини од неколико стотина метара. Поворка је из Далматинске улице прошла Таковском и Милоша Великог улицом до ‘Mocтaрa’. Све ове улице већ су почеле да се испуњавају Београђанима, све до код ‘Мостара’, где је поворка примила освећене бадњаке, па се вратила у центар града. На свима колима биле су групе бадњачара са бадњацима окићеним српским заставама. Поворку је водио командант бадњака потпуковник Српске државне страже Петар Станковић, а на челу је била једна чета Српске државне гарде у живописним униформама. Она је носила бадњак за председника Владе и за себе. Иза гарде ишла је стража Управе града Београда са бадњаком за управника Града, затим ватрогасци са бадњаком за председника Београдске општине, чета Српске државне страже са својим бадњаком, Српска гранична стража, омладинци Националне службе за обнову Србије и на крају око педесет кола са бадњацима Српске заједнице рада, који су носили бадњак за свога старешину генерала Недића. Бадњачарска поворка кренула је прво Милоша Великог и Немањином улицом до куће председника владе генерала Недића. Тротоари су били пуни Београђана, који су са задовољством пратили поворку. Око два часа поворка је стигла пред дом председников и зауставила се да би Српска државна гарда предала бадњак генералу Недићу. Председник владе генерал Недић са својим укућанима изишао је и дочекао поворку задовољан и весео, одговарајући маси Београђана на поздраве и клицање ‘Живео Недић! Живео!...’ Поред председника били су његов брат армијски генерал Милутин Недић, шеф кабинета пуковник Масаловић и други. Председнику је први пришао управник града Београда и председник Београдске општине Драг. Љ. Јовановић који је био у униформи Српске државне страже и предао му бадњак са речима: Господине председниче, у име престоног града Београда, и у име Београђана, у име ваше гарде, у име Српског добровољачког корпуса, у име Српске државне страже, у име граничне страже, у име Националне омладине за 51

Ново време, 12, 13, 15, 17. јун 1943.

обнову Србије и свих Београђана предајем вам овај бадњак са жељом да би Господ Бог дао да под вашим вођством доживимо идући бадњак у срећнијој Србији. Живео председник Српске владе Милан Недић!...“52 У касарну СДС, уз присуство већег броја званица тог истог поподнева, унет је такође бадњак. Ево сликовитог описа: „Сви присутни су затим наишли у круг касарне, где је у средини горела велика ватра. У кругу су биле постројене две чете стражара. Пуковник Ткалчевић предао је рапорт управнику града, који се у пратњи Ткалчевића, Радуловића и Ристића, упутио према почасним четама стражара и поздравио их са ‘Помоз Бог јунаци!’. Они су му отпоздравили једногласно: ‘Бог ти помогао!’ Командант је командовао ‘Мирно’, а два официра, један подофицир и два стражара унели су свечано искићени бадњак у касарнски круг. Музика Српске државне страже свирала је молитву. Управник града примио је бадњак од пуковника Ткалчевића с речима: ‘Топло захваљујем у име своје и у име армијског генерала Милана Ђ. Недића. Нека би Бог дао да ово значи рођење новог духа и среће српског народа.’ Уз поклике ‘Да живи Србија’, положио је управник бадњак на ватру, а Српска застава поздравила га је војнички. Српски добровољци прославили су у својој команди Бадње вече на свечан начин. У кругу команде, пред почасном четом добровољаца и у присуству гостију, водник Богдановић предао је бадњак команданту, пуковнику Кости Мушицком. Пуковник Мушицки положио је бадњак на ватру, посувши га житом, медом и ракијом. Потом је пуковник говорио о значају бадњака, а добровољци и гости послужени су врућом ракијом.“53 „Богојављење је такође прослављано на свечан начин и уз учешће припадника Српске гарде ‘који су у савршеном реду, у својим лепим тамноплавим униформама били постројени пред црквеном портом’.“54 Малобројна Српска гарда је као свој дан славила 1. август (Св. Стефана Дечанског). Последња прослава и дефиле ове јединице одржани су 1. августа 1944, у присуству генерала Недића, министара и команданата СДС и СДК.55 Добровољачке јединице су славиле крсну славу Светог Ђорђа као свог заштитника. Ђурђевдан су први пут прославиле 6. маја 1942. године. У Београду, у кругу касарне на Бањици, славу је прославио 2. добровољачки одред, под 52

Исто, 9. јануар 1944. Исто. 54 Исто, 20. јануар 1944. 55 Српски народ, 5. август 1944. 53

командом Александра Лазаревић а који је био и домаћин славе. Овој слави присуствовали су изасланик председника Владе пуковник Масаловић, министар Олћан, помоћник министра унутрашњих послова Цветан Цека Ђорђевић и командант СДС генерал Радовановић. Занимљиво је да је слави присуствовао и пуковник Мушицки, означен као „први командант добровољачких одреда“. У име команде СДК били су присутни помоћник команданта Зоран Вуковић и начелник штаба Радослав Таталовић-Томић, али не и командант потпуковник Илија Кукић. Домаћин славе је прочитао његову писмену честитку.56 Кукићево присуство у јавности, у пратњи мајора Таталовића, региструјемо на свечаности освећења заставе 3. добровољачког одреда, који је био под командом Јована Крагуљца, у Краљеву 6. јула 1942. године. Заставу је уручио окружни начелник Драгољуб Маринковић.57 Овај 3. одред прославио је годишњицу формирања у Краљеву првих дана септембра 1942. године. Смотру је извршио први командант одреда, тада инвалид Будимир Никић, у пратњи команданта 3. одреда Крагуљца и 5. одреда Петровића, односно помоћника команданта 7. одреда Бардака и десетак рањеника.58 Тринаестог септембра 1942, годишњицу у Ваљеву је прославио 1. добровољачки одред. Том приликом је освећена застава одреда којој је кумовао Витомир Перић, трговац из Смедеревске Паланке, који је купио и поклонио заставу 1. одреду. Заставу је команданту капетану Мићашевићу предао први командант мајор Модерчин.59 У недељу 8. новембра, на Митровдан, свечано је освећена застава 7. добровољачког одреда у Обреновцу, у локалној цркви уз музику Шумадијског добровољачког одреда. Застави је кумовао председник општине Ваљевска Каменица Златомир Тељић, који је предао првом команданту одреда капетану Б. Никићу.60 Рат је донео и специфичности у одевању, па тако и снага које је образовала Влада генерала Недића. У периоду од капитулације до формирања владе, српски оружани органи комесаријата носили су претходне униформе, модификоване само уклањањем југословенских симбола. Жандармерија и извршни полицијски чиновници, односно општински стражари, носили су поједностављену варијанту предратне униформе М-1939/1931 са српским државним ознакама.61 Царинска служба на границама била је успостављена према немачком наређењу од јуна 1941. године. По немачким изворима: „Српски 56

Ново време, 7. мај 1942. Исто, 8. мај 1942. 58 Исто, 4. септембар 1942. 59 Исто, 15. септембар 1942. 60 Исто, 7. новембар 1942; 10. новембар 1942. 61 Б. Богдановић, н.д., стр. 117; Тomislav Aralica, Višeslav Aralica, Hrvatski ratnici kroz stoljeća, knj. 2, Razdoblje Kraljevine SHS/Jugoslavije 1918-1941, Zagreb 2006, стр. 106-111. 57

чиновници униформисани су и носе тамно зелене царинске и сивозелене жандармеријске униформе. Сваки орган снабдевен је легитимацијом са фотографијом, односно зеленом траком око надлактице. Српски органи су наоружани с пушком, а делимично и осталом опремом.“62 Према новом правилнику из јесени 1941: „Службеници финансијске контроле и помоћни органи у служби исте, вршиће службу у униформи и неоружани. Службено одело за органе финансијске контроле остаје као и до сада по прописима о службеном оделу и оружју службеника финансијске контроле, а за помоћне органе војничке униформе, које им издаје Одељење царина, одсеке за финансијску контролу, бесплатно.“63 Формирање оружаних одреда Српске владе донело је, уз појачање бројности, ново поглавље у одевању. Један немачки документ из септембра 1941. прецизирао је како изгледају нове снаге Недићеве владе: „Сви жандарми су потпуно униформисани и носе стару српску униформу. Појачање жандармерије из /редова/ четника и становништва, каснија милиција, не носи униформу.“64 Судећи по ретким сачуваним фотографијама, оружани одреди нису имали посебна обележја, осим националних; највероватније су имали мешавину југословенских жандармеријских, војних униформи и цивилних делова одеће. Напротив, добровољачки одреди су добили војничке униформе из плена Југословенске војске; у 1941. години имали су прилично једнообразан изглед.65 Почетком 1942. генерал Бадер је забележио да српске снаге носе униформе које „одговарају ранијим југословенским униформама, ипак ради помањкања сировина, с разним изменама“.66 Прва већа промоција нових државних полицијских снага обављена је 18. фебруара 1942. године. Тада су промовисане и нове униформе: „Полицијски стражари имали су на себи нове зелене униформе и шлемове.“67 Упоредо са успостављањем нове структуре СДС, у периоду април-мај, почело је униформисање, још неуниформисаних припадника СДС, новим униформама. Припадници СДС носили су незнатно редизајниране зелене униформе предратних државних извршних чиновника (пројекат из 1939). Како пише Петар Мартиновић, „одело је било војничког кроја 62

Зборник, 12-1, стр. 162. Службене новине, 19. децембар 1941. 64 Зборник, 12-1, стр. 360-362. 65 На пример: Жандармеријски вод Беличког имао је станицу са 50 људи, којим је осигуравао важније објекте и вршио „варошке службе“. У овом воду: „Жандарми су обучени у по једно одело не најбоље. Недостаје обуће. Резервног ништа немају. Наоружани су са пушком и по 60 метака, пушкомитраљезе немају. Дисциплина и морал се постепено поправљају.“ Извештаји Недићевих органа власти у Округу моравском, стр. 53-55. 66 Зборник, 12-2, стр. 144-145. 67 Ново време, 19. фебруар 1942. 63

југословенског, али непријатно зелене боје. Обућа слабог квалитета, целокупна спрема добијала се потпуно неуредно, а уз то требало је исту тајно на два дела делити са четницима. Фабрика Теокаревић из Ћуприје добила је стару заплењену војничку спрему од окупатора и отпатке да их прерађује у материјал за униформу Српске државне страже.“68 „Због зелених униформи, које су носили, грађани су припаднике пољске страже звали ‘зелембаћи’“, пише Љубомир Симовић.69 Припадницима СДС подељени су шлемови француског типа „адријан“ у М-1915, који су се као и у Југословенској војсци користили у разним подверзијама. Судећи по фотографијама, шлемови су били пребојени у боју сличну униформи, с њих су уклоњени југословенски државни знаци, а на десној страни је нафарбана српска тробојка. Официри су носили чизме, а стражари цокуле с глежњацима или увијаче. Судећи по појединим фотографијама и снимку дефилеа испред Народне скупштине од 22. јуна 1944, Српска гранична стража је носила стандардне сивомаслинасте униформе југословенског типа с увијачима на ногама, али с тамнијим шајкачама. Стража је имала засебан тип официрске и службене значке нижих чинова. Значка нижих чинова била је правоугаоног облика, израђена од пресоване месингане плоче, на којој се налазио државни орао и натпис „Српска државна стража“, римски број јединице и лични број стражара. Официрски знак СДС био је много квалитетнији. Имао је елипсасту форму, с ливеним државним грбом у центру који је био заокружен ловоровим и храстовим гранчицама. У подножју орла налазила се кружна „картуша“, на којој је био утиснут број јединице и натпис „СДС“, а с обе стране била је емајлирана лента у виду српске тробојке. Српска гранична стража је носила елипсасту службену значку од пресованог месинганог лима. У горњем делу значке нижих чинова, у полукругу изнад државног орла, био је аплициран текст „Српска гранична стража“. Испод орла се налазио службени број, а у доњем делу значке симбол рунолиста (немачки: еделвајс) са симетрично распоређеном храстовом и ловоровом гранчицом. Официрски знак Српске граничне страже био је сличан официрском знаку СДС (пољске/градске), само је у доњем делу имао цвет рунолиста у кружно) картуши, натпис „СГС“ и број јединице / службени број официра. Градска полиција, односно органи Српске државне безбедности носили су тамноплаве униформе сличне униформама извршних полицијских чиновника из 68 69

П. Мартиновић Бајица, н.д., стр. 358. Љ. Симовић, н.д., стр. 435-436.

1931. године. Сваки припадник ове формације добио је месингану службену значку облика орнаменталног (пољског) штита на којем је био утиснут државни орао, службени број и натпис „Орган безбедности Српске државне безбедности“. Овај знак се носио на упртачу опасача, у висини груди.70 Малобројна Српска гарда је носила униформе као предратна Краљева гарда. Недостајали су само златни гајтани на пешевима и јакама; на рукаву је био двоглави орао са српским грбом, а на капи двоглави орао са српским грбом, али у специфичној ратној стилизацији. Уместо чизама и чакшира, гарда је носила панталоне и ципеле.71 Униформа српских добровољаца била је униформа Југословенске војске, сиво-маслинасте боје.72 Често се наводи да су блузе имале „крој блуза планинских јединица“ Југословенске војске. Добровољачке јединице су у почетку имале униформе из ратног плена, а касније су добијале униформе наменски кројене које су по типу више личиле на униформе четничких (јуришних) јединица или артиљеријских јединица Југословенске војске. Фотографије из периода 1941/1942. показују да су додељене униформе биле различите по детаљима: еполетама, крагнама, броју дугмади, типовима џепова, али, генерално, људство добровољачких јединица се препознаје по прилично стандардизованом изгледу униформи југословенског типа. Људство одреда СДК је на главама носило шајкаче са грбом Србије, који је такође био у различитим верзијама. У почетку деловања 1941/1942. на главама су носили шлемове типа „адријан“ или чехословачке шлемове типа М-38, познате као „чачак“. Касније, до почетка 1944, стандардизован је изглед са шлемом типа „чачак“. Људство јуришних одељења СДК, који су постојали 1941-1942, носило је исте униформе али су на главама имали шубаре, односно на реверима су имали четнички знак: лобању с укрштеним костима. И на тај начин су подсећали на јуришне/четничке јединице Југословенске војске. Почетком 1944, паралелно са стварањем нових добровољачких пукова, примљена је италијанска униформа за одевање војника. Реч је о блузи и панталонама (означено као М-1940 или ратна М-1942) и шињелима (М-1934). Добровољци су добили италијанске шлемове (означени као М-1933).73 70

Б. Богдановић, н.д., стр. 119-121. Исто, стр. 242; Душан Бабац, Чедомир Васић, Гарда у Србији, Београд 2009, стр. 166-167. 72 У септембру 1943. немачки војни документи наводе да припадници СДК „носе маслинасто-зелене униформе (официри за сада још носе униформе бивше југословенске војске) а за ознаку имају на десној страни прса крст са св. Ђорђем“. Припадници СДС носе тамнозелене униформе. Зборник, 12-3, стр. 520-521. 73 Phillip S. Jowet (illustrated by Stephen Andrew), The Italian Army (1), Europe 1940/43, Osprey Publishing Ltd, Oxford 2000/2002. 71

Фотографије показују да је италијанска униформа ношена с увијачима, глежњацима на ногама, или без икаквог додатка спуштена на цокуле или прикупљена при дну, управо као и код италијанске војске. Италијански шлемови су ношени и на униформама југословенског типа и на италијанским униформама. У периоду август-септембар 1944, део снага СДК преодевен је у француске униформе. Од пролећа 1943. установљена је пракса ношења добровољачког знака на десном џепу блузе или кошуље. По овом знаку добровољци су се лако препознавали на фотографијама или ретким филмским снимцима. Овај знак, („добровољачки крст“), био је направљен према идеји двојице инжењера, Драгутина Јакшића и Ђорђа Марјановића, иначе предратних чланова ЈНП „Збор“. Знак је направљен према ордену Таковског крста, где је у средини уцртан Свети Ђорђе који убија аждају, а у венцу натпис: „С вером у Бога, за Краља и Отаџбину - Добровољци“.74 Готово је скандалозно објашњење историчара Младена Стефановића да је „овај крст умногоме личио на кукасти крст“, на шта је и 1990. реаговао М. Пропадовић, указујући да „по свом облику и симболици ова два знака немају ама баш ничег сличног!“75 Добровољачке јединице су имале ратне заставе. То су биле српске заставе стандардног четвртастог облика. На њима се, поред назива јединице, налазио добровољачки знак. Овај знак је био извезен у централном делу заставе, где је до рата било место за југословенски грб, а раније српски. Четнички одреди који су били у структури снага Српске владе носили су мешавину цивилног одела и делова униформе Југословенске војске. Њихова одећа је била углавном тамне или црне боје, носили су шубаре на главама и браде. Фотографије показују да је за ове снаге карактеристично укрштање реденика на грудима. Један немачки документ потврђује изглед ових снага крајем октобра 1941: „Четници носе на, најчешће црној, шубари српску кокарду са мртвачком главом испод ње [...] Старешине - команданти често имају на капама кићанке, четници златне (боје) [...] Одећа као што је већ познато. Код већине јединица сељачка. Мало је униформисаних. Скоро само код четника. Четнички официри често преко своје сељачке ношње носе српски официрски шињел са еполетама. Само један део... располаже важећим легитимацијама зелене боје, које су оверене печатом немачких војних инстанци. Остали четници

74 75

С. Пироћанац, н.д., стр. 15. М. Пропадовић, н.д., стр. 257.

одани влади имају легитимације које је издао Пећанац.“76 Четничке јединице су имале заставе црне боје са мртвачком главом и девизом - „С вером у Бога, за Краља и Отаџбину или Слобода или смрт!“. Сачуване фотографије показују да су се ове заставе правиле на терену и разликовале једна од друге. Неке заставе су у свечаним церемонијамапредаване четничким одредима (Ресавско-раваничком одреду војводе Блашка средином марта 1942, на пример).77 Оружје је такође било разноврсно. Масовно је употребљавана пушка М1924 калибра 7,9 мм којом је била наоружана и мирнодопска Југословенска војска. Реч је о домаћој верзији немачке пушке типа Маузер. Уз ово оружје, најчешће су коришћени пушкомитраљези М-30, збројовка калибра 7,92 мм, али и стари, француски типа „шоша“ (Chauchat CSRG АМ15/26) модификовани у калибар 7,92. Формирањем Српске државне и граничне страже њихови састави су преоружани средином 1942. године. Немачки војни органи су давали за њихово наоружање најразличитије оружје из окупираних европских држава, односно из ратног плена. У наоружању СДС виде се британске пушке типа „енфилд“ калибра 7,7 мм тзв. бр. 1 (Но. 1 СМЛЕ), називане „енглескиње“. Затим, британски аутомати типа „стен“ 9 мм (Мк 1, 2) са дрвеним и оквирним кундаком, познати и као „пикавац“, као и пушкомитраљези калибра 7,7 типа „брен“. Вероватно из плена британске војске добијени су аутомати М-1928 „томпсон“, америчке производње, и то верзије са добошем или равним оквиром. Посебан куриозитет чине холандски пушкомитраљези типа „луис“ М-20 калибра 6,5 мм (Maschinengewehr 100(Х), с карактеристичним изгледом цеви због које су називани и „сулундари“. Из плена француске војске добијене су пушке типа М 36 МАС калибра 7,5 мм којима је наоружан СДС, (посебно се види у наоружању страже у УГБ), односно пушкомитраљези типа М 24/29 калибра 7,5 мм, које претежно срећемо код јединица СДК. Овај пушкомитраљез је познат и као „француски модел са 25 метака“. Добијањем опреме из италијанског плена за проширење снага СДК у његовом саставу се појављује и италијанско наоружање: пушке типа М-1891 6,5 мм или кратке истог калибра 1891/38, пушкомитраљез „бреда“ М-1930 калибра 6,5 мм и тешки митраљез „бреда“ 1937 калибра 8 мм. Веома ретко на појединим 76 77

3борник, 12-1, стр. 570-571. Ново време, 18. март 1942. (застава одреда Б. Јаворског), исто, 21. март 1952. (застава Ресавскораваничког одреда). Поједине фотографије из збирке Војног музеја.

фотографијама се уочавају аутомати типа „берета“ М-1938 или М-1938/42 калибра 9 мм. Тек 1944. на фотографијама примећујемо појаву немачких аутомата типа МП-38/40 9 мм популарних „шмајсера“ или такође „пикаваца.“ Такође, и пушкомитраљеза типа МГ-34 калибра 7,92 мм.78 Снаге Српске владе нису имале никакво теже наоружање. У јединицама за подршку код СДК налазили су се бацачи мина и граната мањих калибара. Артиљеријски дивизион СДК никада није добио предвиђено наоружање. Слично стање је било и по питању моторизације: снаге Српске владе су користиле ограничен број мотоцикала, мотоцикала с приколицом, путничких аутомобила, камиона лакше и средње тонаже и аутобуса за превоз. Владине снаге су се најчешће транспортовале пешке, а на даље релације су пребациване возовима.

John Weeks, II svjetski rat, Streljačko naoruiatije, Zagreb 1980, пасим; Изложба Аутоматско наоружање из ДруМ светско!рата, Војни музеј, март 2010; Т. Aralica, V. Aralica, н. g., пасим.

ОСОБЕНОСТИ МОРАЛА И ЉУДСТВА СРПСКОГ ДОБРОВОЉАЧКОГ КОРПУСА

Поједини савременици истичу да је „изузетан карактер Српског добровољачког корпуса био одређен квалитетом бораца који су се у њему налазили“. Мирко Бојић ову особеност тумачи на следећи начин: „У првом реду [...] политички маркиран карактер добровољаца отежавао је прилажење незборашима, у вријеме када је добровољно улажење у борбене јединице било само по себи један тежак корак, одлука која се не доноси олако. Осим тога за антикомунисте а незбораше, спремне да узму оружје у руке, покрет Драже Михаиловића могао је бити привлачнији него онај добровољачки. А онда, и за само примање у добровољце требало је проћи кроз регрутну комисију састављену од збораша. Примали су „само идеолошко свесне, национално и морално исправне и физички способне добровољце за које дају гаранцију два члана покрета.“79 У ранијој фази постојања, „кандидати у унутрашњости долазили су пред регрутну комисију која се налазила у Београду“.80 Број добровољаца СДК је у принципу стагнирао од краја 1941. до краја 1943. године. Партизанска групација, као главно оправдање за постојање јединица СДК, протерана је из Србије тако да није било потребе за јачањем ових снага. Немци нису дозвољавали јачање ових снага - постојећих 12 одреда. И Српска влада је почетком 1942. сматрала да комунисти не представљају више опасност, па је тражила од четничке и добровољачке команде да се „сви ученици средњих школа који се налазе у овим јединицама врате у школе како не би изгубили школску годину. Истог месеца Влада је 60 студената из добровољачких редова послала на студије у Немачку.“81 На основу овог извора наводимо и то да је још 1941. службеницима свих ресора одобравано плаћено одсуство док су у саставу добровољачких или четничких јединица. „ђацима средњих школа се време проведено у овим снагама признавало као време проведено у школи. Исто је важило за студенте: према уредби Министарства просвете од 21. маја 1942. предвиђено је да се студентима који су у добровољцима провели макар четири месеца признају два семестра с вежбама и семинарима у 1941/1942. школској

М. Бојић (н.д., стр. 227) наводи ово цитирајући М. Стефановића, н.д., стр. 147. М. Бојић, н.д., стр. 226-227. 81 М. Бојић, н.д., стр. 227. 80

години.82 Проблем за повећање снага СДК био је понекад надмен и одбојан наступ у масама, поготово у ранијим фазама рата. Један извештај из Ужица наводи: „Љотићевци, као и на селу, немају успеха, вероватно и због тога што су потпуно неприступачни и нееластични, придобијање народа врше врло набусито, самоуверено тражећи од људи да им приђу.“ Понекад је и понашање појединих добровољачких снага на терену чинило да их становништво са несимпатијама прихвата. Тако априла 1942: „У таковском срезу Збор нема присталица, а ни симпатизера. Збораши се сматрају петоколонашима, Хитлеровим плаћеницима и одродима [...] Ово антизборашко расположење је плод, још недавно јаке комунистичке пропаганде [...] Сам Седми добровољачки одред (адвоката Александра Лазаревића), који је био до пре два месеца у Горњем Милановцу, је много допринео да се јаз између Збора и становника тога краја продубио. Добровољци тог одреда нису се много разликовали својим понашањем од разузданих четника који по читав дан пију по крчмама, а нису се одликовали ни нарочитом храброшћу, те су до тада и овако несимпатисани добровољци постали објект мржње.“83 Иако је Банат био посебна целина у Недићевој Србији, део људства за Владине снаге регрутован је са његове територије. „Истина, пријављивање се није догађало у великом броју ни одједном [...] али скоро сваки дан био је по неко, па и неколико њих.“ Прикупљање добровољаца у Банату су покривале две прихватне станице: у Петровграду и Вршцу. Из штаба СДК током 1943. на терен Баната упућене су две десетине добровољаца, са задатком да привуку омладинце за ступање у њихове редове. У неколико наврата на погребе појединих добровољаца који су били родом из Баната долазиле су снаге СДК, до јачине вода, за одавање почасти. Године 1944, на Сретење, отворена је Прва српска добровољачка читаоница у Бечкереку (Петровграду). На пригодној свечаности говорили су проте Алекса Тодоровић и Р. Пауновић, а из команде СДК присуствовали су потпуковник Вукосављевић и мајор Стојановић. „Ова добровољачка читаоница представља центар око кога ће се окупљати сав српски живаљ прожет потребом бескомпромисне борбе за уништење комунизма. Читаоница ће бити центар српске народне мисли у овом крају.“84 Карактеристика свих националних војски у Србији била је младост официрског кадра. Две су основне чињенице тог феномена: велики број 82

Исто, стр. 226; М. Борковић, н.д., књ. 1, стр. 172-173. М. Бојић, н.д., стр. 227-228. 84 Ново време, 17. фебруар 1944; Прота Рад. Пауновић, „Банат и српски добровољци“, Записи из добровољачке борбе, 3, Минхен 1955, стр. 33-38. 83

активних официра свих, поготово виших чинова био је у заробљеништву; идеологија која је привлачила младе да се боре за њене циљеве. Међу добровољачким официрима било је активних и резервних, било је оних који су од подофицира унапређени у официре, али су велики скокови у унапређивању били реткост. У одсуству вишег официрског кора српске националности који је проводио дане у заробљеничким логорима ван отаџбине, многи нижи или резервни официри, па чак и подофицири, преузели су различите командне функције у Недићевим, односно равногорским снагама. „Многи подофицири у Недићевим снагама могу да захвале својој активности и одсуству већег дела активног кадра за унапређења и превођења у официрски кор. И из четничких редова, и обични борци и официри, када би прелазили у Добровољачки корпус, прилагодили су се добровољачкој атмосфери и међу њима је било изванредних бораца и храбрих јунака.“85 Командно особље јединица СДК долазило је у првом реду од млађих збораша који су се истицали храброшћу и способношћу да поведу друге, мада најчешће нису имали стручну војну спрему. Такав је случај био с Ратком Обрадовићем, студентом, који је већ првих дана борби постао командир јуришног одељења (чете мањег бројног стања), да би касније био унапређен у чин капетана и постао командант 1. батаљона 1. пука СДК. Један део тог људства потицао је из групе која је радила у Добровољној радној служби у Смедереву. Мањи део је долазио из редова млађих активних официра. Идеолошка изграђеност и морална квалификација биле су основ за постављење, више него формално војно образовање или квалификација. Са друге стране, команда СДК је у више наврата тражила да се из немачког заробљеништва пусте одређени официри блиски Збору ради попуне јединица СДК.86 У анализи командног кадра јединица СДК, Мирко Бојић наводи да су од 12 команданата одреда и два јуришна одељења њих деветорица били активни чланови Збора: Марисав Петровић, Богомир Павловић, Александар Лазаревић, Миодраг Јеличић, Никола Вучковић, Миодраг Марковић, Јован Крагуљац, Ратко Обрадовић и Миленко Поповић. Остали су били активни официри: капетани Илија Мићашевић и Милош Матовић, поручници Будимир Никић и Милош Војновић. За ову двојицу може се рећи да су били веома блиски Збору.87 Када су од одреда били створени батаљони, од петорице команданата четворица су били збораши (сви осим Мићашевића). Потом, када су батаљони 85

Р. Парежанин, Други светски рат, стр. 458. М. Бојић, н. g., стр. 228-229. 87 Исто, стр. 229. 86

претворени у пукове, од осам команданата пукова (3. и 4. пук су мењали команданте), шесторица су били збораши, а двојица активни официри. Прегледајући листу командног особља 1. пука СДК, Мирко Бојић је утврдио да су сви команданти батаљона у 1944. (Ратко Обрадовић, Мијат Бардак, Миленко Поповић) били збораши. Код командира чета у пуку само тројица нису били чланови Збора (капетани Живко Живковић, Хранислав Стојановић и поручник Давор Боначић, Хрват, чији је млађи брат био члан Збора). Поред, дакле, команданта пука и тројице командира чета осталих 18 официра команданта батаљона и командира чета били су предратни чланови ЈНП „36ор“. Слична пропорција с командним особљем постојала је и у осталим пуковима, с мањим изменама. Обојица синова Димитрија Љотића била су у саставу снага СДК: Владимир је досегао позицију батаљонског просветара у 2. батаљону 2. пука, а Никола као потпоручник био је командир 7. чете 2. батаљона 1. пука СДК.88 У Српском народу посебно су глорификовани поједини добровољачки команданти: „Будимир Никић, оличење је храбрости и организаторске способности. Марисав Петровић прелази у мит. Сељаци га називају ‘отац наш и мајка наша’. Милош Војиновић заштитник избеглица, човек који је на Дрини задужио врло много Српство, спасавајући нејач и жене и смештајући их у логор. Душан Марковић, попут вођа римских легионара, после борбе позива своје добровољце да обрађују земљу [...] херој из Петровца на Млави, српског Алказара, Ратко Обрадовић [...] такође улази у славне јунаке.“89 Савременици су причали и о томе која је од добровољачких јединица била најбоља или се истицала. „Кажу да је 12. чета 3. батаљона била најбоља у Добровољачком корпусу. Бар тако смо мислили ми који смо у њој служили. Квалитет људства је премашио далеко остале чете. Касније при стварању пукова дала је та храбра чета доста старешина: воднике водова и командире чета. И кад су после многи на новим дужностима изван ње били и имали своје јединице, сваки се радо сећао дана проведених у 12. чети.“90 Од формирања добровољачких јединица радило се амбициозно на томе да њихови припадници буду узорне личности. Темељ таквом опредељењу дат је у говору Димитрија Љотића одржаном 17. септембра 1941. првим добровољцима пред одлазак у борбу, односно њихов командант Коста Мушицки у „Десет заповести српским добровољцима“. Те заповести су најпре објављене у виду наредбе команданта СДК током 1943. године. У исто време, оне су штампане у посебној књижици коју је сваки добровољац морао да има код себе. Васпитна 88

Исто. Српски народ, 8. мај 1943, стр. 5. 90 С. Бјелопетровић, „Срећан вам разговор, браћо“, Записи из добровољачке борбе, 3, Минхен 1955, стр. 28. 89

служба СДК у својим предавањима, као и у целој васпитној служби, без престанка је скретала пажњу како старешинама, тако и свим добровољцима, на ових десет заповести, као на њихов основни закон. Десет заповести српским добровољцима су поставиле кодекс понашања војника СДК и истакле пројектоване врлине добровољаца.91 Добровољци су ступајући у СДК полагали и прописану војничку заклетву. Свечани чин полагања заклетве обављан је у присуству свештеника, касније на нивоу сваког пука. У ранијој фази постојања, у Београду је одржано више таквих заклетви на којима је службовао верски референт СДК, протојереј Алекса Тодоровић. С обзиром на борбу коју су водили, било је природно да добровољци теже религиозном васпитању. „Без тога, одакле би црпли веру за борбу против често вишеструко надмоћнијег непријатеља. Због тога је молитва била врло чести пратилац добровољаца, било када су одлазили у борбу, било да су се из ове враћали [...] Религиозност је, разуме се, била ствар уверења, унутрашњег и дубоког, код велике већине. Но она је добијала понекад и спонтани, отворени израз. За време уобичајених молитви целих јединица, често би се заорило: ‘Другови, ко је с нама?’ одговарало се, у дубокој вери да је тако ‘Бог!’ Па се такво питање понекад чуло и за време борби, у тренуцима када је ситуација била најтежа [...] А то питање и одговор који је тада дат из стотине грла, решило је битку: непријатељ је био тучен.“92 У самом СДК није постојала зборашка организација, као што је постојала комунистичка или омладинска партијска организација у партизанском редовима. Нико се формално није учлањивао ни у партију Збор, јер је Љотић забранио учлањивање све док је отаџбина поробљена.93 Може се рећи, међутим, да се припадност СДК изједначила предратној припадности ЈНП „Збор“, јер су се зборашке активности у току рата свеле на припадност добровољцима и активности СДК. То се наставило и после рата, након напуштања Југославије: „Данас је сваки збораш, иако није био добровољац, солидаран са добровољачком акцијом. А скоро сваки добровољац, незбораш везан је преко добровољаштва за Љотића, а тиме и за Збор.“94 О моралном лику добровољаца вођена је стална брига у редовима СДК. У штабу Команде од почетка је постојала васпитна служба, формирана на 91

„Десет заповести српским добровољцима“, Записи из добровољачке борбе, 2, Минхен 1955, стр. 5-8. Б. Карапанџић, н.д., стр. 227. 93 Р. Митровић, „Васпитна служба у добровољачким јединицама“, Записи из добровољачке борбе, 2, Минхен 1955, стр. 9-14. 94 М. Бојић, н.д., стр. 230-231. 92

иницијативу самог Љотића. Као органи ове службе, уведени су тзв. просветари на нивоу одреда, потом и батаљона и пукова. Свака јединица тог нивоа имала је свог просветара, док су чете имале васпитаче.95 Шеф васпитне службе СДК био је Ратко Парежанин, а његови помоћници били су образовани младићи од којих се добар део после рата истакао списатељским или професорским радом. Просветари и васпитачи команде СДК били су готово искључиво чланови Збора. На нижим положајима пукова и батаљона били су сви чланови Збора, осим код Артиљеријског дивизиона (инж. Р. Ђурђевић). Супротно очекивању, како пише Мирко Бојић, свега двојица од свих просветара и васпитача били су свештена лица: прота Миљковић код 3. пука и ђакон Крупежић код 4. пука. Р. Митровић, међутим, тврди да се од њих „[...] није тражило да имају бити ‘збораши’, нити је то било потребно ако су, иначе, били спремни и морално квалификовани.“96 Циљ васпитне службе био је двојак: стално идеолошко изграђивање, као и упознавање добровољаца с комунистичком идеологијом и њеним методама и циљевима. „Задаци васпитне службе били су следећи: Васпитање људства у верско-моралном и у националном патриотском духу; Сузбијање утицаја негативне и лажне пропаганде, било из ког става они долазили, а нада све сузбијање комунистичке и комунофилске пропаганде; Старање о рањеним и болесним; Организовање јавних културних и уметничких приредби и национално-верских прослава (академије, позориште, прославе Божића, Видовдана, Краљевог рођендана); Организовање добротворног рада у слободним часовима (као моба о жетви на имањима заробљеника, удовица и сирочади, рад на подизању цркава или локални радови на побољшању путева и томе слично.“ Ради омогућавања разних добротворних дела, просветна служба је организовала „добровољни динар“. „Сваког дана се убацивало по један динар у касе, које су биле изложене на смештајним просторијама. Из тога се куповало оно што је било потребно рањеним и болесним. Кад је 1944. године по болницама било и рањених четника и стражара, и они су били једнако понуђени из средстава добровољног динара.“97 Информативна служба је такође била део васпитне службе. Кад год је било могуће издавани су дневни билтени или периодичне публикације у циљу обавештавања добровољаца.98 У првом периоду постојања српских добровољачких јединица излазила је Наша борба. Први број се појавио 7. 95

Р. Митровић, „Васпитна служба у добровољачким јединицама“, стр. 9-14. Исто. 97 Српски народ, 24. јул 1943. 98 Р. Митровић, „Васпитна служба у добровољачким јединицама“, стр. 9-14. 96

септембра 1941, а лист се угасио у другој половини 1942. године. После вишемесечне паузе, од 24. јула 1943, у недељнику Српски народ излазио је подлистак на две стране назван Српски добровољац. У истом периоду уведена је пракса да Радио Београд два пута месечно емитује „Нарочити добровољачки час“, програм који „одабирају и увежбавање врше сами добровољци“. Тако су и „реч и песма српских добровољаца одјекивали и кроз таласе етра“.99 Наша борба и подлистак у Српском народу објављивали су репортаже из добровољачког живота, есеје, а посебно поезију, на пример, збирке добровољачких песма под називом Тврђава, које је др Димитрије Најдановић назвао „добровољачком лириком“.100 Прави шеф и идеолог васпитне службе био је сам Димитрије Љотић (у васпитној хијерархији називан и учитељом). Пошто је као један од чувених 1.300 каплара прошао светски рат 1914-1918, а остао у војној служби све до 1920. као официр, Љотић је имао значајног војног искуства, али пре свега, разумевање за војнике и њихове међусобне односе. Много од тих искустава и погледа на рат и војску у њему, уградио је у добровољачку војску чији је био духовни отац. Љотић је давао упутства, контролисао рад, а више његових предавања одржаних у току рата су била штампана и дистрибуирана васпитној служби у јединицама. Он је сваког четвртка поподне у штабу СДК држао предавања људству, које је долазило из свих јединица корпуса. У овим предавањима говорио је „да не требају да се понашају рђаво са народом, да се чувају од рђавих ствари коцке, да не буду нагли у процени ствари, да избегавају борбу са четницима, јер је то директно ишло на руку комунистима [...]“.101 „Љотића су респектовали, поштовали и волели сви добровољци, и обични војници и старешине, не само збораши, него и сви други којих је доцније било знатно више у Српском добровољачком корпусу него самих збораша, једнако међу обичним војницима, као и међу старешинама.“102 Ево како га је видео један од добровољаца 1945: „На егзерциру у Илирској Бистрици једног дана појави се један официр у чину потпуковника. ‘Председник’, рече ми један друг. После завршене обуке, појединачно је са сваким од нас разговарао. Интересовао се за све наше личне бриге, питао нас одакле смо, кога имамо и тако даље... Као прави отац. До тад сам га замишљао неприступачна и суровог.“103 99

Српски народ, 31. јул 1943. (СД) Српски народ, Ускрс 1944. 101 Р. Парежанин, Друт светски рат, стр. 467. 102 Исто, стр. 458. 103 Славољуб Тешић, „Како сам дошао у добровољце“, Записи из добровољачке борбе, 4, Минхен 1955, стр. 114-117. 100

Осим команданта СДК пуковника (генерала) Косте Мушицког и осталих добровољачких старешина, смотру добровољачких јединица понекад је вршио и председник Владе генерал Милан Недић. У тим приликама он је добровољце ословљавао са „Децо моја“, „Синови Србије“ или на друге сличне дирљиве начине.104 Насупрот томе, генерала Недића су добровољци „дубоко поштовали и волели и његове речи слушали и памтили“.105 Чињеница да је просветарско и командно особље у добровољцима долазило из зборашких редова стварала је услове да се збораши у јединицама осећају и понашају као изабраници и да се затварају у неке кружоке. Љотић је на ту појаву упозорио чланове своје партије који су били у редовима СДК: „Будите што више са својом друговима добровољцима. Приметио сам да се збораши, као неко окорело друштво секташко, друже међу собом, а остале другове држе изван тог уског круга. Имајте међу собом ви збораши заједницу мисли и љубави, али из те љубави не затварајте се другим својим друговима незборашима, већ будите с њима онакви какве даје права љубав. Не надимајте се, не држите се високо, не мислите о себи тако, будите свима све да би их за себе придобили.“ Боривоје Карапанџић пише о међусобним односима код добровољаца: „Иако су добровољачке јединице биле засноване на војничкој дисциплини, међу добровољцима је владало једно ретко дружељубље. Оно је почивало на међусобној љубави добровољаца, која је нарочито долазила до изражаја за време борби. Другарска љубав и пажња биле су код добровољаца толико развијене да су изазивале поштовање са стране. У добровољаца је постојало правило да се на борбеном ограшју није смео оставити непријатељу ни рањени ни мртви друг. Старешине су се трудиле да са војницима негују братски и витешки однос, онакав какав се некада гајио у старој српској војсци. Дружељубље је било израз једне борбе, у коју се ступало и по чијим се заставама умирало по доброј вољи. Војници су на ово узвраћали љубављу и оданошћу, какве је ретко где било. И однос међу јединицама је био такав: братски и витешки. Сматрало се непоправљивом срамотом да јединица јединицу напусти у борби.“106 Добровољачка гласила су често у својим написима истицала преображај личности по ступању у добровољачке редове: „До доласка у добровољце ја сам имао обичај да псујем, да пијем, да се картам, да не поштујем старије, а нисам често ни цркву посећивао. Ако су то све мане, а сигурно јесу, ја сам се свих тих мана ослободио по доласку у добровољце. Није ишло лако, корак по корак, али 104

Б. Карапанџић, н.д., стр. 228. Ново време, 25. фебруар 1943; Р. Парежанин, Други светски рат, стр. 462-463. Генерал Недић је извршио смотру 4. добровољачког одреда и одржао говор 24. фебруара 1943. 106 Б. Карапанџић, н.д., стр. 227. 105

сам ипак напредовао. Благодарећи просветарима и другим добровољачким старешинама, ја сам одбацио оно рђаво што сам донео у добровољце.“107 На исти начин сугерисан је и простор у коме су живели и радили добровољци. Тако нам је дочаран изглед касарне 5. батаљона у школи „Војислав Илић“ на Врачару: „Кроз дуге ходнике са чијих се страна налазе велики прозори, крећу се чете на умивање. Ред који карактерише све добровољачке јединице одмах нам пада у очи [...] Ту су и просторије читаонице. На столу су поређани листови и часописи, а у орманима мноштво књига. У средини леп клавир кога сви радо слушају. Радио је такође веома омиљен. Испод огромне добровољачке значке читамо ‘Сећај се увек својих палих другова’ или друго ‘Право и чврсто владање долази само кроз истинско служење’. Зидови су пуни парола. Запажамо и позив за давање добровољног динара.“108 У више наврата је посебно истицано помагање сељацима у пољским радовима. Ово смо регистровали у штампи током сваке пољопривредне сезоне средином године или у лето 1942, 1943. и коначно 1944. године. Друга епизода која је посебно наглашавана било је спасавање српског живља на Дрини који је бежао из Босне у пролеће 1942. године. Потенцирана је и изградња или помоћ у изградњи цркава (8. чета 2. батаљона поручника Крагуљца градила је цркву у Осаници 1943). У штампи су истицани и други видови живота у добровољачким редовима: хуманитарне акције и приредбе, брига о рањеним или погинулим припадницима.109 (Из чланака о бризи за рањене добровољце почетком 1944. сазнајемо да су они упућивани на лечење у немачке војне болнице у Бечу.)110 Други делови оружаних одреда Владе истицали су, у мањем обиму, овакве активности. У помоћ становништву око пољских радова укључивали су се и припадници СДС. Тако је „посадно оделење“ 1. батаљона СДС, под командом потпоручника Мирка Мартиновића, у селу Рудовцима јула 1943. учествовало у жетви, косидби и вршидби пшенице.111 Наведено је да припадници СГС брину о страдалим припадницима на адекватан начин. Тако је на иницијативу команданта окружног граничног одреда Нишког округа, мајора Драгише Јевтића, подигнут споменик палим граничарима у сукобу с партизанима код места Бабин Кал у борби 27/28. маја 1942. године.112 Посебну активност од 1942. до 1944. имали су оркестар и хор СДС, који су често приређивали музичке и 107

С. Тешић, „Како сам дошао у добровољце“, стр. 114-117. Ново време, 6. мај 1943. 109 Исто, 30. мај 1943; Српски народ, 1943-1944. подлистак Српски доброеољац. 110 Ново време, 20. јануар 1944. 111 Исто, крајем јула 1943. 112 Исто, 30. мај 1943. 108

концертне програме на Коларчевом универзитету у Београду.

СУПРОТСТАВЉЕНЕ ПЕРЦЕПЦИЈЕ

Испитивање терминологије појединих покрета и организација има вишеструки значај у одгонетању њихових идеолошких, легитимистичких и других поставки. У оквиру оружаних одреда Недићеве владе, свака од формација имала је своју перцепцију. Како су настале махом из предратне жандармерије, Српска државна стража и Српска гранична стража имају комбинацију класичне занатске и нове идеолошке самоперцепције. У пригодном тексту о СДС почетком 1944, генерал Јонић пише: „Служба Српске државне страже је истоветна са службом жандармерије а с обзиром на владајуће прилике, она је морала да прими на себе и део улоге оне оружане силе која је у свакој држави потпора реда, мира и законитости у земљи. Она је служба условљена у садањим приликама - виталним потребама Србије и њеног народа: одредбама чл. 12 одредаба за извршење примирја између Немачке и Југославије и одредбама међународног ратног права које прописују односе окупатора и окупираних. Српској државној стражи поверено је да чува и сачува основне елементе нашег највећег блага: нашу Отаџбину и наш народ. У данашње доба, и под околностима које владају, овај задатак је веома тежак и тражи огромне жртве. То може да осети и правилно схвати само прави човек, онај који поштено мисли, који свакога цени према заслузи и који је прави родољубиви син свога народа.“ Ипак, истичу се посебности снага СДС у специфичној ратној ситуацији у Србији: „Жртвовање и напори Српске државне страже су толико велики, стални и многобројни, да се морају свакако упоредити и сравнити с правим херојством.“ „Ретко је доба наше народне историје које је тражило више жртава и самопрегора као ово, у коме живе, раде боре се и гину јунаци Српске државне страже.“ „Српска државна стража подељена је на пољску и градску стражу и на српско ватрогаство, свуда и на сваком месту, на селу и у граду, мора да врши своју самарићанску дужност, да пружа заштиту незаштићенима, и да спречава и гаси злонамерне и случајне пожаре последњих остатака приватне и државне имовине.“ „Народе српски и Отаџбино наша мила Мајко Србијо, стражари Српске државне страже поручују Ти следеће: ‘Ми живимо, радимо и умиремо за ваш

спас и вашу срећнију будућност. Највеће нам је признање успех у служби личне и јавне безбедности и сазнање, да је наш народ мудар и праведан.’ „Запамтите: Српска државна стража поникла је из чистог народног родољубља. Она је свесна да је заштитник свих народа, а не његов издајник, како је ви у свом злочиначком лудилу називате и покушавате да представите мудром и честитом српском народу [...] Српска државна стража је поносна што трпи све недаће заједно и подједнако са својим народом. Она је народна стража. Живот народа је и њен живот. Страдања и жртве трпљене и поднете за свој народ, нису муке, већ света синовска дужност.“1 У поруци „свима граничарима о Новој 1944 години“ пуковник Људевит Ј. Погачар, командант Српске граничне страже, истакао је „самопрегор и неизмерну љубав стражара према своме народу, Мајци Србији - много напаћеној Отаџбини“. Он наглашава: „Нека виде они, који ће иза нас доћи како су се Срби, скоро голоруки у ери највећег савршенства технике борили у одбрани: Бога од сатане, светлости од таме, истине од лажи, људи од нељуди и српства од изрода његових.“ Стражарима је њихов командант поручио: „Будите горди и срећни што вас данашња ситуација затиче у редовима оних којима ће се историја српства поносити [...] Будите поносни што вам је судбина доделила улогу бранилаца Бога, цркве, вере и Српства од међународног олоша и шљама.“ „Ширите и негујте међу собом другарство, љубав и трпељивост. Како између себе самих, тако и између вас и свих осталих припадника једног јединственог борбеног националног фронта са подједнаким правима и дужностима на свима пољима његове корисне и спасоносне делатности.“ Веома необично звучи следећи део ове поруке: „Будите спремни и очекујте заповест Отаџбине и врховног команданта Српске оружане силе да спроведете у дело померање наших граница и њима обухватите сав српски род.“2 Захваљујући, пре свега, чињеници да су на одређен начин били везани за једну од политичких странака из предратне епохе, па да је тако профил добровољачког људства био попуњен и људима који су знали политички да процењују и пишу - добровољци су развили много комплекснију самоперцепцију, као и перцепцију својих противника. Наша борба и подлистак у Српском народу представљају и огледало профилисања самовиђења добровољаца. 1 2

Исто, 4. јануар 1944. Исто, 6,7,8. јануар 1944.

Једно од најчешћих истицаних места било је да су добровољци „у првом реду спасили народ од бољшевичке опасности и од неминовности одмазди које је изазвала партизанска акција“ [...] „У хаосу беспућа добровољци су били први идејни квасац и идеолошки стожер.“ [...] „Пред судом поколења, која ће доћи, мораће се добровољцима одати признање, да су први видели истину и смело и одлучно разобличили све комунистичке обмане и лажи.“ Њима је од првог дана борбе „било јасно да морају бити и снага која физички ломи противника и творци и мисионари новог српског национализма“. Добровољци су били „главна ударна снага пробуђене Отаџбине“.1 Највећа заслуга, како се истицало, припадала је младићима који су први ступили у добровољачке редове на позив генерала Недића и пошли у борбу против комуниста. „Из огња који су они у себи носили распламсао се добровољачки покрет.“ Указује се да то није била борба само са оружјем „него и идејом“.2 „Српски добровољац је симбол конструктивизма нашег народа. У њему су скупљене све јуначке, исконске традиције народа. Напајана на најчистијим народним изворима, одгојена у традиционалном херојском култу косовских јунака, добровољачка омладина иде само исконским путем борбе за опстанак“.3 „Добровољац се обележио као јунак у борби, човечан у поступању са другим и чист у животу [...] Лепота презирања смрти, опијеност јунаштвом и строги морални ригоризам према себи уткали су се у лик добровољца као нешто неодвојиво од њега.“4 Као колектив, добровољци представљају „нове људе који израстају из снажних народних основа и својом личном жртвом, оним најбољим [...] осигуравају место у новом свету који се већ уобличава у огњу борби које се данас воде. Добровољци су стожер националног отпора против свих оних сила зла које код нас поново подижу уши. Они су бич и мач за партизане [...] Они умиру да би се Србија обновила и живела. Умиру без горчине и страха, свесни да стихија зла не може бити уништена без скупих и драгоцених жртава. Они те жртве дају. Добровољци живе без илузија, али и без страха. Гледају стварности у очи и знају да ће они њу савладати, а не она њих“.5 1

Исто, 16. септембар 1943; Ђоко Слијепчевић, „На двогодишњицу добровољаца“, Записи из добровољачке борбе, 1, Минхен 1954, стр. 21-24. 2 За изузетну храброст у борбама добровољци су били одликовани златном или сребрном медаљом за храброст Милоша Обилића. Само два припадника СДК су добила орден Белог орла с мачевима: потпуковник Таталовић, начелник штаба СДК и потпоручник Миливоје Павловић, командир чете 4. пука. - С. Пироћанац, н.д., стр. 15. 3 Српски народ, 18. септембар 1943. (СД). 4 Ноео време, 16. септембар 1943; Ђ. Слијепчевић, „На двогодишњицу добровољаца“, стр. 21-24. 5 Српски народ, 16. новембар 1943. (СД).

„Добровољци су заљубљени у свој народ. Они га осећају, с њиме живе, с њим састрадавају. [...] Добровољци свим својим бићем, сваким откуцајем срца и сваком честицом крви, осећају дубоку тајну наше историје и поимају смисао нашега народног мисионарства у овом делу света. Њихова снага израста из основа народа. [...] Добровољци не желе да буду хваљени, али би желели да буду схваћени. Тим пре што од њихових жртава и подвига, од њихових бдења и тешке и неодмењиве службе живи овај народ.“1 „Добровољство“ је дефинисано као „путоказ и симбол“: „Симбол новог света који се код нас рађа и путоказ којим се сигурно иде у боље дане. На све оно што су чинили и на све што данас раде добровољци гледају као на просто одужење дуга народу. Не као на заслугу, јер заслуга пред народом, на које би се неко могао позивати као на оправдање свога нерада, нема нико. У плодотворном подвигу добровољаштва то је једна од основних мисли. Жеља је и циљ да она у свакоме постане основно осећање и завет. Хиљаде оних који су пошли трудним путем добровољаштва проверили су своја схватања и прекалили своју вољу у огњу стравичних страдања овог народа.“ Добровољац „не жели да буде каста, ни сталеж, ни привилегисани слој, него само први у подношењу највећих жртава за Србију. Зато је он путоказ и симбол света који настаје“, писао је надахнуто Ђоко Слијепчевићу Српском до5ровољцу јула 1943. „Добровољаштво није политика. Оно је величанствени подвиг спасавања народа, свесно давање себе опстанку и будућности Србије.“ „Темељ данашњег става добровољаца није ова или она политичка оријентација, него дубока органска веза са историјским основама живота Српства“.2 „Добровољци хоће духовно јединство народа.“ [...] „Они крв лију и животе дају да разум проговори, да се срца очисте и савести разбуде.“ [...] „Став добровољаца је одраз гласа савести свесних и духовно и национално пробуђених људи, којима су јасни узроци тешке пропасти и путеви којима се може доћи до оздрављења и успона.“ [...] „У овим апокалиптичким данима козмичког обрачуна Добра и Зла, добровољци су на страни Добра по својој интимној вези са народом и његовом судбином.“3 „Зато је између нас и рецимо англомана велика разлика. Ми смо на жртвенику народног опстанка и његове боље будућности. Они су, и мислима и надама, везани за Енглеску. Ми служимо народу, 1

Ново време, 16. септембар 1943; Ђ. Слијепчевић, „На двогодишњицу добровољаца“, стр. 21-24. Српски иарод, 24. јул 1943; Ново време, 16. септембар 1943; исто и: Ђоко Слијепчевић, „На двогодишњицу добровољаца“, стр. 21-24. 3 Исто. 2

освешћујемо га, подижемо га, указујемо му прави пут. Они служе интересима туђина жртвујући му најбитније интересе свога народа. Зато смо ми два света и два пута.“1 На другој страни, перцепција и терминологија непријатеља коју су развили припадници равногорске ЈВуО такође су биле сликовите и врло прецизне. Љотићеви добровољци су често били главна мета и специјално фокусирани. Због специфичне ситуације у појединим деловима западне Србије и Шумадије, где су добровољци имали јача упоришта, чини се да је више пажње посвећивано њима него партизанима, што је био обичај у другим областима. Чињеница да су добровољци СДК били такође монархисти одани краљу Петру II и предани националисти, није код већине равногораца узимана за њихово оправдање. Они су пре свега третирани као: фашисти, немачки савезници и непријатељи српског народа. У званичним документима ЈВуО добровољци су називани разним називима: Љотићеви шакали, суманути љотићевци, крџалије, Хитлерови/Љотићеви пси, скитнице, издајници српског народа, непријатељи Српства, верне слуге окупатора, непријатељи или једноставно: љотићевци.2 Чак и овај последњи и уобичајен назив имао је у току рата специфичну негативну конотацију која је подразумевала све негативне епитете и надимке напред наведене. Писмо капетана Реље Додера, команданта Колубарске бригаде, упућено команданту снага СДК у Бабајићу, поручнику Миленку Поповићу, сведочи о ставу који су имали припадници ЈВуО према Љотићевим добровољцима. Додер се питао какве епитете заслужују Срби који су по капитулацији дозволили да се „обуку у српска сиво-маслинаста војничка одела, да се оките српским војничким знацима и да се, у име Бога, ставе под команду Немачког војног заповедника Србије“. Додер каже да би се и он придружио њима у хапшењу Срба и Српкиња, само да му „прија маргарин“ и да није навикао на чист шумски ваздух. На Поповићеве нападе на демократију, која је по њему „створила трупове без глава“, и препоручивање пуковника Лукића и његовог помоћника Боже Матића, Додер отписује: „Па зар је за грађане Округа ваљевског могло настати веће понижење до да га, после Бирчанина, Ненадовића и Мишића, воде моралне нуле као Лукић, властодржац по убеђењу, мућак по карактеру, пигмеј по вредности или Божа Матић, сладокусац по политичком опредељивању, празно буре по умности и обичан развратник.“ Додер наставља: „Претите да ћете према нама поступити најоштријом мером [...] кад би љубав народну могли да купите у 1 2

Српски народ, 31. јул 1943. (СД). АБИИ, Ча, к. 61-к. 76 сачувана документација Ваљевског, Колубарског, Рудничког корпуса као и Посавско-колубарске групе корпуса ЈВуО.

флашама као киселу воду можда би имали успеха, овако [...] 100 до 200 добровољаца желе да се боре противу 60.000 људи, противу Колубарске бригаде. Јако сте духовити господине поручниче!“ Додер предочава Поповићу да су прошла времена из 1941. када је победа Трећег рајха била главни ослонац њихове политике. „Данас [јул 1943 - прим. Б. Д.] од те победе остала је само бледа сенка, тако да се ви данас 1943. год. одричете, не само могућности успеха у вези са немачком победом, већ чак и оних политичких праваца које сте заступали 1942. год., па желите да сав свој рад сведете на војничку акцију противу партизана. Какав провидан, да не кажем вашарски корак!“ На крају писма равногорски командант сматра за своју дужност да добровољачког команданта опомене на заклетву дату краљу, јер је генерал Михаиловић са својом војском представљао јединог и правог његовог заступника у земљи.1

АВИИ, Ча, к. 62,15/3.

ВЛАДА ГЕНЕРАЛА НЕДИЋА И РАТНИ ЗАРОБЉЕНИЦИ

Крајем фебруара 1942. у Србију су почели да стижу први ратни заробљеници Југословенске војске из заробљеништва у логорима у Трећем рајху. Долазак генерала Недића на чело Владе учинио је да се организује пракса слања помоћи српским ратним заробљеницима у Немачкој. Већ од октобра 1941. Недић је тражио побољшање положаја ратних заробљеника. Са друге стране почео је да тражи од Немаца да се део заробљеника пусти и врати у Србију, и тако помогне његову оружану акцију. Предложио је чак да се за сваког ослобођеног заробљеника у Немачку упуте два цивилна радника. Немци нису били расположени да то чине, тако да су све то остале само иницијативе. Потом је, почетком новембра, у Немачку отишао Милан Аћимовић. Он је имао Недићеве усмене инструкције да заробљеницима објасни положај у коме се нашла Србија и нужност његовог доласка на власт.1 Већина писаних трагова о животу заробљеника сведочи да су међу њима, прво међу заробљеним генералима, па онда и осталима, почеле дубоке поделе према ситуацији у окупираној држави. То се испољило већ одмах поводом потписивања Нирнбершке декларације, у којој је дата подршка Недићевој влади и која је показала пукотине у југословенском (српском) официрском кору. Иако је већина подржала декларацију, нико од генерала и официра није хтео да се врати у Србију. Аћимовић је касније објашњавао да је већина генерала одбила позив да се врати у Србију сматрајући да њима не могу командовати „ни генерал Недић, ни Дража Михајловић“.2 Да се врате у Србију и прикључе Недићевим оружаним снагама одлучила су само два официра: пуковник Боривоје Јонић и капетан Данило Стојановић. Они су се средином децембра вратили у Београд. Јонић је нешто касније (7. јуна 1942) постао командант Српске државне страже и био унапређен у генерала, а Стојановић је, као мајор, постављен за начелника штаба Страже. Мада одзива готово да и није било, а тиме ни подршке колега, генерал Недић није желео да препусти војску у заробљеништву небризи и забораву. 1

АВИИ,Нда,к.23,1; Коста Николић, Генерал Миодраг Дамјановић 1893-1956, Биографија, Лондон 2008, стр. 30. Живко Топаловић, Cpбuja под Дражом, Лондон 1968, стр. 119-121; К. Николић, Генерал Миодраг Дамјановић, стр. 265.

Започео је с организованим слањем помоћи. У више наврата, крајем 1941. И почетком 1942,упућивана је помоћ у храни и цигаретама. Испословано је да се омогући и слање породичних пакета заробљеницима. Како пише Бошко Костић: „Ту је Недић заиста имао много успеха: у разне заробљеничке логоре прво је стигла помоћ из окупиране Србије.“ Недић је од Немаца такође тражио да испуне обећање о пуштању 50.000 заробљеника, али су они то одлагали и нису испунили обећање. Пуштане су само мање групе, као и болесни и повређени заробљеници.1 Крајем фебруара 1942, у Србију су стигли први отпуштени ратни заробљеници. То су у овој фази били само тешки рањеници или тешки болесници. Њих 594 су распоређени у војне болнице у Београду и Крагујевцу.2 Затим је, 13. марта 1942, стигла прва група од 400 официра. Међу њима су били брат генерала Недића, такође армијски генерал, Милутин Недић и још пет других генерала (М. Томић, Д. Миленковић, Ж. Мајсторовић, В. Милошевић, М. Мајсторовић). Недић је овој групи одржао говор у којем је, између осталог, поновио како се прихватио места шефа Владе.3 Иако су сви пуштени заробљеници потписивали изјаву да се неће ангажовати у било чему што би могло да нашкоди немачком поретку, остаје пажње вредна чињеница да се нико од ових генерала није ангажовао касније у Србији у било којим снагама. Потом, у Београд је 30. маја стигла мања група од 21 заробљеника, односно 12. јуна још 427 заробљеника који су отпуштени из немачких логора по разним основама.4 Заробљеници су стизали и касније. Тако је у фебруару 1943, дошла група од 400 војника и 19 официра.5 Дневне новине су током 1943-1944. У више наврата извештавале о пуштању појединих група заробљеника и њиховом повратку у Србију. У заробљеничким логорима поделе међу ратним заробљеницима су остале све до краја рата. Сем неколико изузетака, нико од истакнутих предратних команданата није био вољан да се врати у Србију и помогне националне снаге, али су зато с великим жаром истрајавали у логорским сукобима и поделама до краја рата.

Б. Костић, Исшина..., стр. 3S. Зборник, 12-2, стр. 194. 3 Ново време, 14. март 1942; Исто, 15. март 1942; К. Николић, Генерал Миодраг Дамјановић, стр. 35. 4 Зборник, 12-2, стр. 498. 5 Српски народ, 27. фебруар 1943. 2

ГЕНЕРАЛИТЕТ СРПСКИХ ОРУЖАНИХ ОДРЕДА

Када је почео Други светски рат у априлу 1941. и када је југословенска војска капитулирала, највећи део генералског кора запутио се са скоро филозофским миром у немачко (италијанско) заробљеништво. У току те краткотрајне војне операције у борбама или на друге начине страдало је осам генерала. Њих преко 200 отишло је пут заробљеништва. Неки су се вратили кућама и чекали на развој ситуације, а неки су остали потпуно пасивни. На терену окупиране Краљевине није остао ниједан генерал с неком од организованих целина војске да настави отпор према постојећим упутима за четничко (герилско) ратовање. Једину преосталу активну јединицу на територији Југославије која није признала капитулацију водио је генералштабни пуковник Драгољуб Михаиловић (доцније унапређен у генерала). Мали број активних генерала ЈВ одлучио је да узме учешћа у ратним догађајима после априла 1941. године. Први и једини активни генерал на служби после немачке окупације био је жандармеријски бригадни генерал Милутин Стефановић. Он је био командант Жандармерије од 6. маја до 24. јуна 1941. године. Стефановића није ангажовала Недићева влада и од новембра 1941. налазио се у логору на Бањици, а потом је послат у интернацију. Са формирањем Владе генерала Милана Недића, који је био активан армијски генерал (и претходно министар војске и морнарице 1939-1940), у Владу су ступили и следећи генерали: -

као министар пошта, телеграфа и телефона и заменик министра саобраћаја армијски генерал у пензији Јосиф Костић; као министар рада бригадни генералу пензији Панта Драшкић, али који је на тој дужности био само до 7. октобра 1941. године. Драшкић је касније ухапшен због веза с Равногорским покретом фебруара 1944. и послату заробљеништво, где је остао до краја рата; министар саобраћаја, армијски генерал у пензији Ђура Докић, од октобра 1941. године.1

Шеф војног одељења Министарског савета био је армијски генерал Александар Стојановић. 1

Службене новине, 5. септембар 1941, 1; Исто, 14. октобар 1941.

Командант Жандармерије од септембра 1941, преко њеног преформирања у СДС и први командант СДС био је дивизијски генерал Стеван Радовановић. Он је био на дужности до 7. јуна 1942. године. Радовановић је од 6. октобра 1944. до почетка јануара 1945. био командант Српског ударног корпуса ЈВуО. Још неколико генерала који су се нашли на терену Србије ангажовало се 1941: у току јесени, на дужности команданта Војног центра у Нишу био је дивизијски генерал Чедомир К. Јовановић. У једном извештају се као командант у Пожаревцу помиње генерал Илић (на почетку 1941, у Југословенској војсци двојица су била у чину бригадног генерала, али нисмо идентификовали о коме је реч). На дужности команданта војног центра у Зајечару и касније у Крагујевцу (?) био је бригадни генерал Јован Прибић. У току 1942, он је био именован за председника комисије за прихват избеглица из НДХ са седиштем у Бајиној Башти и Ужицу, све до фебруара 1943, када је одведен у заробљеништво. Генерал Стеван Пешић, који је пуштен из заробљеништва 1942, био је на дужности у одељењу за слање пакета ратним заробљеницима у саставу Владе. Из заробљеништва, на место шефа кабинета председника Владе дошао је 1944. Генерал Миодраг Дамјановић, који је на тој дужности био од марта до октобра те године, и потом прешао у снаге ЈВуО. Одређену активну улогу у устанку у Србији имали су генерали Љубо Новаковић и бригадни генерал Божидар Путниковић, али се они нису укључили у рад оружаних снага Недићеве владе. Путниковић је убијен од комуниста 1941, а Новаковић 1943. године. У току постојања Недићеве војске, унапређени су следећи пуковници у чин бригадног генерала: Љубо С. Бабић, јануара 1942, као командант Српске државне полиције до хапшења од стране немачке полиције фебруара те године. Потом, Боривоје Јонић који је дошао из заробљеништва и од 7. јуна 1942. до 6. октобра 1944. био командант Српске државне страже. Постхумно је унапређен у чин бригадног генерала, пуковник Милош Масаловић. Он је био шеф кабинета председника Владе Недића, од формирања Владе све док није убијен у атентату 8. марта 1944, у Београду. И коначно, Коста Мушицки од јула 1944, који је био командант Српског добровољачког корпуса од његовог формирања 1941. до краја Другог светског рата, с паузом 1942, због чињенице да је био притворен од стране немачких органа због покушаја дојаве пуковнику Михаиловићу да се склони испред немачке казнене експедиције почетком децембра 1941. Недићева влада је решила статусна питања и пензионисала неколицину генерала који су остали у Београду, а нису били у заробљеништву, нити су били део ратних формација у Србији - Југославији. Такође, Влада је бринула о

неколико генерала, на челу са братом председника, генералом Милутином Недићем, који су пуштени из немачког заробљеништва. Више генерала ј е остало у Београду током окупације у потпуној пасиви. Хапшени и интернирани од стране Немаца у току рата били су: генерали Стефановић, Бабић, Мушицки, Прибић, Драшкић, и могуће Јовановић. Са друге стране, југословенска влада је 19. децембра 1941, на изричито Михаиловићево тражење, лишила чина Милана Недића, као и генерале који су били у његовом кабинету: Александра Стојановића, Ђуру Докића, Јосифа Костића и Пантелију Драшкића. Председник владе је, на тражење свог министра војног 31. марта 1942, лишио чина и огласио за војног бегунца и пуковника Љубу Бабића, Милоша Масаловића, Светислава Марковића, потпуковнике Илију Кукића, Драгомира Лукића и мајоре Трифуна Микића и Манојла Кораћа. У решењу од 26. маја 1942, одузети су чинови и Димитрију Љотићу и Кости Пећанцу као резервним официрима. Објашњено је да су они своје организације претворили „самовласно у оружане банде и ставили их на расположење Немцима за борбу против српског народа и одреда ђенерала Михаиловића, који се боре за слободу свог народа и васкрс Отаџбине.“ У каснијим решењима чинови су одузети још једном броју припадника Недићеве владе или оружаних снага: министру, пензионисаном пуковнику Танасију Динићу, потпуковнику Драгутину Ребићу и тако даље.1 Снагама ЈВуО, којима је командовао 1942. унапређени генерал Михаиловић, придружили су се генерали Мирослав Трифуновић (1942-1945), Стеван Ђукић (1943-1945), Живорад Божић (19441945) и Матија Парац (19441945), односно генерали: Радовановић, Јонић и Дамјановић који су прешли из СДС / Српске владе октобра 1944. године. У Црној Гори генерал Блажо Ђукановић који је 1941-1943. био командант националних трупа, може се такође сматрати делом ове формације. У Словенији, генерал Лав (Леон) Рупник био је градоначелник Љубљане и потом челни човек словеначких националних снага 1943-1945, које су се пред крај рата сврстале у национални фронт заједно са српским снагама. После уласка у Београд 1944, комунистичке власти су убиле генерале Стојановића и Пешића, а 1946. генерале: Недића, Докића, Бабића и Мушицког. На робију је осуђен генерал Драшкић, док је генерал Прибић ослобођен оптужби. У емиграцији су живели генерали Костић, Радовановић, Дамјановић и 1

Jugoslavenske vlade и izbeglištvu 1941-1943, стр. 347-351; Милан Терзић, „Југословенска краљевска влада и одузимање чинова официрима 1941-1944“, Војноисторијски гласник, 1-2/2007, Београд 2007, стр. 114129.

Јонић. Судећи према малом броју генерала који су учествовали у рату 1941-1945, били у снагама ЈВуО, односно Недићеве владе или у националним снагама српских или словеначких покрајина, може се закључити да бити генерал у миру не значи ништа у рату. Да ли овде можемо да говоримо и о одговорности војне елите за такав и потоњи развој ситуације у Југославији (српским покрајинама или Словенији посебно)? Некада млади хероји из битака Првог светског рата нису више имали некадашњи ентузијазам. Већина њих је изабрала пасивност коју је додатно развио боравак у заробљеништву. То може свакако да послужи за оправдање за старије генерале, али не и за генерале који су имали 48-55 година у часу када је Други светски рат стигао и у Краљевину Југославију. Слободно се може рећи да, осим на представницима политичке елите, и на војним елитама (ако су то уопште били мирнодопски генерали ЈВ) лежи одговорност за слом Краљевине и потоњу драму коју је тај слом донео српском народу.

СРПСКИ ОРУЖАНИ ОДРЕДИ И ЛОГОРИ У СРБИЈИ

Иако је у више историографских радова утврђено да снаге безбедности Недићеве Србије нису учествовале у прогону или ликвидацији јеврејског становништва у Србији, у појединим радовима средином деведесетих година лансиране су оптужбе за учешће Недићевих државних органа и оружаних формација у холокаусту. На ово је свакако утицала негативна медијска слика о Србима током рата у Југославији 1991-1995, коју су поједини публицисти пренели у раније догађаје. Карактеристична је књига извесног (мада очигледно утицајног) лекара Филипа Ј. Коена Тајни рат Србије, у којој је он оптужио Србе као „активне колаборанте у уништавању Жидова“, посебно снаге СДК. На потпуно искривљеним или лажним чињеницама он је те снаге оптужио да су били „поуздан савезник Гестапоа у уништавању Жидова.“2 Логори у Србији (Бањица и Сајмиште - иако формално у НДХ) били су у структури вишег вође СС и полиције (генерал Аугуст Мајснер), односно његовог команданта полиције безбедности и службе безбедности (пуковник СС др Емануел Шефер). Команде логора на Сајмишту и Бањици биле су у директној надлежности ове структуре. Од јануара 1942, јеврејско питање у Србији било је потпуно у надлежности ове структуре, и на одлуке и догађаје по том питању нису имали утицај ни немачки војноуправни органи у Србији, а камоли Српска влада и њене оружане структуре. Бањички логор, у ранијој касарни 18. пешадијског пука, а данашњој Војној академији, по организацији је био логор-затвор. Служио је за прихватање заточеника ухапшених од стране српске или немачке полиције. У првом реду, логор је био резервоар талаца из Србије за стрељање по потреби, када се одмаздама одговарало на устаничке акције. Овај логор имао је двојну немачкосрпску управу, али је команда била немачка. Уосталом, као и идеја о формирању, која је била донета у оквиру немачке команде Београда и државне тајне полиције (Гестапо), а формализовао је штаб немачког војног заповедника за Србију 22. јуна 1941. године. Немачки назив био је Anhaltenlager Dedinje или Прихватни логор „Дедиње“. Управа града Београда је од свог људства образовала српски део управе логора и стражу - обезбеђење. Гестапо је одредио и формирао немачку стражу у њему (Зондеркомандо). Српски шеф логора 2

Philip J. Cohen, Tajni rat Srbije, Propaganda i manipuliranje poviješću, Zagreb 1997.

Светозар Вујковић, иначе дугогодишњи полицајац, био је именован 5. јула 1941, а у логор су први ухапшеници стигли 9. јула 1941. године. Сам Вујковић је у истрази 1946. објаснио: „Ово су у ствари била два логора: немачки и српски. Половину зграде смо држали ми, а другу половину Немци. Над немачким затвореницима нити ја, нити ма ко други од српских власти није имао никакве компетенције, нити се ко од нас смео мешати у ствари немачког логора, сем што је и над немачким затвореницима био наш кључар и што сам ја евидентирао и њихове затворенике у заједничку књигу и бринуо се о исхрани затвореника оба логора. Обезбеђење је било заједничко: на куполама су били по један српски и по један немачки стражар, а такође у прво време и на самом улазу.“ Гестапо је одлучивао о свим битним питањима целог логора, уз одговарајуће учешће немачког команданта Београда у прво време, и увид војног заповедника, односно његовог управног штаба. Општина града Београда је сносила све материјалне трошкове и обезбеђивала исхрану како особља тако и свих заточеника у логору.3 На другој страни Саве, у објектима сајамских павиљона, лево од приступнице моста, формиран је логор познат као логор „Сајмишге“, односно у почетку као Јеврејски логор „Земун“. Овај логор је био на територији НДХ и искључиво под немачком управом. Његова унутрашња организација и режим били су умногоме слични оним у немачким концентрационим логорима. Чување логора на Сајмишту било је поверено немачком 64. полицијском батаљону. Одлука о ликвидацији Јевреја у Србији донета је у Берлину почетком 1942. године. Пре свега на захтеве немачких војноуправних органа из Србије, којима је Јеврејски логор „Земун“ био оптерећење због много разлога: више хиљада лица, логор на територији НДХ, снабдевање и плаћање из Србије, обезбеђивање од стране полиције поретка, а управљање од стране службе безбедности. Војне окупационе власти су тражиле депортовање ових лица, али је у Берлину донета одлука да се сви ликвидирају у Србији. Ово је коинцидирало с почетком масовног и систематског спровођења коначног решења јеврејског питања у Европи. Саму ликвидацију око 6.000 јеврејских заточеника логора „Сајмиште“ извршила је током пролећа 1942. посебна наменска јединица СС (Зондеркомандо СС) коришћењем камиона гасне коморе.4 Угушене логораше у Јајинцима сахрањивали су затвореници српске националности, који су стрељани после завршетка операције. Места укопа обезбеђивао је 64. полицијски батаљон. Како је јеврејско питање од почетка окупације било искључиво у 3 4

Б. Божовић, Београд, стр. 226-232; Б. Божовић, Специјална…, стр. 52. V. Manošek, н.д., стр. 171-185.

надлежности немачких органа, „Недићеви органи власти нити су могли, нити су смели да се на било који начин мешају“, констатује историчар Милан Кољанин. Генерал Недић је током лета 1942. указивао највишим немачким органима у Србији на челу са генералом Бадером, односно нешто касније, генералу Леру новом команданту Југоистока, на мучно расположење становништва у Београду због постојања логора на другој страни Саве, одакле су се чули крици и вапаји заточеника.5 Посебна мера Недићеве владе било је стварање Завода за принудно васпитање омладине у Смедеревској Паланци (при Министарству просвете). Ова установа је основана 22. септембра 1942. године. Намена установе била је преваспитање од комуниста заврбоване омладине, а која је на било који начин пала у руке властима. Пре свега у веровању да комунизмом идејно задојена омладина није „сасвим изгубљена за нацију“, али и да би омладину сачувала од немачке политике узимања и стрељања талаца. Завод је организован у Смедеревској Паланци, на месту ранијег логора који је држала Државна стража, а који је био празан. Први питомци су стигли у ову установу 22. септембра углавном из затвора Специјалне полиције УГБ и логора на Бањици. За обезбеђење је било ангажовано 30 стражара СДС са два официра, а обезбеђење је било колико јако изнутра толико и према евентуалним нападима комуниста са спољне стране. У току боравка организован је програм преваспитавања кроз предавања и наставу у против комунистичком духу и лакши физички рад. Иако су се комунисти и њихови историчари трудили да завод оцрне најмрачнијим бојама, батинања није било. У два случаја је изведено бекство, али је само други покушај успео новембра 1943. године. У првом покушају, априла 1943, бекство је пропало. Група питомаца која је припремала бекство потом је послата у логор на Бањици, где је њих 11 касније стрељано. Логор у Смедеревској Паланци није био део Бањичког логора, нити било којег другог система осим просветног. Кроз овај завод прошло је око 1.200 омладинаца од 15 до 25 година, али је тешко установити каква је реална корист била од њиховог рада, осим према чињеници да је највећи број њих имао прилику да избегне да буде стрељан као комунистички симпатизер или у талачким групама. Део питомаца је приступио националним снагама, и то је можда и највидљивији ратни успех ове институције. Крајем августа 1944, од 260 младића колико их је било на лицу места, по слободном избору ступило је у снаге СДК 58 питомаца, у снаге СДС 26 и снаге ЈВуО 25. Они који су приступили СДК били су 5

Милан Кољанин, Немачки логор на Београдском сајмишту 1941-1944, Београд 1992.

распоређени у 2. Батаљон 4. пука СДК. У склопу борбеног пута ове јединице прошли су сва искушења до краја рата, и највећи број њих је стрељан у Кочевју од стране партизана. И поред драматичне и често лажне и преувеличане комунистичке слике овог завода, сматрамо да је и на овај начин Српска влада покушавала да спасе делове свог становништва од немачких репресалија.6

Пред. М. Кубуровић, „Васпитни завод у Смедеревској Паланци 1942-1944“, Записи из добровољачке борбе, 2, Минхен 1955, стр. 70-90. Читаво поглавље о овом проблему код: М. Бојић, н.д., стр. 235-246; Б. Костић, Исшина..., стр. 47-49.

У ОДБРАНИ НАЦИОНАЛНЕ СРБИЈЕ

КАПИТУЛАЦИЈА ИТАЛИЈЕ И ПРОМЕНЕ НЕМАЧКЕ ПОЛИТИКЕ ПРЕМА СРБИЈИ

У анализи двогодишњег биланса рада Владе народног спаса, крајем августа 1943, истакнуто је следеће: „да је проблем исхране добро решен, да је безбедност у земљи добра, а мир релативан, да је избегличко питање домаћински решено, да је здравствено стање народа врло добро, да су спасени животи 86.000 српчића-избеглица, да је питање наших заробљеника у погледу веза и прехране повољно решено, а у погледу регулисања одсуства врло добро, наравно уколико је то од Владе зависило, као и да се транспортовање болесних официра, подофицира, каплара и редова непрестано врши, да је исплата плата, пензија, инвалиде и помоћи заробљеницима наших заробљеника редовна, да се саобраћај правилно и редовно обавља, да школе у целој земљи раде, да се обавља редован поштански, телеграфски и телефонски саобраћај уз нужна ратна ограничења, да се изводе замашни радови у целој земљи, и да је комунистичка побуна угушена.“7 Немачки војни органи су током августа 1943. такође проценили стање у Србији. Сазнање да ће добром жетвом убудуће унеколико бити обезбеђена прехрана довело је до „смиривања становништва у градовима, као и до даљег повећања антипатије против устаничких елемената, нарочито оних који саботирају убирање летине.“8 Главнина СДС је била ангажована на убирању летине. „Док је у борби против комуниста остала непоколебљива, дотле је њена подложност према покрету ДМ поново порасла. Многобројна обезбеђења и наводна одвођења већ сада показују да су СДС и СГС неспособне за одржавање јавног реда и сигурности у смислу окупационих снага. У случају националног устанка треба рачунати не само са потпуном пасивношћу већ и са прелажењем осталих делова СДС и СГС.“9 Све у свему, оцена командујућег генерала и команданта у Србији од 19. августа 1943, била је следећа: „Утицај Недићеве владе и њених управних органа, услед повећане наде на скоро ослобођење, даље је опао. Упркос томе, треба влади, нарочито личности председника Владе - Недићу, и данас још придавати 7

Ново време, 29. август 1943. Зборник, 12-3, стр. 507. 9 Исто, стр. 509. 8

важност као значајном фактору за окупациону силу.“10 У међувремену, током августа 1943, дошло је до војних и политичких промена које су биле подстакнуте стањем на југоисточним фронтовима Европе. Према одлуци самог Адолфа Хитлера, од 26. јула 1943, односно наредби Врховне команде Вермахта од 3. августа 1943, формирана је у Београду Команда снага Ф (код нас одомаћена као команда Групе армија Ф), под командом генерал-фелдмаршала барона Фон Вајкса, који је преузео команду Југоистока, изузету од команде Групе снага Е до тада у Грчкој. Команда групе Ф, 26. августа 1943, преузела је команду над целим Балканом, закључно западно са старом границом Италије и Југославије/НДХ, као и над командама Групе Е и преформиране команде 2. оклопне армије.11 Команда Е је била у Солуну, а 2. оклопне армије у Крагујевцу. Ова команда стигла је лета 1943. у Крагујевац са Источног фронта. Она је имала задатак да обједини немачке снаге пред очекиване догађаје на Балкану (излазак Италије из рата и евентуално искрцавање савезника на Балкану). Од 18. августа под њеном командом биле су снаге на подручју Србије и Хрватске. Команда 2. оклопне армије пребацила се потом у Врњачку Бању и била је ангажована у спровођењу планова за разоружање италијанске војске Achse.12 Извршну власт у Србији вршио је војноуправни командант Југоистока (истовремено и војноуправни командант Србије), коме је била потчињена војна управа. Према стању од 28. августа 1943, Србија је била премрежена следећим органима немачке војне управе: -

Фелдкомандантура бр. 599 у Београду, са Ортскомандантуром бр. 378 у Пожаревцу; Фелдкомандантура бр. 816 у Шапцу, са Крајскомандантуром бр. 861 у Ваљеву; Фелдкомандантура бр. 610 у Врњачкој Бањи, са Крајскомандантуром бр. 832 у Крагујевцу, Крајскомандантуром бр. 833 у Крушевцу, Крајскомандантуром бр. 834 у Јагодини и Крајскомандантуром бр. 838 у Косовској Митровици; Фелдкомандантура бр. 809 са Крајскомандантуром бр. 857 у Зајечару и

Исто, стр. 507. Исто, стр. 487. 12 Исто, стр. 504-506. У немачкој пракси једном додељен „оклопни“ назив јединици није се мењао без обзира на њену фактичку попуњеност оклопним снагама. Тако је и 2. оклопна армија задржала назив „оклопна“ до краја рата, иако је у њеном саставу било тек неколико мањих оклопних јединица. Ова команда до краја боравка у Југославији није била више попуњена оклопним јединицама, већ је контролисала разне војне или СС, пешадијске, брдске, резервне и друге корпусе или дивизије. 11

Крајскомандангуром бр. 867 у Лесковцу; - Крајскомандантура

бр. 823 у Великом Бечкереку.

Од локалних снага, Руски заштитни корпус је био придодат саставу немачког Вермахта, а СДК је, у оперативном смислу, био потчињен делом немачким, а делом бугарским јединицама. Немци су оценили да се СДК „добро показао у борби против комунистичких банди и банди Драже Михаиловића и јединице треба да се према њему опходе на одговарајући начин.“ На другој страни, снаге СДС су потчињене команданту СС и полиције у Београду. Контролу рада над снагама СДС водиле су немачке полицијске обласне или окружне командантуре. Оцењено је да СДС „треба сматрати да су поуздани само у борби против комуниста.“13 У циљу разраде новог приступа према југоистоку Европе, за специјалног опуномоћеника Министарства спољних послова за Југоисток именован је 24. августа 1943. Херман Нојбахер. Његов основни задатак био jе да окупи све разнородне и међусобно супротстављене војне и политичке антикомунистичке снаге ради формирања једног снажног фронта под немачком командом. Немачки дипломата је сматрао да је превасходно требало подићи углед генерала Недића како би се српски националисти одвојили од Михаиловића, па је први Нојбахеров потез било реализовање посете председника Српске владе Берлину, односно фиреру, септембра 1943. године. „У тренутку када сам ступио на нову дужност (концем августа 1943), тачан датум Недићеве посете Хитлеру у немачком Главном штабу већ је био уговорен. Српски председник владе, генерал-пуковник Недић кренуо је почетком септембра 1943. у немачки Главни штаб, а пратио га је мој претходник, немачки посланик у Београду Бенцлер.“ Нојбахер је овако дефинисао самог председника Српске владе и његово стање крајем лета 1943: „У покушају да спаси српски народ, Недић је непрестано доживљавао разочарања и губитак угледа. У таквом стању нашао сам Недића у септембру 1943. Чак и пријем у Главном штабу није му донео никакав опипљив успех.“ О самим разговорима Нојбахер је написао: „Недић је кренуо у своју посету на коју је чекао још од 1941. пун великих нада у ревизију немачке политике према Србији. У овим се надама разочарао.“ Пре пријема код фирера, Недић је имао дужи састанак код министра спољних послова Јоакима фон Рибентропа. Нојбахер пише о овом сусрету: „На пут је кренуо са великим надама да би могло доћи до позитивне промене немачке политике према Србији. Ове наде су изневерене. Недић је био разочаран. Рибентроп је позвао Бенцлера и мене да им се прикључимо, тек када су разговори доспели на слепи колосек. 13

Зборник, 12-3, стр. 520-521.

Недић је на један храбар и достојанствен начин покушао да говори о неправди која је учињена Србима. Поставио је читав низ захтева да се ове неправде исправе, како би се побољшао положај Срба, и тиме ојачао и унапредио свој положај као председника владе. Недићеве жалбе, Рибентроп није схватио превише пријатељски и са симпатијама. Недић је осећао да га Немци злоупотребљавају.“ „Када је Недић тражио ревизију привремених граница Србије - чисто српски срезови припали су, повремено чак повређујући природне границе Хрватској, а јуначко гробље Срба, историјско поприште Косовске битке, припало је новој Великој Албанији - Рибентроп се веома ражестио: - Ни Француска у овом тренутку неће продрети са захтевом за ревизијом привремених граница! Зато се о таквом српском захтеву за време рата не може дискутовати. Дубоко увређен, Недић је после тога одбио да потпише текст предложеног коминикеа. Није више било могућности да се разговор настави. Са техничке и са људске стране, неуспех овог сусрета био је потпун.“14 Председника Српске владе, 18. септембра 1943, примио је и вођа Рајха, Адолф Хитлер. Нојбахер пише да је после изласка Недића из просторије замолио министра спољних послова Рибентропа за разговор. „Нашли смо се у једној просторији која се налазила поред салон-вагона, где се водио главни разговор. Рекао сам му да овакав резултат разговора, с обзиром на ситуацију у Србији, у потпуности је неприхватљив и неодржив. Па, и Хитлер очекује да дође до ма каквог позитивног резултата. Заступао сам мишљење да из ове слепе улице постоји само један излаз: да председника владе Србије, који је потпуно депримиран, одмах прими Хитлер. Рибентроп је прихватио мој предлог и поднео је молбу код Хитлера. Недић је у овоме, да га је на концу посете примио Хитлер, видео успех, јер је тиме његов пољуљани престиж донекле повраћен. Хитлер је био веома сналажљив, умео је да буде шармантан и љубазан, када је водио разговоре са својим посетиоцима. Хитлер је тако утицао и на Недића, који се донекле, поново умирио. Пружио је Недићу општа уверавања, која га ничим не обавезују, а имала су за циљ да дају подршку тешкој мисији српског председника владе. Када су у питању конкретне немачке концесије, оне су биле сасвим незнатне. Недић је добио право да оснује „државну стражу“ (жандармерију), која би била под његовом командом. После арогантног дочека код немачког министра спољних послова, за Недића су у људском погледу пријем код Хитлера и његове пријатељске речи значиле доста. Али, Недићева

Neubacher Hermann, Sonder-auftrag Sudost 1940/45, Bericht einsefligenden Diplomaten, Berlin/Frankfurt 1956, стр. 140-141.

посета немачком Главном штабу била је и то остаје - неуспех“, пише Нојбахер. 15 Новине у Србији су коментарисале да је Недићева посета „схваћена као крупан догађај не само од стране српског народа него и у целој европској јавности“ и да наговештава нову етапу у положају Србије. „Разуме се, садржина вођених разговора није нам позната, али су саме горње чињенице довољне да нас увере да је мисија генерала Недића потпуно успела, и да су се водећи немачки фактори уверивши се у конструктивну снагу српског народа, упознали са његовим животним интересима, за које показују много разумевања. Да је то велика добит за Србију, о томе нема никакве сумње.“ Овом посетом „успостављена је и потребна равнотежа за коју је везан сваки мали народ“.16 Једини, највећи успех генералове посете вођи Трећег рајха био је на пољу оружаних снага. Недић је успео да испослује враћање надлежности (своје владе и сопствене) над оружаним снагама којима је Влада располагала. Такође, тиме је могао да дефинитивно смањи утицај генерала Мајснера и шефа Српске државне безбедности на оружане саставе Владе. Добио је и одобрење да може да повећа расположиве српске оружане снаге. У свему овоме Нојбахер, нови специјални представник немачког министарства спољних послова за Југоисток, одиграо је дискретну али пресудну улогу. Одмах после повратка из Берлина генерал Недић је имао састанак с командантом Србије, генералом Фелбером, ради оперативног препотчињавања снага СДС и СДК својој влади. Фелбер није имао никакво наређење команде копнених снага у том правцу. Тражио је да му Врховна команда Вермахта достави своје мишљење о томе да ли Недићу треба предати у надлежност снаге СДС, СДК и СГС. Навео је, уз то, и Мајснерово противљење. Са друге стране, генерал СС и полиције Мајснер оштро се успротивио овим променама јер је био архитекта односа у српској безбедности од пролећа 1942. године. Он је тражио појашњење од Берлина. Мајснер је сматрао да су обећања дата Недићу приликом посете фиреру противречна дотадашњим уредбама и уопште успостављању функције 15

X. Нојбахер, н.д., стр. 134-135. Крајем августа 1944. у фиреровом Главном штабу одржавала се конференција поводом стања на Балкану, пише Нојбахер. „Том приликом сам пред Хитлером бранио Недића и његову личност. Хитлер се ругао Недићевом оријенталном обичају, када се дубоко поклонио пред фирером, приликом посете Главном штабу. Хитлер: ʽУ том погледу Стојадиновић је био сасвим други мушкарац!’ Упозорио сам Хитлера да постоји велика карактерна разлика између њих двојице. ʽНедић је конзервативан Србин, старог кова, нека врста српског јункера (пруског племића), ако баш желите. Његова љубазност почива на једној сасвим другој традицији, него што је случај са Стојадиновићем, који има западњачко васпитање. Стојадиновић је студирао у Минхену и имао је праксу у Баварској као државни службеник, савршено је научио како треба да се пије пиво и због тога он може да се у Немачкој понаша као прави Немац!’ Хитлер се на то насмејао.“ 16 Ново време, 20, 21, 22. и 25. септембар 1943.

вишег СС и полицијског вође у Србији. Тек после разјашњења, фелдмаршал Кајтел је 20. октобра издао наређење команданту Југоистока у Београду да се приступи повећању и реорганизацији СДК са пет батаљона на пет пукова. (Према писању Б. Костића, генерал Недић је инсистирао да добије могућност формирања десет пукова, али то није било допуштено.17 Предвиђено је да Добровољачки корпус буде у надлежности Владе генерала Недића и даље под командом пуковника Мушицког. Ово наређење је прецизирало да пукови са по пет батаљона буду лоцирани у Ваљеву (l), Краљеву (2), Чачку (3), Смедереву (4) и Крушевцу (5). Генералу Фелберу је наложено из главног стана Рајха да информише СС и полицијског вођу Мајснера о томе да су саветовања у главном стану Рајха, посвећена глобалној ситуацији на Југоистоку и антикомунистичкој акцији, показала да је неопходно да се помогне доследно спровођење Недићеве политике. „У оквиру глобалног планирања СС Вођа Рајха је одлучио да се Српска државна стража стави под команду Недића као будућег српског министра унутрашњих дела.“18 Потом је, 24. октобра, по налогу из Берлина, саопштено Мајснеру да је фирер одлучио да се Српска државна и гранична стража ставе под Недићеву команду. Коначно, 2. новембра 1943, командант Југоистока је известио Недића да му се дефинитивно враћају СДС и СДК, истакавши да се с овом одлуком сагласио и Мајснер, али да ће све те снаге бити и даље под његовом контролом. Два дана касније саопштено је да се и СГС враћа под контролу Владе. Фелбер је затражио да се хитно достави план организације и процеса реорганизације ових снага.19 Недић је, и поред противљења генерала Мајснера, успео током новембра да спроведе реформе у сектору безбедности. Наиме, 5. новембра 1943, када је Министарски савет донео Уредбу о укидању надлештва Српске државне безбедности, односно о враћању његових делова под надлежност министра унутрашњих послова. Пошто је разрешен ове дужности, Драги Јовановић је остао само на функцији управника града Београда, коју је иначе упоредо вршио. Тада је разрешен и министар унутрашњих послова Танасије Динић, који је добио друго министарско место, ниже по рангу и значају. Министарство унутрашњих послова преузео је сам Милан Недић. После укидања уредбе о образовању службе Српске државне безбедности, одељења за државну заштиту и за јавну безбедност, као и све полицијске власти враћене су у надлежност МУП, а такође 17

Б. Костић, н.д., стр. 134. М. Борковић, н.д., књ. 2, стр. 176, 193-194. 19 Исто, стр. 195; Б. Божовић, Специјална полиција, стр. 231. 18

и Команда СДС. За све њих били су пуноважни прописи који су важили пре образовања институције Српске државне безбедности.20 Генерал Недић је преузео команду над свим српским оружаним одредима (Српска гарда, СДС, СДК, СГС) „стављајући се на чело свију обједињених српских оружаних одреда“. У ту сврху Недић је командантима свих поменутих оружаних формација издао наредбе објашњавајући им свој потез, разјашњавајући им нови (стари) командни ланац и позивајући их на самопрегор и дисциплину. Органима који су спроводили полицијску службу, укључујући и СДС, објаснио је да ће генерал Мајснер проверавати рад и ефикасност, па је препоручио „тактичност и лојалност“ ових органа током немачке контроле.21 Наредбе о обједињавању команде над свим српским наоружаним снагама у рукама председника Владе, „српски добровољци су примили са највећим одушевљењем поздрављајући ово као веома крупан корак ка сређивању односа у српскоме народу и завођењу потпуног реда и мира на нашој територији.“22 Четврти батаљон СДК из Смедерева упутио је средином новембра писмо у којем је поздравио преузимање унутрашњих послова од стране генерала Недића и обједињавање свих оружаних снага под његовом командом. Том приликом батаљон је дао завет „да ћемо све своје снаге и животе заложити за безусловно одржавање реда и мира у Србији, да ћемо братски и искрено сарађивати са Стражом и свима српским управним властима у земљи и да ћемо ићи увек правим српским путем, којим нас води наш дични командант - председник министарског савета и министар унутрашњих послова и Отац нове Србије, армијски генерал Милан Ђ. Недић.“23 Бивши шеф Српске државне безбедности Драги Јовановић јавно се захвалио свим припадницима свог ранијег ресора на сарадњи и одао им признање за верну и пожртвовану службу.24 Одмах по преузимању дужности министра унутрашњих послова, Недић је преузео кораке да се организује боље функционисање свих органа Министарства. Успоставио је систем сталног обавештавања од среских органа (управних и СДС) преко окружних (управних, СДС, полиције) према новоуспостављеној служби дежурства у Одељењу за државну заштиту у Министарству. Копије тих извештаја требало је упућивати немачким војним 20

Ново време, 6. новембар 1943; Службене новине, 6. новембар 1943; Б. Божовић, Специјална полиција, стр. 143,228-229. 21 Српски народ, 8. новембар 1943. 22 Исто, 13. новембар 1943. (СД). 23 Ново време, новембар 1943. 24 Исто, 9. новембар 1943.

властима. Недић је укинуо функцију Шефа Српске државне безбедности, вратио све одвојене елементе у надлежност Министарства унутрашњих послова, преузео дужност министра унутрашњих послова, уклонио Драгог Јовановића и Танасија Динића из послова унутрашње безбедности, смањио утицај генерала Мајснера (који ће потом и напустити Србију). Крајем новембра кренуо је у појачавање српских оружаних одреда мобилизацијом, и то снага СДК са пет батаљона на пет пукова, односно снага СДС, појачавањем њене територијалне структуре. Све Нојбахерове нове предлоге о проширењу Недићевих овлашћења, Хитлер је одбацио децембра 1943. године. Нојбахер је успео само да ублажи политику репресалија. Укинуо је сурову формулу за репресалије - 100 за једног погинулог и 50 за једног рањеног немачког војника. Сада број стрељаних за одмазду није више био прецизиран. Тако су масовна стрељања талаца после децембра 1943. постала реткост: „Са генерал-фелдмаршалом Фон Вајксом лако сам се споразумео да је дотадашњи систем репресалија неодржив и да се из нове наредбе Групе армија морају изоставити две најопасније одредбе: тзв. квота одмазде и обавезни карактер мере одмазде. Обе ове мере, које нису остављале никакву слободу иницијативе одговорног војног органа, изостављене су у наредби о одмаздама коју ми је 23. децембра 1943. показао Начелник штаба групе армија Ф.25 У питању је била наредба генерала Фелбера од 22. децембра 1943, која је знатно умањила драстичност мера одмазде. Избачена је квота за стрељање: „Квоте за одмазду нису одређене; до сада о томе издате наредбе повући.“ Одмазде су се примењивале ако починиоци атентата, саботажа или диверзија не буду ухваћени у року од 48 часова, а „губитке који су настали у борби у основи не светити“. Циљ ове наредбе био је да се сачува поверење у правичност окупационе силе и да се одмазде не примењују према мирном становништву: „Таква форма спровођења мера одмазде забрањује се.“ Највећи противник ових промена био је генерал СС и полиције Мајснер. О томе Нојбахер пише: „Био је искрено уверен да моја политика мора довести до храбрења злочиначке делатности и да зато доводи у опасност нашу сигурност на српском окупационом подручју.“26 Нојбахеровом интервенцијом код Химлера, Мајснер је јануара 1944. повучен са дужности из Србије: „Мајснер је код Срба био озлоглашен као крволок. Био је безобзиран у тумачењу постојећих наредби о одмаздама. Био је чврсто уверен да су једино његови методи исправни на 25 26

X. Нојбахер, н.д., стр. 146-147. Исто, стр. 151-152.

Балкану и да једино они обећавају успех у интересу наше сигурности.“ Нојбахерова помоћ окупираној Србији и њеном председнику Владе, генералу Недићу, била је плод његове личне иницијативе, а не некакве посебне стратегије промене односа Рајха према Србији. Он о томе пише: „Моје досадашње мешање у војне ствари било је илегално и било је у супротности како са Фиреровом наредбом тако и са смерницама које сам добио од министра спољних послова Рибентропа. Једноставно сам морао да покушам да одглумим, како сам наводно добио право да се мешам. Моји саговорници из војске и полиције једноставно су ми веровали на основу моје високе функције. И у том покушају ја сам стварно и успео, и то након више недељних дискусија које су се водиле у Главном штабу.“27

Исто.

ОФАНЗИВА ЈВУО НА ВЛАДИНЕ СНАГЕ ПОСЛЕ КАПИТУЛАЦИЈЕ ИТАЛИЈЕ

Сви ови сукоби били су увод за нове ескалације борби које су настале као последица капитулације Италије. Избацивањем Италије из рата створило се у Врховној команди ЈВуО уверење да је рат пред завршетком и да су немачке снаге у незгодној ситуацији створеној отпадањем једног активног дела Осовине. Овај моменат је ваљало искористити у елиминацији свих оружаних снага које су биле у саставу Владе генерала Недића. Ултиматумом је требало те снаге позвати на прелазак у ЈВуО, а сви који би одбили позив требало је да буду изложени нападу и насилном разоружању. Командант Ваљевског корпуса наредио је 10. септембра разоружање свим легалним српским одредима, јер је „услед капитулације Италије настало расуло непријатељских снага на Балкану (!!! - Б. Д.)“. Снаге Подгорске и Ваљевске бригаде требало је да разоружају такве легалне одреде на територији Подгорског среза. Колубарска бригада је у заједници с командом корпуса имала да дејствује у Колубари. Наоружање је требало да буде равномерно подељено, као и људство („а са издајницима поступити по закону шуме“). Позив за напуштање редова снага генерала Недића био је примљен и у самом Ваљеву. Отпочео је талас одласка у шуму: дезертирање 27 припадника СДПС разних чинова, које је било организовано, следили су самостално и поједини припадници Недићеве силе 14, 16. и других дана септембра.28 Већ од 11. септембра отпочеле су припреме за напад на добровољачке снаге које су се развиле дуж пруге на линији Латковић - Бабајић - Кадина Лука. Колубарска бригада је имала задатак да са својих пет батаљона дејствује на добровољце у ноћи 13/14. септембра 1943. године. Однос снага је био 350 према 125-180 у корист ЈВуО. Поред уништења снага СДК, задатак је био прикупити све расположиво наоружање. Уз то „ово је полагање испита за предстојеће борбе за част Краља, Српства, Слободе и Отаџбине“, како је написао командант Колубарске бригаде капетан Додер. Пре него што је извршен напад, командант Ваљевског корпуса дао је ултиматум добровољцима 1. чете 1. батаљона СДК, од пет минута по пријему наређења, „да положе оружје и осталу убојну спрему“, позивајући се на наређење министра војног и начелника штаба ВК од 9. 28

АВИИ, Ча, к. 62,47/5.

септембра да се сви српски оружани одреди у служби окупатора позову „на сарадњу одметањем у шуму“. Као мера казне, уколико то не би прихватили, наређено је њихово разоружање и поступање према њима у складу с ратним војним законом. Поручник Радосављевић је одредио да ће добровољци ако се не повинују овом ултиматуму, „као издајници Краља и Отаџбине на лицу места (бити) стрељани“. Све, међутим, говори да равногорци нису имали успеха и да су добровољци, добро војнички устројени и наоружани, успели да одбију нападе Ваљевског корпуса. Најјаче борбе су вођене у рејону Бабајића, где су били добровољци 1. чете 1. Батаљона СДК. У исто време извршен је неуспешан напад на још једно добровољачко седиште - Уб.29 У крушевачком крају добровољци су наставили потере. Команда 2. трстеничке бригаде 11. септембра пише: „Издајници српског народа, недићевци и љотићевци, у жељи да разбију нашу организацију и разједине српске снаге да би лакше остали на положају, мобилисали су своје снаге и довели их у крушевачки округ. И поред убистава, батинања, паљевине и разних шиканирања од стране љотићеваца, Шумадинци су остали верни Краљу и Отаџбини.“30 Стање јавне безбедности у Ваљеву и околини није било повољно због рада „присталица Д. Михаиловића“; 13. септембра отишли су у шуму два официра, 10 подофицира и 17 војника СДС, с комплетном опремом, а ноћу 14/15. септембра одред од „300 илегалних четника“ напао је одред Страже у Каменици: „заробљено 30 стражара“.31 Владини извештаји констатују да је у исто време кренуо талас разоружавања снага СДС у округу Зајечарском, Шабачком и Ужичком.32 Министарство унутрашњих послова Српске владе известило је средином септембра да се јавна безбедност на територији већине округа знатно погоршала „јер се пољске станице СДС-а повлаче у веће центре, чиме је велики део територије лишен контроле. Осим тога, примећено је појачано деловање илегалних четника према органима државне безбедности. У многим окрузима, а нарочито у онима у којима делују добровољачки одреди, врше се велики напади.“33 Посебно лоше држање одреда СДС било је у Шабачком округу, где је „захваљујући страној пропаганди и психози страха од разоружања, зараза бежања захватила широке размере. На ово су нарочито имали утицај људи Д. Михаиловића“.34 29

Исто, к. 62,47/5; к. 63,1/1, 2/1, 8/1, 36/1; к. 128,4/1. АВИИ, Нда, к. 24 1/58. 31 Исто, к. 24 1/17. 32 Зворник, 1-21, стр. 481-485. 33 АВИИ, Нда, 24,1/27. Извештај од 16. септембра 1943. 34 Исто. - Ништа боље стање није било ни у другим окрузима. Један инспектор Министарства унутрашњих 30

Равногорске снаге напале су 14. септембра одред Државне страже на Гојној гори: „Убијен је поручник Павловић, а четири стражара су одведена и убијена.“‘ Средином септембра убијен је срески начелник из Свилајнца, па је за одмазду 26. септембра стрељано у Јагодини „10 присталица Д. Михаиловића“.35 У другој половини септембра одиграла се можда и највећа битка у 1943. између снага СДК и ЈВуО у селу Сеча Река код Косјерића, у Црногорском срезу. У Ужицу и Ужичкој Пожеги био је стациониран 4. батаљон СДК, под командом Милоша Војновића. У том пределу оперисала је Црногорска бригада ЈВуО, под командом жандармеријског поднаредника Филипа Ајдачића. Дана 22. септембра ка њеној територији кретала се већа колона добровољаца 4. батаљона и нешто немачких снага. Рано ујутро 23. септембра колона је с пута према Косјерићу скренула ка Сечој Реци и почела с хапшењем цивила и паљењем појединих кућа. О томе су одмах обавештени равногорци, који су пристигли током преподнева. Развила се борба.36 Извори Српске владе говоре да је „од џелата српског народа“ погинуло, осим Војновића, још 16 војника 4. батаљона. Српски народ и Ново време наводе 18 палих добровољаца из састава 14. чете 4. батаљона СДК, док их је десетак пребачено на лечење у београдску војну болницу.37 Једно борно возило успело је да се пробије до Косјерића и његова посада је известила немачку команду о исходу борбе, па се, касно поподне, 24. септембра, појавило шест немачких авиона који су бомбардовали околна села. Касно увече и сутрадан стигла је немачка и бугарска експедиција „која пали, хапси и убија“.38 Сахрана Милоша Војновића и 16 добровољаца обављена је 26. септембра у Ужицу. У поворци су били и припадници почасне чете добровољаца, националне службе, немачке и бугарске војске. У току процесије говорили су окружни начелник Аџић и пуковник Мушицки истичући Војновићеве заслуге, пре свега у спасавању избеглица на Дрини 1942. године. За Аџића је он био „врли националиста“ који се „сврстао у редове добровољаца када је Србији запретила опасност од комунизма“. Мушицки је у свом говору послова донео је, после обиласка терена средином септембра, поразне утиске: „СДС бежи у шуму у масама.“ (АВИИ, Нда, к. 50А10/1-31.) У Мачви и Подрињу ЈВуО је контролисала готово сва среска места, а бекства из СДС настављена су у целом округу Крагујевачком, Ваљевском и Шабачком: „Ја сам лично за ових десет дана путовања добио утисак да су припадници СДС, који су одбегли, као и они који се за бекство спремају, већ одавно били припадници организације ДМ, радећи легално све док нису добили наређење да се припреме и оду у шуму.“ (Исто.) 35 АВИИ, Нда, к. 50А 10/1 -31. 36 И. Авакумовић, н.д., стр. 135. 37 АБИИ, Нда, к. 153 2/4; Српски народ, 16. октобар 1943. (СД); Ново време, 28. септембар 1943. 38 Књига о Дражи, I, стр. 315; „Ова херојска борба наших добровољаца против шумских бандита биће записана као један од највећих подвига наше националне омладине. Јуначка жртва Милоша Војиновића и његових 16 верних другова остаће као вечити путоказ на херојском путу његових живих другова који ће својим јуначким делима наставити пут у победу добровољачке мисли.“ Обнова, 4. октобар 1943.

истакао: „Називају ове борце плаћеницима, а ја питам вас да ли су плаћеници они који добровољно себе жртвују за опстанак народа или су плаћеници они који примају енглеске фунте и проливају невину крв народа за рачун Енглеза.“39 Љубомир Симовић описује сахрану страдалих добровољаца као „невиђену погребну церемонију“.40 Четврти батаљон СДК је потом пребазиран из рејона Крушевца у Смедерево.41 Комунистичка историографија је овакве сукобе прећуткивала или објашњавала на начин, који данас може да изгледа чак и комично. Тако Младен Стефановић, коментаришући сукоб у Сечој Реци, пише да је разлог сукоба био „борба за престиж“. Он наводи: „Љотићевци су ценили и подржавали четнике Драже Михаиловића у заједничкој борби против партизана, али су од четника тражили да буду храбрији и оданији немачком окупатору.“42 Даљи коментар није потребан. Талас напада на тзв. љотићевске позиције ојачао је осећање да се с окупаторским и Владиним снагама може лако изаћи на крај, па је јединицама ЈВуО у Србији стигло наређење министра војног генерала Михаиловића да се води борба са Немцима и љотићевцима 23. септембра 1943. године. У духу овог наређења командант Ваљевског корпуса наредио је „да се непријатељ прогони и напада на територији корпуса. Дању избегавати фронталну борбу, али заседе и препаде наставити. Пољску стражу разоружати а „са свима љотићевцима поступати... по закону шуме“. Једна „ДМ банда“ напала је 23. септембра теретни камион немачке чете на путу Ивањица-Ариље и убила два војника, а истог дана нападнута је српска стража у Чајетинцима (1S км југозападно од Ужица) и убијена су два официра и један стражар. За све ове акције стрељано је крајем септембра у Београду и Чачку „укупно 100 комуниста и 385 присталица Драже Михаиловића“.43 Један од највећих и најжешћих напада на добровољце СДК у северозападној Србији збио се два дана касније. Акцију је извео ваздухопловни потпоручник Милосав Грбић из Колубарске бригаде, са својим људством. Око поднева 25. септембра, Грбић је стигао на железничку станицу у Боговађи с намером да изврши препад на воз и разоружа Немце који се налазе унутра. Када 39

Ново време, 28. септембар 1943. Љ. Симовић, н. g., стр. 441 -442. 41 Ново време, новембар 1943. 42 М. Стефановић, н. g., стр. 229. 43 АВИИ, НМА, 2-2А-14/3. Немачки извори из друге половине септембра говоре да су и даље трајала интензивна дезертирања људи из СДС: „Један официр и 11 војника побегли код Краљева. У простору Ужице-Чачак траје мобилизација и обука становништва способног за војну службу, уз енглеску помоћ.“ (АВИИ, НМА, 1А-20-11, Извештај од 24. септембра 1943). 40

је воз заустављен, Грбићеви људи су разоружали неколико Немаца који су били наоружани, док су осталих 25-30 били ненаоружани. Добровољци који су били у последњем вагону успели су за ово време да се извуку и побегну према Латковићу. Било их је седам, осам, а међу њима и син Димитрија Љотића. Грбић наставља: „Када је то већ тако испало, ја сам наредио да Немци седну у воз и да ми њима нећемо ништа, ми само кажњавамо Српске издајице, односно СрбеНемце. Немци су били сви сретни када су се вратили, поздрављали су и узвикивали „Гут Дражини четници“ [...] Што се тиче публике која је била у возу, била је уплашена, али су ипак сви били сретни кад су нас видели усред пола дана са оружјем, брадати, како командујемо Немцима на станици.“ Затим се Грбић са својим људима повукао у шуму где је организовао заседу. Предвече око шест часова напали су на камион пун добровољаца, који се враћао за Лазаревац после акције претреса терена у околини Лајковца. Резултат овог напада био је 20 погинулих добровољаца, око десет рањених и ратни плен: 17 пушака, два пушкомитраљеза и један немачки бацач М-40 од 50 мм. Грбић је по завршетку операције запалио камион и два мотоцикла која су били у пратњи и с пленом се удаљио од места заседе. „Све настрадало људство Љотићевачко било је из батаљона и чете оних који су ухватили нашег брата Нешка, као и студента Брану Ђукића. Према томе, стигла их је заслужена казна за њихова недела према нашој организацији и Српском народу“, закључио је потпоручник Грбић. Три дана касније командант Ваљевског корпуса издао је наредбу у којој је потпоручника Грбића и његове борце „похвалио за храбро и јуначко држање у борби противу непријатеља Српства.“44 У току овог месеца, следећи наредбе министра војног, Колубарска бригада Рудничког корпуса разоружала је око 100 припадника Државне страже, а заплењено је и девет пушкомитраљеза. Елиминисан је „познати гестаповац“ Гордић, који је ометао рад ЈВуО око Белановице, а у дослуху са 1. батаљоном СДК имао је задатак да ликвидира поручника Васиљевића, команданта ове бригаде.45 После септембарске офанзиве јединица ЈВуО на Недићеве снаге у околини Ваљева сви одреди СДС повучени су у ваљевску варош из бојазни од разоружања. Само је Посавски одред остао у Обреновцу. Подгорски одред је први повучен, 14. септембра 1943, и изгледа да није више враћан у Каменицу што значи да је тај срез надаље био потпуно слободан и под контролом снага 44 45

АВИИ, Ча, к. 63,32/2; Исто, к. 128,5/1 и 6/1. Исто, к. 63 40/1; Исто, к. 74, 13/3.

ЈВуО. Тамнавски одред био је у Ваљеву од 17. септембра до 23. октобра, а Колубарски од 18. септембра до 23. новембра 1943. године. Све ово говори да је стварна власт Владе почела да се ограничава само на веће варошице. По окрузима су од друге половине 1943. и у 1944. власт преузели припадници ЈВуО и њихови територијални органи.46 У септембру 1943. највише напада комунистичких снага на јединице СДС забележено је у Лесковачком округу, где је жртава било и код немачких, и код снага С ДПС. Повлачењем станица у веће центре, „може се рећи да је у две трећине округа престало функционисање државних и општинских власти, и да су на овој територији апсолутни господари комунисти“. У запажањима је констатовано следеће: „Током септембра месеца стање јавне безбедности се на територији већине округа у знатној мери погоршало и постало забрињавајуће. Једини окрузи за које се може рећи да у њима влада релативан ред и мир јесу Пожаревачки и Моравски. Разлог овоме лежи у првом реду у повлачењу пољских станица СДС из њиховог седишта у веће центре, чиме је велики део територија лишен контроле и заштите државних безбедносних органа и препуштен вршљању комунистичких и других илегалних банди. Осим тога, разлог је још и у томе што је већи део стражара, нарочито припадника Граничне страже напустио своја места услед чега је омогућено комунистичким бандама да се преко граница, из Босне и Срема, без икаквих сметњи пребацују у Србију. Осим тога, у последњем месецу (септембар) примећено је неједнако држање илегалних четника према државним органима безбедности. Док у појединим окрузима ови одреди углавном раде само и искључиво на ликвидирању комуниста а народу саветују послушност и лојалност како према нашима, тако још и више према окупаторским властима, дотле су у другим окрузима, а нарочито онима где делују добровољачки одреди, усредсредили своју снагу на нападање државних органа безбедности чиме разоружавају државну управу и њену организацију безбедности.“47 Нови командант Југоистока, генерал Ханс Фелбер, који је био и нови војноуправни командант Србије, покренуо је у октобру укупно пет акција против јединица ЈВуО. Прва је имала назив Maiskolben. Њен циљ је био да се ухапсе сви мушкарци способни да носе оружје. Почела је 3. октобра на простору око Чачка, Пожеге и Ваљева - генерал Фелбер је лично командовао. Завршена је 8. октобра без већих резултата. Затим су редом извођене операције: Krum (од 12. октобра) на простору од Ужица до Мокре Горе и Бајине Баште; Dolhshtos (око Нове Вароши); Herstnebl (од Ужица и Кокиног Брода до Ивањице и Пожеге) у којој су 46 47

Исто, к. 24, 21/4, 28/4, к. 25, 21 /3, к. 27, 30/9. Зборник, 1, књ. 21, стр. 483-485.

учествовала четири бугарска батаљона, три немачка полицијска батаљона. И на крају, акција Наmelbraten: од пута Ивањица-Ариље до пута Чачак-Краљево.48 У овим операцијама ангажоване су и мање добровољачке снаге. Октобар је донео наставак борби снага Владе генерала Недића и снага ЈВуО по динамици ван немачких операција против равногорских снага. Обрачуни су настављени: 2. октобра командант 2. трстеничке бригаде запретио је потчињеним старешинама да ће их предати преком суду ако дозволе да „Љотићева издајничка војска неометано пролази тереном, а да не буде узнемирена и макар један убијен“.49 Истог дана убијен је капетан СДК Никола Маричић. Љотићевац Маричић био је у служби немачке полиције и вршио је заједно са окупатором насиља, злочине и убиства над нашим народом. Овај бедник горко се преварио да га неће стићи народни суд за све злочине и издајства која је починио служећи окупатору. Ухваћен је усред Горњег Милановца међу својим швапским пријатељима.“50 Снаге ЈВуО мајора Кесеровића су 5. октобра напале Трстенику коме се налазио 2. добровољачки батаљон. Напад је одбијен, уз жртве на обе стране.51 Ауторитет српских власти био је знатно пољуљан и у Крагујевачком округу: „Услед сталне акције илегалних четника, стражари масовно напуштају дужност.“52 Ништа боље није било ни у Краљевачком округу: „И даље велики притисак ДМ покрета у свим селима; убијен је председник општине Чачак Срећко Симеуновић, а цео драгачевски срез држи Милутин Јанковић.“53 Четвртог октобра колона од осамдесетак припадника СДПС кренула је из Ваљева. Колону је на ужичком друму изван града напао поручник Радосављевић са својих 200 бораца. После пуцњаве, у којој је код Страже страдао један, а рањена два борца, а код равногораца само један рањен, командујући над овом колоном С ДПС капетан Стаменић се предао са својих 32 војника и једним тешким митраљезом. Остатак од преко четрдесет стражара успео је да се извуче и побегне назад у Ваљево. Већ сутрадан капетан Стаменић је са својих десет војника успео да се ослободи равногорског заточеништва и да се врати у Ваљево. Остали стражари придружили су се ЈВуО.54 Ређали су се даљи сукоби са Недићевим снагама: 8. октобра после сукоба код Диваца заробљен је 21 48

АБИИ, НМА, 1А-20-18. АВИИ, Ча, к. 80,4/18. 50 Равногорац, 2. децембар 1943. 51 АВИИ, Нда, к. 24 3/8. 52 Исто, к. 24 2/31. 53 Исто, к. 24 3/17. 54 АВИИ, Ча, к. 63,46/5,14/3 и 33/4. 49

припадник страже, али је у каснијим данима њих 15 успело да побегне из заробљеништва. Три дана касније забележен је још један сукоб код Цветановаца. Оваква широка активност снага ЈВуО у ваљевском крају приморала је окружне власти да сво људство са истурених станица С ДС повуче у Ваљево из превентиве, да се тако спрече даља разоружања и бекства у редове ЈВуО. Захваљујући својој акцији и повлачењем Страже са терена, поручник Радосављевић је могао да пошаље извештај да су среска места Мионица и Каменица, као и сва села у рукама ЈВуО. „Сви путеви блокирани, држим обруч око Ваљева са мањим чаркама.“ У том тренутку непријатељске снаге имале су упоришта само у Ваљеву (700 Немаца и по 200 љотићеваца и недићеваца), Љигу и Бабајићу (Љотићеви добровољци, око 500).55 Пошто је непоуздана Стража склоњена у Ваљево, даље прогоне равногораца спроводили су Немци и добровољци. Бележимо борбу коју води 3. батаљон Колубарске бригаде 19. октобра, потом у Ракарима 27. октобра, где су добровољци приморали колону капетана Додера и наредника Михајловића на бег. Нешто касније, у сукобу са добровољцима у Горњем Мушићу, пала су двојица припадника ЈВуО, за које је постојао податак да су до септембра били у саставу СДПС. У концентричној акцији коју су добровољци повели у намери да разбију снаге ЈВуО, у Струганику 2. новембра дошло је до сукоба. У овој борби добровољци из Ваљева и Бабајића одбачени су уз губитке од четири мртва и пет рањених бораца. На другој страни, Ваљевски корпус имао је три мртва и шест рањених.56 Крагујевачко окружно начелство известило је 5. новембра да само у Орашачком срезу има „3.000 ДМ људи“, а добровољци су интензивно хапсили породице оних који су побегли у шуму. У околини Трстеника активан је био Никола Гордић, син депортованог војводе Богдана, који је 7. новембра блокирао Почековину и пресекао телефонску везу између Трстеника и Крушевца, тражећи предају државне и пољске страже: „У помоћ је дошла 17. чета 5. батаљона добровољаца.“57 У време првог покушаја продора партизанских јединица у Србију из Санџака (октобра 1943), Врховна команда ЈВуО је главнину својих снага усмерила на заустављање тих напада. Нова концепција подразумевала је обустављање свих дејстава против осовинских јединица (осим у самоодбрани) уз задржавање активног борбеног односа према снагама СДС и посебно СДК.58 Ову 55

МОИАВ, ЗП 23,4-150; АВИИ, Ча, к. 69,48/2; Исто, к. 64,33/3. МОИАВ, ЗП 23,4-150; АВИИ, Ча, к. 74,20-1 /4. 57 АВИИ, Нда, к. 24 5/7. 58 АВИИ, Ча, к. 62 2/7. 56

промену констатују и месечни извештаји Владе. Крајем новембра констатује се да је карактеристично да су са „одредима ДМ на уништавању комуниста непосредно сарађивале и јединице СДС као и добровољачки одреди, међу којима до сада није било никакве [...] сарадње“.59 Заједничку борбу против партизана ЈВуО и СДС-а водили су 1. децембра код Босута (10 км југозападно од Аранђеловца) - 10 партизана је погинуло, а 22 рањено: „Погинуло седам четника и 16 рањено.“ Партизанске снаге одступиле су према Даросави, где су их 3. децембра напали Калабић и поједине јединице Српске државне страже на тромеђи Орашачког, Космајског и Колубарског среза. Потере и краће борбе настављене су и током децембра. До Косјерића је 13. децембра стигао један јачи партизански одред, па је један официр ЈВуО замолио Команду СДС и немачке власти у Ваљеву и Ужицу да затворе правац Ваљево-Косјерић, али је захтев одбијен.60 Нису све снаге СДС на терену биле вољне да се сукобљавају са противницима. Како пише командант Космајског корпуса ЈВуО: „Органи СДС помажу ме, али баш ништа не раде. Они углавном мирнодопски живе и задовољни су, по њиховом мишљењу, што могу и да седе на миру и чувају своје главе за сутра и уједно да раде за нашу ствар. Њихова корист за нас је врло мала и ја сам предузео све мере да их што пре повучем, док их Швабе нису разоружале. Са њима, исто баш са онима који сарађују са нама, приморан сам да се свађам због њихове неактивности и због тога што покушавају да критикују наше послове. Та критика је у главном зато што се они боје да их ми нашим радом не откријемо.“61

Зборник, 1, књ. 21, стр. 531. АВИИ, Нда, к. 52 12/42. 61 АВИИ, Ча, к. 27, 34/2. 60

МОБИЛИЗАЦИЈА ЗА ПОПУНУ ВЛАДИНИХ СНАГА

Преузимање послова унутрашње безбедности у целини од стране генерала Недића одразило се и на реализацију идеје о повећању оружаних снага под његовом командом. Крајем новембра 1943. наређено је преформирање пет батаљона СДК у пукове. Постојећи батаљони постали су по редоследу први (l)62 у пуковима који су носили идентичне бројеве ранијих батаљона (1-5). Формирани су: -

1. пук (командант мајор Илија Мићашевић)

2. пук (командант рез. мајор Марисав Петровић)

3. пук (командант мајор Јован Добросављевић)

4. пук (команданти: мајор Вук Влаховић, рез. мајор Војислав Димитријевић, капетан I класе Миодраг Марковић) 5. пук (команданти рез. мајор Милорад Мојић (+), потпуковник Мирко Станковић).63

Остале батаљоне нових пукова требало је попунити планираном мобилизацијом. За разлику од преформирања у батаљоне, ово повећање снага СДК учињено је мобилизацијом, а не више добровољним приступима. Преформирањем батаљона СДК у пукове и уз извршену мобилизацију, СДК је у првим месецима 1944. достигао бројку од 8.000 људи. До тада добровољачки батаљони могу се посматрати махом као екстериторијалне јединице, где су поједини њихови делови имали делимичну територијалну заступљеност попуне. Преформирањем у пукове, њихова тренутна седишта постаће и доминанта регионална компонента: тако је 1. Пук покривао ваљевски крај, 2. пук Шумадију са ослонцем на Крагујевац и Крушевац, 3. пук био је Шабачки и ослоњен на северозападну Србију, 4. пук смедеревски и попуњен је у североисточној Србији, и коначно 5. пук, нишки, чије је људство било из округа јужне и југоисточне Србије. Одмах у току новембра ступило је наређење органа ЈВуО да се спречавају 62

Ново време, 1. децембар 1943. Први пут се наводи постојање пукова СДК, и то: 1. батаљона 4. добровољачког пука у Смедереву, односно 5. добровољачки пук у Нишу. 63 Б. Карапанџић, Српски добровољачки корпус, стр. 107-110, са нашим допунама.

покушаји мобилизације за попуну одреда Недићевог оружаног апарата. Међутим, схватања да је Српска државна стража користан извор оружја, муниције, података и другог, као и да ће у одлучујућем часу бити уз ЈВуО као њен део, почела су постепено да се устаљују. Тако је било и планског допуштења да се врши попуна њених редова. О томе сведочи и наређење Качерске бригаде од 29. децембра у коме је дозвољено мобилисање „нашег људства“ за потребе пољске страже у Белановици. Тим договором, Равној гори одани људи били би у редовима Недићеве страже.64 Сасвим ће другачији бити однос снага ЈВуО и равногорске организације када почне мобилизација за Српски добровољачки корпус. Судећи према различитим документима правне и друге природе, од почетка 1944. за оружане снаге Недићеве Србије користи се термин Српски оружани одреди, где се указује да њих чине снаге СДС, СДК и СГС.65 Током јануара, снаге СДК су биле у фази преформиравања. Од ранијих батаљона формирани су пукови. Новоформирано људство већ је 1. јануара 1944. почело да полаже заклетве у јединицама СДС и СДК. Свечаним заклетвама нових или постојећих јединица дат је велики значај и публицитет. Тако су у Смедеревској Паланци 1. јануара 1944. положили заклетву припадници 2. добровољачког батаљона (кап. Милан Стојановић) и среског одреда СДС (кап. Марко Божинић). Постројено је било 400 добровољаца, 85 стражара, 40 припадника Добровољне ватрогасне чете и 500 питомаца Завода за принудно васпитање омладине. Заменик окружног начелника, др Тихомир Димитријевић, говорио је о значају полагања заклетве као и о потреби да се збију редови око српског фронта на челу са генералом Недићем. „Сељаци из целога среза са задовољством су посматрали парадни марш владиних одреда и чин полагања заклетве и видно манифестовали свој национални осећај за нашу оружану снагу.“66 У Крагујевцу су истог дана биле постројене јединице 2. пука СДК капетана Марисава Петровића и окружне јединице СДС-а под командом потпуковника Мирка Станковића. Њима је говорио министар правде Богољуб Кујунџић, који је стигао у пратњи немачког крајскоманданта Шустера. Говори су углавном били усмерени против комуниста и најновијих спољнополитичких заокрета Британаца према партизанима.67 64

АВИИ, Ча, к. 74,48/4. Службене новине, 4. јануар 1944; Исто, 3. март 1944. 66 Ново време, 4. јануар 1944. 67 Исто, 5. јануар 1944. 65

У Ужицу је око 10. јануара обављена заклетва нових стражара СДС на великој свечаности под руководством команданта окружног СДС мајора Божидара Ђорђевића. Говорили су окружни начелник Мирко Аџић („Чули сте сви за некаквог маршала Тита чије је право име Јосип Броз и који је Хрват по рођењу. Његови доглавници су: Фишер, Моша Пијаде, Сулејман и слични. Дакле ту нема ниједног Србина. Овим несрбима са Титом на челу мало је жртава које је српски народ дао. Они желе да нас докусуре и да нашу земљу претворе у гробље и згариште [...]“) и командант СГС-а за Ужички округ мајор Милош Павићевић. У Шапцу је организована заклетва припадника СДС, СГС и СДК којој су, осим осталих званица, присуствовали и начелник Шабачког округа Светислав Стевановић, помоћник начелника Милорад Мићић, обласни командант оружаних одреда потпуковник Војислав Мандровић, командант Граничне страже мајор Немања Уларџић и командант 3. добровољачког пука капетана Красоје Нотарош. Потпуковник Мандровић је рекао: „Живот Србије зависи од вас. Ви га носите у себи. Он је у вашим срцима и тече заједно са вашом крви. Ваша Отаџбина је била принуђена да позове вас, цвет српске младости и њене најбоље снаге. Позвала вас је у великој историјској нужди не да кога нападате, већ да чувате своју Отаџбину и да на мртвој стражи бдите над њеном судбином.“68 Лист Српски народ је с уобичајеним идеализмом писао о мобилизацији за попуну појединих јединица СДК: на пример, 3. пука у Шапцу (названи „војска нове Србије“). Део нових добровољаца жалио се на реквизицију и мобилизацију које су спроводиле снаге ЈВуО и наводио то као мотив за приступање добровољцима. Ове новине су детаљно извештавале о првим корацима нових добровољаца.69 Реалност на терену, међутим, била је сасвим другачија. Равногорске снаге и територијални органи одговорили су на талас мобилизације активним ометањем њеног тока, оружаним претњама Владиним снагама, односно потенцијалним регрутима, па чак и њиховим насилним одвођењем. Ратко Обрадовић, командант 1. батаљона 1. пука СДК у Ваљеву, пише о томе 26. јануара 1944: „У касарнама под Пећином, одређеним за смештај 1. батаљона, ври као у кошници: пристижу први регрути, углавном из околних села. Младићи. Изгледа, међутим, да четници ометају регрутовање. Врше притисак на породице, прете. Одзив је, с обзиром на то, ипак задовољавајући.“70 У овом округу, још марта 1943, извршен је преглед 1.154 омладинаца 68

Исто, 11. јануар 1944. Српски народ, 19. фебруар 1944. 70 Ратко Обрадовић, „Изводи из једног необјављеног дневника“, Записи из добровољачке борбе, 1, Минхен 1954, стр. 25. 69

годишта 1922-1925. за војну службу, али није било никаквих регрутација до новембра за Недићеве оружане саставе. Тек тада је започела регрутација за Државну стражу, а од јануара 1944. и формирање 1. пука СДК. Постојећа национална служба је стога сматрана као нека врста предслужбе за Недићеве оружане снаге. У овом периоду су многи омладинци по истеку своје „националне“ обавезе бежали у шуму код равногораца. На тај начин су се спасавали од укључивања у добровољачке редове.71 Органи СДК су запретили репресалијама равногорској организацији уколико буде настављено с ометањем мобилизације. Командант СДК, пуковник Мушицки, због равногорског ометања мобилизације, 22. јануара 1944. наредио је да се у случајевима када снаге ЈВуО одводе новомобилисане војнике, за одмазду похапси по 10 талаца „присталица ДМ“ за сваког одведеног добровољца, и да се таоци држе док год се такав војник не врати у своју команду. Требало је таоце потом пустити, али ако се у року од 15 дана такав војник или војници не би појавили, наређено је да се таоци стрељају. Уколико би се мобилисани добровољац вратио без опреме с којом је одведен, предложене су мере материјалне природе као репресалије за упропашћену спрему.72 У штабу СДК је 29. јануара 1944. сазван састанак команданата пукова који су реферисали о проблемима у току мобилизације. Сумирајући претходно речено, било је очигледно да снаге ЈВуО ометају мобилизацију готово свугде, да младићи прилично невољно и уз притисак одлазе у редове добровољаца, да је у неким случајевима коришћена сила и принуда за њихово мобилисање (2. пук), да се регрутују само сиромашни (3. пук), као и да се предлагало да се мобилизација изврши у акцији на терену, па чак и мерама против терора.73 Са друге стране, многобројни извештаји снага ЈВуО у Шумадији или Ваљевском округу из фебруара месеца говоре да су се снаге СДК служиле присилном мобилизацијом, која је спровођена на терену, даје било доста одбеглих тзв. добровољаца, као и да су у појединим случајевима хапшени чланови породица одбеглих регрута.74 Добровољци су овом приликом у свим селима Доње Јасенице, а нарочито у јачим четничким упориштима, масовно мобилисали младиће у своју војску. 71

АВИИ, Нда, к. 24,21/6; исто, к. 22, 24/6; исто, к. 25,14/2; исто, к. 29, 30/5. АВИИ, Нда,к. 153,4/5. Они добровољци који би пребегли у ЈВуО, третирани су као издајници. Тако је наредник Зоран Јовановић, из „школске чете“ СДК, 23. октобра 1943. прешао на страну „одметника“. Ухапшен је 31. јануара, осуђен на смрт и стрељан 5. фебруара 1944. - Књига о Дражи, стр. 253. 73 АВИИ, Нда, к. 61,26/8; М. Стефановић, н. g., стр. 263. 74 АВИИ, Ча, к. 276,13,15/1. 72

Тако је из Јасеничког среза мобилисано око 400 људи, од тога чак 56 њих само у Кусатку, нешто више у Ратарима. Како тумачи Немања Девић, у то време је народ и душом и телом заиста био за четнике, тако да су младићи масовно дезертирали и прелазили у четничке редове заједно с наоружањем, па се број мобилисаних за недељу дана већ упола смањио. Добровољци су прогањали дезертере, неке чак и стрељали, али се све дешавало веома брзо јер су се они већ повлачили ка својој бази - Смедереву. Већину мобилисаних момака добровољачка команда је слала у западну и јужну Србију, у борбе с већ надирућим партизанима.75 У чачанском крају, локална администрација је 2. фебруара 1944. известила како мобилизација није успела јер су је ометали људи генерала Михаиловића.76 Врховна команда ЈВуО је 22. фебруара тражила од свих команданата ЈВуО да спрече мобилизацију коју је намеравала да спроведе српска влада: „Недићу има да се покаже да смо ми господари на терену.“77 Истога дана генерал Михаиловић је у једном прогласу тражио од српских младића да се не одазову позиву на мобилизацију, јер ће иначе постати „издајници Краља и Отаџбине“.78 Прерасподелом старог људства су у добровољачким јединицама формирана језгра јединица које су попуњаване мобилизацијом. Ратко Обрадовић, командант 1. батаљона 1. пука СДК у Ваљеву, пише о томе крајем јануара 1944: „Одређено је да формирам четири стрељачке и једну пратећу чету. Основе за ове чете већ су ту: чине их стари добровољци, искусни и прекаљени антикомунистички борци. У новим јединицама они ће представљати кичму ових: командире, воднике, десетаре, вође тројки, пушкомитраљесце.“79 Захваљујући изузетно прецизном извештају који је командант Ваљевског корпуса ЈВуО, капетан Нешко Недић, добио од свог обавештајца из Ваљева можемо с потпуном тачношћу да реконструишемо распоред и састав 1. пука Српског добровољачког корпуса у марту 1944. године. То је посебно битно због сагледавања ефеката мобилизације, али и приказивања структуре добровољачких јединица после извршене мобилизације. С том структуром пукови СДК проћи ће пролећне и летње борбе с партизанским снагама 1944. 75

Немања Девић, Истина под кључем, Доња Јасеница у Другом светском рату, Београд 2008, стр. 178. Истовремено извештавајући како је могуће да се на терену створи прећутна одлука о ненападању Немаца и равногораца, који су почели да се спуштају у град и да се слободно шетају по селима. Горан Давидовић, Милош Тимотијевић, Затамњена прошлост (историја равногораца чачанског краја), књ. 3, (2004) Чачак-Краљево, стр. 45. 77 АВИИ, Ча, к. 25,5/14. 78 Исто, к. 74,6/50. 79 Р. Обрадовић, „Изводи из једног необјављеног дневника“, стр. 25. 76

године. Први пук СДК имао је своју команду и штаб у ваљевском Официрском дому. Штаб првог батаљона налазио се у касарни бившег 17. пешадијског пука у згради где је раније била кухиња, а ту су биле и 1. и 2. чета овог батаљона. Трећа чета је била у хотелу „Бранковина“, 4. чета у згради бивше Дринске дивизије, а пратећа чета овог батаљона налазила се у касарни бившег артиљеријског пука. Штаб 2. батаљона био је смештен у згради нове болнице са штабом и три своје чете (6,7,8). Његова 5. чета и пратећа чета овог батаљона биле су у касарни бившег артиљеријског пука. Допунска команда била је у хотелу „Бранковина“. Имала је око 40 људи, два камиона и два мотоцикла. Јачина пука била је око 1.500 људи са око 700 по батаљону. У свакој чети било је од 10 до 25 збораша, по 30 старих војника који су чинили језгро пука. Наоружање је било италијанско: и пушке и пушкомитраљези, којих је свака чета имала по десет. Две пратеће чете биле су наоружане са по четири тешка митраљеза, четири тешка бацача, а очекивало се појачање од по два противтенковска топа. У магазину пука који се налазио у хотелу „Бранковина“ било је доста одеће, обуће, 40 пушкомитраљеза, неколико бацача и друга опрема. Овом солидно наоружаном добровољачком пуку, који је према оскудно наоружаним снагама ЈВуО у околини изгледао као права армија, стајали су на располагању и два немачка оклопна воза (с укрцаним тенковима на два вагона платформе). Један од њих налазио се у Лајковцу а други у Ваљеву; њихов задатак је била контрола путних праваца ка Београду и Чачку, а ређе и ка Младеновцу. Ови возови су били састављени од локомотиве и четири вагона. На отвореним вагонима су била по два тенка са топовима 37 мм и рефлектори; у два преостала вагона, од којих је један био оклопни а други отворени са џаковима од песка, налазила се променљива посада од 30-40 добровољаца. У време када је писан извештај добровољци нису давали никакво обезбеђење објеката или правили заседе. Једино је обезбеђиван водовод с једном „тројком“ наоружаном пушкомитраљезом. По Ваљеву су крстариле патроле, али само до поноћи. Патроле су уобичајено почињале од полицијског часа, ређе раније. Новомобилисани војници су имали право на излаз у варош само по дозволи „које се ретко дају“. Стари војници, напротив, имали су слободан излаз у варош и већина их је била ван касарни одмах после вечере која је била у 18.00 часова. Како каже обавештајни извор, ови добровољци би се налазили ван касарни до пола девет увече, затим би се враћали у касарну, тако да су сви били на спавању

већ у девет часова. Једини изузетак су били официри који су ноћивали у вароши. Свака чета имала је свој магацин оружја, муниције и опреме где су се чували вишкови или расходовано наоружање и опрема. Пратеће чете, које су представљале главну ватрену снагу пука, чувале су своје наоружање такође у магацинима. Сваки војник је уз своју пушку у сошкама имао и по 100 метака, а остатак би се доносио по потреби из магацина. Људство је носило добровољачке униформе, док су пратеће чете биле одевене у италијанске униформе.80 Извештај 1. батаљона 4. пука СДК из Смедерева, од 25. марта 1944, показује да је он био састављен по следећој формацији: штаб 40 људи, 1 -4. стрељачка чета и пратећа чета, све по 135 људи. Укупно 715 људи. По стрељачким четама било је 12 пушкомитраљеза. Прве три чете имале су и по један лаки бацач, а једна чета и тешки митраљез типа Бреда. У пратећој чети била су четири тешка минобацача и четири тешка митраљеза марке „бреда“. Свака чета је имала по двоја кола, штаб батаљона четири јахаћа коња, стрељачке чете по шест, а пратећа 12 коња. Све укупно 40 коња. Пратећа чета имала је и шест карета (од којих две за 2. батаљон). Батаљон је располагао са две кухиње.81 Током марта, према наређењу Министарства рада, социјалног старања и народног здравља од 2. марта и немачких војноуправних органа од 10. марта, наређена је регрутација обвезника радне службе рођених 1922,1923. и 1924, уколико нису били припадници српских оружаних одреда, запослени код предузећа од важности за вођење рата или немачких војних, СС, или ТОТ јединица.82 Покушана је мобилизација и у Банату, коју су ометале присталице комуниста. „Због тога рад регрутне комисије није имао у Банату пуног успеха. У Вршцу је објављено регрутовање за срезове вршачки и алибунарски, а у Панчеву за ковински, панчевачки и ковачички срез. Рад комисије у Вршцу успео је потпуно. Свих сто десет регрутованих младића ступили су у добровољце. Комисија у Панчеву обавила је свој посао уз тешкоће, а резултат је био веома мршав. Није било боље ни у Г(орњем) Банату.“83 Оно што се запажа у даљој мобилизацији, током пролећа 1944, јесте чињеница да су пре свега на југу Србије, где је почела да јача партизанска војна организација, Владине војне структуре морале да се обрате за помоћ равногорским снагама које су контролисале унутрашњост територије. 80

АВИИ, Ча, к. 66,19/1. Зборник, 1-21, стр. 641. 82 Ново време, више објава у току марта 1944. 83 Прота Рад. Пауновић, „Банат и српски добровољци“, стр. 33-38. 81

У исказу, датом у истрази 1945, истакнути командант ЈВуО, пуковник Кесеровић, описује помоћ у регрутацији снага Недићеве владе: „Марта 1944. године, добио сам наређење од Драже у коме ми наређује да помогнем пуковника Кусовца у формирању II гвозденог пука на терену у Прокупљу, т. ј. да му ставим потребан број обвезника са територије Топлице. Марта месеца дошао је Кусовац код мене у цивилном оделу у близини Куршумлијске бање куда сам пролазио идући ка Рачи. Показао ми је опуномоћје Д. М. датирано фебруара или марта месеца, у коме га Дража овлашћује да формира II гвоздени Недићев пук на територији Прокупља. У пуномоћју је назначено да треба да се обрати мени да ми дозволи(м) да врбује потребан број људи на територији Топлице. У разговору ја сам му саопштио да немам ништа против тога да он формира, односно попуни Гвоздени пук на мојој територији и да му нећу правити у том погледу никакве сметње. Гвоздени пук формиран је као Недићева јединица, али је био у ствари под командом Дражином. Људство је дао Дража, а оружје и опрему Недић.“84 У марту је, упоредо са даљом мобилизацијом за попуну јединица СДС и СДК, настављен и талас церемонија заклетви. Тако су средином марта заклетву положили новопримљени регрути СДС и свршени питомци припремне школе за стражаре СДС у Моравском округу у Јагодини.85 Други батаљон 3. пука је у Бањи Ковиљачи, у бањском хотелу пред локалним званицама, музиком и командантом, капетаном I класе Јованом Добросављевићем, положио заклетву с новим саставом у марту 1944. године.86 Првих месеци 1944. пукови СДК су имали по два батаљона. У сваком од батаљона биле су по три пешадијске чете и чета пратећих оружја. Од априла се приступило формирању трећих батаљона и допунских команди за сваки пук. Тако би се пукови заокружили формацијски кроз формирање и трећих батаљона, односно мобилизацију укупно пет нових батаљона. Такође, био је образован и артиљеријски дивизион СДК (с капетаном I класе Момчилом Ђорђевићем на челу).87 Овај дивизион није никад примио предвиђено артиљеријско наоружање. У прва три пука батаљони су формирани без већих проблема. Код 1. Пука је (у току маја) 1944. почело формирање 3. Батаљона од људства 1, 2. батаљона и Допунске чете / команде овог пука.88 Формирање 3. батаљона код 4. и 5. пука текло је у друкчијем окружењу. У Пожаревцу, где је мобилисан 3. батаљон 4. 84

Архив Југославије 81-193, стр. 5. (Записник о саслушању Драгутина Кесеровић, рађен у Озни за Србију 21. јуна 1945). 85 Ново време, 17. март 1944. 86 Српски народ, 18. март 1944. 87 Б. Карапанџић, Српски добровољачки корпус, стр. 110. 88 Vlastimir Đorđević, Sećanja jednog komandira, Spomenica srpskih dobrovoljaca, стр. 142-143.

пука, примећен је слаб одзив због кога су добровољци били „једно време и огорчени на овај град“. Наиме, у акцији попуне тог батаљона, комисија је позвала око 900 младића, колико их је по списковима било стасало за војску. „Огромна већина њих нам је тада донела уверења Немаца да ови раде код немачке војске и да су ослобођени свих других обавеза, ‘као неопходно потребни за немачку ратну привреду’. А већина тих младића су на корзоу најгрлатији четници, нас свакодневно пљују и псују као немачке плаћенике и петоколонаше. Какве ироније!“89 Почетком и током априла 1944. формиран је 3. батаљон 5. пука у Куршумлији. Инструкције команданта 5. пука за формирање гласиле су: да се батаљон формира у поменутом месту, људство прикупи на добровољној основи, а језгро батаљона да чини постојећа чета потпоручника Милована Ћосовића. Наводно, за формирање батаљона у Косаници лично је био заинтересован и сам генерал Недић. И у овом случају организатори батаљона морали су да се јаве локалним командама ЈВуО и да од њих траже сагласност за формирање.90 Регрутација за даљу попуну 5. пука у току маја 1944. вршила се „без потешкоћа у срезу Нишком, дотле је у алексиначком и бањском запела на изричити захтев команданта Делиградског корпуса“. Командант пука, мајор Мојић, упутио је овом команданту ЈВуО писмо у коме га је убеђивао да је мобилизација опште добро, наводећи да тим регрутима „моментално можемо ми да пружимо више од вас, и обуће и одеће, и модерног оружја и муниције и да их за борбу оспособимо. После тога, оспособљени и наоружани, нека првом приликом дођу код Вас, ако баш желе и морају,“ указавши на предстојеће борбе с комунистима. После разјашњења и овај командант ЈВуО дозволио је мобилизацију за попуну снага 5. добровољачког пука.91 Немачки војни органи су такође дали свој суд о акцији регрутовања за редове српских оружаних одреда. Та акција није успела „с једне стране због страха од репресалија ДМ против сродника, а са друге због неспособности Недићевих органа. У јуну је такође јављено први пут и о дезертирању у великом обиму из СДК, пре свега новомобилисаног људства“. Примећено је да: „У самом СДК влада политичка критика његовог руководства, коме се пребацује да своје задатке руковођења извршава само војнички, у интересу немачке оружане силе,

A. Маринковић, „Све je било могуће у оне дане“, Записи из добровољачке борбе, 3, Минхен 1955, стр. 4664. 90 Душан Пејчић, „Формирање III батаљона 5. пука СДК“, Записи из добровољачке борбе, 1, Минхен 1954, стр. 44-45. 91 Крста Тодоровић, „Записи из Ниша“, Записи из добровољачке борбе, 3, Минхен 1955, стр. 23.

а све више заборавља да је СДК национална српска борбена формација.“92 Бројно стање на дан 1. априла 1944. говори да су Српски оружани одреди имали 28.970 људи. У саставу пет пукова СДК било је 10.258 људи (258 официра / 4.500 подофицира / 5.500 војника), у снагама СДС 13.000 (790/6.810/5.500) и код снага СГС 5.605 људи (213/4.421/971).93 Према статистикама с краја 1943, у периоду од септембра 1941. до 28. фебруара 1942. српски оружани одреди имали су 623 мртва и 600 рањених, четнички одреди 682 мртва и 395 рањених припадника. Од 28. фебруара 1942. до краја 1943, Српска државна стража је имала 272 мртва и 151 рањеног припадника. Од укупног броја губитака, на официре и старешински кадар четничких одреда отпада 10 одсто. Подаци за губитке четника у овом другом периоду, односно српских добровољаца за цео период, тада још увек нису били познати.94 Према званичним подацима, до почетка марта 1944. погинуло је 935 припадника СДС, а рањено 775 њених припадника свих чинова. Ови подаци су изнети на свечаном помену палим стражарима почетком марта, којем су присуствовали и генерал Недић, министри српске владе и угледници државних и националних институција.95 Посебно искушење за Владу и оружане снаге Недићеве Србије било је америчко бомбардовање Београда 16. и 17. априла на Васкрс, када је страдао велики број грађана. Према немачким подацима, погинуло је 1.160 цивила и 200 немачких војника. Иако је лондонски радио објавио да је реч о акцији на немачке војне циљеве, најмање су они страдали. Бомбе су погодиле уже и шире градско језгро проузрокујући драматично велики број цивилних жртава. Почетне процене српске владе биле су преко 2.000 људи. У гашењу пожара и рашчишћавању небројених рушевина ангажоване су (ватрогасне снаге) СДС, као и Национална служба рада.96 Према извештају команде Авалског корпуса ЈВуО, од 22. априла 1944, после бомбардовања 16/17. априла у наредна три дана настала је потпуна дезоријентација немачких и српских власти. „Влада је избегла на Авалу, Управа града склонила се на периферију, команда СДС такође је избегла на периферију. Немци се евакуишу преко Саве и Дунава [...] Једино су се квартовски одреди СДС држали прилично добро и пожртвовано су се залагали за 92

Зборник, 12-4, стр. 392-393. Ово бројно стање наводи М. Борковић, н.д., књ 2, стр. 193, према извештају хрватског официра за везу у Београду (АВИИ, ф. НДХ, к. 88,1/6). 94 „Улога Српске државне страже у обнови Србије“, Српски народ, 1. јануар 1944. 95 Ново време, 5. март 1944. 96 Београдски крвави Ускрс, документа о британско-америчком ваздушном терору, Београд 1944, репринт 1993. 93

спасавање становништва. Санитетска служба функционисала је добро.“97 Бомбардовање је поновљено 18. маја. Оно „превазилази све што се могло замислити, сем ако нам британо-американски терористи не спремају још страшнији доказ свог безумља“.98 У току наредних месеци до септембра, Београд је бомбардован још седам-осам пута. Касније није долазило до тако драстичног поремећаја у власти као у васкршњем нападу на град. У свим осталим ваздушним нападима снаге СДС Управе града Београда помагале су становништву да се избори с последицама бомбардовања.

97 98

АЈ, док. 81-228. Српски народ, 20. мај 1944; АВИИ, Ча, к. 126,48/3 1-3.

ПРОЛЕЋНИ ПОКУШАЈ ПАРТИЗАНСКОГ УПАДА У СРБИЈУ

У освит завршне фазе Другог светског рата почетком 1944. Србија се нашла у средишту пажње актера југословенске ратне драме. Сами Немци нису изводили веће операције на њеном тлу, нити су држали веће сопствене снаге осим војноуправних и полицијских јединица. За њихове комуникације, међутим, Србија је и даље имала велику важност. Са друге стране, по концепцији Комунистичке партије Југославије, Србија као највећа југословенска земља и Срби као најбројнији народ, како примећује Коста Николић, били су дужни да изнесу терет ослободилачке борбе, односно револуције. У њој је, осим тога, најјаче упориште имао главни супарник: равногорска организација коју је требало поразити као примарног носиоца антикомунистичке борбе. Такође, и Недићева влада са својим политичким и оружаним потенцијалима. План партизанског Врховног штаба за операције у Србији на прелазу из 1943. у 1944. имао је за циљ: оснажити постојеће јединице на истоку Босне и Херцеговине и продор у Србију извршити великим снагама са запада и југозапада, разбити четнике и повезати се са Црвеном армијом, чија се појава очекивала на источним границама Србије/Југославије. Повратак у Србију, из које су комунисти прогнани почетком 1942, имао је и психолошки ефекат јер је фрустрацију због пропасти у Србији ваљало елиминисати и требало се вратити победнички.99 Југословенска војска у Отаџбини генерала Михаиловића сматрала је одбрану Србије од комуниста својим најважнијим задатком, па је, иако напуштена од западних савезника, у конфузним околностима и незавидном политичком положају настојала да тај циљ и оствари.100 У исто време, снаге ЈВуО водиле су борбу и против својих противника са истим ознакама на капама - оружаних формација Српске владе, пре свега са добровољачким јединицама. Тиме се језгро спремних антикомунистичких снага расипало. Несхватљиво је да је у саставу ЈВуО и Равногорског покрета доминирало мишљење да ће се с партизанима лако обрачунати, и да су се често окретали борби с разним Недићевим снагама. Прекаљени у низу борби на територији НДХ, осокољени афирмацијом код савезника и њиховом обилатом помоћи, партизани су представљали опасног супарника. 99

Kosta Nikolić, „Jugoslovenska vojska u Otadžbini u građanskom ratu u Srbiji 1944. godine“, Zbornik Istorijskog muzeja Srbije, br. 28/1994, Beograd 1997, стр. 165-166. 100 Исто, стр. 166.

Иако се први покушај продора партизанских снага у новембру 1943. завршио неуспехом, он је јасно указао како ће се ствари даље развијати. Стационирани у Санџаку и источној Босни, делови 2. и 5. партизанске дивизије непрекидно су од самог почетка 1944. настојали да у мањим групама изврше дубљи продор у Србију. Озбиљне борбе вођене су на Јавору од 13. до 16. јануара. Средином јануара снаге СДС и СГС Ужичког округа (одреди из Ивањице, Ариља, Пожеге) биле су ангажоване у тешким борбама са комунистима. Ангажоване снаге имале су и појединачне губитке у борбама јужно и југозападно од Ариља.101 Један извештај Српске владе говори да је у борбама 13. Јануара било 70 погинулих на обе стране. Партизани су се повукли, а 14. јануара код Ивањице напале су их снаге Српске владе и бугарских јединица. Било је „105 заробљених црвених“.102 Остатке ове партизанске јединице напале су 16. јануара на Јавору снаге ЈВуО, СДС и једног мањег бугарског одреда.103 Борбе с јединицама 5. дивизије вођене су у западној Србији до 21. јануара, када су партизани приморани на повлачење у источну Босну, па се тако неуспешно завршио и овај краткотрајан покуша) продора у Србију. Ову ситуацију локалне партизанске групе искористиле су за јаче деловање у другим деловима Србије. Крајем јануара у борбама са партизанским снагама на југу Србије у Лесковачком округу ангажован је и постојећи батаљон СДС из Ниша са око 200 људи у борбама око Блаца уз подршку снага ЈВуО.104 Борбе са партизанским групама по Србији настављене су у фебруару. Ноћу 1/2. фебруара с партизанима у Даросави сукобила се једна бригада Горске краљеве гарде ЈВуО. У помоћ јој је притекао и одред СДС из Аранђеловца.105 Као увод у бурне пролећне борбе већ 27. фебруара је 4. војвођанска партизанска бригада, изгледа на своју руку, кренула преко Дрине у Мачву. Дошло је до већег сукоба с одредима Српске граничне страже и Церског корпуса ЈВуО. Партизани су имали 39 мртвих приликом преласка Дрине: „Још док су били на води, на њих је отворена јака ватра из аутоматског оружја, те су им нанесени велики губици.“106 Приликом напада веће партизанске групе на објекат СГС у селу Равње, припадници граничне страже су успели да се у ноћној борби одрже и дочекају појачање које је одбацило партизане и нанело им губитке од (како је наведено) 94 погинула борца. У овој борби пало је неколико припадника 101

Зборник, 1-21, стр. 593-594,609. АВИИ, Нда, к. 91 4/15. 103 АВИИ, Ча,к. 276 1/12. 104 Зборник, 1-21, стр. 593-594,609. 105 АВИИ, Ча, к. 27 5/4. Према извештају одреда СДС који је учествовао у овој борби, било је 6 погинулих, 6 рањених и 20 заробљених бораца ЈВуО. (АВИИ, Нда, к. 26А 1-4/49). 106 АВИИ, Ча, к. 78 2/5. 102

СГС и СДС, међу којима и командир одреда СГС Мачванског среза поручник Ђурађ Богић, ветеран 7. оружаног одреда из 1941. године. У наредби председника Владе од 2. марта 1944. посебно су похваљени погинули и рањени припадници СГС и СДС који су узели учешћа у борби: станице СГС-а Равње, Црне Баре, срески одреди Мачванског и Поцерског среза, окружни одред Шабачког округа, регрутска школа одреда СГС овог округа, потом срески мачвански одред СДС и њихови командири, као и истакнути појединци.107 Почетком марта 1944. уследио је први покушај реализације плана Врховног штаба НОВЈ о освајању Србије. Овај други напад, веома озбиљан по ангажману и последицама, довешће до двомесечних борби у многим крајевима Србије. Напад су предводиле исте партизанске јединице: 2. и 5. дивизија, ојачане деловима 37. дивизије и јединицама мобилисаним у Посавини. Србија је нападнута са два правца: са североистока, што је указивало и на најважнији циљ: заузимање Шумадије пробојем ка Сувобору и Руднику, где је био центар ЈВуО. Други удар ишао је преко Ибра и Копаоника, како би се продрло у долину Велике Мораве, па затим у Топлицу и Јабланицу ради стварања коридора за долазак већих снага. На тај начин је требало заокружити главнину националних снага, што ће бити основна стратешка замисао и приликом следећег напада у лето 1944. године.108 Према извештајима команданта окружног граничног одреда из Ужица, 23. марта главне партизанске снаге које су прешле из Санџака и источне Босне овладале су линијом Љубиш-Сирогојно-Рожанство. Процене су говориле да је реч о три дивизије с најмање 8.000 бораца. У рејону Ивањице малобројне локалне снаге СДС и СГС, заједно са бугарским посадним снагама, прихватиле су 25. марта борбу с надолазећим партизанима. Истог дана из Пожеге је у ову зону стигао и 2. пук СДК и водио с партизанима тешке борбе у селу Лиса. Тек је 27. марта пристизање једног немачког моторизованог батаљона поправило стање накратко.109 У ову зону убрзо су упућена појачања. Тако је 1. батаљон 4. пука СДК, јачине око 650 људи (с наведеном формацијском структуром), активиран 25. марта и возом стигао 26. марта у Ушће. Батаљон је ушао у састав немачке борбене групе „Шредер“ са задатком да затвори све прилазе према том месту на оквирној линији обронци Голије - Ибар - Јошаничка бања - обронци Копаоника. Овај батаљон је био ангажован у тешким борбама с партизанима 30/31. марта. 107

Ново време, 5. март 1944. Коста Николић, Историја равногорског покрета, књ. 2. 109 Зборник, 1-21, стр. 637-640. 108

Драматичност борбе на Ибру описује накнадни извештај батаљона: „У 3.20 чује се глас команданта капетана II класе г. Ђурића Радојка. ‘Другови, ко је с нама?’ Снажни гласови браниоца који су дубоко уверени у заштиту онога ради чијег се имена и славе боре, узвикују ‘Бог’. Партизани се двоуме, колебају, то се осећа по њиховој ватри и шапатима. Пуни борбености добровољци се спремају на противудар. Глас њиховог команданта ‘Живео Краљ’ бива прихватан од свих браниоца са ‘Живео, живео, живео’. Колебање противника достиже врхунац, када у последњем моменту њихови пролетери и политиком и узвикују Живели пролетери, и напред пролетери’, што у редовима добровољаца изазива смех, а код њих колебања и слабо извршавање наређења и слабу вољу на поновни јуриш. Храбрији од њиних који су напали били су одмах покошени.“ У следећем тренутку, командант батаљона капетан Ђурић седа за тешки митраљез, али бива погођен пре него што је отворио ватру. С раном на глави одскаче од митраљеза и са узвиком „Напред у победу!“ пада мртав на руке својих војника. На вест о погибији команданта Ђурића настало је постепено повлачење добровољаца, али су се једновремено повукли и партизани. Батаљон је имао седам погинулих, 32 рањена и 36 несталих добровољаца. Партизани су оставили 32 тела, а процена добровољаца о њиховим губицима била је на око 60 људи, 80-100 рањених и када је заробљена архива јединице која је нападала. Овај батаљон је 1. априла предао своје положаје бугарским снагама и 3. априла отпочео марш у зону Рашке, односно села Милатковића које се налази на друму ка Новом Пазару.110 Најтеже губитке од српских снага имали су 1. батаљон 4. пука и 1. батаљон 3. пука. Храброшћу се нарочито истакао капетан Радојко Ђурић, командант 1. Батаљона 4. пука, који је зауставио партизански напад преузимањем тешког митраљеза од погинулог добровољца, али је притом и сам настрадао. Суровост ових борби огледа се и у случају добровољачког потпоручника Чавића, који се, опкољен од партизана, разнео ручном бомбом убивши и себе и партизане који су га опколили. Борбе на Ибру с партизанима започеле су 31. марта 1944, када су њихове снаге предузеле акцију у долини те реке.111 Поред немачких и бугарских снага, као и снага РЗК, у одбрани Србије учествовале су и снаге СДС потпуковника Редића из Краљева, снаге СДК (2. и 4. пук, а касније батаљон 1. пука, односно 1. батаљон 3. пука), под командом начелника штаба потпуковника Таталовића.112 У оквиру тих снага било је и неколико корпуса ЈВуО. У овој акцији, добровољци 110

Зборник, 1-21, стр. 646-655. За команданта је потом постављен капетан II класе Момчило Ђорђевић. Петар Вишњић, Продор Ударне Групе дивизија у простор Ваљева, ВИГ, 1/1962, Београд 1962, 61; П. Вишњић, Борбе Ударне Групе дивизија јужно од Ваљева, ВИГ, 5/1962, Београд 1962, стр. 29-65. 112 Зборник, 12-4, стр. 170-171. 111

истичу да су од партизанског заробљавања спасили штаб 1. равногорског корпуса ЈВуО капетана Вучковића 6. априла у селу Вичи, и да је том приликом погинуо и командир вода који је извршио ту акцију. „Добровољачке јединице тешко су крвариле. Стигла је вест о јуначкој смрти поручника Радојка Ђурића, команданта 1. батаљона 4. пука. Пао је за тешким митраљезом одбијајући партизански јуриш. Први батаљон 3. пука имао је, међутим, најтеже и најболније губитке: 6. априла погинуо је водник 2. чете, наредник-ђак Периша Бошковић. Том приликом спашен је штаб корпуса капетана Звонка Вучковића од уништења. Било је то у селу Вичи. Седмог априла гине поручник Предраг Младеновић, командир чете, а потпоручник Ранисав Чавић, херој из Првог светског рата и бивши председник обреновачке општине, врши, у безизлазном положају самоубиство бомбом. Тако 1. батаљон губи два своја командира само у току једног дана. Са Чавићем пада и осам војника. Код Каоне гине тада водник 1. чете овог батаљона, наредник Мирко Илић. Сахрана поручника Предрага Младеновића дубоко је потресла Ваљево.“113 Борбе на овом правцу настављене су и током априла. До 10. априла у ову зону су стигла појачања СДС: одред из Крушевца (стигао у Полумир), одред из Крагујевца (дошао у Ушће), одред из Шапца и београдске школе СДС (дошли у Краљево). Један добровољачки пук био је у Котражи. Ивањица је била главна тачка груписања немачких и бугарских снага. На другој страни, околину су контролисали партизани.114 Српске владине снаге су на свим овим релацијама пребациване возовима. Тако се 1. батаљон потом пребацио на запад Србије, и до 16. априла био на граници са Босном, а онда возом из Добруна преко Ужица и Пожеге, истог дана. Даље батаљон бива пребачен камионима до Ивањице и њене шире зоне. Ту се са групом „Холман“ укључује у борбе против партизана од 17. априла, заједно с немачким и бугарским снагама. Четврта чета чак истог дана садејствује с немачким тенковима старијег типа, који су стигли као појачање. Ове снаге се ангажују од 19. априла на правцу од Ивањице ка Сјеници. Немачке тенкове су на том терену пратили делови 1. чете 4. батаљона као и снаге ЈВуО. Ове снаге су одбациле партизане и зауставиле се. У овој зони борбе су обновљене 22. априла (рејон Погледа), када су партизанске снаге поново напале. У тешким борбама снагама СДК, које су биле извучене ради одмора и раштркане на ширем простору, садејствовали су и немачки тенкови, а поподне тог дана појавио се немачки моторизовани батаљон 113 114

Р. Обрадовић, „Изводи из једног необјављеног дневника“, стр. 28. Зборник, 1-21, стр. 661.

који је уз дејство из свог оруђа наставио правцем ка Васиљевом врху.115 Под 24. априлом командант 1. батаљона 1. пука Р. Обрадовић језаписао: „Све јединице (СДК) налазе се још увек у ‘Ибарској акцији’. Изузев мог батаљона, кога је команда, после мартовске акције, оставила да буде у резерви. На Ибру, код Ушћа, налазио се 2. батаљон 1. пука, под командом поручника Мијата Бардака. Већ скоро месец дана јединице су непрестано померане са Ибра на Дрину код Бајине Баште, са Дрине у област Ужица и Драгачева, но најтеже борбе одиграле су се у долини Ибра. Ту су се налазиле и знатне четничке снаге. Задатак ових удружених снага био је: да се спречи, по сваку цену, партизански покушај форсирања Ибра.“116 Наредних дана 25-26. априла, партизанске снаге су упале из зоне Студеничко-моравичког и Ариљског среза с намером да продру у Ужички и Златиборски срез, угрозивши Ужице, односно 27. априла напавши путнички воз с Немцима, српским добровољцима, стражарима и Бугарима на одсеку ГорјаниУзићи. Преко 30 (партизани наводе 46) Немаца, Бугара и српских добровољаца/стражара страдало је том приликом (укупно 92 заробљена бугарска војника, омладинаца Националне службе, Немаца и добровољаца). Из нападнуте композиције се спасло и до Ужица стигло свега неколико немачких војника и добровољаца.117 Борбе су се пренеле у Црногорски срез и околину Косјерића када су партизанске снаге стигле око 30. априла и у овај срез. Али, нешто пред подне 2. маја по Ваљеву „пуче као гром из ведра неба да јаке партизанске снаге надиру ка Ваљеву“ - пише Ратко Обрадовић, командант добровољачког батаљона, заосталог у Ваљеву. Партизанске снаге биле су на Повлену и напредовале ка овој вароши. Ваљевска бригада капетана Марковића налазила се на ивици слома на подручју села Лесковице када су јој у помоћ пристигли делови Обрадовићевог батаљона.118 Ретки сачувани документи Ваљевског корпуса говоре да су јединице овог корпуса биле ангажоване у борбама с партизанима већ 28. априла, када су снаге Подгорске бригаде капетана Смиљанића заузеле положај Мандина стена без губитака, затим 1. маја када је Колубарска бригада новоунапређеног капетана Радосављевића на Таору успела да „задржи најезду комуниста“. Циљ партизана је био да заузму путеве који су с Повлена водили доле преко Поћуте у 115

Исто, 1-21, стр. 662-675. Овај батаљон је у борби 22. априла имао осам погинулих, осам несталих у борби, 10 рањених и 10 дезертираних добровољаца. Пронађено је 37 тела партизана, а процена је била да их има дупло више и до 75 рањених. 116 Р. Обрадовић, „Изводи из једног необјављеног дневника“, стр. 28. 117 3борник, 1-21, стр. 675-687. 118 Записи из добровољачке борбе, књ. 1, стр. 39; Б. Карапанџић, н.д., стр. 303; Б. Костић, н.д., стр. 146.

Ваљево.119 Додатне партизанске снаге прешле су 2. маја у Србију код Љубовије, где су се сукобиле са снагама СДК и ЈВуО. Снаге СДК биле су на Дрини, а у позадини, у Ваљеву су стављене у приправност и изашле на положаје на око четири километара од Ваљева. Снаге ЈВуО поселе су падине Медведника, Округлића, Букове и простор јужно од њега.120 Четврти мај донео је, изгледа, преокрет јер су одбрамбене, националне снаге успеле да одбију партизане. Добровољци Ратка Обрадовића су и тог дана имали огорчене борбе с партизанима. У ноћи 4/5. маја Ваљевска бригада ЈВуО водила је одлучну борбу на положају Краљево брдо код села Лесковице. „Војници су се, без изузетка, сви јуначки одржали на положају под кишом митраљеске ватре и ручних бомби и успели да одбију и трећи најјачи налет комуниста на Краљево Брдо.“121 Коначно, под притиском свих снага које су браниле Србију, партизански врховни штаб је 12. маја издао наређење о повлачењу јединица из Србије: почело је одступање преко планине Златар и реке Лима. Према извештају од 13. маја, снаге борбене групе „Таталовић“ укључиле су се код Љубовије у борбе на хрватској обали Дрине и прихватиле четнике који су се повлачили с те стране. У исто време, 1. батаљон 1. пука и 1.000 четника почели су чишћење простора СемегњевоЧајетина.122 У следећим данима уследио је прогон партизанских снага које су се повлачиле на правцу југ-југозапад. Дневник поручника 1. пука, Ратка Обрадовића, сведочи да су 19. маја јединице Ваљевског корпуса ушле у Нову Варош, „десетак километара од Недићеве Србије“. Како смо претходно поменули, добровољачки командант био је изненађен војничким изгледом и понашањем Ваљевског корпуса капетана Недића. Обрадовић сведочи да су се уз овај корпус ту налазили и Церски, 2. равногорски и корпус Горске краљеве гарде. Разматрала се акција претреса Златара...123

119

АВИИ, Ча, к. 69,42/2. Зборник, 1-21, стр. 675-687. 121 Записи из добровољачке борбе, књ. 1, стр. 40-41; АБИИ, Ча, к. 66,16/3. 122 Зборник, 12-4, стр. 246. 123 Записи из добровољачке борбе, књ. 1, стр. 40-41. 120

ИСКУСТВА СДК ИЗ ПРОЛЕЋНИХ БОРБИ С ПАРТИЗАНИМА

После готово двомесечних борби с партизанским снагама, које су испред Недићеве владе махом водиле снаге СДК, сведена су искуства тог корпуса из борби. Анализе извршене код 1. батаљона 4. пука СДК после поменутих борби говориле су о стању у редовима добровољаца, попуњених новомобилисаним људством почетком 1944. године: „Регрути нису довољно увежбани у борбеној обуци. Не користе добро заклоне. Нису навикнути на борбу ноћу, јер су научили ноћу да спавају, а дању да се боре. Слободно време дању не искоришћавају за одмор и спавање. Практично уопште нису наоружани бомбама, тако да у блиској борби пушке и пушкомитраљези слабо долазе до изражаја. Немају уговорене знаке за команду, већ командују гласом, тако да њихове команде може противник да користи. На положају дозивају гласом своје старешине, тако да партизани лако могу да дознају имена свих старешина и да их користе и стварају забуну у борби. Цела (добровољачка) формација је створена [...] за пољску борбу. Што се у брдским крајевима показало доста непрактично. Комора пољска сачињава огромне тешкоће [...] исхрана је отежана, јер су кухиње пољске. Тешки бацачи, муниција за бацаче, како лаки тако и тешки, превозе се каретама и колима, тако да је употреба бацача ван путева немогућа. Нешто слично, само у мањој мери важи и за тешке митраљезе, лаке бацаче итд. Поред овога, док су партизани јако покретни, добровољци су слабо покретни због ранчева, ћебади, шаторских крила, муниције (нарочито пушкомитраљесци који треба 2.000 метака са собом да носе, значи 1,5 кутију сандук са муницијом).“124 После борби у зони Ивањице и на Јавору закључци овог батаљона су били следећи: „Командовање: одговорно командно особље у овим операцијама изгледа ми није имало тачне податке где су партизани, као и њихову намеру. То се најбоље види по томе што батаљон добија задатак одмора на положају за 3 дана, са узгредним задатком обезбеђења пута, као и по томе што су се 124

Зборник, 1-21, стр. 653.

претходног дана два немачка батаљона са тога положаја и крајњег крила повукли и отишли у Ивањицу, а партизани су били релативно близу. Не води се довољно рачуна о могућностима извршења једнога задатка и прорачуну времена. Тако на пример: батаљон добија за задатак да осигура пут дужине око 20 км што је фронт по свима правилима велики и за једну ратну дивизију, а камоли за један батаљон. Помоћ крилима могла је доћи врло споро, пошто никаквих превозних средстава за пребацивање трупа са једнога крила на друго није било сем пешачење. Курири - одржачи веза, преко којих је издавано наређење, такође су ишли пешице услед немања других бржих саобраћајних средстава, тако да је то само могло успорити командовање и рокирање снага. Не води се довољно рачуна о свежини снага за борбу. На пример, уочи борбе наређује се продужење једнога крила на једноме фронту дугачком око 20 км, за око 6-8 км и скраћење другога крила за исту толику дужину. Да једна јединица пређе са једнога крила на друго, треба још пешице по свим ратним прописима најмање један дан марша. Ова јединица мора са целокупном ратном спремом, усиљеним маршем, без одмора да превали за неколико часова марш предвиђен за цео дан по ратним службама свију земаља, и да после тога марша, по највећој киши, блату и магли буде способна и одморна за борбу. Добровољци: цела њихова борба у овим крајевима с партизанима, може се окарактерисати са једном реченицом, а то је желе и решени су на борбу са партизанима, али не знају како ће. То јест код регрута, а регрути око 80% нису извежбани и обучени из сасвим разумљивих разлога. Позно добијање одела утицало је на доцније облачење истих, ово на скраћену обуку људства, а ово на способност за борбу. Највећи део регрута не зна честито из стројевог егзерцира да се окрене на лево и десно, а камоли да познаје борбени егзерцир. Старешине одговорне изгледа ми нису довољно раније водиле рачуна о томе, и изгледа ми да се успеси садашњи плаћају доста великим жртвама. Добровољци на терену уче борбени егзерцир, развијање у стрелце, заузимање заклона, нишањење, маршевање и т. сл. што је требало све да се уради у касарни, пре поласка на терен. Моје је мишљење да у овом борбама које водимо, а које су више праве борбе, не герилске, и по начину вођења сличне фронтовским борбама, само у мањем обиму, ми учествујемо добрим делом као герила, мањим као војска. Према овоме, мишљења сам да би најмање требало вршити обуку са регрутима 1-2 месеца.“125 Поједини извештаји из периода борби указују на веће губитке код добровољаца који могу бити преувеличани: 1. батаљон 1. пука, где се од 800 125

Исто, стр. 674-675.

припадника није вратило 500, односно 2. батаљон истог пука где се од 500 вратило тек нешто преко 200 војника. Ипак, сасвим је вероватно да је део новомобилисаних добровољаца искористио прилику да напусти редове снага СДК. Према једном извештају 1. пука, побегло је „неколико стотина новомобилисаних регрута. Само из једне чете побегло је преко 50 регрута“. После ових борби снаге СДК су добиле појачање у наоружању, јер су немачке војне власти увиделе пожртвованост ових јединица у заједничким фронталним борбама против партизана. Тако је 1. пук СДК добио 16 лаких бацача, четири тешка минобацача и по један лаки ПТ топ (на батаљон - ?). Свака десетина опремљена је с још по два пушкомитраљеза.126 По немачком одобрењу, једна комисија СДК од три официра боравила је у заробљеничким логорима с намером да привуче заробљенике да приступе СДК.127

126 127

АВИИ, Нда, к. 153, 3/8; к. 61 25/8, исто, 26/8. М. Стефановић, н.д., стр. 270.

ОД СУКОБА ДО САРАДЊЕ СА СНАГАМА ЈВУО У 1944. ГОДИНИ

Замах Равногорског покрета, који је контролисао готово целу територију Србије почетком 1944, није дозвољавао пропагандистима српске владе да се одваже на улазак у села где је равногорство било већ добро организовано. Зато су у појединим гарнизонима добровољачких пукова одржавани митинзи и предавања са темама против Равногорског покрета. Ваљево, као седиште 1. пука СДК, било је једно од активнијих антиравногорских упоришта. У овом граду су била честа предавања, која је најчешће држао ваљевски окружни пропагандиста Боривоје Карапанџић. Тако је 30. јануара 1944, на предавању у хотелу „Гранд“, Карапанџић напао „кафанске и уличне стратеге“ који непрестано дебатују „је ли или није Лондон напустио Дражу?“ Фебруара 1944. и сам Димитрије Љотић посетио је Ваљево. Том приликом је одржао у два дана предавања и дао своје виђење позадине „данашњег светског сукоба“. У кратком осврту негативно је оценио равногорски конгрес у селу Ба. Двадесет дана касније окружни начелник, пуковник Лукић, на збору одржаном у Ваљеву, после напада на комунисте, говорио је и против „Дражиног фронта“. Михаиловић и његова војска, како је истакао, изгубили су подршку од Лондона, малобројни су и стога „дижу домаћине“ и мобилишу их у своје редове, „идеолошки нису дорасли“ комунистима. У сличном говору одржаном месец дана касније у Мионици Лукић је позвао становништво да стане „уз Недићев барјак“.128 За све ово време у другим окрузима воде се борбе с мањим партизанским снагама, а понегде и са снагама ЈВуО, с којима су, у ствари, само настављени сукоби: 13. јануара група од „200 ДМ“ напала је станицу пољске страже у Тешици (Моравски срез) - стражари су заробљени, а оружје је однесено. Група од „400 ДМ“ упала је 16. јануара у Зајечар и напала зграду градске страже: „Разоружали стражаре, однели оружје.“129 Дана 21. фебруара 1944. сукобиле су се снаге СДК из Крагујевца и ЈВуО код села Комарице и Стрижила, на ивици Беличког и Крагујевачког среза. Добровољци су ранили и ухватили капетана Мирка Смиљанића. Упоредо с тим, добровољци су у више села одржали зборове и митинге. По наређењу 5. пука 128 129

Обнова, прво тромесечје 1944. године. АВИИ, Нда, к. 91 1 /13 и 4/22.

СДК, 13. фебруара десет угледних грађана одведени су као таоци у Крушевац. Наиме, снаге ЈВуО („бандити ДМ“) одвели су једног редова добровољца из састава 2/5. пука СДК који је тада био у Крушевцу. Команда пука је дала рок да снаге ЈВуО врате добровољца с оружјем или ће десеторица грађана бити стрељани. Окружни начелник се нашао у дилеми шта да учини са захтевом добровољачког пука. Поготово што му је акт упућен директно. Он наводи да му није био познат однос јединица СДК и управних власти и да је постојала наредба председника Владе и МУП о пуштању одведених талаца.130 Крајем фебруара на удару добровољаца нашле су се јединице Смедеревског корпуса. У овом периоду и у Јасеничком срезу долази до борби снага СДК и равногорских јединица; у Ратарима се дешавају још два четничкољотићевска сукоба. Први у сеоској школи, где су равногорци били одбијени, а потом и други у коме су добровољци избачени из села. У Рачи, Смедереву, Паланци, као и у посадним станицама СДС-а у Малој Крсни и Марковцу, концентрисала се већа група добровољаца. Они су, 15. фебруара 1944, изненада напали снаге ЈВуО у две зоне: на рејону Селевца и на рејону Баничине. Два дана после изненадног упада у Баничину, 16. фебруара, јединице СДК стегле су обруч око снага ЈВуО у Азањи у Селевцу. У седам часова, добровољци 2. батаљона 4. пука СДК посели су пошту у Паланци и прекинули телефонску мрежу. Како се наводи у Недићевом месечном извештају: „Истога дана одред добровољаца непознате јачине блокирао је село Азању и око 10 часова чула се митраљеска ватра у Азањи. Према извештају, добровољци су у овом селу ухватили 20 мобилисаних сељака од стране четника ДМ. Из села је побегао четнички капетан [...] Кочић и добровољци трагају за њим. Изгледа да добровољци врше чишћење округа београдског од присталица ДМ. Азања и Голобок су од стране добровољаца проглашени за ратну зону.“131 Изгледа да у ову акцију нису били упућени ни челници СДС нити окружне власти, јер командни кадар СДК није имао поверење у њих сматрајући да сарађују с равногорцима. Заробљене мобилисане четнике - Азањце и Голобочане добровољци су пребацили у Паланку, а доцније у логор на Бањици. Истога дана, око осам часова, после борбе у Азањи, добровољци избијају и на четничке положаје на Враилку. Убрзо отпочиње размена ватре на центру, уз обостране повике: „Живео краљ!“ После пола сата борбе, добровољци почињу да делују из минобацача, угрожавајући највише сектор који је држала 3. јасеничка бригада. Видевши да четници полако одступају, добровољци шаљу курира у четничку команду како би их приволели на предају. Ипак, борба је и даље беснела свом жестином. Потом, око 11 часова, 130 131

Извештаји Недићевих органа власти у Округу моравском, стр. 282-283. АВИИ, Нда, к. 25, 30/3-6.

капетан ЈВуО Лазаревић и 85 његових војника дигли су руке увис и предали се, побацавши своје пушке у снег. Ускоро се предала цела његова јединица.132 У том периоду акција чишћења се спроводила и над припадницима СДС, за које се сумњало да сарађују са четницима. У Смедереву је ухапшено неколико градских стражара, а капетан В. Станојевић премештен је по казни у Завод за принудно васпитање омладине. Ухапшен је и командант одреда СДС за Паланку капетан Марко Божанић.133 Генерал Михаиловић је 6. марта наредио да се борбе са добровољцима воде само „уколико то налаже ситуација на терену. Са Бугарима избегавати борбу по сваку цену“.134 У првој половини марта већу акцију против снага ЈВуО добровољци су спровели и у Азбуковачком срезу. За време претреса терена 14. марта заробљена су „три ДМ четника и предата Немцима“. Тамо где није било партизана међусобне борбе су настављене: 8. Марта у једно тамнавско село дошло је 30 добровољаца из Ваљева „и у кући Живана Ратковића убили једног четника, а двојицу ухватили живе“. Војници 4. пука СДК из Смедерева ухапсили су 12. марта, у селу Сараорцу (12 километара северно од Великог Орашја), 16 лица под сумњом да су одржавали везе са „ДМ четницима“.135 Код Љубовије, у ноћи 19/20. марта, одреди ЈВуО водили су борбу са добровољцима, одредом граничне страже и јединицом немачке царинске заштите: „Четници потиснути у правцу Зворника.“ Како су известили органи српске владе 20. марта, сва села од Љубовије до Велике Реке и северно од ове линије била су блокирана од стране ЈВуО, па је фелдкомандант из Шапца као појачање упутио три камиона војника. Борбе су водиле јединице Церског корпуса ЈВуО; 20. марта пресечене су све телефонске линије према Љубовији, као и мост на реци Узовници, где су нападнуте и две чете добровољаца. Уз немачку помоћ „четници су разбијени и повукли се ка Крупњу - 30 мртвих и 17 заробљених“. Мање борбе са добровољцима вођене су до 25. марта.136 132

Нешто више о бици на Враилку сазнајемо и из оперативног дневника Арсе Јовановића, команданта Младеновачке бригаде ЈВуО, који пише: „Петак 18. 2.1944. године: ʽКрџалије су блокирале више бригада Смедеревског корпуса у селу Селевцу, срез Јасенички. Борба је трајала два сата. Са наше стране мртвих 14, са крџалијске стране мртав 1.0 рањенима нема података. Заробљено је 182 четника, међу којима и капетан Лазаревић, један од команданата бригада’. Касније у затвору Смедеревска Паланка убијени су: капетан Лазаревић и његов помоћник.“ Н. Девић, н.д., стр. 163-175. 133 АВИИ, Нда, к. 25, док. 30/3-7. „Дана 26. фебруара око 23 часа два немачка војника и шест наших добровољаца ухапсили су команданта одреда СДПС Среза Јасеничког капетана Марка Божанића. Из истих извора сазнајемо касније и да је Божанић упућен на Бањицу, где му губимо траг.“ - Н. Девић, н.д., стр. 163-175. 134 АВИИ, Ча,к. 33 1/5. 135 АВИИ, Нда, к. 27Б, 1-1/1,66, 82. 136 Исто, к. 27Б, 1-1/88,89 95.

Равногорске снаге су у овом периоду, делујући против својих противника из оружаних снага Недићеве владе, извршиле и неколико атентата у Београду. Прво је изведен атентат на мајора Ђорђа Ћосића, који је тада био шеф обавештајне службе СДС. У атентату који су организовали припадници ЈВуО, Ћосић је само рањен и потом пребачен у Немачку на лечење. Ћосић је иначе претходно био главни обавештајни официр Српске четничке команде. Касније, као потпуковник вршио је исту дужност у команди СДК.137 Потом је изведен, вероватно најпознатији, атентат у Београду те године. Ујутро 8. марта, на улици у Београду, на путу до своје канцеларије убијен је шеф кабинета генерала Недића, пуковник Милош Масаловић. Он је био човек од највећег Недићевог поверења и углавном га је пратио у свим активностима током 1941-1944. године. Масаловић, рођен 1894, завршио је војну академију са 44. класом те школе. Био је класни друг генерала Јонића, команданта СДС, али и ратни друг из 5. пешадијског пука током светског рата, и кум Димитрија Љотића. Завршио је ратну школу у Паризу, био ордонанс-официр краља Александра I, као и шеф кабинета генерала Недића пред рат. О њему су сви Недићеви блиски сарадници имали само речи хвале и разумевања. Како за свој ратни пут, тако и за рад као шефа кабинета генерала Недића, Масаловић је 9. марта посмртно унапређен у чин пешадијског бригадног генерала. Његова сахрана окупила је комплетан државни и војни врх Недићеве Србије, на погребној церемонији од Саборне цркве, преко Теразија, све до Новог гробља. Касније је утврђено да су Масаловића убила двојица официра ЈВуО у складу с наређењем београдског штаба ЈВуО.138 На његово место дошао је из заробљеништва генерал Миодраг Дамјановић,139 који је у некој од ранијих дужности у Југословенској војсци вршио дужност начелника штаба генерала Недића. Потом се догодио још један атентат: 18. маја 1944, у рејону Авале равногорци су убили помоћника министра унутрашњих послова Цветана Цеку Ђорђевића. Он је стављен још 1942. под слово „З“ и, као човек који је водио обавештајно-безбедносне послове Министарства унутрашњих послова, сматран је истакнутим противником равногорске организације.140 Током априла 1944, напади ЈВуО на управну структуру Српске владе и њене снаге на терену били су интензивни и непрекидни, иако је у истом периоду 137

Б. Божовић, Специјална полиција, стр. 267-268. Ново време, 9. март 1944; Исто, 10. март 1944; Исто, 27. мај 1944; Српски народ, 11. март 1944; Б. Костић, н.д., стр. 148. 139 Више у: К. Николић, Генерал Миодраг Дамјановић. 140 Српски народ. 27. мај 1944; Б. Карапанџић, н. а.. стр. 281-282. 138

вођена борба с партизанима који су надирали из Босне. Наводимо, за илустрацију, напад на добровољачку посаду у Ваљеву коју је извео командант Ваљевског корпуса ЈВуО, капетан Нешко Недић. Иако делује готово невероватно, непосредан повод за то било је паљење куће извесног Станоја Јеремића из Пауна. Импулсиван и плаховит, Недић 25. априла саопштава: „Крв је пала! Овај поступак љотићеваца нарочито нервира команданта Ваљевског корпуса. Ипак, и поред овога, команданти бригада вољни су да пређу преко свега, ако Љотићевци изгладе напад према Јеремићу. Ако би се, међутим, овај случај десио још који пут, онда ће на Ваљево кренути све бригаде Ваљевског корпуса, а претходно ће се преко Врховне команде тражити да се Ваљево бомбардује од стране Американаца и наше авијације ван Отаџбине.“141 Напад на Ваљево почео је 26. априла, у један сат после поноћи. Добровољци су о нападу били раније обавештени и успели су да га одбију. Можда је најбољу оцену тог догађаја дао добровољачки командант Ратко Обрадовић: „У крви која се увелико проливала тријумфовала је амбициозна воља четничког команданта Ваљевског корпуса.“ Напад је поновљен и следеће ноћи, са истим исходом, уз још веће губитке ЈВуО. Најтачнија је, ипак, процена да је Недић ове нападе извео јер није могао да заборави своје хапшење децембра 1942, које су, уз помоћ Немаца, извели управо ваљевски добровољци.142 Месец дана касније, Ваљевски корпус је водио већу борбу с партизанским снагама у околини Ваљева. После борбе, рањени борци смештени су у градску болницу, што је за добровољце била одлична прилика за освету. Рањеници су малтретирани и одвођени из болнице у логор. У читав догађај су се умешали Немци, опколили су болницу и наредили добровољцима да се повуку у своје касарне.143 Већи инцидент између људи Темнићке бригаде, из састава Варваринског корпуса ЈВуО, и одреда СДС из Варварина, десио се 27. априла на путу Варварин-Бачина. Тада су стражари убили потпоручника Милутина Чабрића и још два војника из његове пратње. Поручник Славко Милошевић, командант бригаде, тражио је од Команде СДС да испита околности овог „кукавичког убиства“, достави имена војника који су извршили ово мучко дело и врати одузето оружје и опрему. Капетан Страхиња Јововић, командант одреда СДС из Варварина, одговорио је 28. априла да је потпоручник Чабрић убијен по наређењу Немаца: „Нисам био упознат са намером, нити планом. Ја радим раме 141

АВИИ, Ча, к. 128 1/15. Р. Обрадовић, „Изводи из једног необјављеног дневника“, стр. 28; Б. Димитријевић, Ваљевски равногорци, пасим. 143 АВИИ, Ча, к. 76 2/42. 142

уз раме са организацијом, за Краља и Отаџбину.“144 У Тамнавском срезу ситуација је почела да се заоштрава крајем маја, када је на Уб дошла једна чета добровољаца с намером да ту формира стални гарнизон. То је за команданта Колубарског корпуса, капетана Лапчевића, официра ЈВуО који је можда најмање водио рачуна о последицама својих веза с Немцима, био знак за праву објаву рата: „Ову гамад и изроде не требамо на територији среза Тамнавског. Они верно служе Хитлера, његову војску и Гестапо до коначне пропасти - до гроба. Цео свет види да Немачка пропада. Сваки паметан човек клони се тог поквареног германског друштва. Једини српски добровољци’ остају верни заклетви датој Вермахту. Наређујем: спречити покрет љотићеваца са Уба и пуцати само кад се циљ види добро, јер узалуд не смемо трошити муницију.“145 Од 10. јуна почела је акција против снага ЈВуО и чишћење терена Колубарског корпуса, коју су вршиле немачке (1. батаљон) и добровољачке снаге (делови 1. и 3. пука СДК). Капетан Лапчевић је наредио да се његови батаљони групишу и избегну борбу с непријатељима, као и да се људство „највештијим маневром“ склања од непријатеља. Ситуација на Убу погоршала се средином јуна када су добровољци стрељали двојицу чланова равногорске омладине из села Врела: „Ово је дело заведених и суманутих љотићеваца. Ово је атак српских изрода на образ и свету прошлост овог напаћеног народа. Ово је злочин.“ То је за капетана Лапчевића био знак да 16. јуна нареди освету. Напад на Уб није се могао извести јер „не располажемо бацачима и артиљеријом“, па је требало вршити „појединачна ликвидирања добровољачких старешина у самом Убу“. Да је све попримило озбиљне размере, говори и то да је 18. јуна на Уб дошао један одред немачке војске као помоћ, па је капетан Лапчевић наредио повлачење 1. и 2. тамнавској бригади и „ако треба, прећи и на територију Авалског корпуса“. Сада су добровољци могли да одахну, па су се и охрабрили, поручујући Лапчевићу да ће платити казну за свој „издајнички рад“ који је био уперен против свега што је српско: „Наш одговор је јасан и недвосмислен. Наметнуту борбу ћемо прихватити и показати да смо у борби још бољи него у миру. С вером у Бога, за Краља и Отаџбину.“146 Наставак сукоба протезао се и у лето. То показују два догађаја од 22. јуна. 144

Исто, к. 58,3/2 и 3/3. Исто, к. 71 3/50. Наређење од 29. маја 1944. Потпуно друкчији однос био је према снагама СДС. У ноћи 29/30. маја војници Посавске бригаде опљачкали су магацин оружја СДС у Обреновцу, али је командант Посавско-колубарске групе корпуса, мајор Владимир Комарчевић, 31. маја наредио да се оружје врати, уз следеће образложење: „Нико више не постоји у нашој организацији коме није јасно да је целокупан СДС у најтешњој сарадњи са нама. Овде видим само самовољу и неозбиљне поступке људи недораслих положају на коме се налазе.“ (Исто, к. 71 4/5). 146 АВИИ, Ча, к. 71 2/5; Исто, 5/33, Исто 5/46, АВИИ, Нда, 153-8-1/2. 145

У близини Ужичке Пожеге нападнут је, по наређењу Душана Радовића, мајор Лазаревић, помоћник команданта СДС за Ужички округ: „Сви су разоружани, Лазаревићу ударено 300 батина.“ На другој страни, у околини Шапца, људство Поцерске бригаде ЈВуО разоружало је 30 стражара из Шапца: „Однели четири митраљеза, 26 пушака. Овакви неразумни поступци појединих четничких група само шкоде општим српским интересима а користе комунистима, јер се ствара раздор међу националистима“, констатовале су локалне власти.147 Однос Владиних снага и равногораца на терену, као и раније, поред сукоба пратила је и сарадња. Многи команданти ЈВуО радили су онако како су сматрали да је најбоље за њих у датим околностима, спроводећи стратегију која се разликовала од среза до среза. Тако је командант 2. равногорског корпуса, капетан Раковић, 11. фебруара наредио да команданти бригада овог корпуса тајно ступе у везу с командирима среских одреда СДС уколико то до сада нису учинили: „Са њима се састајати кад постоји нешто што је неопходно да се реши заједнички. Са командирима одреда регулисати начин на који ће станица СДС одржавати везу с нашим јединицама на терену. Српску државну стражу схватати правилно, ценити њихове напоре које подносе од окупатора због везе са нама, па им према њиховој агилности одавати пажњу и признање. Подесити пријатељско држање и имати разумевања према њима.“148 Партизански удар у марту 1944. дошао је у неповољном тренутку по ЈВуО. Хроничан недостатак оружја и муниције наметао је дефанзиву, а са добровољцима се није ни смело ни могло ићи у координиране акције. Стога је командант Церско-мајевичке групе корпуса мајор Рачић тражио макар обуставу борбе с њима: „Услед тога што су комунистичке снаге продрле у Санџак, Врховна команда је наредила да се од данас до даљег, борба са Љотићевцима прима само кад нам се наметне. Ово не значи не нападати их ако они нас нападну или ако се негде сусретнемо. Тада борбу примати без икаквог изговора.“149 Према извештају команде Авалског корпуса ЈВуО од 22. априла 1944, после бомбардовања Београда 16/17. априла оружане и полицијске власти из Београда су се повукле у околину града. У овој драматичној ситуацији, с представницима београдске команде ЈВуО и Авалског корпуса дошли су у везу и командант СДС генерал Јонић и управник града Београда Драги Јовановић. На тражење представника ЈВуО да се од СДС добије наоружање, Јонић је пристао, 147

АВИИ, Нда, к. 121 1/1. АВИИ, Ча, к. 127 3/9. К. Николић, Историја равногорског покрета, књ. 2, стр. 234, Г. Давидовић, М. Тимотијевић, н.д., књ. 3, стр. 45. 149 АВИИ, Ча, к. 77 2/4. 148

али је рекао да он у Команди СДС нема ништа, већ да се на терену хвата веза с одредима СДС и тако врши наоружавање, јер се једино тако може оружје и формално расходовати пред Немцима.150 Тамо где су партизани угрожавали и једне и друге снаге било је договора, као у шабачком крају. У манастиру Радовашници одржан је 7. маја састанак између представника српских власти, команданата СДС и официра Церског корпуса ЈВуО, на челу са Драгославом Рачићем. Командант 3. пука СДК одбио је да присуствује скупу. Тон разговору дао је окружни начелник Стевановић. Судбина српског народа и историја, како је нагласио, захтевају заједнички рад свих националних елемената како би се народ спасао „искушења и невоља које му припремају Тито и његове банде“. Посебно је апеловао на мајора Рачића да „изврши своју српску дужност“. Сам Рачић је истицао како је основни задатак његове организације да сачува Србију од комунизма. Исказао је своју спремност да активно учествује у борби против партизана, па је предложио да се од немачких власти затражи 100 митраљеза и 1.000 пушака за његове одреде.151 И поред свега, немачко оружје није добијено, а ситуација на терену је и даље се одвијала као и раније. У току маја и јуна забележено је неколико састанака представника ЈВуО и СДК на којима је дошло до назови помирења. Тако су се 26. маја у Гроцкој састали представници снага ЈВуО и 4. пука СДК, и вратили ствари и оружје које су једни заробили од других у сукобу 20. маја. Потом у јулу, командант 4. пука састао се у селу Липе код Смедерева с командантом ЈВуО мајором Љубишом Терзићем. Пошто су ускладили ставове, командант 4. пука мајор Димитријевић је Терзићу дао мању количину наоружања за његову јединицу. Посебну епизоду сарадње снага ЈВуО и СДК чини заједничка акција преко Саве током лета 1944. године. У више наврата, од јесени 1943. па до почетка септембра 1944, мање или веће групе Колубарског корпуса ЈВуО биле су ангажоване у пребацивању преко Саве с циљем прогона партизанских снага, али и успостављања организације ЈВуО. У Срему, који се налазио у саставу НДХ, није било активних састава ЈВуО. До поновног пребацивања снага ЈВуО из Колубарског корпуса у Срем, у рејон Купинова, дошло је средином августа. Тада су организоване снаге Сремске јуришне групе, у којој је изгледа, по писању Боривоја Карапанџића, било и неколико чета из 1. пука СДК из Ваљева. Ове снаге су успеле да у ноћи 16/17. августа одбаце снаге Посавског партизанског одреда који је намеравао да их 150 151

АЈ, док. 81-228. АВИИ, Нда, к. 127 2-17/1.

натера на повлачење преко Саве.152 Према добровољачким изворима у једно) од ових операција биле су ангажоване друге снаге СДК: трећи батаљони 1. и 3. пука из Ваљева и Шапца, који су из Ушћа прешли у Срем и тамо се уз снаге ЈВуО борили с партизанима.153 Ова заједничка акција ЈВуО и СДК у Срему није дала већих резултата. Ниједна од четничких формација ван Србије коју је помагала Недићева влада није уведена у списак јединица њене војске. Све четничке одреде из Србије који су деловали с територије Србије „преко“, немачке војне власти су одмах распуштале. Бошко Костић пише да је (судећи по свему што наводи: у 1944. години) у штабу СДК формиран „Спољни одсек“, који је имао задатак да прихвата, збрињава и помаже четнике за време њиховог боравка у Београду и да их својим каналима пребацује потом на њихову територију. Спољни одсек је добијао новчана средства од Српске владе и слао их у поједине српске крајеве, набављао је, у границама својих могућности, и оружје за четнике изван окупираног подручја Србије. Васпитни одсек СДК имао је задатак да борбу четника с оне стране Дрине и из других крајева популарише међу српским добровољцима, и међу народом у Србији. То је чињено и преко предавања и штампе (о томе сведоче бројеви недељника Српски народ из 1944). Циљ је био да се ојача и продуби идеја о потреби јединствене националне борбе на целом подручју српског народа.154 Почетком фебруара 1944. Генерал Недић шаље у помоћ мајору (четничком војводи) Павлу Ђуришићу, 2. батаљон 5. пука СДК, у јачини од 893 борца предвођених командантом капетаном Војиславом Најдановићем. Батаљон је пратио и ранији министар у Недићевој влади Михајло Олћан. Намера је била да се помогну црногорске националне снаге у њиховој борби с партизанима у Црној Гори и Санџаку. Батаљон је активно учествовао у свим борбама с партизанима, трпео губитке и у Србију се вратио јуна те године са само око 350 бораца.155 Једино појачање српској војсци било је формирање Црногорског добровољачког корпуса. Ова идеја је постојала код немачких органа на Југоистоку још од јануара 1944. године. Посебно се за њу залагао опуномоћеник Нојбахер, који је настојао да црногорске четничке снаге придобије за некакву антикомунистичку милицију под немачком супервизијом. Потом је ову идеју у 152

Зборник, 14-4, стр. 118,142-145; АВИИ, Ча, к. 128,6/23. Б. Карапанџић, н.д., стр. 317-318. 154 Б. Костић, н.д., стр. 142. 155 Ратко Парежанин, Моја мисија у Црној Гори, Београд 1991, стр. 7; Б. Костић, н.д., стр. 134-137; М. Бојић н.д., стр. 260. 153

мају одобрио и командант Југоистока.1 У јулу 1944. у Београд је дошао мајор Павле Ђуришић, у саставу једне црногорске делегације. Том приликом је с њим склопљен споразум о интеграцији његових снага у састав СДК. Његове снаге је требало преформирати у три пука означена бројевима 6,7 и 8, што је био наставак бројног низа већ постојећих (рекло би се из црногорске перспективе: србијанских) пукова. Штабови ових црногорских пукова били су у Пријепољу, Пљевљима и Подгорици. Генерал Недић је унапредио Ђуришића у потпуковника, а поставио га је на дужност помоћника команданта СДК. Као своје официре за везу, Ђуришић је послао у Београд мајоре Јоксимовића, Зоњића и капетана Ћеранића. Са друге стране, Недићева влада је за ову формацију послала нешто оружја и опреме, товарних коња, кукуруза и хране.2 Немачки војни органи тумаче овако установљење Црногорског добровољачког корпуса: „Имало је за циљ да повећа борбену снагу црногорских четника, оштро противкомунистички оријентисаних, и услед вишеструке крвне освете, сигурно против комунизма непријатељски расположених, као и да се избегну неуспеси до којих је дошло у мајским операцијама у црногорском подручју. Истовремено требало је да се раскину и последње везе Ђуришићевих људи са ДМ, с којим су у извесном смислу владали затегнути односи.“ Уједначавање по организационој форми са СДК и равнање према Недићу требало је да, за Немце „у необавезној форми, подстакне наду српских и црногорских националиста на зближење Црне Горе и Србије. Једно привремено решење, које при нерешеној политичкој проблематици простора не треба да има никакав утицај на коначно, тј. политичко решење. Одбијање потпуног жељеног укључења у СДК од стране Црногораца и избегавање имена СДК је свакако тешко оптеретило намеравано деловање, како на српској тако и на црногорској страни. Забрана потчињавања Црногорског добровољачког корпуса Српском добровољачком корпусу3 ставиће коначно у питање намеравано дејство.“ Немци су закључили да „немогућност председника владе Недића да ма шта учини у смислу приближавања Црне Горе Србији, даје могућност Дражи Михаиловићу да, као и раније, избацује паролу о ослобођењу Црне Горе од стране монархиста, а тиме и политичког и војног прикључења српском подручју којим он влада.“4 1

Зборник, 12-4, стр. 390-391. Р. Парежанин, Моја мисија, стр. 7; Б. Костић, Истина..., стр. 59; М. Бојић, н.д., стр. 260; Р. Парежанин, Други светски рат, стр. 485-500. 3 Наредбом OKW/WFSt/Op.(H) Југоисток, стр. пов. бр. 005967/44, 14. јун 1944. 4 Зборник, 12-4, стр. 393-394. Према немачком извештају од 21. септембра 1944, Црногорски добровољачки корпус јачине три пука под командом потпуковника Ђуришића, формиран је непосредно од стране команде 2. оклопне армије и био је у службеном смислу потчињен тој команди. Снабдевачки 2

Стање у Србији средином и почетком лета 1944, где је била очигледна доминација снага ЈВуО и Равногорског покрета, нарушавала је кредибилитет Недићеве владе. Немачки органи су проценили да тај утицај „ДМ прогресивно расте, а ускраћује се функција посредовања Недићевим управним органима. Ова чињеница не може остати у тајности и значи са своје стране разочарење за српске добровољце који са нашом подршком образују јаку противтежу фронту ДМ и, природно, на свако приближавање или пактирање са ДМ наметнуто стицајем околности, гледају с неповерењем. Напред наведено чињенично стање и отуда схватљив политички развитак приближава опасност да до сада спремне на сарадњу с нама српске формације, разочаране у својим националним аспирацијама од Немачке, у целини напусте Недића и због тога приступе ДМ који интегрално заступа националистичке циљеве или да потпуно пређу на његову страну. Отуда свако слабљење Недићевог курса значи не само јачање ДМ него и поткопавање идејних основа српских (и црногорских) добровољаца.“ Како је постојала криза у погледу довођења других немачких снага на простор Југоистока и могуће напуштање, овај извештај је предлагао јачање „антикомунистичких српских снага Недића“. „Очување поуздања националних српских јединица СДК и везивање црногорских добровољаца за нас је у првом реду горуће политичко питање и захтева решење без одлагања.“1

и у тактичком погледу био је потчињен једној немачкој пешадијској дивизији. Пукови су за време борби у Црној Гори јако десетковани, а један део људства се разбежао, па је наређена реорганизација односно ново формирање, са укупно 1.500-2.000 људи. „ЦДК у борби против комуниста до сада се добро показао. Ипак сумњив у својој поузданости према немачком Вермахту, због Ђуришићевог држања пуног противуречности.“; Исто, 12-4, стр. 609. 1 Исто, 12-4, стр. 394.

СТАЊЕ У ВЛАДИНИМ СНАГАМА ПОЧЕТКОМ ЛЕТА 1944. ГОДИНЕ

У периоду после неуспешног партизанског упада у Србију с југозапада, њихове снаге су се повукле на полазне позиције у источној Босни и Санџаку. За то време мање партизанске јединице у Србији наставиле су нападе на Владине и равногорске снаге. У деловима западне и централне Србије тих снага углавном није било у обиму који би представљао било какву претњу. Напротив, на југу и истоку Србије јачала је партизанска акција. Тамо су на појединим локалитетима партизани оформили и веће јединице: бригаде, па чак и дивизије. Иако је била реч о саставима знатно мањег бројног стања од звучног имена, ипак се уочавало јачање и војно организовање партизана. С овим изазовом убрзо су се током лета суочиле и оружане снаге Српске владе. Како је стање на територији Нишког округа, а посебно у срезовима моравском, алексиначком, бањском и нишком, било угрожено од стране партизанских снага, генерал Јонић је 6. јуна наредио да снаге СДС тог округа организују крстарећа одељења, под командом команданта Нишке области потпуковника Мирка Станковића. Одређено је да командант крстарећих одељења у Моравском срезу буде мајор Велисав Поповић, командант патролноприпремне школе СДС, а у осталим срезовима да то буде мајор Милорад Николић. За појачање одреду СДС Моравског среза додељени су одред СДС Пожаревачког округа од 120људи, као и део патролно-припремне школе Нишке области СДС. За патроле у осталим срезовима требало је употребити Резервну чету Нишког округа и одред СДС Моравског округа са укупно 120 људи. Иако се назирао крај рата и владине снаге су сарађивале већ више година с немачким снагама, од Немаца је и даље требало тражити дозволу за наоружање и муницију. И поред тога што је командант СДС договорио ову акцију с Немцима у Београду, њиховог обласног команданта у Нишу требало је замолити (наведени изрази: издејствовати, умолити) да одобри по 100 метака за пушку и по 1.500 за аутоматско оружје. Према наредби Нишке области СДС од 10. јуна образоване су две групе одреда СДС: прва од одреда Пожаревачког округа, одреда из Житковца и приправничке школе око 300 људи под командом мајора В. Поповића, и друга група одреда Моравског округа, срезова Сврљишког, Алексиначког и Белопаланачког као и нишка Резервна чета са око 360 људи под командом

мајора М. Николића. Ове две (l. и 2. група СДС) групе су од 11. јуна требало да се дејствима из Житковца и Алексинца обрачунају с партизанским снагама у брдима југоисточно од Алексинца. Било је предвиђено да садејствују са снагама ЈВуО у овој акцији: Тимочким и Делиградским корпусом. Ове борбе су се водиле снагама 9. партизанске бригаде чија је јачина процењена на око 1.100 људи, али с већим бројем аутоматског наоружања. У драматичној борби 13. јуна, између села Врело и Кравље, снаге СДС су упале у заседу. После дуже борбе партизани су нашли на попришту преко 20 погинулих стражара, од којих су неки извршили самоубиство да не би пали у руке партизанима. Они су заробили око 60 стражара. После саслушања и мучења неких од њих, стрељано је 28 заробљених стражара. Десет је одведено даље, с партизанима, а остали су пуштени кућама. Потом је акција, у договору с командантом СДС генералом Јонићем, због ових губитака на том правцу обустављена. На другим правцима борбе снаге СДС и ЈВуО против партизана су настављене и 13-14. јуна, али и ту без већег успеха. Партизанске снаге су се извукле и остале на терену да се даље консолидују и припремају за удар на националне снаге. Борбе у овој области су настављене до краја месеца, када су партизани, пребацујући се с Јастрепца у источну Србију, продрли према Сокобањи, у којој је био одред СДС јачине 250 људи, а снаге ЈВуО се повукле због недостатка муниције. Борби с комунистима које су водиле снаге СДС, односно ЈВуО, током јуна било је у Зајечарском, Нишком, Лесковачком и Београдском округу. Стање је оцењено као мирно у осталим окрузима.1 Део снага СДК поседао је положаје на Дрини, обезбеђујући овај потез од нових партизанских упада. Као тренутна мера против намере партизана да пређу Дрину и уђу у западну Србију, 2. батаљон СДК је скренут с припрема за операцију „Тријумф“ на југу Србије и упућен маршем за Љубовију. Такође, 1. батаљон 3. пука СДК из Бање Ковиљаче упућен је за Цулине, на 12 км од Зворника, ради обезбеђења обале Дрине. Оцењено је да ови батаљони нису употребљиви за офанзивна дејства јер су без моторизације.2 Други батаљон 1. пука СДК, 12. јула 1944, запосео је обалу Дрине од Рогачице до Љубовије. Свака чета је осигуравала по четири до пет километара. На тим положајима остало се више дана, па су добровољци помагали старијим сељацима у пољским радовима.3 После јунског дебакла у борби с партизанима, командант Нишке области 1

Зборник, 1-21, стр. 701-708. Зборник, 12-4, стр. 884. 3 Миодраг Пауновић, „На обалама Дрине“, Записи из добровољачке борбе, 5, Минхен 1955, стр. 20-21. 2

СДС, потпуковник Станковић, предложио је да се из Команде СДС одреди иследна комисија да би расветлила „ову велику трагедију страже“ и утврди евентуалне кривце и одговорност за ове догађаје који су погодили СДС Нишке и Моравске области. Он је сумирао неуспех акције и предложио мере за побољшање стања у јединицама СДС: „С обзиром на наоружање комуниста, а нарочито на велики број аутоматског оружја са којим они располажу и на довољне количине муниције, као и остале помоћи које они сада примају, Српска државна стража ове области с оваквим наоружањем, опремом и ограниченом количином муниције није способна да се ефикасно бори с комунистима који се налазе на територији Нишке области. Да би СДС Нишке области даље са успехом водила борбу с комунистима, да би их могла разбијати и уништавати, неопходно је учинити следеће: да се сваком одреду СДС додели по један лаки и један тешки бацач са довољно бомби за њих, да се сваком одреду СДС додели на 10 војника по једно аутоматско оружје са довољном количином муниције, да се сваком војнику издају по две ручне бомбе, да се стражарима издају боље пушке са довољном количином муниције, да срески одреди буду јаки најмање 250 људи, због чега треба одобрити повећање бројног стања страже, да окружне резервне чете буду јаке 250 до 300 људи као ударне јединице, да се њима додели поред наоружања изнетог под 1-4 још по два брдска топа са довољном количином муниције за њих, да се одобри организација санитетске службе по одредима, тако да сваки одред има свог лекара са четири болничара и довољном количином санитетског материјала, без чега се самостална јединица у борби не може замислити, да се људству изда пристојна одећа и опрема а нарочито добра обућа, без чега се не може замислити ратовање, а нарочито герилско какво се намеће нама у сталним покретима по брдима ван путева, да се сваком одреду додели по 10 коња са прибором ради ношења бацача и тешког аутоматског оружја, или да се одобри да сваки одред по потреби ово реквирира од народа и задржава коње и коњоводце код себе за оно 1457 време док се одред налази у акцији на терену, да се одредима, односно руководиоцима акција на терену начелно дозволи, да у тешким ситуацијама могу договорно са командантима четника ДМ вршити опкољавања и ударе на комунистичке групе, у противном одреди СДС нису способни да се на терену истовремено боре и противу једних и противу других. Поред овога нема расположења код припадника СДС за борбу противу четника ДМ, док с друге стране за борбу противу комуниста расположење је одлично. Стражари не презају ни пред каквом опасношћу кад је у питању борба са комунистима.“4 Мада покушавају да исправе поједине недостатке, предлози потпуковника 4 Зборник, 1-21, стр. 701-708.

Станковића служе и као пресек стања снага СДС у овом периоду. У истом периоду одржан је велики дефиле Владиних трупа, 22. јуна 1944. испред Народне скупштине, пред генералом Недићем, представницима Српске владе и водећим људима српских оружаних одреда и снага безбедности.5 На сачуваном снимку могу се уочити ешалони свих типова оружаних снага којима је располагала Недићева Србија у том тренутку. Пред Недићем тада дефилују припадници Српске гарде СДС, СГС, СДК, Националне службе рада и полиције. Једна од последњих персоналних промена била је почетком августа 1944, када је у чин бригадног генерала унапређен командант СДК пуковник Коста Мушицки.6 Извештај команданта Југоистока од 5. јула 1944. констатује „губитак ауторитета и престижа“ Владе генерала Недића, као и њега самог. Према немачкој процени, он се сада „како од својих следбеника тако и од Српског добровољачког корпуса, све више сматра неспособним да добије било какву противуслугу од стране окупационих власти за своју досадашњу лојалну сарадњу, која би одговарала националним очекивањима.“ Немци су проценили да је „Недићев управни апарат [...] захваљујући датим унутрашњим политичким односима, дубоко прожет присталицама ДМ све до врха.“7

Српски народ, 1. јул 1944. Српски народ, 5 август 1944. Наведено да је рођен 1897. у Славонском Броду, да је у чин потпоручника промовисан 1916, ау чин пуковника 1937. године. 7 Зборник, 12-4, стр. 392-393 6

ПОКУШАЈ СТВАРАЊА ЗАЈЕДНИЧКОГ ФРОНТА У АВГУСТУ 1944. ГОДИНЕ

Партизанске снаге су се средином јула концентрисале на левој обали Лима, између Пријепоља и Прибоја. У ноћи 23/24. јула партизани су прешли реку између Бистрице и Пријепоља и заузели Нову Варош.8 Борбе су вођене на обе обале реке, а партизане више није било могуће вратити натраг. То је био знак за партизанског вођу Тита да 25. јула нареди хитан покрет Оперативне групе дивизија према Србији. Одсудна битка за Србију је почела. Концентрација партизанских снага извршена је на три правца: l) На простору БеранеАндријевица-Колашин: Оперативна група (касније - Јужна ударна група) 2, 5. и 17. дивизија. Задатак: продор преко Копаоника ка долини Јужне Мораве; 2) На простору Фоча-Пљевља-Шавник: Први пролетерски корпус (1. и 2. пролетерска дивизија) и 12. ударни корпус (16. и 36. дивизија, под командом генерала Пеке Дапчевића). Циљ је био да се преко Лима продре у Србију, а затим преко Таре и Златибора избије у долину Западне Мораве, како би се извршио напад на линију Рудник-Сувобор; 3) На простору Зворник-Вишеград: 11. и 28. дивизија. Задатак је био продор ка Шапцу. Основну стратегију дефинисао је Тито 28. јула: један део Оперативне групе дивизије требало је да се повеже са партизанским снагама у југоисточној Србији како би се кренуло на север, према Дунаву и остварио контакт са Црвеном армијом. Остале снаге кренуле би у центар Србије да би, с надолазећим совјетским трупама, сарађивале у заузимању Београда. Иза читаве операције стајао је основни циљ - уништење војне снаге и политичке организације националиста у Србији. Акцију да зауставе партизанске снаге на правцу преко Копаоника самостално су водиле снаге ЈВуО. Мајор Рачић, командант 4. групе јуришних корпуса и операција ЈВуО на том правцу, проценио је да партизанска војска жели да нападом на простор између Ибра, Западне и Јужне Мораве створи ослонац за даљи продор у срце Шумадије, како би се разбио центар Равногорског покрета. Рачић је као најважнији циљ означио освајање Сувог рудишта, највишег платоа Копаоника: „Ко њега буде ухватио, лако ће тући свог противника, спречити партизане у томе по сваку цену.“9 Наређен је хитан покрет сва четири јуришна корпуса из Александровца, Бруса и Блаца, 5. августа 8 9

АВИИ, Ча, к. 31 3/6. Исто.

у пет сати после подне. Партизанске снаге пробиле су одбрану Ибра 6. августа рано ујутро и приближиле се гребенима Копаоника, које су поселе снаге ЈВуО.10 Борбе на самом врху почеле су 7. августа ујутро и до вечери партизанске снаге, после борби прса у прса, успевају да одбаце равногорске снаге.11 Партизани су успели да развуку и прошире фронт и удаље га од врха Копаоника, и потом заузму Брус. Предњи део њихових снага спуштао се ка Морави, док су се остали повезивали с већ постојећим снагама у рејону Куршумлије. Наредних дана њихове снаге напредовале су ка Крушевцу, Трстенику и Врњачкој Бањи, па је штаб IV групе јуришних корпуса настојао да спречи њихов продор у долину Мораве, јер би тако био створен мостобран за продор ка Шумадији.12 Партизанско напредовање на другом краку привремено је заустављено код Куршумлије. Пораз снага ЈВуО на Копаонику утицао је на поједине њихове команданте да потраже реалнија решења за превазилажење ситуације настале успешним упадом партизанских снага у Србију с југозападне стране. Ове иницијативе довешће до више неуспешних састанака на којима је покушано успостављање јединственог националног оружаног фронта, али и да се договори пријем помоћи у оружју од стране немачких војних снага у Србији. И поред јаке и оштре критике преко радија и штампе, остаје чињеница да су и Недић и Љотић покушавали да уреде однос с Михаиловићем, као и да се сложе око признавања Михаиловића после завршеног рата. О томе има више различитих података. Према писању скоро свих савременика из Недићеве власти, током читаве окупације Недић и Љотић су покушавали да организују састанак са генералом Михаиловићем. Они су хтели да му изложе своје гледање на развој будућих догађаја, а посебно су били понети идејом да створе заједнички фронт према комунистима. Ипак, до смиривања сукоба и до договора никада није дошло, пре свега због стриктног Михаиловићевог одбијања свих иницијатива које су долазиле из Београда или неодговарања на њих. Покушано је организовање два састанка Љотића и Михаиловића. Први крајем октобра 1943, када је Љотић према добијеним упутствима стигао до Ужица, али му је речено да је генерал Михаиловић спречен. Касније се сазнало да је један од команданата ЈВуО спремао заседу Љотићу с намером да га убије. Почетком маја 1944. Димитрије Љотић је покренуо конкретну иницијативу за сусрет и сарадњу са генералом Михаиловићем, на шта је највише утицао 10

Исто, к. 791/12. Исто; Милош Младеновић, Лажни идоли и варљиви идеали, Лондон 1966, стр. 191. 12 АВИИ, Ча, к. 77 3/24. 11

партизански продор у Србију. Љотић се, у пратњи Бошка Костића, срео 17. маја са генералом Мирославом Трифуновићем, командантом Србије, у селу Брђани код Горњег Милановца. Генерал Михаиловић није желео да дође на овај састанак. Љотићеви и Трифуновићеви разговори су трајали до 19. маја. Постигнут је начелан договор о заједничкој борби против комунизма, а јединице ЈВуО неће нападати органе Српске владе нити ће се мешати у њене функције. Договорено је да ће у свим битним стварима Недић и Михаиловић деловати споразумно. ЈВуО у начелу прихвата помоћ у новцу, храни и одећи од Српске владе, а Михаиловић ће упутити свог делегата код Недића и обуставиће се међусобни пропагандни рат.13 Од споразума, међутим, није било ништа иако је генерал Трифуновић био заговорник ових одредби споразума у комуникацији с класним другом генералом Михаиловићем. У својим сећањима и Живко Топаловић потврђује да је Љотић тражио састанак с Михаиловићем, али генерал Михаиловић није могао да му гарантује безбедност: „Данас нема те силе под небом која би могла заштитити Димитрија Љотића од народне одмазде за сва зла што су починили он и његови људи.“14 На другој страни, Димитрије Љотић је о састанку са генералом Трифуновићем, 14. јула писао Михаиловићу следеће: „Господине генерале, 18. маја имао сам срећу да се састанем, као делегат генерала Недића, са генералом Трифуновићем. Иако је тај састанак довео до једног споразума, од њега практично још ништа није било, мада би заиста требало, с обзиром на врло тешка времена. Много пута сам тражио састанак са Вама, за ове три године, али до њега никада није дошло, јер Ви то нисте хтели. Готов сам опет да Вам то понудим, ако Ви сматрате да то можете прихватити. Налазим да би то било од користи за наш народ. Код год је био код Вас, говори о Вама са великим похвалама, као о човеку кротком, скромном, широкогрудом и људи који су са Вама говорили не могу веровати да бисте Ви овако одговорили на овако широкогруду понуду генерала Недића.“15 Да је председник Српске владе заиста желео споразум с Михаиловићем, потврдила је и тродневна конференција са свим окружним начелницима и командантима округа, која је у седишту Владе одржана од 30. јула до 1. августа 1944. године. На том састанку Недић је рекао: „Отаџбина је у опасности! Дошли смо до правог српског пута који представља уједињено Српство. Слога и 13

Б. Костић, н.д., стр. 9; С. Пироћанац, н.д., стр. 22. Ž. Topalović, Srbija pod Dražom, стр. 89,101-103; Г. Давидовић, М. Тимотијевић, н.д., књ. 3, стр. 81. 15 АВИИ,Ча,к. 18 7/22. 14

братство свих Срба мора се спровести до краја. Одбијен је мој предлог о учешћу два министра, наклоњена организацији ДМ у моју владу. Предлог је одбијен од Драже Михајловића, али и то је правилно гледиште с обзиром на данашње прилике. Догађаји лете страховито брзо. Решавајући моменти су близу. Истребљење Српства морамо спречити. Све наше оружане снаге морају се ујединити са националним четницима. То је врховни закон Отаџбине, јер то хоће цео српски народ. Једна национална снага у јединственом духу мора да се испољи на једном путу и у једном правцу.“16 Убрзо, наговештаји исте иницијативе стићи ће и са друге, равногорске стране. Увиђајући немогућност озбиљног самосталног отпора партизанским снагама које су успеле да „начну“ Недићеву и Михаиловићеву Србију, командант и начелник штаба 4. групе јуришних корпуса ЈВуО мајор Рачић и капетан Недић посетили су 10. августа генерала Михаиловића који им је дао зелено светло за њихову идеју о разговорима са Немцима. Они су већ 11. августа били у Тополи на разговорима с представницима Вермахта, на челу с ритмајстером Фон Вредеом. Двојица истакнутих Михаиловићевих команданата тражила су да се у новонасталој ситуацији дефинише целовито решење за српске националне снаге, а не као до тада када се сарађивало само по појединачним питањима и у конкретним случајевима. Немцима, који су то све слушали и нису имали никаква конкретна овлашћења за склапање споразума са српским герилцима, предложено је да се под немачком супервизијом образује национални фронт који би обухватио Српску државну стражу, Српски добровољачки корпус и снаге ЈВуО. Главни циљ фронта било би стварање српске националне армије за уништење комунизма у Србији, уз услове да генерал Михаиловић „остане илегалан“ и да се снаге ЈВуО „неће обући у немачке униформе“ - како је Немцима саопштио капетан Нешко Недић.17 Исту сврху имао је и састанак генерала Недића и генерала Михаиловића одржан на Недићеву иницијативу свега неколико дана касније. До тог састанка дошло је највероватније (пре) 15. августа 1944. године. Састанак је организован мимо Михаиловићеве воље, а његови главни иницијатори били су његови официри, пре свега мајор Рачић (могуће капетан Недић), односно сам Недић и људи око њега који су увиђали обрисе скоријег пораза и желели стварање јединственог националног фронта. Писаних трагова о њему нема, постоје само искази појединих учесника. 16 17

АВИИ,Нда,к. 1214/21. АВИИ, Ча, к. 77,24/3; Зборник, 14-4, стр. 106-109; Karl Hnilicka, Das Ende auf dem Balkan 1944/45, Die militarische Raumung Jugoslawiens durch die deutsche Wehrmacht, Nubsterschmidt-Gottingen / ZurichFrankfurt 1970, стр. 224-225.

Недић је о том састанку говорио 3. фебруара 1946. својим иследницима: „Састанак је одржан ноћу око 11 часова у једној кућици села Ражане. Ту сам затекао, поред Драже, пуковника Балетића, потпуковника Лалатовића, мајора Рачића и мајора Калабића. Са моје стране, били смо ја и Драги Јовановић. Сусрет, како између мене и Драже, тако и осталих официра, био је срдачан и пријатељски. Сећам се да сам се са Калабићем пољубио, а он ми је рекао: Заштитниче мога јадног оца! стављајући ми главу на груди. Дража је тражио од мене да му изложим општу ситуацију и развој будућих догађаја. Ја сам му казао да Немци пропадају и да ће морати ускоро да се повуку из земље. Предочио сам му опасност од комуниста који надиру са свију страна, па је стога потребно да се образује један српски фронт од мојих одреда и четничких, па да уједињени брзо и ефикасно спасимо Српство и Србију од комунистичких упада. Дража ме је саслушао и прихватио мој предлог. Рекао је да има везу директно са Лондоном и Енглезима и да добија извештаје о ситуацији из прве руке. Споразумели смо се да оружје и муницију издејствујемо преко Немаца, пошто ће на томе радити и Раковић. У погледу новца, било је одлучено да моја влада месечно даје по 100 милиона динара. Даље смо се споразумели да се све оружане формације владе ставе под команду Драже Михаиловића ради координације у борби против комуниста.“18 Михаиловић је казао да има довољно људства, само му недостаје оружја и муниције. Недић је тражио да му Дража гарантује да оружје неће бити употребљено против окупатора, а он је обећао да ће учинити све што је потребно код Немаца да ово издејствује. Михаиловић је ћутао на то, као што је највише и чинио током Недићевог излагања. Недић је био спреман да се заузме за набавку сразмерно велике количине оружја и муниције. Ако поклонимо поверење исказу Драгог Јовановића, као и самог Михаиловића, можемо закључити да генерал понуду о пријему немачког наоружања није ни прихватио ни одбио - ћутао је. Мислио је да ће бити грешка ако прихвати било коју од Недићевих понуда.19 У извештају Војнопривредног штаба у Србији команди Југоистока, од 15. августа, констатује се да је продор групе партизанских дивизија био успешан и да су се нападајуће три дивизије спојиле у зони Ибра и Јужне Мораве са три дивизије с југа Србије и угрожавају обе главне саобраћајне артерије према југу. Немачке, бугарске и српске јединице су „сузиле [...] слободу покрета“ ових снага, али су те снаге „преслабе“ (с обзиром на отказивање бугарских јединица) 18

Генерал Михаиловић је на саслушању априла 1946. потврдио састанак са Недићем: „У августу месецу 1944. у једној усамљеној кући поред пута између Ражане и Косјерића. Састанак је био глуп, непотребан и компромитујући.“ (Записник о саслушању Д. Михаиловића, стр. 50). 19 Б. Димитријевић, К. Николић, Ђенерал Михаиловић, Биографија, стр. 375-380.

да „изборе одлучујуће успехе“. Извештај наводи и следеће: „Сада је у току формирање националног српског јединственог фронта против комунизма с циљем потпуног разумевања између Недићеве владе и покрета ДМ да се заједничком борбом спречи бољшевизација Србије. За вођење ове борбе, уз формирање националне српске армије, захтева се од немачког Вермахта помоћ у опреми и наоружању. Док ће онда војни делови српског националног покрета бити спремни да се безусловно ставе под немачку команду, дотле је држање политичког сектора још нејасно.“20 У исто време, председник Владе генерал Недић је предложио опуномоћенику Министарства спољних послова Херману Нојба-: херу стварање јединственог националног српског фронта. Његову представку немачкој команди у Србији др Нојбахер је подржао, јер је одговарала његово) жељи о стварању широког српског антикомунистичког фронта од Недићевих, Љотићевих и Михаиловићевих снага. О овоме је Нојбахер известио претпостављене. Први услов био је да снаге ЈВуО обуставе сваку акцију како према Вермахту, тако и према српским властима: „Најбоље би било када би Д. Михаиловић напустио земљу. Међутим, Недић би био спреман и да толерише његов даљи опстанак у шуми, а такође и једну ограничену гарду чијем би издржавању и он доприносио. Све остале би он имао право да отпушта и да шаље на терен. Тајне преговоре, без знања немачких надлежних органа, он одбија. Сви његови предлози условљени су немачком сагласношћу. Господин Недић није до сада добио одговор на ово.“21 У вези с овом иницијативом, генерал Недић се 17. августа сусрео са генерал-фелдмаршалом Фон Вајксом, командантом Југоистока. Фон Вајкс је претходно имао детаљне консултације са специјалним опуномоћеником Нојбахером и дан раније, 16. августа, известио Врховну команду Вермахта о српској понуди. После разговора с Недићем, Фон Вајкс је 19. августа затражио састанак са фирером. Следећег дана му је одговорено да ће састанак бити одржан 22. августа.22 Потом су генерал-фелдмаршал Фон Вајкс и Херман Нојбахер одлетели у Хитлеров штаб. На састанку на највишем нивоу код фирера 22. августа, где су били присутни и рајхсфирер СС Химлер, министар спољних послова Фон Рибентроп, генерал-фелдмаршали Кајтел, Вајкс, генерали Јодл и Варлимонт, као и посланик др Нојбахер, разматрана је превасходно ситуација која ће настати 20

Зборник, 12-4, стр. 509-510. АВИИ, Микрофилм (NAW), Т-501, Р-311, снимак 256. 22 Зборник, 12-4, стр. 527. 21

очекиваним повлачењем Бугарске из рата, односно последице повлачења бугарских окупационих снага из Србије. Немци су о бугарским намерама сазнали пратећи радио-саобраћај. Командант Југоистока Фон Вајкс разматрао је могућности снага које му онда преостају у Србији и указао на „у борбеном и идеолошком погледу позитивну вредност Српског добровољачког корпуса“. Напротив, борбену вредност Руског заштитног корпуса оценио је незнатном, јер је та формација била попуњена старијима, па чак и људима престарих годишта. Генерал-фелдмаршал Фон Вајкс је изложио идеју о „понуди Недић-ДМ“, али је према записнику фирер „и не чекајући на политичко излагање специјалног опуномоћеника Министра спољних послова за Југоисток [...] одмах заузео став“. У дугом излагању он је, између осталог, истакао да нема поверења у „народе Истока“, изнео свој однос према Србима23 и предвидео немачке снаге уместо бугарских снага за појачање у Србији. „Закључујући, фирер је установио да он а) нема ништа против ‘малих тактичких маневара’ с покретом ДМ и б) да затражено формирање армије, која би била јачине 50.000 људи, никако не би могло доћи у обзир.“ Потом је узео реч специјални опуномоћеник Нојбахер, који је истакао да је председник српске владе Недић лојалан, анти-енглески експониран и несумњиво, стопроцентно на немачкој страни, односно потенцирао је антикомунизам снага ЈВуО и предност њиховог ангажовања док се не доведу појачања. И поред Нојбахеровог разјашњења фирер није променио мишљење, па покушај да се српске снаге ангажују није успео.24 Почетком септембра 1944, Љотић се по трећи пут запутио Михаиловићу, овога пута у организацији команданта 2. равногорског корпуса капетана Раковића. Он је стигао до Теочина, у близини Равне горе, где је била Врховна команда ЈВуО, али је због продора партизанских снага Михаиловић отказао састанак.25

„Срби су народ који је одређен да има државу и који је као народ одржан. Њихова идеологија је великосрпска. У њима постоји безобзирна отпорна снага. При једној таквој употреби, они ће увек заступати великосрпску идеју. Оно што долази из Београда значи опасност. Ја сам 1941. године учинио Србима понуду која је била неуобичајена. Ја сам само захтевао да остану неутрални и за то сам им обећао Солун. Већу цену нису могли да добију. У стварности је, међутим, дошло до развоја који никако не одговара тој великодушној понуди. Уосталом, указујем на то да, ако данас поново усправимо Србију, Хрватска пропада.“ - Зборник, 12-4, стр. 529. 24 Зборник, 12-4, стр. 524-532. 25 С. Пироћанац, н.д., стр. 22.

ЛЕТЊЕ БОРБЕ С ПАРТИЗАНИМА НА ЈУГУ И ИСТОКУ СРБИЈЕ

Током јула 1944. снаге пет батаљона 1. и 2. пука СДК, заједно са бугарским, немачким-полицијским и снагама РЗК, биле су укључене у противпартизанску операцију „Триумф“ у простору између Ибра, Јужне и Западне Мораве, Јабланице и Косова Поља, и то у две фазе, односно у две зоне, где ј е Топлица била нека врста границе у извођењу операција. Ове снаге СДК кренуле су од 10. јула 1944. из долине Јужне Мораве у акцију ка Јастрепцу. Нешто касније, у оквиру исте операције, снаге СДК су крајем јула биле ангажоване у борбама око и јужно од Лебана и почетком августа око Доњег Гајтана, односно Куршумлије.1 Око ове вароши ангажовање је потрајало нарочито у другој половини августа када су јаке партизанске снаге опседале град с намером да га заузму. Почетком августа, ради обезбеђења железничке пруге, у Грделицу је пребачен 1. батаљон 5. пука СДК. У исто време 3. батаљон 5. пука СДК под командом мајора Маричића са снагама СДС и преосталим снагама ЈВуО чистио је терен око Јанкове клисуре. У самој Куршумлији био је штаб батаљона, а такође и бугарске јединице. Партизани су напали ове снаге, али се 3. батаљон вратио у град ради спречавања њиховог упада. Неколико дана касније, 8. августа, 3. батаљон 5. пука СДК са снагама немачког 5. полицијског пука заузео је одбрамбене положаје око Куршумлије према партизанским снагама које су очекиване са запада.2 На другој страни, у источној Србији, у ноћи 12/13. августа, партизанске снаге су напале Књажевац и Бољевац у којима су се налазили одреди СДС и СГС и један батаљон бугарске војске. Као и раније, снаге СДС су кубуриле с муницијом: у Бољевцу одред од 70 стражара имао је само по 50 метака на сваку пушку. Слично је било у нападу на Алексинац исте ноћи, који су предузели Бугари и одреди СДС из Алексинца и Сокобање.3 Већа борба снага СДС и немачке војске вођена је 14. августа код 1

Зборник, том 1-11, док. 48; Исидор Буковић, Двадесет прва српска дивизија НОВЈ, Београд 1995, стр. 108. 2 Зборник, 12-4, стр. 906,915. 3 Зборник, 1-21, стр. 733-766.

Мирошевца, југозападно од Лесковца. На дан 17. августа, према партизанским проценама, у Лебану су били делови 2. и 5. пука (1.500-2.000) и у Лесковцу (око 1.200). Од 17. августа партизани су почели с нападом на Лебане, где се 19. водила улична борба, после које су у место ушле снаге СДК и немачке војске са шест тенкова и избацили партизане. Део снага из Лебана је 18. августа отишао ка Лесковцу, па је 19. констатовано да се у том граду налазе по два батаљона 2. и 4. пук СДК, поред осталих снага. У наставку борби, после нове интервенције, у ноћи 20/21. августа све ове снаге су се повукле за Лесковац, а партизани су ушли у ово место.1 У ноћи 14/15. августа партизани су напали Куршумлију, где је био одред СДС од 75 људи и један батаљон новоформираног пука (2. гвозденог - ?) са око 300 људи, али без икаквог аутоматског наоружања. Ове снаге су биле опкољене партизанима с којима је 19. августа садејствовала и савезничка авијација. У исто време (12-16. август), заједно с повлачењем снага ЈВуО на правцу Копаоник долина Западне Мораве, повлачиле су се и локалне снаге СДС на север.2 Бугарско повлачење из рата изазвало је потрес на фронту према партизанима. На дан 27. августа водиле су се борбе око Куршумлије, Лесковца и Власотинца (у овом последњем био је одред СГС-а). Трећи батаљон 5. пука СДК задржао се као посада у Куршумлији све до 28. августа, када је одлучено да се повуче ван града због партизанског притиска. Истог дана град су напустили и Бугари. Трећи батаљон се повукао до Прокупља. У овом граду тада су биле локалне снаге СДС, батаљон 2. гвозденог пука мајора Буквића и нешто равногораца капетана Јулинца, мањи број Немаца и припадника РЗК, као и команда дивизије из бугарског окупационог корпуса. Ове бугарске снаге су се, вероватно плашећи се разоружања због њиховог очекиваног изласка из рата, припремиле за напад на српске снаге у њему. Управо док је трајао договор свих војних и цивилних српских власти шта чинити, дошло је до бугарског напада на једну колону СДС која се враћала у град. Бугари су у овом нападу убили седам стражара, док није дошло до обуставе ватре. После неколико дана српске снаге су се повукле ка Дољевцу. На другој страни, у граду су примећени партизански парламентарци како преговарају са Бугарима.3 Занимљиво да је у току ових борби, партизански Главни штаб Србије својој 21. дивизији послао 27. августа депешу са ставовима за преговоре са бугарским снагама. Први став ових теза био је: „Основно остаје разбити главне недићевско-четничке снаге и окупаторско1

Мијат Бардак, „Одступање“, Записи из добровољачке борбе, 5, Минхен 1955, стр. 43, надаље. Зборник, 19, стр. 351-352. 2 Зборник, 1-21, стр. 733-766. 3 Душан Пејчић, „У Куршумлији и Прокупљу“, Записи из добровољачке борбе, 3, Минхен 1955, стр. 65-73.

недићевску-четничку власт.“1 У Лесковцу је 27. августа почела кратка борба снага СДК и Немаца против Бугара који су почели да се повлаче ван града, односно према партизанима. Потом, 28-29. августа снаге 2. и 5. пука СДК замењене су снагама 1. пука СДК пристиглим из Ниша.2 У исто време, нешто северније, снаге СДК су биле ангажоване из правца Крушевца према партизанским снагама у Жупи, Александровцу и Брусу. Последњих дана августа партизанске снаге су избиле на Мораву у зони Трстеник-Крушевац. У самом Крушевцу остале су снаге СДС, „недовољне да га заштите због слабог наоружања“. Партизанске снаге су 29. августа, увече, прешле у општи напад и током 30. августа поново овладале Жупом и Расином. Снаге ЈВуО су морале у тој ситуацији да се повлаче преко Западне Мораве.3 У то време, Немци предузимају акцију против партизана на Јастрепцу. У периоду 24/25. августа партизанске снаге су нападале на правцу Ужица, где су одбрану чиниле снаге СДС. У борбама код села Рожанства тешко је рањен и командант окружне страже СДС Ужичког округа, мајор Хранислав Ђорђевић. Коначно, 31. августа партизани су ударили на Бајину Башту где су вођене борбе са снагама СГС и ЈВуО. Сутрадан, партизанске снаге су напале Ужице у којем је било око 200 стражара и 100 добровољаца. Крајем августа су партизанске групе деловале по Београдском округу од Умке и реке Саве до Космаја, ка Лазаревцу, и даље на правцу ка Смедереву, сукобљавајући се са снагама СДС (и ЈВуО). У неколико ситуација, снаге СГС пребацивале су се на другу страну Саве и сукобљавале с партизанским снагама у Срему, као 27. августа код Умке.4 Почетком септембра партизани су држали под својом контролом десну обалу Западне Мораве у њеном сливу: готово целе територије срезова Расинског, Копаоничког, Жупског и јужне делове Крушевачког и Трстеничког среза, потом унутрашњост срезова на југу и истоку Србије. Њихових мањих група било је и у околини Београда.

Зборник, 1-11, док. 48; И. Ђуковић, н.д., стр. 108. Зборник, 1-21, стр. 733-766. 3 АБИИ, Ча, к. 77, 37/3; Исто, 40/3; Зборник, 14-4, стр. 152-158. +Зборник, 1-21, стр. 733-766. 2

СЛОМ И ИЗГОН НЕДИЋЕВЕ ВОЈСКЕ

ПОКУШАЈИ УЈЕДИЊЕЊА НАЦИОНАЛНИХ СНАГА У СЕПТЕМБРУ 1944. ГОДИНЕ

У току најжешћих сукоба с партизанским снагама, армијски генерал Михаиловић, тада већ разрешен дужности начелника штаба Врховне команде у окупираној отаџбини, издао је наредбу о општој мобилизацији с првим даном извршења - L септембром 1944. године. Мобилизацијски проглас био је насловљен са: „Срби, Хрвати и Словенци“. У наредби за мобилизацију у првом плану био је обрачун с партизанима, јер се они „припремају да нам донесу ново ропство и своју крваву тиранију“. Михаиловић је тумачио да је продор партизана у Србију био у ствари усмерен идејом о разарању Српства: „Мало им је онај милион који су заједно са усташама побили.“ Његов проглас мобилизације био је прожет друкчијим тоновима - у првом плану била је борба против Немаца: „Данас је дошао час да несавијену и неповијену тробојку, заставу славе и слободе, снесемо из дивљих планина у питома поља, мирна села и мученичке градове, задајући крвнику последњи и одлучујући удар, отварајући својим грудима врата једног новог и срећнијег доба - уједињеног и слободног Балкана.“ Михаиловић је посебно инсистирао на дисциплинованом спровођењу наређења Врховне команде ЈВуО, јер „равногорска револуција не сме бити револуција нереда и убистава, већ револуција правде и слободе“. Поручивао је свим Југословенима да постоји само један тробојни барјак отаџбине, слободе, части и славе: „То је Краљева застава наша.“1 Насупрот догађајима у „слободним српским планинама“, у Београду је 2. септембра, у згради председништва Владе, одржан састанак на коме су учествовали генерал Коста Мушицки, командант СДК, генерал Боривоје Јонић, командант СДС, Иван Павловић, повереник ЈВуО за Београд, Бошко Бећаревић, шеф специјалне полиције, Драги Јовановић, управник града Београда и генерал Стеван Радовановић. Истога дана (или тек 6. септембра, по Костићу) на састанак са генералом Михаиловићем, у село Прањане, отишли су: потпуковник Радослав Таталовић, у име добровољаца, и мајори Љубиша Микић и Драгиша Јефтић, у име СДС и СГС. Михаиловић их је примио у присуству потпуковника Мирка Лалатовића и Луке Балетића. Разговори су текли у оквиру два састанка. Генерал Михаиловић 1

Коста Николић, Генерал Драгољуб Михаиловић 1893-1946, Београд 2005, стр. 237-238.

је донео одлуку о обједињавању свих националних снага и њиховом уласку у састав ЈВуО. Овом приликом је рекао делегатима Недићевих снага: „Ви легални одреди треба да чините језгро наше будуће војске.“ Према договору, и донетим инструкцијама из Београда, СДК и СДС би задржали дотадашњи састав и старешине. Командант СДК би сменио с положаја оне старешине које „не би одговарале новонасталој ситуацији.“ У оперативној смислу, СДК је требало да формира две ударне групе, западну и јужну, а према тадашњем распореду јединица СДК. Забрањено је узимање официра из СДК за друге јединице, осим по распореду Врховне команде. Коначно, СДК је делегирао за одржавање везе са Врховном командом ЈВуО двојицу капетана, Васиљевића и Протића.2 Споразум је требало да ступи на снагу 6. септембра. И поред високог формата личности које су договориле сарадњу, до обједињавања националних снага није дошло. Осим што је донесена касно, ова одлука о уједињењу српских националних снага није могла да избрише трогодишње сукобе, посебно мржњу између равногораца и добровољаца. Свако је тражио излаз за себе и водио сопствену политику. Команданти појединих јединица састајали су се и сами одлучивали шта да чине и куда да се крећу, без обзира на наредбе виших команданата. Током септембра забележили смо само поједине случајеве сарадње, више инициране личном иницијативом и проблемима на фронту који су мучили поједине команданте. Тако у овом периоду у Београд, у штаб СДК (СДС), долазе поједини равногорски команданти, где требују спрему за своје снаге. Бошко Костић наводи да је још средином августа, а после састанка Недића и Михаиловића, капетан Раковић дошао у Београд и да му је, између осталог, Костић уговорио састанак с командантом СДК Мушицким, где је утаначено да Мушицки у оквиру предвиђеног наоружања за Раковићеву јединицу да један камион. „Ђенерал Мушицки нам је рекао да има на расположењу у Београду један једини камион, али да нам га радо даје. Молио је да се камион што пре врати, јер је добровољцима хитно потребан.“ Поред испоруке наоружања, „Мушицки је додао да ускоро треба да добије за добровољце француске униформе, па ће од тога за четнике дати 2.500 комплета“.3 Равногорске снаге су у овом периоду помагале и мобилизацију владиних снага. Према наредби од 25. августа, поново је формиран 1. батаљон СДС у Београду: „Примам све нову спрему, сиве униформе, даје ми се оружје, но људи још нема“, пише командант мајор Соларић. За овај батаљон попуну људством 2 3

Б. Костић, н.д., стр. 164; М. Бојић, н.д., стр. 196. Б. Костић, н.д., стр. 157.

обезбедио је 3. септембра командант Горске краљеве гарде ЈВуО мајор Никола Калабић, потом је људство замењено с још 400 нових људи, а командант Соларић је смењен и постављен ваздухопловни мајор Станковић, према тражењу команде Београда ЈВуО. Овај батаљон је 5. септембра упућен у Сопот и већ следећег дана, 6. септембра, преузет у састав ЈВуО. На лицу места су од тог људства формирана два батаљона, а официри СДС обавештени да могу да остану у њиховом саставу или да се врате у Београд по нови распоред. Према Соларићевом писању, оба батаљона су кренула ка Аранђеловцу, али су касније уништени од партизана.4 Такође у Шабачком округу, сходно споразуму с командантом 3. пука СДК, односно према наређењу команданта Церско-мајевичке групе корпуса (мајор Рачић) од 26. августа 1944, равногорске окружне власти су одобриле мобилизацију 520 људи за попуну 3. пука СДК у Шапцу. Ово људство је требало да се прикупи у Шапцу до 3. септембра 1944. године.5 На дан 7. септембра 1944, Командант Србије генерал Трифуновић издао је наредбу по којој је забрањено позивање и узимање људства, као и превозних средстава и оружја из састава СДС без његовог одобрења. Наиме, „пошто је СДС ушла у састав наше војске и добила специјалан задатак“, генерал Трифуновић је написао: „Стража стоји у погледу задатака под мојом командом и ако се има потребе за њено коришћење тражити га од мене.“6 Команда Србије ЈВуО је депешом од 8. септембра проследила наређење свим снагама ЈВуО у Србији „да се ништа не узима од Српске државне страже“.7 И команде ЈВуО требало је да заузму друкчији курс према овој формацији, па је наређено да се одреди не дирају, људство са оружјем не одводи нити малтретира: „Ови делови оружане силе имају се сматрати као наше јединице. Свако врбовање, одвођење и примање припадника Државне и Граничне страже има се потпуно обуставити.“8 У Београду је почетком септембра завладало нереално очекивање да ће се рат завршити, и то победом генерала Михаиловића.9 Насупрот томе, у Србији је стање на фронтовима било далеко другачије од тих нереалних очекивања и потпуно неповољно за све националне снаге.

Миленко Соларић, „Наличје ʽБосанске Голготе’ или како сам постао припадник СДК“, Записи из добровољачке борбе, 2, Минхен 1955, стр. 15-38. 5 АБИИ, Ча, к. 77 42/3. 6 АВИИ,Ча,к. 127 38/1. 7 Југословенска војска у Отаџбини на територији Округа моравског, документи, приредили Добривоје Јовановић и Дејан Танић, Јагодина 2006, стр. 342. 8 АВИИ, Ча, к. 77 4/10. 9 А. Маринковић, „Све је било могуће у оне дане“, стр. 46-64.

У првој половини септембра борбе су се водиле и око Зајечара и у источној Србији. На тој страни, 4. пук СДК стигао је у Пожаревац, одакле је требало да се ангажује на правцу Петровац-Жагубица-Зајечар.10 Један батаљон СДК био је у саставу борбене групе „Цаупе“, у рејону Зајечара. Код команданта одбране Бора био је распоређен 4. пук СДК (јачине из 1. батаљона 160, из 2. батаљона 250 и из 3. батаљона 160 људи).11 Од 4. септембра снаге ЈВуО опколиле су и напале Пожаревац. Напад је пропао уз губитке, али су равногорци потом окружили град. У граду су поред Немаца били припадници СДС-а и добровољци 4. пука. Како су биле прекинуте све везе и комуникације, стање је постајало све теже за снаге у граду, мада су Немци били прилично мирни и очекивали су појачање. Они су 6. септембра разоружали све снаге СДС у граду. После неколико дана опсада је повучена. Тада се није знало да ли су то равногорски команданти сами одлучили или је био посреди немачки ултиматум. Оно што је добровољце бунило била је необична ратна ситуација у којој је напад извршен: видели су код Пожаревца прекинуту пругу док су у исто време на релацији од Мале Крсне до Белог Потока пругу чували равногорци, у договору с Немцима. „Па од Пожаревца до Мале Крсне једва има 15 километара! Зар је могуће да у једно исто време, на једном тако малом простору, једни исти људи имају толико разних, сасвим супротних ставова, политика и држања“, питао се један од добровољаца из 4. пука.12 После више неуспелих напада 24. партизанске дивизије на Лесковац, партизански ГШ Србије тражио је да се град бомбардује због наводне јачине непријатељског гарнизона у њему. У то време у граду се налазе само локалне снаге СДС-а и делови 1. пука СДК, који су се нешто раније ангажовали у борбама око Лесковца. Ове снаге у граду затиче тешко савезничко бомбардовање, на Краљев рођендан, 6. септембра.13 У нападу на град погинуло је најмање 819 становника, од којих је 97 било деце испод 10 година! Град, а посебно старо језгро било је разорено. Како није причињена штета војним снагама, јасно је било да је бомбардовање имало политичко-психолошко дејство на становништво, као и на све партизанима, противничке српске снаге. Према описима сведока, бомбардовање је дошло у тренутку прославе краљевог рођендана; у том тренутку у центру се играло коло: „У колу су играли већином војници, тј. у униформи зеленој недићевци, у сивомаслинастој добровољци, тј.

Зборник, 12-4, стр. 557, 569. Исто, стр. 596-597. 12 А. Маринковић, „Све је било могуће у оне дане“, стр. 46-64. 13 Момчило Павловић, Верољуб Трајковић, Савезничко бомбардовање Лесковца 6. септембра 1944, студија и документи, Лесковац 1995, стр. 70-71; М. Бардак, „Отступање“; Зборник, 1-9, стр. 351-352. 11

љотићевци. Ово су били већином млади до 20 година.“14 Прва јединица која је ушла у град после бомбардовања био је 3. батаљон 5. пука који се у току напада на град налазио на десној обали Јабланице код села Винарце. Подељен у три групе, батаљон је почео да гаси пожар и спасава становнике из порушених објеката. Из Ниша је стигло људство противпожарне команде и делови војне болнице. Гашење пожара које су произвеле фосфорне бомбе трајало је до 9. септембра, а сахрањивање погинулих грађана до 15. септембра када је организовани рад, у којем су учествовале и снаге СДС и СДК, био прекинут.15 Првих дана септембра партизани су успели да пређу Мораву и накратко заузму Пожегу и простор око Ужица. На дан 4. септембра у Ужицу су се налазили по један батаљон СДК и батаљон СДС уз немачки батаљон. Снаге СДК воде борбе с партизанима у рејону Бајине Баште 5. септембра.16 Део снага СДК од два батаљона био је у Пожеги 13. септембра, коју су бранили заједно с немачким снагама од напада партизанских снага. Овај напад је пропао; партизанске снаге су се повукле и кренуле према Шумадији.17 У свом најпознатијем делу о рату у Србији 1941-1945, Боривоје Карапанџић навео је неколико примера у којима су Љотићеви добровољци настојали да помогну равногорским снагама у њиховом покушају да се обрачунају с партизанском опасношћу у ваљевском крају. Заступник команданта ваљевског 1. пука СДК капетан Љубиша Филиповић, који је на располагању имао само један батаљон у Ваљеву, добио је од команданта СДК генерала Косте Мушицког наређење да држи везу са снагама ЈВуО које су биле најближе граду. Филиповић је, како наводи Боривоје Карапанџић, „упркос трагичног догађаја који се десио 4. септембра 1944. године, када су четници напали на воз између Лајковца и Словца и убили ђака наредника Драгана Ранковића, који је из Београда добровољцима у Ваљево спроводио муницију, послао 5. септембра 1944. Једну чету Трећег батаљона 1. пука да ухвати везу са четничким командантима и да им понуди добровољачку сарадњу и помоћ у борби против комуниста“. Једна таква чета послата из Ваљева ухватила је везу са снагама Ваљевског корпуса, који су били најближи вароши. „Када су добровољци изложили четницима циљ своје посете, ови не само да их нису хтели пропустити даље да дођу до одговорних четничких команданата [4. јуришне групе - прим. Б. Д.] већ су добровољцима грубо ставили до знања: да нерадо гледају на њихово присуство и да је пожељно да се одмах врате у Ваљево. И да би избегла сукоб 14

М. Павловић, В. Трајковић, н. д, LII, ХСIII, стр. 314. Никола М. Живановић, Бомбардовање Лесковца, Нова Искра, 1994, стр. 25-29. 16 АВИИ, Ча,к. 33 11/4. 17 Зборник, 1-9, пасим; И. Ђуковић, н.д., стр. 56-114 и 127. 15

или било какав неспоразум, ова добровољачка чета вратила се у Ваљево.“18 Карапанџић наставља: „Када је капетан Филиповић обавестио ђенерала Мушицког о овоме, добио је поновно наређење, да на сваки начин дође у везу са четничким командантима у циљу вођења заједничке борбе противу комуниста. А да би појачао борбени фронт код Ваљева ђенерал Мушицки издао је наређење, да из Шапца пређе у Ваљево 3. батаљон 3. пука СДК. Капетан Филиповић је по други пут, 7. септембра 1944. године, послао своје добровољце да ухвате везу са четничким командантима. Овога пута отишла је Пратећа чета 3. батаљона 1. пука СДК, на челу са својим командиром потпоручником Стојадином Ћосићем. Чета је отишла у своме пуном бројном саставу, са свим својим оруђима и још за резервном шаржом муниције. Срећа их је послужила, те су добровољци успели да дођу до самог Рачићевог штаба. Потпоручник Ћосић војнички је рапортирао мајору Рачићу циљ своје посете. Рачић и остали четнички команданти, да би на лицу места испитали „ефикасност“ добровољачких тешких оруђа, наредили су потпоручнику Ћосићу да гађа неке сеоске брвнаре и пластове са сеном. Добровољачки командир је без поговора извршио наређење. Затим су му четнички команданти наредили да се врати у Ваљево, јер је извршио свој задатак, и да каже своме команданту, да су четници сами способни да победе комунисте. И потпоручник Ћосић, очито видећи да четници не желе борбену сарадњу добровољаца, вратио се са својом четом у Ваљево.“19 Још апсурдније, 9. септембра у Београду је од стране једне равногорске тројке послате из Ваљева, ликвидиран пуковник Драгомир Лукић, дугогодишњи начелник Ваљевског округа. Равногорци су се до испред Лукићевог стана довезли аутомобилом. Тројка је упала у стан и изрешетала Лукића, који је читао новине, и његовог пратиоца, жандармеријског наредника. Како су потајно дошли у Београд, тако су се ови егзекутори и изгубили. Пуковник Лукић је тако поделио судбину блиских сарадника генерала Недића ликвидираних на сличан начин: пуковника Масаловића и помоћника министра Ђорђевића.20 Лукић је сахрањен три дана касније. Право је време да се запитамо: да ли је овог истакнутог Ваљевца и противника равногорске организације требало ликвидирати у моменту када није био више начелник округа и док су комунисти проваљивали у срце Србије? Мада је Лукић био активни противник Михаиловићеве организације у Ваљеву и околини, његова ликвидација личи на егзекуцију из личних побуда. Јер 18

Б. Карапанџић, н.д., стр. 355. Исто, стр. 355-356. 20 Исто, стр. 283-284; Обнова, 10-13. септембар 1944. 19

да је његово убиство служило чему, требало је да он буде мета док је био у Ваљеву и када би могло да има одјека у становништву. Овако се ово убиство свело на пуки тероризам у моменту када за то није било ни потребе ни времена. На југоистоку Србије, такође, у тим данима било је актуелно питање обједињавања свих националних снага. Тако је 7. или 9. септембра у Гаџином Хану одржан састанак свих органа ЈВуО, СДС, СДК и цивилне власти с југа и југоистока Србије, код делегата Врховне команде ЈВуО пуковника Милутина Радојевића. Ту су били у име Недићевих снага: обласни командант СДС мајор Петар Мартиновић, окружни командант СДС мајор Велимир Велимировић, командант 2. гвозденог пука СДС пуковник Радован Кусовац, командант 5. пука СДК мајор Милорад Мојић, командант одреда СГС мајор Ранко Јовић, као и начелник Нишког округа Јован Барјактаревић.1 Са стране ЈВуО, поред пуковника Радојевића, били су ту командант Чегарског корпуса капетан Мирко Ћирковић и окружни командант др Милан Шијачки. На овом састанку установљен је споразум према којем се све снаге СДС и СДК из Нишког и Зајечарског округа (дакле све обласне и окружне снаге, 2. гвоздени пук СДС и 5. пук СДК) стављају под команду ЈВуО, односно делегата Врховне команде ЈВуО пуковника Радојевића, који је требало да постане командант свих ових националних снага на овом простору. Договорено је и да органи СДС и 5. пука СДК предузму све мере за добијање што већих количина наоружања од Немаца.2 Такође, сви су били једнодушни да се тражи сагласност генерала Михаиловића и генерала Недића да се ова акција прошири на друте крајеве источне Србије.3 У знак подршке овој иницијативи стари радикалски политичар Аца Станојевић иницирао је у Нишкој бањи састављање апела народу који су одштампали и потписали сам Станојевић, пуковник Радојевић и мајор Мартиновић испред ЈВуО и СДС. Овај апел изазвао је пажњу немачких војноуправних власти. Мартиновић је позван у нишку Фелдкомандантуру, где му је ултимативно тражено да одговори на питање против кога ће се борити ове снаге. Против Црвене армије или партизанских снага? Заједно с немачким снагама? Мајор Мартиновић је потом, 14. септембра, сазвао састанак свих 1

Постављен фебруара 1944, са дужности просветара 5. пука СДК. Ново време, 9. фебруар 1944. Крста Тодоровић пише да је још јула 1944, према договору окружног начелника Барјактаревића, обласног команданта СДС Мартиновића и команданта нишког корпуса ЈВуО капетана Душана Петровића, утаначена испорука оружја и муниције из магацина 5. пука СДК. - К. Тодоровић, „Записи из Ниша“, стр. 22. 3 К. Тодоровић, „Записи из Ниша“, стр. 23-24; Петар Мартиновић Бајица, „Ратни вихор, одломак из необјављене књиге Сећања“ у: Српска мисао, летопис 1974-1975, други део, Мелбурн 1974, стр. 227241. 2

команданата са те териториј е. Донета ј е одлука да се обједињене снаге неће заједно с немачким снагама борити ни против совјетске армије ни против партизана, а такође да се ниједан припадник ових снага неће придружити немачким снагама. Овај став подржало је свих 55 официра СДС и ЈВуО присутних на састанку, али је одлуку потписало само њих 21. Тада је договорено да одмах почне извлачење снага СДС из Ниша и других места базирања и да се оне прикључе снагама ЈВуО у зони Сталаћ-Бољевац. Договорено је да Мартиновић извести о овоме Немце, али тек 16. септембра како би се дало времена јединицама СДС да се извуку из близине немачких снага. У време када је покренута ова спасоносна иницијатива дошло је до изненадног догађаја: краљ Петар II позвао је 12. септембра преко Радио Лондона све Србе, Хрвате и Словенце „да се уједине и приступе Народноослободилачкој војсци под маршалом Титом“. Југословенски монарх је имао и поруку за своје војнике: „Сви они који се ослањају на непријатеља против интереса властитог народа и његове будућности који се не би одазвали овом позиву, неће успети да се ослободе издајничког жига ни пред народом, ни пред историјом. Овом мојом поруком вама одлучно осуђујем злоупотребу имена Краља и ауторитета Круне којом се покушало оправдати сарадњу са непријатељем и изазвати раздор међу борбеним народом у најтежим часовима његове историје.“1 Наговештај за овај тежак удар дошао је нешто раније, 24. и 29. августа 1944, када је краљ сменио генерала Михаиловића с ранијих функција које му је Влада доделила још 1942. године. Последице краљевог говора на радију 12. септембра постале су реалност. Националне снаге у појединим областима су једноставно почеле да се распадају понете конфузијом краљеве поруке.2 На југу Србије је међу снагама ЈВуО и СДС почело колебање. Неки борци ЈВуО су одлазили кућама, неки су прилазили партизанима, а преостали су почели да се повлаче према осталим снагама ЈВуО на северозападу Србије. Расуло је захватило и снаге СДС из сва три поменута округа, укључујући и 2. гвоздени пук. Према писању Крсте Тодоровића, сутрадан или два дана после краљевог говора један одред СДС, са заставом и музиком на челу, одлази у Каменицу иза Чегра у састав партизанских снага. Било је и другачијих случајева: мајор Богојевић је 15. септембра извео нишку градску стражу и предао их партизанима у селу Малча, где су они потом везани и побијени (135 људи), а он одведен у Сокобању и саслушаван од партизана. Одмах затим, да и друго људство не би захватила нервоза и жеља за напуштањем редова, из Прокупља 1 2

Службене новине Краљевине Југославије, бр. 20, 25. октобар 1944. Бранко Петрановић, Србија у Другом светском рату, Београд 1992, стр. 638-639.

креће 2. гвоздени пук, са деловима снага СДС из Ниша, и одлази на север. Ниш напушта и допунска чета 5. пука СДК и одлази за Алексинац. Касније, чета наставља ка Београду.1 Обласни командант СДС, мајор Мартиновић, с укупно 645 стражара, „след неприхватљивих захтева окупаторских власти“ такође је напустио ранију територију. После борбе с партизанима освојио је Ражањ и ту се прикључио снагама ЈВуО. Његова групација добила је назив Нишки одред. Овај одред, јачине штаба и два-три батаљона образованих од људства СДС Нишке области, формиран је 17. септембра као „оперативна, ударна јединица без територије и дејствује под мојом непосредном командом и само под мојим наређењима“, како је навео Командант Србије генерал Трифуновић.2 Заједно с мајором Весићем, командантом ЈВуО, Мартиновић је успео да групу од 700 стражара из Лесковца пребаци из Алексинца у Варварин, заједно са 60 Весићевих равногораца. Мартиновић пише да „због несрећне ситуације по национални покрет, нарочито због Краљевог говора у прилог Тита а противу антикомуниста, старешински углед је пао до игнорисања наређења и омаловажавања старијега.“ Једина околност која је помагала у овом тренутку су била сазнања да партизани убијају своје противнике из српских националних снага.“3

К. Тодоровић, „Записи из Ниша“, стр. 26; П. Мартиновић Бајица, Ратни вихор, стр. 227-241. П. Мартиновић Бајица, Милан Недић, стр. 454-455, с наређењем штаба Команде Србије ЈВуО, О бр. 3, од 17. септембра 1944. 3 К. Тодоровић, „Записи из Ниша“, стр. 26; П. Мартиновић Бајица, Ратни вихор, стр. 227-241. 2

БИТКА И ПАД ВАЉЕВА

Када су партизанске снаге разбиле снаге ЈВуО на Јеловој гори 9. септембра, највећом брзином су се устремиле ка ваљевском крају. Њихове снаге су, напредујући у виду два крака, почеле са обухватом ваљевског краја. Прва пролетерска дивизија је обилазила Ваљево са источне стране, а снаге 12. војвођанског корпуса са западне стране. Снаге које су наишле према Каменици сукобиле су се с једном заосталом четом 3. батаљона 3. пука СДК, која је управо пролазила кроз Подгорину. Други партизански крак је окружио Мионицу 11. септембра, управо у моменту када је генерал Михаиловић с Врховном командом ЈВуО и војном мисијом САД, предвођеном пуковником Робертом Мак Дауелом, силазио с Равне горе. У часу када је Врховна команда била на друму испред села Дивци, партизани су колони блокирали повлачење. Генерал Михаиловић је позвао у помоћ команданта СДК. Генерал Мушицки је одмах телефоном наредио да два добровољачка батаљона похитају из Ваљева да помогну генералу Михаиловићу, иако је на тај начин одбрана града била ослабљена. У акцију су кренули 3. батаљон 1. пука и део 3. батаљона 3. пука СДК. На челу ових формација били су капетан Најдановић и поручник Миленко Поповић (исти онај који је био мета атентата децембра 1942. од стране равногораца). Код села Дивци добровољци су успели да, у оштрој борби, скоро униште партизанске снаге и овладају путем МионицаДивци. Тако је овом акцијом омогућено бекство генерала Михаиловића, и целе Врховне команде с америчком мисијом, из руку надирућих партизана. Михаиловић се запутио тамнавском страном ка Коцељеви, успут живо машући из свог аутомобила добровољцима због ефикасно пружене помоћи.1 У току дана нових борби и сам генерал Мушицки дошао је да обиђе своје добровољце у Ваљеву и да се увери у исход акције извлачења генерала Михаиловића. Током вечери, када се група добровољаца која је била ангажована у овој акцији хтела да врати у Ваљево, партизани су већ били окружили град и потпуно уклонили сваку могућност да се ови добровољци пробију у варош.2 1

Б. Карапанџић, „Око Ваљева и у Ваљеву“, Записи из добровољачке борбе, 3, Минхен 1955, стр. 74-82; Б. Карапанџић, Србија y Грађанском рату, стр. 357-358. 2 Б. Карапанџић, „Око Ваљева и у Ваљеву“, стр. 74-82; Б. Карапанџић, Србија у Грађанском рату, стр. 357358; Петар Вишњић, „Ослобођење Ваљева“, Зборник радова МОИАВ 7, Ваљево 1974, стр. 162.

Немачке снаге у северозападној Србији биле су под командом пуковника Фон Јунгенфелда. Поред немачких војних и полицијских снага ту су били и делови 1. и 3. пука СДК као и 2. пук РЗК.1 У самом Ваљеву налазили су се Немци са два батаљона 5. СС полицијског пука, снаге СДК и делови окружног СДС.2 Од снага СДК није остало много у граду после одласка њиховог великог дела ка Дивцима. Капетан Љубиша Филиповић је од људства Допунске команде и разних органа батаљона и 1. пука формирао једну стрељачку чету, за чијег командира је био одређен капетан Миливојчић. Ово) чети је садејствовала пратећа чета 3. батаљона 3. пука која је остала у Ваљеву. Ове две чете прихватиле су борбу с партизанима на линији Ваљево - Грачанско гробље.3 Снаге 4. групе јуришних корпуса ЈВуО груписале су се западно од Ваљева са задатком да туку партизанске снаге које су се устремиле у простор Подгорине и имале задатак да се споје с партизанским крилом које је већ избило на Колубару. Команданти ЈВуО ушли су у ову фазу борбе с несхватљивим потцењивањем противника, наводећи да су нападачке дивизије „црвених“ слабог борбеног духа, у ранијим борбама више пута десетковане и стога „неупотребљиве на дуже време“. Овакво ниподаштавање високо мотивисаног противника, који је силовито гурао снаге 4. групе од Јелове горе, осветило им се веома брзо. Ова група је 14. септембра поклекла у свом нападу на партизанско десно крило, па су партизани лако окружили Ваљево и устремили се на релативно малобројну градску посаду.4 Одбрана града је од стране ЈВуО занемарена и препуштена високо мотивисаним, али малобројним добровољцима и већ поприлично незаинтересованим, али добро утврђеним Немцима. Борба за саму варош започела је у јутарњим часовима 14. септембра. Главни носиоци одбране били су добровољци СДК. Један борац 1. пролетерске бригаде сведочи о држању припадника СДС тога дана: „Кроз баште у зору су на наше инжењерце налетјеле групе Недићеве Пољске Страже побјегле из вароши. Провукли су се веле ти војници између наших стрељачких стројева и пошли својим кућама.“5 Немци су се такође распоредили на неколико градских упоришта, али, судећи према добровољачким сећањима, избегавали су борбу и директно сучељавање с партизанима. Највећи део Немаца био је у касарни 1

Зборник, 12-4, стр. 686. Петар. Вишњић, „Ослобођење Ваљева“, 157; Milenko Popović, „Srpski dobrovoljci razbijaju partizanski obruč i spasavaju generala Mihailovića i njegovu Vrhovnu komandu“, Spomenica srpskih dobrovoljaca, стр. 165-168. 3 Б. Карапанџић, „Око Ваљева и у Ваљеву“, стр. 74-82. 4 М. Popović, „Srpski dobrovoljci razbijaju partizanski obruč i spasavaju generala Mihailovića i njegovu Vrhovnu komandu“, стр. 168. 5 Радоња Вешовић, Колоне и видици, 1. пролетерска НОУ бригада, Београд 1971, стр. 344. 2

ранијег 5. пука, на Крушику, где су се налазили и припадници Државне страже.1 За то време организована су три упоришта самих добровољаца у Ваљеву. То су били: Официрски дом, где је био штаб 1. пука СДК, хотел „Бранковина“ и раније артиљеријске касарне на периферији вароши. Две чете добровољаца које су браниле Ваљево биле су око 22 часа повучене на леву страну Колубаре, где су формирале нови одбрамбени положај на линији електрична централа - касарне ранијег 17. пука. Око поноћи је партизанима стигла и савезничка помоћ из ваздуха. Пола часа после поноћи добровољци су се повукли ка својим упориштима у вароши. Током првих часова 15. септембра партизани јуришају на градска упоришта добровољаца. После десетине жестоких јуриша у зору је настало затишје. Сви добровољци су се концентрисали у Официрском дому и „Бранковини“. У том затишју партизани су довукли артиљерију на положај код Ваљевске пећине, одакле су осули ватру на упоришта добровољаца. Добровољци су у Официрском дому остали до 11 часова када је почео да се осећа недостатак муниције. Тада су браниоци овог упоришта почели да се пребацују у хотел „Бранковину“, где је било и складиште муниције. Прелаз је и поред близине био изузетно тежак јер су партизани држали под убитачном ватром овај спасоносни пролаз кроз дворишта. Пошто су се добровољци концентрисали у „Бранковини“, настављена је борба несмањеном жестином. Партизанска артиљерија је дејствујући са исте позиције само променила циљ и наставила бомбардовање с несмањеном жестином. Тек око 15 часова партизани су успели да начну добровољачку одбрану. Сва добровољачка очекивања да се Немци укључе у борбу и помогну њихове напоре изјаловила су се јер су њихова упоришта већ била заузета. Преживели су се повукли на Крушик. После 15 часова настало је гушање и борба по хотелу „Бранковина“ које су малобројни добровољци преживели скачући с кровова и прозора. Они су наставили борбу по вароши настојећи да се дочепају касарне на Крушику.2 Један партизан сведок последњи добровољачки отпор смешта у зграду Официрског дома и овако сведочи о епилогу борби прса у прса: „Наше присуство у приземљу Дома деморализирало је непријатеља на првом спрату. Зауставили смо пребацивање осталих наших бораца у зграду Дома. Начас је ватра прекинута. Тишина у згради деловала је необично. Позвали смо непријатеља да се преда. Чуо се само глас делегата вода, он понавља позив на предају. Деморалисани непријатељ се заиста предаје. С првог спрата силази један по један војник, а затим одлажу оружје. То нас је помало изненадило, а још 1 2

Б. Карапанџић, Србија у Грађанском рату, стр. 359. Б. Карапанџић, Србија у Грађанском рату, стр. 360-362; Б. Карапанџић, „Око Ваљева и у Ваљеву“, стр. 74-82.

су се више сами непријатељски војници и старешине изненадили када су видели да смо у приземљу свега нас тројица. Није дуго потрајало, и сви су преживели официри и војници били заробљени. Док су двојица од нас остала са заробљеницима политички делегат вода се попео на први спрат. Тамо је наишао на 18 тешко рањених и мртвих официра и војника. Покупивши све наоружање почели смо формирати заробљеничку колону од 45 официра и војника.“1 Интересантно је да су уз погинуле добровољачке официре (капетан Љ. Филиповић, командант допунске команде 1. пука, пуковски просветар капетан Миливојчевић, командир чете Асурцић и други) нађени и неки бивши Пећанчеви команданти који су узели учешћа у одбрани града. То су били војвода ваљевски Милорад Радић и војвода стишки Душан Обрадовић.2 Заробљеници су прикупљени и један од партизана сведочи: „Зашао сам међу заробљенике. У слабим униформама од коприва ишарани по узору на свог газду из Фрицландије, стоје - преко Недићева радио Београда хваљени борци добровољачког корпуса. ‘Мене су силом мобилисали!’ ‘И мене’, и на час се колона претвори у неко мијаукање недостојно човека.“3 За заробљене добровољце није било милости, како тврди Душан Карић који је у то време био официр Озне 1. пролетерске дивизије. По његовом исказу, 61 заробљени добровољац је ту одмах стрељан. Чак и када се присећао ових догађаја 40 година касније, Карић се жалио да су му из гомиле заробљеника успела да побегну тројица добровољачких просветара с поскиданим еполетама, а на које му је прстом указао један од Ваљеваца.4 После пада добровољачких упоришта настало је затишје из којег је потом провалило партизанско славље. Ваљево је први пут било у рукама партизана. Док су партизани славили заузимање (дела) Ваљева, прикупљали заробљенике и сумњиве, дотле су Немци неузнемиравани седели у свом упоришту на Крушику. Интересантно би било протумачити шта су партизани намеравали да ураде с овим Немцима и свим другима који су били с њима. Барем у првим тренуцима, како изгледа, то за њих није било важно и они су одмах почели да стрељају заробљенике и прогоне своје противнике, као и да славе. Да није дошло до брзог заузимања последњих добровољачких упоришта, изгледа да би се ратна срећа за добровољце преокренула, јер би можда и успели да се одрже до пристизања немачког појачања које је дошло у помоћ опкољеном гарнизону на Крушику. Сасвим изненада по партизане, предвече 16. септембра, у Ваљево улази једна немачка мото-механизована колона. Немци су се кретали из правца 1

Шеста пролетерска дивизија (монографија), Загреб 1964. Б. Карапанџић, „Око Ваљева и у Ваљеву“, стр. 74-82; Б. Карапанџић, Србија у Грађанском рату, стр. 363. 3 Шеста пролетерска дивизија (монографија). 4 Интервју са Душком Карићем, бившим припадником Озне/Удбе за Србију, Београд, 30. мај 1995. 2

Београда у намери да деблокирају свој остављени гарнизон. Увидевши озбиљност и решеност Немаца, партизани су одмах почели да се повлаче на позиције с којих су напали Ваљево. Током 17. септембра у Ваљево су стигли и неки добровољци из правца Лајковца (један вод с водником Јањатовићем и ађутант 1. пука капетан Живковић). Тог дана Ваљево су посетили и немачки Командант Србије генерал Фелбер и командант СДК, генерал Мушицки. Немачки командант је одлучио да се напусти Ваљево и да се трупе повуку ближе Београду. Генерал Мушицки је обишао снаге СДК и СДС које су Се налазиле у Ваљеву, а сусрео се и с командантом ЈВуО у Ваљеву, капетаном Нешком Недићем у ваљевској пивари. Мушицки је својим људима разјаснио ситуацију. Истог дана (17. септембра) одвезао се ка Коцељеви где се сусрео са генералом Михаиловићем. У овом сусрету Мушицки је обавестио Михаиловића о стању у Ваљеву и околини, а затим се вратио у Београд.1 Преостали добровољци и Јањатовићев вод су се прикупили у штабу 3. батаљона 1. пука. Као најстарији добровољачки официр, капетан Живковић је преузео команду. Ове снаге су напустиле град 18. септембра и кренуле у Тамнаву, према Убу. Око три часа поподне и Немци су напустили Ваљево и отишли ка Убу где су се концентрисале њихове снаге из Ваљева, а делом и из Шапца. Ту су били преостали добровољци и делови Посавско-колубарске групе корпуса ЈВуО.2 Партизанске снаге су нешто касније, 23. и 24. септембра, продрле у дубину Јадра, Цера, а касније и Мачве ушавши у, од немалих снага, напуштени Шабац. Поред одбацивања главнине 4. групе ЈВуО ка истоку, партизани су затворили могућност да се снаге ЈВуО из ове зоне пребацују у Босну где је већ била Врховна команда. Према наредби команданта 4. јуришне групе корпуса, 3. пук СДК (без једног батаљона) требало је да садејствује снагама ЈВуО (и немачким ојачањима) у нападу из тоне Ковиљача-Лозница-Клупци и одбацивању партизана. Напад је требало да почне 24. септембра. Документ прецизира начин сарадње снага ЈВуО и СДК (достављање извештаја, означавање заузетих положаја, заједничко дејство) и, чини се, представља први сачувани документ у коме се види борбено садејство ове две војске.3 Према писању Бошка Костића, Димитрије Љотић је тих дана конципирао први план који је требало да онемогући партизане да узму власт у Србији. Тај Љотићев план је полазио од уверења (за разлику од Михаиловића који је у то био 1

Б. Карапанџић, „Око Ваљева и у Ваљеву“, стр. 74-82; Б. Карапанџић, Србија у Грађанском рату, стр. 366. Б. Карапанџић, „Око Ваљева и у Ваљеву“, стр. 74-82; Б. Карапанџић, Србија у Грађанском рату, стр. 367. 3 АВИИ, Ча, к. 128 22/4; Зборник, 14-4, стр. 313-318. 2

сигуран), да се савезници неће искрцати на Јадрану, а да ће совјетске трупе ући у Југославију. Стога је Љотић предложио Михаиловићу да се одмах из Босне врати у Београд и да ту образује једну привремену краљевску југословенску владу, о чему би обавестио и краља и савезнике. Љотић је објашњавао да око Београда има доста националних снага, а да је Немаца мало и да би се удар могао извршити релативно лако. Добровољци би заузели радио-станицу и омогућили Михаиловићу да упућује прогласе и апеле. Тог момента би овлашћења владе генерала Недића престала.“1 Оно што не сазнајемо јесте на који је начин или преко којих људи ова порука послата Михаиловићу, али је јасно из свега да Љотић није добио одговор на свој предлог.

Б. Костић, н.д., стр. 171-172; М. Бојић, н.д., стр. 197.

ПОЧЕТАК ОКТОБРА 1944: ВЛАДА И СДК НАПУШТАЈУ БЕОГРАД

Драматичнија од партизанског продора у западну Србију, све до саме Саве, на истоку Србије тих дана била је нова и неочекивана опасност за националне снаге - Совјетска армија. Појава совјетских снага унутар Недићеве Србије била је сигнал за немачке команданте да се улази у нову, знатно драматичнију фазу борбе. Немачка команда Југоистока саопштила је 1. октобра 1944. генералу Недићу да престају функције Српске владе, као и да је од 3. октобра подручје Београда проглашено за оперативну зону у надлежности немачких војних органа.1 Петар Мартиновић пише да је генерал Недић, 2. октобра, у свој кабинет позвао генерале Јонића, Дамјановића, Мушицког и пуковника Погачара и наводно им рекао: „Ситуација је по нашу националну ствар пропала. Совјетска армија улази у Србију, а са њоме и комунисти који ће узети власт. Ми се морамо уклонити. Ја са члановима владе одлазим у Аустрију. Добровољачки корпус донео је одлуку да иде у Словенију. Вас, Јонићу, СДС и СГС, и цео српски народ остављам Дражи Михаиловићу, јер сте ви од почетка припадали њему. Нека се Дража стара о даљој судбини српског народа.“2 На седници кабинета Владе 3. октобра саопштена је одлука немачке команде за Југоисток да преузима све функције управљања од Српске владе. Потом, органи Српске владе започињу евакуацију и напуштају Београд и Србију.3 Следећег дана, 4. октобра 1944, наређено је да сви официри СДС дођу у Београд на састанак који ће се одржати у великој ратној сали Генералштаба. Окупило се доста официра СДС-а, а велики број је дошао из унутрашњости у жељи да чује како се развија ситуација. Генерал Јонић је саопштио да се Влада повукла из земље и да је генерал Недић разрешио њене припаднике свих датих обавеза и ослободио их заклетве. Јонић је присутнима објаснио да се СДС од тога дана сматра саставним делом ЈВуО пошто ју је генерал Михаиловић прихватио као такву. За новог команданта је постављен (ранији командант Жандармерије/СДС) генерал Стева Радовановић, који је био у сали и који се 1

Б. Божовић, Специјална полиција, стр. 322: М. Борковић, н.д., књ. 2, стр. 346. Ђ. Слијепчевић, н.д., стр. 317; П. Мартиновић Бајица, н.д., стр. 371. 3 Тог дана распуштен је и српски део логора на Бањици. Кроз ову институцију прошло је 23.637 лица, колико је уписано у књиге затвореника. - Б. Божовић, Специјална полиција, стр. 304. 2

потом кратко обратио скупу. Потом је говорио мајор Данило Стојановић који је изнео план приступања равногорским јединицама, најпогрднијим речима је напао „кукавичко повлачење“ снага СДК истим правцем којим се повлаче и Немци, „док ми идемо да дочекамо савезнике на Јадрану и за пар дана бићемо назад у ослобођеном Београду“. У потоњим разговорима видело се да и генерал Радовановић дели ово мишљење и не слаже се са останком у Србији и вођењем борбе против комуниста, пише сведок тих догађаја Миленко Соларић. „Општи утисак код свих присутних, пошто су се чули поменути говори и одлуке, био је чудан. Да не кажем, мучан. Код великог број а официра осећало се колебање, неверовање у ново вођство и његова обећања. Тиме се једино може и објаснити да је велики број тих људи, међу којима је било врло исправних и честитих патриота, радије остао у Београду и Србији, стављен пред алтернативу: да ли ићи са таквим ‘вођством’ и за таквим ‘циљевима’ или се предати на милост и немилост непријатељу. Трагична судбина није их мимоишла: имена највећег броја ових могла су се прочитати већ на првим списковима стрељаних народних издајника.“1 За то време Београд напуштају и сви они који из било којих разлога нису желели да сачекају Совјетску армију или партизане. Сам генерал Недић напустио је 6. октобра град с неколико најближих сарадника. Одлуком генерала Фелбера од 10. октобра државну управу је вршио Одбор државне администрације за Србију. Одбором је председавао Иван Петковић, а имао је десет министарстава са десет, рекло би се, повереника или вршилаца дужности на њиховом челу.2 У Београду долази до нервозе, чак наступа својеврсно психотично стање. Јединице СДС су већ напустиле град, ту је само Градска стража, „али се и она слабо примећује“. „Нервоза достиже врхунац кад Београд напуштају Државна стража и полиција. Код Љотића телефон стално звони. Људи су молили и преклињали да се нека оружана снага појави на београдским улицама, јер сваког часа може почети пљачка, праћена убиствима. Љотић је већ пре тога говорио с пуковником Радуловићем, командантом београдске страже, и молио га да упути оружане патроле кроз улице, додавши да ће то сад и добровољци учинити. Чим се патроле појавише на улицама, повратио се одмах мир у становништву“, пише Бошко Костић.3 Још дан или два те снаге и патроле добровољаца виде се ту и тамо по 1

М. Соларић, „Наличје ʽБосанске Голготе’ или како сам постао припадник СДК“, стр. 15-38. Симо Ц. Ћирковић, Ко је ко у Недићевој Србији 1941-1944, Београд 2009, стр. 534. 3 Б. Костић, н.д., стр. 181. 2

вароши. Београдска радио-станица емитује националну музику и маршеве, јер је једно о дељење СДК ушло у њу и наставило емитовање програма. Потом је уследило повлачење и снага СДК из Београда током 8. октобра. Следећег дана одржан је парастос краљу Александру I Карађорђевићу у Саборној цркви. Бошко Костић пише да се, излазећи с Љотићем из цркве, срео с командантом београдског СДС, пуковником Радуловићем. Он је скинуо униформу СДС и обукао стару југословенску униформу с Карађорђевом звездом с мачевима. Костић му је рекао да поподне напуштају Београд и запитао га да ли мисли да иде с њима. Радуловић је одговорио: „Не, господине Костићу. Ја сам одређен да предам Београд. Мене штите међународне конвенције и за мене се не бојте.“ Љотић је напустио Београд последњи, с тројицом омладинаца, 12. октобра. Пуковника Радуловића су по уласку у град стрељали партизани.1 У овом периоду, током прве половине октобра 1944, Љотић је дошао на идеју да се снаге СДК повуку на територију Словеније. Замисао је била да се на тој територији, за коју је Љотић добро проценио да се налази најдаље од Совјетске армије и најближе снагама савезника, а опет је представљала део југословенског простора - сачека крај рата. Потом да крене у стварање слободне територије с проглашеном антикомунистичком владом и да се на тај начин Југославија спасе од комунистичког јуриша на власт. Ова Љотићева стратегија је била једна од последњих смислених стратегија да се избегне успостављање комунизма у Југославији. Љотић је већ у то време радио и на томе да друге националне снаге стигну у Словенију. Почетком октобра у Црну Гору је послат Ратко Парежанин са групом од 33 добровољца. Парежанин је добио од Љотића задатак да убеди Павла Ђуришића да се и он са својим снагама пребаци до Словеније, где је он већ намеравао да пребаци снаге СДК. Парежанин је заменио бившег министра Олћана, који је раније био нека врста делегата у Црној Гори.2 У овом тренутку добровољачке снаге су биле расуте по Србији, и на много места водиле борбе с надолазећим партизанским снагама. Главнина 1. пука СДК дошла је из рејона Лесковца, преко Ниша, у Младеновац. Потом ова јединица, са снагама СДС, на положајима око Сопота води борбу с партизанима. Одатле, пошто су се после огорчене битке повукле обе сукобљене војске, 1. пук креће 8. октобра у марш за напуштање Србије. Преко Сремчице, Жаркова и Чукарице стиже у Београд. Пук је заноћио у граду и потом 9. октобра прешао преко савског моста „Принц Еуген“ на сремску страну.3 Истог дана, Београд напуштају команда СДК на челу са генералом Мушицким, 1

Исто, стр. 182. Р. Парежанин, Моја мисија у Црној Гори, пасим-, Р. Парежанин, Други светски рат, стр. 485-500. 3 М. Бардак, „Отступање“, стр. 43-46. 2

као и приштабске јединице: Центар за обуку, Школска чета и Чета за везу.1 (Неке од њих су кренуле ван Србије и дан раније, како се чини.) Чета за везу СДК, на челу с капетаном Александрићем, била је током септембра у „Недићевом склоништу“ на Авалском друму познатом и као Шести километар, све до повлачења из Србије.2 Ова чета се 8. октобра повукла из Београда. Чета је имала „десетак великих кола с коњском запрегом, натоварена пољским телефонима, новим радио-станицама београдске производње, те муницијом [...] Преко земунског моста кретали смо се слободним кораком јер би маршевски корак наводно могао изазвати такве вибрације моста које би га могле срушити“, пише један од официра те чете Хрвоје Магазиновић.3 Осмог октобра прешао је из Београда у Срем и 4. пук СДК. Трећи батаљон 4. пука из Пожаревца средином септембра кренуо је у Хомоље и борио се (заједно са снагама ЈВуО) против комуниста. Као илустрацију бележимо да су 26. септембра снаге 23. партизанске дивизије напале снаге СДК у Горњачкој клисури (наоружане са два топа, једним минобацачем и ојачане са два тенка) који су осигуравали пролаз једној немачкој моторизованој колони. Ове снаге СДК су се потом повукле ка Петровцу на Млави.4 „У то су Совјети прешли нашу границу и из Бугарске стигли до Хомоља. Наш је батаљон у борбама са комунистима тада био десеткован“, пише А. Маринковић.5 Из Обреновцау Срем прелази 2. пук СДК. Овај пук је из рејона Младеновца прешао у рејон Обреновца, где је узео учешће у борби са долазећим партизанским снагама. Потом се из Забрежја пук 12. октобра скелом пребацује преко Саве.6 Касније, 19. октобра, из Шапца у Срем прелази и 3. пук СДК. Овај пук прате у повлачењу и породице припадника пука. У Србији су од снага СДК остале још две јединице: 5. пук СДК и Артиљеријски дивизион СДК.7 Пети пук СДК налазио се на југу Србије. Његов 2. и 3. батаљон били су код Лесковца, а 1. батаљон код Зајечара. У Нишу је остала пуковска база, 6. чета и Допунска команда. („Средином септембра мајор Мојић одлази за Лесковац да се стави на чело 1. и 3. батаљона свога пука који још увек води борбу с партизанима, ау Нишу оставља само допунску команду са свега неколико људи

С. Пироћанац, н.д., стр. 38-39. М. Соларић, „Наличје ʽБосанске Голготе’ или како сам постао припадник СДК“, стр. 17. 3 X. Магазиновић, н.д., стр. 217-218. 4 Зборник, 1-15, стр. 5 (АВИИ, НОВЈ к. 53/1). 5 А. Маринковић, „Све је било могуће у оне дане“, стр. 46-64. 6 Славко Маслар, Записи из Грађанског рата 1941-1951..., Београд 1998, стр. 21-32. 7 С. Пироћанац, н.д., стр. 38-39. 2

да се спреми за евакуацију.“)1 Снаге 5. пука које су остале у Нишу, после саветовања с окружним начелником, повукле су се до Алексинца да тамо сачекају остатак пука с југа. Како због продора партизана и Совјетске армије није било могуће даље чекање, овај део СДК се једним од последњих возова пребацио до Остружнице и прикључио корпусу. Пети пук СДК потпуно се „истопио“ у борбама с партизанима на југу Србије. Ова јединица се „уопште није могла повући“ са целином СДК, пише Ђоко Слијепчевић.2 Први батаљон 5. пука под командом капетана Васе Огризовића, држао је Зајечар и околину. Преласком Совјетске армије преко југословенске границе, овај батаљон се повукао према Београду. Привремено је ушао у састав 4. пука. Други и Трећи батаљони 5. пука остали су на југу. Ова два батаљона 5. Пука били су (l-9. октобра) на положајима око Лесковца. Партизани који их нападају примећују да су добровољци добро наоружани (600-700 војника са три противтенковска топа, 10 минобацача, приличан број лаког и тешког аутоматског оружја). Ипак, ове снаге су се повукле после партизанског уласка у град.3 Потом су се покренули ка Београду и стигли до Ниша. Како су совјетске јединице пресекле комуникацију ка северу, ова) део 5. пука променио је правац повлачења и кренуо преко Рашке 20. октобра и даље ка Босни пратећи немачке снаге.4 Према добровољачким сећањима, 3. батаљон 5. пука је „сагорео на дужности“. Већина батаљона је настрадала у борбама с партизанима код Алексинца и на Јастрепцу, у октобру 1944. године. (Други његов део, махом командни кадар, водници командири и просветари, стрељан је децембра од стране усташа у Загребу. Његов командант, „сељак и народни првак из Косанице“, мајор Арса Маричић, извршио је самоубиство у комунистичком затвору). ,Ако се за и коју добровољачку јединицу може рећи да је мученик, то 3. батаљон 5. пука заслужује ово име у највећој мери.“5 Снаге СДК су се по преласку у Срем (на територији НДХ) укључиле у борбе против локалних партизана који су тамо, осим у већим местима, „несметано владали“, како примећују добровољачки извори. После неколико заједничких акција у правцу Бољевци - Деч - Михаљевци свака јединица је 1

К. Тодоровић, „Записи из Ниша“, стр. 26. Ђ. Слијепчевић, н.д., стр. 325. 3 Зборник, 1-13, стр. 218 (АВИИ, НОВЈ, к. 1078,28/3); Исто, стр. 434 (к. 181, 8/6) 4 Славиша Перић, „ЈНП Збор Димитрија Љотића“, дипломски рад, Филозофски факултет - Група за историју, Универзитет у Приштини 1996; Искра, 1. новембар 1997, стр. 24. 5 Душан Пејчић, „Формирање III батаљона 5. пука СДК“, Записи из добровољачке 5орбе, 1, Минхен 1954, стр. 43. 2

добила свој распоред и правац кретања. Тако је, на пример, 2. батаљон 1. пука добио за свој правац кретања и дејства следећу трасу: Буђановци - Хртковци Никинци - Јарак - Сремска Митровица. У селу Буђановци добровољци су имали сукоб с партизанским снагама, где су успели да их потуку уз губитке од два искусна борца СДК.1 Део снага 3. и 4. пука СДК водио је борбе с партизанима, посебно у Бечмену. Јединица Ивице Милачића, попуњена групом омладинаца из Завода у Смедеревској Паланци, упала је у заседу где су шесторица њих погинула. У другом нападу батаљон Симеона Керечког потукао је партизане који су га били напали.2 Генерално, утисак припадника СДК био је да је ова цела област пуста и препуштена партизанима. Добровољци су дочекивани са изненађењем у српским селима кроз која су пролазили, које се потом претварало у одушевљење јер су мештани на њих гледали као „стару српску војску“. Добровољци су посебно обратили пажњу на држање према српском становништву у Срему, а очистили су и активирали запустеле цркве у Руми (где је 14. октобра одржана служба), односно Трпињи (што је учинио 3. пук).3 Занимљиво је да су припадници 2. пука, у овој фази повлачења, своје погинуле припаднике превозили преко Саве и сахрањивали их у Србији. Такође, остао је опис извршења казне стрељањем једног подофицира из ове јединице због крађе вунених чарапа из једне сремске куће.4 Командант СДК, генерал Мушицки, у пратњи капетана Драгана Стојадиновића, из Осијека је отишао у Грац. Стојадиновић је формално био шеф техничког одељења корпуса, али у реалности, због доброг знања немачког језика, био је човек за везу с немачким органима у Београду 1943-1944. године. Како он сведочи, СДК се тих дана налазио у „безнадежној ситуацији“. „Ми смо тих дана за Немце постали не само ирелевантни него и непожељни терет, ми смо нашу улогу одиграли у Србији, и сад, сад нас нико неће.“ Према његовом сведочењу, тада се још није знало где ће се упутити СДК, па је тек после разговора у Грацу Мушицком саопштено да ће корпус прећи у Оперативну зону Јадранско приморје (ОЗАК), код генерала Глобочника.5 Кључну улогу у добијању дозволе за прелазак снага СДК у тај део Словеније одиграо је Херман Нојбахер. Њега су сматрали за једног од ретких Немаца (Аустријанаца) који на Србе гледа са симпатијама, што је и показао јер је испословао већину захтева 1

М. Бардак, „Отступање“, стр. 43-48. X. Магазиновић, н.д., стр. 219. 3 Б. Костић, н.д., стр. 183. 4 С. Маслар, н.д., стр. 35-39. 5 Б. Карапанџић, Српски добровољачки корпус, стр. 143-144. 2

које су представници националних српских формација тражили током 1944/1945. године. Он о томе не даје много детаља, али пише: „Успео сам да од немачког Главног штаба добијем одобрење да у Грацу нађе уточиште и неколико хиљада Љотићевих добровољаца. Одатле су они, мало касније, отишли у Истру. Они су се од 1941. године борили за Недића, а против четника и партизана. Да су остали у земљи, били би сигурно убијени.“1 Према оцени команданта Југоистока, од 14. октобра 1944, Српски добровољачки корпус се „добро [...] борио у борбама с Титовим бандама у Србији и оштро је антибољшевички настројен. Након повлачења фронта на југоистоку, заслужни добровољачки корпус не сме да буде препуштен својој судбини, већ мора да буде ангажован на другом месту за наше потребе.“ Према ратном дневнику групе снага Ф, ова команда је тог дана предложила Врховној команди Вермахта да се јако ослабљени СДК премести у Словенију, као снаге за обезбеђење.2 „Фирер је стога наредио да се (СДК са немачком проценом да има око 4.000 људи) има најбрже доделити к-ту Југозапада за борбу против бандитских снага и за осигурање граница Хрватске у рејону Истре. Због наведених тешких борби, његово наоружање и опрема су тешко страдали. Пожељно је стога њихово хитно обнављање из трофеја или из позадинских резерви команданта Југозапада. Командант Југоистока доставиће временски план пребазирања, а командант Југозапада извештај о ангажовању и потчињавању као и намераваним мерама за обнављање (у потпису Алфред Јодл).“3 Командант немачке Групе снага Ф наредио је команди 2. оклопне армије, 17. октобра, да се снаге СДК што брже укрцају у Руми и евакуишу. „Циљ пребацивања (вероватно Грац) и даља употреба наредиће се касније.“ (Са снагама СДК био је и немачки штаб за везу при СДК.) Одобрење за пребацивање снага СДК у зону ОЗАК дато је од немачких органа команде Југозапада 19/21. октобра. Српски добровољачки корпус добио је задатак борбе против „банди“ и обезбеђења границе ка Хрватској и подређен је команданту Југозапада. Касније, немачки извори за СДК региструју да је почетком новембра „на путу“ и да за њега „не постоје временски планови“.4 Ово посебно наводимо јер су поједини партизански савременици (генерал Коста Нађ) или каснији историчари стављали део ових снага у разне борбене активности илуструјући снагу противничких јединица са којима су се партизани борили: Београдска операција, битка код 1

X. Нојбахер, н.д., стр. 188. Зборник, 12-4, стр. 988. 3 Исто, стр. 663,664. 4 Исто, стр. 990,995,1013. 2

Батине и друге. Снаге СДК су се прикупиле и укрцале у возове у појединим сремским местима: Руми,1 Сремској Митровици, Осијеку. У овом последњем се 29. октобра укрцала чета за везу СДК.2 Снаге СДК су потом превезене преко Мађарске, „упамћене по кишама, непожњевеним кукурузима, упарађеним жандармима, латринама’ и нашим вашкама, без искрцавања из вагона прешли смо у доњу Аустрију и преко Љубљане стигли на Словеначко приморје.“3 Тако је Српски добровољачки корпус напустио Србију и пребацио се у Приморску Словенију.

1 Б. Карапанџић, н.д., стр. 388. 2 X. Магазиновић, н.д., стр. 218. 3 На прузи од Постојне до Шент Петра на Красу (данас: Пивка), била је деоница с електричном струјом. Двојица добровољаца 2. пука настрадала су пошто се људство било попело на вагоне. - С. Маслар, н.д., стр. 41

СРПСКИ УДАРНИ КОРПУС

Одмах по мучном састанку у Генералштабу, 4. октобра, у самом СДС у Београду почело је осипање, али и одбијање даљих наређења. Мајор Соларић пише да му је, према наређењу генерала Јонића, наложено да оде у Пожаревачки округ и да пренесе наређење тамошњим снагама за повлачење ка Јагодини. Ни он, ни командир команде стана СДС, па, на крају, ни генерал Јонић нису успели да скупе „ни пет људи“ за извршење овог задатка. Тако су тамошње снаге СДС биле одсечене и нису успеле да се повуку.1 За одлазак из Београда и прикључење снагама ЈВуО у Шумадији, штаб СДС био је подељен у два дела: оперативни и позадњи. Шестог октобра оперативни део штаба СДС одлази аутобусима и камионима за Јагодину. Позадњи део, под командом (помоћника команданта СДС) пуковника Ристића, требало је да крене следећег дана истим правцем, али возом. Како сведочи мајор Соларић, иако су подељене аконтације за путне трошкове чак за 200 старешина СДС, сутрадан се у кругу Генералштаба није појавио нико (!) осим пуковника Ристића, који је био у цивилном оделу. Наводно, чуло се да „нема воза“. Ни сам пуковник Ристић није хтео да иде, па је остао у граду (и касније стрељан од Титових власти). Укупно су у овој групи у Јагодину стигла, осим мајора Соларића који је оставио сећање о овим тешким тренуцима, само два потпоручника и два стражара из одреда у Лазаревцу. Потом је на поновљено наређење дошао још један потпуковник. Тако су од целог штаба СДС стигли само они који су били у ужем штабу СДС. „Док су сви остали нашли да је боље да остану. Исти се случај десио и са одредом СДС среза Врачарског, који је комплетан, са командиром на челу, остао у Белом Потоку“, пише Соларић.2 Петар Мартиновић пише да су 6. октобра у село Обреж код Варварина стигли из Београда генерали Радовановић, Дамјановић и Јонић с неколико официра. Овде су се они јавили генералу Трифуновићу, команданту Србије ЈВуО. Како пише Миленко Соларић, генерали Радовановић и Јонић у Јагодини одлазе код команданта Србије ЈВуО генерала Трифуновића и формализују ову формацију. По повратку саопштавају својима да су поред пријема у ЈВуО

1 М. Соларић, „Наличје ʽБосанске Голготе’ или како сам постао припадник СДК“, стр. 15-38. 2 Исто, стр. 20-38.

признати сви чинови као пуноважни, а добијени од генерала Недића.1 Ту је објављена наредба команданта ЈВуО у Србији да се снаге СДС преформирају у Српски ударни корпус ЈВуО. Корпус је формиран наредбом Команданта Србије пов. бр. 523 од 6. октобра, а почео је да делује 7. октобра као посебна јединица ЈВуО, јачине две дивизије, под непосредном Командом команданта Србије ЈВуО.2 За команданта корпуса именован је генерал Стеван Радовановић, а за његовог помоћника генерал Јонић; начелник штаба био је мајор Данило Стојановић. Команданти 1-2. дивизије били су пуковници Бранимир Живковић, Драгутин Редић, а по формирању 3. и пуковник Људевит Погачар. Команданти бригада (l-6) били су редом: потпуковници Душан Драговић, Михаило Секулић, Велисав Поповић (доцније мајор Данило Стојановић), Драгутин Чечовић, Хранислав Ђорђевић и Војислав Мандарић. СУК је по формацији бројао 6.800 људи. Старешинско особље је потом распоређено у Штабу СУК 1. и 2. дивизије, као и по бригадама и батаљонима.3 Миленко Соларић примећује: „Има их прилично који би хтели да буду команданти бригада, али је занимљиво да преовлађује број оних који би се радије примили помоћничких положаја; да буду помоћници, макар чији, само да не буду непосредно одговорни [...]“.4 По замишљеној формацији, у састав 1. дивизије ушле би три бригаде (l-23) са по три батаљона. У састав 2. дивизије још три бригаде (4-5-6), све састављене од окружних и среских снага СДС. Према наредби СУК бр. 2, 1. ударну дивизију, у чији састав улазе СДС округа: Лесковачког, Нишког, Зајечарског, Пожаревачког, Београдског и Моравског, односно 2. ударну дивизију (са штабом и штабном четом који је требало да се формирају у Краљеву), у чији састав улазе СДС округа: Ужичког, Краљевачког и Косовскомитровачког у 4. бригади која се формира у Краљеву (само њени српски припадници), у 5. бригади Ужичког и Крушевачког која се формира на простору Гружа-Кнић, и у 6. бригади Ваљевског, Шабачког и Крагујевачког округа, а формира се у Крагујевцу са околином.5 Концентрацијске просторије за 1. дивизију биле су Сталаћ-Параћин-Јагодина, а за 2. дивизију Крагујевац-КнићКраљево. Требало је да штаб корпуса буде смештен у области Јагодине.6 Коначно, у састав нешто касније образоване 3. дивизије требало је да се уврсте 1

Исто. Југословенска војска у Отаџбини на територији Округа моравског, стр. 385. 3 П. Мартиновић Бајица, Милан Недић, стр. 368-371. 4 М. Соларић, „Наличје ʽБосанске Голготе’ или како сам постао припадник СДК“, стр. 20-38. 5 АВИИ, Ча,к. 102 6/5-1. 6 Југословенска војска у Отаџбини на територији Округа моравског, стр. 385. 2

све снаге СГС. Требало је да 2. гвоздени пук буде самосталан.1 У састав корпуса су уврштене и јединице владиних оружаних снага и из зона где те снаге више нису постојале као организоване целине. Према предвиђеној формацији, унутар корпуса се одступило од формације ЈВуО утолико што су између нивоа корпуса и бригаде постојале и дивизије које нису формиране у ЈВуО у Србији. Такође, није примењен територијални начин означавања, већ нумерички. Дивизије од 1-2. (3. дивизија формирана нешто касније), бригаде од 1-6, батаљони означени од 1-9. у оквиру сваке дивизије, а чете у оквиру Сваке бригаде 1-12. Према предвиђеној формацији, бригада је била јачине 800 људи, батаљон око 250, чета 60 људи. Бројно стање је било само начелно предвиђено; у наредби за организацију наведено је да се оно може смањити или прекорачити.2 Урађене су и легитимације припадника СУК ЈВуО.3 Како пише Мартиновић, база за формирање овог корпуса било је борачко људство Нишког четничког одреда са око 600 људи, односно по наоружању, оружје узето из бугарског магацина у Нишу.4 Теже наоружање, бацачи и тешки митраљези које је донео Нишки одред ЈВуО, сада 3. бригада 1. дивизије, подељено је сразмерно по дивизијама. У том тренутку, у зони где се формирао СУК од осталих снага СДС, ту је осим Нишког одреда био и одред капетана Јововића са око 100 људи. У Алексинцу су се налазиле снаге лесковачке СДС с командантом мајором Стикићем, које су пристигле на концентрацијску просторију тек 9. октобра. Са осталим снагама није постојала никаква веза.5 Миленко Соларић пише да је у Јагодини довршен процес формирања СУК, у смислу унутрашње организације корпуса, формирањем дивизија и бригада. Распоред по јединицама вршио је пуковник Воја Петровић. „При формирању се, даље, узимају у обзир све јединице, без обзира на то дали се већ налазе на концентрацијској просторији око Јагодине или не. Пуковнику Петровићу скрећем пажњу да ће таква формација доцније да рамље ако јединице не пристигну и износим му мишљење да би требало узети у обзир само присутне јединице. Но ми смо тада већ били ʽчетници’, па се могло служити и имагинарним јединицама. Тако је формирана једна бригада од јединица Београдског и Пожаревачког округа, која је имала, и тако до краја остала, свега око 100 људи из округа Београдског.“ Бригада формирана од људства Ваљевског 1

М. Соларић, „Наличје ʽБосанске Голготе’ или како сам постао припадник СДК“, стр. 20-38; Б. Карапанцић, н.д., стр. 239-240. 2 АБИИ, Ча, к. 102,6/5-2. 3 Исто, к. 102,38/5. 4 П. Мартиновић Бајица, Ратни вихор, стр. 240. 5 П. Мартиновић Бајица, Милан Недић, стр. 370-371, 464.

и Шабачког округа није имала ниједног војника, али је упркос томе стално вођена на списковима СУК!1 По окрузима и срезовима остале су расуте снаге СДС и СГС. Оне су током друге половине септембра и у првој половини октобра углавном прилазиле снагама ЈВуО и заједно се бориле против наступајућих партизана. У рејону Зајечара овако их виде партизански извори: „Издајници, недићевци и Дражини нису били активни као нека јединица, али као помагачи, доушкачи и водичи Немаца су врло штетни 6или.“2 Партизанске обавештајне процене говоре да је у долини Мораве, на правцу Ниш - Бела Паланка - Сврљиг, на дан 12. октобра 1944. било око 4.000 српских снага. Даље у зони Параћин-Алексинац-Ражањ, око 2.000 „издајничких банди“,3 југ Србије, итд. У појединим окружним средиштима (Чачак, раније Шабац, Лесковац) остајале би ван додира док год би Немци били у њима, па би се с њима извлачили. На другој страни, ради очувања безбедносних функција у Београду остале су снаге СДС. Прве такве снаге партизани су срели у упоришту у Баричу (у школи и фабрици, где је било „600 недићеваца и Нијемаца“).4 Неколико фотографија и један филм снимљени у времену уласка партизана у Београд показују заробљене припаднике Државне страже, полиције или других униформисаних органа. Такође, извештај 3. крајишке пролетерске бригаде, писан после борби, наводи да је заробљено и предато у логор 350жандарма и полицајаца Управе града Београда. „Жандарми и полицајци су ухваћени непосредно послије борбе са оружјем. Сви ови заробљеници предати су у заробљеничк илогор.“5 Снаге СУК нису остале дуго у Јагодини. Већ у ноћи 8/9. октобра дата је узбуна, јер су стигле вести да се Совјетска армија убрзано приближава. Како се чула паљба из правца Лапова, одлучено је да се снаге СУК повуку, па тако главнина корпуса прелази у Рековац, а потом истог дана у Крагујевац.6 Сутрадан ове снаге стижу до Краљева, где остају два дана у граду у којем се скупила разна немачка војска, равногорске снаге и други састави, и где је од стране 1

М. Соларић, „Наличје ʽБосанске Голготе’ или како сам постао припадник СДК“, стр. 20-38. Зборник, 1-13, стр. 397 (АВИИ, НОВЈ, к. 1067,43/3). 3 Исто, стр. 331 (АВИИ, НОВЈ, к. 1329,2/1). 4 Исто, стр. 273 (АВИИ, НОВЈ, к. 876,21/4). 5 Зборник, 1-14, стр. 212 (АВИИ, НОВЈ, к. 714,27/2). 6 Миленко Соларић пише о сусрету с командантом ЈВуО у Рековцу: „Упаде нагло у собу са упереним немачким пиштољем. За њим још три пратиоца са Збројовкама на готовс. Види се одмах да је љут. Осорно нам назива ʽдобро јутро’. А потом следи салва: - Шта је то? Шта ћете ви овде? Ви сте дошли да ми деморалишете народ. Ја то не могу да дозволим. Губите се одавде што пре! Генерал Радовановић устаје и покушава да му објасни ситуацију. Овај му одговара псовком, а потом, држећи једнако уперен пиштољ, додаје: - Нисте Ви за мене ништа, гледајте да се што пре одавде изгубите.“ - М. Соларић, „Наличје ʽБосанске Голготе’ или како сам постао припадник СДК“, стр. 22-23. 2

равногораца убијен начелник Нишког округа Барјактаревић.1 Део руководства нишких снага СУК (пуковник Кусовац, мајори Мартиновић, Буквић, Микић, капетан Јанковић и други) придружио се снагама пуковника Кесеровића 12. октобра у Крушевцу. Ове снаге учествовале су у потоњем нападу на Немце у том граду (14. октобра). Када су Совјети почели с разоружањем и заробљавањем националних снага, једва су 17. октобра избегли заробљавање. Ова групација се извукла према Краљеву „где је владао прави људски пакао, где су сви људски зли инстинкти дошли до пуног изражаја у безвлашћу и хаосу у пуном смислу“.2 Генерал Радовановић одбија идеје команданта ЈВуО да се нападне немачки гарнизон у Чачку, и наређује да се СУК повуче са друма ка Чачку и прикупи у железничкој станици Матаруге. Ту су се ове снаге укрцале на воз и продужиле до Рашке, а одатле пешке за Нови Пазар у периоду 18-20. октобра.3 У истим данима, Команда Србије генерала Трифуновића наредила је да се снаге ЈВуО концентришу у Ивањици и околини. Пошто је правац за повлачење на запад био затворен, све снаге ЈВуО које су се налазиле у северозападном делу Србије приклештене од партизана кренуле су ка југоистоку да би заобишле територију на којој су се они налазили. Остаци 4. групе јуришних корпуса и других снага ЈВуО прикупили су се у Рипњу. Ту су све снаге укрцане у возове које је обезбедила Српска влада.4 Композиције теретних возова довеле су те снагеЈВуО у рејон Краљева. Делови ових снага ЈВуО кренули су ка Јелици коју су препешачили и спустили се на простор Чачак - Пожега који је био очишћен од комунистичких снага, где су снаге 4. групе и Авалског корпуса ликвидирале комунистичку управу.5 У Ивањици је 21. октобра одржана велика конференција команданата корпуса и група корпуса Команде Србије, на којој се одлучивало о даљем правцу повлачења. Циљ је био што даље повлачење од надирућих Совјета. На тој конференцији је одлучено да се снаге ЈВуО упуте даље према Санџаку. Намера је била да се крене у сусрет осталим снагама ЈВуО, односно према западним савезницима, за које се и даље веровало да ће се искрцати на Јадрану. У Новом Пазару снаге СУК су се комплетно прикупиле. У тој богатој вароши набављена је потребна спрема: кола, коњи, самари и остало. Генерал Радовановић је извршио и смотру снага СУК. Према Миленку Соларићу, тај 1

К. Тодоровић, „Записи из Ниша“, стр. 27. П. Мартиновић Бајица, Ратни вихор, стр. 241. 3 М. Соларић, „Наличје ʽБосанске Голготе’ или како сам постао припадник СДК“, стр. 20-38. 4 Не осећам се кривим, стр. 475-479. 5 АВИИ, Ча, к. 77, 15/4. 2

корпус је имао 4.800 људи.1 На дан 24. октобра јединице СУК биле су: 1. дивизија у Дугој Пољани са три бригаде у околини; 2. дивизија са 5. бригадом била је у селу Брњици, а њена 4. бригада у Дугој Пољани. Трећа дивизија била је на маршу од Новог Пазара ка Дугој Пољани. У Санџаку се дошло на идеју о стварању слободне зоне, па је наређено садејство с муслиманском милицијом у борбама против две партизанске дивизије које су нешто раније, 15. октобра, заузеле Сјеницу. Напад на Сјеницу започео је СУК с муслиманском милицијом и уз немачку помоћ: „Због тога што јединице СУК не располажу потребним тешким пешадијским и артиљеријским наоружањем, то ће немачке јединице својим бацачима и артиљеријом уништавати комунистичке центре отпора на правцу надирања јединица СУК-а. Немачке пешадијске и артиљеријске јединице наступаће друмом Дуга Пољана - Сјеница, са задатком чишћења терена лево и десно од пута по један километар.“2 Партизанске снаге су дочекале напад Редићеве дивизије, која се потом због већих губитака повукла ка Дугој Пољани. Партизани су заробљенике из ове борбе једноставно побили. „Ту нам је страдао приличан број људи [...] Овај неуспех при првом сусрету са санџачким партизанима деловао је поражавајуће на морал осталог људства у Дугој Пољани. Дошло је до враћања у Србију, прво неких појединаца, потом чета, па се најзад читав један батаљон вратио. Трећа дивизија није ни била с нама. Она није ни пошла из Новог Пазара. Остала је тамо да се опреми, наоружа и изврши обуку, па је кренула пун месец дана после нас. Њен командант пуковник Погачар није хтео да крене неспреман, па зато није ни извршио наређење о покрету. Пошто је био најбоље наоружан и имао најмлађе људство, није му нико смео ништа. Са њим се, тако, није имала никаква веза, те је он постао потпуно самосталан. Можда то тако и не би било важно да се из штаба, кад год је ситуација била критична, нису проносиле вести да ће Погачар вечерас’ стићи. Њега, међутим, никако није било, као за инат.“ Трећег дана по неуспеху 2. дивизије организован је нов напад на Сјеницу. Акцијом сада руководи пуковник Брана Живковић. Овог пута и Немци су помогли с артиљеријом, па је сада Сјеница била освојена. Соларић пише да је из његовог батаљона после напада на положаје на Црном врху дезертирала једна комплетна чета од 90 људи. Био је то срески одред из Варварина који се с командиром у целини извукао и отишао према Србији. У Сјеницу, потом, из правца Ивањице стижу равногорске снаге ЈВуО. Марш је потом продужен ка 1 2

М. Соларић, „Наличје ʽБосанске Голготе’ или како сам постао припадник СДК“, стр. 20-38. АВИИ, Ча,к. 102, 10/5.

Пријепољу, заједно с немачким колонама које су се извлачиле. По плану требало је наставити ка Пљевљима, али како набујали Лим није дозвољавао прелаз скелама, чекало се до 5. новембра да Немци дођу с понтонима и мостовном опремом и омогуће прелаз. Током 6. новембра вршено је пребацивање снага ЈВуО (са СУК-ом) преко Лима, сидејом да се наредног дана (7. новембра) нападну Пљевља.1 Истог дана савезничка авијација тукла је Пријепоље, где су у том тренутку биле само снаге ЈВуО. Од 8. новембра нападнута су Пљевља, у које су ове снаге ушле 9. новембра. У тој вароши покрет је био заустављен наредних десетак дана: на Тари су били партизани, а преко Дрине је био порушен мост код Горажда. Чекало се на подизање понтонског моста. Место је пружало могућност за смештај и исхрану, па је пауза у кретању добро дошла. Снаге СУК су обезбеђивале северни део вароши. Овде се десио упад партизана 17. новембра у један део вароши; страдао је део људства, а део почео да се извлачи из града. Потом је извршен покрет узбрдо према Чајничу, где се пристигло тек после три дана марша.2 У овом рејону се остало нешто дуже. У селима где су раније партизани неометано боравили више месеци установљено је да су њихове снаге добијале обилну британску помоћ, што се могло видети и код сељака који су носили британске цокуле и јели конзервирану храну. Ово је додатно деморалисало снаге СУК, јер је било јасно да су све јединице остављене саме себи и да није извесна нити савезничка помоћ нити искрцавање. У овом тренутку, налазећи се у селу Луке код Чајнича, заменик команданта СУК, генерал Јонић, 26. новембра пише Врховној команди ЈВуО анализирајући стање у корпусу. Он наводи да је стање корпуса тешко и констатује недостатак опреме, наоружања, муниције, новца и хране. У саставу СУК, пише Јонић, налази се велики број Срба-Босанаца, Херцеговаца, Црногораца и Личана. Они су све више слушали вести о амнестији „које маршал Тито свакодневно објављује. Рок је 15. јануар 1944. године. Људи се колебају, броје дане. Магнетском снагом их привлаче њихови завичаји. Има индиција да се многи спремају да иду у свој завичај. Онда ће СУК остати са малим бројем Србијанаца, који ће следовати пример њихове браће из ових крајева [...] Грубост, претње, грдња и стрељања немају сада примене и места. Преки судови нису никакав лек. Маршал Тито не прети преким судовима и стрељањима већ преко савезничких радио-станица пружа амнестију и помирење“. Јонић пише: „Људство резигнирано и у очајању говори: Предајте нас Савезницима одмах па макар и као заробљенике, а не дозвољавајте да дани пролазе [...] ми се топимо као снег без одела, обуће, хране, оружја, муниције, санитетског материјала и без 1 2

Исто, к. 143 31/2. На дан 3. новембра 1. дивизија СУК имала је 1.100, а 2. дивизија 800 људи. Исто, к. 2137/3.

пријатеља саветника и заштитника. И збиља, ако другог излаза нема, нека постанемо и заробљеници оних које смо да сада сматрали савезницима. Нека нас љубљени Краљ већ једном види па макар и као савезничке заробљенике.“ С оваквим виђењем се сложио и командант СУК генерал Радовановић.1 Ове снаге стигле су у Горажде 2. децембра, а одатле су скренуле југозападно ка Устиколини и Фочи. Изненада, у Устиколини је добијена нова наредба: ослободити се коморе и скренути према северу, на простор источно од Сарајева. На овом простору долази до првих чарки са усташама. Креће се даље ка Соколцу. У овој зони део снага СУК, јединице капетана Барачког и мајора Стикића, одлазе у Сарајево, прилазе Немцима и бивају потом пребачене према Словенији. Са друге стране командант ЈВуО генерал Михаиловић наређује да се 1. дивизија пуковника Живковића придружи његовом штабу Врховне команде који је био у близини. То је било 19. децембра, на Св. Николу. Генерал је после службе одржао смотру снага Јужноморавске групе корпуса и 1. дивизије СУК. У говору је указао да очекује савезничку интервенцију против комуниста, као што је то било у том тренутку у Грчкој, као и да су га напустиле савезничке мисије. Сматрао је да ће се лакше презимити у том крају. Средином децембра снаге СУК, са осталим јединицама ЈВуО, напредовале су ка северу према линији река Дрињача - Поповићи – планина Јаворник.2 Потом даље, на северозапад, према Шековићима, Грабиовици, Турачићима, Кљештанима око 20. децембра.3 Наређен је напад на Тузлу. Снаге ЈВуО, а посебно СУК-а, имале су веће губитке у току прилажења Тузли. Прва дивизија СУК је претрпела тешке губитке у борби код Мајдана. У рејону Живиница у борби гине командант 2. дивизије пуковник Редић, његов наследник пуковник Петровић бива рањен, а гине и један од најбољих командира из редова СУК (СДС) капетан Гарић. У борбама с партизанима понестаје и муниције. Генерал Радовановић, који је са снагама СУК готово у првим редовима борбе, одлучује да се његове и остале снаге ЈВуО с тог сектора повуку западно од Тузле. Ту у Хрваћанима констатован је потпун нестанак муниције. После сукоба са једним потпуковником ЈВуО, који је напао генерале Радовановића и Јонића за напуштање положаја, пада одлука: „Да се све ово напусти и сиђе у Завидовић.“4 У овој зони дошло је и до случајева продаје оружја од неких припадника 1

Исто, к. 102, 14/5. Исто, к. 21, 45/3. 3 Исто, к. S, 20/4. 4 М. Соларић, „Наличје ʽБосанске Голготе’ или како сам постао припадник СДК“, стр. 24-35; П. Мартиновић Бајица, Милан Недић, стр. 372-375 (део текста из пера генерала Боривоја Јонића) АВИИ, Ча, к. 238 1/9; Зборник, 14-4, стр. 545-549. 2

СУК (односно равногораца који су били с њима) хрватским и муслиманским локалним милицијама. Због тога су снаге Зеничког корпуса ЈВуО предузеле мере да разоружају остатак СУК у Завидовићима. Али, од њихове команде добијен је одговор да се све снаге СУК налазе у том месту према наређењу Врховне команде ЈВуО, да се веза са њом одржава преко пуковника Погачара, да оружје неће бити предано, јер СУК и даље делује под командом ЈВуО, и да оружје не продају припадници СУК већ „поједини четници из ЈВуО“. Локални босански равногорски команданти имали су прилике да у разговору с оба генерала СУК, као и пуковником Живковићем и мајором Јанићем, установе решеност ранијих стражара да напусте Босну и оду у Словенију. „Изговарали су се тим да им је људство преморено, презебло, изгладнело без муниције, а и без воље да се даље бори заједно с јединицама ЈВуО, од којих су били на сваком кораку наводно малтретирани...!!!? У вези с овим последњим специјално помињу Кесеровића.“1 Првог јануара 1945. снаге СУК се по дубоком снегу спуштају у Завидовиће, где су били Немци и усташе. Немци су дали празне бараке за смештај. Следећег дана ту је одржана конференција команданата с темом шта, како и где даље. Генерал Радовановић тражи од сваког мишљење и да се оно записнички констатује. Ту се чуло да „људство није способно, а нити хоће да се бори“. Од присутних 35 официра (и два генерала) само двојица су била против, сви остали су за решење: придружити се снагама СДК у Словенији. Потом, у мањем кругу официра, генерал Јонић саопштава генералу Радовановић да он од сада преузима команду, а да му је Радовановић од сада помоћник. На дан 4. јануара 1945. два генерала и десет официра одлазе у Брод с идејом да од Немаца траже путне исправе за пут до генерала Недића где би му реферисали о ситуацији у којој су се нашли. Немци не дају пролаз даље док се не прикупе остале снаге. Када те снаге почну да стижу током дана у Брод, установљава се да су делови људства заражени тифусом. Немци отпремају болесне у болницу, а остале стављају у карантин. Ипак, у немачкој команди тог места објашњено је руководству СУК да могу да добију објаве за директан одлазак у Словенију.2 Група СДК на челу с Ратком Парежанином, која се повлачила из Црне Горе, у рејону Добој - Брод сусрела је већи број припадника СДС, који су разочарани напустили снаге ЈВуО. „Врло су рђаво изгледали, поцепани, јадни, жалосни, псовали су на сва уста и проклињали судбину. У Броду смо се срели са генералом Јонићем...“3 У суботу, 13. јануара послеподне, почело је укрцавање снага СУК у вагоне. Само је официрима дозвољено лично наоружање. Остало 1

АВИИ, Ча, к. 238, 1/9; Зборник, 14-4, стр. 545-549. М. Соларић, „Наличје ʽБосанске Голготе’ или како сам постао припадник СДК“, стр. 35-38. 3 Р. Парежанин, Моја мисија у Црној Гори, стр. 123. 2

наоружање је смештено у вагон у средини композиције. Транспорт је 18. јануара из Брода, преко Марибора и Граца стигао до Беча. Тамо су издвојени тифусари, њих око 150. Један број тифусара је умро у Бечу, а међу њима и начелник штаба СУК мајор Стојановић. Остатак формације у прво време био је додељен немачкој радној организацији ТОТ.1 У самом Бечу тада се налазила распуштена Влада генерала Недића. Она је имала неодређен и неформалан положај, а неки министри нису могли да се помире с престанком њеног рада. Део тог става имао је и сам Недић. У Бечу је формирана и Српска канцеларија. Остатак Српске владе је потом, крајем октобра, пребачен у Тирол у место Кицбихел.2 О доласку снага СУК (сада се поново може рећи СДС-СГС) у Беч, генерала Недића, који се такође налазио у том граду, известио је Херман Нојбахер. Недић је одмах примио команданте тих јединица да би се обавестио о њиховом стању и да би видео како да им се помогне. Он је касније на саслушању, 5. јануара 1946, рекао да су те снаге изгледале „више него очајно“. У писму од 22. фебруара 1945, генерал Јонић је писао Љотићу да се заузме да се снаге СДС што пре евакуишу и пребаце у зону где су се налазиле и остале снаге. „Прилике су овде неиздрживе. Поред све друге несреће, јуче ми је касарна бомбардована те има мртвих и рањених. Српска државна стража се скоро цела јавила за прелаз у Српски добровољачки корпус. Молим вас да се овде не врши никакво одабирање, већ нека се све одавде транспортује и спасу српски животи, а тамо ће се људи класифицирати: што корпус жели да прими примиће, а остало може код себе да прими ‘Команда српске државне страже у ликвидацији’“ писао је Јонић. Потом је обезбеђено пребацивање овог људства у Приморску код осталих снага.3

М. Соларић, „Наличје ʽБосанске Голготе’ или како сам постао припадник СДК“, стр. 36-37. Љ. Шкодрић, н.д., стр. 385-386. 3 Илија Павловић, Генерал Милан Џ Недић, Suoipatpuja 2, Саутпорт-Квинсленд, Аустралија 1990, стр. 217218; Историјски документи из архиве Бошка КостиНа (П),Искра, 1-15. април 1988, стр. 27; Искра, април 1988, стр. 12. 2

ДОЛАЗАК СДК И АКЦИЈЕ У ПРИМОРСКОЈ У СЛОВЕНИЈИ

Територија Оперативне зоне Јадранско приморје/приобаље (Ореrationszone Adriatisches Küstenland, ОЗАК) формирана је у другој половини септембра 1943, после капитулације Италије. У највећем делу зона је од 1918. била део Италије, али после њене капитулације, септембра 1943, потпала је под немачку војну и полицијску управу. Други део чинила је територија Краљевине Југославије, окупирана 1941. од Италијана, позната као Љубљанска зона. У ову зону су нешто пре снага СДК стигле четничке снаге из Лике, предвођене Добросавом Јевђевићем. Његове снаге су делимично оперисале на делу ове зоне у околини Ријеке.1 Прве снаге СДК стигле су 3. новембра. До краја новембра укупно је дошло око 5.000 људи.2 Почетком новембра Немци су у оцени о стању снага СДК навели: „Пукови са по два за борбу потпуно спремна батаљона, приближно пуне јачине. Само млада годишта. Опробани у борби с бандом. Орни за борбу. При различитом командовању, различита и борбена вредност. Без искуства за велике борбе. Нису за употребу против Руса. Опремљени итал(ијанским) трофејним наоружањем.“3 Одобрење за пребацивање снага СДК у зону ОЗАК дали су немачки органи Команде Југозапада 19. октобра. Наређено је такође да се ова јединица стави под команду вишег вође СС и полиције ове зоне, генерал-лајтнанта и групенфирера СС Одила Глобочника. Према наредби од 9. новембра, корпус је изашао из немачке војне линије командовања, односно Генералштаба оружаних снага и препотчињен рајхсфиреру СС и шефу немачке полиције. Према документу организационог одељења Генералштаба копнене војске немачке Врховне команде Вермахта, од 27. новембра, СДК је требало да буде преведен у снаге СС (јер је и преведен у надлежност рајхсфирера СС и шефа полиције 9. новембра 1944). Појединости ове наредбе требало је даље да дефинише Команда Југозапада, односно Група снага Ц. Из ове наредбе се сасвим јасно види да је људство из састава немачке команде за везу при СДК (Deutschen 1

Stefano di Giusto, Operationszone Adriatisches Kiistenland Udine, Gorizia, Trieste, Pola, Fiume e Lubiana, durante l’occupazione tedesca 1943/1945, Udine 2005, стр. 510-511. 2 Зборник, 12-4, стр. 708. 3 Die Kampfe der Armeeabteilung Serbien (Mil. Bfh. Siiđost) vom August bis Oktober 1944. (H.Q_u4. 11. 1944).

Verbindungskommandos beim SFK) требало да пређе у структуру СС. Односно, да је ново људство одређено за ову команду требало да дође из састава СС трупа.1 Према очигледно поновљеној наредби 2. организацијског одељења главне канцеларије вођства СС од 23. јануара 1945, која је 7. фебруара 1945. потврђена и од Вишег вође СС и Полиције ОЗАК зони, Српски добровољачки корпус с припадајућом немачком командом за везу „у сваком погледу потчињен Рајсхфиреру СС, пребачен у СС трупе и важи од тог тренутка као оружана јединица СС“. Два дана касније, 9. фебруара, Врховна команда Вермахта је послала допис рајхсфиреру СС и шефу немачке полиције, у којем је у ствари предочен став немачког Министарства спољних послова од 28. јануара 1945, да се прихвата да СДК буде прикључен СС формацијама само у погледу снабдевања и старања, али што не значи да се СДК и остале српске четничке снаге у зони ОЗАК могу сматрати формацијама СС. Овде се очигледно препознаје утицај специјалног опуномоћеника Нојбахера, али и његова веза с Љотићем, који је изгледа једини знао за ове детаље субординације немачких органа, а који су за остатак корпуса могли бити само висока политика. Процена немачког Министарства спољних послова била је: „Сасвим без обзира на жељу ових јединица да остану националне српске јединице, њихово укључење као саставног дела немачког Вермахта или СС трупа имало би за последицу да они на сопственом тлу изгубе своју политичку ударну снагу. Ми смо нарочито заинтересовани за то да Љотићевим покретом умањимо превагу ДМ, што је могуће само ако Српски добровољачки корпус сачува српски национални карактер. Овај национални карактер се, природно, не мења тиме што ангажовање ових јединица остаје посао нашег вођства, као што је и досад било.“ И Врховна команда Вермахта је сматрала да препотчињавање СДК 9. новембра „не значи укључивање у СС трупе, већ само потчињавање за акцију, снабдевање и старање.“ На овај допис 9. фебруара 1945. одговорено је Министарству спољних послова и прослеђено Врховној команди Вермахта, такође, да је СДК „потчињен команди СС Рајхсфирера у својој целини и сваком погледу (дакле и за извршење операција). Са друге стране, СС Рајхсфирер нема намеру да мења име, састав или ма шта друго у тој јединици. Верујем да је ово разјашњење довољно да умири све немирне духове“.2 Према подацима италијанског историчара Стефана ди Ђуста, снаге СДК3 1

Занимљиво је да је као јединица за попуну - резерву овог немачког људства одређен 13. СС брдски наставни и допунски батаљон у Леобену, чији број и назив указује да је припадао 13. СС брдској дивизији Ханџар (!). 2 Б. Карапанџић, Српски добровољачки корпус, стр. 87-105. 3 Наведен је следећи распоред у периоду јануар-април 1945: Штаб СДК у Постојни, 1. пук у Престранеку (2. батаљон у Планини), 2. пук у Шент Петру (2. батаљон у месту Петелине), 3. пук у Мучићима (1.

налазимо у прегледима Вишег вође СС и Полиције у зони (HSSPF OZAK) ОЗАК на дан 20. јануара 1945,23. фебруара и 6. априла. Корпус се такође води и у попису (Lagekarte) јединица 97. Армијског корпуса за нарочиту употребу на дан 11. и 14. фебруара. СДК је вођен и у зони одговорности немачке 188. резервне брдске дивизије. Занимљиво је да се у овим прегледима не помињу остале четничке снаге. Све српске формације се воде као Fremdvolkische Verbande, као и козачке снаге у том простору, за разлику од словеначких снага које су означене као: Landeseigene Verbande.1 Према истраживању Стефана ди Ђуста, немачки официр за везу (Beratungsojfizier) при СДК био је тада мајор Шталбок (Stahlbock).2 Са друге стране, СДК је имао свог официра за везу при штабу вишег вође СС и полиције у Трсту, а то је био капетан Драган Стојадиновић.3 (Официр за везу СДК при штабу РОА генерала Власова био је Божидар Најдановић.)4 Према немачким подацима, немачком штабу за везу при СДК, раније, у зиму 1943-1944, био је додељен број војне поште 14744. У прегледу војних пошта, у издању од 5. марта 1945, идентификована су три броја војних пошти: и то 25417 за 1. батаљон СДК, број 26776 за 2. батаљон СДК и број 18565 за Наставни батаљон СДК. Немачки судски органи после рата нису могли да утврде да ли су ови бројеви дати само немачком тзв. оквирном особљу код корпуса или и припадницима СДК у тим јединицама. Посматрајући додељене бројеве за свега три јединице/батаљона од свих осталих 17 јединица СДК ранга батаљона (самостална чета у то време), остаје нејасно зашто су ти бројеви додељени.5 Сва остала сачувана документа показују да није дошло ни до каквог преформирања, преименовања или преодевања снага СДК, нити било којих других српских снага у тој зони у било какве СС формације. Све интерпретације о наводној припадности добровољачких снага СС трупама нису тачне. Такође, није тачно ни лоцирање једног од ових докумената од 24. јануара 1945. у 1943. годину, као објашњење начина финансирања СДК од стране историчара Младена Стефановића.6

батаљон у Клани), 4. пук у Илирској Бистрици (3. батаљон у Трнову) и 1. батаљон 5. пука у Прему. Stefano di Giusto, н.д., стр. 561,564,590-592,597-598,603,606-608. 2 Исто, стр. 511. 3 Б. Карапанџић, Српски добровољачки корпус, стр. 141-150. 4 Он се по капитулацији Немачке упутио назад ка својим снагама које је срео у близини југословенскоаустријске границе и с њима допао у партизанско заробљеништво. - Небојша Мандић, „Бекство из логора Шент Вид“, Записи из добровољачке борбе, 1, Минхен 1954, стр. 95. 5 Б. Карапанџић, Српски добровољачки корпус, стр. 87-105. 6 М. Стефановић, н.д., стр. 224-225. У цитату документа наводи се да СДК прелази у надлежност „команданта СС и полиције Јадранског обалског подручја“ (које је настало тек септембра 1943). Ипак, 1

Српске добровољачке снаге распоређене су у зони Јадранског приморја, рекло би се са друге стране старе границе Краљевине Југославије. У овој широј зони стациониране су немачке СС полицијске снаге, међу којима и оне које су биле попуњене разним народима, словеначке домобранске снаге, а касније и делови Руске ослободилачке армије. Команда СДК (са четом за везу) најпре је била смештена у Илирској Бистрици, а потом, заједно са 1. пуком, у Постојни до краја боравка у овом крају; њене остале јединице размештене су по суседним местима. Првипук је имао задатак обезбеђења пруге Престранек-Постојна; други пук зону од Шент Петера до Илирске Бистрице. У овој зони пук је по батаљонима и мањим саставима био распоређен у варошицама - селима као што су Трње, Кленик и друга, где су јединице пука имале повремено мање чарке с партизанима. Касније, 1945, један батаљон је из Бркина обезбеђивао пругу од Пивке ка Трсту, односно крак ка Ријеци.1 Трећи пук се разместио дуж пруге Илирска Бистрица - Јурдани. Четврти пук је био у Илирској Бистрици, а 1. батаљон 5. пука налазио се у Прему.2 Сам Љотић је с наставним центром (центром за обуку) остао у Илирској Бистрици. „У Бистрици је такођер била смјештена и обавјештајна служба коју је водио Љотићев брат Јаков (Јаша)[...] Породице с дјецом смјештене су у селу Планина, а болница у Логатецу, тридесетак дјевојака из омладинске организације Збора смјестило се у самостан часних сестара у Љубљани, гдје су похађале курс за болничарке, а по завршетку прешле су у болницу у Логатецу.“ Касније је из снага СДК издвојено људство хрватске националности, њих око 200 са групом официра. Група је преформирана у Хрватску армију и имала је седиште у истарском месту Бреза. „Око те језгре требале су се окупљати групе из хрватских домобранских јединица.“ Привремени командант био је резервни мајор Драгутин Модерчин, а начелник штаба резервни капетан Владимир Ленац. Касније је на чело Хрватске армије дошао генерал Матија Парац.3 Занимљиво је да је тада и Димитрије Љотић обукао униформу. Као резервни потпуковник ЈВ, примио је команду над Центром за обуку који се стационирао у Илирској Бистрици. Овај центар прихватао је све новодошле припаднике за Добровољачки корпус. Командант Ђачког батаљона у центру био је активни капетан Адам Карапанџић. Заменик му је био поручник Јован

Стефановић га погрешно лоцира у24. јануар 1943! Димитрије С. Кежић, „Кота 1002“, Записи из до5ровољачке борбе, 5, Минхен 1955, стр. 49 и даље; С. Маслар, н.д., стр. 41-45. 2 Erich Schmidt/Ruchberg, Der Endkampf aufdem Balkan, Die Operationen der Heeresgruppe E von Griechenland bis zu den Alpen, Heidelberg 1955, стр. 116,139. 3 X. Магазиновић, н.д., стр. 223-225. 1

Крагуљац, који је био препознатљив и тада по великој бради.1 Одмах по доласку у Илирску Бистрицу, Љотић се сусрео с војводом Добросавом Јевђевићем, с којим је договорен заједнички рад. Нешто касније, 18. новембра, он се у Љубљани састао са двојицом водећих словеначких личности: љубљанским (над)бискупом Рожманом и генералом Рупником, ранијим управником Љубљане и првим човеком словеначких домобранаца. На Љотића су обојица „оставили одличан утисак, оба су били убеђени Југословени и одани Краљу“. Ове снаге, као што смо поменули, стављене су под команду Вишег вође СС и Полиције ове зоне, генерал-лајтнанта и групенфирера СС Одила Глобочника. „Глобочник нас је ванредно лепо примио у Трсту. Претресли смо све главно, и он се, ја мислим, у свему са нама сложио“, сећа се тадашњи капетан Стојадиновић који наводи даље: „Пореклом Словенац, тај човек је имао неке специјалне симпатије за нас Србе [...] Иначе, познат је као лични пријатељ Хитлера. Имао је јак утицај у партији и свуда, и тако нам је могао бити (и био) од велике користи и помоћи.“2 На Глобочниково питање какав ће бити став српских снага ако се западни савезници искрцају на Словеначко приморје, Љотић је прецизирао: „Ми ћемо бити лојални према Немцима, али ако се Англо-американци искрцају, они су савезници наше Краљевске владе и ми ћемо бити дужни да извршавамо наређења наше Владе.“ Генерал Глобочник је устао, стегао Љотићу руку и захвалио му се на искрености. Глобочник је, наводно, ову Љотићеву искреност веома ценио и на тај начин постао наклоњен српским снагама у својој зони одговорности. Према овом важном сведоку, Глобочник је више пута лично интервенисао за касније пребацивање снага Динарске четничке дивизије. Такође, сторнирао је наређење с краја фебруара 1945, по коме је СДК требало да преузме стражарске обавезе на територији Истре. Једноставно, како пише Стојадиновић, осим Глобочника, „ми другог пријатеља више нисмо имали“. Други српски пријатељ био је Херман Нојбахер. Он је на исти начин проценио држање српских снага: „У марту и априлу 1945. боравио сам на простору Трста [...] Мени је пре свега било стало да проучим ствар и да јасно утврдим да ли би ове српске трупе могле да буду опасне по Немачку, када би, рецимо, дошле у контакт са англо-америчким снагама, а оне нису биле далеко од Трста. Такође је била могућа и инвазија Савезника на том подручју. Љотић је имао утицаја на своје људе и убедио их је да не би било поштено и мушки у 1 2

„Сећања једног бившег добровољца“, Искра, 1. јануар 1999, стр. 26-27. Б. Карапанџић, Српски добровољачки корпус, стр. 145.

последњем тренутку уперити оружје против Немаца који су их претходно наоружали. Стекао сам утисак да ће поп Ђујић своје држање прилагодити Љотићевом. Од Јевђевића сам очекивао да ће поступити према наређењу Драже Михаиловића, који је у том тренутку био у Босни. По мојој процени, најопаснији за Немце могао је да буде Јевђевић, и то само у случају да Запад ипак Дражу Михаиловића не остави на цедилу. У том случају он би могао да утиче и на Љотићеве и Ђујићеве борце. Оно што је било јасно, да ће се све три српске групе, када се појаве Американци или Енглези, њима одмах предати.“1 Крајем децембра 1944. у ову зону су из северне Далмације стигле и снаге Динарске четничке дивизије, под командом војводе Момчила Ђујића. Ова дивизија је била под тешким притиском партизанских, али и хрватских снага. Ђујић је из тих разлога преко радио-станице молио Јевђевића да испослује њихово пребацивање у ту зону. Љотић и Јевђевић су средином децембра боравили тим поводом у Бечу, где их је потом примио и немачки опуномоћеник за југоисточну Европу Херман Нојбахер. Он је преко својих контаката успео да добије одобрење за евакуацију снага Динарске дивизије. Нојбахер је тих дана успео и да из заточеништва у Дахауу ослободи патријарха српског Гаврила и епископа жичког Николаја, и да им организује смештај у Баварској ради опоравка.2 Од Нојбахера је 25. децембра 1944. стигла вест да је омогућено пребацивање снага Динарске четничке дивизије. Одмах је наређено да се упути део снага према долазећим динарским четницима, па су из СДК кренула три батаљона у сусрет. То су били 2. батаљон 4. пука из Илирске Бистрице и 1. и 2. батаљон 3. пука из Клане, односно Мучића. Коначно, 29. децембра ове снаге сусреле су се у месту Шркљево. Преко 6.000 бораца као и део њихових породица смештено је после 1. јануара 1945. у рејон Светог Матеја, где су им немачке војне власти одредиле место за опоравак, а део тежих рањеника и тифусара пребачен је у болницу СДК у Логатецу.3 У овом периоду између руководилаца све три групације (Јевђевић-Љотић-Ђујић), успостављен је однос поверења и заједничког договарања, тако да је створено јако српско војничко тело са више од 10.000 до 15.000 људи. У овом периоду у састав СДК стигле су и три заостале јединице корпуса. Прва је била остатак 5. пука СДК. Ова јединица је била заостала на југу Србије пролазећи тешке борбе с партизанима на том терену, повлачећи се даље пешке 1

X. Нојбахер, н.д., стр. 192-193. С. Пироћанац, н.д., стр. 41. 3 Б. Костић, н.д., стр. 184-185, 188-189, 196; С. Пироћанац, н.д., стр. 43; Б. Карапанџић, н.д., стр. 399. 2

кроз Санџак и Босну, да би потом била укрцана у воз и стигла у Загреб где је 7. децембра имала трагичан удес. Иако су Немци упозорили команду пука да на железничкој станици у Загребу нико не буде ван вагона, до инцидента је ипак дошло. Супруга капетана (мајора) Лапчевића, команданта Колубарског корпуса ЈВуО који је пошао са 5. пуком, са групом цивила, и поред строгог наређења напустила је групу у намери да обиђе пријатеље у граду. У близини станице ухапсили су је усташки органи. Лапчевић је кренуо, у униформи, да је тражи, па су изгледа и њега ухапсили. Потом се на станици појавила већа група усташа и окружила композицију. Из конвоја су извукли команданта пука, команданта 2. батаљона, као и највећи део официра: командира чета и водова, затим Лапчевићеву групу у којој је било и цивила и жена и све их одмах стрељали. Спасила су се 22 добровољца који су већ били отишли да утоварују угаљ за локомотиву која је вукла композицију. Они су потом уз немачку помоћ дискретно изведени из Загреба и упућени у главнину својих снага.1 Команда група снага Е упутила је истог дана телеграм свим потчињеним саставима, у коме се каже да су 7. децембра усташе насилно задржале транспорт СДК у Загребу, а затим непосредно после тога стрељале 36 припадника СДК (не наводе се остали стрељани цивили или припадници ЈВуО). Команда је навела да је и нешто раније, 23-24. новембра, било случајева да усташе на скели преко Саве траже четнике у немачким транспортним рањеничким возовима.2 На састанку 12. децембра у Бечу Нојбахер је известио Љотића да су у Загребу хрватске усташе заробиле део команде и људства 5. пука СДК на челу с мајором Мојићем и потом их стрељали. Шокираном Љотићу Нојбахер је пружио листу имена ликвидираних од стране усташа. И поред тражења Љотића да се макар тела побијених упуте главнини СДК и достојно сахране, до тога није дошло.3 Потом, 26. децембра 1944, стигао је и Артиљеријски дивизион СДК после самосталног пробијања од Крагујевца, Краљева, Чачка, Пожеге, Ужица до Вишеграда, и даље преко Босне. С овом јединицом дошао је и батаљон СДС на челу с мајором Стикићем, који је потом уврштен у састав 1. пука СДК као 3. батаљон. Затим је 15. јануара 1945. стигао из Црне Горе и Ратко Парежанин са својом групом СДК.4 Парежанин је са својом групом добровољаца кренуо из Београда железницом ноћу 3/4. октобра. Група је преко Рашке, Звечана, Призрена и 1

Д. Мартиновић, „Погибија Милорада Мојића и другова“, Записи из добровољачке борбе, 2, Минхен 1955, стр. 102-105; С. Пироћанац, н.д., стр. 42-43. 2 Зборник, 12-4, стр. 1194. 3 Б. Костић, н.д., стр. 186-187. 4 Исто, стр. 184, 185, 196; С. Пироћанац, н.д., стр. 43; Б. Карапанџић, н.д., стр. 399.

Скадра ишла све до Голубоваца у Зети. „У Призрену је наш долазак изазвао праву сензацију. Шајкаче, старе наше униформе, кокарде, оружје, све што се поодавно није гледало [...] Кроз Призрен пукао глас да су стигли Србијанци, Југославенска војска, Недићевци, итд... Свет закрчио улице.“ Парежанин је успео да стигне до Ђуришића тек после две недеље пута. Али, уместо прихватања Љотићеве идеје, он је стао на становиште свог (другог) номиналног команданта генерала Михаиловића: да ће се савезници сигурно искрцати на Јадрану. Парежанин и добровољци су сазнали да су у међувремену расформирани црногорски добровољачки пукови (6, 7,8. пук), као и да за црногорске четничке снаге и даље функционише веза са Врховном командом ЈВуО. То је уверило Парежанина да је црногорско прикључење СДК био само тактички потез. После извесног времена боравка код Ђуришића, ова група је необављена посла кренула почетком децембра 1944. из Пљеваља за Словенију, где се прикључила осталим снагама. Знак за полазак била је депеша од команданта 5. пука Милорада Мојића, који је са остатком свог пука био у зони Санџака. Он се такође кретао ка Словенији, а Парежанину је поручио да се он и његова група прикључе и повуку из Црне Горе. Занимљиво је да су претходно петорица наредника-водника из Парежанинове групе СДК, на Ђуришићев предлог, преведена у официрски чин и унапређена у чин потпоручника. Тако су они постали „не Недићеви него Дражини официри“, пише Парежанин. Историчар Коста Николић указује на суштину односа између српских националних снага кроз једну реченицу самог Ратка Парежанина: „Дубоко негде у срцу, тамо где је најважније, нисмо били једно.“1 Касније, у састав СДК стиже неколико група и припадници СУК ЈВуО (ранији стражари и граничари) из Беча. По подацима, у две групе било је више стотина војника и официра који су потом стигли у састав СДК. Прва група бројала је 83 официра и 600 стражара. Бошко Костић наводи и имена више пуковника и осталог официрског састава. Нојбахер је известио Љотића да после пуштања из карантина у Бечу има 420 припадника Страже који су по његовом наређењу упућени за Словеначко приморје. Карапанџић је проценио даје око 1.500 бивших стражара стигло у састав снага у Словенији. Ипак, у Бечу су остали генерал Радовановић, пуковник Погачар и део људства СДС. Такође, из заробљеништва су у Приморску дошле две групе официра: једна предвођена пуковником Чедом Живановићем, а друга мајором Игњатијем Радаковићем. Такође, и мање групе радника с принудног рада у Рајху.2 Из СДК, наиме, слати 1 2

Р. Парежанин, Моја мисија у Црној Гори; Р. Парежанин, Други светски рат, стр. 485-500. „Историјски документи из архиве Бошка Костића“ (11), Искра, 1-15. април 1988; Б. Костић, н. g., стр. 204-206; Б. Карапанџић, н. g., стр. 399-401; Ђоко Слијепчевић, н.д., стр. 319.

су људи да врбују српске заробљенике или друга лица која су се налазила у широј зони. Тако је у Бечу капетан Будимир Никић врбовао неке од омладинаца логораша у једном кажњеничком логору. Једна група њих је приступила снагама СДК и била укључена у војничку обуку код Центра за обуку у Илирској Бистрици.1 Словеначки партизани који су се налазили у овој области називали су националне снаге недићевцима, љотићевцима или четницима, „Недићевом српском војском“, али понекад генерализују и називају их само недићевцима или четницима, или чак српским фашистима. Партизански обавештајни извори их прате од доласка у Приморску: „Тренутно се ова војска не ангажује у акцијама против наших јединица, већ врши само мање патролирање и акције у непосредној близини упоришта.“2 Део ових снага (2. пук), ипак, са снагама СС полиције био је ангажован већ од 16. новембра у акцији на партизане југозападно од Шент Петера на Красу.3 Како пише један од бораца СДК Славко Маслар: „Главно обележје ових акција било је да су словеначки партизани измицали пред нама, па су се те акције претварале у јурњаву за њима, по терену који су они познавали боље од нас и на њему се боље сналазили. Прилично опсежна акција изведена је на Снежнику [...] По дубоком снегу пели смо се на висине дуго и с напором, на ниској температури.“ Он наводи: „Божић 1945. дочекали смо уз скромне дарове: конзерву сардина, десетак цигарета и неколико лира које нам је, речено је, упутио генерал Рупник. Рупникових домобранаца је у Светом Петру било мало и поред нас они су се могли осећати сигурним.“4 Партизански обавештајци примећују: „С доласком Недићеве војске на територију Приморске примећена је тежња домобранства у Приморској да се сконцентрише и да се организује у покретне батаљоне на исти начин и са истим задацима као и на територији бив. Љубљанске покрајине.“5 Ове борбе, у односу на поједине борбе које је СДК водио у Србији, биле су далеко мањег интензитета, па је корпус у току њих могао паралелно да одмара и сређује своје снаге. Ипак, њихова појава на терену западне Словеније била је непријатна за партизанске снаге у овој зони, које су од јесени 1943. трпеле сталан притисак немачких полицијских снага. У току децембра 1944, и даље 1

Славољуб Тешић, „Како сам дошао у добровољце“, Записи из до8ровољачке борбе, 4, Минхен 1955, стр. 114-117. 2 Зборник, 6-17, стр. 577, 621,622; Исто, 6-18, стр. 451. 3 Исто, 6-17, стр. 934-937. 4 С. Маслар, н.д., стр. 45; X. Магазиновић, н.д., стр. 220-221. 5 Зборник, 6-17, стр. 620.

током зиме и пролећа 1945, ове снаге су с мањим ефективима биле ангажоване, уз немачке СС полицијске, словеначке домобранске и друге јединице, против локалних партизана. Тако су, на пример, снаге борбене групе Мићашевић састављене од 1. батаљона / 1. пука и 1. батаљона / 2. пука (била је предвиђена подршка немачке артиљерије која се није појавила), у операцији започетој 18. децембра, извршиле упад следећег дана и заузеле партизанско упориште Цол.1 Партизанско руководство словеначког 9. корпуса приметило је почетком јануара 1945. квалитативне разлике својих нових противника, недићеваца. Поред тешких зимских услова и притиска непријатеља „други моменат били су недићевци, који су као добро обучена војска веома одлучно наступали са добрим наоружањем, па тако 17. СНОБ (словеначка народноослободилачка бригада) није била у стању да им се супротстави те се повлачила“.2 Снаге 1. пука СДК биле су ангажоване у борбама/офанзиви с партизанима средином марта 1945. у зони Приморске заједно са словеначким, немачким и снагама Руске ослободилачке армије. Такође, снаге СДК бориле су се с њима у зони Цола у немачкој акцији „Рибецал-3“, као и у другим мањим подухватима у истој зони. У подухвату „Рибецал-3“ почетком марта, два батаљона СДК била су борбеној групи „Цушнајд“ образованој углавном од јединица 10. СС полицијског пука из Горице. У подухвату „Фрулингсанфанг“ ангажоване су снаге 2. батаљона / 1. пука и 2. батаљона / 4. пука СДК. У подухвату „Винтеренде“ снаге Личког корпуса, Динарске дивизије као и 2. и 3. пук СДК прикључени су борбеној групи „Бланк“.3 Коначно, група припадника СДК, која је прошла обуку у Рајху, марта 1945. спустила се падобранима у Србију ради вођења антикомунистичке гериле. Прва падобранска група од 14 диверзаната приземљила се на Копаонику, у близини села Блажева и Брзећа, у ноћи 1/2. (или 3) марта. Друта група од 14 диверзаната спустила се 23/24. марта код Подујева. Групу је водио Бранко Гашпаревић. Део ове групе био је активан на терену Жупе током маја 1945. са остацима снага ЈВуО, које је предводио капетан Мирко Томашевић.4

Исто, 11-4, стр. 289-290; Верољуб Динић, „У седамнаест часова Цола заузета“, Записи из добровољачке борбе, 2, Минхен 1955, стр. 91-102; Д. С. Кежић, „Кота 1002“, стр. 49 и даље. 2 Зборник, 6-18, стр. 225. 3 Исто, 6-19, стр. 374-376; Stefano di Giusto, н.д., стр. 630-638. 4 Радослав Павловић, „Отац саветује сина“, Записи из добровољачке борбе, 2, стр. 112-117; МилићЈовановић, „Сусрет са Мирком Томашевићем, Из добровољачке борбе у шуми после рата“, Записи из добровољачке борбе, 1, Минхен 1954, стр. 109-117; М. Стефановић, н.д., стр. 326; Спасоје Ђаковић, Сукоби на Косову, Београд 1986, стр. 258-259.

ИДЕЈА О ОБЈЕДИЊАВАЊУ СВИХ НАЦИОНАЛНИХ СНАГА У СЛОВЕНИЈИ

Љотић је у овој зони почео активно да ради на стварању центра југословенског (прецизније: српско-словеначког) отпора комунизму. Он је сматрао да је позиција где су се нашле снаге из Недићеве Србије, као и четничке снаге из српских крајина, довољно далеко од додира с напредујућим совјетским армијама или југословенским партизанима, а довољно близу очекиваним западним савезницима који су се постепено приближавали из Италије. Идеја му је била да се све српске и словеначке антикомунистичке и националне снаге обједине, да се прихвати огромна маса војних заробљеника Југословенске војске из логора у Рајху и да се у погодном тренутку прогласи слободна Словенија, као део Краљевине Југославије. Потом би били позвани краљ Петар II и савезници, и тако би била спречена комунистичка револуција. Та зона, као нека врста новог Солунског фронта (чију су фиксацију имали готово сви српски официри), била би основ за повратак краља у земљу и реална конкуренција комунистима који су били у Београду. Овај план прихватили су сви команданти српских снага у Приморској, потом и словеначки прваци генерал Рупник и бискуп Рожман. Према Боривоју Карапанџићу, свој пристанак да пребаци снаге Руске ослободилачке армије у овај простор дао је и њихов командант генерал Власов. Ван овог плана једино су остали генерал Михаиловић и снаге ЈВуО. Главнина ових снага се концентрисала у северној Босни. Преко Јевђевићеве радио-станице успостављена је веза са Врховном командом ЈВуО и самим генералом Михаиловићем. Он није делио ово, у суштини, Љотићево мишљење и био је потпуно уверен у оно у шта га је амерички пуковник МакДауел, који је био у његовом штабу 1944, убеђивао: да Англо-американци неће одбацити Југославију и предати је комунистима на управу после рата и да је зато важно одржати се на терену по сваку цену до првих слободних избора. Ипак, 28. фебруара 1945, у Босну је из Илирске Бистрице упућена делегација према Михаиловићевој Врховној команди, у којој су били генерал Парац (командант Хрватске армије у ЈВуО), мајор Капетановић (начелник штаба Динарске дивизије), мајор Маровић (Јевђевићева група) и Бошко Костић (СДК). У путу су им се прикључили бивши министар Милан Аћимовић и мајори Павловић и Налевић из београдске команде ЈВуО. Како цела група није могла да

се пробије до Босне, одлучено је да продуже у Босну само Аћимовић, Павловић, Налевић и Костић. Ова група стигла је 15. марта у село Руданка, где их је примио генерал Михаиловић. Костић детаљно описује овај сусрет и све безуспешне покушаје да Михаиловића убеди на повлачење у Словенију. Љотићева делегација која је дошла у ВК ЈВуО у Босни установила је да се у близини Михаиловићевог штаба налази главнина црногорских снага под командом Павла Ђуришића, чије су снаге током рата мењале лојалност и биле вођене и код ЈВуО и код СДК. Ђуришић је био разочаран и желео је да се што пре евакуише из Босне са својим људством и цивилима који су га пратили од Црне Горе. Његова намера је била да се прикључи снагама у Словенији. Ипак, и поред неслагања са Азотићевом идејом обједињавања свих снага, Михаиловић је у Словенију упутио свог помоћника и класног друга са више школе, генерала Миодрага Дамјановића, као и неколико својих официра. Генерал Дамјановић, који је кратко био и Недићев шеф кабинета, имао је задатак да обједини све (српске) снаге у Приморској, које је требало да буду у саставу ЈВуО.1 По доласку у Постојну 26. марта, Дамјановић је одмах разговарао са Љотићем, генералом Костом Мушицким, командантом СДК и потпуковником Радославом Таталовићем, начелником штаба СДК. Одатле су исто вече отпутовали за Илирску Бистрицу која је одређена за Дамјановићев штаб. Увече је приређена вечера на којој су били: Дамјановић, Љотић, Ђујић, Јевђевић и Матија Парац.2 Сутрадан је у овом месту објављено да ће од тада све националне снаге у Словенији ући у састав Југословенске војске у Отаџбини, да је образован Истакнути део штаба врховне команде ове војске и да је за команданта постављен генерал Дамјановић.3 У међувремену су из Беча, 31. марта 1945, патријарх Гаврило и епископ Никола) пребачени у Горицу. Прво су 1. априла отишли у Фелден, где су као гости Хермана Нојбахера остали недељу дана. Ту су се 1. априла састали са генералом Дамјановићем, Љотићем, Ђујићем, Јевђевићем, Ђоком Слијепчевићем и Стеваном Иванићем. После тога су отишли у Ђујићев штаб, а касније су обишли неке јединице СДК.4 Реалан договор (може се чак рећи: измирење) између Љотића и Михаиловића није уродио плодом. Михаиловићеве жеље су биле повратак у Србију, а Љотићеве обједињење свих снага у Словенији. Ипак, још неко време они су остали у радио-комуникацији. Михаиловић је писао: „Народ нас у Срби жељно очекује и кад олиста шума препуниће шуме и планине. Кад се пребацимо 1

Б. Костић, н.д., стр. 206-234. Исто, стр. 233. 3 Б. Карапанџић, Грађански рат у Србији, стр. 404-405. 4 Б. Костић, н.д., стр. 244: К. Николић, Генерал Миодраг Дамјановић. 2

у Србију ми ћемо сви у герилу.“ Штавише, Михаиловић није очекивао брзо извлачење Немаца из Југославије и погубно је веровао „да они можда имају и неки споразум са Англосаксонцима“. Љотић је био скептик, али није могао да разувери Михаиловића у то да су његове тежње ка повратку у Србију нереалне и самоубилачке. Димитрије Љотић је и даље инсистирао на што хитнијем доласку свих снага на овај простор: „Бојим се Вашег уништења.“ Био је скептичан према Михаиловићевој намери да покрене устанак у Србији: „Устанак ће бити крваво угушен и национално обезглављен услед недостатка муниције, а онда ће се прво одушевљење претворити у очајање и кривиће Вас за оно што су сами желели.“5 Михаиловић је остао доследан: „Тежимо за Србију. То је наш циљ. Очекујем да ћете са свим снагама кренути овамо. То ће олакшати и Ваш положај тамо. Док не кренете, помозите нам у материјалу колико можете. На нашем простору акције се развијају врло повољно по нас. Ми морамо развити што јачу герилу на целом простору Југославије.“6 За стално Михаиловићево неповерење према Љотићу и немогућност да се постигне заједничка или барем координирана акција у борби против заједничког непријатеља, постојали су бројни узроци. Први и највећи разлог, можда, била је чињеница да је Михаиловић Љотића сматрао за фашисту и колаборационисту, потом његово непознавање крајњих циљева комунистичке партије и комунизма уопште, даље Михаиловићева идеолошка везаност за савезнике и западне демократије, потом и утицај појединих Михаиловићевих сарадника.7 Ипак, пресудно је било генералово веровање у обећања пуковника МакДаула. Иако је више пута искусио савезничко непријатељство, генерал Михаиловић није губио наду у њихову помоћ. Овакво очекивање постајало је саставни део његовог фатализма. У таквој ситуацији пуковник Мак Дауел добијао је месијанску улогу, мада није спроводио никакву службену политику. Говорио је на своју руку, очигледно на схватајући како ће се протумачити његове изјаве, или је можда помало несмотрено покушао да подигне морал Михаиловићевим снагама. Генерал је ове изјаве узимао озбиљно, и оне су у највећем креирале његове одлуке у 1945. години. Његова вера у савезнике није се губила ни када је било видно да од помоћи нема ни трага. Са друге стране, сличности Михаиловића и Љотића (патриотизам, југословенство, религиозност, антикомунизам) нису успеле да их повежу, а самим тим ни да створе у овој последњој могућности јединствену антикомунистичку, националну српску/ југословенску војску. 5

Б. Костић, н. g., стр. 236. АВИИ, Ча, к. 276 1/6. 7 М. Бојић, н.д., стр. 200-201. 6

АКЦИЈА БОРБЕНЕ ГРУПЕ „ТАТАЛОВИЋ“

Десетог априла три добровољачка пука (2, 3. и 4), под командом начелника штаба СДК потпуковника Таталовића, ојачани са две личке четничке бригаде (1,2), упућени су из својих места базирања у акцију према границама НДХ. „Та последња велика, одлучујућа, тачније судбоносна акција за нас војнике започела је изненада“, сведочи Славко Маслар.8 Он пише: „Поново смо се упутили према обронцима Снежника. Први сукоби, мањи и махом без жртава, догодили су се код Презида. Прошли смо Презид и ушли у Чабар.“ У том месту су први пут имали прилике да виде до тада непознате комунистичке установе и иконографију. Снаге су се одатле запутиле узбрдо према Трави. Потом, даље према Купи преко низа места до Српских Моравица у Горском котару, где су „малобројни мештани [...] били забезекнути када су нас видели у свом месту. Видели су они овде током рата [...] разне војске [...] Али Србе са шајкачама и кокардама сада ни у сну нису очекивали. Били су преплашени.“9 Други сведок пише: „Дошли смо на Купу, јединице су заузеле положај. Штаб нашег трећег пука налазио се у селу Ајбељ. Лево и десно дуж реке Купе положаје су држали Други и Четврти пук.“10 Према немачком виђењу ситуације, ове снаге су упућене ради дејстава у бок напредујућим јединицама партизанске 4. армије (према наредби од 20. априла команданта СС полиције у ОЗАК). Главнина немачког 97. корпуса: 188. брдска и 237. пешадијска дивизија, држала је линију „Ингрид“ у простору РекаКлана. Три добровољачка пука, из зоне Мучићи - Илирска Бистрица - Пивка и две четничке бригаде из зоне Крас - Випавска долина кренуле су на просторију Чабар - Кочевје - Кочевска река. Према овим подацима, групу је пратио немачки батаљон („Бухбергер“) из 188. брдске дивизије. Ове снаге вршиле су покрет, уз повремене чарке с локалним партизанским снагама, 11-16. априла. Предвиђено је било да се за покрет снага Борбене групе „Таталовић“ (у складу с немачком ратном праксом група је названа према њеном команданту) додели одређен број моторних возила, а обергрупенфирер Резнер из Љубљане обећао је и десет 8

С. Маслар, н.д., стр. 53. П. Поповић, „Кроз шуме и сметове Снежника“, Записи из добровољачке борбе, 4, Минхен 1955, стр. 73113; С. Маслар, н.д., стр. 52-55. 10 Андрија Дропић, „Добровољачке борбе на Купи“, Записи из добровољачке борбе, 5, Минхен 1955, стр. 57. 9

тенкова за подршку. Снабдевање је требало да буде такође из Љубљане.11 Гледано са српско-словеначке стране, овај покрет је имао двоструки циљ: да се партизанске снаге протерају са подручја Беле крајине, што је био захтев словеначких првака, и да се изађе у сусрет црногорским снагама Павла Ђуришића и делу Врховне команде ЈВуО, који су били у покрету из северне Босне ка Словенији. Међутим, није се знало да су црногорске снаге страдале у борбама, а да је остатак на превару одведен у логоре у рејону Градишке и Јасеновца. Ту су већи део руководећег кадра ове групације побиле усташе, а мањи део од неколико хиљада (сасвим сигурно преко 1.000 људи) успео је да преживи ове страхоте и да се запути ка Словенији, али другим правцем. О овоме свему у штабу СДК/ЈВуО у Приморској нису знали, а такође ни у Борбеној групи „Таталовић“. У истом периоду су с југа у ову зону продрле јединице партизанске 4. армије, које су из Далмације гурале свом снагом ка северу са задатком да се поразе противничке снаге, освоји Трст и помере западне границе Југославије. Ове снаге су биле далеко тежи противник него локалне словеначке партизанске групе, с којима су добровољци претходно водили мање борбе. Снаге Борбене групе „Таталовић“ су се у периоду 21 -26. априла огорчено бориле с партизанским јединицама 4. Армије у ширем рејону Кочевја.12 У тим борбама је против добровољачких снага једном дејствовала и савезничка авијација. У другом случају, група Јевђевићевих четника у току борби напустила је без упозорења групу и одвојила се. Добровољци су кренули такође на извлачење из борбеног додира с партизанима 4. армије, према својој главнини у Приморској. Група Таталовић је поново прошла место Траву као и у доласку. У току марша добијена је вест да су партизанске јединице овладале зоном у којој су биле раније смештене снаге СДК, као и да су српске снаге почеле повлачење ка западу. Уследило је судбоносно скретање групе на север уместо на запад. О директном разлогу овог судбоносног корака пише једино тадашњи борац СДК Славко Маслар: једна чета 3. пука, с потпоручником Ристићем, била је упућена у Презид, али је у борби с партизанима потпуно уништена. Наводно, како су партизани носили британске униформе, а припадници 3. пука француске униформе сличне боје, могуће је да је командир добровољачке чете већ мислио да су остале снаге СДК у том месту. Иако Презид није био значајна препрека за одступање на запад, командант групе потпуковник Таталовић због очигледних губитака одустаје од даљег напада на ово место и одлучује да се крене на север према Љу6љани. „Ова одлука, донета свакако из најбољих побуда, показаће се 11

Зборник, 6-19, стр. 408,477,871-872; Исто, 11-4, стр. 369,520,588; Б. Карапанџић, Српски добровољачки корпус, стр. 102-103: факсимил наредбе од 20. априла 1945; Stefano di Giusto, н.д., стр. 646. 12 Зборник, 6-19, стр. 652-653.

као судбоносна, по својим последицама трагична.“13 Снаге СДК су наставиле борбе с партизанима 27-29. априла (са задатком да изврше „пресецање непријатељског дотура, фронталног напада и угрожавање позадине партизанских снага“ које су се бориле код Старог трга). На тежишту акције био је 2. пук, а остала два пука подржавали су бокове.1 Дана 29. априла партизанске снаге су одбациле 2. пук и разбиле 3. пук СДК, као и батаљон Бухенбергер, у рејону Презида и Траве.14 15 Борбена група „Таталовић“ је потом скренула североисточно у рејон испред Љубљане. У рејон Врхнике цела група се повукла 30. априла. Трећег маја Народни одбор у Љубљани прогласио је Словенију слободним делом Краљевине Југославије.16 Борбена група „Таталовић“ тада се ставља под команду најстаријег официра словеначких снага, пуковника (од 3. маја генерала) Франце Кренера. У овој ситуацији група је од главнине српских снага добила вест да су остварили додир са британским јединицама које су стигле у простор Горице и Трста.17 Паралелно са борбама од Кочевја ка Љубљани одигравале су се борбе и на правцу напредовања снага партизанске 4. армије Река - Илирска Бистрица. Тако су у готово исто време снаге те армије продрле и у зону где су се налазиле преостале српске снаге. Са друге стране, најтежи удар добровољцима, али и целој националној групи у Словенији дошао је изненада: у саобраћајној несрећи 23. априла на друму Випава-Ајдовшчина настрадао је Димитрије Љотић.18 Овај догађај, губитак човека који је био духовни вођа и арбитар целе групације посебно је утицао на њихов морал. У борбама с партизанима око Илирске Бистрице, Пивке, Престранека учествују махом снаге 1. пука СДК и преостали корпусни делови. Искусне и далеко бројније партизанске снаге 4. армије користиле су тенкове и оклопна возила, против чега добровољци нису имали адекватно оружје. Борбе су настављене, али је 29. априла наређено повлачење. Ове снаге се као заштитница целе групације крећу ка Горици у сусрет савезницима. Генерал Дамјановић је тог 13

С. Маслар, н.д., стр. 60-61. Зборник, 6-19, стр. 873-876. 15 Исто, 11-4, стр. 679-680. 16 А. Војиновић, Леон Рупник, стр. 239. 17 Зборник, 11-4, стр. 339,368,369; С. Пироћанац, к. д., стр. 48. 18 Херман Нојбахер пише: „Последњи разговор са Љотићем водио сам крајем априла 1945. Замолио ме је да патријарха Гаврила и митрополита Николаја пребацим преко Швајцарске у Енглеску и Америку, како би се српски национални глас могао тамо чути и како би имао свог заговорника. Са Љотићем сам такође разговарао шта да се ради када дође до слома немачког фронта у Италији. Поставило се питање: како да се нађе одступница за ове српске јединице. Дан после нашег разговора Љотић је доживео саобраћајну несрећу: његов ауто, ноћу, наишао је на једну рупу у мосту, који је оштетила авионска бомба и његова кола сурвала су се у провалију. Био је на месту мртав.“ - Нојбахер, н.д., стр. 192-193. 14

дана у 18.30 часова издао наређење „услед настале ситуације општим повлачењем Немаца из ових крајева преко Соче у правцу Удина, потребно је да се и наше снаге благовремено пребаце на десну обалу реке Соче“. Дамјановић је прецизирао поступке јединица у току повлачења.19 Први пук СДК је имао најтежи задатак. У почетку је штитио повлачење, а потом је добио задатак да од партизанских напада за неколико дана брани мост на Сочи20 и да онемогући њихов прелаз преко те реке. После борби на правцу Масун - Св. Петар, пук се повукао преко Слање - Св. Марије до друма ПостојнаГорица, где је формирао заштитницу српских снага које су се кретале ка Горици, и потом наставио повлачење правцем овог друма Раздрто-Випава-Ајдовшчина. Последња борба одиграла се управо на мосту преко Соче, где је 1. пук држао мостобран и спречавао партизанске снаге да се пребаце преко и наставе прогон српских снага. Мост је био миниран, али су уређаји за електрично паљење отказали. Под сталном митраљеском ватром партизана тројица добровољаца су пузећи прешла мост. Један од њих, потпоручник Младен Билић, иако рањен, успева да активира експлозив и заједно са собом диже мост у ваздух, спречивши даље партизанско напредовање на другу страну реке Соче. Следећег дана српске снаге су дошле у додир са британском војском. У прво време чуло се да ће све оне бити преведене у британску војску. Цела групација је добила наређење да се концентрише у месту Палманова. На дан 5. маја извршено је разоружање свих ових снага, као „непријатељске предате војске“.21 Тако је за део снага СДК рат био завршен. Нешто источније, међутим, с њиховим друговима судбина ће се поиграти на друкчији начин. На другој страни Словеније, у периоду од 4. до 9. маја три добровољачка пука Борбене групе „Таталовић“ учествују у борбама с партизанским снагама западно од Љубљане („негде око Врхнике изашли смо из шума и даље наставили путевима“),22 а од 7. маја, и према изричитој молби словеначког генерала Кренера, да би се на тај начин омогућила евакуација Љубљане. Идеја проглашавања „народне државе Словеније као саставног дела демократске и федеративно уређене Краљевине Југославије“ пропала је. Коначно, 9. маја, српски добровољци одступају. Заобилазе Љубљану са западне стране и упућују се на север преко Шкофје Локе, Крања, Тржича, и 11. маја пролазе кроз тунел, на другу страну Караванки - у Аустрију. 19

Б. Костић, н.д., стр. 259-261. Исто, стр. 261. 21 Верољуб Динић, „... А нарочито Први пук Шумадијске дивизије“, Записи из добровољачке борбе, 5, Минхен 1955, стр. 77; Б. Костић, н.д., стр. 262. 22 С. Маслар, н.д., стр. 70. 20

Командант групе, потпуковник Таталовић, и његов помоћник капетан Здравковић претходно су отишли потпуно сами да извиде стање са те стране границе. Ту, у Аустрији, 12. маја долазе у додир са британским снагама које им наређују да положе оруђе. Ова наредба је извршена беспоговорно. Група је смештена са осталим антикомунистичким снагама у сабирни логор (у ствари, на једну ливаду) у месту Ветриње (Виктринг) испред Целовца (Клагенфурта). Ипак, читава борбена група задржала је ред. Пукови, батаљони и чете су задржали свој поредак и као разоружане снаге. Људство је било навикнуто на ред. Чекало се шта ће бити; случајева дезертерства није било. Једни до других били су ту Срби, Словенци, Руси... Те снаге су овде остале све до 24. маја, када ће их Британци предати назад, Титовим снагама, у Југославију.23 Само из овог корушког сабиралишта, у периоду од 24. до 30. маја, британске снаге су вратиле у Југославију 8.000 словеначких домобранаца, преко 2.400 српских добровољаца и 1.000 четника из Црне Горе.24 Иако су у то време, стотинак километара јужније, око Трста, већ владали непријатељски односи на ивици сукоба између Титових партизана и Британаца, Британци су хладнокрвно предали на хиљаде припадника антикомунистичких снага свом тада већ утврђеном непријатељу Титу.

23 Владимир Томић, „Предаја оружја“, Записи из добровољачке борбе, 2, стр. 106-111; Опело над живима, Сведочења преживелих добровољаца, Београд 1998, пасим. Драгослав Драган Деспотовић, Кочевски poi, ратни злочин или праведна одмазда, Београд 1992, пасим; С. Маслар, н.д., стр. 73-84. 24 Владимир Томић, „Фрагменти из живота у Целовцу“, Записи из добровољачке борбе, 1, Минхен 1954, стр. 73-78; М. П. Марковић, „Предаја пукова“, исто, стр. 79-94.

ПАРТИЗАНСКА ЛИКВИДАЦИЈА ЗАРОБЉЕНИКА СДК У СЛОВЕНИЈИ

Железничка станица Марија Еленд у Аустрији 24. маја 1945: око зграде ове пограничне станице британски тенкови и војници. На рукавима им ознаке распознавања јединице - гвоздене песнице. У дворишту стотине припадника Српског добровољачког корпуса. Разоружани, сада у тишини очекују како је речено пребацивање својој главнини у Италији. Поједини добровољачки официри распитивали су се код Британаца чему тако стриктно разоружавање и непријатељска пратња, и да ли ће их такве „предати Титу“. ,Али господо, ни говора [...] Ви идете преко Удина за Италију у састав ваших јединица.“ Ригорозно обезбеђење, Британци су објашњавали разлозима безбедности и избегавања евентуалних конфликта с партизанима.25 Убрзо стиже композиција. Пошто су се добровољци угурали у вагоне, очекује се полазак. Изненада, воз само што није кренуо, када се врата зграде станице треском отварају. Из ње куља неколико десетина људи наоружаних машингеверима и тзв. пикавцима. „Партизани!“, реч се као крик пронела кроз вагоне пуне добровољаца у које се сада пењу партизани. Убрзо композиција креће и тутњећи пролази кроз алпски тунел, са чије друге стране је Југославија. Одмах иза тунела, у Јесеницама, композицију која полако стаје опкољавају борци с петокракама. Пењу се у вагоне, неке затворене отварају. Настаје дрека. Добровољци су запањени изненадним обртом судбине. Партизани урлају: „Где су ђикани?“, „А то сте ви! Недићевци!“, „Неђељу вам вашу [...]“ „Како сте другови!“ „Наш вагон зауставио се тачно наспрам главног улаза у станичну зграду на којој, видимо јасно, пише Јесенице. Наоружани партизани стоје и на перону станице. Одмах по заустављању воза, видели смо како неколико партизана спроводи потпуковника Таталовића, команданта наше, сада већ бивше оперативне групе.“26 Исти сценарио поновљен је с још неколико композиција с разоружаним пуковима СДК или јединицама словеначких домобранаца и других „народних непријатеља“. Према књизи депеша 26. дивизије Југословенске армије, Британци су још 17. маја обавестили ову команду да ће им бити предато „око 32.000 усташа и 25 26

Опело над живима, стр. 446. С. Маслар, н.д., стр. 85-86.

четника“. Предаја ће се обављати у месту Подрошце сваког дана, с тим да ће дневно изручити 2.000-3.000 заробљеника. У ову сврху пуковник Шиљеговић је одредио посебну групу војника из 3. батаљона 11. далматинске бригаде. Штаб ове бригаде упутио је сутрадан 4. батаљон у наведено место Подрошце, са задатком да осигурава шири простор око железничке станице, а један вод је истурен у Јесенице да тамо обезбеђује пријем заробљеника.27 Први су стизали транспорти хрватских усташа и домобрана. Истовремено, према договору са британским командама, партизанске снаге су почеле да се повлаче из овог дела Корушке у Југославији, са собом грабећи и сав ратни плен које се могао наћи. „Пријем заробљеника“ пратила је тако, закључно са 22. мајем, и „евакуација ратног плијена“.28 Пре подне 24. маја, команда 11. бригаде добила је задатак да остави један батаљон у Јесеницама, а да се са осталим снагама дислоцира у Костањевицу на Красу. У Јесенице је стигла 1. бригада 16. војвођанске дивизије, која је требало да од 11. бригаде преузме дужност пријема заробљеника.29 Прва војвођанска бригада је већ била стигла и неки њени делови су се укључили у пријем или рад комисија на аустријској страни, како потврђује сећање једног њеног поручника који је касније дезертирао код Британаца. До 25. маја предато је око 16.200 заробљеника, у наредним данима још око 6.000, па се чини да је у тим данима испуњена договорена квота у испоруци заробљеника.30 У Розенбаху су улазили партизани и пљачкали (махом сатове, накити злато). На станици у Хрушчици, у воз који би се зауставио, ускакали су партизани. Вeћ тада су одвођени официри и ликвидирани у оближњој шуми. Према поменутом сведоку, официри 3. Батаљона I војвођанске су само из једне композиције ликвидирали 54 заробљена официра, махом клањем и тек по неким револверским метком. Сведок, пребегли поручник ЈА, избројао је 16 композиција за тих неколико дана, закључно са 3. јуном.31 Упоредо с тим, 27. маја, штабу I далматинске саопштено је „да се бригада до даљњега ставља на располагање министарству народне одбране ДФЈ“.32 Претходно је 25. маја официр те бригаде Симо Дубајић био у Љубљани и поднео рапорт маршалу Титу. „Ишао сам у вилу код њега да известим шта је тамо било [...] Ја сам 27

Милан Рако, Славко Дружијанић, Једанаеста далматинска бригада, Сплит 1987, стр. 434-435. АВИИ, НОВЈ,к.312А, 5/1-6. 29 Исто, 1101А, ф-13, д-1 (оперативни дневник 11. бригаде); XI далматинска ударна мотострељачка бригада (Поводом прославе 2. годишњице оснивања), 2. октобар 1945. у Скопљу, стр. 39; М. Рако, С. Дружијанић, н.д., стр. 439. 30 Сећање пребеглог поручника Тодоровића, командира 3. чете 1. батаљона 1. војвођанске бригаде ЈА, дато 25. јуна 1945. у Риму, Public Record Office, FO 371-48920; М. Рако, С. Дружијанић, н.д., стр. 439. 31 PRO, FO 371-48920; Borivoye М. Kapapandzich, The Bloodiest Yugoslav Spring 1945, Tito's Katins and Gulags, Carlstion Press, New York, 1980, стр. 78-83; Д. Д. Деспотовић, н.д., стр. 105-112. 32 М. Рако, С. Дружијанић, н.д., стр. 439. 28

отишао, а онда су у мој хотел у Шентвиду дошли у пола ноћ Мачек (Иван Матија, начелник Озне за Словенију), Макс Баће, још неки од Црногораца, један од Ранковићевих помоћника. Мислим да је то био Јово Капичић. Тачно не знам. Они су мени рекли да их све треба гонити у Кочевски рог и ту побити.“ Упитан да ли је ова наредба морала да стигне од Тита, Дубајић наставља: „Наравно. Нико такву није могао одлуку донети сем Тита.“33 Ово изненадно препотчињавање, без сумње, уследило је због следећег задатка који је та бригада имала да изврши - ликвидација предатих заробљеника. Из Јесеница су транспорти ишли до Крања. Ту су заробљеници сабрани у логор, а затим су кренули пут Љубљане пешке. У насељу Шент Вид, поред словеначког главног града, смештени су до даљњег. На улицама су добровољци били изложени пљачкању од стране косооких партизана, Калмика, који су себи својственом азијатском грубошћу скидали са заробљеника преостале вредности. Заробљеници су неколико дана боравили на потпуно отвореном простору, а повремено су их „посећивали“ партизани идући од групице до групице и трпали у шаторска крила оно што је понеко од заробљеника успео да сакрије од личних ствари. После три дана издвојени су добровољци за које је процењено да су млађи од 18 година, а остали су потерани пешке даље. Укрцани су у композиције које су их однеле на југозапад Словеније, у беспутне шуме Кочевског рога. Словеначки домобранци камионима су пребачени од Кочевја. Њима су придружили и друге заробљене групе, на пример из Шкофје Локе 500 заробљеника.34 Славко Маслар пише: „Повисоки суви, у лицу бледо-жут, виши партизански официр у новој униформи од финог сивог камгарна, у добро угланцаним новим чизмама, сам међу нама седео је на дрвеној столици [,..]Један по један ступали смо пред њега. Свакога је питао како се зове и одакле је. Само то. Понеког би запитао још нешто, врло кратко. Испитаном је показао где потом да стане, на једну или на другу страну [...] Излазак пред официра значио је и пресуђивање: живот или смрт.“ Официр који је преполовљивао број српских заробљеника „млађих од 18“, био је начелник Озне за Србију Слободан Пенезић Крцун. Остатак групе је продужио пешке до Самобора код Загреба. Тамо се на отвореном простору налазила велика група војника разних хрватских снага. Одатле опет покрет, да би у логору Пречко, код Загреба, сви они постали некаква допунска јединица ЈА, иако статусом, сем следовањем цигарета, потпуно једнаки заробљеницима. Нешто касније, ови заробљеници су 33 34

Дуга, бр. 424,1990; Д. Д. Деспотовић, н.д., стр. 119-120. М. П. Марковић, Предаја пукова, стр. 79-94; Опело над живима, пасим; В. М. Kapapandzich, н.д., стр. 3544.

увојничени кроз марширање, певање песама и слушање политичке наставе. Такви, упућени су на физичке радове у Мославини. Углавном, преживели су.35 Анализирајући Масларово сећање, Владимир Љотић је утврдио да број спасених испод 17 година у Шент Виду није могао бити већи од 70, а после још једне тријаже где је одведено и стрељано још двадесетак других младића, тај број није био већи од 50.36 Из велике групе предатих добровољаца, бекством у току транспорта спасили су се од команданата само Марисав Петровић, командант 2. пука, и капетан Миле Стојановић, командант 2. Батаљона 4. пука, и мањи број припадника СДК, међу којима и Владимир Љотић, син Димитрија Љотића.37 Преостале заробљенике СДК чекала је друкчија судбина. На другој страни, за извршење „специјалног задатка“, 11. далматинска бригада била је спремна. Пред поноћ, мајора Симу Дубајића пробудили су (телефоном) „Ранковићеви помоћници и пренели му хитну наредбу да се на Кочевском рогу отпочне са масовним стрељањем и ликвидацијама заробљених.“38 Један од ретких преживелих, словеначки домобранац Милан Зајец, сведочи: „Партизани су били без блуза, са заврнутим рукавима. У рукама су једни имали велике касапске ножеве, а други су имали кочеве с пушком или машинком преко рамена. Пролазили смо кроз такав строј партизана који су нас тукли [...] Путем смо морали седати па опет устајати, корак назад, корак напред и урлати на команду ‘Koпa - јама, сено - слама’. Пред место за ликвидацију, некакву јаму дубоку око 25 метара, партизани су наређивали да се сви потпуно голи скидају. А онда су отварали ватру или једноставно бацали бомбе. Побијени су падали у амбис те јаме. Био је то 2. јун 1945.“39 Наш активни учесник - сведок Дубајић није присуствовао стрељањима: „Не, ја сам доље сједио испред једне крчме, примао рапорте и пио ‘Бакарну водицу’. Био сам мртав пијан, али не искључујем могућност да сам баш ја дао наређење да се после тих стрељања баца експлозив, да не би неко случајно изашао напоље из јама [...] Не знам да ли су наши људи у Кочевју стрељали трезни [...] али кад су се вратили одозго од јама, они су били луди. Тотално [...] Морали смо их одмах слати на лечење, обузимала их је нека врста партизанске

С. Маслар, н.д., стр. 82-102. Искра, 1. фебруар 1999, стр. 27. 37 Опело над живима, стр. 7; М. Бојић, н.д., стр. 233; Д. Д. Деспотовић, н.д., стр. 90-95; С. Маслар, н.д., стр. 89-92. 38 Дуга, бр. 424,1990; Д. Д. Деспотовић, н.д., стр. 119-120. 39 Милан Зајец, „Из гроба је устао и хода међу нама“, Опело над живима, стр. 488-494. 36

падавице.“1 Према сећању једног дезертера на Запад, из 11. далматинске је чета егзекутора која је вршила стрељања од 25. маја у Шент Виду пребачена 28. маја у Кочевје да настави задатак. Њоме је командовао капетан Никола Марушић. Према том сведоку, који је паковао униформе побијених (12 пуних вагона одеће!), у суботу 9. јуна стрељана је последња група. То потврђује и један преживели словеначки домобранац, који је тога дана био у групи стрељаних и тако гурнут у јаму. Он је успут око стратишта препознао и неке словеначке официре-партизане.2 Тог дана ову локацију је посетила група виших партизанских официра. Они су отишли над јаму, која је потом зарушена у неколико експлозија. Затим је организована игранка и забава за војнике чете која је извршила задатак. „У недељу ујутру у седам сати ‘чета егзекутора’ је отишла возом на одмор на Блед. Нисам то знао тада, али сам о томе чуо много касније кад су се ове убојице вратиле у своје чете, које су у међувремену послате у Македонију. Рекли су да су као награду за извршене масакре у Кочевју добили дванаест дана одмора на острву Блед, где им је додељен смештај у бившем луксузном хотелу. Имали су добру храну, пливали по језеру, једрили и гледали представе које је сваке вечери изводила аматерска позоришна трупа при штабу дивизије.“3 Како објаснити ову предају? Да ли су Британци мислили да се реше непотребног терета заробљеника из Аустрије која се делила на више окупационих зона? Да ли су очекивали да заробљеници буду третирани на фер начин? Да ли су могли да претпоставе да ће Титови партизани извршити масовну ликвидацију заробљених? Када су први бегунци са стратишта побегли из Југославије, већ је било све готово. Хладни рат још није био почео и судбине оваквих формација у том тренутку нису биле интересантне. Зла судбина многих заробљеника и улога коју је британска армија одиграла у томе нису биле у то време познате широј јавности у Британији и Сједињеним Државама. У Америци о томе се тек чуло петнаестак година касније, ау Британији и свих четрдесет година. Џаспер Ридли је у праву када сматра да се 1945. године британска јавност „не би претерано потресла“ да је сазнала да је Тито у мају те године убио 23.000 „заробљених фашиста“, јер се иста јавност није узнемирила ни због стотина хиљада страдалих цивила у Дрездену или Хирошими.4 Херман 1

„Симо Дубајић о Кочевском рогу“, Искра, 15. април 1990 - 1. мај 1990, стр. 24-26; Дуга, бр. 424, 1990; Д. Д. Деспотовић, н.д., стр. 120-121. 2 PRO FO 371 -48920; Франце Козина, „На путу мучилиштва“, Опело над живима, стр. 502. 3 Д. Д. Деспотовић, н.д., стр. 37-38. 4 Џаспер Ридли, Тито биографија, Београд 1998, стр. 237.

Нојбахер о томе такође даје свој суд: „Ови млади људи нису се никад борили за Немце. Током немачке окупације они су се борили против комуниста. Страдали су у хаосу последњих дана рата, као и због, рецимо, једне безазлене речи или фразе. Да је протекло још неколико месеци, тада не би ниједном одговорном човеку на Западу пало на памет да за овакво изручење преузме и одговорност. То се, међутим, све догађало у мају 1945. А, то време било је убитачно за све оне који су рат изгубили. Пропагандна реч је гласила: ‘квислинзи! ‘ То је била реч, довољна да те убица, смејући се, стреља. Верујем, да и милиони, који су убијени након завршетка рата, дакле, по престанку војних операција, имају право да буду уписани у књигу невино убијених жртава и да буду проглашени за мученике људског рода.“1 Касније током 1945, савезници су органима нове југословенске државе предали и генерала Милана Недића („ја слободно идем да ми суди српски народ, јер знак да нисам крив“), као и команданта СДК генерала Мушицког.2 Недић је у истражном затвору Озне, како је саопштено 6. фебруара 1946, два дана пре тога извршио самоубиство, отргнувши се од стражара и скочивши кроз прозор док је вођен на ислеђење.3 Генерал Мушицки је после судског процеса који је трајао од 10. јуна до 15. јула 1946, заједно са армијским генералом Михаиловићем и другима, осуђен на смрт и стрељан наредних дана на до сада неутврђеној локацији.4 Судбина припадника снага генерала Недића у послератним годинама била је следећа: они су на дуже време били интернирани у Италији и Немачкој. Пошто су логори распуштени, почетком педесетих година 20. века су се расули као избеглице по целом свету. Ови српски борци имали су срећу. Њихови животи били су сачувани иако нису више могли да се врате у Отаџбину.

X. Нојбахер, н.д., стр. 192-193. Илија Павловић, Генерал Милан Ђ. Недић, биографија 1-2, Саутпорт-Квинсленд Аустралија 1990; Петар Мартиновић Бајица, Милан Недић, (Чикаго 1956) Београд 2003, стр. 485-487. 3 Борба, 6. фебруар 1946. 4 У досијеу К. Мушицког наишли смо на докуменат „завршни лист“ датиран са 19. фебруаром 1951, у коме је на нечији упит наведено да је Мушицки „одговарао пред народним судом и 1947. год стрељан са групом ДМ у Топчидеру“. Његов досије, који је водила Удба за Србију, има мање од 10 листова и данас се чува у Архиву Србије. 2

ЗАКЉУЧАК

За одржавање унутрашњег реда у окупираној Србији после априлског слома Краљевине Југославије, немачки војноуправни органи дозволили су обнављање жандармерије 6. маја 1941. године. Жандарми су тако постали и први Срби који су поново могли да носе јавно наоружање. После немачког напада на Совјетски Савез, 22. јуна 1941, стање безбедности се значајно погоршало. Комунисти су се надали да ће дижући буну у Србији одвући део немачких војних снага са совјетског ратишта, али и спровести револуцију. Током лета 1941. партизански одреди нападали су готово искључиво органе српске власти: жандармеријске станице и жандарме, општине и локалне чиновнике. Тип класног обрачуна био је доминантан. Стање у којем су се нашли припадници српских органа реда током лета 1941. било је више него деликатно. Однос немачких војних органа према њима био је прожет неповерењем и ниподаштавањем. Комунистичка акција стављала је жандармерију у потпуно негативан фокус њихових оружаних група, партизана или присталица у градовима. Још горе, чак и већег дела становништва; за њих су то били делови режима који су довели до пропасти у априлу 1941. године. Са друге стране, оно што се није видело, али што је већ тада било јасно врху жандармерије, јесте чињеница да су њихове снаге одржавале везу са устаничким штабом на Равној гори и да су, у принципу, координирале с њима део активности. Убрзо су и немачке снаге постале мете комунистичких устаника. Приметно је да су Немци одмах примењивали изузетно драстичне мере одмазде за такве нападе. Талас насиља и напада комунистичких група ипак се није смирио ни после неколико најдрастичнијих одмазди у Србији лета 1941. године. Дошло је до пада Савета комесара, који је био технички орган управе, и успостављања владе на чијем челу је био армијски генерал Милан Недић. Комунистичка историографија је често поједностављивала околности у којима је образована Влада генерала Недића. Он ту дужност нити је желео нити хтео, већ је председник владе постао силом прилика и околности. Нико од угледних и водећих личности српског друштвеног и политичког живота није желео да се прихвати тог незахвалног места. Генерал Недић је пре ступања на дужност прецизирао део својих захтева Немцима, од којих су поједини прихваћени. Међу њима је било и појачавање контингента жандармерије, односно стварање посебних оружаних одреда. Сматрамо, као и Ратко

Парежанин, да је колаборација стварањем Владе генерала Недића била најтежи и најтрагичнији пример колаборације из нужде. Основна карактеристика те колаборације јесте да се она појављује као безусловна потреба да се спасе народ од уништења због сурових репресалија немачког окупатора. Генерал Недић је одмах приступио стварању нових оружаних састава као ојачање жандармерији и полицији ради обрачуна са устаницима. Прве војне формације Српске владе постројене су 6. септембра на Бањици, у Београду, када је промовисано осам одреда који су добили назив Српски оружани одреди. По изласку из Београда, владини одреди, састављени од професионалног састава и у додиру са устаницима, одмах су били изложени дилемама, јер су се често сретали с људима у истим униформама или с некадашњим познаницима и колегама. Људство жандармерије и првих Недићевих оружаних одреда било је, у огромној већини, национално и свесно и родољубиво, али није било идеолошкополитички припремљено за борбу против устанка комуниста, који је у суштини представљао оружану фазу комунистичке револуције. Свега недељу дана после формирања оружаних одреда и њиховог слабог учинка на терену, Недић и Српска влада нашли су се у готово истом, потпуно немоћном положају, као и комесарска управа месец дана раније. Због тога долази до формирања првих јединица Српске добровољачке команде. Упоредо с развојем ситуације и устанка, односно с његовим каснијим сламањем, током октобра и новембра формиран је још један број оружаних и добровољачких одреда. Највећи додељени број који идентификујемо код оружаних одреда јесте 22, а код добровољачких одреда - 12. После слома устанка Немци нису дозвољавали повећање броја ових одреда, нити њихова нова формирања. Како су формирани, оружани одреди су кретали на терен и хватали се у коштац с комунистичким устаницима. Влада се паралелно ослањала на део раније формираних четничких одреда. На одреде војводе Косте Пећанца рачунало се од времена формирања Недићеве владе. Војно-четнички одреди, међутим, били су већим делом поборници активног учешћа у устанку. Почетком септембра 1941, како изгледа, учињена је судбоносна грешка: пуковник Михаиловић је одбацио предлоге о заједничком раду против комунистичких устаника и одбио да са својим снагама пређе на територију Независне Државе Хрватске ради заштите српског живља од усташких злочина. Тиме је комунистима дат замах да наставе устанак, али и да касније створе своју главну базу на подручју српских крајева ван матице Србије. Насупрот пуковнику Михаиловићу и његовим војно-четничким снагама које су већ учествовале с комунистима у устанку, Коста Пећанац је одлучио да се супротстави комунистима. Уследио је период када су и Влада и немачки

војноуправни органи озбиљно рачунали на Пећанчеве снаге у борби против комунистичких устаника. За разлику од комуниста или Михаиловићевих војних четника, у Пећанчевој организацији у овом периоду започиње процес поларизације, па део тих снага прилази устаницима. Поједине Пећанчеве војводе су фигурирале са својим одредима као независни и водили су своју, рекло би се, „независну“ политику. Друга половина септембра 1941. донела је даље погоршавање ситуације на терену. Констатован је неуспех немачких снага, иако ојачаних, да зауставе ширење општег устанка. Немци су оценили да Недићева влада безуспешно покушава да успостави мир, а да државна администрација углавном функционише само у Београду и Банату. Ситуација у Србији показала се далеко сложенијом него што су немачки генерали првобитно сматрали. Немци су, до консолидације својих снага, примењивали систем драстичних репресалија према становништву као одговор на устаничке акције. Овакве мере показале су се успешним у сламању устанка и одвраћању становништва од помагања устаника, партизана највише. Примењујући прописане квоте 100 за једног погинулог, или 50 зарањеног Немца, постојеће немачке снаге и казнена експедиција су завили у црно подручје западне Србије и Шумадије. Масовне немачке репресалије су биле вододелница у односима две идеолошки непомирљиве устаничке групе: војно-четничких одреда и комунистичког покрета. Већ у овом периоду, новембра 1941, део војно-четничких или самосталних четничких одреда почео је отворено да се сукобљава с комунистичким одредима заједно са одредима Владе генерала Недића. У другој половини новембра 1941. Владине снаге су обједињене у јединствену и највећу организациону целину, названу Шумадијски кор. Ове снаге су биле састављене од свих типова Владиних јединица и укључене у немачки подухват уништавања обе устаничке групације. Комунистичка главница је прогнана из Србије, а против њених заосталих делова, махом на југу и југоистоку Србије, вођене су борбе и током 1942. године. Операција против снага пуковника, касније генерала Михаиловића, имала је мање успеха. Један од разлога била је и тих дана нашироко спровођена тзв. легализација војних четника као оружаних група Владе генерала Недића. У децембру 1941, Српска влада је обнародовала више значајних одлука које су регулисале систем безбедности. Прво је донета Уредба о увођењу националне службе за обнову Србије, а потом и нова административна подела уредбом о формирању 14 округа. Стање и односи Владиних одреда у појединим окрузима били су далеко од

предвиђених оквира, што је превасходно било изазвано проблемима у субординацији. Како је било предвиђено, све снаге су у службеним, личним и дисциплинским односима биле потчињене министру унутрашњих послова, а у погледу употребе и свих службених дужности начелнику округа. Међутим, како је на терену деловало неколико типова снага (жандармерија, оружани одреди, добровољци, четници итд.), успостављање субординације је било веома деликатно. Из тих разлога, жандармерија и одреди су у истом периоду преформирани у Српску државну полицију. Идеја је била да Српска државна полиција обухвати „све досадашње функције четника, добровољаца, жандарма и граничара“. Наређењем Адолфа Хитлера од 22. јануара 1942, на територији Србије постављен је командант СС и полиције, генерал-лајтнант СС и полиције Аугуст Мајснер. Он је са својим особљем био потчињен команданту Србије, али је вршио послове који су спадали у надлежност рајхсфирера СС и шефа полиције у немачком министарству унутрашњих послова. Тако се он поставио као некакав паралелан орган немачком војном команданту у Србији. Оно што је посебно важно за разумевање јесте чињеница да је овај високи чиновник немачке полиције добио право надзора и наређивања српским властима и полицији. Период окупације 1942-1943. несумњиво ће носити лични печат „владавине“ генерала Мајснера. Он се умешао у процес трансформације српских оружаних одреда. Тако је 28. фебруара 1942. одлучено да се нова оружана формација зове Српска државна стража. Ове снаге нити су биле стража, нити је Србија била држава у правом смислу те речи: СДС је била дефинисана као полицијска или жандармеријска јединица која се старала за одржавање реда и мира, посебно у унутрашњости. Она је преузела и вршила дужност предратне жандармерије. Српска државна стража (градска, пољска, гранична) делила се на окружне (градске) одреде, они на потребан број среских (квартних) одреда, а ови даље на потребан број станичних одељења. У јесен 1942, органи граничне службе СДС образовали су самосталну јединицу под Министарством финансија, названу Српска гранична стража. Изван структуре СДС остале су Српска четничка команда и Српска добровољачка команда. Влада је маја 1942. прописала уредбу о Српској добровољачкој команди, по којој је решено питање статуса и потчињености, као и начина употребе ове формације, која је имала улогу потерних одељења невезаних за одређену територију. У овом периоду, генерал Мајснер је настојао да генерала Недића лиши оружане силе. На све начине радио је да уништи све српске снаге. Снаге Српске четничке команде биле су му посебно на мети, јер је тврдио да између њих и снага Д. М., односно ЈВуО, нема разлике. Да би избегао губитак контроле над

српским оружаним снагама, што је било наговештено променама у немачком војном командовању на Југоистоку, Мајснер је одлучио да премости постојећу структуру, односно председника Српске владе и министра унутрашњих послова, и да српске снаге, под изговором сређивања безбедносних прилика, стави под своју контролу довођењем себи оданог човека. Такву личност нашао је у новоуспостављеном шефу Српске државне безбедности и дотадашњем начелнику Управе града Београда, Драгом Јовановићу. Он је у своју надлежност добио Команду СДС, Одељење за државну заштиту и Одељење за јавну безбедност МУП, као и све државне полицијске структуре у Србији. Тако је Јовановић, иза кога је стајао генерал Мајснер, преузео стварну полицијску и оружану власт од министра Аћимовића, али и индиректно од генерала Недића. Током јесени и закључано са децембром 1942, немачки СС и полицијски органи су расформирали четничке одреде. Немци су увидели да ови одреди само додатно могу да искомпликују стање на терену својом непрофилисаношћу и тајним везама с Михаиловићевим покретом отпора, који је у овом периоду, после паузе, почео поново да се активира по Србији. У акцију против равногорских снага укључене су и снаге Недићеве владе. Однос ЈВуО с апаратом Владе генерала Недића, пре свега са снагама СДС и СГС, био је комплексан у овом периоду и деликатан за разумевање. Многи од Недићевих припадника ових делова били су патриоти који су пружали значајну помоћ Михаиловићевој организацији. Ове присталице равногорске борбе чиниле су све што је у њиховој моћи да помогну ЈВуО. У борбама с равногорцима предњачили су добровољци. У одсуству комуниста, којих није било у Србији у већем броју до лета 1944, они су сматрали да је Михаиловићева организација њихов главни непријатељ. Изузетна немилосрдност испољена у тим сукобима може се понекад сматрати главним узроком нереда у појединим окрузима, као и једним од узрока немогућности спајања националних снага у јединствен фронт пред партизанском лавином крајем лета 1944. године. Немачки трупни команданти на тлу Србије посебно су били наклоњени добровољцима, с којима су сарађивали више од годину дана. На прелазу 1942/1943. дошло је до промене таквог немачког става. Они су оценили да СДК, као борбена јединица Српске владе, једини заслужује њихово пуно поверење, па је дозвољена реорганизација тих снага у пет батаљона који су потом укључени у борбене активности. Ове снаге биће током лета 1943. ангажоване у неколико највећих сукоба с равногорским јединицама. Једини успех Недићеве посете вођи Трећег рајха, средином септембра

1943, постигнут је управо на пољу оружаних снага. Он је успео да испослује враћање надлежности над оружаним снагама којима је Влада располагала. Генерал Недић је тако од новембра 1943. преузео команду над свим српским оружаним одредима (Српска гарда, СДС, СДК, СГС). Тиме је коначно могао да смањи утицај генерала Мајснера и шефа СДБ Јовановића на оружане саставе Владе. Недић је добио и одобрење да може повећати расположиве српске оружане снаге. У свему овоме, нови специјални представник немачког министарства спољних послова за Југоисток, Херман Нојбахер, одиграо је дискретну, али пресудну улогу. Као последица ове промене, крајем новембра 1943. наређено је преформирање пет батаљона СДК у пукове. За разлику од преформирања у батаљоне, ово повећање снага СДК постигнуто је мобилизацијом, а не више добровољним приступима. Преформирањем и мобилизацијом, коју су ометале снаге ЈВуО, у првим месецима 1944. СДК је достигао бројку од 8.000 људи. Такође, мобилизацијом су допуњене постојеће снаге СДС и СГС. Бројно стање на дан 1. априла 1944. говори да су Српски оружани одреди имали 28.970 људи, што је свакако било близу њиховог максимума. У саставу пет пукова СДК било је 10.300 припадника, у снагама СДС 13.000, код снага СГС више од 5.600 људи. С овим снагама Недићеви оружани одреди учествовали су у спречавању партизанског упада из Босне и Санџака, током пролећа и лета 1944, али и у спорадичним борбама са снагама ЈВуО у више делова Србије. Однос Владиних снага и равногораца на терену, уз сукобе, пратила је и повећана сарадња условљена озбиљношћу комунистичке претње. Стратегија међусобних односа разликовала се од среза до среза и била је условљена водећим личностима обеју војски. Ипак, очигледна доминација снага ЈВуО и Равногорског покрета у Србији почетком 1944. нарушавала је кредибилитет Недићеве владе. Пораз снага ЈВуО на Копаонику почетком августа 1944, утицао је на поједине њихове команданте да потраже реалистичнија решења за превазилажење ситуације настале успешним упадом партизанских снага у Србију с југозападне стране. Ове иницијативе довешће до више састанака, на којима је покушано да се успостави јединствен национални оружани фронт, али и договори пријем помоћи у оружју од стране немачких војних снага у Србији. Споразум о обједињавању националних снага, који је требало да ступи на снагу 6. септембра, није реализован и поред високог ранга личности које су договориле сарадњу. Осим што је донета касно, ова одлука о уједињењу српских националних снага није могла да избрише трогодишње сукобе. Такву ситуацију су користиле партизанске снаге које су напредовале на западу и југоистоку Србије.

Последице потпуно неочекиваног говора краља Петра II Карађорђевића на радију, 12. септембра 1944, биле су више него трагичне. Националне снаге у појединим областима једноставно су почеле да се распадају понете конфузијом краљеве поруке да приступе партизанима. Још драматичнија од тог говора и партизанског продора у западну Србију, све до саме Саве, била је нова и неочекивана опасност за националне снаге у Србији: Совјетска армија која је избила на источне границе земље. Немачка команда Југоистока саопштила је 1. октобра 1944. генералу Недићу да престају функције Српске владе, као и да је подручје Београда проглашено за оперативну зону. Генерал Недић је потом напустио Београд. Снаге СДС и СГС су кренуле да се придруже снагама ЈВуО у унутрашњости Србије, а снаге СДК су средином октобра напустиле Србију и прешле у Срем и даље, све до словеначког приморја. На другој страни, снаге СДС и СУК ступиле су од 6. октобра 1944. у редове ЈВуО под именом Српски ударни корпус. Ова формација је као део равногорских снага потом учествовала у повлачењу и борбама кроз Поморавље, преко Санџака и источне Босне све до босанске Посавине, у коју су стигли само остаци некадашњих Недићевих одреда, захваћени епидемијом тифуса. Ту су, почетком јануара 1945. ове снаге напустиле Михаиловићеве редове и, уз немачку помоћ, возовима се пребациле у Аустрију. Касније, највећи део ових снага биће пребачен у Словенију код Српског добровољачког корпуса. Српске добровољачке снаге распоређене су у зони Јадранско приморје и стављене у надлежност органа СС и полиције на том простору. У току децембра 1944, у зиму и пролеће 1945, ове снаге су с мањим ефективима, уз немачке СС полицијске, словеначке домобранске и друге јединице, биле ангажоване против локалних партизана. Како показују сачувани документи, код снага СДК, нити код било којих других српских снага у тој зони, није дошло ни до каквог преформирања, преименовања или преодевања у било какве СС формације. Све интерпретације о наводној припадности добровољачких снага СС трупама нису тачне. У овом периоду Димитрије Љотић је дошао на замисао о обједињавању националних снага. Идеја је била да се на тој територији - за коју је Љотић добро проценио да се налази најдаље од Совјетске армије и најближе снагама савезника, а опет је била део југословенског простора - сачека крај рата. Потом да се крене у стварање слободне територије с проглашеном антикомунистичком владом и тако Југославија спасе од јуриша комуниста на власт. Ова Љотићева стратегија је била једна од последњих смислених стратегија да се избегне успостављање комунизма у Југославији. Љотић је већ у то време радио и на томе да друге националне снаге стигну у Словенију, али је генерал Михаиловић марта

1945. одбио да се придружи овој групацији. Пред сам крај рата, после 20. априла 1945, снаге СДК биле су ангажоване у борбама на правцу од Кочевја ка Лубљани, односно на правцу напредовања снага партизанске 4. армије путем Река - Илирска Бистрица. Најтежи удар дошао је добровољцима, али и целој националној групи у Словенији изненада: у саобраћајној несрећи 23. априла на друму Випава-Ајдовшчина настрадао је Димитрије Љотић. Овај догађај - губитак човека који је био духовни вођа и арбитар целе групације - посебно је утицао на њихов морал. Снаге које су биле у Приморској повукле су се преко Соче дубље у Италију, и предале се британским јединицама. Нешто источније, судбина ће се поиграти с њиховим друговима на други начин. Ови српски добровољци су у одступању заобишли Љубљану са западне стране и 11. маја прешли у Аустрију. Те снаге су остале ту до 24. маја, када ће их Британци вратити у Југославију, Титовој војсци. Иако су у то време око Трста већ владали непријатељски односи на ивици сукоба с партизанима, Британци су Титу, уз остале антикомунистичке снаге, предали и преко 2.400 српских добровољаца. Још у току заузимања Србије од стране партизана био је очигледан однос према заробљеним снагама Владе генерала Недића, а посебно према добровољцима. Припаднике Недићевих снага које су заробљавали средином септембра од Ваљева до Београда 20. октобра 1944, партизани су по правилу одмах стрељали. Тако се поступило и са три предата добровољачка пука. Они су почетком јуна 1945. били ликвидирани на стратиштима у Кочевском Рогу. Циљ оснивања Владиних оружаних и добровољачких одреда у септембру 1941. био је враћање реда и мира у Србији. Ове снаге су формиране тек пошто су окупираној Србији запретили унутрашњи хаос и територијално распарчавање. Да није било устанка који је водио у такво стање, оружани или добровољачки одреди тешко да би били формирани од стране окупатора. Њихово оснивање нису инспирисале окупацијске власти нити друге стране силе или организације, као у случају комунистичког покрета. Добровољачке снаге су биле формиране на бази омладине покрета Збор, али ови одреди нису били страначка војска. Ти одреди су представљали оружане формације Недићеве владе и служили искључиво у њене сврхе. О овоме сведочи и чињеница да такве снаге нису биле образоване по доласку окупатора с којим се могла пронаћи извесна идеолошка блискост, већ када је опстанак Србије у којој је пламтео устанак угрозио њено постојање. Делатност снага Недићеве војске била је искључиво усмерена у унутрашње сврхе, а не према спољнополитичким циљевима. Ове снаге нису

учествовале, рецимо, на Источном фронту, што је био манир неким другим снагама из југоисточне Европе, нити било где ван Србије до октобра 1944. године. И касније, после повлачења ових снага, оне, у борбеном смислу, нису напуштале југословенски простор. Раскид с југословенском политичком праксом и идеологијом једна је од одлика Владе генерала Недића и њеног функционисања у раздобљу 1941-1944. године. То се видело делимично и у њеним оружаним одредима. Ипак, због конзервативности војске као институције и њених дуготрајних процеса, делови раније форме и садржине су опстајали, али су често добијали и нов садржај. То се види највише у симболици и униформама Недићеве војске. Са друге стране, оружане снаге Недићеве владе су се у војним односима понашале у складу с предратним војним правилима. Задржане су конвенционалне форме војног речника, преписке, титулирања и свега другог што је карактерисало доратну војску Краљевине Југославије. Недићева влада је решавала и статусна питања војних лица која нису била у заробљеништву или у структури њених јединица. Снаге Недићеве војске, осим стрељачког наоружања и оружја малог калибра за подршку пешадији, нису имали никакво теже наоружање, артиљерију, оклопна средства, средства моторизације, изузев појединих возила. Немачке војне власти нису дозвољавале да се ове снаге наоружају тежим средствима ни 1941, па ни 1944. године. Ранија историографија је утемељила мишљење да су се снаге Недићеве владе „свирепо“ обрачунавале с комунистима и њиховим присталицама. Како није идентификован ниједан већи злочин ових снага у борбама у Србији, сугерисано је да су главна злодела ове војске била везана за логоре - пре свега Бањички логор и Завод за преваспитавање у Смедеревској Паланци. И поред драматичног, често лажног и преувеличаног описа овог завода од стране комуниста, сматрамо да је Српска влада и на тај начин покушавала да спасе делове свог становништва од немачких репресалија. Са друге стране, указали смо да је главну улогу у логору на Бањици имао немачки окупациони апарат. Ове снаге такође нису учествовале у немачким акцијама везаним за прогон и ликвидацију Јевреја у Србији. Све постојеће статистике страдалих у Србији указују на релативно мали број жртава које су Недићеве снаге нанеле противницима или становништву. По томе су на зачељу лествице свих ратних страна у Србији. Насупрот томе, ове снаге су поднеле велике сопствене жртве у борби с комунистичким или равногорским снагама 19411944. у Србији, који често нису имали милости према њима. Снаге Српског добровољачког корпуса посебно су страдале после

ликвидације њихових заробљеника у септембру 1944, односно мају 1945. од стране партизана. Пораз Недићеве владе и њене војске био је неминован - без обзира на то да ли би власт у Србији (Југославији) после слома Немаца преузели равногорци или, као што се десило, комунисти. Ове чињенице био је свестан и сам генерал Недић који је знао да га после рата чека некаква врста суда, без обзира на то ко буде победник. Ипак, остаје чињеница да би судбина ових снага и (ре)интеграција у нови државни систем после рата била далеко блажа да су власт освојиле равногорске снаге, него као што је то учињено после уласка партизанских јединица у Србију. Осим, можда, за део добровољачког људства. Конструктиван однос равногорских и органа државне или граничне страже испољио се на територијама где су 1944. власт држали равногорски органи и где је у много случајева остварена подела надлежности и заједничка борбена сарадња. Победа комунистичких снага у Србији, октобра 1944, показала је да за Недићеве јединице нема милости. Жртве Недићеве војске, поднете после заробљавања у Србији 1944. и Словенији 1945, то без речи доказују. Управо су снаге Недићеве војске представљале политички режим против којег су се комунисти борили од тренутка када су се појавили у Југославији.

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

АРХИВСКИ ИЗВОРИ Архив Војноисторијског института - Београд (АВИИ) Фондови: Архива НДХ (НДХ) Архива НОБ-а (НОВЈ) Недићева архива (Нда) Немачка архива (НМА) Четничка архива (Ча) Институт за савремену историју - Збирка штампе Међуопштински историјски архив - Ваљево (МОИАВ) Фондови: Збирка преписа (ЗП), Мемоарска грађа (МГ), архивска истраживања историчара Стефана ди Ђуста.

ОБЈАВЉЕНИ ИЗВОРИ Бела емиграција у Југославији 1918-1941,том Миленковић, Момчило Павловић), Београд 2006.

1-2,

(прир.

Тома

Београдски крвави Ускрс, документа о британо-америчком ваздушном терору, Београд 1944, репринт 1993. Говори Генерала Милана Недића, председника Српске владе, Београд 1941. Зборник докумената и података о Народноослободилачком рату народа Југославије, књ. 1, том 1-ХХ1; књ. 6, том ХУП-Х1Х; књ. 11, том IV; књ. 12, том I-IV; књ. 14, том I-IV; Београд 1949-1985. Извештаји Недићевих органа власти у Округу моравском, (прир. Добривоје Јовановић и Дејан Танић), Јагодина 2005. Историјски архив Комунистичке партије ЈуГославије, том I, књ. 1, Борба 1941, Београд 1949. Југословенска војска у Отаџбини на територији округа моравског, документи, (прир. Добривоје Јовановић и Дејан Танић), Јагодина 2006.

Jugoslavenske vlade и izbeglištvu 1941-1943. Dokumenti, (prir. Bogdan Krizman), Beograd-Zagreb 1981. Не осећам се кривим, (стенографске белешке са суђења Дражи Михаиловићу), ур. Јован Кесар и Драгоје Лукић, Београд 1990. Смотра Средњошколске радне службе 5. јула 1942, у Београду (Београд 1942). Српски добровољачки корпус, Београд 1943.

НОВИНЕ 1941-1944: Српски народ, Обнова, Ново време, Наша борба Савремене новине: Искра, Српска реч, Погледи, Нова искра. ДОКУМЕНТАРНИ ФИЛМОВИ UFA бр. 645 (Бадњак у Београду, јануар 1943) Europa Woche Nr. 79 (Недић врши смотру Српске гарде) Недић 1943. у Крагујевцу Дефиле снага 22. јуна 1944. у Београду.

ФОТОГРАФИЈЕ Војни музеј, Окружни музеји у Ваљеву, Краљеву, Шапцу и Лесковцу, Општински музеј у Александровцу, Архив Југославије у Београду, окружни архиви у Шапцу и Крушевцу, Музеј жртава геноцида, завичајно одељење Библиотеке града Београда. Личне збирке Немање Девића, Динка Предоевића и аутора.

ИЗЛОЖБЕ Аутоматско наоружање из Другог светског рата“, Војни музеј, март 2010.

МОНОГРАФИЈЕ, СТУДИЈЕ, СЕЋАЊА, ЧЛАНЦИ И РАСПРАВЕ Авакумовић др Иван, Михаиловић према немачким документима, Лондон 1969. Алексић Драган, Партизански одреди у западној Србији у зиму 1941-1942. године, Токови револуције - зборник историјских радова, XIX, Београд 1986. Анић Јоксимовић, Гутић, Народноослободилачка војска Југославије, Београд 1982. Aralica Tomislav, Aralica Višeslav, Hrvatski ratnici kroz stoljeća, knj. 2, Razdoblje Kraljevine SHS/Jugoslavije 1918-1941, Zagreb 2006. Бабац Душан (илустровао Чедомир Васић), југословенске војске у Априлском рату, Београд 2006.

Специјалне

јединице

Бабац Душан, Елитни видови југословенске војске у Априлском рату, Београд 2008.

Бабац Душан, Чедомир Васић, Гарда у Србији, Београд 2009. Бјелајац Миле С., Генерали и адмирали Краљевине Југославије 1918-1941, Београд 2004. Божовић Бранислав, Београд под комесарском управом 1941, Београд 1998. Божовић Бранислав, Специјална полиција у Београду 1941-1944, Београд 2003. Бојић Милосав, Записи из моје чете, Београд 1969. Бојић Мирко, Југословенски народни покрет ЗБОР, 1935-1945. Један критички приказ, Београд 1996. Борковић Милан, Контрареволуција у Србији, књ. 1-2, Београд 1979. Ваљево у прошлости, научни скуп, Ваљево 1994. Весовић Милан и Николић Коста, Уједињене српске земље. Равногорски национални програм, Београд 1996. Вешовић Радоња, Колоне и видици. 1. пролетерска НОУ бригада, Београд 1971. Weeks John, II svjetski rat. Streljačko naoružanje, Zagreb 1980. Бишњић Петар, Пораз главних четничких снага на Копаонику 1944. године, ВИГ, 1/1980, Београд 1980. Вишњић Петар, Продор Ударне групе дивизија у простор Ваљева, ВИГ, 1/1962, Београд 1962. Вишњић Петар, Борбе Ударне Групе дивизија јужно од Ваљева, ВИГ, 5/1962, Београд 1962. Вишњић Петар, Разбијање партизанских одреда почетком 1942, ВИГ, 4/1965, Београд 1965. Вишњић Петар, Осло5ођење Ваљева, Зборник радова МОИАВ, 7, Ваљево 1974. Војиновић Александар, Леон Румнмк, Загреб 1988. Вујић Јеротије, Ваљево траг устаника, Београд 1962. Вучковић Звонко, Сећања из рата, Београд 1990. Вучковић Звонко, Од отпора до грађанског рата, Београд 1990. Di Giusto Stefano, Operationszone Adriatisches Küstenland, Udine, Gorizia,

Trieste, Pola, Fiume e Lubiana, durante l’occupazione tedesca 1943/1945, Udine 2005. Глишић Венцеслав, Ужичка република, Београд 1986. Деспотовић Драгослав Драган, Кочевски рог, ратни злочин или праведна одмазда, Београд 1992. Давидовић Горан, Активност југословенског народног покрета 35ор у чачанском крају 1935-1945, дипломски рад, Филозофски факултет, Универзитет у Београду, 1998. Давидовић Горан, Тимотијевић Милош, Затамњена прошлост (историја равногораца чачанског краја), књ. 1-3, Чачак-Краљево, 2002-2004. Давидовић Горан, Тимотијевић Милош, Осветљавање истине, Документа за политичку и војну историју Чачка 1938-1941, Чачак-Краљево 2006. Девић Немања, Истина под кључем. Доња Јасеница у Другом светском рату, Београд2008. Димитријевић Бојан, Ђенерал Михаиловић - Биографија, 1 део, Београд 1996. Димитријевић Бојан, Ваљевски равногорци, југословенска војска у Отаџбини у ваљевском крају 1941-1945, Ваљево 1998. Димитријевић Бојан, Николић Коста, ‘ђенерал Михаиловић, Био1рафија, Београд 2000. Димитријевић Бојан, Грађански рат у миру, Улога армије и службе безбедности у обрачуну са политичким противницима Титовог режима 19441954, Београд 2003. Други свјетски рат - 50 година касније, I-II, Подгорица 1997. Дудић Драгојло, Дневник 1941, Београд 1988. Ђелевић Јакша, Дражин први ађутант, ур. Биљана Ћелевић, Виндзор 1993. Ђиновски Јелена, „Организација Косте Пећанца у крушевачком округу. Јун 1941 - децембар 1942“, Расински анали, 1, Крушевац 2003. Ђокић Небојша, „Војноуправни командант у Србији и командант Србије“, Лесковачки з5орник, 50, Крушевац 2010. Ђорђевић Димитрије, Ожиљци и опомене, Београд 1994. Ђуковић Исидор, Двадесетпрва српска дивизија НОВЈ, Београд 1995.

Живановић М. Сергије, Tpeћu српски устанак („ђенерал Михаиловић и његово дело), књ. 1, Чикаго Илиноис 1962. Живановић М. Сергије, Tpehu српски устанак (Ђенерал Михаиловић и његово дело), књ. III, без места штампања, 1966. Записи из до5ровољачке бopбe, књ. 1-5, Минхен 1954-1955. Јанковић Б. Милорад, Трупа партизанских одреда у западној Србији, Београд 1967. Јовановић Добривоје, Танић Дејан, „Списак података о важнијим догађајима команде моравске области (СДС) за крушевачки округ за 1944. годину“, Расински анали, 1, Крушевац 2003. Jowet Phillip S. (illustrated by Stephen Andrew), The Italian Аrту (l), Europe 1940/43, Osprey Publishing Ltd, Oxford 2000/2002. Jowet Phdlip S. (illustrated by Stephen Andrew), The Italian Аrту (3), Italy 1943/45, Osprey Publishing Ltd, Oxford 2001/2004. Karapandzic, Borivoye M., Thc Bloodiest Yugoslav Spring 1945, Tito’s Katins and Gulags, Carlston Press, NewYork, 1980. Карапанџић M. Боривоје, Грађански рат у Србији, Београд 1993. Карапанџић Боривоје, Српски добровољачки корпусу служби народа и отаџбине, Београд - Кливленд Охајо, 2002. Karchmar Lucien, Draza Mihailovic and the Rise ofthe Chetnik Movement 1941/1942, Garland Pubhshing Inc, New York and London 1987. Књига o Дражи, ур. Радоје Кнежевић, том I-II, Виндзор 1956. Кољанин Милан, Немачки логор на Београдском сајмишту 1941-1944, Београд 1992. Комунистичка партија Југославије у рату и револуцији - истина о наводно ослободилачкој борби, 2. издање, Минхен 1979. Кордић Никола, Кроз рат са Дражом, Београд 1998. Костић Бошко, Из историје наших дана, Београд 1990. Костић Бошко, Истина о Милану Недићу, Београд 2009. Краков Станислав, Генерал Милан Недић, књ. I-II, Минхен 1963, Цирих 1968. Краков Станислав, Генерал Милан Недић, књ. I-II, Београд 1995.

Краљево, октобра 1941 - округли сто, ур. Драган Драшковић, Радомир Ристић, Краљево 2003. De Lannoy Francis, Les Cosagues de Panmvitz/Panmvitz Cossacks 1942-1945, Heimdal, Paris 2000. Латас Бранко, Џелебџић Михаиловића, Београд 1979.

Милован,

Четнички

покрет

Драже

Lees Michael, The Rape of Serbia, Harcourt Brace Jovanović, Publ. San Diego/NY/London 1990. Магазиновић Хрвоје, Кроз једно мучно стољеће, Ваљево 2009. Mazower Mark, lnside Hitler’s Greece, Yale University Preš, N. Haven and London 1993. Manoschek Walter, Serbien ist Judenfrei, Munchen 1993. Маношек Валтер, Холокауст у Србији, војна окупациона политика и уништавање Јевреја 1941-1942, Београд 2007. Марјановић Јован, Дража Михаиловић између Британаца и Немаца, Београд 1979. Мартин Давид, Мреже дезинформација, Београд 1991. Мартиновић Бајица Петар, Милан Недић, Чикаго 1956, Београд 2003. Мартиновић Бајица Петар, „Ратни вихор, одломак из необјављене књиге Сећања“, Српска мисао, летопис 1974-1975, други део, Мелбурн 1974. Мартиновић Ратко, ОдРавнеГоредоВрховно1штаба, Београд 1979. Мартиновић Ратко, Кобне одлуке, Београд 1984. Маслар Славко, Записи из грађанског рата 1941-1951-, Београд 1998. Матић Милан, Равногорска идеја у штампи и пропаганди, приредили Милан Весовић и Коста Николић, Београд 1995. Мас Lean Fitzroy, Rat na Balkanu, Beograd 1980. Milenković Mirjana, „Vojne formacije ruske emigracije u Srbiji u toku Drugog svetskog rata“, u zborniku: Drugi svjetski rat - SOgodina kasnije, Podgorica 1997. Милутиновић - Пипер Марко, Од немила до недрага, Београд 1992. Митровић Дојчило, Западна Србија 1941, Београд 1975. Младеновић Милош, Лажни идоли и варљиви идеали, Лондон 1966. Младеновић Милош, Лажни идоли и варљиви идеали (прир. Иван

Ивановић), Београд 2004. Морача Милутин, Ратни дневник, Београд 1962. Neubaćer Hermann, Sonderauftrag Sudost 1940/4S, Bericht einesfliegenden Diplomaten, Beriin/Frankfurt 1956. Николић Коста, „Југословенска војска у Отаџбини у грађанском рату у Србији 1944“, Зборник Историјског музеја Србије, бр. 28/94, Београд 1997. Николић Коста, „О узроцима избијања грађанског рата у Србији 1941. године“, Историја ХХ века, 1/1995, Београд 1995. Николић Коста, Генерал Драгољуб Михаиловић 1893-1946, Београд 2005. Николић Коста, Немачки ратни плакату Србији, Београд 1999. Николић Коста, Историја равно1орско1 покрета 1-3, Београд 1999. Николић Коста, Генерал Миодраг Дамјановић 1893-1956. Биографија, Лондон 2008. Николић Кузман, „Збивања међу четницима у крушевачком крају пре напада на Крушевац септембра 1941. године“, Расински анали, 4, Крушевац 2006. Опело над живима, Сведочења преживелих добровољаца, Београд 1998. Павловић Илија, Генерал Милан Ђ. Недић, Биографија 1-2, СаутпортКвинсленд Аустралија 1990. Павловић Момчило, Трајковић Верољуб, Савезничко бомбардовање Лесковца 6. септембра 1944. Студија и документи, Лесковац 1995. Парежанин Ратко, Други светски рат и Димитрије В. Љотић, Београд 2001. Парежанин Ратко, Моја мисија у Црној Гори, Београд 1991. Перић Славиша, ЈНН Збор Димитрија Љотића, дипломски рад, Филозофски факултет - група за историју, Универзитет у Приштини 1996. Петрановић Бранко, Србија у Другом светском рату, Београд 1992. Петровић Драгољуб, „Организација четника Косте Пећанца“, Војноисторијски гласник, 3/1969, Београд 1969. Петровић Драгољуб, „Четничка организација Косте Пећанца у окупираној Србији до почетка октобра 1941. године“, Војноисторијски гласник, 2/1968. Пироћанац Стеван, Српски добровољци 1941-194S. у речи и слици,

Бирмингем 1991. Пропадовић Милутин, Д. В. Љотић, Збор и Комунистичка партија Југославије 1935-194S, прилози за истину о ЈНП Збор, (без места издавања) 1990. Русский корпус на Балканах 1941-194S, Москва 2008. Рутам Џаспер, Пуцању празно (прир. Б. Димитријевић), Београд 2004. Сајц Алберт, Михаиловић, Преварант или херој (прир. Б. Димитријевић), Београд 2004. Секуловић Добривоје Малиша, Жупа у народноослободилачкој борби 1941 -1945, Александровац 1995. Симовић Љубомир, Ужице с вранама, Београд 1996. Слијепчевић Ђоко, Југославија уочи и за време Другог светског рата, Минхен 1978. Сотировић Драган, Бранко Јовановић, Србија и Равна гора (прир. Б. Димитријевић), Београд 2004. Споменица српских добровољаца 1941 -1971, ур. Бор. М. Карапанџић, Кливленд-Охајо, 1971. Српски добровољци (поводом 254одишњице њиховог оснивања), Минхен 1966. Стефановић Младен, Збор Димитрија Љотића, Београд 1984. Schmidt-Ruchberg Erich, Der Endkampf auf dem Balkan, Die Operationen der Heeresgruppe E von Griechenland bis zu denAlpen, Heidelberg 1955. Tерзић Велимир, Смрт Краљевине Југославије, књ. 2, Београд 1984. Терзић Милан,, Југословенска краљевска влада и одузимање чинова официрима 1941 - 1944“, Војноисторијски гласник, 1-2/2007, Београд2007. Tomashević Jozo, Četnici и Drugom svjetskom ratu, Zagreb 1979. Топаловић Живко, Србија под Дражом, Лондон 1969. Трбојевић Душан, Церско-мајевичка Група корпуса 1941-1945, (под командом пуковника Драгослава С. Рачића), Чикаго 1998. Тришић П. Јован, „Први дани рата у јужној Србији и прилажење покрету Драже Михаиловића“, Гласник Српског историјско-културног друштва „Његош“, свеска десета, децембар 1962. Thomas Nigel, Abbott Peter (Colour Plates by Mike Chappell), Partisan

Warfare 1941 -45, Osprey Publishing Ltd, Oxford 1983/2002. Thomas Nigel, Mikulan Krunosalv, (illustrated by Darko Pavlovic), Axis Forces in Yugoslavia, Osprey PublishingLtd, Oxford 1995/2003. Ћирковић Симо Ц., Ко је ко у Недићевој Србији 1941 -1944, Београд 2009. Ћировић Слободан, Равногорци, 2. издање допуњено фотографијама из породичног албума, Београд 1996. Hnilicka Karl, Das Ende aufdem Balkan 1944/45, Die miltarische Raumung Jugoslawiens durch die deutsće Wehrmacht, Nubsterschmir-Gottingen / ZürichFrankfurt 1970. Cohen Philip J., Tajni rat Srbije, Propaganda i manipuliranje poviješću, Zagreb 1997. Шкодрић Љубинка, Министарство просвете и вера у Србији 1941-1944, Судбина институције под окупацијом, Београд 2009.

ЗАХВАЛНОСТ

Захвалност за пружену помоћ у прикупљању литературе или архивске документације изражавам ратним ветеранима: Милану Драшковићу (ЈВуО), Илији Павловићу (СДС), Хрвоју Магазиновићу (СДК), Славку Маслару (СДК), Угљеши Крстићу (ЈВуО), Душану Трбојевићу (ЈВуО) и Власти К. Јовановићу. Такође и колегама: Бранимиру Гајићу, Кости Николићу, Момчилу Павловићу, Небојши П. Берецу, Немањи Девићу, Милославу Самарџићу, Драгану Џаковићу, Милошу Тимотијевићу, Горану Давидовићу, Вељку Лековићу, као и колеги Никици Барићу из Загреба. Посебну захвалност дугујем Динку Предоевићу из Матуља и Стефану ди Ђусту из Удина. За прикупљање фото-материјала и гостопримство у њиховим институцијама захваљујем: Браниславу Станковићу (испред Музеја и Архива у Шапцу), Влади Кривошејеву (Музеј у Ваљеву), пуковнику Мирославу Кнежевићу и Вуку Обрадовићу (Војни музеј), Срђану Стојановићу, Верољубу Трајковићу и Драгиши Костићу (Музеј у Лесковцу), Ивану Брборићу (Музеј у Александровцу), Драгану Драшковићу (Музеј у Краљеву), Јасмини Трајков (Завичајни музеј Јагодина), Љубици Ћоровић (завичајно одељење Библиотеке града Београда) Ненаду Антонијевићу (Музеј геноцида) и колегама из Архива Југославије. Посебно захваљујем професору др Радошу Љушићу који је с поверењем прихватио овај рукопис, нашем колеги Борисаву Челиковићу за сву техничку помоћ, као и Драгани Миладиновић.

О АУТОРУ

Бојан Б. Димитријевић (Београд 1968), историчар, научни саветник. Дипломирао (1994) и магистрирао (1997) на Београдском универзитету. Такође, магистрирао (1996) на Средњоевропском универзитету у Будимпешти. Докторирао 2004. године на Новосадском универзитету. Завршио високе студије безбедности на Универзитету у Брадфорду 2006. године. Објавио самостално или у коауторству око 40 монографија, збирки докумената и других издања, као и преко 100 научних радова из савремене војне историје овог простора. За поједина остварења добио је до сада више награда, а неколико наслова објавио је у Великој Британији, Немачкој и Хрватској. Био је кустос Музеја југословенског ваздухопловства. Од 1997. ради у Институту за савремену историју. У периоду 2003-2009. био на дужностима: саветника министра одбране, саветника министра спољних послова, саветника председника Републике Србије за одбрану и војна питања, као и на дужности помоћника министра одбране за људске ресурсе.

Бојан Димитријевић - Војска Недићеве Србије

Articles inside

Бојан Димитријевић - Војска Недићеве Србије