iskra1170

Чудно је - зар не? - што цена бензина пада а финансијска криза расте!?

РАТ У ГРУЗИЈИ РАЗРЕШИО ПАРАДОКС Негде почетком августа 2008. године почео је краткотрајни рат од око пет дана у Грузији. Нешто после тога, али суштински готово једновремено с њим десила су се два крајње значајна економско- финансијска догађаја који су постепено узимали светске размере. Наиме, цене уља на светском тржишту су нагло почеле да падају, с једне, а финансијска криза је постепено почела да добија светске размере. Упркос, међутим, паду цене нафте, што је у погледу економије био један јако позитиван помак, у неколио задњих, пак, недеља финансијска криза је запретила да изазове колапс светске економије. Ово би се готово сигурно и догодило да државе у земљама где економски неолиберализам суверено влада нису начиниле, што се тиче неолиберализма, право „светогрђе” или „пуч”. Наиме, држава је запосела банке и финансијске институције и тиме торпедовала ба- зичну веру неолибералне филозофије да само сло- бодно тржиште гарантује његову само-регулативу и стабилности и да су, стога, катастрофе светских размера немогуће. У овом тренутку - и поред коор- диниране финансијске интервенције држава на светском нивоу - још се не може са сигурношћу тврдити да је поверење у тржиште повраћено и ста- билизовано. Управо да будем више у стварности, шта се тачно десило овом државном интервенцијом. Држава је упумпала у финансијске институције, као што су банке, берза, итд., 700 милијарди долара. Уствари, повећањем државног дуга, непостојећи новац је требало да изврши „санацију” финансиј- ског тржишта; истина, држава је себи повећала интерес код тих истих банака, која она обавезно мора редовно да плаћа и то стварним новцем, на- равно, ако га има. Како? Како, пак, с друге стране и плаћање тог интереса можда иде на државни дуг, ако стварног нема, можда, дакле, све у свему, банке нису од „санације” добиле ништа или врло мало. А криза је и отпочела што је банкама и финансијским институцијама потребан стваран новац, па се зато ове трансакције могу, на српском, назвати: „пресипање из шупљег у празно”. То су, међутим, знали и планери ових трансакција, али се надали и још се увек надају да ће психолошки преварити публику (инвеститоре) да нагло почну ради великог профита да откупљују већ иначе због кризе веома ниско пале берзанске акци- је. Неки од ових су поверовали, те загризли „удицу”,

а неки нису, па је отуда и садашњи феномен неста- билног и нервозног тржишта (једног дана велики скок, другог велики пад). То је ситуација на кратку стазу; на дужу - сем ако се не деси неко стварно ’чудо’ (или милост Божја) треба се бојати да је ово крај постојећег економскофинансијског система. Постоји ли веза рата у Грузији и економске кризе? Треба се упитати зашто сам, међутим, гор- њим уводом помешао грузијску ратну епизоду са могућом економском кризом светских размера, кад нема никакве евиденције о узајамности ових двају догађаја, изузев могуће једновремености, што се наравно увек може приписати случају, поготово јер се једна безначајна локална ратна епизода и могућа економска катастрофа светских размера, говорећи реално, не дају уопште мерити и упоређивати. Зашто сам ипак повезао ове две на изглед неза- висне ствари. Ево зашто. Прилично будно пратим шта светски финансијско-економски експерти пишу или кажу о овој кризи. На много је начина они објашњавају. Најчешће, међутим, они бацају кривицу за њено постојање, на начин управљања великих и моћних финансијских и економских институција, у којима лични профит њихових управитеља доминира, што изазива неповерење инвеститора, тренутни и локални пад њиховох берзанских акција, али се то све некако отело тржишној и регулаторној кон- троли па је дошло до ефекта 'падајућих домина’ што је уродило овом садашњом кризом. Од свих тих, дакле, многих експертних мишљења, не нађох, међутим, ни једно да у било каквом контексту, макар само као и могућност, повеже ову кризу са ратом. Чудим се томе, јер велики и дугогодишњи ратови букте око нас а воде се за ресурсе - нафту, на пример - али и за светску политичку хегемонију, што је све немогуће оствари- ти без нафте. А ратови, поготово велики и дугогодишњи могу се само привремено водити штампаним или непостојећим новцем. За њихово дугогодишње вођење, као, на пример, САД рат „против терориз- ма” - читај: ови се стварно воде да се свет поли- тички преобликује да би погодовао САД хегемонији - што зхтева неколико десетлећа сигурно, а можда и читаво столеће, потребне су бескрајне суме не штампаног већ стварног новца. Ето зашто сам повезао грузијску ратну епи-

Рат у Грузији... зоду са на изглед неспојивом категоријом могуће светске економске кризе. Требало би само да докажем да је и грузијска криза део хегемонистич- ких САД ратова за политичко преобликовање света, онда мора између те две категорије да пос- тоји не само чврста већ и нераскидива веза. Грузијски рат. Откуд он - и то баш сад? Већ је сваком и најповршнијем посматрачу светских догађаја, јасно да од пада Совјетског Савеза (формално нестао са светске позорнице 1.1.1992. године), мада формално у 'партнерским’ односима са Русијом (наследницом СССР), САД су се - баш због пада СССР, определиле; сад је време за то! - за политику разбијања двополарног систе- ма моћи (СССР и САД) а на успоставу једнополарног са само САД на челу. Већ је самим распадом СССР, дошло тада до рата у Грузији између Грузије и њених аутономних провинција: Јужне Осетије и Абхазије, због чега су оне прогласиле независност. Примирје је успостављено због тада ратне „пат” позиције сукобљених страна с тим да свака страна остане на својим позицијама с руским трупама као мировњацима а да се коначном решењу приступи преговорима кад се наравно стекну услови за то. И да не дужим много. У међувремену почело је тзв. заокруживање Русије. Још за време Клинтонове администрације је успостављено тзв. Партнерство за мир (ПзМ) са циљем да се та полу- војна организација (предворје НАТО-а) окрене према истоку односно руским границама. Готово све земље бившег СССР, на западној руској граници, као балтичке земље, Украјина и Грузија су одмах приступиле ПзМ. Могуће је да је и сама Русија (с Белорусијом), да би психолошки амортизовала ово САД постигнуће 'благонаклоно’ гледала на то. То је био период 'тихог' заокруживања. После, пак, 11. септембра 2001. повећава се период стварног и јасног заокруживања. Парадоксално звучи, али је истинито, да је Владимир Путин - ваљда у жељи да с Бушом направи истинске „партнерске” односе - први отпочео ову фазу. Наиме, дозволио је САД - ради рата у Авганистану - да привремено запоседне неке војне аеродроме у централној Азији, које САД ни до данас нису напустиле. Даљи кораци САД у том смислу биле су 'обојене револуције’: ’розе’ у Грузији и 'оранџаста’ у Украјини. Као резултат, у овим земљама инсталирани су 'демократски’ режими отворено непријатељски према Русији: Виктор Јушченко (Украјина) и Михајло Сакашвили (Грузија). Даље о овој теми ће се наставити „у ходу” у тексту који следе, а пошто се додирне још један интере- сантан феномен. Чудна судбина цене уља на светском нивоу До пре једно 4 године, просечна цена бензи- на у САД била је око $1.5 по галону; онда се она у следећој години дигла до отприлике $2,5, после се повукла и стабилизовала се на око 2 долара. Та се ситуација поновила и са следећом 2007. годином, с том разликом што је у овој фази највиша цена била

око $3,5 да би се падајући зауставила на око $3. У последњој четвртој години (2008), све се потпуно исто поновило само се врхунска цена попела на око $4.5 да би после почетка грузијског рата почела нагло да пада да би се сад, мало више од два месе- ца после Грузије, нашла у просеку на око $3.50 али и с великим падним нагибом што указује да ће и даље да пада. Енергетски експерти цело ово време бујања цена бензина „зналачки” су правдали недовољним рафинеријским капацитетима, те временским непогодама у мексиканском заливу, опет смањеним продукцијама нафте, а страховитим порастом њене потражње из Кине. Сад, пак, кад је цена бензину, за око два месеца, пала за око $1 а још не изгледа да ■he се ту зауставити, више се не јављају експерти да би објаснили, откуд је сад одједном потражња мања него понуда. Требало би сад овде објаснити још једну збуњујућу коинциденцију која је по свему - тако бар изгледа - у неком дослуху с ратом у Грузији. Берзанско тржиште је цело ово време раста бензи- на показивало знаке тржишне нервозе са рела- тивно малим скоковима и падовима да би с почетком овог рата, амплитуде ових скокова (горе- доле) знатније порасле; око два месеца после Грузије оне су добиле претеће размере; такве су и данас. Два тумачења финансијско-економске кризе Одмах да кажем: постоје два тумачења, али се оба на крају сливају у једно. По првом тумачењу, иду САД председнички избори. Барак Обама, кандидат Демократске странке је у знатној предности, углавном због тога што је у погледу већ постојећих ратова заузео став да их у догледно време треба прекинути и замени- ти миром. Бушовој администрацији, пак, да би се преокренула изборна ситуација у корист свог републиканског кандидата Џона Макејна, неопхо- дан је био један нови рат малих размера у који би се уплела Русија, да би се онда пропагандно односно in vivo демонстрирала актуелна руска опасност по светски мир и западњачки демократски поредак. У том смислу дато је одобрење председнику Грузије, Сакашвилију, да провоцира Русе, што је овај урадио, извршивши агресију на Ј. Осетију. На ову про- вокацију Руси су муњевито одговорили и самим

ИЗ САДРЖАЈА Освета Бапкана ....................................................................... 5 СТРАТФОР: Ново пројављивање Русије .............................. 7 Доктрина глобалног интервенционизма ............................... 9 Расплет или заплет пред МСП ............................................ 11 Одвајање Војводине и подела Косова право лице ДС ............................... 17

Приказ књиге Хелсиншког одбора за људска права.. 21 Крах неолиберализма ........................................................... 23 П. Костић: Једна младост у Југославији.(135) ................ 27 Академија на гробу о. Митрофана Матића ........................... 29

Iskra 1. novembar 2008.

запоседањем једног дела Грузије. И признали неза- вност Ј. Осетије и Абхазије. Остало већ знамо. Друго тумачење се заснива на економији и финансијама. Beti одавно Бушовој администрацији тржишна нервоза даје сигнале да се ратови хегемонистичког формата могу само привремено водити штампаним новцем тј. повећањем државног дуга; значи, ако су они дугорочни, а по дефиницији јесу, потребан је стваран новац, а њега, као за инат, нигде нема. Повезивање „тачака” Дошло је време - да тако кажем - да се повежу „тачке”. (Повезивање „тачака” - на срп- ском скоро ништа не значи - буквалан је превод једног израза из америчког енглеског, connecting the dots, који тамо политички гледано много значи, тј. повезивање значајних догађаја, поготово политич- ких, који, као на неком графикону, непогрешно дају прави и финални смисао њихов.) Дошло је, дакле, време да се конфузним околностима грузијског рата да прави смисао. Као што је напред речено, стварног новца за вођење ратова нигде нема. Увек, пак, инвентивни Амери, специјално кад се ради о новцу, досетише се јаду. Енергетска криза! Она ствара реалан новац, да стварнији не може бити. Са федералном таксом и доларском конверзијом, око 20 одсто од сваког галона припада држави. Скоро неисцрпан извор стварног новца. Истина, у крајњој линији, САД грађани ће финансирати те ратове. Није можда фер, али морају и они нешто привремено жртвовати да би ови ратови једном за увек извојевали за њих најбољи могући животни стандард на свету. Стога ће они без много протеста издржати могуће и до $7 по галону бензина. Догодила се и грузијска криза, да ли због САД избора или што су „бушисти” плашећи свет Русијом уплашили изгледа и себе. Ово их је натера- ло да начине један објективно крајње критичан осврт на енергерску кризу коју су они изазвали као извор непресушног стварног новца неопходног за рат. Шта да радимо? Тачно, енергетска криза нам финансира рат, али у исто време пуни и петро- доларима Путинову касу. Само захваљујући њима, он све отвореније и отвореније покушава да разбије нашу намеру господарења светом. САД планери- ма се некако спонтано наметао закључак - укини- мо енергетску кризу. И цене бензина су почеле нагло да падају. Размишљајући сад како да надоместе стварне доларе који су им долазили од енергетске кризе за даљње вођење рата, те исте планере одједном ошину и једна друга за њих позитивна мисао. Па ми чак не морамо бити ни велики губит- ници укидањем енергетске кризе. Кина, Јужна Арабија и Русија су највећи инвеститори у САД економији са респективним улозима (у милијардама долара) од 1600, 900 и 160 (по економисти Бранку Драгашу). Неопходно је, дакле, изазвати економскофинансијску кризу у нашој приведи јер ће стварног новца за вођење ратова у правцу стварања унипо-

Iskra 1. novembar 2008.

ларног система моћи, с нама на челу, бити и на претек, па је могуће одатле вишак тог свежег новца упумпавати назад у посрнулу привреду која је дошла као последица нашег изазивања ове кризе. Под тим оптимистичким (али, можда, и наивним) условима, изазвана је, после грузијског рата, текућа финансијска криза. Добар део тих страних инвестиција се већ у првом налету тог кризног удара истопио, и наравно преселио се као неопходан стваран новац у кофере Бушове адми- нистрације ради даљег вођења својих хегемони- стичких ратова. Али истопио се и добар део домаћих инвестиција, а специјално оних уложених у разне пензионе фондове америчких грађана. Чини ми се да се криза на том моменту отела контроли и добила претеће размере не само у погледу колапса САД економије већ и оне светске. Као последица дошла је наравно већ споменута САД „терапија” тј. убризгавање 700 милијарди фиктивних долара у економију. А то је исто, као кад би ватрогасци гасили пожар са шмрковима без воде. * Баш ових дана, поводом избора новог САД председника - одређеног за 4. новембар 2008. године води се у Америци жучна дебата између два председничка кандидата: Барака Обаме из Демократске странке и републиканца Џона Ма- кејна. Слушам њихову дебату и не могу да верујем да и они, као и експерити, не виде везу између ратова и економије, а један од њих, колико сутра, биће позван да управља САД. Али не само да ратови и економија немају везе, већ се они сад између себе утркују ко ће од њих водити по САД интересе ефикасније те ратове. У почетку председничке кампање, Обама је на изгледима да ће његова будућа администрација настојати да оствари мир у свету, добио знатну предност над републикацем Џон Макејном. После, пак, грузијске кризе из које се у Америци изродила у свој својој страхоти „руска опасност”, Макејнове шансе - због САД „патриотизма” пред руском опасношћу - знтно су увећане. Обама, изгледа, да би му парирао, можда невољно, прихватио је и сам Макејнову „патриотску” линију и отуда њихова у дебати препирка о ефикаснијем вођењу САД рато- ва. Како то кад је видео да се Обама упецао на мамац макар и „патриотског” рата, Макејн (однос- но његови стратези), није у томе видео шансу да преокрене стопроцентно ситуацију у своју корист. Требало је само, макар и формално, да изјави да је дошао до закључка, а нарочито после ове финан- сијске кризе, да је Америци неопходан мир у свету а не рат. Погодио би тачно у саму суштину интимног осећања америчког грађанина тј. мисао тако је одгојен - коју он не може да искаже док она не потекне од неког „лидера”. А Макејн је био тај... Јер само с миром у свету, све се враћа у нормалу. С временом чак и претећа економска криза...

Н. Љотић

ДОМАЋЕ РАСПРАВЕ О ЕНЕРГЕТСКОМ СПОРАЗУМУ СА РУСИЈОМ ЗАМАГЉУЈУ СУШТИНУ НИС изговор за рушење гасовода Иако је легитимна расправа о цени по којој Руси преузимају домаћу нафтну компанију, као да се заборавља геополитички значај „Јужног тока”. Амерички амбасадори у Мађарској и Шведској отворено су упозорили владе ових земаља да заус- таве градњу гасовода, али су им Мађари и Немци одбрусили да им тако нешто не пада на памет. Полемике око енергетског споразума Србије и Русије држе пажњу домаће јавности већ скоро годину дана. Овај договор се ипак посматра сувише уско, само преко цене од 400 милиона евра, коју tie држава добити за 51 одсто Нафтне индустрије Србије, што је легитимно, али се заборавља да је гасовод „Јужни ток” суштина и да има и политичку и геополитичку важност, и то, пре свега, за Русију, европске земље и САД. Србија је мали пион у целој причи али би и те како могла да профитира. „Минирање” Набука „Јужни ток” је замишљен као канал за снабдевање Италије руским гасом, и заједнички је про- јекат „Енија” и „Гаспрома”. За почетак било је поз- нато да ће гасовод доћи преко Црног мора до Бугарске и да ће се одатле у два крака пребацити до Италије. Јужни правац преко Грчке није био спо- ран, али су на северу постојале две опције - Румунија и Србија. Идеја о овом цевоводу је новијег датума и чим се појавила доживљена је као намера да се „минира” „Набуко”, који је старији, здушно га подржава САД, и његова намера је да се смањи зависност ЕУ од испорука из Русије тако што ће се оне обезбедити из Ирана, Азербејџана, земаља средње Азије - Туркменистана, Узбекистана. Учесници тог пројекта су аустријски ОМВ, мађарски МОЛ, немачки РНЈЕ, а траса заобилази Србију. Од почетка је његов проблем била сировинска база јер је требало обезбедити сагласност Ирана и азијских земаља. Потписивање уговора о „Јужном току”, од почетка ове године, између Русије - Бугарске, Србије, Мађарске и Грчке додатно је угрозило „Набуко”. Раније од „Јужног тока” Руси су покренули и „Северни ток” који би ишао морским путем до Немачке. - Првобитна намера Руса је да се са ова два цевовода олакша транспорт до држава ЕУ односно избегну поједине „проблематичне” државе, попут Украјине, Пољске или прибалтичке државе. Такође, разлог за њихову градњу је и очекивано повећање потрошње - наводи Војислав Вулетић, генерални секретар Удружења за гас. Русија и земље каспиј- ског региона главни су снабдевачи ЕУ, нешто мало обезбеђују Норвешка, Алжир и Либија. Око 70 одсто транспорта руског гаса иде преко Украјине, а остатак кроз Белорусију. Гаса неће бити

каже да ће наша земља уколико је заобиђе „Јужни ток” за пет година имати великих проблема у снаб- девању. „Није питање да ли ћемо гас плаћати скупље, већ да ли ће га уопште за нас бити”, опоми- ње он. Србија губитком гасовода остаје и без зараде од транзита и стратешке позиције, која се добија када се има цевовод за снабдевање многих европ- ских земаља јер иде у Мађарску, а онда преко Словеније или Аустрије у Италију. „Србија сада добија гас само из Мађарске, што значи по вишим ценама него остали, и у ограниченим количинама. Такође, са сигурним испорукама бићемо за- нимљивији страним инвеститорима”, закључује Вулетић. Немачки одговор О два руска „бајпаса” недавно је писао и британски Економист, и јасно назначио да је реч о нагодби према којој Срби добијају гасовод, а Руси НИС. Амбасадор Русије у Београду Александар Конузин изјавио је пре неколико недеља да је пос- тојало неколико предлога трасе гасовода, али је Русија „донела политичко решење да иде Србијом”. Осим у Србији велике буке око градње два „тока” до скоро није било нигде. Али после рата у Грузији амерички амбасадор у Будимпешти Ејприл Фоли изјавила је да би Мађарска требало да размотри могућност обустављања преговора о „Јужном току” с Русијом. Међутим, заменик мађарског министра економије Абел Гарамхеђи био је више него јасан: „Мађарска неће ни одложити, нити суспендовати преговоре с Русијом, упркос сугестијама Вашинг- тона”. И амбасадор САД у Шведској Мајкл Вуд позвао је Стокхолм да се супротстави „Северном току”. Реаговање је уследило из Берлина. Немачки министар спољних послова Франк Валтер Штајнма- јер упутио је званичан протест Амбасади САД у којем је изразио револт због покушаја притисака на Шведску. У пројекту „Северни ток” са 51 одсто учествује „Гаспром”, по 20 процената имају немачке фирме ЕОН и БАСФ, а девет одсто холандски „Гасуни”. Нећемо свађу са Москвом Скоро у исто време Азербејџан је посетио потпредседник САД Дик Чејни, како би убрзао „Набуко”. Али Илхам Алијев, председник те сред- њоазијске земље, изјавио је да неће подржати идеју за преусмеравање испорука енергената из Каспијског региона на цевоводе којима се заоби- лази Русија. Он је, како преноси руски Комерсант, Чејнију ставио до знања да нема намеру да се свађа с Москвом. Без азербејџанског гаса „Набуко”, међутим, практично не би имао чиме да се пуни, јер је договор са Ираном тек неизвестан. 5.10.2008. <glas-javnosti.co.yu>

Гласјавности

Саша Илић, в. д. директора „Србијагаса”,

Iskra 1. novembar 2008.

Поводом заоштравања руско-америчких односа

ОСВЕТА БАЛКАНА Стратешка кратковидост — која би се могла дефинисати као погрешно тумачење проблема од секундарног или терцијалног значаја као да су од пресудног значаја, као и немогућност да се антиципирају предвидиве последице конкретних потеза - постаје хронична бољка Вашингтона. Тако карактеристична за америчку политику на Балкану током деведесетих година прошлог века и у нешто скоријој ирачкој трагедији, она је сада поново очигледна у потезима САД када је у питању Косово и његове пропратне последице на Закавказју. Креатори америчке политике нам све време говоре да би Косово требало да буде „јединствени” случај, али изгледа да Владимир Путин није добио тај допис. Духови наших проблема на Балкану, како се чини, и даље нас прогоне. Корени текуће кризе у америчко-руским односима гранају се надалеко и нашироко, а део њих досежу до Балкана деведесетих, нарочито се односећи на бомбардовање Србије од стране НАТО-а 1999. године. Мада овој чињеници није придаван посебан значај на Западу, први рат у који је НАТО икада кренуо представљао је прекретницу у начину на који Русија перципира САД и Европу, и, што је далеко важније, у еволуцији саме постсов- јетске Русије. Јегор Гајдар, један од архитеката постсовјетских реформи у Русији, рекао је тада америчком државном подсекретару Стробу Талботу: „Када бисте само знали до које мере је овај рат катастрофалан за нас у Русији који желимо исто оно што желите и ви.” Покојни Александар Солжењицин је говорио малтене исто, примећујући да су руски ставови према Западу, „почели да се мењају када се десило НАТО-ово сурово бомбардовање Србије. Може се рећи да су сви слојеви руског друштва били дубоко и непобитно шокирани овим бомбардовањима... Тиме је перцепција Запада као углавном ‘витеза демократије' била замењена разочаравајућим разуверењем да се ради о прагма- тизму, често суровом и себичном, који је у језгру политике Запада. За многе Русе био је то смртно озбиљан губитак илузија, слом њихових идеала.” Последице ове промене у руским ставовима и перцепцији, како за Русију тако и за САД, биле су далекосежне. Мада је немогуће рећи тачно какав је учинак криза на Косову имала на долазак Владимира Путина на власт - непуних два месеца након краја рата на Косову он је постављан за пре- мијера, а у року од седам месеци постао је председ- ник Русије - сасвим је јасан онај део руске елите који је он утеловљавао, као што су јасни и његови ставови према акцијама НАТО-а на Балкану. И тако, на једној историјској раскрсници на којој је примарни циљ америчке спољне политике требало да буде неговање таквог међународног окружења које би погодовало демократској транзи- цији Русије, креатори америчке политике определили су се за злоупотребљавање привремене слабости Москве и за покретање сумњивих војних авантура (на пример, бомбардовања Србије) и

Iskra 1. novembar 2008.

стратешких иницијатива сумњивих вредности за национални интерес САД (на пример, ширење НАТО-а до граница Русије, често у нескладу са обећањима претходно датим Москви). Томас Фридман је добро поставио ствар када је недавно поставио питање: „Зар консолидовање демократ- ске Русије није било важније од увођења чешке поморске флоте у НАТО?” Након напада САД на Ирак 2003. године - да нагласимо, без одобрења Савета безбедности УН забринутост Москве у вези са унилатерализмом Сједињених Држава, коју је врло јасно артикулисао управо Путин у свом обраћању учесницима на Минхенској конференцији о безбедносној политици у фебруару 2007. године - даље је подгревана при- тиском који су САД вршиле да се Косову да неза- висност. На самиту Г8 у Немачкој у јуну 2007. године, тадашњи руски председник Путин већ је слао сигнале о томе да се, како их је назвао, „уни- верзални принципи” морају применити на замрзнуте сукобе на Косову и на Кавказу. Путин је потом упо- зоравао да су подршка коју САД и ЕУ дају сецесији Косова од Србије „нелегалне и неморалне”. У Савету безбедности УН стални руски представник Виталиј Чуркин је покушавао да својим колегама утуви озбиљност са којом је Москва пратила ситуацију на Косову, понављајући да ће питање Косова бити најважније питање којим се Савет безбедности бави у овој деценији, чак су уложили и ванредан напор тако што су за регион организовали слање мисије амбасадора СБ УН ради увида у стање ствари на терену (fact-finding mission, прим. прев.). Упозорења из Москве у вези са Косовом, међутим, Брисел и Вашингтон су одбацили, будући да су обе администрације биле убеђене да ће Русија лећи на руду када се суочи са свршеним чином. Као резултат свега од Бушове админис- трације смо добили још једну сумњиву спољнополи- тичку иницијативу. Шест месеци након проглашења независности само је 46 земаља признало независ- но Косово. Сама ЕУ не може да постигне договор око става који треба заузети, с обзиром да 6 од 27 земаља чланица одбијају да признају српску одмет- ничку провинцију. Већина осталих које су признале Косово укључује земље као што су Сан Марино, Лихтенштајн, Маршалска Острва и Буркина Фасо. Ниједна од земаља БРИК-а (Бразил, Русија, Индија и Кина) нису признале Косово, као ни Индонезија (највећа муслиманска земља на свету), нити је то урадила иједна арапска земља. Све заједно, три- четвртине међународне заједнице следи Москву по питању Косова, а не Вашингтон. У међувремену је на Кавказу чин про- глашавања независности Косова од 17. фебруара скоро непосредно довео до повећања тензија. Русе можете називати различитим именима, али се за њих не може рећи да споро уче. Током текуће кризе, Москва је дословце копирала Вашингтонов „приручник о Косову” тако што су оптуживали гру- зијске снаге за етничко чишћење и ратне злочине,

Освета Балкана... прозвали Сакашвилија ратним злочинцем (баш као што је Вашингтон 1999. године урадио са Слободаном Милошевићем), и инсистирали на тврдњама да су оваквим акцијама Грузини сами себе надаље дисквалификовали у вези са управом над Јужном Осетијом и Абхазијом. Веома налик на званичнике НАТО из 1999. године, руски званични- ци такође тврде да је њихова интервенција у Грузији заснована на „хуманитарним” мотивима. У ствари, руски министар спољних послова Сергеј Лавров је конкретно упоредио руске војне акције у Грузији са акцијама НАТО-а у Србији. По речима Лаврова, „Наша војска је поступила ефикасно и професио- нално. Била је то једна квалификована теренска операција која је брзо остварила своје врло јасне и легитимне циљеве. Није се много разликовала од, на пример, САД/НАТО кампање против Србије у вези са Косовом из 1999. године, када је кампања ваздушног бомбардовања испуцала све војне циљеве и накарадно се претворила у нападе на мостове, ТВ торњеве, путничке возове и друге цивилне објекте, чак и једне амбасаде. У овом случају, Русија је употребила силу у складу са међународним правом, својим правом на самоод- брану, и својим обавезама у складу са споразумима који се односе на овај конкретан сукоб. Русија није могла да дозволи да њене миротворне трупе својим очима посматрају геноцид, слично ономе што се 1995. године десило у босанском граду Сребреници.” Лавров овде стоји на чврстим темељима; Хјуман рајтс воч и Амнести интернешенел су оце- нили да се велики број акција које је НАТО спровео 1999. године сматра нелегитимним нападима на цивилне мете, ако не и најдиректнијим ратним злочинима. Изгледа да се Руси скоро нимало не узбуђују на оптужбе Запада како они имају намеру да „промене режим” у Грузији; и то вероватно с добрим разлогом, јер су Сједињене Државе и Велика Британија недавно и саме биле поприлично умешане у промену режима на Балкану. Након мајских парламентарних избора у Србији, амерички и британски амбасадори у Београду су одиграли кључну улогу у формирању коалиционе владе која је са места премијера склонила Војислава Коштуницу, који је поразио Слободана Милошевића на изборима. Међу тим партијама у коалиционој влади, која је уз помсК ових амбасадора дошла на власт, - веровали или не - налази се и бивша Социјалистичка партија Слободана Милошевића, као и партија убијеног српског криминалца и госпо- дара рата, Жељка Ражњатовића Аркана, чије су парамилитарне јединице биле умешане у бројне ратне злочине у Босни, Хрватској и на Косову. Осим Коштуничиног непопустљивог става у одбрани те- риторијалног интегритета по питању Косова, тешко се може назрети шта су амерички и британски амбасадори имали против њега. Можда им се није свидео Коштуничин превод Федералистичких списа (Federalist Papers). Или је можда био у питању његов научни рад о Русоу и Токвилу. Као што се могло очекивати, вашингтонски

неоконзервативци сада призивају нови хладни рат против Русије. Док саме Русе, у међувремену, све више замара то што Вашингтон против њих користи дупле стандарде. Бивши совјетски председник, Михаил Горбачов је, на пример, изнео осећања великог броја својих сународника кад је поставио питање колико уопште вреди учешће Русије у међународним институцијама: „Руси се већ извесно време питају: да ли наше мишљење нешто вреди у тим институцијама, и да ли су нам оне заиста потребне? Зар треба само да седимо за лепо аранжираним столом за ручавање и да слушамо предаваче? Заправо, Русији се већ дуго времена говори да једноставно прихвати чињенице. Ево вам мало независности Косова. Ево укидања Споразума о ограничавању система противракетне одбране и одлука Америке да своје противракетно наоружање смести у околне земље. Ево и бескрајног прошири- вања НАТО-а. Сви ти потези се повлаче изван оквира сладуњавих разговора о партнерству. Зашто би неко уопште трпео такву фарсу?” Заиста зашто? Не морате да будете Рус па да видите колико су слабе основе на којима се базира толико критика Русије из Вашингтона. Као што је Дејвид Ремник недавно забележио у Њујоркеру: „Чак и просечан Рус може да примети чврст покушај да се то припише питању суверенитета и моралне дипломатије Запада, посебно Сједињених Држава, које су, чак и пре Ирака, имале дуготрајну историју страних интервенција, нескри- вену и скривену „политику другим средствима”, Након понашања Бушове администрације непо- средно пред инвазију на Ирак и њихову безрезервну употребу силе, зашто би било који вођа, а понај- мање Путин, одговорио на морална убеђивања из Вашингтона? То је америчка и светска трагедија.” Развијање озбиљне политике сарадње са све моћнијом и изражајнијом Русијом треба да буде на врху неопходних ствари у агенди следеће председ- ничке администрације. Политичари у Вашингтону су, деведесетих година, можда могли и да игноришу руске погледе и да се заваравају како Русија више никад неће бити озбиљан међународни играч. Али, ти дани су прошли. Због тога политичаре Сједињених Држава чека још хитнији задатак да што боље схвате стратешку важност превенције обновљеног погоршања у америчко-руским одно- сима. Идеолошке празне приче, морално насиље и покушаји да се свет ослика црно-бело добре су за ТВ, али опасне су кад се примене на сложене проб- леме, и након подробне и обазриве анализе, споз- нају да се налазе у сенци сивог. Последњи велики амерички дипломата и политичар В. Аверел Хариман једном је рекао: „Веома је опасно засновати политику на незнању и илузији. Политика би требало да се заснива на знању и разумевању”. Харимана би данас вероват- но мучила мисао да је велики део политике САД базиран, не на незнању и илузији, већ на нечему можда још горем - ниподаштавању, било да се то односи на пост-совјетску Русију, „стару Европу” или на Уједињене нације и Женевску конвенцију. За неке у Вашингтону, можда чак и на ниподаштавању наших демократских принципа и традиција. НСПМ, 23.9.2008.

Гордон Н. Бардош

Iskra 1. novembar 2008.

STRATFOR analiza: Borbene mogućnosti Rusije na novo-starom frontu Hladnog rata

NOVO PROJAVLJIVANJE RUSIJE U toku proteklih nekoliko meseci dosta smo pisali o novom projavljivanju Rusije. Ova diskusija je prethodila ruskoj vojnoj akciji u Gruziji. U stvari mi disku- tujemo oživljavanje moći Rusije već od 2005, implikacije povratka Federalne službe bezbednosti (FSB) od aprila i mogući povratak Hladnog rata od marta meseca. Posle sukoba između Gruzije i Rusije od 7. avgusta i ruskog slanja strateških bombardera u Venezuelu od 10. septembra, malo je sumnje da se Rusija samopotvrđuje i da mi ulazimo u period povišene geopolitiče napetosti između Rusije i Sjedinjenih Država. Ovaj period napetosti, kako se predviđa, počinje da liči na Hladni rat - mada smo mi rekli u prethodnim analiza- ma, da će ova nova verzija biti sasvim drugojačija. Vrlo je važno setiti se da dok je žig Hladnog rata bila špijunaža, nastojanja obaveštajnih službi angažo- vanih u Hladnom ratu bila su mnogo šira. Obaveštajne službe kao CIA i KGB, takođe su učestvovale u velikim propagandnim kampanjama, organizovale pučeve i obimno upotrebljavale agente-posrednike da stvaraju probleme za svoje protivnike. Nekad su posrednici direktno upotrebljavani protiv neprijatelja, kao sovjetska podrška Severnoj Koreji i Severnom Vijetnamu protiv Sjedinjenih Država, ili SAD podrška islamističkih pobu- njenika u Avganistanu. U drugim slučajevima, posrednici su upotrebljavani posredno, da stvore probleme u pro- tivničkim zemljama i među njihovim saveznicima u širem pokušaju da se proširi ili brani geografska i ideološka sfera uticaja sopstvene strane. Videli smo da je zbog ovoga KGB podržavao marksističke pobunjenike od Meksika do Manile, a Sjedinjene Države anti-komu- nističke ratnike kao u Nikaragvi i Angoli. Ova istorija znači da će se vrlo verovatno, kako u sadašnjem periodu američko-ruska napetost bude rasla, konflifkt odraziti ne samo u povećanoj špijunskoj aktivnosti, već takođe i u većoj upotrebi vojujućih posrednika. Od kako je bivši oficir KGB-a Vladimir Putin preuzeo krmu u Rusiji i okrenuo fokus Moskve nazad taktici Hladnog rata, videli smo stalno povećavanje tajnovitih obaveštajnih aktivnosti. U toku poslednjih nekoliko godina svedoci smo, između ostalih stvari, trovanja ukrajinskog predsednika Viktora Juščenka i kremljanskog kritičara Aleksandra Litvinenka u Londonu. Nije iznenađenje da će se sa bivšim KGB čovekom na vlasti Rusi vraćati svojim starim navikama, uključujući upotrebu vojujućih posrednika. U stvari, bivši KGB oficiri koji su obavljali taktičku stranu uspostvalja- nja odnosa, trgovine oružjem, itd. sa ovim vojujućim posrednicima za vreme Hladnog rata, danas su na krtično važnim položajima u Kremlju. Zamenik ruskog predsednika vlade Igor Sečin - vrlo aktivan u svojim nedavnim diplomatskim putovanjima - bio je svojevre- meno glavni tajni KGB spovodnik oružja za Latinsku Ameriku, Afriku i Srednji istok.

Iskra 1. novembar 2008.

Zbog ovih činilaca mnogo može da se nauči u koje bi vrste aktivnost Rusija mogla da se upusti, pregle- dom sovjetskih aktivnosti za vreme Hladnog rata. Sovjetska upotreba vojujućih posrednika Za vreme Hladnog rata Sovjeti, kao i Amerikanci, bili su vrlo zaposleni izvozom svojih ideologija ostalom svetu. Osnovno načelo marsističke misli je da klasa prevazilazi nacionalne granice i da proletari- jat svuda treba oslobađati tiranije kapitalističke klase. Marksistička misao takođe smatra da politika i ekonomi- ja evoluiraju i da će prirodna evolucija društva odvesti zameni eksplotativnog kapitalističkog sistema boljim komunističkim sistemom. U bitnome, ovo gledište vidi kapitalizam urođeno pogrešnim i osuđenim da sam sebe razori, da bi bio zamenjen jednim pravičnijim i objektivni- jim društvom. Ovaj evolutivni proces može, međutim, da bude pomognut revolucionarnom akcijom. Takav sistem verovanja znači da komunisti, kao u Sovjetskom Save- zu, treba da budu ideološki motivisani da podržavaju komunističke pokrete u drugim delovima sveta iz komu- nističke solidarnosti. Ovaj ekspanzionistički koncept otelovljen je him- nom komunističkog i socijalističkog sveta - „Inter- nacionalom”. Široko je upotrebljavan i stavljan u akciju kroz ustanove kao Komunistička internacionala ili Kominterna koja je osnovana 1919. i bila obavezna da upotrebi ,,sva dostupna sredstva, uključujući oružanu silu, za zbacivanje vlasti međunarodne buržoazije i stvaranje me đunarodne Sovjetske republike kao prelazan korak potpunom ukidanju države.” Nefilozofski gledajući, bilo je takođe mnogo toga da se dobije geopolitički i praktično za vreme Hladnog rata širenjem sovjetske sfere uticaja i radom da se smanji ova Sjedinjenih Država. U stvari, izvestan broj gepolitičkih imperativa vodio je konflikt između Rusije i Sjedinjenih Država, a ovi imperativi su prevazilazili ide- ologije. Ideologija je bila samo pospešivač plamena konflikta koji se zametnuo u geopolitici. Mnogi ključni lideri na obe strane Hladnog rata bili su inspirisani pre real-politikom nego ideologijom. Operišući u ovakvoj atmosferi, KGB je bio vrlo zaposlen. U Sjedinjenim Državama nastojali su da regru- tuju obaveštajne agente i one koji bi bili od nekog uticaja. Takođe su nastojali da ohrabre ili plate mnoge do- maće SAD grupe koje bi mogle da stvaraju probleme Vašingtonu. Ovo su bile grupe počev od portorikanskih separatističkih marksista, kao Ratne snage nacionalnog oslobođenja i mačetera, do Antiratnih vijetnamskih grupa, koje su bile odgovorne za mnoge građanske nemire i kasnije isčaurile ratobornu frakciju kao Vedermene. Arhive otvorene posle pada Sovjetske Unije pokazuju da su mnogi SAD stručnjaci potcenili obim i dubinu KGB napora unutar Sjedinjenih Država. Ali širina sovjetskih pokušaja ne treba da izne- nadi. KGB je imao jasnu prednost u ovoj sferi nad

Novo projavljivanje... Sjedinjenim Državama zbog duge i vrlo aktivne istorije sovjetskih obaveštajnih službi kao Čeka. U vreme kada je SAD vlada sputavala svoja špijunska nastojanja, jer „džentlmeni ne čitaju poštu drugih džetlmena”, sovjetski NKVD pribegavao je svakovrsnim neskrupuloznim trikovima. Van Sjedinjenih Država, KGB je takođe bio vrlo zaposlen u radu protiv SAD interesa. Pored podrške marksističkim ustanicima i sponsorovanja pučeva, Sovjeti su direktno intervenisali u zemljama kao Avganistan i Madarska da podrže svoje komunističke saveznike koji su uzeli vlast. KGB i njegovi vrlo aktivni saveznici, kao istočnonemački Stasi, kubanski DGI i bugarski Komitet državne bezbednosti, bili su takođe vrlo zaposleni stvaranjem i treniranjem terorističkih grupa. U procesu koji gotovo liči na regrutovanje džihadističkih grupa, KGB i njegove sestrinske službe bi identifikovale potencijalne regrute, indoktrinirali ih i onda ih slali u trening logore gde su obučavani savremenom terorističkom zanatu, uključujući izviđanju, upotrebi ručnog oružja, pravljenju bombi i falsifikovanju dokume- nata. Neke od ovih obuka vršene su na vojnim bazama u Istočnoj Nemačkoj ili Kubi, ali marksističke grupe su stvarale trening logore i na drugim mestima - Južnom Jemenu, Beka dolini u Lebanonu, Iraku, Siriji i Libiji, gde su budući regruti učeni gerilskom ratovanju i gradskom terorizmu. U duhu „Internacionale”, nije bilo iznenađujuće naći članove japanske Crvene armije da žive i treniraju u logoru Narodnog fronta za oslobođenje Palestine u Lebanonu, ili članove Irske republikanske armije da poučavaju nemačku frakciju Crvene armije ili članove italijanske Crvene brigade kako da prave mešavinu improviziranih eksploziva i improviziraju oruđa u logori- ma Libije ili Južnog Jemena. Naravno, iako je većina ovih grupa prolazila kroz ideološku indoktrinaciju, svi joj nisu podlegnuli. Neki od njih su samo tolerirali ideologiju kao cenu dostupnosti sovjetskom novcu, obuci i oružju. Instruktori iz Sovjetske Unije, Kube, Istočne Nemačke i drugih zemalja bi takođe posećivali ustaničke trening logore u Južnoj i Centralnoj Americi, Africi i Aziji u njihovim nastojanjima da šire oružanu revoluciju. Kubanci su bili vrlo aktivni u Latinskoj Americi i Karibima i prilično aktivni u Africi. Oni su takođe bili deo vrlo širokog međunarodnog kruga za promet oružja u koji su slate sovjetske pare na Kubu, kubanski šećer je izvožen u Vijetnam, a oružje iz Vijetnama slato marsističkim grupama Latinske Amerike. Ova trgovina oružjem nije bila samo hipotetična: U mnogim napadima na SAD interese ili njihovih saveznike u Južnoj i Centralnoj Americi od 1970-ih do 1990-ih, tragovi su ukazivali na oruđa proizvedena u SAD, kao LAW rakete i ručne granate, konkluzivno povezano sa oružjem upotrebljenim u bor- bama ili isporukama koje su ili bile napuštene od strane Sjedinjenih Država u Vijetnamu, ili isporučena Južnom Vijetnamu i kasnije zarobljeno od vojske Severnog Vijetnama. Današnje okruženje

Pođimo brzo napred u 2008. godinu. Rusija nije više sovjetska republika u savezu sa jednim brojem drugih komunističkih zemalja. Rusija je danas tehnički konstitucijonalna demokratija sa polukapitalističkim ekonomskim sistemom; nije više model komunističkog društva ili brilijantna svetlost marksističkog postignuća. Uprkos ovih ideoloških promena, isti geopolitički imperativi koji su gonili Sovjetsku Uniju i Sjedinjene Države u Hladni rat još uvek su vrlo stvarni, i oni guraju ove sile u sukob. U ovom sukobu Rusija će upotrebiti ista oruđa sa kojim je tako vešto operisala za vreme Hladnog rata. U ovom novom sukobu može se očekivati da Rusija pribegne svojim starim radikalnim vezama širom sveta. Mnoge od ovih veza, kao Oružani Džabril i Sabri al Bana (aka Abu Nidal), su sada mrtve, i mnogi drugi radikalni borci iz 1970-ih i 1980-ih, kao Karlos Šakal i ključni članovi grupa počev od japanske Crvene armije do grčke grupe 17. Novembra su sada uhvaćeni i utam- ničeni. Pored toga, mnogi od starih KGB kontakta još uvek živih i na slobodi nisu više mladi. Ovo znači da tekući ruski pokušaji neće se skoncenrisati da ubede svoje bivše borbene džerijatrike da se još jednom prih- vate oružja, već će ih upotrebiti da se preko njih dokopa- ju mlađih ratnika iste naravi - boraca verovatno već pod radarom zapadnih obaveštajnih službi. Sovjetski kolaps i kraj njegove pomoći pogodio je marksističke ustanike i bojovničke grupe vrlo teško. Mnoge od ovih grupa, primorane da traže druge načine finansiranja, pribegle su otmici, krijumčarenju droga i ucenama. Druge grupe su prosto nestale u teškoćama. Mada su se mnoge od ovih grupa propašću Sovjetskog Saveza našle u procepu i mada Rusija nije više ideološki predvodnik marksističkog pokreta, mnogim preostalim marksističkim grupama - kao Revolucionarne oružane snage Kolumbije (FARC) i Nova narodna armija (NPA) na Filipinima - svakako bi dobrodošla finansijska pomoć, obuka i oružje. U Latinskoj Americi ovo će bez sumnje biti koordinirano sa Nikaraguancima i Veneceulancima, koji pored Bolivije izgleda da zamenjuju Kubu kao rusko uporište u regionu. Pored obnove veze sa FARC-om i ostacima drugih marksističkih grupa u Južnoj Americi, predviđamo da će Rusi pojačati svoje aktivnosti sa mark- sističkim grupama u Meksiku. Drugde u Severnoj Americi, oni bi mogli da obnove svoju podršku radikalnoj levici u Sjedinjenim Državama i sa radikalnim elementi- ma u kvebeškom separatističkom pokretu u Kanadi.a U Evroaziji i na Srednjem istoku, mesta koja se stvarno ukazuju kao poprišta gde će Rusi pokušati da se opet aktiviraju su Lebanon (što smo razmatrali na drugom mestu) i Turska. Za vreme Hladnog rata, KGB je bio vrlo aktivan u Turskoj i podržavao je izvestan broj radikalnih levičarskih grupa, od seoske Kurdske radničke partije do gradskog Dev Sol-a. Turska levičarska zajednica ostala je vrlo aktivna i zrela za rusku eksploataciju. Verujemo da se može očekivati da se Rusi ponovo povežu sa radiklanim levičarskim grupama i pojedincima kao u Italiji i Grčkoj, u kojima još uvek pos(Kraj na str 10/2)

Iskra 1. novembar 2008.

ДОКТРИНА ГЛОБАЛНОГ ИНТЕРВЕНЦИОНИЗМА ПОСТАЈЕ ОПАСАН БУМЕРАНГ И ПО АМЕРИКУ Чејнијев гард не може без рата великих размера

Вашингтон сваки кутак глобуса третира као америчко „ближње зарубежње" и то мора имати за последицу стварање контракоалиције која је дошла главе Наполеону, кајзеру и Хитлеру. Велико је питање да ли ће, и по којој цени за себе и остали свет ову чињеницу схватити вашингтонска двостраначка клика која формира спољну политику најмоћније земље света „Русија се суочава са избором", изјавио је амерички потпредседник Ричард Чејни. Није њена судбина да нам буде непријатељ, додао је он, али да би се то избегло Русија треба да следи курс за који су се определиле земље из њеног непосредног окружења које су својевремено биле жртве руске доминације. Осудивши поступке руске владе који су „контрапро- дуктивни", Чејни је упозорио да штетна политика Москве може имати „тешке последице по односе са другим земљама". Ова изјава није дата после одлучног руског одговора на грузијску агресију почетком августа, нити после руског признања Јужне Осетије и Абхазије три недеље касније. Наведени цитат долази из Чејнијевог говора одржаног у литванској престоници Виљнусу, у западном срцу руског „блиског заграничја", пре више од две године, на састанку НАТО пакта 4. маја 2006. Замислите само једног од водећих руских политичара - тадашњег премијера Медведјева, на пример како пре две године поручује Американцима из Хаване или Каракаса да се „САД суочавају са избором": Ђоном на Москву „Није судбина Америке да нам буде непри- јатељ, али да би се то избегло САД треба да се држе курса који следе партнери Русије у Шангајској органи- зацији за сарадњу. Америка треба да престане са контрапродуктивним понашањем које може имати тешке последице по односе са другим земљама". У Вашингтону таква би изјава имала исти ефекат као црвена марама на разјареног бика. Стратези са Хувера, из Брукингса, Херитиџа или Ранда, захтевали би неку нову Барбаросу. Чак би и трезвенији аналитичари попут Кисинџера закључили да су Руси изгубили сваки компас јер се са једном великом силом напросто тако не разговара. Међутим, ни тон Ченијевог наступа ни његова основна порука - да Руска Федерација нема апсолут- но никакве легитимне интересе ван сопствених грани- ца нису изазвали интересовање америчке јавности или коментаре аналитичара. Наиме, далеко пре кризе коју је летос изазвао Михаил Сакашвили, америчка владајућа елита је груб, бахати тон прихватила као нормалан у односу на Москву. Та је елита свој невољни респект према Совјетском Савезу из времена хладног рата заменила, током Јељцинове декаде, презривом нетрпељивошћу према Русији као таквој.

Iskra 1. novembar 2008.

Не изненађује што је постсовјетска слабост Русије - економска, дипломатска, војна и психолошка - подстицала тријумфализам САД. Међутим, америчка ароганција 90-их од почетка је била додатно затрована атавистичком русофобијом. Мржња према Русији као таквој у колективној психи западне елите присутна је вековима, али је у време хладног рата била донекле закамуфлирана реториком антикомунизма. Без спознаје феномена русофобије није могуће разумети спољну политику САД, нити схватити димен- зије опасности у којој се свет данас налази. Наиме, после кратког периода америчке монополарне гло- балне доминације (1991-2008), подела светске моћи сада добија карактеристике асиметричне мултипо- ларности. Ово је, како нас учи историја, нестабилан модел међународних односа који своје структурне противречности тешко може да разреши без рата великих размера. Трипут у историји Скоро пола века после Другог светског рата (19451991) свет је почивао на биполарном моделу који се показао као релативно стабилан. Обе супер- силе прећутно су прихватале постојање недодирљивих интересних сфера супарника, што се видело са наглашеном уздржаношћу САД током совјетских интервенција у Мађарској 1956. и Чехословачкој 1968. Геополитичка утакмица водила се у сивим зонама Tpefcer света (Блиски исток, Индокина, Ангола, Никарагва итд), али су правила игре почивала на ре- лативно рационалном прорачуну односа између цене и бенефита спољнополитичких потеза. Ратови клијена- та остајали су локализовани. Имплицитна рационал- ност обеју страна чинила је могућом де-ескалацију повремених криза (Берлин 1949, Кореја 1950, Куба 1963) које су претиле прерастањем у сукобе катастро- фалних размера. Биполарни модел био је плод јединствених геополитичких околности које неће бити поновљене у догледној будућности. Свет поново постаје мултипо- ларан, али САД још нису спремне да ту чињеницу при- хвате. У интересу и Америке и света било би да доно- сиоци одлука у Вашингтону сагледају опасност од хегемонистичких тежњи једне од водећих сила мулти- поларног система. Од Вестфалског мира којим је 1648. окончан тридесетогодишњи рат, па све до треће деценије 20. века, међународним односима доминираоје релативно стабилан модел уравнотежене мултиполарности. Тај модел је Европи (тј. свету) обезбедио многе деценије релативног мира и просперитета који је био озбиљно поремећен само у три наврата: хегемонистичким тежњама Наполеонове Француске (1800-1815), вил- хелмовске Немачке (19001918) и Трећег рајха (1933- 1945). У сва три случаја неспремност хегемона да своје интересе усклади са интересима осталих сила, или да уопште прихвати легитимност постојања таквих

Доктрина глобалног..

Novo projavljivanje..

интереса, довела је до настанка коалиције спремне на сваку жртву да би се хегемон поразио.

toje takve aktivne grupe. Budući da SAD učestvuju u protivustaničkim operacijama na Filipinima, Rusi bi takode mogli da tamo obnove veze sa NPA.

Коалиције Антихегемонистичке коалиције из наведена три примера бивале су склапане без обзира на идео- лошке разлике и потенцијалне или стварне расцепе у интересима самих партнера. Против Наполеона су се на крају удружиле Енглеска, Русија, Аустрија и Пруска, а против кајзера Енглеска, Француска и Русија. Хитлер је својом нездравом динамиком произвео још бизарни- ји савез бољшевика, империјалиста и капиталиста. Русија, Кина, Индија, Иран и Бразил исто тако имају низ стварних или потенцијалних узрока међусоб- них сукоба. Сви они падају у засенак у поређењу са животно важним изазовом сузбијања Америке као глобалног хегемона који не зна своју меру. Сходно националној безбедносној стратегији прокламованој септембра 2002, САД не признају постојање ма које тачке на кугли земаљској која није „витални амерички интерес" - од Израела до Кореје, од Естоније до Пакистана, од Грузије до Тајвана. Сведоци смо ироничног преокрета улога. Совјетска Русија била је револуционарни хегемон, у име ослобађања подјармљеног пролетаријата, коме се супротстављала Америка као конзервативни поборник статуса кво. Данас је Америка носилац револу- ционарног динамизма са глобалним амбицијама, у име идеолошких норми тобожње демократије, људских права и слободних тржишта, чему се супротставља све извеснија коалиција слабијих сила које превазилазе међусобне разлике у име суштински „конзервативних" принципа националних интереса и реафирмације права на геополитичке сфере сопствене доминације. Вашингтон не схвата да доктрина глобалног интервенционизма која сваки кутак глобуса третира као америчко ближње зарубежње мора имати за последицу стварање контракоалиције која је дошла главе Наполеону, кајзеру и Хитлеру. Велико је питање да ли ће, и по којој цени за себе и остали свет, ову чињеницу схватити вашингтонска двостраначка клика која формира спољну политику најмоћније земље света. * * * * *

ГЈ10СА: ИСТИ ДУХ И КОД МЕКЕЈНА И ОБАМЕ Камуфлаже више нема. Огрнута „левим" или „десним" идеолошким плаштом, у САД аксиоматска русофобија неподложна рационалној критици подјед- нако је доминантна у неоконзервативном покрету (Вилијам Кристол, Роберт Кејган, Норман Подхорец, Џошуа Муравчик и бројни други) и у врху Републиканске странке, пре свега у лику председ- ничког кандидата Џона Мекејна. Исто стање духа влада и у Демократској странци, а његови носиоци су Обамин потпредседнички кандидат Џозеф Бајден и главни саветник за спољну политику Збигњев Бжежински. Глас јавности, 3.10.2008.

Срђа

U današnjoj Rusiji, predsednik vlade Vladimir Putin oličava model jakog autoritarnog vođstva koje izražava zdravu dozu nacionalizma i ponos sopstvenom nacijom. Kao takav, on bi mogao da se dopadne čitavom nizu različitih bolivarskih pokreta, kao ovima u Venecueli, Boliviji i Ekvadoru. Pored toga, Rusi će sigurno pokušati da apeluju na slovenski nacionalizam kroz panslovensku ideologiju, naročito u zemljama kao Bugarska i Srbija, gde postoje dobro organizovani ultra- nacionalistički pokreti pa čak i političke partije. Druga mogućnost je da bi ideološka promena u Rusiji mogla da znači da se Moskva obraća radikalnim grupama sa kojima KGB nije tradicionaino sarađivao. Mada mnogi KGB službenici nisu potpuno prihvatali komunističku ideologiju, komunistička vera služila je i kao svojevrsna privlačnost i kao granični faktor koji je određivao sa kojim elemntima Sovjeti mogu da rade. Pošto ruska država nije više vezana sovjetskom ideologijom - danas je stvarno sve moć i profit - ta stega je otišla. Rusi su danas slobodni da rade sa mnogim Ijudi- ma i svršavaju mnoge poslove koje ne bi mogli da čine u sovjetsko vreme. Na primer, bivši KU-kluks-klan lider Dejvid Djuk je vrlo popularan u Moskvi i ima vrlo dobre veze tamo, kao što je i jedan broj drugih američkih belih naciona- lista. Postoje tako đe tesne veze između raznih neonacista, skinhedsa i nacionalističkih grupa u Evropi i njihovih ruskih srodnika. Ove veze bi mogle da budu lak način za Ruse da se povežu i pomognu radikalne ele- mente krajnje desnice u zemljama kao Sjedinjene Države, Ukrajina, baltičke države i Nemačka. Postoji takođe i jasna mogućnost da bi preko njihove veze sa FARC-om, Rusi mogli da imaju mogućnost da otvore dijalog sa nekim od radikalnjih elemenata krijumčara droga Latinske Amerike, uključujući super-nasilne mek- sikanske kartele. Čak i krijumčarske grupe Centralne Amerike kao Los Kaibiles, koji su u početku bili izraziti antikomunisti, mogle bi da budu spremne da prime oružje i finansijsku pomoć od „demokratksih” Rusa. S obzirom da su Los Kaibiles sada sasvim najamnički nastrojeni, mogli bi tako đe biti raspoloženi da poduzmu određene napade, ako bi njihova cena bila prihvaćena. Mnoge organizovane ruske kriminalne grupe su tesno povezane sa Kremljom i oruđe su koje Putin i kompanija već upotrebljavaju. Ove grupe mogle bi biti upotrebljene za dodir sa organizovanim kriminalnim grupama u drugim zemljama. Na ovom novo-starom frontu, potrebno je pažljivo proučiti ruske subverzivne aktivnosti. Zalihe oružja i oruđa upotrebljenih u napadima ustanika treba pažljivo ispitati za moguću vezu sa Rusijom, a potencijalne ustaničke trening logore valja nadgledati. Da se ovo postigne, zahtevaće prilično prilagođavanje SAD obaveštajne zajednice, koja je poslednjih sedam godina tako mnogo svojih napora skoncentrisavala na džihadističku opasnost. 17.9.2008. (Prevod - Iskra)

Fred Burton & Scott Stevvart

Трифковић

Iskra 1. novembar 2008.

Srpska pobeda, ili: „Tresla se gora - rodio se miš”

RASPLET ILI ZAPLET PRED MEĐUNARODNIM SUDOM PRAVDE Jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova biće tema koju će razmatrati Međunarodni sud pravde nakon što je Generalna skupština UN tako odlučila. Srbija je tako nakon mnogo godina dobila bitku u Ujedinjenim nacijama ali i na unutrašnjoj političkoj sceni. Sve što je moglo da se uradi da bi se kosovsko pitanje sa političkog prebacilo na međunarodno pravni teren je učinjeno, rezultat je eviden- tan, ali prava borba tek sada sledi. Nakon izglasavanja odluke u UN Srbija ima razloga da bude zadovoljna, ali nema vremena za slavlje i opuštanje. Profesor međunarodnog prava i bivši šef našeg pravnog tima za sporove pred Međunarodnim sudom pravde Tibor Varadi objašnjava da je Srbija tek sada, nakon tolikih godina drugačije borbe oko očuvanja svog integriteta, našla način da se svetu postavi pravo i direktno pitanje o kosovskoj nezavisnosti i njenoj legalnosti, jer će pravno pitanje najzad dobiti i pravni odgovor, a politički efekti će se videti tek kada konačna sudska odluka bude doneta. Drugim rečima, tek sada je međunarodno pravo dobilo bitku sa politikom ali to, kako je ukazao profesor Varadi, nikako ne znači da će odluka biti onakva kakvu Srbija očekuje, ali isto ne znači i da ona neće biti potvrđena. Međutim, to što Međunarodni sud pravde može potvrditi srpski stav da je odluka o proglašenju nezavinosti suprotna međunarodnom pravu ne znači da će države koje su već priznale Kosovo poništiti svoju odluku, niti da će druge države odustati od njegovog priznanja i nakon savetodavnog mišljenja suda. Najbolji dokaz za to je činjenica da su Crna Gora i Makedonija na Generalnoj skupštini UN podržali srpski zahtev da se o povredi međunarodnog prava izjasni Međunarodni sud pravde, a da su dan nakon toga obe donele odluku da priznaju kosovsku nezavisnost. Istoričar Čedomir Antić podseća da je vladajuća koalicija u Srbiji upravo na ovakvom putu traženja međunarodnog mišljenja o kosovskom pitanju i dobila izbore, ali dodaje da to još uvek nije “velika pobeda Srbije”, jer tek treba viditi šta će se nakon glasanja u UN događati. - Ne sme se smetnuti s uma kako Međunarodni sud pravde funkcioniše. Naime, čak i da donese pravno mišljenje u našu korist, ono ima značaj samo u domenu etike i nije obavezujući ni za UN ni za zemlje koje su priznale Kosovo, kao ni za one koje će to tek uraditi. Među uzdržanim zemljama u UN je veliki broj država koje su već priznale Kosovo, a među državama koje su glasale protiv slanja ovog stava pred Međunarodni sud ima mnogo država koje su male i za koje malo ko uopšte zna da postoje. Do dana današnjeg se nije dogodilo da neko pitanje bude izne- seno pred Generalnu skupštinu da se traži savet Međuna- rodnog suda pravde, a da je ona to obila. Znači, i sa našim zahtevom se dogodilo nešto što je već viđeno. Mnogo veći test za ovaj predlog naše države biće pred samim Međuna- rodnim sudom pravde nego što je bio pred Generalnom skupštinom UN. Naše vlasti se nadaju da će, ukoliko sud zaključi da proglašenje kosovske nezavisnosti nije u skladu sa međunarodnim pravom, vremenom države koje su već priznale kosovsku nezavisnost, posebno velike sile koje su stale iza Albanaca, biti prinuđene da obnove pregovore i da

Iskra 1. novembar 2008.

bi to zapravo bila ona pobeda koju mi želimo. Onda bi, barem se tako napominje u javnosti, ova vlast mogla ići na podelu KiM, jer je očigledno da više od autonomije a manje od nezavisnosti predstavlja opciju koju Albanci nikada neće ni hteti - objašnjava Antić. Naš sagovornik upozorava da se može dogoditi da Međunarodni sud pravde proceni i da u kosovskom siučaju nije prekršeno međunarodno pravo, pa će se time priča o našoj borbi za očuvanje teritorijalnog integriteta zauvek završiti jer smo igrali samo na tu kartu. - Ako smo mi već predali takav zahtev sudu i insistiramo da to za nas nije samo savetodavno mišljenje, onda bi bilo logično da, ako sud kaže da su Albanci u pravu, to i prihvatimo. Treba podsetiti i na to da Međunarodni sud pravde ne funkcioniše po principu veta na odluku kao Savet bezbednosti, pa mi ne znamo da li naš predlog ima većunu koja će podržati da je nezavisnost proglašena nelegalno ili će prevagnuti oni koji Albancima daju za pravo. Mi ćemo doći u nepovoljniji položaj ako odgovor suda bude negati- van nego velike sile koje su već priznale Kosovo i koje će time dobiti samo potvrdu da su dobro uradile. Opet i ako odgovor bude u našu korist, te velike sile će se onda pozi- vati na savetodavnu ulogu Međunarodnog suda pravde i neće odustati od onoga što su već učinile - zaključuje Antić. Saradnik Instituta za Međunarodnu politiku i privre- du Aleksandar Fatić se slaže sa ocenom da se samo u Srbiji odluka Generalne skupštine UN o savetodavnom mišljenju Međunarodnog suda pravde predstavlja kao velika diplomatska pobeda ili međunarodno politički trijumf, a da je stvarnost sasvim drugačija: - Postupak Crne Gore i njeno priznanje Kosova pokazuje koliko je pogrešno tvrditi da je reč o trijumfu Srbije. Nije crnogorski postupak nikakav šamar našem uspehu niti zabadanje noža u leđa. Naime, Crna Gora je u UN glasala za to da se zahtev Srbije usvoji, znači podržala je ono što smo mi hteli, a onda je naredni dan priznala Kosovo, što govori da je reč o jednom koizistentnom procesu i da je priča da je usvajanje našeg zahteva put do nas- tavka pregovora netačna. Ako Međunarodni sud pravde bude doneo mišljenje koje glasi da odvajanje KiM nije u skladu sa međunarodnim pravom, mi time nećemo dobiti apsolutno ništa jer njegovo mišljenje nije obavezujuće i ne samo to već su sve velike države koje su već priznale Kosovo unapred rekle da one svoju politiku neće menjati. Uostalom, dan posle “srpske pobede” u UN Oli Ren je došao u Prištinu i razgovarao sa liderima kosovskih Albanaca o predkandidaturi za prijem u EU. Ono što zabri- njava jeste da se ovde ćuti o drugom scenariju: šta će se dogoditi ako Međunarodni sud pravde kaže da su Albanci imali pravo da proglase nezavisnostđ Naša politička elita uvek polazi od toga da smo mi u pravu i nikad ne uzima u obzir mogućnost da možda i neki drugi poznaju neke druge aspekte međunarodnog prava koje može da donese oprav- danje za secesiju. I šta će se desiti ako presuda bude suprotna od našeg stava - mi gubimo sve i više nećemo moći ni razgovarati o evropskim integracijama ako ne priz-

У СРЕБРЕНИЦИ НИЈЕ БИЛО ГЕНОЦИДА Број убијених муслимана у Сребреници није 8.000, већ 700, тврди Американац Филип Корвин, који је као изасланик специјалног представника Генералног секретара УН био координатор УН-а за цивилна питања у БиХ, од пролећа до лета 1995. године. Корвин наглашава да је преувеличан и број несталих муслимана и оцењује да све то показује да су званични извештаји о геноциду чисто политичке природе. - Разлика између 700 и уобичајено поми- њаних 8.000 није бројчана - она је политичка - рекао је Корвин у интервјуу за немачки лист "Јунге велт". Он, такође, сматра да Радован Караџић у Хагу не може да очекује фер суђење и да ће бити оптужен да је учествовао у завери и геноциду. - На основу личног искуства и контаката са босанским Србима, укључујући и Караџића, могу да кажем само то да сам убеђен да је питање код босанских Срба било да заштите Србе, а не да уби- јају муслимане или Хрвате - уверен је бивши пред- ставник УН-а.

Rasplet ili... namo nezavisnost Kosova. Zato i tvrdim da je ovo traženje mišljenja Međunarodnog suda pravde pokazalo da imamo ili totalno nesposob u ili totalno zlonamernu političku elitu, a činjenica da mediji to umesto da budu kritični proglašavaju trijumfom je neshvatljiva - ukazuje Fatić. Koliko je, po oceni Fatića, pogrešno proglašavati nešto što je inače uobičajeno u Generalnoj skupštini UN potvrđuje crnogorsko priznanje Kosova koje na najbolji način “ogolju- je” taj naš trijumf. - Šta znači crnogorsko priznanje Kosova i zar neko stvarno ovde misli da je Generalna skupština slučajno dozvolila da naš predlog prođe. Nikoga mi nismo tim činom naterali da promene svoju polutiku, a pogotovo to ne možemo da učinimo sa velikim silama, a Crna Gora nam je to i praktično pokazala. Ona je jedno rekla dan pre, a sasvim drugo dan posle naše pobede. Pošto to nismo hteli da vidimo, ili smo lažno verovali da se posle odluke u UN to neće dogoditi, mi reagujemo emotivno i proterujemo crnogorsku ambasadorku a da pre toga one zemlje koje su ranije priznale Kosovo i Metohiju nismo smeli ni da pip- nemo, čak nismo smeli ni da prigovorimo njihovim ambasadorima koji se slobodno šetkaju po Srbiji zaključuje Fatić. Istina je, dakle, da je građane Srbije posebno zabolela crnogorska so na kosovskoj rani i reagovanja nakon što je Vlada Crne Gore priznala Kosovo su burna i sa ove i sa one strane. Profesor Aleksandar Fatić, pak, smatra da nas odluka Crne Gore ne treba posebno da boli jer oni kao država imaju svoje interese, pošto ima albansko sta- novništvo koje predstavlja bezbednosni rizik za nju samu. Dnevnik, 12.10.2008.

Ljubinka

Холанђани праве фонд Пре неколико недеља Караџићев тим су контактирали бивши војници, припадници холанд- ског батаљона који је био задужен за чување Сребренице, нудећи да у Хагу сведоче у корист бившег лидера босанских Срба. Миливоје Иванишевић каже да су у редовним контактима и да Холанђани раде на формирању фонда уз чију помоћ би се организовала истраживања о страдању Срба у БиХ, и који би "покрио" трошкове њиховог све- дочења. Члан тима за одбрану Радована Караџића Миливоје Иванишевић каже да Филип Корвин при- пада све већој групи бивших представника УН-а и Унпрофора који после престанка својих функција сведоче о истини, а не о политичким интересима организација од којих су примали плату. - Корвин је написао и књигу "Сећање на лето у Босни 1995. године" и са својим ставовима који иду у корист истине, није усамљен. Имамо и тзв. сребреничку групу у Америци у којој су Едвард Херман, један од најближих сарадника чувеног Ноама Чомског, па је ту и професорка и публи- цисткиња Дајан Џонстон, па Џорџ Богданић, аутор филма "Југославија - рат који се могао избећи". И у Немачкој постоји група интелектуалаца која заго- вара истину о Сребреници, али, нажалост нису довољне чињенице да би се променила политика западних сила - наводи саговорник "Вести". Иванишевић није могао да потврди да ли ће Корвин бити сведок одбране Радована Караџића. - Сви они налазе се на листи потенцијалних сведока, али је рано о сведоцима одбране још го- ворити. Прво, не знамо ни оптужницу, а док тужи- лаштво заврши са својим сведоцима проћи ће нај- мање две године - каже Иванишевић.

Србофобија Холбрука и Ешдауна Филип Корвин оптужио је да се истини о догађајима у Сребреници испречила србофобија, те да су Ричард Холбрук и Педи Ешдаун искористили рат у бившој Југославији да изграде своје каријере. Он сматра да се догађаји 11. јула 1995. године у Сребреници морају посматрати као део шире трагедије и да не смеју бити издвојени из тог кон- текста. - Они који то чине, очигледно имају намеру да изврну ствари на штету једне од зараћених страна. То што се десило у Сребреници није био масакр над муслиманима, већ низ крвавих напада и контранапада током три године и ескалације у 1995. години - каже Корвин. 27.9.2008.

ANTIC.org-SNN

Malešević

Iskra 1. novembar 2008.

Хоће да суде и Милошевићу

ПРОШИРЕНОМ ОПТУЖНИЦОМ КАРАЏИЋ СЕ ПРИСИЉАВА ДА СЕ БРАНИ И ОД НАВОДНОГ ПАНСРПСКОГ ГЕНОЦИДА Сада видимо да се Милошевић поново оптужу- је кроз оптужницу против Караџића. То још више показује да је Трибунал политичка, а не правна институција.Тужилаштво жели да „прошверцује” тобоже пансрпско удруживање за „геноцид” - ако то буде „доказано” у Трибуналу, сарајевски муслимани ће сигурно обновити тужбу против Србије Трибунал у Хагу је 23. септембра подигао допуњену оптужницу против Радована Караџића. Њен циљ је не само да обнови оптужницу за геноцид против бившег лидера босанских Срба и, разуме се, Срба из Републике Српске, већ да буде још један покушај да се кривица пребаци на Србију. И, следствено - утврди колективна кривица целе српске нације за наводни злочин.

Трибунал то чини на индиректан и делом прикривен начин. За разлику од оптужнице из маја 2000, последња, измењена оптужница сужава фокус на један „далекосежни” и три „стандардна” заједничка злочиначка подухва- та. Први оптужује Караџића да је учество- вао у злочиначком удруживању с намером да се спроведе геноцид у Босни и деловима које су „држали” Срби. Ту се тврди да је, поред многих особа из Републике Српске, у „злочиначком удружењу” било и више бивших врховних званичника ФР Југославије и Републике Србије, а нарочито апострофирају бивши председник Слободан Милошевић, Јовица Станишић, Френки Симатовић и Војислав Шешељ, као и неодређени број неименованих службеника МУП-а, ЈНА и ВЈ. Треба истаћи да именовани Караџићеви наводни конспиратори из Београда или не могу да се бране против нових оптужби, или за њих нису ни оптужени - иако су у притвору Трибунала: - Милошевић је умро марта 2006, па не може да се брани. - Против Станишића, Симатовића и Шешеља су подигнуте лакше оптужнице, а пошто никада нису оптужени за „геноцид”, на својим суђењима не могу да изнесу никакву одбрану против ових додатних и веома

Iskra 1. novembar 2008.

озбиљних оптужби које Караџићевом списку.

су

се

појавиле

на

- Службеници МУП-а, ЈНА и ВЈ и даље остају неименовани, па ни они не могу да изне- су одбрану.

Стратегија хашког тужилаштва је јасна: да натерају Караџића не само да брани себе, већ и бројне наводне саучеснике у Србији - именоване и неименоване - који нису оптужени за овај злочин. Његов неуспех резултирао би осудом која би била примењена и на све остале. Караџић ће се у припремању одбране, наравно, усредсредити на себе и своје радње, онолико успешно колико се то може очекивати од било ког оптуженог. И то ће бити управо оно што Тужилаштво жели: да „прошверцује” тобоже пансрпско удруживање за „геноцид” - оптужбу која је апсолутно недоказана и и одбачена од Међународног суда правде. Ако то буде „доказано” у Трибуналу, сарајевски мус- лимани ће сигурно обновити тужбу против Србије пред МСП. Подсетимо да је МСП 2007. казао да „геноцид у Сребреници” не може бити приписан српским државним органима, да није утврђено да је Србија била учесник тиме што је слала помоћ босанским Србима лета 1995. када се десио злочин у Сребреници. Одлуке суда су обавезујуће, без могућности жалбе. Милошевић је, дакле, постхумно ослобођен оптужби. Он је увек и говорио да ни Југославија ни Србија нису имале команду над армијом босанских Срба, и то је Суд пресудом и констатовао. Међутим, сада видимо да се Милошевић поново оптужује кроз оптужницу против Караџића. То још више показује да је Трибунал политичка, а не правна институци- ја. Наставиће, очито, да и против Караџића тврде супротно, иако злочини у Босни од 19921995. нису резултат никаквог „националис- тичког пројекта”. Злочини су били последица, а не узрок рата. Колико год оштро морају бити осуђени, били су последица шире, комплексне међународне грешке и Изетбеговићеве одлуке да се отцепи. Глас јавности, 29.9.2008.

Срђа Трифковић

На јавној расправи у Покрајини и потом његовом усвајању у Скупштане Србије

НАЦРТ СТАТУТА ВОЈВОДИНЕ Владајућа коалиција усагласила је текст Статута Војводине, који објављује данашња „Политика”. Лист је навео да ће уместо законских одлу- ка, покрајински парламент доносити скупштинске одлуке, а да је Панчеву, ипак, дат статус центра покрајинске управе. „Политика” је подсетила да би наредних дана, након што га још једном „прочешљају” руководства странака владајуће коалиције или њихови посланички клубови у покрајинској скупштини, предлог нацрта требало да буде упућен на двонедељну јавну расправу и истовремено објављен на сајту Скупштине Војводине. Сва мишљења, примедбе и предлози током јавне расправе могу се доставити до 30. септембра 2008. Координационом телу или појединачно посланичким групама у Скупштини АП Војводине које су предлагачи нацрта. О нацрту и сугестијама са јавне расправе, војвођански посланици ће расправљати на седници заказаној за 14. октобар, дан пре истека законског рока, а затим текст новог статута иде у Скупштину Србије, подсетио је лист. Предлог нацрта Статута Војводине уса- гласиле су посланичке групе у војвођанском парла- менту За европску Војводину, Мађарска коалиција, СПС - ПУПС - ПВРЕР (Покрет „Вршачка регија”) и ЛСВ - Заједно за Војводину, подсетила је „Политика”.

Покрајине састоји од географских области Бачке, Баната и Срема, а не може се мењати без саглас- ности њених грађана изражене на референдуму. Одлука о промени територије донета је ако је за промену гласала већина од укупног броја бирача уписаних на територији АП Војводине. АП Војводина има симболе, заставу и грб. Скупштина АП Војводине уређује изглед и употребу симбола покрајинском скупштинском одлуком. Главни град АП Војводине је Нови Сад. Наведено је да АП Војводина сарађује са територијалним заједницама и другим облицима аутономија других држава у оквиру спољне поли- тике Републике Србије и уз обавезу поштовања њеног територијалног јединства и правног поретка, као и да АП може бити члан европских и светских удружења региона. АП Војводина преко својих органа доноси Статут и одлучује о промени Статута, доноси покрајинске скупштинске одлуке и друга општа акта, којима, у складу са Уставом, законом и Статутом, уређује области из своје надлежности и питања од покрајинског значаја, извршава покра- јинске скупштинске одлуке и доноси прописе за њихово спровођење.

Опозиционе партије - ДСС, Нова Србија и СРС које, како лист пише, нису имале увид у радну верзију нацрта Статута, већ су детаље саз- нале из медија, изнеле су оштре критике на нека идејна решења.

Предложено је АП доноси свој буџет и завршни рачун, оснива организације, агенције, јавна предузећа и установе, фондове, привредна друштва, у циљу вршења послова АП Војводине и врши надзор над њиховим радом, установљава покрајинска одликовања, признања и награде фи- зичким и правним лицима, уређује друге области и питања прописана Уставом, законом и Статутом.

Опозиција је замерила владајућој коалицији што је предложила да се уместо Извршног већа Војводине користи назив покрајинска влада, као и да се покрајинском парламенту да овлашћење да доноси „покрајинске законске одлуке”.

У нацртује наведено и да покрајинска влада утврђује и води политику у оквиру права и дужнос- ти АП Војводине у областима њене изворне надлежности, у оквиру основа које утврђује Скупштина и извршава законе, ако је за то овлашћена.

У првом члану нацрта Статута АП Војводине, који је објавила „Политика”, наведено је да је Војводина аутономна покрајина грађанки и грађана који у њој живе у саставу Републике Србије, настала на основу посебних националних, историј- ских, културних и других својстава свога подручја, као вишенационална, вишекултурална и вишекон- фесионална демократска европска регија, интегрисана у европски систем региона. Аутономна Покрајина војводина је аутоном- на територијална заједница у Републици Србији. У нацрту је наведено да се територија

Егереши: Статут пресек политичке реалности Председник Скупштине Војводине Шандор Егереши оценио је да је предложени статут Покрајине пресек политичке реалности у Србији, омеђен решењима новог устава из 2006. године. Замерке које су из неких кругова већ изречене поводом нацрта тог документа „тешко су схватљиве јер овај статут не може да буде изнад прописаних уставних одредби, али истовремено се не може ићи ни испод овлашћења која су Покрајини Уставом дата нити би покрајинско руководство било спремно да тако нешто прихвати”, рекао је Егереши.

Iskra 1. novembar 2008.

Предложени статут, о којем је постигнута сагласност владајуће већине у Покрајини, „није оптимално решење које би покрајинским органима омогућило да још квалитетније и ефикасније решавају нагомилане проблеме грађана и националних заједница, али је искорак у односу на решења из протеклог периода”, оценио је он. Обраћајући се новинарима и уредницима европских медијских кућа који бораве у Србији у оквиру Конференције „Дунавом у Европу”, Егереши је нагласио да нови највиши акт Покрајине „исказу- је повезаност Војводине и Србије на заједничком путу модернизације државе и европских интеграци- ја”. Он је напоменуо и да од данас званично почиње јавна расправа о нацрту Статута Војводине, која ће трајати две седмица, а 14. октобра биће саз- вана седница покрајинске скупштине на којој ће се и посланици изјаснити о том документу. Коначну реч о новом статуту Аутономне Покрајине Војводине даће Скупштина Србије, која је, према Уставу, надлежна за потврђивање највишег правног акта Покрајине. Чиплић: У сагласности са Уставом Министар за људска и мањинска права Светозар Чиплић изјавио је да је радна верзија новог Статута Војводине у потпуности усаглашена са Уставом Србије. Чиплић је агенцији Бета рекао да „не посто- је никакве сумње” да је радна верзија Статута Војводине заснована на Уставу Србије који је либе- ралнији од претходног и аутономним покрајинама даје знатно већа овлашћења. „Не треба заборавити да је Устав донет практично консензусом политичких партија”, рекао је Чиплић и навео да „не би смело” да буде било каквих проблема у доношењу војвођанског Статута јер је он усаглашен са највишим актом Србије. Чиплић је указао да су се са уставним одредбама којима су дефинисана и права аутоном- них покрајина сложиле и странке садашње опози- ције и оценио да се у јавности беспотребно ствара погрешна слика о томе шта доношење војвођанског статута заправо значи. Он је објаснио да је доношење Статута Војводине по Уставном закону обавеза и да то није самостални акт покрајине већ да се доноси уз сагласност Скупштине Србије. „Сасвим сам сигуран да Статут, с обзиром да прати и реализује уставна решења, јесте напредак у домену људских, а пре свега мањинских права, јер се без њега, као правне претпоставке, не може ићи даље”, рекао је Чиплић. Чиплић очекује да се, како је рекао, они који су подржали доношење Устава неће понашати „политички лицемерно и спречавати оно што Устав дозвољава”, и да ће се сложити да је Статут прет-

Iskra 1. novembar 2008.

поставка да део Србије „може да почне да функционише”. Оценивши да су примедбе опозиције на радну верзију статута Војводине део политичке борбе, Чиплић је указао да су неутемељене и кри- тике о промени термина Извршно веће у влада Војводине. „Име не означава државност, реч је о нез- нању. Важно је прочитати Устав, а онда и статут”, рекао је Чиплић и поновио да су новим Уставом Србије аутономним покрајинама дате веће ингерен- ције, али у складу са највишим актом државе и законима. Објаснио је да по Уставу Србије покрајине имају право на самоорганизовање и својим статути- ма могу да организују извршну и законодавну власт. „У домену људских права такође постоји напредак. Радном верзијом статута предвиђено је да покрајина може националним саветима мањина да пренесе неке надлежности, или да их укључи у одлучивањев, рекао је Чиплић. Он је рекао да је јако значајно имати у виду да је могуће да Аутономна покрајина статутом, а преко националних савета, увећа културну аутономију у домену образовања, или употребе језика и писма. „Покрајина практично на овај начин препушта део своје надлежности наравно под кон- тролом и одређеним условима, националним саве- тима. С друге стране, покрајина нема право да уради сама нешто што је обавеза државе”, рекао је Чиплић. Уставом Србије предвиђено је да аутономне покрајине поред права на самоорганизовање, имају сопствене изворе прихода, имовину, а све недоумице отклања Члан 12 Устава који грађанима даје право на покрајинску аутономију као средство ограничења власти, закључио је Чиплик ДС: Уставна обавеза покрајине Демократска странка сматра да је пред- ложени нацрт Статута Аутономне Покрајине Војводине у складу са Уставом Републике Србије и подсећа да је доношење статута уставна обавеза органа покрајине, саопштено је из те странке. „Неприхватљиве су оцене појединих опози- ционих странака којима се предложени текст Статута АП Војводине оцењује као противуставан”, напомиње се у саопштењу и додаје да је пред- ложени нацрт усклађен са принципима садржаним у највишем правном акту Србије. С обзиром на чињеницу да је текст Устава консензусом подржала већина странака, међу који- ма су и оне које данас оспоравају садржај пред- ложеног статута, сматрамо неприхватљивим да се произвољним тумачењима одредаба Устава врши притисак на процес доношења новог Статута АП

Нацрт статута...

том „сепаратизам неће бити оверен”.

Војводине, наведено је у саопштењу.

„Статут може да садржи само оно што је дефинисано Уставом. Гаранција да сепаратизам не може да прође ни кроз најужа врата је и Скупштина Србије, без чије овере Статут неће моћи да ступи на снагу”, рекао је Бајатовић за „Вечерње новости”.

Истиче се да је Устав Србије управо отворио могућност да се Статутом Покрајине и одлукама њене Скупштине настави са процесима даље децентрализације и ту не може бити ни говора о уношењу било каквих елемената који би били у супротности са надлежностима које Устав даје аутономним покрајинама. Предложени текст представља радну вер- зију, што подразумева да тек предстоји јавна расправа о овом документу током које ће бити под- ложан променама и отворен за предлоге како стручне, тако и политичке и шире јавности, наводи се у саопштењу. ЛДП: Нема садржинске аутономије

СРС: Статут противуставан Српска радикална странка оценила је да је нацрт Статута Војводине противуставан и да се њиме Војводини омогућава да добије обележја др- жаве. „Одредбе такозваног 'војвођанског устава’ су у супротности са Уставом Србије, посебно са члановима 182 и 183, који регулишу појам и надлежности аутономних покрајина”, пише у саопштењу СРС-а и истиче се да је држава дужна да заштити своју територијалну целовитост.

Потпредседница Скупштине Србије из Либералнодемократске партије Јудита Поповић изјавила је да се нова верзија Статута Војводине не разликује пуно од ранијих статута и да Воводини не доноси садржинску аутономију.

Радикали наводе да је оснивање представништава војводине у иностранству и увођење термина „влада војводине” - „први корак ка формирању нове државе на територији Србије”.

„Овај текст статута не разликује се пуно од ранијих статута Војводине. Суштински нема неких битнијих промена што се аутономије Војводине тиче. Сматрамо да је ово само један мали корак у неким малим променама што се аутономије тиче, али си- гурно не и значајан”, рекла је Поповићева поводом усаглашавања нацрта покрајинског статута.

СРС указује да формирање Војвођанске академије наука и уметности и давање могућности да се само на том делу територије Србије грађани референдумом изјасне о појединим питањима „која би могла да буду и сепаратистичког карактера, јасно показује да се следи већ опробани план разбијања Југославије”.

Онаје истакла да се Војводини, према новом предлогу Статута, не даје слобода у погледу разво- ја привреде и институција, као и да, према њему, Војводина има само форму аутономије.

СРС је позвао председника Србије Бориса Тадића и Демократску странку да „спрече цепање Србије и да од Војводине не стварају нову државу”, каже се у саопштењу поводом усаглашавања нацр- та војвођанског статута у владајућој већини у Покрајини.

„Садржај је далеко од оног што би Војводина заслужила из разноразних разлога”, навела је она и додала да Војводина мора да има „суштински значајну и садржинску аутономију”. Децентрализација државе, према њеним речима, не би смела да се заврши само на измештању центра одлучивања из Београда у Нови Сад, него да се и даље шири и приближава грађанима који живе у Војводини. „Сматрамо да дајући много већу аутономију Војводине, што се не дешава, сигурно би и Србија имала од тога користи. Суштински аутономије не може бити све дотле док се Војводини упућује седам одсто од буџета Србије, а да при томе Војводина пуни буџет републике са 40 процената”, рекла је она. Она је истакла да је суштина у томе да се Војводини да, односно врати, законодавна, извршна и судска власт. Бајатовић: Нема сепаратизма Шеф војвођанских социјалиста Душан Бајатовић изјавио је да новим покрајинским стату-

Коштуница: Статут војводине - семе раздора Председник Демократске странке Србије Војислав Коштуница оценио је да предложени статут Војводине има бројне елементе државности и да представља „семе раздора” које у Војводини и целој Србији може да изазове озбиљне и дугорочне проблеме. „Уместо да се Статут бави аутономијом, онако како је то предвиђено Уставом Србије, преко оваквог предлога Статута се заобилазним путем покушавају да успоставе елементи државности Војводине", оценио је Коштуница у изјави достављеној Танјугу. Он сматра да је посебно неприхватљиво да одлуке Скупштине Војводине имају значај закона, јер је то директно супротно Уставу Србије. „Потпуно је нејасно како је могуће да странке које су подржале и гласале за Устав Србије, сада праве Статут Војводине са бројним елементима државности”, истакао је лидер ДСС-а. (Kpaj на стр. 18/2)

Iskra 1. novembar 2008.

ОДВАЈАЊЕ ВОЈВОДИНЕ И ПОДЕЛА КОСОВА: ПРАВО Ј1ИЦЕ ДЕМОКРАТСКЕ СТРАНКЕ Ипак је добро, колико год очајавали национално опредељени Срби, али и не само они, што је Демократска странка добила могућност да приграби скоро апсолутну политичку и медијску власт у Србији током лета 2008. - или јој се бар тако у овом тренутку чини - јер друкчије неке ствари једноставно не би могле да дођу на видело. Док год су били или опозиција или приморани да деле власт са релативно независним партнерима, Демократе - популарни "Жути" - нису ни могли ни смели да се потпуно офирају, и маркетиншки магови који им обликују наступе у томе су их веома добро истрени- рали. Међутим, сада имамо нови моменат. На првом месту, Демократе су формирале власт са политичким групацијама које немају никакву неза- висност, које зависе не само од добре воље Демократа и поделе плена коју им они нуде, већ и од уцењивачких могућности што самих Демократа што тајкунских и страних центара моћи који су били десна - а добрим делом и лева - рука у процесу формирања садашње "владе". На другом, и Демократе су се вероватно мало опустиле у привиду моћи коју тренутно ужива- ју, па постају не само необазривији већ и арогантни- ји. На трећем, (привидно) апсолутна власт није могла да дође без цене коју су вероватно већ одавно одредили инострани спонзори које Демократе, сада је већ више него очигледно, имају. А та цена (или њен значајан део) је одвајање Војводине и подела (ако баш не може независност целог) Косова. О Војводини се нема много шта рећи. Није сада толико битно (мада је у начелу и те како битно) да ли је предложени нови статут покрајине увод у њено коначно одвајање или само "дефинисање аутономије у складу са европским стандардима" и сличне небулозне приче за непоправљиво наивне. Не, оно што је битно је да Војводини нити треба више аутономије нити јој је аутономија уопште и потребна - осим са нео-титоистичког, анти-српског или окупационог становишта (да оставимо ситне локалне амбиције сада по страни, јер суштински нису снага која стоји иза свега овога). И то је неопходно рећи отворено: Титоистичка аномалија војвођанске аутономије нема никакву позитивну нити корисну црту са државног становишта Србије, а ни саме Војводине - она је не само паклено добро замишљен камен спотицања у српском јавном и државном дискурсу и семе сталног раздора већ и истински увод у (даље) територијално рас- парчавање Србије, док свако истински пост- титоистичко државотворно деловање у Србији

Iskra 1. novembar 2008.

подразумеваће третирање Војводине као у сваком погледу једнак део целовите Србије, ни са мањим ни са већим привилегијама од остатка. Али, очигледно је (коме није било до сада) да Демократска странка није посттитоистички већ нео-титоистички пројекат и, као такав, смртоносан за српски државни и национални интерес. Што се тиче назнаке тренутног председника Србије Бориса Тадића да би подела Косова некако могла да дође у обзир "тек ако све друге могућнос- ти буду исцрпљене" - ту су ствари још јасније, а Тадићева накнадна "појашњења" још смешнија (тј. трагичнија). Наиме, чак и ако поново дође до пре- говора о Косову, унапред ставити до знања другој страни да не искључујеш ни "крајњу опцију" поделе, тој страни јасно ставља до знања да већ не мора да размишља о главној "међуопцији" тј. могућности поновне интеграције целог Косова у састав Србије довољно је бити истрајан па ће српска страна си- гурно прећи на "План Б" - тј. поделу. Нешто као ситуација са "преговорима" о Ахтисаријевом плану, када је друга страна (углавном косовски нарко- картел и њихови западни душебрижници) могла комотно да отаљава "преговоре" који су били пука формалност да би се најзад дошло до онога чему се тежи. Тада је друга страна била спокојна да ће, после бесмислених "преговора", независност бити призната од главних западних држава. Сада могу да буду спокојни да ће бар део - и то онај већи - отцепљене територије моћи и да задрже. Овим је, дакле, Тадић на један суптилан, али врло реалан начин, једнострано, без мандата сахранио државну политику "суштинске аутономије" за Косово унутар Србије. Ово коначно отварање карата везано за поделу Косова иде упоредо са дуготрајнијим, врло вештим, постепеним процесом пацифизације косовског питања којем руководи, наравно, Демократска странка - од вишегодишњег, непрекидног понављања мантре да се питање Косова може решити "искључиво дипломатским и правним средствима" до стављања меродавности над косовским случајем под искључиву ингеренцију Међународног суда правде, у којем је вероватније да је однос снага наклоњенији САД/ЕУ него про- тивницима новог међународног безакоња оличеног у косовском случају. И то је скоро савршен анти- државни злочин, где је сопствена државна судбина потпуно, свесно, систематски уклоњена из соп- ствених руку и дата у руке актера за које се ни са каквим степеном поуздања не може рећи да су срп- ским интересима наклоњени, а све под плаштом поштовања (непостојећег) међународног права, чијем тумачењу (од стране тренутно доминантних међународних чинилаца) Србија, разуме се, треба беспоговорно да се повинује. И, ако би дошло до

Одвајање Војводине..

Нацрт статута..

легитимизације косовске отимачине, Демократе рачунају да ће моћи да мирно слегну раменима и, ослобођени било какве одговорности, кажу - ето, покушали смо, али међународно право је рекло своје, итд. Сумирајући ствар, на првом месту се може рећи да су ове две иницијативе Демократа анти- државне. На другом месту, оне су у потпуности нелегитимне. Једноставно се не може овде тврдити да је то оно за шта су грађани Србије већински гласали - јер сви знају да то није тачно, да у преди- зборном програму Демократске странке није било ни речи о новом, квази-државном статуту Војводине, нити о "могућој подели Косова", а пого- тову не о пактирању и прављењу владе са "мрач- ним силама 1990-их'1. Дакле, за крај се могу рећи две ствари: По питању Косова, осим ако у потпуности не повуче свој став о могућности поделе као "крајње опције", председник Србије Борис Тадић дужан је да врати свој мандат народу, јер се као кандидат представљао искључиво као кандидат који је за "Косово у Србији" (дакле, цело Косово у целој Србији). Ако не, било који преговори о Косову у којим буде учествовао за било коју будућу власт не могу бити обавезујући. По питању новог статута Војводине, ако буде прошао у облику да Војводини даје атрибуте државности, тај исход се мора сматрати нелеги- тимним, што због чињенице да владајуће странке за тако нешто уопште нису добиле мандат бирачког тела, што због чињенице да садашњи састав Народне скупштине (између осталог, због расцепа у Српској радикалној странци), као ни њена владајућа већина, не одражавају изборну вољу грађана Србије онако како је изражена на мајским изборима. Међутим, шта год да се деси, остаје чињеница да се Демократска странка напокон у потпуности офирала када је реч о националној политици. То је странка неотитоистичке ори- јентације, потпуно на располагању спољним фак- торима који теже даљем распарчавању Србије. Неки ће можда тражити оправдање у аргументу да целокупни врх Демократске странке заправо и нема развијену националну свест па и нема шта да из- невери. То је вероватно и тачно, и то је вероватно њихова лична несрећа али, са становишта политике и државе, објективно говорећи, у случају новог статута Војводине и "назнаке" могућности поделе Косова, ради се о објективној издаји државних интереса, и то је једино што је у овом тренутку битно. Наравно, уз чињеницу да су, у одсуству радикалног офађивања од ове две иницијативе, Демократе своју власт неопозиво делегитимисале. НСПМ, 1.10.2008. <nspm.org.yu>

Апександар Павић Copyright NSPM

НС: Кршење Устава Нова Србија саопштила је да нови статут Војводине, који је предложила Демократска стран- ка, крши Устав Србије. Нови Статут који предвиђа да Извршно веће војводине промени име у владу војводине и правс да Скупштина Аутономне Покрајине Војводине може доносити законе, директно крши Устав v политички дестабилизује Србију, наводи се ) саопштењу. Попов: Помак, апи без већих овлашћења Директор Центра за регионализам Александар Попов оценио је да нацрт будуће! статута Војводине представља помак у односу НЕ претходни, али да не даје покрајинској админис- трацији осетно већа овлашћења. „Документ је корак напред у поређењу cs још увек актуелним статутом Војводине, који међутим, не доноси ништа битно ново. Ограничен је Уставом Србије, а неке терминолошке новине с^ послужиле да се Војводини врати достојанство” додао је он у изјави Танјугу. Попов сматра да промена имена извршно! органа Покрајине, који више неће бити Извршнс веће, већ влада војводине, не представља обележ- је државности. „Није то ни право да Војводина има својг представништва у иностранству, јер је та могућност дата и сваком предузећу или комори”, рекао је он поводом усаглашавања нацрта покрајинског стату- та у тамошњој владајућој коалицији. Попов, међутим, указује и на низ позитивни> делова нацрта Статута, који, како је рекао, „флексибилније” третирају поједина права пренета сг Републике на Покрајину, а која су била наведена i/ у сету тзв. омнибус закона. „Позитивно је и уношење у текст нови> покрајинских институција, попут омбудсмана Савета националних заједница и Сталне мешовите делегације, као споне између покрајинских и репуб- личких органа, где је раније било много проблема” рекао је директор Центра за регионализам. Према његовом мишљењу, предлог формирају управни окрузи Срем, Банат и Бе. представља вид децентрализације, већ само с деконцентрације власти. „У Србији имамо 29, а од тога у Војводини седам округа, с тим да се најављени покрајински управни окрузи делимично поклапају с већ посто- јећим”, казао је Попов. 19.9.2008.

Б92

(Извор: Бета, Политика, Танјуг, Вечерње новости)

Iskra 1. novembar 2008.

РЕЦЕСИЈА РАШТИМОВАНЕ ПРИВРЕДЕ Скоро две деценије од отпочињања транзиције грађани Србије не живе ни демократском капитализму ни у просвећеном апсолутизму, већ у - транзиционизму Средином 2008. године привреда Србије је и даље раштимована. О томе говоре анегдоте, теори- ја и статистика. Анегдотски посматрано, привреда, у којој су најбоље плаћена занимања политика, маркетинг (иначе вишеструко повезан са политиком), као и пластична хирургија, не може се сматрати успешном ни одрживом. Из перспективе економске теорије, не- одржив је модел „јака валута у слабој привреди”, не само зато што се инфлација не може одржавати под контролом приходима од приватизације, већ пре свега због тога што се на овај начин жртвује дугорочни раст и конкурентност, иначе једини трај- ни извор јаке валуте. Осим тога, не постоји теориј- ско упориште ни практична потврда да приватизацијом целе привреде долази до раста и благостања. Ефекат тоталне приватизације сличан је ефекту тренутне либерализације. Стање у Србији је толико раштимовано да би препуштање привреде деловању само тржишних законитости могло да је доведе у стање дубоког шока. Нажалост, наши регулатори постају „славни” због тога што у име тренутне либерализације не наилазе на разумевање ни теоретичара ни прак- тичара. Што се статистике тиче, јасно је да доса- дашњи раст не гарантује стабилност (макроеконом- ску и политичку); ниво економских активности је и даље низак, инфлација расте, тржиште капитала је у паду, инвестиције се „паркирају” у непродуктивне области, прилив страних директних инвестиција је у паду, а дуг расте. У питању није рецесија конвен- ционалног типа, већ транзициона кризом хипопродукције и рецесија условљена инвестиционом кратковидошу у раштимованој привреди високог системског ризика. У таквом контексту, економски је неоправдано јачање дистрибутивног менталитета (непримерен раст плата у јавном сектору и бесплатне акције). Парадоксално је да се техно- лошки вишкови плаћају да не би радили кроз про- граме добровољног преко напуштања предузећа, уместо да се неконвенционалних иницијатива уграђених у индустријске политике, као и политику регионалног развоја, повећава запосленост. На економско стање у 2008. додатно је ути- цала и нова геополитичка чињеница, то што су САД и најзначајније земље ЕУ признале Косово. Да би се скренула пажња јавности са овог проблема, уза- стопним ванредним изборима заправо је подигнута димна завеса, што је довело до дисконтинуитета владе и, самим тим, до појаве стоп-енд-го трошкова у спровођењу реформи, као и лансирања нових визија развоја пре него што су претходне биле реализоване.

Iskra 1. novembar 2008.

Грађани Србије су ушли у транзицију која је коинцидирала са процесом глобализације уз наду да ће просвећени апсолутизам, својствен радикалним реформама друштва, довести до демократије и тржишне привреде. Нажалост, скоро две деценије од отпочињања транзиције грађани Србије не живе ни у демократском капитализму ни у просвећеном апсолутизму, већ у транзиционизму - диктатури неуких диктатора. У глобалном свету, пуном асиметричних односа, позиционирање има критичан значај. Србија још није позиционирана. Постоји опасност да се Србија заглави између две стратегијске групе, да нигде не при- падне и тиме перманентно трпи негативне утицаје обе групе. Негативан утицај је и одсуство утицаја. Прихватљив програм би морао да значи проевроп- ску, али не и антируску оријентацију Србије. Проевропска оријентација значи, пре свега, институционалну компатибилност са ЕУ. Оријентација на Русију значи увођење стратегијских партнера, пре свега, у област енергетике и повезане гране. Штавише, енергетска самодовољност, логистички енергетски капацитети и пропулзивна петрохемија могу само да повећају преговарачку снагу Србије визави ЕУ. Тек када реши свој геополитички положај, Србија ће бити конституента региона, а не резиди- јум интереса суседа. Изводљиво и одрживо геополитичко решење предуслов је да економске реформе омогуће замену транзиционизма достиза- њем као и престројавањем у ходу према светском капитализму чија је изградња увелико у току. Једно од заборављених питања транзиције у Србији јесте и питање организације државе. Држава је реформисана, али на начин да је стара бирократија замењена новом, углавном партијском бирократијом. Да би била мала, мудра и проактив- на, државна бирократија мора да буде политички независна. Како обезбедити геополитичко позициони- рање, сређивање државних питања и организацију државе? Спонтаним деловањем социјалних закони- тости и тржишних снага или активностима невладиног сектора сигурно не. Јасно је да поли- тичари користећи институције државе треба то да обезбеде. Задатак економиста је да укажу на погубне последице гурања под тепих негативних ефеката транзиционизма и да дају конструктивне предлоге из домена своје струке. Да ли имамо политичаре са свежом идејом изласка из транзи- ционизма, као и одговарајућим вештинама за њену примену које су прихватљиве за већину грађана или бар критичну масу становништва? Да ли су наши политичари „слуге јавности” или егоисти који посвећеност исказују једино у решавању личних

Економисти Бранко Драгаш и Данијел Цвјетићанин упозоравају

БАНКРОТ СРБИЈЕ Драгаш: Србији је банкрот загарантован, а криза на америчкој и руској берзи имаће дугорочне последице на живот и стандард наших грађана. Цвјетићанин: Последице светске кризе и лоше економске политике ћемо осетити већ у наредних годину дана, а тада само чудо може да нас спасе. УПОЗОРЕЊЕ СТРУЧЊАКА: Народ треба добро да се замисли шта му је чинити и како ће преживети тешке године које су пред нама. Неће више бити донација ни инвестиција, привреда у Србији ионако не ради. Преживети и прехранити се биће права уметност. *После краха америчке берзе и тешких потреса на руској берзи, несагледиве последице осетиће и привреда Србије, тврде угледни еконо- мисти, саговорници „Правде". Према њиховим речима, ионако мали доток страног капитала у Србију биће додатно смањен, а ризици од улагања ће се повећати. Доћи ће и до скока камата на кредите, што ће довести до потпуног хаоса на нашем тржишту и до банкрота земље. Економиста Бранко Драгаш каже да Србија већ осећа последице краха финансијског система САД, који ће потресати њихову економију још наредних десет до петнаест година. Србија без потреса Према мишљењу економисте Миладина Ковачевића, постојећа светска криза ће се одрази- ти на цео свет, али неће значајније потрести наше тржиште, јер је, како каже, оно сувише плитко. - Ни наша, ни руска берза нису озбиљне берзе капитала, скоро и да не постоје. Ми смо тек у повоју и све ово ће се на нас одразити тако што ће

Ресеција раштимоване... циљева? Србија има шансу да преживи и проспери- ра само уколико се на њеном челу налазе поли- тичари са јасном и оригиналном визијом, новим смислом за националну кохезију и способношћу да друштвене реформе врате у институције. Корисне промене у политици и економији су болне и тешке. Оне се обично не јављају спонтано чак и у државама са већом кумулантом од Србије. Али нада да ће се промене заиста и десити никада не сме престати. Анализа стања и изводљиви пред- лози најбољи су начин да се демократски меха- низам корисно употреби. Ипак остаје питање: да ли политичари читају анализе и предлоге економиста? Политика, 6.10.2008.

страни зајмодавци и инвеститори бити опрезнији према нама. Доћи ће до поскупљења позајмљеног новца и инвестиција. Велике земље, као што је Америка, морају да спасавају своје основне финансијске стубове - каже Ковачевић. - Крах америчке берзе и превирања код Руса се већ преносе и на нашу привреду. Ми и нисмо нешто осетили први талас те кризе, када је у Америци пукло хипотекарно тржиште, 9. августа 2007. године, али овај други талас нас већ потреса. Последице се полако осећају, а права мука нас тек чека наредних година. Све берзе су у паду, инвеститори нигде не улажу и Србији се аутоматски смањује доток капитала истиче Драгаш. Поред тога, прилив новца од нашег народа који живи у дијаспори, а који на годишњем нивоу шаље у земљу око пет милијарди долара, сада ће бити драстично смањени, јер и они муку муче са иностраним крахом. - Ако се узме у обзир општа ситуација у којој су поклекле и велике економије, и незнање наших политичара који воде земљу, банкрот нам је загарантован. Јавна потрошња је преко 50 посто бруто домаћег производа, спољно трговински дефицит је све већи, наши „експерти" се задужују да би вратили старе дугове и тако у круг наводи Драгаш. Према оцени доктора економских наука, Данијела Цвјетићанина, грађани Србије ће кризу осетити већ у наредних годину дана. - Наш народ је безбрижан и лакомислен, као и власт, с тим што власт не осећа притисак због краха у свету, јер се, очигледно, у неким фондови- ма гомилају силна средства која ће им обезбедити да лако преживе тешке године које нас чекају. Народ добро треба да се замисли шта му је чинити и како ће преживети тешке године које су пред нама. Неће више бити донација ни инвестиција, привреда у Србији ионако не ради. Преживети и прехранити се биће права уметност - упозорава Цвјетићанин. Како каже, овако просперитетних година неће више бити, јер је све што је постојало у земљи већ распродато. - Продали смо све што смо имали и то сад трошимо. Светске перспективе, ни за једног паметног економисту, нису ружичасте, али живимо у времену чуда и искрено мислим да само чудо и може да нас спасе онога што следи - поручује Цвјетићанин. Правда, 24.9.2008. <pravda.co.yu>

*П. Ј. - К. Б.*

Драган Ђуричин Проф. Економског факултета председник економиста Србије

Iskra 1. novembar 2008.

Слободан Антонић

Приказ књиге: Хелсиншког одбора за људска права, Самоизолација: реалност или циљ, Београд, 2008. Чишћење универзитета? Хелсиншки одбор за људска права Соње Бисерко објавио списак 57 „националистичких” професора и научних сарадника са Београдског универзитета који морају бити позвани на „одго- ворност за своје деловање”(стр. 103), а њихови радови „цензурисани”(стр. 75). Књига „Самоизолација: реалност или циљ” (Београд, 2008) представља годишњи извештај Хелсиншког одбора за људска права, на 526 страна, о стању људских права у Србији 2007. године. У извештају се, одмах на почетку, каже да је „српски национализам девастирао друштвено ткиво нације и готово уништио потенцијал земље за демократску транзицију”(стр. 9). Интегрисање Србије у ЕУ и НАТО доведено је у питање. Срби се, и после „Бљеска”, „Олује”, „Милосредног анђела”, неза- висности Црне Горе и Косова, још увек „не преда- ју”. Цитира се Воилфганг Живелбуш који каже да „док год губитничка нација има команду над својим националним идентитетом, она ће тврдоглаво одбијати да се повинује захтевима победника за моралном и духовном предајом”(29). Проблем је, дакле, у српском националном идентитету, а о њему се стара углавном интелигенција. „Највећи део културне и интелектуалне елите”, каже се у овом извештају, „има доминантну улогу у мобилисању српског национализма”(29). Зато је промена српског националног идентитета могућа једино уклањањем српске културне и националне елите. Нарочито треба повести рачуна о „националистима” са универзитета, наглашава овај извештај. „Забрињавајући тренд раста национа- листичких и радикалских идеја међу младима”, пишу анонимни творци ове својеврсне Бијеле књиге српскога национализма, „првенствено се може приписати вишегодишњој погубној кадровској политици у образовним установама”(92). Најпре, „једна од најопаснијих последица деловања академске елите је огроман медијски простор који им је на располагању”(74). „Међутим, осим медиј- ске промоције”, пише даље, „пропаганда може да се спроводи и на предавањима поменутих професо- ра или путем испитне литературе или самим препуштањем факултетског простора на располагање ултрадесничарским организацијама”(74). „Није тешко замислити како изгледају предавања и вежбе које држе ови професори, као ни обавезно знање које студенти морају да покажу да би код њих положили испит. (...) Много опаснији и озбиљ- нији проблем представљају њихови уџбеници, као и остала литература на коју упућују студенте”(103). „На тај начин”, забринуто се констатује у овој књизи, „експанзија национализма добија повлашћен положај ако студентску популацију по- сматрамо као једне од битних актера будућег поли- тичког живота у држави. Тиме се блокира продор

Iskra 1. novembar 2008.

другачијих идеја публиком”(74).

мећу

младим

људима

осталом

Решење је једноставно: одстранити из јавности „националистичке” професоре, кон- тролисати шта причају на предавањима и вежбама, проверити све универзитетске уџбенике, а оне неподобне цензурисати и заменити их уџбеницима из Хрватске или са Косова: „Препоручује се (...) цензура уџбеника који се покажу неадекватним у смислу писања историје из визуре оправдања срп- ских злочина, али не на начин њиховог одстра- њивања, већ њиховом критиком. Испитна лите- ратура на тај начин мора укључити и радове аутора из региона”(75). Списак „проблематичних” професора, направљен у овом извештају, предводе предавачи са Правног факултета. Тај факултет је, према Хелсиншком одбору, академско упориште српског „најзначајније националистичког пројекта”(66). Српски националисти и чланови „анти-Хашког лобија” поименице су: др Љубиша Лазаревић, др Драгутин Шошки-ћ, др Миодраг Орлић, др Будимир Кошутић, др Слободан Марковић, др Слободан Панов, Балша Кашћелан, др Ратко Марковић, др Мирјана Стефановски, др Загорка Јекић, др Ђорђе Лазин, др Бранко Ракић, др Стеван Ђорђевић, др Југослав Станковић, др Саша Бован, др Милена Полојац, др Мирослав Милошевић, мр Горан Илић, др Жика Бујуклић, Дејан Ђурђевић, Бојан Милисављевић, др Владимир Стојиљковић, др Оливер Антић, др Обрад Станојевић, др Гордана ПавићевићВукашиновић, др Златија Ђукић- Вељовић, Владан Петров, Александар Гајић, др Вера Чучковић, мр Миодраг Јовановић, др Оливера Вучић, др Мирко Васиљевић, др Боривоје Шунде- рић, др Ранко Кеча, др Влајко Брајић, мр Марко Ђурђевић, др Ђорђе Игњатови-ћ, мр Зоран Мирковић, др Владан Јончић, др Небојша Јовановић, др Милан Шкулић, мр Наташа Делић, Ненад Тешић, др Владимир Милић, др Александар Јакшић, др Миодраг Симић, др Зоран Станојевић и др Коста Чавошки, (неки са овог списка су већ одавно мртви, или у пензији, али свеједно, очиглед- но да због нечега и даље сметају). Са Филозофског факултета на списку неподобних професора нашли су се др Слободан Антонић и мр Ђорђе Вукадиновић, са Факултета политичких наука др Мирјана Васовић, др Слободан Самарџић, и др Радмила Накарада, а са Института за европске студије др Миша Ђурковић. На спику су и пензионисани професори, који су још увек активни у јавности, као што су др Светозар Стојановић, др Владета Јеротић, др Василије Крестић. У попису националистичких интелектуалаца стоје и имена књижевника као што су Момо Капор, Добрица Ћосић, Брана Црнчевић, Рајко Петров Ного, Слободан Ракитић, затим сликари Милош Шобајић и

Приказ књиге... Љуба Поповић, па режисер Емил Кустурица, спортиста Душан Савић, као и новинари Слободан Рељић (НИН), Зоран Ђирјаковић (НИН), Богдан Тирнанић (НИН), Љиљана Смајловић („Политика”) Светлана Васовић Мекина („Политика”) итд. У књизи се (стр. 78-81) са носталгијом под- сећа на чистку Правног факултета од „српских националиста”, након 1972. године. Тада је, да под- сетимо, у затвор отеран др Михаило Ђурић, а из наставе су удаљени др Коста Чавошки, др Андрија Гамс, др Стеван Врачар, др Војислав Коштуница, др Александар Стојановић, др Стеван Ђорђевић и др Данило Баста . Као прво име „здравих снага” са Правног факултета, које су се те 1972. обрачунале са српским национализмом, наводи се др Војин Димитријевић (81). Нажалост, мисле аутори овог извештаја, та чистка није била довољно радикална, јер се „српски национализам” обновио у још већем степену. Иако ова нова група „српских национа- листа” обухвата готово половину наставника на факултету, од којих су неки чак у личном или стручном сукобу, за ауторе овог извештаја „нема дилеме да су чланови групе идеолошки истомишљеници”(87). Зато ваљда, без обзира на све нијансе, чланове групе треба третирати једнако и изложити их једнаком поступку „лустрације”. Иначе, ово захтевано обезглављење српске националне елите написано је веома необичним језиком. Ту налазимо речи као што су „југославен- ски”(10), „Еуропа”(11), „промицање” (у смислу пропагирања; 18), ,,разина”(79) „убоиство” (баш тако написано, чистим „кориенским” правописом; 100), итд. Као да је лектор пропустио да исправи баш све речи из оригиналног рукописа који је настао ко зна где. Занимљиво је, такође, да извештај садржи и прави панегирик Хрватској и њеној политици. Тако се каже да „у односима на релацији Београд-Загреб хрватска страна показује већу толеранцију и стрпљење”(479). То је зато што, док у Србији нема чак ни основних претпоставки за „демократску транзицију”(17), Хрватска је већ ушла у ред „консолидованих европских демократи- ја”(480). „Европско опредељење Хрватске (за раз- лику од Србије, где су сваки нови избори и даље пресудни за евентуални европски пут земље), више не доводи у питање избор било СДП или ХДЗ као водеће странке у влади”(482). Поред остварења пуне демократије, Хрватска је „током 2007. забележила још два велика успеха”, каже се у овом извештају о стању у Србији. „Први је избор Хрватске у Савет безбед- ности, а други је отворени позив да у 2008. приступи пуноправном чланству у НАТО”(482). Такође, на основу свих до сада објављених анализа ЕУ, Хрватска је постигла највећи успех у процесу придружења у односу на све земље бивше СФРЈ, изузев Словеније (484). Стога, све оптужбе из Србије да Хрватска систематски онемогућава повратак српских избеглица у Крајину, јесте само националистичко клеветање једне развијене европске државе. „Када је реч о избеглицама, Србија је од самог почетка опструирала повратак (у

Хрватску - А. С.) и та тема је искључиво у функци- ји уцене Хрватске”(485). Дакле, за то што се Срби не враћају у Крајину одговорна је Србија која на тај начин „уцењује Хрватску”(?!). Када је реч о суђењима за ратне злочине, хрватско правосуђе то одлично ради, док, напротив, српско судство опструира и заташкава злочине. „Национална суђења су јако важна и несумњиво је на том плану учињен напредак, али су и она још увек у сенци релативизације властите одговорнос- ти. То се односи првенствено на суђења која се одвијају у Србији и на опструкције са којима се она суочавају”(486). Српски интелектуалци, каже се на истом месту, злоупотребљавају неке појаве у Хрватској како би довели у питање демократску и еуропску хрватску државу. Тако су, рецимо, српски профе- сори, академици око САНУ и великодостојници СПЦ злоупотребили „концерт певача Марка Петровића Томпсона”(493). Тај концерт је, иначе, одржан 17. јуна 2007, а директно га је преносила државна ХТВ. Уместо да српски инетелектуалци покажу разумевање за овакву врсту „забаве” својих демократскијих и еуропскијих суседа, „овакви и слични догађаји се у србијанским медијима користе као доказ да је Хрватска, пре свега, усташка и као таква неприхватљива за Србе. Тај однос према Хрватској негује један део интелектуалне елите која је учествовала у дефинисању српског националног програма и припремама рата (део Академије и СПЦ, те онај део елите који и даље профилише Хрватску као усташку и геноцидну творевину)”(493). Зато се и у овој тачки показује да Србија не може да оствари истински напредак у ЕУ и НАТО интеграцијама све док се њена национална интелегинеција не подвргне исцрпној чистки. Оваква прилично примитивна и провидна хрватска пропаганда гарнирана је и са свим могућим замисливим и незамисливим антисрпским оптужба- ма. Тако се, рецимо, као „стожер српских националистичких снага у Црној Гори”(524) наводи Српска православна црква. За њу се дословце каже да је у Црној Гори „запосела многобројне манас- тире проглашавајући их својом својином”(524). СПЦ је толико дрска да, о ужаса, „има непријатељски став према Црногорској православној цркви којој не дозвољава да врши своје обреде у православним храмовима који су били у њеном поседу до Подгоричке скупштине 1918”(524). За све је крива, наравно, српска интелектуална елита. Она шири пожар српског национализма на околне мирне, демократске, еуропске и мултикултурне земље, које предводе њихове напредне, еуропске, демократске и мултикултурне елите. „Тежње српске елите да задржи Црну Гору у својој орбити су нереалне, посебно имајући у виду темпо и квалитет политичких процеса Црне Горе, која је окренута еманципованом мултиетничком црногорском друштву. Црна Гора је постала важан фактор у региону захваљујући својој европској, модерној и демократски профилисаној елити”(526). Медији у Србији су и иначе пуни аутошовинистичке пропаганде „Друге Србије”. Али ова

Iskra 1. novembar 2008.

KRAH NEOLIBERALIZMA Međunarodni monetarni fond i Svetska banka su mrtvi. Niko ozbiljan njih više ne sluša. Ako hoćemo da spasimo Srbiju, moramo da pobedimo vladajući neoliberalizam. Mora da se stvori jedinstven državotvorni, nacionalni, evropski, ekonomski i građanski blok za pobedu nad političkom oligarhijom i tajkunima koji sprovode neoliberalizam. Zajednički imenitelj tom bloku je prosperitetna, bogata i socijalno uravnotežena Srbija. To se može ostvariti Programom za spas Srbije. Taj pro- gram imamo i možemo ga ugraditi u novi koncept. Novim konceptom reformi do nove države Srbije. Neoliberalizam je doživeo krah. Tačno posle dve decenije njegove dominacije. Posle svega što se desilo u poslednje vreme, možemo slobodno reći da je neoliberalizam mrtav. Slom finansijskog sistema u Sjedinjenim Državama je bio očekivan. Godinama unazad sam pisao da će se to dogoditi. I godinama unazad su neoliberali govorili da sam katastrofičar. Sve je u najboljem redu. Sve je pod kontrolom. Nikada veći zamah na finansijskom tržištu nismo imali. Imperija nije u rastrojstvu. Multinacionalne kompanije su neuništive. Čovečanstvo će doživeti neviđeni prosperitet. Nema mesta nikakvoj

књига-извештај je особена по више ствари. Прво, она је обухватила све негативне стереотипе о Србима, све најгоре антисрпске оптужбе и све мак- сималистичке антисрпске захтеве. Поврх свега, она је написана и некаквим новим, полухрватским језиком (који ваљда треба да постане нови књижевни стандард „денацификоване” Србије). Књига садржи и два антисрпска „новума”, која до сада нисмо имали прилике да сусретнемо у „другосрбијанској” пропаганди. Први је директан захтев да се промени српски национални идентитет тако што ће се извршити чистка Универзитета, медија и кул- туре од „неподобне” интелигенције. Захтев за цен- зуром универзитетских предавања и универзитет- ских уџбеника злокобна је најава правог тоталита- ризма. Такву врсту насртаја на елементарне академске слободе може извести само окупациона сила или марионетски режим. Изгледа да неко у „Другој Србији” мисли да је бар један од ових услова на најбољем путу да буде испуњен. Новост је и насловна страна књиге. На њој је по први пут у српској јавности Србија приказана у границама без Косова. ИЈтавише, Србија је, на тој слици, ледена санта која, усамљена, плута у мору, топи се и распада. Комад који представља Косово већ је одваљен. Који комад је, по плановима Хелсиншког одбора и његових покровитеља, следећи на реду? Војводина? „Санџак”? „Пре- шевска долина”? „Влашка Крајина”? И колико ће још требати времена да се та усамљена плоча сведе на меру која би задовољила Соњу Бисерко и њене еуропске пријатеље? 21.9.2008. Copyright NSPM Фусноте: 1. „Брисање неподобних”, Печат , 12. септембар 2008, бр. 29, стр. 52-54.

Iskra 1. novembar 2008.

sumnji. Savremeni kapitalizam је savršen. Treba ga samo slediti . Ali, slom na finansijskom tržištu je srušio neoliberalizam. Kritike koje danas čitamo ne ulaze u samu suštinu problema. Veoma je mali broj autora koji zabrinutim građanima tačno objašnjavaju šta se događa. Mislim da je potrebno da ponovo osvetlimo suštinu narastajućeg problema. Na taj način ću zaokružiti dosa- dašnji kritički pogled na savremenu ekonomiju. Naravno, danas je mnogo lakše pisati o svemu jer se slom finansijskog tržišta desio. Neoliberalizam je ideologija multinacionalnih kompanija i novobogataša. Njegova suština je bila da oni koji su bogati budu još bogatiji, dok su siromašni postajali sve siromašniji. Tu svoju nakaradnu ideologiju su umotali u propagandu o globalizaciji, slobodnom tržištu i civilnom društvu. Hvalili su se da će tako usrećiti čovečanstvo i planeti doneti mir i spokoj. Tražili su da se unište države, nacije, kulture i slobodoumni pojedinci. Stvorili su nevladin sektor koga su finansirali i kontrolisali kao zamenu za državne insti- tucije. Multinacionalnim kompanijama je trebalo što veće tržište da bi one, uvećavajući poslove, ostvarivale sve veće profite. Neoliberalni kapitalizam je rušio sve prepreke pred sobom. Prve na udaru su bile države. Neoliberalni ideolozi su tražili da se države povuku sa tržišta i da se ograniči njihov uticaj u društvu. Neoliberali su se obrušili na nacionalna i verska osećanja čovečanstva. Umesto nacije ponudili su - potrošača, umesto crkve - supermarket. Čoveka su sveli na konzu- menta komercijalne civilizacije. Nacionalne i verske raz- like u čovečanstvu sveli su na različite ukuse u izboru robe u mega marketima. Takvo sužavanje čoveka na potrošača dovelo je do gubitka građanstva. Zapravo, građanin je postao kupac boljeg života. Kako kupac nema dovoljno novca da pokupuje čitav život odjednom, onda su se pojavile banke koje su mu ponudile iluziju. Kupac je preko noći dobio sve od života, ali je, za uzvrat, morao da proda svoju slobodu. Dobili smo savremeno ropstvo. I savremene robove. Koji su bili okovani uzetim kreditima. Kupac je postao prezaduženi korisnik kredita. Kredita koji ne može nikada da vrati. Kredita koga moraju da otplaćuju i generacije njegovih potomaka. Ali to nije bilo važno. Vraćanje kredita nikoga nije ni interesovalo. Neoliberali su širili propagandu da se jednom živi i da treba uzeti sve što se od života ponudi. Sve odmah treba progutati. Holivudski kičerajski glamur je svetleo u glava- ma izmanipulisanih korisnika kredita. Podražavanje bogataških skorojevića je postalo stil života. Čitava industrija zabave i sporta je učestvovala u zaglupljivanju čovečanstva. Primitivizam i debilizam su postali stil života. Pohlepa i gramzivost su donosile uspeh. Obrazovni sistem je proizvodio fah idiote. Veliki brat je likovao. Sve je bilo pod njegovom kontrolom. Menjala se priroda čoveka. Menjala se planeta. Umesto hladnog rata dobili smo monopol.

НСПМ Padom berlinskog zida dominacija Imperije u rastrojstvu je bila neprikosnovena. Sprdanje sa Jeljcinom je bilo vrhunac zapadne demokratije. Opšta

Krah neoliberalizma... kompjuterizacija i razvoj mobilne telefonije sprečile su da se 1990. uruši sistem. Umesto da pametno iskoriste kupljeno vreme, narkotizovani tvorci sistema su nastavili da se samozadovoljavaju sopstvenim uspesima. A onda je nastala još dublja i teža kriza 2001. godine. Dubioza je bila ogromna. Padale su preko noći moćne multinacionalne kompanije. Enron, VVordco, Тусо, Parmalat i drugi su pokazivale da nešto u sistemu nije dobro. Postojala je sistemska greška. Tadašnji guverner Alan Grinspen to nije hteo da prizna i prihvatio je prevaru oko hipotekarnih kredita. Verovao je da će hipotekarni krediti otkloniti grešku u sistemu. To je bila glupost. Danas, začuđen dubinom katas- trofe, priznaje da je velika greška napravljena. Hipotekarna kriza je izbila 9. avgusta 2007. godine i donela je gubitke preko 10.000 milijardi dolara, što je BDP čitave SAD. Umesto da ideolozi neoliberalizma stave prst na čelo i povuku ručnu kočnicu, oni su nastavili da ohrabruju i podržavaju pohlepu i gramzivost menadžera u multinacionalnim kompanijama. Umesto da otkriju grešku u sistemu, naprave novi koncept, naprave plan sanacije i revitalizacije i pohapse sve one mešetare koji su doprineli urušavanju tržišta, ideolozi neoliberalizma su čekali da se greška sama ispravi u infi- ciranom sistemu. Požar su počeli da gase skupim benzinom. Prepustili su slobodnom tržištu, kako su se oni hvalili, da ispravi sve nastale promašaje. To je bila nova kobna greška. Dali su ključeve od apoteke narkomanu koji je upao u veliku krizu. Krah je bio matematički neminovan. Bilo je pitanje samo dana kada će se to objaviti. Prvo su pukli američki Bern Sterns i britanski Norten rok. Međutim, to nije bilo dovoljno za opomenu. A onda su dva finansijska giganta Fredi mek i Fani me nacionalizo- vana od strane FED-a, da bi se prikrili gubici koji se penju na preko 6.000 milijardi dolara. Moram da priznam da su me ovi nazivi Fredi i Fani uvek asocirali na bandu Boni i Klajd i nikad ne bih savetovao klijentima da tamo ulažu novac. Parama poreskih obveznika država nacionalizuje privatne finansijske korporacije koje su se kockale na finansijskom tržištu. Tog trenutka neoliberalizam je bio mrtav. Potom sledi bankrot privatne investicione kuće Braće Liman, koji su me uvek podsećali na Braću Dalton, ali država nije ništa uradila da bi zaštitila investitore. To je bio opasan presedan države. Nekim kompanijama je poma- gala, a nekim nije htela. To je dovelo do još većeg nepo- verenja na tržištu. Naduvani balon je konačno pukao. Zaštitu od poverilaca traži i najveća osiguravajuća kuća AIG. Njenim krahom bi se potpunio urušio finansijski sistem u SAD. Država interveniše i ubacuje novac u bankrotirani AIG. Čitav svetski finansijski sistem počinje da propada. Berze u svetu se zatvaraju da ne bi došlo do potpunog kraha. Neoliberali traže od države da ponovo interveniše. Centralne banke ubacuju svež novac u sistem da bi spasili likvidnost. Ali to je ponovo dolivanje ulja na vatru. Suština je bila u tome da se požar ugasi. Na ovakav način intervenisanja države nikada se neće požar ugasiti. Naprotiv, on će uskoro biti još veći. Ni

strategija ukrupnjavanja neće pomoći. Tako se samo problem uvećava. Kada Bank of Amerika kupi brokersku kuću Meri Linč za samo 50 milijardi dolara, navodno upola cene, to je pogrešna investicija jer Meri Linč toliko ne vredi. Ali veći je problem, što ne vredi ni Bank of Amerika. Njeni gubici su sto puta veći od kompanije koju kupuje. Problem se, dakle, samo privremeno odlaže. Kada država interveniše, kako se kaže, svežim novcem na tržištu, onda ona to radi svežim štampanim novcem. Država štampa novac da bi sanirala bankroti- rane kompanije.To isto je radio i Milošević. Nikakve raz- like nema. Ako se tako nastavi, država će bankrotirati i nastaće neki Peti oktobar u SAD. Bilo bi to dobro za SAD i za čovečanstvo. Bilo bi to dobro za demokratiju i slobodno tržište. Gde je onda suština problema? Mnogi svetski intelektualci su tomove napisali o krahu finansijskog tržišta, ali nisu pogodili suštinu problema. Mislim da je jedini Putin otvoreno u jednoj rečenici objasnio suštinu nastale nevolje. On je rekao da ne može cela svetska privreda da zavisi od jednog zavoda za štampanje novca. I to je sama suština. Ponoviću ukratko ono što sam već izneo na ovim stranicama ranijih godina. Sjedinjene Države su zadužene 120.000 milijardi dolara, pola prema inostranstvu, a polovina su domaći dugovi. Svaki američki građanin duguje 400.000 dolara, dok 40 miliona nema nikakvu socijalnu i zdravstvenu zaštitu. Amerika je finansijski bankrotirala i nikako to da objave. Najveća istorijska prevara je napravljena od 1971. godine kada je ukinut zlatni standard. Od tada administracija i Vol Strit neprestano štampaju novac bez pokrića. Nobelovac Milton Fridman, monetarista koji je guru neoliberalizma od 1988. godine, podržavao je da se dolar štampa bez pokrića i da se za njega kupuje nafta. On je izjavio da takav dolar ne predstavlja opasnost sve dok se ne vrati u SAD. Ali za dve decenije hiljade milijardi dolara je štampano bez pokrića i pušteno je u svet. Došloje do zasićenja tržišta, dolara ima u svetu u izobilju i počeli su da se vraćaju kući. Svaki dan u SAD dođe oko tri milijarde dolara koji održavaju sistem da ne bankroti- ra. Kina ima 1.600 milijardi dolara u SAD i plaši se da ih ne izgubi ukoliko dođe do bankrotstva SAD. Saudijska Arabija ima 900 milijardi, a Rusija 160 milijardi. Nagli krah SAD bi uništio njihov kapital. Zato ove države mudro vode politiku da ne dođe do naglog kraha, kako bi one dobile dovoljno vremena za rezervne strategije. Rezervna strategija se već ost- varuje jer državne kompanije ovih zemalja kupuju zlato, srebro, dijamante, rudnike, minerale i plodnu zemlju svuda po svetu. Nekada su za Vizantiju govorili da je bolesnik na Bosforu koja je, sve do pada 29. maja 1453., umirala sigurno više od 450 godina. Sada se imperija u rastrojstvu nalazi u stanju opasne bolesti. U ranijim napisima sam nagovestio šta se sve može dešavati. U ovom trenutku je važno da je neoliberalizam u svetu poražen. Ali, na žalost, neoliberalizam u Srbiji je na vlasti. Tržišni fundamentalisti terorišu našu državu, naci- ju i sve građane. Oni su spremni da sve rasprodaju da bi uzeli provizije i ispunili naloge svojih gazda. Tabloid br. 164, 2.10. 2008. <www.dragas.biz>

Branko

Dragaš

Iskra 1. noverabar 2008.

СРЦЕ У СРБИЈИ, МОЗАК У ДИЈАСПОРИ Иако најновије истраживање показује да постоји жеља да се гастарбајтери врате у земљу, Сроија и даље нема стратегију за повратак, нити за заустављање одлива мозгова Почетком деведесетих, у групи оних који су напуштали Србију и одлазили далеко "трбухом за крухом" био је и Предраг Јеленковић, бриљантни ум, који је студије на Електротехничком факултету у Београду савладао за четири године. На почетку каријере радио је у истраживачкој групи на једном техничком институту у Америци. Тако је изгледао почетак Предрагове каријере. Данас, скоро две деценије касније, он је професор на Колумбија уни- верзитету у Њујорку, а са собом је недавно повео и једног асистента, такође "наше горе лист". Професор и асистент су део армије оних који су у протеклих петнаестак година напустили Србију у потрази за бољим животом. Иако многи сматрају овај податак претераним, Министарство за дијас- пору наводи да је нашу земљу од почетка деведесетих година напустило око 500.000 људи. У јавности се више пута могло чути да се ван земље налази 5.000 доктора наука. А најновији подаци показују да барем половина њих жели да се врати. На недавно одржаној конференцији за новинаре у Министарству за дијаспору, на којој је било речи о иницијативи за повратак младих и успешних из иностранства, министар Срђан Срећковић је казао да најновије истраживање Стратеџик маркетинга показује да људи масовно желе да се врате: око 50 одсто анкетираних су задовољни својим животом у иностранству, али планирају да се врате у Србију, а 36 одсто испитаника сматра свој повратак реалном опцијом. Процењује се и да је за улазак Србије у Европску унију потребно између десет и дванаест хиљада способних младих људи који ће изнети про- цес транзиције. И таман када смо помислили да ke стручњаци почети да се враћају, сазнали смо да ово истраживање ипак није урађено на репрезента- тивном узорку и да су испитаници махом станари европске дијаспоре, Швајцарске, Немачке и Аустрије, у којима су експерти мањина. „ПРИРОДЊАЦИ” НАЈНЕЗАДОВОЉНИЈИ СРБИЈОМ - Истраживање које је Стратеџик маркетинг урадио за потребе Министарства за дијаспору урађено је на пригодном узорку, што значи да смо анкетирали оне које смо пронашли. Једино је тако било могуће, јер не постоји попис за дијаспору и не знамо колико тачно наших људи у иностранству има, ни где су лоцирани. Испитаници, њих 943, у Србији су били на одмору, дакле то су људи који одржавају чврсте везе са матицом. Експерти су у овом истраживању грубо одређени, па је тај епитет понео онај испитаник који је имао факултетску диплому и таквих је било само четири одсто - објашњава Предраг Курчубић, вођа овог пројекта. Већина у Србији би сигурно волела да су се овако заиста изјаснили млади стручњаци. Али нису. Јер, 60 одсто анкетираних је са завршеном основном и средњом школом. Чак ни ових четири одсто експе-

Iskra 1. novembar 2008.

рата није прецизирало датум свог повратка. А када је реч о стручњацима, процене су да највише младих "бежи" са природних факултета, са оних смерова који су данас најмодернији. На Електротехничком факултету у Београду то су телекомуникације и рачунарство. У деканату нема- ју званичних података колико је оних који су узели диплому овог факултета и отишли "напоље", али процењују да је таквих између 30 и 40 одсто. - Домаћа привреда је на ниском нивоу и стручњаци одлазе у иностранство због тога што имају могућност да добију добар посао који је добро плаћен и одличне услове рада. Познато је да посто- је легалне организације које се баве регрутовањем младих кадрова, па их одводе у иностранство или запошљавају овде у представништвима страних фирми. Електротехнички факултет је "дао" два редовна професора који раде на Беркли уни- верзитету, а у компанији "Гугл" на високим позици- јама се налази десет наших бивших студената. Готово да не постоји озбиљнији факултет који нема бар једног професора са ових простора - истиче Миодраг Поповић, декан Електротехничког факул- тета у Београду. Дугорочног стратешког плана за повратак младих у Србију нема. За сада једина стратегија је да се надамо да је стручњак и патриота, да је везан за родитеље, пријатеље, па fce остати. Да бисмо уопште "гајили" таленте, морамо их препознати. У Менси, светском удружењу генијалаца, кажу да је у школском систему какав је наш то врло тешко ура- дити, јер не постоје програми за детекцију даровите деце. У школама се не раде тестови интелигенције, профила личности, нити професионалне ори- јентације. Ово удружење је зато покренуло пробни пројекат у школицама - "откривање надарене деце од три до пет година", каже Љубомир Кустудић, председник српске Менсе. Менса је такође понудила Влади Србије, Министарству за науку и технолошки развој и Министарству за дијаспору сарадњу на пројекту "Интелектуални ресурси Србије". Циљ пројекта је да се повежу успешни људи из дијаспоре и они успешни који остану у земљи. - Одлив мозгова није проблем само Србије, јер млади у целом свету, свесни својих квалитета, одлазе у потрази за бољим условима. Не треба спречавати одлазак талентованих. Треба послати младе људе да се дошколују, да науче више и боље, па то искористити ако се врате. Ако се не врате, онда одржавати везе са њима и ангажовати их за пројекте у земљи - објашњава Љубомир Кустудик КОМПЛИКОВАН ПУТ ДО КУЋЕ Иако их мучи носталгија, већина оних који су

Срце у Србији...

претходног искуства, сусрећу са бројним проблеми- ма јер имају погрешне информације па одлазе неприпремљени.

отишли у иностранство не размишља о повратку док се "не промене ствари у земљи, док професија политичара не буде најтраженија, док се не смање порези, искорени корупција"... "Живим у Канади већ двадесет година. Нисам научник, али имам диплому информационо- технолошког менаџмента Ридзерсон универзитета у Торонту. Сматрам да сам успешан и ситуиран. Београд и Србија су нешто за чим чезнем и највише бих волео да се вратим назад, где припадам. Канада је као хотел са пет звездица, али и тако нешто досади и једноставно желиш кући. Мој брат, који је одлучио да остане, сматра да нисам нор- малан јер имам жељу да се вратим. Али сви ми који смо отишли потребни смо Србији. Знање које смо стекли на западу, као и капитал који можемо да донесемо, играо би важну улогу у опоравку и разво- ју Србије. Често се људи питају шта то Србија пружа свом народу - једноставно, пружа оно што сви Срби пруже њој. Тренутно покушавам да пронађем начин да остварим свој сан о повратку, али тај пут је за сада компликован. Заиста би било дивно када би постојао план да они који желе могу да се успешно врате." Ово је један од бројних коментара са „Политикиног” сајта на тему одлива мозгова, али уједно и један од ретких чији потписник, извесни Александар Саша, има жељу да се врати у Србију. Већина њих о томе и не размишља, читамо у комен- тарима, бар док се не промене ствари у земљи, док професија политичара не буде најтраженија, док се не смање порези, искорени корупција... До тада, сви су изгледи да ће успешни и даље напуштати земљу. Ако вас пут наведе у Аргентину, Мексико, Канаду, Боцвану, Гану, Либан, Таџикистан, Ирску, Португалију, Тајланд, Кину, Италију, Јордан... рачу- најте да ћете имати бар једног нашег успешног сту- дента с којим можете попити кафу. Наиме, статис- тика коју води ИАЕСТЕ Србија - Југословенски одбор за међународну размену студената за стручну праксу показује да се само током 2007. године пријавило укупно 532 студента са свих уни- верзитета у Србији. По правилу, то су студенти завршних година факултета техничких и природних наука са просечном оценом већом од 8,5. Од овог броја 357 најбољих је отишло у иностранство на праксу и даље усавршавање. Дужина боравака креће се од шест недеља до 18 месеци и за то време Национални комитет ове међународне организације дужан је да обезбеди смештај и стипендију или плату која ће студенту да омогућити пристојан живот у тој земљи. ОДЛАЗЕ НАЈБОЉИ Статистика показује да од оних који су отишли на праксу или дошколовање њих 99 одсто није губило годину у досадашњем студирању, 35 одсто има просечну оцену између девет и 10, а око 60 одсто између осам и девет. Сви су уписани као редовни студенти чије се студије финансирају из буџета Србије.

- Слањем успешних младих на праксу у иностранство, ми их спасавамо од тога да, рецимо технолог чува експонате у Канади. Наше 56- годишње искуство показује да се сви студенти по завршетку враћају у земљу. Овај вид међународне сарадње сигурно смањује одлив мозгова. Ми ћемо се и даље залагати да, уз помоћ успешних компани- ја и уз подршку државних структура, обезбеђујемо опстанак младих, стручних људи у земљи. Дешава се да, после завршене праксе, наши студенти доби- јају могућност да тамо наставе са бесплатним усавршавањем - објашњава Драган Вукићевић, председник ове организације за међународну раз- мену студената у Србији. Подаци исте организације казују да је у 2007. години на факултетима у Београду, Новом Саду и Нишу боравило 176 страних студената. Они су за време усавршавања имали организоване екскурзи- је, па су могли да обиђу манастире, да сплаваре Таром и Лимом, да посете Егзит, Гучу... Може ли Србија у недостатку својих мозгова да рачуна на "увоз" из других земаља? Тешко, јер се странци већ на усавршавању сусретну са нередовним исплатама стипендија. Уколико држава не помогне рад оваквих организација, вероватно је да неће желети да дођу ни на усавршавање, каже Вукићевић. С друге стране, по његовим речима, треба променити систем образовања, млади морају да се науче да буду жељни знања и да створе култ рада. Бранко Бугарски, редовни професор биотехнологије на Технолошком факултету у Београду, добар је пример некога ко је по знање отишао у иностранство и вратио се у Србију да га подели са својим студентима. У Норвешкој је дипломирао, у Америци магистрирао, у Канади на Квинс Универзитету радио експериментални део доктората и две године провео на постдокторским студијама. - Повратак је ствар индивидуалне одлуку. Уколико је за човека материјални тренутак пресу- дан тешко да ће се на такав корак одважити. Међутим, ако је тај неко отишао у иностранство ради стицања знања, он ће се вратити у Србију да подигне ниво истраживања, јер напољу је научника доста, а овде их је мало - објашњава Бугарски. И КОРУПЦИЈА КРИВА ЗА ОДЛИВ МОЗГОВА - Одлив мозгова је онолики колика је корупција у Србији. А, корупција је код нас постала начин живота и ретко шта се може решити без ње. Да би се до нечега дошло, рецимо до неке дозволе, то се мора дебело платити. Доказ за то су и бројне афере. Проблем са корупцијом је тај што се она тешко установљава. Куповина радног места је такође облик корупције - каже Чедомир Чупић, професор социологије на Факултету политичких наука. Ибарске новости, 5.10.2008.

Вишња Дугапић

У ИАЕСТЕ-у указују да је чест случај да се студенти који оду сами у иностранство, без

Iskra 1. novembar 2008.

Ревизионизам у савременој српској књижевности (135)

ПРЕДРАГ КОСТИЋ: ЈЕДНА МЛАДОСТ У ЈУГОСЛАВИЈИ Књига Предрага Костића Једна младост у Југославији (1) интересантна је прича о животу у Југославији за време Другог светског рата и под комунистичким режимом. Писана је реалистички, биографски и без дефинитвних судова, онако како је аутор видео ствари око себе. Као таква, књига пружа веродостојније податке од многих других књига на исту или сличну тему. Ово је историја три младића, Срба из Сарајева, с надимцима Пеле, Голе и Миша, који су, кад је почео Други светски рат, били пред тинејџерством. Пеле, главни карактер романа, био је склон да поверује идејама и обећањима новог социјалистичког, слободног друштва, изгу- бивши три ујака у борби за те идеје. Све га је то одушевљавало, као и хиљаде његових вршњака. Голе је био ”до дна срца и дубине душе скојевац”. Али,”они још нису смели да разоткрију све злочине стаљинских чистки и сву трулост стаљинизма као дегенерисаног социјализма... Пеле и Миша су се приклонили Стаљину, кри- тикујући неке негативне појаве југо-комунизма, на пример Титов живот у изобиљу, док су становни- ци измученог, полусрушеног, изгладнелог Београда једва преживљавали, затим смештај официра и функционера у виле предратних капи- талиста, које су слали на робију уместо да их искористе да подигну привреду, коју су после, заједно са пољопривредом, упропастили разни нестручњаци (али партијски ‘подобни1)... Посебно су их иритирали спискови стрељаних народних непријатеља, који су подсећали на оне окупацијске плакете са именима стрељаних талаца.”(10- 11) Због опасности од усташа, Пелеова фамилија решила је да пређе у Београд, где је преживела окупацију. После окупације вратили су се у Сарајево, али ствари нису биле као некада, мада ни онда нису биле сасвим повољне. Пеле је евентуално студирао на факултету германистику и провео остатак живота предајући и истражујући тај предмет. Путовао је често у западне земље, као и у Немачку, и оженио се Немицом. Током последњих деценија свог живота и каријере доживео је преокрет у својим мишљењима о политичкој ситуацији у својој земљи, као и на Западу. Приликом ослобођења, ”било је и грљења и суза и ракије, сви су били раздрагани. Први пут после 27. марта 1941. С тим што су многи оба пута - и 1941. и 1944. доживели и разочарења и патње, а много њих је изгубило главе. 1941. су сканди- рали ‘Боље гроб, него роб!‘, а добили су и гроб и роб. 1944. су скандирали ‘Живео Стаљин!1 да би 1948. и 1949. доживели совјетску блокаду, а неки

Iskra 1. novembar 2008.

били отпремљени на Голи оток.”(70) Међу онима отпремљеним на Голи оток нашли су се и Пеле. Голе и Миша, јер су негде несмотрено изјавили да је можда Стаљин био у праву поводом сукоба између Југославије и Совјетског Савеза. Није ни чудо што роман почиње подсећањем на Голи оток. ”‘Па ово је нешто као концлогор из периода окупације1, помисли Пеле, не усудивши се да то гласно и каже.”(35) А лекар каже: ”То што те мучи је катар дебелог црева. А ја осим нешто витамина немам никаквих лекова.”(36) Недовољна и нез- драва храна прузроковала је констипацију. "Следећег преподнева људи са обале у чуду су посматрали трабакулу о чијим су оградама чучали, боље речено, висили као гроздови, неки чудни људи, спуштених панталона, док су им се голе стражњице беласале на слабом сунцу. Но, и то бејаху неке од последица доброчинства Партије.”(49) Један од затвореника пита се у чуду: ’Па шта је ово, људи? Босанци пребијају све одреда!... Па какви смо ми то комунисти када се овако међу собом таманимо!”(36-37) ”А на ми- нистрову тврдњу да у затвору није било физичког малтретирања, обојица су се насмејали. ‘Сећаш ли се, Пеле, оног мог сакоа, напрслог на плећки у облику слова Л? Какав је то био ударац, летвом, памтићу га док сам жив!‘”(8) По доласку комуниста на власт, Пеле постепено добија прави увид у њену природу: ”Нова власт је дошла са паролом о ‘братству и јединству1, слоганом који је био више наметнут него што је потекао из душе самога народа. Срби су махом ћутали, носе-ћи дубоко у себи трауме од свега што су преживели... Хрвати и муслимани, бар добрим делом, крили су оно што су мислили и осе-ћали према Србима још од давних време- на.”(34) Пелеово мишљење о злогласном Сремском фронту још један је пример његовог разочарања у званичну комунистичку глори- фикацију тог фронта: "Самоубилачки Сремски фронт, то велико губилиште већином српске омладине. Сви ти младићи су се нашли на срем- ској равници, слабо наоружани и још слабије одевени, испред добро утврђених немачко-усташких положаја. Од њих се очекивало да пробију тај фронт. Пробили су га кад су Немци завршили повлачење својих трупа из Грчке, па је даље држање положаја постало беспредметно.”(7273) Аутор не спомиње често употребљавано објашњење да су се комунисти светили српској омладини зато што није довољно помагала кому- нистичку револуцију. Пеле је посетио гроб једног од својих ујака на Сремском фронту међу потпуно запуштеним гробовима војника, "зараслим у

Предраг Костић... корове и чичке, а крај ујаковог гроба баченог мртвог пса...”(73) Пеле је огорчен због непоштовања жртава и насилног гурања истине под тепих. "Јер, објави ли се да је неко убијен, поставиће се одмах питање: ко су убице? А убице, или њихови рођаци или сународноци су ту. Само, ради мира у кући не треба их иритирати.”(130). И распад Југославије деведесетих година погодио је Пелеа: ”Знао сам да је било исувише трулежи у државном и партијском руководству, али да је државом последњих година владала група тотално разједињених и међусобно супрот- стављених индивидуа, од којих су двојица исту- пала без икаквог, макар и покушаја прикривања правих интенција које су биле подривачке и разбијачке, то се нисам усуђивао да верујем... Уопште не разумем ту мржњу Словенаца према Србима - та кроз историју никада нисмо били у неком великом сукобу, поготово не у оружаном... Да не помињем оно гостопримство у Србији за време окупације, када су избегли пред немачким окупаторима.”(131 -132) Пеле је, после искустава у комунистичком режиму и на Голом отоку, као и на путовањима у друге земље, долазио до других сазнања о поли- тичким системима. Тако, на пример, он мисли о Хајд Парку у Лондону: ”0 свему се могло дискуто- вати, све се могло нападати или бранити. Пеле помисли да би код њих у Југославији вероватно стрпали у лудницу некога ко би на улици или у парку почео гласно да проповеда своје идеје.”(18) Комунисте у Источној Немачкој Пеле негативно идентификује. Партијци упорно питају Кристу Волф где је у њеном роману Партија. "Већина њих је за време нациста била у Хитлерјугенду, после су преваспитани у комунисте. Верујте да су они најгори секташи и догматичари.”(126) Један стари идеалиста комуниста поставља сам себи питање ”да ли су неки режими и идеје осуђени на пропаст ако, у настојању да победе и дођу на власт, изда- ју своје принципе.”(133) И о рату у Босни Пеле размишља донекле другачије од других: "Изгледа да је домаће. кућно васпитање у многим породицама однело победу над надобудним комунистима. Родитељи, дедови и баке, цркве, емиграција - они су однели победу. Неколико десетина хиљада комуниста изгубило је рат од послератних четрнаест милиона некому- ниста, од којих је велики број васпитан у клеро- националистичком духу предратних и ратних режима.”(134) Ипак он за то криви ратну пропаганду, углавном на муслиманској страни. (158- 161) Пелеов крајњи закључак је да је то био грађански, етнички, верски рат, али изнад свега: САМОУБИЛАЧКИ РАТ!

ског социјализма (како би се данас рекло, соци- јализма или комунизма са људским ликом), он сада мисли другачије: ”У данашње време има мало оних који покушавају да остваре истински социјализам. Још увек тек понеко теоретски истражује могућности његовог остварења. Но, прво треба истражити антрополошку страну: да ли су људска бића способна за то.”(166) У дискусијама са својим некадашњим једномишљеницима, они се дотичу и улоге религије у револуционарним превирањима, поистовећујући је са политичким фанатизмом: ”И нововековне идеологије су у неку руку доктринарне религије. Поготово оне које су прешле у догме. Колико је људи у тзв. социјалистичким земљама страдало зато што су се дрзнули да дирну у идеологију марксизма? Наравно, марксизма као догме.”(167) Једна младост у Југославији изнад свега говори о једној генерацији којој није било дозво- љено да испуни своју судбину и да допринесе свом народу оно што је била у стању. Поставља се питање колико је таквих генерација било и колико је Србија због тога изгубила од потенцијалних могућности. Поготово што су комунисти све обећавали, а мало од тога испунили, осим очигледне материјалне изградње, што су, уосталом, учиниле све земље после Другог свет- ског рата. Оно што се догађало, и још увек догађа у деведесетим годинама и наовамо, доказ је свега тога. На крају, интересантно је да су аутор и његови карактери у роману само једном споменули Милана Недића, Димитрија Љотића и добровољце ("љотићевце”), мада су окупацију провели у Србији: "Једнога дана, на почетку дру- гог разреда, ученике постројише у дворишту. Пред њих дође некакав љотићевац и одржа патриотски говор. Морали су да науче да певају песму 'Омладина у четама рада / гради нову Србију. / Напред, другови, напред другови, / наше време стиже.’ Већина ученика певала је без воље, једва чекајући да оде кућама. Из несташлука, али и из нетрпељивости према свему што је долазило наметнуто, Пеле и Брацо почеше да 'саботирају’: ону реч ’наше’ продужили су у ’нашеее’, тако да је љотићевац љутито подвикнуо: ’Ko то тамо завија као вукодлак? Ако не знаш да певаш, ћути!’ Но таква окупљања су убрзо престала.(44-45) С обзиром на левичарска опредељења карактера, то много не зачуђује, само ипак требало је споменути ко им је, добрим делом, спасио животе. Истини за вољу, Пеле је још тих година почео да ревидира своја гледишта. А што није одао приз- нање коме и где треба, тако се понео скоро читав народ. Треба чекати на суд историје, кад нас не буде више. Васа Михаиловић

Можда најважнија ревизија његових становишта је о самом социјализму. Док је у раној младости веровао у победу комунизма и истин-

1. Предраг Костић, Једна младост у Југославији (Београд: Досије, 2007), 178 стр. Бројеви страница цитата назначени су у тексту.

Iskra 1. novembar 2008.

АКАДЕМИЈА НА МУЧЕНИЧКОМ ГРОБУ О. МИТРОФАНА МАТИЋА У понедељак 11. августа у манастиру Чокешина одслужен је парастос о. Митрофану Матићу, старешини свете обитељи, убијеном од зликовачке комунистичке руке тога дана пре 67 година. Игуманија манастира, мати Ана, позвала је поштоваоце почившег јеромонаха да тог дана прис- уствују овом тужном чину. Време је било дивно. Природа као да се трудила да на што лепши начин увелича помен онога, који ју је волео и опевао. Стигли су гости са разних страна, Београда и околине, Војводине, иностранства. Било је присутно и неколико савре- меника о. Митрофана из близине манастира. На парастосу је чиноначалствовао духовник свете обитељи архимандрит о. Георгије Милишевић, уз саслужење два млађа свештеника. Након молитвеног дела уприличена је над гробом Свештеномученика скромна духовна академија. Јереј Ратибор Петровић говорио је о величини и заслугама покојника. Студент Богословског фа- култета Владимир Петровић, иначе организатор ове академије, ванредно је уметнички изговорио две покојникове песме, које су присутне дирнуле до суза, а познати писац и публициста г. Милан Старчевић говорио је о прозном делу и националном раду о. Митрофана. Подуже излагање завршио је питањем, у чему је била кривица младог јеромона- ха. Одговор на то пружио је сам о. Митрофан пишући: „Ми хоћемо да престане тровање народне душе. Али не речима. Него борбом, фанатичном, бескомпромисном, младеначком, јуначком, идејом против идеје... За бољи, правичнији, човечнији систем, сис- тем који одговара особинама и духовним стремљењима наше расе. Хоћемо наш, самосвојан словенски тип друштва и државе. Политиком ласкања, обећања и лажи, наша партијска демократија изгубила је код нашег човека веру у свој народ, у своју државу. Ми хоћемо да обновимо веру у нашу народну самосвојност. Веру у соп- ствену снагу, у себе, у наша духовна богатства, у наше развојне могућности, у нашу мок Нећемо се вечито угледати на друге и себе омаловажавати. Ми смо кроз векове доказали своју снагу и свој народни хероизам. Ми смо јуначка нација. Јуначком нацијом не смеју више управљати слабићи, бескичмењаци, каријеристи, људи „дугих прстију”, материјалисти... Морају владати јунаци! Јунаци духа и карактера. То тражи народ наш. То тражимо и хоћемо ми. Ми који долазимо...” Шта је о. Митрофан говорио омладини у дугим ноћним часовима у својој монашкој келији?

Iskra 1. novembar 2008.

Да ли је ковао завере, планирао државни удар, демонстрације, атентате? Не, трудио се да осветли те младе, чисте дечје душе. Имао је увек на уму речи свога Учитеља, кога је неизмерно волео, а који је писао: „Каква радост за нас старије када видимо како омладина ипак радије иде херојском, него оном другом лакшом стазом, више се успиње, да сазна целу, него део истине, више се пушта да се загреје љубављу, него да пусти лакшу игру мржње у срцу своме... Много младости, лепоте, чистоте и свет- лости нека донесу на свом челу. Борба коју водимо наћи ће у том ону снагу која победи води. Јер, Збор је херојски напор, а не лака и угодна низбрдица, низ коју се и сасвим мртве и безвредне ствари ваљају. Збор је успињање, борба ради Божанске, Људске, Словенске и Југосло- венске лепоте живота”. Ето, завршио је говорник, то је била сва кривица Митрофанова. Због те идеје је пао, не жалећи свој млађани живот. Након скромног подсећања на дело и жртву свештеномученика Митрофана, присутни су се још мало задржали око његова гроба, да би касније сви били позвани у гостинску трпезарију, где је сестрин- ство приредило трпезу љубави за покој душе свога настојатеља. После подне гости су се разишли пре- пуни утисака са ове тужне свечаности. Иако се спомен на палог монаха неговао у манастиру, али готово искључиво у кругу обитељи, ово је први пут да се за ту прилику позову и гости са стране. Жеља Управе манастира да ово прерасте у дан сећања на о. Митрофана, у присуству све већег броја његових поштовалаца, слила се у једно са жељом свих по- клоника, да поново дођу у ову лепу светињу на тај дан, а и иначе. А сви скупа принели смо прозбе Свевишњем да упокоји са светима душу о. Митрофана Чокешинског, а његову обитељ са њеном вредном настојатељицом закрили молитва- ма Свештеномученика. ЖАБ

t ВУКАШИН КАШИЋ Вукашин Кашић је рођен 1. јануара 1923. године у Шибенику од оца Јована и мајке Ане. Он је рођени брат, две година старијег Александра - Аце Кашића, који је боље био познат међу добровољци- ма и зборашима него Вукашин. Њихов отац је рано умро, породица је била сиромашна, па је Ацу узео код себе у Сплит нешто боље стојећи стриц, где је он и завршио гимназију. Због сиромаштине, Вукашин није био те среће, похађао је само основну школу и после ње успешно завршио месарски занат. Дошла је 1941. ратна година у којој је неста- ла краљевина Југославија. У Хрватској су завладале усташе а нешто доцније избила је и комунистичка револуција. Тамошњи Срби били су ради само-одбране принуђени да стварају четничке одреде. Тако се Вукашин са тек напуњених осам- наест година, заједно са својим братом Ацом, нашао у Динарском четничком одреду војводе Момчила Ђујића. Вукашин је ту провео око 4 године, учество- вао у свим борбама и заједно са одредом стигао у Словенију почетком 1945. То ратно време проведено у Ђујићевим одредима, толико се урезало у свест младог Вукашина, да је он - 30 или 40 година доцније -, био у стању да прича надугачко и нашироко и врло живо са свим могућим детаљима о учесницима тих ратних догађаја. Био је у том смислу права „енци- клопедија”. Штета је велика што он то није писмено обрадио. Био би то велики прилог за историју тог времена. Грех је, међутим, нас који смо га слушали, још већи што га нисмо натерали да он та своја сећања стави на папир. По завршеном рату, који су добили кому- нисти, Вукашин се нашао у емиграцији. Следе у Италији логори Форли, Чезена, Еболи. После 2 године у Италији, све је пребачено у Немачку. И опет по разним камповима. Одатле почиње расе- љавање по свим крајевима света. Највећи број оних који су дошли у Америку, сконцентрисали су се у Чикагу. Ту се нашао и Вукашин. Већ у Словенији и доцније у Италији и Немачкој, Вукашин је имао шансу да дође у контакт с добровољцима. У Чикагу поготово. Најбољи дру- гови су му, између осталих добровољаца, овде били, Чеда Добриловић и Света Тодоровић, звани „Отров” - син о. Алексе Тодоровића. Ускоро је тако и сам Вукашин зажелео да постане добровољац. Тако је и било. Али и више од тога да буде збораш тј. члан политичке организације Збор из које су потекли добровољци. И то је остварено. Можда је до тога дошло и као последица чињенице што је његов брат Ацо Кашић још пре рата био члан омладинске организације Збора у Сплиту. У Чикагу долази и до Вукашинове женидбе. Чини се да није сасвим случајно што је његова изабраница постала Јасминка - Инкица, како ју је из милоште звао њен отац, пок. генерал Коста Мушицки, иначе командант добровољаца. Из тог брака родиле су се две кћери, Марија - Маца и Јелена. Вукашин је дуго боловао. То најбоље знају чак и површни посетиоци православне цркве у Чикагу. Он је био увек у њој на време, у првој клупи,

пажљиво учествујући у литургији. Одједном га је нестало пре једно две године; дошао је можда још два пута, али не сам - пратила га је Маца. То је била последица болести. Она је узимала све више маха. Уз њега су стално биле његове две кћери. Тако је и било (био је присутан и његов синовац Јован) и 3. октобра 2008. године, кад је Вукашин испустио своју душу. На сахрани 8. октобра коју је обавио о. Ђуро Крошњар (који га је претходно и причестио) били су присутни многи Кашићи из Чикага али и они из Њуџерсија и Калифорније. Била је присутна и њего- ва бивша супруга Јасминка, што је за сваку похвалу. Од Вукашина се у име добровољаца опростио Никола Љотић, а од осталих Кашића његов синовац Јован. Љ. Н.

t МИЛЕНА ИВАНОВИЋ Милена је била супруга нашег друга Радослава Ивановића. Раде је био добровољац. Он је син адвоката Ивановића из Краљева, а мајка му је била у неком сродству с покојним патријархом Германом. Раде је био бриљантан математичар и обдарен сликарским даром. Био је у Другом пуку и са добровљцима је дошао у Словенију. Овај пук је учествовао у борбама око доласка Ђујићевих чет- ника из Далмације; по свршетку рата прешао је у Аустрију и маја месеца 1945. године Енглези су добровољце из Аустрије на превару предали Титовим партизанима. Ту је био и Раде. Он је, као и многи други, успео да побегне и, најзад емигрирао у Америку, Чикаго. На његову несрећу, не дуго по доласку у Чикаго, почео је да показује знаке душевног оболе- ња. Ускоро је био стављен у менталну институцију. Провео је тамо скоро 10 година. Електро-шоковима уништена му је личност. Тако обогаљен пребачен је у старачки дом, са свега око тридесет и нешто го- дина, да ту проведе преостало време. Његов брат Мијат Ивановић из Србије, иначе адвокат, успео је да наговори тридесетшестогодишњу девојку Милену Бојовић из истоименог села близу Андријавице (Црна Гора) да дође у Чикаго и уда се за Рада. Тако се Милена сад већ Ивановић нашла у поквареном белом свету без ичега изузев своје горштачке неискварене душе. Мучила се, радила и болесном Раду пружила пристојан физички живот. У тој борби она је и сама оболела од рака. Али и њега је успешно пребродила и тако спасла Радослава. Постоји једна чудна симболика у њеном животу. Рођена је 1936. године. У САД је стигла 1972. године. Спасла је Радослава, и проживела с њим мучећи се још тридесет и шест година, да би у својој 72 години, 21. септембра 2008. умрла од срца. Вратила је Господу из ове „долине плача” своју још увек чисту и неокаљану горштачку душу. Слава Милени Ивановић! Н. Љ.

Iskra 1. novembar 2008.

Прилози „Искри” Са молбом Господу да подари спокој душа у рајском насељу свим мученицима који невино страдаша од усташког терора и од комунистичких џелата, нарочито оних који су масовно стрељани у словеначким шумама по завршетку Другог светског рата, као и свим борцима за крст часни и слободу златну: Душан Играчев, Мијат Бардак, Мирко и Гордана Влаховић, Мира и Миливоје Станковић, Станко и Нада Милојевић, Нада Вуиновић-Јанковић, Дра- гана Максимовић Сзас, Сестра Бела, Јела Мрђа, Саша Боројевић, Љубиша и Смиљка Мирчић, Тоша Јеремаз, Миле и Миленица Ковчић, Растко Марчетић, Момчило Масаловић, Богдан Бавеља, Милорад Суџум, Драгутин Јакшић, Јованка Ћираковић, Милорад и Олга Павловић, Приле Ђ|укић, Га- ра Тодоровић, Димитрије Љотић, Јаков Љотић, Коста Мушицки, Милан Недић, Драгољуб Михаиловић, Павле Ђуришић, Kpacoje Нотарош, Лазар Матић, Ратко Жи- вадиновић, Симеун Керечки, Миодраг Жи- вић, Адам Карапанџић, Милутин Остојић, о. Миодраг Ђурић, Воја Мандић, Павле и Ружа Никитовић, Милорад Мојић, Чеда Вујиновић, Никола Вујиновић, Миле Вуји- новић, Слободан - Бода Марковић, Мирко Ј. Чубрило, Душан Ј. Чубрило, Михаило Ј. Чубрило, Јелена М. Чубрило-Деспотовић, Будимир Никитовић, Влада Ленац, Стипе Грабовац, Јоца Добросављевић, Браца Шакић Нека им је слава и хвала! Михаило Чубрило Е 50

t ЂИН (Јеап) ГАВРИЛОВИЋ

покој његовој души у царству Своме Воја Милетић

£5

Уместо цвећа на гроб покојне Ђин Гавриловић са молбом милостивом Господу да њеној души подари насеље у царству Своме. Раша Жунић

£5

Власта и Вера Ђорђевић

$ 20

О. Реља Д. Рацић, Немачка

Е 22

Цветко Мирјанић за 2009. годину $ 60 Сава Јекић

$10

За покој душе и у знак сећања на драгог друга Вукашина Кашића Андра Мандић $ 25 Уместо цвећа на гроб драгог Миленка Бате Пајића са којим нас везују године несвакидашњег присног дружења. Батиној супрузи Добрили, деци и унуцима наше искрено саучешће и утеха у жалости. Мира и Предраг Радовић Е 100 Живко Дончић, Канада

За покој душа и у знак сећања на МиленкаБату Пајића и Омиљка и Ранка Попадића, Андра Мандић $ 25

НОВЕ КЊИГЕ САВЕ ЈАНКОВИћА „ISKRA”

Izdavač i administracija (Publisher): lskra Periodical, 243 Franklin Rd, Birmingham, B30 2HD, England. Adresa redakcije: 17 Harvelin Park, Todmorden, Lancs OL14 6НХ, England. Odgovorni urednik (Editor): Vladimir Ljotić. Rukopisi se ne vraćaju. Članci objavljeni sa inicija- lima ili punim imenom autora, ne predstavljaju obavezno mišljenje redakcije.

„Iskra" izlazi svakog 1. u mesecu. Typeset and printed by Lazarica Press, Birmingham, UK. Godišnja pretplata za „Iskru” (običnom poštom) £16.ili odgovarajuća vrednost u drugim valutama (Euro28). Avionskom poštom godišnja pretplata iznosi za SAD, Kanadu i zemlje Južne Amerike £20.-, a za Australiju, Novi Zeland i zemlje Azije £23.- ili odgo- varajuća vrednost u drugim valutama. Cekove za „Iskra Periodical“ slati na adresu Administracije. Poverenici: AMERIKA: „Jadran", c/o D. Ojdrović 2225 N. 106th St. Wauwatosa, WI. 53226, U.S.A. — AUSTRALIJA: Malešević Bogdan, 18 Kingsley Str., Elwood, Vic. 3184. — ENGLESKA: Marjan Bereta, 243 Franklin Rd, Birmingham, B30 2HD. (Čekovi da glase na Iskra Periodical) — KANADA: Mirko Čečavac, 8 Bairstow Crescent, Rexdale, Ont. M9W 4R4. — NEMAČKA: Svetomir Paunović, Untersbergstr., 20, 81539 Munchen. —FRANCUSKA: Trajanka Darda, 58, rue de Crevecoeur, 93300 Aubervilliers - Paris.

Iskra 1. novembar 2008.

Покојна Ђин је у првој половини педесетих година пре венчања пре- шла на православље, крштење је из- вршио тадашњи парох прота Радован Миљковић. Од тада је Ђин редовно ишла на богослужења и учествовала у раду кола сестара парохије цркве Лазарице. Колико је била популарна међу нама потврђује и број присутних на сахрани који је испунио цркву Лазарицу за време опела, које је обављено 16. овог месеца. Администрација Искре јој се свесрдној неизмерно захваљује на помоћи дуги низ година приликом паковања и експедиције Искре.

Искра

К$ 20

Вечна памјат драгом супругу и тати Сретену Џагићу Супруга Даринка и ћерка Соња К$ 250

За успомену на Радета Николића „Сељака” са молбом Господу да подари

SLOBODNI JUGOSLOVENSKI LIST

У Бермингаму, средња Енглеска, преминула је 6. октобра Ђин Гаври- ловић која је, од како је Искра почела да се штампа овде, редовно учество- вала у паковању и експедицији Искре.

Изашла је из штампе у Другом издању Тетралогија Саве Јанковића НА ПРЕЛОМУ у два тома. (1. и 2. књига у Првом тому, 605 стр., а 3. и 4. у Другом, 574 стр.), у издању Копно, Нови Сад, 2007. У Први том су укључене 4 фотографије Српских добровољаца у униформама, а у Други 5 стр. фотокопија ауторовог ратног дневника. Оба тома су у тврдом повезу и могу се наручити код писца за 30 долара сваки, поштарина укључена. Такође је изашла из штампе и 3. књига Трилогије (1. Расељено лице, 2. Америка), ВАШИНГТОН, у тврдом повезу, 278 стр., Артас, 2007, Нови Сад. Књига може да се наручи код писца за 27 долара. Поштарина укључена. Sava Jankovic 8707 Stockvvell Road

Baltimore, MD 21234 U.S.A.

„ИСКРА" У БЕОГРАДУ МОЖЕ СЕ КУПИТИ У КЊИ- ЖАРИ „НИКОЛА ПАШИЋ", ТРГ НИКОЛЕ ПАШИЋА 9, ПО ЦЕНИ ОД 50 ДИНАРА.

f РАДОСЛАВ МАРКОВИЋ У близини Лондона преминуо је 17. 9. о.г. Радослав Марковић, а сахрањен је 7. 10. 2008. на српском гробљу у Бруквуду. Пок. Раде је рођен 22.2.1917. г. у Алексинцу где је поред основне школе завршио и техничку. Радио је као воскар све до Другог светског рата, а тада је ступио у Српску државну стражу са којом се крајем рата повукао у Босну. Ту је дошао у контакт са добровољцима и са њима се повукао у Словенију, а доцније и у Италију. У добровољцима се упознао са својим земљацима из Алексинца и са њима је прешао у Немачку. После пуштања из логора пријавио се на рад у Енглеској. Ту се окумио са мојим спуругом Драгомиром Петрови- ћем и од тада смо живели као при- јатељи и рођаци. Оженио се Ериком која је преминула 1997. г., а Радослав је сахрањен поред ње. Посетио је отаџбину и био стрећан што ју је опет видео, али се вратио разочаран рекавши: „Нису то више они моји Срби”. Нека сада почива у миру Господњем.

Невена Петровик

t ОБРАД МАРИНОВИЋ Дугогодишњи претплатник Искре преминуо је 8.10. о.г. у Кетерингу после дуге и тешке болести; рођен 1921. у Новој Вароши, Србија. Ожалошћени: супруга Бренда и деца Олга, Мартин, Вера, Нада и Дивна; зетови: Ноел, Јан, Тони, Дејв и Хју; унуци и праунуци: Пол, Ђејм, Дани, Никола, Стеван, Габриела, Итан и Камерон. Много ће нам недостајати.

Породица

Amerika posejala smrt na Kosovu

STRAVIČNA SAZNANJA O BOMBARDOVANJU SRBIJE OSIROMAŠENIM URANIJUMOM Italijanski admiral Falko Akame „Vestima” dao na uvid upustvo s mrtvačkom glavom o zaštiti vojnika Kfora od uranijuma, a od Srba i Albanaca se krije da ga ima Po ulasku na Kosovo u novembru 1999. godine pripadnici Kforove multinacionalne brigade Zapad dobili su nuklearno-biološko-hemijski priručnik na čijoj se naslovnoj strani nalazi mrtvačka glava koja upozorava na radiološku opasnost i na kojoj piše: "Kfor - Zapad Osiromašeni uranijum priručnik" (KFOR Intemational Brigade West Depleted Uranium - Infromation book).

zabranjen je za objavljivanje jer sadrži upravo ono što sadrži pruručnik za pripadnike Kfora. Svetska zdravstve- na organizacija postupila je slično. Kako je u intervjuu za "Vesti" u aprilu ove godine izjavio britanski fizičar dr Kejt Baverštok, SZO je 2001. godine iz izveštaja o OU izbacila osam njegovih poglavlja koja govore da upotreba ovog oružja izaziva kancer i oštećuje gene.

Sadržaj ovog priručnika rezimiran je na posled- njoj stranici u uokvirenom tekstu naslovljenom "Zlatna pravila": "Držite se dalje od tenkova, vozila i zgrada pogođenih projektilima ili krstarećim raketama s osiro- mašenim uranijumom (OU). Nosite zaštitnu masku ukoliko radite na udaljenosti od 500 metara od tenka, vozila ili zgrade pogođenih OU-projektilom ili OU-krstarećom raketom. Udisanje nerastvorljivih čestica uranijumske prašine dugoročno je povezano sa zdravstevnim posledicama uključujući kancer i deformacije novoro- đenčadi. Ove posledice mogu da postanu vidljive tek nekoliko godina kasnije. Pod nazivom "Osiromašeni uranijum informacije i instrukcije" priručnik je potpisao 22. novembra 1999. pukovnik Osvaldo Bizari.

Kopiju priručnika za pripadnike Kfora redakciji "Vesti" ustupio je Falko Akame, italijanski admiral u pen- ziji koji je do 1975. godine služio u Pomorskoj floti NATO- a u Sredozemlju. Akame je po napuštanju vojske postao poslanik i predsednik odbora za odbranu u parlamentu u Rimu, da bi se poslednjih godina potpuno posvetio radu Udruženja za zaštitu vojnika koji su se razboleli od posledica upotrebe osiromašenog uranijuma u "mirov- nim" misijama (ANAVAFAF).

Zatrovana i hrana U poglavlju priručnika "Kako izbeći izlaganje (uti- caju osiromašenog uranijuma) vojnicima se preporučuje: "Perite često uniformu". Na kraju sledi poglavlje naslov- Ijeno "Upozorenje": "Hrana i voda postaće nejestive zbog kontaminacije OU-prašinom. Nikako ne jedite hranu koja nije kontrolisana. Udahnute čestice mogu da pričine dugoročnu štetu..." Ova zastrašujuća upozorenja nikada nisu dobili civili koji žive na Kosovu ili koji su na Kosovo dolazili sa strane bilo kao članovi nevladinih organizacija bilo kao novinari, stručnjaci ili slično. Naprotiv, nakon bombar- dovanja bivše SR Jugoslavije, NATO i zapadni i američki lideri u više navrata su izričito negirali da je upotreba oružja sa OU opasna po zdravlje Ijudi i životnu okolinu. Oni su redovno isticali da "nema dokaza". Zabranjen izveštaj UN Od 2001. godine svi izveštaji Svetske zdravstvene organizacije (SZO) i Ujedinjenih nacija (UN) o dejstvu osiromašenog uranijuma, kako je istraživanje "Vesti" pokazalo, bili su drastično cenzurisani. Ujedinjene nacije su već u junu 1999. godine imale izveštaj o posledicama OU na Kosovu, funkcionera UN Bakari Kantea. Ovaj izveštaj u čije smo delove imali uvid

Tajno dokument Nuklearno biološko hemijski priručnik (NBC) nedvosmislena je potvrda da su NATO i SAD 1999. godine pouzdano znali da je oružje s osiromašenim uranijumom kancerogeno i genotoksično. Vojnike su u priručniku upozoravali na opasnost, a civile i javnost u isto vreme obmanjivali da nema opasnosti kao što pokazuje više izjava bivšeg GS NATO-a Lorda Robertsona. Takođe, tekst priručnika je, prema mišljenju poznavalaca problematike, prva zvanična i eksplicitna potvrda da je NATO upotrebljavao ne samo OU-projek- tile, već i krstareće rakete s osiromašenim uranijumom. U uvodnom poglavlju ovog priručnika između ostalog piše: "Vozila i materijal srpske vojske mogu da predstavljaju opasnost za vojnike i civile koji sa njima dođu u bliski kontakt. Isključivo stručna lica moraju da ispitaju uništena ili oštećena vozila i materijale..." U poglavlju "tehničke informacije" piše: "OU emituje alfa zračenje niskog nivoa kao i nisko beta i nisko gama zračenje. Obične vojne uniforme dovoljna su zaštita od apsorbovanja kroz kožu. Realnu opasnost, međutim, predstavlja moguće udisanje OU-prašine... OU je teški metal i treba apsolutno izbegavati blizinu vozila za koje postoji sumnja da su pogođena osiromašenim uranijumom. Odstojanje ne sme da bude kraće od 50 metara. Ukoliko ste prinuđeni da budete bliže, morate da nosite zaštitnu masku i zaštitne rukavice kako biste izbegli da uranijumska prašina uđe u vaše telo.” 29.9.2008. Frankfurt

VESTI