iskra1154

О свему понешто - за Србе и Србију важно и текуће, савремено

КОПРЦАЊЕ СРБИЈЕ У РАЉАМА МОЋНИХ После драматичних и бурних радњи око формирања нове српске владе (коју сачињавају Тадићева Демократска Странка (ДС), Коштуницина Демократска странка Србије (ДСС) и Динкићева Г17+), сада све, мањевише, улази у рутинску и досадну колотечину коалиционог живљења Коштунициног стила. Премијерство Коштунициног стила Наиме, тај стил премијера Коштунице, он је већ испољио у прошлом свом мандату. Карактерис- тично је за тај стил, да сваки коалициони министар, најслободније води и спроводи политику своје парти- је уз обилату пропагандну делатност у вези или свог учинка или намере шта ће се чинити. Како сам Ко- штуница, мање-више стоји по страни, ретко се пропа- гандно јавља, са изузетком питања Косова, стиче се утисак да влада и нема неку своју коалициону поли- тику. Тако, у прошлом његовом мандату, главну реч су водили Лабус (у име Г17+), да би се та пракса нас- тавила са Динкићем (пошто је овај Лабусу претходно преотео функцију). Ту се специјално истицао Вук Драшковић који је неку своју личну спољну политику протурао као владину. Та слична пракса постоји и у Коштуницином новом мандату као премијера, с тим што је улогу Вука Драшковића преузео Божидар Ђелић из ДС, стварно само потпредседник владе, па се ства- ра утисак да не постоји једна већ две паралелне срп- ске владе: једна гласна и стварна коју води Ђелић и друга формална само, у позадини, на чијем је челу Коштуница. То се јасно, на пример, видело у хапшењу и предавању генерала војске Републике српске Здравка Толимира Хагу. Мада га је, по самој Толимировој изјави, изгледа ухапсила српска полиција (која је под контролом Драгана Јочића, министра полиције из Коштунициног ДСС) и предала га полицији Републике српске (РС), да би испало да Толимир није био у Србији већ у БиХ. Како су по овом питању Јочић и Коштуни- ца остали неми, Ђелић, као потпредседник владе (који је узгредно задужен за политички комплекс под именом „европске интеграције": улазак у ЕУ, Пар- тнерство за мир и НАТО), ускочио је у тај „празан простор" дајући изјаве како је, ето, Толимирово хапшење, директна последица реформе Националног безбедносног савета, на чијем је иначе челу председ- ник Србије Тадић (колико се мени чини, у новом Уставу Србије јасно стоји да председник Србије не може обављати ниједну другу, поготово извршну, функцију) и доказ да је Србија сада озбиљно опредељена за пуну сарадњу са Хагом. Хашка г-ђа дел Понте је одмах то потврдила, па ће, као последица, већ наредних дана отпочети још

прошле године прекинути (због Коштуницине неак- тивности у погледу сарадње са Хагом) преговори за „придруживање" Србије ЕУ. Речена госпођа је дошла у Београд и бахато захтевала да се лично увери колико је српски безбедносни систем реформисан. Оно што ниједна истински независна држава не би дала странцима ни да помисле у погледу захтева, актуелна српска марионетска држава је све своје безбедносне структуре широм отворила за дел Понтеову инспекци- ју. Пошто је понела у Хаг, како јављају медије, нека иначе најбоље чувана тајна документа, дел Понтеова је, неочекивано, чак, изгледа и најискреније, похва- лила Рада Булатовића, шефа БИА (безбедносна тајна агенција), чија је иначе глава захтевана као доказ српске безбедносне реформе, како од стране међу- народне заједнице тако и од проевропских Срба са Тадићем на челу. На српском политичком обзорју, срећом, све ипак није тако мрачно у погледу националних интере- са. Понекад, али ретко, деси се по неки искорак, који казује да код Срба још није све потпуно мртво у том погледу. Додик осветлао Србима образ Тако, на пример, у БиХ, већ дуже времена САД јавно испољавају намеру да се укине Република Српска (РС). То се чини преко Сребренице, да се ова територијално издвоји из РС, да се, као што је то учи- њено са војском, полиција РС стави под команду цен- тралне БиХ и, најзад, да се у б-х централној Скуп- штини укине ентитетски принцип. Наиме, по садашњем још Дејтонском уставу, да би један закон прошао са важношћу за целу БиХ, укључујући и РС, мора да пос- тоји не само општа већина већ и већина у парламен- тарној делегацији сваког ентитета посебно. Тим начи- ном се онемогућује свемоћ централне владе БиХ. Већ дуже времена САД настоје да ову уставну ситуацију измене, како би централна власт (под контролом Му- слимана) могла да фунционише. Још негде децембра 2005. године, позване су у Вашнгтон код Кондолизе Рајс ентитетске парламентарне делегације, па им је дат налог да до марта 2006 године, то спроведу у живот. Наравно, од тога није било ништа. Пре отпри- лике месец дана, позвани су код г-ђице Рајс, Харис Силајџић (муслимански члан трочланог Председ- ништва БиХ), главни заговореник јаке централне владе БиХ и Миодраг Додик, премијер РС. Кондолиза Рајс је захтевала од Додика да се удовољи Силајџићев захтев. Овај је г-ђици Рајс на то одбрусио да то никад неће доћи у обзир. Јер, каже, рат у БиХ је и почео на том питању: Муслимани су захтевали потпуну кон- тролу ценралне власти; Срби, па и Хрвати, то нису

Копрцање . . . допуштали. Рат је био неминован. Овим што ви захте- вате, ви стварате услове за понован рат у БиХ. На то је амерички амбасадор при БиХ, који је такође био присутан овом састанку, недипломатски јавно рекао - да ће Додик бити смењен. Овај Додиков искорак је, међутим, значајан и по томе, што је Додик једно време, због своје опозиције Караџићу још из ратних времена, као и Плавшићева, био главни САД миљеник међу б- х Србима. Коштуница реагује бурно само због Косова Напред је већ речено, да се премијер Кошту- ница, изузев по питању Косова, слабо чује. Треба ту сад додати, да се по том питању, што изгледа није карактеристично за његов темперамент, он јавља силно, узбуђено, убеђено, убојито, агресивно - што би рекли - „без длаке на језику". Ето, ту „част" да се и премијер Коштуница јави овако некарактеристично за њега, дао му је нико други већ САД председник Буш. Овај је, као што се зна, своју недавну посету Европи, због састанка Г8 (САД, Енглеска, Француска, Немачка, Јапан, Италија, Канада и Русија), уприличио је, у повратку за САД, свраћањем у Албанију и Бугарску. По свему, ово је по Србију била једна Бушова чисто провокативна посета. И то у три смера: прво, хеј, ви Срби, што се трсите, неће вам Путин помоћи, зар не видите да сте територијално заокружени од највеће силе света; друго, Косово мора да буде независно, Србија то мора да прихвати, на- равно, уз „награду", уласком у ЕУ и НАТО; и, треће, мада то отворено није споменуо, није пропустио да припреми Шиптаре на евентуално одлагање независ- ности на дуже време - најмање 6 месеци. На то Бушово о сили, изнервирани Коштуница је одговорио: „кључ за решавање питања Косова није у сили већ у поштовање међународног права и По- веље УН". САД има право да дели своју територију коме хоће, али оне немају право да отуђују српску те- риторију. Па даље: „сваки покушај да се политиком силе, правним насиљем прогласи једнострана неза- висност, осуђена је на неуспех. То се понајмање може поправити САД понудом са највишег места да Косово добије независност, а да Србија буде награђена уласком у НАТО". Овај део Коштуницине изјаве, вероватно је изазвао потајно згражање његових проевропских коалиционих партнера, јер ова изјава наслућује да због САД политике према Косову и Коштуницине непоткупљивости кад је Косово у пита- њу, „мрка је капа" да ће Србија, док је он премијер, икад ући у ЕУ и остале интеграције. С тим у вези, Коштуница је још додао да Србија одбацује сваку врсту оваквог разговора и сваку помисао да би могла да се погађа и тргује својом те- риторијом. У прилог тога говори и чињеница да влада Србије већ сад припрема план да се кроз Скупштину Србије изгласа Резолуција којом би се свету саоп- штило да је независност Косова, ако до тога дође, непостојећа и ништавна. Коштуница још подсећа Буша да је САД бомбардовање Србије из 1999. била „велика грешка", да је садашње САД заговарање независности Косова - „свежа грешка", један акт непровоцираног насиља, које српски народ не може да заборави. Репортер који је ово објавио, додаје да би Србија могла да прекине дипломатске односе са сваком државом која би приз- нала ту независност. Овде, међутим, није јасно да ли се репортер позива на већ ранију изречену Кошту-

ницину изјаву у том смислу или ће тако нешто бити укључено у предвиђену Резолуцију владе Србије. Из Коштуницине ДСС, у међувремену, је појашњено да би прекид дипломатских односа, ако би до њега дошло, био селективан. Не би се односио на државе које су „мање криве". У сваком, пак, случају, прекид би се односио на готово све Западне државе изузимајући, можда, Шпанију, Италију. САД амбасадор у Београду, Мајкл Полт вели, међутим, да је „разорочаран" реториком која долази од „извесних српских лидера", али да то неће из- менити односе САД према Србији. Полтово лицемерје је, пак, достигло врхунац кад је рекао да САД никад нису „када је у питању Србија" користиле такву реторику, што би можда било тачно само ако се забо- рави бомбардовање Србије. Амбасадор Полт нетачно цитира Коштуницу да је наводно рекао да Буша „нико није могао да овласти" да у Тирани „донесе одлуку да ће Косово бити независно". Тачан је само први део али је одлука донета не у Тирани већ много година раније. У Тирани је Буш ту одлуку само провокативно саоп- штио да би добио аплауз од подивљалих Албанаца. На Коштуниницину изјаву да о територији Републике Србије могу одлучивати искључиво грађани Србије, као што о територији САД одлучују искључи- во амерички, осврнуо се и извештач Б92 из Вашинг- тона, Слободан Павловић, да би у сагласности са слугерањском политиком Б92, објаснио шта је тачно САД став по том питању. Каже он да Буш не може да отуђује нити Тексас нити Калифорнију јер је то про- тивно САД уставу. А сад долази „најлепше" од истог господина: „али да је (САД) као водећа светска сила, која је задужена (од кога!?) од међународне заједнице (које?) да учествује у трагању за решењем коначног статуса Косова, може и треба ту да да свој одговор" (упркос ставке из преамбуле Устава Србије да је Косово „неотуђив" њен део - САД, дакле, устав мора да се поштује, српски није важан - опсесивно болесна је реакција како Павловићева тако и Б92!). Одлаже се решавање статуса Косова!? У Паризу, непосредно по састанку Г8, саста- ла се и тзв. Контакт група. Русија, мада је њен члан, није позвана. Одговор је јасан зашто. Тзв. Павло- вићева међународна заједница (Контакт група), није желела да о Косову постоји опречно мишљење Русије већ само јединствена подршка Ахтисаријевом плану, с тим што је Француској дозвољено ради изигравања „демократичности" - да изнесе своје „средње” становиште (прихватање Ахтисаријевог плана после 6 месеци, ако се Београд и Приштина у међувремену не нагоде, а што се, највероватније, никад неће догодити,

IZ SADRŽAJA Nova vlada Srbije i diletantska „igra” SRS ................................................. 5 Kako je Buš „zaoštravao” pitanje nezavisnosti Kosova ....................... 9 Udbini sinovi ........................................................................................... 12 Vlajki: Srbija nema prave političke elite ..................................

Geopolitička šizofrenija u Srba ............................................................... 15 Kako su SAD organizovale Titovu sahranu .......................................... 20 Eutanazija srpske vojske......................................................................... 24 Ni u Ceškoj ne treba zaboraviti globalizovane laži ................................ 25 DOKUMENTI (9): Đ. Vrga: Ostala su svedočenja ..................................... 27

Iskra 1. juli 2007.

јер зашто би Шиптари уопште озбиљно преговарали, кад им је Буш баш сад у Тирани буквално поручио, ако би случајно дошло до таквих преговора, држите се мојих речи - будите тамо али саботирајте преговоре. А до евентуалних преговора би могло доћи, да би се подржао француски „средњи" став, али много више ради тога да би се Русија некако одвратила да у СБУН не употреби свој вето и тако блокира овај да он својом новом Резолуцијом: прво, дезавуише своју Резолуцију 1244 из 1999. године, по коме је Косово интегрални део Србије; и друго, изгласа независну од Србије нову државу Косова. САД прете да ће у случа- ју руског вета, Скупштина Косова изгласати независ- ност, а да ће онда државе, које би хтеле, признавати је билатерално. Ово је, изгледа, само претња, јер је ЕУ, која је предвиђена да „надгледа" ту независност, изјавила да она неће прихватити „надгледну" дуж- ност, ако не дође до нове Резолуције СБ, између осталог и због тога што су неке чланице ЕУ изјавиле да неће признати Косово (Словачка, Шпанија и, могуће још неке), а што открива немоћ бриселске бирократи- је ЕУ да успостави своје спољно-политичко јединство Услед тога, дакле, САД изгледа схватају да би једино стварно сврсисходно решење косовског питања било оно које би прошло кроз СБУН и уродило реченом новом Резолуцијом.

Лед се топи и у Г8 а не само на половима Ако се, пак, цео овај комплексан однос САД- Русија (Косово, САД анти-Путин пропаганда, тери- торијално заокружење Русије од стране НАТО и, нај- новије, планирање ракетних и радарских постројења у Пољској и Чешкој) сагледа из чисто психолошке пер- спективе, очигледно је да је овај однос између њих већ уствари узрастао у „рат нерава" односно, како на Западу радије то зову, „питање кредибилитета", што ако се не спречи, може врло лако одвести у прави врући, уз то још и нуклеарни, рат, што, чини се, обе стране желе да избегну. САД су свесне ове опасности, па су се због тога, изгледа, окренуле политици „спасавања обра- за". Та политика се састоји у формалном и тренутном „попуштању", да би то подстакло Русе на сличан пос- тупак, са учинком да попуштање не изгледа као да је форсирано од Русије, већ да је то плод договора између њих. Ово, међутим, никако не значи да се САД перманентно одричу својих оригиналних намера, али значи да оне „купују" време за доцнију, кад је атмос- фера погоднија, њихову имплементацију. Да је политика „спасавања образа" ступила на сцену, то се тачно дало видети на недавном скупу Г8. Очекивао се отворени сукоб између Буша и Путина. Међутим, Буш је неочекивано отпочео своју тираду са интимним „Владимире". Против Владимира и Русије реЋиће Буш - САД немају никакве офанзивне намере. Ми смо партнери, позивамо га да и он учествује у планирању и имплементацији тих дефанзивних ракет- них и радарских постројења. Овај Бушов увод, бриљантно је искористио Путин, па је додао: као парт- нер саветујем председнику Бушу, да је право место за ова дефанзивна постројења на Касписком језеру у Азербејуану; Русија ће тај пројект свесрдно помоћи. Очигледно неспреман Буш је на то само суво додао - интересантан предлог. У сваком случају напетост је одстрањена, па је Г8 приступио разговорима о темама због којих се и састао у једној потпуно опуштеној атмосфери.

Iskra 1. juli 2007.

Могући завршни сценарио Буш-Путин напетости Што се, пак, тиче Косова изгледа да је већ унапред утврђено да то питање дискутују Буш и Путин, у интимној еј, Владимире - атмосфери у Бушовој летњој резиденцији на Атлантику, 2. и 3. јула. Очекивати је да ће том приликом у вези Косова, Буш формално „попустити", па ће вероватно доћи до неких „неограничених" преговора између Срба и Шиптара, уз посредништво једног „непристрасног" УН представ- ника, као што је, рецимо, амбасадор Еида, који је већ у вези Косова имао УН задатак, да по питању испуњења „стандарда" поднесе свој извештај УН, а који су чак и српске власти позитивно оцениле. Ако, пак, сад Буш, паралелно с тим рекне Путину да његов предлог о дефанзивном „штиту" у Азербејџану има пуно смис- ла, који, наравно, требало би да разраде руски и САД експерти заједно са питањем статуса оног планираног за Чешку и Пољску. Како тај експертски рад „купује време" и за једног и за другог, може се десити да Буш, после довољно дугог неуспешног преговарања између Срба и Шиптара, приликом неке нове САД-Русија уприличене „интимне атмосфере", као узгред, рекне Путину: Еј, Владимире, колико још дуго треба чекати да се Срби и Шиптари договоре? После коктела и јела, испуњеним бесмисленим „чаврљањем" два председника, опет ће Буш, као узгред: моји ми експерти рекоше - а и твоји мисле слично - да је сад прави тренутак за импле- ментацију Азербејџана... већ сутра може бити касно... у том случају Чешка и Пољска... Пошто је опрезни Путин, кад је легао на почи- нак, све то сабрао и одузео, може се десити да би он сутрадан, при доручку, онако као узгред, могао рећи: Еј, Џорџ, у праву си... управо је време... мислим... Азербејџан... и, да, умало не заборавих... Савет безбедбости... Сви задовољни: свако сачувао свој „образ" али и остварио бар нешто од „оригинала", Буш Косово, Путин спречио „штит" у Чешкој и Пољској. Остаје, међутим, у мраку колико је трампа била ваљана...

Н. Љотић

Нова химна РС: Боже правде, али без текста Парламент Републике Српске (РС) усвојио је у четвртак, по хитном поступку, измене и допуне Уставног закона о застави, грбу и химни РС, према којем ће химна тог ентитета остати мелодија компо- зиције „Боже правде", али - без текста. У измењеном Уставном закону наводи се да је химна РС композици- ја Даворина Јенка из 1872. године, компонована за позоришни комад „Маркова сабља", без текста. Тај закон ступиће на снагу дан пошто буде објављен у Службеном гласнику РС. Уставни суд БиХ прошле године је одлучио да имболи ентитета нису у складу са уставним про- менама о конститутивности сва три народа на тери- торији целе БиХ. РС је недавно усвојила амблем који би требало да се користи до коначног решења за грб, док изглед заставе РС није био споран за Уставни суд БиХ. (Бета, 31.5.2007)

Izjave na završnoj konferenciji za štampu na samitu G-8

PUTIN: KOSMET JE NEOTUDJIV DEO SRBIJE Kosovo i Metohija je neotuđiv deo Srbije - pre- sekao je juče, na završnici samita G8, ruski predsednik Vladimir Vladimirovič Putin. Dan nakon što je pred sed- moricom kolega konačno izgovorio reč veto! Propao je Ahtisarijev plan, Sarkozi se juče iz petnih žila trudio da objasni kako Rus "neće da se pomiri sa činjenicom da je Jugoslavija mrtva niti da prizna nezavisnost Kosmeta, a nemačkom kancelaru Angeli Merkel ostalo je samo da objavi nastavak razgovora da bi se "našlo rešenje koje je zasnovano na konsenzusu". Kad se podvuče crta, na samitu G8 nije bilo nikakvog dogovora, a Srbija je u pozi- ciji na kojoj Priština može samo da zavidi, jer je Putin pokazao da on ima poslednju reč. A ona je da "rešenje mora biti zasnovano na principu teritorijalnog integriteta država i Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN, prema kojoj je Kosmet neotuđivi deo Srbije". Na čuveno pitanje - pod kojim uslovima bi aminovao nezavisnost, Vladimir Vladimirovič, pred dvesta novinara, objasnio je da je cena medunarodni poredak. - Naš stav je zasnovan na osnovnim principima međunarodnog prava i na postojećoj Rezoluciji 1244. Naša pozicija je jasna, zasnovana na teritorijalnom integritetu država i na Rezoluciji SB UN 1244. Pokušava se da se ovaj problem reši bez pristanka svih strana, u ovom slučaju srpske strane. Smatramo da to nije u redu i da ne odgovara ni pravnim, ni moralnim normama - napravio je duži uvod ruski predsednik. Odlučnost S rukom podignutom iznad stola, izgovorio je da rešenje ne mora da se nameće narodima i da ne moraju da budu ponižavani, a potom objasnio da "ako dođemo da zaključka da je u današnjem svetu princip prava naroda na samoopredeljenje važniji od principa teritorijalnog integriteta država, onda to treba da važi za sve regione sveta, a ne samo tamo gde naši partneri žele da se on primenjuje". Putin je zatim precizirao pod kojim uslovima bi bio saglasan sa nezavisnošću Kosmeta i rekao da bi u slučaju pomenutog zaključka, "princip samoopredeljenja trebalo da se primeni i na narode bivše Jugoslavije i na male narode koji žive u postsovjetskom prostoru". On je istakao da na ove slučajeve moraju da budu primenjena univerzalna pravila, jer "niko ne može da pronađe razlike između ovih slučajeva". Razočarenje - Između ovih slučajeva nema razlike, obe situacije su posledica raspada komunizma, u oba slučaja bilo je etničkih čišćenja i zločina, a posledice su de fakto nezavisne države objasnio je ruski predsednik. Ako je njegovo istupanje na samitu bilo upola odlučno kao u obraćanju svetskoj javnosti, onda nije

čudno što je francuski predsednik Nikola Sarkozi, jadiko- vao kako Putin neće da prihvati kraj Jugoslavije. Pravdajući se "albanskom narodu" da njegov predlog za šestomesečno odlaganje "nije izdaja", Sarkozi je mal- tene "penio" kako je njegov predlog baš bio "u interesu nezavisnosti". - Ja se odavno angažujem za nezavisnost Kosova i taj moj stav je poznat. Putinu sam rekao da je Jugoslavija mrtva. Moj predlog je propao. Od njega nema ništa - zaključio je Sarkozi. PAMFLETI I DEMOKRATIJA Tokom završne konferencije Vladimira Putina, iz središnjih novinarskih redova, iznenada je ka ruskom predsedniku poletela hrpa štampanih pamfleta. Mladić koji se do tog trenutka ni po čemu nije izdvajao iz gomile od dvesta novinara, ustao je i počeo da, nasumično, kroz vazduh, baca papire sa porukom "o demokratiji u Rusiji koja je maska za tiraniju". Ruski predsednik ostao je potpuno miran, isti izraz na licu, obezbeđenje se nije pomaklo, ali je među novinarima nastala pometnja. Putin je zamolio da mu se doda jedan primerak, pa je nadugačko održao lekciju o principima demokratije. Sarkozi je kazao da svoj predlog i dalje smatra dobrim putem za pronalaženje rešenja jer mu je "ruski predsednik rekao da će Moskva staviti veto ukoliko se sadašnji nacrt rezolucije stavi na glasanje u Savetu bezbdnosti". Sarkozi je istakao kako ne vidi razloge za žurbu, ali iako se založio za rešenje do koga bi se došlo konsenzusom, ono bi opet "u perspektivi trebalo da bude nezavisnost Kosova". Razlike - To sam jasno preneo i predsedniku Rusije. Rešenje na koje bi Rusi odmah stavili veto dovelo bi do neobjašnjive situacije. Tu bi nastao problem oko legalnog statusa međunarodne misije. Šta bi Kosovari dobili takvom situacijom. Ali, pitam se, da li je možda bolje da se sačeka nekoliko nedelja ili meseci da se pronađe rešenje, ili će se ići na silu - kazao je Sarkozi, praktično poručujući Albancima da je najvažnije da ostanu mirni, jer će proces trajati još dugo. Novi rokovi, ovaj put neograničeni, mogu se pronaći i u završnoj izjavi nemačkog kancelara koja je istakla da je "važno da odluka o statusu ima osnovu u Ujedinjenim nacijama". - I dalje postoje razlike u mišljenju po pitanju budućeg statusa Kosova i Metohije. Sledeće nedelje će to pitanje pokušati da reše politički direktori. Mi bismo želeli da to rešenje bude zasnovano na konsenzusu - istakla je Merkelova. Glas javnostl, 9.6.2007. <www.glas-javnosti.co.yu>

Diana Milošević Marko Rupena

Iskra 1. juli 2007.

Звонимир Трајковић коментарише избор нове Владе Србије и све игре у том процесу

НОВА ВЛАДА СРБИЈЕ И ДИЛЕТАНТСКА „ИГРА” СРС После силних натезања и у задњем сату предвиђеног уставног рока изабрана је нова Влада Србије по диктату и потреба- ма ЕУ апи уз врло кооперативно деловање СРС. После досад невиђених прљавштина и међусобног оптуживања на површину су испливапа три најзначајније карактерис- тике наше политичке сцене: Да наша Влада и није баш наша показао нам је Солана, јасно и ни мало дипломатски прикривено, наложивши да ДС ДСС и Г17 одмах формирају Владу а да у тој подели власти Тадић треба да контролише све „наше” службе безбедности. Да је сво досадашње натезање око састава Владе, као и све невероватне „преваре” и обрти били искључиво у функцији да Коштуница за себе обезбеди место премијера, али да некако избегне

ДС. Дилетантска „стратегија” и прљава игра Радикала који су грубо изневерили своје бираче и државне интересе, на који су сви здушно позивали, а који их по свему ономе што се догађало уопште и не зани- мају. * * *

Добро памтим нека нормална времена када смо нешто представљали и имали државу. Страним дипломатама па и државницима великих сила није ни падало напамет да нам јавно диктирају какву Владу треба да саставимо, ко у њој треба да буде на којој функцији а још мање ко ће и како да контролише наше службе безбедности. To не да је дипломатски дрско већ представља крајње понижавајући третман према некој држави и њеном руководству који у таквом облику до сада још није забележен у Свету. Али ако за председника имате „личност” попут Тадића а за председника владе лажног патриоту типа Коштунице онда се опхођење Солане чак може и разумети. Увек је било да се велики мешају у унутрашње ствари малих држава, али се то радило са много такта тајним дипломатским каналима и у виду препорука. Све са циљем да се тим руководиоцима малих земаља не нарушава углед у њиховим земљама и не буду у очима својих бирача сведени на крпу или отирач. Осим тога велики знају да и мала осица зна итекако да убоде па да то буде непријатно, макар и само вербал- но. Белосветско ђубре попут Солане ту светску

Iskra 1. juli 2007.

реторику јако добро зна, али управо зато што је зна, своје је „препоруке” претворио у крајње понижавајући налог и то упућен јавно. Да би понижавање Србије било комплетно потрудио се да јавност обавести и о томе да је са Тадићем већ обавио телефонски разговор на ту тему те да се Тадић са тим сагласио. Ако вам тај „дипломатски језик” преведем на српски то би кратко речено значило: Ти потрчко Тадићу ћеш да ставиш службе под своју контролу односно нашу, јер голуб превртач Коштуница је превише збуњен и за нас (ЕУ) непоуздан. Шта у вашем Уставу и законима пише нас не интересује, јер те службе треба да раде оно што нама треба, и ми над њима морамо имати пуну контролу. Морамо имати контролу да када вам отмемо Космет неко тамо не „полуди” и не прави проблеме. Ви ћете те службе плаћати али ће оне нама бити на располагању. Ко ће о вашој безбедности бринути нас не интересује. To је тачно по клишеу марионетских правила понашања према режимима којима се издају налози а од којих се очекује да те налоге безусловно спроводе. Хорор Влада за спас Србије У седам дана даноноћног заседања Скупштине Србије, уз невероватне обрте, изабрана је персонално најгора Влада од увођења вишестраначја у Србији. Испоставило се на крају да су све закулисне игре, обрти уз невиђено међусобно оптуживање, биле у функцији само једне болесне амбиције Коштунице да поново буде председника Владе, мада ту одговорну функцију ничим није заслужио. Ако објективно анализирамо учинак од 2000- те године до данас, сада већ евидентно тог болесника, можемо констатовати само поразе. Коштуница је као председник Југославије неуставно укинуо државу на чијем је челу био и створио фантомску заједницу Србије и Црне Горе. Да би само три године касније као председник Владе Србије немо посматра како се и та његова творевина распада. Није био „обавештен” када је Милошевић хапшен, и илегално изручиван у Хаг... Девет пута је у домену својих надлежности прекршио Устав а број прекршених закона је неутврђен. Не пос- тоји политичар кога није до сада преварио, чак у већи- ни случајева потпуно беспотребно. Ако се умешност политичара мери бројем превара он је без конкуренци- је данас у Србији по томе најбољи. Неки то сматрају вештином али је то врло погрешно посматрање поли- тичког деловања својствено само уличарима и онима који незнају шта је политика. Влада која је овога пута састављена је скуп осведочених лопова, тајкуна, њихових изасланика и директних страних експонената, што се свуда у свету зове шпијуна. Замислите само сусрет Лавров-Јеремић. Како ће то бити „равноправан” сусрет двојице ми- нистара спољних послова и „паметна” размена мишљења у правцу одбране Космета. А те сусрете треба одржавати што чешће ако се већ хватамо за

Нова влада... сламку која се зове руски вето у СБ УН. Колико ће балавандера, и ... Јеремића у ЕУ, а и у осталим земљама схвати озбиљно и ауторитативно не треба ни наглашавати? Каква држава такав и министар спољ- них послова. Да не говоримо о сусрету Иванов-Шутановац два цивилна министра одбране. Степену повер- љивости тог разговора као и о „размени” важних информација значајних за одбрану обеју земаља. Биће врло интригантно завирити и видети са којим ће „уважавањем” Шутановца примити Јан де Хуп Шефер, генерални секретар НАТО-а, или команда Кфора на Космету која треба да одбрани Србе, пошто наш председник Тадић стално понавља да их ми војно нећемо бранити. Посебне две ведете нове Владе су Божидар Ђелић и Млађан Динкић. Први је задужен за „Европске интеграције” а други за „Економију и регионални развој”. Са скупштинске говорнице се 20 пута чуло да су један и други само у деоницама код разних фирми тешки по око 11 милиона евра а остала имовина као и кеш нису утврђени. Нико од њих то није демантовао а све је „поштено” зарађено баш у периоду од 2000-те, док су били на власти. Посебно је интересантна званична биографија Ђелића на сајту Владе Србије где је наведено да је Ђелић у периоду док је био министар финансија у Влади Србије уједно био и гувернер за Србију и Црну Гору при „Европској банци за обнову и развој”, као и вицегувернер „Светске банке”. Како је то спојиво и за кога је он стварно радио, „незна се”. Ако се свему овоме дода да је од 1993-2000 био партнер у две западне консултантске фирме а уједно био и саветник Владе Руске Федерације у области приватизације и реформе банкарског сектора. Па уједно и саветник премијера Румуније за макроекономске реформе и саветник Владе Пољске у области приватизације и макроекономских реформи, потпуно је јасно како и је кога саветовао и ко је на тим саветима профитирао. Још јасније ће вам бити ако на све ово додам да је из тих земаља протеран и да је тамо персона нон-грата. Е тај Мики Маус „геније” (Ђелић) ће нам договарати привредне економске и финансијске аранжмане са ЕУ. Ту се нема шта даље рећи осим, благо нама. Други „геније” Млађан Динкић је добио „Економију и регионални развој”, што у преводу значи да ће контролисати читаву економију, приватизацију преосталих предузећа, нове инвестиције, запошљавање и наравно огромна финансијска средст- ва, али и још по нешто (засад се нису договорили). Овде ти стане дах, прекрстиш се, и кажеш: Боже помози. Бићу мало увиђаван и нећу вам више анализирати водеће „личности” Владе јер вам толики проценат мазохизма може и здравствено штетити. Поменућу само још један „веселији” сегмент. У новој Влади петорица кључних министара заједно са Председником нема децу, а тројица су још неожењена. од четири жене, само једна има децу, а две су још не- удате. Кад саберете пола владе је ослобођено неке наследне одговорности за своје понашање на власти. То је на западу коме ми тежимо недопустиво, и никада неће бити изабран председник који нема и ту роди-

тељску одговорност која га чини уздржанијим јер увек има на уму да његову хировитост могу испаштати његова деца. Погрешна стратегија СРС или игра новца и уступака? На форуму сајта www.srpskapolitika.com водила се жучна расправа како СРС треба да приступи јану- арским изборима и да ли је њихова политичка страте- гија добра. Преовладало је мишљење да су Радикали још пре избора себи поставили недостижне циљеве да освоје 50%+1 глас, што се на изборима и потврдило. Било је логично да они бар после избора направе корекцију у својим ставовима и покушају договор са ДСС („народњаци” ДСС-НС-ЈС). Не, на против, они су тврдо остајали при своме да са Коштуницом не треба правити никакву коалицију и да у Владу са њим неће. Уз све оно што сам о Коштуници горе написао то је донекле и логично, али на столу имате оскудан број јела па ако нешто од тога не изаберете остаћете глад- ни. Или српски речено нужда закон мења, па се и СРС мора прилагодити тренутним приликама на политичкој сцени Србије, поготову што су из ДСС-а стизали врло јасни сигнали да би они радије са СРС него са ДС и Г17. Радикали су остајали упорни у своме одбијању коалиције са ДСС и ако им је морало бити јасно да ће оваква Влада која је сада направљена бити погибељ- на за Србију. Па ако су патриоте морали су, прогутати горку пилулу и ради будућности Србије такву коалици- ју направити ма колико им она била непријатна. У осталом то је од њих очекивало 1,3 милона гласача, а било је и притисака угледних и политички вештих личности да је неопходно да се у такав аранжман уђе. Руководство СРС је све те добронамерне сугестије без неких јачих аргумената одбијало иако се крајњи рок (15. мај) за састав Владе приближавао. Дани великих обрта и изненађења Наступа изненадни обрт. На седници Скупштини Србије 7. маја СРС одлучују да Николића предложе као кандидата за председника Скупштине. Тој кандидатури Николића претходи експресни „договор” СРС-СПС-ДСС („народњаци” ДСС-НС-ЈС) да се Николић подржи у избору за председника Скупштине. Објашњење је да Скупштина као нај- важнија институција треба да буде формирана с обзиром на проблеме око Космета, што је сасвим логично. Али како је Николић на пречац, на бази једног телефонског разговора могао да поверује преваранту Коштуници, за кога 6 месеци упорно говори да са њим не жели никакву коалицију и били какав договор. У политици се некад и преко таквих изјава каве је СРС давала месецима мора прећи. Збуњујуће је било, ако је већ створен „договор” између СРС и ДСС за избор председника Скупштине (то је већ озбиљна политичка коалиција) јер је и место председника Скупштине врло озбиљно место, зашто се није ишло и корак даље. Направити „договор” и о Влади, што је сасвим нор- малан след догађаја. Сва остала објашњења су непри- хватљива јер је договореном подршком од стране ДСС створена коалиција СРС-ДСС. У политици је сваки „договор” странка нека врста коалиције на вишем или нижем нивоу у циљу заједничког деловања или само подржавања. Целе ноћи односно 18 сати води се више него

Iskra 1. juli 2007.

жучна расправа где су се чуле све вресте увреда и све се на крају завршава избором Николића за председни- ка Скупштине уз 100% подршку СПС и „народњака” (ДСС-НСЈС). Тома прима честитке, љубе се Радикали... ДС, Г17 и „Чеда прашак”... демонстра- тивно напуштају салу сматрајући да је све изгубљено и да ће исте странке договорити и о Влади. Већ сутра Николић даје серију катастрофал- них изјава. Ми са ДСС-ом нећемо у Владу! Како сад то разумети? Врло тешко. Можда као, не желимо да се прихватимо одговорности да са Коштуницом (као врбовим клином) стварамо Владу и да после за неуспехе те Владе одговарамо. Али је потпуно имбе- цилна изјава да СРС неће подржати чак ни мањинску владу ДСС-СПС који су здушно подржали Николића за председника Скупштине. Иако би таква Влада фактички била у „рукама” СРС и могла би да вуче само оне потезе са којима се и СРС слаже. Тиме би СРС избегла директну одговорност а држала би Владу под потпуном контролом. Овакви ставови Николића Коштуницу су нате- рали на једину могућу варијанту да оде и поклони се ДС и Г17, уз прихватање свих њихових али и Западних услова и ултиматума. Николић је морао да зна да ако он ни у којој варијанти неће са Коштуницом, ДСС ће невољно морати да Владу прави са ДС и Г17 јер су све анализе показивале да нови избори „демократама” а и Србији не одговарају с обзиром на обавезе које нас очекују. Као шлаг на торту Николић потпуно беспотребно уводи у „игру” причу о ванредном стању, која додатно уноси панику код свих странака, као и на Западу. Рачунајући да је договор (коалиција) СРС-ДСС постигнута појављује се и амбасадор Русије да Николићу честита избор. Пре десетак дана амбасадор Русије је седео у Јагодини поред Шешељеве супруге на свадби Палминог (Драгољуб Марковић) сина који је у „народњачкој коалицији”. Све је одавало слику да се СРС и ДСС приближавају, а претходне изјаве ћемо већ заборавити. Амбасадор Русије није дошао да честита Томи да би овај био три дана председник Скупштине и СРС је на своје другачије планове Амбасадора морала да упозори. Он је званични представник једне велике земље са чијим се угледом не смемо поигравати, пого- тову не сада када тражимо чак и њихов вето у СБ УН. После три дана Николић подноси оставку на место председника Скупштине наглашавајући да је од Коштунице грубо изигран. Врло је дискутабилно ко је кога у овом случају изиграо и зашто? За изгласавање овакве владе руководство СРС сноси највећу одговорност, јер су од почетка ишли са нереалном и потпуно погрешном стратегијом. Ако нису никако желели коалицију са Коштуницом онда су морали да иду на варијанту нових избора. И та могућност им је била потпуно остварљива јер је за избор Владе остало исувише мало времена. Самим бројем својих дискусија, а све у складу са скупштин- ским пословником они су могли да онемогуће избор Владе у предвиђеном уставном року и натерају Тадића да као председник распусти скупштину и распише поновне изборе. Не, они су одустајући од дискусија директно помогли да се оваква Влада изгласа само 30 минута пре истицања уставом обавезујућег рока, што опет јасно говори да нису хтели поновљене изборе. Намеће се једно круцијално питање? Шта то

Iskra 1. juli 2007.

СРС хоће и зашто су се у целом овом „драмском сценарију” понашали мимо својих али и државних интере- са. Који су то у ствари њихови интереси и дали се они завитлавају са својим бирачким телом. Свима је јасно, па и њима да не могу победити све странке и освојити надполовичну већину. Неће са никим ни у изборну ни постизборну у коалицију. Неће чак ни нове изборе које су могли сада да издејствују. Ако СРС не жели власт и одговорност, онда њихово страначко деловање губи смисао јер странке постоје ради освајања власти. Сврха најјаче странке није да у Скупштини „кевће” док ће неки други западни полтрони доносити капиталне одлуке по Србију и српски народ. Сада је велико питање како ће се по питању Космета у овим новим околностима поставити и Русија? Зашто би Русија и ветом штитила оне који безусловно испуњавају све налоге са запада чак и на своју штету, упорно хоће у ЕУ, НАТО... а са Русијом се поигравају. Погледајте садашњи састав Владе, па да ли је Радикалима мало да добију све ове ресоре које је добила ДС плус још који ресор који је сад у рукама Г17. Да поред тога добију и место Председника Скупштине а можда и место Председника Републике јер би тада имали подршку „Народњака” и за председничке изборе. Ко би у таквој варијанти у ствари владао Србијом и да ли би Коштуница без обзира на све поменуте мане имао било какав маневарски простор за било каво искакање из зацртане политике. Поред свега наведеног намеће се и можда најважније питање, колико је овакво деловање СРС патриотски чин и дали се таквим односом може бранити Косово и спасити Србија. Дали су све ово само стратешкотак- тичке грешке Радикала или иза тих „грешака” стоји нека крупна лова, значајни уступци и личне варијанте. Огледало, 23.5.2007. <www.trajkovic.co.yu>

Звонимир Трајковић Политички аналитичар

Албанци траже регионализацију ЦГ Демократски савез Албанаца у Црној Гори затражио је да се уставом дефинише да су Албанци највећи мањински народ у тој држави. Председник ДСА Мехмед Бардхи у примедба- ма одбору тражи да се уставом предвиди да је албан- ски језик службени у општинама где је албанско ставновништво већинско, као и да се њихово име наведе у црногорском уставу као народа који векови- ма живи у тој земљи. Он је предложио да се првим чланом новог устава дефинише да је "Црна Гора независна и суве- рена држава свих грађана, аутохтоних народа и ауто- хтоних националних мањина Албанаца и других, који живе или су рођени у Црној Гори, и оних који се налазе и живе у другим земљама". Бардхи сматра да би Црна Гора требало да се територијално организује на регије и општине, те 11 да државни симболи својим изгледом и обележјима не би требало да иритирају друге". (Танјуг, 31.5.2007)

ПУТИНОВ ПЛАН Дефинитивна трансформација Владимира Путина из менаџера кога је земља ангажовала за решавање текућих задатака у националног лидера са широким хоризонтом политичког планирања одвија се пред нашим очима. Апсурдно је сматрати да је „Путинов План” некакав формализовани документ типа „Основних праваца социјално-економског развоја.” или трого- дишњег буџета. Међутим, тај план несумњиво постоји. Без обзира на детаље и спољашњу технологију последње поруке председника Федералном парла- менту тај план се , по мени, састоји од неколико сасвим концептуалних одредница. Национални модел демократије. Он се може називати различито. Мени се чини да формулација „суверена демократија” описује исту јасније и адек- ватније од других. Било како било, тек спор је у томе у којој мери се може сматрати довршеним „систем 13. септрембар”, који укључује промену начина избора губернатора, укидање прага излазности и строжије критеријуме у изборном процесу, и у којој је мери Путин аутор тог „система”. Предсденик позитивно оцењује промене које су се дешавале и десиле током послед- њих година и ставља видљиви акценат на развој института који су створени и кориговани у резултату реформе. Једноипопартијски систем. Доминација „Јединствене Русије”, њен развој као општена- ционалне партије са ослонцем на најразличитијег бирача и „легуру вредности” очигледна је основа за даљи развој партијског система. Међутим, не говори Путин случајно о гарантовању опозиционог ангажовања. Предстојећа жестока конкуренција за „другу награду” на децембарским парламентарним изборима, борба за улогу главног ограничитеља доминације „Јединствене Русије” у политичком процесу једна је од најочигледнијих таквих гаранција. Опонирање Кому- нистичкој партији и „Правичној Русији” реални је и дугорочни механизам за нормално каналисање протестних расположења, а леве партије су нормално заступљене у парламенту. Правично друштво. Путин је, чини ми се, свес- тан социјалног изазова који стоји пред земљом. Токвилов закон је све распознатљивији: Побољшава се квалитет живота, а са њим се повећавају и пре- тензије. Заправо, само је Путин кадар да „оседла талас” друштвених расположења утемељених на фор- мули „социјална правичност”. Повећање плата оних који се финансирају из буџета, пензија и накнада вој- ним лицима требало би да се замени деловањем непромењивих принципа правичног друштва. На пример таквих као што су помоћ сиромашним, стиму- лација иницијативних, одговорност богатих, социјална солидарност. Економика иновација. Нанотехнологије нису једина иновација за коју се залаже Путин. Али је она најиндикативнија: неприметна за око технологија у коју

председник предлаже да се уложе стотине милијарди. Прилаз такве врсте нипошто није траћење буџетских средстава. To је схватање дугорочних изазова који стоје пред земљом. На крају совјетске епохе домаћи програмери нису могли да ископирају персонални ком- пјутер IBM РС. Од тога је умногоме и почео њен крај. Проширени сировински модел националне економије не може постојати бесконачно дуго. Неопходни су пер- спективни пројекти, такви као што су „ГОЕЛРО-2” или те исте нанотехнологије, способни да квалитетно промене њену структуру у наредних 20-25 година. Акценат на крупне корпорације. Поједноста- вимо Шумпетера до лапидарне формуле: иновације доносе корпорације. Средњи и мали бизнис по својој природи није у стању да активизира иновациони про- цес. А и у свету су конкурентни само крупни играчи. Према томе, акценат председника на крупне корпо- рације са државним учешћем сасвим је оправдан. Међутим, и његова теза о „ручном управљању” није сасвим случајна: крупни руски бизнис најчешће је невешт и корумпиран. Њему је потребан, тако да кажемо, „ефикасан диригент”. Консолидација „руског света”. Уједињење православних цркава веома је суштински корак на путу ка уједињењу оних организација, група и заједни- ца у ближем и даљем иностранству које се могу наз- вати „руским светом”. Али се кретање не треба заус- тављати на томе. И није ствар само у обнављању сис- тема утицаја СССР на светске елите и јавно мнење, иако је сличан систем Русији данас животно неопхо- дан. Ствар је у реалној консолидацији око једин- ствених вредности и интереса свих оних који говоре руски језик. Институционални континуитет. To је, може се казати, најмање артикулисани део председниковог плана. Управо зато се око истог развија веома напета интелектуална дискусија. Како осигурати континуитет Путиновог курса? Виктор Кувалдин је недавно казао, да је потребна некаква „мрежа”. О неформалним договорима и клупским структурама као механизму континуитета данас говоре многи. Међутим, то не само да неће створити никакве гаранције, него и не одго- вара политичком стилу председника. У суштини: зала- гати се током свих ових година за развој најразличити- јих политичких и друштвених института да би се у стратешком тренутку предаје власти изабрало нешто? Мишљења сам да у случају избора модела институционалног континуитета пуновредни институт сличне врсте може бити једино партија „Јединствена Русија”. Ко још може да кандидује председника, а у перспективи и да формира владу већине? Ко се још ослања на тако широку коалицију елита, па и оних регионалних? Одговор је очигледан и он ће, верујем, бити још очигледнији. РИА „Новости”, 21.5.2007. <www. rian.ru>

Дмитриј ОРЛОВ

Iskra 1. juli 2007.

Evropska tura američkog predsednika

KAKO JE BUŠ OD PRAGA DO SOFIJE „ZAOŠTRAVAO" PITANJE NEZAVISNOSTI KOSOVA I ODNOSE SA RUSIJOM I SRBIJOM Buš u Pragu: Ubrzati korake ka nezavisnosti Kosova Već u poseti Češkoj američki predsednik „Džordž Buš sastao se u Pragu s jednim od vođa kos- metskih Albanaca Vetonom Suroijem, predsednikom Reformističke partije „Ога" i članom prištinskog prego- varačkog tima za status Kosova, i tom prilikom razgo- varali su o naporima Kosova da dobije nezavisnost." „Buš je tu zagovarao "ubrzane korake" ka usva- janju rezolucije u Savetu bezbednosti UN koja bi mogla da "otvori vrata pokrajini da proglasi nezavisnost", kaže se u saopštenju izdatom u Prištini, prenele su zapadne agencije." (Tanjug, 5.6.2004). Na samitu G-8: Sarkozijev predlog o Kosovu; Putin „iznenađuje" zajedničkim „štitom" u Azerbejdžanu U odnosu na Kosovo, izgleda da je Zapad pre- pustio novom francuskom predsedniku Sarkoziju da ruskom predsedniku Putinu predloži "kompromis'. Ostaviti Beogradu i Prištini 6 meseci da se u direktnim pregovorima dogovore o budućnosti pokrajine. Ukoliko se ne saglase, Rusija i Srbija se obavezuju da u SB UN usvoje Ahtisarijev predlog o „nadgledanoj nezavisnosti". Putin je odgovorio Sarkoziju da će Rusija u SB staviti svoj veto na svaki predlog rezolucije koji ne podrazume- va suverenitet Srbije nad Kosovom. Po pitanju antiraketnog štita u Češkoj i Poljskoj, koji Rusija smatra prvenstveno uperenim protiv njenog nuklearnog arsenala, Putin je u direktnom razgovoru 'iznenadio' Buša predlogom da mesto američkog štita u istočnoj Evropi, SAD i Rusija zajednički grade štit na postojećoj ruskoj bazi u Azerbejdžanu. Navodna pred- nost ovog štita bila bi: bliskost granici Irana; štit bi branio celu Evropu, uključujući zemlje Balkana i Tursku (sada izvan njegove zaštite); otpad uništenih i odbranbenih raketa ne bi padao na teritorije Rusije i istočne Evrope, već uglavnom u more. Zatečeni Buš prokomentarisao je Putinov predlog uglavnom neodređeno: interesantnim; bolje je sarađivati nego sukobljavati se, ali da predlog zajedničkog štita u Azerbejdžanu treba da rasmotre eksperti, te da o njemu njih dvojica ponovo razgovaraju prilikom Putinove posete Bušu u Mejnu, najavljenu za 2. jul. Inače, Buš se na samitu G-8 držao neobično uzdržano. Navodno nekim razgovorim nije ni prisustvo- vao usled problema sa stomakom. Samit je napustio pre njegovog kraja zbog posete Poljskoj, tako nije učestvo- vao ni u završnoj konferenciji za štampu. Ipak, već u Poljskoj bio je mnogo određeniji o Putinovom predlogu zajedničkog štita u Azerbejdžanu, dajući na znanje da bi ovaj štit mogao da bude samo „komplementaran" SAD

štita u Češkoj i Poljskoj, nikako zamena istom, člme stvarno odbacuje suštinu Putinovog predloga, otklanja- nje pretnje Rusiji. U Rimu Buš zagovara „nezavisnot Kosova sada" Prilikom posete Italiji i susreta sa predsednikom vlade Romanom Prodijem, predsednik Buš izjavljuje: „Plan o nezavisnosti Kosova, podržan od UN, treba sada ostvariti, uprkos ruske i srpske opozicije" i dodao da je na G-8 samitu razgovarao o Kosovu sa ruskim predsednikom Putinom da je „došlo vreme da se zaključi ovo pitanje... i Ahtisarijev plan stavi na dnevni red" (BBC, 9.6.2007). Buš u Albaniji: SB da odlučl o nezavisnosti Kosova sada. Ukoliko se to ne ostvari, SAD će jednostrano priznati nezavisnost Kosova U Albaniji, gde je dočekan kao heroj, predsednik Buš je dao niz izjava o Kosovu. „ Ne može biti beskraj- nog dijaloga o nezavisnosti susednog Kosova. Dolazi vreme, pre ranije nego kasnije, kad mora da se kaže, dovoljno je bilo razgovora. I to je pozicija koju smo zauzeli". Bušov pritisak za državnost pokrajine uperen je na Rusiju i druge koji se protive nezavisnosti Kosova, komentariše ovu izjavu Asošijeted pres. Stojeći pored albanskog predsednika vlade Sali Beriše, Buš je nastavio: „Svaki nastavak razgovora o Kosovu mora da ima nezavisnost kao cilj." Buš je na kraju zaključio: „Verujem da je važno da se ovaj proces ubrza. Vreme je sada... Dr.žavni sekretar Rajs će ergično nastojati da vidi može li da se postigne sporazum (u SB). Ako to nije moguće, mi moramo napred, SAD će ga priznati (nezavisnost Kosova) jednostrano." (Asošijeted pres, 10.6.2007). BuŠ u Bugarskoj: „Štit" će biti u Češkoj i Poljskoj; Ahtisarijev plan za Kosovo - sada... Poslednji dan svoje evropske ture, 11. jun, predsednik Buš je proveo u Bugarskoj. I ovde su glavna tema bili ,,sve zategnutiji" odnosu sa Rusijom zbog SAD antiraketnog štita i nezavisnosti Kosova. Buš je pozvao Rusiju da u vezi štita „sarađuje" u mešovitom ekspertskom timu, ali ne po pitanju origi- nalnog Putinovog predloga na samitu G-8 o zajedničkom štitu u Azerbejdžanu (koji Buš više i ne pominje), već sa ciljem da eksperti ubede Rusiju da SAD planirani štit u Češkoj i Poljskoj ne ugrožava njenu bezbednost i interese, već treba isključivo da služi odbrani od raketnog napada „nepoćudnih država" kao što su Iran i Severna Koreja. Da Buš ne razmatra mogućnost štita u

Како је Buš .. .

Koštunica.

Azerbejdžanu, vidi se iz njegovoga odgovora zabrinutom bugarskom predsedniku. Mada planirani SAD štit (u Češkoj i Poljskoj), ne brani Bugarsku od raketa kojji će nju samo da preletaju, ako iskrsne potreba, ona se može štititi raketnim sistemima srednjeg dometa koji postoje.

Na Bušovu poruku iz Albanije: „Vreme je, pre ranije nego kasnije, kad mora da se kaže 'dovoljno je dovoljno', Kosovo je nezavisno", Koštunicaje odgovorio: „Ако Amerika hoće da ignoriše međunarodno pravo, treba da se zna da će Srbija poreći i odbaciti bilo koju formu nezavisnosti za svoju južnu pokrajinu".

U odnosu na Kosovo „predsednik Buš je ne samo potvrdio odlučnu podršku Sjedinjenih Država kosovskoj nezavisnosti, već je u neku ruku proglasio nezavisnost Kosova", kaže Agim Čehu, albanski predsednik pokrajinske vlade. Ali je sam „Buš potvrdio da hoće da se ostvari plan „međunarodno nadgeledane nezavisnosti" koji je predložio UN predstavnik Marti Ahtisari i dodao „Kad tražimo nezavisnost za Kosovo, treba jasno da obajasnimo Srbiji da i za nju postoji put napretka, možda u NATO-u, možda u Evropskoj uniji, a sasvim sigurno u boljim odnosima sa Sjedinjenim Državama." ,,U prkos Ijutite reakcije Srbije" (zbog ove ponude sramne i ponižavajuće 'trampe' - Iskra) „Buš insi- stira da Vašington hoće da se Kosovo oslobodi srpske kontrole. „Sada je vreme da se aktivira Ahtisarijev plan. Amerika veruje da Kosovo treba da bude nezavisno'1, rekao je američki predsednik. Posle Bušovog poziva (na jednostrano prizna- vanjene nezavisnosti) Srbija je 10. juna izjavila: „Ако albanski separatisti jednostrano proglase nezavisnost, vlada Srbije će odmah usvojiti zakon koji poništava ovu jednostranu odluku i proglasiti je „ništavnom i ukinutom", rekao je jedan izvor iz srpskog kabineta agenciji Tanjug. (Originalan Izvor vesti iz Bugarske nejasan. Mi smo ih našli na saitu SN 193, 11.6. 2007). Koštunica: SAD imaju prava da podržavaju odredene države i narode shodno svojim interesima, ali ne poklanjajući im nešto što nije njihovo Srbi neće nikada oprostiti Sjedinjenim Državama ako njihovu pokrajinu Kosovo dadu kosovskim Albancima koji zahtevaju nezavisnost, rekao je 11. juna premijer Srbije, Vojislav Koštunica. U ogorčenom odgovoru na obećanje predsednika Džordž W. Buša Albancima da će Kosovo uskoro biti nezavisno, Koštunica kaže da je Srbija „opravdano zgađena" ovakvom SAD politikom, javila je zvanična srpska agencija Tanjug.

(Reuters, 11.6.2007)

Douglas

Hamilton

Koštunica: Srbija traži od EU da prizna Kosovo delom njene teritorije Pozdrvaljajući obnovu pregovora Srbije o pridruživanju Evropskoj uniji, premijer Vojislav Koštuni- ca, rekao je, između ostalog, i ovo: „Evropska unija treba da usvoji međunarodno priznate granice Srbije u kojima Kosovo i Metohija predstavljaju neporeciv deo srpske teritorije". Koštunica očekuje da će ,,EU, zasnovano na načelu jednakosti svih evropskih država, poštovati UN Rezlouciju 1244, koja je obavezna za sve zemlje članice ONU i koja potvrđuje da su Kosovo i Metohija deo Srbije". Komentarišućl ovu „smelu izjavu" srpskog li- dera, španski list El Pais, konstatuje da dolazi u ,,sve kritičnije vreme za budućnost Kosova. S jedne strane, EU podržava plan posrednika UN Marti Ahtisarija, koji zagovara proces „nadgledane nezavisnosti" nekom vrstom koncenzusa. Ali ovaj plan računa na totalnu podršku EU, jer oko 200 njenih stručnjaka" treba da preuzmu od UNMIK-a „nadgledanje" Kosova u tranziciji ka nezavisnosti. Poznato je, s druge strane, da u EU pre- ovlađuje mišljenje, da ona može da preuzme ovu funkci- ju samo mandatom UN, odnosno novom rezolucijom SB o Kosovu. Atu je „situacija paralisana opozicijom Rusije - nastavlja El Pais - koja kao stalni član Saveta bezbednosti ima pravo veta. Moskva zahteva da bilo koje rešenje ima prethodnu saglasnost Srbije". „Traženje saglasnosti sa Srbijom i u Ujedinjenim nacijama moglo bi da eksplodira i krene opasnim putem, ako bi prevagnula inicijativa predsednika SAD Džorž W. Buša, da podrži proces jednostrane nezavisnosti", zaključuje list. (El Pais, 14.6.2007). Priredio: V.D.

,,SAD imaju prava da podržavaju određene države i narode shodono svojim interesima, ali ne čineći im poklon nečega što im ne pripada", rekao je srpski premijer. ,,SAD bombardovanje Srbije bila je dovoljno veli- ka greška za prošli i ovaj vek, takođe", dodao je Koštuni- ca koji je nagovestio da bi Srbija mogla da prekine diplo- matske odnose sa bilo kojom državom koja prizna nezavisnost Kosova. „Podržavanje jednostrane nezavisnosti Kosova bila bi nova greška, dalji akt neopravdanog nasilja, koji ne bi bio zaboravljen od srpskog naroda", rekao je

У Прешеву Албанци траже припајање Косову Бивши припадници Ослободилачке војске Прешева, Медвеђе и Бујановца затражили су на протесту у центру Прешева поштовање резултата референдума из 1992, на ком је већина Албанаца са југа Србије тражила припајање Косову. На скупу који је почео уз интонирање химне Албаније тражено је повлачење војске и жандармерије са југа Србије. Скупу су присуствовали председник општине Прешево Рагми Мустафа и некадашњи командант ОВПМБ Јонуз Муслију, сада заменик председника општине Бујановац. Са скупа је тражено и да почну преговори са Србијом о припајању Прешева, Бујановца и Медвеђе Косову. Бета, 15.6.2007)

Iskra 1. juli 2007.

ПУТИН: НЕ ТРЕБА ПОНИЗИТИ СРБИЈУ ВЕЋ ТРАЖИТИ КОМПРОМИСНО РЕШЕЊЕ Руски председник Владимир Путин изјавио је да је компромис о статусу Косова и Метохије могуће постићи уз постепен рад са српском страном, без понижавања једног народа, без журбе и узбуђења, стоји у стенограму који је објављен на интернет страници руског председника. ’He искључујем могућност да постепен рад са српском страном може да доведе и до неке трансформације њихових погледа на Косово. Ја не желим да одговарам за српску страну, али упоран, тактичан рад, може да доведе до неких компро- миса’, рекао је Путин у интервјуу новинарима земаља Трупе осам’ пред предстојећи самит Г-8 у Немачкој. ’He разумем зашто је потребно данас цео европски народ 'ломити преко колена’, понижавати га, бацати на колена, с тим да потом цела земља види непријатеље у онима који су то урадили’, рекао је Путин. Шеф руске државе је рекао да питања као што су косовско, треба решавати на основу сагласности ’и, понављам, компромиса’. 'Мислим да такве могућности нису исцр- пљене. Слушамо само један одговор: треба журити. Куда журити? Шта се догађа да морамо да се узбуђујемо, извињавам се на изразу, као муве без главе?’, упитао је Путин. Председник Русије је рекао да је став Москве о будућем статусу Косова заснована на принципима међународног права, Тде је један од главних принцип територијалне целовитости државе’. 'Друго, наша позиција заснована је на резолуцијама Савета безбедности УН. Резолуцију 1244, желим то да нагласим, за коју су сви гласали једногласно ту резолуцију нико није укидао. И у њој, у самој Резолуцији и у прилозима, црно на бело пише: Косово је неодвојиви део Србије’, нагласио је Путин. Путин је истакао да, ако неко жели да принцип самоопредељења народа, ’што је био сов- јетски приступ у време борбе против колонијализ- ма’, стави изнад принципа територијалне целови- тости, такво решење и такав приступ треба да носи универзалан карактер и да важи и у другим регио- нима света, у сваком случају, у другим регионима Европе’. 'Изјаве наших партнера о томе да косовски случај има јединствен карактер нису уверљиве за нас. Нема никаквих аргумената који би говорили да се косовски случај нечим разликује од ситуације у Јужној Осетији, Абхазији или у Придњестровљу’, нагласио је Путин.

Iskra 1. juli 2007.

Руски председник је рекао да се ’у једном случају распала југословенска комунистичка империја, у другом случају распала се совјетска комунистичка империја’. ’У једном случају је био етнички конфликт и у свим другим случајевима био је ентички кон- фликт. И тамо и тамо је био рат. И тамо и тамо жртве. И тамо и тамо злочинци и жртве тих злочи- на’, додао је он. Руски председник је истакао да се и Јужна Осетија и Абхазија и Придњестровље већ 15 годи- на понашају као независне државе, да су тамо изабрани парламенти, председници и да су донети устави. 'Никакве разлике нема. Зато је за нас несхватљиво зашто треба да подржавамо један принцип на једном месту Европе, а другим принци- пима да се руководимо у другим деловима Европе, да одбијамо малим народима, рецимо, Каквказа, њихово право на самоопредељење’, приметио је он. На питање представника француског 'Фигароа’ где види могућност компромиса и какав је компромис могућ, руски председник је рекао да ’када би то знао, одавно би предложио [решење].’ 'Треба тражити. To је тежак и компликован посао. Не знам. За сада не знам’, рекао је Путин, додајући да је, на пример, био пронађен компромис између Црне Горе и Србије и да су се ’сви сагласили са тим’. 'Међутим, вама не пада на памет да би усвајање принципа самоопредељења нација под- стакло негативне процесе не само на постсовјет- ском простору. И са чим ћемо се ми у Русији суочи- ти?’, приметиоје Путин. ’Биће нам тешко да објаснимо малим наро- дима Северног Кавказа зашто је у једном делу Европе неком народу такво право дато, али њима, на Кавказу, због нечега није. При чему део, реци- мо, осетијског народа живи у Русији а део живи на територији Грузије и сматра себе независном државом’, рекао је руски председник. ’Како да објаснимо Осетинима зашто су они људи другог реда у Европи? Зашто је Албанцима дозвољено да се тако понашају, а Осетинима, ре- цимо, није? Немогуће је то објаснити’, рекао је Путин. Руски председник је додао да би решење са независношћу Косова 'рецимо директно, под- стакло сепаратистичке покрете у самој Европи’. Путин је навео да се у Шкотској планира за

Коментар

УДБИНИ СИНОВИ Комично натезање две странке око ми- нистарских фотеља у Србији и даље траје, а главни камен спотицања је место директора БИА (Безбедносно информативна агенција). Само онима који имају ту срећу да су неупућени или блажено наивни није јасно због чега се управо око те позиције води тако огорчена борба. Једноставно, ни једни ни други, ни по коју цену не желе да препусте место са кога се влада земљом, односно могућност да се, опробаним удбашким методама, између осталих активности још и прислушкују, уцењују и контролишу политички противници. Сваком ко иоле прати политичке прилике не треба објашњавати просту чињеницу да Србијом већ више од пола века не руководи ни Влада, ни Скупштина, ни председник, већ две свемоћне и свеви- деће службе (војна и цивилна) које својим одлукама из сенке кроје судбине милиона људи. Задржаћемо се овом приликом на оној коју народ од миља још увек зове Удба, и која је током протеклих деценија рела- тивно често мењала име (ОЗНА, УДБА, ДБ, БИА), али никад основну и најважнију делатност. Они који су имали ту несрећу да се Служба заинтересује за њих врло добро знају како изгледа стисак њене гвоздене канџе и како се тешко излази из њених скута. Оно што највише фасцинира је њена способност трансформа- ције, савршена мимикрија и уметност преживљавања и опстајања у непромењеном саставу чак и након тек- тонских промена политичког система.

чути предлог да ову организацију треба расформирати и кренути од почетка, односно запослити нове и некомпромитоване људе по угледу на оно што је урађено у неким земљама некадашњег источног блока. Наравно, све је остало само на предлогу, а ништа се не би променило ни када би се којим случа- јем приступило том послу. Једноставно, Удба би већ увежбаним маневром извршила рокаду кадрова, промешала карте и наставила свој посао као и пре. Способност да траје и влада, Служба дугује устројству које је засновано од почетка као неписано али непроменљиво правило: Све мора да остане у поро- дици. Наиме, припадност овом кругу преноси се са ге- нерације на генерацију. Некадашње агенте ОЗНЕ у дугим кожним мантилима наследили су њихови синови који су се распоредили по Службиним експозитурама оличеним у спољно-трговинским фирмама (Генекс, Инекс, Југоекспорт, Прогрес...), новинским дописништвима и дипломатским представништвима. Када су они одрадили своје и повукли се у сенку, заменили су их потомци који се данас налазе у разним странкама, управним одборима великих компанија, и осталим местима одакле може да се влада и контролише све, а највише токови новца у транзиционој привреди. За њих, наиме, идеологија не представља апсолутно ништа, односно служи само као оруђе којим се може постићи најважнији циљ - а то је сирова, огољена и неограничена власт.

Након октобра 2000. године често се могао Зато данас највише функције у Служби (не официјелне, наравно) заузимају деца некадашњих комунистичких функционера, високих официра, лажних дисидената и осталих актера из социјалис- тичке ере, а који сада у јавном животу глуме велике демократе, проевропски настројене политичаре или, по потреби, ватрене националисте.

Путин:. . . три године референдум са питањем о независнос- ти, као и да постоје сличне тенденције у Каталонији и Баскији. ’AKO зачепркамо мало дубље на Балкану, видећемо да ће Република Српска пожелети да се присаједини Србији. У јужној Европи има још проб- лема. Просто не желим да их наводим да не прово- цирам одређене догађаје’, нагласио је он. ’AKO разговарате са стручњацима, пронаћи ћете тамо масу проблема сличне врсте. Зашто то провоцирати? Сматрам да је то крајње штетно и врло опасно’, истакао је руски председник, додавши да ако неки људи журе 'немајући времена - нејасно је за шта - нека изволе’.

’Ми се са тим не можемо сложити’, рекао је Путин у интервјуу за дневнике Тајмс’, 'Коријере дела cepa’, 'Шпигл’, Тлоб енд мејл’, 'Никеи’, 'Фигаро', ’Вол стрит журнал’ и руски 'Комерсант’, пред почетак самита у Хајлигендаму. 4.6.2007.

Без имало гађења искористили су оно што су њихови родитељи стекли у омраженом комунистичком систему да би се школовали на европским и амер- ичким колеџима и након тога заузели позиције на изворима информација и функцијама са којих се руководи судбинама оних који нису имали ту срећу да се роде у правој породици. Данас они представљају псеудоелиту Србије у чијем се затвореном кругу одлучује све. Ту ће се, на крају крајева, и донети одлу- ка о распореду министарских места у новој Влади и о томе ко ће одлучивати о великој распродаји на којој ће отићи НИС и Електродистрибуција. Наравно, сви они идеалисти који мисле да је могуће ставити БИА под цивилну контролу Скупштине мораће да се помире са чињеницом да се то дешава у неким другим земљама, али не и у Србији. У Србији још увек важи само једна истина: Све се мења само је Удба вечна. Чиоде, 20.5.2007 Copyright Čiode

Небојша Милосављевић

ПОЛИТИКА

Iskra I. juli 2007.

INTERVJU : Emil Vlajki, profesor na banjalučkom Univerzitet

SRBIJA NEMA PRAVE POLITIČKE ELITE Kada je situacija u Rusija bila jednako loša kao ova danas u Srbiji, Lenjin je rekao: “Da bi se nešto istinski sprovelo, potrebni su revolucionarni vođa, revolucionarni program i revolucionarna partija.” Srbi u ovom času nemaju nijedan od ta tri elementa. _ Rusija nema nikakvog interesa da brani prava Srba. Čitava srpska politička elita želi da Srbija uđe u NATO, a koliko se meni čini NATO je direktni protivnik Rusije. To onda znači da je i Srbija protivnik Rusije. Zašto bi, onda, Rusija pomagala jednu takvu političku ekipu, kaže u razgovoru za Glas dr Emil Vlajki, politički filozof, profesor na Nezavisnom univerzitetu za političke i društvene nauke u Banjaluci. Vlajki koji je pre nekoliko dana u Beogradu promovisao svoju novu knjigu “Uvod u komuniciranje postmodernizma”, veruje da će Rusija ipak staviti veto na rezoluciju o Kosmetu, ali “iz drugih, geopolitičkih i geostrateških, razloga.” Kažete da je NATO neprijatelj Rusije, a ipak je čianica Partnerstva za mir. - Te privremene institucije me uopšte ne zani- maju. Znam da sa jedne strane postoji Evropa, sa druge strane SAD čiji su interesi suprotstavljeni, a PZM je regionalna organizacija koja je efemerna. Rusija je veli- ka sila i može sebi da dozvoli pravo na taktičko članstvo u jednoj takvoj organizaciji. Ona mora da taktizira i da se izvuče iz blata u koje su je uvukli Gorbačov i Jeljcin. Rusija preko Putina ponovo dobija renome velike sile. Putin je sigurno ruski čovek stoleća, on je genije za poli- tiku. U SREBRENICI JE BILO ZLOČINA, ALI NE I GENOCIDA - Kada se govori o događajima u Srebrenici, mislim da se termin genocid zloupotrebljava. To vređa narode koji su preživeli istinski genocid, kada se nisu odvajali jedino muškarci da bi se ubijali, nego su se neselektivno ubijali svi: muškarci, žene, deca, stari. Da su nacisti imali takvu suženu koncepciju genocida, barem četiri miliona Ijudi bi ostalo živo od šest miliona koji su pobijeni u kon- centracionim logorima. Koji onda termin smatrate ispravnim u ovom slučaju? - Zločin, a nikako genocid. Kako procenjujete politički položaj Srbije u ovom trenutku? - Ja sam 2002. godine objavio tekst u kome navodim da kalvarija Srba još nije počela. Tada sam kazao da će prvo otići Crna Gora, zatim Kosmet, pa onda sve redom. Mislim da se taj redosled, nažalost, ost- varuje. Bivši ambasador SAD Montgomeri jednom prilikom je kazao: “Vi ste Kosovo izgubili 1999. godine, pošto smo mi tada doneli odluku da ono više ne bude srpsko.” Prema tome, svi ovi procesi pregovaranja su sa

Iskra 1. juli 2007.

stanovišta ove informacije uzaludni i služe samo zato da bi novinari imali o čemu da pišu i ispunjavaju novinske stranice u cilju zavaravanja naroda. Ako je, kako kažete, sve već rešeno, kako bi onda, po vama, Srbija trebalo da se postavi?

- Postoji Rezolucija 1244 i po njoj Srbija ima pravo na određeni kontingent vojnih trupa i policije na Kosmetu. Međunarodnoj zajednici bi trebalo reći: “Na osnovu vaše odluke donesene u UN mi šaljemo dozvo- Ijeni kontingent na Kosovo”, i onda sačekati da se vidi da li će ona to da zabrani i tako uskoči sebi u usta i impli- citno kaže da se rezolucije UN donose za budale koje hoće u to da veruju. Predsednik Tadić izjavljuje da će se boriti za Kosmet, ali bez rata. Naravno, poznato je, ako ćemo lagati, da je Kosmet zauzet vrlo miroljubivim sred- stvima, bez nasilja i uz pristanak svih. Šta, dakle, da radi Srbija sa takvom poiitičkom eiitom koja već sedam godina ne može da iskoristi čak ni ono što joj pripada po medunarodnom pravu? Nemate visoko mišljenje o srpskoj političkoj eliti. - Nema prave političke elite u Srbiji. Mislim da je ona najvećim delom plaćenička i da je i pre pada Miloševića počela da prima novac za svoj rad protiv naroda i zemlje. U Srbiji je 40 odsto Ijudi nezaposleno, sve društveno bogatstvo je rasprodato, uništeno, a moral je pao na najniže grane. Mislim da ta intelektualna i poli- tička elita odrađuje posao za onaj novac koji je primila i koji prima. A od koga ga prima? -Nemojte me previše provocirati. Ja sam naučni radnik i imam pravo da postavljam hipoteze. Nažalost, moje su se hipoteze, mada su bile vrlo mračne, pokaza- le kao tačne. Te elite primaju novac od onog korpusa koji se naziva međunarodnom zajednicom kroz projekte, dotacije, stipendije i slično, i zato moraju da služe nji- hovim interesima. Hvaiili ste Miloševića, Đinđića, a sada i Koštunicu. Nije ii to kontradiktorno? - Nisam u poslednje vreme hvalio Koštunicu. Ali ste za njega izjaviii da “ima dobre namere”. - Najveći deo onoga što je Koštunica napisao ili što govori javno, ja bih mogao da potpišem. Ali, ono što radi, u suprotnosti je sa onim što govori i piše. Ne samo da to primećujem ja, nego to primećuje i narod. Njemu je popularnost od 2000. godine toliko opala, da je izgubio svaki kredibilitet. Mislim da je to čovek kome je više stalo do vlasti, nego do časti. Da li je moguće povezati Miioševića i Đindića onako kako to vi činite?

Srbija nema ... - Nisam hvalio ni Miloševića. U svojoj knjizi “Novo totalitarno društvo i uništenje Jugoslavije” koja je izašla u Otavi šest meseci nakon agresije na Jugo-slav- iju, napisao sam da je Milošević zbog nedostatka vizije objektivno izdao srpske nacionalne interese. Ipak, poslednjih godina ste bili bliski s njim. - Da, zato što je u Hagu istinski branio interese Srbije i srpskog naroda na jedan častan način i time se iskupio za sve grehe koje je ranije napravio. A Đinđić? - On je bio politička vidra. Na kraju je shvatio da je Evropa njegov osnovni interes, da se pitanje Kosmeta mora rešavati u Srbiji, a ne u Vašingtonu i počeo je da se udaljava od “Velikog brata” - SAD. On je bio latentni istinski branitelj Srbije, i u ovom času na političkoj sceni Srbije ne vidim nijednu osobu koja bi da stvarno utiče na sudbinu ove zemlje. Đinđićje bio rasni političar. U vreme dok je bio živ, ja sam govorio da bi ga trebalo smeniti, ali priznajem da sam se prevario. Shvatio sam da je Đinđić bio potencijalna veličina. Ima li šanse da jednog dana i za Koštunicu kažete slično? - Ne mogu biti prorok, ali Koštunica ipak ne pokazuje Đinđićeve osobine. Tadića?

Kako ocenjujete politički učinak predsednika

- Za njega sam rekao i napisao da bi bilo bolje da je nastavio da se bavi vaterpolom. Puno bi više ura- dio za vaterpolo reprezentaciju, nego za Srbiju. Hoće li i kada Srbija ući u EU? - To su gluposti. EU je postala sinonim za čitav niz ucena koje se vrše u odnosu na Srbiju - ako uradite ovo ili ono imate šansu da uđete u EU, a zatim dolazi sledeći zahtev. EU je zaustavila primanje novih država. Nerazvijene zemlje Evrope osiromašuju budžet EU i birači u bogatijim članicama EU su se izjasnili da je ne bi trebalo proširivati, barem za jedan duži period. A, to je jasno zbog toga što je osnovni cilj postignut pravljenje anakondinog zagrljaja oko Rusije. Takođe, granice na Balkanu nisu fiksirane, doći će do promena, naročito u Srbiji. Sada se u Sandžaku ili Raškoj događaju isti procesi kao nekada na Kosmetu: vrši se pritisak na Srbe, kupuje se njihova zemlja, i mnogi Srbi u ovakvoj situaci- ji odlaze. Postaje pitanje vremena kada će “Veliki brat” odlučiti da u Sandžaku ili na jugu uže Srbije (Bujanovac, Medveđa, Preševo) izazove nove tenzije na nacionalnoj i verskoj osnovi i sa isprovociranim konfliktnim situacija- ma nastaviti da ometa ujedinjenje Evrope. Predajete na Univerzitetu u Banjaluci. Možete li da predvidite dalji tok dogadaja u BiH? - BiH čeka razbijanje Republike Srpske. Nagoveštaj odvajanja Srebrenice i Bratunca od RS samo je jedan od indikatora za iskazani proces. Sada je

za visokog namesnika postavljena osoba iz Slovačke (Miroslav Lajčak, op.a), koji kaže da će koristiti Bonska ovlašćenja (koja visokom predstavniku daju mogućnost da nameće zakone i smenjuje političare, op.a). Tako da je Srbima ostavljena mogućnost da se ili pokoravaju onome što im nameće takozvana međunarodna zajedni- ca ili ih neće biti. Vaše prognoze budućnosti Srbije i Balkana delu- ju prilično pesimistično. Postoji li mogućnost da se takav scenario izbegne? - Lenjin je na slično pitanje, u vreme kada je situacija u Rusiji bila jednako loša kao ova danas u Srbiji, odgovorio: “Da bi se nešto istinski sprovelo, potrebni su revolucionarni vođa, revolucionarni program i revolucionarna partija.” Mislim da Srbi u ovom času nemaju ni jedan od ta tri elementa. Mislite li na simboličku ili istinsku revoluciju? - Treba sprovesti istinsku revoluciju, odnosno drugu oktobarsku, kako bi to rekao Koštunica, koji je za 5. oktobar 2000. kazao da je to bila oktobarska revoluci- ja. Jedino bi narod mogao da izvede tu revoluciju, ali je za to potreban program, partija i vođa. Srbija nema ništa od toga. Možda radikale. Ipak nacionalistička opcija? - Ja više volim da govorim o nacionalnoj opciji i ne verujem da su radikali takav crni đavo kakvim ih opisuju. Uostalom, za njih glasa trećina srpskog biračkog tela. Ali, šta fali opciji koja u burnim vremenima nastoji da svim silama brani nacionalni identitet? Ako Hrvati, Crnogorci, Muslimani mogu da provode takvu opciju, zašto to ne bi činili i Srbi. Ne vidim u tome ništa loše. Mislim da je u ovom času naglašena nacionalna opcija ta koja će podržati integritet Srbije i poboljšati život srpskog naroda. Da li bi suprotstavljanje nacionalizama dovelo do novih sukoba, ili mislite da na Balkanu mogu postojati nacionalizmi bez konfrontacija? - To bi moglo da se dešava u nekim drugim, mirnijim vremenima, kada nacionalizam dobija građanske forme življenja. Šta ima lošeg u tome što neko želi da sačuva svoj identitet, pa ako je potrebno i silom? Mislim da to svi u svetu rade.

KO JE EMIL VLAJKI? Emil Vlajki je odrastao u Splitu. U Zagrebu je završio Fakultet političkih nauka i Ekonomski fakultet, a magistrirao i doktorirao političke nauke u Parizu. Bio je profesor političkih nauka u Sarajevu do 1993. godine i profesor na više svetskih univerziteta (Jejl, Leuven, Montreal, Laval, Otava). Autor je desetak knjiga iz filo- zofsko-političke esejistike, objavljenih na više jezika. Više od deset poslednjih godina živeo je u Kanadi i Francuskoj, a od 2005. predaje na Nezavisnom univerzitetu za političke i društvene nauke u Banjaluci. Glas javnosti, 20.5.2007. <glas-javnosti.co.yu>

Siniša Dedeić

Iskra 1. juli 2007.

Куда иде Србија?

ГЕОПОЛИТИЧКА ШИЗОФРЕНИЈА У СРБА: СУКОБ „ДВА ПРИНЦИПА” Често се запитамо зашто нам се, као нацији и држави, дешава то што нам се догађало кроз цео траг- ични 20. век. Научна мисао некако успева да солидно опише историјска и друштвена дешавања, али постаје слаба и неуверљива када треба да објасни суштину и смисао „историјских преокрета”. Стога се поред класичне историјске и друштвене анализе морају укључити и неки нови и другачији приступи у разрешавању историјских енигми и „сивих зона”. Један од теоријских модела који обећава у објашњавању дубље логике историјског процеса је геополитичка теорија о „великом сукобу континената”. Реч је о динамичном сучељавању два геополитичка начела: поморског и копненог, који има планетарну димензију и светскоисторијски значај. Према овом моделу, свесно симплификованом ради јасноће и оперативне ефикасности, народе света можемо грубо поделити на поморске и континенталне, у зависности од тога да ли освајању простора приступају сувозем- ним или морским путем. Овде није реч само о различитим начинима комуникације и транспорта, већ и о два различита погледа на свет, два типа цивили- зације, који на особен начин одређују унутрашњу и спољну политику држава и народа, неретко и незав- исно од тренутног контекста догађаја. Да почнемо од морског принципа. Најопштија карактеристика „поморског типа цивилизације” је при- мат економског над политичким фактором, из којег као да закономерно настаје „либерални тржишни модел” и њему прилагођена „парламентарна демократија” у којој новац доминира над друштвом. Типичан представник оваквог геополитичког опреде- љења у нововековној историји (у антици би то били „таласократија” Атина и Рим) јесте бивша „краљица мора” Енглеска, чија су колонијална освајања била у функцији ширења поменутог цивилизацијског модела и стварања глобалне поморске империје. Скоро иден- тична мисија припада данас Сједињеним Америчким Државама, које су геополитички наследник и след- беник Велике Британије, где је атлантизам попримио најрадикалније карактеристике у економској, социјал- ној, политичкој и духовној сфери. Англосаксонци су кроз Макиндера и Махана дефинисали, а кроз Кисинџера и Бжежинског и скоро спровели, свој вишевековни „водени принцип” - доминација на мори- ма, која је пут ка успешној контроли Хартланда (срца Земље), које се у великој мери поклапа са евроазијским пространствима Русије. Да би то остварили, морају онемогућити „коалицију континенталиста” или, рецимо то мало политички актуелније, на европском простору спрегу Париз-Берлин-Москва. Насупрот овом, постоји и други „континентал- ни геополитички принцип”, чија је основа у „примату политичког над економским фактором”, где је интерес заједнице у важним историјским моментима био изнад појединачних утилитарних интереса. Његова карак- теристика је релативно чврста хијерархија, економија са наглашеном етатистичком и социјалном димензијом,

Iskra 1. juli 2007.

као и духовност која, насупрот западној рационалис- тичкој религиозности, има јаку црту мистичног. Упрошћено речено, наспрам либералног индивидуа- листичког „Ја” стоји колективистичко „Ми”. Такав модел цивилизације настао је у православној Русији и културама Блиског и Далеког истока. Хантингтон го- вори, а много западњака то мисли, да је граница ли- бералног и индивидуалистичког Запада у Европи тамо где почиње ауторитарно и колективистичко право- славље. Дакако да и међу „континенталним” друштвима постоје огромне цивилизацијске разлике, али их ради уопштавања овде нећемо посебно анализи- рати, осим што можемо разликовати западноевропски континентализам (немачки и француски), затим руски и на крају азијске типове „континентали-зма”. Можемо рећи да се испод површине хаотичних истори- јских догађаја одвија драма у којој се непрестано суче- љавају ова два друштвена модела и начина мишљења, како на планетарном, тако и на унутрашњем поли- тичком нивоу појединих друштава. Испод покорице идеологије... Чини се да хладноратовске и постхладнора- товске поделе и сукобе не могу аналитички савладати ни класични идеолошки модели (дуализам капи- тализам-комунизам), али ни Фукујамин прогресистич- ки „крај историје”, па ни Хантингтонов сукоб цивили- зација. Сукоб САД-СССР, разарање Источног блока, исцртавање нове карте Европе у постхладноратовској епохи догађаји су који се могу разумети само ако се ови теоретски модели примењују у геополитичком кључу. Наиме, испод површине пролазног идеолошког сукоба криле су се дубље струје геополитичких „процеса дугог трајања”, у којима је идеологија била мало више од маске која је варала површне посма- траче. Ако се, рецимо, овако анализира совјетска и америчка политика у Авганистану, онда је јасно да је она само нова рунда у сукобу руског континенталног блока са англосаксонским, која се на сличан начин за исти простор водила и у 19. веку. Целокупна стратеги- ја обуздавања „комунистичке зле империје” (Реган) заправо је геополитичко окруживање СССР-а ланцем „савезника” од западне Европе, преко Блиског истока и Азије до Јапана, па тако представља само понав- љање стратегије Велике Британије према Русији, али и према било коме ко из Хартланда може да буде претња њиховој хегемонији. Постхладноратовска епоха геополитичком сучељавању два геополитичка начела мора и копна дала је додатни импулс, нове форме, које превасход- но проистичу из нове технолошке револуције, која проузрокује појаву нових геополитичких играча на евроазијској шаховској табли (Кина, пре свега). Технолошки развој и нова геополитичка реалност америчке глобалне хегемоније мењају начин живота, али и начин одређења онога што зовемо државом, нацијом, територијом. Тешко је данас говорити о разлици између унутрашње и спољне политике, о оштрој граници између рата и мира (пример Космета).

Геополитичка ... Тако су атлантизам и континентализам постали не толико географски, колико идеолошки и културо- лошки појмови. Геополитички приступ анализи положаја Србије у свету за нашу политичку класу је, чини се, нешто егзотично, ако не и глупо. Насупрот тој домаћој наивности и глупости, ми видимо да овако схваћена спољна политика представља основ на коме се гради свака иоле озбиљна стратегија. Нарочито у томе предњаче водећи амерички геостратези који, попут Хантингтона, истичу да „стратешка победа у хладном рату није и цивилизацијска”. Супротно наивном опти- мизму мондијалиста, они наглашавају да је тријумф западне идеологије у туђим цивилизацијама и кул- турама површан и вероватно привремен. Због тога је једна од њихових „препорука” не толико директно наметање сопственог модела цивилизације незапад- ним народима, колико усмеравање туђег културног и цивилизацијског обрасца у одређеном правцу стварањем бројних „центара утицаја” у идеолошкој, медијској, економској и политичкој сфери, који код незападних народа одржавају стање у корист њихових интереса. Дакле, механизми директне вестернизације (која је и „процес” и „пројекат”) надограђују се или замењују настојањем да се прагматично искористе локалне традиције зарад сопствених стратешких и економских циљева. Славизам и атлантизам Да бисмо разумели о чему говоримо, почнимо од анализе идеје југословенства која представља балкански одјек старијих панславистичких тежњи, које су у Русији биле развијене посебно у другој половини 19. века. Подсетимо, реч је о покрету који је у Русији тежио обједињавању свих Словена (православних и католика) тако што би руски национализам временом прерастао у пансловенски, иако за остварење таквих тежњи није било реалног расположења код Словена католика. Напротив, руски панславизам као „пројекат” русификације неруских Словена само је јачао отпоре и антируска и антиправославна осећања, претварајући ове народе у пуки инструмент британске, али и немачке (гео)политике. Осим тог руског панславизма постојао је и католички панславизам, нарочито код Чеха, који је желео да искористи руску војну моћ како би их ослободио германске доминације. На опасност прерастања руског у пансловенски национализам посебно је упозоравао велики дипломата и филозоф Леонтјев, изрекавши у једној полемици са словенофилима чувену реченицу да „словенство пос- тоји, али славизма нема”. Он је осећао да је оваква идеолошка конструкција (копија пангерманизма) штетна како за све Словене, тако и за саме Русе и схватао да словенство нема дубок историјски садржај и смисао, док, насупрот томе, то „византинство”, као темељ руске културне матрице, и те како има. Зато је он третирао словенофилски романтизам као идео- лошко кукавичје јаје које ствара само нове забуне, а и невоље. Да то нису биле само интелектуалне кон- струкције, показаће историја. Трагични догађаји из Првог светског рата, огромна непотребна страдања руских војника на источном фронту под притиском западних савезника довели су до љуљања источне

империје и револуционарног таласа. Показало се и да је панславистичка идеологија мртво слово на папиру јер су Словени ратовали против Словена, и то, чини се, они под командом Беча са великим жаром против своје „браће” Срба и Руса. Русија, као изнутра поде- љено друштво (Хантингтон каже „шизофрено”) на западњачку елиту и на евроазијску народну масу, није могла да поднесе таква искушења. Држава је пропала, а вакуум моћи искористила је најорганизованија и нај- фанатичнија „секта” - бољшевици да се дочепају власти. Уз то, треба додати да су немачки генерал- штаб и амерички банкари помагали и финансирали Лењина и његов револуционарни експеримент из стратешких, геополитичких и економских разлога. На тај начин су и Немци и Англосаксонци хтели да избаце из игре јединог озбиљног конкурента на огромним просторима Евроазије. Но, на крају се то и Немцима вратило као бумеранг, па су за неко време ван игре били и Берлин и Москва. Дакле, потпуни тријумф атлантистичке стратегије „завади па владај”. После прве фазе „светске револуције” у којој је, по речима Троцког, Русија требало да послужи само као шибица која би запалила светски пожар, наступи- ла је стабилизација комунистичког поретка и стварање комунистичке империје под влашћу Стаљина. Тако се кроз једну радикално модернистичку и западњачку идеологију формирала нова евроазијска империја на колективистичким принципима. Са једне стране, агре- сивна и брутална секуларизација и вестернизација руског друштва, а са друге обнова некаквог „руског империјализма”, додуше, сада са петокраком. Стаљин постаје бољшевички „самодржац”. Током Другог свет- ског рата Стаљин, угрожен од нацистичке Немачке, форсира и панславизам као начин да мобилише словенске масе против германског окупатора. То је био покушај, додуше не претерано успешан, да се панславизам искористи у стратешке сврхе. Но, на крају крајева, са пропашћу комунизма и Варшавског (више-мање пансловенског) савеза остао је само ани- мозитет Пољака и Чеха према Русима. То су, наравно, искористиле западне земље да, под плаштом „осло- бађања” од Руса и комунизма, ова друштва претворе у вазална. Дакле, од тог и таквог панславизма имали су штете готово сви Словени. На сличан начин пансловенство је (зло)употребљено и на балканским просторима. Руски панславизам је деловао са позиција руских аспирација на Балкану, док је онај западни аустрославизам имао за функцију да веже Србе за Хрвате и Словенце како би их одвојио од руског утицаја, али и претензија да створе самосталну државу и воде независну спољну политику. Из тог разлога било је неопходно на крају Првог светског рата спречити „тријумф Срба на Балкану”, који би, по британском историчару Ситону Вотсону, „представљао велику несрећу за европску културу и цивилизацију”. Ово се могло постићи стварањем „мултикултуралне” југословенске зајед- нице у којој би Срби и српски национализам били не- утралисани и контролисани. Преко југословенске иде- ологије Србија се претопила у Југославију, која је била геополитички тампон према германским и руским аспирацијама на балкански регион. По садржају је тај тип југословенства био много ближи аустрославизму (па и илирству), те је значио одвајање од других несловенских и православних народа, док је, с друге стране, био супротстављен германском фактору. Све ово одговарало је Француској и Англосаксонцима.

Iskra 1. juli 2007.

Иако је југословенство било производ и домаћег идеј- ног тока српске и хрватске политичко-интелектуалне сцене, оно је и послужило конкретним геополитичким интересима појединих земаља. Резултат овакве чудне државне и идеолошке творевине су непрекидни унутрашњи сукоби и конфуз- на спољна политика. У тој и таквој држави Србија и Срби губили су свој идентитет и интегритет, а при томе су били непрекидно оптуживани од других да домини- рају том рогобатном државом са позиција „велико- српске хегемоније”. Овакво мутно југословенство само је још више појачавало историјске неспоразуме и ани- мозитете, нарочито Хрвата према Србима. Епилог оваквог „мултикулти” експеримента је крах државе 1941, грађански рат, етнички сукоби, геноцид над Србима у Хрватској. Притом, морамо се подсетити британске улоге у подстрекавању Срба да Хитлеру кажу „не” и тако започну сопствену голготу. Дакле, последица панславизма у југословенској „редакцији” слична је оној коју је имао руски - још јачи анимозитет Словена према Словенима. Онде Пољака према Русима, овде Хрвата према Србима. Те 1941. године Англосаксонцима је било потребно да се отвори још један фронт на Балкану, а можда као и 1914. да се на тај начин у светски рат увуче и Русија (додуше, сада као СССР). Они су зато подржавали покрете отпора - четнике и партизане, да би везивали што више немачких дивизија на овом простору. Истовремено, нису много марили за геноцид над Србима у Хрватској јер им је Загреб готово увек био симпатичнији од Београда (уосталом, само су други бомбардовали 1944). Да би се разумела британско-англосаксонска политика на Балкану у Другом светском рату, у геополитичком кључу довољно је погледати какав су однос имали према Титу и Дражи. У прво време били су више наклоњени четничком покрету као југословен- ском и демократском, који би рестаурисао предратну југословенску државу, на челу са династијом Карађорђевић, која је била под њиховим туторством. Но, како је геноцид над Србима у Хрватској изазвао „померања” унутар четничког покрета од југословен- ског ка српском национализму, то је он био све мање позитивно оцењиван у Лондону. Сам Черчил рекао је да Англосаксонци не могу подржати четнички покрет јер је постао „српски и националистички” и да им је стога ближи Титов аустрославизам који ће обновити југословенску државу. Без обзира на то што је реч о бољшевичком револуционару - геополитички принцип их је водио ка томе да „русофила” Дражу одбаце, а „католичког атеисту” Тита подрже. Тито је био бољшевик, али и човек окренут Западу. Његов католички и аустроугарски културни бекграунд имао је велик утицај на његову политичку оријентацију. Зато је често био сумњив „евроазијском” Стаљину, који га је 1948. оптужио да је човек Запада у редовима кому- ниста. До сада се нису озбиљно узимале у обзир те Стаљинове оптужбе, а нарочито се нису сагледавале у геополитичком кључу сукоба „атлантиста” и „конти- ненталиста”. Ми, наравно, не тврдимо да је то једина димензија сукоба, већ само да је веома значајна. Да те „стаљинистичке” оптужбе нису без основа, показује и политичка историја Јосипа Броза Тита после 1948. Он је, наиме, не само у време сукоба са СССР-ом већ и

Iskra 1. juli 2007.

после тога био човек од изузетног поверења Англосаксонаца. Треба само подсетити на то како је преко Покрета несврстаних пацификовао и од СССР- а одвојио младе тек деколонизоване државе Африке и Азије. Из тог разлога не зачуђује што је према њему анимозитет гајио Де Гол, који је класични представник западноевропске „континенталне идеје”, а што су га амерички финансијски центри засипали милијардама „донација и кредита”. Исто тако је могуће и сукоб Тита и Ранковића на Брионском пленуму тумачити, између осталог, и као Јосипов коначни обрачун са „континенталним опреде- љењем” у партији и са озбиљним државним цен- трализмом који је представљао овај други. Проблем краља Александра и Александра Леке био је (ма колико они били различити) исти - они су јако озбиљно схватали југословенство и југословенску државу коју су хтели да очувају. Може се, у том контексту, тумачи- ти и то што је на недавном скупу ОЕБС-а у Варшави британски амбасадор Крофорд помињао тобожње Ранковићево „насиље на Косову” као један од важних аргумената у прилог независном Косову. Југословенство против атлантизма Англосаксонска геостратегија деведесетих година прошлог века прави привидан заокрет одбаци- вањем идеје југословенства. Реч је о маневру који најчешће збуњује тзв. истраживаче површних чињени- ца, који занемарују дубље историјске и геополитичке токове. Југославија је имала своју функцију и, чини се, рок трајања. После исхода Осме седнице Савеза комуниста Србије, а и након „озлоглашеног” меморан- дума, јасно је да је у Србији идеја „наивног југословен- ства” еволуирала у идеју „рационалног југословенст- ва”. Нестала је, или се изгубила постепено, она „срп- ска заљубљеност” у Југославију ради које је Београд био спреман да жртвује националне интересе. Поред тога, са распадом СССР-а нестало је потребе да Југославија буде тампон према „источној империји”. Управо те околности утицале су на планере англосак- сонске геостратегије, потпуно свесне тога да неста- јање граница између нове интерпретације југословен- ства и заштите српских националних интереса носи потенцијал геополитичког „континентализма”. Али, ипак нису били тако радикално против опстанка Југославије, као што је то била Немачка подржавајући Загреб и Љубљану, под условом ако би је „рестаури- рао” још један Хрват, овај пут Анте Марковић. Због тога је отпор таквом моделу опстанка или распада СФРЈ-а државног руководства Србије, на челу са Милошевићем, па и отпор српског народа растакању његових историјских и етничких простора био толико медијски демонизован. Са становишта Запада предвођеног Англосаксонцима, Срби су починили неопрос- тив грех јер су били препрека њиховом „продору на Исток”, али и зато јер су се наводно опирали гло- бализму-атлантизму као идеји, о чему је недавно писао некадашњи заменик државног секретара САД Строуб Талбот. Линија подела у Србији Треба напоменути да основни циљ атлантских „агената утицаја” није толико борба против српског национализма, колико борба против његове интерпретације у „континенталном геополитичком кључу". Постоји читав спектар политичких покрета и странака које су од деведесетих година биле под посредним и

Геополитичка ... непосредним утицајем „морског принципа”. Ако изузмемо левичарске невладине групације, које су отворено финансирале западне владе и њихове специјалистичке службе, веома је занимљиво да значајан број „српских атлантиста” делује под маском „националне деснице”. Истина, чланови њихових организација често су били искрене патриоте, који ни до данас не схватају да су изманипулисани. Сва та сервилност се рационализовала „српској наиви” кроз флоскуле, попут оне „да смо Американцима дали базе, сада бисмо имали све што хоћемо”, или данас: „ако бисмо били кооперативнији, добили бисмо можда пола Косова”. Типичан пример таквог деловања био је проамерички Српски покрет обнове, чији је лидер Вук Драшковић школски пример „националисте атлан- тисте”. Емил Влајки писао је о томе да је Америка про- мовисала „четништво” и „антикомунизам” на овим просторима ради остваривања својих стратешких интереса. Сетимо се само Драшковићеве реторике о „одсецању руку свима онима који у Србији носе неку другу заставу осим српске”. Таква демагогија могла је само да продуби постојеће националне антагонизме на тлу некадашње Југославије. Последица тог и таквог деловања је смањење шансе да се реализује конти- нентална идеја „рационалног југословенства” у корист англоамеричких интереса контроле српског историјског и етничког простора, под изговором борбе против измишљеног баука Велике Србије. После почетка рат- них догађања СПО је „еволуирао” у пацифистичку и грађанску партију која је таквим понашањем изгубила кредибилитет у широј јавности, али је зато увек била на линији „политичке коректности”. Сасвим супротан еволутивни пут имала је идеја Велике Србије, у интерпретацији Српске радикалне странке и њеног председника Шешеља. Наиме, за разлику од „атлантисте Драшковића”, лидер радикала прешао је деведесетих пут од „национа- листе атлантисте”, који је показивао разумевање за америчку агресију на Ирак, у „националисту континен- талисту” чије је конкретно политичко деловање у основи било блиско Милошевићевом „рационалном југословенству”, што је обојици обезбедило моћне непријатеље и хашку тамницу. Врхунац таквог отпора англосаксонском геополитичком продору на Балкан исказан је приликом формирања владе која је дочекала косовске сукобе и НАТО бомбе. Управо због супротстављања атлантистичкој стратегији и некаквог „говора мржње”, лидер радикала заточеник је Трибунала у Хагу, који је нескривено средство геополитичке прекомпозиције Балкана и реинтерпретације његове новије историје. Геополитички дуализам посебно је био за- нимљив у политици покојног премијера др Зорана Ђинђића. Његова геополитичка оријентација дуго је била неодређена и конфузна. Као председник Демократске странке, Ђинђић је био човек посвећен модернизацији и европеизацији Србије. Међутим, он није био по вољи Англосаксонаца који су га доживљавали као блиског немачком фактору (и том блоку у ЕУ). Зато су га третирали као потенцијалног „континенталисту”, којем никада нису могли веровати. Атлантистима је посебно сметала Ђинђићева самосталност и напор да се Србија приближи најјачој

европској држави. Чак се и покушај „свргавања” од стране Вуксановића 2000. може тумачити у том кључу, јер се ту ангажовао и амерички изасланик Гелбард. Да је у Ђинђићу постојао „континентални” потенцијал, говори и његова последња фаза када се, верујемо искрено, ангажовао око интернационализације косовског питања. Његова трагична смрт, чија је поли- тичка позадина још увек мистериозна, прекинула је еволуцију ка „континенталном” патриотском поли- тичару, како га је и Добрица Ћосић препознао. По инсајдерским изјавама Бебе Поповића, амерички фак- тор је рушио Ђинђићеве људе у влади. Неспорно је да се након тога политика Србије и ДС убрзано преусме- рила у правцу отвореног „атлантизма”. Уместо проне- мачког Ђинђића, добили смо Тадића, који је сасвим окренут Англосаксонцима. Србија окренута против себе Србија се после референдума у Црној Гори нашла на геополитичкој и историјској раскрсници. Распад државне заједнице представља завршни ударац атлантске геостратегије идеји „рационалног југословенства”, која је свој континентални потенцијал покушала да одржи чак и у једном правном прови- зоријуму, каква је била конфедерација Србије и Црне Горе. Јасно је да без отворене подршке Европске уније и САД, Црна Гора никада не би постала независна држава. Истовремено је „независној Србији” поручено да је „тренутак да се окрене сама себи”. Реч је о гео- политичком избору, који, уколико би био остварен, садржи перспективу затварања у „саму себе” и даље слабљење. То би отворило и питања нових облика фрагментирања по регионалном принципу. На држав- ном плану, таква Србија била би потпуно индиферент- на према судбини својих сународника на постју- гословенским просторима и практично би водила пот- пуно анационалну унутрашњу и спољњу политику. Оваква „србијанска” оријентација значи пот- пуни крах српске националне идеје коју је у новом веку почео да остварује Карађорђе и његови устаници. Овакав клаустрофобични изолационизам одговара минорној улози Србије на Балкану какву јој дају атлантисти. Носиоци оваквих политичких идеја у Србији данас су „партизани 5. октобра”, пре свега и изнад свега Демократска странка, Г 17 плус, Српски покрет обнове. Неолиберални концепт „отвореног тржишта” (читај: економске капитулације), који у Србији од 5. октобра спроводи Г17, представља чист израз атлантистичког економизма. У екстремнијем и чистијем облику ове идеје заговара Чедин ЛДП, као и читав спектар малих регионалних странака и пред- ставника тзв. НГО сектора. Реч је заправо о сво- јеврсној рециклажи идеје „наивног југословенства” под другачијим идеолошким слоганима попут „мултикул- турализма” и „регионализма”. Поред те „неојугословенске” опције, која се огледа и кроз југоносталгију, вероватна је опција манипулисања „српским национализмом”. Он би споља имао обележја повратка традиционалним вредности- ма, нацији и породици, док би суштински то била си- мулација без садржаја. Један такав „народњачки покушај” је и Богољубов ПСС. Поред националиста „Србијанаца”, у стварању „политички коректног” патриотизма одређену улогу имају и неки конзерва- тивни црквени кругови са којима се одавно мани- пулише преко идеолошког монархизма и формалног

Iskra 1. juli 2007.

традиционализма. Оваква оријентација карактерис- тична је за деловање једног крила Демократске странке Србије, који је на један готово необјашњив начин био амнестиран од било какве медијске критике актуелне владе, попут министара економиста Бубала и Париводића. Овде је реч о људима који очигледно одговарају интересима „демократског блока” и стра- ним финансијским центрима моћи. Друго крило, очито изнутра подељене Демократске странке Србије, носи у себи континентални геополитички потенцијал. Његови представници су, како изгледа, министар правде Стојковић и шеф БИА Раде Булатовић, који су последњим акцијама, посебно покушајима сузбијања корупције, показали ако ништа друго а оно барем државотворне намере у времену свеопштег растакања државе и нације. Ту треба додати и Санду Рашковић-Ивић и Вељу Илића. Између ова два крила је премијер Коштуница, мада његова реторика и деловање око Космета одају личност интимно ближу „континенталистима”. Но, он је изгледа у мањини у врху своје странке и овакве владе. Чини се да велик „континентални” потенцијал садржи Српска радикална странка. Колико је битна геополитичка оријентација, може да илуструје какав би „позитиван преокрет” перцепције СРС-а у светским и домаћим атлантистичким медијима имало њено окретање „атлантским интеграцијама”. Од ружног пачета постали би диван „демократски лабуд”. Али, проблем радикала није само то што су на атлантис- тичком „индексу забрањених партија” већ и њихова концепција Велике Србије, која у садашњем истори- јском тренутку делује потпуно нереално, а неретко и контрапродуктивно. То је околност која закономерно води „атлантизацији радикала” или барем њиховом искоришћавању у атлантистичкој стратегији поделе Србије на два политичка табора. Повратак старе радикалске реторике сужава им политички маневарски простор. Штета од снажне реторике засноване на „националним емоцијама” је вишеструка, не само за радикале већ и за цео „конти- нентални блок у Србији”. На унутрашњем плану она директно води хомогенизацији свих „атлантиста”, док на спољашњем доводи у питање и континенталну (а у оквиру тога нарочито проруску) оријентацију којој тежи ова странка. Наиме, путиновска геополитика Русије, заснована на начелу умереног стратешког прагматиз- ма, сигурно да није спремна да односе са Србијом гради на атлантистичкој „свесловенској православној солидарности”, већ на конкретним „континенталним стратегијским повезивањима”, пре свега у економској сфери. Ова анализа домаћег политичког спектра показује да је наша елита незрела и геополитички неписмена. А оно што је још горе од тога јесте да показује опасне симптоме геополитичке шизофреније, јер се непрекидно ломи између сервилности атлантис- тичкој стратегији с једне, и неартикулисане континен- талне оријентације с друге стране, која често својом неумереношћу само представља рад у „корист соп- ствене штете”. НСПМ, 19.5.2007 <www.nspm.org.yu>

Милорад Вукашиновић Copyright NSPM

Iskra 1. juli 2007.

СКРИВЕНЕ СЛОВЕНАЧКЕ ГРОБНИЦЕ Словенија ће ускоро наставити сондирање и истраживање свих досад познатих локација скривених гробница жртава послератних масовних убистава. Ту одлуку донела је словеначка Комисија за решавање питања прикривених гробница којаје, обзиром на већи опсег истраживања, од владе затражила и повећање средстава. Председник Комисије Јоже Дежман каже да је прошле године откривено готово сто нових гробница, па је тако број топографски истражених гробница у Словенији сада већи од 510. Ако се у обзир узму мање и индивидуалне гробнице, може се очекивати да ће их бити и више од хиљаду. Међу њима је и 85 гробница с посмртним остацима Хрвата, а у још 16 гробница налазе се посмртни остаци Словенаца, Немаца, Италијана, Срба или припадника других народа. Јоже Дежман се залаже за то да се налажењу гробница, о којима се зна само из историјских сведоче- ња, додели већа пажња, али и већа средства. Према овогодишњем програму радова, истраживаће се више десетина локација на подручју целе Словеније, међу којима је на првом месту сондирање противтенковског канала Тезно на подручју Марибора где се, како се претпоставља, налази највеће стратиште у Европи после Другог светског рата. У протеклих петнаест година проблематика послератних масовних убистава сводила се само на разматрање тог феномена. Топографска истражи- вања гробница почела су тек пре три-четири године, и тада се рачунало да ће бити 50-60 таквих локација. Међутим, показало се да је тих локација знатно више. „Словенија жели да направи попис свих локација, потврди или порекне да је реч о стратишту, одреди му приближну величину, и на одговарајући начин га заштити", каже Дежман. Локација гробнице Тезно на подручју Марибора доказ је вероватно највећег масакра у Европи на јед- ном месту након Другог светског рата. „Поредећи то са Сребреницом, могу рећи да Словенија на свом земљишту има три-четири Сребренице. Од Сребре- нице су веће гробнице Кочевски Рог, Храстник, Тезно, Цеље и, највероватније, гранично подручје према Хрватској на линији Горјанци, Мацељ, Краковска шума, као и цела граница према Хрватској", казао је Дежман. Верује се да највећи број жртава постоји на локацији Тезно, где би Словенија тек требало да обави сондажу терена, одреди и прогласи подручје. Неретко се спомиње да би одлуку о постављању споменика, могућој ексхумацији или остављању посмртних остатака и уређењу спомен-парка, требало донети што пре. Новинар, 21.5.2007.

С.

ЦввјИН

Анализе ЦИА-е пред Титову смрт

КАКО СУ САД ОРГАНИЗОВАЛЕ ТИТОВУ САХРАНУ Некадашњи потпредседник САД Волтер Мондејл за Данас о томе како су САД организовале Титову сахрану. Надали смо се да ће огромно народно јединство трајати дуже него што су хладни аналитичари предвиђапи

Југославију, пре Титове смрти, али и у време када је било јасно да ће Тито преминути. Југославија и Тито били су за нас веома важни и наши односи били су веома добри током целог "хладног рата". Са мном је на сахрану дошао велики број Американаца. Тито је био велики ратни лидер и поштовани политичар - објашњава наш саговорник.

На Титовој сахрани, коју памтим по невероват- но бројном присуству светских лидера, ходао сам поред совјетског лидера Леонида Брежњева и за све то време готово да нисмо ни проговорили. За нашу администрацију Титова сахрана била је од изузетне важности јер је она, као и цела Југославија, била важна тачка у нашим односима са Совјетским Савезом. Председник Картер није дошао на сахрану управо зато јер није желео сусрет са совјетским лиде- ром нити да хода с њим раме уз раме у тужној поворци на сахрани југословенског лидера - прича у ексклузивној исповести за Данас некадашњи потпредседник САД Волтер Мондејл, који је водио амер- ичку делегацију на сахрани Јосипа Броза Тита, 8. маја 1980. у Београду.

- Нешто раније, Совјетски Савез је напао и заузео Авганистан, што је за нас било важно упозо- рење да нешто слично може да се деси Југославији. Председник Картер је у више наврата лично упозо- равао совјетске лидере да се уздрже од таквих кора- ка и тражио од њих да се лично изјасне о томе. Наш позив лидерима света био је демонстрација нашег става да подржавамо Југословене у, за њих, тешким тренуцима - каже Волтер Мондејл.

У разговору са потпредседником Мондејлом, по први пут откривамо непознате детаље о америчкој улози у сахрани југословенског председника. Титова сахрана, као и цео тадашњи светски систем, био је обележен блоковском конфронтацијом две суперсиле, Сједињених Држава и Совјетског Савеза. Југославија је била "међузона" између ова два света. До невероватно бројног присуства страних државника у Београду, није дошло без улоге и подстицаја Америке. "Наши западни савезници следиће наш пример: ми треба да обезбедимо што је више могуће западних шефова држава да присуствује сахрани", стоји у документу Савета за националну безбедност у којем се разматра понашање Америке на Титовој сахрани и који за нашу јавност први пут коментарише тадашњи потпредседник САД и вођа америчке деле- гације на сахрани. У истом документу, рецимо, тражи се да се размотри и испорука авиона AVVACS Југославији, тако да је Југославија, да је овај предлог остварен, могла да буде једина земља ван НАТО са овом летелицом. - Оно што ме је изненадило, осим тако великог броја присутних на сахрани, било је једно друго осећање. Био је то први, а и до сада и једини пут, да сам присуствовао једној потпуно нерелигиозној сахрани. До тада сам увек био на погребима који укључују неку верску димензију. На Титовој сахрани све је било грађанско - од музике до политичких гово- ра који су одржани, прича Мондејл. - Ми смо били забринути да ће Југославија бити нападнута од СССР. То је био однос САД према Југославији све време од храброг југословенског одва- јања од совјетске контроле. Знали смо да су Совјети били љути због тога. Често су претили Титу и никада нису прешли ту границу. Ми смо, стога, подржавали

Волтер Мондејл је са 49 година постао 42. потпредседник САД у време председниковања Џимија Картера од 1977. до 1981. Данас су Картер и Мондејл рекордери који су у животу и након што су напустили Белу кућу пре 26 година. Мондејл је рођен 5. јануара 1928. у Минесоти, али га је председник Картер увек ословљавао са "Фриц", што је многе наводило да закључе да је немачког порекла. Он је норвешког порекла и његово презиме је заправо Мундал. Био је члан Демократске радничко-сељачке партије коју је основао некадашњи потпредседник Хјуберт Хамфри и више пута сенатор. Након што је Картер поражен од Роналда Регана, Мондејл му се супротставио 1984, али је такође поражен. У време председниковања Била Клинтона, био је амерички амбасадор у Јапану од 1993. до 1996. Налази се у управним одборима бројних фондација, корпорација и добротворних институција - од Принчевског масонског храма до РАНД корпораци- је и Енциклопедије Британика. ОСЛУШКИВАЊЕ СОВЈЕТСКЕ СТРАНЕ Почетком 1980. Тито и Југославија су биле једна од доминантних тема Картерове администрације. Према сведочењу вишедеценијског совјетског амбаса- дора у Москви Анатолија Добрињина у књизу "ln Confidence Moscovv's Ambassador to America's Six Cold War Presidents", лично му ce обратио Картеров државни секретар Сајрус Венс с којим је иначе имао веома блиске односе, с питањем о совјетским намера- ма према Југославији. "Венс је упоредио ово (евенту- ални совјетски напад на Иран или Пакистан из Авганистана, прим. аут.) с хипотетичким нападом на Југославију после Титове смрти, што би довело наше односе на ивицу катастрофе", пише Добрињин. Венс је у разговору наставио да инсистира на питању односа према Југославији, на шта је Добрињин одговорио да такви планови не постоји говорећи с "познавањем ствари", будући да се управо вратио из Москве, али је напоменуо да је осетио да иза таквих питања стоји "геополитичка теорија Збигњева Бжежинског који се увек интересовао за совјетску велику стратегију" и чија су схватања доминирала у Вашингтону и Картеровој администрацији у то доба.

Iskra 1. juli 2007.

Будући да није био сигуран како ће се Совјети понашати, председник Картер је наредио да се сас- тане ужи тим Савета за националну безбедност коме је председавао помоћник саветника Бжежинског Дејвид Арон и да утврди држање америчке владе за случај Титове смрти и његове сахране. Најближи сарадници председника Џимија Картера одржали су састанак у петак, 17. јануара 1980. коме је предсе- давао Дејвид Арон, на којем су усвојили упутство о америчком понашању у случају Титове смрти. ЛИЧНЕ БЕЛЕШКЕ Потпредседник Мондејл, показујући на доку- мент који има свега три стране и анализирајући после више од 25 година поново његов садржај, истиче да се по њему види колику важност су имали Тито и Југославија за Сједињене Државе. Истом приликом ћемо прегледати у још неколико докумената који први пут долазе пред јавност: белешку нашег саговорника пред посету Југославији у којој је разговарао о амер- ичкој помоћи изградњи нуклеарне централе „Кршко" као и анализу Централне обавештајне агенције (ЦИА) о кретањима у Југославији после Титове смрти која је урађена после Титовог одласка у болницу. Документ са састанка веома прецизно дефи- нише америчко понашање. Подељен је у више одеља- ка: присуство на сахрани, економска питања, порука саучешћа, тероризам, посете, координација јавних наступа, Конгрес, војно снабдевање, војне акције, четворолатерално планирање. Одлучено је да Бела кућа сачини листу присутних и да се пази колико чланова кабинета треба да буде на њој. Присуство председника Картера југословенска страна би поздравила, али се не би допало Совјетима којима би то био показатељ амер- ичке подршке Југославији. Уколико председник не буде присуствовао, то би, опет, могло да буде погрешно схваћено од стране Совјета да САД не подржавају снажно Југославију. Високи амерички економски представници такође би требало да буду на сахрани и на тај начин упуте знак подршке Југославији. Представници највећих инвеститора треба да буду у делегацији, а министарству финансија је дат задатак да анализира економско стање Југославије и перспективе. "Потребно је да наше савезнике охрабримо да више економски подрже Југославију. У економској групи налази се захтев да високи званичници Министарства финансија, односно сам министар Бил Милер треба да присуствује сахрани да би "послао сигнал Југословенима". Следећих пет тачака су: 1. пред- ставници наших највећих инвеститора у Југославији треба да буду укључени у делегацију на сахрани 2. Министарство финансија и Стејт департмент треба да проуче југословенску економску ситуацију да би видели где треба да се ојача 3. ИНР треба да сачини анализу југословенских економских проблема и пер- спективе 4. Хенри Овен би требало да размотри коришћење ПЛ 480 за Југославију 5. Потребно је да охрабримо наше савезнике да учине више за Југославију на том плану (Милер би требало да то учини док је ове недеље у Европи). Наређено је да се "одмах интензивира праћење свих сумњивих емигрантских терористичких група", као и да се одмах сачини "план надзора". "Потребно је избећи спекулације које ће оставити ути-

Iskra 1. juli 2007.

сак да смо ми превише забринути за Југославију. То ће само додати уље на ватру и иритирати Југословене. Потребно је да нагласимо наше уверење у способност Југославије да се носи са овом ситуацијом", закључује се у документу. ВОЈНЕ МЕРЕ Након овога уследила је читава листа војних мера које је требало да "ојачају самопоуздање Југославије", укључујући испоруку разних врста раке- та и упловљавање носача авиона Саратога. Десет дана после усвајања овог документа, председник Картер је 27. јануара 1980. упутио и писмо совјетском лидеру Леониду Брежњеву у којем је предлагао "разјашњење великог броја питања преко приватног и личног канала комуникације" јер је "опасност од нес- поразума сада већа него било када у нашим односима". Картер је у та питања убројао и Југославију, за шта је рекао да "осећа да је важно да га размотрим лично са вама". Веома отвореним тоном, амерички председник пише: - С погоршањем Титовог здравља, будућност Југославије је постала предмет бројних спекулација. Мислим да је неопходно да разумете наше мишљење поводом Југославије у периоду који је пред нама. Ми и наши савезници придајемо највишу важност независ- ности, јединству и територијалном интегритету несврстане Југославије. Југословенска влада, без обзира на руководство које јој је на челу, мора да буде слободна у избору властитог унутрашњег и спољног правца. Сједињене Државе и њени савезници немају намеру да се мешају у унутрашње ствари Југославије, било сада или у будућности. Ми очекујемо да Совјетски Савез и његови савезници делују на сличан начин. Ви посебно треба да разумете да би сваки напор (од стране Совјетског Савеза, уметнуо је председник Картер руком на нацрту писма) да се ослаби унутрашње јединство Југославије или поткопа њена традиционално независна спољна политика било неприхватљиво за САД. Ја бих поздравио вашу потвр- ду да и ви намеравате да водите политику паралелну с нашом", написао је амерички председник. Током Титове болести, Џими Картер се преко помоћника државног секретара Сајруса Венса интересовао за Титово здравље и понудио да САД учине све што могу да помогну Титово лечење, пред- лажући упућивање тадашњег чувеног кардиолога док- тора Де Бејкија, на испомоћ тиму југословенских лекара. АНАЛИЗА ЦИА У међувремену, стигла је и посебна анализа ЦИА, сачињена за најуже државно руководство. "Велики, стари човек балканске политике, маршал Тито, више не влада", саопштено је на почетку анализе. У тренутку док је писана, "оснивач несврстаности, изумитељ првог новог типа социјализ- ма после Лењина, пријатељ или најмање колега свет- ских вођа, од Стаљина и Рузвелта, преко Хрушчова и Де Гола, до Хуа Гуофенга и Картера" био је смртно болестан. Био је то тренутак који су многи опортунисти изнутра и споља дуго чекали да би искористили своје мрачне опције, наведено је у студији. - Југославија је имала много више од неоспорне стратешке геополитичке позиције: постала је симбол отпора Совјетском Савезу, систем економи-

Како су САД ... је и владања од посебне важности у трећем свету. Период транзиције је стигао у посебно осетљиво време за снаге које имају интереса за Југославију. Југосла- вија се нашла у троуглу борбе за превласт, САД, Кине и Русије, али и других који посматрају какав ће исход бити - западна и источна Европа и покрет несврстаних. То је дипломатска, политичка, економс- ка и, неизбежно, војна борба, са растућим улозима у ери колапса детанта. То је борба која прати много истих елемената у тројним односима који постоје у другим деловима света. Југославија већ деценијама није била тако слабо припремљена да се одупре тој борби - оцењено је у анализи. - Њена економија је у стању растућег погоршања, па се услед повећања цена нафте и гаса на светском тржишту по први пут после деценија у Београду и Загребу могу видети редови пред продавницама.

земље, посебно у Трећем свету - примећено је у анализи које су се ослањале на Југославију у њиховој борби против совјетског и кубанског експанзионизма, биће уздржане да следе земљу, у основи без вођства, која није у стању да доноси одлуке у кохерентном руководству. Вилиам Хајланд је писао да је колек- тивно руководство неделотворно у ауторитарном сис- тему са снажном тенденцијом ка централизму. Пошто нема појединца на хоризонту као потенцијалног наследника, прецизан сценарио за транзицију остаје непознат. Уколико се ниједан појединац не појави у догледно време, Југославија ће бити једноставно оборена под тежином једне аморфне масе вођства на врху, која ће поделити лојалност и енергију, према којем ниједан народ Југославиије неће осећати наклоност или осећања. Већина Југословена је после првог искуства са колективним председништвом сасвим апатична према његовом саставу и функциони- сању.

- Много опасније за дугорочну стабилност земље су центрифугалне снаге које су створене мул- тиетничком структуром земље. Југославија има највећу стајаћу војску у Европи са око 259 000 људи под оружјем. Њена пушка од 7.35 мм, домаће производње, светског је квалитета: чак је и кинеска армија снабдевена њоме. Југословенска индустрија оружја производи сама артиљерију средњег домета, као и своја моторна возила. Морнарица је снабдевена домаћим брзим патролним бродовима, а њене ваз- духопловне снаге планирају заједнички борбени авион средњих капацитета са Румунијом, снабдевен мотори- ма Ролс Ројса - каже се даље у овом документу.

Закључак је: Југославија ће у непосредној будућности изгледати уједињено као што је била током Титове болести, али то ће само одложити кризу. "Уколико нико не покуша да поремети деликатну равнотежу у Југославији, ни САД, ни Совјетски Савез, ни Кина, после неколико година пуцање ће почети само по себи. Фасада јединства може бити угрожена неслагањима Срба или Хрвата поводом развојних про- јеката или економских приоритета, а немире на улица- ма Загреба неће имати ко да смири као што је то Тито чинио безброј пута у прошлости, закључила је већ тада анализа ЦИА.

УЛОГА АГЕНАТА КГБ

Овакви разлози убедили су америчког председника да крене у разјашњавање америчке позиције када је на прес конференцији 13. фебруара 1980. изјавио да ће САД "предузети сваку неопходну акцију" да би заштитиле Југославију од совјетске акције и да ће "Вашингтон озбиљно да размотри сваку врсту помоћи потребне Југославији". “Уколико будемо позвани да пружимо било какву помоћ југословенском народу, ми ћемо то озбиљно размотрити и учинити оно што је, по нашем мишљењу, најбоље за њих и за нас. Ја сам често говорио с другим важним европским лидерима о потреби јачања наших веза с Југославијом и њеној заштити као несврстане земље, да над њоме не доминира Совјетски Савез нити да буде под његовом претњом. Ми ћемо предузети све акције које су потребне за остварење овог циља - али на основу стварних потреба и на основу посебног захтева саме Југославије", рекао је Картер. Ова порука је одлично одјекнула у Југославији, где је у јеку Титове болести, приказана на телевизији и поновљена с одобравањем. Посебно је добро примљена Картерова оцена, изрече- на на истој прес конференцији, да је Југославија "снажна, потпуно независна, храбра и добро опремље- на нација која може да одбрани саму себе".

Реалистичнији аналитичари унутар и ван Југославије сматрају да Совјетски Савез може да добије оно што жели и без ризичне акције заузимања земље. - Москва би могла да оствари већину промена дипломатским и политичким манипулацијама у које су агенти КГБ активно укључени. Совјетски агенти спроводе широке акције по Југославији, а постоје и снаге које су склоне совјетским аргументима и прет- њама, иако су у току Титовог живота биле утишане. Већина западних дипломата верује да је Савез кому- ниста Босне склон совјетској политици, а унутар војске налази се мала, али важна група официра који су школовани на високим војним школама у Совјетском Савезу. Њихова мишљења могу да постану фактор за неки будући период. У исто време постоје дубока осећања, која су најјача у источним деловима земље, а која су најбоље описана као "панславизам". То је осећај да су сви Словени слични; мајка Русија је историјски гарант православља, да култура, језик и религија дуже трају од било каквих идеолошких и политичких разлика. Овај словенски осећај је мрачна, ирационална снага, и не траба да буде потцењена на личном нивоу. Совјети своје позиције јачају тако што рачунају на унутрашње нејединство и што отварају своје тржиште за производе из мање развијених региона, који иначе не би могли да се продају на западу, оценила је ЦИА. ЦИА је увидела да је колективно руководство нефукционално. "Ниједна колективна група са стално променљивим појединцима и одговорностима неће имати снагу и престиж да води земљу кроз фундамен- талне економске промене и приоритете. Стране

РАЗЈАШЊЕЊЕ ПОЗИЦИЈЕ

- Напор било које велике силе да "кооптира Југославију", одмах би утицао на европску равнотежу, објашњава Мондејл. Југославија је једина велика европска земља која није укључена нити у западни, нити у источни политички и економски оквир. Због југословенске интегралне улоге у Европи, свака про- мена њеног статуса, значајно би променила европску динамику. ЋУТАЊЕ С БРЕЖЊЕВОМ Када се коначно поставило питање ко ће

Iskra 1. juli 2007.

Москва мисли озбиљно

АЕРИЧКО ОДУСТАЈАЊЕ ОД СПОРАЗУМА АБМ ДОВЕЛО ЈЕ ДО НОВИХ РУСКИХ РАКЕТА И КРАЈА СПОРАЗУМА CTAPT-2 Шта значи проба нове руске интерконтинен- талне балистичке ракете РС-24 која може да носи неколико засебних навођених бојевих глава и која може да пробије све постојеће или планиране антибалистичке ракетне системе одбране? То је, пре свега, одговор Москве на америчке планове о постављању антибалистичког ракетног система са ракетама пресретачима у Пољској и радарима из тог система у Чешкој. Уједно, то је и нова врло озбиљна порука Русије да неће дозволити било какву војну инфериорност и да ће на свако ново ширење НАТО на исток одговорити адекватним мерама. У техничком смислу, Русија је до сада већ распоредила интерконтиненталне ракете СС-27 „топољ- М" и морнаричку верзију тог пројектила СС-Н-30 булава , али са једном бојевом главом.

12М, док су 42 „топољ-М" смештена у подземне силосе ракета СС-18 сатана . Око 200 пројектила РС-18, односно по НАТО кодификацији СС-19 са шест независно усмерених бојевих глава и РС-20, односно СС-18, са десет независно усмерених бојевих глава, који су у борбеном дежурству више од 25 година, а у следећих три до пет година постепено ће бити повучене из јединица. Њих ће заменити ракете „топољ-М" са технологијом МИРВ, односно са више независно усмерених бојевих глава које лете суперсоничним бр- зинама и користе непредвидљиве алгоритме за маневрисање и извођење паметних напада и имају особене могућности заштите од ласерских и нук- леарних противдејстава.

Копнени „топољ-М" базирају се на мобилним лансирним рампама, на железничким вагонима или на специјалним камионима, 350 лансера је на точковима на теренској шасији са по једном бојевом главом РС-

Дакле нове ракете „топољ-М" одговор су Москве на америчко једнострано одустајање од спо- разума о АБМ из 1972. године.

присуствовати сахрани, одлучено је да то буде потпредседник Мондејл. "Ја сам био сенатор из Минесоте. Представаљао сам велике етничке групе које су чиниле Југославију. Био сам упознат с људима те земље. Осећао сам се блиским Југославији и Титу који ме је знао. Наш конгресмен у то време био је Џон Блатник, пореклом Словенац, који је током Другог светског рата био у Југославији у саставу америчке обавештајне службе ОСС. Он ми је увек говорио о Југославији с великим одушевљењем. Ја сам био сам у Југославији 1977. Срео сам се с Титом и лидерима југославенске владе. Допутовао сам у Југославију да разговарамо о учешћу америчке компаније 'Вестин- хаус’ у изградњи нуклеарне електране Кршко. Разго- варао сам с неколико високих руководилаца, али је Тито био тај који је донео коначну одлуку и пресудио. Мој план разговора одобрио је председник Картер", каже Мондејл.

Постоји и директна веза између споразума СТАРТ1, СТАРТ-2 и споразума АБМ. То је потврђено и на америчко-руским преговорима посвећеним питањима антиракетне одбране у Њујорку 1997. године када су се две стране договориле о форми- рању механизама против угрожавања споразума АБМ.

- Тито је посетио Вашингтон 1979. Тада је био организован велики пријем, али се већ тада видело да он више не води земљу, мада се чинило да је још доброг здравља. Одзив светских лидера на његовој сахрани био је огроман. Ја сам све време ходао поред Брежњева на сахрани, али ми нисмо говорили међу собом. Имали смо неколико састанака са светским државницима, попут разговара са немачким канце- ларом Шмитом у резиденцији амбасадора Иглбергера, али ту није било неке суштинске расправе, осим наде да ће то огромно народно јединство трајати дуже него што су хладни аналитичари предвиђали каже Волтер Мондејл. Данас, 9.6.2007. <danas.co.yu>

Драган Бисенић

Јер, амерички планови о постављању ракета и радара у Пољској и Чешкој минирају споразум о антибалистичким ракетама АБМ који је годинама био темељ стратешке стабилности између Русије и САД.

Онда су Американци једнострано напустили АБМ, а Руси су још раније најавили да ако до тога дође они ће напустити споразум СТАРТ-2, иако су га рати- фиковали. Осим тога у споразуме СТАРТ-1 и СТАРТ2 унете су одредбе које потписницима дозвољавају да се повуку из тих споразума ако су угрожени њихови национални интереси. Без споразума СТАРТ-2 Вашингтон губи већину својих права на инспекцију и верификовање руских полигона за разоружање, због чега ће Москва остати на око 3.500 нуклеарних бојевих глава на крају ове деценије, уместо на 1.000 до 1.500 колико се пред- виђа уговором СТАРТ-3. У сваком случају, америчко кршење споразума о АБМ имаће несагледиве последице по светску, а највише по европску стратешку стабилност и безбед- ност. Јер, америчка жеља да се ограничи ракетна опасност из једног дела света, наводно Иран и Северна Кореја, изазива опасност у другом делу света, у Европи. Политика, 30.5.2007. <Politika.co.yu>

Мирослав Лазански

(Наднаслов горњем чланку дала је Искра)

Iskra 1. juli 2007.

Никада у тежем положају

ЕУТАНАЗИЈА СРПСКЕ ВОЈСКЕ У вишевековној историји Србије, од Стевана Немање до данашњих дана, српска војска није била у тежем и понижавајућем положају. Никада није доживљавала тежа понижења и атаке на сопствену егзистенцију него што је то случај данас. На очиглед домаће и светске јавности српска војска броји дане који је, како ствари сада стоје, деле од распадања и, није претерано рећи, нестајања са друштвене и државне сцене. Планирано у међународним центрима моћи, растакање војске је, уз нескривену и снисходљиву помоћ домаћих послушника, почело превеременим пензионисањем и демобилизацијом најспособнијих руководећих кадрова. Настављено је маргинали- зовањем, а затим расформирањем оперативних сас- тава, уништавањем исправне борбене технике и довођењем војске на ивицу сиромаштва. Укинуте су армије, корпуси, дивизије, гарнизони; на руководећа места у Министарству одбране и Генералштабу Војске Србије долазили су људи са сумњивим моралним и стручним квалитетима. Њихов једини квалитет била је слепа послушност према људима, односно институ- цијама и политичким странкама које су их постављале на та места. Више пута скраћивано служење војног рока и, посебно, озакоњење приговора савести, односно служење војног рока у породилиштима, дечјим вртићима, јаслицама, библиотекама и слично, представљали су, такође, планиране ударце чији је циљ био да се војска понизи, растроји, борбено оне- способи и потпуно изгуби углед који је уживала у на- роду. Недаће које данас притискају војску, озбиљно упозоравају да у најскорије време неће бити ни близу борбене моћи којом данас, примера ради, располаже Косовски заштитни корпус. Чињеница је, поред оста- лог, да Србија не поседује готово никакву против- ваздушну одбрану, ваздухопловне снаге су сведене на два „Мига-29" који се тренутно налазе на ремонту, оклопне јединице у свом саставу имају мање од 300, од преко 3.300 тенкова са колико смо располагали 1999. године; више војних обвезника служи у цивилним установама него у оперативним јединицама копнене војске; активна и пензионисана војна лица спадају у најсиромашнију категорију становништва, а војни позив из дана у дан је све непопуларнији. Све то не треба ни мало да чуди када се има у виду званична политика коју Србија води после 5. октобра 2000. године, када су, диктатом споља, почеле припреме за еутаназију војске. Била је то, у ствари, политика светских центара моћи, али нису далеко од истине домаћи и страни војни аналитичари који наводе да је то истовремено и резултат беса Пентагона и НАТО челника због неочекивано успешног тромесечног отпора наше војске приликом њихове злочиначке агресије 1999. године. Познато је, наиме, да су Солана, Весли Кларк, Медлин Олбрајт и други протагонисти ничим изазваног напада на Србију, обећавали „блиц-криг” у трајању од три до, највише, пет дана, после чега ће, говорили су, српска војска бити положена на плећа. Неочекивано за њих, међутим, отпор се одужио на близу 90 дана, а да за то време српску војску готово нису ни окрзнули, али су зато „ефикасност" испољили мучким убиствима цивилног становништва, стамбених објеката, болни-

ца, породилишта, мостова, избегличких колона, пут- ничких возова, аутобуса... Неописив гнев протагонисти злочиначке агре- сије нису скривали после обарања невидљивог Ф-117 - Ноћног сокола. На вест да је понос америчке војне индустрије први борбени лет и планирану ратну промоцију, после које је требало да се добро уновчи, завршио на ледини у Буђановцима, у Белој кући, Пентагону и Штабу НАТО у Бриселу, чупали су косе на глави. Обарање извиканог Ф-16, уз то, и више десетина савремених беспилотних летилица и памет- них ракета, доживљавали су као незапамћено понижење највеће војне коалиције на свету. Када се томе дода и чињеница да је наша војска маскирном дисциплином надмудрила, боље речено намагарчила, стратеге НАТО, јасно је њихово огорчење у односу на Србију и њене оружане снаге. Било како било, некада узорна, поштована и војска са високим моралом, свела се данас на маргин- ални војнички састав на чијем су челу људи који нема- ју никаква искуства у руковођењу и командовању оперативним јединицама. Доскорашњи министар одбране, уз пуно поштовање његове личности и уважавање професије угледног и признатог патолога, његов помоћник балерина Снежана Марковић- Самарџић и начелник Генералштаба Здравко Понош, не само да нису имали никакве везе са правом војском, већ не знају ни како касарне изгледају изнутра. Готово исти квалификативи односе се и на актуелног министра одбране Драгана Шутановца који је дуго припреман за преузимање ресора унутрашњих послова, али се политичком нагодбом коалиционих партнера нашао на послу који за њега представља велику непознаницу. Мада је очигледно да профе- сионално нису дорасли да руководе војском и рефор- мишу је на начин којим би се обезбедила њена висо- ка борбена готовост, није им падало на памет да та места препусте људима са високим војним образовањем и вишегодишњим искуством у руковођењу и командовању оперативним јединицама. У томе, нажалост, имају пуну подршку званичних државних органа: Владе, председника Србије и челника странака који испољавају слепу послушност према менторима са Запада. Очигледно је, имајућу наведено у виду, да највећа одговорност за стање у војсци, које позива на узбуну, лежи на државном руководству које политику одбране прилагођава не стварним потребама, већ захтевима међународних центара моћи. А потребе за ефикасном, борбено способном војском, неопходније су данас више него икада, мада наши званичници упорно и тврдоглаво наглашавају да нам војска готово и не треба, јер нам никаква опасност не прети са стране. Није јасно да ли ће и даље тако мислити после јасног и гласног наговештаја немачког и других амбасадора западних земаља да се косовско-мето- хијски сценарио припрема и у односу на Војводину, Рашку област, јужне делове и друга подручја Србије. Сви су изгледи, како сада ствари стоје, да ћемо сутра, уместо да имамо своју, вишеструко плаћати туђу војску. Корени, 30.5.2007. <www.koreni.net>

Радисав

РИСТИЋ

Iskra 1. juli 2007.

Pismo iz Češke

N1 U ČEŠKOJ NE TREBA ZABORAVITI GLOBALIZOVANE LAŽI U toku razbijanja Jugoslavije i ocrnjivanja srpskog naroda na Zapadu su objavili i još objavljuju toliko izmišljotina, da je to prosto neverovatno. Neke od tih laži na vrlo „kratkim nogama” i neinteligentne, objavljivane su čak i u Češkoj. Neke od njih treba prikazati kao „sliku vremena”, da se vidi, kakve budale je od naroda pravio globalizovani sistem informacija. Treba ih stalno ponav- Ijati, da izlože ruglu te globalizivane prevare. LAŽ broj 1. Predsednik muslimansko-hrvatske vlade u Sarajevu Haris Silajdžić se pojavio na Češkoj televiziji CT1 u toku vesti uveče 25. septembra 1995. godine u 19.30. Uzbuđenim glasom je javio o jezivom događaju, da je kod bosanskog gradića Ključa nađen masovni grob 540 Muslimana, poubijanih od Srba. Srećom su taj Silajdžićev izveštaj zapazili i predstavnici Ujedinjenih nacija (OUN) i poslali odmah na lice mesta komisiju, da to izvidi. Mehur laži je pukao, port parol OUN Chris Gunness je za tri dana javio, da je komisija našla samo jedno telo nekog jadnika, nejasne nacional- nosti. Da nije brza akcija OUN otkrila fantastičnu Silajdžićevu laž, baš u vreme rađanja jednostranog mita 0 Srebrenici, mogao se pojaviti i dalji mit o „pokolju” u bosanksom Ključu. O toj laži su javili i češki mediji. LAŽ broj 2. Sasvim sličan izveštaj, samo sa Kosova i Metohije, je doneo nemački (ili austrijski) novinar Erich Rathfelder, koji se već pre toga „proslavio” svojim izveštajima o navodnim kućama za silovanje u bosanskom Doboju pod srpskom kontrolom (Tageszeitung, 2. decembra 1992. godine). Bilo je to u vreme, kada su veliki ‘hit’ na Zapada bili izveštaji o tobožnjem silovanju Muslimanki od strane Vojske Republike Srpske (VRS) kao njene osnovne i namerne taktike. U tim izmišljotinama se naročito isticala nemačka novinarka Aleksandra Stiglmayer, čiji izveštaji su bili kao neka „biblija” za nemačke novine i za mnoge novine na Zapadu uopšte, uključujući i američki Newsweek. U leto 1998. godine je opet veliki ‘hit’ na Zapadu bio navodni genocid i etničko čišćenje Albanaca na Kosovu i Metohiji od strane sprske vojske i policije. I tako je Slobodna Evropa (u stavari Glas Amerike) donela na češkom fantastičnu „patku” g. Rathfeldlera u sredu 5. avgusta 1998. godine u 11.00, da je kod grada Orahovca nađen masovni grob sa 567 Albanaca (od toga mnogo dece), koji su bili poubijani od Srba. Izveštaj su objavile 1 austrijske novine Die Presse, Tageszeitung u Berlinu i neki skandinavski listovi, koji su takve „patke” i pre toga objavljivali. Srpske vlasti na Kosovu i Metohiji su odmah odvele novinare i diplomate u Orahovac, gde masovnog groba nije bilo. U okolini je bilo nekoliko novih grobova pojedinaca, posle nedavnog okršaja policije i OVK (UČK) terorista, koji su ubijali ne samo Srbe, Crnogorce i Rome, već i projugoslovenske (prosrpske) Albance. Ni dan pre toga američki diplomata Christopher Hill tamo nije ništa otkrio. LAŽ broj 3. Češka novinarka Jutka Obzinova, je u crnim danima po Jugoslaviji, po njene narode, postala svetska rekorderka u izmišljotinama. Dvaput

Iskra 1. juli 2007.

sam imao priliku da je čujem. U večernjoj emisiji češke telelvizije ,,Ne delite Bosnu” (5. decembra 1992. godine) je hladnokrvno rekla, da su srpski vojnici silovali već 100.0 (slovima sto hiljada) Muslimanki i da su sami priznali kao broj silovanih 30.000 (!). Toliku laž nije izmislio čak ni sam Silajdzić kad je na mirovnim pregovorima u jesen 1992. godine u Ženevi (tada kao mi- nistar inostranih poslova muslimansko-hrvatske vlade u Sarajevu) doneo vest, da su Srbi silovali već 30.000 žena. Na Zapadu se razbuktala histerija. Ali niko nije nadmašio gospođu Obzinovu. Do 2007. godine niko nije uspeo da objasni, kako se dolazilo do tih brojki. Brojevi 0 desetinama hiljada navodno silovanih Muslimanki su se pojavljivali posle ispitivanja svega „nekoliko” žena, čak ponekad i samo četiri. Danska novinarka N. Krause 1 njen kolega M. Hartz su napisali, da je 117 grupa ispiti- valo pukih 20 takvih paćenica (Jullands Posten, 28. feb- ruar 1993. godine). LAŽ broj 4. I još jednom je bila Jitka Obzinova nenadmašiva. U TV emisiji 11. jula 1993. godine u 19.30 je rekla, da je u Bosni i Hercegovini već poginulo 500.0 (!) Ijudi. Bilo je to u vreme, kada je vlada u Sarajevu javljala o 250.000 mrtvih, njen port parol Senada Krezo čak 300.000. Pisao je o tome, uz razne istoriske izmišljotine, i „stručnjak” za bosanska pitanja, Englez E. Vulliami u svojoj „Dolini pakla”, koga je kritiko- vao i češki istoričar docent J. Pelikan. Ovde se treba prisetiti, da je vlada bosanske federacije u proleće 1994. godine smanjila taj tužni broj ispod 150.000, dok je zamenik komandanta američkih snaga u Evropi general sa četiri zvezdice Charles Boyd govorio o broju 70 100.0 (Foreign Affairs, septembar / oktobar 1995. godine). Strašan je to broj, ali još strašnije su laži oko toga. To nije smetalo visokim američkim predstavnicima da oko Daytona opet govore o 250.000 mrtvih u BiH. LAŽ broj 5. Svi rekordi su potučeni, kada je izbila histerija u vreme kriminalne NATO agresije od 78 dana protiv ostatka Jugoslavije (1999. godine) Tu je tan- dem ClintonAlbright bio nenadmašiv, naročito punomoćnik Stejt Departmana za ratne zločine (ambassador at large for war crimes) David Scheffer, koji je javio , da je nestalo 225.000 muškaraca, Alblanca od 14 do 59 godina ...da su verovatno mrtvi (feared dead). Ovde je vrlo dobro ismejao sve te prevare izveštaj američkog AIM (Ассигасу in Media) Reporta, decembar A i B 1999. Ni Clinton nije bio sitničar: 25. juna 1999. godine je na konferenciji za štampu u Beloj kući govorio o desetinama hiljada poubijanih Albanaca na Kosovu, po naredbi predsednika Miloševića. Ali novinarka Maggie Farley je uskoro napisala članak, prema stvarnim podacima (Los Angeles Times, 11. novembra 1999. godine), da je do oktobra 1999. bilo na Kosovu iskopano 2.108 leševa, neki od njih srpski. Poznati američki novinar Alexander Cockburn je nazvao svoj članak, u kome žigoše sve te izmišljotine, „Gde su dokazi o genocidu kosovskih Albanaca?” Veliki udarac prevarantima sa Zapada su naneli

Ni u Češkoj ... španski sudski lekari i policijski stručnjaci koji su vršili obdukcije mrtvih oko grada Istoka, na severu Kosova. Umesto „barem 2000 obdukcija”, kako su ih plašili, imali su ih 187, bez masovnih grobova. „Većinom se pokaza- lo, da Srbi nisu tako loši, kako su ih opisivali". U list El Pais, u članku „Zločini rata Da; Genocid - NE” (23. septembra 1999. godine) je napisano: „Čitao sam podatke OUN, počinjali su sa 40.000 mrtvih, posle su smanjili na 22.000. Sada su na 11.000. Čekam da vidimo, kakvi će biti završni brojevi..." ,,Ti završni brojevi su bili nešto iznad 4.000. I sada su u porastu kod nealbanskog stanovništva. Nealbanci i sada nestaju i bivaju ubijani na Kosovu i Metohiji. LAŽ broj 6. Zašto niko od velikih dezinformato- ra nije priznao kao laž, kad se za vreme zločinačke NATO agresije u 1999. godini pojavio onaj stravičan izveštaj Albanaca, nekih zapadnih novinara i NATO, kako su Srbi pobili 700 Albanaca i njihove leševe poba- cali u okna rudnika Trepče, da su čak neke rastvorili u kiselinama. Odmah su se pojavili i „očiti albanski svedo- ci” sa jezivim pojedinostima. potpomognuti čak i novinarima naprimer The New York Timesa, koji su „osećali u okolini okana Trepče čudan razdražujući, sladunjav zadah spaljivanih tela, koja su bila rastvarana u orgromnim kadama solnom kiselinom...” Da i on pokaže „svoju snagu” engleski The Daily Mirror je pisao, kako će Trepča biti pominjana zajedno sa imeni- ma Belsena, Auschwitza, Treblinke... Kraj tim orgijama profesionalnih lažova je začudo učinila port parol Tribunala u Hagu Kelly Moore 12. oktobra 1999. godine svojom izjavom, da se u Trepči ništa od toga nije našlo (dogodili). LAŽ broj 7. U 1999. godini se u nekim češkim medijima objavila vest koja kod svakog normalnog čoveka, koji zna nešto iz istorije, mora da izazove šok. Renomirani američki časopis The National Review je 12. jula 1999. godine objavio članak Davida Ргусе- Jonesa, novinara i navodnog engleskog istoričara iz Londona „Kosovo od temelja - Sledeći balkanski izazov”. Evo kakvu neverovatnu besmislicu je taj vajni istoričar napisao: - „Svireposti nisu ništa novo u Jugoslaviji. Tokom Drugog svetskog rata je bio koncentracioni logor u Jasenovcu symbolom brutalnosti, vođen Srbima („оре- rated by the Serbs, without benefit of German help”) bez blagodeti nemačke pomoću, minimalno 70.000 Ijudi je tu umrlo radi svoje rase...” Nad takom laži pamet staje. Takav lažov bi mogao da napiše mirne duše, da je Auschwitz bio koncentracioni logor vođen od Jevreja, koji su tamo mučili i ubijala esesovce. LAŽ broj 8. Češka televizija ČT2 je 4. marta 2007. godine u 20.45 u svome programu imala emisiju „Izvan svake sumnje”, dokumenat M. Vidakovićeve o navodnim zločinima Srba protiv Muslimana, posvećen događajima oko Srebrenice. Od samog početka filma tu su grobovi (mezarje), saslušavanja, suđenja, tužne priče, mrtvi, opravdani plač. Ali osnovna greška, propa- gandna prevara filma, je u tome (a na to je trebalo češkim gledaocima skrenuti pažnju), da se ništa ne kaže šta je dovelo do tih zlih događaja, da se ne daje mogućnost drugoj strani da kaže svoje drugačije tumačenje događaja, da ono može da bude u mnogome tačnije, da su brojevi mrtvih nerealistički povećani (nedostaju mrtva tela kao i na Kosovu), da su navedeni

uzroci smrti diskutabilni. Kao ovaj film, isto tako tužan utisak bi ostavio i film o iseljavanju Nemaca iz Sudete (1945-46), o ubijanju nekih uhvaćenih esesovaca, o gorkom kraju Paulusove armije kod Staljingrada, kada gledalac ne bi znao i kada mu ne bi rekli, zašto je ta tužna situacija u stvari nastala. Može se reći, da u građansko-etničko-verskom ratu u Jugoslaviji niko nije bio sasvim bez krivice, ali ozbiljna prevara, otvorena laž je to, kad se svaljuje svaka krivica na jednu stranu, na Srbe, koji nisu hteli da Jugoslaviju razbiju, koji nisu otpočeli neprijateljstva, koji nisu stvorili „krvavu granicu” među narodima Jugoslavije. Film uopšte ne spominje pokolje Srba koje je počinio Nasir Orić sa svojim trupama, kao veliki svedok pokolja Muslimana, u kome je i sam učestvovao, se citi- ra vrlo sumnjiivi Dražen Erdemović - Hrvat, koji je pre VRS bio kod protiv srpskih, ultra nacionalističkih hrvatskih jedinica HVO. Na mestu, gde je on navodno bio prisutan streljanju 1200 Muslimana blizu Branjeva, nađena su docnije svega 132 tela. U filnu nema svedočenja holandskih oficira i vojnika koji nisu videli nikakav genocid. Kapetan M. Schouten je bio u Bratuncu u danima, kada su se tamo, prema musliman- skim izveštajima, odigravali pokolji, ali on ništa nije video, iako je mogao da ide kuda je hteo. U filmu fali vrlo važan podatak, da je u Srebrenici 1941. živelo 50.1% Srba i nešto manje od 50% Muslimana, da je u 1991. tamo živelo posle pokolja u ustaškoj Hrvatskoj (1941-45) jedva 30% Srba, i da u Srebrenici, u vreme dolaska vojske VRS 11. jula 1995. godine, nije više bilo Srba uopšte. Srebrenica je od proleća 1993. bila od OUN „zaštitni grad”, nešto docnije sa holandskim zaštitnim bataljonom. Grad je trebalo da bude demilitarizovan, ali u njemu je ostala 28. muslimanska divizija, pod komandom Nasira Orića, koja je pljačkala i ubijala po srpskim selima istočne Bosne (uništeno, opljačkano 100, možda čak i oko 200 srpskih naselja). Poslednji pljačkaški napad se dogodio mesec dana pre pada Srebrenice. Pisac iz toga kraja M. Ivanišević je izdao (2005) Knjigu mrtvih, Srebrenica-Bratunac, sa spiskom 3.262 ubijenih Srba iz toga užeg kraja. To je Srpska Srebrenica, o kojoj niko na Zapadu ne piše, ne govori. Ubijanje je tu počeo Nasir Orić, koji se time i hvalio, kako je već u maju 1992. godine „očistio četnička sela”. A od Tribunala u Hagu je bio osduđen (uprkos njegove „komandne odgovornosti”) svega na DVE godine zatvora, tako da je u jesen 2006. pušten kući. Taj „slavljeni borac za slobodu i protiv gladi” je bio osuđen ne radi pokolja koje je vojska pod njego- vom komandom vršila, već radi toga, što „nije sprečio kršenje Ijudskih prava”. Momčilo Krajišnik (predsednik parlamenta Republike Srpske) i general R. Krstić su i radi svoje „komandne odgovornosti” bili osuđeni na 27 i 45 (posle smanjeno na 35) godina robije. General S. Galić je čak „dobio” doživotnu robiju, zbog navodnog „namernog” ubijanja civila u Sarajevu tokom bombar- dovanja. Da su obe strane vodile rat, to Tribunal u Hagu (ICTY) nije uzeo u obzir. Tu se perfektno ostvarila ona uzrečica iz turskog vremena: kadija te tuži, kadija te sudi. Moglo bi se još dodati i kadija te kažnjava. Dezinformacije broj 9. Dezinformacije, čak i laži, šire i knjige kod kojih to možda niko ne bi očekivao. Nedavno se u Češkoj pojavio (2006.) vrlo dobro oprem- Ijeni (slike, mape) prevod sa engleskog knjige R. G. Granta „BITKE - 5000 godina ratovanja”. Na nevelikom prostoru, posvećenom Balkanu je niz poluistina, čak i dezinformacija, radi jednostranog pristupa prema

Iskra 1. juli 2007.

ДОКУМЕНТИ Ако коза лаже, рог не лаже (9)

Ђуро Ј. Врга: ОСТАЛА СУ

СВЕДОЧЕЊА Друга књига из заоставштине Ђуре Ј. Врге, које објављује његова кћи Драгица Драга Драгашевић, Остала су сведочења (1), посвећена је успомени на Димитрија Љотића, чији је следбеник Врга био. Без намере да пише биографију Љотића, Врга, то јест уредник књиге Момир Вуковић, у првом делу објавио је копије неколико од писама које су изменили брат Димитрија Јаша Љотић и војвода Добросав Јевђевић у пролеће 1949. године, а у другом, анегдоте о Љотићу које је Врга неуморно сакупљао. Књизи су придодати говор Светог Владике Николаја Велимировића на одру Љотића, као и објашњења Боре М. Карапанџића како су настале анегдоте. Све у свему, књига садржи веома користан материјал о личности Димитрија Љотића, што је веома важно с обзиром на изопачене утиске које многи људи имају о њему, највише услед комунистичке пропаганде. Такође и о истини о догађајима који су потресали земљу у Другом светском рату, па и касније. Пријатељска размена писама између Јаше Љотића и Добросава Јевђевића садрже интересантан материјал за оцену и разумевање људи и догађаја у Другом светском рату на територији Југославије и кратко време после њега. Јаша, и поред слагања са Јевђевићем у многим стварима, ипак му замера ту и тамо, највише због демагогије и наклоности ка споречкању, као и неосетљивости према другима. За себе каже: „Ја сам се старао, и стално се старам, да у односима са свим људима будем пажљив и у свему

događajima, na primer u toku Balkanskog rata. Uopšte nisu spomenute pobede srpske vojske nad Austro- Ugarskom u 1914. godini na Ceru i Kolubari, toliko slav- Ijene od saveznika kao PRVE VELIKE POBEDE u svet- skom ratu. Tekst je izobličio događaje na Kosovu od kraja 1980. godina; netačno je zabeležen postanak OVK, nije spomenuta potpora Zapada (na primer Nemačke) za ovu teroristićku organizaciju. Tu je izmišljeno „etničko čišćenje” 640.000 Albanaca posle početka NATO agresije, navodno ostvareno srpskom armijom. Ni sama Kosovska bitka 1389. godine nije ispravno opisana. Prof. Dr Rajko Doleček., Dr Sci Beleška o piscu: Profesor dr Doleček je sin oca Čeha i majke Srpkinje. Jedno vreme živeo je u Ju- goslaviji. Pisac je dokumentovane knjige „Optužujem” o razbijanju Jugoslavije od strane Zapada. Nedavno je dao u štampu svoju novu knjgu (na češkom sa podužim rezimeom na engleskom): „Necenzurisane slike iz istorije jugoslovenske braće. Ko je razbio Jugosla- viju” (440 str.). Redovan je čitalac i povremeni saradnik Iskre.

Iskra 1. juli 2007.

исправан,”(8), ca чиме ce слажу сви који су познавали Јашу. Изванредна бистрина, силна радна енергија, патриотизам, и велика борбеност врлине су које он види у Јевђевићу, али његови повремени напади на добровољце и Збораше, како би се додворио осталим четницима и Слободану Драшковићу, нарушавају напоре да се сви Срби и остали Југословени сложе у борби против комуниста. Зато Јаша сматра да Јевђевић није војвода и вођа четника већ се поводи за њима.(11) Са друге стране, Јевђевић замера Јаши и Зборашима што још верују да је заједнички живот са Хрватима могућ. Има у писмима још пуно других детаља, што ће добро послужити будућим историчарима. Анегдоте пружају боље него суви биографски подаци верну слику о карактеру и понашању Димитрија Љотића, јер су настале спонтано, обично у одговору на питања, када је Љотић откривао шта заиста мисли и осећа, на првом месту неизмерна и истинска побожност, због чега су га злонамерни понекада називали „затуцаним верским фанатиком”. Ту су, пре свега, мишљења Владике Николаја, не само у свом чувеном некрологу већ и у другим приликама. Тако је једном саветовао:,, Држи се, Божо, добро Љотића. То је једини исправни пут у политици. Камо среће наше да има мало више политичара као што је Димитрије Љотић.”(134) (Овоме треба додати: Камо среће да је данас на власти политичар кова Димитрија Љотића!) Црногорски војвода Павле Ђуришић прича да је Љотића замишљао, пре него што га је лично видео, као диктатора с којим се тешко разговара. После првог сусрета подсетио га је на хиландарске калуђере и старе владике. „Само ме чуди како је комунистичка пропаганда успела да га, код необавештених, пред- стави у потпуно супротном смислу.”(131) О моралним квалитетима Љотићевим има много анегдота. Углавном сви се слажу да је био човек необично високог морала, не само као поли- тичар већ и као човек. Један поморски капетан, Хрват, отворено каже:,, Још као добровољац на Солунском фронту упознао сам Димитрија Љотића. Импресионирала ме је његова величина и морална снага, па могу рећи да му још одонда припадам.”(112) Љотић је и од других захтевао моралну чистоту и чврстину, нарочито од омладине Збора. На питање шта су они добио је одговор да су Југословени. „Мене баш то радује да ви као Ćp6n то кажете. Само сте дужни да то свагда и на делу покажете. Али на првом месту будите добри Срби.”(114) Другом приликом, како каже Бора М. Карапанџић, омладинци Збора певали су му: „Чуј, вођо, завет омладине...”, а Љотић их је пре- кинуо речима: „Ја сам ваш друг председник и нисам никакав вођа!”(138) Високи морал Љотић је нарочито показивао у свом схватању дужности још као млади официр на Солунском фронту. Једно време био је толико изморен вршењем својих дужности да су прет- постављени захтевали да иде у болницу да се опо-

Документи (9) . . . рави. „Ни за живу главу, јер док је отаџбина под окупацијом и чека наш скори долазак, ја не могу да идем у заветрину.” На даље наваљивање Љотић одговара: „Има и старијих и изнуренијих од мене, а нарочито војника.” Његове старешине говориле су другим, нарочито активним официрима: „Угледајте се на ре- зервног официра Димитрија Љотића.”(95) Другом при- ликом у рату, Љотић је одбио понуду богатих сељана да спава у удубном кревету: „Ја сам војник. А војник не може, нити сме, себи да дозволи да било чим узне- мири ичију породицу.” Спавао је под војничким коли- ма.(99) Љотић је имао високо осећање дужности и као политичар, што се види у одговору сељацима, које је често посећивао и био чувен по форсирању идеје о сељачким задругама: „Чудновата и за вас неразумљи- ва ствар. Људи су навикли да им посланички канди- дати долазе само пре избора, када треба измолити или купити гласове. А ја, ево, сад дођох да посетим и упознам оне људе који су за мене гласали, а нису ме познавали. Ја сам дошао до њих да се братски пораз- говарамо и посаветујемо, јер много послова стоји пред нама.”(113-114) (Не могу а да се не сетим чувеног посланика из лесковачког краја који је гласачима свашта обећавао: „ћу ви направим пут, фабрику, школу...” „Шта ће нам школа кад немамо децу?” пре- кину га један гласач. „И децу ћу ви направим,” био је одговор посланика.) Зар је онда чудно што је грдна омладина пред Други светски рат прихватила Љотића као свог учите- ља, што му је веровала без резерве, и што је за време рата несебично гинула за спас Србије од биолошког уништења. Шта је Љотић мислио о демократији западног типа (због чега су га неки, нарочито комунисти, нази- вали „фашистом”), види се донекле и из речи војводе Павла Ђуришића: „А што се тиче демократије каква влада у Југославији, и ја сам, као и он /Љотић/ против ње. Исувише ме подсећа на богаташки виноград у који су пуштени коњи.”(131) О Краљу Александру и Милану Недићу Љотић је имао високо мишљење. Краља Александра је веома поштовао, али му је отворено у лице казивао своја мишљења и кад се нису слагали, због чега Александар није увек прихватао његове предлоге. Љотић је ипак правдао његове мане: „И сунце има своје мане, има пеге, а ми га не знамо по пегама већ по великом сјају његовом.”(127) А Недића је прихватао и хвалио без резерве: „Све што ми Недић да на потпис, потписујем без читања.”(117). Разлог за ово „слепо” веровање Љотић је налазио у Недићевој тешкој улози и жртво- вању за спас српског народа. Има и дубљи разлог. У расправи, присталица ЈРЗ одбија да се дружи са јед- ним зборашем, на што му саговорник одговара: „Ви из ЈРЗ имате много министара у Недићевој влади, а Збор само два.” „Тако је. Али ми пред Немцима жонгли- рамо, а Љотић је стопроцентно легао на јарам.” „Казао је тај човек приличну истину,” рекао је Димитрије Љотић када му је један пријатељ препричао горњи разговор. „Јер када се кола налазе у блату, ако во не легне стопроцентно на јарам, из блата их извући неће.”(85-86) Свима је познато да су Љотићу, његовим

присталицама и добровољцима комунисти били главни непријатељ. Из тог разлога, комунисти су протурали многе лажи о Зборашима, што се види из ових неко- лико анегдота. По слому југословенске војске 1941. године Љотић разговара са сељацима, од којих је један био нарочито огорчен. „Издаде нас Димитрије Љотић. Ухватио нитков везу са Хитлером и предао нас њему на милост и немилост.” „А шта би му ти, пријатељу, радио да ти дође до руку?” „Исекао бих га на комаде,” одговори сељак стежући песнице. „Ја сам тај.” „Ниси ти тај, господине пуковниче, јер ја знам да тај сада седи са Хитлером!”(100) И опет: У једној кафани одмах по избијању рата неки непознати човек говори да је видео како су у Смедереву Немци ставили Љотића у тенк и одвезли за Београд да им буде при руци. „Један од мештана га потапша по рамену и упита: "Да ли ти добро познајеш Љотића?’ 'Како да га не знам кад сам га својим очима видео како се пење у тенк’ ’E, видиш ли оног потпуковника у униформи? То је Димитрије Љотић.’”(120121) Љотић је давао прост одговор на те неосноване оптужбе: „Ми смо се бојали немачке побе- де, у том случају би нестало српског народа. Него, хвала Богу, Немци нису били само Немци већ глу- вонемци. Нису знали да воде политику, то ће их упропастити.”(129) Љотић је имао решење за комунистичку опасност, које је било познато многима. Упитан шта би радио са њима да је дошао на власт, он је предлагао да их пошаље о државном трошку у совјетски рај на годину дана. Заједно са њима послао би и своје људе да пазе шта раде тамо. А кад се врате, натерао би да причају шта су све видели тамо голу истину. Ако не би говорили истину, поскидао би им главе.(118). Ово је, разуме се, само анегдотске природе, али јасно се види Љотићево раскринкавање комунистичке пропа- ганде али и заблуде комуниста заведених својом соп- ственом пропагандом. Има свакако још пуно незабележених анегдо- та о Димитрију Љотићу. Надајмо се да ће и оне једном бити објављене. Дотле, ова мала збирка послужиће као драгоцен извор сазнања о овом заиста великом човеку, кога су погрешно схватили док је био жив, али који ће једног дана добити своју праведну оцену.

Васа Михаиловић (1) Ђуро Ј. Врга, Остала су сведочења (Београд: Рашка школа, 2007), 151 стр. Бројеви страна цитата из ове књиге назначени су у тексту.

Додик: У БиХ „бела Ал-Каида" Интервју који је Додик прошле недеље дао америчком интернет магазину "ЊузМакс" (NewsMax) изазвао је оштре реакције у БиХ. Додик је тада рекао да је "БиХ муслимански ентитет који ће се у случају увођења гласања простом већином претворити у исламску републику", те да "су терористи ангажовани у полицији босанских муслимана и да се муслиманска Босна може претворити у платформу за нападе на Европу и САД преко беле Ал-Каиде" (Бета, 30.5.2007)

Iskra 1. juli 2007.

t МИЛОВАН РАТКОВИЋ Преминуо је у 86. години Милован Ратковић, истакнути српски национални и верски прегалац. Његова животна прича почиње 19. марта, 1921. године када се родио у дому оца Јована и мајке Катарине. Милован је имао и старијег брата Душана. Родио се у Окучанима у Славонији и основну школу завршио у родном месту. Гимназију је завршио у Босанској Градишки и запослио се као чиновник у општини Окучани. Долази кобни Априлски рат 1941. године, када је формирана усташка Независна држава Хрватка. Одмах почиње са клањем Срба и приморава породицу Ратковић да избегну смрт, бегством у Србију. Већ у Окучанима, а касније у гимназији у Градишки, Милован је постао члан „Белих орлова", омладине ЈНП Збор. У време када је породица избегла из Хрватске, десила се страшна експлозија муниције у Смедереву. Око 3 хиљаде невиних је изгубило животе, међу којима и јединац син генерала Недића, снаја и унук. У име града Смедерева, Димитирије Љотић позива омладину да формира радне групе и помогне око откопавања рушевина и сахране погинулих. Милован је био међу првима који се одазвао позиву. Радио је по највећој врућини као и остали омладинци. После оставке Комесарске управе у Србији, генерал Милан Недић се примио, после многобројних молби најистакнутијих представника Београда и Србије, да формира владу Народног спаса и одмах упутио позив подофицирима да формирају одреде за борбу против партизана. Нажалост, комунисти су про- пагандном лозинком: „Да брат не убија брата Србина" осујетили успех акција подофицирских одреда. Генерал Недић на седници предлаже оставку владе, јер је немоћна да се супротстави комунистима. Тада, министар Михајло Олћан обећава влади да ће у року од 48 сати бити формиран један одред добровољаца, идеолошких бораца против комуниста и кренути на терен. Поручник Будимир Никић формира Трећи ђачки одред. Међу првима био је Милован Ратковић, који се брзо истакао као храбар борац. Децембра 1941. године, по потреби службе, Милован је пребачен у штаб Добровољачке команде у Београду и остао на том месту све до повлачење добровољаца из Србије, јесени 1944. за Словенију. У Словенији настављају борбу против тамошњих партизанских одреда. Три пука крећу у сусрет четницима Павла Ђуришића, али та акција је била осујећена продором партизанских дивизија из Далмације према Трсту. Један део добровољаца се повукао у Аустрију, одакле су издајом од Енглеза били послати у Југославију на кланицу у Кочевском Рогу. Тада је преко 3 хиљаде добровоља- ца било убијено без суда, од стране Титових пар- тизана. Једна мала група ипак је успела бекством да избегне стрељање Међу њима био је и Милован Ратковић који је са ратним другом Јолићем избегао сигурну смрт. Тада почињу две недеље лутања да се избегну партизанске патроле које су на лицу места убијале сваког добровољца. Успели су да после две недеље стигну до Трста. Та епопеја је оставила незаборавну успомену на Милована. Пред улазак у Трст Милован се растаје са Јолићем, у уверењу да ће појединачно лакше преварити партизане. Нажалост, истог дана партизанска патрола убија Јолића, а Милован доспева у заробљенички затвор. Срећом Енглези отпуштају све затворенике и Милован креће у Еболи у логор Краљевске Југословенске војске у сус- рет ратним друговима.

Априла месеца 1947. године припадници лого- ра Еболи. после премештаја у Немачку и последњег 'скрининга’, постају расељена лица. Одатле Милован одлази почетком 1948. године на рад у Енглеску, где је радио тешке послове на фарми. Упознаје се са Иреном Вилсон и као вереници крећу у Канаду 1951. године, где су се венчали 9. фебруара 1952. године. Милован се запошљава у великој фирми и постаје машиновођа, где ради све до пензионисања. У срећном браку са Иреном провео је 55 година. По доласку у Торонто, Милован постаје члан ЦШО Св. Сава, а Ирена чланица Кола српских сестара. Обоје су велики пријатељи са породицом Васе и Виде Кошевић, посебно са њиховом децом, а касније и са унучадима. За све Кошевиће и Лукиће, Милован је био деда Ван, скраћено име од Милован. Када је купљено црквено имање у Мисисаги и основана капела, Милован је био међу првима да финансијски помогне. Заправо, све до своје смрти Милован и Ирена су били међу највећим дародавцима цркве „Сабор српских светитеља". Полако, тешка болест је нагризала његово тело. Редовно је долазио у цркву, али смо на лицу препоз- навали тешку болест. Борба за живот водила се месецима. На крају Милован је подлегао тешкој болелсти, 18. маја ове године. Његово тело почивало је у погребном заводу Скот фунерал у Мисисаги, где је 21. маја прота Михајло Додер служио помен, а хор Све. Саве под управом Јована Лукића одговарао на јектенија. Следећег дана обављено је опело у цркви Сабор српских светитеља, где је на крају у опроштају прота Михајло захвалио Миловану за огромну помоћ својој цркви. Милован је сахрањен на гробљу српског манастира у Милтону. Над раком се у име своје породице и добровољаца опростио Васо Кошевић, а затим председник ЦШО Цвико Видаковић захваливши Миловану на великој помоћиј цркви. Даћа је служена у Центру, коју су спремиле чланице Кола српских сестара Краљица Александра. Тада су понова говорили Васо Кошевић и Јован Лукић о захвалности својих породица покојнику. Успомена на Милована остаће дуго у нашем сећању, јер смо га сви ценили и волели. Његовој неутешној супрузи Ирени наше саучешће. Почивај у миру и вечан Ти помен!

Б.Д.

Iskra 1. juli 2007.

СЛАВА ДОБРОВОЉАЦА У СИДНЕЈУ Дан наше славе, субота 12. мај, освануо је сунчан и топао. Окупили смо се у нашем храму Св. Кнез Лазар да одамо пошту оцу Србије ђенералу Милану Недићу, нашем председнику и учитељу Димитрију Љотићу, другим предводницима Српских добровољаца, нашим преминулим друговима и другарицама на овом континенту и да прославимо нашу добровољачку славу Светог великомученика и победоносца Георгија. Старешина храма протојереј о. Миодргаг Перић у 11.00 почео је са служењем парастоса нашим покојницима и док је он изговарао њихова имена, ми смо их се сећали уз тихо појање Господи помилуј. Затим се приступило сечењу славског колача који су окретали домаћини славе Братислав Стевановић са супругом Марион и ћерком Мирјаном, Драги Супуровић и Ђуро Пољак, а потом прешло у храмовну салу где је послужено кољиво. Пошто је о. Миодраг благословио припремљену трпезу, приступило се славском ручку који су припремиле наше другарице. Неки наши били су из разних разлога спречени да нам се придруже. али нас је и ове године обрадовали друг Миша Петровић из Квинсланда, као и Илија Глишић са супругом Надом, Брана Секулић, син покојног проте Свете Секулића са супругом Мацом (Глишић) и ћерке покојног Пајка и Наде Павловић, Мирјана и Вера.

Домаћин Брале у свом говору објаснио је како су и зашто формирани Српски добровољци. После окупације Србије крајем априла 1941. године форми- рана је Комесарска управа. У Србији је владао рела- тиван мир све до 22. јуна 1941. године, дан када је Немачка напала Совјетски Савез. Комунисти Србије по наређењу из Москве подижу устанак у Белој Цркви 7. јула. Окупатаор почиње са немилосрдним одмаз- дама. Комесарска управа немоћна да заведе мир - даје оставку. Долази до формирања Српске Владе народног спаса на челу са армијским ђенералом Миланом Недићем. Недић формира неколико оружа- них одреда од бивших подофицира југословенске војске које шаље на терен против комуниста. Видећи да четници и комунисти сарађују, ови одреди су се ускоро распали. Суочена са овим Недићева влада већа да поднесе оставку, а окупатор прети да ће у том с.лучају поделити Србију српским непријатељима да успоставе ред и мир. Тада је министар привреде Михаило Олћан рекао: господине ђенерале, гарантујем вам да ћемо за пар дана имати око 500 националиста, антикомуниста који ће прихватити борбу са кому-

ннстима. Тако је одмах, формиран Трећи ђачки одред од 120 Белих орлова, омладинске организације ЈНП Збор, а убрзо и других 11 одреда. Овај одред одмах креће у борбу и бележи велике успехе у разбијању комунистичких банди. Гесло наше борбе био је Бог - Краљ - Домаћин. Као свака омладина тако је и омладина Збора - Бели орлови имали своје идеале и свој завет: Завет Богу, Отаџбини Роду! Тај завет трудимо се да испунимо до задњег дана, имајући у виду речи нашег Учитеља - Никад не заборавите; да Господ царствује, да је све у његовој руци и да Он никада не оставља оне, који су му верни. Победа је обезбеђена само путу добре воље и крста - том путу и ником више.

Нашу песму посвећену свим палим и пре- минулим друговима „Мртви нисте" - повео је друг Ђура Пољак праћен другим гласовима добровољаца и гостију. Наш пријатељ Немања Мрђеновић прочитао је поздраве од другова из Америке, Енглеске, Мелбурна, Боре Карапанџића и других, Гојка и Десе Секулић, Миодрага и Маре Кулић са Златне Обале и Вере Илић из САД. Здравицу у част добровољаца подигао је наш Илија Глишић подсећајући да идеали за које су они живели и гинули нису мртви, већ ће увек бити неког да започето дело настави. Друг Драго Супуровић дирнут данашњом славом осврнуо се на нашу прославу у Италији како смо је некада славили. Затим се слављеницима обратио прота Перић похвалом што чувају своју веру и обичаје. Време је чинило своје, морали смо да се растајемо захвални Господу што нам је дао снаге да се окупимо у молитви и сећању на наше који нису више са нама. Б. С.

Iskra 1. juli 2007.

Прилози „Искри”

Стратфор: Додик у отвореном сукобу са Западом

Уместо цвећа на гроб врлог друга Милована Ратковића Даница Павлица

К$ 50

Милан Билбија

К$ 50

Вера Лазић

K$ 50

Васо Кошевић

K$ 50

Елвира и Ранко Давидовић

K$ 30

Драгољуб Текић

K$ 25

Миодраг Бркић

K$ 25

Мирко Чечавац

K$ 25

Ранко Попадић

K$ 25

Бора Драгашевић

K$ 20

Миленко Пиперски

K$ 20

Влада Јовановић

К$ 30

Поводом 12. годишњице упокојења мога драгог мужа Живорада Жике Николића, са љубављу и молитвеним сећањем Луза Николић са сином Владетом и ћерком Невенком

А$ 20

Уместо воштанице на гроб недавно преминулог Миломира Томића, српског добровољца из Трећег пука, са молитвом Господу да му подари рајско насеље и вечан покој души. Кум Милан Копривица и другови Милан ПоповиЋ и Миленко Радојевић

$100.-

„ISKRA”

SLOBODNI JUGOSLOVENSKI LIST Izdavač i administracija (Publisher): Iskra Periodical, 243 Franklin Rd, Birmingham, B30 2HD, England.

Запад ће искористити било коју прилику да уклони са функције премијера РС Милорада Додика, јер је окренуо Запад против себе због неслагања око реформи у БиХ, оцијенила је америчка агенција за стратешке анализе Стратфор. То се наводи у извештају Стратфора о приликама у БиХ, након неуспјелих разговора о реформама у Вашингтону у којима су учествовали лидери у БиХ и амерички званичници. Додик је недавно покренуо велику кампању о реформама у БиХ супротну приједлозима Запада, а на састанку у Вашингтону оштро се сукобио са америчким амбасадором у БиХ Дагласом Меклхејнијем, навео је Стратфор. На састанку у Вашингтону, Меклхејни је запретио Додику да ће бити смијењен, док је Додик на то рекао да народ РС неће на то приста- ти, као и да има пријатеље „на вишим мјестима” у Вашингтону од њега, који неће дозволити дестабилизацију БиХ због других проблема у региону. „Не само да Запад има легална овлашћења да га уклони са његове функције, већ је нестрпљив да се ослободи тако непревидљивог лидера и употребиће било који изговор да то учини након главобоља које је задао Додик”, навео је Стратфор. У извештају се, међутим, упозорава да се „Додик враћа у РС гдје ће почети да прикупља подршку, што би могло да изазове велику - могуће и крваву борбу ако га уклоне са функције”. Додаје се да је мало вјероватно да Додик има пријатеље на вишим положајима у Вашингтону, али да је тачно да би дестабилизација БиХ била

Adresa redakcije: 17 Harvelin Park, Todmorden, Lancs OL14 6НХ, England. Odgovorni urednik (Editor): Vladimir Ljotić. Rukopisi se ne vraćaju. Članci objavljeni sa inicija- lima ili punim imenom autora, ne predstavljaju obavezno mišljenje redakcije.

„Iskra” izlazi svakog 1. u mesecu. Typeset and printed by Lazarica Press, Birmingham, UK. Godišnja pretplata za „Iskru” (običnom poštom) £16.- ili odgovarajuća vrednost u drugim valutama (Euro28). Avionskom poštom godišnja pretplata iznosi za SAD, Kanadu i zemlje Južne Amerike £20.-, a za Australiju, Novi Zeland i zemlje Azije £23.- ili odgo- varajuća vrednost u drugim valutama. Cekove za „Iskra Periodical“ slati na adresu Administracije. Poverenici: AMERIKA: ,,Jadran“, c/o D. Ojdrović 2225 N. 106th St. Wauwatosa, WI. 53226, U.S.A. — AUSTRALIJA: Malešević Bogdan, 18 Kingsley Str., Elwood, Vic. 3184. — ENGLESKA: Marjan Bereta, 243 Franklin Rd, Birmingham, B30 2HD. (Čekovi da glase na Iskra Periodical) — KANADA: Mirko Cečavac, 8 Bairstow Crescent, Rexdale, Ont. M9W 4R4. — NEMAČKA: Svetomir Paunović, Untersbergstr., 20, 81539 Munchen. — FRANCUSKA: Trajanka Darda, 58, rue de Crevecoeur, 93300 Aubervilliers Paris.

Књига: Ђуро Ј. Врга

Остала су сведочења Књига садржи следећа поглавља: Преписка између Јакова Јаше Љотића и Војводе Јевђевића; Анегдоте о Димитрију Љотићу; Део преписке између Владике Николаја и др Врге. Цена књизи је $15.00 (укључјући паковање и поштарину). За сва обавештења и наруџбине обратите се Ђуриној ћерки на адресу: Draga Dragasevic 1900 Sheppard Ave. E # 303 VVillovvdale, Ont. M2J 4T4 CANADA

„катастрофална за Запад који је већ заокупљен растућим пријетњама у Србији и њеној сецесионистичкој покрајини Косово”. „Било би катастрофално за Запад да мора да води рачуна о два конфликта на Балкану истовремено”, наводи се у анализи. Састанак у Вашингтону, на коме су учествовали и бошњачки члан Председништва БиХ Харис Силајџић и званичници Стејт департмента, завршен је у четвртак увече, када је Додик демонстративно напустио разговоре. Циљ састанка, који је почео 22. маја, било је приближавање ставова лидера у БиХ о уставним реформама. Међународна заједница захтјева од БиХ да усвоји један заједнички устав за цијелу земљу и да формира јединствене полицијске снаге, чему се посебно противи РС, сматрајћи да би укидање ентитетских полиција оставило Србе без одбране, наводи Стратфор. У извештају се додаје да Додик припрема предлог за формирање „федерализованих јединица” унутар БиХ, у којима не би било етничке мешовитости. Бошњаци тај предлог сматрају етничком сегрегацијом која отвара могућност за етничко чишћење, али Хрвати, који су једнако националисти као и Срби, такође стоје иза тог плана, наводи Стратфор. (Бета, 27.5.2007.)

„ИСКРА" У БЕОГРАДУ МОЖЕ СЕ КУПИТИ У КЊИ- ЖАРИ „НИКОЛА ПАШИЋ", ТРГ НИКОЛЕ ПАШИЋА 9, ПО ЦЕНИ ОД 50 ДИНАРА.

ПРЕМИНУЛИ Сазнали смо да је бивши припадник С.Д.К. Душан Вуковић преминуо у Лондону 4. маја 2007 г. Такође смо сазнали да је у Челтенхаму, средња Енглеска, преминуо бивши припадник пратеће чете другог батаљона Првог пука С.Д.К. Миодраг Петковић („Џери”). Саопштено нам је да је у Вустеру, средња Енглеска, пре извесног времена преминуо бивши припадник Трећег пука С.Д.К. Благоје Ратковић („Чарли”). Молимо се Свемогућем Господу да њиховим напаћеним душама подари рајско насеље! ИСКРА

Iskra 1. juli 2007.

ROTARIJANCI OSVAJAJU SRBIJU Vilfrid Vilkinson, koji će od 1. jula stati na čelo najveće svetske nevladine organizacije „Rotari interna- cional“, boravio je proteklih dana u Beogradu. Predstavnik Srbije prof. dr Vojislav Mitić izabran je za guvernera jednog od najvećih rotari distrikta 2480, koji pokriva Bugarsku, severnu Grčku, Makedoniju, Crnu Goru, Srbiju, uključujući i Kosovo. Mitić je posle punih 67 godina, još od vremena nekadašnjeg premijera Milana Stojadinovića, prvi Srbin rotari guverner. Istorija Prvi rotari klub osnovao je 1905. godine čikaški advokat Pol Haris. Danas je „Rotari InternacionaP' najveća nevladina organizacija na svetu koju čini 32.000 klubova i više od 200 zemalja sa 1,2 miliona članova. Prvi rotari klub u Srbiji osnovan je 1928. godine. Osim Milana Stojadinovića, poznati rotarijanci bili su i Ivo Andrić, Mika Petrović Alas, arhitekta Bogdan Nestorović i drugi. Klub je osnovan 1993. godine. - Samo rotarijanstvo, po definiciji, predstavlja elitističko udruženje koje okuplja isključivo odabrane - lidere u profesijama, koji se udružuju kako bi pomogli svojim lokalnim zajednicama, ali i delovali globalno - učinili svet boljim i lepšim. U Srbiji trenutno postoji 40 rotari klubova koji broje 1.000 članova, a poslednjih godina naša država je među zemljama sa najbržim ras- tom rotari pokreta - kaže Vesna Baltazarević, sekretar distrikta 2480. Među domaćim rotarijancima mnoštvo je lekara, stomatologa, arhitekata, vrhunskih zanatlija, akademika, menadžera. - Naši članovi mogu da budu samo najbolji majs- tori svog zanata, i to po dvojica najboljih iz svake profe- sije, od sveštenika i novinara, preto lekara i advokata, do uspešnih biznismena i naučnika. Članovi rotarija jesu i političari i vladike, ali ne mogu biti članovi ekstremi- stičkih partija ili pristalice fundamentalističkih vera jer se rotarijanci prvenstveno bave humanitarnim radom, a zajednički cilj nam je svetski mir - kaže Vilfrid Vilkinson za ,,Blic“. On napominje da rotarijanci ne sede skrštenih ruku, već se vode motom „Stavi se na čelo kolone i gradi budućnost!“. - Rotarijanci su do sada u Srbiji izdvojili za humanitarne akcije nekoliko stotina miliona evra. Tu su donacije medicinske opreme, pomagala, opremanje škola kompjuterima, stipendije za učenike i studente, pomoć marginalizovanim grupama... Kroz naše pro- grame razmene studenata 8.000 mladih Ijudi sa Balkana je otišlo u svet - objašnjava dr Vojislav Mitić, domaćoj javnosti poznat kao naučni savetnik u Institutu tehničkih nauka SANU, čime se rotarijanci bave u Srbiji.

Naša dama za Evropu „Rotari lnternacional“ u svoje članstvo prima žene tek od 1989. godine, a kako ,,Blic“ saznaje, jedno- glasnom odlukom rotari komiteta na mesto guvernera distrikta 2480 za 2009/2010. godinu izabrana je pravni- ca i vlasnik agencije ,,Alka“ Kaća Lazarević, koja će biti jedna od tri rotari dame guvernerke u Evropi. Lazarevićeva je bila i prva žena predsednik rotari kluba u Srbiji, preciznije kluba „Rotari Zemun“. Inače, skup koje je u večernjim satime pre neki dan održan u kristalnoj dvorani ,,Hajata“ u čast prvog rotarijanca planete Vilkinsona nije bio otvoren za sve zainteresovane. Misterija oko samog rotarijanstva traje već ceo vek, a ništa manje ne golica maštu ni Ijudi u našoj zemlji. - Veo mistike postoji samo zbog nepoznavanja naše uloge. Dugo se govorilo da smo „beli masoni", ali tu priču o tajnoj sprezi šire sami slobodni zidari koji bi želeli da nas drže pod svojom kontrolom. Nekada davno pos- tojalo je pravilo da svaki rotarijanac bude i slobodni zidar. Danas to pravilo ne važi i zato svaki rotarijanac ne mora da bude mason. Mi nismo tajno društvo, ali na naše sastanke mogu da dođu samo pozvani - objašnjavaju beogradski rotarijanci. Da biste postali njihov član morate imati mento- ra koji će vas predložiti, zatim dolazite na nekoliko sas- tanaka, pa ako niko nema primedbu, i ako svi na tajnom glasanju budu za „unutra ste“. Tek pogled na atmosferu u ,,Hajatu“ koja podseća na filmske večere kod američkih predsednika, otvara pitanje novca. - Novac nije najvažniji, a godišnja članarina je 47 dolara, ali dobro bi bilo da ga imate kako biste mogli da učestvujete u humanitarnim akcijama - kratko odgovara Vilkinson. Domaći članovi kluba Vojislav Vukčević, specijalni tužilac za ratne zločine, Vojislav Milovanović, protoneimar Hrama svetog Save, Milko Štimac, predsednik Komisije za hartije od vrednosti, Mihailo Vukobratović, direktor Pozorišta na Terazijama, Srđan Ninković, direktor u „Hipo Alpe-Adrija banci“, ali i direktori „Ikarbusa" i „Garden centra“. Da rotarijanci ipak jesu „centri moći“ svedoče i njihove diplomate, poput Ljubomira Orlovića, atašea za privrednu razmenu Ambasade Brazila, Zorana Jeremića, generalnog konzula u Austriji, i egipatskog ambasadora Hashmeta Khaleda. Tu su i kulturnjaci, poput dirigenta Aleksandra Spasića, slikara Janoša Mesaroša ili glumca Svetislava Goncića, a da ima svih zanimanja jasno je čim bacite pogled na ime Ratka Šobote, čuvenog frizera. 27.5.2007. <www.novinar.de>

Novinar