iskra1152

Крајњи рок за формирање нове владе Србије јесте средина маја

ТРИ МОГУЋА РЕШЕЊА СРПСКЕ ИНСТИТУЦИОНАЛНЕ КРИЗЕ

...ако одбацимо четврто - настало из пустог ината!?

Од избора у Србији за неколико дана навршиће се три месеца, а влада Србије још није формирана. По новом Уставу Србије, ако се влада не формира за 90 дана од дана верификације посланика Скупштине Србије, што се цени да се догодило око половине фебруара 2007. године, расписују се нови избори. Ово указује да влада мора да се формира негде до половине маја, иначе долази до нових избо- ра. Одмах се због тога поставља питање зашто је три месеца упропашћено, да би се сад на брзину, све то што је спречавало формирње нове владе, преломило преко колена. Одмах, такође треба додати да влада никад није била потребнија него у ових упропаштених три месеца, јер се у овом истом круцијалном међувре- мену решава и судбина Косова, а Србија је без владе. На постављено питање има доста одговора. Највећи, пак, број тих одговора су шпекулације; неке су без основа док су друге базиране на полуистинама; мада иза свих лебди питање Косова, одговори на њих, чини се, нису прави. Под називом правих одговора се поред Косова, међутим, налази и питање како ће странци оценити нову владу Србије, али и како ће срп- ски учесници у тој игри подешавати своје потезе. Једном речју, динамична интеракција свих њених елемената.

Институционалну кризу Србије решавају нови избори Као прво, у рубрику „правих” одговора укључујем опцију нових избора. Ово, пак, указује на неколико ствари. Један. Премијер прелазне владе и председник Демократске странке Србије (ДСС), Војислав Кошту- ница, и Председник Србије а председник Демократске странке (ДС), Борис Тадић, нису се могли сложити како ће се нова влада односити према Западњацима односно Русима, а с обзиром да су први одлучно за независно Косово, а други, бар јавно, заговарају „не- утралан” став - како се договоре Београд и Приштина - и тако индиректно на српској су страни. Два. Пошто је Коштуница већ једном, вероват- но у стању фрустрираности - јер то више никад није поновио -, а одговарајући српским спољно-поли- тичким аналитичарима, да ако Русија својим ветом блокира одлуку СБУН о „надгледаној” независности Косова, да ће онда Скупштина Косова изгласати неза- висност, а појединачне, нарочито Западне, државе би то одмах билатерално признале, шта ће онда Србија?

Коштуница је, за његов темперамент, на то врло недипломатски рекао: са државама које буду приз- нале независно Косово, Србија, без обзира које оне биле, прекида дипломатске односе. Како се Тадић, с једне, таквог односа према Западу плаши као ватре живе, јер је безпоговорно служење Западу окосница целокупне његове политике а, с друге пак стране, он без Коштунице не може да састави нову владу тзв. „демо-блока”, онда се сва Тадићева пост-изборна делатност свела на то како да Коштуницу „изманеврише” у погледу поделе портфеља у будућој влади. Три. Тадић је почео своју „портфељску” кам- пању са позиције „силе”. Кључни ресори у влади као премијер, полиција, одбрана, спољна политика, финансије и капиталне инвестивије, као и Председник Скупштине припадају ДС као најјачој странци у демо- блоку. Ако би било другојачије, то би било издаја воље бирача прошлих избора - насрнуо је Тадић на Коштуницин демократски „образ”. Коштуница му је вероватно одговорио: Хтели сте да кажете да би по изборној вољи бирача нову владу требало да форми- рају Николићеви радикали? О, не, погрешно сте разумели, ДС је најјача странка демо-блока. Значи ДС је спремна... - одвратио би Коштуница - па формирај- те владу, нико вам не стоји на путу. Тачно. Само, знате, без вас не можемо... Онда, г. Тадићу, изборна воља бирача демо-блока била је да ДСС води будућу владу. Спуштајући „дурбин” Тадић снисходљиво рече: па добро, ево вам премијерство, али кључне позиције и надполовични број ресора припадају ДС; знате не би било демократски... Три месеца од избора је про- јурило, а Тадић никако да схвати да су бирачи демо- блока предодредили да ДСС води владу... Тадић, шта ће, кудће... нови избори!

Суморна Тадићева размишљања - никако да се определи!? Да, нови избори... истина са не малом зебњом у срцу... како ће на следећим изборима проћи. Има само један велики „адут” да ће бити добро. Бацити сву кривицу за немогућност формирања нове владе на Коштуницу. Он није демократа. Тражи оно што му не припада. Доказ: дао сам му премијерство, али он хоће све... И ту се као присети и блажени осмех му се разли по лицу: Коштуницина недемократичност треба да буде главна тема у кампањи на новим изборима.

Три решења ... Освојићу његове гласове... чланови ДСС, знам, демократе су мога кова... ето моје апсолутне већине... да више не зависим од њега... Није потрајало дуго, Тадић се поново смрче. Присети се да је он на састанку са Кондолизом Рајс, септембра месеца прошле године, ако се одложи питање статуса Косова за после избора од јануара ове године и уз то дође још и позив Србији за улазак у Партнерство за мир, да је обећао Кондолизи да он си- гурно осваја те изборе апсолутном већином. САД су свој део „уговора” обавиле, ја свој нисам... Некако сам их примирио да ћу на принципу најјаче странке демо-блока, имати доминатан утицај у новој влади у смислу стопроцентног извршавања захтева који буду долазили од стране Запада, али, ђавола... тај Коштуница... При тим црним мислима, као да га је гром ударио: паралисано је одједном почео Тадић да наслућује да САД можда не стоје више иза њега. А ко би...? Сети се Чеде Јовановића... нико и ништа... ствара своју фракцију у ДС... излази из ДС... оне исте наше медије које су до сад биле на мојој страни, одједном о њему све у суперлативима... према мени неутрално... на прошле исборе излази са најрадикалнијим програмом... независно Косово... Себреница... како их САД виде... уједињује се са војвођанским сепаратистима... и, ево, сад и Весна Пешић из Грађанског Савеза Србије (ГСС) напушта мене и сједињује се са њим... При јасном сазнању да су САД створиле, уместо њега, своју резервну гарнитуру у Србији... Севну му мисао: никако на нове изборе... има још око месец дана... коалицију с ким... радикали? Тренутно му се то учини као спасоносна мисао... Освета! Воја Коштуница мисли да уцењује мене... Море, из ината, бре... Како пред САД?... Радикалско антизападњаштво је на речима... неутралисао сам их... шта ће више... Ускоро га напусти та мисао... са „демократом” Коштуницом нисам успео да изађем на крај, како ћу тек с њима... Поред тога... неће они можда са мном... нису луди... нови избори - апсолутна њихова власт...?

Опција два: коалиција ДСС и ДС Тако се, ето, из „рубрике” правих опција, неочекивано у преосталих још мање од месец дана, рађа и друга опција: нова српска влада коју би сачи- њавали Коштуницина ДСС и Тадићеве ДС, али у којој ће ова друга играти подређену улогу. При овим Тадићевим тмурним размишљањима, одједном има и утешних елемената: Коштуница јесте коштунац - тврд орах - али кад он одболи Косово, што ће узети при- лично времена, отвара се огромна могућност да га „у ходу” идејно (што ће рећи служење западним демократијама) повратим у демо-блок (од чега он интимно није далеко) и тако обновим своје САД поверење...

њега, свој лични устоличио, већ из много дубљих разлога. Факат и чињеница јесте да ће Ахтисаријев план о независности Косова од Србије бити наметнут уколико Русија то не преиначи било употребом свог вета, било својим утицајем да отпочну стварни прего- вори о Косову јер ови Ахтисаријеви уопште нису били стварни, пошто Шиптари уопште нису имали ни нај- мањи интерес за озбиљно преговарање јер су им ови (Ахтисари и Запад) већ и пре почетка преговора обећавали независно од Србије Косово. Како Русија стално даје сигнале да је вољна да Србији помогне, нефер је према њој, да Србија за узврат стално маше пред њеним очима, за њу, буквалном „црвеном крпом” о евро-атланским интеграцијама, о уласку Србије у Партнерство за мир и НАТО, што би се си- гурно догодило ако би Тадић, као што жели, имао апсолутну власт у новој влади Србије. За Коштуницу једини начин да то спречи био је одуговлачење формирања владе Србије, што се постигло захтевима ДСС за својом политичком превлашћу у њој. За Тадићево неочекивано али шокантно и паралишуће сазнање да је отписан у Вашингтону и да се Чеда Јовановић уместо њега тренира за улогу врховног САД експонента у Србији, за Коштуницу није била никаква тајна. На основу тога, он је знао да мора доћи до рођења друге опције, изнете напред: у пре- осталих још месец дана - коалирање ДС и ДСС у формирању нове владе Србије, али под Коштунициним условима тј. да ДСС има кључне ресоре у влади. Коштуница је знао још нешто, да је ово Тадићев очај- нички потез да спасе што се спасти још може од његових огромних амбиција, с надом да ће он, позивајући се на демократску „солидарност” са Западом, ипак некако превести Коштуницу - што би народ рекао „жедног преко воде”! При том се Коштуница присети свог искуства са коалиционим партнерима из претходне сад само „техничке” и прелазне до формирања нове владе: Мирољубом Лабусом (односно Млађаном Динкићем, сад његовим наслед- ником) и Вуком Драшковићем. Програм своје странке ДСС није могао да спроводи, јер је цело своје време морао да инвестира у спречавање, од стране својих коалиционих партнера, продаје (и то за мале паре) српских највиталнијих народних интереса на олтар илузорних евро-атланских интеграција и других њихових деривата. То никако - одлучно ће Коштуница.

Размишљања о трећој опцији - коалиција ДСС и СРС Коштуници мисао паде на Тому Николића. С њим и његовим радикалима! Не само да нећу имати проблема пред Русима у погледу евро-атланских интеграција као што бих имао у коалицији са Тадићем,

Коштуница: зашто три месеца није формирана влада? И Коштуницу је, међутим, нервирало узалудно утраћених скоро три месеца па је поводом тога и он имао својих размишљања. Само његова су била друго- јачија, управо супротна од Тадићевих. За Тадића је било пресудно како ће будућој српској влади да наметне свој апсолутни утицај. За Коштуницу је било неопходно да такав Тадићев утицај онемогући, али не због тога да би Тадићев утицај спречио а, на место

IZ SADRŽAJA V. Koštunica u S. B. UN 2.4.2007 .............................................................. 5 Masoni dosta pomažu srpskim političarima ............................................ 9 Mišljenja ključnih karaktera ................................................................10 Minhen: svetska politika na raskršću .................................................13 Najgrublje mešanje nemačkog ambasadora .......................................15 Odelo po meri i zahtevu .........................................................................

19 Obraćanje Savetu Bezbednosti U. N ....................................................21 Mitropolit Isaija Đaković „Mudri” (2) ................................................24 Dokumenti (8)

2

29

Iskra 1. maj 2007.

Један ‘недипломатски1 осврт на вршљања страних представника код нас

АМБАСАДОРИ КРОЈАЧИ

Већ дуго, целу деценију и по, походе нас разни белосветски чиновници, који утичу на наше судбине и на наш живот. Прекрајали су Југославију. Били у мировним мисијама, а терали нас у рат. Спасавали целовитост земље, а откидали јој комад по комад - врелим гвожђем.

зазвиждале свемоћне ракете изнад наших глава, равнале и дечје болнице са земљином кором, а сада нам отвара врата за улазак у демократску Европу.

Читава једна плејада америчких и европских изасланика, саветника, секретара, генерала, чланова комисија - протутњала је овим нашим рупчагама, и стално нас остављала још немирнијим, рањеним, тужним... Остављала нас у неизвесности.

изумитељ Рачка, и други, а листа је дуга, не вреди се присећати.

Холбрук је, на пример, говорио да је Милошевић ‘стуб сигурности Балкана1, а сада грми (за новац) како Косово морамо дати као дуг Милошевићевој власти. Олбрајтова је измишљала ‘мир‘ у Рамбујеу, а сада је газдарица телекомуникација на Косову. Солана је био секретар НАТО када су

О оним превејаним шпијунчинама, као што су били

Гелбард (који је после хтео да гради Сурчин), и Вокер,

Уз њих, и тада и после, стизали су нам стал- ни гости - амбасадори разних земаља, нарочито великих. Мислили смо да је онај Монтгомери најтежи и најдрскији Американац. Али, и он се при- питомио: седи у вилетини, у Цавтату, и пише своје колумне за три ‘братске' новине једну београдску, другу сарајевску и трећу хрватску! Открива нам где смо погрешили. А пошто ништа нисмо научили, упркос сталним лекцијама, па ни од тако озбиљних предавача, ми смо његову супругу изабрали за шефа дипломатске безбедносне академије - усред Београда! Врхунац те бахатости, тог потцењивања и земље и народа, тог потирања историје и памети, тог вештачког ђубрења наше будућности - прире- дио нам је немачки амбасадор Андреас Цобел.

Beti, напротив, то би био јасан знак Русији да је Србија на њиховој страни. Како Русија баш то тражи, њена свесрдна помоћ у СБУН неће изостати. С друге пак стране, радикали би морали бити врло кооперативни са мном, јер им ја, пред Западом, гарантујем коопера- тивност јер и они желе, мада то не кажу, да своје односе са Западом нормализују. Пре, међутим, што се Коштуница коначно одлучио за трећу опцију, тј. напуштање Тадића и уместо тога коалирање са радикалима односно СРС, он се запитао да ли Тома Николић хоће са њим, однос- но да ли се он, пред питањем, за Србију, косовског „бити ил‘ не бити”, уздигао изнад својих чисто пар- тијских интереса, јер ако се руководи њима, највећи губитници ако нових избора не буде, биће радикали. Наиме, они чврсто верују, а и објективно, има доста изгледа, да они на новима изборима, освоје апсолутну власт, баш због неспособности демо-блока да форми- ра нову владу већ скоро три месеца. Под претпоставком да су радикали савладали свој изазов апсолутне власти и определили се да помоћу руске опције сачувају Косово, ето, изне- нада, у преосталих месец дана, и треће опције: коали- ција ДСС и радикала. Уколико пак не, ето нас назад на опцију један - нове изборе!

Да не буде забуне око овог написа Може да унесе забуну у смисао овог чланка чињеница да је писан средином априла, кад се још ниједна од споменутих опција није догодила. Кад, међутим, Искра доспе до читалаца (почетком маја), вероватно је да ће неко од поменутих решења већ бити на помолу. Стога овајнапис „победничку" опци- ју није могао да предвиди, али образложење зашто је баш та опција, а не нека друга превладала, мислим да ће моћи да се нађе у овом напису што је и био његов циљ.

Господин који представља велику земљу, земљу која тренутно председава Европом, чији су изасланици и генерали на свим местима на Косову, иако по професији историчар, сручио нам је у лице: Косово је припојено Србији 1912, Војводина 1918! И пита нас: Шта ми ту има да тражимо? Требало би то одмах - вратити. Фолксдојчерима, можда? Требало би се прекрстити у другу веру (у коју нам каже Цобел) и признати као вечни грех што смо вековима веровали да је Пећка патријаршија, од 13. века до сада, била наше светилиште, наша богомоља. Уписати можда да ју је подигао Фридрих Барбароса? Требало би се покајати и одрећи се Грачанице и прихватити да је њен градитељ краљ Милутин, те 1314, био турски, а не српски краљ. Требало би признати да Високе Дечане није градио Стефан Првовенчани, неке далеке 1335. године, него неки муџахедин боже опрости. Не питајмо амбасадора Цобела да ли је Немачка одувек била толика, колика је данас. Безболно је питање: шта је био Берлински зид? Ми смо се радовали рушењу тог чуда, јер је био симбол разграђивања једне идеологије, мучне, тешке, поражавајуће. Сада би немачки амбасадор, са циглом из тог зида, да гради зидове по Србији. По међама које он измери и одреди. Данас на Косову, сутра у Војводини, прекосутра у Санџаку...

Вечерње новости, 15.4.2007.

В.Н.

(Наднаслов овом чланку дала је Искра)

Н. IbOTHti

Iskra 1. maj 2007.

3

PUTINOV KOSOVSKI BOJ U ovom času, Putin vodi odlučujuću bitku za Kosovo. Na taj način, Srbija i srpski narod, po tko zna koji put u zadnjih sto godina, postaju centar svjetskih zbi- vanja.

Doduše, to nije zasluga sadašnje srpske poli- tičke garniture. Ona je, kao i srpska inteligencija, na usluzi Sjedinjenim Državama i, što se nje tiče, Kosovo je odavno trebalo biti izgubljeno. Sluganstvo srpskih banana-političara i inteligencije ide toliko daleko, da se u prostorijama pojedinih društvenih fakulteta u Beogradu, gdje srpski studenti slušaju predavanja, viju američke zastave!

Pored svega, ovakva vlast, izdajnička u svojoj suštini zbog uništenja vlastite vojske i zbog davanja pravne mogućnosti da se NATO koristi Srbijom kao svo- jom prćijom, zaslužuje jedino prezir, i njena je vanjska politika fundamentalno antiruska i antipatriotska. U ovoj situaciji, zašto bi se bilo tko zauzimao za takvu zemlju? Kada bi Rusija, ne imajući druge razloge, to radila, onda bi ona istinski bila mazohistička. Jednostavno, srpska politička garnitura nema Rusiji što da ponudi osim hinjskih osmjeha i postupaka.

Ali historija ima neki, Ijudski, smisao. Američkom protestantskom neoliberalizmu koji uspostavlja unipo- larni svijet zasnovan na socijaldarvinizmu i nastoji uništiti socijaldemokratsku zapadnu Europu, sve se više suprot- stavlja Rusija čiji je pravoslavni duh daleko humaniji, mada naivniji i iracionalniji. Uz nastupanje Indije i Kine na svjetskoj sceni, iskazuju se sve više drugačije funda- mentalne vrijednosti od američke profitne ideologije. Zbog ovoga se može kazati, da Putin djeluje u Hegelovom, svjetsko-historijskom smislu te riječi i da spada među velikane Rusije koji svojim postupcima, koji imaju ‘realno-utopijski karakter’ (Ernst Bloh), mijenjaju tok povijesti.

Putinova borba je gigantska. Nakon proameričkih poltrona, Gorbačova i Jejljcina, vratio je ruskom narodu vjeru u predsjedništvo zemlje, izvukao je Rusiju iz dugova, uništio je ruske korporacijske pljačkaše, stavio je pod kontrolu pola miljuna prozapad- nih ,,nevladinih“ organizacija, osuvremenio je obavještajnu službu koja je u ovom času najbolja na planeti, uspostavio je medijsko-informativno djelovanje prema inozemstvu sa svjetskom reputacijom (‘Russia Today”) koje uspješno parira CNN-propagandu i teorij- ski se u Minhenu razračunao sa neljudskom, profitnom, neoliberalnom ideologijom.

Putinovo djelovanje, u ovim trenucima potkopa- va temelje Americi.. Ona, međutim, ima svoje adute. Kao divovska zmija anakonda steže Rusiju sa Nato-pak- tom u koji nastoji uvući što veći broj banana-zemalja nastalih nakon propasti socijalističkog bloka. Rovari u Ukrajini^ Bjelorusiji i Gruziji, formira i podržava muđahe- dine u Čečniji, a preko svojih ,,nevladinih“ organizacija želi potkopati i same temelje ruske federacije. Jedan od test-balona trenutno je Iran u čijim teritorijalnim vodama je namjerno upućen jedan odred britanskih vojnika kako

4

bi bio uhvaćen i kako bi se ispitao stepen spremnosti Rusije da podrži tu zemlju u slučaju zategnute međuna- rodne krize.

Naravno, ne treba imati apsolutnu sigurnost da će Putin bezuslovno staviti veto na Ahtisarijev prijedlog Vijeću Bezbjednosti o nezavisnosti Kosova. Pregovori će se u toj instituciji voditi više tjedana i zasigurno će se Rusiji ponuditi mito u vidu nekih geo-strateških ustupaka u zamjenu za njeno aminovanje kosovske nezavisnosti. Ali bi Putin bio kompletan idiot kada bi pristao na bilo kakvu pogodbu te vrste, a Putin nije idiot. On zna, da što god da mu SAD ponude, da će u vrlo kratkom roku negi- rati vlastita obećanja i da će se željezni obruč oko Rusije nastaviti stezati.

Dakako, Ujedinjene nacije bi same sebi skočile u usta i djelovale suprotno svojoj povelji ako bi prihvatile američkoAtisarijev prijedlog o otkidanju dijela teritorija jedne suverene zemlje i njene članice. Ali, ovo nisu nor- malna vremena i UN su još uvijek američki instrument, a međunarodno pravo se već 15 godina ne sprovodi. S druge strane, američka vremena dominacije svijetom prestaju postepeno biti činjenica, a balans snaga na planetarnom nivou se ponovo uspostavlja.

U ovu povoljnu situaciju upada tandem dobrih i loših policajaca: premijer i predsjednik Srbije (uz predanu asistenciju ministra vanjskih poslova). Oni su objavili narodu: „Borit ćemo se za Kosovo, ali nećemo radi njega voditi rat“ i time objavili njihovu kapitulaciju; uostalom, kako bi se, konačno, i mogli boriti protiv svojih NATO-saveznika?! Kada su se, međutim, SAD borile za Kosovo, one su to uradile bombama i vojskom uspostavljajući u toj srpskoj provinciji najveću vojnu bazu u Europi!

Ovaj se anti-patriotski tandem čije otrovne riječi lijepo zvuče, doslovno šlepa uz Rusiju nadajući se vetu kako bi, zahvaljujući Putinu, pobrao lovorike insistirajući na vlastitoj ,,borbi“ s kojom su ,,pobijedili“ svjetski poredak. Uz malo sreće, narod bi to još mogao i progutati. čovjeku dođe da poželi da Rusija ne stavi veto kako bi se razgoličila navodna borba ovog anti-patriot- skog dvojnog sastava.

I tako se 1389. godina ponavlja sa vrlo vjerovat- nim mnogo povoljnijim ishodom i perspektivama. Srpsko vođstvo je, po običaju, zakazalo, ali je zato na scenu stupila jedna velika zemlja čijem duhu Srbija po mnogo čemu pripada. Ako se sve bude normalno odvijalo, Putin će postati neprikosnoveni istinski srpski vođa. Naravno, i sa ovakvim riješenjem, Kosovo, praktično gledajući, još zadugo neće biti srpsko. Ali će moralna pobjeda nad agresivnom neoliberalnom protestantskom etikom označiti ujedno i obnovljenu vladavinu međunarodnog prava, početak pada sadašnjeg novog svjetskog poretka i Sjedinjenih Država, a spriječit će sada prijeteći daljnji raspad Srbije.

4.4.2007. <vemil@wanadoo.fr>

Emil Vlajki

Iskra 1. maj 2007.

ВОЈИСЛАВ КОШТУНИЦА У САВЕТУ БЕЗБЕДНОСТИ УН, 2. 4. 2007. „Свако једнострано признање независности Косова представљапо би најгрубље и наглашавам двоструко кршење норми УН... Свака држава која се одлучи на такав противправни акт директно би погазила ауторитет светске организације. Подразумева се да би Београд у потпуности као ништавно одба- цио свако признање независности Покрајине, јер би то представљало дирек- тно мешање тих држава у унутрашње ствари Србије...” Поштовани господине председниче, поштовани представници земаља чланица СБ, госпође и господо, желим пре свега да изразим посебно поштовање према овом високом телу светске организације. Верујем да је присутним уваженим представницима држава чланица Савета безбедности добро позната чињеница да је Србија стара европска држава. Она је, поред осталог, била члан још Лиге народа, а једна је од земаља-оснивача Уједињених нација. Са својом вишевековном државном традицијом, Србија је учествовала у изградњи европске историје и изградњи трајних и универзалних вредности света у којем живи- мо. Ту пре свега мислим на суштинске вредности као што су владавина права и правда. Сигуран сам да делимо заједничко уверење да свака држава има неприкосновено право, загаранто- вано Повељом УН, да за њу важе општа начела међународног права и елементарна правда. До данас нико није покушао да оспори основни принцип поштовања суверенитета и територијалног интегрите- та међународно признатих држава, или да прекрши принцип неповредивости међународно признатих граница. Наглашавам да је то тако било све до пред- лога Специјалног изасланика Мартија Ахтисарија, који у том погледу представља историјски преседан. Србија је већ јасно саопштила да је Специјални изасланик Ахтисари - супротно начелима међународ- ног права, супротно Повељи УН, супротно Резолуцији СБ 1244, супротно Завршном хелсиншком акту, супротно Уставу Републике Србије и супротно елемен- тарној правди предложио да се отме 15 одсто тери- торије Србије. Његов предлог предвиђа да се једно- страно прекроје међународно признате границе Србије и да на њеној територији албанска национална ма- њина, у непосредном суседству постојеће, створи још једну албанску државу. Када се једна држава и један народ суоче са оваквим покушајем гажења права и правде, тада сваки грађанин и цела земља поуздано знају и најдубље осећају да је у самим темељима угрожено њихово државно и национално достојанство. Зато Србија, господине председниче, одлучно одбацује Ахтисаријев предлог као противправан и нелегитиман акт распарчавања државе Србије. Никада и нико није Специјалном изасланику могао дати мандат да прекрши принцип суверенитета и те- риторијалног интегритета и да промени државне границе Србије. Истина је даје Генерални секретар УН Мартију Ахтисарију поверио мандат да буде посредник у разговорима за одређивање будућег статуса српске покрајине Косово и Метохија. Као што је и истина да СБ није, нити је могао, дати Ахтисарију мандат да отвори питање државног статуса Србије, зато што то

Iskra 1. maj 2007.

не дозвољава Повеља УН. Савет безбедности је право место да се Мартију Ахтисарију постави питање на чему он засни- ва свој предлог да се прекрши принцип суверенитета и територијалног интегритета међународно признатих држава и да се Србији, држави чланици УН, на тај начин отме значајан део њене територије. Пошто Специјални изасланик до сада о томе није рекао ни једну једину реч, крајње је време да сазнамо правни основ оваквог његовог предлога. Наравно, госпође и господо, да сви знамо да, све док је на снази Повеља УН, за овакав предлог не може постојати правни основ. Кршење права не може никаквим објашњењем постати право, нити онај који располаже силом може правно насиље да претвори у право. Право питање гласи: зашто Ахтисари није деловао сагласно мандату који је добио и зашто није био посредник у вођењу разговора који су се морали кретати у оквиру Резолуције 1244, односно Повеље УН? Уместо да буде посредник, Ахтисари је одлучио да направи ултимативни предлог који нема ни најмање додирне тачке са становиштем Београда и који је директно супротан свим важећим међународним нор- мама. Оног тренутка када се Специјални изасланик одлучио да ради супротно Повељи УН, показало се да он и нема за циљ да помогне да две стране постигну компромисно решење. Нема сумње да је Ахтисари свесно стао на једну, албанску страну, и понудио предлог који задовољава интересе само албанске стране. Као доказ најбоље може да послужи чињени- ца да је Србија овај план без остатка одбацила, а албанска страна безпоговорно прихватила. Србија је, господине председниче, то хоћу посебно да нагласим, од самог почетка веома стрпљи- во покушавала да Специјалном изасланику укаже да је за успех његове мисије кључно да се придржава две основне обавезе. Прва је да се разговори морају води- ти у оквиру Повеље УН, а то значи пуно поштовање начела неповредивости међународних граница и поштовања суверенитета и територијалног интегрите- та постојећих држава. А друга је обавезе била да буде посредник у проналажењу компромисног, обострано прихватљивог решења, а никако заступник једне, у овом случају албанске стране. Очигледно је да се Ахтисари, и поред нашег сталног подсећања, у пот- пуности оглушио о ове две кључне обавезе. Зато је његов предлог у директној супротности са Повељом УН, због чега Србија са пуним правом инсистира да Савет безбедности одбаци овај предлог као противправан и нелегитиман.

5

В. Коштуница . . . Управо због недостатка било каквог правног основа да се Србији отме њена територија, све чешће се у последње време могу чути упозорења да ће албански сепаратисти и терористи, уколико Косово не добије независност, прибећи масовном насиљу. Србија пита да ли СБ може да пређе преко отворене претње насиљем и, више од тога, да дозволи да претња насиљем буде аргумент за стварање нове државе на територији већ постојеће и међународно признате државе. Србија је уверена да је ауторитет СБ неприкосновен у одбацивању сваке претње и да ће се ово високо тело најодлучније супротставити посезању за насиљем као средством решавања косовског питања, као што би то учинило у случају било којег сличног проблема. Користим ову прилику, господине председ- ниче, да поново недвосмислено укажем свим уваже- ним државама чланицама СБ да је Србија потпуно опредељена да конструктивно и одговорно учествује у разговорима за проналажење компромисног решења за јужну српску покрајину. Од највеће је важности да се уоче сви недостаци у претходном преговарачком процесу и да се нови међународни посредник у пот- пуности усредсреди на проналажење компромисног решења, које би нужно морало бити сагласно фунда- менталном принципу очувања суверенитета и тери- торијалног интегритета државе Србије. Србија је потпуно уверена да је могуће пронаћи такво компромисно и историјски правично решење. Срби и Албанци вековима живе заједно и вековима Косово и Метохија припада Србији. Србија испољава чврсту и добру вољу да албанска национална мањина сагласно Резолуцији 1244 оствари суштинску аутономију у покрајини Косово и Метохија. То значи да би, с једне стране, било омогућено Албанцима да у Покрајини сами управљају својом властитом будућношћу и остварују своје интересе, а Србија би, сагласно Повељи УН, задржала свој суверенитет и територијални интегритет. Те две ствари је апсолутно могуће помирити. За Србију би у таквом случају било потпуно прихватљиво да УН надгледају спровођење и испуњавање суштинске аутономије Косова и Метохије унутар Србије. Цлико је исправан овај приступ који предлаже Србија најбоље се може видети ако поставимо питање, која би се национална мањина данас у свету усудила да одбаци овако дефинисану суштинску аутономију. Верујем да смо свесни да ће - ако се једном направи преседан, и ако се националним мањинама једном да право да, разбијајући постојеће државе, крше Повељу УН - то значити да је свет прешао Рубикон. Нема сумње да се из оваквог преседана могу изродити крај- ње опасне последице по мир у свету. Зато став Србије гласи да је нужно започети нови преговарачки процес са новим међународним посредником, као и да се морамо усредсредити на расправу о најбољем облику суштинске аутономије за Покрајину. Понављам да су Срби и Албанци вековима живели заједно и да је недопустив закључак албан- ских сепаратиста да је немогућ заједнички живот. Истинска демократска начела и опште прихваћени принцип мултиетничности подразумевају поделу одговорности за заједнички живот. У тој подели

6

одговорности албанска страна би преузела све надлежности из договорене суштинске аутономије. Широм света су проналажена различита решења за остваривање аутономије националних мањина и недо- пустиво је да, само у једном случају, само једна ма- њина добије ексклузивно право да створи државу, и да само за ту мањину не буде довољан ни највиши облик аутономије. Време је да ствари поставимо на прави и ваљан начин и да започнемо непосредне разговоре Београда и Приштине. Нажалост, до сада, и поред инсистирања Београда, до таквих разговора заправо није дошло. Више пута је понављана чињеница да је досадашњи међународни посредник Марти Ахтисари, пре него што је дао свој предлог, организовао само један састанак на којем је разговарано о статусу Покрајине. Ако се сви слажемо да је косовски проблем сложен, подразумева се да се такво питање не може разрешити наједном једином састанку. Затоје потреб- но исказати чврсто опредељење да континуирани дијалог две стране до постизања обострано прих- ватљивог споразума буде једини начин утврђивања будућег уређења Покрајине, и - што је посебно важно - да то буде пут који је обавезујући за све стране. Ако једна страна не жели дијалогом да дође до решења, већ прети насиљем, морају се дефинисати јасни меха- низми да се терор онемогући, односно санкционише. Поштовани господине председниче, Србија данас конкретно предлаже да основа за нови прего- варачки процес буде свеобухватан разговор о спро- вођењу важеће Резолуције 1244. Прави је тренутак да објективно сагледамо да ли су и у којој мери до сада остварени обавезујући услови који су јасно дефи- нисани овом Резолуцијом. Још конкретније, Београд у пуној мери подржава иницијативу Русије да СБ одреди своју мисију која би посетила Србију и на лицу места се уверила у досадашњи степен испуњености обавезних стандарда. На првом месту би мисија СБ могла сама да се увери колико се прогнаних Срба за ових осам годи- на вратило у Покрајину. Добро је познато да је од 1999. године више од 200.000 Срба прогнано из Покрајине. Само из главног града Покрајине Приштине је прогнано више од 40. 000 Срба и данас у Приштини живи свега око 100 Срба. Шта заправо значи да у главни град Покрајине не могу да се врате прогнани Срби? Да они не могу да се врате у неке крајње неприступачне сре- дине, можда би неко и могао да пронађе неки логичан разлог. Али чињеница да прогнаници не могу да се врате зато што нису безбедни у главном граду Покрајине и да они нису безбедни у другим великим градовима као што су Пећ, Призрен, Урошевац, Гњилане најбоље сведочи у којој су мери неиспуњени стандарди које је наложила Резолуција 1244. Уочи ове седнице СБ терористи су ракетама гађали српски манастир Дечани који потиче из 14 века, и који се налази под заштитом УНЕСКО-а. А Дечани нису једини манастир који се нашао на удару теро- риста. За последњих непуних осам година терористи су срушили преко 150 такође древних манастира и црка- ва, од којих многи представљају вредно српско и европско културно наслеђе. Због свега тога наредни корак који нас очеку- је морао би бити утврђивање стварног стања у спро- вођењу Резолуције 1244, и Србија је уверена да је то најбољи начин да започнемо нови циклус разговора.

Iskra 1. rnaj 2007.

Посебно наглашавам да Резолуција 1244 експлицитно потврђује државни суверенитет и територијални интегритет Србије на Косову и Метохији и захтева да се обезбеди суштинска аутономија за Покрајину. То омогућава да ова важећа Резолуција СБ заузме цен- трално место у будућим разговорима о уређењу Покрајине. Србија и овом приликом упозорава да Резолуција 1244 СБ има обавезујућу снагу за владе свих држава чланица УН. Ниједна држава не сме да прекрши ову Резолуцију и да се једнострано одређује према будућем статусу Покрајине. Свако једнострано признање независности Косова представљало би нај- грубље и наглашавам двоструко кршење норми УН. Биле би прекршене и Повеља УН и важећа Резолуција 1244, чиме би свака држава која се одлучи на такав противправни акт директно погазила ауторитет светске организације. Подразумева се да би Београд у потпуности као ништавно одбацио свако признање независности Покрајине, јер би то представљало директно мешање тих држава у унутрашње ствари Србије. У том случају Србија би инсистирала да СБ поштујући сопствену Резолуцију 1244 заштити и потвр- ди неповредивост суверенитета и територијалне целовитости Србије и њених међународно признатих граница. Желим посебно да вас упознам да је Србија крајем прошле године донела нови Устав. Мора се уважити чињеница да је на референдуму више од половине укупног броја пунолетних грађана исказало своју слободну вољу, поновно утврђујући као уставну категорију да је покрајина Косово и Метохија неотуђиви део територије Србије. Питање територи- јалне целовитости Србије у потпуној је надлежности суверене воље народа Србије, а доношењем новог Устава недвосмислено и изричито су потврђене садашње међународне државне границе Србије. Подсећам још једном да је Србија стара европ- ска држава и да она не дозвољава да се право и прав- да газе отимањем њене територије. Достојанство моје земље и мог народа неодвојиво су повезани са Косовом и Метохијом на коме је настала наша држава, наша вера, наша култура и наш национални и државни идентитет. То је питање истине, права и правде за Србију. Као и свака суверена држава Србија своју будућност види у својим међународно признатим границама, и своју будућност види у пуној целини своје државне територије. Можете бити сасвим сигурни да српски народ никада неће дозволити да се његова држава комада, нити би икада могао признати посто- јање независне државе на својој територији. На самом крају, господине председниче, захваљујем Вам на прилици да изложим ставове Србије, да обавестим СБ да је Србија одбацила Ахтисаријев предлог, и да затражим од СБ да, уз новог међународ- ног посредника, покрене нове преговоре, који ће овога пута важећу Резолуцију 1244 узети за јасан и чврст оквир проналажења споразумног решења.

С

<www.rts.co.yu>

Iskra 1. maj 2007.

Долазак мисије важан је корак у отпочињању новог преговарачког процеса о Космету, оценио пре- мијер Коштуница Вербеке

Мисију СБ предводиће белгијски амбасадор Јохан

Мисија Савета безбедности Уједињених наци- ја допутоваће у Београд 25. априла, после чега ће представници свих 15 држава чланица најутицајнијег тела светске организације отпутовати у Приштину, сазнао је Танјуг у дипломатским изворима у Уједиње- ним нацијама. Мисију ће, потврдио је исти извор, пред- водити белгијски амбасадор при светској организацији Јохан Вербеке. Упућивање мисије Савета безбедности у Београд и Приштину следи после руског предлога да се државе чланице тог тела на лицу места увере у стање на Косову и Метохији, али и у Србији, пошто је бивши фински председник Марти Ахтисари пред- ставио план о решавању статуса те покрајине. А председник Владе Србије Војислав Коштуница оценио је јуче веома значајним најављени долазак мисије Савета безбедности УН у Србију као први и важан корак у отпочињању новог прего- варачког процеса о Косову и Метохији. „Веома је значајна најава да ће Савет безбедности формирати своју мисију која би дошла у Србију да се на лицу места увери у стварно стање испуњености стандарда на Косову и Метохији”, изјавио је Коштуница. „Упућивање мисије Савета безбедности представљало би први и важан корак у отпочињању новог преговарачког процеса у који би се временом укључио и нови међународни посредник”, сматра српски премијер. Он је указао да је „правни основ за формирање мисије Савета безбедности свакако Резолуција 1244, што све заједно упућује да ће се нови и прави прего- вори овог пута водити у оквиру постојеће Резолуције СБ”. Власти у Београду свакодневно и интензивно се припремају за долазак мисије СБ и у овим припремама веома тесно сарађујемо са Русијом, која је и покренула иницијативу да се формира и упути мисија СБ у Србију, навео је Коштуница. После седнице Савета безбедности, која је одржана 3. априла, постепено се стварају повољни услови за наставак преговора и проналажење правог степена аутономије за јужну српску покрајину, закључио је председник српске владе.

14.4.2007. <www.politika.co.yu>

Политика

МОГУЋЕ ДА ВЛАДУ ФОРМИРАЈУ ДСС, СРС И СПС

Хвала вам на пажњи.

3.4.2007.

МИСИЈА СБ УН У БЕОГРАДУ 25. АПРИЛА

РТ

Потпредседник Главног одбора СПС и председник Војвођанских социјалиста Душан Бајатовић изјавио је данас да је могуће да Владу Србије форми- рају ДСС, СРС и СПС иако се о томе засад не прего- вара. ’To није претња него реална могућност али су, до истека рока за формирање нове владе, исто тако могуће све друге варијанте па и расписивање нових избора”, казао је Бајатовић на конференцији за но- винаре у Новом Саду. (Танјуг, 18.4.2007)

7

Срби и „Евро-Срби” - или вапај наших отрежњених западњака

САДА ЗНАМО Ми нисмо желели у Европу због њеног новца, већ због тамошњег права и правичности. Сада нам кажу да нешто њиховог новца може бити и наше - само ако признамо да је право оно што је неправо. Новац нам је збиља потребан. Али, да ли по ту цену? „Косово је грдно судилиште." Последњих дана се често чује овај страшан стих. И заиста, као да нам кроз косовско питање људи и њихове установе показују свој прави изглед. Ако смо се у погледу некога варали, ако нисмо баш били сигурни шта јесте, а шта није, сада више не можемо рећи да не знамо. Сада знамо. Најпре, Уједињене нације. Коштуница је тамо одржао још један историјски говор. Са каквим успехом? Неки су се одмах сетили младог Хајле Селасија, који се у Лиги народа позива на њена оснивачка начела и каже: „Данас је жртва Етиопија, али сутра ће и ваше земље доћи на ред." Нису га баш најбоље чули. Све док им, једног јутра, зави- јање штука није прочистило уши. Није Лига народа нестала у зору, 1. септембра 1939. То се десило још 1936. И то баш оног дана када су млађаног Етиопљанина посаветовали да не буде више наиван и да научи „да прихвата реалност". Затим ЕУ и НАТО. „Не можете да кажете", објаснио нам је Мајкл Полт, амбасадор САД, „НАТО је наш непријатељ, бомбардовао нас је, хоће да нам отме део земље, а ми хоћемо да се укључимо у НАТО, ЕУ нам је непријатељ, хоће да нам узме 15 одсто територије, а хоћемо да се укључимо у ЕУ. Не можете да имате и јаре и паре, морате да одлучите где сте" (Б92, 1. април). Није се чуло како је тачно гласио израз који је тумач превео са „и јаре и паре". Али сада знамо: Србија не може имати и Косово, и чланство у ЕУ и НАТО. И чули смо: ако жели у ЕУ и НАТО, Србија не сме чак ни да помисли да је за нешто оштећена. Не, ако тако макар помисли она заправо не жели у Европу. Зато се Срби морају самоконтролисати и понављати: „Све је у реду, тако треба да буде. Све је у реду, тако треба да буде..." Али, можда нам као услов за прикључење ипак неће постављати признање независности Косова? Можда ће нам оставити макар ту мрвицу самопоштовања, можда нас неће терати да се понизимо до краја? „То није формално успостављено као услов", отворио нам је очи Џон Вордсворт, амбасадор Велике Британије. „Ако гледамо на период после доношења резолуције о коначном статусу, до тог питања ћемо вероватно доћи. Ако један сусед не признаје другог, то сигурно представља проблем и то ће морати да буде решено што пре" ( „Блиц", 29 март). Не, заиста је наивност лоша особина. И хвала његовој екселенцији што нас је те рђаве особине тако великодушно ослободио.

Мислили смо да у свом модернизаторском жару мало претерују. Мислили смо да њихово навијање за једне странке и пропаганди рат против других странака долази више од неискуства са демократи- јом, више од непознавања природе поштеног извештавања, него од некакве нечасне намере. Али, они нису претеривали, они нису били неиску- сни. Ми смо били неискусни. Сада знамо: Косово је за њих само пројекат; демократија је само пројекат; људска права су само пројекат; Србија је само про- јекат. Да није било Косова и ове, 2007. године, још бисмо мислили да смо грађани, а не део њиховог пројекта. Хвала Косову. И хвала на њиховим про- јектима. Коначно, ми сами. Косово нам је помогло да и себе боље разумемо. Оно је на дневном реду српске политике још од 1981. Готово да нам је досадило. Али сада је Косово некако другачије. Још 1999. године уз реч „Косово" ишла је и Милошевићева ауторитарност, ишли су специјалци који са аутоматским пушкама улазе у албанска села, ишли су мртви цивили... Сада више ништа од тога нема - или бар нема српске кривице за убијену децу. „Косово" је, као појам, сада за нас очишћено од сваког насиља, чак од сваке моћи. Остало је чисто право, чиста реч, остале су правда и кривда у свом јасном и чистом облику. Зато је Косово одједном тако важно. Дотакло је оно на чему стојимо, на чему градимо наш свет. Дотакло је наше темеље. Ми нисмо волели Америку због њеног новца, већ због њеног права и правде. Ми нисмо желели у Европу због њеног новца, већ због права и пра- вичности за које смо мислили да тамо владају. Сада нам кажу да њихово право није и наше, али да можемо добити нешто њиховог новца само ако признамо да је право оно што је неправо. Новац нам је збиља потребан. Али, можда нисмо спремни да платимо баш ту цену. Некако управо пред Ускрс Запад је открио истину о Христу. Није умро на крсту, и није васкрсао, него се срећно оженио Маријом Магдаленом и умро као добростојећи припадник више-средње класе. А нама је још пре неколико месеци најчитанија српска „блогерка" лепо објаснила да је Јуда Искариотски заправо позитивац, и да смо непојмљиво затуцани што га сматрамо „лошим момком". Свако има своје вредности. Неко средњо- класну удобност и спокој средњокласног гробља. Неко тридесетак сребрњака. А неко крваве кли- нове и васкрсење. Ако смо се до сада и питали које су наше вредности, после Косова и овог пролећа 2007. више се не питамо. Сада знамо. Политика, 12.4.2004.

Политички

аналитичар

Слободан Антонић

(Други део наднаслова дала је Искра)

Затим, наши еврореформски медији.

8

Iskra 1. maj 2007.

INTERVJU : Dragutin Zagorac veliki komander Velike ujedinjene lože Srbije

MASONI DOSTA POMAŽU SRPSKIM POLITIČARIMA U nekim trenucima masoni imaju zaista veliki uticaj u srpskoj politici. Mnogim našim političarima, bez obzira na to da li su masoni ili ne, omogućavali smo kontakte sa važnim Ijudima u svetu, uvodili ih u određene kružoke kako bi pomogli našoj zemlji. Ali oni, često, nisu znali na pravi način da to iskoriste Na Velikom međunarodnom skupu Slobodnih zidara Škotskog reda održanom nedavno u Beogradu, kojem su prisustvovale brojne strane delegacije, "potvrđen je kontinuitet Vrhovnog saveta Srbije od 1912. godine i priznat njegov visoki ugled, regularnost i po- verenje".

Veliki komander Vrhovnog saveta Velike ujedi- njene lože Srbije Dragutin Zagorac, jedan od domaćina sastanka, potvrđuje da je skup bio značajan, ali naglašava da je prethodni, održan u Beogradu 2004. godine, "bio mnogo pozitivniji", jer su se na poslednjem "na volšeban način pojavili Ijudi koji i nisu članovi Vrhovnog saveta". Zagorac objašnjava da je "virus poje- dinaca koji teže apsolutnoj vlasti" zahvatio i masonsku organizaciju, ali da je sada, posle definisanja države Srbije, "važno ujediniti svu braću u Srbiji".

- Pošto je 1990. godine obnovljen rad Velike lože Jugoslavije, već 1993, nažalost, grupa od šestorice braće izdvojila se iz te lože i u Italiji dogovorila osnivan- je Velike regularne lože Jugoslavije. Zatim, 1996, zbog sukoba sa pojedincima koji su težili apsolutizmu, iz VLJ izdvaja se Velika nacionalna loža Jugoslavije. Ja sam pripadao toj loži do juna prošle godine, kada je nekoliko braće iz sve tri lože formiralo Veliku ujedinjenu ložu Srbije. Na ujedinjenju smo radili pune dve godine i nadam se, i verujem, da će ono biti uspešno i da ćemo ubuduće graditi, a ne razgrađivati. Odavno je započeto i stvaranje Velike ujedinjene lože Evrope, čiji je osnivač bila i VNLJ. Taj proces će trajati narednih pet ili deset godina, ali vredi biti uporan. Takođe, u nastajanju je i Ujedinjena balkanska masonerija. U tome zasada imamo dosta uspeha, ali uvek ima i onih koji ometaju, iz želje da budu gazde u svom malom carstvu.

Da li se to dešava i u drugim masonskim organi- zacijama u svetu ili su podele isključivo srpska specijal- nost?

- To se, nažalost, dešava i u drugim zemljama.

Postoje pregrupisavanja i u drugim masonskim ložama, na primer, Velika regularna loža Engleske podelila se na dve, u Nemačkoj postoji pet organizacija, u Francuskoj dve... Dešavalo se da se na pojedinim skupovima u inos- transtvu preklapaju lože iz Srbije, pa i da se pojedina braća svađaju pred strancima.

Uveren sam da se to više neće dešavati i da će ovaj ujedinjeni srpski blok ostati

kompaktan, jer usitnjena masonerija ne može da vodi bilo kakvu politiku.

Vaša organizacija je od svog nastanka prekrive- na velom misterije. Pripisuju joj se različiti uticaji, a njenoj mistifikaciji često doprinose i sami članovi.

- Masonerija je tajanstvena, ali nije tajna organizacija. Nemamo nameru da vršimo bilo kakvu demisti- fikaciju, jer nismo ni mistifikovani svojom željom.

POLITIČARI NISU DOBRI LJUDI NA DOBROM GLASU

Koliki je uticaj masona na našu politiku i koliko je masona među političarima?

- Masona u politici ima dosta. Ali, cilj masonske obedijencije nije da u njoj budu samo političari, naprotiv mi u VNLS izbegavali smo da ih bude mnogo, tačmje trudili smo se da ih uopste nemamo.

Zašto?

- Zato što političari, uglavnom, nisu "dobri Ijudi na dobrom glasu". Politika sama po sebi u ovim tranzicionim vre- menima ne može da bude poštena i moralna delatnost.

Oni koji su se zalagali za prijem političara u masoneriju, težili su masovnosti i statusu snage i moći orga- nizacije, što je pogrešno.

Trudili smo se da iz naših redova iznedrimo političare i u tome smo uspevali. Naravno, ne smem da kažem na koga mislim.

Naravno, i u našoj organizaciji postoje pojedinci koji su skloni mistici, ali takvih ima i u bilo kojoj delatnosti ili organizaciji.

Trudimo se da svoje osnovne, suštinske aktivnosti pružimo transparentno. želimo da postignemo Ijubav među Ijudima. To, možda, deluje kao ofucana fraza, ali to je najvažnije. Treba stvoriti uslove za stvaranje budućnosti - pojedinca, porodice i društva u kome živimo. To su osnovni postulati masonerije.

Koliko je masona u Srbiji?

- Nije masonski da pričam koliko je braće, ali mogu da kažem da je VULS najbrojnija masonska orga- nizacija na teritoriji Srbije. Ovde postoji čitav niz mason- skih obedijencija, sve one rade po konstituciji i tu nije ništa sporno. Teško je reći koliko ukupno ima masona u Srbiji, barata se različitim podacima, ali mogu da kažem da ih je više od 500, ali manje od 1.000, što nije veliki

Iskra 1. maj 2007.

9

СБ УН o плану Ахтисарија

Masoni. .. broj. U svetu ih ima oko 3,5 miliona, a 70 odsto njih živi u SAD.

Ako je osnovni uslov za prijem u masoneriju, kako se tvrdi, da kandidat bude "siobodan čovek na dobrom glasu", ne čini li vam se da je taj broj ipak pre- mali?

- Takvih Ijudi možda nije malo, ali procedura pri- jema, koja je dosta komplikovana, ne dozvoljava da broj masona bude veći. Naime, ime kandidata koga predlože dva brata mora najmanje šest nedelja da bude na tabli kako bi se o njegovom prijemu odlučilo balotažom (glasanjem kuglicama), do koje opet treba da prođu tri nedelje. To znači da bi jedan kandidat bio izabran i postao brat, potrebno je da prođe skoro pola godine.

Zbog veličine hramova nikada se ne prima više od dvo- jice, trojice braće po ritualnom radu. Ako se mesečno tim tempom prime, recimo, četvorica, to je maksimalno 500 Ijudi za 10 godina. Masonerija nije masovna organizaci- ja.

Ima li "smena" u masonskoj organizaciji?

- Naravno. Svaki brat koji u profanom životu bude zakonom osuđen, biće izbačen iz organizacije. To isto važi i za one koji iznevere aktivnosti organizacije. Hijerarhija u masoneriji nije stroga, nema vrha, jer smo svi braća, jednaki među sobom.

Međutim, u operativnom smislu veliki majstor je, uslovno rečeno, šef. Svi poštuje- mo udarac njegovog čekića o sto, ali do te konačne odluke dolazi se konsenzusom. Konstitucija govori da ne postoji šef, nego bratska Ijubav. Ako smo braća, onda nema bitne hijerarhije.

Za mnoge moćne Ijude u našoj zemlji govori se da su masoni.

- Masonima je najstrože zabranjeno da za dru- gog brata kažu da je mason. Svako to može da kaže za sebe, mada ni to nije preporučljivo, osim kada se u okviru jedne obedijencije braća ne dogovore ko će da govori za javnost. Meni masonsko pravo i čast ne dozvoljavaju da kažem ime i prezime bilo kog brata. Oni koji to prekrše, mogu da budu izbačeni iz organizacije.

Jednom prilikom ste na pitanje da li je ministar prosvete Slobodan Vuksanović mason odgovorili: "Da je mason, već bi bio kandidatza predsednika Srbije". Znači li to da masoni zaista imaju veliki uticaj u našoj politici?

- U nekim trenucima - da. Mnogim našim političarima, diplomatama, bez obzira na to da li su masoni ili ne, omogućavali smo kontakte sa važnim Ijudima u svetu, uvodili ih u određene kružoke, kako bismo pomogli našoj zemlji. Ali oni, često, nisu znali na pravi način da to iskoriste. Vuksanović je kao aktivista jedne demokratske ideje zaista u tom trenutku mogao da dobi- je podršku masonerije, a pogotovo je, da je mason, mogao da napravi veći iskorak. Među našim političarima, ipak, ima vrlo kvalitetnih Ijudi kojima može da se pruži ruka, ne zbog njih samih, nego zbog opšte društvene koristi.

Glas javnosti, 25.3.2007.

<www.glas-javnosti.co.yu>

10

Siniša Dedeić

МИШЉЕЊА

Савет безбедности УН завршио је касно ноћас, консултације о плану за Косово и Метохију. Ставове Београда, о предлогу специјалног изасланика генералног секретара УН Мартија Ахтисарија, изложио је српски премијер Војислав Коштуница, а ставове Приштине шеф УНМИК-а Јоахим Рикер.

Савет безбедности УН Премијер Коштуница је затражио од Савета Безбедности да одбаци Ахтисаријев план и да се обезбеди наставак преговора уз посредовање новог преговарача. Рикер је, прочитао делове говора привременог председника Косова Фатмира Сејдиуа, који је тражио усвајање Ахтисаријевог плана без одла- гања. После тога уследиле су консултације амбасадо- ра земаља чланица и специјалног изасланика.

Коштуница уверен да Ахтисаријев план у СБ УН ‘неће проћи' Председник Владе Србије Војислав Коштуница је након седнице СБ УН, у директном укључењу из Њујорка у програм РТС-а рекао да је уверен да Ахтисаријев план ‘неће проћи' у Савету безбедности УН. ‘Мој оптимизам је заснован на ономе што је претходило седници Савета безбедности, на ставови- ма које су поједине земаља сталне чланице Савета безбедности заузимале, затим на разликама које се испољавају у ЕУ и имао сам прилику да се уверим како су јаки српски аргументи насупрот Ахтисаријевом плану‘, истакао је Коштуница. Према његовим речима, Ахтисари на седници није одговорио на врло битно питање - зашто се крши Повеља УН, зашто се једној држави одузима 15 одсто њене територије и зашто не постоји неко друго решење које би ту Повељу уважило. Коштуница је нагласио да је Србија изашла у јавност са предлогом да се прона- ђе решење које би омогућило суштинску аутомонију Косову, које би омогућило Косову да ствара и утиче на своју будућност али не доводећи у питање нешто што је темељ и принцип данашњег света - територијелни интегритет и суверенитет Србије. Српски премијер је истакао и да је специјални изасланик УН на седници говорио да би решавање будућег статуса Косова, на начин на који он предлаже, дало Косову извесност. Коштуница је оценио да се та извесност може постићи и на начин на који Србија предлаже - високим степеном аутономије и везама Београда и Приштине. ‘Најупечатљивије у излагању Ахтисарија је идеја да ће Косово остати изолован и јединствен случај у свету. Зашто то помињати унапред? Очигледно да постоји страх да би се Косово могло изметнути у један веома велики преседан1, казао је Коштуница. Када се има у виду ‘слабашност Ахтисаријевих аргумената' и свест која се у свету проширује о опасности да се доведе у питање темељни принцип УН извлачим врло оптимистичке закључке како ће се ствари одвијати, рекао је Коштуница и истакао да је уверен да ће све показати неодрживост Ахтисаријевог плана.

Iskra 1. maj 2007.

за Косово

КЉУЧНИХ АКТЕРА Ахтисари: На почетку смо процеса Специјални изасланик УН Марти Ахтисари изјавио је рано јутрос по завршетку седнице Савета безбедности да је то заседање означило почетак процеса одлучивања у Уједињеним нацијама о статусу Косова и Метохије и оценио да треба што пре усвојити нову резолуцију о тој Покрајини. ‘Процес је тек почео. Не бих желео да кажем да је ово маратон, али је бар трка на 10.000 метара', рекао је Ахтисари новинарима, по завршетку седнице која је трајала око четири сата. Специјални изасланик је рекао да ‘сви схватају' шта доноси његов предлог и зашто је предложио то што је предложио. Према Ахтисаријевим речима, представници држава чланица СБ ‘водили су одговорну дискусију, са легитимним питањима ‘о плану који је он предложио. Коментаришући руску иницијативу да се на Косово пошаље мисија Савета безбедности, Ахтисари је рекао да је одлука о томе у рукама Савета безбедности, али да је шеф УНМИК-а Јоахим Рикер више пута до сада подносио извештај о стању на Косову и да ‘не би било лоше да се ти извештаји помно исчитају'. ‘Мислим да је боље да се што пре усвоји нова резолуција СБ. Мислим да нико не треба да гаји илу- зију да неће бити насиља уколико се буде одуговлачи- ло‘, рекао је Ахтисари. Он је најавио да ће током апри- ла још једном доћи у Уједињене нације.

Чуркин: За Ахтисаријев план највише четири од 15 чланица Само три или четири чланице Савета безбедности Уједињених нација безусловно подржавају план специјалног представника Мартија Ахтисарија за ста- тус Косова и Метохије, док су се у осталим иступањима чула питања и сумње, изјавио је, по завршетку седнице Савета у Њујорку, стални представник Русије у УН Виталиј Чуркин. Преносећи Чуркинову изјаву, руски електрон- ски медији су истакли да се прва дискусија у Савету безбедности УН о Атхисаријевом плану завршила неуспехом, јер су чланице подељене, а премијер Србије Војислав Коштуница није прихватио план. Руски дипломата је на затвореној седници рекао да нема основа да се ‘поставља питање о давању независности Косову', нити да се крше прин- ципи суверенитета и територијалне целовитости Србије. ‘Неуважавање суверенитета и територијалне целовитости је грубо кршење темељних принципа међународног права‘, истакао је Чуркин. Шеф руске мисије при Светској организацији најавио је могућност упућивања мисије Савета безбедности УН у Београд и Приштину током овог месеца. ‘Мислим да ће таква мисија бити овог месеца упућена на Косово и у Београд. Ми смо спремни у сваком тренутку', рекао је Чуркин, додавши да предстоји да се утврди ко ће бити шеф те мисије и да то, ‘по правилу, није председавајући СБ‘, који је овог месеца из Велике

Iskra 1. rnaj 2007.

Британије. Русија је у понедељак Савету предложила формирање мандата мисије, која би била слична рани- јим званичним мисијама Савета безбедности УН на Косову. За сада реаговања чланица Савета безбед- ности није било, наводи РИА Новости. Чуркин је одба- цио оптужбе амбасадора западних земаља да Русија намерно покушава да отеже процес одређења статуса Косова, предлажући упућивање мисије на Балкан и тражећи анализу испуњавања досадашњих одлука Савета безбедности и Резолуције 1244. ‘Ми не отежемо са решењем. Ми бисмо могли да упутимо такву мисију већ сутра. Решење за статус Косова треба да има одржив и дугорочан карактер1, рекао је он. Чуркин је поновио став Москве да поли- тичке последице решења Савета безбедности УН о Косову могу да имају последице не само у Европи, него и у Азији и Африци. Он је рекао да су на седници ‘низ питања поставили и представници Латинске Америке1, пренео је Итар-Тас. Москва, притом, сматра да прего- варачки потенцијал још није исцрпен, јер се током пре- говора Срба и Албанаца питање статуса практично није ни разматрало. После омогућавања косовском председнику Фатмиру Сејдиуу да изложи свој став, руска делегаци- ја у УН се заложила да се то омогући и другим представницима конфликтних региона који су на дневном реду, пре свега министру иностраних послова неприз- нате Абхазије Сергеју Самби, да би могао да изложи чланицама Савета своје гледиште о решавању грузиј- ско-абхаског конфликта. Чуркин је рекао да је то важно пред седницу на којој ће бити размотрен извештај генералног секре- тара о делатности мониторинг мисије УН у Абхазији 10. априла. Русија за сада, како је рекао, не успева у том захтеву јер ‘неке чланице Савета настављају да примењују двоструке стандарде у раду Савета', али је јуче председавајући Емир Џонс-Пери рекао да ће раз- говарати са САД да ‘прекину да праве препреке у издавању визе Сергеју Самби‘. Уочи затворених консултација о Ахтисаријевом плану, Чуркин је рекао да после првог разматрања Ахтисаријевог извештаја не треба очекивати брзе резултате, него да ће бити изречене прве оцене о плану. На питање када се очекује да се чланице Савета безбедности врате на питање Косова, руски амбасадор је рекао да ‘засад нема конкретних плано- ва‘. Чуркин сматра да сада треба чекати упући- вање мисије Савета у Београд и Приштину да би чла- нице СБ имале потпуну слику о догађајима' а да се потом треба одређивати о даљим активностима.

Пери: Контакт група, па предлог резолуције Британски амбасадор при УН Емир Џонс Пери изјавио је, по завршетку седнице Савета безбедности да ће одлуку о даљим корацима донети Контакт група, после чега ће САД и ЕУ формулисати нову резолуцију.

11

Мишљења ... Пери је одбио да процењује којом брзином ће тећи тај процес, али је нагласио да се очекује да ће се Контакт група састати током априла. Британски амбасадор је пренео новинарима да је његова земља подржала Ахтисаријев план који претпоставља надгледани пут према независности, што је, према његовој оцени, најбољи начин да се дође до помирења и да се трасира пут Косова и Србије ка ЕУ. Пери је рекао да је једна од дилема, испољених у расправи, била да ли предност треба дати принципу територијалног интегритета и суверенитета или праву на самоопредељење. Коментаришући могућност руског вета, Пери је рекао да у овом тренутку ‘нема на шта да се уложи вето, јер још нема предлога' резолуције.

Волф: Ахтисаријев предпог добар Вршилац дужности америчког амбасадора при УН Алехандро Волф је поновио да САД снажно подржавају ‘добар предлог Ахтисарија‘. Волф је рекао да су неке земље чланице Савета изразиле извесне резерве поводом плана финског дипломате, око промене граница и признавања независности. Он је, међутим, рекао да њихова забринутост није везана за Косово, већ за то како ће се то рефлектовати на земље у околини. Одговарајући на питање колико је времена потребно да се усвоји резолуција о Косову, он је рекао да је за ‘тако нешто потребно време‘. ‘Ахтисаријев план није у нескладу са Повељом УН. Савет безбед- ности је међународно право', рекао је Волф.

Мекормак: Руски предпог за Косово бице размотрен Портпарол Стејт департмента Сон Мекормак рекао је у Вашингтону да ће руски предлог слања ми- сије УН на Косово, како би се размотрило спровођење стандарда, бити озбиљно размотрен. Мекормак је, коментаришући најаве Русије да ће предложити слање мисије УН, рекао да ће ‘предлог коме Русија јасно при- даје важност бити озбиљно разматран и у контексту мандата мисије Савета безбедности, као и рока у коме би требало да се утврди чињенично стање‘, пренео је Глас Америке.

Тддић: СЕДНИЦА СБ УН САМО ПРВИ KOPAK У РЕШАВАЊУ ПРОБЛЕМА

Председник Србије Борис Тадић изјавио је да је седница Савета безбедности УН ‘само први корак' у решавању проблема везаних за дефинисање статуса Косова, нагласивши да представницима наше државе тек предстоје бројне дипломатске активности. ‘Читав процес [утврђивања будућег старуса Косова и Метохије] је сада премештен у Савет безбед- ности. За мене је посебно важно што је подржана идеја Русије да се у потпуности поштују права свих грађана покрајине1, казао је он новинарима. Тадић је изјавио да подржава идеју Русије да се на Косово пошаље мисија УН, која ће прекон- тролисати стање људских права и стандарде који су до сада постигнути. Председник Србије је нагласио да представ-

ници свих државних институција наше земље деле забринутост за судбину грађана на Косову и изразио уверење да ће до наредног заседања Савета безбед- ности све чланице међусобно разговарати о покрену- тим питањима. ‘Неће бити лако. Морамо учинити све да заштитимо интересе Србије и, када је у питању наша дипломатска иницијатива, ово је само прелазак у нову фазу. Разговараћемо са свим чланицама Савета безбедности, посебном сталним1, поручио је Тадић, након присуства тениској егзибицији на Тргу Николе Пашића у центру Београда.

Тадић: Никада нећемо трговати својом територијом Председник Србије Борис Тадић изјавио је да Србији нико, ‘макар не отворено‘, није нудио брзо приступање Европској унији у замену за сагласност с планом Мартија Ахтисарија и независношћу Косова и Метохије. ‘Никада нећемо трговати својом територијом1, нагласио је Тадић у интервјуу руском сателитском телевизијском каналу ‘Вести 24‘. Он је прецизирао да ‘ни њему лично, нити коме од чланова српске владе такви предлози нису стизали', и да је, када би то неко предложио, ‘за нас таква размена искључена1. ‘Постоји жеља да ступимо у европску зајед- ницу, али се веома надамо да ће Европска унија имати разума да не повезује то са нашом позицијом о статусу Косова‘, истакао је председник Србије. Тадић је рекао да у свакој кризи треба тражити компромисно решење, које уважава интересе свих страна и које неће бити краткотрајно. ‘Ни у ком случају не треба журити у тако сложеним ситуацијама. Зато је неопходно наставити разговоре о статусу Косова и Метохије', нагласио је срп- ски председник, додајући да ‘Србија никада неће признати независност Косова, како год је називали - условна или међународно надгледана'. Тадић је рекао да се ниједна ‘нормална држава неће сложити да се одвоји део њене територије без њене сагласности1, јер је то питање суверенитета и територијалне целови- тости и да ће Србија то своје право штитити свим средствима која нису у супротности са међународним правом. Говорећи о позицији Русије, председник Србије је рекао да она уважава не само суверенитет Србије као чланице УН, него штити и међународно право и интересе светског поретка. ‘Русија заузима принципи- јелну, изузетно коректну позицију о статусу Косова и Метохије, и ми то веома ценимо‘, истакао је Тадић. Он је изразио уверење да би у случају евентуалне неза- висности покрајине то било лоше не само за Србију него и за читав свет и створило огромне проблеме за Савет безбедности УН. Председник Србије је навео да је недавно разговаро са представницима мировних снага на Косову и да је то био ‘веома тежак разговор'. ‘Нама су још јед- ном дали гаранције да ће међународне снаге осигурати заштиту свих Срба, који живе на Косову и свих наших манастира', рекао је Тадић и додао да ће Србија учинити све да дипломатским и политичким средстви- ма издејствује заштиту српских гробаља и историјских светиња од вандализма. (РТС, 4.4.2007)

4.4.2007.

КИМ Инфо-билтен

12

Iskra 1. maj 2007.

Sergej Lavrov, ministar spoljnih poslova, o ruskoj politici u savremenom uslovima

MINHEN: SVETSKA POLITIKA NA RASKRŠĆU Analiza razvoja događaja tokom poslednjih go- dina, reakcija u svetu na spoljnu politiku Rusije, a naročito na minhenski govor predsednika Vladimira Putina, potvrđuje vitalnost i potrebu naše strategije u međunarodnim poslovima.

O tome svedoče i rezultati Pregleda spoljne politike zemlje koji je MIP Rusije organ- zovao po nalogu predsednika.

Glavni zaključak - načinjeni 2000. godine izbor u korist pragmatizma, viševektornosti i odlučne, ali bez konfrontacije, odbrane nacionalnih interesa - u pot- punosti se opravdao.

U osnovi našeg viđenja sveta i tada, i danas, nalazili su se zdrav smisao i trezvena ocena tendencija koje determinišu savremeni svetski razvoj. "Boston Glob" je, analizirajući govor predsednika Vladimira Putina u Minhenu, pisao: "Moskva je pre Vašingtona shvatila jednu važnu istinu: u svetu počinje da vlada "poliarhija" - međunarodni sistem uz učešće mnogobroj- nih i raznovrsnih igrača, čije se alijanse i orijentacije menjaju kalejdoskopskom brzinom!

Otuda potreba za mrežnom diplomatijom. Umnogome zahvaljujući jačanju Rusije po prvi put u poslednjih petnaestak godina stvara se realna konkurentska sredina na tržištu ideja za svetsko uređenje, adekvatno savremenoj etapi svetskog razvoja. Uspostavljanje novih globalnih centara uticaja i rasta, ravnomernija raspodela resursa razvoja i kontrole prirod- nih bogatstava utemeljuju materijalnu osnovu za višepo- larni svetski poredak.

Višepolarni svet ne nosi nikakve konfrontacione viruse.

Jednostavno se objektivno pojavljuju novi centri moći. Oni se takmiče, pored ostalog i za uticaj, za do- stup prirodnim resursima. Tako je bilo uvek i u tome nema ničeg fatalnog. Ali ovde ne treba da bude "igara sa nultim rezultatom", potrebno je formirati kolektivno li- derstvo vodećih država višepolarnog sveta - liderstvo koje se oslanja na međunarodno pravo i poštovanje uloge OUN. To upravo i daje realni prilaz za rešavanje problema upravljanja u savremenom svetu.

Iskustva poslednjih šest godina ubedljivo poka- zuju da su se pokušaji zaobilaženja realnosti višepo- larnog sveta preokretali u neuspeh. Ma koje primere uzeli, zaključak je isti savremeni problemi nemaju jed- nostrana, a tim pre vojna rešenja. Pokušaji da se oni reše pomoću sile samo pogoršavaju situaciju, sateruju u ćorsokak.

Osećanje deficita bezbednosti takođe se stvara zastojem u sferi razoružanja, koja zaoštrava opasnost od širenja oružja za masovno uništavanje. Mišljenja sam da nametanje svetu hipertrofiranog značaja faktora sile predstavlja privremenu pojavu. Uloga komponente sile u svetskoj politici će padati. Tu se može provesti paralela

sa predsedničkim izborima 1992. godine u SAD, kada nisu svi shvatili značaj faktora ekonomike: "Cela je stvar u ekonomici, glupane". Sada - već u globalnim dimenzi- jama - u prvi plan dolaze pitanja osiguranja stabilnog socijalno-ekonomskog razvoja država, uključujući zado- voljavanje energetskih potreba, borbu protiv siromaštva, čuvanje okolne sredine.

Upravo narasla ekonomska uzajamna zavisnost služi kao značajan faktor održava- nja međunarodne stabilnosti.

U akcentu na vojnu silu mi vidimo koreniti porok politike zemalja koji je propovedaju. Taj mentalitet je svojevremeno odredio i frazu koja se pripisuje Staljinu: "Koliko Vatikan ima divizija?" Sada, kada razmatramo Irak, u odgovor na predloge da se radi kolektivno najčešće čujemo: "A je li Rusija spremna da pošalje svoju vojsku u Irak?". To jest, drugih oblika zajedničkog rada kao da i ne postoji.

Nama je uvek bilo tuđa težnja da iskoristimo tuđu nesreću. Ali se ovde ne može proći bez toga da bi se kardinalno promenila iračka strategija koalicije, privodeći je u sklad sa preovlađujućom analizom kako u drugim prestonicama, tako i u samim Sjedinjenim Državama. Na tom koloseku je i multilateralni susret koji je nedavno održan u Bagdadu.

Odlučeno je da se taj proces nastavi i njega je neophodno iskoristiti za izradu nove, kolektivne strategije u Iraku. Kako se kaže, bolje i kasno.

U našim odnosima sa SAD nema nikakve konfrontacione predodređenosti. Ne radi se ni o kakvom novom hladnom ratu, za koji nema nikakvih objektivnih osnova.

Negativistički prilaz je u korenu tuđ našoj spoljnoj politici. Nama je važno da vidimo doslednost i logiku u delovanju partnera.

Pod izgovorom "iranske opasnosti" pored naših zapadnih granica instaliraju se elementi nacionalne protivraketne odbrane (PRO) SAD, uvode sankcije protiv ruskih kompanija, a pozivaju nas da se borimo protiv hipotetičke opasnosti, istovremeno stvarajući realnu opasnost po našu bezbednost. Mi smo protiv "strateških igara" u Evropi, koje mogu bukvalno na pustom mestu stvoriti konfrontacioni potencijal i izgraditi evropsku poli- tiku po principu "svoj - tuđi".

Jednostranom projektu sa nacionalnom PRO u Evropi postoje kolektivne alterna- tive, pored ostalog uz učešće NATO i Rusije, a imajući u vidu interese bezbednosti svih.

Upravo kolektivni prilaz bi skinuo taj problem, a realizacija jednostranih planova bi se direktno odrazila na naše odnose sa NATO. U svakom slučaju, nove rakete u Evropi mogu izazvati nepredvidive posledice po uzoru na početak 80-ih godina. U principu, na oprez navodi to što se nasleđene iz duge epohe strukture ii instrumenti - NATO, OEBS, Sporazum o ograničenju strateškog naoružanja i niz drugih u realnom životu

У ВРТЛОГУ - ВЛАДИСЛАВ ЈОВАНОВИЋ

ОСАМ ГОДИНА ОД АГРЕСИЈЕ НАТО Агресија НАТО на СРЈ, која је 24. овог месе- ца ушла у своју осму годишњицу, производи, како време одмиче, све теже последице. У односу на СРЈ, она је била неспоран случај злочина против мира, јер је НАТО био неизазван од стране СРЈ и отпочео рат без одобрења СБ УН, чиме је прекршио Повељу УН и властити статут, који га је дефинисао као искључиво дефанзивну војну алијансу. НАТО је агресију предузео пошто су САД, као стварни креатор Хашког трибунала за бившу Југославију, претходно утицале да се у Статуту Трибунала, поред осталих ратних злочина, не нађе и највећи ратни злочин - злочин против мира. У односу на УН, агресија НАТО била је преседан за самостално и самовољно вођење рато- ва од стране НАТО и водећих западних земаља ван система УН, уз отворено игнорисање њене Повеље. Главно питање које је већ тада висило у ваздуху било је: која је следећа чланица УН која ће бити нападнута по истом обрасцу? Није се на то дуго чекало: председник Буш је, после 11. септембра 2001. године, означио око четрдесетак потенцијал- них земаља, кандидата за војне интервенције, под видом борбе против међународног тероризма. Да није остао само на претњи, показују инвазије на Авганистан и Ирак, чиме се листа не завршава јер се као "осовине зла" злослутно поми- њу Иран, Северна Кореја, Сирија и Судан. Како не би остала никаква дилема у погледу решености САД и НАТО да сами решавају безбедносна питања у свету, побринуо се, још једном, председник Буш, коментаром да је одлука да САД и Енглеска војно нападну и окупирају Ирак последица неспособности УН да о таквим питањима ефикасно одлучују. Агресија на СРЈ била је прекретница у међународним односима: САД и НАТО су тада узурпирале право УН у области безбедности и кан-

дидовали ce да директно уређују мир и безбедност у свету. УН су гурнуте у страну, стављене на споредни колосек, у најмању руку намењена им је улога кишобрана за самосталне војне акције поменутих чинилаца. Ипак, и поред своје арогантне моћи, САД и НАТО протоком времена постају осетљивије на оцене да њихова акција против СРЈ није била никаква мисија "милосрдног анђела" него гола и неиспровоцирана агресија.

Само тиме се може објаснити нечувени покушај амбасадора САД и Француске да цензуришу уџбенике Правног факултета у Београду. Цитати које су навели у уџбенику проф. др Смиље Аврамов "Међународно јавно право" да је војна акција НАТО била агресија и злочин против мира, а ОВК терористичка организација, то недвосмислено потврђује. Индикативно за забрињавајућу подређеност наше земље западним центрима моћи јесте да се ни наставничко веће тог факултета ни званична власт нису ни приватно ни јавно успротивили том грубом примеру нарушавања аутономије Универзитета, и то од дипломатских представника, од којих се такво понашање у једној сувереној земљи најмање очеку- је. Да ли би такав искорак из нормалне дипло- матске праксе уважени амбасадори поменуте две земље могли себи допустити у ма којој другој земљи, која бар минимално држи до свог досто- јанства и независности, рецимо у Грчкој или Турској? Дрскост с којом неки представници запада иступају у Србији посебно је појачана у вези са решавањем статуса Космета. У складу са слоганом "држите лопова", они инкриминишу цео српски народ, а Војску која је бранила јужну српску Покрајину од сепаратистичких терориста и агресије НАТО срамно називају "разбојничком војском". Као да нису разбојници они који су нелегално и нелеги- тимно напали једну земљу и њен народ, а не они који су је легитимно бранили и одбранили.

25.3.2007. <glas-javnosti.co.yu>

ГЈ1АС ЈАВНОСТИ

Minhen ... transformišu u sredstva za reprodukovanje blokovske politike u savremenim uslovima.

Uveren sam da to ne može dugo trajati. Postoji realna opasnost da se situacia sa nedovršenom refor- mom evropske arhitekture bezbednosti zakonzervira, predodredivši novi raskol Evrope za decenije unapred.

Glavni zadatak danas jeste da se izradi model dalje saradnje u međunarodnim poslovima. U tome je značaj razgovora na koji je pozvao sve naše partnere predsednik Vladimir Putin u Minhenu. Otvoreni razgovor, pošteni, na tlu priznanja realiteta savremenog sveta. Puna ravnopravnost, pored ostalog u analizi opasnosti i donošenju odluka - to je neophodni minimum.

Moskovske novosti, 23.3.2007.

14

RIA

"Novosti"

ЛАВРОВ: СТАВ РУСИЈЕ О КОСМЕТУ И ДАЉЕ РАЗЛИЧИТ ОД АМЕРИЧКОГ Русија и даље има различит став од Вашинг- тона када је реч о будућности Косова, изјавио је данас шеф руске дипломатије Сергеј Лавров, који се налази у посети Шпанији. ”Руска Федерација има сопствену визију о Косову. То је другачије гледиште од оног које заступају САД”, рекао је Лавров новинарима у Мадриду после разговора са шпанским министром спољних послова Мигелом Анхелом Моратиносом, пренео је Ројтерс. (Танјуг, 18.4.2007)

Iskra 1. maj 2007.

„НАЈГРУБЉЕ МЕШАЊЕ” НЕМАЧКОГ АМБАСАДОРА У УНУТРАШЊЕ СТВАРИ СРБИЈЕ - Шта је рекао амбасадор Цобел и реакције на његове изјаве ■ Шта је амбасадор рекао Ударна вест у Србији данас је својеврсни дипломатски скандал који се десио синоћ на округлом столу Форума за међународне односе Европског покрета у Србији, где је говорио немачки амбасадор Андреас Цобел. Говорећи о проблему Косова, амбасадор Цобел, иначе историчар, је рекао да би проблем Косова требало решити што пре у смислу надзиране независности, а у расправи са једним учесником округлог стола поменута је Војводина, затим Санџак и југ Србије.

Питање учесника: С обзиром на чињеницу да ми сада губимо Косово, губимо га већ 300, 400, 500 година, али истовремено, паралелно са његовим губитком, добили смо Војводину. Видите ли икакву повезаност? Амбасадор Цобел: Ви заиста покушавате да

помогнете овој расправи уводећи и то и хајде онда да укључимо и Санџак и јужну Србију. Како ја то видим, уколико наставите да се превише уносите у проблем Косова, сукоб који би тамо потенцијално ескалирао, може онда довести до даље дестабилизације Србије, где ћете онда добити нове проблеме у Војводини и јужној Србији. И онда, ја мислим, иако није на мени да саветујем, да је боље да се што пре реши питање Косова, у смислу његове надгледане независности, тако да Србија може да преусмери своју политику према будућности, што би онда стабилизовало целу државу. Иначе, цена задржавања Косова и ескалирања кон- фликта тамо може да се прелије на друге територије и онда је то хаос. Понављам, ово није замишљено као претња, него само као анализа, да, уколико ствари измакну контроли у једној области, онда се тамо мора прибећи репресивнијим мерама да би се сачувала контрола, можда буде ескалације ситуације и у другим деловима земље.

Питање учесника: Али, да ли не мислите да, ако се сада одрекнемо своје територије, томе можда неће бити краја? Амбасадор Цобел: Ако ви инсистирате на том аргументу, не морам вас подсећати, да је Војводина релативно нова у Србији. Колико год да инсистирате да је Косово одувек било део Србије, што иначе није тачно, јер је Косово постало део Србије 1912. године, након што неколико векова није било у Србији, сада би и Мађарима могла да се појави жеља и да кажу: Хоћемо Војводину натраг. Опет понављам да је најбо- ља заштита од таквог хаоса да се сви што је пре могуће окренете европским правилима, где имамо друге механизме да решимо наше унутрашње проб- леме у преговорима. Цобел се извинио због изјаве

Iskra 1. maj 2007.

Немачки амбасадор Андреас Цобел извинио се због своје "можда нејасне изјаве". Влада Србије упутиће оштар протест Влади Немачке. Андреас Цобел се извинио и због, можда, стеченог утиска да нема разумевања за Србију, земљу која му је домаћин. Немачки дипломата је рекао да све његове изјаве пренете погрешно или не, могу да се припишу њему, а не Немачкој или ЕУ. Амбасадор је рекао да ни у једном тренутку није изнео став да Мађарска има претензије према Војводини, а поновио је и свој став да је Косово једин- ствен случај. "Изричито се извињавам због можда нејасних изјава, а пре свега што је настао утисак да немам довољно разумевања за земљу домаћина", рекао је Цобел. "Све синоћње изјаве, без обзира да ли су пренете на истинит или погрешан начин, могу се искључиво приписати мени." Цобел је такође рекао да жели да "изричито разјасни да ни у ком случају није изнео став нити сма- тра да постоје историјске претензије Мађарске у одно- су на Војводину нити да Мађарска намерава да затражи таква права". "Став немачке владе и ЕУ је познат. Наш циљ су стабилизација и мир на западном Балкану", рекао је Цобел. "Зато се залажемо за решење статуса Косова које би узело у обзир оправдане интересе грађана Косова", рекао је Цобел и истакао да је "Косово случај ’суи генерис’, који се не може пренети на друге регионе". Амбасадор Немачке је на крају ванредне конференције за новинаре, која је трајала око пет минута, замолио за разумевање што не даје даље коментаре и што неће одговарати на питања. Претходно је Влада Србије оценила да се амбасадор, изјавом у којој је довео у везу Косово, Војводину и Санџак, на најгрубљи начин меша у унутрашње ствари Србије, а протестно писмо упутио је и Борис Тадић.

Реакција немачке амбасаде Са другу стране, Амбасада Немачке је реаго- вала и саопштила да је у неким медијима изјава амбасадора извучена из контекста дискусије и не одговара истини и да он није тврдио да Мађарска може да отвори питање Војводине, реагујући на начин на који су поједини медији пренели изјаву "Ни у једном тренутку амбасадор Цобел није тврдио да Мађарска може да отвори питање Војводине, као што је то представљено у медијским извештајима", наводи Амбасада, већ је, напротив,

15

Најгрубље ... указао да треба бити опрезан са историјским парале- лама. "Напротив, амбасадор Цобел је у одговору на питање, у дискусији са учесницима Форума, да ли је забринут због могуће нестабилности у Војводини и другим деловима Србије, рекао да је интеграција у ЕУ најбоља гаранција за стабилност у Србији. Указао је и на то да треба бити опрезан са историјским правима и паралелама", наводи се у саопштењу. Амбасада је реаговала и на интерпретацију дела изјаве у вези са политичком елитом у Србији. "Амбасадор Цобел није ни паушално тврдио да је Србији потребна боља политичка елита, него је упо- зорио на то да, по његовом мишљењу, политички ли- дери у Србији морају да преузму своју одговорност за што скорије формирање владе", саопштава Амбасада Немачке у Србији.

“Мађарска нема претензије" Поводом изјаве немачког амбасадора, заменик мађарског амбасадора у Београду Иштван Фејервари је рекао да Мађарска нема никакве територијалне претензије према Србији. Он је рекао да Мађарска у потпуности призна- је постојеће границе у Европи, као и да у потпуности подржава интеграцију Србије у евроатлантске струк- туре.

Влада тражи објашњење Немачке

На данашњој седници Влада Србије је одлучи- ла да упути "најоштрији протест Влади Немачке" због изјава амбасадора Цобела, у којима се он "на нај- грубљи начин меша у унутрашње ствари Србије". "Амбасадор Цобел је на више начина покренуо питање територијалног интегритета и суверенитета Србије и питање непроменљивости њених међународ- но признатих граница." "Влада Србије с правом очекује објашњење Владе Немачке да ли је амбасадор Цобел изнео званичне ставове Владе Немачке." "У свим досадашњим контактима на високом државном нивоу између Србије и Немачке била је исказана и потврђена међусобно добра воља да две земље развијају добре односе." "Надамо се да ћемо у најкраћем року добити јасно разјашњење Владе Немачке о изнетим ставови- ма амбасадора Цобела", навела је Влада Србије. Влада Србије неће коментарисати изјаве немачког амбасадора у Београду Андреаса Цобела док из Берлина не стигне званично објашњење да ли амбасадорови ставови о Косову и Војводини одражавају ставове немачке владе. Министар науке и заштите животне средине Александар Поповић је на конференцији за новинаре после седнице владе рекао да власти у Београду очекују одговор немачке стране. И кабинет председника Србије упутио је касно

синоћ протест Министарсву иностраних послова Немачке због изјава амбасадора те земље, саопштила је данас прес служба председника Србије. Кабинет председника пренео је забринутост председника Србије Бориса Тадића, који је затражио да се Немачка званично огради од ставова које је амбасадор Цобел изнео. Како се наводи у саопштењу, председник Тадић ће протестно писмо упутити и председнику Савезне Републике Немачке Хорсту Келеру. (Б92, Бета, Танјуг, 12.4.2007)

Историјски осврт са ироничним насловом АМБАСАДОР ЦОБЕЛ ЈЕ У ПРАВУ Резовање немачког амбасадора Андреаса Цобела је саставни део политике застрашивања Србије. Мора се, међутим, признати да оно произилази из атмосфере дефетизма народа, у којем коло воде разни ”домаћи туђини”, "либерално-грађанска елита”, али и из понашања званичне политике. Цобел је у једном јасан: одреците се Космета ако хоћете да уђете у ЕУ. Зачуђујуће је да је Његова Екселенција историјски неписмена - када говори о Војводини и Санџаку, јер верује да је: а) Војводина била мађарска земља. Не зна ни основно, да су и пре сеоба Арсенија Трећег Чарноје- вића, у њој живели 90% Словени, углавном Срби и Словаци. Не само у њој, него и у Трансилванији и Банату. Не зна да је мађаризација новијег датума, да је највећи део Срба и Словака у Горњој Панонији мађаризован током 18, а највише у 19. столећу (путем тзв. "државног национа”). Тада је мађаризована и Трансилванија (Ердељ), коју данас Мађари захтевају од Румуна. Мађаризација Срба у Доњој Панонији (коју је аустријски цар 1848. прогласио као Војводство Србија и Тамишка жупанија) је најновијег датума; и прадедови многих данашњих војвођанских Мађара били су Срби римокатолици (Буњевци и Шокци) и Срби православци. Но, и поред свега наведеног, Србији и Словачкој ни на крај на памет не пада да траже поделу Горње Паноније, иако за то имају основа у бро- јним мађарским научним књигама. б) Што се тиче Санџака (Рашке области), Цобел је још неписменији, али у њјеговој изјави има и неких "олакшавајућих околности”, јер му на путу нису стајале ни српска историографске сметње, ни српска политика. Заправо, Срби, већ два столећа, немају националне полтике. Да је именована Екселенција завирила бар у карте Трећег Рајха (1943), нашла би на њима ознаку "мухамедански Срби” - за оне који живе у Сандџаку. Одавно се с овим делом нашег превереног народа манипулише - с циљем подстицања још једног братоубилачког рата. Цобел је у праву кад говори о синтагми Владе

16

Iskra 1. maj 2007.

Србије ”више од аутономије, мање од независности” и када критикује њене "паметне саветнике”. Ако смо га добро разумели, он као Немац зна да косовско-мето- хијски проблем није у Београду постављен компле- ментарно - у историјском контексту разних злочин- става и етничких чишћења (Мусолинијевих, Хитлерових и Титових). Можда је, ипак, и тим путем желео да српскиим главарима упути поруку - да већ једном престану с резоновањем у конкрентним пред- ставама, да не дангубе око "задње коте” у српском одступању, да престану да траже само оно што нам је преостало после Нато агресије. Немац се, вероватно, пита зашто Срби, већ једном, не покрену своје српско питање у целини: и у југослвоенском и у европском контексту; зашто не затраже међународну конферен- цију о бившој Југославији. У Београду, 14. 4. 2007. Проф. др Веселин Ђуретић, с.р. Геополитичар Звонимир Трајковић, с.р.

Коментар Искре

Случај Цобела - испит наше доследности Крајње је време за одлучан иступ Владе Србије на вршљања и мешања представника страних влада разних звања у наше унутрашње ствари. У том погледу демарш Владе Србије немачкој влади у вези изјава амбасадора Цобела дошао је у прави час. Али то није и крај „афере”, већ отварање питања дослед- ности наше владе у оваквим стварима. Први испит те доследности биће реаговање српске владе на немачки одговор. Само суштински задовољавајући одговор, уз извињење немачке владе, може се примити; никако неки ‘дпломатски' покушај Немаца да изјаве свог амбасадора прогласе његовим ‘личним мишљењем'. Иначе, доследност би захтевала да наша влада прогласи г. Цобела ‘недостојном лич- ношћу' (persona non-grata) и затражи његову момен- талну смену, ако га Немци одмах сами не повуку. А онда и шире. У овој Искри има више примера недостојног, арогантног, колонијалног и понижавајућег понашања предстваника моћних западних земаља на нашим просторима које већ годинама траје, без икаквог чак ни протеста - наше државе. Суштинска доследност би захтевала да се и они приведу ‘познању права‘, односно упозоре на поштовање ‘дипломатског кодекса‘ који су они писали. Њима је добро познато које су границе права, понашања и обавеза дипломате. Оно што они траже и ‘оквире' у којима они држе стране дипломате у својим земљама. Стога од моћне господе амбасадора и других пролазних представника треба мирно тражити да се на реципрочан начин и сами понашају у нашој сувереној земљи, без обзира на њен тренутно тежак положај. Стварни испит наше доследности биће - рећи амбасадору САД, г. Полту (или ономе који га буде заменио), шта је једном дипло- мати дозвољено, а шта није. ‘Достојан1 дипломата не ‘арбитрира1 сваконедељно у нашој политици, а још мање јавно агитује за мере своје владе против наших националних и територијални интереса. Само објективна доследност може да врати углед нашој држави и пољуљано самопоуздање срп- ском народу; ободрити његове пријатеље, а ослабити непријатеље.

в. Д-

Iskra 1. шај 2007.

Почетак распарчавања Србије

Министар правде Србије Зоран Стојковић је упозорио да би се у случају да Србији одузму дио територије отворило питање Санџака и нагласио да већ постоје захтјеви три општине са југа Србије за аутономију. Предсједник Извршног одбора (ИО) Српске радикалне странке (СРС) Драган Тодоровић је оцјенио да радикали већ 17 година упозоравају на покушаје слабљења и уништавања Србије и српског народа.

- Није тешко закључити који је крајњи циљ таквих намјера. У случају евентуалне косовске неза- висности кренула би даља дезинтеграција и комадање Србије. На ред би дошла Војводина, Рашка област... Нажалост, од 5. октобра 2.000 године у Србији су на власти марионете које испуњавају све налоге Запада и помажу да се оствари комадање државе - објаснио је Тодоровић. Према његовим ријечима послије распада СРЈ, међународна заједница покушава да Србији отме Косово и Метохију.

- Захваљујући чврстом ставу Русије да нема кршења Повеље УН и међународног права Америка је спријечена да већ данас у СБ УН буде донесена нова резолуција којом би се прогласила косовска независ- ност упозорио је Тодоровић. Он је подсјетио да је Србија у посљедњих седам година слабила у сваком погледу, економском, војном...

- У односу на земље у окружењу сведени смо на маргину - категоричан је Тодоровић.

Ситни политиканти Коментаришући најаву да би ускоро могло да се формира Влада Тодоровић је рекао да ће то, ако буде тачно, бити још један знак неодговорности Војислава Коштунице и Бориса Тадића. Како је могуће да сада формирају Владу а да то нијесу могли да ураде прије два мјесеца.

- Стиче се утисак да су чекали да виде како ће тећи ситуација око Косова и Метохије. На поли- тичкој сцени Србије немамо државнике него ситне политиканте закључио је Тодоровић.

9.4.2004. <www.dan.cg.yu>

ДАН

МИСИЈА САВЕТА БЕЗБЕДНОСТИ ПРВО У БРИСЕЛУ, 24. АПРИЛА. Мисија Савета безбедности Уједињених нација, која долази у Србију да се на лицу места увери у стварно стање испуњености стандарда на Косову и Метохији, пре тога ће, 24. априла, посети- ти Брисел, где ће разговарати са челницима Европске уније, рекли су Танјугу дипломатски извори у Уједињеним нацијама. Мисија, коју ће предводити бел- гијски амбасадор при УН Јохан Вербеке, задржаће се потом по два дана у Београду и Приштини, након чега ће бити објављен извештај о налазима 15-то члане делегације Савета безбедности. (Танјуг, 18.4.2007)

17

Emil Vlajki

O RIJEČIMA I STVARIMA

Мој otac Lujo, Hrvat, i nekoiiko njegovih prijate- Ija, odlučili su na početku Drugog svjetskog rata da se ožene Jevrejkama kako bi ih otrgli od smrti. Majka, Bea Askenazi, je preživjela, ali ne bez opasnosti. lako udata za ne-Jevreja, na ulici je morala nositi traku sa žutom Davidovom zvijezdom. U tri navrata, bila je internirana diljem istočne Europe. Otac ju je nekako pronalazio i spašavao.

Porodica moje majke nije bila te sreće. Skrila se u nekoj napuštenoj kući, ali ne zadugo. Susjedi su javili da su jednog jutra došli nacisti, na silu izvukli moju baku, djedu i dvije mlađe majčine sestre. Susjedima se učinilo da se baka i djeda plačući mole. Ali Jahve, jevrejski bog, ih očito nije uslišio pošto nitko od njih nikada više nije bio viđen.

Bilo je to vrijeme Hitlerovog „finalnog rješenja" za Jevreje od kojih je samo u Aušvicu ubijeno četiri milju- na. Tada je filozof Horkheimer rekao da nakon Aušvica više ne može biti humanizma. To se je onda, kada se ubijalo bez odabira: muškarce, žene, staro i mlado kako bi se zatro čitav jedan narod, zvalo: genocid. Tada su riječi pokrivale univerzalnu bol, imale su dignitet i odgovarale su stvarima.

Horkheimer se nije prevario. Nakon rata, plane- tu je zahvatio užas neokolonijalne eksploatacije. Danas, kada je najveći dio svijeta u dužničko-ropskom odnosu prema „međunarodnoj zajednici", svake godine od aranžiranih ratova i bijede umire oko četrdeset miljuna Ijudi, od čega, prema UNICEFU, sedamnaest miljuna djece! Ali, začudo, nitko se na ove „nevažne žrtve“ niti osvrće, niti to zove genocidom! Ovdje riječi, ne samo da su izgubile, nego su dobile obrnuti smisao: genocid na svjetskom nivou proglašava se procesom demokratizaci- je!

Perverznost međunarodnih odnosa se posebno ispoljila nakon propasti 'socijalističkog bloka' kada je svi- jetom zavladao Veliki Brat. Otada, ne samo riječi, već stvari i Ijudi nemaju nikakvog značenja. Ratovi i povodi za rat aranžiraju se po volji: - 1991. godine, da bi se napao Irak, bilo je izmišljeno da su iračke snage u Kuvajtu bacale na pod bebe iz inkubatora i gazile im glave. Sve to je, navodno, vidjela jedna bolničarka koja je svjedočila pred Kongresom 'Velikog Brata', a miljuni Ijudi su pritom plakali pred TV ekranima. Kasnije se ispostavilo da je ovo svjedočenje bilo laž i da je navodna bolničarka bila kčer kuvajtskog ambasadora koja se godinama nije vraćala u svoju zemlju. Nakon rata je, od strane 'Velikog Brata', zaveden embargo protiv Iraka zbog kojeg je, po UNICEFU, samo do 1995., umrlo više od pola miljuna djece. Tko je ikada to nazvao genocidomđ - Da bi se 1999. napala Jugoslavija, isfabriciran je ,,masakr“ u Račku, a usput je rečena laž o tome kako su Srbi već pobili sto tisuća Albanaca, te da se strahuje za ostalih četristo tisuća! Nakon nelegalnog NATO napa- da i okupacije Kosmeta, jedna španjolska komisija je konstatirala da je od početka 1999., stradalo, na svim stranama, svega par tisuća Ijudi! U ime ovih laži, u Jugoslaviji su dva i pol mjeseca uništavane bolnice, škole, mostovi, ceste, TV stanice, zagađeni su zrak, voda i zemlja osiromašenim uranijumom, a ubijeno je na

18

tisuće Ijudi. Usput se prijetilo Srbima: 'vratit ćemo vas na 1389. godinu'! Riječi su ponovo izgubile smisao: ovaj genocidni pokušaj nazvan je „humanitarnom intervenci- jom“!

- 2003. godine, da bi se nanovo napao Irak, izmišljena su „iračka sredstva za masovnu destrukciju", a svijetu je predstavljen lažan dokument o navodnoj iračkoj opasnosti; radilo se, ustvari o petnaest godina starom magistarskom radu nekog studenta! I ponovo je 'Veliki Brat' napao jednu zemlju bez odobrenja UN-a! Naravno, to što u Iraku postoji 12% svjetske rezerve nafte, „nema nikakve veze“ sa suštinom stvari! Od 2003. do danas, u toj zemlji je ubijeno par stotina hiljada civila što od „humanitarne intervencije“, što od isprovociranog građanskog rata. Ali nitko to ne zove genocidom!

Ne priznaje se, nadalje, ni genocid nad Indijancima, ni nad australijskim autohtoncima, ni nad Armenejcima, ni nad Vijetnamcima. Genocid je ono što od sada 'Veliki Brat' proglasi genocidom i što legitimira njegovu neokolonijalnu politiku.

Jedna od ,,formula“ za ,,genocid“ je slijedeća: Prvo se međusobno pokrve narodi na nekom (strateški važnom) području s tim, da su već odabrani „dobri i loši momci“.

Na ratnu scenu stupaju mediji „međunarodne zajednice", centri za psihološko ratova- nje, špijunske službe, diplomate, falšsatelitski snimci, a sve u suradnji sa banana-političarima „dobrih momaka" koji su u stanju da žrtvuju 'mir za nezavisnost'. Kada međusobno klanje i etničko čišćenje dođu do vrhunca, onda oni koji su sve zakuhali „humanitarno" intervenira- ju; naravno, jedino protiv „loših momaka"! Kako, ipak, ne bi bilo sumnje u ispravnost njihove ,,humanitarne“ inter- vencije, aranžiraju se sve pretpostavke za jedan „mini- selekcijski genocid“. „Dobri momci“, muškarci i vojska, napuštaju neki grad, prepuštaju ga neprijatelju i kukavički ostavljaju na licu mjesta žene i djecu!

Računa se da, čak i ako ih neprijatelj ne povrijedi, napravit će nekoliko masakra nad muškarcima bilo zbog objesti zločinaca kojih ima u svakoj vojsci, bilo zbog osvete radi prethodnih zločina počinjenih od strane „dobrih moma- ka“. Ako žrtava nije dovoljno, one će proizaći iz proboja „dobrih momaka" kroz neprijateljske linije. Na kraju, na scenu stupa „međunarodni sud pravde". On, na primjer, odbija da osudi nelegalni i genocidni NATO napad na „nepostojeću zemlju“ (s kim li je to „međunarodna zajednica“ prethodno u Rambujeu pregovarala?!), ignorira zločine „dobrih momaka", ali zato olako proglašava genocidom skup zločina na jednom uskom području gdje ostarjeli, te žene i djeca, nisu stradali.

Bože, pitam se, zašto i nacisti nisu imali ovakvu koncepciju „genocida"? Aron, Berta, Sara i Hana bi živjeli, pružili bi mi Ijubav za koju sam prikraćen, a u životu bi bili i miljuni drugih koji su nestali u konc-logori- ma. Ovako, ostaju samo vječito neisplakane žrtve i spomenici, te beskrupulozni svjetski mešetari koji sve Ijudsko skrnave i obezvrjeđuju, oduzimajući riječima i stvarima svako dostojanstvo i smisao.

27.3.2007. <vemil@wanadoo.fr>

Emil Vlajki

Iskra 1. maj 2007.

ОДЕЛО ПО МЕРИ И ЗАХТЕВУ Простим сабирањем изјава и политичког деловања владајућа структура Србије довела је Србе пред губитак Космета, али и знатно „помогла да опстанак Републике Српске буде доведен у питање Са закашњењем читам текст господина Црнчевић написаног у свом већ познатом сати- ричном маниру, „Проба новог одела”. „Креатор независне моде за Косово, господин Марти приказао је јуче у Београду модел новог одела...”. Ако даље парафразирам, одело ја наравно скројено за српске политичаре, али и за Србе уопште у коме се ми прилично нелагодно осећамо. Одело нам је тесно, некако кратко, а панталоне су готово трофр- таљке. Но са „демократског запада” сви гракћу да нам одлично стоји, те да га никако не би требало мењати. Читам и смешкам се, на Бранин метафор- ски приказ врло деликатне ситуације где Србија и Срби стално по нешто губе а ништа не добијају. Има ли у томе и добар део наше кривице или су нам опет они тамо скували одвратну чорбу? Поборницима теорије светске завере је већ унапред све јасно. Склони су да одмах закључе како се ради само о новој етапи у већ давно припремљеној завери противу Срба. Глобалисти хоће да отимају, то је неспорно, али да погледамо мало и наш учинак у том отимању. На бази свих аргумената рекао бих да смо овога пута, баш ми, такво одело одавно наручили, својим политичким поставкама. Из незнања, незаинтересованости или лоших намера, сасвим је свеједно јер је резултат исти. Ја немам Бранин духовити плајваз, па ћу вас на мало грубљи начин подсетити на малоумну сетву наших политичара коју сада жањемо:

„Више од аутономије мање од независности” Вук Драшковић је са места министра инос- траних послова, што у Свету значи, са нивоа државне политике лансирао крилатицу „Више од аутономије мање од независности”. Ни њему а ни осталима у Свету, па и осталима код нас није било јасно шта то практично значи и како ће се та кри- латица моћи да реализује у пракси. Међутим, то није сметало ни Тадићу ни Коштуници да је прихвате и са њом заједно са манитим Вуком машу већ пар годи- на. Свако од наших „државника” је ту глупост светским ауторитетима објашњавао на свој начин али је она једноставно необјашњива. Реалном западу поготову ништа није било јасно. Онда је Ахтисари сео и ту крилатицу „превео” у изводљиве оквире и сасвим адекватно. Више од аутономије а мање од независности је, надгледана или контролисана независност. Јер ако неко већ има највиши степен аутономије коју Свет познаје, а КиМ је по свим нашим уставима од 1974 године то имала, више од тога може бити само Република или независност. Да се за пар година поново не би натезали око рефе- рендумских игара као са Црном Гором Ахтисари нам је одмах прекратио муке и предложио надзирану независност са сигурном тенденцијом да пређе у потпуну. Да је којим случајем наш „умни” министар

Iskra 1. maj 2007.

Вук изашао са крилатицом да ће проблем КиМ бити решен на исти начин како је Хрватска „решила” проблем Републике српска крајине, свет би ту поруку јасно разумео. Такав свој став могао би да буде поткрепљен гомилом необоривим чињеница- ма. Чак и кроз питање каква је то битна разлика између КиМ и РСК па је међународна заједница дозволила етничко чишћење 700.000 Срба из Хрватске а за 900.000 Шиптара (наших држављана) на КиМ тражи се формирање друге шиптарске државе. Осим тога Срби су у Хрватској увек били конститутивни народ који и по УН могу имати право на отцепљење али националне мањине никако. А што се тиче међународног војног присуства УН су биле присутне као снаге сигурности и у РСК, као што су данас на КиМ. Укупно узевши нашим „државницима” је било на располагању још сијасет необоривих аргумената како би се већ у старту раз- била све илузије запада али понајвише Шиптара о могућности отцепљења КиМ. На евентуално инсис- тирање запада на прекрајању граница, парирало би се отварањем целог пакет заједно са РСК, РС ... Овако сада је све под знаком питања, јер се Коштуница као председник Југославије правио луд (или необавештен) када се установљавао Устав Косова иако то резолуцијом 1244 није предвиђено. Агитовао је да Срби изађу на изборе за Косметски парламент иако је тиме оснажио и прихватио Устав као и формирање осталих државних институција Косова, па и избор Председника. Није му падало напамет да инсистира да и „међународна заједница” испуни свој део обавеза из резолуције 1244 о повратку Срба на КиМ, о враћању нашег континген- та војске на границе Србије, о безбедносним стан- дардима и још сијасет тога. Ноншалантно је оћутао уклањање обавезе „стандарди пре статуса” које је сам Запад поставио али и заобишао јер је закључено да се то не може реализовати. Данас када је Запад решио да седмого- дишњу нашу политику некритичког прихватања свега и свачега и званично примени на решавање Косметског гордијевог чвора, Коштуница се пробу- дио. Нагло се сетио да је то губљење 17% тери- торије Србије, и да то никако не може. Крив је Ахтисари. Не господине Коштуница криви сте ви. Ахтисари је само математички прецизно сабрао све ваше политичке дилетантизме и ставио вам их на сто. С тога ако се вратимо на Бранино тесно одело, сасвим је јасно да смо баш такво одело још пре неколико година управо ми наручили и сада нам је оно испоручено.

Одлука Међународни суд правде у Хагу о „геноциду”у Сребреници Тадић је а и остали у Србији су од руковод- ства РС обавештени о тачном броју погинулих у операцији Сребреница. Обавештени су да је у тој

19

Одело по. операцији на разне начине погинуло око 2.000 муслиманских бораца (колико је приближно и лешева пронађено) те да је наводни геноцид у Сребреници само медијска фарса потреба западу како би он оправдао своје злочине. Разумљиво, неко увек треба бити крив. Обавештени су да је Педи Ешдаун поцепао веродостојни извештај о Сребреници и наручио нови, са знатно увећаним бројкама „стре- љаних”, како би се могла створити слика „геноцида” и усагласити са потребама трибунала у Хагу. Све са циљем да би се бар неко од Срба могао осудити за „геноцид” иако по дефиницији УН тај чин не може да почини појединац. Ако се доследно држимо ове дефиниције УН о геноциду као циљу физичког истребљења. У Сребреници није било физичког истребљења, већ је РС организовала транспорт до Тузле за све оне који нису били муслимански борци са пушком у руци. На овој фотографији се јасно може видети, да и војно способни мушкарци покушавају да уђу у аутобус за Тузлу. Зато се Међународни суд правде и оградио рекавши „да је пресуда о геноциду у Сребреници заснована на истражним доказима и већ донетим пресудама на суђењу у Хашком трибуналу”. Како се тамо судило, доказивало и пресуђивало не треба коментарисати. Када поред свих ових сазнања Тадић као председник републике оде у Сребреницу и почне редом да се извињава за само њему знани „гено- цид” онда то свет разуме као званично признавање кривице од стране Србије. Ако на то додамо свакодневну бесомучну пропаганду од стране НВО и дежурних алапача о „геноциду” и српској кривици, преко државних и од Владе контролисаних медија, онда то у свету има одређену тежину. Влада која политичком Хашком трибуналу изручи бившег председника и цео политички и војни врх земље свету шаље јасну поруку да смо ми крив- ци за све што се на овим просторима догађало. То што ће кривица бити сведена на појединце је само правна форма, јер се целом народу и не може суди- ти. Међутим онај народ чије је политичко и војно руководство осуђено за „геноцид” и ратне злочине разумљиво носи и бреме колективне кривице, као и печат геноцидног народа. „Државници” који донесу одлуку да сву државну архиву и најповерљивија документа стави на увид онима који имају јасне намере да осуде наш политички и војни врх како би оправдали своје злочине и посебно агресију из 1999. године или су полудели или се ради о националној издаји. Али у земљи чуда има и треће. Учинило се „уличарима” да је јако згодно да се на тај начин обрачунају са својим политичким противницима па су их врло радо гурнули у Хаг. Рачунајући да ће тиме остварити два циља. Сервилно ће испунити захтеве Запада на шта су се још пре доласка на власт обавезали, а и трајно ће уклонити своје неоспорно јаче политичке противнике. Шта ће бити са државом, нацијом, кршењем устава и закона као и осталим непоправљивим реперкусијама по државу

била је виша математика за те плитке мозгове. Резултате те политике добили смо пре извесног времена: Међународни суд правде у Хагу: СРЈ односно Србија као њена наследница није одговорна за геноцид. Одмах се намеће питање: Коме се то Тадић извињавао, зашто, у чије име и на основу које одлуке Скупштине Србије? Но има и онај бизарнији део ове пресуде на који су Тадић и остали „уличари” одлучујуће утицали. Председница суда Розалин Хигинс је напоменула да је пресуда о „геноциду” у Сребреници заснована на истражним доказима и већ донетим пресудама на суђењу у Хашком три- буналу. Да би нешто касније окривила Србију за блокирање процеса утврђивања истине, цитирајући изјаву шефа српске дипломатије Вука Драшковића „да службе безбедности у Србији знају где је Младић, али неће да га ухапсе”. Овакве изјаве, сервилност према западу и згодна прилика за уклањање политичких противника звана Хаг сада почињу да дају врло горке плодове којима се трује цела нација. Пресуде тог квази суда који су „уличари” добро напунили Србима сад постају репери за многе друге процесе на штету Срба. Но мислим да fce ту плиткоумност Коштуница, Тадић и друштванце тек имати прилику да објашњавају али пред нашим судовима. Директна последица таквог понашања наших најодговорнијих политичара произвела је још једно по будућност Републике Српске врло проб- лематично стање. Из Сарајева се свакодневно арлауче да се РС као геноцидна творевина мора укинути. Тако би Срби и у БиХ били сатерани у гета као и на Космету, па ко преживи. Противу гено- цидног народа све је дозвољено.

„Креација и крој одела” је плод наше политике Кад све ово саберемо врло једноставно се долази до закључка да су прави креатори и кројачи „тесног и кратког одела” у Београду. Марти је ту био само шнајдер. Стога нам је Ахтисари и могао да скреше у брк, да смо заслужили да изгубимо Космет... Чијом заслугом нека сви размисле. Љутимо се на Ахтисарија јер је на шиптарској страни, што се у старту могло очекивати, али се није реаговало. Зашто се онда не разумемо ни са Лавровим и Путином, коју су јасно нагласили да су на нашој страни. Три године Руси од нас не могу да исцеде шта ми то хоћемо а шта нећемо. Да би Лаврову назад прекипело, изјавивши да Руси не могу бити већи Срби од самих Срба, али да оно што није прихватљиво за Београд неће прихватити ни Русија. Господо политички дилетанти, не може се трчати у НАТО и ЕУ а од Руса тражити да нас спашавају од тих ваших Евро-атлантских савезни- ка, који сви листом хоће да нам отму КиМ. Какви су вам то савезници и знате ли ви уопште шта је савезник и пријатељ. Огледало, 25.3.2007. <www.trajkovic.co.yu>

20

Звонимир Трајковић

политички аналитичар

Iskra 1. maj 2007.

Санда Рашковић - Ивић

ОБРАЋАЊЕ САВЕТУ БЕЗБЕДНОСТИ УЈЕДИЊЕНИХ НАЦИЈА Њујорк, 19. март 2007. Господине председниче, уважени чланови Савета безбедности, госпође и господо, Посебно ми је драго што могу данас да вас поздравим и изразим искрено поштовање према овом високом телу Светске организације. Данашња седница СБ одржава се непосредно након завршетка неуспешних разговора о будућем уређењу покрајине Косово и Метохија, који су одржани у Бечу 10. марта. Постоје бројни разлози зашто су ови преговори завршени неуспешно и о томе ћу нешто више говорити касније. На самом почетку истакла бих став Републике Србије да на трајни мир и сигурност у мојој земљи, али и у другим државама широм света, пресудан значај могу имати управо одлуке Савета безбедности Уједињених нација. Данас су многи погледи усмерени ка Западном Балкану, јер знатан број суверених и демократских земаља стрепи пред могућим преседаном нарушавања фундаменталног принципа поштовања суверенитета и територијалног интегрите- та међународно признатих држава. Зато бих пре свега хтела да истакнем посебан значај који Савет безбедности има као гарант остваривања Повеље УН. Ово тело се стара за очување универзалних начела међународног права, што значи да од њега најнепосредније зависи стабилност читавог светског поретка. Србија изражава своје чврсто уверење да ће СБ, поштујући Повељу УН, одбацити сваки покушај да се Републици Србији као чланици УН отима 15 одсто њене територије и да се прекрајају њене међународно признате границе. Вама је свима добро познато да су разговори о будућем уређењу српске покрајине Косово и Метохија у Бечу били неуспешни, да нису дали никакав резултат јер није постигнут споразум. Подсетила бих да је мандат Специјалног изасланика Генералног секретара УН Мартија Ахтисарија био да он буде посредник у изналажењу компромисног решења. Уместо тога, Ахтисари се прекорачујући ман- дат који му је поверен определио за наметање решења, које одговара само једној, албанској страни. Важно је и да истакнем да Ахтисаријев пред- лог није настао као дело које су градиле две стране у разговорима и да у том предлогу дословно нема ниједног јединог суштинског става из платформе коју је заступао Београд. Желећи да будемо конструктивни ми смо и на Ахтисаријев наметнути предлог уложили близу 500 амандмана, који су редом игнорисани и одбијени. Другим речима, Ахтисари је Републици Србији, која је суверена држава и чланица УН, уручио предлог наметнутог решења, којим се крши Повеља УН, Резолуција СБ 1244, Завршни Хелсиншки акт и Устав Републике Србије. Слободна сам да поставим питање шта би државе које ви представљате урадиле да добију овакав предлог. Такође, слободна сам и да поставим питање шта би Финска, коју је некад водио Марти Ахтисари, урадила да добије овакав предлог. Одговоре сви унапред знамо, па је самим тим и ко- начан одговор Србије познат и јасан, а он гласи да

Iskra 1. maj 2007.

одбацујемо предлог којим се отима 15 одсто наше територије. Поштовани господине председниче, Влада моје земље чврсто остаје при уверењу да ће Савет безбедности остати доследан поштовању Повеље УН, што би омогућило започињање правих преговора о будућем статусу Косова и Метохије, са новим посред- ницима у преговорима. Србија сматра да је нови круг преговора једини пут ка праведном и одрживом решењу и спремна је за компромис око будућег уређења покрајине Косова и Метохије. Користимо и ову прилику да истакнемо да је Република Србија спремна да албанској националној мањини на Косову обезбеди највиши степен аутономије, да смо спремни да обезбедимо суштинску аутономију за покрајину. Суштинска аутономија сигурно представља најпер- спективнији начин да албанска национална мањина у покрајини управља својом будућношћу. Посебно желим да истакнем да је у Србији ових дана обележена трогодишњица ужасног насиља албанских терориста и сепаратиста, који су 17. и 18. марта 2004. године покушали да до краја заврше етничко чишћење Косова и Метохије. И док Резолуција 1244 налазе потпуно јасне обавезе и стандарде које је неопходно испуњавати, живот Срба и неалбанаца у покрајини се одвија у знаку насиља и сталне претње терором албанских сепаратиста. Сви знамо да до сада нико није изнео ниједан аргумент зашто би албанска национална мањина требало да на територији Србије створи још једну албанску државу. Пошто је такав аргумент немогуће наћи, јер би он директно кршио начела међународног права, онда се сада већ јавно и гласно, саопштава да ће албански терористи поновити сценарио од пре три године када су 17. марта убијали Србе и палили и уништавали све што је српско у покрајини. Србија овде у СБ на време упозорава на ове претње албанских сепаратиста и терориста и захтева да СБ предузме све мере како би се поштовала Резолуција 1244, која гарантује мир и безбедност за све становнике покрајине. Никада се до данас није десило да се отворено прети насиљем и пркоси конкретним одредбама Резолуције коју је ово тело усвојило. Посебно је неприхватљиво да се одговорност за најављено насиље албанских терориста може пре- бацити на неког другог и рећи да нису криви терористи већ жртве зато што нису добровољно испунили захтеве терориста. Нико нема право да окрене главу од истине и да данас, док је још време, јасно и гласно не осуди сваку претњу терором. Нема никакве разлике када је терор и тероризам у питању било да се он дешава на Косову или у било ком делу света. Обавеза је СБ да упозори да се Резолуција 1244 мора поштовати и да ће сваки облик насиља бити најстроже кажњен. А да се свакодневно крши Резолуција 1244 и да су Срби и неалбанци изложени свакодневном насиљу сведоче конкретни докази. Тако су на подручју Косова и Метохије само у протекла четири месеца

21

Обраћање СБ ... извршена 52 етнички мотивисана напада на Србе или припаднике неалбанских заједница. У 22 наврата на мети екстремиста били су повратници Срби, или њихо- ва имовина. Напади су изведени претежно на подручју северне Метохије. Насиље над мештанима Прилужја код Вучитрна унапред је најављено лецима, а у сис- тематско застрашивање укључили су се и припадници специјалне јединице КПС <Роса>, који су претње упућивали мештанима Штрпца на Брезовици. Застрашивање је присутно и на централном Косову, на северу, у Ораховцу и Косовском Поморављу. Албански дневни листови објављују спискове непожељних Срба. Имена непожељних Срба објављују се и на билборди- ма. Прети се масовним егзодусом. У седам случајева оскрнављени су и оштећени верски објекти Српске Православне Цркве. Навешћу пример скрнављења српске цркве Св. Јована Претече у Пећи које се догодило 5. марта ове године. Ова црква је оштећена у погрому над Србима марта 2004. године, и била је обновљена средствима Савета Европе, да би је албански сепаратисти опет оскрнавили. Посебно велику забринутост изазива поновно појављивање људи у црним униформама који не при- падају ниједној званичној формацији на Косову и Метохији. Ради се о припадницима паравојних форма- ција који илегално заустављају аутомобиле, врше пре- трес, утврђују националност људи, киднапују и преби- јају Србе. Само у периоду од 6. до 9. марта, Срби из Чаглавице и Лапљег села били су неколико пута жртве насиља и пљачке ових паравојних формација. Реч је о нападима на Славишу Столића, професора Дејана Митића и радника Зорана Драговића. Такође у Чаглавици, четири маскиране особе отеле су и опљачкале Зденка Горсеа, радника који се бави дис- трибуцијом штампе на српском језику. Све то, понављам, десило се само у три дана, али као ни много других трагичних догађаја није утица- ло на квалификацију УНМИК-а према којој су „безбедносна ситуација и слобода кретања стабилне, али крхке”. Само речник сурове бирократије може да објасни толики степен конвергенције појмова - ста- билност и крхкост - тврдећи да ова неспојивост чини целину. Међутим, госпође и господо, колико год администрација чинила напоре да је ублажи и са гото- во поетском слободом замагли, сурова реалност на Косову и Метохији бележи црне хронике смрти, бола и рана. Свакако највећу забринутост изазива питање повратка прогнаника. Опште је познато да је више стотина хиљада Срба протерано са Косова и Метохије, као и да је у XX веку драстично промењена етничка структура становништва у покрајини. Познато је да је педесетих година прошлог века у покрајини живело 30 одсто Срба. Тај број је, због деловања сепаратиста, притисака на Србе и њиховог протеривања, данас екстремно смањен. То најбоље сведочи да се у основи идеје независног Косова и Метохије налази пројекат етнички чистог Косова и Метохије. То је кључни разлог што сепаратисти и екстремисти, пред очима међуна- родне мисије у покрајини, систематски спречавају повратак избеглих Срба, а застрашују и покушавају да протерају оне који су опстали. Према подацима УНХЦР, 2006. године вратило се само 1.608 лица од којих су 31 одсто Срби, а 54 одсто Роми. Број повратника мањи је него 2005. године, но ни тај мали број од 1.608 повратника није

22

тачан. Најсвежији пример јесте покушај да се седамдесет пет породица под покровитељством привремених косовских институција врати у село Бабуш. Реч је о пројекту одрживог повратка који је требало да има две компоненте. Једна компонента била је обнова кућа, а друга је требало да буде гаран- товање економске одрживости, односно изградња мини-фарме, од чијих би прихода повратници живели. Куће јесу обновљене, али обавезе које омогућавају економску одрживост повратка косовске институције нису испуњене, иако је новац, управо за то, обезбеђен. Седамдесет пет српских породица вратило је кључеве од својих кућа, јер немају други елементарни пре- дуслов за опстанак. Ово је само један од многих примера који илуструје систематско протеривање већ једном протераних Срба. Кад је реч о приватизацији која се спроводи на Косову и Метохији, још једном треба нагласити њену, на етничкој основи, дискриминаторску природу, јер су Србима потпуно укинута основна права. Срби су прак- тично онемогућени да остваре имовинска права, као што је такво право ускраћено и држави Србији. Нема ниједног Србина на челу макар једног јавног пре- дузећа. Из Приштине, главног града покрајине, Срби су за осам година протерани потпуно и од 41 хиљаде колико их је живело 1999. сада их је мање од стотину, а живе кријући се у условима недостојним човека. У клиничком центру у том граду пре доласка УНМИК-а радило је око 50 одсто Срба, данас не ради ниједан. Поштовани господине председниче, наша је заједничка обавеза да косовско-метохијско питање сагледамо онако како нам налазе Резолуција 1244 Савета безбедности Уједињених нација. Та Резолуција изричито потврђује суверенитет и територијални интегритет и неповредивост међународно признатих граница Републике Србије, јер Резолуција СБ не може бити у супротности са Повељом УН. Али, та Резолуција утврдила је и јасне обавезе које се морају испунити на Косову и Метохији. Реч је о стандардима, пре свега о правима Срба и других неалбанаца на Косову и Метохији. Лако проверљива истина гласи да се у свим суштинским стварима стандарди не испуњавају. Само неколико месеци дели нас од осмогодишњице доласка међународних снага на Косово и Метохију. Прошло је, дакле, осам година откад је међународна заједница преузела одговорност за спровођење владавине права на Косову и Метохији. Од највеће је важности да се коначно постави питање испуњавања свих обавеза које произилазе из Резолуције 1244. То мора бити темељ свих наших будућих разговора о Косову и Метохији. Једноставно морамо објективно сагледати и утврдити шта је конкретно урађено са стандардима и које обавезе и због чега нису испуњене. Посебно наглашавам да се морамо у свим разговорима држати Резолуције 1244, имајући у виду да је Ахтисаријев предлог у потпуној супротности са важећом Резолуцијом. Пошто Ахтисаријев предлог не испуњава ниједан услов, ни формални ни сустински да се нађе пред СБ, јер је то предлог који заступа искључиво интерес албанске стране, и што је још важније овај предлог директно крши Повељу УН, од суштинског је значаја да управо обавезе и постављени услови из Резолуције 1244 усмере све даље разговоре о уређењу покрајине. Сагласно Резолуцији 1244 сматрамо да је сада најважније увести модел суштинске аутономије за покрајину Косово и Метохија као фундаментално

Iskra 1. maj 2007.

ALBANSKI PLAN NAPADA NA SEVERNO KOSOVO Press otkriva detalje najnovijeg ekstremističkog scenarija za napad na severni deo Kosova i čišćenje preostalih srpskih enklava.

Albanski ekstremisti pripremaju nove napade na sever Kosmeta i "čišćenje" preostalih srpskih enklava u unutrašnjosti pokrajine, upozoravaju izvori Pressa iz vrha srpskih službi bezbednosti. Prema njihovim rečima, "sasvim je realno očekivati da će leto 2007. biti najteže leto za kosovske Srbe".

Kako saznajemo, albanski ekstremisti su već izradili najnoviji scenario za napad na severni deo Kosovske Mitrovice.

Prema tom planu, srpski deo ovog grada ne bi bio direktno, frontalno napadnut...

- Najpre bi zaobilaznim putem, oko fabrike “Trepča", putem Kosovska Mitrovica - Rudare kamioni- ma bile prebačene albanske snage koje bi se iskrcale u blizini Zvečana. U isto vreme na putu Mitrovica- Leposavić, Albanci iz okolnih sela postavili bi barikade kako bi onemogućili pristizanje pomoći mitrovačkim Srbima iz Leposavića. Takođe, Albanci iz Bošnjačke mahale, Suvog Dola i južnog dela Kosovske Mitrovice krenuli bi ka severu, dok bi oni koji žive na Partizanskom brdu imali zadatak da potpuno odseku Zvečan od Mitrovice. Albanci bi tada ostavili slobodne koridore prema centralnoj Srbiji kuda bi, prema njihovom planu, trebalo da pobegnu uspaničeni Srbi... - prepričava izvor Pressa detalje najnovijeg albanskog zločinačkog plana.

On naglašava da je ovaj plan već razrađen do detalja i da će biti aktiviran ukoliko u Savetu bezbednos- ti ne prođe Ahtisarijev plan za nezavisnost Kosova. Ove

питање новог круга разговора. Неопходно је на одго- воран и озбиљан начин испробати могућност да уређење покрајине буде засновано на истинским демократским темељима у виду суштинске аутономи- је. То је реално и одрживо решење, и што је посебно важно искључује стварање веома опасног преседана који би угрозио мир и стабилност не само у региону, eefc би се одразио и на целокупан светски поредак. Влада Србије снажно подржава иницијативу Русије за наставак преговарачког процеса. Влада Србије, господине председниче, користи и ову прилику да позове на дијалог и наставак разговора, правих и темељних, који ће се у доброј вољи водити на основу Резолуције 1244. Само такви разговори могу довести до компромиса и споразумног решења, које ће бити у складу са Повељом УН, а на добробит подједнако Срба и Албанаца и њихове заједничке будућности.

informacije juče nam је potvrdio i predsednik Srpskog nacionalnog veća Milan Ivanović. On kaže da zna za taj, najnoviji plan ekstremista.

Koordinacioni centar upoznat U Koordinacionom centru kažu da su upoznati sa situacijom na Kosovu i stalnim namerama Albanaca da isprovociraju Srbe...

- Mi ćemo sigurno reagovati na svaku pro- vokaciju, pa i ulazak albanskih policajaca u severni deo Mitrovice, jer je to još jedan od mnogobrojnih dokaza da međunarodne snage na Kosovu krše sporazume - kaže Slavko Živanov iz Koordinacionog centra. On tvrdi da srpske vlasti još nemaju pouzdanu informaciju da će punkt kod Leposavića pored američkih vojnika nadgle- dati i veća grupa Albanaca.

- Moramo biti na oprezu, jer zaista postoji name- ra Albanaca da preseku kontakte među srpskim naselji- ma, izazovu paniku, strah i nateraju nas u beg. A to je samo jedan od planova - kaže Ivanović. On naglašava da su Srbi sa Kosova posebno uznemireni nedavnom odlukom da u delu Kosovske Mitrovice u kojem žive Srbi patroliraju albanski policijski specijalci iz zloglasne jedinice "Rose".

- Na sever Mitrovice su poslali ne običnu alban- sku policiju, već specijalce iz jedinice "Rosa", koji su direktno nastali iz OVK. To je prvi put da Unmik dozvoli pripadnicima "Rose" da intervenišu i kontrolišu delove Kosova u kojima većinski žive Srbi - objašnjava Ivanović. On kaže da je to dodatno uznemirilo Srbe, koji su njihov dolazak shvatili kao otvorenu provokaciju.

- Uopšte nije isključeno da bi upravo oni mogli da naprave incident za koji bi bili optuženi Srbi. I to je ono što nas najviše i plaši. Zato smo odmah od Unmika tražili da ih povuku.

Pozvali smo se na raniji sporazum između šefa Koordinacionog centra Nebojše Čovića tadašnjeg šefa Unmika Mihaela Štajnera, prema kome u enklavama gde su Srbi može da bude samo srpska poli- cija. Međutim, Unmik je naš zahtev odbacio iako je taj sporazum još na snazi - priča predsednik SNV. On, međutim, kaže da to nije jedini presedan koji još planira- ju da urade Međunarodne snage na Kosovu.

- Postoji vrlo pouzdana informacija da će administrativni prelaz kod Leposavića, na kojem se trenutno nalaze nemački vojnici, za nekoliko dana preuzeti Amerikanci i da će dovesti sa sobom čak stotinak alban- skih "carinika"... Sve ovo unosi još veću paniku među Srbe na Kosovu i strah da se ne ponovi 17 mart. Zato smo o svemu već obavestili vlasti u Beogradu... - objašnjava Ivanović.

Press, 13.4.2007. <www.pressonline.co.yu>

S.

Vojinović

Хвала на пажњи с којом сте ме саслушали.

5.3.2007.

Iskra I. maj 2007.

КИМ Инфо-билтен

23

ВЕЛИКИ ИЛИ ВРХОВНИ МИТРОПОЛИТ ИСАИЈА ЂАКОВИЋ „МУДРИ” (2) Посебном одлуком цар је ове одлуке потврдио, а нарочито је апострофирао избор Монастерлије. Углед овога су подигли и патријарх и српски прваци. И он је командовао бројним српским трупама, али само у битци код Сланкамена 19. августа 1691. године, када је страшна турска ордија претрпела ужасан пораз. Погинуо је и њен командант велики везир Мустафа Ћуприлић (одговоран за небројене злочине и крво- лоштва почињена над Србима). То је била прва и последња битка у којој су се Срби борили у својим посебним војним јединицама под својим подвојводом (после смрти Јована Монастерије нови српски подвојвода није биран), и својим заповед- ницима, а у саставу аустријске војске. Нешто мало раније, пре битке код Сланкамена, добио је патријарх на уживање Сечујски спахилук (27. јуна 1691). Само 4 године касније, исто му одузимају (?) али му доцније додељују Сирач у Српској Славонији.

Ситуација за Србе у Аустријској царевини није уопште била повољна. Њима се увек излазило у сус- рет када су били неопходни као војни чинилац. Али када би минула опасност по бечки двор, одмах је цар- ска администрација настављала са минимизирањем и изигравањем Привилегија. Стога, су крајем 1691. године, опет у Беч пристигли изасланици српскога народа: епископ Ђаковић, подвојвода Јован Монастерлија (који је у своме понашању направио коперникански обрт и почео се здушно залагати за свој српски род) и капетан Теодор Рупић (један од најспособнијих срп- ских ратника). Повод овога, новога доласка су биле старе невоље српских досељеника, али и Срба - старинаца, који су и поред Привилегија, били непрестано изложени силним невољама и неправдама и од њих су убирани и порези и намети.

У целини незадовољан са статусом Срба у Аустрији, патријархје средином 1691, послао ново изасланство у Беч, а на челу овога се налазио епископ Исаија Ђаковић.

Природно, а рат са Османлијама је беснео, Ратни Савет је и сада изашао у сусрет српским жеља- ма. Чак је цар Леополд I, 8. марта 1692. године саопштио Угарској Канцеларији, Дворској Комори и Генералном Комесаријату да су Срби „ослобођени” од свих пореза и намета и да се њихове Привилегије имају поштовати.

Он је тада молио ћесара да се Привилегије од 21. августа 1690. објаве и преко Угарске канцеларије и да се допуне. А цар имајући у виду пре свега да је велика битка код Сланкамена добијена искључиво заслугом Срба, и овога пута је изашао у сусрет српским посланицима.

Без обзира на све ове чињенице и српски народ и патријарх Арсеније III били су изложени неза- мисливом притиску Католичке цркве, а у томе су испредњачили језуити предвођени са кардиналом Леополдом Колонићем (иначе градиштанским Хрватом).

А и преко Угарске канцеларије је 20. августа 1691. године објавио нови Патент, којим се потврђује раније српске Привилегије. Између осталога у њима се и наводи да имања оних Срба који умру без наследни- ка имају припасти архиепископу и да Срби не само у духовним, него и у световним стварима морају да се покоравају своме патријарху.

У овом последњем саопштењу цара пада у очи, да се он сасвим оглушио на молбу и захтев Срба (потенцирану највише од епископа Ђаковића) да се ослободи гроф Ђорђе Бранковић (додуше на ту тему донета је једна сасвим неодређена одлука).

Дан касније цар Леополд I (дакле, 21. августа 1691) издао је посебну Повељу епископу Исаију, којом му дарива манастир Гргетег, као и манастирски посед, село Нерадин, пустару Банковце и воденице (посебно треба истаћи да су у великом аустријско - турском рату (1683-1699) годнине страдали више или мање, сви фрушкогорски манастири, па и манастир Гргетег). У даровници се и каже да цар чини овај дар не само на молбу епископа Исаија, него и због његових заслуга, због верности (његове) у бурним ратним временима, због постојане верности и одушевљеног пожртвовања за цара и двор, често уз опасност да изгуби властити живот, добра и имовину. (Ова даровница, од стране цара је потврђена и 1699. године). Манастиром Гргетогом у његово име је управљао намесник у чину игумана или протосинђела. Рад епископа, а после и митрополита Исаије Ђаковића, на обновни манастира Гргетега, није познат баш у у детаље, али се не може порећи да није био врло обиман.

24

Језуити су исхођавали и да се бране канонске визитације српских епископа својој пастви, нарочито у Горњој Угарској и у Трансилванији (Ердељу). Сукоб патријарха Аресенија III, епископа Исаије Ђаковића и епископа Стефана Метохијца са једне и невероватно агресивне и прозелитске Католичке цркве био је неминован, јер су ови други желели да све Србе поунијате, покатоличе или помађаре. Српске поглавице (духовне) без страха за своје животе бранили су права српског православног народа и спречавале његово однарођавање. Јер чим су Барања (тада насељена само Србима), Славонија и Срем ослобођени од Османлија, римска пропаганда је подмукло и насиљем почела да ради на превођењу православних Срба на унију. У томе су имали и доста успеха. Ова унијатска акција задобила је 1688. за шизматичну унију епископа Лонгина Рајића, викара београдскога митрополита. А да иронија буде још већа, док су Срби војевали за Аустрију, неописивим насиљем али без знања многих припадника српскога национа, многи од њих из Барање (крај између Драве,

Iskra 1. maj 2007.

Дунава и Блатног језера), су „свечано” преведени на унију у Печују 18. јануара 1690. године, дакле када се већ назирало да ће стотине хиљада Срба са патри- јархом прећи у Аустријску монархију. Патријарх, а помогнут епископима Ђаковићем и Метохијцем, по преласку у крајеве изнад Саве и Дунава, успео је да заустави унијаћење, а многе заблуделе и да врати у стару веру. Успео је донекле и да спречи унијаћење и мађаризацију Срба - старинаца. Значи патријарх је са својим верним епископи- ма повео борбу са језуитима (а помагао их је и бечки двор) на живот и смрт. Објективно, он је био вођа срп- скога народа, а то је била за оно време велика сила, која је у то време много значила. И са својим епископима просто се разлетео патријарх по Аустрији, дижући морал свога народа и зацељујући његове духовне ране. Године 1691. је у Барањи спасао и сачувао стародредни манастир Грабовац за Српску православну цркву и српски народ у Барањи. Купио је око себе патријарх прогоњено српско свештенство, те је успео да доведе опет у Печуј, епископа Јеврема Јанковића (епископ Јанковић је протеран из овога града „заслугом” језуите Радановића), такође 1691. године. Констернирани језуити предвођени карди- налом и министром Леополдом Колонићем, оптуже онда патријарха да тежи да на своју страну привуче унијате. Па је патријарху Арсеније III Чарнојевићу поручио и ово: ... да му се не допада, што се патријарх меша у послове римске цркве, који њему не припадају, и ако се у томе не умири, што му се догоди, нека сам себи припише...” Патријарх се на ово и не осврну, него о Божићу 1692. оде у манастир Лепавину, да и тамо поквари рачуне унијатских владика у Марчи (то је такође био српски манастир), коју пре Печуја поунијатише језуите, помоћу њиховог васпитаника Павла Зорчића, 1671. године. Следеће године обрео се патријарх, опет у манастиру Ораховици, одакле је разбио унијатске акције језуита по Подравини. Одатле отиде за Печуј где у потпуности обесмисли све претходне акције језуита. Уз то, умре и епископ Лонгин Рајић, па на његово место постави бечки суверен, архимандрита Петроја (Сада Петра) Љубибратића, ранијег гене- ралног викара београдско - сремске митрополије за унијатског епископа у Срему, са седиштем у манастиру Хопову. Патријарх онда постави Стефана Метохијца за митрополита београдског (а Срем је потпадао под београдску митрополију), чији је превасходни задатак био борба противу унијата у Срему. Епископ Петроније који је био надлежан за Срем и доњу Славонију, не издржа борбу са Стефаном Метохијцем. Повуче се у Осек (Осијек), а на крају живота у Пакрац. Пред смрт (1703), он се и покајао и све своје је препоручио на патријарха. Његов синовац Јанићије, који је требао да

га наследи, продаде патријарху Арсенију III кућу у Пакрацу и оде за Русију. Најзад, патријарх је 1705. године на Спасовдан у манастиру Крушедолу посветио Софронија Подгоричанина за православног епископа пакрачког и тиме је коначно учинио крај унијатским владикама у Срему и Српској Славонији. Немогуће је, а не истаћи, да је на заузимање епископа Ђаковића, 5. марта 1692. године у Бечу, за патријарха али и себе, он од цара издејствовао Путни лист за вршења посете верницима по Барањи и Српској Славонији. Патријарх Арсеније III одмах је схватио суштину католичких намера и да би их неутралисао, стога је 28. јуна 1694. гоидне спровео организацију наше Српске цркве у целој Хабзбуршкој монархији. То уређење, спровео је врло мудро оснивајући нове епархије или попуњавајући старе. Тако је створена нова аутономна Српска црква између Саве и Дунава, састављена од 7 епархија, која ће после смрти патријарха да постане Крушедолска, а затим Карловачка митрополија. Ову нову организацију Српске православне цркве, цар је потврдио Привилегијом од 4. марта 1695. године. И тај датум се сматра даном када је уствари установљена Карловачка митрополија (утицај епископа Исаије и у овом чину био је немерљив). За нове епископе патријарх је углавном предложио особе из редова досељених, а углавном и претежно од својих придворних калуђера. Сви они били су посвећени за епископе у Будиму или Сентандреји у времену између 1691. и 1694. године. За епископа будимског и столно-београдског (Секешварског) поставио је Јефтимија Поповића за епископа вршачко себишког Дробњака, Спиридона Штибицу, за епископа јегарског и велико Јефрема Бањанина, за епископа варадинског карловачко и зринопољског Стефана Метохијца, за епископа мохачко - сигетског Јефрема Јанковића - Тетовца и за епископа темишварског Исаију Ђаковића (само он никада није столовао у Темишвару). Иначе, сам захтев за уређење Српске цркве у Аустриској монархији, цару је лично поднео епископ Исаија. Он је пренеразио и дубоко узнемирио католичку јерархију, а посебно грофа и кардинала Колонића, изузетно великога стручњака за питање Српске православне цркве и српског народа у целости. Он је хитно одговорио цару, да се патријархов рад на организовању Српске православне цркве директно противи раду Католичке цркве. У својој представци, а подржан и низом језуит- ских бискупа, жестоку је атаковао на патријарха, указујући да је овај својим делатностима у мункачкој бискупији, од уније одвратио не само Србе, него и Румуне и Малорусе (Украјинце). Предложио је том пригодом Колонић, да се патријарх великим обећањима придобије на унију, а ако се у томе не успе, онда његова права треба ограничити само на Србе око Сантандреја.

Исаија „Мудри” . . . Од њега, још огорченији и резолутнији био је јегарски бискуп Фењеши (такође језуит). Тај свећеник, умолио је Мађарску дворску канцеларију, да обавести патријхарха, да ће сваки његов покушај деловања у повереној му бискупији, спречити оружаном силом. Ратне прилике, а неповољне за ћесаре, дикти- рале су да се он другачије понаша и прихватио је захтев патријарха за реорганизацију Српске православне цркве у Аустриској монархији. У тој царској Привилегији о организавању цркве у Аустрији посебно пада у очи, да стоји: „да се потврђује часни Исаија Ђаковић, као епископ темишварски, јенопољски и архимандрит мананстира Крушедола...” Како се положај патријарха, епископа, калуђера и свештеника није уопште побољшао, нано- во је на сцену ступио епископ Ђаковић, са својим дипломатским умећем. И после консултација са њима, Ратни Савет је одобрио, додуше канонске визитације патријарха и епископа својој пастви. А за дивно чудо, чак је и војним заповедницима наредио да српским епископима дају и заштиту и потпору приликом ових визитација (21. априла 1695. године).

По савету грофа Леополда Колонића, цар је патријарху одузео замак Сирач у Српској Славонији, потом да носи титулу патријарха, а кретање му је ограничио на пределе око Сентандреје (1703). Колонић је био је тада у уверењу да је насту- пио прави тренутак да се Српски народ преведе на унију. Али 1703. године избио је устанак Фрање II Ракоција и Срби су поново као војна сила били неопходни

бечком двору, чија се власт више него очигледно добро љуљала.

Године 1705. умире цар Леополд I и на трону га наслеђује цар Јозеф I. Он такође има добру кому- никацију са владиком Ђаковићем. Српска војна армада подржава Хабзбурге и директно ће бити одговорна за пропаст Ракоцијевог устанка (1703-1711), у коме ће од крвожедних Мађара настрадати више од 200 хиљада Срба (побијених претежно клањем). Цар Јозеф I, 15. августа 1706. године, патри- јарху за одузете спахилуке Сирач (отет 1701.) и Сечуј, даје добро Даљ код Осека са селима Боровом и Добрим Брдом.

Како ни то није било спроведено у живот, епископ Исаија Ђаковић је почетком јула исте године (1695) поновио ову молбу Ратном Савету.

Нажалост патријарх Арсеније III Чарнојевић, умире у Бечу 27. октобра 1706. године (највероватније отрован у завери коју је организавао кардинал Колонић), где је често одлазио да се заузме за свој народ и своју Српску православну цркву.

Тада је Ратни Савет 10. јула 1695. године, поново (по ко зна који пут) издао наредбу да својим војним командантима, да се патријарх и његови епископи не узнемиравају приликом ових канонских посета.

Колонић је кажу многи извори, сваки дан прижељкивао смрт патријарха и за њу се свесрдно молио. У своме тријумфу због смрти патријарха, није дуго уживао. Само неколико месеци касније умро је и он...

У том смислу је издата заповест војним командантима Будима, Сегедина, Липова и Сигета.

Занимљиво је, да патријарх Арсеније III Чарнојевић никада није био у контакту са царем Леополдом I и царем Јозеформ I. Тачније све преговоре у његово име је водио владика Исаија Ђаковић.

Заповедник ердељске војске гроф Рабутин, стално је ометао, сада темишварског владику Ђаковића приликом вршења канонских визитација и прикупљања десетине од православних становника. Владика је и због тога крајем 1696. и почетком 1698. године упућивао меморијале (писмене молбе) Ратноме Савету у којима је доказивао своја права. Интересантно јесте, да се Ратни Савет у оба случаја ставио на страну владике Ђаковића и упозоравао је грофа Рабутина, да такве сметње не прави. И у про- леће 1699. године, патријарх се посредством владике Ђаковића, жалио бечкој администрацији на положај Срба у Царевини. И заузимањем Ђаковића уследио је царски Патент од 2. јуна исте године, којим се Срби узимају у „заштиту” (наравно све су то била празна слова на папиру). Међутим како и ово остаде без одјека, сеп- тембра 1700. године, патријарх и Ђаковић, поднели су заједничку молбу Ратном Савету, да изда заповест војним командантима и генералима, да штите Србе у уживању добијених Привилегија.

Гроф Леополд Колонић, а био је и примас Угарске (свакако и саветник цара Леополда I), ширио је глас по Аустрији како су се патријарх и владика Ђаковић, сасвим разишли у својим ставовима и по црквеним и световним питањима. Истина јесте да се патријарх задовољавао са црквеном аутономијом. За разлику од њега епископ Исаија био је много радикалнији. За Србе, он је тражио политичко адмиднистративну аутономију са одређеном српском народносном територијом, као и да положај српских сталежа (црквене хијерархије, плем- ства и грађане) се изједначе са положајем аустриских и мађарских сталежа. Укључујући ту и право, да срп- ски епископи, као и католички бискупи буду чланови угарског Сабора (Дијете). По питању политичко - административне територије за Српски народ у опти- цајује било неколико могућности. (Наставак у следећем броју)

Др Војислав Недељковић

Са окончањем Великог „Бечког рата” положај српског народа се све више и више погоршавао. (1699).

26

Iskra 1. maj 2007.

О kosovskoj Apokalipsi na Sorboni

POGLAVICE MEĐUNARODNE ZAJEDNICE ODBIJAJU SVAKO ISTORIJSKO, MORALNO, CIVILIZACIJSKO SAGLEDAVANJE PITANJA KOSOVA Beseda Komnena Bećirovića u okviru velikog skupa na temu Kosovo: pitanje civilizacije, održanog 28 marta 2007, u amfiteatru Gizo na Sorboni.

Dame i gospodo, dragi prijatelji, braćo i sestre, Kao što vam je poznato iz našeg gorkog iskust- va svih proteklih godina, prilika da se u medijima govori 0 pitanju Kosova u njegovom mnogostrukom vidu, istorij- skom, metafizičkom, umetničkom, književnom, ukratko kulturnom i civilizacijskom, bila je stvar nemoguća. Zato što je bukvalno bio prognan iz javnosti svaki drugi pri- stup tome pitanju, osim onog politički podobnog, grubo pojednostavljenog, što će reći da je Kosovo većinski naseljeno Albancima i da ono, dakle, pripada Albancima.

1 kada smo mi pokušavali da razmatramo složeno pita- nje Kosova iz drugog ugla izuzev iz ugla jednoumlja, politički i medijski moćnici su nam odgovarali, kako za vreme krize na Kosovu, tako i one u Bosni i Krajini, ovim idiomom skovanim u njihovom idiotizmu i zloći: vazdušni udari, naravno po Srbima.

Taman kao što je Gebels nekada pretio da će potegnuti svoj revolver kad mu se govori o kulturi.

SRPSKA ISTINA U JEDNOM OD SVETILIŠTA CIVILIZACIJE Stoga osećamo ogromno zadovoljenje da možemo, zahvaljujući krajnjem razumevanju profesora Žana-Pola Bleda i uprave Sorbone, koji su nam, po treći put u poslednjih pet godina, pružili mogućnost, nama Srbima i našim francuskim prijateljima, da razmatramo u ovom hramu duha koje je Sorbona, upravo taj suštinski deo pitanja Kosova koji se odnosi na istoriju, kulturu, ci- vilizaciju. Deo koji je ostao, nažalost, ignorisan, zatoml- jen, odbačen, prezren od strane vladajuće političko- medijske klase isključivo u korist demografskom, nisko političkom, lažno ideološkom i humanitarističkom pris- tupu tome pitanju najširih razmera.

Izražavam, dakle, našu duboku zahvalnost upravi Sorbone, posebno profesoru Bledu koji je, kao vrsni istoričar Srednje Evrope a time i Balkana, razumeo duboke uzroke koji su tamo izazvali skorašnje sukobe. Baš kao što je razumeo da Francuska ne bi nikad za- stranila u rat protiv Srbije, da nije u njega bila uvučena svojim atlantističkim i evropeističkim opredeljenjem, koje je je imalo prednost nad svim ostalim, što je našeg predsedavajućeg besumnje podstaklo ili utvrdilo u zamisli da osnuje svoj Sabor za Nezavisnost i Suverenost Francuske, R I F, pod čijim se okriljem odvi- ja ovo veče.

Pozdravljam naša dva brata u istini i pravdi, prisutne na ovoj tribini u ličnosti Žana-Pola Besa, nadah- nutog i upućenog autora Kraljevskih gradova, ali i ne- umornog hodočasnika po svetilištima pravoslavnog sveta čiju civilizaciju izvanredno poznaje; i u ličnosti dok- tora Patrika Barioa, velikog svedoka srpskog stradanja kako u Bosni i u Krajini tako i na Kosovu, koje iznosi u svojim raznim knjigama.

Pozdravljam svakog i svaku od vas što smo zdušno ili po Promišlju okupljeni u našem zajedničkom kosovskom nadahnuću i bolu u okrilju Sorbone! Velike seni Kloda Forijela, Ernesta Denija, Sen-Renea Tajandijea, Šarla Dila i drugih vaših slavnih predhodnika, koje ste malopre pomenuli, dragi Žan-Pol Bledu, a koji su ovde slavili srpsko kulturno kosovsko nasleđe, uzbuđene su večeras.

GENIJE HRIŠĆANSTVA NA KOSOVU ALBANCI U TURSKOJ SLUŽBI POROBLJIVANJA ZAUZIMLJU I SATIRU SVEŠTENO KOSOVO • Šta je, dakle, prirodnije, nego Kosovo u ovom svetilištu civilizacije koje je Sorbona, budući da je kosovska zemlja sa ostalim deiom Srbije, bila zemlja sja- jne civilizacije, zemlja najuzvišenije sakralne umetnosti, pre no što je postala zemlja isto tako uzvišene epopeje! A dokaz za to jeste što neimarstvo i zidno slikarstvo kosovskih svetilišta, Peći, Gračanice, Dečana, zauzimlju odabrano mesto u svetskoj umetnosti, kao što Kosovska epopeja, koja preobražava srpski poraz od 1389 u najvišu žrtvu za veru Hristovu, zauzima slično mesto u opštoj književnosti. Nigde drugde u Evropi, genije hrišćanstva, da upotrebim čuveni Šatobrijanov naslov, nije doživeo takav dvostruki procvat!

Evo toga hrišćanskog nasleđa srpskog Jerusalima, popisanog u ovoj ogromnoj knjizi pod naslovm Zadužbine Kosova, čiji veliki deo, nažalost, sačinjava martirolog kosovskih Srba pod tursko-alban- skim ropstvom, dugim i surovim! Kroz malo ću svečano predati ovu ogromnu kosovsku sagu Žanu-Polu Bledu za biblioteku Sorbone, kao svedočanstvo jedne divne umorne civilizacije i jednog teško ranjenog naroda.

Da bi se razumelo kako je do toga došlo, potreb- no je ukratko podsetiti na nekoliko osnovnih, suštastvenih istina o Kosovu iz prostog razloga što su one zatamnjene, krivotvorene, izopačene. Pre svega, treba biti načisto sa bajkom po kojoj su Albanci nase- Ijavali Kosovo pre dolaska Slovena na Balkan u Vll-om veku, pošto ne samo da ništa ne svedoči o njihovom prisustvu u toj oblasti, nego istorija za njih uopšte ne zna na Balkanu sve do kraja XI-og veka kad ih, po prvi put, pominje vizantijski istoričar Mihailo Ataliatis. Kao da još nisu bili na Balkanu tokom čitavog prvog milenijuma, ili kao da nisu igrali nikakvu važnu ulogu!

Zatim, druga bajka koju naročito trubi albanski pisac Ismailj Kadare, koja hoće da prikaže kako su se Srbi i Albanci oduvek razdirali, dok neosporne istorijske činjenice, počev od one o srpskom poreklu Skender- bega, albanskog nacionalnog junaka, dokazuju suprot- no, a to je da su dva naroda živela u potpunoj slozi kroz ceo Srednji vek, sve do konačnog porobljavanja Balkana od strane Turaka krajem XV-og veka.

Tada su, preobra- tivši se u islam, religiju porobljivača i stavivši se u nje- govu službu, Albanci dobili pravo da raspolažu dobrima, čašću, životom i smrću onih koji su ostali hrišćani.

Pripadnici nove vere, pokazujući se revnosnim kao svi

Poglavice . preobraćenici, oni su se, u uzastopnim valovima, sručili sa svojih planina na ravnine Metohije i Kosova, da tu zauzmu srpske zemlje po cenu brojnih pokolja, izgona, najcrnjeg ropstva ili prisilne albanizacije.

ZA STO GODINA NESTALO MILION SRBA SA KOSOVA! Neću se zadržavati na velikim srpskim seobama sa Kosova u XVII-om i XVIII-om veku, koje su usledile zbog srpskih ustanaka protiv osmanlijskog porobljivača u okviru austrijskoturskih ratova. Ali ću navesti izvore s početka XX-og veka koji pokazuju da između srpsko- ruskog rata protiv Turske 1876 i Prvog balkanskog rata 1912, kad je Kosovo bilo oslobođeno nakon pet vekova okupacije, oko 400 000 Srba, za samo četrdeset godina, bilo je prisiljeno od strane Albanaca da napuste Kosovo i Metohiju. Krvarenje je bilo zaustavljeno tokom dvade- setak godina prve Jugoslavije, i čak započeto izvesno vaspostavljanje poremećene etničke ravnoteže, sve dok slomom te Jugoslavije od strane nacističke Nemačke i fašističke Italije 1941, stvari nisu opet poprimile svoj ukleti tok. Albanci su umeli da zadobiju milost novih gospodara i da proteraju oko 100 000 Srba, pošto su ih pobili desetine hiljada uz poklike „baba Hitler je došao!” baba značeći na albanskom otac. Šiptarske milicije sa zloglasnom Waffen SS divizijom Skanderbeg, čiji su poslednji vojnici pali pred Berlinom braneći Rajh, počinili su bezbrojne zločine nad srpskim stanovništvom.

Zatim, tokom više od četrdeset godina komu- nističke Jugoslavije, koja je počivala na famoznoj for- muli: slaba Srbija, jaka Jugoslavija, albanske vođe izigravajući žarke obožavaoce tiranina Josipa Broza, zvanog Tito, dobili su, kao nagradu od njega, potpunu vlast nad Kosovom, koju su sprovodili tako što su pri- morali, svakavim zlostavljanjima, odlazak nekih 300 000 Srba iz pokrajine. Unutar se o tome nije moglo govoriti, budući da su se oni koji se na to usuđivali, izlagali sankcijama kao velikosrpski nacionalisti, dok se vani titoistička Jugoslavija smatrala najboljim od svih svetova.

MONDIJALISTI DOVRŠAVAJU DELO OSMANLIJA, FAŠISTA I KOMUNISTA Prema tome je oko milion Srba, računajući tu i žrtve raznih pogroma, nestalo u toku jednog stoleća, sa Kosova i Metohije u korist albanskih uljeza i kolonizato- ra. Ipak je, nakon Titove smrti 1980, bilo ostalo još nekih 350 000 Srba u pokrajini.

I sve što je Slobodan Milošević pokušao, vaspostavivši suverenitet Srbije nad Kosovom 1989, bilo je da se zaustavi taj kobni proces. No iako su, tom merom, bila potpuno ispoštovana prava Albanaca, kao većine na Kosovu ali manjine u Srbiji, oni su odbili da se uključe u institucije srpske države, nadali viku da se nad njima vrši aparthejd, genocid, i stali pozivati, odajući se istovremeno terorističkim akcijama, Evropsku uniju, Sjedinjene Države, Nato, ukratko ono što se eufemizmom zove međunarodna zajednica. Ova je, uopšte ne ulazeći u svu složenost i svu ozbiljnost kosovskog pitanja, pohitala da učini svojim naslednu albansku zlobu i mržnju, ponikle i nabujale prema Srbima u senci raznih tiranskih vladavina, sve crnje jedne od druge, turske, fašističke, komunističke, da bi dovršila njihovo delo: potpuno zauzimanje srpske Svete zemlje od strane Albanaca.

28

ANTIHRIŠĆANSTVO HRIŠĆANSKOG ZAPADA I zaista, najveća koalicija država, u sastavu od devetnaest nacija od blizu milijardu Ijudi, čineći naj- golemiju vojnu silu svih vremena, Nato, upregla se, ovoga meseca marta 1999, u tu rabotu, oborivši se na Srbiju i podvrgnuvši je, tokom gotovo tri meseca neprekidnog bombardovanja, ognju i maču!

Taj zločin, jedan od najgnusnijih koji su ikada nepotrebno pod nebom počinjeni, dostigao je vrhunac, kada su snage Nato-a, nakon povlačenja srpskih snaga s Kosova u junu 1999, prepustile pokrajinu na milost i nemilost Šiptarima. Ovi su odmah, počinivši mnoga ubistva, proterali 250 000 Srba, dokopali se njihovih dobara ili ih uništili, istovremeno skrnaveći i razarajući crkve i groblja. Stravični prizori koji su se ponovili u martu 2004, uvek pred nehatom Nato trupa i uprave Ujedinjenih nacija, a koje ćete kroz malo videti projektovane na ekranu.

Podsećam vas da se ta strahota, ta orgija zla koja je bila rat Nato-a protiv Srbije, odvijala upravo u momentu kad se završavao drugi Hristov milenijum za čije su proslavljanje vršile pripreme, i da su sve nacije grešne koalicije protiv Srbije, izuzev Turske, bile hrišćanske ili smatrane kao takve! I upravo ta naopaka činjenica izaziva najozbilnjiju zapitanost koja će neizbežno zaokupljati najveće duhove, istoričare, socio- loge, filozofe, teologe, a koja se sastoji u ovome: odakle dolazi ta ostrvljenost zla protiv jednog prevashodno Hristovg prostora koji predstavlja Kosovo, kako svojom civilizacijom tako i golgotom koju su na njemu podneli Hristovi vernici tokom vekova i koju podnose do dana današnjega? Kako to da se najveća planetara sila stavi- la u službu, učinila oruđem, mačem da bi ozvaničila, zapečatila jednu od najcrnjih nepravdi istorije? I to po cenu uništenja čitave srpske nacije, kao što je pretio grozni pajac Nato-a, Džimi Šej, izjavljujući: „Odbacićemo Srbiju u kameno doba”! Posle toga rata nazvanog, kao vrhunac poruganija, humanitarnim, a koji je toliko propovedao Bernar Kušner sa svojim pajtašima, ostalo je samo oko 80 000 Srba na Kosovu, zatvorenih od tada u pravi gulag! I upravo to Kosovo, etnički očišćeno, teško ranjeno, opustošeno, pretvoreno u ruševine gde vlada najcrnje bezakonje, poglavice narečene međunarodne zajednice su se upravo ovih dana uzmuvale da pro- movišu u državu! Kakva međunarodna zajednica, takva država!

SVETSKO ZLO U OTSJAJU PLAMENJA APOKALIPSE NAD SRBIJOM U svakom slučaju, iz svega ovoga shvatate razmere užasa, ogromnost greha! Kao da je bilo u na- merama Proviđenja da sa Kosovom pokaže žalosne granice čoveka, svakako da se ukaže, u odsjaju pla- menja apokalipse nad Srbijom, zlo sveta kroz divljaštvo civilizovanih, kroz licemerstvo demokrata, kroz nečoveštvo humanista koji su sebe uložili u taj čudovišni poduhvat, budući protivprirodni i potiv prirode, protiv morala i protiv civilizacije, kakav je bio takozvani Kosovski rat.

Jasno je da svako priznavanje Kosova, kao države, proisteklo iz jednog takvog prokletstva, neće moći biti prihvaćeno ni smatrano od strane Srba i svih Ijudi od savesti, osim kao nevažeće i ništavno.

9.4.2007. <www.novinar.de>

NOVINAR

Iskra 1. maj 2007.

Документи: Ако коза лаже, рог не лаже (8)

РАЈКО ДАНИЛОВИЋ: УПОТРЕБА НЕПРИЈАТЕЉА Од пораза комунизма у СССР и осталим земљама све више се пише о жртвама проузрокова- ним тим системом. И у бившој Југославији било је хиљадама жртава, о којима се пола века ћутало. У опширној књизи др Рајка Даниловића, Употреба непријатеља: Политичка суђења у Југославији 1945- 1991 (1), аутор, адвокат по професији, анализира суд- ски процес који је комунистички режим увео и жртве које је тиме проузроковао. Мада се тачан број вероватно никада неће знати, Даниловић је, студира- јући разне изворе, дошао до закључка да су комунисти отерали у смрт огроман број својих противника, а доста и невиних људи. Немамо довољно простора да овде пратимо луцидне поставке његовог приступа овој теми. Задржаћемо се на неколико примера страдања нама познатих људи. Њихов број могао би се вишеструко помножити.

дима. Терор је масован јер је комунистички тоталита- ризам свеобухватан и тежи да буде универзалан у два правца: најпре, према житељима земље у којој влада, а затим и да се прошири на друге народе и државе, дакле, да буде империјалан... Комунистички терор може да буде жешћи или слабији, али је увек суверено владалац сам по себи и када му више нико озбиљан не стоји на путу апсолутне власти.”(7) „Комунистички тоталитаризам производи свеопшти страх и неси- гурност, али упоредо са том производњом страха и сам тоталитаризам трпи страх од непријатељског, па чак и само различитог мишљења. Тако страх постаје свеопште стање у комунистичкој држави: људи су уплашени од тоталитарне власти, а власт страхује од опозиције или бар од оних који само оспоравају режим.”(8)

На почетку аутор цитира страховити збир жртава комунизма у свету за последњих деведесетак година. Мада се о томе појединачно говори ту и тамо, кад се цитирају бројке у целини, нормалном човеку диже се коса на глави:

„Читалац ће вероватно бити изненађен да су многи осуђени и зато што су тврдили да у Југославији нема слободе мишљења и што су тврдили да се грађанима суди због изнетог критичког мишљења. Судије су ове грађане осуђивале за ‘неистинито и злонамерно' приказивање друштвено-политичких прилика у земљи, мада су, у исто време, тим осудама потврђивали ‘истинитост' овог исказа.”(2)

СССР, 20.000.000 Кина, 65.000.000 Вијетнам, 1.000.000 Северна Кореја, 2.000.000 Камбоџа, 2.000.000 Источна Европа, 1.000.000 Латинска Америка, 150.000 Африка, 1.700.000 Авганистан, 1.500.000 Међународни комунистички покрет и комунис- тичке партије које нису на власти, десетине хиљада мртвих!

Многи цитати указују на ауторову објективну анализу става комунистичког режима по питању права и правне праксе, што произилази из природе комунис- тичке доктрине. Ево неколико. „Након смрти Југославије, што је првенствено учинак комунистичких елита у свим републикама СФРЈ и у свим нацијама и етничким групама, настали су услови за сумарни поглед на заједничко искуство прогона политичких неистомишљеника комуниста, који је по општим обележјима био идентичан у свакој републици, а различит по промовисаним и прогањаним противници- ма, по обиму и по жестини... Ништа толико не расветљава природу комунистичке диктатуре у Југославији после Другог светског рата као полициј- ско-судски прогон неистомишљеника и противника комунистичког режима и комунизма као доктрине.” (5- 6) „Тоталитарна комунистичка власт оглушује се о законе, па чак и оне које је сама установила и октроисала. Она на место легалности и примене права ставља принцип револуционарне правде и историјске легитимности своје владавине. Тиме је потпуно отворен пут примени терора или блажих облика репресије према појединцима, групама, читавим наро-

Iskra 1. maj 2007.

Ово не изненађује кад се узме у обзир Титово мишљење о праву („Од главе риба смрди” каже наро- дна пословица), као и његова примедба: „Неке се судије држе закона као пијан плота.”(32) Или Титов коментар о процесу против Драгољуба Јовановића. На вечери код Јосипа Броза он је рекао: „ ‘Драгољуба треба ухапсити!' На то је Александар Ранковић приме- тио: ‘Тешко му је наћи кривицу.' Тито: ‘Кривицу му треба створити, ако је нема.‘”(164) Тако су власт усмеравали и земљу водили победници, па и судство: „Југословенска држава настала је после Другог свет- ског рата на темељу резултата грађанскоиг рата, а победници нису признавали никоме право да учеству- је у њеној консолидацији и функционисању, сматрајући је својом државом и сопственим власништвом.”(138) Књига има два дела. У првом, Даниловић расправља о теоријским проблемима у вези са судском праксом у Југославији, од доласка комуниста на власт па до њихових задњих дана. Он се нарочито задржава на политичком деликту - прогоњени и прогонитељи, политичко насиље, либерално-демократска и тоталитарна концепција, шта је забрањено, елиминација као производња противника, подобни и неподобни, класификација непријатеља, лош сведок добар окривљени, оптужница, суђење, пресуда, бранилац и робија. Као што рекосмо, далеко би нас одвело да анализирамо све ове концепте. Други део бави се великим бројем случајева суђених и осуђених без правне процедуре и одбране. Ту је случај поменутог Драгољуба Јовановића, који је, пре рата, као социјал-демократа и заступник сељаштва, својим критичарством често заузимао став сличан комунистичким идејама, али сада су улоге промењене. Следећи случај је Цазинска буна 1950. године, па школска и студентска либерална омладина,

29

Сећање на Команданта Косту Мушицког

Документи . . . млади муслимани, свештеници, словеначки радика- лизам, Голи оток, Милован Ђилас, Хрватско пролеће, контрареволуција на Косову, исламсли фундаментал- изам. На мети су били привредници, богати трговци, интелектуалци, писци, глумци, и сликари и другим речима, сви који су били или могли да буду противни- ци режима. Од писаца, најчувенији су Слободан Јовановић. Светислав Стефановић, Григорије Божо- вић, Нико Бартуловић, Сима Пандуровић, Бранко Ћопић, Борислав Пекић, Гојко Ђого, и многи други. Од популарних глумаца суђени су Аца Цветковић, Јован Танић (обојица погубљени), Жанка Стокић и Олга Спиридоновић, само зато што су бар донекле ублажавали бриге и безнадежност у народу и многобројним избеглицама. Важно је напоменути да су многи имућни трговци били осуђивани као „ратни богаташи” само да би им се одузела имовина. Излишно је рећи да су мно- ги од ових личности изгубили главу по кратком пос- тупку. Недић, Љотић, недићевци и љотићевци, спо- мињу се ретко, Недић као председник „квислиншке” владе Народног спаса /бар то!/, а љотићевци као „слуге окупатора” и „народни издајници”. Светислав Стефановић, лекар, истакнути песник, есејиста, драм- ски писац и преводилац Шекспира, помиње се као „један од оснивача покрета ‘Збор‘", управљач Српске књижевне задруге за време рата. Међутим, он је такође био члан комисије за испитивање злочина над пољским официрима у Виницама, за који су Совјети оптужили нацисте, али се испоставило да су их побили Совјети, са чиме се и Стефановић сложио. Интересантно је да нема ништа о процесу Дражи Михаиловићу и осталима, наводно ради селек- ције, а и зато што аутор није могао да нађе податке. То је мало чудно, јер је процес Дражи и осталима био свакако најгласовитији и јер је података било на тоне, што из комунистичке пропаганде, што из супротних извора. Страховити злочин ликвидације хиљада про- тивника у Блајбургу и Кочевском рогу по свршетку рата, без оптужбе и правне процедуре, само се поми- ње (138). Ипак је ова књига од велике користи свима који се интересују судством и правном праксом под комунизом, нарочито странцима који се служе нашим језиком (књигу треба превести на енглески!). Сам списак имена страдалих у комунистичком терору, скупљен и прокоментарисан практично на једном месту, вреди сате и сате мукотрпног истраживања. На жалост, злочини комуниста остаће некажњени јер је већина починитеља изумрла. Али ако су избегли одговор у животу, историја ће забележити њихова злодела кад стигну млађи историчари без предрасуда многих данашњих историчара; они ће судити ни по бабу ни по стричеви- ма. На њиховом суду комунистички период биће забележен, по броју жртава, као најцрње доба у историји српског народа, а и многих других нација

Васа Михаиловић

НА JIEBO КРУГ! Пре више од три година, мој познаник из далеких дана младости, у једном телефонском раз- говору испричао ми је следеће: По преласку у Италију, маја месеца 1945, када смо били од стране Енглеза стављени у логор Форли, средња Италија, он, пошто је владао енглеским језиком, а таквих је било мало међу добровољцима и уопште међу Србима, постао је тумач Команданту Шумадијске дивизије (пређашњи Српски добровољачки корпус), бригадном генералу Кости Мушицком. Тумачио му је у више махова, али се нарочито сећа како се покојни генерал Мушицки, понео приликом једне посете британском генералу, коме је ишао недељно да поднесе извештај о стању у логору и другим важнијим питањима. Ево шта ми је саговорник тада испричао: Генерал Мушицки, заједно са тумачем улази у канцеларију британског генерала, који седи за писаћим столом, и преврће и чита неке папире. То ради без прекида, не показујући да је видео да је ге- нерал Мушицки ту пред њим, у ставу „мирно” поз- дрављајући га. После више минута генерал Мушицки наређује тумачу „на лево-круг” и сам се окреће и мирним кораком полази из канцеларије. Британски генерал изненађен скаче и виче им да стану, нашта генерал Мушицки каже тумачу: реци му да је доцкан! Тумач је такође био присутан када је неколико недеља касније један енглески млађи официр, са пратиоцем, дошао у шатор где је била породица генерала Мушицког, и рекао генералу да пође са њим на један разговор, а стварно се радило о Мушицковом хапшењу за предају Титу. Када је госпођа Мушицки хтела да спакује неке ствари за генерала, официр је то одбио, рекавши да ће се генерал брзо вратити, и да то није потребно. Када сам чуо шта се одиграло, замолио сам познаника да то напише и пошаље „Искри”, да би се сачувало од заборава. Одмах је то прихватио и обећао да ће брзо тако учинити. У неколико махова сам га подсећао. Изговарао се да нема времена. Да то ипак не оде у заборав, реших се да сам ово напишем . Стева Пироћанац

Српски добровољци у Великој Британији прославиће своју славу Светог Великомученика Георгија у недељу 13. маја 2007. године у Бермингаму. Света Литургија почиње у 10 часова пре подне у цркви Лазарици. По завршетку Богослужења обавиће се сечење славског колача, а онда се прелази у црквену салу где ће бити служено жито и послужење уз уобичајене другарске разго- воре. Позивамо све добровољце, њихове породице и пријатеље да присуствују овој свечаности у што већем броју. Приређивачки одбор

1. Др Рајко Даниловић, Употреба непријатеља: Политичка суђења у Југославији 1945-1991 (Београд: Монтана 2002), друго допуњено и измењено издања, 384 стр. Бројеви страница цитата из ове књиге наз- начени су у тексту.

30

Iskra 1. maj 2007.

Прилози „Искри” Умјесто цвије^а на гробовима драгих ми пријатеља и другова Бранка Свирчића, Момчила-Моме Ђорђевића и Воје Поту- рице Марко Пивац $100 Уместо цвећа и воштанице на одар трагично умрлог Лазара-Лазе Биволаревића, најмлађег члана „Белих орлова” у Лес- ковцу Зоран и Анет Миљковић $ 50 Уместо цвећа и воштанице на одар друга Николе Вујновића Зоран и Анет Миљковић $ 40 Са молбом Господу да подари покој душе и као знак сећања на друга добровољца Владу Јеринића Другови добровољци из Мивокиа $ 25 За покој душе мојих другова Николе и Чеде Вујновић Милан Билбија К$ 50 Сећање на дивне другове и другарице: Николу Вујновића, Иву Јанкова, Душка и Љубицу Милојевић, Десимира и Цубу Богдановић Миро и Нада Поповић А$50 Нека милостви Господ подари рајско насеље мојим командантима Кости Му- шицком, Илији Мићашевићу и Ратку Обрадовићу, као и командирима Томашу Милићу и Моми Радочају Славко Косић £10,-

„ISKRA”

SLOBODNI JUGOSLOVENSKI LIST Izdavač i administracija (Publisher): Iskra Periodical, 243 Franklin Rd, Birmingham, B30 2HD, England.

Adresa redakcije: 17 Harveiin Park, Todmorden, Lancs OL14 6НХ, England.

Odgovorni urednik (Editor): Vladimir Ljotić.

Rukopisi se ne vraćaju. Članci objavljeni sa inicijalima ili punim imenom autora, ne predstavljaju obavezno mišljenje redakcije.

„Iskra” izlazi svakog 1. u mesecu.

Typeset and printed by Lazarica Press, Birmingham, UK. Godišnja pretplata za „Iskru" (običnom poštom) £16,ili odgovarajuća vrednost u drugim valutama (Euro28).

Avionskom poštom godišnja pretplata iznosi za SAD, Kanadu i zemlje Južne Amerike £20.-, a za Australiju, Novi Zeland i zemlje Azije £23.- ili odgo- varajuća vrednost u drugim valutama.

Cekove za „Iskra Periodical“ slati na adresu Administracije.

Poverenici: AMERIKA: ,Jadran“, c/o D. Ojdrović 2225 N. 106th St. Wauwatosa, WI. 53226, U.S.A. — AUSTRALIJA: Malešević Bogdan. 18 Kingslev Str., Elwood, Vic. 3184. — ENGLESKA: Dragan Živanović, 93 Bridgewater Drive, Northampton, NN3 3AF. (Čekovi da glase na Iskra Periodical) — KANADA: Mirko Čečavac, 8 Bairstow Crescent, Rexdale, Ont. M9W 4R4. — NEMAČKA: Svetomir Paunović, Untersbergstr., 20, 81539 Mtinchen. — FRANCUSKA: Trajanka Darda, 58, rue de Crevecoeur, 93300 Aubervilliers - Paris.

ЗВЕКЕТ НОВЕ „ПОТКОВИЦЕ”

Разлика између српске и хрватске речи - или како опет утицати на јавност поводом Космета Свакој битнијој акцији, операцији, или стратешкој одлуци САД и НАТО када је Балкан у питању претходи и одговарајућа обавештајна операција. Тако је било у БиХ 1994. и 1995, и у периоду пре бомбар- довања Југославије 1999. године. Наиме, Вашингтон је тада проценио да је од свих савезника у НАТО, Немачка била тај кључни фактор чију је јавност требало убедити у потребу бомбардовања наше земље. Јер, немачка јавност, због истори- јских сећања немачких војника са Балкана у оба светска рата, била је и највећи кри- тичар сваке војне акције против Југо- славије. Немачку јавност требало је тада придобити за рат. Сада, када се бије права дипломатска рововска битка за будући статус Космета треба очекивати и неку нову спектакуларну операцију тајних служби, операцију чији би медијски ефекат био искоришћен за утицај на све оне који унутар ЕУ још увек имају неке резерве према плану Мартија Ахтисарија. При томе се праве процене која то јавност и у којој земљи НАТО-а, односно ЕУ има највећи отпор према независном Космету. Неке најаве нове обавештајне операције око Космета већ су у оптицају, попут „страхова” из Стејт департмента да би Албанци могли да крену у насиље ако не добију независност; слично плану „Потковица” из 1999. - да ће Београд етнички очистити Космет од Албанаца без обзира на то да ли ће НАТО кренути у рат против Југославије. Због „Потковице” скоро да је избила вели- ка криза немачке владе, али је немачка јавност тај план ипак „прогутала” и Бундесвер је добио дозволу за прво учествовање немачких војника у неком рату после 1945. Обавештајна инфраструктура америчких и немачких служби на Балкану сада је толико утврђена, да оперативни рад тече нормално и без потребе за маски- рањем. Албанске кадрове из СХИК-а обучавали су немачки кадрови из војне обавештајне службе МАД у центру Бад Емс. Скоро комплетан апарат некадашњег албанског „Сигуримија” прешао је у СХИК. Онда су у Тирану стигли ЦИА и немачки БНД, па је за СХИК био задужен заменик шефа БНД-а, Рајнер Кеселринг, син гене- рала Луфтвафе, који је бомбардовао Београд у Другом светском рату. У то време, пред бомбардовање Југославије 1999. главна централа ЦИА за Балкан била је у Софији, а шефови бугарских тајних служби, генерал Аспарухов и Пантелеј Спасов, стари су амерички познаници. Посебно др Спасов, кога сам упознао у Авганистану у време совјетске окупације те земље. И зачудио сам се што наш комшија тако детаљно и скривено малом камери- цом снима совјетске борбене авионе на аеродрому у Мазаре Шарифу. Тек после агресије на Југославију, када је Спасов уз генерала Аспарухова неколико пута у Софији био домаћин вицеадмиралу Томасу Вилсону, директору америчке војне обаве- штајне службе ДИА, много тога било ми је јасније. „Потковица” - добар рад бугар- ских тајних служби. Истина, помогли су им

у томе и Американци који су покушали да у све то увуку и Аустријанце, њихову обавештајну службу ХНА и њихов центар Габлинген код Аусбурга. Аустријанци су то одбили изговарајући се на статус неутрал- ности. Онда је крајем јануара 1999. бугарс- ка министарка спољних послова Надежда Михајлова предала информације бугарских служби немачком министру спољних пос- лова Јошки Фишеру. Овај је то проследио министру одбране Рудолфу Шарпингу који је то дао пуковнику Карлу Гинтер фон Кај- дасију у Министарство одбране. Пуковник Кајдаси „зезнуо” је ствар. Он је дао навод- ном српском тајном плану о истеривању Албанаца са Космета име „Поткова”. То је хрватска реч, Срби кажу потковица. Шарп- инг је с тим планом пожурио у Брисел, па у Хаг. Тамо су остали хладни на „Потко- вицу”. У команди НАТО за „Потковицу” су рекли да је „проблематичан материјал”. Пуковник Кајдаси признао је да је он смис- лио име за „Потковицу". Шарпинг је одбио да сведочи у Бундестагу. Вили Вимер и Паул Бројер из Хришћанскодемократске уније, као и бивша министарка правде Сабине Лајтхаузер, затражили су његову тренутну оставку због лагања.

Апи, „Потковица” је послужила и Немачка је ушла у рат. Годину дана касније, немачки лист „Хамбургер Абендблат” од 4. априла 2000. пише како је „до масовног егзодуса косовских Албанаца, који су на стотине хиљада нагрнули преко границе, дошло тек после ангажовања бомбардера HATO”. Џонатан Ејл, директор истраживачког одељења на Краљевском војном институту у Лондону, пише у априлу 2000. у „Ајриш тајмсу” о митовима и аргументацији рата против Југославије 1999. па наводи како је „објашњење да је рат био потребан да би се спречила хуманитарна криза било лажно, јер ситуација у марту 1999. није била ништа тежа од оне годину дана рани- је. Нити је било доказа да ће се погоршати. Стварност је да је аргумент измишљен да би се објаснила одлука да HATO употреби силу без мандата УН и без икакве правне основе за овакву операцију”.

Политика, 8.4.2007

Мирослав Лазански

<www.politika.co.yu>

Никад не заборавите да „Господ царствује”, да је све у ЊеГовој руци и да Он никад не оставља оне који су Му верни. Победа је обезбеђена само путу добре воље и крста - том путу и ником више. Д. В. Љотић

„ИСКРА" У БЕОГРАДУ

МОЖЕ СЕ КУПИТИ У КЊИ- ЖАРИ „НИКОЛА ПАШИЋ", ТРГ НИКОЛЕ ПАШИЋА 9, ПО ЦЕНИ ОД 50 ДИНАРА.

ЈАВНИ ПОЗИВ ЗА ОТИМАЊЕ ЦРКАВА У ЦРНОЈ ГОРИ Запоседаћемо редом све градске цркве и капеле, наравно и сеоске цркве, па и манастире и не плашимо се, каже Стево Вучинић. - Држава ће штитити имовину Митрополије црногорскоприморске, рекао Филип Вујановић

Последњег дана Васкрса Стево Вучинић, председник Одбора за промоцију црногорске православне цркве, поручио је да ова канонски непризната црква „више нема времена за чекање и зато ће уз, или без помоћи државе преузети од Српске православне цркве храмове и цркве у Црној Гори”.

да не постоји, може усложити и онако затегнуте односе између ове две цркве”.

- Запоседаћемо редом све градске цркве и капеле, наравно и сеоске цркве, па и манастире и не плашимо се оних који су побегли код нас да би и нас усрећили као што су то урадили са својим сународ- ницима у Босни, Србији и Книнској крајини. Очекујем отпор, али, у сваком случају, нећемо одступити - рекао је Вучинић.

- Црногорска православна црква је про- дужена рука власти и њихова најава насилног оти- мања верских објеката је срачуната с намером да се успори постизање консензуса приликом усвајања новог устава. Од регистрације невладине органи- зације црногорске цркве у полицији на Цетињу, до ове намере, све је урађено у договору са влашћу. Ова најновија претња је директна претња миру и стабилизацији у Црној Гори - рекао је за наш лист посланик Српске листе Добрило Дедејић.

Ha најаву ЦПЦ да ће, „са или без помоћи државе”, преузети од Српске православне цркве храмове у Црној Гори, црногорски председник Филип Вујановић је рекао да ће држава штитити имовину Митрополије црногорскоприморске СПЦ.

- Црна Гора је у обавези да свима који легално др- же своју имовину омогући да је мирно држе и да спречи њену узурпацију”, рекао је Вујановић нов- инарима на Цетињу. Подгорички парох Велибор Џомић је рекао да „да нико нема право да отима било чију имовину и да узме правду у своје руке, то смо јасно ставили до знања, а то је и председник Вујановић данас поновио”. Намеру следбеника рашчињеног попа Мираша Дедејића Џомић је окарактерисао као „позив на грађански рат, а то никоме у Црној Гори није потребно осим распопу Дедејићу, кога православни крштени народ не прихвата”.

- Јавни позив на линч и отимачину у правној држави превасходно морају да заокупе пажњу полиције и државног тужиоца, јер се право својине једино оспорава пред судовима, а то значи да се не остварује пајсерима, бургијама, бушилицама и другим алатима за обијање брава на црквеним вра- тима - рекао је Џомић. Митрополија црногорско-приморска, као једини неприкосновени титулар православних цркава и манастира у Црној Гори, заштитиће своју имовину свим дозвољеним средствима. Он је посебно изразио бојазан да се у случају напада на имовину Српске православне цркве, у подељеном друштву какво је црногорско, не може предвидети какво ће бити реаговање народа. Високи функционер владајуће ДПС Драган Кујовић изјавио је да се питање спорне имовине мора хитно решити, јер „одлагање овог питања, као

За Српску листу најава отимања храмова Црногорско-приморске митрополије је „дело владајуће ДПС и Социјалдемократске партије”.

Српско народно вијеће Црне Горе у јучерашњем оштром реаговању упозорило је црногорску власт да заустави сулуди наум приста- лица HBO-a Стева Вучинића, јер то може резулти- рати тешким последицама и сукобима православних верника у Црној Гори. „Поручујемо режиму да престане да у ноћи без месеца шаље обијаче брава и спречи похару светих храмова, јер то није нимало чојски и витешки, нити црногорски, већ кукавички начин који није био својствен чак ни освајачима у време Отоманског царства. Такво насиље личи једино на оно што данас чине, и што су чинили, албански терористи на Косову и Метохији”, каже се у саопштењу СНВ које је потписао председник Управног одбора др Момчило Вуксановић.

Новица Ђурић ДСС тражи да полиција заштити манастире и цркве СПЦ - Демократска српска странка (ДСС) затражила је јуче интервенцију полиције како би спречила присталице Црногорске православне цркве (ЦПЦ) да уђу у црквене објекте и манастире да би их, како је раније најављено, преузели од Српске православне цркве. У саопштењу те странке наводи се да прет- ња ЦПЦ да ће преузети цркве и манастире пред- ставља „претњу миру и правном поретку” и додаје да ће се ДСС придружити „одбрани храмова и хуманих вредности друштва”. Та партија је оценила да ЦПЦ „служи (црногорској) власти за једнократну наменску употребу увек када то она процени”. (Бета)

11.4.2007.

ПОЛИТИКА