iskra1149

Мале шансе за формирање нове владе Србије

У СРБИЈИ ВЕРОВАТНО НОВИ ИЗБОРИ Могуће даље одлагање питање Косова Избори у Србији су обављени 21. јануара 2007. године, са овим неофицијелним мада како се чини прилично тачним резултатима: Српска радикална странка, СРС (шешељевци) освојила је 28,7% или 81 посланика у Скупштини Србије; Тадићева ДС, 22.9% или 64 посланика, Коштуницина ДСС, 16,7% или 47 посланика; Г17+ (Млађан Динкић), 6,8% или 19 посланика; Социјалистичка партија Србије (милошевићевци), 5,9%, 16 посланика; ЛДП (Чеда Јовановић), 5,3% или 15; све мањинске странке (Мађари, Бошњаци - Угљанин, Роми и Албанци) респективно 3, 2, 2, 1 посланика; Вук Драшковић није прешао цензус од 5%; исто се догодило са још око десет преосталих коалиција, од укупно 20 изашлих на изборе.. Ево, неколико напомена у вези избора. Три напомене Један. Ниједна странка, дакле, није добила изборе у смислу да може самостално да формира власт. Два. Ако се претпостави да се у српским изборима радило о ривалству два блока: демократском, реформском, проевропском (како сами из тог блока себе воле да назову) са Тадићем на челу и националном блоку чији је неофицијелни лидер Томислав Николић из СРС, ниједна од ових коалиција није такође способна да формира власт без ДСС, странке Војислава Коштунице. Три. У смислу, дакле, формирања будуће српске владе, једини је - звучи парадоксално - Коштуница добио изборе! Ако он буде пришао демокрастском блоку, ДС, Г17+, ЛДП и мањинске странке: респективно 64, 19, 15, 8 = 106 + 47 из ДСС - 153, 27 посланика више него што је потребно за већину од 126 посланика. Ако, пак, буде пришао блоку Томислава Николића и СПС, респективно, 81, 16 = 97 + 47 ДСС = 144 или 18 посланика више од потребне већине у Скупштини. На питање новинара још пре избора с којим блоком би ДСС била вољна да формира владу, Коштуница је одговорио да није упутно да о томе го- вори пре избора. Кад су новинари после објављивања прелиминарних резултата, поновили своје питање, он је слично одговорио у смислу, питате ме а изборни резултати још увек су у статусу бројања. Пошто је Коштуницина коалиција, ДСС плус Нова Србија Веље Илића, кључна у формирању будуће српске власти, а, изгледа, још t\e прилично дуго да се чека док св Коштуница одлучи коме би се "царству" приволе&*

неопходно је да се ово питање, овде и сада, на основу доступних података, бар аналитички дотакне. Коштуница у тзв. демократском блоку Без сумње је да је први афинитет др Коштунице демократски блок. Зашто? Међутим, због његовог тешког недемократског искуства са Западом у вези Косова, овај афинитет је још највише из сенти- менталних разлога. Коштуница је у српском поли- тичком вођству једини искрени и идејни демократа који без трунке сумње верује у класичне демократске принципе и праксом их исповеда, за разлику од остал- их из тог вођства за које је демократија само чаробна реч која би требало да их избаци на власт. Зато, кад потреба формирања демократског блока дође од тзв. „класичних" демократија са Запада, Коштуница некако још увек сентиментално реагује и скоро је готов да то прихвати као неку своју моралну обавезу. Међутим, у карактеру Воје Коштунице има још једна уочљива компонента: да, демократија то је нешто изврсно, али она, да би то била, мора да је демосна, народна, у конкретном случају - српска!; ако то није она није ни демократија. Треба се присетити да је он са Мићуновићем био један од оснивача данашње Тадићеве ДС, и да је на питању каква би та демократија требало да буде: грађанска (општа, бези- мена) или српска, он је напустио Мићуновићеву ДС и основао своју Демократску странку Србије (ДСС). И још једно присећање није на одмет: После избора од децембра 2003. године, на основу којих је Коштуница постао мандатар за састав садашње одлазеће владе, он је успоставио мањинску владу, упркос „наредби" са Запада да се формира већинска власт са Тадићевом ДС. Ваљда је Коштуница претпостављао или знао из искуства да у таквој ДС, коју је он напустио баш због тога много година раније, не могу се одгајати или одго- јити људи истинског демократског формата па макар се они и Тадићи звали. Па, можда, отуд њихово сад већ скоро непомирљиво ривалство. Паралелно с тим, Запад је јавно почео кам- пањски да обелодањује своју одлуку о Косову по којој се њему даје статус независности од Србије. Српско политичко вођство, утренирано да, као „Павловљеви пси", све одлуке Запада подведе, без поговора, под крилатицу „наше међународне обавезе", мање-више, било је психолошки припремљено да то исто учини и са судбином Косова. Устао је Коштуница и рекао не може jo тако: то је тешка повреда међународних уговора: ГТфеље УН, Резолуције СБУН 1244 и Хелсиншске

Избори у Србији ... повеље, итд. Ускоро је, захваљујући Коштуници, срп- ско виђење питања отцепљења Косова од Србије, изнето на међународну сцену. Две посете Вашингтону Запад није имао друге већ је и о српској притужби бар формално морао да поведе рачуна. У том смислу Коштуница је добио САД позив да у Вашингтону саслуша њихове „демократске аргументе" о судбини Косова. Г-ђица Рајс, шеф Стејт департмана, остала је дубоко разочарана, кад је на све њене многобројне „шаргарепе" и „штапове" овај „ригидни" Балканац остао незаинтересован; није постојала цена која би „купила" Косово по укусу Вашингтона. Након две до три недеље после Коштунице и Тадић је добио позив из Вашингтона. За разлику од Коштунициног случаја, овом приликом сви су тамо били сретни и одушевљени: и Вашингтон и Тадић. Врло сумњичави Коштуница знао је одмах да је неки „уго- вор" са Рајсовом начињен у смислу: ви нама, г. Тадићу, Косово, ми вама власт! Ускоро су почеле да се појављују потврде те његове интуитивне сумње. Прво одлагање косовског статуса САД објављују да се Ахтисаријев план о независности Косова од Србије одлаже до после српских избора. Зашто? Па просто да би Тадић добио изборе, јер иначе ако би избори били после објављивања Ахтисаријевог плана, он би добио нула гласова, као ово Вук сада. Из Европске уније (ЕУ), почиње хорска кам- пања под „код" именом: „ублажавање ’шока’ Србије" (због губљења Косова - ово задње или се не, или врло стидљиво помиње). Све у свему, Србија је предмет дефилеа најзначајнијих личности из ЕУ и запљускују је праве „љубавне изјаве" попут: те ви Срби сте европ- ски народ, ви њој припадате, без вас ЕУ није цела, окрените се будућности... богат живот вас очекује, оставите прошлост...; и све тако - да се човеку смучи; а српске тзв. „независне медије" понављају исти рефрен са додатком - ако гласате за Тадића! „Круна", пак, САД „ва банк" игре, била је интервенција председника Буша на НАТО скупу у Риги да се Србија под хитно прими у Партнерство за мир. Ово је било, наравно, неочекивано за све изузев за Коштуницу: нескривени циљ ове Бушове ујдурме био је да Тадић и поред издаје Косова добије изборе. Мада је Коштуница на питању Косова и, уопште, Србије прозрео сву недемократичност, иначе демократског, Запада, он је и поред свега, сентимен- тално и интелектуално везан за Запад и његову демократију.

његово име, а без могућности да то спречи, остварује вашингтонски договор о независном од Србије Косову па макар та независност била „надзорне" природе. Другојачије речено: то се не може десити, уколико је Коштуница премијер, док ако је он само члан владе, Тадић преко свог премијера (кандидат Божидар Ђелић) може га увек изманипулисати. Тај очекивани Коштуницин захтев за премијер- ство је скоро месец дана пре избора, принудио Тадића да пошаље у демократски свет свој СОС: помагајте браћо биће великих тешкоћа око састава владе ако Ахтисари објави свој предлог о „надзорној независнос- ти" за Косово пре него што се нова влада формира. (по http://novinepress.co.yu од 5.1.7. у чланку „Косово руши владу"; кад се отвори горњи web sajt, с леве стране у наслову пише Портал, www.pressonline; у средини насловног простора стоји Телеком Србије). У сваком случају, Тадићев захтев је, дакле, стварно - друго одлагање статуса Косова. Уследили су потом догађаји који се могу интерпретирати као да је Тадићев СОС услишен у САД. Наиме, Ахтисаријев план за Косово кад се објави неће садржати изразе као што су „независност" а поготово не „независност од Србије", а посебно план препоручује, после српских избора, двонедељње преговоре између Србије и Косова, да би се кажу - усагласила САД и руска гледишта, зато да Русија не би на СБУН употребила свој вето и тиме онемогући резолуцију СБУН о Косову. Под претпоставком да, прво, Тадић прихвати Коштуницино премијерство (што је крајње упитно) и, друго, приступи се озбиљним и садржајним прего- ворима између Србије и Приштине, нарочито ово задње, можда би то одобровољило Коштуницу да при- хвати Тадићев демократски блок за свој. Како је двонедељни термин преговора сувише мали да би се Коштуница солидно, тј. без повратка, „уходао" у ком- лексна питања интеграције у ЕУ, није без основа закључак, да би Тадић могао да тражи од Запада и треће одлагање статуса Косова, које ће свакако морати да траје поприлично дуго. А може се десити да паралелно са свим тим акцијама Коштунициног „ухо- дања", САД замоли ЕУ, као оно НАТО у Риги, да ова по хитном поступку прими Србију у ЕУ. Тек тада Коштуница можда не би дао оставку - значи уходан је!

- и тиме сруши Тадићеву власт. Може се с правом приметити да је претпоставка о хитном пријему Србије у ЕУ претерана и нестварна, али не треба заборавити да САД са Косовом и Србијом игра - да се послужим коцкарским изразом - „ва банк" - све или ништа! Слично овој најновијој САД „коректури" своје ирачке Одисеје! За Тадића само два излаза

Друго а можда и треће одгапагање статуса Косова Постоји, дакле, могућност да Коштуница савлада своју одбојност према Тадићу и тако оствари за Запад и САД тзв. демократски блок. Међутим, то неће ићи глатко јер ће Коштуница, као први услов, захтевати од Тадића да он буде мандатар будуће српске владе. Зашто и није ли то недемократски с његове стране да он захтева мандат иако је у односу на Тадића мањина у парламенту? Вероватно да би и сам признао да његов захтев формално није демократски, али он такође неће да у демократском блоку буде само неопходан декор, иза кога се и у

IZ SADRŽAJA Koštunica će se tek pokazati ....................................................................... 5 Četiri jahača apokalipse .............................................................................. 7 Misija па nizbrdici ....................................................................................... 9 Put u bolji život preko NATO ............................................................... 12 Izvoznici revolucije pustih snova .......................................................... 17 Emil Vlajki: Marš smrti ......................................................................... 21 Unijaćenje Srba u Žumberku ............................................................... 22 Memoari jednog jugoslovenskog liberala ............................................ 25 Revizionizam u savremenoj srpskoj književnosti (119) ----------------27

2

Iskra 1. februar 2007.

Ова транзиција од избора до стварног састава Тадићеве власти, јесте једно огромно искушење за њега лично из кога он има само два излаза: или да одобровољи Колштуницу да учествује у демократском блоку под Коштунициним условима, како су горе или слично описани, или да остави Србију без владе, са Коштуницом и даље као председником садашње одлазеће владе до бирања нове, и да у уставном року, ако се не оформи нова власт, распише нове изборе. Све је он ово закувао са Рајсовом у Вашингтону па сад мора и да куса... Додуше, по г. Звонимиру Трајковићу, познатом српском политичком аналитичару, постоји још једна могућност, да Тадић „из ината", да би се осветио Коштуници, повери мандат за састав нове владе Томиславу Николићу из Шешељеве СРС (СРС 81 посланик + Тадићевих 64 посланика, укупно 145 посланика, 19 више него потребна већина). Мој једини коментар на ово г. Трајковића: Тадић хоће да узме власт, то је сигурно, али никако не да је добије примером ирачких бомбашасамоубица. На самом почетку овог написа видели смо да једино Коштуницина ДСС има капацитет односно способност да омогући формирање владе било ког блока. Претходни текст је описивао услове под којима би Коштуница, евентуално могао да учествује у формирању владе демократског блока. Закључак је да до такве једне коалиције теоретски а и природно може и требало би да дође, али у томе има толико много “али"-а, да би била крајње сретна коинциден- ција да се све то једновремено оствари. Отуд и Тадићево огромно искушење. Коалиција с Николићем из СРС Са Коштунициним учествовањем у коалицији са Николићевом СРС, ситуација је нешто јаснија и простија. Највише зависи, чини се, од њиховог персо- налног односа. И то код Николића, нарочито у ово предизборно време, тај однос испољава један тон личног непријатељства, па није сигурно да ли је то само Николићева предизборна игра којом жели да спречи одлив истоветног гласачког тела у Коштуницине воде, или је оно стварно. Ја бих рекао да је ово прво по среди. Судим то по чињеници јер су ова двојица врло добро сарађивали око доношења новог Устав Србије у коме је и кључна одредба да је Косово „неотуђив" део Србије, што све без Николићевог са- дејства не би могло да прође. Код Коштунице, пак, тај лични однос уопште није фактор. Он цео свој однос са Николићем посматра из угла теоретске идејне демократије. Демократија је народ, а једна трећина тог народа већ годинама контунијирано даје СРС свој глас. Треба, значи, и тој странци поклонити пажњу; и у њој се налази глас демосов. Код Коштунице је дакле више проблем да ли он у себи има храбрости да победи свој сентименталан афинитет према идејној демократији коју, на несрећу, лажно испољава Запад, оглашујући СРС антидемократском странком. Хтео сам овим да кажем, да лично искуство које је Коштуница због Косова у односу са Западом искусио и још увек искушава а које је у суштини недемократско и морално коруптивно, додатно при- ближује овога Николићу, поготово јер с њим не би имао, ја мислим, проблем свог председниковања владе нити, као с Тадићем, подмуклом издајом Косова у замену за своје (Тадићево) учвршћивање на власти. У суштини, дакле, да ли ће до те коалиције доћи, за- виси пре од Николића него од Коштунице.

Japanski političar: Amerikancima ne praštamo!

Visoki funkcioner vladajuće japanske partije nazvao je američko bacanje atomskih bombi na Japan 1945. godine zločinom i neoprostivim činom. Šoii Nakagava, politički šef vladajuće Liberalno demokratske partije izrekao je tu ocenu posle posete Muzeju atomskog bombardovanja u Nagasakiju, saopštio je jedan zvaničnik stranke. Zvaničnik, koji nije želeo da mu se pominje ima, samo je prepričao Nakagavin komentar izrečen u nedelju, ali su ga novin- ska agencija Kjodo i list "Nihon Keizai" citirali direktno, prenele su agencije.

"Odluka SAD da bace takvu stvar je istinski neoprostiva iz humanitarnih pobuda", navodi se u izveštaji- ma i citiraju reči Nakagave da je "bacanje atomske bombe zločin".

Nakon što je Drugi svetski rat završen u Evropi, SAD su 6. avgusta 1945. bacile na Hirošimu bombu naz- vanu "Mali dečko", koja je ubila 140.000 Ijudi i predstav- Ija prvi napad atomskim oružjem u svetu.

Tri dana kasnije Amerikanci su na Nagasaki bacili još jednu bombu nazvanu "Debeljko". U tom napadu je prema podacima gradskih vlasti poginulo oko 74.000 Ijudi.

Nakagava je u govoru takođe izrazio zabrinutost zbog nuklearnog programa Severne Koreje koja je izvršila prvu nuklearnu probu 9. oktobra ove godine.

"Područje oko Japana je pokriveno nuklearnim oružjem. Oni kažu da je to za odvraćanje, ali nedavno su se pojavile neke zemlje koje su izgleda spremne da ga iskoriste, ukoliko im se nešto ne sviđa", rekao je Nakagava aludirajući na Severnu Koreju.

Nakagava je nedavno već izazvao buru rekavši da Japan treba da povede debatu da li da razvija vlasti- to nuklearno oružje, kao odgovor na pretnju iz Severne Koreje.

Japanski premijer Šinzo Abe je, međutim, neko- liko puta rekao da će se Tokio pridržavati svoje politike da bude zemlja bez nuklearnog oružja.

Nakagava je i upitao "da li je dovoljno da se japanski političari samo mole (za mir)?".

(Tanjug, 18.12.2006)

Најзад, изгледа, да je Николић тешко оптерећен једном својом утопистичком идејом. Наиме, он изгледа верује да СРС може изборима да добије већинску власт, што значи више од 50% изашлих на изборе. Услед тога он бојкотује Коштуницу (а и Тадића) не би ли били расписани поновни избори. Заборавља, међутим, да је на последњих неколико избора његов просек био једна константа - око милион гласова! А толике године прошле...

Н. Љотић

Iskra 1. februar 2007.

3

Сенатор Џозеф Бајден, председник Комитета за спољне односе САД Сената:

ПРОТИВНИЦИ НОВОГ КОСОВА МОРАЈУ БИТИ ЗАУСТАВЉЕНИ Године трљања руку и лупања у груди око будућег статуса Косова најзад се приближавају своме крају. У неколико следећих месеци, спретна дипло- матија да се обезбеди независност Косова могла би допринети победи муслиманске демократије, бољој будућности југо-источне Европе и оправдању за амер- ичку мудру употребу силе. Али упоредно са могућношћу триумфа на Косову, постоји растући ризик од завере Србије и Русије да отму пораз из чељусти победе. Екстремисти у Београду и Москви - из врло различитих разлога - надује се да употребе вето Русије у Савету безбеднос- ти УН да би угушили тежњу Косова за независност. Ако у томе успеју, Балкан ће да постане још један извор рђавих вести у свету који је већ загушен криза- ма. У току седам година од када је НАТО окончао владавину терора Слободана Милошевића, од УН помогнута администрација углавном је успела да донесе стабилност покрајини. Међутим, народ Косова је оправдано уморан од статус кво ситуације означене неизвесношћу и економским лишавањем. Ова два међусобно повезана проблема постојаће догод расправа о будућности покрајине остане нерешена. Овај нерешен статус покрајине такође води стагнаци- ји у Србији. Националистички политичари у Београду пригрлили су борбу против независности Косова да одврате пажњу јавности од сопстевних неуспеха и закоченог настојања Србије ка чланству у Европској унији. Поступци Војислава Коштунице, српског председника владе, су нарочито разочаравајући. Поред одбијања међународних захтева да позове на хапшење ратно-злочиних бегунаца Ратка Младића и Радована Караџића, г. Коштуница одбија сваки покушај компромиса о Косову. Морални ауторитет Србије по овом питању срозао се до нових низина у октобру, када су 1.5 милион етничких Албанаца становника покрајине, били лишени права да гласају на дубоко контроверзном уставном референдуму који проглашава Косово интегралним делом Србије. У велико признање народу Србије иде чињеница да се показао реалнији у односу на Косово него његови изабрани лидери. Испитивања јавног мњења показују да многи Срби предвиђају да ће Косово добити независност. У међувремену, огроман број етничких Албанца на Косову очекује да прекине своје везе са Србијом. Са грађанима на обе стране овог питања спремним да окончају ову расправу и крену према конструктивнијим изазовима, лидери који блокирају ово решење, учиниће то на своју штету. Нереди на Балкану историјски су скоро увек последица погрешних очекивања. Грађани југо- источне Европе су углавном разумно спремни за независно Косово. Ако Београд одложи споразум, поново ће отворити питање за многе Србе већ помирене са независношћу Косова и још више запалити осећај осу- јећености међу етничким Албанцима у региону. Резултат би могао бити враћање насиљу гомиле које је

4

потресло Косово у марту 2004. године. Руско настојање да одложи споразум о Косову било би сагласно са навиком Кремља да подржава слабе, послушне владе у бившим комунистичким државама. Москва је очигледно закључила да су осиромашени, нестабилни режими лакши за мани- пулисање него богате и независне земље. Екстензивно и отворено је употребила 'нафту и гас’ дипломатију да поткопа пупљење демократија у источној Европи. Мање пажње је обраћено тишим настојањима Кремља да заоштри територијалне сукобе у Џорџији, Молдавији и Азербејџану. Србија би могла да постане задња жртва ове стратегије. Косово није спремно за пуни суверенитет. Чак и после независности, НАТО и међународна заједница ће морати да пруже безбедносне гаранције косовским мањинама и ојачају његову економију и институције. Али време је да се покрајини да независност. Што се дуже настави расправа о статусу, даље ће Косово и Србија заостајати иза других напреднијих југословен- ских република, као што су Хрватска и Словеније. Ако се оствари успех са Косовом, то ће имати последице далеко ван Балкана. Одговоран руски приступ овом питању могао би да покаже приврженост Кремља глобалном поретку, у тренутку када је његова веродостојност у ритама. Народ Косова већ најприврженији Америци у исламском свету - пружио би врло потребан пример једног успешног САД-мусли- манског партнерства. Стабилност у југо-источној Европи био би добродошао глас о доброј вести и пружио наду у раздобљу страховитих изазова у међународној политици. Писац је следећи председник, члан Демо- кратске партије, Комитета за спољне послове, САД Сената.

Financial Times, 3.1.2007. (Превод - Искра)

JOSEPH BIDEN

Две слабости Сенаторове позиције Прва, надменост и тешка хипокризија суперсиле, кад Русију напада и оптужује за оно што она, махом одбранбено, чини у свом 'блиском инос- транству’, док Америка већ годинама широм света чини то далеко насилније и безобзирније, силом и плаћеном субверзијом, против њој неподобних режи- ма и земаља. Друга, провидно и невешто балансирање САД голе агресије на многољуди Ислам у похлепној оти- мачини његових богатих резерви уља и присвајању његове територије (Израел - Палестина), наводним 'успешним САД-муслиманским партнерством’, прво у БиХ, стављањем на страну Изетбеговићевих мусли- мана, а сада на Косову. А и јесте то неки 'баланс’ - малена БиХ и још мање Косово, према огромном запаљеном Средњем истоку и још већем Голфском заливу и Авганистану? И докле ће мали српски народ и његови животни интереси да буду 'баланс’ на ваги богатих светских Гавана, САД и глобалног Ислама? Искра

Iskra 1. februar 2007.

Поводом чланка „Четири јахача апокалипсе"

КОШТУНИЦА ЋЕ СЕ ТЕК ПОКАЗАТИ Пренели смо у овој Искри поменути напис нашег уваженог аналитичара г. Трајковића јер се са његовим анализама углавном слажемо. Једино његову негативну и дефинитивну оцену Коштунице сматрамо преурањеном, мада су чињенице на основу којих доноси закључке готово неоспорне. У односу на Коштуницу можда је превидео елеменат - време, тј. да ли је Коштуница до сада био у прилици да покаже своје право лице. Ми мислимо да није; да то време тек долази. И то убрзо - после избора, 21. јануара 2007. А ево зашто. Коапиције ће се стварати око Коштунице, а понуде долазити са обе стране Коштуницина коалиција ДСС-НС ће вероватно бити треће-пласирана, мање вероватно и друго- пласирана групација, на следећим изборима. Под претпоставком да Радикали опет буду најјачи, мада можда са мањим бројем мандата него сада, а Тадићеви демократи други, скупштинска аритметика и комбинаторика ће највероватније Коштуницину коалицију учинити 'king maker'има. То значи да ниједна влада не може реално без њих да се формира. Кажемо 'реално', јер иако би страначки састав нове Скупштине аритметички можда дозвољавао формирање владе без Коштунициног блока, коалицијске, страначке и идеолошке супротности и заоштрености, то fce онемогућити. Предност Коштунице је да ће свака реална владина коалиција њега хтети. Више, биће јој неопходан да се таква влада створи. Било да се ради о влади тзв. 'демократског блока’, било да то покушају - назовимо их - народњаци или националисти. Буде ли политичко-партијски састав нове Скупштине приближан горњим предвиђањима, Коштуници ће долазити понуде са обе стране да уђе у владајућу коалицију. Без обзира да ли му понуда долази као другоразредном или главном коалиционом партнеру, Коштуницин значај је у чињеници да ниједна од реално могућих коалиција - 'демократске’ или народњачке - без његовог учешћа, не би могла стварно да опстане. У томе је Коштуницин час и шанса да покаже своје право лице, али и огромна одговор- ност да судбоносно утиче на будућност народа и Србије. Очекивања са Коштуницом у 'демократском блоку’, апи... Површно процењујући, очекивати је да се Коштуница определи за тзв. демократски блок. Он му идеолошки припада. И он је - изузев по питању Косова и Хага - за Европу. Вољно ил’ невољно, њего- ва влада је привреду земље предала наглој транзици- ји, распродаји 'породичног сребра’, харању слободног тржишта и диктату ММФ-а. То од њега очекује и Запад. Међутим, ту сада долазе и многа 'али’ сумње и препрека. Да, Запад од Коштунице очекује учешће у коалиционој влади 'демократског блока’, али као млађег партнера, а не председника владе. Коштуница је за Запад српски националиста и са њиме као председ-

Iskra 1. februar 2007.

ником ништа се за њих не би променило. Косово и Хаг би и даље остали 'кост у грлу’ империјалистичког Запада. Запад тражи послушнике који ће се, после ритуалних протеста, помирити са губитком Косова и 'окренути богатој будућности’ у евро-атланским инте- грацијама. У односу на Хаг - безусловну послушност, иако то није никав суд правде, већ инструменат у функцији САД и Запада који квази-правно треба да оправда Запад за планско разбијање Југославије, илегалну НАТО агресију на СРЈ и ’onepe’ га од безбро- јних сопствених ратних злочина почињених у тим вишегодишњим преступничким 'операцијама’. На страну што је тај ’суд’ очигледно пристрасан у односу на српске оптуженике, о чему сведоче више српских смрти у његовим затворима, као и драконске казне које се изричу само осуђеним Србима. Тадић и Коштуница; у Коалицији са ДС, Коштуница млађи партнер Тадић је све тражено обећао, па се зато ’MOH- тира' да он победи. Ако не као најјача странка у Србији, оно бар као највећа странка у 'демократском блоку’. И он очекује да победи. Косово није слоган његове изборне платформе. Коштуници пркоси, јер му већ најављује подређену улогу у евентуалној каолици- ји блока - има свог кандидата за председника владе у лицу бившег министра Ђелића. Стога, ако ДС буде најјача странка 'демократског блока’ као што изгледа, онда и позив Коштуници за коалицију, може да дође само од Тадића. И ту за Коштуницу - ако хоће да остане доследан себи - настају неке тешко пре- мостиве дилеме. Ако Коштуница пристане на оно што ће му Тадић прво понудити, улогу млађег партнера у коали- цији, откриће своје право лице 'Лажног Исуса’, каквим га г. Трајковић већ сада сматра. Издаће и нови Устав који је његова влада донела и Косово, а сам Коштуни- ца и његова странка ДСС биће на 'стрмој равни’ сро- завања у минорност без повратка. Јер Тадић неће стварно да брани Косово, изузев како каже 'дипло- матски’, што значи само вербално и ритуално, до тренутка када западни врачи пронађу формулу коју ће његова влада да потпише због окретања 'бољој будућности’, чиме ће и формално признати отуђење наше покрајине и територије за сва времена. Ако кон- стелација странака у Скупштини буде таква, да 'демократски блок’ не може да створи своју коалици- ју без ДСС, Коштуница би могао да услови своје учешће захтевом да он образује владу, а не Тадићев кандидат, у чему би вероватно бар привремено успео. Слабост оваквог решења са гледишта Коштунициног предизборног програма држања Устава и истинске одбране Косова - јесте да у таквој коалицији Тадић може да изазове кризу и пад владе, кадгод се њему прохте. А то би се могло десити кад 'стрпљење’ Запада и сви његови рокови истекну, а Тадић 'одлучи' да је дошло време да се Србија ослободи 'хипотеке' Косова и 'одлучно крене’ ка Европи. Искушење за Коштуницу - Коапиција са Радикалима Суштински избор и искушење за Коштуницу ће

5

Коштуница ће се . доћи у највероватнијем пост-изборном сценарију, где би Радикали и коалиција ДСС-НС (у најгорем случају, уз подршку СПС - ако социјалисти прођу цензус) могли лако да образују стабилну владу. Предност овакве коалиције је, да је у битноме програмски јединствена. Све поменуте странке су за поштовање Устава и стварну одбрану Косова. Иако ДСС неће бити најјача странка у овој коалицији, њен мандатар ће готово си- гурно бити Коштуница. Ако је родољубља према земљи и народу и политиче мудрости, а ми верујемо да тога има код Томислава Николића, то би било најбоље решење и за Радикале, јер би владу ове коалиције, на челу са Коштуницом и сам Запад, евентуално некако 'сварио'. Не без почетне велике галаме, претњи, нових условљавања... из већ познатог арсенала тоталитарне 'демократије’. Али ако би Коштуницина влада са Радикалима остала јединствена и непоколебљива у одбрани своје програмске позиције и Запад би најзад, из прагматичних разлога и сређивања прилика на Балкану, морао да тражи компромис са њоме. Стварна или фиктивна одбрана Косова? Остаје да се види шта значи стварна одбрана Косова. Нажалост, то не подразумева војну силу, нарочито ако се треба бранити од Запада. О томе су се по налогу западних ментора постарали Тадић, Драшковић и други послушници. У односу на Запад војска је разоружана и онеспособљена. Од војске чији је главни задатак одбрана земље од сваког непријате- ља, направљен је привесак НАТО-а чија је мисија да шаље наше војнике у разна кризна жаришта незаситог западног експанзионизма. Данас у Ирак и Авганистан, а сутра где већ буде потребно јефтиног 'топовског меса’. А ако би се наша војска и могла понети са косовским Албанцима, неће моћи, јер ће нови статус Косова, да брани сам НАТО. Да иронија буде већа, низом споразума са НАТО-м, од којих је најпогубнији онај Драшковићев од пре две године, НАТО има не само право слободног транзита преко наше територи- је, већ стварно и право окупације саме Србије. Да не би био изненађен, НАТО већ реорганизује и припрема своје снаге на Косову. Није ли 'духовити’ амерички амабасадор г. Полт пре пар месеци позвао Србе: припремите своје камере да у јануару снимите про- лазак НАТО трупа. НАТО се двоструко осигурао, не само као бранитељ и наводни 'пацификатор' Косова, већ ако затреба - и 'умиритељ’ Србије. Стварна одбрана Косова у датим околностима Зато, у нашем контексту реалних околности, стварна одбрана значи непоколебљиву одбрану уставне одредбе, да је Косово интегрални и неотуђиви део Србије. У преговорима о аутономији обезбедити несметан и слободан повратак свих 'етнички очишћених’ Срба и свих раније спречаваних да се на Косово врате; законско повезивање српске заједнице на Косову, правно, имовинско и сигурносно обезбеђивање њених права, споменика и светиња. Легализовање веза српске заједнице и њених инсти- туција са званичним Београдом. Изнад свега, не сме се наћи ниједан високи српски званичник, који би се огрешио о Устав, и у име владе Србије и државе, у било ком виду, потписао независност Косова и оти- мање 15 одсто древне српске територије. Јер, у савременим светским условима, САД и Запад ће наћи начина да исфорсирају неко de facto отцепље и оти-

Rezultati izbora ро CeSID-u i RIK-u SRS је osvojila 28,7 posto ili 81 mandat.

DS je dobila 22,9 ili 65 mandata.

DSS-NS 16,7 posto ili 47 mandata.

G17 plus 6,8 posto ili 19 mandata.

SPS je dobila 5,9 posto ili 16 mandata.

Koalicija LDP 5,3 posto ili 15 mandata.

Od manjinskih partija u parlament će ući Savez vojvođanskih Mađara sa 3 mandata, Stranka demo- kratske akcije će imati 2 mandata, Udruženje Roma Srbije 1 mandat i Romska partija 1 mandat. (CeSID) Republička izborna komisija (RIK) saopštila je na osnovu obrade rezultata sa 68,08 biračkih mesta, najviše glasova osvojila Srpska radikalna stranka: 28,32 odsto glasova.

Prema podacima RIK-a, Demokratska stranka osvojila je 22,67 odsto glasova, a koalicija koju predvodi Demokratska stranka Srbije 16,38 odsto.

Cenzus su prešle i stranka G17 plus sa osvo- jenih 6,79 odsto glasova, koalicija LDP-GSS-SDU-LSV sa 5,33 odsto glasova i Socijalistička partija Srbije 5,64 odsto glasova.

Predstavnici RIK-a su naveli da je na 68,08 obrađenih biračkih mesta u Srbiji glasalo 60,55 odsto birača. RTS, 23.1.7., javlja: DS - 64 mandata, Albanci - Preševo (manjinska stranka) 1 mandat.

(B92, FoNet, Beta, 22.1.2007.)

мање Косова. Али догод се међу Србима не нађе неко ко би тај чин у име државе Србије признао и потписао, биће то привремено стање; насилан и нелегалан акт противан међународном праву. Непризнавањем насиља и одбијањем да га у било којој форми потпише, Србија задржава имовинско право - тапију - над Косовом, да је у погодом тренутку, кад се прилике у свету измене, призове и законито примени. То за нас, у постојећим условима, значи стварна одбрана Косова. Коштуницино 'бити ил’ не бити" Чини се да Коштуницин час тек долази. Када он ускоро дође и нужни услови стекну, углавном ће од њега зависити којим ће путем да пође и какве потезе да повлачи. Ако се определи само идеолошки, подлегне ли притиску Запада и утицају 'демократске’ јавности и моћних 'штимованих' медија, претежно у власништву странаца и учини ли оно што они од њега очекују, остаће епизодна личност, "Лажни Исус" за неке - после ових избора на стрмој равни свога залас- ка. Смогне ли снаге и храбрости да се определи као родољуб, а сходно изазову суштинског и трајног интереса народа и Србије; буде ли спреман да на том путу чини и неочекивано, могао би постати заслужан човек и историјска личност. В. Димитријевић

6

Iskra 1. februar 2007.

Звонимир Трајковић, политички аналитичар, о изборима 21. јануара

ЧЕТИРИ ЈАХАЧА АПОКАЛИПСЕ Ових дана Србијом дефилују политичари свих боја у својим предизборним кампањама. Лаже се, обећава, заклиње... У тој општој пресији четворица су посебно бескрупулозна. Помислих, Боже да ли то Антихрист са своја четири јахача из апокалипсе хара Србијом. „Апокалипса” је грчка реч, а значи откривење Св. Јована Богослова, последња књига Новог завета, која говори о првим данима Хришћанства и доласку Антихриста. Четири јахача апокалипсе су визија или предсказање шта се све може догодити ако Антихрист дође. Ако све ово парафразирамо на данашње време и тренутак у којем се Србија налази неодољиво подсећа на то да су „четири јахача апокалипсе,, већ ту и да тутње Србијом. Та помисао ми се просто наметнула, јер никако другачије се не може објаснити агресивност, степен безочности и неморалности „демократских,, снага у придобијању бирача где ништа није свето и где овај напаћени народ ваљда посматрају као стоку. Ваљда сматрају да народ толико слуђен да више незна ни где је ни шта су му те политичке „величине,, обећавале а шта испуниле од 05. октобра или од самих прошлих избора од пре три године. Осим тога постоји нека просто невероватна подударност са јахачима из предсказања Светог Јована са нашим изборним ведетама или носиоцима изборних листа како се то изборним жаргоном каже. Али дај да прво видимо како је Св. Јован видео поје- диначно сваког јахача и шта он народу доноси. Први јахач или лажни Исус долази на бијелом коњу и његова улога ће бити да заведе људе (библиј- ски хришћане) под своју руку и тако их наведе на рат једних против других. Он је вук у јањећој кожи који у руци држи лук и стријелу, а на глави круна. Његово име се може превести и као „освајач” који има мисију подредити човечанство. Он такође има метафоричко значење за похлепу у људима која их је довела до апокалипсе. Овај први јахач ме неодољиво подсећа на Коштуницу. Миран, помирљив помало збуњен и сме- тен, често необавештен, са савршено одиграном уло- гом поштењачине. За афере својих министара, коруп- цију милионских размера као да није ни чуо а „незна,, ни одакле ДСС-у и страначким челницима стижу тако крупне своте. Добио је ореол Легалисте мада је свима већ познато да је од самог почетка своје владавине здушно кршио устав, законе као да и не постоје. Дошао је на власт као умерени националиста и патриота, „човек који једини може да нас погледа у очи“, али резултати тог патриотизма су гашење Југославије и стварање квази Заједнице СЦГ, а која се чак и без озбиљног покушаја одбране распала. Да не спомињем немо прелажење преко проблема протераних Срба из Хрватске, лагано укидање Републике Српске да би најзад стигли и до губитка Космета. Наш лажни Исус од свега што нам је досад показао једино се јасно видела патолошка власто-

Iskra 1. februar 2007.

љубивост и права виртоузност у очувању скрпљене мањинске владе. Као и у свим патологијама власти, најважније је задржати круну на глави, без обзира на цену коју ће платити народ. Да би се ова стратегија могла остварити треба сачувати лик патриоте па је сасвим разумљиво што се мото целе кампање лажног Исуса свео на „одбрану" Космета. Бестидно се дају обећања да ће се Космет бранити и одбранити иако му је врло добро познато да је Космет већ изгубио. Чак му није сметало да Запад замоли да то решење о губитку Космета саопшти после избора, јер би за њега као „националисту" и демократски блок то могло да значи и губитак избора. Због свега тога експресно је усвојен нови устав Србије, још експресније покраден референдум о потврђивању устава и одмах расписани избори како би се наметнута динамика Запада око Космета могла да испоштује. Дај да све то завршимо и преваримо народ док још не сазна да смо Космет већ предали. Управо као пресликано из предсказања Св. Јована о првом јахачу Апокалипсе и Лажном Исусу. Други јахач „Рат” долази на црвенкасто смеђем коњу и добио је снагуда уништи мир на земљи и да успостави рат који је започео први јахач. Он he натерати човечанство да се кољу чак и браћа. У руци држи мач као симбол рата. Његово метафоричко значење су ратне страхоте. Други јахач је несумњиво пресликани Тадић, поготову ако човечанство замените Србима а Свет Србијом. Бивши министар Одбране и специјални НАТО „изасланик" посебно се потрудио да разбијање наше Војске буде што темељније да би нас туђа „бранила". Велика људска гњида и ситан амерички полтрон пот- пуно опредељен ка Евроатлантским интеграцијама и дефинитивном поробљавању Србије. Грађане Србије нико није питао, а ни Парламент такође, хоћемо ли ми у те интеграције, ЕУ, у „Партнерство за мир“, НАТО... Иако је на функцији председника Србије он сам о томе нема права да одлучује. Таквим односом се једино показује колико га уопште народ и његова воља зани- ма и колико те бираче од којих ових дана тражи подршку цени и уважава. Тадић је несумњиво једини од председника на планети који је кад год је за то имао прилику врло јасно наглашавао да Србија неће и војно бранити Космет, што у међународном речнику значи да га уопште неће ни бранити. Такву глупост ни један председник никада не изговара, чак и када је свима јасно да је војно преслаб за било какву војну одбрану. Метафоричко значење другог јахача по Св. Јовану су ратна страдања. Тадић нас управо тим вој- ним слабљење Србије може увести у рат са великим жртвама и страхотама јер овако ослабљени можемо бити изазовна жртва и за оне који се иначе никада не би усудили да нас нападну. У ланцу опстанка и лав углавном хвата изненађену или изнемоглу антилопу. Колико се залаже да ми војно не бранимо део наше територије толико је упоран у томе да требамо рато- вати али за нечије туђе интересе. У својој сервилности

7

Четири јахача ... према својим западним менторима њему су одавно отказале па је сасвим извесно да ћемо ратовати али негде далеко у туђим освајачким ратовима. Наши ће бити само лешеви. Трећи јахач „Гпад” долази на црном коњу као посљедица рата и разарања другог јахача. Он ће донети већ покореном свијету глад, беду и болести. V руци држи теразије као знак хране коју мерећи одузи- ма и уништава. Јаше говорећи: „једну хрпу пшенице за грош, три хрпе јечма за грош, а уља и вина неће бити”. О трећем јахачу нема никакве дилеме, пљунути Динкић. Храну односно хлеб је одузео многи- ма али оно по чему ће свакако бити у историји Србије запамћен то је темељно уништавање српског банкарства. Булдожер Динкић је тако темељно разрушио банкарство Србије да ће за обнову тог виталног сектора бити потребне генерације правих експерата. Само у једном дану затворено је 12 највећих српских банака и отпуштено око 8.000 банкарских радника. Његово друго „ремек дело“ је затварање СДК, односно „Службе платног промета" са преко 1.800 објеката и филијала које су се налазиле идеално распоређене по читавој Србији у свакој варошици и граду. Преко ноћи је „испарило,, 1.800 квалитетно опремљених објеката са врло експеди- тивном мрежом платног промета земље. Списак будалаштина (Читај: врло сумњивих послова и потеза) овог „експерта" је толики да би га тешко могли побро- јати и у знатно дужем тексту. Да све буде још невероватније главни слогани овог лидера и у овој и прошлој кампањи су запошљавање и стручност. Човек који је персо- нификација за губитак посла, из свег гласа по Србији риче како ће запослити на стотине хиљада људи, отворити нова радна места... Он је „заборавио“ да је само пре три године такође обећавао запошљавање 500 хиљада радника од чега ни у назнакама није било ништа. Незнам како протумачити његов слоган „стручност испред политике". Дали се он то руга овом народу, јер на целој планети нема земље у којој је асистент са факултета постао гувернер централне банке. Улични букач је преко ноћи дошао на место резервисано за најстручније банкаре са богатим банкарским искуством. Свуда у свету факултетска диплома означава припадност некој професији, али до стручности или ласкавог признања експерта пут је више него дуг. С тога „експерта" Динкића, још као министар финансија, могу видети једино као непогрешиву персонификацију трећег јахача, који нам доноси глад. Четврти јахач „Смрт” долази на „блиједом” коњу (блиједом као зеленкастом) као знак болести или пандемије коју носи са собом, а за њим иде пакао! Њему је дана моћ на четвртом походу земљом над мачем, мјерилима, смрћу и звијерима земаљским. Чеда звани прашак је свакако без конкурен- ције за четвртог јахача Апокалипсе. Овај јахач нам доноси све што нам може донети дрога, мафија и мафијашко управљање државом. Мали слинавко коме је прво радно место у животу било место потпредсед- ника владе, опет би да влада. А његова претходна владавина је била више него бурна. Није било мафи- јашког скупа на коме није био бар мирођија. Знао је

8

добро комплетан земунски, сурчински и још по који клан, а све у својству решавања ликвидационо-мафи- јашких „послова". Злобници тврде да је често посећи- вао Шилерову али је „доказано" да је све било из чисто државних разлога прикупљајући информације ко с ким и на који начин дилује, ко ће кога и када да убије... Чудна је била та Влада Србије са потпредсед- ником Владе за мафијашке послове. Један од таблоида је скоро објавио да је господин Јовановић од Сороша добио ни мање ни више него 18 милона $ за кампању, како би се на изборима подржао демократски блок и обезбедила сигурна победа. Пошто добро знам да је на западу сваки долар као кућа пре бих могао да прихватим другу варијанту, а она изгледа овако. Кад немаш јасног објашњења одакле ти тако велики новац за кампању онда је најбоље рећи дао ми Сорош. Било би врло неукусно а и кажњиво рећи да су милиони од ранијих „послова“, јер их потпредседник владе другачије не може зара- дити осим корупцијом. Још горе је признати да је то новац од преживелих мафијашких кругова који би да имају свог човека у Влади. С тога лансирана причица о Сорошевој помоћи „демократији", је само невешто објашњење за невидљиво порекло великог новца. ЧЕТИРИ ЈАХАЧА И ИЗБОРНА КАМПАЊА Може се прихватити и мишљење да су оваква поређења крајње неумесна, чак и политички обојена, али има доста тога што у овој земљи почиње са али. Оно што је свима врло уочљиво је да ова четири јахача и буквално тутње Србијом. Где год се окренете са билборда вас знати гледа неко од поменутих јахача. Других нема, као да у кампањи и не учествују. Тако су узјахали и све медије да су људи у шоку заборавили на славе, нову годину и припреме за најрадоснији празник Божић. У кампањама Коштуница се стално позива на патриотизам, моралност и евидентне успехе Владе. Од његовог патриотизма држава нам је све мања и мања, лопова је све више, а од успеха Владе и поред напора не могу да се сетим ни једног. Антиратни Тадић нас ваљда због слогана „Живот не може да чека“ свим силама гура у НАТО а колико знам то није спортска већ сурова војна организација која је само пре шест година и на нашим просторима сејала смрт. Динкић хоће све да нас запосли иако је од 05. октобра био главни протагониста да пола милиона људи изгуби посао. А Чеда би да уреди земљу и да се он и његови питају, односно владају. Као да сами у својим кам- пањама желе да истакну управо оно где су грешили захтевајући да им народ да подршку да у том правцу и наставе. Зато ми ова визија Св. Јована Богослова из периода зачетка хришћанства много личи на наш почетни стадијум капитализма, односно транзицију, а ако је Антихрист већ дошао у Србију онда се то вероватно догодило још 05. октобра. У Србију увукао на мала врата у облику лажног Исуса а у лику Коштунице. Сада смо визију у потпуности искомплети- рали са четири јахача па се дефинитивно страдање Србије може очекивати од 21. јануара 2007. године после Христа. Српска политика, 24.12.6. <www.tajkovic.co.yu>

Звонимир Трајковић политички аналитичар

Iskra 1. februar 2007.

Марти Ахтисари и косметски чвор

МИСИЈА НА НИЗБРДИЦИ

Премда његове препоруке тек следе, више је него јасно да је Ахтисаријева мисија доживела крах Има злобника који Војислава Коштуницу подругљиво називају „легалистом”, уз импликацију да је његово инсистирање на поштовању слова и духа законских одредби превазиђено и непримерено „политици као уметности могућег” како ју је разумео и водио нпр. покојни Зоран Ђинђић. У натезању између њега и дела „међународне заједнице” оличеног у Мартију Ахтисарију око будућности Косова и Метохије, међутим, „легализам” се показао као веома ефикасан елемент одбране срп- ских националних и државних интереса. Став да решење проблема мора да буде у складу са међународним правом, са резолуцијом УН СБ 1244, са Повељом УН и Хелсинкијем 1975, може бити релативизован само уз сагласност Србије. Ахтисари и његови налогодавци то, наравно, знају, али су се испрва правили као да се ради само о ситној, непријатној формалности. Њихово понашање подсећа нас на савет Јосипа Броза судијама у СФРЈ да се не држе закона као пијан плота. Ахтисаријев незграпни покушај да „испоручи” Србе указује да су вашингтонски и бриселски сцена- ристи изабрали погрешну особу за тај посао. Он се посредничке улоге прихватио као већ декларисани заговорник одвајања Косова од Србије, својим ангаж- маном у оквиру Међународне кризне групе. Већ на старту покушао је да убеди Коштуницу да, тобоже, заиста жели да помогне Србији да се реши „тог проб- лема” (Косова) глатко и безболно, јер - наравно - свесни смо да је Србија де факто већ изгубила јужну покрајину и да нема сврхе губити време са правним формалностима. Ахтисаријев приступ био је заснован на погрешним сигналима које су током протеклих шест година он и „међународна заједница” добијали од западних дипломата у Београду и од мале, али утицај- не конклаве „прозападних” званичника и аналитичара у Србији. Они су истовремено тврдили да ће Србија да попусти уколико јој се понуди неки смоквин лист (условна независност, међународне гарантије за права мањина, обећања о убрзаном прикључењу ЕУ итд.) - и здушно заговарали такав исход. Да је Србија легла на руду, Русија и Кина би глатко прихватиле кореографисано решење у Савету безбедности јер нико на Ист Риверу не би био већи католик од папе, тј. већи Србин од самих Срба. По том сценарију, проблем би био решен до краја ове године свечаним примањем још једног дела бивше Југославије у „међународну заједницу”. За сценаристе мање је битно шта би Косово било (међународни протекторат, ЕУ-НАТО кондоминијум, или будућа покрајина Велике Албаније) већ шта оно више не би било: део Србије. Уверење да је такав сценарио савршено реалан у Вашингтону су потхрањивали и поједини гости из Београда чије су изјаве одисале двосмис- леношћу. Они би у јавним наступима износили аргу-

Iskra 1. februar 2007.

менте за останак Косова у саставу Србије, а у приват- ним разговорима уверавали своје америчке саговор- нике да ваља изнаћи формулу да се горка косовска пилула обложи шећерним преливом како би је Србија лакше прогутала. Суочен са Коштуницином неспремношћу да прихвати наведене полазне предпоставке, Ахтисари је покушао да га приволи на разговоре у четири ока. Свестан могућности Ахтисарију својствених интрига и манипулација које би пристанак на такве аранжмане могао да проузрокује, Коштуница је инсистирао да сви сусрети буду званични, уз вођење записника и уз присуство саветника. Уследили су бечки преговори који су пропали јер друкчије није могло да буде: Албаницима је наговештено да је исход ионако зацртан, па нису имали разлога да озбиљно преговарају. Чињеница да је Ахтисари морао да помери рок првобитно постављен за крај ове године има огроман психолошки и политички значај: као што аналитичари међународних односа добро знају, најсигурнији начин недоношења неке одлуке јесте одуговлачење њеног доношења. Тек сада заговорници независног Косова са закашњењем сагледавају да је постављање чврстих рокова била велика грешка, поготову с обзиром на то да немају спреман „сценарио Б”. Додатни за сада нерешив проблем им представља чврст став Русије да неће подржати ма какву резолуцију Савета безбедности која не би била прихватљива Србији. Питање је да ли би подршка Москве била толико чврста да су САД допустиле могућност да Косово послужи као преседан за Придњестровље, Абхазију, Јужну Осетију и Нагорно-Карабах; али пошто је јасно одбио такву могућност, званични Вашингтон није дао Путину никакв мотив да се понаша као што би се Јељцин понашао једну деценију раније. Што се тиче Кине, пак, Пекинг је свестан да би пружањем подршке независном Косову поступао у корист своје штете, тј. припомогао стварање преседана који би убудуће и те како могао да се примени по питању Тајвана, Тибета или Синкјанга. Агим Чеку је почетком децембра изнео свој сценарио „Б”: скупштина Косова ће прогласити независност без обзира шта УН одлуче и затражиће билатерално признање по моделу Словеније, Хрватске и БиХ. Проблем је у томе што Европљани зазиру од таквог решења, чак и они (Велика Британија и Немачка, на пример) који се залажу за независност. План Б не може да се примени уколико га не подржи ЕУ као целина. Неке земље чланице већ су јасно изразиле противљење таквом решењу - Шпанија, Португалија, Грчка, Румунија и Словачка - што отежа- ва сагласност о признању у Бриселу. Вашингтон неће олако покушати да заобиђе Савет безбедности уколико би то био узрок раздора са Европљанима: Вашингтон и те како рачуна на њих, у оквиру НАТО, за санацију још увек крајње нестабилне ситуације у Авганистану и за предстојећи неминовни дезангажман из Ирака.

9

ВЕШАЛА ЗА САДАМА Амерички председник Џорџ Буш у свом каби- нету у Белој кући за успомену чува пиштољ који су амерички војници одузели Садаму Хусеину када су га пре две године ухапсили. „Ако је икад била реч о двобоју између два човека, тај двобој сада је окончан”, речи су којима је „Вашингтон пост” прокоментарисао овај бизарни детаљ у чланку о сукобу погубљеног ирачког председника с два станара Беле куће, Бушем оцем и сином. Нека је тако, али дух смакнутог тирани- на као да бије нову битку. Вашингтон је ових дана при- моран да уверава остатак света да је непристојна бр- зина којом је Садам уочи Нове године варварски погубљен била резултат наводне ирачке „суверенос- ти” у одлучивању о пословима од националне важнос- ти. Узалуд. Свет је остао згрожен, а патрициј

Мисија на низбрдици Насупрот још увек присутној неверици да и за Србе нешто, негде, напокон може да крене набоље, како сада реално стоје ствари Косово неће постати независно. Господа Сервер, Бугајски, Лантош или Холбрук, Њујорк Тајмс, Вашингтон Пост и западни медијски „мејнстрим" заговараће свакакве притиске и обећања, али ни после 21. јануара ништа се битно неће изменити. Ни после избора Србија неће попустити, Русија неће променити став, а Албанци неће одустати од оног што им је обећано од стране оних фактора у „међународној заједници" који никада нису поседовали право или овлашћења да им таква обећања дају. Из Приштине сада прете новим насиљем, али те претње само потхрањују став да Косово није спремно ни за шта. Како руски амбасадор у УН рече својим западним колегама 13. децембра, „ви сте можда спремни да попустите пред уценама Албанаца, али ми нисмо.” Када се сагледа стварна слика на светској сцени, негде почетком фебруара 2007. имаћемо кон- ачно прилику за покретање истинских преговора. Не знамо какав ће бити њихов крајњи резултат, али то је и природа правих преговора: исход остаје непознат до самог краја. Ахтисаријева мисија је пропала, а његови мен- тори и навијачи постају све нервознији. Наведимо примера ради веома индикативно вајкање Мише Гленија бившем амбасадору САД у Београду Вилиаму Монтгомерију, у поруци од 7. децембра : „Озбиљно сам забринут за ситуацију око Косова... међу нама буди речено, Мартијев учинак дубоко ме је разочарао.” На прагу године која ће се вероватно показати преломном и за будућност Србије и за статус њене јужне покрајине, ова констатација представља охра- брујућу вест. Стварни преговори изискују стварног по- средника, а то Марти Ахтисари никада није ни био. Политика, 21.12.2006. <politika.co.yu>

Срђа Трифковић

европске политике Романо Проди одговорио је захтевом Уједињеним нацијама да забране смртну казну у свим земљама света. Био је то јавни шамар Америци, у којој је смртна казна и даље на снази. Остало је запамћено и да су америчке окупационе власти у Ираку одмах по „ослобађању” ове несрећне земље суспендовале смртну казну и да су је вратиле на снагу пошто је Садам ухваћен, с намером да и на њему буде примењена. Садаму је судио „ирачки” суд, али су Американци обучавали судије и плаћали судске рачуне. Америчка идеја је била да се Садаму не суди прво за најтеже злочине (неки мисле да би суђење за масакр над Курдима у Халабџи разоткрило да је најтеже злочине против човечности починио док је као савезник САД примао у госте Доналда Рамсфелда). Вашингтон тврди да је покушао да спречи брзо извршење смртне казне, али ирачки премијер Ал Малики још у новембру је објавио да Садам неће жив дочекати Нову годину, а амерички судија одбио је захтев Садамових адвоката да спречи његово изручење ирачким властима. У руке ирачких џелата прешао је свега пола сата пре вешања, а после погубљења опет су Американци преузели његово тело како би га пренели у Тикрит. На крају се испоставило да је Садам још и јавно обешен, само без поштовања које и при јавном погубљењу следује осуђенима на смрт. Језиви видео снимак његовог вешања обишао је свет, и све се на њему - до највулгарнијег детаља - видело: како му се ругају, како му намичу и затежу омчу пре него што је успео да до краја изговори последњу молитву, како му се у последњем ропцу криви и ломи врат. И, што је ваљда најгоре, окружен џелатима под црним капуљачама, чак је и Садам Хусеин, масовни убица и тиранин, остављао утисак човека кога линчује разуларена банда. Једна жена у западном Багдаду, која није смела да каже своје име, рекла је „Њујорк тајмсу”: „Да, био је диктатор, али убио га је ескадрон смрти. У чему је разлика између њега и њих?”. Мало ко сада о томе мисли, али Садам Хусеин би можда и данас био жив да Слободан Милошевић није био онако елоквентан у улози браниоца на соп- ственом суђењу у Хагу. Правници Стејт департмента извукли су поуке из дебакла хашког тужилаштва у поступку против Милошевића када су писали правила ирачког суда који је Садама осудио на вешање. Мислите о томе. Суштинска дилема - за Џорџа Буша, као и за Милошевићеве домаће противнике садржана је у речима оне анонимне жене из Багдада. Није довољно победити политичког противника ако ћеш само преузети његове методе. У том случају он и из гроба побеђује. Права промена система била би у томе да са противником поступаш као са људским бићем које има иста људска права као и сва остала људска бића.

4. јануар 2007.

Политика <www.politika.co.yu>

Аутор је спољнополитички уредник америчког часописа „Chronicles” и директор Центра за међуна- родне односе Рокфорд Института у Илиноју (САД).

10

Iskra 1. februar 2007.

Специјално за „Политику” из Брисела

ДВЕ КОСОВСКЕ ЗАМКЕ ЗА СРБИЈУ

Србија ће се, по представљању Ахтисаријевог предлога, суочити с двема веома опасним замкама.

Прва замка ће се наћи у самој формулацији коју ће представити Ахтисари. Увијена у форму „ограниченог суверенитета”, суштина Ахтисаријевог предлога би, према очекивањима, требало да буде постепена, надгледана независност, што би у ствари значило да „Косово (још) није независна држава, али да (већ сада) јесте независно од државе Србије”. У пракси, прихватање таквог решења значило би потпи- сивање „независности на одложено” и стога би Србија сигурно одбацила такав предлог.

информације оних који су упућени у Ахтисаријев пред- лог о децентрализацији и који тврде да ће он бити „прилично коректан” што се тиче положаја Срба... али на независном Косову. На Србију ће стога бити извршен нов притисак с намером да се докаже да Београд брине само о „националистичкој прошлости и територијама”, а не о „европској будућности и људима”. Инсистираће се на квалитету папира о децентрализацији, а на мала врата ће се провлачити посте- пена независност, односно отцепљење Косова од Србије.

Друга замка лежи у првом грму, а тиче се примене споразума. Само неко наиван, с кратким памћењем и површним посматрањем ситуације, неће се сетити како је примењивана резолуција 1244 Савета безбедности Уједињених нација. Полако, из године у годину, на Космету је међународна админис- трација поступно формирала атрибуте не „суштинске аутономије”, већ државности. Уместо да се адекватно примени резолуција, која ни у једном свом члану не спомиње независност, она се системски и си-стем- атично газила и подривала.

Наиме, 2006. година је доказала да Србија жели, може и мора да игра незаобилазну улогу у одређивању будућег статуса Космета.

Резултат је стварање подлоге за Ахтисаријево решење „постепене независности”, односно улазак у следећу фазу - „пројекта независности Косова”. То није коначан статус Косова, али је коначан у његовом односу са Србијом, јер представља отцепљење покра- јине од матице.

Док су, пре годину дана, многи проалбански лобисти и њихова кампања „спиновања” у појединим медијима заговарали „да Србија не треба да се пита, да се Русија може купити и да је све готово и догов- орено кад је у питању западно јединство”, данас увиђамо да није баш тако.

Појам „постепене независности”, за који већ неколико година лобирају Међународна комисија за Балкан, Међународна кризна група и Амерички инсти- тут за мир, представља, међутим, право ругање људ- ским правима у 21. веку.

Резултат је ту: позиција Србије по питању Косова, иако изузетно тешка и неповољна, неупоре- диво је јача у односу на пре годину дана. Русија засту- па снажније него икада аргументацију која је у пот- пуности прихватљива за Београд, а у оквиру саме Европске уније расте број земаља које се противе независности Косова као једином решењу.

Тај приступ заговара, наиме, трговину у стилу „људска права за статус” и предлаже да косовски Албанци добију независност ако почну да поштују људска права Срба која су насилно кршили у послед- њих седам година.

Србија нема надмоћ у међународним односима, али има надмоћну аргументацију по питању Космета и мора да инсистира на њој.

С друге стране, не пружа се никаква гаранција да ће такозвани „стандарди” бити постигнути. Пошто је стратегија „стандарди пре статуса” напуштена због политичке одлуке да се убрза процес решавања ста- туса, каква је гаранција да поново неће бити донета нека паушална политичка оцена како су стандарди, неопходни за независност Косова, остварени и да Косово може постати пуноправна држава? Надгледана, условна, ограничена независност Косова у суштини је прича којом се из корена мења карактер „преговора”. То у ствари значи да је компро- мис одбачен и да је једна страна добила све (на одложено), а друга изгубила све (одмах). С друге стране, то значи да преговори све ово време нису били о проналажењу одрживог, компромисног решења, већ о проналажењу „модалитета за постизање независ- ности Косова” и о „статусу косовских Срба у независ- ном Косову”. Овој последњој констатацији иду у прилог

Iskra 1. februar 2007.

Београд и косовски Срби на такву игру не смеју да пристану.

Политика, 9.1.2007.

Апександар Митић

VAŽNO ЈЕ ŠTO ЈЕ VEĆINA ČLANICA SB ZA NASTAVAK PREGOVORA Predsednica Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju Sanda Rašković - Ivić izjavila je sinoć da je izuzetno važno što su se gotovo sve članice Saveta bezbednosti (SB) "veoma zalagale da se nastave pre- govori o statusu Kosova i Metohije", da se do rešenja dođe dogovorom i da rešenje bude kompromisno.

Rašković - Ivić je gostujući u Dnevniku televizije Pink po povratku sa sednice SB Ujedinjenih nacija o budućem statusu Kosova i Metohije, ukazala da jedino SAD, Velika Britanija i Francuska "nisu pomenule pre- govore kao metod rada", dok su se ostale zemlje pred- vođene Rusijom, Kinom i Argentinom, zalagale za rešenje koje će poštovati Rezoluciju 1244 SB i međuna- rodno pravo. (Tanjug, 17.12.2006.)

11

Београдски форум за свет равноправних: Анализа америчке политике према Србији

ПУТ У БОЉИ ЖИВОТ ПРЕКО НАТО Србија као Луксембург Немачки политичар Вили Вимер о стратегији САД на Балкану и у Европи: Исправити грешке Ајзенхауера - Блокирати Санкт Петерсбург - Повезати Балтик и Анадолију као у време Римског царства Искључити Србију из европског развоја - Напад на Југославију користити као преседан О америчкој политици у Европи постоје различите оцене и ставови, од тога да су САД за Европу и Европа за САД најискренији савезници и најпоузданији ослонци, до тога да САД гледају на Европу као на мањег и слабијег брата, али ипак јединог озбиљног глобалног конкурента. Зато је најбоље непрекидно мотрити на њега, контролисати га и не допустити да се осамостали, још мање да засмета. Бољем разумевању америчке политике и интереса у Европи, позадини ширења НАТО на Исток и Југо-Исток, циљевима агресије НАТО против Србије (СРЈ) 1999, може у великој мери да допринесе једно писмо немачког политичара Вилија Вимера[1] упућено канце- лару Герхарду Шредеру 2. маја 2000. Тим писмом Вили Вимер, члан спољно-политичког одбора Бундестага (ЦДУ) и тадашњи потпредседник Парламентарне скупштине ОЕБСа, информише Шредера да је крајем априла 2000. присуствовао конференцији у Братислави на тему Балкан и проширење НАТО-а коју су организовали амерички Државни секретаријат и Спољно-политички институт Републиканске партије. У раду су учествовали високи представници земаља чланица и кандидата за чланство у НАТО, укључујући председнике влада, ми- нистре иностраних послова и одбране. Ставове које су на тој конференцији заступали амерички организатори немачки политичар је сажео у 10 концизних тачака. (Следе ставови л-11 из писма Вили Вимера, интегрално, у преводу на српски) У првој тачки се каже да су амерички представници, затражили од савезника „да што пре предузму међународно признање независне државе Косово"[2]. Организатори су даље изнели свој став да СР Југославија „опстаје изван сваке правне одлуке завршног документа ОЕБС-а из Хелсинкија", да је „раг против Југославије (агресија 1999., прим. аут.) вођен да би се променила погрешна одлука генерала Ајзенхауера изДругог светског рата", те да „стационирање америчких војника мора из стратегијских разлога да буде надокнађено". Посебну пажњу заслужује тачка 6. према којој су амерички представници на конференцији у Братислави изашли са следећим ставом: „Без обзира на горе наведену легалистичку интерпретацију Европљана по којој се надлежност НАТО- а проширује изван подручја оснивачког уговора Алијансе, у рату против Југославије се ради о специфичном случа- ју: подразумева се да се ради о прекорачењу на које се може у сваком тренутку поново позвати". Амерички организатори конференције су циљ ширења НАТО-а објаснили као потребу „да се успостави просторни склад између Балтичког мора и Анадолије, као што је био случај за време проширења римског царства. Из тих разлога Пољска мора од севера до југа да буде окружена демократским државама, Румунијом и Бугарском да би успоставила безбедносну везу са Турском, да би се Србија на дужи рок искључила из европског развоја (из разлога утврђивања војног присус- тва САД)". Ту је још и појединост да „северно од Пољске

12

важи правило потпуне контроле приступа Санкт Петерсбурга ка Балтику". Од ставова организатора забележен је још један: “Сваком процесу самоопредеље- ња треба дати предност над сваким правилом међуна- родног права". На крају писма Вили Вимер даје пар личних запажања. Прво, да закључци нису наишли на отпор учесника „пошто је НАТО у нападу против СР Југославије прекорачио сва међународна правила и одлуке међународног права". Он даље запажа да америчка страна, због својих глобалних интереса, жели свесно да отклони резултате Другог светског рата, да успостави владавину силе изнад владавине права."Сила треба да буде изнад права. Где међународно право стоји на путу, оно се отклања". „Једна слична одлука која је погодила Друштво народа није спречила Други светски рат. Мишљење које сопствене интересе види као апсолутне, може да буде означено као тоталитарно" - закључује своје писмо Шредеру немачки политичар. Исправити грешке Ајзенхауера Шта рећи о закључцима о стратегији САД и НАТО забележеним у писму немачког политичара канцелару Шредеру? Овакви закључци о америчкој политици у Европи и на Балкану, укључујући према Србији и питању Косова и Метохије, у својој суштини, нису нови, поготову за државнике, политичаре, дипломате и аналитичаре глобалних кретања. На праве циљеве англо-америчке политике подстицања албанског сепаратизма и тероризма на Косову и Метохији, политике санкција, сатанизације српског народа и изолације - владе Србије и СРЈ су упозоравале јавно и дипломатским каналима, укључујући многа званична документа достављена Савету безбед- ности УН, ОЕБС-у, ЕУ, СЕ. Познате су оцене тадашње југословенске дипломатије да је НАТО извршио агресију против Србије (СРЈ) 1999: прво, да би после окончања ере хладног рата оправдао своје постојање без обзира што је нестао глобални противник (СССР, ВУ)[3]; друго, да би припремио терен за пребацивање својих база и трупа из централне Европе на југ и југоисток; и треће, да би на- правио преседан за војне интервенције било где у свету, без одобрења Савета безбедности и изван зоне над- лежности утврђене оснивачким актом Алијансе од 4. априла 1949. године[4]. На тој линији амерички председ- ник Клинтон је лансирао доктрину о ограниченом суве- ренитету и праву на „хуманитарне интервенције". Кад не може уз одобрење СБ УН, онда и без таквог одобрења. Такав концепт није био само у интересу НАТО-а и војних структура, већ пре свега, у интересу војнопривредног комплекса, финансијског и корпоративног капитала чији носиоци виде НАТО као инструмент за успостављање глобалне доминације. Што није под контролом, а што има глобалну вредност, као што су, примера ради, изворишта нафте и гаса, треба ставити под контролу. Ако не може другачије, онда и употребом војне силе. У крајњој линији, смисао таквог концепта је успостављање „новог светског поретка", глобалног система у коме he сила бити изнад сваког права. НАТО као један и демократски систем по јединственом рецепту Вашингтона, као други стуб глобалног система. Сходно томе, ОУН, Повеља УН и систем међународних односа

Iskra 1. februar 2007.

успостављен након Другог светског рата, опстају и важе само у оној мери у којој могу бити употребљени за остваривање нове стратегије, односно, уколико нису препре- ка таквој стратегији. У другим случајевима су третирани као ирелевантни. Разуме се, званичници САД и НАТО јавно не прихватају такве оцене. То је разумљиво, јер желе да заштите и прикрију праве циљеве политике „извоза демократских револуција" силом, од даљег руинирања. Такве оцене, међутим, почев од 2000, не прихватају ни званичници Србије, који воде политику подилажења САД-у и НАТО-у, амнестирајуки их од одговорности за агресију 1999, за несумњиве злочине против цивилног становништва и цивилних привредних и инфратруктурних објеката. Може се чак рећи, да су оцене о одговорности за агресију које дају завничници НАТО-а, САД-а и Србије, исте и да се, у суштини, своде на тврдњу да је за све одговоран бивши председник Србије и СРЈ Слободан Милошевић и његов „режим". Такве оцене, међутим, све теже пролазе код аналитичара, историчара и политичара, а и код јавности, како у Европи, тако и у самим САД. LUTO се јавности у Србији тиче, тешко је рећи да су такве оцене икада биле прихваћене, осим у бучној мањини, подржаној од медија финансираних са Запада. Што време буде од- мицало, биће више простора за објективне оцене дога- ђаја, циљева и улоге сваког фактора појединачно. Новост представља то што ставови америчких представника изнети још априла 2000. у Братислави потврђују тако постављене циљеве агресије против Србије (СРЈ) 1999. Потпуно је јасно да је агресија имала намену да задовољи америчке потребе промовисања нових метода и нових правила игре на глобалном плану и успостављања нових односа у Европи и у свету. О томе говори и став (3) да је „потребно преуредити од стране НАТО-а европско правно уређење, за што је амерички правни систем погодан и у Европи". Сличног је смисла и став да се стационирање америчких трупа у Европи и на Балкану објасни потребом исправљања погрешне одлуке генерала Ајзенхауера из Другог светског рата, да се успостави „просторни склад између Балтика и Анадолије" и „безбедносна веза са Турском". С обзиром кроз каква је условљавања и притиске Србија прошла и данас пролази, јавност у Србији вероватно неће бити толико изненађена ставом формулисаним још априла 2000. у Братислави - да Србију треба на дужи рок искључити из европског развоја, колико мотив који је Вимер забележио -,,из разлога утврђивања војног присуства САД". Што се тиче времена одржавања конференције у Братислави (април 2000.) може се рећи да је десет месе- ци после окончања агресије против Србије (СРЈ) било довољно да се слегне прашина од потреса у НАТО-у због незадовољства савезника подређеном улогом, али не и предуго да би се истопили ефекти нових односа „у борбеном поретку". Организатори су, по свему судећи, желели да учврсте своју позицију главнокомандујућег стечену током агресије и да је афирмишу и према свим кандидатима за чланство што је посебно значајно за при- мену стратегије ширења на Исток и Југоисток. Априла 2000. САД тражиле да НАТО савезници признају независно Косово За Србију је важно да су САД, само неколико месеци по окончању агресије НАТО против Србије (СРЈ), затражиле од својих савезника да „што пре" правно признају Косово као независнудржаву. Од тада је прошло седам година, савезници, осим Велике Британије, истина још нису прихватили захтев САД, али су изложени не мањем притиску да то учине, Корак, по корак. Да најпре прихвате условну, ограничену, одложену независност, да ЕУ номинално добије главну улогу у управљању и разво-

Iskra 1. februar 2007.

ју у прелазном периоду, а затим - да признају и пуну независност Покрајине. САД, дакле, континуирано и јасно делују у правцу сецесије Космета, односно, оду-зимања од Србије дела њене државне територије. За разлику од 1998. и 1999. године кад су САД политику подршке албанском сепаратизму и тероризму образлагале потребом спречавања политике „репресије", „масовног кршења људских права" и спречавања „хуманитарне катастрофе", данас САД користе друге аргументе: да су Албанци фрустрирани и не желе да живе у Србији, да је Космет већ седам го-дина изван власти Србије, да ће се српској и другим мањинама, као и Српској православој цркви у неза-висном Космету гарантовати права каква не постоје ни у једној другој држави, да је Србија централна држава Балкана, најважнији економски и политички фактор тако да ће Космет фактички заувек бити зависан од Србије, да се неће дозволити форми- рање „Велике Албаније", да ће сви убрзо бити у ЕУ па је небитно да ли Космет улази у ЕУ као део Србије, или као неза-висна држава. Важно је како људи у Србији и Срби на Косову и Метохији живе, а не какав је статус Покрајине! Свему се додаје и оцена да демократска власт Србије не носи одговорност за одцепљење Покрајине, али мора да се суочи са „наслеђем Милошевића". Овакву аргументацију не треба посебно коментарисати. Она, не само да је самообјашњавајућа, већ разоткрива лицемерје, безобзирност па чак предубеђења њихових аутора која доводе у питање моћ здравог расуђивања људи у Србији. Чему сва та мудровања! Каква је суштина аргумента, примера ради, да је реалност да је Космет седам година већ изван власти Србије! Ствари се постављају наглавачке. Ваљда Србија треба да захтева одговорност, за то што за седам година УНМИК и КФОР нису разоружали нити расформирали тзв. ОВК, што нису искоренили тероризам и етничко чишћење Срба и других неалбанаца, што нису обезбедили владавину права и слободу кретања, што нису привели одговор- ности организаторе и починиоце хиљада убистава и отми- ца, а не да свој пропуст, одсуство политичке воље за извршавање одлука СБ УН - претварају у средство за уцењивање Србије! Да ли Србија својом државном тери- торијом треба да плати чак и то што је „коалиција вољних", још једном заобилазећи СБ УН, упала у олују грађанског рата у Ираку, па су јој неопходна појачања повлачењем снага с Космета! Нису ли, ипак, притисци на Србију да се помири са одузимањем Космета и англо-америчка подршка лидер- има албанског сепаратизма и тероризма,ипак,последица оцене да је „рат против Југославије (1999.) вођен да би се променила погрешна одлука генерала Ајзенхауера из Другог светског рата", да би се успоставиле „безбедно- сне везе са Турском" и - „стационирање америчких војника из стратегијских разлога"? Шта је овде стварна политика, а шта пука реторика и дипломатска игра намењена сујетним лидерима Србије, изнуреном и изне- вереном народу Србије - није тешко одгонетнути. Након пада берлинског зида, „косовски проблем" за америчку администрацију, ни једног тренутка није био локалног, регионалног, хуманитарног или комерцијалноекономског карактера, већ искључиво - део глобалног прилаза, пројектованог са стратегијом према Истоку, ЕвроАзији и Блиском Истоку. Разуме се -то је уједно био експеримент за увођење правила управљања глобалним системом. Насилна сецесија као самоопредељење Од времена конференције НАТО у Братислави у Вашингтону је промењена администрација, у Србији је уз помоћ Вашингтона, превратом свргнут са власти, потом

13

Пут у бољи ... отет и изручен Трибуналу у Хагу председник Слободан Милошевић, где му је одузет живот. У Београду је инсталиран ДОС, тзв. демократски блок. САД данас једнако подржавају сецесију Косова и Метохије од Србије. „Самоопредељењу треба дати предност над сваким правилом међународног права" - заступали су Американци на конференцији НАТО у Братислави априла 2000! Није ли то, ипак, превише поједностављен и риз- ичан став! Шта на то данас кажу амерички савезници Француска, Шпанија, Италија, Грчка, Канада (Квебек), Турска (Курди), Румунија (Трансилванија), да не помиње- мо америчке партнере као што су Индија (Кашмир), Сри Ланка, Кина, Русија, Украјина, Грузија, Индонезија... Специфичност, уникалност случаја Косова и Метохије? Ко би после свега и даље био толико наиван да у то поверу- је! Нису ли САД слично говориле 1999. године да је напад НАТО-а на Југославију „специфичан", „јединствен" случај! Колико је потом било сличних „јединствених" случајева, и колико их може бити у будућности! Свесне да одузимање Покрајине Косово и Метохија од Србије одлуком Савета безбедности није правно ни политички изводљиво, САД и данас као и пре седам година, рачунају да ће то извести притисцима на савезнике и зависнике да појединачно признају „независ- ну државу Косово". Сигурно је да за такву тактику могу придобити поједине савезнике и режиме који опстају зах- ваљујући америчкој подршци (и уценама), али да ли и довољно да би се исплатило на глобалном плану, где и без нових промашаја, Вашинтону већ дуже време не цве- тају руже? Русија, Кина, Шпанија, Румунија, Грчка, Индија, Индонезија, као и многе друге земље Европе и света су против наметања било каквог решења статуса Косова и Метохије притисцима, уценама и силом. Огромна већина земаља света залаже се за договорно, компромисно решење уз поштовање Повеље УН, одлука СБ УН, посеб- но резолуције СБ 1244 и основних принципа међународних односа. САД-у, Великој Британији и НАТО-у највише би одговарало уколико би придобиле српске лидере, бар неке од њих, да пристану на условну, одложену, ограничену независност Косова и Метохије. Кога милом, кога притисцима, кога ласкањем, кога обећањима. Нема сумње да САД на томе упорно раде. Уколико би у томе успеле све би ишло лакше - и придобијање савезника и сламање отпора таквих земаља као што су Русија и Кина. Разуме се, да није случајно да се објављивање предлога Ахтисарија темпира после избора 21. јануара 2006. Зашто није речено - „и после формирања нове владе"? Не крије ли се у томе намера да се време формирања владе про- лонгира, а д а с е у интеррегнуму, када, осим Председника Републике, не буде других лидера у седлима институција, наметнуто решење како тако легитимизује? Дисконтинуитет историје и континуитет „нових почетака" Србије Оцена званичне политике СРЈ да је један од суштинских циљева агресије НАТО против Србије, однос- но Југославије, био успостављање преседана за агресије и војне интервенције било где у свету, без одлуке Савета безбедности и кршењем Повеље УН, добила је потврду са извора: са конференције чланица и кандидата за члан- ство у НАТО-у у организацији америчког Државног секретаријата. И то, само неколико месеци пошто је агресија окончана. "Подразумева се да се ради о прекорачењу на које се може у сваком тренутку поново позвати" - један је од ставова америчких представника и закључака конференције из Априла 2000. у Братислави. Такав закључак

14

уједно даје још једну ретроактивну потврду - да је прави циљ у Рамбујеу био - не допустити преговоре, нити било какво политичко решење - већ осигурати изговор за агресију. По сваку цену. Амерички представници су на конференцији у Братислави, како произилази из писма немачког политичара канцелару Шредеру, изнели оцену да „СР Југославија опстаје изван сваког правног оквира завршног документа ОЕБС-а из Хелсинкија". Не улазећи овом приликом у правно аргументовање да овакав став нема никаквог основа[5], две године после изрицања такве оцене Хавијер Солана, др Војислав Коштуница, Зоран Ђинђић, Мило Ђукановић, Филип Вујановић и Мирољуб Лабус су 14. марта 2002. године, у Београду потписали докуменат о укидању СР Југославије и наметању провизоријума званог Државна заједница Србија и Црна Гopa[6], У експозеу тим поводом у Савезној скупштини 30. маја 2002, Војислав Коштуница, тадашњи председник СРЈ, је величао предности „историјског дисконтинуитета" и „новог почетка". Без Југославије, са Државном заједницом СЦГ. Аутор ових редова је тада, као савезни посланик изрекао у Скупштини, а потом написао, да тај акт не значи укидање Југославије, већ укидање сваке заједничке државе Србије и Црне Горе.[7] Четири године касније, 21. маја 2006, референдумом у Црној Гори и провизоријум је окончан. Најпре, укидање Југославије, затим укидање Државне заједнице СЦГ. Кум и гарант Државне заједнице СЦГ Хавијер Солана, какве ироније, постао је и њен гробар. Технички посао, као непријатан и свакако мање важан, како тако, одрадио је Словак Мирослав Лајчек. Од тада јавност Србије поново слуша приче о предностима још једног „новог почетка", почетка самосталне Србије. Истина, овога пута не од Коштунице, већ од лидера других институција и политичких странака. Данас, ево, на политичкој сцени Србије тече кампања припремања јавности за Ахтисаријев предлог решења статуса у стилу ми ћемо бранити наше ставове (не каже се - уставни поредак, јер је Покрајина Косово и Метохија део уставног поретка) али вас на време обавештавамо да га нећемо одбранити, јер смо одговорни политичари, који поред толико добрих вести, понекад морају да најаве и саопште и по неку непријатну као што је - губитак државне територије! Паралелно, други ешалони поли- тичара и „независних" аналитичара марљиво објашњава- ју предности Србије без Косова и Метохије! Да ли то неко поручује да нема краја „новим почецима" Србије? Увек мање, али увек са предностима! Тачним одговорима куда иде Србија, засад, располаже једино Солана. Хавијер, или други. Лично, или преко изасланика и намештеника. Савремене америчке администрације, како произилази из цитираних ставова са конференције НАТО у Братислави, замерају генералу Ајзенхауеру за погрешне одлуке из Другог светског рата, а начин за исправљање виде у стационирању америчких војника на Истоку и Југоистоку Европе. „Рат против Југославије (1999.) вођен је да би се променила погрешна одлука генерала Ајзенхауера из Другог светског рата". „Стационирање америчких војника мора из стратегијских разлога да буде надокнађено". Из овога се може разумети да је грешка Ајзенхауера у томе што је после Другог светског рата оставио недовољно америчких војника у Европи, што их није распоредио на Балкану и што је СССР-у (Русији) допустио превелик стратегијски простор. Дакле, преце- нио је руску војну моћ и њен допринос сламању фашизма. Да је и тадашњој Југославији оставио превише простора. Била је тек четврта војна сила међу савезницима. Жртве и допринос победи савезник - чини се као да данас за САД нису више релевантне чињенице. Није ли један од одјека таквог става што демократска власт у Србији од 2000. на овамо, врло стидљиво обележава догађаје из

Iskra 1. februar 2007.

Другог светског рата, ако их уопште обележава, што њении представници не учествују на међународним прославама јубиларних годишњица, што су запостављене организације ратних ветерана. Историографија, неговање ослободилачких традиција... У међувремену, позиције Русије стечене током Другог светског рата су се у великој мери истопиле: СССР је разбијен, укинут је Варшавски уговор, а земље „нове Европе" су демократизацијом и НАТО-изацијом постале чак и пожељнији савезници САД, него стари Европљани. И поред свега, очигледно је да САД као победник у хлад- ном рату, сматрају да посао прерасподеле моћи, утицаја и владања просторима од стратешког значаја, ни из дале- ка није завршен. „Просторни склад између Балтика и Анадолије" није санитарни кордон за спречавање опасности са Истока ни војне, још мање идеолошке, напросто зато што таква опасност није реална. А чему треба да служи, време ће тек показати. Неки одговори могли би се потражити у књизи Збигњева Бжежинског „Велика шаховска габла"[8]. Са обичне географске карте се види да се наспрам „просторног склада између Балтика и Анадолије", поред других, налазе Каспијски басен, Кавказ, Евро-Азијски Балкан, Сибир, Кина... Ревизија резултата Другог светског рата САД теже ревизији резултата Другог светског рата, износи своју оцену Вили Вимер. Та ревизија пред- поставља ново стационирање америчких и НАТО трупа. Пошто су америчке трупе читаво време после другог светског рата стациониране у Немачкој, треба разумети да се сада ради делом о њиховом померању на Исток и Југоисток (Балкан), а делом о довођењу и стационирању нових америчких трупа. У време конференције у Братислави (2000.) још није била тако близу агресија „вољних" на Ирак, а поготову се тада па ни касније, није предвиђао развој који из месеца у месец захтева све више америчких војника, не само у Ираку, већ и у Авганистану без обзира што је тамо победа одавно проглашена. Ипак, концепт стационирања америчких трупа се остварује већ петнаестак година. Отпочео је са југословенском кризом и грађанским ратовима у Хрватској и БиХ, а убрзан уочи и након агресије против Србије (СРЈ) 1999. Успостављене су нове америчке војне базе у БиХ (Тузла), Македонији (Криволак), Албанији (Драч - Свети Ђорђе), на Косову и Метохији (Бондстил). Током 2006. године споразумима са Румунијом и Бугарском постигнути су аранжмани о отварању по више америчких база у свакој од тих земаља. Јасно је да су и споразуми Србије са НАТО-м о слободном транзиту њихових трупа (2005.), СОФА споразум са САД и Споразум о Партнерству за мир (децембар 2006.) део дугорочног концепта премештања, стационирања и јачања америчких снага на југо-истоку Европе. После ових споразума, питање америчких војних база у Србији постало је више техничко питање, ствар тренутка и аутономних процена САД, него планова, или неизвесних преговора. Србија је, практично дала све што је САД-у и НАТО-у потребно у овом тренутку. Случајно, или не, све важније ствари у војној области САД и НАТО су пожурили да заврше пре избора у Србији 21. јануара 2007. године и пре одлучивања о статусу Космета. Ни наводна несарад- ња са Хагом, као институцијом превасходно под амер- ичким утицајем, није била препрека. Довољно је ако су САД сугурне да то, до даљег, остаје препрека у приб- лижавању Србије Европској унији. Шта је Србија добила потписивањем низа споразума по убрзаној процедури остало је засад у сфери општих и необавезујућих политичких парола које српски

Iskra 1. februar 2007.

политичари понављају из дана у дан: превазиђена је изолација, смањено заостајање иза суседа, стечено је поверење, нагло ће расти иностране инвестиције, биће више радних места, боље ће се живети... Од конкретних ствари, ту је размена посета пилота: амерички пилоти били су у посети српским колегама на Батајници, а срп- ски пилоти америчким колегама у бази „Евијано" у Италији. Ова размена посета има несумњив значај и ути- цај на морал војске и јавности Србије. Какав, остаје да се види. Неки медији, неспретно или некоректно, у први план истичу подсећање да су гости на Батајници били пилоти који су 1999. бомбардовали Србију, а да је „Евијано" био најважнија база из које су полетали амер- ички бомбардери са товарима бомби које су бацали широм Србије. На референдуму о Уставу као и у Народној скупштини пре тога, Србија је одлучила да је најважнији национални и државни приоритет - сачувати суверенитет и територијални интегритет, одбранити Космет као покрајину унутар Србије. О томе да ли се поменутим спо- разумима дају било какве гаранције да ће НАТО и САД помоћи Србији у остваривању тог свог стратешког интереса, или да ће јој бар олакшати дипломатску борбу, нико од српских политичара ништа не говори. То би могло да значи да су ти споразуми неутрални, да ни на који начин не утичу на процес решавања питања статуса Космет, поготову да не прејудицирају решење. Могло би да значи, али је мало вероватно. Треба имати у виду да агресија НАТО против Србије (СРЈ) представља први рат НАТО-а изван зоне утврђене оснивачким уговором Алијансе, да је изведена без одобрења Савета безбедности и да су њени циљеви, како и докуменат из Братиславе показује, били стратешки, далеко амбициознији од декларисаног циља „спречавања хуманитарне катастрофе". Остваривање стратешких циљева САД и НАТО после пада Берлинског зида напредовало је брзим тем- пом, али последњих година успорено. Поред извесних промена у Европи и Евро-Азији, прегруписавања моћи, поред промена на тржиштима стратешких енергената и сировина, успоравање је последица и упадања САД у живи песак ирачког безизлаза. Космет, могло би се рећи, је један од степеника ка стратешким циљевима који је, посматрано из америчког угла, остао незавршен. Партнерство као сурогат У јавности су присутне оцене да поменути споразуми Србије са НАТО-м и САД-ом нису повезани са проблемом Косова и Метохије, односно, са решавањем статуса. То тврде како званичници САД и НАТО-а, тако и поједини српски из Србије и тзв. независни аналитичари. Такве оцене и преувеличавање позитивних ефеката закључених споразума без помињања негативних, намењене су домаћој јавности према којој се жели прикрити, или бар умањити чињеница да САД, Велика Британија и НАТО врше све већи притисак да се Србија помири са одузимањем Косова и Метохије и да српски лидери који су потписали претходне споразуме, како тако, прихвате и независност Косова и Метохије. Има доста разлога за оцену да је, са становишта дефинисаног приоритета Србије, намена поменутих споразума, посебно Партнерства за мир, да буду сурогат, врста „утехе" за одузимање Косова и Метохије. Док се српски политичари незрело јавно препиру ко је дао већи допринос придобијању благонаклоности САД за пријем Србије у Партнерство за мир, из Вашингтона и Брисла стижу поруке да се од Србије очекује већа „коопера- тивност" у преговорима о статусу. Шта „већа коопера- тивност" значи није тајна. САД, Велика Британија и

15

Пут у бољи ...

Луиса Мекензија... И њима сличних.

НАТО не смањују своју подршку сепаратистичко-терористичкој врхушки у Приштини, затварају очи пред чињеницама да на Косову и Метохији буја тероризам, шверц оружја, терористичка ОВК се повампирује као AHA[9], а Срби и даље живе гетоизирани и свакодневно угрожени. Дакле, у чему се огледа напредак Србије, у односу на које интересе се побољшава њен међународни положај, ако у односу на најважнији државни и национал- ни интерес нема подршке од САД и НАТО? Шта рећи ако потписи српских политичара на тим документима буду схваћени као добровољни улазак Србије у челични механизам контроле који је НАТО-у и САД-у неопходан да би искључили све ризике поводом спровођења наума о одузмимању Космета од Србије и даривању албанској сепаратистичкој врхушки! Теорија завере? Не завера, али план постоји.

Важно је како ће „српска мањина" живети, које ће им гаранције Србија обезбедити од западних пријате- ља. Демократска власт не подбацује. Србија са демократском влашћу има више и јаче пријатеље него икада. Срби, истина, не доживљавају њихову политику бомбардовања и подршке албанским сепаратистима и терористима као пријатељску, али то је привремено стање. И они ће почети другачије да размишљају. Само је неопходно да на изборима 21. јануара 2007. поново побе- ди „демократски блок", да нови-стари лидери наставе започети посао преваспитавања нације, њеног едуковања модерном поимању пријатељства. Не треба превише журити. Природни одлазак старијих и средњих генераци- ја са преживелим схватањима је неминован. А млади су под контролом новог медијског усмерења и новог болоњског метода образовања који, истина, није прих- ваћен у великим земљама Запада, али је савршен за европеизирање Србије. А што се тиче Срба на Косову и Метохији - још једна српска мањина биће и предност - служиће као мост повезивања Србије са новим суседом. О правима и улози српских мањина у европеизираним деловима Балкана бар имамо искустава: од Словеније, преко Хрватске, до Македоније.

Од српске владе и Председника се може очекивати, да затраже отварање америчких војних база у Србији. Прогласиће то српским државним и националним интересом. Јавност ће поново чути сада већ шаблонизиране изјаве - да ће америчке базе привући иностране инвестиције, убрзати економски развој, повећати запошљавање и обезбедити бољи живот грађанима Србије\ Американци неће имати куд, милосрдни као и увек, једноставно ће испоштовати интересе Србије и услишити молбу српских лидера. Војне базе неће привући дилере дроге, ни проституцију, ни деградацију природне и културне околине, ни криминал... Никакве опасности ни хазарде. Ни данас, ни у будућности. То се, евентуално, дешава другима. Србија се тако, корак по корак, уводи у бољи живот. Преко НАТО-а, Веровало се да је то војна организација. У то је Србију НАТО посебно уверио током агресије 1999. Сада се, ако је веровати актуелним лиде- рима Србије, враћа као кључни фактор развоја Србије, запошљавања младих и бољег живота. Неизвесно је, међутим, да ли Србије, како је дефинисана новим Уставом, са аутономном покрајином Косовом и Метохијом, или без ње. Ако би се судило по ставовима САД као ли- дера НАТО-а и Велике Британије као најдоследнијег пра- тиоца америчких ставова, онда се сва обећања за бољи живот и значај Партнерства за развој, односе на смањену Србију, без Косова и Метохије. Србија као Луксембург Партнери са Запада, дакле, нуде Србији перспектву да буде мања него што јесте. Да буде конструктивна, коопративна и добра што значи - да се, овако или онако, сложи са „условном независношћу" за Косово и Метохију. Кад је тако добра, што би сметало што ће бити мања. И Луксембург је мала земља, али најбогатија, са највишим стандардом у Европи. Нема ни покрајина, ни велике војске, али ни незапослених, ни сиротиње! Уопште узев, Србији је крајње време да се брже ослобађа робо- вања прошлости, преживелих схватања суверенитета и територијалног интегритета. Треба да се окрене будућности, да се не оптерећује територијалним питањима, формалистичким прилазима Уставу, преамбули о Косову и Метохији, вољом народа на референдуму и свега другог што је кочи на путу ка бољем животу. Ако још један део српског народа буде претворен у националну мањину на делу своје територије, од тога не треба пра- вити трагедију. Ако неко сматра да је то недопустиво, да обогаљује народ и државу на дуги рок, наћиће се ко је и за то одговоран као што је утврђено ко је одговоран за албански тероризам, за агресију НАТО, за етничко чишћење... За све друго. Нећемо се ваљда ослањати на оцене Хенрија Кисинџера, Вили Вимера, Харолда Пинтера, Пјера Галоа, Петера Хандкеа, Џејмса Бисета,

16

Ништа, заиста, није важно, осим - како се живи. У случају Србије, ипак, је важније ко оцењује -шта је бољи живот!

17.12.2006. Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних (Сва подвлачења у горњем тексту извршила је Искра)

[1] Вили Вимер, потпредседник Парламентарне скупштине ОЕБС, посланик и члан Спољно-политичког одбора Бундестага (ЦДУ), по професији адвокат, блиски сарадник канцелара Хелмута Кола, поборник поштовања међународног права, оштри критичар „преговора” у Рамбујеу и агресије НАТО против Србије (СРЈ).

[2] Подвлачења, аут.

[3] „У циљу оправдања свог постојања НАТО је у сталној потрази за елементима угрожености", немачки политичар Вили Вимер, потпредседник Парламентарне скупштине ОЕБС-а, посланик Бундестага, у писаној изјави „Танјгу", 17. фебруар 1999.

[4] Након напада на Светски трговински центар у Њујорку и Пентагон у Вашингтону септембра 2001. међународни тероризам је проглашен за глобалног непријатеља, а НАТО је интервенцијама у Афганистану и Ираку одржао континуитет свог ратног ангажовања ван зоне надлежности утврђене оснивачким актом Алијансе. У случају Ирака и континуитет интервенција без одлуке СБ УН и лажних изговора (уништавање оружја за масовно уништавање).

[5] СР Југославија никада није искључена из чланства ОЕБС-а, већ је 1992. године на конференцији у Будимпешти, уз снажан притисак САД и других земаља Запада, суспендовано њено учешће, по принципу „празне столице". Притом је прекршен принцип консенсуса на коме почива рад ОЕБС-а, јер је први и, засад, једини пут, одлучивано по непризнатом правилу „консенсус минус један".

[6] Званични назив документа: "Полазне основе за преуређење односа Србије и Црне Горе".

[7] Живадин Јовановић: „Укидање државе", ДијамМ-прес, Ветерник, стр. 11.

[8] Zbignievv Brzezinski: „The Grand Chessboard", Basic Books, 1997.

[9] Албанска национална армија

Iskra 1. februar 2007.

Časopis „Špigl" 0 „Otporu" i sličnim „revolucijama"

IZVOZNICI REVOLUCIJE PUSTIH SNOVA O LEPŠEM ŽIVOTU Opozicija u Srbiji je pre Petog oktobra sebe nazi- vala demokratskom i nezavisnom. Veliko je pitanje, sa koliko opravdanja?

Istraživanja, medutim, pokazuju da je pre dolas- ka na vlast bila prevashodno pod kontrolom Vašing- tona, i onih istih koji su godinama radili na razbijanju Jugoslavije, zaključno sa NATO bombardovanjem Srbije.

U julu 1999. američki Senat je održao zaseda- nje na kojem se raspravljalo o Srbiji. Specijalni izaslanik SAD za Balkan Robert Gelbard, njegov pomoćnik Džems Perdju i senator Džozef Bajden, govorili su kao svedoci na tom "pretresu " ( hearing), jasno i otvoreno ističući da SAD plaćaju i potpuno kontrolišu tako- zvanu "nezavisnu demokratsku" opoziciju protiv Miloševića.

Samo dan ranije, američki Senat je izglasao da se opoziciji u Srbiji odobri suma od sto miliona dolara Specijalni izaslanik Gelbard je tada rekao: - Za dve godine, u kojima je došlo do zaoštravanja kosovske krize, utrošili smo 16.5 miliona dolara na program za podršku demokratizaciji u Srbiji. Više od 20 miliona dolara, kao nagrada za suprotstavljanje Miloševiću dato je Milu Đukanoviću i Crnoj Gori.

Gelbardov pomoćnik Perdju zatim je dodao: - Uglavnom smo radili preko nevladinih organizacija. Širom Srbije uspostavili smo mrežu, koja koristi međunarodne instalacije za emitovanje, ali isto tako pružamo mogućnosti i da se konačno čuju nezavis- ni glasovi u Srbiji.

Međutim, senator Bajden nije smatrao da su te mere efikasne: "Mi možemo da im stavimo na raspola- ganje potrebna sredstva, ali jesmo li spremni da zatvo- rimo i potpuno ugušimo medije koji šire milo- ševićevsku propagandu?"

Gelbard je pokušao da odbrani politiku američke vlade, ukazujući da su za vreme bombardovanja Srbije SAD zaista ugušile i "zatvorile" srpsku televiziju, tako što su je ućutkale rušenjem i bombardovanjem.

Sredstva grupama "civilnog društva" u Srbiji išla su uglavnom preko Nacionalnog fonda za podršku razvoju demokratije, koji sebe predstavlja kao Nevladinu organizaciju, iako je finansira američki Kongres, da bi javno rešavala "određene probleme", kad nije zgodno da CIA direktno potkupljuje Ijude i formira grupe za promovisanje i izvođenje američke politike na stra- nim teritorijama, i u zemljama koje nisu (ili nisu dovoljno) proameričke: "Kada ove tajne aktivnosti posle izbiju na videlo, tresak je obično zastrašujući!"

Zbog toga je Kongres odlučio da osnuje posebnu fondaciju, da bi otvoreno i javno radila ono što CIA uvek radi tajno. To je bila velika prednost.

Iskra l. februar 2007.

Pošto se subverzija više ne izvodi na stari način, ona se više ne može tek tako otkrivati i razobličavati.

Ogromnim sumama novca i učešćem "ugled- nih" visokih ličnosti, posebno iz redova samog vlada- jućeg establišmenta, Nacionalna fondacija za podršku razvoju demokratije i njene filijale, razne nevladine grupe regrutuju "demokratske aktiviste, aktiviste koji se bore za mir, za demokratiju, građanska prava" i nezavisne ekonomiste iz zemalja koje su na nišanu. Ako neko napadne, ili aktiviste optuži da su agenti SAD, neza- visni novinari ih uslužno brane, tako što taj napad predstavljaju kao napad na slobodu javne reči.

Alen Vainštajn, koji je rukovodio istraživanjem i planiranjem fondacije, zato sa olakšanjem kaže: "Mnogo toga što mi danas činimo javno, pre 25 godina radila je CIA tajno!"

Nikada hrabrost u službi jedne strane sile, nije bila tako izdašno plaćana.

U Miloševićevoj Srbiji među korisnicima bili su: listovi Naša Borba, Vreme, TV Negotin, novinska agen- cija BETA, Radio B-92, Udruženje nezavisnih elektron- skih medija (ANEM), Centar za humanitarno pravo, Centar za demokratiju, Evropski pokret Srbije, Grupa nezavisnih ekonomista G-17, Centar za antiratnu akciju.

- Zapad treba da demokratskoj političkoj opozici- ji pomogne da razvije konkretan program, koji bi ponudio pozitivnu alternativu destruktivnoj politici Miloševićevog režima odlučeno je u Vašingtonu.

Rusi su pomagali Amerikancima da zbace diktatore U Srbiji se to desilo 2000. godine, u Gruziji 2003, a u Ukrajini godinu dana kasnije. Svrgavanje diktatora bilo je slično, kroz prividno spontanu pobunu naroda, ali u stvarnosti sve je bilo dobro isplanirano i pripremljeno. Tome je doprineo 'Otpor', nekadašnji srpski studentski pokret, koji sada izvozi savete i recepte o nenasilnim revolucijama. I opozicionari u Belorusiji su dosta naučili od Otpora, ali Lukačenko je ipak izdržao prvi talas i još nije srušen.

Kako se svrgava jedan diktator, korumpirani režim ili kako se proteruje vojni okupator - i sve to bez pušaka i sile?

Potreban je pre svega logo, prepoznatljiva boja i zapaljivo privlačni slogani koji se lepe za gnev siro- mašnih i nezadovoljnih masa. To je prepoznatljiva strategija brojnih naručenih "revolucionarnih pokre- ta" da se sa vlasti oteraju poslednji socijalistički tirani.

Svima su bile zajedničke labave mreže mladih Ijudi.

Većina govori engleski, mnogi su studirali na Zapadu i jako su vešti u kontaktu sa medijima i Internetom. Mnogi slede veliki uzor Otpor, srpski pokret koji je 2000. godine presudno doprineo svrgavanju

17

Izvoznici revolucije ...

Slobodana Miloševića. Njegov logo je pesnica, i popu- larne: "Gotov je!" i "Vreme je". A svuda okolo nudi niz specijalnih usluga, uz "profesionalne" savete za uspeh plišane revolucije.

Otpor ima nekolicinu veštih instrukto- ra, koji se šalju u inostranstvo, da organizuju kampove za otpor, i pomažu u razvoju moderne strategije odnosa sa medijima, za televizijske spotove i kampanje.

Ta višestruka ponuda i dalje ima dobru prođu na međunarodnom tržištu. Posle uspeha u Ukrajini i Gruziji, sada se obučavaju Čavesovi protivnici u Venecueli i Mugabeovi opozicionari u Zimbabveu.

Organizovanje i priprema plakata, zastava i kampova sa Vudstok-atmosferom nije baš jeftina. A poz- nato je da finansijska podrška dolazi, pre svega, od fon- dacija Džordža Soroša i Fridom Hausa. Štampa pominje i druge finansijere i institucije iz Amerike, ali ni evropske fondacije i organizacije očigledno nisu nimalo uzdržane.

Sorošova pomoć često ide ruku pod ruku sa američkom nevladinom organizacijom Fridom Haus, na čijem čelu se nalazi bivši direktor CIA Džejms Vulsli. "Revolucinarni instruktori" se obučavaju i u SAD. Podeljene su im na hiljade primeraka knjige profeso- ra Džina Šarpa sa bostonskog Albert Ajnštajn instituta "Od diktature do demokratije", u kojoj američki profesor i glavni teoretičar nenasilne revolucije opisuje svojih 198 metoda za uspešnu akciju.

Najnoviji nastavni materijal, čiju je izradu finan- sirao Fridom Haus, sada može da se poruči i preko Interneta. Uz pomoć interaktivne kompjuterske igrice "Jedna moćnija sila", koju su zajednički razvili Otpor i jedna američka kompanija za izradu softvera, vežba se pružanje otpora, rušenje diktatora ili proterivanje okupa- cionih vojski. Sve to, naravno, nenasilno. A kršenje pra- vila odmah se sankcioniše kaznenim poenima.

Iza kulisa, prilikom rušenja nekog u Americi proglašenog omraženog režima mnogo značajniju ulogu imaju i neki sasvim drugačiji faktori: ujedinjena opozicija sa jakim vođom, dug period priprema, slobo- dan pristup medijima, dogovor sa lokalnom službom bezbednosti da izdaju svog gazdu, u zamenu za oprost ranijih grehova, i inostranim tajnim službama, neskrivena podrška sa Zapada ili čak iz Moskve. U Beogradu je juriš na Skupštinu predstavljao političku odluku svih antimiloševićevskih partija. A onda je, dole- teo ruski ministar inostranih poslova Igor Ivanov kako bi nevaljalog predsednika prinudio da podnese ostavku. Tako je bilo i u Beogradu, Tbilisiju, Kijevu... Svuda, osim, za sada, u Minsku, gde je Lukašenko dobio podršku Putina da ostane na vlasti.

Na žalost, jedina uspešna tranzicija na ruševina- ma komunizma desila se u Kini posle masakra i pokolja pobunjenih studenata na Trgu Tijanmen. Nije slučajno, postala svetska sila uprkos želji Amerike.

U svakom slučaju izvoznici "revolucija" i "demokratije" postali su sada po opštem mišljenju prava noćna mora raznih diktatora i gotovo jedina nada podjarmljenih protagonista "demokratskih preobražaja" u svetu. Oni su u svojim zemljama uspešno organizovali

18

narodne pobune i proterali tirane sa vlasti. A sada zajed- nički planiraju nove "revolucije", svuda gde u Istočnoj Evropi, centralnoj Aziji i na Bliskom istoku vlastodršci još drže vlast u rukama i sprečavaju narode da uživaju "građanske slobode" i dostignute "vrednosti" moderne Zapadne civilizacije.

Ono što se odigralo u Srbiji, Gruziji i u Ukrajini a zatim i u Kirgiziji, pokazuje zapanjuće sličnosti i samo na prvi pogled izgleda kao spontani ustanak: ogrom- ni skupovi na centralnim trgovima, slični govori u horu, podrugljivi plakati i leci protiv vladajuće klike. Labava, skoro svečana atmosfera, poput one na narodnim ili crkvenim svetkovinama, bez ikakvih provokacija, što je onemogućavalo čak i najokorelije autokrate da inter- venišu silom i otvore vatru na okupljene demonstrante.

Sa slikovitim nastupom demonstranata bile su tesno povezane akcije građanske neposlušnosti, unapred brižljivo isplanirane, kao i svi štrajkovi čiji je cilj bio paraliza života u diktaturi. U pozadini konce su povlačili dokazani profesionalci: studentski lideri, povezani preko Interneta, od zemlje do zemlje, kako bi što efikasnije koordinisali izbijanje revolucije. Gerila bez pušaka, internacionala sa novim predznakom. A lakoverni i unesrećeni narodi primali su izazovne signale od jednog do drugog "okršaja" bez nasilja sa jednim jedinim ciljem - izvesti smenu na vlasti i nepromišljeno se survati u američku interesnu sferu.

Tamo gde ni bombe ne pomažu Postmoderni revolucionari koriste uslove stvorene globalizacijom i novim mogućnostima komu- nikacije. Na Internetu otvaraju posebne vebsajtove sa tekstovima kritički intoniranim prema korumpiranim režimima, razmenjuju kodirane SMS poruke mobilnim telefonima neprekidno i zakazuju nove tajne sastanke. Oni savršeno vešto koriste i televiziju sa njenim zas- trašujućim uticajem na široke mase. Nijedna revolucija ne bi uspela bez emocionalno nabijenih potresnih slika, bez nužnih "znamenja", logoa, kao što su nekada bili krst ili petokraka, uvek posebno vešto izabranih i sa prila- gođenom bojom.

Bilo kakva ideološka naklapanja su tuđa ovim novim izvođačima "revolucije" i proizvođačima demokratije. Oni se isključivo uzdaju u praksu reklam- nih menadžera multinacionalnih kompanija, služećl se proverenim marketinškim tehnikama najvećih svetskih firmi kakve su Coca Cola, Nike ili Microsoft. A razni protestni pokreti od svojih organizatora dobijaju unapred upečatljivo privlačne etikete: revolucija ruža (Gruzija), narandžasta revolucija (Ukrajina), revoluci- ja lala (Kirgizija)... Upravo zbog toga ovi sudbonosni događaji ostaju dugo urezani u sećanju, pošto su se sce- nario i kostimografija toliko puta pokazali kao izuzetno važni.

Uzori ovih revolucionara i junaka našeg doba nisu ni bezobzirni teoretičar osvajanja i očuvanja vlasti Makijaveli, koji protiv "loših vladara" nije video nikakvo drugo sredstvo do "mača i oružja", niti jakobinac Robespjer, koji je propovedao "despotizam slobode" sav okupan krvlju. Lenjin im je najdublje sumnjiv, pre svega zbog retorskog pitanja svojim pristalicama: "Verujete li zaista da možemo pobediti, a da ne pribegavamo naj- grozomornijem teroru?" Mao Cedung im je isto tako

Iskra 1. februar 2007.

dalek kao propovednik nasilja i rušenja, koji je takođe verovao da se na vlast može doći samo uz pomoć oružja i koji je brutalno proganjao sve one koji bi se makar samo izjašnjavali za ograničavanje žrtava: "Revolucija je akt nasilja - a ne nekakva večernja zabava, književno umetničko delo ili niti umetnička slika."

Pa ipak, kao da bi ona sada mogla biti i večernja žurka (nabijena mirnim protestima), i pomalo umetničko delo (sa karakterističnom građanskom neposlušnošću). U svakom slučaju, sve drugo samo ne krvavi akt nasilja.

Idoli naših modernih revolucionara su potpuno drukčijeg kova i većinom mlađeg datuma. Mahatma Gandi pre svih, jer je u Indiji 30-tih godina akcijama nenasilja i mirnog otpora prinudio britanske kolonijalne gospodare na kolena; Martin Luter King, iz južne američke države Džordžije, koji je pedesetih godina sa svojim afroameričkim pristalicama, bojkotom i protestnim marševima, uspeo da ograniči razmere rasizma; Poljski sindikalni vođa Leh Valensa i češki književnik Vaclav Havel, koji su osamdesetih godina ličnom hrabrošću, borbom za građansko društvo i organizacionim sposobnostima, udarili završne eksere na kovčeg istočnoevrop- skog komunizma.

Protagonisti preobražaja u XXI stoleću ni u kom slučaju nisu naivna deca cveća, plavooki pacifisti, niti pacifistički fantasti (mir sada). Oni su vešti maheri koji elastično koriste uputstva i pouke svojih uzora, preuzimajući samo ono što im može koristiti iz prašnja- vih sanduka istorijskog sećanja starih revolucija. Dobro su shvatili kako se koristi "meka vlast" (soft powei), svo- jih "drugi put" namećući kao neuporedivo bolju alterna- tivu od angažovanja vojnog hardvera radi rušenja nepoželjnih režima, kako to brutalno rade Džordž Buš, Dik Čejni i Donald Ramsfeld.

Ipak, revolucije iznutra su uvek iznova interven- cije spolja. A samonaučena demokratija je, u stvari, obavezno demokratija po narudžbini i diktatu SAD. Usled toga, većina aktivista praznoglavo i nekritički obožava Ameriku, njene medije i njene vrednosti, iako se ponekad drži na određenoj distanci prema Bušovoj vladi i njenim okrutnim metodama.

Kao i revolucionari svih vremena, i oni nastoje da se predstave kao da se stvarno nalaze negde između starih frontova. Šef Kremlja Vladimir Putin vidi u njima - isključivo petu kolonu Vašingtona, kao uostalom i njegovi prijatelji na vlasti u Uzbekistanu i Belorusiji. Međutim, čak i neki iz Bušove vlade gledaju sa nepo- verenjem na njihovu preteranu samostalnost. Bez obzira što su sve organizacije za zaštitu Ijudskih prava (u to više nema nikakve sumnje - ako je ikada i bilo) pod stranim uticajem i uživaju podršku isključivo ovog ili onog agenta i odeljenja CIA. Stoga nije nikakvo čudo što su i u krugovima mladih revolucionara po pravilu nezajažljivo potkupljivi karijeristi. Mnogi među njima doduše prepoznaju opasnost od toga da budu izmani- pulisani i tobože nastupaju samosvesno, insistirajući na nekakvoj lažnoj nezavisnosti. Međutim, šta u savre- menim uslovima uopšte znači ostati nezavisan? Tu i tamo neki to i sami shvataju i, pre ili kasnije, napuštaju ideale sa kojima su krenuli u opštenarodnu pobunu. I pored sve nesavršenosti u uslovima globalizovane post- moderne, decentralizovane moći, inflitracije duha Al

Iskra 1. februar 2007.

kaide i rasprostranjene mreže džihada, ovaj planetarni pokret mogao bi, tek donekle predstavljati i pozitivnu protivtežu, neograničenom ludilu svetske politike.

Oni se već sada pripremaju na obaranje sledećeg autokrate, možda najpre u Belorusiji ili Uzbekistanu, ali i za "revolucije" u Iranu, Zimbabveu i Burmi, bar se tako o tome govori u njihovim krugovima, iako se nikada ništa recimo ne može znati, šta su već pripremili i kakvi su im izgledi da to uskoro zaista i ost- vare. Ponekad zato ovi uspaljeni aktivisti za neupućene i razumne trezvenjake izgledaju preambiciozno, čak i suludo. Međutim, u svim njihovim akcijama barem uvek postoji unapred strogo izrađen plan.

Uprkos tome, čini se kao da najnoviji razvoj događaja govori prilično protiv njih. U naftom bogatom Azerbejdžanu, na Kaspijskom jezeru, autokrata Alijev, sin ranijeg diktatora, je na parlamentarnim izborima uspeo da zahvaljujući korisnim manipulacijama opstane na vlasti, bez obzira što je na hiljade demonstranata marširalo ulicama Bakua, na čelu sa studentskim pokretom JOCH ("Ne") po uzoru na srpske i gruzij- ske aktiviste; a skoro svi su nosili oranž boju, znamenje revolucije u Ukrajini. Isto se ponovilo i u Belorusiji, gde je Aleksandar Lukašenko na izborima dobio 80 odsto glasova.

Stisnutom pesnicom protiv mrskog diktatora Možda sebe često i precenjuju, ali da su preambiciozni ili suludi, to svakako ne stoji. To su deca Gandija, Gejtsa i Coca Cole: pragmatički sanjari i idealis- tički realisti.

Neki od njih poznati su samo po nadimcima kao što su "Če", "Mahatma" ili "Roza" . U stvarnom životu, ovi junaci se zovu Ivan Marović, Aleksandar Marić, Alina Špak ili Razi Nurulajev. A ovo je njihova priča.

Beograd, glavni grad SCG, veče u oktobru 2005. u jednoj kuhinji u blizini zgrade Skupštine. Na stolu stoji vaza sa jednom ružom. Zidovi su bez ikakvog ukrasa. Nema ni postera, ni fotosa. Nema čak ni poznate stis- nute pesnice, koja je predstavljala simbol revolucionara, signal za početak legendarne borbe protiv diktatora Slobodana Miloševića. Gde je?

- Nije više potrebna! Slika pesnica zauvek je ostala u meni - kaže mladoliki Ivan Marović . - U mojim snovima skrivao se vojnik, stražar zatvora je bio uvek iza mene, policajčina je masakrirao moje prijatelje. A zatim se budim i odlazim u kupatilo... Potrebno mi je svega nekoliko trenutaka da shvatim da je sve prošlo. Mi smo ti koji su dobili bitku, mi smo zaista neshvatlji- vo, pobedili, iako je narod u Srbiji još nezadovoljniji i živi gore nego pod Miloševićem.

Bez posebnih obeležja, prosečnog gotovo dečačkog izgleda, crne kose, srednjeg uzrasta. Može se samo naslutiti koliko je onima iz tajne policije bilo teško da sačine opis njegove ličnosti. Međutim, pun je mašte, pragmatičan i prodoran. Reč je o trgovačkom putniku - "meke revolucije" i demokratije po američkoj narudžbini.

On sam sebe skromnije karakteriše: "Kad me pozovu u neku drugu zemlju, ukoliko nešto mogu da pomognem, prenosim im svoja iskustva, pružam pomoć i podržavam ono što smatram da je pozitivno u razvoju

19

Izvoznici revolucije ... njihove aktivnosti".

On sebe naziva "trenerom". Samo još pet osni- vača nekadašnjeg studentskog pokreta OTPOR mogu da nose ovu internu titulu, koja opravdava njihovo angažovanje u inostranstvu. Aleksandar Marić, jedan je od njih, koga Marović usled njegovih brojnih naloga zove "naš Če Gevara". A o tome gde oni tačno i kakvu nas- tavu drže, kakav je njihov honorar po danu ili času - ovi gerilci demokratije najradije ćute. Posao im cveta i u Beogradu su osnovali Centar za nenasilni otpor.

Ivan Marović se prošle godine vratio sa višemesečnih priprema, predavanja i poslovnih raz- govora koje je imao u SAD. U Baltimoru je zajedno sa firmom Break Away Games - uz finansijsku podršku fondacije Fridom Haus - razvio interaktivnu kompjuter- sku igru: "Snaga moćnija od sile" (A Force More Povverful), čiji učesnici moraju da biraju između različitih praktičnih mera koje što pre treba da dovedu do slablje- nja diktatora, koga na kraju treba srušiti. Svaki oblik građanskog otpora je dozvoljen, a za bilo kakvo eventu- alno nasilje oduzimaju se poeni.

- Sve je potpuno realistično i zasniva se na našem ranijem iskustvu - kaže ovaj mašinski inžinjer, koji kao kompjuterski stručnjak može da preuzme bilo kakav posao programera. Sama pomisao da mladi Ijudi ovu igricu na svojim ličnim računarima mogu da iskoriste u stvarnom životu za rušenje diktatura, na primer, u Belorusiji ili Uzbekistanu, ispunjava Marovića velikom radošću.

- Protiv virusa nove slobode, koja se širi preko novih globalizovanih medija nema još nikakvog spa- sonosnog leka ili bilo kakvog drugog protivsredstva.

U njemu su još veoma žive herojske uspomene na početak pokreta OTPOR, kada su Miloševićevi Ijudi na svaki način pokušavali da se organizuju i inflitriraju u studentske krugove. Kada su jednom na juriš upali na jedan od sastanaka, povikali su "Gde je taj prokleti Internet?" Mislili su da će razbijanjem kompjutera - isključiti mogućnost ovog oblika komunikacije.

Ivanu Maroviću je bilo 15 godina kada je Milošević na Kosovom polju održao čuveni govor, u kojem je huškao Srbe protiv drugih naroda i nacional- nosti u Jugoslaviji. Imao je 17 godina kada su počeli ratovi najpre protiv Hrvatske, a zatim u BiH. Bilo mu je 18 godina, kada je od Jugoslavije ostao samo krnji deo, a u 21 godini je čuo za pokolj u Srebrenici, koji je potresao čitav svet.

Da li je Peti oktobar u Beogradu bio pobeda iii poraz Srbije Bilo je to vreme kada ni najnepolitičkiji čovek (kako Marović govori o sebi) nije mogao više da zatvara oči pred groznim političkim neprilikama.

protiv režima: "GOTOV JE" i "VREME JE". Kao zna- menje uzeli su stisnutu crno-belu pesnicu - što je pred- stavljalo parodiju na crvenu pesnicu komunista. Odlučili su da, što je moguće više, prošire prisustvo OTPOR-a i njegovih poruka na svim zidovima u gradu.

Preko mobilnih telefona i Interneta u svim većim gradovima osnovali su ogranke Otpora. Bez lidera, decentralizovano, bez nasilja, sa jedinom željom da ni na koji način ne pruže izgovor državnoj sili za i najmanji moguć napad.

Poruka je bila koliko jednostavna, toliko i jasna: Milošević mora da ode.

- Naravno, bili smo svesni da se na taj način ne mogu iskoreniti sva zla u zemlji. Međutim, isto tako nam je bilo jasno da se sve dok se diktator nalazi na čelu Srbije, ništa ne bi moglo započeti, niti pokrenuti - kaže Marović. - On je ceo naš narod uzeo pod svoje i držao ga kao taoca, pa ko pre propadne!?

Međutim, kada je NATO u martu 1999. počeo bombardovanje, to je samo pomoglo Miloševiću da opstane u sedlu. Izdavao se za nacionalnog heroja- mučenika i bukvalno svaku priliku koristio da kao "nepa- triotsku" diskredituje svaku formu opozicije koja bi nasta- la. Međutim, protiv Otpora, koji se odvijao u senci Milošević nije našao nikakvo efikasno sredstvo.

Kao ni iz čega iskrsavao je svuda znak OTPOR-a. Stisnuta pesni- ca i reč "Otpor" pojavljivali su se svuda, na majicama, na lecima, na zastavicama. - Gotov je - šaputali su Ijudi prkosno parolu u bioskopima, na pijacama, u restorani- ma.

Policija je pretukla na hiljade pripadnika Otpora, ali se državna sila držala u granicama, pošto su aktivisti delovali nenasilno, strogo pazeći da ne pruže nikakav izgovor za napad.

Uostalom, Milošević je i sam želeo da i dalje "trguje" sa Zapadom, savršeno svestan da se nalazi pod stalnom međunarodnom prismotrom.

- Morali smo da proširimo svoje akcije, ali i da obezbedimo mnogo bolju finansijsku osnovu - kaže Marović.

- Upirali smo pogled prema inostranstvu u nastojanju da dobijemo podršku, da obezbedimo pomoć, ali ne i instrukcije.

U to vreme, priliv finansijskih sredstava za OTPOR predstavljao je još tabu temu. Međutim, to da su od 1999. primili iz Vašingtona od Nacionalne fon- dacije za demokratiju skoro tri miliona dolara, u međuvremenu jedva da iko više osporava. Od fon- dacije republikanaca iz SAD stigla su potom sred- stva u nepoznatom iznosu. Kako se u međuvremenu saznalo - oko 40 miliona dolara. Penzionisani američki pukovnik i bivši vojni obaveštajac Robert Helvej organizovao je u proleće 2000. seminar za 20 aktivista iz Jugoslavije na "neutralnom terenu", u hotelu Hilton, u Budimpešti.

(Nastavak u sledećem broju) Nemački magazin "Špigl"

Profil br. 52 decembar 2006.

Desetog oktobra 1998. sakupilo se desetak aktivista neuspelog štrajka na univerzitetu. Među njima su bili Marović i Marić, koji su svoju grupu nazvali OTPOR, i složno se dogovorili oko slogana u nastupu

(Sva podvlačenja u ovom tekstu izvršila je Iskra)

20

Iskra 1. februar 2007.

Emil Vlajki

MARŠ SMRTI

Nedavno su „objektivne” banjalučke novine prenijele agencijski (?) tekst pod nazivom „Marš smrti". Riječ je o filmu koji je u američkom Kongresu prikazao Helsinški komitet za Ijudska prava SAD o stradanjima Bošnjaka u BiH, posebno u Srebrenici. Čudna je ta Amerika! Prema onome što se događa, činilo bi se da Kongres i Helsinški komitet imaju aktuelnijih i težih stvari za razmatranje. Na primjer, pos- toji oko 600.000 iračkih civila koji su, prema sarajevskom filozofu Muhamedu Tunji Filipoviću (koji je to iznio na TV), stradali od početka američke „pacifikacije” Iraka kada su SAD počele sa pročišćavanjem te zemlje od sredstava za masovno uništavanje”!

Točno je, da tu vrstu oružja nisu našle, ali zato dobrano i radikalno pročišćuju irački narod. Dakle, bilo bi tu filmova strave i užasa za prikazivanje u Kongresu! Ali, vrag bi ga znao čemu vode putevi Gospodnji. Vjerovatno su za ,,SADhumanitarce”, nekadašnje muslimansko- bošnjačke žrtve aktuelnije i daleko vrednije od sadašnjih stotina tisuća muslimansko-iračkih žrtava!

Dodirnuo bih se ovdje i novinarske deontologije.

Srebrenica je postala metafora za „genocidnost” bosan- skih Srba. Američki naučnik Hejvud je to sasvim „ispravno” istakao u svom udžbeniku 'Politika' po kojem uče studenti društvenih nauka u Srbiji! Dakle to, da su (bosanski) „Srbo-četnici” „genocidan narod”, to je već svjetski poznata stvar; i vrapci o tome cvrkuću!

Ali, razmotrimo slijedeću naučno fantastičnu situaciju.

Recimo, da Helsinški odbor počne učestalo prikazivati filmove u Kongresu o stradanjima Srba u Sarajevu: o onih (priznato od strane Bošnjaka) pobijenih 900 samo zato što su bili Srbi i o više od 100.000 Srba koji su morali pobjeći iz tog grada. Da ovaj odbor kaže (kao što je rečeno za Srebrenicu) kako je to bio genocid nad Srbima jer je u Sarajevu namjerno uništen srpski reprodukcioni fond. Ili, da više od tisuću ubijenih Srba nakon KFOR-okupacije Kosmeta, kao i protjerivanje više stotina hiljada Srba i ostalih sa tog područja proglasi genocidom!

Da li itko misli da bi bošnjački i albanski mediji objavili vijest o ovakvim filmskim aktivnostima u američkom Kongresu.

Naravno da ne bi. A ako bi i uradili, onda bi to obilno komentirali. Ispravno ili neis- pravno, branili bi čast svojih naroda. Ali Srbi ko Srbi! „Međunarodna zajednica” ih je „ispravno” proglasila „genocidnim narodom”, pa se srpski mediji trse da tu „ispravnost” „objektivno” reproduciraju. Nema veze što srpski narod krvari od ovakvih etiketa koje mu se svakodnevno prišivaju, a koje su povezane prvenstveno sa Srebrenicom. Sto je genocidnost u školskim udžbenicima, znanstvenim knjigama, revijama, TV emisijama, video-igrama i drugim medijima Zapada izjednačena sa srpstvom! Srpskobosanski mediji to sasvim dobro i „objektivno” shvaćaju i sa svojom „objek- tivnošću” produbljuju rane vlastitog naroda.

smrti, pogledajmo, što „istinska” nauka o tome kaže. U svojoj znanstvenoj („ An enclave too far") studiji, dvoji- ca Britanaca Honig i Both, iznijeli su slijedeću mon- struoznu tvrdnju: Naravno da je bosanski garnizon ruko- vođen Orlćem bio kriv za zločine, posebno tokom zima 1992/1993; i izvjesno je da se nisu razoružali, kao što je to bilo predviđeno planom o ‘sigurnosnim zonama’. Ali ovi su zločini bili tek reakcija; oni se ne mogu nikako porediti sa proračunatom kampanjom agresije i etničkog premještanja koje su počinili Srbi. Osim toga, samo vještina i nemilosrdnost Orića mogli su spasti Srebrenicu od skorog istrebljenja u rukama njenih srpskih susjeda u 1992.

Iz tog suludog teksta postaje „jasno” zašto je stotinak srpskih sela oko Srebrenice moralo biti „spa- Ijeno” i zbog čega su hiljade srpskih civila morali biti bilo ,,preventivno” masakrirani, bilo otjerani od strane musli- manskih snaga stacioniranih u Srebrenici. Izgleda da samim tim što su bili živi, srpski su civili mogli prouzroko- vati „istrebljenje” srebreničkih muslimana! Prema tome: Kada žrtve nisu Srbi, to je dokaz srpske ,,bestijalnosti”i „srpske genocidne prirode”. Kada su masakrirani civili Srbi, ovi su zločini u stvari „dobra djela” kao „reakcija” „prevencija” na buduća „srpska zlodjela”.

Uostalom, o stradanju Srba oko Srebrenice od 1992. do 1995., treba vidjeti i izvještaj generalnog sekre- tara UN-a iz 1999: ,,U svojim napadima, Bošnjaci su se koristili tehnikama etničkog čišćenja sličnim onima koje su koristili Srbi u ostalim područjima, paleći kuće i tero- rizirajući civilnu populaciju”.

Slične ocjene dao je i UN-ov izvjestilac Akaši.

Srebrenica iz jula 1995. Predaja grada Srbima od strane muslimanskog rukovodstva, napuštanje grada, dan uoči predaje, od strane 15 tisuća vojno sposobnih muslimanskih muškaraca koji su mogli braniti Srebrenicu, masakri zarobljenih muslimana od strane Srba na lokacijama Branjevo, Pilicama, Petkovcu, Kozluku i Kravici gdje su, uključujući sekundarne grob- nice, pronađena tijela i dijelovi tijela (često nemogućih za identifikaciju) za više od tisuću osoba, više tisuća nesta- lih, upletenost Zapada u srebreničku tragediju, rela- tiviziranje izraza „genocid" što kod mnogih vrijeđa uspomenu na istinske genocide, itd., sve to čini od julske Srebrenice bol, mit i misteriju.

Kada tragika srebreničkih događaja od 1992. do 1995. postane metafora za stradanje svih naroda u BiH bez onoga: ,,Ne mogu se izjednačavati agresori sa žrtvama” (zar su ubijeni i protjerani srpski seljaci iz zapaljenih sela oko Srebrenice bili agresori?), kada jedni i drugi shvate da su bili žrtve onih izvana koji su ih uvuk- li u bratoubilački rat, kada se istinski kazne zločinci i odstrane „protektori”, međusobno povjerenje zasigurno će porasti i možda ćemo, skupa sa američkim Kongresom, moći ubuduće gledati, umjesto filmova Marševi smrti, filmove Marševa mira .

Novi Reporter, 6.12.2006.

Emil VLAJKI

I kad smo već, glede Srebrenice, kod Marševa

Iskra 1. februar 2007.

21

УНИЈАЋЕЊЕ СРБА У ЖУМБЕРКУ Унијати (лат. unire = ујединити, сјединити) православни (у источном делу Галиције, Хрватској и Војводини) који су се под политичким притиском „поново сјединили" са римокатоличком црквом, тако што су признали власт папину и догму фили- окве (догма римокатоличке цркве која исказује да Св. Дух исходи „Од Оца и Сина” док православна црква верује да исходи само од Бога-Оца), а задржали своје раније црквено устројство, црквени језик и причешћивање у оба вида (и хлебом и вином), гркокатолици. Милан Вујаклија: „Лексикон страних речи и израза"

У циљу превенирања даљих упада Османлија, на територије под влашћу аустријске монархије (Дворског ратног већа), она успоставља Војну границу природно са Србима као граничарима. Војна граница, била је састављена од повезаних утврђења, која је 1579. године подељена у два генералата. Први је имао средиште у Вараждину, који сада постаје централно место Српске Славоније. Други је био лоциран у тек изграђеном Карловцу, а у његовој јурисдикцији су били Горња Далмација, Лика, Крбава, Банија, Кордун и Жумберак. Жумберак илити Жумберачки дистрикт, јесте мала област, планинског карактера са врло неплод- ном земљом. Окружен је са северне, западне и југоза- падне стране са Крањском, а на југоистоку се граничио са „новом Хрватском”. Уствари била је то мала војна енклава, у цивилној територији, коју је насељавало 6-8 хиљада Срба православаца. Управо преко Жумберка, Турци су у више наврата од средине 15. па до треће деценије 16. века упадали у Крањску. Жумберак са околином имао је више утврда, а војну посаду су чинили Срби из Деспотовине Бранковића, чији је зет гроф Улрих Цељски и управљао овим областима (средином 15. столећа). И већ 1526, 1531. и 1538, као српска насеља се спомињу Жумберак, Мариндол и Бојанци. Поред Срба - старинаца из ових крајева, овде се у виду организованијих Сеоба, насељавају и други Срби у јесен 1538, потом 1547, али и 1597. године. Ново насељени Срби у Жумберку, већином су порек- лом били из Гламоча, Унца, Срба и Обровца и њихове околине. Старином, они су највише потицали из јужне Херцеговине, Боке Котоске, Старе Црне Горе са Брдима и околине Скадарског језера, а мање из Подриња и Старог Влаха (сада је то „Санџак”). Касније у Жумберак и околину су се насе-

22

љавали и ускоци (пребези). То су били припадници српског национа, који после пада Босне (1463) и Херцеговине (1482) нису хтели да остану под турском влашћу, него су пребегли у Далмацију и Славонију, где су чинили посаде пограничних тврђава. Године 1537. су по паду Клиса, населили Сењ (сада познат као усташки) и понели тамо име ускока. Ратовали су и са Млетцима и са Османлијама, који са њима нису били у стању да изиђу на крај. Од тада потиче о изрека: „Бог вас чувао сењске руке!” Годинама су успешно одолевали заједничком притиску и Млечића и Аустријанаца, понајвише у освиту 17. столећа. Најпосле су отворено заратили са Млетачком републиком, у такозваном ускочком рату (1615-1617), када су допрли до самих Млетака. После мира у Мадриду (1617. године), обавезао се надвојвода Фердинанд да ће их уклонити из Сења, лађе им спа- лити, а у Сењ сместити немачку посаду. И доиста ускоци (пандан њима у Србији су били хајдуци) су били размештени у крајеве око Оточца и по Жумберку, где су се утопили у локални живаљ (разуме се српски). Дело сењских ускока су наставили, све до краја 18. века, котарски и приморски ускоци, односно пребегли испред Османлија Срби из Босне и Херцеговине, због претешког живота под турским игом. Како су се налазили сада на подручју којом је владала Млетачка Република они су имали видно учешће у два млетачко - турска рата: у кандијском (1645-1669) и морејском (1684-1699). Од ових вечитих бунтовника и страшних рат- ника посебно треба указати на Вука Мандушића (један од ликова у „Горском вијенцу”, од највећег српског песника Петра II Петровића - Његоша), Илију Смиљанића (старешину ускока Буковчана, који је од млетачких власти, а због заслуга у борби против Агарјана добио чин сердара), Шарић Цвијана (који је био харамбаша ускока из Шибеника - такође сада и вероватно најславнинег међу њима Стојана Јанковића (он је био брат, такође славнога ускока Илије Митровића, а његов директни потомак Владан Десница, свакако један од највећих српских писаца, од недавно је ’ни крив ни дужан’ постао Хрват. Веома важно је истаћи, да је православним Србима - граничарима, цар Фердинанд I, издао 5. септембра 1538 године повељу да се могу населити у Жумберку. Србе из Жумберка, латински документи и немачки списи означавају као Србе или Рашане. Угарски извори их означавају као „Раце”, а италијан- ски списи их обележавају као Морлаке из Далмације, али сви указују на њихову православну вероисповест. Имајући у виду да је простор Жумберка и шире

Iskra 1. februar 2007.

околина суров и неплодан, а такође и непогодан за ратарство, његови житељи су се вековима бавили војним позивом (граничари), сточарством, али и пљачком суседних крајева под турском управом. Због природе терена, куће су тешко сједиња- ване у села или мање варошице, али су у њима обитавале бројне породичне задруге. И премда су их Аустријанци, сматрали за дивље и разбојништвима склоне особе, није им смета- ло да од њих створе првокласне војнике, у саставу Војне крајине (границе). Ускоци или Власи из Жумберка, имали су и слободе и привилегије, будући да су били ослобођени од свих пореза, али заузврат су морали бранити свој крај, стално бити приправни за војну службу и рат. Такође, била им је осигурана и слобода исповедања вере православне, док је српским владикама у манас- тиру Марчи следовала годишња апанажа од 300 форинти. Све ове привилегије су биле и потврђиване и прошириване царским декретима у више наврата у 17. столећу. Али, 1678. године, владика Павле Зоричић из манастира Марче, ступа у унију са католичком црквом (значи Срба без морала било је и тада, тако да уопште не чуди постојање ововремених Срба дислоцираних по безбројним невладиним организацијама, чија је једина задаћа блаћење и ниподаштавање српског национа). Управо, та 1678. година је преломна, јер од ње, на просторима Хабзбуршке монархије страдање, угње- тавање и прогон српског живља, због верности и Православљу и Српству. Појављују се и одређенини модалитети у бољем односу према Србима, али то бива само у рат- ним и смутним временима по Аустријско царство. Тако рецимо после Сеобе Срба из 1689/90. године, патријарх Арсеније III Чарнојевић је од владике Исаије Поповића, тражио да се пред српским народом јасно изјасни да није поунијаћен. Актуела власт се томе чину није противила, те је он то учинио у мана- стиру Марчи (дотични владика Исаија Поповић био је наследник злогласног Павла Зоричића, иначе „свид- ничког бискупа" и викара загребачке бискупије, који се лажно представљао тврдећи да је завладичен у Москви. Међутим, када Срби сазнаша за ову његову превару једноставно га оружјем протераше). И наследници владике Поповића, из манасти- ра Марче, а због личне користи опредељивали су се за унију. Према томе, већ у освиту 18. столећа, није се уопште презало од тога да се унија настилно шири. Српско-православни свештеници тврди у вери, сви од реда су и прогањани и злостављани, а највише по налогу епископа који су прихватили унију. Многи (свештеници) су окивани и у гвожђе и бацани у тамнице, где је највећи део њих изгубио животе од туге и глади. Коначно Ватикан (а он је био иза ових свих

збивања) успео је у својим намерама и Срби су свој манастир Марчу морали предати унијатском бискупу. Све ово је узбудило српски народ и свештен- ство који су снажно протествовали. Но, како то није имало ефекта, онда се народ прихватио и оружја. За вођу овог устанка, Беч је окривио последњег марчан- ског епископа Симеона Филиповића и стога га је после истраге и ухапсио 1751. године. Без обзира на све Срби су и на даље држали манастир Марчу (а што и не би када у то злехудо доба у целој Славонији није постојао ни један - једини уни- јат, сем наравно бискупа). Злогласни разбојник и католички фундаменталиста гроф Бенвенуто Петаци командант Карловачког генералата, 1753. године је заузео мана- стир Марчу, а калуђере је протерао у манастир Лепавину. Тако је нестала Марчанско - северинска срп- ско православна епархија која никада више није дошла под скуте Српске - православне цркве, иако су то Срби безброј пута захтевали. Па тако више ни Срби из Жумберка нису били под духовном јурисдикцијом манастира Марче (премда је он подигнут од стране Срба, са царском дозволом, од стране метрополита Гаврила и 70 калуђера око 1600. године), иначе великог центра непоунијаћених и непокатоличених Срба, изнад Саве и Дунава. У погледу Жумберка треба посебно апострофирати, да су сви његови становници били Срби и то православци. За њихове духовне потребе су се бринули властити свештеници, а делимично и калуђери из обљижњега манастира Гомирја. Из историских списа, да се непобитно утврди- ти да је командант Карловачког генералата, генерал Леополд барон Шерцер, 16. августа 1747. године издао декрет којим се дозвољава калуђерима из манастира Гомирја слободан приступ у Жумберак, где без икаквих ограничења могу вршити службу Божију и прикупљати милостињу, док локално становништво може оснивати себи и цркве и манастире. Само тај исти барон и генерал Шерцер, 24. новембра 1750. године, а преко свог жумберачког заповедника, пуковника Јохана Пенцингера, објавио је писмо, у коме експлицитно наводи следеће: .... од данашњег дана па до даљњега да ни један официр нити подређени војних или граниичар, и под претњом најтеже одговорности и казне не смије усудити да би крио и једниог монаха („калуђера”), па одкуда тај дошао, у својој кући а поготово да нипошто не дозволи да би такав вршио било какву духовну функцију ни међу народом ни код жумберачког батаљона, него, ако би тако неки дошао у овај крај, да га мора одмах дању или ноћу спровести, па чак и кад би имао и дозволу декре- том Високог господина, или неки други документ, да се на то не обазиру, него га треба задржати и одах га послати к мени.” Многи сматрају да је овакво становиште барона Шерцра било у значајној мери обликовано ути-

Iskra 1. februar 2007.

23

Унијаћење Срба ...

спомињања области Жумберка.

цајем унијатског свећеника (касније бискупа) Гаврила Папковића (Малоруса, родом негде из Галиције), кога је папска курија на волшебан начин довукла у овај крај.

На то је епископ Данило Јакшић промптно реаговао и молио да и ово подручје уђе у његову надлежност.

Додуше, те 1750. године, у Жумберку се и појавила добра прилика за унијаћење Срба, пошто су убрзо један за другим умрла два брата Марко и Теодор Прушћевић, свештеници Српске праволсавне цркве на подручју Жумберка. Након њихове смрти, хтела су два калуђера из манастира Гомирја, Гаврило Мусулин и Макарије Вишњић наставити духовни рад, као што су и чинили, када су ова два свештеника била болесна. Обичај у Жумберку, стар око 250 година је и био, да монаси из Гомирја врше обреде код својих православних верника, уколико би умрли православни свештеници, и тако дуго док се не би нашли потребни свештеници из средине домаћих. Махнити католик барон Шерцер (1750) је тај обичај забранио. Само предходно је цинично на смрт болесном свештенику Теодору Прушћевићу пожелео „добро здравље”, али је истовремено наредио једном официру (нажалост православном Србину), да ако примети да је попу Прушћевићу врло зло, да му за последње причешће доведе унијатског свећеника Гаврила Палковића. Суштина овога ђаволског плана била је у томе да се од умирујућег Прушћевића измами признање да признаје примат папе, што би имало снажан одјек међу православним Србима Жумберка. Само од те работе не би ништа. За казну започео је прави погром над Србима из Жумберка, те су они сами непрекидно истицали да им се ускраћује српско - православни свештеници, а ови страни (унијатски) намећу им приликом исповедања и венчања да признају папу и римока- толичку цркву, те да прекину сваку везу са својом матичном црквом. У то доба у Карловачкој митрополији, митро- полит је био умни Павле Ненадовић (1749-1768). Веома образован, вешт као дипломата, баш због зби- вања у Жумберку писао је силне дописе и представке царици Марији Терезији. Марија Терезија је те све приговоре јавно прихватала и потврђивала Српске привилегије, али је тајно (и подмукло) њихово остваривање у стварном животу онемогућавала. Као човека од свога највећег поверења, митрополит Ненадовић, је на трон епископа Горње карловачког поставио, такође врло способног и образованог Данила Јакшића.

Дворски ратни савет по овом питању је тражио изјашњење барона Шерцера, који је априла 1752. „утврдио” да је молба без основа - „будући да су становници Жумберка увек били одани само унијатској грчкој цркви”. Иако је то била ноторна неистина, а шта више бечки двор је потврдио Привилегије православним Србима у Жумберку 23. октобра 1751. године, Дворски ратни савет је донео одлуку да епископ Данило Јакшић може бити устоличен за првог српског духовника у Карловачком генералату, са придодатим му крајевима Лике и Крбаве (свечано устоличење Јакшића за епископа је учињено у цркви у Плашком). Тврди се, да је ту узето у обзир и мишљење грчкокатоличког бискупа Гаврила Палковића, који је „одговорно тврдио” да православни владика никада није имао у својој духовној власти и Жумберак. Било како било, аустријске власти у Жумберку нису подносиле чак ни домаће свештенике. У том правцу врло је илустративан случај Јанка Прушћевића (нећак већ више пута помињаног свештеника Теодора Прушћевића). Митрополит Павле Ненадовић, њега је посве- тио за ђакона. Међутим, пуковник Пенцингер (заменик барона Шерцера) је Јанка Прушћевића, а уз помоћ протуве у лику унијатског свећеника Гаврила Пал- ковића, покушао да придобије за ствар уније. Тако би, рачунали су католици врло лако Србе из Жумберка, превели на страну уније. Само ђакон је ту понуду одбио уз коментар: „Из моје куће до сада нико није постао унијат, па тако то нећу постати ни ја!”. Одмах после тога ђакона Јанка Прушћевића су ухапсили као најгорег криминалца, те га одпослали у Карловац. Ту је смештен у тамницу, окован у ланце и подвргнут страшном мучењу. На самртном часу, одбили су му молбу да му се доведе српски свештеник, а умро је спутан силним ланцима у букагијама. Како се насилно унијаћење Срба у Жумберку није смиривало, локални Срби су се дизали на устанак, а митрополит и епископ су их смиривали. Свакако не из љубави према Аустрији, него из бојазни за свој народ, на кога би се тада обрушавала цела аустријска армада. (Наставак у следећем броју). Др Војислав Недељковић

Данило Јакшић, архимандрит манастира Раковца (налази се на Фрушкој Гори) хиротонисан је за епископа 1751. године. Потврдна диплома из Беча, међутим епископа Данила Јакшића је потвдила за владику карловачког и сењског, као и у дистриктима Лика и Крбава, без

„ИСКРА" У БЕОГРАДУ МОЖЕ СЕ КУПИТИ У КЊИЖАРИ „НИКОЛА ПАШИЋ", ТРГ НИКОЛЕ ПАШИЋА 9, ПО ЦЕНИ ОД 50 ДИНАРА.

24

Iskra 1. februar 2007.

Ladislav Bevc

MEMOARI JEDNOG JUGOSLOVENSKOG LIBERALA Dr Vladislav Bevc, sin autora ovih Memoara, inžinjera Ladislava Bevca, izdao je 2006. godine, ovu knjigu, koja je štampana u Sloveniji, na slovenačkom i engleskom jeziku.

Ladislav Bevc, roden je u skromnoj porodici 1890. godine, jedan od devetoro dece. Uprkos toga on uspeva da se školuje, završava Tehnički fakultet u Beču, i zapošljava se u civilnoj službi u Sloveniji. Za vreme I Svetskog rata, kao i ostali Slovenci, koji su tada bili pod Austro-Ugarskom, njega mobilišu, i on služi i na Ruskom i Zapadnom frontu, kao inžinjerac. Po završetku rata i stvaranja države Srba, Hrvata i Slovenaca, zauzi- ma razne, odgovorne položaje, a takođe predaje na Univerzitetu u Ljubljani. U organizaciji rezervnih oficiraje član uprave i starešina u sokolskoj organizaciji i član Sokolske federacije Kraljevine Jugoslavije. Predsednik je i Udruženja demokratskih akademičara. Za ovaj požrtvovani rad, inžinjer Bevc je bio odlikovan ordenom Svetog Save, Belim Orlom, Jugoslovenskom Krunom i bugarskim ordenom za građanske zasluge.

Za vreme II Svetskog rata bio je pripadnik tajnog sokolskog ratnog saveza, koji je organizovao otpor pro- tivu italijanskih i nemačkih okupatora, a koji je bio u okviru organizacije generala Dragoljuba Mihailovića. U 1944. bio je izabran u Slovenački Narodni odbor, čiji je član ostao do kraja života.

Kao što smo videli, inžinjer Bevc je bio veoma aktivan u novoj državi, gde je zauzimao razne položaje, koji su ga dovodili u vezu sa mnogim Ijudima, ne samo Slovenije, već i ostalih delova Jugoslavije. Pomagao je da se u Ljubljani podignu dva spomenika. Spomenik kralju Petru I Oslobodiocu, podignut je od strane Udruženja rezervnih oficira, a predsednik odbora bio je Bevc. Spomenik je otkriven 6. septembra 1931, a tome činu je prisustvovalo, pored zvaničnika i više hiljada građana. Održana je i vojna parada. Kraljica Marija je sutra dan došla da vidi spomenik, kralj Petar na konju, u prirodnoj veličini, rad vajara Lojze Dolinara.

Ubrzo posle ubistva kralja Aleksandra u Marselju, 9. oktobra 1934, važnije nacionalne, kulturne, vaspitne i profesionalne organizacije, obrazovale su odbor za podizanje spomenika kralju Aleksandru I u Ljubljani, kome je predsednik opet inž. Bevc. Ubrzo je sakupljena velika suma novca i rad za spomenik je ponova dat vajaru Dolinaru. Spomenik kralja Aleksan- dra na konju, u bronzi, malo veći od prirodne veličine svečano je otkriven 1940. godine. Otkrio ga je prestolonaslednik Petar, praćen knezom Pavlom i knjeginjom Olgom. Italijani su oba spomenika uništli prvih dana okupacije.

Mnogo prostora u svojim Memoarima Bevc posvećuje organizaciji Sokola. Pominje i podizanje Sokolskog doma u Sloveniji 1921. koji je koštao 8 mil- iona dinara.

Vreme pred rat, pisac opisuje sa dosta kritike, slaba organizacija u svemu, pripreme za rat kasne, i uti- caj Nemaca, naročito u ekonomiji, je sve jači. Sokoli otpočinju sa vežbanjem članova za otpor u slučaju rata i okupacije. Članovi nemačkog Kultur bunda su sve otvoreniji, i vlasti ih u tome ne sprečavaju.

Dolazi 25. mart 1941, pristupanje Paktu, zatim 27. mart, puč, smena vlade, i napad Nemačke 6. aprila, bez objave rata, na Jugoslaviju. Posle kratkog rata Jugoslavija je kapitulirala i rasparčana između država sila Osovine. Bevc, kao rezervni oficir je bio mobilisan, izbegava zarobljeništvo, i vraća se kući u Ljubljanu okupiranu od Italijana, u uniformi, sa pištoljem i bodežom na opasaču, čak je doneo i svoj vojnički sanduk, iako je prošao veli- ki prostor od Novog Sada, preko Bosne do Ljubljane. Od supruge je odmah čuo da je ona, po savetu prijate- Ija, uništila njegovu arhivu.

Bevc piše kako su Nemci, u delu Slovenije koju su prisvojili, veliki broj Slovenaca pohapsili, a znatan broj proterali za Srbiju, pa kaže kako su “uskoro oni što su bili poslati u Srbiju, našli načina da se vrate u Ljubljanu”, što nije tačno. U pitanju je mali broj, jer kraj rata u Srbiji je dočekalo preko 8.000 Slovenaca, koji su godinama išli u posetu Srbiji i domaćinima kod kojih su bili za vreme tog izbeglištva.

Bevc prikazuje stradanje slovenačkog četničkog odreda, koga su najviše činili članovi Sokola. Oni su bili opkoljeni , decembra 1943. u mestu Grčarice, partizani, naoružani italijanskim predatim oružjem, obećavaju im slobodan prolaz i četnici napuštaju svoje položaje, a komunisti ih sve ubijaju.

Za vreme nemačke okupacije, general Rupnik je postao Predsednik provincijske administracije Ijub- Ijanske oblasti. Na tome položaju ostao je do kraja rata. Pozvao je Bevca, koji nije imao nikakvih veza sa Italijanima, da mu bude savetnik. Bevc, koji je bio tesno povezan sa Mihailovićevim Ijudima, nije odgovorio, što je Rupnik razumeo kao odbijanje.

Do kraja rata, Bevc nije imao veze sa Nemcima niti sa Rupnikom.

Početkom decebmra 1944, Nemci nalaze sla- galište oružja, koje je pripadalo Sokolskoj legiji, i otkriva- ju organizaciju protiv nacista. Počinju hapšenja, te i sam Bevc bude 23. decembra od Gestapoa uhapšen. Mnogi od uhapšenih su bili poslati u konclogore u Nemačkoj, ali Bevca to nije zadesilo, već je 10. aprila 1945. pušten iz zatvora. Za nas je naročito iznenađujuća tvrdnja, kako je supruga Bevca, gđa Ivanka Bevc išla da moli za pomoć i "srpskog generala Damjanovića, koji je stigao u Sloveniju, sa svojim četnicima, i imao svoj štab u hotelu Union”. Damjanović je nju lepo primio i rekao joj da “upravo pregovara sa Nemcima da zamene nekoliko zarobljenih nemačkih oficira za zarobljene Mihailovićeve Ijude”.

Damjanović je stigao u Sloveniju 25. marta

Iskra 1. februar 2007.

25

■

Memoari jednog ...

1944, bez ikakvih četnika, već u grupi od njih 5-6, među kojima je bio i lični sekretar Dimitrija Ljotića, Boško Kostić.

Damjanovića je poslao u Sloveniju, general Mihailović, da preuzme komandu nad jugoslovenskim jedinicama koje su se tu nalazile, još od oktobra (Srpski dobrovoljci) i decembra 1944. (četnici vojvode Đujića). Sigurno da je gđa Bevc posetila Damjanovića, ali on nije bio u mogućnosti da vrši nikakvu trampu, i ako mu se to pripisuje - čista je fantazija.

Krajem aprila Narodni odbor poziva generala Rupnika na konferenciju, koju organizuje Bevc., po želji biskupa Rožmana u rezidenciji biskupa. General tada odbija da da ostavku na svoj položaj Predsednika provincijske administracije, tvrdeći da još nije došlo vreme za to. Uskoro, 3. maja 1945.

Narodni komitet poziva predstavnike, koji su došli na taj sastanak sa svih strana Slovenije, koji proglašava da je Slovenija sada slobodna i deo slobodne Jugoslavije, i šalje poziv kralju Petru da dođe u oslobođenu zemlju. Događaji se razvi- jaju veoma brzo. Nemci počinju povlačenje, Rupnik 5. maja predaje svu nadležnost Narodnom komitetu i napušta Sloveniju, pod čiju komandu se stavlja, kako to Bevc zove i Narodna garda, a što su stvarno bili slove- nački domobranci.

Istoga dana i najveći broj članova Narodnog odbora, takođe i Bevc, napuštaju Sloveniju.

Bevc sa još četvoricom članova tog Odbora, automobilom kreće za Austriju. Ubrzo mase slovenačkih izbeglica i bez sumnje pripadnici domobranaca se saku- pljaju u oblasti Viktringa, gde su i više članova Narodnog odbora, sa svojim Predsednikom dr Basajom., gde im se pridružuju i Bevc sa svojim kolegama. Odbor je bez prekida u savetovanju, čak se dele i vojnička unapređenja. I tako, pored ostalih, saopštava se i Bevcu da je unapređen u čin majora. Odgovora im da je u taj čin već unapređen 1940. godine lično od generala Mihailovića, u toku rata.

U blizini logora u Vetrinju (Viktring), Bevc piše da se nalazio i logor Kozaka i Rusa, sa velikim brojem civi- la i njihovih porodica, koji su bili u tzv. Ruskoj oslobodi- lačkoj vojsci, pod komandom generala Vlasova. Njih su Englezi iznenada, upotrebljavajući grubu silu, poslali Staljinu, gde je najveći broj bio odmah likvidiran.

Pored Slovenaca, civila i domobranaca, nalazili su se tu i tri puka srpskih dobrovoljaca, kao i jedan broj crnogorskih četnika, koji su uspeli da izbegnu u Austriju, ali to Bevc uopšte ne pominje. Englezi, pošto su obećali, davši i časnu vojničku reč, da ih šalju u sastav jedinica koje su prešle u Italiju, 24. maja 1945. počinju trans- portovanje Srba. Ali, umesto Italije, oni ih šalju za Jugoslaviju i predaju ih partizanima. Prvi dobrovoljac koji je pobegao iz transporta, bio je Vladimir Ljotić, sin Dimitrija Ljotića, koji umesto da ide ka Italiji i slobodi, vraća se u Vetrinje, gde stiže malo pre ponoći 26. maja. Sutra dan, on o predaji partizanima obaveštava četvoricu, koji su bili u civilnim odelima, i jednog koji je bio u uniformi (moguće general Krener), koji se nisu predstavili i bili hladni i zakopčani. Sutra dan u Vetrinje je stigao još jedan dobrovoljački oficir, poručnik Stojanović, takođe begunac, koji je potvrdio ono što je Ljotić izves- tio. O ovome Ijudstvo i porodice nisu bili obavešteni, ali bez sumnje je da su članovi Narodnog odbora, i druge odabrane ličnosti, među njima i general Krener sa poro-

26

dicom, na vreme napustili logor i spasli svoje živote. Bevc piše kako su dvojica iz Nacionalne garde, dakle domobranci, pobegli sa streljanja, i došli u Vetrinje da o tome obaveste Narodni odbor, izbegavajući da uopšte jednom rečju spomene da su to bili Srbi, dobrovoljci, kao i to da su tri puka dobrovoljaca - 3000 Ijudi - bili u Vetrinju.

Bevc je o svemu, kroz šta je u životu prolazio, događaje, imena Ijudi sa kojima je imao kontakte, u detaljima pisao. Zato mislim da je nemoguće da nije znao da su u Sloveniji bili dobrovoljci i četnici; da su tu dolazili i patrijarh Gavrilo i vladika Nikolaj; da je Dimitrije Ljotić imao sastanke u Ljubljani sa biskupom Rožmanom, generalom Rupnikom, članovima Narodnog odbora, sa kojima je pravio plan o proglašenju Slovenije za slobodnu teritoriju Jugoslavije, na koju treba da se pozove kralj Petar, kao i o tragičnoj pogibiji Ljotića na putu za Sveti Petar, i da tome ne posveti ni jednu jedinu reč.

Nemoguće, takođe, da nije znao da je, tada Krener unapređen u čin generala, kao vrhovni komandant svih nacionalnih snaga u Sloveniji, molio dobrovoljce da ostanu na položaju još jedan dan, da bi se civili i ranjenici evakuisali iz Ljubljane.

U knjizi, na jednom mestu veoma kratko, Bevc kaže kako je Zbor bio totalitarna, srpska organizacija. Zbor jeste bio protiv partija, koje su štetile državi i veštački delile i cepale narod i zalagao se za staleško uređenje u kome bi neposredni predstavnici staleža u skupštini sami zastupali svoje interese.

Ato u stvari nije bila neka novina, jer je car Dušan, koji je bio daleko napredniji od svojih savremenika, u svom Ustavu imao slično predstavništvo. Tvrdnja da je Zbor bio srpska organizacija je pogrešna, jer je Zbor stvoren, sjedinja- vanjem više grupa iz Slovenije, Hrvatske i Srbije, u Jugoslovenski Narodni Pokret Zbor. Članovi Zbora su bili i ostali verni Jugoslaviji do današnjih dana. Za vreme rata, kada su stvoreni Srpski dobrovoljci, u njimu su bili Srbi, Hrvati, Slovenci, pa i Muslimani. U samim Memoarima, Bevc pominje neke od njih, Hrvate Branka Svirčića i Šimu Lovrića i Slovence Miloša Preloga i Dimitrija Kralja, koji su bili u Srpskim dobrovoljcima i predratni članovi Zbora. Bevc ih pominje samo kao članove Sokola. A Dimitrije Kralj je bio i upravnik DP logora u Lingenu, Nemačka, gde je najveći broj stanovni- ka bio srpski, kojima nije smetalo što je on Slovenac.

Bevc, posle nekoliko meseci bavljenja u Austriji prelazi u Italiju, dolazi u Forli gde su u logoru bili dobro- voljci i Slovenci, ali se tu ne zadržava. Odlazi u civilni logor u Riccione, gde je takođe bio i general Krener. Pošto je prošao kroz nekoliko drugih DP logora, Bevc najzad dobija vizu za SAD. Sredinom oktobra 1949. stiže u Kaliforniju kod sestre i zeta.

Zbog godina (55), i slabog znanja engleskog jezika imao je teškoća da se zaposli, ali se ipak zapošljava u svojoj struci. Žena Ivanka je posle velikih muka uspela da dođe kod muža, a sin Vlado, nekoliko godina posle nje.

Bevc je imao zanimljiv život. Od svoga Uni- verziteta u Beču, 1963. godine, dobija zlatnu diplomu, kao znak priznavanja njegovog profesionalnog rada. U Americi postaje registrovan inžinjer. Dugo godina je bio predsednik Slovenačke demokratske patije u inostran- stvu, a 1974. je izabran za starešinu Sokola u dijaspori. Umro je 29. novembra 1988. godine.

Stevan Piroćanac

Iskra 1. februar 2007.

Ревизионизам у савременој српској књижевности (119)

ВРЕМЕ СТАРОГ СОМА ДРАГАНА БИСКУПОВИЋА Драган Бискуповић (1949) аутор је кратких прича и друге прозе. Његова књига прича, Атеисти граде цркву, говори о променама у Србији задњих деценија, нарочито на пољу борбе између религије и комунизма. Време старог сома. Књига за децу комунизма једна је од виспренијих сатира у савременој српској књижевности.1 Радња се одиграва у земљи Сорабији (јасна алузија на Србију). Метафора „огромни стари сом, који се пред сам рат појавио на ушћу, свакодневно гутао мање рибе и немилосрдно уништавао водени свет,”(13) представља главну тему у овој књизи - победу комунизма у бившој Југославији, покушаје да оствари свој програм и његов пораз и пад. Главну улогу у овим приповестима игра „Велики вођа”. Нема нима- ло сумње да се он односи на Тита. Бискуповић се највише бави слепом лојалношћу вођи: „Иако слобод- ни и независни, грађани (од детета па до стараца) обожавају, воле и цене Великог вођу, са страхопоштовањем. То је и нормално од њега им зависи једино живот, и ништа више.”(7) „Лојални грађани” не жале ништа како би припремили достојан дочек Тита, инспиришући га да се нашали: „Ви закласте цело стадо због мене. Нисам ја толико гладан.”(103) Домаћи умет- ници сликају портрете Тита на лицу места; али ти портрети су раније насликани. У причи Лајали смо! Нисмо били оперски певачи да чувамо глас, Бискуповић исмејава Титову пасију за лов, али и показује намештање да други, сакривени, убијају јелене тако да изгледа да их Тито убија, што, опет, значи да заслуге које се њему при- писују припадају другима. Пре Титове посете, група грађана, који су се некада борили против партизана, долази са оружјем и нуди се да их ухапсе, јер се боје да ће одмах њих оптужити ако се Титу нешто деси.(108) Настаје проблем око набавке ловачких паса. Нема проблема, ту је ловачко друштво. Али, за невољу, сви су ловачки пси у затвору. И добро је што су тамо, јер они припадају класним непријатељима и могу да нападну вођу уместо дивљих свиња. Један од локалних лидера има сјајну идеју: „Организоваћемо хајку. Ја ћу први да залајем, други ће ме подржавати. Будите сигурни, народ tse бити уз нас.”(110) Да би импресионирао Тита, локални лидер је дошао на идеју да сазида нову фабрику, и то на црквеном имању које су одузели цркви. Свештеник не пристаје. Лидер се тобоже жали како је црква орону- ла, али му свештеник лепо објашњава: „Од када сте ви дошли на власт, нико не сме да уђе у цркву, а плаше се да ме приме и у кућу, Растерали сте ми вернике, не пристижу прилози, како и чиме да опремим цркву.” (116) Фабрику ипак сазидају, али она изгори после Титове посете, услед слабе изградње. Други карактер у овим причама је Професор Анестезија, слободоумни симпатизер илегалног „Покрета слободе”, који се супротстављао режиму и борио за диктатуру пролетаријата. Има две пасије:

Iskra 1. februar 2007.

науку и риболов. Предлаже свом студенту Максу, лев- ичару кога јури полиција, да га заледи на извесно време док не дође повољно време за спровођење његових револуционарних идеја, што Макс пристаје. Кад је дошло време Великог вође, пошто је проучио његове идеје, професор се предомислио да разледи Макса и решио да га држи у леду још две деценије. Пред пензију, схвативши да не може сам да заврши експеримент, позвао је свог асистента Кољу да он то учини. Разлеђеном Максу Коља објашњава шта се дешавало последњих двадесет пет година; учињен је велики напредак, „мада су нека обећања поприлично изневерена”.(24) Професор се жали што, поред успеха у науци, није успео да упеца сома, који и даље „хара реком и пркоси свима. Још горе, обучио је млађе сомове да се понашају као он. Будућност реке је угрожена.”(26) Будуће генерације назваће ово време по њему „време старог сома”. Кад је Макс почео да анализира и критикује садашње друштво, нису хтели да му то објављују. Макс се жали професору: „Где је та слобода коју су слободоумни револуционари извојевали?”(26) Он кри- тикује понашање водећих кадрова на спектакуларним конгресима: „Конгрес је најобичнија манифестација нарцисоидних аплауза, у којој самозаљубљени поје- динци учвшћују сопствене положаје, дају подршку један другом и бирају се између себе... Њих практично не занимају мишљења и положај радничке класе, мада говоре у њено име. Замишљена диктатура пролетаријата претворила се у централистички диктат малоброј- них припадника ‘Покрета слободе’... Нико искрено не говори о текућој политици ‘Покрета”. Она се не разви- ја у складу с критиком свега постојећег и темељним принципима филозофије из којих се развијала у зачетку.”(27-28) Макс је написао студију о Великом вођи, оптуживши га за сва недела и прогласивши га дикта- тором. Интересантно, студија је била веома слична оној коју је написао пре рата и због које је био осуђен. Међутим, пошто је Велики вођа био дуже на власти, то и нова студија има више чињеница. Професор му предлаже да никоме не говори о својој студији, јер ће га ухапсити и осудити. Дубоко разочаран, Макс не може више да издржи и тражи од професора да га поново заледи. Професор пристаје, али кад је притис- нуо прекидач, десио се курцшлус и експеримент је био окончан за сва времена.”(32) Прича „Мајка партија и њени одани синови" о шефу коректуре листа Слобода указује на опасности за људе било на каквом положају у тоталитарном сис- тему, где су саботаже могуће и где се прогоне ни криви ни дужни. Шеф је позван на одговорност, јер су се у листу појавиле грешке коректуре, и поред његове буд- ности. Виспрена сатира се овде граничи са баналним изразима: „Јуче је Велики вођа пред више од сто хиљада грађана Сита и околине одркао /уместо

27

t ЖИВОРАД ТАНАСИЈЕВИЋ - РОМАЦ

Ревизионизам . одржао/ говор..." „Енглеска краљица се јуче у луци Патра испрцала /уместо искрцала/ и срдачно се поз- дравила са Великим вођом.” Испод фотографије пар- ламентараца из Конга пише, заменом потписа, да су то мајмуни из Африке. „Велики вођа у Совјетском кавезу” /уместо Савезу). „Наша највећа привредна срамота /уместо смотра/. „Велики вођа лаже да у Слободи ради организована непријатељска група.” (Другом при- ликом Били (обратите пажњу на страно име), један од дисидената, пита: „Због чега Велики вођа има толико непријатеља, када га сви воле и обожавају? Човек у последње време прича само о непријатељима.”(37) Били је касније откривен као саботер, али је шеф коректуре, одан партији и Великом вођи, био оптужи- ван и доведен до нервног слома. Интересантно је да су скоро све горње „грешке” у вези са словом К (ини- цијал речи Комунизам?)

(45-58) Бискуповић и даље сатиризује ситуацију у Сорабији после смрти Великог вође и доласка новог Великог вође, очигледно Слободана Милошевића. Између осталог, он критикује велики зајам за обнову земље, који је народ прихватио и за који је дао огроман новац. Међутим, и тај подухват је пропао, као и многи други. С правом се ова приповетка зове Пут пре- подобног Цеха од црвене петокраке до Црвеног крста, јер се сада зна ко је платио цех за све те погрешне подухвате - народ. Иако је Цех био „велики боем и увекје плаћао цехове” (127), ти цехови су уствари били велико расипништво које је пратило земљу преко педесет година. На илустрацији Цеха у књизи читав врх главе нацртан је као велики мозак, што такође има сатирични значај: све што је Цех радио као пред- ставник власти (тј. Идеолог комунизма) симболизује све само не памет и оштроумље. До успеха није ни могло доћи, јер „и даље им је на застави петокрака, срп и чекић. Како с тиме можемо напредовати?”(140) Остатак књиге крцат је критиком и сатиром покушаја да се људи, који су деценијама живели следећи залеђеним идејама, сада преобрате у „демократе” између Зрелог Истока и Трулог Запада. У Марксистичком центру настала је финансијска криза: „Стари партијци су, што је нормално, одлазили у пен- зију, млађи се нису, у довољном броју, укључивали у Партију, није имао више ко да плаћа чланарину, тако је партијска каса постала празна, недостајала су чак средства и за личне дохотке.”(189) А без тога, разуме се, чак ни комунистичка фата-моргана није могла вечито опстати. Да би иронија била већа, данас Млади Маркс, који треба да буде наследник марксистичке идеологије, „предаје (на Трулом Западу) своју оми- љену науку, у коју је заљубљен одмалена.”(205) Има у овим каснијим одељцима суптилне анализе промена у људима, нарочито млађим, после пропасти комунизма. Ипак, главну пажњу Бискуповић поклања сатири протеклих деценија, ради осветљења и опомене за „децу комунима”, како гласи поднаслов ове интересантне и поучне књиге.

Васа Михаиловић

У једној болници недалеко од Хај Викама, јужна Енглеска, преминуо је после дужег боловања од тешке болести 12. децембра 2006. г. наш друг, бивши добровољац Живорад Танасијевић, познатији међу друговима под надимком „Ромац”. Покојни Живорад је рођен у Крагујевцу 11.

8.1927. г. У веома родољубивој породици добио је солидно национално патриотско образовање, задојен причама о генерацији српске војске која је сијала витешким примерима у Првом светском рату - нарочи- то епском повлачењу преко Албаније и неустрашивим борбама на Слунском фронту. Са жарком жељом да и он послужи својој отаџбини на исти начин, јавља се у Српски добровољачки корпус. Пошто је био веома млад, он је распоређен у ђачку чету и послат у Београд на средњошколски течај који је тада одржаван у школи Војислава Илића. Да би му се испунила жеља за службом у борбеној јединици, почетком 1944. године распоређен је у Пету чету другог батаљона Првог пука. Ту је постао пушкомитраљезац и показао се изванредно храбар у окршајима које је његова једница водила у Србији и Словенији. За показану храброст је одликован медаљом Милоша Обилића, на коју је био - са сваким правом - веома поносан. Последња борба му је била да брани мостобран на Сочи код Горице. У Италији смо били заједно у Форлију и Еболиу, да би нас у пролеће 1947. године пребацили у Немачку у Мунстерлагер, где смо провели неколико месеци у строгом заробљеништву и испитивани од Маклинове комисије. Већина је била пуштена на слободу осим око 150 који су задржани, јер је комунистичка власт тражила извесне као „ратне криминалце”, али су на крају сви били пуштени на слободу, осим капетана Милисава Грујића, шефа обавештајног отсека при врховној команди Корпуса, који је тада једини био предан Титовој власти, да му се никада за гроб није сазнало. Кад смо пуштени на слободу и постали „расељена лица”, Енглези су нам понудили да се јавимо за рад у Енглеској. Поставили су услов да морамо ради- ти три године оне послове што нам они одреде. После тога смо били слободни да потражимо повољније послове. Живорад се после три године рада на фар- мама свом снагом бацио на рад у учење „инжиње- ринга” у чему се и усавршио. У међувремену се жени и оснива породицу. Временом су се сви почели бавити истим послом и имали своје предузеће које је убрзо постало познато и угледно. У последње време Живорад се враћа својим друговима и нашој Цркви, покушавајући да све зане- марене обавезе испуни - што је углавном и успео. Међутим, болест га је изненада ухватила и за само три недеље смрт га је заувек одвојила од нас. За собом оставља супругу Хелену и синове Петра и Давида. Целој породици наше најискреније саучешће у њиховом болу. Живораду желимо да му милостиви Господ подари праведни мир души. Нека му је слава и хвала!

Искра

1. Драган Бискуповић, Време старог сома. Књига за децу комунизма (Београд: Чигоја штампа, 2003). Бројеви страница цитата из ове књиге назначени су у тексту.

28

Iskra 1. februar 2007.

ПРИЈЕМ У ПАРТНЕРСТВО ЗА МИР И НЕКА ПИТАЊА Недавна одлука НАТО о пријему Србије у Партнерство за мир не представља изненађење с обзиром на очигледну компатибилност интереса између две стране. НАТО том одлуком геостратегијски покрива једини преостали простор на Балкану и набацује Србији мамац за евентуално чланство у неком будућем тренутку. За Србију, потпуно опкољену чланицама НАТО, односно Партнерством за мир, прикључење представља геополитичку нужност. Приближава је за корак евроатлантским организаци- јама, ублажава осећај изолованости и хипотетички наговештава будући мање пристрасан став НАТО у питању Косова и Метохије. На неколико других питања у вези с том одлуком не могу се дати потврдни одговори. Прво, ни НАТО ни влада Србије нису били експлицитни о томе да ли је Србија примљена у њеним међународно приз- натим границама, потврђеним у новом Уставу, или умањена за покрајину Космет. Ако НАТО није желео да у том погледу буде прецизан, Влада Србије није смела допустити да остане било каква нејасноћа јер се то директно противи виталним, државним и националним интересима. Чланство Србије у Партнерство за мир без Космета као њеног интегралног дела не би требало да буде прихватљиво. Нешто слично се десило у ранијим разговорима ЕУ, када је влада, зарад остварења скромног напретка у правцу интеграције Србије у ту организацију, пропустила да од ЕУ изнуди изјаш- њавање да ли под Србијом подразумева целу њену државну територију или не. То је утолико пре требало истерати на чистину када се зна да разни представни- ци ЕУ отворено говоре о одвојеном кретању Космета ка чланству у ЕУ. Друго, пријем у Партнерство није разлог да се пред НАТО свучемо голи и да, под видом транспарентности нашу војску преуређујемо, тачније систематски смањујемо и разоружавамо, одазивајући се захтевима НАТО и САД. Са изузетком Свете Столице, све европске државе су ушле у Партнерство, али се све нису предале НАТО, већ с њим негују стварне партнерске односе и то у дозвољеним грани- цама. Ако се занемари Русија, која са НАТО има специ- јалне институционалне везе, и Белорусија која има с њим залеђене односе, неке земље као што су Швај- царска или Шведска држе се према НАТО рестрик- тивније него Србија. Треће, неки наши политичари и самозвани аналитичари не чекају и да се вест о прије- му Србије у Партнерство мало охлади, пожурили су да препоруче чланство Србије и у НАТО, нетачно тврдећи да је то један од битних услова за улазак у ЕУ. Заборављају да је Србија специјалан случај и да се у ЕУ већ налазе неке земље које нису чланице НАТО, нити намеравају то да постану (Шведска, Финска, Ирска) и да неутрална Швајцарска има стални отворени позив ЕУ да јој приступи кад год то зажели. Србија има другачију предисторију са НАТО него остале источноевропске и балканске земље. НАТО је над њом, само пре осам година, извршио најбруталнију агресију, за коју се никада није извинио, нити је икада показао спремност да је компензира за ратна разарања, а масовном употребом муниције са осиромашеним уранијумом здравствено је оштетио

Iskra 1. februar 2007.

више генерација. Поред тога, он отворено прети наметањем независности покрајини Космет. Тешко је замислити да ће народ Србије на сва та зла затворити очи и на референдуму гласати за улазак у ту војну организацију. Тим пре што је НАТО од дефанзивне европске војне алијансе постао офанзи- ван фактор са глобалним циљевима. Оријентација на улазак у ЕУ без уласка у НАТО за Србију је једина разумна политика. Све друго било би увреда за земљу, ако не и сама перверзија. ГЛАС JАВНОСТИ, 14.1.2007.

ВЛАДИСЛАВ ЈОВАНОВИћ

<www.glas-javnosti.co.yu>

+ Игуман МАКСИМ ПРОДАНОВИЋ 15.3.1922. - 6.8.2005.

Бивши добровољац Трећег пука СДК. Његов гроб на Српском гробљу у Оснабрику, Немачка, који је подигло и осветило Удружење српских добровољаца.

PROMENA ADRESE ADMINISTRACIJE Novi administrator: Marjan Bereta 243, Franklin Road Birmingham B30 2Hd England.

Adrese poverenika ostaju iste, a svi čekovi treba da glase, kao i do sada, na Iskra Periodical

29

t Ivo Jankov 23. veljače 1913.-19. prosinca 2006.

Selo Rupotina, rodno mjesto Ive Jankova, je u kliškom kraju. Za Klis je odavno rečeno: “Teško Klisu što je na kamenu; teško kamenu što je Klis na njemu.” Vjekovima je Klis bio granična tvrđava između zagore i primorja i nije čovjek mogao odrasti u toj oblasti a ne poprimiti gorštačke vrline hrabrosti i postojanosti.

Ivo Jankov je bio sin svoga kraja. Kao i otac mu Filip, prihvatio je ideju južnoslavenskog jedinstva i ostao joj vjeran ne samo kad je to bio i zvanični stav svjetovnih vlasti, nego kad su neke od tih vlasti, u raznim svojim metamorfozama, ideji ravnopravnosti suprotstavljale ideju iskorjenjenja “drugoga”.

Kad je ideji zajedništva trebalo dati i osmišljeni sadržaj, Ivo ga je našao u Jugoslavenskom Narodnom Pokretu Zbor. Dalmatinskoj omladini tog doba Zbor je nudio dvije vrijednote. Prva je bila jugoslavenstvo kao vrhunac povjesnog razvoja i oslobodilačkog procesa prethodnih decenija. Druga, etika kao osnov za svaku Ijudsku djelatnost, ne samo u privatnom životu, nego - i osobito - u javnim poslovima. “Tko se javnim poslovima bavi, svoje privatne neka zaboravi,” geslo iz drevne Dubrovačke republike, je bilo načelo koje je Pretsjednik Zbora Dimitrije Ljotić istakao i za pokret kojem je bio na čelu.

Ivo se upoznao sa Zborom kad je, završivši gimnaziju u Splitu, pošao na studije prava u Beograd i tamo već 1936. godine stupio u članstvo. Od tada pa u periodu prije početka rata otslužio je i svoj vojni rok, i postao rezervni potporučnik.

Brz slom jugoslavenske vojske i države u ratu 1941. godine je imao katastrofalne posljedice: U Zagrebu se ustoličila ustaška organizacija i uspostavila svoj genocidni program u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj koja je, blagodarnošću svojih nacističkih zaštitnika, dobi- la pod svoju vlast Bosnu i Hercegovinu i Srijem. Dalmaciju su anektirali Talijani, a u Crnoj Gori postavili svog guvernera. Sloveniju su Njemci i Talijani podijelili. Makedonija je data Bugarskoj, Banat je postao njemački protektorat, a Bačku su uzeli Madžari. Napadom Njemačke na Sovjetski Savez pojavio se jedan novi, sudbonosan faktor. Komunistička partija Jugoslavije, do tada skutonoša sovjetske političke linije izražene u paktu između Hitlera i Staljina, mobilizirala se i usmjerila svoje napore uspostavi komunističke vladavine poslije rata. lako se ta aktivnost pretstavljala kao “narodno-oslobodi- lačka borba”, za KPJ je to bila revolucija koja je vodila partijskoj diktaturi.

U takvoj situaciji, Ivo se, ostavši vjeran svojim načelima, odlučio pridružiti snagama koje su s jedne strane predstavljale nužnu obranu i od ustaša i od parti- zana, a s druge mu značile produžetak monarhističkog legitimiteta predratne Jugoslavije. Tako se 1942. godine pridružio četničkim odredima pod komandom vojvode Momčila Đujića. Njegova su hrabrost i disciplina, uz svu osobnu skromnost, bile primjerne paje unaprijeđen u čin poručnika, a s vremenom dostigao i položaj komandan-

ta Vrličke brigade, postignuće koje, s obzirom na tadašnje prilike, svjedoči o snazi njegova karaktera i stava. To nije ostalo nezabilježeno, između ostalog i u knjizi Nedjeljka Plećaša “Ratne godine, 1941-1945”, kao i u drugima.

Kad su se koncem 1944. godine četničke jedinice povukle preko Bosne i Like u Sloveniju, Ivo je sa svojih 500 boraca ušao, kao dio Dinarske četničke Divizije, u sastav Istaknutog Dijela Jugoslavenske Vojske u Domovini koju su tada sačinjavale anti-komu- nističke snage na zapadu bivše Jugoslavije.

Po povlačenju u Italiju i kasnijem prelasku u britansku okupacionu zonu u Njemačkoj, Ivo je, na osnovu optužnica komunističkih vlasti, bio zatočen privremeno u tzv.

Logoru Ypsilon. Kad je misija Fitzroy McLean-a pronašla optužbe neosnovanim oslobođen je, pa je kas- nije uz mnoge ostale izbjeglice emigrirao u Australiju.

Kao penzioner, živio je u Ijetovalištu Surfers Paradise u saveznoj državi Oueensland. Kad mu je žena Ljiljana pretrpjela nekoliko moždanih udara, odbio je sugestije da je smjesti u starački dom, nego je pažljivo njegovao do kraja njena života.

Umro je na domak 94. godine, plemenit, dobar, vjeran do zadnjeg daha.

Pokoj mu vječni.

Vjekoslav

+ Љубица Милојевић У Залоурну, Аустралија, умрла је изненада од срчаног удара 29. новембра 2006. наша другарица Љубица Поповић Милојевик Рођена је у Крушевцу 1927. године од веома побожне мајке Божидарке и оца Миливоја, јунака из Првог светског рата, носиоца Карађорђеве звезде. Десеторо деце одгајано је у хришћанском и патриот- ском духу, тако да је Љубица већ у средњој школи приступила омладинској организацији „Бели Орлови”. Њен брат, припадник Српских добровољаца гине 1943. код Трстеника у мучком четничком нападу из заседе на аутобус, где је погинуло 27 добровољаца. Године 1944. напушта Крушевац са јединицама Српског добровољачког корпуса и пролази кроз избегличке логоре Словеније, Италије и Немачке. У логору Еболи венчала се за медицинара Душана Милојевића и са њим проживела у сретном браку 60 година. Душко је умро пре пет месеци. За њом жале четворо деце, дванаест унучади и четири праунука, као и многи њени пријатељи који су изгубили дивну и племениту другарицу. Покојној Љубици слава и хвала и вечан јој помен, а њеној породици наше саучешће! М. П.

30

Iskra 1. februar 2007.

t НИКОЛА ВУКИЧЕВИЋ

Прилози „Искри” Поводом годишњице упокојења мога мужа Пауна Вуковића са жељом да га се његови другови сете и никад не забораве. Као дугогодишњи повереник Искре, он је такорећи живео са њом и за њу, трудећи се да она редовно и на време излази и врши своју мисију. Барбара Вуковић £20,Нека милостиви Господ подари миран покој душа дивних особа Лидије и Бранке, супруга наших старих другова Веселина Кесића и Васе Михаиловића. Зоран и Анет Миљковић $ 50

Поклон Искри Димитрије Љотић Др Милош Божанић Др Миливој Мијатов Даница Митровић-Швајцарска Чизмић Алекс Александар Рубеша Д. Ђурђевић

$ 120 $60 G 22 £21.08 С 24 е 22 £4,-

Уместо цвећа на гроб нашег драгог друга Богдана Бавеље браћа Раде и Бошко Боројевић А$ 50 Сећања ради на старе другове добровољце Чедомира Дрљачу и Милана Јан- дрића који погинуше давне 1942. године Бошко Боројевић А$ 50 Сећања ради на нашег драгог оца Милана Спасојевића daughter А. Austin и остала породица £ 30.-

„ISKRA”

SLOBODNI JUGOSLOVENSKI LIST Izdavač i administracija (Publisher): Iskra Periodical, 243 Franklin Road, Birmingham, B30 2HD, England.

Adresa redakcije: 17 Harvelin Park, Todmorden, Lancs OL14 6НХ, England.

Odgovorni urednik (Editor): Vladimir Ljotić.

Rukopisi se ne vraćaju. Članci objavljeni sa inicijalima ili punim imenom autora, ne predstavljaju obavezno mišljenje redakcije.

Ја (Богдан Малешевић) желим од свег срца свим друговима и другарицама широм света срећне празнике Христовог рођења и Нову 2007. годину Богдан Малешевић А$ 50 Са молбом милостивом Господу да подари покој души мога кума и доброг друга Живомира Танасијевића „Ромца” Аца Вуковић £20.Са молбом Господу за скоро оздрављење моје миле и драге супруге Ксеније Мркоњић (рођене Смирнов) дајем овај прилог Искри супруг Јеврем Мркоњић-Канада K$ 893 За успомену на мога мужа Славка Контића, брата Светозара Бугарског, кума Воју Масловарића и другарице Јованку Ћи- раковић и Лелу Чубрило Јелена Контић - Бразилија $ 50 Уместо воштанице на одар недавно преминулог друга и земљака Милана Спасојевића Миле Радосављевић А$ 50 У спомен свим умрлим и стрељаним старешинама Српског добровољачког кор- пуса и старешина и чланова ЈНП Збора Миша Косијер А$ 40 Povodom dvogodišnjice smrti našeg dra- gog i nikad nezaboravnog supruga, oca, dede i pradede Krešimira Samodola Porodica Samodol A Ca молбом Господу да подари покој душе Бранке Михаиловић, супруге нашег друга Васе Михаиловића Даница Павлица K$100 Нека Господ подари покој душе јунака Моме Ђорђевића Даница Павлица K$100 Kao знак сећања на наше другове и другарице - мог незаборавног брата Душана Миловановића, наше кумове Мирка и Гордану Влаховић, о. Слободана Продановића, Милорада Вучковића „Ко- легу", Гојка Цвјетана, Душана Ивезића; моју незаборавну другарицу Оливеру Љотић, Верицу, Наду и Душка Играчева, Свету и Стану Госпић, Јованку Ђирјаковић, Јелену Чубрило, Јелу Мрђу, Драгану Максимовић, Оливеру Јојкић, Веру Терзић, Љиљану и Гојка Делића, Наду и Станка Миловића, Бранка Свирчића „Крку", Десимира Богдановића, Милоја Илића, Дику и Босу Радишић и наше старије дру- гарице др Драгојлу Пивац и др Загу Костић Вера и Ранко Попадић К$ 75

„Iskra” izlazi svakog 1. u mesecu.

Typeset and printed by Lazarica Press, Birmingham, UK. Godišnja pretplata za „Iskru” (običnom poštom) £16.ili odgovarajuća vrednost u drugim valutama (Euro28).

Avionskom poštom godišnja pretplata iznosi za SAD, Kanadu i zemlje Južne Amerike £20.-, a za Australiju, Novi Zeland i zemlje Azije £23.- ili odgo- varajuća vrednost u drugim valutama. Čekove za „Iskra Periodical<( slati na adresu Administracije.

Poverenici: AMERIKA: ,,Jadran“, c/o D. Ojdrović 2225 N. 106th St. Wauwatosa, WI. 53226, U.S.A. — AUSTRALIJA: Malešević Bogdan, 18 Kingsley Str., Elwood, Vic. 3184. — ENGLESKA: Marjan Bereta, 243 Franklin Road, Birmingham, B30 2HD. (Čekovi da glase na Iskra Periodical) — KANADA: Mirko Čečavac, 8 Bairstow Crescent, Rexdale, Ont. M9W 4R4.— NEMAČKA: Svetomir Untersbergstr., 20, 81539 Miinchen. — FRANCUSKA: Trajanka Darda, 58, rue de Crevecoeur, 93300 Aubervilliers - Paris.

+ Др Лаза Биволаревић Обавештени смо од стране његовог сина Михаила из Берлина, да је наш друг и бивши српски добровољац преминуо. Син пише следеће (на енглеском): „Пи- шем вам да вас обавестим да је мој отац Др медецине и дентиста Лазар Биво- ларевић, рођен 20. јуна 1920. у Лесковцу умро 11. јануара 2007. у Лудвисбургу, Немачка, под најтрагичнијим околности- ма." Пошто Лудвисбург није место где је др Биволаревић живео и радио, претпостављамо да је у питању несретан случај. Слава и хвала др Лази Биволаревићу и вечан му помен! ИСКРА

Iskra 1. februar 2007.

Трећег јануара о. г. преминуо је у болници у Нортхамптону, средња Енглеска, бивши припадник Српског добровољачког корпуса Никола Вукичевић. Покојни Николаје рођен 18.12.1926. године у селу Горњи Серани код Дервенте. Кад је Југославија окупирана од Немаца 1941. г. и кад је усташка Хрватска запосела Босну, Никола је избегао у Белу Цркву где је наставио школовање све до почетка 1944. г. кад ступа у Четврти пук С. Д. К. Учествовао је у свим акцијама које је његова јединица водила у Србији. Крајем те године добровољци се повлаче у Словенију и почетком сле- деће, 1945. г., његова јединица одлази са 3 пука СДК да дочека Црногорске четнике, али Никола није отишао са њима. Он се са остатком корпуса пре- бацује у Италију. У Италији је провео време у логорима Форлију и Еболију, да би почетком 1947. г. био пребачен са осталим добровољцима и четницима у Немачку у Мунстерлагер где нас је испитивала злогласна Маклинова комисија. После тога били смо пуштени на слободу и када нам је понуђено да дођемо на рад у Енглеску, Никола се заједно са својим друговима пријавио. Ту је морао да издржи три године на послу који му је био одређен. После тога је нашао запослење у једној фабрици, а 1957. г. се са својом породицом преселио у Давентри где је живео све до упокојења. Био је веома одан друг, присуствовао у свим активностима и био редован читалац Искре све док није почео да губи вид 1959.-60. године. Наста- вио је и даље да редовно шаље своју претплату, све до ове године, иако му лист нисмо испоручивали, јер га није могао да чита. Сахрана је обављена 3.1.2007. г. у локалном гробљу у Давентрију. Чинодејствовао је Архијерејски заменик протојереј-ставрофор о. Миленко Зебић који се од Николе опростио пригодном беседом. Никола иза себе оставља супругу и два сина са породицама. Његовој породици наше најискреније саучешће у болу. Нека му Господ подари ис- крени мир души у царству Своме. Слава му и хвала!

Искра

t Сава Миловановић У Мелбурну, Аустралија, на дан Божића, 7. јануара 2007. у 86. години живота, испустио је своју племениту душу, после дужег боло- вања, наш друг и српски добровољац Четвртог пука СДК, Сава Милова- новић. Слава му и хвала! Искра

31

НА ДЕДИЊУ ГРОБ ДО ГРОБА У првих четредесет дана ослобођења пар- тизани у Београду нису штедели „народне непријате- ље”. Привредници, интелектуалци, богати трговци, глумци, сликари, писци.. без суда и кривице стрељани су по преком суду - којекуде. Тих поратних година Београд је израстао на масовним гробницама. Родбина побијених чека решења о рехабилитацији, како би могли да их ексху- мирају из ових масовних гробница и, после више од шест деценија, достојанствено сахране. Колико је тачно стрељаних - тек треба да се установи. Према сведочењу мајора Озне Трешњића, водећег ликвидатора у Београду, последњих дана октобра и током новембра 1944. године побијено је у престоници више од 10.000 људи. Удружење старих Београђана „Апел 50” тврди да је страдало око 30.000 Београђана, енглески извори кажу око 5.000, а историчар млађе генерације са Института за савре- мену историју Срђан Цветковић, који је управо објавио књигу „Између српа и чекића”, процењује: - Док се не отворе архиве не можемо релевантно проценити колико је побијено људи. Сматрамо да је страдало између пет и десет хиљада. Или, пре- цизније, не мање од 5.000, не више од 10.000. У целој Србији побијено је између 40.000 и 50.000, а са одмаз- дом Немаца и Мађара укупно око 60.000 људи. И са овим језивим бројкама историчари тврде да смо добро прошли. Јер, у јеку ликвидација било је „жалби” да се „слабо ради”.

- Постоји документација на основу које се види да се врх Озне жалио да се ради „споро и аљкаво” - каже Цветковић. -Познато је да се Александар Ранковић бунио што „Озна за Хрватску не стреља довољно”. Било је и примедби односно препорука да се „јустификација врши клањем”. Какав израз! Користили су реч јустификација, што би значило спро- вођење правде, за клање, стрељање и убијање без пресуде и суда. Обрачун са неистомишљеницима најављен је био и пре ослобођења. Милован Ђилас то потврђује (В. Дедијер „Нови прилози за биографију друга Тита”): „Још пре уласка у Београд установили смо критери- јуме по којима ће следбеници Недића и Љотића бити убијани на лицу места.”

- Ликвидација је извршена муњевито. До дубоко у ноћ штектали су митраљези. Крајем октобра и новембра уздуж и попреко ископане су стотине масовних гробница. Када су у децембру уведени редовни судови, грађански сталеж Србије већ је био десеткован - каже Пријезда Поповић, београдски адвокат који је цео живот провео истражујући догађаје у којима је нестао и његов отац.

- Прво је страдало Дедиње, где су живели најимућнији Београђани - објашњава историчар Цветковић.

- Иза руских јединица и партизана ишлаје Озна и чистила терен. Комесарске тројке су већ од 19. октобра пречешљавале сваку „буржоаску” кућу.

Органи Озне правили су спискове „сумњивих” на основу било какве пријаве. Са тим списковима ишло се у Маглајску улицу, где је био Главни штаб Озне. Излазило се с „овереним” списковима који су преда- вани командантима пратећих водова, а они су у току ноћи већ вршили егзекуције у Лисичјем потоку, на Бањичкој ливади и другде - каже историчар Цветковић. Посебно драматично било је колективно ликвидирање жандара, поштара, цариника и других људи у униформи који су претходно били позивани јавно да се врате на посао верујући у „добре намере” нових власти. Према сведочењу академика Дејана Медаковића, они су без селекције окупљени у великој касарни Гарде на Дедињу, поскидани, и у доњем вешу - стрељани. Официр Озне мајор Гаротић сведочио је да су на улазу у Калемегдан, код споменика Мокрањцу, закопани лешеви 30 саобраћајних полицајаца из поли- цијске станице код амбасаде Француске. Пре стре- љања су их, такође, скинули и везали жицом. Место Јабука, код Панчева, масовна је гроб- ница официра краљевског ваздухопловства, који су били позвани крајем 1944. да се јаве на дужност. Новинар и директор Централе за хумор Милорад Иванић, власник фабрике чоколаде По- падић, власник кафане са роштиљем Миле Петровић и власник металске фабрике Мика Веселиновић, са још око четрдесет људи, без саслушања и пресуде, лик- видирани су и покопани између данашње кафане „Графичар” и манастира Ваведење. Житељи Железничке колоније памтили су да је председник народног одбора Азис Султановић (од 19. октобра до 15. новембра 1944.) извео на стрељање угледне трговце и фабриканте: Д. Војновића, Ј. Самуровића, Д. Живановића, Д. Ђорђевића, М. Стојановића, В. Дидића, С. Божића, С. Лазаревића, Б. Јеротијевића, П. Марцикића, Б. Стојановића и М. Стефановића. Супруга Самуровића, која је успела да се про- бије до Моше Пијаде, добила је од њега одговор: „Шта ћете другарице, свака револуција гута своју најбољу децу.” Револуција је прогутала 60.000 деце. Сада се невини рехабилитују, каже историчар Цветковић, а ускоро ће морати да се ексхумирају. Да сазнамо истину и упокојимо мртве. САВА Момчило Станојевић, робијаш из Шапца, који је радио на уклањању лешева, сведочио је: „По доласку у затвор неколико дана узастопно ишао сам са групом дуж десне обале Саве. Задатак нам је био да лешеве убацујемо у воду и гурамо што дубље, према матици. Вечерње новости, 5.12.2006. Дијана ДИМИТРОВСКА

Filename: Directory: Template:

1149-feb2007 D:\Zbor\Iskra\2007

C:\Users\Andjelija\AppData\Roaming\Microso ft\Templates\Normal.dotm Title: Subject: Author: Andjelija Keywords: Comments: Creation Date: 14.9.2012 21:52:00 Change Number: 1 Last Saved On: Last Saved By: Total Editing Time: 0 Minutes Last Printed On: 14.9.2012 21:52:00 As of Last Complete Printing Number of Pages: 32 Number of Words: 27.331 (approx.)

Number of Characters: 155.791 (approx.)