iskra1140

Српске власти на путу у евро-атланске интеграције, секу грану на којој седе

СРБИ - МИТСКИ НАРОД, ХАЗАРИ?! У прошлом броју Искре појавио се један врло интересантан чланак бившег САД амбасадора у СЦГ Вилијама Монтгомерија. Он ту, као да жали Србију, с једне, што је на њу наметнут, ради једновременог разрешења, „амбициозан сет циљева" (Косово, Црна Гора, хашки бегунци, Младић и Караџић - заборавио је, дал' намерно? на тужбу БиХ пред Међународним судом правде (МСП), обнављања притисака ради аутономије Војводине и Санџака и, супротно Дејтону, буквално укидање РС), парадоксално - с друге, пак, стране - он као оптужује САД и ЕУ да су „уједињене у идеји" једновремености горњих циљева, за које, каже, да је њихово остварење „немогући задатак". Па даље „успешна реализација" бар једног од њих, „комбинаци- јом шаргарепе и умесног притиска" било би „изванред- но остварење", док је ово троциљно, „тешко оствар- љиво и контрапродукривно". За српске недаће криви су САД „ентузијасти" Као прво, Монтгомери за овакав однос према Србији, директно оптужује, не, владе САД или ЕУ, већ „ентузијасте" односно бирократе из одговарајућих сегмената власти. Тако, међу „ентузијастима" заједну групу је „питање ратних злочина најважније" - они су, дакле, ти који Србији већ шест година ускраћују САД помоћ и онемогућују улазак у Партнерство за мир (мада је чак и Белорусија тамо већ 10 година). Друга група „ентузијаста" гура „независност Косова", док је трећој - у којој је „Солана и мала група симпатизера" - најважније да се очува „Београдски споразум". Друго, он баца кривицу на САД јер су „одлучне да оду са Балкана што је пре могуће", а „идентификовале су хапшење Младића и Краџића и „решење проблема Косова као предуслов за то". Отуда, „несвакидашњи притсак" САД на ЕУ да чврсто подржава тај пре- дуслов. Најзад, треће, као жали се Монтгомери, што ће ови САД циљеви - специјално независност Косова изазвати радикализацију српског политичког просто- ра, мада то за Запад, јер је „на снази хладна рачуни- ца", данас „више није много важно". Јер су „прошли дани кад је Србија била значајна војна и политичка претња својим суседима". Ако дођу радикали из СРС на власт - Србија штети сама себи: неће ући у ЕУ. „Зато - завршава Монтгомери - српска влада не треба да тражи симпатије ЕУ или САД у тешким вре- менима пред њом". Значи - рече управо амбасадор: „Црнац" (постмилошевићевске српске власти) одиграо је своју улогу! Ту се Монтгомери као присети нечега, па потапшавши мислено себе по плећима, помисли: Кад си се оно, Биле, уротио био са Ђинђићем у Будимпешти да се скине Милошевић, ни сањати ниси могао да је овај „црнац" бољи него чак и онај „прави" - не

наређујеш, он „чита" твоје мисли и - готово! „Индивидуализација кривице" - мит! Овај Монтгомеријев чланак се појавио у београдском Данасу, 4. марта 2006., седам дана пре Милошевићеве хашке смрти. Природно је, дакле, било очекивати, а с обзиром да је Хаг основан, поред оста- лог, и ради „индивидуализације кривице" (њено ски- дање са Срба и преношење на Милошевића) да ће сад, после његове смрти, а због горње „индивидуа- лизације", све ове три ствари плус оне које амбасадор није поменуо, које се већ годинама догађају Србији, најзад отпасти. Али, авај!, оне не само да нису, већ су, напротив, притисци, претње и остали механизми мрц- варења Србије добиле размере као никад раније. Почело је то, а још се Милошевићево тело није ни охладило. Дошле су, пре свега оптужбе и критике на рачун Коштуничине владе што је омогућила Милошевићеву јавну сахрану; зорно су жбири из Хага пратили да ли се неко из власти случајно не налази тамо; открили су само генерале Павковића, Ојданића и Шајиновића, хашке притворенике, које је Хаг привре- мено пустио до почетка суђења. Комично је било гле- дати у Скупштини како „демократски" посланици напуштају заседање да не би били присутни кад су посланици СПС и СРС устајањем одали једним минутом ћутања пошту Слободану Милошевићу. Непосредно по окончању емоција у вези Милошевићеве смрти, стигла је у Београд, г-ђа Карла дел Понте да припрети Коштуници и његовој влади да не „чачкају" у околности његове смрти а поготово да то узимају као изговор за умањење даље „сарадње са Хагом". Напротив, Младићево изручење се мора догодити до краја априла. Пошто је, изгледа, Коштуница дао неке „чврсте" доказе да се на Младићу озбиљно ради, она је великодушно дозволила да се наставе преговори о придруживању са ЕУ (најављени за почетак априла). Крајем, пак, априла - без Младића у Хагу - они престају на неодређено време и тешко, ако уопште, ће се обновити. Слично се дешава са Косовом (међународна заједница све гласније истиче неопходност условно независног Косова, саветујући српским властима да ту реалност без опирања прих- вате. Што се тиче РС и Црне Горе и њене независнос- ти ствари већ иду својим током тј. како Запад жели; у погледу Црне Горе, то је чак и амбасадор Монтгомери потврдио у својој напред поменутој анализи, рекавши: „Главни добитници... биће без сумње снаге које се залажу за независнот Црне Горе..." Подгрејавање аутономије Војводине и Санџака латентно већ година- ма постоји, мада то није тренутно у првом плану; чека се, изгледа, „да се Власи не би сетили", да Србија прво

Срби - митски .. . „прогута" губитак Косова, РС, Црне Горе и да се „осоколи" на пуну сарадњу са Хагом, па да и та питања букну у својој пуној разорности. Све у свему, смрћу Слободана Милошевића, постаје сад потпуно, као сунце, свима јасно - оно што је некима било јасно од самог почетка - да Милошевић није био главни разлог западњачких антисрпских радњи, већ српски народ као такав; Милошевић је био само згодан медијум иза кога се врло пригодно и бескрупулозно могла изразити сва западњачка мржња против Срба. (Како, међутим, поменух „мржњу", у мени сину мисао да и ова моја поставка није потпуно тачна. Тачна, међутим, она постаје само онда ако се изврши следећа корекција: „западњачка мржња против Срба" замени са „традиционална западњачка мржња према словенству, односно Русији". У том светлу, дакле, и Милошевић и српски народ су само погодан и бескрупилозан изговор да би се изразила тради- ционална мржња Запада преме Русији. Историјски, пак, она се већ изразила кримским ратом, Берлинским Конгресом из 1878., импортирањем комунизмау Русију 1917. године, па, ево, и сада разбијањем и СССР и СФРЈ). Уништење Срба као народа Са овом корекцијом да се вратимо на Србију. У западњачкој политичко-стратешкој свести, Србија је увек словила као експоненат Русије на Балкану, с једне, а с друге стране, као „реметилачки фактор" у плановима великих сила. Та своја „својства" - виђена из перспективе Запада - Србија је прво, уз садејство Русије, испољила устанцима против Турака из 1804. и 1815. године; затим, подгрејавањем Босанско-херце- говачког устанка из 1875. године, под вођством Петра Мркоњића (краља Петра I). Србија била незадовољна одлуком Берлинског Конгреса по коме су БиХ (као данас Косово) постале мандатно подручје великих сила, са Аустро-Угарском, као мандатором; кад је пак ова, и сама велика сила, извршила „анексију" (бесправно приграбила) БиХ, Србија је, преко Аписа и његове организације припремила убиство аустро- угарског престолонаследника Фердинанда и тако иза- звала Први светски рат. Па, ето, и пре 15 година, председник САД Буш старији, председник још једине преостале велике силе, преко својих емисара у Немачкој, Аустрији и Ватикану, наредио је демократи- зацију (читај: разбијање) СФРЈ, а оно нашао се ту неки Милошевић, Србин и комуниста, и супотставио се том пројекту разбијања Југославије. Због непоштовања ауторитета једне велике и империјалне силе као што су САД, рећи ће председник Буш старији, који је баш тих дана избацио јавно у промет идеју Новог светског поретка (НСП): Срби су „парије"! Тиме је отпочела кампања да се Срби униште као народ, да никад више не би у историји могли да буду нити експозитура Русије нити „реметилачки фактор" планова великих сила, поготово САД. Председник Буш млађи сад исписује последње смернице тог уништења.

Милошевићевог пада (5. октобар 2000. године) Србија је било тешко унутрашње поцепана. Треба, међутим, ту указати на једну неоспорну чињеницу. Кад је реч о поцепаности, у првом реду се мисли на поцепаност комуниста какви су они били и скоро без остатка, углавном водили и један и други табор. Народ, пак, изузев неких буржоаских интелектуалаца, остао је по страни и углавном посматрао, али и следио Милошевића као тренутног носиоца власти више по морању него својевољно. Дакле, тај период карак- теришу тешки обрачуни између завађених комуниста: они уз Милошевића су били за очување СФРЈ; ови други су били против Милошевића и самим тим били јавно или притајено за све оно против чега се он борио - били су, они, дакле, за независнсост република и, као такви, ишли на руку и Туђману и Кучану и Изетбеговићу, па чак и самим косовским Албанцима; а кад је рат и тамо почео, бомбардовањем Србије од 78 дана, буквално су пљескали НАТО-у. Њихов највећи допринос сецесионизму био је у масовној дезертацији омладине, специјално интелектуалне, из ЈНА и њено бекство на Запад. Милошевићевим падом па до данас настаје други период и почиње период тоталне десрбизације Србије. Што је најтрагичније тај процес највише под- стичу саме српске власти, уз својеврсну асистенцију за то плаћених (од САД и њихових сателита) иначе тзв. „независних" медија (као Б92) и НВО (невладине орга- низације). Та серија расрбљавања је отпочла са покој- ним Ђинђићем. Он је у лажној нади да ће се од Запада добити огромне паре (обећано му је преко милијарду долара) предао противуставно Милошевића Хагу. Како паре никако да стигну, он је најзад (већ у септембру 2001.), истина прикривено, оптужио Запад да fce у Србији (због недоласка обећаних пара) доћи до соци- јалних немира. Како, оне и даље нису стизале, он се одлучио за напад. Позвао се на Резолуцију 1244 СБУН (Савет безбедности), по којој се полиција и војска Србије могу вратити на Косово. 12. марта 2003. (без једног дана тачно 3 године пре Милошевића) Ђинђић је убијен. Истражне власти Србије, што им је била дужност, међутим, чак ни претпоставку нису учиниле да је Запад можда, због Ђинђићевог искорака у вези Косова, био умешан у Ђинђићеву погибју. С доласком Коштунице за премијера Србије, а с обзиром на њего- ва јавна исказивања да га Хаг не занима и да ће Србија у ЕУ само „достојанствено" а никако просјачки, поста- јала је нада да ће се опасан процес разсрбљавања зауставити и окренути у своју супротност. Нажалост, постепено је Коштуница, под необузданим притиском - уценама да ће изаћи из владе својих коалиционих партнера (Лабуса и Драшковића) кршио сопствена обећања да би данас био главни гарантор дел

IZ SADRŽAJA О srpskoj poziciji u pregovorima o pokrajini ......................................... 5

Српске власти директно помажу разсрбљавање Како се Србија односила према тим САД изазовима који су почели од председника Буша старијег, па преко Клинтона, завршавајући се, ето - каква сим- болика! , председником Бушом млађим!? Од почетка рата у СФРЈ (крај јуна 1991.) до

Kraj snova o strateškom partnerstvu Rusije i Zapada ..................... 7 Hag traži novi identitet ............................................................................... 9 Džihad na Balkanu: nova otkrića ......................................................... 11 Hemijski rat protiv Srbije sedam godina kasnije ............................... 15 U odbranu generala Mladića i Dr Karadžića ...................................... 18 Dimitrije Ljotić teolog među političarima ........................................... 21 Kulturocid u Sremu (1) .......................................................................... 23 Revizionizam u savremenoj srpskoj književnosti (112) ..................... 29

Iskra 1. maj 2006.

КОСОВО: СТАТУС И ЗАМКЕ Према неким мишљењима, о статусу Косова треба разговарати одмах, према другима не треба журити, трећи упозоравају на замке. Шефица Координационог центра за Косово Санда Рашковић Ивић поновила је став српске стране да је у преговорима о Косову спремна да одмах разго- вара о статусу. „Ако решење неких животних пробле- ма зависи од статусних, онда смо спремни да о статусу разговарамо одмах. Мислим да ће нас Американци разумети јер су и они за то да се у преговорима пође од конкретног стања на терену”, рекла је она за Политику. „Срби траже вертикалне везе у областима образовања, здравства, културе и религије. То је потребно за Србе, а за Албанце би требало да буде прихватљиво. Ми не тражимо вертикалне везе у области полицијских послова и судства, а то смо саопштили и саговорницима у САД”, каже Санда Рашковић Ивић. С друге стране, портпаролка специјалног изасланика Уједињених нација за статус Косова Мартија Ахтисарија Хуа Ђијанг каже да Ахтисари и његови сарадници у наредних неколико месеци немају намеру да журе с преговорима о статусу. Хуа Ђијанг је за Политику изјавила да ће се међународни тим за пре- говоре наредних неколико месеци бавити темама које су неутралне у односу на статус, а то су децентрали- зација, заштита културне и верске баштине, права мањина и економска питања, рекла је она и додала да ће статус Косова доћи на ред у блиској будућности, али није хтела да прецизира рок.

Професор политичких наука на Националном унивезитету за питања одбране, стручњак за Балкан, Стивен Мајер оценио је да ће српска страна у наставку преговора о Косову бити суочена с најмање шест „замки”. Он је за Глас Америке рекао да је прва замка то што су преговори о децентрализацији у функцији активности које воде у правцу независности. „Друга замка је проблем нефлексибилности међународне заједнице, Контакт-групе и посебно САД, која није спремна да прилагоди или промени постојећа гледишта, већ је заузела крут став, на који би требало утицати. Трећа замка је теза да би флексиблинији став Србије о Косову допринео њеном бржем учлањењу у Европску унију и уопште њеној интеграцији у западне структуре, што се неће догодити. четврта важна ствар јесте да српска страна мора бити веома пажљива у погледу формулација које користи у јавним саопштењима, да себе не би довела у ћорсокак. Последњих недеља сам приметио да се та саопштења односе на независност или темељну децентрализаци- ју, док се занемарује коначан циљ, а то је висок степен аутономије Косова и суверенитет Србије над Покрајином. Пета ствар је неспособност српске стране да придобије и ангажује савезничке земље у Контакт- групи, посебно Русију, а шеста је наводна потреба брзог решења косовског питања, до краја ове године. Временски рок је вештачки исфорсиран јер за то нема стварне потребе, а прихватањем исхитреног решења српска страна би могла да изгуби предност коју има”, каже Мајер. Он наводи да у делу међународне заједнице и посебно САД постоји жеља да Срби буду кажњени због улоге у ратовима на простору СФРЈ. „Срби су недавно сахранили Слободана Милошевића и мислим да би сви требало да га сахранимо и заборавимо, а не да међународна заједница и даље буде талац ситуације из деведесетих када је реч о Косову и Србији”, закључује Мајер. Чеку: Српска страна нуди екстремна решења

Понтеовој да ће Младић до краја априла бити у Хагу. Изузетак је можда Коштуничин искок у вези Косова, али шансе за неки позитиван одговор су практично занемарљиве. Њему пак лично, ако губитак Косова постане стварност, да би бар донекле изразио свој протест, остаје само оставка. *

Све у свему, на питање како се данас Србија односи на антисрпске изазове Запада, одговор је јасан и, најкраће - никакав! Управо, боље: крајње колони- јално; ваљда ни афрички Сенегалци нису били тако одани Французима, као српске власти Западу! А будућност? У сваком живом бићу - биљка, животиња, човек, народ (као живо биће више врсте) постоји, урођен и уткан у саму његову бит, инстинкт самоодржања (код човека и народа то може бити и интуиција самоодржања). Кад он нестане или, још горе, кад га један народ у себи добровољно - ради уласка у небулозне евро-атланске интеграције - искорењује, што се догађа тренутно са српским народом, он, уместо субјекта, постаје само лутка, објекат историје - митски (дакле, непостојећи) народ, Хазари!

Косовски премијер Агим Чеку оценио је да срп- ска страна за будућност Косова нуди „екстремна решења која нису у складу с међунардоним нормама”. „Не постоји ниједан јак аргумнет против онога што нудимо и гарантујемо Србима на Косову и онога што гарантујемо међународној заједници, а то је да ће Косово бити стабилна држава за све”, рекао је Чеку новинарима у Букурешту. Чеку борави у Букурешту где се одржзава самит посвећен стварању зоне слободне трговине у региону, али није званични учесник тог скупа. Премијер Косова казао је и да је (амерички дипломата Ричард) „Холбрук у праву кад каже да Србија мора да изабере између Косова и Европе”. „Ако изабере Косово, изгубиће и једно и друго”, додао је Чеку. На питање шта је косовска влада учинила на заштити права Срба на Косову, Чеку је одговорио да „то не може да се учини за један дан, али да косовска власт ствара климу у којој влада суживот”. (ФоНет, Бета, 6. 4.2006.)

Н. Љотић

Iskra 1. шај 2006.

Чудне случајности

ДЕСЕТ КОСОВСКИХ ШТАПОВА С обзиром на неприхватање независности Космета од стране Београда и немогућност пронапаска прихватљиве шаргарепе, несумњиво је да ће притисак на Србију ојачати Почетак преговарачког процеса о будућем статусу Косова и Метохије обележен је снажним при- тиском на Београд и на српски преговарачки тим. Нема сумње да један део међународне заједнице даје сиг- нале који иду у правцу неке врсте независности Космета. Никада се, додуше, није говорило о пуној независности , али се прави разлика између независ- ности Косова и независности Косова од Србије. Док је прва опција веома неизвесна и реално тешко оствар- љива, о другој се много више спекулише, чак и у званичним међународним круговима. Сахрањивање политике стандарди пре статуса (за коју данас и европски дипломатски извори признају да је била блеф), релативно пристрасни принципи Контакт групе (нема повратка на ситуацију пре 1999. године, нема поделе), селективни приступ фактору историја у одређивању статуса (као да пре и после 1999. ничег није било), инсистирање на вољи већине (већине на нивоу Косова, не Србије), покушај стварања косовског изузетка у систему међународног права, покушај трговине стандарди за статус - сви ови сигнали указују на стварање атмосфере у преговорима у којој би формалне везе Космета и Србије биле покидане. Сигнали у прилог независности Београду се шаљу у форми десет косовских „штапова": 1. Тајминг пакета притисака на Србију. Црна Гора тражи независност већ више од пет година, али ће одржати референдум о независности током прего- вора о статусу Косова. Босна је тужила Београд Међународном суду правде 1993. године, али ће одлука бити донесена током преговора о статусу Косова. Дејтонски споразум у Босни је на снази од 1995. године, али се главни притисак на Републику Српску да прихвати уставне промене очекује током преговора о будућем статусу Косова. Бивши војни командант босанских Срба Ратко Младић оптужен је за ратне злочине 1995. године, али је Београду дат рок да га ухапси или да се суочи с поре- мећајем преговора у току преговора о будућем статусу Космета. Да ли је то случајност? 2. Слабљење српске преговарачке позиције. Захтеви Београда и Приштине се не третирају једнако. Иако је децентрализација кључ за опстанак косовских Срба, београдски предлог о децентрализацији је у интерним документима ЕУ одмах добио оцену да је неодржив. С друге стране, толерише се мобилизација Албанаца у региону Прешева, који траже независност и захтевају исте концесије које добију косовски Срби иако су ситуације ове две заједнице неупоредиве. 3. Толерисање претњи насиљем. Без обзира на чињеницу да се одржава атмосфера претњи насиљем на Косову, са спорадичним насиљем ниског интензитета против Срба (пребијања, каменовања), те претњама насиљем против међународних представни- ка од стране фрустрираних Албанаца (попут покрета Албина Куртија или албанске националне армије), међународна заједница још увек није дигла свој глас.

Штавише, претње се користе као аргумент за убрзање процеса у правцу који захтевају они који су те претње послали, а међународна заједница их једноставно прати. 4. Неформалне шаргарепе. Да би се Београд убедио да пристане на губитак Косова, неформалне понуде се износе у стилу: ионако ћете изгубити Косо- во, боље вам је да направите добар споразум, те доби- јете евроатлантске интеграције, инвестиције, смањење дугова 5. Инсистирање на учешћу Срба у косовским институцијама. Косметски Срби су одбацили учешће у косовским институцијама у знак протеста против сталне дискриминације и покушаја да се искористе као мултиетнички декор. Изгледа мало вероватно да ће то учинити сада, само зато да би испунили стан- дарде мултиетничких институција. Косовски Срби не виде своје место у косовском парламенту који изгласава резолуцију у којој је независност једина опција и бира Агима Чекуа, генерала оптуженог за ратне злочине, за премијера. Међународни притисци да уђу у институције, међутим, не јењавају. 6. Недемократска Србија против демократ- ских Албанаца. Ствара се утисак о томе да се Србија бори за средњовековну прошлост док се Албанци боре за европску будућност. Према том утиску, Србија ће имати успешну будућност само ако пусти Космет да оде, а косовски Албанци ће остварити пун демократ- ски потенцијал само ако Косово постане независно. Косовски Албанци се похваљују за политичку зрелост у тренутку када сви извештаји говоре о томе да су стандарди далеко од испуњења. У исто време, Ибрахим Ругова је називан балканским Гандијем иако он ниједном није искрено осудио антисрпско насиље. Руговина пацифистичка политика се хвали као модел за Косово, али месец дана касније човек осумњичен за ратне злочине бива изабран за премијера 7. Хипокризија око ратних злочина. Иако је Србија испоручила Хашком трибуналу све оптужене за ратне злочине на Косову, Албанци добијају преферен- цијале: Фатмир Лимај је ослобођен оптужби, Рамуш Харадинај је на слободи до суђења и даје му се чак могућност да учествује у политичком животу, а Агим Чеку, кога Србија оптужује за масовне злочине против човечности у Хрватској и на Косову, изабран је на место премијера Косова уз пуну подршку међународне заједнице. 8. Ширење дефетизма у Србији. Изјаве у који- ма се тражи да Срби прихвате реализам и независ- ност Косова износе се на све стране, с циљем да се збуни српско јавно мнење, ментално разоружа и учини равнодушним према судбини Косова. 9. Медијски притисак. На делу је широка, синхронизована међународна кампања од стране проалбанског лобија с циљем да се прати одређена

Iskra 1. maj 2006.

О СРПСКОЈ ПОЗИЦИЈИ У ПРЕГОВОРИМА О ПОКРАЈИНИ Космет је више од политике Када је прошлог викенда младим политича- рима из демократских странака на семинару Бео- градског фонда за политичку изузетност председник скупштинског Одбора за Косово и Метохију Душан Пророковић одржао предавање о српској позицији у тим преговорима, учесници су рекли да им је то био први пут да су јасно разумели о чему је реч. Разговор за „Политику” почели смо питањем зашто је створен утисак да српска страна не уме да дефинише свој став о Космету и зашто се у речима међународних представника може чути иронија у реченици: „Како оно беше, више од аутономије а мање од независности”. - Када ме то питају стране дипломате, ја увек поставим контрапитање: „А шта значи условна независност?”. 7о би било моје следеке питање, али боље да кренемо прво од овога. - Врло је јасно шта значи „више од аутономије а мање од независност”. Разлог зашто се овако представља став Београда, а поготово у међународним оквирима, јесте двојак. Прво, мислим да постоји константна иницијатива Приштине да се ставови Београда прогласе магловитим и нереалним, као да ми не знамо шта хоћемо. Са друге стране, имамо потпуну конфузи- ју због мешања многих људи и многих организација у разговоре о будућем статусу КиМ. У последњих шест година изнето је око 70 различитих модела за

медијска агенда, контекст преговора и интерпретација принципа Контакт групе, којима се сугерише да је албанска независност неизбежна. 10. Притисак на суседне земље. Иако су неке од земаља региона забринуте за могућност промене граница (попут Македоније, Румуније, Босне и Херцеговине), њихови ставови се не уважавају у пот- пуности, већ се од њих тражи да релативизују своје позиције. У исто време, Тирана отворено и без икаквих ограничења или опомена лобира за независност Косова и пружа логистичку подршку косовским албанцима у међународним круговима. С обзиром на неприхватање независности Косова од стране Београда и немогућност проналаска прихватљиве шаргарепе, несумњиво је да ће притисак на Србију ојачати. Уједињен отпор Бео- града и косовских Срба ће бити кључан, али без снажног дипломатског, медијског и лоби продора, пре свега ка земљама Европске уније, тешко да ће бити довољан. Политика, 30.3.2006. <politika.co.yu>

Iskra 1. maj 2006.

решавање будућег статуса. И међу главним преговарачима Коштуницом, Тадићем и Драшковићем постоје различити ставови. - У дневно-политичким коментарима можда можете да запазите неке разлике, али ако погледате стратешко размишљање свих људи који су у преговарачком тиму - никаквих размимоилажења нема. Чак мислим да постоји сагласност између свих парламентарних странака о томе. Дневно-политички коментари су једно: да ли изаћи на изборе или не, да ли учество- вати у власти или не, али суштинска разлика не пос- тоји. Добро, дакле, шта је „више од аутономије а мање од независности”? - То је широка аутономија Космета уз одређене међународне гаранције, у смислу да би Албанци сами могли да управљају ресурсима, да би чак можда имали и право (то зависи од процеса пре- говора) на међународно представљање, рецимо у области културе, спорта, науке... Али, Србија би задржала суверенитет над територијом КиМ и таква аутономија би била међународно гарантована. Дакле, Србија не би имала никакав механизам да повреди ту аутономију, као што је то урадила 1989. године, када је мењала Устав. Много тога зависи од процеса прегово- ра и у овом тренутку је немогуће предвидети како би тај институционални аранжман за Космет изгледао. После ове три рунде преговора изгледа да уопште не стоји теза која је лансирана у Контакт групи: да ће Албанци у процесу децентрализације морати да учине неке уступке како би их Срби направили у погледу коначног статуса. - Велики албански уступак је и то што су преговори уопште почели. У децембру сам имао прилику да учествујем на једном округлом столу у Скопљу, коме је присуствовао један од најутицајнијих људи Харадинајеве Алијансе за будућност Косова Бујар Дуголи, који је уједно и министар за индустрију у Влади Косова. Његов изричит став је био да са Србијом нема о чему да се преговора, него да Влада Косова треба да чека да их неко унилатерално призна, како би могли да прогласе суверенитет над територијом целог Космета и практично уђу у ланчани процес приз- навања, према, како је он навео, хрватском и слове- начком сценарију. После шест месеци УН би то само верификовале као готову ствар. Ако је то Дуголи рекао у децембру, а до сада смо имали три рунде пре- говора, онда можете видети да је албанска страна ипак направила уступак. Очекујте ли да ће још у нечему попустити? - Извесно је да ћемо преговарати о четири ствари. Прво је питање децентрализације, други имо- вина, треће заштита споменика културе и цркве и тек четврта ствар су статусна питања. Током преговора

Апександар Митић Дописник Танјуга из Брисела

О српској...

поменули сте и национални карактер.

отвориће се многа питања. Ево рецимо, питање имовине. Имамо четири врсте имовине: приватну, државну, друштвену и црквену. Плашим се да ће ти преговори трајати можда наредних неколико година, можда чак дуже него преговори о статусним пита- њима.

- Често се у нашој јавности чује питање шта ће нам уопште Космет. Постоје две врсте разлога због којих Србија мора да задржи Космет. Први разлог је националног карактера. То се овде често ниподаштава, али легитимно право сваког народа јесте да заштити своје националне интересе. Много пута до сада је спомињана та вертикала, везаност српског народа за Космет, подсетићу да се у школама учи преткосовски, косовски, посткосовски циклус.

А шта међународна заједница подразумева под „условном независношћу”? - У Београду се толико полемика води око формулације „више од аутономије а мање од независности”, а ниједна се није повела о условној независ- ности. Ми смо имали само два папира о условној неза- висности, а оба су дошла из невладиног сектора. Дакле, ни једна званична институција, нити држава, није изашла са папиром о томе шта 6и значила услов- на независност. У ком оквиру се крећу тезе о условној независности? - Неке ствари у тим папирима делују ми доста конфузно. Прво: да ли условна независност значи транзицију од условне ка пуној независности, друго: да ли условна независност значи јачање међународног присуства на Космету и, ако значи, зашто се сада обавља транзиција власти на Космету, рецимо, у сек- торима полиције и правосуђа, када ће то Албанцима опет бити узето када се поведе расправа о условној независности. Много је знакова питања у том папиру. то.

Нико не помиње ни да ли постоји неки рок за

- Тачно, нико не каже да ли би то било 10, 20, 50 година. За нас је условна независност спорна, јер оно што је данас условна независност сутра ће бити потпуна независност. Питање је само времена. Незванично се чује да Руси кажу: Ви усагла- сите свој став и ми ћемо вас подржати. Да ли то значи да ми немамо усаглашен став или да Руси неће да нам помогну? - Не, не видим да наш став није усаглашен. Да ли је то онда порука да не очекујемо помоћ? - Па знате како, свих шест чланица држава Контакт групе и те како су упознате са ставом Београда. Како овај процес буде текао, тако ће оне да мењају своје ставове или неће.

Али данас није популарно помињати нацио- нални интерес. - То је зато што овде није дефинисан систем вредности. Сваки народ је поносан на свој патриоти- зам, али овде је та реч толико злоупотребљавана да је срамота рећи да сте српски патриота. Али, добро, временом ће се то регулисати. Други су разлози стратешког карактера. Прво, стварање независног Космета није циљ него средство да дође до даље хомогенизације Албанаца и де факто то ће бити један огроман етнички простор. Де јуре, да ли ће то бити велика Албанија или не, потпуно је свеједно, али то представља регионалну претњу. Космет и Република Српска Ако већ исход преговора о Космету не може да утиче на статус, рецимо, Чеченије или Абхазије, може ли да утиче на Републику Српску? - Београд има један принципијелни став: Република Српска треба да буде ентитет у Босни и Херцеговини, са свим надлежностима које у овом тренутку има онако како то Дејтонско-париски спо- разум прописује. Косово треба да буде аутономија у оквиру Србије, онако како се у директном дијалогу са Албанцима договоримо. Тешко би било објаснити како нешто Албанцима дозволити, а Србима у БиХ не дозволити. чак и код странаца постоји велики проблем да то објасне и мислим да би неко исхитрено решење о будућем статусу Космета могло да донесе радика- лизацији општих политичких прилика у региону. (Политика, 9. 4. 2006.) <politika.co.yu>

Биљана Митриновић

Сматрате ли знаком добре воље међународне заједнице што Агим Чекуа није седео за преговарачким столом у Бечу? - Мислим да то има много више везе са унутрашњим односима у Приштини, него са ставом међународне заједнице. Мада, многим иностраним политичарима које сам срео није било пријатно што је Хашим Тачи био шеф делегације у другој рунди преговора. Јер су свесни да не треба правити беспотреб- не тензије у процесу преговора. Различити интереси V дипломатској борби за очување Космета

У Хрватској покатоличено 30 000 Срба. О тој за Хрватску врло неугодној теми дуго се није јавно говорило, све до данашњег „ударног” текста у загребачком „Вечерњем листу” у којем митрополит загребачкољубљански и целе Италије Јован у свом извештају Светом архијерејском синоду СПЦ „оптужу- је Хрватску” да је у њој „покрштено више од 30.000 Срба и тај процес непрекидно траје”. На страну сасвим непрецизан термин „покрштавање” (јер покрштен је онај ко прими хришћанску веру, а не промени цркву унутар те вере), јер реч је о преласку православних Срба у римокатолике, што на овим просторима никада није било повезано са срећним временима, већ управо обрнуто, а то говори о атмосфери и условима у којима српски народ у Хрватској (подсетимо: одузет му је и тај статус) живи протеклу деценију и по. (Политика, 13. 4. 2006.)

Iskra 1. maj 2006.

Bivši ambasador Montgomeri podstiče 'hladni rat'

KRAJ SNOVA 0 STRATEŠKOM PARTNERSTVU RUSIJE I ZAPADA U govoru održanom 25. aprila 2005. pred delegatima Dume (donjeg doma ruskog parlamenta) koji je prenosila nacionalna televizija, predsednik Vladimir Putin rekao da je kolaps Sovjetskog Saveza “najveća geopolitička katastrofa veka Jasno je da on smatra da je njegova misija da Rusiju vrati njenoj prošloj veličini. Njegov tajming nije mogao biti bolji. Samo to što cene nafte i gasa stalno rastu donosi Rusiji ogromno bogatstvo, ali i jača njen strategijski položaj. Nestankom Sovjetskog Saveza početni cilj Sjedinjenih Država i Zapada u celini bio je privući Rusiju u strateško partnerstvo. Prednosti su bile očigledne: Rusija je mogla biti od velike koristi kad se radilo o pitanjima kao što su neširenje nuklearnog naoružanja, terorizam, međunarodni kriminal, borba protiv HIV/AIDS i obezbeđivanje sigurnih i pouzdanih izvora energije za čitav svet. Isprva je izgledalo da mogućnosti obećavaju, pošto je Rusija krenula istim putem demokratske tranzi- cije kojim su pošle zemlje Centralne i Istočne Evrope. Vladimir Putin je izgledao spreman da nastavi taj trend. Nakon pijanog, nepredvidivog Borisa Jeljcina, Rusima se dopalo njegovo trezveno, mirno i iskreno držanje. Njegova spremnost da podrži prisustvo američkih snaga u bazama u Centralnoj Aziji za kam- panju protiv talibana u Avganistanu nakon napada 11. septembra bila je pozdravljena kao važan znak one vrste opštih odnosa kojima smo se nadali i očekivali da ćemo ih imati s Rusijom. Mnoge njegove javne izjave na početku obećavale su punu podršku demokratskom putu. Bio je uspostavio dobre radne odnose s mnogim zapadnm liderima, uključujući predsednika Buša. Na žalost, bar iz naše perspektive, sve je to sada krenulo naopako. Postalo je bolno očigledno da Putin svesno i metodično preokreće demokratske korake preduzete u Rusiji tokom poslednjih 15 godina i uvodi sve autoritarniju vladavinu. Ponašanje prema privatnim korporacijama je proizvoljno i kapriciozno i potpuno za- visi od odnosa njihovih menadžera prema Putinovoj vladi. Dvojica njegovih zamenika šefa kabineta, ministri odbrane i unutrašnjih poslova i rukovodilac nove agencije za borbu protiv narkotika potiču iz redova KGB. Nacionalna televizija je pod čvrstom kontrolom vlade, što uključuje instrukcije koje vesti treba objaviti, a koje ignorisati. Doneti su zakoni koji oštro ograničavaju aktivnosti nevladinih organizacija, a naročito bilo kakvo njihovo finansiranje izvan zemlje. Zapošljavanje i otpuštanje sudija sada je pod kontrolom vlade. Američka organizacija Fridom haus rangira zemlje u svetu kao “slobodne”, “delimično slobodne” ili “neslobodne”. Rusija je upravo degradirana iz kategorije “delimično slobodnih” među “neslobodne”, u društvo zemalja kao što su Sudan, Severna Koreja i Somalija. Rat u Čečeniji sa svim njegovim brutalnostima na obe

Iskra 1. maj 2006.

strane nastavlja se i kraj mu se ne nazire. Jedan od interesantnih detalja u vezi s Putino- vim prilazom jeste u tome da je on potpuno neideološki. Sovjetski Savez stvoren je kao oruđe komunizma i nje- govi politički i ekonomski programi bili su čvrsto zasno- vani na toj činjenici. Putin, u to vreme verni član KGB, vešto se oslobodio svake ideologije. On primenjuje stil vladanja iz XIX veka u kome je preovlađujući cilj pove- ćanje vrednosti i važnosti nečije zemlje u nekoj vrsti igre do totalne pobede s ostatkom sveta. Njegova spoljna politika je nepredvidiva, pošto u suštini nije zasnovana na bilo kakvim posebnim principima već na kratkoročnim ruskim interesima. On izgleda pokušava da krize kao što je sadašnja oko iranskih nuklearnih ambicija drži na tački ključanja ili blizu nje kako bi maksimirao uticaj Rusije u Savetu bezbednosti UN i drugde. On se takođe namerno opredeljuje za programe koji Rusiju razlikuju od zapadnih pristupa. Takav jedan tipičan slučaj predstavlja njegov prijem delegacije Hamasa, u vreme dok su zapadne zemlje insistirale da se ta organizacija odrekne svoje politike koja poziva na uništenje Izraela. Predsednik Putin tvrdo veruje u hladnoratovske “sfere uticaja" i upravo je u toj oblasti najdirektnije izlo- žen intenzivnim analizama i kritikama. Izgleda da je njegov primarni cilj da ima poslušne tampon države, među bivšim republikama Sovjetskog Saveza. U tim zemljama primenjuje bukvalno istu vrstu prakse koju je Slobodan Milošević primenjivao u bivšoj Jugoslaviji. Otvoreno je podržavao secesionističke pokrete u gruzijskim provinci- jama Južnoj Osetiji i Abhaziji i u transdnjestrijskom delu Moldavije. To uključuje obezbeđivanje ruskih trupa za obuku, podršku, naoružavanje i pomoć revolucionarima čiji su lideri svi došli iz Moskve. Stanovnicima tih oblasti dao je puno rusko državljanstvo i pasoše. Odbio je da ukloni ruske trupe iz tih oblasti ili Nagorno Karabaha u Azerbejdžanu. Putin nije oklevao da otvoreno koristi naftu i gas kao oružje u pokušajima da kazni ili nagradi zemlje u svom “bliskom inostranstvu”. To pokazuje prekid snab- devanja Ukrajine gasom nakon što je na predsednickim izborima poražen kandidat koga su podržavali Rusi. To je slučaj i s veštački niskim cenama za taj isti gas koje plaća Belorusija, zemlja koju nazivaju “poslednjom dik- taturom u Evropi”. Putin je bezuslovno podržavao autori- tarne vladare u Belorusiji, Turkmenistanu i Uzbekistanu. Sve gore pomenuto veoma je dobro primala većina u ruskom narodu. Njima se dopadalo da budu jedna od dve svetske supersile i uživali su u sjaju dosti- gnuća ostvarenih u svemiru i na olimpijskim igrama, u armiji za koju su smatrali da joj nema ravne. Kraj Sovjetskog Saveza, zajedno s kolapsom ruske ekonomije, okrenuo je njihov svet naglavačke. Rusija je jos imala nuklearno oružje, ali su je sve više i više tretirali kao ne-

Kraj snova ... razvijenu zemlju trećeg sveta. To je bio užasan udarac za njihovu psihu. Vladimir Putin je direktno iskoristio ova osećanja. “Rusija se vratila!!!”, kaže on svim svojim akci- jama i kao rezultat sada ima kontrolu nad svim izborima i većinu u parlamentu da promeni ustav, tako da može ostati na položaju i posle završetka sadašnjeg mandata ako to poželi. Pitanje koje izluđuje zapadne političare jeste šta uraditi u vezi sa svim ovim. Odgovor je do sada bio ignorisati sve. Ali, to postaje sve teže pošto Putinove akcije - bar iz zapadne perspektive - postaju sve nepri- hvatljivije. Osim toga, mogućnost da jedna Rusija, koja je već pokazala da je veoma spremna da s naftno/gas- nom kartom igra u političke svrhe, dobije još veću važnost u svetu u kojem se smanjuju rezerve fosilnih goriva, ledi krv u žilama zapadnih lidera. Ruske akcije uzrokovale su da senator Džon Mekejn i drugi pozovu na bojkot predstojećeg sastanka G-8 u Sankt Peterburgu. Uticajni Savet za spoljne odnose objavio je jednu opsežnu studiju o Rusiji s preporuka- ma za one koji donose političke odluke. Sažeto: “Američko-ruski odnosi jasno idu u pogrešnom pravcu. Svađa ne ostavlja mesta za konsenzus . Sama ideja o ‘strateškom partnerstvu’ ne izgleda viže realno.” U studi- ji se priznaje da se Rusija sada suočava s dubokim prob- lemima, ali se pokušava izbeći bilo izolacija Rusije bilo ignorisanje njenog “lošeg ponašanja”. Ironija je, naravno, da se predsednik Buš pre samo 14 meseci u svojoj drugoj inauguralnoj besedi gotovo isključivo bio usredsredio na mandat uvođenja demokratije širom sveta. Rekao je da ćemo “neumorno objašnjavati izbor pred svakim vladarom i svakom naci- jom: moralni izbor između opresije, koja je uvek loša, i slobode, koja je večno dobra”. Rec “sloboda” bila je upotrebljena 42 puta u tom govoru. Ako je to bio njegov najveći cilj, onda nazadovanje Rusije od demokratizacije ka autoritarizmu mora biti njegov najveći neuspeh. Široka podrška fundamentalističkim kandidatima na izborima na Bliskom istoku bila je snažan udarac toj politici. Ali izvesno je da neuspeh u preduzimanju bilo kakvih značajnih mera protiv velikih kršilaca Ijudskih prava kao što su Rusija i Kina pokazuje da je ta politika, ako je ikad zaista i postojala, sada u suštini bačena u korpu za otpatke i da je ne treba uzimati ozbiljno. U međuvremenu, problem Rusije nastaviće da raste i postavlja povećane izazove Sjedinjenim Državama, Evropskoj uniji i NATO. Snovi o Rusiji kao strateškom partneru u sve složenijem svetu pali su u vodu. Cilj je smanjen na pronalaženje nekoliko izabranih oblasti gde je saradnja moguća i pokušaje da se izbegne povratak na jednu neprijateljsku Rusiju.

SADAŠNJE BEŠTIJANJE UPRAVE NA KOSOVU Sadašnje beštijanje „može odložiti nezavisnost Kosova”, javlja britanski nedeljnik ,,Sunday Times” od 9. aprila o. g. Poznato je da je sadašnju vladu na Kosovu namet- nuo NATO pod okriljem „medjunarodne zajednice” pozadi koje se krije američka brutalnost. Pisac članka jeste Tom Walker. Napis je poduži i mi ćemo ga prikazati. Sadašnji tim Ujedinjenih nacija za sređivanje problema Kosova predvodi Suren Jassen-Petersen, Danac, koji je nekoliko puta pokušavao da umanji i ublaži beštijanja kosovske mafije koju je NATO sa volšebnom „međunarodnom zajednicom” ustoličio. Kolege u timu dosta ljigavog Danca priznaju i otvoreno govore da postoji organizovana korupcija u sadašnjoj vladi Kosova. Napred smo rekli čije je to vlada. Ovde je na mestu da ponovimo onu izreku američkog senatora Joseph-a Liberman-а, koji je u nekoliko navrata izjavio: „Ideali KLA i američki ideali se poklapaju”. Treba, takođe, reći da je senator Liberman lider demokratske većine u američkom Senatu. Uprkos beštijanja koje na Kosovu vlada, gospodin Liberman nije našao za shodna da se udalji od ideala KLA. Aferim g. senatore! Duže vremena poznato je da je sadašnji lider UNO JassenPetersen opčinjen mafijom koja vlada Kosovom. Po njegovom shvatanju ta mafija trebalo bi da nastavi sa uprav- ljanjem i posle isticanja njenog mandata. To gledište, nadajmo se, jeste samo u domenu pustih želja „usrećitelja” tužnog Kosova. Dobro obavešteni posmatrač u ovakvoj dilemi bio bi u pravu da citira poznatu glumicu Brižit Bardo (sada u penzi- ji), koja je nedavno izjavila: „Više volim da trošim svoje vreme u društvu životinja nego sa narodom.“ Ova glumica sigumo je imala na umu da su „životinje više iskrene i spon- tane” (nego ko?- ostavljeno je nama da pogađamo). Iako je ova izjava oštra, ipak je umesna. U diplomatskoj grupi dosta ljigavog i dezin- formisanog g. Petersena, većina se slaže sa njim, ali ne svi. Ovde ističemo dobro obaveštenog i hrabrog poljskog delegata g. Antonia Navickog, koji je bio vodeći advokat i branioc ljud- skih prava u UNO, sve dok ga nisu smenili pred kraj prošle godine i time omogućili hajdučiju i kriminal na Kosovu da i dalje cvetaju. G. Navicki je bio UNO ombudsman, dok ga nisu smenili „progresivni i humani” pokrovitelji kosovske korupcije i kriminala. Zbog smene tog poljskog delegata, dopisnik ,,Sunday Timesа" smatra da će sadašnja vlada na Kosovu nastaviti staru politiku njenih prethodnika, kad su Nemačka i USA pomogle da se nesmetano nastavi oružanje Kosovara. Dalje, kaže da vlada Kosova štiti kanale 'cme ekonomije': benzina, cigareta, cementa i drugih potreba. Pored ovoga postoji trovanje opasnim drogama i razgranata i učvršćena prostitucija koju tolerišu NATO, ’međunarodna zajednica' i tim g. Petersena. Očigledno je da je cilj g. Petersena da izbaci ostatak bednih preostalih Srba sa teritorije Kosova i učvrsti sadašnju "demokratiju' kriminala i progona Srba iz njihove kolevke. Istorijski je poznato da su Srbi živeli na Kosovu od polovine jedanaestog veka. Musolini i Hitler su pomagali Kosovare da progone Srbe, ali ne onoliko koliko to rade sadašnje demokrate „međunarodne zajednice” i UNO.

S. R. Vlahović

DANAS, 16. 4. 2006. Vilijam Montgomeri <www.danas.co.yu> Bivši ambasador SAD u SCG (Nadnaslov članku je dala Iskra)

Iskra 1. maj 2006.

Чланак „Патриот" (РС) са критичким коментаром 3. Трајковића

ХАГ ТРАЖИ НОВИ ИДЕНТИТЕТ Иако нико коме је стало до стабилности и будућности ове земље не спори да лица за која се утврди да заиста помажу оптужене за ратне злочине морају сносити законске посљедице, не може се а не запитати шта је то нагнапо хашког тужиоца да „мрезу подршке” стави у саму жижу интересовања. Одговор, међутим, лежи у чињеници да се Трибунал након смрти „најкрупнијег” оптуженика Слободана Милошевића суочио се са питањем властитог идентитета. Његов рад у великој мјери је обесмишљен, па је Карла дел Понте заправо у мисији тражења новог лица „хашке правде” * * *

У вријеме док су становници већег дијела планете били свједоци несвакидашњег природног феномена помрачења Сунца, у Бањалуку је допуто- вала главна тужитељка Међународног трибунала за ратне злочине са сједиштем у Хагу Карле дел Понте. За разлику од претходних посјета, када се са пред- ставницима власти Републике Српске сусретала на званичним јавним мјестима, Дел Понтеова се овога пута „није осјетила довољно безбједном” па је сас- танак са премијером РС Милорадом Додиком и мини- стром унутрашњих послова Станиславом Чадом заказала у сједишту Еуфорове војне базе у Рамићима крај Бањалуке! Такође из, како су рекли, „безбједносних” разлога састанак су обезбјеђивале јаке оружане снаге из састава Еуфора и (са пристојне удаљености) при- падници локалне полиције. Овако приређен спектакл био је ваљда начин да се промовише почетак нове фазе у дјеловању Трибунала на овим просторима -”разбијање мреже која помаже скривање хашких бјегунаца”! Најава оваквих активности била је и недавна изјава високог представника међународне заједнице у БиХ Кристијана Шварц-Шилинга, који је у Бриселу устврдио да се хашки бјегунци не налазе у БиХ, али и да у овој земљи дјелује јака мрежа њихових помагача. Спектакуларно слијетање Карле дел Понте у војном хеликоптеру у Рамиће и до бесмисла појачане мјере безбједности, без обзира на то што ни приликом њених ранијих посјета БиХ није забиљежен ниједан инцидент, имало је посебно значење: Слободан Милошевић јесте мртав, али Трибунал, упркос томе, није! Главна тема сусрета Карле дел Понте са Милорадом Додиком није била хапшење оптужених за ратне злочине, већ разбијање мреже њихових пома- гача, што је на индиректан начин након састанка но- винарима потврдио и сам премијер.

Iskra 1. maj 2006.

„Тражи се спровођење закона који је скоро донесен у БиХ везано за мрежу подршке. То треба да одраде тужилаштва и судови и ја немам ништа против да се онима за које се докаже да су у мрежи подржке блокира имовина, да се они хапсе...”, рекао је Додик . За разлику од Додика, Карла дел Понте се након састанка није обратила новинарима. Нису чак били у прилици ни да је виде с обзиром на то да је базу, у коју је био забрањен улазак, напустила онако како је у њу и дошла - војним хеликоптером. Иако нико коме је стало до стабилности и будућности ове земље не спори да лица за која се утврди да заиста помажу оптужене за ратне злочине морају сносити законске посљедице, не може се а не запитати шта је то нагнало хашког тужиоца да „мрежу подршке” стави у саму жижу интересовања. Одговор, међутим, лежи у чињеници да се Трибунал након смрти „најкрупнијег” оптуженика Слободана Милошевића суочио се са питањем властитог идентитета. Његов рад у великој мјери је обесмишљен, па је Карла дел Понте заправо у мисији тражења новог лица „хашке правде”. У покушају да се спасе што се спасавати може пронађен је (!?) лијек - борба против „мреже подршке хашким оптуженицима”. То истовремено представља и концепт јачања политичке позиције Трибунала, тачније, Карле дел Понте на овим просторима. Њен утицај на креирање политичке сцене у државама насталим распадом бивше Југославије протеклих година потпуно је неоспоран. Од потеза главног тужиоца, односно односа домаћих политичких фактора према захтјеви- ма Хашког тужилаштва зависи и репутација поли- тичара у бирачком тијелу. Односно њихов успјех на изборима. Окусили су то на својој кожи политички суб- јекти у Србији и Црној Гори, Хрватској, а у првом реду у Босни и Херцеговини. Пољуљани углед Трибунала након Милошевићеве смрти запријетио је и урушавњем политичког утицаја главног тужиоца на збивања на балканској политичкој сцени. Најављена борба против оних који наводно помажу скривање хашких бјегунаца полуга је повратка Дел Понтеове у врх из кога се креира однос политичк- их снага у БиХ (па и у региону). Нема сумње да ће оне политичке странке чији чланови или симпатизери буду проказани и кажња- вани као дијелови мреже помагача хашким оптуже- ницима у јавности задобити ореоле жртве. То ће истовремено значити и раст њиховог рејтинга међу бирачима. На тај начин бирачко тијело показује и свој добро познати однос према Хашком трибуналу, а нарочито према Карли дел Понте.

Хаг тражи .

Коментар Звонимира Трајковића

Није искључено да ће у разбијању „мреже помагача” учествовати међународне оружане снаге распоређене у БиХ, али сигурно је да ће акције спроводити и домаће полицијске агентуре. Недавно усвајање закона на нивоу БиХ којим су предвиђене казне за лица за која се докаже да помажу скривање хашких оптуженика, додатна је полуга за овакво постављање ствари. То је полуга коју he истовремено међународна заједница, у овом случа- ју оличена у Карли дел Понте, користити како би на домаће органе вршила притисак тражећи од њих истраге, хапшења и на други начин кажањавања потенцијалних јатака хашких бјегунаца. Јасно је да је Карла дел Понте та која ће притиском на домаће политичке структуре одређивати када he се против кога и у којој мјери та полуга корис- тити. ‘Овај пасус сасвим исправно говори о поли- тичком утицају који „светска заједница” може ост- варивати кроз Карлу дел Понте. Али то је само један део лепезе утицаја и дисциплиновања „балканских поглавица”. Значајнији део јурњаве за „помагачима” Хашких оптуженика је њихово економско уништавање. Нису ти „помагачи” свој капитал стекли тиме што су помагали хашке оптуженике да би им по тој основи правно могао бити одузет или блокиран. Али запад одлично зна да је свака странка онолико јака колико је јака њена финансијска база. Ту финансијску базу СДС-а и осталих патриотски опредељених странака они желе да униште па ће онда без обзира на сим- патије народа, све те странке на политичкој сцени РС бити минорне јер неће имати средстава да своје идеје и пропаганду спроведе. Новац је кључ и најважнији сегмент свих ути- цаја па и политичких. Када то допустите онда ни ви ни РС више не постојите јер ће за само пар година поли- тичка слика бити сасвим измењена према мерилима и замислима те наводне светске заједнице. Кратковиди политичари којима се овај сегмент јурњаве за „пома- гачима” учини згодан за политичку елиминацију конкурентских странака већ у следећем кругу постају жртве те своје кратковидости јер ако нема РС они нису ни потребни. Ако незнате како се противу тога треба бори- ти погледајте каве је све законе усвојила Русија у области финансирања странака, НВО и медија. Немојте се никако угледати на нас у Србији јер тренут- но имамо најгори облик наметнуте марионетске власти која само спроводи диктате без минимума куражи да уопште запита шта то спроводи. С обзиром на то да је тешко повјеровати да ће се Караџић и Младић ускоро предати, а сигурно је да Трибунал неће одустати од њиховог хапшења, чињеница је да ће такви односи и даље од свих нас чинити таоце. Само хапшење или предаја ове двојице отварају могућности потпуне стабилизације прилика. ПАТРИОТ бр. 215, 3.4.2006. <patriotmagazin.com>

Карла дел Понте поново међу Србима Бићу слободан да у иначе добром тексту „Хаг тражи нови идентитет” укажем на неке намерно или ненамерно пропуштене сегменте као и на потпуно погрешан (од неког Педи Ешдауна наручен) закључак. *Хапшење ове двојице отвара једину могућност да Хашки трибунал продужи своје по- стојање и настави да буде полуга помоћу које „светка заједница” може и даље да уцењује и држи на „краткој узди” цео овај простор. Без Милошевиђа, Караџића, Младића, Бабића и Мартића, Хашки трибунал у ствари нема коме да суди за најважнији део оптужбе геноцид. Јер гено- цид је планирано и извршено уништавање неког народа или етничке групе. С тога сва остала суђења за геноцид (генералима и осталим у командном ланцу подређених), немају смисла без осуде креатора и налогодаваца. Посебно се то односи на вас из Републике Српске јер без пресуде за геноцид РС се никако не може прогласити геноцидном творевином па самим тим не може бити ни укинута јер је створена као део Мировног споразума (Дејтонски споразум) који је касније као такав „оверен” Мировном конфе- ренцијом у Паризу. Ако пак Караџић и Младић буду ухапшени и осуђени за геноцид стварају се сви потребни услови за поништење Мировног споразума па самим тим и укидање „геноцидне творевине” односно РС. О томе сви ви, а посебно ваши поли- тичари треба озбиљно да размислите, како не би упали у замку „светске заједнице” из које се кас- није не би могли да извучете. Трећи веома погрешан закључак садржан у овој реченици је да би хапшење Караџића и Младића довело до неког свеопштег помирења. Ако такво помирење није успело нигде у свету, а Енглези да у Ирској нису успели да спроведу ни за 200 година зашто лагати себе да ће се то на Балкану постићи хапшењем или уклањањем дво- јице лидера. Не лансирајте за запад пожељне тезе јер оне штете вама не западу. Ви можете да живите једни поред других само ако једни друге уважавате а помало и страхујете да вам се не би поновило нешто горе кроз шта сте недавно прошли. Повезиваће вас интереси и привредни токови, заједничка борба ка бољим животним условима. Свако дирање у неке националне херо- је (за неког хероје за неког злочинце) само вас могу даље дестабилизовати и озлеђивати старе ране - то вас до помирења неће довести. Звонимир Трајковић Политички аналитичар <www.tajkovic.co.yu>

Миљан Ковач

Iskra 1. maj 2006.

DŽIHAD NA BALKANU NOVA OTKRIĆA Prošlo je više od dve godine od mog poslednjeg obimnog članka na temu Balkana kao rasadnika džihada i tačno godinu dana od kako je Centar za međunarodne odnose Instituta Rokford (The Rockford Institute’s Center for International Affairs) održao međunarodne konferencije o terorizmu u Čikagu i Beogradu. Teško da prođe i jedan dan a da naš zaključak o „Balkanu kao slaboj tački u globalnom ratu protiv terorizma" ne bude potvrđen novim dokazima. Medutim, odbijanje zapadne elite da se suoči sa stvarnošću nije poljuljano, uprkos argumenata koji dokazuju suprotno. Zvanična politika većine zapadnih sila, oličena u stavovima prema Bosni i Hercegovini i Kosovu i Metohiji, dogmatičnija je nego ikad u pretpostavkama i sve tvrđa u sprovođenju. Najnoviji znak za uzbunu po pitanju ponašanja balkanskih džihadista, dao je Katalin Harnagea, bivši direktor rumunske post-komunističke obaveštajne službe (SIE). U ekskluzivnom intervjuu za list Jurnalul National od 5 aprila, on otkriva neke od interesantnih detalja o umešanosti džihadterorističkih grupa u bivšoj Jugoslaviji tokom 1990-ih, ali i o njihovom trajnom uticaju u tom regionu. Harnagea je prvo podsetio na pri- jateljstvo i povezanost Alije Izetbegovića sa dr Elfatihom Hasanein-omal-Fatihom, članom vladajućeg Nacional- nog islamskog fronta u Sudanu. On je bio na čelu tzv. Agencije za pomoć Trećem svetu (Third VVorld Relief Адепсу - TWRA), koja je korišćena za krijumčarenje oružja već 1992. Bivši šef rumunske obaveštajne službe tvrdi i da su američki izvori znali za veze između šeika Omah Abdel Rahmana, osuđenog zbog organizovanja prvog napada na njujorški Svetski trgovinski centar (1993) i TWRA; pa ipak, Amerikanci su dozvolili svojim bosansko-muslimanskim štićenicima da neometano razvijaju svoju povezanost sa takvim strukturama. Više bosanskih muslimana je u direktnoj vezi sa TWRA, uključujući Irfana Ljevakovića, jednog od osni- vača partije SDA i čoveka direktno odgovornog za dovođenje mudžahedina u Bosnu i Hercegovinu. Alija Izetbegović garantovao je za Fatiha kada je ovaj otvarao račun u austrijskoj banci Die Erste Osterreich Bank. Ova banka je nedavno kupila većinski paket vodeće rumunske banke Banca Comericiala Romana (BCR). Muslimani iz Bosne koristili su račun u banci za prikup- Ijanje i prenos novca namenjenog kupovini oružja... Njihove vlasti dodelile su pasoš i samom Osami bin Ladenu u bosanskoj ambasadi u Beču 1993. Detalj oko Die Erste Osterreich Bank je nov, dok ostale tvrdnje koje je izneo Harangea zvuče poznato. Neke od njih nalazimo i u svedočenju Magnusa Ranstorpa (Magnus Ranstorp) - eksperta švedskog Koledža nacionalne odbrane (Svvedish National Defense College) - pred američkom Komisijom za ispitivanje događaja od 11. septembra švedski stručnjak upozorava da je prisustvo islamista u Bosni učinilo taj region privlačnom kapijom za ulazak terorista u Evropu. „Došli su pre deset godina i bio je to prvi signal upozorenja, embrion onoga šta je docnije preraslo u al-Kaidu u

Iskra 1. maj 2006.

Evropi“, izjavio je Ranstorp decembra prošle godine u razgovoru sa Džerijem Kacom iz Hjuston Kronikla. „Iranci podržavaju te aktivnosti, a Balkan je postao raskrsnica na kojoj se susreću i udružuju islamske ekstremističke grupe koje se organizuju i po pitanju organizovanog kriminala." Ranstorp kaže da dobro orga- nizovane kriminalne grupe u regionu snabdevaju tero- rističke bande podacima o sigurnim putevima krijum- čarenja Ijudi kao i lažnim dokumentima: Ljudi koji ilegalno dođu u Evropu, ugrožavaju bezbednost... Većinom to jesu ekonomski migranti, ali istovremeno tu su i oni koji, putem organizovanog kriminala, čine terorizam realnom opasnošću. Oni se kreću u istim krugovima i imaju iste potrebe. Ukoliko hoćete da ugrozite teroriste, morate ugroziti njima prijateljsko okruženje, lance organizovanog kriminala i trgovine Ijudi- ma. Zvaničnici iz sektora bezbednosti raznih zema- Ija sada već otvoreno govore o „skrivenom savezu između terorističkih mreža i kriminalnih bandi koje kon- trolišu najfrekventnije krijumčarske puteve Balkana kako bi teroristima olakšali infiltraciju u Zapadnu Evropu", čime region postaje „гај za al-Kaidu.“ Ovo upozorenje ilustruje prošlogodišnje hapšenje u Srbiji jednog Marokanca optuženog za saučesništvo u terorističkom napadu na madridsku prigradsku železnicu 2004, u kojem je poginulo gotovo 200 Ijudi. On se prilikom hapšenja vraćao u Zapadnu Evropu. Kako se sve ovo uopšte desilo? Zašto Bosna i Kosovo - do pre samo dve decenije slabo poznati delovi bivše Jugoslavije - postaju uporišta džihada? Da li se to dogodilo slučajno, ili kao rezultat nečije zlonamerne zamisli? Pre desetak godina, orijentalista Darko Tanasković, u to vreme jugoslovenski ambasador u Ankari, naišao je na zanimljivu brošuru u jednoj istam- bulskoj antikvarnici. Bio je to jedan stari propagandni pamflet u izdanju neke od albanskih emigrantskih organizacija, sa pojednostavljenom mapom Balkana na kori- cama. Zelena strela na toj mapi, koja se protezala od Turske i prolazila kroz delove Balkana naseljene muslimanima (Trakija, Makedonija, Kosovo, Sandžak, Bosna), presecajući usput lanac „neverničke" odbrane, pobednosno je vrhom uperena ka severozapadu, prema samom srcu Evrope. Ova geopolitička ideja, već decenijama poznata kao Zelena transverzala i među zagovor- nicima i među oponentima islamskog upada u Evropu, na toj ilustraciji prikazana je prosto ali veoma sugestivno. „Bio sam fasciniran ovim konceptom", kaže dr Tanasković, „premda sam smatrao da ne može biti od velike pomoći u razumevanju fenomena islama na Balkanu.“ Kada je započeo proces dezintegracije Jugoslavije, početkom 1990-ih, većina zapadnih anali- tičara je tezu o „zelenoj transverzali" objašnjavala kao

Džihad na Balkanu ... nezgrapnu antimuslimansku teoriju zavere, koju zago- varaju uglavnom srpski nacionalistički intelektualci. Onda je došao Hantingtonov članak „Sukob civilizacija?" a potom i njegova istoimena knjiga. Zagovornici teze o Zelenoj transverzali pozdravili su Hantingtonove zaključke, jer je upravo on koristio rat u Bosni i Hercegovini (1992-95) kao ključnu ilustraciju tenzije duž hrišćansko-muslimanskih tektonskih napuklina. Nasuprot tom pristupu, tvorci proislamske politike Vašingtona u Bosni i na Kosovu insistirali su na stavu da je podrška balkanskim muslimanima najbolji način da Sjedinjene Države zadobiju naklonost u islamskom svetu. Teorija o „Zelenoj transverzali" zadobila je novi legitimitet, barem u delu Evrope van engleskog gov- ornog područja, posle 11. septembra (npr. Laura Lucci: “La Bosnia resta un serbatoio di terroristi”, Limes No 6- 2003). Sada je već teško osporiti tvrdnju da je radikalizacija islama na Balkanu namerno ili ne - plod poteza^ „međunarodne zajednice" tokom jugoslovenske krize. Štaviše, „ако cilj zapadne politike na Balkanu nije bio stvaranje Zelene transverzale," dodaje Tanasković, „onda nije pitanje zbog čega, nego kako su se učinci te politike tako paradoksalno podudarali sa strateškim težnjama panislamizma, uključujući njegove ekstremne, pa i terorističke manifestacije." Posle 11. septembra „ništa nije trebalo da bude kao ranije“, ali je politika Sjedinjenih Država na Balkanu neobjašnjivo zadržala svoj proislamski pečat, tako istra- jno utisnut tokom 8 Klintonovih godina u Beloj kući. U međuvremenu, Zelena transverzala je ,,uznapredovala“, od navodno paranoidne islamofobske propagandne smi- calice u demografsku, socijalnu i političku realnost. Zašto je radikalizacija islama na Balkanu još uvek prećutki- vana, pre svega u SAD? Prof. Tanasković smatra da bi odgovor na ovo pitanje doprineo objašnjenju kako je uopšte bilo moguće da se na Balkanu podudaraju težnje radikalnog islama i vodećih zapadnih demokratija. Apsurd ovog ad hoc regionalnog savezništva dokazao se svojim krajnjim rezultatom: pojavljivanjem evidentno „slabe karike" na prvim linijama rata protiv terorizma. Uloga Amerike u problematično tolerantnom odnosu Zapada prema ekstremističkom islamizmu na Balkanu nije posledica nedovoljne informisanosti. Unutar vašingtonskih krugova tvoraca američke politike prisutna je spoznaja činjenice da se Balkan nalazi na „prvoj liniji“. Američki izvori priznaju da balkanski regioni u kojima muslimani čine većinu prerastaju u tačke prisustva „islamističke internacionale" i terorista. Pa ipak, naglašava Tanasković, kad god se suoče sa pitanjima o postojanju i veličini islamističke pretnje terorizma na Balkanu, zapadni zvaničnici uporno izbegavaju odgovor: Oni ne osporavaju postojanje simptoma islamskog ekstremizma i težnje terorista da se infiltriraju na Balkan, ali to, kao po pravilu, istog časa relativizuju izjavama da nije ugrožena politička i bezbednosna ravnoteže na Balkanu, niti zapadni vitalni interesi. Zatim sledi mantra o proevropskoj orijentaciji sekularizovanih balkanskih muslimana, sa optimističkim zaključkom da će ubrzani proces evropskih integracija čitavog regiona

suziti prostor radikalnom islamizmu, dok takve tendenci- je konačno i same ne iščeznu. Nevolja sa ovom politlički korektnom retorikom nije u njenoj potpunoj neosno- vanosti, već u tome što ona, protokom vremena, sve manje odgovara stvarnosti. Većina balkanskih muslimana jeste nominalno proevropska, ali kako oni sami doživljavaju svoju evropsku perspektivu? Da li su na putu da u Evropu uđu još tvrđe posvećeni islamizmu? Ista sumnja, dodaje Tanasković, postoji i po pitanju zvanično sekularne Turske. Pitanje postaje aktuelno zato što su, po prvi put nakon Ataturka, dekla- risani islamisti zauzeli pozicije političke moći u Ankari: ,,Da li su i ovi ,,umereni“ islamisti takođe proevropski opredeljeni, pošto se svim silama trude da uđu u EU? Kakvi Evropljani će biti Turci, i kako će izgledati EU sa Turskom u svom sastavu?" Osnovna manjkavost zapadnog pristupa pitanju „novog balkanskog islama“, zaključuje Tanasković, jeste naivna vera u privlačnu moć sekularizacije: „Rastući raskorak između stvarnosti islama na Balkanu i zapadnog samozadovoljstva, zaista zbunjuje. Kakva je to taktika u okviru globalne strategije protiv terorizma? I zbog čega se tako dogmatski primenjuje samo na balkanskoj pozornici?" Umešanost Klintonove administracije u ratove na Balkanu, dobar je primer izneverenih očekivanja da će povlađivanje islamskim ambicijama u rubnim regija- ma popraviti poziciju Sjedinjenih Država u očima islamskog sveta kao celine. Ova teza je ponikla pred kraj predsedničkog mandata Buša starijeg, kada je njegov v.d. državnog sekretara, Lorens Iglberger, rekao da je američki cilj u Bosni odborovoljenje muslimanskog sveta i neutralizacija percepcije Amerike kao antimuslimanske zemlje u periodu posle prvog rata protiv Iraka. Kao rezultat tako koncipirane politike, danas Balkan prerasta u uporište terorista a da Amerika nije ništa dobila zauzvrat. Dosluhom između islamskih terorista i kriminalnih bandi na Balkanu, razvila se kriminalnodžihadistička mreža koja krijumčari Ijude (mahom muslimane) u Zapadnu Evropu. Ista mreža snabdeva i najveći deo zapadnog tržišta heroinom, posebno onim avganistanskog porekla. Trgovinu kontrolišu uglavnom albanski muslimani, dok mudžahedini obezbeduju logistiku. Problem islamskog terorizma u Jugoistočnoj Evropi neće se rešiti ukoliko se ne pristupi temeljnoj reviziji političke karte Balkana. Ona bi trebalo da se zas- niva na podeli Bosne na tri u potpunosti autonomna, etnički zasnovana kantona i na decentralizaciji Kosova, uz uskraćivanje nezavisnosti pokrajine. Alternativa tom pristupu jeste tolerisanje crne rupe bezakonja sa cen- trom u Prištini i dalji razvoj simbioze muslimanskog establišmenta u Sarajevu sa nosiocima islamskog radikalizma. Umesto da preporuči radikalan preokret na Balkanu, američka Komisija o 11. septembru je u svom Izveštaju istakla da su „Sjedinjene Države štitile, i još uvek štite, muslimane od tirana i kriminalaca u Somaliji, Bosni, na Kosovu, u Avganistanu i Iraku. Ako Sjedinjene Države ne budu agresivno delovale u cilju sopstvenog definisanja u islamskom svetu, ekstremisti će to rado učiniti umesto nas“ (str. 377). Interesantno, u istom izveštaju se priznaje da je, delimično i u kontekstu balka-

Iskra 1. maj 2006.

Мартин Слецингер из Центра „Вудро Вилсон" о Косову

ВАШИНГТОН БИ М0ЖДА ПРИХВАТИО МЕЊАЊЕ ГРАНИЦА АКО CE 0 ТОМЕ ДОГОВОРЕ СРБИ И АЛБАНЦИ Веома тихо, бар с америчке стране, у послед- ње време граде се војне везе између САД и Србије, каже Мартин Слецингер, вашингтонски стручњак за источну Европу. „Администрација је схватила да желимо да будемо са Србима, јер имају искусну војску. Такође, признајемо да је Србија битна сила у региону и, када завршимо овај тежак период, надам се да може- мо да успоставимо добре односе, који ипак никад неће бити онако добри као под Титом или пре Тита”, објашњава Слецингер, који као најважније питање у односима сада види проблем Космета. Залажете се за решење које би било између високе аутономије и независности. Да ли се пуна неза- висност Космета може избећи? -На дужи рок не. Али, постоје два аспекта тог питања. Ту је питање политичког одвајања од Србије и пуне независности. Косовски Албанци желе гаранције да њима никад више неће бити владано из Београда, и међународна заједница прихвата тај став и жели такво решење. Међутим, такво политичко одвајање, у ствари, не подразумева независност, јер Албанци не могу да владају таквом државом. Не могу да управља- ју ни Албанијом, камоли Косовом. У исто време, вели- ка је опасност да би независно Косово лоше утицало на околне државе у којима живи албанска мањина. Међутим, кад постигну политичко одвајање од Србије, Албанци ће можда бити спремни на компромис, можда и на прилагођавање граница, на екстериторијалност већинских српских општина и верских објеката. Да ли би Вашингтон прихватио то „прилагођавање” или „преправљање" граница, односно етничку поделу? -Надам се. Можда је то само нада, али мислим да САД желе да нађу решење које би бар донекле задовољило обе стране. Иако су Контакт група и САД одбациле поделу Косова, мислим да би, ако се Албанци и Срби договоре, и Вашингтон прихватио

такав компромис. To ce пре свега односи на Косовску Митровицу, јер ни сами Албанци не знају шта би радили с том енклавом. рок?

Каква he бити улога САД на Космету на дужи

-Мораћемо да останемо, немамо избора. То је наша одговорност и не можемо да окренемо леђа. Бушова администрација није била заинтересована за Балкан, али сада јесте. Њој је, због Ирака који је катастрофа, стало да покаже да могу да се направе нове, демократске државе у областима где живе мус- лимани, као што су Босна и Косово. Шта је с улогом ЕУ? Мислим да је политика ове администрације да Европљани преузму вођство на Косову, јер сматрамо да је, ако Косово буде независно, најбоље решење да буде део ЕУ. То значи да питања граница и мањина не би била тако спорна као што су данас. Дакле, САД морају да остану, али само као помоћ Европској унији. Докторирао на Југославији Мартин Слецингер је директор Програма за источноевропске студије у вашингтонском Центру „Вудро Вилсон”, једном од најстаријих истраживачких института у САД. Центар је основан 1968. године у знак сечања на јединог америчког председника који је имао титулу доктора (Вилсон, некадашњи професор Универзитета Принстон, у Белој кући био је од 1913. до 1921., заслужан је за припајање Баната Србији после Првог светског рата). Пре доласка у Центар „Вудро Вилсон” Мартин Слецингер је више од двадесет година био саветник у конгресном Одбору за међународне односе и Комисији за европску безбедност и сарадњу (КЕБС). Почетком седамдесетих година био је Фулбрајтов стипендиста у тадашњој Југославији, а потом је на Харварду док- торирао с тезом о политичком развоју СФРЈ. 12.4.2006.

Политика <politika.co.yu>

nskog konflikta 1990-ih, „stvoren temelj istinski globalne terorističke mreže“ (str. 58). Uprkos tome, Komisija je u zaključnom delu preporučila nastavak proislamskih intervencija po svetu, nalik na one u Bosni i na Kosovu. Takva politika mora biti preispitana. Ako Amerika nastavi sa podsticanjem muslimanske viktimološke psi- hoze oličene u mitu o „genocidu" u Srebrenici, biće stvoreno političko gorivo koje motiviše nove bombaše- samoubice. Ukoliko rat protiv terorizma ima ikakvog smisla, ovakav pristup mora biti revidiran iz temelja. Povlađivanje globalnom džihadu, na Balkanu ili bilo gde drugde, nije samo zločin; što je još gore, to je greška! (Srpski prevod članka Jihad in the Balkans: Fresh Revelations, objavljenog 6. aprila na Internet-stranicama časopisa Chronicles.)

Srđa Trifković

Iskra 1. maj 2006.

НЕМА УСЛОВА ЗА УЛАЗАК СРБА У КОСОВ- СКЕ ИНСТИТУЦИЈЕ. Члан српског преговарачког тима Марко Јакшић и председник српског националног већа за Косовску Митровицу Небојша Јовић рекли су специ- јалном америчком изасланику Френку Визнеру, да још нема услова за улазак Срба у привремене косовске институције. Сарадње између северног и јужог дела Косовске Митровице може бити тек пошто северни део града, који већински насељавају Срби, добије статус општине. Предочили смо г. Визнеру да Срби не желе да буду опструктивни фактор, али шеф УНМИК-а мора да се понаша у складу са својим обавезама, а не да буде портпарол албанске стране. (РТС, 17.4.2006.)

NEMA TOGA KO SE NEČEG NE BOJI AKO NIČEG DRUGOG A ONO SVOGA HLADA Pod rečju hlad, ovde je pesnik Njegoš mislio na senku (ličnu, pojedinca). Tokom poslednjeg meseca i početkom marta, podignuta je velika hajka u zapadno- evropskoj i američkoj štampi, protivu dr Radovana Karadžića i generala Mladića. Ovom poslednjem, u pomenutoj štampi, prišivana su sva zla ovog bednog sveta koja je on navodno počinio. U svim zlima najviše se pominje ‘pokolj’ u Srebrenici koji još nije verodostojno dokazan. Dr Karadžiću pripisuju se takođe ’zločini protivu čovečnosti’. Hajka protivu dvojice lidera bosanskih Srba, nije prestajala od dana ubacivanja američkog ugarka u Jugoslaviju, naročito njenog krvavog stvaranja 'Bosnije'. Postavlja se pitanje zašto baš sada hajka uzima brzometni tok? Prvo, između mnogo razloga, mora se izneti i slučaj, sad već pokojnog Slobodana Miloševića, poslednjeg predsednika Jugoslavije. On je tu skoro u sprema- nju svoje odbrane potegao pitanje sub poena, termin iz Rimskog prava, što znači osoba na koju se odnosi, mora se odmah prijaviti sudu na kojem se raspravlja dotična krivica. Milošević je bio pravnik po struci i upotrebio pravo priziva na sub poen-u protivu ranijeg američkog predsednika Klintona. Ovome se usprotivila zvanična Amerika i silom svog autoriteta odbacila pravnu obavezu Klintona da se na procesu Miloševiću pojavi. U stvar se umešao State Departman, kao da je Klinton maloletnik ili nesposoban da sebe brani. Trebalo je da se pojavi na sudu u Hagu, stvorenom na zahtev SAD, gde vedri i oblači američki nameštenik - glavni tužilac, Carla Del Ponte, koja prema Srbima, bilo da su krivi ili nevini, primenjuje neonacistički pristup: “Svi su Srbi zlikovci”. Iz izloženog vidi se da se Amerika, pored sve sile kojom raspolaže, plaši okrivljenih Srba; a plašiće se i mrtvih, jer je Amerika sa Nemačkom krivac i krvnik prolivanja krvi u Jugoslaviji. Drugo: dok su u životu dr Karadžić i Mladić, na jednom objektivnom sudu pravde, moglo bi se desiti da dođe do smene na optuženičkoj klupi, da umesto Srba tamo se nađu gg. Klinton, Bler, Solana. Helmut Khol, bivši nemački kancelar, general l/V. Clarke i Madam Madleine Olbrajt. Poznato je diljem sveta da su pomenu- ta gospoda i dama, optuženi međunarodnom (ne američkom sudu za Jugoslaviju u Hagu), već sudu koji je stvoren pre dve godine. Optuženi su za zločine poma- ganja i huškanja albanskih mafijaša na Kosovu protivu Srba. Slobodan Milošević je morao da interveniše kako bi pobunu ugušio. Naravno, ako je u tome učinio zločine mora za njih biti odgovoran. Kriminalu i prostituciji na Kosovu gledano je kroz prste od strane NATO-a i dotičnih vlada i masovnih medija. Treće: Amerika, kao glavni organizator, srbofob- ski huškač i rasistički licemer, zna dobro da je optužena Međunarodnom sudu u Hagu, koji su priznale sve evropske države i većina svetskih. Poznato je da ovaj Međunarodni sud nema nikakve veze sa američkim Haškim tribunalom i njegovom glavosečom MadOOIeine Olbrajt. Poznato je da je ona zahtevala osnivanje ovog suda od SB za uništenje Srba kao naroda. A to je naročito potvrdila u Rambujeu, gde se izborila da se

generalu Klarku, komandantu NATO-a dadnu odrešene ruke da svede Srbe na nivo kamenog doba. Ovo je za- hvalnost Madam Olbrajt, uzvrat srpskom narodu koji je dao gostoprimstvo njenoj porodici koja je bežala ispred nacista. Izgleda da ona ne zna da reaguje na drugi način, osim totalnom mržnjom srpskog naroda. Dok god laž caruje na međunarodnoj areni srbofobska vizija će da uspeva, dok i njoj ne dođe kraj jednog dana. Politika "muzenja jarca u rešeto" Ovu politiku izumeo je raniji predsednik SAD Klinton, a primenio je prema Jugoslaviji, a naročito se odnosila na srpski narod. Potrebno je nešto reći i o ovoj Klintonovoj majstoriji, koju su prethodno primenjivali komunisti u Jugoslaviji. Pokojni profesor Vlajko Vlahović objavio je knjigu pre dvadeset godina o „Narodnim izrekama”. U toj knjizi opisao je jedan slučaj u Crnoj Gori, u Cetinju. Po dolasku na vlast komunisti su pokušali da pohapse gotovo sve nekomuniste, naročito one građane koji su pripadali inteligenciji (‘reakcionari' u komunističkom rečniku). Jednog dana predsednik crnogorske vlade, istaknuti komunista, Blažo Jovanović obišao je komunističku glavnjaču i tražio da vidi dr me- dicine Klišića. Kad su panduri doveli pomenutog dokto- ra, kojeg je Jovanović poznavao, uputo ga je: „Gospodine doktore šta vi mislite o našem novom narod- OOOOOOOnom sistemu upravljanja”? Zatim je dao časnu reč da se doktoru neće ništa desiti, ako slobodno izrazi svoje mišljenje, niti će biti pozvat na odgovornost, ali mora otvoreno da ga iznese. Dr Klišić je kratko rekao: „Vaš sistem g. predsedniče jeste 'Muzenje jarca u rešeto' ”. Dr Klišić nije odgovarao za ono što je rekao. Američka politika - ne samo u Jugoslaviji - već i u drugim delovima sveta, dobrim delom je ‘muzenje jarca u rešeto'. Svoju politiku vršljanja po svetu Amerika je uvek pravdala da širi ili presađuje demokratiju tamo gde ne postoji, a utvrđuje je tamo gde sustaje - uz izdašnu pomoć G. Soroša. Tako je postavila i svoj odnos prema islamskom svetu. Još davno je regrutovala i Sadam Husejina koji je bio njen glavoseča. Čim je završio svoju ulogu, oglašen je za neprijatelja br. 1. pa ga je sada izvela pred sud. U Avganistanu je finansirala i pomagala Al Kaidu. U Jugoslaviji Klinton je doveo 20 hiljada muđahedina sa Srednjeg istoka da vode njegov rat protivu Srba. Alija Izetbegović je imao Klintonovo ovlašćenje da izdaje lažne putne isprave i dokumenta. Šef Al Kaide u Evropi dr Аутап, pomoćnik Osame Bin Ladena, imao je isprave Alije Izetbegovića za slobodno kretanje i rukovođenje KLA-om. na Kosovu i u Makedoniji - deo politike predsednika Klinton koju je vodio prema Srbima preko svog diplomate Richard Holbrook-a. U stvari stara politika AustroUgarske i Hitlerove nacističke Nemačke. Tako je izgledala spoljna politika Amerike pre jednu deceniju i još je uvek na snazi. A ova politika nema nikakve veze sa demokratijom već sa korupcijom, ugnjetavanjem i porobljavanjem Srbije. Američka hajka protivu dr Karadžica i generala Mladića - i kad bi mogla da ih pohvata i života liši - neće zadovoljiti njen apetit. Svet je „mali za adova žvala i

Iskra 1. maj 2006.

Srbija i NATO

HEMIJSKI RAT PROTIV SRBIJE SEDAM GODINA KASNIJE Beograd je jedina evropska prestonica, koja je tokom svog postojanja bombardovana više od četrdeset puta. Svaka sila koja se spremala u ratni pohod na Evropu ili Rusiju, uvek je žestoko udarala po Beogradu. U prošlom veku Beograd je više puta bombardovan. Bombardovali su ga Austrougari, Nemci i "saveznici” - Angloamerikanci. "Savezničko” divljačko bombardovanje Beograda i ostalih većih gradova u Srbiji na Vaskrs 1944. god., bilo je veoma surovo i nikad do kraja rasvet- Ijeno po broju žrtava. Isti zločinački potpis je Beograd, kao i cela naša domovina, ponovo osetio pre sedam godina, 24. marta 1999. god. u trajanju 78 dana neprekidnog bombardovanja. Rane tog bombardovanja dugo ćemo lečiti i možda nikad nećemo uspeti potpuno da ih izlečimo. Bombardovanje SRJ koje su, udružene, izvršile 19 članica NATO pakta, među kojima Francuska, Nemač- ka, Španija, Velika Britanija, Italija i njihovi evropski sateliti, predvođeni SAD, spada u najsramnije stranice evropske i svetske istorije. Ono predstavlja sunovrat jedne civilizacije, koja sebe smatra lučonošom svetskog napredka. Na našim prostorima se tokom 78 dana agresije odvijao monstruozan vojni eksperiment: vođenje rata sa bezbedne visine, uz municiju sa osiromašenim uranom i požarima na hemijskim i elektroenergetskim postrojenjima. Po prestanku bombardovanja, vojnički nedvosmis- leno je utvrđeno da je agresija NATO alijanse imala sve aspekte radiološkog-nuklearnog i hemijskog ratovanja protiv naše zemlje. NATO alijansa nije direktno koristila hemijska sredstva (bojne otrove) u napadu na našu zemlju, ali je bombardovanjem ciljanih meta - elektroenergetskih sistema, piralenskih transformatora, industrijskih postrojenja i skladišta hemijskih sirovina, kao i paljenjem naftnih

ambicije” rekao je Njegoš. Naprotiv, lako se može desiti da siđe na rezonovanja Napoleona i Hitlera, na poroblja- vanje Rusije i slične avanture. Demokratije niti se presađuju, niti pak silom nameću. Terorizam NATO-a ili muđahedina je isti. NATO je bio i još uvek je instrumenat za agresiju demokratskih potentata ala Klinton, general Klark, Havier Solana i slični njima; njihovi učenici su kosovski teroristi. Istinska demokratija ne donosi ni korupciju niti banditizam, već kulturu, vaspitanje i prosvetu. Davno je to bilo kad je Mojsije na Sinajskoj Gori razgovarao sa Gospodom i kad je jedna od deset zapovesti data mu bila: ,,Ne čini drugima ono što ne želiš da drugi čine tebi...”! Ali ovo se danas ne uči, a još manje primenjuje, u savremenoj filosofiji.

rezervoara i naftnih postrojenja, posredno izazivala efekte po posledicama veoma bliske efektima hemijskog rata, ali sa produženim delovanjem na živi svet. Na našim prostorima, koji su za NATO snage bili i svojevrstan poligon, ispitivano je novo ubojno oružje, novi načini elektronskog navođenja raketa, razorno dejst- vo novog eksploziva CL-20, koji je početkom devedesetih godina prošlog veka sintetizovan u SAD, a jači je od najs- nažnijeg do tada poznatog konvencionalnog eksploziva - oktogena. Takođe su na našim prostorima prvi put pri- menjene tzv. meke bombe, punjene kasetama sa elek- troprovodljivim vlaknima, namotanim na kalemove (popularno zvane “grafitne bombe“), proizvod visoke tehnologije. Pri padu na visokonaponske vodove elektroenergetskog sistema, kalemovi ispadaju iz kaseta, razmotavaju se i obrazuju džinovske, superprovodljive “paučine", koje prekrivaju strujne vodove izazivaju i kratke spojeve uz ogromna, munjama slična električna pražnjenja. Dejstvujući na visokonaponske vodove elek- troenergetske mreže, ova vlakna dovode do kratkih spo- jeva i do raspada elektroenergetskog sistema. Kad su naši inženjeri uspešno rešili problem elektroprovodljivih vlakana, transformatori, punjeni piralenskim uljima, uništavani su razornim bombama. Planski i smišljeno su gađana postrojenja i skla- dišta hemijske industrije. Bombardovani su objekti u Pančevu, Novom Sadu, Lučanima, Prahovu, Boru, Bariču. Usled eksplozije i požara u vazduh, zemljište i vodotokove dospele su ogromne količine vrlo otrovnih i po zdravlje opasnih materija: hlorovodonična i sumporna kiselina, azotna kiselina, hlor, monomer vinilhlorid, etilendihlorid, benzol, piralen, amonijak, dioksini i mnogi drugi teški metali, takođe vrlo otrovni, olovo, živa. Oni će dugo biti prisutni u zemljištu i predstavljaće potencijal- nu opasnost po stanovništvo. NATO je agresijom na našu zemlju namerno iza- zvao ekološku katastrofu, ugrozio područje sa izvorima nezagađene vode, i zdrave hrane, čime je direktno ugroženo područje celog Balkana, ali i Evrope. Srbija spada među područja sa najvećim brojem mineralnih lekovitih izvora u Evropi. Gasoviti produkti detonacije, ali i sagorevanja raketnih goriva - baruta, sadrže različite gasove kao što su: ugljendioksid, ugljenmonoksid, azotovi oksidi, cijanojedinjenja, vodonik, azot, vodu u vidu vodene pare i elementarni ugljenik u vidu čađi. Oslobođeni gasovi su sami po sebi zagušljivi i toksični, a kada se kombinuju sa pro- duktima sagorevanja određenih hemijskih jedinjenja, onda to ima efekte hemijskog rata. Eksplozivna punjenja u NATO bojevim glavama se sastoje od veoma snažnih vojnih eksploziva: trotila, heksogena i oktogena. Njima su dodavane energetski bogate supstance, kao što je amonijumperhlorat, amoni- jumnitrat, aluminijum i magnezijum u prahu u zapaljivoj

Balcanicus

Iskra 1. maj 2006.

Hemijski r a t . . . municiji, ali i fluorni eksplozivi, izuzetno otrovna jedinjenja. Prilikom razlaganja eksploziva koji sadrže fluor u svom molekulu, kao i sagorevanjem čvrstih i tečnih raketnih goriva koja sadrže ove komponente, nastaju otrovna, agresivna jedinjenja kao što su: fluorovodonik, fluorovodonična kiselina, fluorni oksidi, razni agresivni fluorni radikali, a može da dođe i do izdvajanja elemen- tarnog fluora, u uslovima adijabatskog razlaganja u toku eksplozije. Veoma slične reakcije sa približno istim otrovnim svojstvima oslobođenih produkata, odvijaju se pri razla- ganju hlornih jedinjenja, amonijumperhlorata, napr., koje se u velikom procentu (čak 28%) dodaje punjenjima eksploziva. U Pančevačkoj "Petrohemiji” namerno je gađan rezervoar sa monomerom vinilhloridom, jedinjenjem koje se koristi za izradu plastičnih masa i koje je vrlo otrovno i kancerogeno. Sagorevanjem vinilhlorida u vazduhu, uz nepotpunu oksidaciju, osim oksida ugljenika, i čađi, nas- taje hlorovodonična kiselina i veoma opasno jedinjenje hlora, fozgen, poznato kao bojni otrov. Nad Pančevom se tri dana vio gust oblak zagušljivog i otrovnog čađavog dima, u kome su se nalazili navedeni produkti sagorevanja, sve dok vetar nije promenio pravac i (prema ruskim izvorima) poterao oblak preko cele srednje Evrope na sever čak do Švedske i Norveške. Pančevo i Novi Sad su tokom agresije nekoliko puta bili izloženi efektima pravog hemijskog rata. Sagorevanjem ogromnih količina nafte i naftinih derivata oslobodila se velika količina gasova, koji su trošili kiseonik za svoje nastajanje oksidacijom, pri čemu su sa vodom iz vazduha stvarali neorganske kiseline od kojih nastaju kisele kiše. U velikim požarima gorele su rafine- rije nafte, kao i skladišta nafte i naftnih derivata, koji sadrže veliki procenat gorivih komponenata - ugljenika i vodonika, ali i benzola. Sadržaj benzola u derivatima benzina je oko 1% . U Novom Sadu je u jednom danu iz oštećenih rezervoara iscurelo 4000 tona benzina u zemlju, a pored benzina iscurelo je bar 40 tona benzola, koji je jedna od najopasnijih hemijskih supstanci, jer je kancerogena, direktno ulazi u organizam preko kože i izazivač je benzenske leukemije. Požar se desio u blizini vodozahvata regionalnog vodovoda, iz čega se vidi namera alijanse da se zatruju izvori vodosnabdevanja stanovništva Novog Sada. Slično je bilo kad su goreli naftni rezervoari u Beogradu i Pančevu, ali i na drugim područjima u Srbiji. Veoma opasni po zdravlje stanovništva uz dugotrajne posledice su požari na piralenskim transformatori- ma. Piralenska ulja su genotoksična i ne bi smela da se prosipaju u okolinu ni pod kakvim izgovorom. Požari na piralenu stvaraju žrtve u bliskoj i daljoj budućnosti, zavis- no od količine kumulisanog genotoksina u organizmu i količine oslobođenih genotoksina koji su nekontrolisano rasejani u životnoj sredini. U Novom Sadu i Beogradu su gađani transformatori sa po 150 tona trafo-ulja u kome su se kao aditivi nalazili polihlorovani difenili (piralen) izuzetne kan- cerogenosti i mutagenosti. Time je gradu i njegovim žiteljima naneta velika ekološka šteta, jer je velika,

nedefinisana količina piralena iscurela u zemlju. Pored toga, ogromne količine ovog ulja izgorele su i vinule se u vazduh. Gašenje požara izazvanog gorenjem piralena (genotoksina) je veoma opasan posao i zahteva izuzetno stručno obučenu ekipu vatrogasaca. Nad Bežanijskom kosom u Beogradu je crni oblak od požara piralena zlokobno stajao više časova sve dok ga jugoistočni vetar - košava nije poterala ka severozapadu Evrope. Piralen je od 2001. godine zabra- njen za upotrebu u Evropi i svi transformatori koji sadrže piralen, su zamenjeni. Unštavanja piralena je veoma složeno, jer je otrovan, kancerogen i izaziva genetske promene (mutagen). Spaljivanje je izuzetno skupo i obavlja se u posebnim pećima, uz veliku pažnju da se nijedan produkat sagorevanja ne ispusti u atmosferu. A kod nas su piralenski transformatori goreli na otvorenom! Da li je i to jedan od evropskih eksperimenata in vivo? Piralen spada u kumulativne otrove, a ima i sistemske efekte trovanja. Ovi efekti trovanja sujDodmukli i ispoljavaju se u bliskoj ili daljoj budućnosti. Sto se tiče trenutne toksičnosti, piralen je slabotoksična hemikalija. Njegove ključne opasnosti leže u kumulativnim, genotok- sičnim i sistemskim efektima. Pre sedam godina, 78 dana svakodnevno su goreli otrovni požari u Srbiji i Crnoj Gori. Posle tih požara nad Srbijom su padale obilne kiše praćene neobičnim električnim pražnjenjem u atmosferi, a padao je i grad neuobičajene veličine, veoma čudnih, ćoškastih oblika, koji se teško topio, što je izazvalo sumnju da se koristilo neko sredstvo za uticaj na klimu. Ovo je posledica korišćenja halogenih jedinjenja jodida i bromida, koja su služila za razvedravanje atmosfere, kako bi se lakše pogađali ciljevi u Srbiji i Crnoj Gori. Kiše koje su padale posle požara, bile su kisele, crne, muljevite, pune čađi i raznih kiselih otrovnih produkata gorenja i ostavljale su mastan crn talog na tlu. Nad našim domovima tokom 78 dana agresije zlokobno su stajali crni oblaci puni otrovnih produkata sagorevanja, koje smo udisali, a čiji efekti su mnogo opasniji u budućnosti. Oslobođeni otrovi su kumulativni, kancerogeni, genotoksični sa produženim vremenom delovanja. Nisu li i oni doprineli povećanom broju obolelih od karcinoma, kad se zna da su požarom oslobođena jedinjenja tipa dioksina izuzetno kancerogena, kad se zna da je piralen takođe kancerogen i mutagen, utiče dakle na genetske promene kod Ijudi i životinja, kad se zna da su oslobođena razna ciklična jedinjenja tokom gorenja nafte takođe izuzetno kancerogena i mutagena, i to sve na duži rok. Pogoršano zdravlje stanovništva naše zemlje nije samo posledica povećanog siromaštva i stre- sa, već je ono direktna posledica NATO bombardovanja osiromašenim uranom i namernim izazivanjima otrovnih požara na hemijskim rezervoarima i postrojenjima. Nije li povećano interesovanje raznih svetskih zdravstvenih organizacija pri UN i raznih evropskih nevladinih zdravstvenih organizacija za zdravlje našeg stanovništva, a posebno dece, uz skupljanje podataka o uticaju kancerogenih i genotoksičnih otrova na našu po- pulaciju, ustvari dokaz da se sumiraju rezultati eksperi- menta in vivo, koji je uz pomoć najjače vojne alijanse sproveden na našim prostorima? SCG, 4.4.2006.

Mirjana

Anđelković

Lukić

Iskra 1. maj 2006.

SVЕNAŠE Kad upoznasmo se U Kini bijaše godina zmaja A kod nas se bližila, Godina svinja. Mi, izgubljeni, U samoći okorjeli, U Ijubav zalutali, Nevidjesmo zmije I hijene Govorili si riječi snene Volili se, svađali, mazili Dok su naokolo, U ime Svevišnjeg I humanog, Patnja Zločin i mržnja Uveliko harali Duše zatrovali Danak uzimali. Kada posumnjasmo Kada zakasnismo U Kini bijaše godina lava Dok nama zavladaše svinje. Bila je zima Zemlju je prekrilo blatnjavo inje Zrakom se širio odvratan zadah Iz nacionalnih korita I roktajuća muzika Iz gubica prasećeg lika. A nas su, Sumnjičave Zaljubljene, U kaljuze bacili Udove nam skratili Trupla odebljali Mozak zatrovali Lica U njuške pretvorili Kljove nadodali. Iznemogli, slomljeni Roktati smo počeli Ljubav zapostavili Sebe prezreli Sve živo zamrzili Posvuda klali Te smo konačno, I sami, Nalik svinjama postali.

GODINE Ljubav Romantika Budućnost Ljudska toplina. Od obećanja Nove humanosti I Ijudskih prava Ostade samo Vječita studen Fasada mira Iz groba oživjela Hrpa vampira Legla otrovnica Odvratne hijene Prividi Ruševine Dvorci od pjene Prljava korita Blatnjavo inje I naše tuste Demokratske Nedodirljive Svinje. (Novi ciklus) Emil VLAJKI

Ko je крив... За рођене седамдесет неке Ни осамнаест нису имали Пуни илузија... Вечерас ћемо молити Не питај На чијој су страни били Које су вјере националности Преко њихове младости Тенкови су прошли Остале су Недосањане љубави Изрешетане илузије Недопјеване пјесме На зборном мјесту Испод неког великог Крста-крижа-полумјесеца Свијеће горе Вечерас...

Kada rastasmo se Sve naše godine Nestaše Nestaše zmajevi Lavovi Kina Sreća

Iskra 1. rnaj 2006.

Вечерас ћемо за њих молити

(Спаљене песме) Богдан Узелац

Prof. dr Rajko Doleček, DrSc

U ODBRANU GENERALA RATKA MLADIĆA I DR RADOVANA KARADŽIĆA Često prvi utisak i prve reči Ijudi, sa kojima smo se sreli, ostaju u našem sećanju u toku celog života. Ponekad je taj utisak prijatan, koga se rado sećamo. Takve prijatne uspomene su kod mene vezane za sus- rete sa generalom Ratkom Mladićem i dr Radovanom Karadžićem predsednikom Republike Srpske (RS) u Bosni i Hercegovini (BiH). Kad sam se prvi put sreo sa modrookim generalom Mladićem, ceo život su mi ostale urezane njegove reči: - „Ја sam već treća generacija Srba, koji nisu upoznali svoje očeve, pošto su oni poginuli u ratu, dok su njihovi sinovi bili još mali”. Ratko se rodio u bosanskim planinama blizu gradića Kalinovika (1943.), dok je njegov otac Neđo poginuo (1945.) u borbi sa hrvatskom fašističkom organizacijom ustaše, potpo- maganom u toku genocida Srba i od dela Muslimana BiH. Kad smo sa generalom govorili o sudskoj prevari, zvanoj ICTY, tj. Međunarodni krivični tribunal za ratne zločine u nekadašnjoj Jugoslaviji u Hagu, on je rekao: - „Ја ću lićno otići u Hag, ćim tamo stignu ameriički generali koji su vodili rat u Vietnamu i engleski koji su ratovali na Falklandskim ostrvima”. Osim zajedničkih slika sa generalom, ja još imam i knjigu o njemu, koju je napisala Ljiljana Bulatović, sa prijateljskom generalovom posvetom. Jednom mi je Mladić pričao, kako je bio opko- Ijen muslimanskim jedinicama. Bio je na brdu sa svojom gospođom i naoružanim pratiocem, podoficirom, Hrvatom. Spasio ih je njegov zapovednički helikopter. Kad sam se čudio, da je njegova naoružana pratnja bio baš Hrvat, on mi reče, da je taj Hrvat bio provereni Jugoslaven, kome je verovao i da takvih nije bilo malo. General se žalio, da niko nije objavio, da je Vojska Repuiblike Srpske (VRS) spasla hiljade Hrvata koji su bežali. - „Moji vojnici su spasli oko 45-50.000 Hrvata, civila i vojnika, koji su bežali pred muslimanskom vojskom i mudžahedinima tokom 1993. godine kod Tranvika, Konjica, Zavidovića, Kupresa. Mi smo ih hranili i lečili u našim bolnicama. Njihovi spašeni vojnici su nam se kleli, da nikad više neće pucati na svoju braću Srbe... Hiljade Hrvata su bile spašene u toku krvavog hrvatsko-muslimanskog rata 1993-94., a u toku koga je poginulo i mnogo civila. Na proleće 1993. su na primer hrvatske jedinice generala T. Blaškića masakrirale oko 100 Muslimana u selu Ahmići. Mladić se nije svetio Hrvatima radi upada njihovih bandi u Posavinu (1992.) i oko Kupresa, koje su uništavale srpska sela. - „Ја nisam ratni kriminalac, kao vojnik sam se borio u mnogim bitkama i na mnogim mes- tima sam spasao svoj narod od uništenja... U toku poslednjeg popisa stanovništva (1991.), ja sam se opre- delio kao Jugosloven, a takvih je bilo mnogo. Samo pogledajte koliko je bilo mešovitih brakova izmedu Hrvata, Muslimana i Srba”! General je imao povoljno mišljenje o delu bosansko-hercegovačkih Muslimana. U toku susreta sa komandantima VRS u njegovom

glavnom stanu u Han Pijesku, general Gvero mi je došapnuo, da Mladić striktno zahteva pristojno ponašanje prema zarobljenim Hrvatima i Muslimanima. Mladić je proklinjao njihove vođe koji su se dali namami- ti i kupiti nemačkom, austrijanskom, britanskom i glavnom američkom propagandom u bratoubilački građansko-etničko-verski rat. - „Ра to su bili Amerikanci i Clinton, koji su dovukli u Bosnu ubilačke mudžahedine i Al Kajdu, čiji je zadatak bio da nauče bosanske Muslimane kako da svirepo ubijaju i da vode nemilosran rat prema Koranu”! Početak tragedije Jugoslavije u 1991. je zatekao potpukovnika Mladića na komandi u Skoplju. Radi dezertiranja iz JNA Albanaca, Hrvata, Slovenaca i dela Muslimana iz BiH, bio je oslabljen 9. korpus koji je osi- guravao Krajinu u Hrvatskoj i postao je srpsko- crnogorsko-makedonska jedinica. Pošto su krajevi sa apsolutnom srpskom većinom bili ugroženi hrvatskim paravojnim jedinicama MUP-a i ZNG, poslala je koman- da JNA u junu 1991. u Knin Mladića, da obnovi borbenu sposobnost 9. korpusa, što mu je ubrzo i uspelo. Sprečio je uzajamno uništavanje i ubijanje, kao i isterivanje Srba iz njihovih domova u oblasti gde su se stariji Ijudi još uvek sećali masovnog pokolja Srba u ustaškoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, u toku rata 1941- 45. U vreme Mladiićevog dolaska u Knin, u Hrvatskoj su već i pre secesije (25. juna 1991.) bili u toku napadi na kasarne JNA, njihove blokade. Prema spremljenim planovima, kasarnama je prekidano snabdevanje strujom, vodom, namirnicama. Eksplozivima su bile uništavane srpske kuće, na njima su se pojavljivala velika ,,U” (ustaša); vršeni napadi na manje jedinice JNA, na srpske civile - uz podsticanje propagandom iz Nemačke, Austrije, Italija, delimično i Vatikana. Mladić je tada izjavio: -„Neprijatelj je svako, ko puca na naše vojnike, ko im sprečava snabdevanje vodom i strujom, ko provocira i pomaže blokadu." JNA nije počela sa neprijateljstvima, bile su to hrvatske paravojne jedinice, MUP i ZNG koje su otpočele neprijateljstva i ispoljava- nje etničke mržnje, sve uz podsticaje iz inostranstva. Pošto je otklonio smrtnu opasnost po Srbe iz Krajine, Mladić je bio prekomandovan u BiH. U aprilu 1992. godine on dobija čin generala JNA. Posle ilegalne secesije BiH 6. aprila, bio je prekomandovan iz JNA, kada je ova napustila BiH i postaje zapovednik VRS koja je počela da se organizuje. U to vreme su muslimanske paravojne grupe već počele da uništavaju, pljačkaju i ubijaju po srpskim selima i gradovima. Piše o tome Ivaniševićeva „Hronika našeg groblja”(1994.). Ali ubrzo su srpske jedinice preuzele inicijativu. Pod njihovim pritiskom (neke paravojne jedinice su počinile mnogo nasi- Ija) počelo je muslimansko stanovništvo istočne Bosne da beži u gradove Srebrenicu, Tuzlu, Goražde, u Žepu, koji su 1993. zvanično postali „zaštićene oblasti OUN”,

Iskra 1. шај 2006.

uz uslov, da budu demilitarizovane. Ali to se nikada nije ostvarilo. Tako je u Srebrenici na primer ostala 28. muslimanska divizija (preko 10.000 boraca), koja je pod komandom Nasira Orića vršila ubilačke upade u srpska sela istočne Bosne, koja je opljačkala i uništila skoro 200. Navodi se, da je broj poubijanih civila (Srba) bio oko 2.000. Poslednji „pljačkaški pohod” u junu 1995. je bio mesec dana pre nego što je VRS zauzela Srebrenicu. General Mladić je imao na raspoloženju oko 8090.0 motivisanih vojnika koji su branili oko 1.500 kilometara krivudave linije fronta. Od proleća 1994. su nje- govi protivnici, pod pritiskom SAD pomireni Muslimani i Hrvati, imali oko 200.000 vojnika, potpomaganih i naoružavanih od Amerikanaca, Nemaca i islamskih država. Dok nije zapadna propaganda oklevetala hariz- matičnog generala Mladića, bio je navodno popularan i u samom Pentagonu - niz oficira je imao njegove fotografi- je. Komandant UNPROFOR-a, indijski general Satish Nambiar, je poštovao Mladića (što je lično rekao ovom autoru u Berlinu godine 2.000). Mladić je imao odlične odnose i sa drugim komandantima UNPROFOR-a, sa generalima VVahlgrenom i Briquemontom, koji su brzo postali rezignirani, radi nepoštenih postupaka zapadnih državnika i mučnih dezinformacija zapadnih medija. U toku naše posete sa mojom suprugom Dobrom vladi RS na Palama, a u svoistvu predsednika Češke fondacije prijatelja Srba i Crnogoraca, postavio sam predsedniku Karadžiću uz kafu u njegovom kabi- netu, sa starim ikonama na zidovima, pitanje: zašto Zapad o Srbima iz BiH, o njemu i o Republici Srpskoj, širi toliko neistina, laži. Odgovorio mi je: „Neverovatno je, kako su nas zapadni mediji opisali, u svojim skroz jed- nostranim, tendencioznim izveštajima, iz neznanja i za pare”. Radovan Karadžić se rodio (1945.) u Crnoj Gori, u planinama blizu Šavnika, ispod Durmitora. Pre tragedije Jugoslavije je radio kao psihijatar. Osim fotografija, od uspešnog Karadžića-pesnika imam dve knjige njegovih pesama, sa njegovom posvetom, koje su bila nagrađene prestižnom nagradom Jovana Dučića. Od Karadžića, predsednika RS, sam dobio značajan order „Njegoša” RS. U izboru njegovih pesama, u uvodu knjige, piše Želidrag Vukčević: - „Pesništvo Radovana Karadžića je sada, naravno, drugačije ozvučeno, ne može mu se više oduzeti tragika koju vreme, ne pitajući nikoga, rasipa preko naših glava i naših rukopisa”. U toku posete predsedniku Karadžiću sam se više puta uverio, u toku razgovora sa članovima vlade, iz studije dokumenata kancelarije predsednika, da su se vlada RS i lično dr Karadžić veoma trudili, da zaštite muslimansko stanovništvo pred samovoljom nekih ile- galnih paravojnih jedinica. Ato uopšte nije bilo lako zbog nasilja muslimanskih grupa, koje su kao u ustaško vreme (1941-45.), pustošile srpska sela. U toku 1992. su se neke grupe Muslimana same nazivale „Divizija Handžar” za uspomenu na po zlu poznatu 13. SS bosan- skomuslimansku diviziju iz vremena Drugog svetskog rata. U njoj je bilo 60% Muslimana iz BiH, 40% Alba- naca, uz nemačku komandu. Divizija se istakla nasiljima protiv srpskog stanovništva.

proglas predsednika Karadžića u maju 1992. godine bosanskohercegovačkim Muslimanima, ubrzo posle protivpravnog, prevremenog proglašenja nezavisnosti BiH 6. aprila 1992. godine. Posle njega je počelo razaranje i ubijanje, pod uticajem isto tako protivpravnog i prevremenog priznavanja Hrvatske i Slovenije. Inicijator ovog jugoslovenskog Minhena, je bio HansDietrich Genscher, nemački ministar inostranih poslova, uz pomoć Vatikana i podmitljive Evropske zajednice (docnije Unije), u Maastrichtu 17. decembra 1991. U to vreme su zapadne vlade sahranile zaključke Helsinškog ugovora o bezbednosti i saradnji u Evropi, pogazile klauzu- lu IV Deklaracije o principima: - „Države učesnice će poštovati teritorijalni integritet svake države učesnice i prema tome će se uzdržati od bilo kakve delatnosti... usmerene protiv teritorijalnog integriteta, političke nezavisnosti ili jedinstva bilo koje od država učesnica...” Zaboravile su neprikosnovenost nemešanja u unutrašnje poslove država-potpisnica ugovora i na očigled celoga sveta su pustile da bude protivpravno uništena multietnička država Jugoslavija. A da stvar bude još mnogo gora, žrtva međunarodnog zločina (Jugoslavija) i njeni rukovodioci, koji su se suprotstavljali njenom uništenju, bili su proglašeni za krivce. Predsednik Karadžić je u maju 1992. apelovao (prema Toholju: - „Sveti ratnici”, 2001.): „Muslimani i Muslimanke, Nesrećno cijepanje Jugoslavije i protiv ustavno otcjepljenje BiH od Jugoslavije, te nasilnička politika hrvatskomuslimanske koalicije, gurnula nas je u najgori od gradanskih ratova, međuvjerski i meduetnički rat. Cijepanje Jugoslavije dovelo je do transformaci- je BiH u tri cjeline. U srpskoj Bosni i Hercegovini živjeće jedan broj Muslimana i Hrvata, kao što će jedan broj Srba živjeti u muslimanskoj i hrvatskoj BiH. Možda ćete baš vi živjeti u muslimanskoj, a možda i u srpskoj BiH. To će zavisiti od političkog dogovora, do koga na kraju mora doći. Za sada vi ste u srpskoj BiH i treba da uživate podjednaka prava kao i Srbi. Mnoga muslimanska sela su predala oružje i uživaju punu zaštitu sprske Vojske i srpskih državnih organa. Pošto se radi o medu- vjerskom, ratu, mi ih ne obavezujemo da se bora na našoj strani, a u svemu drugome su izjednačeni sa Srbima. Muslimani se liječe u našim bolnicama, koje su time i njihove. Muslimanke se srećno porađaju u soko- lačkoj bolnici. Hranu podjednako nabavljaju i Srbi i Muslimani koji nisu u borbi sa Srbima. Zašto ste vi u borbiprotiv Srba? Zarne možemo očuvati mir i sačekati političko rješenje? Zašto da vaše porodice gladuju, da živite u šumama, u kojima će vas stići zima? Koliko još će poginuti Srba i Muslimana, da se sulude ideje o islam- skoj državi, koje nikad neće ni biti, jer je ni zapad neće dozvoliti, jerzapad želi da vi Muslimani nestanete u borbi sa Srbima i Hrvatima. Vi ste po krvi najbliži Srbima. Zar vaš, odnosno vaših predaka, prelazak u drugu vjeru treba da nas učini nepomirljivim neprijateljima, iako smo iznikli iz istog sta- bla. Vi od Srba nemate nikoga bližeg. Kad god ste protiv Srba ustajali za račun nekog trećeg, to je bila i vaša i srpska katastrofa. To se u ovome vijeku dešava već treći

Radi boljeg razumevanja prilika, dobro je citirati

Iskra 1. maj 2006.

U odbranu ...

da učestvuju u ekshumacijama tela. Ne pominju se izveštaji vojnika i oficira holandskog bataljona UNPRO- FOR-a, da tu nije bilo genocida.

put. Dosta je bilo stradanja. Pogiedajte kako mirno i bogato žive Muslimani u Bijeljini i Janji. Oni se ne bore protiv Srba, a Srbi se ne bore protiv njih. Nakon prve krize u Bijeljini su ekstremisti zaćutali i sada Muslimani i Srbi žive u miru i izobilju. Muslimani, Mi ne želimo da vas porazimo i pobijedimo, mi želimo da se sa vama dogovorimo. Ali, to mora biti čvrst dogovor, koji nećete pogaziti, kad to neko iz Zagreba ili Sarajeva zatraži od vas. Mi ne želimo da vaša djeca gladuju, ali i vi morati biti prijatelji svoje djece i stupiti u pregovore sa srpskim vlastima. Mi želimo da vi mirno živiti kod svojih kuća, ali moramo biti sigurni, da nas nećete napasti s leda. Zato morate predati oružje i postati civili, da biste uživali zaštitu koja pripada civilima po Ženevskoj konvenciji. Po toj konvenciji mi ćemo vam obezbijediti sugurnost da ostanete kod svojih kuća. Po istoj konvenciji mi ćemo vas propustiti sa svim vašim stvarima da prodete u pravcu u kome želite, sa pravom da se vratite, kad rat prode. Prekinimo neprijateljstva kao što smo to učinili u Bijeljini. Stupite u pregovore sa srpskim vlastima, one su dužne da vas razumiju. U vašim venama teče slavens- ka, srpska krv. Prekinimo neprijateljstva i krvoproliće, što prije to bolje. Predsjednik predsjedništva Srpske Republike BiH Dr Radovan Karadžić, v.r.

Karadžić nije izgovorio prazne reči. Najpoznatiji muslimanski pisac Titove Jugoslavije, Meša Selimović, je o sebi govorio, zajedno sa mnogo drugih Ijudi: - „Ја sam Srbin muslimanske vere”. To isto je rekao 1914. Muhamed Mehmedbašić, jedan od atentatora u Sarajevu, koji se spasao. Tragedija je zahvatila punom merom BiH, delove Hrvatske, kao građansko-etničko-verski rat, u kome niko nije bez krivice. Vrhunac tragičnosti je bila nepoštena, licemerna optužba srpskog naroda i njegovih vođa, da su ovaj rat izazvali. Ko je tvrdio suprotno, bio je nad- vikan. Tako su i general Mladić i dr Karadžić, sasvim nepravedno postali ratni zločinci, koje je in obsentia optužio 11. jula 1996. i sudio (ICTY), sudija Claude Jorda, uz bogatu upotrebu dezinformacija i poluistina. U to vreme je postajao, u interesu politike Zapada i jednostrani mit poluistina o Srebrenici, koji je uspeo da neverovatno poveća među etničku mržnju, kao i mržnju religija u BiH, sve u okviru lozinke Divide et impera! Razdeli i vladaj! Oko Srebrenice se 3 godine vodio rat, prema Mladiću tu je poginulo 1.200 Srba (vojnika) i oko 2.0 Muslimana, najviše kad su pokušavali da se pro- biju u Tuzlu i Kladanj. Podaci samo o mrtvim Muslimanima (prvo je to bilo navodno 6.000, pa onda 8.000) ne odgovaraju, nedostaju mrtva tela. Niko sa Zapada ne spominje podatke o 3.000 ubijenih Srba u široj okolini. Srpskim stručnjacima nije bilo dozvoljeno

General Mladić mi je rekao: - „Naša vojska je imala stroge naredbe, da se prema zarobljenicima ponaša prema medunarodnom pravu. Nikakva masov- na ubistva, streljanja nisu bila. Ne mogu da isključim, da su se nekoji od mojih vojnika svetili, pošto im je posada Srebrenice u svojim učestanim, krvavim napadima pobi- la njihove najmilije. Bio je to gradansko-etničkoverski rat, koji nam je bio nametnut. Mi nismo hteii da razbije- mo Jugoslaviju, pošto je to bila naša sopstvena zemlja, u kojoj smo stolećima živeli zajedno sa Hrvatima i Muslimanima...” Istočna Bosna je tako postala grobljem za mnoge Muslimane i Srbe. U vezi sa bombardovanjem Sarajeva treba uvek imati na umu podatke generala L. MacKenzija (UNPRO- FOR) o tome, kako su sarajevske vlasti razmeštale svoju artiljeriju u blizini škola, bolnica. Malo se pisalo o prljavoj ulozi preteče Carle del Ponte u ICTY, Louise Arbour, koja je u toku NATO bombardovanja Srbije (1999.) optužila za ratne zločine predsednika Miloševića, a ne NATO kriminalce. Kad je bila u Sarajevu (1997,.) „Dani” su objavili (7. novembra 1997.) vesti o jami „Kazani”, u koju je bilo „pobacano” više stotina (navodno preko hiljadu) Srba, mrtvih i polumrtvih, ubijenih od strane Muslimana („istakla” se tu 10. brdska brigada, pod komandom Mušana Topalovića-Cace) gđa Arbour nije nikoga optužila, nije tražila krivce. Osnovni zahtev pravnog suda Audiatur et aitera pars (Neka se čuje i druga strana) ICTY ne upražnjava. Stvarni inostrani krivci za krvoprolića, za porast mržnje i neverovatna razaranja u Jugoslaviji Kolova Nemačka, Blerova Engleska i SAD, razni njihovi sateliti, uz pomoć NATO, podmitljive Evropske zajednice, OBSE, Vatikana, raznih kupljenih nevladinih (NGO) organizacija, svi oni se mnogo trude da pomognu sudskoj „nakazi”, ICTY u Hagu. Sve to uz pomoč globaliziranih, podmiteljivih medija, sa čiljem da od Srbije naprave glavnog krivca. odgovornog (i finansijski) za razaranja i ubijanja, uključujući tu i NATO agresiju. Sudjenje pokojnom bivšem predsedniku Slobodanu Miloševiću to dokazuje. Uprkos očajničkih pokušaja sudija i uprkos mučnih istupanja Carle del Ponte, Milošević je u svojoj odbrani trijumfovao. Zato mediji o toku Miloševićeve odbrane skoro ništa nisu javl- jali. Valjda će njegova smrt u zatvoru pomoći istinu, otkriće prljavu staljinsku praksu ICTY u Hagu (osim pogubljavanja). Deset mrtvih, još neosuđenih Srbazatvorenika ili tek uhapšenih, to dokazuju. Kao primer sudske strave i užasa je ubistvo hapšenoga Srbina Sime Drljače iz Prijedora (10. jula 1997.), koje je izvršio „elitni” odred britanskih SAS-a, pred očima Siminog sina. Hapšenje je bilo na osnovu „tajne optužbe” (sealed indictment), kao u vreme francuskih kraljeva i Bastilje. „Kengurski sud” (kangaroo court) u Hagu možda nije ni otrovao Millloševića, ali je prouzrokovao njegovu prevremenu smrt („ubio” ga je), pošto mu nije omogućio savre- meno lečenje, na primer Miloševića, ali je prouzrokovao njegovu prevremenu smrt („ubio” ga je), pošto mu nije omogućio moderno lečenje, na primer operaciju bypas- sa.

Iskra 1. maj 2006.

Протојереј Димитрије Најдановић

ДИМИТРИЈЕ ЉОТИЋ ТЕ0Ј10Г МЕЂУ ПОЛИТИЧАРИМА Димитрије Љотић држао је ова своја пре- давања у зениту своје духовне зрелости. У свом пос- тупном подвижничком лествичништву имао је он, несумњиво, доживљаје конверзије. Тешко је знати колико дубоке и револуционарне, преображајне. Сам се у предавањима исповедио да је у младим данима био толстојевац. И да је, самим тим, приступао Христу рационалистички. Примао од Христа и Хришћанства што се у оквире разума може сместити. А то је мало или нимало. Очевидно је да је ових уследних прелома и пролома у мистерију Христа било више тако да је могао са апостолом Павлом рећи да је усходио из славе у славу и да је, најзад, дошао до боговиђења која превасходе сваки ум. У свом усходном ходочашћу крстоускрсне дијалектике Љотић је имао своје духовне оце. Један је био генијални Блез Паскал, кога векови одвајају од Љотића, а други његов савременик генијални Владика Николај. После је ове своје „духовне штаке” отурио и сам наставио усходни пут свога усавршавања. То сапутништво са Господом и јесте трајни његов подвиг. „Треба се стално вежбати за духовни живот”, вели он. Тако се Димитрију, ходо- часнику Христовом, на орбиту изгубили сви ликови сем лика Спаситељева. Све ово речено није измишљено него ишчитано из Записа.( 1) Ово спољашње лествичништво Љотића праћено је унутрашњим „пуњењем” Господом. Љотић испражњује себе, распиње себе и свет да срце своје учини Христовим престолом. Његов духовни exterior прати аскетски interior: димензији његовог спољашњег узрастања ка Христу одговара димензија Христовог урастања у њега. Те тако и споља и изнутра узраст Христов. Узраст Христов у димензији висине и димен- зији дубине. Љотић се за ово позива на динамику горушичног зрна и квасца. А важније од тога је њего- во тврђење, управо уверење да науци Христовој нема краја. У том бескрају пружају се две акције човекове: једна у вис („из славе у славу”) и друга у низ (да сиђе Господ у ништоту човека). Љотићу није туђа православна мисао кеносиса: самоумањивања и самопонижења Бога. Напротив, она је врло развијена и крепка. „И Бог умањује себе и своди себе у што мање димензије”. Све-све је пуно Господом, Бог је, по Љотићу, ближи нама од воде, ваздуха и светлости. Наша је кривица што ту свудаприсутност не осећамо. Јер је наш орган боговиђења оштећен. А орган боговиђења јесте срце наше. И не само орган виђења Бога него и стапања са Богом, мистичког сједињења са Њим. Љотић непрестано истиче примат срца над разумом. Љотић се овим сврстава у велике мистике света. Само срце ове мистике јесте вера. Љотић иде тако далеко да тврди да за мистика, човека који стално стоји пред лицем Бога, није потребна ни молитва, ни црква, ни свете тајне. Јер „он општи непосредно са Богом”. „Он се просто погружи, утопи у страховиту величину Божју”. Овде првенствено Љотићу лебди пред духом Томе Кемписког (1380-1471), нарочито његово дело De immitatione Christii (По угледању на Христа) које

Iskra 1. maj 2006.

наводи изрично. Љотић, међутим, као да не осећа да православно учење о обожењу (theosis), односно о охристовљењу човека, далеко надмаша просто угледање на Христа, односно подржавање Христу. Љотић се позива на Кемписког, а уствари има у виду православно мистичко учење о обожењу. Свети Сава није калемар српске дивљаке већ свети Седмочисленици (св. Ћирило и Методије и други). Они су на српској дивљаци накалемили Христов калем. Свети Сава је само кресао дивље антихристовске леторасте из дивље подлоге. „Живот српског народа је уствари стална борба Христа са оним што је нехришћанско, а његова је мисија да помаже хришћанском соку да извојује победу над нехриш-ћан- ским соком”. Или: „Најкраће схватање историје срп- ског народа јесте борба између хришћанског и нехришћанског сока”. Та борба и данданас траје. Шта више, она је данас добила своју апогеју, - свој врховни трагични изглед. Сви смо учесници њени. И срце је наше њено поприште. „Борба се води у сваком поје- динцу”, Ово би по Љотићу био дијаграм философије историје српског народа. Како ћемо се сјединити са Богом? Бог је љубав, истина, чистота и смерност. А ми? Мржња, лаж, нечистота и гордост. Јасно је да се само уједи- њењем са богољубављу, богоистином, богочистотом и богосмерношћу сједињујемо са Богом, „долазимо у везу са Богом”. Овде се, дакле, срећемо са на свој начин динамизираном мистичком аксиомом: ми премошћујемо понор између Бога и човека, јер је Бог антропоморфан, (човеколик), а човек - теоморфан (боголик). Апекс премошћења је Богочовек Христос у коме су пунина Бога и човека несливено сливене. Ваља још нешто истаћи као доминантну категорију Записа. Љотић често говори и о верском искуству. Разлика између знања о вери и верског искуства је слична разлици између теоретичара пли- вања који не зна да плива и пливача који не зна теори- ју пливања. Љотић је склон да ово верско искуство изједначи са мудрошћу (нешто више од знања), а понекад са стањем срца. Љотић као да води прилично озбиљну борбу да ближе одреди појам верског искуст- ва. Мени се чини да је овде посреди једна религиозна егзистенцијална категорија у роду мистичких кате- горија. Рекло би се да њој Љотић придаје превелики значај, преувеличава је. Јер вели да човек са верским искуством „мора да поседује све оне особине које има Бог”. Но ово и овакво уверење јесте суштински недостатак готово свих мистика. Ваљало би очекивати да је Љотић као изрази- ти мистик против разума. Није. Он у изворима богосазнања спомиње, поред натприродног откриве- ња, и природно откривење засновано на људском разуму. „И разум није против Бога”. Чак Љотић врло опширно говори о улози разума. Он притом несумњи- во мисли на тзв. доказе бића Божјег. Но и ту - у тој области размишљања - он је оригинални мислилац.

Теолог међу ... Вера ипак далеко премаша разум, понављам. „Што не знаш, то веруј”. Онда Љотић наводи цитат из беседе Владике Николаја: „Вера твоја потребна је онде где нема разума”. Користим прилику да допуним опаске о примату срца Срце је орган боговиђења и богосједи- њења. Љотић додаје и богосастанка: „Срце је стан у коме се човек састаје са Богом”. Ја сам само делимично издвојио овде неке основне идеје религиозне из Записа. Њих има и више и више значајних. Пажљив читалац ће то одмах приметити. Ја мислим да сам издвајањем ових основних мисли Записа нешто постигао: да докажем да су Записи уствари један приручник, написан једним драгоцени догматски богонадахнутим верником. Природно, у овој малој догматици неће се наћи обрађена догматска грађа школских уџбеника, али ће се многошта наћи за чим у схоластичким догматикама узалуд трагамо. У овом погледу, Записи су једно мало чудо и откриће и за самог теолога. Христос је Димитрију Љотићу одувек био врховни канон живота. Заиста, све и сва. Ако је при- ватни живот Христос. Ако породични - Христос. Ако однос према ближњем од најмање до највеће зајед- нице - Христос. Ако политика - Христос. Ако кос- мософија - Христос. Ако триадологија (учење о Светој Тројици) - Христос. ако историософија - Христос. Ако антропологија - Христс. Ако национализам - Христос. Христос - врховно кубе његове високе катедрале духа. Последња страна Записа посвећена је индиви- дуалним и колективним чудима. Тих је чуда безброј. Међутим, Љотићу је чудо над чудима Христос, највеће чудо земаљске и небеске историје. Самим тим Димитрију Љотићу био је и остао Христос његов eschaton, врховно начело које му је било пут на беспућу, светлост у тами, утеха у очајању, пристаниште мира у бури немира, очарање у коби разочарања, визија и непосредни доживљај вечног живота на ивици земаљске смрти. Димитрије Љотић је могао да понови речи свога омиљеног апостола Павла: Не живим више ја него Христос у мени. Само Христом у себи и својим животом у Христу могао је он да поведе елиту наше интелигенције и да заоре најдубљу бразду у народу. Сем тога, да поведе фалангу ентузиаста у све окршаје и да образује читаву једну школу мислилаца која се из генерације у генерацију обнавља и умножава и поред свих налета бесомучних сила. Ако је Освалд Шпен- глер пророковао да fce идући миленијум (хиљаду годи- на) припадати Русији Достојевског, може се рећи да ће будући векови на отачаственом тлу припадати Димитрију Љотићу. Односно, његовој мисли и носиоцима исте. А то значи Христу Господу који из дана у дан лик Димитрија Љотића чини светлијим, топлијим и милијим. У знак захвалности Христу Љотић је сабрао последње снаге својих последњих дана да - како уме и зна - отслужи у Записима акатист Сладчајшем Исусу, Најслађем Исусу. Свесно или несвесно Димитрије Љотић је - као што се види - био међу свим српским, а можда и свет- ским, политичарима, теолог, и по знању и по призвању. Он није само мислио да је вера пресудни чинилац у животу појединца, народа и човечанства него је у то био уверен, убеђен. Он је о томе имао непосредан мистички доживљај. Може се, мирне душе, тврдити да је по Љотићу политика функција вере. Без вере нема ни здраве етике, ни економије, ни политике. Ко при-

Бернс: Циљ преговора је независно Косово Амерички државни подсекретар за политичка питања Николас Бернс изјавио је да је циљ преговора о статусу Косова - независност. Говорећи на церемонији у Центру за стратешке студије у Вашингтону којој су присуствовали и амбасадори многих европских земаља, али и бивши амерички државни секретар Хенри Кисинџер, Бернс је, како преноси Радио телевизија Косова (РТК), изјавио да ће независност Косова вероватно прогласити Уједињене нације до краја ове године. „Наш посао у Европи још није завршен, јер Балкан остаје једно острво у срцу Европе које није повезано са двема највећим трансатлантским инсти- туцијама Европском унијом и НАТО-ом", рекао је Бернс. Он је изразио уверење САД да, „када Србија буде демократска, као Хрватска, Албанија и Македонија, као и независно Косово, ако ове године буде проглашено од стране УН, што је циљ преговора који се одржавају, онда све заједно треба да буду у Европи”, рекао је. Бернс је истакао да САД верују да Европа треба јасно да стави до знања да је будућност ових држава у ЕУ. Исто тако снажан сигнал треба да дају и у НАТОу, сматра Бернс. „Била је америчка стратегија, и то свих администрација, да Европа буде једна и у миру, ми треба да остваримо овај стратешки циљ и Балкан још остаје незавршен посао” изјавио је амерички државни подсекретар за политичка питања Николас Бернс. (Бета, 11.4.2006.)

Српски добровољци у Великој Британији прославиће своју славу Светог Великомученика Георгија у недељу 14. маја 2006. године у Бермингаму. Света Литургија почиње у 10 часова пре подне у цркви Лазарици. По завршетку Богослужења обавиће се сечење славског колача, а онда се прелази у црквену салу где ће бити служено жито и послужење уз уобичајене другарске разговоре. Позивамо све добровољце, њихове породице и пријатеље да присуствују овој свечаности у што већем броју. Приређивачки одбор

мат вере у Љотића не разуме прогласиће га рели- гиозним лудаком. Као што је и било. Ко ово зна, про- гласиће га генијем. Генијем Христовим. „Запамтитеда изван Христа другога темеља спасења народима и појединцима нема. Нити има другог пута. Све је друго, макако било примамљиво, пропаст појединаца и наро__ti да . (1) Димитрије Љотић: Говори и чланци, свеска 6. Минхен 1975.) 10.4.2006. „Коментар", Интернет <komentar.co.yu> гласило српских национаписта

Iskra 1. maj 2006.

КУЛТУРОЦИД У СРЕМУ (1) Разарање манастира Кувеждина и Дивше Манастир Кувеждин је подигнут у југозападном делу Фрушке Горе, у долини потока Јарош, северно од села Дивша. Манастирска црква је посвећена Св. Сави и Св. Симеону Мироточивом и вековима је ширила култ првих српских светитеља не само у Срему него и много шире. Према предању забележеном у рукописној књизи „Слово” св. Јеронима из манастира Шишатовца каже се, да је: „Кувеждин и Шишатовац основао српски војвода и последњи српски деспот Стефан Штиљановић 1520. године.” Стефан ШтиљановиЋ (Скиљановић) био је пред Османлијама последњи бранилац српске Подравине и српске Славоније. У Срем се доселио око 1498. године из Бачића, односно из Паштровића (срп- ско племе у данашњој Црној Гори). У колективној успомени српског народа у Срему, Славонији, Подравини и Барањи остао је забележен као легендарна личност. Од стране Српске православне цркве је канонизован за свеца. Постојање манастира Кувеждина у 16. веку потврђују и ова два документа: запис у рукописном минеју из 1569., који се чува у манастиру Свете Тројице у Овчарској - кабларској клисури и који казује да је минеј писан у подкриљу Фрушке Горе у храму Св. Саве и запис из 1593., у житију Св. Јована Златоустог, које казује да је писан у манастиру званом „Кувјеждин" (чува се у манастиру Крушедолу). Други важни документи, као сигуран извор података о манастиру Кувеждину у 16. веку су турски катастарски дефтери. У једном од њих, из 1566-67. године он је означен: „као манастир Свети Сава, друго име Кувеждина, близу села Ванђинца”. (Село Ванђинци, Водице или Вагинци су старија имена села Диваша који је у прохујалим вековима очигледно био Прњавор манастира Кувеждина). Током 17. века Кувеждин се ретко спомиње, пошто је од Турака разорен, те је запустео. Године 1650. почео је да га запустели манастгир Петковицу (налази Фрушкој Гори, између села Дивоша Синанбег, турски заповедник Сремске зидања свога двора.

руши, уз такође се исто тако на и Шишатовца), Митровице, због

Од своје немере је одустао на молбу београд- скосремског митрополита Пајсија под условом да му се исплаћује сто гроша годишње, а што је спасло и један и други манастир. Тек при сеоби Срба (1690) манастир Кувеждин је обновљен. Обновили су га изгледа, монаси манас- тира Сланца, код Београда, који су се овде у збегу склонили. Нешто касније у овај манастир (Кувеждин) населили су се и калуђери манастира Винче (такође код Београда). Управо тада наступају невоље, јер је 1695.

Iskra 1. maj 2006.

године игуман Шишатовца тражио да га (Кувеждин) наследи, побојавши се да ће га преузети калуђери манастира Сланци, а имајући у види да је годинама Турцима плаћао позамашне своте да га не разоре. До помирења два братства и повратком сланачких монаха у сопствени манастир дошло је посредовањем патријарха Арсенија III Чарнојевића, а имовинске односе шишатовачких и кувеждинских калуђера је окончао митрополит Вичентије Поповић 1718. године деобом имања. Опат Бонини (1702) описује манастир Кувеждин, као: „мали, чврстих зидова (од камена), са куполом, трпезаријом и око 15 ћелија, са живописом у грчком стилу, у коме је живело 10 калуђера”. У књизи приложника и ктитора манастира Кувеждине (уприличеној 1743) бележе се као велики дародавци „господар Јаков Елашић оберкнез из села Дивоша и митрополит Павле Ненадовић (свакако један од најумнијих, најенергичнијих и најспособнијих карловачких митрополита). Овај други, готово је у целости обновио стародревни манастир Кувеждин (1754). На основу описа црквене визитације из 1753. и гравира Захарија Орфелина из 1772. урађен је цртеж илити реконструкција старе цркве (подигнуте при оснивању манастира од стране „приморских мајсто- ра"), која је сада била покривена шиндром, изграђена од камена, са порушеним олтаром и иконостасом од чамових дасака са тридесетак икона (рад непознатог зографа). Важно је истаћи, да је на новом иконостасу у старој цркви иконе сликао 1722. године познати новосадски сликар Јанко Хапкозовић. Темељна обнова манастира Кувеждина извршена је у 19. веку. Претходила јој је 1799. изград- ња дивне барокне капеле, у непосредној близини ма- настира на истакнутом брегу уз монашко гробље. На месту старе и дотрајале манастирске цркве подигнут је велелепан храм у неокласицистичком стилу 1815/16. године великим трудом игумана Генадија Кириловића и целог братства. Она је призидана уз звоник без капеле који је грађен 1803. године. Манастирски конак у чудесном класицистичком стилу је саграђен 1810. године и са свију страна је опкољавао манастирску цркву. Тако је манастирски комплекс Кувеждина имао изглед једног дворца у репрезентативно уређеном парку. Архимандрит Никанор Грујић (касније пос- већен за епископа Горње-карловачког у Пакрацу) један од највећих беседника Српске православне цркве (уз Сергеја Каћанског - у потоњем времену исто тако је био епископ Горње-карловачки, а нарочито су се истакли на Мајској скупштини у Сремским

Културоцид . . . Карловцима када је проглашена Српска Војводина 1848.) и књижевник који је написао више дела од којих је најпознатији спев „Свети Сава” (објављивао је под књижевним псеудонимом „Срб - Милутин"), као настојатељ манастира Кувеждина поверио је израду иконостаса и живопис манастира познатом академ- ском сликару Павлу Симићу. Симић је то и учинио у стилу романтизма (што је јединствено у српско-православној цркви)у перио- ду од 1850. до 1853. године (ови радови су уједно и најмаркантнији у његовом свеукупном уметничком стваралаштву). Када је постављен нов иконостас са 48 икона, стари Халкозовићев иконостас је продат храму Св. великомученика Георгија, у селу Опатовцу (близу Вуковара). Храм у Опатовцу су знатно оштетиле усташе и Немци у зиму 1944/45. артиљериском паљбом и бацачима мина. Готово истовремено, када и Никанор Грујић, деловао је и Јефтимије Ивановић рођен у селу Дивошу 1773. године. По образовању богослов и филозоф, био је присутан у многим местима Срема, радећи као парох или просветни радник. Истакао се и као историчар. Уз то издао је и 4 књиге биографије најзнаменитијих људи из света. Његов рад је био веома цењен од стране савременика и читалачке публике, па му је и донео надимак „Плутарх”. У манастирској ризници Кувеждина, а све до Другог светског рата, чуване су многе драгоцености непроцењиве уметничке вредности. Многе од тих драгоцености (србуље, књиге, црквене утваре) у Кувеждин су донели калуђери из манастира Сланци и Винче. Посебице треба апострофирати путир (чашу) израђен од позлаћеног сребра дар руског цара Ивана Грозног из 1559. године, са искуцаном посветом на ободу, која је првобитно била поклоњена манастиру Милешеви. Мање више у нашем српском национу није знано да је руски цар Иван Грозни био потомак Стефана Јакшића, српског деспота изнад Саве и Дунава. Ана (једна од његових кћери) удала се за Василија Лавовића, кнеза Глинског. Из овога брака се родила Јелена. Она се удала за Василија III Ивановића (великог московског кнеза) и касније родила Ивана 4. Грозног. Експсонат у манастирској ризници био је и већ поменути бакрорез „манастира Кувеждина” рад Захарија Орфелина из 1772, године (израдио је и гравиру манастира Дивше). Захарије Орфелин спадао је засигурно међу најталентованије Србе 18. столећа. Веома успешан, готово до савршенства био је у калиграфији, бакрорезу, поезији, историографији и списатељству. У једној малој удолини, окружен шумом, на западном огранку јужног обронка Фрушке Горе, у непосредној близини села Визић лоциран је манастир Дивше (зову га и Ђипша).

Манастирска црква је посвећена Св. Николи. Сам манастир је као метох самосталног ма-настира Кувеждине забележен од 1706. до 1923., када је проглашен самосталним манастиром. Статус само- сталног манастира губи 1933., да би након Другог свет- ског рата опет стекао исти статус. Према легенди, манастир Дившу (Ђипшу) основао је сремски деспот Јован Бранковић, нај- вероватније крајем 15. века. Под именом манастира Св. Николе спомињу га сви турски катастарски дефтери из 16. века, уз село Липовицу (одавно не постоји). О манастиру Дивши у 17. веку нема уопште никаквих података, што импли- цира да је био напуштен. Приликом премеравања стира, опет Бонини (1702) пише:

фрушкогорских

мана-

„у њему има неколико калуђера који поново граде манастир и цркву”. У записној књизи из самог манастира (1738) већ налазимо податак да је снабдевен са најпотребни- јим богослужбеним књигама, да је насељен и да се у њему одвија редовни живот. Велика обнова конака и манастирске цркве извршена је 1743., ктиторством Петра Јовановића из Новога Сада (у прилогу овога сведочи и писмо упућено патријарху Арснију 4. Јовановићу - Шакабенти из 1744.). Остало је непознато ко је резао иконостас, али је одсликавање икона учинио Теодор Стефанов - Гологлавац (око 1754.). Још обимније обнова манастирске цркве, изградња манастирског конака и звоника са капелом чињена је између 1762. и 1766. године. Ктитор је био чувени дившански монах познат као пустињак Матеј (о томе сведочи и гравира Захарија Орфелина из 1772.). Непознате преправке на манастирској цркви вршене су и у трећој деценији 18. столећа, али је сачу- ван изворни изглед грађевине који потиче врло вероватно још из периода обнове Пећке Патријаршије (1557). Вредно је спомена да је у манастиру Дивши сахрањен владика Сава 1778. године. У манастирској ризници посебну пажњу је завређивало једно четворојеванђеље писано концем 15. и почетком 16. века. Између 1913. и 1922. године манастир Дивша (Ђипша) био је напуштен. Баш у то време, уосталом, као и манастир Кувеждин, и Дивша је опљачкана од стране аустро-угарске солдатеске (најпрецизније речено Мађара). Доласком игумана Пантелејмона Лазића кра- јем 1922. године започела је поправка манастирске цркве, конака и економских зграда. Само годину дана касније прорадила је и школа за децу из Дивше - Прњавора (Прњавор-манастирско насеље) у коме је учитељ био поменути игуман Лазић. Др Војислав Недељковић (Крај у следећем броју)

Iskra 1. maj 2006.

КО ЈЕ SMEŠTAO RATOVE SRBIJI? Za koga je Milošević postao opasan?

Ono što se kod nas zove zloupotreba službenog položaja i državne funkcije kako bi se došlo do privatnog biznisa i dobiti, odavno je prisutno i u SAD kod nekih članova američke administracije. To se često svodi na prikriveno korišćenje CIA za pokretanje građanskih i međunarodnih ratova, a sve sa ciljem da se određene privilegovane multinacionalne kompanije pojave kao snabdevači oružjem, investitori u izgradnji porušene infrastrukture (parama poreskih obveznika) ili vojnih baza (tobože potrebnih američkim nacionalnim interesima). Uz njih posao nalaze razne agencije za konsalting i vojnu i policijsku obuku. To danas “moćna” Amerika najbolje prodaje, dok je ogroman broj radnih mesta krišom preseljen na Deleki Istok jeftinijoj radnoj snazi. Unosne tezge tako ostvaruju penzionisani obaveštajci i generali, te neizbežni bankari Vol Strita koji ratom opus- tošenim zemljama daju kredite, baš kao i američkoj državi koja onda ide zvanično sa vojskom da deluje kao mirotvorac u Nikaragvi, Avganistanu, Koreji, Iraku, Bosni, Kosovu... (i sprema se verovatno za Srbiju). Međunarodno pravo to zove organizovani kriminal i zločinačko udruživanje protiv čovečnosti, a sve u cilju sticanja profita i pljačke. Za ovaj unosan biznis, neophodno je imati dobru poziciju u Vašingtonu i medije kojima se lako može manipulisati javnim mnjenjem Amerike i sveta. Ali, zahvaljujući mnogim “procurelim” informacijama na Internetu o svemu ovome se dosta zna. Odakle informacije cure? Upravo od agenata CIA, FBI i Nacionalne bezbednosti, ali i MI5 i MI6 i Mosada, od njihovih patriota i profesionalaca koji veruju da im je posao da rade u interesu svojih država, a ne za moćni korporativni biznis. Na žalost većina građana na prostoru bivše SFRJ ne zna da je upravo čitav Balkan u proteklih 15 godina konstantno plen pljački i izazivanja ratova i kriza od strane ove ogranizovane ekipe iz Vašingtona, Izraela i iz Vol Strita. Ovakve prikrivene operacije CIA osetili su prvi, još u vreme Regana, građani Latinske Amerike, a kasnije i mnoge druge zemlje. Ogromna finansijska moć privatnih bankara i multinacionalnih korporacija, a sa druge strane kon- formizam i lakomost na novac američkih kongresmena, te zaposlenih u CIA i FBI, po sistemu poltronstva i nega- tivne selekcije, kao i u famoznoj “međunarodnoj zajednici” gde su najkorumpiranije UN, čine organizovan sistem za pljačku globalnih razmera. Žrtve ovog sistema su mali narodi i njihove države. Funkcionisanje ovog sistema danas se zove “međunarodna politika”, a da bi neko uopšte došao u poziciju da sedne na funkciju predsednika države ili vlade mora da plati preskupu izbornu kam- panju. Odakle političarima novac za to? Finansiraju ih upravo ti bankari i “biznismeni”, kao i nevladini agenti uticaja, koji im usput daju i političke smernice. Tako je krug zatvoren i pod plaštom demokratije, na čelu najuticajnijih država sveta su već probrani i kupljeni saradnici. Oni koji to ne shvate, što je verovatno

Iskra 1. maj 2006.

bio slučaj pokojnog premijera Zorana Đinđića, bivaju izbačeni iz igre i zamenjeni pouzdanijim igračima. Dakle, jasno je ko može biti i na čelu SAD. Tako je ova moćna zemlja dovedena u poziciju najvećeg glo- balnog tiranina, a zapravo je pion, kao ogromna pesnica (bez glave) u rukama onih koji njome nevidljivo upravlja- ju. Dva puta je Amerika ušla u ratni sukob u Evropi, a da građani Amerike za to nisu imali nikakav razlog. Ali imali su Bankari i Biznismeni. Ko su ti moćni Ijudi u Americi? Zovu ih danas popularno neokonsi, zbog svog desničarskog neokonzervativnog političkog opredeljenja, iako je i ono samo ideološka farsa za narod. Mnogi od njih imaju izraelsko državljanstvo, dok sa funkcija u Pentagonu, Beloj kući, CIA, DIA, FBI, FEMA, NSO ... manje ili više prikriveno rade za Izrael, ali ne kao nacionalnu državu Jevreja, već za Izrael kao veštačku tvorevinu koju su osnovali cionisti. Inače, cionizam, komunizam, liberalizam, boljševizam..., ideo- loški su pokreti kojima isti ti vešti svetski oligarsi poslednjih sto godina savršeno orkestriraju svetskom političkom scenom. Sve države zapadne Evrope i SAD odavno su pod kontrolom ove bankarske elite koju kontrolišu najmoćnije dinastije sveta. Šta su prikrivene operacije CIA? To su akcije koje se ne finansiraju iz državnog budžeta SAD i njih Kongres ne može da kontroliše. Za takve poslove CIA mora da nađe novac na drugom mestu i to su najčešće poslovi od šverca droge i oružija. Ako niste znali droga je upravo zato zabranjena svuda u svetu, ali očito onaj ko je želi uvek dođe do nje. Naravno po visokoj ceni. I narkomana je sve više i više. Simpatično, zar ne? Kosovo i Makedonija odlična su tranzitna područja za krijumčarenje, kako droge tako i oružija, ali i za pranje para. Neki stučnjaci su odavno otkrili da je i klima na Kosovu izuzetno dobra za gajenje nekih lakih opojnih trava. Baš kao što je Avganistan svoju ekonomi- ju razvio gajenjem opijuma, baš kao što su laboratorije za preradu narkotika najveće u Kolumbiji. Sve to inače odavno kontroliše CIA, “boreći se protiv” narko kartela(!) Da li neko zaista misli da je moguće bilo u Srbiji, na Kosovu, u Bosni i Crnoj Gori krijumčariti drogu, oružje, cigarete, naftu, šećer, ulje..., i sve to u vreme međunarodnih ekonomskih sankcija (“nametnutih i ničim izazvanih”), a da to ne zna CIA? Nemoguće! I sve poslove oko šverca pratila je i verovatno organizovala CIA. Koji su se srpski “patrioti” i “obilići” od toga ovajdili, CIA savršeno dobro zna. Koji su se hrvatski “domoljubi” obogatili na svom “domoljublju”, takođe zna. I neki islam- ski “borci za slobodnu Bosnu” izašli su iz “genocida koji su Srbi nad njima počinili” kao bogataši. I Agim Čeku, Tači, Haradinaj, Suroji, sve naprasni bogataši postali su to od kada se bore za “nezavisno” Kosovo. Saradnik

Ко је smeštao ... vojne firme za konsalting, Čeku je bio i u Hrvatskoj, Bosni, a prethodno general “insajder” u JNA. Sve ove Ijude CIA ima u svojoj arhivi za slučaj da postanu neposlušni. Zato je Čeku i postao premijer. Naravno da Albanci sa Kosova, obični građani, od te “nezavisnoti” nemaju i neće imati ništa, osim dugo- va koje će generacijama otplaćivati, jer će ih Svetska banka milijardama bezvrednih dolara zadužiti. Ali imaće pljačku i zemlju punu osiromašenog uranijuma i kriminalaca. I uverenje da su sada “nezavisni”! Ovo pominjati na Kosovu je najstrože zabranjeno. Promućurni Albancui su to shvatili, ali politički nepismenih je mnogo više. Baš kao što je to bio naivni Ibrahim Rugova. Mediji su odavno u rukama pouzdanih Bilderberg saradnika, i u njima se niko nepodoban ne može oglasiti. Da li ima toliko naivnih u Srbiji koji se nikada nisu zapitali kako takav polupismen i zaostao albanski narod, gde još važi krvna osveta, može tako uspešno da lobira u Vašingtonu za svoju nezavisnost? Odakle im to znanje, veze? Odakle im novac? Zar su Srbi toliko glupi, pa to nisu umeli? Nema nikakvog lobiranja u Vašingtonu. Postoji samo prevara i uzimanje para naivnima, jer neokonsi su diktirali i orkestrirali ko će se boriti za “nezavisno Kosovo”, ko za “unitarnu Bosnu”, ko za “državu hrvatskog naroda”, a ko treba da bude krivac za sve nesreće. Uloga krivca je, na žalost, pripala Srbiji. Ako ima nešto zajedničko za Ahtisarija, Černomirdina, Kušnera, Štajnera, Petersena, Eidea, Holbruka, Ešdauna i ostale lordove i emisare koji su sedeli na funkciji nekog balkanskog administratora ili posrednika, to je Ijubav prema novcu, nepatriotizam i neograničeni cinizam. Izvršni producenti u finansiranju ove globalne političke predstave bili su Daglas Feit i Ričard Perle (obojica jedno vreme na visokim državnim funkcijama u Pentagonu), preko svoje advokatske kancelarije “Feit and Zell” osnovane u Izraelu, i sa predstavništvom i u Moskvi. Operacijama su rukovodili od 1987. do 2004. Oni su preko Bosanskog Odbrambenog Fonda i Rigs banke u Vašingtonu, gde je bio račun Fonda, prikupljali novac za “oslobodilačku borbu” Muslimana u Bosni i na Kosovu u velikom broju islamskih zemalja. Nekoliko stotina miliona dolara sakupljenih za “oslobodioce” od “Miloševićeve velike Srbije” išao je iz arapskih zemalja i sa dalekog istoka, preko Vašingtona na Balkan. Ali, na tom putu velike svote novca su negde “iscurile”. Tako je jedna nezavisna istraga FCEN-a otkrila da on odlazi na račune nekakve Al Kaide (za koju se tada prvi put čulo) kao i Iranske Pasdarans Revolucionarne Garde. Tako su plaćani mudžahedini, najamnička vojska, koju su sačinjavali uglavnom siroti i ratni veterani iz Avganistana koji su dovođeni u Bosnu i na Kosovo da čine teške zulume nad srpskim civilima i izazivaju Srbe. Tako je perfidno izrežirana i Srebrenica. Znajući da će se Srbi osvetiti za izvršen brutalni pokolj nad srpskim stanovništvom, “mirovne snage” korumpirane međuna- rodne zajednice sa oznakom UN, povukle su se i ostavile naoružane mudžahedine u “demilitarizovanoj zoni” sa velikim brojem civila, Muslimana. Mediji su onda sačekali osvetu Srba nad mudžahedinima i sve zločine

preveli kao “ubistva nedužnih civila” i pripisali ih “velikosrpskim genocidnim namerama”. Tu je i silovanih, čak 50 000, muslimanskih žena. Perfidno, zar ne? I to je pravi prikriveni zločinački poduhvat protiv čovečnosti koji je organizovala moćna neokonzervativna klika iz Vašingtona zloupotrebljavajući, ne samo američku državu, već i čitavu NATO organizaciju uvlačeći u svoj pakleni plan sve zemlje članice. Danas se iz obaveštajnih krugova u Francuskoj, Pakistanu, ali i Turskoj već stidljivo može čuti da nikakva Al Kaida zapravo ne postoji. Ko onda u njeno ime organizuje terorističke napade širom sveta? Ako ste inteligentni, čitaoče, sami ćete zaključiti. Milošević je očito od američkih patriota iz CIA i FBI dobio veliki broj dokumenata koji su ovu bandu mogli da raskrinkaju i to na pravom mestu, u Haškom sudu. Javno prikazivanje ove paklene nameštaljke sa svim DOKAZIMA o njenim akterima i mreži delovanja bila je najverovatnije namera Slobodana Miloševića u njegovoj završnoj reči u Hagu. I to se moralo sprečiti. Za zločince iz neokonzervativnog klana, kako Republikance tako i Demokrate (Klintona, Buša, Olbrajt, Čejnija, Klarka, Holbruka, Heiga, Feita, Perlea itd.) koji su teško zloupotrebili svoje državne funkcije radeći i protiv interesa američkog naroda, na šta su bili po Ustavu obavezni, Milošević je postao OPASNOST. Dakle, nije bitno čime je ubijen, već zašto i po čijem nalogu. Holandija je inače saveznica SAD (čitaj neokonsa). Nemoral, opšta korupcija i teška hipokrizija danas su evi- dentni na svetskoj političkoj sceni. Na sreću, sve je više informacija koje cure u američku i svetsku javnost preko Interneta, a zbog čega američki Kongres pod pritiskom i pretnjama nervnim gasom i lažnim uzbunama (februara ove godine) stalno mora da izglasava i produžava trajanje zakonima kojima se informacije prikrivaju, dokumenta klasifikuju, a mnogi pojedinci prisluškuju. FBI i CIAsu bukvalno podeljene, a SAD u velikoj i političkoj i ekonomskoj krizi i strahu. Nacionalni dug SAD je premašio odavno 8 tri- liona dolara. Neokonsi, zato na svaki način pokušavaju da izazovu globalni rat, opšti haos, nakon koga će pre- vesti svet u Novi Svetski Poredak (globalno robovlas- ništvo bez nacionalnih vlada). Da se istina zamagli, a pljačka nastavi i u Srbiji se danas pokušava rasplamsati, baš kao i u svetu, ideo- loški sukob i podela među građanima. Isto se radi u Francuskoj i Nemačkoj, Rusiji, Iraku, kao i među Hrišćanima i Muslimanima širom sveta. Vodeći globalni mediji pod kontrolom istog korporativnog biznisa, baš kao i svi mediji u Srbiji, koji rade pod kontrolom istog glavnog i odgovornog urednika, to upravo čine. Upalite TV i pogledajte. Razmislite kome treba ta tenzija i nervi- ranje kome ste izloženi bez obzira koju političku stranku podržavate. Srbiji ne treba. Svet je danas nesumnjivo u najvećoj krizi od početka Drugog svetskog rata, a otpori globalnim centri- ma moći sve su jači. Za inteligentne Ijude širom sveta, Slobodan Milošević je bio hrabar i požrtvovani borac pro-

Iskra 1. maj 2006.

О књизи Драгана Танасковића:

„ИЗ ТУЂЕГ ПЕРА” Драган Танасковић: „Из туђег пера", стр. 41, 20 цм. издавач Ваљево: Друштво Хиландар 2005.; штампа „Ваљево принт”. Добротом Друштва Хиландар, које је у Ваљеву основао покојни о. Митрофан Хиландарац, стигла нам је дивна збирка песама са горњим насловом, која је управо изашла из штампе. У књизи је кратка биографија песника, где стоји: „Драган Танасковић рођен је 1953. године у Ваљеву, где и данас живи. Дипломирао је 1978. године на Филолошком факултету у Београду. Поезију пише од 1994. године. Објављује у периодици:,, Летопис Матице српске” (јуни 1996. и октобар 2004.), „Луча” (мај 2004. и јануар 2005.), Савременик” (број 119-120/2004.) и „Књижевни лист” (фебруар 2005.)" Ова збирка песама је несвакидашња у нашој поезији. Има 33 песме са разним насловима, сас- тављених у слободном стиху али тако као да сваку песму пише по један Инок (калуђер): Макарије, Пајсије, Викентије, Онуфрије, Андреј, Пафнутије и тако редом. Свака песма има одговарајућу поруку читаоцима. И свака песма је дидактичног карактера, те се и по томе ова збирка одликује. Зато је вредно навести бар две- три песме да би се спознао значај ове лепе збирке. На пример, уводна песма Цвеће гласи: „Ја Инок Макарије Пишем ово у време Када свила и цвеће

tiv ovog zla. Baš kao što su to bili Linkoln, gen. Džekson, Kenedi, kao što je to decenijama Fidel Kastro, Sadam Husein, a danas Lukašenko i najpopularniji Ugo Čavez iz Venecuele, koga CIA želi da ukloni po svaku cenu. U Srbiji, međutim, o ovome se malo zna, a njeni politički neobrazovani čelnici i korumpirane marionete na vlasti o Americi i “međunarodnoj zajednici” sude na osnovu igranih filmova, globalnih kontrolisanih medija i plaćenih agenata od uticaja, koji im sede u kabinetima kao savetnici i ne skidaju se iz medija izigravajući poli- tičke analitičare. Potpuna neznalica, Boris Tadić agenci- ju neokonsa “RSLB” čak je i angažovao da rade na imidžu Srbije (iako su upravo i oni teško i sistematski kompromitovali Srbe), dok prikriveni, ali veoma obavešteni Koštunica srpsku vladu po svaku cenu održava, dok se zemlja ekonomski pljačka i uništava.

Ни пет пара не вреде Јер заплакала је многа мајка И са једне и са друге стране И ретки су они људи-громаде Који су у највећим бурама Могли мирно и слатко да живе А живели би слатко и сада Када свила и цвеће Ни пет пара не вреде.” Или, ова песма Поређење: „У пет сати ујутру Док птица напољу кликће Ја Инок Јован Понављам:,, Господи помилуј! Господи помилуј”. Али моје појање је бледо Док њен цвркут као пламен Лебди у небеске свере Међутим као што сви знамо То није све што ћу морати Да научим од ње Тек пусто многобрижје ми Не дозвољава да се Уздигнем до те висине.” Како је тек лепа и поучна песма Слобода: „Сада могу да живим И овако и онако Мање или више побожно Бог нам је дао слободу Али сву своју славу или беду Спознаћемо тек у гробу И наша песма и наш плач Изићи tie тада на видело Међутим какав је то образ Какво је то подобије Када не би било слободе Јер треба се из гроба Дићи чак изнад облака силних И загрмети гласно: ПОМИЛУЈ МЕ! То сам ја грешни Инок Пимен.” Заиста, много је лепа ова збирка песама, коју су издали Хиландарци изван Свете Српске Лавре Хиландара, коју још више улепшава насловна страна у боји са једним лепим градом (можда и Ваљевом) на чијем подножју Непознат Инок клечећи и метанишући, док је изнад њега мала иконица Богородице са Христом, моли се за спасење и тог града и свега на рода. Честитамо Драгану Танасковићу на овој дивној збирци песама, препоручујући је из свег срца читаоци- ма и на Родној груди и у расејању. Бора М. Карапанџић

Odbijanjem da dostojanstveno sahrani Miloševića u Beogradu kao državnika sa svim počasti- ma, Srbija je sama sebe mazohistički pljunula pred celim svetom. SN677, 17.3.2006.

Iskra 1. maj 2006.

SRPSKI

NOMADI

t STJEPAN-STIPE GRABOVAC Stjepan-Stipe Grabovac, jedan od najstarijih članova Zbora iz Splita, umro je 23. marta 2006. godine u Bridlingtonu u Sjevernoj Engleskoj. Rodio se 6. maja 1916. godine u Krušvaru kod Splita od oca Jakova i majke Eve koja je umrla kad je imao 11 godina. Otac je od rane mladosti bio jugoslavenski orijentiran i za vrijeme Prvog svjetskog rata zatvaran od austrijskih vlasti pošto je odbio da se bori protiv Srba. Kasnije, za vrijeme Banovine Hrvatske, Jakova su zbog njegovog jugosla- venstva teško pretukli na ulici u Splitu batinaši Mačekove „Građanske Zaštite”. Ozbiljno povrijeđen, proveo je više mjeseci u bolnici. Kakav otac takav sin! Zadojen idejom jugoslavlenstva od najranije mladosti, Stipe se opredijelio za Zbor Dimitrija Ljotića prvih godina po njegovom osniva- nju. Učlanio se u zborašku organizaciju u Splitu - jednu od najjačih u Dalmaciji - u želji da svojim radom dopri- nese očuvanju i unapređenju Jugoslavije. Rad protiv rušilačke politike ustaša i komunista i zalaganje za pre- porod naroda u duhu zboraških ideja postaje prioritet u njegovom radu i životu. Prisiljen zbog bolesti da prekine gimnazijsko školovanje poslije šestog razreda, odlazi kad je ozdravio u Beograd gdje se zaposlio u jednoj fabrici za tašne. U slobodnom vremenu se bavi širenjem „Biltena” i druge zboraške literature. Kad je vlada Cvetković-Maček u decembru 1940. zabranila Zbor, jedna grupa zboraša je internirana u Brusu, a neki članovi Pokreta u Beogradu uhapšeni i zatim internirani u svojim rodnim mjestima. Među njima su bili Stipe i student Ante Jeličić, Hrvat sa Hvara. Na sam katolički Božić 1940. žanradmi su ih sproveli iz Beograda u Split. Nisu bili zatvoreni, ali su se morali svakog dana prijavljivati političkom odjelu splitske policije. Naravno, nikakva pismena presuda ili optužba protiv njih nije postojala. Uskoro posle sloma Jugoslavije u aprilu 1941. Stipe se vraća u Beograd preko Zagreba. U Zagrebu naleti na jednog poznanika ustašu iz Splita, nekako se izvuče iz neugodnog razgovora, uhvati prvi voz za Zemun - tada granični grad Pavelićeve Hrvatske - i oda- tle se prebaci za Beograd. Poslije formiranja štaba Srpske Dobrovoljačke Komande u septembru 1941., stupa u dobrovoljce sa rasporedom kao pomoćnik šefa odjela za ishranu dobrovoljačkih obitelji u Beogradu. Radio je i u štapskom centru za vezu zajedno s Antom Jeličićem. S vremena na vrijeme ide u unutrašnjost i širi zborašku štampu i vrši propagandu. Po povlačenju u Sloveniju na jesen 1944., Stipe je u februaru 1945. raspoređen s grupom Hrvata dobro- voljaca u novoformiranu Hrvatsku Armiju pod komandom generala Matije Parca koga je na tu dužnost postavio general Draža Mihailović. U aprilu 1945. je sa istom grupom unapređen u čin potporučnika naredbom generala Mihailovića. U zadnjim danima ratovanja u Sloveniji, pukim slučajem izbjegava smrt u napadu komunističkih partizana na jedan vod pod komandom potporučnika Ante Sokačića u blizini Ajdovščine. U

napadu ginu Sokačić i nekoliko zboraških omladinaca iz Dalmacije, ali Stipe se uspio sakriti i tako ostati živ. Poslije prelaska u logor Eboli u Italiji, vrši dužnost pomoćnika intendanta Hrvatske Armije. Iz Ebolija je sa pripadnicima ostalih nacionalnih zajednica prebačen u Njemačku (Munster lager), a oda- tle 1947. emigrira za Veliku Britaniju gdje nalazi posao kao bolničar u okolini Londona. Postaje nadzornik bolničkog osoblja i nastavlja da radi po bolnicama sve do penzije. Ženi se 1951. s Olgom Ćosić, sestrom zboraša Bogdana i Velizara-Velje iz Cačka. Obojica su predati sa pukovima Titovim partizanima u Sloveniji na proljeće 1945. Bogdan je strijeljan, a Velja pošteđen zbog mladosti, imao je samo 16 godina. Kasnije je radio kao učitelj, ali je njegovo životno djelo izgradnja crkve Uspenija Svete Bogorodice u Čačku u spomen brata Bogdana i drugova. Stipe i Olga su bili u braku skoro 55 godina. Bog ih je blagoslovio kćerkom Aleksandrom i troje unučadi: Jakov (Jake), Olga i Kolin (Colin). Stipe nastavlja političku aktivnost u emigraciji. Kad je Roko Kaleb pokrenuo „Hrvatsku Zoru” 1953. godine u Minhenu, postaje povjerenik lista za Veliku Britaniju i vrši tu dužnost sve do gašenja „Zore” 1982. Bio je jedan od osnivača i aktivan član Južnoslavenskog Demokratskog Saveza čiji je osnivački kongres održan u Londonu 1960. godine. Ostaje uvijek osjećajno vezan za stare drugove. Opjelo Stipi je služio velečasni David Grant u crkvi „Naša Gospa i Sveti Petar” (Our Lady and St. Petei) u Bridlingntonu 31. marta 2006. u prisutnosti porodice i prijatelja, a sahrana je bila na gradskom groblju. Dvije prigodne dalmatinske melodije su uljepšale opjelo i ispratile Stipu u carstvo nebesko. Otac David se biranim riječima oprostio od pokojnika. U isto vrijeme dok se održavalo opjelo u Bridlingtonu, pomen^ Stipi je služen u crkvi Uspenija Svete Bogorodice u Čačku po želji porodice Ćosić. Tako je Stipe ispraćen i katoličkim i pravoslavnim obredom. Za porodicu i prijatelje taj dvostruki obred bio je pun sim- bolike. Nježan suprug, otac i djed, Stipe je bio iznimno dobar čovjek i vjeran drug, skroman i nenametljiv. Rodoljub iznad svega, doživjeo je raspad Jugoslavije kao ličnu tragediju, udarac od koga se nikada nije opo- ravio. Vječni mu pomen i slava!

Đ.N.

Beogradski nadbiskup Hočevar služio je Uskršnju misu u crkvi Svetog Ćirila i Metodija u Beogradu, koju je direkno prenosila televizija RTS, i u svojoj propove- di poželeo "Hristos voskrese11 pravoslavnima koji slave Uskrs sledeće nedelje. (RTS, 16. 4. 2006.)

Iskra 1. maj 2006.

Ревизионизам у савременој српској књижевности (112)

СЕНКА ГОЛОГ ОТОКА МАРКА ВРАЊЕШЕВИЋА Роман Марка Врањешевића, Сенка Голог отока 1, једна је од многих књига објављених послед- њих двадесетак година (први пут као роман) о великом злочину против својих суграђана (читај, другова) почи- њеном од комунистичке партије крајем четрдесетих и почетком педесетих година прошлог века. Као што је познато, партија је одлучила да рашчисти са својим члановима и симпатизерима који су, с правом или не, били оптужени да су били на страни Стаљина у коминформском сукобу. Међу њима био је и Марко Врањешевић, угледни песник и прозни писац пре Другог светског рата. Роман је објавио његов унук, Игор Врањешевић, после пишчеве смрти, пошто је дед покушавао годинама да објави свој роман. Врањешевић је почео да објављује песме, а касније и прозна дела, између два светска рата. Сима Пандуровић га је 1926. године уврстио у своју Антологију најновије лирике. Прву књигу песама објавио је, због рата, тек 1948. Као комуниста, учествовао је из илегале у комунистичкој револуцији. После рата био је један од оснивача Удружења књижевника Србије и, заједно са Исидором Секулић и Ивом Андрићем, у првој управи Удружења. Као писац много је обећавао и био цењен од својих колега. А онда је дошла злокобна Резолуција Коминформа. Марко је лишен слободе 17. маја 1949., без објашњења сем нејасне оптужбе да је негде рекао да је Резолуција Коминформа донекле у праву. Уствари, њега су на Голом отоку највише испитивали шта је го- ворио и с ким се састајао у Москви приликом посете југословенских писаца. Иако је Марко упорно тврдио да је разговарао, као и остали писци, само о књижев- ним темама, Партија је инсистирала да је хватао везе са совјетском обавештајном службом. Испитивања и мучења донели су Марку нервни слом.2 Пошто су морали да га пусте на слободу јер нису нашли ништа да га окриве, њему је требало неколико година да се опорави. Тешке успомене и осећање неправде остали су са њим до краја живота. На крају је, попут Бранка Ћопића, извршио самоубиство 1974. године, бацивши се са трећег спрата на бетон, не могавши више да под- несе притисак УДБЕ и Партије, која га је и даље сумњичила за „издајство”. Врањешевић је био велики идеалиста, који је буквално схватио и примио к срцу сва обећања за побољшање људског живота. Он је идеалистички го- ворио о комунистима: „Ничим другим комунист не може тако убедљиво да делује на остале као својим личним примером. И кад би код свих, почев од највиших руководилаца па до последњег редова Партије, било моралне свести у најмању руку толико колико и политичке, кад би били свесни тога да је скромност једна од најлепших особина које красе правог комуниста, онда пут до комунистичког друштва не би био ни дуг ни тежак.”(44) „Зацело би сад друкчије било и овде и тамо, а можда и у свету, да је Лењин са својом прекаљеном бољшевичком гардом могао одмах после Октобра да поведе Русију путем комунизма... Звучи парадоксално, али изгледа да је

Iskra 1. maj 2006.

жалосна истина: што даље крочимо у социјализам, то се све више удаљавамо од комунизма!”(45) Али Врањешевић није имао илузија о исходу свог боравка на Голом отоку. Иако није тачно погодио како ће завршити, предосећао је да му нема спаса: „Другови, мене ће овде убити! Траже да признам нешто с чиме ја немам никакве везе! Да хоће бар да ме убију, али они ће ме мучити, мрцварити...”(47) „Са очајничком упорношћу дављеника хватам се за спа- соносну мисао: изићи на суд и пред лицем целог света одважно рећи своју истину! Ја нисам крив!”(54) „Оно што мој случај чини специфичним то је да сам се ја досад стално осећао као да сам под неком тешком оптужбом за нешто с чиме немам никакве везе.”(116) Као интелигентан човек, а не само као апарачик, он је добро познавао природу диктаторског менталитета својих комуниста: „Кад њима падне шака нека ретка птица, онда му претресу цео живот, све од момента кад је напустио мајчину утробу!”(55) „Тек кад вас они прописно умекшају, моћи ћете да рачунате на иследниково гостопримство.”(71) Врањешевић не описује у велике детаље третман логораша на Голом отоку, као многи други аутори; њега више интересује психолошка драма којој су подвргнути. Па ипак, штури описи комунистичких дивљаштава довољни су да се читаоцу дигне коса на глави: На пример, док логораши наизглед бесмислено преносе земљу и камење с једног места на друго: „Корак, два, а онда ме неко из све снаге удари песни- цом у леђа и ја се простирам ничице по оштром, каменитом путу. Напрежем последњу снагу и с муком се дижем. Тек онда видим неке људе око себе у војничким оделима и помислим да су нас довели у неки војнички логор... Исправивши се, видим са обе стране пута недогледне редове оних у војничким оделима: то је строј кроз који треба да прођемо. Неко ме удара песницом позади, у ребра, и опомиње да главу држим сагнуту и да не гледам унаоколо.”(93-94) Услови живота на Голом отоку нису били достојни човека; чак су и животиње живеле под бољим условима: „Какво умивање! Овде често нема воде ни за пиће... често морамо чекати да падне киша да би се угасила жеђ.”(101) Међу логорашима има и особа које се не виђају често ни у обичним затворима: „Има их веома младих, готово дечака, а промакне и покоја већ сасвим седа глава.”(142) У разговору са логорашима, Марко чује како се помиње и Стаљиново име. „Исто то име споменуо сам лане, на једном партијском састанку, и због тога ме послаше овамо. И то исти они који су некад заједно са мном јуришали кличући то исто име! Па може ли то ико жив да схвати!”(135) Међу парола- ма које види исписане по логору једна му пада у очи, и то објашњава природу и Титовог режима: „Друже Тито ко те не волио челични га метак погодио.”(113) Емоционалне и душевне муке биле су најтеже, нарочито неизвесност породице коју је оставио за собом. Марку се жена породила неколико дана после хапшења и он је видео своју кћерчицу први пут тек по

Ревизионизам .

t Љубица Стојадиновић

изласку из логора и затвора у Београду: „Да пишем кући? Имам ли ја уопште кућу, имам ли породицу? Имам ли иког од својих најближих? Гдесуони? Никад у животу никоме нисам учинио никаквог зла, али сам сад, без имало своје кривице, можда проузроковао трагедију својих најмилијих.”(106) „Може ли се замис- лити нечовечнија и свирепија казна него кад човеку, у моменту кад му је најтеже и кад све његово биће страсно жели само топлу, утешну људску реч, ускраћују и ту једину радост: да поразговара са онима које воли и који га воле.”(185) Како је Марко све то физички издржао није ни њему јасно. На крају осећа се измрцварен, скршен и физички и душевно. Пати од халуцинација, чак и дуго после пуштања из логора. Види пред собом свог двој- ника, кога замишља да је „вечни дух Правде, Добра и Истине”. Али се осећа „безутешно, тако безнадно сам...” Марка прогоне зли дуси и на Неуропсихијатријској клиници, где су га сместили после неколико месеци мучења на Голом отоку (ваљда га се сетио неко ко је запамтио његове предратне услуге Партији). Ни ту не налази мира, развија манију гоњења, сумња у све и свакога, чак и у своју жену и кћер. И код куће прате га сећања на проживљена искуства... Сви га прате, уходе... „Био би то прави одмор кад не би било оних тајанствених огледала у суседној улици, окрену- тих баш према прозору моје собе, и мисли на сутрашњицу која је тако болно неизвесна.”(286) Марко Врањешевић поставља себи једно суштинско питање: „Да ли ће ми се икада, после свега што сам до сада доживео, вратити вера у човека? Да ли tie оно што је још преда мном учинити да се осло- бодим свих сумњи?”(120) Очигледно, Марко у томе није успео, што доказује и његово самоубиство. И тако је завршио један од многих младих и интелигент- них идеалиста, које су занела комунистичка обећања за бољи живот али сурвала у амбис неизбежна стварност. Колико ли је било таквих и колико је нес- реће то донело српском народу! Сенка Голог отока лежи на генерацијама комуниста и питање је када ће, и да ли ће се икада ње ослободити. Васа Михаиловић (1) Марко Врањешевић, Сенка Голог отока (Belgrade: I. Врањешевић, 2005.), стр. Бројеви страница цитата из ове књиге наведени су у тексту. (2) Пре извесног времена објавио сам чланак „Карамазовштина у најновијој југословенској књижевности” (Књижевне новине, 1-15 јун 2002.), у коме сам, цитирајући роман Ернеста Хемингвеја За кога звони звоно, упоредио понашање југословенских комуниста са шпанским фашистима у шпанском грађанском рату, с том разликом што су Шпанци мучили своје непријатеље, а Југословени своје дру- гове.

Поглавар Римокатоличке цркве, папа Бенедикт XVI је у својој Ускршњој проповеди

У главном граду Аустралије, Канбери, упокоји- ла се Љубица Стојадиновић, жена раније преминулог добровољачког капетана Драгана Стојадиновића. Љубицу је пре неколико година задесио мождани удар од кога се није могла потпуно опоравити. Неколико дана пред Љубицину смрт њена деца, Влада и Драгана, упутили су је у једну локалну болницу на даље здравствено испитивање, где је изненада умрла. Опело у манастирској цркви Св. Алимпија Столпника у Илајну, 23. марта 2006., служили су протојереј-ставрофор о. Мирослав Поповић и архиман- дрит о. Теодор Бојовић, у присуству бројних чланова породица Стојадиновић, Бардак и Живановић, као и добар број добровољаца и њихових породица из Мелбурна. Сахрањена је на манастирском гробљу Св. Саве поред свога мужа Драгана. Над гробом су се од Љубице опростили њен сестрић, Спасоје-Бата Бардак и унук Марко Стојадиновић, износећи позитивне црте њеног карактера, оданост породици и пријатељима, као и православној цркви Св. Тројице у Мелбурну, где је као чланица Кола српских сестара пожртвовано радила. Нека Господ буде милостив Љубициној напаћеној души, а њеној породици и рођацима наше искрено саучешће! БСМ

t Раденко-Раде Дудић У Мелбурну, Аустралија, умро је 18. марта 2006. наш ратни друг, добровољац Првог пука Раденко-Раде Дудић. Опело у предграђу Кисборо у цркви Св. Арх. Стефана служио је старешина храма, протојерејставрофор о. Чедомир Видеканић у присуству Радетове деце и њихових породица, као и његових другова добровољаца и осталих пријатеља и познани- ка. Сахрањен је на локалном гробљу поред своје супруге Наталије-Нате која је умрла пре неколико година. Над гробом се од Радета опростио друг добровољац Трећег пука, Миодраг Благојевић- „Правда". Нека милостиви Господ прими у своје наручје нашег друга и пријатеља Раденка, а његовој деци наше искрено саучешће! ВБЋ и БСМ

t Ljenko Urbančić U Sidneju, Australija, u bolnici St. Vincent umro je 22. februara 2006. od raka na plućima, Ljenko Urbančić, predratni član JNP Zbora i za vreme rata oficir u slove- načkim domobrancima. Bio je valjda jedini domobranac koji je 1947. godine bio zatvoren u Y - lageru Munster Lagera u Nemačkoj. U Australiji bio je vrlo ugledan član australijske Liberalne sranke, a na domovinskom frontu uglavnom angažovan u slovenačkoj politici, ali je redovno učestvovao i na dobrovoljačkim slavama. Njegovu vrlo uspešnu karijeru u australijskoj Liberalnoj stranci osujetile su intrige Titovog režima. Večan mu pomen! V.D.

t Милица Урошевић У Чикагу, САД, умрла је 21. марта Милица, супруга нашег покојног друга Драгољуба Урошевића. Милица је добила срчани напад и док је пренесена у болнице била је већ мртва. Милица је била веома добра и пожртвована жена, пазила је и неговала покојног Драгољуба кад је због болести остао без ногу. Покојна Милица за собом оставља синове Бору и Јовицу, кћерку Радојку и унука Ацу. Нека Господ подари покој њеној души! Љ.Д.

позвао на проналажње "часног решења" за иранску нуклеарну кризу, стварање независне палестинске држве и сарадњу у свету у борби против тероризма. (Бета, 16. 4. 2006.)

Iskra 1. maj 2006.

Прилози „Искри” Уместо цвећа на гроб Љубице Ананић Драгољуб Текић К$ 20 Уместо цвећа на гробнедавно умрле Милице Урошевић, супруге преминулог друга Драгољуба, из Чикага Драгољуб Текић К$ 30 Уместо цвећа на гроб Дороти Антуновић Милан Билбија К$ 25 U znak pijetetnog sećanja na našeg dobrog i piemenitog oca i dedu Stjepana Grabovca kćerka Aleksandra sa unucima £ 100 За успомену на врлог друга покојног Мирка Јовичића Бранислав Лазаревић £10 Уместо цвећа на гробове мога мужа Славка Контића, брата Светозара Бугарског, кума Воје Масловарића и другорица Леле Чубрило и Јоке Ћираковић Јелена Контић $ 50 Уместо воштанице на гроб моје супруге Дороти даје прилог нашој Искри Борислав Антуновић £ 50 Уместо цвећа на гроб вољене сестре и тетке Љубице Стојадиновић породица Бардак А$100 Нека милостиви Господ подари покој душе драгог друга Раденка Дудића Миодраг Благојевић „Правда” А$ 20

Уместо цвећа на гроб драге нам пријатељице Љубице Стојадиновић Елизабет и Душан Тодоровић А$ 40 Нека милостиви Господ подари покој душе драгог нам друга Мирка Јовичића и нашег Стјепана-Стипе Грабовца, саборца из Далмације Марко и Радмила Сунара $ 30 Дозволите ми да још једном поновим да је одавно већ препуњен списак наших изгинулих и преминулих другова и другарица, а стално се појављују нова имена драгих ликова, од недавно расутих по целој овој нашој планети, оних који, у цвету младости и пуни идеала, у судбоносне часове похрлише у помоћ својој несрећној Отаџбини у одсудном тренутку, вођени инспирацијом непризнатог и оклеветаног великана нашег народа у двадесетом веку. Иако нисмо успели да спречимо победу неприродне и за наш народ катастрофалне комунистичке идеје, ми још живи имали смо прилику да својим очима видимо да смо ишли правим путем и да наши пали хероји нису узалуд дали своје животе и зато са поносом очекујемо дан када ћемо се опет видети са онима који одоше пре нас. Нека је слава Господу! Н. Н. £10

ПРЕГЛЕД ВЕСТИ

„ISKRA”

Министар правде Србије Зоран Стојковић изразио је очекивање да ће рационална мрежа судова, као један од делова Националне стратегије реформе правосуђа, заживети од 1. јануара 2007.

„Атињани, не треба човек да пусти, да догађаји њим управљају; то треба избећи. Као што војсковођа иде на челу својих трупа, тако, pehu, мудри ако смем политичари треба да иду испред догађаја: не смеју се чекати доГађаји, па тек онда потражити мере које треба предузети, неГо мере које су предузете треба да управљају доГађајима. ” Демостен у „ Филипикама ”

Захвалнице Мојим драгим друговима и пријатељима који дођоше да испрате моју Дороти до њене вјечне куће, као и свима који ми усмено и писмено изјавише саучешће, овим се најсрдачније захваљујем. Борис Антуновић Поводом смрти мог супруга Стјепана Грабовца, примила сам од наших другова и пријатеља бројне телефонске позиве и изјаве саучешћа са разних страна света, па у немогућности да свима лично одговорим, изражавам свим поменутим, као и пријатељима из северне Енглеске који су лично дошли да испрате Стјепана, наше кћери Александре и моју искрену захвалност. Олга Грабовац (Ћосић)

SLOBODNI JUGOSLOVENSKI LIST Izdavač i administracija (Publisher): Iskra Periodical, 93 Bridgevvater Drive, Northampton, NN3 3AF, England. Adresa redakcije: 17 Harvelin Park, Todmorđen, Lancs OL14 6НХ, England. Odgovomi urednik (Editor): Vladimir Ljotić. Rukopisi se ne vraćaju. Članci objavljeni sa inicija- lima ili punim imenom autora, ne predstavljaju obavezno mišljenje redakcije.

„Iskra” izlazi svakog 1. u mesecu. Typeset and printed by Lazarica Press, Birmingham, UK. Godišnja pretplata za „Iskru" (običnom poštom) £16.ili odgovarajuća vrednost u drugim valutama (Euro28). Avionskom poštom godišnja pretplata iznosi za SAD, Kanadu i zemlje lužne Amerike £20.-, a za Australiju, Novi Zeland i zemlje Azije £23,- ili odgo- varajuća vrednost u drugim valutama. Cekove za „Iskra Periodical“ slati na adresu Administracije. Poverenici: AMERIKA: ,,Iadran“, c/o D. Ojdrović 2225 N. 106th St. Wauwatosa, WI. 53226, U.S.A. — AUSTRALIJA: Malešević Bogdan, 18 Kingsley Str., Elwood, Vic. 3184. — ENGLESKA: Dragan Živanović, 93 Bridgewater Drive, Northampton, NN3 3AF. (Čekovi da glase na Iskra Periodical) — KANADA: Mirko Čečavac, 8 Bairstow Crescent, Rexdale, Ont. M9W 4R4. — NEMAČKA: Svetomir Paunović, Untersbergstr., 20, 81539 Miinchen. —FRANCUSKA: Trajanka Darda, 58, rue de Crevecoeur, 93300 Aubervilliers - Paris.

Iskra l.maj 2006.

Свих деветоро осумњичених за привредни криминал, односно злоци- начко удруживање, међу којима је и председник београдског Трговинског суда Горан Кљајевић, пред истражним судијом је негирало наводе кривичне пријаве, пишу београдски дневни лис- тови од понедељка. Члан српског преговарачког тима Марко Јакшић и председник срп- ског националног већа за Косовску Митровицу Небојша Јовић изјавили су да још нема услова за улазак Срба у привремене косовске институције. Наредних дана неће доћи до значајнијег раста нивоа река и може се очекивати стабилизација и постепено смањивање нивоа вода, саопштили су у недељу у Јавном предузећу "Србија воде". У Браничевском округу је високим водостајем Дунава нају- гроженији Голубац, где јак ветар наноси воду на насипе од којих су неки већ про- бијени. (Бета, 16. 4. 2006.)

Председник општине Смеде- рево Саша Радосављевић и председник штаба за одбрану града од поплава Слободан Миладиновић апеловали су у недељу на грађане Смедерева да помогну војсци и цивилима који раде на насипима дуже од недељу дана. ПОДГОРИЦА Председник опозиционе Социјалистичке народне партије Предраг Булатовић најавио је да ће та странка и још три партије које се залажу за оцување државне заједнице до краја референдумске кампање одржати "више од хиљаду скупова". Извршни директор хотелско туристичког предузећа "Будванска ри- вијера" Душко Лаличевић казао је да предстојећи референдум у Црној Гори неће утицати на долазак гостију из Србије у Црну Гору ове сезоне. (Бета, 16. 4. 2006.)

При самом завршетку овог броја Искре примили смо вест да је у Сток он Тренту преминуо наш дугогодишњи редовни претплатник Драгољуб Шестић. Опширније у следећем броју Искре.

КОСОВСКО ПИТАЊЕ, СРБИЈА И СВЕТ Запад без солидарности

Нови, постмодерни coj западњака се од својих претходника разликује по томе што одбацују вредност и значај историјског, културног и духовног наслеђа Већ дуги низ година српске власти, институци- је и појединци у контактима с припадницима западне елите политичким лидерима, бирократским званич- ницима, новинарима, аналитичарима и научницима - позивају се на четири аргумента у прилог става да Косово и Метохија мора остати део Србије. Позивају се, најпре, на историјски аргумент: Косово је срце средњовековне српске државе, а од 1912. део Србије; затим, на културни: на Косову и Метохији налази се низ драгоцених споменика српске уметности и архитек- туре, који дефинишу српски допринос заједничком европском наслеђу; духовни: Косово је српски Јерусалим, заветна колевка српског идентитета; и цивилизацијски: Косово не сме да падне пред агре- сивним џихадом, јер би тиме био угрожен и сам Запад у цивилизацијском сучељавању које је у току. Грешка оних који покушавају да наведеним аргументима промене однос носилаца моћи данашње тзв. међународне заједнице према будућности Косова и Метохије налази се у уверењу да се обраћају западњацима из ере Де Гола и Митерана, Аденауера и Шмита, Никсона и Регана, Ребеке Вест и Алфреда Шермана... и њихових исписника рођених махом у првој петини двадесетог века, код којих би та врста аргуме- ната наишла на повољан одјек. Проблем је у томе што је тај нараштај већ одавно замењен једним новим, постмодерним сојем западњака, који се од својих претходника разликује управо по томе што одбацује вредност и значај историјског, културног и духовног наслеђа цивилизације којој припадамо. У оквиру система вредности данашњег За- пада, они који своје право на одређену територију и право на њену одбрану оправдавају вековима дугом историјском везаношћу за њу, хришћанским храмови- ма и чињеницом да та територија представља камен- темељац њиховог моралног кодекса и духовности, засноване на хришћанском мучеништву, или самоод- браном од агресивно надирућег ислама - дакле корис- ници таквих аргумената, у ствари, несвесно говоре у прилог онима који желе да им одузму ту територију! Парадоксално је али истинито да овако формулисани српски аргументи за останак Косова и Метохије у сас- таву Србије само доказују тезу западних постна- ционалиста да Косово и Метохија мора бити трајно одвојено од Србије, јер је то једини начин „лечења" Срба од нездравих, превазиђених, сада не-европских атавизама. Идеолошка посвећеност неолибералној глобализацији претворила је мултикултурализам и неограничену имиграцију (претежно муслиманску) у две неповредиве евро-догме. Оне нису подложне демократској верификацији. Избори у државама - чланицама ЕУ ионако немају нарочит значај за бриселске бирократе који доносе све најважније одлуке ван домашаја националног законодавства. Еврократија одбацује став да су завештање европске породице, њена култура и историјска искуства вредни очувања. Због тога они никад неће пристати на останак Косова у Србији, и зато ће њихови пробрани

представници - па звали се они Кушнер, Хекеруп, ЈесенПетерсен или како год - увек деловати на исти начин. Евро-елите верују да ће обесмишљена масов- на култура и индоктринација у државним школама неутралисати све остатке историјског и културног континуитета и етничке самосвојности. Уздају се да ће комбинација софт-порна и конзумеризма, којима су свакога дана изложени сви житељи западног света са сваког светлуцавог екрана и сваке штампане стране, отупети оштрицу исламског фанатизма. Од тога на- равно нема ништа. Листа младих муслимана рођених у Европи у редовима терориста само је једна потврда пораза. Губитак осећања за историју и сопственог места у њој који су искусили милиони западњака (били они свесни тога или не) иде упоредо с настанком транснационалне хипердржаве у Европи, као и иде- ологије беневолентне глобалне хегемоније у Вашинг- тону. Ова два менталитета - евромондијалистички и амеронеоконзервативни - само су наизглед супрот- стављени. У суштини, они су два аспекта истог гло- бализованог универзума. И европски мултилатералисти и вашингтонски неоконзервативци деле исту ненаклоност према традиционалним друштвима и културама. Разлике између њих нису везане за заједнички циљ постизања глобалног монизма, него само за средства његовог остваривања. Крај хладног рата рашчистио је пут за уздизање нове глобалне империје. Нове могућности нашле су се надохват руке. У привидном поразу ре- волуционарне идеје - оличеном у поразу бољшевизма -либерално-неоконзервативна осовина пронашла је кључ будуће победе свог обрасца. Класична марксистичка политичка економија пронашла је динамику револуције у неизбежном конфликту између власника средстава за производњу и пролетаријата. Данашњи револуционари из елитне класе а наговестио их је још Достојевски - увелико надилазе сваку препознатљиву врсту дијалектичког материјализма увођењем метафизичког концепта жртве и читавог мноштва придружених захтева за посебним правима мањина, чиме се утире пут џихаду широм западног света. Другим речима, Србима чине зло, на Косову и Метохији и другде, али не чине им ништа што не чине самима себи. Чак и уколико Србима буде отето Косово, ислам неће бити захвалан Западу. Неће бити синтезе нити цивилизацијског прожимања између Европе и ислама. Не први пут, на Косову Срби бију битку која није само њихова. Срђа Трифковић Спољнополитички уредник америчког часописа Chronicles и директор Центра за међународне односе Рокфорд института (Илиној, САД) (Политика, 5. 4. 2006.)