iskra1135

Само српска мудрост, стрпљивост и чврстина гарантују да се у преговорима о Косову оствари:

СТРАТЕГИЈА НАЈМАЊЕ ШТЕТЕ Убрзано се иде ка почетку решавања судбине Косова. Уједињене нације (УН) су спремне. За главног водитеља преговора именован је Финац Марти Ахтисари. Овај господин је већ познат српској публици. Он је поред руског представника, Черномидина био водећи УН преговарач са Милошевићем око окончања бомбардовања СРЈ, 1999. године; кажу: да је он тада био специјално оштар у преговорима. Сем тога, он је члан, а једно време био чак и председник, Међуна- родне кризне групе (МКГ). То је једна, вероватно од ЦИА-е створена, САД организација, преобучена у „међународну", која је отворено заговарала - и то чини још увек - независност Косова. Као и увек кад се ради о политици „свршеног чина" тзв. међународне зајед- нице, власти СЦГ и Србије, чак ни протест нису уложиле на флагрантно кршење става стриктне не= утралности, кога би главни УН водитељ преговора о Косову морао да има. Све у свему, СЦГ и Србија, углавном својом кривицом, нашле су се, већ и пре почетка преговора, у подређеном положају. Међународна заједница је спремна ... И САД су спремне. Наговештава се, уколико то већ није и јавно обзнањено, да ће главни САД пред- ставник у преговорима бити Никола Бернс, подсекре- тар за Балкан у Стејт департману. Није, значи, неки трећеразредни и непознати - тек на тренингу - амбасадор, већ један од главних „артиљераца" САД спољне политике на Балкану, што указује да је САД много стало до тога да имају, уколико не пресудну, а оно бар велики утицај на коначну судбину Косова. Да би, међутим, Руси показали да су и они „велика" сила и да би, бар формално, контрирали САД, они још нису најавили свог „артиљерца", али су објавили да у Приштини отврају своје представништво. Шта fce од тога коначно бити, остаје тек да се види. И остали чланови тзв. Контакт групе (једна ad hoc међународна организација која се самоукључила у ратове око разбијања СФРЈ, ради њихових „мирољубивих" разрешења) као што су, поред САД и Русије, Енглеска, Француска, Немачка и Италија, вероватно је да се спремају и да су спремне. ... и косовски Шиптари - најспремнији! И косовски Шиптари, за разлику од других, су не само спремни, већ су и преспремни. Шест већ годи- на, уз обилну помоћ Запада, они на независности „свог Косова" свесрдно раде. Као прво, њихова војна орга- низација, Ослободилачка војска Косова (ОВК), која је по тексту Кумановског војно-техничког уговора (којим је и формално НАТО бомбардовање СРЈ из 1999. пре- стало, а омогућило НАТО окупацију Косова), требало ј0

да буде разоружана, а она је, уместо тога, само преименована (наводно ради заштите становништва од природних непогода) у Косовски заштитни корпус, и то са својим ратним командантом Ахметом Чеку-ом и даље на челу. Наравно, Србија није на то реаговала. Хајде што Милошевић - будући персона поп grata - није то учинио, али то је морао да буде - а није! -, у име демократије, први акт досовске власти, 6 октобра 2000. године. Вероватно, у овом тренутку, ова иначе „благоденственујашча" организација само чека да се поново преименује у - Војску Шиптарије! Па је онда УНМИК (привремена УН администрација Косова) постепено стварао шиптарску Косовску власт, тако да данас постоји њихов Председник, Влада и Парламент. УНМИК-у је много стало до српског „учешћа" у власти, да би се демонстрирала легитимност и мултиетичност шиптарског Косова, мада су стварно косовски Срби, који су се полакомили ради власти, само неуспела козметика правих шиптарсих циљева. У својој шови- нистичкој захукталости око независности Косова, Шиптари су починили - тако бар изгледа - једну велику грешку. Реч је о масовним нападима на Србе и рушење многих српских богомоља, марта месеца 2004. године. Одмах су се, међутим, ту нашле разне међународне организације са већ поменутом МКГ на челу, како би поправиле упрљани шиптарски имиџ; говориле су да албанска побуна нема анти-српски карактер већ израз шиптарске фрустрираности због већ 5 година неодређене косовске ситуације, са последицама сиромаштва и незапослености. И, тако, уместо да косовски Албанци буду кажњени, они су награђени тачно овим што се сад догађа почетком преговора о коначном статусу Косова, с тиме што је „независно шиптарско Косово" за сада једина јасно изражена опција, која - да тако кажем - „виси у ваз- духу", чекајући своје скоро остварење, а које су омогућили странци у заједници са шиптарским шове- нима. Кад се узме у обзир овакав, по Шиптаре пово- љан, коперникански обрт косовског питања, онда и она њихова побуна из 2004. године, не изгледа да је дошла спонтано, већ је била инспирисана од стране Запада. Уосталом, Запад је ту само следио своју соп- ствену уходану шему (створио и финансирао ОВК, да би потом бомбардовао СРЈ) из Милошевићевог време- на. Неспремни, Срби и сами чине тежом своју позицију Као што смо видели, сви су спремни за почетак REDAKCIJA I ADMINISTRACIJA 'ISKRE' ŽELI SVOJIM KATOLIČKIM SARADNICIMA, PRETPLATNICIMA I ČI3GAOCIMA SRETNE PRAZNIKE UZ POZDRAVE: SRETAN BOŽIĆ I NOVA GODINA

Стратегија .. . преговора. Изузетак су, међутим, Срби. Они не само што се нису спремали већ су и сами доприносили коперниканском обрту косовског питања у правцу шиптарских жеља. „Више од аутономије, мање од независности" је и пре почетка преговора подигло статусно питање Косова од нивоа аутономије (по Резолуцији 1244 СБУН) на ниво фактичне „независ- ности". Једино је остало нејасно (и о томе треба пре- говарати) да ли ће независност бити условна или не, а Албанци плус „међународна" заједница су то схватили да су се Срби само-искључили из игре, па уколико буде Косово „условно" независно, Шиптари би имали посла само са „међународмом" заједницом. Премијер Србије др Коштуница, међутим, изгледа да је недав- ним својим иступом пред СБУН, не помињући више „мање од независности", а искључиво заговарајући суштинску аутономију у оквиру Србије, може бити да је успео да спусти, бар у начелу, статус Косова на ниво Резолуције 1244. Неспремност Срба се огледа и по другим стварима. Једина Србија још нема преговарач- ки тим. Два су разлога: (1) подељеност водећих Срба пред дилемом: или ЕУ или Косово, са којом ће они у преговорима сигурно бити суочени. У том случају, једини ће се Коштуница, изгледа, одлучити за Косово а против ЕУ. То би у преговорима изазвало колапс владе Србије, са несагледивим негативним последицама по Србију, а статусу Косова дало стра- ховити импулс у правцу „независности" по шиптарском укусу. Једина, можда, срећна околност по Србију, у том случају, би ту могла бити Коштуничина нека нова коалиција са Српском радикалном странком (СРС), јер би Србија, најзад, имала јединствен став по овом осетљивом питању; и (2) осећајући, као неминовност, да ће међународна заједница ипак за Косово извоје- вати неки облик независности за Шиптаре, ниједна странка, због својих себичних страначких интереса, није спремна да стави свој потпис на докуменат о губљењу Косова. То је тако јавно изречено од Тадићеве ДС. Наиме, неко је предложио Тадића да буде челни српски човек у преговорима. Из ДС рекоше, међутим - не!; нек’ водитељ мисије буде Коштуница, јер није фер да Тадић стави свој потпис на Коштуничино дело. У преговорима сада само две опције Под претпоставком, пак, да је Коштуница сво- јим излагањем пред СБУН у Њујорку, заиста, успео да, поред већ до сад једине јасне опције о независном (за Шиптаре) Косову, оствари и другу опцију: нека врста широке аутономије али под Србијом, вредно је објек- тивно испитати које су, по Србију, користи и штете ових двеју опција. Опција 1. (Условна независност Косова намет- нута од стране Запада; Србија искључена из игре). Користи: Главна корист: граница према Косову је успостављена, па Шиптари, као странци, могу само са пасошем и привремено у Србију. Тиме се спречава да се они настањују у Србији и, својим огром- ним наталитетом, постану, за педесетак година, а с обзиром на негативни наталитет Срба, већинско становништво у самој Србији, па би се онда могло десити да они преузму и политичку власт чак и у њој; Формална корист: преостали Срби и косовске српске светиње биле би формално заштићене самим актом „условне независности"; колико ће се то у стварности од старне Шиптара испоштовати, то је већ друго питање.

Штете: највећа штета је што Србија формално губи право на Косово; постоје, међутим, две олакшице: (1) решење о независном Косову је наметнуто; и (2) акта о независном Косову гарантује Србима и њиховим светињама заштиту. Стога, Србија само de facto (чињенично и привремено) губи Косово; под другим условима не, док de jure (правно), га не губи. ч

Опција 2. (Шиптари добијају широку аутономи- ју у оквиру Србије). Пре свега треба овде објаснити шта се подразумева под „широком аутономијом". Најкраће, тачно оно што су Шиптари, у погледу Србије, имали под Титом али, у односу на њихову жељу за независ- ношћу, много мање него под Титом, јер им је, као „кон- ститутивној" народности, ускраћен федерални статус из Титовог доба тј. учешће у Скупштини СФРЈ и њеном Председништву. Тешко је веровати да ће Шиптари икад пристати на овакву, по њих, ускраћену позицију. Без обзира, пак, на то, да се подсетимо шта би та суштинска Коштуничина аутономија дала Шиптарима, а шта Србији, односно, а у складу са излагањем о Опцији 1: које су користи и штете по Србију по Опцији 2. Користи: Косово би остало и даље интегрални део Србије, бар формално. Претпостављам да Коштуничина „суштинска" аутономија подразумева да ће спољне границе Косова, царина, итд. бити у надлежности Србије; да ће шиптарски закони бити усаглашени са Уставом Србије и оквирним законима Скупштине Србије; да ће у случају конфликта у тумачењу ових односа, Уставни (или Врховни) суд Србије бити крајњи арбитер; да ће косовски Шиптари имати пуну аутономију у погледу локалних власти, школства, здравства, правосуђа и уопште културе; најзад, Шиптари, пошто представљају 1/5-ну становништва Србије, имали би око 1/5-ну посланика у Скупштини Србије. Ако је Коштуничина „суштинска" аутономија" овако или слично замишљена, може се одмах бити сигуран, да тако нешто, што се тиче Шиптара, не долази у обзир. Ако би они уопште прис- тупили преговорима, могло би се десити то само ако би им Коштуница, на притисак Запада, обећао да су то само почетне српске позиције и да ће крајњи облик „аутономије" бити предмет узајамног договора. У таквом, пак, случају, притиснути и сами од међународ- не заједнице, они се сигурно је - не би задовољили мањим него што су имали под Титом тј. позицијом „државе у држави" - да учествују у обликовању срп- ских закона, а да Србија нема никаквих суштинских права на Косову. Стављајући га (Запад) пред уцену - или Косово или ЕУ - могло би се десити да Коштуница и на овакву једну солуцију пристане, надајући се да ће уласком Србије и Косова (под Србијом) у ЕУ, и на

IZ SADRŽAJA Srđa Tripković o stavu SAD prema Srbima ....................................... 4 Ka „Pregovorima” o Kosovu ............................................................... 9 Spiskovi srebreničkih žrtava ............................................................... 11 Treći put Vojislava Koštunice ............................................................. 13 Nesposobna trojka brani Kosovo ........................................................ 17 Zbog čega je Ugo Čavez SAD neprijatelj br. 1 .................................. 21 ,,Od Beograda do Bagdada” .................................................................. 23 Istorijske podvale srpskom narodu .................................................... 24 DOKUMENTI: ako koza laže, rog ne laže (4) .................................... 27

Iskra 1. đecembar 2005.

Косову почети обавезно да влада клаузула ЕУ о „људским правима" за све мањине, па би тако Срби и мањине Косова могле живети у миру и једноправно са Шиптарима у погледу запослења, своје имовине, кретања, итд.; једном речју остварује се, по Вуку Драшковићу - „европеизација" Косова! Јер је незамис- лив, опет по њему, обрнути процес „косовизација" ЕУ!? Штете: под претпоставком да се све о Косову оконча очекиваном „европеизацијом", а по народној „и вуци сити и овце на броју", то, међутим, не само да не решава питање шиптарског насељвања Србије (са реалним изгледом да, у догледно време, због свог јако позитивног а српског негативног наталитета, Шиптари постану већинско становништво Србије, са свим коб- ним последицама те чињенице) већ га та „европеизација" чини обавезном и у самој Србији. Другојачије речено, ако се реалистично тумачење Опције 2 оствари, Србија је буквално себи око врата натоварила „камен" будућег свог биолошког уништења. За сад непостојећа Опција 3 У овом тренутку Опција 3 не постоји, али под извесним условима, у које, између осталих, треба укључити и елеменат „среће", а да о неопходној срп- ској мудрости при томе и не говоримо, она би могла бити једино и стварно решење косовског проблема. Због тога, а пре него што се дође до саме Опције 3, треба бар нешто рећи о тим условима. Косовски Шиптари, уз прећутну помоћ међународне заједнице су по свему опредељени за Опцију 1. Коштуница је, изгледа, омогућио и Опцију 2. Сви су изгледи да ако обе стране (Шиптари и Срби) остану чврсто и дугорочно на тим својим почетним позицијама, да до решења косовског питања не може да дође. Како је, пак, с друге стране, међународна заједница временски орочила преговоре на највише годину дана, а преговори остану без резултата, у таквом се исходу, ето, налази још један од елемената „среће" за Опцију 3. Наиме, после истека периода од око годину дана, а без очекиваног решења косовског питања, међународна заједница, у најблажу руку, постаје нервозна. За Србе би то требало да постане очигледно кад она почне са отвореним наметањем својих решења или претњама или чак „подмићивањем" (рецимо, „бланко" - тренутан - улазак без икаквих других обавеза у Партнерство за мир и ЕУ или, пак, да Хагу нису потребни више чак ни Караџић ни Младић). Трећи, пак, елеменат „среће" би био, ако би Шиптари одбили да о Опцији 2 уопште разговарају; врло је вероватно да они то тако и учине, због њихове пословичне шовинистичке и националистичке зајапурености, и тако остану слепи за грабљење власти чак и самој Србији, коју им Опција 2, на дугу стазу, као могућност, пружа. Међутим, чак и да Шиптари пристану у начелу на Опцију 2, они би је си- гурно одбили ако српски преговорачи чврсто остану на становишту да као што Шиптари буду имали широку аутономију на Косову у оквиру Србије, српске и друге мањине тамо морају добити исту такву аутономију од Шиптара. Дакле, „држава" Срба у „држави" Шиптара! Могуће српске сабласти Да би се остварила могућност Опције 3, пред Србима, у преговорима, стоје бар две сабласти које они морају надвладати, иначе ће им бити наметнута Опција 1. (Претпостављам, да Опција 2 буде неприхватљива за Албанце, што би и довело до нервозе

Iskra 1. decembar 2005.

Запада). Те две сабласти су: (1) превременост; и (2) лакомост. Прва од ових сабласти је превременост; под тим се мисли на превремено искакање од стране срп- ских преговрача са Опцијом 3; требало би схватити да је Опција 3 искључена из преговора једним од принци- па који је прихватила међународна заједница па чак и Контакт група. Превремено искакање би тако заувек торпедовала Опцију 3, ако српска страна чврсто и пос- тојано не стоји од самог почетка преговора на Опцији 2, а управо највише кад међународна заједница почне, због своје фрустрираности, да намеће своје решење, што би требало очекивати око годину дана од почетка преговора. Тада би српска страна, јер је прави трену- так, морала да устане и да рекне: Господо, ви кршите свој сопствени принцип да нема „наметања решења"; други ваш принцип по коме између Албанаца и Срба, мора да дође до компромиса, који би задовољио обе стране и тако учинио цео регион безбедносно сигуран, као што видите је немогућ, јер сте ви једним својим, такође принципом, искључили из преговора Опцију 3, која једино, бар теоретски, пружа могућност компро- миса и тиме све остало: задовољење обе стране и безбедност региона. Прекршите сад овај свој трећи принцип, уведите Опцију 3 на расматрање. Пошто она пружа једино могуће решење, релативно брзо могло би доћи до компромиса који би задовољио све стране: Србе, Албанце и, вас, међународну заједницу. Друга сабласт на путу ка Опцији 3 је лакомост. Негде напред поменуто је да ће међународна заједни- ца покушати да определи српску страну за Опцију 1 „подмићивањем". Српска страна од самог почетка мора чврсто и бескопромисно да се одупире таквим митопонудама, јер и оне такође торпедују Опцију 3, која као што смо видели једина нуди једно реално решење које би задовољило све заинтересоване стране. Код српске стране у преговорима, дакле, стално треба да буде у свести она стара латинска изрека: „Чувајте се Данајаца и кад вам поклоне доносе!", тј. не лакомите се кад вам међународна заједница обећа улазак у ЕУ или Парнерство за мир по „хитном поступку", нити кад исти, рецимо рекну, скоро невероватну ствар, да ће се Хаг укинути и све пресуде до сад изречене поништити. Знајте, ако се полакомите на ове изазове, изгубили сте Косово, а још сте више отежали свој улазак у жељене интеграције. Највећи, пак, изазов по Србе била би уцена: или Косово или ЕУ? Таква ситуација се може пребродити само чврстим остајањем на Опцији 2. Јер, управо, после око годину дана преговора, такав став би и довео до фрустрира- ности Запада и отворио пут да се Опција 3 стави на тапет и тако, најзад, за Србију оствари бар нешто од Косова. Опција 3 Није тешко сад погодити да је Опција 3 у суштини подела Косова између Срба и Албанаца. Пошто се до овог решења мора компромисно доћи - компромис је, такође, један од принципа усвојен од Запада и Контакт групе - ово значи да обе стране морају рачунати на губитке (штете) али и предности овог решења. Одмах се, дакле, што се тиче Србије, поставља питање добити и штете овог решења. Добити. Постоје неколико. Најважнија добит јесте чињеница да између албанског и српског дела Косова постоји државна граница. Тиме се избегава неконтролисан улаз Албанаца у Србију, са реалном претњом да због свог огромног позитивног наталитета постану, временом, као сад на Косову, већинска наци- ја у самој Србији и тиме угрозе и саму њену државност.

Srda Trifković o stavu SAD prema Srbima i sudbini RS:

AMERIKA NIKADA NE PREISPITUJE SVOJE GREŠKE Srđa Trifković, politički analitičar: Amerika nikada ne preispituje svoje greške. Neshvatljiva je nespremnost srpske strane da upozori svetsku javnost, a pre svega merodavne političke i medijske krugove u SAD, da bi likvidacija Republike Srpske predstavljala opasno zabijanje noža u leđa antiterorističkoj strategiji Džordža Buša. Samo tako moguće je da se problem Balkana realno i trezveno predstavi na način koji se tiče bitnih interesa zapadnog sveta. lako predstavnici relevantnih stranaka iz Republike Srpske i Federacije Bosne i Hercegovine već šest mjeseci van dometa javnosti pregovaraju o novom ustavu BiH, tek sada se pojavljuju šture informacije o akterima tog polukonspirativnog poduhvata iz Sjedinjenih Američkih Država. Svi domaći učesnici pri- pisuju ulogu glavnog koordinatora Institutu za mir (USIP) iz Vašingtona, dok pojedini upućeni zvaničnici ukazuju na Nacionalni demokratski institut (NDI). Takođe, pominje se angažman bivšeg zamjenika visokog predstavnika u BiH Donalda Hejsa, kao i Brusa Hičnera i njegove organizacije “Dejton projekt”. U razgovoru za “Novi Reporter”, dr Srđa Trifković ističe da srpska strana od pomenutih posredni-

Стратегија ... Друга добит јесте факат да је бар један део Косова сачуван за Србију. Најмање што ће Србија добити јесте онај део који већ сад Срби држе под својом контролом. Од српске преговарачке вештине и умешности, много зависи да ли и нешто више може да се извуче. Рецимо, екстериторијалност српских манастира и цркава и, ако не путева до њих, а оно бар гарантована сигурност приступа тим српским објектима. Најзад, пошто ће државна граница бити гарантована од међународне заједнице, престаје скоро сваки разлог за евентуалне сукобе између Срба и Албанаца. Додато би тој си- гурности допринела једна од стране међународне заједнице финансирана измена становништва. Њој би ово било специјално прихватљиво јер то доприноси генералној сигурности и безбедности целе регије, а што је један од њених главних циљева које би прего- вори о Косову требало да остваре. Штете. Постоји један једина. Она је: губитак већег дела Косова. Срећом - јер је то ипак, по својој суштини, наметнуто решење, Срби су се одрекли тог дела Косова, само „чињенично" али не и „правно", што им, под измењеним условима, даје и даље право на тренутно жртвовани део.

ka teško može da očekuje neutralan stav i dobre nam- jere: “Sa takvim prijateljima Republici Srpskoj neprijatelji nisu potrebni. Oni listom pripadaju levo-liberalnom krilu američkog političkoanalitičkog establišmenta. Za njih je Vilijam Džeferson Klinton bio i ostao oličenje političke vir- tuoznosti, a Medlin Olbrajt simbol državničke mudrosti, Bajden, Holbruk, Liberman, Lantoš, Engel, Abramovic, Berger i njima slični su ličnosti javne scene SAD sa kojima ti ‘koordinatori’ imaju istovetne stavove u vezi s pitanjem evropskog jugoistoka. Javna tajna je da su Donald Hejs i njegov britanski šef pre godinu dana jedva prikri- vali svoje razočaranje Kerijevim porazom na predsed- ničkim izborima - a šta je Džon Keri nameravao da uradi sa Republikom Srpskom, kao uostalom i sa Kosovom, Crnom Gorom i Raškom, trebalo bi da bude dobro poz- nato.”

cija?

Novi Reporter: Kakvi su poiitički profili tih institu-

Trifković: Institut za mir Sjedinjenih Država nije nezavisna naučno-istraživačka ustanova posvećena rešavanju međunarodnih sporova. To je kvazinezavisna državna institucija, osnovana u vreme Reganove administracije zakonskim aktom američkog Kongresa i od tada neprekidno finansirana sredstvima iz državnog budžeta SAD. Sve projekte inicira i odobrava Upravni odbor, bez čijeg odobrenja nijedan potez Instituta koji ima političku težinu nije moguć. Članove upravnog odbora Instituta imenuje predsednik SAD, a imenovanja potvrđuje Senat - baš kao što je predviđeno i za imenovanja ostalih visokih državnih funkcionera. Donedavno je jedan od najuticajnijih članova Upravnog odbora USIP-a bio Daglas Fejt, bivši pomoćnik ministra odbrane Donalda Ramsfelda za politička pitanja. Fejt je, podseti- mo se, u Dejtonu bio pravni savetnik Izetbegovićeve de- legacije. Takvi pobornici antisrpskog kontinuiteta vašing- tonske politike shvatili su da snishodljiva uslužnost srpske strane, pre svega u Beogradu, a shodno tome i u Banjaluci, njima daje adute za nastavak dosadašnjeg kursa. Ta politika se zasniva na tretmanu Srba kao jedine strane u bivšoj Jugoslaviji koja za svaki eventualni ustupak mora da moli i da ga tretira kao velikodušni dar, a koja pri tom bez roptanja mora da prihvati etiketu glavnog krivca za sva zla na evropskom jugoistoku. Nacionalni demokratski institut kumovao je Platformi za Balkan prošlogodišnjeg predsedničkog kandidata Demokratske stranke Džona Kerija. Ta “platforma” zahtevala je još oštrije pritiske na Srbe u vezi sa Hagom, reintegracijom BiH koja iziskuje likvidaciju RS, raspadom SCG i nezavisnosti Kosova. Jedan od Kerijevih savetnika i istovremeno vodećih analitičara na skupovima i u publikacijama NDI, Ronald D. Asmus, tvrdo je rešen da se Ričard Holbruk vrati na političku scenu “i završi posao započet u Dejtonu”. On otvoreno zahteva “novi Dejton, snažan diplomatski napor u pravcu privođenja kraju posla na Balkanu”. Brus Hičner i njegov “Projekat” su na

Н. Љотић

Iskra 1. decembar 2005.

istovetnim pozicijama. Taj profesor klasike sa Taftsa, bez ikakvih vidljivih kvalifikacija za taksativne stavove u vezi s pitanjem evropskog jugoistoka, proletos je u svedočenju spoljnopolitičkom odboru Predstavničkog doma Kongresa SAD bez zazora izjavio da je Dejton zamišljen samo kao prelazno rešenje. Tu “fosilizovanu” formulu sada treba zameniti tako što bi se ukinuo “para- lelizam institucija”, odnosno, entiteti, u prilog “evropskih” modela, odnosno, centralizovane države. Samo ukida- njem dejtonskih entiteta, po Hičneru, moguće je prevazići “disfunkcionalni” karakter političke strukture BiH. Neshvatljivo je zašto RS prihvata učešće tih i takvih “posrednika”.

Ko predstavlja suvislu alternativu? Ako je već iz nekog meni misterioznog razloga neophodno ili neizbežno kumovanje vašingtonskih “stručnjaka” na pregovorima, treba insistirati na učešću nepristrasnih, a pri tom ništa manje uticajnih institucija, koje ne dele pogled na svet Demokratske stranke SAD. Pomenimo samo Kejto (CATO) institut, koji ima veoma jak “balkanski” tim (Dag Bendou, Ted Karpenter), Heritidž fondaciju (Džon Hulsman) ili Nacionalni repub- likanski komitet (Fred Peterson). Od elitnih lobističkopravničkih kuća ne bi bilo boljeg izbora od firme “Venejbl” čiji je ekspert za bivšu Jugoslaviju Džejms Džatras, vrsni poznavalac balkanskih pitanja i dugogodišnji spoljnopo- litički analitičar Republikanskog političkog komiteta Senata SAD. Svako od njih daleko je uticajniji na dono- sioce odluka u današnjem Vašingtonu od zlosrećnih i Srbima zlokobnih demokrata.

Postoje li prednosti srpskog približavanja repub- likancima? Veći oslonac na konzervativniji segment vašingtonske političke scene diktirao bi ne samo odnos prema srpskim interesima, već i činjenica da demokrati trenut- no naprosto nemaju uticaja. Oni nemaju većinu ni u Senatu, ni u Predstavničkom domu, a do 2008. neće imati ni novu šansu za ulazak u Belu kuću. Sve dok se u nju ne useli neko iz demokratskog tabora, ma kakva institucionalna veza RS sa jednim Nacionalnim demokratskim institutom daleko je gora od puke pozi- tivne nule - garantuje nesklonost “posrednika” srpskom viđenju ma kog pitanja, a da pri tom ne kupuje naklonost tvoraca američke politike. Problem nije u navodnoj nekompatibilnosti srpskih i američkih interesa. Problem je u činjenici da postoji nepremostiva razlika između osnovnih srpskih interesa i balkanske strategije SAD koju slede demokrati od Klintona naovamo. Animozitet demokrata prema Srbima je ideološki, a ne realpolitički utemeljen. Njima Srbi predstavljaju paradigmatičan primer predmoderne svesti zasnovane na “prevaziđenim” uzusima kolektivnog sećanja, vertikale vrednosti utemeljene u jednom duboko hrišćanskom mitu kao što je to kosovski. Demokrati žele da iskorene kontinuitet takvih spona i u sopstvenom, američkom društvu, u ime “multikulturalizma”, a svoj socijalni inženjering na spoljnom planu pretvaraju u ideološki zas- novan plišani totalitarizam oličen u orvelovskom terminu “humanitarna intervencija”. Duh koji dominira u USIP-u ili NDI-u srećom ne odražava stavove republikanskog spoljnopolitičkog aparata u celini, niti njegovog najuticaj- nijeg dela. Za razliku od liberalne levice koja se zalaže

Iskra 1. decembar 2005.

za postnacionalni globalni sistem pod stegom Ujedinjenih nacija ili neke multilateralne strukture poput NATO-a i pod jurisdikcijom Međunarodnog krivičnog suda, Bušov tim se zalaže za svetski sistem američke dominacije, za Рах Americana - unilateralni interven- cionizam oličen u Iraku i u “Smernicama nacionalne strategije” iz septembra 2002. Neokonzervativna varijan- ta globalnog intervencionizma jednog Dona Ramsfelda u svom konačnom ishodištu možda i nije kvalitativno drukčija od vizije postmodernog globalnog sela demokrata, ali za srpske interese Bušova politika predstavlja daleko manje zlo. Da rezimiramo poveriti budućnost RS dobroj volji i integritetu USIP-a, NDI-a i njima srodnih institucija i ličnosti ravno je poveravanju zavoda za transfuziju krvi grofu Drakuli.

U RS i BiH usvojen je sporazum o reorganizaci- ji policije i sada ga sve strane označavaju kao svoju pob- jedu. Sta možete da pročitate “između redova” u takvoj situaciji? Neka Gospod sačuva Srbe od takvih pobeda, od poraza bi se već sačuvali sami. U istom nizu “pobeda” imamo Vensov plan iz decembra 1991. čije konačno ishodište videsmo na drumovima severne Bosne početkom avgusta 1995, pa Kumanovo iz juna 1999, da o samom Dejtonu i ne govorimo. Analizirana “između redova”, reforma policije ukazuje na to da su Srbi u BiH, u percepciji međunarodnih faktora, prestali da budu tretirani kao samostalni akteri sposobni da svoje interese jasno artikulišu i konsenzualno brane. Naravno, srpskim pobornicima bespogovornih ustupaka čak ni status vazala spoljnih mentora neće biti dodeljen, jer vazalski odnos podrazumeva i izvestan stepen zaštite nekih interesa podređene strane^ Te činjenice vođstvo RS nikako da postane svesno. Šta je dobilo predajom sara- jevskog aerodroma UNPROFOR-u, povlačenjem sa Igmana i Bjelašnice, storniranjem tri uspešne kontra- ofanzive (Srebrenica 1993, Goražde i Bihać 1994), da o sečenju Dejtona na tanke šnite ne govorimođ? Ljudi nesposobni da uče iz sopstvenog iskustva, kao sto reče Ciceron, osuđeni su da ostanu zauvek deca. Stara mak- sima “historia magistra vitae” preteranom upotrebom nije izgubila ništa od svoje aktuelnosti. Problem istorijske amnezije kao da je postao trajni srpski sindrom: nebro- jena nesrećna iskustva koja su ih zadesila kroz čitav dvadeseti vek nisu sistematizovana, obrađena, “svare- na” i pretočena u pouke za današnjicu i budućnost. Bez izvlačenja tih pouka, sve smrti, sva stradanja tvoraca RS gube smisao.

Da li su vodeće stranke vlasti i opozicije u RS napravile smislen potez kada su pristale na formiranje zajedničkih oružanih snaga BiH? Taljeran je Napoleonovu odluku da strelja vojvo- du od Angiena prokomentarisao čuvenom izjavom da je to “gore od zločina, to je greška!” Isti komentar savršeno je primenjiv na pristanak RS da se formiraju zajedničke oružane snage. Makar rudimentarna vojska, sa sopstvenom odbrambenom doktrinom, Generalštabom, Ministarstvom odbrane, formacijama i zastavama, predstavljala bi vojno možda beznačajan, ali psihološki i sim- bolički dragocen zalog za budućnost - da ne govorimo o moralnoj obavezi očuvanja kontinuiteta VRS, u čijem je stroju palo dvadeset hiljada uglavnom mladih Ijudi u

Amerika nikada ... poslednjem ratu. Odluka Skupštine RS samo je formalno verifikovala proces čiji je ishod bio unapred zacrtan još od formiranja takozvane nezavisne komisije za refor- mu sistema odbrane decembra 2004. i usvajanja njenih preporuka od Predsedništva BiH prošlog proleća. Zaprepašćuje činjenica da je pristajanje na taj ustupak pravdano tobože pragmatičnim razlozima, odnosno “neugrožavanjem opstanka” RS, premda je onima koji su insistirali na spajanju oružanih snaga pre svega stalo baš do simbolične, metafizičke težine tog čina, a ne do pragmatičnih učinaka. Kao što smo videii iz iskustava protekle decenije, svako pristajanje na reviziju Dejtona u ma kom segmentu i kršenje Ustava RS ipso facto preti opstanku Republike Srpske i samo budi apetite svih onih kojima je ona trn u oku da istrajavaju na vazda eskalira- jućim zahtevima.

Mogu li eventualni ustupci druge strane pred- stavljati satisfakciju za “pragmatičare”? “Pragmatizam” bi iziskivao da se tako krupan ustupak kao što je to spajanje oružanih snaga kompen- zuje odricanjem “međunarodne zajednice” od zahteva za reformom policije, ali, kao što znamo, prvi ustupak je vodio samo još tvrđem insistiranju na ovom drugom. Prihvatanje zajedničkih oružanih snaga implicira pristanak RS na tretiranje BiH kao koherentne vojno-poli- tičke celine i na učešće RS u njenoj zajedničkoj odbrani od oba suseda, SCG i Hrvatske. To je suština ove mere, a ne tvrdnja Milorada Dodika da je ukidanje etničkih vojski korak ka potpunoj demilitarizaciji “da bi se zauvek izbeglo izbijanje oružanog sukoba poput rata tokom devedesetih godina”. Težnja da se “zauvek” isključi mogućnost oružanog sukoba je, naravno, utopistička iluzija u neskladu sa milenijumima Ijudske istorije, ali dugoročno uspostavljanje mira u BiH moguće je samo ako se prihvate politička i ustavnopravna rešenja koja će učiniti svaki od tri konstitutivna naroda bezbednim od majorizacije. To je bila suština problema u zimu 1991 -92, to je ona i danas. Sve dok ta pretnja bude prisutna - a revizije Dejtona upravo idu tim putem - potencijal za novi konflikt biće takođe prisutan. Trebalo se upitati kako to da isti oni koji insistiraju na jedinstvenoj vojsci i policiji kao preduslovu “evroatlantskih integracija” nisu prethodno naterali kiparske Grke i Turke da obrazuju zajedničku vojsku i policiju - premda je tako neintegrisan, etnički podeljen Kipar ipak primljen u Evropsku uniju 1. maja 2004! Naravno, sama pomisao na prinudno integrisanje kiparskih Grka i Turaka u vojne i policijske snage naišla bi na podrugljiv smešak u Nikoziji i Famagusti, na tvrdo odbijanje Ankare, uprkos njenoj ambiciji da i sama bude primljena u EU, a na kraju i na rezigniranu konstataciju briselskih birokrata da nešto takvo, premda u principu poželjno, nažalost, nije moguće.

Zbog čega aktuelne hrvatske političare u Bosni i Hercegovini ne zanima interesni savez sa srpskom stra- nom, kao protivteža namjerama da se BiH organizuje kao država s jakom centralnom vlašću? Ovako formulisano pitanje odražava nedostatak spoznaje ideološkog karaktera i konkretnih manifestaci- ja hrvatske nacionalne ideje kroz proteklih četrnaest decenija. Ona i danas počiva na nacional-

romantičarskim temeljima koje je šezdesetih i sedamde- setih godina 19. veka postavio Starčević. Bitna odredni- ca vazda je bila iracionalni antagonizam prema “Slavoserbima” - ne samo kao osnov sopstvenog nacionalnog osećaja, nego i specifičnog pogleda na svet. Atavistički koncept demonizovanog, ontološki zlog Srbina kao kamen temeljac dinaritskog hrvatstva čini pragmatični kompromis u trougaonoj političkoj igri teško zamislivim ab initio. Samo tako moguće je razumeti spremnost vođstva NDH da prihvati amputaciju Dalmacije u korist Italije kao cenu razaranja Kraljevine Jugoslavije, ili nespremnost “prolećara” da sa beogradskim disidentima postignu makar pragmatični sporazum zajedničkog otpora post-brozovskoj čvrstoj ruci Dolanca i Mikulića osamdesetih. Sa stanovišta tekuće politike, zvanična Hrvatska jasno podređuje decentralizujuće težnje bosanskohercegovačkih Hrvata primarnom interesu ulaska RH u Evropsku uniju, o čemu postoji konsenzus svih bitnih aktera hrvatske političke scene. Ako je cena ubrzanja briselskog procesa pristanak na Ešdaunov model BiH, ta će cena iz Zagreba biti plaćena bez obzira na roptanje Mostara.

Zašto ni u drugom mandatu predsjednika SAD Džordža Buša nema naznaka revizije tvrdog kursa prema RS i Srbiji iz doba administracije Bila Klintona? Osnova američke globalne politike od pobede u hladnom ratu može se obuhvatiti jednom rečju: hege- monija. To ne podrazumeva samo hegemoniju u Evropi, ostvarenu kroz NATO - koji je imao jasnu ulogu u inter- vencijama na Balkanu već i hegemoniju u regionu koji se naziva “proširenim Srednjim istokom”, a obuhvata i oblast Kavkaza i centralne Azije. Balkan se smatra delom tog regiona koliko i delom Evrope, što znači da je i BiH na “proširenom Srednjem istoku”, u fokusu hegemonističke kontrole i na prostoru gde je udovoljavanje globalnom muslimanskom sentimentu ključni američki imperativ. Drugo, BiH je deo Evrope, gde je takođe prisutna kontrola istog hegemona, ovoga puta preko NATO-a. Dodajte tome još jedan element, šovinizam velikih sila. Poput NKVD-a nekad, ni SAD danas “nikad ne greše”. Nijedna greška - koja god stranka bila odgo- vorna za nju - ne može biti preispitana, jer bi to kompromitovalo mit o nepogrešivosti. To umnogome objašnjava zašto se nisu ispunila očekivanja da će Klintonova bal- kanska politika biti promenjena dolaskom na vlast Džordža Buša. Pomenimo još tri faktora. Kao prvo, dugoročni uticaj nasleđene klintonovske birokratije unutar spoljnopolitičkih struktura, sa glavninom u Stejt departmentu, uključujući i mnoge Klintonove kadrove koji su zadržali visoke pozicije i u Bušovoj administraciji. Kao drugo, dominacija neokonzervativaca, za koje je ideja globalne hegemonije bila i ostala nedodirljivi aksiom. Čak i kada su republikanci u Predstavničkom domu glasali protiv rata na Kosovu u odnosu 9:1 i time sprečili “legalizaciju” tog rata, važne ličnosti iz neokon- zervativnih krugova, koje se danas nalaze u Bušovoj administraciji, napadale su Klintona jer su njegovu bal- kansku politiku smatrali “nedovoljno agresivnom”. Kao treće, nesposobnost srpske strane da artikuliše sopstvene interese, usaglašeni nastup i proaktivno ispitiva- nje raspoloživog manevarskog prostora.

Može li se govoriti o neutemeljenosti procjena da će zbog faktora “11. septembar” doći do drastične

Iskra 1. decembar 2005.

prekompozicije savremenog svijeta?Zbog čega je sukob Vašingtona i isiamskog ekstremizma ograničen koordi- natama Bliskog istoka? Pitanje je veoma sioženo. Mnogi lideri Zapada, uključujući i samog predsednika Džordža Buša, skloni su tvrdnji da izvorni islam nije nasilan i da je tolerantan, a da su terorizam i krvoprolića delo “islamista” i predstavljaju neprirodne aberacije tog tobože izvorno miroljubivog učenja. Nespremnost zapadnih lidera da se džihadu suprotstave, skrivanje i umanjivanje činjenice da je reč o sukobu civilizacija, podseća nas na sličnu nespremnost evropskih intelektualaca da se suoče sa fenomenom komunizma u vreme njegovih najdrastičnijih manifestaci- ja, velike čistke i veštački prouzrokovane gladi u SSSR- u tridesetih godina prošlog veka. Neokonzervativni ideolozi u SAD skloni su da male hrišćanske narode - Srbe danas, Jermene ili kiparske Grke sutra - prinesu na žrtvu iznalaženja modusa vivendi sa islamskim svetom, nada- jući se da će se tako iskupiti za poluvekovnu bespogo- vornu odanost zvanične Amerike Izraelu. U tom kontek- stu, neshvatljiva je nespremnost srpske strane da upozori svetsku javnost, a pre svega merodavne političke medijske krugove u SAD, da bi likvidacija Republike Srpske predstavljala opasno zabijanje noža u leđa antiterorističkoj strategiji Džordža Buša. Samo tako je moguće da se problem Balkana realno i trezveno predstavi na način koji se tiče bitnih interesa zapadnog sveta. Što se Srba tiče, direktna posledica je ponavljanje Čerčilovog “rešenja” srpskog pitanja u još drastičnijoj formi. Setimo se da su Čerčilovi izaslanici kod Tita i Draže negirali da je Josip Broz komunista, kao što Hejs ili Hičner danas negiraju da je Alija Izetbegović bio islamista iH da SDA ima blage veze sa globalnim džihadom. Čerčilova cinična opaska iz 1943. godine - da nema nameru da živi u Jugoslaviji posle rata, pa ga zato Titove stvarne namere ne interesuju - danas može da se prepozna u stavu “međunarodne zajednice” o reviziji Dejtona i “integrisanoj” BiH. Tvorci takve strategije, međutim, nisu svesni da tako samo razbuktavaju apetit svojih neprijatelja i slabe sopstvene pozicije u predsto- jećem globalnom sukobu koji je u ovom veku nemino- van.

Koliki je stepen mogućnosti da se Srbi 1. januara 2007. godine probude u saznanju da je RS ukinuta, da Kosovo i Crna Gora imaju nezavisnost, da je Vojvodina “država u državi” i da su Novi Pazar i Preševo potecijal- na jezgra novog talasa secesionizma unutar Srbije? Da ii rasprave o tom scenariju pripadaju domenu defetizma li realizma? Da budemo trezveni, a ne paranoidni, rekao bih da opisani scenario nije realan. Ako stavite žabu u uza- vrelu vodu, ona će iz lonca istog časa iskočiti. Ako je ujutro, pak, stavite u hladnu vodu, a temperaturu u loncu potom povećavate za samo jedan stepen svakih pet minuta, do večere ćete imati spremnu žablju čorbu. Srbi su još uvek, makar teoretski, sposobni da se trgnu, da poskoče, pa je tehnika inkrementalnog zagrevanja lonca daleko uputnija - uz stalna uveravanja da će njihovi interesi biti uvažavani i da svaki novi mehurić u sve topli- joj vodi ne dovodi u pitanje njihov opstanak.

na vaše osporavanje američke i zapadne politike, uz tvrdnju da ste život u SAD pretpostaviii balkanskoj neu- dobnosti, dok pojedini nacionaiisti, poput Momčila Selića, sa skepsom gledaju na vašu patriotsku reputaciju. Kako odgovarate na te opservacije? Što se onih prvih tiče, Bože moj, za dobrim ko- njem se prašina diže. Beskrajno je poštenije u SAD živeti kako živim i raditi kako radim nego u Beogradu ili Banjaluci biti na nimalo neudobnim jaslama stranih sponzora. Stavove g. Selića ne treba uzdizati na nivo nekog “pravca”. Poznavaoci njegovog lika i dela, u četiri zemlje na dva kontinenta, dobro znaju da nema tog Srbina, osim njega samoga, prema kome nije “skeptičan”, a poznat je i stepen do koga ne dopušta pukoj stvarnosti da stane na put njegovoj usplahirenoj kreativnosti. Ta cela priča je krajnje tugaljiva, za žaljenje, a ne za osudu.

Biografija Dr Srđa Trifković je roden 1954. godine u Beogradu. Danas živi u američkoj saveznoj državi liinois, gdje je spoljnopoiitički urednik magazina “Chronicles” i direktor Centra za medunarodne odnose “Rockford” instituta. Dodatnu težinu njegovoj reputaciji jednog od najrelevantnijih srpskih političkih komentatora daje titula doktora istorijskih nauka, stečena na Univerzitetu u Sautemptonu (Velika Britanija), kao i postdoktorske studije na Huverovom institutu u Kaiiforniji (SAD). Unutar engleskog govornog područja zapažen je kao autor knjige “Prorokov mač - politički nekorektni vodič kroz islam”, a uskoro će biti objavljen rad sa identičnom temom - “Poraženi džihad”. Osim naučne karijere, dr Trifković ima bogato žurnalističko iskustvo. Tokom osamdesetih godina bio je novinar BBC-ja i “Giasa Amerike” na srpskom jeziku, a u prošloj deceniji domaćoj publici predstavio se lucidnim tekstovima u “Dugi” i drugim beogradskim časopisima. Put propasti Težnja ka globalnoj moći radi nje same veliko je iskušenje u istoriji, put propasti koji vodi još od Kserksa, persijskog kralja nad kraljevima, preko Napoleona do Hitlera. Tim putem krenula je još Atina nakon što je povela helensku koaliciju protiv persijske agresije, pokušavajući da pretvori svoje liderstvo među slobodnim grčkim državama u nametnutu hegemoniju. Kao što znamo, rezultat je bila propast Jelade kao političkog i vojnog činioca za sva vremena. Amerika će isto tako sigurno proći ako sledi neokonzervativni program. Očevi nacije, Vašington i Džeferson, upozorili su Ameriku da nikada ne sledi taj put. Kada bi imao izbora, američki narod se nikada za njega ne bi opredelio, ali u ovoj eri manipulisane masovne demokratije volja naroda nije bitna. Američka spoljnopolitička elita rešena je da prisili 280 miliona Ijudi da idu tim putem globalne dominacije, a njihovi lakeji iz medija tu zaveru nazivaju hodočašćem. Oni i teroristi su jedni drugima potrebni i jedni drugima se hrane. Žrtva je američka republika, a pobednik je Imperija. Novi reporter, 28.10.2005. <www.novireporter.com>

Saša

Bižić

Na srpskoj javnoj sceni povremeno ste izloženi kritikama iz dva pravca. Mondijalisti s ironijom reaguju

Iskra 1. decembar 2005.

ЛАКИ КЕШ

- Помало карикиран приказ необузданог капитализма али, у нашим условима, у битноме тачан Узмеш креду и све је у реду! Лизинг по укусу! Вулгарна реклама девојке која језиком лиже каросе- рију аутомобила. То лизање треба да представља повољне услове за куповину кола на лизинг. Банке се утркују да привуку што више клијената јер им нуде кредите. Лаки кеш! Без жираната! Без депозита! Без папира! Без ценкања! Узмеш и носиш! Као да је бесплатно, али није. То је само привид. Банкари су припремили замку за сиромашне и наивне грађане. Лаки кеш кредити су лаки и добијају се у кешу. Али постоји, ипак, један велики проблем. То су само - кредити! Упркос свим рекламама не треба за- боравити да је то новац који се мора вратити. И ту се крије велика опасност. Можете постати дужнички роб. Отплате ће вам постати тешки окови око врата. Ако ће вам помоћи за утеху треба да знате да је сваки грађанин Америке вишеструко задужен. Процењује се да је дуг грађана нарастао на износ једногодишњег друштвеног бруто производа и да износи скоро 11.000 милијарди долара. Сваки грађанин САД је савремени роб који вуче невидљиве букагије. Савремени капи- тализам је развио савршени систем поробљавања грађана. Више нема логорске жице. Сви се налазимо уплетени у интернет мрежу. Ропство је добровољно јер робови сами себи намећу кредитни јарам око дужничког врата. Банке су постале главни чувари и терачи робова. Још је врцави Марк Твен рекао да вам банкари naiv кишобран кад је сунцано, а узимају га назад кад почне да пада киша. У Србији сија кредитно сунце и банкари се утркују ко ће више кишобрана поделити пре великог пљуска који се спрема. Корисници кредита се налазе повезани, као страдалници поеме И.Г. Ковачића „Јама”, којима су уши биле пробушене заједничком жицом, над понором живота и само их уредно враћање кредита може избавити од пада у јаму. Ако, дакле, хоће да избегну банкротство, морају много да раде да би вратили узете кредите. Све што су одједном добили настало је задуживањем. И мора да се врати. Наравно, увећано за камату. Тако се грађани држе под апсолут- ном контролом. Велики Брат прати враћање кредита. Ако закасните један дан уредно стиже затезна кама- та. Нема опуштања. Све мора бити под контролом. Ако сте имали прилике да боравите у великим америчким градовима у време одласка на посао или повратка са посла, могли сте да видите роботизоване појединце који, седећи у својим колима купљеним на лизинг, јуре да зараде новац како би могли да враћају кредите Све су одједном хтели. али cv изгубили слободу. Немају времена више ни да размишљају. Време је новац који не смеју изгубити јер се рате кредита плаћају месечно. У комерцијалној цивилизацији нема демократије. Савремени поданик има ограничену су- вереност и не сме да се побуни против олигархије. Олигархија контролише враћање кредита. Слободни избори су фарса. Избори служе за забављање пучанства. Отуда избори толико личе на циркус. Нема више државника. Политичари су постали кловнови. Кловнови засмејавају плутократију. Мали Американац зна да ништа не може да промени у тоталитарном

друштву у коме су богаташи све богатији и зато, при- тиснут кредитним теретом, гледа да не изгуби посао. Страх од губитка посла, према последњим истражи- вањима америчких социолога, постаје највећи узрок депресије савременог света. Рецесија погађа радна места и све већи број људи остаје без посла. Када останете без посла немате новац да враћате кредите. Морате да продате имовину. Милости нема. Ништа лично. Бизнис је бизнис. Кредит је кредит. Камату сви морају да плаћају. На време. Сви моји пријатељи из Америке беже од банкарских кредита. Банкари су толико нападни да су постали несносни. Један при- јатељ, изнервиран сталним узнемиравањем, пријавио је неке банке да нарушавају његову приватност. То што се дешава у самој Империји данас се дешава у целом свету. Сећате ли се како је представник светске банке у Београду, господин Саливен, молио, након Великог Преврата нови режим да узима што више кредита. Државе које се не задужују су највећи непри- јатељи финансијске олигархије која управља светом. Хвале вас, дају вам најбоље оцене и измишљају награде само да би се што више задужили. Према последњим подацима за последњих двадесет година земље у развоју су отплатиле путем камате све узете кредите и остала им је опет главница у износу од 4.000 милијарди долара. То је ново ропство. Нема више потребе као у ранијим вековима да освајате туђе територије, водите ратове и губите војнике. Довољно је да штампате доларе без златног покрића. То признаје и гуру неолиберализма Милтон Фридман који каже да није проблем што САД штампа доларе без покрића и њима купује нафту, све док те земље дају нафту за доларе, треба само спречити, наглашава поборник слободне конкуренције и слободне трговине, да се ти лажни долари не врате на америчко тржиште. Е, то је онда опасно. Док се то ради у туђој кући то је дозвољено. Док се лажним доларима купује неопходна нафта онда је таква шпекулантска трговина - ОК. Али када Кинези направе 69 милијарди долара на извозу текстила у САД, онда то није у реду и тражи се заштита домаћег тржишта. То што расте задуженост земаља у транзицији, подржава се од стране Светске Банке и ММФ-а. Узимајте кредите! Лаки кеш! Окујте се сами! Сваки грађанин Бугарске задужен је 324 евра, Мађарске - 1602 евра и Хрватске 2157 евра. Хрватска је за неколико година постала најзадуженија земља јер јој је дуг нарастао на фантастичних 33 мипијарде долара. А Хрватска је постала задужена од момента када су јој уништене домаће банке. Данас је 96 одсто хрватског банкарства у рукама странаца. Тај исти сценарио се сада припрема Србији. Прво је асистент за Гувернера намерно жртвовао четири велике банке да би отворио простор за долазак страних банака, а онда је, све под паролом реформе, распродао преостале домаће банке. Банкарски сектор се налази у рукама странаца. Први сам се још пре двадесет година залагао за долазак страних банака како би се појачала

Iskra 1. decembar 2005.

КА „PREGOVORIMA” 0 KOSOVU Imperijalna završnica za Kosovo uznapredovala je početkom ove nedelje pošto je bivši finski predsednik Marti Ahtisari (Martti Ahtisaari) imenovan za specijalnog predstavnika UN na pregovorima oko finalnog statusa okupirane srpske pokrajine. Nije bilo iznenađenja u ovom postavljenju; najavljeno je mesecima ranije od

конкуренција на финансијском тржишту. Али сам сма- трао да је сасвим довољно да се страним банкама препусти само 25 одсто тржишта. Зашто читаво тржиште? Да ли су стране банке донеле новац у Србију? Нису. Донели су оснивачки капитал који су вратили када су почели да прикупљају штедњу. Данас штедња достиже, према хвалоспеву реформатора, читавих 2 милијарде евра. Банке узимају новац од грађана и плаћају им камату од 3 - 5 одсто годишње, док им пласирају кредите по каматама од 12 до 40 одсто годишње. Тако банке постају успешне. Успешне у банкротираној привреди. Ето објашњења како је могуће да у градовима Србије предузећа не раде, рад- ници су отпуштени и незапосленост се увећава дра- матично, док истовремено у централним улицама ничу простори, увек ексклузивни и шљаштећи, банака које отварају све више филијала. Према званичним подацима грађани Србије су задужени свега 147 евра. То - свега - даје простор банкама да повећају кредите грађанима, јер грађани за разлику од неликвидне привреде, са процентом од 98 одсто, врађају узете кредите. Грађани Србије су гладни кредита. Ако се поредимо са презадуженом Мађарском онда можемо да се задужимо свако појединачно још 1457 евра. Уколико, рецимо, милион људи одлучи да узме кре- дит, банке могу да пласирају још 1,457 милијарди евра и то је простор кога оне данас освајају. Агресивне рекламе и лаки кеш кредити су само последица калкулације да постоји велики прос- тор за ново задуживање грађана. Како се кредити дају уз валутну клаузулу, због заштите од предстојећег значајног клизања динара, банке су се потпуно заштитиле од ризика. Нажалост, неће доћи до развоја српске привреде. Банке велике кредите одобравају само државним компанијама које морају да враћају узети новац. Ако, пак, не врате није ни страшно јер ће те компаније врло брзо кренути у приватизацију и банке ће наплатити своје кредите. Велики простор не постоји ни за развој предузетништва. Уколико неко успе да добије стамбене кредите са ниским каматама или кредите за почетак бизниса по каматама са развијених тржишта, то је само изузетак. Ти кредити се обезбеђују из депозита по виђењу клијената. Банка може увек маркетиншки одвојити новац за такве кредите како би привукла нове клијенте. Све у свему- будите опрезни! Мој савет свима: НЕ УЗИМАЈТЕ КРЕДИТЕ! Чувајте се девизне клаузуле! Наредне две године биће изузетно тешко. Курс ће се значајно померити. Немојте да се задужујете! Покушајте сами. Узмеш креду и добијеш беду! Бежите из реда! Шта чекате? Још сте ту ? „Сведок" (Поднаслов чланку дала је Искра) 1.11. 2005.

Iskra 1. decembar 2005.

strane 'prešer grupa' i komentatora i pretpostavljano od samog Ahtisarija. Niko se nije digao da protestuje da Ahtisari nije pogodan za ovo mesto pošto je angažovan u Međunarodnoj kriznoj grupi - zastupničkoj organizaciji poznatoj po svojoj grlatoj podršci nezavisnom, albanskom Kosovu - ili njegovoj ulozi obmane srpske vlade da pristane na okupaciju 1999. godine. Finčevo imenova- nje, i njegovo šonjavo usvajanje od strane Beograda, najavljuje da se poces odvajanja Kosova od Srbije odvi- ja po utvtrđenom planu. Bar do sada. Igre koje UN igra Dok je osoblje UN misije (na Kosovu) okupirano kaširanjem svojih debelih čekova i popuštanjem besnim Albancima - koji ponovljeno pokazuju da su spremni i sposobni da fizički nasrnu na svoje „oslobodioce" ako se njihovim zahtevima ne udovolji - okupatori napuštaju i najtraljaviju pretenziju pokušaja da uspostave multiet- ničku demokratriju i ubrzano rade da se izvuku iz sumornih ruševina čije su stvaranje pomogli. Ali, bilo bi pogrešno pretpostaviti da UN tako spremno popušta zahtevima Albanaca samo iz bezbed- nosnih razloga. UN misija na Kosovu je sklepana u junu 1999. da 'pokrije' okupaciju pokrajine od strane NATO-a i albanske KLA. Svi vicekraljevi na čelu UNMIK-a verno su služili ovoj nameri. Soren Jessen-Petersen, sadašnji vice-kralj, prosto je napravio korak dalje i postao otvoren advokat nezavisnog, albanskog Kosova. Njegov aktivizam u prilog Albanaca priziva poređenje sa prigodnim odnosom bosanskog vice-kralja Padi Ašdauna sa bosanskim Muslimanima. Ne samo da Jessen-Petersen zastupa nezavisnost u javnosti (npr. u uvodniku u international Herald Tribune-u, takođe šampionu separatizma), on slično „sugerira" i Albanskom pregovaračkom timu i privre- menoj vladi Kosova. Jedini protest na ovakav rad Jessen-Petersena došao je od jednog savetnika srpskog premijera, a ne stvarnog vladinog službenika, što sugerira da je Beograd izgleda usvojio vice-kraljeva gledišta. Drugi primer kosovske UN zagonetke bilo je ponašanje „međunarodne zajednice" prema Ramušu Haradinaju, bivšem KLA komandantu i 'zlatnom dečku' Imrerije. Naš čovek Ramuš, optužen u martu od Haške inkvizicije za ratne zločine, napravio je pozorište svjom teatralnom predajom praćenom pohvalama JessenPetersen-a. Međutim, neprimereno drugim optuženici- ma, brzo je privremeno pušten na slobodu. Jedno sud- sko veće inkvizicije odobrilo mu je prošlog meseca poli- tičko angažovanje, što je izazvalo besne proteste i Beograda i Glavnog inkvizotora Karle del Ponte. Odobrenje je brzo povućeno. Ali, kao što je jedan pro- albanski komentator primetio posle toga, Haradinaj je favoriziran od UN i NATO činbenika do vrlo čudnih razmera. Namerna obmana Za poslednjih šest godina albansko nasilje protiv

Ка pregovorima ... Srba, Roma, Turaka i drugih u pokrajini, čak i protiv drugih Albanaca, bilo je ili ignorisano ili opravdavano (u 1999. popularna fraza bila je „revanš napadi'); produženi terorizam KLA pripadnika odbacivan je kao delo „krimi- nalnih bandi", dok je sam KLA unapređen u zametak vojske Kosova i dobio vladine zadatke u Makedoniji. Rušenje srpskih crkava i kulturnog nasledstva bilo je ili ignorisano ili sretano neodređenom verbalnom osudom. Cak je i pogrom marta 2004., osuđen od NATO komandanta kao „etničko čisćenje", bio brzo zaboravljen - ustvari, upotrebljen kao argumenat da se Albancima da nezavisnost. Albanska privremena vlada je obećala da opravi porušene crkve i kuće u pogromu, da potom ne učini apsolutno ništa optužujućl Srbe da ne sarađuju. UNMIK i NATO su bili srećni da dadu foto-publicitet obećanjima, ali su ostali nemi kad to nije učinjeno. Sve ovo je vodilo širokom neznanju na Zapadu šta se stvarno tamo događa, omogućujući podrživačima nezavisnosti, kao Harun Sidiki iz Toronto Srar-a, da tvrdi ne trepnuvši „Kosovo takođe dobija šansu da povedu putem zaštiti svoje male manjine Roma, čije zlostavlja- nje širom Istočne Evrope ostaje skandalozno." U stvari kosovski Albanci zaista vode - ali u progonu Roma, sa kojima postupaju mnogo gore nego Srbi. Podizanje uloga Uprkos bezbrojnih dokaza da Imperija radi njima u prilog, kosovski Albanci dobro znaju činjenicu da je međunarodno pravo očigledno protiv njih. Navodni „genocid" za koji su jugoslovenska vojska i srpska polici- ja bili optuženi pokazao se kao fabrikacija. Čak je i vodeća štampa na Zapadu napustila arbitrarnu cifru od „10,000 ubijenih Albanaca" (pošto su svi napori da se to dokaže bedno propali) i zamenila neutralnijom frazom kao „srpske snage se optužuju za povredu Ijudskih prava". Traženje nezavisnosti počiva na pozivanju na navodno stradanje i etničku stvarnost u okupaciji (pošto Albanci imaju 90 odsto većinu zahvaljujući nekon- trolisanoj imigraciji (Albanaca) i etničkog čišćena (Srba i drugih)). Albanski navijači na Zapadu kompeziraju ovaj nedostatak kvaliteta u njihovom argumentu kvantitetom svojih žalbi i zahteva. Pred neminovnom prvom rundom razgovora o statusu, Albanci su pojačali napore da unaprede svoju stvar u sferi javnog mišljenja - koju su oni isravno identi- fikovali kao jedinu od stvarne važnosti u današnjem svetu. Mnogo buke je napravljeno od činjenice da „predsednik" Kosova Ibrahim Rugova boluje od raka na plućima i da možda neće doživeti da povede svoj narod u „obećanu zemlju" nezavisnosti. Imidž Rugove kao „Balkanskog Gandija" i umerenjaka, sekularnog demokrate brižljivo neguju više od jedne decenije američke PR

firme.

Napori da se stimulira simpatija mešaju se ravnomerno sa pretnjama. Naoružane grupe Albanaca koje se samo-nazivaju „Kosovska vojska nezavisnosti" (KIA) postavljaju kontrolne punktove na zapadu pokrajine, izazivajući čak i UNMIK da upozori svoje osoblje na bezbednost - dok službeno poriče postojanje KIA-e.

Odgovarajući na opredeljenje Beograda za „kompromisno" rešenje, Albanci uzvraćaju da oni sma- traju nezavisnost dovoljnim kompromisom, jer u zamenu oni će odustati od „Velike Albanije" - što, oni uporno tvrde, nisu nikad ni želeli. Ali još dok je „predsedavajući parlamenta" Nexhat Dači ovo govorio, jedna nova albanska grupa u dolini Preševa koja sebe zove „Сгпа senka" tražila je aneksiju doline nezavisnom Koosvu - ili kako oni kažu ponovno „ujedinjenje" „Isočnog Kosova" sa majkom maticom. Nameravane posledice U međuvremenu, Imperija dosledno koristi kosovsku krizu u svom trajnom naporu da potčini Beograd. lako je Savet bezbednosti UN ignorisao argu- menatpremijera Srbije Vojislava Koštunice protiv nasilne promene granica Srbije, što bi rezultiralo nezavisnošću Kosova, sazvana je Skupština SCG da ubrzanom proce- durom odobri kontroverzni sporazum sa NATOm o nje- govom neograničenom pravu prolaska preko teritorije Srbije. Glavni argumenat podrživača ovog sporazuma, prvog i najvažnijeg ministra spoljnih poslova Vuka Draškovića, bio je da će to pomoći NATO-u da bolje deluje sa bezbednosnom situacijom na Kosovu. Podozreva se da je ovo argumenat samog NATO-a koji je Drašković paušalno usvojio, isto onako kao što je i sporazum primio. Jer ako Alijansa nije bila sposobna da spreči, zaustavi, ili čak osujeti albansko nasilje u proteklih šest godina, kako će njen prolaz srpskom teritorijom učiniti to drugačijim? Naravno, ako je NATO bio nevo- Ijan da se suprotstavi albanskom nasilju, ceo argumenat je krajnje besmislen, kao što je i sam sporazum. Gambit moćnika Šahovska tabla je spremna. Figure su pokrenute. Kosovo neće zadugo ostati ničija zemlja, ali čija će na kraju biti još je nekako neizvesno. Srbija u neredu, kojom vladaju trutovi posvećeni ugađanju Imperiji, su ili nesposobni ili nevoljni da načelno zastu- paju njena prava na Kosovu. Ali i kosovski albanski vođi isto tako partijski pocepani, ma koliko ujedinjeni u svojoj mržnj Beograda, potpuno su svesni da se njihovi zahte- vi temelje samo na cevi Imperijalnog oružja. Skoncentrisane na svojim posebnim zahtevima, obe strane propuštaju da vide glavno. U toku proteklih šest godina Imperija je upotrebljavala pitanje nezavisnosti kao polugu da okrene obe strane da služe njenim ciljevima. Verovati da se ona sada sprema da ostavi ovu polugu bilo bi glupo. Što god bude ishod pregovora o statusu, oni su planirani da upregnu obe strane, Srbe i Albance, još čvršće u jaram Imperije. Srbi i Albanci - ali u šuštini i bosanski Muslimani, Mađari, Hrvati i Slovenci takođe - svi su pioni u velikoj igri, koji se samo-obmanjuju verovanjem da baš njihov slučaj i nepravda brinu globalnog moćnika. Što ranije odbace ovu opasnu obmanu, bolje će im biti. Antivvar, 2.11.2005. (Prevod - Iskra)

Nebojša Malić <antiwar.com>

Iskra 1. decembar 2005.

Emil VLAJKI

SPISKOVI SREBRENIČKIH ŽRTAVA SREBRENICA - ANALIZA 5

Uvodne napomene (brojke) Nakon dva odlaska u BiH radi prikupljanja materijala o Srebrenici i početka obrade sirovih podata- ka, ponovo se javljam. Prethodno moram još jednom istaći, da moje analize nemaju za cilj da negiraju ikakav i ičiji zločin. One, prvenstveno žele da pokažu da tvrdnje o „srebreničkom masakru" nemaju smisao apsolutne istinitosti, već su bremenite mnogim kontradikcijama i neizvjesnostima koje ozbiljno stavljaju u pitanje brojke od navodnih 6000-12000 srebreničkih žrtava. Netko će reći da je to bezobzirno licitiranje sa žrtvama, pošto je svaki zločin zločin, bez obzira na to koliko je žrtava stvarno bilo. Principjelno, to je točno, ali zašto onda oni koji takve brojke ističu (tvrdeći, pritom, kako je u Srebrenici počinjen najveći masakr nakon nacističkih zločina nad Jevrejima) dižu toliku buku kada netko osporava, ne sam zločin, već obim tog zločina? Jer ako je svaki zločin zločin, a jest, zašto se ne obrati jednaka medijska pažnja na desetine spaljenih srpskih sela oko Srebrenice i preko 1000 mučki ubijenih Srba-civila od 19921995., a to sve od strane dijela re- gularne (Izetbegovićeve) Armije BiH koji je bio stacioni- ran u navodno „demilitariziranoj" Srebrenici? Neću razvijati sve konsekvence ovog pitanja, a prva je da Ijudi obično kažu kako 1000 i, na primjer, 8000, nije ista stvar. Dakle pokazuje se da i za one „кгај- nje principjelne", brojke ipak „nesto" znače. Pa ako već znače, onda je nužno da se vidi da li je broj muslimanskih žrtava, u periodu od 10-19 srpnja 1995., stvarno bio toliko visok kao što se tvrdi.

Ono najvažnije što sam pokazao jest da postoje dvije priče lansirane od strane Zapada : a. Prva govori o «bestijalnosti», «genocidnosti» Srba koji su, navodno, nakon zauzimanja Srebrenice, «bez milosti» odvojili muškarce od žena i djece i pobili oko 8000 ovih prvih! Pokazao sam da je ta priča, kojom se mediji najviže služe, uglavnom, netoča. b. Druga priča, koja je, što se početka događaja tiče, najvjerovatnija, jest da su se, uoči pada Srebrenice (dakle 9 srpnja 1995.), muslimani-muškarci (više od 10000), od kojih je bila barem trećina vojnika, pripadnika regularnih Izetbegovićevih trupa, odvojili od žena i djece, ostavili ih na milost i nemilost neprijatelju i pokušali proboj prema vlastitim linijama. Ovom se pričom služe sudski organi Haga i «ozbiljni» analitičari koji ističu da su Srbi, protivno pravilima ratnog prava, pobili najveći dio muslimana koje su zarobljavali, upravo prilikom ovog proboja. Da, ali ova priča teže prolazi kod javnosti i uopće, jer probijati se sa oružjem ili unutar oružanih for- macija pa nastradati, nije isto kao i biti brutalno odvojen od žena i djece i pritom ubijen. Nažalost, Srbi nisu znali i ne znaju se (ili se ne žele) koristiti ovim što sam jasno pokazao. Kada bi htjeli da se na pravi način ovim koriste, najveći dio novinskih napisa o Srebrenici bi otpao. 2. Sa ovom analizom (broj 5), na red dolaze razmatranja spiskova stvarnih i fiktivnih muslimanskih žrtava evidentiranih na područjima Srebrenice od 10-19 jula 1995. gdje su izvjesne kontradikcije i netočnosti jasno uočljive.

Spiskovi Dosadašnji rezultati analiza Različite analize Srebrenice koje su na Zapadu urađene od strane dobronamjernih pojedinaca i grupa, u smislu osporavanja obima „srebreničkog masakra" samo su zakomplicirale stvari. Bez istinskog naučno- istraživačkog rada na terenu, Srebrenica se pretvorila u borbu mišljenja koja navodni / stvarni masakr ničim suštinskim nije dovela u pitanje. Metoda koju primjenjujem je radikalno različita : 1. Analizirao sam najznačajnija djela i doku- mente kojima se tvrdi da je srebrenički zločin počinjen. Pritom su kontradikcije između nepreglednog broja medijskih izvještaja neprijateljskih u odnosu na Srbe i činjenica istaknutih ovim dokumentima koji su također neprijateljski u odnosu na Srbe jasno pokazane. Drugim riječima, zapadni novinari su se iživljavali (i jos se uvijek iživljavaju) u njihovim napisima o Srebrenici ne vodeći čak računa ni o onome što su njihove gazde službeno izjavljivale.

Iskra 1. decembar 2005.

Spiskova o «srebreničkom masakru» ima nekoliko desetina. Najčešće su u upotrebi slijedeći : - Haškog tribunala (7457 nestalih lica) - Instituta za istraživanje zločina protiv čovječnosti i međunarodnog prava, Univerzitet u Sarajevu (7099 nestalih lica) - Udruženja građana „Žene Srebrenice", Tuzla (6542 nestalih lica) - Publikacije „Zrtve srebreničke apokalipse", (7981 nestalih lica) lica)

- Međ. Komiteta Crvenog Križa (MKCK, 7635 nestalih

(Ove se brojke, pročišćenih spiskova, najvećim dijelom na nestala lica u datom periodu, a

odnose

Analiza 5 . . . upisanih u više spiskova, kao i na sahranjene identificirane osobe). Kontrolni i dopunski spiskovi: - Udruženje građana MAG, Sarajevo - Ljekari za Ijudska prava - Međunarodna komisija za nestala lica (ICMP); formalno osnovana od Izetbegovića, a šef te komisije je direktno imenovan od SAD Sarajevo

- Udruženje „Мајке enklave Srebrenica i Že-pa", - Poginulih boraca (Izetbegovićeve) Armije BiH

osobe) Potočari,

- Kantonalnog tužilaštva Tuzla (identificirane - Holandskog bataljona za 239 lica iz UN kampa - Različiti popisi stanovništva

(Napomena: pored ovih, postoji jos dvadesetak manje upotrebljavanih spiskova) U vezi ovih spiskova, recimo i to, da je za sada identificirano i sahranjeno, u Memorijalnom centru u Potočarima, 1929 osoba-Muslimana prezumiranog srebreničkog masakra a koji se nalaze na datim spiskovima.

Problemi 1. Ovi su spiskovi nastali iskazima obitelji nestalih osoba i drugih zainteresiranih građana i uzimaju se kao vjerodostojni. Problem je u tome, što ni jedna jedina komisija Republike Srpske, od onih koje su se bavile ovim pitanjem, nije ikada na terenu, empirijski, provje- ravala ove navode (treba, na pr., vidjeti iz kojih izvora potiču tvrdnje o nestalim osobama, gdje su oni koji to tvrde bili u tim trenucima, kako znaju da su te osobe nestale upravo od 10-19 srpnja 1995, itd.). 2. Drugi problem je u tome, što prilikom iskopa- vanja primarnih i sekundarnih grobnica, nikada ni jednom oficijelnom srpskom organu nije bio dozvoljen pris- tup tom činul Ovakav tretman Srba od strane „međuna- rodne zajednice" pothranjuje priče kojima se tvrdi da se Muslimani, pali u ratu 1992-95, dovlače iz svih dijelova BiH i prikazuju kao žrtve „srebreničkog masakra". Stvar, dakle, nije u tome što bi se sumnjalo u rezultate izvrsenih DNK analiza putem čega su identifici- rani ostaci tijela nastradalih i/ili umrlih u ratu, nego se radi o tome da li su stradale osobe stvarno stradale u toku prezumiranog „srebreničkog masakra". 3. U izvjesnom broju slučajeva, postoje osno- vane sumnje da pronađene mrtve osobe nisu iz inkrimi- niranog perioda (10-19 srpnja 1995.), one su, ipak, sahranjene u MC Potočari kao zrtve „srebreničkog

masakra". Po gruboj procjeni, takvih osoba ima oko 200. 4. U izvjesnom broju slučajeva, iste osobe, ali sa različitim osobnim podacima, više su puta upisivane na istim spiskovima. 5. Za izvjestan broj nestalih osoba postoje osno- vane indikacije da su u životu. Sve u svemu, ovi spiskovi ne pokazuju, niti mogu pokazati datum i mjesto nestanka te ne određuju način i uzrok smrti.

Apel (po drugi put) Srbi moraju biti svjesni toga, da se njihova demonizacija nastavlja nesmanjenim intenzitetom i da je okosnica te demonizacije upravo „srebrenički masakr". Zapad je potrošio (i troši) na stotine milijuna dolara kako bi održao taj, već sada, planetarni mit. Srbima, dakle, mora biti u interesu da se pitanje Srebrenice rasčisti, ukoliko ne žele da i u 21. stoljeću budu tretirani kao jedna od najgenocidnijih nacija na svijetu. Smatram, da se sa relativno malim sredstvima, to pitanje može riješiti. Pritom nije sporno to, da su na području Srebrenice, kao i na ostalim područjima BiH, nalaze na tisuće Muslimana stradalih i umrlih u ratnom periodu (a isto se može reći za nastradale Srbe). Stvar je u tome, da se nepristrasno, naučnim metodama, pokaže da li su pronađena tijela Muslimana u širokim područjima oko Srebrenice djelo masakra izvršenog u „jednom dahu" (10-19 jula), ili su rezultat „normalnog" ratnog stradanja. Jedini istinski metod da se to sazna jest empir- ijsko istraživanje na terenu: Provjera svih imena na (glavnim) listama, te ustanovljavanje vremena smrti pronađenih (ostataka) tijela. Pošto je to poduži i kompleksan posao, pred- lažem, još jednom, formiranje ne-srpske medunarodne komisije sastavljene od uglednih ličnosti koje do sada nisu pokazale ikakav animozitet prema Srbima i koja bi imala zadatak da, na terenu, empirijski, ispita vjerodos- tojnost postojećih spiskova. Što se mene tiče, i čekajući formiranje jedne takve komisije, nastavljam sa provjeravanjem određenih manipulacija sa žrtvama zahvaljujući materijalima koje sam prikupio. Uskoro, ukoliko budem imao materijalne uslove, objavit ću analizu broj 6 gdje ću prikazati mani- pulacije glasačkom mašinom u Srebrenici vezanoj za „masakr". Napominjem, da su sva sredstva koja su mi pristigla, potrošena za istraživanja koja sam u posljednjih tri mjeseca vršio na područjima bivše Jugoslavije, posebno u BiH, te da početkom decembra moram ponovo biti tamo. Zato urgentno trebam daljnju financijsku podršku mojim istraživanjima. Oni, koji me misle u tom smislu podržati, molio bih da mi sredstva šalju, ne čekovima, nego jedino prioritetnim pismom ili običnim pismom. Emil VLAJKI

Iskra 1. decembar 2005.

Коста Чавошки

ТРЕЋИ ПУТ ВОЈИСЛАВА КОШТУНИЦЕ

Већ дуже времена Војислав Коштуница, а потом и остали челници ове несрећне и разбијене државе учестало истичу да за Косово и Метохију имају компромисно и спасоносно решење: „више од аутономије, мање од независности”. Како у нашој јавности још нико није подвргао озбиљнијој критици ту необичну крилатицу, предмет овог рада биће анализа њеног дубљег, историјског смисла и сврхе. Значење израза „аутономија Косова” Када је реч о аутономији Косова и Метохије, треба најпре размотрити значење и смисао тог израза у кључним међународним актима у којима се налаже успостављање те аутономије. То су резолуција Савета безбедности Уједињених нација о Косову број 1244 и такозвани Привремени споразум о миру и самоуправи на Косову из Рамбујеа од 23. фебруара 1999. године. У поменутој резолуцији Савета безбедности косметска аутономија се помиње два пута. Најпре се истиче „суштинска аутономија и значајна самоуправа Косова” (substantial autonomy and meaningful self-administration for Kosovo), a потом ce, у очекивању коначног решења, помиње успостављање „суштинске аутономије и самоуправе Косова (substantial autonomy and self-government in Kosovo), узимајући потпуно у обзир Анекс 2 и Споразум из Рамбујеа”. Тачка 5. Анекса 2 не садржи, међутим, ништа ново пошто се у њој вели да под привременом управом на Косову народ Косова треба да ужива „суштинску аутономију унутар СРЈ (substantial autonomy vvithin the FRY), како то буде одлучио Савет безбедности Уједињених нација”. Другим речи- ма, овом резолуцијом се као коначно решење пред- виђа „суштинска (substantial) аутономија унутар СРЈ, а не Србије, што би могло значити да се већ тада подразумевала триалистичка структура тадашње федерације, коју би чинили Србија, Црна Гора и Космет. Уз то ваља додати да се будућност Космета није замишљала у оквиру Србије. Пошто резолуција Савета безбедности број 1244 упућује на такозвани привремени споразум из Рамбујеа, посебну пажњу заслужују његове одредбе које заправо и нису уговорне одредбе, будући да га југословенска страна никада није прихватила, па је баш због тога Атлански пакт и напао нашу земљу. Већ у члану I, ставу 4. полазног оквира овог наводног спо- разума се вели да ће „грађани на Косову имати право на демократску самоуправу (self-government) путем законодавних, извршних, судских и других установа успостављених у складу са овим Споразумом.” А да ће ова „самоуправа” (self-govemment) имати државни, а не обласни карактер видело се већ по томе што је био предвиђен Устав Косова, који ће уважавати територи- јални интегритет и суверенитет Савезне Републике Југославије (Србија се изнова не помиње). Ближе одређење овако замишљене косметске самоуправе налазимо у предложеном Уставу Косова. Према члану I ставу 1. овог Устава, „Косово ће управљати собом демократски путем законодавних,

Iskra 1. decembar 2005.

извршних, судских и других органа и установа који су у овом Уставу понаособ наведени”. То ипак не би била потпуна независност, пошто би, сходно ставу 3. члана 1. Савезна Република Југославија имала надлежност у следећим областима: (а) територијални интегритет, (б) одржавање заједничког тржишта унутар Савезне Републике Југославије, чија ће се власт вршити на начин који не дискриминише Косово, (в) монетарна политика, (г) одбрана, (д) спољна политика, (ђ) царинске службе, (е) савезно опорезивање, (ж) савезни избори и (з) друге области које су понаособ наведене у овом Споразуму. Али, чак и у овим областима које су изричито додељене СРЈ, Косово би могло вршити и своју надлежност. Тако се и чланом I ставом 6. тачком (ц) предвиђа да ће „Косово имати надлежност да одржа- ва спољне односе у областима своје одговорности које су еквивалентне овлашћењу које члан 7. Устава Савезне Републике Југославије даје републикама, што значи да би у спољним односима Космет имао надлежност коју има Србија, односно Црна Гора у оквиру СРЈ. Оно што је, међутим, већ тада посебно забрињавало, била је чињеница да по овом Споразуму Србија није требало да има било какву делотворну надлежност над Косметом. Додуше, чланом I ставом 4. овог Устава било је утврђено да ће „Србија имати надлежност над Косовом, како је то понаособ утврђено овим Споразумом, укључујући и републичке изборе.” Али се то углавном сводило на учешће пред- ставника Косова и Метохије у органима власти Србије, а никако не реципрочна и друга права Србије на тери- торији Косова и Метохије. Тако је чланом IX поменутог Устава било предвиђено да ће „грађани Косова имати право да учествују у изборима за (а) најмање десет представника у Већу грађана Савезне скупштине и (б) најмање 20 представника у Народној скупштини Републике Србије, а да ће (а) бар један грађанин Косова служити у Савезној влади и бар један грађанин Косова у Влади Републике Србије и (б) да ће бар један судија бити у Савезном уставном суду, један судија у Савезном суду и три судије у Врховном суду Србије”. При том ни савезни ни републички судови не би имали никакву инстанциону надлежност над косметским судовима, чији би Врховни, баш као и Уставни суд, били судови последњег призива. Слично је било пред- виђено и за савезну и републичку полицију у кривичн- им стварима. Тако су такозвани републички и савезни полицијски официри за везу једино могли да, у оквиру Косовске комисије за кривично правосуђе, а по консултовању локалних полицајаца, прате судело- вање у јурисдикцији над случајевима у којима се између косовских, републичких и савезних власти

Трећи п у т . . . преклапа јурисдикција. Ако је, дакле, по незакљученом „Споразуму” из Рамбујеа Космет требало да буде потпуно аутоно- ман у односу на СРЈ и у законодавној и у извршној и у судској власти, одмах се поставља питање у чему би се огледало уважавање суверености и територијалног интегритета Савезне Републике Југославије. Одговор је разочаравајући: у симболичном присуству 125 југословенских полицајаца и цариника. Било је, наиме, предвиђено да на граничним прелазима буде највише 75 савезних полицајаца и до 50 савезних цариника, с тим што је шеф Мисије за примену овог наводног спо- разума био властан да смањи и овако мален број југословенских полицајаца и цариника. Најопасније одредбе овог незакљученог „Споразума” из Рамбујеа биле су одредбе о коначном ауторитету за његово тумачење. Иако је у уговорном праву уобичајено да све стране уговорнице тумаче закључени уговор, а у случају спора надлежан суд или унапред уговорена арбитража, овде је право коначног тумачења дато двојици странаца. Најпре је шеф Мисије за примену проглашен „коначним ауторитетом” за тумачење поглавља о полицији и грађанској правној сигурности, а његове одлуке обавезујућим за све стране уговорнице и лица. А потом је командант КФОР-а проглашен коначним ауторитетом на терену за тумачење поглавља о примени II, па су и његове одлуке биле обавезујуће за све стране и лица. Истим ауторитетом коначног тумачења располагао је и шеф Мисије за примену у погледу граничара Војске Југославије и полицијских јединица Србије. То је упра- во био узор по којем је поступљено приликом закључења Војнотехничког споразума о Косову 9. јуна 1999. године у Куманову. чланом 5. овог Споразума било је утврђено да ће овлашћење коначног тумачења овог споразума и аспеката безбедности мировног спо- разума имати командант КФОР-а и да су његове одлуке обавезујуће за све стране и лица. Уз то треба додати да је и резолуција Савета безбедности број 1244 предвиђала повратак дого- вореног броја југословенског и српског особља по запоседању Косова и Метохије од стране трупа Атланског пакта. То особље требало је да одржава везе с међународном цивилном мисијом и војним снагама, обележава и чисти минска поља и буде на светим српским местима и граничним прелазима. Његово присуство било би ограничено на мали, дого- ворени број (стотине, не хиљаде). Ако бисмо покушали да сведемо све ове одредбе у поменутим међународним актима, могли бисмо рећи да оне предвиђају суштинску (substantial) аутономију Космета, уз уважавање територијалног интегритета и суверенитета Савезне Републике Југославије. Такође се у одређеним областима пред- виђала надлежност Савезне Републике Југославије над Косметом, као и мање/више симболичко присуст- во југословенског и српског особља на граничним прелазима и светим српским местима од неколико стотина до хиљаду припадника.

преговора у Рамбујеу, агресије Атланског пакта на нашу земљу и унапред постављеног стварања друге албанске државе на Балкану, под видом успостављања суштинске аутономије, до протеривања и последњег југословенског и српског државног сим- бола са Космета, одиграла су се под владом Слободана Милошевића. Стога су данас веома занимљива тадашња запажања о тим збивањима оних појединаца који данас имају кључну улогу у решавању практично нерешивог косметског питања. Међу њима највећу пажњу заслужује Војислав Коштуница, садашњи председник Владе Републике Србије. У свом, сада би се већ могло рећи пророчком напису, објављеном у Књижевним новинама број 1005/1006 од 1. и 15. фебруара 2000. године под насловом „ЦЈта Срби морају, а шта не смеју да прих- вате”, Војислав Коштуница је, не само ваљано проце- нио тадашње учинке Милошевићеве владе, него је наговестио и оно што ће други после Милошевића чинити, укључујући и себе самог на положају преми- јера. Већ тада је Коштуница предвидео да ће после промене режима у Србији бити потребни нови уступци

„било да је реч о новим територијалним уступцима, отписивању Косова, било да је реч о унутрашњем преуређењу државе, њеној (кон)федерацији, заправо дробљењу. Сматра се да оно што својим чињењем или нечињењем није постигао Милошевић, треба да наставе они који би дошли после њега. То значи да и на овом делу бивше Југославије и Валкана омогуће што веће западно, заправо америчко присуство и утицај. ”

Тако је Коштуница већ тада знао да ће се од оних који после Милошевића буду на власти, очеки- вати предаја Косова и Метохије и дробљење, то јест (кон)федерализовање Србије. На ово друго већ је пристао предлажући у име своје странке нови Устав Србије којим би се, под видом регионализације, Србија федерализовала и умногоме приближила конфеде- рализацији, као што је већ укинуо Савезну Републику Југославију и уместо ње успоставио лабаву и крхку конфедерацију, орочену на три године. Још је важније што је јануара 2000. године Војислав Коштуница добро предвидео шта ће значити такозвана демократизација после пада Милошевића и каква tse бити његова улога као перјанице такозване демократизације. „Затим, наравно, долази тзв. демократизација" - вели Коштуница. „Она не подразумева толико стварање

демократских институција, колико проналажење послушних, подобних носилаца власти, онога што се у комунизму звало здравим снагама, а у Републици Српској, продејтонским снагама. Босна и Херцеговина, а посебно Република Српска, најбољи су пример релативизовања свих демократских институција и полуга демократије. Било да је реч о изборима, медијима или раду пред- ставничких тела, воља грађана у Републици Српској није битна: оно што је битно јесте воља власти у Вашингтону. Ако је демократија у данашњим постдемократским друштвима кон- тролисана, онда је тзв. демократија у посткомунис- тичким друштвима, која су припуштена у први свет, контролисана далеко више, заправо дириго-вана споља (све подвукао К.Ч.).” Једино што тада Коштуница није био кадар да

Злослутна предвиђања Војислава Коштунице Сва ова страшна збивања, почев од прих- ватања мисије ОЕБС-а на Космету, преко наводних

Iskra 1. decembar 2005.

предвиди да ће управо он сам бити тај послушни и подобни носилац власти и да ће се под његовим вођством у Србији успоставити такозвана демократија која је диригована споља и у којој неће бити битна воља српских грађана него воља власти у Вашингтону. Уз то је Коштуница и исправно проценио шта моћни страни чиниоци допуштају да се говори, а шта забрањују да се каже:

„Пада у очи како су комунистички апаратчици, од старијих до најмлађих, један новоговор заме- нили другим, а слично чине и поједини пред- ставници опозиције у Србији. Добро се зна шта се сме, а шта се не сме рећи. Не сме се говорити о натовском бомбардовању и стању на Косову после њега, а мора се говорити о српској кривици и Хашком суду. ”

Само и овога пута није ни слутио да ће он сам почети да користи овај други новоговор, па да као Председник СРЈ и потом премијер Србије, ни једном речју неће поменути агресију Атланског пакта на нашу земљу, а да ће и милом и силом слати у Хаг нес- рећнике које хашки тужилац потражује. Уместо оваквог подрепашког служања стра- ним интересима на штету властитог народа и државе, јануара 2000. године Војислав Коштуница је истицао да „цена укидања санкција и регулисања државног статуса Србије мора бити што мања. Она се мора платити, али потребно је да нанесе најмању могућу штету нашим националним и државним интересима и да најмање наруши национално достојанство.” пут

Одмах потом Коштуница додаје да би то био трећи

„између данашњег крајње некооперативног става Милошевића, који је само појачан хашком оптужни- цом и претерано кооперативног става дела њего- вих политичких противника. ”

Како тада још није знао да ће моћни страни чиниоци и њихова „кооперативна” опозиција у земљи баш њега изабрати за председничког кандидата про- тив Слободана Милошевића, могло се с правом очеки- вати да ће тај трећи пут бити и његов пут када дође на власт. Да је Војислав Коштуница то управо имао на уму, сведочи и чињеница да је одмах навео и услове које ваља испунити да би овај трећи пут био успешан. Први и најважнији услов је снажно и постојано осећање националног идентитета. Или, као што то само Коштуница вели:

„Да би један народ опстао, мора знати шта му је интерес, мора имати јак национални идентитет. ”

Невоља је, међутим, у томе што је део Срба изгубио национални идентитет постајући Југословени- ма, Европљанима, антинационалистима и мондијалис- тима, па чак, због духовне дезинтеграције, и локалис- тима (Шумадинци, Војвођани). Отуда је у Срба пољуљана и ослабила национална самосвест, а по- одавно им недостаје оно што је Слободан Јовановић назвао „националном самодисциплином.” Да је неким случајем знао за какво ће се државно уређење он сам залагати приликом састављања Нацрта устава Србије, најпре у овиру своје странке а потом Владе којом председава, вероватно би још додао да ће слабљење националног идентитета и духовна дезинтеграција

Iskra 1. decembar 2005.

српског народа бити подстакнути и убрзаним федерализовањем Србије под видом такозване регионализације, то јест поделом остатка Србије изван аутономних покрајина на четири нове покрајине. Напослетку, Коштуница наговештава да ће будуће српске политичке елите које ће, поред покојног Зорана Ђинђића, и он сам највећма предводити, морати да избегну све вирове и подводне стене између политичке и духовне Сциле и Харидбе данашњег света, између конфронтирања са светом и снисходљивог односа према њему.

А „оно што не смејуда прихвате” - вели Коштуни- ца - „одбиће само уколико нису постали иско- рењени. Другим речима, уколико нису престали да буду Срби”. Сам себи пророк

Ако бисмо сада покушали да потоње поли- тичке потезе Војислава Коштунице, а нарочито његове најновије предлоге за решење горућег косметског питања, анализирамо у светлости ових његових скоро пророчких речи из јануара 2000. године, доћи ћемо, на жалост, до запањујућих закључака. Већ смо рекли да кључни међународни акти предвиђају суштинску аутономију Космета, уз уважавање територијалног интегритета и суверенитета Савезне Републике Југославије, да је у одређеним областима била пред- виђена надлежност СРЈ над Косметом и да је изричи- то поменуто присуство југословенског и српског особља на граничним прелазима и светим српским местима. Поводом такозваних каучук норми у нацртима устава за Космет, које је 1998. године састављао амерички амбасадор Кристофер Хил, Коштуница наводи његову изјаву у јесен 1998. године, да америч- ки план за Космет

„мора бити тако написан да различите стране један исти параграф могу различито да тумаче, а да то не ремети споразум”. Управо

такво својство има најновија формула Војислава Коштунице за решење косметског питања. То је крилатица „више од аутономије, мање од независности”. Она је тако срочена да у исти мах, попут Хилових нацрта устава, може бити прихватљива двема опречним странама: Србима и Арбанасима, домаћој јавности и моћним страним чиниоцима.

Када се неупућени грађани Србије суоче са синтагмом „више од аутономије”, они овако расуђују: пошто је Војводина аутономија, то је нешто више од војвођанске аутономије. За Арбанасе синтагма „више од аутономије” има битно другачије значење. Пошто они Устав Србије од 1992. године, баш као и њихови инострани покровитељи, доживљавају као укидање аутономије коју су до тада имали, за њих је аутономи- ја оно што већ сада имају, дакле, поредак који је пре- кинуо и последњу симболичку везу са Србијом. Отуда они синтагму „више од аутономије”, што им нуди Коштуница, разумеју као државну независност. Коначно, моћни страни чиниоци, када им то одговара, не узимају аутономију у уобичајеном уставноправном значењу под које се могу подвести Баскија и Каталонија у Шпанији, него у дословном смислу самозаконодавства, што је својство политичке зајед- нице која је сама себи законодавац. А то је у бити државна независност. Тако испада да за Арбанасе и

Трећи п у т . . . њихове покровитеље Коштуничина крилатица значи: „више

од независности, мање од независности".

Све би, наравно, било јасније да је Војислав Коштуница хтео да ближе одреди смисао и домашај своје крилатице. Нарочито је било важно да одреди обим аутономије, то јест онога што ће он означавати синтагмом „више од аутономије”. То је могао учинити изричитим навођењем надлежности које би Србија и државна заједница Србије и Црне Горе вршиле над аутономним Косметом што, уосталом, утврђује и наводни Устав Косова у такозваном Споразуму у Рамбујеу. Зарад ближег одређења природе и обима поменуте аутономије Коштуница је такође морао да утврди који ће то органи Србије и државне заједнице Србије и Црне Горе и у ком саставу бити распоређени на косметској територији. Напослетку, морао је навести у којој материји косметски органи, а нарочито судови, доносе коначне одлуке, а у којим областима органи Србије и државне заједнице имају инстанциону надлежност да решавају по призиву косметских грађана и правних лица. Да је то учинио било би јасни- је шта под синтагмом „више од аутономије” стварно подразумева. По нашем суду, ова непрозирна неодређеност Војислава Коштунице у погледу природе и обима понуђене аутономије Космета није нимало случајна. Скоро је извесно да су моћни страни чиниоци већ одавно ставили до знања покојном Зорану Ђинђићу, Војиславу Коштуници, Борису Тадићу, Вуку Драшковићу и другим нашим угледницима, да ће Космет на овај или онај начин ускоро бити независна држава. За сада, међутим, ни један од њих није имао петљу да то саопшти српском народу. Још је вероват- није да су високи званичници Европске уније недвос- мислено поручили да ће Србија и Црна Гора бити примљене у Европску унију само уколико се Србија претходно добровољно одрекне Космета, а да наши челници немају храбрости да нам то кажу. У озбиљној реалполитици, коју према нама воде велике силе, стварне намере не изводе се само из онога што се саопшти или прећути, него пре свега из онога што се чини. А то што се стварно чини јасно наговештава крајњи исход - успостављање друге албанске државе на Балкану. Сигурно је примећено да ни Војислав Коштуница, у својству председника СРЈ, нити Зоран Ђинђић, нису тражили да се одговарајући број југословенских полицајаца и цариника, предвиђен поменутим међународним актима, размести на граничним прелазима према Албанији и Македонији и да српска полиција обезбеђује српске манастире и цркве и друга света места, а да не говоримо о размештају и одговарајућег броја војника. Нису то тражили, не зато што нису знали да, према поменутим међународним актима, југословенска и српска држава на то имају право, него зато што су им њихови страни покровитељи саветовали да то не чине. У зло доба Коштуници је неко вероватно припоменуо да крилатица „више од аутономије, мање од независности” много више одговара Арбанасима и њиховим заштитницима него српском народу и држави. Када је то разабрао, Коштуница се огласио новим решењем: „широка аутономија са међународним гаранцијама”. Док је први део „широка аутономија”

ПОСЛАНИЦИ КОСОВСКЕ СКУПШТИНЕ УСВОЈИЛИ СУ РЕЗОЛУЦИЈУ О НЕЗАВИСНОСТИ и „потврђивању политичке тежње народа Косова за независном и сувереном државом Косово", која ће бити платформа преговарачког тима Приштине у пре- говорима о будућем статусу Косова. Шеф УНМИК-а Сорен ЈесенПетерсен "примио је данас на знање" резолуцију Скупштине Косова која представља мандат и платформу за делегацију Приштине у преговорима о Косову. (БЕТА, 17.11.2005.) ДРАШКОВИЋ: ТАДИЋЕВ ПРЕДЛОГ ПОГРЕШ- НО СХВАЋЕН: Предлог о стварању српског и албан- ског ентитета на Косову погрешно интерпретиран у српској јавности. Тадић је током посете Москви ове недеље рекао да власти у Београду предлажу децен- трализацију Косова, стварање српског и албанског ентитета и специјалне односе српског ентитета са органима у Србији. (Б92, 18.11.2005.) КОШТУНИЦА: ПОШТОВАЊЕ НАЧЕЛА МЕ— ЂУНАРОДНОГ ПРАВА. У преговорима не сме бити наметнутих решења, јер то онда и није никакво решење. Он каже да је кроз компромис обеју страна потребно пронаћи трајно решење за Космет у виду суштинске аутономије, водећи рачуна о миру и стабил- ности у региону. (Б92, 18.11.2005.)

сигурно бољи од ранијег предлога „више од аутономи- је”, други део је свакако споран, пошто су међународ- на јемства увек у корист онога ко аутономију добија, дакле Арбанаса, а не онога који је принуђен да аутономију да, а то је српска држава. Посебно чуди што приликом изношења ових предлога Војислав Коштуница нимало није водио рачуна о стратегији преговарања. У међународним, као и у свим другим преговорима, обично се на почетку нуди мање од онога што се на крају може прихватити, а не обрнуто, како нама изгледа да то Коштуница сада чини. То нас наводи на помисао да оно што он сада нуди Арбанасима није последица његовог властитог промишљања, него посртања пред страним диктатом, поготово ако верује да одшкринута врата за наводни улазак Србије у Европску унију могу да прикрију отпи- сивање Космета. Биће, наравно, оних који ће рећи да је Космет ионако изгубљен, те да ће стране силе и без нашег пристанка направити другу албанску државу на Балкану. То се, нажалост, може догодити, али зашто бисмо ми, као народ и држава, у томе уопште учество- вали? Уместо тога, ми свима морамо ставити до знања да из неправа - агресије Атланског пакта 1999. године на нашу земљу - не може настати право (ех iniuria ius non oritur), a да ћемо ми оно што је силом отето, пре или после силом вратити. Стварни губитак Космета могу за зеленим столом потписати само они наши челници који су, како је то јануара 2000. године говорио Војислав Коштуни- ца, престали да буду Срби.

Iskra 1. đecembar 2005.

Звонимир Трајковић о политичко тактичким играма око Косова и Метохије

НЕСПОСОБНА ТРОЈКА БРАНИ ОСО О

~ Почетак преговора под окриљем УН ~ Шта се може очекивати од наших водећих политичара ~ Колике су реалне шансе да из тих преговора изађемо са што мање губитака и сачувамо Космет ~ Да ли се „шатл преговори" примењу- ју као замена за стварне преговоре и колико је то за нас опасно ~ Може ли нам међународна заједница наметнути решење и губитак Космета ~ Шитпарске претње ратом и реална опасност обнављања сукоба на Балкану ~ Колико такве претње могу утицати на крајњи исход преговора и коначно решење.

Велики је новинарски изазов водити разговор са човеком рођеним у Приштини а који је проблемом Космета почео да се бави још давне 1980. човеком који је са групом тамошњих Срба творац покрета названог „Догађање народа" и који ће у политичку орбиту избацити Милошевића. Разговарати са човеком које је саветовао четири председника и који иза себе има двадесетогодишње искуство најтежег периода у нови- јој српској историји. Пре неколико година у српској скупштини су се посланици врло лепо забављали иступањем једног свог колеге који је своје излагање започео крилатицом „Прича има тужан крај". Смејало се до суза, медији су посланика исмејавали сви су то на овај или онај начин цитирали не желећи да истини погледају у очи. Хоће ли овога пута бити више скупштинске и државничке озбиљности или ће стварно прича имати тужан крај. РАШТИМОВАНА ТРОЈКА

Како гледате на почетак преговора око Косова и Метохије које су ових дана покренуле VH и чта се од тих преговора може очекивати. ? Пре свега хоћу да подвучем да до преговора није смело ни да дође. Преговарати са Тачијем, Харединајем, Демаћијем, вођама и члановима ОВК значи да смо ми прихватили да то нису били терористи већ „ослободиоци" јер са терористима нико нигде у свету не преговара. Тиме смо ван снаге ставили и саму резолуцију америчког конгреса која је ОВК сврстала на листу терористичких организација. После 5. октобра тандем Коштуница Ђинђић је имао прилику да Косметски проблем много раније позитивно разреши и не понови Милошевићеве грешке али су они тај воз пропустили. У политици постоји тачно одређени трену- так када вам се отвори простор да неке ствари решите

Iskra 1. decembar 2005.

као контра захтев ономе што од вас Запад тражи а што ви испуњавате. Да будем јаснији. Запад је све снаге усмерио на обарање Милошевића јер НАТО није остварио очекивану војну победу. Зато је рушење Милошевића за Запад био императив, односно потвр- да победе. Пошто сте им у том утеривању „демократи- је”, а и у остваривању победе одлучујуће помогли морали сте да добијете и крупне уступке. Тај крупан уступак је морао да буде враћање Космета под пуни суверенитет Србије јер сада нема Милошевића и наводног прогањања Шиптара. Односно, нестали су сви разлози због којих је НАТО морао да интервенише. Сада ми добијамо епитет демократске земље и Косово и Метохија се разумљиво враћају под окриље те сада демократске државе. Ту су поред наших и део НАТО снага које успостављају трајни мир, остварују повратак свих прогнаних, помажу помирењу и обнављању институција.

То би био сасвим логичан след догађаја али се није догодио. Ни Коштуница ни Ђинђић то нису тражили, а у политици оно што упорно не тражите нећете ни добити. Нису тражили јер је Коштуница био више него задовољан изненадним доласком на власт обасут пажњом и уважавањем, а Ђинђића су интере- совале паре. Приоритет им није био Космет, већ неке ситне људске похлепе. Ако на то додате и осећај зах- валности према онима који су им одлучујуће помогли да се власти уопште домогну, онда је јасно зашто враћање Космета нико као императивни захтев није поставио.

Видим да инсистирате да смо најбољу прилику за решење Косметског проблема пропустили, али како даље и шта се у овим преговорима може остварити. Почетак тих преговора у оваквом амбијенту и са овом марионетском владом која те преговоре треба да води, не значи ништа добро. Мислим да крајњи резултат по нас бити поражавајући. Један од разлога журбе коју показује Америка да преговори почну лежи управо у бојазни запада да ова квази демократска власт у Србији може да падне па је за њих значајно да се неке ствари „разреше" док су они на власти. После свега што смо имали прилику да видимо за ових пет година сматрам да водећа тројка, Маровић, Тадић и Коштуница неће деловати хармонично нити ће са великим жаром и залагањем бранити иначе нашу јаку позицију да Космет остане у саставу Србије односно СЦГ. Они сви имају прилично различите ставове о том питању. Маровићу чак можда више одговара разбијање територијалног интегритета СЦГ како би Црна Гора лакше реализовала своје сепа- ратистичке тежње. Српски део преговарачког тима ће своје деловање више усмеравати ка домаћој политичкој сцени водећи рачуна да за евентуални губитак Космета оптуже ону другу политичку страну. С тога релативно тврд став Коштунице у СБ УН је само лажни реторички бљесак упућен домаћој јавности јер те исте тврде ставове није испољавао свих ових пет година.

Неспособна тројка ... Углавном је „гурао" Човића да на седницама СБ УН млако и неубедљиво брани неке наше у резолуцији 1244 врло јасно зацртане одредбе које ни до дан данас нису спроведене. Да сам уместо Кофи Анана запитао бих Коштуницу где сте ви ових пет година били? Тадић је до сада дао сијасет изјава како ми Космет нећемо оружјем бранити, а по налогу запада је много тога директно и порадио да онеспособи војску како стварно не би могла да интервенише. Кад такве изјаве чују стране дипломате то је исто као да им кажете са Косметом можете да радите шта хоћете, нас то не занима. Не постоји председник на овој планети који ће рећи да део своје територије неће и оружано бранити, чак и кад то стварно није у могућности. Такве изјаве се никад не дају.

ШАТЛ ПРЕГОВОРИ

Колико поверења можемо имати у Актисарија који he бити кључни човек у преговарачком тиму УН? Ако се зна да су Актисари и Черномирдин водили преговоре са Милошевићем око заустављања НАТО агресије на Југославију 1999. Да је као плод тих преговора створена резолуција СБ УН 1244 која никад у потпуности није спроведена у дело, односно само онај део који је обавезивао УН. Ако се зна да је Актисари председик МКГ која је до сада у више навра- та иступала крајње пристрасно отворено лобирајући за независност Космета. Логично је било да Коштуница јасно стави до знања да Србија Актисарија не прихва- та као водећег преговарача. Шта би се догодило када би наш велики државник Коштуница у УН изговорио реченицу да Актисари не може да буде координатор УН за прего- воре, јер за 5 година није ништа урадио да се резолу- ција СБ УН 1244 до краја спроведе у дело. Те да због тога Србија не прихвата Актисарија као представника УН који би требао да води преговоре. Да ли би нас због тога бомбардовали? Не би господо. А ми би се бар на првом кораку изборили да преговоре водимо у бар мало равноправнијим условима. Поготову је то важно у тим такозваним „шатл преговорима", где ви у ствари не преговарате директно већ Актисари трчкара од једног до другог усаглашавајући ставове. Пошто су ставови готово дијаметрално супротни онда он фактички напише једну компромисну варијанту коју ви на крају морате да прихватите како не би били оптужени за опструкцију преговора. РАТНЕ ПРЕТЊЕ

По Космету дефилују наоружане групе, неки бивши чланови ОВК све чешће спомињу рат ако Косово не добије независност. Колико се те претње на западу сматрају озбиљне? Нормално да војни експерти то прате али их те претње озбиљно не забрињавају. Оне се подстичу из разних пропагандно медијских центара на Космету али и са Запада јер обичан Американац не зна величину Космета и број људи па се одмах прави директна паралела са Ираком и оним што се тамо догађа. То експлоатишу неки политички кругови на Западу као један од „аргумента" да Космету треба дати независ-

ност јер би се Шиптари у супротном могли осећати фрустрираним и нападати НАТО снаге. На то треба отворити једно много интересантније питање. Зашто НАТО стрепи од 1,5 милион Шиптара а не стрепи од 10 милиона Срба (заједно са РС јер су и тамо НАТО снаге). Треба ли и ми да покренемо механизме претњи или су те претње неозбиљне јер НАТО контролише наше политичаре на власти али не контролише оне у Приштини који од њихове подршке директно зависе. Шатл преговори се примењују код зараћених страна где се због ратних дејстава две стране не могу да сретну или када се жели наметнути неко решење. Наш случај је ова друга варијанта јер не постоји ни један разлог да се не може директно преговарати. Ни на тај део наши нису озбиљније реаговали.

Мислите да је то модел за наметања решења? Не. То је модел за условљавање, односно уцену. Цела ствар ће да иде овако: Неће се поћи ни од неповредивости граница по повељи УН ни од резолу- ције 1244, већ од жеља. Ми хоћемо Драшковићеву апстракцију „Више од аутономије мање од независнос- ти" што нико не може да оперативно реализује, а Шиптари хоће искључиво независно Косово. Средина од тога је нека конфедерална Србија где је однос још лабавији него данашњи измећу Србије и Црне Горе. Како ће ту нефункционалну глупост да крсте је небит- но. Условна независност, или висока аутономија али то неће моћи да функционише и Космет ће дефакто бити независан. То је за нас најгоре решење јер је нефункционално и губимо Космет а које ће српски Сорош медији да објашњавају као генијалност нашег преговарачког тима. Исто онако како је и Милошевић победио НАТО. Ако било коју понуђену варијанту одбијемо бићемо условљени уласком у ЕУ, са образложењем не прихватамо европске стандарде који у ствари нису европски стандарди већ варијанта за марионете и неспособне.

Па имате ли ви решење? Три године су се Шиптари припремали и наоружавали а да од стране тадашњих власти ништа озбиљније није предузимано да се то пресечи. Реаговало се тек 1998. када је фактички избио оружани устанак. Једино су медији ућуткивани, као што се то и данас ради када је у питање Југ Србије. Па и тада реаговало се са неадекватним полицијским и војним снагама никада већим од 30 хиљада. Ради поређења Павковић је 1999. за време НАТО агресије на Космету располагао армијом од 180 хиљада људи. Зато НАТО ни уз техничку супериорност, ни уз помоћ Шиптара изнутра и Албанске артиљерије у граничном појасу није успео да реализује своје планове о пробоју копнених снага. НАТО је најмоћнија војна алијанса на планети и свакако да би могла остварити и копнену доминацију али би то подразумевало озбиљније губитке у људству које они нису спремни да плате. Нити су им Шиптарти браћа нити је Косово део Америке. То је та сурова калкулација мртвих која и највеће силе одвраћа од неких освајачких планова. Иначе да је другачије ни једна мања или мала земља не би требала ни да има војску и на њу троши огромна средства.

Iskra 1. decembar 2005.

Говорите прилично обесхрабрујуће, да ли је то по вама рат неминован? Све вам ово говорим на бази врло студиозних анализа Милошевићевих, и не само његових грешака. Анализе се и раде да се грешке не би поновиле и да се из њих извуку закључци како даље и у ком правцу треба ићи. Не значи то да је рат неминован. То значи да ако хоћемо да сачувамо наш животни и етнички простор морамо имати и силу која је то у стању да ост- вари. Кад располажете респективном силом онда ће ваша дипломатија бити „довољна" да многе ваше циљеве оствари јер иза ње у сили стоји снажна полуга подршке. Америчка дипломатија има ту пробојност не из разлога изузетне способности својих дипломата већ због војне силе којом вас Америка може да „убеди" како је корисно променити ставове. Овај трактат о дипломатији има смисла само ако са на челу дипломатије не налази неки тако „велики мислилац11 попут Драшковића који прво склопи кованицу „више од аутономије мање од неза- висности" коју нико па и он сам не може да преточи у правно-функционални облик. СВИ У ВАТИКАН За кратко време у званичну посету Папи били су и Тадић и Маровић, али са различитим жељама и задацима. Маровић је хтео да ослушне дали Црна Гора може очекивати подршку на свом путу отцепљења а Тадић се тамо могао појавити више из разлога личног маркетинга. Том приликом званично је позвао Папу да посети Београд иако на то по уставу нема право, без сагласности СПЦ. Колико ће нам таква неозбиљност Тадића штетити као да никога не занима. Што се тиче подршке свете столице у преговорима око Космета, не неће је бити, јер би то био велики заокрет у политици Ватикана који се преко ноћи не догађа. С тога боље да су две посете биле усмерене ка земља- ма које бар наговештавају да нам желе помоћи. РУСКО-КИНЕСКИ ВЕТО

Већина аналитичара сматра да смо ми сада врло слаби да би на војном плану било шта могли да урадимо. Дали се и ви са тим оценама слажете и шта би могли да постигнемо без употребе силе? Слажем се да је тренутно наша војна моћ на врло ниским гранама, али за такво стање војске одговорни су управо политичари. Посебно разарајућу улогу по војску имали су ДОС-овци и потпуно сам си- гуран да ће поједини због тога и одговарати. Војска се може брзо опоравити јер нису пострељали тај способан официрски кадар које се може увек реак- тивирати. Нешто је теже са модерним опремањем војске јер то изискује велика средства али ако безбедност државе дође у питање онда се и средства морају наћи. Но и у овако јадном стању ми пред- стављамо велесилу за шитпарске могућности па стога грађани могу бити потпуно спокојни. Оно чега се једи- но грађини могу прибојавати то је наша јадна политич- ка елита од које се све може очекивати.

Доста се говори о изненадном затезању Русије око Актисарија. Дали је то само тактика или сматрате да he Русија овога пута чврсто стати у одбрану тери- торијалног интегритета Србије?

Iskra 1. decembar 2005.

За коначни статус Космета врло значајну улогу могу одиграти Русија и Кина као сталне чланице СБ УН са правом вета. С тога да има мало политичке мудрости Тадић би требао да клечи у Кини а Коштуни- ца у Русији јер и Кина и Русија имају своја Косова, па из чисто својих интереса не би требали да дозволе преседан у којем би се кршило основно начело УН о неповредивости суверенитета и територијалног интегритета држава. Господин Тадић је стварао разне лобије по Америци али никако да му падне напамет да се може лобирати и код оних од којих очекујемо да нам помогну и ставе вето штитећи наш интегритет. Ни њему ни Коштуници не пада напамет да и Русија и Кина имају своје интересе па да и на те интересе треба позитивно реаговати. Руси овде не могу да добију ни један посао годинама као да су њихове паре шугаве. Русија је неколико пута поновила да она не може да тражи више него што траже званични представници СЦГ. На Кинезе се гледа као на смрдљиви сир а очекује се да нам помогну. Сматрам да наши најодго- ворнији политичари нису припремили темеље на који- ма би градили оптимизам у овим преговорима а да са Русијом и Кином није изграђен неки заједнички став који би нам гарантовао вето ако ствари крену низбрдо. Треба бити реалан и схватити да је наша „владајућа елита" недорасла тренутку времена да не изговорим неку грубљу реч.

И на крају, узевши у обзир све па и оно што овде нисте рекли, дали сте оптимиста? Ја сам по природи оптимиста. Сви аргументи су на нашој страни, преговори тек почињу а трајаће вероватно око годину дана. То је дуг период у коме се многе ствари могу променити, па и овај наш прего- варачки тим који ме у суштини највише и брине. Оно што желим посебно да нагласим је да ми морамо да изборимо квалитетно функционално решење са јасним и светски признатим одредницама аутономије. Никако се не сме прихватити неко апстрактно решење попут данашње Соланине зајед- нице Србије и Црне Горе која не функционише. Такво квази решење се мора одбити а територију прогласити привремено окупираном. Доћи ће време кад ћемо Космет вратити матици као што се и још неки српски етнички простори морају вратити. ИНТЕРВЈУ Звонимира Трајковића Ј. Веселиновић Специјално за ОГЛЕДАЛО, 9.11.05. Напомена Искре: Интервју је незнатно скраћен на месту које се не односи директно на Космет.

ВЕЛТВОХЕ: ТАЧИ, ХАРАДИНАЈ И ХАЛИТИ КЉУЧНИ ИГРАЧИ У КРИЈУМЧАРЕЊУ ХЕРОИНА. Поверљиви документ немачке обавештајне службе БНД наводи да су Хашим Тачи, Рамуш Харадинај и Џавит Халити „кључни играчи” међународног ланца кријумчара хероина који дневно преко Косова и Албаније пребаци око 700 килограма дроге, пише швајцарски недељник Велтвохе, „Косово је један од највећих криминалних центара у Европи, највише због трговине дрогом и повезаности организованог крими- нала са политичким и економским структурама”, криминалне мреже, које из Авганистана преко Косова преносе хероин до западне Европе и Америке. (Б92, 18.11.2005.)

HAVIER SOLANA - KAMELEONSKO PRILAGOĐAVANJE U prošlom broju Iskre doneli smo nepotpune podatke iz brzometne i čudnovate biografije g. Havier Solane. U traganju za podacima imao sam sreću, jer me jedan moj prijatelj pomogao u istraživanju. Politička ka- rijera gospodina Solane dvostruko je čudnova, prvo zbog toga što se naizgled gotovo nepoznat čovek domogao najvećeg položaja u kojem se raspolaže silom oružja savremene tehnike. Drugo, iako on nije vojnik po zani- manju, pokazao se spremnim na delu da gotovo uništi jedan narod, srpski narod, da ga gotovo zbriše sa lica zemlje, jer je bombardovanjem od 78 dana uništio celokupnu društvenu infrastrukturu potrebnu za život tog naroda. U istoriji Evrope, ako se izuzmu nacistički i komunistički zlikovci, nije se tako nešto događalo. Ratova je bilo, koji su ipak vođeni bar pod minimumom humanih obzira. U 19. i 20. stoleću poloitičke i državne poslove vodili su Ijudi od imena i karaktera. Takvi su bili, da pomenemo samo nekoliko njih: Bizmark, Rejmond Poenkare, Klemanso, Sir Edvvard Gray, kajzer Viljem II, A. Izvolski, Nikola Pašić i drugi. Međutim, nijedan od pomenutih nije raspolagao neograničenom silom, kakvom je Solana raspolagao. On je tu silu, svojevoljno, bez pritiska, upotrebio na rušenju Jugoslavije i upropašćavanju srpskog naroda. Solana je imao odrešene ruke za genocid nad Srbima, a to su mu dala dvojica političara: Bil Klinton i Toni

Bler.

Svojstva kameleona Kameleon jeste životinja poznata iz zologije po sposobnosti da menja boju svog tela. Oksfordski rečnik ovako definiše kameleona: gmizavac sa velikim jezikom i sposobnošću da menja vrlo često boju tela i očiju. Profesor dr Rudolf Filipović u svom Rečniku za englesko-hrvatski ili srpski jezik (1977.) opisuje kameleona, kad se odnosi na čoveka, da ,,ima svojstva lukavstva i podlosti”. Politička klima u Evropi i svetu, naročito u Americi, naših dana mnogo je godila prilagođavanju Ijudi kameleonske prirode, da se brzo penju uz političke lestvice, koje je Amerika pod Klintonom stvorila, da rascepa i dokrajči Jugoslaviju, da unese nasilje, mržnju i laži, sa sramnom demonizacijom srpskog naroda, što daleko prevazilazi onaj sukob starog sveta između Rima i Kartagine. Američki politički krojač, predsednik Klinton obogatio je savremeni rečnik u skri- vanju svog nasilja pod firmu „međunarodne zajednice”. Ovo isto nasilje gospodina Paddy Ashdown-a sa titu- lom „Visokog predstavnika” takođe se krije pod volšebnom „međunarodnom zajednicom”. Potrebno je imati na umu da je g. Solana „Visoki predstavnik Evropske unije”. O tempora o mores! Postigao je ovaj visoki položaj bez studija jednog jedininog predmet iz društvenih nauka: politike, istorije, ekonomije, filozofije. Ali, mora se priznati da je iz prirodnih nauka postigao veliki uspeh i bio profesor univerziteta i predavao fiziku i matematiku. Pod američkim ogrtačem „međunarodne zajed-

nice” i ‘visokog predstavnika' „Bosnie” Ashdown-a životari americka kolonija kojom upravlja "Visoki predstavnik”, koji kad je dobio ovu promociju nije znao ni reči srpsko-hrvatskog jezika. To mu neće smetati da kasnije promoviše „bošnjački jezik” i “bosansku kulturu”. Solanin životopis Havier Solana rođen je u Madridu 1942. g. U špansku radničku partiju, ustvari komunističku (zakonom zabranjenu) ušao je u gimnaziji. Pošto je reč „komunistička” bila nezakonita, zvala se Socijalistička partija. Solanaje kao mladi socijalista bio protiv NATO-a, protiv ulaska Spanije u ovu organizaciju. Oženjen je i ima dvoje dece. Doktorirao je iz fizičkih nauka. Bio je američki stipendista, poznate Fulbrajtove ustanove. Bio je neko vreme profesor fizike na madridskom univerzitetu. Smatra se da je objavio oko tridest radova iz svoje struke, ali ništa iz društvenih nauka. U socijalističkoj vladi Filepe Gonzalesa bio je nekoliko godina ministar spoljnih poslova Španije. Bavi se više godina, ne svo- jom već društvenom strukom. Agilni je sprovodnik američke kolonijalne politike i njenog srbofobskog rasiz- ma. Kameleonski preobražaj Ovo je izraženo u politici koju vodi Evropska unija još uvek u saglasnosti sa američkom kolonijalnom politikom. Evropska unija je još 1997. g. definisala i proširila svoju politiku kompatibilno sa politikom Ujedinjenih nacija. Javno je izjavljeno, da se Evropska unija solidariše sa Poveljom Ujedinjenih nacija. Razbijanje Jugoslavije, na sramotu i žalost, nije intereso- valo Evropsku uniju. A kad smo kod ovog problema, da ne zaboravimo da pomenemo i uzgredno zanimanje g. Solane velikog evropskog predstavnika. Ne pominje se javno da je član Bilderberg grupe, jedne tajne svetske organizacije, koja deluje kroz svoje povremeno organi- zovane sastanke o kojima se javnosti saopštavaju vrlo šturi podaci. Sigurno je jedno, da se ova organizacija oslanja na visoki kapital i velike svetske sile. Pre nekoliko godina, jedan britanski novinar pisao je o ovoj grupi, da se sastaju u skrovitim mestima; da ne daju nikakve intervjue niti odgovore na pitanja koja im se postavljaju. I naš Visoki predstavnik EU, ništa nam ne kaže o toj grupi. Verovatno, obični smrtnici nisu dostojni obaveštavanja o njoj. Glavni Sekretar NATO Pomalo čudi da je Amerika prihvatila jedno vreme agilnog i vatrenog marksistu Solanu da upravlja ovom američkom tvorbom. Mora da je američko političko vođstvo bilo impresionirano kameleonskim prilagođava- njem g. Solane, što je on i potvrdio ne samo prilikom razbijanja Jugoslavje, već i kasnijim ratom i bombardovanjem SRJ od strane NATO-a. A on je u tom duhu i tvorac nedonosčeta „Srbija - Crna Gora”.

Balcanicus

Iskra 1. decembar 2005.

ЗБОГЧЕГАЈЕ УГО ЧАВЕЗ САД НЕПРИЈАТЕЉ БРОЈ ЈЕДАН Венецеуелански председник Уго Чавез већ је великим словима уписан у историју не само Латинске Америке, већи читавог света. Готово да нема личнос- ти након Другог светског рата, осим Фидела Кастра, која се тако жестоко и успешно супроставила амер- ичкој политици и крупном капиталу. Чавез је данас у свету симбол антиглобалистичког покрета и прави херој у борби против неолиберализма и мултинационалног корпоративног бизниса, који већ деценијама исисава богатства земаља Јужне Америке остављајући у њима сиромашан народ. Као социјалиста и левичар, Чавез се залеже за интеграцију латино-америчких замаља и њихов зајед- нички наступ на светском тржишту, а пре свега у борби против америчког неолиберализма. Такође се залаже за тешњу сарадњу земаља Латинске Америке са земљама Трећег света. Нажалост, вечито присутни прсти колониста, који латино-америчке земље вековима експоатишу, а политичаре завађају и деле, онемогућавају народима овог богатог континента да у том богатству ужива. Зато Чавез председнике Кубе, Бразила и Колумбије назива својом браћом коју амер- ички империјалсити не смеју завадити. Како су сви водећи медији у Венецуели при- ватни и под контролом опозиције, а њу предводе богати олигарси у спрези са мултинационалним капи- талом, Чавез има само државну телевизију. Ту се он сваке недеље појављује у емисији „Хало, председ- ниче” и отворено разговара са грађанима, објашњава у детаље сусрете са државницима, са бизнисменима, објашњава им где ће се увести струја, градити пут, монтирати нова болница, школа. Ево како се он, у тој емисији, обраћа колумбијском председнику: „Не верујем нимало да је тачно оно што пише у насловима већине данашњих новина у Венецуели, нити да су тачни наслови у колумбијској и међународ- ној штампи, пријатељу мој, уопште не верујем да о тој теми треба да се расправља на неком државничком самиту. И ви и ја добро знамо какви су ти самити. Критиковао сам их у смислу да су то самити већ претходно припремљени, са агендом коју су израдили стручњаци министарства иностраних послова, и кад ми, председници, дођемо тамо, документа су већ готова, изјаве су већ спремне, тако да у већини случајева одемо да одржимо неки говор или да ручамо. Углавном, ја сам покушавао да изнесем теме које би покренуле расправу али, као што знате, те дебате се углавном избегну или се не прихвате због недостатка времена. Добро, завршио се ручак, сада морамо да се сликамо; по подне је затварање и групна слика за рас- танак”. Американци као и њихови пословни сарадници у Венецуели, а које сачињава углавном мањи проценат богатог становништва беле расе, чинли су и чине све како би Чавеза са власти склонили.

Iskra 1. decembar 2005.

Организован је најпре пуч 2002. кад је војска ухапсила Чавеза. Медији су пренели да је поднео оставку на место председника. Али сиромашан народ, који је у Чавезу видео свог лидера и спаситеља, у то није поверовао и масовно је изашао на улице. Један војни официр, лојалан Чавезу, ослободио га је тада из затвора и Чавез се вратио на власт. За пуч је Чавез директно оптужио САД на британској телевизији ББЦ: „Поседујем писане извештаје о времену кад су двојица америчких официра, војних саветника при америчкој амбасади у Каракасу, ушла и изашла из главног штаба побуњеника”. Америчка влада је демантовала такве наводе. Затим су 2003. организоване демонстрације опозиције, о чему су сви светски медији извештавали, називајући Чавеза узурпатором власти и диктатором који се обрушио на све институције: привредну комору, медије, католичку цркву... За Американце он је аутократа, лудак, савезник са диктаторима Гадафијем и Кастром и Садамом Хусеином (који га је приликом посете Ираку лично провозао својим колима). Скупове подршке Чавезу, који су били далеко масовнији са сиромашним становништвом индијанско-афричког порекла, медији нису приказивали. Избио је затим и генерални штрајк запослених у нафтној индустрији који су предводили службеници, али и средњи пословни сталеж, проамерички оријен- тисан. Штрајк је претио да уништи економски систем земље, па их је Чавез назвао издајницима сопствене државе и саботерима сопствене економије. Ипак Чавез се није дао, већ је искористио сва овлашћења председника државе. Тако је декретима одобрио привремену заплену свих камиона, бродова, авиона који су послужили за превоз нафте, гаса и хране. Наложио је и контролу и заплену свих прехрам- бених артикала како нико не би правио вештачке несташице скривајући је по магацинима. Кад су видели да ће остати потпуно без свог уносног бизниса са нафтом, штајкачи су се после два месеца повукли. Уследио је убрзо захтев да се народ на референдуму изјасни против владавине Чавеза, јер је њего- ва политика представљала претњу за добре односе са другим државама, посебно са САД: „Не можемо против целог света”. Преко свих медија, које је иначе кон- тролисала опозиција, изношене су жестоке оптужбе против Чавеза, па је и проглашаван лудим. Посебно су неки глобални медији узимали исечке из Чавезових наступа доказујући како га повремено хвата лудило. На руку им је ишло то што је Чавез веома темперамен- тан и причљив, можда је и то допринело да му грађани на референдуму убедљиво изгласају поверење до краја мандата 2006. Након тога, Чавеза су припадници ЦИА покушали једноставно да ликвидирају кад је ишао на заседање Генералне скупштине у Њујорк, а затим су

Уго Чавез . планирали да нападну његов штаб у тренутку док нација буде жалила за председником. Безбедносне службе Венецуеле су то осујетиле.

ОПЕТ 0 ОЦУ МИТРОФАНУ Прост монах беше хиландарски, О коме се много говори, О коме ће се говорити, Оговарати, лажи изностити, Неистине бљувати до повраћања... По цигански, по српски... И то нимало не чуди, Тешко смо оболели.

И приликом прошлонедељне посете Паризу, Чавез је изјавио не само да САД и даље настоје да га ликвидирају, већи да спремају војну инвазију на Венецуелу. Упозорио је и да би такав напад жестоко подигао цене нафте. „Ако би покушали да Венецелу нападну директном инвазијом, заборавите нафту. Сваког дана шаљемо 1,5 млиона барела нафте у САД. Цена сирове нафте би могла бити 150 долара за барел. То што Пат Робертсон, духовни саветник господина Буша, призива да ме убију било би заиста много јефтиније него инва- зија”.

Истини, тој нашој Пепељузи, Леђа смо окренули, лажима заменили, Злобом и завишћу смо обузети. Горди смо и пакосни, На зло лакоми, Брзи смо да судимо Без милости и саслушања.

Венецуела је пети највећи извозник нафте у свету и велики снабдевач Америке. ЦИА процењује да америчко тржиште абсорбује скоро 57 одсто од укупног венецуеланског извоза. Чавез каже да је нафтом већ извршио инвазију на Америку. Његова земља има осам нафтних рафинерија и 14.000 бензин- ских станица широм САД. Чавез, такође, стално наглашава да он нема ништа против америчког народа, који му је драг и чак је за време катастрофе у Њу Орлеансу нудио бесплат- ну нафту. Али он сматра да је америчка влада зло, не само за Венецуелу и многе друге земље, већ и за соп- ствени народ. Такође, Чавез је многим сиромашним земљама спреман да нафту продаје много јефтиније, што крупни капитал сматра „извозом револуције”. Чавез је за САД ипак најопоснији због добрих односа са Кином, која постаје све већи потрошач нафте. Кинеска петролејска компанија CNPC у Венецуели већ користи два велика поља, Интеркампо Норте и Carcoles. Чавез је Пекингу понудио и даљи приступ енергетским резервама своје земље. Ударац Америци Чавез је задао и кад је нафту почео да продаје за евре, уместо долара што тешко погађа и америчку финансијску структуру која почива на нафтном долару. Чавез је направио и савез са Кубом и Бразилом, жели да га прошири на све земље Латинске Америке, креирајући „нафтну дипломатију”. СИН СИРОМАШНОГ УЧИТЕЉА Чавез је рођен 1954. Отац му је био сеоски учитељ, а одрастао је са шесторо браће и сестара. Порекло му је индијанско-афричко. Иако је мајка желела да постане католички свештеник, Чавеза је више привлачила наука, војска, техника, али се зани- мао и за природу и музику. Мало ко од деце из њего- вог окружења успевао је, због сиромаштва, да се упише на факултет. Чавез је успео да добије диплому са звањем војног научника и инжењера. Уписао је и политичке науке, али никада није дипломирао. Прикључио се војсци. Још 1992. Чавез је покушао да изврши пуч, како би са власти склонио политичаре које је финан- сирао амерички бизнис, па су домаћи олигарси помоћу

Није то од јуче, дуже је то од једнога века. Никако тој болести дијагнозу да поставимо, Никако лек да пронађемо... Трчимо код доктора за кијавицу, А болест тежу од рака не лечимо, Нелечена буја као тиква на буњишту...

монах Јован Хиландарац

2002.

странаца покуповали све најмоћније венецуеланске компаније. Та власт имала је једино задатак да моћн- им мултинационалним компанијама омогућава експлоа-тацију нафте и других рудних богатстава Венецуеле, као и јефтину радну снагу сопственог нар- ода. Пуч није успео и Чавез је завршио у затвору. Чим је изашао из затвора 1994. наставио је политичку борбу, оснивајући народни „Покрет за Пету репуб- лику”. На изборима 1998. осваја власт и постаје 61. венецуелански председник. Поново излази на изборе 2000. и опет убедљиво побеђује. СТРАХ ОД РУСКИХ „МИГОВА” Оно што највише плаши Американце је што је Венецуела од Русије купила 50 усавршених „мигова 29”, 40 хеликоптера опремљених за нападе на бродове. Исте „мигове” има и Куба, па су венецуелан- ски пилоти тамо отишли на обуку. „Мигови” су оспособљени да носе убојите „паметне” ракете СС-Н-25 Опух, које путују брзином 2,9 маха. Сила удара им је толика да конвенционалним пуњењем могу да потопе сваки танкер или носач авиона у радијусу од 200 километара. Куба је добила на поклон четири овакве ракете, а Венецуела их је купила 40. „Мигови” узлећу са сваке шљунковите писте, каквих имају и Куба и Венецуела на стотине, па је немогуће контролисати. На тај начин Куба и Венецуела могу потпуно блокирати транспорт нафте преко Мексичког залива у САД. Сведок, 1.11. 2005.

Ивона

Живковић

Iskra 1. decembar 2005.

О књизи Скот Тејлора

„ОД БЕОГРАДА ДО БАГДАДА”

Скот Тејлор: „Од Београда до Багдада”. стр. 263, 20 цм. илустровано, Београд: Књига - комерц, 2004. (Са енглеског превела Весна Поповић). * * *

Канађанин Скот Тејлор је велики пријатељ српског народа и више пута је био у Југославији, а као новинар је био у Београду за време агресије НАТО алијансе на Србију и СР Југославију, да би по пот- писаном примирју 3. јуна 1999. године међу првима отишао на Косово и отуда извештавао како је НАТО окупирао покрајину једне суверене државе. На задњој страни корица стоји биографија писца: „Скот Тејлор, бивши војник, уредник је и издавач часописа из Отаве „Еспри де кор”, прослављеног по непоколебљивој критици канадске војске. Као ратни дописник, Тејлор је извештавао из Персијског залива за време операције „Пустињска олуја” 1991. године. Од тада је у Ираку боравио 14 пута пре и после рушења режима бившег ирачког председника Садама Хусеина. Тејлор се редовно појављује у канадским медијама као војни аналитичар, а добитникје награде „Квил” 1996. године, за истакнут успех у домену канадских комуникација. Исте године, добио је награду „Александер Мекензи” за одличан новинар-ски рад. Аутор чланака објављених у „Халифакс хералду”, „Виндсор стару” и „Озпри”, Тејлор је допринео и раду „Голуб енд мејла”, „Ридерс дајџеста” и „Медија магазина”. Неке одломке ове књиге написао је док је извештавао за „Отава сити- зен”, „Торонто сан”, „Меклинс”, „Ал Џазиру” (интернет сајт на енглеском језику), „Дневник” из Македоније и „Мађар намзет”. Дела Скота Тејлора:„Потамн месинг: злочин и корупција у канадској војсци” (коатур са Брајаном Ноланом), 1996. (поновљено издања 1998. ), „Осведочена храброст: канадски мировљаци у рату” (коаутор са Брајаном Ноланом), 1997., „Инат: слике Србије и конфликта на Косову", 2000., „Канада у рату и миру, 2: Миленијум војног наслеђа” (главни уредник), 2001., „Дневник (не)грађанског рата”, 2000. године”. По биографији се види да је Тејлор био итекако плодан и новинар и писац и да је целу једну књигу посветио Србији и српском народу, па тим више заслужује да се о њему напише која реч. Своју књигу Скот Тејлопр почиње даном 3. јуна 1999. године, када је између НАТО алијанске и СР Југославије потписано примирје након агресије која је почела без објаве рата и мимо одлуке Савета безбед- ности уједињених нација 24. марта 1999. године. А на претходној страници којом почиње ово објашњење је потресна фотографија са сахране мале Београђанке Дијане Павловић, коју су убили Натовци у својој агре- сији названој „Милосрдни анђео”. Заиста „Милосрђе” какво није видео XX век. Скот Тејлор је 3. јуна 1999. године седео у сво- јој соби у хотелу „Москва”, када га је назвала теле- фоном асистенкиња ТВ станице ЦБЕ-а и тражи му коментар како је расположење албанских избеглица вечерас кад је управо потписан мировни уговор. Тејлор јој одговара, какво расположење тражи кад НАТО бомбардери увелико бацају бомбе над Београдом и уништавају електрична постројења, а

Iskra 1. decembar 2005.

уосталом он је 400 километара далеко од Косова. И потом Тејлор пише да су, унаточ потписаног примирја још неколико дана бомбардери НАТО-а уништавали сва могуће постројења у Србији. Разуме се, авиони су били пуни бомби и ракета и требало је све то бацити на Србе и Србију. И затим Тејлор наводи, како је две хиљаде и седам стотина новинара нагрнули на Косово, па и он међу њима. И каже, како су сви похрлили да траже масовне гробнице побијених Албанаца, јер, забога, пре отпочињања акције „Милосрдног анђела”, председник Клинтон је објавио како су Срби „побили преко сто хиљада Албанаца и да томе треба стати на пут”. Разуме се, та булумента новинара ама баш ништа није нашла. Испоставило се, да је овејани лажов Клинтон, опет лагао амерички народ... Потом Тејлор описује, кад се вратио у Канаду, а пре отпочињања инвазије на Ирак, позвала га је на ручак први конзул југословенске амбасаде у Канади Љиљана Милојевић Боровчанин, па су отишли у ресторан који је држао један Ирачанин, који је из Југославије емигрирао у Канаду и добио канадско држављанство. Он је имао везе са Ираком и његовим заузимањем Тејлор је добио визу за одлазак у Ирак, где је већ био за време прве инвазије и пошто је корек- тно извештавао, био је добро записан у државним тефтерима. Затим Тејлор даје опширну анализу догађаја и сутуацију у Ираку пре него што је америчка ратна машина кренула у поход на Садама, који је имао оруж- је „за масовно уништавање” - што се доције испоставило као лаж. И пре него што је почео напад на Ирак, противно Савету безбедности Уједињених наци- ја, као што је случај и са СР Југославијом, Американци и Енглези су непрестано бомбардовали Ирак под изговором да се није поштовала „заштићена зона летења”. Тукли су и разарали све што се могло разорити. Скот Тејлор даје анализу догађаја по годинама пре него што је почео директан напад на Ирак. Описује места која је походио, а најинтересантнији му је опис доласка у Дијарбакир на граници северног Ирака и Турске, где је била велика америчка база. Ту су Американци чували Турке од Курда. Наводи Тејлор како су након сваких неколикоко минута стизали и Дијарбакир велики амерички транспортери са трупама из Бондстила код Приштине. Зато је Американцима требао „Милосрдни анђео” да би на туђој земљи изградили своју војну базу. И почела је америчка инвазија, па су се Американци итекако изненадили када су видели да их Ирачани не дочекују са цвећем као ослободиоце као што су амерички медији зава- равали народ. Напротив, дочекивали су их Ирачани у мањим групама и изненадним нападима, па кад би Американцима нанели губитке, муњевито их је неста- јало. И то их тако прати све до данашњих дана. Силном армијом Америка је сломила ирачки отпор, али земљу није покорила, па и дан данас свакодневно трпи губитке. Ухватили су и Садама и прекопали целу земљу да би пронашли „оружје за масовно уништавање”, па не нађоше ама баш ништа. Видело се да су амричке тајне службе, па преко њих и

ИСТОРИЈСКЕ ПОДВАЛЕ СРПСКОМ НАРОДУ Идеја да се Арбанаси убаце у хришћански корпус евроспких народа није нова. Сматрати се може, да иза ове морбидне идеје стоји Ватикан, а реализација је учињена преко Хабзбурговаца. Готово као сигурно, може се узети, да је она проистекла из „радионица” језуите Хенвенешија све- моћног тајног саветника и исповедника аустријског цара Леополда I (рођен 1640. - умро 1707.), уз логис- тичку подршку кардинала грофа Леополда Колонића, државног министра и првог саветника цара (такође припадника језуитског реда). Од њих потекла је и бизарна идеја да су у боју на Косову (1389.), Османлијама биле поред Срба супростављене и бројне чете Арбанаса. Као „пијан за плот” за ову замисао био је и закачио Исмаил Кадаре највећи албански књижевник, француски академик и батлер комунистичког дикта- тора Енвер Хоџе. Муниционизна анализа свих доступних историјских извора није потврдила ову „тврдњу”. Једино је указала, да је у боју на Косову, учествовао један једини Арнаутин, православац. Био је лични коњушар славнога Бошка Југовића. Делује мало чудновато, али аустријски војни стручњаци још у 18. веку, нису били у „стању” да јасно разликују Централну Србију, Стару Србију и Јужну Србију (Маћедонију) од земље Арнаута. За њих је име Србин било синоним имена Арбанас. Или још чудно- ватије, а да би избегли употребу имена српскога, они су га замењивали са именима Албанци, Арбанаси или Клименте. У време „Бечког рата” (1683. - 1699.), огромни простори Европе бејаху захваћени збивањима. Можда и кључну улогу у овоме полому имао је српски национ, а готово на свим његовим етничким просторима плам- тао је рат. Свуда и на сваком месту, устајали су Срби противу Турака. Перјанице Српског отпора Осман- лијама били су деспот Ђорђе Бранковић и патријарх Арсеније III Чарнојевић, делујући синхроно и свакако у договору. Боде очи, да у свим својим историјским документима, овога другога, Аустријанци називају „патри-

јархом Клементинаца”, „бискупом Албанаца” или „надбискупом од Ипека" (Ипека се налази у Епиру, на реци Бистрици, између Скодра и Антиварија). Као аксиом се може узети да је аустријска вој- ска под генералном командом маркгрофа Лудвига Баденског испод Саве и Дунава ступила тек 1689. године. У питању су биле бројно незнатне трупе под вођством великога ратника генерала Енеја Силвија Пиколоминија. Страховито бројно ојачане Србима оне су незадрживо надирале и према југу и према југоис- току. Доспеле су тако скоро до Софије и до Скопља. Пре Скопља Пиколомини заузео је Новопазарски санџак, Пећ, Призред, Приштину уз значајне делове североисточне Јужне Србије (Маћедоније) уз припомоћ славнога српског устаника Карпоша. У Арбанију није успео да дође, али су његове трупе, састављене претежно од Срба, доспеле само до Љуме. Када је аустријска војска стигла пред Скопље, најразвијенији град под турском управом од Београда до Солуна, чији се број становника ценио на око 60 хиљада, у њему је владала куга. Генерал Пиколомини, на кога је град учинио најлепши утисак и који му се по величини дао упоредити са Прагом, није ту смео да остане, без додатног осигурања. Пошто је опљачкао град, он га је дао спалити 16 (26) октобра 1689. године. Хтео је како је сам записао: „да страх и трепет међу варварске народе распростре и оружје свога господара и у најудаљенијим крајевима учини страшним.” Како су зграде у Скопљу, биле првенствено од дрвене грађе, пожар је направио у граду језиву пустош. Из разоренога Скопља, упутио је захатев патријарху III Чарнојевићу да се састану. Није искључено, да је овај наредбодавни захтев упутио и дан раније на Цетиње Српском патријарху, уз нагласак да ће у Пећи инсталирати новога српскога духовног вођу. Готово истовремено, генералисимус Лудвиг Баденски извештава бечки двор, да је Пиколомини подчинио Аустрији знатан део Албанаца, а да су преговори са другима у току. Војни извештачи Аустрије и потоњи историчари, веле даље да је војсци Пиколоминија, скопски надбискуп Петар Богдани, привео 6000 католичких Арбанаса те је војска овога порасла на 20 хиљада Расцијана и Арбанаса. Тако је испало, да је 1689/90., дошло до Српско / арбанашких устаника. Појавио се тако у науци један устаник кога није уопште било.

Од Београда . . . ” медији, лагали амерички народ исто као што су га лагали и у погледу Косова. И Ирак се за Американце све више и више претвара у нови Вијетнам... Књига Скота Тејлора служи писцу на част и не само Срби, већ и Канађани и Американци и сви коју буду читали ову књигу, мора да му буду захвални на његовој храбрости и истинољубивости.

Застрашујуће је што је ово прихватила и срп- ска историографија, која се ни дан-данас не дистан- цира од ове више него очигледне историјске фантази- је. „Чувени” шиптарски историчари, понајвише у доба Броза, до у „детаље” су разрадили учешће свога на- рода у овој борби противу Османлија. Зашто и да не?

Бора М. Карапанџић

Iskra 1. decembar 2005.

Па овако произилази, да су они још у време „Бечког рата” на Косову и Метохији, у демографском смислу били потпуно равноправни са Србима. Валидни документи из историје, а потичу из друге половине 18. века, које су дали дубровачки властелин Матија Гундулић, скрадарски бискуп Петар Богдани и скопски надбискуп Андрија Богдани, пре- цизно у стаистичком смислу показују да су римока- толички Арбанаси у Старој и Јужној Србији (Маћедонији) заступљени у незнатном броју. Око 1680. године, значи десетак година пре силних устанака Срба на Балкану у Рашкој области, Косову и Метохији и Јужној Србији (Маћедонији) ре- гистровна је само 221 римокатоличка арбанашка кућа. Стога је немогуће, да је генералу Пиколоминију, над- бискуп Петар Богдани привео 6 хиљада Арбанаса - католика. Пада и у очи, да су ови Арбанаси - римока- толици живели по градовима и варошима, а уколико су и пристали на устанак могли су бити само заступљени у незнатном броју уз устанике Србе и Рашане (Срби из Рашке области). Генерал Енеје Пиколомини из Скопља се запутио у Приштину. Већ је био оболео од куге, осећа- јући страшне болови у пазуху. Из овог града кренуо је 3. новембра 1689. и преко Лапушника и Бање, стигао је у Призрен 6. новембра, у пратњи неколико католичких мисионара и скопског надбискупа Богданија (родно место овога био је управо Призрен). Са друге стране патријарх Арсеније III Чарноје- вић са пратњом дошао је до Пећи (тада окупираној од аустријске војске) одакле се запутио за Призрен и ту дочекао Пиколоминија. У овом српском царском граду, тријумфално је дочекан према томе генерал Пиколомини од 6 хиљада Срба и Арбанаса (?!), који су већ положили заклетлву ћесару, а у аустријску војску јавило се одмах добро- вољно још 20.000 Срба и Климената (тобоже Арбанаса). Генералу изађе у сусрет Србадија са патри- јархом на челу. Патријарх у свечаном орнату (свечено одело), био је окружен силним свештенством. Уз њега носили су велику заставу, крстом означену. А када су ушли у град, топови их у три маха поздрављаше. О разговорима патријарха и генерала није остало писаних трагова. Утврдити се може са си- гурношћу да су становници Старе Србије (а ту спада Косово и Метохија) и Јужна Србија (Маћедонија), значи само и једино Срби, очекивали да пе им Аустрија скинути турски јарам, што је можда очекивао и сам патријарх Арсеније III Чарнојевић. Биће да ни њему, али ни Српском народу није била јасна империјалистичка политика, политика Беча, пројектована од Хенвенешија. Врло уверљиво звучи, да је Пиколомини тражио да се Срби листом дигну на Турке и ступе у војне одреде Аустрије. За оне који то не учине, тражио је да остану код куће и обрађују земљу (значи да хране своју и „ослобо-дил- ичку” војску). Као награду за ово обећана им је заштита од бечког суверена, без ближих објашњења у чему ће се састојати. Буквално преведено значило је

Iskra 1. decembar 2005.

све ово, само промена окупатора и ништа друго („мачак у џаку”). Новембра 9. 1689. године, Пиколомини је умро у Призрену, а пред смрт свето причешће примио је из руку патријарха Арсенија III Чарнојевића. По свему судећи сахрањен је у најстаријој и најугледнијој цркви у Призрену (Богородица Љевишка). Врло вероватно његову надгробну плочу, у доба Другог светског рата однели су Немци. Сама Богородица Љевишка, иако чувана од немачких окупаторских трупа, силно је пострадала 17. марта 2004. године од руља подивљалих Арбанаса (демократија на којој толико инсистирају Американци, генетска је особина овог народа). У поводу ових преговора, Милорад Медаковић у „Повесници Црне Горе” на страни 42., запрепашћено је записао: „Ето, позива народ, а ни имена му није могао погодити. Илирско - србски и арбанашки, а Арбанаса и Илира у Црној Гори и нема, Тако су нас вазда несродни народи и владари крстили!!” Аустријски извори и цитирају даје Пиколомини 12. октобра 1689. године, склопио уговор са Климентима и Рожајем, који се ставише под његову власт. Али и то не држи воду, јер племе Климената живи у Брдима (Малесије), докле трупе аустријске војске нису ни стигле, а у Рожају и околини живела су тада једино српска племена. Аустриски извори, уз ове Клименте из Малесије, „разликују” и Клименте, настањене у некој изфантазираној турској Арбанији. Сви су православне вере, а њихов патријарх столује у Пећи. Шта то значи? Значи да су то православни Срби, које је Пиколомини подигао на устанак и ништа више. После смрти генерала Пиколоминија, на челу ћесарске војске се нашао војвода Карл фон Холштајн, а касније Штрасер. Они су освојили и запалили и Штип и Велес. Према српском народу односили су се бру- тално и дивљачки. И једноставно српски устаници су их напустили, а како у тој војсци није ни било Арбанаса уследио је брзи војнички слом аустријске војске. Да Арбанаса или Арнаута у тој војсци никда није ни било сведочи и писмо маркгрофа Лудвига Баденског, од 27. новембра 1689., у коме наређује да после смрти Пиколоминија, команду над свеукуупном војском преузима генерал Ветерани. У том писму поред аустријских трупа спомињу се Немци, Угри и Срби, али не и Арнаути. Сада и Турска почиње да се консолидује. На чело војске долази Мустафа - паша Ћиприлић (Арбанас из Анадолије). Поред османлиских јединица, у њој се налазе на десетине хиљада Арбанаса и око 100 (можда и више) хиљада Татара са Крима. Ратна срећа се окреће после пораза Аустријанаца код Качаника (сам крај 1689.), а они се јуначки окрећу бежанији. Над српским народом, Арбанаси и Татари ће извршити страшне покоље. Сва већа места на Косову и Метохији биће попаљена уз претходну пљачку. Боље неће проћи ни Моравска Србија. Ужасно ће пострадати и највеће српске свети-

Историјске подвале ... ње. Значи у то време над Српским народом од стране Арнаута (најверније османлиске слуге) и Татара, извршен је прави геноцид са културоцидом. И из многих крајева испод Саве и Дунава, између 200 до 300 хиљада Срба кренуће у Сеобу (1689/90) под вођством патријарха Арсенија III Чарноје- вића. За Србе који су прешли на територију Хабзбуршке монархије и од цара Леополда I добили „Привилегије”, језуита Хенвенеши, припремио је детаљан план за један подли геноцид, који се над њима морао извршити. Могуће је да су прсти овога били уплетени и у мистериозну смрт патријарха Арсенија III Чарнојевића (умро је у Бечу 27. октобра 1706. године, премда се тамо није налазио због лече- ња здравствених тегоба). У ликвидацији Исаије Ђаковића, наследника патријарха Арсенија III Чарноје- вића са великом сигурношћу се може тврдити да је учествовао. Уосталом аустријском цару Јосифу је писао: „Исаију треба било којим начином уклонити”. У погледу самих Клименти заслужује да се спомене мишљење грофа Луиђи Фердинанда Марсиљија. У „Меморијалу о Арбанији”, он спомиње две групе Климената. Први су православни Клименти, који живе у некаквој турској Албанији. Они Турцима плаћају данак и имају патријарха у Пећи. Живе у Старој Србији, Јужној Србији (Маћедонији) и Црној Гори. Другу групу чине Клименти римокатоличке вере. Они пребивају у „слободној Албанији”. Османлијама не плаћају данак, а налазе се под јурис- дикцијом скадарског бискупа, односно барског над- бискупа. Ови Клименти су насељени у ткз Скадарској Малесијик и то су Арнаути. Почетак живота овога племена, према њиховој традицији која је забележена 1685. и до данас сачу- вана (а присутна је у страним историјским изворима), везује се за једног њиховог претка који се доселио са горњег тока реке Мораче у Малесију. Оженио се са женом из племена Куча. Имао је сина Климента, чији су потомци основали два села са српским именима, од када племе носи име тога Климента. Предак Климента био је Србин и православац, као и сви други у том крају. Наследници Климента, под жестоким утицајем мисионара и скадарског бискупа су преверили у католичку веру. Њихови духовни учитељи (увек активни у овоме крају) подучавали су их да у Турцима гледају непријатеља, али да ни у православ- ним Србима не виде пријатеље. Клименте су тако и радили. Били су хришћани. Између Турака и Срба предност су давали овим други- ма, али ни према њима нису били пријатељи уколико то није ишло у прилог њихових духовника. Стога су се све више и више одбијали од православних Срба, а још више од Османлија. Тражили су и нашли наслон на осталим покатоличеним српским племенима у Брдима, која су већ била поарбанашена („Арнауташи”). Од њих су при- мили обичаје и језик, незаборављајући ни језик својих отаца. Онда су почели замењивати своја српска лична имена са арбанашким, као што су то урадили и многи Кучи (и они су се дуго колебали између православља и

католичанства). Затим су и имена својих села окренули на арбанашки, али не угасивши им потпуно српски траг. Најстарије насеље Клименти било је у Сеоцу. Првобитно ту су живели Срби - православци које су Клименти отерали. Главно занимање Климената била је пљачка. Посебно су се били острвили на манастир Високе Дечани, али и на околна српска села. У одбрани про- тиву ове пошасти, удруживали су се и Срби - православци и Срби мухамеданци, а пећки патријарх им је плаћао годишњи намет. Само ни то није било довољно, па је српски патријарх, са допуштењем Порте, о свом трошку издржавао стражу од јаничара да би се заштитио. Због тога је разумљиво што су Клименте код православних Срба, који су трпели њихов зулум и пљачкања, били идентификовани („стрпани у исти кош”) са осталим Арнаутима, који апсолутно никада нису имали никаквих обзира ни према српском народу ни његовим светињама. Клименти нису признавали никакву и ничију власт. Признавали су једино и искључиво безвлашће. Пребивали су у готово неприс- тупачним брдима, где су били скоро недодирљиви и упућени на свој пљачкашки занат. Када су Аустрија и Русија објавиле 1737., рат Турској, пећки патријарх Арсеније IV Јовановић - Шакабента одмах је стао на страну Аустрије. Подигао је на устанак многе Србе из Старе Србије, Јужне Србије (Маћедоније) из крајева око Самовокова (данас у саставу Бугарске) уз зетске Брђане и Клименте (Арбанасе или прецизније Арнауташе). После почетних успеха, ћесарска војска је почела да трпи пораз за поразом. Срби су поново остављени на цедилу. Уследила је опет Сеоба у кра- јеве изнад Саве и Дунава. Али овога пута, вишеструко већи број Срба је побијен, него што је успео да избег- не. Од тада почињу и Арнаути да се појављују на Косову и Метохији, само не у неком импресивном броју. Преко Саве у Срем је избегло око 3000 поро- дица, од којих је око 100 - 150 отпало на Клименте (извештај из 1743. године). Неки од тих Климената населили су се у Никинцима и Хртковцима (сремска села) и временом су се преобратили у „етничке” Хрвате. Један део од њих је опет отишао у чувене и озлоглашене Тренкове пандуре. Ратни окршаји између Турака са једне, а Аустрије и Русије са друге стране су окончани миром у Београду 1739. године. Императивни закључак био би, да ми Срби православци никада нисмо, а никада и не можемо бити у било каквом ратном савезу са Арбанасима. Године 1737. године, постојао је устанички савез између нас Срба и Климената (на то су највероватније били подстакнути од својих римока- толичких ментора). Али без обзира на све приче, они нису аутентични Арбанаси, него „Арнауташи”, а то је већ нешто сасвим друго. Имајући у виду све напред изнето, закључити можемо, да је противу нас Срба стајао Ватикан и све лоше што нам се у историји догодило подстакнуто је из тога правца.

Iskra 1. decembar 2005.

ДОКУМЕНТИ: Ако коза лаже, рог не лаже (4)

МИОДРАГ БЕЉАКОВИЋ ПОД ОБЛАЦИМА СРБИЈЕ Миодраг Бељаковић, рођен 1929. у Крагујевцу, живи од 1958. у САД. Напустио је земљу јер је одбио да уђе у Савез комуниста. У Америци је активан међу родољубивим емигрантима, као члан Српске народне одбране и Српског културног клуба „Свети Сава”. Недавно је објавио веома занимљиву књигу својих успомена, Под облацима Србије1, у којој описује хронолошки све важне догађаје: период између два светска рата, рат и немачку окупацију, грађански рат, долазак комуниста на власт, титоизам, и бекство у Белгију као члан стрељачког удружења на такмичењу стрелаца. Књига је крцата интересантним детаљима. Многи од тих детаља су познати; очигледно, Бељаковић је користио, поред осталих, књиге Бошка Костића и Боривоја Карапанџића. Најважнија је ауторова објективност у његовом ставу према главним учесницима у нашој крвавој драми: генерал Дража Михаиловић и четници, комунисти и партизани, и ге- нерал Милан Недић, Димитрије Љотић и добровољци. О Дражи, четницима и Равногорском покрету Бељаковић има најбоље мишљење. Васпитан од родољубивог оца учитеља, кога су убили Немци у Крагујевцу 1941., Бељаковић је показивао симпатије за четнички покрет за време рата и касније, мада није могао да учествује у борби због младости. Његове симпатије и вера у четнички покрет и став у рату виде се јасно кроз целу књигу. Он се не устручава да помене и лоше појаве у четничкој борби, али оне се скоро не виде од позитивних оцена. Бељаковић истиче широку популарност четништва, нарочито у почетку рата. „Широка коалиција различитих политичких странака и личности могла је да буде остварена само зато што је Равногорски покрет имао на челу пуковника Михаиловића, човека огромног магнетизма, високе културе и широких демократских и либералних уверења.”(66) Није потребно понављање многобројних похвала Драже и његових четника, само неколико опажања. Крајем октобра 1941. уследио је коначан разлаз између четника и партизана. „Главни разлог је био што су четници, после страдања неколико хиљада невиних Срба на стратиштима у Крагујевцу, Краљеву, Шапцу и другим местима, схватили погубност сваке преурањене акције против Немаца, која би Србију коштала на хиљаде изгубљених живота. Партизани нису о томе водили рачуна, настављајући да нападају Немце, без обзира на високу цену коју ће због тога српски народ морати да плати,”(105) О комунистима, Титу и партизанима Бељаковић има сасвим супротно мишљење. Његова оштра критика комуниста почиње још од пре рата. У краткотрајном рату у априлу 1941. „комунисти су наго- варали војнике да дезертирају и не боре се за 'буржоаску државу’... Комунисти су се сасвим слобод- но врзмали међу /Немцима/, запошљавали се у окупа- торским надлештвима и још причали о неминовности пролетерске револуције.”(56) Кад су у јесен 1941. сарађивали са четницима, „за њих је било важно да буду виђени у близини четника, доказаних национал- них бораца и тиме и они добили национални леги- тимитет, који не би имали без везе са пуковником

Iskra 1. decembar 2005.

Михаиловићем.... Њих је на сарадњу натерала нужда. Притешњени од Немаца и Недићевих оружаних одре- да, њима је само још требало да се и четници окрену против њих и они би као војска нестали за неколико недеља. Зато су партизани инсистирали на наставку 'сарадње’ са четницима, али су гледали да их, где год могу, преваре.”(7475) Ево неколико запажања о комунистима: „Падао је у очи примитивизам нових комуниста. Што је неко био необразованији и глупљи, утолико је имао веће амбиције и истицао се радом у фронтовској орга- низацији. Њима нису били потребни паметни, већ послушни.”(167) „У свакој улици била је формирана мрежа комунистичких симпатизера преко које су сти- зале информације, такорећи о сваком појединцу. Тако је режим грађане систематски подстрекавао на зазир једног према другоме и тиме их трајно везивао за себе.”(168) „Скоро ниједан комуниста није могао да се нађе у бироу за запошљавање. О њиховом запослењу се бринула Партија. Рођаци комуниста су запош- љавани тако што их је примао на посао неки од њихових утицајних пријатеља, а они им се реван- ширали тако што су касније запошљавали оне које им они пошаљу.”(254) „Највеће жртве су, ипак, за неко- лико месеци, пале на Сремском фронту. Зашто су голоруки, голобради и необучени младићи из најбољих српских кућа, по највећој зими, слати да се боре у сремској равници против утврђеног, у рату прека- љеног, добро наоружаног и опремљеног непријатеља у тренутку када је Немачка пропадала и њена војска би, и тако и тако, морала из земље да се повуче?”(164) „Тешко ми падају те несреће које свуда видим око себе, али ме још више погађа неосетљивост оних који о свима онима који неће у њихове редове имају само две речи: издајник и народни непријатељ. Зар мисле да би некога могли да увере да је ова родољубива земља, земља издајника?”(226) Најупечатљивија је ауторова карактеризација Тита: „Обасипан свакодневном пажњом и удварањем полтрона, код Тита је створен осећај необичне величине. Њему је било све могуће и све дозвољено. Његова лична канцеларија, названа маршалат, запошљавала је на стотине слугу и бирократа, задужених да испуне сваки прохтев који би овај имао. У Белом двору примани су светски државници, али и представници лепшег пола из света уметности. Поред раскоши на Белом двору, није било републике или краја у којима нису постојале друге Титове резиденци- је, или бар ловишта, које су му даровали локални полтрони. Све је то морало да се чува и одржава о трошку државе. У неке од тих кућа он није ногом крочио.”(275-276) „Комунистички режим је, примером 'живота не великој нози’, који је долазио из Белог двора, прекинуо нормалан развој српског народа и његових институција. Залетањем у потрошачку, извештачену и обездуховљену стварност, временом су се губила основна национална обележја и у многоме деформисала свест народа о битним вредностима на којима је саздан. У таквој ситуацији од Срба су лако стварани југословени, а материјализам је прихваћен

Документи ( 5 ) . . . као нова вера.”(277) Бељаковића највише жалосте хиљаде и хиљаде невиних људи, укључујући и његовог оца, који су осуђени без икакве заснованости на закон и право: „Подаци показују да је већини окривљених суђено за 'издају'. Титоисти су за то могли да осуђују информ- бировце, или ови да оптужују титовце, јер су до јуче били на истој страни. И то је у реду, то и јесте издаја. Али, како су могли националисти и антикомунисти да буду оптужени за издају кад никада нису били у Партији? Њихов једини грех је био да се нису слагали са комунистичким режимом, за који су знали да ће нанети велико зло српском народу.”(215) О Милану Недићу, Димитрију Љотићу и добровољцима ауторов став је уздржљиво похвалан. Он показује не тако распострањено разумевање о комесарима лета 1941.: „Већина комесара су били ранији државни службеници, политичари или чланови културне елите Београда, који са Немцима нису имали никакве везе. Они су у комесаријат ушли сматрајући то као грађанску обавезу у страшном тренутку у коме се налази њихова земља.”(78) „Било је јасно да ће Немци, у одмазди за своје губитке, ићи све до биолошког истребљења српског народа.”(79) Бељаковић наводи и чувени ”Апел српском народу”, којим је српска влада позвала народ да устане против партизана и који су потписали многи угледни људи. Избор за председника владе пао је на армијског генерала Милана Недића. „Волели су га официри и војници и имао је беспрекорну прошлост.”(80) Александар Белић, каснији председ- ник Српске Академије Наука под комунистима, „клечећи на коленима молио је Недића да поднесе највећу жртву за свој народ.”(81) Недић је одбијао две недеље, јер „себе сматра немачким заробљеником и да не жели да буде увучен ни у какву колаборацију са окупаторима.”(81) Недић је често одлазио на Саву и плакао када је видео унакажене лешеве деце.(81) Пристао је тек кад му је немачки командант Србије, Дункелман, ставио до знања: „Ако Срби неће да успоставе мир и ’униште банде’, онда ће то учинити његове трупе, по цени која неће бити мала.”(81) „Била је то одлука противна његовим животним принципима, али једина коју је у том тренутку могао да донесе, жртвујући своју част и живот да би спасао српски народ. Био је свестан да зна шта га после ослобођења чека. За ту величанствену жртву српски народ ће морати једнога дана да му се одужи подизањем његовог великог споменика у центру Београда.”(82) „Читава Србија је генерала Недића назвала ’Оцем Србије’. Тиме нико, па ни генерал Недић, није мењао своју веру у коначан пораз Немаца. Али, победа савезника је била још далеко, а народ је требало да преживи и дочека је са што мање жртава.”(82) Бељаковић наводи Недићеве услове Немцима да влада која ће бити формирана мора да буде неза- висна у својим одлукама, да ради у име краља Петра Другог, а да Немци имају само посматрачку улогу; мора му бити дозвољено да формира војску од око 40,000 бораца, коју ће водити српски официри, која ће носити српске униформе и амблеме и бити наоружана оружјем преосталим од краљевске војске; ратни заробљеници у Немачкој морају бити боље третирани и храњени, а старији пуштени кућама; политика геноцида над Србима у крајевима под контролом хрватске државе

мора бити одмах заустављена. Српска влада ће, зато, све своје снаге упутити у борбу против комуниста, али да Немци не смеју да кажњавају цивилно ста- новништво ако изгубе своје војнике, већ да траже оне који су на њих пуцали и са њима се обрачунавају. Оне герилце које ухвате са оружјем у рукама могу да кажњавају по ратним законима.(82-83) „Сам Недић је подвукао карактер своје владе тиме што је избегао да и једног Србина пошаље да се бори против Совјета на Источном фронту, што није прихватио да сарађује са Немцима у њиховој кампањи истребљивања Јевреја и Цигана и што је одбио немачки захтев да се састане са Антом Павелићем, кога није сматрао само садис- тичким убицом невиних Срба већ и одушевљеним присталицом Трећег рајха.”(83) „Недић се обратио за подршку пријатељу и рођаку Димитрију Љотићу. Тако је створен Српски добровољачки корпус. И они су се, предвођени углавном бившим официрима, заклињали на верност краљу Петру и носили униформе југословенске војске. На грудима су носили крст св. Ђорђа, симбол њиховог покрета. Један од њихових маршева почињао је: 'Нови дух и нове снаге носи сада краља Петра млада гарда.”’(85) У својој бескомпромисној борби против комуниста они су се затекли у Крагујевцу у време немачке злочиначке одмазде за неколико својих погинулих војника. Како Бељаковић описује, тога дана Немци су опколили и школу 'Краља Петра’ у којој се налазио одред СДК, на челу са Марисавом Петровићем. Други добровољачки официр, Милош Војновић Лаутнер, осећајући да се нешто страшно спрема, похитао је Марисаву, а онда су заједно отишли код крајскоманданта, а потом код мајора Кенига, команданта пука који је био део казнене експедиције. Он испрва није хтео да разговара са њима, али када му је објашњено да СДК има важну улогу у борби против комуниста, дозволио им је да направе списак људи за чију националну исправност могу да гарантују и ти ће људи бити поштеђени. „У Крагујевцу пре рата није било више од неколико стотина присталица „Збора”, па су у спискове уношена имена свих оних за које је неко молио.”(94) „Мирослав ^омић/ ми је испричао у детаље како су целе ноћи... без икаквог фаворитизма, прављени спискови оних за које ће гарантовати... Око четири сата после подне неколико стотина људи је пуштено"(94) „Једини зрачак наде који су ухапшени од почетка имали била је појава Марисава Петровића са неколико добровољаца, који су држали спискове у рукама и ишли од бараке до бараке и од групе до групе која је извођена, читајући имена људи за које гаранту- ју својим животима и имају обећање од немачке команде да ће бити поштеђени.”(96) Овде Бељаковић прави чудан закључак да је то била само „варка” јер су Немци за те поштеђене допуњавали другим жртвама. По тој логици није требало никога спасавати, јер су Немци стрељали друге уместо спасених. „Да су добровољци својим учешћем у том трагичном догађају број стрељаних успели да смање, то би била сасвим друга ствар, за коју би морало да им буде захвално читаво српство.”(96-97) У целој Бељаковићевој књизи не помиње се нигде да су добровољци имали икаквог удела у планирању Немаца већ само у спасавању што се спасти могло. Бељаковић описује последње дане Милана Недића у Аустрији и његово тобоже самоубиство у београдском затвору, у шта нико није веровао. „Комунисти су се плашили да га изведу на суд и доз- воле му да говори. За време рата многи партизански досијеи и инкриминишући докази против њих су

Iskra 1. decembar 2005.

† МИЛАН Д. БЕЛИМАРКОВИЋ - БАТА Са великом жалошћу обавештавамо да је наш друг и саборац, Милан-Бата Белимарковић, после дуге и тешке болестни, испустио своју племениту душу и преселио се у царство небеско, на дан 23. октобра 2005., у месту Норт Велс, Пенсилваније, САД, где је већ неколико година био у болесничком дому. Боловао је од Алзхјамер болести, а на две недеље пре смрти, пао је и сломио кук, што је и довело до умирања. Бата је потомак чувене историјске породице Белимарковик Рођен је 26. маја 1925. године у Бјеловару, син генерала краљевске војске Данила „Даче" Белимарковића и мајке Катарине, рођене Јовановић-Хадија. Школе је похађао у Осијеку и Бања Луци, где је отац био са службом, а у Сремским Карловцима, по традицији породице Белимарковић је учио гимназију у интернату Стефанеума. По смрти оца, 1940. године, породица прелази да живи у Београд, где Бата постаје ђак 8. мушке гимназије. После експлози- је муниције у смедеревској тврђави, која нанесе велику штету Смедереву 1941. године, Бата, као члан Белих орлова, одлази са групом омладинаца Збора, која ради на рашчишћавању рушевина. Школовање прекида 1943. године, када са већим бројем чланова београд- ске организације Белих орлова, ступа у тек образован 5. батаљон Српског добровољачког корпуса. Овај батаљон је био састављен од бивших четника војводе Косте Пећанца, Машана Ђуровића и Јездимира Дангића. Када је крајем 1943. извршена реоргани- зација Корпуса и створено пет пукова, 2. батаљон Петог пука, с пролећа 1944. године одлази у Црну Гору, да пружи помоћ четницима војводе Павла Ђуришића. Бата је у том батаљону и у првој, жестокој борби на планини Бичу код Прибоја, он буде лакше рањен у главу. Батаљон је прошао кроз низ тешких сукоба и после тешких губитака, где је више од половине људ- ства било избачено из строја, враћен је у Србију.

Еболију, где је образована гимназија, Бата завршава 8. разред и матурира. Маја 1947. године долази селидба за Немачку и породице Енглези шаљу у мало место Дипхолц, у логор са дрвеним баракама, које су биле, у стању распадања и услови за живот веома неповољни.

Бата је прекомандован на службу у Штаб кор- пуса, са којим у јесен 1944. године прелази у Словенију и маја 1945., по завршетку Другог светског рата са добровољцима, које Енглези пребацују у заробље- ничке логоре у Италију, пролази, са мајком и сестрама, кроз војно-избегличке логоре у Форлију и Еболију. У

После неколико месеци долази понуда за емиграцију у Канаду. И то је била прва група: Бата, Драгашевић, Милорад Вукчовић „Колега”, Милан Ненадовић, Миленко Милошевић и капетан Витомир и Марга Марковић, која је успела да напусти Европу и почне нормалнији живот.

прошли кроз руке генерала Недића. А да је он прого- ворио ни партизанска борба, нити неки од комунис- тичких вођа не би изгледали онако добро како су се представљали после 'ослобођења’."(240-41) У низу књига о Другом светском рату у Србији и комунистичкој власти Србија под облацима заузима достојно место. Њена свестраност прилаза проблеми- ма, објективност и занимљивост приповедања могу да служе као пример за књиге овакве врсте. Мада не решава све проблеме о којима пише, нити му је то била намера, Миодраг Бељаковић подстиче читаоца да добро размисли о догађајима пресудним за историју српског народа, равним само битци на Косову и Првом светском рату.

Васа Михаиловић 1. Миодраг Бељаковић. Под облацима Србије (Крагујевац: Јефимија, 2003), 358 стр. Бројеви страни- ца цитата из ове књиге назначени су у тексту.

Iskra 1. decembar 2005.

Приликом прославе Српског дана у Нијагари, 1948. године, Бата среће своју будућу супругу Љубу Петров, ћерку староседеоца из С.А.Д., која је дошла у посету Канади и убрзо долази венчање. Бата затим прелази у С.А.Д. у место Амбер, близу Филаделфије, а потом прелазе да живе у оближње место Норт Велс. За време свог радног живота Бата је радио за једну инжињерску фирму, све до свог одласка у пен- зију. Волео је да игра голф и учествовао је на многим турнирима са великим успехом. У срећном браку Бата и Љуба су имали сина Данила, који је био амерички војник у Вијетнаму. Бата је био члан православне Антиохијске цркве Св. Филипа, где је обављена сахрана, на којој је било много пријатеља и познаника, који су дошли да одаду пошту и опросте се од покој- ника. Батиној супрузи Љуби, сину Данилу, сестри Весни и зету Пери Лукићу, као и осталој родбини наше искрено саучешће, а нашем драгом другу Бати, нека је вечна слава и хвала.

Стеван Пироћанац

НОВА ПРАВИЛА О ПОСЕТИ АТОСУ

† МАРИЈА - МАЦА ВУКСИЋ

Монашка управа Свете Горе објавила је измењене одредбе о посети светогорским манастири- ма. Атос може дневно да посетити стотину Грка и других православаца и 10 неправославних посетилаца. Страни посетилац, у принципу, може да борави четири дана, и то у манастирима за које добије дозволу. Продужење боравка је могуће прибавити само у Кареји.

Након неуспешне борбе са леукемијом, преминула је 26. октобра 2005. г. у Кливланду, Охајо, Марија Маца Вуксић, супруга покојног Стојана Вуксића.

7. 1. 1920. - 26. 10. 2005.

Клирици, без обзира које вероисповести, морају унапред да прибаве писмену сагласност Васељенске патријаршије. Дозвола уласка се даје само мушким молиоцима који нису млађи од 18 година. Женама и малолетницима не допушта се улазак. Дечацима се допушта посета и пре навршене осам- наесте године, уколико су у пратњи оца или су чланови неке групе коју предводи одрастао водич, а у стању су да покажу потврду оверену од званичног органа своје земље, да за посету имају сагласност родитеља. Страни (негрчки) посетиоци писану дозволу за посету прибављају лично уз показивање пасоша, у Солуну у Бироу за поклонике свете епистасије Свете Горе, у авенији Караманли број 12, Гр-54638 Тесалоники, телефон 9930 31- 861611 за странце, а за Грке 833733. Број факса: 9930 31 - 861811. Биро је отворен од понедељка до суботе од 9 до 13.30 - а понедељком, уторком, четвртком и петком и од 18.15 до 19.45. Више се не тражи никаква пре- порука. Указује се на то да између априла и септем- бра многи желе да посете Свету Гору и да је потребна претходна резервација, уколико се Атос жели посети- ти у унапред одређене дане. Резервација се може обавити писменим путем, али не факсом, као и теле- фонски. Прилаже се копија пасоша, а при телефонској пријави копију пасоша треба накнадно послати. Две недеље пре посети телефонски треба проверити тер- мин како би се потврдила намера посете. Уколико неко не обавести Биро да неће обавити посету како је најавио, може очекивати да ће при следећем подношењу захтева бити одбијен. По приспећу у Уранополис, одакле лађа полази за Свету Гору у 9.15 часова, посетилац показу- је дозволу за боравак (дијамонитирон), која омогућујепосету манастирима без других додатних формалнос- ти. Дијамонитирон кошта 8.000 драхми, а за студенте до 27 година старости стаје 4.000 драхми, уз покази- вање потврде о студирању. Зато се препоручује од стране Бироа, да се дође у пристаниште цео сат пре поласка лађе. Манастири не узимају новац за коначење и храну, а сваки прилог је добродошао. Од посетилаца се очекује да су прикладно обучени. Допушта се фотографисање, али не и филмске и видео-камере. Иа целој територији Свете Горе најстрожије је забрањен лов, и не допушта се уношење ма каквог оружја или увођење ловачких паса.

Ж. Туцић

Маца је са Стојаном дошла у Кливланд међу првим расељеним лицима почетком 1950. г. пошто им је Мацин стриц староседелац Раде Форкапа послао афидевит. Чим су дошли у Кливланд обоје су се укључили у живот и рад бројне српске колоније. Постали су чланови Црквеношколске општине Св. Саве, Савезног друштва „Братска слога” бр.15 СНС, Српске народне одбране, а Маца и Кола српских сес- тара „Св. Петка”. Обоје су учествовали у оснивању добровољачког удружења „Свети Ђорђе" 1956. г. где је Маца била благајница све до упокојења, а после Стојанове смрти била и повереник „Искре” за Кливланд. И Маца и Стојан били су ненадмашни радници и на црквеном и на народном послу. Стојан је дуго го- дина био црквени управник и председник СДД „Братска слога”, једног од највећих у Америци. Обоје су били кумови Саборне цркве Св. Саве и црквеног хора ”Његош”. Маца је задњих 35 година спремала жито за црвену славу Св. Саву, Видовдан, Његошев дан и за славу Кола српских сестара Св. Петку. На чувеном Српском фестивалу који се дуги низ година одржава треће недеље јула месеца, Маца је са Зорицом Нешић и Љиљаном Карапанџић спремала колаче. Била је неуморна у раду и за друге друштвене и националне приредбе и зато опште вољена и цење- на. Нарочито ју је волела и пазила Стојанова фами- лија Дејан и Светлана с децом Николом, Александром и Аном, које је Стојан за живота довео. Сахрана Мацина је обављена уз мноштво на- рода у суботу 29. октобра. У Саборној цркви Св. Саве одржано је опело које су служили пензионисани прота Милан Зобеница из Вашингтона и месни парох јереј о. Живојин Јаковљевић који се по прочитаном Јеванђељу опростио од покојнице одајући јој заслужено признање за њен несебичан рад за цркву и друштвене органи- зације и врлине које су је красиле кроз цео живот. После задњег цјелованија спровод је кренуо на руско гробље Св. Теодосија, где је Маца сахрањена поред супруга Стојана. Над гробом су се с покојном.Мацом опростили сестра Дороти Виновић у име Цркве и Кола српских сестара и Ранко Мајсторовић, председник СДД „Братска слога” бр.15 у име овог друштва. Добровољачко удружење Св. Ђорђе положило је венац на Мацин гроб. После погреба приређено је у црквеној сали подушје. Бројној Мациној породици у отаџбини, као и Дејану, Светлани и њиховој деци у Кливланду, наше дубоко саучешће са молитвом Господу да у Царство своје прими праведну Мацину душу. Нека јој је вечна слава и хвала!

Бора М. Карапанџик

Iskra 1. decembar 2005.

Прилози „Искри” За успомену и дуго сећање на моје ратне другове: Давора Боначића, Милоша Карамарковића, Момира Карамарковића, Александра Карамарковића, Владана Јакића, Радована Весића, Ратка Дамњановића, Александра Васиљевића, Предрага Маџаревића и Живана Митровића са жељом да им Господ подари вечни мир у царству Своме! Обрад Јовић £ 20,Уместо цвећа на гробове Јованке Ћира- ковић и Душка Ћелпера Бора Радовановић £ 5,За успомену и дуго сећање на наше драге другове из Чачка Александар-Ацко Барбарез £20.Нека је слава оцу Милану Дарди који је био здравог духа и своју дужност вршио озарене душе, а безмерно је љубио свој Босански завичај. Жао ми је да нисам могао над његовим гробом да му кажем збогом и одам дужно поштовање које је од свих нас преосталих заслужио. Милан Трубарац £20.Као знак сећања на протођакона Милана Дарду, мог саборца и сабрата песника Предраг Петровић £10-

Поклон Искри Ратомир Ћирић, Канада Димитрије Љотић Живота Стевовић Сава Јекић Н. Н.

К$3 0 $ 60 $ 25 $ 10

£20

„ISKRA”

SLOBODNI JUGOSLOVENSKI LIST Izdavač i administracija (Publisher): Iskra Periodical, 93 Bridgevvater Drive, Northampton, NN3 3AF, England. Adresa redakcije: 17 Harvelin Park, Todmorden, Lancs OL14 6НХ, England. Odgovorni urednik (Editor): Vladimir Ljotić. Rukopisi se ne vraćaju. Članci objavljeni sa inicija- lima ili punim imenom autora, ne predstavljaju obavezno mišljenje redakcije.

„Iskra” izlazi svakog 1. u mesecu. Typeset and printed by Lazarica Press, Birmingham, UK. Godišnja pretplata za „Iskru” (običnom poštom) £16.ili odgovarajuća vrednost u drugim valutama (Euro28). Avionskom poštom godišnja pretplata iznosi za SAD, Kanadu i zemlje Južne Amerike £20.-, a za Australiju, Novi Zeland i zemlje Azije £23.- ili odgo- varajuća vrednost u drugim valutama. Čekove za „Iskra Periodical“ slati na adresu Administracije. Poverenici: AMERIKA: ,,Jadran“, c/o D. Ojdrović 2225 N. 106th St. Wauwatosa, WI. 53226, U.S.A. — AUSTRALIJA: Malešević Bogdan, 18 Kingsley Str., Elwood, Vic. 3184. — ENGLESKA: Paun Vuković, 49 Gaddesby Road, Birmingham B14 7ЕХ. — KANADA: Mirko Čečavac, 8 Bairstow Crescent, Rexdale, Ont. M9W 4R4. -— NEMAČKA: Svetomir Paunović, Untersbergstr., 20, 81539 Munchen. — FRANCUSKA: Trajanka Darda, 58, rue de Crevecoeur, 93300 Aubervilliers - Paris.

Нека Господ подари покој душа Душка Ћелпера и Јоке Ћираковић Андра Мандић

$ 20

Нека милостиви Господ подари вечан мир и рајско насеље души нашег драгог друга Бате Белимарковића Другови и другарице из А$ Сиднеја, Аустралија Брале и Марион Стевановић А$ Вера Живојиновић А$ Богдан Малешевић А$

30 20 20 20

Као знак сећања и нека Господ подари покој души драге Јоке Ћираковић Драгутин Митровић$ Нека Господ подари покој души мог школског колеге Милана Вучића Живота Стевовић

$ 25

Уместо цвећа на гроб наше драге Маце Вуксић Вера Лазић са децом К$ 30 Lloyd и Lory Уместо цвећа на гроб и као знак сећања на покојну Мацу Вуксић Драган Живановић £ 5.Уз тужно сећање на драгог ми зета Рашка Ојдровића $ 10 његова снаја Вера Ћурувија Нека Господ подари покој душе и као знак сећања на Марију-Мацу Вуксић Андра Мандић$1 Нека милостиви Господ подари вечан мир и рајско насеље души моје драге Маце Вуксић. Вечна јој памјат! $ 10 Сека Ојдровић Нека Господ подари покој души моје добре пријатељице Маце Вуксић њена другарица Вера Живојиновић А$ 30 Уместо воштанице на гроб наше драге и добре другарице Јоке Ћираковић Бата и Анђа $15 Васић Нека Господ подари покој душе драге нам Маце Вуксић $ 30 Марко и Радмила Сунара Сећања ради на мог доброг друга Срдана Недељковића Миша Јовановић £ 5,Нека му Господ подари покој души и за успомену на драгог друга и пријатеља оца Милана Дарду, уз искрено саучешће њего- вој супрузи Трајанки и синовима Зоран и Анет $ 50 Миљковић За сећање на мога оца Станимира који је погинуо од комуниста 1941. године и мога брата Велимира и стрица Љубивоја који су предати комунистима у Словенији и поби- јени у Кочевју Бранко Лукић $ 20 За сећање на нашег Бату Белимарковића Весна и Пера Лукић са фамилијом А$ 100 За успомену на моје војне старешине Ратка Обрадовића, Томаша Милића и Момчила Радочаја Паун Вуковић £10.-

ВОЈСКА ЗА НЕЗАВИСНОСТ КОСОВА НАЈАВЉУЈЕ НАПАДЕ НА ПРИШТИНУ. Приштина би од 23. новембра могла да буде мета напада њених припадника, истичући да је у Приштини седиште „модерног окупатора” Косова. ВНК позива припаднике Заштитног корпуса Косова да им се придруже. (Б92, 18.11.2005.) ПЕТЕРСЕН: УКЛАЊАЊЕ МИНА. Шеф УНМИК-а Сорен ЈесенПетерсен затражио је данас наставак донаторске подршке акцијама уклањања мина са Косова, саопштено је из УНМИК-а. Јесен-Петерсен је говорио на састанку о тренутној ситуацији са заосталим минама на Косову, који су организовала одељења за уклањање мина Косовске полицијске службе и Кфора. „Сви знамо да су узроци многих несрећа рата, када се он заврши, мине, експлозивне направе и друго оружје које наставља да сакати и убија недужне особе, нарочито децу”, рекао је шеф УНМИК-а, додајући да је са својих путовања широм света из прве руке сазнао о пустошењу које изазивају минска поља и експло- зивне направе. (Б92, 18.11.2005.) ДРАШКОВИЋ: ПРЕГОВОРИ О КОСОВУ. Министар иностраних послова СЦГ Вук Драшковић рекао је данас у Бечу да СЦГ у преговоре о статусу Косова улази са „максимално европском и отвореном формулом: више од аутономије, мање од независности” и изразио уверење да ће њихов исход бити позитиван. „То значи да Србија не жели, нити има било какве амбиције да влада албан- ском већином на Косову. Оно што жели Србија и на шта има право јесте да добије гаранције за европски ниво заштите мањина на Косову, према препорукама Каја Ејдеа”, казао је Драшковић после разговора са шефицом аустријске дипломатије Урсулом Пласник. (Б92, 18.11.2005.) ЉАЈИЋ: О РОКОВИМА. Министар за људска и мањинска права СЦГ Расим Љајић поновио је вечерас да Србија до 15. децембра мора да Хашком трибуналу изручи бар једног оптуженика за ратне злочине или достави тражену документацију од важности за суђења. „Морамо да урадимо све да неко од оптуженика буде изручен Хагу или да пронађемо и доставимо докуменатацију која је од изузетне важности за суђења у том суду”, рекао је Љајић, који је и председник Националног савета за сарадњу са Хашким трибуналом. (592,18.11.2005.)

Смијешна су својсшва наше земље, пунана је лудијех промјенах. данас жеже што јучер живљаше. П. П. Његош

Iskra 1. decembar 2005.

Drugačije viđenje francuskih nereda

FRANCUSKA U PLAMENU, PRIVREDA U CVATU (ili ‘New Deal' na francuski način)

Znam, da će Ijudi reći: “Onaj Vlajki je definitivno pošandrcao. Istraživanja oko Srebrenice mu udarila u glavu, pa je postao hiper paranojičan. Posvuda vidi zav- jere na svjetskom nivou. Pored svega, počeo je objavlji- vati i pjesme". Ljudi će u nečem biti u pravu; barem što se zavjera i pjesama tiče. Da ne duljim. Visokorazvijeni kapitalizam je, nakon liberalne, kolonijalne i slobodno-trgovinske, ušao u ciničnu, socijaldarvinističku fazu koja se odlikuje stvaranjem oružanih sukoba niskog intenziteta u kojima pomalo stradavaju te posebno bivaju masovno manipuli- rani i vlastiti građani («centra»). Tako se bestijalna eksploatacija proširila iz «periferije» (nerazvijene zemlje, 80 % čovječanstva) i na populacije «zemalja obilja« koje se, od prije par decenija i točno po Marxovom (preura- njenom) receptu, ubrzano proletariziraju. Od sada, Novo Totalitarno Društvo (globalizacijsko, mondijalizacijsko), bez pardona i skrupula, jede i vlastitu djecu. Ako je Srebrenica, vjerovatno, jedan od najvećih mitova 20. stoljeća, ovo što se, u ovom ćasu, u Francuskoj događa, dostojno obilježava početak plane- tarnih manipulacija i laži 21. vijeka. Ova je zemlja već 15 dana u plamenu koji, na Ijudskom planu, ne izaziva velike žrtve, ali zato ima svjetsku medijatizaciju. Mora se priznati, da francuske elite imaju mnogo više duha od američkih koje odavna rade slične stvari ali bez ikakve profinjenosti, tako da je kod njih odmah sve providno. Francuzi aktuelno vuku za nos čitav svijet koji je uglavnom upao u zamku ove, dosad neviđene, manipu- lacije. Francuska privreda stoji slabo. Industrija je nekompetitivna, posebno automobilska. Investicije, pogotovo one u javnom sektoru, su nepostojeće. Nezaposlenost prelazi 10 % ukupne aktivne populacije. 35 % populacije prima već različite oblike socijalne pomoći. Srednja klasa rapidno propada. Ništa, pa ni mali kolonijalni ratovi u Africi, ne uspjevaju relansirati privre- du. Muslimansko pučanstvo u ovoj zemlji zasigurno dostiže oko 15 % ukupnog stanovništva, što Francuze stvara sve većim šovinistima i rasistima. Trebalo je, dakle, pronaći način, da se iziđe iz ovih teškoća. I francuske elite su se dosjetile što treba raditi. Muslimansko pučanstvo, najvećim dijelom pori- jeklom iz Sjeverne Afrike, u Francuskoj je, pretežno, getoizirano. Živi u predgrađima sabijeno kao stoka. Postotak nezaposlenosti je daleko viši od nacionalnog. Posebno se to odnosi na mlade čije je obrazovanje skoro nikakvo, koji nemaju nikakve budućnosti i čiji je smisao života sadržan u nasilju i drogi. Plan, koji je uspio van svih očekivanja, sastojao se u tome da se adoles- centi (do 18 godina) iniciraju na “oslobođenje od vlastitih

frustracija” time sto će, po noći, masovno paliti automo- bile te, u daleko manjoj mjeri, i različite društvene objek- tel Policiji je rečeno da stvari samo posmatra, da se brani, da jedino hapsi i da ne puca. Sredstva informira- nja su se pobrinula za ostalo. Bogat vizuelni doživljaj (paljevine) bio je medijski praćen na francuskoj i svjet- skoj razini. Priglupi “intelektualci”, politički lideri i parla- mentarci su, po običaju, debatirali o Ijudskim pravima, socijalnoj politici, islamizmu, i slično. Sve u svemu, puno buke ni oko čega, a sa ogromnom koristi. Naime, nakon 15 dana paljevina, budućnost francuske privrede je ponovo ružčasta. Desetine tisuća spaljenih i ostećenih automobila i drugih vozila, kada se kupnjom zamijene, donijet će barem milijardu eura. Osiguravajuće kompanije će vrlo brzo vratiti novac zah- valjujući novim kupnjama. Čitava naselja u predgrađima će se rušiti kako bi se izgradila nova, pa će se i građevinarstvo revitalizirati. Predviđeno je upošljavanje hiljada policajaca i radnika obezbjeđenja. U planu je gradnja novih škola sa primanjem nastavnika, psihologa i pomoćnog osoblja. Na političkom planu, imigracija Arapa / muslimana će se praktično i zadugo zaustaviti što će zadovoljiti većinu Francuza. Za par tjedana, drugi će događaji zaokupiti medije. Sreća, pa je u ovoj mani- pulativnoj tragikomediji smrtno stradalo svega nekoliko Ijudi. Eto, na kojem su danas nivou igre s Ijudima. One okupljaju najelitnije političare i privrednike, centre za psihološko ratovanje i medije. Tehnike masovnih manipulacija se toliko usavršavaju i toliko su protkane realno-šću, da malo tko može sumnjati u prevare ovakvih razmjera. Za New Orleans koji je nedavno pretrpio katastrofu, je već postojala poteškoća da se ustanovi tragična istina: nedostatak efikasne pomoći od američke vlade imao je za cilj znatno i trajno smanjivanje crnačke populacije. Francuzi su otišli mnogo dalje: iskoristili su getoizirani revolt mladih, medije i “intelektualce” da pomognu obnavljanju privrede. Nakon ovih događanja, getoizacija će i dalje ostati, a “intelektualci” i mediji će, ubrzo pronaći nove teme. Sve će se brzo zaboraviti, osim što će Srbi i dalje misliti kako ovi događaji dokazuju da muslimani pokušavaju osvajiti Zapad, te da će Zapad konačno shvatiti kako je srpska borba u protekloj deceniji bila brana islamskom fundamentalizmu. Đavo bi ga znao. Srbi, kakvi su, naivni i prepotentni, i dalje će tražiti «dokaze» njihove “antifundamentalističke korisnosti” za kršćanstvo pa čak i onda kada ih kršćanski Zapad potpuno podijeli i međusobno zakrvi u sve minijaturnijoj “Velikoj Srbiji”. Emil VLAJKI