iskra1131

Од многих шутева у сопствену мрежу, онај косовски је можда најзначајнији

КОЛОНИЈАЛНА ПСИХА СРПСКОГ ПОЛИТИЧКОГ ВОЂСТВА Хајде што Србију уништава тзв. међународна заједница разним својим „помоћима" - које, ето, трају већ тринаест година, али које, парадоксално, добијају, случајно или намерно, свеједно, размере праве геноцидности (санкције - тзв. унутрашњих и спољњих „зидова" бомбардовања, масован одлазак Срба у свет, пораст самоубистава и беле куге) -, у поређењу с њом, међутим, Срби су прави мајстори у погледу свог сопственог самоуништења! Главни српски аутоголови „Више од аутономије, мање од независности!" (даље: „Вамон") - то је како СЦГ и српска влада на- меравају да се суоче са косовским проблемом. С друге, пак, стране гледано, и ово „решење" косовског проблема, у серији читавог низа аутоголова, уствари, јесте један од највећих који су Срби, односно српска влада, сами себи забили. Ради јасности али и због историје, да подсетимо и на оно неколико још других које су српске власти тако „зналачки" извеле према соп- ственој мрежи. После бомбардовања и отимања Косова, још Милошевићеве власти су подигле пред Међународним судом правде (МСП) у Хагу (то није суд који суди Милошевићу) тужбу против НАТО држава које су учествовале у бомбардовању, за агресију. Паралелно с тим, БиХ и Хрватска су пред истим судом подигле своје тужбе против СРЈ (односно СЦГ) за агресију. Наш „мудри" министар спољњих послова, Драшковић, избацио је тада своју познату „соломонку": „да сви опросте свима!" Резултат: МСП се, у име Срба, у сагласности са Драшковићем, огласио ненадлежним, тако да је испало да су Срби сами повукли своју тужбу против НАТО агресора; Хрватска и БиХ своју против СЦГ - нису! За време бомбардовања, HATO пилоти су намерно гађали и срушили ТВ Србије у Београду са 16 мртвих. Намерно гађана цивилна установа, са знањем да ће у њој бити људских жртава, цивила, уз то још и медијска кућа, што је на Западу дигнуто на педестал светиње - беспрекоран је случај једне геноцидне акције по „стандардима" самог Запада! Уместо да су српске досовске власти (па и ове садашње Коштуничине) од овог типично геноцидног случаја правиле до изнемоглости „километражу" пред свим међународним судовима (укључујући ту, наравно, и онај Карле дел Понте) као и УН, оне су - каква беда! - осудиле тадашњег директора ТВ Србије на дугого- дишњу робију за смрт ТВ особља?!

Врло сличан претходном је и потпуно одсус- тво свести (или боље: страх од незамерања Западу) од стране српских власти да се од НАТО агресора тражи исплата ратне штете за уништење мостова, елек- тричних постројења, цивилних зграда, топлана, рафинерија, изазване еколошке катастрофе бомбар- довањем оне у Панчеву, употреба касетних бомби и оних са осиромашеним уранијом које трајно пред- стављају могућност здравствене катастрофе по становништво, као и директна одговорност за смрт око 2000 цивила. Свако изручење Срба Хагу, па макар оно било и „добровољно", јесте посебан аутогол, јер тиме српске власти индиректно признају да је разбијање СФРЈ од стране Запада било оправдано, да су бомбардовања, санкције, демонизација Срба и друге геноцидне радње биле неопходне, и да су „злочини", углавном медијски инсценирани, а њима приписани, стварни. И да ове непријатељске акције према соп- ственом голу, закључим са оном која коинцидира, бојим се, баш са овим тренутком. Реч је о неодбра- њивом аутоголу који, баш сад, 11 јула, председник Србије Борис Тадић, постиже у Поточарима крај Сребренице, кајући се у име српског народа за медиј- ски инсцениране (значи: недоказане) српске злочине тамо, о чему је било више речи у прошлој, јулској Искри. Да се, пак, вратим на почетни косовски аутогол. Косовски аутогол „Више од аутономије, мање од независности!" (даље: „Вамон") Jlen слоган, звучи - песнички! Да ли је паметан, то је већ друго питање. У сваком случају, слутим „државника" Вука Драшковића, мајстора сло- ганских бесмислица. Да ли су се сва та господа из срп- ских власти икад упитала шта то они пред светом, стварно, хорски певају (као по некој злој коби, Срби никад да се усагласе, изузев, по каткад као овог пута, на - глупости и издаји!)? Шта то у свету постоји, а „веће" је „од аутономије" а, „мање" је „од независности"? Одговор: или ништа или независна држава - федералног односно конфедералног типа, што у крајњој линији води потпуној независности. Шиптари диктирају статус Западу, апи и Србима Требало би се подсетити да су косовски

Колонијална ... Албанци још, мислим, 1980. године, тек што је Тито умро, покушали револуцијом да извојују (мада су га као „конститутивна народност" већ имали) федерални државни статус са циљем извлачења испод аутономи- је у оквиру Србије. Како би се сад вратили на тај ста- тус? Поготово кад је, без и најмањег противљења срп- ских власти, тзв. међународна заједница,- путем под- секретара у Стејт департману Николас Бернса - недавно „званично" изашла са ставом: (а) статус Косова од пре 1999. године не долази у обзир; (б) Косово се не може сјединити ни са једном другом државом у окружењу; и (ц) Београд и Приштина мора- ју преговарати. (У вези (ц), преговарати око чега: српска влада - статуса, у оквиру напред поменуте „мудре" формуле; Албанци - да, може се преговарати али само о техничким питањима; а кад је, пак, реч о техничким питањима, Албанци под тим, највероватни- је, мисле како од Србије отцепити општине Бујановац, Прешево, Медвеђу) Дакле, федерални статус по свему за Албанце не долази у обзир, а кад за њих он није прихватљив, аутоматски није ни за међународну зајед- ницу, јер се она страховито боји да Шиптари не отпочну са револуционарним роварењем против њих. Евентуални конфедерални статус, можда би за Косоваре био прихватљив као привремено решење, али свакако не онај по Соланиној Уставној Повељи по ком је устројена држава Србије и Црне Горе (СЦГ), већ онај кога накнадно заговара Мило Ђукановић, по коме би Србија и Црна Гора биле две независне државе, које би евентуално могле да буду у неком конфеде- ралном односу. Дакле, конфедерални статус можда, али опет зашто непотребно комликовати ствари, кад такав однос већ постоји само не са Србијом већ са међународном заједницом, што све произилази из тачке 1 и 2 у следећем параграфу. То је што се тиче Албанаца. Што се, пак, тиче Србије, срећна би по њу била околност да се Косовари не определе за ову опцију, јер би Србија, поред Мила Ђукановића имала још и Косово да издржава, али и без утицаја на његову политику. Требало би запазити, да ова, пак, по Србију срећна околност не би дошла по српској „памети" већ по избору Шиптара. (Кад би било по „државничкој" формули „Вамон" и ова, по Србе, катастрофална опција била би неоспорна.) Албанци „појашњавају" Бернса Слично, управо накнадну „разраду" или „појашњење" Бернсових идеја, даје познати политич- ки аналитичар косовских Албанаца, али и политичар, Ветон Сурои из партије Ора. Каже он: Косово у прелазном периоду „са status quo-a" иде „у динамично стање" у ком ће се водити преговори између међунар- одне заједнице и представника Косова „искључиво о три опције": (1) Косово је правно неза-висно од сваког облика власти Србије; (2) колики степен његовог сув- еренитета би (привремено) задржала међународна заједница; и (3) како ће на Косову бити реорганизована власт у циљу да се задовоље косовски Срби. Дакле, из преговора је искључена држава Србија „појашњењем" Бернсове тачке 1 и 2, а преговараће се искључиво са косовским Србима (вероватно се мисли на Оливера Ивановића, који је вођа десето-члане посланичке српске групе у косовском Парламенту) што би требало да представља „појашњена" Бернсова тачка 3. Српске власти, међутим, упорно се нуде албанском политичком вођству за преговоре (Тадић и

Коштуница шаљу писма одговрајућим албанским вођама Ругови и председнику владе, са предлозима где да се нађу и то што пре ради преговора о статусу). Како их ови једноставно игноришу, ови наши, са неким поносним уверењем да су направили „поенту" пред Западом и да су у праву, буквално „кукају" пред међународном заједницом на некооперативност албанског политичког вођства. Ови, пак, из међуна- родне заједнице, вероватно им кажу: само ви наставите да „куцате" - „отворити" ће вам се! Интимно, међутим, највероватније мисле: зашто би Албанци требало да разговарају са Београдом кад им је он фак- тички дао независност фамозном „државничком" формулом „Вамон". Колонијални менталитет српских „државника" у акцији Задња реченица у горњем параграфу, међутим, отвара једну врло интересантну тему. Зашто и како је косовска формула „Вамон" успела да омађија целокупно српско политичко вођство у ком се налазе и такви политички „лумени" као што су Тадић, Лабус, Драшковић и Коштуница? Одговор се налази - бојим се у колонијалном менталитету овог вођства. Психолошки је познато да људи таквог кова имају „способност" или „шесто" чуло, да предосете чак и неизречене жеље својих колонијалних господара. И да одмах почну да раде на њиховом остварењу. Једна таква жеља тих господара била је и јесте - Шиптари- ма дати независно Косово. Једном та жеља „ухваћена" у ваздуху, одмах се аутор формуле дао на посао. Родила се идеја „Вамона". На изглед: и вуци сити и овце на броју. Срби, међутим, да би задовољили своје госе са Запада, и пре почетка преговора буквално признали косовским Шиптарима независност, што је несретни аутор горње формуле „успешно" заогрнуо таквом семантичном бесмислицом, тако да и многим Србима, ово прикривено издајство српских национал- них интереса, може да звучи чак „мудро" и „државнички". То је што се тиче саме „формуле". Што се, пак, тиче чињенице по којој су и речени „лумени" направили компромис са горњом, по српске интересе, издајничком формулом, одговор се налази у њховој слепој трци у „евро-атланске интеграције", а што ће рећи улазак у ЕУ, НАТО и Партнерство за мир. Уосталом, и сви други аутоголови који су падали и још увек падају, укључујући ту, наравно на првом месту, и Хаг, темеље се на тим по Србе погибељњим „инте- грацијама"! Степен издајства постигнут „Ваном" Међутим, претходним излагањем, овај напис

IZ SADRŽAJA Nije bilo genocida u Srebrenici ............................................................ 4 Srebrenica kao metafora (2) ................................................................ 5 Pro-vladine i protiv-vladine organizacije ............................................ 7 Srebrenica, laži i medijske igre ........................................................... 11 Urnisati Srbe po svaku cenu ................................................................ 18 Islamizacija Srba po svaku cenu.......................................................... 21 Sa parastosa u Kamničkim Bistricama ............................................... 25 Revizionizam u savremenoj srpskoj književnosti (105) ----------------- 27 Promocija Karapadžićeve knjige u Valjevu ........................................ 29

Iskra 1. avgust 2005

није доспео до свог завршетка. Јер, требало би још утврдити степен издајства српских националних интереса, омогућеног горњом „формулом", кад је о Косову реч. Да се, пак, најпре нечег подсетимо. Крајем марта месеца 1999. године, отпочело је бомбардовање СР Југославије које је трајало 78 дана. Формално је ова агресија НАТО на СРЈ завршена Резолуцијом 1244 Савета безбедности Уједињених нација (СБУН). По овој Резолуцији Косово је, док се не утврди његов коначан статус, привремено стављено под политичку администрацију СБУН, али и са изричитим нагласком да је Косово интегрални део Србије и СРЈ, с тим што би, кад се стекну услови, срп- ским и СРЈ полицијским и граничним трупама могло бити омогућено обављање својих функција. (С тим у вези и узгред, треба рећи да је покој- ни премијер Србије Зоран Ђинђић, још на неколико месеци пред своју погибију, јавно тражио од међуна- родне заједнице да се отпочне испуњавање одредби СБУН о враћању полицијских и војних ешалона СРЈ на Косово, па се и ту можда могу пронаћи налогодавци његовог убиства?!) У сваком случају, дакле, Резолуција 1244 СБУН, је дала Србији и СЦГ неотуђиво право и основу са које почети било какву дискусију о будућем статусу Косова. А она је: Косово је интегрални део Србије и СЦГ - о томе нема преговора; преговара се само о сте- пену аутономије Косова. Шта ово практично значи? У преговорима о будућем статусу Косова, српске власти су, дакле, морале чврсто и непомично стајати на позицијама које им је сама Резолуција 1244 пружила. Такав став би се морао задржати чак и под условом да међународна заједница бесправно и силом околности - а што значи без пристанка Србије и СЦГ -, покуша да за Албанце наметне решење независног Косова. Оваквим ставом (тј. непристанком Србије на диктат Запада о независ- ном Косову) два исхода би могла бити погодна за Србију: (1) пред српском упорношћу, може бити да би Запад морао да напусти идеју независности Косова, с обзиром да у његовој свести врхуни „безбедносни" страх у погледу Косова специфично и Балкана уопштено као могућих „безбедносних" „црних рупа", које он својом политком - циљем, дакле - мора да отклони; пошто одсутство српског пристанка на неза- висно Косово, а у складу са Резолуцијом УН 1244, не задовољава овај циљ Запада, он би онда морао да пресира Албанце на широку аутономију у оквиру Србије и СЦГ, опет у складу са истом Резолуцијом; (2) у случају, пак, да Запад игнорише став српских власти и ипак оствари независно Косово, под измењеним условима, Срби би увек имали право да „васкрсну" ово питање па, или силом или дипломатијом, поврате Косово у своје окриље. „Вамон" формула, на жалост, неповратно је торпедовала ове могућности. И пре почетка прегово- ра, она је ниво почетне позиције подигла са Резолуције 1244, по коме је Косово интегрални део Србије и СЦГ, на ниво чак и прилично невешто маскиране незвис- ности Косова. С резултатом, што већ на самом старту, уместо само широке аутономије у оквиру Србије, Албанци добију најмање конфедерални статус, што - видели смо - никако не би било пожељно за Србију. Најзад, ако се у фокус стави циљ Запада да у безбедносном смислу од самог Балкана такође от- клони имиџ „црне рупе", а да при том није садашњег наметања СЦГ да се пошто-пото уђе у „евро-атланске интеграције", Запад би, да не би СЦГ остала „црна рупа" у његовом безбедносном систему, био принуђен да буквално моли СЦГ да се прикључи овим инте-

СРЕБРЕНИЦА: ЖРТВЕ СМО СВИ Немачки недељни лист „Фокус” (тираж 400.000), доноси 4. јула 2005. године интервју са председником владе Републике Српске г. П. Вукејловићем о потрази за Караџићем и о помирењу са Босанцима. Ф: Ви сте масакр у Сребреници означили као тежак злочин, али противно САД Конгресу не као гено- цид, Зашто не? ПВ: Да се нешто означи као геноцид, треба имати добре аргументе. Ако је број мртвих добар аргу- менат, историчари би могли то да осуде. Ако су 8.000 људи били побијени и у масовне гробнице закопани, лешеви морају да постоје, не могу се једноставно сакри- ти. У региону Сребренице су почињени злочини и над Србима, али они су увек тек на другом месту, узгред помињу. То није право. Прерано је Сребреницу назвати геноцидом. Пре верујем да је у БиХ био један верски рат. Ф: Гпавни кривци су Радован Караџић и Ратко Младић. Да ли нећете, или их не можете ухватити? ПВ: И кад ми неби хтели да их ухватимо - зашто их неки други не ухвате? Наша полиција је у томе врло активна, тврдим вам то. Задње недеље састали смо се са српским председником Коштуницом, да би наше акције што ефикасније координирали. Ф: Гце слутите да су они? ПВ: Они се не налазе у БиХ. Српској?

Ф:

Зашто онда акције и потрага у Републици

ПВ: Не значи да је свака наша акција, као и европске полиције, да ухватимо ратне злочинце; можемо трагати и за другим злочинима. исчезну?

Ф:

Али они не могу, тек тако, у ваздух да

ПБ: Ми смо задњих четири месеца неколико ратних злочинаца ухватили; они су у Хагу - заточени. Наша полиција је доказала, да са УН трибуналом хоће да ради. Ако нико од наших људи Караџића и Младића не ухвати, то би ипак могао неко од многих страних војника и полицајаца. У овој земљи је све под контролом. Ја бих хтео принципијално још нешто да поновим: Срби су имали одважност да злочин у Сребреници истражују. Зашто Босанци немају ту одважност да сачине комисију која би злочин у Сарајеву истражила. Тада би једна заједничка организација могла све да испитује. То ствара поверење између народа и води ка помирењу. За све нас је боље, ако нађемо истину. У суштини, жртве смо сви. Превео: М. Ђорђевић

грацијама. Ово би практично значило да би се СЦГ дале могућности да диктирају своје услове под којим би се оне евентуално могле прикључити ЕУ. Ово опет значи да не би било Хага, Сребренице, косовског при- тиска, потпуног губљења независности, с једне, и могућност већег утицаја на политику ЕУ, с друге стране. Да резимирамо: сва, дакле, ова акта самоуништења којим је изложен српски народ имају свој корен, нажалост, у колонијалној психи српског постмилошевићевског политичког вођства.

Н. Љотић

Iskra 1. avgust 2005

Канадски генерал Мекензи за „Блиц"

НИЈЕ БИЛО ГЕНОЦИДА У СРЕБРЕБИЦИ Читаоци тиражног канадског листа „Глоуб енд мејл" имали су јуче јединствену прилику да од првог команданта мировних снага у Босни, генерала Луиса Мекензија сазнају истину о догађајима у Сребреници 1995. године, која је далеко од слике коју покушавају да прикажу поједини страни медији. - Био сам тамо, знам шта се дешавало и желео сам да покажем да слика није црно-бела, да „лоши" нису одједном дошли и поубијали „добре". Ситуација је много комплекснија - каже у разговору за „Блиц" ге- нерал Мекензи који у свом тексту тврди да ни приб- лижно 8.000 муслимана није убијено у Сребреници, као и да су снаге под командом Насера Орића убиле неко- лико хиљада српских цивила. - Свестан сам да ће ме можда оптужити да ћу овим текстом стати на српску страну, али људи мора- ју да схвате да истина није једноставна. Људи греше јер желе да ствари упросте и не желе да прихвате да у Сребреници није било „црних" и „белих" него да су сви били мање-више криви...

Он свој текст у „Глоуб енд мејлу" почиње подсећањем на догађаје из марта 1993. када је његов наследник на челу Унпрофора, француски генерал Филип Моријон, противно саветима његових шефова из УН, дошао у Сребреницу са малим контингентом канадских војника и рекао становницима да ће их УН штитити. „Његови шефови у УН у Њујорку били су бесни због тог обећања, али пошто су медији били на страни Моријона, одлучили су да уведу концепт „заштишћених зона" за шест области у Босни, укључу- јући и Сребреницу", пише Мекензи. Канадски генерал даље пише: „Када су ме питали колико војника је потребно да би се заштитила област, рекао сам 135.000 рачунајући да Срби имају снажну артиљерију. Нови командант УН у Босни, бел- гијски генерал Франсис Брикемон казао је да је спре- ман да област брани са 65.000 војника. Тадашњи ге- нерални секретар УН Бутрос БутросГали препоручио је Савету безбедности да УН пошаљу 27.500 војника, а Савет безбедности је прихватио 12.000. Шест месеци касније мање од 2.000 војника Унпрофора добило је задатак да брани Сребреницу." Тада је Савет безбед- ности променио дефиницију „заштићене зоне" од „УН he бранити заштићене зоне" на „УН he својим прис- уством „одврати" нападе на заштићене зоне", Другим речима, мали, симболични, лако наоружан УН контин- гент биће стациониран у Сребреници као жртвено јагње да „одврати" босанску Српску армију од напада. (Две задње реченице у курзиву су из чланка у „Глоуб енд мејлу" (14.7.5.) које „Блиц" није објавио. - Искра.) Мекензи наводи да није протекло дуго док босански муслимани нису схватили да УН нису у могућности да одрже обећање о одбрани Сребренице. „Уз помоћ са стране они су успели у област да убаце на хиљаде бораца и доста оружја. Како су постајали боље опремљени и обучени, почели су да нападају ван Сребренице, пале српска села и убијају њихове становнике, а онда би се хитро повлачили у безбедну област под окриљем УН. Напади су достигли кулми-

нацију 1994. године, и наставили су се у 1995. када су канадске снаге замењене са холандским. Када се 1995. године снег отопио, Насеру Орићу, који је водио муслиманске борце, постало је јасно да ће српске снаге напасти Сребреницу како би га спречили да и даље напада српска села. Због тога он са великим бројем својих војника бежи из града. Сребреница је остала небрањена с уверењем да ће ако Срби напад- ну небрањени град, НАТО и УН напасти Србе. (Макензи у чланку каже: сложити се да је НАТО бомбардовање Срба оправдано - Искра) И тако су Срби ушли у град без великог отпора." Мекензи даље бележи: „Муслимански мушкарци и старији дечаци су одвојени, а старци, жене и деца су пребацивани у правцу Тузле на безбедно. То је страшно, али исто тако треба рећи да ако неко жели да изврши геноцид, он неће дозволити женама да оду, јер су оне кључне за одржање једне групе коју покушавате да елиминишете. Многи мушкарци и дечаци су убијени и сахрањени у масовне гробнице. Сведочења у Хашком трибуналу за ратне злочине бацају озбиљну сумњу на цифру „до" 8.000 масакрираних босанских Муслимана. Тај број укључу- је „до“ 5.000 оних који су били класифицирани као нестали. Више од 2.000 тела је пронађено у и око Сребренице и укључује жртве трогодижњих интен- зивних борби у овој области. Рачуница никако не оправдава размеру од 8.000 убијених. Насер Орић, војни лидер босанских Муслимана у Сребреници, је сада на суђењу у Хагу за ратне злочине почињене за време његове „одбране" вароши. Сведочанства до сада сугерирају да је одговоран за убијање истог броја српских цивила изван Сребренице колико је и армија босанских Срба убила босанских Муслимана у самој вароши. (Ова два важна параграфа (горе у курзиву) из Макензијевог чланка „Блиц" такође није објавио. - Искра) Збиром два лоша никада се не добија добро, али они моменти из историје због којих нас је срамота због нечињења да се она спрече, не могу да се гледа- ју изоловано без контекста који су до њих довели", закључује Мекензи. Блиц, 15. 7. 5.

Милорад Ивановић

ПРИНЦ АЛЕКСАНДАР КАРАЂОРЂЕВИЋ ПРОСЛАВИО 60. РОЂЕНДАН. Око 1.000 званица присуствовало је синоћ у Белом двору на Дедињу гала прослави 60. рођендана принца Александра II Карађорђевића. Међу званицама су били председник Србије Борис Тадић, српски премијер Војислав Коштуница, потпредседник Владе Мирољуб Лабус, министар одбране Србије и Црне Горе Првослав Давинић, као и други представници државне заједнице и Републике Србије. Српску православну цркву пред- стављао је митрополит Анфилохије. Међу иностраним гостима рођенданском слављу принца Александра присуствовали су шведски краљ Карл Густав XVI, велики војвода Анри од Луксембурга и многи други. (РТС, 17.7.5)

Iskra 1. avgust 2005

SREBRENICA KAO METAFORA (2) 1. Metafora za psihološki rat i za “srpsku genocidnost” Srbi nikako da se oslobode zlokobne srebreničke metafore. Taman kada malo odahnu, Zapad, po kalendaru kojeg odreduju američke tajne službe za psihološko ratovanje ('psi-ratnici’), ponovo pokrene halabuku. Ovog puta, iznesen je na vidjelo video snimak na kojem grupa “zlih momaka”, - Srba naravno -, egzekutira grupu zarobljenih muslimana. Sve se to, navodno događalo u srebrenickom “genocidnom krugu užasa”, gdje se odigrao “najstravičniji masakr u Europi nakon Drugog svjetskog rata”. Metafora je jasna, sugestivna, asocijativna: Srebrenica - Drugi svjetski rat - nacisti - holokost - Srbi. Namjera autora ovih redaka nije da negira ijedan zločin, pa ni ovaj sa video snimka. Nije mu čak ni namjera da osudi “međunarodnu zajednicu” koja je ciklus nasilja na Balkanu pokrenula i beskrupulozno potpirivala. Naprotiv, autor, protiv svoje volje, odaje duboko priznanje efikasnosti SAD- ‘psiratnika’ koji u zadnjoj deceniji, štogod da su uradili na našim prostorima, rezultiralo je uspjehom! Paklena briljantnost Amerikanaca ide toliko daleko, da im je potrebno da samo pokažu mali “srebrenički” prst, pa da naši balkanski “intelektualci” budu isprovocirani do maksimuma, te da se, uglavnom, podijele u dva tabora: -Prvi je proamerički, sastavljen od prostituiranih političkih i medijskih struktura na čelu sa kandićevcima, biserkoima, vasićevcima i sl., koji kao papige ponavljaju kako se stalno pronalaze novi primjeri “srpskog genocidnog ponašanja”, te da to treba otvoreno priznati kako bi se preko opće katarze srpsko društvo pročistilo, uzimajući pritom za primjer Njemačku koja se preko PRIZNANJA navodno “pročistila “ od nacizma. Oni, koju ovu vrst djelovanja srpskih “Ijubitelja istine” vide kao splet inkvizitorskonacističko-staljinističkomakkartijevskih metoda izazivanja osjećaja kolektivne krivice u cilju potpunog ubijanja morala naroda, potpuno su u pravu. -Drugi tabor je intencionalno-patriotski i djeluje preemotivno i naivno. Čim Ameri preko svojih medija otpočnu pjesmicu o Srebrenici i o srpskom genocidnom ponašanju, “patrioti” se gnjevno uzbude. Jedni stavljaju u pitanje “nove dokaze”, u konkretnom slučaju prikazani video-snimak. Drugi pak kažu da su “novi dokazi” istiniti ali da su i pro- tivničke strane u balkanskim sukobima počinile slične zločine. Treći se pitaju, kakve direktne veze ima prikazani video-snimak sa navodnim “srebreničkim masakrom”. Četvrti vide u prikazanom snimku simbol za sve zločine na Balkanu inicirane od strane “međunarodne zajednice”. Ali, ma kakve god bile namjere i ponašanja u oba tabora, ‘psi-ratnici’ su postigli željeni cilj: o Srebrenici se nanovo priča sa strašću koja je svojstvena nama Balkancima. A čim se toliko priča, “mora da tu ima nečega”; “gđe ima dima, ima i vatre”, zar ne? Priča o Srebrenici koja se bez prestanka obnavlja izaziva gnjev, agresivnost, osjećaj krivice i depresivnost naroda, a time je lakše vladati i psiholški tjerati Ijude da za svoje vođe biraju nove Tadiće, Draškoviće, Čoviće, Mihajloviće, Batiće i, kako bi rekao jedan srpski književnik, ine magarce.

namjerni, nikako da nešto nauče od američkih eksperata za propagandno djelovanje. Kada, na primjer, srpska strana iznese dokaze o zločinima muđahedina, tuđmanovaca i učekaovaca nad Srbima počinjenih u toku posljednjih balkanskih ratova, zapadni mediji i političari šute kao zaliveni, nitko ni riječ da zucne o tome. Ovi dokazi, a ima ih bezbroj, mogu biti čvrsti kao beton, a da ne naiđu ni na kakav odjek, jedino na njihovo ignoriranje. I tu se priča završava. S obzirom na rečeno, postavlja se onda pitanje: zbog čega deklarirani srpski patrioti reagiraju, dižu toliku buku na svaku i najmanju provokaciju oko Srebrenice za koju postoje indikacije, za razliku od dokazivih zločina počinjenih od drugih zaraćenih strana, da je daleko više mit nego realnost? Zašto se ne prave Englezi kao i ostali, zašto se daju isprovocirati, zašto naglavačke ulaze u igru ame- ričkih službi za psihološko ratovanje? Kako više ne uvide da su, bez obzira na fundiranost, njihove bučne reakcije koje neumitno nameću pitanje kolektivne “genocidne” krivice srpskog naroda, jedan od prvenstvenih ciljeva SAD ‘psi-ratnika? I dok se ovaj dio srpskih intelektualaca i političara zabavlja Srebrenicom tražeći izlaz za sve probleme u sve izrazitijem religijskom fundamentalizmu i četništvu, narod grca u nezaposlenosti, siromaštvu i beznađu jer niti može živjeti od pokajanja - tema u modi u srpskim bogoslovnim krugovima-, niti od spornih, nacionalističkih mitova iz Drugog svjetskog rata. 2. Metafora za stradanja krajinskih Srba Na jedan izokrenut, perverzan način, Srebrenica je, preko kalkulacija “novih gospodara svijeta”, postala i metafora za stradanje krajinskih Srba. Da bi se ovo shvati- lo, mora se ući u genezu srebreničkog mita. Po svom geografskom položaju, Srebrenica, grad sa muslimanskom većinom, nalazi se duboko u Republici srpskoj. U doba nacionalnih odvajanja, tendencija za stvaranjem etnički čistih teritorija i narasle međunacionalne i međuvjerske agresivnosti i mržnje, pozicija Srebrenice je bila teško održiva; u nekom eventualnom mirovnom riješenju, postojala je vjerovatnost da se Srebrenica trampi za neko drugo područje sa suprotnim karakteristikama. Ta izoliranost muslimanske Srebrenice, dala je početnu ideju ‘psi-ratnicima’ kako da demoniziraju Srbe, odnosno da pokažu javnom mnijenju zbog čega Srbi zaslužuju da budu kažnjeni, bombardirani. -U tom smislu, muslimansko rukovodstvo je odlučilo 1993. godine da Srebrenicu žrtvuje, predviđajući pritom veliki broj civilnih muslimanskih žrtava. To je bilo komplementarno sa idejom Bil Klintona, koji je po svaku cijenu tražio povod da bombardira srpske položaje, za što mu je trebalo, po njegovoj perverznoj računici, 5 000 muslimanskih žrtava! Ali je 1993. bila “nezgodna” godina. Muslimani su Ijuto zaratili sa Hrvatima i trebalo je više od godinu dana da se taj sukob privede kraju; bilo je neuvjerljivo, u tom periodu, prikazivati Srbe kao jedine “loše momke” dok su muslimani i Hrvati međusobno ratovali. 1994., je opet bila “loša godina”. Taman se muslimansko-hrvatski sukob počeo smirivati, kada je uslijedio genocid u Ruandi. Prikazivati Srbe kao genocidan narod,

Srpski “intelektualci” i političari, barem oni dobro-

Iskra 1. avgust 2005

Srebrenica ... pored milijun Ijudi pobijenih u toj afričkoj zemlji, nije bilo uvjerljivo. 1995. godina je dakle bila ta kad je trebalo završiti prvu rundu sukoba na Balkanu. U tom je času bila već napuštena ideja o srebreničkim žrtvama kao pretekst za bombardiranje Srba. Američke tajne službe su, u to vrijeme favorizirale masakre na sarajevskim tržnicama. Ali prije nego što se Srbi “privedu pameti”, i prije nametnutog, konačnog mirovnog sporazuma, trebalo je riješiti jedan “sitan problem”: staviti Krajinu pod kontrolu Hrvatske. Američki planeri koji su rukovodili operacijom, prvo su preko hrvatske ofanzive ‘Bljesak’ odvojili bosanske Srbe od hrvatskih. Završni udarac, ofanziva ‘Oluja’, postao je, u tehničkom smislu, “mačji kašalj”, tim više što je krajinsko političko i vojno rukovodstvo izdalo vlastiti narod. Problem je, međutim bio u tome, što je Amerika znala da će operacija ‘Oluja' rezultirati pravim geno-etnocidom nad Srbima, što se je i desilo. Zbog toga je izvjestan broj medija na Zapadu, ni na koji način prosrpski raspoloženih, direktno optužio Klintona kao generatora ratnih zločina počinjenih za vrijeme ‘Oluje’. Znajući, dakle, što će se desiti krajinskim Srbima, američke službe za psihološki rat su se sjetili Srebrenice. Po njima, trebalo je ponuditi ‘danajski dar’ Srbima u vidu “osvajanja” tog grada. To je, dakako, moralo rezultirati izvjesnim srpskim zločinima, a zbog četverogodišnjeg rata, i vjerovatnog pokušaja proboja muslimanskih trupa (više hi- Ijada boraca iz te “demilitarizirane” zone) kroz srpske položaje (navjeći broj stradalih u Srebrenici bili su pripadnici 28. muslimanske divizije u toku proboja), ostatak mrtvih se mogao lako naći. Jednom Srebrenica u rukama Srba, na scenu je trebala stupiti zapadna propagandna mašinerija koja je u to vrijeme djelovala pod američkom kontrolom. Tako je Klintonova ideja o ‘5 000 muslimanskih žrtava’ konačno realizirana. Zaključak se nameće: *Paralelno sa operacijom ‘Oluja’ (početkom augusta), planiran je od strane američkih “psi-ratnika” i pad Srebrenice (sredinom jula); drugim riječima, operacija ‘Oluja’ nije mogla otpočeti dok Srebrenica ne padne u srpske ruke! ‘Suština onoga što su Srbi doživjeli za vrijeme i poslije ‘Oluje’, (nekoliko hiljada nestalih, 200 000 izgnanih, spaljeno 80% srpskih nastambi), bilo je, naravno uz određene specifičnosti, anticipirano, projecirano i difuzirano propagandnom zapadnom mašinerijom kao srpsko geno- cidno ponašanje u odnosu na Muslimane; novonastali “sre- brenički masakr” je amortizirao ‘Oluju’. *U tom smislu se može reći, da je Srebrenica, na jedan izokrenut, perverzan način, metafora za stradanje krajinskih Srba. 3. Metafora za sluganstvo “oktobarskih revolucionara” Da Srebrenica u ono doba za američke ‘psi ratnike’ nije imala isto značenje kao i danas, jedan od dokaza je taj što je bombardiranje bosanskih Srba dva mjeseca kasnije (septembar 95.), uslijedilo tek nakon masakra na Markalama 2 u Sarajevu (konac augusta 95.), što je uzeto kao pretekst za NATO intervenciju!

Nakon Dejtona pa do pada Miloševića, Srebrenica je, kako realno tako i medijski, napola preživljavala. U Hagu se govorilo, doduše, o šest i pol tisuća mrtvih, ali na terenu nije bilo potvrde za to. Pronađeno je bilo oko 2000 ostataka tijela, od kojih je, nakon pet godina, svega nekoliko desetina bilo identificirano. Događaji na Kosmetu te NATO-agresija na Jugoslaviju / Srbiju, zauzimala je najveći dio pažnje domaće i svjetske javnosti. Pad Miloševića prouzrokovan, prema Koštunici, “novom Oktobarskom revolucijom”, bio je i prekretnica u tretiranju Srebrenice. Sve je počelo novim valom demonizacije koji nije ovog puta dolazio od NATO-a ili anonomnih “srpskih” pojedinaca koje je “mučila savjest” pošto su navodno lično učestvovali u tim zločinima, već od novih vlasti u Jugoslaviji. One su svoju prostituirano-mazohističku kampanju vođenu preko vlastitih “demokratskih” medija zasni- vali na nekakvim hladnjačama i novootkrivenim “masovnim grobovima” za koje se vološebno “unaprijed znalo” da sadrže Iješeve Albanaca, Muslimana i Hrvata. Stvari su bile jasne. U Jugoslaviji / Srbiji, na vlasti je bila došla ekipa “oktobarskih revolucionara” bez Lenjina, čiji je dobar dio bio na platnom spisku Zapada, posebno SAD-a. Zapad je htio da spere sa sebe krivnju zbog zločina počinjenih prema Jugoslaviji: u prvom redu preko osude Miloševića i, pošto više nije bilo neposredne mogućnosti novih balkanskih ratova koji bi nanovo istakli “srpsku genocidnost”, preko insistiranja na “srebreničkom masakru”. Ali optužnica protiv Miloševića od strane tzv. ‘Međunarodnog suda za zločine počinjene u bivšoj Jugoslaviji’ bila je (i ostala) vrlo tanka, klimava. Što se Srebrenice tiče, nedostajala su tijela, dokazi za zločin. Elem, SAD-gospodari su naredili svojim namještenicima u Jugoslaviji / Srbiji, da nedostajuća tijela uskrsnu intenzivnom domaćom samodemonizacijom. Tako su Srebrenica, Mladić i Karadžic postali su neizostavni dio svakodnevne medijske kampanje. Snimljeni film na Zapadu 0 “srebreničkom masakru” -’Krik iz groba’-, spoj retorike i nejasne fotomontaže, postao je “hit” srpske TV-scene. Naravno, postavlja se pitanje, kako govoriti o masakru i genocidu bez tijela? Ali to je, sa stanovišta manipulacije, tehničko pitanje na koje odgovor, najvjerovat- nije, znaju američke tajne službe za psihološki rat i njihove “oktobarske revolucionarne” marionete, direktni egzekutori u Jugoslaviji / Srbiji. Sjetimo se isfabriciranog incidenta sa tijelima u Račku, isfabriciranog događaja sa bebama iz inkubatora u Kuvajtu koje su navodno usmrtili Iračani i koji je bio neposredan povod za prvi ‘Golfski rat‘, isfabriciranog incidenta u Tonkinskom zaljevu čime je započela agresija SAD-a na Sjeverni Vijetnam, itd. Sve je bilo laž, izmišljotine, inscenacije i prozvod američke propagandne mašinerije. U tom smislu, u toku posljednjih deset godina uništavanja Jugoslavije i demonizacije Srba, najveći dio onoga što se tvrdilo preko zapadnih medija, bilo je laž. Lagali su, insceni- rali i manipulirali do sada, a sada im je i te kako stalo da speru Ijagu sa sebe, pa nastavljaju sa uhodanom praksom, a uz pomoć domaćih slugu. Naravno, pored svega, a zbog totalitarizma “novog svjetskog poretka”, nema nikakvih mogućnosti objektivne, istinite provjere navoda sadašnjih srpskih vlasti o novootkrivenim “srpskim zločinima”. U zapadnom pravosuđu, parnice se dobijaju i tako što se utvrdi nedostatak kredibiliteta svjedoka. Laži SAD- NATO mašinerije su obilno utvrđene, a prevare, nasilništvo 1 sinkronizirano djelovanje jednog dijela sadašnjih vlasti u Jugoslaviji / Srbiji u skladu sa željama njihovih gospodara iz

Iskra 1. avgust 2005

PRO-VLADINE I PROTIV-VLADINE ORGANIZACIJE Posle relativnog zatišja, pojačana koordinisana aktivnost na srpskoj utrašnjoj političkoj sceni, većih proameričkih i prozapadnoevropskih nevladinih organizacija ukazuje da Srbija ponovo postaje predmet interesovanja njihovih finansijera i političkih instruktora. Razlog nije teško naslutiti. Procena je sledeća: na narednim izborima za parlament Srbije proameričkim političkim snagama na čijem čelu je Demokratska stranka sve se više smanjuju šanse da izbore parlamentamu većinu u skupštini Srbije. Iz tog razloga NVO pojačavaju aktivnosti sa ciljem da se stvori politička klima u kojoj će se biračko telo opredelji- vati ne po logici glasanja «za» neku političku opciju nego «protiv», ovoga puta, Srpske radikalne stranke. SRS postaje primarna ciljna grupa NVO, dok se kao sekun- darne javljaju Vojska Srbije i Crne Gore, Srpska pravoslavna crkva, a u narednom periodu za očekivati je da će se na udaru NVO pojaviti Socijalistička partija Srbije, Demokratska stranka Srbije a moguće je i Nova Srbija, delimočno SPO ili njegovi otcepljeni delovi. Iz tog razloga najnovije provokacije na srpskoj

“međunarodne zajednice”, se svakodnevno i otvoreno iskazuju. Kako onda vjerovati bilo kome iz tog zločinačko- manipulativnog sastava, čak i kada bi nešto od onoga što sada pričaju i bilo točno? Jednostavno, nemaju kredibilitet. Na području Srebrenice (100 km uokolo), pronađeno je do 3000 (ostataka) tijela. Tvrdi se, da je skoro 2000 ostataka identificirano kao ‘muslimani’ zahvaljujući DNK analizama. U točnost analiza, vjerovatno, ne treba sumnjati i izvjesno je da identificirana tijela jesu muslimanska. Međutim, poznavajući efikasnost američkih manipu- lacija, postoji izvjestan stupanj probabiliteta, a o čemu je već pisano, da su identificirani ostaci pokupljeni sa različitih bojišta u BiH i prikazani kao srebreničke žrtve. Karakteristično je to, da zapadna propaganda kada govori o « srebreničkom masakru », uopće ne spominje poginule Srbe ! A oni su i u Srebrenici i oko Srebrenice zasigurno ginuli. Priča o “srebreničkom masakru” bit će i ostat će priča ‘bez kraja’ sve dok su u Srbiji na vlasti “okto- barski revolucionari” koji moraju odraditi posao za koji su plaćeni. U svojstvu slugu “novih gospodara svijeta” pri- sustvovat će u julu ove godine i obilježavanju desetgodišnjice “srebreničkog masakra”. lako autor ovih redova nema ikakvih iluzija o “oktobarskim revolucionarima”, ipak se nekako nada da će delegacije iz Srbije, a i ona iz Republike srpske, tom prilikom prevazići sebe, ispoljiti izgubljeni dignitet i progovoriti koju riječ i o srpskim srebreničkim žrtvama! Time bi Srebrenica izgubila svojstvo metafore za “srpsku genocidnost” i pretvo- rila se u simbol besmislenog stradanja i patnje svih nacija, vjera i građana koji su na tim prostorima živjeli kao i u simbol otpora protiv svih onih izvana koji su nas u balkanski užas cinično i bezdušno gurnuli. Emil VLAJKI

Iskra 1. avgust 2005

političkoj sceni izazvane od strane pojedinih vrlo sličnih i bliskih nevladinih organizacija, ponovo su razlog da bi se postavilo pitanje šta je cilj delovanja nevladinog sektora. Kandić, Biserko, Vučo, ali i mnogi drugi, mora se priznati, postali su sinonim za udruženja građana, koja deluju na društvenoj sceni Srbije. Kao takve, NVO izborile su sebi status prethodnice, grupe za pritisak i udarne pesnice pojedinih političkih grupacija u političkom životu Srbije. Pošto se navodno zna njihov cilj delovanja, izvori finasiranja i politički tutori, to pitanje se više goto- vo i ne postavlja. A trebalo bi. Ako ni zbog čega drugog a ono što zakonski ništa nije lakše nego formirati nevla- dinu organizaciju, još lakše je doći do medija kroz koje će se plasirati stavovi najčešće jedne do dve osobe, koje personifikuju te organizacije... Sa masovnijim javljanjem nevladinih organizacija u srpskom društvu tokom poslednjih dvaju dekada prošlog veka, mnogi su uvedeli njihov zaverenički, pre- vratnički karakter i nisu se prevarili u tome. Veliki deo NVO, i u navedenom periodu ali i sada, ima identične ciljne grupe kao i komunistički pokret u peroda između dva svetska rata, pa od tuda potiče i prepoznatljivost u određivanju svrhe i cilja njihovog postojanja i rada. Pet globalnih područja u okviru kojih deluju nevladine organizacij e su: 1. 2. 3. 4. 5.

politički sistem mediji socijalno ugroženo stanovništvo manjine žene, deca i omladina

1. Posle prvih višestranačkih izbora u Srbiji, i poraza proameričkih političkih stranaka, odmah je plasirana teza o izbornoj krađi. Ta priča se ponavlja svaki naredni put uz insistiranje da pojedine nevladine organizacije, obučavane na Zapadu za praćenje izbornog postupka budu uključene kao kontrolori na izborima. Kada se u dva navrata izborna krađa dogodila, nevladine organizacije su reagovale samo jednom. Bilo je to u vreme lokalnih izbora 1994. godine, dok u vreme izborne krađe kojom je poništena izborna pobeda predsedničkog kandidata Srpske radikalne stranke, nevladine organizacije, kao ni ostale proameričke organizacije instalirane u Srbiji, nisu reagovale iako je izborna krađa bila očigledna. parlamentarne Kako je višestranački sistem demokratije u Srbiji već postojao, on je poslužio kao sredstvo za dolazak proameričkih i prozapadnoevropskih političkih snaga na vlast. Istina u vezi sa izborima 2000. godine ni najmanje nije bila stvar interesovanja svih dirigovanih NVO, iako krajnji rezultat o navodnoj pobedi kandidata DOS-a u prvom izbornom krugu ni do dan danas nije potvrđena. Instaliranjem DOS-a, započela je realizacija

Про-владине ...

prednjači TV B92 i pojedine «nezavisne» TV produkcije.

političkih ciljeva postavljenih van Srbije: politička, ekonomska i vojna integracija sa Evropskom unijom, NATO paktom i ujednačavanje društvenog sistema Srbije sa ovim centrima političke, ekonomske i vojne moći. Iz vidokruga DOS-a nestali su kao partneri Rusija, Kina i ostale zemlje van neposredne dominacije SAD, EU i NATO pakta (samo u slučaju sporazuma o slobod- noj trgovini sa Rusijom, ova zemlja se pominje kao svo- jevrsna prednost za ulaganje u srpsku privredu). Isto se dogodilo i u slučaju nevladinih organizacija: Rusija je predstavljena kao nedemokratska, korumpirana, kriminalizovana, neprijateljska, primitivna itd.

3. U svom pohodu protiv Srbije, ekonomskim sankcijama, ratom u okruženju, pa i agresijom NATO pakta, dodatno je urušen sistem samoupravne ekonomi- je, a srpsko društvo dovedeno je do samog dna.

Nevladine organizacije sa dolaskom njima bliskih političkih organizacija na vlast u Srbiji, nastavljaju da deluju u tri pravca:

Paraleleno sa time, jedan deo NVO koje su činili zapadno orijetisani stručnjaci ekonomske i pravne struke (G17, različiti ekonomski instituti, mnogobrojna udru- ženja pravnika itd.) propagandno su delovali sa ciljem da najsiromašnije slojeve ubede da ekonomski prosperitet Srbije zavisi samo od ulaska Srbije u evro-atlanske inte- gracije, po logici - nema alternative i cilj opravdava sredstvo. Obećavali su nepresušne fondove EU za projekte socijalne zaštite radnika već pogođenih siromaštvom, kao i onih kojima će siromaštvo i glad tek zakucati na vrata tokom privatizacije.

- nastoje da potpuno eliminišu političke neistomišljenike. Lansirana je ideja «lustracije» čiji su glavni zagovornici bile upravo NVO. Neke od NVO neposredno rade za potrebe Haškog tribunala dok ostale podržavaju te aktivnosti. Najveći deo NVO, tok i rezultate rata na prostorima bivše Jugoslavije, tumače i predstavljaju na isti ili još ekstremniji način u odnosu na centre čijoj politi- ci služe. - uključuju se u rad DOS-ove vlasti kao od vlade

plaćeni savetodavci ili prerastaju iz NVO u političke organizacije (G17). Sa smanjenjem inostranih finasijskih sredstava (jer je cilj ostvaren) okreću se državnom budžetu, odnosno, novostvorenim državnim fondovima za razvoj neprofitnog sektora.

- internacionalizuju svoju delatnost. «Otpor» se većim delom integrisao sa Demokratskom strankom, dok je njegovo fanatizovano jezgro u duhu komunističke per- manentne, svetske revolucije svoju delatnost u funkciji američkih i zapadnoevropskih interesa prenelo na Gruziju, Ukrajinu, a sada i na afrički kontinent. Neke NVO su svoju delatnost proširile na okolne zemlje pod firmom međuregionalne saradnje (Igmanska inicijativa, DKMT itd.)

2. Do formiranja DOS-ove vlasti, američki i zapadnoevropski finansijeri, među kojima se posebno isticao Soroš fond, posebnu pažnju poklanjali su no- vinarima kao i medijima koji su plasirali njihove političke stavove i poglede. Paralelno sa medijima, među kojima su posebno mesto imali «Danas», «Vreme», Studio B, i B92, delovala su udruženja novinara, novinarski sindikati, škole novinarstva za novinarski podmladak, agencije za ispitivanje javnog mnjenja, kao i nevladine organizacije koje su podnosile izveštaje o stanju u sred- stvima javnog informisanja (izveštaji su bili naglašeno negativni); pojačan je program kao i redakcije na srpskom jeziku velikih, inostranih medijskih kuća (Glas Amerike, BBC, Dojče vele itd). Sa preuzimanjem državnih medija, novinari i urednici, ideološki profilisani od strane Soroš fonda, u potpunosti otvaraju vrata perjanicama NVO. Paraleleno sa predstavnicima političkih organizacija u štampi i elek- tronskim medijima pojavljuju se i svoje stavove plasiruju čelnici NVO, čak cešce, i u svojim nastupima ekstremni- je, od političkih ekstremista sa Zapada. U tome posebno

Kao «spasioci» javljaju se mnogobrojne huma- nitarne organizacije ili kao filijale svojih centrala sa Zapada, ali i novoformirane NVO u Srbiji, koje su finasir- ale državne fondacije zapadnih zemalja ili verskih insti- tucija, kako katoličkih tako još više protestantskih. U Srbiji «rade» rotarijanci, «Malteški vitezovi», CRS, Karitas, ekumeni, norveška idividulana pomoć, itd.

Sa njihovim ili dolaskom na vlast njihovih istomišljenika iz Demokratske stranke (Đelić i Vlahović u prvi mah su bili eksperti) ili G17, srpsko tržište biva zapljusnuto inostranonom uvoznom robom čime je započeo proces daljeg uništavanja nacionalne ekonomi- je, posebno poljoprivrede; inicirali su su divljačku privati- zaciju, koju je kao takvu započeo Zoran Đinđić, a zaduživanje zemlje dobilo je na zamahu, jer su donacije i bespovratna pomoć imali simboličan karakter. Ove nevladine organizacije prve su nestale sa društvene scene Srbije. Njihovi eksponenti ušli su u institucije sistema i dalje nastavljaju sa destruktivnim delo- vanjem, odnosno realizacijom svojih programa. 4. Iskustvo komunista u vezi sa upotrebom nacionalnih manjina u državama koje su postale meta i cilj ofanzivnog nastupanja, na primeru Srbije, primenila je Amerika i njeni zapadnoevropski saveznici. Prema nacionalnim manjinama su iskazali posebnu pažnju i interesovanje iako tokom svih kriznih, ratnih godina srpska država nije primenila ni jednu restriktivnu meru u oblasti ostvarivanja kolektivnih nacionalnih prava (obra- zovanje, kultura, informisanje i službena upotreba jezika i pisma). Teško bi bilo pobrojati sve nevladine organizacije koje su organizovale tribine, predavanja, štampale publikacije na temu položaja nacionalnih manjina u Srbiji, a posebno u Vojvodini. Kao glavni sponzor tog i takvog delovanja u prvi mah se javljao Soroš fond da bi se u tu delatnost uključili kao finansijeri i ostale fondacije koje su imale ili i dalje imaju svoja predstavništva u Srbiji (Oksfam, Fridrih Ebert, Adenauer, CIDA, lleš fon- dacija itd). Politički kredo u vezi sa nacionalnim manjinama bila je njihova kolektivna ugroženost. Nevladine organizacije među kojima posebno mesto ima Helsinški odbor, snabdevali su emisare SAD i EU «primerima» ugrožavanja pripadnika nacionalnih manjina. Kao

Iskra 1. avgust 2005

drastičan primer toga bili su izveštaji Tadeuša Mazovjetskog koji su vrveli očiglednim neistinama, kojima je bio snabdevan od strane srpskih NVO. U slučaju Vojvodine, položaj nacionalnih manjina korišćen je, a i idalje se koristi, radi dovođenja u istu ravan kolektivnih prava nacionalnih manjina i separatnog položaja Vojvodine u odnosu na ostali deo srpske države. U slučaju Kosova, delovanje NVO usmereno je na izdvajanje Kosova iz Srbije, po logici da je samostal- no Kosovo preduslov mira u regionu Balkana, s tim da u toj «logici» nema kosovskih Srba ni interesa srpske države. Posebno nekritičko interesovanje i pritisci nevladinih organizacija kao i pojedinih medija, posvećeni su društvenom položaju i delovanju Srpske pravosiavne crkve. Pritisci su dvojake prirode. Na zakonodavnom planu NVO nastoje da SPC kao i ostale tradicionalne konfesije dovedu u istu ravana sa mnogobrojnim protestantskim verskim zajednicama (pa i sektama) čije se centrale nalaze najčešće u SAD. Sprečavanje izjed- načavanja tradicionalnih konfesija sa protestantskim, od strane NVO tumači se kao verska diskriminacija čiji je inspirator SPC. Izjednačavanjem SPC sa recimo pentakostalci- ma ili anabaptistima bila bi stvorena društvena situacija u kojoj pripadnost tradicionalnoj verskoj konfesiji gubi svaki značaj u smislu vrednosnog orijentira. Time bi se otvorio prostor za odbacivanje verskog identiteta prvenstveno srpskog naroda, proces ateizacije i rasrbljavanja dobio bi ponovo na zamahu kao u vreme komunizma. U smilsu pripreme ovog procesa NVO inten- zivno pokušavaju dovesti u vezu SPC sa ratnim zločinima, kriminalnim, protivzakonitim radnjama a sve naglašeniji su pokušaji da se poriče pravovernost učenja otaca Srpske pravoslavne crkve. Ako uspeju u tome, naredni korak biće zakonska regulativa u kojoj će SPC biti svedena na nivo verske sekte. Uz naglašenu brigu za nacionalne i verske manjine, NVO započele su kampanju za ostvarenje privile- govanog položaja tzv. seksualnih manjina, tačnije homoseksualaca, lezbejki i ostalih izopačenika. Po ugle- du na pojedine zemlje Zapada, NVO se zalažu za pravo građanstva istopolnih brakova kao i pravo njihovih člano- va na usvajanje i vaspitavanje dece. Paralelno sa kam- panjom NVO, kao logistička podrška, u medijima, poput B92, sve češće se emituju filmovi i serije u kojima je naglašen pozitivan odnos prema homoseksulanim veza- ma. 5. U vezi sa ženama koje čine oko 50% društva, NVO su svoje aktivnosti usmerile na ostvarenje obaveze da u političkom životu žene budu trećinski zastupljene na svim nivoima vlasti; ukazuju na trgovinu belim robljem; sprečavanje seksualnog uznemiravanja na radnom mestu; nasilje u porodici itd. lako se ovim vrstama aktivnosti ne može prigovoriti, čak zaslužuju podršku, prvenstveno institucionalnu, način plasiranja ove prob- lematike u javnosti ima karakter prikazivanja srpskog društva kao ženomrzačkog, islamski konzervativnog, nasilničkog i nepopravljivo kriminalizovanog.

atak na tradicionalne porodične vrednosti uvođenjem evropskih društvenih standarda. Van vidokruga NVO je činjenica o različitom vrednovanju rada žena u odnosu na muškarce kako na Zapadu tako i kod nas. Na udaru «evropskog» radnog vremena, u kome je radno vreme centralni deo dana, našla se porodica za koju ne ostaje dovoljno vremena ni pre ni po završetku radnog dana. U duhu najekstremnije komunističke tradicije cilj je da brigu o vaspitanju dece preuzmu državne i privatne institucije koje rade po programima sačinjenim u zapadnim zem- Ijama. Program delatnosti dirigovanih NVO namenjen omladini, kreće se na dva koloseka. Mladima se natura- ju zapadne društvene vrednosti kroz programe upozna- vanja sa institucijama EU; insistira se na upotrebi engleskog jezika; putem muzičkih manifestacija poput Eksita ali i na druge načine forsira se negativan odnos prema nacionalnoj kulturnoj tradiciji u korist američke masovne kulture. Najozbiljniji udar dirigovanih NVO ostvaruju kroz antiarmijsku kampanju. Prvi korak na tom planu bilo je uvođenje mogućnosti civilnog služenja vojnog roka. Drugi korak je nedavni pokušaj da se eliminiše vojna obaveza i da se svede na nivo dobrovoljnosti što je sinhronizovano sa zahtevima o potpunoj profesiona- lizaciji armije. Po tim planovima treba da bude mala, svedena na nekoliko desetina hiljada pripadnika i po potre- bi angažovana u okviru operacija NATO pakta u delovi- ma sveta za koje SAD ima pojačano interesovanje. I na kraju - kako treba da bude uređena Srbija da bi NVO bile zadovoljne? U političkom smislu Srbija treba da ispunjava sve što od od nje zatraže SAD i EU. Put koji do toga vodi ide preko velike zaduženosti države i privrede. Radna snaga mora ostati jeftina, politički i medijski dobro kon- trolisana. Brojno Srbija ne treba da prelazi 4 do 4,5 miliona stanovnika od čega će se svega 0,5 miliona baviti primarnom poljoprivrednom proizvodnjom a ostalo stanovništvo će biti skoncetrisano u većim gradskim centrima: Beogradu, Novom Sadu, Nišu i eventualno Kragujevcu, dok ostali gradski centri ne treba da budu veći od 30 hiljada stanovnika. U verskom smislu Srbija i Srbi treba da budu većinom ateisti, dobro došli su protestanti, u gorem slučaju - katolici. Srbi treba da pišu latinicom, srpski jezik treba da se leksički približi engleskom jeziku. U procesu usvajanja dece bez roditeljskog staranja prednost treba da imaju homosek- sualci i lezbejke a njihove parade treba da postanu glav- na turistička atrakcija. Vojska treba da postoji u obimu koji je potreban za «mirovne operačije» pod okriljem SAD. I, naravno - na čelu Srbije treba da budu ako ne Kandićka, Vučo, Biserko, a onda oni političari koji su po njihovoj volji i koje one izaberu. ARTEL, 5.7.2005. <artel.co.yu>

Dr Stevan

Konstantinović

Van interesovanja dirigovanih NVO je popula- ciona politika, negativna demografska kretanja, kao i

Napomena: Gornji tekst je zbog njegove dužine nešto skraćen. Uglavnom smo izostavili detaljnija pore- đenja metoda NVOs sa poznatim destruktivnim delovan- jem komunista u nekomunističkim društvima. - Iskra.

Iskra 1. avgust 2005

РАЗОРЕН „СВЕТИ ГРАД” - ПРИЗРЕН (2) Спаљена је и црква Богородице Љевичке, иначе задужбина краља Милутина. Она је спадала у најзначајније споменике (уметничке) Средњег века у Србији, али и у Европи. Њене фреске чиниле су врхунац сликарске школе у доба краља Милутина и биле су један од првих споменика стила ренесансе у Палеолога (владара Византије). Постоје поуздани подаци да је она била епархијски центар још од давне 1014. године. У Богородици Љевишкој је срушен Свети престо, црква је спаљена, а Шиптари већ су успеле да састружу најстарије фреке са почетка XIII века. Одмах након паљевине арнаутски разбојници, су је претворили у јавни клозет. (У јавни клозет су претворили и цркву Светог Спаса у самом центру Приштине). Овакву „културу” мора да су стекли од Билија Клинтона, Мадлен Олбрајт, генерала Веслија Кларка, Робина Кука, Тонија Блера, чудовишног убице Вилијама Вокера и њима сличних „демократа”. Девастиран је такође паљевином и храм Светог Спаса (Вазнесења Христовог иначе задужбина Младена Владојевића, властелина Цара Душана (једна од најлепших властелинских задужбина). Црква Светог Спаса се налазила испод призренске тврђаве. Даровном повељом, цар Душан ју је 1348. године са свим имањима даровао Светим Арханђелима. Своме властелину, цар Душан је заузврат поклонио цркву Светог Андреје у Охриду. Призренске аге (као да су они власници) 1836. године, поклањају ову цркву Цинцарима као „надок- наду” за зидарске услуге. Први пут Арбанаси у њу подмећу пожар 1882. године, а Цинцари желећи да имају велелепан храм почињу да га дозиђују, али радове никада не приводе крају. Марта (2004.) црква је страшно уништена. Пропале су у пожару и фреске из 1334. године (црква је изграђена 2 године раније), као и декоративни елементи (урађени по узору на Богородицу Љевишку). Жртве последњег дивљег и вандалског наро- да у Европи (наравно Арбанаса) била је и црква Св. Николе у самом центру „Светог града”. Саграђена је 1331/2. од монаха Николе. Његово име је било Драгослав Тутић (жена му је била Бела). О томе је постојао и камени запис. Живописали су је зографи из чувене призренске сликарске школе. Између 1967. и 1970., она је генерално рестаурирана и конзервирана. Сматрана је метохом манастира Високих Дечана. Треба истаћи, да је у злодоба комунизма, напросто била притиснута и придављена са две стране од шиптарских кућа и радњи. Симболично гледајући ова црква је на нај-сликовитији начин указивала на стешњеност и обесправљеност српског национа на Косову и Метохији, али и на истоветан положај српских светиња, од стране Шиптара „дођоша” из Албаније и њихових српских комунистичких слугерања. Призренска Саборна црква била је посвећена Св. Великомученику Георгију. Изградња ове светиње започела је по добијању царског фермана 1856. године, а завршни радови су приведени крају тек три деценије доцније. Радови на звонари окончани су тек 1903. године. Вредно је спомена да се у њој чувала икона Богородице Одигитрије из 14. века која је при-

падала иконостасу Богородице Љевишке. У Саборну цркву је 1922., пренет иконостас из цркве Св. Апостола Петра и Павла (Ћипровачко - свето николајевска црква) из Сент Андреје, рађен око 1720. године. Заслугом великог српског добротвора Николе Спасића и краља Петра Првог, ова призренска црква је 1912. године, по ослобођењу од Турака, добила звона. У звонику је пронађена веома значајна збирка српских рукописних и штампаних књига из временског периода од 13. до 16. века. У ризници је поседовала сребрни филигрански крст из 1874. и петохлебницу - дар призренског мутавџиског еснафа из 1788. године. Врло често од „угњетених” Арбанаса, за време брозовладе, врата Саборне цркве у Призрену, пре- цизније крстови на њој, бивали су премазалу људским изметом. Након мартовских „међуетничких сукоба” на Косову и Метохији, од Саборног храма Св. велико- мученика Георгија преостала су само три зида. Све остало је пропало. А нарочити губитак представља сагоревање око 3 хиљаде књига из библиотеке, са великим бројем рукописних дела из Средњег века. Црква Светог Ђорђа Руновића налазила се у дворишту призренске Саборне цркве. Била је то тип- ична породична црква, какве су у средњем веку подизали властелини или богатији грађани. Ову црквицу су средином 15. века изградили браћа Руновић. Када су Тураци на Косову и Метохији спроводили појачану исламизацију Срба, многе српске цркве и манастири у околини Призрена су претварани у џамије. И многе иконе, књиге и богослужбене ствари из тих цркава и манастира су преношене у Призрен, то јест у цркву Ђорђа Руновића (мисли се на српске црквене објекте из Призрена и околине). Стога је средином 19. века у њој пронађено око 30 врло старих рукописа, а међу њима и Поменик Богородице Љевишке из 1436. године. Пренет је у Београд, али је 6. априла изгорео са Народном библиотеком коју су уништини у бомбардовању немачки фашисти. До 17. марта у овој цркви је чувана и збирка од 37 икона, међу којима су посебну уметничку вредност имале царске двери из 16. века. За збивања у Призрену и околини, епархија рашко призренска оптужила је команданта Кфора Холгера Камерхофа и немачке припаднике међуна- родних снага да су одговорни за злостављање 60 Срба и уништења 12 сакралних објеката СПЦ-е у овом граду. Саопштење гласи (цитирам): „Никада све призренске цркве нису биле уништене, па чак ни у најгоре време турског роп- ства. Оно што Албанци нису успели да ураде за време нацистичке Немачке, остварили су под немачким снагама такозване мировне мисије, чији су представници мирно допустили да у једној ноћи нестане целокупно преостало хришћанско православно наслеђе!” Април 2004.

Др Војислав Недељковиђ

Iskra 1. avgust 2005

СРЕБРЕНИЦА, ЛАЖИ И МЕДИЈСКЕ ИГРЕ Шта бреници?

се

стварно

догађало

у Сре-

Зашто је баш сада, после десет година, приказан снимак ликвидације шесторице муслимана. Хоће ли ова медијска еуфорија у коју су се укључили и највиши државни функционери довести до националне катарзе или је то само испуњавање оба- веза наших марионета на власти преузетих пре 5. октобра 2000. Колико ће нас тај политички егзибицијонизам наших политичара коштати и ко ће га платити. Операција Сребреница је вођена и планирана у облику потковице, намерно остављајући отворен простор да се муслиманска војска и цивили могу повући према Тузли. То је удаљеност од око 36 км и терен који може препешачити сваки човек са прос- ечном кондицијом. Такав начин извођења операције је спроведен да би било што мање жртава у борбеним дејствима јер су муслимани на том простору довукли озбиљне војне снаге. Ако би их херметички затворили дошло би до жестоких борби у којима би и војска РС имала озбиљније губитке, па се стога прибегло плану потковица. Све ово се види на америчкој карти повла- чења муслиманске војске с тим да код Снагова није прављена никаква заседа већ је главнина мусли- манске војске планирала да се инфилтрира у Зворник и створи нови градски проблем војсци РС. Сукоби код Нове Касабе у Коњевић Пољу су настали због мусли- манске блокаде магистралног пута Београд - Зворник - Власеници - Хан Пјеск - Сарајево, односно Пале. Према подацима војске РС у тој операцији је настрадало између 600 и 700 муслиманских бораца који су покушавали да на појединим тачкама пробију обруч потковицу како би се спојили са неким својим дислоцираним деловима јединица. Главнина мусли- манских снага, као и део цивила отвореним планин- ским путевима прешао је у Тузлу. У Сребреници и Жепи енклави у којој су се муслимани задржали скоро три године било је између 6,5-7 хиљада муслиманских војника који су под заштитом снага УН из те заштићене енклаве стално истрчавали и нападали околна српска села. Том стратегијом сталних препада у околини Сребренице потпуно је уништено 128 српских села и убијено око 2400 српских цивила. Оваква муслиманска стратегија држања бројних снага у Сребреници и Жепи имала је више циља. Да значајан део српске војске веже ради одбране тог подручја од сталних муслиманских препада, те да се та српска војска не би могла пребацити на Сарајевско ратиште и појачала опсаду Сарајева. Осим тога по савету хрватско-западних стратега требало је

Iskra 1. avgust 2005

Републику Српску одвојити од граница са Србијом како би њено касније уништење било олакшано. Зато су и од стране УН створене заштићене енклаве дуж Дрине као Сребреница, Жепа и Горажде. Осим тога снажном пропагандом о хиљадама побијених требало је држати тензију светске јавности и потпуно у заборав потиснути муслиманска зверства у Братунцу, Кравици, Скеланима и другим спаљеним српским селима око Сребренице, у којима су страдали искључиво српски цивили. На подручју источне Босне све три године водиле су се борбе са муслиманским снагама и све своје погинуле војнике као и цивиле у том периоду муслимани су сахрањивали на том скученом простору често и у групним гробницама па се сада то откопава као наводне жртве геноцида. Пар месеци после зау- зимања Сребренице наши патолози су на челу са ге- нералом Станковићем и заједно са западним патолоз- има у свим масовним гробницама пронашли 1.284 леша која је требала методом ДНК и осталим познатим методама идентификовати. Та истраживања су тра- јала све до средине 1997. и управо тада са запада је стигла наредба да се даља истраживања зауставе јер се сматрало да је то што је оквирно и коначна бројка жртава. И после пет година интензивног трагања КФОР-а и хашких истражитеља на подручју Сребренице није пронађено више од 1.700 лешева у свим гробницама заједно. После бомбардовања Србије 1999. поново се актуелизује Сребреница и појављују се нове гробнице али сада то истражују искључиво западни стручњаци под окриљем хашког трибунала. Та истраживања још до данас нису завршена, појављују се чак и нове гроб- нице а наводно је идентификовано око 3.000 лешева. Неће ме зачудити да се цифра попне и на 12-15 хиља- да. Ваљда ће водити рачуна да не премаше укупну цифру цивилног становништва тог подручја. Ја сам у доба извођења операције Сребреница био саветник Радована Караџића и био сам уз њега све време извођења те операције. Непосредно после завршетка војне операције послат сам у Сребреницу ради обезбеђивања аутобуса и камиона за превоз муслиманских цивила, до тузланског региона. Ништа није указивало на такав масакр нити су на то упући- вали војници УН који су се тамо налазили сво време извођења операције. Тада они нису дали ни једну изјаву или коментар који би указивао да је до масакра дошло. Тек касније по инструкцијама својих команди они почињу са изјавама да је било убијања цивила и масовних егзекуција а све у склопу медијске пропа- ганде дириговане из лобистичких и осталих светских центара моћи. Осим тога на овој фотографији се лепо виде одрасли мушкарци а не само жене и деца. Сребреница има и буквално две улице јер је то мало рударско насеље у које се тискало око 35.000 цивила и војника Насера Орића. И на фотографији се види да нико не кука и не запомаже што би било логично ако побијете - укупних житеља те енклаве, како се данас то жели да прикаже. Поставља се и питање како то да код толиког

Сребреница ... масакра није страдао ни један од команданата муслиманских јединица под командом Насера Орића већ су се сви безбедно извукли до Тузле. На првим изборима после дејтонског споразу- ма због муслиманске неопрезности и жеље њихових странака да постигну што бољи изборни резултат на биралиштима широм БиХ појавило се на хиљаде стре- љаних из Сребренице и Жепе. Касније су сви ти људи експресно добијали нова документа са другим имени- ма како би се ова фарса о Сребреници могла и даље да експлоатише. Посебну улогу на том простору имала је и француска легија странаца јер је француски генерал Морион дуго времена био командант снага УН за заштићене зоне. Он је мимо споразума о заштићеним зонама толерисао хиљаде наоружаних муслимана па их кроз хуманитарне конвоје редовно и наоружавао. О томе наша држава има и неколико видео записа где је на лицу места и уз камере утврђено да је у камионима са хуманитарном помоћи испоручивано оружје и муни- ција за сребреничке муслимане. Осим тога ми имамо богату архиву видео документације масакра над Србима у селима око Сребренице али овој антисрпској и марионетској власти не одговара да се ти снимци прикажу јавности. Тада би наша а и светска јавност могла добити другачију слику догађања у Сребреници и зашто је било неопходно неутралисати ту "Слободну зону". Жепа се из целе ове исконструисане Сребреничке приче на волшебан начин изгубила јер је тамо заробљено око 1500 војника са богатим арсе- налом оружја. Сви они безбедно пребачени преко Дрине у Србију, касније у Босну, а да никоме ни длака са главе није фалила. Пре наго што су враћени у Босну те заробљене војнике су у Србији обишле бројне "хуманитарне експедиције" међу којима и госпођа Огата како би се увериле у коректан третман према заробљеницима. Зато се Жепа нигде и не спомиње јер може бити јак доказ како се наша војска понашала у том сукобу. Треба напоменути да је операција Сребреница и Жепа извођена истовремено под коман- дом истих тих команданата који су у Сребреници наводно направили масакр, а ваљда су им ови мусли- мани из Жепе били симпатичнији па су их пребацили у Србију не убивши ни једнога. Зашто је баш сада приказан снимак који снимљен пре 10 година? Видео снимак убиства шесторице муслимана који се ових дана врте на свим медијима, а лансирао га је Сорошев Б92 јер ко би други, су само део темпиране кампање пред важне преговоре о Космету. Не ради се ни о каквом сучељавању са исти- ном јер тај злочин нема никакве везе са Сребреницом. Он је почињен у околини Трнова близу Сарајева, односно 170 км од Сребренице. Повезивање тог зло- чина са Сребреницом има за циљ да се поново оживи мит о страдању Сребреничких муслимана пред обележавање десетогодишњице на којој са изви- њењем треба да се појави и наш председник Тадик То је наставак пропагандног рата, који треба да Србе свету представи као геноцидну нацију. Према таквој нацији је све оправдано па и бомбардовање из 1999. Таква нација не заслужује да у њеном саставу остане

Космет, па ће нашим "државницима" као пред- ставницима геноцидног народа бити везане руке у било каквим међународним преговорима. РС Српска је у том случају геноцидна творевина која се као таква мора уништити и Србима одредити тутор. Зато се све чини да се Србима наметне "сучељавање са њиховом истином" како би Запад остао чист и моралан. У те сврхе користе се сва расположива средства, од разних "невладиних" организација и фондација, наших поткупљивих интелектуалца и светска пропагандна машинерија. У ту сврху утеривања "истине" се жустро укључио и сам Педи Ешдаун. Љутито је поцепао извештај независне комисије РС о злочинима у Сребреници и под претњом смењивања наредио председнику Чавићу и осталом руководству РС да је у Сребреници побијено 8.000 муслимана и да од њих очекује такав извештај. Иначе у циљу утапања РС у јединствену Босну овај енглески демократа је врло - "демократски" сменио са руководећих функција 73 легално изабраних функционера РС јер су се усудили да мисле својом главом или бране одредбе Дејтонског споразума. На стварање слике о Србима раде многи, од нама добро познате Међународне кризне групе (МКГ) па све до канцеларије Давид Барноу која се често спомиње као извор "информација" о масакру 6.000 па 8.0 муслиманских цивила у Сребреници. Та канцеларија је добро плаћени муслимански лобистички цен- тар у Америци, који је осмислио и спроводио ову лажну кампању око Сребренице, као и раније лажи о хиљадама силованих муслиманки, конц-логорима за муслимане. Неодговорност политичара и актуелне власти Наша трагедија није Сребреница, па и чак ни остала српска стратишта. Наш проблем је постојећа марионетска власт која и не покушава да се избори за истину, брани национално достојанство и српске интересе. Наша трагедија је што нам је државна поли- тика у служби Наташе Кандић и остале банде страних плаћеника, што нам се председник извињава по наруџбини са запада не марећи какве ће то реперкусије имати по државу и нацију. Милошевић је крио истину да не би иритирао Запад покушавајући да на тај начин за себе "купи" још коју годину председничког мандата, а сад је у Хагу. Хоће ли бар сада изнети пуну истину зависиће од тога да ли ће му бити доступна сва документација коју имамо, или ће можда и он на крају прибећ и нагодити са трибуналом ради ублажавања казне, као што су то досад многи од оптужених учинили. За српски народ би најидеалније било када би се могла изнети пуна истина. Ми Срби баш у циљу истине имамо обавезу да на лажи и конструкције оштро реагујемо јер је то једини пут да нација доживи стварну катарзу. Злочин је убити и једног човека а да не говоримо о хладнокрвном убиству шесторице младића. Али такви злочини су дело малоумника који имају име и презиме и којима се обавезно мора судити. У овим грађанско-верским сукобима на нашим прос- торима било је разних и стравичних злочина на свим странама, па стога немојмо да од неких страдања стварамо епопеје а на друге заборављамо као да се нису ни догодили. У овим грађанско-верским сукобима Срби су

Iskra 1. avgust 2005

Stanovništvo Kosova 1455 - 2003. U polemici koju vodi sa nekim Albancima preko dnevnika „American Daily" (16-17 jul 2005. i dalje) Meri Mostert (Магу Mostert) iznosi niz statističkih podataka o etničkom sastavu stanovništva Kosova počev od 1455. godine koje prenosimo niže. 1. TURSKI CENZUS ZA TAKSU - 1455. (80% sadašnje teritorije KiM)

mesto Peć Prizren Đakovica

Srbi

Albanci 11,050 16,800 većina Albanci; okolna sela Srbi

(Meri Mostert navodi izvor za 1,2 gore: <en.wikipedia.org>). 3. Kosovo-1929. godine Srbi 61%

Srpskih staništa u svih 480 sela i gradova Vlaških staništa u 34 sela Albanskih staništa u 23 sela Bugarskih staništa u 10 sela Grčkih staništa u Lauši i Vučitrnu Jevrejsko stanište u Vučitrnu Hrvatsko stanište

- 12,985 75 46 17 5 1 1

Ukupno staništa

5. Kosovo -1961. cenzus: 655,520 Albanci; 231,360 Srbi; ukupno 964,000. 6. Kosovo -1981. - cenzus: 1,219,680 Albanci; 205,910 Srbi; ukupno 1,584,000.

13,130

U svom komentaru Meri kaže: cifre pokazuju da je samo 0.35 % (manje od jednog procenta) bilo Albanaca na Kosovu, pa zaključuje „Ovo ne pokazuje albansko vlasništvo nad Kosovom."

73,572 5,120 2,308 38,000 76,000

Ukupno

195,000

(Izvor za 3 - 7 je Godišnja statistika SPA Kosova.)

9. Kosovo 2003. - procena, Statistički zavod Kosova:

Tri sreza: Prizren, Peć i Đakovica, koji ugrubo pokrivaju teritoriju Metohije, koja se graniči sa Albanijom i stoga najugroženija od albanskih doseljenika, imala je po studiji ovaj etnički sastav:

Pravoslavni Srba Albanaca katolika Drugi ne-muslimani (Vlasi) Srbi muslimani Albanci muslimani

7. Kosovo 1991. - cenzus: 1,603,920 Albanci; 60,920 Srbi; ukupno 1,956,000.

8. Kosovo 2001. - OSCE procena: 2,112,000 Albanci; 144,0 Srbi; ukupno 2,400,000.

2. STUDIJA DR JOSEPH MULLER -1838. (austrijski lekar. Studija 3 sreza u Metohiji)

4. Kosovo -1948: 729,000 stanovnika; 68 % Albanci; 24 % Srbi; 8 % drugi.

38 3 1 19 39

% % % % %

100 %

nacionalnost stanovnika %

Albanci 1,733,600 88 Srbi 137,900 7 Muslimani Sloveni 59,100 3 Romi 39,400 2 Turci 19,700 Drugi ________________ 300 _______ Ukupno

ma:

Muller je našao sledeće stanje u samim gradovi-

етнички очишћени из Словеније, Хрватске, дела БиХ са Космета, а једино смо ми оптужени за етничка чишћења. Други су започињали сукобе а нас оптужују за рат и распад Југославије. Погледајте мапу и јасно ћете видети да је створена велика Хрватска а нас оптужују за стварања велике Србије. Па докле са тим лажима и извртањем чињеница. Када ће наше државно руководство да потури под нос западу све те врло јасно видљиве и доказане чињенице. Када ће Америци и ЕУ рећи да Шиптари могу да добију исти онај степен аутономије који је тај исти запад дао Србима у Хрватској, односно РСК. Надам се ускоро ако не ово онда неко друго руководство. Звонимир Трајковић <trajkovic.co.yu>

Iskra 1. avgust 2005

1,900,000

100

Na kraju Meri Mostert pita svoje albanske polemičarer: Kako je albansko stanovništvo na Kosovu za poslednjih 10 godina poraslo pola miliona, dok je srpsko znatno opalo, kad su 'zli' Srbi u to isto vreme navodno pobili 100,000 Albanaca? Objasnite statistiku i ne pričajte apsurdne priče. John Adams je kazao: „Činjenice su tvrdoglave". One se lako proveravaju. Objasnite ih.

РАДИКАЛИЗАЦИЈА CTABA ЦРНОГОРСКЕ ВЛАСТИ O ПИТАЊУ РЕФЕРЕНДУМА . Саветник пре- мијера Србије Слободан Самарџић изјавио је да смо 'сведоци додатне радикализације става црногорских представника власти око референдума и независнос- ти Црне Горе’ те да изјаве црногорских званичника 'да би Црна Гора ишла на референдум о независности чак и по цену успоравања процеса интеграције’ говори ’да је реч о једном групном пројекту власти у оквиру Црне Горе који иде на очување приватних економских интереса и личних интереса власти’. (РТС, 17.7.5)

СТЕФАНОВИЋЕВО ПОСЛЕДЊЕ ПИСМО У интервјуу датом за београдски НИН у јесен 2001. године, композитор Ивана Стефановић, унука књижевника Светислава Стефановића, између оста- лог поменула је да је након смрти једне од својих те- така, у њеној заоставштини, тачније у старинској седефној футроли, чуван као каква реликвија, пронашла један мали згужвани папир. Парче нека- дашње белине одавно је било устукнуло пред жутим зубом времена. Међутим, исписана слова, односно порука коју садржи лист, иако на први поглед изгледају крајње просто и обично, можда чак неважно, иза своје привидне једноставности крију једну драма- тичну причу са трагичним завршетком. „Треба ми зимски капут, 1 ћебе, 1 јастук, при- бор за бријање и 1 пешкир, мало хлеба, сланине и два кувана јаја. Др Св. Стефановић” Светислав Стефановић рођен је 1877. године у Новом Саду. Након свршетка гимназије (1896.), потпомогнут стипендијом Марије Трандафил, одлази у Беч где студира медицину и енглески језик и књижевност. По дипломирању (1902.) прелази у Србију, службује у више места у унутрашњости све до балканских ратова, у којима се истакао у лечењу војника и цивила. Поново је у униформи у време Првог светског рата, пролази кроз албанску голготу и доспева на Крф. После рата настањује се у Београду. Оснивач је и председник Југословенског лекарског друштва, први човек београдског општинског санитета, предлагач бројних закона из области медицине. Упоредо са својом основном делатношћу бавио се и књижевним радом. Највећи је преводилац Шекспира у нас (преводио још са немачког, италијанског, мађарског, јеврејског), писао поезију и прозу, огледао се у драмском ства- ралаштву, изучавао наше народно песништво. За време немачке окупације био је председник Српске књижевне задруге. Копија наведеног документа дошла је до нас посредством Миливоја Ненина. Документ је и више од тога, он је својеврсно сведочанство. Садржај поруке, наравно, није политички интониран али је за нас пре- судно то што је она писана и послана из затвора. Стефановић, наиме, писмо шаље својој супрузи Гити, неколико дана по свом хапшењу, крајем октобра 1944. године. Адреса на коју је писмо упућено јесте Српска књижевна задруга, улица Краља Милана 19, у коју се његова породица склонила из предграђа када је отпочело англо-америчко бомбардовање Београда. Ко је тај папир изнео и како је он стигао до породице, ко је тај човек који је можда заложио своју главу, питања су без одговора. Поред цитираног дела садржај писма допуњу- ју још две кратке, међусобно неповезане реченице. Прва, испод подвученог текста, гласи: „Поп Стојанова улица 9”. Да ли је реч о месту утамничења? Стефановића је ухапсило, два дана по ослобођењу Београда, једно одељење по злу чувене ОЗН-е, лоци- рано у Мишарској улици и надлежно за Први београд- ски кварт. Где је Стефановић прво одведен не зна се поуздано. Сад смо већ на клизавом терену нагађања. Постоји прича да је по саслушању спроведен у војно- судски затвор у Ђушиној улици, а потом у казамат на Ади Циганлији, најпосле у једну бившу аустроугарску

касарну у Земуну, лоцирану на старом путу за Нови Сад. Ни прича о умешаности совјетског НКВД-а у цео случај није без основа, имајући у виду Стефановићево учешће у истрази поводом Катинског злочина. Поп Стојанова улица и данас постоји у Београду, односно на Врачару, недалеко од Црвеног крста. Постоји и зграда, заправо једна висока призем- на кућа означена под бројем 9, грађена, по свој прили- ци, у годинама иза Првог светског рата. Зна се да је ОЗН-а још у току ослобађања Београда, и пре 20. октобра, хапсила и затварала људе. Пошто је све рађено такорећи у ходу, као привремени казамати служиле су и поједине веће куће, па је сасвим сигурно да је и у Поп Стојановој улици била једна од Озниних испостава која је то и остала и по званичном ослобођењу. Логика нас наводи да се запитамо, да ли су на овој адреси били смештени и остали ухапшеници са „списка од 105”? Да подсетимо, то је списак стре- љаних „народних издајника”, објављен у Политици и у Борби 27. новембра 1944. године. Стефановићево име на овој листи је под редним бројем 66. Ту је и кратко срочено објашњење „пресуде”, заправо један кон- гломерат бесмислених оптужби. Ни до данас није пронађен записник са суђења, није утврђено место њихове погибије, није остављен ни један траг. За сво ово време показало се да појмови савест и кајање не постоје у речнику бивших ослободилаца. Друга реченица која, како смо истакли, до- пуњује садржај Стефановићевог писма, гласи: „Тата је одведен на саслушање”. Рукопис, очигледно, није истоветан, није Стефановићев. Дописан је. Антон Стефановић рекао нам је да је реч о рукопису његове мајке Гите којој је писмо и било намењено. Зна се да је саслушање водио несвршени студент агрономије, Слободан Пенезић, познатији као Крцун. По чијем налогу, и то је јасно. Укажимо овом приликом само на једну квалификацију, „познати хитлеровци”, коју је Ђилас употребио у свом чланку под насловом „Поводом катинског злочина”, објављеном у првом броју листа Нова Југославија у мају 1944. године. Квалификација подразумева и Стефановићево име. Довољно за пресуду.

Предраг Пузић

КУТИЉЕРО: ИЗЕТБЕГОВИЋ ОДБИО МИР. Да су Срби, Бошњаци и Хрвати 1992. године прихватили план који им је био понуђен, био би избегнут рат у Босни и Херцеговини, а помирење би текло далеко лакше, тврди Хозе Кутиљеро, аутор првог плана међународне заједнице за БиХ. Он је потврдио да је тадашњи лидер босанских муслимана Алија Изетбеговић најпре прихватио тај план 'само да би удовољио Европи, а онда је од њега одустао да би задовољио Американце, који су га охрабривали да то уради’. Кутиљеровим планом из марта 1992, било је предвиђено да сваки од три конститутивна народа у БиХ Бошњаци, Срби, Хрвати - има своју федерацију или аутономну јединицу, а као принцип било је утврђено да се приликом те поделе користе пописи становништва... Кутиљеро сматра да Косово не може да буде независно, али не може ни да остане српска покрајина [сем ако се то не догоди уз примену силе и уз људске жртве]. ( РТС, 17.7.5)

Iskra 1. avgust 2005

OBAVJESTENJE I APEL povodom Srebrenice 1. Obavještavam sve zainteresirane, ma koje nacionalnosti i vjere bili, da sam u stanju odlučujuće doprinijeti razumijevanju i razriješenju fiktivnog ili stvarnog «srebreničkog masakra». -Svi koji prate moje pisanje, znaju da je demistifikacija Srebrenice prisutna u mojim djelima od 2001. godine, a počevši od knjige ‘Demonizacija Srba’ gdje je tom dogadaju bilo posvećeno oko 20 dobro dokumenti- ranih stranica gdje su uglavnom korišteni zapadni izvori. Tada sam, radi objektivnosti, među prvima u svijetu, suprotstavio dvije protivničke strane: one koji su sumnjali da se masakr desio i one koji su na masakru insistirali. -Prošle godine, u jednom od napisa, rekao sam: «Emancipacija Srba se ne može ostvariti bez razriješenja srebreničkog mita». -Ove godine, objavio sam tri napisa: ‘Srebrenica kao metafora 1 i 2’, te ‘Prilozi za historiografiju Srebrenice’, što je prenio velik broj medija.. -Kao Jugoslovena, sramota me je što se jedan od mojih naroda neprekidno i bez prestanka demonizira i što se srebrenička tragedija, simbol patnje muslimana i Srba, koristi beskrupulozno za najprljavije politikantske svrhe. Zbog toga sam odlučio stati tome u kraj. -Proučivši do sada više hiljada stranica sre- breničkog materijala, ustanovio sam da je najveći dio pročitanog bio neargumentiran; iz druge, treće, četvrte, itd., ruke, na osnovu glasina, ili izmišljeno. Ali, naravno, to treba činjenično i metodološki ispravno dokazati i prezentirati, a za to je potreban ogroman naučno- istraživački rad. 2. Svi oni koji misle da će demonizacija Srba, a povodom Srebrenice, (ubrzo) prestati, teško se varaju. -Ona će se nastaviti sve dok su Karadžić i Mladić na slobodi. -Ako se ikad uhvate, onda će demonizacija potrajati barem još deceniju. -Srebrenica služi kao opravdanje SAD/Zapadu za njegovu rusilačku / imperijalističku politiku prema Jugoslaviji / Srbiji. -Srebrenica služi kao osnov za traženje ratne odštete od strane BiH te Hrvatske od Srbije u iznosu od 200 milijardi dolara. -Srebrenica služi kao opravdanje za buduće razbijanje Srbije. -Srebrenica služi kao kamen nastavak mržnje među našim narodima.

Iskra 1. avgust 2005

mržnje

-Srebrenica služi kao kamen razdora među samim Srbima. 3. Osnovni metod koji ću primijeniti je jedini mogući i do sada nije ozbiljnije, krajnje naučno, i gdje bio primijenjen. -Uzet ću isključivo sve ono što je, na nivou argumenata bilo objavljeno u potvrdu «srebreničkog masakra« i pomno ću analizirati: knjige, članke, izvještaje parlamentarnih komisija više država, izjave svjedoka, šifre. -O svakoj pomenutoj kategoriji napisat ću izvje- štaj, a sve će rezultirati sintezom, okvirnim zaključkom. -Više naučnih radnika, ne-Srba u Francuskoj i u S. Americi, pristalo je da pregleda cjelokupan rad i oci- jeni njegovu metodološku valjanost. -Radit ću potpuno sam. Iskreno rečeno, nemam povjerenja ni u čija, dosad izražena mišljenja i / ili ana- lize. U više navrata, kada sam u mojim radovima citirao osobe u koje sam imao punog povjerenja pa navode nisam provjeravao, dogodilo mi se da sam bio izmani- puliran, te da sam samim tim izmanipulirao javnost kojoj sam se obraćao. -Pošto sam već jedan dio posla uradio, ostaje mi ipak tri do četiri mjeseca rada. U tom smislu, bit ću zah- valan svima koji će mi poslati knjige i dokumente koji govore o «srebreničkom masakru« na engleskom (najveći dio dokumentacije na engleskom mi je u Kanadi), talijanskom i španskom; dokumentaciju na fran- cuskom i na srpskohrvatskom posjedujem. -Rad ću napraviti na engleskom, a rezimee pojedinih poglavlja na srpsko-hrvatskom. -Nakon završene monografije koja bi trebalo da bude prevedena i objavljena na glavne svjetske jezike, teško da će se, naučno,a time i na svaki drugi način, moći nadalje zloupotrebljavati srebrenički mit na način na koji se to danas radi. -Ako uspijem realizirati predloženo i ako moji zaključci budu u skladu sa mojim sadašnjim viđenjem, postupak dedemonizacije bi trebalo da otpočne sud- skim procesima. Čim bi se pojavio bilo koji članak o «sre- breničkom masakru«, trebalo bi povesti sudski proces protiv autora, novine, institucije, a na osnovu moje studi- je. Jer onda bi «masakr» bio, pravno gledano, teško dokaziv. Ako bi se dobio jedan jedini proces u svijetu, on bi služio kao presedan za sve ostale slične slučajeve. P.S. Napominjem, da moje dvije knjige: ‘The New Totalitarian Society and the Destruction of Yugoslavia’ te ‘Demonization of Serbs’ služe kao ekspertni materijal u Haškom tribunalu.

daljnji

Na sastanku lidera u Moskvi

RUSIJA I KINA ODBACILE MEŠANJE U LJUDSKA PRAVA I POJAČALE VOJNU SARADNJU U zajednički juče (1.7.5) potpisanoj deklaraci svojih lidera u Kremlju, Vladimira Putina i Hu Đintaoa, Rusija i Kina su odbacile spoljnje mešanje u pitanja Ijudskih prava. „Ne mogu se ignorisati objetivni prosesi društvenog razvoja u suverenim zemljama i namera njihovog nametanja po modelima stranih političkih i društvenih režima" piše u dokumentu posvećenom „Međunarodnom poretku u 21. veku". Tekst deklaracije ne pominje nijednu zemlju konkretno, ali je ruski komentatori tumače kao aluziju na severnoameričku politiku izvoza demokratije i ujedno kao izraz straha od njene infektivnosti u bivšim sovjet- skim zemljama Centralne Azije. „Мога se izgraditi međunarodna odbrana Ijudskih prava na osnovu načela nepovredive odbrane jednakosti suvereniteta svih zemalja i nemešanja u njihove unutrašnje stvari", kaže se u deklaraciji. Kako Kina tako i Moskva su podržali predsednika Uzbekistana, Islama Karimova, u represiji koja je imala za posledicu stotine mrtvih u gradu Andijan ovoga maja. Posle ovih događaja Karimov je posetio Peking i Moskvu. U obe prestonice uzbeški vladar je dobio podršku od strane kineskih i ruskih vlasti usvajajući posebne aspekte službenih argumenta Taškenta. Rusko-kineska vojna saradnja izašla je pojačana posetom Hu Đintao-a Moskvi, druga koju je učionio u 2005. Prema izjavi ruskog predsednika, Rusija i Kina će po prvi put posle dugog prekida održavati zajedničke vojne manevre. Pre toga Rusija je najavila da će obnoviti vojnu saradnju sa Taškentom, prekinutu

Apel . .. 4. Ja sam u Francuskoj na tržištu; živim skoro isključivo od onog što napišem i nemam nikakvih drugih sredstava za život. Zbog izuzetne ozbiljnosti ovog poduhvata, bilo bi mi nemoguće raditi išta drugo. Pored svakodnevnih troškova, trebala bi mi sredstva za telefon te eventualnih, ne čestih, putovanja za razgovore sa svjedocima. Trebao bi mi i novi kompjutor jer je ovaj svaki čas u kvaru. Zato bih molio sve one kojima je istin- ski stalo do konačnog rasčišćavanja srebreničkog mita, da mi financijski pomognu. Sredstva mi mogu poslati čekom ili gotovinom u (prioritetnom) pismu. Adresa je: 24 rue Monge, 75005, Paris, France. 11.

7. 2005.

Prof. Dr Emil

ustanovljavanjem dve američke vojne baze na uzbeškoj teritoriji posle 11-S. Posle masakra u Andianu Karimov, čiju spoljna politika između Rusije i Zapada karakteriše cik-cak linija, smanjio je američke vojne aktivnosti i zabranio im noćne letove. Vašington je odgovorio pre- bacivanjem svojih aviona iz uzbeških baza u Avganistan i Kirgistan. Kina kao potrošač energije i Rusija i Uzbekistan kao snabdevači, imaju zajedničke ekonomske interese. Uzbekistan je otvorio svoja vrata Kini da vrši naftna istraživanja na njegovoj teritoriji. Rusija planira da poveća izvoz petroleja i razvoj izvoza gasa i elektriciteta. U tom pogledu predstavnici ruskog državnog preduzeća Rosneft i monopola elektične energije potpisali su juče dugoročne ugovore sa kineskim predstavnicima. Moskava bez sumnje nastavlja, bez popuštanja Pekingu, sa odobravanjem izgradnje naftovoda iz zapadnog Sibira do Kine, plan koji je bio zamrznut posle utamničenja glavnog promotera, magnata Mihaila Hodorovskog. Bilateralna rusko-kineska trgovina se povećala do blizu 20 milijardi dolara godišnje i u punoj je daljoj ekspanziji. Nedavno potpisivanje bilateralnog ugovora o granicama stavilo je tačku i kraj istorijskim sporovima o granicama obeju zemalja. Putin i Hu Đintao su juče izmenjali uzajamna obećanja o podršci Moskvi u Čečniji i Pekingu na Tajvanu. Dokumenat juče potpisan osuđuje pokušaje usmerene na stvaranje „šizmi" u suverenim državama, „podsticanje međuetničke mržnje". primenu „duplih standarda" i „namere monopolizacije međunarodne politike". „Nova arhitektura sigurnosti mora da se zasniva na poštovanju istih prava svih država", piše u dokumentu. Rusija i Kina će „pomoći praktično ostvarenje inicijativa za stvaranje globalnog sistema protiv novih izazova i pretnji bezbednosti, na osnovu međunarodnog prava a pod okriljem UN". Putin i Hu Đintao provešće nekoliko dana zajedno, putujući prvo u Novosibirsk, u Sibiru, a posle u Astanu, prestonicu Kazahstana, gde se u nedelju održava samit Šangajske organizacije, na kome učestvuju Uzbekistan, Kirgistan, Tadžikistan, Kazahstan, pored Rusije i Kine; jedan od višelate-ralnih foruma za dijalog u post-sovjetskom prostoru. Danas se stvarno koncentriše na borbu protiv terorizma, ekstremizma i separatizma. Posle jačanja svojih azijskih veza Putin i Hu Đintao odlaze zajedno na samit najrazvijenijih zemalja (G-8) u Britaniji. El Pais, 2.7.2005.

Pilar Bonet

VLAJKI

Iskra 1. avgust 2005

Srebrenica

"Velika laz" - 8.000 ubijenih “BROJ žrtava u Srebrenici i kontekst događaja su pogrešno interpretirani u zvaničnim izveštajima viada i neviadinih organizacija, kao i u medijima. Viši vojni i civilni zvaničnici, NATO obaveštajni oficiri i nezavisni obaveštajni analitičari dovode u pitanje zvanično verziju zauzimanja Srebrenice Haškog tribunala, kao jedin- stvenog ziočina u bosanskom sukobu. Tvrdnja da je 8.0 muslimana ubijeno, nije bazirana na postoječim dokazima i u osnovi je poiitička konstrukcija. ” Ovo je prvi od 15 zaključaka grupe istraživača iz SAD i Evrope sa profesorom Edom Hermanom na čelu, sa Univerziteta u Pensilvaniji, koja se više godina bavila događajima u Srebrenici. Oni su 11. jula, u sedištu UN u Njujorku, na konferenciji za novinare, objavili svoje nalaze. Zaključci proizlaze iz šireg izveštaja na 200 strana, koji treba uskoro u celini da bude objavljen u SAD. Cifru od 8.000 je prvo dao Crveni krst, što je bilo zasnovano na gruboj proceni da je Armija bosanskih Srba uhvatila 3.000 muškaraca i da se 5.000 vode kao “nestali”. A utvrđeno je da su hiljade od tih “nestalih” stigle u Tuzlu ili su ubijene u borbama. Samo začuđujuća spremnost da bosanski Srbi budu zlo, a muslimani žrtve, dovela je do toga da se osnova “došli u bezbedno / ubi- jeni-u-akciji” ignoriše i da “nestali” budu tretirani kao ubi- jenil Ovaj pogrešni zaključak je pomognut time što je za 5. Ijudi Crveni krst rekao da su “jednostavno nestali”, ne ispravivši politički zasnovanu upotrebi sopstvenog priznanja da je “nekoliko hiljada” izbeglica došlo u cen- tralnu Bosnu. Tome je doprinelo i odbijanje lidera bosanskih muslimana da objave imena i brojeve onih koji su stigli u bezbednu oblast, ali je bila uočljiva spremnost zapadnih vlada ne samo da ignorišu te koji su došli, već i da zanemare ubijene u borbama i uzmu mrtva tela kao dokaz pogubljenja. SNIMCI OLBRAJTOVE U ZAKLjUČCIMA se primećuje da bi za 8.000 pogubljenih trebalo da postoje i ogromna grobinca i satelitski dokazi kako o egzekuciji, tako i o sahranama i prebacivanju tela. Ali, ističe se, “potraga za teiima u Srebrenici bila je bolno razočaravajuća, sa oko 2.000 pronadenih tela uključujući ubijene u akcijama, zajedno sa mogućim srpskim teiima iz vremena pre jula 1995. godine”. - Mali broj pronađenih vodio je tvrdnjama da su tela odneta, ali to je neuverljivo, jer su Srbi iz Bosne bili pod velikim vojnim pritiskom posle jula 1995. godine. Bio je to period kada je NATO bombardovao srpske pozicije, a hrvatsko-muslimanska vojska se kretala ka Banjaluci. Armija bosanskih Srba bila je u defanzivi, s malo opreme i sredstava, uključujući i benzin. Izvođenje operacije tog nivoa je zahtevalo ekshumaciju, transport i ponovno sahranjivanje tela, što je bilo van mogućnosti te armije. Pored toga, teško da su mogli da izbegnu nadzor osob-

Iskra 1. avgust 2005

Ija OEBS-a, lokalnih civila i satelitskih posmatranja. Medlin Olbrajt je, nastavlja se, 10. avgusta 1995. godine prikazala neke satelitske snimke na zatvorenoj sednici Saveta bezbednosti kao deo osude bosanskih Srba. Prvo, fotografiju Ijudi, navodno, bosanskih muslimana, pored Srebrenice sakupljenih na sta- dionu. Pa, još jednu: navodno, snimljenu kasnije, u blizi- ni, na kojoj se vidi prekopana zemlja. Ove fotografije nisu nikad, primećuje se u zaključcima, javno pokazane, ali i da jesu - ne dokazuju ni pogubljenja, ni sahranjivanje. - Ni Olbrajtova, niti bilo ko drugi nikad nisu pokazali satelitske snimke pogubljenja Ijudi, sahrana ili kopanja grobnica, niti kamione kako prenose tela na druga mesta... Taj propust se dogodio uprkos upozore- nju Olbrajtove Srbima: “Posmatramo vas”, pomoću satelita koji su ih u to vreme bar osam puta dnevno nad- gledali.

NIJE BILO 48.000 ZANIMLjlVO, zapaža se, iako su Srbi uglavnom redovno optuživani da pokušavaju da sakriju tela, “nikad nije bilo sumnji da su bosanski muslimani, dugo zaduženi za potrage za teiima... mogli da manipulišu dokazima”. Primećuje se da postoje liste nestalih, ali da su aljkave, sa duplikatima, sa osobama koje su umrle pre jula 1995. godine, pobegle da ne služe u armiji bosanskih muslimana, ili registrovane da glasaju 1997. godine. Te liste uključuju i ubijene u borbama, pristigle na bezbedna mesta, ili uhvaćene i one koji vode novi život na drugom mestu. - Raseljeni iz Srebrenice - oni koji su preživeli masakr - registrovani su kod Svetske zdravstvene organizacije avgusta 1995. godine i bilo ih je 35.632. Muškaraca koji su stigli na muslimanske linije je bilo najmanje 3.000, dok je oko 2.000 ubijeno u borbama. To znači da je preživelih bilo 37.632 plus 2.000 ubijenih u borbama, što bi značilo da bi, uz 8.000 ubijenih, u Srebrenici moralo da bude 48.000 stanovnika. A činjeni- ca je da ih je bilo iszmeđu 37.000 i 40.000 (sudija haškog suda Patriša Vald je dala procenu od 37.000). Dakle, brojevi se ne slažu.

A ERDEMOVIĆ... U ZAKLjUČCIMA se naglašava da je jedini svedok koji je govorio o hiljadama ubijenih bio Dražen Erdemović, po nacionalnosti Hrvat, povezan sa unajm- Ijenim ubicama čiji članovi su, prema njegovim sop- stvenim tvrdnjama, plaćeni sa 12 kilograma zlata za službu u Bosni. A Erdemović je još radio u Kongu za francuske obaveštajce, njegovo je svedočenje prihvaćeno bez obzira na mnogobrojne neodređenosti i nedoslednosti. Nastavak na strani 19/2

URNISATI SRBE PO SVAKU CENU O ovom predmetu obavestio nas je londonski Tajms od 16. juna i 5. jula, a londonski Dejli Telegraf od 8. jula. Tajms od 16. juna pisao je krupnim naslovom: „Naš razgovor kako namamiti begunce generala Mladica i dr Radovana Karadžića da se predadu sudu u Hagu za ratne zločine”. Ovde se misli na linč sud u Hagu, ili američki linč tribunal, nešto nalik na Staljinove procese. Tajms je doneo fotografije optuženih Srba. Pri vrhu na desnoj strani nalazi se fotografija Slobodana Miloševića, koji već trune nekoliko godina u ovoj jazbini, a ne pravom sudu pravde. Ispod te fotografije su slike Radovana Karadžića i generala Mladića. U produžetku su navedene nagrade srpskim špijunima, koji bi namamili optužene u klopku, gde bi bili pohvatani i izručeni linč tribunalu. Nagrade su visoke: pet miliona dolara po glavi. Ovako stoji u potemici na koju su se već neki žalosni Srbi, verovatno, zalepili. Pisci ovog napisa su Richard Beeston i Adam LeBor. Obojica su poznati kao poklonici politike i filo- zofije inkvizitora našeg sramnog doba, u kojem je prokla- movano načelo: „Jači su uvek u pravu” (ili ono Njegoševo: „Коше zakon u topuzu leži tragovi mu smrde nečovještvom”!). Pisci već spremljenog oglasa na srpskom, nazvali su trojicu optuženih Srba „ratnim zločincima”, pre ikakvog saslušanja i suđenja. Njihov pojam pravde sličan je onome u engleskoj bajci: „Alice in Wonderland” (Alisa u zemlji čarolija). U ovoj bajci kraljica kaze Alisi: „Prvo pre- suđu, a za saslušanje lako ćemo, kasnije ako ustreba”! Ovo je potrebno istaći, da se velike drmadžije našeg neslavnog doba ne bi sakrivali iza svojih ofucanih parola. Disharmonija sa pravdom Pored napred navedenog, onaj koji bi se zaintereso- vao pojmom pravde u slučaju oklevetanih, ne samo trojice Srba, već vaskolikog srpskog naroda, brzo bi našao da američko sataniziranje i optuživanje Srba ramlje zbog dva kar- dinalna razloga. Prvo: Amerika se ogrešila o prvi pricip anglosaksonskog prava, koji je osnova i američke pravde, naime: „Svako je nevin dok se putem pravnog sudskog postupka ne utvrdi drugačije”. Drugo: U istoriji ratova, do mira dolazilo se putem pregovora zaraćenih strana, putem obostrane želje za mirom, ili posredstvom drugih legitimnih faktora. U slučaju stvaranja Bosne, otcepljenjem od Jugoslavije, Amerika je učinila zločin ravan Hitlerovom nasilju. A stvaranjem Bosanske države Dejtonskim ugovorom pod američkom knutom, ta sila je učinila bezakonje. Ona je na Konferenciji zaraćenih strana u Dejtonu sprečila učešće bosanskih Srba. Iz vlastitih računa, ignorisala je bosanske Srbe, kao stranku u ratu. Zastupanje njihovih interesa predala je Slobodanu Miloševiću, predsedniku SR Jugoslavije, tj. stranki koja nije imala legitimno pravo da pregovara u ime bosanskih Srba. Ovi poslednji nisu bili ni maloletni, niti fizički nesposobni da prate tok pregovora i učestvuju u odlukama. Pravdanje da je Milošević Srbin, „pravoslavac”, nebi pomoglo kao odbrana pred jednim nezavisnim i dobrim pravnikom, koji bi brzo utvrdio koruptivni i diskriminativni momenat u američkom nasilju. On bi zahtevao da dr Karadžić, ili neka legitimna delegacija bosanskih Srba, vodi razgovore pod okriljem UNO, nikako u vojnoj bazi Dejtonu, pred američkim bajonetima, avionima i raketama. Propust predsednika Buša Umesto da je predsednik Buš rasčistio džunglu od zločina, laži i srama koji karakterišu Klintonovo razbijanje Jugoslavije, on je, nažalost, sve to prihvatio, uključujući i veli-

ki zločin bombardovanja Jugoslavije od 78 dana. Mogao se otresti Klintonovog nasleđa na Balkanu, ali njegovi savetnici odredili su da ga drže i dalje u baruštini laži, krivokletstva i ostalih ‘začina’ Klintonove vlasti. Moramo primetiti da predsednik Buš nije ništa uradio da iz američkog vaspitnog sistemi izbaci Klintonov poganluk srbofobije. A od Klintona naučila je Evropa, i ceo svet takođe, da su Srbi divljaci i zločinci, što ustvari karakteriše prvo Ameriku, a zatim i one koji su prihvatili nien upljuvak. Tu nedavno francuski predsednik gospodin Zak Sirak izjavi da su „Srbi narod bez vere i zakona”! Ovo mišljenje francuskog predsednika, prvo govori o njemu lično, a zatim o Srbima, koji nisu anđeli, ali ni satane. A što se tiče rezonovanja g. Širaka, nek nam bude svedok istorija. Crkve i manastiri podignuti od 11. veka na ovamo. A što se zakona tiče, da navedemo doba kralja Milutina i cara Dušana. U zakoniku poslednjeg, car je samog sebe stavio, ne iznad, već pod zakon. U francuskoj istoriji, gde su podizane mnoge bogomolje, svedoči o narodnoj veri. Medutim, kraljevi u Francuskoj su bili apsolutni vladari sve do revolucije 1789. Žalosno je da je francuski predsednik sebi dozvolio da ide za strujom laži i insinuacija koje danas karak- terišu Zapad u odnosu na srpski narod. Ovde bi bila na mestu ona Virgilijeva opaska: „Tacci maledeto luppo, dentro te con- suma con la tua rabbia” (Zaveži prokleti kurjače, da te adsko besnilo ne proždere). Najnovije vesti iz Srebrenice O ovome se postarala mašinerija iz Wall Street-a koja je izlegla mnoge laži o Srbima i Jugoslaviji i raširila ih po celom svetu. Nekada su se kroz svet širili vesnici velikog dobra, uspeha i pronalazaka koji bogate ljudski razum i veru. U naše neslavno vreme produkti koji se najviše šire su laži i u njih zamotani nasilje i zločini nad ljudskim umom; pokušaji da nas uvere da je dan noć i dva i dva pet. Ovo je najnovija čitanka i računica naših dana. Najnovije vesti iz Srebrenice donosi nam londonski Dejli Telegraf iz pera svog dopisnika Patrick Bishop-d u napisu: „Strahovanje od bombi oživljuje sećanje na masakr u Srebrenici od 6. jula.” Pisac ne otkriva priču o Srebrenici, koja je već i po američkim izvorima ‘tvorba’ CIA-e i njene tajne službe. Ponavlja neke poznate činjenice, naime da je UNO uz američku saradnju proglasio Srebrenicu „Zaštićenom zonom” u kojoj je boravio naoružani muslimanski garnizon u jačini od blizu dve divizije. Iz ovog garnizona Naser Orić izvršavao je pokolje srpskog stanovništva po selima oko Srebrenice. U borbama za Srebrenicu, da unište taj naoružani gamizon, ne stanovništvo, ginuli su ne samo Muslimani, već i Srbi. Jossef Bodansky, jedan od urednika časopisa: „STRATEGIC STUD- IES”, opisao je još tada nagodbu između predsednika Klintona i Alije Izetbegovića o „masakru” najmanje pet hiIjada duša. Složili su se da cifra bude sedam hiljada, a onda, sigumosti radi, broj se popeo na osam hiljada. Ova brojka omogućila je Klintonu da upotrebi NATO da kazni Srbe, zbog pražanja otpora američkom planu. Patrick Bishop javlja da je policija Republike Srpske otkrila podmetnute tempirane bombe u napuštenoj fabrici cementa, na ivici Srebrenice. Policija smatra da je bombe namemo podmetnuo okupator EUROFOR. Pod- metanje ima za cilj da diskredituje Srbe, što nije izlišno, jer moćnici i siledžije ovog sveta podmeću Srbima svakakvu svoju prljavštinu i zločine, a prethodno su ih demonizirali di- ljem zemljine kugle.

Iskra 1. avgust 2005

Urnisati.

Velika l a ž .

Novinar Dejli Telegrafa pokušava da bude umeren, da se bar malo odvoji od prošlosti. On to ilustruje slučajem otvaranja jedne mehane u Srebrenici. Mehandžija je žena Mevilda Malić (muslimanka). Kaže da je u početku bila bojkotovana od strane Srba, a kasnije i oni su joj postali mušterije. U mehani se priča i raspreda prošlost. Ima i izne- nađenja, jer se tu skoro odjednom pojavilo oko tri hiljade mladih Muslimana za koje se verovalo da su bili masakrirani. Mevilda kaže da je njen posao krenuo na bolje i da joj Srbi mušterije ne prave smetnje: „Ја živim kao lord”!

- Mnogi reiativno značajni posmatrači u Srebrenici jula 1995. godine nisu videli dokaze masakra, uključujući pripadnike holandskih snaga prisutne u “zaštićenoj zoni” i Ijude poput Huberta Vilanda, glavnog istražitelja UN za kršenje Ijudskih prava, koji nije mogao da nađe svedoke nasilja posle pet dana intervjuisanja među 20.000 preživelih iz Srebrenice sakupljenim u izbegličkom kampu na aerodromu u Tuzli.

Čitaoci bi trebalo da se podsete šta su dva čoveka napravila od Jugoslavije. Prvi siledžija je predsednik Klinton sa njegovom grupom savetnika. Drugi je nemački kancelar Kol, za kojeg je jedan ministar spojlnih poslova rekao: „Негг Khol ima trbušinu kao PANTAGRUEL, a mozak kao dete od četiri godine" (Pantagruel je čudovište iz jedne kineske bajke koje je moglo da proguta tovar mušmula za tren oka.) Sačuvaj Gospode Evropu i svet od „državnika” kalibra Klintona i Kola, koji nam nametnuše mržnju i laži kao pokretačku snagu.

Uz ovo, tvrdi se u zaključcima, fakat je da i Karlos Martins Branko, bivši direktor posmatrača UN u Bosni, piše da je broj od 8.000 žrtava “upotrebljen i manipulisan u propagandne svrhe... i da je malo sumnje da je najmanje 2.000 bosanskih muslimana poginulo u borbama” tokom tri godine rata... Prema Branku, mnoga od pronađenih tela su iz vremena pre pada Srebrenice.

Balcanicus

ПОМЕН O. МИТРОФАНУ ХИЛАНДАРЦУ,

поводом годишњице његове смрти, оджан је јула месеца у београдској Саборној цркви. Помен су приредили пријатељи манастира Хиландара и поштоваоци почившег монаха о. Митрофана. 3. А.

Isticanjem žrtava posle zauzimanja Srebrenice, zvaničnici SAD su skrenuli pažnju sa velikih napada protiv Srba, izvedenih uz pomoć SAD u zaštićenim zonama u zapadnoj Slavoniji (operacija “Blesak”) i u Krajini (operacija “Oluja”) maja i avgusta 1995. godine.

OMOGUĆAVANjEM ilegalnog transfera oružja bosanskim muslimanima, ističe se u zaključcima i zat- varanjem očiju pred ulaskom u njih mudžahedinskih boraca, “SAD su pretvorile sigurne zone za civile u pozornice za konflikt i obarač za NATO intervenciju. Dr Ces Vibs, autor dela o vojnim obaveštajnim podacima u holandskom izveštaju o Srebrenici, primećuje da je Američka vojna obaveštajna agencija omogućila transfer ilegalnog oružja iz muslimanskih zemalja na tuzlanski aerodrom upotrebivši crne transportne avione “herkules” C-130 i aranžirala prekide u vazdušnom nadgledanju “avaksima”, koji je trebalo da čuvaju od takvih nelegalnih prebacivanja naoružanja.

Према небу Стиснутих шака пружамо руке Не бојимо се Ни муња ни громова Ни НАТО-ових „дарова" На крилима вјетра Летимо Над поносном Србијом Гледамо зло Што „демокрација" чини Истина је наша снага Презиремо злочинце и лаж Гаде нам се они Што смрт и патњу сију И тако Тужни, поносни, јаки На Бранковом мосту Пјесмом, пуни наде Зору чекамо И сунце да гране Богдан

Узелац

Богдан Узелац рођен је у Врховинама, надо- мак Плитвичких језера. Поезијом се почео бавити после једног сна. Објављене књиге: Бол (1999., 2001.), Спаљене пјесме (2003.) и Земља иза дуге (2004.). Суделовао је на многим међународним књижевним сусретима. Добитник је неколико награда у Будим- пешти, Кракову, Суботици и у Новом Саду. Члан је Удружења књижевника Србије. Живи у Загребу.

Iskia 1. avgust 2005

DOGAĐAJI u Srebrenici, nastavlja se u zaključcima, bili su od velike pomoći Klintonovoj admin- istraciji koja je bila pod velikim pritiskom medija i Boba Dola da preduzme snažniju akciju u korist bosanskih muslimana. Zato su “Klintonovi zvaničnici požurili u Srebrenicu da potvrde i objave masakr, kao što je Vilijem Voker učinio kasnije u Račku januara 1999. godine

BIN LADEN SAALIJOM

На Бранковом мосту

Збирка „Земља иза дуге"

KAO VOKER U RAČKU

- Zajedno sa tim oružjem su stigli mudžahedin- ski borci iz iranskog šiitskog trening kampa i pripadnici Al kaide, uključujući dva otmičara umešana u napade na Svetski trgovinski centar i Kaleda šeik Mohameda, koji je pomogao planiranju napada. Lider Al kaide Osama bin Laden je dobio bosanski pasoš u Ambasadi BiH u Beču 1993. godine, kako je pisalo glasilo bosanskih muslimana “Dani”. Bin Laden je viđen u dva navrata u kancelariji bosanskog predsednika Alije Izetbegovića - tvrdi se u zaključcima istraživačke grupe o Srebrenici.

Srpski svet, 12.7.2005. <srpski_svet@yahoogroups.c

Dubravka SAVIĆ

ШТА ЈЕ БОРИС ТАДИЋ ПРЕДСЕДНИК СРБИЈЕ ИЛИ МАРИОНЕТА ЗАПАДА Зашто је баш сад Сребреница поново подметнута Србима Шта се желело а шта постигло по- новним подизањем прашине око Сребре- нице. Јад, беда и чемер нашег државног руководства. Значај усвојене америчке декла- рацији о „геноциду" у Сребреници.

расположиве снаге. Њихове а наше невладине организације, такозвани слободни медији, разни „независни интелектуалци", амерички конгрес па све до наших највиших државних функционера. Сви, готово хорски понављају, како би требали да прихватимо „чињеницу" да су српске снаге у Сребреници побиле 6, 8 а можда и више хиљада муслимана, односно починили геноцид. Да је то признање неопходно како би Срби доживели катарзу а на Балкану дошло до међусобног праштања и помирења.

Приказивање снимка погубљења шесторице муслимана у хашком трибуналу је део испланиране акција која је требала да подигне завесу пред велику представу о страдању Муслимана у Сребреници. Глумци су као и досад добро плаћене и инструиране „невладине организације", „независни медији" попут ТВ Б92 и остали „слободни мислиоци" али и наши највиши државни функционери.

Пратећи жустре ТВ дебате на тему шта се стварно збило у Сребреници, извињавати се или не показало се да је 70-80 посто грађана против изви- њавања јер су очигледно схватили оркестрирану кам- пању и крајњу намеру Запада. Код грађана та превара није прошла и притисци Сорош медија, Кандићке и њој сличних антисрпских пропагандиста имали су сасвим супротан ефекат. Е нећете нам натурити још и геноцид. чак је и већински ДОС-ова Скупштина Србије одбила да осуди само злочин у Сребреници, нудећи компро- мисну варијанту осуде свих злочина и на свим страна- ма. Преведено, да не увредимо западне наручиоце али и да не прихватимо кривицу за оно што нисмо починили.

Полако се своде биланси харања Запада по Балкану па сада треба покрити своје прљавштине. Односно за све што се у процесу разбијања Југославије догађало треба наћи кривца, како би Запад опрао руке. Злочине које је Запад на овим прос- торима починио глорификују се као геноцид а крив- ично дело геноцида не застарева. У најкраћем, гено- цид је планирано, организовано и синхронизовано насиље са циљем потпуног истребљења једне нације, националне групе или разарање државе. Једини злочин који би се могао квалификовати као геноцид почињен на овим просторима починио је Запад разби- јајући СРЈ и Хрватска при уништењу РСК. У случају разбијања СРЈ то је била планирана организована и усмеравана акција разбијања једне суверене државе методом организовања унутрашњих сукоба а са крај- њим циљем њеног уништења. Док је Хрватска плани- рала организовала и извела акцију потпуног уништења и протеривања једног конститутивног народа. Југославије и РСК више нема али су акти геноцида остали и то питање се може покренути и после више деценија. С тога, треба свој геноцид окачити некоме другом, како би био означен кривац за све што се на просторима бивше Југославије догађало. У том правцу иде се врло поступно и плански. Формиран је ад-хок суд за ратне злочине у Хагу у коме се као окривљени налази наше комплетно политичко и војно руководство. Оно мора бити осуђено како би се геноцид могао окачити Србима. Мора се „доказати" планирана намера политичког и војног врха како би се дело могло квалификовати геноцидом, али логично мора да постоји и место масовног злочина да би сви елементи били заокружени. Е то је Сребреница, или као то господин Емил Влајки боље каже „Сребреница као метафора". Пошто је хашко „доказивање" упало у тешкоће од Сребренице се мора направити „необориви аргу- мент" геноцида, па су у ту прљаву игру укључене све

Али ми зато имамо „високо моралног" председника Србије кога мишљење народа а ни Скупштине не занима, нити обавезује и он ће се по свој прилици појавити у Сребреници да би се, не знам у чије име, извинио за непостојећи геноцид. (Тадић је учествовао на комеморацији у Сребреници 11.7.5, али није говорио. Поклонио се сенима остатака 600 Муслимана који су тога дана церемонијално сахрањени. Потом се вратио на трибину страних високих гостију, где га је у свом говору попхвалио представник Велике Британије, министар спољних послова. Џак Стро, истичући његову „храброст". Тадић није присуствовао на српској комеморацији у Братунцу наредног дана, већ је изговарајући се заузетошћу, послао свог изасланика. Једини српски политичар у Братунцу, био је изгледа Тома Николић из СРС. Страни предстваници су очигледно бојкотовали Братунац, као и српску комеморацију у самој Сребреници, 12.7.5,- Искра). Вероватно своје и ДС јер би за извињење у име Србије и српског народа требао да има одлуку или бар усвојену декларацију Скупштине Србије, ако већ не поштује 70 постотну вољу својих грађана. Но, у политици нема великих изненађења и све је како је и наговештено. Ако се сећате, господин Тадић је своју председничку кампању започео у Америци тражећи њихову подршку, да би у финишу те кампање отрчао до Брисла на сликање са нашим „провереним пријатељем" Соланом. Добио је њихову подршку али у политици није ништа бесплатно, а колико -ћемо ми као нација и држава платити тај Тадићев егзибиционизам текћемо видети. Американци су му ових дана без дипломатског увијања поручили да се појави у Сребреницу и извини за геноцид над мус- лиманима, а Солана ће можда са нешто више такта затражити да потпише пристанак Србије за одвајање Космета. Да у политици није ништа случајно можда би читаоцима ових редова могао послужити један мој

Iskra 1. avgust 2005

ИСЛАМИЗАЦИЈА СРБА У XX ВЕКУ „Потурчењака не трпе ни хришћани, ни од стране муслимана, прави Турци. И један и други третира- ју их и желе да им покажу кад год могу, да их сматрају за ренегате. А ни ови не трпе ни Турке, ни Арнауте, ни хришћане”. Др Јован Хаџи Ваиљевић: „Муслимани наше крви у Јужној Србији" (1924.)

И многи историчари и путници који су путовали Балканом, мишљења су да је насилно превођење у ислам почело тек од 17. века, односно онда када је империја Османлија почела да посрће. Збило се то у време „Бечког рата” (1683. - 1699). Др Владета Јеротић (чувени Српски психијатар и психоаналитичар, у једном свом чланку у листу „Књижевност”, број 11-12, из 1966.), анализирао је одкуда превере у балканских народа. Сам, др Јеротић, а слови и за сјајног теолошког мислиоца, на ову тему записао је између осталог и ово:

Као готово сигурно, може се узети да процес исламизације на нашим српским етничким просторима почиње тек од пада Деспотовине (1459.), Босне (1463.) и Херцеговине (1483.). Овакво „потурчивање” према мишљењу историчара било је више добровољно него насилно, управо из правог интереса. На пример у Босни и Херцеговини чешће су прелазили у ислам богати и школованији хришћани (властела), а у Бугарској бојари, него сиромашан народ.

интервју пад насловом „Запад је Тадићу поломио кичму" (Искра је објавила овај интервју у броју од 1.8.2004.) у којем говорим колико је опасно за председника изабрати личност која се не може да усправи. Личност која не може пуним капацитетом да брани наше државне и националне интересе. И не само Тадић, готово да нема никог на одговорним функцијама који је спреман и хоће да се манипулацијама и конструкцијама супростави. Као да су анализом Милошевићевих политичких грешака, ако је у ДОС-у ико озбиљну анализу и радио, дошли до потпуно погрешних закључака. Бранити своје државне интересе не значи аутоматски свађати се са западом јер Запад врло добро разуме појам, вредност и значај националних интереса. Стога те интересе треба поставити јасно, одлучно али их и аргументовано бранити. Отвара се још једно веома значајно питање. Па шта ће силницима уопште наше признање? Силници могу све и без нашег признања или пристанка. Могу донекле данас тренутно, али дугорочно сва наметнута а не прихваћена решења су фактички ништавна и промениће се чим се поремете односи снага у свету или променом власти у самој држави. Зато усвојену резолуцију америчког конгреса о геноциду у Сребреници треба посматрати као део политичког притиска да се изнуди наше признање а не као акт који ће имати озбиљне последице по Србију. Иста је ствар и са честим причама, „студијама" МКГ, и осталих лобиста о одвајању Космета. Космет нико не може да одвоји из састава Србије без наше сагласности, односно неког договора. Једина реална опасност по нас су наше марионете на власти али се и тој превари народа убрзано приближава крај. ОГЛЕДАЛО, 5.7.2005.

Iskra 1. avgust 2005

„Можда ниједна вера не мења тако целокупан живот и карактер неког народа као ислам. То се види на свим мухамеданским народима, од Кине и Индије, до северне босанске границе. Чак је и код ових сувише поноситих Динараца ислам олабавио везе засноване на српској крви и језику. (Став Јована Цвијића). Када притисак јаче силе, обично у временима рата и свакојаког метежа, спласне или сасвим не- стане, зашто се само минималан проценат преве- дених у другу веру насилно, враћа у своју првобит- ну веру (пример Срба у Хрватској за време Другог светског рата, односно у годинама и деценијама после рата). Могли бисмо рећи да многи остају у новој вери из страха, из опортунизма, при томе, нимало убеђени у исправност нове вере (уколико не подлегну механизму одбране „идентификација са агресором” залажући се сада, свим силама, за нову веру). Не ствара ли се тако homo duplex, неискрен, лицемеран човек, са вероватним подсвесним осећањем кривице, које ће кад - тад испољити и то, или у чиновима самодеструкције (тип хроничног самоубице злоупотребљавајући алкохол, дуван, дрогу, разбољевајући се од неке психосоматске болести), или у непрекидној агресивности према споља, упереној највише против народа и вере коју је напустио, јер што је мање убеђен у своју превару, то више треба да је доказује, и себи и другима, најчешће силом”. За разлику од ових поисламњених Срба, који теже да избришу своје српске корене, своје српско порекло и своју српску традицију, постоје и Срби - мухамеданци који се не одричу свог српског порекла и своје припадности српском националном корпусу, а то су ГОРАНЦИ. Уједно то су и последњи Срби који су примили ислам, претежно под притиском арнаутско - мухамеданског фанатизма из Призрена и несносног терора шиптарских разбојничких банди из Љуме (место сада у Албанији). Догодило се то понајвише у 18. и 19. веку. Године 1864. умрла је последња Српкиња Божана (Горанка), знана по томе што је примила ислам, али је задржала своје српско име. (Гора је планинска област иза Призрена, један њен део готово половина после Првог светског рата је доде- љен Албанији).

Звонимир Трајковић <trajkovic.co.yu>

Исламизација... У време Првог светског рата, практично као сигурно, може се узети да исламизације Срба у Босни и Херцеговини није било, сем спорадичних случајева. У Краљевини Југославији, прибележен је један случај преласка на ислам, који је саблазнио целокупну јавност. Академик Дејан Медаковић, у књизи „Ефемерис” 5. (Хроника једне породице) у издању БИГЗ - а на страни 34 35 бележи, о овоме случају: „И тако Коњовићев „Кнез од Зете” постаде симбол једног новонасталог стања Свемоћна идео- лошка комисија ЦК Комунистичке партије Југославије, на челу са Милованом Ђиласом и његовим ађунтантима Радованом Зоговићем и Стефаном Митровићем, већ је трасирала будуће путеве наше културе. Међу писцима, уметницима и уопште међу интелектуалцима брзо се развијала и племенита утакмица ко ће брже и свеобухватније понудити своје услуге вољеној партији и другу Титу. Милан Богдановић, савршено извежбан у друштвеним вратоломијама, у овом такмичењу сти- гао је на циљ међу првима. Његови заостали конкуренти посматрали су га са помешаним осећањима зависти и дивљења. Овако срочен текст Милана Богдановића, циничан да нас брани у намери од реакционарног, подмуклог национализ- ма, једва се може разумети без целовитијег поз- навања ове по много чему предвидљиве личности. Томе доприноси и Богдановићево прелажење у ислам, што је по шериатским прописима обавио џематски имам (главни хоџа једне џамије - п.а.) Ибрахим Маслић 2. јуна 1937. дајући новом вернику муслиманско име Мефаил, оно исто које је прелазник сам изабрао. Претходно Милан, а потом Мефаил Богдановић поднео је молбу имамату у Нишу у којој је образложио своју одлуку. „Пуно желим ступити у Исламску веру”, рекао је Богдановић, „пошто сам у својим студијама културе и цивилизације, као и савременог морала, дошао до уверења да Ислам, савре- меном културном човеку пружа највише услова да верује без притиска на своју савест. До тога уверења сам дошао проучавајући културне споменике Ислама, као и упознавајући се одредбама узвишеног Курана, као и читајући исламско арапску литературу. Од те намере не може ме нико одвратити, јер сам у Исламу назрео чисту науку човечанства, којој је главна и једина сврха, и поред најколо- салније савршености и универзалности, створити човечанство срећним. Ислам је логич- на Божанска вера, којој не треба човечијег коментара”. О овом дирљивом чину обавестио је јавност судски чиновник Енвер Шећерагић у листу „Прави пут”, органу Удружења исламских имама на подручју Улема меџлиса (управни и надзорни орган исламске верске заједнице - п.а.), од 18. јуна 1937. године. Безазлени Шећерагић, сигурно је поверовао у искреност Богдановићевих речи”.

Син Милана (Мефаила) Богдановића је још „чувенији” комунистички бојовник Богдан Богдановић, архитекта по струци. У времену Броза, пошто га је овај много ценио, дотерао је до градоначелника Београда. На уметничком плану ова аморална личност, испо- љавала је забрињавајућу стерилности. „Прославио” се пошто је оскрнавио стратиште Српских мученика у Јасеновцу и Старој Градишки, где је подигао као њего- во обележје „Камени цвет”. Од распада СФРЈ, дотични прелази да живи у Беч, одакле непрекидно блати и нагрђује српски народ. Сестрић овога и унук Мефаила (Милана) Богдановића бејаше Иван Ђурић. Веома заслужан за разбијање бивше СФРЈ као следбеник Анте Марковића, са нестанком заједничке држава је утекао из „разлога сигурности” за Париз. А тамо са дегене- рисаним западним интелектуалцима, происламски оријентисаним, сипао је дрвље и камење на мученички српски народ. Наводно је умро од тумора мозга, али не треба искључити ни AIDS, превасходно ценећи његову проблематичну сексуалну оријентацију. У НД Хрватској, др Анте Павелић понављао је мисао свога славнога претходника др Анте Старче- вића да су муслимани „хрватско цвијеће”. Да би ово поткрепио, у састав своје владе која је положила „присегу”, а на утицајном месту пот- председника поставио је др Османа Куленовића из Бихаћа. На великој усташкој скупштини у Крижевцима 6. јуна 1941. године, после мисе у цркви говорио је и др Миле Будак (велики ратни злочинац кога је Хрватска 2005. покушала да рехабилитује): „То што је скупћина започела мисом доказије да је хрватска држава кршћанска ...Она је и држава исламска, гдје је наш народ исламске вјере...Морамо бити свесни да су наша браћа муслимани наши најчис- тији Хрвати, као што је то наш благоупокојени учитељ Анте Старчевић говорио...” И други нижи чланови усташке власти, често су понављали овакве тврдње о једнакости католичке и исламске вере. Ипак, у НД Хрватској, муслимани су били објективно гледајући грађани другога реда, нарочито они који су управо тада преверили у ислам. О томе је писао и Реис - ул - улема (титула врховног поглавара исламске вероисповести) 30. септембра 1941. жалећи се: „да бивши православни а тадашњи римока- толици имају више права од бивших православаца а тадашњих мусламана”. Уз то упозоравао је и на ове чињенице: „...поједини грко-источни су убијени само ради тога што су прешли у Ислам. У неким местима, жидовима који су прешли на католичку вјеру, одобренео је скинути жидовски знак, док оним жидовима који су прешли на Ислам није дозвољена таква повластица... Догађало се и то, да су неки

Iskra 1. avgust 2005

грко - источни и жидови који су прешли на Ислам, отпремљени у збирне логоре, а док онима који су прешли на католичку вјеру то се није догодило... (запазити колико је Реис - ул - улема ценио припаднике друге вероисповести)”. Просвјед Реис - ул - улеме и Председништво владе НД Хрватске и равнатељство усташког редарства „озбиљно” су схватили, и преко окружница у више наврата објашњавано је подређеним институцијама да изједначавају оне који су прихватили ислам или били прекрштени на римокатоличанство.

истрага и испита свеки поједини случај прелаза Влаха (један од погрдних израза Хрвата за Србе) на ислам, да ли је том згодом употребљена какова сила /или терор/, тко ју је вршио и на који начин. У томе испитивању обратити се и џематског имама (џемат - муслиманска верска општина - п.а.), код којега је евентуално прелаз извршен и под силом или драговољно...” Насилна исламизација Срба била је и у време грађанског и верског рата у бившој Босни и Херцеговини. Мора се имати у виду да је у тој нека- дашњој Републици СФРЈ буктао рат од априла 1992. до септембра 1995. године Само за Србе уприличили су муслимани 536 логора (више од стотину само у Сарајеву).

Срби су у неким крајевима НД Хрватске при- мили ислам како би спасили „голи живот”. Чак се могао стећи устисак, да је ту исламизација била „сло- бодна”. Догодило се тако да је једно српско село у Босни комплетно прешло у ову неверничку веру, али су само неколико дана касније били сви поклани од стране усташа.

У томе некада највећем српском граду у СФРЈ после Београда фундаменталисти и муџахедини Алије Изетбеговића убили су око 15 хиљада Срба, а готово 250 хиљада протерали.

Истоветна судбина снашла је и још неколико поисламљених српских села на Кордуну, међу којима је сасвим уништено село Бегово Брдо.

Добровољне исламизације тешко да је било, изузев у ретким случајевима, и то код оних Срба који су померили памећу.

„Добровољни” прелаз Срба на ислам, није се баш свидео католичким прелатима. У смислу тога, бискуп которски и администрагор дубровачке бискупије Павао Буторац, обратио се писмом загре- бачком надбискупу др Алојзу Степинцу 4. новембра 1941.године:

Колико је знано у Босни и Херцеговни и после Дејтонског споразума било је више кампова са рат- ницима џихада, нарочито у и око Зенице, на планини Озрену и око Сарајева. Забележено је да су ове убице насилно покушавале Србе да исламизују и на почетку XXI столећа.

„...Треба рачунати на све евентуалности, па и са могућношћу, да се Срби за инат одлуче на прелаз у масама на ислам. Баш зато, моје је мишљење, да треба са посебним обзиром одабрати мисионаре међу Србима, и нипошто ту задаћу пов- јерити редовницима или свећеницма, који немају ни мало такта, и којима би можда боље пристајао у руци револвер, него криж...”

Премда ратника џихада има и на окупираном Косову и Метохији, није евидентирано да су покушавали да Србе силом натерају у своју веру.

Објективно казајуђи Реис - ул - улема подржавао је насилну исламизацију. Стога су у многим местима, мештани муслимани, у усташким униформа- ма на силу Србе приморавали да приме ислам.

Присутни су и у Рашкој области, где посебно малтретирају српске калуђере и свештенике, али влада „српског националисте” Војислава Коштунице за то много не хаје. Извесно је да ћемо се ми Срби у будућности налазити под ударом виолентног исламизма, само тешко да се ту неки повољни резултати за ислам могу очекивати.

Ова појава била је нарочито изражена у котарима (срезовима) Бихаћ и Цазин, те у котарској испостави Велика Кладуша, као и у котару Слуњ.

Српски народ је био, сада је и убудуће ће бити православан. Другог нам нема уколико не желимо да нестанемо као народ.

У свим овим местима Срби су били изложени физичком малтретирању, претњама смрти, пљачка- њима, а жене и силовањима, из разлога да се прео- брате у мухамеданце. Све то било је праћено и снажном пропагандом од хоџе, који су их путем теро- ра, „уразумљивали” да схвате све „предности” исла- ма.

Др Војислав Недељковић

Будући да су терор и насилно преверавање у ислам били чести и по другим крајевима Босне и Херцеговине, уследили су бројни протести од локалних усташких власти Министарству унутрашњих послова НД Хрватске (ван сваке сумње на локалном нивоу усташка власт није баш благонаклоно гледала на изједначавање вере римокатоличке и ислама). Министарство унутрашњих послова НД Хрватске реаговало је 2. октобра 1941. тражећи: „да се што журније особно спроведе енергична

Iskra 1. avgust 2005

НАПОРИ ЗА ПРОШИРЕЊЕ САВЕТА БЕЗБЕДНОСТИ. У седишту УН у Њујорку састају се

шефови дипломатија земаља Групе 4 - Немачке, Бразила, Индије и Јапана ради договора о напори- ма за проширење сталног састава Савета безбед- ности УН на те земље. Министри намеравају да убеде афричке земље да подрже пројекат Групе 4 о проширењу Савета безбедности и треба да одлуче да ли ђе од Генералне скупштине УН тражити изгласавање резолуције о том проширењу. ( РТС, 17.7.5)

ДРАЖИНО МИШЉЕЊЕ O ЉОТИЋУ

Исправка

ПРВО ОПЕЛО КОЧЕВСКИМ ЖРТВАМА ОДРЖАНО ЈЕ ЈУНА 1994. У мајском броју „Искре” објављен је мој чланак с насловом „60 ГОДИШЊИЦА КОЧЕВСКЕ ТРАГЕДИ- ЈЕ”. Ту је наведено, да је на дан 50. годишњице Кочевске трагедије 1995. године служено по први пут опело кочевским жртвама, што није тачно. Прелиставајући „Искру” (1. август 1994.) видео сам да је по први пут служено опело кочевским жртвама у суботу 25. јуна 1994. године. Тада су Кочевје походили инжињер Милан Ђорђевић из Немачке, председник Удружења добровољаца, који је 1945. г. успео да побегне са стрељања у Кочевју, и бивши добровољац Ранко Давидовић - „Вавјек” из Канаде. На њихову молбу служили су опело над Кочевским јамама митрополит Загребачко љубљански г. Јован, љубљански парох, прота о. Перан Бошковић, о. Тома Ћирковић, свештеник из Толмина и ђакон о. Јован Почуча. „Искра" је о овом опелу објавила опширан извештај са десетак фотографија. Инжињер Ђорђевић био је и главни организатор ходочашћа Српских добровољаца из расејања и СРЈ које је обављено у време 50. годишњице Кочевске трагедије - крајем маја 1995. године. Инжињеру Ђорђевићу, председнику Удружења добровољаца, одао сам посебно признање и захвалност за организацију ходочашћа у мојој књизи Кочевска споменица Кочевски рог 1945-1995”. Бора М. Карапанџић

MILUTIN PROPADOVIC „ТНЕ APPALLING ST0RY

OF EURO-AMERICAN MEDDLING IN YUGOSLAVIA" (Užasna priča o evropsko-američkom vršljanju u Jugoslaviji) Knjiga na engleskom je dokumentovana iz raznih izvora sa namerom da prikaže pozadinske manipulacije i laži u razbijanju bivše Jugoslavije. Knjiga je u mekom povezu i ima 376

- наводно изнето у Дражиној завршној речи на

суђењу у Београду, 1946. -

„Србија", гласило четничког покрета војводе Ђујића, сериализује у послењим бројевима, изводе из „отворене строго чуване тајне архиве". У броју 495 за јули 2005. доноси наводну „завршну реч ђенерала Драже" са тог „стаљинистичког процеса" у којој о Љотићу каже следеће: „Војни тужилац је унео у моју оптужницу и наводни план Недића за уништење партизанских формација, као заједничко дело његових, мојих и Љотићевих снага... Љотића сам уважавао као искреног родољуба, који је тада имао у плану уједињење свих националних снага у јединствени национални фронт ослобођења." („Србија", бр. 495, јул 2005.)

СЛАВА Д0БР0В0ЉАЦА У НЕМАЧК0Ј Дана 7. маја ове године Српски добровољци, настањени у јужној Немачкој, прославили су своју славу Светог Георгија Победоносца у Аугсбургу. Домаћини славе били су Нада и Никола Живановић у чијој је кући извршен обред сечења славског колача, а затим послужен ручак. Сечење славског колача обавио је протојерејставрофор о. Слободан Милуновић, старешина храма и Црквеног центра у Минхену. После свеченог дела и ручка, сви присутни остали су заједно до вечери у пријатном разговору о славним или трагичним данима наше борбе за време и после рата у отаџбини и емиграцији, који су имали своје тешке и мучне или пак лепе и веселе дане пуне радости и наде. Нарочито су била дирљива сећања на наше мртве и успомене на некадашње заједничке дане и доживљаје. Били су то најлепши часови овога дана и наше нам драге славе Светог Георгија. Драгомир М. Пантелић

stranica. Cena knjige je $ 12 (SAD dolara) ili odgovarajući iznos u drugoj valuti i može se dobiti na sledećim adresama:

Andra Mandić

Mirko Čečavac

1625 S. Clover Knoll Pl.

8 Bairstovv Cres.

NEW BERLIN, Wl 53151-1622

REXDALE, ONT.

U. S. A.

M9W 4T4 CANADA Dušan Popović 141 Dendy St. EAST BRIGHTON, Vic. 3187 AUSTRALIA Cena u SAD dolarima ili ekvivalenat u drugoj valuti:

SAD -$ 12; Kanada - $ 15; Evropa i Australija: obična pošta -

САБРАНА ДЕЈ1А

ДИМИТРИЈА В. ЉОТИЋА 12 КЊИГА МОГУ СЕ У СЦГ НАРУЧИТИ НА ТЕЛЕФОН 011-3582 179 (Од 14 до 20 ч.) ЦЕНА

КОМПЛЕТА (12 КЊИГА)

(Просечан број страница по књизи - преко 350) БРОШИРАН ПОВЕЗ 100ЕВРА ТВРД ПОВЕЗ 120 ЕВРА ИЛИ ЕКВИВАЛЕНАТ У ДРУГОЈ ВАЛУТИ

Плус поштарина за европске и прекоморске земље.

Iskra 1. avgust 2005

СА ПАРАСТОСА ЦРНОГОРЦИМА У КАМНИЧКИМ БИСТРИЦАМА Реч Матије Бећковића (16. јун 2005.)

Високопросвећени митрополите Црногорски Амфилохије, Преосвећени епископе Будимљансконикшићки Јоаникије, свештеници Љубљанско-загре- бачке и Црногорско-приморске митрополије, браћо и сестре, Преузвишени надбискупе Перко, поштовани представници словеначких власти, сродници овде пострадалих мученика, чудом преживели појединци овде присутни, тужни зборе. Дошао сам на ово свето место као син свога оца и изасланик престолонаследника Александра, чијем је оцу, краљу Петру II била заклета она војска чији је официр био мој отац, а овдје јој је последња од безброј масовних гробница. Дошао сам због оног због чега се долази на гробље, да кажем оно што се на гробљу говори. Али први долазак сина на гроб оца од кога је старији већ 30 година, призор је који се ни у наше време не виђа тако често. А невидљива костурница, похођена и неокађена, ни онда кад је напуњена пре 60 година - није гроб као и сваки други. Дошао сам да баш на овом месту изговорим своју песму „Везгробна војска”: Од Подгорице до Нове Горице Од Андријевице па до Радовљице Од јужног приморја до у врх Похорја Од Љешкопља до Линбуршког поља И од Мојковца до иза Целовца Правцем Бијело Поље Пријепоље Лијевче Поље - Босанска Градишка Преко Зеленгоре и Калиновика Босанском Голготом до леда Камника И од Требиња, Гацка, Невесиња До Дравограда Цеља и Ветриња И од Острога до Кочевског рога И од Везировог до Зиданог Моста Несахрањена једна војска оста. Откад је војни, војинства и робља Једино та војска остаде без гробља. Онај што их поби ни праве ни криве Више их мрзи мртве него живе. Е већ би могао да завршим овај говор и погнем главу, да овде леже само војници који су се повлачили на запад ка свом краљу и савезницима, а савезници их разоружали и као ратне заробљенике предали онима који су их на лицу места побили. Али са њима су били и цивили, жене и мушкарци различитих узраста, од високих интелектуалаца до чобана, професора и ђака, писаца и сељака. Од свог народа до смрти се нису одвајали свештеници Црногорско-приморске митро- полије, на челу са митрополитом, свештеномучеником Јоаникијем чији празник славимо у сутрашњи дан.

Iskra 1. avgust 2005

Голготи преко Албаније придужила се голгота преко Босне, Хрваске и Словеније која је окончана једним од највећих злочина Другог светског рата и новије историје. Хвала властима Словеније које су дозволиле да се данас поклонимо сенима и расутим костима сво- јих најмилијих који су несклопљених очију и отворених уста заувек остали у овој земљи. Да није поражен комунизам, ни 60 година од победе над фашизмом не би било довољно да се оконча њихово посмртно мучеништво. Они нису били брисани из живих, него и из мртвих, како би се поништило њихово постојање. И зато они данас не траже ништа више него право на смрт и ничег нису жељнији него гробног мира. Зато нека нам се опрости ако заплачемо јаче и кажемо реч више. Њихово јавно спомињање и оплакивање било је до јуче тешко кривично дело. Доносимо их плачеве мајки и удовица које су живеле за дан који нису дочекале и целог живота су понављале: „Да знадох где му је гроб као да би се вра- тио жив”. Чуло се да је земља дисала тамо где су побијени, да је највише оно дрвеће у Словенији које је никло из њиховог меса и костију и да у крошњама тог дрвећа хује њихове неутешне душе. Многе мајке су имале само једну жељу - да за те душе по слове- начким висовима проспу стотине хиљада свећа не би ли се смириле и утешиле. У ове дане пре 60 година овде смрт није нашла само једну, него многе војске. Оне су се борила под различитим знамењима, а свиме је пресудила једна рука и тако их под земљом помирила и збратимила. Други народи су већ одавно подигли светилишта сво- јим мученицима, а Србима се отаџбина тек недавно смиловала и окренула прву страницу те најдуже читуље у крвљу запечаћеној књизи. Тужни зборе! У овом историјском чину нисам узео реч само као син свога оца већ и као син свих очева који остају без гроба у свим временима. Зато се и ова реч тиче свих војски, а не само војске краља Петра II. Реч речена у њихово име може бити само она коју су под земљом смишљали деценијама и коју би рекли кад би устали. Та реч испаћена и плаћена најскупљом ценом може бити само блага реч мира и разумевања. Реч која се не свети и не суди, јер је исти- на да варварство почиње чим жртве узму правду у своје руке. Гроб нема страна. И ова служба била би оскрнављена кад не би била у служби помирења. Само тако ниједна жртва неће бити узалудна. Само тако бићемо достојни њиховог мучеништва, а свака кост може постати златна спона међу људима и наро- дима. Мир пепелу незнаних јунака и знаних мучени- ка! Слава нашој непрежаљеној браћи и очевима! (НИН, 23.6.2005.)

Др Чедомир Вукмановић

- син свештеномученика Луке Вукмановића је у свом говору учесницима ходочашћа, рекао и ово:

Захваљујући словеначким властима које су донијеле закон о истраживању свих стратишта која су се догодила широм Републике Словеније дошле су три независне комисије до закључка о постојању преко 400 стратишта од којих смо данас имали у Камничким Бистрицама прилику да видимо оно на којем је поби- јено око 3500 људи. Али ондје у оној котлини постоји седам стратишта, постоји низ других стратишта у околини Камника и имаћемо прилику да сада посјети- мо једно од тих стратишта на коме је према многим информацијама побијен значајни дио црногорскога свештенства... У току петнаест дана постојало је десет-пет- наест камиона који су несрећнике везане жицама једне за друге избацивали из камиона. Страдалници су падали главачке на ноге, ломили руке и ноге, а њихови мучитељи гурали су их до краја онога платоа на којем смо ми данас били и тада су их егзекутирали. И тако редом петнаест дана, узастопно по неколике туре тих камиона је довозило те несретнике који су претходно били конфинирани у биоскопима, у подрумима, у хала- ма фабрика и доводили их на оно стратиште. Локално становништво је казало нама из Удружења „Открићемо истину” каква је била та технологија уби- јања. Они су убијани, нијесу сахрањивани. Кидали су оне гране борове и њима их покривали, лишћем их покривали, да би дивље звијери то растрзале недје- љама и мјесецима колико је трајала та несрећна ситуација на оној пољани. А затим, било је 15-20 домаћинства у околини која су морала да се иселе, јер у читавој котлини је било немогуће издржати од смра- да, морали су да иду да траже нова пребивалишта. Слична технологија била је и на другим мјести- ма, а све се то дешавало по завршетку Другог свјет- ског рата, после предаје, после предаје оружја. Ови људи су били разоружани. Без суђења, одлуком врха комунистичког покрета који их је егзекутирао, без права на одбрану, сви су они побјени. Словеначке власти дошле су до сада до одређених информација и до одређених података о тој судбоносној политичкој одлуци о ликвидацији ових људи. Имали сте прилике да прочитате интервју са шефом државнога тима словеначког који врши те истраге и сазнања да је била депеша Кардељева предсједнику словеначке владе тада, да треба са овима завршити посао. Исто тако смо чули од јавног тужиоца Словеније... да је 25. маја 1945. године Тито одржао чувени говор на Тргу у Љубљани десетинама хиљада људи и казао између осталога: „А ове издајнике који су покушали да поб- јегну преко границе све смо заробили, све ћемо их побити”. Сјутрадан су почеле масовне егзекуције широм Словеније и, рекао сам већ да је било преко 400 стратишта, а има још преко 200 неоткривених. До сада према сазнањима словеначких власти је побијено између 200.000-300.000 људи. Код Кочевја, у Крању, побијено је око 25.000 људи и бачено у једну огромну јаму промјера 200 са 200 метара, а дубине десет и више метара. Ту технологи- ју убијања ја немам храбрости да вам саопштим, а она нам је саопштена. Словеначка влада на првом помену када је тамо подигнут споменик, обелиск са пет метара висине, дошла је у пуном саставу, са предсједником Словеније, предсједником Владе Словеније, са свим министрима и тамо на том мјесту на енглеском, срп-

ском, словеначком, хрватском језику пише „Побијени насилном смрћу - од њих се опрашта Словенија због њихове недужне смрти”. Имали смо прилике да јуче пратимо засједање наше црногорске скупштине. Нијесу имали храбрости да минутом ћутања одају пошту за око 20.000 људи, Црногораца, из Црне Горе, наших очева, браће, стричева, ђедова. ђеце, жена. Нијесу имали храбрости да им одају пошту и да се поклоне сјенима тих недужно побијених људи. То остаје дио наше цивилизацијске културе, нашега односа према људском, нашега односа према браћи, према комшијама, према пријате- љима, рођацима, друговима, суграђанима. Немам ријечи за то... Са вебсајта Митрополије црногорско-приморске, 18. 6. 2005.

Поводом 60. годишњице стрељања преко 3000 збораша и Српских добровољаца у Кочевским шумама Словеније (последњих дана маја и првих дана јуна 1945. године) од стране Титових комуниста, на иници- јативу ратних другова Николе М. Живановића, Драгомира М. Пантелића, Милана М. Ђорђевића, Душана Ј. Пејчића, Николе В. Влатковића, Предрага Радовића и Александра Рубеше, одржан је

ПОМЕН свим припадницима Југословенског Народног покрета „ЗБОР” и Српског добровољачког корпуса - војницима Недићеве Мајке Србије - погинулим у борбама за живот и опстанак Српског народа; - стрељаним од Титових комуниста, за време и после рата, широм Србије и у Кочевским шумама Словеније; побијених од Титових партизана по затворима и логорима, као и тешких рањеника и заробљеника после битке на Мрамору код Ниша; побијених у Загребу од крволочних србождера, усташа на Божић 1945. године; - мучких убијених у емиграцији (Минхену) годинама после рата (1969, и 1974.) или тешко рањених и касније умрлих у Минхену (1970.) и Диселдорфу (1974,) од џелата Титове СДБ; - умрлих у отаџбини или расејању (широм света) од 1941. године до данас. На гробу Јакова В. Љотића - чика Јаше, председника ЈНП „ЗБОР” и рез. мајор ЈКВ-а и СДК-а у Минхену

Приситни су били ратни другови и породице живих и мртвих збораша и спрксих добровољаца. Опело је служио протојереј-ставрофор о. Слободан Милуновић, старешина цркве и Црквеног центра у Минхену. Бог да их прости, вечан им помен и захвалност! После помена присутни су били на заједничком ручку у једном грчком ресторану у Минхену, као гости Ранке и Драгомира М. Пантелић. Никола М. Живановић

Iskra 1. avgust 2005

Ревизионизам у савременој српској књижевности (105)

ЛЕШЕВИ ЕВРОПЕ

СВЕТИСЛАВА М. МАКСИМОВИЋА Ову дирљиву и вредну књигу, Лешеви Европе', песника Светислава М. Максимовића сачувала је и припремила његова супруга Дора Пилковић, такође песникиња. Максимовић је био професор у крагује- вачкој гимназији. Октобра 1941. био је ухапшен и одве- ден на стрелиште као и хиљаде других. Срећом био је спасен стрељања, као и толико других. За време рат- них година писао је песме о том стравичном искуству, у којима је излио свој гнев на крајње нечовечни посту- пак окупатора. Према Дориним речима, Светислав је ослобођење Крагујевца дочекао са радошћу на улици. „Причали су ми да је насмејан појурио, загрлио првог Руса. А онда му је пришао човек у униформи и одвео у затвор... Зашто , нису знали... Пред његово пуштање из затвора однела сам у Озну прву од његове четири свеске рукописа Они су насубијали и рекла: ‘Ево кога сте ухапсили.' Био је неки Барјактаревић. Рекао ми је: ‘Другарице, ако имате неки податак да га оптужите, можемо да разговарамо.1 Нисам ништа одговорила, само сам спустила свеску на сто. Рекао је: ‘Па добро, дођите сутра, па да видимо.' Кад сам сутрадан дошла, бацио је свеску на сто преда ме, и рекао: ‘А зашто, кад је тако мислио, није дошао код нас? Да се бори.‘ Из затвора је пуштен 21. новембра, огорчен, очајан. „Боже мој, како сам био у заблуди!” забележио је Макси- мовић том приликом у свом дневнику. „Боже мој, како сам био без оријентације, без сазнања о свету: ко су људи, шта су, какви су... На мене су пружили прст, нико други него моји ђаци. Чак су дошли да се суоче са мном, да ме окриве речима: ‘Ви сте нас слободумне гонили, били сте реакционар!'” (102) Овакви случаје- ви забележени су у ослобођеној земљи безброј пута. По ослобођењу Максимовић се надао да ће наставити нормалан живот, али, на његово запрепа- шћење, био је поново ухапшен од комунистичких власти 19. маја 1945. зато што је одржао протестни говор, пун горчине, над одром једног свог ученика који је, без ратне спремности, погинуо на Сремском фрон- ту. Максимовића су држали и испитивали у затвору три дана, а онда је у локалном листу објављено да је „извршио самоубиство скочивши кроз прозор канце- ларије шефа Озне” (невероватна истоветност са суд- бином генерала Милана Недића!). Међутим, после скоро педесет година, бивши функционери Озне потврдили су да је Максимовић „зверски ликвидиран у затвору”. Породици није дозвољено да га сахрани. Гроб му се не зна. (97) Светислав је био омиљен као професор. Прави српски родољуб, он је заступао српске интересе и величао идеале и тако учио своје ђаке. По избијању рата у Југославији ступио је добровољно у војску и борио се против Немаца, иако због озбиљног срчаног обољења није служио војску. Рекао је својој супрузи Дори: „Не могу више да срећем по граду своје ученике у униформи, а ја као да се кријем.”(93) Светислав Максимовић је почео да пише објављује песме још пре рата и наставио је да пише за

Iskra 1. avgust 2005

време рата, на жалост о трагичним темама које је био приморан да доживи и он и његови сународници. Није био политички ангажован, осим свог национализма, и обављао је своје дужности одано као и сви поштени грађани. Притом је васпитавао омладину како је најбоље знао у духу љубави за своју отаџбину. Као што се могло видети из већ објављених песама, а и од потоњих објављених посмртно, много је обећавао као песник. А онда је покошен не напунивши четрдесету, не од мрског непријатеља већ од својих сународника заслепљених идеолошком мржњом и нетрпељивошћу. По томе Светислав Максимовић служи као симбол бесмислене и непотребне жртве, које је српски народ у оно доба обилно подносио.. Књига Лешеви Европе одражава сву монструозност крагујевачке трагедије. Ево неколико карактеристичних наслова песама. У првом одељку, Балада о осам хиљада: „Путем на поприште.” „У кавезима.” „Тужно јутро.” „Ка губилишту.” „Вама. што ћете доћи.” „Страдалници века.” „Јаук над покошеним житом.” „Поздрав мртвим друговима.” „Прва ноћ над мртвима.” „Мртви.” „Људска шума.” „Убице.” „Децу су одвлачили.” „Господу.” У другом одељку, Лешеви Европе: „Култура од гвожђа.” „XX век.” „У лудилу чекамо спас.” „Највећи злочинац света.” „Убицама из Германије.” „Мртва окарина.” „Вапај.” Максимовић описује, на песнички начин, како се одвијала трагедија. Њега је мимоишло хапшење првог дана, 20. октобра, али не и другог дана стре- љања: „И таман да бљуну, да проспу челик, да нас раскомадају као и друге чудом смо спасени.”(15) На три места спомиње се да је „чудом спасен”. Без објашњења како, осим што се наводи да се нашао у групи преко стотину, чиме је била задовољена квота за тај моменат. Можда је било тако, а можда су и ту помогли српски „издајници”, Марисав Петровић и добровољци. У песми „Ка губилишту” Светислав пластично описује осећања људи који су свесни да их воде на стрељање, али не могу ништа да учине да спрече злочин: Газили смо један до другога, зближени удесом, сваки у души рањен, с мислима Богу или деци, мајци, жени, сестри, људима, птицама, свету; газили смо полумртви, скамењени, опијени. (24) Слична осећања несрећних жртава налазимо и у песми „Балада о осам хиљада”, у којој Светислав побија немачке тврдње да је стрељано само 2300: У њиховим рукама оружје је шкрипало, урлало, сипало челик кишом и вриском, убиствено. Душе се ледиле, страва обузимала нерве и крв и саламала живе што осташе, срца чупала. (26)

Ревизионизам ... Поштеђен погубљења, Светислав се, у песми „Прва ноћ над мртвима”, обраћа ноћи, која је због неизвесности скоро исто тако стравична као и само погубљење: О ноки, ти ћутиш безмерна, глува, бескрајна. Занемела си! Не можеш тугу да смириш. Онда проспи по њима лишће јесење, покриј их, нека им лишће заштита буде удаху леденом. (34) Дирљив је и опис у песми „Људска шума” како родбина, ван себе, тражи своје драге међу хиљадама мртвих: Претурају рукама лешеве, траже... А када нађу своје, мртве им очи љубе, крију их собом, одвлаче крадом и вуку, носе, да их покопају саме. (36) Максимовић се обраћа Господу, јер нико други не може да им помогне: Сад знам да сви дани што их гледам дар су твоје руке милосне, ока што види, слуха што чује, срца што зна да јесам и да ћу вечно бити пред тобом прах и сен. (42) Песник се обраћа и својој земљи, али и такозваној цивилизацији Европе, коју назива, врло упечатљиво, једно огромно „гробље”, не само у физ- ичком већ и у духовном смислу: Кроз блудне ноћи Европљанин ти чежње узео, раздробио ти низове и стас, кршно ти тело сломио! Гце су ти врели сокови крви младе, где су ти живе пламтеће очи балканске, плаве? Гqe ти је горштачки син са очима пуним пламена, где је његовог здравља лепота, где је његова част? (54) Док у песми „У лудилу чекамо спас” жртве обезнањено очекују сутрашњицу, песник се и даље обраћа носиоцима европске „културе”: Тупим погледом својим питајте сада себе: зашто сте уместо семена сејали људске лешеве? Зашто сте уместо зрна жита спуштали семе костију и крви? (70) Тако и у песми „Убицама из Германије”: Раке дубоко засадисте људима живим, на гозбама вашим расути лешеви и песма ваших војника. О пустолови мрски, крвљу сте потопили свет. Срећни сте што под погледом вашим мрачи ум. (74)

донекле резигнирано, са неприкосновеним судом историје, који неће никога мимоићи: Мој Бог велики, над светом једини, усадио је у мене цвет кога су грејале звезде, тама, срећа, болови, магле јесење. (78) Ових неколико цитата из књиге Лешеви Европе довољни су да укажу на монструозност крагу- јевачког злочина, као и многих других широм Југославије у Другом светском рату. Међутим, циљ овог написа није само у томе већ и да се укаже, после пола века, на почетак јавног исправљања лажног мита о улози генерала Милана Недића и Српских доброво- љаца у тој несрећи. Интересантно је, и важно, да Максимовић нигде не спомиње у својим песмама и записима (бар не у овој књизи) да су се добровољци понашали као „издајници”. Он их не спомиње да су били присутни приликом стрељања (а још мање да су сами хватали и стрељали), не објашњава њихово држање и спасавање несрећника правећи спискове људи које треба пустити кућама, међу њима можда и њега, Максимовића. Да иронија буде трагичнија, добар број оних које су добровољци спасли у Крагујевцу и који су потом ступили у добровољце комунисти су зверски ликвидирали у Кочевском рогу 1945. године. Међутим, на самом крају књиге издавач књиге наводи изводе из Максимовићевог дневника од 26. новембра 1943, кад су Немци јавно обесили око 20 сељака. Сам Максимовић не спомиње да су добровољци имали ишта са њима, али издавач, као да није могао да издржи, „објашњава” последњим речима у књизи да су их „похватали добровољци Марисава Петровића” као Дражине људе. Никаквих доказа да су их баш добровољци „похватали” и предали Немцима. И тако, мало-помало, продире истина, за сада не потпуна али ипак... Неће потрајати дуго и бар ће потомци спасених у Крагујевцу од стране добровоља- ца писати о томе, неоптерећени идеолошким предра- судама и захвални спаситељима стотина талаца. Васа Михаиловић 1. Светислав М. Максимовић, Лешеви Европе (Крагујевац: Јефимија, 2003), 106 страница. Бројеви страница цитата из ове књиге назначени су у тексту.

На крају, песнику не преостаје ништа друго него да се у песми „Пред вечношћу” суочи, иако НОВА ХАПШЕЊА СРБА ПОВРАТНИКА ЗБОГ НАВОДНИХ РАТНИХ ЗЛОЧИНА. У летњим месецима повећава се број избеглих Срба које приликом повре- мених обилазака својих кућа хапсе због наводних рат- них злочина, саопштено је Танјугу у амбасади Србије и Црне Горе у Загребу. Ово саопштење је уследило после вести да је у конзулату Хрватске у Београду отворен телефонски број на који заинтересовани могу да сазнају јесу ли на списковима Срба под истрагом, оптужбом или осудом. Организација за европску безбедност и сарадњу је у шестомесечном извештају указала на потребу ревидирања спискова Срба који су под истрагом, оптужени или осуђени. ( РТС, 17.7.5)

Iskra 1. avgust 2005

ПРОМОЦИЈА КАРАПАНЏИЋЕВЕ КЊИГЕ О СВ. НИКОЛАЈУ У ВАЉЕВУ

На промоцији књига Боре Карапанџића у Ваљеву 2005. године На дан словенских апостола Светих Ћирила и Методија, 24. маја 2005. године, одржана је у Ваљеву, у свечаној дворани гимназије, промоција књига Боривоја М. Карапанџића: „ВИЂЕЊА И РАЗГОВОРИ СА СВЕТИМ НИКОЛАЈЕМ ЖИЧКИМ” (Српска Патријаршија, Београд, 2004.) и „СВЕТОСАВСКИ ДЕКЛАМАТОР” (Светосавска књижевна заједница, Нови Сад, 2004.). Промоцију је организавало Друштво „Хиландар” у Ваљеву.

то не би издржало. Зато вас молим да саслушате ову моју поздравну реч.

На овој свечаности узели су учешћа као говорници: песник Матија Бећковић, књижевник Бранко Пиргић, публициста Здравко Ранковић, директор и властник Издавачког и истоименог часописа „Колубара”, вероучитељ Душан Новаковић у име Друштва „Хиландар”, професор Велибор Берко Савић, највећи живи историчар Ваљевске нахију и ученици ваљевске гимназије. Промоцији је присуствовало око 120-150 посетилаца из Ваљева, Коцељеве, манастира Ћелије и Јовање, Београда, Великог Борка и Панчева.

Специјалну захвалност дугујем једној честитој ваљевској породици са две дивне ћерке, која је себе жртвовала да би нас три добровољца спасила. Уз њихову и Божју помоћ остао сам у животу да бих сво- јим пером сведочио о томе небивалом и тешком вре- мену. Хвала им и овога и онога света.

Свечаност је почела певање, Ускршњег тропара и благослова протојереја-ставрофора о. Љубисава Аџића, архијерејског заменика епископа Шабачко-ваљевског Његовог Преосвештенства г. Лаврентија. И за време извођења програма чешће је певан тропар "Христос воскресе". После проте о. Аџића, г. Саша Ђурђевић је прочитао Поздравну реч Боривоја Карапанџића, из Америке, у којој између осталога каже: „Поштована и драга браћо и сестре! Српски народ и сви православни хришћани широм света поздрављају се од Ускрса до Спасовдана васкршњим поздравом, па и ја вас из свег срца поз- дрављам са Христос васкрсе! Много ми је жао што данас нисам могао бити овде са вама у моме лепом родном Ваљеву. Жеља ме вуче већ пола века да дођем у Ваљево, али пусто срце

Iskra 1. avgust 2005

На првом месту желим да изразим дубоку благодарност целом Ваљеву и родољубивим Ваљевцима који су оног трагичног септембра 1944. године спасили мене и још многе Српске добровољце да не паднемо у руке „Шесте личке”, која је направи- ла помор и покор у Ваљеву.

Потом осећам благодарност Друштву Хилан- дар и Издавачком предузећу „Колубара” који су орга- низовали ову данашњу промоцију. Посебно сам зах- валан господи и браћи говорницима: Здравку Ранковићу, који ми је пружио широку сарадњу својим издањима, а такође и Бранку Пиргићу с којим се поз- најем још док је био у Канади, Жељку Јелићу с којим се познајем из манастира Хиландара на Светој Гори, проти оцу Љубисаву Аџићу, господину Душану Новаковићу, господину Матији Бећковићу с којим се одавно познајем и који ми је с дивном посветом дао две своје књиге када је гостовао у Кливланду, као и сестрама из светог манастира Ћелије и свима осталим учесницима који се буду укључили у дискусију. Такође изражавам своју велику захвалности свима вама који сте својим присуством, заједно са свима Карапанџићима из Ваљева, увеличали ову скромну свечаности. Свима вам из свег срца хвала и нека би вас Господ наградио за вашу пажњу и љубав... Књига је у Аустралији, Америци, Канади, Енглеској, широм Европе и у Србији одлично примље- на и сва распродата, па г. Станић предлаже да се

Промоција ... штампа друго издање. На овом месту одајем дужну захвалност и г. професору Велибору Берку Савићу, највећем историчару Ваљевске нахије, који је написао одличан приказ књиге који је објављен у „Колубари” и у „Гласу Канадских Срба”. Поштована и драга браћо и сестре! Књига је пред вама, па сами видите каква је и заслужује ли вашу пажњу, а глас народа је увек био и глас Божији! љета!"

Хвала вам из свег срца и живели - На многаја

Онда је ученица Ана Бабић прочитала предго- вор из књиге о Св. Николају, који је написао др Слободан Милеуснић, управник Музеја Српске Патријаршије. После тога су наступили говорници господа: Матија Бећковић, Бранко Пиргић, Здравко Ранковић, Душан Новаковић и проф. Велибор Берко Савић. Ученице ваљевске гимназије Исидора и Јелисавета Новаковић певале су из „Светосавског декламатора” песму о Светом Сави. Важно је нагла- сити, да је професор г. Велибор Берко Савић, поред књижевно-историјског рада говорио и о хуманитарном Карапанџићевом раду, који је дугогодишњи повереник манастира Хиландара на Светој Гори и Спомен храма Св. Саве на Врачару. Иначе, Друштво „Хиландар” је снимало целу свечаност, тако да су на касети и тек- стови свих говора који ће бити објављени пошто се видео касета пререкордира са европског на амерички „код”. У међувремену, Управа Друштва „Хиландар” написала је опште утиске о промоцији, па ћемо ниже то цитирати: „Сада су се средили утисци. ција.

Коначан утисак је, да је то била успела промо-

Сала је била пуна 120-150 људи, који су знали зашто су ту. Нико од њих није, засигурно, зажалио што је био с нама и - због Вас. Беседе наших гостију биле су квалитетне и нису никога оставиле равнодушним. Ако би се треба- ло определити за коначан мото промоције, биле би то речи Матије Бећковића: „...Започела је прича која се мора испричати да би се саставила два плућна крила...” Бранко Пиргић је имао изузетну беседу у којој се дотакао многих проблема и позвао на окупљање око наших духовних центара.

Целу приредбу је снимао фотограф, кога је Друштво „Хиландар” ангажовало. Увод је направљен са сликама града Ваљева...” (Александар Павловић). Са скупа је упућено писмо Карапанџићу које су потписали сви учесници: „Поштовани земљаче Боривоје! Данас, на дан Св. Ћирила и Методија, окупили смо се у Ваљевској гимназији на представљању Ваших књига „Виђења и разговори са Светим Николајем Жичким" и „Светосавски декламатор", у организацији Друштва Хиландар и Ваљевске гимназије. Иако нас деле хиљаде километара, ми смо данас са Вама и свим нашим земљацима у расејању. Поносни смо на Вас и Ваша дела. Уз Светог Николаја и браћу Станишиће, Ви стојите на трону угледних ваљевских заслужника, који су, ван своје отаџбине, истрајали на свом страдалном путу, одано везани за свој род и српску православну цркву. Вама и Вашој цењеној породици, као и свим Ваљевцима у расејању, желимо све најбоље у животу и раду. Дођите у Ваше и наше Ваљево. Доведите Ваше потомке. Нађимо се заједно на родној груди. Срдачно Вас поздрављају Ваши Ваљевци."

Поред горњег, написао је кратак извештај и г. Душан Видаковић, песник и дописник београдских но- вина из Ваљева: „Драги Боро! Књижевно вече у Свечаној сали Ваљевске гимназије приређеног прошлог уторка Вама у част, било је, заиста, сјајно. Сала је била препуна (стотинак људи), а говорници врло озбиљни и одмерени, савршено у складу са сериозношћу Вашег рада. И локални медији су овој приредби посветили адекватну пажњу. Мени лично је посебно дирљиво било Ваше писмо којим је скуп отворен. Но, верујем да су Вас момци из Друштва „Хиландар” и Ваши рођаци, који су присуствовали скупу, о овоме већ обавестили. Разуме се, сада је неизбежно очекивати и Ваше лично при- суство приликом неког наредног сличног догађаја”.

Летописац

Све је било у светлу Светог Николаја Жичког - јуче, данас и за будућност. У сали се осећала саборност. Орило се и нанова понављало Христос воскрсе! Сви су били одушевљени са самом промоцијом у коју се укључио и г. Велибор Берко Савић. Дешавање су забележиле две локалне теле- визије и новине.

НЕСТАО ГЛАВНИ СВЕДОК ЛИКВИДАЦИЈЕ СРБА У ОСИЈЕКУ 1991. Крунослав Фехир, један од главних сведока ликвидације српских цивила у Осијеку 1991, нестао је прошле седмице, изјавио је његов отац Јосип Фехир, износећи претпоставку да је његовог сина хрватско државно тужилаштво склонило од јавности... Хрватски медији су пренели изјаву Радослава Ратковића који сада живи у Војводини како су Срби мучени и затим одвођени и стрељани на обали Драве. Он је пуким случајем преживео стрељање и сведочио о стрељању једног Србина на обали. ( РТС, 17.7.5)

Iskra 1. avgust 2005

Прилози Нашим челницима, духовним и војним предводницима и националним светионицима у доба злочина и мрака 1941 - 1945. године Димитрију Љотићу, Милану Недићу, Кости Мушицком и њиховим доследним и верним следбеницима и саборцима припадницима Српског добровољачког кор- пуса - војницима Недићеве Мајке Србије и међу њима мојим личним пријатељима Из времена добровољаштва: - Бранко С. Лазаревић, ђак-наредник, студент ЕКВШ - Стојан Б. Вуксић, потпоручник - Живадин М. Богдановић, ђак-наредник, студент права - Небојша Грбић, поручник, студент филосовије - Милосав M. Станојловић, ђак-наредник, ст. технике - Ђорђе Д. Мићашевић, потпоручник, студент EKBlil - Миливоје М. Павловић, активни потпоручник - Душан Д. Дојчиновић, потпоручник, сврш. матурант - Ратко Д. Обрадовић, капетан - студент права - Јован Ћеранић, маш. техн., ђак наредник - Владимир 3. Ленац, поручник, дипломирани правник - Владимир Ч. Чолић, пир. техничар, ђакнаредник - Војислав Мандић, поручник, дипл. правник - Драги Томић, капетан - учитељ - Ненад Филиповић, активни поручник - Владимир Ж. Тодоровић, ђак-наредник, сврш. матурант - Миодраг М. Јовановић-Бата, војник

„ISKRA” SLOBODNI JUGOSLOVENSKI LIST Izdavač i administrađja (Publisher): Iskra Periodical, 93 Briđgewater Drive, Northampton, NN3 3AF, England. Adresa redakcije: 17 Harvelin Park, Todmorden, Lancs OL14 6НХ, England. Odgovomi urednik (Editor): Vladimir Ljotić. Rukopisi se ne vraćaju. Članci objavljeni sa inicija- Hma ili punim imenom autora, ne predstavljaju obavezno mišljenje redakcije.

„Iskra” izlazi svakog 1. u mesecu. Typeset and printed by Lazarica Press, Birmingham, UK. Godišnja pretplata za „Iskru” (običnom poštom) £16.- ili odgovarajuća vrednost u drugim valutama (Euro28). Avionskom poštom godišnja pretplata iznosi za SAD, Kanadu i zemlje Južne Amerike £20.-, a za Australiju, Novi Zeland i zemlje Azije £23,- ili odgo- varajuća vrednost u drugim valutama. Cekove za „Iskra Periodical“ slati na adresu Administracije. Povereniei: AMEMKA: ,,Jadran“, c/o D. Ojdrović 2225 N. 106th St. Wauwatosa, WI. 53226, U.S.A. — AUSTRALIJA: Malešević Bogdan, 18 Kingsley Str., Elwood, Vic. 3184. — ENGLESKA: Paun Vuković, 49 Gaddesby Road, Birmingham B14 7ЕХ. — KANADA: Mirko Čečavac, 8 Bairstow Crescent, Rexdale, Ont. M9W 4R4. — NEMAČKA: Svetomir Paunović, Untersbergstr., 20, 81539 Mtinchen. — FRANCUSKA: Trajanka Darda, 58, rue de Crevecoeur, 93300 Aubervilliers - Paris.

Iskra 1. avgust 2005

„Искри” сврш. матурант - Миодраг Б. Пантић, ђак-нар. сврш. матурант - Светолик П. Живановић, ђак-пнаредник, свр. матурант - Јован П. Кузмић, војник, сврш. матурант - Здравко Ј. Вуцелић, ђак-пнаредник, свр. матурант - Грујић Р. Страхиња, војник, сврш. матурант - Богољуб Р. Стојковић, ђак-пнаред. сврш. матурант - Душан Д. Стефановић, ђак-пнаредник, сврш. матурант - Михајло Ј. Илић, пнаредник, сврш. матурант - Тошић Ђ. Миодраг, ђак-пнаредник, сврш. матурант - Милан С. Бојковић, ђак, пнаредник, сврш матурант - Љубомир Б. Матејић, ђак-пнаредник, сврш. матурант - Никола М. Ристић, ђак-пнаредник, сврш. матурант - Војин В. Јелић, ђак-пнаредник, студент медицине - Богић Д. Драгослав, пнаредник, сврш. матурант - Ћосовић Милован, поручник, сврш. матурант - Властимир Милић, потпоручник, сврш. матурант - Стеван Анкуцић, потпоручник, елек- тричар - Милутин М. Ђорђевић, поручник дипл. правник - Василије Мартиновић, поручник, дипл. правник - Радиша Радовановић, ђак-наредник сврш. матурант - Предраг Миленић, акт. наредник - Михајло Главашки, потпоручник, студент права - Милан Комненовић, наредник, земљорадник - Љубиша Петровић, наредник, земљорадник - Милорад М. Мојић, рез. мајор JKB и СДК - Владимир Скулић, потпоручник, студент медицине - Драгослав Антић, пнаредник металски радник - Никола Делић, потпоручник, сврш. матурант - Слободан Арежина, ђак-наредник, сврш. матурант - Крстоније Златковић, акт. потпоручник - Божидар Јовановић, акт. потпоручник - Миливоје Мохор., потпоручник, студент технике - Александар Николић. активни поручник

Из комунистичких казамата (са робије):

- Радоња Р. Петровић, активни пот- поручник - Миладин М. Масаловић, потпоручник, студент ЕКВШ - Драгослав Деспотовић, потпоручник, учитељ - Момчило Декић, ђак-наредник, студент теологије - Александар Илић, ђак-наредник., сврш. матурант - Драгутин Т. Манојловић, ђак-наредник, матурант - Александар Пејиновић, поручник, маш. техничар - Ђорђе Пешић, ђак-пнаредник, матурант - Никола Срдановић, наредник, земљорадник - Бранко Стијак, акт. потпоручник и сту- дент права - Момчило Брешић, ђак-наредник, учитељ - Милош С. Спасојевић, матурант члан омладинске организације ЈНП „ЗБОР”,

„Белих орлова” - Славољуб Л. Ивановић, члан омл. организације ЈНП „ЗБОР”, „Белих орлова” и ђак 6. раз. гимназије - Миливоје Милетић, поручник, банкарски чиновник - Владан Вујовић, ђак-наредник, сврш. матурант - Момчило Којадиновић, ђак-пнар., богослов - Илија Кукић, акт. пуковник ЈКВ и СДК

У емиграцији (расејању)

- Јаков В. Љотић (чика Јаша), председник. ЈНП „ЗБОР", дипломата, новинар и рез. мајор ЈКВ и СКД - Ђоко Слијепчевић, др теологије, проф. факултета, историчар, књижевник и но- винар, рез. официр - Миодраг М. Ковачевић, дипл. инж. и акт. кап. ЈКВ и СДК - Алекса Тодоровић, протојереј-ставро- фор, старешина верске службе СДК - Влајко Влаховић, проф. Богословије и новинар, рез. потпоручник ЈКВ у О. и СДК - Радослав Протић, акт. капетан ЈКВ и СДК - Живорад Д. Миленковић, ђак-пнар. учитељ и новинар - Крешимир Самодол, учитељ и рез пор. ЈКВ и СДК - Милан Мишулић, ђак-наредник мату- рант, касније калуђер о. Митрофан Хилан- дарац - Драгојла Остојић-Пивац, лекар СДК - Живан Качић, ђак-наредник, студент медицине Уместо косовских божура и воштаница на њихове знане и незнане хумке и гро- бове, с болом у души и крвава срца стојим погрушен и молим се - Бог да их прости и вечан им помен и захвалност. Амин. Никола М. Живановић 100 е За вечиту успомену и уместо цвећа на гробове другова Јовице Милетића и Моше Војковића као и свих осталих изгинулих и

преминулих другова РашаЖунић Аца Марјановић Поводом славе добровољаца Драгољуб Текић Даница Павлица Мирко Чечавац Радован Радовић Миленко Пиперски

£10£ 5.у

Канади К$ 50 К$ 50 К$ 50 К$ 25 К$ 25

За успомену на покојну Стојанку Цветковић, која је недавно преминула у Аустралији. Она је била супруга покојног Владете Цветковића Драган Живановић £ 5Нека милостиви Господ подари покој души друга Душка Микића - „Џигибауа” Миро и Нада Поповић А$ 20 Нека Господ подари покој душа мојих драгих другова: Павла Никитовића, Јовице Милетића и Мише Милосављевића Миле Радосављевић А$100 Зау успомену и уместо цвећа на гробове наших команданата и командира: Илије Мићашевића, Ратка Обрадовића, Давора Боначића, Томаша Милића, и Момчила Радпчаја, као и свих осталих изгинулих и помрлих другова добровољаца Паун Вуковић £ 5.Славко Косић £ 5.Марјан Берета £ 5,-

JEDNO GORKO I ZAKAŠNJENO PRIZNANJE „Krv je na našim rukama”

Autorova optužba

Ovako glasi naslov jednog napisa u konzervativnom dnevnom londonskom listu Daily Mail od 4. juna o. g. Vrlo dugački napis odnosi se na prolivenu krv ruskih Kozaka i Jugoslovenskih rojalista. Upravo zadnjih nedelja maja i prvih juna pre šezdeset godina britanska vojska u Austriji izvršila je nasilnu predaju, obadve pomenute grupe, Sovjetskoj Uniji i Titovoj komunističkoj Jugoslaviji, koja je još bila u povoju. Pisac ovog dugog napisa, na preko dve stranice jeste Andrew Roberts, koji je napisao podužu studiju koja će ubrzo izaći iz štampe. Pisac nas uvodi krupnim slovima u zločin nasilne predaje pa kaže: „Pomenute grupe predale su se nama (Britancima) u verujući u nas, da bi (ubrzo) bili predati u izvesno mučenje i neminovnu smrt.” Ali predaja Kozaka (i Jugoslovena) pre šezdeset godina, nije bila rabota nacista niti Crvene armije .... „već britanskih političara”!

On ne može nikako da oprosti, posle šezdeset godina, svojim britanskim i američkim političarima, zločin koji su učinili prema Kozacima. „Oni su se predali nama u dobroj nameri i veri, dok smo ih mi predali izvesnoj torturi i smrti!” Ova rabota, pre šezdeset godina, nije bila rad nacista niti Crvene armije, već rad britanskih političara. Ovo je bila sves- na odluka političara koju je sprovodila vojska.

Dogovor o ovome zločinu, kaže pisac, uglavljen je tokom febmara 1945. u Jalti izmedu Staljina, Čerčila i predsednika Ruzvelta. Ovaj dogovor obuhvatio je manji broj Kozaka (oko 40 hiljada) dok je veći broj obuhvatao, po Nikolaju Tolstoju, oko 2 miliona, koji su bili izručeni tokom 1944. i 1945. Jaltski dogovor nije se uopšte odnosio na Jugoslovene. Pisac u članku ne pominje nikakvu britansku odluku o predaji Jugoslovena. Naprotiv bili su dve ranije donete odluke (o čemu sam ranije pisao) od vrhova britanske politike i Vrhovnog štaba savezničkog komandanta za Mediteransko ratno područje. Obadve odluke glasile su: „ Jugoslovenske rojaliste treba razoružati i staviti u civilne logore. O njihovom krajnjem tretmanu odlučiće kasnije vlade SAD i Velike Britanije”.

Pisac iznosi jedan primer (između mnogih), jednog petka, prvog juna 1945. u Kozačkom logom ,J*eggetz' blizu Lienz-a. Tu je bilo smešteno pet hiljada Kozaka sa familijama, ženama i decom. Na njih je navalila jedna četa naomžanih britanskih vojnika, da ih natera da pođu do napred spremljenih kompozicija koji će ih odvesti u Sovjetsku zonu. Britanska voska nije poštovala ni liturgiju u kapeli logora. Kozaci sa familijama pevali su himne i poslednje molitve na ovom svetu. Britanska vojska je navalila i silom prekinula liturgiju. Ро naređenju političara, morala je da slomi svaki otpor koji su Kozaci sa familijama pružali. Naređenje je bilo da se svi stanovnici logora utovare u spremljene vozove. Kozaci i njihove familije, piše autor, nisu se olako predali. „Povezali su se rukania u falange, koje vojska nije mogla lako da slomi... Na kraju je ipak preovladala sila naoružane vojske nad golorukim narodom”. Pošto su izolovali i slomili otpor falangi, vojska je odvojila kolovođe iz naroda i jednog po jednog ubacila u vagone. Na kraju ovog užasnog primera nasilja autor pita: ,,Da li su britanski političari bili svesni šta njihov ugovor sa Staljinom znači.” On smatra da su političari sve znali, ali to nije „mučilo njihovu savest”! Uzroci i posledice

Na nesreću ipak je došlo do nasilne predaje pomoću obmane, laži i lukavstva, o čemu je ranije pisano mnogo puta. Na nižem vojnom i političkom nivou od strane Ministra resi- denta u Vrhovnoj savezničkoj mediteranskoj komandi, došlo je do odluke da Peti britanski Korpus u Austriji izvrši nasilnu predaju Titu celokupnog jugoslovenskog osoblja na teritoriji Petog korpusa. Pisac navodi i broj predatih, oko trideset hiljada, ma da je ovaj broj veći na celoj austrijskoj teritoriji. On piše da je Srbima uoči predaje saopšteno da se spreme za sutra dan, da će biti ukrcavanje u kamione a zatim u vozove koji će ih odvesti u Italiju da se pridruže svojim drugovima u Italiju. Vozovi sa zarobljenicima pošli su u pravcu stanice Maria Ellend, što je izazavalo sumnju kod većeg dela zarobljenika, naročito kad su videli znake da ih vode ne u Italiju već u Jugoslaviju, t.j. da će biti izručeni na komu- nističku klaonicu. Vozovi su vršili istovare pred samim Kočevjem gde je bilo nekoliko jama u koje su leševi bacani. Među ubijanim bilo je i ranjenih, a takođe i retkih pojedinaca koji nisu bili ni okrznuti. Takvi su se izvlačili ispod gomile leševa, kaže autor, i razglasili britansku izdaju i perfidiju. U logoru u Vetrinju nije se verovalo ovakvim glasovima, niti onima koji su uspeli da pobegnu iz voza posle kretanja sa Maria Ellend stanice. U pogledu utovara Kozaka, autor u detalje opisuje strahote hrvanja Kozaka bez oružja ili toljaga ili bilo čega drugog za odbranu golog života. Goloruki Kozaci borili su se sa do zuba naoružanim Britancima, koji su dobijali velika pojačanja iz drugih jedinica, da savladaju džinovski otpor golomkih Kozaka.

Dmgi svetski rat došao je kao posledica mnogih nere- šenih problema Prvog svetskog rata, a takođe i zbog toga šta su sile u tom sukobu radile. Evoprimera bezakonja jedne sile Prvog svetskog rata. Nemački generalštab sakupio je Lenjina i njegove pristalice i u zatvorenim vagonima uvezao ih u Rusiju da otpočnu komunističku revoluciju. Nemački plan je uspeo, Rusija je ubrzo bila boljševizirana. Britanski profesor poli- tičkih nauka na Huverovom Institutu u Kalifomiji, SAD, bavio se ovim problemom. Napisao je dokumentovanu studiju „ Wall Street and rize ofHitler”. On je opisao rad jedne gmpe americkih kapitalista, koji su u saradnji sa evropskim kapita- listima, uključujući i nemačke, dogovomo rešili da pomognu i utvrde Hitlera na vlasti, da bi ih branio od Staljina. U ovu svrhu otvorili su bankovni račun sa depozitom u Amsterdamu, odakle je Hitlerov zamenik Rudolf Hess podizao novac da finansira predviđeni plan. Slično su radili krajem Prvog svetskog rata i neki dmgi američki kapitalisti, pomagali su nemački plan da sruše carizam u Rusiji i da pobedi komu- nizam. Ratna igra u Jugoslaviji dovela je Tita na vlast i stvorena komunstička Jugoslavija. Američki i nemački krojači svetske sudbine naših dana, uz izdašnu pomoć Evropske unije, omogućili su razbijanje Jugoslavije. Od te zemlje stvoreno je sedam feuda, ispunjenih i prožetih neizmernom mržnjom, lažima i odvratnom srbofobijom. Ovo je ogledalo moralnog stanja sadašnjih zapadnih demokratija, koje na dužoj stazi postaju neimari i svoje nezavidne sudbine. Zlo raditi a dobm se nadati, nije moguće.

Staniša Vlahović