iskra1130

Тадић и Скупштина Србије под притиском Запада и НВО

ПРЕЛОМНИ ИЗАЗОВИ ДРЖАВЕ СРБИЈЕ Ни мањег места, ни његовог већег публиците- та код нас али, Бога ми, још већег у свету. То је Сребреница. Некад, пре десет година, она је, зах- ваљујући CNN-y, готово преко ноћи постала симбол српске злочиначке природе а муслиманског западно- европејства; „плакало" се хистерично над невиним муслиманским жртвама и вапило се за „правдом" над српским крволоцима. Моћне западне медије су месе- цима, и то онако „демократски", све то ставиле у јасну „црно-белу" перспективу. И ту нема апелације, Правда се морала задовољити. И од тада Ратко Младић, Радован Караџић и, наравно, Слободан Милошевић необуздано гравитирају према Хагу. Узгред, десило се да се тамо нашао само Милошевић, да је Сребреница с временом почела да јењава, па да по каткад падне и у заборав - које због времена, које због недостатка злочиначких српских „пикантерија"; које опет што се о Сребреници појављују и неке неортодоксне гласине. Међутим, и поред свега, Сребренице никад није неста- ло. Кад год сфоровци појуре Радована или Ратка, она васкрсне у светским медијама; или откопавају се масовне гробнице: једној таквој, присуствовала је и фамозна г-ђа Олбрајт; ТВ су биле спремне, али их је она, ваљда необављеног посла, срећно заобишла; или, Ешдаунова „круна" - „признање" РС о покољу 8000 Муслимана за час је обишла свет. И тако већ десет година. НВО враћају Сребреници стару „славу" Одједном је, баш ових дана, Сребреница букнула својом старом „славом". Да би ствари, међутим, биле јасније, потребно је рећи и коју о тзв. „невладиним организацијама" (НВО), у Србији. Лаж је велика да су НВО невладине организације; оне су и те како владине. И то оне најјаче на свету - САД владе! Оне за ту владу врше шпијунску службу и обављају прљаве послове за њу. Једном речју оне су ЦИА аген- туре преобучене у домаће рухо. И, наравно, плаћене су за то. Цинично звучи САД „помоћ Србији" кад њен лавовски део не иде српском народу, већ промоцији „демократије" и помоћ „невладином сектору" у Србији, што ће рећи НВО. Питање је: зашто српске власти толеришу знану „змију" у својим недрима, кад би свака власт с таквим сазнањем, с правом, таквим НВО отказала своје гостопримство? Одговор је прост - срп- ским властима су везане руке и плаше их се. Јер за- виси од НВО - САД „очи и уши" у Србији - какав ће рејтинг Лабус, Драшковић, Коштуница у Вашингтону имати. Јер ако је тај рејтинг рђав, нема пара, нити ЕУ,

НАТО, Партнерства за мир, што су све драги пројекти горње тројке којим је она сама себи везала руке. Међутим, трагедија није у њиховим везаним рукама, већ у чињеници што су они и српском народу везали руке, па он не може да се ослободи море и прокрчи својом још преосталом стваралачком енергијом пут до слободног живљења. Али то је већ друга тема, а овде је реч о изненадном „васкрсу" несретне Сребренице. Невешто режирани тејп отвара кампању На суђењу Слободану Милошевићу, тужилац Јефри Најс, да би дезавујисао сведока одбране бившег генерала полиције, Обрада Стевановића, приказао је видео тејп убијства шест Муслимана, кажу да су из Сребренице, који су починили Срби, припадници па- равојне формације под именом „Шкорпиони", код села Трново, негде у близини Сарајева. Наводно, тај тејп су снимали сами починиоци злочина; интересантан је и тај податак да пред само приказивање злочина, на екрану се појављује православни свештеник (калуђер, отац Гаврило) који благосиља „Шкорпионе" како би се постигао јефтин, али „палећи", ефекат да је о. Гаврило то учинио непосредно пред сам злочин, а не у Шиду неких 200 км. северо-источно, ко зна колико дана раније и, да ли баш истим људима који се виде да врше злочин. По извршењу злочина, „Шкорпиони" су се вратили у Шид, Србија, умножили видео, па је у Шиду о њему знао свако ко је хтео; тако га је добила и Наташа Кандић (једна од највиђенијих нво-овки у Србији), која је једну своју копију, са наравно својим тумачењем, послала Најсу у Хаг, а друге, пошто га је овај објавио у Хагу, разаслала свим медијима широм бивше СФРЈ и света. Као резултат, забрујало је на свим овим нашим бившим просторима и светским меридијанима: ево необоривог доказа да су Срби и званична Србија учествовали у покољу 8000 Муслимана из Сребренице. Мада је ова (Сребреница) поново, изненадно и тренутно на висини своје „старе славе”, постоје, међутим, у целој овој Кандићкиној причи о њој озбиљне нелогичности: (1) ко ће при здравој памети снимати своје злочине, кад се зна да злочинци „од формата" негирају и очигледне доказе, а камо ли да прибављају сами доказе против себе; и, још, као круна - да их умножавају. Дакле, ако су то ипак њихови снимци, значи то: или су извршиоци ментални болесници или су за то били плаћени у, ком случају, и сам злочин је наређен, режиран и плаћен од корисника - г-ђе Кандић, Хага и ко зна све кога; (2) зар је било потреб-

Преломни изазови ... но да се побијени Сребреничани доведу у близину Сарајева (неких 50-так км) ради погубљења, кад се то већ иначе, по Хагу, Кандићки, итд., масовно радило тамо, око Сребенице; (3) какав је доказ за твдњу о 8000 масакрираних Муслимана, убиство њих шесторице далеко од Сребренице; и, најзад (4) на тејпу, како је и сам Милошевић на суђењу приметио, нема ни датума (у разговору починиоца једини помену- ти датум је 3. јули, што је више од недеље дана пре Сребренице), ни било шта друго, сем Кандићкиног накнадног „тумачења" тејпа, што би указивало да се баш о Сребреници ради; датум 3. јули, 8 дана пре Сребренице, међутим, можда више указује на слабост режије него на ефекат који су режисери тејпом хтели да постигну. НВО затомљује „неподобне" идеје о Сребреници Онда кад се то десило, пре око 2 месеца, није било много јасно зашто је иста госпођа била главни коловођа у спречавању једне „трибине" о Сребреници која је по свему требало да изнесе једну објективнију слику тог догађаја него што је то било по укусу поменуте госпође. Другим речима, побојала се госпођа Кандић да се њен мит о Сребреници не распрши као мехур од сапуна, и тако упропасти ефекат или смањи шокантни ефекат тек долазећег тејпа - јер га је, по сценарију [назвао бих га кодираним-именом „Смрт Србима (фашизму) - слобода (сребреничким) Муслиманима (народу)!"], најпре морао објавити Најс у Хагу. Елем, горњу најављену „трибину" о Сребрници на Правном факултету, Кандићка и друштво иза ње, успела је на неким техникалијама да спречи. Пре, пак, двадесетак дана, Удружење студената Правног факултета, „Номоканон", заказало је поново нову трибину о Сребреници. Ову, Кандићкине НВО-е нису успеле да спрече законски, али су то покушале да ураде силом. Нису успеле, скуп је одржан. Али су учесници и организатори овог скупа, путем медија, безочно и најприземније окарактерисани као фашисти, нељуди, православци, итд., итд. Због чега? Јер су организатори показали другојачије виђење случаја Сребренице, него што је то онај, плаћен од САД и хашког Трибунала, да га НВО-е заговарају. Загрејавање атмосфере ради врхунског циља Поред спречавања окупљања оних, као напред, који Сребреницу виде другојачије него оних који су се учили „истини" о њој преко CNN, НВО су здушно радиле и на њеној афирмацији како би ство- риле одговарајућу преексплозивну атмосферу за експлозију коју би требало да изазове тејп. У том смислу одржан је огроман скуп (додуше, само са позивницама) - који је ваљда и плаћен огромно - у Сава центру. А у Центру за културну деконтаминацију (какво инквизицијско код име!) одржана је изложба „Сребреница сећање за будућност". Концепт изложбе сачинила је Фондација Хајнрих Бел - одељак из Сарајева (?). Ова, дакле, ужурбана и ужарена кампања око Сребренице има само два циља, од којих је један врхунски, важнији, а други само важан и служи за пот- пору првог. Почињем с другим. Много се пропагандно барата са цифром од 8000 побијених Муслимана, а како је Комисија БиХ коју воде не Срби већ Муслимани, успела да до сада идентификује само око 1300 мусли-

манских жртава (Б92, 7 јун 05), потребно је овај не- склад надокнадити заглушујућом пропагандном буком како би се и даље могли вршити притисци на Србе и Србију, специјално у погледу хапшења Караџића и Младића. Карла дел Понте се нада да ће, ако не оба а оно, Младић сигурно бити у Хагу за прославу 10-те годишњице Сребренице, 11 јула. У истом смислу, у ту кампању се сад неочеки- вано укључио подсекретар Стејт департмана, Николас Бернс, са вешћу да су САД скинуле ембарго на $10 милиона Србији, због позитивне сарадње са Хагом, али и да ће се добри односи САД наставити ако се пози- тивно реши косовски случај, а сви оптужени приведу Хагу, именујући ту Караџића и Младића; било би добро да се то обави до прославе 10-те годишњице у Сребреници. Врхунски циљ кампање откривен А главни и врхунски циљ кампање не може се расматрати одвојено од нечувене дозе крајње дрскости Кандићке и њезиних НВО. Пазите: неизабране од народа већ наметнуте и плаћене од САД, НВО с „правом" захтевају од Скупштине Србије да она изда своју Резолуцију којом држава Србија објављује urbi et orbi - целом, дакле, свету - да су Срби починили ратни злочин у Сребреници, побивши тамо 8000 Муслимана. Ето, то је врхунски циљ целе ове кампање. И за дивно чудо, толика је обезглављеност српског Парламента, да је он - задужен иначе да доноси законе/резолуције искључиво с позиција срп- ског националног интереса, уместо тога, подлегавши притисцима ових неизабраних, недемократских, од странаца плаћених структура, почео је расматрање једне такве Резолуције. У овом моменту (15.6) није сасвим јасно какав ће тај акт Скупштине изгледати, али сама чињеница да је то узето у поступак, говори две ствари: (а) да је Скупштина застрашена од стране неизабраних од народа НВО; и (б) да ће Резолуција, ако не вербално оно суштином бити по укусу речених НВО. „Херојство" председника Србије Да ће то баш бити тако, сведочи нико други до председник Србије, Борис Тадић. Овај господин, ваљда и сам уплашен од г-ђе Кандић и компаније, да би, изгледа, био већи „папа од папе" поручио је да ће он отићи на славље, које поводом 10-те годишњице масакра у „Меморијалном центру Сребреница" приређују 11 јула Муслимани, где би се он у име Србије, а у присуству многих веледостојника света, извинио за

IZ SADRŽAJA Razgovor sa Dr Srđom Trifkovićem .............................................................. 5 Ubice ljudi i istine.............................................................................................. 7 Srbi nemaju plan za rešenje problema Kosmeta ......................................... 9 Zločin nad Srbima je bio organizovan ...................................................... 10 Prilozi za historiografiju srebreničke tragedije ....................................... 13 Tragom istraživanja zločina u Sloveniji 1945. g ...................................... 21 Čedomir Vukmanović o stradanju oca u Sloveniji 1945 ........................ 23 Revizionizam u savremenoj srpskoj književnosti (104).......................... 25 Razoren „sveti grad” - Prizren ................................................................... 29

Iskra 1. juli 2005

наводни српски злочин у Сребреници као и све друге. Скупштинска Резолуција, ако до ње дође, а специјално Тадићево извињење (ако и до њега дође) у „Меморијалном центру", добили би свакако „урнебесни" пљесак из Вашингтона, свих западно- европских престоница и, наравно, ликујуће Карле дел Понте, а сам он постао би „човек" вредан сваке похвале. Ако би, пак, Тадић - својим колонијалним менталитетом умео да „прочита" прижељкивања својих господара у вези славља у Сребреници од 11.7. - па узмогне да са собом доведе окованог Ратка Младића и лично га преда г-ђи дел Понте - он поста- је „херој" света и „витез" „без страха и мане". То је, пак, што се тиче Резолуције и Тадићевог евентуалног „херојског" наступа у Сребреници. Постоји, међутим, и друга страна „медаље". Реч је о аутодеструкцији саме „гране" на којој седе и Скупштина и Тадић. Али о том потом. Док се не до- дирну још неки проблеми. Предмети даље дискусије Српски злочини у Сребреници или било где другде на просторима бивше СФРЈ нису предмет овог написа из простог разлога, пошто они, уколико се то независно утврди и верификује, што до сад није учи- њено, морају бити осуђени а сами кривци изведени пред лице, наглашавам, независне правде, дакле, правде каква она стварно мора бити, иначе је неправ- да. Ако се овако ствари поставе, онда су предмет даље дискусије: (а) 8000 побијених Муслимана од стране Срба у Сребреници и (б) шта је Хаг:суд правде или неправде? Хаг суд неправде Да је, што се тиче Хага, он ово друго: дакле, суд неправде, многе чињенице о томе недвосмислено говоре: (1) суд у Хагу је чак и формално нелегалан: основан је од стране Савета безбедности УН (СБУН), а не од Генералне скупштине УН (ГСУН), једино надлежне; (2) САД га, пак, одржавају: кошта их годишње око $100 милиона, па имају и највећи утицај на њега; (3) позивајући се на своје манипулације Хагом, то нам откривају саме САД кроз двојно образложење свог непризнавања Међународног кривичног суда (MKC): (а) МКС може политички бити изманипулисан, стање за САД неприхватљиво, за Србе неопходно; и (б) да је хашка судска екипа професионално друго- разредног или трећеразредног нивоа; добра да суди Србима, али не и Америма; (4) кад се погледа попу- лација Хага по народности оптуженика долази се до страховите статистичке непропорционалности у односу на становништво; тренутно су у Хагу око 75% Срби, 18% Хрвати, по 3% Муслимани и Албанци; ако се, пак, нагласак стави на политичко-војно руководство по народности у Хагу, онда је тај однос вероватно 98-99% на штету Срба; (4) од почетка сукоба у СФРЈ, медије специјално оне у САД су, и без суда, демонизирале углавном Србе, а Хаг те медијске пристрасне извешта- је прихватио здраво за готово; и, (5) САД већ десет година по престанку ратних дејстава у СФРЈ, још увек, истом, ако не и појачаном, жестином воде неки свој „рат" против Срба; ова чињеница недвосмислено указује на две ствари: (а) на САД покушај да заташкају свој не мали допринос разарању СФРЈ и ратовима који су тамо уследили плус неизазвану агресију и бомбар- давања РС и СРЈ; и (б) на покушај да се акције под (а) афирмирају као да су инспирисане САД „хуманизмом".

Iskra 1. juli 2005

Мит о 8000 побијених Муслимана У погледу мита о 8000 Муслимана побијених у Сребреници, има неколико ствари које опет недвосмислено указују на лажност тог мита. Наиме, Хаг, НВО и остало друштво у спрези око овог случаја нема- ју ниједан стваран доказ о њему. Отуда, у недостатку доказа, приморани су на: (1) на напред приказано режирање убиства 6 Муслимана; (2) запенушено урликање и убрзано организовање неких својих „три- бина” о Сребреници од стране тзв. НВО, где се без икакве критике једноумно прихвата све оно што је CNN и муслиманска пропаганда у своје време серви- рала свету; (3) спречавање другојачијег виђења Сребренице, као поменутог са Правног факултета; (4) једини „чврст" доказ Сребренице данас је Извештај Комисије Републике Српске (ИКРС), па се, због тога, много парадира са њим; познато је - јер је то, као „важна" вест, од стране западњичких медија објављено широм света - да је ИКРС, признала да су Срби побили у Сребреници 8000 Муслимана од којих је, по њој, око 7000 именом и презименом идентифико- вано; оно што, међутим, није познато - а није јер се то од речених медија не објављује да је горњи извештај, у ствари, извештај Комисије број 2; извештај ориги- налне Комисије (број 1) - по онима који то знају - Ешдаун је поцепао, а наредио да следећи извештај има да изгледа тачно као онај Комисије број 2 - иначе оде РС! Срећом, тај се извештај (неких 150 страница) може наћи на Интернет адреси: <http://www.slobodanmilosevic.org/documents/srebrenica.pdj; и (5), на те- риторији РС, ради Комисија БиХ (не РС) која се бави откопавањем масовних гробница и идентификацијом жртава. Пазите, њу не воде Срби већ Муслимани, она је, по Б92 од 7. јуна 2005. успела да идентифијкује до сад само 1300 Муслимана; чак и да ова цифра није пристрасна, све је то далеко испод речених 8000. Све ове побројане активности указују на то да се свим поборницима Сребренице необично жури јер је, верују, сад као дошао преломни тренутак да се Србима, једном за свагда, натури мит о Сребреници. Могући српски аутоголови Најзад смо дошли до теме која нас витално интересује, до теме аутодеструкције коју ће Скупштина Србије и господин Тадић починити ако прва изгласа, у складу са диктатом НВО, Резолуцију о срп- ском покољу 8000 Муслимана у Сребреници, а други, председник Србије Тадић, оде у Сребреницу 11.7 и тамо се, у име државе Србије, извини Муслиманима, међународној заједници и Карли дел Понте, за наводне српске злочине. Извинити се као Тадић или путем Резолуције Скупштине то је исто као да сте потписали чек а нисте уписали име особе или институције којој је чек намењен. Због тога ће га неовлашћено употребљавати свако онај који га се дограби. Постоји, међутим, између потписаног а неадресованог чека и извињења, однос- но Резолуције, једна огромна разлика. Ако је у погледу чека на време утврђена грешка, његова исплата се увек може зауставити. Са Резолуцијом или Тадићевим извињењем, међутим, нема апелације, јер је то тако, истовремено с појавом, уписано у Историју, коју увек па и сад пишу победници. А да је баш тако, треба се само подсетити учинка напред поменутог од стране Ешдауна силом изнуђеног Извештаја Комисије РС о Сребреници (ИКРС). Без 8000 идентификованих по-

SRBIJA PRED BANKROTOM Fajnenšel tajms prenosi da će Srbija prodati sve što joj do ruku dođe samo da bi ove godine zaradila dve mi- lijarde dolara i izbegla bankrot. Posebno, propali finansijski tim Srbije se nada da će prodajom kontrolnih paketa akcija u bankama i velikim industrijskim preduzećima, uključujući naftne rafinerije i postrojenja za električnu energiju, uspeti da spase sve niži rejting Koštuničine koalicione vlade. Radovan Jelašić, guverner Narodne banke, izjavio je za Fajnenšel tajms da Beograd želi da iskoristi odluku Evropske unije da započne s izradom Studije o izvodljivosti prema Sporazumu o stabilizaciji i asocijaciji, kako bi se rasprodala sva nacionalizovana dobra u Srbiji privatnim investitorima. "Pre tri godine ja sam tražio od stranih banaka da potroše 10 do 20 miliona dolara (za udeo u srpskim bankama) i oni nisu bili spremni. Sada oni hoće da potroše 200 do 300 miliona", rekao je Jelašić nakon godišnjeg sastanka Evropske banke za rekonstrukciju i razvoj u Beogradu. Jelašić je naveo da je nedavna prodaja banaka bila mamac stranim bankama da dođu u Srbiju i otvore svoje novčanike. Početkom godine Srbija je prodala Jubanku, sedmu po veličini u zemlji, grčkoj Alfa banci za 152 miliona dolara. Italijanska Banka Intesa kupila je privatnu Delta banku za 277,5 miliona dolara. Prodaja još dve srednje banke u državnom vlasništvu, Novosadske i Kontinental, uskoro će biti završena, s austrijskom Erste bankom i slove- načkom Novom Ijubljanskom bankom kao najboljim ponuđačima. Kako bi osigurao da bankarski sektor ostane izvan domašaja domaće konkurencije, Jelašić je sledio postpetooktobarski trend zatvaranja domaćih konkurentskih banaka. Mnoge od njih sada tuže Jelašića i njegove saradnike, ali, budući da domaći sudovi ne funkcionišu, one nemaju baš čemu da se nadaju u Srbiji.

Još tri banke će biti date na prodaju do kraja godine, kao i DDOR, vodeća osiguravajuća kuća. Jelašić kaže da su najviše zainteresovane ponovo austrijske, grčke i italijanske banke, što signalizira koliko je Srbiji očajnički potreban strani novac, i ponovo uz rizik uništavanja domaćeg sektora. U skladu sa sporazumom s MMF, koji je ovog meseca produžio Srbiji trogodišnji aranžman do kraja 2005, Beograd će, takođe, imenovati savetnika do kraja juna za prodaju rafinerija nafte. To će garantovati da ponovo prevagnu strani investitori i strani novac. Rafinerije u Novom Sadu i Pančevu su prve koje čekaju na privatizaci- ju, koja bi trebalo da bude završena do 2007, uključujući i prodaju električnih i vodovodnih postrojenja, nacionalnog avio-prevoznika "Jat", železnice, pošte i telekomunikacija. Mnogi analitičari su upozoravali na ovaj ishitreni i očajnički pokušaj Srbije da se otarasi imovine. - Ovo izgleda kao prodaja pre požara, pre nego što argentinska kata- strofa zahvati Srbiju - kaže jedan analitičar. Ostali analitičari upozoravaju da, bez obzira na ishitrenu prodaju, Srbija ima tako lošu reputaciju među stranim investitorima da ni Jelašić ni ostali članovi propalog srpskog ekonomskog tima neće biti u stanju da prevare pametne strane investitore. Nedavno je jedan strani investitor platio oglas u Fajnenšel tajmsu u kojem upozorava ostale strane investitore da ne investiraju novac u Srbiju zbog užasne korupcije i prevare. Korupcija u Srbiji je toliko van kontrole da je vlada bila prisi- Ijena da ukine svoje sopstveno kontrolno telo, na čijem se čelu nalazila Verica Barać, zbog sve većeg broja skandala s korupcijom koje je ona istraživala. Zato, "kupci, čuvajte se", poruka je svim investitorima koji su se polakomili na prodaju "iz garaža" u Srbiji. Nacional, 27.5.2005. Tekst preuzet iz Fajnenšel tajmsa <srpskinacional.com> (ne kaže od koga datuma)

Преломни изазови ... смртних остатака Муслимана (до сада их је идентификовано - видели смо - свега 1300), случај Сребренице је био мит и животарио само на пропаган- ди и реченим „ватрометима" НВО, али му је ИКРС удахнуо живот. Постао је ИКРС главни „доказ" и аргу- мент и Хага, и Муслимана и тзв. међународне зајед- нице. Ако сад на то дођу Резолуција и Тадић, онда за речену Историју садашњи „доказ" прераста у доказ и то - необориви! Уосталом, све ове играрије (садашње, прошле, будуће) о Сребреници око тога се врте да Срби сами себе морално униште! Ако Тадић и друштво, остану доследни својим изјавама, то би био - аутогол број 1. А број 2 је ту иза плота, само се чека да аутогол број 1 падне. Неће дуго проћи па ће Међународни суд правде у Хагу, на основу евентуалног тадићевско- скупштинског извињења, донети повољну пресуду по тужбама БиХ и Хрватске против Србије о ратној штети од по $100 милијарди свакој. То је та тадићевско- скупштинска, исечена, сад без достојанства, у морал- ној каљузи лежећа, „грана" на којој су и сами седели, али, нажалост, и српски народ, заједно с њима. Изја- ловио би се због тога и велики сан још већих „државника" о благодати живота у ЕУ и НАТОу - јер, ко би још хтео у заједницу са банкротом и вагабундама!

„Шкорпиони" послати у РС из РС Крајине Бивши министар полиције Републике Српске, Томо Ковач, каже да је Врховна команда РС на седни- ци у јулу 1995. одлучила да тражи помоћ од Србије и Републике Српске Крајине. Ковач, који је у то време био заменик министра полиције, наводи да је МУП Србије послао своје полицијске снаге, око 500 људи, који су обављали полицијске послове од Бијељине до Бањалуке. " МУП РСК је послао своје посебне поли- цијске јединице и „Шкорпиони" су стигли у оквиру тих јединица", каже он и додаје: "Ти 'Кајмани’, 'Плави’ и 'Шкорпиони’ су себе тако називали на ратишту. 'Шкорпионе је’ из Ердута довео помоћник министра полиције РСК Милан Миловановић звани Мргуд." Ковач је, у интервјуу за сарајевску "Слободну Босну", рекао и да су „Шкорпиони11 били упућени у Трново, јер је линија падала и јер је то било најгоре ратиште где је Армија БиХ Србима наносила жестоке губитке, рекаоје Ковач. (Б92, 10.6.2005. Подвлачења- Искра).

Н. Љотик

Iskra 1. juli 2005

Разговор са др Срђом Трифковићем

ФИНАЛНИ СТАТУС КОСОВА: ЈЕДАН НЕПРИСТОЈАН ПРЕДЛОГ Српска покрајина Косово и Метохија под протекторатом је УН од бомбардовања Србије 1999. године. Неке НАТО земље и Албанија заговарају независност покрајине, иако су неких 250.000 Срба изгнани са своје земље, преко 2.000 убијени а њихове куће и цркве запаљене или потпуно разорене од стране Албанаца пошто су НАТО трупе окупирале Косово и Метохију. УН је продао имовину и предузећа Срба купцима који су највише понудили. „У току сада већ шест година косовски Срби, са незнатним изузецима, су изложени непрестаном узнемиравању, лишени основних људских права, изоловани у енклавима и лишени слободе кретања и права на рад и употребу сопствене својине, која је углавном узурпирана, разорена или спаљена. Са изузетком северне Митровице, где су Срби већина, српској деца на Косову недостају основни услови нор- малног живота. Они немају слободу кретања и морају да буду праћена до школе од КФОР војника, да их заштите од честих напада, увреда и узнемиравања, не само албанских екстремиста већ и од сопствених суседа" извештава <www.kosovo.com> сајт од 21. маја 2005. На самом терену, међутим, УН гувернер Косова Сорен Јесен-Петерсен, дански дипломата, спреман је да сведочи пред Саветом безбедности УН да је у задња три месеца учињен тамо „знатан про- rpec" у примени „демократских стандарда" од стране Албанаца. Зашто ова обмана? Зато што је решење за Косово, за господина Петерсена и остале међународне администраторе, предодређено. Другим речима, стварност на терену је ирелевантна. Оно што имају на уму унапред је одлучено. Паралела се може направити са суђењем у Хагу, нарочити Слободану Милошевићу. Без обзира шта се дешава на самом суђењу, без обзира како је целосно мит о Рачку или мит о Сребреници раз- обличен - пресуда „крив" је предодређена. Слично, иако је Косово - по свим параметрима - најгоре администриран део Европе; мада - по било којем мерилу, ситуација људских права није ништа даље од катастрофалне, ипак г. Петерсен и остали неће да дозволе да се стварност препречи политичком дневном реду. Нарочито је вредно запазити да је УН поверио самом администратору писање извештаја, мада он има личан и службени интерес да га направи што светлијим. Не поверава се чиновнику писање извештаја о сопственом раду. Ако је г. Петерсен као администратор подбацио, а јесте подбацио, он природ- но неће бити тај да призна свој неуспех. САД Конгрес је најавио пре две недеље да he да подржава аутоnомију Косова. Зашто? Они хоће много више од аутономије. Претпоставка у Вашингтону је све јаснија; на крају ће Косово постати независно у било ком виду. Подржаваоци независности Косова раде врло упорно

Iskra l.juli 2005

и марљиво, лобирањем и улагањем новца у Вашинг- тону, док српска страна није учинила ништа значајно. Добар пример овог неуспеха је недавна посета деле- гације Српске православне цркве у САД. Посета је по сваком објективном мерилу била неуспешна, како по калибру људи које је делегација срела у Вашингтону и у Њујорку тако и по свом утицају на актуелну политику. Поразом Џона Керија и поновним избором Џорџа Буша прошлог новембра, српска страна је имала краткотрајну могућност, као што је кратаку могућност имала и непосредно после косовских нереда марта прошле године, да нешто позитивно учини. У оба случаја Срби су пропустили да је искористе. Пропустили су да створе чврст заједнички став који неби више допустио међусобна неслагања. Таква нес- лагања су се догодила нарочито када је председник Тадић позвао косовске Србе да узму учешће на лакрдијашким, лажним изборима прошле јесени. Други разлог оваквог развоја је жеља Бушове админ- истрације да се ослободи Балканског заплета колико год је то могуће. То захтева, како они то виде у Вашингтону, неку врсту политичког пакета који би садржао како неку врсту независности за Косово, тако и реви-зију Дејтонског споразума и закључење хашке оптужнице хапшењем Младића и Караџића. У вези сва три ова питања, српска страна није била довољно активна да укаже, ако се спроведе, да би то могло допринети нестабилности региона. Ако се српска страна не помири са губитком Косова, ако одбије да то потпише одлуку, Косово сасвим просто не може да буде независно. У односу на Боснију, требало је стално укази- вати, да ће централизована Боснија бити нестабилна и неподесна као што је то била и 1991-1992. године, на почетку грађанског рата, јер су све снаге дезинте- грације присутне тамо до данашњег дана. Чак су данас присутне у много јаче израженом облику. Нетрпељивост трију етничких група, трију конститу- тивних нација Босније и Херцеговине, је дубља и несмиренија него икада раније. И на крају, у односу на Хаг, требало је да срп- ска страна указује да подршком Хагу, САД уствари утире пут власти Међународног криминалног суда, који је је републиканска администрација одлучно одбила да призна. Проблем је да по овим специфичним питањима постији велика блискост између гледишта САД и њених европских партнера. На обе стране Атлантика постоји јасно препознатљива жеља да среди ствари на начин који је штетан по српске интересе. То је делом последица претпоставке иностранства да су се Срби помирили са сопственим поразом, те да стога не могу да раде сложно. Да ли би решење „Косовског питања"" одвратило критику од Ирака и можда чак створило неке добре САД јавне односе у муслиманском свету?

Разговор са др Срђом ... Они који мисле да САД могу себи да зараде код џихадиста неколико јефтиних поена тиме што ће бити добри према муслиманима Босне и Косова обмањују сами себе. Имамо пуно доказа да се то није десило као резултат подршке Клинтонове администрације босанским муслиманима 1992-95. или косовским муслиманима 19981999. Ово је зарадило врло мало скупоцене добре воље у муслиманском свету. Исто важи за покушај Вашингтона да задобије муслиманску наклоност будући неодређен по питању Чечније, или стварно подржавајући Пакистан у сукобу са Индијом током деценија, или будући врло благ према муслиманским преступима на јужним Филипинима и у Индонезији, или дужином тектонске границе између Ислама и неислима у црној Африци. Когод мисли да ће исламисти прихватити наклоност муслиманској страни на Балкану као накнаду за САД подршку Израелу, или за логор у Гвантанамо заливу, или пак Абу Грејб затвор, потпуно је заблудео. Дајући муслиманској страни на Балкану статус жртве и моралне супериорности у односу на српске суседе, Запад је искључио могућност да ту подршку претвори у геополитичку вредност. Они западњаци који тврде да су руковођени моралним стандардима у спољној политици не могу тражити да њихов балкански ситниш буде поштован од муслиман- ског света када је у сваком случају та политика, они тврде, базирана на објективној оцени ко је прав, а ко крив. Српска страна је спремна да Косову и Метохији да ширу аутономију без независности. Зашто би Србија потписивала такву нагодбу? О каквом се предлогу ту ради? Слоган - Више од аутономије мање од независности - је бесмислен. Може да значи било шта, а значи и ништа. Једна је од оних стандардних фраза која може да сакрије de facto независност, У овом тренутку треба првенствено да сакрије недостатак концензуса на српској страни. Таква фраза крчи пут свим моделима одвајања Косова од Србије. као условној независности или постепеној независности, али у оба случаја Косово би на крају било одвојено. Оно што Срби немају јесте модел који би сачу- вао најмање минимум српског присуства, физичког, политичког и уставног у покрајини и један модел који би то јасно рекао такозваној међународној заједници. Ако такви јасни предлози не постоје, измишљање оваквих нејасних фраза је политички штетно. Нема разлога да Србија преговара о крајњем статусу Косова у овом тренутку. Ако уђу у ове прего- воре, треба бити спреман да ће се они завршити рђаво за српску страну, а пристајући на преговарачки просес они ће дати његовим резултатима потпуно неоправдан легитимитет. Србију не треба да обавезују резултати који ће бити последица ових преговора. Пошто ре- золуција УН Савета безбедности 1244 није испоштована, Срби имају савршен разлог да одбију преговоре о било каквом - крајњем статусу. Зашто би они преговарали о неком новом документу, када је стари докуменат, усвојен одлуком највише међуна- родне власти, остао само парче папира. „Балкан, кључни беочуг у рату против

тероризма". био је наслов конференције одржане у Београду пре две недеље. Рокфорд институт, из Рокфорда. Илиноји, био је један од организатора. Зашто је било важно да се конференција одржи у Београду? Имали смо у ствари две конференција. једну у Чикагу 16. априла, а другу у Београду 4. маја. Обе су биле подједнако важне: у Сједињеним Државама и у Србији било је потребно указати на слаб беочуг који је Балкан постао у рату против тероризма. У САД је било потребно указати заједници која одлучује да подржавати независно Косово и цетрализовану Боснију значи отварање врата поплави Џихада у самом срцу Европе. Постојале су везе и још увек пос- тоје, између исламистичког учешћа у Боснији и терористичких напада широм света. Постојале су везе између такозване КЛА, или како год да је њено усво- јено име сада, и Осаме бин Ладена и међународног Џихада. По њиховом систему вредности, они су врло слични другим џихадским покретима широм света, нарочито Чечнији, закључили су наши стручњаци. Они опомињу да форсирање политичог решења које би дало једну дефективни независност овим снагама у Боснији и на Косову, те омогућило исламистички продор који се већ догодио другде у муслиманском свету. Било је важно у Србији саопштити сличну поруку јер су се српске заједнице које одлучују покзале изузетно невољне да употребе овакве аргу- менте у својим контактима са западњацима. Ако се погледа на сведочења пред Комитетом за међуна- родне односе Конгреса од 19 маја, значајно је да ниједан учесник са српске стране није подвукао да би САД стварно нашкодиле саме себи јер би створиле услове за стварање џихадске базе у Европи. Учесници обе наше конференције су ово и друге озбиљне аргументе врло успешно приказали и ми се надамо да завршимо књигу о овоме и презенти- рамо је заинтересованој јавности и заједници која одлучије као наш допринос расправи о томе шта треба урадити на Балкану. Са независним Косовом и јединственом Боснијом под муслиманском владавином, исламисти he имати своју ногу у Европи. Зашто се то не види као претња Европи и Сједињеним Државама? Једино разумно објашњење њиховог одбијања да схвате реалност Ислама је да они мрзе друштво у коме су рођени, да презиру традиционалну културу, цивилизацију и морал на којима су обе - Европа и Северна Америка саздани, те да желе да буду савез- ници оних који су њихови непријатељи. Исти демони који су руководили њихове очеве и дедове у подршци Стаљину и комунистичкој субверзији Запада сада их воде да подржавају муслимане и стварање исламистичке пете колоне у западном свету. Победа исламских снага у Европи на Косову и у Боснији остварена је од стране НАТО-а. Да ли би независно Косово и јединствена Боснија оправдали НАТО-во вођење рата? НАТО-во вођење рата 90-их година у подршци муслиманској страни на Балкану је првенствено употребљено као САД оруђе да покаже Европљанима да је Вашингтон још увек газда и да он о свему одлуч-

Iskra 1. juli 2005

Пригушена стварност

УБИЦЕ ЉУДИ И ИСТИНЕ Скоро две ндеље од када је приказана видео трака о зверствима, за коју њени промотери тврде да представља доказ о српским ратним злочинима над Муслиманима Сребренице, многа питања о страшном филму су још увек отворена. То није зауставило велику већину главних медија да прогласе видео траку за „непобитан доказ" озбиљне оптужбе публикујући гнусне приказе „геноцида" у Сребреници. Медији и присталице хашке инквизиције који тврде да су у томе нашли „револвер који се пуши" никако то није; њихова умишљена тврдња је непобит- но доказана лажном. Међутим лаж се непрестано понавља и то све грлатије. Браниоци „службене истине" су одлучни да не допусте чињеницама да ометају њихову причу. То је покушају да се мани- пулише стварност грубом снагом воље и одлучности оних који је тако приказују, уз ништа друго до презир према „реално-обавештеним" масама, које на крају увек, раније или касније, постају жртве пропаганде. Застрашујуће фабрикације Прича објављена у Лос Анђелес Тајмсу (ЛАТ) од понедељка успела је да укључи скоро све лажне информације о видеу и догађајима у Сребреници. Новинарка ЛАТ-а Алиса Рубин тврди да су Срби шокирани видеом, „слушајући годинама како њихов бивши председник, Слободан Милошевић, пориче да су трупе из Србије икад учествовале у рату у суседној БосниХерецговини, а најмање починили ратне злочине." Шта, ако ишта, на видеу чини Милошевићеву

је кад је у питању безбедносна политика. Тиме што се проширио ван своје сфере операција, повредом соп- ствене повеље и трансформацијом од строго одбран- беног савеза у злочиначки агресивну групу, НАТО је постао оруђе постмодерног друштвеног и политичког инжењерства. Постао је оруђе глобалне хегемоније исто као што ће Уједињене нације и Европска унија бити употребљене као оруђе светске хегемоније ако и када затреба. Ко he бити губиташи а ко победници у сцена- рију независног Косова и Босније под муслиманском владавином? Главни губиташи биће наравно Срби. Али на дужој стази губиташ ће бити цео западни свет и сви народи који не желе да виде ширење Џихада у срце Европе. Губиташи ће бити присталице владавине закона у међународним односима. Губиташи ће бити они који хоће мир и стабилност на Балкану. Победници ће бити непријатељи свих ових ствари, а превенсвено ратници глобалног Џихада. Отава, 27.5.2005. (Превод - Искра)

Iskia 1. juli 2005

Боба Боројевић <www.serbianna.com>

тврдњу нетачном? Апсолутно ништа. По речима саме Рубин, трака „изгледа повезају ратна злодела са паравојним јединицама за које се верује да су биле под контролом виших кругова српске владе." Изгледа - коме? Ко верује? Па, природно: Наташа Кандић, „активиста људских права", која је на челу „истражи- вачке организације у Београду која скупља информа- ције за суђења ратних злочина у Хагу". Агент хашке инквизиције која позира као адвокат људских права, аутор шест страшних оптужби о српским злоделима, ниједна од којих није ни најмање доказана - то је особа на чијим импресијама и веровањима ЛАТ и остали медији заснивају своје мишљење да су Милошевићеве документоване тврдње лажне. Слично поуздање у веровање и мишљење прати помињање Рубинове Ратка Младића, генерала босанских Срба оптуженог да је наредио „геноцид":„општеје уверење да је Младић наредио масакр у Сребреници или пропустио да га спречи. Био је у граду у време убијања." Дакле, он је или наредио, или није спречио (убијање) које је неко други наредио - не може да буде и једно и друго! И како његово присуство у Сребреници, само за себе, било шта доказује? Покушавајући да закључи случај, Рубинова тврди да су „владини службеници у етнички српском делу Босне признали да су снаге из Србије биле активне на босанској територији за време рата.1' Али објављено признање била је нагађање из анонимних извора цитирано у једном босанском муслиманском листу, и стварно се није догодило. Дан пре тога, Сан Франциско Кроникл је објавио причу Поле МакКракен, која говори о пасиони- раном, пуном мржње опису српских зверстава њеног муслиманског тумача, изазваног виђењем слике дво- јице Срба који „су починили неке од најгорих злочина у Боснији." Очигледно охрабрена овим изливом мржње, МакКракенова пише саучествујући са женама Сребренице, које су „изгубиле 8.000 мужева и синова за неколико часова, док су власти холадских мировњака беспосличиле" и „слушале 8.000 испаљених хитаца који су убијали, једног по једног, њихове вољене мужеве и дечаке." Мука је што се то није никад догодило. Холандски мировњаци нису били сведоци ниједног јединог убиста и то су поновљено посведочили. Никад није било ни озбиљне сугестије - а најмање неког доказа - да су људи Сребренице били убијани како то МакКракенова описује. Ах, да, али то је тако добро штиво, па није могла да одоли - а није могао ни њен уредник. Порнографија се продаје, а ни поргографија о зверствима није изузетак. Доказ који то није Видео је употребљен да подржи две основне тврдње: Срби су масакрирали „до 8.000" ненао- ружаних мушкараца цивила у Сребреници (обавезно описана као „највеће појединачно зверство у Европи после Другог светског рата"), и да је српска полиција имала учешћа у убијању. Међутим убијања на траци, претпоставка је, извршена су далеко од Сребренице, близу места Трново - и наравно, не тиче се хиљаде

Убице ... људи, већ шесторице. У односу на „српску полицију", ево како агенција Ројтер изражава службену линију: „Видео доказује да су снаге из саме Србије узеле учешћа у рату у Босни 1992 -95., што је Србија до сада порицала. Слика како српска паравојна поли- ција хладно убија ненаоружане Муслимане из Сребренице шокирала је нацију." Несрећно по ту обмануту агнецију, прича из које је овај праграф узет односи се на хапшење бившег члана „Шкорпиона" у Хрватској. Неколико сведока на Милошевићевом суђењу у Хагу потврдило је да „Шкорпиони" нису били српска (тј. из Србије) поли- цијска јединица, већ јединица из Српске Крајине, лојална отцепљеним српским властима на територија- ма које тражи Хрватска. Што многи Шкорпиони сада живе у Србији последица је чињенице да је источна Славонија, одакле су они оригинално, дошла под кон- тролу Хрватске у 1997. (Друге територије Крајине заузете су у лето 1995., а њихово становништво потражило склониште у Србији.) Сасвим је јасно да Шкорпијони нису били српска јединица; толико о Ројтеру и његовом „доказу". Продавање „геноцида" Мировни споразум у Дејтону 1995. који је службено прекинуо непријатељства у Босни, рат поми- ње као „трагичан сукоб у региону". Али за вође босан- ских Муслимана и њихове савезнике у САД, рат је био српска агресија и геноцид; њихова моћ и репутација се у многоме заснивала на овом темељу. Сваки опис рата који није сматрао Србе злочиначким агресорима и Муслимане потпуно невиним жртвама био је просто неприхватљив за Сарајево, али и за Вашингтон. Али иако Дејтоски споразум није прихватио ову догму, био је систематски гажен годинама од европских вице- краљева подржаних од Америке, тако да сада још једва постоји. Случај „геноцида" међутим, промо- висали су амерички правници у служби босанских Муслимана, а такође и од хашке инквизиције. За време самог рата, помињање „геноцида" заснивано је на злонамерно сликаним фотографијама изгладнелих избеглица у, како се називало, „логорима смрти". Ово тешко да се данас и помиње, изузев од људи који створили своју репутацију крчмећи ориги- нално ове тврдње. Данас је кључни аргуменат Сребреница. Има све што је потребно за аргуменат о агресији / геноциду: наводно српске трупе, мусли- манске жртве, неангажовано УН држање, и једино племенит наступ Сједињених Држава да интервенишу у име невиних. Али на сваком кораку овог пута. „чињенице" се показују изразито непровереним, а оне које су непобитно утврђене противурече службеној причи. „Шкорпијони" идентификовани као убице шесторице младих људи, нису били српска јединица. „Заштићена зона" Сребреница није била разоружана, већ пре база 28 пешачке дивизије босанске Муслиманске армије, која је наставила да напада околна српска села и после доласка холандских мировњака, починивши страшне злочине. Холанђани нису били сведоци никавих егзекуција у области своје контроле пошто су Срби заузели Сребреницу. Били су

сведоци да су Срби давали храну и воду муслиманским женама и деци, који су потом били евакуисани на територију коју су држали Муслимани. У међувремену, мушко људство Сребренице, војници 28 дивизије и придружене јединице, одлучили су да се не предаду, те су покушали да се пробију према територији коју су држали Муслимани. Очигледно неки од њих су заробљени и стрељани. Колико њих, под којим окол- ностима, и по чијем наређењу, још увек је отворено питање. Нема чињеница о томе, само нагађања, изјаве и оптужбе. И док све то чини моћну пропаганду, доказ је само карактера њених аутора - ништа више. Један скрхани свет Али шта друго би било очекивати у једном свету који ужива у телевизијској стварности, моћи и сили и крајњој равнодушности према очигледним лажима док су им оне угодне или утешне? Наш је свет постепено напустио све обрисе цивилизције, разума и човечности, клизајући уместо тога у сулудо обожавање агресије и лажне религије политике. Убице из Наташе Кандић опојног видеа су си- гурно људска бића за жаљење. Али шта да се каже о онима који употребљавају тај видео да презентирају лажи? Они убијају истину и правду на исти болестан начин као и они стрелци што убијају шесторицу људи на пошумљеној падини негде у Боснији. То је један изопачен и скрхан свету коме је инвазија - „ослобођење", окупција - „слобода", а неко као Наташа Кандић сматра „поштованим активистом људ- ских права" а не плаћеним патолошким лажовом. Пратити овај развој је исто тако болно као и гледати садржајне слике егзекуција, одрубљивања глава и мучења из последње стварносне представе (шоа) свемоћне Државе. Томас Џеферсон је једном рекао: „Дрхтим за моју земљу кад помислим да је Бог праведан, да Његова правда не може заувек да спава." Они који живе убијајући - било народе или истину - требали би да почну да дрхте. ANTIVVAR, 16.6.2005. (Превод - Искра)

Небојша Мапић <Antiwar.com>

СЛ0ЖЕН0СТ РЕФЕРЕНДУМА У ЦРНОЈ ГОРИ Саветник републичког премијера Слободан Самарџић оценио је да је било нужно указати Европској унији на сложеност и деликатност спровођења референдума о државном статусу Црне Горе. „Списак од 263.000 држављана Црне Горе који живе у Србији, а које је председник Коштуница дао Олију Рену и Хавијеру Солани, има за циљ да покаже да је одвајање Србије и Црне Горе веома сложен и компликован процес који захтева осетљиву процеду- ру". Према његовим речима, црногорски држављани, иако не живе у матичној држави, имају право гласа и опредељивања о будућем државном статусу Црне Горе, што је и регулисано чланом 7 Уставне повеље, као променом Повеље у коју су унете нове европске гаранције у том смислу. (РТС, 19.6.2005.)

Iskral.juli 2005

Pošto Kosmet?

SRBI I DALJE NEMAJU KONKRETAN PLAN ZA REŠENJE PROBLEMA KOSMETA Srbi, na žaiost, još uvek žive u svom nekoliko stotina godina dugom snu, pa onako mamurni pokušavaju da nađu rešenje problema svoga opstanka na ovim prostori- ma, ne samo na Kosmetu, jer kako vidimo, prete i manjin- ski Mađari iz Vojvodine da se zaista otcepe i pripoje svojoj matici Mađarskoj a za njima ne zaostaju ni novopazarci sa celom sandžačkom regijom, tvrdećl da su Bošnjaci te bi da se pripoje svojoj matici Federaciji. Pri tom se i crnogorski cvet srpstva takođe sprema za ‘junačko’ odvajanje od Srbije te usput, da bi pokazali koliko im je dosta Srbije, miniraju utakmicu u Podgorici, jasno pokazujući svojoj doskorašnjoj braći, da ih i nisu smatrali za braću, te da se ovim drugima to samo činilo, i nesvesni opasnosti koja im preti od Šiptara koji već javno pretenduju na skoro pola Crne Gore, naselivšl se već mal- tene do Budve i čekajućl podesan momenat da traže i svoju nezavisnost od međunarodne zajednice, tvrdećl da su potlačena većina u okviru manjinskog ratobornog crnogorskog življa. Za to vreme savetnici premijera i predsednika Srbije još uvek ‘krčkaju’ definiciju predloga za rešenje statusa Kosova i Metohije zvanu ‘manje od nezavisnosti, a više od autonomije’. Dok se Srbi premišljaju kako da odgovore u ovakvoj situaciji gde sila Boga ne moli, a da to bude ‘ni po babu ni po stričevima’, Amerikanci daju svoje predloge. Prvi predlog je da Srbiji od celog Komseta pripadne mali deo na severu pokrajine I da za uzvrat dobije brži ulazak u EU. Treba napomenuti da je jedan od predlagača i Januš Bugajski, albanski lobista u američkom parlamentu. Drugi predlog je dao naš kreativni i maštoviti mi- nistar inostranih poslova Vuk Drašković, predloživšl da se status Kosmeta reši po formuli Južnog Tirola, gde austrij- ska većina ima praktičan suverenitet, dok italijanska manji- na ima posebna prava. Prvi predlog je sasvim jasan dok ovaj drugi bi trebalo malo pojasniti, posebno u delu u kojoj su ulozi sada Srbi-austrijske većine, jer su do progona to de facto bili na svojoj teritoriji, iliti pak italijanske manjine? Pozicioniranje ovde mnogo znači. No, prema izjavi Nebojše Šutanovca, člana predsedništva DS: moraćemo da čekamo na objavu “zvanične državne strategije koja bi morala da bude gotova do početka pregovora sa Albancima 'a to će biti najverovat- nije ‘ eveć u septembru ove godine..."! U međuvremenu svi prištinski mediji objavljuju da će se Boris Tadić i Ibrahim Rugova sastati 26. maja u Njujorku, gde bi u stvari započeo dijalog Beograda i Prištine. Albanci tvrde da je sve u vezi tog sastanka već dogovoreno i da je u celoj operaicji veliku ulogu odigrao Soren Jensen Peterson. Mi u Beogradu još uvek o tome nismo obavešteni. Moguće je da ćutanje premijera i predsednika rezultat straha od srpske javnosti, s obzirom da je sasvim izvesno da će im u Njujorku tražiti pristanak na otcepljenje Kosmeta.

Iskra 1. juli 2005

Naravno, tek u tom slučaju pokušaće se sa što većim odugovlačenjem javnog priznanja o odricanju od južne srpske pokrajine. Naši mediji intezivno objavljuju da je Bajram Kosumi, koga već nazivaju i javno ‘premijerom Kosmeta’, uputio zvanični poziv predsedniku Vlade Srbije, Vojislavu Koštunici, kojim srpskom premijeru predlaže sastanak. Kosumi je naglasio da želi da plod njegovog i Koštuničinog razgovora budu konkretni rezultati a ne samo marketingški potezi dobre volje. Koštunica sa svoje strane i dalje ne komentariše ni svoje ni Kosumijeve namere. No, na to smo već navikli. Već proglašeni od strane Šiptara premijer Kosmeta Bajram Kosumi doduše daje izjave da ‘ne bi predstavljalo problem da Gračanica postane opština sa većinskim srpskim stanovništvom’, što bi takođe olakšalo celokupnu administraicju koja se tiče rešavanja praktičnih i svako- dnevnih srpskih problema. Međutim, Kosumi dalje naglašava da su u pregovorima ‘kosmetski političari imali više problema sa Beogradom nego sa kosmetskim Srbima’. Svaka čast na takvim izjavama jer je broj kosmet- skih Srba zanemarljiv u pokrajini, nego ni nama nisu potpuno jasni potezi Beograda jer sve ispada nekako pašićevski ‘može da bidne al’ ne mora da značl’...Taktika dobra verovatno za zbunjivanje protivnika i neistomišljeni- ka, posebno u Pašićevo vreme, koja danas ni istomišljenicima nije sasvim jasna. Naime, dogovori o susretu premijera Koštunice i već proglašenog ‘premijera Kosmeta’ Kosumija ponovo su na početku jer je iz kabineta predsednika Vlade Vojislava Koštunice, odbijena mogućnost da se Bajram Kosumi treti- ra kao prmeijer susedne zemlje, što je ovaj postavljao kao uslov. No, kad je već tako zar o tome nije ranije moglo da se vodi računa te da se ne talambasa mnogo o mogućim sastancima i pregovorima, izuzev ako i to nije deo taktike neposrednog i otvorenog dijaloga. Zar nije dovoljno da se naše vlasti pozovu i stalno pozivaju samo i isključivo na Rezoluciju 1244 SB UN i da se za sve improvizacije po pitanju imena i statusa kako pokrajine tako i njenih predstavnika, Šiptari obrate direktno SB UN, a ne da mi sa njima raspravljamo hoće li ili neće, a ako hoće u kom svojstvu hoće da idu na pregovore u vezi rešavanja pitanja Kosmeta. Šalu na stranu od ovakvih pregovora Srbi imaju samo još veću bedu I siromaštvo, i nagoveštaje da bolje neće biti, barem ne skoro. Institucija za koju se sigurno zna da godišnje obrne izvesne novce jeste Titova ‘Kuća cveća’, koju godišnje poseti oko 1,7 mil posetilaca. Srbima, kojima više nije do igara već samo do hleba, izgleda da će najpametnije biti da unovče barem ovaj siguran izvor sredstava i umnože ga a vreme je pokazalo da je sada pravi trenutak, tako što će u

Ante Nobilo, jedan od najpoznatijih advokata u Hrvatskoj

ZLOČIN NAD SRBIMA JE BIO ORGANIZOVAN Ante Nobilo spada u sam vrh advokatske branše u Hrvatskoj. Iza sebe kao tužilac ima slučajeve “Artuković”, “Arkan”, “Pakračka poljana”, “Krvavi Uskrs”, aferu “Labrador“... Kao advokat zastupao je porodicu Mihajla Zeca i desetine drugih poznatih slučajeva, ali je svoje medij- ske vrhunce dosegao zastupajući Tihomira Blaškića pred Haškim sudom.

U Hrvatskoj nikoga ne ostavlja ravnodušnim - jedni mu zamjeraju da je uzurpirao medije i da opanjkava Hrvatsku, dok drugi u njemu vide zagovornika evropskih vrijednosti u pravosuđu, ali i u politici. Spada u malobrojne javne ličnosti u Hrvatskoj koje smatraju da je ta zemlja izvršila agresiju na BiH, a za razliku od većinskog mišljenja u hrvatskoj javnosti, Nobilo smatra da optužnica protiv Go-tovine ne ruši kredibilitet domovinskog rata.

djelo amatera, sračunato na skretanje pažnje vjerovatno psihički bolesnog čovjeka, pa mu i ne treba pridavati preveliki značaj. Međutim, ono to se dešavalo poslije lokalnih izbora puno je ozbiljnije. Naime, prvi put efekat povratka Srba u te krajeve dao je rezultate. Ostvarili su kritičnu masu birača koji su osvojili značajan broj mjesta u lokalnoj samoupravi, što su ekstremisti prepoznali kao signal da bi Sve je učinjeno da se Srbi ne bi mogli vratiti u Hrvatsku Srbi mogli preuzeti NN: Ma što mislili o optužnici, činjenica jeste da Srba u Hrvatskoj lokalnu upravu u tim više nema. Etničko čišćenje se dogodilo? dijelovima Hrvatske i praktički preuzeti NOBILO: Činjenica je da Srba nema, činjenica je da su izbjegli, lokalnu vlast. A u njimeđutim isto tako je i činjenica da su resursi za povratak uništeni, kuće hovoj svijesti još je popaljene; sve je učinjeno da se oni ne bi mogli vratiti. Sve govori da je to bio slogan - jesmo li se Tuđmanov cilj. Etničko čišćenje je provedeno, samo treba da se utvrdi tko je zato borili? Oni su kriv, imenom i prezimenom. Ja tvrdim da je i hrvatska vlast kriva što smo dobili još u 1995. godini: takvu optužnicu. Ona je bila i jeste u boljoj poziciji nego Haško tužilaštvo da “Srba nema, to je utvrdi tko je počinio zločin i u “Oluji”, koje jedinice, koji zapovjednici i po čijoj su prazan prostor; to komandi zločini činjeni. To je trebalo da se procesuira. smo mi osvojili ratom, to je naše i NN: Pa viast govori o 4.000 procesuiranih osoba posiije “Oluje”? nikada Srbi to neće NOBILO: To su priče za malu djecu. Ta još je Tuđman mahao tzv. imati”. Međutim, bijelom knjigom gdje je zabilježen svaki kokošar koji je prošao tim prostorom. izbori su prvi put To nije to. Tu nema niti jednog ključnog čovjeka, niti jednog organizatora, tu narušili tu sliku i dogodilo se to što se nema ratnog zločina protiv civila, ratnih zarobljenika. dogodilo.

NN: Hrvatska je uznemirena posljednjim događajima. Ubistvo Srbina u Karinu i eksplozije u Vukovaru, a potom i prijeteće pismo samozvane terorističke organizacije. Kako tumačite te događaje? NOBILO: Što se pisma tiče, uvjeren sam da je to

Pošto K o s m e t . . . 'Kući cveća’ otvoriti ‘plakaonice’, ‘narikaonice’, ‘kukaonice’ i ‘jecaonice’. Naravno, sve to košta. Pa u zavisnosti koliko ste nostalgični i da li vam se samo plače, kuka, jeca ili nariče moraćete na adekvatnom mestu adekvatno i da platite. S obzirom na situaciju u zemlji, bojim se samo da bi vrlo brzo ‘Kuća cveća’ postala mesto hodočašća svih izneverenih Srba i srpski zid plača. Nadam se samo da će Bog pogledati barem jednim okom na naše vodeće Ijude I dati im snage za samospoz- naju i pošteno povlačenje u slučaju lične nesposobnosti. Beograd,20.5.2005.

U svakoj državi ima takvih ludaka. No, tada država treba da pokaže zube. Da je Hrvatska to učinila odmah poslije “Oluje”, nakon što je vojska zauzela taj teritorij, ne bi došlo do svega onog ružnog do čega je došlo. Hrvatska vlast je popustila u prvim danima. Nakon što je vojnički osvojila taj teritorij trebalo je da garantira sigurnost svakom čovjeku i njegovoj imovini. Nadam se da to ovaj put neće uraditi. Dakle, jedna energična istraga, otkrivanje počiniteIja, sada je nužno.

NN: Nije li onda malo preuranjeno izjavljivati, kao što to čine iz Vlade, da tragovi vode “preko Dunava”? NOBILO: To ne mogu komentirati. Sve je moguće. No, postavlja se pitanje zašto baš sad, zašto poslije lokalnih izbora? Zašto to nije bilo prije pola godine? Meni logika stvari ukazuje da se ipak radi o unutar hrvat-skom razračunava-nju. Vidim da su mnogi iznenađeni rezultatima izbora. NN: Pređimo na one stare teme. lako se slučaj “Gotovina” percipira kao jedini uvjet za ulazak Hrvatske u EU, činjenica je da to nije jedina prepreka. Kao da se zab- oravilo na druge uvjete, među kojima je i reforma pravo- suda? NOBILO: Imate pravo. Hrvatska, osim Gotovine,

Slavica Grahovac

Iskra 1. juli 2005

mora savladati još neke velike prepreke. Ulazak u EU znači prilagodbu države europskim standardima funkcioniranja jedne pravne države. U okviru toga reforma pravosuđa je na prvom mjestu. Pa i samo pitanje Gotovine ne iscrpljuje se prvenstveno na njegovom hapšenju, več je više i prije svega pitanje funkcioniranja pravne države. Zašto mi želimo ući u EU? Ne zato što patološki želimo biti u tom savezu, nego zato što želimo imati državu po standardima EU. Kako znamo da bi nama trebalo jedno stoljeće da ostvarimo taj cilj, najjednostavniji i najbrži način je priključenje EU, koja će nam diktirati ubrzane promjene i zakonodavnu i svaku drugu reformu. Dakle, ne radi se o pukom priključenju, već projek- tu stvaranja drugačije, kvalitetnije i bolje države. U okviru toga reforma pravosuđa je nužna i to je jedno veliko i sveobuhvatno područje, pa će i sam proces potrajati. Jedna od ključnih stvari na tom putu je zakrčenost pravosuđa u Hrvatskoj velikim brojem neriješenih predmeta. U ovom trenutku imamo preko milijun i po neriješenih predmeta. Za mnoge slučajeve čeka se po pet, deset i više godina. Upisi u zemljišne knjige čekaju se godinama, u Zagrebu sedam i takvo pravosuđe stvara pravnu nesi- gurnost i za građane i za potencijalne investitore. Zbog toga Europa i forsira reformu pravosuđa, jer je to važan segment uređenja države, vladavine prava i civilizacijskih standarda na kojima Europa počiva. NN: Nije li, u tom kontekstu, zabrinjavajuća činjeni- ca da i posljednji izvještaj “Amnesty Internationala” otkriva da je u hrvatskom pravosudu i dalje prisutan etnički kriterij u odmjeravanju pravde? NOBILO: Na žalost, to je tačno. Tu se još vuku repovi prošlosti kada su se masovno izricale presude u odsutnosti. Ilustriraću vam to najsvježijim primjerom kojim se ovih dana bavim. Već sedam dana pišem analizu slučaja generala Trifunovića, koji je osuđen u Varaždinu za ratni zločin na 15 godina zatvora, a za iste događaje u Beogradu na 11 godina. Ovdje za upotrebu sile, a tamo za nedovoljnu upotrebu. To je primjer jedne velike sramote u hrvatskom pravosuđu. Još 1993. godine Vrhovni sud je potvrdio tu presudu. Meni je došla kćer generala Trifunovića i tražila da preuzmem taj slučaj. Napravio sam analizu iz koje se vidi da se radi o nepoštenom suđenju i neprofesionalnoj i pravno neutemeljenoj presudi. Tim povodom sam u više navrata razgovarao sa Ratimirom Čačićem, koji je bio prvi čovjek Kriznog štaba Varaždina i koji mi je potvrdio da je Trifunović bio častan i pošten čovjek i da nikakav ratni zločin nije počinio, te da mi stoji na raspolaganju kao svje- dok u obnovljenom procesu. General Trifunović je mogao Varaždin sravniti sa zemljom. On je imao potencijale da 350 tona čelika u minuti izbaci na grad i da je htio počiniti ratni zločin Varaždin danas ne bi postojao. A on je čuvao grad i svoje vojnike. Zbog toga je ispao žrtva. Kada bi se takvi kriteriji primijenili prema hrvatskim časnicima, ja ne znam koji bi bio na slobodi. Nažalost, sudovi u Hrvatskoj rukovodili su se etničkim kriterijumom. Pokazuje to i stanje u hrvatskim zatvorima. Zatvorenici kažnjeni za zločine iz međunarod- nog krivičnog prava. Prebrojite ih po nacionalnosti i sve će vam biti jasno. Tu bi nekakav balans morao biti, ali ga nema. U zatvorima je po toj osnovi oko 600 Srba i otprilike četvoro Hrvata. To je nedopustivi debalans koji je potvrdio i

Iskra 1. juli 2005

“Amnesty International”. NN: Kako u tom kontekstu gledate na zahtjeve nacionalnih sudova, pa i hrvatskih, o preuzimanju haških predmeta? NOBILO: U principu smatram da bi te države, pa i Hrvatska, trebalo da povrate svoj suverenitet u oblasti pravosuđa. Sama potreba osnivanja Haškog suda govori o kvaliteti ovdašnjeg pravosuđa. Mi moramo stvarati ambijent u kojem će nacionalna pravosuđa kvalitetno suditi ratne zločine i to svojim “herojima" i to je idealna situacija kojoj moramo težiti. Međutim, ja se pribojavam dva ekstrema koji bi se mogli dogoditi. Hrvatska tvrdi da je osposobila četiri velika suda u Zagrebu, Splitu, Rijeci i Osjeku, koji će moći preuzeti te procese. Hrvatska ima i kadrove i tehničke uvjete da to napravi. No, ja se bojim da će se ponovo pri- mijeniti nacionalni kriteriji, bojim se da će u tim procesima politika imati odlučujuću riječ. Ta suđenja mogu otići u dva ekstremna pravca. Da se Hrvatima gleda kroz prste, a Srbima svaka dlaka na troje siječe. Međutim, može biti i druga krajnost - da ovdašnji sudovi pogađaju očekivanja Haga i sve što im ustupi da nekritički sude. I u tom slučaju izostati će pošteno suđenje. Dakle, čim politika utiče na ovaj ili onaj način, nije dobro. Toga se ja bojim jer suđenje pred domaćim sudovima postavlja se kao prvorazredan politički cilj, a čim je suđenje samo po sebi politički cilj ono je opterećeno političkom atmosferom i ne može biti kvalitetno. No, ta se “kisela jabuka mora zagristi” i moramo biti svjesni svih opasnosti koje to nosi, te stvoriti poželjnu atmosferu u društvu da pravosuđe može kvalitetno raditi. NN: U tom pogledu zanimljiv je i slučaj vukovarske trojke. I Beograd i Zagreb žele to sudenje. Komu biste ga Vi dodijelili? NOBILO: Mislim da u takvim slučajevima treba utvrditi principe. Dakle, na hrvatskoj je strani princip, u pravosuđu općeprihvaćen, da se treba suditi tamo gdje se zločin desio, gdje je krivično djelo izvršeno. U konkretnom slučaju to se desilo u Vukovaru, u Hrvatskoj, i stoga bi ona imala prioritet u dobivanju tog procesa. Međutim, stvar nije tako jednostavna. Naime, zakoni i u Srbiji nalazu da se vlastiti državljani ne mogu izručivati drugim državama. Mogu to činiti samo Međuna- rodnom krivičnom sudu. Postavlja se pitanje jednog princi- pa. Ako je Beograd izručio vukovarsku trojku Hagu, da li taj sud, ako im neće suditi, smije optužene izručiti drugoj državi. U tom će slučaju, u najmanju ruku, dovesti političko vođstvo u Srbiji u vrlo neugodnu situaciju, a ono će se onda prilično efikasno moći suprotstavljati daljoj suradnji sa Tribunalom. I zato je to komplicirana situacija koja nadilazi općeprihvaćeni princip da treba suditi tamo gdje je djelo izvršeno. I Hag će vagati gdje će biti pošteno i pravedno suđenje. Ja se bojim da bi u Hrvatskoj bio takav pritisak, te da su oni unaprijed već osuđeni. Bojim se da ih, s druge strane, u Srbiji smatraju herojima, pa će zbog pritiska biti oslobođeni. NN: Optužnice protiv hrvatskih generala, posebno Gotovine, u Hrvatskoj su ocijenjene kao revizija povijesti. Dijelite li to mišljenje? NOBILO: Mislim da se pretjeruje. Jedna optužnica ne može promijeniti povijest. Ja sam čitao optužnicu i smatram da ona suštinski nije promašena, koliko je nespretno

Ante Nobilo .

tunela?

pravno-tehnički napisana. Naime, Tužilaštvo polazi od teze, što je legitimno, da su se određene osobe, na čelu s Tuđmanom, dogovorile i upustile u zločinački poduhvat koji je imao za cilj etničko čišćenje Srba. Ja smatram da je “Oluja” primarno imala za cilj oslobađanje i uspostavu ustavno-pravnog poretka na dijelu hrvatskog teritorija. Sekundarni cilj bio je etničko čišćenje Srba.

NOBILO: Neke od njih upravo mrcvarim. Rasprava u slučaju “Pakračka poljana” je nedavno odgođena jer je jednog od optuženika bolio zub. To vam dovoljno govori koliko se tome ozbiljno pristupa. Slučaj “Lora” - presudu je ukinuo Vrhovni sud, a novo suđenje nikako da počne. Problem je što je pravosuđe dio društva, a hrvatsko društvo još nije dovoljno zrelo u smislu jedne političke odluke, da se suoči sa negativnim stranama svoje prošlosti. Dakle, hrvatsko društvo, javnost, a elita moraju prije ili kasnije osu- diti tamne strane Tuđmanove vladavine i stvoriti takvu klimu u kojoj će pravosuđe moći djelovati. Ono izvan tog ozračja nema tu snagu, u vlastitim redovima nema lidera koji bi izborili onaj stupanj samostalnosti pravosuđa kakav Ustav predviđa. U hrvatskom pravosuđu nemate kritičnu masu koja bi se sama u ovoj državi izborila za ono mjesto koje mu po Ustavu pripada. Mora mu politika, pod pritiskom Europe, osigurati ono mjesto koje mu pripada. Tek ćemo tada moći vidjeti svjetlo na kraju tunela.

Tužilaštvo, u opisu tog zločinačkog poduhvata islo je, po mom osobnom mišljenju, preširoko. Trebalo je da navedu “više točno neutvrđenih osoba iz HV, iz HDZ-a, iz lokalne uprave”. Oni su upotrijebili sintagme iz kojih bi se moglo zaključiti da je HV, državni vrh u cjelini, lokalna zajednica, dakle da su se apsolutno svi udružili u zločinački poduhvat. To jednostavno nije točno. Većina učesnika niti je imala na umu niti je činila zločine. Međutim, netko je to napravio i organizirao. Ja tvrdim da je to bilo organizirano. Hagu je bilo jednostavnije poopćiti stvar nego ići linijom utvrđivanja odgovornosti. Haško tužilaštvo je slično išlo i u slučaju “Blaškić”, gdje su globalno rekli od Tuđmana preko Blaškića do posljednjeg vojnika HVO-a, svi su oni išli u etničko čišćenje Bošnjaka. No, mi smo dokazali da je većina vojske bila korektna, ali da su postojale određene linije komandovanja, od političara preko specijalnih jedinica koje su bile uključene u izvršenje zločina. Mi smo točno identificirali linije koje su bile uključene u izvršenje zločina. Zato mislim da je u ovom slučaju tužilaštvo išlo preširoko. No, oni će to morati dokazati i tu vidim šansu odbrane. To ne treba previše da se politizira. Inaće je u Hrvatskoj data prevelika politička težina Karli del Ponte, zato što njezino mišljenje presudno utiče na prijem Hrvatske u EU. Međutim, hrvatski politički vrh treba da dijeli njenu funkciju kada ona daje mišljenje o suradnji Hrvatske i Haškog suda, gdje taj stav ima prvorazredan politički značaj, od njezine funkcije tužitelja. Kada ona daje svoje mišljenje o saradnji RH i Tribunala, za Hrvatsku to ima prvorazredan politički značaj i ona je tu izvanredno važna osoba. Međutim, u konkretnim suđenjima, kada zastupa optužnicu, ona je samo suprotna strana u postupku. Osobno sam je u takvom procesu porazio. Blaškić je optužen za najteži zločin, ali u pravnoj bici to nije dokazano. Tu je ne treba ni potcijeniti niti precijeniti. NN: Vjerovatno ste čuli i za zahtjeve da BiH treba i protiv RH da podigne tužbu za agresiju. Koliko su, po vašem mišljenju, ti zahtjevi opravdani? NOBILO: Bez sumnje se tu radi o međunarodnom sukobu u kojem je Hrvatska učestvovala. Za mene to nije sporno. No, da li će Sarajevo podnijeti tužbu drugo je pitanje, jer je to politička odluka. Oni moraju procijeniti što je svrsishodnije. Da li će se stvar zaoštravati ili gurnuti pod tepih je stvar politike. A to da je Hrvatska slala trupe za rat u Bosni i, što je još značajnije, da je osnovala, organizirala i upravljala marionetskom tvorevinom Herceg Bosnom koja je djelovala kao agent Hrvatske, to su činjenice. To nije sporno. NN: Lora, Koranski most, Pakračka poljana, Medački džep, Sisak... sve su to toponimi zločina koje hrvatsko pravosude ignoriše. Vidite li svjetlo na kraju

NN: Vaša kancelarija angažirana je brojnim slučajevima u Strasbourgu? NOBILO: Da, uglavnom je riječ o terorističkim akti- ma. Upravo očekujemo prve presude gdje će Strasbourg umjesto hrvatskih sudova donijeti presude o meritumu. Ako dobijemo prvi takav slučaj onda smo pobijedili. Ja sam po- ticao gospodina Pupovca i njegov klub zastupnika da Saboru predlože amandman na zakon po kojem bi opet uveli da je RH odgovorna za štetu koju su počinili njeni vojnici, čak smo u našem uredu napravili i prijedlog amand- mana. NN: A sporazum o koaliranju SDSS-a i HDZ-a? Jedna od točaka tog sporazuma je i odšteta za teroristički čin. NOBILO: Očigledno je da se Pupovac ne uspijeva izboriti kod Sanadera da se to izglasa u Saboru. I zbog toga nemamo drugog načina nego da u Strasbourgu pokušamo dobiti presedan - prvu presudu. Nadam se da će se to dogoditi u ovoj godini. NN: Koliko slučajeva ima u Starsbourgu? NOBILO: Ima ih puno. Moj ured ih ima oko šezdesetak. Dobili smo skoro sve slučajeve vezane za sporost pravosuđa. Tu dobijete odštetu od nekoliko tisuća eura. Ali to je samo kazna zbog sporosti pravosuđa. Međutim, mi se intenzivno borimo da u Strasbourgu dobijemo prvu odluku, presudu o obeštećenju. Ako to uspijemo to će biti strašna stvar. To će biti veliki šamar hrvatskom pravosuđu ali će onda Vlada ići na nagodbe da bi izbjegla neugodne presude. ANTIC.org-SNN,5.6.2005. <antic.miroslav@gmail.com>

Marko ROKNIĆ

ДЕМАНТОВАНО ПИСАЊЕ „САНДЕЈ TAJMCA" 0 МЛАДИЋУ. Шеф Канцеларије Владе Србије за сарадњу са медијима Срђан Ђурић демантовао је у изјави Танјугу писање лондонског „Сандеј тајмса" да је хашки оптуженик генерал Ратко Младић постигао спо- разум о исплати пет милиона долара како би се предао трибуналу пре обележавања годишњице злочина у Сребреници. „Уколико лондонски „Сандеј тајмс" не ухвати Ратка Младића, неће нико", изјавио је Ђурић. (РТС, 19.6.2005.)

Iskral.juli 2005

PRILOZI ZA HISTORIOGRAFIJU SREBRENIČKE TRAGEDIJE Napomena: Srbi su čudni Ijudi. Nekoga tko pokušava kao ja da se bori protiv demonizacije tog naroda (a konkretno i najvećim dijelom) povodom teksta “Srebrenica kao metafora”, oni nazivaju, ubačenim hrvatskim provokatorom, Židovom, piskaralom, neznalicom, psuju mu sve po rodu i sl.). Ali to, recimo, nije važno. Mnogo je značajnije što se nije našao ni jedan srpski intelektualac koji bi na sintetički, znanstven, objektivan, lišen suvišnih emocija, način jasno dao osnovne odrednice o srebreničkom slučaju. Pored toga, Tadić i ostali vlastodršci koji se igraju novokomponiranih srbo-četnika, direktno učestvuju, pod američkom komandom, u demonizaciji vlastitog naroda. Oni imaju obilje arhivskog materijala kojeg bi mogli iznijeti na srpskim medijima, gdje bi se Srebrenica vidjela u potpuno drugačijem svjetlu, ALI TO NE ŽELE DA URADE (nisu za to plaćeni). Sto onda preostaje jednom “ubačenom Hrvatu”, “Židovu” i “piskaralu”, nego da svoje skromno znanje lošeg znanstvenika stavi u službi naroda čiji ga najveći dio kudi, vrijeđa i namjerno ignorira. Mora da sam zbog ovakvog ponašanja, ipak, teški mazohista. UVOD Činjenice: Na području Srebrenice (100 km uoko- lo), pronađeno je oko 3000 (ostataka) tijela. Tvrdi se, da je većina ostataka identificirana kao Muslimani zahvaljujući DNK analizama. U točnost analiza, vjerovatno, ne treba sumnjati i izvjesno je da identificirana tijela jesu muslimanska. Međutim, poznavajući efikasnost američkih manipulacija, postoji izvjestan stupanj probabiliteta da su identificirani ostaci pokupljeni sa različitih bojišta u BiH i prikazani kao srebreničke žrtve. Karakteristično je to, da zapadna propaganda kada govori o «srebreničkom masakru», uopće ne spominje poginule Srbe! A oni su i u Srebrenici i oko Srebrenice zasigurno ginuli. Dakle, ako se izuzmu najnoviji rezultati DNK analiza, za oko dvije hiljade ostataka Ijudskih tijela se ne zna ni koje su nacionalnosti, ni kad su umrla i/ili ubijena, ni pod kojim uvjetima se to desilo. Kad se ovo kaže, ne treba za- boraviti da su: -prema kazivanjima holandskih vojnika i nekih zapadnih autora, Orićeve bande pobile na području Srebrenice velik broj (barem 1.500) srpskih civila, te da su se borbe vodile više od tri godine. -Isto tako, nakon (vjerovatno namjerne) predaje Srebrenice Srbima od strane vrhovnog muslimanskog rukovodstva (juli 1995.), sasvim je sigurno bilo odmazde od strane lokalnih srpskih boraca čije su kuće i porodice bile spaljene i pobijene. -Jedan dio muslimanskih boraca je stradao u proboju jer se nije htio predati. Bilo je zaizviesno i individualno počinjenih zločina nad zarobljenim Muslimanima. -Ali nema ni izdaleka sigurnih materijalnih činjenica (ako nista drugo, barem što se pronađenih tijela tiče) na

Iskra 1. juli 2005

osnovu kojih bi se moglo reći da su srpske snage planski pobile 6.000 do 12.000, zarobljenih Muslimana, muškaraca i dječaka. Srebrenica je, vrlo uspješno izvedenom zapadnorn propagandom, postala mit o “srpskoj bestijalnosti”. Ali kada prođe vrijeme, te tolerancija i nauka zamijene mržnju i sljepilo, Srebrenica će postati simbol stradanja Muslimana i Srba, žrtava istog onog Zapada koji u ovorn času provodi nesmišljenu kolonijalnu eksploataciju BiH i nastavlja dijeliti njene narode. Američki politički (propagandni) marketing “Zaboravili smo da pitamo i da saznamo što se desilo sa Srbima, koji su predstavljali 30% srebreničke populacije. Kada je počeo rat (u aprilu 1992. - E.V.), oni su bili istjerani iz svojih kuća sa prtljagorn u rukama i dok su tako u kolonama odlazili, Muslimani su mučki gađali muškarce, žene i djecu koji su bježali.” (Pismo G.R.Thornton-a, britanskog Bosni, časopisu ‘Time’ od 23. juna 1993.)

prevodioca

Slučaj “Srebreničkog masakra” je jedna od najuspješnijih SAD-NATO propagandnih akcija tokom rata u Bosni (1992-1995). Navodno, nakon pada ovog grada u srpske ruke (11. juli 1995.), 6.000 do 12.000 Muslimana (momaka i muškaraca) bilo je “hladnokrvno pogubljeno” od strane srpskih vojnika pod komandom generala Ratka Mladića. Vjerovatno je da neke muslimanske jedinice nisu htjele da se predaju, pokušale su proboj i/ili pružile su otpor Srbima i pritom izginule. Vjerovatno su srpski vojnici ubili kriminalce koji su prethodno poubijali nekoliko tisuća civila oko Srebrenice. Vjerovatno je bilo i individualnih zločina nad zarobljenicima. Ali nema nikakvog solidnog dokaza o sistematskom ubijanju nekoliko tisuća muslimanskih dječaka i muškaraca. Unatoč tome, slijedeće su stvari si- gurne, i sve se tiču nesrečne sudbine Srba: 1. Prije pada Srebrenice, srpska populacija u području koje okružuje ovaj grad bila je masakrirana od strane muslimanskih trupa, ali je “međunarodna zajednica” bila slijepa i gluha za ove zločine. Na primjer, prema pukovniku Thomas Karremans- u, komandantu holandskog bataljona koji se tamo nalazio, “bosanski Muslimani spalili su nekih 200 okolnih srpskih sela ... Bilo je, kako je rekao, vrlo teško razaznati ‘tko su tamo bili dobri a tko loši momci".1 2. Propaganda o “masakru u Srebrenici” započela je nešto prije hrvatskog osvajanja Krajine (avgust 1995.) prouzrokujući hiljade srpskih žrtava i stotine hiljada izbjeglica. Na primjer: Izvještaj posmatračke misije UN optužuje Hrvatsku za namjerne neprijateljske operacije karakterizirane ubija- njem, spaljivanjem kuća i pljačkanjem imovine preostalih

Prilozi...

navodnog zločinačkog dielovanja Srba i kao takav je bio konstatno upotrebljavan za dalje SAD napade na ovaj narod.

Srba i spriječavanjem onih koju su pobjegli u toku Operacije Oluja da se vrate u to područje.”2 “Izvjestaj Evropske Zajednice iznosi: ‘Dokazi zločina, u prosjeku šest leševa dnevno, nastavljaju da izranjaju... Srpska zemljišta nastavljaju da budu spaljivana i pljačkana’.”3 “Uhvaćene izbjeglice bile su masakrirane konstantnom tučom hrvatske i muslimanske artiljerije. Blizu 1.700 izbjeglica jednostavno je nestalo. Dok su hrvatske i muslimanske trupe palile srpska sela, predsjednik Clinton je izrazio svoje razumijevanje za invaziju...”4 -U svjetlu ovih činjenica, srebrenički užas, pretvoren u medijski događaj, je najverojatnije vezan i uz hrvatsku invaziju na Krajinu: -Tvrdi se, ali svjedočenja u Hagu to nisu uspjela dokazati, da je Milošević obećao “međunarodnoj zajednici” da će uskratiti pomoć krajinskim Srbima (vjerojatno u za- mjenu za obustavljanje embarga prema Jugoslaviji). Uz to, Milošević je već bio prekinuo svu ekonomsku i vojnu pomoć Republici Srpskoj; Nažalost, Miloševićevi mediokriteti su znatno doprinjeli mitu srebreničkog masakra. Tako je njegov mi- nistar informacija sazvao početkom 2000. godine konferen- ciju za štampu na kojoj je ustvrdio da je srebreničkog masakra bilo! Daje mučki pobijeno oko 1500 Muslimana, ali od strane francuske Špijunske organizacije “PAUK”, te da su u tom masakru učestvovali i vrbovani Srbi! - Stvaranje srebreničkog mita je bila delikatna propagandna operacija. Clinton je zatražio od Izetbegovića da napusti Srebrenicu. Neki muslimanski branioci Srebrenice su izjavili da je Izetbegović naredio Oriću i muslimanskim trupama da napuste grad. Orić i nekih 4.000-5.000 muslimanskih vojnika poslušalo je i napustilo Srebrenicu (pogledati donji tekst). - Poslijednji elemenat navodnog masakra u Srebrenici je također morao biti izveden delikatno. Naime, Srebrenica je proglašena enklavom pod međunarodnom zaštitom. Srbi nisu mogli nikako uć u Srebrenicu jer bi riski- rali neposredan napad NATO-a. Kako onda predati Srebrenicu Srbima, a ne bombardirati ih? Amerićki mozgovi su pronašli riješenje. Četiri stotine holandskih vojnika, pripadnika mirovnih snaga UN-a, ostavljeno je u Srebrenici. Tako, eto, nije bilo moguće bombardirati Srbe, jer bi to dovelo u opasnost holandske vojnike! Ovo je najvjerovatniji scenario za “masakr u Srebrenici”, izvjesno jedne od najkompleksnijih manipulacija izvednih tokorn rata u BiH. Ako je to točno, u pripremi su učestvovali Clinton, Izetbegović, Milošević (?), Tuđman, UN, zapadne tajne službe, gomila diplomata, i to je rezulti- ralo žrtvovanjern Srebrenice i mnogih muslimanskih boraca, kao i hiljadama novih (muslimanskih) izbjeglica. -Medijsko insistiranje na Srebrenici je takoder bila jedno od opravdanja NATO napada na Republiku Srpsku u septembru 1995. 4.

Živi ili mrtvi, Srbima nije dopušteno da budu žrtve (ili: “dostojne i nedostojne žrtve” - Chomsky, Herman) Do 1995. više stotina srpskih sela oko Srebrenice bilo je napadnuto od Muslimana. 1.500 liudi koji nisu pobjegli bili su ubijeni a srpske kuće su spaljene. U tom času, muslimanski komandant bio je Naser Orić, koji je tek nedavno bio optužen za ratne zločine (uzgred rečeno, sa sramotno blagom optužnicom). Njemu se još uvijek ne sudi kako javno mnijenje na Zapadu ne bi povezalo njegove zločine sa srpskim «srebreničkim masakrom» nad Muslimanima. “Bill Schiller, izvjestač Toronto Star-a, pisao je 16. jula 1995. o jednom intervjuu sa Orićem i video traci koju je ovaj pokazao, na kojem on lično drži u ruci odsječene glave njegovih srpskih žrtava. Schiller je nazvao ovaj isječak ‘Najveći hitovi Nasera Orića’. Schiller je napisao: ‘Uhvatili smo ih u zamku’, rekao je Orić kada se popriličan broj pobijenih Srba pojavio na ekranu. Slijedeća grupa leševa bila je dokrajčena eksplozivom: ‘Poslali smo ih na mjesec, ’hvalio se Orić. Kada se pojavila scena opustošenog i metcima izrešetanog grada u kojem nije bilo vidljivih leševa, Orić je požurio da izjavi: ‘Tu smo ubili 114 Srba’.”5 Čak je i američki State Department primjetio neke od ovih zločina: “14. decembar: Bosanske muslimanske mage iz Srebrenice ubile su najmanje 60 Srba, uglavnom civila, u selima blizu bosanskog grada Bratunca, prema riječima nekih stanovnika tog grada. Kao rezultat neprijateljstava, do 5. Ijudi - uglavnom žene, djeca, stariji i ranjeni - prebjegli su preko rijeke Drine u Ljuboviju iz bosanskih sela Bjelovac, Sikirić, Voljevica, Jugovići i Loznička Rijeka.”6 Postoji i drugi, mnogo pohvalniji opis navodnog “heroja” Nasera Orića i njegovih djela: “Ljudi u Srebrenici su shvatili (1995., -E.V.) da su oni poseban slučaj, da su godine masakra i odmazde značile da ne mogu očekivati nikakvu milost nakon nebro- jenih napada koje je izveo neustrašivi komandant Naser Orić na obližnja srpska sela, napada u kojima su izgladnjele izbjeglice iz Srebrenice navaljivale na srpske položaje, ispraznivši svu hranu iz kuća prije nego što bi ih spalili... Treba podsjetiti i na Orićeve napade na srpska sela i gradove: njegov ubilački napad na Podravinu, na primjer, tokom kojeg su njegovi torbari, omršavjele muslimanske izbjeglice iz Bratunca i drugih ‘očišćenih’ gradova koji su slijedili napadačke vojnike (Srbe), ubijali ranjenike drvenim palicama i sjekirama, a onda pljačkali i palili njiho- va sela; ili čuveni napad na Kravicu, uoči pravoslavnog Božića u januaru 1993, kada su Orićevi Ijudi upali iz snijega koji se vitlao, ubili barem trideset Srba, i istjerali čitavu populaciju prije no što su pokupili bogat plijen božićne hrane i pića i nakon toga spalili kuće u Kravici do temelja.”7 U februaru 1994., Naser Orić, dvadesetsedmogodišnji nekrunisani kralj sada opustošene Srebrenice, primio je reportera VVashington Posta:

“Masakr u Srebrenici” je postao simbol

Iskra 1. juli 2005

“Naser Orićevi ratni trofeji ne nalaze se poslagani na zidu u njegovom udobnom stanu; jednom od rijetkih u kojem ima struje u ovoj opsjednutoj muslimanskoj enklavi, zabijenoj u prijetećim planinama istočne Bosne. Oni su na video kaseti: spaljene srpske kuće i tijela srpskih Ijudi bez glave, nabacana na gomilu. ‘Morali smo koristiti hladno oružje te noći’, objašnjava Orić, dok se scene iskasapljenih mrtvih tijela vrte sa njegovog Sony video aparata. Premda su ‘plavi šljemovi’ UN uspostavili svoje osmatračke postaje izmedu muslimanskih i srpskih linija skoro godinu dana prije, Orić je i dalje mogao voditi svoje Ijude na povremene noćne racije, prikradajući se ispred postaja UN, kroz pukotine u srpskom okruženju, a zatim napadajući i pljačkajući srpska sela i posjede.”8 Ovo ne samo da je razljutilo Srbe, koji su optužili UN trupe da nisu spriječili Orića i njegove Ijude, i koji su uzvratili blokirajući dostavu goriva i opreme ‘plavim šlje- movima’; to je isto tako razljutilo i UN. Prema Chuck Sudetiću, ‘holandske trupe koje su posjedovale opremu za noćno osmatranje, prijavile su da su vidjele muslimanske vojnike kako se šunjaju kroz perimetar oko Srebrenice i otvaraju vatru na holandske osmatračke postaje... da bi stvorili utisak kao da ih Srbi napadaju.’ Takvi incidenti, ako su se dogodili, nisu začuđujući. Muslimani su vjerovali da njihov opstanak ovisi o prisilja- vanju UN trupa da se odreknu njihove cijenjene ‘neutral- nosti’ i podrže ih u borbi protiv Srba. UN zvaničnici, međutim, su smatrali srebreničke muslimanske lidere korumpiranim i opasnim provokatorima. ‘Od Yasushi Akashi-a nadalje,’ piše Sudetić, ‘UN osoblju, vojnom i onorn zaduženom za pitanja izbjeglica, bilo je dosta Nasera Orića. Akashi je lično smatrao više muliman- sko rukovodstvo Srebrenice kriminalnom bandom, podvo- dačima i crnoburzašima.”9 U studiji o Srebrenici Jan Willem-a i Norbert Botha, nivo opravdanja Orićevih zločina još je viši, popraćen monstruoznom trvrdnjom koja se u novijoj povijesti jedino može usporediti sa Hitlerovim rasističkim izjavama i/ili Bušovim genocidnim izjavama o preventivnom ratovanju: «Naravno da je bosanski garnizon rukovođen Orićem bio kriv za zločine, posebno tokorn zima 1992/1993; i izvjesno je da se nisu razoružali, kao što je to bilo pred- viđeno planom o ‘sigurnosnim zonama’. Ali ovi zločini bili su samo reakcija; oni se ne mogu nikako porediti sa proračunatom kampanjom agresije i etničkog premještanja koje su počinili Srbi. Osim toga, samo vještina i nemilosrd- nost Orića su mogli spasiti Srebrenicu od skorog istrije- bljenja u rukama njenih srpskih susjeda u 1992.»10 U ovom času, kao što su to istakli «objektivni» zapadni autori, sasvim je jasno zašto je više stotina srpskih sela “moralo biti spaljeno”, a hiljade srpskih civila - žena, djece i starijih “moralo biti preventivno masakrirano” od strane Orićevih trupa: samim tim što su živi, srpski civili bi “mogli prouzrokovati istrijebljenje” srebreničkih Muslimana!

1. Kada zrtve nisu Srbi, to je dokaz “srpske bestijalnosti i “srpske genocidne prirode”. 2. Kada su masakrirani nedužni civili Srbi, ovi su zločini ustvari “dobra djela” počinjena od strane “dobrih momaka” kao što je Orić i to kao “reakcija” i “prevencija” na “buduća srpska zlodjela”, i kao takva se ni na koji način ne mogu usporediti sa “proračunatom kampanjom srpske agresije”. Bravo! Ovo je krajnji dokaz zapadnog “znanstvenog humanizma”. Drugim riječima, čini se da su svi Srbi na svijetu, radi njihove “škorpijske naravi”, “proračunate ubice”. Prema tome, u duhu zapadne propagande, Srbe treba prventivno pobiti. A kao što je poznato, škorpije (odnosno Srbi), čak ni kao mrtvi, ne mogu biti sma- trani žrtvarna, UN: Navodne i stvarne žrtve Konačno, pogledajmo šta je američka marioneta, generalni sekretar UN Kofi Annan, napisao o ovome u svom izvještaju (1999): “Bosanska enklava koja je imala Srebrenicu za centar, bila je proširena pod Orićevim rukovodstvom u narednih nekoliko mjeseci na okolna područja. Najvećim dijelom borbe koje su se vodile u ovom periodu nisu bile uobičajeno ratno djelovanje, nego serija napada i kontra- napada od strane naoružanih grupa jedne ili druge zajednice. U svom napredovanju, Bosanci su se koristili tehnikama etničkog čišćenja sličnim onima korištenim od strane Srba u ostalim područjima, paleža kuća i terorizira- jući civilnu populaciju. Srpski izvori tvrde da je preko 1.300 Ijudi bilo ubi- jeno od strane bosanskih boraca tokom njihovog napre- dovanja izvan Srebrenice, sa još znatno većim brojem onih koji su bili istjerani iz svojih kuća. Srpski izvori kao i međunarodni posmatrači za Ijudska prava dali su podatke o incidentima u kojima su Srbi navodno bili mučeni i masakrirani. Istovremeno, mnogo veći broj Bosanaca je prošao kroz slične patnje u područjima koja su ostala pod srpskom kontrolom." (istakao E.V) Predivno, zar nel Generalni sekretar UN koristi potpuno iste šeme kao i gore navedeni “humanistički pisci” Razmotrimo ponovo ovu vrstu “objektivnosti”: 1. Prema Kofi Annanu, istina je da su Orić i njegove trupe počinili zločine protiv Srba, ali to je bilo zato što su Srbi počinili iste zločine u “drugim područjima”. *Da li vas to podsjeća na objašnjenja koja daju mnogi teroristi civilima: Mi vas napadamo ovdje (u avionu, autobusu, selu, itd.) zato što vi vašom pasivnošću zastu- pate (na primjer) imperijalizam bogatih?! *Dakle, Kofi Annan se služi argumentima terorista koji su neprihvatljivi za UN i njene članice! 2. Kada se radi o patnjama Srba, u Annanovom izvještaju stoji riječ ‘navodno’, koja nije upotrijebljena kada se radi o patnjama Muslimana.

Prema tome:

Iskra 1.'juli 2005

Prilozi...

su ginuli i muslimanski i srpski civili i borci, te gdje su se u toku ratnih operacija morali stvarati masovni grobovi kako bi se izbjegle zaraze, ove cifre nisu ekscesivne.

3. Šta znači izraz Bosanci (Bošnjaci)? *lz teksta je vidljivo, da Kofi Annan izjednačava Muslimane sa Bosancima. Međutim, Izetbegović i Orić ne zovu sebe i vlastiti narod Bosancima nego Muslimanima. Osim toga, svi Hrvati, Jevreji i Srbi koji žive u Bosni su također “Bosanci”. *Usput, Hrvati i Srbi su živjeli u Bosni hiljadama godina. Muslimani - religijski entitet -, su poznati u Bosni od prije svega pet stoljeća. Prema tome, kako Muslimani mogu biti više “Bosanci” od Srba ili Hrvata? Uzgred rečeno, što je sa Hercegovinom i kako Kofi Annan naziva one koji žive u Hercegovini? Trebalo bi, naime, da jedan Generalni sekretar UN zna da se jedna od članica ove svjetske organizacije zove Bosna i Hercegovina a ne Bosna. Ako samo jedan paragraf UN-izvještaja sadrži toliko manipulacija i nepreciznosti, može se samo zamisliti koliko ih ima u ostatku izvještaja. Navodno objektivni izvori kao Kofi Annan, citirani su širom svijeta od Ijudi, naučnika, novinara, itd. koji o Balkanu i BiH ništa ne znaju. Dakle, umjesto da prezentiraju objektivnu informaciju, Kofi Annan i njemu slični šire laži i mržnju protiv nekih naroda. Suštinski, to nije ništa različito od ubilačke aktivnosti Clinton-a, Albrightove, Solana-e, Clark-a i ostalih. Činjenice o “masakru u Srebrenici” Kao što smo već rekli, izvjesno je da su nakon pada Srebrenice individualno i grupno počinjeni zločini nad zarobljenim muslimanskim vojnicima. Svaki je rat pun agresivnosti, mržnje i nasilja i vrlo je teško reći šta je dobro a šta loše kada patološki um caruje nad racionalnošću i samouzdržavanjem. Na primjer: *Krajem Drugog svjetskog rata savezničke snage su, bez ikakvog strateškog razloga, bombardirale njemački grad Dresden, ubivši pritom nekoliko desetina tisuća neza- stićenih civila. *SAD je bacio atomske bombe na Hirošimu i Nagasaki u Japanu kada je rat bio praktično završen, uzrokujući pritom stotine hiljada civilnih žrtava. *Sto se tiče Srba, Crnogoraca, Hrvata i Muslimana, svi oni pripadaju istoj etničkoj grupi, govore isti jezik, dijele istu povijest i imaju isti mentalitet. Nahuškani od Zapada da se međusobno ubijaju, sigurno su počinili svakakve zločine i etnička čišćenja. U tom smislu, nitko nije nevin na Balkanu. *Činjenica je, da postoje tijela više od 300 ubijenih muškaraca kojima su vezane ruke odostraga i/ili s povezom na očima. Haški sud je pretpostavio da su to bili Muslimani. Pritom: Otkopavanje i pregled tijela u udaljenim i po nekoliko desetina kilometara Srebrenice, vršili su isključivo stručnjaci haškog prisustva Srba, što nije bio najbolji način da objektivnost ekspertize.

grobovima daleko od suda, bez se osigura

Sve u svemu, na nivou materijalnih dokaza, stvari stoje mršavo: otprilike 3000 tijela, od čega više od 300 muškaraca sa vezanim rukama. Za četiri godine rata gdje

Postoji još jedna činjenica koja tjera na razmišlja- nje. Navodni masakr Muslimana Srebrenice izvršen je prema haškoj optužnici od 12 do 15 jula 1995. godine. Međutim, već se oko 20. jula počelo govoriti o masakru od 6. do 12.000 osoba, a konstituirani su i spiskovi nestalih osoba od strane Muslimana. Prosto je nemoguće, da se u tako kratkom vremenu i to u ratnim uslovima, moglo sa izvjesnošću tvrditi nešto tako krupno. Ironično i cinično, prave ubice, SAD-NATO-EZ koalicija sa njihovim liderima i “novinarima”: Clinton, Blair, Solana, Clark, Amanpur, Shea, itd, sada se postavljaju kao sudije presuđujući ludilu jugoslavenskih naroda koje su sami isprovocirali.

Ratni zarobljenici i mrtvi Ijudi na biračkim listama 11 U svakom slučaju, sudeći prema činjenicama jedno je sigurno. Nakon pada Srebrenice, srpske snage su zarobile više hiljada muslimanskih vojnika. Za to postoje sli- jedeći razlozi: - Srbi iz Republike Srpske čije je Ijudstvo bilo manje brojno od muslimansko-hrvatskog, nisu mogli dopustiti uhvaćenim muslimanskim vojnicima da se vrate na bojište. - Među uhvaćenim Muslimanima bilo je dosta onih koji su, pod Orićevim rukovodstvom, izvršili brojne zločine nad srpskim civilnim stanovništvom u periodu 1992-1995. - Postoje realne pretpostavke da je izvjestan broj muslimanskih vojnika egzekutiran zbog prethodno počinjenih zločina nad Srbima (to je autoru ovih redaka, od strane provjerenih univerzitetskih izvora, kao vjerovatnost, otvoreno rečeno). - Postoje realne pretpostavke da je izvjestan broj muslimanskih boraca nastojao da izbjegne zarobljeništvo i u proboju nastradao. - Postoje realne pretpostavke da je izvršen izvjestan broj zločina nad zarobljenim Muslimanima. - Sve ostalo, a prije svega plansko pogubljenje hiIjada uhvaćenih muškaraca, Muslimana, je sumnjivo i do sada bez ikakvog ozbiljnog dokaza. U pogledu liste od nekoliko hiljada “nestalih” muslimanskih vojnika koju je objavio Crveni križ, upamtimo slijedeće činjenice: ’Nekoliko hiljada muslimanskih ratnika pobjeglo je iz Srebrenice prije nego što je grad pao. Jedan članak u londonskom ‘Times-u’ (2. avgust 1995. ) navodi da je nekoliko hiljada srebreničkih vojnika prebjeglo sjeverno od Tuzle “bez da o tome obavijeste njihove porodice”. - Štoviše, “međunarodni Crveni križ se obratio bosansko-hercegovačkim vlastima tražeći informacije o nekih 5.000 individua koje su pobjegle iz Srebrenice, od

Iskral.juli 2005

» \

kojih su neki dospjeli do srednje Bosne.”12 - Zahtjev Crvenog križa je bio popraćen izvještajem UNHCR-a broj 37, datiranim od 13. septembra 1995, u kojern se tvrdi: “Otprilike 5.000 srebreničkih muslimanskih trupa je napustilo enklavu neposredno prije pada. Muslimanska vlada je priznala da su ovi Ijudi bilj premješteni u druge jedinice njihovih vojnih snaga. Činjenica da njihove porodice nisu bile obavještene bila je opravdana obavezom da se čuva vojna tajna.” *Neki od ovih Ijudi bili su nakon toga pronađeni i zarobljeni u Žepi. “Kao što navodi New York Times: ‘Ranjenici su bili ostavljeni, i kada su bosanski Srbi preuzeli grad tog utorka, ranjenici su bili premješteni u Sarajevsku bolnicu Kočevo na liječenje. Mnogi su od njih započeli svoje putovanje u Srebrenici, a onda prebjegli u brda kada je ova ‘sigurnosna zona’ pala u ruke bosanskih Srba 11. jula. Ovi Ijudi nisu dospjeli do Tuzle, gdje je završio najveći broj izbjeglica, nego su postali branioci Žepe.13 *Neki srpski izvori tvrde da je oko 3.000 Ijudi bilo je na izbornim listama tokom općinskih izbora u Srebrenici 1996. i 1997.14

i Sud za ratne zločine za bivšu Jugoslaviju optužili Karadžića i Mladića da su naredili masakre uhvaćenih muslimanskih vojnika nakon pada Srebrenice. Komentar je.

*Ni štampi ni Hagu nisu bile dostupne sve fotografi-

*Clinton-ova administracija objavila je tri od osam fotografija koje su pokazane Vijeću bezbjednosti. - Jedna od tri fotografije pokazivala je ‘Raskopano zemljište”. - Druga je navodno pokazivala velik broj muškara- ca na jednom polju blizu fudbalskog stadiona oko 5 milja od Srebrenice. - Zadnja je fotografija pokazivala široko područje svježe raskopane zemlje, čime su se htjeli sugerirati navodni masovni grobovi. U svakom slučaju, teško je vjerovati da su članovi Vijeća Bezbjednosti, samim tim što su vidjeli fotografije, mogli nepobitno zaključiti da je bilo kakav masakr počinjen od strane Srba pošto slike nisu doslovno ništa ni pokazivale ni dokazivale.

‘Početkom 1996. (17. januara), mančesterski “Guardian” je objavio članak o grupi bivših muslimanskih zatvorenika iz Srebrenice i Žepe koji su bili primljeni u Dublinu nakon što su bili oslobođeni.

Novinari su se žalili da je SAD vlada odbila “da dopusti novinarima da vide satelitske fotografije ( ... ) za koje se govorilo da su prikazivale Ijude okupljene na fud- balskom stadionu. Američki zvaničnici su izjavili da su satelitske fotografije tajna informacija, iako ih je gospođa Albright prethodno pokazala ostalim članovima Vijeća bezbjednosti.”16

*U istom članku može se naći i podatak da su “stotine bosanskih muslimanskih zatvorenika i dalje zatočeni u dva tajna logora u susjednoj Srbiji, ... i da je Crveni krst u Beogradu pregovarao nekoliko nedjelja da se ti Ijudi puste i da im se ponudi utočište u trećim zemljama.”

Pitanje je slijedeće: Zašto je vlada SAD klasifici- rala, učinila nedostupnim (za narednih trideset godina, najmanje) fotografije koje su dokazivale istinitost njenih tvrdnji o “masakru u Srebrenici”? Da parafraziramo Shakespeare- a: Nesto je trulo u državi SAD.

*SAD su odlučile da prihvate dvije stotine i četr- naest Muslimana koji su, nakon pada Srebrnice i Žepe, bili zatočeni u srpskim logorima i da im ponudi status izbjeglica.

Nakon pokazivanja (potom: prikrivanja) originalnih satelitskih i U2 fotografskih snimaka publici, zašto su SAD smatrale neophodnim da prošire glasine o tome da su Srbi uklonili i kemijskirn sredstvima uništili hiljade tijela koja su navodno prethodno bili pokopali ispod tog “raskopanog zemljišta”?

*Na listi “nestalih”, više stotina osoba je bilo već mrtvo. Profesor Milivoje Ivanišević sa Univerziteta u Beogradu pregledao je detaljnije listu Crvenog krsta i otkrio da je sadržala imena Ijudi koji su bili preminuli prije nego što su trupe bosanskih Srba ušle u Srebrenicu.15 (Primjedba autora ovih redaka: Radi objektivnosti, moram reći slijedeće: Kada sam 2001. razgovarao sa profesorom M. I., nije mi izgledao previše uvjerljiv oko broja «mrtvih duša» naknadno uvrštenih u srebreničke muslimanske žrtve) SAD sateliti i U-2 dokazi Prema “New York Times-u”: “10. avgusta 1995, vođa američke delegacije u UN, Madeleine K. Albright, pokazala je na zatvorenoj sjednici Vijeća bezbjednosti UN odabrane fotografije dviju lokacija. Zatim je rekla, ‘Vidjet ćemo da li će bosanski Srbi pokušati da izbrišu dokaze onoga što su učinili.’” *Na osnovu ovih fotografija su Vijeće bezbjednosti

Iskra 1. juli 2005

Masovni grobovi, “nestala tijela” i spirala nasilja Ponovimo: *Poznato je da tokom rata nema dovoljno vremena ni prilike da se poginuli sahrane individualno. U tom smislu, masovnih grobova je bilo posvuda u Jugoslaviji. Međutim, pitanje se postavlja gdje su tijela navodno nekoliko hiljada (6, 8, 12.000) ubijenih Muslimana)? *Do danas nije pronadeno više od (otprilike) dvije- tri hiljade ostataka tijela oko Srebrenice. Za četiri uzastop- ne ratne godine i uzimajući u obzir intenzitet borbi te stradanja srpskih i muslimanskih civila, te normalno umrlih Ijudi, ovaj broj nije pretjerano velik. *Najveći dio tijela nije mogao biti identificiran na objektivan način. Prema tome, ne možemo znati koje su

Prilozi... nac/onalnosti bili ovi Ijudi ni kada su umrli. *Haški sud je punih sedam godina smatrao, što zvuči prosto nevjerovatno, da identifikacija tijela uopće nije prioritetan zadatak ove institucije! Odjednom su, u roku od jedne godine identificirani skoro dvije tisuće navodnih muslimanskih žrtava. Ponovimo: u DNK analize najvjerovatnije ne treba sumnjati; pitanje je jedino gdje su ta tijela bila pronađena. *Do sada, osim pojedinačnih zločina nad Muslimanima - a što nitko nikada nije negirao-, nema nikakvih drugih činjenica. U svemu ovome ispušta se iz vida još jedna važna činjenica. Po saznanjima iz većeg broja zapadnih izvora, bilo je više nego dovoljno elemenata da se podigne optužnica protiv Orića i izvjesnog broja drugih Muslimana zbog ubistava velikog broja srpskih civila u Srebrenici i oko nje.

- Zapadno javno mnijenje bi uživalo u novirn ratnim igrama (NATO napad na Srbe). - Pentagon bi mogao testirati novo oružje na Srbima («pametne krstareće rakete»). - Vojna industrija SAD bi dobila nove narudžbine. - Prijatelji SAD, konzervativni muslimanski režimi, bili bi zadovoljni, nakon podjele Bosne i Hercegovine, sa novostvorenom muslimanskorn polu-državorn u srcu Evrope. - Pad Srebrenice i muslimanske žrtve zataškale bi hrvatsko osvajanje Krajine i predvidljivo stradanje srpske populacije sa ovog područja. Prema tome, novi masakr na Markalama i pad Srebrenice bili su neophodni i morali su biti izvršeni.

Kronološki gledano, trebalo je suditi Oriću i kom- paniji davno prije nego navodnim ili stvarnim srpskim zločincima u povodu «srebreničkog masakra« 1995. godine

Međutim, za naivnog čitaoca, jedan problem ostaje. Naime, čak i da je Izetbegović naredio svojim trupama u Srebrenici da se predaju, nije trebalo da Srbi, nakon preuzimanja grada, ubiju niti jednu od onih pet hiljada "potrebnih žrtava"!

*Dakako, podizanjem optužnice protiv Orića i ostalih zbog masakra nad srpskim civilima, pokazalo bi se da su Srbi imali opravdanih razloga da, nakon pada Srebrenice, presude zločincima koji su se nalazili među zarobljenim vojnicima.

Oni koji imaju ovu vrst problema, vjerojatno su nesvjesni moći koju ima današnja totalitarna propaganda. Nije važno da li se nešto desi ili ne, ili u kom se obimu desilo, zato jer se sve može isfabricirati i proširiti preko medija.

*Zatim, ispalo bi da su ustvari Srbi bili ti koji su bili prve masovne žrtve, pa bi eventualno motiv osvete bio mnogo bliži javnom mnijenju.

Na primjer, nepostojeći logori "smrti" i "silovanja" u BiH koji su bili nekritički prihvaćeni od strane zapadnog javnog mnijenja, otvorili su mogućnost za svakovrsne "isti- nite laži". Zapadno javno, pogotovo američko, mnijenje je željno da učestvuje u imperijalističkim SAD-NATO-EZ akci- jama jer mu takva politika neprekidnih ratova osigurava visok standard, ali hipokrizijski traži moralno opravdanje za to.

*Drugim riječima, razotkrila bi se spirala nasilja koja bi Srebrenicu prikazala u potpuno različitom svjetlu, tako da medijski propagiran "srpski masakr nad Muslimanima" ne bi ni izdaleka imao sadašnju težinu. Klintonu je trebalo 5.000 muslimanskih žrtava "Predstavnici bosanske zajednice okupili su se u Sarajevu 28. i 29. septembra (1993., E.V.)... Delegacija Bosanaca iz Srebrenice je prevežena u Sarajevo helikopterorn UNPROFOR-a da učestvuje u debati. Prije tog sastanka delegacija je imala privatni sastanak sa pred- sjednikorn Izetbegovićern... Neki od preživjelih članova sre- breniče delegacije izjavili su da im je predsjednik Izetbe- gović rekao da je on znao za mogućnost NATO intervenci- je u Bosni i Hercegovini, ali da se to moglo desiti samo pod uslovorn da Srbi upadnu u Srebrenicu i ubiju pritom barem 5.0 njegovih ljudi."17 Posto je ova priča bila također potvrđena nakon pada Srebrenice od drugih muslimanskih lidera, postoji velika vjerojatnost da je Izetbegoviću zaista bila predložena ova sramna ponuda od strane NATO-a. Ali NATO je isto što i SAD, a SAD su bile, barem formalno, isto što i Predsjednik Clinton. Markale masakri i mogućnost pada Srebrenice sa muslimanskirn žrtvama i "monstruoznim srpskim ubicama" očigledno su svakoga zadovoljavali: - Predsjedniku Clintonu je trebala za izbornu godinu 1996. jedna mala vojna pobjeda protiv Srba i konačni "mir" (kolonijalni SAD protektorat) za Bosnu.

Postojeća info-totalitarna mašinerija je savršeno sposobna da stvori iluzije o ovoj vrsti moralnosti. Nije važno što će se laži poslije otkriti, uvijek ima dovoljno novih imperijalističkih igara da sramno izmišljena te silom i ucjenama nametnuta realnost padne ubrzo u zaborav. Zaključak. Zapad je u toku zadnjih deset godina, lagao o svemu ostalom: srpskim logorima za silovanje" i " logorima smrti", o Markale masakrima, o "Račak masakru", o navodnoj smrti 100.000 ili čak 500.000 Albanaca sa Kosova "ubijenih od strane Srba", itd. Prema tome, zašto ne bi lagao i u ovom slučaju? Dakle, problem nije u istinitosti činjenica o Srebrenici, u svakom slučaju ne za nove totalitarne vladare. Za njih su Srebrenica i Markale bili samo neka vrsta krvave ali neophodne metafore, put do Dayton-sporazuma, do ko- lonizacije Balkana, do ostvarivanja neljudskih geopolitičkih ciljeva. U današnje vrijeme događaji tipa "masakr" ne moraju se uopće dogoditi. Dovoljno ih je samo zamisliti. Ostalo je stvar tajnih službi, čarobnjaka iz agencija za odnose sa javnošću i savezništva elita, medija i publike. Američki film 'Wag the Dog' sjajno pokazuje kako je posto- jeća stvarnost sve više čista iluzija, a iluzija sve više postaje nepodnošljiva realnost.

Iskra 1. juli 2005

Povrh svega, Srebrenica se mora sagledati u cjelini, počevši od masakra nad srpskom populacijom u tom području, kršenja odluke UN-a o stvaranju demilitarizirane zone, političkih igara oko Srebrenice posebno u vezi tragedije Srba iz Krajine. Isključivo izdvajanje jedino srpskog zločinačkog ponašanja iz ovog konteksta prepunog zločina i intriga svih vrsta i od strane sviju, ne predstavlja nikakvu pravdu, već čistu manipulaciju i namjeru da se demonizira srpski narod. Ostaje još pitanje nestalih iz Srebrenice. Haški sud ne ide dalje od 6000 nestalih. Vjerovatno ne treba dovoditi u sumnju ovaj podatak. Ali ako je i tako, postavljaju se i sli- jedeća razmišljanja. Prvo, rat je, što objašnjava mnogo toga. U Francuskoj, bez ikakvog rata, nestaje godišnje pedeset tisuća osoba. Zatim, pod pretpostavkom da su svi nestali Muslimani poginuli, zar nisu mogli poginuti na različitim bojištima u BiH? Sve u svemu, ima puno pitanja, puno propagande, puno emotivnog naboja, puno različitih interesa koji su prikriveni navodnim ili stvarnim masakrom, premalo direktnih dokaza i apsolutnog ignoriranja prethod- nih srpskih civilnih žrtava na području Srebrenice.

Emil VLAJKI

1. http://www.dorsai.org/-vip2/serb.txt 2. Specijalni izvještaj, Zagreb, September, 1995; http://www.dorsai.org/-vip2/serb.txt 3. Gregory Elich, The invasion of Serbian Krajina, in NATO in the Balkans, p. 133, IAC, New York, 1998 4. Idem, p. 132 5. Izvor: Bill Dorich, objavljeno u 'THE AMERICAN SRBOBRAN', Јапиагу 18,2000, AN OPEN LETTER TO MR. BILL MOYERS, PBS (PUBLIC BIAS AGAINST SERBS), NEW YORK 6. Department of State, END OF DISPATCH VOL 4, N0 6, 1993 ARTICLE 4; Fifth Report on War Crimes In the Former Yugoslavia 7. Izvor: Bosnia: The Great Betrayal, New York Review of Books, March 26, 1998

СПЦ: Видео o стрељању „Шкорпиона" и свештенику који их благосиља - временски раздвојени догађаји. СПЦ се у свом саопштењу осврће и на оца Гаврила који је благосиљао „Шкорпионе" и у саопштењу каже да је уз тај снимак „срамотне егзекуције цивила, приказана и једна додатна сцена у којој православни свештеник даје благослов групи војника за које је могуће претпоставити да припада- ју јединици „Шкорпиони". „У реакцијама наше јавности после гледања шокантног снимка појавили су се и коментари који сасвим произвољно и апсо- лутно погрешно тумаче природу везе ових двају - међусобно временски раздвојених - догађања", пише у саопштењу. „Неписани је обичај да свештеник и у таквим, трагичним околностима испрати вернике молитвом и благословом, уз очин- ску поуку да и у рату треба бити човек". „Не желимо да и овог пута, у контрасмеру, помињемо, у недоглед, сва она неописива страдања побијених у источној Босни, у сребреничким селима, а све се то догодило у лето 92. године, као злокоб- ни почетак страшног и обостраног страдања у овом крају... Не сме се светити, али се мора разумети да је паклени ланац смрти сачињен од мржње и освете и да га је могуће раскинути само на један начин: уважавањем и памћењем свих жртава, искреном молитвом за све који су, најчешће невини, страдали како овде, тако и у свим другим областима ратних дејстава", саопштила је Српска православна црква. Црква, међутим, истиче да је постала редовна појава да одређени кругови преко медија траже да се Српска православна црква изјасни о појединим појавама и догађајима, одмах по њиховом захтеву. Искуство претходних тешких година научило нас је да је „без обзира на оно што као истину потенцирају медији" потребно сачекати да се, колико је могуће, утврди да ли постоји чињенич- на и хронолошка веза између догађаја који нам се приказују „у пакету", наводи се у саопштењу које има 5 страна текста. (Б92, 10.6.2005. Подвлачења - Искра)

8. Idem 9. Blood and Vengeance: One Family's Story of the War in Bosnia, Chuck Sudetić, jun 1998, objavio Norton, u Bosnia, the Great Betrayal, op. cit. 10. An Enclave Too Far, Brendan Simms, autor pregleda knjige o Srebrenici fan Willem Honig-a i Norbert Both-a H. lzvori korišteni u ovom paragrafu potiču iz Scandal in the Hague, Part 1, George Pumphrey i Srebrenica: 3 Years Later, And Still Searching, također George Pumphrey http://www.emperors-clothes.com 12. Izjava za štampu Međunarodnog komiteta Crvenog Križa objavljen 13. septembra 1995. 13. G. Pumhrey, 3 years..., op. cit

Iskra 1. juli 2005

14. G. Punthrey, Scandal..., ор. cit 15. Idem 16. G. Pumhrey, 3 years..., op. cit. 17. Rapport of the Secretary-General pursuant to General Assembly Resolution 53/35; the Fall of Srebrenica: C. Proposals to exchange Srebrenica and Žepa for Serb-held territory around Sarajevo, paragraf. 115

СЛАВА У МИЛВОКИ, САД Бивших Српских добровољаца и чланови Југословенско-америчког Удружења "ЈАДРАН" у Милвоки, Висконсин, САД славили су своју славу, Св Великомученика Георгија, 14. маја 2005. Дан је освануо помало облачан, вјетровит и за ово доба године доста прохладан. Већ прије 11 сати, кад је заказан парастос, почели су пристизати и окупљати се бивши добровољци и чланови Јадрана са својим породицама. Запажени су били друг Жика Драгојловић из Атланте, Ђорђија, Живота и Вера Стевовић и Димитрије и Милена Војновић из Охаја, Воја и Пат Баић из Мичигана и многи други из Гере - Индиана, Чикага, МакХенриа, Илиноиса и ближе и даље околице и саме Милвоке. На посебан начин поздрављен је угледни и поштовани отац Матеја Матејић, са његовом протиницом Цицом. Отац Матеја је уз оца Миленка Зебића у Енглеској и оца Пере Радоша у Аустралији заиста један од посљедних свештеника СПЦ потеклих из Заједнице Збора и Српских добровољаца, а било их је већ упокојених један епископ, пет монаха, 36 протојереја и јереја, и 3 ђакона. Мало која група у дијаспори може се тиме похвалити. Парастос су служили у Катедрали Св. Саве о. Матеја и мјесни парох о. Драган Велеусић. Одмах по завршеном парастосу био је освећен и пререзан славски колач уз пјевање тропара Св. Георгија, Великомученика и Побједоносца и заштитника Српских добровољаца. Овогодишњи помен вратио нас је у мислима на трагичну 1945. годину кад смо узгубили нашег Учитеља и у Кочевским шумама 3000 наших другова масакрираних од ондашњих партизана, па су и наше молитве биле усрдније. После помена и освећења колача настало је поздрављање, честитање славе и грљење иза чега смо сви отишли у локални ресторан "Стари град" гдје је приређен славски ручак. На окупу је било око 70 особа слављеника и гостију међу којима и о. Драган Велеусић. Предсједник Удружења Јадран Андрија Мандић који је руководио програмом, поздравио је госте и све присутне слављенике. Затим је домаћин славе, наш друг Мија Тодоровић, кратко говорио о значају данашње славе, па су прочитани поздрави и честитке добијени са разних страна свијета и дјелова Америке, међу којим и поздрав друга Боре Карапанџића. Многи у немогућности да дођу послали су и своје новчане прилоге. У наставку Андрија Мандић је говорио о Удружењу "Открићемо истину" које ради заједно са Словенцима и њиховом влашћу на даљем откривању стратишта и гробних јама широм Словеније гдје леже невино побијени: Словенци, Срби и Хрвати. На крају је замољен о. Матеја да каже неко- лико ријечи. Он је прочитао своје припремљено изла- гање, а ради наших младих, то је у нешто скраћено поновио на енглеском језику. Отац Матеја је, између осталога, рекао и ово: „Грчки философ Емпедокле, који је живео шест векова пре Христа, имао је занимљиву космологију. По њему, постоје две супротне силе, од којих је једна љубав, која уобличава васељену прикупљањем расу- тих атома у један целовит свет. Чим се свемир потпуно

уобличи, друга сила, мржња, почиње разарање саз- даног света док се уобличени свемир опет не претвори у на све стране разбацане атоме. Онда опет почиње стваралачко дејство љубави, па тако се бескрајно свет наизменично уобличава и разара. Наша космологија није Емпедоклова. У нашој је Господ тај који ствара васељену и њоме влада. Он никада не разара, али људи, којима је дао слободну вољу, по тој слободној вољи разарају свет и самоуништавају се. Једино што се може прихватити из Емпедоклове космологије је то да постоје две опречне силе које су деловале у прошлости и делују и сада. Љубав окупља а мржња растура и дан данас. Не да мислим, већ знам поуздано да смо ми збораши и добровољци у свему били руковођени љубављу, а не мржњом. Волели смо и волимо Бога, свога Творца. Волели смо и волимо свој народ... Прва слова речи Збор су акроним који дефинише наше иде- але и наш завет: Завет Богу Отаџбини Роду Волели смо, а не мрзели чак и своје непријатеље. Пример и слика те љубави су у поступку ђакона Живадина- Жике Крупежевића неколико тренутака пре него што је пао покошен метцима у Кочевју: А кад је пред цеви уперене стао чекао је мирно смртоносно тане, погле- дом и руком благослов је слао на убице своје, да на партизане. (Тако је умро један ђакон)... Добра дела и заслуге се обично, иако не увек, награђују. Највеће одликовање за православне свештенике, само протојереје, је добијање напрсног крста. Некада се он много тешко добијао. Сада је то мало лакше. Протојереји награђени правом ношења напрсног крста се називају протојереји-ставрофори, то јест протојереји-крстоносци или крстносни прото- јереји. А каквим чином смо ми збораши и добровољци награђени за своју љубав и жртвовање за народ? Само, ми збораши и добровољци смо носили не један него два крста. Један је био видљиви таковски крст на коме је било угравирано: С вером у Бога за Краља и Отаџбину - добровољци... Други крст је не- видљив. За њега зна само сваки онај који га носи. Тај крст је туга због страдања невиних; жалост због жртвовања награђеног клеветама; носталгија за остављеним и изгубљеним, бол због упропаштене и Југославије и Србије; непреболна жалост за изги- нулим, пострељаним и помрлим саборцима, друговима и другарицама. Међу њима је било истинских анђела у телу. Ретко када је српски народ, а тако исто и хрват- ски, и словеначки имао тако племените, тако Богу одане и тако своме народу предане особе као што су били добровољци." На крају говора о. Матеје сви су устали и поздравила га дугим аплаузом поштовања и благодарности. Андрија Мандић се захвалио нашим другари- цама које су спремиле посластице и позвао све присутне да се после ручка послуже. Ручак је почео са молитвом и са молитвом завршен иза чега се настави- ло међусобним разоворима и сликањем а затим је као и увјек настало дирљиво поздрављање у нади да ћемо се идуће године опет наћи и прославити нашу славу, без прекида шесдесет и други пут по реду. Марко Сунара

Iskra 1. juli 2005

ТРАГОМ ИСТРАЖИВАЊА КОМУНИСТИЧКИХ ЗЛОЧИНА У СЛОВЕНИЈИ 1945. И ПОМЕНА

ЊИХОВИМ ЖРТВАМА

ПРОНАЂЕНА КАРДЕЉЕВА ДЕПЕША Словеначки историчар Митја Ференц пронашао је депешу, коју је тадашњи потпредседник југословенске владе Едвард Кардељ послао председ- нику словеначке владе Борису Кидричу и која доказу- је да је врх некадашње југословенске власти и Комунистичке партије знао и наређивао убиства војни- ка и цивила у Словенији одмах после завршетка Другог светског рата. Документ је нађен у Архиву Словеније. Текст Кардељеве депеше "Од Председништва централне власти, Кидричу лично. Најкасније током три седмице биће распуштен суд националне части, војни судови he судити само војним лицима, све друге he преузети редовни судови. Биће проглашена нова амнестија. Немате дакле никаквог разлога да будете тако спори у чишћењу као до сада. Кардељ". Ова депеша биће представљена данас у цељском Музеју новије историје, у оквиру изложбе "Прикривено и очима сакривено", на којој ће по први пут бити приказане до сада скупљени подаци о масовним гробницама у Словенији. "Усташе, домобрани, четници..." До сада је у Словенији пронађено око 400 локација са таквим гробницама. У њима се налазе остаци без суђења побијених војника и цивила, међу којима су људи из бивших југословенских република, Словенци, Хрвати и Срби. Истраживања историчара Ференца показују да је много више "несловеначких" него "словеначких" гробаља. Међу њима су усташе и домобрани из НДХ, четници и припадници Српског добровољачког корпуса из Србије, црногорски четни- ци, али и доста цивила који су се повлачили у време одласка Немаца. Историцар Митја Ференц оцењује да су бројке мртвих "шокантне". "Маршеви смрти", у којима су побијени враћени или заробљени војници и цивили, догађали су се широм тадашње Југославије, али у Словенији је убијена већина. У Словенији је пронађено 134 скривена гробља са војницима, 79 цивилних гробаља, 72 гробља где су сахрањени и цивили и војници, а за 109 гробаља још увек нема података. Међу евидентираним гробницама их је 108 са сахрањеним Словенцима, 59 "хрватских" и 61 "немач- ка" гробница, у 59 су жртве различитих националнос- ти, а за 62 нађене гробнице још увек нема података о народности. Поред њих, у "чишћењима" о којима пише Кардељ били су и они цивили који су, током масовних хапшења које је изводила ОЗНА, затворени и лик- видирани као политчки противници Комунистичке партије, кажу словеначки историчари. Митја Ференц каже да не жели да буди трауме

прошлости и да својом изложбом раздваја народе, већ да покаже да се са историјом треба суочити са поштовањем и на достојанствен, цивилизован начин. Ово је прилика да се на једном месту прикажу ствари о којима се ћутало пола века, сматра Ференц и додаје да су жртве тих масовних убистава у већини случајева биле убијене без суђења, а њихов коначни број још увек није познат. Митја Ференц је син познатог словеначког историчара Тонета Ференца, који је био близак комунистима, због чега је имао привилегован приступ историјским архивима. Његов син је у личној очевој збирци нашао документ у коме је било упутство где треба тражити Кардељеву депешу. Општи хаос Митја Рибичић, осумњичен да је учествовао у тим убиствима, каже да је спреман да сноси одго- ворност за сваку грешку коју је направио, али да није одговоран за масовна убиства после завршетка Другог светског рата. Рибичић објашњава да у тадашњој "страхови- тој ситуацији" у Словенији није било могуће обезбеди- ти функционисање правне државе. Тада је, каже Рибичић, половина Југословенске војске, њих 400.000, било у Словенији, али и 250.000 немачких војника који су прелазили преко те територије, као и квислиншка армија од око 200.000 четника, усташа, балиста, домо- брана и белогардејаца. Словеначких партизана је било само 30.000 и они су морали да заштите народ, изјавио је Рибичић за "Младину" и додао да је први пут чуо да је дошло до масовних убистава већ на првим изборима 1945. године, када се испоставило да многих људи нема. Рибичић, у "Младини", оптужује Алберта Светину, који је исто био високи функционер ОЗНА-е, да је лажљи- вац и "патентирана бараба и злочинац". Светина је пре неколико година оптужио Рибичића да је знао за масовна убиства и да је и сам правио спискове за ликвидацију. Рибичић тврди да Светина никако не може да буде сведок у његовом случају, већ само оптуженик, али и да је као "информбировац" пребегао у Мађарску. (Б92, 31.5. 2005.)

НЕГАТИВАН ПУБЛИЦИТЕТ АГЕНЦИЈЕ Б92 ПОМЕНУ ЦРНОГОРСКИМ ЧЕТНИЦИМА "Открићемо истину" и у Словенији Љубљана — Удружење "Открићемо истину" најавило одржавање парастоса у Словенији за чет- нике побијене после Другог светског рата. Главни говорник биће Матија Бећковић, а парастос ће одржати митрополит Амфилохије.

Iskra 1. juli 2005

Трагом ... Црногорско друштво "Открићемо истину", које је као невладина организација формирано у Будви за циљ има "откривање стратишта у Словенији, где су пар- тизани 1945. године, побили десетине хиљада људи, а међу њима неколико хиљада припадника збега из Црне Горе и делом Херцеговине” пише на Интернет страници ове НВО. На интернет страници удружења се још каже да ”су збег сачињавали припадници преосталих чет- ничких формација из ових крајева, око стотинак свештеника Митрополије црногорско-приморске, око 200 интелектуалаца и 400-500 жена и деце испод 18 година и осталих ненаоружаних људи". Друштво "Открићемо истину" тврди да је тада у Словенији, по налогу најужег врха Комунистичке партије, побијено око 18.000 житеља Црне Горе, Србије и Херцеговине, који су се после краја Другог светског рата повлачили према северу, са четничким јединица- ма. Председник овог друштва је Душан Никлано- вић, који је као цивил преживео убиства у Словенији, док је један од чланова Извршног одбора друштва и главни иницијатор Вукмановић, син најављеног парастоса, Чедомир свештеника и четника Луке Вукмановића, брата познатог црногорског партизана и каснијег високог државног и партијског функционера СФРЈ, Светозара Вукмановића Темпа. Вест да ће у Камнишкој Бистрици, у близини Љубљане, бити одржан парастос, словеначки листови су пропратили насловима "Четнички поход на Камнишку Бистрицу" и "Задушница за четнике". Словеначки лист "Дневник" је пренео и делове члан- ка "Црногорског књижевног листа", под насловом "Равногорска задушница у Словенији", где између осталог пише и да се Равна гора уз звуке бубњева и труба и уз пратњу попова сели у Словенију. Писац чланка додаје и да уз сву част мртвима, ипак је најављени парастос изговор за велико четничко славље, као и да ће четничку поворку водити митро- полит Амфилохије "као што је током рата митрополит Јован (ваљда, Јоаникије - Искра) водио четничку колону из Црне Горе". Иако организатори парастоса кажу да немају намеру да овим скупом провоцирају, словеначки меди- ји истичу да је главни говорник на најављеном парас- тосу, Матија Бећковић, један од највећих заговорника четништва и пројекта Велике Србије. Иако организатори парастоса изјављују да је дозволу дала и словеначка Влада, њени представни- ци кажу да о томе није ни разговарано у Влади, јер тај скуп је у ингеренцији локалних власти и биће третиран као сви слични скупови. Представници Општине Камник су најавили да ће до краја идуће седмице издати дозволу за овај партастос, на коме организа- тори очекују око бар 200 учесника. Једина словеначка странка која се је овим поводом огласила је Словеначка национална странка, коју води Змаго Јелинчић, а која саопштава да је најављени парастос "срамно, понижавајуће и недопус- тиво чашћење најгорих злочинаца против човечан- ства".

СНС замера словеначкој Влади на меком ставу и понизности, јер није заузела никакав став и захтева да најављени скуп забрани и тако се определи према злочинима почињеним, који су починили нацис- тичкофашистичка војска и домаћи издајници и колаборационисти на територији бивше СФРЈ. СНС пита и да ли је словеначка Влада свесна да ће тако подржати и вођу босанских Срба, Радована Караџића, једног од највећих злочинаца прошлог века, који је оптужен за геноцид у БиХ. "С обзиром на последње откривање истине, односно нови тренд отвореног чашћења домаћих издајника, колабораната и других помоћника окупато- ра, питамо да ли то води у чашћење усташа, фашиста, нациста и осталих терориста, које је током недавне историје осудио цео свет", саопштава СНС и додаје да "Словенија не сме да постане сакупљалиште бело- гардиста, фашиста и осталих колабораната". (Б92, 7.6.2005.) <www.b92.net>

Парастос четницима у Словенији

ПОМЕН ВOЈСЦИ БЕЗ ГРOБА Парастос за припаднике четничког покрета у Црној Гори и чланове њихових породица, који су убијени приликом повлачења пред партизанима, служен је јуче у Словенији. Парастос је одржан у насељу Копишче код Камнишке Бистрице, на месту на којем је 1994. године општина Камник подигла споменик са натписом: Умрлим насилном смрћу 1945. године - Општина Камник. Комеморацији у организацији удружења Открићемо истину из Будве и парастосу који је служио митрополит црногорско-приморски Амфилохије присуствовало је стотинак људи. На комеморацији, на којој су говорили председник удружења из Будве Душан Никлановић и академик Матија Бећковић, није било политичких симбола нити говора, а цео скуп је протекао без инцидента. Митрополит Амфилохије је рекао да је на подручју Словеније после Другог светског рата убијено око двадесет хиљада људи, који су из Црне Горе кренули на пут без повратка и чије су кости покопане у местима Камнишка Бистрица, Зидани Мост и Кочевски Рог. Академик Матија Бећковић, који је прочитао своју песму Војска без гроба, рекао је да међу убијен- има нису били само војници из армије краља Петра Другог, него и цивили, на које је донедавно јавно под- сећање било забрањено. Никлановић и Бећковић су захвалили словеначкој влади и народу што су омогућили да се учесници комеморације поклоне рођацима и пријатељима убијеним пре шездесет година. На комеморацији није било званичних представника црногорских ни словеначких власти, али су присуствовали представници словеначких удружења Уједињени око липе помирења и Друштво прећутаних гробова, те бивши католички бискуп у Београду Станислав Перко. БЛИЦ, 17.6.2005

Iskra 1. juli 2005

Чедомир Вукмановић, Темпов синовац, о страдању оца и других Црногораца, у Словенији 1945. Чедомир Вукмановић за „Блиц„: Убиство мог оца није наредио стриц Темпо Парастос у Камничкој Бистрици није замишљен као политичка и антикомунистика манифестација, промоција четништва и напад на партизане. То ће бити наш лични чин. Желимо да по хришћанским обичајима упалимо свеће, помолимо се и оплачемо наше најмилије који су невини побијени по завршетку рата, каже за „Блиц„ Чедомир Вукмановић један од организатора пута у Словенију 16. јуна, где ће бити обележено 60 година од када су партизани убили више од 18.000 црногорских националиста. Случај породице Вукмановић можда најбоље илуструје националну трагедију и поделе које је донео Други светски рат. Чедомиров отац Лука, свештеник Митрополије црногорско-приморске, убијен је највероватније код Камника, у време када је Чедомиров стриц и Лукин брат, народни херој Светозар Вукмановић Темпо, био један од највиших партизанских функцио- нера. Чедомир, члан Извршног одбора удружења „Открићемо истину,,, каже да су чланови те органи- зације прошле године посетили Словенију где су раз- говарали са представницима словенаког МУП, посеб- не владине комисије и јавног тужилаштва. - У Словенији је донет закон којим се држав- ним органима налаже да спроведу независну истрагу о томе шта се догодило после Другог светског рата. Како смо тада обавештени, у Словенији је откривено око 400 стратишта где је 1945. убијено између 200.000 и 300.000 људи из свих република бивше Југославије - каже Вукмановић и додаје да су словеначке институ- ције биле изузетно кооперативне. Поштедели само децу Према његовим речима, само у збегу из Црне Горе било је између 18.000 и 20.000 људи из Црне

Горе, Херцеговине, Санџака и Србије. - Међу њима је било 85-90 свештеника Митрополије црногорско-приморске, 200 црногорских интелектуалаца и око 400-500 жена, деце и стараца. Остали су припадали формацијама четника и црно- горских националиста. Сви су заробљени и побијени, осим деце млађе од 18 година која су пуштена - дода- је Вукмановић. После рата често се спекулисало да је сам Темпо наредио и организовао убиство брата Луке кога је патријарх Павле недавно прогласио за свеца и уврстио у календар новомученика Православне цркве. - То није тачно. Стотине разговора сам имао са стрицем на ту тему. Нико га није обавестио и консул- товао, нити је знао да ће мој отац бити убијен. Пред смрт је био јако мотивисан да истражи ко је донео одлуку да се ти људи стрељају. Дошао је до шокант- них сазнања - да су то уинили његови најближи дру- гови - прича Чедомир. Вукмановић додаје да његов отац Лука није био четник. - Јесте био националиста и антикомуниста, за краља и отаџбину. То је било његово право, али није имао везе са четништвом - тврди. Открити истину Чедомир на крају напомиње да се главни циљ удружења „Открићемо истину,, крије управо у имену. - Хоћемо да откријемо пуну истину. Не стојим у одбрани четништва и злочина појединаца. Али, треба отворити истрагу. Да судови донесу одлуку. Јер, ти људи су побијени после предаје, одлуком политичког врха партизанског покрета - закључује Вукмановић. Парастос ће служити митрополит црногорскоприморски Амфилохије, на пољани у близини Камни- чке Бистрице где је, према неким подацима, 1945. убијено око 3.500 људи. Очекује се присуство неко- лико стотина људи, углавном потомака убијених, из Црне Горе, Босне и Херцеговине, Србије и дијаспоре. „БЛИЦ„10. јуни 2005

Дејан

Вукелић

Донетим информацијама о помену РТС, 16.6.5. додала је следеће: Церемонија је протекла мирно, мада је тај догађај узнемирио део словеначке јавности и неке политичаре, посебно Националну партију [СНС]... Митрополит Радовић је поменуо хрватске и словеначке жртве, указавши да је око 300.000 људи убијено у послератном периоду. Он је захвалио словеначкој влади и општинским властима у Камнику због допуштања церемоније и разумевања.

Iskra 1. juli 2005

ПРАВНИ ХАОС И ПРАВНА НЕСИГУРНОСТ У ХАШКОМ ТРИБУНАЛУ. Генерални секретар СРС Александар Вучић оценио је да у поступку који се води против председника те странке Војислава Шешеља у Трибуналу у Хагу, влада потпуни правна хаос и правна несигурност. Вучић је рекао да је поново промењено судско веће и да се не зна када ће уопште поступак почети. Каже да се поступак одлаже јер Трибунал не може да докаже лажну оптужницу и зато прави техничке сметње. (РТС, 19.6.2005.)

СЛАВА СРПСКИХ ДОБРОВОЉАЦА У КАНАДИ И ове године, као и ранијих у Торонту, Канада, 14. маја обаележена је слава српских добровољаца Ђурђевдан. Дан је био облачан и хладан. Око 60 слављеника и гостију са разних страна Канаде се тога дана окупило у Српском центру у Торонту, да заједнички прославимо нашу добровољачку славу Св. Великомученика Георгија. Организатор прославе је био наш друг Мирко Чечавац, уз помођ Кола српских сестара, као и нашег овогодишњег домаћина славе Миодрага Бркиђа и његове супруге Рене, која је спремила славски колач и жито, као и погачу и кољиво за помен. Рано су почели да пристижу и наши другови, који су географски много удаљени од нас у Торонту. Окупили смо се у цркви Сабора Српских Светитеља. Прота о. Михаило Додер одржао је парастоас за покој душа умрлих чланова удружења, палих добровољаца и свих првобораца и на крају прочитао њихова имена. После смо прешли у горњу салу где је свечани обред сечења славског колача обавио о. Михаило и на крају честитао славу и закључио питањем: „Ко је са нама?" Одговор свих присутних другова „Бог". Истакао је нашу другарску повезаност, хришђански дух и слогу. После послужења житом и пићем, о. Михаило је позвао све присутне на бину, да се заједнички сликамо. Потом је за све присутне послужен ручак, који су наше вредне сестре спремиле. После ручка је Мирко Чечавац поздравио све присутне и зах- валио свима који су дошли да увеличају наше славље. Прочитао је честитке и поздраве од дру- гова добровољаца из других крајева света, као и поздраве од другова и другарица који због болести нису могли дођи. Затим је изведен краћи програм. Бора Драгашевић је поздравио све присутне и укратко нас подсетио на нашу прошлост, ратног и поратног времена. Затим је наш домаћин славе Миодраг Бркић прочитао поздрав Боре Карапанџиђа из Кливланда - који је због слабога здравља био спречен да присуствује, а потом је прочитао и свој

О. Михаило служи uapacuioc

Славари сви заједно на бини

говор и поздравио све присутне После је настало весеље. Бора Драгашевиђ почео је да пева добровољачке песме. Прикључили су се и остали другови. После неколико борбених песама, дође и песма: „Беше једна мала..." а на концу и наша тужбалица „Ви мртви нисте о друзи мили..." Настали су међусобни разговори. Дође време за растанак. Друг са другом се грли и љуби - до идуће године. И ако Бог да - до поновног виђења. Наши су редови разређени, али наша другарска љубав, која нас нераскидно повезу- је, увек иста остаје.

Ч. М.

Iskra 1. juli 2005

Ревизионизам у савременој српској књижевности (104)

ОДМОР ОД ИСТОРИЈЕ БОРИСЛАВА ПЕКИЋА Водећи српски писац, аутор многих романа, драма и прозних књига, Борислав Пекић (1930-1992), био је такође активан у политичком животу, борећи се целог живота за обарање комунистичког режима у Југославији, касније Србији, и успостављање демократског система. У књизи Одмор од историје1 сакупљени су постхумно његови чланци, говори, и одговори на питања о политичким и социјалним проб- лемима у Југославији после Другог светског рата. Кад се рат завршио, Пекићу је било петнаест година. Као и многи млади људи тог доба, желео је да Југославијом влада права демократија, али је диктаторски кому- нистички режим то осујетио установивши власт једне партије, чему се Пекић активно противио. Органи- зовао је тајна политичка удружења, био откривен и осуђен на петнаест година робије. Пошто је одробијао казну, Пекић се поново активизирао, али је због тога морао да тражи азил у Лондону, где је провео неко- лико година. Крајем осамдесетих и почетком деведесетих година прошлог века Пекић је приступио младој Демократској странци и био један од мозгова те странке све до своје преране смрти.

лико се занемари бизарна чињеница да га пружа пар- тија која је, током пет деценија своје неуке, самовољне и еготичне политике, све у својој моћи учинила да до те кризе доведе. Та партија има искуство у власти... али искуство у чему? За сада једино у рђавом владању... Да ли је боље да с владавином наставе они који се похвалити могу једино епским неуспесима, у чему су неоспорни мајстори... Логика налаже да, ако комунисти овако лоше управљају, антикомунисти то не могу зато што нису комунисти.”(33-34)

У књизи Одмор од историје види се шта је Пекић мислио о проблемима који су опхрвавали Југославију. Једно постаје сасвим јасно: његова непоколебива вера у демократију као најбољем поли- тичком систему који може да извуче Југославију из кала у који су је бацили комунисти за време своје полувековне владавине. Књига је препуна озбиљних мисли, изражених на типично Пекићев начин, комен- тара на разне појаве у животу Срба у последњем полувеку и дискусија о политичким системима. Немогуће је укључити све то у овај кратак чланак, нити је то сврсисходно. Задржаћемо се на основним еле- ментима комунистичке владавине и рађања демократије у Србији, нарочито на ономе што означа- ва ревизионистичко гледање на ствари. Све то данас изгледа добро познато, али звучало је ново, и смело, када су ови чланци први пут објављивани осамде- сетих и почетком деведесетих година прошлог века.

Пекић криви и леву интелигенцију, „којаје себе сматрала нашом савешћу”, која је обилно искористила прилику, „оправдавајући геноцид над руским народом који је, на мутном Истоку, замењивао велику друштвену реформу, јер с дурбинске даљине безбедног и јасног Запада није изгледао онако као што је изгледао из масовних јама за стрељање или кроз жице сибирских логора. Колико је напредних глупости на ту тему изговорено? Колико је идеалистичких злочина у премисли почињено?”(39)

Шта Пекић мисли о комунизму? С обзиром на његова искуства под комунизмом, његова мишљења су изразито противна. Пекић тотално одбија комунизам, не само наш: „Сваки је комунизам једнако рђав, а раз- лике међу њима нису ни од историјског, ни за живот народа од било каквог практичног значаја.”(16) Разлоге криза под комунизмом Пекић налази у сржи његовог бића: „Политичка криза није само економску нужно следила већ је прузрокована уз снажну и соли- дарну помоћ два фактора: очигледном неспособношћу на насиљу заснованог диктаторског, једнопартијског, монистички обсолесцентног, псеудокласног пролетер- ског поретка да задовољи материјалне, духовне и политичке потребе грађана, као и парадигматичном пропашћу свих социјалистичких копија Југославије у Европи.”(16-17) Комунисти тврде да ће нове странке, услед немања искуства, бити катастрофалне за земљу. „Овај аргуменат није споран, али једино уко-

Iskra 1. juli 2005

Комунисти желе власт „не да би се помоћу ње нешто учинило, него да би се просто - владало - ма се ништа не учинило, ма се чинило све наопако...” Тврде „да ће то бити и за све најбоље. За њих хоће, у то не сумњам. Али како ће нама бити?”(35) „Чему данас одговарају речи као што су: социјализам, самоуправљање, социјалистичка демократија, братст- во и јединство? То су све оне речи због којих већ деценијама муземо бикове уместо крава... Вратимо се језику у коме је поп поп, а боб боб. А не обрнуто.”(38)

Највећу ману комунизма Пекић види у фанатизму, у „бетонираним мозговима”, народски речено. „Покушајмо, бар понекад, да посумњамо у оно што сами мислимо и чинимо, јер то је теже али зрели- је плодове доноси. Комунисти овај наук никад нису научили, ваљда и стога што се он противи начелима дијалектичке историјске нужности, по којој су пред- видели све, све осим своје пропасти. Никад у себе и своје идеје нису посумњали. Тако су постигли да сви сумњамо у њих... О судбини обожаватеља тоталне истине можете се обавестити такође код комуниста, које је поразио пре недостатак сумње него сувишак вере.”(212) Другу ману у комунизму Пекић види у чувеном геслу „циљ оправдава средства”. Мада га нису они измислили, прихватили су га као најважнији принцип своје активности. „Не мислимо да постоји циљ који допушта свако средство, а нарочито онај који је вредан туђе патње... Пошто су нас комунисти, и до сада, свему подучили, и ту им инструкторска част припада... Немојмо допустити да, као комунисти, на крају живота, у сред рушевина свог дела, морамо објашњавати шта смо све племенито хтели и зашто нам је успело да ништа од тога не изведемо. Синови нам неће веровати.”(213)

Ревизионизам ... Пекић гледа на социјализам са сличне тачке гледишта. „Социјализам је најгори за оне који у њему живе, бољи за оне који га спроводе, ма где живели, још бољи за оне који га ван њега проповедају, а најбољи за оне који га не познају... Они што у њему живе немају могућности да га промене. Они који га узрокују неће да га промене. А они што га са стране проповедају немају разлога да га мењају.”(53) Интересантно је искуство народа под комунизмом (отуда наслов ове књиге): „Изграђујући социјализам као свој природан модел, комунисти су нас заморили, али нас нису убедили. Онда су нас почели плашити, али нас ни тада нису убедили. Понижавали су нас, нису убедили. Мучили су нас, и опет нису убедили. Сада се мењају, а ни сад нас не убеђују. Јер, ако нас делима за пола века нису убе- дили, како ће речима за неколико година?... Зашто бисмо им овог пута веровали кад никад раније нисмо? И није питање какав ће нам програм понудити - о, биће он добар, мора бити, мора јер није њихов него наш - него какве нам гаранције могу пружити да ће га и ост- варивати... Стога, ценећи напоре што су их комунисти током пола века уложили у нашу пропаст, узимајући у обзир да им то није била историјска намера, али оста- је историјска кривица, ми од њих ништа друго не захтевамо него да се од те заморне историје одморе. Њима је потребан одмор од историје, нама од њих.”(48) Пекић цитира препоруку Кромвела Дугом парламенту, у предвечерје Енглеске револуције: „Исувише сте овде седели за оно мало добра које сте нам донели. Идите, за име Бога идите, и да вас наше очи више никада не виде!”(49) Није ни чудо што Пекић сматра социјалистички (читај, комунистички) период полувековном социјалистичком робијом, која је, изгледа, замишљена као доживотна.(234) Све се то одразило у држави коју су комунисти створили. Пекић то зове „идеалном рђавом државом”. Из низа виспрених афористичких дефиниција у књизи о таквој држави издвајамо неколико упечатљивих: „Држава у којој сте најбезбеднији ако сте у затвору. Држава у којој се једнакост састоји у беди, а слобода у неједнакости. Држава чији су грађани таоци њене владе. Држава у којој уместо очевине наслеђујете страх. Држава у којој је једина поуздана рубрика у новинама - читуља. Држава у којој је грађанин одго- воран за своје претке, али не одговара за своје потомке. Држава у којој се људи не сахрањују само на гробљима. И најзад, држава чију химну слушате као сопствено опело...”(12-13) У једној другој афористичкој групи из 1987. године Пекић се поново дотиче такве државе, тј. конкретних резултата комунистичке владавине. „Радници су добили своју револуцију, али револуција још увек нема своје раднике.” „1941. смо изгубили земљу. 1944. други су је добили. 1948. почела нам се враћати. Колико треба времена да буде оно што је била 1941.?” „Свако ко проповеда слободу а истовре- мено је проповедањем ускраћује чини већи злочин од онога који је, у начелу, одбацује.” „Затворите уста да бисте отворили гузицу. Негде се мора дисати.” „Ниједна генерација нема права да од својих заблуда направи концепт будућности за своје синове.” „Човек гласа ако има између чега да бира. Ја нисам имао. Ви ми никада нисте допустили да користим своје грађанско право, које је неприкосновено у земљама које идеолошки презирете, а економски желите да следите.” „Приметна је наглашена чињеница да се

отвара једино прошлост Голог отока. (Не и Сремске Митровице, Ниша, Забеле, Обилићевог венца или Главњаче.)” „Ако нас нисте могли убедити својим делима, како ћете речима?” „Ништа нам не користи жеља да уведемо демократију ако под њом подразумевамо социјализам.”(174-82) Држава заснована на диктаторским темељима не може а да не изражава основну природу комунизма. На пример, „Информбиро се десио године 1948. Голи оток је основан 1949. Шта се догађало пре тога? Јесу ли наши затвори пре тога били празни? Јесу ли наше тамнице доласком комунистичке револуционарне власти опустеле? Јесу ли судски трибунали, услед недостатка посла, распуштени? Да ли су припадници политичке полиције, као беспослени, отишли на колективни одмор да се врате тек 1948, да би дочекали своје досадашње политичке истомишљенике и сараднике? По казаматима у којима сам тада као осуђеник на петнаест година присилног рада лежао, сретао сам многе лажно оптужене и невине људе. Неке затворене да им се узме грађански углед, друге да им се отме имо-вина"(45) Алудирајући на свој први роман, Време чуда, Пекић иронично говори о комунистичкој држави: „У здравом свету и времену чиновници опслужују грађане, само код нас, у времену чуда, грађани служе чиновницима... Свуда је држава у првом реду си- гурност и правда; код нас, у времену чуда, она је основни узрок несигурности и неправде... Само у нашем времену чуда се од парламента места беспоштедне политичке борбе - захтева толеранција, чак и финоћа коју су властодршци уништили у нашим животима и тражи слога, с тим, наравно, да се сложи- мо са њима.”(231) Пекић често говори и о демократији као анти- доту комунизму. Он је свестан да и демократија има мана, али упоређујући је са комунизмом далеко је бољи систем. „Зато нам се чини да је демократија хаос. Не тврдим да на први поглед не изгледа помало хаотично, али само ако је видите у поређењу с доса- дашњом социјалистичком стварношћу, тиранијом која је најпре личила на непокретни надгробни камен наших живота, а онда на смрдљиву баруштину која се преко њих разлила.”(31) Што се будућности тиче, Пекић упозорава: „Треба бити будан. Ми смо пре рата били успавани, па смо сад добили комунисте.”(71) Он је оптимиста о победи над комунизмом: „Ослобођење је близу. Ова ће тиранија неспособних и безумних људи нестати као и све што су нестале. Србија ће повратити своју част коју су јој они упрљали и вратити наду коју су јој они одузели.”(228) У свом оптимизму Пекић реторички исправља чак и себе: „Рекох да је време чуда оно у коме се догађаји не држе људске логике, но узимају слободу да се збивају по некој својој тајанственој, необјашњивој вољи. Нисам био у праву. То је можда тако у нормалној земљи чуда и у нормалном времену чуда. Код нас су чак и чуда природна. Не збивају се по некој необјашњивој вољи него по вољи Социјалистичке партије Србије. А она ни најмање није тајанствена. И нисам у праву био кад сам рекао да се у времену чуда ништа не може предвидети, ни у шта се поуздати. У нашем, богами, може. Ако ништа друго, можемо предвидети и поверовати да ће на првим сло- бодним изборима ова чуда најзад престати.”(231-32)

Iskra 1. juli 2005

О књизи о. Јована Радојчића

ХИЛАНДАР МОЈ ДОМ За васкршње празнике изашла је из штампе у издању манастира Хиландара нова књига оца Јована Хиландарца (Радојчића) с насловом: "Хиландар мој дом - дружења, виђења, разговори" са врло лепим предговором Љубише Б. Стаменковића. Ово је пета књига о. Јована, којом је обрадовао своје пријатеље и у Србији и широм света. Он је постао познат широком кругу читалаца својим тротомним романом “Туђинче" и дивном збирком песама “Хиландарски стихови". Отац Јован је данас најстарији Хиландарац који је, иако у позним годинама (96 пуних), још увек активан и послушањем у манастиру и својим ства- ралачким пером. Пре него што ће остати у Хиландару и примити монашки чин, о. Јован (световно име Витомир-Вита Радојчић) је дванаест пута одлазио из Енглеске у манастир Хиландар и тамо остајао по два, три и пет месеци радећи све могуће послове у манастиру, а када је отишао тринаести пут, после упокојења своје супруге Косаре, остао је и замонашио се. Примио је многа послушања, али му је најомиљеније било баштован, те се прочуо по својој башти и бројним леја- ма које дају сваковрсно поврће, које употпуњује исхрану монаха и бројних посетилаца манастира Хиландара. На 184 страници ове лепе књиге о. Јован је изнео своја дружења, виђења и разговоре за све ово време од када се налази у Хиландару. Отац Јован је најпре врло лепо описао сам манастир Хиландар (разуме се, пре него што га је захватио катастрофални пожар 4/5. марта 2004. године). Описао је хиландарски храм и богослужења у њему и она свакодневна, а нарочито свечана за време празника, као што је на пример, Божић и др. Дивно је описао своје прве сусрете са хиландарским монасима, а нарочито са својим ратним друговима и саборцима о. Митрофаном, о. Арсенијем (Агатоном), о. Симеоном и о. Јустином. Њима је посветио и посебна поглавља у књизи и тиме их је за свагда сачувао од заборава.

Описао је и старе монахе покојног игумана о. Никанора, оца Мојсија, о. Петра, Јоакима, Доментијана, Мирона, Саву и Михаила. Често помиње и оца Хризостома, данашњег епископа Жичког, који је провео деветнаест година у Хиландару. Описом њиховог живота и рада, све их је о. Јован за сва вре- мена докле буде Хиландара и Српства, овековечио. Треба споменути да је сачувао од заборава и чувеног мајора Краљевске српске и југословенске војске Ђорђа Роша, великог љубитеља и добротвора манас- тира Хиландара. Своју књигу, између појединих поглавља, о. Јован је "проткао" понеком лепом својом песмом из његове раније објављене збирке, а унео је и врло лепу песму српског песника Матије Бећковића "Васко Попа", посвећену оцу Агатону. Отац Јован пише врло лепим стилом и језиком. Његов говор је народни. И што је најважније: било да пише о мирјанима, било о монасима и другим духовним лицима, о свима има лепу реч, има признања за свачи- ји рад који је од користи српском народу и Српској православној цркви. Писац предговора г. Љубиша Б. Стаменковић је, ценећи свеукупни досадашњи књижевни рад оца Јована, нашао му место у књижевности, па је пожељно то цитирати: „Још једном је у хиландарској башти род добро донео. Отац Јован, хиландарски баштован, чувар најсветијих традиција светогорских баштована, свих ових година свога баштованлука узгајао је једну сасвим посебну биљку, за коју дуго, гле чуда, ни сам није знао да у његовом врту постоји. Од семена посе- јаног давно, на почетку прошлог века, у предратним Умчарима (Први светкски рат), па проклијалог и изниклог у предратном Смедереву (Други светски рат) и олисталог и озеленелог у биљчицу у поратној Италији, Немачкој и Енглеској, да би та биљчица свој први плод дала далеко од сваког рата и злобе у мирној и молитвеној Светој Гори. Та дугораста, а многоплод- на биљка зове се приповедање и отац Јован ће први њен сазрели плод убрати тек под старост, па се, не без шале, може рећи да је он писац млађе генерације. И кад би тај његов баштованлук сврставали у врсте, бразде и леје књижевне, онда би његово приповедање нашло место у башти романтичарско-реалистичке књижевности..." Отац Јован је итекако заслужио ово признање уваженог писца г. Стаменковића.

Борислав Пекић оставио је за собом не само дивна књижевна дела већ и забележене мисли о томе какав политички систем Србија треба да има, за који се борио још од младих дана, чак и робијао, и за који је платио скупу цену нарушеног здравља и скраћеног живота.

Васа Михаиловић

Ми, другови и саборци оца Јована, поз- дрављамо појаву ове његове нове књиге и честитамо му из свег срца на уложеном труду, желећи му од Васкрслог Господа све најбоље и да га и даље подржи у његовом књижевном стваралаштву.

Бора М. Карапанџић

1. Борисав Пекић, Одмор од историје: Политички есеји (Београд: БИГЗ, 1993.) приредио Радослав Братић, 292 стр. Бројеви страница цитата из ове књиге назначени су у тексту.

Iskra 1. juli 2005

ПРОСЛАВА CB. ЂОРЂА У СИДНЕЈУ Српски добровољци у Сиднеју су се окупили 14. маја у храму Св. Кнеза Лазара да се најпре у молитви Свевишњем сетимо нашег учитеља Димитрија Љотића и других предводника наше баорбе, као и наших преминулих другова и другарица у Аустралији. Протојереј о. Миодраг Перић, прво је служио помен нашим преминулим. Са упаљеном воштаницом у руци слушали смо заупокојене молитве, док је свештеник изговарао имена упокојених у храму се чуло тих и побожно појање: Господи помилуј! После помена о. Миодраг осветио је жито и преломио славски колач са домаћином славе Драгољубом Супуровићем и домаћином за идућу го- дину Ђуром Пољаком. Пошто су се сви послужили кољивом за мртве и славским житом, прешло се у црквену салу где је наш Ђура по обичају служио грејаницу. Затим је о. Миодраг благословио храну, коју су наше другарице припремиле. Неколико чланица Кола сестара постарале су се да припреме салу и столове и помогну око послужења.те на крају оставе све чисто. Помогла је свесрдно и наша протиница Милада. Домаћин славе друг Драгољуб је поздравио госте и слављенике подсећајући на наше борбе из младих дана, да живот носи своје и да нас је ипак доста остало који настављамо нашу борбу. Потом смо отпевали нашу заветну песму "Мртви нисте о друзи мили". Наш млађи пријатељ Свемир прочитао је поз- драве наших другова из Америке, Мелбурна и Перта, као и поруку нашег друга Боре Карапанџића. Затим се друг Брале Стевановић обратио присутнима и између осталога рекао: Ова 2005. година подсећа нас до нам је 1945. година била веома тужна. Пре 60 година одиграло се више тужних догађаја који су битно утицали на наш живот. "Велика тројица" договорили су се у Техерану, а потом на Јалти, да Југославија уђе у сферу совјетског утицаја. Ово је изазвало да су се српске националне снаге морале да повуку према северу и Јадрану. Српски добровољци пошли су путем преко Срема, Славоније за Словенију, односно на словеначко приморје. Генерал Дража Михаиловић, веровао је да ће се "савезничке снаге" искрцати на Јадрану, па је тако позвао Недићеву Државну стражу и четничке јединице да се повлаче преко Босне. Патријарх Гаврило и владика Николај дошли су у Словенију из немачког логора. Димитрије Љотић креће у штаб војводе Ђујића на договор са овом двојицом духовника и другим националним командан- тима и страда у аутомобилској несрећи код Ајдовшчине, 23. априла. Три пука Српских добровољаца 2., 3., и 4. крећу према реци Купи да би помогли четницима војводе Павла Ђуришића у пробијању према Словенији. Титови партизани потпомогнути савезничким тенковима Драпшинове дивизије приближују се Словеначком приморју. Националне снаге, Српски добровољци и четници војводе Ђујића и војводе Јевђевића, повлаче се према Горици и прелазе мост на реци Сочи, а потом руше мост. Тако смо 4. маја ушли у прихватни логор у Палманови. Три добровољачка пука, после борби на Купи, била су принуђена да се повуку преко Љубљане у Аустрију, одакле су 24. и 25. маја од стране Британаца вероломно изручени

Титовим партизанима, који су их концем маја мучки поубијали у Кочевским шумама. Ближи се време растанка. Растављамо се и мислимо на наше славље идуће године, захвални Господу што нам је пружио радост овогодишњег виђења. Б. С.

Ко је убијао српске политичке емигранте

БИА ТВРДИ ДА НИШТА НЕ ЗНА - Јашу Љотића наводно убио Павле Матић Безбедносно-информативна агенција обаве- стила је Министарство за дијаспору Србије да „не располаже сазнањима да је тајна полиција некадашње СФРЈ и Социјалистичке Републике Србије одговорна за ликвидације 12 српских политичких емиграната у иностранству у периоду од 1969. до 1986. године". Заменик министра за дијаспору Александар Чотрић, с друге стране, тврди да документи о бројним ликвидацијама политичких емиграната „сигурно пос- тоје у БИА". - Можда нису сачувани директни докази, али сигурно постоје документи који указују на задатке оперативаца тајне полиције који су били задужени за поједине земље у свету, с ким су они били у вези и чиме су се бавили - каже Чотрић за „Блиц". Он истиче да је због несарадње БИА, Министарство за дијаспору принуђено да чека кадровске и организационе промене у служби безбедности како би се дошло до података о убијеним политичким емигрантима и истине. - Тврдњи да БИА располаже таквим подацима иде у прилог чињеница да је за убиство Саве Чубриловића, уредника антикомунистичког листа „Југословен" децембра 1969. године у Шведској, полиција ове земље осумњичила југословенског држављанина Милана Шоп Ђокића, за кога је доказано да је био агент Службе државне безбедности каже Чотрић. Како истиче, Шоп Ђокић је авионом Јата из Копенхагена побегао за Београд јер су пилоти у договору са југословенским властима одбили да приземље авион упркос захтеву шведских власти. Чотрић каже да су југословенске власти касније одбиле да Шведској испоруче осумњиченог за Чубриловићево убиство. Заменик министра за дијаспору каже за наш лист да списак најекспониранијих политичких емиграната који су се нашли на мети комунистичког режима броји тридесетак имена, док га је БИА обавестила да се једино у случају убиства Јакова Љотића Служби државне безбедности самоиницијативно као убица пријавио Павле Матић, који је касније осуђен на шест и по година затвора. Чотрић наводи да Министарство није успело да дође до информација које би потврдиле валидност тог податка. „Блиц", 15.6.2005. (Подвлачење - Искра)

Iskral.juli 2005

РАЗОРЕН „СВЕТИ ГРАД” - ПРИЗРЕН На Првом програму РТС-а, Одмах после Другог дневника, у недељу 22. фебруара 2004. године, приказана је краћа емисија под називом „Без комен- тара”. На екрану смо видели униформисана лица (изгледа из немачког контигента Кфора) како добро расположена и озарених лица вежбају гађање. „Полигон” за вежбу била су дворишта приватних кућа (сигурно српских), а мета домаћи и добро неговани пси, везани ланцима. Значи никако напуштене или болесне животиње. Хладнокрвно и врло „умешно” ови солдати су усавршавали своју вештину „гађања” тако што су човековим највећим пријатељима из непосредне близине пуцали у главу. Још за времена Римљана, Призрен (Срби га зову „Свети град”) се помиње као једно од главних места на путу који је спајао унутрашњост Балкана са Јужним Приморјем. Вековима се налазио под влашћу Византије (Ромеје). Српској држави бива коначно припојен на самом почетку XIII века, у време Стефана Првовенчаног. Са економским, војним и политичким успоном српске државе, расте и углед и значај Призрена. Захватајући између осталог и свом погод- ном географском положају, постаје он важан трговач- ки центар. У њему и предузимљиви Дубровчани (Срби католици) оснивају једну од својих главних трговачких колонија. Српски владари - краљ Милутин, а потом цареви Душан Силни и Урош Нејаки - имали су у Призрену своје дворове. У то време, па све до осамдесетих година 14. века, био је Призрен један од најзначајнијих српских средњевековних градова (пре- стони град). Са слабљењем централне власти у српској држави и надирањем Османлија на Балкан, почиње он да губи свој значај и улогу. Војска султана Мехмеда II (освајача Цариграда), посела је читаву територију југозападне Србије, са низом утврђених градова, међу којимаје био и Призрен 1455. године. У периоду највећег просперитета, само у граду Призрену било је 25 српско-православних цркава, три манастира и једна испосница. А у селу Љубижди недалеко од „Светог града” укуупно 11 српских бого- моља (подаци из књиге М. Ивановића: „Црквени споменици XIII - XX век, Призрен - Београд, 1987.). До 1999. године, односно до окупације Косова и Метохије од стране страних трупа под руковођењем САД-а, Призрен је имао око 100 хиљада становника. Од тога броја најмање 15 хиљада били су Срби, исто толико било је и Рома (Цигана), око 12 хиљада Турака, затим више хиљада „Бошњака” и неколико хиљада Горанаца. Од када Косово и Метохија постадоше кондоминиум (облас под управом више земаља), све што није било шиптарско је углавном милом или силом најурено из Призрена.

У незнатном броју Срби су се „задржали” у насељу Поткаљаја, онда у две зграде у центру Призрена и осам српских мученица у згради Богословије „Св. Кирила и Методија”. О њиховој „сигурности” су се бринули војници Кфора из немачког контигента, а то значи да нису имали никакву слободу кретања и да им је живот гото- во стално био у опасности. Како је у пракси изгледала та „заштита” нека послужи и следећи пример: „25. септембра 2003. године, у самом центру Призрена, две шиптарске звери су премлатиле штаповима Јанка Јанковића (71 година) и притом му нанеле тешке телесне повреде. Пола часа кас- није је „пронађен” од стране припадника Косовске полицијске службе. Лежао је у локви крви, а поред њега била је немоћна супруга (старица) Достана”. Марта 17. 2004. године, у преподневним часовима електронски медији су објавили да су се у Ибру, поред села Чабре удавила три шиптарчића. Наводно, бежали су испред Срба који су их прогонили са псима. Били су то електронски медији из Приштине, а вест је потекла од Хаљити Баранија, бившег (сигурно и садашњег) члана ОВК и садањег „лидера” Савета за одбрану људских права и слободе. Село Чабра (информације ради) налази се 12 километара удаљено од јужног дела Косовске Митровице. Насељено је само „етничким Албанцима” чији се број удвостручио после „хуманитарног бомбар- довања” српског народа (значи у питању су становни- ци Албаније, којих се 600 до 700 населило на Косово и Метохију после 1999. године). Ово село Чабра је на топомет удаљено од најближег српског села, а природно српска деца нема- ју никакве контакте са арнаутском децом. Тврдње о некаквом прогону арбанашке деце од Срба или њихове деце са псима први је оповргао Дерик Чепел портпарол полиције Унмика, због чега је смењен са дужности. Истовремено у режији „новинарке” Кети Мортон (супруге Ричарда Холбрука) иста вест је објављена на BBCu и CNN-u, те је послужила као рационализација за предстојећи „етнички сукоб” између злих Срба и „етничких Албанаца”. Није прошло много, а у Призрену је најпре дошло до мирних демонстрација вечито дискрими- нисаних Арнаута. Не прође много, а „демократији” склоне руље Шиптара, побеснеше (као по неком сце- нарију) и решише да се коначно обрачунају са шачицом Срба преосталих у Призрену и са њиховим светињама. На сметњи им нису били припадници Кфора и Унмика из немачког контигента који су све то мирно са пот- пуном индиферентношћу посматрали. Додуше, мора се и признати да их није било много, „свега” 3500 елит- но обучених припадника ових јединица. И Арбанаси су запалили, понајпре све станове

Iskra 1. juli 2005

у две зграде у самом центру Призрена где су живели Срби. Врло брзо, њих ће „прекречити” Бајрам Реџепи „председник Владе Косова” (раније члан ОВК, познат по томе што је заробљеним Србима одсецао главе), због своје толерантности и склоности као демократији и „великодушно” омогућити Србима да се у њих врате. Насеље Подкаљаја, у којем су живели углавном Срби, више не постоји. У Подкаљаји је оста- ла нетакнута кућа једнога од твораца ОВК (УЧК) Адема Демаћија (суманутог мрзитеља Срба), а што речито казива о само етнички мотивисаном насиљу. Докле иде шиптарска подмуклост и препре- деност сведочи и чињеница, да је супруга овог ратног злочинца, за стране медије тврдила и да је њихова кућа такође „спаљена”. Наоружани Шиптари су упадала у српске куће и станове и стравично малтретирали преостали срп- ски живаљ. За тих неколико сати, многи Срби су ужасно пребијени и завршили су са тешким повредама у бази Кфора или у призренској болници. На пример Лепосава Питовић из Подкаља и њене комшије су брутално претучени. Старцу Војиславу Јефтићу је сломљена рука. Пребијени су и учитељица Добрила Досавић и њен унук. Јелену ГигиИ је претукао у стану један припадник Косовске полициј- ске службе, а онда је преко терасе избацио на улицу итд., итд. Поменути „главосеча” Бајрам Реџепи са шефом Унмика Харијем Холкеријем, само две недеље касније је изјавио: „За Србе ће бити изграђене нове куће по „стандардима” (по свему судећи светским, па су их изгледа из тога разлога шиптарске убице и палила и рушиле и пљачкале)”. Истога дана аргбанашки злочинци су спалили и Богословију „Ћирила и Методија”, а притом су језиво мрцварили осам Срба који су у њој животарили. Међу њима, била је и једна Српкиња у благословеном стању. У самој згради Богословије су спалили мученика Драгана Недељковића (55 година). Богословију „Ћирила и Методија” је основао 1872, године, највећи српски добротвор и задужбинар Сима Андрејевић - Игуманов. Она је имала стару и нову зграду, а напуштена је 1999. године. Припадници специјалних снага Унмика су „инсценирали” њену одбрану, тако што су на „раз- јарене демонстранте” испалили пар пројектила са сузавцем. Чопори терориста су их онда засули камени- цама, растерали и успут им запалили и два возила. И не тако удаљеној општини Штрпце, у селу Драјковцу, на кућном прагу, Шиптари су убили, оца и сина, Добривоја (1955) и Борка 1984) Столића. У Призрену је током „мартовских” догађаја спаљено 56 српских породичних кућа и две зграде у којима су живели. Сматра се да тренутачно у Призрену живи као сахрањено 19 српских душа, углавном удатих за муслимане и Турке, уз још нешто заосталих Срба у болни-

ци где се опорављају од шиптарске „демократије”. Ватром је сагорео у Призрену и Владичански двор. На срећу, епархија рашко-призренска евакуисала је из овога објекта комплентну архиву, библиотеку и музејске вредности. И то 16. марта када је дошла до сазнања, да је надлежност за заштиту објеката СПЦ-е у Призрену пренета са Кфора на Косовки полицијску службу, јер је ситуација на Косову и Метохији постала „стабилана”. Спаљени су и Свети Арханђели, задужбина и маузолеј цара Душана грађени од 1343. до 1352. године. Делимично су обновљени 1998. године. Готово потпуно ихје девастирао Синан - паша, и од њене грађе 1615. године „подигао” Софи - Синан - пашину џамију, коју српска војска није ни такнула када је 1912. године најзад ослободила Косово и Метохију. Према речима јеромонаха Бенедикта: „Уништили су нам манастир, разбили надгроб- ну плочу цара Душана, чији су гроб отварали и скр- навили. Звоник је срушен, а манастирска радиони- ца са вредним крстовима је у пепелу. Остало је само згариште”. Седам монаха из ове српске светиње, вратило се у њу 17. априла 2004. године, са намером да је обнавља. Немачки Кфор им је обећао „заштиту”, али је одбио да у томе правцу да писмене гаранције. Истовремено, групу српских новинара који су снимали и разгледавали остатке манастира Светих Арханђела, осиони и примитивни немачки војници су чак и напали. Спаљена је и црква Светог Пантелејмона из 14. века. Разорена је за време „пустог турског доба”, али је касније реконструисана. Пострадала је од подметнуте паљевине и црква Светог Козме и Дамјана, такође подигнута у 14. веку. И она је разорена од Османлија и сигурно подршку арбанашког башибозлука. Потпуно је била обновљена реконструкцијом. У некада чисто српском делу Призрена, познатијем под именом Подкаљаја налазила се уз пред- ходне две цркве и црква Свете Недеље. Испод новије, обновљене цркве Свете Недеље, која је уствари лоцирана у подграђу старе Призренске тврђаве (Вишеград или Призренац), недалеко од цркве Светог Спаса, 1966. године откривени су остаци старе Богородичине цркве. На оснуву једнога записа, уклесаном у камену плочу еви- дентно је да је ову цркву купио или саградио Марко, син краља Вукашина Мрњавчевића, изгледа пре 1371. године, када је још био престолонаследник. Пострадалаје минирањем, односно комплент- но је уништена и црква Свете Недеље у селу Живињање, недалеко од Призрена. Април 2004.

Др Војислав

Недељковић

(Наставак у следећем броју)

Iskra 1. juli 2005

Васојевићи

Прилози „Искри” Као овогодишњи домаћин добровољачке славе прилаже нашој Искри са жељом да још дуго продужи свој рад Живан Лазаревић са породицом £10,За успомену и дуго сећање на недавно преминулог друга Јована Симића Живан Лазаревић £ 5.Паун Вуковић £ 5,Марјан Берета £ 5,Нека Господ подари покој душа мога оца Тихомира и мајке Живке; браће Драго- слава, Бранислава, Љубише и сестре Љу- бинке; кумова: Власте Томића и протинице Полексије и њихових синова: Мирослава, Милоша и Јована. Драгим кумовима: Влајку Влаховићу, Мирку Влаховићу, Гордани Влаховић, Будимиру Никићу и Радомиру Никићу. Мојој драгој супрузи Секи Сокачић Тодоровић и сину Томиславу Тодоровићу Миодраг Тодоровић $200 Нека Господ подари покој душа недавно преминулих другова и другарица по целом свету Жика Драгојловић $ 50 Нека милостиви Господ подари добро здравље свима сарадницима Искре Др Стеван Маринковић $15 Као знак сећања на нашег драгог кума Берислава-Беру Синковића Срећко и МилаА $

Поводом десетогодишљице упокојења мог драгог супруга Живорада-Жике Николића ожалошћена супруга Лујза са сином Владом и ћерком Невенком А$ 30 За успомену и дуго сећање на мога деду мајора Милоша Матовића и бабу Милену унук Саша А$100 Нека Господ подари покој душе Свете Рађеновића Милан Билбија К$ 30 Уместо цвећа на гроб недавно преминулог друга Владе Пантелића Милан Билбија, Бора Драгашевић, Вера Лазић, Драгољуб Текић и Мирко Чечавац сви по К$ 20 Kao знак сећања на мога супруга Борисава Васиљевића Зорка ВасиљевићK$ 20 Нека Господ подари покој душе капетана Витомира Марковића Даница Павлица К$ 50 Мирко Чечавац, Милован Ратковић, Милан Билбија, Драгољуб Текић, Бора Драгашевић и Миленко Пиперски сви по K$ 20 За успомену на мога супруга Виту Марковића ожалошћена супруга Маргарета K$ 30 Нека Господ подари покој душа Вите Марковића и Владе Пантелића Васо Кошевић К$ 20

Iskia

„ISKRA”

SLOBODNI JUGOSLOVENSKI LIST Izdavač i administracija (Publisher): Iskra Periodical, 93 Bridgewater Drive, Northampton, NN3 3AF, England. Adresa redakcije: 17 Harvelin Park, Todmorden, Lancs OL14 6НХ, England. Odgovorni urednik (Editor): Vladimir Ljotić. Rukopisi se ne vraćaju. Članci objavljeni sa inicija- lima ili punim imenom autora, ne predstavljaju obavezno mišljenje redakcije.

„Iskra” izlazi svakog 1. u mesecu. Typeset and printed by Lazarica Press, Birmingham, UK. Godišnja pretplata za „Iskru” (običnom poštom) £16.ili odgovarajuća vrednost u drugim valutama (Euro28). Avionskom poštom godišnja pretplata iznosi za SAD, Kanadu i zemlje Južne Amerike £20.-, a za Australiju, Novi Zeland i zemlje Azije £23.- ili odgo- varajuća vrednost u drugim valutama. Cekove za .,Iskra Periodical“ slati na adresu Administracije. Poverenici: AMERIKA: ,,Jadran“, c/o D. Ojdrović 2225 N. 106th St. Wauwatosa, WI. 53226, U.S.A. — AUSTRALIJA: Malešević Bogdan, 18 Kingsley Str., Elwood, Vic. 3184. — ENGLESKA: Paun Vuković, 49 Gaddesby Road, Birmingham B14 7ЕХ. — KANADA: Mirko Čečavac, 8 Bairstow Crescent, Rexdale, Ont. M9W 4R4. — NEMAČKA: Svetomir Paunović, Untersbergstr., 20, 81539 Miinchen. — FRANCUSKA: Trajanka Darđa, 58, rue de Crevecoeur, 93300 Aubervilliers - Paris.

Поклон Искри Стево Добрић Милан Милановић

К$ 20 К$ Као знак сећања и уместо цвећа на гроб недавно преминулог верног друга Јовице Милетића Радомир Јовановић £10.Прилажем скроман прилог Искри да настави са изношењем истине и охрабрења, упркос свих невоља и неприлика. Н. Н. £10,-

ПОСЛЕДЊИ САН Бојно копље у кам пободено, На врху му соко тица спава. Под њим јунак крвав мегдан сања. И док звезде падају са грања, Тужан месец Шару обасјава. А коњ вранац госпдара чува, K’o кам гробни расцветало цвеће. Црну гриву загрлила свила. На срцу је лепе госпе била. Ноћ; ни време гору не прелеће. Само озго, к’о да суза мајке Низ сјај звездан откинута мили, Глас давори, глас даљних облака... - То над судбом младога јунака Горска вила уплакана цвили.

Поклекнуше четири тисуће, Набрекнуше мишице од кама И лукови с бесом зазвонише. Ко гледаше никад неће више Удар муње што небеса слама. А кад бојне одапеше стреле, Гром затутња сред Косова равна, У три лесе мрки се повише И кретоше - к’о кад ветар брише Трули откос преко поља равна. Прва леса црне крчи путе, Друга стопе крвљу им залива, Трећа песму убојницу пева: „За крст часни, децо Васојева!” - С лелеком се лепа песма слива. И бише се и секоше с Турци, Док ножеве пребише до кора. Тад још једном споменуше Бога И падоше један крај другога - Мрки, неми, као бор до бора... Из збирке Драгољуба Филиповића Косовски Божури

У МИТРОВИЦИ КАМЕНОВАНА ВОЗИЛА СРБА ИЗ НАСЕЉА БРЂАНЕ. Неколико возила са Србима, који свакодневно из насеља Брђани у Косовској Митровици путују ка центру града, каменовано је јутрос око 9.40 у близини солитера у којима живе Албанци, саоп- штио је шеф Међународног прес центра у Митровици Раде Негојевиђ. То је изазвало револт грађана који се свакодневно од 9 до 10 сати окупљају у близини моста на Ибру протестујући због одлуке УНМИК-а да главни мост на тој реци отвори за саобраћај моторних во- зила. Како јављају наши репортери са лица места, сукоб је изазвао Албанац, возач БМЊа. Он је бацао каменице на камион којим је управљао Србин. Припадници полиције УНМИК-а и Косовске полицијске службе интер- венисали су и направили тампон зону између Срба и Албанаца. Полиција УНМИК-а привела је дво- јицу Албанаца и једног Србина, али је у притвору задржан један Албанац. У Митровици је тренутно мирно, али напето, јер, како наводе мештани, после јучерашњег каменовања аутобуса који- ма су Срби ишли на Задушнице и данашњег напада на возила из насеља Брђани страхује се од нових инцидената екстремних Албанаца. Председник Српског националног већа северног Косова Милан Ивановић оценио је да одлука УНМИК-а и Кфора да пусти саобраћај преко главног моста на Ибру у Косовској Митровици угрожа- ва безбедност Срба. То је потврдио и јутрошњи инцидент у којем су Албанци повредили Србина Милоша Лазића, додао је он. Показало се да је погрешна процена УНМИК-а и Кфора да косовска полицијска служба може контролисати ситуацију у граду, нагласио је Ивановиц. (РТС 19.6.2005.)

Из збирке Драгољуба Филиповића Косовски Божури

Iskra 1. juli 2005

DVE AKTUELNE TEME NAŠIH DANA Prva se odnosi se na ustav Evropske unije; a druga na temu: „Evropa bez Gospoda Boga”! Ova poslednja tema ima mnogo sličnosti sa temom „Evropa bez Hrista”, o kojoj je pisao Dimitrije Ljotić pre 78 godina. Da počnemo sa prvom temom. Prva Tema: Kriza zbog ustava Evropske unije. Kriza je nastala zbog ustavom predviđenog njegovog usvajanja, bilo parlamenata odnosnih država, bilo referendumom za koji je bilo potrebno glasanje stanovništva tih članica. Spanija je prva održala referendum i usvojila ustav velikom većinom. Francuzi su glasali u nedelju 29. maja. Ishod je pokazao da je 55 odsto naroda glasalo protivu nacrta ustava. Očekivalo se da će francuski narod glasati za ustav, jer je Francuska bila idejni začetnik i jedna od osnivača Evropske ekonomske zajednice posle svršetka Drugog svetskog rata. Ideja o osnivanju Evropske unije došla je od Francuske, što su uglavnom prihvatile članice koje nisu bile u sastavu Sovjetske Unije. Nacrt predloženog ustava izradili su dvojica renomiranih pravnika: Francuz Monsieur Giscard D’Estaing, ranije predsednik Francuske republike. Drugi tvo- rac ustava bio je britanski Lord Kerr, visoki funkcioner Forin Ofisa i pravni stračnjak. Dok pišemo ove redove Holandija je takođe glasala 1. juna, da li da prihvati ili odbaci ustavni nacrt. Prema dostupnim vestima, Holanđani su sa oko 62 odsto glasova odbacili predloženi ustav. Preovlađuje opšte mišlje- nje da će ustav biti odbačen i od nekih drugih članica prilikom predstojećih glasanja. Zbog čega se veruje da će ustav biti poražen? Svi se slažu da je ustavni nacrt za Evropsku uniju, neočekivano postao odbojni dokumenat u kome običan svet ne može da se snađe. Umesto da to bude dokumenat od desetak-dvadesetak stranica manjeg formata koji sadrži načelni okvir unije, a zatim podelu (ili deliminaciju) vlasti i funkcija članica i fede- ralnih ustanova, ustavni dokumenat se petvorio u zamašnu knjižurinu u koju se ni stručnjaci nemogu snaći, a kamo li običan svet. Zatim, iz ustava proizlazi, da veliki deo funkcija vrše birokratski činovnici, a ne izabrani delegati - predstavnici naroda. Postoje i drugi momenti, a mi ćemo još jedan navesti. Turska, pod američkim uticajem, podnela je molbu za članstvo u Uniji, što su Francuzi odbacili. Turska je islamska zemlja sa 70 miliona stanovnika. Francuska ima već 5 miliona muslimana iz njenih kolonija i taj se broj povećava. Izvesni faktori smatraju da bi Turska, pod uticajem Amerike, postala američki Trojanski konj protivu evropskih interesa. Sadašnji francuski predsednik, gospodin Žak Širak, nastoji da to onemogući. Druga aktuelna tema u vezi je sa prvom. Odnosi se na temu: „Evropa bez imena Božjeg”, a o kojoj je ovih dana govorio njegova eminencija arhiepiskop Vestminsterski i kardinal Londonskovestminsterski gospodin Cormac Мигрћу O’Connor. Kardinal je držao predavanje o ovoj temi u Vestminsterskoj katedrali 26. maja, a londonski Tajms je doneo najglavnije delove u broju od 27. maja. Kardinal

O’Connor smatra da su tvorci nacrta bili suviše preokupirani svetovnom stranom ustava i institucija. Radeći tako oni su zaboravili onu vrlo važnu „duhovnu stranu evropskog postignuća u nauci, umetnosti, književnosti i tehnici, a to je sve bilo pod hrišćanskim pečatom i učenjem crkve”. Uvaženi Kardinal sluti, kao što je još u 1937. godini, D. V. Ljotić rekao na tu temu: „Evropa bez Hrista je dobila ono što je tražila: Musolinija, Staljina i Hitlera”!. Mada se ovaj primer iz 1937. o Evropi bez Hrista, kad je Ljotić to pisao, ne može striktno uporediti sa sadašnjim stanjem u demokratskoj Evropi, izuzev u jednom - pohlepi savremenog kapitalizma da proguta ceo svet u ime svoje klasne demokratije. U pohlepi ove vrste nek nam posluži primer razbijanja lugoslavije od strane kapitalista i „demokra- ta”, koji ne izostaje u brutalnosti iza onih Staljinovih i Hitlerovih metoda. Čak je i rasizam kapitalistademokrata protivu srpskog naroda, posramio onaj Hitlerov. Uvaženi kardinal Мurphy O’ Connor u pomenutom predavanju imao je na umu pogrešne vrednosti neobuzdanog kapitalizma naših dana, gde nasilje i zločini cvetaju. Centralno u Kardinalovom predavanju bilo je obožavanje materijalizma kao vodeće ‘filozofije života’ koja će „odvesti celu Evropu u bezizlaznu provaliju, ako zaboravi Boga”! Evo kako to dalje navodi londonski Tajms: „Evropa je ispunjena strahofobijom za koju nema leka”... „Ovo je stanje i u crkvi u celoj Evropi”, podvukao je Kardinal, a to isto stanje, što se crkve tiče, preovlađuje i u Britaniji i drugde. Savremeni Evropejac „ispunjen je osećajem straha od zločina”. A ovo dolazi uprkos, ili možda i zbog, mnogih slo- boda koje uživa savremena zapadna kultura. Evropa će upasti u ludilo, „ако zaboravi Boga, ako prekine vezu sa judeo- hrišćanskom tradicijom”. „Najveća sablazan Evrope sa kojom se danas suočava nije zlo, već nemanje osećanja i interesa (za bližnje). Odgovor agresivnom sekularizmu ne treba da je agre- sivno hrišćanstvo. Najvažniji zadatak crkve danas jeste da podseti Evropu da njeni koreni leže u hrišćanskim vrlinama”! Na završetku svog predavanja, Kardinal je rekao: ,,Mi u Britaniji i Evropi nalazimo se u sumraku jednog doba i potrebno je da to na vreme vidimo i da očuvamo našu veru u Boga i da u njoj istrajemo...” Citajući odlomke ovog predavanja podsetilo me na analizu Dimitrija Ljotića o razvoju Evrope za poslednjih 150 godina, koja nam je dala „ljude čelične volje, rešenosti i snage koja proizlazi iz te čelične volje i rešenosti” - bez Boga. Napred sam rekao šta smo od toga dobili, kroz što smo prošli i još uvek prolazimo. Na kraju jedna utešnija stvar. U istom broju london- skog Tajmsa pročitao sam kratku notu da je papa Benedict XVI preduzeo mere da dođe do sporazuma sa pravoslavnom crkvom, sa kojom su odnosi prekinuti 1054. godine. Zaista je i vreme, posle skoro hiljadu godina, da se dve crkve pomire.

Staniša Vlahović