iskra1100

СЛАВА БОГУ НА ВИСИНИ, А НА ЗЕМЉИ МИР МЕЂУ ЉУДИМА ДОБРА ВОЉА... Румен пурпурне вечери беше се повукла на Запад. Палаје ноћ. Топла, медитеранска ноћ, ведрог и тамноплавог неба, искићеног звездама. У Витлејему, граду који лежаше на неких два сата хода јужно од Јерусалима, метеж од трговаца и путника, који по наредби ћесара Августа доћоше са разних страна ради пописа. Када наши уморни путници из Назарета, Марија и Јосиф, закуцаше на врата преноћишта, она су већ била препуна. И немајући куд, склонише се они у једну од оближњих пастирских пећина, где чобани витлејемски чуваху своја стада. Да ту преноће... И зби се, те јединствене ноћи, како Апостоли сведоче, оно што старозаветни пророци већ беху наговестили, а што ће унети непролазни страх у немирну душу Иродову, а касније у темељима пољуљати сву брахијалну многобожачку моћ Римске Империје: роди се Богочовек, Господ Исус Христос. Далеко од витлејемске вреве, мећу безазленим жи- вотињама, на сиромашној простирци свеже стајске сламе, али обасјан дивном и тајанственом божанском светлошћу и уз прекрасно појање анћела Слава Богу на висини, а на земљи мир, мећу људима добра воља...

Христос се роди...

Да ли се уопште може да замисли лепши мотив за праве песнике и сликаре, или дубљи извор надахнућа за истинске социологе и за стварне фило- зофе живота, од роћења Христовог! Када су сви детаљи тог епохајног догаћаја сакупе као у сунчану жижу; све оно што чини ту величанствену епизоду људске повеснице изузетном; сав онај „декор” - како би се то данас рекло - који је представљао кулисе овога чина; сав тај „милије”, као и околности под којима се тај чин одиграо, тај свакако најзначајнији чин општечовечанске драме - када се све то сакупи у једно сигурно је да нема душе, па чак ни најокорелије, која неће бити фасцинирана лепотом тога. Али, још више фасцинира Христов животни пут: од бекства у Мисир, у наручју своје Матере, пред смртоносним потерама Иродових најамника, па до мученичке смрти на Крсту. На томе путу, дирљивом по његовој једнос-

тавности и чудесном по делима Христовим; на путу на коме Га је живот сусретао у целокупној његовој трагичној разноликости - Он среће фарисеје и књижевнике, али и смерног капетана из Капернаума и богобојажљиву жену Хананејку. И кад прве називе „окреченим гробовима”, другима, вере њихове ради, лечи слугу и кћер. Даље виђа богатог младића, који би био рад да заслужи царство небеско, и труди се, али му је тешко одрећи се блага овоземаљског. Слепи, узети, губави, неми, хватају се за његове хаљине, молећи Га за исцељење. И бива како је речено: свакоме по вери коју има. Окупља око себе ученике своје, али гле: један га потказује Његовим непријате- љима за шаку сребрњака, а други Га се - онај на чијој је вери замислио да изгради цркву као на камену - у најтежим тренуцима искушења трипут одриче. И доживљава да Га народ у Јерусалиму дочекује уз кли- цање: „Осана сину Давидову!" простирући пред Њим своје хаљине, и да Га тај исти народ каменује и пљује уз повике „Распни Га, распни”. Све је то учинило да Он постане фокусом људске судбине, Учитељем, за којим ће кроз дуги низ столећа милиони ићи и животом својим подражавати Га, но никада се - чак ни најбољи мећу њима - неће домоћи ни Његове сенке. Неко је, управо у нашем листу, недавно указао на један мало запажени феномен: Нападају богоборци религију као такву, насрћу у својим нападима и на хришћанство, на католичанство, на православље, на протестантизам; устремљују се и на представнике Христове на земљи, на свештенике свих редова и свих чинова. Ништа им све то није, рекло би се. Али се не усуђују, ти дрски безбожници, да нападну лик Христов. Тако и мимо своје воље акцептирају чудо Његове појаве. И најтеже што су се усудили да против Њега рекну - било је порицање Његове божанске природе. Он је, говорили су и говоре, у немоћи својој, ти ску- доумни скептици, био Човек, „признајемо” - чак вели- ки Човек. Али и не помишљају они да се упитају, како је било могуће да Христова савршена личност - ако је Он био само Човек, а не Богочовек - ни пре Његове појаве, нити после Његовог нестанка из овоземаљског живота, по животу, по учењу и подвигу, остане у историји рода људског далеко непревазићеним ниод-

Редакција и администрација „Искре" честитају својим претплатницима, читаоцима и сараднцима радосне празнике Христовог рођења и Нову 2003. годину.

Слава Богу ... кога. И Сократ је, знамо, био уман (али не и богому- дар), и Сокроат је умро мученичком смрћу (незамис- ливо би, мећутом, било да се Христос реши на такав корак), и он је имао ученике своје - Сократ, тај џин античке Грчке. Али је Сократа прогутала тама мно- гобожачког кошмара, његови ученици нису се латили отрова његове науке ради, а данас за њега знају само они који уче повест старе Грчке или историју фило- зофије - за Сократа, џина људске мисли уопште, али - да се изразимо фигуративно - џина мећу патуљцима. А Христос? Његова личност била је и остала неповреди- вом, а Његова наука надвременом и свевременом. За њега се умирало у рисмким амфитеатрима, у чељусти- ма лавова, на крстовима и на кољу. Уз песму која је подстицала на нове подвиге и на нове жртве. Уз веру која је уливала страхопоштовање непријатељима Његовим. Личност Христова је, речју, тако потпуна и сја- јна, да су највећи умови људски, од Њутна и Паскала па до савремених корифеја атомске физике, Хана или Бора, Вајсцекера или Хајсенберга, били дубоко обузети, Његовим ликом, а Достојевског је једном то натерало да напише: када би се нашао пред дилемом, да бира измећу Христа и Истине, он би, рекао је, изабрао Христа, толико је био омамљен Његовим непоновљивим ликом. Пред таквом дилемом Достојевски се, мећутим, није могао наћи, и то просто зато што су Христос и Истина били и остали органски неодвојиви. Као сунце од светлости. Уосталом, и немогуће би било замислити Његов живот без Његове мисли. Јер се у њој налазио извор Његовог живота и подвига. И сав смисао велике жртве. У духовном мраку римске сурове светлости (али не и над људским душама) та је мисао синула као муња која се више никада неће угасити. И учиниће, та мисао, снагом своје једноставности, да доће до најепо- халнијег прелома у историји рода људског... Да није, за Свога кратког живота на земљи, ништа друго учио и проповедао, већ да је изрекао само другу Божију заповест - Љуби ближњега свога као самога себе - Христос би не само разобличио лицемерство фарисе- ја, не само што би срушио у прах и пепео робовски поредак паганског Рима, већ би извршио преокрет који тешко да би био мањи од учињеног. Јер није било простије а свеобухватније мисли од ове, нити је иједна мисао била икада ближа људском добру од ове. Та велика мисао и данас је, као и у сва време- на, али нарочито данас, врло савремена: Љуби ближњег свога као самога себе... И имаћеш мир, и имаћеш спокојство, и бићеш и у овоме животу срећан; и неће бити неправде, и неће бити прогоњених, повлашћених и подвлашћених, и неће бити оних којима се трпезе угибају од изобиља, и оних других који беспомоћно пружају суве руке за кором хлеба... Али... „одрвенило је срце” нашег времена, „ушима тешко чује” наше несрећно доба, „очи је своје затворило” оно. Уместо да Богу служи, оно служи мамону. И у свету око нас, и у Отаџбини нашој. А

Христос је рекао: Ко није са мном, против мене је. Највећи Човекољубац изрекао је, дакле, ту - да тако кажемо - крајње „недемократску” мисао и поставио алтернативу од које нема простије и која не трпи никакво средњашење. Јер се у средини налазе млаки, а за Њих је, знамо, Он имао најтеже речи. А нема сумње: Изван Христа заиста нам нема спасења. Ни нама.. ни свету којим смо окружени, нити народу нашем. Ко ту истину не види слеп је код очију... И још Христос, знамо, не беше дошао да спасава праведне, већ грешне. У величанственој и предивној симболици Његовог роћења крије се и утеха за нас, за све нас „мале људе”, бедне материјално, а још више духовно. Јер не роди ли се Он, Богочовек, да би, нашега спасења ради, поднео највећу жртву? И не роди ли се у пословичном сиромаштву? У пећини пастирској, положен у скромне али топле јасле. И не беху ли први који су Га поздравили управо они, „мали људи”, чобани? И први који су Га даровали? Али и први који беху даровани оном божанском песмом анћела, по лепоти и смислу ненадмашном: Слава Богу на висини, а на земљи мир, мећу људима добра воља...

Христос се роди!

(Искра, Божић 1963.)

KOŠTUNICA: ONI IZ BRISELA I MASTRIHTA NAJODGOVORNIJI ZA RAT. Jugoslovenski predsednik Vojislav Koštunica ocenio je da saradnja s Haškim tribunalom predstavlja veliki problem za SRJ i dodao da bi nadležni državni organi trebalo da pomognu u "bacanju drugačijeg svetla" na rat na prostorima SFRJ. Koštunica je, gostujući na Studiju B, naveo daje problem nedovolj- na saradnja s tribunalom u Hagu, "ali ne u smislu life- rovanja svedoka, 'insajdera', dokumentacije, već u smislu one vrste dokumenata i podataka koja može baciti drugačije svetlo na rat koji je počeo pre desetak godina na području bivše Jugoslavije". "Nama nije svejedno kakva će slika biti formirana o nama. Zločini su činjeni na raznim stranama i ta cela priča o odgovornosti za rat je mnogo kompleksnija. Po meni su najodgovorniji oni koji su imali najvišu vlast, ali to nije bila nijedna od suprot- stavljenih komunističkih oligarhija na prostoru SFRJ, nego oni koji su mogli tada u Briselu i Mastrihtu da zaustave taj rat, govorim o tadašnjoj Evropskoj zajednici. Ato nisu učinili". (Beta 2.12. 2002.)

IZ SADRŽAJA Debata koja je mnogo toga rekla .................................................................. 3 Teorijska metodološka platforma ................................................................. 5 Sekte u službi Novog svetskog poretka ......................................................... 9 Zatočeni a zaštićeni ................................................................................... 12 Kad se nedružina združi .......................................................................... 15 Misija Ratka Parežanina u Crnoj Gori .................................................. 19 Badnjak i jelka nekad i sad ...................................................................... 22 Revizionizam u savremenoj srpskoj književnosti (74)........................... 24 Nužan odgovor g. Žarku Jovanoviću....................................................... 27

Iskra l.januar 2003

U srpskim antiratnim krugovima došlo je do rascepa

DEBATA KOJA JE MNOGO TOGA REKLA Prošla dva meseca vodjena je na stranicama beogradskog nedeljnika Vreme vrlo zanimljiva debata o haškom Tribunalu i, s tim u vezi, o odgovornosti Srba za ratove koji su se odvijali na teritoriji SFRJ imedju 1991. i 1995. g. Vrlo simptomatičan je i fakat da su u tu diskusiju bili uključeni skoro sve sami bivši disidenti (disidenti protiv Miloševića i njegove vlasti) a, u isto vreme, prozapadno orijentisani srpski intelektualci. Na osnovu ovog fakta, čovek bi mogao pomisliti da, kad je reč o Hagu i srpskoj odgovornosti za ratove, u toj diskusiji postojalo je medju učesnicima stoprocentno jednoumlje. Medjutim, ne samo da nije postojalo jedno takvo stanje već je, potpuno u srpskom stilu, došlo do teških reči i optužbi. Reklo bi se, dakle, da je, u tzv. disidentskim krugovima, po pitanju Haga i srpske odgovornosti za rat, došlo do rascepa. Pitanje je samo: na kom pitanju?

Rascep medju disidentima Konkretno, pojavila su se dva stava. Osudom kolektivna krivica prelazi sa naroda na individuu kojoj se sudi (u konkretnom slučaju prelazi na Slobodana Miioševića) - stav je jedne grupe. Ne, to nije dovoljno! - kažu zagovornici drugog gledišta. Srpski narod mora da prihvati svoj deo krivice, bez obzira na pojedince kojima se sudi za pojedinačne zločine. Advokat Srdja Popović, koji očevidno pripada drugoj grupi, a koji je, uzgred, sa sadašnjim ambasadorom Viliamom Montgomerijem u SRJ, iz Budimpešte, 2000-te godine, orkestrirao Miloševićev slom, ovako objašnjava odgovornost za zločine: (1) krivična - to su naredbodavci i izvršioci; (2) moralna to su oni koji su zločine potsticali, opravdavali i zataškavali; (3) političko-istorijska - to su oni koji su glasali za Miloševića, s cvećem ispraćali tenkove, širili rodoljublje, nosili i nose majice sa slikom Ratka Mladića; uzvikivali: svi smo mi Radovani - ta je odgovrnost, kaže Srdja Popović, prilično kolektivna. (Svi navodi u ovom članku uzeti su iz Nin-a, 31.10.02.) Dakle, ova druga grupa, zagovara tačno onu politiku koju zago- varaju Amerikanci, Stejt departmant i njihov ambasador za ratne zločine Prosper, a koju politiku u delo provodi Hag. Druga grupa, dakle, stoji na stanovištu neophodnosti srpske denacifikacije, a što će reći da bi se Srbi uključili u nove svetske tokove, oni, pod hitno, moraju da prestanu da budu i osećaju se Srbima.

Bombardovanje SRJ otvorilo oči mnogim disidentima Ovaj sukob medju srpskim disidentima, medjutim, nije skorašnjeg datuma. On potmulo potresa disidentsku političku monolitnost već od 1999. Konkretno od NATO napada na SR Jugoslaviju (SRJ) i 78 dana dugog dušmanskog bombardovanja iste. Naime, 27 intelektualaca-disidenata potpisalo je tada pismo zahtevajući od tzv. medjunarodne zajednice da se odmah obustavi sa zločinom bombardovanja SRJ. Medju tim ženama kaže Nataša Kandić, šef tzv. nevladine organizacije (NVO) za humanitarno pravo - na meti je i žena koja nije pot- pisala famozno pismo (ovde se misli ili na Latinku Perović ili na Sonju Biserko). Nekoliko pozvanih da potpišu pismo, Ivan Čoiović, Filip David i ja, na primer, odbili smo jer smo smatrali da to pismo ima smisla samo ukoliko bude adresovano na Slobodana Miloševića, jer on je i prvenstveno odgovoran za izazivanje i ima moć da zaustavi bombardovanje zemlje, jed- nako lako kao što je potpisao a zatim raspotpisao sporazum u Rambujeu. Medjutim, potpisnici tog pisma, medju kojima su urednici Radija B92 i lista Vreme, smatrali su da bombardovanje zemlje prejudicira osudu Miloševića, ili već tako nešto i netačno. Tako su naši nezavisni mediji de facto podržali

Iskra 1. januar 2003

Miloševića i ušli s njim u djavolji savez, još uvek ne raskinut. (Ovo o djavoljem savezu izmedju nezavisnih medija i Miloševica ostaje otvoreno, ali g-dja Kandić je definitivno u djavoljem savezu sa neistinom. Pre svega, jer Milošević nije lično potpisao sporazum u Rambujeu pa ga zato ne bi mogao ni raspotpisati; broj dva: u Rambujeu nije bilo sporazuma već samo diktat - sa pištoljem na potiljku; broj tri: delegacija SRJ je u potpunosti prihvatila originalni tekst sporazuma (o autonomi- ji Kosova i ulaska NATO trupa na Kosovo); odbila je, medjutim, finalnu verziju u koju je g-dja Olbrajt naknadno dodala i Aneks B koji govori o okupaciji NATO trupa cele SRJ.)

Neki argumenti i protiv argumenti Samu diskusiju o kojoj je bilo reči otvorio je Dragoljub Žarković, urednik Vremena, braneći svoj list a donekle i Radio

B92, od optužbi Sonje Biserko (kao i Kandićka odbila da pot- piše spomenuto pismo) da ove medije na nezadovoljavajući način izveštavaju o Miloševićevom sudjenju u Hagu. Na jednom drugom mestu, Biserko vrlo uspešno argumentuje ideju kolektivne krivice. Kaže: ako se kolektivno osećamo ponosni zbog uspeha košarkaša, za koji nemamo individualne zasluge, možemo li odbijati osećaj krivice za naše etničke zločine, u kojima takodje nemamo individualnog udela.

U diskusiju se umešao i Ljubiša Rajić, pa kaže: Da su me pitali, ja bih sa velikim zadovoljstvom potpisao pismo intelektualaca koje Nataša Kandić kritikuje. Ja i dalje smtram tri stvari: bombardovanje je bilo protivpravan čin, ono je bilo ratni zločin i ono nije imalo nikave veze sa humanošću, već s interesima SAD i NATO-a. Rajić se na kraju sarkastično pita: Smem li da budem i protiv Miloševića i protiv OVK (Oslobodilacka vojska Kosova, albanski teroristi) i protiv NATO-a. Na ovu Rajićevu izjavu obrušio se književnik Lazar Stojanović (koji je takodje odbio da potpiše to već famozno pismo): Značajno je, medjutim, što kažete da ono famozno pismo niste potpisali samo zato što vam nije ponudjeno. Taj spisak uglednih Ijudi ove čaršije ostaje trajno otvoren dokume- nat o tome ko je držao čiju stranu u ratu zločinca Miloševića protiv slobodnog sveta. Nikad nije kasno za pridruživanje takvim spiskovima. Književnik Svetislav Basara (potpisnik pisma) ovako sumira svoje vidjenje ove diskusije: Osećam udeo lične krivice u nepočinstvima čije sam posledice svojim očima video na drinskim sprudovima. Bilo ih je svukuda. Neka Bog da da smognemo snage da zatražimo oproštaj od sviju koje smo hteli-ne hteli, zavili u crno. Medjutim, ne vidim ni jedan razlog da za to pokajanje padam na kolena pred Biserko, Kandić, Slapsak i buljavi Luković koji su od tih nesreća udobno živeli i hoće da žive isto tako zauvek. Ako nemamo bolju savest od tih sablasti, bolje da nas nije.

Posebna priča o Petru Lukoviću Kaže se da ono što Ijudi stvarno nemaju, ali što bi želeli da eventualno imaju, stavljaju u svoje simbole. Recimo, Srbi nemaju jedinstva odnosno sloge (dva Srbina, tri partije), pa su zato u svoj grb utkali 4 oscila, četiri S, pa makar da su ta S ledjima okrenuta jedan drugome. Talijani, mada nisu vojnička nacija, za vreme Dučea, da bi tako izgledali, njihovi listovi, progiasi, proklamacije, zastave, grbovi nosili su u sebi kombatere ili vinćere. I naš Luković, svoju seksualnost, koju u preksi izgleda nema, stavlja na prvo mesto u svim svojim napisima. Sa takvim pedigreom, naš Luković se, izmedju ostalih, pojavljuje u

Debata... splitskom Feral Tribune. Hrvati su mu dali čak i rubriku pod naslovom „Рего s onog svijeta”. Šta tu vidimo: vrlo malo disidenstva, još manje politike, a da o kulturi i ne govorimo. Nad svim vrhuni pornografija i u njoj Luković - seksualni heroj! Pa da je to dato u nekoj softistici ranoj formi, a ne kao što jeste, vul- garno i dripački da čoveka stid uhvati, još bi se i moglo razumeti, jer, na kraju krajeva, i Feral dodiruje golicave teme - klase i ukusa. Mada su u disidenstvu jedinstveni: Feral protiv Tudjmana i njegove baštine; Luković protiv Miloševića i njegove bratije. Ovo moraju, jer su novčano sponsorirani od Soroša i kompanije, ipak su Luković i Feral dva sveta: Feral, bez obzira na temu, čak i kad se šali, uvek ostaje na jednom visokom intelektualnom i dostojanstva vrednom nivou, a Luković ogrezao u svom intelektualnom i svakom drugom prostakluku. Čini mi se, a, s obzirom, što Feral pušta, ovako dripačkog Lukovića, da tu postoji i neka njihova potajna namera: eto mi, Hrvati, smo istinski europski narod, dok su Srbi - nameće se samo - Cigani! To je, dakle, doprinos balkanskoj multikulturnosti disidenta Lukovića koji je zajedno sa Natašom Kandić i društvom odbio da potpiše pismo 27 intelektualaca - disidenata kojim se zahteva od NATO-a prestanak zločinačkog bombardovanja SRJ koje je otpočelo marta 1999. g.

Odvajanje žita od kukolja Ova diskusija ima jednu svoju odličnu stranu: odvojila je žito od kukolja. U koš za kukolj su nepovratno bačeni svi ti Kandići, Biserko, Lukovići, itd., itd. S druge, pak, strane, pokazala je ona da kod Srba intelektualaca i disidenata postoji ipak nešto što bi se moglo nazvati rodoljubljem - voleti svoj ali i ne mrzeti druge narode, pogotovo ne komšije. S obzirom, pak, da su svi ti intelektualci-rodoljubi - da ih tako nazovem - zagovornici i, u izvesnom smislu, zarobljenici tzv. zapadnih vred- nosti, a budući, u isto vreme, strasni mrzitelji miloševićizma, neverovatan je bio duhovni i intelektualni napor - dostojan svakog divljenja - koji su oni morali da učine da bi mogli da reaguju, kao što jesu rodoljubivo!

Bez kritičkog pristupa Diskusija je, medjutim, pokazala i svoje slabosti. Pre svega, po pitanju zločina za vreme razbijanja SFRJ, bez ikakvog kritičkog pristupa, prhvaćeni su svi američko-zapadni propagandni slogani. O Kosovu, recimo, nastupaju naši učes- nici u diskusiji sa američkih propagandnih pozicija kao činjeni- cama. Naime, da su kosovski Albanci bili izloženi svim mogućim vrstama torture. Činjenice, medjutim, govore sasvim drugojačije. Otvoreno i javno bojkotujući srpsku administraciju, Albanci su stvorili svoj paralelan pravno-političko-kulturni sistem (država u državi) a da nikome zbog toga ni dlaka s glave nije falila. Običan svet, Srbi i Albanci, živeli su u miru bavili se svojim poslovima, trgovinom a Šiptari bili najveći dealer-i devizama po celoj SRJ. Tek kad je OVK, na mig, opremu i obuku Zapada i SAD-a, počeo da ubija srpske policajce i Albance u službi srpskih vlasti, onda je Milošević otpočeo svoju protiv-akciju. Naravno, jureći OVK i nedužni civili su tu stradali. (kolateralna šteta je, medjutim, isključivo Amerikancima dostupna sigurnosna mreža iza koje se skrivaju njhovi nedužni civili). Zapadni politički činioci su ovo stanje potpirivali (sećate se kako se Ričard Holbruk, došavši u SRJ da razgovara s Miloševićem, odjednom, kao slučajno, našao i u štabu OVK) a mediji šiptarsko stradanje dizali na kubus kako bi se našao izgovor za humanitarno bezdušno bombardovanje od 78 dana koje je, najzad, marta 1999, i usledilo. Tako je, kao neoboriva činjenica, prihvaćena i humanitarna katastrofa (bežanje 800 hiljada Šiptara sa Kosova, bežanje, u kome su begunci, ako se sećate TV slika, ugojeni, obučeni, nasmejani više ličili na one koji idu na piknik nego u bežaniju.) Ali i druge balkanske tragedije, za koje su optuženi Srbi - Srebrenica, na primer, sa svojih 8000 muslimanskih žrtava - postaje tragedija po gotovo

istom, dobro uhodanom, šablonu koji je detaljnije prikazan napred, a da niko ne postavi kritično pitanje, koliko su te tragedije, kao što propaganda o njima tvrdi, stvarno postojale, bile. I pored nebrojenog broja primera očigledne anti- srpske pristrasnosti Zapada u pogledu srpske odgovornosti za razbijanje SFRJ i rata koji je usledio, srpski intelektualci- disidenti su ne samo zatvarali svoje oči pred tim fenomenom već su i sami doprinosili da se on osnaži i tako dobije pravo gradjanstva medju Srbima. Tek kad je počelo bombardovanje onda je i otpočela diferencijacija medju njima da bi se okončala rascepom koji je u ovoj diskusiji postao očevidan. To je tačno. Ali je isto tako tačno da su zapadni anti-srpski argumenti, isko- vani još za vreme rata, uglavnom ostali, čak i danas, kod većine disidenata-rodoljuba, kao glavno njihovo ubojito oružje - Srbi su krivi! U Hag s njima, zbog toga. Ali ovde nije reč o srpskoj krivici, koja, i nije mala, sigurno postoji, ali do nje se ne može doći sve dok se propaganda i anti-srpska pristrasnost ne odvoje od istorijskih fakata. Ovde je, pak, reč o Hagu kao jed- noj očiglednoj instituciji čiji zadatak nije istina o ratovima u Jugoslaviji i na osnovu toga raspodela kazni, već je Hagov jedini zadatak da se Srbi pravno (za razliku od pravedno, što, nažalost, nije slučaj s Hagom), kao kolektiv, nadju krivim i to se tako za večnost uknjiži u istoriju. Što će se ovakvim jednim aktom Haga, Zapad osloboditi svake, ne male, svoje odgovornosti za rasparčavanje i rat u SFRJ, zbog toga u Hagu nikog da zaboli glava. Upravo i to spada u opis Hagovog radnog mesta. Eto, to je ono - pokazuje ova diskusija - do čega srpski disidenti-rodoljubi nisu još došli. A trebalo bi da su već tamo!

N. Ljotić

VOJISLAV KOŠTUNICA: IZBORI PRETVORE- Nl U FARSU. Sada je valjda i najnevernijim Tomama jasno da su predsednički izbori u Srbiji raspisani prvo u nevreme i preko reda, potom žurno i bez ikakvog ozbiljnog razmišljanja. I u jednom i u drugom slučaju, raspisani su da ne bi uspeli, da bi sam izborni proces, kao jedan od osnovnih instituta demokratije, bio ne samo obesmišljen, nego i u farsu pretvoren. Mnoštvo je dokaza za ovu tvrdnju. Prvo, u Zakonu o izboru predsednika Republike zadržan je koliko nelogičan, toliko i suštinski protivrečan diskriminatorni cenzus u prvom krugu (ako gradjani imaju pravo, ali ne i obavezu da na izbore izadju, onda se nikakvim zakonom ne može nametati obavezni prag izlaznosti)... U svakom slučaju, cenzus ne može postojati u zemlji sa neažurnim i aljka- vim biračkim spiskovima. A ovi naši su posebna priča... Tako, nailazimo na birače bez imena ili prezimena, rodjene pre dva-tri veka, one čiji je matični broj samo niz nula, ili ima više ili manje od propisanog broja cifara. Koješta se tu još može naći, čak 835.000 puta. Zakon je sasvim nedvosmislen: "Birački spisak sadrži redni broj, lično ime, lični broj, pol, godinu rodjenja (ulica i broj kuće, selo, zaselak, naselje), prostor za svojeručni potpis birača i prostor za primedbu." Prema tome, jasno je da greška u ma kom od tih podataka onemogućuje da se lice nadje na biračkom spisku. I to nije nikakva diskriminacija birača. To je samo potreba da se utvrdi koliko tačno birača ima u zemlji Srbiji, preciznije, sa držav- Ijanstvom Srbije. (Večernje novosti, 12.12.2002.)

PREDSEDNICA SKUPŠTINE SRBIJE NATA- ŠA MIĆIĆ potvrdila je u petak novinarima da ima obavezu da predsedničke izbore u Srbiji raspiše do 8. februara 2003. godine. (Beta, 13.12.2002)

Iskra 1 .januar 2003

ТЕОРИЈСКА МЕТОДОЛОШКА ПЛАТФОРМА ЗА ИЗЛАЗАК ИЗ КРИЗЕ ПУТЕМ СТВАРАЊА ЕКОНОМСКЕ УНИЈЕ ИСТОЧНЕ И ЈУГОИСТОЧНЕ ЕВРОПЕ Др Марко Радуловић обрадио је у својој монографији УСПОН РУСИЈЕ, на српском и руском језику у тиражу од по две хиљаде примерака, велики број отворених проблема и понудио за највећи број решења која стоје пред савременошћу. Такође је разрешио један од великих кључних псеудо дилема које заокупљају истраживаче, научнике као и све оне јавне друштвене раднике у пракси. Стварањем Економске уније је једино могуће решење ка свеобухватном структурном и стратешком консолидовању новог моћног корпуса, кадрог да успостави равнотежу на међународном плану, да буде фактор мира и сарадње са другим економским и поли- тичким савезима у свету. Желимо још једном подвући и нагласити структуру студије УСПОН РУСИЈЕ. Ових дана је из штампе изашла значајна и подстицајна монографија: УСПОН РУСИЈЕ (Утисци са студијског боравка) др Марка Радуловића, која отвара стратешка питања и нуди конкретна решења засно- вана на научним истраживањима у дијалозима са високим личностима руске економије, политике и кул- туре. УСПОН РУСИЈЕ, је више од есеја, како је сам аутор објаснио. Ово је монографско дело о једној великој и надасве значајној и актуелној теми. Данас, када је доминација САД толико очигледна и са трагичним последицама по читав свет, аргументација коју нам презентује у својој студији др Радуловић је добродошла и охрабрујућа. Обнова моћи Русије је више него неопходна и као концепт новог планирања драгоцена јер нуди излаз из безнадежне ситуације по светски поредак, нарочито по православне земље. Стога је отварање ове теме прилика да др Марко Радуловић изнесе своја виђења и искуства и сагледа перспективу са руским научницима, политичарима и уметницим који имају оптимистичку визију опстанка православног света.

ИСКРА: Г. Радуловићу, сада сте завршили студију свог дугогодишњег истраживања и имате монографију која обухвата стратешка питања савре- меног света, шта је по вашем мишљењу потребно да Србија учини да би се изашло из друштвено- економске и политичке кризе?

Марко Радуловић: Пре свега, мора се одмах али наравно корак по корак развијати идеја инте- грације православних земаља у Економску унију Источне и Југоисточне Европе. Економски односи и сарадња су директни и непосредан фактор у поли- тичким односима. Економска исцрпљеност великог броја православних земаља и Русије је један од узрока укупне политичке немоћи. Следећи историју, истражујући дугогодишњу сарадњу Југославије са Русијом дошао сам до мегапројекта: „Економска унија Источне и Југоисточне Европе у условима глоба- лизације”, који је у суштини платформа за политичку реализацију, у смислу чвршћег повезивања и интензивирања економске сарадње земаља у транзицији. У фундаменту овог мегапројекта стоји одлучност научних фактора из Југославије, Русије и осталих

Iskra 1. januar 2003

земаља Источне и Југоисточне Европе да оживе привреду, ангажују паралисане индустријске капацитета и кроз заједничку координацију и плани- рање у новим условима, обезбеде више облике друштвено-економске организације рада, ко- операцију, специјализацију, финансирање научних капацитета итд.

ИСКРА: Сада када се на сва звона звони за улазак у Европу, кад се врши приватизација и нуди могућност извоза на међународно тржиште зар се тима не нуди и сам излазак из тешке економске и друштвено политичке кризе у којој смо већ више од једне деценије?

Марко Радуловић: Показало се у пракси да низак степен и неравноправни облици економске сарадње са Европском унијом и земљама развијеног Запада води у тотални економски и привредни колапс. Наиме, политичари који годинама пропагирају сарадњу са Западом улазак ових земаља у Европску унију и стварање савеза са Западом немају економске основе односно платформу за реализацију ових циљева. Подредили су своју стратегију празним обећањима Запада и великој пропаганди о донацијама: организа-

Теоријска... циона медијска структура, низ подструктура и новокомповани систем државе иде путем економске беде, па разбијању привредних целина, региона и држава, дезинтеграцијом и атомизациојом привредног система који производи економски хаос и повлачи политички национализам, гурајући ове народе у сиро- маштво без повратка. Нажалост, то није брига тих новокомпонованих влада. Њих уопште не занима шта народ каже, који су то контигенти роба, која су то тржишта на Западу где се могу запослити привредни капацитети и радна снага.

ИСКРА: Значи ли то да и нас очекују још већи проблеми, односно потпуна пропаст? Марко Радуловић: Несумњиво. Не мора се бити правник да би се сагледало трагично, морално и економскополитичко срозавање и понижавање срп- ског народа. У југословенским средствима информи- сања еуфорично се пише и говори о великим донаци- јама Запада и о стратешкој америчкој подршци рефор- мама српске Владе, уз похвале за тобоже напредак у реформама. Истовремено је од 1995. године у америчким банкама блокирано, према проценама из Савезне владе СРЈ, око 500 милиона долара, који су и данас недоступни нашој привреди. Наша је морална обавеза да наш народ истинито и објективно инфор- мишемо, а не да прикривамо истину о великим страдањима, ненадокнадивим људским жртвама, пат- њама, преживелом страху и огромној материјалној штети коју су нам нанели НАТО - агресори.

ИСКРА: Можете ли нам рећи каква је ситуација у нашој привреди данас и која су реално наша тржишта и како да покренемо и запослимо привреду у поремећеним економским односима у свету? Марко Радуловић: Еминентни научници, окупљени око идеје стварања Економске уније православних земаља, то јест земаља Источне и Југоисточне Европе, верују да, што пре треба органи- зовати међународни научни сумпозијум ради утврђивања платформе за чвршће економско повези- вање блиских народа. Ову иницијативу благословио је Његова Светост патријарх Српски господин Павле, а подржали су је многи људи од угледа и ауторитета у 14 земаља, свесни да је неопходно поставити релевантне параметре за плодну привреду и друштвено-поли- тичку сарадњу, која би била предуслов заједничког излаза из кризе и започињања периода просперитета и развоја у овом делу света. Важно је напоменути да Унија о којој је реч не доводи у питање сарадњу и наше отварање према развијеним и другим земљама. Шта више, ова Унија би - као део слободно фундираних ентитета на демократским основама - била још погод- нији партнер у размени са светским економским групацијама. Не би била затворен блок земања, већ плодотворан пут ка интеграцији, широко отворен за нове облике међународних односа и кооперације. Стварањем Уније, подручје Источне и Југоисточне Европе ће постати подручје политичке стабилности и економског просперитета, а Европска унија ће у том Савезу добити поузданог и стабилног економског и политичког партнера.

ИСКРА: Читаву своју теорију заснивате на идеји опстанка у међународним односима по економ- ском основу. Зар је удео економије у политици тако велики? Марко Радуловић: Однос економије и поли-

тике је реципрочан процес то је одавно објашњено у друштвеној теорији и методологији. Економија једне државе је почетак и крај сваког размишљања о новој држави њен јасан пут развоја, раста и прогреса. Долазимо до питања кога је нужно опоменути затим евентуално кажњавати и чак смењивати са функције, а не избегавати погледе на суштину која указује на главне носиоце позитивних кретања. Још од античких времена знамо да је право ancila economia (право као служавка економије). Међутим процес распарчавања СР Југославије шири се снагом пожара по једном одређеном моделу. У студији сам критички осветлио целину друштвеноекономских и политичких односа и објаснио како делује привредни развој на друштвене односе, глобално на нивоу Југославије, регионално на усклађеност и стварање заједничких интереса. Такође сам скупио снажне аргуманте за изградњу кохезије земље, на смањивању напетости конфликата и на покретању иницијативе за стварање Економског савеза православних односа земаља Источне и Југоисточне Европе. Због тога што наш економски механизам није адекватно постављен и не функционише како треба произведене су велике деформације у развоју. Узроци некоординираног и међузависног економског развоја на нашим просторима претворили су се у политичке сукобе. У својим изтраживањима сам као резултат увек имао тежњу да подвучем да је економија пре- дуслов сваке осмишљене акције и адекватног модела симултаног раста и развоја. Истовремено се испоставља да је међусобна сарадња не само потреба данашњег тренутка него карактерише и услове будућег привредног развоја.

ИСКРА: Сведоци смо сурове одмазде за неза- посленост малих земања, па и наше и узалудне покушаје да се сачува елементарна независност. Гпобализација је очигледан процес и он се одражава и у нашој земљи? Марко Радуловић: Појам глобализације настао је истовремено са појмом „нови светски поредак”, као дефиниција геостратешких тенденција и потеза америчке спољне политике. Заправо, између осталог, реч је о недовољно јасно и јавно декларисаном проце- су чији су појавни облици видљиви. Не треба много доказивати да су последње две деценије двадесетог века обележене неоколонијалним подјармљивањем земаља, отвореним настојањима да се задрже у заосталости како би њихови ресурси били при- грабљени под недостојним условима, а њихови производни капацитети парализовани, ограничени и контролисани. На све начине, путем политичких уцена и економских притисака па и војном агресијом, крупни капитал Запада настоји и успева да наметне своју управљачку улогу, да постави марионетске владе и реализије своје економске интересе. Основни фактор продубљавања и јачања светске кризе је настајање „ИМПЕРИЈЕ ЗЛА”, на челу на САД. Дугорочна страте- гија глобализације је усмерена на очување и про- дубљавање финансијско-економске власти над све- том на бази и концетрацијом система националних и транснационалних корпорација. То су темељи где лежи сатанска организција укидања самосталности државе и њиховог увлачења у светску Империју. Негативна дејства Имприје Зла уперена су у првом реду против Русије, једине силе која је кадра да се супротстави, али и против осталих православних земаља, које у Русији виде земљу заштитницу. У том смислу најпре покренуо сам пројекат Економска унија православних балканских земаља. Балкан ће бити на правом путу уколико се удружи и заједнички се орга-

Iskra l.januar 2003

низује против заузимања Балкана као важног стратешког циља САД-а.

Хаг?

ИСКРА: Шта као земља треба да урадимо у односу на

Марко Радуловић: У Русији сам срео многе научнике, књижевнике, интелектуалце, поред осталих професора Светлану Глинкину, која глобализацију доводи у везу са појмом „криминална економија”. А криминално понашање „ИМПЕРИЈА ЗЛА” смо итекако искусили 1999., када су нас бомбардовали. Тим чином НАТО је чак погазио сопствени Статут, по коме регионлна одбрамбена организација може да дејствује искључиво на територијама држава чланица. Све у свему, варварска НАТО агресија на Југолсавију је прекршила све цивилизацијске тековине у међународ- ним односима. С обзиром на људске жртве и огромну материјалну штету процењену за око 100 милијарди долара, СР Југославија мора да покрене поступак против држава чланица НАТО-а пред национлним и међународним судовима и да упорно захтева надок- наду штете. ИСКРА: У вашој студији УСПОН РУСИЈЕ најоштрије осуђујете Хашки трибунал као институцију ругла правди и изругивања међународном праву?

Марко Радуловић: Без упоришта у Повељи Уједињених нација, мимо Одлука и докумената којима је регулисано деловање Савете Безбедности, настао је лажни суд који нема међународни легитимитет јер није основан мултилатералним уговором, подложним ратификацијама држава чланица УН, како је то и условљено позитивним међународним правним нормама. Монструозност такозваном кривичног суда у Хагу огледа се и у статусу окривљеног, који бива препуштен унапред конструисаном процесу. Инсистирање на екстрадицији оптужених непримерено је пракси међународног права и представља посебно опасан облик поништавања суверенитета малих држава. Према томе такозвани суд у Хагу није ништа друго до покушај да се за бомбардовање СР Југославије окриви српски народ и избегне плаћање ратне одштете. Измене на овом плану су најургентиније питање које се неће спонтано разрешити него захтевају хитне мере. Указивајући на ове проблеме руководили смо се упра- во том ургентном потребом и комплексом хитних мера. Русијом?

ИСКРА: Како видите даљи развој односа наше земље са

Марко Радуловић: Овај процес је управо у току и одвија се пред очима свих савременика. У Русији стекао сам утисак да Србија и Русија упркос традицији историјског пријатељства и сарадње, не познају довољно значај аргумената међусобне економске, научне, културне и свих видова сарадње. Неопходно је отворити сарадњу знањем и истином, која ће нас ослободити предрасуда и омогућити излазак из трагичне ситуације. Многи, квазинаучници публицисти и други долазе у нашу земљу и шире заблуде, провокације, неистине како о Русији тако и о нама. Задржавамо потребну пажњу на питању које се у читавом последњем периоду често поставља. Надам се да целина овог нашег разговора не значи да смо били у могућности да све кажемо. Реч је о тражењу одговора зашто нам Русија није конретно помогла поводом нашег захтева за новим ракетним системима С-300. Логично је и веома уверљиво чињенично стање. Русија не може снабдевати новим

Iskra 1. januar 2003

ракетним системом и најновијим оружјем уопште државе које нису у војном Савезу са Руском Федерацијом. Малициозно је и само питање зашто је изостала помоћ Русије у облику најсавременијих ракетних система. Када би нам уступили систем С- 300, очигледно би сам систем био разоткривен пред онима који представљају супарнике или чак потенци- јалне агресоре војном савезу земаља које су удружене са Руском Федерацијом. Други разлог који указује да је Русија изостала као партнер који је могао више и мимо ракетног система да помогне у одбрани од НАТО агре- сије на СР Југославију треба тражити у чињеници да је прва личност Руске Федерације био Борис Јељцин који је доведен на то место жељом и одлуком Вашингтона. Познато је да је Јељцин био америчка марионета која је ћутећи штитила интересе Америке и о тим интере- сима првенствено водила рачуна. Огромне штета по Русији саставни су део Јељциновог времена о коме говорим. Тако се може разумети сарадња Милоше- вићеве власти са опозицијом у Русији а не са онима који су били на власти у Руској федерацији у то време. Међутим правим аргументима се све да побити. Иницијативом за приступање Југославије Савезу Русије и Белорусије трасиран је пут избалансиране размене која нашој привреди обезбеђује значајне сировине и производе за даљу репродукцију, тј. омогућавање производње индустријске робе више фазе обраде и робе широке потрошње и повољног пласмана разних производа на том великом тржишту. Чињеница да ове земље располажу са 75 процената светских планетарних ресурса, који одређују економс- ки просперитет и развој, чини се да се добро замис- лимо над могућностима које нам се тиме отварају.

ИСКРА: У писању монографије УСПОН РУСИ- ЈЕ служили сте се научним методама. Каква су ваша очекивања од овог пројекта?

Марко Радуловић: Руске колеге су, како сво- јим прилозима, тако и личним иницијативама пружиле подршку за реализацију мегапројекта „Економска унија Источне и Југоисточне Европе у условима транзиције и глобализације”. Допринос овог истражи- вања је далекосежан. Не само да су дефинисани принципи и теоријски фундаменти него је назначен пут убрзања кретања ка сарадњи православних земаља у окриву којих треба да тражимо своје право и дугорочно место. А да би се то постигло треба уочавати и респектовати проблеме сваке земље понаособ. ИСКРА: У јавности се ствара утисак да је руски народ незаинтересован за судбину српског, те да је боље да се окренемо Западу?

Марко Радуловић: Сувише је већ митинговања и митинга и обожаваоца мондијализма! Вређају нас они који омаловажавају душу спрског народа. Са којим презиром и охолошћу се показује њихово лицемерје у новим подвалама српском народу тврдњама, да Руси нису наши пријатељи. Кад наши властодршци доведу народ у безизлазну ситуацију онда се сете да смо ми и Руси браћа по крви и да се међусобно морамо пома- гати! ИСКРА: Занима нас какво је гледиште науч- ника о овој комплексној теми?

Марко Радуловић: Објективни механизам односа између СР Југославије и Руске Федерације делује и преко такозване размене кадрова. Руски кадрови су изабрани веома пажљивим и брижљивим испитивањем метода који ће помоћи да се оствари циљ

Теоријска... удаљавања СР Југославије од Руске Федерације и обрнуто. На препоруку тих назовимо их прозападних кадрова којих има и у Русији и у СР Југославији оства- рује се веома деликатно оно што западне силе желе - удаљавање СР Југославије од Русије. Тако кадрови, стипендисти, специјализанти и докторанти предлажу например научника, академика који долазе у СР Југославију кроз тобожње научно казивање, на триби- нама и научним скуповима извикује да је Србија реметилачки фактор на Балкану. Такође су ти тако- звани руски експерти били међу првима који су нам саопшавали да је Србија већ изгубила Косова и да је сувишно надати се у неки други обрт и резултат. Моја студија УСПОН РУСИЈЕ пружа много суптилних аргу- мената и делује као против тежа фактора које износим читаоцима и онима који су против успона Русије и про- тив сарадње између наше две земље, о развоју Русије и добрим перспективама сарадње са свим прогре- сивиним снагама у свету.

ИСКРА: Представите нам укратко своју визију успона Русије, односно и СР Југославије уколико се укључи у Економску унију православних односно земаља Источне и Југоисточне Европе?

Марко Радуловић: Мислим да је данас нај- важније да сагледамо циљ, за то је неопходна концен- трација интелектуалне и научне моћи у целини. Тако fce се покренути локомотива која ће повући сарадњу на научном, економском и друштвено-политичком плану, једном речју повући fte све што може да помогне како би се народ извукао из економског и поремећеног политичког хаоса односно тешке и свестране кризе. Русија је земља са планетарним резервама енергет- ских и других сировина, огромном територијом, значајним људским ресурсима, посебно великим научним потенцијалом, што отвара широке перспек- тиве њеног будућег друштвено економског развоја. Према свим показатељима, ове године Русија је ушла у круг предводника развоја са стопом раста од шест одсто. Планира се даљњи раст економије, покретањем учешћа руских корпорација на тржиштима региона. Наглашен је курс ка независности Русије. Током последње две године тј. од када је председник Владимир Путин на челу државе, Руска Федерација означава заокрет у њеном економском и политичком развоју, пре свега, руске привреде и позитивног биланса у њеним спољно економским односима. Русија није више на коленима, она великим корацима хита да заузме место које јој припада на међународној сцени. Осим тога Русија у протекле више од две године тј. од када је председник Путин на челу државе, није узела ни један кредит а сва своја задуживања сервисира кредиторима и са највећом брижљивошћу враћа. Тако постаје партнер са којом тежи да успостави добру сарадњу и односе читав свет. Русија је пред ренесансом свог културног и интелекту- алног напретка уопште. Историја развоја Русије показује да је увек тако било и аргументи у мојој студији потврђују да тако и јесте и да ће бити и у пер- спективи, соучавање свих генерација са успоном Русије на новом плану интензификације и прогреса. С разлогом и са аргументом сам на корицама своје књиге написао: „Американци не могу открити систем руске технологије којом Руси избацују у васиону дупло тежи терет...” Ово је доказ о реалној могућности Русије да

пружи свима аргументе о свом авангардном месту у свету, кад је у питању наука али и клевета на које су увек спремни непријатељи Русије.

ИСКРА: Резимирајући главне тачке ваше научне аргументације, молимо вас укажите још једном на основно у свим поменитуим процесима?

Марко Радуловић: Позната је чињеница да смо привредну инфраструктуру и све капацитете углавном изградили захваљујући сарадњи са бившим Совјетским Савезом, који је прихватио наше производе, упркос високим ценама, и недовољно добром квалитету. Увозили смо руске енергенте и сировине по светским ценама, а извозили смо у СССР индустријску робу више фазе обраде и робу широке потрошње по ценама вишим за 40-70% од оних које смо остваривали на домаћем тржишту. Ефектима укупне економске сарадње са СССР најбоље се може објаснити зашто се у Југославији, у Титово време тобоже „добро живело”. Примера ради, у последњој деценији постојања Совјетског Савеза (1980-90), робна размена са СССР досегла је вредност од 8-9 милијарди долара на годишњем нивоу. Данас наша економска сарадња са Русијом, међународно правним сукцесором бившег СССР-а, једва да премашује цирфу од 600 милиона долара. Насупрот томе Русија извози годишње преко 100 милијарди долара али је овај извоз усмерен на друга тржишта. Словенија данас разме- њује са Русијом око једне милијарде долара, Хрватска такође. То је последица нашег безрезервног окретања ка тржишту Запада и блокаде укупне економске сарадње са Русијом. ИСКРА: Сем изложеног шта би по вашем мишљењу требало посебно нагласити и подвући када је реч о овом комплексном питању?

Марко Радуловић: Заиста би недозвољено било закључити овај наш дијалог а не поменути и следеће: Данас већ није потребно доказивати да интерес најразвијених земаља Запада је тежња да се загосподари Југоисточном Европом односно пре тога Балканом а у центру Балкана је предмет интересо- вања наша земља. Ви се сигурно слажете да је реч о геополитици у посебно наглашеном виду. ИСКРА: Да ли је то све што желите додати?

Марко Радуловић: Геополитичка слика са напред истакнутим интересом Европе и Америке за Балканом постаје потпуна тек ако у резултатима истраживања сагледамо и интерес Русије за Балканом и Србијом у центру балканских држава. ИСКРА: Претпостављате ли да разлика ипак има, да оне постоје и да су јасно изражене?

Марко Радуловић: Циљеви Истока и Запада кад је у питању Балкан нису истоветни. Запад жели не само атомизацију држава на Балкану и своју доми- нацију на свим пољима, него и истинско потчињавање Балкана Западу. Кад је у питању руско интересовање за Балканом које се такође свакодневно све више запажа, онда је циљ дијаметрално супротан ономе који постоји на Западу. Русија жели процват, раст и развој Балкана. Развој економије и свих осталих подсистема привреде, друштва и политике у демократским условима. Ово је немогуће порећи јер су сви аргумен- ти очигледни.

Iskra l.januar 2003

SEKTE U SLUŽBI NOVOG SVETSKOG PORETKA Tekst pod gornjim naslovom našli smo na Internet sajtu početkom decembra. Pisac je očigledno dobro upućen u ovu tematiku, naš čovek. Originalan izvor napisa koji sledi i ime autora, na sajtu sa koga smo ga mi uzeli, nisu pomenuti. *

* *

Problem ekspanzije verskih sekti karakterističan je za većinu istočnoevropskih zemalja, bivših članica Varšavskog pakta. Uzroke toj pojavi možemo tražiti u činjenici da su padom vladajuće, komunističke ideologije stvoreni povoljni uslovi za rivalstvo izmedju zagovorni- ka “ideologije po sebi” i protagonista Novog svetskog poretka. Nagli prelaz iz državnog ateizma i relativno sta-

Историјско искуство и понашање НАТО земаља у последњем периоду сведоче да Запад жели и физичко уништење односно нестанак српске нације. Да би то остварио ниједан потез који води том циљу не занемарује него га мултипликује и свакодневно обело- дањује у готово незамисливе претње о путевима и методама ради нашег уништења и нестанка са светске позорнице. Разговор за ИСКРУ прибележио: Зоран Симовић, Ниш

НАПОМЕНА УРЕДНИШТВА Захвални смо г. Зорану Симовићу што је овај интервју са др Марком Радуловићем о Економској унији Источне и Југоисточне Европе (ЕУИЈЕ) приредио за Искру. Текст нам је нажалост стигао касно да га укључимо у наш децембарски број како се желело. Искра начелно поздравља и подржава замисао о ЕУИЈЕ др Радуловића. Али, као што смо већ указали када се идеја о Економској унији у мају 2001. године појавила, светски и европски политички услови не погодују њеном остварењу. Напротив, од тада су се ти услови погоршали. Источне и Југоисточне земље Европе, међу њима и православне, на које пројект др Радуловића нарочито рачуна, данас су још чвршће усмерене путем Западне - економске и политичке - интеграције, путем Европске уније. Да на путу остварења ЕУИЈЕ постоје многе и големе политичке препреке види се из самог интервјуа др Радуловића, али не пут и начин, одговарајући пројекат, како да се ове препреке превазиђу, да би ЕУИЈЕ заживела као остварив концепт. Можда о томе има више у студији др Радуловића „Успон Русије” коју Искра није добила.

bilnih socijalnih sistema u sistem “duhovnog kolonijalnog ropstva” i naglašene socijalne napetosti, podstakao je kod jednog broja Ijudi nevidjenu glad za “izbaviteljima” svih vrsta. Ne samo vera u Boga, već i praznoverje, okultizam i ezoterija postali su supstituti nekadašnje državne idologije. Da li se time zbio, kako neki tvrde, logičan povratak “zabludelog stada” religijskim korenima - pitanje je. Jer, činjenica je da nacionalnim crkvama vernike sve više preotimaju “uvezene” verske sekte. Nimalo slučajno. U duhovnoj praznini, koja vlada u bivšim socija- lističkim zemljama “lov na Ijudske duše” deo je do sada najsuptilnijeg oblika ratovanja, koji neki autori kod nas i u svetu nazivaju “psihotronskim”. Inače, sam termin “psihotronika” prvi put je upotrebio francuski parapsi- holog Fernan Kler, umesto termina “parapsihologija”. Pod “parapsihologijom” se podrazumevala “grana psi- hologije koja apostrofira” vidovitost, predosećanje, pred- vidjanje, psihokinezu, telepatiju i sl.” u odnosu na do tada vazeće, egzaktne metode. Kler je, pak, želeći da označi moć napora volje da se, u jednom eksperimentu, skrene kap vode sa oštrice noža levo ili desno, upotrebio novi termin “psihotronika”. Ali on će svoje potpunije značenje dobiti tek na Kongresu parapsihologa u Moskvi 1968. godine, označavajući nauku budućnosti “koja će staviti tačku na dualističko poimanje čoveka i svemira, nudeći trijadno shvatanje koje briše razliku izmedju duha i materije uvodjenjem novog člana trijadne jednačine psihotronske energije.” U tom kontekstu “psihotronski rat” vodi se na individualnom i kolektivnom nivou uz voljno usmeravanje psihotronske energije ka lociranim ciljevima i sa izvesnošću ostvarivanja željenih (projekto- vanih) promena. U poslednje vreme u našim naučnim krugovima sve više se umesto pojma “specijalni rat” koristi pojam “neokortičkog ratovanja” (spoljnim uticajem na moždanu koru čoveka). Ali, očigledno je po sredi uži pojam od psihotronskog ratovanja, jer se u savremenoj psihologiji, pogotovo u SAD, veruje da je psihotronska energija prisutna u živoj i neživoj materiji, pa je polje voljne manipulacije tom energijom, praktično neograničeno, tj. zavisi samo od psihičkog treninga i moći savremenih ratnika. Ipak, u ovako iznete tvrdnje, na sadašnjem nivou naučnog saznanja, pogotovo u našoj zemlji, teško je poverovati. Ali, ako nam se i čini da je taj tip savre- menog ratovanja deo bliske budućnosti, neosporno je da su verske sekte već sada sasvim u funkciji rata koga smo do skoro označavali pojmom “specijalni rat”. U prilog tome govori i ruski teoretičar Vladimir Osipov, u “Krstaškom pohodu na pravoslavlje”, tvrdeći da su SAD planirale osnivanje 200 000 protestantskih parohija u Rusiji, koje bi, u dogledno vreme, lako apsorbovale 10 0 pravoslavnih parohija u Rusijil O sličnom procesu duhovne okupacije Sibira piše i Aleksandar Dugin, ističući u prvi plan potrebu stvaranja odbrambenog saveza pravoslavnih zemalja, što se na Zapadu tumači

ИСКРА

Iskra 1. januar 2003

Sekt e ... kao pokušaj stvaranja neoimperijalne zone carističke Rusije... Izgleda da se iza kulisa posthladnoratovske ere, razbuktava novi “krstaški rat” Zapada protiv Istoka. U tom kontekstu, zanimljiva je opaska Dušana Pajina da su u viševekovnim krstaškim ratovima koji su kulminirali u XVII veku, hrišćani više stradali od ruku samih hrišćana, nego od muslimana. Da li će se na početku XXI veka istorija u tom pogledu, ponoviti? Radi kojih ci- Ijeva i sa kojim sredstvima? Cilj bi mogao biti planetar- na vladavina jedne religije - Religije Novog doba, čijoj dominaciji će se, najverovatnije, najoštrije suprotstaviti postojeće velike svetske religije. I sredstva te borbe će se sigurno razlikovati. Jer, ako su se tridesetogodišnji verski ratovi u Francuskoj (1562-1598) i Nemačkoj (1618-1648) vodili “ognjem i mačem”, za nove se moze koristiti satelitska i kablovska oprema i sredstva masovnih komunikacija. Propaganda verskih programa vrši se, već sada, direktno putem plaćenih oglasa u nov- inama, u TV emisijama, na javnim tribinama ili indirektno - nu-djenjem besplatne literature, putovanja u inostranst- vo, uz obilazak pojedinih “svetilišta”, radi pohadjanja verskih seminara i sl. Ali, posle brojnih zločina i masovnih suicida pri- padnika pojedinih verskih sekti s razlogom se postavlja pitanje - gde počinje zloupotreba Ijudskih prava ? Možda bas tamo gde se bezobzirnom kampanjom i drugim oblicima mentalnog pritiska čoveku (potencijalnom verniku ili ateisti) nameće izbor veroispovesti i to neza- visno ođ njegove kulture, tradicije ili individualnih afinite- ta. SAD idu i korak dalje u vodjenju te kampanje u svet- skim razmerama. Jer “NSP traži i novu religiju uni- verzalnog tipa”, koja se manifestuje kao - pokušaj negacije i relavitizacije svih tzv. velikih, klasičnih religija, a u prvom redu hrišćanstva, islama i judeizma. Pouzdano se može ustvrditi da je potragu za “tajnim Teslinim oružjem” tzv. PSI - oružjem, započela CIA još 1952. godine, baš u vreme kada se diplomatskim kanalima proneo glas da će ondašnji predsednik SFRJ, Josip Broz Tito, predati kopije “Teslinog poklona srpskom narodu” predsedniku SSSR-a Nikiti Hruščovu, u znak izmirenja SKJ i KPSS. Dokumenta su sadržala ne samo projekat za tzv. Rat zvezda, već i rezultate Teslinih istraživanja u Koloradu, za koje je CIA, kao što je poznato, pokazivala veliko interesovanje. Od tada počinje dvostruka trka dve super-sile - u osvajanju kosmosa i Ijudskih duša. Početkom šezdesetih, u SAD je strategi- ja “lova na Ijudske duše” bila u isključivoj nadležnosti CIA. Medjutim, prema podacima službenog glasila američke vojske “Vojne revije” iz 1980. godine, u taj projekat vodjenja spec. rata uključuje se i Pentagon 1972. godine. Tačnije vrši se podela poslova u skladu sa dok- trinom Novog svetskog poretka, na osnovu koje CIA produkuje mirovnjačke pokrete šezdesetih (Hipi), a sedamdesetih organizuje rasprave na univerzitetima o problemu Ijudskih prava i reformacije spoljne politike. Posledica tih aktivnosti CIA bila je stvaranje različitih pokreta i organizacija za zaštitu Ijudskih prava, počevši od Medjunarodnog udruženja za amnestije do Društva sveta budućnosti. Za to vreme, Pentagon testira mogućnosti mentalnog uticaja na daljinu, a nakon kurse- va preuzima formulisanje koncepta “psihotronskog vodjenja ratova” i organizaciju ekstremno militarističkih i

ekstremno pacifističkih verskih sekti. Godine 1990. “pro- curele” su informacije iz američkog Kongresa o raspravi koja je vodjena povodom tajnih izveštaja iz 1975. godine. Javnost je bila zapanjena saznanjem “da se zvanično odustalo od nekih namera da te godine izbije treći svetski rat ‘pucnjem’ iz “psihičkog oružja”. Do rata ipak nije došlo, jer se na Zapadu procenilo da je SSSR dalje odmakao u eksperimentima sa psihotronskim oružjima. Odmah nakon černobiljske katastrofe, tvrdilo se da je sovjetska armija formirala poseban tim eksperata i ekstraseansa koji su u stanju da moždanim talasima usmeravaju elektromagnetna zračenja, kontrolišu kli- matske uslove i izazivaju iznenadne oluje i tektonske poremećaje. Tada je takva tvrdnja, potkrepljena i primer- ima potapanja jednog broda sa decom iz Černobila na Volgi, zemljotresa u Jermeniji i orkanskih nepogoda i zemljotresa u SAD, delovala naučnofantastično. Ali, Amerikanci uskoro to potvrdjuju i konstatuju da su “Rusi mnogo više odmakli u psihotronskim istraživanjima”. Medjutim, da ni SAD nisu sedele “skrštenih ruku” svedoči potpukovnik američke vojske I. B. Aleksander. On je u obimnom članku, objavljenom 1980. u “Vojnoj reviji”, precizirao da su istraživanja parapsiholoških fenomena u vojne svrhe daleko odmakla i da su PSI - oružja već isprobana. “Zbog preciznijih objašnjenja treba reći da ofanzivni sistemi operišu na osnovu snage uma, čiji su ratni kapaciteti već deo bliske budućnosti”, istakao je potpukovnik Aleksander, dodajući da su rezul- tati tog eksperimenta već uočljivi u Istočnoj Evropi, nakon što su u posebnim emisijama radio stanice “Evropa I” emitovale sublimirane poruke i direktne men- talne sugestije ekstraseansa. Nasuprot SAD, u SSSR-u se već početkom sedamdesetih godina, izvode prvi testovi tzv. sublimira- nog puštanja i programiranja masa putem radio signala niske frekvencije. Dokaz za te tvrdnje je incident koji se zbio 1976. godine, uz pomoć radio stanice Gomel, u neposrednoj blizini Minska, kada su emitovani signali 20 puta brže od uobičajene frekvencije. Za matricu signala poslužio je zvuk detlića koji marljivo kucka po drvetu, trazeći hranu. Efekat je bio zapanjujući. Taj signal je probio nekoliko frekvencija na ultrakratkim talasima i čak uspeo da omete neke teiefonske razgovore. U ponov- Ijenom eksperimentu, na nekoliko minuta im je pošlo za rukom da parališu telekomunikacione sisteme, lokalne idržavne radio stanice, pa se nekoliko vlada žalilo Kremlju, odakle je stiglo izvinjenje da se radi o “naučnom eksperimentu”. Zapadne obaveštajne službe posum- njale su da se radi o novom sredstvu za ometanje mag- netnih talasa, koje može, pre svega, da se koristi za ometanje radara, što nije bilo daleko od istine. Ali, prema mišljenju Andrije Puharića i Draga Puača, tada su na najopipljiviji način testirane Tesline zamisli: “Koristili su svoje predajnike za emitovanje signala kroz zemljinu koru, a taj signal je morao biti rezonantan sa atmosfer- skim zemljinim zračenjem. Signal je emitovan na frekvenciji izuzetno niskog opsega, učestalost od četiri do petnaest puta u sekundi i nosio je posebne suges- tivne poruke direktno do Ijudske podsvesti. Opseg je bio takav da je morao da obuhvati sve Ijudske jedinke na teritoriji prečnika od više hiljada kilometara”. Ovaj način kolektivnog “programiranja” Ijudi koji se još zove i sub- limirana poruka, kao što smo istakli, biće kasnije korišćen na Zapadu.

Iskra 1 .januar 2003

Odmah posle tog sovjetskog eksperimenta, Amerikanac Robert Monro postavio je osnove za razvoj psihološkog, ili tzv. PSI - oružja. On je objasnio metod “samoprogramiranja” utiskivanjem željenih “kodova” (reči, poruka, vizija) u mozak pacijenta na nivou moždanih frekvencija od 7 do 14 cikla u sekundi ili u tzv. alfa stanju. Nešto kasnije u Jugoslaviji će se pojaviti grupe psihotroničara, Centri TM-a (za transcedentalnu meditaciju) i Silva metod, koji se, u osnovi, oslanjaju na Monroovu doktrinu “kontrole uma”. Taj metod “programiranja” Ijudi veoma je uspešno primenjivan i u praksi nekih verskih sekti, poput Hare Krišne, Munove “Unifikacione crkve” i kod gotovo svih satanističkih sekti. Ponekad je kombinovan i sa hipnozom, stimulacijom narkoticima, muzikom ili tantrom kako bi se vernik doveo u stanje delimične budnosti (alfa nivo) ili potpune nebudnosti (teta nivo). Tada se, potvrdjeno je naučnim eksperimentima, leva hemisfera mozga odmara, a desna aktivi- ra. S ob-zirom na to da je leva hemisfera mozga zadužena za logično i racionalno rasudjivanje, ona ne reaguje na poruke iracionalne prirode koje ne može da “dekodira” i razume. Ali, te poruke “shvata” desna hemisfera mozga, koja je zadužena za podsvest i za koju se veruje da je sedište umetničkih i religijskih sklonosti, te intuicije kod Ijudi. “Poruka” može biti budistička mantra, kabalistička formula, unatrag otpevana sugesti- ja nekog rok sastava, tipa “Ubij!“ itd. Zavisno od sekte, različite su i metode “programiranja”, a samim tim i “deprogramiranja”, tj. identifikacije usadjenog koda i nje- govog brisanja iz desne hemisfere mozga. Krajnji cilj svih sekti je gospodarenje Ijudskim umovima! Pri tom, ne treba da nas zavara različitost proklamovanih ciljeva savremenih verskih sekti, jer su sve one u funkciji uspostavljanja “New Age" iliti Religije Novog doba. Može se tvrditi da je prethodna Jugoslavija (SFRJ) u mnogo čemu poslužila kao “eksperiment” za tzv. sukobe niskog inteziteta koji su kasnije primenjivani na teritoriji SSSR-a. Tu, pre svega, spadaju: slanje sub- limiranih poruka mržnje prema JNA i srpskom narodu, preko hrvatske televizije, u vreme poslednjeg rata (Ubiti! Uništiti! Zaklati!); formiranje spec. jedinica za likvidaciju Srba u Vukovaru, Gospiću i Hercegovini od članova satanističkih sekti, na čelu Satanom Panonskim. (Ivica Čuljak iz Zagreba koji je osnovao, pre rata, Satansku crkvu u Osijeku); formiranje identičnih sastava za likvidaciju muslimana u Hercegovini itd. Gradjani Jugoslavije (SRJ), a posebno pripadnici vojske i dalje su na meti napada verskih sekti u službi NSP. Programiranim inci- dentima poput masovnih ubistava u Vranju i Šapcu, koje su počinili vojnici madjarske nacionalnosti, pripadnici satanističkih sekti, nastojalo se da se poljulja ugled vojske u narodu i izazove bojkot služenja vojnog roka, naročito od strane Srba. U krajnjoj liniji, računalo se i sa mogućnošću podsticaja medjunarodnih tenzija u SRJ, a u cilju izazivanja gradjanskog rata na teritoriji Jugoslavije. Ali im to nije pošlo za rukom. U osnovi, radi se o konceptu koji se idealno uklapa u praksu sukoba niskog inteziteta, koji podrazumeva ne samo mere ekonomske blokade, politickih pritisaka i duhovne i nacionalne dezintegracije, već i izazivanje, potpirivanje, kontrolu i gašenje tzv. mirovnim akcijama - lokalnih oružanih sukoba. U tako projektovanim konfliktima unutar posto-

jećih država u budućnosti će sve veći značaj imati upravo verske sekte, odn. istrumentalizacija verskih fanatika u vojne svrhe. Takva “armija” zahteva minimalna ula- ganja, a daje maksimalni efekat. Ona treba da prokrči put za vladavinu Arhitekte sveta i dominaciju Religije Novog doba, slabljenjem uticaja postojećih, narodnih i univerzalnih religija XX veka. U tom smislu, možda je najbolje objašnjenje strategije planetarnog porobljavanja dala Amerikanka, Pet Robinson u svojoj knjizi “Stari vladari NSP”, tvrdeći: “Ono što se nekada smatralo nezamislivim, danas se vratolomnom brzinom ostvaruje. Evropljani se odriču sebe zarad ujedinjenja. Komunizam se ruši. Pronadjena je formula za veoma popularan rat za koji se nećete osećati krivi kao intervencionista (Rat u Zalivu i u Bosni). Ujedinjene nacije od poruge spasavaju mediji kojima je prethodno tako ovladano da javnost kontinuirano drže u telećoj ošamućenosti neistine. Hrišćanstvo je zauvek ocrnjeno u javnosti, a programi škola i na Istoku i na Zapadu se gotovo isključivo sastoje od imperitiva religije Novog poretka. Finansijski kolaps većine zemalja u svetu ubrzava pomicanje ka svetskom monetarnom sistemu. SAD ne mogu sebi priuštiti odbranu nametnutih im ciljeva, pa izručuju svoje odbrambene potrebe, zajedno sa svojim suverenitetom, Ujedinjenim nacijama (UN). U čitavom svetu se uspostavlja novi oblik koncetrisane tiranije i neokolonijalnog ropstva. U slavu poretka novca bira se Predsednik Sveta (Antihrist) sa neograničenom vlašću, koji je u potpunosti posvećen kloniranju čovekolikih bića u slavu nove religije čovečanstva”.

DJINDJIĆ: STANJE U PRIVREDI LOŠE, ALI NE TRAGIČNO. Predsednik Vlade Srbije Zoran Djindjić rekao je danas u parlamentu da je stanje u privredi loše, ali da nije tragično i da "moramo da gledamo kako ćemo da ga rešavamo". Da je privreda u lošem stanju pokazu- ju podaci da je 85 odsto tehnologije u preduzećima zastarelo, polovina preduzeća posluje sa gubicima i u njima radi polovina zaposlenih, naveo je premijer, obra- zlažuci predlog budžeta za narednu godinu. (Tanjug, 12.12.2002.)

ZAHTEV RIK-U DA PROGLASI POBEDU KOŠTUNICE. Član predsedništva DSS-a Nebojša Bakarec i član RIK-a Branislav Ristivojević saopštili su u četvrtak da je pretragom spiskova utvrdjeno da postoji nešto više od 835.000 osoba sa neispravnim ličnim podacima i da je biračko telo ustvari 5.690.207 birača. Prema matematici DSS-a, u tom slučaju na izbore je izašlo 51,78 odsto upisanih i Vojislav Koštunica je izabran za predsednika Srbije. (B92, 12.12. 2002.).

BILJANA PLAVŠIĆ OTPUTOVAĆE U SUBOTU U HAG kako bi se pojavila pred sudskim većem Haškog tribunala na poslednjoj sesiji pred izricanje presude. (Beta, 13.12.2002)

Iskra 1. januar 2003

ЗАТОЧЕНИ, А ЗАШТИЋЕНИ Српски манастири на Косову и Метохији су наша српска тапија на ову „свету српску земљу”. Они су блистави белези наше средњевековне прошлости. То су и споменици Византије из које је произашла Немањићка Србија. Али, и монументални знаци Хришћанства на просторима југоисточне Европе. Све то знају Шиптари. Последњи дивљи, варварски и ван-= далски народ у Европи. А да би доказали да су Илири, што ће рећи најстарији народ на овим територијама добро су засукали рукаве, да све ове српске светиње потпуно разоре.

присутне у манастиру уз „емитовање” застрашујућих звукова и крикова путем моћног разгласа.

Делимично у томе су и успели, пошто су доса- да на Косову и Метохији сасвим уништили преко 110 српскоправославних цркава и манастира. Број уништених фресака, баснословне вредности није могуће утврдити. На десетине хиљада икона су поха- рали и сада их распродају на црном тржишту Европе.

Шиптари су манастиру „конфисковали” 30 јутара обрадиве земље и 30 јутара шуме „а без одлуке Општинског суда у Пећи”.

Није боља судбина ни готово свих српских гробаља. Многа су потпуно уништена, сатрвена и минирана. Хиљаде српских гробова су раскопали, опљачкали или на њих сместили депоније. Земне остатке Срба или разбацују или их дају псима лутали- цама. Више од две хиљаде Срба су побили (злочинци су недоступни правди!), а више од 1300 кид- наповали и готово сигурно све одреда побили, на- равно. На Косову и Метохији, Срби живе у 112 правих концентрационих логора, а има их преко 125 хиљада. И да подвучем, све се то догађа у присуству преко 50 хиљада војника КФОРА и цивилних службеника УНМИКА. Додуше, признати се мора, сви најзначајнији српски манстири су у већини сачувани захваљујући страним војницима, који су веома одговорни и ревнос- ни у очувању наших светиња. Војници из италијанског Кфора у Метохији чувају најзначајније и најзнаменитије српске манас- тире: Високе Дечане, Пећку Патријаршију и манастир у Будисавцима код Клине. Манастир Ставропигијална Лавра (значи под управом патријарха) Свете Пећке Патријаршије, налази се на домаку Пећи, крај пећке Бистрице на улазу у Руговску клисуру.' Свуда око ње налазе се обручи бодљикаве жице, пунктови од џакова песка, осматрачнице, оклопни транспортери и тенкови са до зуба наоружа- ним италијанским војницима и велики рефлектори уперени на обе стране Руговске клисуре. Веома често дивљи Арнаути манастир гађају камењем (манир уобичајен за исламске екстремисте), па су у циљу заштите манастира италијански војници морали да подигну и заштитне зидове око манастира. На монахиње и ретке посетиоце реже као кере или заурлавају као џукеле. Са околних узвишица знају да данима арлаучу и да псују сестринство. Или да током ноћи путем снажних рефлектора узнемиравају

Манасатир има и малу економију, а садржао је и мало пашњака око манастира где напаса стоку, дабоме уз оружану пратњу Италијана. У манастиру је сестринство од 20 монахиња и још 5 старица из околних места које су одбиле да напуште Метохију.

На 7 км удаљености од Клине и 18 км од Пећи налази се манастир у Будисавцима, посвећен Христовом Преображењу. Иначе метох Свете Пећке Патријаршије. У манастиру 3 монахиње, а старешина ове светињје је игуманија Пећке Патријаршије. Манастир чувају сада италијански војници, а мере обезбеђења као и код Пећке Патријаршије. Раније су га чували Португалци, за које монахиње веле да су били веома побожни и коректни. Као што је и „нормално” сву манастирску имовину (ливаде, шуме и обрадиво земљиште) преузели су помахнитали Арбанаси. Манастаир посе- дује неколико грла крупне стоке, око 120 кошница и неколико ари баште око манастира. За дивно чудо, Арнаути овде нису толико агресивни према сестрин- ству као код Пећке Патријаршије. Манастир Вазнесења Христовог - Високи Дечани се налази око 12 км од Пећи према Ђаковици. Задужбина је краља Стефана Дечанског и његовог сина, потоњег цара Душана Силног. Грађен је између 1327-1335. године. Поред Пећке Патријаршије, Високи Дечани су највеће српско духовно и културно средиште. Фреске у храму су из 1335-50. године и представљају највећу очувану целину зиданог сликарства (очекује се да ће ускоро бити стављен под заштиту УНЕСКА). У ближој околини нема ни једног јединог Србина. Сви су протерани или побијени. Сва српска гробља су темељито девастирана, па се стиче утисак да ту Срби никада нису живели. У најближој околини манастира сасвим уобичајен „крајолик”. Тенкови и борна кола, пунктови са врећама песка и осматрачнице са рефлекторима. Посвуда бројни и добро наоружани војници Италијани из Кфора. Разуларена крда Шиптара ноћу уз припомоћ снажних разгласа животињским крицима и урлицима узнемиравају и калуђере и војнике Кфора. Такође, са околних брда, током ноћи са рефлекторима „осветљавају” манастир. Не ретко на манастир пуцају из ватреног оружја или га гранатирају са снажним про- јектилима. Монахе најчешће вербално вређају, често каменују, на њих лају као добро „извежбани” пси или вичу „Марш назад у Србију”. Према томе, у овој великој српској светињи,

Iskra l.januar 2003

братство од 30 монаха живи као у правом правцатом затвору, али се њихов духовни живот одвија нормал- но. У манастиру ради позната дуборезачка и још познатија радионица икона. Братство чува крупнију стоку на манастирским ливадама, али уз присуство италијанских војника. Поседује и малу економију са ситном стоком, живином и са двадесетак кошница. Почетком августа ове године (2002.), општин- ски суд из Дечана, одлучио је, не обазирајући се на Кфор и Унмик, да од царске Лавре Високи Дечани одузме целокупну имовину. Али то није ништа друго, до једна неописива дискриминација уз већ постојеће неописиво насиље према овоме манастиру. Намера потпуно јасна, однос- но желе да протерају српске калуђере из Високих Дечана.

његовом окружењу Арнаути су темељито уништили. У злогласном Дреничком крају налази се једи- но манастир Девич (Ваведење пресвете Богородице). Монахиње, њих укупно 8, овде се фактички налазе у ропству још од 1997. године. Управо од тада налазе се под ударима шиптарских разбојника. После повлачења српске војске са Косова и Метохије, зликовци из УЧК успели су да га „освоје” и оскрнаве. Шиптари који иначе поштују сва људска права и слободе, а највише цене приватну имовину, де факто, све манастирске поседе су „конфисковали”. На срећу, манастир је добро обезбеђен, а чувају га Руси који се налазе у саставу Кфора. Они редовно прате литургије, а више од њих крстило се у овоме манастиру (преко 30).

Уосталом, пре неки месец, исто ове године, Шиптари су се жалили и Крофу и Унмику да их опасно угрожавају ови монаси. И у праву су. Јер у Високим Дечанима има 30 калуђера, а окружује их 60 хиљада дивљих Шиптара.

У општини Призрен, манастир Св. Арханђела задужбину цара Душана, цркву Св. Ђорђа и Богословију „Св. Ћирила и Методија” (у којој је заточено више од стотину српских невољника) чувају Немци из састава Кфора.

Ван сваке сумње, за Арнауте, Високи Дечани су „трн у оку”, јер их непрекидно подсећају да живе у земљи која није њихова, а тешко да ће икада бити. (Косово и Метохију је немогуће избрисати из колек- тивног памћења Срба).

Манастир се налазе 3 км источно од Призрена, крај леве обале реке Бистрице, испод Вишеграда. Сазидао га је и посветио Св. Арханђелима, као своју задужбину између 1348-1352., тада још краљ Душан. Обдарио га је бројним имањима, уврстао у ред ставропигијалних, а манастирску цркву је одредио за своју гробницу.

У том правцу, у присвајању свега српског, Арнаути су заиста неуморни. На пример, њихова деца у школама уче да су Високи Дечани градили њихови преци. Куриозитет јесте, али Италијани су у Другом светском рату спасли Високе Дечане од албанских нациста, а сада су то учинили штитећи га од шиптарских фашиста (ОВК није ништа друго до једна злочиначка фашистичка групација). А и Немци су у Другом рату, такође спасли Високе Дечане од шиптарских нациста, јер када су ови кренули да их залапе и поруше, Немци су им без околишења обећали да ће у ближој и даљој околини Вискох Дечана сравни- ти са земљом сва шиптарска села, уколико учине на- меравано. У Ђаковици, у цркви Св. Николе, живи још 6 српских старица. И оне и црквени храм налазе се под заштитом италијанских војника. Стално изоловане, од недавно су добиле могућност да прошетају градом, дакако уз оружану пратњу. Од дивљих и примитивних Арнаута (пристиглих из Албаније), жестоко су вређане, пљуване и каменоване. За постојећи инцидент, Унмик је окривио саме старице „пошто својом склоношћу” ка изолацији „револтирају” Албанце. На северу Метохије, подно шумовите Мокре Горе налази се манастир Горич код Истока. Име Горич доби јер су од погледа у њега гореле очи, будући да је био толико леп и голем. Посвећен је Св. оцу Николају. Сестринство броји осам монахиња и свакако је најстарије монашко сестринство у Српској православној цркви. Од Шиптара је заштићен „уобичајено” као и сви други манастири у Метохији. Чувају га војници Кфора из шпанског контигента. Сва српска села у

Iskra 1. januar 2003

Одмах после пада Призрена у турске руке (1455), ови су га опљачкали и разорили, тако да је запустео. Систематски га је рушио и скоро сасвим уништио Велики везир Синан-паша (потурица, рођен у селу Виљни, у срезу Љумском, раније призренски округ). Од грађе манастира, у Призрену је изградио своју велелепну џамију, која изгледом подсећа у целости на манастир Св. Арханђела. Према предању, када је Синан-паша почео рушити манастир, узбунило се цела Средачка жупа. Написала је против Синан-паше тужбу султану жалећи се на његов неподношљив зулум. И када је султан увидео да га је Синанпаша преварио тврдећи да је манастир стециште хајдука и разбојника, послао му је свилени гајтан. Наредио му је да поруши џамију и обнови манастир или да се обеси о послати свилени гајтан. Синан-паша, изабрао је ово друго. Деведесетих година прошлог века манастир је почео да се обнавља, а у конаке монаси су се населили 1998. године. Садашње манастирско брат- ство броји 8 монаха. Ове године (2002) манастир је прославио 650 година свога постојања, на Св. архангела Гаврила (26. јул). Било је присутно неколико хиљада Срба из срп- ских енклава са Косова и Метохије и Србије. Чинодеј- стовао је владика Артемије уз присуство свештенства Рашко-призренске епархије. За време службе, узнемирење међу присутним Кфоровцима и Србима изазвала је једна снажна експлозија. Био је то пројектил велике снаге, који су Шиптари склони демократији испалили на овај скуп. На сву срећу непрецизно. Само један дан касније, обелодањено је, да

Зато чени ... немачки војници из Кфора који обезбеђују овај српски манастир, од тамошњих монаха свакодневно захтева- ју да са манастирског звоника уклоне заставу Српске православне цркве, уз појашњење да то представља „провокацију” за Албанце. На овај захтев, уследио је одговор из епархије Рашко-призренске: „Застава СПЦ-е на звонику, недалеко од Призрена можда би се и могла разумети као „про- вокација”, да широм Косова и Метохије, а посебно на простору Призрена, није истакнуто више хиљада државних застава Албаније и на стотине америчких, немачких и других застава”. Манастир Успења Богородице - Грачаница је на Косову пољу, око 12 км од Приштине. Задужбина је краља Милутина. Грађена је између 1315-21. године. То је једна од најлепших грађевина на византиском културном подручју. Манастир је оштећен приликом „хуманитарног” НАТО бомбардовања. Буљуци Шиптара, нападали су и манастир и насеље Грачаницу у више наврата. Сада су ови под заштитом шведских војника из контигента Кфора. Манастир Драганац, код Гњилана посвећен је Св. Арханђелима. Три монахиње из овог манастира, а такође и сам манастир од Арбанаса (највећих савезни- ка Америка) управо штите амерички војници. Манастир посвећен Покрову пресвете Богородице или Соколица, смештен је недалеко од села Бољетина (из овог села потиче чувени арнаутски разбојник Иса Бољетинац), код Звечана. Налази се у тоталном шиптарском окружењу. Штитили су га дан- ски војници из састава Кфора. Средином јула (2002) заштита му је укинута. Изгледа по захтеву гаулајтера Косова и Метохије Штајнера (садашњег). Владика Артемија, због овога чина оштро је протествовао. Можда то и уроди плодом и сачува манастир Соколицу од Арбанаса. Све ово, напред исказано, за ткз. Међународ- ну заједницу (иза које је само интерес банкара из ММФ, Светске трговинске банке, Светске банке, Европске банке за развој, итд.) нема никакав значај. Она је преко Савета безбедности чак закључила да се ситуација на Косову и Метохији „повољно” одвија. Колико је знано, а знано јесте, на Косову и Метохији пронађена су 902 леша Шиптара (подаци југословенске војске, а нису оспорени ни од „Међународне зајед- нице”). Одакле онда прича о масовним шиптарским губицима у људству? Због чега се онда дозвољава стравичан терор и зулум над Србима са Косова и Метохије? А колико је „Међународна заједница” наклоњена Србима, може се послужити податак, да је она Србима обновила чак 56, а Шиптарима свега 28 хиљада кућа! Ко о чему, они трубе о некаквим српским злочинима. Према тој истој „Међународној заједници”, војници Републике Српске убили су у Сребреници, у другој декади јула 1994. године 8 хиљада муслимана. Зар Клајн, амерички генерал у пензији, онда гаулајтер Барање, Источне Славоније и Западног

Срема и коначно „принудни председник” муслиман- скохрватске Федерације и Републике Српске, про- гласио је ово за највећи злочин (ратни) у Европи од завршетка Другога рата. Зато га и обележавају у Поточарима код Сребренице, представници земаља НАТО-пакта, челници муслиманско хрватске федерације и родбине погинулих, уз учешће исламских великодостојника из ове бивше југословенске републике. Према мени дос- тупним подацима, до сада је пронађено у масовним гробницама око 2300 земних остатака бојовника Алије Изетбеговића. Идентификовано је око стотину (можда и мање). Зашто толико мало, када поседују за ту сврху најсавременију опрему? Прича се опет, да су у тај број укључени и сви они који су погинули у ратним конфликтима са Србима од почетка рата у БиХ, онда они које је сама мусли- манска војска ликвидирала због некооперативности, па они што су их побили Хрвати, итд. Влада САД не уважава ово и зато ће издвоји- ти милион долара да у Поточарима код Сребренице изгради спомен-центар и гробље за погинуле. Представници Републике Српске на овим комеморацијама не учествују. Присуство забрањују и „женама у црном” (надалеко позната антисрпска булу- мента из Београда). Они дан касније дају помен својим жртвама у Братунцу, а коме никада није присуствовао ни један представник било које „демократске” земље. Да је било убијања у Сребреници, било је. Сребреница је последица српског гнева, који се тешко може каналисати када овлада масама, каже проф. Драган

Недељковић.

А Срби су пуне 3.5 године трпили терор, звер- ство и масакре од муслимана из Сребренице којима је командовао Насер Орић. Бојовници овог ратног злочинца у околини Сребренице и Братунца убили су око 3.500 Срба, а ранили готово 4 хиљаде припадника српског национа. Тотално су уништили спаљивањем 146 српских села. Половину Срба из тих крајева уз Дрину су протерали са својих огњишта. Више од 800 српске деце остало је без оба родитеља. У том крају, уништена је и опљачкана (тотално) имовина више од 70% српских домаћинстава. И после свега овога, Међународна заједница је амнестирала од било какве одговорности сребреничке муслимане, проглашавајући ту територију заштићеном зоном. Господин Жак Клајн, имајући у виду да је увек „добро обавештен” (годинама је радио за ЦИА-у) морао би да зна и шта се догодило са колоном Срба која је у време „Олује” кренула из Топуског. Нестала је без трага. Изгледа у високим пећима жељезаре у Сиску. Они упућени (из Републике Српске Крајине) тврде да је у њој било 10 до 15 хиљада Срба. Не волим да поредим страдања људи и да калкулишем са бројкама погинулих, али господа из „Међународне заједнице” морали би да имају у виду, да смо ми Срби, највеће жртве протеклог грађанског рата на просторима бивше СФРЈ, за који ипак нису Срби најзаслужнији.

Др Војислав Недељковић

Iskra l.januar 2003

KAD SE NEDRUŽINA DRUŽI (ILI ZDRUŽI) Služimo se gomjom mišlju književnika, pesnika i filo- zofa našeg podneblja, Njegoša. On je ovo izrekao povodom jedne prilike gde bejahu pomešani Cmogorci i Turci. Zbog opreznosti u toj mešavini, gde je moglo svašta da se desi, obadve strane su izumele da komuniciraju Orvelovskim jezikom pre Orvela koji je bio čedo dvadesetog veka. Krajnji ishod iz ovakve skupine, neki dogovor, uvek je bio i biće rogo- batan, nezgrapan po formi i reči. U pogledu jezika to je bila prava rugoba, govor koji Englezi zovu „Gobbledegoke”. Ovu rugobu na jugoslovenskom prostoru stvoriše nemački ministar spoljnih poslova Genscher, kancelar Kohl, Njegova Svetost Papa i predsednik SAD Džordž Buš (stariji). Ova nedružina pokazala se homogenom družbom u jednom: da razbiju Jugoslaviju, po Hitlerovom receptu, stvorivši „šest država”. Takodje se poslužiše Hitlerovskim receptom u iznalaženju glavnog krivca - ne okriviše sami sebe, već srpski narod. Od drugih ‘narodnosti’, služimo se Brozovskim rečnikom, stvoriše na brzinu ‘bosanski narod’ a njihovu ‘državu ‘ nazvaše Bosnia. A rat koji je iz tog kasapljenja proizašao nazvaše “srpska agresija”. Reakcija jednog američkog profesora univerziteta. Na delo pomenutih kasapa odgovorio je pismom predsedniku Bušu starijem, profesor Dr John Maher, koji je predavao lingvistiku na N. E. Illinois Universitetu u Čikagu. Naslov pisma ovako je glasio: „Vaše pretnje bosanskim Srbima, da ih kaznite, jesu najveća američka sramota”. Pisac dalje nastavlja, kako se Buš spajdašio sa nemačkim vodj- stvom, koje nastavlja ‘hitlerovsku politiku’ prema Srbima, pa zatim kaže: „Ја sam veteran američke vojske (iz Drugog svetskog rata), služio sam u bataljonu kontra špijunaže (jedinica 430). Ovaj bataljon dobio je od Vatikana pasoše za ratne zločince: Klaus Barbia, Antu Pavelića, Andriju Artukovića i znatan broj ostalih. „Ја poznajem Jugoslaviju i protestvujem protivu vaše zlosrećne politike prema toj zemlji". Pisac dalje nastavlja u istom smeru pa kaže: „... Američka družba sa Nemačkom i Vatikanom uspela je da razbije Jugoslaviju. Od te zemlje napravila je čedo: „Bosnia” sa morem prosute krvi. ‘Hitler bi mogao pozavideti ovakvoj politici". (Iskra se osvr- nula na ovo pismo pre 11 godina). Da se dobro zapamti Predsednik Klinton nasledio je Buša i nastavio istu politiku prema Jugoslaviji. On će ubrzo dovesti oko 20 hiljada mudjahedina u Bosnu da vode njegov rat, a onda je sa osme- hom mogao ponoviti onu Metemihovu “Felix Austria nube” (ženi se srećna Austrijo). Jedan američki predsednik združen sa ustašama, a drugi sa mudjahedinima i na kraju sa albanskim teroristima, koje će lider demokratske većine u američkom Senatu proglasiti za nove „Vašingtone, Adisone i Adamse”, jer eto oni su inspirisani istim liberalnim duhom kao i oci američke nezavisnosti. Nit ove i ovakve politike i dalje će se nastaviti i sjediniti sa albanskim teroristima KLA. A ova družba mnogo je zabrinula ovih dana londonski Tajms. Ovaj list posvetio je u dva uzastopna navrata, tokom novembra, prostor svojim dopisnicima o tome šta rade američki saveznici i saveznici NATO-a, g. Blera i njegove evropske družine. A da bi Tajms sakrio, koliko toliko, svoju bruku (mislim onog što se zapadom naziva) gotovo je eksplodirao u pogledu nave-

Iskra 1. januar 2003

denih terorista, ne pominjući ih javno ili vrlo retko, izumevši za njih novo ime „Balkanska mafija”! U nevolji kako da prekrsti albansku mafiju, Tajms je došao na spasonosno rešenje da im prikači ime „Balkanska mafija” i time unizi sve balkanske narode - Srbe najviše, Hrvate, Slovence, Bugare, Grke, Rumune i Albance koji sa mafijom nisu povezani. Tajmsov izum prihvatili su zapadno- evropski političari i njihovi mediji. Ovim ‘izumom’, bar je donekle olakšan kriminalni posao Albanske mafije, kad su pod isti pokrivač nabijene šest narodnosti. Interesantno je da se niko medju okuženim nije našao da protestvuje izvrgava- nju ruglu balkanskog imena i porekla. Sta su zanati Albanske mafije? O ovome je češće pisano u ovom listu, a ovde ćemo ukratko ponoviti te zanate. Na prvom mestu kriminal u trgovini omžjem potrebnim za mafijaški posao. Trgovina belim robljem, nasilnim kidnapiranjem i odvodjenjem mladih žena u prostituciju diljem Evrope, a možda i van evropskih granica. Zatim dolaze trgovina kokainom, opasnom drogom koja se ne upotrebljava bez medicinske dozvole. Tajms tvrdi da su Albanci osvojili monopol od Avganistana u prodaji kokaina. Posle toga dolazi krijumčarenje na velikoj skali cigaretama: američkim, britanskim, italijanskim i dragim. Italijanska štampa i vlada u nekoliko navrata optuživali su cmogorskog predsednika Mila Djukanovića da je u dosluhu sa mafijom u trgovini sa cigaretama, zbog čega Evropska unija, a takodje i italijanska država, gube milione evra. Mnogo je interesantno zbog čega, jedino belgijska vlada i mediji sakrivaju gotovo sve što albanska mafija radi. Ova poslednja ima povlastice da u Belgiji nalazi sigumo utočište. Belgija je bila poznata tridesetih godina prošlog veka, po davanju utočišta ustašama. Ovaj svoj metod prenela je na albanske teroriste mafijaše. Nevolje londonskog Tajmsa Nevolje Tajmsa su izražene u dva napisa, 25. i 26. novembra 2002. godine. Rad mafije prate za ovaj posao odredjeni novinari. U napisu od 25. novembra ističe se da je Albanska mafija radila na tome da osvoji britansko kriminal- no tržište. Ovoj mafiji, tvrdi se u napisu, pošlo je za rukom da uspostavi monopol u prodaji heroina. Ta droga je u Britaniji zakonski zabranjena. Tajms navodi da u Britaniji živi oko 30 hiljada Amauta. U napisu se tvrdi da se ovaj broj stalno povećava prilivom sa Kosova, a Kosovari su povlašćeni od britanske vlade da traže azil, a oni to iskorišćuju radi lakšeg osvajanja kriminalnog tržišta. Drugi važan zanat Albanske mafije u Britaniji jeste osvajanje i proširenje tržišta prostitucije. To tržište je uspostavljeno u Londonu (Soho), Mančesteru, Glazgovu, Liverpulu i Kardifu. Ono se snabdeva otmicom mladih devojaka u istočnoj i jugo istočnoj Evropi i već orga- nizovanim kanalima žrtve se dodeljuju u unapred označene gradove. U napisu se navodi da su mafijaški poslodavci bru- talni prema nesrećnim devojkama koje su dospele u njihove kandže. U Belgiji mafija je povlašćena, od strane političara i uglavnom od medija, a što mnogo olakšava posao mafiji. Ovde ne treba zaboraviti velike usluge NATO-a, američke vojske na Kosovu, koje su davale i još uvek daju olakšice

Kad se...

SUDSTVO U SRBIJI IZMEĐU TEOLOGIJE I BIOLOGIJE

kriminalcima. Britanski ministar unutrašnjih dela, gospodin David Blunkett sa njegovim kolegom ministrom vanjskih poslova, izjavili su 25. novembra da se 57 zemalja solidarisalo da zakonski progone kriminalnu mafiju. Tajmsov članak od 26. novembra 2002. U podnaslovu glasi: „Albanski gangsteri (ovaj put se tačno apostrofira ‘albanski’ umesto ‘balkanski’) osvojili su kontrolu britanskih ulica. Ovo znači da je dugo vodjena podzemna borba izmedju britanskog kriminalnog i albanskog kriminalnog podzemlja. Poslednji su pobedili. Britanski ministar unutrašnjih dela, govorio je na medjunarodnoj konferenciji u Londonu u Lancaster Palati na temu: „Ugrožavanje Britanije od strane kriminalnih Balkanskih bandi”. (Gospodin ministar poseže za Orvelovim jezikom, da bi prikrio svoju i zapada bruku). Na konferenciji je učestvovalo 57 delegata raznih država. Jezik koji se upotrebljava pogani sve balkanske narode, umesto da naglašava albanske grupe. Ovde NATO ispada kao andjeo mira i američki deo KFOR-a, koji se na Kosovu spajdašio sa albanskim teroristima. Albanske krimi- nalce rodila je Albanija, ali njih su odnjihali Nemačka, Amerika, Belgija, a kasnije i britanska vlada ‘Novog laburi- zma’. Jedna stvar je priznata na pomenutoj konferenciji: da su albanski kriminalci, prekršteni u ‘balkanske’, napast koja ugrožava ne samo Evropu već i ostali svet. Pisac članka u Tajmsu od 26. novembra, Ian Cobden, navodi da su se albanski teroristi povezali sa avganistanskim, od kojih su preoteli trgovinu kokainom, a koja je ranije bila u turskim rukama. Pored ove trgovine, Albanci potpuno gospodare evropskim tržištem prostitucije i opojnih droga. Albanski Kosovari, izbeglice nastanjeni u Britaniji. Štampa i policija striktno sada paze na veze ove grupe sa mafijom. Tu se kaže da se ovaj broj „Kosovara” stalno povećava i da im vlada daje utočište. Niko se ne pita od koga sada Kosovari beže, kad im njihovi angloamerički i francuski saveznici ukazuju svaku pomoć, a do nedavno pomoć i za sve navedene kriminalne akcije. U napisu se tvrdi da je i Sarajevo postalo veliko tržište za prostituciju, krijumčarenje oružja i cigareta na veliko. Ovako izgledaju dela ‘Nedmžine koja se združila’ da protivu svojih interesa otvori adska vrata paklu. Kuda ideš o Occidente?

Staniša R. Vlahović

LJILJANA ZELEN-KARADŽIĆ DANAS JE PODNELA OSTAVKU NA FUNKCIJU PREDSEDNIKA CRVENOG KRSTA Republike Srpske zbog, kako je izjavila, pritiska predstavnika medjunarodne organizacije Crvenog krsta koji su tražili njenu smenu ili ostavku zbog toga što je supruga bivšeg predsednika RS, Radovana Karadžiča, koga traži Haški tribunal. Skupštini Crvenog krsta RS prisustvovao je i šef delegacije Medunarodnog komiteta Crvenog krsta (MKCK) u Bosni i Hercegovini (BiH) Paskal Kuta, koji je insistirao da Ljiljana Zelen- Karadžic ne može biti na čelu Crvenog krsta RS. (Tanjug, 12.12.2002.)

U Srbiji su u modi razni etički komiteti i saveti u kojima sede isključivo oni Ijudi koji su podržali okto- barsku revoluciju. Ti novopečeni etičari strasno zago- varaju lustraciju, pošto je još uvek nepopularno da se na Terazijama u Beogradu javno spaljuju ili giljotiniraju ide- ološki i politički neistomišljenici DOS-ove vlasti. Proizvod srednjeg veka je i “Kodeks sudijske etike”, namenjen sudijama u Srbiji, tekst na devet stra- nica - i podeljen u tri dela. U prvom delu je napisano 12 kanona (teoloških zakona), što je veliki pomak u odnosu na Bibliju. Starozavetni Mojsilje nije imao tu čast da upozna sprskog ministra pravde Vladu Batića, pa je zato izabranom narodu podario neki kanon manje nego što ih je srpskim sudijama podario pisac “sudijske etike”. A, ko je pisac? Reč je o sudiji Ivoševiću što predstavlja pomalo iznanedjenje. Naime, Ivošević je bio specijalista za udruženi rad, ali nismo znali da poseduje i poetsko- teološki talenat koji je došao do izražaja prilikom pisanja ovih kanona. Na primer: u kanonu broj 2 sudijama se nalaže da “svakom prizna ono što mu pripada u jed- nakom postupanju sa jednakim stvarima, srazmerno nji- hovoj nejednakosti”. Ovaj kanon može da razume samo onaj sudija koji je specijalista za metafiziku srednjovekovne poezije. Duh srednjeg veka oseća se i u prvom kanonu "Kodeksa sudijske etike”. Sudijama se ovim kanonom nalaže da “sude na osnovu sopstvene procene činjenica i sopstvenog shvatanja”. Do dolaska DOS-a na vlast, sudije su u Srbiji sudile po ZAKONU. U poslednje dve godine mnoge sudije su izgubile posao, baš zato što su sudile po zakonu. Dosovski pravniici, a medju njima i pisac “Kodeksa...” smatraju da treba suditi po “sop- stvenim shvatanjima”. Srpski narod je i u srednjem veku imao “Zakonik” - čuveni Zakonik cara Dušana. U jednom članu tog srpskog srednjevekovnog zakonika piše: “Sve sudije da sude po Zakoniku, pravo kako piše po Zakoniku”. U ovovekovnoj Srbiji ima da se sudi ne po zakoniku, nego po sopstvenom shvatanju. Sudijama u Srbiji se nalaže da “izbegavaju blisko i lično druženje sa licima koja se bave poslovima pravne pomoći”. To u stvari znači da sudije ne smeju blisko i lično da se druže sa sinovima i kćerima ukoliko su oni advokati. A, ne daj Bože, da se sudije žene ili udaju za advokate. Naime, kao što je poznato, u svakom braku dolazi do ličnog i bliskog druženja, što je “Kodeksom ...” zabranjeno. Jedino olakšanje sirotim sudijama u Srbijii predstavlja to što inkvizicija još nije ozvaničena. To, naravno, ne značci da se duh inkvizicije ne širi Srbijom. Moramo da citiramo završnu rečenicu “Kodeksa sudijske etike”. Ona glasi: “Kodeks će biti u svojoj misiji ako njegovi kanoni i principi postanu supstanca METABOLIZMA SVAKOG SUDIJE”. Metabolizam svakog čoveka, pa i sudije zavisi od rada njihovih žljezda. Jedino kod sudija u Srbiji metaboliizam zavisii od odanosti kanonima “Kodeksa...”. 21.11.2002.

Spomenka

Deretić

Iskra 1 .januar 2003

UGROŽENOST ĆIRILICE VRH LEDENOG BREGA Tekst koji sledi našli smo na Internet sajtu ARTEL GEOPOLITIKA <office@artel.co.yu>, 7 decem- bar 2002. To je izlaganje Živorada Jovanovića (pret- postavljamo poslednjeg saveznog ministra spoljnih poslova u Miloševićevom režimu), sada poslanika u Veću gradjana Savezne skupštine. *

* *

Reč na sednici Veća gradjana 14. novembra 2002. g. povodom predloga Deklaracije o zaštiti ćirilice. Ćirilica je ugrožena. Deklaracije o zaštiti ćirilice .(1)

Zato

podržavam

predlog

Medjutim, ne treba da se zavaravamo: ugroženost ćirilice ima dublje uzroke koje i najbolje deklaracije teško mogu otkloniti. One se nalaze u ugroženosti srpskog jezika, srpske kulture i duhovnosti i još dublje, u ugroženosti same pripadnosti srpskom narodu. Suočili smo se sa procesom denacionalizacije srpskog naroda. To se izražava u negiranju srpske istori- je, podcenjivanju srpske kulture, srpskog jezika, a onda i ćiriličnog pisma. Kada se sa skupocenih bilbordova širom Srbije poručuje - “Suočite se sa istinom”, uz neskriven prizvuk da je srpski narod kriv; kada i sa ove skupštinske govornice najviši predstavnici države propagiraju “istorijski diskontinuitet”; kada elektronski mediji svojim serijalima tipa “katarze” vrše masovno ispiranje mozga naroda, bez presedana u novijoj istoriji civilizaci- je; kada u ovom Domu (2) gotovo nezapaženo prolaze medjunarodni ugovori sastavljeni samo na engleskom jeziku... U tim uslovima govoriti samo o ugroženosti ćiri- lice, bilo bi zadržavati se na posledicama, bezati od uzroka i suštine. Ugroženost ćiriličnog pisma je samo vrh ledenog brega ispod koga se krije sistematski proces denacionalizacije i dezorijentacije srpskog naroda. U dnevnom redu ove sednice Savezne skupštine ima 11 sporazuma o zaduživanju zemlje na različite iznose, od dva do 90 miliona evra, zaključenih samo na engleskom jeziku. Improvizovani, neprotesio- nalni prevodi, ne samo medjunarodnih sporazuma, već neretko i zakona, ili zakonskih odredaba iz inostranih izvora ne odražavaju duh srpskog jezika i često su povod primedaba pa i oštrih kritika poslanika. I to govori o neprihvatljivom odnosu Vlade i njenih službi prema srpskom jeziku kao zvaničnom jeziku u Saveznoj Republici Jugoslaviji. Taj jezik se ne može ni delimično supstituisati stranim jezikom, niti lošim prevodima na srpski. Dokumenta koja dolaze pred ovaj dom kao zakonodavno telo, moraju imati originale na srpskom jeziku. Na to obavezuje član 15 Ustava Savezne Republike Jugoslavije koji glasi: “U Saveznoj Republici Jugoslaviji u službenoj upotrebi je srpski jezik.”

pismo ako ovaj Dom, kao poslednja odbrana zakona i Ustava, popusti na tim principijelnim stavovima. Nije ovde reč o lektorskim greškama, kako neko želi da pred- stavi čitav problem. Nema lekture koja može otkloniti kršenje Ustava. Nije reč ni o tome gde je domicil, prebi- valište prevodilaca - u Beogradu ili Podgorici. Za ovaj Dom bitno je koja dokumenta dobija od Savezne vlade. Ko je šta od toga napisao, ili prevodio i gde - za ovaj Dom nije od značaja. (3)

Preopterećeni prevodioci Ovi sporazumi, uveravam vas, bili bi vrlo lako poništeni pred Saveznim ustavnim sudom kao neustavni jer originali, pored engleskog, moraju biti potpisani na srpskom jeziku. Ne tako davno, gospodin potpredsednik Savezne vlade požalio se, sa ovog mesta, da je pre- vodilačka služba Savezne vlade suočena sa raznim problemima, uključujući i nedostatak prevodilaca, njihovu preopterećenost, fluktuaciju i druge probleme. Time je pokušao da objasni ozbiljne greške u prevodima tekstova sa engleskog, pa čak i nekih zakona koje je Vlada dostavila Saveznoj skupštini na usvajanje, a koji, očigledno, sadrže i odredbe loše prevedene iz originala na engleskom jeziku. To je jedno faktično pitanje, ali nije izvinjenje za nepoštovanje osnovnih pravila i profesio- nalnih standarda. Predlažem da ovaj Dom zaključi da se ono što se Skupštini dostavlja kao prevod sa engleskog, ili sa drugih jezika, na srpski jezik, obavezno mora biti overeno od ovlašćenih prevodilaca. Jer, ako je, na primer, za postupanje opštinskih organa, po dokumentu na stranom jeziku potreban prevod overen od ovlašćenog sudskog tumača, onda utoliko više ima razloga da prevodi koji se dostavljaju Saveznoj skupštini budu overeni od ovlašćenih prevodilaca. Inače, bićemo suočeni sa stalnim razvodnjavanjem kriterijuma o poštovanju zvaničnog jezika i pisma, a srpski jezik i ćiri- lica biće još ugroženiji nego sada.

Napomena: Deklaracija o zaštiti ćirilice usvoje- na je u Veću gradjana velikom većinom poslanika vlada- jućih i opozicionih partija, i pored negativnog mišljenja Savezne vlade. (1) Deklaraciju su predložili Ljiljana Čolić, Želidrag Nikčević, Ranko Kordić, Borivoje Mijatović, Miloš Jevtić i Aleksandar Pravdić - poslanici u Veću gradjana, i Radoje Prica i Rista Trajković, poslanici u Veću republika (2) Odnosi se na Veće gradjana Savezne skupštine SRJ (3) Potpredsednik Savezne vlade Miroljub Labus je sa govornice Veća gradjana, pored ostalog, izjavio da je prevod sprazuma kritikovanog u raspravi na sednici Veća, uradjen u Vladi Republike Crne Gore.

Živadin Jovanović

Ne možemo zaštititi ni srpski jezik ni ćirilično

Iskra 1. januar 2003

Šamar pravdi Posle presude Trgovinskog suda u Beogradu krajem prošlog meseca kojom je ukinuto rešenje o stečaju i likvidaciji Karičeve “Astro banke”, Vrhovni sud Srbije je poništio i konačno rešenje Republičke uprave javnih prihoda o utvrdjivanju jednokratnog poreza na ekstra profit koji je naplaćen toj banci, tako da bi samo Karićevom “Mobtelu”, kao jednom od osnivača ove banke, trebalo vratiti 1,8 milijardi dinara. Kao što se očekivalo, Djindjićeva vlada je odmah vrisnula do neba. Republički ministar finansija Božidar Djelić, koga narod od milja naziva Božom “derikožom”, smelo je izjavio da će do poslednjeg atoma svoje snage nastojati “da našem društvu obezbedi mini- mum pravde” i da neće dozvoliti da se vraća novac onima koji su “ovom društvu pokrali milione i milione maraka”, pošto je “taj novac već podeljen onima koji su bili opljačkani”. A time je, bez ikakvog straha od suda i kazne za uvredu ili klevetu, svekolikoj javnosti stavio do znanja da je Bogoljub Karić lopov i pljačkaš. Odmah je, naravno, na pasja usta napao i sudstvo rekavši da se “još jednom pokazalo koliko je lus- tracija (čitaj: čistka u sudstvu) nužna”, dok je Mladjan Dinkić još dodao “da je jedino rešenje za katastrofalnu situaciju u domaćem pravosudju rtemilosrdna i hitna lus- tracija”. Naposletku je i premijer Zoran Djindjić, kao vrstan pobornik časti, poštenja i pravde u državi, a duboko ozlojedjen pomenutom presudom Vrhovnog suda Srbije, dramatično izjavio da bi “to bio šamar osećanju za pravdu najšireg dela stanovništva”. Čak je izrazio sumnju da se u nas novcem kupuju sudske presude. Nama, doduše, nije nepoznato da je Bogoljub Karić svoju poslovnu karijeru započeo kao uspešan muzičar, koji je čak imao i svoju bandu, da je potom bio još uspešniji mali privrednik koga je u Peći, da mu lično oda priznanje, posetio tadašnji američki ambasador u Beogradu Voren Zimerman, a da se domogao ogromnog bogatstva zahvaljujući izvrsno “iskorišćenom” zajmu za preporod Srbije (od tada je Srbija kao preporodjena) i kupovinom deviza na ulicama za dinare dobijene iz tzv. primarne emisije NBJ. Istini za volju, nije on jedini koji se u doba rata i najveće bede na takav ili sličan način obogatio, tako da, izgleda, drugim, znatno manjim bogata- širna bode oči zato što se najviše obogatio. No, kako Djindjić, kao nesporna poštenjačina u politici s istančanim osećanjem za pravdu, tek sada kada je na vlasti i kada su mu preko potrebne Karićeve pare dovodi u pitanje način na koji se ovaj obogatio, valja postaviti pitanje i Djindjićevog poštenja. U poznatom pismu Frančesku Vetoriju od 10. decembra 1513. Makijaveli veli: “O mojoj vrstini i poštenju najbolje svedoči moje siromaštvo.” A posle njegove smrti njegov sin Pjero 22. aprila 1527. piše jednom porodičnom pri- jatelju da ih je otac Nikolo “ostavio u krajnjoj sirotinji”. Kakav to dokaz svog poštenja može da pruži Zoran Djindjić ako to očigledno nije njegovo siromaštvo? I čime je on to poslednjih desetak godina pokrivao

ogromnu razliku izmedju mesečne zarade, najpre u Institutu za filozofiju i društvenu teoriju, a potom u Vladi Srbije, i stvarnih troškova, koji se lako mogu utvrditi uvidom u način života, odevanja, letovanja i učestalih putovanja po inostranstvu? I da li je spreman da, na zahtev Djelićevih deri- koža, da u sudu pismenu izjavu pod zakletvom kojom sve imovinom u ovom času raspolaže, uključujući i račune u inostranim bankama s tačnim iznosom “ušte- djevine”, da bi jednog dana, kad mu istekne vreme i sve bude ogoljeno, bar odgovarao za krivokletstvo? Djindjić će na sve ovo, verovatno sa smeškom, odgovoriti da on povremeno drži predavanja u inostranstvu koja ni nobelovci nisu u stanju da održe, a za koja dobija po 20.000; da ga njegov prijatelj Cane Subotić, kad god mu se žuri, besplatno vozi svojim avionom; da mu jedan drugi prijatelj, inače stranac koji je otkupio naše privatizovano preduzeće, plaća račune u hotelu sa sedam zvezdica, dok mu treći prijatelj, recimo Unciger zbog kojeg je pao nemački ministar odbrane Šarping, kupuje pristojna odela u Nemačkoj. Po našem skromnom sudu, kad političar prima više nego što je zaslužio, to se naziva mitom, a kada troši znatno više nego što je zaradio i što predstavlja nje- govu deklarisanu imovinu, to se naziva korupcijom. Lepo je što Djindjić ima tako istančano osećanje pravde u slučaju novopečenih parajlija, ali bi bilo još bolje da on sam bude prva žrtva te svoje pravde. Glas javnosti, 25.11.2002.

Kosta Čavoški

SJEDINJENE DRŽAVE PRETE SVOJIM NEPRIJATELJIMA JAKIM VOJNIM UDARIMA. U jednom

strateškom dokumentu savetnica za nacionalnu bezbednost Kondoliza Rajs i visoki funkcioner u mi- nistarstvu odbrane SAD Tom Ridž upozoravaju potenci- jalne napadače: morate da računate da ćete biti uništeni atomskom bombom* Vašington, 10. decembra - U strateškom dokumentu koji će danas biti dostavljen Kongresu Sjedinjene Države upozoravaju sve potenci- jalne napadače da će ako napadnu SAD hemijskim ili biološkim oružjem uslediti snazan protivodgovor. On uključuje upotrebu nuklearnog oružja. (Der Spiegel - Hamburg, Tanjug, 12.12.2002.)

NATO - ORUDJE PLANETARNE ULOGE AME- RIKE.

Da li je Atlantski savez stavljen u službu planetarne uloge Sjedinjenih Država? To se diskretno odigralo u Pragu krajem novembra, za vreme 19. samita NATO. Moglo bi se tvrditi da je, u suštini, taj cilj već bio manje- više ostvaren: od stvaranja saveza pre 53 godine, Amerika je, zahvaljujući svom uticaju i vezama zavis- nosti - vojne i ekonomske - koje je ostvarila sa svojim partnerima, umela da im nametne svoja gledišta u svim značajnim odlukama koje je donosio Severnoatlantski savet tokom poslednjih nekoliko decenijai Ipak, u Pragu je predjena jedna dodatna značajna etapa u usaglaša- vanju snaga i misija NATO sa snagama i misijama SAD. (Le Monde - Pariz, Tanjug, 12.12.2002.)

Iskra l.januar 2003

МИСИЈА РАТКА ПАРЕЖАНИНА У ЦРНОЈ ГОРИ Са приближавањем Црвене армије, која је надирала кроз Румунију, Мађарску и Бугарску, Немци су се убрзано повлачили из Грчке и Албаније. Положај националистичких снага, Недићевих Српских добровољаца, Српске државне и Граничне страже, као и Југословенске војске у отаџбини четника, ге- нерала Драгољуба Михаиловића, из дана и дан је постајао све тежи. До овог момента они су били способни да задрже Титове партизане да уђу Србију, али било је јасно, да тако неће бити у скорој будућности. Црвена армија је томе пресудила. Димитрије Љотић, који је то већ раније пред- сказао, направио је план, који ако се изведе како је замишљен може да пружи шансу националистима, да продуже борбу са надом да ће западни савезници, на крају рата, који се несумњиво приближавао, прискочити им у помоћ да се спасе Краљевина Југославија да не падне у руке Тита и комуниста. Према Љотићевом плану све снаге национа- листа треба да се повуку у Словенију, где постоје добро организовани Словеначки домобранци, има хране и најважније од свега, стварна могућност да ће кроз овај простор доћи до савезничког продора у Средњу Европу, те и могућности да се дође у везу са њима. Постојала је такође и нада да ће се добар део заробљеника из немачких заробљеничких логора одазвати позиву и доћи да узму учешћа у задњој битки да се земља спасе од комуниста. Из познатих разлога до овога није дошло, али ипак, две мале групе официра су дошле у Словенију, По личном избору, неки су приступили Ђујићевим и Јевђевићевим четницима, а неки Српским добро- вољцима. Љотићев план је саопштен и генералу Михаиловићу, који под утицајем својих саветника, страних и домаћих, одлучује да концентрише своје снаге у Босни, где је очекиво да ће бити правац савезничке инвазије, преко Грчке, као што је то било у Првом светском рату. Михаиловићу је Љотић предочио да је Босна опустошена и да не постоји нада да ће се у њој наћи храна и све друго потребно да се преживи, нити зак- лон против сурове зиме, која долази. Опасност од тешких, заразних обољења је велика. До савезничког искрцавања на Јадрану неће доћи јер се томе противе Тито и Совјети, њихови савезници. Као што знамо, све ово се и обистинило. Српска државна и Гранична стража су донели одлуку да се придруже четницИма у Босни и њих 5.000 прелазе у Босну. После многих разочарења и великих губитака, они напуштају четнике и у јануару и фебру- ару 1945. године, око 1.000 стражара преко Аустрије стижу у Словенију, где добровољно ступају у Српски добровољачки корпус. Четници Црне Горе су имали веома блиске

Iskra 1. januar 2003

односе са Српским добровољцима. Њихов војвода Павле Ђуришић био је помоћник генерала Косте Мушицког, команданта добровољаца. Ђуришић је био унапређен у чин потпуковника од генерала Милана Недића и његове владе и ово унапређење је било признато и од генерала Михаиловића. У пролеће 1944. године 2. батаљон Петог пука СДК помагао је Ђуришеићевим четницима у Санџаку у тешким и крвавим борбама. Од 893 добровољца само око 350 се вратило у Србију. Љотић је осећао дужност и обавезу да о своме плану обавести и војводу Ђуришића, тако да би и он могао на време да организује пут за Словенију. Једини начин да се ово уради био је да се упути делегација у Црну Гору. Шансе да се у овоме успе биле су веома мале. Санџак је био у партизанским рукама и једина могућност је био пут кроз Косово и Албанију и преко Скадарског језера. Непотребно је рећи да је ово био и изузетно опасан покушај. Човек кога су Недић и Љотић изабрали за ову мисију био је Ратко Парежанин, добро познат Црногор-цима, јер је 1943. године провео неколико месеци са њима у пределу Санџака. Парежанин је био директор и један од осни- вача добро познатог и угледног Балканског института у Београду, новинар и писац књига, предратни аташе за штампу нашег посланства у Бечу. Имао је такође и част да 1927. године буде изабран за најмлађег народ- ног посланика у Скупштини. Поред Парежанина у групи је био и професор богословије Влајко Влаховић, који је као Црногорац био саветник Ратку и истовремено својим личним везама у Црној Гори, могао много да му помогне. Из разних јединица СДК-а, јавило се 33 добровољаца за ову опасну мисију, којима је био старешина потпоручник Слободан Станковић - „Ћата”, који је као и Парежанин провео неко време у Црној Гори и био познат четницима. Група је напустила Београд, после поноћи 4. октобра, возом којим је путовао и четнички корпус војводе Калабића. Четници су путовали до Краљева, одакле су потом кренули за Босну. У Краљеву на јед- ној ливади близу станице одржан је збор четника и добровољаца, на којем су говорили лични лекар генерела Михаиловића и потпоручник Станковић, изражавајући радост што су сада четници и добро- вољци заједно на истом путу да се држава спасе. Из Краљева добровољци су дошли у Косовску Митровицу, потом у оближњи Звечан, где им је инжи- њер Стеван Илић обезбедио смештај у напуштеној згради рудника Трепча. Вест да су српски војници дошли у Митровицу, узбунила је Албанце који су били спремни да се са оружјем супротставе добровољцима. Само умешност Парежанина, који је некако успео да успостави кон-

М исија ... такт са албанским вођама од којих је неке познавао од раније, спречила је да већ овде не дође до завршетка мисије. Даље путовање довело је групу до Урошевца и Призрена. У Призрену у коме је још било и нешто Срба, долазак младих и одлично наоружаних војника у српским униформама, изазвао је праву сензацију. Стога су добровољци неколико сати бављења у Призрену провели на периферији града. Да ли случајно или не, тек једна група албанских војника је вршила егзерцир, ту на суседној ливади. Следећи део пута водио је доборовољце кроз дивљине Албаније, где су ишли истим путем како су и у Првом светском рату ишли српски војници у своме повлачењу, зиме 1914. године. Преко Љум Куле, где су преноћили уз зидине једног напуштеног хама (крчме) добровољци су стигли у Скадар. Следеће ноћи, после поноћи са две лађице, група је преко Скадарског језера стигла још у мрклој ноћи у прво црногорско место Плавнице. Одатле су их Црногорци жељезницом најужег колосека што постоји, пребацили у Голубинце, а потом Подгорицу. На велико разочарење добровољаца који су нестрпљиво чекали да виде војводу Павла, то није било могуће пошто је Војвода неколико дана раније био рањен и био у болници „Крушевац” на лечењу. Војвода је ишао на састанак са албанским принцем Марком Ђоно, када је на њих био извршен напад. Четници и народ су топло поздравили и при- мили добровољце и то на разне начине испољавали. Парежанин је свакодневно био са Војводом, који је добровољчку групу придодао својој штабној чети, која је стварно била јуришна чета, а што је за добровољце била изузетна част. Крајем октобра 1944. године на Цетиње одлази један вод добровољаца (група је била подеље- на на три вода), са којим је отишао професор Влајко Влаховић, како би их и народ Цетиња и околине видео. Но убрзо партизани доводе појачања и опко- љавају Цетиње, у коме је било веома мало Немаца, махом небораца. Четника је било нешто више од једне бригаде, који су бранили Цетиње од партизанских напада. Добровољачки вод је такође узео учешћа, помажући четницима на положају код места названом „Орлови крши”. Како су вести које су стизале са Цетиња биле све озбиљније војвода Павле 7. новембра креће у акцију да се Цетиње ослободи. Од Подгорице до Црнојевића Ријеке била је четничка територија. Али од Ријеке до Цетиња партизани су били на власти, те је било потребно да се скоро за сваку чуку бори и пла- нине су одекивале од митраљеске и пушчане ватре и експлозије бомби.

поштеди да не учествују у овој акцији, Парежанин је инсистирао да и они крену, те је Војвода дао своју дозволу. Ишло се до дубоко у ноћ, а онда се на камењу и међу стенама преноћивало. Сутрадан отпор партизана је био још жешћи, но око подне прве групе четника су стигле до пред само Цетиње. Није се губило време, одмах је отпочето организовање напуштања Цетиња и повлачења у предео Зете и Подгорице. Партизани су још држали положаје око Цетиња и кретање градом било је опасно, јер су митраљески рафали повремено шибали кроз улице града. Цетиње је напуштено у ноћи између 13. и 14. новембра. Већ на самом изласку из града на Белведеру, партизанска ватра је почела да се јавља. Највећа брига је била како да се прође део пута између Цетиња и Црнојевића Ријеке код коте Мекавац, где се знало да партизани имају бункер из кога могу митраљеском ватром да нанесу велике губитке онима који друмом пролазе. Да би се ова опасност отклонила, било је потребно тај бункер освојити или некако спречити да дејствује и за ту операцију одређује се добровољачки вод под командом наредника Маријана Лакоша и једне групе четника, који су се добровољно за ово јавили. Усиљеним маршом они долазе до положаја и путићем који је водио између два брда крећу ка бункеру. Паљба и ручне бомбе из бункера и са леве и десне стране, приморавају добровољце и четнике да заузму заклоне и одговоре ватром. Положај је држан до зоре, неколико четника и 4 добровољца су били лакше рањени, али повлачење четника и народа је обављено без већих тешкоћа. Убрзо после овога на предлог војводе Павла, Влајко Влаховић, Маријан Лакош. Ђорђе Павићевић и Милорад Суџум, су били унапређени у чин потпоручника од генерала Драже Михаиловића. Да напоменем да је у пролеће 1943. године у чин пот- поручника унапређен и Михаило-Мића Рауш, који се истакао храброшћу, као водник једног добровољачког вода у борбама у Санџаку. Време да Војвода донесе коначну одлуку шта да ради је дошло. Док се у принципу слагао са планом Љотића, он је имао и неке своје личне, као: да остане у Зети која је била доста богата са храном и да ту чека на долазак Англоамериканаца. Тада је још веровао да ће се то догодити. Међутим, два догађаја су му показала да је то погрешно. Први је био слање једне делегација, почетком октобра 1944. савезницима у Бари. Стварно, два пута је покушавано. Први пут је моторни чамац био потопљен од немачке обалске артиљерије и тада је поред осталих погинуо познати и од свих цењен Јеврем Шаулић. Друга делегација је била боље среће, а међу члановима су били и високи државни службеник Душан Влаховић и морнарички официр Јаков Јововић. Јововић, поред осталог, је био познат и по томе што је

Премда је војвода Павле хтео да добровољце

Iskra l.januar 2003

27. марта 1941. године преко београдског радија, представљен као краљ Петар II, прочитао Краљеву прокламацију да ступа на престо и да подржава владу генерала Симовића. По доласку у Бари савезници, Енглези, су све чланове делегације, после испитивања ставили у притвор у коме су остали до краја рата. Ђуришић је слао делегацију у Бари, да би Енглезе обавестио да има намеру да се са својим четницима преко Албаније пребаци у Грчку и прикључи англо-америчким снагама које ће се тамо наћи. Хапшењем делегације помоћ четницима је била одбијена. Други узнемирујући догађај била је вест да у опсади Никшића делује и једна британска артиљериј- ска јединица која помаже партизанима. Средином новембра Павлу је стигао и телеграм Врховне команде у коме му се наређује да са својим четницима крене за Босну. Парежанин га је уверевао да је то погрешно, указивао на тешке последице којима излаже и себе и народ који ће за њим поћи. Ђуришић је веровао да Михаиловић зна шта ради, а уз то, рекао је Парежанину да као војник, мора да изврши наређење. Отпочео је са припремема за покрет и 5. децембра креће на овај судбоносни пут. Са четницима је кренула и добровољачка група, која је сада у своме саставу имала и десетак Црногораца, који су се групи придужили уз Павлово одобрење. Пут је био веома тежак, јер се често пута ишло и странпутицама кроз планине уз сталну кишу и хлад- ноћу. Правац кретања је био Биоце, Лијева Ријека, Матешево, Колашин, Мојковац, Бијело Поље, Пријепоље и улаз у Босну. Добровољци су два пута били нападнути из ваздуха, први пут их је митраљирао онај мали авион у Србији назван „кукурузар”, а други пут одмах по доласку на Мојковац и то од неколико бомбардера. Поред скоро 10.000 четничких бораца, крену- ла је и маса њихових породица и у томе мноштву на- рода налазио се и митрополит Јоаникије Липовац, са 70 свештеника, што је учинило да после рата Црна Гора буде без свештенства много година. Добровољци су са четницима дошли до Пријепоља. Тује Парежанин по последњи пут покушао да увери војводу Павла да чини судбоносну грешку. Када је Бошко Костић, Љотићев секретар, посетио генерала Михаиловића у Босни, којом при- ликом је Дража ставио под своју команду и Српске добровољце, Ђуришић је у поверењу рекао Костићу како је требало да послуша Парежанина, али да је тада веровао да Парежанин води своју „партијску политику”. Састанак Михаиловића и Ђуришића био је веома непријатан и мучан. Михаиловић је љутито упи- тао Ђуришића зашто је дошао у Босну и довео толики народ, када ту нема хране ни за оне који се сада ту налазе. Ђуришић који је већ увидео да је направио погрешку, љутито је одговорио да је само поступио по

Iskra 1. januar 2003

наређењу које је од Михаиловића добио. Тада се открило да Михаиловић појма није имао о том телеграму и истрагом се успоставило да је телеграм послао генерал Мирослав Трифуновић. Овим својим поступком Трифуновић је проузроковао да је више хиљада људи, жена и деце без потребе изгубило своје животе. Из Пријепоља преко Прибоја, Вишеграда, Рогатице и Соколца, добровољачка група стиже у Сарајево. У Сарајеву су четири припадника групе били ухваћени од усташа и у моменту када су усташке каме биле на њиховим грлима, један немачки официр, кога је једна жена зауставила и рекла шта се дешава, успео је да спасе животе добровољаца и доведе их у везу са групом. Спашени су веровали да је та жена свакако била Српкиња. Група је стигла у Словенију - Постојну 15. ја- нуара 1945. године. У Славонском Броду Парежанин је сазнао да су мајор Мојић са групом официра 5. пука убијени на жељезничкој станици у Загребу. То је потресло све из групе, јер су лично знали и друговали са многим од убијених. Ђуришић је после великог разочарења које је доживео доласком у Босну и после већих губитака у непрекидним борбама и болестима које су почеле да се шире, марта месеца донео одлуку да покуша да се пробије и пређе у Словенију. Одмах у почетку његове снаге су биле десетковане, нападом партизана и усташа на Лијевче Пољу, после чега је он био принуђен да преговара са хрватским властима и Секулом Дрљевићем који је тесно сарађивао са усташама, који су му обећали слободан пролаз кроз Хрватску. Ово обећање је одмах прекршено. Он и многи његови офи- цири и борци су били заробљени и велики број убијен. Око хиљаду бораца и народа је ипак успело да се домогне Словеније и потом Аустрије, одакле су их Британци вратили титовцима који су готово све побили. Лажан Трифуновићев телеграм је био трагичан и по српске добровољце. Три пука српских доброво- љаца су била упућена у Белу Крајину Словеније, не би ли још једаред покушали да помогну продору војводе Павла и његових четника ка Словенији. То се на жалост показало узалудним јер је гро четничких снага са Павлом већ био заробљен. Та три добровољачка пука, 2. 3. и 4. после ове операције нису више били у могућности да се са Корпусом повуку преко реке Соче у Италију, већ су после тешких борби и много поднетих жртава морали да се повуку у Аустрију, где су их Британци разоружали и потом на превару послали Титу на кланицу у зло- гласно Кочевје. Треба нарочито подвући да су добровољци од британских официра добили „часну реч британског официра” да их шаљу у Италију. Пишем ово поводом 58. годишњице свега горе описаног да се сетимо и одамо дужну почаст мудрим и јуначким људима, али и оних који су правили суд- боносне грешке, које су коштале живота хиљаде људи, жена и деце, а делом сносе и кривицу што наш народ није успео да се одупре комунистима и спречи њихово поробљавање и потом уништавање свега доброг и позитивног што је нашег човека столећима красило.

Стеван Пироћанац

БАДЊАК И ЈЕЛКА НЕКАД И САД Код словенских народа, а не само код Србе, у ноћи између Бадњег дана и Божића на ватру се налагао бадњак, те вечери унешен у кућу. Бадњак и данас, на селу, припремају и у кућу уносе Срби - било да су остали верни своме имену, или се тренутно зову Македонци и Црногорци - као и Бугари и Пољаци. До почетка 18. века бадњак су палили и Шкотланђани, који су тај обичај пренели из балканске постојбине у којој су живели са Словенима у суседству. Паљењем бадњака у прехришћанско време, укућани су на симболичан начин спаљивали све недаће и невоље кроз које су пролазили током године која истиче. Када су примили хришћанство, Словени су бадњаке стављали на ватру у вече 24. децембра (по старом кален- дару), уочи рођења Младенца, Сина Божијега. Тумачење је добило хришћански вид, али симболика је остала иста: растанак са одлазећим сажижањем старога, уз искре, варнице чије мноштво обећава бољу, роднију годину и напредак домаћинства у наступајућем животном раз- добљу. Народи на Западу од давнина су у кућу уносили зимзелен, јелку као симбол новога чему се надају, онога што од наступајуће године очекују. Када су примили хришћанство и они су задржали старе обичаје, прилагођене новој вери. Прослављали су рођење Младенца такође 24. децембра; када су прихватили нови календар датум је остао исти и по њему. Зимзелен је одвек симболизовао наду, надање и радост новоме. И данас приликом грађења нове куће - било код римокатолика или код православних - када се засводи кров, о греду носач крова причврсти се зелена гранчица бора или јеле, симбол и знак радости новоме. Уношење и кићење јелке, наместо бадњака, Руси су примили са Запада. Приближавање Петра Великог западним државама, у циљу бржег развоја Русије, историчари су сликовито назвали „отварање прозора ка Западу”. Е, кроз тај прозор упадале су јелке, испрва у домове градског становништва. Доласком шкотских официра, холандских бродоградитеља и немачких занатлија обичај се ширио и у унутрашњост земље, потискујући пређашње обичаје. Женидбе руских царева немачким принцезама допринеле су учвршћивању запад- ноевропских божићних обичаја. И Бугари у градовима уносе јелку у кућу; обичај су донели њихови цареви немачке крви. У селима се уноси и пали бадњак. Мада доласком комуниста на власт у Русији народни празници и обичају нису могли бити искорењени декретом, бољшевици су наумили да их замене новим паганским, „социјалистичким” празницима. Образован је антирелигиозни институт, задужен за стварање нових „прихватљивих” празника. Након Другог светског рата у државама источне и југоистичне Европе завладали су комунисти. Копирајући све „руско”, нови властодршци преузели су и стварање социјалистичких празничних обичаја. Прва на удару атеистичких власти у Русији, а потом и у другим „братским” државама, нашла се прослава Божића, рођења Господа Исуса Христа, са којим је „све почело”, те им је задавао највише тешкоћа. Тако су бољшевици Новом годином заменили Божић. Нова година, Силвестер, слављена је и раније у

„буржоаским државама”, дочеком и весељем. Али Божић је био верски празник, светковина хришћанских цркава и домова милиона Хришћана. Са почетком такозване „нове ере” божићна јелка је постала „новогодишња јелка”; Божић Бата је морао уступити место бољшевичко-кому- нистичком „Деда Мразу”. Бадњак је проглашен паган- ским обичајем; здржао се једино у Цркви. Наместо Ђурђевдана, 6. маја, Првом мају је дана важност; а да би се празник рада народу осладио, слави се тродневним нерадом. Код нас на дан рођења Св. Јована Крститеља - Ивањдан 7. јула, југословенски комунисти прослављали су дан устанка; по речима београдског проте Драгана Терзића: „Дан када је Србин пуцао на Србина”. У Русији се, уместо 8. новембра, Светог Димитрија Солунског, заштитника Сибира, празнује 7. новембар, дан покојне Октобарске револуције. Све се ово догађало под владавином комунистичких атеиста, кад „сила Бога не моли”. Али данас, у Србији и српској дијаспори међу гастарбајтерима, данима унапред јавно спремати „новогодишњу јелку” и говорити деци о бољшевичком „деда Мразу”, показује да је 5. октобра 2000. године срушен само Слоба Милошевић, а не атеизам, не атеистички празници. Ту демократске режимлије у Србији „нису раде кавзи”, јер би им сметала у дословном опонашању свргнутога диктатора. Овде би Српска православна црква, по дужности, морала да интервенише, да разобличава комунистичкоатеистичка празновања и усмери Србе враћању вери и обичајима нашег народа. У овоме треба да помогне и учење веронауке у српским школама. Срамота је да необавештени Срби уместо бадњака на Бадњи дан, уносе „новогодишње јелке” и уместо Божић Бате, њиховој деци поклоне доноси бољшевички „деда Мраз”.

Ово планско и видљиво однарођавање српског народа допринело је томе, да Срби на власти данас нису начисто да ли је поверена им држава: десетвековна држава српског народа, или тамо некаквих „грађана”. Светомир Пауновић

НОВА КЊИГА У издању Светосавске књижевне заједнице (директор др Ратибор-Рајко Ђурђевић) изашла је нова књига Боривоја М. Карапанџића: ”СРПСКИ ДОБРОВО- ЉАЧКИ КОРПУС У СЛУЖБИ НАРОДА И ОТАЏБИНЕ” с предговором др Ђурђевића. Поред историјске доку- ментације и бројних фотографија, књига доноси нову допуњену ЧИТУЉУ три хиљаде пет стотина Српских добровољаца палих и помрлих у Отаџбини и широм света. Књига ће бити разаслата поштом директно из Београда на појединачне адресе добровољаца у Немачкој, Енглеској и Канади, па се умољавају кад приме књиге да они у Немачкој пошаљу Свети Пауновићу чек на 15 евра, у Енглеској Пауну Вуковићу 10 фунти, а из Канаде да пошаљу $20 директно писцу од кога се у Америци књига може наручити по цени од $20 (урачуната поштарина) на адресу: BORIVOJE М. KARAPANDŽIĆ 4057 VVEST 50th Street Cleveland, Ohio 44144-1803.

Iskra l.januar 2003

Нова књига др Ратибора-Рајка Ђурђевића:

„УТЕМЕЉИТЕЉИ САВРЕМЕНОГ СРПСКОГ НАЦИОНАЛИЗМА: ВЛАДИКА НИКОЛАЈ, АВВА ЈУСТИН И ДИМИТРИЈЕ ЉОТИЋ” Издавачко предузеће „ИХТУС - Хришћанска књига” чији је директор и власник др Ратибор Ђурђевић штампало је нову књигу с горњим насловом, која представља круну издавачког рада неуморног посленика на националном и литерарном плану брата Рајка Ђурђевића. Књига „Утемељитељи савременог национа- лизма” јесте плод дугогодишње анализе историјског збивања на просторима Краљевине Југославије, друге и треће комунистичке Југославије и данашњег остатка те државе на којој је специјално српски народ доживео највећу трагедију у својој многовековној историји. И из свестране анализе досадашње трагичне судбине срп~ ског народа, изникла је ова књига јединствена по сво- јој обради. У осамдесетогодишњој историји постојања најпре Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, а потом Југославије, српским народом су владали разни назови државници и политичари који су га довели на данашње беспуће. Са тога беспућа на пут спасења српски народ не могу извести никоговићи изникли из сатанског комунизма и његових разноразних рушилачких творевина, већ коленовићи и хероји запо- јени духом и моралним принципима српске нације. Писац у те духовне хероје убраја само владику Николаја Велимировића, архимандрига Јустина Поповића и Димитрија Љотића. Владика жички Николај кроз своја бројна вер- скокњижевна дела и кроз своје ненадмашне беседе, сагледао је у танчине судбину српског народа и у сво- јој књизи „Кроз тамнички прозор" указао српском на- роду одакле му зло долази и како се може спасити. Писац је донео доста навода из списа владике Николаја из којих се види да данашњи свет живи у „Новој Вавилонској кули” у којој је „живот без просвете, радости, смисла и љубави, просто да човек викне: бежите од ове земље коју је Бог оставио и уклео”. Зато владика Николај апелује да се српски народ врати вери и цркви, јер „национална црква је највећа црква на свету”. А Авва Јустин је непрестано говорио о Светосавском погледу на свет који је одржао српски народ кроз минулих осам векова. Зато је и написао чувену књигу „Светосавље као филозофија живота”. Писац цитира многе дивне мисли оца Јустина, чији је сав живот био усмерен да српски народ врати на Светосавски пут, апелујући нарочито да се изврши духовна обнова у цркви и у чему би морали предњачити епископи и свештеници. А Димитрије Љотић је у задњих 150 година био једини „политичар са крстом” који је био „репрезента- тор душе и срца српског, чари и истине српске и који је био идеолог хришћанског национализма” (Еп. Николај). Писац цитира многе Љотићеве мисли, па и из чувене „Драме савременог човечанства” у којој је као пророк Јеремија предвидео све што ће снаћи српски народ ако не нађе пут

свој, а то је Христос без кога нема спасе- ња ни појединцима ни народима. Цитира и два незабо- равна предавања Милана

Банића 1945. и 1949. која су

апотеоза Д. В. Љотићу. Све се своди: не треба срп- ском народу никаквих нових вођа, већ да прихвате једино владику Николаја, оца Јустина и Димитрија Љотића и њихово учење. Књига, која кошта $20, може се наручити на адресу писца овог приказа: В. Karapandzich, 4057 W. 50th St., Cleveland, Oh 44144-1803 USA.

Бора M. Карапанџић

ХРИСТОС СЕ РОДИ... да би робови постали слободни, а човек био човек... Па ипак, кнута и данас фијуче, стежу ланци, а човек је све мање човек. Све је више робова и све мање људи. И сви знамо да смо томе САМО ми криви... Христос се роди... да се испуне пророштва и да се остваре наде свих паћеника, свих злостављаних, свих ојађених. И зара- доваше се сви потлачени и задрхташе сви силници. Запеваше анђели и пастири песму радости, песму божићну, ону исту коју и ми певамо.

Христос се роди...

Од дана Рођења Његовог патње су сношљивије, болови мање свирепи, ударци мање болни јер је с нама Бог - ЕМАНУЕЛ - ХРИСТОС Христос се роди... да страх из душа нестане, да мир међу људима завла- да. Мира нема а страх је око нас и у нама. Већи но досад, страшнији но икад, јер смо сами, пошто се од Г оспода удаљујемо.

Христос се роди...

да нас кроз крст и Голлготу научи страдању и доведе васкрсењу. Христос Безгрешни се роди да осмисли страдање грешних и невиних. Христос Милостиви се роди да нас све ослободи, да нас праштању и љубави научи...

Христос се роди...

Господ и Цар вечни, на страх Пилатима, Иродима и Кајафама свих векова. Родио се да изобличи пре- мудрост премудрих и прослави кротост безазлених... Христос се

роди...

да се зарадују Небеса и земља, анђели и човек, васељена цела. ХРИСТОС СЕ РОДИ - ВАИСТИНУ!

о. Матеја Матејић

Iskra 1. januar 2003

Ревизионизам у савременој српској књижевности (74)

ЦРВЕНА КУГА АНТОНИЈА ЂУРИЋА Цела књига Црвена куга Антонија Ђурића са- стоји се из разговора затвореника у комунистичкој робијашници у Сремској Митровици, где је аутор, као најмлађи Брозов заточеник у сремскомитровачком казамату, преживео неколико претешких година. Ђурић зове књигу Незаборавник, са циљем да се не забораве не толико злочини комуниста над сопстве- ним народом (то се никада неће заборавити!) колико имена појединаца који су пролазили кроз ту голготу и страдали. Аутор се не служи научним методама доказивања; довољно је да именује жртве, а то је лако доказати јер су многима, не само родбини, та имена позната. Из мноштва исказа и коментара затвореника издвајамо само најзначајније, како би се добио прави утисак. Није важно именовати затворенике, они сви као да говоре у један глас. Аутор књигу дугује многим именованим и неименованим жртвама, међу којима и великом духовнику Митрофану Матићу, игуману манастира Чокешине, „коме припадници умоболне комунистичке идеологије ископаше очи па му под крваве дупље поднеше Свето писмо да чита!”(5) Друга жртва: „Прешао, мученик, Албанију, пешке, преживео Гол- готу, гонили га Немци, Бугари, Мађари, Аустријанци, Шиптари, а убила га рука српског зликовца. Ту стаје човекова памет, то зло је необјашњиво.”(169) За све то зло Ђурић употребљава веома успешну метафору црвена куга! Као што се може очекивати, у својим комен- тарима затвореници говоре о многим општепознатим догађајима - о томе да ће комунисти населити Кинезе ако Срба нестане у трагедијама као што је Крагујевац; о мобилизацији и слању цвета српске младости на сремску кланицу, а оне који преживеше рат отпремише у робијашнице; о разлици између првог и другог свет- ског рата; о откупу хране од сељака. Они се ипак усредсређују на природу комуниста, не само зато што су их подвргли нечовечном третману већ и зато јер су „донели зло време и зло бреме. Ни отаџбина ни крвна сродност ништа им не значе. Нема светиње за њих: ни дом, ни породица, ни храм... Комунисти су посејали зло, раздвојили браћу, изазвали невиђене деобе, побили часне људе. Од њихове појаве траје крвава жетва.”(319) „Није народна власт која убија невину децу, није, она је ненародна. Ни Немци нису овако радили, нису овако убијали, овако потајно, ноћу, извлачећи децу, српску децу, из постеље, из сна...”(273) Сасвим разумљиво, Тито је главна мета гнева затвореника: „Таманио је и он (Србе) у униформи аустроугарског подофицира да би га сад српски кому- нисти, они највише, обукли у неку маршалску одору и окитили га ордењем, награђујући тако његове злочине.”(227) Објашњавају зашто је дошло до толи- ких жртава комуниста: „Трагаће се за њиховим убица- ма, мада се и сада зна да их је убила слепа оданост Јосипу Брозу. Убила их је идеологија зла - извршиоци, можда, нису ни важни: многи су се тада

утркивали да убију. Тиме су сведочили о својој оданости највећем српском крвнику.”(375) Затвореници критикују руљу која кличе Титу : „Кличу ли они овом Јосипу Брозу, који баци угарак на српске куће не би ли ова несрећна земља, притиснута и окрутном окупаторском силом, нестала у пламену... тај, коме кличу посејао је зло семе и раширио црвену кугу из које ничу нова жртвена поља, нове тамнице и нове масовне гробнице.”(274) Затвореници окривљују све комунисте: „Сваки члан Комунистичке партије мора се сматрати одго- ворним, осим оних, ако таквих има, који су осудили те злочине, а потом и сами били жртве.”(378) Али затвореници окривљују не само комунистичке вође већ и појединце мучитеље. Тако један Дражин официр говори отворено и смело у затвору иследнику с надимком „Звер”: „Нисам знао да се убијање српских жандарма назива устанком. То је познато свету: тек кад је Хитлер погазио уговор о пријатељству са Совјетима и кад су Немци напали Русију, ви сте по налогу Стаљина и Коминтерне напустили градове и зашли у шуме. Али те мале групице избегавале су борбе с Немцима, окомиле су се на српски народ: паљење општинских архива, рушење сеоских пропус- та и мостова, пљачкање сељака, убијање најбољих домаћина. То је ваш устанак!... Неки ваши су убијали и очеве и браћу... Вама је партија изнад оца, мајке, брата, стрица, отаџбине. За вас је Стаљин божанство. Историја је пуна ваших злочина: пекли сте живе људе, вадили очи, живе закопавали у земљу... Сетите се злочина у Ужицу 1941. године, па оних злочина које починише Борота и Мајер, сетите се игумана Чокешине и његове грозне смрти. Ни Немцима тако нешто није падало на памет.”(27-28) Други затвореник такође говори о Звери, али и о осталим властодршцима: „Видесте ли Звер у људском облику... нема човека у њему, нема Бога у њему, а кад Бога нема све му је, мисли, дозвољено... Па још каже: брат. Повели сте, вели Звер, братоубилачки рат. Каква црна браћа - нема ту ни племена, ни братства: они који су тај кому- нистички отров улили у своју душу постали су отпад- ници од вере, нације, спремни да за туђи рачун убију и оца и брата... Нисмо разумели њихову мржњу - она, та мржња, то слепило, била је њихова идеја-водиља... Што је најгоре, они мисле да чине добро што убијају противнике њихове усрећитељске владавине... Кад би данас стрељали све оне који су отели туђе виле, туђе куће, туђе станове... једва би неко преживео... Свима које данас хапсе прво гледају имовину ако је имају судиће им за неку кривицу. Мрзе све око себе, само не мрзе туђе богатство... А комунизам је сам по себи велико зло, он је извориште свих зала, опасан вирус који се не да излечити” (35-38) „Зна се ко је побио српске жандарме, сиротињу, избеглице из Босне, који измакоше усташком ножу али не избегоше куршуме Брозових убица. Па то још називају и устанком!”(43) Један од затвореника се у чуду пита: „Из каквих су кућа изашли ови несрећници, зар у домовима у којима су се родили никад није упаљено кандило и славска свећа! Јесу ли се родили као безверници или су то

Iskra l.januar 2003

постали напречац, по наредби командира и коме- сара?”(85) Разуме се, затвореници тој сили супрот- стављају другу, Дражину: „Самоникла из народа, која би да се одупре окупаторској сили, али би, при том, да поштеди сваку кап српске крви... Они други које је предводио туђинац, чији је мозак био у Коминтерни а срце у Ватикану, имали су други план: да преживи што мањи број Срба!”(39) Један затвореник поређује српска страдања од окупатора и комуниста, дотичући се болне али непорециве рачунице „сто за једног”, коју историчари све више узимају у обзир: „Убијали су нас фашистички окупатори, али су нас убијали уз претходну најаву: убићемо сто Срба за једног немачког војника! Па сад изволите на мегдан ако су српске главе тако јевтине а немачка тако скупа!”(101) То је био основни став Недића и Љотића и о томе се све више говори. Затвореници се дотичу и једне друге шкакљиве теме судбина оних који су спасавали животе, а после лик- видирани а да је мало ко од спасених устао у њихову одбрану. Трговац Андрија Мирковић је стрељан после рата иако је за време рата спасао многе људе из немачких логора. „Зашто су ћутали они које је Андрија Мирковић спасао смрти у бањичком логору? Зар их спасење свог живота не обавезује да узму у заштиту свог спасиоца, оца петоро деце, искреног молитвеника пред Богом и добротвора градске и избегличке сиротиње за време сурове окупације?”(183) Случај сличан Томи Максимовићу. Оваква питања могу се поставе хиљадама људи које су Недић и Љотић спасли, али који сада ћуте. Други трговац се жали: „Ја сам за време немачке окупације имао трговину - довијали смо се и ми, трговци, помагали се међусобно, да бисмо некако опстали, грађанима смо више давали на вересију него за готовину... надали се слободама, краљевом повратку... комунисти нам набише на врат ропски јарам.”(125-136). Занимљиви су и коментари затвореника о комунистичким методама владавине. Они сматрају, с правом, да је страх главна полуга њихове власти : „На страху је заснована владавина - да свак буде прожет страхом, да се бави собом и својим јадом, да угуши и помисао на отпор, да не куди власт...”(195) Има чак и психолошког објашњења такве тактике: „Они што су све хтели и све могли, могли су лако и брзо да лик- видирају Жарка, али то не би било у складу са основном паролом нове власти: једног убити, пет хиљада људи уплашити; једног осакатити па га пусти- ти, десет хиљада уплашити.”(17) „Тако се страх увукао у људе, што је властодршцима одговарало, јер су управо на томе одржавали своју владавину. Осиону власт, видело се, смирују пуни затвори и оборене главе грађана поред којих пролазе на улици. Они у себи виде господаре живота и смрти, у својим изглан- цаним чизмама осећају моћ, у кожним мантилима носе и шире страх. Сваког дана ту моћ одмеравају: гледају преплашене људе који, кад их угледају, мењају, ужур- баним кораком, правац кретања, увлаче главу у раме- на, обарају поглед, прожима их страх од могућег: да ће их зграбити и одвући у неку од оних затворских ћелија у којима се за тили час губи глава...”(19) Људи над којима се владало ималу си заиста тешку дилему, коју један добар број њих није могао да реши: „Ко жели да преживи мора да се савија, улагује, да прислушкује и пријављује комшију, чак и оца, брата, и сестра брата да изда, што никад у историји српског народа није било,. Страх је ушао у сваку кућу; некадашњи домаћини, вредни и часни људи, иду погнуте главе, а чим виде

Iskra 1. januar 2003

непознатог човека у селу, склањају се... У сваком непознатом човеку виде Ознаша... Ни пред чељадима не смеју да проговоре - врбују им синове и кћери да мотре на своје родитеље и да пријављују ко им у кућу долази.” (45-46) Ево и неколико детаља о животу под комуниз- мом, чега су затвореници били сведоци пре хапшења: „Ни хлеб, ни со, ни кафа, ни обућа и одећа нису у тим страшним данима оскудице били толико тражени као мртвачки сандуци столари су даноноћно тесали даске и склапали ковчеге за оне које је уморила црве- на куга.”(168) О судству затвореници имају поразно мишљење, јер су, најзад, и сами били главне жртве његове: „Суд је брзо и лако пресуђивао, а доказе за кривицу пружала је гомила прерушених агената и милиционара која је урлала пред судницом тражећи смртну казну. Пресуде се изричу у име народа, а на суду је да ослушкује те гласове и испуњава народну вољу.”(179) „Судило се непрекидно, годинама, мада нису сва суђења и све пресуде објављиване у новина- ма - видело се то и по нестанку појединих људи за које се шапутало да их је појео мрак. Више се, у име Тита и Стаљина, пресуђивало у затворским ћелијама него пред судовима у име народа.”(198) Затвореници се брину и о будућности, ма колико то иронично звучало у приликама у којима се налазе питање је колико њих ће преживети казамате. Један од затвореника, чика Исидор, најбоље резими- ра ситуацију: „Кад се још једном процени у којој је мери разорено наше духовно и национално биће, кад се утврди чиме је и како пресечен наш национални корен, чиме су, и кад, затровани сви извори наше историјске свести, како је, и кад, заустављен наш цивилизацијски напредак, како се и зашто српски народ упорно одва- ја од европске културе а спаја с народима који се ничим не могу подичити, кад проговоре они који су преживели казамате и логоре - е, онда треба рећи комунистима: ово је биланс ваше владавине, овако сте усрећили Србију...”(132) Онда, као да затвореници виде данашњи развој ситуације: „Све ће сваљивати на Броза, а знају и они да би Броз био нико и ништа без српских комуниста!”(137) „Ако ови и овакви буду живи у доба урушавања и пада комунизма - они ће на лити- јама носити крсташе-барјаке: освртаће се у лудом страху да ће их неко препознати... који ће најзад схватити да нема вечите владавине, да је све про- лазно и даје, одиста, вечан само Бог.”(142) Ђурић углавном говори о четницима као глав- ним борцима против партизана, али помиње и добровољце и збораше, у повољном светлу. Поред поменутог игумана Митрофана Матића, он спомиње и команданта батаљона Милоша Војиновића Лаутнера, зета трговца Андрије Мирковића. Спомиње и Пајевиће из Ужица, који „су били добри, молитвени људи, спремни да сваком ко се нађе у невољи помогну. Политички су били најближи ‘Збору1 Димитрија Љотића, што је господарима живота и смрти био дово- љан разлог да бар једнога усмрте.”(169) Најзад спомиње и Омиљена Милића, студента и добровољца, који, „чим је идентификована прва жртва (у Ужицу), бајонетом је избушио тврду, смрзнуту земљу и у ту рупицу уденуо танану воштаницу и упалио је.”(165) Ђурић даје поучан пример како треба гледати на све антикомунисте, насупрот онима који и дан-данас блате добровољце и збораше и сеју мржњу по целом свету.

ИСТОРИЈА И ИСТИНА

О новој књизи Боривоја М. Карапанџића Боривоје М. Карапанџић „Српски добровољачки корпус у служби народа и отаџбинеСветосавска књижевна

заједница, Београд 2002.; стр. 238; 21 см; цена $20. *

* *

Боривоје М. Карапанџић, чији би надимак могао бити неуморни, је неоспорно један од најпродуктивнијих, ако не и најпродуктивнији српски писац у дијаспори. Управо је изашла из штампе његова тридесета књига, а у штампи је и тридесет прва. Што се тиче чланака, студи- ја, приказа разних књига, дописа о крштењима, венчањима и сахранама, објавио их је близу 2000. Борина тридесета књига, „Српски добровољачки корпус у служби народа и отаџбине" је неоспорно значајан допринос историји. Познато је да историју пишу победници. Тако су и историју грађанског рата у Србији писали комунисти који су захваљујући Совјетима, а и „Савезницима”, испали победници. Њихова „историја” је уствари прокомунистичка пропаганда која је замаглила мозак не само њихових симпатизера, већ и неких „историчара” на Западу, као и наших такозваних „демократа”. Отуда је, да би се написала истинска историја грађанског рата у Србији, Борина књига важан историјски докуменат. Предговор за ову књигу Боривоја Карапанџића је написао др Ратибор-Рајко Ђурђевић. Он свој предговор почиње овим речима: „Радо приступам писању овог Предговора за студију мога пријатеља, брата у Христу и неуморног, плодног трудбеника на националној њиви, Боривоја- Боре Карапанџића. Књига Српски добровољачки корпус био је срп- ска војска у служби само и једино српског народа - смело износи истину коју су стари подлаци, комунисти и њихове присталице у својим творницама лажи, безумно покушавали да ликвидирају засипајући људске свести гомилама свог идеолошког ђубрета у бесомучној борби против интереса српског народа на сваком пољу”. (стр. 11). Борина књига је изванредан допринос за истин- ску објективну историју грађанског рата у Србији, 1941-

1945. Књига садржи велики број фотографија на којима се јасно види какву су униформу носили добровољци какву кокарду, какав крст. Већ саме те фотографије утерују у лаж блатобацаче који бунцају да су добровољци носили немачке униформа и кукасти крст. Поред овога. Боривоје Карапанџић објављује већи број архивских докумената који такође показују ко су били српски добровољци, за чији су се интерес борили. Када се зна да су Немци за једног свог рањеног стрељали педесет Срба, а за убијеног сто, онда су они који су, за рачун Совјета или Енглеза, али не за рачун Срба, рањавали и убијали Немце заправо помагали Немцима у остварењу њиховог циља: уништавање Срба. Свакоме ко има мало памети је јасно да комунисти нису 1941. године могли да ослободе Србију од Немаца. Њихово „херојст- во” је дало изговор Немцима да стрељају хиљадама Срба у Мачви, Краљеву, Крагујевцу, Горњем Милановцу и другим местима. Милослав Самарџић у чланку „Крагујевачки октобар 1941." објављеном у часопису „Погледи” од 2. новембра 2002. године, цитирајући Карапанџићеву књигу „Истина о Крагујевачкој трагедији", наводи текст немачке објаве лепљене 22. октобра 1941. у Крагујевцу: „Кукавички и подмукли напади у току прошле недеље на немачке војнике, којом приликом је погинуло 10, а рањено 26 немачких војника, морали су бити кажњени. Због тога је за сваког погинулог немачког војника стрељано 100, а за сваког рањеног 50 становника и то пре свега комуниста, бандита и њихових помагаче, укупно 2.300. Убудуће ће се за сваки сличан случај, па била то само саботажа, пос- тупити са истом строгошћу”. Да напоменемо да су они који су побили и ранили немачке војнике знали да ће Немци стрељати 50 за рањеног, а 100 за убијеног војника. Знали су и да Немци хватају таоце које ће стрељати, али нису дошли да те таоце ослободе. „Ослобађали” су Србију, а нису покушали да ослободе невине људе, жртве „хероја” пар- тизана и њихових у то време савезника. Не гајимо илузију да ће ова књига Боривоја Карапанџића ућуткати појединце и хор који папагајски понављају комунистичку пропагандну историју. Али, онима којима је стало до правде и истине, наћи ће је у овој књизи Боривоја Карапанџића.

О. Матеја Матејић

Ревизионизам ... Ово је само прва књига. Без обзира колико ће бити томова, већ и овај први том упечатљиво говори о неописивим злочинима комуниста над иномишљени- цима (не само њима), нудећи једну незаборавну, жалосну литанију млађим генерацијама које ће читати ову књигу у будућности.

Васа Михаиловић

1. Антоније Ђурић, Црвена куга (Београд: Двери српске, 2001), 381 стр. Бројеви страна цитата из ове књиге назначени су у тексту.

MIĆUNOVIĆ:

UKINUTI

CENZUS

PRVOM

KRUGU.

Predsednik Veća gradjana Savezne skupštine Dragoljub Mićunović predložio je ukidanje izbornog cen- zusa za predsedničke izbore u Srbiji i u prvom krugu i tako omogućavanje izbora novog predsednika. "Neodržvo je političko stanje u kom se omogućava da neko bez legitimnosti vrši funkciju predsednika države, a da onaj za koga se na izborima izjasnio najveći broj birača ne može. Zbog toga mislim da treba ukinuti cenzus i u prvom krugu. Tako bi pitanje predsednika Srbije bilo rešeno u naredna 2 meseca i sve bi bilo elegantno završeno", rekaoje Mićunović. (Večernje novosti, 12.12. 2002).

Iskra 1 .januar 2003

НУЖАН ОДГОВОР Г. ЖАРКУ ЈОВАНОВИЋУ У часопису „Колубара” за месец октобар 2002. године, г. Жарко Јовановић дао је одговор на мој приказ његове књиге „Ваљево под окупациојм 1941- 1944”. Начин на који је г. Јовановић то учинио, неопходно изискује да му се одговори. Најпре да исправим биографске податке које у почетку наводи г. Јовановић. Када сам дошао у Ваљево почетком марта 1942. г. имао сам пуну 21 го- дину, а не 18, и био сам дипломирани учитељ Подринске учитељске школе. Постао сам збораш не марта 1942. г. већ још1939. г. у Бијељини (Семберија) где ми је отац био са службом. Исте године сам у Бијељини основао омладинску организацију Димитрија В. Љотића „Бели орлови” и био њен старешина. Потом сам 1940.Г. основао „Беле орлове” у Шапцу, где сам учио пети разред Подринске учитељске школе и био старешина. У Ваљеву, када сам дошао већ је постојала организација „Бели орлови” коју су основали ваљев- ски гимназијалци збораши. Старешина им је био МирољубМићара Младеновић, а ја сам то био после њега па све до пада Ваљева у комунистичко ропство 15. септембра 1944. г. Још тада ваљевским средњим школама су доминирали збораши и списак њихових имена налази се у општинској архиви града Ваљева. Велики број је ступио у Први добровољачки одред (доцније Први пук Српског добровољачког корпуса) и многи су остали у животу и живели у иностранству. После штурих биографских података, г. Јовановић прелази на моју критику његове књиге, омаловажавајући ме као писца и нестручњака да дајем критику његовог „научноисторијског рада” па у потврду тога наводи моју књигу „Грађански рат у Србији 1941-1945”. Када сам читао Јовановићеву књигу „Ваљево под окупацијом 1941-1944” где наводи да се служио мојом горњом књигом - мада је нигде дословно није цитирао веровао сам да ју је имао у рукама. Међутим из његовог одговора видим да није ни читао моју књигу 'Трађански рат у Србији 1941-1945”! Он пише, да сам: ”У иностранству 1958. године издао Добровољачку споменицу „Грађански рат у Србији 1941-1945" где су објављена моја сећања и сећања мојих сабораца о збивањима пре тринаест година, са делимичним освр- том и на период окупације без икакве документаци - је”. Ово је доказ да г. Јовановић моју књигу није ни читао, а овамо је наводи као једну од својих извора! Добровољачке споменице са сећањима мојих другова Српских добровољаца објављене су: прва 1971., друга 1981. и трећа 1991. године што све скупа чине Добро- вољачку

трилогију.

„Грађански рат у Србији 1941 -1945” је научноистраживачка књига са богатом историјском документацијом заснованом на 95 извора чији се списак налази на крају публикације. Ту су и архиве Љотићеве, Недићеве, Српског добровољачког корпуса, Српске државне страже, делом четничке, британске, немачке

Iskra 1. januar 2003

и друге. Па су ту и сведочења тада још живих највиђенијих сарадника Љотића, Недића, Драже Михаиловића, па и странаца као што је, на пример, др Јозеф Матл, професор славистике у Грацу. Да је књигу прочитао, г. Јовановић би све то знао, али он је није читао већ се служио несрећним Младеном Стефановићем, који је књигу препричавао како је њему требало. Да књига „Грађански рат у Србији 1941-1945” има историјску и научно-истраживачку вредност сведоче две едиције „С л о б о д н е к њ и г е” у Београду: "Приручник за Српску нацију” (1997) и „Српска национална литература” (1999), где се међу наше најзначајније књиге 20. века убраја и моја књига „Грађански рат у Србији 1941-1945”. То што г. Јовановић наводи низ фондова који- ма се он служио (СУП, Архив Србије, Архив Југославије, Државне комисије за утврђивање ратних злочинаца, итд.) не значи да они имају „научну вред- ност”, јер сви ти фондови су служили Јосипу Брозу Титу и његовој комунистичкој диктатури, која је имала за циљ уништење противника комунизма који су проглашавани за ратне злочинце, колаборатере и на- родне непријатеље, те им имовина одузимана а они слати на робију кроз коју је прошао скоро сваки чести- ти грађанин Југославије. Нека г. Јовановић чита моју књигу „Југословенско крваво пролеће 1945 - Титови Катини и Гулази” (коју није ни видео!) па ће спознати сву страхоту Брозове комунистичке владавине. А и сам г .Јовановић је својим писањем посведочио, да његова књига нема историјску вредност. Па забога, он пише како су Немци делили одликовања љотићевцима, а не наводи име ни једног јединог љотићевца који је (и какво) одликовање од Немаца примио! Па каже, како су их Немци плаћали, што је тотална неистина! Кроз целу Јовановићеву књигу провејава отворена мржња према недићевцима, љотићевцима, четницима и уопште према антикому- нистима. Па ако неко уноси „емоције”у писању, више је него очито да то чини г. Жарко Јовановић. У својој књизи г. Јовановић је пун хвале о комунистичко-партизанском „ослобођењу” Ваљева 15. септембра 1944. г. а да ни једном речју није споменуо масовна стрељања Ваљеваца без ислеђења и суђења. Ја сам у својој књизи навео да су комунисти побили две хиљаде Ваљеваца, а тај број наводи и Добрица Ћосић у својој књизи „Д е о б е”. Међутим, најновија истраживања најбољег живог историчара Ваљевске нахије професора Велибора Берка Савића показују да су комунисти у својој победничкој осионости побили четири хиљаде и осам стотина народа по „о- слобођењу” Ваљева! То је катастрофалан биланс „ослобођења” првог града у Србији! Данашње власти откопавају гробнице где су побијени Арнаути, а н и ј е- дан ј е д и н и масовни гроб, где су Брозови комунисти убијали Србе широм Србије, није отворен до данашњег дана!

Нужан одговор ... Господин Јовановић ми набија на нос, што сам са „пораженим снагама напустио Југославију”. Жао му је што нисам остао у „победничкој” Србији да бих тру- нуо у некој масовној гробници. Нису добровољачки пукови били поражени нигде у Србији нити после у Словенији где су боравили у јесен и зиму 1944. и у пролеће 1945. године, већ су их Енглези заплотњачки, на превару, у пломбираним вагонима предали Брозовим комунистима, који су три и по хиљаде Српских добровољаца без ислеђења и суђења (баш као и у Ваљеву) побили у шумама Кочевја. Бар су Словенци отворили те гробнице, те се мртвима свеће могу упалити и помен одржати! Господин Жарко Јовановић замера ми и то, што 57 година припадам „западној цивилизацији”, која је „на веома свиреп начин показала своју 'хуманост’ и степен цивилизованости током агресије 1999. године”. Па и г. Јовановић припада тој истој „западној циви- лизацији” која је итекако била добра када је издашно деценијама помагала Јосипа Броза и његов тзв.”неза- висни комунизам” и после њеове смрти подржавала његове наследнике а Слободана Милошевића довела чак у Дејтон и направила од њега „миротворцем Балкана”, јер је потписивао све што је та „западна цивилизација” од њега тражила! И г. Јовановић би морао знати, да Југославју нису разбуцали ни љотићевци, ни недићевци, ни дражиновци, већ д е ц а к о м у н и з м а којима је Броз државу оставио у наслеђе. Историја ће итекако посведочити, да је целокупан 60-годишњи биланс комунистичке вла- давине Југославијом био к а т а с т р о ф а л а н ! Ово би напокон требало да увиде и ови још живи комунисти међу којима је и г. Јовановић. Књига г. Жарка Јовановића „Ваљево под окупацијом 1941-1944”, као и одговор његов мени и г. Милораду Белићу, и те како сведочи да је у Србији и у Црној Гори још увек кому- низам. Не, није пао комунизам,нити ће пасти докле су навласти Титова деца, која се и данас заклањају иза „Закона о заштити имена и дела Јосипа Броза Тита”. Па молим вас, бившег председника Југославије предали Међународном суду да му суди, а овамо у земљи задржали ама баш све његове законе, па и тај о Титу и овај о изборима за председника Србије! Зато и нису у стању да изаберу новог председника. И на крају желим да нагласим да за ових пола века живота у емиграцији, с в и м с р ц е м с в о ј и м и свом душом својом припадамРод- ној г р у д и за чију се истинску слободу залажем свим својим бићем. У време када су Срби комунисти крили и пред сопственим народом и пред страним све- том ИСТИНУ о прогону српског народа на Косову и Метохији од стране Арнаута, штампао сам књигу „СРПСКО КОСОВО И МЕТОХИЈА - ЗЛОЧИНИ АРНАУ- ТА НАД СРПСКИМ НАРОДОМ” (Кливланд 1986), где сам се залагао да се ово питање изнесе пред Уједињене нације док смо још имали признату државу Југославију. Али још и тада српски комунисти су свес- но радили против свога народа и против своје државе. Испало је баш по оној народној: ”Зло рађење готово суђење”. Из свег срца желим добро Србији, и још увек Југославији, а нарочито напаћеном Српском народу, коме по речима Патријарха г. Павла само Господ Бог може помоћи! А Бог ће помоћи ако има коме...

Бора М. Карапанџић

САВА ЈАНКОВИЋ: „АМЕРИКА” Недавно је изашао из штампе у издању УКС, у Београду најновији роман Саве Јанковића, „АМЕРИКА”. у тврдом повезу на 270 страна. О Сави Јанковићу као писцу, казали су следеће: Предраг Драгић Кијук, главни и одговорни уредник „Књижевних новина”. ... Нема сумње један је од ретких српских писаца у 20. веку и почетку 21. који налази своју тачку идентитета у православној филозофији живота...”

Др Милисав Савић, директор „Просвете”. ... Сава Јанковић је дао велики допринос нашој литератури...” Др Александар Миљковић, књижевник књижевни критичар.

... Романи господина Саве Јанковића су својеврсна књижевна исповест, али и израз моралне и политичке савести једне генерације која се свесно жртвовала за Србију и српски народ...”

Мома Димић, књижевник и књижевни критичар. „... Несумњиво је да Сава Јанковић међу проз- ним писцима спада у највећу громаду српске књи- жевности у дијаспори...” „АМЕРИКА” може да се добије код писца по цени од $27.00 (поштарина укључена). Sava Janković 8707 Stockvvell Road, Baltimore, MD 21234 U.S.A. (Сав приход од књиге иде за штампање следећег романа Саве Јанковића, „ВАШИНГТОН”).

NOVA KNJIGA 0 minulim vremenima, dogadjajima i iičnostima Marko Pivac: KORACI U NOĆI Knjiga se može naručiti na sledećim adresama: U Americi: Milena Svirčić ($ Stevenson St. Milvvaukee, Wl 53213.

25): 7704 W.

U Austraiiji Dušan Popović (A$ 35): 141 Dendy St. East Brighton, Vic. 3187. U Kanadi Mirko Čečavac (K$ 30): 8 Bairstovv Cres. Etobicoke, Ont. M9W 4R4.

UEvroZoni Milan Djordjević (23 evra): Eschenvveg 7 46569 Нипхе, Deutschland. U Velikoj Britaniji Paun Vuković (15 funti): 49 Gaddesby Road Birmingham B14 7ЕХ.

Iskra 1 .januar 2003

† ВЛАДЕТА ЦВЕТКОВИЋ Изгубили смо још једног друга, саборца и пријатеља, Владету Цветковића. Неумитна смрт га је однела из наших редова после краће, али тешке болести. Упокојио се у Господу 7. новембра ове године у месту Гилонг у старачком дому где је живео, будући да му је у последње време била потребна стална нега. Покојни Владета је роћен 26. јануара 1920. године у селу Мокцима, крај Пожаревца, где је отац тада био учитељ. Још од ране младости Владета је показивао склоност ка вери и црквеном животу. Већ као дете је „певушио” у цркви. Године 1936. породица Цветковић долази да живи у Пожаревцу, где Владета наставља своје гимназијско школовање, које је започео у Великом Градишту. У пожаревачкој гимназији се среће са својим школским друговима: Батом Николајевићем, Драганом Живановићем, Слободаном Ристићем, Момчилом Брешићем, Миком Достанићем, Ацом Маринковићем и другима. Сви су се обарели у омладинској организацији ЈНП „Збора” - „Бели Орлови”. Прихватили су идеје „Збора” које су одговарале њиховом патријархалном васпитању. Касније су увели у ораганизацију и своје сес- тре, па и Владета своје: Милену „Сеју”, Виду и Вукицу и тако су постали једна породица, која се састајала сваки дан, волела се и узајамно помагала. Покојни Владете је редовно одлазио у цркву, певао у хору и постајао све побожнији. Отац му је био врло срећан када је Владета изјавио да жели да ступи у Богословију. На жалост, богословско школовање није ни започео због несрећног рата 1941. године. У кратком рату Владета се са оста- лим својим друговима из „Белих Орлова” ставио на расположење југословенској војсци. Возио је амбулантна кола, док је његов млаћи брат Добривоје управљао сиреном да упозори становништво када наићу неприја- тељски авиони. После смедеревске експлозије 5. јуна 1941. године Владета са братом Добривојем одлази тамо на добровољни рад, да помогне преживелим и да ископава- ју лешеве погинулих. Када је дошло до комунистичке револуције у окупираној Србији, Владета је заједно са многим својим друговима заменио ашов и лопату за пушку. Када је образована прва борачка јединица Српских добровољаца Трећи ћачки одред поручника Буде Никића, Владета се нашао у његовим редовима. Био је на разним дужности- ма у добровољцима. Пред крај наше борбе у Србији 1944. године постаје један од пратилаца покојног генерала Косте Мушицког, команданта Српског добровољачког корпуса. Са осталим својим саборцима је изашао из Србије и дошао у Словенију, па онда по завршетку Другог светског рата у Италију, а потом у Немачку. Из Немачке је почетком 1948. године дошао са осталим члановима своје породице, братом Добривојем сестрама и њиховим породицама у Аустралију. Сестра Милена са својим мужем др Миланом Дукићем и Вида са мужем Јовом Кљајићем одлазе за Сиднеј и тамо се настањују, а Владета и Добривоје са сестром Вукицом и њеним мужем Јорданом Караџићем у околини Мелбурна. Живе у великој породичној љубави, узајамно се поштују и помажу. Владета је дошао у Аустралију неожењен. Године 1959. се посредством свога пријатеља Душана Милојевића жени се Стојанком, девојком родом из Дубровника. У срећном браку су имали једно женско дете, Гордану, сада удату под именом Кер, која има троје деце. Опело покојног Владете извршено је у храму Св. Николе у Гилонгу, крај Мелбурна. Присуствовало је много света, чланова црквено-школске општине који су поз- навали и ценили Владету као ревносног члана црквене заједнице. У својој посмртној беседи старешина храма,

јереј о. Момчило Вукша је врло надахнуто говорио о покојном Владети као верном сину Српске православне цркве, редовном и савесном члану црквеног хора и уопште добром човеку. Сахрањен је на гробљу Гилонгу. Пре почетка даће у црквеној сали друг Богдан Малешевић је говорио о покојном Владети. Покојни Владета је био један од многих национално и верски свесних Срба, који се са осталим својим саборцима ставио у служби своје поробљене отаџбине ступивши у редове српских добровољаца, на позив генерала Милана Недића, за борбу против растућег зла, интернационалног кому- низма. Добровољци су жртвовали своје младе животе да би Србија живела. И успели су у свом узвишеном задатку. Србија је преживела дуги и страшни Други светски рат не захваљујући борби комуниста против окупатора, него несебичној и узвишеној жртви српске националне и хришћанске омладине. То је историјска чињеница и данас млади и учени Срби то увиђају. Организују се јавне три- бине на којима се о феномену нужне сарадње за окупа- тором јавно и отворено говори и долази се до изненаћујућих закључака: не само да се борба српских добровољаца не квалификује као издаја народа и њего- вих битних интереса, већ као најузвишенија служба свом народу. Драги друже Владета, донели смо твоје уморно тело да га положимо у раку, где ће почивати до општег Васкресења. Знамо да је твоја душа далеко, у небеским висинама, у наручју праоца Аварама како се каже у једној заупокојеној молитви. Опраштам се од тебе и у име свих твојих ратних другова и њихових породица. Хвала ти на свему: твом националном и црквеном раду и твом искреном и топлом другарству. Нека ти је лака земља! На крају је друг Малешевић прочитао и посмртну песму срп- ских добровољаца „Мртви нисте, о друзи мили”, која је нађена у унутрашњем џепу Владетине одеће. Супрузи Стојанки, ћерки Гордани и њеној породици, брату Добривоју, сестрама Види и Вукици и њиховим породицама наше искрено саучешће у губитку и болу. Да завршим последњим чланом нашега „Вјерују”: „Очекујем васкресење мртвих и живот будућег века - Амин”.

Б.М.

Iskra 1. januar 2003

† ДРАГОСЛАВ РАДОСАВЉЕВИЋ Четвртог новембра преминуо је у Торонту, после дужег боловања, истакнути српски национални и кул- турни прегалац Драгослав Радосављевић. Родио се 26. марта 1926. у Смедереву у кући оца Животе и мајке Живке. Школовао се у Пожаревцу где се пре рата преселила његова породица. Био је омладинац „Белих орлова” ЈНП ЗБОР. За време кратког априлског рата, 1941. године иако млад, с непуних шеснаест годи- на, јавио се у добровољце. Убрзо његову јединицу заробљавају хрватске усташе, али он, срећом, успева да побегне и стигне у Пожаревац. Када су комунисти 7. јула 1941. године започели крвави устанак у Србији да би олакшали отпор совјетских трупа на Источном фронту, генерал Милан Недић, тадашњи председник владе Народног спаса позвао је српску омладину да ступи у редове СРПСКИХ ДОБРОВО- ЉАЦА. Млади Драгослав се одазвао позиву. Као храбар војник истакао се у борбама против комуниста у Србији. Када је у фебруару 1944. године Други батаљон Петог пука упућен у Санџак и Црну Гору у помоћ четницима војводе Павла Ђуришића, Драгослав је на том ратишту пратио комаданта батаљона Славка Илића. У борбма у Санџаку показао се достојан улоге пратиоца комаданта батаљона. С јесени 1944. године Српски добровољци су се повукли из Србије; Драгослав је био међу њима. При крају рата, маја 1945. године национални одреди се повлаче из Словеније у Италију, где од стране Енглеза бивају разоружани и одведени у логоре. У логору Еболи, Драгослав је, као музички надарен младић био члан чувене фолклорне групе која је виртуозним играњем српских кола прославила нашу етничку заједницу широм Италије. Из Италије су јединице српске војске 1947. премештене у Немачку где су постала РАСЕЉЕНА ЛИЦА. Из немачких логора, с групом добровољаца, Драгослав одлази на рад у Енглеску да би после неколико година прешао у Канаду и населио се у Виндзору. Ту је постао кореограф фолклорне групе ШУМАДИЈА прославивши се као компетентан играч - кореограф који је свуда побирао ловорике. Преласком у Торонто, Драгослав је постао члан ЦШО „Свети Сава” и њеног хора. У хору се упознао са будућом супругом Маријом. Као вредан члан Драгославје био и председник хора, а често је биран и у управу ЦШО. У међувремену Драгослав оснива фолклорну групу при цркви Св. Сава и дуги низ година је кореограф ове успешне групе. Све док га болест није приковала за постељу Драгослав је редовно долазио у цркву и певао у хору. У браку са Маријом стекао је две кћерке Миру и Наду које су, када су стасале, уз мајку постале чланице истога хора. Године су пролазиле. Српски добровољац Драгослав је узимао активно учешће у свим прославама. Пре неколико година здравље се рапидно погоршало и он се повлачи из активног живота. Преминуо је у болници. Над њим су месецима бдиле супруга и ћерке. Доживео је да ћерка Нада, у браку са својим избраником Самом, роди два дивна сина, који су постали дедов понос. Тело покојника је почивало у погребном заводу Макдугал у Скарбороу. Осмог новембра служен је помен

на коме су чинодејствовали проте Михајло Додер, Милутин Вељко и Милоје Раичковић из Флориде, венчани кум Драгослава и Марије. Прота Михајло се опростио са покојником похваливши га за велики допринос цркви. На помену, на сахрани и на јектанија је одговарао хор Св. Сава под управом Јована Лукића. Опело је служио отац Милутин Вељко и отац Милоје Раичковић који се подужим говором опростио са својим кумом Драгославом, истичући га као пример Србина и православца. Драгослав је сахрањен на гробљу у Еџаксу. Над раком се у име хора и Српских добровољаца опростио Бора Драгашевић, дугогодишњи пријатељ и саборац из добровољачких дана ратовања у Санџаку и изнео животну причу покојника. Драгослав је био вечити борац за српство, за националне идеале и за своју православну веру. До краја живота остао је веран за- клетви коју је као српски дбровољац положио. Помену и сахрани присуствовале су стотине верника и пријатеља. За собом оставља дубоко ожалошћену супругу Марију, ћерке Миру и Наду, унуке Јосипа и Кристијана, зета Сама Тропиано, многобројне кумове, пријатеље и саборце. Врло леп венац Српских добровољаца красио је његов одар. Почивај у миру драги Драгославе. Својим радом заслужио си Царство небеско. Успомена на Тебе и Твоја доброчинства остаће дуго у сећању свих који су те познавали, ценили и волели. Драгославе, остао си веран својим идеалима до краја живота.

Бора Драгашевић

Iskra l.januar 2003

Прилози „Искри” Свим другарицама, друговима и пријатељима честита светле празнике Христовог Рођења и Нове Године уз пуно топлих и искрених жеља Андра Мандић $ 25 Поклон Искри Живота Стевовић

$10

Нека Господ подари покој души Томи- слава Тодоровића, сина Мије Тодоровића Андра Мандић $ 10 Нека Господ подари покој душе нашем драгом другу Драгославу Радосављевићу Павлица Даница К$100 Џагић Сретен К$ 50 Лазић Вера, Текић Драгољуб, Пиперски Миленко, Ананић Љубица, Поповић Бранислав, Јовановић Владимир, Попадић Ранко и Вера, Кошевић Васо, Ратковић Милован, Николић Драгољуб, Драгашевић Бора, Чечавац Мирко, Билбија Милан сви по К$ 20 Тирнанић Крис K$ 10 Уместо воштанице на гробове Драгослава Радосављевића и Душана Цокића Танкосић Петар К$ 25 Уместо воштанице на гробове Алексан- дра Никшића и Драгослава Радосављеви- ћа Бркић Миодраг K$ 25 Сећања ради на Милорада Малеташког „Чика Лалу” Миша Јовановић £ 5,-

„ISKRA”

SLOBODNI JUGOSLOVENSKI LIST Izdavač i administracija (Publisher): Iskra Periodical, 93 Bridgewater Drive, Northampton, NN3 3AF, England. Adresa redakcije: 17 Harvelin Park, Tođmorden, Lancs OL14 6НХ, England. Odgovorni urednik (Editor): Vladimir Ljotić. Rukopisi se ne vraćaju. Clanci objavljeni sa inicija- lima ili punim imenom autora, ne predstavljaju obavezno mišljenje redakcije.

„Iskra” izlazi svakog 1. u mesecu. Typeset and printed by Lazarica Press, Birmingham, UK. Godišnja pretplata za „Iskru” (običnom poštom) £16,ili odgovarajuća vrednost u drugim valutama (Euro28). Avionskom poštom godišnja pretplata iznosi za SAD, Kanadu i zemlje Južne Amerike £20.-, a za Australiju, Novi Zeland i zemlje Azije £23.- ili odgo- varajuća vrednost u drugim valutama. Cekove za „lskra PeriodicaV' slati na adresu Administracije. Poverenici: AMERIKA: ,,Jadran“, c/o D. Ojdrović 2225 N. 106th St. Wauwatosa, WI. 53226, U.S.A. — AUSTRALDA: Malešević Bogdan, 18 Kingsley Str., Elwood, Vic. 3184. — ENGLESKA: Paun Vuković, 49 Gaddesby Road, Birmingham B14 7ЕХ. — KANADA: Mirko Čečavac, 8 Bairstow Crescent, Rexdale, Ont. M9W 4R4. — NEMAČKA: Svetomir Paunović, Untersbergstr., 20, 81539 Miinchen. —FRANCUSKA: Trajanka Darda, 58, rue de Crevecoeur, 93300 Aubervilliers - Paris.

Iskra 1. januar 2003

Свим друговима и њиховим породицама желимо сретне и благословене празника Божић и Нову Годину уз поздраве: Христос се роди и срећна Нова Година! Милан Ђорђевић са супругом Урсулом Е 50 Уместо личних честитки: Срећан Божић и Нову 2003. годину свим друговима и другарицама и њиховим породицама жели Вуле Ћирић А$ 30 Свим нашим друговима и другарицама и пријатељима честитамо Божићне празнике и од свег срца желимо срећну Нову 2003. годину нека им се све жеље испуне Миша Петровић, Пућа и Дара А$ 20 Нека Господ подари покој душе и у знак сећања на друга Ацу Никшића Андра Мандић $10 Kao знак сећања и за покој душа мојих другова Српских добровољаца: Гаје и Ми- лана Јелисавчића, Славољуба Живано- вића, Богдана Никића и три брата Бјелице Драган Живановић£ 5 Kao знак сећања на наше дивне другове и другарице: Станка Миловића, на његову супругу Наду нашу другарицу (девојачко име Мицић) , њеног брата Бранка, њиховог оца Обрада Мицића - ту чувену зборашку породицу из Тузле, Николицу Павловића, Слободана Вељковића и Драгослава Ра- досављевића, фолклорца наше „Шумади- је” овде, све до његовог одласка у Канаду Ј. Милетић £10,Уместо цвећа на гробове и као знак се- ћања на наше преминуле другове: Душана Цокића, нашег Ваљевца, Ацу Никшића, Ду- шана Деспотовића „Џипса”, Жику, Гару и Мићу Тодоровића, Ику Мићашевића, нашег команданта Првог пука и све преминуле другове Миша Петровић, Пућа и Дара А$ 30 Нека Господ подари покој души драгог ми мужа Владете Цветковића Стојанка Цветковић са ћерком Горданом А$ 50 Нека милостиви Господ подари покој души драгог ми брата Владете Цветковића Вида Кљајић А$ 50 Нека Господ подари покој души драгог нам недавно преминулог друга Владете Цветковића Бошко Боројевић, Душан Микић, Богдан Малешевић и Лујза Николић сви по А$ 20 Уместо цвећа на гроб Воје Ананића Љубо Пешић K$ 25 Kao знак сећања Радосављевића Љубо Пешић

на

друга

Драгослава K$ 25

ПРОМЕНА АДРЕСЕ С. ПАУНОВИЋА

Молим другове, пријатеље и познанике да од сада сву приватну пошту, поготову кад се очекује одговор, шаљу на следећу адресу: Светомир Пауновић Архимандрита Герасима Зелића 18 11130 Београд, Југославија. *************

ТРАЖИ СЕ

ВУКОВИЋ МИЛОРАД из Црног Врха - Беране, Црна Гора, рођен 1912. године, отац му се зове Вуко, мајка Лабуда, сурпуга Радосава. кћерке Милојка и Милосава. 1945. године пребегао је у Италију. Скоро се сазнало да је раније слао пакете породици други узимали, а њему речено да му је породица побијена. Такође је и породица обавештена да је Милорад погинуо. Тражи га ње- гова унука, госпођа Светлана Ан- гелов. Уколико неко нешто зна о Милораду моли се јави на адресу: Манастир Ћелије п. фах 68 14000 Ваљево Србија, Југославија,

† АНКИЦА КУКИЋ Анкица, сестра бившег команданта Српких добровољаца, пуковника Илије Кукића, умрла је у дубокој старости 26. а сахрањена 30. новембра 2002. у Чикагу, САД.

† TOMISLAV - BRACA TODOROVIĆ U četvrtak 21. novembra 2002., gosle duge i teške bolesti preminuo je u Čikagu, liinois Tomislav - Braca Todorović 51 godinu star. Braca je sin pok. Kata- rine, Seke (rodjene Sokačić) i Miodraga, Mije Todorovića. Braca je sahranjen 23. novembra na groblju Nove Gračanice uz prisustvo mnogih naših drugova i drugarica. Braca ostavlja iza sebe suprugu Јоусе, ćerku i sina, oca Miju i sestre Branku i Dejanu, zetove i sestričine i sestrića. Naše iskreno saučešće porodicama Todorović i Sokačić.

Iskra Над државом и над расом посто- је бескрајно веће вредности. И држава и раса вреде толико колико људе тим већим вреднос- тима приближавају. Д.В.Љотић

Основа друштвеног живота je дубоко моралне природе: што виши морал то чврш-ћа заједница. Д.В.Љотић

ПОСЛЕ 58 ГОДИНА У ОТАЏБИНИ И РОДНОМ ГРАДУ, ВАЉЕВУ Дванаестог августа ове године из Чикага, преко Минхена, спустио сам се на аеродром Сурчин (Београд). Моје осећање је било помешано. Радост што сам после 58 година опет на тлу Србије - туга да долазим као странац без бесправно одузетог држављанства. Покушаћу да будем објективан и пре- несем моје утиске после тромесечног боравка. После кратког одмора у Новом Београду, кренуо сам аутомобилом за Врњачку Бању где живи моја старија сестра Вера. Пролазећи кроз села поред пута, пада у очи само старији свет. Већина старица забрађена црним марамама - последица несретног рата. Нигде младог света. Све је то отишло у град да ради по фабрикама. Сада су мање-више сви без посла и проводе слободно време по кафићима пијуц- кајући кафу или ракију. Мали број се враћа на село и то је један од великих проблема Србије. Закони, какви-такви, слабо се поштују, специјално саобраћајни. Нико се не зауставља да пропусти про- лазника. Полицију скоро сви мрзе - остатак од пређашњих режима. Исто тако још увек је наслеђена бирократија, било то у банци или на пошти. Намирница има у изобиљу али нема новца. Пензије су мале као и плате. Свет се сналази како зна и уме. Тезге са артиклима на сваком кораку, већином старији свет позади њих. Имао сам прилику да упознам вредан свет који ради у малим предузећима. Донели су искуство са запада и применили га. Мислим пре свега на радне навике и дисциплину. Не чекају да их држава помаже или издржава. Навешћу три примера где сам се уве- рио да ипак има наде за нашу земљу. Један приват- ник прави столице и столове за терасе хотела, ресторана и кафића. Посао иде добро и има наруџби- на за идућу годину. Други, брачни пар, дипломирани економисти, праве ајвар, пеку паприке и остављају у теглама, разне врсте воћних сокова као и мармеладе. Трећи Крушевљанин, пече ракију од дуња - „Дуњевачу”. Има лепе специјалне флаше. Ракија „стари” пет година пре продаје. Сигуран сам да има још доста вредног и радног света. Двадесетог августа примљен сам код Његове Светости Патријарха Павла и предао му чек ($40.000) од Црквено-школске општине Светог Саве у Милвоки. Овај новац је намењен за набавку звона храму на Врачару. Посетио сам манастире Жичу, Љубостињу, Студеницу, Лелић, Ћелије, Пустињу и Опленац. У Чачку сам посетио друга Велизара Ћосића који ме је одвезао на градилиште спомен-цркве Успенија Свете Богородице. Друг Велизар је стално код цркве и нада се да ће ове године ставити кров. Има још посла, али са Божјом помоћу, биће црква завршена. Ово ће бити вечити споменик невиним српским добровољцима који су мучки стрељани у Кочевју, а у исто време и грађанима и сељацима из Чачка и околина који су стрељани (око 4 хиљаде). Поред цркве у изградњи у мом родном Ваљеву, посетио сам Лазарицу у Крушевцу, цркву Светог Никола у Соко Граду поред Дрине где је бронзана бисте владике Николаја Велимировића као и његов музеј. Исто тако црквицу у селу Јовање код Ваљева где смо као ђаци долазили сваке године на излет. Мој родни град, Ваљево, једва да сам познао.

Доста се променило и изградило, али узеће још доста времена да се запуштене куће и грађевине доведу у ред. Мало је познаника и пријатеља у животу. Доста њих је напустило Ваљево. Официрски Дом, који је некада био украс Ваљева, напуштен је и са полупаним прозорима даје тужну слику. Главни део око Гранд хотела је лепо уређен. Ту су споменици Војводи Мишићу, Десанки Максимовић и проти Матеји Ненадовићу, али - али, још увек и споменици „народним херојима” као и споменик на Видраку Стевану Филиповићу. Нова црква у Ваљеву гради се на ушћу реке Градац у Колубару. Веома је импозантна и када буде завршена биће украс Ваљева. Пре мог повратка за Америку отишао сам до Београда да обиђем гроб мојих родитеља на Новом гробљу. Одмах пада у очи „Алеја великана” где су сахрањени „народни ослободиоци”. Посетио сам просторије „Новог Видела” где сам се срео са Светом Пауновићем, Момом Милошевићем, Чаславом Тодоровићем и мојом школском другарицом Славом Васовић. Са Владицом сам се чуо телефоном. Није био у могућности да се видимо. Београд је огроман ако немаш ауто, тешко је да се видиш са пријатељима. У мом разговору са светом у Врњачкој Бањи пало ми је у очи да сви осуђују несретни 27. март и да увиђају бесмисленост нашег отпора јачем непријатељу као и непотребне жртве. Прочитао сам пре мог повратка да Србија има 259 политичких партија (ре- гистрованих). Шта човек да мисли? И на крају навешћу мисли и стихове Павла Ђуришића из села Забрдице код Ваљева, Солунац и носилац више одликовања из Првог светског рата писао је доста о рату и доживљајима. СУПРОТНОСТИ Сто паметних, сто година Ал‘ глупости, један лудак ако нешто мудро створи, за трен ока што направи, то ће моћи за трен ока сто паментих, сто година један лудак да обори. неће моћи да поправи. ИСТИНА Истина је увек цела не може је бити пола, а лепа је само онда кад је сасвим гола.

Андра Мандић