iskra1101

Nevladine organizacije u Srbiji deluju kao

DRŽAVA U DRŽAVI Dok je bivši komunizam bio ,,u formi”, Partija je impregnirala svojim doušnicima svaku, pa i najmanju, poru života jedne nacije u kojoj se ugnjezdila. Partija je tako praktično znala za svaku izgovorenu reč u najudaljenijoj zabiti zemlje u kojoj se držala vlast. Ako je ta reč bila „nepri- jateljska” (neprijateljska u partijskom smislu), zna se, odmah se tu našla i tajna policija..., ako je, pak bila u nekom malom neskladu sa partijskom „linijom”, onda je dolazilo do „samokritike”. Zavisno do stepena njene „iskrenosti”, oce- njivano od specijalne partijske inkvizitorske strukture, proz- vani jadnik ili je, u retkim slučajevima, bio vraćen u puno partijsko članstvo, ali najčešće, otposlat na kraću ili dužu „epitimiju” tj. „dokazivanje” svoje partijske „pravovernosti” ili, u najtežim slučajevima, predat policiji na daljni postupak... Tako je, dakle, to bilo, svuda u komunističkom svetu. Svi gradjani, recimo, Jugoslavije - jer je i ona pripadala tom svetu - znali su za taj doušničko-represivni sistem, imali strah od njega, ali i neku vrstu dubokog respekta zbog činjenice njegovog gotovo nepogrešivog funkcionisanja...

Soroševe pare nisu bile uzaludne Objektivno, medjutim, govoreći, taj komunistički obaveštajno-prinudni sistem je bio prava dečja igra u poredjenju sa jednim, što se tiče cilja, sličnim sistemom, koji su nama - ali i celom svetu jer se i ovde radi o jednom imperi- jalizmu nametnuli Amerikanci. Cilj tog sistema, kao u komunizmu, jeste obaveštajnost i upravljanje svešću gra- djana. Istini za volju, SAD obaveštajne službe ne znaju za svaku izgovorenu reč, ali znaju - pa bio on, što se tiče nji- hovih interesa, pozitivan ili negativan - za svaki ideološko- politički pomak, koji se u našem društvu dogadja. Praktično to znači da je naša zemlja postala pravo društvo tez tajne - „otvoreno društvo”! Tačno, dakle, ono u šta je svetski finan- sijer g. Džordž Soroš, uložio i još uvek ulaže svoje milione.

Kao u bolesti raka - neprijatelj prerušen u NVO Zadivljuje, pak, elegantnost sa kojom se ceo taj pr- Ijavi obaveštajno-špijunski posao obavlja. Pre svega, napred je već pomenuto da nam je taj sistem nametnut. Izraz „nametnut” podrazumeva dve stvari: prvo, prisilu i drugo, sistem ne dolazi spontano od nas već sa strane. I tu je ta elegantnost: mada su tu obe te stvari nužno prisutne, mi ih kao takve ne osećamo. Slično, kao u bolesti raka, kad imuni (samozaštitni) sistem tela na prepoznaje zloćudne (maligne) strane ćelije protiv kojih je on po samoj prirodi svojoj pozvan da se bori. Kako se to postiže?

Većjejedan način pomenut: Soroševi milioni! Oni pak, nemilice dolaze i iz drugih izvora. Dakle, pare su moćno sredstvo za

regrutaciju drugog faktora - našeg Ijudstva! To je valjda i razlog što imuni sistem našeg naroda ne prepoznaje, kao što bi trebalo, zloćudne strane ideje kao strance i kao inva- ziju. Bilo, pak, kako bilo, na našem prostoru su se oformile, u smislu špijuniranja i kontrolisanja naših rmisli, stotine i sto- tine tzv. nevladinih organizacija (NVO). Slično, dakle, kao u bivšem komunizmu, s tom značajnom razlikom što se to onda radilo grubo i pod policijskom prisilom, dok ovde, sad, kod nas, taj inače prljavi posao, odvija se elegantno i goto- vo nežno, tako da ga praktično i ne osećamo.

Potpuni otkaz samozaštitnog sistema Zaboravih, medjutim, da pomenem, možda najvažniji, faktor koji je doprineo ne samo da ove strane zloćudne ideje ne prepoznajemo kao strane i kao invaziju, već nas je on, kao zmija žabu, potpuno paralisao da samozaštitno reagujemo. Jer sve te mnogobrojne NVO ne govore o tome da će nas porobiti ili, ne daj Bože, bombar- dovati, već samo o tome kako će nam biti mnogo lepo i dobro - zemlja Dembelija! - kad prihvatimo „zapadne civi- lizacijske vrednosti”, kad budemo živeli ,,kao ostali svet”, pa demokratija, tržišna ekonomija, multikulturnost, donatori, novac, strane investicije, tolerancija, sloboda, Ijudska prava, otvoreno društvo, pravna država - kud ćeš boljel Sve to, dakle, plus naši Ijudi i žene, kao nosioci tih NVO ideja, eto, zašto nam do paralizacije otkaza samozaštitni sistem.

A kako i ne bi!? „Žene u crnom”, anti-ratna aktivnost u raspadu SFRJ Razbija se, recimo, država SFRJ. Država inače ne bi bila država, želi to da spreči. Šalje u Sloveniju JNA da posedne carinarnice koje su Slovenci bespavno okupirali. U Srbiji, Beogradu, se nekako jednovremeno javljaju „žene u crnom”: nećemo da naša deca ginu! Sa učinkom da je JNA tamo pobedjena. Nema dokaza da su NVO učestvo- vale u formiranju „žena u crnom”. Bilo bi, medjutim, krajnje čudno da nisu. Kako se, pak, razbijanje SFRJ nastavlja, prelazi u Hrvatsku, anti-ratne aktivnost se ne pojavljuju u Hrvatskoj ili, nešto, docnije u BiH, već jedino u Srbiji. Jedino tamo niču „okrugli stolovi” i razni „krugovi” kao što je, recimo, „beogradski” koji propovedaju bojkotovanje mobi- lizacije JNA. Sledi masnovno begstvo mladih Ijudi u ino- stranstvo. Postavlja se sad pitanje otkud ta antiratna aktivnost baš u Srbiji, koja, na kraju krajeva, formalno bar, nije ni bila u ratu, a ne na nekom drugom mestu, recimo, tamo gde su se ratovi i vodili. Odgovor je vrlo prost: Srbi

Država u... su jedini hteli da sačuvaju SFRJ. Ako se oni rastroje, moral- no razoružaju, ako im se, uz to, imputiraju hegemonističke i velikosrpske tendencije, ode - kao što i jeste, jer su oni bili kičma JNA - Jugoslavija. Naravno, i ovde nema dokaza da su NVO stajale iza antiratne kampanje, ali kako je ras- parčavanje SFRJ bila i pritajena politka SAD (treba se samo prisetiti antijugoslovenskih aktivnosti ambasadora Vorena Zimermana), onda ne može biti sumnje u njihovu umešanost. Pored toga, one su tako pritajeno (kroz „okrugle stolove” i „krugove”) i morale raditi jer bi ih Slobodan Milošević, da je imao direktnog dokaza sve pohapsio.

U vreme Kosova NVO na strani Šiptara Dolazi Kosovo. Po tom pitanju NVO već otvoreno nastupaju. Raspredaju se priče o ugroženosti Albanaca o kršenju njihovih Ijudskih i političkih prava (i pored toga što su oni, bojkotujući srpsku vlast, osnovali svoju paralelnu državnu vlast; imali čak i predsednika - Ibrahima Rugovu koji je i sad, u ovom momentu, pod okriljem NATO-a, zvaničan predsednik Kosova - a da zbog toga na Kosovu, i to pod Miloševićem, nikog da zaboii glava). Dolazi i period terorističkih aktivnosti tzv. Oslobodilačke vojske Kosova (OVK), a s njom i Miloševićeva kontraofanziva.

Padaju, na- ravno, žrtve civila, i s jedne i druge strane, NVO optužuje (i raportiraju tamo gde treba) Srbe zbog „prekomerne upotrebe sile” ali ništa da kažu da OVK bojovnici ne samo da ubijaju srpske već i svoje sopstvene civile Albance koji se ili ne slažu s njima ili su u službi srpskih vlasti. Za vreme bombardovanja pravdaju NATO akciju jer je motivisana „humanošću” - da se Albanci oslobode Miloševićeve knute! U tom smislu je grupa srpskih intelektualaca (članova i vodja NVO) odbila da potpiše pismo jedne druge grupe srp- skih intelektualaca koja je tražila da se NATO bombar- dovanja obustave. (Vidi prošlu Iskru).

NVO na poslu otkrivanja „unutrašnjih neprijatelja” Posle „oktobarske revolucije” u Srbiji i Miloševićevim svrgnućem, u kome su, direktno ili indirekno, svejedno, učestovale sve NVO na našem prostoru, njihova se uloga - jer sad smo na „našem” tlu! - donekle promenila. Kao ono OZNA posle Titovog grabljenja vlasti, naše NVO su se bacile na posao otkrivanja „unutrašnjih” neprijatelja i usmeravanja vlasti i javnog mnjenja ka „reformskom kursu” i „evropskim integracijama”. Ove, u osnovi udbaške forma- cije, samo preobučene u „demokratske” odore, kao prvo, pronašle su da je „unutrašnji neprijatelj” broj jedan srpski nacionalizam. A dr Vojislav Koštunica, bez koga do Miloševićevog pada nikad ne bi došlo - i pored dolarskih miliona koji su preko Budimpešte stizali - bez malo, pritajeni njegov vodja! Treba ih, znači, oba - odbaciti! Kako? Nacionalizam? desrbizacijom, a što će reći: ne smemo više biti Srbil, gradjani moramo biti! Voju Koštunicu? - izmedju ostalog, bojkotovanjem izbora!

Hag brani Srbiju od „unutrašnjeg neprijatelja”

djunarodnom zajednicom, istom onom koja vas je - sećate li se „humanitarno” i za vaše dobro - bombardovala. Nastavite li tako dalje: neće biti novca kod MMF-a, još manje donatorskih konferencija, ali, i znajte ponovno - na- ravno „humano” bombardovanje stoji još uvek kao jedna moguća opcija.

Homoseksualizam kao barometar desrbizacije Postoje, naravno, i drugi „unutrašnji neprijatelji”. Oni nisu glavni ali, ipak, za NVO važni jer njihovo postoja- nje odnosno nepostojanje, kao barometar, beleži stepen srpske denacionalizacije i razsrbljavanja. Tako je na verovatnu inicijativu NVO za „Ijudska prava”, organizavana u Beogradu parada homoseksualaca i lezbijki. Bio je to test da se vidi koliko je ova „zapadnjačka kulturna vrednost” pri- hvatljiva za Srbe jer bi se na osnovu rezultata moglo oce- niti koliko su Srbi prikladni za „evropske integracije”. Desilo se, medjutim, da su izvesni mladi Srbi, izrazili svoj protest protiv namere da se nešto, što je u osnovi bolesno, i kao takvo treba lečiti, prikaže kao „normalno”. Došlo je, na- ravno, i do fizičkog obračuna, lično verujem izazvanog od strane prvih, da bi se dramatizovala cela stvar i tako „njihov slučaj” izbio u prvi plan. NVO su to odmah javno i oštro osudile kao znak fašističkog i nacionalističkog oživljavanja i verovatno raportirale tamo gde treba kako, eto, Srbi nisu podobni za evrospke i svetske integracije.

SANU, SPC, i „filozofija palanke” - srpski neprijatelji!

Medju te drugorazredne „unutrašnje neprijatelje” u koje, eto, ubrajaju se (istina ne direktno već preko „pisama” grupe inteiektualaca, vidi NIN, 21.11.02, str. 38): Srpska akademija nauka (SANU), Srpska pravoslavna crkva (SPC), Generalštab (?!) i „neke političke partije kao nosioci takvog kulturnog modela jednoumlja 'obeleženog totali- tarnom ideologijom Milana Nedića, Dimitrija Ljotića, i tri- umfom 'filozofije palanke' Nikolaja Velimirovića'”. Potpisnici ovog pisma su izmedju ostalih Filip David i Laslo Vegl. Cini se da je g. Filip David glavni ideolog pomenute „filozofije palanke” koju je on pronašao kod Nikolaja Velimirovića jer u specijalnom NIN-ovom insertu povodom gornjeg pisma, on o tome naširoko govori.

Kaže, na primer, da se „filozofija palanke zasniva na strahu od drugih, na zatvaranju, (i) patrijahalnom načinu mišljenja”. Taj „kulturni model” „istovremeno razvija i maniju veličine i maniju gonjenja”. Rezultat: (1) ,,mi smo najbolji, najjači”, (2) ,,...svi nas mrze”; (3) izdvojeno mišljenje - „izdajnik”; (4) sve to vodi agresiji koja sad na „veoma eksplozivan način” ugrožava „manjinske grupe”, „verske, nacionalne, kulturne ili rasne”; i (5) filozofija palanke ,,sve se bolje organizuje, a otpor takvoj vrsti mišljenja slabi”. Ne umem da kažem koliko je dotični gospodin bio uspešan u slikanju „filozofije

IZ SADRŽAJA Jezik oružja .......................................................................................... 4

Lista „unutrašnjih neprijatelja”, medjutim, otkriva- njem glavnog - jer ima i drugih „glavnih” - nije iscrpljena. Hag je ta „spasonosna” kotva koja će Srbe osloboditi ovog kobnog „unutrašnjeg neprijatelja”. Kažu nam NVO formaci- je (udbaškog lika) ako vi Srbi ne prihvatite Hag ili, što je još gore, nedovoljno ga prihvatite, to je samo znak da se niste razsrbili, pa hajde što vam nema pomirenja sa komšijama koje ste vi unesrećili, već vam nema pomirenja ni sa me-

Srbi u političkom hipermarketu........................................................... 5 Rat sa Irakom po svaku cenu .............................................................. 7 Haški tribunal instrument protiv pravde i pomirenja ........................ 9 Privatizacija na Kosovu protiv interesa Srbije ................................... 13 Spoljni pregled ...................................................................................... 15 Povodom NATO samita u Pragu.......................................................... 17 Savez Vojvođanskih Mađara (SVM).................................................... 21 Revizionizam u savremenoj srpskoj književnosti (75) ........................ 25

2

Iskra 1 .februar 2003

palanke”, ali mi nešto unutrašnje govori da je on perfektno naslikao sebe samog. I to dvostruko: vanredno je otslikao filozoviju knute i biča - boljševičke Gole Otoke i Gulag Arhipelage - čiji je propovednik najverovatnije bio kad je za to bilo vreme i filozofiju „bombaške” demokratije koja nam se je 78 dana uterivala bombama, a čiji je on - usudjujem se reći - zagovorenik danas. Opet, dakle, kada je za to vreme.

Niko kao Bog Život, medjutim, kao i Bog - valjda zato što ovo prvo, uprkos svim nastojanjima „nauke” da dokaže suprot- no, proizilalzi iz drugoga - ima to neotudjivo svojstvo da sve eventualno svede na svoju pravu meru. Tako „istine” posta- ju ono što su uvek bile - laž, a „humanost”, „Ijudska prava”, „sloboda”, da „živimo kao ostali razvijeni svet”, itd., itd. postaju samo himere i farisejstvo u službi jednog poroblji- vačkog hegemona koji nas usisava u njegovu Imperiju gde bi smo bili lakeji, sluge i eventualno kroz Partnerstvo za mir ginuli za mondijalizam i, tako, postali nešto kao mazut nje- gove - da bi efikasnije radila - porobljivačke mašine.

Hipokrizija se otkriva Sa vremenom, dakle, tako sam život skida sa NVO obrazinu „Ijudskih prava” i drugih atributa „plemenitost” s čime su se one okitile, a prikazuje ih u njihovoj prljavoj špijunskoj ulozi za račun neoimperijalizma koga SAD, pošto su svršile sa nama, provode u delo, baš ovih dana, u Iraku.

Znala su gospoda i gospodje iz NVO da raspreda- ju priče za vreme raspada SFRJ o srpskoj agresiji, srpskim zločinima, ali ni jednu reč ne rekoše o suprotnim agresija- ma ili o srpskim žrtvama, izbeglicama i, uopšte, o zločinima nad Srbima. Ne protestovaše NVO kad Srbiju bombardo- vaše NATO. Čak se usprotiviše kad su drugi rodoljubi protestovali. Ne pozvaše Karlu del Ponte da vidi i uveri se u ratna zločinstva, u akciji NATO-a: bombardovanje civila i civilnih ustanova. Najveći proponenti slobode misli i javne reči dok se radilo o Miloševiću, NVO ostaše neme kad NATO bombe pogodiše TV Beograd gde pogibe 16 civila. Umesto da proglase g. Vesli Klarka ratnim zločincem jer je svesno gadjao civilnu ustanovu, one to jednostavno preskočiše kao da se nije ni desilo. A kako da nazovemo ćutanje naših NVO kad je reč o ekološkoj katastrofi prouzrokovanoj bombardovanjem rafinerija u Pančevu i Novom Sadu, o bombardovanju toplana, električnih cen- trala, sve, dakle, civilnih ustavnova, ili o dugoročnom efek- tu na zdravlje uglavnom civila izloženih bombama nabije- nim osiromašenim uranijem? Najkraće, hipokrizija!

Završio se i rat. Podivljali Šiptari, najuriše nekih 200.000 Srba i ne-Albanaca sa Kosova a oko 2 hiljade se vode kao nestali, najverovatnije pobijeni, a NVO ne rekoše ni „р” od protesta. Ali, zato, čim pade Milošević, NVO upregnuše sve svoje sile, i u ime „Ijudskih prava”, primoraše dosovsku vlast te ova pokorno (jer zna ko stoji iza njih) otpusti iz zatvora, bez sudjenja, oko hiljadu albanskih razbojnika uhvaćenih u činjenju zločina nad Srbima.

U ime tih istih „Ijudskih prava”, naše NVO su uvek bile na braniku slobode reči i misli, tolerancije, protiv svake mržnje: rasne, verske i političke; otud i njihova odbrana prava manjina, homoseksualaca, a rat protiv ksenofobije i generalno protiv fašizma. Sve to tu bilo lepo, krasno i što reče narodna pesma ,,i milome Bogu pristupačno” - da se tu nedavno ne desi i ovaj slučaj, koji u punom sjaju pokaza nji- hovu golotinju i farisejstvo.

Iskra 1. februar 2003

NVO ćuti pred bogohuljenjem, ali plače nad nogama Nataše Mićić U beogradskom NIN-u (5.12.02) pojavio se članak g.

Dragana Jovanovića (kako čitamo u impresumu ovog lista, novinara iz Ninove „društvene” sekcija) pod naslovom Arhandjeo Antinori. U ovom članku g. Jovanović naširoko raspreda vest po kojoj u Srbiji treba da se rodi „možda za srpski Božić“ prva klonirana beba koju je proizveo (impli- kacija je ovde beskrajno platno, fabrika) italijanski doktor Severino Antinori. I da ne dužim, svojim komentarima pisac je, po mom mišljenju, napravio pravo svetogrdje. Dr Antinorija uporedio sa arhangelom Gavrilom i tako ismejao Blagovesti, a na najvulgarniji način osporio Bogorodičino devičanstvo a time i božansko poreklo Hristovo.

Možda je g. Jovanović to učinio nesvesno, u brizi da pokaže koliko je pametan, „napredan” i moderan. To nije poenta. Poenta je u tome, što je on time povredio „Ijudska prava” (sloboda verovanja spada u neotudjiva Ijudska prava) i time stvorio osnovu za versku mržnju protiv većinskog srpskog veru- jućeg stanovništva.

Nešto docnije, povodom jedne nezgodne fotografi- je (koju su objavili NIN i Politika), g-dje Nataše Mićić, predsednice Skupštine Srbije i sad (kad se ovo piše) vršioc dužnosti Predsednika Srbije, digla se prava bura protesta jer je, navodno, njen feminizam ugrožen a i dostojanstvo funkcija koje ona obavlja srozano je. Dakle, i plače se nad nogama dotične gospodje.

A, na članak g. Jovanovića kojim se ugoržavaju „Ijudska prava” i izaziva verska mržnja protiv miliona Srba, naravno, NVO i javno mnenje ostaju nemi. Ili je možda „politički korektno” (stoji u opisu radnog mesta način NVO- a) da se ne uzima u odbranu, što rekao pomenuti Filip David, „filozofija palanke”, pa makar je njome zadojena većina Srba. Ili baš zbog toga!

N. Ljotić

KOŠTUNICA: PRIMOPREDAJA VLASTI U FEBRUARU. Jugoslovenski predsednik Vojislav Koštunica najavio je da će primopredaje na čelu savezne države biti obavljena u februaru. "Hoću da verujem da će to zaista biti u februaru. I što pre, to bolje, mada me muči - ne samo zbog Vojske Jugoslavije ozbiljna sumnja da li će ključni faktori u Beogradu i Podgorici biti uopšte zainteresovani da država opstane, rekao je Koštunica za današnje "Večernje novosti", odgovarajući na pitanje kada će izmedju njega i Svetozara Marovića doći do primopredaje vlasti.

(Tanjug, 19.1.2003.)

KOTŠUNICA O DJINDJIĆEVOJ INICIJATIVI ZA KOSOVO. Predsednik SR Jugoslavije Vojislav Koštunica izrazio je bojazan da bi "sve što bismo sada uradili brzo i preko noći sa Kosovom i Metohijom moglo da za nas bude nepovoljno". "Zato nam se valja čuvati, kako se govorilo u Savezu komunista Srbije pre petnaestak godina, 'olako obećane brzine'. Pogotovo, što nagla promena kursa, u ovom slučaju, nije plod na činjenicama zasnovanih procena u republičkoj vladi, već je, koliko znam, usledila nakon poslednjeg premijerovog susreta sa nekim predstavnicima kosmetskih Srba, rekao je Koštunica za današnje "Večernje novosti". (Tanjug, 19.1.2003.)

3

ЈЕЗИК ОРУЖЈА Овај чланак професора Косте Чавошког, објављен као „лични став" у листу „Глас јавности", нашли смо 7. јануара 2003. на сајту <www.glas-javnos- ti.co.yu>.

••• Кад поверилац неког великог дужника упосли агенцију за утеривање дугова, па ова за почетак припрети да ће најпре злостављати, а потом и осакатити или убити његову жену или дете ако дуг не буде одмах исплаћен, нема ни једног челника хумани- тарне невладине организације за људска права који ово неће оквалификовати као тежак злочин. С тим у вези поставља се занимљиво питање: а шта бива кад на сличан начин поступи углађени амбасадор једне велике силе, што се управо догађа пред нашим очима? Пре више од годину дана амерички амбасадор за ратне злочине Пјер Ричар Проспер припретио је у Никшићу да ће, уколико се први председник Републике Српске др Радован Караџић сам не преда, америчка влада, сходно начелу објективне одговорности, систематски санкционисати припаднике његове породице и најближе пријатеље. Тога ради амерички званичници нижега ранга запретили су појединим пре- дузећима да више не послују с фирмом чији је власник Лука Караџић; потом су припадници „међународних” снага насилно провалили у кућу Караџићевих на Палама, у којој тренутно нико не станује, и у њој направили дар-мар; да би напослетку присилили др Љиљану Зелен-Караџић да напусти положај председ- ника Црвеног крста РС. Најновији чин овог непојмљивог застрашивања и кажњавања припадника породице Караџић одиграо се 2. јануара ове године у радио-станици Свети Јован на Палама, чији је власник др Соња Караџић- Јовићевић. Тридесетак тешко наоружаних војника у панцирима опколило је зграду радија да би обавило, како је касније објашњено, редовну и рутинску инспекцију овог јавног гласила, док је један амерички пуковник узео себи право да разговара и о програмској шеми овог гласила. Поводом овог очигледног безакоња и разобрученог насиља, наше (не)владине организације за људска права суочиле су се с једноставним питањима: да ли се може насилно ући у приватну кућу без судског налога зарад наводно рутинске инспекције и да ли контролу финансијског и другог пословања могу вршити до зуба наоружани војници? Како се нико од ових вајних хуманитараца и ватрених поборника људских права још није огласио, ваља их подсетити да је систематско претресање америчких кућа од британских војника без појединачног судског налога за сваки случај понаособ био један од непосредних повода Америчке револуци- је од 1776. Но, оно што пре 230 година нису могли да поднесу слободољубиви Американци, могу и морају да подносе српски домороци и њихове (не)владине орга- низације у РС и Београду, које за америчке и европске паре „бране” угрожену слободу. Онима који се мало више разумеју у природу

4

државе поставићемо мало теже питање: у чему је раз- лика између разбојничке банде и државе која се служи насиљем свуда по свету? По блаженом Аурелију Августину, једном од отаца Цркве, нема неке битне разлике. Ту суштинску истоветност духовито је изразио неки заробљени гусар када је на питање Александра Македонског - шта је мислио кад је почео да хара по мору? - дрско одговорио: „Исто што и ти кад си напао цео свет; али, јер ја то чиним с малим бродом, зову ме лоповом; а ти с големим бродовљем, и зову те царем.” Сличних примера и данас има на претек. Кад неки Палестинац уђе с експлозивом у јеврејски ауто- бус и разнесе и себе и двадесетак недужних путника, онда је то најогавнији тероризам због којег том покој- нику треба дићи кућу у ваздух да би му цела породица остала без игде ичега. А када Сједињене Државе, с хиљаду авиона и неколико стотина хиљада војника, ускоро нападну Ирак и том приликом, као „колатерал- ну штету”, убију неколико десетина хиљада цивила, укључујући и недужну децу, онда ће то бити законита мисија мира, баш као и „Милосрдни анђео”, који је 1999. у бомбардерима летео изнад наше земље. Недавно су скоро све (не)владине организаци- је и неколико „осетљивијих” књижевника дигли глас против „језика мржње” и нетрпељивости и узгред прозвали водеће националне установе. Ту уважену господу, међутим, уопште не забрињава упадање тешко наоружаних војника у јавна гласила без судског налога и већ дуго коришћени језик оружја, пошто их за то нико не плаћа.

Коста Чавошки

NEISTINITE TVRDNJE KARLE DEL PONTE. Jugoslovenski komitet za prikupljanje podataka o zločinima protiv čovečnosti i medjunarodnog prava počinjenih u suko- bima na prostoru bivše SFRJ saopštio je juče da su neisti- nite tvrdnje glavnog tužioca suda u Hagu Karle del Ponte da su istrage o zločinima NATO u vreme bombardovanja SRJ obustavljene zato što vlasti u Beogradu nisu dostavile tražena dokumenta. Karla del Ponte je u jučerašnjem izda- nju ciriškog dnevnika "TagesAncajger" navela da je njena prethodnica Luiz Arbur otvorila preliminarnu istragu o zločinima NATO za vreme bombardovanja SRJ, ali da je morala biti obustavljena zato što vlasti u Beogradu nisu dostavile tražena dokumenta. Komitet u saopštenju, koje je potpisao predsednik dr Zoran Stanković, podseća da su predstavnici Komiteta imali tri susreta sa Del Ponte - 25. januara 2001. godine, 18. aprila 2002. godine i 19. juna 2002. godine, kada su joj uručena četiri kompakt diska o bombardovanju NATO na lokacijama Varvarina, Novog Pazara, Aleksinca i Surdulice.

Prilikom četvrte posete Karle del Ponte Jugoslaviji, 22. novembra prošle godine, pred- stavnik Komiteta nije bio pozvan na razgovore. "Na kom- pakt diskovima nalazi se kompletna dokumentacija o dokazima koji su prikupljeni za vreme bombardovanja NATO, a sadrže zapisnike o uvidaju sa lica mesta, službene beleške, medicinsku dokumentaciju (obdukcione zapisnike i dr), zapisnike o saslušanju svedoka, foto i video doku- mentaciju i izjave zvaničnika NATO povodom navedenih dogadaja", ističe se u saopštenju. (Tanjug, 16.1.2003.).

Iskra 1 .februar 2003

СРБИ У ПОЛИТИЧКОМ ХИПЕРМАРКЕТУ Чланак који следи, аутор Бранислав Поповић, нашли смо на Интернет сајту Артел Геополитика <artel.co.yu>, 17. децембар 2002. *

* *

Срби, у овом случају они престонички, а у расположењу у којем се налазе друге године новог миленијума (али и нове „постоктобарске” политичке ере), исказују невероватну љубопитљивост за новим хипермаркетима, масовно их посећују, доводећи се понекад и у животну опасност. Занимљиво је и сим- болично да нам прва два хипермаркета доносе управо они, који су се први разбраћили од нас пре десетак година, као и они које смо, тако усамљени у трећој Југославији (Црногорци су, ипак, уједно и Срби, шта год да мислили о томе), пригрлили као некако затурену, а у невољи поново пронађену православну браћу. Свакако да словеначки и грчки хипермаркети стижу овде са великим закашњењем у односу на све оне источне земље које су нам до пре деценију гледале у леђа, барем што се тиче западних потрошачких „тековина” (ми смо давно пре њих саз- нали како изгледа користити пасош и имати супермар- кет, “McDonald’s”, Coca-Colu ill Barbiku). За разлику од поменутог Истока, где су редом стигли велики европ- ски ланци велетрговина - симболи развијеног капитализма - Београд су храмовима изобиља улепшали (бар док и овде не буде отворена француска „Сога”) европски провинцијалци, какви Словенци и Грци, ипак, јесу. Бар тако писцу ових редова провинцијално изгледају, у односу на „праве” светске велике тржне центре које је имао прилике да види, новобеоградски хипермаркети „Меркатор” и „СуперВеро”. Али њихово недавно отварање само је шлагворт за сасвим другачију причу. Ону о српском политичком хипермар- кету. Пред крај 2002. године у Србији се не отварају само мамутске самопослуге. Управо се финишира стварање хипермаркета новокомпонованих партија, и то усред велике битке која се води на узаврелој поли- тичкој арени. Око финалне борбе гладијатора Коштунице и Ђинђића окупљају се кибицери из патуљастих странака ДОС. Неки од њих, као што су Илић, Човић, Михајловић, Исаков би да дигну три прста у правцу Воје, а други, опет, као што су Свилановић, Кораћ/Орлић, Каса, Љајић подигли би два према Зорану, док стари лисац Мићуновић арбитрира у самој арени (посредује). Падају тешки ударци и противудари - Воја три рунде за редом добија на поене, али Зоран ликује, јер нема жирија да Воји озваничи победу! Таква је тренутна ситуација. Очекује се нова рунде. Први овогодишњи нови производ у поменутом политичком хипермаркету изложен је почетком године - рођена је СДП, тј. двоглава аждаја Кораћ-Орлић, са великом медијском помпом и подршком Соција- листичке интернационале, а све у намери да се радничка класа ове земље убеди да је левица оно што каже ДОС, а да то није „тамо некаква” СПС, и то баш пошто је њен председник својом одважном хашком одбраном побрао симпатије јавног мњења Србије. Најесен се показало да је покушај са СДП био

Iskra 1. februar 2003

или неуспешан или недовољан за идеологе ДОС- овске „левице”, обзиром даје синдикална организаци- ја, која је изнедрила једног министра републичке владе, запретила прерастањем у Лабуристичку странку, а све са неутаживим поривом да се, иако њен лидер-министар спроводи неолибералну политику ММФ/Владе Србије, прикаже као заштитник интереса радничке класе! Са друге (опозиционе) стране, једино је Шешељ успео да сачува своју странку, те да гласови- ма, чија је идеолошка структура тешко препознатљи- ва, у трећем покушају стигне до цифре од више од једног милиона, што показује да је део народа итекако незадовољан својом ситуацијом у данашњој Србији, али му се, на жалост, као алтернативу актуелној власти не нуди ништа боље од некадашњег војводе. Пелевић је у „трећем” кругу председничких избора свима доказао да је, вољно или невољно, само испао Ђинђићев џокер! Новокомпоноване популистичке саборне покушаје потрошених или одбачених ликова типа Драшковића, Вуксановића, Обрадовића, Боровића, Дрецуна и сличних губитника, који су се до данас свели тек на комби-коалицију НДС-СЛС, једва да је вредно и поменути. Социјалисти, такође, настављају да „порађају” нове странке. Ове године био је ред на још једног (након Лилића и Вучелића) умишљеног „лидера” (али и поткупљеног од стране ДОС) - Ивковића - да оснује сопствену странку, претходно мучки искористивши писца првобитног социјалистичког политичког програ- ма. Па ипак је на председничким изборима један сим- патичан неполитичар, ревносно глумећи „Радована Трећег” током своје кампање, показао да оно што је остало од праве СПС (мада и сама подложна борби за власт између „непатворених” и „осамостаљених” Слобиста) може да рачуна на вишеструко већи број гласова на наредним изборима. Узгред, Вучелић се вратио, а Вулин приступио, и то колективно, колико год то значило у бројчаном смислу. Можда прелазни рок још није завршен? Уколико унутар СПС успеју да одвоје колективни од појединачног интереса, пригрле искључиво левичарску варијанту патриотизма, убеде раднике да су управо они њихови искрени политички представници, једном заувек разреше сопствени однос према оснивачу партије, те у њен врх уведу нове ликове, неоптерећене било каквим хипотекама прошлости, који ће СПС подарити сасвим нов и за већину народа прихватљив имиџ, социјалисти ће се дигнути на ноге и постати алтернатива ДОС-овој власти. Само им памети треба! Међутим, тек о концу 2002. године долазимо до правих новитета у српском политичком хипермар- кету прерастања једне невладине организације, у којој, иначе, има пуно министара, гувернера и разно- разних високих функционера актуелне власти - али и перманентне претње да ће један „народни покрет!” престати да буде „савест” актуелне власти, већ њена конкуренција, тј. партија која ће „директно преузети одговорност за судбину народа”! Г17 плус, као политичка партија, биће пре свега конкуренција Демократској странци, обзиром да

5

Срби у ...

Mahinacije u Crnoj Gori

Лабус и Ђинђић деле истоветне реформске амбиције, али и њен први савезник. Има мишљења да Г17 плус претварањем у странку добија улогу какву је имао ЈУЛ (партија која данас постоји још само у машти њених оснивача), када је измишљен да буде „лево крило” власти СПС (која је тиме постала још „умеренија” ле- вица), али симетрично - као „десно крило” власти ДС (која ће затим још више истицати своју „соци- јалдемократску” оријентацију). Ако предизборни слоган Г17 плус буде очеки- вана фраза „Ми смо реформе”, поставља се питање чиме ће Ђинђић „вабити” своје гласове на неминовним скорим изборима. Јер, Г17 плус се до Лабусовог изборног неуспеха перцепирао као део Ђинђићеве власти. Можда „Буџет изгласан - пензије, дечји додаци, социјална давања редовни”? „Клинци-студенти од три банке” из НП „Отпор!” вребају из прикрајка. Један део њихових „активиста” (тако се зову они који се појављују у јавности) се „увалио” у заслужене фотеље при власти, док други део сматра себе перманентним револу- ционарима. Зар „нас само” не „гледају”? Додуше - извор, са којег су милиони долара за октобарски пре- врат стизали преко Мађарске, сада је мало „пресушио”. Али, ако се тако процени (зна се где!), прорадиће опет - направиће они и партију, само ако њима (не отпорашима, наравно!) затреба! За сада, ипак, делиоци карата се држе опробаних ликова. Ипак, добро је увек имати и „План Б”, злу не требало! Избори јесу неминовни, чим и сама ДОС изне- друје нове странке, и то стога што је Запад до те мере „угњављен” оволиким лидерисањем, трвењима, отпорима око Хага, „скретањима” оружја ка Ираку или Либерији и некомпетентним понашањем потрошених актера октобарског преврата, да је решио да изнова „промеша карте”, са намером да „потамани” ДОС-ове „патуљке”, новим политичким имиџем окупи реформске (прозападне) снаге које ће, неометане од било каквих национално или ауторитарно обојених лидера, бити у стању да у Србији беспоговорно спроводе политику САД, ЕУ, ММФ-а и Светске банке.

1Цто се савезне државе, у којој би да (и даље) живимо, тиче - након пола године љутих преговора између актера, који је de facto искрено ни не желе, чини се да је пита коначно засољена, тј. ствар решена. Падом СНП и њених савезница на парламентарним изборима у Црној Гори пала је и опструкција тих парти- ја наметању Уставне повеље без (логичних) директних избора за парламент новокомпоноване државне заједнице. По изричитој Соланиној жељи биће створена „земља два премијера”, коју ће заједно, а преко својих пиона, стварно водити ликови, чија почетна слова презимена (Ђинђић и Ђукановић) доносе овој земљи (зар опет!?) један „премијерни” поредак - „ђемократи- ју”!

SEKS, ŠVERC I PREDSEDNIČKI IZBORI Veliki dnevni list Rurske oblasti, „Rheinische Post” sa dnevnim tiražem 400.000 primeraka naklonjen katoličkoj opoziciji, objavio je 21.12.02. godine donji članak svoga korespodenta za Balkan Rudolfa Grubera. * * *

Jedan seksualno - ropski skandal baca senku na sutrašnje predsedničke izbore u maloj balkanskoj republici Crnoj Gori. Jedna mlada žena iz Moldavije je državnu vrhušku dovela u veliku nezgodu. Pre nekoliko nedelja se poverila u kući za zaštitu žena u Podgorici i potom pred istražnim sudijom izjavila: lica iz najviših državnih ustanova poveza su sa bandom trgovaca devojkama koja je nju držala i zloupotrebljavala kao seks-robinju.

Zamenik šefa državnog tužioca Zoran Piperović kao i tri osumljičena trgovca devojkama su potom zatvoreni. Dalje stoje da su mnogi činovnici i visoki policajci osum- njičeni da su u ovoj skandal umešani. Organizacija za Ijud- ska prava traži smenu šefa tužilaštva Božidara Vukčevića. Novine „Vjesti” javljuju, da je policija našla dokumente koji potvrdjuju veze Vukčevića sa ovom bandom.

Koliko je ovo ozbiljna afera potvrdjuje zauzimanje i briga Organizacije za sigurnost i saradnju u Evropi (OSSE) za moldavsku devojku: ,,Mi smo vrlo uznemireni povodom izveštaja da je svedokinja pod velikim pritiskom” izjavio je Steven Vagensajl zastupnik OSSE u Crnoj Gori. Zastupnica EU u Paktu sigurnosti za jugoistok Helga Konrad, opominje vodjstvo Crne Gore da ne prikriva slučaj. Ministar unutrašnjih poslova Andreja Jovićević garantovao joj je potpuno rasvetljavanje afere.

A ipak čak i taj koga je Konrad hvalila kao kuražnog treba da bude smenjen. Predsednik Milo Djukanović hoće da se posle izbora novog predsenika države, on proglasi kao šef nove vlade, da bi za ministra policije sebi podobnog i odanog čoveka postavio. Normalno predsednici vlade postaju predsednici države, a ne obratno! Zato mnogo govori da Djukanović veruje i računa da kao predsednik vlade može bolje da kontroliše i pod rukom drži one, koji bi njegovu brzu i strmoglavu karijeru, kao bivšeg Miloše- vićevog miljenika, hteli da sruše.

Djukanovića i evropske vlasti imaju na nišanu.

Italijanska pravda vodi istragu protiv Djukanovića, koga optužuje kao samog šefa čuvene balkanske mafije duvana, koja upravo države EU prepvljuje švercerskom robom.

Србија и Црна Гора - да ли ће за три године бити „заједно раздвојене” или сасвим одвојене, да ли ће нам то тада уопште бити од значаја? С тим у вези, списак „одлепршалих птичица” (тужна и трагична метафора!) данас броји Косово и Метохију, Дистрикт Брчко, Превлаку, а сутра тек? Превише је упитника!

Za uspešan pokušaj Djukanovićev samospasenja mora dosadašnji predsednik vlade Filip Vujanović da napusti svoje mesto. Vujanović može da postane predsed- nik države, jer na izbore ide kao apsolutni favorit. Djukanovićevi šahovski manevri i seks-ropska afera su interesovanje glasača za izbore jako smanjili. Prognoze kažu da će prvi izbori, kao i u Srbiji, zbog nedovoljnog učešća glasača biti poništeni. (Tako se i zbilo. Na izbore nije izašlo 50 odsto birača, te Vujanović nije izabran.Iskra).

Бранислав Поповић

Preveo: M. Đorđević

6

Iskra 1 .februar 2003

Како su “veliki” kršili embargo UN

Rat sa Irakom po svaku cenu Ovaj članak, autor Milan Vuković, objavljen je u Ekonomist Magazinu - Global, br. 139, 18. januar 2003. godine i na Internet sajtu <ekonomist.co.yu/magazin>. *

* *

Američki inspektori koji su u Srbiju došli da proveravaju poslove domaćih kompanija koje su saradjivale sa Irakom, očigledno su pogrešili lokaciju. Prema izveštajima inspektora UN, oko 30 država širom sveta kršilo je UN embargo protiv Iraka, medju kojima se nalazi čak 24 (odnosno 74 sa svojim kompanijajna u inostranstvu) američkih i 17 britanskih kompanija. Šokantna je činjenica da su svi zaradjivali na Iraku, naročito kompanije iz zema- Ija koje su stalne ili aktuelne članice Saveta bezbednosti UN. I pored toga, rat postaje sve veća realnost, a Džordž Buš već nestrpljivo odbrojava nedelje ili dane do njegovog početka.

Ono što je bio pravi uzrok prvom ratu u Zalivu biće to i ovog puta: bitka za ogromne naftne rezerve Iraka. U ovom su barem saglasni svi nemački mediji. Nekoliko doku- mentarnih emisija na ovu temu mora da je izazvaio pravu moru i nelagodnost u američkom diplomatskom koru koji je stacioniran u bivšem “drugom oku u glavi”. Nije ni čudo, ovakve emisije i te kako utiču na antiratno raspoloženje koje sve više uzima maha, i to ne samo u Nemačkoj. Vredan pažnje je i specijaini dodatak o ovoj temi u aktuelnom poli- tičkom nedeljniku Špigl (naslov: “Krv za naftu”) koji je svoju naslovnu stranu obojio vlastitim provokativnim tumačenjem izgleda američke zastave.

Glavni razlog rata, i u tome se već slažu mnogi analitičari sa svih meridijana, je, u stvari, izgled budućeg posleratnog Iraka. Odnosno, Amerikanci će svakako pokušati da svoju tamošnju vojnu prezentaciju pretvore u ekonomsku sa ciljem isključivanja iz igre svih onih neame- ričkih energetskih koncerna koji su ranije održavali odnose sa Huseinom. Na taj način će američke firme isključiti konkurenciju i dobiti neograničeni prolaz do iračkih naftnih rezervi. Britanci ne žele da ostanu bez dela svog kolača. Od šest najvećih naftnih kompanija na svetu dve su britanske (BP i Shell). Trenutna proizvodnja od oko pola miliona barela godišnje će, u tom slučaju, brzo narasti na šest do sedam miliona barela dnevno, prognoziraju stručnjaci.

To bi neminovno izazvalo veliki pad cena nafte, što bi za ostale proizvodjače iz regiona predstavljalo snažan pritisak.

Prema pisanju Špigla, moguć je i sasvim neočeki- vani scenario: Edvard Nel i Vili Semler, ekonomski eksperti sa New School University iz Njujorka, veruju da će nakon rata doći do neke vrste “regionalne unije pod amerčikim protektoratom” koji bi sačinjavali, za sada, južni Irak zatim Kuvajt i još neke manje države Zaliva. U slučaju da Irak dobije novu stabilnu vladu, ovakva konfederacija bi bila veoma interesantan partner Zapada i važan stabilizacioni faktor ukoliko u Saudijskoj Arabiji, kao što se očekuje, na vlast u skoroj budućnosti dodju antizapadne snage. U tom slučaju bi Zapad još uvek raspolagao sa okruglo jednom trećinom ukupnih naftnih rezervi odnosno bio bi nezavistan ne samo od saudijske, već i ruske nafte. Uostalom, Amerikanci vrlo dobro znaju da je gro napadača 11. sep- tembra upravo posedovao saudijsku putnu ispravu.

Iskra 1. februar 2003

Drugi razlog Ieži u činjenici da naftne rezerve jesu najveće u Saudijskoj Arabiji (262 milijarde barela) ali se one ujedno i najbrže eksploatišu, tako da bi za tridesetak godi- na “poslednja kapljica” ipak ostala u Iraku (oko 250 milijar- di barela rezervi). Zbog toga su Amerikanci napravili vlasti- tu kalkulaciju u koju se uklapaju troškovi novog rata u Iraku u visini od fantastičnih 200 milijardi dolara. U jednoj takvoj atmosferi, poruka ono maio antiratnih demonstranata po uli- cama velikih svetskih prestonica: “ne prosipajmo krv za naftu” deluje već prilično zastarelo. Ako se uzme u obzir da će se u Zalivu već krajem ovog meseca naći 100.000 američkih vojnika, teško je verovati u jedan takav preokret i povlačenje tolike sile koja svakog dana SAD košta mnogo para.

Naftni klub u Bušovoj vladi Nijedna američka vlada do ove aktuelne nije imala toliko članova koji upravo dolaze na svoje funkcije iz naftne branše. Naftna industrija ih podržava iz razloga što i na svo- jim dnevnim zadacima lobiraju svoje moćne finansijere.

Džordž Buš: Teško je danas doći do širih podataka 0 ranijim poslovnim aktivnostima sadašnjeg američkog predsednika u Golfskom zalivu. Poznato je da je on bio menadžer naftne firme Arbusto/Bush-Exploration u vre- menu izmedju 1978-1984. Pojedini američki publicisti tvrde da je postojala veoma uska poslovna saradnja izmedju familija Buš i Bin Laden još u 70-im godinama. Zahvaljujući tim vezama Bušovi dobijaju ekskluzivne kontakte i u Sadijskoj Arabiji. Od 1986. do 1990 godine Buš mladji postaje jedan od glavnih menadžera i suvlasnik naftne kom- panije Harken Епегду. Iz te firme je i stigao na čelo svoje zemlje podržan od moćnih naftnih lobija i industrije naoružanja.

Dik Čejni: na mesto vicepredsednika SAD-a Čejni je stigao sa mesta šefa naftne industrije Halliburton u kojoj je bio prvi čovek od 1995. do 2000. godine. Kondoliza Rajs: trenutno je u Bušovoj vladi savetnik predsednika za si- gurnost. Pre svog političkog uspona bila je član Upravnog odbora naftne kompanije Chevron, u vremenu od 1991. do 2000. godine. Ista kompanija je jedan svoj naftni tanker nazvala po njoj.

Spenser Abraham: Aktuelni ministar za energiju u američkoj vladi, na to mesto stigao je sa funkcije senatora u dražvi Mičigen, a njegov politički uspon sponzorisala je auto industrija. Donald Evans: Na svoju sadašnju funkciju ministra za trgovinu došao je sa mesta predsednika naftne kompanije Tom Brovvn, u kojoj je kao prvi čovek proveo duže vreme (od 1979 do 2000. godine) Gejl Norton: Ministarka unutršanjih poslova. Pre političke karijere bila je najpre advokat pa savetnik mnogih kompanija iz ener- getske branše.

Osim toga, spremnost Iračana da se suprotstave mogućim okupatorima je mnogo veća nego u prvom ratu. Ovog puta Iračani su shvatili da se uopšte ne radi o Sadamu Huseinu već o njihovoj i budućnosti njihove dece. Zbog toga bi Zapad upozorenje Iraka, “da bi u slučaju rata 1 eventualnog poraza, u šta niko ne veruje u zemlji, pre zapalili sve svoje izvore nafte nego što bi ih prepustili ne-

7

KOLIKO KOŠTA IZRAEL AMERIKU? Pod gornjim naslovom kolumnista, Charlie Reese, poznat širom SAD, objavio je u svom elektronskom Biltenu <reese.king-online.com>, 18. decembra 2002., članak koji donosimo niže u slobodnom prevodu na naš jezik.. Reese- ovi komentari štampaju se u velikom broju američkih listo- va. Reese je u toku razbijanja Jugoslavije kritikovao ratnu politiku Evropske unije i SAD na Balkanu. *

* *

Časopis The Christian Science Monitor, u svome broju za 9. decembar 2002. objavio je članak o izlaganju Thomasa Stauffera, ekonomskog stručnjaka, koji je nedavno rekao da ukupna suma koja košta Sjedinjene Države u njihovoj podršci Izraela od 1973. do sada, iznosi 1.

600 milijardi dolara (1.600.000.000.000) ili dva puta više od celog koštanja rata u Vijetnamu.

Ovo je važno da se zna, jer su Izraelci baš sada zatražili od poreskih obveznika SAD drugih 4 milijarde dolara (4.000.000.000), da bi pokrili troškove svoga tlačenja Palestinaca, a takodje i garanciju za drugih 8 milijardi novog duga.

Dame i gospodo, nema nijedne države u SAD koja nije u finansijskoj krizi, i ako vlada SAD ponova podlegne uticaju izraelskog lobija po ovome pitanju, biće to prima facie dokaz masovnog ludila ili najgori slučaj korupcije posle one pod administracijom predsednika Ulysses S. Granta.

Stauffer je održao svoj govor na predavanju organizovanom od strane Ratnog koledža američke vojske, na Univerzitetu džave Maine. On je pretvorio vrednost prošle

pomoći Izraelu u vrednost dolara 2001. godine i izračunao sledeće: Izraeel je dobio (zapamtite, u današnjim dolarima) 240 milijardi, dok je Egiptu dato 117, a Jordanu 22 mili- jarde dolara, kao mito za potpisivanje mirovnog ugovora sa Izraelom.

U 1973. godini kada su Arapi napali Izrael, pokušavajući da povrate teritorije zauzete od Izraela u ratu od 1967. ukazana pomoć SAD Izraelu izazvala je naftni embargo.

To je, prema Staufferu, dovelo do recesije koja je koštala 420 milijardi dolara, a samo povišenje cena ulja daljih 450 milijardi; potreba da se stvori strategiska rezerva ulja, koštalaje drugih 134 milijardi dolara.

Stauffer podvlači da su SAD već garantovale 10 milijardi trgovinskih zajmova Izraelu, i drugih 600 milijardi dolara, za gradjevinske potrebe, za koje očekuje da će ih državne finansije SAD na kraju sve platiti. On dalje redja i druge troškove, direktne i indirektne. Na primer, Izrael je jedini primaoc američke pomoći kome se dozvoljava da znatan njen deo potroši na proizvode Izraela, a ne ove iz Amerike. To je jedina zemlja od koje su američki proizvo- djači oružja obavezni da kupuju izvesnu količinu izraelske proizvodnje. To je jedina strana zemlja koja pomoć prima odmah u celosti i gotovom, što ona potom ulaže u državne bonove SAD, te tako američki poreski obveznici ne samo da čine godišnje poklone Izraelu, već plaćaju i interes Izraelu na taj poklon. Činjenica je da vlada Izraela i njen moćan lobi u SAD koriste dobrotu američkog naroda. Amerikanci su izdašni, ali nikad toliko da zadovolje prohteve Izraela, da dobije što više od dolara koje Amerikanci plaćaju državi kroz razne takse na svoj teško zaradjen novac.

Jedna je pružiti nekome moralnu podršku. Jedno je garantovati nekoj zemlji vojnu pomoć ako bude napad- nuta.

Sasvim je nešto drugo poduzeti stalno finansijsko pomaganje jedne strane države, nešto što naša federalna vlada ne čini čak ni prema svojim sopstvenim državama. Mi imamo svakovrsnih problema unutar Sjedinjenih Država kojima treba pokloniti pažnju. Došlo je vreme da se kaže Izraelcima ,,Ne možemo više da vas izdržavamo”.

Rat sa Irakom ... vernicima” trebalo da uzme ozbiljno.

Kada je u pitanju američki lov na “kršioce embarga” pored naše i drugih zemalja nedavno se na udaru našla i Ukrajina. I to baš u vreme kada je Irak dostavio sva doku- menta UN inspektorima o firmama sa kojima je veoma usko saradjivano u mnogim oblastima ratne industrije, medju kojima SAD zauzima udarno mesto. Desetog januara ove godine, SAD su optužile Ukrajinu da je Iraku prodavala radare (za otkrivanje američkih bombardera koji se koriste antiradarskim sistemima) kao i vojne pontonske mostove. Ovo je, navodno, funkcionisalo preko Sirije.

Tako je i ukra- jinski predsednik, Leonid Kušma, dobio američke packe.

Medjutim, SAD treba najpre da “počiste” svoju avli- ju da bi se bavili tudjim. Jer, saznanje da je preko 70 američkih kompanija istovremeno kršilo UN embargo i dalje se gura u stranu, kao i pravi motivi američke intervencije u Iraku. Medjutim, to se više ne da sakriti. Jedan od dokaza ovim rečima je i spisak kompanija iz zemalja koje su trenut- no stalni ili aktuelni članovi Saveta bezbednosti UN (izvor: Die Tageszeitung). Nedostaje SR Nemačka, a obelodanji- vanje spiska njihovih 30-ak firmi očekuje se uskoro.

Iskreno preporučujem da pročitate ceo članak objavljen u Monitoru. Otvoriće vam oči za problem koji neće biti rešen dok se ne čuje glas američkog naroda u Vašingtonu.

Ako ćemo biti prisiljeni da izdržavamo jednu stranu zemlju, ja bih radje voleo da to bude Francuska. U Francuskoj najzad možete bar pristojno da jedete i uživati u umetničkim riznicama tamo sakupljenim. I dalje, Francuska nas neće uplitati u svoje svadje.

Američka politika apsolutnog pomaganja Izraela i surovog tretiranja Palestinaca od strane Izraela, čine veliki deo našeg problema sa terorizmom. Osudjeni smo u očima muslimanskog sveta da praktikujemo dupli standard, odobravajući kršenje Ijudskih prava od strane Izraela i štiteći ih od medjunarodnih sankcija. Ovo je velika cena koju američki narod više ne može da plaća.

Preveo: Stevan Piroćanac

Milan Vuković, Minhen

8

Iskra l.februar 2003

ХАШКИ ТРИБУНАЛ ИНСТРУМЕНТ ПРОТИВ ПРАВДЕ И ПОМИРЕЊА Овај чланак објављен је на Интернет сајту „ПАТРИОТ", Бањалука. Ми смо га нашли под датумом 27. децембар 2002. године. Писац је Зоран ****. (Код трансмисије са Интернета нека специфично наша слова неста- ју и обично се могу погодити по смислу. У презимену писца од 4 слова појављују се само два (уа), па се услед више могућих комбинација не усуђујемо да га нагађамо. Извињавамо се уваженом писцу). *

* *

Бивша предсједница РС Биљана Плавшић, заједно са својим домаћим и иностраним поли- тичким истомишљеницима, удахнула нови живот Хашком трибуналу за ратне злочине. Злочини се јесу догодили и несумњиво је да починиоце треба казнити, али Плавшићева у цити- раном документу иде и даље од тога и тврди оно што је за тужилаштво Хашког трибунапа кључно: да је злочине наређивао и подстицао најужи државни врх. То не само да није тачно већ је могуће доказа- ти супротно. Отуда се Плавшићкин потпис на цитираном документу, који ће, апсолутно смо увјерени, Дел Понтеова користити као писани доказ у свим будућим процесима против српских оптуженика, не може схватити никако другачије него као фрустрирајућа освета и наставак започетог обрачуна са политичким противницима унутар РС. *

* *

„Признање Биљане Плавшић шаље кључну поруку о истинском злочиначком карактеру подухвата у који је она била укључена, као и о легитимности Хашког трибунала и његове функције", рекао је свје- дочећи у завршној расправи у процесу против бивше предсједнице РС Алекс Борејн, некадашњи предсјед- ник јужноафричке комисије за истину и помирење. Чини се да управо ова реченица дефинише суштину и циљеве правно-политичке обмане која се пред очима цијелог свијета десила протекле седмице у суд- ници Хашког трибунала за ратне злочине. Признањем кривице, али и тешким оптужбама на рачун других српских лидера, удружених у, како веле тужиоци Трибунала, злочиначки подухват, Плавшићева је окончала своју политичку мисију срп- ског инсајдера, започету још с прољећа 1997. године, када се у португалском граду Синтри срела са својим одразом у огледалу - тадашњим америчким државним секретаром Медлин Олбрајт. Њих двије, свака из својих разлога, али обје вођене мржњом, инатом и истрајне у својим политичким циљевима, удахнуће нови живот Хашком трибуналу, чији је кре- дибилитет био пољуљан чак и у Савјету безбједности УН-а, институцији која га је на инсистирање Олбрајтове и њој сличних лобиста и основала давне 1993. године. Олбрајтова ће, баш као и главни тужилац Карла дел Понте, трећи важан лик у овој политичкој представи, признање Плавшићеве бестид- но искористити како би својој прљавој работи дала легитимитет и испунила основну фукцију Трибунала:

Iskra I. februar 2003

његова намјена није да донесе правду и помирење у државе бивше Југославије већ да фалсификује историју и пронађе кривце за ратове, страдања и патње народа на овим просторима. Кад то учини, испуниће своју „историјску мисију” и престати да пос- тоји, а ван домашаја правде, јер и то је циљ, остаће, између осталих, стварни виновници рата и оснивачи овог Трибунала. Признање Плавшићеве вјероватноје и заувијек искључило могућност да се пред било каквим судом појави, на примјер, амерички дипломата Ворен Цимерман, човјек који је Алију Изетбеговића наговорио да повуче потпис са мировног плана Хозеа Кутиљера.

Пропаганда о марионети Можете ли замислити какву је збуњеност, па и панику међу актерима овог процеса, у коме су и питања и одговори били изрежирани, изазвала ријеч марионета, неопрезно изговорена у судници у контек- сту односа Олбрајтове и Плавшићеве. „Београдска пропаганда”, није се дала збунити Олбрајтова, сигурна да јој нико у тој просторији неће поставити питање како је могуће да је неколико година „блиско сарађивала” са Плавшићевом знајући да је оптужена за ратне злочине. Питање није постављено, али је одговор свакако дала Карла дел Понте, тачно дефи- нишући пут и коначну судбину сваке марионете: „Признање кривице Биљане Плавшић није нас изне- надило. То је био наставак њеног новог пута, којим је пошла 1995. године, одмах послије потписивања Дејтонског споразума. То, међутим, никако не умањује одговорност за њено учешће у најгорим злочинима против човјечности.” Дел Понтеова је своју улогу у овој бесрамној међународној представи маестрално одиграла. Њен задатак био је да одглуми строгошћу и предложи што је могуће већу казну за 72-годишњу политичарку, којој су, због бројних „олакшавајућих околности” политичке нарави, на услузи стајале и судије и тужиоци. Требало је такође да страшна Карла увјери јавност да је Плавшићева одбила да сарађује, односно директно свједочи у процесима против Слободана Милошевића и Момчила Крајишника, чиме би њено признање било представљено не као издаја покрета који је пред- стављала и циљева које је до 1996. године заговарала већ као жртвовање како би с њеног народа била скинута колективна кривица. „Ја још нисам ус- пјела да је увјерим да уђе у посљедњу фазу преузи- мања своје одговорности тако што би се појавила као свједок на другим суђењима”, истакла је Дел Понтеова, затраживши да се Плавшићева казни казном не мањом од 15 и не већом од 25 година затвора.

Најзначајнији сарадник Трибунала Но, праву истину о улози Плавшићеве откриће њен адвокат Роберт Пави оцјеном да њено признање кривице и изјава коју је прошлог уторка прочитала пред Хашким трибуналом представљају „најзначајнији могући облик сарадње”. Како другачије назвати доку- мент насловљен као „Чињеничне основе за потврдно изјашњавање о кривици”, који је од 14. септембра до

9

Хашки трибунал ... прошлог понедјељка био под печатом. Када је отпечаћен и објелодањен, било је јасно шта је Плавшићева урадила и због чега су њени адвокати 2. октобра веома лако с тужилаштвом склопили спо- разум по којем су повучене све тачке оптужнице (и она за геноцид и саучесништво у геноциду) осим оне која се односи на прогон на расној и вјерској основи, за коју је бивша предсједница РС признала кривицу. У докумен- ту који садржи 22 тачке, а који су осим Плавшићеве потписали и њени адвокати Роберт Пави и Јудин 0‘ Саливен, на сраман начин настоји се скинути већи дио одговорности са Биљане Плавшић, а при- писати Слободану Милошевићу, Радовану Караџићу, Момчилу Крајишнику и генералу Ратку Младићу. „Основни циљ СДС-а и вођства босанских Срба био је да сви Срби у бившој Југославији остану у заједничкој држави. Један од начина за ост- варење тога циља био је раздвајање етничких група у БиХ. До октобра 1991. вођство босанских Срба, укључујући и госпођу Плавшић, било је свјесно и нам- јеравало је да у раздвајање етничких заједница укључи трајно уклањање одређених етничких група, било споразумом било силом, а осим тога било је свјесно да ће свако присилно уклањање несрпског становништва са територија на које су Срби полагали право укључити и дискриминаторску политику прого- на. Намјера да се етничке заједнице раздвоје силом, која је укључивала и спознају да ће присилно трајно уклањање несрба са територија на које су Срби пола- гали право укључивати дискриминаторску кампању прогона даље ће се помињати као „циљ присилног раздвајања етничких група”, наводи се у документу и наставља: „У креирању и спровођењу циљева присилног раздвајања етничких група учествовали су многи појединци, укључујући Слободана Милошевића, Радована Караџића, Момчила Крајишника и Ратка Младића. Међу тим појединцима постојале су разлике како у њиховој спознаји детаља који су се односили на утврђивање и спровођење тог циља тако и у њиховој улози у њего-вом осмишљавању и спровођењу. Госпођа Плавшић је прихватила и подржала циљ присилног раздвајања етничких група и допринијела његовом остварењу. Она није учествовала у утврђивању и планирању тог циља заједно с Милошевићем, Караџићем, Крајишником и другим и имала је мање значајну улогу у његовом спровођењу у односу на Караџића, Крајишника и друге.”

Наводно прекршен уставни поредак У документу се наглашава да су „двојица најважнијих вођа босанских Срба” Радован Караџић и Ратко Младић често одлазили у Београд на кон- султације са Милошевићем, од кога су добијали упуте и подршку у остварењу горецитираних циљева. Такође се наводи да је ВРС добијала финансијску и логистичку подршку од политичког и војног врха из Београда. У тексту пуном полуистина и историјских фалсификата Плавшићева и њени адвокати помињу 14. и 15. октобар 1991. године, када је Скупштина РБиХ у одсуству и без учешћа српских посланика усвојила Меморандум о стварању суверене БиХ, али и наглашавају да је тиме „наводно прекршен постојећи уставни и политички поредак у БиХ”. Цитира се и Караџићево упозорење муслима-

10

нима да ће бити уништени уколико дође до рата, али се изоставља „чувена” Изетбеговићева реченица да ће „жртвовати мир за суверену БиХ”. Помињу се про- гони и убиства несрпског становништва, сурово и нечовјечно поступање током напада на села и градове, присилно премјештање и депортације, противправно притварање у заточеничким објектима, уништавање културних и вјерских објеката, пљачке, присилан рад и кориштење живих штитова... Ови злочини јесу се догодили и несумњиво је да починиоце треба казнити, али Плавшићева у цити- раном документу иде и даље од тога и тврди оно што је за тужилаштво Хашког трибунала кључно: да је злочине наређивао и подстицао најужи државни врх. То не само да није тачно већ је могуће доказати супротно - и кроз руке саме Плавшићеве прошло је на стотине документа, наредби и одлука у којима се од војних и полицијских снага РС изричито захтијева поштовање женевских конвенција и тражи хапшење и суђење свима који су починили ратне злочине и злочине против човјечности. Отуда се Плавшићкин потпис на цитираном документу, који ће, апсолутно смо увјерени, Дел Понтеова користити као писани доказ у свим будућим процесима против српских оптуженика, не може схватити никако другачије него као фрустрирајућа освета и наставак започетог обрачуна са политичким противницима унутар РС. „Вјерујем да вам је јасно да сам се ја разишла с тим лидерима - премда прекасно. Ипак, то руководство бестидно наставља да тражи оданост и подршку нашег народа. То се чини изази- вањем страха, говорењем полуистина како би се уби- једио наш народ да је свијет против нас. Али, плодови њиховог рада, тог руководства, су јасни: гробови, избјеглице, изолација и огорчење према цијелом свијету, који нас је одбацио управо због тих лидера”, рећи ће Биљана Плавшић, чија је слијепа мржња хашку суд- ницу претворила у балкон Банског двора.

Додикова „истина” Управо то - претварање суднице у политичку позорницу за суђење СДС-у, најприје покрету српског народа, а онда и политичкој странци - био је циљ цијелог овог завршног процеса. Ето разлога да позор- ницом продефилују Медлин Олбрајт, Карл Билт и Роберт Фровик, ликови који су, користећи позицију и утицај Биљане Плавшић, разбили јединство српског народа у РС и спровели зацртане политичке циљеве. У подсјећање на то тужно и несретно вријеме, прави кошмар, који заиста умало није довео до међусрпских оружаних сукоба, уклопило се и свједочење Милорада Додика, који је, говорећи „истину и само истину”, сукоб Биљане Плавшић и руководства СДС-а вратио чак у 1992. годину?! Лидер СНСД-а није објаснио, нити га је ко питао, како је могуће да се и он сам, као посланик у некадашњој Скупштини РБиХ, придружио већини срп- ских посланика које данас Хашки трибунал проглашава „побуњеничком групом с циљем стварања велике Србије”, како је могуће да је током цијелог рата одржавао пословне и политичке везе са Милошевићем, кога сада настоје да прогласе „главним покретачем удруженог злочиначког подухвата”, како је могуће да је баш на ту Биљану Плавшић, која се током 1993. и 1994. године „стално сукобљавала са остатком руководства СДС-а”, Радован Караџић прије

Iskra l.februar 2003

ЕХINIURIA IUS ORITUR Ubrzo po izglasavanju Rezolucije Saveta bezbed- nosti UN br. 827 od 25. maja 1993. o obrazovanju Medjunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju, a naročito posle pada Slobodana Miloševića, jedan broj i naših pravnika internacionalista uporno je tvrdio da je ta Rezolucija validna, te da je pomenuti Haški sud valjana pravosudna ustanova. Pri tom se nisu obazirali na član 29 Povelje UN po kojem Savet bezbednosti može osnivati samo “pomoćne organe koje smatra neophodnim za obav- Ijanje svoje delatnosti”, a još manje na član 28. Poslovnika tog organa, po kojem “Savet bezbednosti može da imenuje komisiju, komitet ili izvestioca za neko odredjeno pitanje”, to nikako ne može biti sud. Tako ispada - ako je verovati ovim pravnicima - da sve što učini i propiše Savet bezbednosti jeste pravo.

Na sličan način ti isti pravnici i njihovi inostrani mentori neprestano nas uveravaju da sve što nam se iz inostranstva diktira predstavlja i našu medjunarodno pravnu obavezu. Čak nam stavljaju do znanja da je to njihovo me- djunarodno pravo toliko strogo, jasno i razgovetno da ne ostavlja nikakve sumnje i nedoumice.

Za razliku od ovakvih naših pravnika i američkih i

Хашки трибунал ... свог дефинитивног повлачења из јавног живота пре- нио дио предсједничких овлаштења.

Ни правде ни помирења Колико је тешко разумјети поступке Биљане Плавшић, свједочи и чињеница да је она, и поред тога што је пристала да постане оруђе у рукама Хашког трибунала, дубоко свјесна да је ријеч о политичком суду који није испунио и вјероватно неће ни испунити зацртану мисију фактора правде и помирења у земља- ма бивше Југославије. „Урадите све што је у вашој моћи да пружите правду за све стране. Чинећи то, можда ћете бити у могућности да остварите мисију због које овај суд постоји”, поручила је Плавшићева судијама, тужиоцима и истражитељима Трибунала. У ову реченицу стало је све оно што није писало у улози коју је бивша предсједница РС одиграла на хашкој позорници: без обзира на то шта је ко од оптуженика признао или ће признати у блиској будућности, правде и помирења на овим просторима неће бити све док се не утврди одговорност политичких и војних лидера друге двије стране у сукобу, као и међународних мешетара, за ратове и распад бивше Југославије. Историју, међутим, на овим просторима још увијек диктирају само бјелосвјетски моћници. Плавшићева је свој дио диктата издекла- мовала, за шта ће бити адекватно награђена или кажњена, у зависности из које ће се перспективе гле- дати одлука судија. Оно што не уђе у историју коју запишу побјед- ници, остаје у памћењу народа, постаје прича или пјес- ма, а након неког времена легенда и мит. Не би нас зачудило када би народни пјевач у некој од тих леген- ди, у коју су неки ушли за живота, умјесто презимена Бранковић употријебио презиме Плавшић.

Iskra 1. februar 2003

evropskih (ne)vladinih organizacija u našoj zemlji, zvaničnici velikih sila i njihovi pravni savetnici su mnogo “fleksibilniji” i pragmatičniji. Primera radi, opšte je poznato da važeće medjunarodno pravo zabranjuje upotrebu sile u medjunarodnim odnosima bez odobrenja Saveta bezbed- nosti, izuzev u slučaju samoodbrane od agresije. Uprkos tako jasnoj i razgovetnoj odredbi Povelje UN, vlada Sjedinjenih Država izričito tvrdi da za njena ratna dejstva nije potrebno nikakvo odobrenje Saveta bezbednosti.

Tako je povodom mogućnosti da Irak prekrši rezoluciju Saveta bezbednosti br. 1441 sekretar Stejt dipart- menta Kolin Pauel ne trepnuvši izjavio da Savet bezbed- nosti “može odlučiti da li je akcija potrebna ili nije”, ali da će Sjedinjene Države “zadržati pravo izbora akcije”, te da “neće neizbežno biti vezane onim što bi Savet bezbednosti mogao odlučiti u ovoj stvari”. Tim povodom postavljaju se sledeća pitanja: 1) Zašto bi Savet bezbednosti utrošio dva meseca da bi odlučio da li se oružana sila može upotrebiti ili ne može ako njegova odluka nije za sve obavezujuća?

2) I kako odluka ovog Saveta može obavezivati Irak, a da ne obavezuje Sjedinjene Države?

Američka vlada nikada nije odgovorila na ova pitanja.

Umesto toga Pauel je samo dodao da američki “predsednik ima ovlašćenja,... upravo ona koja smo koristili na Kosovu”. I što je još važnije, vodeći američki pravnici, naročito internacionalisti, ne osudjuju svog predsednika što krši medjunarodno i unutrašnje pravo oružanim napadom na druge zemlje bez odobrenja Saveta bezbednosti i vodje- njem rata bez saglasnosti američkog Kongresa.

Ovo realpolitičko poimanje medjunarodnog prava kao pukog sredstva nadmoćne vojne sile možda najbolje prikazuje razgovor koji je uoči agresije Atlantskog pakta na Jugoslaviju vodila Madlen Olbrajt s britanskim ministrom spoljnih poslova Robinom Kukom. Kada se ovaj požalio da ima “problema sa svojim pravnicima” povodom upotrebe oružane sile protiv Jugoslavije, Olbrajtova mu je odgovorila: “Nadjite nove pravnike”.

Na sličan način je i Hitier govorio da će uvek naći pravnike koji će opravdati sve što on učini.

Pa kakva je stvarna uloga prava i pravnika? Ako se pravo, naročito medjunarodno, potpuno poistoveti s onim što se inače čini, onda sila čini pravo i u pravu je onaj koji je jači. Otuda je jedina pravna razlika izmedju Slobodana Miloševića, kome se sudi u Hagu, i vodja Atlantskog pakta, koji su nedodirljivi, u tome što je Milošević izgubio rat, a ovi to nisu.

Još je gore što se očigledno kršenje prava, uključujući i najteži zločin protiv mira, kvalifikuje kao pravo ako ga počini najmoćnija sila. I ukoliko je zločin veći veće je i pravo, poput već prisvojenog prava na oružanu agresiju. A kada iz neprava nastaje pravo (ех iniuria ius oritur), ono nije ništa drugo doli bezobzirno bezakonje. „Glas javnosti” 30. decembar 2002.

Kosta Čavoški

11

GAULAJTER BOSNE I HERCEGOVINE SIR PADDY ASHDOWN Ovaj gospođin ponovo je u vestima londonskog Tajmsa (24.12.2002).On mnogo želi da se o njemu piše i govo- ri na masovnim medijima. Nametnut je javnosti za nekakvog stručnjaka za Balkan. U stvari on nije uopšte stručnjak. Njegovo interesovanje počelo je raspadom Jugoslavije i ame- ričkim nasiljem nad tom razbijenom zemljom. Znanje g. Ašdauna o Jugoslaviji, Bosni, o Srbima, nije prelazilo nivo jednog osnovca. Nije raspolagao znanjem istorije, knji- ževnosti, jezika i kulture pomenutog područja. A po rečima profesora M.Stentona, g.Ašdaun želeo je da uvek izaziva konfrontaciju i nudi svoja rešenja za stvoreni problem. On se prosto nametnuo i ušaltovao u gradjanski rat u Bosni. Cesto je bio intervjuisan od novinara i nudio svoja rešenja, koja su bila: „Bombarduj Srbe, bombarduj, bombarduj...” bez prekida. A ovo je onda godilo, jer su razbijači Jugoslavije, Nemačka, Vatikan i Amerika, morali ostati prikriveni. Potreban je bio žrtveni jarac kojeg su stvorili nacisti od srpskog naroda. I bilo je potpuno dovoljno ponavljati Gebelsa i Himlera i tako nas- taviti u budućnosti do današnjeg dana.

Mi ne izuzimamo Srbe od njihovog dela krivice, kao i ostalih Jugoslovena, ali želimo da skinemo lažne dronjke hipokrizije i laži kojima je istina o razbijanju Jugoslavije zamotana i ukukuljena.

Pet ‘slavnih’ minuta u životu i karijeri g. Ašdauna došlo je kad ga je predsednik britanske vlade, g. Bler, pred- ložio UNO-u za položaj Gaulajtera, ovo naročito zato što će uglavnom imati posla sa bosanskim muslimanima, dok ga Hrvati malo interesuju, a Srbi ni malo. On će uglavnom sledi- ti liniju američkog nasilja i njene kolonijalne politike. Njegov autoritet izvire iz apsolutističkog i nasilno sklepanog Dejtonskog ugovora. U gradjanskom ratu u Bosni bili su umešani i rat vodili bosanski muslimani, Hrvati i Srbi. Na pre- govore u Dejtonu, po američkom diktatu i naisilju, bosanski Srbi bili su potpuno isključeni. Na njihovo mesto, a iz ame- ričkih kolonijalnih razloga, oni su imenovali S. Miloševića, tada još predsednika Jugoslavije, da zastupa bosanske Srbe. Ovo iz razloga što je on, Milošević, primenio tri godine duge sankcije protiv bosanskih Srba. I drugo što je Milošević još od mladjih dana bio opčinjen američkim kapitalizmom, a i sa velikim količinama i umerenim cenama viskija koji mu je u Dejtonu stajao na rasploženju.

Dejtonski mir - američka prinuda, na engleskom se naziva “Peace under Duress”, (Mir pod nasilnom prinudom), što pravno nije mir, već diktat jedne strane sile, ili nasilje nad pravom. Dovoljno je bilo samo to što je Amerika naredila dvema zaraćenim stranama, dok je treću isključila, da na njenoj, a ne na neutralnoj terirtoriji mir raspravljaju i zaključe. Pravno mir pod diktatom i nasiljem nije mir već uzurpacija. Prema tome g. Ašdaun je predstavnik nasilničke koalicije koju je, nažalost i sramotu, UNO prihvatio.

Znanje g. Ašdauna o Jugoslaviji, naročito o Srbima sastoji se jedino iz dve pročitane srbofobske, i time pristrasne, knjige od Dr Noel Malcolm-а. Prva knjiga se pojavila krajem 1993. g. „Kratka istorija Bosne”, u kojoj ima jedan dobar deo istorijskog razvoja Bosne do pada pod Otomansku impe- riju krajem petnaestog veka. U novijoj istoriji Bosne knjiga vrvi greškama, netačnostima i neistinama, jer je to pokušaj da se svako zlo Otomana i Austrije pripiše Srbima. Otomani i Austrija su ‘prosvećeni’, a Srbi nazadni i zluradi.

Druga knjiga „Kosovo” pojavila se 1998. g. kad su

12

albanski teroristi KOA - pozadi kojih su stajali Amerika i Nemačka mnogo je opšimija i ima dobrih i informativnih momenata, ali je selektivna i nategnuta, da kroz istoriju dokaže, a što nije uspeo, da su Srbi izvor svih zala, ali nikako ne Otomanska imperija. Pored ovog ima dosta i nategnutih poluistina, nestina i laži o životu prve Jugoslavije, gde se Srbima svako zlo pripisuje. Ova se knjiga pojavila kad su albanski teroristi, ohrabreni Amerikom i Nemačkom i vladom „novog laburizma” u Britaniji, prešli u ofanzivu na Kosovu protivu jugoslovenskih vlasti, policije i drugih ustanova, a naročito na rušenje crkava i manastira i silovanja kaludjerica. Knjiga se, kako je Sir Alfred Sherman primetio piscu ovih redova, pojavila u pravo vreme kada je teroristima dat mig da predju u ofanzivu za nasilno odvajanje Kosova.

Svemoćni diktator Ašdaun Napred je rečeno da je Dejtonski mir, pravno neodrživ, zbog isključenja bosanskih Srba iz pregovora. Diktator - Gaulajter ima daleko veća ovlašćenja i silu da radi bez odgovaranja bilo kome što god hoće, jer priziva i apelacije nema protivu njegovih odluka.

Gospodin Ašdaun ima veću snagu i silu u rukama i pozadi sebe, daleko veću od nacistič- kog Gaulajtera Srbije, Franza Neuhausena, za vreme Drugog svetskog rata. Iako po struci nije istoričar, diktator Ašdaun poseže za sloganima koje je rekao dopisniku Tajmsa: „Kad istorija bude donosila sud o Sarajevu, sudiće nam zaista teško, što smo jednostavno stajali po strani i ništa nismo učinili”! Gospodin diktator namemo preskače, pokušaj u Lisabonu 1992. g. da se nadje izlaz u sukobu bez gradjanskog rata. Sporazum je bio postignut izmedju tri partnera: Muslimana, Hrvata i Srba o formiranju zajedničke vlade i Predstavničkog doma bez Senata. Dr Karadžić se zalagao za dvodomni si- stem, ali je bio nadglasan od dr Tudjmana i Izetbegovića. Tri strane su ipak saglasno prihvatile sporazum i stavili svoje pot- pise na isti. Istovremeno se došunjao Worren Zimmerman, raniji američki ambasador u Jugoslaviji, i rekao Izetbegoviću, „Povuci svoj potpis, ti ćeš dobiti bolje uslove ako se rat nas- tavi, jer pozadi tebe stoji SAD”! Tako je i bilo. A ovo se sakri- va od naroda na zapadu i u celom svetu i protura se demo- nizacija Srba, a što prvo slika njene kovače - lažove i napas- nike - a tek onda Srbe. „Bosanski narod i bosanski jezik” Gospodin Ašdaun, iako nije književnik, niti književni reformator ipak poseže, za onim što pripada ekspertima ovog literanog domena. On je mnogo govorio Tajmsovom dopis- niku o „bosanskom narodu”, o „bosanskom jeziku” i o „bosan- skoj” državi. On zaboravlja ono što je Cyrus Vance američki opunomoćeni diplomata za Bosnu, na samom početku govorio svojoj vladi: „Bosna niti je država, niti nacija niti postoji bosanski jezik”. Bosna je sastavljena od tri grupe: dve naro- donosne: Srbi i Hrvati i treće religijske gmpe: bosanski musli- mani, koje jedino religija odbvaja od dmge dve grupe.

Me- djutim, političke drmadžije u Vašingtonu stalno su ponavljali: ,,Mi hoćemo Bosnu u jednom komadu, unitarnu”. A onda se Cyrus Vance zahvalio na položaju. Sad to hoće i gospodin Gaulajter Paddy Ashdown. Londonski dopisnik Tajmsa N. Hawton kaže da je Ašdaun spreman na sve, da učini nemoguće, što je Cyrus Vance rekao.

Stanisa Vlahović

Iskra 1 .februar 2003

ПРИВАТИЗАЦИЈА НА КОСОВУ ПРОТИВ ИНТЕРЕСА СРБИЈЕ Увод Један од бројева часописа за геополитичка и стратешка истраживања „Геополитика”, уз активно учешће аутора овог текста, имао је за тему најављену приватизацију на КиМ, пишући о њеним штетним последицама по државу Србију а у циљу упозорења и стварања основне информационе подлоге која би омогућила доношење квалитетних политичких одлука. Сасвим је очигледно да до квалитетних политичких одлука није дошло и да процес приватизације на КиМ почиње. О том проблему су писали и аналитичари APIS/group.org пре извесног времена, а проблем је био и на дневном реду расправа многих политичких странака и коалиција у Србији.. У наредном делу текста биће дати основни елементи којим држава Србија може да се служи као аргументима, а у циљу спречавања реализације овог пројекта са проценом каква нас штета може задести ако се оваква приватизација реализује. Величина штете коју овим пројектом можемо да претрипимо, ако држава Србија ништа не учини да спречи његову реа- лизацију зависиће онда само од добре воље оних који пројект реализују.

УНМИК-ов модел приватизације није примерен ниједном познатом светском стандарду УНМИК-ов модел приватизације представља модел који није примерен познатим светским стан- дардима у тој области. Наиме, тај концепт пројектован у моделу спин-офа препоручује продају нето-активе, односно имовине косовскометохијских фирми без дугова. Другим речима, од мајке-фирме препоручује се стварање фирми-кћери, тако што ће сва актива преноси на кћерку а сва дуговања остају фирми-мајки. Уместо ефекта обртања Штајнеров модел привати- зације имаће за ефекат „огулити фирму-мајку”. Овакав једнострани концепт који решава интересе дужника а запоставља, или бар привремено оставља по страни интересе поверилаца и власника је неспојив са тржишном логиком. Оваквим концептом не постоји шанса да се формира стечајна маса коју ће наплатити повериоци, и сасвим је сигурно да он на западу нигде не би могао да буде спроведен јер би био оцењен као чиста превара. Из таквог једног концепта произилази да ће се девизни дугови косовскометохијских предузећа враћати из буџета Србије, јер је НБЈ била супергарант кредитима који су несебично узимани. Држави пре- остаје да са представницима Светске банке настави преговоре у којима ће бити изнете наше примедбе на УНМИК-ов концепт приватизације. Оно што забриња- вајесте то што је Штајнер Уредбу о приватизацији пот- писао у присуству представника Светске банке и она као да има за један од циљева да се Србија уз помоћ Светске банке доведе до „просјачког штапа”. Потпуно је нејасно да ли ће Србија моћи да користи новац од продаје имовине у коју је минулих

Iskra 1. februar 2003

деценија уложила чак 17 милијарди долара. По свему судећи Србија ће остати без тог новца. Осим тога, у том УНМИКовом преурањеном и дискутабилном про- јекту нема ни речи о социјалном програму и бројним другим питањима која искрсавају у процесу привати- зације. У њему очито нису заштићени ни Срби ни Шиптари који су некад радили у пропалим и уништеним фабрикама.

Кршење Резолуције број 1244 СБ УН и непостојање правне утемељености за реализацију модела приватизације УНМИК-а Привремена мисија УН-а, какво јој је и име, има право да привремено управља и администрира, али по резолуцији 1244 СБ УН, нема ингеренције да доноси одлуке које изазивају трајне последице. Процес приватизације је процес у коме долази до промене титулара својине, и који изазива трајне последице. Према томе мисија УН-а, отпочињањем процеса приватизације излази изван својих ингеренци- ја и тиме директно крши резолуцију 1244 СБ УН. У концепту приватизације УНМИК-а не посто- ји ни правна утемељеност. На основу Уставног оквира КиМ, то би се решавало уредбама. Уредбе и сам Уставни оквир су привремени документи. Уз то, не може се приватизовати имовина над којом власништво немају ни УНМИК ни привремени органи самоуправе. Знатан део имовине предвиђене за приватизацију је државно власништво СРЈ и Србије или је у власништву предузећа из централне Србије.

Непостојање укупног амбијента за отпочињање прочеса приватизације Овакав пројекат приватизације се не може ставити на ред јер привремена мисија УН-а није испунила своје обавезе из резолучије 1244 СБ УН што за директну последицу има не постојање амбијента за реализацију једног оваквог пројекта. Нису решени основни проблеми: имовинска права, повратак прог- наних, безбедност, инфраструктура, комуникације, сузбујање криминала. Пројект приватизације се може спровести само у регуларном тржишно уређеном прос- тору, где се осећа владавина закона, у конкурентском амбијенту, где се појављује више заинтересованих купаца. На КиМ ни издалека нема тог амбијента, нема слободног кретања основних фактора производње људи и капитала., покидане су све пословне везе и кооперативни аранжмани између предузећа и тржиште је на највећем степену економског и политичког ризика. На КиМ цвета криминал, трговина нарко- тицима, шверц оружја, људи, цигарета... У одсуству инвеститора из наше земље и иностранства, постојеће фирме би куповали само Шиптари, и то највише они који су до капитала дошли на криминалан начин. Тиме би они опрали новац и убацили га у легалне токове. Тако би се десило да шиптарски криминалци на КиМ контролишу легалну економију.

13

Приватизација ... Преовлађујуће становиште Код нас, међу економистима који се овом темом баве, а којих је нажалост јако мало, провладава мишљења да „Штајнерова приватизација” неће успети, односно да УНМИК, неће успети да прода више од пет, шест предузећа. Сматрам де је ова процена погрешна, Шиптари ће активно учестовати у процесу привати- зације, нарочито они из миљеа организованог крими- нала, сматрајући куповину фирми патриотским чином и још једном мером којом се држава Србија протерује са простора КиМ, односно кидају везе с њом и њеним економским системом. Информације које долазе из извора блиских шиптарским сепаратистичким врховима говоре да ће они као једне од кључне аргумената у прилог својој сепатаристичкој идеји у будућим преговорима који ће уследити о статусу покрајине користити власништво над земљиштем, зато је тренд етничког запоседања територије КиМ настављен и у порасту, и приватно власништво над привредним објектима. Нематеријапне последице приватизације: даље исељавање и отежавање повратка прогнаних Докторка Рада Трајковић, бивши шеф Посла- ничке групе Срба у Косовском парламенту у интервјуу објављеном у листи „Идентитет” од 16.01.2003 године.

- текст „Човић хтео да ме ухапси” у коме износи низ оптужби на рачун шефа Координационог центра за КиМ у чију истинитост аутор овог текста неће да улази, између осталог каже да је погон „Јумка” у Косову Пољу на лицитацији. „Без посла ће остати око 200 српских радника, што ће сасвим извесно имати за последицу нови талас исељавања” каже др Рада Трајковић. Господин Човић у одговору - текст „Неуспела афера” у истом листу одговара да Координациони центар нема информација да је погон „Јумка” продат, јер овај центар нити је консултован нити је задужен за издавање било каквих дозвола ове врсте. Ако занемаримо српске међусобне оптужбе, др Рада Трајковић је сасвим у праву да ће приватизација погона „Јумка” који постоји у Косову Пољу имати за последицу нови талас исељавање Срба са тог просто- ра у потрази за осигурањем егзистенције и прежив- љавања у условима све јачег психолошког притиска. Кад је реч о одговору господина Небоше Човића, тачно је да Координациони центар нема информација да је погон „Јумка” продат јер је био на лицитацији, а тако- ђе је тачно и то да Координациони центар није задужен за издавање било каквих дозвола те врсте. Осим по- гона „Јумка”, на лицитацији је, између осталих привредних објеката, и добро разрађен и опремљен хотел на Брезовици. У склопу својих предизборних активности овај случај, а у вези са исељавањем Срба са простора Брезовице и Штрпца ако он буде продат Шиптару, помињао је господин Велимир Илић, један од лидера владајуће коалиције у Србији, ДОС-а. Све укупно, ово показује да надлежни државни органи нису успели да дефинишу појаву при- ватизације и њене нематеријалне последице, као и да је комуникација између надлежних државних органа који се све укупно баве питањима везаним за КиМ на изузетно ниском нивоу. Зато је због последица које

14

приватизација на КиМ може да донесе, а које су везане за даљи опстанак Срба и њихов повратак на овај простор, чак и да у најгорем случају УНМИК-ов кон- цепт приватизације остане овакав какв јесте, инвести- тори из Србије по сваку цену, у име националних интереса, морају бити анимирани од стане владе Србије да у тој приватизацији учествују. Осим тога и влада Србије треба да се појави као купац појединих важних фирми, јер је то најбољи пут повратка Срба на КиМ који би у тим фирмама могли да се запосле и на тај начин обезбеђују своју егзистенцију, јер је потпуно илузорно очекивати да ће Шиптари који буду постали власници фирми у њих запошљавати Србе. Закључак Уколико би се овакав један дискриминатор- ски пројект приватизације који ништа не уважава а омогућава Шиптарима да прљавим новцем откупе сва предузећа реализовао, он би на директан начин деза- вуисао и обесмислио све приче и решења УН-а и УНМИК-а о повратку Срба, људским правима, праву на егзистенцију и просперитет. То би био још један елемент који би допринео да прича о мултиетничном друштву остане само мртво слово на папиру. Уз то, постоје велике шансе да отплата косметског дуга иноповериоцима падне на терет Србије, а фирме из Србије буду оштећене за милионске износе. Приватизација у којој ће Шиптари постати власници фирми, где ни у једној фирми неће бити власник Србин, директно ће утицати на даље исељавање Срба са КиМ и биће један од елемената који ће онемогућавати њихов повратак. Све чињенице говоре да би нам оваквим пројектом приватизације била нанета оргомна државна и национална штета, зато држава Србија по сваку цену мора да заустави његову реализацију или бар утиче на то да се поједини делови овог концепта који могу да проузрокују директну штету измене. Такође влада Србије чак и да концепт приватизације остане такав какав јесте мора да узме учешће у њему, али и у ани- мирању привредника да у њему учествује у име будућ- ности Срба на простору КиМ. За све то имамо још изузетно мало времена и простора а оно што изазива додатну забринутост јесу тренутна дешавања у коалицији „Повратак”, сукоби на релацији - поједини посланици те коалиције Координациони центар за КиМ; питањем приватизације на КиМ се не бави ни једна Скупштина, у медијима прива- тизацију на КиМ нико више и не помиње... И на крају аутор овог текста, који по својој су- штини представља синтезу радова различитих експе- рата који су друштвену појаву приватизације пре- дузећа на КиМ, разматрали свако са свог аспекта, и процену последица које тако реализована привати- зација може да има, би био најсретнији ако се његове процене никад не би обистиниле.

14. јануар 2003. године <apisgroup.org>

Слађан Николић

OSNOVNI CILJ MONETARNE POLSTIKE U 2003. biće snižavanje stope inflacije na devet odsto, uz stabilnost kursa i porast za 300 miliona dolara neto deviznih rezervi kojima rukovodi Narodna banka Jugoslavije, saopštila je u petak NBJ. (Beta, 27.12.2002.).

Iskra 1 .februar 2003

SPOLJNI PREGLED Sukob interesa na Balkanu u zapadnjačkom taboru O ovome piše australijski dvomesečnik, englesko izdanje, NEXUS (znači lanac ili serija) u broju za decembar 2002. i januar 2003. g. Arena sukoba je Makedonija, i ceo onaj sukob u toj zemlji prošle godine, izmedju makedonske vlade i terorista, uglavnom je delo ‘tetke’ CIA-e, ili je ona kumovala celoj stvari. Prema tvrdjenu ovog magazina, CIA je nastojala da privoli makedonsku vladu da ne traži članstvo u Evropskoj uniji i ‘ne daj Bože da ona to članstvo dobije’.

Da bi slomila upornost makedonske vlade ‘tetka’ CIA dala je mig albanskim teroristima da otpočnu i razviju žestoku terorističku kampanju protivu makedonske vlade. Sa američkom vladom u ovoj raboti učestvovala je i britanska vlada „novog laburiz- ma”. Naravno o svemu ovome obadve vlade, ne samo što nisu ništa iznele na javnost, već su potpuno namemo puštale smušene poluistine i laži. Ovakav stav je zauzet zbog toga da narod u tim dvema državama nebi doznao o čemu se radi.

Makedoniju - od Miloševićevog terora. Ministar Narodne odbrane postaraće se da izvežbane teroriste što pre prevede u NATO saveznike - na snadbevanje. Drugi deo terorista NLA (Armija narodnog oslobodjenja) spremana je da odmah pri- grabi i organizuje civilnu vlast i upravu na Kosovu. Dok je ovako radjeno sa teroristima, na diplomatsko-političkom planu, u pregovorima u Parizu, Madalena Olbrajt će izdiktirati saveznicima u NATO-u, a i van njega, njene uslove za ‘rešenje jednom za svagda’ srpskog problema, naime totalnom oku- pacijom ostatka Jugoslavije. NATO je bio novi SS kasapin Srbije, koji je stanovništvo sveo na nivo raje, kao u doba kad je Otomanska imperija bila na vrhuncu svoje moći, pre prvog poraza pred Bečom 1526. g.

Pored Amerike i Britanije, na ovome prostoru odavno sudeluje i Nemačka, koja je nametnula svoju valutu ostacima Jugoslavije, odnosno američkim ‘feudima’, a sa koji- ma se ona ponosi. Nemačka marka, pre prihvatanja evro valute, uspela je da se ušunja u američke feude u „bivšoj” Jugoslaviji, a takodje i da zagospodari grčkim i albanskim prostorom.

Pored britanskog uspešnog treniranja terorista, ‘tetka’ CIA se srdačno pridružila naporima da se teroristi snab- deju sa oružjem i novcem. Pored ovog CIA se postarala za orkestriranu srbofobsku hajku preko masovnih medija. Ova organizacija je rasprostirala strah medju albanskim življem na Kosovu da bi bežao u Makedoniju; naravno pod uslovom da kažu da beže od Miloševićevog terora, mada je jedan broj Albanaca govorio da im je naredjeno da beže, jer mogu poginuti od NATO bombardovanja na Kosovu. Komandant terorista Tači bio je na platnom spisku NATO-a, a čim se rat završio prešao je na platni spisak UNO-a. Sve je ovo svrstano pod termine „humanizma” i „ljudskih prava”.

Očigledne ekonomske koristi

Rat u Bosni, Hrvatskoj, na Kosovu i Makedoniji

Sprečavanjem makedonskog članstva u Evropskoj uniji, Amerika i Britanija snažno konkurišu nemačkim intere- sima. Pošto je Nemačka ukinula svoju valutu, borba se vodi za uticaj dolarskog gospodstva u Makedoniji. Do sada, po mi- šljenju Nexus-a, angloameričke kompanije nafte imaju preimućstvo nad kompanijama Evropske unije. Ovde se ističe anglo-američki koncern AMBO sa trans-balkanskim naftovodom, koji povezuje bugarsku luku na Cmom moru Burgos i Valonu u Albaniji na Jadranskom moru. Ova anglo američka družba, zajednička ekonomska politika, učinila je balkanske zemlje punim anglo-saksonskim pupetima ili satelitima (nema mnogo razlike u tim izrazima). Najvažnije je sprečavanje ulaska u EU Makedonije, Bugarske i Albanije, dok se još otvoreno ne govori (ali se potajno zucka) sprečava- nje i ostatka Jugoslavije da se učlani u EU. Sađašnji gospodar tame uspeo je da podjarmi i zavadi balkanske narode. Ovakvom politikom Anglo-amerikanaca, interesi Francuske, Nemačke, Italije i Belgije, sad se oseća da su svedeni na mi- nimum suprotstavljanja anglo-američkom kapitalu. Ova poli- tika utvrdjuje gospodstvo dolara na balkanskom prostoru. Na ovom primeru mogli bi se naučiti i naši telići, koji propoveda- ju kolonijalnu demokratiju ili novi imperijalizam.

Predradnje novog kolonijalnog imperijalizma To je počelo negde 1997. g. dolaskom na vlast „novog laburizma” u Britaniji. Nova vlada je odmah prihvatila da trenira što brže albanske teroriste. U ovome je naročito pred- njačio g. Robin Kuk, ministar spoljnih poslova. Skovana je i krilatica - da nagovori albanski narod da beži sa Kosova u

Iskra 1. februar 2003

To su sve bili ratovi za tudji račun; medjusobno istrebljenje za tudji račun. Ovim ratovima izgleda još su opsednu- ti u razdrobljenim krajevima ranije Jugoslavije. Da li će se balkanski narodi ikad osvestiti, da razumeju i vide u kakva su kola upregnuti.

Oni bi mogli i trebali da odmah počnu sa raz- govorima i pregovorima kako da podignu zemlju i izvuku se iz ruševina. Niko im neće dati poklone u ovu svrhu. Medjutim, moguće je pametnom politikom pronalaženje zajedničkih ekonomskih, političkih i sudbonosnih interesa, čak i samom njihovom definicijom. Zatim udruženim zalaganjem na nji- hovom ostvarenju.

Nuzprodukt „humanog rata” na Kosovu jeste albans- ka mafija. Polovinom decembra prošle godine londonski Tajms posvetio je dva duža napisa o problemu pomenute mafije. Medjutim, dok Tajms i drugi listovi nabrajaju zla i posledice mafijskog kriminalnog rada, ni jednom rečju ne pominju se uzroci. Niko ne pita zašto i od kuda ta mafija. To dobro znaju oni medju zapadnim demokratijama koji su stvar- ali albansku mafiju. Zalba je da je albanska mafija prodrla na tržište i osvojila ga od britanske mafije. Bitka se vodi i zadaje mnoge nevolje policiji i narodu u velikim gradovima. A dok se god ne otrezne od opojne slave srbofobije i istrebljenja Srba, dotle će narod nedužan grcati pod knutom sve opasnije i bezobzirnije mafije.

Razbijanjem Jugoslavije, Nemačka, Amerika,Vatikan i njihovi zapadni saveznici, zbog svoje oholosti i lakomosti otvorili su vrata paklu i njegovom stanovniku Satani.

Balcanicus

15

Проф. др Смиља Аврамов

О УЗРОЦИМА АГОНИЈЕ СР ЈУГОСЛАВИЈЕ Ово су одговори (неки незнатно скраћени) проф. др Смиље Аврамов из њеног интервјуа објављеног у ЕКСПРЕСУ, 22. децембра 2002. године. Наслов, највећи број поднаслова и сва подвлачења у тексту који следи су Искрини. *

* *

Расчеречени на два фронта, унутра и споља Разапети (смо) на два фронта: на међународ- ном и унутрашњем. На међународном у конфронтаци- ји, на Западу, са традиционално нама непријатељским државама, али и са некадашњим савезницима из два светска рата, који су нас по други пут у последњих педесет година оставили на цедилу. Унутар земље подељени смо на реформисте и конзервативце; у стварности нема никаквих реформи. Има један плански изазван хаос и распродаја националног богатства без стратешког плана о будућности земље, и без сагледања последица по живот овога народа. И то није једина подела, поде- љени смо на мондијалисте и патриоте... Србија и Црна Гора у перфидној игри Запада Две српске земље, Србија и Црна Гора, недораслошћу владајућег политичког врха, увучене су у перфидну игру противречних интереса западних савезника на овом простору. А као „посредник" завађене српскоцрногорске браће појављује се човек који је из дана у дан, пуних 78 дана, издавао наређења за бомбардовање Југославије - Хавијер Солана. Има ли веће ироније, али и већег понижења и за Србију и за Црну Гору. Духовна обнова против погубних манипулација Замро нам је Светосавски дух, заборављена је миротворна улога Светог Саве у сукобу завађене браће. Спомен храм на Врачару је велелепно дело... али сам по себи неће нам решити проблем. Потребна нам је духовна обнова, потребно нам је ново осмишљење наше будућности, а зато нажалост нису створене ни елементарне претпоставке. Ништа упечатљивије не говори, о духовном стању српског народа него апстиненција на недавно одржаним председничким изборима... Овај случај превазилази изборе. Не ради се овде о опредељењу за ову или ону личност. Историјско НЕ упућено је на адресу такозва- не Међународне заједнице и домаће владајуће елите, са јасном поруком да не жели више да буде објект погубних манипулација на спољнем плану и још погуб- нијих страначких борби на унутрашњем. Место експерата партијски дилетанти Наше наде у опозицију после победе на октобарским изборима 2000. су се изјаловиле. Обећано нам је да ће на чело земље доћи експерти... Уместо експерта добили смо аматере у политици, на кључним позицијама професионално тотално некомпетентне. Неуспели асистент на једном периферном техничко

16

правном предмету на Правном факултету произведен је преко ноћи за министра спољних послова; други такође неуспели асистент произведен је ,,by pass" методом такозваних „невладиних" организација за гувернера Народне банке... и тако редом. Регру- товање се врши по партијској линији као некад у доба Броза. Запад натерао СРЈ у гето, а народ у парије Србија, односно Југославија, (никада) није била затворена заједница... А затворио ју је у гето и народ претворио у парије, такозвани „демократски запад". То су историјске чињенице; уместо борбе за истину, уместо да подвргне критичкој анализи неосно- ване оптужбе и тим путем врати земљу на њене историјске токове, наша дипломатија поданички, безрезервно прихвата све лажне оптужбе, па чак изражава сремност да ту да и свој допринос, без еле- ментарне диломатске културе и способности за вођење преговора. Место партијске борбе државна политика Да би смо разрешили драматичну ситуацију у којој се налазимо, да би смо пронашли излаз потребно је, уместо прљавих страначких борби, цео комплекс проблема везаних за разарање државе поставити у шири контекст... Југославија није била „банана" држа- ва, него држава са историјским и међународно прав- ним легитимитетом... САД глобализација довела до хаоса у свету Један од веома цењених аналитичара америчке политике у званичном органу Савета за спољне односе, дакле лабораторије где се оформљује спољна политика, констатовао је „да је дошло до колапса америчког постхладноратовског политичког система..." У ствари свет је ушао у један процес у коме се своде рачуни једне неуспеле постхладноратовске деценије. Инсистирање на догматским елементима тржишне привреде довело је до катастрофе поједине земље, нпр. у Латинској Америци, а у већем делу света дохаоса. Готових решења нема. Симултано се испреплећу различити планови, при чему се видно испо- љавају размимоилажења између Европе и САД, САД и пацифичког региона итд. Потребно је да ту чињеницу имамо на уму, јер смо непромишљене и брзоплете одлуке платили високом ценом, понети „великим иде- јама" или „историјским савезима". Без осмишљене политике у сигурну пропаст Дочекали смо неспремни епохалне промене 90-их година, а у овом несигурном свету наступамо у раштрканом ходу који нас сигурно води у дефинитивну пропаст. Ништа мање није болна ни чињеница, да у свих 12 година српске голготе излаз из ситуације није оформљен у мисаоном склопу, што пада као тежак грех на душу интелектуалног слоја. Остали смо без осмишљеног стратешког концепта. И данас на нашој политичкој сцени доминира дилетантизам, им- провизација, испразна реторика. Нема одлучности да

Iskra l.februar 2003

Pismo iz Češke

POVODOM NATO SAMITA U PRAGU U vezi sa praškim novembarskim samitom članova organizacije NATO i takoreći poniznih molilaca koji bi želeli da po svaku cenu udju u NATO, svaki iole upućeni čovek, kome nije propaganda dela inostranih i domaćih medija sasvim oduzela moć rasudjivanja, mora da shvati neke činjenice iz nedavne prošlosti.

Osnovna činjenica jeste, da je za vreme poslednjih 10 godina NATO organizovao niz medjunarodnih tero- rističkih akcija u toku gradjansko-etničko-verskog rata u Jugoslaviji, da su za to vreme poginule desetine hiljada Ijudi, da su osiromašene i razbijene stotine hiljada porodica, da se vanredno povećala mržnja medju tamošnjim narodi- ma, da su bili uništeni kulturni spomenici i ono, šta je narod desetinama godina stvarao.

Zajedno sa time su NATO i deo zvaničnog Zapada podigli dezinformacije i laži na nivo svoje osnovne doktrine. A mnogi tvorci te doktrine su bili u Pragu.

О узроцима … ce агонија заустави... Разарањем државе хоће у Европу Постоји код нас једна нереална представа о Европској унији... ЕУ није обичан механизам међуза- висних економија; то је систем заједница држава, постављених на хијерархијској основи, са строгим правилима. Само државе могу бити чланице ЕУ, број гласова које ће имати у зависности је од укупне снаге земље и њене организованости. Вербално наши поли- тички лидери изјашњавају се за улазак у ЕУ, а на унутрашњем плану разарају државу путем фраг- ментације и омаловажавања битних функција, уз све- срдну помоћ тзв. невладиних организација... Библијски егзодус Срба Прогонство више од 700.000 људи може се упоредити само са библијским егзодусима. Прогнани су људи из тзв. „заштићених зона" као што су биле на пример, Крајина, западна Славонија, Космет, зона под контролом међународних снага. Али одговорност у погледу заштићених зона постављена је само у једном једином случају, у случају Сребренице у коју су ушле српске трупе. Мисија Трибунала у Хагу Дубљи смисао Трибунала у Хагу лежи у покушају да се институционалним путем прогласи кривим српски народ и тим путем лиши историјског легитимитета стеченог током последња два века. Запад испуњава Брозова обећања Преструктурирање Балкана Запад управо врши по револуционарном моделу Броза и Кардеља, а не на бази међународних уговора на које су се обавезале те земље. И на Космату као да извршавају обећање Броза дато 1946. Енвер Хоџи да ће Косово уступити Албанији када се за то стекну околности. Под плаштом преговора, у ствари диктата, обмана и историјских фалсификата преведени смо у статус пораженог народа.

Iskra 1. februar 2003

Bila је tu ро zlu ponzata gdja Olbrajt (Albright), zajednički tvorac prevare oko Račka i sramotne farse u Rambujeu, koje su tako uspešno pripremile teroristički napad na Jugolsaviju. I ona je bila medju prvima kad su se radjale prevare oko navodnih pokolja Muslimana oko Srebrenice. Bivši predsednik SAD, Bil Klinton (Bill Clinton), koji je kao predsednik SAD u to vreme sve te pre- vare garantovao, uključujući tu i laži o broju mrtvih Albanaca na Kosovu, nije se u Pragu pojavio. Bio je tu, naravno, i neverovatno aktivni britanski predsednik vlade Toni Bler (Топу Blair), „Klintonova engleska pudlica”, koka ga je naz- vao američki publicista Tomas Fleming, koji je izjavama svojim i svoga ministra inostranih poslova Robina Kuka (Robin Cook) toliko potpomagao dezinformacije i ubijanje u Jugoslaviji.

Veliki dezinformator i pomagač albanskih tero- rista OVK (UCK) na Kosovu, sadašnji generalni sekretar NATO, Džorž Robertson (George Robertson), je verovatno u toku sastanaka na samitu sa raznim slavnim ličnostima sasvim zaboravio na sve one izmišljotine i besmislice koje je izgovorio u toku NATO agresije protiv Jugoslavije, kao britanski ministar vojni. Pravio se važan i kad su ga dva momka iz sale gadjala paradajzima.

Havijer Solana (Javier Solana) je isto tako očevid- no zaboravio, da je kao generalni sekretat NATO 24. marta 1999. „pritisnuo dugme”, da započne teror bombardovanja protiv naroda Jugoslavije, opravdan izmišljotinama i otvorenim lažima, bez saglasnosti OUN, iako je baš taj isti gospodin Solana, sada kao istaknuti član rukovodstva Evropske unije (EU) u septembru 2002. izjavio, da bi pre- ventivna akcija protiv Iraka, bez saglasnosti OUN, bila pro- tiv principa Ijudskih prava. A za bombardovanje Jugoslavije nije bilo protiv tih principa? A taj čovek, koji bi lično trebalo da stoji kao optuženik pred tribunalom u Hagu, sada stvara inostranu politiku EU. Bio je tu, naravno, i ministar inos- tranih poslova SRN Joška Fišer (Joschka Fischer) čije je dezinformacije u toku kosovnske krize još mnogo nadmašio njegov kolega, bivši ministar vojni SRN Rudolf Šarping (Rudolf Scharping), koji je radi finansijskog skandala nedavno napustio svoj položaj. Bio je bašpn koji je 28. septembra 1999. godine izrekao VELIKU LAŽ o 30.000 od Srba navodno masakriranih Muslimana u Srebrenici, da bi učinio NATO teror protiv Jugoslavije prihvatrljivijim za nemačku javnost. Takve laži nisu izgovorili ni najvatreniji propagandisti iz Sarajeva.

Na samitu je bio nemački kancelar Gerhard Šreder (Gerhard Schroder) koji je bez griže savesti održavao logore za obuku albanskih OVK terorista na teri- toriji SR Nemačke - čija delatnost je otpočela još za vreme kancelara Helmuta Kola (Helmut Kohl). Njih obojica su tako bili pravi zaštitnici terorizma u Jugoslaviji, ne Al Kaide, već njoj slične organizaciji OVK. I tako je, zahvaljujući njima, nemačka vojska (Bundesvvehr) mogla ponovo da uništava i ubija na mestima, gde je to već činila u toku 1941- 45. godine.

Naš predsednik Vaclav Havel je bio neverovatno aktivan, hvaleći do neba globalne zasluga NATO organi- zacije, ali srećom nije izgovorio budalaštinu kao onu u pariskom L' Mond (Le Monde) 29. aprila 1999. godine, baš kad su NATO bombe ubijale i uništavale, govoreći da je priroda NATO bombi bila isključivo humanitarna. NATO samit u Pragu je bio i nagrada za Bugarsku i Rumuniju koje su molećivo tražile da ih gospodari NATO prime, kao izraz zahvalnosti što su izdale svoje jugoslovenske (srpske)

17

Povodom ... komšije i dozvoiile NATO teroristima da upotrebljavaju nji- hov vazdušni prostor u toku ubijanja i razaranja po Srbiji u 1999. NATO saučesnici u zločinu su raširenih ruku primili u Bugarsku i Rumuniju.

Ali hrvatski predsednik Stipe Mesić nije primljen u NATO iako je sa toliko elana i od svega srca pomagao pri čerečenju Jugoslavijije u toku hrvatske secesije u 1991. koja je omogućila Zapadu (NATO) da uništi jednu uspešnu zemlju, da otpočne krvavi gradjansko-etničko-verski rat, da stvori na Balkanu tri-četiri poslušne banana republike, da otpočne vladu terora na Kosovu, da poveća svugde mržnju, te da uključi NATO, u toku njegove agresije protiv Jugoslavije u 1999., u društvo medjunarodnih terorističkih organizacija.

NATO samitu nije prisustvovao Ričard Holbruk (Richard Holbrooke), čovek koji je to svakako „zaslužio”, pošto je tako uspešno zastupao onu prljavu stranu Zapada (NATO), čija knjiga „Како završiti rat” (To End a War) (1998.) pokazuje zapanjujuće neznanje nekih činjenica i razne netačnosti.

Realističnije naslov njegove knjige bi bio „Selektivna i pristrasna istorija: kako je pravljen mir u Ju- goslaviji”, sa opaskom: „napisao arogantni dezinformator”.

Agresija protiv Jugoslavije i pomoć teroristima iz OVK u toku 1998-99. nisu bile jedine terorističke delatnosti gospodara NATO. Ova organizacija je maksimalno poma- gala (oružje, pomoć iz vazduha, planiranje, propaganda, itd.) muslimanskohrvatske jedinice u toku uništenja Republike Srpska Krajina, uz proterivanje preko 200.000 Srba iz Slavonije i Krajine (1995.).

Posle provokacije mus- limanskih vlasti 28. avgusta 1995., posle eksplozije bombe u Sarajevu (Markale II), sa mnogo mrtvih, NATO nije pričekao da se tačno odredi krivac, već je drugi dan otpočeo sa teškim vazdušnim napadima na civilne i vojne ciljeve Republike Srpske u Bosni i Hercegovini i javno postao aktivnim saveznikom muslimansko-hrvatske vojske.

U ovakvoj situaciji je stekao velike zasluge za NATO Kofi Anan (Kofi Annan), u to vreme pomoćnik B.B. Galija (B.B. Ghali) za mirovne operacije OUN. Pošto B.B. Gali nije bio prisutan, otpočeo je Kofi Anan sa svojom delat- nošću i saopštio pomoćniku inostranih poslova SAD Talbotu (Talbott) i ondašnji SAD ambasadorki kod OUN Olbrajt, da je naredio civilnim i vojnim (UNPROFOR) vlasti- ma OUN, da se za izvesno vreme odreknu prava veta na bombardovanja u Bosni - čime je prvi put tokom konflikta u Jugoslaviji preneo pravo odlučivanja o vazduišnim napadi- ma na NATO. I radi toga su SAD docnije sa toliko snage podržavale izbor svoga čoveka Kofi Anana za generalnog sekretara OUN. Na praškom samitu nije pomenuto, da su gospo- dari NATO organizvali i rafinirani politički i pravni teror, koji je satanizovao srpski narod i koji je trebalo da nedvosmis- leno dokaže krivicu srpskog rukovodstva i naroda za svo zlo u nekadašnjoj Jugoslaviji i time oslobodi NATO (iZapad) od svake materijalne i moralne odgovornosti za tamo počenjene zločine. Čak i u filmovima sa Zapada (osobito iz SAD) Srbi su ponekad prikazani kao gadni kriminalci, tero- riste i psihopati. Tako je protivpravno postao Medjunarodni krivični tribunal za ratne zločine u neka- dašnjoj Jugoslaviji (ICTY) u Hagu jednostrana, pris- trasna i svojim gazdama sasvim puslušna sramota zapadne justicije, čije postupke ne bi priznali ni u jednoj demokratskoj državi Zapada. Kao što je nekada CEKA, tako sada ICTY ima koncentrisane u svojim rukama krivične postupke: istraživanje, hapšenje, ispitivanje, sudjenje i

18

izvršenje presude, za sada bez smrtne kazne. Poslušnici NATO nisu u Pragu rekli ni reč o nasilničkom ponašanju NATO (SFOR) vojnika u toku stalnih traženja navodnih rat- nih zločinaca u BiH, kada su se ponašali kao bande sile- dzije (Amerikanci, Britanci, Nemci, Francuzi, itd.), razbija- jući prozore, uništavajući nameštaj, provaljujući u kuće, opštećujući škole, uništavajući eksplozivom crkvena vrata, terorišući stanovništvo, uz buku helikoptera i okiopnih kola. Niko ništa ne reče o početnoj pomoći NATO-a Al Kaidi u BiH. Gospodari NATO su pokušali da sebi elegantno obezbede nešto što bi se moglo nazvati globalizovana hrana za topove, Kanonenfuter (Kanonenfutter) - nadajmo se uzalud i da će zdrav razum da pobedi. Pre bi trebalo da priznaju svoje zločine u Jugoslaviji, da se izvine, da ponude prihvatljivu kompenzaciju i da ne uzimaju (ne pljačkaju) više od onoga šta je još ostalo u nekada uspešnoj državi koja je imala kičmu koja je moćnicima smetala. Bilo bi to mnogo bolje, nego slušati sve one slavopojke većine učesnika samita, osobito onih tek primljenih ili onih koji se nadaju, da će ipak moći da udju u taj sumnjivi, pomalo mutni klub zvani NATO. Šta li će da uče deca kroz 50 godina? Da li će to biti laž propadande, ili istina o kojoj se ne može diskutovati, koju bi trebalo stalno braniti, ponavljati, prisećati se? Trebalo bi da se pojavi novi Zola, da opet napiše svoje gromko OPTUŽUJEM. Očekivane masovne demonstracije u Pragu se nisu ostvarile. Mere protiv njih organizovane popularnim češkim ministrom unutrašnjih poslova Grosom su uspele. Ali desetine hiljada Pražana su napustile svoj grad, da im ne bi dosadjivala ograničenja saobraćaja i zabranjene zone. Neki su se plašili terorističkih napada. U Pragu nije bilo oduševljenja za NATO ctostojanstvenike, pre je to bila dosada za narod. A štedljivi Česi su izračunali, kakve grdne pare će taj spektakl da košta zemlju, koja se još nije opo- ravila od letošnjih strašnih poplava.

Ostrava, decembar 2002. Prof. Dr Rajko Določek, dr. sci.

Beleška o piscu: Profesor Dr Določek je sin oca Čeha i majke Srpkinje. Jedno vreme živeo je u Jugoslaviji. Pisac je dokumentovane knjige o razbijanju Jugoslavije od strane Zapada. Ovo pismo pisao je na našem jeziku kojim odlično vlada. Redovan je čitalac Iskre. U propratnoj karti zajedno sa svojom suprugom želi čitaocima Iskre srećan Božić i Novu 2003. godinu.

PREDSEDNIK KOSOVA IBRAHIM RUGOVA PONOVIO JE ZAHTEV ZA NEZAVISNOST KOSOVA jer bi to, po njegovim rečima, doprinelo učvršćenju mira u Pokrajini i regionu, dok je šef UNMIK-ovog biroa za informisanje Sajmon Hejzlok upozorio tim povodom da zahtevi albanskih političara da Skupština Kosova proglasi nezavisnost "unazadjuju Kosovo".

Helzlok je ponovio da pitanje konačnog statusa dolazi na red tek kada budu postignuti UNMIK-ovi standardi. (Tanjug, 28.12.2002.).

U SAVETA EVROPE U STRAZBURU izjavili su u nedelju da je za konačni prijem SR Jugoslavije u Savet Evrope potrebno da u parlamentima u Beogradu i Podgorici bude usvojena Ustavna povelja državne zajednice Srbije i Crne Gore i da se "potvrdi puna saradnja SRJ s Haškim sudom".

(Beta,19.1.2003.)

Iskra 1 .februar 2003

Др КОСТА НИКОЛИЋ: ИСТОРИЧАР СЕ НЕ МОЖЕ ВОДИТИ ПРЕТПОСТАВКАМА У своме двоброју од 24. децембра 2002. године београдски недељник СВЕДОК објавио је на две странице интервју са др Костом Николићем, вишим научним сарадником у Институту за савремену историју и аутором уџбеника историје за трећи и четврти разред гимназије, у заједници са др Николом Жутићем и др Момчилом Павловићем. Николић је главни и одговорни уредник часописа „Историја 20. века". Сарадник СВЕДОКА Добрица Гајић, који је водио разговор са др Николићем, дао му је наслов „Истине и заблуде". Нажалост, поред истина откривених током разговора, неке заблуде нису отк- лоњене. Добронамерни људи, који су доживели и преживели Други светски рат, приметиће да такође добронамерни др Николић (рођен 1963.) базира свој научни рад на документима и књигама до којих је до сада дошао, које је засад проучио. У његовом часном научном раду треба га храбрити, соколити да настави истраживање о Србији уочи и за време Другог светског рата, и омогућити му да дође и до литературе коју, како ће се напред видети, није имао прилике да види. Предмет интервјуа у СВЕДОКУ је, с једне стране, настојање др Николића да прикаже и „другу страну” актера у грађанском рату под окупацијом, а са друге, објашњавање односа генерала Драже Михаиловића са Недићем и Димитријем Љотићем. С обзиром да је интервју предугачак, за наше читаоце ми ћемо изнети одељак у коме др Коста Николић говори о Димитрију Љотићу, по давнашњем „демократском” шаблону, „контроверзној личности”. Тако и он почиње излагање: „Димитрије Љотић је необична и контроверзна историјска личност. Најлакше га је сврстати у фашисте, али се тим, свакако, не добија комплетан одговор. Још у предратном периоду он је збуњивао савременике својим политичким ставовима који су инерцијом везивани за италијански фашизам. У питању је, међутим, била необична концепција сталешке државе као антипод тадашњој партијској демократији, за коју је Љотић говорио да не води рачуна о интересима грађана, већ само о сопственој политичкој промоцији. Пракса краљевине давала је доста повода за такву оцену. Када је наступио рат, посебно у условима сурове окупације. Љотић и људи око њега сматрали су да српски народ своју судбину треба да веже за Немачку, јер ће она или бити побед- ник или остати регионална сила, а Србија у њеној интересној сфери. Није се знало да ће се рат водити до потпуног слома Немачке и Италије и уништења фашизма и нацизма. Највећу опасност за српски народ Љотић је видео у комунизму и „међународном јеврејству”, а када се Михаиловић укључио у устанак, и он је сврстан у групу „издајника” и „страних плаћеника”. Лично мис- лим да Љотић није био фашиста, посебно не нациста, али је својом политиком и наслоном на немачки окупа-

Iskra 1. februar 2003

циони апарат у Србији, само давао доста повода за такве оцене. Такође, његов жестоки антикомунизам и антисемитска реторика уклапају се у такву оцену. Осим тога, „добровољци” су били фанатична војска која се, уз немачку помоћ, немилосрдно борила и про- тив партизана и против „четника” и тако на себе навукла негативан одијум.” Димитрије Љотић „и људи око њега” знали су још пре Другог светског рата да ће Немачка у предсто- јећем сукобу бити „мотор рата”, док ће „крму” држати Стаљин и СССР. Димитрије Љотић је знао да ће Хитлер најзад изгубити рат, чији ће корисник у Европи бити Совјетски Савез. Шта више, он је уочи рата писао о томе и о свему износио своје мишљење, заправо виђење. Претсказивао је догађаје, али, осим његових присталица, у првом реду омладине, нико други му није веровао!. Љотић није сматрао да српски народ „своју судбину треба да веже за Немачку”, али је видео да под непријатељском окупацијом Срби треба у миру да дочекају крај рата, да улудо не губе главе. То је и Милан Недић схватио и зато се примио председништва владе под окупацијом. И Љотић и Недић у оба свет- ска рата борили су се за своју отаџбину, против намачког напада на њу. Др Коста Николић каже да се „није знало да ће се рат водити до потпуног слома Немачке и Италије...” Нису знали они, који нису били обдарени да предвиђају догађаје! Кад сам почетком априла 1945. године побегао из заробљеништва у Аустрију, и отац ме је одвео код Димитрија Љотића у Илирску Бистрицу, Љотић ме је упитао: „Шта се говори у Немачкој, шта народ очекује?” Одговорио сам да немачки народ очекује пропаст и крај рата. На то ме је Д. Љотић подсетио: „А јесмо ли ми то говорили још пре рата, јесмо ли писали шта ће се догодити?!” А потом, пун горчине, рекао ми је: „Е друже Свето, да смо ми за шта нас клеветају, одавно би ти био са својим друговима српским добровољцима!” Тада сам у његовом гласу приметио тугу човека који је за добробит свога народа живео и радио, борио се у ратовима, говорио неуморно у миру, а изроди су га оклеветали, прикачивши му етикету издајника. Ако је Љотић „највећу опасност за српски народ...” видео у комунизму, искуство Русије и Југославије под комунизмом само му даје право. Љотићев став према „међународном јеврејству”, како наводи др Николић, не може се сврстати у антисеми- тизам. Љотић није био против Јевреја, против народа који верује и своју веру држи. У чланцима и говорима Димитрија Љотића о томе је подробно објашњавано и објашњено. И др Николић понавља оно што су му многи до сада о Српским добровољцима износили: „Добровољци су били фанатична војска”; али они се

19

Književnik Ginter Gras

PROTIV RATA I NEOBUZDANOG KAPITALIZMA Ginter Gras, nemački nobelovac, upućuje oštre kri- tike američkoj politici i njenom predsedniku: Buš zbog porodične nafte ugrožava svetski mir Književnik Ginter Gras, „ savest Nemačke", nobelovac, žestok je protivnik rata protiv Iraka. U nedavnom inten/juu za jedan indijski list ovako je ocenio Džordža Buša: - Na tog čoveka gledam kao na opasnost, pretnju svetskom miru. Podseća me na jedan od onih likova u Šekspirovim istorijskim dramama čija je jedina ambicija da stupe pred oca, starog kralja na samrti, i kažu: Vidiš, izvršio sam tvoj zadatak." Odredjen je, dakle, da prvi rat u Zalivu dovede do nove kulminacije, raspirujući drugi. Buša mla- djeg vode privatni, porodični motivi - podstiče ga očevo nasledje. Izvesnu ulogu igraju i ekonomski razlozi Bušovih.

Др Коста ... нису борили „уз немачку помоћ” јер су основани под командом генерала Недића, а борили се под командом генерала Косте Мушицког. Свакако Добровољци су се борили против комунистичких партизана, али не и против четника. Веровање да су се Српски добровољци борили и против четника потиче од наших прочетнички оријентисаних историчара, који или нису били обаве- штени, или нису могли да прихвате истину. О томе веровању сазнали смо октобра 1989. године, поводом симпозијума у Химелстиру у Немачкој о 600-годиш- њици Косовске битке, који је организовао епископ Лаврентије. Симпозијуму је присуствовао и наш еминентни историчар академик Самарџић. Када му је епископ Лаврентије представио мене, као уредника минхенске Искре, и Душка Пејчића, као члана епархијског управног одбора, игноришући мене „љотићевца”, др Самарџић се обратио Душку: „Ја имам пуно разумевање за љотићевце и напор за биолошко очување српског народа, али не могу одобрити њихову борбу против четника!” Док сам ја добровољац почетком априла 1945. године, Душко је у добровољцима био од почетка. Душко му је тада објаснио да Српски добровољци никада нигде нису нападали четнике, него су се само од њих бранили. Историчар др Коста Николић, свакако добар ученик професора др Самарџића, морао би боље да упозна историју српског народа и његових вођа у Другом светском рату под окупацијом. Ми бисмо му у том драге воље помогли, јер што рекао он: „Историчар се не може водити претпоставкама”!.

Porodica је duboko umešana u poslove sa naftom. Iza zahteva za rat sa Irakom kriju se, pre svega, politički i ekonomski interesi.

Treći razlog je, naravno, status SAD kao jedine supersile. One hoće da kontrolišu i diriguju ostatkom sveta, ali premalo znaju o svetu. Ne znaju gotovo ništa. Opasna kombinacija porodičnih, ekonomskih i političkih interesa u tom političaru učinila je da on postane prava opasnost.

Da li taj savez ekonomskih i političkih interesa znači da postoji neka veza izmedju neoliberalizma i teroriz- ma, protiv kojeg se sada vodi borba?

Sigurno. Neposredno posle užasnog napada od 11. septembra ukazao sam da razlozi tog čina leže u gnevu i mržnji Trećeg sveta prema izobilju Prvog sveta. Sve dok ne iskorenimo uzroke tog duboko usadjenog gneva, teror će se nastavljati. Sedamdesetih godina Vili Brant nam je skrenuo pažnju na užasnu nejednakost koja muči svet, tu duboku liniju razdvajanja izmedju bogatih i siromašnih. Predskazao je da će, ako nam ne uspe da uspostavimo pravedan, novi svetski poredak, doći do izliva nasilja. To nasilje nas sada pogadja u obliku terorizma.

Sanjam o svetskom poretku u kojem će razvijene i nerazvijene zemlje sedeti za istim stolom i na najpravedni- ji način deliti sirovine, tehnologije i kapital ovog sveta. Sve dok taj san ostaje samo san, ne može biti svetskog mira.

Ko je odgovoran za to stanje?

- Sever i Zapad. Zakazali smo mi u svetu izobilja, jer smo štitili sopstvene interese na račun drugih. Taj ego- ističan stav, taj posao ličnog bogaćenja, rezultat je, na- ravno, neoliberalne teorije i prakse, koje odbijaju poglede izvan ivice tanjira. Iz toga sledi da će, ako Buš svoj avga- nistanski eksperiment ponovi u nekom drugom delu sveta, time izazvati novi talas terorizma.

Izgleda da, kao glavnog krivca, žigošete sadašnju prirodu kapitalizma.

- Naravno. Posle sloma socijalizma, kapitalizam je ostao bez rivala. U toj, posebnoj situaciji pokazao se kao pohlepna, a pre svega samoubilačka snaga. Misli da sve i svašta može sebi da dopusti. Sadašnji oblik kapitalizma zaslepljenog tržištem iznedrio je sopstvenog neprijatelja, sopstvenog Frankenštajna. Taj sistem bi jednog dana mogao da kolapsira.

Postoji li alternativa?

- Niti u ovom trenutku imamo neku alternativu, niti znamo hoćemo li je u bliskoj budućnosti uopšte imati. U stanju velikog, deprimirajućeg vakuuma, moglo bi da se desi da naidje neki novi oblik fašizma, čije lice danas još ne možemo da zamislimo.

Nedeljni telegraf, 8.1.3. <nedeljnitelegraf.co.yu>

Prevod: M. A.

Светомир Пауновић

20

Iskra 1 .februar 2003

САВЕЗ ВОЈВОЂАНСКИХ МАЂАРА (СВМ) Средином августа 2002. године у Будимпешти су пред многим амбасадама (укључујући и југословен- ску) одржане демонстрације. Предводили су их „ли- дери” десничарских странака, а у поводу осамдесет и две (82) године од закључења Париског (Тријанонског) мира. Разлог за незадовољство демонстраната је чињеница да је овим миром „неправедно” распарчана „Велика Мађарска” или „Мађарска која се простирала од Карпата до Јадранског мора”. Територијалне аспирације Мађарске, на прос- торе свих земаља које је окружују и нису нека посебна новост. Само сада, исказују се оне на један перфид- нији начин, а све је то увијено у „демократске обланде”.

положај мањина које у њој живе”. Нимало другојачији став у односу на овај мађарски закон није испољила ни Словачка. Па је тако, 8. новембра 2001. године, државни секретар у словачком Министарству иностраних послова, Јарослав Хлебо дао следећу изјаву: „Мађари у Словачкој не могу имати специјална права, односно на својој територији Словачка неће допустити примену мађарског закона о Мађарима у дијаспори. Такође неће пасивно посматрати напоре да се Мађари издвоје из словачког друштва и на „миран” начин уклопе у Мађарску. Уствари, тај закон није ништа друго, до увођење елемената национализације у средњеевропско окружење”.

У складу са тиме, Парламент Републике Мађарске, у 2001. години донео је Закон о Мађарима у дијаспори (на снагу је ступио јануара 2002. године). Одреднице овога Закона, Мађарима који живе у земљама суседима Републике Мађарске додељују двојно држављанство, па ће тако ти Мађари имати личне карте и Републике Мађарске.

О томе мађарском закону, политички естаблишмент Хрватске није се чак ни изјашњавао. Хрвати на такве трице и кучине не дају ни пет пара. Код њих је бар то кристално јасно. Уколико живиш у Хрватској можеш и мораш бити једино Хрват. То ста- јалиште најбоље илуструје расправа у Хрватској на тему „да ли треба укинути визе за грађане СР Југославије”?

Деца тих Мађара из окружења, финансиски се стимулишу да студирају у Будимпешти или другим универзитетским градовима Мађарске.

Градоначелница Дубровника Дубравка Шуица (припада најекстремнијем крилу ХДЗ) на ту тему дала је следећу изјаву:

Приватне фирме које имају Мађари у овим земљама се дотирају и тако се стављају у повољнији положај у односу на фирме чији су власници становни- ци тих држава али не Мађари. Дато је потом и „право” невладиним организацијама из Мађарске да сакупљају личне податке о припадницима мађарске мањине у овим суседним земљама. И када се све ово сумира, то није ништа друго до институционализација веза мађарских мањи- на са Мађарском и њихово издвајање из земаља у којима живе. Шестог септембра 2001. године, председник Румуније Јон Илијеску, на саветовању са амбасадори- ма, генералним конзулима и почасним конзулима Румуније у иностранству, оштро се суспроставио намери Мађарске да свој закон о правима припадника мађарских мањина у суседним земљама примени и на румунске грађане мађарске националности. Трансилванија (Ердељ) у коме живе Мађари, није подручје на коме постоји двојни суверенитет Румуније и Мађарске, а у њој су важећи само румунски закони. Дакле, Трансилванија је интегрални део румунске територије, па на њој законе може доносити једино Румунија. Повластице које је Мађарска утврдила за грађане мађарске националности у Румунији и сусед- ним земљама су дискриминаторске и антиевропске. И на крају, председник Румуније Јон Илијеску, закључио је следеће: „Једино и само је Румунија одговорна за

Iskra 1. februar 2003

„Визе неби требало укинути све док се не реши питање граница, како на Дунаву, тако и на Превлаци, као и питање несталих хрватских држављана за време србоцрногорске агресије на Хрватску, и док се непроцесуирају сви ратни злочини које су починили југословенски држављани. Србија и Црна Гора, најпре морају решити питање хрватске мањине у СРЈ, једино као што ми у Хрватској настојимо побољшати статус национал- них мањина на начин како су то решиле земље развијене демокрације!” Не могу, а да не укажем, само на два примера, из којих се најбоље да видети какве погодности Срби ужувају у Републици Хрватској. У селу Билишани, код Обровца, око Св. Саве 1996. гоине, убијена је одрубљивањем главе Милка Олујић, стара 85 година. Скоро у исто време, у Госпићу је заклана Марија Жутић. Родбина, изгбегла током „Олује” у Српску Војводину, на једвите јаде пронашла је покој- ницу у мртвачници болнице у Задру. Сахрана обе покојница није се могла извршити, пошто су погребни радници (Хрвати) одбили да у томе учествују. Укоп је извршен, али тек након ангажовања неких муслимана. Истрага о овим убиствима никада није вршена, а случајеви су остали непознати широј јавности (Ови случајеви су ми познати с обзиром да сам лечио блиске сродника ових несретних старица). У Српској Војводини живи највише око 150 хиљада Мађара. То је отприлике око 7% од укупног

21

1

Савез ... становништва. Највећи број њих организован је у 5 мађарских странака. Све оне настале су издвајањем од Демократске заједнице војвођанских Мађара (ДЗВМ). Међу њима, најагресивнија у своме антисрп- ском деловању јесте Савез војвођанских Мађара (СВМ). Једино она, у свом називу, као што се види нема придев „демократски”. На челу ове странке, у суштини ипак минорне, налази се г. Јожеф Каса. Његово житије, у кратким цртама, написао је „друг” Жика Игић у књизи „Велики испит демократије” на страни 284: „Рођен је 6. фебруара 1945. године у Суботици, Србија. Мађар. Завршио економски факултет. Један од истакнутијих привредника у Суботици и Војводини. Биран на више значајних функција у привредним организацијама и органима власти. Председник Скупштине општине Суботице. Био је финансиски директор у више колектива у Суботици: „Суботичанки”:, „Бачкапродукту”, руководилац Одељења плана и анализе Сложене организације удруженог рада „Новоградња” и члан пословодног одбора Хемиске индустрије „Зорка” у Суботици. За посланика у Првој вишестраначкој скупштини Србије изабран је као кандидат Демократске заједнице војвођанских Мађаре (ДЗВМ), Савеза реформских снага Југославије за Војводину (странка Анте Марковића - п.а.), Демократског савеза Хрвата у Војводини (ДСХВ) и Народне сељачке странке”. И краћа анализа изнетог, а узетог из књиге у којој су биле биографије свих посланика у првом сазиву Скупштине Србије, може се закључити да је друг (касније је постао господин) Јожеф Каса, од ране младости био истакнути члан Комунистичке партије. Због тога је више од двадесет година био један од кључних људи у Суботици. (Писац овог текста, истовремено није могао да се запосли у Новом Саду као лекар, јер није знао мађарски). Са појавом вишестраначја у Србији, друг Јожеф Каса постаће члан Демократске заједнице војвођанских Мађара (веома угледни). Непрекидно ће бити биран за републичког посланика, а истовремено ће бити и градоначелник Суботице. У то време, поста- је индиција да је тесно сарађивао са г. Слободаном Милошевићем и да се веома обогатио (прича се, можда и основано, да се и његово име налази на списку екстрапрофитера). Матичну странку ће напустити, будући да неће моћи да парира г. Шандору Палу, умеренијем поли- тичару и интелектуалцу. Са својом странком (СМВ) ступиће у ДОС и после избора у децембру 2000. године постаће пот- предсеник Српске владе (кажу и ротаријанац). Убрзо ће напустити и функцију градоначелника Суботице, али ће претходно порушити у овом граду споменик цару Душану Силном (није била у реду грађевинска дозвола!).

престони град, јер је ту столовао цар Јован Ненад од Црнојевића када је установио Српско царство у Српској Војводини 1526. године. Господин Јожеф Каса својата Суботицу и проглашава је мађарским градом. Међутим, у Суботици живи више од 60% Срба. Многи од њих су из Републике Српске и Републике Српске Крајине, а када они добију право гласа са Јожефом Касом прича ће бити завршена. Овај економиста и блиски сарадник г. Зорана Ђинђића, негде почетком ове године (2002.) тражио је „Регионалну управу за Мађаре у 9 општина северне Бачке и Баната”. Изгубио је из вида, да су сада свуда ту Срби у „вишку” и да се од тога неће много окорис- тити. Уз господу Чанка и Милета Исакова, он је главни заговорник „војвођанске аутономије” и стварања „војвођанског народа”. Притом, не ретко казује он: „Ми Војвођани”. Ставарао би овај Мађар „Војвођанере” (или „Војвођане”) од Срба. Али успети у томе неће. Срби из Српске Војводине, биће и остаће само Срби. „Војвођанере” уколико жели може да ствара у Мађарској. Он и челници његове странке, са „председ- ником Војводине” чине сву власт у овој етнички трену- тачно најчистијој земљи. Дакако уз помоћ и логистичку подршку г. Зорана Ђинђића. (Али ничије није горела до зоре). Ко о чему, он прича о томе колико су Мађари дисриминисани у Српској Војводини. Онако, успут, на овим просторима, СМВ примењује Закон о Мађарима у дијаспори, а који је донео Парламент Републике Мађарске, иако она нема суверенитет над Српском Војводином. Мађари из Српске Војводине, имају и личне карте Мађарске. Деца им студирају махом у Будимпешти. Економски се помажу Мађари - пословни људи. Господин Јожеф Каса, уз то, водећи антисрп- ску политику, упорно трпа Буњевце и Шокце (Србе - католике)у Хрвате. Суботица је за њега „Сзабатка”, Сента „Зента”, Бечеј мора бити „Бецсе”, Сомбор (где живи „свега” 80% Срба) је Зомобр”, Србобран (где и нема Мађара) „Сзентамас”, а Нови Сад (са око 1% Мађара) мора бити „Ујвидек”. Узурпирао је и све програме на ТВ Нови Сад, где се сем мађарског језика, ни један други језик гото- во не може чути. Сем тога, Јожеф Каса, непрекидно прича о некаквој српској кривици у грађанском рату који је био на просторима бивше СФРЈ. Подржава Хашки три- бунал, а да се он пита, имам утисак да би све Србе тамо упутио. Инсистира непрекидно о угрожености националних мањима у Србији, што је небулозна неистина. Уствари на просторима Србије, само и једино су угрожени Срби, а не националне мањина. И баш

Суботица, из које је овај политичар је Српски

22

Iskra l.februar 2003

због „демократе” Каса и њему сличних, у земљи Србији, под хитно се мора донети Закон о заштити већинског народа. Господин Јожеф Каса ради свој посао на додатном растакању Српскога народа, залажући се за сецесију Српске Војводине од Србије, мада увек тврди супротно. Уверен сам да његов „посао” ипак има сизи- фовска обележја. Ни он, ни његова СВМ, ни којекакви Чанци и Исакови, независну Војводину створити неће. Могу то питање и да интернационализују (а што већ и чине) али њихове приче су већ толико излизане, провидне и бесмислене, да и оне најнеупућеније више завести не могу. Свакоме, ама баш свакоме, на просторима Српске Војводине, кристално је јасно да смо ми Срби тешко дискриминисани од стране мањинских народа. У новијој политичкој историји, то је до сада „чудо невиђено”. То је апсурд над апсурдима. И као такав, без обзира на сва упињања Каса, Чанака Исакова и њима сличних, он се не може још дуго одржавати.

Др Војислав Недељковић

МЕЛАНХОЛИЧНО-НОСТАЛГИЧНИ ДИСКУРС Baca Михаиловић (Прокупље, 1926), професор славистике и књижевник, после Другог светског рата емигрирао је у Италију, затим у Немачку, да би се до данашњих дана настанио и задржао у Америци, где је дипломирао, магистрирао, докторирао и предавао више деценија на Универзитету Северне Каролине. Уз велики број научних радова објавио је књиге песама у прози, прича, есеја и неколико антологија српске поезије и приповедака. Књига приповедака Елзе и друге приче „Удружење књижевника Србије, Београд, 2002” (садржи осамнаест прозних целина), без обзира да ли је исписана у дневничкој, епистоларној или конвенционалној прозној форми, грађена је, као уосталом и претходне Михаиловићеве књиге, у слободној интерпретацији, на инвентивним темељима меланхолично-носталгичног дискурса, али за разлику од њих где се овај аутор бавио највише потресним судбинама наших емиграната, у овој књизи је заједнички мотивско-тематски именитељ, жена (било да су оне Немице, Рускиње, Естонке, Румунке или пак Српкиње). Иначе, могло би се рећи да су ове приче писане у служби специфичне егзистенције која наткриљује читав спектар првенствено психолошких или, пре- цизније речено, психоаналитичких третираних мотива и тема. Наравно, и кроз ове приче, што је био случај и у претходним књигама овог аутора, као раван експресије овакве литерарне основе појављује се као примарни визус добра и зла, као етички, али и много универзални- је тумачених категорија практичног ума. Требало би напоменути да кроз књигу Елзе и друге приче Васа Михаиловић надахнуто говори о гротескним и

DJINDJIĆ O DRŽAVNOM STATUSU KOSOVA Predsednik Vlade Srbije Zoran Djindjić ponovo je juče oce- nio da je poslednji trenutak da počnu razgovori o državnom statusu Kosova, odbacujući tako ocene medjunarodne javnosti da je za tako nešto još preuranjeno. "Ne smatram da je preuranjeno ili ishitreno upozoravati na to neprihvatlji- vo stanje i zahtevati odlučnu aktivnost u pravcu zaštite prava države Srbije. Naprotiv, poslednji je trenutak da se otvoreno razgovara o statusnim pitanjima, jer se ona očigledno prećutno rešavaju i iza leda nadležnih medjuna- rodnih i domaćih institucija", naveo je D jindić u pisanoj izjavi. Izneo je ocenu da sada treba otvoriti razgovor o sta- tusu Kosova, jer se pokrajina kreće u pravcu nezavisnosti. U jučerašnjoj izjavi Djindjić je ocenio da "medjunarodna zajednica jedno govori, a drugo radi". "Nema nikakve sum- nje da je danas, kao i u prethodne tri i po godine, Kosovo de fakto nezavisna država... Sistematski se eliminiše bilo kakva veza Srbije i Kosova i Metohije, od zakonodavstva, carinskog i poreskog sistema, do raspolaganja državnom imovinom i medjunarodnog predstavljanja", podvlači Djindjić. On je optužio medjunarodne organizacije da imaju "očiglednu nameru da organima Kosova i Metohije predaju državne nadležnosti koje su oduzete od Srbije". "Nijednog trenutka se ne pominje vraćanje nekih nadležnosti Srbiji. Ne treba biti vidovit pa shvatiti da se time planski stvara neza- visna država... Srbija niti sprovodi bilo kakve nadležnosti ili prava na Kosovu i Metohiji, niti je tako šta predvidjeno u budućnosti", naveo je Djindjić. On je dodao da se medju- narodna zajednica za svoje aktivnosti na Kosovu poziva na Rezoluciju Saveta bezbednosti UN 1244, ali primećuje da su tom rezolucijom garantovana i prava matične države... "Ali, danas u medjunarodnoj zajednici niko ne pominje garanciju vraćanja vojske i policije, dok se o vraćanju proteranih gradjana govori pretežno demagoški", zaključio je Djindjić. (Tanjug 20.1.2003.)

Iskra 1. februar 2003

драматично-парадоксалним ситуацијама и стањима најобичнијих људи, оних које у непосредним кон- тактима и комуникацији сусрећемо готово свакодневно. Сем овог, чини ми се, основног постулата на страницама ове интригантне књиге смењују се Ерос (врло често у ишчашеним и девијантским ситуацијама) и Танатос, метафизичко и (хипер)реално, смех и плач, ониричкобаснолико и јава, гротескно и тегобно, хумор и иронија и многи други подтекстуални и метатекстуални слојеви. Концепција ове књиге базирана је на интуитивном мишљењу, које је предмет искључиво духовног доживљаја, и које путем сазнања поставља у стварност сва опажања. Васа Михаиловић је указао на то какав облик мисли подразумева доживљено мишљење. Стога је у самом мишљењу виспрено пронађен елемент којим се човек духовним путем ужљебљује у стварност. Сведоче о томе многи луцидни примери као, рецимо, у причама „На крсту”, „Гласници из даљине”, „Елзе”, „У логору”, „Збогом, Европо”, „Ана”, „Отац и кћи”. Снага ове прозе је у моћи кристализације разноврсних проблема; она је врло присно и привидно једноставно сажимала елементе ви- зије свега постојећег. Тиме ове приповетке показују своја шира, садржајнија дијалектична значења и обележја. Несумњиво је да је Васа Михаиловић поседовао моћ да своја размишљања исказује чулно; он је повре- мено елегичан и сетан, али је у тој елегичности и сетнос- ти остварио лирску лепоту која нас не само фасцинира већ и увлачи у нове светове, у нове људске емотивне и мисаоне односе. Стиче се утисак да је Михаиловић свој свет стварао лако, да су његова суочавања са светом једноставна - међутим, кад се уђе у свет његове прозе, кад се осете сви њени токови, онда се види колико је сложена, густа и слојевита, и колико у себи носи буру времена и живота кроз коју је аутор, делећи драматичност судбина својих јунака, пролазио. У једној референци, књига за све пасиониране љубитеље писане речи. (Борба, 29.8.2002.)

Зоран Богнар

23

—

Knjiga 20. stoljeća

O knjizi Hrvoja Magazinovića: „KROZ JEDNO MUČNO STOLJEĆE” Hrvoje Magazinović: „Kroz jedno mučno stoljeće”; 6.5 sa 9.1/4 inči; str. 423; Split, 2002.; izdavač „Jadran”, Milvoki, Vis., SAD. *

* *

Upravo je izašla iz štampe knjiga koja obuhvata celo Dvadeseto stoljeće. Pisac je Hrvoje Magazinović o kome u knjizi stoji sledeća biografija: Rodjen je u Zadru 29. maja 1913. godine. Osnovnu školu pohadjao je na otoku Molatu i u Splitu, gde je i maturirao na Realnoj gimnaziji 1932. godine. Na beogradskom Pravnom fakultetu diplomirao je 1937. godine, a stepen magistra privrednog prava stekao je na Pravnom fakultetu u Zagrebu 1970. godine. Praksu advokatskog pripravnika vršio je u Splitu i u Banjaluci. Objavio je više radova iz pravne oblasti. Još za studentskih dana politički se oprijedelio za JNP Zbor, čiji je banovinski sekretar bio u Banjaluci od 1939. godine do raspada Jugoslavije 1941. godine. Pred ustaškim progonima uspje- va se spasiti bjegom u Beograd. Tu mu se pridužuje zaručnica Zora Kesić iz Banjaluke s kojom sklapa brak. U gradjanskom ratu suradjuje s antikomunističkim korpusom s kojim se u listopadu 1944. godine povlači u Sloveniju, pa u Italiju. Poslije boravka u logorima u Forli i Eboli prelazi u Trst gdje ga 23.2.1949. godine hvata jugoslovenska Udba. U Postojni biva osudjen na 20 godina robijanja, sa prvih 9 mjeseci teških mučenja, te boravka u zatvorima u Ljubljani, Beogradu, Sremskoj Mitrovici i Požarevcu, biva oslobodjen 29.11.1959. godine. Nakon 2 godine uspješnog rada na pravnim poslovoma u beogradskom Autotransportu Udba ga protjeruje iz Srbije. Od 1963. godine u splitkom Brodogradilištu radi na komercijalnim pravnim poslovoma.

Godine 1990. odlazi u mirovinu.

Knjiga „Kroz jedno mučno stoljeće” sadrži 15 poglavlja od kojih je svako krcato sa podnaslovima. Poglavlja su sledeća: Uvodna riječ; Prvi Svjetski rat; Kraljevina Jugoslavija; U NDH (Nezavisna Država Hrvatska); Srbija pod okupacijom; U Sloveniji; U Italiji; Zorina priča - prva; Zorina priča - druga; Iz Ebolija u Trst; Hvatanje na granici i istraga; Robija, Sremska Mitrovica; Zorina priča - treća; U prvom krugu; Na slobodi; Prelazak u Split; Završna Riječ; Prilog - Pokušaj atentata na kralja Aleksandra u Zagrebu. Kraljev plan o rješenju hrvatskog pitanja.

Iz gornjih poglavlja se može videti, da Magazinovićeva knjiga obuhvata celo 20. stoljeće; propast Austro-ugarske monarhije; stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, pa posle Jugoslavije; slom države 1941. godine; stvaranje tzv Nezavisne Države Hrvatske; okupaciju Srbije; komunističku revoluciju i gradjanski rat 1941. godine; osvajanje Srbije u jesen 1944. godine od strane Staljinove Crvene armije i Titovih partizana; odlazak Srpskog dobrovoljačkog korpusa u Sloveniju oktobra 1944; napore Dimitrija Ljotića da s Narodnim odborom za Sloveniju stvori Nezavisnu Sloveniju u okviru Federativne Kraljevine Jugoslavije; smrt Dimitrija Ljotića i odstupanje nacionalne vojske u Italiju i Austriju; izdaju antiko- munističkih boraca iz Austrije i njihovu predaju od strane Engleza partizanima i streljanje u Kočevju 1945. godine; život u logorima Forli i Eboli; transportovanje ostataka

24

Jugoslavenske vojske iz Italije u Nemačku i ostanak pisca u Trstu; otmica Magazinovića od strane UDBE zajedno sa suprugom Zorom i odvodjenje u Ljubljanu; istražni postupak i strašno mučenje u kazamatima UDBE; dvadesetgodišnja osuda na robiju i robijanje u Sremskoj Mitrovici, Požarevcu, Centralnom zatvoru u Beogradu; puštanje s robije i život na slobodi; proterivanje iz Beograda u Split i životna borba za opstanak.

Kada sve ovo čita, čitalac ima utisak da prisustvu- je jednom uzbudljivom filmu kakav se retko vidja u životu.

Magazinović opisuje mnogo dogadjaja u kojima je bio lični učesnik i mnoge Ijude, koje je u većini lično poznavao. I to sve zauzima razdoblje od 1918. godine, pa skoro sve do kraja 20. veka.

Opisi dogadjaja su tako slikoviti, da se ima utisak kao da im lično prisustvujete. A opisi ličnosti su tako reljefni, kao da ih gledate pred sobom. Mnoge likove je kao umet- ničkom kičicom izvajao, pa vam se čini da će svaki čas oživeti.

Najreljefnije je opisao na mnogo mesta lik Dimitrija V. Ljotića, predsednika Jugoslovenskog narodnog pokreta ZBOR, za koga je Hrvoje Magazinović bio sudbinski vezan celog svog života.

Ljotićev lik se odvaja od svih drugih liko- va, a opisan je tako svestrano da bi bila velika šteta da nije objavljena ova knjiga.

Pisac ga je osvetlio kao rodoljuba, vojnika i borca u stvaranju Kraljevine Jugoslavije, njegovo služenje zemlji i narodu kao ministra pravde, osnivača JNP ZBOR, odličnog predsednika Pokreta, pisca i ne- nadmašnog govornika, političara sa krstom, koji je brinuo o otadžbini i narodu, kojima je vemo služio, naročito u vre- menu nemačke okupacije kada je srpski narod bio biološki ugrožen. Sa Srpskim dobrovoljcima, čiji je duhovni pred- vodnik bio, pružio je najznačajniju pomoć generalu Milanu Nedići da bi opstali Srbija i srpski narod u ratnim godinama 1941-1945. Sve je Magazinović to tako lepo opisao kao niko pre njega.

Uspehu knjige doprinela je i njegova supruga Zora, koja je tri puta robijala i ostala mu verna kroz ceo život. Njena tri priloga u knjizi su izuzetne vrednosti i ona je svo- jim perom samo ulepšala knjigu.

Još bi se dugo o knjizi Hrvoja Magazinovića moglo pisati, ali da bi čitaoci spoznali i istorijsku i literarnu vrednost ove izuzetne knjige treba da je lično čitaju. Mi je iz sveg srca preporučujemo, a piscu najsrdačnije čestitamo. Hvala mu što je otrgao od zaborava one svetle i mučeničke likove hiljada pobijenih njegovih drugova i saboraca u Kočevskom Rogu, koje Brozovi komunisti bezočno pobiše krajem maja 1945. godine kada je Drugi svetski rat već bio završen. Njima neka je večna slava, a Magazinoviću beskrajna hvala.

Bora M. Karapandžić

Napomena: Ova zaista retko vredna i interesantna knjiga Hrvoja Magazinovića, štampana u ograničenom tiražu, i rasparčana uglavnom diljem bivše Jugoslavije, može se još uvek dobiti kod nekih poverenika Iskre u dijas- pori po ceni od 15 engleskih funti (ili ekvivalenat u drugoj valuti). Ako se knjiga isporučuje poštom, treba dodati 3 funte (ili ekvivalenat) za poštarinu.

Iskra 1 .februar 2003

Ревизионизам у савременој српској књижевности (75)

АМЕРИКА

САВЕ ЈАНКОВИЋА У свом најновијем роману, Америка, Сава Јанковић продужује да прати судбину главног јунака из ранијих романа, Небојше Васиљевића (алиас Слободана Спасојевића). То даје целокупном сплету романа уједињујућу целину и истовремено проширује дијапазон описаних догађаја. Кроз цео роман провлаче се коментари на догађаје у Другом светском рату у Југославији, углавном Србији, који се највише односе на улоге ге- нерала Милана Недића, Димтрија Љотића и доброво- љаца, пошто је и Небојша био један од њих. У америчком граду у који се Небојша уселио налазе се неколико људи који непрестано нападају „љотићевце” и оптужују их за колаборацију са Немцима и, што је горе, да су фашисти. Тако неки Станковић стално напада љотићевце и збораша проту Вељка да је, наводно, дочекао Немце нацистичким поздравом (а прота провео цело време у заробљеништву), и да су протина деца, од којих је један био у добровољцима а други били непунолетни, убијала Србе. Бивши заробљеник Владимир Поповић, који је имао другачија обавештења о рату у Србији, оптужује оне „одгоре” који оркестрирају целу хајку на љотићевце: „А неки од њих и не смеју да се јавно покажу, јер не знају шта ви знате о њима. Како су они изашли из Србије и Југославије? Како су се неки од њих нашли у Бечу? Ко од њих може јавно да баци први камен? Онај наш мајор Петровић, који вас, поред Станковића и Шљукића, највише напада иза леђа, чуо сам да је при крају рата пришао некој вашој јединици и да је, зах- ваљујући томе, успео да из земље извуче живу главу.”(191) Владимир Поповић показује да је одлично обавештен о проблему „колаборације”, не само код нас: „Недић је спасао српски народ можда и од пот- пуног уништења... Не знам да ли вам је познато како су Енглези третирали своје грађане који су, као Недић, учинили све од себе да би заштитили своје земљаке на Каналским острвима које су Немци за време рата окупирали?... Енглеска влада их је одликовала највишим одликовањима, а Краљевски дом их је произвео у витезове. Тако би се, вероватно, десило нешто слично и код нас Недићу и његовим сарадници- ма, да Енглези нису продали Југославију Стаљину и његовом шегрту, Титу.” (94-95) Дане Покрајац, лички четник, одговара на оптужбе доктора Ђурића да је „Збор” фашистичка организација: „Ја сам био у личким четницима за време рата. Нама и Ђујићевим четницима су љотићевци помогли да дођемо у Словенију и тамо нас братски дочекали. Да не би њи‘, и ми бисмо, нас све заједно око четрнаест хиљада, прошли к‘о и седамнаест хиљада црногорских четника Павла Ђуришића или, како кажу, преко сто хиљада србијан- ских четника у Босни, са Дражом.”(11617) Дане даље објашњава: „Ни такозвана ‘антиљотићевска пропаган- да‘ није га збунила ни омела. Знао је добро како су и њих, Личане, не само комунисти него и неки необавештени или погрешно обавештени људи,

Iskra 1. februar 2003

нападали да су ‘колаборирали1 са Италијанима, док су они, у ствари, прећутно избегавали једни друге. Италијанима је то стање одговарало да би избегли губитке у људству по балканским гудурама, док је четницима добро дошло да се усредсреде на борбу против усташа,... а исто тако да би се лакше бранили од комуниста, који су их последње две године рата све чешће нападали.”(253-54) Чак су и стари српски досељеници у Америку имали правилнији став према Недићу. Тако један од њих каже: „Чули смо да је Недић био права ‘Српска мајка' оном тамо народу и да је cnac'o стотине ‘иљада избеглица из наши‘ крајева... Недић је спасав‘о народ од пропасти, кол‘ко год је мог‘о, а Дража се спрем‘о у шуми да опали по Немцима кад за то дође време. Али не лези враже, умеш‘о се Тито и наговорио Черчиловог сина да Енглези оставе Дражу и његове четнике и да помажу комунисте, српске изроде.”(8081) Сам Небојша убеђује доктора Ђурића: „А што се тиче Љотићевог Збора,... уверен сам да нисте ништа прочитали ни из програма, ни из обилне литературе Збора, јер да јесте и да сте то озбиљно проучили, знали бисте да је покрет Збор суштински не само антикомунистички, него и антифашистички и анти- нацистички.”(117) Јанковић такође наводи речи Владике Николаја, које и дан-данас неки поричу у Србији. Владика Николај је на пикнику у Америци рекао: „Српски народ је дао у овом рату, и не само у овом рату него и у овоме веку, три великана, три вели- ка човека: Димитрија Љотића, генерала Милана Недића и генерала Дражу Михаиловића.”(105) А прота Вељко се пита: „Зар није довољан, поред осталог, опроштај Владике Николаја над одром Димитрија Љотића? Знаш да га је тада назвао ‘политичар са крстом'. Тај говор је штампан и прештампаван више пута у емигрантској штампи, и то не само у добровољачкој.”(106) Владимир Поповић додаје: „Једном је, пре рата, назвао Љотића ‘свети Димитрије‘”.(107) Владимир Поповић покушава да објасни такво понашање Срба: „Ми, Срби, изгледа морамо да имамо некога кога ћемо да оговарамо и нападамо, да бисмо ми сами изгледали бољи и чистији пред другима. Некога ко је за све крив. Другим речима: ‘Како смо ми светли и праведни. Ето, провели смо цео рат под најтежим околностима иза бодљикаве жице‘, иако, узгред, нисмо ни метка опалили у одбрани своје отаџбине... или, како неки дражиновци сматрају, ‘ми смо се мучили по шумама, а они, недићевци и љотићевци, они се шепурили по градовима1. Али, хвала Богу, то су само појединци. Немци су једном разоружали цео ваш одред.”(95) Поповић затим даје праведно признање добробољцима и њиховој борби: „Мени је добро познато да сте ви и ваши другови још пре рата били велики идеалисти и патриоти и, када је било потребно, знам да сте излагали своје груди и ги- нули за српски народ. Прво су се, још пре рата, на вас, као антикомунистичке првоборце, бацили блатом комунисти, па су им се после неки други, или необавештени или погрешно обавештени, придружи-

25

ли.”(95) И Ђорђе, протин син, истиче заслуге доброво- љаца: „Колико сте много ви, антикомунистички првоборци, били у праву кад сте не само говорили и писали о опасности од интернационалног комунизма него сте се и борили и гинули да би их онемогућили да приграбе власт! То вам будући историчари неће моћи да оспоре, јер постоји позамашна литература и доку- ментација Димитрија Љотића и његових следбеника из предратног и ратног времена. Неће моћи да вам кажу, ако су паметни и добро обавештени: ‘Сада је лако о томе говорити и писати...‘”(243) Небојша сажето резимира односе између четника и добровољаца: „Четници и ми сложно смо се борили против комуниста четрдесет прве године, све док их нисмо избацили из Србије. Четрдесет друге смо гледали ‘сваки свој nocao', а четрдесет треће, кад је земљом завладао мир и извесно осећање сигурности међу народом као и међу оружаним одредима, ми смо почели да се међусобно гложимо, а чак смо се на неким местима и тукли једни са другима. Четрдесет четврте, када су партизани почели да продиру из Босне и Срема, брзо смо се сложили, опет заједнички борили и, најзад, у Словенији ујединили под командом Драже Михаиловића.”(97) У томе свакако лежи и објашњење пораза антикомуниста. Поповић је добро упознат са судбином Небојше и добровољаца у Кочевском рогу: „Ништа на овом свету не може оправдати масовна стрељања. Титови комунисти су по његовим наредбама побили десетине, а неки тврде и стотине хиљада људи без икаквог суђења. Тито је следио пример свога тадашњег иде- ала, Јосифа Висарионовича Џугашвилија, Стаљина, који је послао у смрт милионе у самој Русији.”(180) Мајк Радонић, староседелац, индиректно објашњава пропаганду против антикомунистичких бораца и наивности Американаца: „Да вам право кажем, да не читам редовно ‘Американски Србобран1 и да не разговарам са вама и другим нашим људима који су дошли из старог краја, и ја сам или не бих знао ништа о свему томе или бих сумњао да ли се све то заиста тако и догађало. А што се тиче Стаљина, нашег ‘великог савезника' из рата против Хитлера, то им је још најтеже да схвате... Готово целокупна америчка штампа,... ‘мекана према комунизму', не спомиње ни једном речју Стаљинова масовна убијања, Сибир и небројене концентрационе логоре.”(182) Занимљив је и исказ једног бившег партизана из Кордуна, који је прешао у четнике: „Кад је дара превршила меру, када је дошло наређење из главног штаба да се у ствари боримо против битних интереса српског народа, грдно смо се разочарали... Добили смо и наређење не само да по сваку цену избегавамо усташе и да нападамо још жешће четнике, него и да хапсимо њихове породице, а ко год се томе успротиви на какав било начин, да буде по кратком поступку ликвидиран... Непријатељи српског народа су нас изделили. Још као четници бар смо се борили да по сваку цену очувамо српска села од потпуне пропасти, док смо се као партизани борили за комунистичку револуцију, опет по сваку цену, иако огромна већина наших бораца није никад ни чула за Маркса и Енгелса.”(12-13)

утишала глас и осврнула се да ме неко други не би чуо. Тата нас стално подсећа да смо сада у слободној земљи и да нам Титова тајна полиција не може ништа. Ми смо живели у вечитом страху да ће нас неко чути и пријавити властима... Прогони, саслушања у Озни, сви могући и немогући притисци да се са њима сарађује и да им се пријављују познаници, пријатељи, па чак и рођаци. Нарочито хоће да знају шта ‘реакција‘ прича, шта говоре кад се нађу једни са другима.”(222) „Тата нам је казао да је Унра слала десетине хиљада паке- та да се као поклон Уједињених нација ‘разделе наро- дима Југославије'. Комунисти су нам их продавали за скупе паре... Одмах првих дана, комунисти су поза- тварали и почели да саслушавају неке професоре, лекаре, апотекаре, општинске чиновнике. Без икаквог суђења су побили известан број грађана које су оптужили да су сарађивали са Немцима. Ту је било и личних освета. Улицама је ишла руља са вилама и мотикама о које су обесили натрашке ташне, шешире и мушке машне. У исто време викали су: „Доле ташне и машнеГ... Ускоро је почела ‘национализација*, то јест одузимање земље сељацима, а нарочито салаша... (Један газда) проведен је главном улицом, ‘разапет‘ између два коња... Неквалификовани али ‘заслужни партијски радници' постављени су на чело новоство- рених установа... После кратког времена почеле су да се осећају несташице... Све је пошло натрашке.” (239-41) Дејана пружа суморну слику живота под комунизмом: „У нашим животима, сем породице и уског круга пријатеља, није било никога у кога бисмо имали поверење. Нисмо никад били сигурни да ли нас неко прати, прислушкује и да ли ће нас за ко зна шта при- јавити властима... Тражили су да (мама) ради за њих кад дође у Америку, у ствари, да их обавештава шта раде антикомунистички емигранти и о чему говоре”. (257-58) Дејана сажето указује на последице свега тога: „Мама, као и деда и мајка, кажу да су ‘срозали морал' на најнижи ступањ и да ће бити потребно неко- лико генерација, у нормалним приликама, да се поправи и обнови то што су разорили. То се односи и на умањивање и искретање српске историје и на поти- скивање религије и наше православне Цркве.”(256) На крају романа Небојша се често враћа у прошлост: „И онда, али само на моменат, чује веселе гласове дечака и девојчица које су избавили, извукли из чељусти смрти и сместили по домовима у Ковиљачи и другим местима широм Србије, њих не десет, не двадесет, него десетине и десетине хиљада.”(267) Он ипак не може да се отме тузи због исхода целе те борбе: „Зар се није свом душом и свим срцем борио и излагао груди пред смрћу која је стравичном косом косила немилосрдно свуда око њега, највише његове другове, који су давали животе да би Србија могла да живи. Зар није он, од четири стотине педесет младића, добровољаца из његовог батаљона, који су једног јесењег дана четрдесет четврте изашли из Шапца, један једини остао жив!”(268) Ово служи аутору Јанковићу да подвуче величину жртве Небојше и другова и да укаже на праву истину борбе против комуниста у Другом светском рату у Србији. Васа Михаиловић

Небојша се упознао и оженио ћерком доктора Ђурића, Дејаном. Од ње и њене мајке сазнао је детаље о животу у Југоославији по доласку комуниста на власт, нарочито о шиканирању од стране власти, јер им је муж и отац у Америци: „Ето, видите, опет сам

1. Сава Јанковић, Америка (Београд: Удружење књижевника Србије, 2001), 273 стр. Бројеви страница цитата из овог романа назначени су у тексту.

26

Iskra 1 .februar 2003

In memoriam

ДР ЂОКО СЛИЈЕПЧЕВИЋ

Јануара 16. ове године навршило се десет годи- на од смрти вредног друштвеног и научног радника, једног од истакнутих челника Југословенског народног покрета „Збор” и Српског добровољачког корпуса, нашег драгог и поштованог друга, др Ђоке Слијепчевића. Да би приказали духовни, морални, интелекту- ални лик и родољубље, рад и дело овог великог човека, износимо шта су о њему рекли његови млађи сарадници, пријатељи и поштоваоци.

Отац Добривоје Ћилерџић, протојереј-ставро- фор, сада већ упокојени парох диселдорфски и бивши ученик др Ђоке: „Сва дела др Ђоке представљају национални тестамент Српској цркви и народу - докуме- нат историјске вредности и поруку младим нараштајима како треба служити своме народу и борити се за идеале истине, правде и слободе. Он није био само изврстан теолог, историчар и систематски радник, већ и практичан јеванђелски посленик, прожет истинском љубављу за напредак Христове цркве и њено животворно деловање у друштву. Зато га је наша СПЦ наградила за његове заслуге Орденом св. Саве I реда”.

Владимир Д. Љотић: „Наша је дужност да каже- ' мо неколико речи о једној другој његовој задужбини у коју је себе узидао и којој је предано и делотворно служио читавог свог мужевног живота, до краја верујући да и тако најверније служи свом народу и његовим суштинским интересима. Др Ђоко Слијепчевић припада ЈНП „Збор” од самог његовог почетка 1935. године, а од своје 28 године. Многи су свој век провели v „Збору”, али су ретки они који су га у тој мери задужили као покојни др Ђоко. Од својих првих дана, „Збор” је по нечем био необичан и изузетан покрет. У време праве најезде секу- ларизма, безбожја и вулгарног материјализма, Покрет је истакао примат духа. Дух је темељ, а остало је „надград- ња”. Природан редослед је дух, политика, економија - а не обрнуто. Дух, мисао, реч, логос су почетак, обликују и печате живот. Од каквоће духа који влада у једном на- роду и људи који га воде, зависи каква ће бити и његова политика и његова економија; његово друштво и његове владе. Тако је од свог почетка ЈНП „Збор” био колико политички толико и хришћанско-духовни и препороди- лачки покрет, јер је тражио и зидао на квалитету човека и људи. Сигурно је да су баш оваква својства Покрета пресудно утицала да му се готово од почетка придружи читава плејада младих, продуховљених, родољубивих, талентованих о образованих православних теолога и духовника, међу којима су се, поред др Ђоке Слијепчевића, нарочито истицали, сада већ такође упокојени о. Алекса Тодоровић, др Димитрије Најдановић, професор Влајко Влаховић, професор Јован Барјактаревић, професор Борко Борчић, о. Рада Пауновић, о. Митрофан Хиландарац, о. Радован Миљковић и још живи Миливоје Станковић. Ова духовна плејада, сваки појед- инац по свом таленту и природној склоности, богатили су и разрађивали ову духовно-препородилачку баштину и потку Покрета, а може се рећи, да су је после смрти Димитрија Љотића, они и бранили, чували и очували, од разних сабласти и искушења живота и рада у материјал- но богатој, али духом сиромашној и сиренскиомамљу- јућој, туђини.

Iskra 1. februar 2003

Нема сумње да је допринос др Ђоке Слијеп- чевића овој посебности и изузетности у гледиштима Покрета, мисионарском раду на његовој духовно-пре породилачкој њиви, био огроман, а можда и највећи. Он је то морао бити већ по његовом изузетном пожртвовању и преданости; по његовој студиозности, вредноћи, самодисциплини и савесности; по његовој пословичној продуктивности и ефикасности; по његовом изванредном спаситељском, научном и књижевном таленту, као и по његовом учешћу у битним одлукама врха Покрета нарочито у емиграцији. Ми, зборашке генерације после њега, захвални смо др Ђоки Слијепчевићу и осталим нашим духовницима, што нам помогоше да сачувамо изворност, хришћанску духовност, независност и самобитност Покрета кроз све тмине, саблазни и страшна духовна и физичка страдања у дијаспори; што нам помогоше да сачувамо овај спа- соносни и делотворни спој духовно-препородилачког и политичког, што „Збор” од почетка у себи носи, што га истовремено чини јединственом и изузетном појавом како на нашој духовној тако и политичкој сцени. Та наша ненатруњена духовно-политичка баштина и наслеђе, наше је „светло оружје”, продубљује и проширује нашу политику; искрено прихваћено и интим- но доживљено, даје нам могућности да сагледамо ствари боље и мудрије; да сагледамо даље, бестрасније, мирни- је и бистрије, јер хоризонт човека на брегу далеко је шири од онога под брегом. С друге стране, духовна потка даје готово бескрајне могућности на лествици узрастања, од обичног грешника до скоро бестелесног свеца што је доказао сам др Ђоко Слијепчевић својим личним вредностима и врлинама, својим целим животом, радом и делом”. Никола М. Живановић, потпредседник Удружења српских добровољаца : „Као припадник Српског доброво- љачког корпуса, др Ђоко Слијепчевић доследно и верно следио је свога Врховног команданта, генерала Милана Недића и његову политику спасавања живота и опстанка српског народа угроженог класном завером једних, рас- ним лудилом других и политичком заблудом и обманом трећих. Било је то мудро и корисно схватање, да десеткованом народу и војничка победа значи национал- ни и историјски пораз; да слобода, правда и благостање не требају мртвима; да нико нема права да за рачун неке идеје, идеала или светиње жртвује цео народ. Иако је колаборација са окупатором остала једино средство да се спасе народ и стане злу на пут, као оно после 1389. или 1813. онда она није национални грех и издаја, већ биолошки интерес и пут самоодржања свога народа. Као Српски добровољац, као војник, он је био прво слуга Божји, који је својом непоколебљивом вером у Господа проповедао и ширио Христово јеванђелско учење. Био је васпитач који је зрачио својим личним примером, снагом своје вере, своје моралне чврстине, свог убеђења и ерудиције. Друго, био је слуга свога народа, бранећи његов живот и опстанак. Чинио је то из велике љубави за свој род и отечество, непоколебљиво и доследно спреман на сваку личну жртву. Треће, био је истрајан чувар и заговорник наше народне традиције, баштине десетвековног животног искуства, ризнице мудрости, врлине, предања и аманета.

27

In memoriam Четврто, као научник-историчар био је изврстан аналитичар наше народне прошлости (духовне и све- товне) и зато одлучан тумач његовог искуства и заго- ворник континуитета историјског хода свога народа.

† МИЛОЈЕ ИЛИЋ

Био је то војник без пушке, војник са крстом, духовни и национални проповедник и васпитач, наоружан истином, човекољубљем и родољубљем. Чојство и јунаштво овог војника с крстом није изражено у борбама на бојном пољу. То је била дослед- на и трајна храброст у проповедању истине, који већина не види и не чује од заглушне дреке агената лажи, обмане, преваре и подвале. Када су срца затворена, душа окована, разум помућен и савест успавана, тада бранити правду од неправде и народни интерес од број- них и моћних унутрашњих и спољних непријатеља био је већи подвиг од сваког јунаштва. Јер је та борба тежа, важнија, огорченија и дужа од оне на бојном пољу; она тражи јунаке снажне духом, постојане и неустрашиве, баш онакве какав је био и наш др Ђоко Слијепчевић. Због својих врлина и заслуга за све нас, Српске добровољце, др Ђоко Слијепчевић је једногласно изабран за председника удружења Српских добровољаца 1974. године. Ту одговорну дужност обављао је успешно пуних 16 година да се због старости и болести, на нашу жалост, 1990. године повуче. Ми смо му трајно захвални на труду, раду и делима који су у периоду његовог вођства постигнути. Ми данас доживљавамо лагано и споро одумирање комунизма у нашој отаџбини, Он одлази по природном закону распадања сваке владавине засноване на сили, неправди и терору, али за собом оставља тешко наслеђе: духовну и моралну пустош, националну неслогу, економски хаос и социјалну беду. Грађански рат је пригушен, али је остала мржња и тежња за осветом. Делови распаднуте државе стављени су под кураторијум туђина. Народ без способног, паметног, мудрог и родољубивог вођства, на изгубљеном путу групашких, страначких и шовинистичких интереса, већином у служби страних тутора. Непријатељ исти, стари, традиционалан и историјски. И када нам требају људи соја и кова др Ђоке Слијепчевића, његова духовна снага, морална вредност, политичка зрелост и национална свест, њега нема међу нама. Зато је наша жалост дубља, бол тежи, губитак још већи. Али постоји нада да ће се из дела великана јавити наследници - јунаци да наставе његовим путем.”

Појављују се национални покрети... На све страна помаљавају се ипак национално оријентисани Срби. Ту су пре свега „Образ”, „Српске двери”, „Св. Јустин Философ”, Светосавска странка, неколико Равногорских покрета (углавном обједињених). Народна радикална странка. На свим факултетима у Србији, веома расте популарност Димитрија Љотића и "Збора”... Наравно, хохштаплери на власти, са невладиним организацијама на челу са Г 17 плус, све су их одреда прогласили фашистичким удружењима, као и Српски народни покрет „Светозар Милетић”.

У суботу 4. јануара, у Jloc Анђелесу, Калифорнија, умро је наш друг и српски добровољац. Милоје Илић, потпоручник у Трећем пуку СДК. Сахрањен је у петак 10. јануара 2003. на локалном Српском гробљу. Покојни Милоје рођен је 17, децембра 1921. године у Бајиној Башти. Живео је и школовао се у Ужицу. Био је у добровољној Радној служби у Смедереву где је са осталима помогао у сахрани великог броја жртава и расчишћавању рушевина после експлозије 5. јуна 1941. године. У добровољцима је од првог дана, прво у Трећем ђачком одреду и 3. чети под командом Буде Никића, а потом у Трећем пуку где је унапређен у потпоручника. Учествовао је у свим борбама својих јединица у Србији, где се истакао храброшћу познат као „каплар Милоје", и касније у Словенији, где су се добровољци повукли после уласка Совјетске армије у Србију. Затим пролази кроз наше војноизбегличке логоре у Форлију и Еболију. Музички обдарен, Милоје је врло активан у раду позоришне и фолклорне групе у Еболију чији је вредан члан. Ту компонује и своју познату песму „Шуми Ибар, шуми, шушти, жубори..." После закључења мира са Италијом савезници селе наш логор у британску зону Немачке, где Милоје склапа брак са нашом другарицом Верком Маринковић из Пожаревца, одакле крајем 1940- их заједно емигрирају у Сједињене Државе, настањују се у Калифорнији, раде разне послове и подижу своју поро- дицу. Опело у малој гробљанској цркви служили су надлежни парох о. Петар Јовановић и о. Блашко Парклис, где се на крају о. Петар и опростио од свога парохијана Милоја пригодним словом. На гробљу се од оца опростио старији син Драгутин речима љубави, поштовања и захвалности према нежном родитељу. Потом је прочитан говор Милојевог ратног друга, добровољца Николе Вујновића који је услед болести био спречен да прису- ствује. На погреб је дошао да се од Милоја опрости и његов пашеног, Дика Радишић, мада у дубокој старости и болестан, са сином Божом. После погреба у цркви Св. Саве у Сан Габријелу приређено је подушје. Наш друг и саборац Милоје испраћен је лепо и достојанствено у присуству целе бројне породице и многих драгих пријатеља и другова. Летос, када се већ знало да је неизлечиво болестан, разговарали смо са Милојем. На тражење да нам каже нешто више о себи, скромно и неким сетним хумором, рекао је: „Биће до- вољна и само слика." Умро је мирно на Веркиним рукама као велики патриота увек тугујући за домовином. Драгој Верки, ћерки Тијани, синовима Драгутину и Александру и њиховим породицама наше дубоко саучешће. Нашем драгом другу Милоју нека је слава и хвала и вечан помен у непролазном Царству Христовом!

Искра

(Из наше преписке, почетак децембра 2002.)

28

Iskra l.februar 2003

† ОТАЦ АГАТОН ХИЛАНДАРАЦ У недељу, на дан Светог цара Уроша Српског, 15. децембра 2002. године, преминуо је у манастиру Хиландару велики схимник отац Агатон Хиландарац, више деценијски сабрат свештеног братства Српске царске лавре Хиландар. Световно име оца Агатона је Бранислав-Брана Јовановић. Рођен је 1921. године у селу Врагочаница, срез Подгорски - Ваљевска Каменица, у честитој и патријархалној српској сељачкој породици. У селу је завршио основну школу и помагао оцу при кућевним пословима и на обради земље. У пролеће 1944. године када је вршена попуна 1. пука Српског добровољачког корпуса, чије је седиште било у Ваљеву, отац доведе младог Бранислава мајору Илији-Ики Мићашевићу и умоли га д а му сина прими у „Недићеву војску” и нека му он буде и командант и други родитељ. Мајор Мићашевић прими Бранислава и рас- пореди га у I батаљон I пука код капетана Ратка Обрадовића. Пошто је Ратко знао да је Брана био бого- мољац, он га постави за батаљонског болничара и пошаље га код пуковског лекара да га научи првој помоћи. Тако је Брана прошао кроз све борбе које је I пук водио у Србији против комунистичкопартизанских банди које су из Санџака и Црне Горе кидисале на Србију. Међутим, када је у јесен 1944. године Стаљинова Црвена армија умарширала у Србију да би помогла Јосипа Броза- Тита и партизане да се дочепају власти, добровољци су се повукли у Словенију, где су наставили борбу противу словеначких партизана. Са њима је био и Брана Јовановић, већ прекаљени добровољац. А када су у пролеће 1945. године наши такозвани савезници предали Краљевину Југолавију Титу и комунистима, добровољци су се са Ђујићевим и Јевђевићевим четницима повукли у Италију. Најпре су били у Форлију, Средња Италија, а потом у Еболију, Јужна Италија. Одатле су их Енглези у пролеће 1947. године пребацили у Немачку на британску окупациону зону. Ту је Брана прошао кроз злогласну Маклинову испитну комисију и добио статус „расељеног лица”. Почетком 1948. године с бројним „расељеним лицима” емигрирао је у Енглеску, где је радио до почетка шесдесетих година. Заједничким договором, а по пре- поруци проте Алексе Тодоровића и о. Радована Миљковића, одлазе у манастир Хиландар Милан Мишулић, Брана Јовановић и Крста Андрић - сва тројица добровољци из I пука. Док су живели и радили у Бермингаму Брана и Крста, заједно са Витом Радојичићем физички су радили на проширењу капеле Лазарице, претходнице данашњег велелепног храма. Доласком у манастир сви примају монашки постриг и Брана најпре добија име Арсеније, али када је доцније примио велику схиму добио је име Агатон... Отац Агатон је био стасом висок, импозантан, благородног лика и са дугом брадом у два крака. Остало је запамћено, када му је први пут дошао у посету отац у шумадијској народној ношњи, син га је дочекао у дугачкој монашкој ризи и са панкамилавком преко главе на пристаништу у Јерисосу. Приђе оцу, а овај га дуго гледа, па га упита: „Јеси ли ти мој син Брана”? (Јер отац га је довео у добровољце као младића, а сада га види у црној калуђерској ризи и са дугом брадом). Син му одговори: „Јесте, оче, ја сам твој Брана”. Отац се онесвести. Када дође себи, уведе га син у лађу, па пођоше морем у Хиландар. Тамо га је син упознао са свима и свако јутро долазио по њега и за руку га водио на манастирска

Iskra 1. februar 2003

богослужења. Старао се с невиђеном љубављу о оцу, тако да кад је дошло време растанку, било је кроз сузе и дуге загрљаје. Нажалост, отац Агатон никада не оде да опет види своје родно село, јер се све надао да ће кому- низам пасти, па ће моћи отићи у Србију слободију. Али, то се не догоди. Сахрана оца Агатона обављена је у понедељак, 16. децембра 2002. године уз учешће целокупног Хиландарског братства и гостију који су се задесили у манастиру. Сахрањен је на манастирском гробљу уз појање његове сабраће и звуке манастирских звона, који- ма је о. Агатон дуго времена објављивао почетке светих богослужења у Хиландару. Био је не обичан звонар, већ уметник, који је рукујући манастирским звонима стварао лепе и складне музичке тонове, којих је било милина слушати и које су просто мамиле ходочаснике да спон- тано долазе на богослужења. Два пута сам походио манастир Хиландар: 1992. и 1998. године и оба пута био сам од оца Агатона примљен као најрођенији и указивао ми пажњу каква се само у сновима може пожелети. Имам и једну његову Божићну честитку у којој стоји: „Христос се роди! - Брате Боро, трубо Христова у Српској цркви! Теби, ратниче Христов, који не презаш да сву крв своју пролијеш за Име Његово. Твојим домашњим, као и свим Твојим познаницима, желим сретне празнике Христовог Рождества, да их прославите у пуној радости хришћанској поздрављајући вас са Христос се роди! „Боро драги, благодари Исусу Богомладенцу што те је употребио Себи на службу. Пиши, само пиши. Али, највише пиши о љубави Божјој и чувај се да ти се никада не одвоји побожност од интелекта. Више пиши о духов- ним вредностима, о спасавању душе од глине огњене и тартара страшног, због чега је наш Господ Исус Христос и дошао на земљу. Зато труби на све стране о Господу Исусу Христу и Његовом доласку. Још једном вас све поздрављам са: Мир Божји - Христос се роди! - Ваш брат у Христу Господу нашем, монах Арсеније...” Ето, тако је писао монах Агатон, ваљевски сељачић само са основном школом, а мудрији него многи учени у данашње апокалиптичко време. Вјечна му памјат!

Бора М. Карапанџић *

* *

За последњих пар година нашу Царску лавру манастир Хиландар, напустило је три велика духовника: отац Митрофан, отац Јустин и отац Павле, узорни посленици на њиви Господњој, напустили су овај свет и отишли да се из рајског врта моле за нас. Сад им се придружио и великосхимник отац Агатон. Тих и повучен у молитву, каквог га памтимо, спремао се већ неко време на овај пут. Наш последњи разговор у Хиландару, пре око два месеца је и наговештавао да му се ближе последњи дани живота у овој долини суза. Завиривши у свој хиландарски дневник, прочитао сам оно што сам тада записао. Најпре, да не могу никако све његове савете успети да преточим у своје речи и да ће ми бити мало сат времена да опишем оно у чему је овај старац говорио мање од петнаест минута. А потом бројне духовне савете

29

о. Агатон ... у вези са редовним читањем Светог писма, домаћој цркви, литератури коју требе обавезно прочитати, али и да се он сам спрема за растанак душе од тела, те да се сад непрекидно моли и чита само Јеванђеље. Са оцем Митрофаном и старцем Симеоном дошао је на Свету Гору, јер су тада како су и новине онда објављивале манастиру Хиландар били потребни не прилози, не новац, већ људи. Монашко име Арсеније, носио је наш драги старац до пре десетак година када је примивши најтежи монашки подвиг постао отац Агатон. Скоро 40 година радио је као гостопримничар и посети- оцима из читавог света даривао уз уобичајено послужење и бројне духовне савете. Више пута је у Кареји пред- стављао наш манастир, као антипросоп, а у време старца Митрофана био је и епитроп у манастиру. Од пре неку годину, потпуно се посветивши безмолвију, строгом посту и молитви, као затворник, увећао је молитве за све нас. Они, који су имали среће да са њим разговарају, знају, колико је то било духовно задовољство. Стално је подсећао да морамо размишљати о смрти и да ћемо се тако спасити. У недељу 15. децембра после Свете литургије и причешћа, упокојио се у Христу и оставио нас да размишљамо о његовим поукама, сви ми посетиоци, али и Хиландарци у и ван Хиландара и посебно о речима из Откровења Јовановог, које је стално истицао : ” Ономе који побиједи и одржи дјела моја до краја даћу власт над незнабошцима... Тако ће онај који побије- ди бити обучен у хаљине бијеле и нећу избрисати име његово из Књиге живота и признаћу његово име пред Оцем мојим и пред анђелима његовим...” Својим молитвама, оче Агатоне, помози и нама да побиједимо и останемо уз тебе у Књизи живих.

Зоран Т. Аџић

Лекови се купују, а обична операција кошта 500-1000 евра Лечење је овде бесплатно, али ако сте болесни, подразумева се да лекове морате сами да купујете. А колико се, не дај Боже, појави потреба за операцијом нема ништа да бринете... Најпростија операције (операција бруха, слепог црева, камења у жучи) кошта од 500-1000 евра. Ништа страшно уко- лико човек успе месечно да заради чак читавих 100 евра (највећи број „сретника” који још ради). Компликованије операције, коштају много више. Дабоме, то је луксуз, а ко може нека га себи приушти. (Из наше преписке, почетак децембра 2002.)

Највише се одмарају нерадници и моћници Имам врло мало годишњег одмора. Износи то свега 25 дана. Човек за то време не може да рести- туише своје снаге и потенцијале. Звучало би прозаично, да опширније пишем о томе, али у овој нес- ретној земљи, највише одмора имају они који ништа не раде или они који су у „власти”. Истоветан случај је и са платама. Зато крајње лицемерно звучи да у овој Србији нешто заради онај који заиста ради. (Из наше преписке, почетак децембра 2002.)

† Миљко-Миша Арсић

Из Перта, Западна Аустралија, јављају да је тамо завршио овоземаљски живот, наш друг Миша Арсић, добровољац Петог пука, после кратке али тешке болести. Друг Миша је рођен у Крушевцу 7. априла, 1922 године, а испустио је своју племениту душу на православну Нову годину, 14. јануара ове године. Рођен од оца Милована и мајке Неранџе. Миша оставља за собом две сестре и једног брата у Аустралији, другог брата у Канади и једну сестру у Србији. У Аустралији зетови су му наши другови, Душко Микић, познат као ЏигиБау и Вуле Ћирић. Миша је ступио у Добровољце октобра 1944. године и са осталим јединицама доспео у Словенију, а одатле у Италију, па у Немачку. Године 1947. одлази на рад у Енглеску, где упознаје и жени се са својом дугогодишњом супругом, Мином. У срећном браку изродили су четворо дивне деце, две ћерке и два сина. Лепо су их одгојили и васпитали, па су били благословени са деветоро унучади. Године 1959. породица долази у Аустралију, где је Миша живео све до своје смрти. Миша оставља за собом ожалошћену велику фамилију. Свима њима наше најискреније саучешће, а другу Миши нека је вечан покој души!

Б.М & В.Ћ.

Приватизација и распродаја народног добра Спроводе неку „приватизацију”. Веле то од њих захтева сав демократски свет... На овим прос- торима то изгледа овако. Обично директор уништи предузеће. Раднике подотпушта, или сами напусте предузеће јер плату не добијају. Онда га тај директор (члан ДОС-а) откупи на некаквом тендеру за смешно малу своту новаца. Милошевић јесте крчмио имовину овога наро- да, али су ови стварно сасвим непревазиђени. Све, ама баш све, они ће једноставно распродати. Прича се па према томе причи треба веровати да се досманлије спремају да распродају и земљу Војводине Мађарима. (Из наше преписке, почетак децембра 2002.)

30

Iskra 1 .februar 2003

Прилози „Искри’ Уместо свећа на гробове мојих родитеља Милана и Десанке, брата Саве Мирића и супруга Владе Марковића, оца му Ђорђа, мајке Марије и сестре Олге Зора Марковић £10,Нека милостиви Господ подари покој душе Мише Арсића сестра Мара и зет Душан Микић А$ 80 На шесту годишњицу упокојења мога супруга Предрага Митровића супруга Даница ШФ80 Поклон Искри Н. Н. Швајцарска Др Милош Божанић Радојка Стојановић

Е 2

$2 0

За успомену на наше миле и драге пријатеље Станка и Наду Миловић Марко Пивац $ 100 Као знак сећања на моје драге другове: Милоша Вујновића, Жику Николића, Миливоја Павловића - „Пајка” и мога кума Јагу Радовиновића као и све изгинуле, стрељане и приминуле другове Миленко Стојић Е 22 Уместо цвећа на гроб Катарине супруге Љубе Јанића Другови из Аделаиде Е 22 Нека Господ подари покој душа другова Владете Цветковића и Драгослава Радосављевића Лујза Николић А$ 20

Нека Господ подари покој душа друга Драгослава Радосављевића Душко и Мара Микић А$ 20 Нека милостиви Господ подари покој душа другова Милоја Илића и Ж. Стојковића - „Ћате” Душко и Мара Микић А$ 20 Нека милостиви Господ подари покој душа друга Милоја Илића Лујза НиколићА$ Богдан Малешевић А$ 20 г, племенитог и непрежаљеног супруга Душка Живковића - на годишњицу његовог упокојења Смиљка Живковић А$100 Као знак сећања на пок. друга Милоја Илића и као знак саучешћа Верки и деци Драган Живановић £ 5.Марјан Берета £ 5,Нека Господ подари покој душа драгих другова: Драгослава Радосављевића, Станка Миловића и Милоја Илића Марко и Радмила Сунара $ 50 Нека Господ подари покој души и као знак сећања на доброг и врлог друга Милоја Илића Андра Мандић $ 25 Нека Господ подари рајско насеље и блажени мир у царству небеском драгом другу Милоју Илићу Сека Ојдровић $ 20 Уместо воштанице на гробове Владете Цветковића, Милоја Илића и Станка Миловића Гордана Влаховић K$ 30 Нека Господ подари покој души и као знак сећања на милог и драгог друга Милоја Илића Стеван и Вера Ћурувија $ 25

„ISKRA” SLOBODNI JUGOSLOVENSKI LIST Izdavač i administracija (Publisher): Iskra Periodical, 93 Bridgewater Drive, Northampton, NN3 3AF, England.

Adresa redakcije: 17 Harvelin Park, Todmorden, Lancs OL14 6НХ, England.

Odgovorni urednik (Editor): Vladimir Ljotić.

Rukopisi se ne vraćaju. Clanci objavljeni sa inicija- lima ili punim imenom autora, ne predstavljaju obavezno misljenje redakcije.

„Iskra” izlazi svakog 1. u mesecu.

Typeset and printed by Lazarica Press, Birmingham, UK. Godišnja pretplata za „Iskru” (običnom poštom) £16.- ili odgovarajuća vrednost u drugim valutama (Euro28).

Avionskom poštom godišnja pretplata iznosi za SAD, Kanadu i zemlje Južne Amerike £20.-, a za Australiju, Novi Zeland i zemlje Azije £23,- ili odgo- varajuća vrednost u drugim valutama. Čekove za „Iskra Periodical" slati na adresu Administracije.

Poverenici: AMERIKA: „Jadran", c/o D. Ojdrović 2225 N. 106th St. Wauwatosa, WI. 53226, U.S.A. — AUSTRALIJA: Malešević Bogdan, 18 Kingsley Str., Elwood, Vic. 3184. — ENGLESKA: Paun Vuković, 49 Gaddesby Road, Birmingham B14 7ЕХ. — KANADA: Mirko Čečavac, 8 Bairstow Crescent, Rexdale, Ont. M9W 4R4. — NEMAČKA: Svetomir Paunović, Untersbergstr., 20, 81539 Munchen. — FRANCUSKA: Trajanka Darda, 58, rue de Crevecoeur, 93300 Aubervilliers - Paris.

Iskra 1. februar 2003

Уместо воштанице на гробове наших драгих другова Милоја Илића и Аце Никшића Бата и Анђа Васић $ 30 Уместо цвећа на гроб нашег драгог друга Милоја Илића, уз молитву да милостиви Господ подари покој његовој души Ђока и Јелена Коларовић $ 50 За успомену на нашег драгог кума Милоја Илића и недавно преминулог пријатеља Станка Миловића Стеван и Вера Пироћанац $ 50 Уместо цвећа на гроб Милоја Илића Слободан и Дивна Добриловић $ 25 Чедомир и Радојка Добриловић $ 25 За успомену на све изгинуле и помрле другове, са молбом милостивом Гоподу да им подари блажени мир у Царству Своме. Димитрије Кежић £ 20.Нека Господ подари дуг живот свима који тако предано раде на издавању, штампању и експедицији Искре, да нам дуго светли у данашњој тами! Н. Н. Е 5

Држава узме своје - а породици шта остане... Човек овде и када ради, па нешто заради, мора најпре да раздужи своје обавезе према држави (Закон је закон). Е, онда од онога, што вам ништа не преостаје, породица треба да једе, да се облачи или рецимо да школује своју децу (што је прави луксус). (Из наше преписке, децембра 2002.)

Све је како диктира Запад Неки казују да овде влада плутократија. Ово мишљење не делим и сматрам да у Србији и Црној Гори влада мафијократија, са лудилократијом. Све је уствари онако како диктира суманути Запад. (Из наше преписке, децембра 2002.)

Србија на путу суноврата У свакој земљи психијатри имају и далеко дуже одморе него други лекари; раде скраћено, али су и боље плаћени. Овде је све супротно. Као што видите ова земља се креће у правцу свог стварног суновата. (Из наше преписке, децембра 2002.)

FBI PREUZIMA KONTROLU NAD POLICIJOM SRBIJE I CRNE GORE. Potpredsednik Medjunarodne policije za oblast narkotika (Interpoi) Marko Nicović smatra da će američki Federalni istražni biro (FBI), otvaranjem svojih filijala u Srbiji i Crnoj Gori, naredne godine,"najverovatnije, preuzeti kontrolu nad njihovim policijama11. Tu prognozu Nicović je, za podgorički dnevni list "Dan" od ponedeljka, objasnio time što je FBI već to učinio u Moskvi, Budimpešti, Pragu i Bonu, navodeći da "ne vidi razlog da to ne bude učinjeno i kod nas". (Tanjug, 30.12.2002.).

NA KOSOVU I METOHIJI UNIŠTENA je, oštećena ili ugrožena trećina spomenika srpske kulturne baštine i više od polovine pravoslavnih crkava, objavio je Koordinacioni centar za Kosovo. (Beta, 27.12.2002.).

RIČARD HOLBRUK JE JOŠ 1998. GODINE OBEĆAO LIDERIMA OVK DA ĆE POKRAJINA DOBITI NEZAVISNOST, otkriva televizija BBC. U dokumentarnoj seriji "Pad Miloševića", čiji je prvi nastavak emitovan sinoć, jedan od bivših medjunarodnih predstavnika OVK Bardulj Mahmuti je izjavio da je njemu Holbruk u jesen 1998. godine rekao da će Kosovo "za tri do pet godina" biti nezavisno. OVK samo treba, rekao je - kako tvrdi Mahmuti - Holbruk, da sledi američke i zapadne planove o Kosovu.

Holbruk je Mahmutiju na jednom sastanku u Švajcarskoj takodje poručio da će Amerika "naterati Slobodana Miloševića na zakonske promene koje će dovesti do nezavisnosti Kosova". (Tanjug, 7.1.2003.)

31

”ДА НИСУ ВИДЕЛИ ЧУДА КОЈА ТВОРИХ, НЕ БИ ИМАЛИ ГРЕХА” Веома се често, у данашње време чују комен- тари везани за чуда Божија. Они, који су се одметнули од Господа - антитеисти, јер не постоје атеисти, не- верници, увек траже оправдање за свој богоборачки став. Кажу такви да би поверовали у Творца кад би видели чуда налик оним јеванђелским, која су се зби- вала за време Христовог боравка на земљи. Како им објаснити, да оно што траже да виде, дешава се свуда око нас и сваког трена. Па сам орган чула вида, којим се гледа - око, зар то није изузетно чудо, такав савршени оптички инструмент, није могао случајно настати, ни еволуирати, као ни најбољи акустички механизам који нам омогућава да чујемо. Ухо. Да, али ето и јеванђелског примера о коме говори Господ: ”Имају очи, а не виде; имају уши, а не чују”. За време последњег боравка у "Светињи над светињама”- Царској лаври манастиру Хиландар, као и увек на овом месту, био сам сведок многих свако- дневних чуда која се у самом манастиру и везано за њега дешавају, а којих су људи стално гладни. Чуда о којима говорим, везана су најчешће за лозу Светог Симеона Мироточивог од које се са благословом манастира, сваке године рађа на стотине деце широм света и то паровима који су годинама без порода били и најчешће пробали све медицинске и друге могућности, док се нису обратили Господу. Погледајте уосталом фотографију прелепе кипарске Гркиње, Марије; Грци то име зову Маријам. Ова мала лепотица у традиционалној кипарској, око 2 века старој ношњи, родила се од чудотворне лозе Светог Симеона пре 4 године и унела радост у дом Јоргоса и Евгеније Клитидис. Сада је отац Јоргос, поново у Хиландару да би узео лозу и благослов из манастира за још деце, а и за своје пријатеље који су упознати са овим истинским чудом. Но о чудима везаним за лозу Светог Симеона се углавном зна, мада су људи недовољно упознати са великим бројем овако рођене деце. Пуно се прича и о чудотворном уљу које гори у кандилу испред Пресвете Богородице "Тројеручице” у Хиландару, или уљу из кандила пред "Млекопитатељницом” у типикарници Светог Саве Освећеног у Кареји, која су помагала и најтежим болесницима (тумори, фрактуре лобање, инфаркти). Мање се, ипак зна да и сам благослов из Хиландара, или молитва неког од стараца чини чуда. Сестра Вера је молитвом и јаком вером, уз благослов из манастира Хиландар успела да победи тешку болест и сада нормално живи и хода, као да болести није ни било, и као да није до скора непокрет- но лежала. Сестра Мира је после добијеног благослова из Хиландара посетила манастир Студеницу и уз кивот

Свете Анастасије уз јаку молитву и велику жељу, принете сузе покајања, измолила од Бога кћер Анастасију, која се родила по престанку бомбар- довања 1999. на Светог Стефана, здрава и чила, кад је мајка већ напунила 45 година. Брат Мирослав је уз јаке молитве једног од светогораца излечен од рака, а сестра Гордана, по благослову другог старца из Хиландара, добила треће дете, сина Саву, који је употпунио њихов живот, јер је био баш она коцкица, која је недостајала. И тако се може набрајати и набрајати читав низ чуда која су помагала да српске породице доживе пуни препород, али и породице, како православних, тако и инославних у читавом свету од којих су неки касније прешли у православну веру. Ако ова чуда нису довољна да они који су роћени у православним породицама утврде своју веру, нека се сами обрате Господу и његовим угодницима на земљи и схватиће да је наш небески Отац милостив, пун љубави и стрпљења за нас и чека да му се са искреним покајањем вратимо попут блудног сина.

Зоран Т. Аџић