iskra1102

Хелсиншки одбор: „патриоте”, „издајице” и „најбројнији центар”

СРПСКИ ЗЛОЧИНИ ИЛИ НЕШТО ДРУГО На промоцији књиге Тачка разлаза коју је, по извештају Б92 (радио и ТВ предузеће: има га и на Интернету) од 3. фебруара 2003. организовао Хелсиншки одбор за људска права Србије (ХОЉП) - дакле, ради се о једној тзв. невладиној организацији (НВО) - чуло се много тога на рачун српског национа- лизма и односа Срба према питању ратних злочина. Тако, на пример, каже се у том извештају: „присуство национализма осећа се у Србији и после 2000. године: променио је само облик; или није учињен суштински отклон према политици Слободана Милошевића”. Једна од учесница промоције, Олга Милосављевић, рекла је: „пресек политичких подела” исти је као у Милошевићево време. „Нове власти направиле су отклон према комунизму, али не и према национализ- му. Видљиво је то из односа према ратовима који су се 90-тих година водили у СФРЈ”. Даље, по њој, „ратови нису више окосница подела, већ однос према злочинима који су почињени у рату: постоје „патри- оти”, негирање чињенице злочина, и „издајице” који захтевају да буде утврђена одговорност; и опет најбројнији центар (мисли се вероватно на гро српског народа), који сад гласно и не више ћутећи „рела- тивизује злочине”. Једна друга учесница речене про- моције, Олга Поповић - Обрадовић мисли да се српски национализам изражава кроз „великодржавље” уз позивање на епископа Николаја Велимировића. Још један учесник, Павле Домањи, каже: „да је национа- лизам последње две године изгубио на интензитету, али је добио на ширини. Осим нетолеранције према мањинама, мржња националиста је окренута према „однарођеним сународницима”. Из овог штурог новинског извештаја Б92, са прецизношћу се не може оценити шта се тачно оди- гравало на промоцији, али се генерални тон може наслутити. Уосталом, Б92 оваквим својим приказом, само је на тај ефекат - генерални тон - и рачунао. Због тога, не желим да се задржавам на „велико- држављу” г-ђе Поповић Обрадовић, које је, наводно, проистекло од епископа Велимировића из простог разлога јер мислим да је такав однос по овом питању једна потпуна бесмислица. Из сличног разлога, нема смисла дискутовати идеје г. Домањија.

„Издајице” се свете „патриотима” путем „најбројнијег центра” Међутим, мисао г-ђе Олге Милосављевић о односу националиста према злочинима почињеним у ратовима и њена подела на „патриоте” који негирају злочине, и на „издајице” (име које су „хољп”-овци

дали сами себи, у очевидној намери да изазову сажаљење: ето, ми за правду, а они нас...) који хоће по том питању ствари да изведу „на чистац” и, трећи, „најбројнији центар” који би да се злочини „релативи- зују”, има своје, бар привидно, утемељење у стварнос- ти. А и сам наслов књиге „Тачка разлаза" која је том приликом промовисана, сугерише где и како је дошло до „раскола” између „патриота” и „издајица”. Наиме, „патриоте” (а то су, изгледа, бивше идеолошке колеге садашњих „издајица”), због бомбардовања СРЈ, напустише од САД-а задату им „линију”, па, ослобођени те обавезе, протествоваше против НАТО бомбардовања СРЈ, док су „издајице” тврдокорношћу „партијских догмата” непоколебљиво остали „на ли- нији”, и то као такви одбили на протествују против НАТО бомбардовања. А трећи фактор „најбројнији центар” - у ствари под тим се мисли на српски народ и „великоджавље” које је, ето, по речима г-ђе Поповић - Обрадовић, проистекао од епископа Николаја. Изгледа, да у овој подели г-ђе Милосављевић, трећи фактор, „најбројнији центар”, служи овде искључиво да се први фактор, бивши, до бомбардовања, „дру- гови”, а сад „патриоте” увреде и понизе - ето, с ким се дружите: са носиоцима примитивизма и „филозофије паланке”, како то рече (види прошли број Искре), Филип Давид. Овај параграф, међутим, није поента; то је само једно, тек узгредно, размишљање.

Празнине које треба попунити Међутим, окосница поенте су злочини почињени за време ратова, које, с једне стране, срп- ски национализам негира или их, у најбољем случају, „релативизује”, док су, с друге стране, „издајице” „које захтевају да се утврди српска одговорност” за почињене злочине. У оваквом „црно-белом” постављању ствари од стране ХОЉП-а - г-ђа Милосављевић је само његов гласноговорник - има бар неколико, не случајних празнина, које треба по- пунити да би приче о српским злочинима најзад постале истина. У америчком судству, кад је неко под оптужбом, прва ствар јесте питање: да ли се осећате кривим? Ако је одговор да, прелази се на проце- суирање казне; ако је, пак, одговор не, почиње доказни поступак против оптуженог. Ово је, у ствари, практична примена начела да је „свако невин док се не докаже супротно”. У српском случају, међутим, тај темељни правни принцип је постављен на главу: Срби су криви, док не докажу супротно. Формално , пак, суд у Хагу, поштује то основно правно начело, али, стварно, он само реагује у складу са диктатом САД-а и створеним антисрпским „јавним мнењем” - ви Срби

Хелсиншки одбор. . . сте а priori ратни злочинци! Кад се у америчком суд- ству, тако нешто слично догоди, онда су суђење, да би било фер, измешта из места или државе, где је јавно мнење већ и пре суђења „наоштрено” према оптуженом. У случају, пак, Хага, да би се остало доследно овој додатој заштити „људских права” окривљеног (у овом случају Срба), значи требало би пошто га не можемо физички изместити - Хаг укинути, а на место њега треба створити један непристрасан суд, поготову што Хаг није основан од Уједињених Нација (УН) већ од Савета безбедности (СБ) УН-а, који нема права да оснива судове, па макар они били и за ратне злочине. Да је добре воље, и да је нашем ХОЉП-у стало до истине, он би, заиста, у име „људ- ских права” Срба требао предводити кампању за укинуће Хага, с тим да се ствар о ратним злочинима почињеним у СФРЈ, пренесе на ново створени Међу- народни кривични суд (МКС), који је легално створен од УН-а, а ратификован, до сад, од 138 држава. Сигурно, међутим, знам да ће идеја о укинућу Хага и преношење његових функција на МКС наићи на противљење нашег ХОЉП-а. Казаће: ето, национа- листи хоће на техникалијама да избегну одговорност за почињене злочине. Другим речима рекли би „хољп”-овци: не интересују нас техникалије, хоћемо истину! Најзад су се, чини ми се, нашли, и ови први и националисти (јер и они хоће истину) на истој „таласној дужини”. Тим боље, јер се цела ствар о истини о злочинима у СФРЈ може сагледати једино ако се пође од почетка и, у трагању за истином, она очисти од дебелих наслага пропагандних лажи. Јер, због њих, у овом тренутку, истина се може, у најбољем случају, једва наслутити.

Прво питање - ко је режисер? Први, дакле, корак у настојању да се дође до истине, полази од питања: како је уопште дошло до ратова у СФРЈ? Званична, управо пропагандна вер- зија стоји на становишту да су Срби, путем Милошевића, хтели да загосподаре Југославијом, што је нагнало Словенце, Хрвате, Муслимане и Македонце, да се томе успротиве проглашењем своје независнос- ти. Срби, у покушају да то спрече, врше агресију што је, на крају, уродило ратом. Кратко, јасно и потпуно логично објашњење, али у исто време једна необично згодна потка да се већ унапред играчима ове југо- драме доделе улоге. Кад је реч о глумцима, одмах се ту поставља и питање режисера. Ко је он? СФРЈ је крајем 80-тих и почетком 90-тих год- ина прошлог столећа, у очима западног света, по старешинском кадру, наоружању, технологији и људ- ском потенцијалу, важила као четврта војна сила у Европи. С друге, пак стране Први ирачки рат је по САД и Запад, успешно окончан, СССР је био у банкротству, а председник Буш старији, прокламовао је јавно Нови светски поредак (НСП). (Истина, ускоро потом о НСП- у - јер потсећа на хегемонију над светом - престапо је да се го-вори, али се иста идеја појавила под другим, мање нападним, именима као што су мондијализам и глобализам). Паралелно с тим родила се и нова војна доктрина САД (Парадоксално, исти САД људи који су је створили (Чејни, Пауел, Рамсфелд) данас је, под Бушом млађим, спроводе у дело у Ираку). Између осталих, једна од директива те доктрине, захтева да САД своје војне снаге снаже и јачају, а да све потенци-

јалне војне ривале онемогућују у њиховом развоју и јачању или путем субверзивних мера или директном интервенцијом, укључујући ту и превентивни поступак. Као што је речено, СССР је био пред колапсом. С тим у вези, до тад подржавана од Запада улога СФРЈ, с једне, у разбијању монолитности совјетског система, престала је да има смисла, док је, с друге стране, СФРЈ била и даље „четврта војна сила” у Европи. Потенцијални, дакле, војни ривал, поготово ако ЈНА дође у српске руке. Као такву - сигурно је сигурно! - треба је разбити! - неодложан је био захтев цитиране, тек рођене, директиве нове војне доктрине САД-а. Упркос једне опомене и анализе ЦИА-е, која је пред- виђала да разбијање СФРЈ води грађанском рату у трајању од 18 месеци, кренуло се на посао. Да би се, пак, умириле савести, прљави, пак, део посла - само разбијање СФРЈ и стварање услова за грађански рат - препуштен је Немачкој, Аустрији и тек пристиглом амбасадору САД-а у СФРЈ, Ворену Зимерману. Да би се избрисали Зимерманови, па тиме и самог САД-а, „отисци прстију” у прљавом послу разбијања једне суверене земље, на три дана пред рат у Словенији, долази у СФРЈ, министар спољних послова САД-а Џемс Бејкер, да „припрети” Загребу и Љубљани да се не шале с независношћу; а у исто време, у Београду, рекао је, изгледа исти господин ЈНА-и: можете интер- венисати, али без употребе силе. ЈНА је тачно тако и поступила: послала је у Словенију необучене регруте, истина са тенковима, али са само симболичном количином муниције. Одмах су се, међутим, јавиле у Београду „жене у црном” - нећемо да наше деца гину!. Резултат се зна - Словенци су победили, док је CNN то одмах пропратио урнебесним аплаузом одобравања. Био је то почетак грађанског рата. Остало се одвијало тачно по теорији „падајућих домина”.

Режисер познат - играчима додељене улоге Важно је за даљње разматрање да је режисер најзад препознат, али и да су већ тада улоге играча југодраме биле јасно дефинисане. Срби су, нападачи, агресори, дакле, кривци. За њих, међутим, „падобран” по имену „колатерална штете” (KLLI) не важи! Словенци, Хрвати, Муслимани - они се само бране; ако при том почине понешто што је у нескладу са ратним правом, КШ је ту! CNN, овде представља моћне западне медије, којима је додељен задатак да пропа- гандно што више облате Србе, док све друге играче грађанског рата - не-Србе, дакле, окуражавају на даљни рат и оправдају за њихов део кривице разби- јања СФРЈ. А улоге „жена у црном” односно тзв. „невладиних организација” (НВО) у Србији су мно- гоструке: да дестабилизују српску војску; да пре-

IZ SADRŽAJA Protivustavne secesije neminovno vode u rat ............................................. 5 O ustavnoj povelji Srbije i Crne Gore ........................................................ 9 Savez dve banana republike........................................................................ 11

Exeunt Yugoslaviae dolorosae et felix Europae nube ............................. 13 Stjepan (Stipe) Mesić .................................................................................. 15 U kleveti kao i Iaži kratke su noge ............................................................. 17 O navodnim memoarima mitropolita Josifa ............................................. 21 Intervju sa Vasom Mihailovićem ................................................................ 23 Revizionizam u savremenoj srpskoj književnosti (76) ............................... 25

Iskra 1. mart 2003

поручују младима да бојкотују, бекством у иностран- ство, српске војне напоре: да шире дефетизам у Србији и међу српским живљем изван Србије (око 2 милиона Срба); да Изетбеговића односно Хрвате охрабрују у њиховим антисрпским активностима, али и да шпију- нирају и достављају војно-стратешке и политичке податке администрацији САД-а, а ратне „пикантерије” (силовања, „прекомерна употреба силе”, ратне злочине, „етничка чишћења”, итд Срба, чак и кад их нема) моћним пропагандндим западним медијама. Овде треба додати да је Милошевић, поред од Запада добијене улоге „балканског крвника” и сам, на соп- ствену иницијативу, много допринео да му предвиђена улога буде додатно оснажена. Уместо да је обнаро- довао: ми у Србији желимо да очувамо Југославију, уколико је то могуће; уколико, пак, то није случај, морамо бар да помогнемо српски народ изван Србије који не жели да напусти Југославију; уместо, дакле, тога, он је говорио: Србија није у рату, иако је она стварно била у њему. Милошевић, међутим, није глуп човек, па због тога, није искључено да му САД адми- нистрација није „саветовала” (преко Зимермана или могуће чак и Бејкера): радите шта хоћете и морате - само радите то притајено; Србија мора бити изван рата. Има индиција да се нешто слично десило у периоду пред рат Буша старијег у Ираку. Наиме, по тим индицијама, америчка амбасадорка у Ираку, Април Глеспи, на неколико дана (25.7.90.) пред ирачки напад на Кувајт, рекла је Садаму Хусејину, да САД немају никакве замерке у погледу ирачког намера- ваног напада (Џон Макаратур у књизи Други фронт). Проповедник, Пат Робертсон у књизи Нови светски поредак тврди да је Садам Хусејин добио „зелено светло” од САД-а за напад на Кувајт. Уколико је ово тачно, није ли логично, да се и са Милошевићем, слично поступи? Хусејинов напад на Кувајт био је потребан САД-у ради оправдања свог напада на Ирак јер се радило о контроли кувајтског уља кога је Хусејин узео, а САД су га желеле за себе. Милошевићева очевидна умешаност у ратове на Балкану и поред тога што Србија није била у рату, можда је таква његова улога била потребна САД-у да би се Србији импути- рала агресија и да га, кад се буду сводили рачуни, као на пример у Хагу, лако могу суочити са доказима о умешаности Србије у ратовима у БиХ и Хрватској. Највероватније је да ће га на основу тога осудити. А осуда је потребна Америци, не због правде већ да би са себе скинула сваку сумњу да је она иницијатор разбијања СФРЈ. А само разбијање, као што смо видели, било је САД-у неопходно да би се уништио један потенцијални ривал („четврта војна сила у Европи”), а што је све проистекло тада, почетак 90-тих - од тек објављене војне доктрине за „нову реалност” (под овим изразом мисли се - уместо на до тад постојећи „двополарни” светски систем снага, банкротством СССР-а, на „једнополарни” систем са само САД-ом у игри).

Теоријом „завере” брани ХОЉП себе од истине На све ово, одмахнуће руком „хољповци” - „теорија завере”! „Нема завере! Иза ње, међутим, покушава национализам да сакрије своје злочине” - одговарају они. У реду, претпоставимо да је нема, али шта ћемо са толиким траговима и „отисцима прстију”? Другоразредне и случајне околности! - cirumstantial evi- dences! - не дају се хољп-овци. Али ако се ти, да тако кажемо, индирекни докази, који иначе сами за себе

Iskra 1. mart 2003

ништа не значе, сасвим лепо, као у неком мозаику, уклапају у једну слику, онда они више нису индирект- ни већ директни докази. Е, та слика - то је тачно слика америчке антисрпске делатности, пристрасности, селективности и дискриминаторног понашања кад је реч о ратовима на тлу бивше СФРЈ. Читава књига може да се напише о томе. (Узгред, једна таква ће се ускоро појавити. Она додирује само један аспект југо- драме: контрадикције, недоследности писаних или изговорених мисли западних политичара, установа, новинара који су носили антисрпску политику, а све је то базирано на цитатима извађеним из разних публикација, књига, новина, извештаја, итд., итд.). Простор, међутим, не допушта да се у једном новинском чланку хиљаде и хиљаде таквих „индирек- тних” доказа овде изнесу. Задржаћу се због тога само на неколико најважнијих.

Као у мозаику - индиректни постају директни докази Каже се да су Срби разорили СФРЈ, а, у ствари, њу је чак формално разорила тзв. Комисија лорда Карингтона, признавши, путем тзв. арбитраже државни суверенитет Словенији, Хрватској, БиХ и Македонији; представници још постојеће СФРЈ једва да су и саслушани. УН су, с друге стране, одмах то и формализовале, примивши све новопризнате државе у чланство; док је, парадоксално, чланство СРЈ (једне од оснивача УН-а!) од тада у суспензији. Између Срба, Хрвата и Муслимана у БиХ, у циљу избегавања рата, потписан је тзв. Лисабонски споразум. По вашингтонском новинару Дејвиду Бродеру, г. Зимерман је наговорио Апију Изетбеговића да повуче свој потпис са овог документа, обећавајући му да ће тиме он добити своју „цјеловиту БиХ”. Као резултат БиХ потонуле су, међутим, у трогодишњи братоубилачки рат. Парадоксално, рат се завршио са отприлике истим онаквим територијалним поделама какве су биле предвиђене Лисабонским споразумом - само без рата! Треба се упитати и изнаћи, коме је ишло у корист Зимерманово торпедовање Лисабонског споразума, па тога или те извести пред неки суд за ратне злочине. После масакра у „реду за хлеб” који су, доказано је, извршили Муслимани или ЦИА, уведене су санкције против Србије, а сами Срби названи су од председника Буша старијег - „паријама” Санкције нису погодиле Милошевића, али су десетковале срп- ско старије становништво. Само то се никад није под- вело под фирму „ратних злочина”, или бар, под повре- ду „људских права” Срба. А тек са Маркале I и II у режији сличних актера, шта је уследило? Да би се Муслиманима побољшала ситуација, Срби су при- морани да прекину опсаду Сарајева (Маркале I) и да би се Муслиманима осигурала победа, претворена је америчка у „муслиманску” авијацију (Маркале II): српске позиције и цивилно становништво бесомучно је бомбардовано, чак и нелегалним бомбама са осиро- машеним уранијем, с тим што се последице ове дивљачке акције још и данас осећају. А шта тек да се каже о ступидној антисрпској медијској кампањи о силовању (па се ту лицитирало са цифрама и до сто хиљада силованих). Или о сребреничких 8000 поби- јених Муслимана. Прекопана је готово цела Источна Босна, па се једва напабирчило око 2000 лешева, који су одмах приписани Муслиманима, мада је ту могло

Хелсиншки о д б о р : . . . бити и масовних српских гробница. Била је јавна тајна да су Муслимани, под Расимом Орићем из тзв. „заштићених зона” оне су, по слову устројства ових зона, требале бити демилитаризоване, а нису - упадали месецима ноћу у околна српска села и вршили масакре.

Је ли негирање Хага исто што и негирање злочина? Ова дискусија отпочела је због тврдње хољп- оваца по којој српски националисти „негирају чињење злочина”, па са том темом треба и закључити овај напис. Мислим да оваква поставка проблема не одго- вара стварности. Из простог разлога, што Србе нико није ни питао да ли признају своје злочине, јер, зна се, Срби су их починили. Питање је увек било погрешно: да ли Срби признају Хаг? Пошто је српски одговор био негативан, онда се то поистоветило кроз ову формулу: непризнавање Хага равно је непризнавању својих злочина. А зашто Срби не признају Хаг? Одговор је сличан напред цитираном америчком којим се одбија приступ МКС-у: Хаг не може бити суд правде, јер је политичке нарави, због тога, не можемо допустити да нашим грађанима такав суд суди. Тек кад се један суд правде створи - а први тест да ли је, потенцијално бар, заиста суд правде ће бити ако у њему буде постојала статистичка пропорционалност тј. број оптужених Срба, Хрвата, Муслимана, Албанаца на том суду, буде пропорционалан становништву дотичне националнос- ти - тек тада ће се моћи са сигурношћу рећи шта је истина у погледу српских злочина.

Да би оправдали своју агресију на СР Југославију што се десило марта 1999., САД су избациле први план, питање Косова, а директно или преко свог сателита Немачке, створиле и наоружале Ослободилачку војску Косова (ОВК). После крвопро- лића која су због тога уследила (да, Милошевић је хтео да их спречи у њиховој накани), Американци су, прљавим радњама свог амбасадора Вилијама Вокера, уприличили Рачак који је директно одвео у Рамбује, Француска. Ту је г-ђа Олбрајт опет одиграла своју прљаву игру. Срби су прихватили аутономију Косова под НАТО контролом како је стајало у радном доку- менту Рамбује-а. Дотична г-ђа је, међутим, у финалну верзију тог документа додала и Анекс „Б” (кога није било у ниједној претходној верзији), а по коме НАТО трупе треба да окупирају целу СРЈ. То, наравно, Срби нису могли да прихвате. И почело је страховито бом- бардовање Србије и Косова. САД су мислиле да ће СРЈ поклекнути после неколико бомби. Како се то није десило - бомбардовање је трајало 78 дана - САД су да би оправдали своје даље бомбардовање, уз припомоћ тзв. ОВК, којима је то итекако ишло у рачун, окуражили 800 хиљада Албанаца да напусте Косово. Коначни резултат: нападнути Милошевић је постао ратни злочинац, Шиптари добили оно што су хтели, а Американци, уместо да буду оптужени за агресију, а њихов командант Весли Кларк за ратне злочине, постали хуманитараци!

OVK - delo američkih i britanskih službi

САД: Хаг политички суд

Povodom hapšenja trojice Albanaca na Kosovu optuženih od strane Haškog suda za ratne zločine protiv Srba i neposlušnih Šiptara, dopisnik londonskog The Daily Telegrapha (18. februar2003.), Christian Jennings, piše iz Prištine, izmedju ostaloga, doslovno sledeće:

Од Савета безбедности УН-а (СБ), бесправно је основан суд за ратне злочине у Хагу, док су му Американци, својом „гласачком машином” наметнули политичку природу. Да је Хаг политички суд сведочи нам нико други већ САД „амбасадор за ратне злочине” Пјер Ричард Проспер. Правдајући америчко одбијање да приступи Међународном кривичном суду (МКС), он је нехотице открио да је Хаг политички суд, да је његов професионализам трећеразредног ранга, да кошта САД 100 милиона долара годишње, да он треба што хитније да заврши свој посао, а да Америка не жели да своје грађане потчини таквом суду, што и МКС, по његовом мишљењу, треба да буде. Али и по својој селективности окривљених, јасно је да је Хаг поли- тички суд са јединим задатком да Србе нађе кривим. Мада су сва три народа БиХ, или истог или сличног менталитета, што ће рећи да у кризним ситуацијама делују слично. Конкретно, у чињењу ратних злочина (убиства, силовања, тортуре, етничка чишћења) њихо- во учешће у њима би процентуално требало да буде прилично исто. Не, међутим, по Хагу! Муслимана тамо нема; Хрвата десетак (све „ситна риба”), а Срба нај- мање педесетак укључујући ту и пет председника (Милошевић, Милутиновић, Лилић, Мартић и Плавшићева). Оволика, пак, доза пристрасности граничи се са немогућношћу - статистичком сигурно, али, можда, чак и биолошком. То, међутим, указује директно на Хагову антисрпску политичку настро- јеност.

Н. Љотић

„Oslobodiiačka vojska Kosova" (OVK - Jennings upotrebljava šiptarsku skraćenicu - KLA) bila je trenirana, finansirana, snabdevana i pomagana od američke i britanske obaveštajne službe i agenata specijalnih snaga u svojoj borbi protiv Srba... Britanske i američke obaveštajne agencije su se u početku protivile hapšenju Ijudi koje su ranije trenirale i pomagale, ali se od leta 2002. pojačavao pritisak NATO-a da se neki Kosovari pošalju u Hag..." Jennings daje i objašnjenje za to: „Posle juna 1999., NATO i vojnici i administracija Ujedinjenih naci- ja ubrzano gube strpljenje i simpatije za svoje bivše pobunjeničke štićenike pošto su tvrdokorni kosovarsko-albans- ki ekstremisti sproveli krvavu kampanju etničkog čišćenja (u rikverc) protiv manjinskog srpskog stanovništva Kosova."

Za upućene i obaveštene ovo nije neka posebna novost. Istina se tu i tamo prepoznavaia i nagoveštavaia. Ono što je retkost jeste ovako jasno i otvoreno priznanje. A s obzirom da svi zapadni strani dopisnici tesno saradjuju sa svojim obaveštajnim siužbama, možemo biti sigurni da je Jenningsov iskaz sto odsto tačan. Ovde imamo na jednom mestu priznanje da su stvarno: američko- britamski servisi stvorili i opremili OVK, te da su Šiptari posle juna 1999. godine - i pored prisustva 40.000 vojnika KFOR-a - izvršili „krvavo" etničko čisćenje Srba sa Kosova.

Iskra 1. mart 2003

PROTIVUSTAVNE SECESIJE NEMINOVNO VODE U RAT Ovih je dana pred takozvanim haškim tribunalom u svojstvu eksperta svedočio dr Kosta Čavoški, profesor na Pravnom fakultetu u Beogradu, u postupku protiv generala Stanislava Galića. Prema sredstvima informisanja, njegovo svedočenje bi se moglo svesti na sledeće: Ključni čovek koji je osujetio već ugovoreni plan portugalskog diplomate Joze Kutiljera, a čijim bi se ost- varenjem sprečio gradjanski rat u Bosni i Hercegovini, bio je američki ambasador u Beogradu Voren Zimerman. Za ovu optužbu, koju je izneo na sudjenju generalu Stanislavu Galiću, optuženim pred haškim tribunalom za granatiranje Sarajeva, svedok odbrane u ovom slučaju prof. dr Kosta Cavoški nije mogao da ponudi direktan dokaz, ali je prilično uverljivo branio svoju tezu pred krivičnim većem sudije Alfonsa Orija. Alija Izetbegović je već bio parafirao Kutiljerov plan o podeli BiH na tri autonomna dela izmedju tri naroda objasnio je ovaj svedok, ispitivan u ulozi veštaka. Bile su utvr- djene nesporne opštine sa srpskim, muslimanskim i hrvatskim stanovništvom, a one sporne su mogle da se pripoje nekoj od njih ili i one podele, čime bi bio otklonjen uzrok rata. Bilo je, naime, krajnje opasno što su se dva naroda udružila protiv trećeg, a partija SDA pomislila da može dobiti medjunarodno priznanje unitarne Bosne i svesti Srbe na poniženu i potlačenu manjinu. Svedok je izneo pretpostavku da se Izetbegović požalio Zimermanu kako mora da prihvati Kutiljerov plan sa kojim „nije bio srećan", a Amerikanac mu je uzvratio „zašto bi ga prihvatio", što je tadašnji muslimanski lider shvatio kao podršku Amerike. To je bio uzrok rata, bio je kategoričan dr Čavoški kao što, uostalom, većina secesija u svetu dovodi do rata. Zamenik glavnog tužioca Mahinde Ratne pokušavala je da iz svedoka izvuče konkretniji dokaz na osnovu čega plasira ovakav stav pred sudom. Na ovo je dr Čavoški svom uverenju dodao argument da se Izetbegović predomislio tek nakon razgovora sa Zimermanom, ali i naglasio da će šta se stvarno desilo izbiti na videlo tek kad se otvore američke arhive za 30 do 50 godina. Pritom je predložio i da haški sud zatraži od Stejt Departmenta kakva je uputstva dao Zimermanu i šta je ambasador kasnije odgovorio u svom izveštaju. - Da li vam je poznato da je Zimerman sva ova nagadjanja demantovao lično u „Njujork tajmsu" - upitala je tužilac. - Ne - odgovorio je svedok - ali razumem ambasadora što je hteo da, od sebe lično, ali i svoje zem- Ije otkloni odgovornost za otpočinjanje rata u Bosni. Posebno zato što je Evropa pokušavala da ga izbegne Kutiljerovim planom. Ali, da sam taj demanti i pročitao, isto bih mislio. Nalazim da je ključno u svedočenju profesora Čavoškog teza da secesija u pravilu vodi u rat. Ovom prilikom zadržaćemo se samo na toj tezi.

Iskra 1. mart 2003

Smatram da je profesor Čavoški potpuno u pravu. Po mome mišljenju, štaviše, protivustavna i još k tome nasilna secesija neminovno vodi u rat. Nema ničega prirod- nijeg od prava države da se od takve seceesije brani. To nam govori ne samo zdrav razum nego i medjunarodno pravo i politička praksa. Osporavati to pravo državi bilo bi isto kao i osporavati čoveku pravo da se brani kada je napadnut. Medjunarodno pravo, pre svega član 51 Povelje UN, garantuje pravo države na samoodbranu. A što se poli- tičke prakse tiče, istorija nam govori da je praksa uglavnom u skladu sa napred navedenim principima koji proizlaze iz zdravog razuma i medjunarodnopravnih principa. Od američkog secesionističkog rata 1861-1865 do danas - da ne idemo u dalju prošlost - odgovor države na pokušaje nasilne secesije uvek je bio primena sile, to jest izbijanje oružanog sukoba, rata. Čak je i kukavna Gene- ralna skupština UN - potpuno podredjena američkim vlasto- dršcima - smogla snage da usvoji dve antisecesionističke rezolucije - rezolucije 51/55 i 53/71 kojima se, sasvim logično, nasilno razbijanje država ocenjuje kao ugrožavan- je medjunarodnog mira. Zašto Generalna skupština nije rekla punu istinu pa to ocenila kao medjunarodni zločin - odgovor na to leži u Vašingtonu. Njemu ne bi odgovarala takva inkriminacija. Bez obzira na to, uverenje je ovog autora da protivustavna nasilna secesija kojom se ugrožava mir u regionu ili svetu jeste medjunarodni zločin prema savre- menom medjunarodnom pravu. Ne može biti sporno da su bivše članice jugoslovenske federacije Slovenija, Hrvatska i Bosna i Hercegovina izvršile protivustavnu nasiulnu secesiju od SFR Jugoslavije. Kada je reč o Makedoniji, obično se misli da je do njene secesije došlo na osnovu sporazuma, pri čemu se zaboravlja da je i ta secesija bila protivustavna, a izvršena u momentu kada je jugoslovenska federacija „bila na kolenima" usled secesija Slovenije i Hrvatske, političke situacije u Bosni i Hercegovini i pritisaka i direktne upletenosti stranog faktora u planiranom razbijanju Jugoslavije. Ustav SFRJ nije, naravno, predvidjao mogućnost secesije nijednog dela Jugoslavije, kao što, uostalom takvu mogućnost ne predvidja niti je predvidjao ustav nijedne države u svetu. Jedini izuzetak od ovog pravila bio je ustav bivšeg Sovjetskog Saveza iz 1936. godine („Staljinov ustav"). A dobro je poznato kako je ta država završila. Prema tome, proglašenja nezavisnosti od strane Slovenije i Hrvatske 25. juna 1991. bila su protivustavna. Kada je reč o Bosni i Hercegovini, tamo je situacija bila još daleko komplikovanija, jer je protivustavne secesionističke poteze vukla muslimansko-hrvatska zavera protiv srpskog naroda u Bosni i Hercegovini kao konstitutivnog naroda, koji, naravno, nije pristajao ni politički na secesiju Bosne i Hercegovine od Jugoslavije, koji je jednostavno, želeo da ostane u Jugoslaviji. A što se tiče primene nasilja prilikom secesije tih triju bivših jugoslovenskih republika, dobro je poznato koli- ka količina nasilja je primenjena. Napadnuto je sve što je bilo jugoslovensko i srpsko. Posebno su na udaru bile

Protivustavne... jedinice jugoslovenske vojske od strane formiranih paravoj- nih snaga, snabdevenih oružjem iz Madjarske i Austrije. Samo Varaždinski korpus JNA bio je u septembru 1991. opkoljen i napadnut sa oko 15.000 ustaša. A američki sece- sionistički rat je počeo tako što su paravojne jedinice južnih država SAD koje su proglasile nezavisnost odnosno secesiju opkolile i napale vojnu postaju u malom mestu Fort Samter u kojoj je bilo 68 federalnih vojnika. Otuda, tužbe protiv Jugoslavije za genocid i agresiju i plaćanje „ratne štete" koje su podnele novopečene „države" BiH i Hrvatska Medjunarodnom sudu pravde mogao je da smisli samo bolestan um. Našom protivtužbom trebalo bi ih dozvati pameti. Povlačenjem protivtužbe od strane petookto- barskog režima u Beogradu, koja je već bila podneta MSP- u, on je počinio teški zločin protiv naroda i države, nešto što govori sve o njemu. Uloga Vorena Zimermana, ambasadora SAD u Beogradu, u secesiji Bosne i Hercegovine, o čemu je svedočio profesor Čavoški dobro je poznata. On je minirao sporazum koji su u Lisabonu postigli lideri Srba, muslimana i Hrvata Radovan Karadžić, Alija Izetbegović i Mate Boban 18. marta 1992. („Kutiljerov plan"). Nakon što je taj sporazum bio potpisan, Zimerman je specijalno odleteo u Sarajevo i nagovorio (prinudio) Izetbegovića da povuče svoj potpis sa sporazuma. Da je taj sporazum ostao na snazi i ispoštovan rata u Bosni i Hercegovini ne bi bilo. Zašto je to Zimerman učinio? Na to pitanje može da odgovori samo Stejt Department koji mu je davao instrukcije, jer, ambasadori ništa ne rade na svoju ruku nego po instrukci- jama svoje vlade. Ipak, treba imati na umu činjenicu da je taj čovek bio dugo godina u Jugoslaviji kao američki diplomata i da je tačno znao da ako se Kutiljerov plan odbaci da je rat nemi- novan. I ne samo to. On je takodje znao kako će taj rat da izgleda kada se ima u vidu Drugi svetski rat: za vreme tog rata, 1941-1945, na tom području, koje je bilo sastavni deo tzv. Nezavisne Države Hrvatske, počinjeni su protiv srpskog naroda od strane Hrvata i muslimana takvi monstruozni zločini kojima po monstruoznosti izvodjenja jedva da ima primera u čitavoj Ijudskoj istoriji. To je Zimerman sve znao. Pa zašto je onda učinio to što je učinio. Možda baš zato što je to znao. Dakle, oni koji posežu za protivustavnim nasilnim secesijama moraju se smatrati odgovornima za izazivanje secesionističkih ratova. Kada se ova ustvari jednostavna istina ima u vidu, rad takozvanog haškog tribunala (ovom prilikom ostavljamo po strani pitanje nelegalnosti te institu- cije koju Savet bezbednosti UN nije imao pravo da oformi) je možda najveći apsurd danas: on „sudi" onima koji su se usudili da stanu u odbranu svoje države i svoga naroda, a ne onima koji su odgovorni za izazivanje secesionističkih ratova nateritoriji prethodne Jugoslavije!! ...Štaviše, odbija da sudi za golu agresiju NATO pakta na Jugoslaviju, i za tom prilikom počinjene ratne zločine (bombardovanje Radiotelevizije Srbije priliko koje je ubijeno 16 radika na svojim radnim mestima, bombardovanje gradova i sela pri čemu su postradali, civili, upotreba zabranjenog oružaja kao što je osiromašeni uranijum i drugo). Taj „tribunal", dakle, želi da poništi savremeno medjunarodno pravo i stvori nekakvo novo „pravo" po zamisli najmračnih snaga koje danas žele da ovladaju svetom pomoću NATO i američke vojne moći. Razbijanjem Sovjetskog Saveza, Jugoslavije Čehoslovačke otvorena je Pandorina kutija secesionizma i

njegov virus je zarazio čitav svet. Najveća žrtva do sada bila je upravo Jugoslavija. Režiserima secesije u SFR Jugoslaviji to nije bilo dovoljno što su postigli, pa su izrežirali i secesiju Crne Gore i Kosova i Metohije od SR Jugoslavije koja je formirana nakon secesije četiri bivše jugoslovenske republike, koje je, zatim, „medjunarodna zajednica" (čitaj SAD) priznala za nezavisne države. Gde će se to završiti teško je reći. Na redu su izgleda Vojvodina i tzv. Sandžak. Ali, otvaranjem Pandorine kutije nedorasli, minorni i korumpirani političari nisu bili sposobni da predvide da će im se njihova rabota vratiti kao bumerang. Danas je sece- sionistički pokret u svetu narastao do neverovatnih razmera. Kada samo jednom veb pretraživaču otkucate englesku reč za secesionizam (secession) dobićete 478.000 veb stranica teksta koji se odnosi na secesionizam! Zahteva se secesija Kvebeka, Teksasa, Kalifornije, svih južnih država SAD koje su pokušale secesiju 1861- 1865. i stotine i stotine drugih. Režiseri su se svega ovoga izgleda sada već prestrašili, pa su smislili novi termin „nenasilna secesija" („nonviolent secession"). U SAD postoji knjiga (198 Methods of Nonviolent Action) koja u deta- Ije daje uputstva kako se na 198 načina može raditi i ost- varivati „nenasilna secesija" od javnih političkih zborova- nja u korist otcepljenja jednog odredjenog dela teritorije do gradjanske neposlušnosti. Kao što bi trebalo dobro biti poznato, Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) svečano je stupiula na političku pozornicu Evrope i sveta 1. avgusta 1975. kada su šefovi evropskih država i SAD i Kanade na najsvečaniji način potpisali Helsinšku povelju. Po toj Povelji, suverenitet, zabrana upotrebe sile, nepovredivost granica i teritorijalni integritet evropskih država jesu osnov medjunarodnog poretka. Medjutim, odmah nakon što je Jeljcin sa grupom kriminalaca oko sebe likvidirao Savjetski Savez kao državu, ova organizacija i njene države članice pojedinačno - na čelu sa Nemačkom, Vatikanom, Austrijom, Madjarskom, Italijom - krenuli su u razbijanje Jugoslavije, inače jedne od država koja je mnogo doprinela stvaranju Helsinške povelje! Po političkom nemoralu ova organizacija je bez premca u istoriji. Sada, kada je gotovo okončano razbijanje Jugoslavije, istupa se teorijom da dalje droblje- nje država ugrožava mir. To bi trebalo da vredi za sece- sionističke pokrete svuda, pre svega kod nje, osim, naravno, kada je u pitanju ta prokleta Jugoslavija. Treba spomenuti ovom prilikom poseban doprinos teoriji i praksi savremenog secesionizma koji je došao od crnogorskog rukovodstva, rukovodstva koje nažalost uživa poverenje i političku podršku oko polovine izbornog tela. Taj doprinos se sastoji u tome da je ono uspelo da ostvari secesiju bez formalnopravnih poteza. Crna Gora praktično nije u Jugoslaviji već godinama verovatno od prvog dana konstituisanja Savezne Republike Jugoslavije 27. aprila 1992. Proglašenje prestanka Jugoslavije, i stvaranje „državne zajednice" Srbija i Crna Gora 4. februara 2003. u 20.07 sati u Saveznoj skupštini Jugoslavije samo je legalizacija te i takve secesije Crne Gore i bacanje prašine u oči da je reč samo o unutrašnjem preuredjenju i preimenova- nju države. Koliko je nama poznato ta i takva secesija - da je nazovemo „puzajuća" - nije nigde i nikad ostvarena, niti je takva „državna zajednica" igde postojala. U tome, je, dakle, doprinos Crnogoraca političkoj teoriji i praksi. A sve pod dirigntskom palicom Evropske unije, Saveta Evrope i „čuvenog" OEBS-a. Najnovije izjave Mila Djukanovića govore da iza čitavog projekta Djukanovićevog secesionizma stoje Amerikanci kako bi dobili pomorske baze u tom delu Jadrana.

Iskra 1. mart 2003

АНОМИЈА Протекле две године су показале да људи који сада предводе ову земљу не само да не знају право него га бацају под ноге и када га добро знају. Њихово ноторно незнање, ако већ није посреди и зла намера, довело је најпре до повлачења противтужбе у спору са БиХ пред Међународним судом правде у Хагу у пустој нади да t»e то учинити и друга страна, а потом и до покушаја да се провидном правном смицалицом оспори већ утврђена надлежност овог суда. Када је затим овај суд глатко одбио захтев да изнова размотри своју надлежност у овом спору, главни правни заступник СРЈ Тибор Варади, уместо да одмах поднесе оставку, смело је изјавио да та одлука не дира у суштину спора, док је Војин Димитријевић још додао „да политичари СРЈ и БиХ треба да се договоре и одустану од спора”. Једино је пропустио да објасни због чега није саветовао својим пуленима у југословенској дипломатији, које иначе држи на кратком ланцу, да ратификовање Дејтонског споразу- ма, признање БиХ, успостављање редовних дипло- матских односа и размену амбасадора услове претходним повлачењем тужбе БиХ против наше земље. Најновији пример гажења важећег Устава Србије представља одлука Наташе Мићић, председ-

I pored postojećeg Ustava SR Jugoslavije koji se može menjati samo po postupku njime predvidjenim, ni jedan stanovnik SR Jugoslavije, pa čak ni savezni ni republički poslanik, nija imao nikakvog prava da na bilo koji način utiče na tekst Ustavne povelje i Zakona za njeno sprovodjenje!! Istovremeno, jedan poslanik u saveznom parlamentu, u debati, izneo je podatak da je neka Kristina Gajak, sekretarica Havijera Solane - visokog funkcionera Evropske unije i ratnog zločinca koji je doneo odluku o agresiji NATO na Jugoslaviju - 48 puta intervenisala u vezi ta dva osnovna dokumenta koji determinišu naše živote i živote našeg pokoljenja! Zato su u pravu oni poslanici koji su tu rabotu u parlamentarnoj debati nazvali državnim udarom. Ceo «demokratski Zapad» je pohvalio ovakvo rešenje i ovakav postupak!! Pa zar, zaista, još iko normalne pameti može da misli da je na Zapadu demokratija!! Eto, to je demokratija kreatora novog svetskog poretka. Kao što su vlastodršci potpuno ignorisali narod prilikom stvaranja te svoje tvorevine, tako i gradjani imaju pravo da ignorišu nji- hovu tvorevinu kao protivustavnu i nemoralnu. I da zaključimo: protivustavna nasilna secesija, naročito ona koja ugrožava medjunarodni mir i bezbednost, mora da se smatra medjunaroddnim krivičnim delom, me- djunarodnim zločinom, a krivci moraju odgovarati. Energičnom osudom secesionizma ničim se ne negira prirodno pravo zaista potlačenih naroda da se svim dozvoljenim sredstvima, uključujući i oružanu borbu, bore i izbore za svoje oslobodjenje od tiranije, od nepriznavanja osnovnih Ijudskih i nacionalnih prava.

11. 2. 2003.

Iskra 1. mart 2003

ника Народне скупштине и вршиоца дужности председника Републике, да уопште не расписује поновљене председничке изборе док се не донесе нови устав Србије. При том се није позвала на сам Устав, нити на било који закон, него на „преовладујуће мишљење” политичких странака да ове изборе треба одложити. Уз то је, као да уистину зна шта је то државни разлог (ratio status), изјавила да би „расписи- вање председничких избора... било нецелисходно и штетно по државне интересе”. Тако је испало да је за државу лоше када се поштује важећи устав, а добро када се тај устав гази. Још је горе што је приликом доношења поменуте противуставне одлуке поступала pro domo suo - у властитом интересу, а можда и у самољубљу. Јер, одлагањем председничких избора самој себи је обезбедила ничим заслужен положај шефа државе, ваљда у варљивој нади да својим ногама може оди- грати и ту улогу. Поред малобројних поборника уставности и истинске владавине права, против овог противус- тавног чина Наташе Мићић устали су и они којима таква одлука политички не одговара. Међу њима био је и Војислав Коштуница, јалови победник на трима неуспелим председничким изборима. И то је управо повод да поставимо далекосежно питање - да ли се уставност и законитост могу крчмити на парче. Приликом преузимања својих уставних звања, досадањи званичници, почев од Коштунице преко Зорана Ђинђића до последњег министра, јавно су се заклели да ће поштовати савезни односно републички устав. А потом су сви до једног у овој или оној прилици кршили ове уставе. Пристали су, рецимо, на изручење домаћих држављана једном страном суду, иако су добро знали да оба устава то забрањују. Затим су и Коштуница и Ђинђић својим потписима од 14. марта 2002. укинули СР Југославију и успоставили некакав провизоријум, иако се за ове „основе” у Скупштини СРЈ изјаснила обична, а не двотрећинска већина. А већ сада Коштуница подразумева да нови устав Србије треба донети на противуставан начин двотрећинском већином у Народној скупштини без уставног референдума - док Ђинђић такође одбацује уставни референдум, а једино избегава да већ сада каже која ће већина за то бити потребна, пошто није у стању да предвиди колико ће посланика у том одлуч- ном часу моћи да купи. Све су то разлози то код нас гажење важећих устава није спорадично и поправљиво, него смишљена и постојана политика. У нас уставе систематски газе кључни уставни чиниоци, и то је стање потпуне аноми- је које брише сваку разлику између исправног и изопаченог, допуштеног и забрањеног. А такви аномични људи пребивају у зони сумрака, без прошлости и без будућности. „Глас јавности” 9. 2. 2003.

КОСТА ЧАВОШКИ

Dr Milan Tepavac <miltep@eunet.yu>

KONTROLA NAD TERORISTIMA, ILI SVIM AMERIKANCIMA? Članak pod gornjim naslovom objavljen je sajtu ArtelGeopolitika <www.artel.co.yu>, 27. januar 2003. godine. Pisac je Nikolaj Sergejević LEONOV, general-pot- pukovnik u penziji,

saradnik RIA “Novosti”, Moskva. Služio je 33 godine u Prvoj glavnoj upravi (spoljna obaveštajna služba) Komiteta državne bezbednosti SSSR. Sedam godina bio je zamenik načelnika obaveštajne službe, odgovo- ran za rad na američkom kontinentu. Otišao je u penziju 1991. godine sa funkcije načelnika Analitičke uprave KGB SSSR. *

U Sjedinjenim Američkim Državama formiran je novi, superresor, koji je nazvan Ministarstvom za unutrašnju bezbednost. Kao argument za osnivanje ovog resora poslužila je “briga o zaštiti SAD od opasnosti medjunarodnog terorizma”. Ukupni budžet tog resora iznosi 38 milijar- di dolara. U strukturi novog resora radiće 170 hiljada Ijudi. U njegovom sastavu naći će se saradnici raznoraznih specijalnih službi različite namene, počev od Službe za zaštitu predsednika zemlje, pa do carine i Agencije za vanredne situacije. U Sjedinjenim Državama to novo ministarstvo nazvali su nikako drugačije, do SUPERKGB. Istine radi treba kazati, da bivši radnici u KGB ili Gestapou ovakve dimenzije nisu ni sanjali. Nije samo reč o fizičkim parametrima novog monstruma u svetu specijalnih službi. Zaprepašćuje zamah njegovih funkcija. Ministarstvo ima pravo da otvori dosije za svakog gradjaninma SAD, u koji će se unositi svi podaci o njegovom ličnom životu. Fiksiranju podležu svi prihodi i rashodi čoveka, a to je olakšano time što Amerikanci skoro da ne koriste gotove pare za plaćanje računa. To se objašnjava neophodnošću da se preseče eventualno pristizanje sred- stava iz izvora, koji nisu pod kontrolom vlade. U dosijea će se takodje unositi sva putovanja “praćenog” lica na teritoriji SAD, a naročito u inostranstvo. U tom cilju se na raspola- ganje Ministarstva stavljaju baze podataka aviokompanija, turističkih agencija, hotela itd. Vlasti dobijaju pravo da pre- gledaju svu privatnu prepisku, koja se obavlja po kanalima elektronske veze, a kao što je poznato, obična pisma Amerikanci odavno ne čitaju. Sada se bez sudskog rešenja mogu prisluškivati telefonski razgovori. Sve se to, razume se, opravdava neophodnošću da se Amerika zaštiti od medjunarodnih terorista. Pa će se čak i podaci o zdravstvenom stanju gradjana unositi u sveobuhvatni dosije. Faktički, suština celokupnog nauma o stvaranju Ministarstva za unutrašnju bezbednost sastoji se u uspostavljanju totalne državne kontrole nad svim gra- djanima SAD i licima, koja posećuju tu zemlju. Dimenzije administrativne novine su po-američki ogromne. Ali se već sada može kazati, da ta novina u celosti protivureči važećem američkom ustavu u delu garantovanja prava i sloboda čoveka. Odbačeno je čak i pravo na dobijanje informacija, jer je Ministarstvo dobilo dozvolu da svojom odlukom svaku informaciju proglasi “strogo pov.”, jer njeno oticanje može dovesti do potencijalne opasnosti. Sada se razmatra i predlog da se razradi takav sistem praćenja kre- tanja gradjana, koji bi omogućio da se u svakom trenutku

zna gde se on nalazi. Prosto zaprepašćuje sledeće: potpuna pasivnost američkog društva pred tako grubim i širokim posezanjem na prava ličnosti. Ono se još očigledno nije oporavilo od psihološkog šoka, izazvanog terorističkim aktima 11. septembra 2001. godine, iako je već vreme da se očupa iz grogi-stanja. Mnogim Amerikancima čini se da je to nekak- va privremena mera za period borbe protiv medjunarodnog terorizma, iako se Vašington marljivo trudi da ne utvrdjuje nikakve vremenske granice za svoje “antiterorističke” rad- nje. Poneko smatra da važenje novog zakona neće pred- stavljati preteško breme, pošto u SAD postoje solidne zaštitne garancije, ali to uverenje raste u uslovima usijavanja “vanrednih okolnosti”. Opšta zabrinutost za stanje američkog društva pojačana je nakon što su u štampu procurili podaci o tajnom naredjenju predsednika Džordža Buša, u kom je agentima CIA dato pravo da bez sudjenja i istrage ubijaju lica koja su osumnjičena za pripremu i izvršenje terorističkih akata. Spiskovi takvih lica sačinjavaju se u CIA, i obnavljaju i dopunjavaju takodje u CIA. Drugim rečima, taj resor se pojavljuje u ulozi i sudije, i izvršioca presude istovremeno. A društvo - ponovo ćuti! A sasvim nedavno - za vreme predsednikovanja Džimija Kartera, CIA je bila pod- vrgnuta žestokoj kritici zbog razrade planova ubijanja poli- tičkih neprijatelja SAD. Godine 1981. takodje je doneta odgovarajući ukaz predsdenika, kojim se zabranjuje praksa ubistava “u interesu nacionalne bezbednosti SAD”. Sada je sve to bačeno kao nepotrebna krpa. Odavno je primećeno da je samo narod koji trpi nasilje nad sobom sposoban da eksportuje nasilje nacj drugima. Nekažnjeno nasilje nad Jugoslavijom, priprema drugog izdanja “Pustinjske oluje” u Iraku potvrdjuje sumnje o dubokim kvalitativnim promenama koje se dešavaju u nedrima američkog društva, a koje ono samo te promene ne primećuje, iako srlja u jednom pravcu - u totalitarizam.

Bezuslovna nezavisnost za Kosovo Kongresmeni Tom Lantoš i Henri Hajd predstavili su u Komitetu za medjunarodne odnose Predstavničkog doma Kongresa novu rezoluciju o nezavisnosti Kosova, još nepovoljniju po Jugoslaviju od veoma oštre rezolucije, pred- ložene pre manje od mesec dana. Lantoš i Hajd ovoga puta još otvorenije zagovaraju bezuslovnu nezavisnost Kosova i prejudiciraju konačno rešenje statusa pokrajine, budući da se u novoj rezoluciji nezavisnost više ne vezuje za "razvoj i konsolidaciju demokratske samouprave", kako je stajalo u prethodnom tekstu. Kao uslovi za nezavisnost više se ne traže ni izgradnja stabilnih odnosa sa susedima, ni obračun sa organizovanim kriminalom. Prema novom tekstu, Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti UN više ne predstav- Ija okvir za buduće rešenje statusa Kosova, već se njome samo okončava desetogodišnja okupacija Kosova. (Tanjug, 29.1.2003.)

Iskra 1. mart 2003

О УСТАВНОЈ ПОВЕЉИ СРБИЈЕ И ЦРНЕ ГОРЕ Излагање Владислава Јовановића објавио је под горњим насловом APTEfl: БЕОГРАДСКИ ФОРУМ <artel@tehnicom.net>, 3. фебруар 2003. године. *

* *

Државна заједница Србије и Црне Горе, необична творевина орочена на три године, распо- лаже мањим државним садржајима и овлашћењима него што је располагала Савезна Република Југосла- вија. Не само да је лишена ранијег заједничког имена, јединственог тржишта, јединственог царинског систе- ма и заједничког новца, већ је још више осиромашила и ограничила ионако једнодимензионалну спољну политику коју води власт ДОСа. У суштини, спољна политика новог државног провизоријума свешће се на спољну политику за једнократну употребу. Њен једини декларисани циљ је укључивање у европске структуре, а нарочито у ЕУ и прилагођавање земље европским и међународним стандардима. Она нема амбиције да истражује и ком- бинује најбоља решења, а још мање да креира властите концепте, већ унапред прихвата решења других и епигонски их следи. Нови државни прови- зоријум ставља „сва јаја у једну корпу” и унапред се одриче сваке самосталности. Друкчије понашање се и не може очекивати од једног државног недоношчета, чији прави родитељи и кумови су исти они који су нас само три године раније „милосрдно”, у нашем најбољем интересу, рушили и убијали. У ствари, прови- зоријум није одело које је прављено само за Србију и Црну Гору, већ пре свега за будућу лабаву државну заједницу Србије, Црне Горе и Косова, а можда и Војводине, а Србија и Црна Гора су ту само да послуже као опитни кунићи док Косово, на чијем подржављењу се увелико ради, не буде спремно да им се кроз три године придружи. Благонаклоно позивање које долази из Брисела и Вашингтона да се нова државна заједница у перспективи прикључи ЕУ је шаргарепа која треба да помогне Србији да лакше „прогута” и формално- правни, а не само фактички губитак своје јужне Покрајине. Једносмерни и неуравнотежени спољно- политички циљеви државе Србије и Црне Горе не представљају изненађења. Они су само сажети израз досадашње спољнополитичке орјентације и праксе власти ДОС-а које, као подизвођачи политичких промена извршених 5. октобра 2000. године, морају да следе стратегијске циљеве и захтеве главних инос- траних пројектаната и извођача тих промена, на шта указује и британски новинар Тим Маршал у својој недавно преведеној књизи. Да није било преузетих вазалних обавеза и послушничког односа власти ДОС-а према њима, не би се могло десити да нам они одређују име држави, октроишу основна начела Уставне повеље и свакод- невно се мешају у уређивање унутрашњих односа између Србије и Црне Горе. У својој модерној историји

Iskra 1. mart 2003

Србија није познавала понизније постављање према иностранству него што је доживела у периоду власти ДОС-а, а посебно у поступку разименовања и раз- држављења СРЈ и њеног претварања у квази државу. Поред многих других нејасноћа и недореченос- ти, текст Уставне повеље није прецизирао ни то ко ствара и формира спољну политику нове државне заједнице. Спровођење и одговорност за спољну политику поверени су министру за спољне послове, док се за Савет министара само каже да утврђује и спроводи политику Србије и Црне Горе, без прецизи- рања да ли се то односи на унутрашњу, спољну или неку другу њихову политику. Све што није до краја речено, подложно је различитим тумачењима, а тиме и многим злоупотребама. Недореченост није случајан пропуст, већ последица предоминације државе Србије и државе Црне Горе над њиховом кратковечном државном заједницом коју, једва осећају као своју. Због тога су обе државе задржале реалну власт и наставиће да се понашају као једини центри моћи. Од њихових даљих међусобних односа и интереса Црне Горе за задржавањем било каквог облика заједништва са Србијом, као и од планова Вашингтона и Брисела у вези са будућим статусом Косова, зависиће стварни степен упослености нове државне заједнице у спољ- нополитичким стварима. Искуство из последњих година опомиње да ће сз званична Црна Гора тешко одвајати од стрпљиво изграђиваног и љубоморно чуваног сопственог иден- титета у спољним односима. Није искључено да би и Србија, реагујући на то или из властитих процена, почела да се више ослања на властите контакте и преговоре са иностранством. У том случају, ионако суочене и амбивалентне надлежности државне зајед- нице, свеле би се на протоколарне радње и поштанску службу према европским структурама. Да сепаратно деловање државе Србије и државе Црне Горе није само у домену спекулација, потврђују овлашћења која им пружа Уставна повеља, као што су: успостављање међународних односа, закључивање међународних уговора и споразума, оснивање представништава (трговинских? конзуларних? дипломатских?) у другим државама, могућност учлањивања у међународне, глобалне и регионалне организације за чије чланство није услов међународни субјективитет. Наглашавање да се таква овлашћења могу користити само ако нису у супрот- ности са надлежностима државне заједнице Србије и Црне Горе, не мора у пракси много значити, јер се све може објаснити као испомоћ државној заједници и обављање њених послова. С друге стране, препушта се искључиво међународним, глобалним и регионал- ним организацијама да одлучују да ли је међународни субјективитет чврст или мекан услов за пријем у чланство сепаратних делова државе Србије и Црне Горе.

На учинак нове државне заједнице у спољним односима несумњиво ће утицати и увођење паритета на ротационој основи у њеном представљању у ОУН, ЕУ, ОЕБС и СЕ. Не само да ће то компликовати и отежавати процесе одлучивања и реализације мери- торних одлука, него ће и држави Србији и држави Црној Гори омогућити мешање у надлежности државне заједнице, па и неовлашћено присвајање дела или делова њених надлежности ако се покаже да држав- на заједница, услед спорости свог одлучивања и дело- вања, недовољно брзо или ефикасно остварује њихове ставове или специфичне интересе. Принцип паритета и ротације механички је преузет и пренесен из ЕУ док је она била Заједница. Али док се тај прин- цип у добровољно организованој ЕУ у пракси оправдао, у случају Србије и Црне Горе, чија нова државна заједница је у многоме резултат притиска, па и дикта- та центара моћи на Западу, он fce вероватно бити пре камен спотицања него гаранција сарадње. И ако односи између демографски и економ- ски несразмерних партнера, Србије и Црне Горе буду некако синхронизовани, односи државне заједнице Србије и Црне Горе са ЕУ, НАТО, ОЕБС и СЕ неће бити ни лаки ни глатки. Због тактички погрешног опреде- љивања за безусловно укључивање у европске струк- туре, њена преговарачка позиција биће инфериорна и осетљива на уцене. Када би нова државна заједница заиста била суверена и независна чланица светске заједнице, она би се у највишем уставном акту прво обавезала на развој пријатељских односа и сарадње са свим државама с којима одржава дипломатске односе, а тек потом нагласила да, као европска земља, има примарни интерес да се у догледно време укључи у европске структуре, посебно у ЕУ. Играњем свом снагом само на једну карту није ни стратегијски мудро. Уместо што се театрално бусамо у наше европске груди и нестрпљиво куцамо на врата европских структура, више бисмо постигли ако бисмо за те структуре постали привлачнији, што се постиже убрзаном унутрашњом модернизацијом и демократизацијом и усвајањем и развијањем широке и балансиране, а не ускотрачне спољне политике. Без тога се излажемо бескрајном низу притисака, условљавања и понижавања - методама које европске структуре не престају да практикују према нама, без обзира на политичке промене извршене 5. октобра 2000. године. Земље које не припадају европ- ском или трансатлантском интеграционом кругу, међу којима и многи наши значајни економски партнери или доказани историјски пријатељи, као што су Русија, Украјина, Кина, Индија и многе несврстане земље, могу сматрати да смо за њих незаинтересовани и из тога извући за нас неповољне билатералне закључке. На крају, указујемо и на потенцијално опасно самовезивање руку у последњем ставу члана 9 Уставне повеље који гласи: „Достигнути ниво људских и мањинских права, индивидуалних и колективних и грађанских слобода не може се смањивати”. Таквој дефиницији уставне обавезе нема се шта приговорити под условом да се та права користе на сврсисходан и конструктиван начин. Али та права се, на жалост, не користе увек и свуда са најбољим намерама, због чега се озбиљне и одговорне државе осигуравају правном могућношћу да их, у случају систематских сепа- ратистичких злоупотреба, оружаних побуна или терористичких аката, привремено или трајније ограниче или суспендују. Примера има више,

поменућемо само неке: САД су после терористичких напада 11. септембра 2001. године приступиле ограничавању неких људских права појединаца или група. Велика Британија је, због оружаних обрачуна између католика и протестаната, више пута у послед- њих 20 година суспендовала локалну самоуправу у Северној Ирској и завела директну управу из Лондона. Русија је, после терористичке акције Чечена у Московском позоришту, пооштрила полицијске мере против чеченских цивила и ограничила нека њихова људска права. Индија је раније суспендовала локалну самоуправу у Керали и на дуже време увела директну управу из Делхија. Устав Шпаније овлашује владу на ограничавање аутономија Заједнице у случају неис- пуњавања њених обавеза и озбиљног кршења општих интереса Шпаније. Сва та ограничења не би била могућа да су се те државе уставно обавезале да поједина људска или мањинска права неће смањивати без обзира на њихове евентуалне злоупотребе. Задржавање у Уставној повељи такве обавезе могло би нову државну заједницу Србије и Црне Горе изложити многим непредвидљивим тешкоћама. Ескстремисти у неким мањинским заједницама, на пример, на југу Србије, могли би се осоколити и упустити у нова сепаратистичка оргијања или тероритстичке активности, без бојазни да ће достигнути ниво права њихове зајед- нице због тога бити смањен или на други начин дове- ден у питање. Саветодавцима или налогодавцима који су утицали да преузмемо такву обавезу у Уставној пове- љи нове државне заједнице треба рећи да такву обавезу прво треба да преузму њихове државе према својим грађанима и мањинским заједницама, па онда да их намећу другима, а док се то не догоди наша нова државна заједница треба да се равна према важећим европским и међународним стандардима. Владислав Јовановић

SAD FABRIKOVALE DOKAZE U JUGOSLAVIJI Ovo tvrdi penzionisani švedski brigadni general Bo Pellnas koji je služio kao glava Vojnih posmatrača UN u Hrvatskoj. U izjavi švedskoj agenciji TT, a na osnovu pisanja lista Aftonbladet, 6.2.3., Pellnas, izmadju ostaloga kaže i ovo: „Ako bi SAD pružile podatke o oružjima Iraka za masovno uništenje, zemlje zapadnog sveta ne bi imale načina da to provere zbog tehničke superiornosti SAD". Kaže, bio je svedok da su SAD „fabrikovale činjenice za svoje potrebe”. Službenici Olbrajtove su prezentirali „manipulisane satelitske snimke da bi dokumentovali lažne trdnje" da Milošević šalje nekontrolisane isporuke oružja bosanskim Srbima, što je dovelo do osude SRJ u Savetu bezbednosti. Pellnas tvrdi da su SAD odlučno odbile da njemu i ostalim članovima mirovnih snaga UN pruže dokaze u prilog svojih tvrdnji.

MAKEDONSKO MINISTARSTVO ODBRANE Ima informacije da se u redovima ekstremista koji deluju u Makedoniji nalazi i nekoliko bivših generala Armije Republike Albanije, potvrdio je ministar Vlado Bučkovski. (Beta, 20.2.2003.)

Iskra 1. mart 2003

DR SRĐA TRIFKOVIĆ

O USTAVNOM ZAKONU SRBIJE I CRNE GORE SAVEZ DVE BANANA-REPUBLIKE Ovo je najveći deo inten/jua dr Srdje Trifkovića koji je obavio Boba Borojević <petar@ cyberus.ca>, CKCU, 93.1 FM, “Susreti Ponedeijkom”, 3. februar 2003. g., Ottavva. *

* *

Od 4. februara Jugosiavije više nema. Zamolili smo dr Srdju Trifkovića, direktora Instituta za medjunarodne odnose Rokford Instituta u Rokfordu, llinoj, da nam proko- mentariše značaj ovih ustavnih promena i posledice koje iz toga proizilaze. [...] Trifković - Ono šta sada imamo jeste mehanizam na automatskom pilotu za razlaz Srbije i Crne Gore po isteku perioda od tri godine. Ovakav sporazum je otrovno kukavičje jaje koje je Havijar Solana podmetnuo Vojislavu Koštunici. Umesto da pusti Djukanovića da sam sebi zateg- ne omču oko vrata sa referendumom, kao što je ovaj na- meravao da učini prošlog proleća, Koštunica je naseo na priču o dobronamernosti Evropske Unije i spasao Djukanovića sopstvene gluposti. A poveriti Solani, čoveku koji je pritisnuo dugme za početak NATO bombardovanja, posao spasavanja srpskih nacionalnih interesa, isto je kao poveriti Zavod za transfuziju krvi grofu Drakuli. Mislim da je napravljena velika greška jer je time dodatno ostavljen prostor da se direktnirn nagodbama izmedju Djukanovića i Djindjića potpuno marginalizuje savezni predsednik - koji sada ostaje bez posla - i da se progura nakazni ustavni okvir sa svim elementima vrlo labavog konfederalnog aranžmana. Još jednom smo pod- vrgnuti eksperimentu bez presedana ma gde u svetu. Ovakav sporazum garantuje da će po isteku trogodišnjeg perioda na obe strane razlaz biti prihvaćen kao svršen čin i propraćen uzdahom olakšanja. Jedna od paradoksalnih, a u slučaju EU, Djuka- novića i Djindjića verovatno pažljivo planiranih posledica ovog aranžmana jeste da najpopularniji političar u Srbiji, Vojislav Koštunica, čovek koji uvek dobija izbore, a gubi vlast, ovim sada ostaje bez funkcije. On je tragična ličnost: zalažući se za očuvanje državne zajednice, povukao je poteze koji tvrdje garantuju njen raspad nego da ga uopšte nije bilo na sceni. Koštunica je sada srubljen na vodju jedne bespomoćne političke stranke i na profesora Pravnog fakulteta. S druge strane niz Ijudi koji samostalno nikad izbore ne bi mogli da dobiju i koji se bez njegovih skuta nikada ne bi prošvercovali na vlast kao što su uspeli decembra 2000. godine - sada na toj vlasti do daljeg ostaju. U Srbiji imamo virtualnu demokratiju danas kao što smo je imali virtualno i pre 5. oktobra 2000. godine.

Ranije se govorilo da bi u slučaju sporazuma izmedju Srbije i Crne Gore Vojislav Koštunica ostao savezni predsednik. Zbog čega Koštunica gubi tu funkciju? Trifković - Po odredbama Povelje imamo posla sa

Iskra 1. mart 2003

potpuno novom državom. Prema tome ne možete funkcije da pretpostavite automatizam kontinuiteta, jer nije reč ni o istoj državi ni o istoj funkciji. Kao drugo, ukoliko je i do sada funkcija šefa savezne države u mnogome zavisila od inventivnosti njenog nosioca, iako je sadržaj moći te funkcije bio više zavisan od slobodnih interepretacija nego od slova Ustava, u slučaju ove nove državne tvorevine sasvim je jasno da ta funkcija potpuno gubi na bilo kakvom značaju. Drugim rečima, imali smo predsednika Jugoslavije Miloševića koji je imao veliku vlast. Imali smo predsednika Jugoslavije Lilića koji nije predstavljao ništa. Imali smo sada predsednika Jugoslavije Koštunicu koji je više stvarao utisak da nešto predstavlja, nego što je zaista mogao da utiče na zbivanja i kanališe tokove. Za njega da ostane na toj funkciji u trenutku kada ona prestaje da ima ma kakav osim puko simboličan značaj, bio bi ponižavajući poraz kojeg on zaista ne sme da dopusti. Ukoliko on još uvek namerava da na ovaj ili onaj način ostane u opticaju na našoj javnoj i poli- tičkoj sceni kao faktor na kojeg se računa, mislim da je dobro postupio što nije hteo jedan položaj koji bi bolje pristajao nekom bivšem čoveku kao što je Dragoljub Mićunović. Možda bi Desimir Tošić bio sasvim pogodan za taj položaj, premda će sa crnogorske strane na njega biti imenovan Svetozar Marović.

Znači, novi parlamentarni izbori ne dolaze u obzir? Trifković - Samim tim što su Djukanović i Djindjić izdejstvovali da izbori za savez Srbije i Crne Gore budu na nivou skupština a ne direktno znači da će to biti plod dogo- vora izmedju DS i njima naklonjenog dela DOS-a u Beogradu i DPS-a i njegovih satrapa u Crnoj Gori. Što se samih izbora u Srbiji tiče, sada kad je ustoličio Natašu Mićić kao v.d. predsednika Srbije, Djindjiću ne pada na pamet da seče granu na kojoj sedi jer je svestan da bi, imajući u vidi učinak njegove vlade u poslednjih dve godine, svaki izbori predstavljali početak kraja njegove političke karijere. Njemu i njegovoj vrhuški, uključujući izrazito korumpiranog ministra za privatizaciju Aleksandra Vlahovića, samo je stalo da sada ostatak ostataka zdravog dela srpske privrede pretoče u sopstvene džepove - setite se Crvenke, Beočina, kragu- jevačke Zastave. A kad jednom taj posao budu okončali oni će onda imati položaj uporediv sa pripadnicima oligarhije u centralnoameričkim banana republikama, gde više nije bitno da li se predsednik republike zove Huan, Perera ili Rodrigo. Zna se ko vuče prave konce i ko drži banku.

Блиски власти постају власници фабрика У држави, све поскупљује, само нови порези и намети, отпуштања са посла са невероватном крађом некадашње друштвене имовина. Па тако особе блиске власти преко ноћи постају „власници” читавих фабри- ка за неколико стонина или хиљада евра.

УСТАВНИ РЕКВИЈЕМ Ако tie Војислав Коштуница, као последњи председник СР Југославије, уопште бити запамћен у времену када нас више не буде било, то ће вероватно бити по томе што је за његовог мандата држава, чији је шеф био, чак два пута била „нова” држава. Тиме је имао заиста ретку прилику да два пута за свога живо- та буде утемељивач „нове” државе, што се није деси- ло ни једном од великана о којима је Плутарх писао упоредне животописе. Први пут се то збило октобра 2000, убрзо по преузимању председничког положаја, када је, нео- чекивано и неовлашћено (за односе с међународним организацијама била надлежна Савезна влада), под- нео захтев за пријем СРЈ у УН као потпуно нове, тазе државе, као да она никада пре тога није постојала. Наравно да је она не само постојала него је чак била и чланица УН; једино је вршење њених чланских права у Генералној скупштини било суспендовано. И уместо да захтева укидање ове суспензије, Коштуница је поднео захтев да СРЈ, попут Словеније и Хрватске почетком 1992, буде примљена као потпуно нова држава, чиме је ковалидирао прекршај повеље УН, који је суспензијом чланских прва СРЈ био извршен. За мање од 17 месеци и та потпуно „нова" држава је изнова престарела, па јој је 14. марта 2002. Коштуница одржао опело, у којем је чинодејствовао и Хавијер Солана, тако што је потписао Полазне основе за преуређење односа Србије и Црне Горе, којима је, са уставноправног становишта, СРЈ формално укинута. Ко у то не верује нека погледа преамбулу предложене уставне повеље државне заједнице Србије и Црне Горе у којој се, као уставноправни основ за њено доношење, не помињу ревизионе клаузуле Устава СРЈ од 27. априла 1992, него се само вели да се она доноси на основу већ поменутих Полазних основа од 14. марта 2002. А у пратећем закону за спровођење уставне повеље нигде се изричито не помиње да ступањем на снагу ове повеље престаје да важи Устав СРЈ, што значи да је он укинут још 14. марта 2002. У свом „Владаоцу” Макијавели каже да је само ретким појединцима судбина пружила срећну прилику да уведу нови државни облик који им се учини добар, без које би њихова врлина, као државотворна снага, била немоћна, као што би опет та могућност без њихове врлине била узалудна. Али одмах додаје да ништа није теже нити сумњивије у погледу успеха нити опасније него што је увођење нових закона. Коштуници се за 17 месеци та срећна прилика указала два пута. И док је прву искористио да нашу државу учлани у УН, иако је она већ била њихов члан, само су јој чланска права била суспендована, чиме је направио правни, па и историјски дисконтинуитет у односу на скоро двовековну српску државност, другу прилику је злоупотребио да под видом преуређења укине државу чији је био шеф. И у том погледу Коштуница, Зоран Ђинђић, и други „уставотворци” јединствени су у свету. Државе

се у начелу стварају да би, попут Рима, те најславније и најдуговечније античке државе, вечно трајале. Па иако државе, као и унеколико органске творевине, имају свој успон, врхунац и неминовни пад, њихов живот је неупоредиво дужи од људског живота. „Нова” државна заједница Србије и Црне Горе се ствара у намери да већ за три године престане да постоји. А такву новину свет још није видео. Стога предложена уставна повеља није ништа друго доли безочан и сраман реквијем држави у којој смо доскора живели.

Глас јавности, 27.1.3. < glas-javnosti.co.yu>

ПРОДАЈА СРПСК0Г КОСОВА Заменик председника Савета за међународне односе САД Дејвид Филипс предложио је 7. фебруара у Атини, да се Београду исплати 2.5 милијарде долара ако прихвати независност Косова. Тај господин је на завршном семинару Грчке федерације за Балкан као и грчко-америчке трговачке коморе, свој предлог образложио тиме што је Србији „и онако потребан новац за обнову”, а у замену би дала независност Косова. Ми имамо боље решење за овај проблем, а оно је следеће: Срби ће исплатити Шиптарима Косова 2.5 милијарде долара да се врате у своју матичну земљу Албанију, из које су илегално дошли на Косово и Метохију, па да тамо изграде своју државу коју до сада никако нису успели да створе. Косово је српска земља већ 13 векова и још више она је колевка српске кул- туре о чему сведоче стотине манастира, гробаља и споменика. Шиптари тога на Косову и Метохији нису никад имали, па их ни данас немају. Амерички државотворци који се приказују као пријатељи Шиптара би могли да помогну Албанију да се она претвори у једну нову, културну и напредну државу која више неће бити легло трговине дрогама, проституткама и извор терора над хришћанима Балкана по којима је она добро позната у културном свету. Ми овде мислимо нарочито на ону господу америчке законодавце који из нама неких непознатих разлога, већ неколико пута подносе Конгресу САД резолуције у којима врло нетачно представљају ситуацију на Косову и Метохији и предлажу да се ова српска земља преда шиптарским уљезима. Та госпо- да би требало да прво проуче добро и темељно историју и антропологију Балкана, па тек онда да се одлуче да подносе Конгресу своје неумесне резолуци- је. САД, Калифорнија 12.2.2003.

Коста Чавошки

Драгослав Ђорђевић

Iskra 1. mart 2003

EXEUNT YUGOSLAVIAE DOLOROSAE ET FELIX EUROPAE NUBE „Jugoslavija je sišla sa pozornice! Zeni se srećna Evropo!”

Jugoslavija je izdahnula posle 85 godina postojanja. Tragedija njenog ubistva trajala je više od jedne decenije. Ovaj slom zapadna Evropa - a takodje i ono što sam zapad sebi pri- pisuje da jeste - dočekala je sa ciničkim zadovoljstvom i pri- mila sa kiselom zluradošću. Sa njenog gledišta nestao je jedan žrtveni jarac, instrumenat „srpskog hegemonizma”, na kojeg je Evropa siktala i na kojeg je često istresala svoj sebičluk i surovost. A ovo je otpočelo sa samim stvaranjem Jugoslavije i po prvi put u istoriji južnih Slovena okupljenih pod zajed- ničkim krovom. Nestanak Jugoslavije objavljen je 5. februara 2003. g. Objavili su ga oni koji su izašli iz Titove štale: haram- baše Djukanović i Djindjić. Oni su to učinili po komandi Havier Solane visokog birokrate, a niske pameti - Havier Solane, Evropske unije. Ubica, ili dželat, izvršio je njemu dati zadatak od njegovih gospodara oličenih u Evropskoj uniji. On nije državnik, niti političar, već podmukli birokrata. Pre tri godine on je kao Generalni sekretar NATO-a izdavao dnevno-noćna naredjenja da se bombarduju srpski gradovi, da se ruše zgrade, da se uništi celokupna infra-struktura potrebna za održavanje života jednog naroda. On je bio pokorni sluga njegovog i NATO komandanta onog zloglasnog američkog generala, koji je u varvarizmu posramio nacističke generale, i hvalio se da će on svesti srpski narod na nivo kamenog doba. Kad bi bilo suda i pravog puta, ovaj general i njegovi naredbodavci odgovarali bi pred sudom pravde, ali toga neće biti. NATO je ubijao srpski narod u kućama, zgradama, po ulicama, u autobusima, u vozovima u bolnicama - slučaj u Surdulici, njene trospratne bolnice i pacijenata. Sve su ovo zločini nosioca „demokatije i čovečanskih prava”! Ubice Jugoslavije od pre tri godine, dovršili su rad onde gde su stali Musolimi, Hitler i Himler, pevušeći onu Hitlerovu: ,,Da nikad više neće biti Jugoslavije, niti srpske pobede. Može crni djavo i komunizam pobediti, ali ne Srbi”. Ovaj refren su stalno ponavljali: gospodja Madalein Olbrajt, Holbruk, general Klark i tutti quanti srbofobi na zapadu. Ovima su prethodili Nemačka, Vatikan i američki predsednik g. Buš stariji i njegov naslednik Klinton. Koliku su mržnju nosili svi navedeni i svi oni nepo- brojani, želim da ilustrujem jednim isečkom iz reminiscencije britanskog generala Sir Michael Rose, kad je bio UNO komandant u Bosni. On je izjavio Tajmsu 10.11.1998: „... Nama se pridružila iz američke ambasade u Sarajevu jedna gospodja. Poleteli smo avionom u pravcu Tuzle. Ona je pokazivala sela koja su bila opotpuno uništena. „Pogledajte, uzviknu ona, šta su kriminalni Srbi uradili”. Rekli smo joj da su to bila hrvatska sela koja su muslimani uništili. Zatim smo posetili Mostar, u kojem su Hrvati potpuno uništili muslimanski deo grada. „Ваг su ovo kriminalni Srbi uradili”, uzviknu ona. Ona je briznula u plač kad joj rekosmo da su to Hrvati uradili”!. Nažalost, za vreme postojanja prve Jugoslavije za nepune 23 godine, evropska štampa vrlo često bila je ispunje- na srbofobskom mržnjom, lažima i podmetanjem. Ne branimo mi Srbe koji su činili zle stvari, ali žigosati ceo jedan narod zločinačkim atributima, to su mogli da rade, ne samo fašisti Musolinija, Hitler i njegova partija, već i demokratske zemlje, liberali, radikali, kapitalisti, komunisti i drugi. Ne kažemo da je ovo činio ceo narod na zapadu, već u ime njega njegovi

Iskra 1. mart 2003

političari, štampa, radio, televizija, koji su često oblikovali i rasprostirali monstruozne laži o Srbima. Ako, ilustracije radi, pregledamo malo štampu dve prijateljske zemlje Britanije i Francuske u periodu 1919-1941, naći ćemo dosta sličnih kleveta i insinuacija kao u periodu 1991-2003. A u ovom poslednjem periodu, Srbima nije bio dozvoljen pristup na slobodnom zapadu sredstvima za komuniciranje, da pobiju laži i klevete. Tako laži i klevete stiču pravo „časnog građanstva" u pisanoj reči i memoriji na zapadu. O Tempora.... Ilustracije radi da se poslužimo jednim primerom čuvenog britanskog dramaturga, pisca i pesnika Harold Pintera. On je nedavno u predvorju (Lobby) britanskog parla- menta održao jedno predavanje. Ilustrovao je stav američke sile prema malim narodima: „Tiranisanje je poznato kao „časna” američka tradicija. 1965. g. američki predsednik Lyndon Johnson rekao je grčkom ambasadoru u S AD, kad ga je zvanično posetio: „... Kakav tvoj smrdljivi parlamenat i ustav. Amerika je slon, Kipar je samo jedna muva, Grčka je to isto. Ako ova dva čoveka (grčka i kiparska vlada) nastave da se češu o (američkog) slona, sigumo je da će biti premlaćeni; premlaćeni slonovom surlom da to zauvek zapamte”! Odmah posle ovog susreta, Amerika je izvršila državni udar u Grčkoj i postavila pukovničku vladu, koja je trajala devet godina. Iz ovih i sličnih lekcija bilo bi dobro da i Srbi ponešto nauče. Jugoslavija od ideje do forme. Ovde nije mesto da diskutujemo, ovo je kratki napis u kojem je moguće zabeležiti najkraći osvrt. Kao i u filozofi- ji, gde nam Aristotel kaže da ideja prethodi formi, na primer ako uzmemo stolicu ili astal. Grčki filozof kaže da je majstor koji je napravio stolicu, prethodno imao ideju, koju je radom pretvorio u formu stolice. Analogno, još u dalekoj prošlosti u Srednjem veku, na dalmatinskim otocima i gradovima, ribari, pesnici i pisci, počeli su upotrebljavati reč ‘slavjanski’. Pre njih su to verovatno upotrebljavali oni hrvat-ski vitezovi koji su došli u pomoć Knezu Lazaru na dan Kosovske bitke. Neki od tih vitezova ostali su u Uroševcu i drugim mestima. Njihovi potomci su do skora bili živi. A o ovome više bi mogao reći gospodin Stipe Mesić, nekadanji predsednik Jugoslavije a sadašnji predsednik Hrvatske. Od tih najranijih dana pa sve do 1982. kad je profesor književnosti Predrag Matvejević na zagrebačkom univerzitetu napisao delo „Jugoslovenstvo danas” objasnio je razvoj jezika kod Hrvata i Srba. Srpska vojska i država bile su instrumentalne u stvaranju Jugoslavije, uz pomoć Anglo-Francuza. Ovo je bila velika, upravo ogromna mogućnost. Zlo se ne može pripisivati stvaraocima i žrtvama za Jugoslaviju, već onom šta je radjeno sa Jugoslavijom i u njoj. Važan je mnogo i tok razlaza, koji je mogao i trebao da zauzme drugačiju, čovečniju i humaniju formu. Cak i najgora forma Jugoslavije bila bi mnogo bolja od onog što se odigravalo od 1991-1998. U tom periodu onda- šnji vrhovnici Jugoslavije postali su izmećari „humanih”, „slo- bodarskih”, „demokratskih” i šta sve ne evro-američke tiranije. Za Jugoslovene ovo je bio sramni period uzajamnog istrebljenja na tudjem poslu. Stjepan Radić je u „Praškim zapisi- ma” zapisao ,,moj rod diše, misli i upravlja se tudjinštinom”. Nije bolje ni danas. To se radi u svim feudima koje je veliki inkvizitor stvorio na nekadašnjem jugoslovenskom prostoru,

СПАСИЛАЦ И ГРОБАР Када се с правом заоштри одговорност неког политичара, онда се обично не говори о његовој поли- тичкој него о историјској одговорности. Управо с таквом одговорношћу у овом пресудном часу суочава се савезни Председник Војислав Коштуница.

успео, те да би после тога амерички и европски миљеник доживео политичку смрт. Отпочињањем преговора о преуређењу и потписивањем сада већ срамног београдског споразума Коштуница је, а да то није желео, пружио руку спаса том последњем комунистичком главару.

Потпуно неочекивано, на такву Коштуничину одговорност указао је Мирољуб Лабус изјавом да је „будућа заједница само трик којим власти у Подгорици желе да избегну референдум у Црној Гори који никада не би успео. Уставна повеља и уставни закон, који више личи на уговор о сукцесији, црногорским власти- ма треба само да послужи као заобилазни пут за отцепљење Црне Горе.”

Затим је Коштуница још 14. марта 2002. прис- тао да се нова државна заједница орочи на три године, а сада се чуди што Мило Ђукановић изјављује да ће, са „мало среће, довољно памети, самопоштовања и одговорности”, за три године Црна Гора бити независна и међународно призната. Чак је из свог ранијег пристанка на уставно право на сецесију сада извео закључак који је нон сељуитур - „да се државна зајед- ница Србије и Црне Горе преуређује у доброј вери да ће опстати, а не да ће нестати”.

Такође је признао да је био „наиван” када је потписивао београдски споразум о преуређењу односа Србије и Црне Горе и да је његов највећи неуспех што је то уопште учинио. А Млађан Динкић је још додао да ће порески обвезници из Србије, која ће давати 95 одсто средстава за нову, на три године орочену државну заједницу, заправо својим парама финанси- рати црногорску сецесију. Највећи грешник у овој кобној уставној драми јесте наравно Војислав Коштуница, који је ову ујдурму око Уставне повеље сам подстакао, да би му се тек касније, и то невољно, придружили и Мирољуб Лабус и Зоран Ђинђић. Коштуничин највећи грех била је њего- ва неспособност да разабере, прозре и процени скривени смисао и тежину исказаних речи, порука и захтева својих саговорника из Европске уније, нарочито Хавијера Солане. Све је започело тако што је Мило Ђукановић одмах хтео да распише референдум о отцепљењу и независности Црне Горе, чему се снажно успротивила ЕУ. Војислав Коштуница је погрешно проценио да ово противљење ЕУ значи подршку опстанку заједничке државе и пуштање низ воду Мила Ђукановића. А већ тада се могло разабрати - као што се то сада види и из авиона - да је тим чином ЕУ заправо спасавала Ђукановића и од њега самог, пошто је проценила да црногорски референдум у том тренутку сигурно не би

Приликом потписивања београдског споразума Коштуница је имао варљиву наду да ће ЕУ бар натерати Ђукановића да пристане на непосредне изборе за скупштину нове државне заједнице и њен ваљан и неспоран међународно-правни субјективитет, који ће јој једнога дана омогућити да се бар приближи ЕУ. У међувремену Ђукановић не само да није био изложен било каквом притиску, него су га, иначе гадљиви, Европљани практично помиловали због кри- јумчарења цигарета и друге робе у Италији и трговине белим робљем, у коју је уплетен само црногорски државни врх. Коначно, и после свега Коштуница и даље процењује да је београдски споразум заснован на „интересу Европе да заустави тенденције ка дезинте- грацији на простору Балкана”. Ми му одмах узвраћамо питањем: а зашто би то био интерес Европе кад та иста Европа, заједно с Америком, пред нашим очима ствара на Космету другу албанску, и то муслиманску, државу на Балкану, а у намери да формално признање њене независности коинцидира са већ урачунатим распадом „нове” државне заједнице. Почетком 2002. Коштуница је ушао у преговоре око преуређења заједничке државе у нади да ће бити њен спасилац. А због своје благородне наивности да страни званичници баш њему кажу све што стварно мисле, напослетку ће бити њен гробар.

Глас јавности 20. 1. 2003.

КОСТА ЧАВОШКИ

Exeunt... radi lakše kontrole i uprezanja u njegova kola. A do ovoga je došlo zbog zlog rada u Jugoslaviji od strane upravljača. Londonski Tajms javio je 11. febbruara o.g., da će cmogorski vrhovnik Milo Djukanović, potražiti savet od njegovih američkih gospodara, da se potpuno odvoji od Srbije i postane američka kolonija. Gospodin Djukanović je zaboravio (Ako je to ikada i znao!?) da je Njegoš, pomognut Senatom proterao porodicu Radonjić iz Cme Gore. Radonjići su bili Mletački činovnici i špijuni za dugo vremena. Kasnije će ta porodica služiti i sprovoditi austro-ugarsku politiku u Cmoj Gori. Hoće li se roditi još jedan Ciceron da uzvikne: ,,Quo usque tandem abutere patientia nostra”! („Dokle ćeš zloupotrebljavati naše strpljenje”!)

Balcanicus

MILOŠEVIĆ POČEO ISPITIVANJE KAPETANA DRAGANA. Tužilaštvo Haškog tribunala na sudjenju Slobodanu Miloševiću je danas uvelo u dokazni materijal kompletnu arhivu Fonda Kapetana Dragana, u kojoj se nalazi nekoliko hiljada dosijea o ranjenima i poginulima tokom ratnih sukoba na području bivše Jugoslavije. Kapetan Dragan je izjavio da je on bio u sastavu milicije i vojske Republike Srpske Krajine pod komandom Milana Martića. On je rekao da nije nikada primio naredjenje od bilo kog pripadnika DB Srbije i dodao da nije dobio ni dinara dok je bio u Krajini. (Tanjug, 20.2.2003.)

Iskra 1. mart 2003

СТЈЕПАН (СТИПЕ) МЕСИЋ Рођен је 1934. године у Ораховцу (односно у месту које је средиште Срба из Барање и српске Славоније, а познато пре свега по манастиру Ораховици). Средњу школу (гимназију) завршио је у Пожеги. Дипломирао је на Правном факултету у Загребу 1961. године, после дужег и исцрпнијег студи- рања. У раном детињству, заједно са оцем био је у партизанима. Наводно су му мајку убиле усташе. Дакле, Други светски рат је провео по славонским планинама (сведочење др Здравка Томца, председни- ка Хрватске сељачке странке (ХСС) управо оне која је директни настављач странке коју су водили Радић и Мачек). Судија Мирослав Тодоровић, у књизи „Судија смрти” записао је: „Историски подаци казују да су Марко Месић, стриц последњег председника СФРЈ, Сулејман Филиповић, Мркуљ Бабић и Пуц (Ђуро Пуцар - „Стари” п.а.) као и други Павелићеви часници пресвукли униформе и постали официри ЈНА, задржавши чинове које су имали у усташкој војсци. Убијајући одабране грађане, пре свега омла- динце, они су спроводили револуционарна чишћења у Шумадији и Поморављу или како су сами говорили у „најплодноснијем подручју”. Марко Месић је водио 5000 усташа на Стаљинград. Тамо су га Руси заробили, али је после разговора Тита и Стаљина, враћен у Југославију”. Млади Стипе је 1963. положио и правосудни испит. У то време се и оженио. Супруга му је српско- малоруског порекла. Из тог брака има и једну ћерку. Она је удата и такође има једну ћерку. Уз сто потписа, дакако оверених у суду, Стипе Месић се кандидовао за хрватски Сабор 1966. године. И као кандидат опозиције (опорбе) био је и изабран. Истовремено постао је и председник „опћине” Ораховица.

Свакако је учествовао у „Маспоку” (1971.), пошто је исте године ухапшен и суђен због национа- лизма на 26 месеци затвора. Врховни суд Хрватске је ову казну смањио на годину дана, коју је и одслужио у затвору у Старој Градишки (отуда вероватно датирају и његова веза са познатим шиптарским злочинцем Адемом Демаћијем). Иако „антидржавни елемент” по изласку из затвора одмах се запослио у Архитектонском студију, у Загребу, где убрзо постаје и директор. Један је од оснивача Хрватске демократске заједнице уз др Фрању Туђмана. У овој странци постаје генерални секретар („генсек”) или „тајник”. (1989. године). Само годину дана касније постао је председ- ник Владе Републике Хрватске, али у оквиру СФРЈ,

Iskra 1. mart 2003

Исте године у јесен, одлази у Београд, на место колек- тивног потпредседника СФРЈ. (Иначе Стипе Месић је 17 година био „истакнути члан” Комунистичке партије Републике Хрватске). На упорно инсистирање Американаца, негде средином 1991. године постао је председник колек- тивног Председништва СФРЈ. Ово постаје разумљиво, када се погледа његов интервју „Слободној Далмацији” из децембра 1995. године: „Од једног генерала хрватске војске сам 1991. сазнао да ЈНА у околини Мостара производи бојни отров „сарин” и да са Ирачанима ради на производњи новог ракетног лансера. Ову инфор- мацију сам доставио Американцима. Они су онда организовали да посетим САД, где сам поверљиве документе доставио службеницима Пентагона”. Чим је доспео на ово место наставио је веома ажурно да ради на сецесији Хрватске, тражећи за то подршку од свих европских политичких лидера. Јавно је први оптужио Слободана Милошевића за „велико- српску хегемонију” и упоредио га са Садамом Хусе- ином (1991.). Знано јесте да се СФРЈ, распала крајем 1991. године. Приликом гласања за федерацију или сецеси- ју пресудан је био глас представника БиХ Богића Богићевића (неки извори наводе, да је он гласао за сецесију под уценом, пошто су противници одржавања СФРЈ имали сазнања али и доказе о његовој сексуал- ној извитоперености). Притом се увек занемарује улога „друга” Јанеза представника Републике Слове- није у колективном Председнишству СФРЈ, а који је био и остао велики интимни пријатељ Стипе Месића.

Дрновшека

Ван сваке сумње у демонизирању Срба, Стипе Месић одиграо је велику улогу. На пример, током инсценираног напада на Дубровник од стране српскоцрногорске војске, Месић је лично, као председник СФРЈ посетио овај „разорени” град. У присуству број- не свите из Загреба и још многобројних страних но- винара (посета је организована тајно), Стипе Месић је са брода звао адмирала Станета Бровета (заменика начелника Генералштаба Вељка Кадијевића) и тражио да се прекине бомбардовање Дубровника. Истовремено, олош у граду је палио гуме и стварао привид страдања града. Такође, тада су пот- пуно уништили и Српску православну цркву са музејом и библиотеком. „Спасавајући” Дубровник, том приликом Месић је „браниоцима” доставио и наоружање. И према речима самога Месића, ова акција (његова) веома је утицала на Европску заједницу да промени свој став о опстанку СФРЈ. А пошто је дошло до растура СФРЈ, Стипе Месић је изјавио:

Стипе... „Свој задатак сам извршио, Југославија више не постоји”. Фрањо Туђман знаће да за све ово награди Стјепана Месића. Тако ће он бити други човек нове државе све до краја 1994. године. У то време, доћи ће до разлаза са Туђманом (можда и фингираног), те ће он основати Хрватску народну странку (ХНС). Дакле, Стипе Месић, био је један од челника Хрватске, када је вођен грађански рат у овој „авнојској Републици”. Затим, за његова земана, догодили су се и напади на Миљевачки плато, Масленички мост и операција „Медачки џеп” као и многи други страшни злочини над Србима. По командној одговорности, Стипе Месић одавно би стога већ морао да је у Хагу. Ваљда и из тога разлога, он је први Слободана Милошевића оптужио за разарање СФРЈ, као јединог и искључивог кривца. Шта више, у неколико наврата пред Хашким трибуналом (који претендује да је некакав међународ- ни суд за ратне злочине), он је сведочио противу Слободана Милошевића. После смрти Туђмана, Стипе Месић постао је председник етнички чисте Хрватске, пошто је у дру- гом кругу победио Дражена Будишу (тај бар никада није крио да је усташа). Председник Стјепан Месић се сада залаже за целовиту Босну и Херцеговину, иако је са Туђманом формирао „Херцег-Босну” и интензивно се залагао за поделу ове Републике (2001.). Ове (2002.) године чак је посетио и Српску Војводину. Био је гост „председника” г. Ненада Чанка. Гостовао је и на новосадској телевизији. Том пригодом протераним Србима из Републике Српске Крајине обећавао је „куле и градове”, уколико се врате у „демократску” Хрватску. У те приче није баш никога убедио, јер Срби изгнанци знају да их у том рају чекају само хапшења, оптужбе за ратне злочине, смрт, батинања, киднапо- вања и сличне погодности.

Матија Месић био је Србин - католик („Шокац”). Родио се у Славонском Броду 1826. године. Теологију је студирао у Бечу. а историју и географију у Прагу и Бечу. Године 1859. први је објавио „Пољички Статуг” (Пољице су биле малена држава Срба - католика у близини Сплита. Опстајала је вековима, као трибутна држава према Млетачкој Републици). У своме животу, Матија Месић је вршио много дужности. Био је и последњи управник Православне академије у Загребу (укинута 1874.) и први ректор Загребачког свеучилишта.

Марко Месић, био је Србин и православни свештеник у Брињу. Родио се изгледа 1640. у Огулину, а умро је 1713. у Карловцу.

Са Брињанима и Оточанима ратовао је у Лици (и сам Стјепан Месић указује на своје личко порјекло) противу Османлија. Са избијањем Бечког рата (1683- 1699.) пребацио се у Равне Котаре где је дејствовао са тамошњим устаницима. Затим се вратио у Лику и Крбаву, где је подигао народ против Турака. Уз помоћ карловачких крајишника (наравно Срба) и устаника Стојана Јанковића заузео је Нови (1699.), потом Билај и Рибник, док су му се турска посада у Вртну, Гребеници, Широкој Кули, Буску и Перушићу предале без борбе. Заузимањем Удбине довршио је ослобођење Лике и Крбаве (такође 1699.). Године 1692. је разбио турски одред у Плочанском кланцу, а онда и други код села Курјака, који су продрли из Босне у Лику. На челу устаника Срба из Лике, а са српским крајишким трупама учествовао је у нападу на Бихаћ и разбио турску колону између Крупе и Каменграда. Неоспорно јесте, да су Месићи некада живели у Лици и да су били Срби - православци. Велика је вероватноћа, да их сада у Лици нема (мисли се на Месиће православце) после „Олује”, уз садејство НАТО-пакта и САД . У Лику су Месићи дошли изгледа из Босне, пред навалом Турака (и данас у Републици Српској има Месића православаца). Није немогуће, да су се неки Месићи још у Лици поунијатили, касније покатоличили, а још касније постали и „чисти" Хрвати (можда је то случај са породицом Стипе Месића). Ипак изгледа много вероватније, да се његова породица, као српска и православна из Лике пре- селила у Славонију, у крај око Ораховице, па да је ту преверила (Мора се имати у виду и да је процес унијаћења у овом крају био нарочито интензиван при крају 17. века.) Месића Срба, православне вероисповести и данас има у Срему (рецимо у Сремским Карловцима). А у Београду, живи и дела позната позоришна и филмска глумица Свијета Месић, Српкиња и православка. Коначно, постоји и манастир Месић, код Вршца, у епархији Банатској. Тај чувени манастир је посвећен Св. Јовану Крститељу. По традицији, основан је у 13. веку. Основао га је хиландарски калуђер Арсеније Богдановић, кога је Св. Сава рукоположио и признао за игумана. Манастир Месић су обновили сремски деспоти Ђорђе и

Јован Бранковић.

Да су Месићи Хрвати и да је топоним Месић хрватскога порекла, сигурно је да овај Немањићки манастир не би добио то име. И када пишем о данашњим Хрватима, сетим се увек академика Василија Крестића. И његове тврдње, аргументима подкрепљене: „Данашњи Хрвати су у 80 одсто случајева српског етничког порекла”.

Др Војислав Недељковић

Iskra 1. mart 2003

U KLEVETI КАО U LAŽI KRATKE SU NOGE Jakobinci u francuskoj revoluciji 18. veka, preporučili su upotrebu njihovog novog oružja protivu svojih protivnika. To oružje bila je sledeća krilatica: „CALOMNIER, CALOM- NIER IL EN RESTERA TOUJOURS QUELQUE CHAUSE”. (Klevetaj, klevetaj, uvek ce nešto od toga ostati). Ovo se odnosi na neobjavljene Memoare skopskog mitropolita Josifa. Iako neobjavljeni, list „Pogledi” u svom januarskom broju, 2003. g. pripisujući pokojnom mitropolitu Josifu klevetu, naslovio je napis na četiri stranice: „Bezbožnik Dimitrije Ljotić”. Naravno ovo je u duhu skorašnje hajke u Srbiji protivu Ljotića i njegovog pokreta Zbor. U naslovu napisa slova su mnogo krupnija nego što je uobičajeno u pristojnim žumalima i lis- tovima. Namera je da se kod čitaoca velikim slovima stvori upečatljiv utisak i osuda, žrtve, oklevetanog D. Ljotića. Piscu ovih redova nemoguće je ustanoviti, da li se ovde radi o apokrifnoj raboti ili autentičnoj. Dok se ovo ne rasvetli, pisac ovih redova smatra da se radi o kleveti. A ako je ovo samo delo lista „Pogledi”, onda list se ne uzdiže - kad se radi o D. Ljotiću i njegovom Pokretu - iznad nivoa kaljuge. Ako se pak, kad se Memoari objave i autentičnost utvrdi, da je gomja klevetnička izjava delo mitropolita Josifa, onda dugu- jemo izvinjenje. Ako je pak ovo delo izjava mitropolitova, onda ćemo se držati one latinske, koliko je god to moguće, ,,De mortibus nihil nisi bonum”. „О mrtvima se samo dobro govori”, koliko je god to moguće. Postoji mogućnost da su „Pogledi” došli do Memoara, koji su po njima završeni 25. septembra 1944. g. nekih tri nedelje pre nego su se komunisti ustoličili na vlast. Nije isključena mogućnost da su komunisti došli do Memoara mitropolita Josifa i da su iste doktorirali svojim operacijama. A dok se sve ovo ne rasvetli i na čistinu izvede mi ne možemo dalje o ovome govoriti. Medjutim, moguće je i moramo napomenuti da list „Pogledi”, koji se često bavio našim zbivanjima pod okupaci- jom za vreme Dragog svetskog rata, neretko služio izvrtanji- ma, nestinama i poluistinama. A ovo nema nikakvu naučnu vrednost i ostaje u domenu propagande.

vojske, koji je poginuo prilikom zauzimanja Kajmakčalana. Sa generalom Milanom Nedićem Ljotic je mnogo učinio da Nemci oslobode iz Dahau logora patrijarha Gavrila i vladiku Nikolaja. U ovom je pomogao Nemac Dr Herman Neubacher da budu oslobodjeni u januara 1945. g. Ovo je istorijska istina, a ne laži kojim je operisano da su Amerikanci, sa njihovom 42. divizijom oslobodili Patrijarha i Nikolaja. Patrijarh i Nikolaj stigli su u Ilirsku Bistricu u Istri 31. marta 1945. g. Oni su obilazili i blagosiljali četnike vojvode Djujića, Jevdjevića i srpske dobrovoljce. Četiri dana ranije u Ilirsku Bistricu stigao je i zamenik Draže Mihailovića, general Miodrag Damjanović da objedini sve jugoslovenske snage na tlu Slovenije i Istre. Sa njim se vratio Boško Kostić, Ljotićev privatni sekretar, koji je još u febraaru bio poslat u štab Draže Mihailovića u Bosnu. Izjava patrijarha Gavrila Ova izjava je data na jednoj večeri (mislim u Vipavskoj dolini) u Istri koja je priredjena u počast Patrijarha, vladike Nikolaja i Dražinog izaslanika generala Damjanovića. Večera je priredio i dao vojvoda Momčilo Djujić, komandant Dinarske četničke divizije. Tada je govorio Nj. Svetost Srpski Patrijarh, koji je bio oduševljen postignutim uspehom ujedi- njenja nacionalnih snaga na jugoslovenskom tlu Slovenije. On je odao, pored priznanja dragim vodjama nacionalnih snaga, specijalno priznanje Dimitriju Ljotiću za njegov rad i izgovo- rio sledeće reči: „Medju nama ovde je gospodin Dimitrije Ljotić koji je mnogo uradio da dodje do sloge i jedinstva medju nacionalnim snagama. I njemu bi više priličila ova moja (patrijaraška) mantija, nego meni”! Ja nisam bio na toj večeri. Medjutim, ovo sam čuo iz usta vojvode Djujića na jednoj večeri u Americi u domu Zivana Pekovića u avgustu 1970. g. A istu stvar, detaljnije, čuo sam od Boška Kostića u njegovom stanu u Americi u gradu Milvoki. Kostić je bio lični Ljotićev sekretar za vreme rata i njegov delegat u štabu Draže Mihailovića, febraara/marta 1945. godine.

Sabrana dela Dimitrija Ljotića

Intervju Boška Kostića

Izašla su iz štampe gomja dela u dvanaest tomova koja će se moći čitati u bibliotekama u Srbiji i verovatno Cmoj Gori. Ova dela svedoče o ličnosti i radu Dimitrija Ljotića. Citajući ovu gradju, čitaoci će moći da donose svoj sud o Ljotiću i njegovom radu. Do sada je sem znatnih izuzetaka medj pojedinaca, kojima svaka čast, postojala prava džungla Ljotićevih nazovi kritičara. Čuveni engleski pisac i žumalista Malcolm Muggeridge (Malkolm Mageridž) nazvao je kritičare, koji nisu ništa čitali o nekoj stvari ili ličnosti, a donosili su svoj sud: „Majmuni u pantalonama”. Takvih maj- muna je bilo previše i još ih ima na našem podneblju.

Mene je mnogo interesovao njegov put u Tursku polovinom juna 1942. g. u specijalnu misiju Nedića i Ljotića. Njegova misija je bila u funkciji delegata Srpskog crvenog krsta, pod okriljem Medjunarodnog crvenog krsta. Cilj misije bio je humanitame prirode. Naravno, bez nemačke dozvole ovo se nije moglo izvesti. Nemcima je objašnjeno da u Srbiji ima 86 hiljada siročadi, male dece, čije su roditelje ubili ustaše, Amauti, Nemci, Madjari, Bugari i komunisti u Srbiji. Da se odenu ova deca potrebne su bile zamašne količine sirovog pamuka, kojim Srbija nije raspolagala. Za čudo Nemci su odobrili put delegata Boška Kostića. Pored ovog, Nedić i Ljotić poslali su porake i izveštaje kralju Petru i njegovoj vladi u Londonu. Ove poruke biće prenete od strane Jugoslovenskog poslanstva u Istambulu.

Dimitrije Ljotić je proveo šest godina u ratu, 1914 1920., a demobilisan je medju poslednjim srpskim oficirima. Bio je ranjen na Ovčem Polju, posle proboja Solunskog fronta. Bio je odlikovan za hrabrost i zasluge u ratu, Belim Orlom IV stepena sa macevima; Zlatnom medaljom za hrabrost; fran- cuskim ratnim Krstom sa srebrenim zvezdicama. Armijskom (srpskom) naredbom pohvaljen za hrabro držanje na frontu. Bio je poslanik Dunavske oblasti. osnivač i predsednik više zadruga i zadružnih saveza, advokat, ministar pravde i predsednik Jugoslovenskog narodnog pokreta Zbor. Uz ovo potrebno je dodati da je Ljotić bio autor one lepe eulogije u prozi: ,,Od Mojkovca do Kajmakčalana” u spomen svog ratnog druga, kapetana Boška Bulatovića iz cmogorske

Iskra 1. mart 2003

Po dolasku u Istambul, Kostića su odmah presreli tri člana Britanske obaveštajne službe. Najstariji medju njima predstavio se kao pukovnik Barre ili Barrett. U civilu profesor univerziteta u Londonu na slavističkoj školi. Drugi se predstavio kao William Morgan, poslovni čovek koji je imao trgovačke veze sa Jugoslavijom. Treći se predstavio kao major Sudakow, Beli Rus, lektor istorije u Kembridžu, sla- vistički odsek. Sva trojica su govorili naš jezik. Pukovnik Barrett počeo je razgovor pitanjem: „Gospodine Kostiću, Vi

U kleveti... ste sekretar D.Ljotica. Šta on misli ko će pobediti u ovom ratu?" Kostić je odgovorio: „Ljotić smatra da će Nemci izgu- biti rat”. „Zašto?” - upitao je Barrett. „Ljotić smatra da, prvo, Nemci nemaju jednog Čerčila. Drugo, zato što Nemci, gde god izvrše okupaciju, nemaju prijatelja, jer ih svak mrzi; treće, u Rusiji Nemci su napravili velike zločine. Umesto da se bore protivu komunizma, oni su poveli anti-slovenski rat. Kad je ruski narod uvideo da Nemci ne donose slobodu svrstao se pozadi Staljina protivu Nemaca. Rusi se više ne predaju Nemcima. Na kraju Ljotić smatra da najveće koristi iz ovog rata neće izvući zapadni saveznici već Staljin.” „Zašto?” upitao je opet Barrett. „Zato što, gde god Hitler stiže, stvara mržnju i neprijatelje, medjutim Staljin ima prijatelje u mnogim zemljama. Čak i u Engleskoj i Americi, mnogi bi Staljina pozdravili sa dobrodošlicom”. „Е ovo je mnogo interesantno i želim da sve zapišem” i počeo je Barrett pisati. Pošto je Kostić objasnio svoju misiju dolaska, pukovnik Barrett je izjavio da mu žele uspeh u pregovorima sa Turskom vladom. A u koliko mu bude potrebna pomoć, oni su gotovi da pomognu. Ovde je potrebno imati u vidu da su ovi razgovori vodjeni polovinom juna 1942. g„ pre velikih ratnih bitki i nemačkog poraza u Africi na Е1 Alameinu, Kursku u Rusiji i na Staljingradu. A ovo još govori da su britanski obaveštajci bili dosta dobro obavešteni o stanju u Jugoslaviji i da nisu primali klevete i laži. Jedan isečak iz Ljotićeve biografije - o zabrani Božića Radi se o Božiću u Španiji za vreme gradjanskog rata 19361939. Komunisti su na njihovoj teritoriji ukinuli proslavu Božića. Povodom toga Ljotić je napisao jedan članak u ‘Otadžbini’, pre nego je Stojadinović zabranio izlaženje tog lista. Iz napisa: „Zabranjen Božić” donosimo samo nekoliko odlomaka. „Šta je to Isus učinio Lenjinu i Staljinu, Kabaljeru i Kompeninsu, da mu se na Roždestvo tako obore? Da nije on slučajno vlastodržac zakleti sirotih, bolesnih, obremenjenih i napuštenih? - Da njegova nauka nije slučajno propovedala tiraniju, nasilje, eksploataciju, grabež? Zar nije On rodjen u pećini od oklevetane devojke, pa položen u jasle na slamu? Zar se nije od nasilja kao novorodjenče morao uklanjati u tudju zemlju? Zar nije kao radnik, drvodelja, hleb svoj zara- djivao? Zar nije siromašak medju sirotim ribarima našao svoje drugove? Zar nije neprestano pred očima imao odbačene, prezrene, uboge, kljaste, hrome, slepe i uzete? Zar ga sre- broljubci nisu izdali ? Zar ga privilegisani nisu okrivili? Zar ga vlastodršci nisu razapeli? Zar nije na Krstu izmedju dva raz- bojnika raspet i neporočni Isus? - Šta je to Isus učinio „slobo- darskoj” Španiji da mu uspomenu progone?” Ovi odlomci i mnogi drugi napisi i govori u „Sabranim Delima” (12 tomova) Dimitrija Ljotića govore o njegovoj duhovnoj ličnosti i veri u Boga. A to nikako neće umanjiti i uprljati lažne klevetničke burgije, koje imaju istu vrednost kao ono poslovično kukavičino jaje. Uz D. Ljotića i pored njega najviše je klevetan general Milan Nedić. Ni ta kleveta nije imala uspeha kod dobro obaveštenih britanskih krugova za vreme Drugog svetskog rata. Pošto je Nedić osnovao svoju administraciju, pred kraj avgusta 1941. održao je jedan govor, mislim 9. septembra, u kojem je obrazložio odluku da stvori vladu. Stanje u Srbiji bilo je očajno, a nemačke pretnje neprestane da će, ako vlada ne uspe da uništi komunističku anarhiju, preduzeti krajnje mere.

A te mere bile su pretnje sravnjivanjem Beograda sa zemljom, zatim dovodjenjem ustaša, Bugara, Madjara, Arnauta i Italijana da oni iskasape Srbiju i unište komunističku anarhiju. Posle Nedićevog govora u Forin Ofisu u Londonu stalni činovnici predložili su ministru spoljnih poslova da se Nediću odmah odgovori. Smatrano je da bi to trebalo učini general Simović ili general Mirković. Oni su to odbili. Zatim je preporučen profesor istorije Dr Seton - Watson, koji je govorio naš jezik. On je odbio sa motivacijom da Nediću nije lako odgovoriti. Zatim se pokušalo sa profesorom istorije u Oksfordu, Dr Robert Laffanom, koji je jedno vreme bio predsednik Anglo-Jugoslovenskog društva prijatelja. Profesor Lafan je odbio. Čak se pominjalo i ime Lorda Атегеу-a koji je bio član Čerčilovog kabineta. I on je odbio sa istom motivacijom. Britanski stručnjaci i njihova obaveštajna služba znali su iz nemačkih pretnji i naredbi da Nedić nije imao nikavih drugih opcija da spreči uništenje srpskog naroda. Nediću će tek odgovoriti^ skoro godinu dana kasnije, iako ga niko nije pitao, major Zivan Knežević. Taj govor preko BBC-a bio je dugačak za ono vreme, a sadržajno neva- ljao, kukavički i osvetoljubiv. Kasnije u mojim istraživanjima, klasni drugovi iz akademije, u činu majora, objasnili su mi da je predsednik Komisije za Kneževićevo prevodjenje u gene- ralštabnu struku bio niko drugi do general Nedić. Njemu su savetovale pretpostavljene starešine majora Kneževića da njegov karakter kao oficira i čoveka ne zaslužuje prevodjenje u generalštab. Nedić je tako odlučio, a Zivan Knežević mu se ovako osvetio. Vreme i prilike u kojim su delovali Nedić i Ljotić bile su teške, gorke, opake i ljudski bespomoćne. Nada se jedino polagala u „Boga i u svoje ruke” kako je to Njegoš svojevre- meno rekao. Danas je u Srbiji zavladalo beznadje i tumaranje.

Staniša R. Vlahović

Таксе, порези, инфлација у земљи ДОС-а Шта има ново у земљи Досоваца? Реално гледано нешто се иза брада ваља, а до јесени ће се видети резултати свега. Увели су да када купите нешто у продавници морате рачун да носите 200 метара, а уколико вас инспектор ухвати (без рачуна) плаћате казну од 1000 динара. Опет глупост, јер си- гурно ће доћи до покоје туче, јер народу је свега доста. Увели су претплату телевизије од 210 динара месечно, а само нека се сете да су за исту телевизију за време Милошевића говорили како може и мора сама да се финансира од реклама. Обећаше и слагаше опет. Шта то беше дата реч, а шта образ? Уведоше и 440 динара таксе пореза на радио у колима. Плус увећава се 15% раст цена тј. инфлација на годишњем нивоу. А уваћава ли ко ономе рудару или ливцу плату? Заборавили су они да како владају тако ће им и бити. Каже Кораћ Жарко да је стандард наших грађана такав да сваки ауто има касетофон и радио, а мојих пар другара и ја немамо. Да ли су они свесни да су испразнили сламарице? Хоће да извуку још оних 9 милијарди марака што народ чува за црне дане. Деца су то комуниста и у свему су надмашили социјалисте, а на власти су тек 2 непуне године. Јад и беда ко нас представља у свету и пред светом.

(Из наше преписке, крај јануара 2003.)

Iskra 1. mart 2003

ЕВРОПА СЕ УЗЈОГУНИЛА Чланак под горњим насловом специјално за АРТЕЛГЕОПОЛИТИКУ <artel.co.yu> написао је Валентин КУЊИН, политички коментатор РИА „Новости", Москва, 17. јануар 2003. *

* *

По свој прилици, Европа је све уморнија због претензија Сједињених Америчких Држава на улогу једине и неприкосновене суперсиле на светској арени, која има „право" да по свом нахођењу и искључиво у сопственим интересима решава ова или она међуна- родна питања, не фермајући при том за интересе других држава, па и својих западноевропских парт- нера. У сваком случају, током целе прошле године било је на претек оштрих и критичких изјава на адресу администрације Џорџа Буша од стране читавог низа европских политичара, који су апеловали да се не допусти „претварање Европе у вазала Америке" Ове године хору критичара политике Вашинг- тона придружио се и бивши генерални секретар НАТО, сада високи представник Европске уније за спољну политику и безбедност Хавијар Солана, који је увек важио за политичара са непромењивом проамеричком оријентацијом. Па и поред тога, управо је Хавијар Солана ових дана у чланку „Перспективе спољне политике САД" у часопису „Харвард Интернашионал ревју" иступио са крајње оштром критиком спољнополитичког курса администрације Џорџа Буша. Уколико Сједињене Државе, пише он, не одустану од својих стратешких постулата усвојених после 11. септембра 2001. године, онда то може довести до раскида трансатлантских односа. Истакавши да је „трансатлантски савез Европе и САД, формиран у току Другог светског рата, током низа година манифестовао своју чврстоћу и успешност", Солана тврди да су после 11. септембра у тим односима „посејана семена могућег будућег рас- кида". Солана сматра, да су разлог за то методе Сједињених Држава, „немилосрдност политичког јези- ка и моралних начела,, који „шокирају Европљане". Уколико „Американци буду претендовали на власт за саме себе, наглашава он, - то ће изазвати ревност и непријатељство" међу Европљанима, који „такође претендују на достојно место у свету". Та се тврдња директно поклапа са изјавом министра иностраних послова Немачке Јошке Фишера, који је казао да „једна држава неће увести свет са шест милијарди људи у будући мир. Уз све разлике у величини и утицају, - сматра он, - савезничко парт- нерство не своди се на повиновање. Савезници нису сателити". У таквом или модификованом облику та теза постаје све популарнија у највишим европским поли- тичким круговима. И није ствар толико у томе што су после 11. септембра 2001. године Сједињене Америчке

Iskra 1. mart 2003

Државе манифестовале отворено пренебрегавање према својим европским партнерима у антитеро- ристичкој коалицији и драстично појачали елеменат једностраности у својој спољној политици. Вашингтон је јасно ставио до знања да наме- рава да самостално одређује неопходност спровођења војних акција против држава, које, по његовом схватању, представљају „опасност по међународну безбедност", не фермајући ни за чије мишљење, па ни за мишљење Европљана. Као пример може послужити Ирак. У време када практично целокупно човечанство, па и читава Европа, изузев Велике Британије, инсис- тира на мирном решењу кризе, Американци наставља- ју да умножавају бројност својих оружаних снага у Персијском заливу, припремајући се за почетак операције против Багдада. И они ће рат против Ирака, несумњиво, започети. Међутим, није ствар ни у Ираку. Оно главно што иритира Европљане јесте то што се у Сједињеним Државама све чешће дају изјаве о некаквој „америчкој искључивости", о намењеној Америци „вишој" улози „светског руководиоца", о нежељи америчких руко- водећих кругова да се освесте и схвате да САД, уз сву њену економску и војну моћ, представља само део међународне заједнице. Управо та нежеља и детерминише покушаје Америке да диктира своју вољу, да негира очигледну чињеницу да је светски поредак после окончања „хладног рата" могућ само на фундаменту вишепо- ларности. А Европа, очигледно, претендује на улогу једног од тих полова. Макар и зато што је њена сумар- на економска моћ већ сада тек мало слабија од економске моћи Америке. Све очитије се оцртавају тенденције у правцу даљег интегрисања земаља Европске уније не само у економици, него и у војно- политичкој сфери. Повећавају обртаји и процеси инте- грације западноевропске војне индустрије, донета је одлука о стварању снага за брзо реаговање земаља Европске уније, у чијем саставу ће се налазити 60 хиљада војника. Нема сумње да су ти кораци, који објективно угрожавају планове САД о очувању њених доминирајућих позиција у Европи, бременити даљим нарастањем америчкоевропских разлика. На неприхватање код Европљана наишли су и такви кораци САД као што је њено иступање из совјет- скоамеричког Споразума о ПРО из 1972. године и почетак радова на стварању националног система противракетне одбране, као и одбијање америчког конгреса да ратификује Споразум о свеобухватној забрани нуклеарних проба. У Европи се ти кораци оцењују као покушај САД да осигурају сопствену безбедност на рачун безбедности других земаља, па и оних европских. Наравно, било би погрешно потцењивати фак- тор америчког утицаја на економске, политичке и војне процесе у Европи. Тај утицај засад опстаје. Везе које су се формирале током неколико деценија и које се ослањају на трансатлантски фундамент, и даље функционишу. Али истовремено је очигледно, да се у том темељу појављује све више пукотина.

Љотић - „скоро мистични монархиста” Писмо НИН-у: „Десна епопеја" Реакције на пројекат градског одбора Смедерева да једном тргу дају име Димитрија Љотића биле су бројне и развиле су се у полемику чија је цен- трална тачка била, да ли је Љотић (и Збор са њим) био фашиста. Не улазећи у полемику, изнијећемо низ неоспорних чињеница, које дају елементе за одговор на питање. Прво, Љотић је био дубоко религиозан човјек, хришћанин и православац: „Откада знам за себе, био сам настројен религиозно... И свет никада нисам могао схватити без Бога..." пише он у својој аутобиографији. Од 1935. Љотић је члан Браничевског епархијског сав- јета и, као његов потпредсједник, члан Патријар- шијског савјета Српске православне цркве. Љотић је био увјерени, скоро мистични, монархиста. Он не може замислити државу без монарха. „Ми смо за Краља... без услова и без гла- сања... Нама краљ треба баш зато што је штит на земљи... по људском уређењу и милости Божијој, сваког Божијег дела: вере и цркве, јединке и породице, народа и отаџбине и сваке слободе и правде... Краљ, чудесни кључ свода народног..." пише Љотић. Визија монархије чији тоналитет није савршено уставни, али је још удаљенија од фашистичке концепције друштва и државе, гдје је сва власт у рукама вођа, и монолитне партије. Затим, за разлику од свих тоталитарних покрета, Збор се никада није служио у својој поли- тичкој акцији физичким насиљем, иако су збораши били често изложени нападима па и убиствима. Изузетак је сукоб на Београдском универзитету, гдје су збораши били и нападани и нападачи. Тачно је да су Љотић и Збор били против либералне демокрације. Сам је Љотић био за „чист сталешки парламенат" као што је то изнио 1931. краљу Александру. У Основним начелима Збора, у члану 6, формулација је да Народно представништво мора бити израз „сталешког уређења и политичких схватања", што имплицира, логично, постојање поли- тичких формација. У ствари, Љотић и Збор били су у потрази за „трећим путем", између тоталитаризма и либералне демокрације, што није разлог да се то тра- гање оцијени као фашизам. Био је и Де Гол против партијске демокрације, а да га нико није називао фашистом. На парламентарним изборима од 1938. Збору је понуђено да уђе на заједничку листу Удружене опозиције, чији је носилац био др Влатко Мачек, неоспорни демократа, што показује да један број тадашњих демократских лидера није Љотића и Збор видио као фашисте. Логична посљедица оптужбе да је Љотић био фашиста јесте да је он пред рат био петоколонаш, а за вријеме окупације колаборатер. Чињеница је међутим да се пред рат Љотић упињао, више него иједан поли- тички човјек у Југославији, како би Југославија остала неутрална, на челу неутралних балканских држава, те да тако избјегне улазак у рат, који је он предосјећао као кобни за Југославију. Истовремено је тражио да се југославенска армија доведе у борбену приправност. А

зборашима он даје упутство: „Ви, који будете у поза- дини, да организујете радне чете за помоћне полициј- ске и војне службе за хватање сумњивих лица, оних који шире панику, и падобранце... Ви који будете на фронту да вршите вашу дужност потпуно." Сам Љотић, једини од политичких првака у земљи, одлази 30. марта 1941. као резервни пјешадијски потпуковник, да прими команду шестог допунског пука у Бијељини. То су ставови и акције супротне петоколонаштву. Што се тиче колаборације, она је за Љотића и збораше неоспорна. Питање је, међутим, који су разлози, који су мотиви, те колаборације. Да ли жеља да се преко ње дочепа барем дијела власти, да ли да би се служило њемачким интересима, или пак да се колаборацијом спасавају неки битни народни интере- си. Као елементе одговора навешћемо два момента: Први, српски добровољци, састављени у- главном од збораша, појавили су се 15. септембра 1941. пуних пет мјесеци од уласка Нијемаца у Србију, а као одговор на комунистички устанак од почетка јула, и првих њемачких одмазда, стрељања 100 Срба за једног убијеног Нијемца. Добровољци нису узели оруж- је чим су се Нијемци појавили, нити кад Дража Михаиловић почиње организовање отпора, али који је водио рачуна о њемачким одмаздама. Збораши су узели оружје, јер су сматрали да комунистичка акција доводи у питање саму егзистенцију српског народа. Други елемент: на Источном фронту, за све вријеме рата, није било ниједног српског војника, и поред сталног и тешког притиска Нијемаца да се тамо пошаље барем једна симболична српска јединица. То је јединствен случај за земље поробљене Европе. За „обожаваоце Хитлера" то је подухват и одговор на оптужбу да је Љотићева колаборација била ин- спирисана њемачким интересима.

(НИН бр. 2709)

МИРКО БОЈИЋ, Париз

DA Ll DOGADAJI NA JUGU SRBIJE PODSEĆAJU NA KRIZU U POKRAJINI? NEĆE BITI PONOVLJEN "KOSMETSKI SCENARIO". Koliko gotovo svakodnevni inci- denti u ovom delu

Republike podsećaju na početak desta- bilizacije Kosova i Metohije? Potpredsednik Vlade Srbije i šef državnog Koordinacionog tela za jug Srbije Nebojša Čović uveren je da se na jugu Srbije neće ponoviti "kosmetski scenario". "lako su se neki trudili da dogadaji na jugu liče na kosovsko-metohijske, nisu uspeli u tome. Ovde je situacija stabilna pa, i pored pokušaja provokacija, nećemo podleći pritiscima. Državni organi pažljivo prate situaciju na jugu Srbije, ponovo upozoravajući na mogućnost da odbe- gle gangsterske bande planiraju kidnapovanja gradjana. "U gnjilanskom kraju nalazi se manja grupa odmetnika sa juga koja je posvećena kriminalu i koja ne preza ni od čega", rekao je Čović... "To je jedan trougao - nasilje, organizovani kriminal i terorizam i zato je zadatak svih država u regionu da se udruže u obračunu sa ovim nasledjima iz prošlosti. Ta tri zla ne mogu se prikrivati takozvanim patriotizmom i isticanjem nacionalnih zastava", kaže Nebojša Čović. Zamenik predsednika Skupštine opštine Bujanovac Novica Manojlović kaže da se u ovom gradu vodi živa diplomatska aktivnost i da rešenje traže i predstavnici ambasada SAD i Velike Britanije. P. P. (Glas Javnosti, 21.2.2003.)

Iskra 1. mart 2003

Осврт на напис у „Погледима”

О НАВОДНИМ МЕМОАРИМА МИТРОПОЛИТА ЈОСИФА Крагујевачки „Погледи” у броју за месец јануар 2003. године на странама 20, 21, 22 и 23 објавили су напис:„Митропо Димитрије Љотић”. Уз текст на страни 23. уоквирено стоји:„ЈерејВелибор Џомић: О „Мемоарима” Митрополита Јосифа” и поднасловом: „На причи о Љотићевој „побожности и црквености” извршен је покушај фашизације наше Цркве.” У уводу јереј Џомић каже: „У архиву Србске Патријаршије, али и у поседу пријатеља и поштовала- ца блаженопочившег митрополита Скопског Јосифа (Цвијановића) у Отаџбини и у расејању, налази се рукопис овог врлог јерарха наше Светосавске цркве, храброг сина србског рода и страдалника за време немачке окупације и потоњег, крвавог режима Јосипа Броза”. И потом објашњава да „овај рукопис недвос- мислено сведочи о хришћанском, пастирском и часном националном (а не партијском и кукавичком) ставу и држању србских архијереја и већине србских свештеника у тешком времену братоубилаштва и немачке окупације од 1941. до 1945. године” итд., итд., наглашавајући да је „широј јавности готово непознато шта се све догађало у том периоду”, па се сада он латио посла да с тим упозна „ширу јавност” кроз „мемоаре” митрополита Јосифа. Џомић не упознаје „јавност” кроз збивања која су се дешавала за време комунистичке револуције и немачке окупације Србије, већ шта је митрополит Јосиф наводно „написао и го- ворио” о Димитрију Љотићу кроз његова „три разгово- ра” с Љотићем, те јереј Џомић карикира побожност и црквеност Димитрија Љотића која је, по њему била усмерена да „изврши покушај фашизације не само Светог владике Николаја, него и наше цркве”. И јереј Џомић завршава своје „теолошко” објашњење: „Када је у питању Свети владика Николај и њихово (тј. љотићевско - п.а.) вапијуће пропагандно везивање за њега и манипулисање њиме (тј. владиком Николајем - п.а.) форсирањем приче из које се лако може извести закључак да је Свети владика Николај био љотићевац, што не одговара истини”. И онда јереј Џомић даје изводе из „Мемоара” који се односе на Димитрија Љотића, Милана Недића, Велибора Јонића, Михаила Олћана, Марисава Петровића и Симеона Керечког дајући лажну слику о њима. А да му је очита намера да изблати Димитрија Љотића и љотићевце сведочи бомбасти наслов: „Безбожник Димитрије Љотић”. И све ово могли су само донети крагујевачки „Погледи”, који су својим пропагандним писањем о Љотићу и љотићевцима надмашили Јосипа Броза Тита и комунистичко-парти- занске „историчаре”. Одмах да кажемо - и то ћемо чињеницама и документацијом доказати - да су Мемоари митрополи- та Скопског Јосифа објављени у „Погледима” - у најбољем случају „докторирани”, а у најгорем неау- тентични, па у многоме можда и фалсификат - којима је главни циљ да оспоре било какву везу и сарадњу Димитрија Љотића с блаженопочившим епископом

Iskra 1. mart 2003

Жичким Николајем Велимировићем. Ово је већ други покушај. Први је безуспешно покушао пре десетак година о. Атанасије Јевтић (први и једини јерарх СПЦ који је Љотићу приписивао и „фашизам”!), а сада о. Џомић. На 21. страни „Погледа: стоји поднаслов „Нескрупулозни Љотићевци” где у првом пасусу пише: „Љотићевци су људи, изузев неколицине и заведене омладине, дивне и честите, нескрупулозни и јако наметљиви, а понеки сумњивих стремљења. Мени долази једном приликом судија Јован Сарачевић, ка- сније као емигрант у

Канади замонашен и хиротонисан у чин епископа Едмондтинског под именом Сава. Тако је умро у јурисдикцији руске заграничне цркве... (под- влачења - а.)

Међутим, у књизи „Гробна места Српских Архијереја”, коју је написао Сава, епископ Шумадијски, („Каленић”, Крагујевац, 1999.) стоји слика надгробног споменика Митрополита Јосифа испод које је текст: „Митрополит Јосиф рођен је у селу Дрежнику, Ужички срез, 28. августа 1878. године. За епископа битољског изабран је 19. децембра 1920., а за митрополита Скопског 1932. године. Умро је у

манастиру Ваведење 3. јула 1957. године, где је и сахрањен у манастирској порти..." (подвлачење - а.)

Дакле, преминуо је 1957. године. А у „Мисионару” (1), године 1, Бр. 5-6 за септем- бар/децембар 1958. године, на страни 5. чланак с насловом: „Нови Епископ - Србин у емиграцији” и поднаслов: „Наречење и посвећење Архимандрита Саве Сарачевића за епископа града Едмонтона у Канади” па пише, да је „тај свети и знаменити догађај извршен 12/25 септембра ове ( тј. 1958. године) у Њујорку. Посвећење је извршио Првојерарх Заграничне цркве, митрополит Анастасије, са четири архијереја, од којих двојица говоре српски... Молим вас, како је - у то време већ преминули - митрополит Јосиф могао

знати да је судија Јован Сарачевић „замонашен и хоротонисам у чин епископа Едмондтинског под именом Сава” кад је он хиротонисан пуну годину после упокојења митрополита Јосифа? Очито је, да то није могао написати митро- полит Јосиф, а најмање под датумом 25. 9. 1944. го- дине. (У„Погледима” погрешно пише Емондтински, а исправно је Едмонтонски, јер је име града Едмонтон у провинцији Алберта у Канади). Друго, у „Мемоарима” једнако стоји за Слијепчевића име „Ђорђе”, а митрополит Јосиф је морао знати - јер је имао честог додира с њиме - да је Слијепчевићу крштено име Ђоко. Треће, у „Мемоарима” стоји како се састајао са Страхињом Јањићем и у Београду и у Крагујевцу, али једнако је презиме писао „Јанић”. Митрополит је морао знати право презиме Страхиње, а што са- стављачи написа не знају. Нелогично је трпати Јањића у љотићевце кад је из записаних исказа у „Мемоарима” о њему - Керечког, Љотића, самог Јањића, па и митро-

О наводним ... полита Јосифа - сасвим јасно да он то није био. Историјска је чињеница да су српски добровољци имали и оружани сукоб са Јањићем код Лазаревца, где су двојица његових људи погинули, после чега је Недић издејствовао код Немаца да буду разоружани, док је сам Јањић побегао у Немачку. Четврто, кадагод пише о љотићевцима, у „Меморима” је увек најпогрдније - да су „споља калај, а унутра белај”. Међутим, остало је запамћено, када је у јесен 1944. године пред повлачење српских доброво- љаца у Словенију о. Алекса Тодоровић као верски референт СДК отишао да се јави митрополиту Јосифу и узме благослов, да му је Митрополит рекао - да они у Патријаршији тек сада виде да је Љотић био у праву и да се обистинило све што је говорио. Благосиљајући оца Алексу, одао је признање српским добровољцима и њиховој несебичној жртви у биолошком спасењу српског народа, А и најмлађи син покојног проте Алексе, о. Младомир, потоњи ректор Богословије Св. Арсенија у Сремским Карловцима (данас у пензији), сведочи да је митрополит Јосиф свагде лепо говорио о покојном Љотићу и српским добровољцима. Најважније је ово: да су то заиста Мемоари митрополита Јосифа завештани Патријаршији, не би се нашао ни један паметан човек у Српскоој православној цркви да то умножава и дели „пријатељима и поштоваоцима митрополита Јосифа”, знајући врло добро да се тако што не чини. А друго, то показује да има више верзија наводних „Мемоара” (које су „препи- сивачи” могли „докторирати” за свој укус и потребе), па док се не установи и не објави његов несумњиви оригинал, неправедно је и према самом митрополиту Јосифу њему их приписивати. И напокон, да су то заиста Мемоари митрополита Јосифа, објавила би их до сада Патријаршија која је већ штампала доста црквених и историјских књига. Понајпре одмах по доласку комуниста, када су ти „Мемоари”, ако су ау- тентични, могли нешто да допринесу одбрани цркве пред атеистичким властима. А нису, па садашњи њихови крчмари, ваља да се запитају: Зашто СПЦ, у својој јеванђељској мудрости, до данас то није учинила? Није ваљда дошло невреме карактера, јере- ја Џомића, да СПЦ-у брани - и то од кога - Димитрија Љотића!? Могли би у недоглед побијати неподобне оцене о Олћану, Марисаву, Керечком и другима који се спомињу, али је већ из до сада наведеног јасно да би, за сада, било неправдано несумњиво их приписати митрополиту Јосифу. Новопокренута кампања да се владика Николај одвоји од Димитрија Љотића, неће ни умањити ни увећати значај ни једног ни другог. Историја ће полако, али неумитно извајати праве ликове и дати правичан суд и о владици Николају и о Димитрију Љотићу. А дотле, пустимо да почивају у миру Господњем. Бора М. Карапанџић

ХИЉАДЕ СВЕЋА ГОРЕ НАД КОЧЕВСКИМ И ДРУГИМ ГРОБНИЦАМА Годинама и годинама Савез словеначких антикомунистичких бораца у свету издаје свој месечни часопис ТАБОР, чије је уредништво све доскора било у Буенос Аиресу у Аргентини. Недавно се уредништво часописа на челу са Иваном Корошцем преселило у Шент Вид код Љубљане, где је наставило са издавањем часописа. У Савезу су окупљени слове- начки домобранци генерала Рупника, који су расути широм света. Главни председник организације је већ дуги низ година Милан Зајец из Кливланда, Охајо. То је онај домобранац који је с петоро браће био стрељан у Кочевју, али је Божјом помоћу изишао из јаме после пет дана проведених с мртвима. Часопис ТАБОР излази с геслом на насловној страни: „БОГ, НАРОД, ДОМОВИНА”. Увек на задњој страни доноси слику градова са свих пет континената где живе домобранци са стиховима: „Где род је мој / где син је Твој/ тамо

си, Словенија”.

А на насловној страни је у боји пригодна слика из живота домобранаца. У задњим бројевима редовно је на предњим корицама на хиљаде и хиљаде свећа које Словенци и Словенке пале над гробницама Кочевског Рога, Техарја, Радовљице, Зиданог Моста и других масовних стратишта где су комунисти убијали Словенце, Србе и Хрвате које су им Енглези испору- чили из Аустрије маја/јуна 1945. године када је Други светски рата већ био завршен. Над тим гробницама нема споменика, али има на хиљаде свећа које се пале суботом и недељом, када готово цела Словенија иде на молитвено ходочашће својим мртвима. Слике упаљених свећа стравично делују на читаоце, а ходочасници причају да је цела земља суботом и недељом осветљена свећама са гробова побијених. То заједнички и мртви и живи вапију за правдом и посветом! Нажалост, Србија је још увек у стравичној ћутњи и над масовним гробницама где су побијени невини током 1944/45. године. Нема места у Србији да је без масовне гробнице побијених Срба, над којима су Броз и његови комунистички џелати саградили спорт- ска игралишта, паркове или солитере. Зато се и не допушта паљење свећа и кандила, служење помена и парастаоса и звоњење звона на Крушику у Ваљеву, на Језави у Смедереву, на Багдали у Крушевцу, на Црвеном Крсту у Нишу, на Морави код Чачка и широм Србије. Чекају живи да мртви проговоре, па ће се тек онда сетити хиљада и хиљада своје невино побијене браће од острвљених Брозових партизана и кому- ниста. Али, доћи ће и то време. Мора доћи, јер наши мртви вапију да им се гробишта прекаде, вином прелију и молитвама освете. Бог одавно чује тај загробни вапај мртвих, па ће их једнога дана морати чути и живи.

Бора М. Карапанџић

(1) „Мисионар” је часопис Руске заграничне цркве са седиштем у Ђорданвилу, Њујорк, САД који је уређивао јеромонах о. Арсеније (Тошовић).

Iskra 1. mart 2003

INTERVJU SA VASOM MIHAILOVIĆEM Razgovor vodila Snežana Rađen Vasa Mihailović (Prokuplje), profesor je slavistike i prevodilac. Osnovnu školu završio je u Prokuplju, a gim- naziju 1944. u Leskovcu. Pred kraj Drugog svetskog rata emigrirao je sa Srpskim dobrovoljačkim korpusom u Italiju, Nemačku, pa SAD. Diplomirao, magistrirao i doktorirao u Americi, gdeje do 1995. predavao slavistiku na Univerzitetu Karoline. Pored pedagoškog i stručnog rada, svoj književni rad obavlja kao prevodilac, pesnik, kritičar, pripovedač, antologičar i bibliograf. Autor je preko 30 knjiga književne kritike, prevoda, antologija, bibliografija i drugog na srpskom i engleskom jeziku. Izmedju ostalog preveo je na engeski Njegošev “Gorski vijenad’ (1986) i Dučićeve ”Plave legende” (1983). Uredio je antologiju “Savremene jugoslovenske poezije" (1977), a sa Milnom Holtonom antologiju “Srpske poezije od početka do danas" (1988) i “Srpske narodne pesme iz zbirke Vuka Karadžića” (1977). Objavio je i antologiju zagranične srpske poezije “U tudjem pristaništU’ (1988), četiri toma opsežne bibliografije prevoda i kritike jugoslovenskih književnosti na engleskom, kao i na stotine kritičnih napisa o jugoslovenskim književnostima i prevoda iz njih u američkim časopisima. Objavio je šest knjiga pesama u prozi: ”Stari i novi vilajet' (1977), “Bdenja” (1980), “Krugovi na vodi” (1982), “Litija malih praznika’’ (1990), “Na brisanom prostord\1994) i “Sesta rukovet” (2002), kao i zbirku “Emigranti i druge priče’’(1980). U Jugoslaviji objavio je “Antologiju kratke priče SAD' (Bagdala, 1984), izbor svojih pesama u prozi “Božić u starom krajU’ (Bagdala, 1994), zbirku “Braća i druge priče” (Prosveta, 1997), antologiju srpskih pripove- dača u dijaspori, “Priče iz tudjine” (Udruženje književnika Srbije, 2000), pesme u prozi “Sesta rukovet’ (Srpska knjiga, 2002), i “Elze i druge priče” ( Udruženje književnika Srbije,

2002).

U uredničkom je odboru časopisa “ Word Literature Todaf i “Književnih novina”. Od 1988. počasni je član Udruženja književnika Srbije. 1994. nagradjen je Zlatnim prstenom Bagdale za doprinos našoj književnosti, a na III saboru književnih stvaralaca u rasejanju dobio je 1988. “Povelju Rastko Petrović” za celokupno stvralaštvo i izuze- tan doprinos očuvanju srpske duhovnosti i njene afirmacije u svetu. Živi i stvara u Americi.

Profesore Mihailoviću, Vaš emigrantski put vodio je kroz Italiju, Nemačku, a onda u SAD. U izbegličkim logorima imali ste priliku da se družite sa intelektualnom elitom. Koliko su ta iskustva uticala na Vaše životno opredeljenje? - U logoru Eboli, a i kasnije, bilo je dosta intelek- tualnih kapaciteta, kao što su Vladimir Vujić, Ratko Parežanin, Djoko Slijepčević, Dragojla Popović, Ratibor Djurdjević, i drugi. Kao mladić, od njih sam dosta naučio, što mi je ostalo za ceo život. Bilo je u logoru i drugih mani- festacija duhovnog i kulturnog života: Crkvena služba, pozorište, orkestar, gimnazija, predavanja, novine, književni konkursi i čitanja, i sportske priredbe. Nije nam bilo ni jednog trenutka dosadno, a naučili smo mnogo. Ja sam, na primer, u logoru zavoleo klasičnu muziku, od koje se kasnije nisam odvajao.

- Ljubav prema rodnoj grudi poneo sam sa sobom kao jedino blago kad sam je napustio. Grupu kojoj sam pri- padao, zboraškoj omladini, najviše je odlikovala bezmerna Ijubav prema otadžbini. Zato su mnogi stupili u dobrovoljce u Drugom svetskom ratu, da bi spasili narod od biološkog istrebljenja, poput masakra u Kragujevcu, Kraljevu, Mačvi, i drugde. To danas izgleda neverovatno, ali onda je to bila živa stvarnost koja je mogla lako da se desi da nije bilo tih mladića, od kojih su mnogi poginuli u ranim godinama. Sećanje na te dane i žrtvenike pomaže mi da čuvam i gajim rodoljubiva osećanja.

1997. godine Udruženje književnika Srbije objavilo je Vašu celokupnu bibliografiju pod naslovom “Rasejano slovo”. Vaši radovi su obuhvatili široko polje srpske književnosti. Kojim kriterijumima ste se vodili pri odiučiva- nju “šta je činiti” na polju predstavljanja naše književnosti stranoj čitalačkoj publici i akademskim krugovima? Kako ste pronalazili izdavače? - Iz Ijubavi prema rodnoj grudi potiče i želja da učinim sve što mogu za našu književnost kad sam se našao u belom svetu. To mi nije bilo teško, jer sam književnost zavoleo još od malena. Završivši univerzitet, gledao sam da držim predavanja na naučnim skupovima i da nešto obja- vim o našoj književnosti kad sam mogao. Ovaj svet ovde malo je poznavao našu književnost i to je za mene bilo široko otvoreno polje rada. Gledao sam ipak da pišem uglavom o velikim postignućima i prevodim narodne pesme - Andrić, Dučić, Rastko Petrović, Crnjanski, Desanka Maksimović, Dobrica Ćosić, Kiš, Pavić, mada sam pisao i o mnogim manje istaknutim piscima, što se da videti iz “Rasejanog slova”. Najvažniji kriterijum je bio vrednost pisca i njegovog dela. Cast izuzecima, ali nisu se mnogi izdavači odazvali mojim molbama da mi šalju knjige za prikazivanje.

Pri priredjivanju antologija pesama kažete da ste se uglavnom pridržavali takozavnih “JOC-inih” principa Bogdana Popovića. Koje ste kriterijume imali pri izradi pripovedaka? - Razume se, kriterijumi su drugačiji kad je u pitanju drugi žanr, ali ipak književna vrednost je bila i ovde najvažnija. Sem toga, neizbežno je da unesem i svoje lične naklonosti dobar stil, dobra fabula, i neposredna veza sa stvarnim životom.

Kada se pogleda spisak antologija srpske književnosti izdatih i priredjenih na stranim jezicima, čini se da je drama kao književni rod najmanje zastupljena. Isto tako, srazmerno malo naših dramskih dela je izvodjeno na američkim scenama. Koji su razlozi za slabu promociju srpske drame ovde? - Drama je zapostavljena iz više razloga: ne- dostatak dobrih prevoda, nezainteresovanost ovdašnje publike za našu tematiku, i izvesna parohijalnost naše drame. Nušić je, na primer, naš vrhunski dramatičar, ali njegove teme, koje nas zacenjuju smehom, za strance su lokalne prirode.

Na engleski ste preveli, između ostalog, “Gorski

Srbiju ste napustili pre više od pedeset godina. U Vašoj poeziji i prozi oseća se ne samo istinsko osećanje Ijubavi prema rodnoj zemlji nego i postojanje neraskidive povezanosti sa zemljom. Kako se takva osećanja čuvaju i gaje?

Iskra 1. mart 2003

Intervju . .. vijenac”, srpske narodne pesme i dugi niz antologijskih pesama iz srpske književnosti. Koje delo je bilo najveći iza- zov za prevodjenje na engleski jezik? - Bez ikakve sumnje, “Gorski vijenac”. Zadatak mi je bio još više otežan jer sam tvrdoglavo nastojao da sačuvam deseterac i cezuru. Bez toga bilo bi mi mnogo lakše, ali nisam želeo da pružim strancima samo sadržaj već i velelepni pesnički stil našeg najvećeg književnog velikana. Sa narodnim pesmama bilo je sličnih problema (deseterac, cezura), ali je jezik prizemniji. Sem toga, imao sam sreću da saradjujem sa velikim prijateljem naše književnosti, sada pokojnim profesorom Milnom Hiltonom, koji je vodio računa da engleski bude na vrhuncu. I pesme naših savremenih pesnika su ponekad bile teške za prevodjenje, jer sam se držao svog glavnog principa - da prevodim što vemije originalu a da to ne zvuči kao prevod, što je, svakako, najteži deo posla.

Pored brojnih kritika, pregleda i antologija, pišete i poeziju. Koliko Vam poznavanje književnosti pomaže, a koliko obuzdava i “cenzuriše” spontano stvaranje? - Budući da sam se celog života bavio ne samo pisanjem već i proučavanjem književnosti, svakako da je to uticalo i na moje pisanje priča i pesama u prozi. Medjutim, to su dva različita procesa. Kad pesnik i pripovedač piše, on ili ona se zatvori u svoju figurativnu kulu i ne čuje ništa do svoj unutarnji glas, inspiraciju, kako se to obično kaže.

Profesor Djordje Vid Tomašević Vas naziva, posle Dućića, najvećim pesnikom u prozi i ističe da su Vaše pesme, uz svu tehnničku veštinu, mnogo toplije i Ijudskije. Kako sebe nalazite u tom rodu i kakvu budućnost vidite u razvoju pesama u prozi? - Zahvalan sam svom kolegi i prijatelju Djordju Tomaševiću na laskavoj oceni. Da li je to tačno, ostavljam njemu i drugim kritičarima. Utoliko mi je ta ocena milija, jer Dučića smatram svojim najdražim srpskim piscem. Pri pisanju pesama u prozi trudim se da iskažem svoje najin- timnije misli i osećanja, a što je manje izmišljanja i “mudrovanja”. Otuda su moje pesme “tople” i “Ijudske”, kako to Djordje kaže. Vidim veliku budućnost za pesmu u prozi, jer je kraća forma danas sve populamija zbog brzine i zahuktalosti života. Lakše je pročitati pesmu u prozi ili priču u autu, autobusu ili vozu nego roman. Osim toga, pesma u prozi je odlična lektira pred noćni san.

U poslednjoj zbirci pripovedaka “Elze i druge priče”, koju je izdalo Udruženje književnika Srbije, prikazane su nevolje našeg naroda, od nesloge i izdaje do seoba. Gde nalazite gradju i koliko su Vaše priče zasno- vane na istinitim dogadjajima? Odlično ste sumirali u tri reči srž naših problema - nesloga, izdaja, seobe. Ni ja, kao ni svaki Srbin moga doba, nisam mogao da izbegnem tu zlehudu sudbinu. Otuda je u mojim pričama mnogo toga. Ja se uopšte držim blizu zemlje i zemaljskog života, jer se tu najbolje snalazim. Mogao bih svakako da fantaziram i stvaram imaginarne svetove, ali teškoće našeg života na zemlji, koje sam i sam dosta iskusio, nagone me da o tome ostavim belega. Medjutim, kao i kod pesama, istiniti dogadjaji samo služe kao inspiracija, ostatak je deo piščevog talenta i umetničkog umeća. Inače bi romanopisci, pesnici i pripovedači bili više novinari, zapisničari i arhivari nego umetnici.

Ko su studenti srbistike (slavistike) u Americi i iz kojih razloga se opredeljuju za tu oblast?

- Slavistika i srbistika, iako delovi iste porodice razlikuju se utoliko što je pre pola veka srbistika postojala kao usamljena pojava tu i tamo. Sa prodorom Ive Andrića posle Nobelove nagrade i drugih naših pisaca (Pope, Miodraga Pavlovića, Bulatovića, Kiša, Pavića) na englesko jezičko područje poraslo je interesovanje za srbistiku, mada nikada ne može biti izjednačena sa rusistikom. Sem toga, kad studenti ovde uzmu ruski pod A, onda poneki i uzmu srpskohrvatski pod B, zajedno sa kursevima iz literature. Ja sam predavao srpskohrvatski često i koristio studente, posle par godina, da prevode našu književnost, uz moj nad- zor. Tako smo bili zadovoljni i oni i ja, a nadam se da je i srpska književnost imala od toga neke koristi.

Kako su “podele” srpskohrvatsog jezika imale uti- caj na katedre južnoslovenskih jezika? - Vrlo loš. U stvari, skoro se više nigde ne predaje srpskohrvatski, već samo srpski ili hrvatski. Političke nepodobštine uticale su i na ovu podelu. Imam utisak da je veza medju srbistima i hrvatistima, da ih tako nazovem, sasvim prestala, bar je tako u mom slučaju. Američki, a verovatno i drugi lingvisti, još se drže srpskohrvatskog kao jedino ispravnog lingvističkog termina, ali u praksi to više ne postoji.

Književnosti van matice se daju različiti nazivi. Vi je nazivate zagraničnom srpskom književnošću. Možete li pojasniti izbor naziva? - Znamo zašto je književnost van matice tretirana kao neprijateljska skoro pedeset godina. Hvala Bogu, to je sad prošlo. Ja sam tu književnost nazvao zagraničnom, upotrebivši ruski izraz, jer smatram da nema emigrantske književnosti kao takve već književnosti matice pisane, silom prilika, na raznim meridijanima. Kad se kaže “emigrantska”, politički prizvuk tog izraza ne može se izbeći. Niko od nas koji pišemo van matice ne želi da bude ništa drugo do jedan list ili grana istog književnog hrasta.

U predgovoru antologije zagranične poezije “U tudjem pristaništu” kažete da pesama koje vredjaju osećanja pristojnosti i ukusa ima jako malo u našem zagra- ničnom pesništvu. Kako su stvaraoci u rasejanju uspeli da očuvaju te vrednosti u civilizaciji novog doba? - Treba imati na umu da postoje tri talasa srpske imigracije u Ameriku: pre i posle Prvog svetskog rata, posle Drugog svetskog rata, i posle ratova poslednjih dvadesetak godina. Prirodno je da se svi ti talasi razlikuju. U prva dva talasa su Ijudi koji su sačuvali moral našeg patrijahalnog društva tih godina. Otuda oni smatraju da je neprilično upotrebljavati nepristojne izraze i psovke, bez obzira na to što se one obilato čuju u svakodnevnom govoru. Oni su takodje svesni da svaki čovek vrši nuždu, ali ne na ulici i na javnom mestu. Sem toga, Ijubav prema rodnoj grudi ne daje im da se služe nemoralnim rečnikom, kao da se boje da bi time ponizili i otadžbinu, koja je kod njih i dalje ostala kao najsvetlija uspomena. O emigrantima trećeg talasa ne znamo mnogo, a i ne čuju se često u književnosti ovde. Kao da je uzrečica “trbuhom za kruhom” shvaćena bukvalno.

Kakva je povezanost razvoja književnosti u matici i van nje? Da liprate iste razvojne tokove i koliko književnost “domaćina" utiče na njen razvoj? - Obe grane iste književnosti razvijaju se svojim tokovima. Ukoliko se pisci van matice povezuju sa piscima u matici - preko objavljivanja svojih dela, poseta, i ličnih veza postoje uzajamni uticaji. Na kraju krajeva, kao što sam već rekao, svaki pisac prati uglavnom svoja nadah- nuća i stvara kako mu ona nalažu.

Iskra 1. mart 2003

Ревизионизам у савременој српској књижевности (76)

РАЗБИБРИГА УБАРАЦИ Но. 8

НЕНАДА Ј. РИСТИЋА

Разбибрига у бараци но. 8 Ненада Ј. Ристића1 осветљава један вид живота у Заводу за принудно васпитање омладине у Смедеревској Паланци за време Другог светског рата - позоришну активност у логору. Завод је постојао оД августа 1942. до доласка комуниста на власт. Драмска секф|ја у Заводу осно- вана је у октобру 1942. и радила је до августа 1944. За то време припремљенО је 22 комада и изведено 48 предетава. 88 питомаца Завода остварили су 188 улога. Позоришни комади приказивани су у бараци број. 8, названој Разбибрига - отуда и наслов књиге kao и у Смедеревекој Паланци. Виђени глумци ван логора такође су давали представе у Заводу.

Kakav је položaj pisaca dijaspore u matici? Po promeni vlasti u Srbiji, da li je vlast najzad prihvatila svoje književne štvaraoce van zemlje i uključila ih u “srpsku književnost”? Da li vidite mogućnost da jednog dana izabrana dela naše književnosti iz rasejanja udju u čitanke srpskih djaka u. zemiji ili bar u izbor literature studenata književnosti? - pekao bih da se položaj pisaca dijaspore u odno- su na maticu popravlja, sporo ali ipak. Ne bih rekao da su tome doprinele mnogo nove vlasti u Srbiji, jer svakako imaju preča posla, ve'c sami književnici, naročito oko Udruženja književnika Srbije. Sve više i više se objavljuju u matici knjige pisaca iz dijaispore, a to je najbolji i najvažniji znak poboljšanja. Kad nove vlasti reše važnije probleme, nadaj- mo se pristupiće i pitanju pisaca iz dijaspore. Da li će njihova dela ikada ući u čitanke srpskih djaka niko ne može reći. Sigurno je, medjutim, da će se studenti književnosti sve više baviti književnošću bratije iz celog sveta. Toga već ima.

Iz Vašeg dosadašnjeg iskustva, koji načini promo- visanja srpske kulturne baštine su se pokazali kao najuspešniji? , - Uglavnom preko ličnih veza. Jedno vreme nam je

Narodna biblioteka slala knjige, a(i i to je prestalo, verovatno iz budžetskih razloga. Ne verujem da će naši zvaničnici uskoro okrenuti ćurak naopako i početi da neguju dijasporne pisce. Bilo bi divno kad bi to bio slučaj, kao kod Nemaca, na.primer, koji preko Goethe lnstitut-a redovno održavaju veze sa svima koje interesuje nemačka književnost (a to je njima još i najmanje potrebno, jer je nemačka khjiževnost Vrhunska, što sa našom nije slučaj). Dakle, ’ostaje na ličnim inicijativama ili preko književnih udruženja. Najbolji primer za to pruža Moma Dimić, koji je postao u našoj zemlji neka vrsta ambasadora dijasporne književndsti iz celog sveta i učinio mnogo za sve nas. I Aleksandar Petrov, koji, iako i sam u dijaspori, u stvari je podjednako aktivan na obema kontinentima.

Koji su Vam plahovi za budućnost? - U ovim svojim godinama, o svakoj Novoj godini, pozdravljam i sebe i-druge radosnim usklikom ’Videh kraj još jednoj godini”!* No, i u ovim godinama nastavljam sa pisanjem priča, pesama u prozi i pesama i sa radom na upoznavanju stranaca sa našom književnošću. Kako i koliko mogu.

Iskra 1. mart 2003

Најпре неколико уопштених примедби. Прво, ово је део магистарског рада аутора и, као такав, држао се строго научних захтева. Отуда је материјал приказан на веома објективан начин, без политичких и идеолошких судова, који су до сада били увек присут- ни кад се говорило о овом логору. Друго, Ристић је приложио масу података о насловима и датумима представа, чак и именима питомаца који су глумили. Има и добар број фотографских илустрација, које додају аутентичност тексту. Треће, иако се књига ограничава на главну тему, из излагања ауторовог стиче се истинита слика о атмосфери живота у логору, истинитија од оне која се годинама намерно серви- рала. Најзад, сама чињеница да се о теми Завода за принудно васпитање омладине у Смедеревској Па- ланци сада говори не само отворено већ и са великом дозом објективности чини ову књигу још важнијом. Тако ће ова књига, заједно са недавно објављеном књигом Марка Пивца о улози Драгојле Поповић у Заводу, Кораци у ноћи, омогућити да се најзад донесе праведан суд о овом логору. Главни циљ ове студије је да испита позо- ришну активност у Заводу. Треба, како аутор каже, „спроведеним истраживањем доћи до новог увида у театарски живот младих људи у овом азилу, о коме историчари имају контроверзне оцене: казамат за младе левичаре-конумисте, или прибежиште које је, смишљеном просветном и културном политиком, тре- бало да спасе нараштај Србије од ратног погрома!”(23) Ристић више пута помиње да је Завод био јединствена установа у поробљеној Европи. Цитира тачно, објек- тивно и често речи Милана Недића, Димитрија Љотића и Предислава Кубуровића. Приликом дискусије о За- воду у Недићевом кабинету, дискусија је била у Љоти- ћевим рукама, „који је говорио да ми ту децу морамо да спасавамо, то

је будућност Србије, не смемо дозволи- тида сви изгину, ко ће нас наследити, итд.”(79) Ристић цитира из чланка Предислава

Кубуровића: „Недић и Љотић, познавајући праве циљеве комунистичке борбе на југословенском и српском простору, прихватили су се непопуларног посла сарадње са окупатором. Њихове тежње су биле да учине рат и окупацију што сношљивијим, како би наш народ, а нарочито омлади- на могла дочекати њихов крај, политички и духовно довољно отпорна према комунизму, који је, по Љотићу, доносио са собом много веће ропство и жртве него сви други непријатељи.”(80) Ристић такође цитира из књиге Боре Карапанџића Гоађански рату Србији 1941 - 1945 да је „...довођењем у овај Завод, заробљена и заведена српска омладина била спашена испод немачких митраљеза, као и од страшних концентра- ционих логора. Ту омладину је ђенерал Недић узео под своје да би је стручним васпитањем, а надасве хришћанским и лепим опхођењем, преваспитао и од ње створио национално свесну српску младост.”(80) Овакве тврдње аутор наводи без коментара, вероват- но сматрајући да су довољно јасне и убедљиве саме по себи.

Ристић често цитира Уредбу о принудном васпитању омладине: Завод је требало да створи

Ревизионизам ... „дисциплинованог и национално свесног омладинца, прожетог осећањем дубоке одговорности према свом народу и спремног да се одазове позиву своје отаџбине...”(22) Замисао о Заводу била је у складу са Недићевом посланицом народу 9. септембра 1941.: „Децо моја, не трујте се пићем из отровног туђег брлога, напајајте се чистом водом са извора здраве српске народне свести. Ту ћете, ако погледате, ако само духом својим захватите, наћи дела својих отаца и задрхтаће вам срце од радости пред тим откривањем од радости, поноса и страха. Страха, јер ћете тек у том тренутку открити и разумети какав је кобан и страшан пут био на који су хтеле зле силе да вас баце, да униште вас и народ ваш. Тај пут на који су хтели да вас гурну, није пут части. То није пут јунаштва, јер јунаштва нема без витештва. То је пут који води само на згаришта и гробља. Вратите се мајци Србији. Дођите да заједно са мном узвикнете: Све за њу, ништа против ње.”(66) Ристић подвлачи да „Уз раме антикомунистичком облику ангажовања Недићеве владе за време Другог светског рата био је и национални програм свеукупне духовне обнове национа у борби за вековне идеале, циљеве и тради- цију свог народа. Отуда произилази и основни васпит- но-образовни циљ Завода у коме је требало да омладинци и омладинке буду васпитани у политичконационалном духу, и, како се то у Уредби о оснивању Завода наводи: ‘прожети осећањем дубоке одго- ворности према свом народу и спремни да се одазову позиву своје отаџбине.'"(82) Логор у Смедеревској Паланци био је грађен за партизане и био је пун недостатака. Кад је створен Завод, један од задатака био је да се логор поправи како питомци не би били изложени леденим ветрови- ма који су дували кроз собе.(83) Овиме се показује истинска брига оних који су створили Завод за добро- бит питомаца. А Драгојла Поповић Пивац једноставно тврди: „Алтернатива постојања Завода било је држа- ње те омладине у затворима који су морали давати таоце за немачке одмазде.”(87) Аутор тврди да је у логору владао Љотићев став о педагошком раду. „Служба је формирана са задатком да васпитава људство у верско-моралном и националнопатриотском духу и да сузбија утицај других пропаганди, нарочито комунистичке; уз то, стављено јој је у задатак да, као специфичан део педагошког рада, организује јавне културне и умет- ничке приредбе и национално-верске прославе.”(86) Међу правилима у Заводу била је и изненађујућа сло- бода рада: „За време одмора питомци могу да певају, свирају, читају, играју и иначе се забављају. Недељом и празником могу да приређују разне приредбе, а потом, ако им се дозволи, да играју и народна кола.”(94) Предислав Кубуровић категорички тврди да управа Завода „никада није цензурисала текстове које су писали питомци, било да се радило о текстови- ма који су читани у оквиру литерарних вечери, или рукописима који су били намењени позоришној сцени у Заводу.”(122) Једна од тачака Плана и програма рада у Заводу јасно говори сама за себе, подразумевајући „...пријатељски став васпитача према питомцима; успостављање личног и групног тесног додира са пи- томцима због стицања поверења... развијање позитивних особина и подстрекивање на самостално критичко расуђивање.”(99) Интересантно је и запажање Драгојле Пивац о

сали за приредбе, „где је здрава и читава омладина некад урнебесно реагирала на успешне представе, некад забезекнуто слушала Димитрија Љотића и пажљиво многе друге предаваче. (Окорела скојевка Славка Петровић је издвојила Д. Љотића од осталих: чули смо многе, написала је, али први пут је она тада осетила да нас овај човек заиста воли. Тема је била да треба бити сигуран да је надахњујућа идеја вредна жртве сопственог живота. Да не буде као звезда која само једном блесне и покрије је мрак. ”(34) Позоришна активност, као главни предмет ове студије, пружа интересантне посредне детаље о атмосфери у логору. Да је позоришна активност у логору замишљена као средство за буђење родољубивог осећања код ове омладине види се најбоље приликом приказивања Кочићевог Јазавца пред судом: „Јасно је да је (Јазавац пред судом) игран са дозволом и знањем управе.”(159) И да управник није захтевао од гостујуће трупе да изостави поједине сатиричне делове из комада.(160-61). Јазавац пред судом игран је у Заводу када није био на репертоару других позоришних кућа у Србији, током Другог свет- ског рата.(161) Чувени глумац Јован Танић, у посети Заводу, каже: „Посебно хвала да сам пред вама играо Давида Штрпца. Ни у сну нисам могао претпоставити да ћу под немачком окупацијом играти мени овако драгу улогу.”(158) Комунисти су стрељали Танића одмах по доласку на власт, због „колаборације са непријатељем”. Да приказивање овог изричито националног комада против Аустро-Угарске окупације није било без опасности по све у Заводу види се из примедбе управника Милорада Поповића једном пи- томцу: „Срећа ваша што Немци уопште не долазе у логор, иначе би се зло провели.’’(157) Аутор отворено тврди: „Треба нагласити да је Недићева Србија била право стециште многим драмским уметницима и позоришним посленицима који су бежали из Новог Сада, Бањалуке, Сарајева...”(177) Тиме Ристић истиче само једну од многих заслуга Недићеве владе, без којих би будућност Срба после Другог светског рата била далеко неизвеснија и тежа, ако би је уопште било. Интересантно је да је по речима питомца Милорада Феликса, глума у Логору „макар у почетку, сматрана од неких појединаца и за колабора- ционизам.”(116) Приход од позоришних представа у Паланци употребљаван је за слање пакета заробљеницима у Немачкој и Норвешкој. Поред помагања наших ратних заробљеника, позоришни живот под окупацијом био је „својеврсни уметнички азил, пред честим бруталнос- тима Ђидо окупацијских власти.” Представа комада Веселиновића/Брзака, на пример, био је „нови под- стрек младом ансамблу у његовом трудољубивом позоришном патриотско-уметничком раду. {68-69) Интересантне су примедбе самих питомаца после читавог искуства са позориштем у Заводу. Тако, Милутин Дорословац (Мило Дор) се чуди, апи не може да буде јаснији: „Чудно да нам није наметан никакав репертоар који је могао да нас васпита у неком фашистичком смислу.” А Милорад Феликс: „Логорско позориште и његов репертоар доприносило је, у првом реду, етичком и естетском васпитању, или довас- питању логораша. Од тога је најмање зависило поли- тичко опредељење...”(101) Ристић наводи једног историчара позоришта: „Разуме се, није се могло без надзора и над делатношћу Драмске секције." „Вешто, из прикрајка. Уосталом, позоришна уметност није била

Iskra 1. mart 2003

лишена невидљиве друштвене контроле ни деценија- ма после завршетка Другог светског рата.”(102) Милорад Феликс тврди недвомсилено да у Заводу „нико живи није принуђиван да долази на пред- ставе.”(95) Други питомац види у представама и једну другу могућност За време представе окупљали су се већина питомаца, што је давало могућност и конспира- тивног рада. Тако се „одвијала и истинска интимна драма оних који су ималу срећу да допадну овог Завода и преваспитавања.”(97) Мишљења о карактеру Завода подељена су и данас. Ристић то види као тешко наслеђе идеолошке поделе у прошлости: „Оштро супротстављени ставови у оценама двогодишњег постојања и рада Завода, и у најновије време, имају полувековни предзнак јасног идеолошког сукоба двеју зараћених страна, још из доба грађанског рата на тлу Југославије и Србије током Другог светског рата.”(81-82) Има питомаца који, из разних разлога, виде Завод као омладинску тамницу. То се наговестило у новинском чланку још 1943. који је написао неки комунистички оперативац и у коме он назива Завод „гестаповско-љотићевским логором”, у коме је „пакао” где се спроводе „најод- вратнији методи васпитања-шпијунирања... уз разне претње и казне, батињање и затвор... А политички часови и предавања, то је нарочито мучење...” Овај оперативац очигледно није имао приступа у Завод, али је зато давао судове у очигледнопј намери да и на тај начин пружи директиве скојевцима како да се понашају.(Зб) После рата било је бивших питомаца који су говорили слично о Заводу, вероватно да би из тога извукли користи за себе или оправдали своје понашање за време боравка у Заводу. Други један питомац, Цветко Марковић, има подељено мишљење: „У Заводу је било боље него на Бањици у том погледу што глава није била сваког тренутка у питању. Али је у Заводу било далеко страшније него на Бањици због оног политичког при- тиска који је вршен над нама, због оног психичког тиранисања.”(81) Ови негативни утисци из Завода, који су углавном изрази неизлечивог фанатизма понеких ско- јеваца међу питомцима, више су него избалансирани позитивним изразима освешћења и захвалности. Тако једна питомица Завода пише о Србији у Заводском листу октобра 1943.: „Нећемо молити за опроштај, нећемо јадиковати над несрећом Твојом, већ ћемо делима искупити грехове своје, делима ћемо Ти показати љубав своју. Глас љубави и дужности нас позива. Идеја наша је Србија, услов за њено ост- варење је слога свих Срба и Српкиња, ред и рад, а пут ка остварењу знамо. Циљ нашег живота светли сад пред нама. На рад, што пре. омладино српска, сложи се и уједини, народе српски! Нек у нама закуца срце Мајке Југовића, Косовке девојке и свих поштених, родољубивих и храбрих Српкиња.”(33) Питомац Ненад Стефановић прави драстично поређење, отворено го- ворећи да би пристао „да 15 година проведе у затвору у Паланци, уместо било ког часа што сам га провео на Голом отоку.”(87) Најбољи суд о целом искуству у Заводу доноси професор који је надгледао Ристићев магистарски рад о Заводу, када пита Ристића: „Мислите ли, колега, да оно што су они у логору за преваспитавање радили није имало никаква смисла, ни за њих, ни за Вас? И то у логору!”(139)

посленике у позоришном животу Завода. Интере- сантно је да су главни извори за податке били они учесници и питомци који су остатак живота провели у иностранству: Предислав Кубуровић у Швајцарској, Милутин Дорословац (Мило Дор) у Аустрији и Милорад Феликс у Букурешту. Кубуровић је био члан Збора и васпитач у Заводу, поред многих других Збораша. Дорословац је, по сопственом тврђењу, одведен на присилан рад у Немачку још за време рата. Феликс је побегао у Румунију после коминформске афере. Зашто аутор није више користио оне који су и даље веровали у комунизам и остали у земљи није објашњено. Можда зато што би они давали уобичајена партијска објашњења о догађајима у Заводу, што су често и чинили. Објективни Ристићев метод избегавао је таква једнострана тумачења. Ристић не потенцира просту чињеницу да су боравком у Заводу спасени од сигурне смрти стотине младих Срба, што је био главни циљ Недића и Љотића. Али није ни потребно, јер се то види из целе књиге. Сем тога, политичка дискусија о Заводу није била његов главни циљ већ научно истраживање о позоришном животу у Заводу, чиме је књига добила у објективности и аутентичности. Аутор не помиње тачан број спасених пито- маца нити на коју су страну отишли по распуштању логора у јесен 1944. Интересантно је да је известан број приступио четницима или добровољцима, од којих су, да би иронија била већа и трагичнија, неки страдали у Кочевском рогу од својих бивших исто- мишљеника. Они који су остали у земљи и преживели неизвесност преузимања власти од стране комуниста или су заглавили на Голом отоку или постали касније вредни и заслужни чланови заједнице, чиме су оправдани напори српске владе да се они спасу. До каквих закључака може да дође интели- гентан читалац ове књиге? Пре свега, фама о Заводу за принудно васпитање омладине као концентра- ционом логору у коме су малтретирани, мучени, па чак и убијани питомци показује се као обична кому- нистичка пропаганда. Ако је то био логор мучења, зашто је Недићу и Љотићу он био потребан поред истинских логора смрти као, на пример, логор на Бањици? Осим тога, какав је то концентрациони логор у коме постоје заводски лист, позориште, хор и многе друге културне активности неспојиве са намерама да се питомци муче и убијају? Затим, какав је то „фашистички” логор у коме Немци нису били присутни осим врховне контроле над Заводом, као што је окупа- тор контролисао сваки други вид живота под окупаци- јом? Одговори на ова питања налазе се у Ристићевом опису живота у Заводу од почетка до краја. У крајњој анализи, важност ове књиге је у њеном доприносу да се установи истина о Заводу и да се опере љага са несебичних и пожртвованих учесни- ка у целој овој драми. Ревизија устаљених кому- нистичких лажи о овом случају сама по себи оправда- ва њихове напоре и жртвовања. У овоме аутор се служио, између осталог, и историјским документима и студијама Боре М. Карапанџића и других. Улога и понашање васпитача Предислава Кубуровића пред- стављени су у крајње позитивној и објективној мери, па чак и улоге управника логора Милована Поповића и његове супруге Драгојле. Сви они, као и други посленици и васпитачи у Заводу, свесно су се жртво- вали (Милован је страдао са четницима у Босни, а

У својој књизи Ристић именује углавном

Iskra 1. mart 2003

ОДА СРБИЈИ 1916. непознатог грчког песника Ода је објављена у атинском листу „Патрис” од 7.11.1916. године, а преведена и сачувана у „Српским новинама” које су излазиле на Криту. *

* *

Србијо! Највећи грчки народни песник рене- сансе устаје из гроба да поново живи за тебе, само за тебе. О земљо страшна као коб, непобедна и вечна као слобода. Земљо натопљена крвљу, више него кишом, ударана својом судбином јача него својим громовима. Легендо, урезана у мишице деце твоје, у мишице које су осећале бол, али нису задрхтале; у мишице руку осветничких и часних у страшним, праведничким и светим ратовима. Пред твојим стиховима силног полета као морски таласи, епска песма оставља Хомера. О свети храме, освештан најузвишенијом жртвом белим лобањама, које су дотајиле смрт, тврдим костима које нагриза земља. Стари векови завидеће твојој слави, а нови ће бити твоји свештеници. Ти си окрвављена, али ниси мртва. Ти си несретна, али ниси неутешена. Ти си робиња, али ниси понижена. Том крвљу и ропством, као златом, сребром и драгим камењем, везала си у пламену смрти своју веридбу са животом, са вечношћу. Проливаш сузе, али твоја звезда сија као звезда Даница, у ноћи твојих очију, и где год кане суза твоја, чиниш већа чуда од росе, јаче од огња пали веру твоју. Знам да је угашена ватра у колибама твојим, и птице ти не певају, и цвеће ти погажено и твоје реке теку лагано, лагано као сузе низ јагодице твоје. Знам да је ласта узалудно тражила место за гнездо своје, под обореним крововима твојим. И ништа није остављено не оборено, сем душе твоје Србијо, и ако нико не остаје у теби, сем мртвих твојих седих стараца, који теше унучад своју, и ако часови сутона тону у дубинама твојих поља и губе се у шумама твојих планина мотани као црнина, као ожалошћене жене.

Ипак све ће то минути Србијо. Разгореће се ватра у колибама тавојим, пропева fce птице твоје, процветаће цвеће твоје, и вратиће се ласта под кров твој. А старица ће причати заборављене легенде унучићима својим. Часови ће пролазити путем вечности и сећаће се на много што шта. Не брини што су зарђали плугови твоји у стаја- ма ојађених твојих села. Не брини што су ти њиве запарложене, не брини што нема пшенице. Други плугови, од љућег челика, други сејачи, дивни и неуморни засејали су крвљу својом земљу твоју. И нема никакве Божије непогоде која тај усев може уништити, нити ће бити икакве птице небеске које ће га позобати, ни разбојника који ће га уништити. Усев је диван свом земљом твојом, јер си ти, Србијо, отворила вене своје да теку свуда као реке твоје. А дан жетве твоје, плодне жетве, није далеко. А кад дође твој дан, нико толико неће пожњети славе и части као ти Србијо. Твоја судбина била је као река, која је бризну- ла коритом твога бола, сигурна као нож који циља у срце, таква је од увек твоја судбино Србијо. Брза као бујна планинска река и сурова као оштрица. Јер је од вајкада било суза да испуни корита твога бола, и непријатеља са наоштреним ножевима за тебе. Јер када се варварска најезда спустила на тебе бржа од муње и страшнија од буре, ти си нам озарена правдом, самопоуздањем и одушевљењем изгледала силно узвишена и сви смо те гледали Србијо, као што гледамо звезде на небу. Стајала си тако усправно, високо и гордо, са извађеним мачем и страшним погледом. Узвишенија од једног народа као символа, узвишенија од символа као Божанство. Груди су ти Србијо пламтеле погледом и кипеле смрћу и ратом. А твоји погледи у тами твојих поља, сипали су муње. Твој глас ширином твојих поља, личио је на оркан. А твој ход по нестрпљивој земљи твојој, био је земљотрес.

Ревизионизам ... други, рекосмо, у Кочевском рогу) да би остварили ову племениту акцију спасавања српских живота. Мада Ристић то не помиње изричито, ова књига одаје приз- нање њиховим заслугама. Васа Михаиловић

1. Ненад Ј. Ристић, Разбибрига у бараци Но. 8 (Смедеревска Паланка: Бен Акиба Главаш, 2000.), 235 стр. Стране цитата из ове књиге назначене су у тексту.

СИНОД СПЦ ОДЛИКОВАО ЦРКВУ У КЛИВЛАНДУ

У недељу 26.1.2003. господин др Митрофан, епископ Источно-американске епархије одликовао је саборни цркву Св. Саве у Кливланду, Охајо орденом Светог Саве првог степена. У грамати Св. Синода стоји да се храм одликује „за изванредне заслуге за изградњу Светосавског храма на Врачару". - БМК.

Iskra 1. mart 2003

† ИЛИЈА-ИКА ПАНТИЋ Након дужег побољевања преминуо је 30. децембра 2002. године у болници у Поатијеу, Фран- цуска, Илија-Ика Пантић, бивши српски добровољац из Трећег пука СДК, чије је седиште било у Шапцу. Илија-Ика Пантић рођен је 1921. године у Шапцу од оца Милована и мајке Милеве Пантић. Отац Милован је био пензионисани капетан Краљевске југословенске војске. У Првом светском рату, при- ликом пробоја Солунског фронта, Милован је био тешко рањен, па је по завршетку рата убрзо био пен- зионисан с малом пензијом, тако да је једва састављао крај с крајем. Срећа је била што је мајка Милева била кројачица, па је својим привређивањем успела да подигне породицу и децу изведе на пут. У аналима шабачке гимназије запамћено је да је Илија-Ика био најбољи ђак свих шабачких генерација. Од почетка до краја школовања из свих предмета је имао петице. Зато се мајка поносила сином Иком називајући га „сунцем” својим. Илија је 1940. г. завршио гимназију - био је као одликаш ослобођен полагања велике матуре. У јесен 1940. г. уписао се у Подринску учите- љску школу, у ону генерацију којој су призната 4 разреда, те је похађала само пети и полагала диплом- ски учитељски испит. Отада датира познанство и дру- гарство писца ових редака са Иком Пантићем, који је већ био изграђени збораш и целим својим бићем придружио се зборашкој групи у Учитељској школи: Милораду Никичевићу-Циги (из Ваљева), Богдану Малешевићу и Ђоки Мушицком (из Руме) и Димитрију- Дики Наранџићу и Бори Карпанџићу (из Бијељине). Био је кремен борац и учествовао је у свима акцијама про- тиву комуниста. Када су основани српски добровољци и када је у Шапцу образован Девети добровољачки одред (командант мајор Душко Марковић), од кога ће после постати Трећи пук СДК, Ика се међу првима заједно са својим братом Пантом пријавио у добровољце. Био је добровољац и борац без страха и мане, али је у јесен 1943. г. иступио из добровољаца да би се оженио са учитељицом Љубицом Матић, те су обоје добили учитељско место у једном селу недалеко од Богатића у Мачви. Ту је био учитељ све до освајања Србије од Броза и његових партизана, који су га убрзо ухапсили и осудили на робију, коју је издржавао у Забели код Пожаревца, где се упознао с мојим млађим братом Момчилом, који је тамо као средњешколац издржавао казну. За време издржавања казне, под притиском комуниста, напустила га је жена Љубица. По пуштању на слободу, оженио се са Лепосавом Остојић. Године 1972., под изговором да иде на Олимпијске игре у Минхен, отишао је у Париз где је добио политички азил и никада више није отишао у Југославију. У Паризу је радио као мајстор за крзна пуне 22 године, па је стекао пензију од које је купио стан у Лиглизе, близу Поатијеа. Док је живео у Паризу, повремено га је посећивала супруга Лепосава, која је преминула 1977. г. у Београду. Деце нису имали. Са Иком сам се дуго дописивао док је живео у

Паризу, да би преписка престала када се преселио у Лиглизе. Дубоко се био разочарао у националну емиграцију, а нарочито у њен српски део. Болела га је српска неслога и разједињеност. С пок. Иком био је најбољи друг др Милош Божанић, патолог по струци, који живи у држави Минесоти, у Америци. Он је Ику посећивао у Француској и често му је и помоћ слао. Милош, који је такође био стари збораш и добровољац у 3. пуку, послао ми је и све ове податке. Ику је у болести посећивао познати српски писац Милован Данојлић, који живи у Паризу и који је др Божанића известио о смрти и сахрани пок. Илије- Ике Пантића. Илија Пантић се много намучио у своме животу а нарочито му је робија тешко падала, коју је ипак стојички издржао не поклекнувши ни као човек ни као антикомуниста, који је то остао целога живота. Нека му је хвала за све што је учинио за народ и Србију, коју је безмерно волео. Слава му и вјечна му памјат! Бора М. Карапанџић

САВА ЈАНКОВИЋ: „АМЕРИКА” Недавно је изашао из штампе у издању УКС, у Београду најновији роман Саве Јанковића, „АМЕРИКА”. у тврдом повезу на 270 страна. О Сави Јанковићу као писцу, казали су следеће: Предраг Драгић Кијук, главни и одговорни уредник „Књижевних новина”. ... Нема сумње један је од ретких српских писаца у 20. веку и почетку 21. који налази своју тачку идентитета у православној филозофији живота...” Др Милисав Савић, директор „Просвете”. „... Сава Јанковић је дао велики допринос нашој литератури...” Др Александар Миљковић, књижевник и књижевни критичар. ... Романи господина Саве Јанковића су својеврсна књижевна исповест, али и израз моралне и политичке савести једне генерације која се свесно жртвовала за Србију и српски народ...” Мома Димић, књижевник и књижевни критичар. „... Несумњиво је да Сава Јанковић међу проз- ним писцима спада у највећу громаду српске књи- жевности у дијаспори...” „АМЕРИКА” може да се добије код писца по цени од $27.00 (поштарина укључена). Sava Jankovič 8707 Stockvvell Road, Baltimore, MD 21234 U.S.A. (Сав приход од књиге иде за штампање следећег романа Саве Јанковића, „ВАШИНГТОН”).

Iskra 1. mart 2003

ДРУГИ ПОВОДОМ КЊИГА САВЕЈАНКОВИЋА Из писма Д. В. младог журналисте ...Јављам Вам се као представник десетина поштовалаца Вашег литерарног дела... Мање више случајно сам дошао до Ваше прве књиге На прелому. Одушевљен, одмах сам се почео трудити да набавим и остале... Тешком муком набавили смо петнаестак првих књига, четири пет других и трећих и петнаестак четврте књиге! Фотокопирали смо књиге које недостају и правили тако комплете. Ваше књиге пролазиле су из руке у руку, стално позајмљиване и враћане, права јагма!... ...Ваша књига Расељено лице иде од руке до руке, баш као што је и На прелому ишла и иде што фотокопирана што наш оригинал. Сви се радујемо и са нестрпљењем очекујемо Америку\л Вашингтон...

Из писма Л. М. ванредног студента теологије ...жеља ми је да Вам се захвалим што сте нама, који смо жедни Истине, за коју сте се Ви и (Ваши) дру- гови борили, тако надахнуто и живо описали у Вашим дивном делима На прелому и Расељено лице. Морам Вам признати да читајући Ваша дела јавила ми се мисао „За ово је вредело живети и жртвовати се” и та ме мисао није напуштала до задњих страница, чак шта више она је била све јача и јача и испунила ми је и срце и душу. У речима Вашег романа „семе које смо ми посејали, нићи ће кад тад” препознао сам нас који смо жедни Истине... ...Ви сте у нашим срцима, искрицу љубави према роду и Отаџбини разбуктали у огањ неугасиви, јер је у срцима вашим горела жртвена љубав која не тражи своје а све даје, напајајући је из огња Божанске Љубави...

† ПЕТАР БОГДАНОВИЋ-„Аскер” Након дугогодишње болести преминуо је у четвртак 30. јануара 2003. године у Милвоки, Вискансин, ПетарПера Богдановић-„Аскер”, бивши припадник и старешина Српског добровољачког корпуса. Пера Богдановић је рођен 6. јануара 1918. године у селу Сухо Поље у Кнез Ивиној Семберији. Породица му је била у сродству с родоначелником фамилије Радишић - чика Пером, који је за срез Бијељински био посланички кандидат на листи ЈНП „Збора” Димитрија Љотића и 1935 и 1938. године. Обе породице и Радишићи и Богдановићи су биле узорне патријархалне српске задруге, које су биле на гласу у целој Семберији. После завршене основне школе у Сухом Пољу, Пера је отишао на занат у Београд где га је затекао Други светски рат. По пропасти Краљевине Југославије, када су Србију окупирали Немци, дошло је, најпре, до образовања Комесарске управе Милана Аћимовића, а потом до Владе „Народног спаса” генерала Милана Недића, који је - када су комунисти изазвали крвави грађански рат - позвао српску омладину у борбу противу партизанских банди. Пера Богдановић се међу првима одазвао и убрзо је постао један од добровољачких старешина. Био је дис- циплински старешина у Центру за обуку у Београду. Када су Српски добровољци у јесен 1944. године одступили у Словенију, Пера је са Центром за обуку на челу с коман- дантом Димитријем Љотићем отишао у Илирску Бистрицу. Ту је био образован и Ђачки батаљон чији командант је био Адам Карапанџић и Пера је био постављен за командира 3. чете. Учествовао је у борбама за одбрану Словеније у пролеће 1945. године. Када су се националне јединице повукле из Словеније у Италију са њима је био и Центар за обуку, али без свога команданта Димитрија Љотића, који је трагично погинуо 23. априла 1945. године код Ајдовшчине. Пера је са добровољцима био у логорима у Форлију и Еболију, а потом у Западној Немачкој одакле је педесетих година емигрирао у САД, настанивши се у Милвоки, где се оженио својом изабраницом Зором, те их је Свевишњи благословио синовима, Јованом, Мишом и Ђорђем и кћерком Маријом-Мацом, који су га с невиђеном љубављу обилазили и пазили за време дугогодишње болести, а нарочито супруга Зора. Покојни Пера добро је позанат у нашој заједни- ци и српској колонији у Милвоки. Годинама је био по- вереник Искре и наше штампе за САД. Док га је здравље служило био је редован појац у цркви и присуствовао сваком богослужењу.

Из писма А. Ј. студенткиње медицине (после читања Прве књиге На прелому). За време последњег рата родитељи су јој прешли из Босне у Србију. ...Прво хоћу да Вам се захвалим што сте написали (ову) књигу, јер сте мени, као и осталим читаоцима, пружили ријетко задовољство... Тако се течно чита да странице саме лете... Књиге (о почетку Другог светског рата) биле су проткане комунистичком пропагандом. Као девојчица често сам била збуњена јер су ме код куће, у мојој породици, учили сасвим другу историју. Освјежавајуће је читати Вашу књигу јер се историја коју сте Ви врло сликовито пред- ставили, у потпуности слаже са причама моје породице... На мене је имао најснажнији утисак Ваш опис српског народа и српског живота. У свакој реченици се осјећа Ваш патриотизам који и ја дијелим. Опис Божића и вечере (под немачком окупацијом), дирнуо ме је до суза...

Уочи погреба одржан је у погребном заводу помен покојном Пери који су служили о. Драган Велеусић и о. Раде Чутило уз асистенцију црквеног хора. Сахрана је обављена у понедељак 3. фебруара. Чинодејствовао је прота Чутило, који се врло лепим и топлим говором опростио од покојног Пере, који је био дугогодишњи члан Црквене општине Саборне цркве Св. Сава у Милвоки. На гробљу су се са покојним Пером опростили синови Миша и Ђорђе и њихов кум Илија Поткоњак, а у име Црквене општине њен председник г. Мирјан Рајновић.. У име удружења „Јадран” и Српских доброво- љаца са покојним Пером се опростио друг Андра Мандић, који је породици, кумовима и пријатељима изразио дубоко саучешће, а узнео топле молитве Господу да у Царство Своје прими праведну Перину душу, коме нека је вечна слава и хвала! Бора М. Карапанџић

Iskra 1. mart 2003

Прилози „Искри” Уместо цвећа на гроб почившег Димитрија Љотића, доброг верника Православне Цркве прота Миленко Зебић £30 Као знак сећања и вечне захвалности свим добровољцима који положише своје животе и жртвоваше своју младост за нас - данашњу младост. Уместо воштанице над Кочевским јамама где леже српски витезови - најбољи синови Србије Слободан Матовић - Ужице Е 5 Уместо цвећа на гроб оца Агатона, доброг друга и старог свата Мирко и Снежана Јовичић £10 Као знак сећања на погинуле своје дру- гове у борбама за спас свога рода. Са вером у Бога за Краља и Отаџбину! Радосав Марковић £ 34 Нека Господ подари покој душа милог Станка Миловића, његовог оца Шпире, мајке и стрица Станка. Такође и душа про- тосинђела Валеријана и јереја Тодора Кукоља Александра Дејак £ 10 Нека нилостиви Господ подари здравље мојим друговима који су ми честитали 75- ти рођендан Драгомир Пантелић Е 20 Као знак сећања на погинуле и помрле другове српске добровољце Паун Вуковић

£ 10

Као знак сећања на супруга и оца Стојана Пајића Јелисавета Пајић са децом £ 5

Поклон Искри Живко Јакшић Н. Н. Енглеска Слободан Добриловић

£ 4 £ 4 Kao успомену ca молитвом Господу за покој душе друга Станка Миловића Зоран и Анет Миљковић $ 25 За успомену на доброг пријатеља и друга Милоја Илића и нека му Господ подари вечни покој души о. Матеја и Љубица-Цица Матејић $ 50 Као знак сећања на нашег драгог друга и дугогодишњег члана удружења „Јадран” Перу Богдановића „Аскера”, са молбом милостивом Господу да подари покој његовој души Чланице, чланови и управа удружења „Јадран” $ 50 Као знак сећања на драгог чика Милоја Илића, са молбом милостивом Господу да подари покој његовој души Мира и Веља Јовановић са породицом $ 30 Нека нилостиви Господ подари покој души драгог нам Петра Лукића Шпиро Његић £10 Нека Господ подари покој душе Живојина Стојковића „Ћате” Рајко Брнчић £10

Сећања ради на све пале и преминуле другове и другарице из Пожаревца и око- лине Д. Тодоровић-„Чапља” А$ 20

„ISKRA”

Нека Господ подари покој душе друга и кума Милоја Илића. Верки и фамилији наше искрено саучешће. Бошко и Саша Боројевић А$ 50

Izdavač i administracija (Publisher): Iskra Periodical, 93 Bridgewater Drive, Northampton, NN3 3AF, England.

Умјесто воштанице на гробове драгих ми Милоја Илића, Петра Богдановића и Томислава Тодоровића Марко Пивац $ 60

Adresa redakcije: 17 Harvelin Park, Todmorden, Lancs OL14 6НХ, England.

Нека Господ подари покој душе драгог нам друга Петра Богдановића Марко и Радмила Сунара $ 25

Odgovorni urednik (Editor): Vladimir Ljotić. Rukopisi se ne vraćaju. Članci objavljeni sa inicija- lima ili punim imenom autora, ne predstavljaju obavezno mišljenje ređakcije.

„Iskra” izlazi svakog 1. u mesecu. Typeset and printed by Lazarica Press, Birmingham, UK. Godišnja pretplata za „Iskrn” (obićnom poštom) £16.- ili odgovarajuća vrednost u dragim valutama (Euro28). Avionskom poštom godišnja pretplata iznosi za SAD, Kanadu i zemlje Južne Amerike £20.-, a za Australiju, Novi Zeland i zemlje Azije £23.- ili odgo- varajuća vrednost u drugim valutama. Cekove za „Iskra Periodical“ slati na adresu Administracije. Poverenici: AMERIKA: „Jadran", c/o D. Ojdrović 2225 N. 106th St. Wauwatosa, WI. 53226, U.S.A. — AUSTRALIJA: Malešević Bogdan, 18 Kingsley Str., Elwood, Vic. 3184. — ENGLESKA: Paun Vuković, 49 Gaddesby Road, Birmingham B14 7ЕХ. — KANADA: Mirko Čečavac, 8 Bairstow Crescent, Rexdale, Ont. M9W 4R4. — NEMAČKA: Svetomir Paunović, Untersbergstr., 20, 81539 Miinchen. —FRANCUSKA: Trajanka Darda, 58, rue de Crevecoeur, 93300 Aubervilliers - Paris.

Да не заборавимо наше дивне другове српске добровољце који су давно пре- минули: Павла Богићевића, браћу Јована и Зорана Ристића, Миодрага Живића, Милана Ненадовића, Ђорђа и Радосава Тегелтије, Константина Бранковића- „Барона”, Бранка Аврамовића-„Аврама”, Стојана Стојановића„Маџу” и Василија Павловића Ј. Милетић £5 Нека Господ подари другу Пери Богдановићу вечни покој и рајско насеље Вера и Стеван Ћурувија $ 10 Нека Господ подари покој души нашег драгог Милоја Илића Бата и Циле Пајић $ 30 Племенитом и непрежаљеном супругу, оцу и деди нека Господ подари покој душе, Пери Богдановићу „Аскеру” Зорка са дјецом и унучади $ 25 За успомену на Миленка Мијатовића и Живојина Стојковића „Ћату” Стеван и Вера Пироћанац $15

Нека Господ подари покој душама наших добрих другова Црногораца, бораца пок. војводе Павла Ђуришића: Николе, Стеве и Михаила-„Муте” Бјелице Рајко Брнчић са породицом £ 20 Нека Господ подари покој душе мом драгом другу Живојину Стојковићу „Ћати” Милан Аранђеловић-„Цига” £10

SLOBODNI JUGOSLOVENSKI LIST

Као знак сећања на нашег дивног друга Брану Јовановића, одн. оца Агатона Хиландарца Ј. Милетић £5

За успомену на нашег драгог и вољеног друга Перу Богдановића Бата и Анђа Васић $ 25 Нека Господ подари покој души друга Пере Тодоровића - „Аскера” Драгољуб Текић К$ 20 Владо Јовановић К$ 20 Мирко Чечавац К$ 20 Васо Кошевић К$ 20 Нека Господ подари покој душа и као знак сећања на Перу Богдановића „Ас- кера” и Живојина Стојковића „Ћату” Андра Мандић $ 20 Нека Господ подари покој душа драгих другова Владете Цветковића и Милоја Илића Миро и Нада Поповић А$ 20

† Vinko Jakomin, narednik vodnik dobrovoljac Trečeg puka, premi- nuo je u Haj Vikamu, Engleska, 3. februara o.g. Pok. Vinko je rodjen u Brezovici blizu Ljubljane 17. jula 1912.g. Pre Drugog svetskog rata bio je aktivni pod- oficir u Kraljevskoj jugoslovenskoj vojsci. Kad su formirani dobrovoljački odredi stu- pio je u Deveti odred. Sa svojom jedini- com je prešao u Sloveniju i Italiju. Posle puštanja iz Munster lagera došao je u Englesku sa grupom u Peterley hostel. Doveo je kod sebe suprugu Slobodanku kojom se oženio novembra 1941. g., a koja je preminula 1996. g. Porodici pokojnog Vinka naše najiskrenije saučešće. ISKRA

† Миодраг Лазовић - Џуле,

добровољац Првог пука СДК, бата- љон Ратка Обрадовића, преминуо је у Хановеру, Немачка, 3. фебруара. Сахрањен је на Српском гробљу у Оснабрику 13. фебруара 2003. го- дине. Опширније у следећем броју.

ИСПРАВКА У прошлом броју ИСКРЕ штампарском грешком испуштен је први ред у следећем Дару: „Као знак сећања на мог воље- ног, племенитог и непрежаљеног супруга Душка Живковића - на годишњицу њего- вог упокојења Смиљка Живковић А$ 100” Извињавамо се дародавки и молимо да нам опрости.

Редакција

Iskra 1. mart 2003

SOLŽENJICIN RASKIDA SA POSLEDNJIM TABUOM REVOLUCIJE Britanski iist „Guardian”, u svome izdanju od 26. januara 2003., donosi članak pod gornjim naslovom svoga dopisnika iz Moskve, Nick Paton Walsh-a, u kome ovaj piše o kontroverzi koju je izazvala poslednja knjiga čuvenog ruskog pisca, Aleksandra Solženjicina: Dve stotine godina zajedno. Ovaj zanimljiv članak dajemo u slobodnom prevodu na naš jezik. ** * Aleksandar Solženjicin koji je prvo otkrio užase Staljinovih Gulaga, pokušava sada da se upusti u jednu od najškakljivih tema, svoje spisateljske karijere: ulogu Jevreja u boljševičkoj revoluciji i sovjetskim čistkama. U svojoj zadnjoj knjizi Solženjicin, 84, piše o jednoj od zadnjih tabu tema, komunističke revolucije: da su Jevreji bili isto toliko vršioci nasilja, koliko i njegove žrtve. Dve stotine godina zajedno - se odnosi na prisajedinjenje 1772. jednog dela Poljske sa Rusijom, što je dovelo do velikog povećanja Jevreja u Rusiji, i tri glave ove knjige raz- matraju ulogu Jevreja u revolucionarnom genocidu i čistka- ma tajne policije u Sovjetskom Savezu, Jevrejske vodje i neki istoričari su reagovali žestoko na ovu knjigu i ispituju pisčeve razloge za ovako pisanje, optužujući ga za činjenične netačnosti i raspiriva- nje antisemitizma u Rusiji. Solženjicin tvrdi da izvesna jevrejska satira iz revolucionarnog perioda “svesno ili nesvesno prikazuju Ruse” da su bili iza genocida. On takodje tvrdi da sve etničke grupe moraju da dele krivicu i da se svet ustručava da kaže istinu o iskustvu sa Jevrejima. U jednoj primedbi, koja je razbesnela ruske Jevreje, on je napisao: „Ако bih želeo da generališem i kažem da je život Jevreja u logorima bio naročito težak, mogao sam - i ne bih bio suočen sa prebacivanjem da time nepravično uopštavam tretman pojedinih nacionalnosti (u logorima). Ali u logorima, gde sam ja bio zatvaran, bilo je drugačije. Jevreji čiji tretman sam ja video, imali su lakši život od ostalih." On je još dodao: „Nemoguće je naći odgovor na večito pitanje: ko je kriv, ko nas je vodio u našu smrt? Da se objasni rad kijevske Čeke (tajna policija} samo činjenicom da su u njoj dve trećine bili Jevreji, je sigurno netačno.” Solženjicin, koji je 1970. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost, proveo je veliki deo svoga života u sovjetskim zatvoreničkim logorima, trpeći progone kada je pisao o svojim doživljajima. Sada je slabog zdravstevog stanja, ali je u intervjuu koji je dao prošlog meseca, izjavio da Rusija mora da se suoči sa staljinističkim i revolu- cionarnim genocidom - i da bi rusko jevrejsko stanovništvo trebalo da se zgražava nad sopstvenom ulogom u čistkama kao i nad sovjetskom vlašču koja je i njih takodje progoni- la. „Моја knjiga je imala za cilj da prodre u misli, osećaje i psihologiju Jevreja, njihov duhovni sastav”, rekao je. “Ja nikada nisam pravio uopštene zaključke o nekome

narodu. Uvek ću praviti razliku izmedju raznih slojeva Jevreja. Jedan sloj je glavački poleteo u revoluciju. Drugi, naprotiv pokušao je da ostane po strani. jJevrejsko pitanje se dugo vremena smatralo zabranjenim. Žabotinski (jevrej- ski pisac) je jednom rekao „naši ruski prijatelji nam čine najbolju uslugu ako nikada glasno o nama ne govore.” Ali Solženjicinova knjiga je izazvala kontroverzu u Rusiji, gde ju je jedan vodeći Jevrejin ocenio da „nema nikakvu vrednost". “Ovo je greška, ali čak i geniji prave greške”, izjavio je Jevgeni Satanovski, predsednik ruskog Jevrejskog kongresa. “Ričard Vagner nije voleo Jevreje, ali je bio veliki kompozitor. Dostojevski je bio veliki ruski pisac, ali je imao veoma skeptičan stav prema Jevrejima. Ovo nije knjiga o tome kako su Jevreji i Rusi živeli zajedno zadnjih 200 godina, već o tome kako su živeli odvojeno, kada su se našli na istoj teritoriji. Profesionalno ovo je jedna slaba knjiga. Stvarno, ona je toliko loša, da se ne može ni kritikovati. Kao književnost, ona nema nikakvu vrednost”. Medjutim D. M. Thomas, jedan od Solženjicinovih biografa, kazao da on ne misli da je knjiga podstaknuta antisemitizmom. “Ja ne sumnjam u njegovu iskrenost, On kaže da čvrsto podržava državu Izrael. U svojim fiktivnim ili činjeničnim napisima, ima jevrejskih karaktera o kojima piše kao bistrim, pristojnim anti-staljinskim ličnostima. Profesor Robert Service, sa Oksford Univerziteta, expert za istoriju Rusije XX veka, kaž da je po onome što je on čitao o knjizi, Solženjicin “potpuno u pravu”. Istražujući jednu knjigu o Lenjinu, profesor Service je našao detalje kako je Trocki, koji je jevrejskog porekla, tražio od Politbiroa, 1919. godine, da osigura regrutovanje Jevreja u Crvenu armiju. Trocki je tada kazao kako su Jevreji nesrazmerno zastupljeni u sovjetskoj civilnoj vlasti, uključujući i Čeku. “Ideja Trockog je bila da je za širenje antisemitizma delimičan razlog bio u preprekama za njihovo stupanje u državnu službu. Tu ima istine: oni nisu bili samo pasivni posmatrači revolucije. Bili su delom žrtve, a delom izvršioci revolucije. To nije pitanje o kome neko može da piše bez velike hrabrosti, i to je potrebno u Rusiji, jer se o Jevrejima vrlo često piše od strane fanatika. Solženjicinova knjiga je u tome umerena”, zaključuje profesor Service. Neki medjutim ne vide potrebu Solženjicinovog pisanja o ovom pitanju sada, Vasili Berezkov, pukovnik KGB u penziji, i istoričar tajne policije i NKVD-a (predhodnik KGB-a), kaže „Etničko pitanje nije imalo nikakve važnosti, bilo u revoluciji ili istoriji NKVD-a. Toje bila socijalna revo- lucija, i oni koji su služili u NKVD i Čeki, služili su idejama društvenih promena. Ako Solženjicin piše da je bilo mnogo Jevreja u NKVDu, to će povećati strast antisemitizma, koji ima duboke korene u ruskoj istoriji. Mislim da je bolje ne govoriti o tome pitanju danas”. Preveo: Stevan Piroćanac